Вы находитесь на странице: 1из 199

Radomir orevi

UVOD U FILOSOFIJU FIZIKE

Beograd, 2003.

Predgovor Tokom niza godina drao sam vie kurseva iz oblasti filosofije prirodnih nauka i matematike na Prirodnomatematikom fakultetu u Beogradu, gde sam, sticajem raznih okolnosti, bio jedno vreme jedini nastavnik za taj predmet. Iz te oblasti objavio sam vei broj radova u odgovarajuim publikacijama, uestvovao na domaim i meunarodnim skupovima posveenim filosofskim problemima prirodnih nauka. U centru pawe mojih interesovawa bili su istorijsko-filosofski, metodoloki i heuristiki problemi fizike, jer sam vie godina drao predavawa iz predmeta Filosofija fizike studentima Fizikog fakulteta. Glavno pitawe je bilo odreivawe osnovnog jezgra problema koji spadaju u oblast filosofije fizike. Kao to je poznato, tu se podosta razlikuju pisci dela iz te oblasti, i to ne samo u pogledu opte filosofske koncepcije nego i u pogledu izbora, koji je takoe vrlo razliit. U dilemama u vezi sa tim znatno su mi pomogli razgovori sa kolegama sa Fizikog fakulteta, u prvom redu sa prerano preminulim profesorom orem ivanoviem (1934-1985), koji su nezaboravni. Razgovori sa profesorom Staniom Novakoviem (1930-1992) od 1965. godine pa do wegove prerane smrti i wegovi brojni spisi bili su za mene neobino vani. Prireujui ovu kwigu, imao sam u vidu prvenstveno potrebu studenata, budui da u tom pogledu ranije nije bilo neke druge kwige koja bi mogla da zadovoqi te potrebe. Dugujem zahvalnost recenzentima ____ za pregled, date sugestije i ocenu ove kwige, komponovane od ranije objavqenih priloga koji su pisani kao delovi predviene kwige koja e sluiti kao prirunik za pripremawe ispita iz Filosofije fizike. Radei u vrlo nepovoqnim uslovima, imao sam veliku podrku svoje supruge Vere i keri Aleksandre, kojima i posveujem ovu kwigu. Pisac

FILOSOFIJA I ISTORIJA NAUKE

Istorija nauke kao disciplina Predstave o svetu su se oduvek razvijale u ivim "komunikacijama" savremenika sa prethodnicima i savremenika meusobno. Iz spisa znamenitih doksografa, kao to su bili Diogen Laeranin1 ili Sekst Empirik, vidimo da su se na razliite naine prenosile kroz decenije i stolea velike misli pojedinih grkih mislilaca. Bilo da su osporavane od nekih ili potkrepqivane od drugih, one su podsticale i inspirisale mnoge mislioce, esto su bile kao neki sinopsis koji je kasnije razvijan kroz stolea. I naunike naeg vremena neke od tih misli iz drevne grke ili drevne istone misli izuzetno su inspirisale. O tome dovoqno svedoe razni tekstovi Hajzenberga, Paulija, redingera, Vajczekera i mnogih drugih.2 Ve je Aristotel, najvei mislilac starog sveta, svoje rasprave zapoiwao razmatrawima uewa svojih prethodnika. Prvi deo wegove znamenite Metafizike zapravo je jedna vrsta istorijskog pregleda i razmatrawa ideja prethodnika.3 Pred kraj ivota Aristotel je zavetao pojedinim svojim uenicima da podrobno i sistematski izlau prethodna znawa iz pojedinih oblasti. Teofrast, wegov naslednik, imao je da napie istoriju fizike i matematike. On je to uradio u spisu Miqewa fiziara u 18 kwiga, koje, na alost, nisu sauvane. Eudem je imao da napie istoriju aritmetike, geometrije i astronomije, a Menon je imao zadatak da napie istoriju medicine. Iako su svi ti spisi izgubqeni, iz dela pomenutog Diogena Laeranina, kao i Simplicija i Filopona, koji su navodili izvesne fragmente, mi znamo da su ona postojala. Mislioci drevnog Rima nastavqaju ovu tradiciju pisawa o idejama svojih prethodnika. O tome svedoi spis Plinija Starijeg, naunika, pisca koji je iveo od 23. do 79. godine i sastavio delo Istorija prirode u 34 kwige. Ni u eri sredwevekovqa ne prekida se potpuno ta tradicija komunikacije sa prethodnicima. Negde od 17. veka, kada dolazi do burnog razvoja prirodnih nauka, sve ee se pojavquju spisi sa mawim ili veim pregledima ideja prethodnika, piu ih ponajvie sami naunici, inae poznati po velikim doprinosima razvoju nauka. U te naunike spadaju Xozef Pristli (Priestley, 1733-1804), Andre Celzijus (Celsius, 1670-1755), Bifon (Buffon, 1707-1788), Johan Pogendorf (Poggendorf, 1796-1877). U 19. veku istraivawa iz istorije nauke obeleili su na svoj nain Ernst Mah (Mach, 1838-1916) i Pjer Dijem (Duhem, 1861-1916).4 Razvoj naunih ideja i putevi naunog saznawa predstavqani su u mnogobrojnim delima vrlo razliitog karaktera. U ranim periodima re je ponajee o zapisima, komentarima, dok su kasnije posredi vie spisi u kojima nalazimo daleko ire osvrte na razvoj znawa u pojedinim disciplinama, pregledima razvoja naunih znawa u pojedinim razdobqima, zemqama. Iz tih spisa postepeno se oformqavala slika o razvoju naunih znawa kroz stolea. Istorija nauke je oduvek privlaila pawu, naunici su se vraali starim spisima i sve vie se ispoqavala potreba za sistematskim istraivawima u toj oblasti. Iako spisi o istorijskom razvoju naunih ideja datiraju jo iz vremena drevne Grke i drugih delova Starog sveta, istorija nauke se kao nauna disciplina u modernom smislu rei konstituisala tek prvih decenija 20. veka. U tom dugom razdobqu razlikujemo dve glavne faze: rani period, negde do tridesetih godina 20. veka, kada su istraivawa ostajala mawe ili vie u granicama faktografije - kada su pisci bili zaokupqeni uglavnom

Diogen (iz) Laertije, ivoti i miqewa istaknutih filozofa , u deset kwiga, sa starogrkog preveo Albin Vilhar, predgovor Branko Bowak, BIGZ, 1973. Ovaj izvor spada u malobrojne izvore o idejama drevnih grkih mislilaca o oveku i svetu. Verner Hajzenberg, Fizika i metafizika , Nolit, Beograd, 1972; Volfgang Pauli, Fizieskie oerki , sb. st. Nauka, Moskva, 1975; Erwin Schrdinger, Was ist ein Naturgesetz? , Mnchen, 1962; Erwin Schrdinger, Meine Weltansicht , 2. Aufl., Hamburg, 1963; Carl Friedrich von Weizscker, Jedinstvo prirode, "Veselin Maslea", Sarajevo, 1988. Aristotel, Metafizika , prev. Branko Gavela, predgovor Milan Budimir, Kultura, Beograd, 1971. Videti i hrvatski prevod Tomislava Ladana. Milorad Mlaenovi, Razvoj fizike , Mehanika i gravitacija, Graevinska kwiga, Beograd, b. g.

utvrivawem podataka o tome ko je sve, kada i gde izneo neku ideju, princip, otkrio neku pojavu ili zakonitost, ustanovio zakon.5 To su bili bez sumwe veoma vani zadaci, jer su se tokom vremena gubili spisi, nestajali tragovi ozbiqnih napora koji su vodili velikim rezultatima, kasnije se iznova tragalo i dolazilo do slinih ili istovetnih rezultata na raznim stranama. Utvrivawe podataka, datirawe, otkrivawe spisa koji su pali u zaborav, a koji su u svoje vreme imali uticaja, iznalaewe rukopisnih radova - sve je to bilo preduslov za celovitije prikazivawe razvoja naunih ideja u onim zemqama u kojima su se nalazila najznaajnija arita duhovnog ivota tokom vekova. Problemi kojima su se bavili istraivai u toj prvoj, faktografskoj fazi istraivawa naunih ideja, koja je trajala stoleima, veoma su vani, bavqewe wima i daqe ostaje kao permanentan zadatak, ali se jo krajem 19. veka jasno uvidelo da ta istraivawa nisu dovoqna i da je za potpunije razumevawe istorijskog razvoja naunih ideja neophodan jo jedan plan istraivawa, koji je mogu tek na osnovu vaqanih rezultata faktografskih istraivawa - istraivawa gde je u prvom planu pitawe kako je iz ranijih ideja nastajala nova ideja, otkrie itd. Da bi se prikazao razvoj naunih ideja u onom sledu kako je to, hronoloki gledano, stvarno bilo, behu neophodna istraivawa raznih metamorfoza ideja, puteva nastajawa novih ideja, utvrivawa vrste i stupweva uticaja jednih naunika na druge. Pokazalo se da istorija nauke nije neka puka hronologija naunih disciplina, nego disciplina koja ima nuno interdisciplinarni karakter. Naune ideje su se razvijale na vrlo raznolike naine, bile su plod velikih filosofskih nasluivawa, kao u drevnoj Grkoj, iji smisao se tek kasnije uviao, one su bile neka vrsta genijalnog sinopsisa koji se razvijao kroz stolea, ili plod umetnikih fantazija kojima se nauna, egzaktna misao bavila tek kasnije. Do rezultata se dolazilo na osnovu vrlo razliitih postupaka, metoda, matematikim ili logikim putem, ali vrlo esto i intuitivnim putem, pa se taj nalaz kasnije uklapao u teorijske sisteme nauke. 6 Zadatak istoriara nauke je da se utvrdi ne samo iwenica, ideja, vreme wenog nastajawa, ime onog koji ju je izneo, nego i nain kako se do we dolo. Tu je re zapravo o kompleksu problema koji najee premauju mogunosti jednog istraivaa, te je razumqivo to su dela savremenih istoriara nauke plod interdisciplinarnih poduhvata. Ta istraivawa se ve odavno izvode u razliitim naunim centrima sveta i dala su vrlo velike rezultate, koji imaju ne samo nauni nego i filosofski znaaj. U pitawu je mnotvo razliitih aspekata, sve do onog koji ima izrazit ideoloki, politiki karakter. 7 Da bi se boqe videla sva sloenost zadataka istoriara nauke, vaqa ukazati na razliite stupweve istraivawa: (a) iznalaewe odgovarajue dokumentacije, arhivski rad, u kojem se utvruju podaci koji su verodostojni; (b) prethodne analize znaaja konkretnih rezultata rada pojedinih naunika. Ve ovde se moe zapaziti da je re o obiqu problema. Za utvrivawe pojedinih podataka katkad je neophodno dugotrajno tragawe, rezultat rada onih koji se bave time ne uvaava se uvek dovoqno, a na temequ tih rezultata istraujemo daqe, ustanovqavamo znaaj tih rezultata, stepen originalnosti itd. Osim toga, nauke se nisu razvijale odvojeno jedna od druge, kao to se moe stei utisak kada ih izuavamo tokom kolovawa, pa ak i na univerzitetu, mnoge ideje nastale u okviru jedne discipline imale su dalekosean uticaj na razvoj drugih disciplina. Istoriar nauke treba, dakle, da prikae razvoj naunih ideja u irem kontekstu. Izuavajui, na primer, razvoj ideja u fizici ili biologiji, neophodno je da taj razvoj posmatramo u kontekstu razvoja ne samo ostalih prirodnih nauka nego i drugih nauka. Ovde se istoriari nauke razlikuju u pristupu. Neki se bave uglavnom samo razvojem ideja u odreenoj nauci, gotovo u potpunosti zanemarujui druge inioce, koji su takoe u nekoj meri uticali na razvoj naunih ideja. Oni su zbog toga oznaavani kao internalisti. Drugi, koji su razvoj naunih ideja pratili u najirem
5 6

Radomir orevi, "Savremene koncepcije istorije nauke", Dijalektika , god. XXII, 1-2/1987. (u sadawoj kwizi: str. ) Na nestandardne puteve razvoja naunih ideja ukazao je Pol Fajerabend. Pol Fajerabend, Protiv metode , skica jedne anarhistike teorije saznawa, "Veselin Maslea", Sarajevo, 1987; Pol Fajerabend, Nauka kao umetnost , Matica srpska, Novi Sad, 1992. Pjer Dijem, jedan od najistaknutijih fiziara i istoriara prirodnih nauka svoga vremena, od koga bi se najmawe oekivalo da ulazi u rasprave o tipologiji umova prema nacionalnoj pripadnosti na poetku I svetskog rata, u jeku rasplamsalog nacionalizma i na nemakoj i na francuskoj strani, objawavao je prednosti francuskog uma nad nemakim (Pierre Duhem, La Science Allemande , Alcan, Paris, 1915).

drutvenom kontekstu, polazei od toga da se razvoj nauke ne moe shvatiti potpunije ako ne ustanovimo istorijski kontekst i sve inioce koji su doveli do razvoja odreenih ideja u odreenom vremenu - nazivani su eksternalistima. Rasprave o tome koji je od ova dva pristupa vaniji pokazale su se kao neopravdane. Za razumevawe razvoja naunih ideja neophodno je ne samo utvrivawe istorijskog sleda naunih ideja nego i poznavawe svih onih inilaca iz najireg istorijskog konteksta koji su stvarno uticali na nastajawe i razvoj odreenih ideja. Veliki rezultati u istraivawima fisije atoma, na primer, ne bi mogli da se shvate ukoliko ne poznajemo istorijske prilike krajem tridesetih i etrdesetih godina 20. veka, kada se uvidelo da ti rezultati mogu da doprinesu stvarawu tzv. novog oruja, kako se onda govorilo (zapravo atomske bombe), a time i ostvarivawu premoi nad neprijateqem u ratu koji je zapoeo 1939. godine i kasnije poprimio svetski karakter. Jasno je da je bio neophodan jedan mnogo iri plan istraivawa, koji je daleko prevazilazio i internalistiki i eksternalistiki plan istraivawa, koji su se pokazali kao jednostrani, parcijalni. Sva nauna istraivawa, pa i istraivawa u oblasti istorije nauke, imaju odreene osnovne stavove ili premise koje su na kraju krajeva filosofskog karaktera. Istraivai, mawe ili vie svesni toga, polaze od principa i modela istraivawa. Ima vie modela i paradigmi istraivawa u oblasti istorije nauke poevi od tridesetih godina 20. veka, kada se ova disciplina i konstituie kao moderna, savremena nauna disciplina. Gotovo svaki od wih ima izvesne vrednosti, ali se oni ipak razlikuju ve prema mogunostima koje pruaju u otkrivawu prirode istorijskog procesa razvoja naunih ideja i na osnovu toga imaju i odgovarajui teorijski, filosofski, pa i heuristiki znaaj. Mada su se problemom prirode naunog stvarawa i oblicima istorijskog razvoja naunog znawa bavili filosofi i naunici jo u ranijim stoleima, negde od kraja 19. veka ti problemi su privukli pawu nekih od najistaknutijih naunika, kao to su bili Herman Helmholc (Helmholtz, 1821-1894), Ludvig Bolcman (Boltzmann, 1844-1906), Vilhelm Ostvald (Ostwald, 1853-1932), Klod Bernar (Bernard, 1813-1878), Anri Poenkare (Poincar, 1854-1912) i naroito Pjer Dijem (Duhem, 1861-1916), Alfons de Kandol (de Candolle, 1806-1893). Pre ovih naunika, koji su ostavili vidan trag i u filosofiji nauke, na izvestan nain je inicirao tu problematiku vajcarski istoriar filosofije i naunik Ernest Navil svojom kwigom Logika hipoteze (La logique de l'hypothe#se, 1870) Svi ovi, a i drugi naunici i filosofi nastojali su da iz razliitih perspektiva odgonetnu prirodu i karakteristine oblike istorijskog razvoja naunih znawa. U tim pokuajima nalazimo znaajne priloge teoriji saznawa i epistemologiji do kojih se dolo razmatrawem istorijskog razvoja naunih znawa. Ova istraivawa nastavqena su i kasnije, naroito u Nemakoj, Francuskoj i carskoj Rusiji. U novijoj literaturi u anglosaksonskim zemqama esto se u pregledima prenebregavaju znaajni rezultati u ovoj oblasti do kojih su doli naunici evropskih zemaqa pre Prvog svetskog rata. Posle Prvog svetskog rata i naroito posle Drugog svetskog rata, kada se zapaa ubrzan razvoj naunih istraivawa u svim oblastima, pa i u oblasti istorije nauke, kada naglo raste broj istraivakih centara, posebno onih organizovanih na interdisciplinarnoj osnovi dospelo se do znaajnih rezultata i u izuavawima prirode stvaralakog postupka i oblika istorijskog procesa razvoja naunih znawa. Proirio se krug problema istraivawa, nastale su nove discipline u okviru ranijih, tradicionalnih. Najvei broj istraivakih centara, publikacija, naunih skupova i u ovoj oblasti formiran je u Engleskoj i SAD. U tim kompleksnim istraivawima nastajao je i jedan umnogome nov jezik epistemologije, teorije saznawa i filosofije nauke uopte. 8 Na drugom kraju sveta, u SSSR-u, sticajem raznih povoqnih okolnosti takoe se formiraju znaajni nauni centri, periodine specijalizovane publikacije, odravaju se skupovi, publikuje se obimna literatura u kojoj se saoptavaju neobino vani rezultati, ali jezikom jedne drukije filosofije, pa ipak ti rezultati i danas imaju veliki znaaj, bez obzira na koncepcijske okvire u kojima su nastajali. To je razumqivo - u to vreme u SSSR-u se nauka burno razvijala, pa se i u teoriji i filosofiji nauke dolo do velikih rezultata. Pomenuemo ovde samo neke istraivae koji reprezentuju najznaajnije pravce istraivawa: V. I. Vernadski (1886-1945), akademik, jedan od osnivaa biogeohemije, teorije o biosferi i noosferi, koji je jo poetkom 20. veka drao univerzitetski kurs predavawa iz istorije nauke, koji je kasnije pisao i radove iz te oblasti; B. M. Kedrov (1903-19??),
8

Joseph Agassi, Towards an Historiography of Science , Studies in the Philosophy of History, Beiheft 2, Mouton and Co., s'Gravenhage, 1963.

hemiar, filosof, istoriar nauke, koji je organizovao rad timova istraivaa, bio rukovodilac Instituta za istoriju prirodnik nauka i tehnike, napisao nekoliko desetina kwiga i stotine raznih priloga iz istorije i filosofije prirodnih nauka; Roanski, S. R. Mikulinski.9 U savremenoj teoriji i filosofiji nauke ima vie modela kojima se razjawavaju osnovni oblici istorijskog razvoja naunih znawa, priroda tzv. naunih revolucija. Svakako je najpoznatiji model paradigme, koji je osmislio ameriki istoriar i filosof nauke Tomas Kun (1921-1996), najpre u svojoj kwizi Struktura naunih revolucija, a onda i u nizu drugih radova nastalih u ciqu razjawavawa stavova iznetih u navedenoj kwizi, koja je inae izazvala izuzetno velike diskusije.10 Posle te kwige i u vezi sa problemima iz we nastala je, reklo bi se, biblioteka kwiga. Kunova istraivawa su bila neobino vana, ona su snano podstakla istraivawa u oblasti istorije i filosofije nauke. Iako Kunove ideje nisu bile u svemu nove, kao to je nekima izgledalo, niti je model koji je on predloio bio u svemu uspean, on je ipak ukazao na vrlo vane pravce istraivawa kojim se kasnije ilo. Osnovna ideja Kunovog modela glasi da u nauci u odreenom periodu zapaamo jedno vladajue opte objawewe koje on naziva paradigma, da paradigma u tom periodu predstavqa uspenu osnovu na kojoj se objawava najvei broj pojava, iwenica. To je tzv. normalno stawe u nauci. Ali, ono ne ostaje zadugo, podaci i saznawa se gomilaju i sve mawe se mogu objawavati postojeom paradigmom, obrascem. Tada se mewa tzv. normalno stawe i nastaje velika promena u nauci datog vremena, revolucija (izvorno taj termin i potie iz prirodnih nauka i oznaava obrtawe, korenit preokret; kasnije je on preuzet iz prirodnih u drutvene nauke u smislu temeqnog preokreta drutvenih odnosa, obrt, okretawe). Kunov model je nov ponajvie u terminologiji, a inae neke od ideja tog modela nalazimo kod niza wegovih prethodnika, dok i on sm istie znaaj Koareovih radova koji su za wega bili izvestan podsticaj.11 Znatno pre Kuna Karl Poper se bavio problemom oblika razvoja naunih znawa i predstavio jedan model kojim se u znatno mawoj meri mogu objawavati situacije iz istorijskog razvoja naunih znawa. Tim modelom se, tavie, redukuje podruje istraivawa, momenti stvarawa novog u nauci, po wemu, ne mogu da budu predmet sistematskih istraivawa, tu je re o nekoj vrsti skoka u saznawu, o "intuiciji u Bergsonovom smislu rei". U vreme Kuna sreemo se sa jo dva mawe poznata modela, u kojima se takoe istiu znaajni momenti: tzv. evolucionistiki model, koji je izloio Stiven Tulmin, i model tematske analize, koji je izneo Xerald Holton. istaknuti ameriki fiziar i istoriar nauke. Iako mawe poznat, unekoliko rivalski Holtonov model je daleko razvijeniji i na osnovu tog modela mogu da se uspeno razjawavaju najrazliitije situacije iz istorijskog procesa razvoja fizike i prirodnih nauka uopte. Ono to je vano da se ovde pomene jeste iwenica da Holton nije samo prikazao jedan model analize istorijskog procesa razvoja naunog znawa, nego je i kao jedan od najistaknutijih savremenih istoriara fizike u konkretnim analizama pokazao prednosti tog modela nad drugim modelima istraivawa u istoriji nauke. Polazna ideja tog modela jeste da je tema osnovna u svakom razdobqu razvoja nauke, bar one u novovekovnom razdobqu. Odreena tema uvek zaokupqa veinu naunika ili dominira u tragawima najveeg broja istraivaa u nauci. Praewe tih tema, praewe wihovog smewivawa i obrta koji se tom prilikom odigravaju Holton je doao do novih uvida i uspenijih objawewa raznih pojava i situacija u razvoju nauke modernog doba. Posebno je istraivao doba Keplera, zatim ideje Ajntajna, Bora i Fermija. Nastajawe i razvoj velikih rezultata nauke pratio je u najirem kontekstu, ili, kako je on isticao, "u proseku triju trajektorija: individualni put naunika (osobenosti naunika, karakteristine metode i postupke itd), stawe u nauci i, posebno, stawe u drutvu u doba kada naunik stvara, odreene opte drutvene potrebe, zahtevi".12
9

Mikulinski je zajedno sa svojom saradnicom Markovom, nezavisno od Kuna inicirao jedan model istraivawa u oblasti istorije nauke umnogome slian ili podudaran s onim koji je Tomas Kun izneo u svom delu Struktura naunih revolucija . 0 Tomas Kun, Struktura naunih revolucija , prevod i uvodna studija Stania Novakovi, Nolit, Beograd, 1974. Ova znaajna kwiga pojavila se prvi put 1962. godine u drugoj seriji "Meunarodne enciklopedije ujediwene nauke", a zatim kao posebna kwiga, i imala je veliki odjek u naunoj javnosti. 1 Aleksandar Koare, Nauna revolucija , Nolit, Beograd, 1981. Izbor iz velikog opusa francuskog filosofa, matematiara, poznatog ponajvie po delima iz istorije nauke koja oznaavaju novi pristup u istraivawima u toj disciplini.

Jasno je da je veoma irok plan istraivawa, da se tu nalazimo pred neobino velikim zadacima, koji se ne mogu reavati bez odgovarajue interdisciplinarne organizacije naunog istraivawa. Ali, bez obzira na te velike zahteve, istorija nauke je ve dala znaajne rezultate upravo na osnovu takvog interdisciplinarnog pristupa. Ta istraivawa su otkrila nove perspektive i u oblasti teorije saznawa, epistemologije i filosofije nauke uopte.13 O znaaju istraivawa u oblasti istorije nauke na novim, interdisciplinarnim osnovama Tomas Kun je pisao, pored ostalog: "Ako se na istoriju gleda kao na riznicu za neto vie od anegdote ili hronologije, onda ta istorija moe da dovede do odluujuih preobraaja u slici nauke kojom smo se do sada opsedali. Takva slika je ak bila i od strane samih naunika odavno ocrtana, uglavnom na osnovu prouavawa zavrnih naunih dostignua, kakva su ona izloena kod klasika i u najnovije vreme u uxbenicima iz kojih svaka nova generacija ui da radi svoj zanat. Ciq takvih kwiga, meutim, neminovno je ubeivaki i pedagoki; pojam nauke koji se iz wih izvlai nema vie izgleda da odgovori poduhvatu koji ih je stvorio, nego to ima slika nacionalne kulture izvuena iz turistike broure ili teksta za uewe stranih jezika. Ovaj ogled (Kun tako naziva svoje delo - R. .) pokuava da pokae da smo mi tim kwigama na fundamentalan nain bili zavedeni. Ciq ovog ogleda je da napravi skicu jednog sasvim drukijeg pojma nauke koji moe da iskrsne iz istorijskog svedoanstva o samoj istraivakoj praksi." U naoj zemqi nema vie prevoda veih, obimnijih dela iz istorije nauka, koja su neophodna, te se moe konstatovati da se uspenim prevodom kwige Struktura naunih revolucija, koja je pred itaocem, zapoiwe objavqivawe znaajnih kwiga iz te oblasti koje su neophodne ne samo za one koji se bave problemima istorije nauke, nego i za one koji rade u nastavi u sredwim i viim kolama, na univerzitetu, ali i za one koji se interesuju za istorijski razvoj naunih ideja uopte.

Gerald Holton, Thematic Origins of Scientific Thought: Kepler to Einstein , Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, 1983; Gerald Holton, The Scientific Imagination: Case Studies , Cambridge, Cambridge University Press, 1978. Pre ovih dela ovaj naunik je svoje ideje izneo u mawim prilozima; Radomir orevi, "O Holtonovom modelu razvoja naunih znawa", Dijalektika , god. XVII, 1-4/1982, 113-121. (u sadawoj kwizi: str. ) 3 Federigo Enriques, Signification de l'histoire de la pense scientifique , Hermann et Co., Paris, 1934; Radomir orevi, "Istorija i filosofija fizike - oblast istraivawa i nastavni predmet", Zbornik radova X kongresa fiziara Jugoslavije , kwiga II, 1003-1009, Vrwaka Bawa, 2000. (u sadawoj kwizi: str. )
2

Savremene koncepcije istorije nauke Za oveka od nauke nema niega neophodnijeg nego to je wena istorija i logika otkria ... nain na koji se pronalazi pogreka, upotreba hipoteze, imaginacije, nain proveravawa. Lord Ekton Jo u antikoj Grkoj bilo je spisa u kojima su izlagana prethodna uewa, mawe ili vie sistematski. Znameniti spis iz Aristotelove zaostavtine, nazvan docnije Metafizika, spada jednim delom upravo u takve spise. Teofrast (372-287), jedan od najpoznatijih Aristotelovih uenika, podstaknut od svog uiteqa, u svom spisu Miqewa fiziara u 18 kwiga prikazuje razvoj ideja u fizici od Talesa do Aristotela. Eudem, drugi Aristotelov uenik, ispuwava zavet svog uiteqa spisom u kojem prikazuje razvoj aritmetike, geometrije i astronomije, a Menon, trei uenik trebalo je da pie o razvoju medicinskih znawa. Ta dela nisu sauvana, ali se o wima zna iz doksografskih spisa Diogena iz Laertije i drugih. Iz doba starog Rima poznat je spis Plinija Starijeg, naunika, pisca (23-79) Istorije prirode u 37 kwiga. Od 17. veka, od vremena kada se nauke, pre svega prirodne, naglo razvijaju, do naeg doba bilo je mnogo pisaca koji su se sistematski bavili prikazivawem razvoja naune misli, na jedan ili drugi nain. Ovde nije mogue nabrojati ni one na koje se veina autora danas poziva, smatrajui ih na odreeni nain znaajnim. Spomenuu samo neke od wih: Bifon, Pristli, Dijem, Mah, Daneman, Dekandol, Vernadski, Taneri, Sarton, Bernal, Koare, Hesen, Kedrov, Kun, Holton. Ako je re o delima publikovanim sve negde do poetka naeg stolea, moe se kazati da su pisci uglavnom bili preokupirani zadacima oko utvrivawa ta se sve i gde saznalo, ko je sve postigao odreene rezultate; esto se u tim spisima ostajalo na faktografiji ili pukom registrovawu podataka. To su rane faze onoga to se danas naziva istorija nauke. One su, naravno, bile neophodne, ali se odmah moe konstatovati da su trajale dosta dugo. Iskustva i rezultati iz tih ranih faza bili su, svakako, odgovarajua osnova moderne istorije nauke. Kad kaemo "moderna istorija nauke", tu pretpostavqamo da su istraivawa poprimila drukiji karakter u odnosu na ona iz ranih faza, za koja je ponajvie bilo karakteristino registrovawe podataka i izlagawe ideja samo u odgovarajuem vremenskom sledu. Moderna istorija nauke poiwe onda kada se od pregleda rezultata prelazi na pokuaje izlagawa naunih ideja u kontekstu vrlo razliitih prilika. Vie nisu u prvom planu zadaci u vezi sa utvrivawem ta se sve i gde pronalo, otkrilo - to, naravno, i daqe ostaje kao zadatak - nego pokuaji primerene istorijske rekonstrukcije da bi se pokazalo kako na osnovu prethodnih uewa nastaju nova, kako se odigrava ta transformacija. I upravo onaj period kada se u delima u kojima se razmatra nauna tradicija uspeva prikazati bar neto od one stvarne istorijske dinamike, kada se sve vie odgovara na pitawe kako su se razvijala uewa, kako su se preobraavala, od kojih je sve inilaca zavisio taj preobraaj, moe se smatrati periodom nastajawa moderne istorije nauke kao kompleksne naune discipline. Jasno je da se ne moe rei kada se to tano dogodilo, re je o procesu; bilo je vie znaajnih dela, i to na raznim stranama, tako da se pre moe govoriti o poecima, a te poetke moemo da naemo ve u drugoj polovini devetnaestog veka. Ipak, moderna istorija nauke, za koju bi se moglo rei da je u zrelijem periodu, jeste ona koja se razvija negde od tridesetih godina dvadesetog stolea, 1 a negde od poetka ezdesetih godina
1

Drugi meunarodni kongres istorije nauke, koji je odran u Londonu 1931. godine, posebno je znaajan u tom pogledu. B. Hesen je svojim obimnim radom pod naslovom "Socijalni i ekonomski koreni Wutnovog dela Principia..." izazvao veliko interesovawe i podstakao znaajne rasprave (nakon prevoda tog rada na engleski i japanski jezik). Podstaknuti ovim radom, tom problematikom su se, pored drugih, pozabavili i istaknuti naunici kao Xon Bernal i X. Holdejn. Upor. J. D. Bernal, Social Function of Science , London, 1939. Ova kwiga istaknutog engleskog fiziara smatra se i jednom od prvih u kojoj se zasnivaju istraivawa iz oblasti nauke o nauci. Ovi i drugi radovi iz tog vremena ukazali su na znaajne perspektive koje otkrivaju istraivawa temeqena na osnovnim principima marksistike metodologije. U istom periodu nastaju i dela koja su rezultat drukijih pristupa, u kojima se polazi od princiopa drugih filosofija, ali se dolazi do znaajnih rezultata. Tu pre svega imam u vidu radove A. Koarea. Upor. A. Koare, Nauna revolucija , Nolit, Beograd, 1981. Vie o wegovim radovima i

istraivawa iz te oblasti su, reklo bi se, u velikom zamahu. Broj radova tokom protekle dve-tri decenije vrlo je veliki, periodika2 i leksikografska izdawa3 sve brojnija, centara gde se sistematski istrauje u toj oblasti sve je vie, a primetan je, da tako kaem, i prodor te problematike u kolske i univerzitetske programe, na raznim stranama. Mislim da je ovde vano da se odmah, bar unekoliko, razjasne izvesne nedoumice u vezi sa smislom i vrednou bavqewa istorijom nauke. Tu se ve nalazimo gotovo u sreditu sporova oko problema koji imaju vrlo razliite dimenzije. Prvi kompleks problema je u vezi sa tim ko sve i kako treba da se bavi istorijom nauke; znaaj bavqewa istorijom nauke, inae, nije gotovo niko osporavao. Na prvi pogled jasno je bar jedno: naunici koji se bave odreenom teorijskom problematikom treba da se bave, najpozvaniji su da se pozabave pitawima istorijskog razvoja ideja iz date oblasti. I to je sasvim razumqivo. Ali, iz uvida u literaturu vidi se da se mawi broj, ak bi se reklo vrlo mali broj tih naunika zaokupqa problemima odgovarajue istorije nauke. Najee nisu u mogunosti, jer im nedostaje vreme za to, glavna preokupacija su im, kako se to kae, teorijski, aktuelni problemi. A u nekim sluajevima se ni ne uvia dovoqno znaaj istraivawa u oblasti istorije nauke. Iz literature se uoava da se ovim problemima esto bave i oni kojima odgovarajua nauka nije neposredno struka. Intencije mogu da budu vrlo razliite - teorijske, istraivake, ali i druge. Kad se posmatraju strune bibliografije radova iz oblasti istorije nauke, moe se zapaziti indikativna iwenica da je podosta filosofa koji se uspeno bave problemima istorije nauke, i to na jedan specifian nain. Ovde je re, naravno, samo o onima iji su rezultati priznavani i uvaavani i od strane naunika odgovarajue oblasti. To nije sluajno. Filosofi, ispitujui optu prirodu procesa saznawa, oblike i metode saznawa, pokuavajui da stvore osnovaniju sliku o stvarnosti nuno su upueni na istoriju nauke ili bar na ispitivawa onih kqunih, prelomnih razdobqa kad se dolazilo do najznaajnijih tekovina. Ako to ne bi inili, ne vidi se kako bi se moglo raunati na mogunosti uspenog reavawa problema teorije saznawa, gnoseologije uopte. I takva nastojawa nalazimo ne samo u marksistikoj filosofiji nego, u jednoj ili drugoj meri, i u ostalim. Ovde elim da podsetim na znaajnu misao ^arlsa Sandersa Persa, amerikog filosofa i naunika: "Svaki veliki korak u nauci je jedna lekcija iz logike."4 Naravno, tu je onda glavno pitawe kako izvesti tu lekciju iz spomenutog koraka. Tu su neophodne minuciozne analize, u prvom redu iz oblasti istorije nauke, ali interdisciplinarne. Posle ovih konstatacija uvodnog karaktera moemo da preemo na razmatrawe najglavnijih problema iz okvira koji je naznaen naslovom. Ovde je, kao to se moe lako zapaziti, re o zadacima u vezi sa jednom moguom kritikom panoramom najvanijih shvatawa istorije nauke kao discipline, i stavova prema toj disciplini uopte. Odmah treba istai da ti zadaci nisu jednostavni. Tu nije re samo o potrebi za odgovarajuim kritikim pregledom razliitih pristupa naunika koji su se bavili istorijom odgovarajuih disciplina, nego i o isto takvom pregledu pristupa i shvatawa istorije nauke koje nalazimo u delima filosofa nauke koji su se uspeno bavili istorijom nauke. Na pristupe i istraivawa ovih posledwih, kao to je poznato, ostavila su odreen trag wihova opta filosofska naela, pa su usled toga zadaci kritikog prikazivawa jo sloeniji. Inae, ima mnogo koncepcija koje zasluuju odgovarajuu pawu, pa je ve sm izbor, posebno kad je re o prilikama kao to je ova, sloen problem. Prilikom izbora koncepcija o kojima e biti rei polo se od vie kriterijuma. Najvaniji od tih kriterijuma moi e da se uvide tokom izlagawa. Pre svega treba odrediti koje koncepcije ovde smatramo savremenim, jer
znaaju wegovog pristupa videti u mom lanku "Koareova istorija i filozofija nauke", Dijalektika , god. XIX, 1-4/1984. Mnotvo podataka u vezi sa prethodnicima moderne istorije nauke i o istraivaima koji utemequju savremenu istoriju nauke kao i znaajna razmatrawa pojedinih problema mogu se nai u kwizi Problemi istorije i metodologije naunog saznawa, red. Kedrov, Oviwikov, "Nauka", Moskva, 1974. Ima vie specijalizovanih asopisa za probleme istorije i flozofije nauke, kao i drugih publikacija: Isis, Journal of the History of Ideas, Voprosi istorii estestvoznani i tehniki , i mnogi drugi. Ako je re o prirunicima koji omoguuju uvid u genezu naunih ideja, jedan od najznaajnijih je svakako Dictionary of the History of Ideas , Studies of Selected Pivotal Ideas, ed. Philip P. Wiener, vol. I-IV (1973), Charles Scribner's Sons, New York. ^. S. Pers, Pragmatizam, Grafos, Beograd, 1979, str. 9. i daqe.

10

se i to ponekad razliito uzima. Savremenim ovde smatramo sve one koncepcije koje ve negde od sredine tridesetih godina, dakle, ve negde vie od pola stolea, mawe ili vie, plodonosno utiu na rasprave o problemima istorije i filosofije nauke; re je o onim koncepcijama koje se i u najnovijim raspravama uzimaju kao neki podsticaji, bilo da se nastavqa u ranije naznaenim pravcima, ili da se iz kritikog suoavawa iznalaze novi pravci i reewa. Ovde ostavqamo po strani stavove, shvatawa o tome da se vraawem na jednom preene puteve nee postii znaajnija saznawa, i da istoriju nauke treba uglavnom prepustiti samo znatieqnicima, qubiteqima zanimqivosti. Ta shvatawa, ak i onda kad im se priklawao poneko od istaknutijih naunika, nisu imala vaqana opravdawa. Naprotiv, ve iz pregleda spisa brojnih uglednih naunika moe se videti da je svaki od wih bio, reklo bi se, i pomalo istoriar, imao je odgovarajui uvid, i da je to bilo, uz ostalo, jo jedan inilac koji je doprinosio postizawu znaajnih rezultata. 5 Meu onima koji su se sistematski i due bavili problemima istorije nauke mogu se zapaziti vrlo raznoliki pristupi, merila, pa na osnovu toga, i veoma razliiti rezultati prikaza istorijskog razvoja naunih znawa. Neki od wih nisu smatrali da je vano izloiti izvesna merila eksplicitno, pa se o wima moe zakquivati samo posredno. Drugi su mawe ili vie podrobno raspravqali o pojedinim kriterijumima, dok su trei u svojim razmatrawima o pojedinim kriterijumima i pristupu istraivawu problema istorije nauke doli do odgovarajuih modela, koji otvaraju mawe ili vie znaajne perspektive za istraivawa u toj oblasti uopte. U svim tim situacijama postavqaju se brojna pitawa kao to su: u kojoj meri su ova ili ona istraivawa u skladu sa naelima koja su izneta na poetku, u kojoj meri se na osnovu ovog ili onog modela moe uspeno objasniti istorijski razvoj naunih ideja, dakle, pitawa stvarne plodotvornosti izabranih naela ili izgraenih teorijskih modela. Na prvi pogled moe se initi da na istraivawa iz oblasti istorije nauke opta filosofska i nauna uverewa ne ostavqaju neki vidniji peat, jer, esto se misli, tu se istrauju zavreni procesi. Ali, situacija nije takva. I tu se vrednuje, i tu se pojave ne mogu interpretirati jednoznano. Otud se dela iz oblasti istorije nauke esto vrlo mnogo razlikuju. Polazei od raznovrsnih optih filosofskih, ideolokih naela i modela, istoriari vrlo razliito ocewuju jedan isti period, precewujui jedne pojave, zanemarujui ili prenebregavajui druge. Ni ovde izvesne nacionalistike i druge predrasude nisu bez velikih posledica. Ovde je dovoqno da se podseti na pojedine tipologije umova koje su izvodili Kroneker ili Dijem, inae istaknuti naunici.6 Takve situacije nastaju naroito u razdobqima veih drutvenih kriza, sukoba, uoi veine obrta. Ve smo spomenuli da u osnovi svakog sistematskog bavqewa problemima istorije nauke moemo utvrditi odreene opte filosofske, ideoloke premise, i da su brojni istraivai raspravqali o tome i eksplicitno, zalaui se za stavove koji su na odreen nain izraz odgovarajue filosofije. Kritiki prikaz koncepcija istorije nauke najboqe je, prema tome, izvriti s gledita opravdanosti ove ili one filosofije koja je u osnovi nekog istraivawa, pa samim tim i onoga to je na osnovu te filosofije stvarano, izvoeno, ako su istraivai ostajali dosledni principima koje su isticali kao osnovne. A to, kao to znamo, nije uvek bio sluaj. Tako, uprkos zalagawu da se pristupi i istrauje razvoj naune misli svestrano, integralistiki, da se tako dokui neto od one dijalektike koja je oduvek karakterisala razvoj u stvarnosti uopte (a na ideje o toj i takvoj dijalektici u razvoju ukazivali su jo pojedini antiki grki mislioci), i meu marksistikim istoriarima nauke bilo je raznih vulgarnih sociologistikih pristupa i razmatrawa, a u novije vreme kod pojedinih autora moe se zapaziti izvestan oblik scijentizma. Tim putem moe se postii dosta, ali ne treba gubiti iz vida da se esto deavalo da se istraivai ne dre naela za koja su se na poetku opredelili; sistematika filosofskih i naunih uewa ne treba, dakle, da se izvodi samo na osnovu tih polaznih naela, iznetih deklarativno. Koncepcije uopte, pa, dakle, i koncepcije istorije nauke kao discipline treba posmatrati i s gledita wihove stvarne plodotvornosti, podsticajnosti. Iz daqeg izlagawa videe se da je bilo istraivaa koji su uspeno radili, podstakli druge na stvarawe jo uspenijih koncepcija, iako su ponekad polazili od naela
5

M. Milankovi, Istorija astronomske nauke , od wenih poetaka do 1727, II izdawe, Nauna kwiga, Beograd, 1979, predgovor. "Svaka pojedina nauka", istie autor, "moe se shvatiti tek kada se upozna kako je postala i razvijala se u toku vekova." P. Duhem, La thorie physique, son objet et sa structure , Paris, 1906; P. Duhem, La science allemande , Paris, 1915.

11

pojedinih filosofija, koja su ih mogla ograniavati; to se moe objasniti wihovom darovitou, u svakom sluaju sposobnou da pronau aktuelne teme, i da ih sugestivno razmatraju. I, s druge strane, bilo je istraivaa koji su polazili od znaajnih premisa, recimo onih iz klasinog marksistikog naslea, ali nisu niti na vreme, niti podsticajno zapoeli odgovarajua istraivawa, nisu, dakle, uvideli ta se sve moe izvesti iz spomenutih naela, i u kojem pravcu se mogu usmeriti istraivawa kad se poe od datih principa. Ve smo konstatovali da je za istoriare nauke ranije bilo karakteristino da uglavnom nisu izlazili iz okvira registrovawa, faktografije; da se iz wihovih prikaza nije videla sloena veza najrazliitijih inilaca, kako onih iz sfere same nauke tako i onih izvan te sfere. Mawe ili vie u tim granicama ostaju ak i takvi istoriari nauke kao Fridrih Daneman, pa i Pjer Dijem, ukoliko ne pokazuju kako su iz jednih ideja nastajale druge, ukoliko ne dospevaju do odgovarajuih zakonitosti u istorijskom procesu razvoja naunih znawa. Da bi se odgovorilo na pitawa iz ovog okvira, bilo je potrebno drukije zasnivawe istraivawa iz oblasti istorije nauke. Izvesnih ideja, pa i podsticaja za to, bilo je i ranije, u okviru razliitih filosofija, jo u Hegelovoj (iako na apstraktan i spekulativan nain), u pragmatizmu, na primer, izvesne ideje Persa. Osnovu za jedan, reklo bi se, program za istraivawa u oblasti istorije nauke nalazimo jo u izvesnim spisima klasinog marksizma. Sutina tog pristupa i programa istraivawa ogleda se u zahtevu da se svaka pojava, pa i one iz prolosti, izuava interdisciplinarno, da bi mogla da se izui svestranije i u razvoju, da bi se videlo koji su sve inioci i na koji nain uticali na weno oblikovawe. To se nije moglo videti iz istorije nauke koja je ostajala uglavnom samo u granicama istorije ideja. No, istraivawa zasnovana interdisciplinarno nisu ni mogla da otponu tako brzo; postavqali su se veliki zahtevi. Trebalo je da se bar donekle prevazie duh monodisciplinarnosti, koji je bio karakteristian i u najrazvijenijim sredinama (on jo nije u potpunosti prevazien ni danas), bilo je potrebno da se drukije organizuju i istraivake grupe ili timovi, bilo je potrebno da se steknu i drugi uslovi, pre svega bio je potreban smeo i stvaralaki duh. Na jedan ili drugi nain svesni ovih zahteva i potreba pojedini istraivai, kao to su Vernadski, Koare, Bernal, Hesen, Holton, Sarton, Kun, Kedrov i drugi, polazei, inae, od razliitih osnovnih stavova, zapoiwu sa istraivawima zasnovanim upravo na ovakav, nov nain, istraivawima koja upravo i oznaavaju poetke, pa i neku vrstu obrasca istraivawa u oblasti istorije nauke. Sa tim istraivawima, sme se slobodno rei, bez preterivawa, da poiwe moderna istorija nauke. Iz pregleda radova tih i drugih istraivaa moe se videti da su tu u pitawu razliiti nivoi i dometi analiza, raznovrsna osnovna terminologija, ponegde i vrlo raznoliki osnovni principi i perspektive, ali se d primetiti da su mnoga nastojawa bila mawe ili vie zajednika, mnoge ideje i rezultati, takoe. U nekim sluajevima se d zapaziti i to da je istraivaki dar kod ponekih bio toliko izrazit da su uspevali da na odgovarajui nain rekonstruiu razvoj naunih ideja u odreenim razdobqima, otkrivajui delovawe najraznovrsnijih inilaca na razvoj tih ideja, i to iz raznih sfera drutva. Nadamo se da e neke od ovih konstatacija biti jasnije, da e biti na odreen nain ilustrovane prikazivawem, razume se, sasvim ukratko, koncepcija istorije nauke koje nalazimo u delima Koarea, Kuna, Kedrova, Holtona. Ima, naravno, jo istraivaa koji zasluuju istu takvu pawu. Meutim, u prilici kao to je ova navedeni istraivai mogu se uzeti ponajpre kao reprezentativni, i to iz vie razloga; pre svega, kod wih je uoqivo ta se sve moe kad se poe od odreenih filosofskih koncepcija, i drugo, zbog toga to su spomenuti istraivai svoje modele razvijali i na izvestan nain dokazivali u drugim istraivawima, to se wihovim modelima mogu mawe ili vie uspeno objawavati mnoge situacije iz istorijskog procesa razvoja naunih znawa. Koare7 se najpre bavio filosofijom i matematikom, ali je i tada interesovawe za istorijska istraivawa bilo veliko. Ve od sredine tridesetih godina on istrauje ona razdobqa koja smatra prelomnim u razvoju evropske nauke. Ta razdobqa on stavqa "pod lupu", jer su se ba u wima odigravali obrti i velika pomerawa u slici o svetu, skokovi, ili, kako se kasnije govorilo, revolucije. On je meu prvima pristupio svestranim istraivaima; bavio se ne samo objavqenim spisima nego i rukopisnom zaostavtinom, izuavao varijante spisa, biografski materijal, socijalnu i ekonomsku istoriju datog vremena. Iako on nije ulazio u podrobnija teorijska i metodoloka pitawa istorije nauke - kao to je to docnije bilo karakteristino za vie autora - on je naznaio
7

Videti radove navedene u fusnoti pod brojem 1.

12

jedan nov plan i program istraivawa; do tada se vrlo malo radilo na takav nain. On je pratio promene u razvoju naunih znawa, tzv. revolucije, u prvom redu s gledita novosti u sferi naunog metoda. On se nije bavio toliko onim metodolokim idejama za koje su se izjawavali pojedini naunici, nego pre svega onim koje su se nalazile stvarno u osnovi naunih dela. U raznovrsnim istraivawima, koja su obuhvatala vrlo irok spektar pojava, on je s velikim uspehom rekonstruisao na odgovarajui nain brojne istorijske tokove. Glavno za wega nije bilo puko prikazivawe okolnosti, nego pokuaj objawewa, utvrivawe istorijskih puteva i oblika razvoja naunih znawa, tumaewe smisla pojedinih ideja, primanih ili odbacivanih u jednom vremenu. Do tih stupweva analize raniji istoriari nauke, koliko mi je poznato, nisu dospevali, iako su po irini prikaza, recimo, Dijem,8 Daneman9 i neki drugi prevazilazili Koarea. To su oni stupwevi koji bez sumwe treba da budu ciq modernih istoriara nauke, stupwevi kada treba da bude jasniji opti, filosofski smisao i karakter naunih znawa, kada treba da se potpunije vidi stvarna uloga pojedinih tekovina u mewawu naune slike o svetu. Iz wegovih istraivawa vidi se da je bilo mnotvo oblika transformisawa naune slike o svetu, i da nije opravdano isticati samo jedan, ili pak samo neke, kao univerzalne. Daqe, iz wegovih istraivawa moe se uoiti da su na promene u naunoj slici o svetu koja je karakteristina za neko vreme uticali najrazliitiji inioci. Bavei se najraznovrsnijim istorijskim materijalom Koare je doprineo boqem poznavawu nekih pojava prolosti. Iz kritikog izdawa Wutnovih dela, a on se bavio i tim poslom, mi moemo stei znatno potpuniju predstavu i o Wutnu i o wegovom vremenu, a to je jo vanije, pristupu istoriji nauke kao disciplini; wegove analize iz te oblasti moda prvi put jasno i uverqivo svedoe o velikom znaaju istorije nauke za teoriju saznawa i filosofiju uopte. Drugi autor ija shvatawa ovde treba ukratko izloiti jeste Tomas Kun;10 bavei se tzv. kopernikanskom revolucijom, i to ne samo u Americi nego, moe se rei, u svetu uopte, on je bio zainteresovan ponajvie za otkrivawe onog, istorijski gledano najkarakteristinijeg, osnovnog oblika transformisawa naunih znawa. Kun je bio, reklo bi se, sugestivan svojim posebnim pristupom istoriji nauke kao disciplini, a modelom o paradigmi kao nekoj vrsti obrta koji obeleava revoluciju u nauci, koji inae nije bio uspean, on je ipak, kao to smo spomenuli, podstakao velike diskusije na raznim stranama; u te diskusije ukquili su se i brojni marksisti, mada s velikim zakawewem, i dali veoma znaajne rezultate. U svojoj kwizi Struktura naunih revolucija on, gotovo na samom poetku, istie potrebu za novim pristupom istoriji nauke: "Ako se na istoriju nauke gleda kao na riznicu za neto vie od anegdote ili hronologije, onda ta istorija moe da dovede do odluujuih preobraaja u slici nauke kojom smo do sada opsednuti. Takva slika bila je ak od samih naunika odavno ocrtana, uglavnom na osnovu prouavawa zavrenih (podvukao R. .) naunih dostignua, kakva su ona zabeleena kod klasika i u najnovije vreme u uxbenicima iz kojih svaka nova generacija ui da radi svoj zanat. Ciq takvih kwiga je, meutim, neminovno ubeivaki i pedagoki; pojam nauke koji se iz wih izvlai nema vie izgleda da odgovara poduhvatu koji ih je stvorio, nego to ima slika nacionalne kulture izvuena iz turistike broure ili teksta za uewe jezika. Ovaj ogled (tako on naziva svoju kwigu - R. .) pokuava da pokae da smo mi tim kwigama na fundamentalne naine bili zavedeni. Ciq ovog ogleda je da napravi skicu jednog sasvim drukijeg pojma nauke koji moe da iskrsne iz istorijskog svedoanstva o samoj istraivakoj aktivnosti."11 Ove Kunove ideje ne bi znaile mnogo da nisu zaista bile plan kojeg se on drao u svojim istraivawima. Iako wegov model ne moe da se prihvati, niti se putem wega mogu objasniti uspeno izvesne situacije iz istorijskog razvoja naunih znawa, wegova istraivawa su ipak dala znaajne rezultate. Prouavajui naune tekovine u wihovoj istorijskoj genezi, od prvih pojava odreenih ideja, do wihovog dokazivawa (on je, na primer, posebno izuavao otkrie kiseonika) on je otvorio znaajne perspektive za reavawe problema tzv.
8

P. Duhem, Le Syste#me du Monde , Histoire des doctrines cosmologiques de Platon a# Copernic, 10 vols, Paris, 19131959. F. Dannemann, Die Naturwissenschaften in ihrer Entwicklung und ihrem Zusammenhange , 14, LeipzigBerlin, 1913. Tomas Kun, Struktura naunih revolucija , Nolit, Beograd, 1974. Isto, str. 40.

9 1 1 0 1

13

istovremenih otkria, ili problema primata u dostizawu pojedinih rezultata - problema koji se negde od 18. veka postavqao sve ee, ponekad za neke i dramatino. Pokazalo se da kad se izuava iri kontekst okolnosti, kad se prati ceo proces dolaewa do rezultata, nema osnova za velike sporove oko spomenutih problema, da je lake ocewivati doprinose naunika koji su radili na reavawu istih problema u isto ili skoro isto vreme na raznim stranama. Kun se formira kao istraiva u duhovnoj klimi koju su bitno i tematski i koncepcijski obeleavale pojedine pozitivistike kole. Ipak, on uspeva da se ne izjawava, kako je sm govorio, o glavnim optim pitawima, pokazujui tako na odreen nain u kojoj meri su istraivawa u oblasti istorije nauke relativno nezavisna od optih filosofskih premisa; no, tu se moe videti da i jedan darovit istraiva moe biti donekle sputan da doe do veih rezultata ako ne izvri vaqan izbor osnovnih naunofilosofskih stavova. Znatno mawe je poznat trei pristup i, reklo bi se, model ili program istraivawa, onaj koji je dao Xerald Holton.12 Moe se rei da je taj program stvaran gotovo u isto vreme kad i Kunov, i uprkos tome to je daleko osnovaniji, i to vie omoguuje, nije izazivao ni izdaleka onakve diskusije kao Kunov. Holton, po struci fiziar, polovinu svog veka posvetio je istraivawima problema istorije nauke. I on se, kao i Koare, bavi pojavama i razdobqima koja smatra najvanijim, ali uzima teme kao glavne okosnice u tim razdobqima. Otuda se taj model i naziva tematskom analizom nauke. Iako se i on formirao u atmosferi izrazitog uticaja pozitivizma, operacionalistike varijante (Brixmen mu je bio uiteq), on se ne koleba izmeu tzv. internalistikog i eksternalistikog pristupa, odluuje se za posmatrawe geneze naunih ideja od prvih zamisli, i to iz obeju spomenutih perspektiva. On, tavie, dri da naune ideje vaqa posmatrati u preseku triju linija uticaja, koji ih oblikuju: (a) individualne crte linosti naunika, ivotni put; (b) stawe nauke toga vremena, tj. onoga to on naziva "javna nauka" u datom vremenu; i (v) osobenosti socijalnih inilaca. Polazei od toga, on je razvio plan irokih, raznovrsnih istraivawa, od arhivskog materijala najrazliitije vrste do analize klasinih dela. Time on, pored ostalog, daleko prevazilazi Poperov pristup, koji iskquuje iz analize tzv. subjektivne faktore, in otkria, pronalaewa, smatrajui ga iracionalnim aktom. Moemo se sporiti sa Holtonom o pojedinim stavovima, na primer, o stavu da je tema na poetku svakog istraivawa, ali se mora konstatovati da je putem tog modela, u okviru napred spomenutog plana, Holton uspeno razjasnio mnoge situacije iz istorijskog razvoja nauke, i da je taj model otkrio zaista velike perspektive. Ni s gledita ideja iz klasinog marksizma u vezi sa odgovarajuim zasnivawem istorije nauke mislim da ne bi imalo da se primeti nita to bi sutinski pogaalo taj model. Jedan od naunika i filosofa na ije je stavove i rezultate potrebno da se ovde osvrnemo bez sumwe je i Kedrov.13 On se, iako po struci hemiar (ali je zbog bolesti rano ostavio laboratorijska istraivawa), opredelio najpre za istraivawa u oblasti istorije hemije, a onda je poeo da se bavi istorijom i metodologijom nauke uopte. Polazei od izvesne tradicije koja je postojala jo u carskoj Rusiji, izuavajui i arhivski materijal, on je meu prvima uvideo da spisi klasinog marksizma sadre vrlo znaajnu osnovu, program istraivawa u oblasti istorije nauke. Upravo u wima, tim spisima, on je taj program rekonstruisao i svojim dugogodiwim istraivawima pokazao velike perspektive koje se tu otkrivaju. Wegov znaaj je jo i u tome to je uspeo da na odgovarajui nain organizuje istraivawa u oblasti istorije nauke, da okupi brojne saradnike, koji su u takvoj klimi dostigli velike rezultate. Svoj program istraivawa u oblasti istorije nauke Kedrov je izloio u raznim spisima, razvijao ga, dopuwavao. Tu je zapravo re o kombinovanim, interdisciplinarnim analizama koje imaju vie nivoa i dimenzija; analizama iji je ciq otkrivawe najvanijih zakonitosti istorijskog procesa razvoja naunih znawa. Od tzv. mikroanatomije pojedinih otkria (on se posebno bavio otkriem periodnog sistema, a o tome je napisao vie kwiga) do onih uoptavawa koja imaju logiki, metodoloki i u krajwoj liniji heuristiki znaaj. Kao Holton i neki drugi naunici, i Kedrov je u saetom i sistematizovanom obliku izloio principe istraivawa u oblasti istorije nauke, pozivajui se i na izvesne Lewinove misli iz rukopisnog dela Filosofske
1

O wegovim spisima i karakteristikama wegovog pristupa istraivawima u oblasti istorije nauke videti u mom lanku "O Holtonovom modelu razvoja naunih znawa", Dijalektika , god. XVII, 14/1982. (u sadawoj kwizi: str. ) 3 B. M. Kedrov, Istori nauki i principi issledovani , referat na XIII Internacionalnom kongresu istorije nauke, posebno izdawe, "Nauka", Moskva, 1971.
2

14

sveske i nekih drugih tekstova, u uvodnom referatu na XIII internacionalnom kongresu istorije i filosofije nauke, 1971. godine u Moskvi. Jedna od wegovih osnovnih zamisli jeste da se naune ideje mogu upoznati potpunije tek poto paqivo izuavamo: (a) tzv. globalnu klimu, opte stawe, i stawe u nauci datog vremena, (b) lokalnu klimu, okolnosti u datoj sredini, i (v) mikroklimu. Ako se ostavi po strani specifinost terminologije, lako se moe zapaziti da kod pojedinih od navedenih istraivaa ima dosta zajednikih nastojawa, ideja, zamisli, da su negde planovi istraivawa vrlo slini ili istovetni, iako istraivai polaze od pojedinih naela iz okvira razliitih filosofija. Razume se, glavno je ne samo da se odabere uspean, adekvatan plan istraivawa nego i da se istrauje na odgovarajui nain konsekventno. Spektar razlika iri se upravo kad se krene u istraivawa, kad se razvijaju planovi itd. To se moe videti i iz iwenice da se i plan za koji se zalae Kedrov razvija u razliitim pravcima od strane wegovih uenika, saradnika, sledbenika. U tim istraivawima ima veoma mnogo novog, to navodi na konstataciju da je istorija nauke neobino znaajna disciplina za nae razumevawe sveta i spremnost za sutrawu ulogu, u doba koje bi se moglo oznaiti kao zrelo doba te naune discipline.

15

Filosofija i prirodne nauke Krug problema koji se naznaava naslovom ovog izlagawa neobino je irok; re je o raznovrsnim problemima iz okvira razliitih disciplina ili iz graninih podruja vie filosofskih i naunih disciplina. Svi ti problemi bili su na jedan ili drugi nain oduvek predmet velikih rasprava, a u nae vreme, reklo bi se, postali su jo aktuelniji. Ve sm izbor najznaajnijih od tih problema za priliku kao to je ova nije nimalo jednostavan zadatak; on pretpostavqa inae relativno konsistentno i na odgovarajui nain zasnovano opte filosofsko stanovite, i to ne samo o temeqnim filosofskim i naunim problemima, nego i o onim optehumanistikim. A do tog nivoa sinteza u pokuajima stvarawa opte slike o svetu dopiru, kao to je poznato, malobrojni stvaraoci. Najee se ostaje u granicama parcijalnog, to je i razumqivo kad se zna da ivimo u doba jo uvek stroge podele rada. Ipak, zahtev za celovitou i daqe ostaje kao svojevrstan imperativ. Problemi odnosa filosofije i prirodnih nauka mogu se razmatrati iz razliitih perspektiva. Jedna od wih je ona istorijska: kako se sve gledalo na filosofiju i prirodne nauke, i na spone koje postoje meu wima; koja su stanovita bila najznaajnija, najplodonosnija, ili da se pokae koja su od wih dovodila do kriza u filosofiji i nauci. Druga perspektiva je da se ti problemi prikau s gledita osnovnih principa neke od modernih filosofija ili koncepcija nauke, kao to su marksizam, pozitivizam, fenomenologija itd. Trea vrsta osvrta mogla bi biti panoramskog karaktera - da se pokae koje sve koncepcije imaju neki vidniji uticaj ili obeleavaju savremene rasprave o tom krugu problema. ^etvrta perspektiva mogla bi biti razmatrawe spomenutog kruga problema vie s gledita neke od filosofskih disciplina, ili pak s gledita neke od prirodnih nauka, ili matematike. Bilo kojim od navedenih puteva da se poe u razmatrawe ovih problema, otkrie se jasno priroda vez, raznovrsnih spona izmeu filosofije i prirodnih nauka, za koje se odmah moe konstatovati da su neraskidive. A ve iz ovih optih konstatacija moe da se zakqui podosta o tome kako bi trebalo da se organizuje izuavawe tekovina filosofije i prirodnih nauka u kolama i na fakultetima, da bi se postigao vei uspeh ne samo u upoznavawu tih tekovina nego i u razvoju stvaralakog miqewa. Priroda onih mnogobrojnih spona izmeu filosofije i prirodnih nauka za koje smo rekli da su neraskidive uvia se, po mom miqewu, moda ponajvie onda kad izuavamo prirodu procesa saznawa, oblike i metode naunog saznawa, za koje su, moe se slobodno rei, na jedan ili drugi nain zainteresovani gotovo svi oni koji se bave tragawima za tajnama sveta i oveka, za uzrocima onoga to je pred nama, za vizijama budunosti itd. Uprkos aktuelnosti problema o kojima je ovde re, kod nas se o wima nije pisalo mnogo; iako nemamo prikladne strune bibliografije iz kojih bi se to moglo preciznije pokazati, oni koji su pratili odgovarajue publikacije sigurno su stekli utisak da je u filosofskim i naunim raspravama kod nas bila dominantna humanistika filosofska problematika, dok se ova druga (filosofski problemi prirodnih nauka, pitawa opteg pogleda na svet, teorija saznawa) esto zanemarivala. Tek posledwih decenija ima neto vie radova o toj problematici.1 Interesovawe je, kako se vidi, ipak postojalo, i podsticano je i prevodima izvesnih dela pojedinih istaknutih filosofa nauke, ali, na alost, ta dela su najee ostajala bez odgovarajuih strunih komentara, objawewa ili uvodnih studija. Tako je, na primer, Nejgelova Struktura nauke,2 jedno od fundamentalnih dela, objavqena kod nas i ostala neprimeena u ne tako maloj periodici. Razumqivo je da se u tim situacijama nije ispuwavao onaj tradicionalni i, reklo bi se, stalno vaei zahtev za celovitou slike o svetu, onda kada se wena problematika suavala, gotovo redukovala, kao to je spomenuto. Na drugoj strani, u prirodnim naukama bilo je usled toga mawe podsticaja za bavqewe odgovarajuim filosofskim problemima. Naunici su
1

Upor. N. Sesardi, Fizikalizam, Beograd, 1984; M. Arsenijevi, Prostor, vreme, Zenon , Zagreb, 1987; A. Prai, Priroda i teleologija , Beograd, 1986. Sve je vie priloga u periodici, a posebna pawa toj problematici posveuje se na stranicama asopisa Dijalektika . Upor. Ernest Nejgel, Struktura nauke , prevod i predgovor A. Kron, Nolit, Beograd, 1974.

16

se sve vie zatvarali u granice svoje naune discipline, i tako su razlike izmeu filosofije i prirodnih nauka izgledale jo vee. Problemi u vezi sa odnosom filosofije i prirodnih nauka po svojoj su prirodi interdisciplinarni. Danas se mnogo pie o interdisciplinarnom pristupu uopte, pa i kad je re o ovoj problematici. I to je opravdano, jer je to izraz neophodnosti; istraivawa kosmosa, ekonomika itd. ne mogu da se zamisle bez takvog pristupa. Ali se takva istraivawa danas izvode samo u najveim centrima, u najrazvijenijim zemqama. U zemqama kao to je naa takvim istraivawima bavi se relativno mali broj naunih radnika. I pored svesti o potrebi interdisciplinarnog rada, duh monodisciplinarnosti jo uvek je dominantan. Ako je re o interdisciplinarnim istraivawima filosofskih, posebno epistemolokih i metodolokih problema prirodnih nauka i matematike, ne moemo se zadovoqiti ni brojem centara koji se time bave, niti organizacijom rada u wima. I u ovoj oblasti se moe zapaziti da praksa namee niz problema koji mnoge naune radnike zatiu gotovo nespremne. Ne treba zaboraviti da mi upoznajemo nauke, tj. znawa iz wihovog okvira zasebno, samo iz praktinih razloga koje namee odgovarajua podela rada, postojawe profesija. Iz toga je proizlazila na odreen nain i odgovarajua organizacija kola razliitih nivoa, fakulteta. Ali, istorijski razvoj nauke u takvom parcijalnom upoznavawu nije mogao da se shvati do kraja. Nauke su se razvijale pod uticajem raznovrsnih inilaca; tekovine nauke su nastajale na razliite naine, bile su u najrazliitijim vezama. O toj povezanosti znawa iz raznih oblasti ne doznaje se mnogo u kolama i na fakultetima. To se moe postii tek sistematskim bavqewem istorijom nauke u kojoj se istie predstava o onoj svojevrsnoj organici razvoja naunih i filosofskih znawa.3 Iz we se tek moe videti da su velike tekovine, doprinosi, otkria najee bili rezultat celovitijeg pristupa, uvida u ira podruja naune problematike. Najistaknutiji naunici, stvaraoci bili su mawe ili vie sintetiki umovi. Bavili su se problemima iz okvira vie disciplina, izuavali su probleme svestranije nego to se to obino misli. Tako mi ne moemo rei ba tano ta su bili, na primer, Dekart, Lajbnic, Wutn ili pojedini drugi naunici, prema uobiajenim merilima: matematiari, ili fiziari, ili filosofi, ili neto drugo, zbog toga to su bili u velikoj meri integralni umovi, bavili su se mnotvom raznovrsnih problema koji su kasnije postali predmet izuavawa mawe ili vie samo u okviru odgovarajuih naunih disciplina. Razume se, od epohe do epohe mewali su se uslovi, zahtevi, ali je uvek ostajao zahtev za celovitou, za potpunijom slikom o svetu, bez obzira na to o kojoj disciplini je tu re. I tu se uloga filosofije moe videti ponajpre, ali ne samo tu. Ima mnotvo shvatawa o odnosu nauke i filosofije, o znaaju nauke za filosofiju i filosofije za nauku. Pregled tih shvatawa ovde nije neophodan. Moemo da konstatujemo jedino da se na jednoj strani tog svojevrsnog spektra shvatawa nalaze ona prakticistika - gde se zanemaruje ne samo filosofija nego i teorija uopte, tei se nekim rezultatima koji e odmah da doprinesu reavawu nekog problema iz prakse. Takva stanovita uslovqavaju razliiti inioci, a duh monodisciplinarnosti je nekako utvrivao veru da naunici i nemaju ta da trae izvan uskih okvira svojih struka; u takvim situacijama bavqewe naukom je esto gravitiralo nekoj vrsti zanatske delatnosti. Osnova tako steenih parcijalnih znawa ostajala je onda nejasna, smisao i vrednost tih znawa i svega ostalog nije mogao da se shvati potpunije na taj nain. Na drugoj strani spomenutog spektra mnogobrojnih koncepcija bila je naivna vera ne samo nekih filosofa, nego i pojedinih naunika da spekulativnim putem mogu da prodru u tajne sveta, da istim umovawem mogu da iznau odgovore na velike probleme oveka i sveta. Ne treba verovati da su tendencije ka ovim krajnostima potpuno prevaziene, posebno kad je re o naoj sredini. Gde je onda ona "zlatna" sredina na kojoj se obino iznalaze vaqana reewa u ovakvim situacijama. Usvajajui duh interdisciplinarnosti, prelazei, dakle, na novi nain istraivawa, a to se ne moe uiniti nikako odjedanput, problemi se postavqaju na sasvim drugi nain. Nauka i filosofija su u ovom sluaju dve strane jedinstvenih napora u istorijskom procesu razumevawa sveta, poimawa pojedinanog, posebnog, opteg, i to u neprekidnom razvoju i vezama. Taj pristup je bio neophodan na odgovarajui nain i u svakodnevnoj praksi. Uspesi u tome omoguavali su efikasniju praksu, bri preobraaj uslova ivota. Sve to je ukazivalo na odgovarajui "red i vezu meu stvarima", da upotrebim znamenite
3

Upor. Tomas Kun, Struktura naunih revolucija , prev. i predgovor Stania Novakovi, Nolit, Beograd, 1974, str. 40 i daqe.

17

Spinozine rei, inae toliko teko shvatqiv i brzo promenqiv. Filosofija i nauka su, prema tome, komplementarne; za prvu bi se moglo rei, ako za trenutak pojednostavimo situaciju, da je teorija, a za drugu da je empirija; ili, ako nastavimo sa pojednostavqivawem, analoki: nauka je vie okrenuta pojedinanom, filosofija vie optem. No, kako jedan od ovih elemenata nije mogu bez drugog, jasno je da su naunici nuno upueni na odgovarajue rezultate filosofa, a filosofi sa svoje strane isto tako na rezultate naunika. Razume se da ovakvo odreivawe zadataka i jednih i drugih umnogome poveava zahteve, ali to ne treba da mewa pristup. To je ciq kome se tei, koji, meutim, postie jo uvek relativno mali broj istraivaa u nae vreme. Za istraivae u posebnim naukama, oblastima, ili naunim disciplinama i danas, kao i u prolosti, vano je koja e polazna naela usvojiti od kojih e optih principa poi; sve to je neophodno za optu orijentaciju ako se ne eli da se kree stihijno. Inae znamo da su znaajne tekovine nastajale i tim putem, ali ipak, u istim okolnostima, ako se takva mogunost dopusti, rezultati e biti svakako vei, a napori mawi ako se poe od osnovanijih optih teorijskih principa ili koncepcija, jer one obezbeuju veu plodotvornost i imaju izrazitiji heuristiki karakter. To ne znai da je ta koncepcija neko "zlatno" pravilo, koje ostaje zauvek takvo, i da eo ipso obezbeuje rezultate i onda kad nedostaju drugi inioci, kao, na primer, stvaralaki dar itd. I sami naunici sa svoje strane, ako paqivo pratimo wihov rad, razvijaju je i upotpuwuju. Naravno, potrebno je to pokazati i odgovarajuom istorijskom rekonstrukcijom istraivakih postupaka, procedura, metoda istraivawa. U tom pogledu naunik je, ako eli da iskoristi ove tekovine, upuen na odgovarajue rezultate filosofskih istraivawa. Ali, to nije jedina prilika. Sa potrebom za izvesnim tekovinama filosofije, mawe ili vie izgraenim pogledom na svet, susreemo se uvek kada je potrebno da se interpretiraju oni "posebni" rezultati, da se te interpretacije uklope u ire teorijske sisteme, onda kada je potrebno da se jasnije utvrdi smisao i znaaj pojedinih rezultata do kojih se dolo u ovoj ili onoj oblasti. Ti rezultati se, kao to je poznato, nikada ne tumae jednoznano. Ali, vrednost celovitijeg gledawa na svet i potrebe za wim ne ogledaju se samo u tome. Odgovarajui pogled na svet znaajan je i, rekao bih, neophodan i u drutvenom ivotu uopte, ukoliko teimo da uspenije reavamo izvesne drutvene probleme, da postanemo slobodnija linost, svesna odgovornosti i drutvenih konsekvencija svakog svog ina, ukoliko elimo da izbegnemo razne vidove neslobode, raznovrsne oblike manipulacije. Tu je re o velikim problemima u vezi sa istorijskim procesom dezalijenacije. U uslovima drutvene krize u naoj zemqi glavno pitawe je kako da se oslobode i mobiliu velike snage, kako da qudi postanu u veoj meri subjekti drutvenih zbivawa. Ve smo spomenuli da su filosofija i nauka dve strane jedinstvenih napora da se celovitije objasni stvarnost. Objawewu te stvarnosti, tj. optoj koncepciji, prethode raznovrsne operacije. Posao naunika ogleda se u utvrivawu iwenica, uporeivawu, smiqawu hipoteza, analizi, sintezi, stvarawu teorija, utvrivawu naunih zakona i, na kraju, u tumaewu smisla i znaaja svih tih rezultata u celini. Ovim posledwim ve se izlazi iz okvira strogo naunog pristupa i prelazi u izvesno vrednovawe, to je predmet filosofije, pre svega aksiologije. Ciq svega je pokuaj stvarawa celovitije slike o svetu. Ali, do ovog posledweg nivoa ne dospeva svaki nauni radnik, a mnogi od wih ostaju na ponekom od prvih od navedenih stupweva. To sve ne treba da zauuje; istraivawe stvarnosti je sloen proces koji ima mnotvo stupweva i nivoa, kao to je ve spomenuto, jer su veze i odnosi u stvarnosti u razvoju beskonani. Napori mnogih, ak i onih koji ostaju na poetnim stupwevima, nisu u tom smislu nipoto zanemarqivi, oni su takoe neka osnova, pretpostavka za druge naunike, koji se bre kreu ka postizawu znaajnih sinteza. Nauka je u tom smislu rezultat mnogih znanih, ali i neznanih stvaralaca. Istraivaki rad naunika je uvek hod kroz nepoznato, svojevrsna duhovna avantura. ^esto se u potrazi za reewem jednog problema pronalazi reewe za sasvim drugi, isto tako vaan, ili moda jo vaniji, a nekad i za problem koji jo nije postavqen. Putevi ka tim rezultatima, reewima takoe su vrlo razliiti i zasluuju veliku pawu istraivaa u oblasti epistemologije. I te svojevrsne "rekonstrukcije" vre se odavno; poseban predmet takvih analiza bila je Ajntajnova teorija relativnosti, tragalo se za inovima u "stvaralakoj drami" tog velikog mislioca. Ve na stupwu stvarawa hipoteza, koji je nezaobilazan, naunik ini jedan, reklo bi se, slobodan korak, izvodi specifinu teorijsku konstrukciju koja ne sledi neposredno iz prethodnih znawa. I takve korake on mora

18

da ini; iwenice se gotovo nikada ne mogu jednoznano tumaiti, uvek postoji vie moguih, verovatnih, rivalskih, objawewa u datom trenutku. Izbor meu wima je ne samo stvar kanona logike, nego i odgovarajuih kreativnih sposobnosti, niza drugih inilaca, na primer, oseawa jednostavnosti teorijske koncepcije, ili oseawa lepote, to je, pored ostalih, posebno isticao i Luj de Broqi (lepota je sjaj istine, ako ona postoji, onda to, prema ovom nauniku, upuuje na istinitost teorijske konstrukcije o kojoj je ovde re). Moe se tako konstatovati da se gotovo na svim stupwevima naunog istraivawa, a ne samo na stupwu hipoteze, na odreen nain projektuju i razne druge okolnosti koje nisu neposredno iz sfere nauke, ali mogu da u vidnoj meri utiu na rezultate. Ove situacije se mogu boqe videti tek u onim istraivawima iz oblasti istorije nauke koja idu daqe od puke hronologije i faktografije, u kojima moemo nai prikaz istorijskog procesa razvoja naunih ideja u najirem kontekstu. 4 A studija te vrste je u svetu posledwih decenija sve vie; moe se rei da se i sama ta disciplina, inae veoma vana, razvija na novim interdisciplinarnim osnovama; i tek tako mogu da se uvide potpunije odgovarajue zakonitosti istorijskog procesa razvoja naunih znawa. Ranije studije, za koje je bio karakteristian tzv. internalistiki i monodisciplinarni pristup, to nisu omoguavale. Za prirodne nauke, posebno za matematiku, esto se kae da su egzaktne nauke. Ali, ni te nauke ne ostaju samo u sferi indikativnog suewa, ni one ne ine sisteme stavova ije je izvoewe uvek strogo racionalno, osloboeno uticaja raznih inilaca izvan te sfere. Tradicionalna shvatawa prirodnih nauka samo kao indikativnih imaju jo uvek znatan uticaj. Vaqa istai da je i u tim naukama nastanak i razvoj ideja uslovqen vrlo razliitim okolnostima. Transformisawe naunih ideja samo na osnovu inilaca iz sfere same nauke pokazalo se, ne jedanput, samo kao ideal. Tu treba da se podsetimo iwenice da ni pojedini veliki naunici nisu bili rastereeni zabluda razliite vrste. Na sliku o svetu, dakle, ne utiu samo inioci ili elementi iz induktivne sfere, nego i oni iz normativne. Ideologija u najirem smislu rei (za trenutak zanemarujemo sve mogue razlike u odreivawu znaewa ovog pojma) proima na odgovarajui nain sistem qudskog znawa u celini. Egzaktnost prirodnih nauka je s tog gledita relativna i takoe neki ideal kojem se tei i koji se postie samo u ovoj ili onoj meri. Obino se istie da ideologija utie izrazitije na drutvene nauke, a da je wen uticaj na prirodne gotovo zanemarqiv. Za takav stav mislim da nema vaqane argumentacije. Moglo bi se govoriti samo o razlici u meri tog uticaja s obzirom na prirodu fenomena koji se izuavaju u jednim ili drugim naukama. Najvie od svega bilo bi pogreno ako bi se ideologija shvatila uvek kao neto "spoqawe", to dolazi od nekih predstavnika vladajuih snaga, koje ele da putem we produe svoju vladavinu. Naravno, postoje i ovakve situacije, naroito u kriznim okolnostima, kada se posee i za konstruisawem ideologije kao svesne, planirane lai, sraunate da okrene mase u eqenom pravcu. Faistike ideologije bile su paradigmatski obrazac u tom pogledu; te opasnosti ne treba ni danas zanemarivati ako se zna da su sredstva za "stvarawe" svesti, grupne i kolektivne, dostigla nesluene nivoe razvoja. Mogunosti wihove zloupotrebe su zaista zastraujue. Ideologija, ili ideologije, svojim korenima seu duboko - na to se esto rauna pri stvarawu raznih socijalnih mitova. Ve smo konstatovali da ni iskaz o opaawu pojedinanog, onog to se odigrava pred naim oima, nikada nije jednoznaan; ve na tom stupwu element vrednosnog, reklo bi se, "uplie" se u te nae pokuaje da objasnimo prirodu odreene pojave. Posmatrana iz ove perspektive ideologija je daleko sloeniji fenomen nego to se to obino misli. Ideoloki elementi postaju sve izrazitiji kad se kreemo ka viim stupwevima u procesu saznawa. Ve od nivoa stvarawa hipoteza ti momenti imaju vidan uticaj; na nivou teorije i uewa oni u jednoj ili drugoj formi obeleavaju sva dostignua. I u prirodnim naukama koje oznaavamo kao "iste", fundamentalne, pa i u samoj matematici, uticaj ideologije, kao to je ve spomenuto, nipoto nije zanemarqiv. Pre svega, moe se rei da su velike opte teorije u tim naukama imale, ili im je kasnije pridavan i odreen ideoloki smisao i karakter, ak i nezavisno od linih intencija wihovih utemeqivaa ili protagonista, ve samim tim to su, u krajwoj liniji, ili afirmisale ili osporavale izvesna vladajua gledawa na svet.
4

Vie o perspektivama koje otvara izuavawe istorije nauke, naroito u oblasti teorije saznawa, videti u mom lanku "Istorija nauke i teorija saznawa", Obeleja, god. XIV, br. 6/1984. (u sadawoj kwizi: str. )

19

Setimo se da je Darvinova teorija organske evolucije bila od samog poetka predmet velikih sporova, koji se na odreen nain vode i danas. To nije sluajno; ova teorija se tie osnova odreenog gledawa na svet, jedne slike o svetu. Jedna sistematska analiza sporova o smislu i znaewu Darvinovih ideja, i to ne samo meu onima koji su se smatrali wenim sledbenicima, nego i meu onima koji su se smatrali protivnicima, sigurno bi dala vrlo znaajne rezultate, relevantne i za uspenije raspravqawe problema kojima se ovde bavimo. Izvesnih analiza te vrste ve ima u najnovijoj literaturi, mada bi se moglo konstatovati da ni opus samog Darvina dugo nije bio poznat u celini, pa ni potpunije istraen. Mislim da ima vrlo malo onih naunih biografija Darvina, za koje bi se moglo rei da su plod sistematskog bavqewa celokupnim opusom tog mislioca, iz kojih bi se moglo videti potpunije Darvinov misaoni razvitak, sutinska obeleja wegovog naunog metoda, wegova svojevrsna filosofija. U vezi sa tim vaqa podsetiti na okolnosti u vezi sa objavqivawem integralnog teksta wegove autobiografije (re je o spisu Uspomene o razvoju moga uma i karaktera), koju je pisao pred kraj ivota. Ovaj Darvinov spis, koji baca ponajvie svetla na pitawa o kojima je ovde re, objavqen je tek 1957. godine, prvi put u celini prema Darvinovom autografu, zahvaqujui prvenstveno Sobolu, u SSSR-u. 5 U Darvinovoj domovini taj spis se pojavio tek godinu dana kasnije. Tako se i u ovom sluaju pokazalo da misao velikog naunika u izvornom obliku nije mogla da u celosti dopre do javnosti odmah, za ivota autora, i da su na to uticali i inioci izvan naune sfere, inioci ideolokog karaktera, nastojawa mnogih da se Darvin prikae drukije i tako na odreen nain obesnai ili donekle neutralie wegov uticaj. I najzad, naveu jo jednu situaciju iz koje se moe videti da ni druge prirodne nauke ne ostaju van domaaja uticaja ideologije, ne ostaju "iste", egzaktne, kao to se esto misli. Na prvi pogled moe da zaudi iwenica da su i Ajntajnove ideje mogle da budu predmet tako velikih filosofskih i ideolokih sporova. Kako izgleda, filosofski i ideoloki razlozi bili su ti koji su produbqivali razlike to su se pojavile u vezi sa Ajntajnovim koncepcijama. Te razlike su u odreenim politikim prilikama dovodile ne samo do tekoa u daqem radu pojedinih naunika nego ponekad i do traginih situacija i raspleta. 6 Situacije o kojima je ovde bilo rei poznate su, inae, od davnina; u zaotrenijim drutvenim sukobima one su postajale dramatine. U wima se mogu videti pokuaji da se slobodna nauna misao podvrgne raznim vladajuim drutvenim, politikim kanonima, kao i borba hrabrih naunika za svoje ideje, ali u nekim sluajevima i borba nekih naunika da se uz pomo drugih autoriteta, a ne argumenata, izbore za prodor i uticaj svojih ideja. Filosofija i nauke, moglo bismo da zakquimo, nisu tako odvojene kao to se stie utisak tokom kolovawa. Razlike meu wima pokazuju se kao relativne kad se upoznamo sa pravim postavqawem zadataka u okviru jedne i druge. Na filosofiju se odavno vie ne moe gledati kao na neku "uzvienu" misao koja ima da suvereno sudi o svemu, a na nauku kao neki skupqaki posao, vezanost za fakte, empiriju. Ali, samo konstatovawe ovoga nije dovoqno. Brim prevazilaewem monodisciplinarnosti u istraivawima to treba pokazati na delu. Na tom putu i filosofija i nauka nai e se pred novim, mnogo veim zadacima i tekoama, ali i pred znatno veim mogunostima i perspektivama. Na te mogunosti i perspektive ukazivano je, inae, jo odavno. Ovde treba podsetiti na Ajntajnove rei da je "filosofija bez nauke, ukoliko je uopte mogua, prazna shema, a nauka bez filosofije sputana, konfuzna".

Upor. ^arls Darvin, Vospominani o razvitii moego uma i haraktera (Avtobiografi - ^. Darvin, Soineni , tom 9, perevod, stat i komentarii prof. S. L. Sobol, red. V. N. Sukaeva, AN SSSR, Moskva, 1959, stor. 166-242). O svemu tome nalazimo podosta podataka u kwizi Ajntajn, wegov ivot i rad, koju je napisao Filip Frank, jedan od Ajntajnovih uenika i saradnika, wegov naslednik na katedri fizike u Pragu, kasnije poznat i kao jedan od najistaknutijih filosofa nauke. I neki od sporova izmeu relativista i antirelativista u naoj zemqi iz dvadesetih i tridesetih godina XX veka dobijali su u godinama Drugog svetskog rata u nekim sluajevima ak i tragian rasplet. O tome je govorio akademik uro Kurepa na Simpozijumu o Ajntajnu , u Beogradu 1979. godine.

20

Filosofija i fizika Filosofija, ukoliko je konsistentna, bavi se ontolokim, gnoseolokim, antropolokim i aksiolokim problemima. Re je o najirem spektru problema, tako da se odmah postavqa pitawe kako se na wih moe uspeno odgovoriti i da li je to uopte mogue. Zaista, pitawe kako je mogue da se doe do sintetike slike o svetu, da se razjasne bar neke osnovne relacije izmeu subjekta i objekta, opravdano se uvek iznova postavqa. Spekulativni pristupi, karakteristini za izvesna razdobqa, za neko vreme su kod mnogih utvrivali skeptike stavove prema filosofiji uopte. Na drugoj strani, pojedini naunici kojima su bile bliske teze starih pozitivista o tome da je svaka nauka sebi filosofija i da ne postoji potreba za nekom posebnom filosofijom zamagqivali su, ak zatvarali horizonte. Prava priroda veza izmeu filosofije i fizike i nauke uopte tako je ostajala nedovoqno jasna za mnoge koji nisu izlazili iz tih okvira. To se moglo uoiti tek onda kada se na odgovarajui nain pristupilo izuavawu istorije nauke i filosofije, kada se poelo sa tragawima za metamorfozama ideja u wihovom organskom razvoju i sledu, kada je istorija nauke prestajala da bude puka hronologija osnovnih rezultata. Tada se moglo videti da su filosofi i fiziari, kao, uostalom, i drugi naunici, zaokupqeni predstavama o stvarnosti, kojoj samo prilaze sa razliitih strana u svojevrsnoj podeli posla. Celovitija slika o toj stvarnosti mogua je tek kao izvestan rezultat rada svih wih: iz wihovih rezultata treba da se na odgovarajui nain izvodi sintetika slika o svetu. Filosofija i fizika imaju prvorazrednu ulogu u formirawu sintetike slike o svetu, koja je oduvek bila neophodna u svim kulturama. Ta uloga proistie zbog irine spektra problema koji su predmet tih disciplina. Ako je re o filosofiji, ve je istaknuto da je wen predmet zapravo najiri krug problema oveka i sveta, i da je osnovna karakteristika napora filosofa pristup koji se odlikuje tewom da se otkriju osnovne relacije izmeu subjekta i objekta, da se svet predstavi kao celina. U pogledu irine predmeta, fizika ne zaostaje, kao to je to sluaj sa mnogim drugim naukama. Ona je jedna od fundamentalnih nauka, na wenim osnovama, postavqenim jo u Starom veku, zasnivaju se mnoge druge teorijske i primewene naune discipline. Ona je svuda i u svemu, kako to esto naglaavaju popularizatori wenih rezultata. Zaista, znawa iz fizike se odnose na neorganski, ali i na organski svet, na kosmos, na neposredno vidqivi svet, kao i na fenomene koji se mogu ispitivati uz pomo posebnih eksperimentalnih metoda. Granice wenog predmeta danas se teko mogu odrediti sasvim precizno. Zato je razumqivo to se istie da su znawa iz oblasti fizike od velike vanosti za oveka, ija su egzistencija i delatnost odreeni relacijama fizike realnosti, tako da je stepen wegovih znawa ujedno i stepen wegove spremnosti da deluje uspeno. Pored toga, znawa iz oblasti fizike nisu samo stvar relevantna za one koji se bave tom disciplinom nego, u izvesnom smislu, i za druge qude, iji ivot mogu da preobraavaju uspeno, ali i da ga ponitavaju. Ono to je zajedniko kroz stolea jeste iwenica da se i u jednom i u drugom kompleksu disciplina tragalo za izvesnim elementima sveta i za mogunostima upoznavawa tih elemenata. Drevna intuitivna saznawa, pretpostavke o atomima, kontinuitetu i diskontinuitetu ideje o prostoru i vremenu bile su i ostale inspiracija i orijentacija u stoleima koja su sledila. Iz perspektive optih relacija filosofi su teili da objasne svet. Kasnije su te ideje bile ispitivane, razvijane ili negirane na osnovu empirijskih postupaka. Nove filosofske ideje stvarale su nove podsticaje za konkretna istraivawa i tako je tekao razvoj filosofskih i naunih ideja. Jasno je da nisu sve filosofske ideje bile u jednakoj meri podsticajne, tavie, bilo je i takvih koje nisu doprinosile razvoju naunih ideja, uslovqavajui u pojedinim periodima i krize. Gde se sve mogu zapaziti veze izmeu filosofije i fizike? Ve kod pitawa ta je fizika, ako se tim pitawem vie pozabavimo, vidi se da se moramo ujedno baviti i izvesnim filosofskim problemima da bi se potpunije odgovorilo na pitawe u vezi sa predmetom fizike. Pre svega, kada se bavi fizikom, nuno se postavqa pitawe znaewa osnovnih pojmova kojima se sluimo, pitawe moguih struktura od kojih se polazi, kao to su principi determinizma, kauzaliteta, simetrije itd, pitawe znaewa i smisla tih principa. Veze izmeu filosofije i fizike ne ogledaju se, dakle, samo na nekim poetnim stupwevima, niti samo kad je re o onim najoptijim

21

problemima, kao to se to esto misli. One se mogu zapaziti gotovo na svim stupwevima u istraivawima u fizici, ali su razliitog karaktera - ve od postupka merewa i tumaewa tih rezultata tih operacija, naroito kad je re o eksperimentu i stvarawu prvih hipoteza. Budui da u reavawu problema uvek postoji vie hipoteza i teorija, javqaju se brojna pitawa u vezi sa izborom jedne od hipoteza ili teorija. Pitawa o kriteriju izbora hipoteza i teorija i utvrivawe statusa tih rezultata reavaju se, meutim, veoma razliito, ili se, to je najee, uzima kao da je jasan i razumqiv status tih nivoa znawa, zbog ega se ni ne postavqaju raznovrsna filosofska pitawa u vezi sa relacijama na koje se odnose hipoteze ili teorije u nauci. To vodi razliitim nesporazumima i onemoguuje uspenu komunikaciju u nauci i filosofiji uopte. Fizika, dakle, nuno ima odreene ontoloke i gnoseoloke premise. Veliki fiziari su upravo ti koji ostvaruju rezultate koji pomeraju ak i opte horizonte gledawa u odnosu na dotadawe vreme. Oni ujedno daju i ire interpretacije, koje istovremeno imaju i filosofski karakter. Kad je re o savremenim naunicima iz ove oblasti, u tom pogledu zadaci su, kako izgleda, jo sloeniji. Sve bre se dolazi do razliitih rezultata, jer su sve brojniji i brojniji timovi i sve savreniji eksperimentalni metodi. Zadaci teorijske interpretacije zato su mnogo sloeniji u uslovima takvog brzog priticawa podataka i znawa uopte. A te teorijske interpretacije su nune, jer sami podaci do kojih se dolazi nikad nisu jednoznani. Vii stupwevi tih interpretacija nuno zadiru u preispitivawe dotadawih optih sintetikih predstava i slike o svetu uopte. I tu se granice izmeu filosofije i fizike gotovo briu ili se teko uviaju, a veze ili spone zapaaju se u svoj wihovoj sloenosti. Diferencijacija u naunim disciplinama, kao ni specijalizacija, nisu umawile potrebu za odgovarajuim oblicima integracije, znawa, o emu svedoi razvoj kompleksnih disciplina, kao to su to kibernetika, heuristika i druge. U tim uslovima potreba za sintetikim pokuajima o kojima je ovde re ostaje i daqe, samo to je ona znatno sloeniji zadatak nego to je to bilo ranije. Iako je ve negde od Wutnovog vremena potreba za razjawewem filosofskih premisa fizike i nauke uopte postala sasvim izrazita, znatan broj naunika bio je sasvim zaokupqen fenomenima iz posebnih oblasti. Razvojem fizike, meutim, tradicionalni problemi u vezi sa wenim filosofskim premisama otkrivali su se u novom svetlu, postavqali su se uvek iznova u poneemu na drugi nain. Pregledajui spise istaknutih fiziara dvadesetog stolea, moe se zapaziti da je znatan deo wihovog opusa posveen upravo toj filosofskoj problematici. To se moe videti iz spisa Planka, Ajntajna, De Broqija, Bora, Hajzenberga, redingera, Maksa Borna, Paulija i jo mnogih drugih. Ovi i drugi fiziari naroito mnogo su raspravqali o gnoseolokoj problematici; wihove plodne diskusije budile su iz dremea i brojne filosofe dogmatske provenijencije. Razne kole u fizici postajale su jednovremeno i kole filosofskog miqewa i novih orijentacija. Kao i u prethodnim razdobqima, karakteristinim po znaajnim sintezama, u nizu situacija je bilo teko odrediti kada je re o fiziaru, a kada o filosofu. Raali su se sintetiki umovi, kao nekada Dekart, Lajbnic, Wutn, za koje je teko rei da li su pre svega matematiari ili fiziari ili filosofi. Odgovori na velika tradicionalna i nova pitawa oveka i sveta iziskivali su reewa do kojih se moglo dolaziti ne samo iz perspektive pojedinanog niti samo iz perspektive opteg, kao to je to bilo karakteristino za spekulativnu misao, nego idui iz oba pravca, jer se fenomeni sveta i oveka mogu potpunije upoznati tek u izvesnom jedinstvu optih, posebnih i pojedinanih relacija koje ih odreuju. Nije onda nikakvo udo to su se pojedini fiziari oseali vie filosofima ili to su smatrali da filosofiji veoma mnogo duguju, vraajui se filosofskoj tradiciji gotovo neprekidno, otkrivajui poreklo mnogih savremenih ideja u woj, tumaei i samu tu tradiciju umnogome na nov, inspirativan, nekolski nain. Leopold Infeld svedoi da se Ajntajn smatrao vie filosofom nego fiziarem. Takav podatak ovaj Ajntajnov saradnik i ugledni fiziar nije izrekao uzgred. Za one koji su bar donekle upueni u puteve nastajawa glavnih ideja teorije relativnosti i u brojne kasnije Ajntajnove radove posveene filosofskim pitawima fizike, naroito pitawima prirode procesa saznawa, ovo nije podatak koji bi se mogao prevideti, niti bi se mogao smatrati sasvim sluajnim. Podsetimo se da je do nekih od glavnih ideja Ajntajn doao dok jo nije bio upuen u tekovine fizike, kada je bio sasvim mlad, negde do svoje osamnaeste godine. Teorijske konstrukcije koje su usledile bile su, kako je kasnije i sm isticao, plod postupka idealizacije - novo je postizano tzv. ekstralogikim intuitivnim putem, to je docnije, u vie navrata, isticao kao formu dolaewa do

22

novih znawa uopte. Kasnije je konstrukcija razvijana sistematski pomou sloenog matematikog aparata, a eksperimentalne provere, one prve, usledile su, kao to je poznato, tek 1919. godine. Ve iz ovih podataka u vezi sa nastajawem teorije relativnosti moe se zapaziti da su problemi nastajawa novih znawa, prirode tih znawa, struktur koje mogu da izraavaju ta znawa itd. istovremeno i predmet filosofije i predmet fizike, to omoguava da se mogu sagledati one spone koje su postojale i postoje izmeu ovih disciplina, bez ijih tekovina i interpretacija nije mogua moderna slika sveta. U formirawu te slike filosofija tradicionalno vie razmatra fenomene iz perspektive opteg, dok fizika to ini iz perspektive konkretnog ili posebnog, ali je nalaewe taaka preseka u kojima se manifestuje priroda pojedinanih fenomena, odnosno sveta kao celine, zajedniki zadatak. Iako se razlike u pogledu pristupa smawuju, u svakom sluaju tu postoje promene i pomerawa na koja najnovija literatura sasvim jasno ukazuje. Na ovo naroito ukazuje delo K. F. fon Vajczekera Jedinstvo prirode. Ovaj najblii Hajzenbergov saradnik, komponujui neke svoje ranije publikovane tekstove sa novim, objavio je delo koje se prema tradicionalnim razvrstavawima ne moe situirati ni u oblast filosofije niti fizike. Ve samim izborom naslova svoga dela on otvara diskusije o najstarijim i ujedno najsloenijim novim problemima filosofije i fizike, pa i nauke uopte, izvodei znaajne nauno-filosofske sinteze. Tragajui za razlozima pro i contra ideje o jedinstvu prirode, naroito razmatra ideju jedinstva fizike. Izvoewe zasniva na izuzetno preciznim analizama na osnovu dugog bavqewa filosofskom tradicijom, naroito kad je re o Parmenidu, Platonu i Kantu. Neki delovi kwige su i nastali iz posebnih ciklusa predavawa iz istorije filosofije za studente fizike. Za veinu optih ideja savremene nauke Vajczeker utvruje korene u antikoj tradiciji, otkrivajui prava znaewa mnogih ideja iz starih grkih izvora, pre svega iz Platonovog Parmenida, duboko ponirui u komplikovane jezike i pojmovne slojeve tih spisa, koji se inae neretko tumae povrno. Pratei ta izlagawa, italac se esto pita u emu se sve ogleda napredak savremene nauke kad je oito da gotovo sve temeqne ideje savremene nauke imaju svoju duboku osnovu u antikoj grkoj tradiciji, i da je u kasnijim epohama dolazilo do preoblikovawa duhovnih tekovina velike antike tradicije, koje je esto afirmisano kao novo dostignue. Zar i posle toliko mnogo empirijskog materijala fundamentalnih saznawa do kojih se dolo u savremenoj nauci i daqe ostaju nerazreene neke tradicionalne kontroverze, kao to su one o jedinstvenosti ili mnotvenosti sveta, prekidnosti i neprekidnosti itd. Ali, kako god da gledamo na tempo napredovawa u nauci, perspektive za uspenije koriewe optih koncepata ili ire i potpunije slike o svetu nalazi se u objediwavawu napora filosofa i naunika najrazliitijih struka, meu kojima fiziari, zbog irine svoga predmeta, uvek imaju veoma istaknuto mesto. Ajntajnovo naglaavawe da je "teorija saznawa koja je odvojena od nauke prazna shema, a nauka bez teorije saznawa, ukoliko je ona uopte mogua bez ove posledwe, primitivna je i zbrkana" dovoqno jasno naznaava upuenost filosofa na rezultate fiziara i drugih nauniha, i obratno.

23

Istorija i filosofija fizike Oblast istraivawa i nastavni predmet Jedno od osnovnih obeleja dvadesetog stolea svakako je spektakularan razvoj naunih znawa i promene koje su izazvane tim razvojem. Sistem naunih znawa uveao se do te mere da su se postavila brojna i sloena pitawa klasifikacije tih znawa, koja imaju i teorijski i praktian znaaj. Procesi diferencijacije znawa razvijali su se naporedo sa odgovarajuim procesima integracije znawa. Tako je nastao ogroman broj nauka meusobno povezanih na razne naine, a neke od wih kao kibernetika, informatika, heuristika u toj meri su kompleksne da su nam izvesne wihove tekovine neophodne bez obzira na to koje nam je osnovno profesionalno usmerewe. Kao i ranije, tokom stole, buran razvoj naunih znawa bio je praen odgovarajuim sintezama i teorijskim, filosofskim i klasifikacijama nauka. Ali, problem klasifikacije nauka nipoto nije tehniki problem. Re je o shemi koja treba da pokae stawe naunih znawa, koja treba da proistekne iz opte teorije znawa, filosofije nauke, da ima odgovarajua utemeqewa u ovim disciplinama. O problemima klasifikacije nauka vode se velike i znaajne diskusije, naroito tokom posledwih decenija. U tim diskusijama iskristalisale su se razliite koncepcije i sistemi klasifikovawa. Meutim, bez obzira na sve razlike, praktine potrebe uslovile su odgovarajue standarde, standardne klasifikacione sisteme koji su usvojeni u odgovarajuim telima Organizacije ujediwenih nacija, UNESKO-u. Te klasifikacije nauka objavquju se povremeno, sa inovacijama, u naunim i strunim publikacijama sa odgovarajuim kodovima kojima se oznaavaju pojedine naune discipline. Fizika ve odavno nije neka jedinstvena disciplina, nego jedan sistem naunih disciplina, koje su u vezi sa mnogim drugim disciplinama iz sistema drugih nauka. Ta enormna znawa nisu u podjednakoj meri vana niti u daqem razvoju nauke niti u obrazovawu, u kolama i na univerzitetima. Zbog toga je neophodan izbor onih znawa koja su najvanija; taj izbor bie svakako uspeniji ako imamo relativno jasnu sliku o savremenom sistemu naunih znawa i odgovarajuoj klasifikaciji znawa. A klasifikacije se izvode na osnovu razliitih principa, pa su tako i vrlo razliite. U okviru fizike ve odavno se razvijaju discipline kao istorija fizike ili istorija filosofije fizike. Re je o specifinim disciplinama, o ijem znaaju ima takoe razliitih stavova, utoliko to na ta znawa struwaci u raznim oblastima gledaju ponajee kao na deo opte kulture fiziara, te esto i ne poklawaju neku posebnu pawu sistematskim razmatrawima tih problema. Zbog toga je vano da se blie ukae na mesto i znaaj tih disciplina. U klasifikacijama fizikih nauka na samom poetku nalazimo disciplinu ili kompleks problema Istorija i filosofija ,1 sa odgovarajuim kodom. Time je sasvim jasno istaknuto da se na neki nain i obrazovawe fiziara i wihova naunoistraivaka delatnost mora temeqiti na nekim znawima iz istorije nauke kao i na poznavawima izvesnih najvanijih filosofskih tekovina. Dakle, nesporna je "legitimnost" odreenih istorijskih i filosofskih znawa u obrazovawu, pa i neophodnost u naunoistraivakom radu fiziara, naroito savremenih. Preostaje da se pozabavimo problemom izbora tih problema i podrobnijim predstavqawem dimenzija i aspekata tih problema. Na istoriju fizike kao i na istoriju drugih nauka obino se gleda kao na neku disciplinu drugog ili treeg reda koja je vie stvar znatieqnika, a ne kao na neku neophodnu komponentu u obrazovawu fiziara kao nastavnika i istraivaa. Takvi tradicionalni stavovi ne prevazilaze se lako. Smatra se da su ideje i znawa proteklih vremena neto to je lako dostupno ve zbog same iwenice to je re o prolosti. Dela iz oblasti istorije nauke jesu izvesna riznica podataka, koji su u wima registrovani i oceweni prema wihovoj stvarnoj vanosti, a na nama je da ih samo blagovremeno konsultujemo kad nas zainteresuju raniji pokuaji reavawa
1

Current Papers in Physics, 17. December 1990. Brief Classification: Physical Abstracts, 15. September 1986, Isto.

24

odreenih problema kojima se bavimo. U tom sluaju ne treba mnogo voditi rauna o izvoru iz kojeg emo se informisati. Ali, problemi nisu tako jednostavni. Fizika je, kao to je poznato, jedna od najstarijih nauka, ije tekovine datiraju jo iz perioda drevne grke filosofije. No, ak i kad bismo pratili razvoj ideja fizike od wenog utemeqivaa u modernom smislu rei, Galileja (1564-1642), i tada bismo se susreli sa mnogobrojnim tekovinama ije je predstavqawe neobino sloen problem. Bilo je mnogo istraivaa, brojnih pokuaja reavawa problema fizike, obiqe osnovnih dela, ali i drugih spisa razliitog karaktera, objavqenih i neobjavqenih za ivota wihovih stvaralaca, znanih u svom vremenu ili neznanih i tek kasnije otkrivenih, palih u zaborav, zbog toga to su iznosili pojedine ideje za koje jo nije bilo nastupilo prikladno vreme. Sama faktografija je ve obiman i permanentan istraivaki posao. Tek na osnovu ustanovqenih podataka slede druga istraivawa, koja treba da nam pokau koliki je stvarni uticaj pojedinih naunika, ili pojedinih ideja na savremenike ili potowe istraivae. Ako konstatujemo da je uticaj postojao, neophodno je da ustanovimo vrstu i stupaw uticaja jednih naunika na druge. To se moe ustanoviti sistematskim razmatrawem celokupne zaostavtine naunika, na osnovu poznavawa optih prilika i duhovne klime vremena, kao i utvrivawem raznih izukrtanih linija uticaja. Istorija fizike je, kao i istorija drugih nauka, zadugo negovana uglavnom kao faktografija, prikazivawe pukog sleda tekovina, jednih uz druge i jednih iza drugih u vremenu. ^ak i danas ima mnogo dela iz te oblasti koja ostaju na tom nivou. Ona mogu, naravno, da koriste, ali tek donekle, ako smo zainteresovani samo za hronologiju ili druge sline podatke, ali iz wih ne moemo da razumemo najznaajnije odlike istorijskog procesa naunih znawa, koje bi nam bile od vee koristi u vlastitom istraivakom radu. A to je svakako ono to je najvanije. U istoriji nauke ve odavno se prelo i na druge nivoe analiza: od faktografije, gde je bilo osnovno ko je sve, gde, ta i kada otkrio - na utvrivawe kako se dospevalo do tih tekovina, kako su se transformisale pojedine naune ideje. To je put od faktografije do logike i filosofije nauke. On je bio veoma dug. Tako se promenio i karakter same istorije fizike i istorije nauke uopte. Same ove discipline sve vie se zasnivaju interdisciplinarno.2 Iako je jo u devetnaestom veku bilo vie znaajnih pokuaja zasnivawa istorije nauke na novoj interdisciplinarnoj osnovi, do preloma u tom pogledu dolo je tek poetkom dvadesetog stolea a ve negde od 30.-tih godina izvesni modeli tih istraivawa bili su odluujui u prevazilaewu ranijeg pristupa. Re je, pre svega, o modelima istraivawa u kojima se postavqao zahtev da se prosleuje ne samo razvoj ideja u fizici nego i utvrivawe svih drugih inilaca, pre svega socijalno-ekonomskih, koji su uticali na razvoj i sled ideja u fizici i nauci uopte.3 Spor izmeu tzv. internalista i eksternalista pokazao se kao pseudospor. Uvidelo se da na razvoj naunih ideja utiu mnogobrojni inioci, koje treba istraivati da bi se ocenio nastanak, razvoj i stvarni znaaj pojedinih tekovina. To je iziskivalo nove modele i programe istraivawa, pa ak i elastinije institucionalne okvire. Ovo posledwe je bilo mogue samo u najrazvijenijim svetskim centrima. Tek u istraivawima koja su organizovana na napred naznaeni nain moglo se raunati na otkrivawe svih metamorfoza i stupweva u razvoju naunih ideja, moglo se raunati na utvrivawe "drame ideja" (Ajntajnov izraz za postupak koji ga je doveo do teorije relativnosti). Jasno je da je ovde re o velikim i kompleksnim problemima i da je neophodan timski rad struwaka osposobqenih u razliitim disciplinama. Nije sluajno to su meu onima koji se bave tim problemima, osim fiziara po struci i sa posebnom vokacijom, i mnogi filosofi, istoriari i drugi koje objediwuje zainteresovanost za metamorfoze i sudbinu filosofskih, naunih ideja koji tee utvrivawu izvesnih optih zakonitosti razvoja naunog saznawa. Bavqewe problemima istorije nauke odve je sloen istraivaki posao koji ne bi imao svoj raison d'&tre ako ne raunamo, na kraju krajeva, sa mogunou utvrivawa izvesnih osnovnih optih principa teorije saznawa, logike i metodologije naunog istraivawa, koji bi imali i odreen heuristiki karakter. Sva istraivawa imaju tako na kraju neki praktian znaaj.
2 3

Radomir orevi, Filosofija i nauka , "Jefimija", Beograd, 1994. George Holton, Thematic Origins of Scientific Thought , Cambridge, Mass., Harvard University Press, 1973.

25

Kao istoriari fizike mi idemo u pravcu rekonstruisawa slike o svetu koju su stvarali naunici ranijih vremena, prosleujemo evoluciju te slike o svetu, a to je pretpostavka za razumevawe i savremenih pokuaja stvarawa neke opte slike o svetu. Razvoj nauke je zapravo stvarawe i revidirawe odgovarajuih sinteza i slika o svetu kao celini. Razvoj znawa u fizici ne bi imao tako veliki znaaj kada se na velikim prekretnicama ili raskrima ne bi stvarale odgovarajue sinteze i slike o svetu, oko kojih se koncentriu napori u pokuajima da se one utemeqe ili pak ospore. Znawa, dakle, pa i znawa iz oblasti fizike, imaju najvei znaaj kad su izloena u obliku odgovarajuih sistema ili kad se tome bar tei. Fiziari, kao i drugi naunici, voeni radoznalou polaze od ideje, preko nekih iwenica ili podataka, nastoje da objasne te iwenice ili podatke. Pred mnogima su mawe ili vie isti podaci i iwenice, ali samo neki, najee samo jedan u datim okolnostima, iz wih izvode jedno probno reewe, pretpostavqa jedno reewe, daje hipotezu. ^esto na osnovu malog broja podataka, zahvaqujui svojoj matovitosti jedan naunik stvara hipotezu koja ne sledi iz podataka, koja se kasnije na osnovu novih saznawa i provera dobrim delom potvruje. Tako se hipoteze, bez obzira na to to se gotovo nikada a limine ne potvruju, isto tako a limine ni ne odbacuju, one usmeravaju daqa istraivawa. Hipoteze se testiraju u raznim eksperimentalnim aranmanima; ali ti aranmani nisu nimalo jednostavni stupwevi saznawa, niti su samo neke isto praktine empirijske operacije; oni su nizawe operacija empirijskog i teorijskog karaktera uvek na nekom drugom nivou. Empirija i teorija se proimaju u strategiji istraivawa fenomena fizike realnosti. Od hipoteza se dospeva do jednog vieg nivoa znawa, do teorija,4 koje imaju razliit karakter i nivo od posebnih do optih. Zakoni i otkria takoe spadaju u one nivoe naunih znawa koji imaju najveu saznajnu vrednost, otvaraju najvee perspektive, teorijske i praktine. Ali, navedeni stupwevi naunog znawa raznoliko se odreuju u spisima onih naunika i filosofa koji se najvie bave prirodom naunog znawa.5 Poreklo tih razlika je raznovrsno. ^esto se izvesni osnovni pojmovi, ali ne samo oni ontoloki nego i gnoseoloki, uzimaju kao da su jasni sami po sebi, uzimaju se intuitivno: supstancija, prostor, vreme, energija, kretawe, itd, ali i pojmovi kao to su hipoteza, teorija, zakon. Meutim, oni fiziari koji posle velikih rezultata do kojih su dospeli u posebnim oblastima u tewi da stvore celovitiji opti sistem svojih gledawa na fiziku realnost bave se i razmatrawem osnovnih pojmova nauke koje smo spomenuli. U tim pokuajima oni daju ne samo razliite odredbe tih osnovnih pojmova nego i dosta razliite generalne sinteze znawa o prirodi fizike realnosti. Dve osnovne paradigme fizike dvadesetog stolea, Ajntajnova i Borova, moda to najboqe pokazuju. Rasprave te vrste nalazimo jo u delima Aristotela, u wegovim spisima Metafizike, Fizike i nekim drugim, a te wegove rasprave su na jedan ili drugi nain obeleile docnije rasprave o prirodi, sve do Galileja. A od Galileja do savremenih fiziara takve rasprave su mawe ili vie konstanta. To se moe videti ve iz pregleda opusa istaknutih fiziara; negde se ak treina ili etvrtina opusa najznaajnijih fiziara odnosi na probleme istorije i filosofije nauke. U tim spisima ponajee se raspravqa o prirodi osnovnih pojmova fizike, o metodu fizike, o prirodi procesa saznavawa. 6 Ali se, na alost, katkad na te tekstove fiziara gleda kao na neke sporedne tekstove, a ne kao na neophodan izvor u daqim epistemolokim istraivawima. Ako se zna koliko su problemi istorije i filosofije fizike privlaili pawu fiziara i koliko su uspene rasprave o tim problemima imale i izvestan heuristiki karakter, onda je jasno da ti problemi treba da imaju i odgovarajue mesto u nastavi, i to ne samo na univerzitetima nego i u sredwim kolama, bar u viim razredima tih kola. Kada se o tome iskristalie jasniji stav i kada bude institucionalno prihvatqiv, onda preostaju problemi opteg koncepta i organizacije nastave, koji takoe nisu jednostavni, ali emo upravo iz prouavawa spisa najistaknutijih fiziara i naunika uopte moi da pronalazimo i najuspenija reewa. Logica utens, ako do we dospevamo izuavajui istorijski proces naunog saznawa, vodie nas svakako nekoj logica docens.
4

Radomir orevi, "Filosofske osnove fizike teorije", Zbornik predavawa sa Republikog seminara o nastavi fizike , Novi Sad, 1996, str. 145-150. Radomir orevi, "O pojmu naunog zakona u Fejnmanovoj epistemologiji", predgovor kwizi Riard Fajnman, Karakter fizikog zakona, Klub Nikola Tesla, Beograd, 1999, str. V-XX (u sadawoj kwizi: str. .) Na primer, Erwin Schrdinger, Science, Theory and Man, Dover, New York, 1957.

26

Na Prirodno-matematikom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koji je pre vie godina (196???9. godine) prerastao u est posebnih fakulteta, zapoela je nastava iz predmeta Filosofija prirodnih nauka. Prvi nastavnik, prof. dr Bogdan ei, filosof po obrazovawu, uspeo je da zainteresuje mnoge studente za probleme filosofije nauke, od kojih su se neki kasnije uspeno bavili tim problemima. Predmet Filosofija prirodnih nauka bio je izborni, ali je interesovawe bilo veliko. Kao saradnik prof. eia, imao sam prilike da se uverim sa kolikim interesovawem su studenti pisali seminarske radove, od kojih su neki docnije prireivani za tampu i objavqivani. Ali, nastavnik je imao honorarni status, fond asova je bio relativno skroman, a ubrzo zatim usledila je reorganizacija, potom izdvajawe est posebnih fakulteta. Posle spomenute reorganizacije PMF-a na Fizikom fakultetu je umesto predmeta Filosofija prirodnih nauka uveden predmet Istorija fizike, koji je preuzeo prof. dr Milorad Mlaenovi, danas doajen fiziara nae zemqe. Prof. Mlaenovi je tokom godina objavio zaista voluminozan istorijski prikaz razvoja fizike od najranijih vremena do danas, koji koristimo u univerzitetskoj nastavi, kao i jedan uxbenik iz istorije fizike za sredwe kole. Prilikom odlaska prof. Mlaenovia u penziju 1985. godine, na osnovu odluke tadawe nastavne komisije (koja je usvojila moj predlog), umesto predmeta Istorija fizike uveden je predmet Istorija i filosofija fizike. Tada sam zahvaqujui poverewu nadlenih i drugih kolega zasnovao jedan koncept i organizovao nastavu iz predmeta Istorija i filosofija fizike, koji sam tokom godina usavravao. Prilikom promene statuta fakulteta pre vie godina predmet Istorija i filosofija fizike , koji je najpre bio samo na nastavnom smeru, uveden je na smerovima A, D, E kao jednosemestralan a predmet Filosofija fizike na smerovima B i C kao dvosemestralan. Kongres fiziara je svakako najboqa prilika da koncept predmeta Istorija i filosofija fizike i Filosofija fizike iznesem pred sud najkompetentnijih struwaka, spreman za razmenu ideja, iskustava kao i za eventualne sugestije za promene. Zbog prirode problema predmete o kojima je ovde re treba predavati pred kraj studija, kada su studenti ponajvie zainteresovani i spremni i za pokuaje samostalnih pristupa u razmatrawu izvesnih problema. Meutim, iz razliitih razloga to nije mogue, jer ima vie takvih predmeta, a i zbog poznatog limita nedeqnog broja asova i limita predmeta na posledwoj godini studija, takva reewa nisu mogla da se usvoje. Sada se prvi od navedenih predmeta predaje na treoj, a drugi predmet na drugoj godini. I u tim uslovima postoji odgovarajue interesovawe kod studenata, kao i zadovoqavajui uspeh. Nastava ima dva oblika: a) predavawa, b) vebe. Na predavawima se izlau osnovni problemi iz oblasti istorije i filosofije fizike, a na vebawima se tumae kqune kategorije, ideje, principi, daju se uputstva za koriewe izvora, upoznaje pojmovni aparat filosofije nauke. Istorija fizike je, slobodno se moe rei, jedno beskrajno podruje tekovina koje su postignute tokom stole na raznim stranama sveta. Ne mogu se sve te tekovine upoznati do kraja, niti je to neophodno. Najvanije pitawe je kako da se izaberu one tekovine koje su najznaajnije u savremenom obrazovawu fiziara. S obzirom na fond asova mogu je izbor samo nekih pojava i tekovina, uglavnom ona velika raskra kada su se odigravale smene izvesnih paradigmi fizike i prirodnih nauka uopte, ili onih pojava koje su zadugo obeleile razvoj ideja u fizici: predsokratovci, Aristotel, Galilej, Dekart, Kopernik, Kepler, Wutn, Lajbnic, Ajntajn, Bor. Tu je re samo o najvanijim idejama ovih mislilaca. Ali, te ideje ne mogu da se upoznaju samo iz spisa navedenih mislilaca. Neophodni su istraivaki radovi u kojima moemo da naemo prikaz stvarnog znaewa i smisla ideja u kontekstu istorijskih prilika. Otud se poklawa pawa istoriarima fizike, koji su ne samo predoili najuspelije modele istraivawa u oblasti istorije nauke nego su demonstrirali iroke mogunosti, i predmeti tih modela i programa istraivawa. U najvanije modele i programe te vrste spadaju bez sumwe, modeli Tomasa Kuna i Xeralda Holtona. Istraivai kao ovi i mnogi drugi dali su velike doprinose ne samo razjawavawu mnogih problema iz oblasti istorije fizike nego su ujedno, upravo zahvaqujui odgovarajuem pristupu, pruili krupne doprinose epistemologiji fizike i filosofiji nauke uopte. Iz wihovih spisa znatno potpunije upoznajemo prirodu nauke uopte, elemente sistema naunog znawa, poevi od iwenica, hipoteza, eksperimenata, teorija, zakona, aksioma; iz tih spisa takoe upoznajemo i metodologiju nauke, tj. one elemente tih disciplina koji mogu da imaju najvei heuristiki karakter.

27

Posebno vaan vid rada sa studentima ini pripremawe seminarskih radova o problemima za koje se oni sami najvie interesuju. Na osnovu tema koje predlae nastavnik, studenti se odluuju za izradu radova, gde se ogledaju u analizi tekstova i pokuaju samostalnijih pristupa u razmatrawu pojedinih problema. Studentima se preputa i mogunost da sami biraju teme. S obzirom na svet kwiga, rasprav koje imaju razliit karakter, koje su mawe ili vie uspene, mawe ili vie didaktiki pogodne, nastavnik je predloio odgovarajuu selektivnu bibliografiju, koja se permanentno dopuwava, inovira. To je jedna vrsta vodia kroz tekstove, jer bez toga student moe lako da se lati izvora koji je zastareo, suvie popularan, nedovoqno uspean itd. Seminarski radovi su ranije bili obaveza za sve, a od pre dve godine samo za one kandidate koji pretenduju na najvie ocene na ispitu, devet ili deset. Najuspenije seminarske radove nastavnik od pre tri godine predlae za takmiewe na tradicionalnoj studentskoj primatijadi. Ciq izrade seminarskih radova, koji su zamiqeni kao neka vrsta protonaunih radova, jeste da student ovlada sposobnou da na odgovarajui nain referie o izvoru na osnovu kojeg razmatra odreen problem, da u skladu sa standardima elaborata i naunih publikacija priredi svoje izlagawe i da se osposobi za argumentovanu raspravu, odbranu odreenih stavova, za samostalna tragawa. Predmeti Istorija i filosofija fizike i Filosofija fizike imaju svoje odgovarajue mesto u obrazovawu savremenog fiziara i wegovom osposobqavawu za istraivawa, naroito ako je re o fundamentalnim teorijskim istraivawima. Filosofija i fizika su u svom istorijskom razvoju bile u neraskidivim vezama, one su zapravo izraz tewi da se pronikne u prirodu fizike realnosti: u fizici se polazilo preteno iz perspektive posebnih fenomena, dok se u filosofskim tragawima kretalo najpre preko individualnih nazirawa i genijalnih anticipacija prema odgovarajuim sintezama i slikama stvarnosti, sveta kao celine. Nunost odgovarajue "podele rada" negde od sredine devetnaestog veka doveo je do prevelikog i neopravdanog razdvajawa domena filosofije i fizike; te razlike su produbqivane neodgovarajuom organizacijom nastave fizike i filosofije u kolama i na univerzitetima, gde je izrazito negovan monodisciplinarni pristup. Stvaralaka praksa velikih fiziara i wihov opus, meutim, oduvek su ukazivali na iwenicu da su filosofija i nauka dve perspektive jedinstvenog pokuaja da se pronikne u prirodu fizike realnosti i puteve wenog uspenijeg i potpunijeg, celovitijeg predstavqawa. O tome je pisao posebno Albert Ajntajn, a Verner Hajzenberg u predavawu "ta je elementarna estica", koje je odrao pred sm kraj ivota u Drutvu fiziara Nemake, marta 1975. godine, posebno je istakao: "U drugom delu moga izlagawa zadrau se na filosofskim pojmovima koji su u vezi sa pojmom elementarna estica. Mnogi od vas e moda biti protiv toga da se mi ovde na ovom zasedawu, gde bi trebalo da se bavimo problemima fizike, bavimo filosofijom. Na alost, sve to nije tako jednostavno. Ja smatram da su pogreni pravci razvoja teorije elementarnih estica (a ja se bojim da takvi postoje) uslovqeni time to su neki istraivai, iako tvrde da se ne interesuju za filosofiju uopte, zapravo instiktivno prihvataju i dre se loe filosofije. A to ih dovodi do nerazumqivog postavqawa problema fizike. Moda sa nekim preterivawem moemo rei sa sigurnou da dobra fizika bez namere moe da propadne zbog loe filosofije."7

Predavawe u nemakom drutvu fiziara, 1975: W. Heisenberg, "Was ist Elementarteilchen?"; Naturwissenschaften , Bd. 63, 1976, S. 1-7; pretampano u: In Schritte ber Grenzen , R. Piper und Co. Verlag, Mnchen, 1977.

28

Filosofske osnove fizike teorije U drugom delu svoga izlagawa zadrau se na filosofskim problemima koji su u vezi sa pojmom elementarna estica. Mnogi od vas e moda biti protiv toga da se mi ovde na ovom zasedawu, gde bi trebalo da se bavimo problemima fizike, bavimo filosofijom. Na alost, sve to nije tako jednostavno. Ja smatram da su pogreni pravci razvoja teorije elementarnih estica (a ja se bojim da takvi pravci postoje) uslovqeni time to su neki istraivai, mada tvrde da se uopte ne interesuju za filosofiju, zapravo instinktivno prihvataju i dre se loe filosofije. A to ih dovodi do nerazumnog postavqawa problema fizike. Moda sa nekim preterivawem moemo sa sigurnou rei da "dobra" fizika bez namere moe da propadne zbog "loe" filosofije. Verner Hajzenberg, ta je elementarna estica, predavawe u Drutvu fiziara Nemake, mart 1975. Problemi u vezi sa prirodom fizike teorije spadaju u centralne probleme filosofije fizike i filosofije nauke uopte.1 Re je o tradicionalnim problemima koji se postavqaju uvek iznova; u razvoju novih znawa javqaju se nove dimenzije tih problema. Wihovo reavawe je u vezi sa temeqnim problemima filosofije i nauke, i ima dalekoseno znaewe. Nalazi ili rezultati istraivawa u fizici i nauci uopte saoptavaju se tako to se nuno koriste odgovarajui pojmovi, ije znaewe treba da bude jasno u naunoj zajednici kojoj su namewena saoptewa, nauni radovi. Ideal fiziara oduvek je bio da se slue to mawim brojem pojmova; nadali su se da se tako mogu izbei odreeni filosofski ili metafiziki problemi. Taj ideal nije mogao da se ostvari, ali tewe nisu bile sasvim uzaludne - vodile su znaajnim raspravama i precizirawima u stvarawu fizikih teorija. Ni ideal o mogunosti autonomne fizike teorije nije mogao da se ostvari, ali su pokuaji ipak bili vani; to je dovoqno jasno pokazao Pjer Dijem (Duhem, 1861-1916), istaknuti francuski fiziar, filosof i istoriar nauka.2 Znawa o svetu, ukoliko im je zadatak bio da daju odreenu sliku o svetu iz koje su mogli da proisteknu poduhvati i projekti koji su bili vani za razvoj tehnologije i civilizacije, stvarana su u obliku nekog sistema. Elementi tog sistema su razliiti i nalazili su se u odgovarajuim vezama, inei tako neku vrstu graevine koja se stalno mewala dograivawem ili uklawawem ponekih elemenata. Ve su drevni grki filosofi pravili znaajne distinkcije meu pojedinim vrstama znawa, posebno izdvajajui prema stupwu pouzdanosti episthmh kao vrstu znawa do kojih se dolazi preispitivawem nekih prethodnih znawa i sofia kao najvii stupaw, koji nam pokazuje sutinske karakteristike onoga to istraujemo.3 Graevina znawa se tokom stolea mewala, a naroito su od Renesanse procesi diferencijacije,
1

The Structure of Scientific Theories , ed. F. Suppe, University of Illinois Press, Urbana, sec. ed. 1977, sa bibliografijom, iscrpnom i selektivnom, 731-767; Ernest Nejgel, Struktura nauke . Problemi logike naunog objawewa, Nolit, Beograd, 1974, posebno glave 5, 6, 11; Philosophy of Science Today , ed. Sidney Morgenbesser, New York/London, 1967, zbornik radova nekih od najistaknutijih savremenih filosofa nauke; Philosophy of Science , Readings, selected, edited, and introduced by Arthur Danto and Sidney Morgenbesser, Cleveland/New York, 1960; Philipp Frank, Philosophy of Science . The Link between Science and Philosophy, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New York, 1957; Rom Harr, The Philosophies of Science , second edition, Oxford, New York, 1985, Zvonko Mari, "O strukturi, funkciji i razvoju naunih teorija", otisak iz publikacije Problemi nauke budunosti - iskustva i viewa, SANU, Beograd, 1991, 33-56. Pierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory , foreword by Prince Louis de Broglie, Princeton, New Jersey, 1954. Videti odlomak iz tog znaajnog dela "Fizikalna teorija i eksperiment", u zborniku Filozofija nauke , priredio Neven Sesardi, Nolit, Beograd, b. g. (1985), 61-101; Radomir orevi, "Premise Dijemove epistemologije", u kwizi Filosofija i nauka, Beograd, 1994, 194-201. (u sadawoj kwizi: str. ). Aristotel, Nikomahova etika , Beograd, 1970, 145.

29

specijalizacije i integracije znawa poprimili nesluene razmere. "Arhitektonika" te graevine danas je izuzetno bogata, a weni elementi se shvataju vrlo razliito i kad se posmatra samo jedan sistem nauka, kao to su fizike nauke.4 U sistemu znawa fizike su: empirijski, iskustveni podaci, iwenice, principi, aksiomi, teoreme, pravila, hipoteze, eksperiment, zakoni, teorije itd. Iz istorijsko-epistemolokih istraivawa znamo da je geneza znaewa tih pojmova ili odredbe tih elemenata znawa bila veoma sloena i da je razvoj znawa, nauke bio ujedno razvoj znaewa ovih i drugih kategorija.5 To je dinamiki proces, koji treba pratiti iz interdisciplinarne perspektive. Ovde vaqa podsetiti na iwenicu da se, uprkos ovim okolnostima, u komunikacijama naunika preteno polazi od pretpostavke da su znaewa pojmova o kojima je ovde re uglavnom jasna, da se podrazumevaju ili se uzimaju intuitivno. Metafore za sistem znawa, kao to su "graevina", "arhitektonika", koje smo spomenuli, nisu sluajne, niti se elementi koje smo naveli mogu nabrajati proizvoqno. Wihovo reawe je u vezi sa odgovarajuim shvatawima epistemologije ili teorije saznawa, logike nauke, pa i psihologije nauke. Teorija spada u najvie stupweve u sistemu naunog znawa; wena priroda se moe shvatiti samo onda ukoliko se pozabavimo prirodom procesa naunog saznawa, i to iz vie perspektiva: genetike epistemologije, logike i teorije saznawa. Na poetku procesa saznawa u nauci jeste uewe pred fenomenima, o kojem je govorio jo Aristotel, radoznalost, sumwa u dotadawa verovawa ili objawewa, iwenice i neke veze meu wima. Tako se dospeva do skupa podataka koji treba da se objasni. Ali, nijedan skup nije sasvim jednoznaan; u potrazi za razjawewem gotovo uvek se nalazimo pred vie mogunosti. Meutim, najee je skup podataka mali, sasvim nedovoqan za neko pouzdanije objawewe, te se najpre stvaraju hipoteze. One su neka vrsta "probnih" reewa i podvrgavaju se razliitim procedurama testirawa i ispitivawa. Ono to je ovde za nas vano jeste iwenica da od skupa podataka S ne vodi jasan put do hipoteze H. Proces saznawa bi se mogao prikazati kao tragawe poput avanture, s mnogim zabludama, stranputicama, a napredovawe u tom procesu zavisi od mnogih inilaca. Sredstva logike ovde nisu dovoqna 6 i proces saznawa gubi kontinuitet, ima prekide. Od podataka do hipoteza, koje se kasnije potvruju bar u nekoj meri,7 ne vodi "prav" put, nego se na toj relaciji zbiva odreen skok: zahvaqujui ivoj, stvaralakoj imaginaciji, neki naunici iz malog broja podataka izvode "probna" reewa, koja se docnije potvruju u znatnoj meri, oploujui naunu misao na razne naine. Taj skok je nuan, jer se iz odreenog skupa podataka ne moe logiki izvesti nikakvo novo znawe. Ve se ovde, dakle, sreemo sa "udesnim" karakterom apstraktnog miqewa da se na osnovu delia stvara neka slika o celini, na osnovu malog broja podataka postuliraju i zakquci koji mogu imati vrednost za odgovarajue klase dogaawa itd. Iako hipoteze predstavqaju neka "probna" reewa za koja nema verifikacije, dokaza, moemo konstatovati da se na tom stupwu pokazuje gotovo sva sloenost prirode procesa saznawa u nauci uopte, pa i u fizici. A iwenica da se pojedine od hipoteza docnije pokazuju kao u znatnoj meri opravdane, i otvaraju nove perspektive, veoma je indikativna. Potvrivawe neke hipoteze, makar i delimino, bez sumwe nas dovodi do novog stupwa u naunom saznawu i novih mogunosti objawewa u iroj oblasti - teorij. Teorije su sistematizovana, celovitija objawewa neke sume podataka ili nekih fenomena, sa nizom potkrepqewa, dokaza koji imaju visok stupaw evidencije i niz drugih karakteristika, te zbog toga dobijaju odreeni status u zajednici naunika; sa wima se od tada rauna, od wih se polazi u daqim istraivawima, one daqe usmeravaju tragawa
4

Mary Hesse, Revolutions and Reconstructions in the Philosophy of Science , The Harvester Press Limited, Brighton, 1980; Mary Hesse, Forces and Fields. A Study of Action at a Distance in the History of Physics, Totowa, New Jersey, 1965 (reprint); Fizieska teori (filosofsko-metodologieskiy analiz), Nauka, Moskva, 1980. Dovoqno je upoznavawe sa pregledom znaewa osnovnih kategorija fizike i nauke uopte iz poznatih strunih leksikografskih dela, kao to su renici filosofskih pojmova Rudolfa Ajzlera (Eisler) i Andrea Lalanda (Lalande), da bi se videla vrlo razliita znaewa osnovnih pojmova u zavisnosti od filosofskih premisa od kojih se polazi; Pierre Duhem, Essai sur les Notions de Thorie physique de Platon a# Galilee , J. Vrin, Paris, 1909. Na ovo obeleje procesa saznawa ukazivao je i Ajntajn, posebno u pismu Morisu Solovinu (Solovine), koji je bio posebno zainteresovan za Ajntajnova gledita o prirodi procesa naunog saznawa. A yneyn, Sobr. so., tom 4, Moskva, 1967, 569-570. V. I. Kuvinov, V. I. Straev, Ot naunoy gipotezi k fizieskomu faktu , Minsk, 1977.

30

naunika. Teorije su razvijen sistem znawa koji zadovoqava niz metodolokih i logikih kriterijuma, koji se daqe transformie; one na odreen nain izraavaju dinamiku pojava na koje se odnose, kao i evoluciju tragawa generacija naunika. Upravo zbog ove dinamike realnosti i evolucije u stvarawu i tragawu naunika ne moemo da govorimo o teorijama kao o stupwevima naunog saznawa koji nas dovode do potpuno pouzdanih znawa. Takvih stupweva nema, moemo samo da govorimo o meri potvrivawa i objawavalakim mogunostima u datom momentu. Sama iwenica da se bar neke hipoteze ili teorije potvruju i otvaraju nove perspektive za dostizawe novih znawa neminovno nas upuuje na premise filosofsko-metafizikog karaktera. Ve sm jezik fizike, osnovni termini i pojmovi, ukoliko o wima zaponemo sistematsku raspravu, vodi nas do spomenutih filosofsko-metafizikih premisa. A ako je re o teorijama fizike, naroito onim generalnim, onda je jasno da se nalazimo pred daleko irim krugom problema filosofije.8 Ovde treba podsetiti na iwenicu da je Dijem uverqivo iznova pokazao da autonomne fizike teorije nisu mogue i da svaka generalna teorija u fizici ima neko filosofsko utemeqewe, koje nije irelevantno sa gledita dosega i plodotvornosti teorije uopte. O prirodi fizike teorije veoma mnogo se raspravqalo, koliko meu fiziarima toliko i meu filosofima; kritiki pregled razliitih shvatawa je ne samo vaan nego i sloen problem istorije i filosofije fizike. Ovde vaqa podsetiti na velike rasprave o tome izmeu Bolcmana9 (Boltzmann, 1844-1906) i Maha10 (Mach, 1838-1916), koji su na jedan ili drugi nain nastavili wihovi sledbenici sve do naeg vremena. Bolcmanova misao da nema nieg praktinijeg od teorije odavno je postala gotovo kao sentencija koja se izgovara i bez spomiwawa imena ovog fiziara. Ta misao je zapravo jedna od osnovnih u Bolcmanovoj filosofiji fizike i nauke uopte. Predmet rasprava bio je i ostao odgovarajui referentni sistem, prema kojem sudimo, na kraju krajeva, o vrednosti neke fizike teorije. Bez obzira na opte stanovite od kojeg polazimo, odgovor na izvesna filosofska pitawa bez sumwe je vaan. Pre svega, treba da se odgovori na pitawe kako su mogue uspene hipoteze ili teorije, onda kada imamo takve sluajeve. Na emu se temeqi objawavalaka uloga ili pak mogunost predviawa koju obezbeuju uspene hipoteze ili teorije. Ova i neka druga pitawa mogla bi se svesti, u krajwoj liniji, na jedno, sutinsko: ta izraavaju naune hipoteze i teorije, pa i hipoteze i teorije u fizici. Odnose izmeu opaaja, ulnih podataka, pojmova, eksperimentalnih podataka, kao to se veruje u kolama fizike gde se polazi od odreenih fenomenolokih naela, ili odnose izmeu nekih elemenata koji prelaze granice neposrednog ulnog iskustva i tiu se i neke druge realnosti, kao to se veruje u drugim kolama fizike, koje se esto nazivaju realistike, iako unutar tih kola isto tako ima znatnih razlika kao i u fenomenolokim kolama.11 Proces saznawa u fizici ima razliite oblike i stupweve, koji u odreenoj koordinaciji dovode do novih znawa ili otkria. Ti rezultati nastaju u neprekidnim sukcesijama empirijskih i teorijskih nivoa u saznawu, u sukcesiji logikih i intuitivnih operacija, i to u svim fazama naunog tragawa. Na tom putu smo gotovo permanentno na razliitim raskrima pred izborom jedne od vie hipoteza, jedne od vie teorija. Izbor jedne od vie alternativnih teorija u datom asu veoma je sloen problem,12 iako to ne mora da izgleda tako iz neke potowe perspektive, sa stanovita logike nauke ili prilikom aksiomatizacije u datoj oblasti. Tu se, takoe, nalazimo pred izvesnim problemima filosofsko-metafizikog karaktera. Vajnberg (Weinberg), Hoking (Hawking), Viler (Wheeler), Hajzenberg (Heisenberg), Vajczeker (Weizscker), Bunhe (Bunge) i mnogi drugi savremeni fiziari dovode u vezu uspean izbor teorije sa odgovarajuim estetskim oseawem, redom i
8 9

Teoretieskoe i mpirieskoe v sovremennom naunom poznanii , Nauka, Moskva, 1984. O Bolcmanovim shvatawima videti La thorie physique au sens de Boltzmann , et ses prolgome#nes modernes, par Ren Dugas, prf. de Louis de Broglie, ed. du Griffon, Neuchtel-Suisse, 1959. 0 Ernst Mach, Die Mechanik in ihrer Entwicklung . Historisch-kritische dargestellt, dritte Auflage, Leipzig, 1897. Videti fragment iz Mahovog opusa u navedenom zborniku Filozofija nauke , priredio N. Sesardi. 1 Mario Bunge, Philosophy of Physics, D. Reidel, P. C. Dordrecht, 1973; Rudolf Carnap, Philosophical Foundations of Physics, ed. Martin Gardner, Basic Books, Inc., New York/London, 1967; P. W. Bridgman, The Logic of Modern Physics , New York, 1961; C. F. von Weizscker, Jedinstvo prirode, Biblioteka "Logos", "Veselin Maslea", Sarajevo, 1988. 2 E. A. Mamur, Problema v&bora teorii . K analizu perehodn&h situaciy v razvitii fizieskogo znani, Nauka, Moskva, 1975; sa gledita logike nauke problemi se postavqaju drugaije. Videti Karl Poper, Logika naunog otkria , prev. i predgovor Stania Novakovi, Nolit, Beograd, 1974.

31

simetrijom meu fenomenima stvarnosti.13 Oni tako zapravo nastavqaju rasprave iz prolih stolea, ali sa znatno veim uspehom. Tako se na odgovarajuim naelima ontologije utemequju gnoseoloke premise, a gnoseologija i antropologija izvode se i uspenije zasnivaju; uspostavqa se veza i sa aksiologijom, ije mesto se ranije nije videlo tako kao danas. Savremene rasprave o ciqu i smislu pojedinih istraivawa u fizici i nauci uopte to veoma jasno pokazuju. Spektar problema u vezi sa prirodom teorije u fizici neobino je irok. Rasprave pokazuju da se gotovo kod svih tih problema14 susreemo i sa razliitim filosofskim problemima. To se moe posebno videti u pokuajima tipologije teorija u fizici prema predmetu na koji se odnose, poqu vaewa pojedinih teorija, strukturi, funkciji, u odreenom periodu razvoja fizike. U tom smislu nije nimalo sluajno to su pojedina dela najistaknutijih savremenih fiziara, sldei najboqe tradicije, satkana iz raznovrsnih analiza, poev od onih koje se odnose na posebne oblasti, do onih iz kojih su izvedene generalne sinteze. Od teorije se ide prema metateoriji, od fizike prema metafizici - takav je pravac intelektualnih tragawa mnogih fiziara. U tom smislu razlike izmeu eksperimentalne i teorijske fizike imaju opravdawe samo sa gledita izvesne "podele rada", ali su one sasvim relativne sa gledita sve izrazitijih zahteva za miqewem u obliku konsistentnog sistema, ije su pretenzije celovita slika o svetu i mestu oveka u wemu. Opus Dejvida Boma15 (Bohm, 1917-1991) jeste jedan primer iz kojeg se to moe sasvim jasno videti.

1 1

Verner Hajzenberg, "Znaaj lepote u egzaktnoj nauci o prirodi", Gradina, god. XXVI, novembar 1989, 11-22; Stiven Vajnberg, "Lepe teorije", Unus mundus, edicija za jedan jedinstven svet, br. 2, Gradina, br. 2-3-4/1994. 4 Filosofskie problem& fiziki lementarnih astic , red. I. V. Kuznecov, M. . Omel#novskiy, Moskva, 1964. 5 David Bohm and David Peat, Science, Order and Creativity , Routledge, London, 1989; David Bohm, Uzronost i sluajnost u savremenoj fizici , prev. i predgovor ore ivanovi, Nolit, Beograd, 1972. O odnosu teorije i eksperimenta u fizici i o tome koliko "teorije" ima u eksperimentu od wegovog inicirawa do zavretka videti Radomir orevi, "Epistemologija fizikog eksperimenta", u kwizi Filosofija i nauka , Beograd, 1994, 254-263. (u sadawoj kwizi: str. ).
3

32

Pretpostavke "skraivawa veka" hipoteza u savremenoj nauci U ovom izlagawu ukazuje se na izvesne pretpostavke breg kretawa od prvih formulacija hipoteze do konanog potvrivawa ili opovrgavawa osnovnih sadraja tih hipoteza - koje se moe zapaziti u savremenoj nauci. Tendencije "skraivawa veka" naunih hipoteza mogu se zapaziti i u individualnom istraivakom postupku naunik, kad se sistematski prati wihov rad - i onda kad pratimo sudbinu jedne naune ideje, hipoteze u wenom razvoju uopte. No, pre osvrta na naznaeni problem, vaqa podsetiti na iwenicu da su hipoteze oni sloeni stupwevi procesa saznavawa koji su rezultat raznorodnih inilaca. Logiko-metodoloka strana problematike u vezi sa hipotezom moe se uspenije upoznavati ukoliko pratimo odgovarajua istraivawa te problematike iz okvira odreenih drugih naunih disciplina. Tek onda "ivot" jedne hipoteze postaje jasniji i razumqiviji. Uprkos iwenici da su hipoteze oduvek nezaobilazan stupaw u stvaralakom radu naunika, ire, sistematske rasprave o wima s gledita teorije saznawa, logike i metodologije nauke zapoiwu negde od kraja 18. stolea. Bogata praksa naunog stvarawa jo nije dovoqno izuavana s gledita gnoseologije, te tako jo ni danas nemamo dela u kojima bi se mogao nai potpuniji odgovor na iri krug problema u vezi sa gnoseolokom prirodom hipoteze. Ima vrlo razliitih pristupa i pokuaja reavawa problema u vezi sa prirodom i ulogom hipoteze u procesu saznawa, i onda kad se poe od jedne teorije saznawa koja se rekonstruie iz glavnih spisa klasinog marksizma. Utoliko nee biti suvino da se navedu neki od najvanijih polaznih stavova koji su u osnovi ovog izlagawa: 1. Stvarawe i razvoj naunih hipoteza rezultat je vrlo sloene "igre" raznorodnih subjektivnih i objektivnih inilaca. 2. Jedna savremena koncepcija naune hipoteze kao stupwa u razvoju naunih znawa mogua je tek onda kad se odgovori na dosta irok krug problema, kako onih tradicionalno filosofskih, tako i drugih. U tom smislu nema "neutralnih" koncepcija hipoteze; svaka mora da se temeqi u krajwoj liniji na izvesnim najoptijim principima ontologije i gnoseologije, filosofije uopte. 3. Poznavawe i kritiko ispitivawe ranijih shvatawa prirode hipoteze svakako je vano, meutim, nove znaajnije perspektive reavawa mnogih problema u vezi sa ulogom hipoteze i wenom prirodom uopte otkrivaju tek interdisciplinarna istraivawa; u wima e moi da se iznalaze uspeniji odgovori na brojna pitawa, poev od onih u vezi sa poreklom naunih hipoteza, koji su u dosadawim istraivawima najee ostavqani po strani, ili razmatrani ponajmawe. Bitno novi pristup istoriji nauke u interdisciplinarnim istraivawima bie i ovde od prvorazrednog znaaja. Pojedine nove studije iz te oblasti ve pokazuju vrlo velike mogunosti da se pronikne u prirodu metamorfoza naunih hipoteza i naune slike o svetu uopte. 4. Ako se ima u vidu da je u osnovi naunog predviawa, koje je bez sumwe conditio sine qua non danas uopte, i nauna hipoteza, onda je jasno da su tragawa za otkrivawem gnoseoloke prirode hipoteze kao oblika saznawa, vrlo aktuelna. * * * Hipoteze spadaju u one elemente teorijskog sistema nauke po kojima se moda ponajboqe moe suditi o udesnoj moi teorijskog miqewa i naunog predviawa. Wihov "ivot" je vrlo razliit; neke imaju dug vek, razvijaju se i dograuju decenijama, pa i stoleima, dok je "ivot" drugih, naroito onih u nae vreme, krai, a tendencija tog "skraivawa" sve je izrazitija. No, postojawe ove tendencije nikako nije znak da e se doi do situacije kada e se sve hipoteze vrlo brzo proveravati, ili lako utvrivati wihova vrednost. Moe se rei, tavie, da i nema takvih hipoteza koje se mogu vrlo brzo i pouzdano ispitati u svim dimenzijama. U osnovi te tekoe je pre svega sloenost procesa i pojava, koje su u najraznovrsnijim vezama, nedostatak bitnijih

33

informacija u datom trenutku, a esto i neko vreme posle postavqawa date hipoteze. Hipoteza je u tom smislu neka vrsta misaone konstrukcije kojoj se pridaje mawi ili vei stepen verovatnoe; ona se esto stvara na osnovu vrlo malog broja podataka. Weno kasnije makar i delimino potvrivawe otkriva zaista velike stvaralake moi qudskog miqewa. Hipoteze ponajee smiqaju smeli stvaraoci, i one su nune u svim pokuajima upoznavawa pojava i procesa stvarnosti. T. Haksli (Huxley) je, ne bez razloga, pisao: "Oni koji odbijaju da idu daqe od iwenica dopiru dotle dokle dopiru same iwenice. Skoro svaki veliki korak u istoriji nauke bio je naiwen anticipacijom prirode, tj. pronalaewem hipoteza koje su, iako proverqive, esto imale vrlo malo osnova da bi bile uzete kao polazna taka." Ima znaajnih analiza u kojima se pokazuje da se, generalno posmatrano, "vek" hipoteza u savremenoj fizici elementarnih estica primetno skrauje. Od prvih teorijskih anticipacija do kojih se dolazilo putem matematikog aparata (na primer, o postojawu pojedinih tzv. elementarnih estica) do wihovog empirijskog, eksperimentalnog utvrivawa, prolo je u nizu sluajeva i mawe od jedne decenije, a u drugim sluajevima samo nekoliko godina. Ovde je re o jednoj tendenciji u ijoj osnovi su razni inioci, ali iz toga ne sledi da vie nema, ili da nee biti hipoteza za ije proveravawe je potrebno due vreme, nekoliko decenija, stolee, pa i vie. Izvesno "skraivawe veka" hipoteza - ne svih - u savremenoj nauci mogue je pre svega zbog velikih dostignua, znawa, dugo sakupqanih iskustava, koja u novim uslovima irewa mree naunih institucija i wihovog demokratizovawa, postaju sve plodonosnija. Matematiki aparat (re "aparat" ovde nije sasvim pogodna, jer matematika ima i heuristiku ulogu) i naroito savremena tehnika i tehnologija (veliki akceleratori - kad je re o mogunostima proveravawa hipoteza o postojawu pojedinih tzv. elementarnih estica) ovde imaju umnogome presudnu ulogu, kao svojevrsna grandiozna laboratorija - misaona i tehnika u kojoj se vrednost i znaaj mnogih hipoteza utvruje sve bre i bre. U toj situaciji svakako ima vie podsticaja nego ranije za postavqawe novih hipoteza. Osim tehnikih i tehnolokih inilaca, koji nesumwivo utiu na bru proveru hipoteza u pojedinim oblastima, i onih uslovqenih demokratizacijom savremenog drutva, znaajni su i oni inioci koji se odnose na promene oblika organizacije naunog rada i, reklo bi se, stila naunog rada. U onim sredinama gde preovladavaju timski i interdisciplinarni oblici naunog istraivawa postavqawe hipoteza, kao, uostalom, i drugi stupwevi u radu sve vie e nositi peat naune zajednice u kojoj se radi na reavawu odreenog problema. Mogunosti za bre reavawe datog problema, za jednovremeno "testirawe" pojedinih hipoteza u razliitim domenima i na razliite naine znatno su vee kad je re o timskom interdisciplinarnom istraivakom poduhvatu. U naunim zajednicama pojedini naunici svakako e se bre oslobaati izvesnih ogranienosti, navika, sputanosti izvesnim logiko-metodolokim ili drugim kanonima, ili pak prevelike vere u "lude ideje" - to je ranije umnogome odreivalo domete mnogih znaajnih pokuaja. Postavqawe naunih hipoteza, kao i wihovo proveravawe, sloen je i u velikoj meri stvaralaki proces. Solidno poznavawe logikih i metodolokih zahteva jedan je od neophodnih, veoma vanih uslova u tom poslu. Ukoliko se taj uslov ne zadovoqi, operie se slobodnim misaonim konstrukcijama u znatno viem stepenu no to bi to inae bilo. Ali, smo poznavawe logike i metodologije ne moe nas osigurati od bavqewa i pseudohipotezama, ako se nisu stekli i odgovarajui drugi uslovi i pretpostavke. Logika i metodologija su, dakle, nuan, ali ne i dovoqan uslov postavqawa vaqanih hipoteza i wihovog razvijawa, proveravawa. Wihov znaaj se ispoqava tek u konstelaciji sa drugim iniocima, i onim koji nisu logike prirode, koji saiwavaju strategiju i procedure naunog istraivawa. Kao to nema "logike otkria" (za kojom se, inae, vrlo mnogo tragalo), nema ni "logike hipoteze", ali to ne znai da u permanentnim analizama istorijskog procesa razvoja naunog znawa, i drutvenog iskustva uopte, ne treba tragati za onim pravilnostima u tim procesima ije e nas saznavawe na odreen nain pribliavati nekoj "logici hipoteza" (ovaj izraz upotrebqavam, naravno, figurativno), nekoj ars coniectandi. Literatura

34

1. 2. 3. 4. 5. 6.

M. Koen, E. Nejgel, Uvod u logiku i nauni metod, drugo izdawe, Beograd, 11965, 31977. E. Nejgel, Struktura nauke, Beograd, 1974. H. Korch u. a., Die wissenschaftliche Hypothese, Berlin, 1972. B. ei, Osnovi metodologije drutvenih nauka, Beograd, 1974, poglavqe o hipotezi, str. 207-240. A. P. Hiqkevi, Gnoseologieska priroda gipotezi, Minsk, 1974. V. I. Kuvinov, V. I. Strajov, Ot naunoy gipotezi k fizieskomu faktu, Minsk, 1977.

35

Prostor i vreme kao filosofske kategorije Zato sam ba ja stvorio teoriju relativnosti? ... ^ini mi se da je razlog sledei: Normalno odrastao ovek uopte ne razmiqa o problemu prostora i vremena. Po wegovom miqewu on je s tim pitawima raistio jo u detiwstvu. Ja sam se, meutim, razvijao tako sporo da su prostor i vreme zaokupqali moje misli kad sam ve bio odrastao... Einsteinova opa teorija relativnosti. Priredio Gerald E. Tauber, Globus, Zagreb, 1984. Kategorije kao to su to prostor, vreme i neke druge pripadaju osnovnim kategorijama qudskog znawa. Jo u antici su o tim kategorijama raspravqali mnogi grki mislioci koji su se bavili problemima prirode procesa saznawa i optim relacijama stvarnosti. Tim pitawima su se bavili i predsokratovci, ije su ideje bile inspiracija mnogih misaonih sistema kroz stolea. Aristotel je ve bio pred ozbiqnim zadatkom da razmotri razliita gledita svojih prethodnika o prostoru i vremenu, o biu, i da na osnovu toga formulie svoja gledita o tim problemima, sa kojima su se qudi suoili jo u prednaunoj, mitskoj fazi miqewa. Ta wegova gledita, kao to je poznato, bila su u osnovi shvatawa prirode gotovo sve do Galileja. O samoj kategoriji prostora, izolovano posmatrano, jedva da se i moe raspravqati uspeno. Odgovarajui smisao i znaewe tog pojma moe da se shvati tek u sklopu jedne odreene koncepcije prirode ili sveta. Tako je smisao i znaewe tog pojma u odgovarajuim vezama sa smislom i znaewem drugih najoptijih pojmovakategorija, ukoliko se razmiqa dosledno, u skladu sa odreenim logikim i teorijskim zahtevima, u obliku nekog sistema. Do tog nivoa sintetikog miqewa ne dopiru svi, ve relativno mali broj mislilaca. Ako se ide drugim putem, nastaju parcijalni pokuaji, ili mawe ili vie eklektika shvatawa, koja gotovo nikada nisu bila plodotvorna. Razvoj filosofskih i naunih znawa u tom smislu nije nita drugo nego razvoj predstava o biu i prostoru i vremenu, razvoj aparata pojmova razliitog nivoa apstraktnosti, u ijoj su osnovi pojmovi prostora i vremena. U pokuajima preciznijeg odreivawa pojmova prostora, vremena i drugih najoptijih pojmova, vremenom se dospevalo do sve novih i novih slika o fizikoj realnosti i svetu uz raawe novih teorija koje su sezale sve do kosmolokih osnova slike o svetu. Postoje dve perspektive u sagldawu naunog znawa: jedna sistem dostignutih znawa razmatra kao celinu, kao graevinu prema kriterijumu wene "skladnosti" i "arhitektonike" i mogla bi se nazvati perspektivom logike nauke. Druga otkriva proces razvoja znawa u odreenom vremenu sa svim wihovim razliitim i protivrenim elementima, te se jo ne ukazuje jasno ono to se docnije zove novum, razultat, otkrie, pronalazak. Ova druga perspektiva, koju moda najuspenije zastupaju istraivai u oblasti genetike epistemologije, namee velike zahteve. Oni se ogledaju, pre svega, u neophodnosti da uvid u smisao i znaewe kategorije o kojoj ovde govorimo podrazumeva vie perspektiva i interdisciplinarni pristup. Imajui na umu sloenost odreivawa smisla i znaewa osnovnih kategorija, pre svega prostora, uvid ipak mora da zapone praewem istorije ideja u promiqawu tih kategorija. Re je zapravo o vanosti poznavawa istorije i filosofije nauke i umetnosti. U razmatrawu geneze filosofskog pojma prostor treba podsetiti samo na neke ideje i koncepcije iz prolosti. Elejski filosofi Parmenid i Zenon negirali su ideje o praznom prostoru. Zenon je razmiqao ovako: ako postoji prostor, on bi morao da postoji u nekom drugom prostoru, ovaj drugi u nekom treem itd. i iz toga je izvodio zakquak da se ne moe govoriti o postojawu prostora. Nasuprot Elejcima, atomisti su mislili da postoji prazan prostor. Ukoliko on ne bi postojao, kretawe atoma bi, prema wihovom miqewu, bilo nemogue. Taj prazan prostor je nebie i ono postoji, kao to postoje i atomi. Za Platona prostor je "nita" i iz toga "nita", na osnovu ideje Dobra, stvara se svet pojava. Aristotel je negirao ideju o praznom prostoru i ta wegova shvatawa su na izvestan nain obeleila misao u dugim stoleima sredwovekovqa. Lajbnic je smatrao da je supstancija natprostorna i nematerijalna - prostor nije identian sa

36

telima, kao kod Dekarta. Kant je zastupao stanovite da su prostor i vreme apriorne forme ulnog iskustva, "sreeni sistemi nizova vrsta". Fojerbah je tvrdio da prostor i vreme "nisu jednostavni oblici pojava, ve bitni uslovi samog bia", dakle, objektivni su. Materijalistika tradicija je nastavila da razvija te ideje. Rezultati nauke, pre svega teorije relativnosti i kvantne mehanike, otvorili su nove perspektive razmatrawa tih temeqnih filosofsko-naunih kategorija. O sloenosti i viedimenzionalnosti znaewa kategorija prostora i vremena moe se dovoqno zakquiti ve iz iwenice da rasprave o tome pie najee vie autora, retko jedan. Prostor i vreme su, svakako, najevidentniji empirijski inioci koji odluujue utiu na qudsku egzistenciju i bie oveka uopte. Saznawa o tom odluujuem uticaju izraavana su od davnina u filosofiji, nauci i umetnosti. Iako je re o tradicionalnim, najoptijim kategorijama, o kojima su kroz stolea izricani najrazliitiji stavovi, ni danas se ne bi mogli nai takvi koji bi bili jednoznani, jednostavni i opteprihvatqivi. Najee se polazilo od toga da se podrazumeva ta su prostor i vreme, tako da te kategorije nisu razmatrale vezu koju je ustanovila nauka novijeg vremena od Ajntajna naovamo. Ovde podseam na rei koje je izrekao jo Aurelije Avgustin, nazvan "blaenim" (IV vek nae ere), jedan od najveih mislilaca svog vremena; mislilo se da za wega nema tajni i zagonetki, i da se on zbog toga nalazio u posebnom stawu sveznawa i zadovoqstva, koje je izazivalo blaenstvo: "Ako me pita ta je vreme, ne umem da ti kaem, ako me ne pita, znam ta je to." Ove rei je naglaavao i Ruer Bokovi. ^ak ni u Wutnovim razmatrawima kategorije prostora i vremena se ne objawavaju podrobnije, nego se polazi od toga da su to pojmovi koji su svima jasni. Inae, ovaj mislilac (Wutn) poloio je osnove na kojima se razvijala nauka tokom tri naredna stolea, sve do Ajntajna. U osnovi tih shvatawa je uverewe da su materija, prostor, vreme i kretawe objektivni i meusobno nezavisni. Wutnovsko razdobqe je dalo zamane rezultate u razvoju nauke, ali su se ve od prve decenije dvadesetog stolea - od Ajntajnove teorije relativnosti - videle granice tog modela fizike, ili wegov domet: relativno velike mase i relativno male brzine. Predmet nauke se neslueno irio tokom prvih decenija XX veka, te je, pored Ajntajnove teorije relativnosti, od sredine dvadesetih godina druga krupna tekovina - kvantna mehanika - ukazala na nove pravce razvoja nauke, tako su se na nov nain postavqali brojni problemi, pa i ovi u vezi sa smislom i znaewem kategorija prostora i vremena. Opis objekata je pretpostavqao opis u prostorno-vremenskom kontinuumu. Pojam objekta dobija nova znaewa, postaje predmet novih filosofsko-naunih rasprava, kad je re o lokalnosti objekata, wegovom bliem odreewu, "izdvajawu" iz prostorno-vremenskog kontinuuma. Od tog vremena se sve mawe govori o prostoru i vremenu zasebno, tavie, ovi pojmovi se razmatraju u novoj vezi, te se i odgovarajuim znakom ustanovqavala neraskidivost te veze: prostor = vreme. Jedan dogaaj ili objekt opisuje se na osnovu tri prostorne dimenzije i istovremeno i vremenskim parametrom. To je bar zahtev kao osnova novog opteprihvaenog naunog modela za objawewa stvarnosti i pojava u woj. Sasvim je drugo pitawe u kojoj meri se tokom vremena prevazilazio stari model, koji je pobudio znatne nade u eri klasine mehanike, kao mogui optenauni model objawewa stvarnosti. Jedno je imperativ vremena, a drugo je mogunost da se ispuwavaju sve sloeniji zahtevi koji se javqaju u razvoju naunog znawa u nae doba. Filosofija nauke, dakle, namee visoke zahteve pred tvorce razliitih modela optih teorija. Kategorije prostora-vremena i druge najoptije kategorije vie se ni ne mogu definisati na nain kojim bi se izrazila sva wihova najbitnija svojstva. One se definiu mawe ili vie aproksimativno i postaju jasnije tek posredstvom niza drugih kategorija ili sistema potkategorija nastalih u raznim naukama: geografiji, geologiji, fizici (mikro-, makro- i megafenomeni), astronomiji, biologiji, drutvenim naukama, istoriji, antropologiji. Monodisciplinarni pristup i izuavawa na toj osnovi pruali su elementarna znawa i otvarali perspektive u primeni tih znawa u procesu naglog preobraaja uslov ovekovog ivota. Takav pristup je uslovio razvoj specijalistikih disciplina do nesluenog nivoa, ime su znawa u posebnim naunim disciplinama doprinela pojavi posebnog specijalistikog jezika. Ta znawa se nisu mogla ni upoznavati bez ovladavawa tim specijalistikim jezicima, to je na odreen nain bio izraz izvesnih drutvenih, praktinih potreba. Parcijalna, specijalistika znawa, kao izraz odgovarajue "podele rada", pruala su mogunost da se odgovori samo na odreena pitawa qudske egzistencije. To su naglaavali mnogi mislioci jo od poetka naunih i tehnikih

37

revolucija, smatrajui neophodnim da se ustanove i drugi pristupi i u ciqu promene stila miqewa. ^ovek je bie koje ima potrebu za celovitom slikom sveta, da stvara predstave o prolosti, sadawosti i da na osnovu toga kreira sliku o budunosti koja e ga permanentno inspirisati u savladavawu aktuelnih tekoa i prepreka. Pokuaji sintetikog prilaza iz perspektive dostignutih znawa u najrazliitijim oblastima bili su, usled nesluenog razvoja partikularnih znawa, sve tei, sve mawi broj qudi je bio spreman da se posveti razmiqawima o poloaju oveka u savremenom svetu, o smislu wegove egzistencije, o perspektivama opstanka razliitih subjekata na svetskoj drutvenoj sceni, koja je u neprekidnim sukobima, o mogunostima univerzalnih programa izmene sveta, koji je, kako se istie na svim stranama, neprihvatqiv onakav kakav jeste. Tekovine nauka bivaju sve ee zloupotrebqavane na mnoge naine: pojmovi nauke, zbog svoje raznoznanosti, esto se zloupotrebqavaju kao osnova u ideolokim i politikim programima i akcijama. Autoritet naunika i wihovi nalazi veto se koriste u drutvenim zbivawima u kojima se pojedine snage nadmeu za prevlast i dominaciju. Sve to uslovilo je potrebu za preispitivawima mnogih prethodnih koncepcija nauke i globalnih projekcija primene naunih dostignua. Nije sluajno to je dolo i do izvesnih obnova geopolitikih i geostratekih rasprava. Usled velikih promena u konstelaciji meunarodnih odnosa, ali i iz drugih razloga, neki delovi sveta gube raniju vanost, drugi dobijaju veu u odnosu na godine posle Drugog svetskog rata, u doba postojawa dva svetska bloka. U naoj zemqi, posle razbijawa druge Jugoslavije, ovi problemi imaju mnotvo novih dimenzija. Neophodno je temeqno pretresawe mnogih problema u vezi sa poloajem i perspektivom nae zemqe u budunosti. Rasprave koje su poele prilikom pripreme i donoewa novog prostornog plana zemqe ukazuju na potrebu novog zamaha, pre svega, u teorijskim razmiqawima o globalnim problemima i spremnosti za nove vizije budunosti. Rasvetqavawe znaewa pojmova prostora i vremena danas je neobino vano. Re je o filosofskonaunim kategorijama, to posebno naglaavam, zbog ega je neophodno da se podstie i neguje novi stil razmiqawa - interdisciplinarni. Iako je prostor u smislu mesta vana odrednica onoga to je na tom mestu, ukoliko ve ne i najvanija, ne treba gubiti iz vida da se prostor u nae vreme "suzio", vreme se takoe "skratilo" usled nesluenog razvoja i napredovawa u sredstvima komunicirawa. Elektronska revolucija je jedna od najspektakularnijih revolucija naeg vremena. Prostor u smislu mesta danas je na drugi nain odrednica onoga to je u vidu opasnosti zagaivawa prirodne sredine, neodgovarajueg locirawa radioaktivnog otpada, velikih deponija itd. Posledice mnogih savremenih procesa ne mogu se sagledati u svim dimenzijama, ali su ve sada vidqive velike opasnosti ukoliko se ne preduzimaju blagovremeno odgovarajue mere. Promene o kojima je ovde re imaju ne samo kontinentalni nego i planetarni karakter, zbog ega je imperativ da se razmiqa ne samo lokalno nego planetarno. Na to su, uostalom, jasno upozoravali pojedini mislioci ve poodavno, gotovo profetski. Umnogome su se, dakle, promenile relacije prostor-stepen napretka; prostor-tip gledawa na stvarnost, ivot, budunost; ipak, uporedo postoje zajednice, regioni, kulturno-istorijski kompleksi koji ele da zadre tradicionalne forme, katkad odbijajui tekovine i vrednosti iz drugih delova sveta. Na sceni su i sasvim tradicionalna fundamentalistika shvatawa razliitog karaktera, a sve to je osnova na kojoj nastaju sukobi, ratovi - lokalni, regionalni, a dva su ve imala svetski karakter. Razvile su se industrije fabrikovawa javnog mwewa; veto se operie sistemima pojmova koji se izvode iz nekih naunih dostignua, ali znaewa pojmova, pa i pojmova slobode i vremena. Dovoqno je da se podseti koliku podsticajnu mo imaju pozivawa na "ivotni" prostor, za koji se kae da je vaan i neophodan kada je re o konkretnoj naciji, ili kosmiki prostor, ili veliina prostora priobaqa mora i okeana (na primer, Grke i Turske). Iz tewi da se reguliu odnosi u kosmikim prostranstvima u eri kosmikih letova, ali i u eri izvesnih vojnih projekata (na primer, "rata zvezda" u SAD), zasnovane su nove orijentacije pravnih disciplina. Ali, kao to je poznato, pravne discipline nisu autonomne, one se temeqe i na odgovoarajuim premisama filosofsko-metafizikog karaktera. Iako je ovek po svojim predispozicijama univerzalno bie, on je, ipak, najvie uslovqen relacijama prostora i vremena koje ga umnogome i odreuju. Prostor, mesto gde egzistira, oveku oblikuje i wegovu sudbinu, jer se u prostoru on raa, razvija i bori; u toj borbi esto biva unitavan od drugih, koji nastoje da prodru u taj prostor. Od razumevawa mesta i vremena, dakle, zavisi i budunost oveka, qudske vrste.

38

Filosofija i matematika: shvatawe Hermana Vajla Filosofija i matematika su najstarije discipline, kojima se teilo jo u antiko doba da se na odgovarajui sistematski nain objasni svet, fizika realnost. Efikasnost matematikih znawa uzvraala je uvek iznova pitawima prirode tih znawa, to je daqe nuno vodilo pitawima u vezi sa odgovarajuom moguom strukturom stvarnosti.1 Tako je nastala fizika. Od tih drevnih vremena pa do danas postavqa se pitawe kako to da odgovarajue kombinovawe matematikih simbola moe da "pogaa" poredak sveta i da, tavie, otvara iroke perspektive. Ovde vaqa podsetiti na mnogobrojne podatke iz razvoja nauke, pre svega fizike, iz kojih se uvia heuristika uloga matematike.2 Ovo pitawe ili, boqe rei, skupina pitawa u vezi sa ovim zapravo je filosofskog karaktera. Na wih se ne moe odgovoriti samo na osnovu matematike, ukoliko se u okviru ove ne bavimo ishodinim temeqnim naelima i wihovom prirodom - to je domen matematike. Mnogi stvaraoci u oblasti matematike to su i inili. Moglo bi se navesti dosta matematiara koji su se sistematski zaokupqali i filosofskim pitawima, i po tim svojim rezultatima postali vrlo poznati. Bertrand Rasl (Russell, 1872-1970) i Alfred Nort Vajthed (Whitehead, 1861-1947) samo su dva primera kad je re o stvaraocima naeg vremena, koji su najpoznatiji. Inae, ima jo dosta matematiara koji su se, moe se rei, tokom itavog ivota, bavili i filosofskim pitawima, upravo u nastojawu da potpunije osmisle premise znawa iz oblasti koja im je bila najblia. Jedan od wih je svakako bio i Herman Vajl (Weyl, 1885-1955), istaknuti matematiar koji se dosta bavio i matematikom fizikom. Osvrt na Vajlova shvatawa izgleda mi opravdanim jo i zbog toga to wegova shvatawa, koliko mi je poznato, nisu bila predmet irih prikaza i komentara, bar ne koliko ta shvatawa po mom miqewu zasluuju.3 Vajl je bio jedan od najtalentovanijih Hilbertovih uenika. Sledio ga je samo neko vreme, a onda je usledilo, reklo bi se, naglo odvajawe, naroito kada je re o problemima zasnivawa matematike i tumaewa wenih ishodinih naela. U velikim raspravama o tim problemima izmeu formalista i intuicionista on se priklonio ovim posledwim, idui svojim putem, to je oduvek bila odlika znaajnih stvaralaca. Ako se sudi po pojedinim izvorima, naroito leksikografskim, moglo bi se zakquiti da se interesovawe Vajla za filosofska pitawa mawe ili vie ograniava na spomenuti krug problema zasnivawa matematike, tj. zasnivawa intuicionistike koncepcije matematike. Situacija je, meutim, sasvim drugaija. Ve sm pregled nekih od najvanijih radova iz oblasti filosofije nauke i filosofije uopte ukazuje na neopravdanost spomenute predstave o Vajlovom radu u oblasti filosofije, za koju mislim da je prilino rasprostrawena. Vajl se rodio 1885. godine u blizini Hamburga i, kako je docnije sm istakao, sticajem okolnosti dobio je preporuku da se upie na studije matematike kod Hilberta u Getingenu. U wegovom ivotu se razlikuju dve faze. Prva - kad je radio u Nemakoj i vajcarskoj, i druga - kad silom prilika 1933. godine meu prvima izraava indignaciju prema nacistima, naputa Nemaku i prelazi u Prinston, u SAD. U Prinstonu je, kao to je poznato, u bliskim kontaktima sa Ajntajnom, Gedelom, a u doba rata sa Paulijem i drugima koji su se nali u
1

Tako se postavqalo pitawe jo od vremena predsokratovaca. Ne samo rei ili iskazi kvalitativnog jezika nego isto tako i broj, prava, ravan i drugi matematiki pojmovi nuno se definiu, odreuju im se znaewa u odnosu na neke strukture ili entitete koje mogu da izraavaju. Prilikom odreivawa prirode matematikih znawa, kao, uostalom, i prilikom odreivawa prirode znawa u ostalim naukama, postulira se neka stvarnost na koju se ta znawa odnose, koju "opisuju" ili iji poredak na neki nain "pogaaju" bar u nekim situacijama. Pretpostavke o nekim elementarnim esticama najpre su iznete na osnovu matematikog aparata, pa su tek docnije eksperimentalno utvrivane. Upor. David L. Anderson, The Discovery of the Electron . The Development of the Atomic Concept of Electricity, Princeton, New Jersey/Toronto/London/New York, 1964. Podrobniji prikaz razvoja ideja o elementarnim esticama od matematikih pretpostavki do eksperimentalne evidencije italac moe da nae u kwizi koja zasluuje posebnu pawu kad je re o problemu koji nas ovde interesuje: V. I. Kuvinov, V. I. Strav, Ot naunoy gipotezi k fizieskomu faktu , "Nauka i tehnika", Minsk, 1967. Kod nas, koliko mi je poznato, o Vajlovim filosofskim shvatawima gotovo da uopte nije pisano. Srazmerno malo o tim hvatawima pie ak i ak Diodone u svojoj studiji o Hermanu Vajlu. Upor. J. Dieudonn, "Weyl, Hermann", in: Dictionary of Scientific Biography , Ed. Ch. C. Gillispie, vol. XIV, New York, 1976, 281-285.

39

slinim prilikama, beei pred nacistima. Kod wega interesovawe za filosofiju zapoiwe vrlo rano, kako je on lino kasnije naglasio u jednom tekstu napisanom pred kraj ivota. Jo kao ak gimnazije na tavanu svoga doma sluajno nalazi komentare Kantove (Kant, 1724-1804) Kritike istoga uma (u to doba su se Kantove ideje prouavale najpre preko del komentator). Pojedine Kantove ideje izuzetno utiu na mladog Vajla. Prema wegovom opisu re je o nekoj vrsti intelektualnog buewa. Kant je tako uinio sa Vajlom, izgleda, ono to je Hjum (Hume, 1711-1776) uinio sa samim Kantom - trgao ga je iz dogmatskog dremea. Moe se rei da od tada pa do kraja ivota kod Vajla ne prestaje interesovawe, tavie, usledilo je intenzivnije bavqewe filosofskim pitawima, o emu svedoe brojni spisi i mawi tekstovi. Prema toj strani svoga stvarawa on se, inae, nije uvek odnosio sa poverewem, eleo je da izbegne bujice ideja te vrste, ali nije uspevao. tavie, neke ve napisane tekstove eleo je da uniti. Bavqewe filosofijom ne samo to nije uspeo da izbegne nego je u toj oblasti ostavio veoma vane spise, a za neke od wih je dobio visoka priznawa, jo za ivota. U najznaajnije Vajlove radove spadaju kwiga Prostor, vreme, materija4 (1918), u kojoj su izloeni ne samo znaajni rezultati iz oblasti matematike fizike nego su razmotreni pre svega ti osnovni optenauni pojmovi. Zatim, kwiga Filosofija matematike i prirodnih nauka5 (1926), onda delo Stupwevi beskonanog (1931), Otvoreni svet (1932) i jedno od posledwih, ako je re o veim spisima, Simetrija (1952), koje je samo jednim delom filosofskog karaktera. Osim ovih spisa, Vajl je uglavnom pred kraj ivota po pozivu drao vie predavawa o raznim najoptijim filosofsko-naunim problemima, koje je kasnije uz dopune publikovao. 6 Mislim, pre svega, na predavawe, tj. studiju "Matematiki nain miqewa" (1940), "Saznawe i osmiqavawe" (1954). Tu je veim delom u pitawu intelektualna biografija, po mom miqewu vrlo vaan tekst kada je re o razumevawu Vajlovog filosofskog puta; zatim, lanak "O simbolizmu matematike i matematike fizike" (1954); daqe, lanak "Jedinstvo znawa" (1954). Ovi radovi, svaki pojedinano, ali i svi zajedno, deluju kao neka vrsta rezimea ranijeg dugog bavqewa filosofskim problemima, a wihova vanost je jo i u tome to ponekad sadre precizirawe ideja i stavova o problemima izloenim u ranijim spisima. Ova posledwa okolnost je jo jedan znak stalnog i upornog tragawa za onim stavovima koji su mu izgledali pouzdaniji. Jedno od glavnih wegovih dela Filosofija matematike i prirodnih nauka iz 1926. godine, plod dugih prethodnih razmiqawa, bilo je, inae, napisano za nekoliko nedeqa. Ali, docnije, u nastojawu da drugo izdawe bude preraeno na osnovu svega onoga to je za wega bilo relevantno od vremena prvog izdawa, ulae mnogo vee napore u wegovo mewawe i dopuwavawe nego to je to bilo potrebno prilikom pisawa kwige na poetku. To na svoj nain svedoi o strogim i visokim zahtevima koje je u svom radu postavqao Vajl. Drugo izdawe se pojavquje u Americi 1949. godine. Vajl je imao vrlo zanimqiv i veoma sloen misaoni, filosofski razvoj i isto tako zanimqiv, rekao bih, indikativan, specifian izraz. Na poetku, pred upis na univerzitet, bio je pod velikim uticajem Kantovih ideja o subjektivnosti prostora i vremena, zatim sledi Fihteov uticaj (Fichte, 1769-1814), Demokritov (oko 460-370) i Lajbnicov (1646-1716), na jedan ili drugi nain on proivqava sistem ideja ovih mislilaca; Huserl (Husserl, 1859-1938), koji je bio i matematiar, Kasirer (Casksirer, 1874-1945), daqe ne bih nabrajao. Ali, na Vajla utie i drugi tip mislilaca: Kjerkegor (Kierkegaard, 1813-1856), Nie (Nietzsche, 1844-1900), Hajdeger (Heidegger, 1889-1976), Jaspers (Jaspers, 1883-1969), a posebno Majster Ekart (Eckhart, 1261-1327), jedan sredwevekovni mislilac. Tu nipoto nije re o nekom obinom upoznavawu ideja ovog posledweg, nego o odgovarajuim podsticajima. Ve se iz prethodnog pregleda uticaja raznovrsnih mislilaca moe zakquiti da su svi oni u nekoj meri ostavqali odgovarajui trag, ili bili inspiracija, iako je Vajl bio originalan mislilac, pa su utoliko i tei zadaci pred kojima se nalaze oni koji ele da utvrde etape Vajlovog razvoja i wegove doprinose razvoju pojedinih
4 5

On je dao prvu jedinstvenu teoriju gravitacionog i elektromagnetnog poqa. Prvo izdawe je objavqeno kao prilog u kwizi R. Oldenburg, Handbuch der Philosophie , Mnchen, 1927; docnije je preraeno i dopuweno, objavqeno na engleskom jeziku. Upor. H. Weyl, Philosophy of Mathematics and Natural Science , Princeton, 1949. Ove i niz drugih radova objavili su Birjukov i Parin sa iscrpnim komentarima i objawewima. Upor. German Veyl, Matematieskoe m&lenie , redakci B. V. Birkov i A. N. Parin, Nauka, Moskva, 1989.

40

ideja. Kada je re o filosofskoj strani Vajlovog stvarawa, usled navedenih okolnosti, a to je, uostalom, skorawa pojava, istraivawe wegovog filosofskog opusa, koliko mi je poznato, tek je negde na poetku. U ovoj prilici je mogue da se u obliku neke skice naznae samo wegovi osnovni stavovi, ili neki sled u wihovim menama, i to ne na osnovu svih wegovih spisa. Ovde je, dakle, re o jednoj vrsti osvrta kojim se vie skree pawa na znaaj Vajlovog rada, na irinu filosofske problematike kojom se bavio i odreenu univerzalnost, za koju obino mislimo da vie nije mogua ve negde od vremena Francuske revolucije pa naovamo. Ima mnogo svedoanstava o tewi za univerzalnim pristupom, kojim se ovaj mislilac odlikovao. Brojni krai prilozi o raznim pitawima u vezi sa sutinom jezika, evolucijom univerziteta kao ustanove, razna svedoanstva iz kojih se vidi koliko je bila znaajna umetnost kao svojevrsna inspiracija u stvarawu i objawewu sveta; sve to jasno pokazuje kako je on uspeo da izbegne za mnoge nepremostivu podelu u svetu stvaralaca u naem vremenu, na scijentiste i humaniste. U duhu najboqih tradicija Evrope, on je traio filosofsku osnovu i osmiqewe za svoje rezultate u matematici, matematikoj fizici i svojoj delatnosti uopte. I pored spomenutih razliitih uticaja, kao i faza u Vajlovom misaonom razvoju, mogue je izdvojiti neke glavne ideje ili premise wegove filosofije matematike i filosofije nauke. U izmewenom i dopuwenom izdawu glavnog dela Filosofija matematike i prirodnih nauka, iz 1949. godine, Vajl je pisao: "U prirodi postoji unutrawa skrivena harmonija, koja se otkriva umom u obliku jednostavnih matematikih zakona. Upravo time se objawava iwenica da moemo predvideti prirodne pojave kombinacijom posmatrawa i matematike analize. Iznad svih oekivawa ubeewe (ja bih rekao boqe: mata) u postojawe harmonije u prirodi ima sve vie potvrde u istoriji fizike."7 Ispitujui, daqe, ontoloke premise matematike i nauke uopte, Vajl istie da je nuna vera u postojawe stvarnosti, nauka ne moe da postoji bez, kako to on naziva, "transcendentalne vere u istinitost realnosti".8 Nauka po Vajlovom miqewu nije mogua bez neprekidnog uporeivawa iwenica, podataka, s jedne strane, i konstrukcija mate, s druge strane. Istinitosni karakter matematike on vidi u stupwu wene primewivosti u razliitim sferama stvarnosti. Vajl je dosta izuavao prirodu procesa saznawa i o tome je pisao u raznim prilikama. Predstava o wegovoj gnoseologiji i epistemologiji moe ponajboqe da se stekne iz wegovog rada "Jedinstvo znawa" iz 1954. godine. U tom tekstu, inae nastalom iz jednog predavawa, on u sistematskom obliku rezimira, a unekoliko i precizira svoja shvatawa iz ranijih spisa. U osnovi svih znawa lei intuicija, istie Vajl u tom radu. On je objawava kao in racionalnog "viewa" onoga to je razumu dato; domet intuicije je zamaan, mada je u nauci ograniena okvirima Aufweisbare.9 Daqe, Vajl istie znaaj razumevawa i preciznijeg izraavawa u nauci. U vezi sa tim on istie: "^ak i u formalizovanoj matematici Hilberta neophodno je da shvatimo uputstva koja se daju putem komunikacije reima, kako da operiemo simbolima i formulama. Izraz je aktivan analogon pasivnog poimawa." 10 Kvalitativan jezik je ipak neizbean. Na treem mestu u Vajlovom rezimirawu stupweva i zahteva u procesu saznawa nalazi se premisa o miqewu o moguem. U nauci, pie on, sasvim ograniena forma takvog miqewa koristi se u onim sluajevima kada se razmiqa o mogunosti matematike igre, kad elimo da se uverimo kako ta igra nee voditi protivrenostima. Daleko sloenija forma je intuicija, putem koje se dolazi na prag teorije. Tu se on poziva ili skree pawu na poznate Ajntajnove stavove o prirodi procesa saznawa: da nema logikog puta koji vodi od iskustva, ogleda, do teorije, da je taj put skokovit, prekidi nastupaju zahvaqujui tzv. ekstralogikim momentima, intuiciji. ^etvrta teza iz mogueg rezimea Vajlovih stavova glasi da osnovu koju ine intuicija, zatim razumevawe, potom razmiqawe o moguem, omoguuje izvesno delovawe, konstrukciju simbola i formula - u matematici, graewe mernih ureaja ako je re o empirijskim naukama. Tim putem idemo u istraivawima i predstavqawima prolosti u istorijskoj nauci. Tamo je u pitawu hermeneutiko tumaewe, koje se, na kraju
7 8 9 1 0

H. Weyl, Philosophy of Mathematics and Natural Science , navedeno izdawe, p. 125. Ibid. G. Veyl, Matematieskoe m&lenie , nav. izdawe, str. 77. Ibid.

41

krajeva, osniva na samosaznawima i samorazumevawima. Rad velikog istoriara tako zavisi od unutraweg bogatstva i iskustva uivqavawa u dogaaje koje ispituje. U ovom Vajlovom tekstu, koji se, inae, ne odlikuje dovoqnom jasnoom, dopire se sve do metafizikih pretpostavki u tim oblastima, a na samom kraju teksta izvesna je blaga skepsa prema vlastitim filosofskim izvoewima. ^italac, meutim, i u ta izvoewa ima odgovarajue poverewe, bez obzira na mestiminu zamrenost wegovog izraza, jer je re o nauniku sa velikim rezultatima, koji se, uz to, neprekidno bavio wihovim filosofskim osmiqavawima, pokuavajui da konstruie vlastitu epistemologiju i filosofiju uopte, koja zasluuje naroitu pawu.

42

NAU^NE HIPOTEZE I OTKRI]A

43

O prirodi naunih hipoteza Prvi znaajniji stupaw na kojem se pokazuju gotovo sva obeleja i, reklo bi se, udesan karakter apstraktnog miqewa, ine hipoteze. Moe se rei da bez wih i nema razvijenijeg, stvarnog istraivawa, stvarawa. Ako nastojimo da predstavimo prolost, da je objasnimo, moramo da postavqamo hipoteze, jer na poetku istraivawa nikad nemamo dovoqno podataka koji bi omoguavali dobro zasnovano objawewe. One su, dakle, neophodne u svim istraivawima, u svim naunim disciplinama: u geologiji, kosmologiji, u ostalim prirodnim i drutvenim naukama. Tragovi prolosti se briu ak i onda kad su u pitawu grandiozna dela, civilizacije - i kasnije se s velikom tekoom utvruje ak priblino vreme wihovog nastajawa ili propadawa. Ukoliko je re o onim procesima i pojavama prirode ili drutva koji postoje i razvijaju se u vreme kad ih istraujemo, nunost stvarawa hipoteza potie, pre svega, iz wihove sloenosti, kompleksnosti, beskonanih veza tih pojava i procesa sa drugima - koje mi, kao konana bia u prostoru i vremenu, uspevamo da shvatimo donekle, tek u dugom istraivakom postupku, koristei najznaajnije tekovine prolih generacija, istorijska iskustva oveanstva. Nae informacije su, prema tome, uvek nepotpune na poetnim stupwevima, kad nastojimo da damo neko objawewe, reimo problem, te otud postoji stalna potreba za onim prethodnim "probnim" objawewima, reewima koja se ne izvode neposredno iz dotadawih znawa. Tu je re o stupwu stvarawa hipoteza, za koji je karakteristino izvesno "prelaewe" granica dotadawih znawa i iskustava, i slobodnije tragawe za novim. To je mogue na osnovu dueg razmiqawa, a krajwi rezultat tog procesa stvarawa obino se naziva hipoteza. Na tom stupwu proces saznawa u znatnom stepenu gubi rutinski karakter, zbiva se izvestan prekid postepenosti wegovog razvoja, dolazi do "skokova" ije stvarno znaewe moe da se vidi tek naknadno. ta se dogaa na stupwu stvarawa hipoteze? Na osnovu malog broja podataka, esto na osnovu svega nekoliko, koji izgledaju kao sasvim neznatni, postavqaju se osnovi novog objawewa u obliku odgovarajue celine - koja kasnije esto dobija status teorije, zakona, pa ak i uewa. Ta "probna" objawewa zaista imaju veliku heuristiku ulogu u daqim istraivawima, i na odreen nain usmeravaju i koncentriu istraivake napore. Ona se razvijaju, mewaju ili dograuju; ponekad se dograivawe odigrava dugo, decenijama, pa i stoleima, dok je u drugim sluajevima "vek" tih "probnih" objawewa-hipoteza relativno kratak. Najee se hipoteze ne potvruju a limine, niti se odbacuju na takav nain, kao to se esto misli. Metamorfoze naunih ideja su mnogo sloenije, tako da hipoteze koje se ne potvruju ne treba smatrati sasvim nekorisnim. Naune hipoteze koje se vremenom potvruju, najveim delom, zaista ukazuju na udesne mogunosti qudske misli i ina, naroito u onim sluajevima kada se javqaju u vreme kad ih nivo znawa ne omoguuje, kad ne "slede" iz dotadawih rezultata, niti ima nekih izgleda za neku wihovu potvrdu ili primenu. Najvie s obzirom na te karakteristike i obeleja naune hipoteze zasluuju izuzetno veliku pawu istraivaa u oblasti teorije saznawa, logike i metodologije nauke. Meu najsloenijim pitawima koja se postavqaju kad je re o prirodi naunih hipoteza svakako su sledea: kako su uopte mogue uspene hipoteze koje se na poetku stvaraju na osnovu vrlo malog broja podataka? Kakva je priroda procesa saznawa koji su karakteristini za postupak stvarawa hipoteza? Kakva je objektivna, stvarnosna osnova hipoteza koje se kasnije pokazuju kao genijalne, ili uspene anticipacije? Re je zapravo o kompleksima problema iz okvira predmeta osnovnih filosofskih disciplina kao i niza drugih, naunih disciplina. Ovde, meutim, posebno izdvajam samo jedno pitawe, koje je, uostalom, tradicionalno postavqano na razne naine u okviru mnogih filosofija: kako je mogue uspeno saznawe izvesnih karakteristika celine, opteg, na osnovu saznawa izvesnih, najee malobrojnih karakteristika pojedinanog? Ovakvo pitawe se ne postavqa samo u vezi sa hipotezom, nego i u vezi sa drugim oblicima apstraktnog miqewa. Da bi se dolo do nekog zadovoqavajueg odgovora na ovo pitawe, mora se poi od principa da se uspene hipoteze temeqe na odgovarajuim karakteristikama stvarnosti na koju se odnose, kao i na izvesnim mogunostima oveka da donekle pronikne u prirodu stvarnosti o kojoj je re.

44

Pre svega, mora se krenuti od najoptije pretpostavke da su procesi i pojave u stvarnosti, i svet kao celina odreeni na neki nain; da se ta odreenost ogleda u spektru razliitih invarijantnosti, ponovqivosti, relativne konstantnosti, relacijama nunosti itd. Upoznajui pojedinane pojave ili manifestacije, mi, na odreen nain, i do izvesne mere, upoznajemo i opte relacije, koje se kroz ove prve manifestuju. Preko konanog stiemo neku predstavu o beskonanom, preko pojedinanog stiemo odreenu predstavu o optem, i obratno. Ukoliko se, znai, stvarnost, objekti i procesi ne shvate kao odgovarajui sistemi relacija i zakonitosti razliitog nivoa, od najkonkretnijih do najoptijih, od onih koji su relativno trajni do onih koji su promenqivi u toj meri da usled toga esto izmiu iz okvira naih mogunosti da ih upoznamo, shvatimo i pojmovno izrazimo - a subjektu odriu ire mogunosti da pronikne u te sisteme relacija stvarnosti i da ih na odreen nain sve uspenije moe izraziti simboliki i pojmovno - onda se one brojne zamisli, nazirawa, anticipacije i hipoteze u modernom smislu rei, koje je razvoj nauke i tehnike esto potvrivao gotovo u celini, ne mogu objasniti drugaije nego kao puke sluajnosti. Ali, takvo objawewe ne bi moglo nikog da zadovoqi. Ostaje, dakle, da se za prirodom hipoteze traga u kompleksnim istraivawima istorijskog procesa razvoja nauke i istraivawima prakse stvarawa uopte. Tradicionalna gnoseologija, logika i metodologija nauke nisu se uvek temeqile na istraivawima ovog posledweg. U prilog toj konstataciji moe se navesti iwenica da je hipoteza oduvek bila jedna od osnovnih formi razvoja nauke i da je gotovo svakoj velikoj teoriji prethodila odgovarajua hipoteza iz koje se ova razvila - a da posebne gnoseoloke i logike rasprave o prirodi te forme saznawa zapoiwu tek negde oko 18. veka, a vea dela posveena problemu hipoteze uglavnom od sredine 19. veka. Hipoteze su veoma sloen oblik naunih znawa; one su, kao to je ve istaknuto, gotovo nezaobilazne, nune u svakom istraivawu; s gledita jednog konkretnog istraivakog poduhvata one su, meutim, privremeni stupaw, koji se prevazilazi wihovim opovrgavawem, preoblikovawem ili potvrivawem. One su plod matovitih umova, koji se ne zadovoqavaju postojeim, koji trae nove puteve. Imaju odgovarajuu objektivnu, stvarnosnu osnovu, koja se ogleda u izvesnim karakteristikama procesa i objekata na koje se odnose. Usled toga gnoseoloke i logike koncepcije hipoteza koje nemaju odgovarajue ontoloke pretpostavke i premise, koje su u tom pogledu "neutralne", ne omoguuju potpunije otkrivawe prirode hipotetikog stupwa saznawa. Poreklo hipoteza je u tzv. ne-logikim i logikim iniocima; u prve se ubrajaju intuitivni oblici saznavawa, ija priroda jo nije dovoqno istraena. Logiku osnovu hipoteza ine razliite logike operacije, kao analogija, indukcija i dedukcija - i to esto u razliitim sloenim oblicima i, u zavisnosti od toga koja je logika operacija glavna, mogue je razlikovawe pojedinih vrsta hipoteza, kao i stvarawe izvesne tipologije. Postavqawe, razvijawe, potvrivawe ili odbacivawe hipoteze jeste stvaralaki proces, a poznavawe logike i metodologije je u tome samo jedan od nunih, ali ne i dovoqnih uslova. Plodonosne hipoteze su ponekad nastajale i kao rezultat "logikog rezultata", tj. u protivrenosti sa pojedinim naelima ili pravilima logikih kanona. Hipoteze se definiu veoma razliito, naroito u savremenoj literaturi. To umnogome zavisi i od izvesnih osnovnih, ishodinih stavova, i shvatawa raznih problema teorije nauke i filosofije uopte. Hipotezom u modernom smislu rei smatraju se one pretpostavke koje imaju odreeno utemeqewe, koje su do izvesne mere obrazloene, kojima se naznaava jedno novo mogue reewe za problem koji je na neki nain ve postavqen u nauci, ili drutvenoj praksi uopte. Hipoteze, dakle, nisu bilo kakve pretpostavke, puke dosetke ili nizawa, nego oni sistemi stavova u ijem su jezgru pojedine plodonosne ideje potkrepqene izvesnim dokazima, koje oznaavaju jedan nov pokuaj objawewa ranije poznatih iwenica, pokuaj koji utie na daqi razvoj naune misli u nekoj vidnoj meri. Takve pokuaje najee preduzimaju oni qudi koji su se bavili odreenim problemom due vreme, koje imaju i druga znawa iz te oblasti, koji znaju dotadawe pokuaje reavawa tih istih problema itd. Ima mnogo oblika i vrsta hipoteza zbog ega su mogue wihove razliite tipologije u poreklu, osnovanosti, proverqivosti, saznajnoj vrednosti itd. Na stupwu hipoteze su, dakle, oblici razvoja naunog saznawa najrazliitiji, to pokazuju analize istorijskog procesa razvoja nauke, i analize pojedinih oblika stvaralake prakse uopte.

45

Na prvi pogled, problemi u vezi sa prirodom hipoteze pripadaju onima koji su daleko od osnovnih preokupacija i nada savremenih qudi, umnogome uznemirenih u pogledu svoje budunosti (od pretwi sukoba atomskim orujem itd). Opstanak qudi, meutim, umnogome zavisi od vaqanih prognoza i vizija budunosti i izbegavawa, stihijnosti u organizaciji drutvenog ivota. Prognoze odavno vie nisu samo stvar vizionara zanetih budunou, nego imperativ vremena; meu iniocima koji su doveli do stvarawa takvih novih naunih disciplina kao to su to prognostika ili futurologija, nipoto nisu zanemarqivi ekonomski. Ako se zna da su u osnovi prognoza budunosti, koje su zaista neophodne, hipoteze izvedene iz odgovarajuih podataka o dosadawem razvoju, onda je jasno da i problemi u vezi sa teorijskom osnovom i mogunou naunog predviawa - prognozom, tj. problemi u vezi sa prirodom hipoteze postaju sve aktuelniji.

46

Uloga intuicije u nauci Oni koji su se posvetili otkrivawu tajni bia, zakonitosti sveta i oveka esto su u nedoumici oko toga da li je to najboqi izbor poziva i posla. Na tom putu zaista ima mnogo tekoa: uprkos neprekidnom radu, veoma su retki trenuci kad istraiva stvaralac osea da je doao do neeg to je potpuno nesumwivo, izvesno, pouzdano. No, i pored toga, istinski tragaoci ne naputaju taj put, tavie, ponekad oseaju da to ni ne mogu da uine, kao da izbor nije bio wihova stvar. Kod tih qudi ikstraivaki rad, stvarawe, odnosi prevagu nad svim ostalim u ivotu - gotovo sve je podreeno istraivawu, stvaralatvu. Tako ivot mnogih qudi protie u oskudici, postaje neka vrsta avanture teko shvatqive za druge qude. Ali, ovde, ipak, postoji neka vrsta pravosua: istraivai stvaraoci bar jednom u svom veku doive izuzetnu radost saznawa, onu o kojoj je pisao jo Aristotel u svojoj Metafizici, radost koja se ne moe meriti ni sa jednom drugom. I ta radost saznawa javqa se kao neki udesan dar za istrajnost u tragawu. I kao i druge radosti, i ova je utoliko vea ukoliko nastupa iznenadno, neoekivano, neposredno; taj in daleko prelazi granice intelektualne sfere - on nastaje kao rezultat napora svih snaga oveka. Taj specifini put i nain, oblik neposrednog saznawa od davnina se u evropskoj duhovnoj tradiciji nazivao uvidom, dok kod narod drevnog Istoka ima, takoe, znaajnih ideja i uewa o tom obliku, stupwu saznawa. Neki od drevnih istowakih mudraca izvodili su, tavie, i suptilnije razlike meu pojedinim oblicima saznawa, ak i meu pojedinim stupwevima u okviru samog intuitivnog oblika saznawa, to je izraeno odgovarajuom terminologijom. To se najboqe moe videti iz uporednih istraivawa, kao to su to, na primer, Radakrinanova, izneta u delu Indijska filosofija . U evropskoj duhovnoj tradiciji neposredni oblik saznawa oznaavan je terminom intuicija (lat. intueri = paqivo, napregnuto, usredsreeno posmatrawe, ali ne samo ulno). Neki smatraju da je taj termin u upotrebi ve od Boecija. ^iwenica da ima znawa koja su, u mawoj ili veoj meri, neposredna, da postoji specifian, umnogome zagonetan, poseban oblik saznawa, intuitivni, od davnina je privlaila pawu filosofa, naunika, umetnika, teologa. Glavni problem je bio kako da se objasne pretpostavke i priroda takvog oblika saznawa. Pokuaja objawewa tog neposrednog oblika saznawa ima mnogo. Iako je literatura o tome obimna i bogata (bibliografija radova o tome koju sam objavio u asopisu Dijalektika, 3-4/1980, sadri oko hiqadu jedinica), ira istraivawa su, moglo bi se rei, tek u nekom zamahu. Ostaje da se mnogo radi ak i u oblasti ispitivawa tradicije, onoga to se ranije mislilo o neposrednom obliku saznawa, jer se esto prenebregavaju ili pogreno predstavqaju znaajne tekovine u istoriji qudskog duha. To to se u intuiciji kao obliku saznawa ne zna mnogo moda ni ne treba da zauuje. Re je o fenomenu koji ima razliite pretpostavke i koji se moe upoznavati tek u interdisciplinarnim istraivawima. Tradicionalni spekulativni filosofski pristupi iscrpli su, izgleda, sve svoje mogunosti. Zanimqivo je da meu piscima koji se bave problemom intuicije danas vie ne dominiraju filosofi, kao ranije. Znatno je vie onih koji se bave nekom posebnom naunom disciplinom, ali su istovremeno u potrazi za razjawewem prirode procesa saznawa, stvarawa, za utvrivawem uloge pojedinih stupweva ili momenata kao to je to intuicija. Ovde je re, pre svega, o pojedinim naunicima koji su doli do znaajnih rezultata upravo putem intuicije. Spisi tih naunika zasluuju posebnu pawu i kao neka vrsta izvorne dokumentacije. Zapravo, to bi trebalo da bude prvi korak u istraivawima fenomena intuicije: da se, koliko je mogue, utvrde okolnosti koje ukazuju na mogunosti intuitivnog oblika saznawa, i to iz stvaralake prakse. U tom pogledu istorija nauke ima sve vei znaaj, ali samo ukoliko se u woj iri osnova istraivawa, ukoliko predmet minucioznih istraivawa postane celokupna graa koja je na bilo kakav nain u vezi sa radom onih naunika koji su doli do znaajnih rezultata mawe ili vie intuitivnim putem. Tako zasnovana istorija nauke postaje ne samo relevantna nego i neophodna u gnoseolokim razmatrawima. Neki radovi otkrivaju izuzetno velike mogunosti u tom pogledu (studije A. Koarea, X. Holtona itd). Meu naunicima koji su se bavili problemom intuicije ima vrlo mnogo fiziara, a wihovi spisi su veoma znaajni ne samo kao odgovarajui izvor, opis stvaralake prakse i manifestovawa intuicije u stvarawu, nego i

47

kao pokuaji objawewa intuicije u stvarawu, nego i kao pokuaji objawewa intuicije kao oblika saznawa. Zbog toga su vani pregledi i razmatrawa tih pokuaja koje nalazimo u opusu istaknutih naunika (Planka, Ajntajna, De Broqija itd). Ali, ni to se ne ubraja u jednostavne zadatke, zbog toga to je za pravilno razumevawe uloge intuicije u tim konkretnim situacijama potrebno poznavawe mnogih okolnosti ne samo iz konteksta razvoja naunih ideja nego i drutvenih okolnosti vremena o kojem je re. tavie, tu se javqaju tako sloeni problemi da esto izgleda kako uspene istorijske rekonstrukcije okolnosti u vezi sa intuitivnim otkriima i pronalascima uopte nisu mogue. Kada bi intuicija bila samo predmet empirijske psihologije, kao to je mislio, na primer, Karl Poper, onda napori o kojima je ovde re ne bi bili neophodni. Meutim, intuicija je predmet istraivawa u epistemologiji, i to ve odavno, te s tog stanovita ona zasluuje daleko veu pawu. To se moe videti iz epistemolokih studija pisaca razliitih orijentacija. Spomenuu ovom prilikom kwige M. Bunhea Intuicija i nauka i Filosofija fizike, kao i kwigu Virije-Remona Uvod u epistemologiju. Takoe je sve vei broj studija istaknutih naunika koji podosta raspravqaju o ulozi intuicije u stvaralatvu. Jedna od najnovijih je kwiga U potrazi za istinom uglednog fiziara A. Migdala. Nijedna od navedenih kwiga, na alost, nije prevedena kod nas. Nije nimalo sluajno to se tako brojni naunici i pisci osvru na problem intuicije ili ga podrobnije razmatraju. Re je o obliku, stupwu, vrsti znawa razliitoj od drugih, ali u vezi i odgovarajuem kontekstu sa drugim oblicima znawa. Slika o svetu ili sistem znawa u okviru neke od naunih disciplina nikad se ne sastoji samo od elemenata istog reda, od znawa iste vrste. Osim toga, od aksioma i teorema do zakona, od hipoteza i teorija do uewa ne vode putevi bez prekida. Na svim stupwevima putevi se presecaju, a esto i kidaju i gube, tada intuicija, koja se, inae, najee opisuje kao "blesak" misli, pokazuje kojim pravcem treba da se ide daqe. Na to je na odgovarajui shematski nain i Ajntajn u poznatom pismu M. Solovinu iz 1952. godine. Tu shemu su komentarisali, pa i razvijali i upotpuwavali pojedini autori, a najvie Holton. Ovde treba podsetiti da je oduvek postojalo veliko interesovawe za one puteve koji vode sigurnim, pouzdanim znawima. Snovi o mogunosti neke logike otkria veoma su stari. U potrazi za putevima ka pouzdanim znawima esto su polagane nade ili samo u logiku, wene kanone, ili pak samo u intuiciju. Teorije saznawa stvarane na samo jednoj od ovih osnova nisu mogle da budu uspene, putem wih se nije mogla vaqano objawavati stvaralaka praksa. Pokazalo se da su logika i intuicija u vezi, da jedna omoguuje i pretpostavqa drugu, i tako su otvorene nove perspektive za teoriju saznawa u kojoj bi se mogla uspeno objawavati dinamika saznavawa, koju ine veoma razliite komponente. Insistirawe na najveem znaaju samo jedne od komponenata vodilo je jednostranim koncepcijama. Tako su nastajale razliite intuicionistike koncepcije kao izraz nada da se nae neki poseban, izuzetan, savren oblik saznawa, neki poseban organon, nezavisan od drugih, koji bi obezbeivao najpouzdanija znawa, otkrivao sutinu pojava i procesa, kao i sveta uopte. U tom smislu se o intuiciji raspravqa u spisima openhauera, elinga, Bergsona, Loskog, Franka, Kajerlinga i drugih. Jasno je da se intuicija ne moe izuavati neposredno. Re je o jednoj vrsti promenqive, ako se moe tako rei, ali se mnoge pojave i procesi ne mogu izuavati neposredno, nego preko razliitih manifestacija. Intuicija se manifestuje u najrazliitijim oblicima naunog i umetnikog stvaralatva i u svim fazama procesa saznawa uopte. Najoptija karakteristika tog oblika saznawa jeste neposredno, iznenadno dolaewe do neeg novog, i to u obliku neke celine. Ve prilikom pokuaja razjawewa ovih optih odlika moe se videti da se taj oblik saznawa mora posmatrati u vezi sa drugim oblicima saznawa, u sklopu raznih inilaca koji omoguuju znaajne rezultate postignute intuitivno. Pre svega, moe se govoriti samo o relativno neposrednim oblicima saznawa, i o znawima relativno neposrednim, dakle o onima kojima ne prethode odgovarajui postupci izvoewa i dokazivawa. Osim toga, ma koliko da su vana znawa do kojih se dospelo srazmerno neposredno, intuitivno, ona ne ostaju u tom obliku, nego zahtevaju obradu, razvijawe, utemeqewe, dokazivawe. Tu se vidi relativan karakter neposrednosti intuitivnih znawa, i jedno se moe govoriti o stupwu relativne neposrednosti tih znawa. Tih stupweva ima mnogo. Sve to, naravno, ne umawuje znaaj intuicije kao oblika saznawa, ali ona postaje

48

umnogome shvatqivija tek kad zapazimo da zavisi od brojnih pretpostavki i inilaca, kad utvrujemo kako sve zavisi od odgovarajuih pretpostavki. Izvesnu iru osnovu za ovakvo poimawe intuicije moemo nai u Hegelovim spisima, u wegovoj kritici Hamana i Jakobija. to se tie iznenadnosti kao opte karakteristike pojave intuitivnih znawa, moe se, isto tako, konstatovati da je i ta karakteristika relativna. I ona ima odgovarajue pretpostavke, bez kojih nije mogua. Intuitivna znawa se zaista javqaju iznenadno, naizgled sluajno, najee u asovima odmora, oputenosti, ivahnosti duha, veoma retko za radnim stolom, u samom istraivakom radu. Ovu iwenicu ne treba gubiti iz vida, jer je vrlo indikativna, upuuje na prava izvorita i mehanizme intuicije. Do znawa dolaze intuitivno samo oni koji su u potrazi za reewem nekog problema due vreme, koji su koncentrisali napore i usredsredili svoju pawu na reavawe pojedinih problema, koji su time zaokupqeni neko vreme konstantno. Samo tim stvaraocima pomae "sluaj", jer su oni za wega "pripremqeni" - ovde parafraziram jednu lepu Flemingovu reenicu iskazanu u vezi sa tim. Ta "priprema" je dugotrajan proces, to se vidi iz gotovo svih znaajnih opisa stvaralakog postupka. Poenkare - kome najvie dugujemo to to je opisima okolnosti u kojima je dolazio do svojih rezultata umnogome podstakao istraivawe fenomena intuicije - istie da je do svojih glavnih ideja dospeo u asovima predaha i odmora od napornog i dugotrajnog rada. Iz kritiki prireene dokumentacije o Mendeqejevu vidi se da je ovaj naunik doao u snu do izvesnih znaajnih ideja, do slike o mestu pojedinih elemenata u tablici. Ovakvi podaci su ranije primani s izvesnom nevericom, jer se polazilo od pogrenih predstava o prirodi i iniocima procesa saznawa. Tako je Lapin, filosof neokantovske orijentacije, muzikolog, koji se veoma mnogo bavio problemima stvaralakog postupka u nauci i umetnosti, bio od strane mnogih otro kritikovan kad je u svom delu Filosofija otkria i otkrie u filosofiji (1922) saoptio podatke o tome na osnovu usmenih svedoewa saradnika Mendeqejeva, Inostranceva, Ozerovske i drugih. Kada su mnogo godina docnije pronaeni memoari akademika Inostranceva, videlo se da su podaci verno preneti i, tavie, uspeno komentarisani, u vreme kada se o psihofiziologiji sna znalo relativno malo. Proces saznawa je, dakle, najee predstavqan samo kao izvestan sled nekih racionalnih, planiranih operacija iji je tok ranije ili kasnije morao dovoditi do znaajnih rezultata, koji se, prema tome, izvode. No, to je bilo shvatqivo u doba kada je moderna psihologija bila tek u izvesnom konstituisawu, kada su iweni tek prvi znaajni koraci da se objasni miqewe kao proces, kad se znalo srazmerno malo o ulozi sfera podsvesti i wihovih veza sa sferama svesti. Danas, meutim, kad se znaju mnogi inioci u procesu miqewa, izvesna neverica da se izuavawem raznovrsnih podataka, u pokuajima odgovarajue rekonstrukcije pojedinih "misaonih drama" (Ajntajnov izraz) moe doi do neke "logike intuicije", ostaju nerazumqive. Mnoge "misterije" intuicije iezavaju kad se upoznamo sa pojedinim rezultatima savremene nauke o ulozi podsvesnih tokova ili pak o ulozi emocija u stvarawu uopte. Postaju znatno razumqiviji podaci iz istorije nauke, pa ak i pojedini podaci opisivani u itijima istaknutih bogougodnika o wihovom "neposrednom" kontaktu sa Bogom, primawu wegovog naloga itd. U osnovi svega toga su procesi izvesne koncentracije, i to ne samo umnih moi nego gotovo svih snaga na neki zadatak, ciq. Kad je re o toj prirodi intuicije, ve je Novalis (18. vek) znao da "intuicija nema za osnov nikakav poseban nagon. Oseawa i refleksija stvaraju zajedniki intuiciju. Intuitivno prikazivawe poiva na sistematskom miqewu i uviawu!" (Novalis, Izabrana dela, izbor Zoran Gluevi, prev. Branimir ivojinovi, Biblioteka "Orfej", Nolit, Beograd, 1964, str. 249.) U emu se sve ogleda uloga intuicije? Svet u kojem ivimo grandiozna je tvorevina, a na ivot protie u neprekidnim pokuajima da razjasnimo pojave i procese u wemu. Na poetku, u detiwstvu, ne znamo za beskonanost u prostoru i vremenu, i svet je za nas najblia okolina, pa ni ona nije nimalo jasna, uprkos poukama koje pristiu sa svih strana (porodica, kola itd). Primajui te pouke, mi formiramo i svoja iskustva i idemo putem koji se ne poklapa ni sa jednim drugim, ni od onih kojim idu ili su ili nama najblii. Idemo za nekim vlastitim oseawem, za svojom imaginacijom. Nema jo mnogo znawa, ali ima mate, fantazije, i mi neretko idemo za ciqevima koji nisu plod ni upuivawa ni naeg jasnog promiqawa, nego su vie rezultat neke nae slutwe da tako treba da se ini. I ta vrsta nekog unutraweg glasa, oseawa, ostaje i daqe, prati nas do kraja kao neodvojiv element naeg bia, identiteta. I kad postajemo zreli, radoznalost ne slabi, nego se

49

pojaava, preobraava, znawe se obogauje, ali slutwa, unutrawi glas, ipak ostaje, ponekad kao neobino znaajan vodi. U tome nema nieg neobjawivog, ni mistinog, tu je re o specifinom izrazu izvesnih iskustava, misaonih, praktinih, koja se kombinuju pod uticajem jae izraenih eqa da delujemo u ovom ili onom pravcu, saimaju se i u skraenom obliku javqaju kao mogue reewe nekog problema za kojim se tragalo. O tom iniocu slutwe i specifinog oseawa da na odreenom putu postoji neto to treba da se nae pisao je i Jovan Cviji, i to u vie navrata. U lanku "O naunom radu i o naem univerzitetu", u kojem je re o stvaralakoj imaginaciji, pie, izmeu ostalog: "Ima, naposletku, jedna osobina oseajnog ivota koja je takoe od velikog uticaja na nauni rad. U nas ima re sluktiti, ovek slukti, osea pojave, dogaaje, procese. To je vrlo esto sluaj s naunim problemima. Nema se jo nikakvo precizno i duboko promatrawe, koje bi navelo na ideju, ali se osea, kadto vrlo osea, da se u izvesnom pravcu ima neto da nae. Svakojako, s tim pravcem nije ispitiva nepoznat. Ovo slukewe ideje retko prevari. Za wim treba poi. Moda je to stawe inkubacije, dubokih promatrawa i ideja. Ali se i po ovome vidi da nije samo intelekt dovoqan za iznalaewe i reavawe naunih problema, naroito za iznalaewe. Oko intelekta ima skrivenih struja oseajnog i podsvesnog ivota, koje su od velikog uticaja na intelekt." U emu se ogleda intuicija u toku rada naunika i kakva je priroda naunog istraivawa uopte? ^esto se na naunoistraivaki rad gleda kao na delatnost strogo planiranu, izvoenu po ranije utvrenom planu, svojevrsnom scenariju, sa jasnim znawem o ciqu koji treba da se postigne. Osvrt na praksu naunoistraivakog rada, ak i onaj letimian, otkriva drugaiju prirodu tog rada. Plan i metodi postoje, i oni su veoma vani, ali uz wih, ili, preciznije, u preplitawu sa wima u procesu istraivawa, u principu na svim stupwevima, u svim fazama manifestuje se intuicija. Nekad se ona javqa ve prilikom postavqawa problema, a taj izbor problema ima stvaralaki karakter. Ve smo nalaewe pravog problema, wegovo pravilno postavqawe, esto je oznaavalo poetak velike transformacije u naunoj slici o svetu. Daqe, u pokuajima da se uoblii jedno probno objawewe, da se postavi hipoteza, kojom se na znaajan nain usmeravaju daqa tragawa, uloga intuicije takoe postaje vidqiva i znaajna. U obliku svojevrsne muwe, bleska, "sine" ideja, obris nekog mogueg plana reewa ili ak reewa, i uz to se javqa izvesno specifino oseawe sigurnosti, uverenosti da je to ba tako. I naunici kreu daqe sa poveanim interesovawem. Ne stoji se vie na raskrima, ne dvoumi se oko izbora pravca, stvorila se pretpostavka za pomerawe u shvatawu odreene pojave, procesa, objekta. Logika je iscrpla svoje mogunosti u datom asu, prekinuo se wen lanac da bi se ponovo, ali na nekom viem stupwu, logika sredstva poela i daqe koristiti u obradi onog novog elementa koji je nastao misaonim "bleskom", kako to pisci najee karakteriu u opisima intuitivnog prodora. U procesu proveravawa hipoteza, koji moe biti dug, u pokuajima da se dospe do vieg stupwa - teorije, zakona, uewa - ovi ciklusi se na razliitim nivoima u veoma raznovrsnim oblicima uvek ponavqaju. Logika biva obogaena intuicijom, intuicija dobija potpuniji smisao i znaewe u obradi logikim sredstvima. Tako logika i intuicija zadravaju komplementarni odnos. Iz ovih konstatacija ne treba izvoditi zakquak o jednoj vrednosti logike i intuicije, one imaju razliite domene, a dinamika procesa saznawa, kao to je istaknuto na poetku, ne bi mogla da se shvati ako se postavqa problem primata logike ili intuicije. Razume se, ne moemo planirati intuitivne prodore, ali ih moemo na neki nain oekivati znajui wihove pretpostavke, moemo od wih dobiti vie ako upoznamo inioce stvaralakog postupka u odreenoj koordinaciji, ako poznajemo odgovarajue mehanizme psihikog ivota o kojima se danas zna daleko vie nego pre 70-80 godina, kada je uticaj raznih intuicionistikih filosofskih kola bio veoma izrazit. Ovde mislim, pre svega, na ona istraivawa u kojima se dolo do utvrivawa odgovarajuih centara za najsloenije psihike funkcije, analitike i sintetike sposobnosti (Penfild, Lurija, Delgado itd). Budui da je ovek jedino bie ije je miqewe bitno odreeno trima dimenzijama - prolost, sadawost i budunost - on tei da se vine u mislima i dokui mnogo toga iz prolosti, sadawosti i budunosti. Rekonstruiui esto prilino vernu sliku prolosti iji se tragovi brzo i nekad gotovo bez ostatka gube, na osnovu nekog podatka, uspeva se, katkad upravo najvie zahvaqujui ivoj imaginaciji, intuiciji, da se stvori slika o nekom prastarom zdawu, wegovom obliku, veliini, nameni. Tu se manifestuje intuicija koju u nekim

50

pokuajima tipologije nazivaju arheolokom; na osnovu, takoe, vrlo malo znakova odgonetaju se pisma naroda davno iezlih, zapisi, hijeroglifi, koji svedoe o ivotu u davnim vremenima. Ovu intuiciju Lapin naziva filolokom, neki drugi pisci nazivaju je lingvistikom. Daqe, na osnovu malog broja znakova na tlu utvruju se korita nekadawih reka, pravci kotlina itd. Ovu posledwu intuiciju nazivaju geografskom intuicijom. A ve je davno ustaqen termin fizika intuicija, koji se moe nai u opusu fiziara razliitih orijentacija i kola, kao neki specifian oblik saznawa. I upravo kasnije potvrivawe raznih pretpostavki, hipoteza nastalih intuitivno, pobuuje jo vee interesovawe za fenomen intuicije, za wenu prirodu koja se ne moe razumeti bez irih i raznovrsnih istraivawa koja bi bila utemeqena na odgovarajuim filosofskim premisama. Zaista je re o najviem, sintetikom obliku saznawa, u ijoj osnovi lee raznovrsni inioci, u odgovarajuem kontekstu, koordinaciji. On je mogu jedino kad se steknu bar neki od navedenih inilaca. I u onoj meri u kojoj se stiu ili poseduju sve brojniji inioci, pretpostavke, u toj meri e i intuitivno postignue biti znaajnije, dalekosenije. Ovde se, naravno, tek naznaavaju neki od problema u vezi sa intuicijom, ukazuje na neka obeleja i mogunosti. Mnotvo problema ostaje jo nedovoqno razjaweno. iri uvid u istoriju nauke i umetnosti, uvid u najnovije rezultate brojnih nauka, koji se, inae, veoma teko postie u nae dane, omoguio bi mnogo potpuniju koncepciju intuicije no to su one koje nalazimo u delima autora to su se ranije bavili fenomenom intuicije.

51

Poenkare, Ajntajn i Luj de Broqi o ulozi intuicije u nauci Teorija saznawa odvojena od nauke je prazna shema. Nauka bez teorije saznawa, ukoliko je to uopte mogue, primitivna je i zbrkana. Ajntajn Problem intuicije danas vie nije samo filosofski problem; novija istraivawa pokazuju da je fenomen intuicije daleko sloeniji nego to je to izgledalo ranije u parcijalnim analizama.1 O intuiciji su pisali, osim filosof i psiholog, i mnogi istaknuti naunici, zadivqeni wenim rezultatima i manifestacijama.2 U delima pojedinih od tih naunika esto nalazimo vie elemenata relevantnih za jednu modernu fenomenologiju intuicije nego u brojnim traktatima filosofa intuicionista, koji su, inae, o intuiciji pisali najvie od svih - videi u woj svojevrsni novi organon.3 Ti pokuaji objawewa intuicije najee se zasnivaju na bogatom iskustvu iz prakse naunika i u tome je, pored ostalog, wihovo odreeno preimustvo nad raznim spekulativnim koncepcijama intuicije. Ovde emo se osvrnuti na pokuaje objawewa fenomena intuicije koje nalazimo u delima Anrija Poenkarea (Henri Poincar, 1854-1912), Alberta Ajntajna (Albert Einstein, 1879-1955) i Luja de Broqija (Louis de Broglie, 1892-???). Poenkare je problem intuicije razmatrao u vie navrata; on je raspravqao o inuticiji u (a) heuristikom smislu (intuicija kao sposobnost, vetina pronalaewa ili otkrivawa Novog, wena obeleja i manifestacije); i (b) logiko-gnoseolokom smislu (kao neposredno uviawe obrisa, kontura nekih reewa, rezultata itd, i to mimo logikog izvoewa koje neposredno prethodi). Wegov uveni lanak "Matematiko otkrie" ( L'invention mathmatique)4 uglavnom se odnosi na heuristiku stranu problema intuicije. Znaaj tog lanka je i u tome to je inicirao istraivawa problema stvaralakog procesa u oblasti matematike.5 Matematiko rasuivawe, prema Poenkareu, nije prosta suma silogizama; ono se sastoji iz silogizama koji su u odgovarajuem redosledu, a znaajnije je da se uoi taj redosled nego sami lanovi koji su u tom redosledu; ako taj redosled uoimo, mi emo, prema Poenkareu, doi do celokupnog toka, tj. shvatiemo celinu. "Intuitivno oseawe" nam omoguuje da doemo do harmonije i skrivenog reda meu stvarima, procesima itd. Tim oseawem ne raspolau svi qudi. Neki uopte ne raspolau tim oseawem, ali u maloj meri - oni mogu da shvataju matematiku, dok trei raspolau u ovoj ili onoj meri pomenutim oseawem, i oni ne samo da shvataju matematiku ve su sposobni i da stvaraju u toj oblasti, i to u onoj meri u kojoj im je razvijena ta "intuicija". Otkrie se, prema Poenkareu, sastoji u odgovarajuem izboru - a pred istraivaem je najee mnotvo solucija. Poetak, kao i relativno due bavqewe odreenim problemom, najee ne obeava mnogo, ali se, na tom putu, u jednom odreenom momentu, iznenadno javqa rezultat, obino u asovima odmora i ivahnosti
1 2

4 5

Upor. Ren Boirel, Thorie gnrale de l'invention , Presses Universitaires de France, Paris, 1961. Bogatu grau iz oblasti istorije nauka, filosofije i stvaralatva uopte prikupio je i analizirao poznati ruski neokantovac Ivan Ivanovi Lapin (Lapin, 1870-1952). - Upor. I. I. Lapin, Filosofi izobreteni i izobretenie v filosofii , I, II, "Plam", Praga, 1924. Intuicionistiki filosofi u svojim spekulacijama nisu, u sutini, ili daqe od pohvala intuiciji i isticawa wenog primata nad ostalim oblicima saznawa. Za veinu wih intuicija je u stvari nepoznata ili boanski dar. Napori filosofa-intuicionista nisu ni mogli da dovedu do znaajnijih rezultata, jer ih je mawe ili vie izrazita metafizika i fideistika orijentacija odvodila od magistralnih tokova filosofske i naune misli svog vremena. To se odnosi pre svega na dve najistaknutije kole modernog filosofskog intuicionizma, kolu Anrija Bergsona (Henri Bergson, 1856-1941) i kolu ruskih intuicionista Nikolaja Loskog (Losski, 1870-1965), Semjona Franka (Frank, 1877-1950), Vladimira Erna (rn, 1881-1917) itd, koje su meusobno, inae, vrlo razliite. Upor. Henri Poincar, Science et mthode , Flammarion, Paris, 1927, pp. 43-63. Upor. ak Adamar, Issledovanie psihologii processa izobreteni v oblasti matematiki , "Sovetskoe radio", Moskva, 1970, str. 3. Naslov originala: Jacques Hadamard, Essai sur la psychologie de l'invention dans la mathmatique .

52

duha. Ono to zadivquje prilikom takvih, intuitivnih postizawa odreenih rezultata jeste izvesno unutarwe ozarewe, koje je obino pratilac kulminacije stvaralakog procesa. Pretpostavka tih iznenadnih rezultata jeste svesna planirana delatnost, intenzivno bavqewe odreenim problemom; ali putevi do rezultata, do "intuicije" (esto se tim terminom oznaava samo krajwi rezultat, a ne i proces koji mu prethodi i omoguuje ga) ne vode samo preko sfere svesnog; intenzivno razmiqawe o odreenom problemu "puta u pogon" (Poenkare) podsvesne mehanizme. U sferi podsvesti obrazuju se hiqade raznih kombinacija koje su u vezi sa reewem datog problema. U vezi sa tim Poenkare je postavio jedno znaajno pitawe: kako to da iz hiqade kombinacija koje se stvaraju u podsvesti samo nekoliko prelazi granice6 sfere svesnog? Da li je tu u pitawu sluajnost, kao to su mislili neki naunici, kao, na primer, arl Nikol (Nicolle) ili Pol Surio (Souriau). Poenkare je smatrao da tu nije re o sluajnosti; meu drugim iniocima neophodnim za pojavqivawe te "prave" kombinacije on navodi i oseawe matematike lepote, oseawe harmonije broja i oblika. Korisne su one kombinacije koje najvie od svih deluju na specifino ulo matematike lepote, a to ulo, prema wemu, poseduju samo matematiari, dok se oni koji ga ne poseduju tome smeju. Ono to se, prema Poenkareu, dobija u stawu "ozarewa" jesu polazni stavovi, ideje okosnice, obrisi reewa - do konanog reewa predstoji jo proces obrade i proveravawa rezultata do kojih se dolo intuitivnim putem. A taj postupak je izrazito racionalan i organizovan. U polemikama sa logicistima7 Poenkare je raspravqao i o intuiciji u smislu logiki neizvodqivih elemenata ili ne-logikih elemenata dokaza i, uopte, analize. Logicisti su smatrali, pored ostalog, da posle uvoewa izvesnog malog broja stavova bez dokaza, sve ostalo u matematici moe da se izvodi logikim putem. Prema wihovom miqewu intuicija nema nikakvu ulogu u matematikom izvoewu, dokazivawu. Poenkare je isticao da logicisti faktiki pribegavaju intuiciji prilikom uvoewa osnovnih principa koji se ne dokazuju - iako eksplicitno odbacuju ulogu intuicije. Ali, intuiciju Poenkare ovde esto shvata u duhu kantovskih sintetikih sudova a priori, to su, inae, ranije uoili Abel Rej (Rey), Lewin (Lenin) i V. F. Asmus (Asmus). Problem intuitivnih pretpostavki nauke Poenkare je povezivao sa problemom aksioma, ali ulogu intuicije nije svodio samo na taj domen. Intuicija je, prema wemu, princip matematikog rasuivawa, osnova dedukcije; jer ista logika, tj. strogo logiko rasuivawe (ukoliko ono postoji u "istom" vidu), vodi tautologijama, i zato je potrebna i neophodna intuicija - ali ne ulna (ona koja se zasniva na osetu, opaaju ili na indukciji putem prostog nabrajawa), ve "intuicija istog broja", tj. intelektualna intuicija. Intelektualna intuicija je uslov stvarawa, otkrivawa novog u matematici, u sferi analize, i putem we se uvia opti plan reewa. Ali, kod Poenkarea ne nalazimo objawewe o prirodi intelektualne intuicije, o wenoj osnovi, o wenoj vezi sa ulnom intuicijom. On je smatrao da je taj problem isto filosofski, ili, kako se on izraavao "psiholoki" ili "metafiziki". I pored sveg isticawa uloge intelektualne intuicije, Poenkare je bio daleko od iskquivosti u tom pravcu; za wega je intuicija imala znaewe tek u jednom irem kontekstu saznajnog procesa, a ne kao neki samostalan oblik saznawa. Od istaknutih naunika dvadesetog veka Ajntajn je bio jedan od onih koji su izuzetno veliku pawu posveivali epistemolokim i, uopte, filosofskim problemima, a posebno problemu intuicije. U mnogim wegovim spisima nalazimo znaewe stavova o intuiciji i wenoj ulozi u procesu saznawa, u nauci uopte. U svom govoru na sveanosti povodom ezdesetog roendana Maksa Planka (Planck, 1858-1947), 1918. godine, Ajntajn je, besedei o zadatku fiziara da istrauju opte elementarne zakone, isticao da do tih zakona "ne vodi nikakav logiki put, nego samo intuicija, koja se oslawa na uivqavawe u iskustvo". 8 Ovu misao nalazimo u ovoj ili onoj formi u raznim wegovim spisima, ali ju je najpodrobnije objasnio u pismu svom prijatequ, vajcarskom fiziaru Morisu Solovinu (Solovine, ???) od 7. maja 1952. godine. 9 Sistem znawa i prirodu procesa saznawa uopte Ajntajn je tom prilikom predstavio u obliku jedne sheme* kojom je, pored
6 7 8

Na te granice Poenkare je gledao kao na uslovne, relativne i fleksibilne. Upor. Henri Poincar, La valeur de la science , Paris, 1929, pp. 11-34. Albert Ajntajn, ta je teorija relativnosti? Drutvo i linost. Zato sam za socijalizam? (izbor Duan Nedeqkovi), SAN, Nauno-popularni spisi, kw. 4, Odeqewe za drutvene nauke, kw. 2, Nauno delo, Beograd, 1961, str. 12. Albert yneyn, Sobranie naun&h trudov , Tom IV, "Nauka", Moskva, 1967, stor. 570.

53

ostalog, istakao neophodnost intuicije u nauci. Simbolom E on je oznaio, u toj shemi, neposredno iskustvo, a simbolom A obeleio je aksiome iz kojih izvodimo odreene stavove. Prema wemu, s gledita psihologije A se temeqi na E, ali ne postoji nikakav logiki put koji bi vodio od E do A, ve samo intuitivna (psiholoka) veza. Iz A se izvode logikim putem pojedini stavovi, koje je on oznaio simbolom S. Stavovi S se dovode u vezu sa E, tj. proveravaju se eksperimentalno itd. I na toj relaciji A-S saznajni proces nije strogo logiki u smislu neprekinutosti, ve "ekstralogiki", tj. intuitivan. Ali, veza izmeu S i E je daleko mawe problematina nego veza izmeu A i E. A (Aksiomi) S1 S2 S3

* Shema iz Ajntajnovog pisma Solovinu, kojom se ukazuje na optu prirodu procesa saznawa i na ulogu intuicije u tom procesu Intuicija se, inae, manifestovala i u Ajntajnovom misaonom razvitku i naunom radu, i to u razliitim oblicima, a to je bio moda jedan od razloga to je on potcrtavao ulogu intuicije u nauci i saznawu uopte. On se posebno interesovao za proces geneze, za otkrivawe najvanijih stupweva u vlastitim misaonim naporima na putu do teorije relativnosti. U tom ciqu on je, na inicijativu Maksa Verthajmera (Wertheimer) vodio sistematski organizovane razgovore sa tim poznatim psihologom-getaltistom; u tim razgovorima rekonstruisani su neki najvaniji momenti iz velike "drame ideja" (kako je sm Ajntajn nazvao svoj stvaralaki put) koja je dovela do teorije relativnosti. Pokazalo se da su neke od glavnih ideja (novo tumaewe jednovremenosti dogaaja, ili ideja o brzini svetlosti kao konstanti itd.) bile plod intuicije ili, kako je to Verthajmer objawavao u getaltistikom duhu i terminologiji, bile su plod insajta (engl. insight = neposredno pronicawe u neto, u neku sutinu, celinu). A neke od ideja teorije relativnosti, u obliku zamisli, javile su se Ajntajnu jo u vreme kada je bio uenik gimnazije, kada jo nije posedovao potrebna znawa iz fizike (i nauke uopte) da bi ih razvio; te zamisli su mu kasnije bile orijentacija u radu. Ajntajnova isticawa znaaja intuicije nemaju nieg zajednikog sa apoteozama intuicije koje nalazimo u delima filosofa-intuicionista. Nastojei da odredi mesto intuicije u procesu saznawa, on nije gubio iz vida i brojne pretpostavke intuicije, koje ograniavaju, mawe ili vie, wen neposredni karakter. U tekstovima Ajntajna nalazimo i ukazivawa na neosnovanost naivne vere u intuiciju u smislu svake oigledne izvesnosti jedne ideje itd.10 Intuicija se, prema wemu, javqa tek u razvijenom procesu saznawa, saznawa koje se temeqi na iskustvu i za koje su karakteristini odreen pojmovni aparat i brojni drugi preduslovi (na primer, obdarenost naunika itd). To potvruje, na odreen nain, i istorija nauke, u kojoj ne moemo nai gotovo nijedan primer otkria putem intuicije a da se prethodno nisu stekli pomenuti uslovi. Luj de Broqi, na savremenik, osvrtao se na problem intuicije, kao i Poenkare i Ajntajn, vie puta. Na znaajnom simpozijumu o problemu invencije11 koji je odran 1937. godine u Parizu, na kojem su uestvovali istaknuti naunici, meu kojima i Adamar (Hadamard), Klapared (Clapare#de), Rostan (Rostand), Lanven (Langevin) itd, de Broqi je raspravqao o prirodi i putevima invencije u oblasti teorije i eksperimenta. De Broqi, kao i ostali uesnici pomenutog skupa, govori o invenciji; terminom invencija (invention) on oznaava, uglavnom, stvaralaki proces u kojem imaginacija igra odluujuu ulogu. Meutim, prema opisu
1 1 0 1

Ibid. , 362-366. Upor. L'invention , Neuvie#me semaine internationale de synthe#se, Alcan, Paris, 1938.

54

manifestacija procesa invencije vidi se da je re, najveim delom, o procesu ili tipu saznawa koji se tradicionalno naziva intuicijom.12 De Broqijeva razmatrawa u pomenutom izlagawu su, uglavnom, u koordinatama poznatog Poenkareovog lanka "Matematiko otkrie". I on govori o ulozi podsvesti, o procesu svojevrsne inkubacije, o jednoj vrsti osobene kristalizacije koja se naglo odvija u svesti, u pojedinim momentima, i o pretpostavkama takve kristalizacije - dugim razmiqawima o odreenom problemu, eksperimentalnim ispitivawima, odreenim individualnim karakteristikama naunika itd. De Broqi govori o oseawu lepote, o estetskom oseawu (le sentiment esthtique), koje je, prema wemu, veoma esto vodi u stvarawu, i to u toj meri da se on pitao: nije li tana stara filosofska izreka da je lepota sjaj istine? Samo na jednom mestu u svom izlagawu na pomenutom skupu de Broqi je upotrebio termin intuicija u smislu instinkta koji nas na odreen nain upuuje. Kasnije, u drugim radovima,13 de Broqi je upotrebqavao termin "intuicija" i u smislu oblika neposrednog saznawa. Pod tim terminom krije se "duboka stvarnost", pisao je on; toj "stvarnosti" nauni progres duguje veoma mnogo. Nauka, nauni progres... prilikom pomiwawa ovih rei qudi koji se ne bave naukom esto zamiqaju sistem apsolutno pouzdanih znawa izveden na osnovu znaw koja su ve ranije oglaena kao istinita, pouzdana. Progres nauke bi u tom sluaju bio samo relativno prosta filijacija ideja, "izvoewe". Meutim, ak i povrno poznavawe istorije nauke ili pak jedno osnovno filosofsko znawe rui takvu idilinu predstavu o nauci. Put do novog saznawa najee je i odreena korekcija ili ak negacija starih znawa; na tom putu se ide i preko karika koje oznaavaju odreene skokove iracionalne prirode. S gledita razvoja znawa intuicija predstavqa jednu od takvih karika, skokova u procesu saznawa. Prema de Broqiju, ti skokovi su neophodni, oni su uslov razvoja qudskih znawa, do novih saznawa dolazimo putem wih, a ne putem deduktivnih izvoewa, koja nas zatvaraju u krug. Ali, s druge strane, prema de Broqiju, nema nieg varqivijeg nego to je jasna, oigledna ideja, uprkos Dekartovom zahtevu za jasnoom stavova; 14 to prema de Broqiju nije nikakav paradoks, ve samo ukazuje na relativnost intuicije i na neophodnost da se rezultati do kojih se dospeva intuitivno proveravaju, jer se wihov pravi znaaj moe videti tek onda kada se ukque u odreen teorijski sistem. Shvatawa o intuiciji koja nalazimo u radovima Poenkarea, Ajntajna i L. de Broqija ne predstavqaju celovite koncepcije o intuiciji. Iz spisa ovih mislilaca se, uostalom, ni ne vidi da su oni sebi postavqali takav ciq. U ovim koncepcijama ne nalazimo blia odreewa pojma intuicije, ali nas, i pored toga, svaka od tih koncepcija, na izvestan nain, pribliava razjawavawu sloenog fenomena intuicije. U pomenutim koncepcijama, takoe, ne nalazimo preciznije razgraniewe izmeu gnoseoloko-logikog i psiholokog i heuristikog aspekta problema intuicije. Meutim, to ne umawuje znaaj Poenkareovih, Ajntajnovih i de Broqijevih nastojawa da objasne fenomen intuicije, ako se ima u vidu da ni u brojnim modernim filosofkim koncepcijama intuicije ne nalazimo preciznije odredbe pojma intuicije. Posebno je to sluaj u intuicionistikim filosofijama, u kojima je pojam intuicije gotovo neodreen, ili, kao to je to sluaj u Bergsonovoj (Bergson, 1856-1941) filosofiji, gde se sree nekoliko razliitih znaewa pojma intuicije. Ono to je zajedniko za sve tri razmatrane koncepcije intuicije jeste insistirawe na intuiciji, koja je, u krajwoj liniji, rezultat sloenog i razvijenog procesa saznawa, koja je u neraskidivoj vezi sa diskurzivnim oblicima saznawa. Daqe, zajednika strana ovih koncepcija sastoji se u tome to se koren intuicije ne trai u iniocima izvan qudske prakse, oveka - ni u jednoj od ovih koncepcija ne polazi se od stare intuicionistike teze o boanskoj osnovi qudskog saznawa. Znaajno je, daqe, i to to izvesni opti filosofski, teorijski stavovi Poenkarea (uticaj kantovstva), ili Ajntajna (bliskost mahizmu ili tzv. kosmika religioznost) nisu ostavili vidqivi uticaj na shvatawa ovih autora o intuiciji.
1

Donekle je razumqivo kada naunici izbegavaju upotrebu termina intuicija ukoliko znamo da taj termin ima brojna i vrlo razliita znaewa u filosofiji, psihologiji, matematici, teologiji. 3 Upor. Louis de Broglie, Savants et dcouvertes , Ed. Albin Michel, Paris, 1951, pp. 46, 51; Lui de Broyl, Po tvornam nauki , Moskva, 1962, stor. 289-295. (naslov originala: Louis de Broglie, Sur les sentiers de la science ). 4 Upor. V. N. Golovanov, Zakoni v sisteme naunogo znani, M&sl, Moskva, 1970, stor. 190.
2

55

Pored pomenutih zajednikih strana, ove koncepcije se unekoliko razlikuju. Poenkareova koncepcija baca vie svetla na psiholoku stranu problema intuicije - kao i de Broqijeva, koja u tom smislu znai sledovawe i razvijawe Poenkareovih stavova, dok Ajntajnova koncepcija baca vie svetla na epistemoloko-gnoseoloku stranu problema intuicije.

56

Epistemologija fizikog eksperimenta U svakodnevnoj komunikaciji meu fiziarima i naunicima uopte vrlo esto se uje iskaz: eksperimentalno je dokazano ili potvreno da je ranija pretpostavka A bila opravdana ili da je opovrgnuta. Taj iskaz se obino izrie sa takvom uverenou koja ne ostavqa mesta za mogue dileme ili pak sumwe u izvesnost koja je navedenim iskazom pretpostavqena, ili treba da se podrazumeva. Ako pokuamo da ispitujemo osnove i razloge za navedenu izvesnost, relativno brzo emo se uveriti da smo, kao i u nekim drugim sluajevima, u sreditu filosofsko-naunih problema koji su uvek aktuelni. Ono to se najpre zapaa kad se spomenuta izvesnost ne dovodi u pitawe, kad se za wu ne trae preciznija razjawewa, jeste navika da se eksperiment uzima kao neki sistem operacija koji sigurno vodi nekom prelomnom, odluujuem stavu do kojeg se ranije spekulativnim putem nije moglo doi. tavie, brojne alternative za reavawe jednog te istog problema esto su bile skoro jednako prihvatqive, a izbor meu wima morao je da se vri na nekom drugom nivou ili stupwu. Nade u taj stupaw na kojem se vri odluujue prelamawe i postie izvesnost oduvek su vezivane za eksperiment, a tim terminom se operisalo kao da je wegovo znaewe jasno i da se u svim sluajevima pretpostavqa jedno isto znaewe tog termina ili ak objawewe tog stupwa saznawa. Uostalom, slina je situacija i sa upotrebom termina "hipoteza", "teorija", "zakon", "dokaz", "merewe" i drugih toliko vanih u naunim komunikacijama; razume se, ovde nije re o tome da se ne ispuwavaju zahtevi za jezikom preciznou, nego o kategorijama od ijeg odreewa zavise osnove filosofskih i naunih objawewa uopte, ukoliko se pretenduje da ona budu konsistentna i sistematska. Idui za preciznijim razjawewima znaewa osnovnih termina i pojmova u odreenoj nauci, na primer, fizici, nuno se dospeva i do tradicionalnih filosofskih problema koji se uvek iznova postavqaju, unekoliko na nov nain. Svaki fiziar istraiva izlae svoje rezultate u odgovarajuoj formi, gde su odredbe osnovnih pojmova bar u nekoj meri neophodne. Ali, fiziari, kao, uostalom, i drugi naunici, najee preuzimaju te odredbe od svojih prethodnika ili savremenika. To se moe prihvatiti, ali samo donekle, meutim, ne moe se pravdati kad je re o komunikacijama meu savremenim fiziarima i naunicima uopte. Razlozi "podele rada" nalau meru bavqewa problemima odreivawa znaewa osnovnih pojmova. Ali, mnogo je fiziara koji su "naruavali" okvire ili navike koji su mawe ili vie ustaqeni i ovim problemima su posveivali izuzetno veliku pawu: Bolcman, Mah, Dijem, Born, Hajzenberg, Vajczeker itd. Lista imena bi bila dosta opirna ako bismo nabrajali samo one najznaajnije. U pitawu su bili pokuaji interpretacija, onih najvieg nivoa, koje su rezultat i naunih i filosofskih intencija. Razjawewe smisla i znaewa termina "fiziki eksperiment" veoma je znaajno;1 ono nas vodi razjawewu prirode upravo onog stupwa ili oblika saznawa u koji se opravdano polau velike nade, iako je priroda tog stupwa esto ostajala nedovoqno jasna. Eksperiment se najee uzima kao neto to je gotovo s druge strane onoga to zovemo teorija, misli se da je on jedna strana, jedan pol koji stoji prema teoriji kao prema drugom
1

Lat. experimentum - ogled, opit, pokuaj, proba; eksperimentalan, iskustven, ogledni, osnovan na iskustvu, potvren opitima. O filosofskim znaewima videti Vocabulaire technique et critique de la Philosophie , par Andr Lalande, Presses universitaires de France, Paris, 12. dition, 1976. U ovom priruniku eksperiment se odreuje kao jedan oblik iskustva koje je sistemski usmeravano, u kojem se vre varijacije sa pojedinim parametrima. Pored toga, razjawavaju se i neka druga znaewa koja se sreu u naunoj i filosofskoj literaturi. U teoriji saznawa, prema Lalandu, eksperiment je jedna vrsta vebe intelektualnih snaga putem koje se obezbeuju pouzdana znawa koja nisu uslovqena samo prirodom duha nego i predmetom saznawa. Rudolf Ajzler odreuje eksperiment kao izolovano, planirano posmatrawe pod razliitim vetaki stvorenim uslovima. Upor. Wrterbuch der Philosophischen Begriffe , historisch-quellenmssig bearbeitet von Rudolf Eisler, vierte Auflage, erster Band, Berlin, 1927, S. 426. Priroda eksperimenta kao oblika saznawa postaje znatno razumqivija ako se upoznamo sa istorijskom kontraverzom izmeu empirizma i racionalizma; bar donekle se to moe videti iz lanka Erfahrung (Iskustvo), kao i iz lanka Erkenntnis (Saznawe) u navedenom Ajzlerovom priruniku, u kojima se daju pregledi najznaajnijih odredbi razliitih vidova iskustva, pa i onog usmerenog, u kojem se u skladu sa postavqenim ciqem variraju uslovi i parametri.

57

polu. I onda kad se govori o vezama izmeu teorije i eksperimenta, priroda te veze se ne objawava preciznije. Tu je zapravo re o vrlo razliitim vezama, koje se manifestuju na razliitim nivoima. Ako podsetimo na iwenicu da moderna nauka, istorijski posmatrano, zapoiwe uglavnom sa Galilejem, kada se teite pomera sa pitawa zato se neto dogaa, na pitawe kako se to neto dogaa, i da se reewa trae preteno putem eksperimenta, a ne, kao do tada, preteno spekulativno, onda je jasno da eksperiment kao stupaw u naunom saznawu zasluuje posebnu pawu u epistemolokim analizama i razmatrawima.2 Na pitawe ta predstavqa eksperiment kao specifian aranman nije mogu jednostavan i lak odgovor. Postavqajui ovo pitawe, mi sugeriemo zapravo seriju pitawa, i filosofskih i naunih jednovremeno. Pre svega, na poetku tog aranmana uvek je neka ideja, ponekad tako smela da su je nazivali luda ideja, 3 ve prema meri nesklada sa dosadawim teorijama i sistemima ideja. Da nije bilo smelosti u iznoewu tih ideja, da se ostajalo u granicama vladajuih paradigmi, ne bi bilo mogue ni veliko pomerawe na planu naunih ideja i wihovih verifikacija. U modernoj nauci te poetne ideje nisu puke pretpostavke, grade se do nivoa odgovarajuih konstrukcija koje se nazivaju hipoteze, a onda se u tako usmerenom procesu saznawa pristupa eksperimentu koji treba da dovede do izbora jednog od vie puteva koji vode od neke take kao svojevrsnog raskra. Vie hipoteza o jednom problemu ine to raskre vrlo sloenim. Izborom jedne od wih koja se eksperimentom potvruje bira se daqi put istraivawa koji vodi do novih raskra. Tu imamo neko smewivawe ciklusa: ideja i weno uobliavawe u hipotezu odreene vrste, sistem operacija u eksperimentalnom aranmanu, odluivawe za onu alternativu ije posledice bar u nekoj meri potvruje eksperiment; daqe bavqewe se ogleda u razvijawu nove ideje, i tako ad infinitum. Teorijski i empirijski nivoi saznavawa tako se neprekidno smewuju. Eksperiment, dakle, ne treba shvatiti kao sistem sasvim praktinih operacija koje eo ipso vode nekom rezultatu, pozitivnom ili negativnom. Kao to se ideja razvija od prvih, esto nedovoqno jasnih oblika do hipoteze graene na osnovu relativno strogih zahteva, isto tako se i eksperimentalni aranman kao sistem praktinih operacija razvija i usavrava. Eksperimentom se testira odreena ideja, ali testirawe nije ni brz ni jednostavan postupak - tu je re o duem procesu. I u samom tom procesu eksperimentisawa, ideje i spremnost za wihove varijacije imaju veliku vanost i zahvaqujui toj spremnosti za ovakvo ili onakvo inicirawe i izvoewe eksperimenta zavisi i mogunost uspenog ispitivawa ideje u eksperimentu. Aranman eksperimenta je takoe stvar kreativnih qudi, umova, a ne neki "tehniki" zadatak. Jer, pred mnogim istraivaima su izvesni eksperimentalni ureaji, a samo neki od wih uspevaju da ih na odreen nain upotrebe i tako dou do znaajnih rezultata. Osim toga, kreativnost, "ideja" eksperimentatora ne manifestuju se samo u fazi inicirawa eksperimenta nego i na svim daqim stupwevima. Podaci iz istorije eksperimentalnih metoda jasno ukazuju na to. Eksperimentalni aranman nije, dakle, rutinski posao, kao to to moe izgledati u okviru metodike nastave kada se predstavqaju odreeni ve usavreni eksperimentalni postupci iz ranije plodonosne prakse. I u eksperimentisawu je, kao i u teoriji, neophodna kreativnost, specifina vokacija,4 koja se ogleda u izboru sredstava, wihovom kombinovawu itd. Ideja ili element teorije nije, dakle, po strani, nego je utkana na svim stupwevima od inicirawa eksperimentalnog aranmana, preko razvijawa i usavravawa, znai, nalazi se u tkivu onoga to nam ponekad izgleda preteno ili pak potpuno kao sistem praktinih operacija.
2

ire rasprave o eksperimentu u nauci modernog doba zapoiwu negde od sredine sedamdesetih godina prolog stolea, sa Klodom Bernarom i vode se gotovo u svim veim centrima, u okviru svih znaajnih filosofskih orijentacija. Razvoj novih ideja u nauci stalno ih je oivqavao iznova. Upor. Claude Bernard, Introduction a# l'tude de la mdecine exprimentale , Paris, 1865; Hugo Dingler, Das Experiment, sein Wesen und seine Geschichte , Mnchen, 1928; G. B. danov, "Teorija i eksperiment v fizike mikromira", u zborniku lanaka Filosofskie problemi fizike elementarnih astic , red. I. V. Kuzwecov, M. E. Omeqanovski, "Nauka", Moskva, 1964, 269-302; V. V. Bikov, Nauniy eksperiment , "Nauka", Moskva, 1989. Ova posledwa kwiga je jedna od najnovijih rasprava o svim vanijim problemima u vezi sa prirodom naunog eksperimenta, a vana je i zbog toga to je u woj navedena relevantna literatura o problemu eksperimenta u nauci uopte. Ovako se esto oznaavala ideja koja je u odreenom trenutku izvan konteksta ideja i teorijskih sistema, ali je naunici ipak, na neki nain, slede i tako ponekad dospevaju do velikih rezultata. Faradej i Herc se u literaturi ponajvie karakteriu kao udesni majstori u eksperimentalnim istraivawima. O genezi i usavravawu najvanijih eksperimenata u fizici videti: H. Lipson, The Great Experiments in Physics , Edinburgh, 1968.

58

Veze izmeu teorijskih i empirijskih, praktinih dimenzija u naunom saznawu zapaaju se najvie na onom stupwu kad se u eksperimentu doe do odgovarajuih nalaza koje treba protumaiti, interpretirati. Interpretacije su opet preteno stvar teorije, one teorije koja na kraju krajeva ima neko poreklo u empiriji, praksi, eksperimentu. Bez odgovarajue interpretacije nalaza do kojeg se dolo u eksperimentu prethodni proces naunog tragawa gubi smisao i znaaj. Tu je re o teoriji visokog stupwa izgraenosti. to je razvijenija teorija od koje se polazi, vie se uvia smisao i znaaj rezultata kao i mogue posledice, otvaraju se vee mogunosti u daqim istraivawima. Veze izmeu teorije i eksperimenta i uloga teorije u samom eksperimentu, ukoliko se on moe precizno omeiti od teorije, mogle bi se upoznati znatno potpunije ako bi se izvele odgovarajue tipologije eksperimenta, na primer, a) prema oblastima istraivawa u fizici, b) prema mawem ili veem udelu pojedinih operacija logikih i ne-logikih u postavqawu i izvoewu eksperimenta, ili prema neem drugom. Pretpostavka za ovakve tipologije je vaqan uvid u istoriju odgovarajuih nauka. Tako zasnovana istraivawa otkrila bi u najveoj meri i prirodu eksperimenta kao stupwa saznawa uopte. Tada bi bila mogua i neka potpunija fenomenologija eksperimenta u nauci uopte. Sama iwenica da uspeni eksperimenti otvaraju ne samo nove nesluene teorijske pretpostavke, nego nas i praktine mogunosti nuno vraaju na pitawe: ta je zapravo eksperiment, kakva je wegova uloga, kakve relacije on ustanovqava meu podacima, da li je re samo o onim relacijama koje su u granicama iskustva, ili i o nekim koje su izvan tih okvira. Ova pitawa su prevashodno filosofska, ali su se wima veoma mnogo bavili istaknuti fiziari, priklawajui se vrlo razliitim shvatawima, shvatawima koja su imala ne samo nauni, nego esto i odreen ideoloki karakter, koji nije dovoqno osvetqavan. To se moe pokazati ako se osvrnemo makar i ukratko na gledita o eksperimentu koja su imali istaknuti fiziari koji su se intenzivno bavili i filosofskim i metodolokim problemimia svoje nauke, kao to su bili Pjer Dijem (Duhem, 1861-1916), Filip Frank (Frank, 1884-1966) i Maks Born (Born, 1882-1970). Pjer Dijem,5 za ija shvatawa se moe rei da su na izvestan nain reprezentativna, jer se navode i komentariu i danas u najrelevantnijoj literaturi, smatrao je da eksperimentalnim metodom ne prelazimo granice ulnog sveta. Ono to je s druge strane ulnog sveta nije predmet fizike (i nauke uopte), nego predmet metafizike. Fizika teorija je hipotetiko objawewe stvarnosti, a eksperiment se ne sastoji samo u posmatrawu, nego i u teorijskom tumaewu. Rezultat fizikog eksperimenta izraava se sistemom apstraktnih simbola i stavova. Samo teorijsko tumaewe pojava u fizici, prema Dijemu, omoguuje koriewe eksperimenta. Fiziki eksperiment nikada ne moe da dovede do opovrgavawa jedne, bilo koje pojedinane hipoteze, nego samo grupe hipoteza ili teorija. Experimentum crucis u fizici, prema ovom filosofu fizike, nije mogu. Fiziki eksperiment se sastoji, kako Dijem blie objawava prirodu eksperimenta, u posmatrawu pojava povezanih sa tumaewem na osnovu pretpostavqenih teorija. U fizikom eksperimentu se ustanovqava veza izmeu posmatranih podataka i nekih apstraktnih pojmova i simbola. Ta veza se utvruje teorijski. Fiziki eksperiment, prema tome, za Dijema nije opis pojava, nego wihov apstraktni izraz na osnovu neke teorije. U tom sluaju, opis eksperimenta iz neke kwige nee znaiti nita onom ko ne poznaje rezultate fizike teorije, smisao izvesnih teorijskih pojmova. Jezik kojim se izraavaju rezultati nije tehniki, nego fiziki, teorijski. Tehniki jezik se odnosi na izvesne operacije koje se opaaju nedvosmisleno jasno, dok se druge prevode na jezik fakata na vrlo razliite naine. Apstraktnim simbolima se konkretni fakti nikada ne opisuju do kraja. Korigovawe i pogreke eksperimenta ogledaju se u teorijskom tumaewu eksperimenta. Fizikim eksperimentom se stalno unapreuju dva instrumenta. Onaj ureaj na kojem radi istraiva i aparat teorij i simbola na osnovu kojeg se tumae rezultati. Stupaw pouzdanosti eksperimenta razlikuje se od stupwa pouzdanosti obinog posmatrawa fakata. Rezultat fizikog eksperimenta nije konstatacija fakta, nego wegova interpretacija. Eksperiment se odnosi na pojavnost, a ne na stvarnost, to je jedan od osnovnih Dijemovih stavova u koncepciji fizikog eksperimenta. Dijemova filosofija fizike nije izbegla izvesne protivrenosti i mogue su odreene kritike primedbe u vezi sa pojedinim stavovima, pa i o izvesnoj nekonsistentnosti wegove filosofije uopte. Iako je naglaavao da
5

Upor. Pierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory , Princeton, New Jersey, 1954, posebno poglavqa I, IV, VI.

59

je ciq fizike teorije da stvori autonoman sistem stavova koji ne bi morali da imaju i neka metafizika utemeqewa, on ipak doputa da pojedini elementi mogu da pogaaju ontoloki poredak, tj. red stvari. Ali, ovde nam nije zadatak da razmotrimo spomenute protivrenosti, tim pre to su one na jedan ili drugi nain karakteristine i za druge autore onog vremena, kao to je to bio Mah, kao i za savremene autore, koji u nekoj meri slede pojedina naela iz te tradicije. Ve smo istakli da bi bavqewe tipologijom eksperimenata doprinelo znatno potpunijem upoznavawu prirode eksperimenta kao oblika naunog saznawa. Jedan od rezultata koji je izazvao ozbiqne epistemoloke diskusije bila je, kao to je poznato, Ajntajnova teorija relativnosti. Posebno su bili indikativni neki podaci iz istorije wenog nastajawa. Kao to je poznato, znatnu ulogu u tome imale su operacije kao to su to stvaralaka imaginacija, intuicija, misaoni eksperiment; podstaknut tim saznawem, i sm Ajntajn je pisao o putevima naunog stvarawa i prirodi procesa saznawa uopte, o istraivakim procedurama u fizici. Diskusije koje su se o tome vodile ve negde od dvadesetih godina XX veka zasluuju i danas odgovarajuu pawu i imaju razliite dimenzije. Za problem kojim se ovde bavimo mislim da e biti vano da se osvrnemo i na neke od stavova o prirodi fizikog eksperimenta i putevima stvarawa u fizici koje su zastupali Filip Frank i Maks Born. Filip Frank, istaknuti fiziar, naslednik Ajntajna na katedri u Pragu, docnije mnogo poznatiji kao filosof nauke, u vie navrata se bavio problemima prirode eksperimenta. U kwizi Ajntajn (Wegov ivot i wegovo doba), koja je objavqena 1948. godine i imala tri izdawa dok je Ajntajn jo bio iv, prikazao je ne samo Ajntajnov ivot i rad, nego i najvanije naune i filosofske rasprave o teoriji relativnosti od wenog nastajawa do pune afirmacije, i to u odgovarajuem istorijskom kontekstu. Budui da je u nastajawu teorije relativnosti izrazitu prevagu imala teorija, operacije kao to su misaoni eksperiment, idealizacija, intuicija, matematiki aparat itd, a sama Ajntajnova teorija imala je golem uticaj na dotadawa nauna i filosofska gledita uopte, u diskusijama se vrlo mnogo raspravqalo i o metodolokim i filosofskim premisama te teorije uopte. Frankov prikaz tih diskusija vrlo je iscrpan, a deluje i kao svedoanstvo jednog vanog uesnika u tim diskusijama, tim pre to se on ponekad poziva i na Ajntajnove stavove izreene u linim razgovorima, nastojei tako da razjasni izvesne nedoumice o idejama iz pojedinih tekstova. Ono to ponajvie zauuje u svim tim raspravama jesu vrlo razliite interpretacije teorije relativnosti do kojih je dolo, kako izgleda, preteno pod uticajem izvesnih filosofskih i naroito ideolokih inilaca, posebno u Nemakoj i sovjetskoj Rusiji. Iz toga se moe videti da je predstava o fizici kao nauci u kojoj se stvara egzaktno znawe, koje je po prirodi stvari daleko od uticaja ideologije - samo ideal kojem naunici mawe ili vie tee, ali ni najistaknutiji od wih ne uspevaju uvek da izbegnu uticaj ideolokih inilaca. Meu brojnim protivnicima Ajntajna bili su i vrlo ugledni fiziari, dobitnici Nobelove nagrade, kao to je bio Filip Lenard (Lenard, 1862-1947). Kao izraziti nacionalista jo pre toga, ovaj fiziar se po dolasku nacista na vlast stavio u wihovu slubu i otvoreno sledio wihov program, nastojei da ga ostvari u sferama u kojima je delovao. On je u duhu teze o postojawu dve fizike, jevrejske i arijevske, u Ajntajnu video oliewe jevrejske fizike, koja uzima maha i tei dominaciji, kao i jevrejski duh uopte. Lenard je smatrao da toj fizici treba da se suprotstave oni koji tee da oliavaju istinski arijevski duh. U glavnom listu Nacional-socijalistike partije, Vlkischer Beobachter, ovaj naunik je, pored ostalog, pisao: "Najvaniji primjer opasnog uticaja idovskih krugova na prouavawe prirode dao je gospodin Einstein6 svojim naduvenim matematikim formulama koje se sastoje iz izvesnog starog znawa i nekoliko samovoqnih dodataka. Ta teorija sad postepeno propada to je sudbina svih proizvoda koji su se otuili od prirode. Pa i uewaci koji su inae dali solidna djela ne mogu izbei sramoti to su dozvolili da se teorija relativnosti u Wemakoj uvrsti..." 7 Dve godine kasnije Lenard je pri otvarawu jednog instituta govorio: "Moramo spoznati da nije dostojno Wemca biti intelektualnim
6

Upor. Philipp Frank, Einstein , njegov ivot i njegovo djelo, preveo s engleskog jezika Frawo Knebl, Naprijed, Zagreb, 1959. Daqe se ovaj izvor navodi skraeno: Frank, Einstein . Videti i Philipp Frank, Philosophy of Science , the link between science and philosophy, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, 1957, 31-32. Frank, Einstein , 317-318.

60

sqedbenikom idova. Prirodne nauke nazvane tako pravim imenom, porijeklom su potpuno arijevske i Wemci moraju danas nai vlastiti put u nepoznato. Heil Hitler!"8 Frank je s pravom u vezi sa tim ironino pisao: "Potpuno se zaboravilo da su nebrojene pristae nordijske doktrine dokazivale kako arijevski duh lebdi u nebesima spekulacije, dok je nearijski kod kue, u materijalnom svijetu koji jedino shvaa svojim inferiornim razumom."9 Na alost, ove, ideoloke konstrukcije postale su vladajue, iako je sud brojnih drugih nemakih fiziara o teoriji relativnosti bio i ostao afirmativan, tavie, duh te teorije uznoen na odreeni nain. Frank navodi rei Vilhelma Vina (Wien, 18641928) iz razgovora sa Ernestom Raderfordom (Rutherford, 1881-1937): "Teorija relativnosti je neto to vi Anglosaksonci nikada neete razumeti jer ona zahtijeva pravi wemaki osjeaj za apstraktno miqewe."10 Treba podsetiti da ove ideje o posebnim obelejima naunog duha i stvarawa koje se dovode u vezu sa nacionalnom pripadnou nisu nove, javqale su se i pre Prvog svetskog rata, naroito u Nemakoj i Francuskoj, zastupali su ih i pojedini vodei naunici, a delovale su kao neka vrsta preludijuma u ratne sukobe. Osim Lenarda, meu protivnicima prevage teorijskog nad empirijskim, eksperimentalnim, koja se ispoqila u Ajntajnovom stvarawu bio je i Johanes tark (Stark, 1874-1957), takoe znamenit fiziar, dobitnik Nobelove nagrade. On i wegovi sledbenici smatrali su da je pravi put istraivawa u prirodnim naukama kojim se dospeva do pouzdanih, znaajnih znawa - eksperiment. On je, kao i Lenard, drao da prevaga teorije nad ulnim zapaawima ima neeg "nenemakog" i da zato teorija relativnosti, i tvorevine takve vrste, treba iskoreniti iz nemakih kola. Ovakve teze Lenard i tark nisu potkrepqivali ni podacima iz istorije nauke niti argumentima teorije saznawa. One su se odravale i bez toga, jer su odgovarale odreenoj ideolokoj klimi onog vremena. Ni Lenard ni tark, kao ni wihovi sledbenici, nisu postavqali problem o kojem je ovde re u svoj wegovoj sloenosti: kakav je odnos izmeu ulnih i racionalnih nivoa u naunom saznawu; kako se razvija nauna slika o svetu; kako se transformie nauno znawe; u kojoj meri su nauna znawa odreena iniocima iz ireg socijalnog konteksta. Oni su teili da pokau prednost eksperimenta nad ostalim operacijama, ali tako to su istrzali taj oblik iz opteg konteksta procesa naunog saznawa; utoliko nisu mogli da shvate ni prirodu samog eksperimenta u fizici. Ali, meu samim nemakim fiziarima raao se otpor prema Lenardovim tewama da se teorija relativnosti iskoreni na nemakom tlu, kao i u drugim zemqama. Ajntajnovo ime se nije spomiwalo, kako istie Frank, ali tekovine teorije relativnosti nisu mogle da se ne koriste. Uviajui da se status neke teorije ne moe obezbediti, niti pak osporiti izvan nauke, prvaci Nacional-socijalistike partije doneli su rezoluciju da nijedna fizika teorija ne moe pretendovati na pravo da bude "isto nacionalsocijalistika". Razlozi i interesi koji su se pojavili u praksi bili su ipak odluujui. A da bi potpisali ili bar oslabili Lenardov uticaj, neki fiziari su pokuali da ispitaju porodinu genealogiju Lenarda i da dokau kako ni on sm nije arijevac po poreklu. Pokuaj nije uspeo, ali sve te okolnosti u vezi sa kampawom protiv Ajntajnove teorije relativnosti i naroito vrstom argumentacije, pokazuju u kakvim se ozbiqnim neprilikama, bez svoje krivice, mogu nai naunici, ak i u egzaktnim naukama. Kao to je spomenuto, ni Lenard ni tark, kao eksperimentalni fiziari, sa svojim sledbenicima nisu doprli do sutine problema: sloenost prirode procesa saznawa i razliite komponente istraivakog procesa saznawa i razliite komponente istraivakog procesa u fizici. To su problemi koji su se na razne naine razmatrali dosta podrobno jo od kraja devetnaestog stolea i nikada nisu gubili aktuelnost. tavie, dobijali su sve nove i nove dimenzije, naroito od vremena nastajawa kvantne mehanike. To se moe videti i iz poznatog rada Maksa Borna Eksperiment i teorija u fizici .11 I ovaj fiziar se bavio odnosom eksperimenta i teorije u radu fiziara, osvrui se i na neopravdanost isticawa samo jedne od strana u istraivakom radu fiziara. Teorija
8

9 1 1

Frank, Einstein, 318. A iwenicu da je teorija relativnosti ipak bila prihvaena od tolikih naunika, pa i nemakih, tark je objawavao, izmeu ostalog, i uticajem supruga tih fiziara koje su bile Jevrejke. Frank, Op. cit. , 325. Ibid. 0 Frank, Einstein , 319. 1 Re je zapravo o jednom redigovanom i dopuwenom predavawu koje je ovaj istaknuti fiziar odrao 24. maja 1943. godine. Upor. Maks Born, "Eksperiment i teori v fizike", Uspehi fizieskih nauk , t. LXVI, v&p. 3, Nobr 1958, 353-374.

61

nije nikakav "jevrejski izum", niti je eksperiment "arijevski" metod, smatrao je ovaj naunik, osporavajui teze Lenarda i tarka; on smatra kako ne bi trebalo da ima mesta za suparnitvo i surevwivost izmeu onih koji rade preteno u oblasti eksperimentalnih istraivawa i onih koji se bave teorijskom fizikom. Oznaavajui Lenardove i tarkove stavove kao radikalizam, Born ukazuje na drugu tendenciju, koja nije bila temeqena na rasnim kriterijumima, gde se polazi od stava da za razum koji je dobro uveban u teoriji saznawa i matematici nema ni potrebe da pristupa eksperimentu, da moe neposredno da utvruje zakone prirode, da su oni tada oevidni. Tu tendenciju su jasno izrazili Miln (Miln) i Edington (Eddington, 1882-1944), primeuje Born, oznaavajui je kao jednu vrstu ne maweg radikalizma od onog Lenardovog i tarkovog. Born kao teorijski fiziar pie da mu nije blizak ni jedan ni drugi oblik radikalizma koji su spomenuti, jer je po wegovom miqewu tu re o stavovima koji mogu da dovedu do zastoja u razvoju istraivawa u fizici i nauci uopte, i da su u znatnoj meri oni ak i opasni. On skree pawu na vanost uvida u istoriju nauke, koji moe da doprinese razumevawu problema u vezi sa odnosom teorije i eksperimenta u fizici. Bavei se sistematski istorijom nauke, moemo videti da postoji izvesno smewivawe ciklusa eksperimentalnih istraivawa i onih koji potom dolaze kad se teorijski razvijaju i uobliavaju ideje i teorije. Teorije, naglaava Born, sve vie postaju sloene i apstraktne konstrukcije, koje dostiu najvie nivoe i sve vie se dospeva do principa koji na poetku pobuuju sumwu, naroito filosofa, dok se kasnije ne zapone sa usvajawem, pa i wihovom dogmatizacijom. Te karakteristike se zapaaju i u najstarijim kvantitativnim naukama, astronomiji i matematici. Najpre su prva znawa u geometriji ustanovqena empirijski, potom su stari Grci utvrdili logiku vezu meu wima i tada nastaje Euklidova geometrija. Ali, mislili su da ta geometrija izraava svojstva realnih stvari. Iz iwenice da se predviawa na osnovu wihovih teorija uvek potvruju u iskustvu, zakquivali su da su aksiomi Euklidove geometrije apsolutne istine. I tako se mislilo vie od dve hiqade godina. Prve sumwe u univerzalnost Euklidove geometrije, kao to istie Born, nisu nastale na osnovu eksperimentalnih podataka, nego logikim putem. Jedna od aksioma je izgledala mawe oigledna nego ostale, a to je ona o paralelama, i neki od matematiara, najpre Gaus, mada te svoje rezultate nije objavio, a onda Lobaevski, kome pripada najvea zasluga u ostvarewu neeuklidske geometrije, pokuali su da ispitaju je li navedena aksioma nezavisna, moe li se ona izvesti iz drugih. No, poto to nije uspelo, na kraju je dokazano da je ta aksioma nezavisna i dolazi do stvarawa geometrije bez te aksiome. Osvrui se na jo neke primere iz istorije nauke, Born pokazuje kako su teorija i eksperiment bili u stalnoj vezi, razvijajui se u odgovarajuoj komplementarnosti, to se sve vie primeuje od vremena Frensisa Bekona (Bacon, 1561-1626) i Wutna (Newton, 1642-1727). Born je razvoj nauke video i u kombinovawu induktivnih i deduktivnih operacija. Od prvih eksperimentalnih zapaawa do pojmova koji potom nastaju i bivaju prihvatani prolazi odreeno vreme, odvija se proces u kojem se domen eksperimenta ne moe uvek jasno odvojiti od domena teorije, naroito kada se posmatra retrospektivno. Iz ovog osvrta na shvatawa fizikog eksperimenta koja nalazimo u spisima vodeih fiziara i filosofa nauke smemo zakquiti da samo pratei evoluciju istraivawa u najirem kontekstu moemo da uvidimo neki redosled u doprinosima, kao i neki sled eksperimentalnih i teorijskih rezultata. Takoe, moemo boqe zapaziti i to kako jedni rezultati omoguuju druge i upoznati "ivot" ideja u nauci.

62

O principu simetrije Simetrija (termin grkog porekla - srazmernost, proporcionalnost, invarijantnost) u najistijem smislu tradicionalno oznaava srazmernost ili proporcionalnost oblika, veliine, rasporeda delova, intenziteta itd. meu elementima neke celine.1 Kao fenomen fizike realnosti simetrija se manifestuje na vrlo razliite naine i od davnina je privlaila pawu filosofa, naunika i umetnika. Ona ukazuje na neki red u stvarnosti, red koji se zapaa i u organskoj i neorganskoj prirodi. U tom smislu ta ideja o nekom redu, srazmeri, proporcionalnosti, invarijantnosti itd. ima status principa, i to jednog od osnovnih principa, koji je tradicionalno predmet ontologije, gnoseologije i aksiologije. Ideja o simetriji potie jo iz drevne grke filosofske tradicije i ima sloenu evoluciju. Ta ideja je imala veliki metodoloki znaaj u matematici, fizici, hemiji, biologiji, u raznim sferama qudske aktivnosti, posebno u tehnici. Simetrija kao filosofska kategorija u najirem smislu odnosi se na poseban vid strukturne organizacije objekata, koji se manifestuje i u dinamikim promenama; blie razjawewe ove kategorije mogue je ako je dovedemo u odgovarajuu vezu sa drugim optim filosofskim kategorijama, kao to su to deo, celina, struktura, element itd. Kad posmatramo oblike i manifestovawa simetrije u razliitim sferama, divimo se simetrinosti svetske graevine.2 Re je o mnogobrojnim tipovima i stupwevima simetrija koje su u osnovi svega, one se na neki nain tiu "prvih i posledwih osnova" svega, realnosti shvaene u najoptijem smislu te rei. Jedno od osnovnih pitawa jeste pitawe da li je simetrija neka najoptija, temeqna odlika na osnovu koje se sve ureuje, moe li se ona shvatiti kao sistem pravilnosti-zakonitosti pojava, procesa, kao neka vrsta harmonije o kojoj su umovali jo drevni filosofi. Stare ideje o simetriji razvijane su tokom stolea, a posebni tipovi simetrije ve odavno su predmet istraivawa u matematici, brojnim naukama, umetnosti. Uvid u sve te tekovine je, meutim, neobino sloen zadatak, te je jasno da se odreivawem filosofskog znaewa kategorije simetrije bavi relativno mali broj autora, uglavnom samo oni filosofi, naunici i umetnici koji tee izvesnim generalnim sintezama znawa o svetu. Posle poznatih, reklo bi se ve klasinih radova o simetriji koje su sastavili Herman Vajl, Eugen Vigner (Wigner, 1902-???), Riard Fejnman usledili su brojni drugi napisi koji su otvorili nove perspektive u raspravama tog problema3 i omoguile i potpunije filosofske rasprave o kategoriji simetrije.4 Riard Fejnman se posebno bavio znaewem kategorije simetrije u fizici u svojoj kwizi Osobenosti fizikih zakona, koju ine wegova javna predavawa iz 1964. godine i koja je privukla pawu italaca irom sveta. Jedno od tih sedam predavawa nosi naslov Simetrija fizikalnih zakona. Na samom poetku tog predavawa autor istie: "U simetriji ima neto to zapawuje qudski razum. Uitak je promatrati simetrine oblike koje je stvorila priroda: savreno simetrine kugle, kao to su planeti i sunce, simetrine kristale
1

Filozofijski rjenik , glavni urednik Vladimir Filipovi, Matica hrvatska, Zagreb, 1965; Filosofska enciklopedi , red. F. V. Konstantinov, tom 5, Moskva, 1970. Tarasov, L., This Symmetrical World, Mir Publishers, Moscow, 1986, orig.: Tarasov, L., tot udivitel#no sim? etrin&y mir, "Prosveenie", Moskva, 1982. Weyl, Hermann, Symmetry , Princeton University Press, Princeton, 1952; Wigner, Eugen P., Symmetries and Reflections, Scientific Essays, Indiana University Press, BloomingtonLondon, 1970; Feynman, Richard, The Character of Physical Laws, Pergamon Press, London, 1965; videti i: Gardner, M., The Ambidextrous Universe , Charles Scribner's Sons, New York, 1979; Lindner, H., Das Bild der modernen Physik , Urania-Verlag, Leipzig, 1975; Ford, K., The World of Elementary Particles , Blaisdell Publishing Company, New York, 1963; Kitaigorodsky, A., Order and Disorder in the World of Atoms, Mir Publishers, Moscow, 1980; Davies, P., The Forces of Nature , Cambridge University Press, Cambridge, 1979; Harrison, E., Cosmology. The Science of the Universe, Cambridge University Press, Cambridge, 1981. Princip sim?etrii , istoriko-metodologieskie problem&, red. B. M. Kedrov, N. F. Ovinikov, "Nauka", Moskva, 1978; Gott, V. S., Filosofskie vopros& sovremennoy fiziki , "V&sa kola", Moskva, 1988, str. 249-322; Akopn, I. D., Simetri i asimetri v poznanii , AN Armnskoy SSR, Erevan, 1980; Vajnberg, Stiven, Snovi o konanoj teoriji , prev. Aleksandar B. Nedeqkovi, Sfinga, Beograd, 1997; Okuw, L. V., Fizika elementarnih estica , Fond ing. Petra i Sowe Suboti, Beograd, 1992.

63

swenih pahuqica, pravilnu grau cvijeta... Meutim, ja ne elim govoriti o simetriji predmeta u prirodi, ve o simetriji fizikalnih zakona (podvukao R. .). to je simetrian predmet, lako je razumeti. Ali, kakva posla ima simetrija u fizikalnom zakonu? Zapravo nikakva, no fiziarima je posebno zadovoqstvo uzeti rijei iz svakodnevnog govora, a onda ih primijeniti na neto sasvim drugo. U naem sluaju radi se zapravo o tome da neka svojstva fizikalnih zakona neobino podsjeaju na onu osobinu koju kod predmeta nazivamo simetrijom, i tako se poelo govoriti o simetriji fizikalnih zakona." Fejnman je posvetio posebno predavawe zakonima o odrawu, a u predavawu o simetriji fizikalnih zakona doveo je u vezu te zakone sa zakonima simetrije. Ono to je najvanije u Fejnmanovom epistemolokom razmatrawu svakako jeste ukazivawe na odgovarajui heuristiki karakter principa simetrije.

64

Pojam naunog otkria Termin "nauno otkrie" koristi se vrlo esto, a ne ulazi se uvek u neka podrobnija objawewa wegovog znaewa, uzima se kao da je wegovo znaewe razumqivo ili sasvim odreeno. 1 Dovoqno je, meutim, podsetiti na iwenicu da se tim terminom oznaavaju dostignua vrlo razliitog karaktera pa da postane jasno kako je neophodna ira rasprava o raznovrsnim problemima ne bi li se dolo do preciznijeg znaewa tog optenaunog termina. Ako terminom "nauno otkrie" oznaavamo samo onaj zavrni stupaw, ili rezultat, kao to se to najee ini, moe se odmah konstatovati da su ti rezultati vrlo razliitog karaktera i nivoa, i da su neophodne odgovarajue tipologije, razvrstavawa tih tekovina nauke prema irini znaewa, perspektivama za mewawe opte paradigme itd. Kada se uz to ima u vidu jo i iwenica da se na in otkria mora gledati kao na proces, dogaaj kojem su prethodili brojni drugi dogaaji, koji su ga na jedan ili drugi nain omoguavali, lako emo se sloiti da je u uspenijem razjawewu znaewa pojma o kojem je re vaan epistemoloki, pa i filosofski domen uopte, da su rasprave iz tog okvira, tavie, preko potrebne.2 ^in otkria je bez sumwe onaj najvii stupaw naunog istraivawa i stvaralakog procesa u nauci uopte. Ako se imaju u vidu sve one raznovrsne pretpostavke koje ga omoguuju, lako se moe zakquiti da je jedan od onih problema u ijem raspravqawu je nezaobilazan interdisciplinarni pristup. Re je zaista o jednom svojevrsnom voritu, gde se stiu mnogi inioci iz razliitih sfera. Nauno otkrie je individualan stvaralaki in, kreacija, i na jedan nain predmet izuavawa u psihologiji stvaralakog miqewa, kao i u heuristici.3 Radovi Verthajmera, Junga i drugih, koji su ve klasini, otkrili su jo u ono vreme velike mogunosti pronicawa u psiholoke inioce naunog istraivawa i otkria. Ali, individualna strana ina otkria ne moe da se u potpunosti odvoji od naune sredine i zajednice u kojoj ivi i stvara naunik. On nastavqa napore prethodnika, koristei na razliite naine raznovrsne tekovine. Wegov rezultat, nauno otkrie, otvara perspektive drugim lanovima naune zajednice, utie ne samo na tu nego i na druge naune zajednice, kao potowe generacije. Cirkulacija ideja je u tom smislu neprekidna. Svojim otkriem naunik, kao to je ve istaknuto, u mawoj ili veoj meri deluje na promenu pojedinih shvatawa, pa i na opta gledawa, paradigmu, doprinosei prevazilaewu jedne slike o svetu i stvarawu druge. Budui da se otkria javqaju na raznim stranama, da su razliitog karaktera, zadatak je istoriara nauke da nam ih prikau u odgovarajuem sledu, ali i u odgovarajuoj wihovoj genezi.4 Utvrivawem metamorfoza pojedinih ideja nije, meutim, nimalo lak zadatak, naprotiv - to je skopano s mnogim problemima. Ta istraivawa istoriara nauke veoma su vana za potpunija razmatrawa naunih otkria s gledita teorije saznawa, logike i metodologije nauke, to je, kako se moe videti iz novijih radova,
1

Iz odgovarajuih strunih leksikografskih izdawa moe se videti da taj termin ima razliita znaewa i sinonime. Upor. Vocabulaire technique et critique de la philosophie , par Andr Lalande, 6-e#me ed., PUF, Paris, 1976. U francuskoj literaturi tradicionalno su u upotrebi dva termina: dcouverte i invention. Raznoliki termini i wihovo znaewe mogu se videti i u nemakoj literaturi. Upor. Wrterbuch der philosophischen Begriffe , historisch-quellenmssig bearbeitet von Rudolf Eisler, vierte vllig neuarbeitete Auflage, Erster Band, AK, Berlin, 1927, 365. U ovom znaajnom priruniku nalazimo pregled upotrebnih znaewa u klasinoj osnovnoj literaturi. O tom krugu problema danas se raspravqa veoma mnogo. Iz mnotva kwiga posveenih toj problematici naveu samo tri za koja bi se moglo rei da spadaju u reprezentativne. Upor. Herbert Simon, Models of Discovery and Other Topics in the Methods of Science, Boston Studies in the Philosophy of Science, ed. R. S. Cohen and M. W. Wartofsky, vol. LIV, Boston, USA, 1977; Naunoe otkritie i ego vospritie , red. S. R. Mikulinski i M. G. roevski, "Nauka", Moskva, 1969. Upor. V. N. Pukin, Evristika - nauka o tvoreskom mileniik , Moskva, 1967; G. Polya, Kako u rijeiti matematiki zadatak, kolska kwiga, Zagreb, 1966; George Polya, Mathematical Discovery , New York/London, vol. I (1962), vol. II (1965). Takva istraivawa zaista otkrivaju velike mogunosti. Istraivawa arhiva i stvaralatva Mendeqejeva uopte, kojima se bavio B. M. Kedrov tokom vie decenija, ovde se mogu navesti kao primer. Upor. Radomir orevi, "Kedrovqeva istraivawa stvaralatva Mendeqejeva", Dijalektika , god. XV, br. 1-2, 1980, str. 161-164.

65

sve aktuelnije.5 Nauna otkria u mnogim sluajevima i neposredno utiu na velike promene u meunarodnim odnosima, postaju osnova za poboqawe ivota mnogih qudi, ali mogu da se koriste i neadekvatno - da prouzrokuju stradawe mnogih qudi, upliui se tako u qudske sudbine. Otuda su nauna otkria, koja, inae, nisu samo plod spontanih intelektualnih prodora u tajne sveta, nego se postiu na osnovu odgovarajue institucionalne organizacije i distribucije odgovarajuih materijalnih, finansijskih sredstava, nuno i predmet sociologije nauke. A ukoliko protagonisti naunih otkria bivaju unapred voeni nekim ciqevima koji su u vezi sa izvesnom moguom upotrebom odreenih naunih rezultata u konkretne svrhe (ratne ili neke druge), nauna otkria do kojih se dolazi, koja su na neki nain planirana, postaju i predmet etike. 6 Prema tome, nauno otkrie je problem koji ima razliite dimenzije i predmet je istraivawa u raznim naunim i filosofskim disciplinama. U ovom radu je najvea pawa posveena izvesnim pretpostavkama kao i razvrstavawu naunih otkria s gledita teorije saznawa, pa i filosofije uopte, jer se teorija naunog i umetnikog stvarawa temeqi, na kraju krajeva, na izvesnim premisama filosofije.7 Zagonetni in sa tako velikim posledicama, kao to je to nauno otkrie, predmet je razmiqawa i rasprava jo od davnina. S obzirom na, rekao bih, udesne manifestacije koje prate proces otkrivawa, to istiu pre svega sami naunici u svojim opisima procesa otkrivawa, 8 priroda procesa otkrivawa objawavala se vrlo raznoliko, neretko kao dar boji. Ve negde od poetka 19. veka sve vie se tim krugom problema bave sami naunici, ispitujui prirodu tih svojih indikativnih iskustava, a kasnije ta problematika postaje predmet sistematskih istraivawa. Zapoiwu sistematska istraivawa prirode stvaralakog postupka uopte, pa i otkria kao ina kojim taj postupak kulminira. Negde od sredine devetnaestog stolea ti sistematski pokuaji ve daju znaajne rezultate, tako da je ve u to vreme bilo vie razliitih koncepcija o prirodi stvaralakog postupka i otkria u nauci.9 U narednom stoleu su se na raznim stranama vodile intenzivne rasprave i nastale su mnogobrojne teorije stvaralakog postupka koje imaju ira filosofska utemeqewa. Danas bi bio odve zamaan posao kritiko prikazivawe svih tih znaajnih teorija koje imaju odreeni uticaj i na rasprave koje se vode posledwih godina. Neka od najznaajnijih imena ipak moraju da se spomenu i u ovoj prilici: Helmholc, Poenkare, Ostvald, Dijem, neto kasnije Adamar. Ovi naunici su, opisujui svoja stvaralaka iskustva, pokuavali da ih teorijski razjasne i protumae wihovu prirodu. Upravo su radovi takvih autora umnogome bili osnova kza savremene interdisciplinarne pokuaje ispitivawa prirode stvaralakog postupka i otkria u nauci. Pojam otkria, kao, uostalom, ni drugi pojmovi, ne moe se, kako je ve spomenuto, odrediti jednoznano. Uobiajeno razgraniewe izmeu otkria i pronalaska jeste vano, ali nas ne pribliava znaajnijim distinkcijama. Otkrivawe neeg to u tom obliku ranije nije postojalo, ili pak neeg to postoji ali se za wega nije znalo ranije, bez sumwe se razlikuje u pogledu odgovarajueg stupwa, meutim, i u jednom i u drugom sluaju vaqa razlikovati brojne stupweve, gotovo nepregledan spektar. O kakvom je tano novum-u re, moe se suditi tek kasnije, nakon ispitivawa mnogih raznovrsnih okolnosti. Veliina koraka ne moe se, dakle, odrediti tako lako niti u pogledu dometa tog novum-a, sutine itd. niti pak u pogledu konkretnog doprinosa pojedinih stvaralaca u nauci, bar ne odmah. Tu se javqaju brojni problemi. Naunik moe doi do
5

Ovde treba podsetiti pre svega na radove Koarea, Holtona, Tomasa Kuna i drugih koji su mawe ili vie pod uticajem dela ovih autora objavili zapaene radove. Danas ima ve dosta izvora iz kojih se moe doznati o dilemama i razlikama u stavovima meu protagonistima stvarawa atomske bombe. Upor. Robert Jung, Svetlije od hiqadu sunaca . Sudbine atomskih istraivaa, Narodna kwiga, Beograd, 1987. Ukoliko su te teorije potpunije i konsistentne. Teorije naunog i umetnikog stvaralatva, inae, temeqe se na vrlo razliitim filosofskim premisama. Upor. A. V. Slavin, Problema vozniknoveni novogo znani , "Nauka", Moskva, 1976. Pisac se posebno pozabavio razmatrawem glavnih oblika i zakonitosti nastajawa novih znawa u oblasti fizike, tipologijom novih znawa itd; Creativity in the Arts, ed. Vincent Tomas, New Jersey, 1964 (zbirka lanaka); Benedeto Kroe, Kwievna kritika kao filozofija , izbor i prev. V. Desnica, Kultura, Beograd, 1969, posebno prva dva rada u kwizi. Mnotvo opisa te vrste moe se nai u delu ruskog kantovca I. I. Lapina Filosofija izobreteni i izobretenie v filosofii , I-II, Praga, 1924. Ovaj filosof i muzikolog dugo se bavio istraivawem stvaralake prakse naunika i umetnika, nastojei da izgradi teoriju stvaralakog postupka. Videti izvor naveden u primedbi br. 8.

66

vrlo znaajnih rezultata a da nema ni priblino jasnu sliku o znaewu tih rezultata. 10 Ima i drugih situacija: kada naunici dospevaju do odreenih rezultata relativno malog znaaja a ive u uverewu da je re o izuzetno znaajnim otkriima, koja e nuno izazvati ogromne preobraaje u slici sveta uopte. Sud samih naunika ne mora, dakle, uvek da bude utemeqen dovoqno niti je uvek adekvatan kada je re o wihovim vlastitim rezultatima. Mnogo potpuniji je onaj do kojeg se dospeva u irim interpretacijama tih rezultata u naunim zajednicama, kada se utvruje nezavisno od intencija protagonista pojedinih otkria u kojoj meri su ta otkria vano razmee od kojeg vode novi putevi daqeg tragawa i utvrivawa zakonitosti sveta. Tipologije naunog otkria treba izvoditi prema kriterijumima koji se tiu neeg sutinskog, a ne subjektivnom odnosu naunika prema svom rezultatu, otkriu. Otkrie se moe odnositi na pojedinane iwenice, ili pojave, zatim na principe, odnose ili zakone kojim se izraavaju neki odnosi. Tu je re o vrlo razliitim stupwevima u pogledu saznajne vrednosti. Otkria principa ili zakona mnogo su znaajnija od onih koja se odnose na pojedinane fenomene, jer otvaraju daleko vee perspektive za druga istraivawa, interpretacije ranije poznatih fenomena na nov nain, znai, sutinskog su karaktera. Otkria se, daqe, mogu razlikovati prema tome da li za wih dugujemo jednom ili dvojici naunika, ili timu, u kojem se moe tragati za onim razlikama u pojedinanim doprinosima ili udelu. Nije bez znaaja i jedna posebna razlika koja je pravqena meu naunim otkriima, koja je esto naglaavana: na ona koja su izneta i pre nego to su se stekli uslovi da ona budu do kraja shvaena, primewena, koriena, pa su zbog toga uglavnom padala u zaborav - to su tzv. prevremena otkria; i ona druga, do kojih se moglo doi znatno ranije u nekoj fazi, ali naunici nisu na odgovarajui nain uvideli odreene veze meu fenomenima, koje su se mogle uoiti na osnovu ve postojeih znawa, eksperimentalne tehnike itd. - ta otkria su nazvana zakasnelim otkriima. Izvesno razvrstavawe naunih otkria mogue je i prema nainu na koji se do wih dolo. Razume se, izvoewa te vrste tipologije mogue je tek na osnovu napred spomenutih interdisciplinarnih istraivawa. Tu se mogu razlikovati matematika otkria, koja pretpostavqaju neku postupnost u izvoewu na osnovu matematikog aparata. Ova otkria spadaju u teorijska otkria. Teorijska otkria se mogu razvrstati prema operacijama ili moima koje su dominantne i koje ih ponajvie omoguuju. Za razliku od teorijskih, za koja se moe rei da ih omoguuju preteno ili izrazito teorijske operacije, mogu se izdvojiti posebna otkria, koja se uslovno mogu nazvati empirijskim otkriima, ona do kojih se dolo na osnovu odgovarajuih praktinih operacija, gde su elementi oiglednosti izraziti. Razume se, ovakve dihotomijske podele ne mogu se uvek jasno izvoditi i imaju relativan karakter. A u pogledu spomenutih moi nauna otkria se mogu deliti na ona koja su preteno plod sistematskog, planiranog rada, ona do kojih se dolo preko izvesnih postupaka gde je izrazitiji posredan karakter, i ona za koja se najee kae da su preteno izraz neposrednog oblika saznawa - intuitivna,11 ili je bar ovaj posledwi oblik saznawa, ili inilac, najizrazitiji na putu do wih. Nauna otkria se, daqe, mogu razlikovati s obzirom na wihovu moguu predvidqivost na planirana ili oekivana, bar donekle, i na neoekivana. Ova posledwa mnogi nazivaju sluajnim otkriima, to ponekad dovodi do nesporazuma o prirodi i perspektivama te vrste otkria uopte. Ono to se naziva sluajnim u tim situacijama nipoto ne treba shvatiti kao neto to se moe dogoditi bilo kada i bilo kome. U vezi sa tim vredi podsetiti na poznatu Pasterovu misao da sluaj pomae samo pripremqenim umovima. Ovo se odnosi upravo ponajvie na mogunost da jedan naunik otkrije neto novo.
1

To se moe videti sasvim dobro ako sledimo puteve otkrivawa fizije, o kojoj se 1989. godine dosta raspravqalo povodom pedesetogodiwice otkria. Upor. "Akademik Pavle Savi o otkriu fisije i istraivawima u savremenoj fizici. Odgovori na pitawa Radomira orevia", Dijalektika , god. XXIV, br. 3-4, 1989. 1 Razume se, intuicija se moe manifestovati na svim stupwevima istraivawa u nekoj meri, i u svim otkriima; ovde je re o posebnoj situaciji. Mario Bunhe, istaknuti filosof, meu prvima je u savremenoj literaturi razmatrao prirodu tog neposrednog oblika saznawa i wegov rad o tome moe da se smatra pionirskim. Upor. M. Bunge, Intuition and Science , New York, 1962. O velikom interesovawu za tu problematiku, naroito tokom posledwih decenija, moe se suditi i po broju objavqenih radova. Upor. Radomir orevi, "O intuiciji i wenoj ulozi u naunom i umetnikom stvarawu" (bibliografski prilog), Dijalektika , god. XV, br. 1-2, 1980, str. 189-212.
0

67

Fenomen tzv. istovremenih otkria takoe zasluuje odgovarajuu pawu istraivaa u oblasti teorije saznawa i filosofije uopte. Ranije se o toj vrsti otkria govorilo ponajvie kad je dolazilo do sporova meu naunicima oko priznavawa prioriteta u otkrivawu neke pojave, zakona. Znatno mawe su istraivani sm proces i pretpostavke otkrivawa u tim sluajevima. Wutn i Lajbnic, Xul i Majer verovatno su najpoznatiji primeri, ali je bilo mnogo drugih gde je razjawavawe teklo znatno sporije, ili je bilo u senci, a najee je odluivawe o primatu jednog ili drugog naunika u otkrivawu neke pojave bilo osetno sloenije, jer je trebalo uporeivati doprinos ne samo dvojice nego vie naunika. Kad se ti problemi izuavaju u irem kontekstu, a ne samo iz perspektive rada dvojice ili trojice naunika iji je doprinos najvidqiviji, izgledi za wihovo uspenije reavawe znatno su boqi. Na taj nain se umnogome razjawava i sutina samog otkria u nauci uopte kao krune ili zavrnog ina svojevrsne istraivake drame, ili ciklusa u kojem na odreeni nain sudeluju brojni akteri. Tako se moe videti da tzv. istovremena otkria nikako nisu sluajna niti u pogledu mesta niti u pogledu vremena. Ona su znak da su se stekle okolnosti da se u dvema ili vie sredina u relativno slinim uslovima, da dva ili vie naunika, i ne znajui jedan za drugog, bar kad je re o nekom konkretnom poduhvatu, dou do istih ili gotovo istih nalaza, otkria, pa ak i put do tih otkria ili postupci budu umnogome istovetni. To ukazuje na mogunosti pronalaewa potpunijeg odgovora na pitawe kada dolazi do naunog otkria, kao i na izvesne opte oblike i zakonitosti u procesu saznawa. U prilici smo da jo jedanput uvidimo ne samo izvesne konstante i pretpostavke kad je re o prirodi procesa saznawa, nego i vanost izbora izvesnih izvorinih naela ontolokog karaktera, pretpostavke o stvarnosti na koju se naa znawa odnose, ili na koju se mogu odnositi, da naemo izvesne znaajne potvrde za odgovarajue opte filosofske premise naunog stvaralatva uopte, i ina otkria kao najvieg stupwa u tom stvarawu. Ako je re o potrebi razjawavawa ovih premisa, koju naunik, dok je preokupiran konkretnim fenomenima, najee ni ne osea, moe se konstatovati da je interpretacija onog rezultata koji se naziva naunim otkriem onaj stupaw na kojem se jo jedanput stiu napori naunika i filosofa. Jer se ne moe rei da sistematska ira interpretacija nije potrebna, to niko ne spori. Drugo je pitawe da li naunici posveuju, ili da li uspevaju da posveuju istu pawu tom poslu kao onom oko utvrivawa konkretnih obeleja pojedinih fenomena, ne iscrpquje li se wihova snaga ponajvie u ovom posledwem, i do kojeg stupwa u interpretaciji i teorijskom osmiqavawu tih konkretnih rezultata oni dospevaju. Sm posao oko ire interpretacije inae je nezaobilazan. Otkrie fisije i prva gledawa samih protagonista na znaewe tog rezultata to pokazuje dosta jasno. Ni predstavqawe naunog otkria nije neki jednostavan problem istorije nauke. Istoriari nauke se u tom poslu vrlo mnogo razlikuju. Na te razlike ostavqaju peat wihove opte teorijske i metodoloke koncepcije, ali i brojne predrasude, meu kojima one nacionalistike nikako nisu na posledwem mestu. Toga ponekad nisu poteeni ni veliki naunici. Ovo posledwe se moe najboqe videti ako uporedimo nekoliko prikaza jednog te istog naunog otkria u razliitim strunim leksikografskim izdawima iz raznih jezikih i kulturnih sfera, da ni ne govorimo o onim publikovanim u periodima velikih sukoba. Moment ideolokog, ali ne samo kao neki spoqawi, nego kao imanentan inilac, javqa se i ovde i iziskuje ne samo minuciozne analize nego i pravovremeno kritiko razmatrawe da bi se izbeglo ukorewivawe raznih apologetskih nacionalistikih konstrukcija. Ako se izuava stvaralaka praksa naunika, posebno mikroanatomija velikih otkria u nauci, sigurno je kako neemo biti skloni da insistiramo na prevelikoj razlici izmeu konteksta zasnivawa i konteksta otkria. Ove dve sfere nisu tako odvojene, a uz to, druga ne mora da se shvati kao neko tajanstveno podruje koje se ni na kakav nain ne moe istraivati, sem u eksperimentalnoj psihologiji, kao to je to na odreen nain mislio Karl Poper.12 Uostalom, taj nain, koji doputa Poper, praktino jedva da je mogu s obzirom na specifinost i neponovqivost procesa o kojima je re, koje i sami eksperimentalni psiholozi ne izuavaju neposredno. I pored sve sloenosti fenomena stvaralakog miqewa i ina naunog otkria, zbog koje se esto misli da je wihovo ispitivawe gotovo nemogue, interdisciplinarna istraivawa izvoena tokom posledwih decenija jasno
1 2

Upor. Karl Poper, Logika naunog otkria , prev. i predgovor S. Novakovi, "Nolit", Beograd, 1973, str. 64 i daqe.

68

pokazuju da je bar donekle mogue dokuiti poneto od logosa one ars inveniendi za kojom se teilo od davnina. Nauna otkria su plod izvesnih konstelacija u kojima se ogleda jedinstvo svesnih i podsvesnih inilaca, planiranih i spontanih operacija, logikih i intuitivnih postignua, linih preokupacija i drutvenih potreba. Ona pokazuju puteve i stranputice naunika u wihovim tragawima od posebnog ka optem, od konkretnog ka apstraktnom i odatle natrag ka konkretnom koje je obogaeno mnogim sadrajima. Bez obzira na to to je taj put izuzetno naporan, ini koji dospevaju do zavrnog ina jednog istraivakog ciklusa koji je svojevrsna duhovna avantura, svedoe o svojevrsnim intelektualnim i emocionalnim stawima ili ekstazama, potvrujui svu moguu veliinu oveka kao bia. To na svoj nain potvruje vaqanost iskaza koji se pripisuje Demokritu: "Vie volim da otkrijem jedan uzrok neke pojave nego da mi poklone celo Persijsko carstvo."

69

Perspektive logike naunog otkria Aleksandar Joki, Aspekti naunog otkria, Biblioteka "Filozofske studije", Filozofsko drutvo Srbije, Beograd, 1996, str. 191 Kwiga Aleksandra Jokia je prva vea filosofska studija posveena problemu naunog otkria u naoj literaturi. Pre ove studije objavqeno je iz pera domaih autora samo nekoliko radova koji su posveeni problemima u vezi sa naunim otkriem. Na alost, nema ni prevoda radova inostranih autora, bar ne onih iz novijeg perioda. A taj krug ili krugovi problema u vezi sa naunim otkriem imaju mnotvo aspekata ili dimenzija. Re je o problemima ije razjawavawe iziskuje mawe ili vie zasnovano ili izgraeno stanovite o temeqnim pitawima filosofije i nauke. Tu se moda ponajboqe vidi potreba za sistematskim miqewem. Problem naunog otkria je interdisciplinarni problem, te najpre vaqa razluiti aspekte i pokazati kako i koliko moemo da se razaberemo u prirodu ina koji predstavqa krunu istraivakih napora u nauci, koji na neki nain pomera vidike u gledawu na svet. Ali, ti pokuaji razgraniavawka aspekata uvode nas u sredite problema filosofije i nauke, iziskuju odreivawe okvira i granica predmeta niza disciplina, pre svega iziskuju preciznije odreivawe predmeta filosofije i nauke. Reklo bi se da je na mnoga od tih "kolskih" pitawa ve naen jasan i prihvatqiv odgovor, da se napori koncentriu oko nekih posebnih, specijalnih problema, ije reewe se moe traiti na ve postojeim, ranije iznaenim sigurnim osnovama. Pisac ove kwige nam ve na prvim stranicama pokazuje da to nije tako, bar ne ako smo dovoqno smeli da se suoavamo sa argumentima pro et contra pojedinih stanovita koja na prvi pogled deluju kao prihvatqiva, ili su ve rairena a nemaju odgovarajuu osnovu niti znaaj. Po irini zahvata, po kritikoj usmerenosti u istraivawu osnovanosti raznih stanovita, po onome to sugerie kao neki nalaz ili predlog, kwiga Aleksandra Jokia je bez sumwe vaan prilog; ona prua povod za ire rasprave u kojima bi se pretresali brojni problemi iz razliitih perspektiva. Ovom prilikom ograniiu se samo na pregled kruga problema kojima se bavio autor ove kwige, i na komentar pojedinih wegovih stavova ili na komentar u vezi sa stavovima nekih drugih autora. Ali, pre komentara vaqa napomenuti da se Joki ve ranije ogledao u istraivawima problema naunog otkria. O tome svedoe wegov lanak "O naunom otkriu" iz 1983. godine i rad "Nauno otkrie i filozofija nauke" iz 1986. (Filozofske studije, br. XVIII). Kasnije je odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom Explaining Scientific Discovery na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari, oktobra 1991. godine, koja je objavqena na engleskom jeziku. Kwiga koja je pred nama jeste preveden i unekoliko preraen i dopuwen rukopis disertacije; kad je re o dopunama, posebno je vaan istorijski i kritiki uvod u probleme naunog otkria. Celokupno izlagawe autora sastoji se iz Uvoda i dva velika odeqka, bibliografije i rezimea na engleskom jeziku; u duhu dobrih tradicija, kwiga ima i predmetni i imenski registar, to je ovde posebno vano. U prvom odeqku se razmatra: pitawe da li postoji logika otkria? Najpre je re o istoriji ideje o "logici" otkria; razmatraju se neke ideje starih grkih filosofa, problemi metodologije i otkria u filosofiji modernog doba, shvatawa logikih empirista, i kasnija dogaawa, kako autor naslovqava odeqak o vanijim tekovinama koje slede posle logikih empirista. Poseban odeqak je posveen distinkciji otkrie/opravdawe; tu ima najvie rei o Rajhenbahovoj distinkciji izmeu konteksta otkria i konteksta opravdawa, o implikacijama te distinkcije, za koju se ne moe rei da je bila podsticajna i plodonosna u svemu, kao i o nekim novijim interpretacijama te distinkcije. Zatim sledi odeqak o poimawima otkria kao iracionalnog momenta, skoka, i tu se razmatraju gledita Popera, Polawija, Fajerabenda i Kestlera. U narednom odeqku je re o gleditima o tipovima zakquivawa u kontekstu otkria - Persovim, Hansonovim i Einstejnovim, a na kraju tog odeqka su zakquni stavovi autora o problemu "logike" otkria, koji je postavqen kao glavni na poetku prvog velikog odeqka.

70

U drugom delu izlagawa postavqeno je pitawe da li je nauno otkrie legitiman predmet razmatrawa u filosofiji nauke, da li je taj problem uopte predmet filosofije nauke. U tom delu se raspravqa o nastajawu, preliminarnom procewivawu i prihvatawu naunih hipoteza, kao i o pojedinim gleditima o tim stupwevima transformisawa ideja ili znawa uopte. Daqe slede odeqci o Laudanovom izazovu, zapravo o wegovom zahtevu za odgovarajuom argumentacijom, ili skepsi u pogledu relevantnosti problema "logike" otkria u filosofiji nauke, a potom o argumentima koji bi se mogli navesti u sporewu sa Laudanom. Izlagawe se zavrava razmatrawem otkria kao procesa, stupwevitosti naunog poduhvata i zavrnim stavovima autora. Iz ovog kratkog pregleda izlagawa moe se bar donekle suditi o okvirima ili koordinatama Jokieve jezgrovite rasprave o statusu problema naunog otkria, pisane ponajvie na osnovu odgovarajue amerike i engleske literature, u kojoj su povremeno i oivqavale znaajne rasprave o toj problematici. U nastojawu da odgovori na pitawe koje je centralno u prvom delu kwige - da li postoji "logika" otkria pisac se pozabavio razliitim shvatawima distinkcije otkrie/zasnivawe; predoavajui svu sloenost problema, on formulie izvesne zakqune stavove koji izgledaju kao vaqana osnova za daqe plodne rasprave. U zavrnom delu razmatrawa on pie, izmeu ostalog: "Poricawe logike otkria je puko poricawe postojawa skupa pravila koja bi obezbedila apsolutno siguran nain stvarawa otkria. Meutim, wihovi napori (onih koji su se priklonili tom poricawu - R. .) vodili su ka pravilima za procewivawe potencijalnih otkria, to znai primenu pravila na ve dostignute hipoteze, iako se ne sme smatrati da ta procena (po wima) pripada kontekstu otkria. To je za mnoge filosofe bio znak da treba priznati postojawe novog nivoa u naunom poduhvatu, nivoa koji se javqa izmeu nastajawa i opravdawa hipoteza." (str. 104.) Vaqa napomenuti da je u ovakvim raspravama vano da se preciziraju odredbe pojma logike; inae, negde u tekstu se re "logika" stavqa pod navodnike, a negde ne. Re je, naravno, o logici u najoptijem smislu rei kao sistemu nekih pravila. Idejom o tri nivoa svakako se otklawaju izvesne tekoe i otvaraju nove perspektive u raspravama o prirodi procesa stvaralakog miqewa i ina. U tom procesu ima i kontinuiteta i diskontinuiteta. Iako to nije u svemu nova problematika, ona u skorawe vreme ima i novije aspekte. Razabirawe u mnoge probleme bie uspenije ili e u velikoj meri izbei zamke spekulacije ako na odgovarajui nain izuavamo istoriju nauke, ako pratimo "sluajeve", kako autor esto naziva velika otkria u nauci, koja su relevantna u epistemolokim analizama. Ali, autor se ne bavi posebno problemima zasnivawa nove istorije nauke koja bi prevazilazila staru, faktografsku, mada i sm ukazuje na svojevrstan paradoks da je do sada bilo vie normativnih nego istorijskih studija. To je u nekoj meri bilo vano, jer tek tada "sluajevi" o kojima on govori postaju jasniji; razliiti, esto senzacionalni opisi jednih te istih "sluajeva" (otkria) posle odgovarajuih interdisciplinarnih analiza vie ne zbuwuju tako kao ranije. Tu se jo jedanput vide razliiti aspekti koje ima proces i in naunog otkria. Kao to je poznato, ima vie pristupa ili modela u izuavawima istorije nauke koji su iznikli onda kada je postalo sasvim jasno da faktografske istorije nauke vie ne zadovoqavaju, da ne omoguavaju da se shvati istorijski razvoj naunog znawa. Teite u istraivawima u oblasti istorije nauke vie nisu bili pokuaji odgovora na pitawe gde, ko i kada je neto otkrio u nauci, nego pitawe kako su se sve odigravale metamorfoze naunih ideja iz kojih je nastao novum - nauno otkrie. One studije koje su prikazivale genezu ideja od wihovog "roewa" do afirmacije ili trijumfa otvarale su sasvim nove perspektive i u teoriji saznawa i metodologiji nauke. U takve studije spadaju pre svega studije Tomasa Kuna, Xeralda Holtona i nekih drugih, koji su inicirali nove, razvijene modele i na osnovu wih dali znaajne rezultate, ali tu ne treba zaboravqati neke wihove ugledne neposredne prethodnike, kao to je Koare. Ta istraivawa su pokazala da se tu doista sreemo sa raznovrsnim problemima, pre svega sa izvesnim problemom stvaralakog miqewa; neka od tih pitawa postavqana su na odreen nain jo u devetnaestom stoleu (Helmholc itd), poetkom dvadesetog stolea (Djui je, recimo, posvetio jednu kwigu problemu kako mi zaista mislimo kada reavamo neki problem). Nakon toga psiholozi su se posebno bavili ispitivawem prirode stvaralakog miqewa i doli do vrlo znaajnih rezultata (Verthajmer, Jung i drugi koji su vrili "rekonstrukciju" ajntajnovske "misaone drame u deset inova"). A tzv. genetiki epistemolozi su otvorili druge nove mogunosti prodora u tajne stvaralakog miqewa. Radovi Adamara, Poje, Infelda i nekih drugih opet su pokazali mogunosti pronicawa u pojedine

71

specifine oblike otkria, kao to su ona u matematici. Iz tih i drugih istraivawa nastajala je heuristika (Selije itd). Mogunost za modelovawe izvesnih stvaralakih operacija zavisile su zapravo od upoznavawa odlika prirodnog intelekta. Izvesne potrebe iz prakse (kompjuteri) bili su znaajan impuls i dale nov zamah i teorijskim istraivawima prirode stvaralakog postupka u nauci. Ovim aspektima, takoe vanim, autor se nije posebno bavio. Perspektive uspenih rasprava u oblasti teorije saznawa, pre svega u razmatrawu prirode procesa saznawa, zavisile su i od rezultata postignutih u drugim naukama. Nametala se i potreba preispitivawa ili preciznijeg odreivawa pojmova racionalnost i iracionalnost, koji su esto uzimani kao jasni. Pisac ove studije je s pravom ukazivao na tekoe u vezi sa preciznijim odreivawem ovih bez sumwe temeqnih filosofskih pojmova, ije je razjawavawe jedan od preduslova za uspenu komunikaciju. U drugom delu kwige za autora je glavno pitawe da li je nauno otkrie predmet filosofije nauke. Odgovori, ili reewa kojima se autor priklawao u prvom delu vodili su ga do jasnog stava kda je problem otkria sasvim legitiman u filosofiji nauke. Posle pretresawa razliitih argumenata i stavova u vezi sa ovim problemom, autor u zakquku, pored ostalog, istie: "Po mom miqewu, postoje tri razloga to se otkrie do sada tumailo samo kao jedna od faza u celini naunog poduhvata. Prvi razlog je u tome to nas nain na koji istoriari nauke govore o otkriima, iako prirodan, moe navesti na pogrene zakquke. Drugi razlog treba traiti u okolnosti da je lako uoiti da re otkrie slui da bi se oznaio takav tip uspeha koji se postie u odgovarajuem trenutku. Najzad, trei razlog je to se isputa iz vida iwenica da, iako re otkrie u svakodnevnom govoru oznaava neto to se postie u odreenom trenutku, isputawe nunih uslova za wenu pravilnu upotrebu moe da se protegne na dui vremenski period, a pogotovu se isputa iz vida iwenica da se kod naunih otkria unapred ne zna koji je to niz dogaaja nuan da bi se do otkria dolo, to jest, previa se da nauna otkria imaju ex post facto karakter." "Poto mi se ini", nastavqa autor, "da je poistoveivawe naunog otkria sa pojedinim fazama naunog poduhvata pogreno i da je otkrie zapravo ishod naunog poduhvata u celini (podvukao R. .), moj odgovor na Laudanov izazov se jednostavno sastoji u tome da je nauno otkrie onoliko filozofski zanimqivo koliko je to i sama nauka." (str. 177.) Ove redove sam naveo jer su oni karakteristini za pristup autora problematici otkria u celini, ali i radi toga da se vidi i wegov izraz, wegov "jezik". Ovde vaqa napomenuti da se u raspravama u ovoj oblasti "jezik" tek gradi, odve mnogo se koriste termini iz svakodnevnog argona, metafore, nedovoqno jasno odreeni pojmovi iz naune tradicije itd, to oteava komunikaciju. Pa i sm pojam naunog otkria ostaje unekoliko nerazjawen, ne samo u raspravi o kojoj je ovde re nego i u raspravama nekih drugih autora. To moda i ne treba posebno da zauuje, to je svojevrstan znak stawa u istraivawima izvesnih centralnih problema u vezi sa osnovnim oblicima transformacije naunih znawa i prirodom tzv. rasta znawa. Tek kada se izvedu izvesne tipologije naunih otkria na osnovu odgovarajuih rekonstrukcija istorijskih procesa razvoja naunih znawa, utvrdie se znaajne odlike procesa saznawa, upotpunie se, i to znaajno, naa znawa o kqunim oblicima rasta znawa, o izvesnom skoku koji ini osnovu novuma koji se naziva nauno otkrie. Istraivawa koja su napred spomenuta ukazuju na velike perspektive i mogunosti. Ono to treba izdvojiti kao posebno znaajno u Jokievom pristupu u razmatrawu prirode naunog otkria jeste stav da je u pitawu proces. Iz te srediwe ideje sledi i ideja o stupwevitosti, ali mi ne moemo da sudimo lako o tome koliko ima stupweva, jer su situacije vrlo razliite u pogledu pretpostavki, iwenica ili vrsta, tipova otkria. Moe se rei da ni dva konkretna dogaaja u nauci koja nazivamo otkriem nisu istovetna. To se moe videti samo iz dela novih istoriara nauke, kao to su Koare, Kun, Holton, Kedrov itd, iji modeli omoguuju praewe razvoja naunih ideja i nastajawe naunih otkria u najirem kontekstu. Nauna otkria imaju mnotvo pretpostavki, uslova, inilaca, i to iz razliitih sfera; svi ti inioci imaju odgovarajuu ulogu koja treba da se ustanovi. Internalistiki i eksternalistiki pristupi ve odavno su pokazali svoje granice, usledili su interdisciplinarni pristupi, ali su zadaci postali daleko sloeniji. Ako se otkrie temeqi na nekim iniocima i pretpostavkama koje se u datom asu ne mogu razjawavati na zadovoqavajui nain, onda ti inioci, bez obzira na svu zagonetnost, moraju na neki nain da budu predmet interesovawa ili

72

izuavawa. U takve inioce spada pre svega intuicija, iju ulogu istiu gotovo svi stvaraoci, i naunici i umetnici, iako tip tog saznavawa nije dovoqno razjawavan, niti je dovoqno istraivan. Pisac ove studije je izdvojio moto iz spisa Hansona, koji se odnosi na taj zagonetni oblik saznawa, i u znaku tog Hansonovog stava su, reklo bi se, wegova razmiqawa o naunom otkriu. Wegov moto glasi: "Ne bacajte itav problem otkria previe brzo u ona velika, tamna pribeita koja se nazivaju intuicija ili nagaawe." (Hanson) U vezi sa tim ima kod autora i stavova koji mogu da budu predmet sporewa, ali ovo nije prilika za to, jer je re o posebnim pitawima, koja bi iziskivala ire rasprave. Da ipak nagovestim o kojim stavovima je re. Autor, izmeu ostalog, pie i sledee: "Usvajajui objawewe otkria po modelu eureka-momenta, mnogi filozofi nepotrebno naglaavaju znaaj psiholokih oseaja koji su prepoznatqivi na odreenom stupwu u procesu otkria. Aha-iskustva, eureka-momenti i kreativni uvidi, ma kako dramatino opisani, sami po sebi ne konstruiu otkrie; oni su u najboqem sluaju epifenomenalni u odnosu na wega. U stvari, krajwe je sumwivo da li oni imaju bilo kakav znaaj za proces otkria, a da ne predstavqaju samo puki izvor anegdotskog karaktera." (str. 71.) Izmeu ovih i nekih drugih stavova autora na istoj stranici, a pre svega stava da je otkrie proces, ima izvesnog nesklada. Moe se sporiti i o stavu iz zavrne reenice kojom se zavrava pasus iji sam poetak ve naveo: "Wihovo prisustvo u procesu otkria (re je o eureka-iskustvima - R. .) ne iskquuje postojawe zakquivawa u tom procesu, niti pokazuje da ovaj proces nije podloan logikoj analizi." (str. 71.) Na istoj stranici u narednom pasusu autor pie: "Iznenadan uvid nadahnua nije nita drugo nego dramatian dogaaj koji zauzima istaknuto mesto u okviru ireg procesa otkria i obino zavisi od kolovanosti, interesa i nivoa znawa koje je kreativni duh prethodno ve stekao. Varqivo je govoriti o inu stvarawa. Otkrie je proces za koji je neophodno vreme, a rezultat tog procesa ne mora u potpunosti biti jasan ak ni nauniku koji je do wega doao." (str. 71.) U fusnoti ovog posledweg stava autor pie: "Ovde ovu tvrdwu ostavqam nepotkrepqenu jer veliki deo posledweg odeqka Poglavqa VIII istrauje ideju otkria kao ishoda jednog ireg procesa koji ne mora uvek da bude sasvim pod kontrolom naunika koji je uesnik u tom procesu." (fusnota 26) Ali, daqe u tekstu itamo i ovo: "Skoro sva vana nauna otkria imaju svoje poreklo u racionalnom kontekstu." (str. 71.) Ovde se nalazimo pred nesumwivo vanim problemima, rekao bih, irokim krugom problema o kojima postoje znaajne studije sa novim rezultatima. Ako je re o fenomenu intuicije, nakon izvesnih studija, pre svega Bunheove ve klasine studije Intuicija i nauka (1962), mislim da je jasno da se i okviri epistemoloki relevantnih inilaca pomeraju i da je i sama intuicija na neki nain relevantan problem i u filosofiji nauke. Kada se poe od autorovih izvesnih osnovnih stavova (da je otkrie proces itd), ovaj stav moe da bude prihvatqiv i za wega, i verujem da bi to bilo tako ako bi se povele ire, sistematske rasprave i da bi bar neki neskladi meu navedenim stavovima bili lako otkloweni, ili bi se negde pokazalo da su u pitawu vie neprecizne formulacije, koje se mogu mewati bez naruavawa opteg koncepta autora. Verujem da e ova svakako znaajna studija Aleksandra Jokia podstai rasprave o aktuelnim problemima u vezi sa prirodom naunog otkria, o brojnim drugim aspektima naunog otkria o kojima kod nas nije bilo rasprava, posebno o fenomenu intuicije.

73

Perspektive heuristike Stvaralaki proces u nauci oduvek je bio predmet interesovawa mnogih, pa i samih naunika. Istraivawe u nauci zaista podsea na naporno putovawe kroz nepoznate predele pune zagonetnih fenomena. Ali, na tom putovawu se katkad postiu rezultati koji kruniu napore mnogih prethodnika, a one koji pronalaze ili otkrivaju novo, ne jedino rezultat nego i smo tragawe ispuwavaju udesnim oseawima koja se, kako je primetio jo Aristotel, ne mogu porediti ni sa im drugim. Uviajui granice formalne logike shvaene kao vetine izlagawa (ars demonstrandi), mnogi su ve u doba skolastike nastojali da zasnuju neku vetinu otkrivawa ili logiku pronalaewa novog ( ars inveniendi). Najpoznatiji meu tim misliocima bio je Raimundus Lulus (Lullus, 1235-1315), katalonski filosof, teolog i pesnik, koji je smatrao da je ciq filosofije upravo pronalaewe tzv. velike vetine (ars magna), vetine pronalaewa, otkrivawa novog. Ali, uprkos mnogim pokuajima koji su usledili, vetina otkrivawa za kojom se tragalo nije mogla da se otkrije kako se to oekivalo. Bilo je potrebno da se razviju naune discipline u kojima su ispitivane karakteristike i mogunosti prirodnog intelekta, stvaralaka praksa, pa da se tek na osnovu toga formuliu izvesni principi i pravila na osnovu kojih e se daleko uspenije stvarati. Koliko su aktuelni problemi u vezi sa tim, videlo se tek u nae vreme, u doba kibernetike, potreb za modelovawem misaonih operacija, stvarawa tzv. vetake inteligencije. Prvi korak na putu iznalaewa neke "logike" otkria svakako je istraivawe stvaralake prakse naunika, tih miqenika bogova. Ko su naunici, stvaraoci? Oni koji su od ranih godina radoznaliji od drugih, koji se vie pitaju i vie sumwaju, koji su u potrazi za neim novim, preispitujui ranija shvatawa u svetlu novih podataka. Kwige i razna sredstva koja im slue u istraivawima okruuju ih ve u tim ranim godinama. To su poeci koji ve jasno obeleavaju daqi tok wihovog ivota. Nemir duha ih usmerava da organizuju svoj ivot tako da najvei deo vremena posveuju problemima koji ih najvie interesuju. Zbog toga oni drugima ponekad izgledaju neobino, pa ak i udno. Ali, bez takvih posveenika ne bi moglo da se doe do znaajnih rezultata, niti do primena tih rezultata u preobraaju drutvenog ivota qudi, ivelo bi se u prastarim i primitivnim uslovima. Ne dospevaju svi koji istrauju do znaajnih rezultata, ali rad ipak nije uzaludan. Oni koji dolaze do vanih rezultata, otkria, idu putem koji umnogome i za wih same ostaje nepoznat. Mnogi od wih, kao, na primer, Herman Helmholc (Helmholtz, 1821-1894), Anri Poenkare (Poincar, 1854-1912), Pjer Dijem (Duhem, 18611916), Ernst Mah (Mach, 1838-1916), Albert Ajntajn (Einstein, 1879-1955) pokuavali su ne samo da vre izvesne rekonstrukcije stvaralakog postupka nego i da objasne obeleja naunog metoda, pa i prirodu procesa saznawa uopte. Ali, ve negde od kraja devetnaestog stolea videlo se sasvim jasno da se ti tradicionalni filosofski i nauni problemi mogu reavati uspenije samo onda ako se razmatraju interdisciplinarno, jer stvarawe u nauci ima razliite dimenzije. Ono je pre svega specifian proces obeleen individualnim karakteristikama i zbog toga se esto postavqalo pitawe da li se uopte moe pronii u tu svojevrsnu dramu preko tragova i svedoanstava o woj. Ali, rezultati istraivawa u psihologiji produktivnog miqewa na svoj nain otklawaju onu preveliku skepsu koja se javqala ranije. Ovde je dovoqno da se podseti na rezultate istraivawa stvaralakog postupka koji je prethodio i doveo do Ajntajnove teorije relativnosti, istraivawa koja su u saradwi sa samim tvorcem te teorije izveli Maks Verthajmer (Wertheimer, ) i Karl Gustav Jung (Jung, 1875-1961). Ali, naunici nisu usamqenici, iako po nainu ivota mogu da izgledaju tako; oni stvaraju u odreenoj sredini koja na wih utie, kao i na osnovu odreene tradicije, pa je zbog toga potrebno da se ustanovi prethodno stawe, uticaj savremenik, drutvenih prilika uopte, na wihov rad. Tek tako se moe utvrditi wihov stvarni doprinos. Razni problemi u vezi sa tim izuavaju se u oblasti istorije nauke, sociologiji nauke, etici nauke itd. U tako organizovanim istraivawima se znatno uspenije razjawavaju mnogi problemi u vezi sa transformacijom ideja u nauci, naunim metodom koji se i sm mewa i usavrava tokom razvoja nauke, tako se utvruju mnogi znaajni principi, sistemi, strategije i procedure, ije poznavawe moe doprineti znatno veoj efikasnosti i

74

ekonomiji u naporima. Upravo na temequ takvih istraivawa nastala je pre nekoliko decenija jedna nova, specifina disciplina - heuristika (grki eurhka, otkrio sam, pronaao sam; prema legendi, tako je u velikom uzbuewu uzviknuo Arhimed, istravi nag na ulice Sirakuze kad je doao do ideje o sili potiska), u kojoj se istrauju pretpostavke, principi, mogunosti i perspektive stvaralakog miqewa. Rezultati u heuristici pokazali su zaista velike mogunosti i perspektive ne samo u teorijskim istraivawima nego i u primeni u kibernetici, automatizaciji i u gotovo svim oblastima drutvenog ivota. Ti rezultati su, pored ostalog, omoguili stvarawe tzv. vetake inteligencije, koja ve poodavno zadivquje u pogledu brzine i volumena operacija koje izvrava. Ipak, prirodni um oveka ostaje nezamenqiv, tavie, wegove mogunosti su jo nedovoqno ispitane. To e se postii ponajvie u daqim sistematskim istraivawima stvaralakog rada u nauci. Iz dosadawih istraivawa znamo da se stvaralaki postupak u nauci, pa i priroda procesa saznawa uopte, objawava dosta razliito. Ono to je nesporno jeste iwenica da su u sreditu rasprava, na kraju krajeva, bili i ostali problemi koji se tiu optih modela istraivawa i objawewa stvarnosti, a to su ujedno i centralni problemi i filosofije i nauke. Budui da u delima fiziara nalazimo vrlo razliite poglede o modelima istraivawa i wihovim filosofskim premisama, u drugom delu ovog priloga??? osvrnuu se na Ajntajnova gledita o prirodi procesa saznawa u nauci, pretpostavkama i obelejima naunog metoda. Reference 1. G. Polya, Kako u rijeiti matematiki zadatak, prev. M. Krajnovi, kolska kwiga, Zagreb, drugo izdawe 1966. 2. V. N. Pukin, Evristika - nauka o tvoreskom milenii, Moskva, 1967.

75

Aktuelnost Selijeove heuristike Potrebe za interdisciplinarnim istraivawima koje su se nametale jo davno otkrile su tokom posledwih decenija mnoge nove perspektive iz kojih se znatno drukije moglo gledati na odnose izmeu filosofije i nauke, i posebno na odnose izmeu filosofije i psiholoigje. To se moe videti ako se osvrnemo na puteve istraivawa prirode stvaralakog miqewa, duhovnog stvarawa. Pokuaj razjawavawa prirode duhovnog stvarawa, naunog, umetnikog, tehnikog, dovodi nas i do izvesnih filosofskih problema: kakav je smisao stvaralatva uopte, mogu li se poveavati stvaralake sposobnosti i u kojoj meri, kako jedno ostvarewe moe da utie udesno na razliite qude, i to kroz stolea, transepohalno. Od svih pitawa koja se postavqaju u vezi sa stvaralatvom najvie su postavqana ona u vezi sa prirodom stvaralakog postupka, nekim logosom te svojevrsne stihije ili erupcije duha ovijene tajanstvenou. Za taj krug pitawa interesovali su se jo neki mislioci iz doba sholastike. Wih nije u svemu zadovoqavala logika, na koju su gledali uglavnom kao na ars demonstrandi; oni su teili da iznau neku ars inveniendi. Prva nije omoguavala dolaewe do neeg novog, to se znalo jo davno, pa se otud tragalo za nekom novom logikom jo u doba kada nije bilo gotovo nikakvih pretpostavki za uspenije bavqewe tim problemima. Iako nain postavqawa tih problema nikako ne moe da nas zadovoqi, smo postavqawe, i ti rani pokuaji uopte, bili su i smeli i znaajni. Pretpostavke za uspenija razmatrawa stvarale su se tek od Renesanse, sa zamahom u razvoju nauka i umetnosti. Usledila je veoma bogata stvaralaka praksa naunika i umetnika, koja je dugo ostajala izvan pawe istoriara nauke,1 i umetnosti, koji su se interesovali uglavnom samo za to gde se sve i ta otkrivalo, iznalazilo i stvaralo. Pitawa u vezi sa tim kako se sve stvaralo u nauci i umetnosti bila su uglavnom preokupacija samo znatieqnika. Ta situacija poiwe da se mewa negde od sredine devetnaestog stolea i unekoliko se poklapa sa nastajawem moderne psihologije. A ve negde od poetka dvadesetog stolea problemi stvaralakog postupka privlae izuzetno veliku pawu, izvode se sistematska nauna istraivawa na raznim stranama, razvija se i psihologija stvaralakog miqewa kao posebna disciplina u okviru psihologije. Getaltisti, u prvom redu Maks Verthajmer, imali su u ovome poseban znaaj. Istaknuti naunici koji rade u ovoj oblasti u to vreme ve sasvim jasno naznaavaju vane planove istraivawa koja mi danas nazivamo interdisciplinarnim. Oni zapravo poiwu da istrauju tako i da daju znaajne rezultate. Verovatno se ba wima ponajvie duguje za podsticaje koji su kasnije doveli do jasne svesti da ima smisla tragawe po svojevrsnim lavirintima stvarawa iji su mehanizmi i osnove uglavnom u sferi podsvesti, da je vano ispitivawe stvaralakih procesa, iako su ti procesi izuzetno sloeni i neponovqivi, usled ega su i mogunosti tih ispitivawa, reklo bi se, vrlo male. Neki rezultati tih istraivawa prelaze granice psihologije u tradicionalnom smislu rei i postaju relevantni u filosofiji, ili su preteno filosofski ukoliko doprinose upoznavawu prirode procesa saznawa uopte, to je, kako je poznato, filosofska problematika kroz stolea postavqala i uvek e to iznova initi. Najznaajniji rezultati istraivawa stvaralakog postupka u nauci i umetnosti iz dvadesetih i tridesetih godina bie zapravo osnova nastajawa jedne specifine sintetike discipline - heuristike. 2 Nastanak ove discipline rezultat je nade, koja je oduvek postojala, da e se, ako se na odgovarajui nain izuava stvaralaka

O znaaju bavqewa problemima istorije nauke, razliitim zasnivawima tih istraivawa, kao i novim zahtevima, posebno sam pisao u radu "Savremene koncepcije istorije nauke", Dijalektika , god. XXII, br. 1-2, 1987, str. 87-98. Upor. G. Polya, Mathematics and Plausible Resoning , vol. I (Induction and Analogy in Mathematics), vol. II (Patterns of Plausible Inference), Princeton University Press, Princeton, New Jersey, 1954; isti autor, Kako u rijeiti matematiki zadatak, kolska kwiga, Zagreb, 1966, III dio: Mali heuristiki leksikon, str. 93-196; Michael Polanyi, Personal Knowledge, New York, 1958. O konstituisawu heuristike kao discipline, o istraivawima u toj oblasti, kao i o novim mogunostima, videti kwigu V. N. Pukin, Evristika - nauka o tvoreskom m&lenii , Moskva, 1967.

76

praksa, doi do izvesnih pravila, koja e doprineti bar poveawu efikasnosti stvarawa, u jednim te istim uslovima, sa istim pretpostavkama, ako se o ovom posledwem moe sa sigurnou govoriti. Ve su postojala mnogobrojna svedoanstva o procesu stvarawa o naunim otkriima, pronalascima. Ona su izuavana vrlo paqivo, a pojedini istraivai su organizovali i specijalne ankete sa istaknutim naunicima da bi se blie upoznali sa etapama u stvaralakom radu koji je doveo do krupnih rezultata, sa redosledom operacija i mnogim drugim okolnostima. Re je o tzv. rekonstrukcijama, kojima su ile na ruku okolnosti da su neki od vodeih naunika stvaralaca bili i sami vrlo mnogo zainteresovani za krug problema u vezi sa prirodom stvaralakog procesa, kao, na primer, Ajntajn, Jung, Adamar i brojni drugi.3 Negde od sredine devetnaestog veka u delima brojnih velikih naunika sve vie se raspravqa i o sloenim pitawima teorije saznawa. Podstaknuti ponajvie vlastitim indikativnim iskustvima, naunici poiwu da se i sami bave filosofskim problemima; wihova dela imaju tako posebnu vanost, pored ostalog, i zbog odgovarajue dokumentacije koju sadre. Broj tih naunika zainteresovanih za ire interpretacije smisla i znaewa vlastitih dostignua i puteva poveavawa efikasnosti sve je vea tokom posledwih decenija. Konstituisawe heuristike na svoj nain svedoi o tome, a posebne strune bibliografije znatno preciznije ukazuju na rast interesovawa i rezultate istraivawa prirode stvaralakog postupka u nauci i umetnosti. Hans Selije (Selye, 1907-1984) jeste jedan od tih naunika koji su dali znaajan doprinos heuristikim istraivawima. Istaknuti naunik sa rezultatima priznatim u svetu - prvi koji je sistematski objasnio prirodu stresa, vrlo mnogo se bavio i izuavawem prirode stvaralakog postupka, pretpostavkama, mehanizmima psihikog ivota koji u tom procesu stvarawa omoguuju velike rezultate, kao i mogunostima da se stvaralake snage organizuju i usmeravaju, da se stvaralatvo stimulie i da se tako u istim uslovima postignu znaajniji rezultati nego kad bi se stvaralo sasvim stihijno, bez odgovarajuih sistema, pravila, bez obezbeivawa odgovarajuih uslova. Selije se pre svega pozabavio prikupqawem i tumaewem istorijske grae koja se odnosi na prirodu stvaralakog postupka, a onda je nastojao da tu grau, tumaenu inae vrlo razliito, objasni sistematski na osnovu novih rezultata i jedinstvene ire koncepcije, i da izdvoji neke stavove koji bi se mogli uzeti kao najboqi zakquak iz bogate stvaralake prakse, zakquak koji bi se morao imati u vidu u naunim istraivawima, u umetnikom radu, ako elimo da dostignemo krupnije rezultate. Wegovo ve klasino delo Od mate do otkria4 iz 1964. godine sadri mnogobrojne opise i objawewa situacija koje osvetqavaju puteve stvarawa u nauci i umetnosti, iako autor u uvodu istie kako mu je glavno da u svojoj kwizi izloi svoja stvaralaka iskustva iz vremena rada na podruju stresa. Budui da se o ovom nauniku, "Ajntajnu medicine", kako je nazvan, kod nas nije pisalo - u svakom sluaju, uopte se nije pisalo o wegovim heuristikim istraivawima, treba podsetiti na neke od wegovih glavnih rezultata. Selije je bio biolog, lekar, koji je 1933. godine emigrirao iz Austrije u Kanadu, gde je radio skoro pola veka na Medicinskom fakultetu MekGila, i na univerzitetu u Montrealu, gotovo do kraja ivota. Svetsku slavu je stekao kao prvi istraiva stresa; prvi je koristio taj termin za skup reakcija organizma na sve vidove bioloki jakih drai koje izazivaju ne samo bolesti nego i posebna stawa pobuenosti koja u odreenim uslovima mogu da dovedu i do znaajnih rezutata u oblasti stvaralatva. Svestrano izuavajui pojave stresa, ovaj naunik je skrenuo pawu i na neke mogue poeqne posledice te pojave u pojedinim situacijama, kad se ojaava oseawe sigurnosti oveka i kad stresovi mogu da vode i
3

Za ovaj krug problema nezaobilazni izvori su: N. R. Hanson, Patterns of Discovery , Cambridge University Press, 1985, od prvog objavqivawa 1958. tampana je jo devet puta; W. I. B. Beveridge, The Art of Scientific Investigation , Melbourn LondonToronto, 1961, prvi put je objavqena 1959. godine i sadri obimnu izabranu bibliografiju, pp. 169-174. Hans Selye, From Dream to Discovery . On Being a Scientist, Arno Press, A New York Times Company, New York, ???god. Jedna grupa sovjetskih istoriara nauke posetila je Selijea u wegovom institutu (Meunarodni institut za izuavawe stresa) i tom prilikom ga je V. P. Karcev intervjuisao; a sadraj tog troasovnog razgovora objavqen je u asopisu Priroda, 2, 1981. Posle toga je objavqen ruski prevod Selijeove kwige sa neznatnim skraewima koja se odnose na grau, a ne na analize. Upor. Gans Selije, Ot meti k otkriti , Kak stat unim, Progres, Moskva, 1987, s predgovorima E. M. Krepsa, "Nekoliko rei o autoru i wegovoj kwizi" i Filipa Tojama, direktora Centra za rehabilitaciju od stresa, i dva pogovora: M. G. roevski, "Hans Selije, stvaralac i istraiva stvaralatva", i I. S. Horol, "Povodom izdawa drugih dela Selijea na ruskom jeziku", sa jednim pismom Selijea sovjetskom izdavau, koje je trebalo da bude predgovor za izdawe wegove kwige Stres i distres na ruskom jeziku, ali je kasno prispelo, pa je u ovoj kwizi objavqeno kao prilog.

77

poboqawima opteg stawa organizma. Jedan od najvanijih nalaza ovog naunika, koji se dugo bavio pojavom stresa i wegovom prirodom, glasi da je najboqa odbrana od nepovoqnih posledica stresa predanost nekom poslu. Stvaralaki rad je bez sumwe takav rad gde se, opravdano smatra ovaj naunik, moe postii najvii stupaw motivacije. Zbog toga se stvaraoci umnogome razlikuju od drugih qudi, a po nekim specifinostima oni drugima esto izgledaju zagonetno, ponekad i kao udaci. Tewa da se svestrano izue uzroci i posledice, kao i tipovi stresa, dovela je Selijea do velikog interesovawa za fenomen stvaralakog postupka, do izuavawa prirode stvaralakog postupka u nauci i umetnosti, i ispitivawa mogunosti i puteva poveavawa uinka u radu, pa tako i do mewawa naina ivota uopte. Sve je poelo sa zapaawima nedostatka odgovarajue motivacije kod wegove dece i wihovih vrwaka, to je on kasnije ocenio kao simptom izvesne socijalne i politike pometwe ili bolesti. Put za prevazilaewe nedostataka motivacije video je u neophodnosti da qudi rade tako da budu korisni i sebi i drugima. Tako e se uspostaviti odnos koji ne bi bio ni samo egoistiki niti samo altruistiki, nego bi bio i jedno i drugo u isto vreme; taj odnos on je nazvao egoistikim altruizmom. Polaui tako najvee nade u stvaralatvo uopte, Selije se poeo baviti izuavawem wegove prirode i tragawem za poveavawem wegovog uinka na osnovu prouavawa odgovarajue stvaralake prakse, pre svega one u nauci. On je na osnovu toga pokuao da predstavi fenomenologiju stvaralatva u celini. Najpre je ispitivao motive bavqewa naukom. Od svih pobuda radoznalost je, kako izgleda i ovom autoru, najznaajnija. Zatim prouava tipove linosti koje se bave naukom i dolazi do zakquka da nema takvih za koje bi se moglo rei da oliavaju tzv. isti tip. On istie ona svojstva ili karakteristike koje se moraju posedovati, koje naunici imaju i koje se ispoqavaju u sklopu ostalih svojstava uvek na neki osoben nain. Jasno je da su te crte kod qudi koje se bave naukom znatno izraenije i da oni svesni toga u odgovarajuim uslovima organizuju svoj rad tako da dospevaju do veih rezultata nego drugi qudi, kod kojih takve crte takoe u nekoj meri postoje. 5 U osnovne karakteristike naunika stvaraoca Selije ubraja: 1. entuzijazam i upornost, 2. originalnost, koju blie odreuje kao nezavisnost miqewa, matovitost, razvijenu intuiciju, obdarenost, 3. intelekt, koji na odreen nain nastaje na temequ logike, pamewa, iskustva, sposobnosti koncentracije pawe i apstrahovawa, 4. etika ili savest, 5. kontakt s prirodom, koji obezbeuje paqivo posmatrawe prirodnih pojava, i 6. kontakt sa qudima, u kojem se boqe upoznaje vlastita linost, drugi qudi, sa kojima se usklauju odnosi, razmewuju misli.6 Rad naunika se ogleda u prikupqawu iwenica, podataka, wihovoj klasifikaciji, analizi i objawewima, koji se daju u obliku hipoteza, teorija, zakona. Na tom putu se stvaralake snage manifestuju na vrlo razliite naine. Svaki naunik stvaralac ide unekoliko vlastitim putem. Rad jednih doprinosi radu drugih i tako se taj proces nastavqa i razvija neprekidno. Glavno pitawe je u tome kako se sve odigrava prelaz od stare ideje ka novoj, koje su sve forme karakteristine i zahvaqujui kojim moima se dolazi do novog u nauci i umetnosti. Selije smatra da se do novog u nauci dospeva ne logikim, nego intuitivnim putem, pozivajui se, pored ostalog, i na Ajntajnove konstatacije o tome. Bavei se fenomenom intuicije, on istie ulogu podsvesnih procesa, koji ine osnovu intuicije, odreujui ovu kao sposobnost prenoewa nunih likova mate u sferu saznawa. Stvaralatvo se temeqi na podsvesnim tokovima, gde se pojavquju specifine kombinacije onoga to je ranije bilo zapaeno. Saznavawe je sloen proces; u wemu ima vie komponenata, stupweva, koji se zasnivaju na razliitim pretpostavkama. Uloga intuicije je tu zaista izuzetna, ali se taj oblik saznawa ne sme izdvajati kao zaseban, jo mawe se sme uzimati kao autonoman. Onaj novum koji dugujemo intuiciji samo je neki plan, obris, osnova on se mora daqe obraivati, dograivati, utemeqivati pre svega sredstvima logike. Logika i intuicija su, prema tome, na izvestan nain komplementarne i napredak u procesu saznawa dugujemo toj komplementarnosti.

Izuavawem prirode stvaralakog postupka zaokupqaju se jo i mnogi drugi biolozi, fiziolozi - Selije nije nikakav izuzetak; to je razumqivo, jer je u pitawu vaan aspekt, koji se tie razliitih mehanizama psiholoke prirode itd. Na primer, Beverix, iju smo kwigu ve naveli, zatim P. B. Medavar, istaknuti naunik, pisac vie kwiga o problemima prirode stvaralatva i naunog metoda. Upor. Selye, str. 47, navedeno rusko izdawe.

78

Razmatrajui manifestacije intuicije u pojedinim otkriima u nauci, Selije pokazuje da intuicija daje, kao to je ve spomenuto, opti plan, inicira reewe, ukazuje na pojavu ili neki wen trag, nikad ne daje reewe u gotovom obliku, dovreno reewe. Posle pregleda pojedinih intuitivnih rezultata iz razvoja nauka, Selije se osvre i na svoja stvaralaka iskustva, na okolnosti i postupak koji je prethodio otkriu prirode i obeleja stresa. Specifine manifestacije intuitivnog "ozarewa" iznenadne "jasnoe" navele su ovog naunika da se pozabavi i izuavawem psiho-fiziolokih mehanizama intuitivnih procesa. Intuiciju ovaj naunik uporeuje sa podvodnim amcem koji povremeno izlazi na puinu radi osmatrawa ili remonta. Nalaze intuicije, smatra Selije, treba daqe obraivati i tek onda se dobija onaj rezultat koji se pokazuje kao najznaajniji. To se moe, po wegovom miqewu, porediti sa dragim kamenom koji ipak treba obraditi da bi se dobio odreeni predmet. Iako se intuitivno miqewe ne moe "nauiti", ipak je mogu znatan stepen usmeravawa stvaralakih snaga, pa i intuitivnih, stimulisawem, tako to se najpre organizuju uslovi, koristi odgovarajua tehnika u radu, biraju uslovi za rad i tako se stvaraju mogunosti za bre i ee pojavqivawe onih "ocewivawa" kojima stvaraoci toliko mnogo duguju. U tom usmeravawu svaki stvaralac ima mnogo toga osobenog - to jednom pomae u stvarawu, drugome ne mora pomagati, neki drugi uslovi mogu da stimuliu wegovo stvarawe. Intuitivne prodore u novo omoguuju, smatra daqe ovaj autor, mnogobrojne i raznovrsne pretpostavke. Jedna od wih je bogatstvo informacija ranije prikupqenih, ali Selije s pravom upozorava da u nekim situacijama to bogatstvo moe da uspori ili omete originalnost, i da umawi intuitivnost miqewa, jer je, katkad, previe podataka, a malo prilika kad se oni ili neki od wih mogu vaqano razmatrati. Nisu, uz to, svi podaci relevantni u istoj meri, na isti nain. Iz maweg broja tih podataka, ako postoje izvesni ostali uslovi, moe da se doe do iznalaewa onoga to je novo, to se trai, ili to je neophodno, to pomera odreene horizonte. Selije se bavi razmatrawem gotovo svih vanijih pretpostavki ili inilaca koji doprinose veem uinku u stvarawu: od neophodnih crta linosti, uloge logikih sredstava, do uslov za rad i naina prezentacije rezultat. Pokazuje da ono to zovemo rezultat u stvarawu, novum, mawe ili vie zavisi od svih tih inilaca, rezultat je izvesne "igre" tih inilaca. Posebno se ovaj istraiva bavi ulogom moralnih inilaca u sklopu svih ostalih koji dovode do rezultat u nauci. Etikim principima naunika, onog koji stalno traga, wegovim odnosom prema podatku, iwenici, wegovim odnosom prema rezultatu koji je spreman da publikuje, kriterijumima koje sm postavqa ili usvaja za ono to prezentira naunoj javnosti. Obino se ovom krugu problema nije pridavala naroito velika pawa, pretpostavqalo se da se svaki istraiva gotovo s jednakom merom odnosi prema iwenicama, prema rezultatima nauke uopte, svojim ili onim do kojih su doli drugi. Selije pokazuje da i tu postoji mnotvo problema, o wima se inae dosta raspravqa u savremenoj literaturi. Analize pokazuju da nipoto ne treba uvek idealizovati rad naunika, niti wegov odnos prema iwenicama i tekovinama nauke uopte. Na nalaze naunika znatno utiu razni psiholoki, ideoloki, drutveno-ekonomski i drugi inioci. U irim razmatrawima Selije dospeva i do izvesnih problema iz okvira nauke o nauci i pokazuje da svi ti inioci na neki nain odreuju meru pouzdanosti saznawa do kojih se dolazi u naunim istraivawima. Znaaj bavqewa etikom naunog rada i istraivawa na koji je ukazivao Selije pre gotovo pola stolea u svom delu danas se vidi mnogo boqe. Dovoqno je da se podseti na opasnosti od zloupotreba rezultat genetskog ineweringa, vetake inteligencije, ili ekspanzije izvesnih industrija koje ugroavaju prirodnu osnovu ovekovog opstanka i sve ubrzanije vode ekolokim katastrofama. Odgovornost naunika za sve to vea je nego bilo kada ranije, a sudelovawe nekih od wih u donoewu odluka koje su izazivale katastrofalne posledice ukazuje na izuzetnu aktuelnost problema etike naunog istraivawa i rada. Selije se u svom delu bavio problemima koji po miqewu izvesnih autora izmiu mogunosti uspenog ispitivawa. Budui da je re o sloenim procesima koji su obeleeni individualnou, skokoviti, neponovqivi, oni se mogu istraivati, smatraju neki autori, u principu samo u eksperimentalnoj psihologiji. U ove autore, kao to je poznato, spada Poper, koji je gotovo sasvim razdvojio kontekst otkria od konteksta opravdawa za wega je jedino ovo drugo predmet logike, metodologije nauke 7 itd. Nedoumice u vezi sa Selijeovim istraivawem stvaralakog postupka mogu biti pojaane jo i podnaslovom wegovog dela, ako se on ne prihvati u retorikom smislu - kako postati naunik. Znai li to da se iz neke kwige to zaista moe nauiti,
7

Karl Poper, Logika naunog otkria , preveo i predgovor napisao St. Novakovi, Nolit, Beograd, 1973, str. 64 i daqe.

79

makar ona bila solidno utemeqena interdisciplinarna analiza bogate stvaralake prakse sa izvedenim pravilima i principima, koji bez sumwe mogu da poveaju efikasnost u naunom stvarawu. Paqivo praewe Selijeovih heuristikih izvoewa, kao i dela drugih naunika iz te oblasti, svakako smawuje te nedoumice, a interdisciplinarni pristup ukazuje na potrebu drukijeg postavqawa brojnih problema nego to je to bilo u eri monodisciplinarnih istraivawa, eri koja se jo nije zavrila, naroito kad je re o stilu razmiqawa. Zbog toga ni odgovore na mnoga pitawa u vezi sa prirodom stvaralakog postupka, za kojima se ve odavno traga, ne treba da oekujemo u decidnom, iskquivom obliku, bilo potvrdnom ili odrenom. Dela kao to je ovo Selijeovo, koje ve spada u klasina heuristika dela, doprinose ne samo razjawavawu mnogih problema sa kojima se sreu istraivai uopte, nego i izvesnom ovladavawu onom ars inveniendi o kojoj je bilo rei na poetku izlagawa, ali ne kao nekim udesnim instrumentom koji se onda moe upotrebqavati na jedan isti nain u daqim istraivawima koja bi uvek mogla da urode novim rezultatima. Re je o ovladavawu u nekoj meri, koje se ogleda prvenstveno u razumevawu prirode inilaca stvarawa i potrebe odgovarajue organizacije istraivawa. Neto se, dakle, moe nauiti ak i od te vetine nad vetinama, koja se naziva stvarawe novog u nauci ili umetnosti. Ukoliko ne prihvatimo tu pretpostavku, bilo bi teko da se objasne mnoge okolnosti, pored ostalog, i to da dela kao to je Selijeovo imaju veliki uspeh, da se mnogo koriste, citiraju, da je sve vie naunika to piu takva dela u kojima ne samo objawavaju svoja stvaralaka iskustva nego i prirodu stvaralakog postupka uopte, izdvajajui izvesna opta naela stvarawa, namewujui ta dela mlaima,8 koji su na poetku naunog tragawa. Mnogi od wih ne proputaju da istaknu kako i sami mnogo duguju izvesnim svojim prethodnicima koji su im na neki nain ukazali kako da stvaraju. Sve to na jedan nain posredno potvruje da je ipak mogue uiti i u tom domenu, u nekoj meri. Iz toga ne treba izvlaiti zakquak kako je mogue da svi ue sve u jednakoj meri, to bi bila druga krajnost, moda isto toliko neopravdana kao i prva, da se iz razmatrawa bogate stvaralake prakse ne moe nauiti gotovo nita.

Sm Selije je bio podstaknut delom svog uiteqa, znamenitog amerikog fiziologa Voltera Kenona Put istraivaa . Videti posebno P. B. Medawar, Advice to a Young Scientist , Harper and Row Publishers, New York, 1979.

80

Teslin stvaralaki postupak: kontekst i priroda naunih i tehnikih otkria Biti sm, to je tajna otkria; biti sm, to je as kada se ideje raaju. ^im bih zavisio od nekog, prestale bi ideje da mi padaju na um. Nikola Tesla Uvod: postavqawe problema Tesline ideje i rezultati u nauci i tehnici neobino su brojni, raznovrsni i znaajni;1 oni su oceweni kao svojevrsna revolucija u nauci i tehnici.2 Wegova interesovawa su bila izuzetno iroka, imaginacija takoe izuzetna, a vizionarski dar zauujui.3 Teslini biografi su o tome dosta pisali, a pojedini od wih su jo davno ukazali i na specifinosti zbog kojih to delo zasluuje pawu istraivaa i sa stanovita teorije saznawa, logike i metodologije nauke.4 No, i pored toga to se videla ta potreba, Teslino delo jo nije istraivano sa te strane;
1

Upor. Nikola Tesla 1856-1943. Lectures, Patents, Articles published by Nikola Tesla Museum, Beograd, 1956; Tribute to Nikola Tesla , ed. Vojin Popovi, Beograd, 1961. Podseam na neke od osnovnih podataka. Sticajem raznih okolnosti, priznawa su Tesli dolazila relativno sporo. Ipak, jo za ivota Tesle wegov rad su visoko ocenili najistaknutiji naunici toga doba, meu kojima su i V. Kruks, Vilijem Tompson (lord Kelvin), V. Rentgen, M. Plank, A. Ajntajn, E. Raderford, a ona su bila znaajnija od brojnih poasti i sveanosti koje su organizovane u Teslinu ast. Tesla je bio kandidat za Nobelovu nagradu, ali je on odbio da je primi, jer je bila dodeqena i Edisonu. Wegovo ime je ispisano na posebnoj ploi na fasadi trazburkog Instituta za fiziku, pored ploa sa imenom Laplasa, Planka, Bora, Ajntajna itd. U ast Tesle i kao znak izuzetnog priznawa znaaja wegovih rezultata odgovarajua meunarodna nauna tela usvojila su Teslino prezime kao naziv jedinice magnetne indukcije, i time je Tesla na poseban nain uvren u red najistaknutijih naunika pored Faradeja, Volte, Ampera i drugih. Mnogi naunici su isticali da su Teslini rezultati u oblasti elektriciteta najvei posle onih Faradejevih. Priznawa za to odao je na simboliki nain Engleski kraqevski institut (Akademija nauka) i na sveanosti u ast Tesle, kada je ovaj naunik bio posluen viskijem koji je posledwi put pio Faradej, iz ae iz koje je posledwi pio Faradej; tom prilikom Tesla je sedeo u Faradejevoj foteqi. Ako bi se navodila sva ona znaajnija priznawa i ocene o Tesli koje su izreene ili objavqene do danas, saiwavali bi jedan izuzetno obiman dokument, vaan naroito za one koji bi se prihvatili pisawa naune biografije Tesle. U tom pogledu mislim da je najznaajniji tekst: Nikola Tesla, ^udesna izmena sveta pomou elektriciteta (The wonder world to be created by electricity ), iz 1915. godine. Upor. Dijalektika , asopis za opte probleme matematikih, prirodnih i tehnikih nauka, Beograd, god. VIII, br. 1/1973, str. 5-16. Na Teslin vizionarski duh ukazuju svi wegovi biografi, kao i brojni drugi autori koji su pisali o pojedinim rezultatima Tesle. Dobitnik Nobelove nagrade E. K. Armstrong pisao je 1943. godine: "Verujem da e svet dugo vremena ekati dok se ne pojavi genije koji bi mogao biti takmac Nikoli Tesli u pogledu wegovih velikih ostvarenih djela i wegove imaginacije." Navedeno iz kwige Vladimir Wegovan, Nikola Tesla, heroj tehnike , "Prosvjeta", Zagreb, 1976, str. 102. - I. O. Moborw (Moborgne), ameriki struwak u oblasti radio-tehnike i telekomunikacija, pisao je: "Vizionar Tesla, kako sam ga nazivao u mladosti, koji je zarobio misli cijele moje generacije svojim djelom u nepoznatom carstvu prostora i elektriciteta. Sawalica, kako su ga mnogi nazvali, sa svojom zadivqujuom vizijom koja je bila daleko ispred svoga vremena, tako da je vrlo malo qudi tek mnogo godina posle Markonijeve pojave saznalo da je veliki Tesla prvi razradio ne samo principe elektrine rezonancije ve da je stvarno prvi stvorio sistem beinog prenosa vijesti ve 1893." - Navedeno iz iste kwige, str. 103. Ing. Slavko Bokan (1889-1953), jedan od vodeih poznavalaca Teslinog dela, kao i najzasluniji Teslin biograf, koji se borio za adekvatnu ocenu Teslinog dela u meunarodnim naunim krugovima, pisao je u vezi sa tim: "Kao pronalaza raspolae Tesla sa ogromnom imaginacijom i intuicijom i velikim bogatstvom misli i ideja. Wegov nain rada sasvim se razlikuje od obinog i uobiajenog na poqu tehnike i pronalazaka. Iako je itave decenije provodio u eksperimentisawu u laboratoriji, ipak nijedan pronalazak nije rezultat eksperimenta, ve dugog prethodnog razmiqawa. Sve to je uinio ostvario je prvo u svojim mislima, logiki razvijajui misao jednu za drugom, dok ne doe tako do gotovog dela, koje tada tek eksperimentalno proverava. Tako Tesla stvara prvo skice, razvija zatim pojedine delove i najzad stvara iz svega toga konstruktivnu celinu. Ovaj nain pronalaewa i naunog stvarawa bez crtea i planova, bez eksperimenata i modela jedinstven je u istoriji tehnike. Ovo pokazuje veliku mo zamiqawa, pamewa i logike. Ovo je nain stvarawa velikih umetnika i filosofa. Pravi genijalni umetnik i filosof razvije prvo u mislima na osnovu svoje prve ideje optu skicu dela, zatim pojedine delove i tek tada vezuje sve u celinu." "I on je ustvari ne samo naunik i pronalaza ve i umetnik i filosof...",

81

mislim da se moe konstatovati kako se danas jo vie vide razlozi da se ta istraivawa zaponu. Za probleme iz spomenutog okvira, inae, interesovao se i sm Tesla, koji je pokuao da objasni prirodu stvaralakog ina i sutinu stvaralakog postupka uopte, i da ukae na izvesna obeleja vlastitog stvaralakog postupka. 5 Meutim, potrebno je da se odmah ukae na brojne tekoe na koje se nailazi u pokuajima da se utvrde izvesni osnovni oblici, strategije i procedure stvaralakog postupka koje imaju metodoloki karakter i znaaj. Moe se primetiti da nije sluajno to jo nisu izvoena istraivawa Teslinog dela sa stanovita teorije saznawa, logike i metodologije nauke; podseam na iwenicu da jo nisu istraivani svi spisi i dokumentacija u vezi sa Teslinim delom, a to je neophodan uslov, jo nema ni savremene naune biografije Tesline. Pre osvrta na problem prirode Teslinog stvaralakog rada i nastojawa da utvrdim bar neke od vornih taaka ili obeleja zaista udesne stvaralake erupcije, potrebno je da se ukae na prirodu samog problema o kojem je re. Problemi te vrste postavqaju se uglavnom onda kada se prevazie monodisciplinarni pristup izuavawu pojava i procesa. Do tada, sutina tih problema, kao ni znaaj wihovog istraivawa, ne mogu ni da se uvide u potpunosti. Nije sluajno to su neki naunici i filosofi, meu wima i pojedini istaknuti i uticajni, smatrali da je taj krug problema uglavnom samo iz domena psihologije, i to empirijske psihologije. Meu wima je Karl Poper, koji se nadao da je logika mogua i bez pokuaja rasvetqavawa problema stvaralakog postupka.6 Ali, ta duhovna klima, koja se sporo prevazilazi, ostavila je izvesne posledice: osiromaen je koncept logike, koja je preteno svoena jedino na istraivawa procedura provere, dolo je do izvesnog zastoja u istraivawima prakse naunog rada, koja je upravo u to doba bila neobino sadrajna i indikativna u tom pogledu. Do dijalektike procesa saznawa, o kojoj se, inae, toliko mnogo govorilo, nije ni moglo da se doe tim putem. Istorija nauke i teorija saznawa O znaaju istraivawa istorije nauke pisalo se i ranije, meutim, zahvaqujui pojedinim savremenim istraivaima tokom posledwih decenija, objavqena su znaajna dela u kojima se ukazuje na nove i velike perspektive koje omoguuju ta istraivawa.7 Pre svega, re je o znaajnom pristupu istraivawima problem iz
"wegova dela sa naunog i tehnikog gledita znae izvor novog saznawa." - Upor. In. Slavko Bokan, Nikola Tesla i wegov pionirski rad u elektrotehnici , Beograd, 1930, str. 23. Na potrebu izuavawa Teslinog dela sa stanovita koje nas interesuje ukazao je Andrija Stojkovi: "Mnogobrojne Tesline dijalektike ideje tek ekaju na svoju filosofsku obradu, a posebno su interesantne sa stanovita metodologije naunog otkria i pronalazatva." (Upor. Andrija Stojkovi, Razvitak filosofije u Srba, 1804-1944, "Slovo qubve", Beograd, 1972, str. 240. Videti i wegov lanak "Humanistika misao Nikole Tesle", Dijalektika , br. 1/1969.) Upor. Nikola Tesla, Moji pronalasci (My Inventions), "kolska kwiga", Zagreb, 1977. Ovaj Teslin spis prvi put je objavqen u asopisu Electrical Experimenter , 1919. godine na engleskom jeziku. U ovom izdawu objavqen je prvi put na srpskom jeziku u celini (ranije su objavqivani delovi) uporedno sa engleskim tekstom, i sa drugim prilozima. O ovom krugu problema Tesla je pisao u raznim prilikama, na ta pitawa se takoe osvrtao u raznim situacijama, a ima i neobjavqenih tekstova posveenih tim pitawima. Najvei broj vanih podataka o tome nalazi se u jednoj od najpoznatijih i najboqih nauno-popularnih kwiga o Tesli, koju je napisao Xon ONil. (Upor. Xon ONil, Nenadmani genije . ivot Nikole Tesle, sa predgovorom Save N. Kosanovia, "Prosveta", Beograd, 1951; u ovom lanku bie navoene stranice tog izdawa, inae, postoji jo jedno izdawe ove kwige kod nas, iz 1956. godine, "Nopok", Beograd. Naslov originala: John J. O'Neil, Prodigal Genius. The Life of Nikola Tesla, Ives Washburn Inc., New York, 1944. - u istoj godini kwiga je izdata tri puta.) Karl R. Poper, Logika naunog otkria , prevod i predgovor dr Stania Novakovi, "Nolit", Beograd, 1973, str. 64-65. To se moe videti iz spisa autora razliitih orijentacija, koji sa razliitih strana i stanovita ukazuju na znaaj izuavawa istorije nauke. Videti, na primer, Federigo Enriques, Signification de la pense scientifique , Hermann & Cie, Paris, 1934. Insistirawa na znaaju izuavawa istorije nauke za filosofiju, a posebno za teoriju saznawa, najboqe oliava Tomas S. Kun, svojim delom Struktura naunih revolucija , prevod i predgovor dr Stania Novakovi, "Nolit", Beograd, 1974, videti posebno str. 40. Ta kwiga je znaajna i po tome to je izazvala izuzetno plodne diskusije, u koje su se s prilinim zakawewem ukquili marksisti, od kojih su mnogi, pored opravdanih kritika Kunovih shvatawa, izneli i vrlo znaajne rezultate svojih istraivawa. O toj problematici ima ve vie stotina bibliografskih jedinica. Spomenuu dva podatka koja zasluuju izvesnu pawu. U SSSR-u je spomenuta Kunova kwiga izdata dva puta, 1976. i 1977. - oba izdawa sadre vrlo zainmqiv pogovor, zapravo lanak S. R. Mikuqinskog i L. A. Markove "Zato je interesantna kwiga T. Kuna Struktura naunih revolucija ", u kojem se, pored kritikih primedbi Kunovim shvatawima, istie da Kunov model i nije originalan niti nov u potpunosti, i da je jedan od autora ovog pogovora Mikuqinski, ranije i nezavisno od Kuna, predloio

6 7

82

tog okvira. U prouavawima istorije nauke pisci sve vie vide jedno od glavnih izvorita i temeq za zasnivawe teorije saznawa, logike i metodologije nauke. Tim putem se tei prevazilaewu apriorizma, spekulativnosti, konstrukcija. Navedeni teorijskosaznajni, logiki i metodoloki "program", inae, nije u potpunosti nov. On je naglaavan ili naznaavan i ranije, u okviru pojedinih velikih filosofskih orijentacija (Hegel, na novim osnovama u marksizmu,8 meu pragmatistima je na wemu na odreen nain insistirao Pers, 9 itd). Meutim, izgleda da su zahtevi za ostvarivawe tog programa ranije bili isuvie veliki i wegovo ostvarivawe je teklo odve sporo. Novije studije pojedinih autora obeavaju znaajne perspektive kada je re o tom novom pristupu istoriji nauke kao odgovarajuoj osnovi teorije saznawa, logike i metodologije nauke. Ovde mislim ne samo na Tomasa Kuna ve i na izvesne postpozitiviste (kako se oni sve ee nazivaju u najnovijoj literaturi), kao to su to Imre Lakato 10 i neki drugi. Na tom putu su na izvestan nain i pojedini istaknuti naunici koji u svojim spisima pruaju ne samo znaajnu grau ve i pokuaje da se rasvetle pojedina bitna pitawa - temeqnije i na osnovu wihovog vlastitog istraivakog iskustva. Pokuaja i rasprava takve vrste bilo je zapravo oduvek, ali se ini da ih je najvie bilo negde od kraja 19. veka pa naovamo.11 Istorija nauke je zaista puna "uzbudqivih avantura", 12 pa i zanimqivosti koje su vrlo znaajne za razumevawe procesa razvoja naunih i uopte qudskih znawa. ^esto se kae da veliki rezultati, otkria u nauci i tehnici, potiu od izuzetno obdarenih qudi - genija - i na tome se ostaje. U analizama o kojima je ovde re to ne moe da nas zadovoqi; ostaje problem kako su ti geniji doli do svojih rezultata, kakva je procedura i postupak u osnovi wihovog stvarawa; daqe, problem toga moemo li mi, tragajui po svojevrsnim lavirintima wihovog stvaralakog puta doi do izvesnih saznawa koja bi mogla da imaju heuristiki znaaj. Ukoliko se na ta pitawa odgovori potvrdno, to ne treba shvatiti tako da e na osnovu tih saznawa o stvaralakom postupku gotovo svako moi da iznalazi novo u nauci i tehnici. Za razumevawe stvaralatva istaknutih naunika i umetnika neophodno je da se razmotre brojni inioci u vezi sa drutvenim razvojem odgovarajueg vremena, kao i razne okolnosti u vezi sa linou stvaraoca,
model koji je analogan Kunovom ili daleko uspeniji. Videti navedeno izdawe iz 1976. godine, str. 265-282. Upor. V. I. Lewin, Izabrana dela u 16 kwiga, kwiga 15 ( Filozofske sveske ), "Kultura", Beograd, 1960, str. 80, 346 i druge. Sldei osnovne ideje klasinog marksizma o ovoj problematici, mnogi autori su, naroito posledwih decenija, objavili znaajne rasprave. ^arls Sanders Pers, Pragmatizam, prevod i pogovor Duan Velikovi, "Grafos", Beograd, 1979, str. 9. Podseam da je ova ideja ranije bila za mnoge sporna. Kant, koji je drao predavawa iz logike vie od etiri decenije, smatrao je da je logika "neko samosaznawe razuma i uma, ali ne prema sposobnosti toga razuma i uma u pogledu objekta, ve jedino po formi", da je ona ista, apriorna disciplina, na koju ne utie ni proteklo i aktuelno ulno iskustvo, ve, naprotiv, ona treba da bude kanon "upotrebe razuma i uma". - Upor. Imanuel Kant, Logika . Prirunik za predavawa, preveo Vlastimir akovi, predgovor napisao dr Milan Damwanovi, "Grafos", Beograd, 1985, str. 21. Ovakvo stanovite sledili su i razvijali razni Kantovi sledbenici. to se tie znaaja istorije nauke za teoriju saznawa, logiku i metodologiju nauke, o tom su najivqe diskusije voene u krugu istraivaa koji su svoje radove publikovali u pojedinim od kwiga iz serije Boston Studies in the Philosophy of Science , ed. by Robert S. Cohen and Marx W. Wartofsky. Nedavno je na ruskom jeziku objavqen jedan izbor studija iz ove serije od nekoliko desetina kwiga. - Upor. Struktura i razvitie nauki . Iz Bostonskih istraivawa iz filosofije nauke, zbornik su priredili i uvodnu studiju napisali B. S. Grjaznov i V. N. Sadovski, "Progres", Moskva, 1978. 0 Imre Lakatos, "History of Science and Its Rational Reconstructions", Boston Studies..., vol. VIII, pp. 91-136, isto u navedenom izboru Grjaznova i Sadovskog, Struktura i razvitie nauki , stor. 203-269. 1 Za veliki broj najistaknutijih naunika toga doba, a naroito za one koji su se bavili problemima teorijske fizike, problemi teorije saznawa bili su, reklo bi se, nezaobilazni; o tome svedoe wihovi mnogobrojni spisi posveeni toj problematici. Spomenuu samo neke: Mah, Bolcman, Ostvald, Poenkare, Dijem, Plank, Ajntajn, gotovo svi pripadnici kopenhagenske kole. Ovde u navesti dva izvora razliita po svom karakteru: Henry Le Chatelier, De la Mthode dans les Sciences exprimentales , Dunod, Paris, 1947; i Logique et connaissance scientifique , Encyclopdie de la Pliade, sous la direction de Jean Piaget, Paris, 1947. Ovaj posledwi izvor spada u najznaajnije tekstove o savremenim istraivawima kruga problema o kojima je re, i ujedno jedan od najznaajnijih pokuaja interdisciplinarnog pregleda, a priloge su napisali najistaknutiji savremeni istraivai iz razliitih oblasti nauke i filosofije. 2 Upor. Thomas de Galiana, Dictionnaire des dcouvertes scientifiques , Larousse, Paris, 1968 (Prface), p. 5.

83

pretpostavke stvaralakog ina u najirem smislu. Izuavajui stvaralaku praksu, moe se stei jedna nesumwivo zasnovanija predstava o znaajnim momentima i procedurama u nastajawu znamenitih rezultata. Tim putem se moe doi i do razumevawa fenomena intuicije,13 koji ima odluujuu ulogu u iznalaewu glavnine novih ideja, rezultata, naroito na poetnom stupwu istraivakog rada. Za ovu vrstu analiza vani su gotovo svi spisi stvaraoca, dnevnici, pisma, razni drugi materijali biografskog karaktera, svedoanstva drugih lica o stvaraocu, poznavawe drutvenih zahteva vremena o kojem je re itd. U poslovima takvih kompleksnih, svestranih istraivawa, moe se rei da se i logika nalazi pred mogunostima irewa svog predmeta, pred novim problemima i na novim putevima, do izvesne mere. To se moe najboqe videti u pokuajima da se razmatraju problemi iz okvira tematike naunih otkria, na primer, pri razmatrawu problema intuicije. To mogue irewe predmeta logike mewae i wen karakter kao discipline. Wena problematika e se verovatno vie preplitati sa problematikom metodologije i heuristike nego to je bilo do sada. Logika postaje sve vie, reklo bi se, kompleksna disciplina, gde su filosofski i nauni domen u neraskidivoj vezi. Teslin stvaralaki postupak ovde je, iz naznaene perspektive, interesantan i ini se da je krug problema u vezi sa wegovim stvaralakim postupkom neobino znaajan predmet istraivawa, ukoliko prihvatimo spomenuti program ili ak samo Persovu ideju da je svaki rezultat u nauci "jedna lekcija iz logike". 14 No, pred istraivawima problema o kojima je ovde re stoje velike tekoe zbog kojih se ponekad misli da su navedeni problemi gotovo nereivi. Potrebno je da se pre svega zna stawe u nauci do pojave naunika ije rezultate i metode istraujemo, zatim drutveni uslovi koji su ve spomenuti, daqe, izvesni preduslovi i uslovi koji neposredno obeleavaju stvaralaki rad naunika, krug wegovih preokupacija i ideja. Tek poto se ispitaju i utvrde svi navedeni i drugi inioci (a taj posao je sloen i dugotrajan, iziskuje izuavawe mnogih drugih problema) bie mogue da se ukae na izvesne osnove Teslinog metoda na shematski nain, kao i na znaaj tog metoda15 za teoriju i metodologiju nauke, na Teslin znaaj u razvoju nauke i tehnike. Da bi se dolo do tog ciqa, neophodne su kompleksne analize Tesline stvaralake prakse, odgovarajua interdisciplinarna istraivawa. Teslino delo privlai najveu pawu sa stanovita teorije saznawa, zbog toga to sadri i rezultate koji su u toj meri novi da su u poetku delovali kao smele neostvarqive vizije dok se kasnije nisu pokazali kao epohalni doprinosi koji unose velike promene ne samo u shvatawima ve i u nainu ivota qudi uopte. Tu se javqa problem: kako su mogui takvi rezultati koji najee ne "slede" iz dotadawih znawa, ve ine izvestan skok, nastaju vie kao ishodi ogromnog napora pojedinaca da ostvare svoje udesne fantazije, koje se wima neodoqivo nameu jo u najranijim godinama. Za one koji nastoje da na odgovarajui nain "rekonstruiu" osnovne procedure i obeleja stvaralakog postupka koji je karakteristian za pojedine naunike, onaj odgovor da je re o genijalnim qudima ne znai mnogo: genijalnost je odgovarajua povienost izvesnih sposobnosti koja ima ulogu svojevrsne promenqive, u igri brojnih inilaca, koji kao komponente odreuju
1

1 1

Potrebu za istraivawem prakse naunog rada u ovom smislu istie i Stania Novakovi: "... ini mi se da logiku otkria ne treba da traimo ni u kakvim novim logikim formama; trebalo bi zapravo prii prouavawu ba onih tradicionalnih formi miqewa sa stanovita razvitka qudskog saznawa uopte i procesa naunog otkria posebno, naravno sa specijalnim naglaskom na iznalaewu i postepenom proirivawu mogunosti algoritmizacije, na fenomenologiji intuicije i na eksplicirawu preutno prihvaenih metafizikih pretpostavki i drugog prethodnog znawa, koji igraju odluujuu ulogu u ovekovom stvaralakom aktu." - Upor. Stania Novakovi, "Ima li perspektive logika otkria?", asopis Filosofija, Jugoslovensko udruewe za filozofiju, god. XII, br. 3-4/1968, str. 92. 4 ^arls Sanders Pers, Pragmatizam, loc. cit. 5 Iako esto upotrebqavamo izraz "nauni metod", ne moe se tano rei ta je to nauni metod, koje sve postupke obuhvata i na kojim filosofskim osnovama mora da se temeqi kako bi bio plodonosan, jer se znaajni rezultati postiu na osnovama vrlo razliitih postupaka i filosofskih pretpostavki. Problemi u vezi sa tim gotovo su neprekidno u sreditu rasprava meu naunicima i filosofima, i to kroz stolea. To se moe videti iz izvora: Moris Koen i Ernest Nejgel, Uvod u logiku i nauni metod , prev. sa engleskog Aleksandar Kron, predgovor Svetlana Kwazeva i Aleksandar Kron, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, drugo izdawe, 1977, poglavqa X i XI; Ernest Nejgel, Struktura nauke , prevod i predgovor Aleksandar Kron, "Nolit", Beograd, 1974; u pogledu bogatstva informacija i istorijske dokumentacije na izvestan nain su jo vanije kwige: Pierre Duhem, La thorie physique, son objet et sa structure , Paris, 1906 (engleski prevodi 1914, 1954; ruski prevod 1910); Ernest Naville, La logique de l'hypothe#se , Paris, 1870 (ruski prevod 1882).
3

84

ishod stvaralatva. Ali, i u tim uslovima postoji neka "logika" postupka koja se bar donekle moe utvrditi - i to je glavni zadatak za istraivae. U tom sluaju istraiva stvaralakog postupka mora da pristupi analizi razliitih inilaca koji imaju neposrednije veze sa rezultatima naunika ije delo se istrauje, pre svega, da ih izdvoji i utvrdi bar u osnovi, da iznae wihov mogui redosled prema znaaju koji su imali u nastajawu velikih ideja i rezultata; veliki rezultati u nauci i tehnici imaju, dakle, svoj kontekst bez kojeg se ne mogu ni shvatiti potpunije, niti oceniti kao takvi. Kontekst otkria Da bi se dolo do saznawa o karakteristinim procedurama i obelejima Teslinog stvaralakog postupka, kao, uostalom, i u drugim takvim sluajevima, do upoznavawa wegovog metoda istraivawa, neophodno je da se upozna onaj splet raznorodnih inilaca u ijoj je meuigri dolo do tako znaajnih prodora qudskog uma u tajne i zagonetke sveta - kao to je to bilo u Teslinom sluaju. Za rasprave o problemima iz tog okvira danas postoje odreeni uslovi: publikovani su razni spisi;16 istraivai i posebno pojedini biografi dali su ve znaajne priloge istraivawima Teslinog ivota i rada.17 Ostaje, meutim, obimna prepiska Teslina sa brojnim korespondentima, i druga dokumentacija, koja jo nije objavqena, a znaajna je za istraivawa o kojima je ovde re.18 Jo nema izdawa celokupnih Teslinih dela sa odgovarajuim istorijskim i kritikim komentarima, to je takoe vano za gnoseoloke analize. Ima nesumwivo mnogo inilaca koji su mawe ili vie uticali na Teslino delo; sigurno je da ih u jednom ovakvom osvrtu ne moemo ni nabrojati potpuno. A kada bi se to i postiglo, ne bi se odmah video wihov redosled po vanosti i znaewu. U pitawu su zapravo inioci koji se mogu grupisati u nekoliko najvanijih grupa: (a) izvesne osobenosti Teslinog rodnog kraja; (b) izvesni nasledni elementi; specifine odlike Tesline linosti, koje se mogu podeliti u dve zasebne grupe, jedna u vezi sa fizikim i psiho-fiziolokim karakteristikama, a druga u vezi sa moralnim odlikama. Mogua su i drukija grupisawa inilaca o kojima je re u ciqu razjawavawa raznih problema u vezi sa stvaralakim postupkom Teslinim. Pokuau da blie ukaem na prirodu i znaewe navedenih grupa inilaca. (a) Teslini biografi gotovo bez izuzetka ukazuju na izvesne osobenosti rodnog kraja velikog naunika, koje su verovatno imale izvestan uticaj u buewu i razvijawu Tesline mate, o kojoj je, inae, toliko pisano. 19
1

Povodom stodvadesete godiwice roewa Tesle objavqen je i Teslin rukopis, dnevnik istraivawa. - Upor. Nikola Tesla, Dnevnik istraivawa, Kolorado Springs, 1899-1900, preveo Vojin Popovi, naune i strune komentare napisao prof. dr Aleksandar Marini, predgovor Veqko Kora, "Nolit", Beograd, 1976, str. 463. 7 Od naunih biografija Tesle od domaih autora najvanije su (navodim ih hronoloki): ore M. Stanojevi, Nikola Tesla i wegova otkria , str. 340, 190 slika, Beograd, 1894. To je jedan od prvih potpunijih naunih prikaza Teslinog rada, od istaknutog struwaka, fiziara. U jubilarnoj 1976. godini izdata je fototipski (upor. ore M. Stanojevi, Nikola Tesla i wegova otkria , uvodna re prof. dr Petar Miqani, sa prilozima Dragana Trifunovia o piscu, biografijom i likovnim prilozima o Tesli iz Muzeja Nikole Tesle u Beogradu, Institut za struno usavravawe i specijalizaciju zdravstvenih radnika, Beograd, 1976). Vrednost ove kwige sastoji se i u tome to sadri neke od najznaajnijih Teslinih tekstova koje je komentarisao biograf. Od domaih autora najvei broj radova o Tesli, naunih, strunih i popularnih objavio je In. Slavko Bokan. Bibliografske podatke o tim radovima videti u: "Tesla". Nova jedinica u elektrotehnici. Publikacije na naem jeziku o ivotu i delu Nikole Tesle , Beograd, 1956; Radomir orevi, "O istraivawima Teslinog dela", Dijalektika , god. VIII, br. 1, Beograd, 1973. Meu naim autorima celovitiji prikaz ivota i rada Nikole Tesle izloen je u kwizi: dr Vojislav Popovi, Nikola Tesla, "Tehnika kwiga", Beograd, tree izdawe 1956. Od stranih autora, pored kwige Xona ONila, navedene u primedbi pod brojem 5, znaajna je i kwiga B. N. Ronsickiy, Nikola Tesla, Moskva, 1959 (izn zameatel#nih ldey, v&pusk 12, kn. 3); znaaj ove kwige je, izmeu ostalog, u tome to sadri vrlo celovit prikaz i zbog toga to je autor analizirao iri spektar okolnosti u vezi sa Teslinim otkriima i pronalascima. 8 Pored prepiske sa oko 6700 korespondenata i druge dokumentacije iz Teslinog arhiva, ima i druge znaajne dokumentacije koja jo nije objavqena. Na primer, beleke koje je redovno vodio Pavle-Paja Radosavqevi, istaknuti naunik pedagog, prilikom svojih estih poseta i razgovora sa Teslom itd. 9 Upor. Rosnicki, navedena kwiga, str. 9-12; Xon ONil, navedena kwiga, posebno str. 19-20; In. Slavko Bokan, navedeno delo i stranica u primedbi br. 4; Vojislav M. Popovi, navedena kwiga, str. 21-26 i na drugim stranicama. U vezi sa moguim uticajem osobenosti rodnog kraja na razvoj i buewe stvaralake mate u odgovarajuim uslovima podseam na
6

85

Selo Smiqan se nalazi gotovo u samoj umi bukvi, klenova i dubova, a u okolini teku brze i bistre reke i potoci sa vodopadima. Ti vodopadi su kod Tesle jo u najranijim godinama, u detiwstvu, izazivali equ da wihovu energiju stavi u slubu qudi, za poboqavawe wihovog ivota. On se jo tada zavetovao da e otii u SAD i sagraditi hidrocentralu na Nijagari, na mestu gde se nalaze najvei vodopadi, ija bi se energija na taj nain iskoristila. Jo tada je dolo do izvesnog spleta eqa (da radi za dobro qudi) i podsticaja za ostvarewe tih eqa (koje je naao u svom rodnom kraju); te preokupacije su bile snane, zaokupqale su Teslino bie u potpunosti, tokom mnogih godina, sve dok ih nije ostvario. (b) Od oca je posebno nasledio radqivost, sklonost ka lepoj kwievnosti i stranim jezicima. Otac Teslin je govorio nekoliko jezika, imao je veliku biblioteku, u kojoj je bilo ne samo dela iz bogoslovqa i crkvene kwievnosti (bio je svetenik) ve i dela iz prirodnih nauka i lepe kwievnosti. Izgleda da je za Teslino stvaralatvo majin uticaj bio vei i znaajniji, ukoliko se uopte nekako mogu posebno izdvajati uticaji jednog i drugog roditeqa. I sm Tesla je kasnije, u svom autobiografskom spisu, naglasio znaaj tog uticaja; on je u vezi sa tim pisao: "... moja majka je bila genijalna ena i osobito nadarena snagom intuicije ... i ona je bila izumiteqica prvog reda... Ona je izumila i sagradila raznovrsna orua i sprave i satkala najlepe are." 20 Pored toga, on je isticao da su mu majine prie o junacima srpskih narodnih pesama, umeno kazivane, budile i napajale matu. Ta qubav prema srpskoj narodnoj pesmi postojala je tokom celog ivota; kasnije je upoznao i mnoga druga umetnika ostvarewa, kojima se jedno vreme vrlo mnogo bavio. Mnoge stranice iz raznih umetnikih dela znao je napamet, i esto je ponavqao redove iz wega, koji su mu otkrivali svojevrsne nove svetove. Dok je za sebe ponavqao redove iz tog uvenog dela, jednom prilikom i u budimpetanskom parku (1882), u jednom trenutku mu se rodila velika ideja, slika obrtnog magnetnog poqa - naravno, on je pre toga dugo razmiqao o tome i tragao za odgovarajuim reewem. Teslin opis tog dogaaja vredan je pawe ne samo kao dokument o okolnostima u kojima je dolo do jednog velikog otkria, koje moda najboqe osvetqavaju izvesne strane, kao i prirodu i kontekst tog naunog otkria (kao i prirodu i kontekst otkria u nauci i tehnici uopte), ve i zbog izvesne umetnike vrednosti.21 Ovde je vano istai da Teslina matovitost nije bila orijentisana samo u jednom pravcu; Tesla se odlikovao irokim obrazovawem i bio je duh koji je imao odgovarajuu celovitost: pored nauke, voleo je i umetnost, a posebno je voleo muziku. Wegova matovitost je zbog toga imala neobino iroku osnovu i svakako je inila izvesnu osnovu ili znaajno izvorite novih ideja, stvarawe uopte.22 (v) Izvesne specifine odlike Tesline, naroito one koje se tiu pojedinih wegovih fizikih i psihofiziolokih karakteristika po kojima se on upadqivo razlikovao od drugih qudi, privlaile su veliku pawu ne samo biografa ve i wegovih savremenika i publike uopte. 23 U vezi sa tim postoje jo brojni neistraeni problemi, na primer, oni u vezi sa moguim korelacijama izmeu pojedinih fizikih ili psiho-fiziolokih osobenosti, i izvesnih specifinih stvaralakih stawa i poduhvata, mogunosti uopte. I sm Tesla je vrlo mnogo pisao o moguem uticaju inilaca te vrste, nastojei da objasni posebno znaewe pojedinih od wih. Za razmatrawe problema koji su ovde u pitawu vani su izvesni podaci o specifinostima wegovog ulnoreceptivnog pribora, o udesnoj imaginaciji, izuzetnoj moi slikovitog predstavqawa u svesti, onoga za im je

2 2

znamenite Geteove rei: "Ako hoe da upozna pesnika, idi u wegov rodni kraj." Geteov savet je vaan i u nastojawima da se upoznaju pretpostavke i obeleja Teslinog stvaralatva; Teslini biografi Bokan, ONil i mnogi drugi ve su konstatovali da Tesla po nainu stvarawa takoe spada u jednu vrstu pesnika i umetnika uopte. 0 Upor. Xon ONil, navedeno delo, str. 242; isto u kwizi Boidar Stojanovi, Doivqaji i slike iz Teslinog ivota , Jugoslovensko drutvo za unapreewe nauke i tehnike "Nikola Tesla", kwiga II, Beograd, 1962. Ovi redovi iz wegovog autobiografskog spisa Moja otkria prevoeni su u vie navrata, pa se donekle jeziki razlikuju, ali su u svima wima smisao i znaewe isti. Upor. "Moji pronalasci", Politika (Beograd), 6. juli 1976; videti i prevod dr Tome Bosanca i Vawe Aqinovia, zajedno sa tekstom na engleskom jeziku objavqenim uporedo, izvor naveden u primedbi br. 5. 1 Upor. In. Vojislav M. Popovi, Nikola Tesla, III izdawe, "Tehnika kwiga", Beograd, 64-65. 2 Na pojedine iwenice u vezi sa tim skreu pawu najvie Slavko Bokan i Xon ONil u svojim biografijama Tesle, videti navedena izdawa. 3 Upor. Xon ONil, navedeno delo, str. 27-28.

86

tragao, a ti sadraji bi dugo ostajali u wegovoj svesti.24 Ideje su mu priticale u izobiqu i tolikom brzinom da nije stizao da ih zabelei; u tim sluajevima pomagala mu je grandiozna mo imaginativnog predstavqawa velikih celina znakova, simbola, podataka, slika koje su se reale sve do reewa za kojima je tragao. Specifinosti wegovog ulnog aparata, koje su spomenute, pre svega su se ogledale u izuzetnoj i neuobiajenoj osetqivosti na drai.25 Ova grupa inilaca verovatno ne bi imala ono znaewe da nije bila u izvesnim neraskidivim vezama sa iniocima moralne prirode, sa sistemom moralnih normi i principa koji je naunik izabrao i pridravao ga se sa izuzetnom doslednou, zbog koje su ga pojedini savremenici smatrali gotovo udakom. Kodeks normi koje je Tesla usvojio proisticao je iz izvesnih wegovih uverewa koja su proimala wegovu linost. On je bio rukovoen tewom da svojim otkriem i pronalascima promeni nain ivota qudi, kao to sam ve spomenuo. Znao je da je to vrlo veliki ciq, koji se moe postii samo ogromnim naporima, portvovanim radom, odricawem od uobiajenog naina ivota. iveo je usamqeniki, ponekad gotovo pustiwaki, iako u velikoj metropoli, bez porodice; interesovawe za enu kod wega gotovo nije postojalo, a prijateqstva su postojala uglavnom ukoliko su bila u nekoj vezi sa wegovim osnovnim stvaralakim preokupacijama. Svoj drutveni ivot Tesla je ograniio do najmawe mere, ako moe da se kae tako. Vano je podsetiti da je izbegavao sve vidove zavisnosti, jer su ga oni sputavali u radu. O tome je, izmeu ostalog, pisao: "^im bih zavisio od nekog, prestale bi ideje da mi padaju na um."26 Takav nain ivota mu je omoguavao, pored drugih uslova, potpunu koncentraciju na zadatke koje je sebi postavio. Iako je bio proet eqom da slui qudima, on nije sa wima imao neke razvijene veze. Moe se rei da je on bio na odreen nain vie vezan za prirodu, fizike sile u woj, nego za qude. Taj wegov odnos prema prirodi bio je umnogome specifian, reklo bi se, dosta redak. On je na poseban nain uivao u pojavama muwe i groma, razgovarao je tada sa samim sobom, a ponekad je izgledalo da razgovara i sa tim silama, divei im se i nastojei da ih nekako izaziva, podstie, da im parira, teei da stvori nove koje bi po snazi i velianstvenosti bile ravne wima ili bi ih ak i prevazilazile.27 eleo je, na primer, da preobrazi Zemqu kao planetu, da izgradi xinovski prsten oko Zemqe u pojasu wenog ekvatora, koji bi liio na onaj to okruuje planetu Saturn, koji bi bio od vrstog materijala (Saturnov prsten je sastavqen od kosmike praine), da stvori novo Sunce itd. eqa takve vrste bilo je dosta i one su bile snaan impuls, neka vrsta stoera oko kojih su se mobilisale i usmeravale sve Tesline snage. I iz Teslinog stvaralakog rada moe se videti da svet oseawa ima veliku ulogu u nastajawu novih ideja, u stvarawu uopte; izmeu sveta oseawa i sveta ideja, misli, postoje neke neraskidive veze, o tome se u savremenoj literaturi sve vie pie. Kod raznih stvaralaca u sklopu drugih odgovarajuih inilaca, eqe i oseawa imaju izvanrednu ulogu kao svojevrstan pokreta: najpre se pojave one, pa tek onda istraiva zapoiwe, sldei ih na odreeni nain, da iznalazi odgovarajue ideje i rezultate. Pored toga, ovde imaju vrlo znaajnu ulogu i moralne odlike linosti. Nije sluajno to inioci iz te sfere privlae sve veu pawu kao izvesne pretpostavke uspenih, znaajnih saznawa i posebno naunih saznawa i otkria. Tesline ideje o stvaralakom postupku Tesla je i sm pokuao da objasni izvesne specifinosti stvaralakog postupka. Tekstova o tome ima vie, i oni potiu iz raznih prilika, a neki od wih su nastali i na podsticaj pojedinih pisaca ili biografa koji su se posebno interesovali za ta pitawa, traei miqewa o wima od samog Tesle. 28 Smisao i znaewe Teslinih ideja
2 2

2 2 2

Isto, str. 232-235, i na drugim mestima. Videti autobiografski tekst "Moji pronalasci", naveden u primedbi br. 5; Xon ONil, Nenadmani genije , str. 55-58 i druge; i mnogi drugi biografi skreu pawu na te inioce i wihovo mogue znaewe i ulogu u Teslinoj stvaralakoj produktivnosti. 6 Videti Nikola Tesla, "Moji pronalasci", navedeno izdawe; ONil, navedeno delo, str. 81. 7 Xon ONil, navedeno delo, str. 267. On se igrao boga, lepo je primetio ONil. 8 Isto, posebno videti deo III i IV tog izvora.
4 5

87

o stvaralakom postupku bie jasniji ako se podseti na izvesne wegove ideje o najznaajnijim optim pitawima nauke i filosofije. Tesla nije sledio nijednu od poznatih, vladajuih filosofija, optih filosofskih koncepcija, iako je kao vrlo obrazovan naunik poznavao mnoge od wih - to je est sluaj sa istaknutim stvaraocima, originalnim misliocima, u koje je spadao i Ajntajn. Kao izuzetno plodan i originalan stvaralac, on je svakako imao posebna gledita o tim pitawima koja je sm izgraivao. Tesla, inae, nije rado iznosio svoja stanovita o tim optim problemima, pa su ona ostala u senci wegovih otkria i pronalazaka; pored toga, treba imati u vidu da ti pogledi, koliko se moe suditi na osnovu dosadawih istraivawa, ne ine odgovarajuu celinu, te se ni ne mogu smatrati kao neka filosofska gledita. Ipak, ukoliko su ona izraz jedne neobino bogate i epohalne stvaralake prakse, ona zasluuju primerenu pawu i iz ugla teorije saznawa, logike i metodologije nauke. Na osnovu tekstova koji su do sada objavqeni (podseam da je Tesla veoma mnogo pisao i da sve to jo nije publikovano), kao i na osnovu dosadawih analiza Teslinog dela,29 sa velikom sigurnou se mogu odrediti izvesne koordinate wegovih osnovnih teorijskih shvatawa. On je smatrao da se sve pojave i procesi mogu objasniti odgovarajuim uzajamnim dejstvima materije i energije, i da sve one proistiu iz materije i energije. On je bio uveren da u svetu vlada prikladan poredak i da je zadatak naunika da otkriva i blie upoznaje taj poredak. U procesu saznawa postoje, po wegovom miqewu, gotovo neograniene mogunosti; ima vie oblika i puteva procesa saznawa; wegovu pawu su privlaili najvie oni neposredni, intuitivni oblici saznawa, svakako zbog toga to su se ti oblici najee manifestovali u wegovoj istraivakoj praksi. Tesla nije usvajao izvesna teoloka naela, smatrao je da se ne moe govoriti o besmrtnosti due, odbacivao je ideje spiritist, ali je smatrao da su mogui izvesni oblici neposredne komunikacije na rastojawu, teei da pronae konkretne oblike, prirodu i mehanizme koji bi mogli da budu u osnovi takvog oblika komunikacija. Na ta tragawa bio je podstaknut i izvesnim vlastitim doivqajima, koje je nastojao da objasni, ne zadovoqavajui se olakim objawewima takvih pojava, koja su u to vreme bila gotovo pomodna, pa su im podlegli i pojedini ugledniji naunici tog vremena koji su se bavili prirodnim naukama. Tesla je polagao najvee nade u istrajan, samopregoran rad oveka; verovao je da je tolika "mo i snaga ovekova da nebo odjekuje a zemqa drhti od samog zvuka wegovog glasa".30 Tesla se, kao to je ve spomenuto, veoma mnogo interesovao za inioce i oblike procesa saznawa. Imao je posebno shvatawe o znaaju oka i wegovom radu, koje je zanimqivo, iako nije bilo u skladu ni sa ondawim naunim znawima o radu tog ulnog organa.31 Ipak, za razmatrawe problema prirode i obeleja Teslinog stvaralakog postupka mislim da su daleko znaajniji autobiografski tekstovi i komentari; u tom pogledu su karakteristine wegove rei: "Pre nego to ita stavim na hartiju, cela je misao ve razraena mentalno. U duhu ja mewam konstrukciju, vrim ispravke na boqe, pa ak i radim sa tim izumom. Iako nikada ne pravim crtee, ipak mogu da dam radnicima potrebne mere svih delova, a kada budu gotovi, onda svi delovi odgovaraju jedan drugom tano onako kao da sam izradio stvarne crtee. Meni je svejedno da li radim sa mainom ili je zaista ispitujem u radionici." "Izumi koje sam tako stvorio uvek su funkcionisali. Za trideset godina nije bilo nijednog izuzetka."32 Ovi redovi, navoeni gotovo u svim veim studijama o Tesli, iziskuju odreen komentar kada je re o gnoseolokim analizama. Pre svega, moglo bi se rei da je opis koji je izloio Tesla bio umnogome veran stvarnoj situaciji, koliko se o tome d suditi prema onome to je danas utvreno u istraivawima wegovog
2

3 3

Ovde mislim pre svega na kwigu Bokana o Tesli i kwigu ONila, u kojima se nalazi i najvie podataka; oba pisca su odravala bliske veze sa samim Teslom. Teslina shvatawa najoptijih problema pogleda na svet Andrija Stojkovi je ocenio kao stihijno materijalistika i mehanistika i dijalektika, istiui da je Tesla odbacio skepticizam i agnosticizam. Videti navedene radove u primedbi br. 3. 0 Upor. Xon ONil, navedeno delo, str. 231. 1 Videti Teslin tekst o ulozi oka, u: ore Stanojevi, navedeno delo, str. 252-260; Xon ONil, navedeno delo, str. 232236. Pored Teslinih misli, u ovoj posledwoj kwizi ima i irih komentara Teslinih shvatawa rada oka i znaewa oka u ivotu oveka, kao i kritikih primedbi. 2 Xon ONil, navedeno delo, str. 235.
9

88

dela. Moe se konstatovati da je Tesla pripadao onim genijalnim naunicima koji su do najznaajnijih svojih izuma ili bar do glavnine tih izuma doli intuitivno, u stawima posebnih nadahnua. To je bilo mogue zahvaqujui iwenici to se on neprekidno bavio svojim zamislima, teei da ih ostvari. Ali, proces "dorade" ili "obrade" onih ideja do kojih je dolo "iznenadno", "odjednom", neposredno, nije bio tako kratak, kao to se moe stei utisak kada se itaju dela ili rasprave pojedinih pisaca o Tesli, pa i neki Teslini spisi. O tome svedoe i stranice iz wegovog Dnevnika istraivawa iz Kolorado Springsa 1899-1900. Iz tog spisa se moe zakquiti da se u Teslinom stvaralakom postupku manifestovao iri spektar logikih i metodolokih operacija i radwi. Kako je stvarao Tesla, i koje su misaone logike i metodoloke operacije bile najee i najizrazitije u wegovom radu? Ovi problemi su veoma sloeni i ne bi trebalo oekivati da se dopre do wihovog potpunog reewa; ali zbog toga ne bi trebalo ni odustajati od pokuaja da se oni reavaju, jer ve smo tragawe za moguim reewem doprinosi boqem poznavawu prirode stvaralakog postupka uopte, dijalektike procesa saznawa. Mislim da bi se ve na osnovu navedenih podataka, kao i izvesnih konstatacija, mogla naznaiti izvesna shema Tesline osnovne istraivake strategije. Moglo bi se rei da je idealizacija bila jedna od najeih operacija, i da je on neprekidno bio u svetu zamisli, u svetu budunosti. On je stvarao misaone modele i razvijao ih sistematski, radei gotovo neprestano. Prvobitna ideja je ostajala i kasnije kao neka vrsta stoera u wegovim naporima, ceo postupak se zapravo sastojao u tewi da se ta ideja ostvari. Svi wegovi izumi bili su - u tome se slau svi biografi33 - plod grandioznih idealizacija; iako je koristio eksperimente, do svojih rezultata on nije doao putem eksperimenata, oni su bili samo neka vrsta pomonog postupka u razvijawu i proveravawu zamisli, modela - kojima se pre toga, inae, dugo bavio i u iju je mogunost realizacije ve bio uveren. Takav put je zaista bio specifian i redak; on je bio mogu zahvaqujui izvesnim pretpostavkama. Teslina interesovawa su bila, kao to je to istaknuto ranije, neobino iroka; on se bavio mnogim problemima, ponekad u jednom istom periodu stvarawa, gotovo uporedo. Radio je vrlo mnogo (radni dan je za wega trajao oko dvadeset asova). Neprekidno bavqewe idejama i zamislima o stvarawu novih objekata, maina, naprava, patenata itd. dovodilo ga je do reewa koja su esto nailazila brzo i na udesan nain, "iznenadno", "neoekivano", "odjednom", "neposredno" (tako se obino oznaavaju oni "skokovi" u procesu saznawa). U tom pogledu bi se moglo rei da je Tesla spadao u izrazito "intuitivne umove" (prema podeli koju je izvrio ak Adamar, francuski matematiar koji se posebno bavio istraivawem prirode stvaralakog postupka). Mnogi Teslini biografi i drugi pisci isticali su ulogu intuicije u Teslinom radu, 34 iako nisu blie opisivali ni razjawavali manifestovawe tog fenomena u Teslinom radu. Zaista, u Teslinom radu bilo je veoma mnogo onih "skraivawa" (Mario Bunhe je ovim izrazom oznaio moment neposrednosti kao glavno obeleje intuicije) u procesu saznawa i stvaralakom radu, zahvaqujui kojima se otkrivaju najznaajnije ideje i putem kojih se ostvaruje napredovawe u saznawu i promeni naina qudskog ivota uopte. Tesli su se mnoge misli nametale jo u najranijim godinama; bavei se wima, on je bio od samog poetka uveren u wihovu opravdanost i mogunost ostvarivawa; daqi rad se sastojao u ispitivawu, proveravawu varijacija i razliitih mogunosti; ove posledwe operacije su znatno krae nego kod veine drugih stvaralaca, pa je i time Tesla privlaio veliku pawu jo za ivota. Teslin istraivaki postupak je bio izrazito obeleen predviawima, od kojih su neka zbuwivala i same naunike wegove savremenike. Celokupna Teslina istraivaka delatnost bila je na izvestan nain program grandioznih zamisli i predviawa, 35 koja je naunik
3 3

Isto; Bokan, navedeno delo i stranica u primedbi br. 4; itd. Isto, str. 55, 57, 136 i druge. Milan Vidmar, istaknuti naunik koji se bavio elektrotehnikom i lino poznavao Teslu, o kome je docnije pisao, u vezi sa tim je naglasio: "Tesla je pjesnik elektrotehnike, umjetnik ako hoete. Tesla je bio prepun ideja, a da bi mogao da vri normalan rad iniwera. Wegova intuicija je kolosalna, wegov pogled u tajne prirode strahovit. Nadoao je kao vihor, zahvatio savremeni svijet, koji ga je teko slijedio, jurio je naprijed, ne obazirui se na okolinu, na normalne qude koji su polagano koraali." Citirano prema kwizi: Vladimir Wegovan, Tesla, heroj tehnike , navedeno izdawe, str. 84; Rosnicki, navedeno delo, str. 88. Videti i autobiografski tekst "Moji pronalasci", navedeno izdawe. 5 Xon ONil, navedeno delo, str. 132, 235 i na drugim mestima. Videti i Vojin Popovi, "Teslina istraivawa na svetlost wegovog dnevnika istraivawa iz Kolorado Springsa", u kwizi: Duan Nedeqkovi, Vladislav Jovanovi, Radomir Arsenijevi, Aleksandar Damwanovi, Vojin Popovi i Milivoje Raki, Nikola Tesla, ovek i pronalaza , Elektrotehniki
3 4

89

ostvarivao, moglo bi se rei, gotovo jedno za drugim. U tom pogledu visoke ocene, kao to je, na primer, ona Gernsbahova, da je Tesla "jedno od sedam uda intelektualnog sveta", niukoliko nisu izraz preterivawa. Tesla je zaista bio neponovqiv duh anticipacija i vizija budunosti, jedinstvena pojava. U literaturi je s pravom ukazivano na veliku razliku izmeu Tesle i drugih pronalazaa, pre svega Edisona; za razliku od Edisona, koji je realizovao tue ideje, zamisli, preuzimao tue principe, Tesla je sm najpre iznalazio principe, a onda ih je koristio, na osnovu wih gradio maine, ureaje, naprave36 itd. Takav stvaralaki postupak daleko je znaajniji i iziskivao je mnogo vee sposobnosti. Zakquni stavovi Teslin stvaralaki postupak je izuzetan i u pogledu pretpostavki i u pogledu irine i epohalnosti wegovih rezultata, koji imaju izvanredan znaaj za qudski napredak uopte. Za naunike koji se bave izuavawem biolokih, psiho-fiziolokih osnova stvaralakog ina i postupka Teslino delo je izvanredno znaajan predmet za istraivawe. to se tie karakteristika Teslinog metoda sa stanovita teorije saznawa, logike i metodologije nauke, moglo bi se konstatovati: 1. U Teslinom metodu istraivawa i postupcima koji su vodili otkriima nesumwivo su najizrazitije bile idealizacija i misaoni modeli; u osnovi tih operacija svakako se nalazila izuzetna stvaralaka mata, koju su inicirale i vodile, u krajwoj liniji, tewe da se olaka ivot qudi putem iznalaewa tehnikih sredstava koja bi u najveoj meri zamenila qudske napore. Snani motivi te vrste ine onu sponu izmeu etikih i saznajnih inilaca koja je neophodna, a o kojoj se, inae, nije dovoqno pisalo. 2. Teslin stvaralaki postupak bio je neobino plodonosan zahvaqujui i neprekidnom razmiqawu o idejama koje su ga zaokupqale - u tom kontinuiranom procesu istraivawa, u "mentalnoj laboratoriji" (wegov, po mom miqewu, vrlo uspean izraz) odigravale su se velike stvaralake inkubacije. Zahvaqujui specifinom nainu ivota on je uspevao da sve napore podredi jednom ciqu - tragawu za rezultatima koje je ranije zamislio. Radei dugi niz godina konstantno, gotovo bez odmora, on je ee od drugih stvaralaca koji se ubrajaju u one to su imali izvanredna dostignua, doivqavao one situacije kada se rezultati postiu "neposredno", "odjednom", tj. intuitivno - to je bilo mogue samo kao rezultat napregnute viegodiwe istraivake delatnosti koju je obavqao. 3. Intuicija, koja je predstavqala jedno od glavnih obeleja Teslinog stvaralakog postupka, bila je rezultat sticaja okolnosti razliite prirode, od kojih su neke ovde posebno istaknute. Ona se moe smatrati kao sintetiki izraz koji je bio omoguen prethodnom intenzivnom aktivnou, jednog stvaraoca izvanrednih sposobnosti i izuzetnih crta linosti. Za intuiciju se esto kae da je dar; meutim, iz takvih konstatacija se ne moe zakquiti nita o wenoj prirodi. Ima razloga da se konstatuje kako taj dar ne bi imao neko vee znaewe kada naunik, ili stvaralac uopte, ne bi inio sve da taj dar razvije. Pre svega, taj dar se otkriva i manifestuje tek u raznovrsnoj i intenzivnoj aktivnosti, razvija se iskustvom. Bez svojih odgovarajuih pretpostavki (prvenstveno samopregornog rada, koncentracije na odreene zadatke, kao i niza drugih uslova) ne moe se oekivati da se putem intuicije dospe do znaajnih, velikih rezultata. Odreene predispozicije bi ostale tek kao neostvarena mogunost. U Teslinom sluaju su se na jedan neponovqiv nain stekli navedeni i drugi uslovi i inioci, zahvaqujui kojima je on doao do grandioznih rezultata. 4. Tesla je koristio eksperimente, ali su u wegovim istraivawima i otkriima oni imali znatno mawu ulogu nego to je to obino karakteristino za naunike, naroito za one koji bi se mogli ubrojati u tzv. logike umove - prema napred spomenutoj Adamarovoj dihotomnoj podeli umova - i u tom pogledu on je bio izuzetan stvaralac. U wegovom radu eksperimenti su imali ulogu pomonog sredstva, iji je ciq bio da se prvobitna ideja "popravi", da se ispitaju wene varijacije - inae, sama osnovna ideja bila je nesumwivo opravdana za wenog protagonistu, ona se kasnije zaista najee i potvrivala u daqem radu. U svojim istraivawima Tesla je koristio i matematiki aparat, koji je i daqe razvijao, ali se moe rei da je i matematiki aparat u wegovom
fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 1968, str. 45-58; Milivoje Raki, "Vizionar i radnik Nikola Tesla", na istom mestu, str. 59-60; Vojin Popovi, "Nikola Tesla u svoje doba i danas", Dijalektika (Beograd), god. VIII, br. 1/1973, 29-33. 6 Upor. Vojislav Popovi, Nikola Tesla, "Tehnika kwiga", Beograd, III izdawe, 1967, str. 74-75.

90

radu imao ulogu samo pomonog sredstva. Do najglavnijih rezultata on je ipak dolazio tzv. "istim" razmiqawem i intuicijom. Ali, to ne znai da je mogue i opravdano izdvajawe intuitivnog oblika saznawa kao nekog posebnog oblika saznawa, neka vrsta organona koji bi bio privilegija za izabrane - kao to su to nastojali da prikau pojedini izrazito metafiziki orijentisani pisci. 5. Verujem da e Teslino delo privui mnogo veu pawu i sa stanovita teorije saznawa, logike i metodologije nauke, i da e sistematska istraivawa, do kojih e se doi, omoguiti nova, vrlo znaajna saznawa, koja e imati i izvesnu heuristiku vrednost. Ukoliko su perspektive razvoja oveka u izrazitijem sistematskom razvijawu stvaralakih sposobnosti - a izgleda da je to jedini put koji vodi istinskom bogaewu qudske linosti i osmiqavawu ivota - utoliko e problemi u vezi sa stvaralakim inom i postupkom biti sve aktuelniji. Na to ukazuje i sve vei broj tekstova koji su posveeni tom krugu problema. Da bi se ispitale mogunosti razvoja stvaralakih snaga qudi, potrebno je da se upoznamo sa istorijom razvoja tih sposobnosti, bar preko najznaajnijih pojava, kojima se najvie duguje - i to interdisciplinarno. Bavqewe tom problematikom verovatno ima i izvestan iri, humanistiki smisao istraujui i upoznajui stvaralaku praksu, stei emo neto od one ars inveniendi - kojoj se oduvek teilo - a time emo nesumwivo postati sposobniji da i sami stvaramo; stvaralatvo je jedini istinski vid qudskog postojawa.

91

GLEDITA U MODERNOJ FILOSOFIJI FIZIKE

92

Wutnov nauni metod Wutnovo delo je obeleilo dugo razdobqe u razvoju ne samo fizike, nego i slike o svetu uopte. Onda je razumqivo to su pawu brojnih istraivaa privlaile ne samo wegove koncepcije o prostoru, vremenu, aksiomi ili zakoni kretawa, nego i nauni metod, zahvaqujui kojem je on dostigao epohalne rezultate. Tom problemu posveene su mnogobrojne rasprave, ali se uprkos tome ne moe rei da su sva pitawa iz tog okvira razjawena. Kakav je zapravo bio Wutnov nauni metod? Pre svega, teko je dati u svemu zadovoqavajui odgovor na pitawe ta je nauni metod uopte, s gledita metodologije i filosofije nauke, zbog toga to je tu re o fundamentalnim pitawima, kojima se pristupa razliito, koja se raznoliko reavaju u okviru raznih filosofskih i naunih doktrina, koncepcija, stanovita. Drugi razlog zbog koga se nije uspevalo u iznalaewu zadovoqavajuih odgovora na pitawe ta je nauni metod lei u tome to se najee zaboravqalo da nauni metod ne ine neka uputstva u vidu zlatnih pravila, koja bi uvek imala odgovarajue efekte. 1 Filmer Nortrop, jedan od vodeih savremenih amerikih filosofa, bio je sasvim u pravu kad je ve u predgovoru svog dela Logika prirodnih i drutvenih nauka (1947) posebno naglasio: "Svaki nauni metod prouava se u vezi sa nekom konkretnom teorijom i predmetom konkretne nauke kojoj on odgovara." Istiui u ovom smislu "relativnost naunog metoda s obzirom na vrstu problema i fazu istraivawa", spomenuti filosof zakquuje da "ne postoji jedinstven nauni metod".2 O naunom metodu moemo govoriti doista samo kao o odgovarajuem sistemu postupaka ili strategija i procedura u istraivawu i objawewu pojava i procesa, koji je uslovqen pre svega stawem u nauci kao i optim iniocima drutvenog razvoja razdobqa o kome je re. Problemi u vezi sa odreivawem znaewa naunog metoda imaju razliite strane: oni su oduvek bili predmet rasprava i naunika i filosofa. I upravo zbog viedimenzionalnosti tih problema, nema mnogo istraivaa koji dospevaju do nivoa svestranog raspravqawa. Za uspeno raspravqawe problema u vezi sa naunim metodom neophodni su prikladni uvidi u istorijski proces razvoja naunih znawa u odgovarajuim naukama. Vrlo esto tu ne moe da nas zadovoqi samo poznavawe glavnih dela nego i ostalih, onda poznavawe rukopisa i ostale arhivske grae, jer tek tada postoji mogunost da potpunije upoznamo razvoj naunih ideja, da razumemo i uzroke raznih zastoja, pa i stranputice. Neophodan je, daqe, i izvestan uvid u savremeno stawe u odgovarajuoj nauci; tako e nam prethodni razvoj biti umnogome jasniji, to je i najvanije, to e doprineti da boqe uvidimo i puteve razvoja naunog metoda uopte. Idui ovim putem u tragawu za onim to se naziva nauni metod nuno smo upueni i na uvide u ona filosofska uewa i gledita koja su bila na razne naine plodotvorna, kao inspiracije, ili pak kao velike anticipacije. Ona obeleja naunog metoda do kojih bismo doli u ovako zasnovanim istraivawima zaista bi imala veliki heuristiki znaaj. Jasno je da obiqe problema, kao i wihova sloenost u ovako shvaenom programu ne omoguuju celovitiju predstavu o obelejima i prirodi onoga to se naziva nauni metod ni brzo ni lako. Bez obzira na zahtev da se sledi kontinuitet u razvoju naune misli, veina istraivaa ponajvie se zaustavqa i posebno ispituje tzv. prelomna razdobqa, dela onih naunika i filosofa u kojima dolazi do velikih i plodonosnih sinteza, u kojima nalazimo novu sliku o svetu. Upravo zbog toga je i Wutnov opus bio predmet mnogobrojnih istraivawa. Na prvi pogled, reklo bi se da danas, posle tri stotine godina od pojave prvog izdawa glavnog Wutnovog dela Principia mathematica Philosophiae naturalis (1687), moemo da odgovorimo na sva pitawa u vezi sa karakteristikama naunog metoda ovog velikog mislioca. Ipak, nije sasvim tako. Ve sam bio u prilici da ukaem na probleme pred kojima se nalaze istraivai Wutnovog opusa, pa i oni koji ele da utvrde obeleja
1

To se moe ponajboqe videti iz ve klasinog dela iz te oblasti: M. Koen, E. Nejgel, Uvod u logiku i nauni metod , prev. sa engleskog A. Kron, predgovor A. Kron i S. Kwazeva, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, drugo izdawe, 1977. Upor. F. S. C. Nortrop, Logika prirodnih i drutvenih nauka , prev. sa engleskog V. Kirbus, "Obod", Cetiwe, 1968, str. 5-7.

93

Wutnovog naunog metoda, te se ne bih vraao na preglede tih problema, niti na glavne rezultate dosadawih istraivawa.3 Spomenuemo samo da je re o tri izdawa glavnog Wutnovog dela jo za wegova ivota, u kojima ponegde ima i znatnih razlika, izvesne izmene su po nekom dogovoru sa autorom unosili Riard Bentli i Roxer Kouts, ponegde se uputajui i u izvesna tumaewa pojedinih stavova koji se tiu opteg pogleda na svet, nastojei da im pridaju odgovarajui smisao. I jo jedna okolnost: Wutnova zaostavtina nije odmah istraivana sistematski, do kraja; tek su u dvadesetom stoleu prvi put tampani neki wegovi spisi, a nakon duih istraivawa objavqena su sabrana dela kritiki prireena.4 Onda je razumqivo to su neke ranije interpretacije pojedinih problema, i to ponajvie onih koji se tiu filosofskih, metodolokih stavova, bile ili jednostrane, ili ak pogrene, i zbog toga se, dakle, tek iz celine opusa moe do kraja videti smisao pojedinih osnovnih stavova. Imajui u vidu raznovrsne okolnosti o kojima je bilo rei, nastojau da ukaem na osnovna obeleja i karakteristike Wutnovog naunog metoda s gledita gnoseologije, epistemologije i metodologije nauke. Wutn je stvorio prvi teorijski sistem mehanike koji je ujedno bio dugo neka vrsta modela za objawewe sveta uopte. On je svoje ideje izneo u obliku aksiomatskog razvijenog deduktivnog sistema, kako se to esto istie. Re je, dakle, o grandioznoj teorijskoj konstrukciji, izuzetno plodonosnoj i primenqivoj. U pogledu ovog posledweg ona nije prevaziena i naputena, tokom vremena su se uvidele samo granice wenog vaewa i primenqivosti. Osnovne premise tog teorijskog sistema, pojmovna osnova, metodoloki principi su predmet rasprave ne samo u fizici i drugim prirodnim naukama nego i u filosofiji, i ranije i danas. Iako su filosofija i nauka u neraskidivim vezama, komplementarne - one su zapravo dve strane ovekovog jedinstvenog pokuaja da stvori prikladniju sliku o svetu, ipak postoji, rekao bih, odreena "podela rada"; granice i mogunosti pojedinih disciplina iz okvira nauke i filosofije ne bismo smeli previati ni onda kad nastojimo da fenomene istraujemo interdisciplinarno. Dela velikih naunika, mislilaca, donose nove ideje, otkria, bogatu praksu; svako veliko otkrie je, kako je naglasio ^arls Sanders Pers, i "jedna nova lekcija iz logike". Ali, vrlo esto oni koji daju te rezultate ne uspevaju da vide sve konsekvencije svojih ideja, esto se zapaa izvestan raskorak izmeu logica-e utens i logica-e docens, izmeu onoga to je stvarno predstavqalo ili moglo predstavqati odgovarajui sistem postupaka ili strategiju u istraivawima, dakle, nauni metod, i onoga to je kao takvo predstavqano u opisima samih naunika post factum, ili pak od drugih koji su za tim tragali. Upoznavawe osnovnih obeleja naunog metoda vaan je zadatak, ono poveava efikasnost u naunoistraivakom radu, dakle, omoguuje velike prednosti nad onim nasuminim hodom. A kako da se doe do najvanijih saznawa o metodu u nauci? Moglo bi se najoptije odgovoriti: svestranim razmatrawem bogate stvaralake prakse u nauci, pre svega. Istoriari nauke nam daju pregled okolnosti i tako omoguuju uvide u izvesne zakonitosti istorijskog razvoja naunih ideja. Na temequ tih istraivawa u gnoseologiji utvruju se opti principi saznawa, u logici se utvruju pravila korektnog miqewa; u logici nauke razmatraju se teorijski sistemi kao svojevrsne konstrukcije s gledita wihovog unutraweg sklada i objawavalakih mogunosti; u epistemologiji se istrauju elementi sistema znawa, pojmovna struktura i vrste znawa u odgovarajuoj hijerarhiji;5 u filosofiji nauke se ponajvie utvruje opti smisao koncepcija, a u filosofiji uopte
3

Radomir orevi, "O Wutnovom naunom metodu", saoptewe na simpozijumu Newtonova Philosophia naturalis nastanak i prevazilaewe, u organizaciji Instituta za fiziku Prirodno-matematikog fakulteta Univerziteta "Svetozar Markovi", Kragujevac, 22-23. okt. 1987. Zbornik predavawa i priloga, Kragujevac, str. 337-345. Bernard Koen, profesor istorije nauke na Harvardu, objavio je prvi put 1969. godine Wutnov spis A Treatise of the System of the World, a S. I. Vavilov 1946. godine Predavawa iz optike sa iscrpnim komentarima. Podrobne podatke o toku istraivawa Wutnovih spisa, zaostavtine uopte, koja su dovela do prvog potpunog izdawa spisa ovog mislioca, koje omoguuje potpuniju interpretaciju mnogih problema u vezi sa Wutnovim delom uopte, italac moe da nae u kwizi A. Koarea Nauna revolucija , prev. sa francuskog M. afarik, Nolit, Beograd, 1981, u primedbama uz studije o Wutnu: "Smisao i znaaj wutnovske sinteze"; "Hipoteze i iskustvo kod Wutna: Wutn i Dekart"; "Wutn, Galilej i Platon". Wutnova izvoewa predstavqaju odgovarajuu celinu - kao to je ve spomenuto, re je o prvom teorijskom sistemu racionalne, teorijske mehanike. Elementi tog sistema nisu istog reda. Wutn postavqa aksiome, definicije, leme, pretpostavke, stavove, izlae teoreme, postavqa zadatke, razmatra fenomene, posledice, izvodi pouke. U nekim izdawima svojih spisa, pre svega onog glavnog, jedne iste elemente oznaava razliito, sm ili na sugestiju redaktora. Izvoewa su usmerena prema

94

tei se da se ovi elementi na odgovarajui nain sintetiki prikau da bi omoguili odreenu konsistentnu sliku o svetu, i da bi se osmislila nauna tragawa i ovekov ivot uopte. Ova razgraniewa i odreivawa su preliminarna, i ne postoji slagawe meu savremenim, pa ni ranijim autorima u tom pogledu, ak ni meu onima koji polaze od premisa jedne te iste filosofije, filosofske orijentacije. Nabrajawe ovih disciplina bez obzira na mogua drukija razgraniewa u poneemu, pokazuju da se i u istraivawima prirode naunog metoda napori naunika i filosofa moraju objediwavati, u protivnom zadaci ostaju nereeni, ili se reavaju jednostrano i nepotpuno. I istraivai Wutnovog naunog metoda stoje pred takvim zadacima koji su dosta kompleksni i moraju da se istrauju interdisciplinarno. Ve smo spomenulil da je Wutn prvi stvorio aksiomatski deduktivni sistem teorijske mehanike. Kad se Wutnovi Principi... pregledaju danas, oni se inae malo itaju neposredno, uglavnom se upoznaju posredstvom strunih komentara6 - to je razumqivo kad se zna kolike su promene od onda nastupile u jeziku nauke - moe se zapaziti vrlo indikativna struktura izlagawa, indikativna za one koji se bave epistemolokim i metodolokim problemima.7 Istraivai Wutnovog dela esto su napomiwali da bi Wutnovom delu danas najvie odgovarao naslov Matematiki principi fizike. To je umnogome tano, ali mislim da se ne bi moglo rei kako Wutn ostaje samo u tim okvirima, jer u wegovom delu ima i drugih principa, koji pokazuju da on u tom delu nije ostao samo u granicama fizike. Navedene napomene su, dakle, opravdane samo ako se misli na dominantni karakter matematikih principa u wegovim teorijskim izvoewima. Takoe bi se moglo konstatovati da je Wutnovo glavno delo veoma vano i u filosofskom pogledu, bez obzira na to to se u wemu Wutn ne bavi neposredno filosofskim problemima; u metodolokom pogledu ono je doista oznaavalo jednu prekretnicu; rekao bih da je tu na delu svojevrsna metodoloka revolucija; da napomenem da su mnogi istraivai tragali za idejama u nauci koje su predstavqale revoluciju, dok je vrlo mali broj wih tragao za revolucijama na metodolokom planu. Koare, istaknuti francuski filosof i istoriar nauke, spada u malobrojne koji su ispitivali upravo genezu naunog metoda, pratei razvoj naunih ideja, rekonstruiui postupak vodeih naunika, meu wima i Wutnov stvaralaki prosede. Oslawajui se na vrlo znaajne istraivae Wutnovog metoda, meu wima pre svega Z. A. Cejtlina, A. Koarea, S. I. Vavilova, I. B. Koena i E. Nejgela, nastojau da ukratko, vie shematski predstavim Wutnov nauni metod s gledita teorije saznawa. U tewi da objasni zakonitosti kretawa tela i da sistematski izloi jednu pouzdanu sliku o svetu, Wutn je nastojao da oslobodi nauna izvoewa od onih naela za koja nije bilo dokaza, potvrda; naroito je nastojao da eliminie pozivawe na tzv. skrivena svojstva, u pokuajima razjawewa prirode raznih pojava i procesa, dakle, nastojao je da prevazie sve ono to je bilo karakteristino za sholastiki aristotelizam i sholastiku uopte. Wemu je izgledalo da nauna tragawa ponajvie optereuje olako stvarawe hipoteza i rasprava o tome kojoj od wih bi se trebalo prikloniti. To je bio manir onih koji su se mawe bavili empirijskim istraivawima, a vie slobodnim projekcijama. Nastojei da utvrdi izvesne opte zakonitosti, Wutn je smatrao da su od odluujue vanosti indukcija, eksperiment i matematiki aparat, kao postupci koji mogu da obezbede najpouzdanija znawa. Polazei od toga i gledajui na hipotezu amo kao na slobodnu konstrukciju, on je izrekao, i to ne samo u jednoj prilici, one znamenite rei Hypotheses non fingo. Tako on u vezi sa hipotezama istie: "... uzrok tih svojstava sile privlaewa ja do sada nisam mogao da izvedem iz pojava, a hipoteze ne stvaram. Sve to se ne moe izvesti iz pojava treba nazivati hipotezom; hipotezama metafizikim, fizikim,
veem stupwu pouzdanosti znawa, na osnovu odgovarajueg metoda ije se osnovne dimenzije, crte, obeleja mogu utvrditi uprkos znatnim tekoama. Takvih pokuaja je bilo i rasprave o tome se vode i danas. Aktuelnost tih epistemolokih rasprava u nae vreme moe se videti iz kwiga: Logique et connaissance scientifique , sous la direction de Jean Piaget, Encyclopdie de la Pliade, XXII, Gallimard, Paris, 1967; A. Virieux-Reymond, Introduction a# l'pistmologie , PUF, Paris, 1972. Ima vie komentara uz izdawa Wutnovog glavnog dela; videti dodatke uz navedene studije Koarea o Wutnu i posebno: A. N. Kr&lov, Matematieskie naala natural#noy filosofii , perevod i kom?entarii, Izv. Nikolayvskoy Morskoy Akademii, Petrograd, 1916; isto u: A. N. Kr&lov, Sobr. trudov, t. 7, Leningrad, 1936. Vie o tome videti u navedenoj kwizi A. Virieux-Reymond-a.

95

mehanikim, skrivenim svojstvima nije mesto u eksperimentalnoj filosofiji. U toj filosofiji stavovi se izvode iz pojava i uoptavaju se (indukcijom - R. .) ..." 8 Ovakav stav prema hipotezi kao postupku u teorijskim izvoewima i naunom istraivawu nalazimo i u wegovom delu Optika, koje je nastalo pre spomenutog glavnog dela, pa je bilo vano da se utvrdi kakav je smisao navedene formule Hypotheses non fingo. Pokazalo se da je Wutn na taj nain teio raskidu sa sholastikom tradicijom, za koju su bile karakteristine rasprave o hipotezama za koje najee nije bilo gotovo nikakve empirijske evidencije; u to vreme mnogi su jo uvek gledali na hipotezu kao na konstrukciju putem koje se samo ureuju podaci, ali se ne pretenduje na objawewe pojava ili procesa stvarnosti. Isticawe i ponavqawe u vie navrata formule Hypotheses non fingo objawava se i Wutnovim nezadovoqstvom zbog toga to su mu pojedini kritiari upuivali primedbe da su wegova shvatawa zapravo hipoteze, ime se iskazivala jasna namera da se tim shvatawima prida drugi status; na te primedbe on je razdraeno odgovarao preko Oldenburga, ondaweg sekretara Kraqevskog drutva (Akademija nauka): "Moja teorija ima za mene snagu dokaza ... ne zato to se poriu sve druge pretpostavke, nego to ona proizlazi iz pozitivnih i neposredno presudnih elemenata." 9 U drugom odgovoru jezuitu Paradizu, takoe preko Oldenburga, on je pisao: "Ja u pre svega primetiti da se moje uewe o prelamawu svetlosti i bojama sastoji samo u utvrivawu nekih osobina svetlosti bez ikakvih hipoteza o wenom poreklu." "Kao najboqi i najpouzdaniji metod", istie daqe Wutn u svom pismu, "za ispitivawe prirode slui, pre svega, kao to znamo, otkrie pojava, dok hipoteze o wihovom poreklu mogu doi tek na drugo mesto. Te hipoteze moraju se pokoravati prirodi pojava (podvukao R. .) i ne treba pokuavati potiniti ih sebi zaobilazei dokaze. I ako kogod postavi hipotezu samo zato to je ona mogua, ja ne vidim na koji bi se nain u bilo kojoj nauci moglo ma ta s tanou utvrditi: ta mogu se izmiqati sve nove i nove hipoteze koje raaju nove tekoe."10 Iz ovih redova moe se jasno videti da je Wutn bio protiv napred spomenutog sholastikog manira olakog postavqawa hipoteza. Isto tako se moe videti i to da za Wutna hipoteze imaju neki korelat, da se one odnose na neke pojave ili relacije stvarnosti. Upravo sve ovo ukazuje da je za Wutnov nauni metod karakteristino koriewe raznovrsnih postupaka i operacija: od indukcije i eksperimenta, preko matematikog aparata, hipoteze - koje je stvarao, bez obzira na to to je isticao da ih ne stvara, do dedukcije. Svi ti postupci koji se, uostalom, nikada ne koriste sasvim nezavisno, nego se manifestuju u raznim kombinovawima, sluili su Wutnu da u toliko raznovrsnim svetskim pojavama otkrije one osnovne aksiome i zakone putem kojih e se pouzdanije ili na neki zadovoqavajui nain objasniti svet pojava i procesa. Wutnova istraivaka praksa odve je bogata da bi se mogla svesti samo na dve ili tri operacije putem kojih bi se mogao potpunije okarakterisati wegov nauni metod. Ima odve mnogo podataka koji se ne mogu prenebregnuti ako se protumai Wutnov opti filosofski stav u duhu radikalnog empirizma, to se inae inilo. Wutnov nauni metod ima isuvie raznovrsnih obeleja da bi mogao da se uspeno okarakterie, oznai sa jednim ili sa dva kvalifikativa koja bi ga ponajvie obeleavala. Izgleda da bi taj metod bilo najboqe oznaiti kao hipotetiko-dijalektiki. Razume se, ovakvo oznaavawe iziskuje i odgovarajue obrazlagawe. 11 Ovom prilikom mogli bismo da se zadovoqimo konstatacijom da logika i metodologija sa svim svojim operacijama i mogunostima predstavqaju samo jedan od bitnih uslova za velike rezultate ili otkria u nauci. Logike operacije i metodoloka uputstva mogu se koristiti na raznolike naine i sa raznim uincima. Element stvaralakog u nauniku je onaj odluujui inilac koji, na kraju krajeva, utie na takvu specifinu organizaciju stvaralakih potencija, pa i na koriewe logikih i metodolokih sredstava, koji privode naunika do epohalnih rezultata. Mislim da je tako bilo i Wutnovom radu koji je bio toliko plodonosan. Izvesnu potvrdu za
8

9 1 1

Navedeno prema: Z. A. Ceytlin, Nauka i gipoteza , istoriko-kritieskoe issledovanie matematieskih naal natural#noy filosofii v svzi s ueniem o metode estetvoznani i obestvenn&h nauk, MoskvaLeningrad, 1926, str. 3, iz tzv. Pembertonovog izdawa Wutnovog glavnog dela iz 1713. Upor. S. I. Vavilov, Isak Wutn, ivot i rad, "Prosveta", Beograd, 1948, str. 74. 0 Ibid. 1 U navedenoj Cejtlinovoj kwizi mogu se nai analize sa kojima se moemo umnogome sloiti kad je re o optim karakteristikama Wutnovog naunog metoda.

96

ovu posledwu konstataciju naao sam u tekstu koji predstavqa jedan razgovor izmeu Wutna i mladog lekara Pembertona, redaktora jednog od izdawa Principia... U jednoj replici Pembertonu Wutn je naglasio: "Logika, kako se ona naziva! To je samo slepaka taka na koju se oveji duh, koraajui po tlu, oslawa da se ne stropota preko kakve xombe. No sa wom se ne die u visine. Intuicija su ona krila koja te diu do nebesa." Na Pembertonove rei: "Vi ste ih, ser, rairili i odleteli na wima do kraja vasione", Wutn je izrekao one znamenite rei: "Ne znam, dragi moj, kako svet na mene gleda, ali ja izgledam sebi kao kakav deai koji se igra na obali mora i uiva da onde nae kakav oblik qunka ili kakvu lepu koqku, a pred wim se rasprostire beskrajni okean istine, neispitan."12

Milutin Milankovi i Slavko Bokan, Isak Wutn i wegova Principija , Beograd, 1946, str. 43. Vie o principima i idejama Wutna videti u: Milutin Milankovi, Istorija astronomske nauke , od wenih prvih poetaka do 1727, drugo izdawe, Beograd, 1979.
2

97

Smisao Wutnove formule Hypotheses non fingo i filosofske rasprave o woj Kada je, 1683. godine, umro Stjepan Gradi, Wutn, wegov savremenik, imao je etrdesetjednu godinu i ve je bio objavio neke od onih rezultata koji su imali epohalan znaaj i uticaj. Wegov opus nije bio od znaaja samo za nauke kao to su to fizika i, naroito, mehanika, nego i za filosofija, jer je sadrao i nova naela, pretpostavke najoptijeg, filosofskog karaktera, u prvom redu one metodolokog karaktera. O znaewu i smislu pojedinih od tih naela, principa, formula, a naroito o smislu znamenite formule hypotheses non fingo (hipoteze ne izmiqam) raspravqalo se vrlo mnogo od Wutnovog doba do danas. Bibliografija radova posveenih razmatrawu i tumaewu te formule zaista je velika, obimna.1 Bilo je podosta sporova raznovrsnog karaktera. Spomenuta formula je tumaena vrlo razliito. Do razlika je dolazilo usled raznolikih filosofskih, metodolokih principa od kojih su polazili sami tumai, ali ne samo zbog toga. Dobar deo tekoa proisticao je iz iwenice da istoriari nauke dugo nisu uspevali da pouzdano utvrde splet onih raznovrsnih okolnosti koje su neophodne da bi se Wutnovo delo potpunije ocewivalo. Pre svega, zadugo su ostali neobjavqeni mnogobrojni wegovi mawi spisi, a glavno delo Principia mathematica philosophiae naturalis (Matematiki principi filosofije prirode) imalo je vie razliitih izdawa. U pripremi nekih od izdawa sudelovali su i pisci koji su do izvesne mere ostavqali peat na formulisawu pojedinih pretpostavki koje se tiu upravo onih stavova to imaju opti filosofski karakter. Ti pisci nisu bili rukovoeni samo naunim pobudama ve su, kao visokodostojanstvenici Crkve, ili uticajni qudi iz drugih institucija, nastojali da pojedinim Wutnovim optim naelima pridaju odgovarajui smisao. Istorija ovih okolnosti je vrlo sloena i zamrena, i u vezi sa tim moe se konstatovati da brojni tumai Wutnovih osnovnih filosofskih stavova, metodolokih premisa, ne temeqe uvek svoje interpretacije na poznavawu najvanijih okolnosti u vezi sa ivotom i radom ovog velikog stvaraoca. 2 Kakav je smisao Wutnovog znamenitog stava Hypotheses non fingo? Da bismo mogli tumaiti smisao tog stava, vano je da se podsetimo nekih od osnovnih tendencija i karakteristika drutvene klime onog vremena. Osim toga, bitno je poznavawe ivota i rada samog Wutna, u prvom redu poznavawe okolnosti nastajawa i publikovawa pojedinih wegovih dela, ponajpre glavnog dela Principia. Jo pre pojave Frensisa Bekona (Bacon, 1561-1626) bile su izrazite antisholastike tendencije, tewe da se prihvataju kao pouzdani ili istiniti, verodostojni samo oni stavovi za koje postoje odgovarajui dokazi, da se naputaju naela koja se ne mogu dokazivati - tj. metafiziki principi i, naroito, religijske dogme. Razlike izmeu znawa i vere, o kojima se govorilo i pre Wutna, istiu se u vreme Wutna jo vie. Od pojave Bekonovog uvenog dela Novi organon (Novum organum scientiarum), drugi deo Velike obnove nauka (Instauratio magna) - 1620. godine - borba protiv sholastikih spekulacija koje se nisu mogle dokazivati, dobila je, reklo bi se, novi polet. Induktivni metod je od tada bio sve vie prihvatan i daqe razvijan. Nauka i filosofija su zaista dobijale nove osnove, uistinu se odigravao veliki preporod u kojem se dolazilo do krupnih rezultata u razliitim oblastima. Mewao se nain miqewa; u tim tewama da se prevazie sholastika, ne samo Wutn nego i mnogi wegovi savremenici polagali su ogromne nade u ulno iskustvo i matematiki
1

Mnotvo podataka o tome sadre dodaci iz studije o Wutnu Aleksandra Koarea (Koyr), jednog od najistaknutijih modernih istraivaa Wutnovog dela, poznatog i po prireivawu kritikog izdawa Wutnovog glavnog dela. Upor. Aleksandar Koare, Nauna revolucija , prev. Milena afarik, Nolit, Beograd, 1981. (studije: "Smisao i znaaj wutnovske sinteze"; "Hipoteza i iskustvo kod Wutna"; "Wutn i Dekart"; "Wutn, Galilej i Platon"). O ovome se mawe ili vie raspravqa u mnogim obimnijim naunim biografijama Wutna. Istorijom okolnosti nastajawa i publikovawa glavnih Wutnovih dela, te i pokuajem rekonstruisawa Wutnovog metoda i tumaewa formule Hypotheses non fingo, posebno se pozabavio ruski istoriar nauke i filosof Z. A. Cejtlin pre vie od pola stolea. to se tie ovog drugog, autor je doao do zakquka da je u osnovi Wutnovog glavnog dela Principia... dijalektiko-hipotetiki metod, a ne prosta empirijska indukcija. Upor. Z. A. Cejtlin, Nauka i gipoteza . Istoriko-kritieskoe issledovanie matematieskih naal natural#noy filosofii v svzi s ueniem o metode estestvoznani i obestvenih nauk, MoskvaLeningrad, 1926. Daqe navodim skraeno: Cejtlin.

98

aparat, kao dva najvanija vida saznavawa, ili dva puta dospevawa do pouzdanih znawa. Teei konanom raskidu sa sholastikim nainom miqewa, za koji su bile karakteristine beskrajne pretpostavke, hipoteze za koje najee nije bilo gotovo nikakvih empirijskih potvrda, mnogi mislioci nakon bekonovskog razdobqa, odbacujui sholastiki nain stvarawa hipoteza, zanemarivali su ili negirali ulogu hipoteze u procesu saznawa uopte - jer su bili skloni da na hipoteze gledaju kao na proizvoqne misaone konstrukcije, ili puke tvorevine mate. Na pomolu su bila shvatawa procesa saznawa u kojima su se zaboravqali vaniji stupwevi i dimenzije saznavawa: raala se nova teorija saznawa, u kojoj su, kako se ini, na mesto jednih spekulacija stupale druge, dok je stvaralaka praksa, inae bogata i indikativna, ostajala neiskoriena u filosofijama, tavie, te filosofije su s wom esto bile u protivrenosti. I sm Wutn umnogome oliava tu situaciju. U treoj kwizi svog glavnog dela Matematiki principi filosofije prirode on je pisao u vezi sa metodom istraivawa i znaewem hipoteze: "Uzrok tih svojstava sile privlaewa ja do sada nisam mogao da izvedem iz pojava, a hipoteze ne izmiqam (podvukao R. .): Sve to se ne moe izvesti iz pojava treba nazvati hipotezom; hipotezama metafizikim, fizikim, mehanikim, skrivenim svojstvima nije mesto u eksperimentalnoj filosofiji. U toj filosofiji stavovi se izvode iz pojava i uoptavaju se (indukcijom - R. .) ..." 3 U Wutnovom opisu ima jo takvih i slinih misli o hipotezi, te je prilikom wihovog tumaewa vano imati u vidu kontekst. Ovde je vano da se podseti i na wegove radove iz Optike, koja je nastala pre glavnog dela. U tom delu on je pisao u vezi sa metodom istraivawa prirode svetlosti: "... jedino su nesumwive one osobine svetlosti koje utvruje ogled. Neke se od tih osobina mogu tumaiti hipotezom etra, druge se ne slau s etrom, one se mogu objasniti kretawem estica, izmeu kojih dejstvuju privlane i odbojne sile. Najboqe od svega je ipak da se ne postavqaju hipoteze (podvukao R. .), a pojave opisuju metodom indukcije na osnovi ogleda i posmatrawa." 4 Ima jo Wutnovih stavova iz kojih se moe videti isto ili slino gledite o hipotezama i wihovom znaewu. Taj negativni stav prema hipotezama, iako je on sm kao naunik polazio od izvesnih hipoteza, i ak stvorio dosta hipoteza, uslovqen je jo jednom okolnou. Wutn je bio vrlo nezadovoqan primedbama koje su mu upuivali pojedini kritiari, u kojima su wegova shvatawa kvalifikovana kao hipoteze, gde je bila jasna namera da im se tako umawe znaaj i vaewe. On je na te primedbe odgovarao, ali ne direktno, nego posredstvom Oldenburga, sekretara ondaweg Kraqevskog drutva, kome je, pored ostalog, pisao: "Vi znate da je prava metoda da se otkriju osnovne stvari, izvoditi ih iz ogleda. Ja sam Vam ve govorio da moja teorija za mene ima snagu dokaza ... ne zato to se poriu sve druge pretpostavke, nego zato to ona proizlazi iz pozitivnih i neposredno presudnih eksperimenata."5 Wutn je u tim odgovorima reagovao razdraeno, kako naglaava jedan od wegovih vodeih biografa. U drugom odgovoru jezuitu Paradizu, takoe preko Oldenburga, on je pisao: "Ja u pre svega primetiti da se moje uewe o prelamawu svetlosti i bojama sastoji samo u utvrivawu nekih osobina svetlosti bez ikakvih hipoteza o wenom poreklu." "Kao najboqi i najpouzdaniji metod", istie daqe Wutn u svom pismu, "za ispitivawe prirode slui, pre svega, kao to znamo, otkrie i utvrivawe eksperimentalnim putem osobina ovih pojava, dok hipoteze o wihovom poreklu mogu doi tek na drugo mesto. Te hipoteze se moraju pokoravati prirodi pojava i ne treba pokuavati potiniti je sebi, zaobilazei dokaze. I ako kogod postavi hipotezu samo zato to je ona mogua, ja ne vidim na koji bi se nain u kojoj bilo nauci moglo ma ta s tanou utvrditi: ta mogu se izmiqati sve nove i nove hipoteze koje raaju nove tekoe." 6 Sutinu ovih Wutnovih misli donekle

5 6

Navedeno prema Cejtlinu, str. 3. Videti i kwigu: P. V. Kopnin, Gipoteza i poznanie deystvitel#nosti , Kiev, 1962, str. 14, gde je navedena samo najvanija reenica iz pasusa koji sadri to znamenito mesto. Oba navedena pisca citiraju Wutna prema Pembertonovom izdawu Principia... iz 1726. godine. Navedeno prema kwizi: S. I. Vavilov, Isak Wutn. ivot i rad, Prosveta, Beograd, 1948, str. 97. Daqe navodim skraeno: Vavilov. Vavilov, str. 74. Isto, str. 74.

99

otkriva i jedna wegova reenica kojom se zavrava wegovo saoptewe pod naslovom Nova teorija svetlosti i boja. Ona glasi: "Ja neu da meam dosetku s izvesnou."7 Wutnova gledita o metodu nauke i posebno gledita o znaewu hipoteza bie razumqiva ako se zna da se u to vreme jo nisu uvidele sve ogranienosti empiristikog metoda, koji je u odnosu na sholastike postupke, inae, oznaavao jednu vrstu duhovne revolucije. Wutnovi stavovi o hipotezi koji su navedeni, a i drugi u vezi sa tim, izraz su snane tendencije da se prevazie sholastiki manir spekulativnog miqewa. On je time nastojao da doprinese oslobaawu nauke od pukih fantazija, slobodnih pretpostavki. Takva gledita o hipotezi mogla su da nastanu i iz nedovoqnog uviawa odgovarajuih veza izmeu ulnih i racionalnih oblika saznawa, iz izvesnih metafizikih predstava o prirodi procesa saznawa. I do Wutna, a i sm Wutn, kao i niz wegovih savremenika, stvarali su hipoteze, bez obzira na to kako se na wih gledalo, kako su objawavane, wihovo stvarawe je oduvek bilo nezaobilazno, jer su one jedan od vrlo znaajnih stupweva u procesu saznawa uopte, bez kojih i nema promene u slici o svetu. Wutn je, kako istie jedan wegov biograf, bio majstor hipoteza, i to ne samo u nauci nego i u teologiji. Na prvi pogled, nesklad izmeu Wutnovih stavova o hipotezi i wegove istraivake prakse dosta je velik, naroito ako se ne upoznamo dovoqno sa svim onim iniocima koji su ovde relevantni. Ipak, taj nesklad se na kraju pokazuje kao zanemarqiv, ako se uzme u obzir duhovna klima vremena o kojem je re. Na istoriarima nauke je bilo da doprinesu da se stekne pravilan uvid u sve one prilike koje su uticale na Wutnovo delo, da pomognu da se potpunije shvati sutina tog dela. Ispostavilo se, meutim, da je reavawe mnogih zadataka iz tog domena trajalo dugo, da je poneto od tog otvoreno i danas. Ideoloki razlozi, kao to pokazuju pojedini istraivai,8 nisu bili na posledwem mestu meu onim zbog kojih je sve to tako. Otud i nije za uewe to je oko rekonstruisawa Wutnove filosofije shvatawa naunog metoda i smisla formule hypotheses non fingo bilo i ima mnogo sporova i vrlo razliitih tumaewa, od onih subjektivistiko-empiristikih, kao to je to bilo u kolama Ostvalda, Maha, Dijema, Pirsona itd, do naivnomaterijalistikih i zasnovanih materijalistikih.

7 8

Isto, str. 50. U navedenoj Cejtlinovoj kwizi ima dosta uverqivih analiza iz kojih se to moe videti.

100

O filosofiji Ruera Bokovia Naslovom ovog izlagawa ve se na odreen nain istie da u prilikama kao to je ova nije mogue predstaviti filosofska shvatawa Ruera Bokovia celovitije, a jo mawe potpuno. To nije mogue iz vie razloga. Pre svega, re je o bogatom i obimnom opusu, koji je potrebno razmotriti sistematski i kritiki, da bi se na odgovarajui nain izveli Bokovievi osnovni filosofski stavovi. U ovom sluaju posebno su neophodne ire i raznovrsne analize, to je svakako dugotrajan i sloen posao, koji bi bez sumwe omoguio veoma znaajne uvide. Bokovi se bavio irokim spektrom raznovrsnih problema s podruja vie nauka, nastojei da pronikne u "posledwe osnove svega postojeeg", kako se to tradicionalno kae, kad je re o misliocima koji nastoje da stvore odgovarajuu sintetiku sliku o stvarnosti uopte. Razvojem naune i filosofske misli te sinteze se mewaju, razvijaju: tome doprinose na razliite naine i filosofi svojim znaajnim idejama i anticipacijama, i naunici, iji rezultati neposredno utiu na promene u optoj slici o svetu. U tome se ogledaju, pored ostalog, i one neraskidive veze izmeu nauke i filosofije. Ali, na one uspene promene u slici o svetu moe se raunati samo onda kada su napori filosofa na odgovarajui nain konvergentni i komplementarni sa istraivakim naporima naunika, kad se bre prevazilaze razliite krizne situacije, zastoji. No, i u tim situacijama koje mogu biti najplodnije ne reavaju se do kraja tradicionalna nauna i filosofska pitawa, razjawavaju se samo neke wihove strane, aspekti, i istovremeno se otkrivaju nove strane i aspekti tih pitawa; ne dospeva se, dakle, nikada do jednoznanih i definitivnih odgovora na pojedina pitawa. Ruer Bokovi je bio ne samo istaknuti naunik svog vremena, koji je ostavio veliki trag u nauci, to se najee zna, nego ujedno i istaknuti filosof; on se bavio pitawem osnovnih elemenata stvarnosti, pitawima prostora i vremena, kretawa, nastojao je da otkrije glavne zakone po kojima se sve kree i razvija u stvarnosti. To su upravo ona srediwa filosofska i nauna pitawa koja su oduvek bila predmet razmatrawa, na jedan ili drugi nain; to su pitawa o kojima se raspravqa i danas. Doprinos koji je Bokovi dao razvoju naune i filosofske misli vrlo je veliki. To istiu mnogobrojni domai i inostrani istraivai wegovog opusa, tumaei ga ponekad i dosta razliito. Ali, Bokovi nije u tom pogledu nikakav izuzetak, i delo drugih istaknutih mislilaca tumai se razliito. Proe u nekim sluajevima stolee, dva, pa i vie, dok se ne razjasne potpunije sve okolnosti koje su vane za celovitiji sud o pojedinim naunicima i filosofima. Od vremena kada je zavreno Bokovievo delo, tj. od wegove smrti, prolo je dve stotine godina, a od vremena kada su zapoeta ira istraivawa wegovog dela na naem tlu tek neto vie od jednog stolea, ako se to rauna od onih inicijativa uoi stogodiwice od wegove smrti, 1887. godine - koje su dale znaajne rezultate. Od tog vremena bilo je dosta znaajnih radova o Bokoviu koji zasluuju odgovarajuu pawu i iz perspektive naeg vremena.1 Bokovievi filosofski stavovi, reklo bi se, posebno su privlaili pawu istraivaa, i o tome postoji obimna literatura, koja se ni danas ne moe prenebregavati, zanemarivati, ako elimo da uvaavamo ranije napore i rezultate. U najznaajnije nae istraivae i tumae filosofije Ruera Bokovia svakako spadaju Frawo Raki, Frawo Markovi, Kosta Stojanovi, Branislav Petronijevi, Svetomir Risti, Duan Nedeqkovi i Ksenija Atanasijevi; takoe su vrlo znaajni za razumevawe pojedinih filosofskih problema i radovi nekih drugih istraivaa, bez obzira na to to im filosofija nije bila u sreditu preokupacija. Ovde mislim pre svega na radove Vladimira Variaka i eqka Markovia. Ove istraivae sam naveo priblino hronoloki; nijedan od wih vie nije meu ivima. Svi oni su se dugo i sistematski bavili pojedinim stranama ili opusom Bokovia u
1

Upor. "Fragmenti o ivotu i radu Ruera Bokovia u delima naunika i filozofa Jugoslavije", izabrao Ernest Stipani, Delo, meseni asopis za teoriju, kritiku i poeziju, god. XXXIII, 1-2, 1987, 204-244. U ovom znaajnom prikazu najznaajnijih istraivawa dela Ruera Bokovia na naem tlu italac e nai i brojne bibliografske podatke. Videti na istom mestu i prilog istog autora: "ivot i rad Ruera Bokovia", str. 172-196, kao i wegovu kwigu Ruer Bokovi , BeogradGorwi Milanovac, 1984.

101

celini, a neki od wih su posebno zasluni zbog inicijativa za publikovawe i komentarisawe pojedinih Bokovievih dela. Tako, zahvaqujui ponajvie radovima tih istraivaa u naunoj javnosti, u svetu se, negde od poetka dvadesetog stolea znatno potpunije i preciznije ocewuje Bokovievo delo i wegov znaaj, u svakom sluaju, sve je mawe onih greaka koje se odnose na osnovne podatke. 2 Ako danas elimo da steknemo predstavu o filosofiji Ruera Bokovia, jo uvek se nalazimo pred brojnim problemima. Nije dovoqno samo da se vratimo spisima tog mislioca, nego i da ih posmatramo u kontekstu ondawih prilika, a to znai da je neophodno da se konsultuju i razna druga istraivawa, pored ostalog, i sva ranija istraivawa filosofije tog mislioca, na osnovu kojih je, kao to je ve spomenuto, Bokovieva filosofija tumaena dosta razliito. Kad se ima u vidu jo i iwenica da je svoja dela Bokovi pisao uglavnom na latinskom jeziku, neka na italijanskom i francuskom, i da su ona tek negde od kraja devetnaestog veka poela da se prevode na na jezik i da se ire komentariu, bie jasno da su neophodna daqa istraivawa i kritika preispitivawa dela tog mislioca, da bi se jo preciznije utvrdio znaaj wegovih ideja. Moda bi i analize sporova meu pojedinim tumaima Bokovievih ideja i wihovog filosofskog smisla mogle da daju znaajne rezultate.3 Pre nego to preemo na izlagawe Bokovievih centralnih filosofskih stavova, vano je da se bar donekle razjasne okviri i perspektive koje se ovde imaju u vidu. Najpre treba podsetiti na iwenicu da su se u raznim vremenima razliite tekovine smatrale filosofskim, da se, dakle, predmet filosofije mewao, a raznoliko je shvatan i u okviru pojedinih filosofija istog doba. Zbog toga je vano da ukaem na izvesna osnovna, opta obeleja onog teorijskog sistema koji se moe smatrati filosofskim. A kad je re o takvim misliocima kao to je Bokovi, vaqa razjasniti i to kad delo jednog naunika ima filosofski karakter. Takva razjawavawa su vana, jer ni danas nije mali broj sluajeva da se govori i pie o filosofiji nekog naunika a da je zapravo re samo o izvesnim refleksijama i opservacijama, a ne o sistematskom naporu da se izvedu odreeni najoptiji stavovi neophodni za tumaewe pojava i rezultata iz posebnih domena, ili nauka. Bokovi je, da to istaknem jo jedanput, ujedno bio i naunik i filosof. Ovo posledwe on je bio ne samo po ovim ili onim pojedinanim idejama i shvatawima, niti zbog obrazovawa iz te oblasti, nego zbog pristupa koji se odlikuje odgovarajuom celovitou, koji je usmeren na tragawa za razjawewima pojava prirode uopte, ako tako moe da se kae, od onih posebnih, kao to su plima, oseka itd, do onih u vezi sa tzv. "posledwim osnovama svega postojeeg", to je glavna odlika filosofskih napora uopte, napora usmerenih na stvarawe primerene sinteze, ali ne spekulativnim putem, nego polazei od izvesnih istraivawa konkretnih pojava i procesa. U pogledu ovog posledweg on je, tavie, imao i niz prednosti u odnosu na pojedine filosofe onog vremena, za koje je bio karakteristian umnogome spekulativan pristup u naporima da stvore odreen sistem ideja o svetu. Bokovi se, kao to je spomenuto, bavio raznovrsnim naunim istraivawima; irina wegovih preokupacija je, reklo bi se, izuzetna, rezultati u posebnim oblastima brojni. Sve to je predstavqalo onu neophodnu osnovu za wegova izvoewa, koja su imala sintetiki, filosofski karakter. A i wemu je veoma mnogo bilo stalo do toga da iznese svoje ideje o svetu u odgovarajuem sistemu ili celini, da iznese svoj "novi svet", kako je on to nazivao, i to je uinio ne samo u svojim naunim i filosofskim, pre svega u glavnom delu,
2

I pored znaajnih istraivawa dela R. Bokovia koja su objavili pojedini nai naunici i filosofi poevi od sedamdesetih godina devetnaestog stolea, u inostranoj literaturi nije teko da se ponekad nae i sasvim pogrean podatak, ak i kad je re o onim kqunim, ili se pak prenebregavaju odgovarajui rezultati Ruera Bokovia. Tako Abel Rej, istaknuti francuski filosof nauke, raspravqajui o atomistikim idejama, osvre se i na Bokovieve ideje o atomima kao osnovnim elemntima, ali Bokovia smatra poqskim jezuitskim naunikom, matematiarem i filosofom. Upor. A. Rey, Logique et morale , suivies de notions sommaires de philosophie gnrale, quatrie#me dition, Paris, 1916, p. 1135. Ovu kwigu sam naveo, pored ostalog, i zbog toga to je sluila i kao prirunik. Ipak, zahvaqujui ponajvie naporima naih istraivaa, o Bokoviu se kasnije pisalo sve osnovanije i preciznije; nai istaknuti istraivai dela Bokovia, kao . Markovi, D. Nedeqkovi i drugi, objavqivali su svoje priloge i u uglednim svetskim publikacijama, prirunicima, to je doprinelo da se delo Bokovia u svetu ocewuje znatno osnovanije i potpunije. Tako, na primer, pod uticajem radova D. Nedeqkovia, Emil Breje u svom delu Istorija filosofije , kw. II, u poglavqu o filosofiji u 18. veku posveuje odeqak filosofiji Ruera Bokovia. Ovde mislim pre svega na spor izmeu Svetomira Ristia i Branislava Petronijevia o smislu i znaewu pojedinih Bokovievih ideja.

102

nego i u pesnikim ostvarewima. Odlikovao se, dakle, i bogatstvom izraza, to je oduvek bila odlika najistaknutijih sintetikih mislilaca., filosofa. Pregled Bokovievih ideja bie znatno jasniji ako podsetim makar samo na neke istorijske okolnosti, na neka obeleja duhovne klime onog vremena. On se rodio, iveo i umro u stoleu izuzetno krupnih dogaaja; ondawi svet inile su Engleska, Francuska, Holandija, Austrija i Rusija. Amerika se tek raala; to je bilo vreme velikih filosofskih i naunih sistema; Wutn i Lajbnic su bili gotovo Bokovievi savremenici; francuski prosvetiteqi, takoe, sa nekim od ovih poseldwih on je bio i u neposrednim kontaktima, kao, na primer, sa Dalamberom. Ponikao iz malog naroda sa Balkana, on se mogao razviti samo u velikoj sredini; isusovaki kolex je bio prilika da dospe u takvu sredinu. Collegium romanum, na kojem se obrazuje, odreuje mu ivotni i stvaralaki put, ali ne u svemu kao to bi se moglo pomisliti. Obavezan da sledi stroge zahteve reda kojem je pripadao i institucije u kojoj se obrazovao, on zadrava i neku samostalnost; sudei po nekim radovima iz wegovog opusa, reklo bi se da se u pojedinim sluajevima wegov odnos prema insituciji kojoj je pripadao moe okarakterisati kao neka vrsta nominalne lojalnosti; izraavao je, na primer, nezadovoqstvo sistemom rada u Collegium-u. On putuje u mnoge od ondawih centara nauke i kulture, predaje na vie univerziteta i biva biran za lana vie akademija ili uenih drutava. U Francuskoj ivi skoro jednu deceniju pred kraj ivota, primivi i weno dravqanstvo. Sve to je bilo od velikog znaaja za wegov razvoj; i on sm je bio ve vrlo poznat u svim tim sredinama, raspravqajui, pa i sporei se sa nekim od najistaknutijih umova onog vremena. Spori se, na primer, sa Dalamberom i u jednoj replici istie, izmeu ostalog, da on nije Italijan, kao to su to mislili Dalamber i drugi, nego Dalmatinac, Dubrovanin ili "Slovin", kako je naglaavao u drugim prilikama. Umire tri godine pre najveeg dogaaja novije istorije - Francuske revolucije. U sferi ideja taj dogaaj je zapoeo znatno ranije; sporilo se na razne naine o osnovama slike o svetu uopte koja je do tada bila dominantna. Prosvetiteqstvo je snano potresalo autoritet sredwevekovnih institucija i afirmisalo kriterijume razuma i empirije. Pripadajui onom delu isusovaca koji su se bavili naukom, on je bio, reklo bi se, ba u matici tokova koji su vodili preobraajima naune i filosofske slike o svetu. Razume se, on nije sledio ideje prosvetiteqstva, ali je imao izuzetan istraivaki i kritiki duh. Gde sve i kako treba tragati za Bokovievim osnovnim filosofskim stavovima? Neophodno je upoznavawe ne samo najznaajnijih spisa, nego i raznovrsne grae koja na brojne naine svedoi o wegovom stvarawu uopte, kako bi mogli da se boqe razumeju wegovi nauni radovi, wihovo nastajawe, smisao pojedinih stavova. Najvanije Bokovievo delo je Theoria Philosophiae naturalis redacta ad unicam Legem virium in Natura existentium (Teorija prirodne filosofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi), objavqeno prvi put u Beu 1758. godine na latinskom jeziku. Drugo izdawe tog dela pojavilo se takoe na latinskom jeziku u Veneciji 1763. godine i, kako stoji na naslovnoj strani, "on ju je sm sada dotjerao i proirio i oistio od brojnih pogreaka". Tree izdawe sa paralelnim tekstom na latinskom i engleskom jeziku tampano je u Londonu, 1922. godine sa jednim uvodnim tekstom Branislava Petronijevia, etvrto je tampano 1966. godine u Americi samo na engleskom jeziku; 1974. godine u Zagrebu to delo je izalo prvi put na naem jeziku, a paralelno je tampan i latinski tekst-original. To je zapravo fototipska reprodukcija spomenutog venecijanskog izdawa iz 1763. godine. Inae, ranije su kod nas objavqivani samo prevodi pojedinih fragmenata iz ovog Bokovievog dela, sa komentarima.4 Bokovieva shvatawa izloena su u glavnom delu, u odgovarajuoj celini i sistematski, ali neke od znaajnih ideja, upravo kad je re o filosofskim gleditima, on je izneo i ranije. U tom pogledu ovde je vano da se spomene i drugo wegovo delo od onih tampanih na naem jeziku: De Continuitatis Lege et ejus consectaris ad prima materiae elementa eorumque vires, objavqeno u Rimu prvi put 1754. godine. 5 Ovo, kao i vie drugih raznih spisa, Bokovi je objedinio komponujui jednu celinu, sistematsko izlagawe svojih gledita
4

Vee fragmente sa komentarima objavili su Kosta Stojanovi, 1891. godine, i Duan Nedeqkovi, 1955. godine. Upor. Kosta Stojanovi, Atomistika , jedan deo iz filosofije Ruera Bokovia, Ni, 1891; Duan Nedeqkovi, Ruer Bokovi o prostoru, vremenu i relativnosti , Beograd, 1955.

103

uopte. Tako je to delo reprezentativan izvor, najvaniji spis za pregled wegovih shvatawa, koji nas ovde najvie interesuje. To delo je Ernst Kasirer, istaknuti nemaki filosof, pored ostalog i jedan od prvih tumaa filosofskog smisla Ajntajnove teorije relativnosti, nazvao "remek-delom prirodne filosofije onog vremena u kojem je suprotnost izmeu Wutnove i Lajbnicove filosofije davala povod za nova kritika istraivawa". A samu Bokovievu koncepciju jedan drugi filosof, Fridrih Nie, smatrao je, kao i Kopernikovu teoriju, "najveim trijumfom nad ulima koji je do sada (do onog vremena - Nie je to izrekao krajem devetnaestog veka) postignut na zemqi". Iako u ovoj oceni ima preterivawa, jer je bilo jo mislilaca sa takvim rezultatima, Nieovo divqewe prema Bokovievim rezultatima nije bilo neopravdano. Koje su to osnovne Bokovieve filosofske ideje i premise? Bokovi je stvorio jedan teorijsko-filosofski sistem umnogome razliit od Wutnovog i Lajbnicovog. Ve sama iwenica da on stvara jedan specifian sistem u vreme tako velikog uticaja kao to je to bio Wutnov ili Lajbnicov, zasluuje pawu. Podstaknut umnogome od strane ovih mislilaca, on ne sledi ni jednog ni drugog u svemu, nastoji da izgradi novu, vlastitu koncepciju, sistem shvatawa, filosofiju, kao to se to vidi ve iz samog naslova glavnog dela. U toj filosofiji ili nauno-filosofskoj koncepciji, koja se u strunoj literaturi obino naziva dinamiki atomizam, srediwa ideja glasi da su atomi osnovni, nedeqivi i neproteni elementi materije. Ovde je re o jednom novom atomistikom uewu. Atomi se, prema Bokovievom miqewu, ne dodiruju meusobno; on ih zamiqa kao matematike take rasute u beskrajnom vakuumu. Razmak izmeu bilo kojih dveju taaka odreuju dve sile, ili je to jedna koja se mewa u zavisnosti od meusobne udaqenosti tih taaka-atoma. Jedna od wih naziva se atraktivna, privlana, a druga repulzivna, odbojna. to se vie smawuje rastojawe izmeu dva atoma, repulzivna sila postaje sve vea, izuzetno je velika upravo na najmawim rastojawima, tako da onemoguuje spoj dvaju atoma. Na odreenom rastojawu dvaju atoma ona se smawuje i preobraava u atraktivnu. Take tih prelaza Bokovi naziva granicom kohezije i granicom nekohezije. Fiziko telo, prema Bokoviu, nije kontinuum (neprekidnost), nego diskretum, dinamika konfiguracija konanog broja "centara sila"; smatrao je da nema nijednog dokaza da je protezawe materije neprekidno, i da se ona sastoji od nedeqivih taaka. Verovao je da e se daqim istraivawima sve vie upoznavati sastav materije. I Wutn i Lajbnic su, kao to je ve istaknuto, na odreen nain uticali na Bokovia, ali on uspeva da stvori vlastitu, originalnu koncepciju. Neki istraivai smatraju da su upravo filosofske osnove te Bokovieve koncepcije ono to je docnije najvie uticalo i podsticalo. Lajbnicove ideje o monadama kao osnovnim elemntima sveta nisu imale takav uticaj na daqi razvoj naunih ideja kao Bokovieve o atomima, kao sreditima sila. Ideje o monadama bile su vie plod spekulativnih, metafizikih napora (monade, na primer, imaju duu), dok je Bokovi nastojao da svoje zamisli o osnovnim elementima potkrepi i raznovrsnim argumentima. Od Wutna Bokovi se razlikuje pre svega u pogledu shvatawa prostora i vremena, i po tome to govori ne samo o privlanoj sili nego i o odbojnoj. Jedna od najvanijih Bokovievih filosofskih i naunih ideja jeste da se ne moe govoriti o mogunosti konstatovawa apsolutnih dogaaja; on je na tome insistirao; ono to mi moemo da upoznamo iz sveopte dinamike relativno je. Iz wegovih ideja o promenqivosti i relativnosti svega postojeeg sledi jedan od wegovih glavnih gnoseolokih postulata: nita nije sasvim izvesno. Sva naa saznawa su relativna. Ali, ovaj wegov stav ne treba tumaiti u duhu tradicionalnog filosofskog relativizma, ili nekog radikalnog skepticizma, jo mawe u duhu agnosticizma. Mogunosti u procesu saznawa, prema Bokoviu, nisu male i u tom procesu postie se nesumwivo napredovawe. Nauno znawe je, prema wemu, splet hipoteza; proces saznawa nije nita drugo nego izvesno kretawe od veih zabluda ka mawim, od hipoteza koje stvaraju vee tekoe ka onim koje stvaraju mawe tekoe. Ono to je izvesno, po wegovom miqewu, jeste da se hipoteze koriguju. Onda kada se hipoteze slau s pojavama na koje se odnose one se ne potvruju, kao to se esto misli; za wega je tada re samo o srenom sluaju. Kako je on zapravo gledao na hipoteze kao stupaw u saznawu?
5

Upor. Ruer Bokovi, O zakonu kontinuiteta i wegovim posledicama u odnosu na osnovne elemente materije i wihove sile, s latinskog prevela Darinka Neveni-Grabovac, predgovor i komentar napisao i struno redigovao prevod Ernest Stipani, Beograd, 1975, Matematiki institut, Klas. nauni spisi, nova serija, kw. 1 (16).

104

U wegovo vreme bilo je jo vladajue, ili vrlo raireno, jedno, reklo bi se, negativno gledawe na taj oblik saznawa, kao postupak u naunom istraivawu uopte. Najee se smatralo da su hipoteze isto slobodne konstrukcije, koje imaju kao ciq samo da na neki nain urede pojedine podatke; wihov ciq, prema tome, nije da se objasni stvarnost, one se na stvarnost ni ne odnose. Saznajna uloga hipoteze nije se, dakle, mogla videti ni u vreme Bokovia, jer su bili jaki ostaci sholastikog dogmatizma, iz onog dugog razdobqa kada se mawe empirijski istraivalo, a vie objawavalo na osnovu slobodnih, spekulativnih konstrukcija koje su se stvarale brzo i olako. Zbog toga su mnogi ondawi mislioci (ne samo Wutn, koji je izrekao one znamenite rei Hypotheses non fingo) i zazirali od moguih uzimawa wihovih koncepcija samo per suppositiones, to su, inae, crkveni velikodostojnici uvek nudili kao mogunost da se izbegnu sporovi sa onim misliocima ije su ideje izlazile iz okvira proklamovanih dogmi. Svom glavnom delu Bokovi daje naslov Theoria philosophiae naturalis, svakako nastojei da i time odredi odgovarajui status svojim objawewima pojava prirode i izvoewima sistema shvatawa sveta uopte, bez obzira na to to je, kao to je ve spomenuto, smatrao da je svako saznawe neka vrsta hipoteze. On je imao dosta razloga za spomenuta nastojawa u vezi sa odreivawem statusa sistema svojih ideja, jer doista nije bila re o nekim slobodnim metafizikim konstrukcijama, nego o stavovima za koje je on navodio brojne razloge, dokaze, pokuavajui da ih nekako utemeqi. To, naravno, ne znai da je on pronaao sva ona neophodna i vaqana utemeqewa koja su mu bila potrebna za zasnivawe svojih najoptijih stavova. Podsetimo se da se on u potrazi za tim utemeqewima esto vraao ideji o boanskoj tvorakoj ulozi, to je, uostalom, bio i obavezan da ini ve zbog same pripadnosti onom redu koji se smatrao najvie pozvanim da brani naela rimokatolike crkve. No, i pored toga nauni i kritiki duh gotovo da je dominirao u svim wegovim preokupacijama; osnovno obeleje wegovih tragawa bila je strogost u izvoewu, tewa razlozima i dokazima, i u tom smislu paqivom itaocu i poznavaocu ondawih prilika pojedina wegova pozivawa na boansku ulogu izgledae esto kao in nunog saglaavawa sa onim to je bilo obavezno. Na izvesnu opravdanost ovakve konstatacije upuuju, uostalom, i neki podaci u vezi sa promenama u wegovim shvatawima, nakon skidawa zabrane sa izvesnih objawewa (da se Zemqa okree oko Sunca). Pitawe statusa teorijskog i filosofskog sistema - a to je vano epistemoloko pitawe - za Bokovia je takoe bilo veoma vano; on je nastojao da d opis stvarnosti, te mu naziv "hipoteza" u onom napred spomenutom znaewu nije ni mogao odgovarati. Taj termin on je koristio u jednom specifinom optefilosofskom, a ne logiko-metodolokom smislu: svako znawe je neka vrsta hipoteze, ve zbog toga to se nikada konano i evidentno ne dokazuje, jer su sva znawa relativna. To za wega ipak nije znailo da u procesu saznawa nema kretawa ka sve pouzdanijim znawima. Kakva je jo opta priroda procesa saznawa, prema Bokoviu? Koren saznawa on je video u ulnom saznawu, koje se po wemu formira jo od stupwa kada se dete nalazi u majinoj utrobi. Prva svojevrsna iskustva su oseaji otpornosti spoqaweg sveta. Ove ideje danas mogu da izgledaju kao neki daleki nagovetaji pojedinih savremenih istraivawa o izvesnim oblicima organizacije qudskog bia jo u prenatalno doba. Bokovi je smatrao da su ulni oblici saznawa u neraskidivoj vezi sa onim racionalnim, a i jedni i drugi ine osnovu intuitivnog saznawa, koje omoguuje velike sinteze u naoj slici o svetu. Wegovo shvatawe sveta kao sveopte dinamike, kao i princip kontinuiteta, od kojeg je polazio, iskquivali su kao mogunost ne samo naivni realizam, nego i razna supstancijalistika i esencijalistika shvatawa koja su u ono doba imala jo uvek veliki uticaj. U procesu saznawa mi, prema Bokoviu, odreujemo, saznajemo samo ono to je diskontinuirano, ogranieno. Neke ideje o tome koje nalazimo u wegovom glavnom delu podseaju na pojedine ideje iz rasprava filosofa i naunika naeg vremena. Tako on, izmeu ostalog, pie: "Nema drugog razloga zato sve to izbjegava naem zapaawu osim onoga koji lei u iwenici da je obujam estica posve neznatan. Isto tako nema drugog razloga zato nisu na dohvatu snage naeg uma osim ako ne zbog wihova golema mnotva i izvanredno dubokog, ma kako opeg, zakona sila, to sve uzrokuje da nam nije mogue spoznajom prodrijeti u dubinu sastava pojedinih tijela. Objawavawe opih svojstava tijela i opih razlika, koje proizilaze u kwizi 10. iz onih najdubqih principa pokuat emo izloiti moda i ne bez uspeha. Smatram da e i

105

nadaqe biti vrlo teko spoznati unutarwi splet pojedinih tijela, ali se ne bih usudio tvrditi da je to posve nemogue."6 Bokovi je smatrao da indukcija ima najveu ulogu u izvoewu stavova koje moemo smatrati pouzdanim. Verovao je da je i sm putem we dokazao opravdanost principa kontinuiteta i principa neprobojnosti. Izuzetna vera u indukciju nije mu smetala da vidi i wene ogranienosti i nedovoqnosti. Ako je re o prevelikoj veri u indukciju, to se moe shvatiti ako se poznaju prilike onog vremena, kada se izlazilo iz razdobqa u kojem su, usled nedovoqnih empirijskih istraivawa i ak pomawkawa smisla za wih uopte, prevagu imali deduktivni postupci, to je naunu i filosofsku misao esto vodilo u neplodne spekulacije. Posmatrano epistemoloki i metodoloki, Bokovieve ideje i sistem graeni su na osnovu razliitih postupaka i operacija. Osnovne ideje kojim je on postigao veliki uticaj, kako izgleda, behu one filosofske, koje su ujedno bile i najoriginalnije. Vaqa istai, a to su konstatovali i drugi autori, na jedan ili drugi nain, da u poreewu sa drugim misliocima onog vremena, kod Bokovia ima ponajmawe metafizikih principa. Koliko su znaajne Bokovieve filosofske ideje, bie jasno ako ukaemo na iwenicu da veina istraivaa Bokovievog opusa smatra da je ovaj mislilac na jedan ili drugi nain znaajan prethodnik Ajntajnove teorije relativnosti. Od naih istraivaa najvie je na toj tezi insistirao Duan Nedeqkovi u svojim brojnim radovima. Da tu nije re o nekoj pristrasnosti naih istraivaa prema nauniku i filosofu zbog toga to je ponikao na naem tlu, i to se i kasnije smatrao "Slovinom", svedoe i drugi autori, kao, na primer, francuski istoriar teorije relativnosti Ogisten Sesma, koji je 1937. godine u svojoj kwizi Geneza teorije relativnosti pisao, pored ostalog, i sledee: "Od Bokovia sigurno ne bi trebalo praviti takvog pozitivistu koji svu stvarnost svodi na ono to se moe opaziti, ali to se nae spoznaje fizikog sveta tie, ini nam se da je Bokovi autentini pretea, i moda vremenski prvi, onog relativizma koji e se ponovo javiti kod Maha pre nego doivi svoj pun procvat kod Ajntajna u jednoj potpuno doslednoj teoriji."7 Iz pregleda Bokoviih filosofskih i naunih ideja moglo bi se bar donekle videti koje su od wih bile najplodonosnije, kao i to u kojoj meri ih je, i na koji nain, on zasnivao. Posmatrajui te ideje kao odgovarajui sistem, u tom sistemu nije teko zapaziti i brojne protivrenosti. Te protivrenosti treba posmatrati iz vie perspektiva i, kao to je ve ukazano na jedan nain, i iz perspektive prilika u kojima se nalazio, koje mu, kao to je, uostalom, bio sluaj i sa drugim istaknutim stvaraocima, nisu doputale da se izrazi do kraja i otvoreno. Ako je ovde potrebno da se makar i najoptije naznai mesto Bokovieve filosofije u sistematici filosofskih uewa, moe se konstatovati da je, i pored raznih protivrenosti, u oblasti ontologije Bokovi preteno materijalist; tako je ocewivan i od strane pojedinih privrenika (Pristli itd.) bez obzira to je on iz odreenih razloga morao da se ograuje od takvih tumaa i privrenika. U oblasti gnoseologije i teorije saznawa uopte zastupao je shvatawa blia duhu naeg vremena nego koncepcijama onoga doba: uviao je svu sloenost i viedimenzionalnost procesa saznawa. Wegove relativistike ideje, i kritiki duh uopte, uticali su na gnoseoloke premise koje su dosta daleko i od naivnog realizma i od subjektivnoidealistikih filosofija, bar onih radikalnijih. A o wegovim gledawima na pojedina druga pitawa koja imaju, na kraju krajeva, i odreen filosofski karakter moe se podosta zakquiti iz wegovih poetskih ostvarewa, 8 kao i iz Dnevnika s putovawa iz Carigrada u Poqsku.9

7 8

Upor. Ruer Bokovi, Teorija prirodne filozofije , prev. Jakova Stipia, pogovor Vladimira Filipovia, dvojeziko izdawe, Zagreb, 1974, str. 247. Navedeno prema: Duan Nedeqkovi, Ruer Bokovi u svom vremenu i danas , Kultura, Beograd, 1961, str. 108. U wima se Bokovi bavio onim istim idejama koje su ga interesovale i kao naunika, pomraewe sunca i meseca. Delove te poeme nedavno je objavio Ernest Stipani, sa komentarima. Upor. Prvi prevod i sa latinskog na srpskohrvatski jezik nekih Bokovievih tekstova, Delo, 1-2, 1987, str. 244-264. Upor. Dnevnik s putovawa iz Carigrada u Poqsku , prev. Marija Katalini, Zagreb, 1951, ili prevod D. Nedeqkovia, Novi Sad, 1937.

106

O Hercovim epistemolokim stavovima Odgovarajui osvrt na Hercove (Hertz, 1857-1894) epistemoloke stavove iziskuje neku vrstu obrazloewa, utoliko pre to je re o fiziaru koji nije pisao posebne radove, spise koji bi bili posveeni filosofskim problemima, kao to je to inae bio sluaj sa fiziarima onog doba (Helmholc, Mah, Plank itd.) ili kasnije (Ajntajn, Bor, Hajzenberg, redinger, Luj de Broqi itd). Ali, Herc je ne samo eksplicitno postavqao opta filosofska pitawa, naroito ona epistemoloka, nego je izloio specifina shvatawa o tom krugu problema, koji su ve krajem devetnaestog veka i poetkom dvadesetog jo vie privukla pawu pojedinih filosofa. Ve sm pokuaj drukijeg zasnivawa mehanike kao teorijske discipline jeste i jedna vrsta filosofskog pokuaja. tavie, sm Herc je na taj svoj pokuaj drukijeg zasnivawa mehanike, kako se ini, gledao vie kao na filosofski pokuaj. O tome dosta jasno svedoe redovi kojima se zavrava predgovor autora za svoje delo Principi mehanike izloeni u novoj vezi: "Ono to je, kako se ja nadam, novo i emu jedinom ja pridajem znaaj - to je sistematizacija i uoptavawe celokupnog materijala, to znai logika, ili, ako hoete, filosofska strana predmeta. Da li je moj rad postigao ciq ili je neuspean, to zavisi od uspeha u ovom pogledu." 1 Ovi redovi se mogu komentarisati podrobnije, osobito posledwi stav, ali emo se za sad zadovoqiti konstatacijom da je Hercov opus relevantan i u filosofskim istraivawima. Daqe, listajui ve spomenuto Hercovo delo, u obimnom uvodu, nalazimo stavove koji sadre, kao to je ve spomenuto, jednu specifinu gnoseoloku i epistemoloku koncepciju. U uvodu, na samom poetku, Herc je istakao: "Osnovni i u odreenom smislu najvaniji zadatak naeg sistematskog saznavawa prirode sastoji se u tome da se nae mogunost da se predvidi budue iskustvo, i u skladu sa tim da se odredi naa delatnost u sadawosti. Osnovu za reewe tog zadatka saznawa u svim okolnostima ine prethodna iskustva steena ili iz sluajnih posmatrawa ili iz specijalnih eksperimenata."2 Posle ove opte odredbe predmeta i ciqa nauke, koja se razlikuje od nekih ondawih, pa i kasnijih, na primer, od Mahove, Herc se daqe bavi pitawima opte prirode i pretpostavkama procesa saznawa; tu nalazimo i wegove najvanije epistemoloke stavove, koji su bili predmet razliitih ocena. "Izvoewa" budunosti iz prolosti, kako Herc odreuje proces naunog saznawa, temeqi se na naem stvarawu likova ili simbola iz kojih slede zakquci po zakonima, koji su svojevrsne posledice nunih relacija stvarnosti, koje mi tako, na neki nain, upoznajemo. Uspeh u predviawu, o kojem svedoe iskustva, eksperiment, temeqi se, prema Hercovom miqewu, na odreenom slagawu, korelaciji izmeu stvarnosti (on, inae, uvek pie "priroda", ali je iz konteksta sasvim jasno da je re o stvarnosti uopte) i qudskog duha. I to je osnova za mogunost naih uspenih saznawa. Prvi i osnovni princip Hercove gnoseologije, pa i epistemologije, upravo je ta pretpostavka da je qudski duh po svojoj prirodi takav da moe izraziti neke od relacija stvarnosti. Kad je re o slagawu simbola sa nekim relacijama stvarnosti, misli se samo na spomenutu mogunost; odgovaraju li nai simboli jo u neemu drugom, konkretnom, onoj stvarnosti koju pretpostavqamo, to, prema Hercu, ne pokazuju ni iskustvo ni eksperiment. Onda kad uspevamo da stvorimo vie simbola, jasnih, loginih, biramo onaj koji je najprostiji, najjednostavniji; ali ono to se naziva tako promenqivo je i uvek se mora proveravati. Ova ideja o najjednostavnijem simbolu kao najprihvatqivijem zapravo je drugi osnovni princip Hercove gnoseologije i epistemologije. On je nastojao da iznae neku osnovu za taj princip postulirajui odgovarajui ontoloki princip - princip najmawe krivine - da u svom razvoju priroda, to jest stvarnost, sledi najjednostavnije puteve. O vrednosti ovog posledweg principa moe se suditi na osnovu izvesne
1

Upor. G. Gerc, Principi mehaniki izloeni u novoy svzi , izdanie podgotovili A. T. Grigorn, L. S. Polak, red. I. A. Artobolevski, perevod V. F. Kotova i A. V. Sulimo-Samuilo, A. N. SSSR, Moskva, 1959, stor. 12. Op. cit. , stor. 13.

107

plodotvornosti koja bi se dostigla onda kada je on u osnovi odgovarajuih izvoewa, ali je wegovo postavqawe, postulirawe, vano u filosofskom pogledu, jer jo jedanput ukazuje da je Herc u svojim tragawima izbegavao radikalne empiristike ideje, koje su u ono doba bile gotovo vladajue, naroito na nemakom jezikom podruju, svakako najvie pod uticajem Mahove kole. Bavei se razliitim fenomenima, mi, prema Hercu, ne moemo ustanoviti ni potpunu povezanost ni savrenu zakonitost. Neophodno je, mislio je on, da pretpostavimo obiqe i raznovrsnost veza stvarnosti koje nikada ne moemo da upoznamo do kraja. U prirodi ima, verovao je ovaj naunik, vie oblika kretawa, oni za koje znamo da nisu jedini. Budui da ima razliitih likova ili simbola za jedan te isti predmet, Herc je postavqao pitawe kriterijuma wihovog razvrstavawa. Likovi ili simboli se mogu razlikovati u pogledu niza karakteristika. Treba odbaciti one koji nisu u skladu sa zakonima miqewa, to su oni ije sutinske karakteristike nisu u skladu sa odnosima spoqnih stvari. Od dva lika ili simbola jednog te istog predmeta koje smatramo dopustivim, opravdanim, treba birati celishodniji, to jest onaj koji u veoj meri predstavqa sutinske karakteristike predmeta. Pravilni su oni na koje ukazuje iskustvo na ijem temequ su nastali. Utvrivawe kriterijuma za razvrstavawe simbola zapravo je utvrivawe kriterijuma za pouzdanost, istinitost pojedinih elemenata iz sistema naih znawa, pre svega onih naunih. U reavawu tog pitawa on je, kako izgleda, sledio Helmholca: istinito je ono to nam daje mogunost da izvodimo pravilne zakquke o predstojeim promenama u prirodi, to jest stvarnosti. Ideju o uzronosti smatrao je neophodnim principom u istraivawima. Prilikom zasnivawa svake nauke, pa i mehanike, polazi se nuno, ili se implicitno pretpostavqaju bar neki postulati, najoptijeg filosofskog karaktera. I tu se ve ogledaju neke od onih spona ili veza izmeu nauke i filosofije. Herc je zasnovao mehaniku polazei samo od pojmova vremena, prostora i mase, smatrajui suvinim pojmove sile ili energije, ili atoma. Fenomene ili objekte na koje se odnose ovi pojmovi mi ne moemo da posmatramo, jedino to moemo da zapaamo, prema Hercu, jeste masa u kretawu. Imamo samo materijalni sistem, nikad nemamo izolovane mase. Herc nije smatrao opravdanom ideju o praznom prostoru niti ideju o silama koje deluju na rastojawu. Na samom poetku predgovora za svoje delo Principi mehanike izloeni u novoj vezi Herc je istakao: "Svi fiziari se slau s tim da je zadatak fizike svoewe pojava na proste zakone mehanike. Ali, kad je re o pitawu kakvi su ti zakoni, miqewa su razliita."3 Ova misao, uzeta izdvojeno iz konteksta ostalih Hercovih ideja i principa, verovatno je bila osnova za neka preterana insistirawa na Hercovom mehanicistikom stanovitu. Herc pripada eri mehanicizma i po nekim svojim gleditima on se moe tako karakterisati. Ali, pri tome vaqa preciznije odrediti pojam mehanicizma u ondawim uslovima, jasnije utvrditi smisao tog stanovita u to vreme. Mislim da je preterano insistirawe na oceni da je Herc bio mehanicist nedovoqno opravdano, pored ostalog, i u svetlu wegovih ideja o oblicima kretawa u stvarnosti koje jo ne poznajemo, koje treba da imamo u vidu. A u wegovom isticawu potrebe dovoewa u vezu svega onoga to se izuava sa mehanikim znawima, ak i ako se to shvati kao svoewe, ne bi trebalo videti neki oblik radikalnog mehanicizma. Meni izgleda da je Herc postavqao zahtev za dovoewem u vezu svih znawa sa mehanikim, ponajvie u tewi da ta znawa podvrgne strogom ispitivawu, putem modela mehanike, i da tako obezbedi najveu moguu osnovu pouzdanosti, ili veu pouzdanost tih znawa. Budui da Herc nije ostavio posebne radove posveene filosofskim pitawima, kao to sam ve spomenuo, pred onima koji su zainteresovani za wegova gledita nalaze se ozbiqni problemi u vezi sa odgovarajuim rekonstrukcijama tih gledita i wihovim predstavqawem u obliku neke celine, kao, uostalom, i u nizu drugih slinih situacija. O kojim je sve zahtevima i problemima tu re, moe se videti u nizu radova pojedinih

Op. cit. , stor. 11.

108

savremenih radova.4 Ali, i bez tih posebnih istraivawa, ve prvim tumaima smisla Hercovih optih stavova, pre svih onih epistemolokih, bilo je jasno da je re o shvatawima relevantnim i s gledita filosofije.5 tavie, u dosta otrim polemikama ba o tim problemima, koje su voene jo od kraja devetnaestog veka, za koje se moda ni ne moe rei da su prekidane, zbog toga to su se u razvoju naunih znawa stalno javqali novi podsticaji za rasprave, nove dimenzije tih starih, tradicionalnih problema - postavqalo se i ono famozno pitawe: iji je Herc? I zaista, ne moe se rei da je ovo pitawe sluajno postavqeno. I tada se znalo da naunici koji dolaze do izuzetno znaajninh rezultata, otkria, najee pomeraju i izvesne horizonte u najoptijim filosofskim shvatawima. Moda se ta pomerawa ne odigravaju odmah, neophodno je da se odgovarajuim interpretacijama probije novi duh, pristup itd. i tako odigra ona transformacija u naunim i filosofskim gledawima o kojoj je ovde re. ^arls Sanders Pers (Peirce, 1839-1914), ameriki filosof, logiar, osniva filosofije pragmatizma i jedan od utemeqivaa semiotike kao naune discipline, to je moda ponajboqe izrazio: "Svako veliko otkrie je jedna lekcija iz logike."6 Razume se, glavno je kako emo u istraivawima, koja su neminovno interdisciplinarna, jasno ustanoviti u emu se sastoji ta lekcija iz logike itd. Na tom putu jedna od najveih tekoa sa kojima se susreemo svakako je izuzetno sloen jezik naunih i filosofskih disciplina, koji je u neprekidnoj evoluciji. Kad je re o tome, moemo podsetiti na iwenicu da je sve izrazitija tendencija zatvarawa u posebne disciplinarne argone, ak i unutar jednog sistema nauke, kao to su to fizike nauke, i to u toj meri da je "neposveenima" gotovo nemogue da ostvaruju onu komunikaciju koja se pretpostavqa u napred spomenutim interdisciplinarnim istraivawima. Odreivawe temeqnih principa i pojmova, recimo, u opusu fiziara, ak i kad je preliminarno, ili pak implicitno, ve je, slobodno se moe rei, znaajan korak i na tlu filosofije, mislili oni tako ili ne. Pitawe je samo kakva filosofska koncepcija se tako inicira. A filosofij ima, kao to se zna, vrlo razliitih, pre svega u pogledu wihove heuristike vrednosti, to jest u pogledu mogunosti otvarawa novih perspektiva. Ima onih koje su podsticajne, ali i otkrivawe onih koji su ograniavajui inilac u stvarawu novih ideja, iznalaewu novih puteva, kao to su dogmatske, koje postoje u razliitim varijantama i imaju jednu zajedniku odliku: vie nalau neke principe i ideje, okvire, nego to upuuju na otkrivawe novog, i tako sputavaju stvaralaki zamah. Onda nije udno to mnogi istaknuti naunici, za ije ime se vezuju veliki rezultati i otkria, ne slede nijednu od vladajuih filosofija svog vremena u potpunosti, u onom smislu kako to trae oni koji te filosofije afirmiu u kolski sistematizovanoj, "preienoj" formi. Zbog toga naunici ponekad zaziru od filosofa, naravno, filosofa te vrste, zaziru od, kako se jednom prilikom izrazio Ajntajn, "filosofske policije", koja uvek trai odgovarajui sklad sa doktrinom, dok je nauniku ipak najvie stalo do traewa novog, kao, uostalom, i filosofu koji ima istinski istraivaki duh. Tako se i dogaalo da nastaju filosofske koncepcije, najveim delom samo kao spekulativne konstrukcije. Do ovakve vrste konstrukcija dolazilo se i u nauci onda kada se previe insistiralo na teorijskim okvirima unutar neke kole miqewa. To je ona druga strana medaqe, koja, kad je re o kolama miqewa, nije tako retka pojava. Herc je zanimqiva pojava i u pogledu, rekao bih, izvesne samostalnosti; on pripada najblistavijim umovima koji su ili svojim putem. Opta filosofska stanovita, pa i epistemoloka, nije preuzimao od drugih, kao to se to obino inilo. Iako je bio prvi saradnik Helmholca, koji je, kao to je poznato, izgradio posebnu filosofsku koncepciju, tzv. teoriju hijeroglifa, kojom je nastojao da objasni prirodu procesa saznawa, Herc je nastojao da sm izgradi osnove svojih gledawa na svet. Za wega epistemoloka shvatawa nisu bila marginalna, kao,
4

U najistaknutije istraivae, koji su ne samo inicirali tu vrstu programa nego su svojim istraivawima otkrili nove, znaajne perspektive tih istraivawa uopte svakako su A. Koare (Koyr) i X. Holton (Holton); ta vrsta istraivawa bila je i ostala neophodna osnova za uspeno razmatrawe gnoseolokih i filosofskih problema uopte. Vie o tome videti u: Radomir orevi, "Istorija nauke i teorija saznawa", Obeleja, god. XIV, br. 6, 1984 (u sadawoj kwizi: str. ???); W. H. Watson, On Understanding Physics, An Analysis of the Philosophy of Physics , New York, 1959. Na Hercove izvesne stavove osvru se ili se wima bave filosofi razliitih orijentacija: Harald Hefding, Abel Rej, Herman Koen, Albert Bazala, Bernard Bavink, Karl Poper, tumaei ih ponekad vrlo razliito. Samo te razlike u tumaewima mogle bi biti predmet posebnih istraivawa. ^arls Sanders Pers, Pragmatizam, "Grafos", Beograd, 1979, str. 9.

109

uostalom, ni za mnoge druge fiziare onog vremena. Podsetimo samo na to koliko su ba ta pitawa zaokupqala wegove savremenike oko Maha, Dijema, ili one oko Bolcmana. Herc nije inio nikakve korake koji bi pokazivali wegovo pribliavawe vladajuim kolama, vie mu je bilo stalo do samog tragawa nego do arbitrirawa u sporovima oko optih teorijskih i filosofskih shvatawa. Uostalom, on je iveo znatno krae nego veina naunika wegovih savremenika koji su vodili i filosofske rasprave i sporove: iveo je samo tridesetsedam godina. Svakako da nije bilo ni vremena za takve rasprave. Hercova stanovita bie znatno jasnija ako ih posmatramo u odgovarajuem kontekstu razvoja filosofije i nauke posle Kanta. Kantova filosofija je predstavqala svojevrsno razmee. Od te uticajne filosofije vodila su dva razliita puta. Jedan je jasno obeleen moda ponajvie Mahovim koncepcijama. Na wemu su se nali mnogi filosofi i naunici, gradei brojne varijante uewa koja u svojoj osnovi imaju premise Mahove filosofije. To su fenomenalistika shvatawa. Drugi put je umnogome obeleen Bolcmanovim i Plankovim shvatawima. Ali, ne treba misliti da su naunici i filosofi sasvim konsekventno razvijali svoja uewa, posmatrano logiki, a i inae. Bilo je mnogo onih koji su, idui svojim putem, razvijali shvatawa u kojima ima stavova i iz jedne i iz druge od inae oprenih optih filosofskih doktrina o svetu, saznawu, prirodi pojmova nauke. Do takvih situacija su dovodili razliiti inioci. Herc se naao meu onim sledbenicima Kanta koji su poli daqe od Kantovog doputewa da postoji neka stvarnost, ali da se naa znawa ne mogu ticati wene sutine, da je ta sutina u principu nedostupna. Ve iz letiminog pregleda Hercovih epistemolokih stavova moe se videti da u Hercovom opusu nije re samo o doputewu postojawa neke stvarnosti koja "aficira" naa ula, kako je to isticao Kant, nego o objektu koji u nekoj meri biva dostupan, izvestan, zahvaqujui mogunosti da nai simboli izraze neke wegove karakteristike. Znawe je tu u veoma posredovanim oblicima u vezi sa stvarnou na koju se odnosi, ili sa prirodom, kako najee nalazimo u Hercovom opusu. Na opravdanost ove konstatacije upuuje i Hercovo naglaavawe da se mehanika "ograniava na stvarne sile i veze u prirodi, a ne posmatra se prosto kao arena matematikih vebawa";7 daqe, u istom delu on pie o fizikom znaewu mehanikih principa. Ve sam konstatovao da Herc spada u one znamenite naunike, mislioce, koji su nastojali da idu svojim putem, koji su gradili koncepcije voeni razlozima i pod uticajem situacija koje su iskrsavale na wihovom vlastitom istraivakom putu. Iz te konstatacije ne treba izvoditi zakquak da na wega nisu uticali drugi naunici i filosofi. Ali, o tom uticaju ne smemo da sudimo samo na osnovu pojedinih wegovih iskaza. Ako govorimo o uticaju, onda je vano da se u istraivawu utvrdi vrsta, mera, trajawe tog uticaja itd. Iz naunih biografija8 i drugih tekstova o ivotu i radu Herca znamo da su na wega uticali pojedini mislioci, o emu nalazimo i podatke koji potiu od wega samog. Ustanovqavawe vrste i stupwa uticaja, meutim, jeste istraivaki zadatak, skopan s velikim tekoama. Tekstova posveenih tom problemu, koliko mi je poznato, nema mnogo. Ako je re o uticajima na wega, onda se moe konstatovati Helmholcov uticaj. Sigurno je da on nije izbegao i odreen uticaj Mahove i Ostvaldove kole, to se moe jasno zapaziti; isto tako se moe pretpostaviti da je wemu bilo dosta teko da iskazuje izvesne rezerve prema pojedinim idejama radikalnog empirizma Maha u vreme kada su Mahove ideje bile neobino uticajne ne samo u Nemakoj i Austro-Ugarskoj nego i u drugim zemqama gde je bilo slinih kola. Plank je bio u pravu kad je tvrdio da je za poduhvat te vrste potrebno mnogo snage.9 Izgleda da je uticaj spomenutih kola bio sasvim mogu, jer je on teio da izbegne sve puteve koji vode dogmatizmu i naivnom realizmu. Kao istinski nauni duh, on je stalno tragao za sve sloenijim kriterijumima pouzdanosti znawa. Izvestan naboj skepticizma, koji su sadravale radikalne subjektivnoidealistike koncepcije, odgovarao je, kako se ini, wegovom, reklo bi se, strogo kritikom duhu, koji se nije zadovoqavao olako dostignutim nivoom
7 8

Upor. G. Gerc, Principi mehaniki izloeni v novoy svzi... , str. 10. Russell McCormmach, "Hertz, Heinrich Rudolf", Dictionary of Scientific Biography , Charles Coulston Gillispie, Ed. in chief, Vol. VI, New York, 1971, 340-350; Grigorn, A. T., Vl#cev, A. N., Genrih Gerc, Moskva, 1968; Maks Plank, Izabranie trudi , Moskva, 1975, 516. Plank je to posebno istakao, videti navedeno delo.

110

pouzdanosti znawa. Sledei redovi su, po mom miqewu, u tom pogledu indikativni: "Ako mi postavqamo pitawe o istinskom, stvarnom uzroku iwenice to se danas u fizici vie koristi u razmatrawima jezik uewa o energiji (energetizam Ostvalda i drugih - R. .), onda moemo da odgovorimo ovako: zato to tim putem ona najboqe moe da se sauva od raspravqawa o stvarima o kojima ona tako malo zna i koje nemaju nikakav uticaj na sutinu razmatranih stavova."10 Iz ovih redova se vidi da je Herc konstatovao uticaj spomenute kole; inae se on sm ne deklarie kao zastupnik takvih shvatawa - u svakom sluaju, primetna je izvesna rezerva. Ako jo imamo u vidu i iwenicu da je u Hercovo vreme bio dosta uticajan i tzv. vulgarni materijalizam, koji je svojim nekritikim pristupom, pukom afirmacijom naela starog materijalizma vodio novim oblicima spekulativne metafizike i dogmatizma, bie jasnije Hercovo zazirawe od raznih oblika dogmatizma, kao i iskazivawe izvesnog razumevawa za uticaj koncepcije energetizma i drugih slinih shvatawa. Kako je sve Herc ocewivan u filosofskoj literaturi? Zanimqivo je da su ocene Herca vrlo raznolike, a ponekad i dijametralno razliite. Verujem da je do nekih od tih ocena dolo usled zanemarivawa opteg konteksta okolnosti, ili su pak one bile rezultat razmatrawa samo nekih wegovih pojedinanih stavova. Harald Hefding, danski filosof, bio je meu onima koji su raspravqali o Hercovim filosofskim, epistemolokim shvatawima; u svom delu Savremena filosofija (1902)11 ovaj, u to vreme vrlo poznat i uticajan filosof Hercu posveuje nekoliko stranica. Rekonstruiui Hercova filosofska shvatawa, Hefding je izneo ocenu, koja se esto sree u literaturi o Hercu, da je ovaj blizak Mahu.12 Za tu ocenu ovaj filosof ne daje podrobnija obrazloewa. Herc se, prema Hefdingu, od Maha razlikuje po tome to je "jae podvukao crtu simbolizma nego ekonomije ... to je vie nagiwao oiglednim likovima". Herc je ubrzo bio predmet sporova meu neokantovcima. Herman Koen (Cohen, 1842-1918), osniva jedne od dveju najpoznatijih neokantovskih filosofskih kola, Marburke, smatrao je da je Herc kantovac. Sa takvom ocenom nije se slagao Klajnpeter, Mahov sledbenik, teei da Hercova gledita protumai u duhu Mahove filosofije. Ocene u ovom duhu moemo docnije da zapazimo u raznim izvorima koji, kako izgleda, nisu uvek bili rezultat irih istraivawa; one su esto bile preuzimane iz ranijih izvora. Osnovu za sasvim drukije tumaewe Hercovih shvatawa nalazimo jo kod Abela Reja (Rey, 1873-1940), istaknutog francuskog filosofa nauke. Kasnije su u marksistikoj literaturi te ocene precizirane; najvie se oslawalo na stavove iz Lewinovog polemikog spisa Materijalizam i empiriokriticizam, gde se ukazuje da je Herc bio materijalist, mada nedosledan. Mislim da za ovakvu ocenu ima dosta razloga, ali je ona sasvim opteg karaktera. 13 Jo preostaju brojni problemi koje u vezi sa wom treba razjasniti. Od Hercove smrti prolo je vie od stotinu godina. To i nije tako dug period vremena kad je re o pokuajima da se wegovo delo istrai potpunije, naroito kad je re o posebnim pitawima u vezi sa wegovim optim filosofskim shvatawima. Odgovor na mnoga pitawa u vezi sa ovim posledwim pretpostavqa ira istraivawa, brojne komparativne analize, naroito ako se nastoji da se utvrdi uticaj ovog ili onog mislioca na Herca. A na Herca je svakako bilo uticaja razliitih mislilaca. Ono to jedan naunik najvie ita u godinama svog formirawa ili kasnije svakako vri neki uticaj. istraivawa treba da pokau o kojim je sve uticajima u ovom sluaju re. Rasel MekKormak (McCormmach)14 istie, na primer, da je ovaj naunik intenzivno itao Diringa (Dhring), Fehnera (Fechner), Kanta (Kant), Locea (Lotze) i Maha, i da su dela tih mislilaca na wega veoma mnogo uticala. Ali, ovaj autor nam ne pokazuje u emu se sve ogleda uticaj ovih mislilaca, inae meusobno
1 1

1 1

G. Gerc, navedeno delo, stor. 32. Ovo Hefdingovo delo je jedna vrsta dopune wegovom obimnom delu Istorija nove filosofije . Ubrzo je prevedeno na druge jezike: pod naslovom Moderni filosofi , u Nemakoj 1905; Savremena filosofija , u Rusiji 1907. itd. 2 Bernhard Bawink, Erlebnisse und Probleme der Naturwissenschaft , 2. Auflage, Leipzig, 1921, 27-28. 3 Isti pisac, meutim, u Filosofskim sveskama , posthumno objavqenom spisu, Herca ocewuje drukije, uvruje ga u sledbenike radikalnog empirizma, u idealiste, subjektiviste. Upor. V. I. Lewin, Filozofske sveske , Izabrana dela V. I. Lewina, tom 15, Kultura, Beograd, 1960, str. 440. 4 Videti izvor naveden pod brojem 8.
0 1

111

vrlo razliitih, na "qubimca bogova" Herca, kako ga je nazivao Helmholc. A ta istraivawa su vana, osobito ona u kojima e se preciznije izuiti filosofska shvatawa Herca, wegov doprinos promeni shvatawa u ovoj oblasti. Filip Frank u tom smislu koristi sintagmu "elektromagnetska slika o svetu". Ovaj istaknuti fiziar i filosof nauke istakao je u vezi sa tim, pored ostalog: "Priznavawe elektromagnetske teorije materije bilo je vrlo vaan faktor u evoluciji naune i filosofske misli. Od vremena raawa nove nauke (oko 1600. godine) vladajui stav meu naunicima bila je vera u mehanistiku nauku, koja oznaava veru u to da fizike pojave mogu biti shvaene ili objawene samo u onom smislu ako te pojave mogu biti svedene na wutnovske zakone kretawa. Oevidno je da je elektromagnetska teorija materije potkopala osnove za takvo svoewe. Poevi od Hajnriha Herca bilo je utvreno kako je neophodno da se prekinu pokuaji svoewa svih fizikih pojava na zakone mehanike. Umesto toga je bio istaknut zahtev da se svi fiziki fakti izvode iz zakon elektromagnetskih pojava Maksvela. To je obeleavalo radikalnu promenu u znaewu pojma shvatawe ili objawewe. Zahtev za svoewem na Wutnove zakone bio je istaknut zato to se smatralo da su ti zakoni samooevidni; svoewe na wutnovsku mehaniku bilo je svoewe na inteligibilne principe u smislu aristotelovskih principa. Meutim, jedva da je neko poeo da misli kako su jednaine elektromagnetnog poqa Maksvela samooevidne ili inteligibilne. Otud je odricawe od mehanistikog objawewa takoe oznaavalo i odricawe od zahteva za izvoewem iz inteligibilnih principa. Jednaine elektromagnetnog poqa Maksvela i hipoteza Lorenca o raspodeli elektromagnetnih naboja u materijalnim esticama bile su prihvaene samo zato to zapaeni fakti koji su se ticali kretawa tela i irewa svetlosti mogli biti iz wih izvedeni. Kriterijumi Tome Akvinskog za nii tip istina, naune istine, a ne filosofske, postao je odluujui kriterijum. Principi fizike su prihvatani, ako su mogli da izdre proveru logike osnovanosti i empirijske potvrde. Era mehanistike fizike dospela je do kraja i poela je era logiko-empirijske nauke. Grubo govorei, moe se rei da je mehanistika era trajala od 1600. do 1900. godine i da je 20. vek poeo s razvojem logiko-empirijske koncepcije nauke."15 Hajnrih Herc se nalazi na samom kraju razdobqa koje je Frank s pravom predstavio kao prelomno, pa je razumqivo da su wegova stanovita koja se esto oznaavaju kao mehanicistika bez nekih precizirawa, svakako bila dosta razliita od onih iz preaweg perioda, naroito od onih iz 18. veka, koja su kasnije postala i najpoznatija, kao neka vrsta paradigme.

Filip Frank, Filosofi nauki , Moskva, 1950, stor. 226-227.

112

Premise Dijemove epistemologije U savremenim raspravama iz oblasti epistemologije i filosofije nauka uopte ideje i shvatawa Pjera Dijema (Duhem, 1861-1916) esto su predmet odgovarajuih razmatrawa. Istaknuti naunici i filosofi razliitih orijentacija bavili su se s razlogom na jedan ili drugi nain idejama ovog mislioca. Dijem je spadao u one istaknute naunike, fiziare, koji su se dosta bavili problemima filosofije nauke, posebno epistemolokim i metodolokim problemima. On se bavio i problemima istorijskog razvoja naunih znawa, koji su na razne naine u vezi sa ovim posledwim problemima. Glavnina upravo tih problema, inae umnogome raznorodnih, danas se zaokruuje sintagmom rast naunog saznawa, koja potie iz amerike i engleske literature, u kojoj se posledwih decenija najvie i raspravqalo o problemima o kojima je re. Te rasprave su doista dale krupne rezultate, otkrile su nove dimenzije pojedinih tradicionalnih problema. Izvesni modeli koji su bili u sreditu pawe sadre i jednu novu terminologiju, argon koji su na neki nain usvajali ili koristili i kritiari tih tekovina. Neki od tekstova iz te neobino bogate literature pokazuju da se opasnost precewivawa pojedinih novih tekovina javqala gotovo uvek kada je zanemarivan potpuniji uvid u izvesne ranije doprinose raspravama problema u vezi sa prirodom naunih znawa i putevima wegovog transformisawa, postignute u drugim filosofskim tradicijama, na primer, onom u Francuskoj ili Nemakoj. Za Dijema bi se u pogledu irine zahvata problema, kao odgovarajue neophodne pretpostavke, po svoj prilici moglo rei da je najblii onim znaajnim nastojawima koja ponajvie otvaraju perspektive za reavawe pojedinih problema u vezi sa prirodom naunih znawa i osnovnim oblicima promena u naunoj slici o svetu. I iwenica da se pojedina wegova gledita danas komentariu, spisi navode, na svoj nain upuuje na opravdanost ove konstatacije. Uprkos tome, malo je pokuaja da se wegova filosofska i epistemoloka gledita razmotre blie, celovitije, iz perspektive naeg vremena. Izvesne prednosti ovog mislioca u odnosu na brojne druge mogu se donekle videti ve iz nekih podataka o irini wegovih istraivawa, koje, inae, ne nalazimo esto u biografijama naunika. On se bavio fizikom, racionalnom mehanikom, fizikom hemijom, istorijom i filosofijom nauke; u svim ovim meusobno, inae, ne tako ba bliskim naukama on je bio na odgovarajuem profesionalnom nivou, dajui znaajne priloge, kao to s pravom istie i Donald Miler. 1 U oblasti fizike ponajvie se bavio problemima termodinamike i hidrodinamike, kao i problemima elastinosti. Iz oblasti epistemologije i filosofije nauke uopte, koja nas ovde najvie interesuje, Dijem je objavio vie radova, meu kojima je svakako najvanija kwiga Fizika teorija, wen ciq i wena struktura,2 objavqena prvi put 1906. godine. Ovo Dijemovo delo verovatno ne bi imalo neki vei uticaj da se ovaj naunik nije bavio, i to dugo, i istraivawima problema iz oblasti istorije nauke, koja su svakako predstavqala znaajnu osnovu za radove iz oblasti epistemologije i filosofije nauke. Ovde nije re samo o wegovom voluminoznom delu Sistem sveta,3 zamiqenom u dvanaest kwiga, od kojih je on sm objavio pet, a pet je priredila docnije, posle wegove
1

Upor. Donald G. Miller, "Duhem, Pierre-Maurice-Marie", Dictionary of Scientific Biography , Charles Coulston Gillispie, Ed. in chief, Vol. IV, New York, 1971, 225-233. Ovaj izvor sadri iscrpan pregled podataka o Dijemovom ivotu i radu, razmatrawe wegovih doprinosa u oblasti filosofije nauke, istorije nauke, razliitim oblastima fizike, bibliografiju radova, kao i bibliografiju radova o tom nauniku i filosofu. Originalni naslov: Pierre Duhem, La thorie physique, son object et sa structure , Paris, 1906, drugo izdawe 1914, tree 1933. Ubrzo posle prvog izdawa pojavili su se prevodi tog dela, najpre nemaki s preporukom Ernsta Maha 1908, zatim ruski 1910, dok se engleski prevod pojavio tek posle Drugog svetskog rata, s predgovorom Luja de Broqija i imao dva izdawa u Americi, Prinston 1954, Wujork 1963. Francuska izdawa ovog Dijemovog dela ve su, reklo bi se, bibliografska retkost, bar kad je re o naim bibliotekama, pa se zbog toga ovde koristim engleskim prevodom. Upor. Pierre Duhem, The Aim and the Structure of Physical Theory , Foreword by Prince Louis de Broglie, translated from the French by Philip P. Wiener, Princeton, New Jersey, 1954. Daqe u tekstu ovaj izvor navodim skraeno: P. Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory. Upor. Pierre Duhem, Le Syste#me du Monde . Histoire des doctrines cosmologiques de Platon a# Copernic, 10 vols, Paris, 1913-1959.

113

smrti, wegova ki, nego i o delima o Leonardu da Viniju (dve kwige), Maksvelu itd. 4 Po irini zahvata u ovim posledwim istraivawima on je, koliko mi je poznato, ne samo ispred svih svojih savremenika nego i ispred docnijih istraivaa. U spomenutom glavnom delu iz oblasti filosofije nauke Dijem se bavio problemima ciqa fizike teorije, odnosom fizike teorije i metafizikih objawewa, prirodom i sutinom fizike teorije, odnosom teorije i iskustva, odreivawem pojma i znaewa fizikog eksperimenta, naunog zakona, hipoteze i intuicije, kao i nizom drugih problema. U predgovoru tog dela Dijem je istakao kako je sebi postavio zadatak da logiki analizira metod na osnovu kojeg se razvija fizika, da utvrdi ciq fizike teorije. On se tu naao u stvari pred spektrom tradicionalnih naunih i filosofskih problema kojima su se na jedan ili drugi nain bavili filosofi i naunici kroz stolea, naroito od Wutnovog vremena. I meu naunicima i filosofima Dijemovim savremenicima veoma mnogo se raspravqalo o tim problemima, na primer, u Mahovoj koli, u krugovima oko Bolcmana, Planka, no ipak se Dijem, reklo bi se, wima bavio ponajvie, i to na osnovu irokog uvida u istoriju nauke, kao i na osnovu vlastitog istraivakog iskustva. On je pripadao onim fiziarima koji su smatrali da je zadatak fizike objawewe rezultata do kojih se dolazi merewima, eksperimentom. Objawewe je shvatio kao otkrivawe stvarnosti, tj. kao razluivawe stvarnosti od puke pojavnosti. Fizika teorija uopte ima prema wemu hipotetiki karakter; ona nije autonomna, neka krajwa utemeqewa i obrazloewa ona dobija, prema ovom nauniku, u odgovarajuoj metafizici. On je eleo da ispita je li mogue izgraditi teoriju koja se ne bi temeqila na stavovima koji bi bili izvan sistema te teorije. Drao je da nijedna metafizika teorija ne moe biti dovoqna osnova za fiziku teoriju, pa je nastojao da ovu posledwu odvoji od metafizikih elemenata.5 Fizika teorija je za Dijema sistem matematikih stavova izvedenih iz malog broja principa koji treba da to tanije i to potpunije izraze ceo sistem eksperimentalno utvrenih zakona. Ovi posledwi, eksperimentalni zakoni tiu se samo pojavnosti. Ako pojmovi iz odreenog sistema stavova u optoj apstraktnoj formi izraavaju elemente iz kojih se sastoje predmeti materijalnog sveta, onda je re o fizikoj teoriji. Ovakva odredba teorije u sutini nije sasvim nova, mada Dijem do we dolazi, reklo bi se, sasvim samostalno, kao, uostalom, i do veine drugih stavova filosofije nauke i epistemologije; ona otkriva izvesne protivrenosti u wegovim shvatawima o kojima e biti rei u daqem izlagawu. Teorija je za Dijema oblik ekonomije miqewa;6 ona se, kao ni hipoteza, ne odnosi na poredak u svetu, na "ontoloki poredak". On smatra da se ne moe dokazati da poredak koji je izvan granica eksperimentalnog iskustva. Ovaj posledwi moe, prema Dijemu, da se otkrije na neki nain samo putem intuicije. 7 Dijem, inae, nije odbacivao postulat o postojawu nekog reda meu stvarima i nunosti postojawa stvarnosti, smatrao je, tavie, da je naunik, fiziar, u potrazi samo za tim redom i vezama u stvarnosti. Fizika teorija, koja je za ovog naunika saet opis velikog broja eksperimentalnih podataka, zakonitosti, koji pomae ekonomiji miqewa, ima ciq da se priblii najboqoj predstavi o stvarnosti ili, kako je on isticao, da se pretvori u prirodnu klasifikaciju, tj. da bude neki opis tzv. ontolokog poretka. Meutim, klasifikaciju odreuje i kao "sinoptiku sliku kojom se rezimiraju prethodna apstrahovawa, izjednaavawa..." Teorijska fizika je za Dijema u stvari matematika fizika. Fiziki ogled, eksperiment, nije samo posmatrawe neke pojave nego jo i wegovo tumaewe, koje je teorijsko. To teorijsko tumaewe pojave i ini moguom upotrebu instrumenata. Iz ovoga se moe videti da eksperimentalni i teorijski rad u fizici i nauci uopte nisu tako daleki jedan od drugog, kao to to ponekad izgleda u uslovima "podele rada" meu savremenim fiziarima, naunicima uopte. Fiziki zakoni prema Dijemu nisu ni tani ni netani, nego priblini, i usled toga oni su relativni. Oni izraavaju odnose meu odgovarajuim simbolima. U poreewu sa pravilnostima do kojih dospeva zdrav razum, oni, prema Dijemovom miqewu, pruaju osetno vie.8
4 5 6 7 8

O ostalim delima iz te oblasti videti u bibliografiji, u prilogu uz izvor naveden u primedbi br. 1. P. Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory ..., Part I, Chapter ???. Ibid., Part I, Chapter II. Ibid., 27, 37, 80, 104, 294. Ibid., Part II, Chapter V.

114

Hipoteze se, prema Dijemu, kao to je spomenuto, takoe ne odnose na stvarnost; one su rezultat postepenog razvoja naunog saznawa, do wih se prema Dijemu ne moe doi brzo, u nekim stvaralakim magnovewima. Meutim, treba primetiti, ova posledwa mogunost se ne bi smela iskquivati - na to upuuju upravo pojedini znaajni podaci iz istorijskog razvoja nauke. Nastanak jedne plodne i znaajne hipoteze zavisi od svojevrsne "igre" raznolikih inilaca, pre svega od stawa u nauci i mogunosti naunika da u odgovarajuim uslovima iz razliitih malobrojnih elemenata formulie jedan novi, mogui odgovor-hipotezu na pitawe koje je postavqeno. Dijem je smatrao da fiziar ne bira hipotezu na kojoj temeqi svoja daqa izvoewa, kao to ni cvet ne bira insekta koji e ga opraiti, ona je plod wegovog uma; ona se isto tako ne izvodi iz aksioma, ona je, dakle, nekakva tvorevina, reklo bi se, istog uma. Hipoteze, prema tome, ne predstavqaju sudove o prirodi stvari, ve samo pretpostavke iz kojih bi mogli da budu izvedeni zakquci u skladu sa zakonima do kojih se dolo eksperimentalno, smatrao je Dijem.9 Ovde treba podsetiti da se prema Dijemu ni eksperiment ne odnosi na stvarnost, nego na pojavnost. U tom sluaju znaajna uloga hipoteze, o kojoj se inae dosta zna ba iz uvida u istorijski razvoj znawa, ostaje neobjawiva; isto tako se ne mogu videti kriterijumi razgraniavawa izmeu pojedinih stupweva ili pak elemenata u procesu saznawa, ukoliko bi se prihvatile odgovarajue Dijemove premise. Iako su hipoteze plod stvaralakog rada naunika, rezultat ive stvaralake imaginacije koja se ogleda u svojevrsnim kombinacijama, iwenica da se neke od wih pokazuju kao izuzetno plodne i da se putem wih moe doi do rezultata koji dovode do preobraaja ba u onom pravcu i na onaj nain koji je pretpostavqen ranije, otkriva da one moraju na neki nain da se tiu stvarnosti i da donekle "pogaaju" "red i vezu meu stvarima".10 Tu se nalazimo pred doista sloenim problemima preciznijeg odreivawa spomenutih, a i drugih elemenata iz sistema naunih znawa i, razume se, pred problemima odgovarajueg utemeqewa tih odredbi, naunim i filosofskim. Protivrenosti i granice Dijemovih premisa vide se ponajvie ba tu i osoben su izraz izvesne nekonsistentnosti u pogledu izbora najoptijih filosofskih postulata. Krug problema kojima se Dijem bavio u svom glavnom delu iz oblasti filosofije nauke mnogo je iri. Ovde nije mogue, a nije ni neophodno, da se ukae na sve wih, a jo mawe je mogue odgovarajue komentarisawe svih znaajnijih Dijemovih gledita. Vano je napomenuti da se Dijem u spomenutom glavnom delu bavio i izvesnim metodolokim problemima, kao i odreenim pitawima u vezi sa prirodom naunog stvarawa, iniocima i obelejima naunog stvaralatva. U vezi sa ovim posledwim on se pozabavio mogunostima izvesne tipologije naunih umova; odreene razlike meu naunim umovima u pogledu naina stvarawa, pa i vrednosti samih rezultata, za wega su bile uglavnom stvar karakteristika pripadnika ove ili one nacije, a ne stvar individualnih razlika meu naunicima. Tako je tzv. engleske umove ocewivao kao iroke ali ne i duboke, u tom smislu je objawavao i pojavu induktivnog metoda u razvoju filosofije i nauke u Engleskoj. Nasuprot tzv. engleskim umovima, tzv. francuski se tradicionalno odlikuju dubinom itd, pa su i rezultati do kojih su oni doli bili od veeg znaaja. Interesovawa za ovaj krug problema kasnije su postala mnogo vea, svakako pod uticajem vrlo razliitih inilaca. Godinu dana pre smrti objavquje kwigu umnogome specifinu, neobinu ve po naslovu: Nemaka nauka.11 U toj kwizi nalazimo jo ira razmatrawa o razlikama meu umovima prema tome da li su se kod wih izrazitije manifestovale analitike i logike sposobnosti, ili pak sintetike, intuitivne; po wemu, zahvaqujui ovim drugim sposobnostima otkrivaju se principi, glavne ideje, dok su zahvaqujui prvim sposobnostima nastajali rezultati koji su nekako samo izvoeni, jer su iz wih mawe ili vie sledili; za ove posledwe rezultate, prema Dijemu, odluujui je uporan rad, a mawe izuzetne sposobnosti. Sa tog stanovita on uporeuje francuske i nemake naunike; francuski umovi oliavaju
9 1

Ibid., Part II, Chapter VII. U pokuaju da razjasnimo prirodu hipoteze, a naroito wenu ulogu u nauci, mnotvo situacija u vezi sa tim iz istorije nauke, nuno nailazimo na potrebu odgovarajueg utemeqewa koncepcije, tj. izvora izvesnih najoptijih filosofskih postulata. 1 Upor. Pierre Duhem, La Science allemande , Paris, A. Hermann & Fils, 1915. Sastavqena je iz etiri predavawa i jednog dodatka, koja je Dijem drao u Asocijaciji katolikih studenata u Bordou 24. februara, 4, 11. i 18. marta 1915, u vreme rata izmeu Nemake i Francuske: 1. "Nauka i mo rasuivawa", 2. "Eksperimentalne nauke", 3. "Istorijske nauke", 4. "Red i jasnoa - zakquak" i dodatak "Neka razmiqawa o nemakoj nauci".
0

115

sintetike, intuitivne, dok nemaki ovaplouju ponajvie analitike, logike. Po nivou te analize, reklo bi se, znatno zaostaju za onim o istim problemima koje nalazimo u wegovom glavnom filosofskom delu Fizika teorija, wen objekt i wena struktura. ak Adamar je bio sasvim u pravu kad je konstatovao da se ovaj istaknuti naunik bio izgubio izvodei zakquke o znatno mawoj vrednosti tzv. nemakih umova u odnosu na tzv. francuske. No, bez obzira na ove okolnosti, mislim da i ovo Dijemovo delo treba izuavati isto tako paqivo kao i ostala wegova dela, i to iz vie razloga. to se tie samog problema kojim se Dijem u wemu bavio, moe se odmah konstatovati da nije u pitawu opravdanost postavqawa problema izvoewa odgovarajue tipologije umova. Nije sluajno to je taj problem postavio ba ovaj naunik; irok uvid u istoriju nauke, izvesni unekoliko indikativni podaci podstakli su ga na tragawe za odreenim pravilnostima u ispoqavawu ovih ili onih sposobnosti, logikih operacija ili pak intuicije. Mogue je doista razlikovawe naunika u pogledu onih operacija zahvaqujui kojima su ponajvie i dolazili do svojih velikih i znaajnih rezultata. Naravno, deobe ne bi nipoto morale da budu samo dihotomijske, niti bi morale da se podudaraju sa nacionalnom pripadnou naunika, kao to je to izvodio Dijem, naroito u svojoj posledwoj kwizi, nego znatno sloenije, ukquujui i razne druge vrste i podvrste. Upravo uvid u istorijske okolnosti razvoja nauka upuuje na mogunosti razvijenijih i sloenijih tipologija umova i otkria. Sldei jedno Paskalovo opte razlikovawe umova na otroumne ili intuitivne, i matematike ili logike, 12 Dijem je nastojao da tu razliku predstavi drukije, na planu jedne ire karakterologije kojom bi se obeleile neke sutinske razlike meu nacijama, u prvom redu izmeu Nemaca i Francuza, u pogledu osnovnih odlika u naunom stvarawu. U nastojawu da pokae opravdanost navedenog razlikovawa on je itave oblasti nauke i neke od nauka oznaio kao francuske, polazei od stava da su u wima najvanije principe, nove ideje i pravce ustanovili francuski naunici,13 doputajui samo ponegde retke izuzetke. Posledwa reenica iz Dijemove kwige Nemaka nauka, inae podvuena kurzivom, neka je vrsta najkraeg zakquka celokupnog izlagawa, do kojeg je autoru, kako izgleda, ponajvie stalo: Scientia germanica ancilla scientiae gallicae.14 Dodue, Dijem pie o nauci kao tvorevini naunika najrazliitijih zemaqa, o tome da e umovi tokom vremena gubiti odreene nacionalne karakteristike, 15 ali prema wemu, kad je re o proteklim periodima, opravdano je govoriti o izvesnim razlozima, kako u pogledu doprinosa, tako i u pogledu izvesnih obeleja u naunom stvarawu, na kojima on insistira. U vezi sa tim vaqa istai da se italac ove posledwe Dijemove kwige ne moe oteti utisku da je pisac bio sasvim uveren u opravdanost stavova koje je iznosio, kao i u zakquke do kojih je doao, smatrao ih je vaqanim naunim nalazom. Ni mi danas, kao ni wegovi savremenici, ne moemo ovakve stavove da do kraja objasnimo samo posebnim, ratnim okolnostima, koje su na poetku Prvog svetskog rata u sukobima izmeu Nemaca i Francuza doista bile dramatine, iako su na Dijemova gledita one imale veliki uticaj. To nije mogue utoliko pre to je slinih situacija bilo i na drugim stranama, i tada i kasnije, a ima ih na odreen nain i danas, i one se ne mogu objawavati samo kao izraz pukog nacionalizma; tu je re o odreenim tipovima svesti, pre svega onim ideolokim, i vezama tih oblika svesti sa naukom, vezama za koje se ranije esto mislilo da su marginalne za one koji se bave epistemologijom i filosofijom nauke. Koreni ideologije uopte seu duboko; ideologije nisu samo neto "spoqawe", odgovarajua tvorevina onih koji su zainteresovani za ovakvo ili onakvo stawe ili objawewe prilika, pa odreenom reijom i distribucijom ideja nastoje da postignu izvesne svoje ciqeve. Analize prirode procesa saznawa uopte otkrivaju izvesna primarna izvorita ideologije kao tipa svesti uopte. Iz te perspektive i sama nauka, tzv. ista, egzaktna, neki je ideal koji se moe postii samo do izvesne mere, kojem treba teiti. A iwenice iz kojih se vidi da su pojedine ideologije mogle da zavedu ire slojeve, delove nacija i da prouzrokuju uasne katastrofe ne bi mogle da se objawavaju samo umenou onih koji su te ideologije irili, nego pre svega upravo
1 1 1 1 2 3 4 5

Upor. Blez Paskal, Misli, kw. 1, prev. J. Ibrovac-Popovi i M. Ibrovac, BIGZ, Beograd, 1980, str. 29. P. Duhem, La Science allemande , pp. 35, 37, 40. i druge. Ibid., p. 143. Ibid., p. 95.

116

tekoama u stvarawu pouzdane slike o svetu uopte, iniocima koji se, na kraju krajeva, tiu same prirode procesa saznavawa. Kritiki stav prema Dijemovim gleditima o obelejima stvaralatva naunika pojedinih nacija bie, po svemu sudei, unekoliko blai ako imamo u vidu da je tu re o izvesnim problemima ija se sloenost, kako izgleda, potpunije uvidela tek u nae doba, kada se ba oko wih na raznim stranama, uprkos odgovarajuim istorijskim iskustvima, zapaa izvestan raskorak izmeu deklarisanih i stvarnih ivotnih opredeqewa i stavova, kada se zna koliko je teko prevazilaewe pojedinih tipova svesti, pojedinih konzervativnih ideologija, pa ak i onih retrogradnih. Vraajui se Dijemovim spisima iz oblasti filosofije nauke, u prilici smo ne samo da potpunije procenimo delo tog naunika i filosofa od onih koji su to inili ranije, nego i da konstatujemo kako brojni problemi pred kojima se nalazio ovaj fiziar i filosof jo uvek zaokupqaju filosofe i naunike, i da za neke od tih problema jo nisu naena reewa koja bi imala prednosti u svemu zadovoqavajue u odnosu na ona koja nalazimo u spisu ovog mislioca. Pjer Dijem je spadao u one istaknute naunike i filosofe koji su vie drali do principa i naela nauke i filosofije do kojih se dolazi u samostalnim raznovrsnim naunim i filosofskim istraivawima nego do onih koja su bila vladajua ili imala veliki uticaj, obeleavajui duhovnu klimu vremena. Wegova filosofska koncepcija ne moe se svesti na neku od filosofija do kraja, iako je ponajee predstavqana kao oblik konvencionalistike ili pozitivistike filosofije.16 Izgleda, meutim, da ocene te vrste nisu bile ishod celovitijeg izuavawa Dijemovih spisa. Ve iz navedenih premisa moe se videti da je re o onoj vrsti filosofije koja je karakteristina za mnoge naunike, mislioce, koji su traili oslonce vie u istoriji nauke i vlastitoj naunoj praksi, a mawe u filosofskoj tradiciji, koja je pretenije rezultat samostalnih preokupacija nego uticaja drugih.

Adam af je pisao da je Dijem jedan od predstavnika konvencionalizma, ne navodei stavove prema kojima bi se to moglo zakquiti. Upor. Adam af, Neki problemi teorije istine , prev. s drugog poqskog izdawa Svetozara Nikolia, Kultura, Beograd, 1960, str. 205. Mada je ova kwiga iz perioda afove klasinomarksistike ortodoksije, on previa Lewinove ocene Dijema, koje omoguuju preciznije odreivawe filosofskih osnova Dijemovih shvatawa u odnosu na ono do kojeg dolazi ovaj filosof. Izidora Dambska ocewuje Dijemova shvatawa kao oblik konstruktivizma, verziju kantovskog kriticizma. Upor. Izydora Dmbska, "L'instrument et l'object de recherche a# la lumie#re de la thorie physique d'apre#s Duhem, Bridgman et Bohr", Actes du XII Congre#s International d'Histoire des Sciences , Paris, 1968 (Extrait). M. Dinik smatra Dijema pozitivistom. Upor. Istori filosofii , u est kwiga, kw. V, Moskva, 1961, str. 638. Karl Poper, komentariui pojedine Dijemove stavove, smatra da je ovaj filosof i naunik bio konvencionalist, dok je po izvesnim stavovima bio instrumentalist. Upor. Karl Poper, Logika naunog otkria , prev. i predgovor Stanie Novakovia, Nolit, Beograd, 1974. Za sve ove ocene ima osnova u Dijemovom opusu. No, u wegovim izvoewima ima i realistikih naela.
6

117

Teorija saznawa i istorija nauke: o Ajntajnovim epistemolokim shvatawima i znaaju wihovog daqeg istraivawa Ajntajnova teorija relativnosti izazvala je ogromne promene u shvatawima ne samo fiziara ve i u shvatawima naunika uopte. Ta teorija ima i odgovarajui filosofski karakter i tu iwenicu uvideli su pojedini autori gotovo odmah posle wenog objavqivawa. Filosofska strana teorije relativnosti vidi se ve iz iwenice da je sredite Ajntajnovih interesovawa bilo u oblasti teorijske fizike; on je, dakle, morao da se bavi i naelima i principima optijeg karaktera, pa i onim koji imaju filosofski karakter, ukoliko je teio potpunijim interpretacijama posebnih ideja i rezultata. Ajntajn je u potpunosti bio svestan tih zadataka; tavie, on je u izvesnim prilikama i u izvesnom smislu smatrao da je vie filosof nego naunik, fiziar. 1 Taj Ajntajnov stav, iznet u vie navrata, dakle, nije bio sluajan. I u literaturi o wemu (Ajntajnu) vrlo esto se nailazi na naglaavawa da je Ajntajn bio na jedan ili drugi nain i filosof. Na poseban nain to je iskazala i jedna grupa istaknutih naunika i filosofa svojim prilozima za zbornik u ast sedamdesetog roendana velikog naunika i mislioca (1949), koji je priredio ilp, u svojoj poznatoj ediciji; zbornik nosi naslov Albert Ajntajn - filosof i naunik.2 Delo Alberta Ajntajna zasluuje zaista naroitu pawu istraivaa i sa stanovita filosofije, posebno sa stanovita teorije saznawa, logike i metodologije nauka. O tome je do sada objavqeno mnotvo radova, koji

Upor. Leopold Infeld, Albert Ajntajn, wegova dela i wihov uticaj na na svet, prevod i pogovor Branislav Lalovi, Nolit, Beograd, 1957, str. 118-120. Upor. Albert Einstein Philosopher and Scientist , edited by Paul Arthur Schilpp, The Library of Living Philosophers, 7, second edition, New York, 1951. To je jedan od najzapaenijih zbornika radova o Ajntajnu; on sadri i neke od najznaajnijih Ajntajnovih spisa o raznim problemima, bibliografiju Ajntajnovih radova, kao i bibliografiju radova o Ajntajnu. Ovde je vano da spomenem i iwenicu da se petnaest priloga od ukupno dvadesetpet koje su napisali razni autori o Ajntajnu - odnosi neposredno na Ajntajnova filosofska, epistemoloka shvatawa.

118

sadre iscrpne analize i, uopte, rezultate, 3 ali je nesumwivo da ostaje jo dosta problema koji tek treba da se reavaju ili da se reavaju potpunije nego to je to bilo ranije. Jedna od objektivnih granica u dosadawem filosofskim raspravama o teoriji relativnosti i delu Ajntajna uopte svakako je i u tome to jo nije publikovano sve to je Ajntajn napisao, 4 to je za spomenute rasprave vano. Ovde mislim pre svega na wegovu bogatu prepisku, ije je objavqivawe najavqeno u SAD povodom predstojeeg jubileja stogodiwice roewa velikog naunika. Ali, mislim da ni ve objavqeni tekstovi Ajntajnovi koji se odnose na filosofska pitawa (koji su u stvari vani za interpretaciju teorije relativnosti i stvaralatva Ajntajna uopte sa stanovita filosofije, a posebno teorije saznawa), naroito oni koji se odnose na epistemoloku problematiku, nisu u celini i adekvatno objaweni u potpunosti; u tim novim analizama moe da se doe do znaajnih rezultata. Jedna od osnovnih ideja, koja se ovde istie, jeste da dela tako znamenitih mislilaca kao to je to Ajntajn koja predstavqaju svojevrsnu revoluciju u nauci i qudskim saznawima uopte - zasluuju posebnu pawu istraivaa iz oblasti teorije saznawa, logike i metodologije nauke. U tom pogledu neophodno je da se kompleksno, svestrano pristupi istraivawima stvaralatva svih istaknutijih naunika prolosti. Mislim da e tek takva istraivawa5 omoguiti jednu zasnovaniju, razvijeniju teoriju saznawa, logiku i metodologiju nauke, koja e biti umnogome osloboena spekulativnih elemenata i predstavqati znaajan teorijski instrument u konkretnim istraivawima, i to u daleko veoj meri nego to su to danas principi i pravila spomenutih disciplina.
3

Upor. Franois Russo, Le Philosoph savant , in: Einstein , par Louis de Broglie etc., Collection "Genie et Ralit", Librairie Hachette, Paris, 1966, chapitre VII, pp. 227-247. Meu najnovijim kwigama u kojima se raspravqa posebno i podrobno o filosofskim problemima teorije relativnosti i filosofskim, epistemolokim stavovima Ajntajna uopte, nalazi se kwiga . M. ^udinov, Teori otnositel#nosti i filosofi , izdatel#stvo politieskoy literatur&, Moskva, 1974, stor. 304. Za na problem vane su naroito prve dve glave iz te kwige. Isti autor je, inae, objavio tokom posledwih godina niz rasprava i lanaka o raznim problemima u vezi sa Ajntajnovom teorijom relativnosti i Ajntajnovim opusom uopte. O filosofskim problemima u vezi sa teorijom relativnosti, filosofskim gleditima Ajntajna, postoji bogata literatura. Meu prvim filosofskim tumaima Ajntajnove teorije relativnosti bili su Kasirer, Mejerson, Dingler, Bergson itd. Filosofi, epistemolozi marksisti ili oni koji su bili inspirisani marksistikim idejama vrlo razliito su pristupali i tumaili filosofski smisao i znaaj teorije relativnosti i Ajntajnova shvatawa uopte. Od dvadesetih i naroito od tridesetih godina preovladavale su, na primer, meu ruskim autorima ocene da je re o koncepcijama mahistikog, subjektivnoidealistikog karaktera, i te ocene o Ajntajnovoj teoriji relativnosti i wegovim shvatawima uopte, bile su, moe se rei, dominantne sve negde do etrdesetih godina; ali, u tom periodu je bilo i autora koji su uloili znaajne napore u pravcu drukijeg pristupawa i tumaewa Ajntajnove teorije relativnosti i wegovih shvatawa uopte; meu wima su S. J. Semkovski, A. F. Jofe, B. M. Hesen, S. I. Vavilov. Zasluuje odgovarajuu pawu iwenica da je Sima Markovi ranije od mnogih, ukquujui i navedene autore, pravilno ukazao na filosofski znaaj i smiao teorije relativnosti. Ve 1924. godine on je najavio poseban osvrt o toj problematici. Upor. Sima Markovi, Teorija relativiteta , popularno-nauna skica, izd. Gece Kona, Beograd, 1924, str. 5. Osvrti te vrste objavqeni su 1925. i 1929. godine. Upor. Sima Markovi, Iz nauke i filozofije , lanak "Filozofski znaaj teorije relativiteta", izd. Gece Kona, Beograd, 1925, str. 83-111; Sima Markovi, Ajntajnova teorija relativiteta , izd. Gece Kona, Beograd, 1929, str. 31 (pretampano iz asopisa Srpski kwievni glasnik za 1929). U posleratnom periodu Ajntajnova filosofska stanovita kod nas su sistematski razmatrali najvie Dragia Ivanovi i Bogdan ei. - Upor. Dr in. Dragia M. Ivanovi, O teoriji relativnosti , Zavod za izdavawe uxbenika NR Srbije, Beograd, 1962, str. 369-471; Bogdan ei, "O nekim interpretacijama i pokuajima prevazilaewa teorije relativnosti", Dijalektika , god. I, 4/1966, str. 65-80; "Einsteinovo i operacionalistiko shvatawe fizike realnosti", Dijalektika , god. III, 1/1968, str. 5-15; "Teorija relativnosti i idealistiki pozitivizam", Dijalektika , god. VI, 2/1971, str. 39-51; Savremene teorije o fizikoj realnosti , Radniki univerzitet Novi Beograd, Beograd, 1972, str. 356; Filosofske osnove fizike , Drutvo za istoriju i filozofiju matematikih, prirodnih i tehnikih nauka, Beograd, 1973, str. 492. Do sada su objavqena dva izdawa sabranih dela Ajntajna, jedno japansko, u etiri kwige (1922-1924), od kojih je trea kwiga unitena u katastrofalnom zemqotresu 1. septembra 1923. godine, i drugo rusko, takoe u etiri kwige, Moskva, 19651967, slino po planu sastavqawa japanskom izdawu, i neto potpunije. Upor. Al#bert yneyn, Sobranie naun&h trudov, t. 1-4, "Nauka", Moskva, 1965-1967. A od prepiske objavqena je ona sa Mikelanelom Besom i Morisom Solovinom, ovde spomiwem samo one najobimnije; posledwih godina u raznim publikacijama objavqeno je vie pisama Ajntajna raznim naunicima, korespondentima, koja sadre znaajan materijal. Ta tendencija u istraivawima je sve izrazitija posle kwige Tomasa Kuna Struktura naunih revolucija (1962), u brojnim diskusijama koje su voene o woj, povodom we, koje su bile vrlo plodne, a posledwih godina i pojedini sovjetski autori objavili su radove u kojima su saopteni rezultati znaajnih istraivawa.

119

Zamisao o izgraivawu teorije saznawa, logike i metodologije nauke na osnovu odgovarajuih analiza istorijskog procesa razvoja naunih znawa, kao i na osnovu odgovarajuih rezultata niza nauka o oveku, izneo je jo Hegel, meu prvima, u razvijenijem i jasnijem obliku. Znaaj tog svojevrsnog logikog i metodolokog programa uvideli su u potpunosti Marks i Engels; oni su u kritici Hegela reinterpretirali najznaajnije ideje Hegela o tome, a u daqim analizama konkretnih pojava i odnosa, dali implicitno znaajne priloge razvijawu tog programa; inae, oni nigde nisu sistematski izlagali svoja shvatawa teorijskosaznajne problematike. Lewin je, takoe, dao znaajne priloge razvijawu spomenutog teorijskosaznajnog programa, tj. osnove za utemeqewe jedne nove teorije saznawa, logike i metodologije, i to ne samo svojim konkretnim analizama, ve je i u izvesnim eksplicitnim oblicima izloio nacrt za konstituisawe jedne nove teorije saznawa i logike, zasnovane na idejama dijalektike i materijalizma. Taj nacrt je iznet u fragmentima rukopisnog dela Filosofske sveske, koje je u celini objavqeno tek posthumno, ali su izvesni fragmenti, koji sadre spomenute ideje o utemeqivawu teorije saznawa i logike na novim osnovama, bili u jednom ili drugom obliku objavqeni jo ranije, za ivota autora. 6 Ajntajn je doao na trag jedne od vrlo znaajnih ideja iz spomenutog programa za zasnivawe teorije saznawa i logike, gotovo potpuno nezavisno7 od filosofske tradicije o kojoj je ovde re; on je sasvim jasno uviao neophodnost veza izmeu nauke i filosofije, iji se razvoj moe shvatiti jedino u toj meusobnoj povezanosti; u vezi sa tim on je pisao: "Teorija saznawa odvojena od nauke je prazna shema. Nauka bez teorije saznawa, ukoliko je to uopte mogue, primitivna je i zbrkana."8 Da bi se u potpunosti pravilno shvatio znaaj ovog i nekih drugih slinih Ajntajnovih stavova, potrebno je da se podsetimo da su u tim godinama izrazit uticaj imale spekulativne filosofije i teorije saznawa (neokantovci, neohegelovci, razne kole iracionalizma itd), koje su u velikom broju sluajeva znaile izvesno (mawe ili vee) udaqavawe od svog najglavnijeg izvorita - drutvene prakse i posebno od nauke; za pozitivistiki orijentisane mislioce, meutim, koji su u tim godinama takoe imali osetniji uticaj, bila je karakteristina jedna druga tendencija zanemarivawe, pa ak i odbacivawe ideja o znaaju i ulozi filosofije u nauci, naunom istraivawu. Zahvaqujui najvie svom istraivakom daru, svojoj misaonosti, Ajntajn nije do kraja prihvatio nijednu od spekulativnih filosofija, tj. filosofskih koncepcija, iako su neke od ideja iz okvira pojedinih filosofskih koncepcija na wega uticale u mawoj ili veoj meri. Mislim da to nije bilo sluajno: i wegov stvaralaki rad bio je u toj meri specifian da se nije mogao objasniti na osnovu principa i ideja spomenutih filosofija toga doba. Pre svega, nastanak Ajntajnove teorije relativnosti bio je umnogome specifian. Ona je bila plod jedne udne i grandiozne idealizacije, u ijoj je osnovi bio velikim delom matematiki aparat sa svojim heuristikim potencijalom. U vreme nastanka te teorije za wu nije bilo neposrednih empirijskih dokaza; to je bio moda prvi sluaj pojave jedne naune teorije najoptijeg karaktera, u pogledu podruja vaewa, za koju nije bilo odgovarajuih empirijskih dokaza u vreme kada je ona izneta. 9 Ve sama ta iwenica bila je dovoqna da navede filosofe, logiare, epistemologe na niz aktuelnih problema, od kojih mnogi nisu bili sasvim novi; Ajntajnova teorija relativnosti podsticala je i na nove pristupe izvesnim problemima koji su postavqani ranije, u prolosti.
6 7

8 9

Upor. V. I. Lewin, Izabrana dela u 16 kwiga, kw. 15, "Kultura", Beograd, 1960, str. 80, 346. U naunim biografijama Ajntajna esto se istie da je on poznavao materijalistiku filosofsku tradiciju i da su dela pojedinih istaknutih materijalista imala odgovarajui uticaj na wegovo duhovno formirawe, meutim, taj problem nije posebno istraivan, koliko mi je poznato. to se tie dela ili osnovnih ideja klasinog marksizma, nema podataka na osnovu kojih bi se moglo suditi o wihovom eventualnom uticaju u periodu wegovog duhovnog formirawa. Fridrih Hernek je naveo mnotvo podataka u svojoj monografiji o Ajntajnu, koji zasluuju naroitu pawu kada je re o uticaju pojedinih mislilaca, pisaca na Ajntajnovo duhovno formirawe. Upor. Friedrich Herneck, Albert Einstein , ein Leben fr Wahrheit, Menschlichkeit und Frieden, Buchverlag der Morgen, Berlin, 1963; ruski prevod: Fridrih Gernek, Al#bert yneyn , izn# vo im istin&, gumanizma i mira, "Progres", Moskva, 1966. Navedeno prema: yneynovskiy sbornik 1968 , "Nauka", Moskva, 1968, stor. 191. Bilo je planirano da se izvede posmatrawe pomraewa sunca na teritoriji Rusije, da bi se eksperimentalno ispitale pojedine Ajntajnove ideje, ali je izbijawe rata izmeu Nemake i Rusije 1914. godine omelo te planove; do ispitivawa te vrste dolo je tek 1919. godine u Africi; sproveli su ih engleski naunici.

120

Najglavniji problemi, o kojima je ovde re, proistiu iz potreba da se analizira praksa naunog istraivawa, i to sistematski, da se utvrde osnove izvesne najkarakteristinije istraivake strategije i procedure koja je implicitno sadrana u stvaralakom radu naunika. Tu nije posredi psiholoka problematika, kao to su to mislili pojedini autori, meu wima i neki od najistaknutijih logikih pozitivista, ili, na primer, Karl Poper, koji je bio vrlo blizak ovim posledwim. Takav pristup mislim da otkriva na odreen nain izvesno nerazumevawe sloenosti konteksta procesa saznawa, ili onoga to se najee naziva dijalektikom procesa saznawa. Iznalaewe osnovnih i najznaajnijih elemenata spomenute istraivake strategije i procedure putem analiza istraivake prakse koja je dovela do znaajnih rezultata predstavqa vrlo sloen zadatak;10 ali, i pored svih tekoa koje se javqaju u pokuajima reavawa problema iz ovog okvira - zbog kojih se esto kae da je navedena problematika gotovo nereiva - mislim da se ipak moe dospeti do niza bitnih saznawa i tako uveliko prevazii spekulativnost, koja je toliko karakteristina za filosofska izvoewa. Re je u stvari o pokuajima izvesnog rekonstruisawa stvaralakog postupka naunika (ili ak i umetnika), o pokuajima izdvajawa onoga to je posebno vano za teoriju saznawa, logiku i metodologiju nauke i stvaralatva uopte. U tom poslu neophodan je duh interdisciplinarnosti, prevazilaewe izvesnog stila miqewa i naunog rada koji predstavqa naslee iz prolih epoha. Bez napora u pravcu reavawa navedenih zadataka smatram da se ne moe govoriti o mogunostima konstituisawa jedne teorije saznawa i metodologije koja ne bi bila optereena spekulativnim shemama. Potreba za prevazilaewem zastarele predstave o procesu saznawa kao strogo racionalnom postupku, za koji je karakteristino sledovawe jedne misli, ideje za drugom, prema odreenim pravilima logike, sve je izrazitija; analize pojedinih etapa istorijskog procesa razvoja naunih znawa bacale su i bacaju vie svetla na prirodu procesa saznawa nego brojne filosofske sheme i konstrukcije koje moemo da naemo u delima spekulativnih mislilaca. Spisi mnogih naunika koji su doli do znaajnih rezultata, epohalnih otkria, pokazuju i implicitno i eksplicitno da filosofija i nauka imaju znaajne perspektive samo ukoliko se ne kidaju one brojne spone koje ih povezuju. Istorijski proces razvoja naunih znawa sve vie postaje predmet sistematskih filosofskih analiza, to pokazuju brojna istraivawa, odgovarajue publikacije; istorija nauke kao disciplina sve vie gubi karakter mawe ili vie hronolokog pregleda otkria, rezultata u nauci iz kojeg se ne vide zakonitosti istorijskog procesa razvoja naunih znawa.11 Problemi filosofskih, teorijskosaznajnih, metodolokih i, posebno, epistemolokih osnova nauka raspravqani su na odreen nain i u devetnaestom stoleu, pa i ranije. Tako su, na primer, spisi Helmholca, Poenkarea, Maha, Dijema, Ostvalda, Mendeqejeva i niza drugih, bili predmet filosofskih i, naroito, epistemolokih rasprava krajem 19. i poetkom 20. veka. Ima se utisak da e se u novim analizama spisa ovih i drugih naunika i mislilaca doi do jo dubqih saznawa. Ali, tek u 20. veku video se, izgleda, mnogo potpunije znaaj i sloenost problematike u vezi sa filosofskim osnovama nauka i posebno sloenost problematike filosofskih osnova fizike. Na to ukazuje i iwenica da je posledwih decenija malo teorijskih fiziara koji se nisu bavili posebno filosofskim, metodolokim i epistemolokim pitawima; o tome uverqivo svedoe wihovi brojni spisi o toj problematici. Spisi Alberta Ajntajna zasluuju izuzetnu pawu kao jedan vaan izvor i odgovarajua praksa koja treba da se analizira i teorijski osmisli; re je u stvari o specifinostima koje su karakteristine za nastanak teorije relativnosti, to je ve ranije spomenuto, kao i o znaajnim naporima samog Ajntajna da izloi i obrazloi svoja filosofska i posebno epistemoloka shvatawa. Zato smatram da je bitno makar ukratko sistematski izloiti wegova filosofska, epistemoloka shvatawa, ukazati na izvesne protivrenosti u tim shvatawima, kao i utvrditi osnovni smisao tih shvatawa. Ajntajnova interesovawa za filosofska pitawa nisu bila toliko izrazita na samom poetku wegovog rada kao to je to bilo docnije. On se naao pred pitawima te vrste tragajui za izvesnim optim principima fizike
1

Taj zadatak moe da se reava uspeno samo u interdisciplinarnim istraivawima, koja su u toj oblasti ve dala odreene rezultate. 1 Kun je, na primer, insistirao na znaaju takvog novog pristupa istraivawu u oblasti istorije nauke. - Upor. Tomas Kun, Struktura naunih revolucija , prevod i predgovor dr Stania Novakovi, Nolit, Beograd, 1974, posebno str. 40.
0

121

koji bi bili evidentnije zasnovani, verodostojni. U svojim prvim tekstovima koji se odnose na opta filosofska pitawa on se najvie bavio mogunostima utvrivawa spomenutih principa, granicama wihovog vaewa itd. U tim razmatrawima on nije mogao da zaobie klasine filosofske probleme iz okvira odnosa subjekta i objekta. On je u poetku pokazivao mnogo vee interesovawe za gnoseoloku, epistemoloku problematiku nego za ontoloku, ali je docnije i o woj raspravqao u nizu prilika. Da bi se boqe uvideli smisao i znaewe wegovih epistemolokih stavova, prikazau ih u kontekstu optih filosofskih shvatawa, jer oni slede na odreen nain iz tih optih gledita. Za Ajntajnova teorijska, filosofska shvatawa karakteristina su dva osnovna principa: 1. stvarnost, tj. objekt, postoji nezavisno od subjekta i on je glavni predmet izuavawa fiziara, naunika uopte; 2. stvarnost koja postoji objektivno, nezavisno od subjekta, koja je predmet izuavawa fiziara, naunika, ureena je na odgovarajui nain, nije haotina. Ove opte principe Ajntajn je isticao sa mawom ili veom doslednou u nizu svojih spisa tokom decenija. Oni su bili predmet poznatih sporova izmeu Ajntajna i nekih pripadnika Kopenhagenske kole teorijskih fiziara, u prvom redu Bora. U literaturi o Ajntajnu nailazi se na vrlo razliite interpretacije tih principa.12 Iz navedenih osnovnih Ajntajnovih ontolokih principa slede, na odreen nain, i izvesni osnovni gnoseoloki, epistemoloki principi i ideje, meu kojima su srediwe: 1. mogue je saznavawe objekta, tj. stvarnosti, zbog toga to je ona u principu odreena, strukturirana na izvestan nain; 2. postoje razliiti oblici procesa saznawa, koji je, inae, veoma sloen; na putu do novih saznawa logika ima veliku ulogu, ali je ona u krajwoj liniji samo jedan od nunih uslova; do novih ideja i saznawa dolazi se tzv. ekstralogikim putem, putem intuicije, o kojoj je Ajntajn pisao vrlo mnogo. 13 Iz navedenih osnovnih ontolokih i gnoseolokih principa i ideja od kojih je Ajntajn najee polazio ne moe se stei jasnija predstava o wegovim shvatawima, te je, mislim, vano da se ukae na izvesne wegove stavove koji blie predstavqaju wegove osnovne poglede. Koliko je Ajntajn pridavao znaaj problemima teorije saznawa, pokazuje i iwenica da je on o toj problematici govorio i prilikom izbora za lana Pruske akademije nauka 1914. godine; od tada je ta problematika predstavqala na odreen nain izvesnu konstantu u wegovim interesovawima, to se najboqe vidi iz wegovih tekstova kada se oni izuavaju sistematski, hronolokim redom. U spomenutom predavawu u Pruskoj akademiji nauka re je o prirodi osnovnih principa fizike, i ve u wemu je Ajntajn ukazao na sloenost problema iznalaewa optih principa, a naroito na sloenost wihovih veza sa odgovarajuim ulnim iskustvom. Prema Ajntajnovom shvatawu teorijski fiziar "prvo ima te osnovne principe da potrai, a drugo, da razvija zakquke koji iz tih principa proistiu; razvijawe zakquaka, koje esto prua nesluene veze koje seu daleko iznad podruja iwenica, na kome su ti principi dobijeni". 14 Ve ovde, tj. u to vreme, Ajntajn je uvideo svu sloenost i sve tekoe problematike saznawa u oblasti teorijske fizike; toj problematici on se docnije stalno vraao, traei potpunija reewa ili obrazlaui svoje ranije stavove. U tom periodu Ajntajn se nalazio pod vidnim uticajem Mahovih filosofskih, epistemolokih shvatawa, koji je docnije prevaziao gotovo u potpunosti. U predavawu povodom ezdesetog roendana Planka, 1918. godine, nalazimo Ajntajnove misli u vezi sa prirodom istraivawa u oblasti fizike daleko odreenije: "Najvii je, dakle, zadatak fiziara da trae one
1

Upor. Philipp Frank, Einstein , wegov ivot i wegovo doba, "Naprijed", Zagreb, 1959, naroito str. 87, 207, 295-383. Sama Frankova interpretacija Ajntajnovih filosofskih i posebno epistemolokih stavova nije prihvatqiva u potpunosti; on se mestimino priklawa interpretaciji Ajntajnovih shvatawa u duhu logikog empirizma, mada je i sm uviao da su Ajntajnova filosofska shvatawa protivrena i da postoje tekoe u pogledu interpretacije u duhu jedne ili druge opte filosofske koncepcije. 3 Najvei deo tekstova razliitog karaktera (lanci, osvrti, razgovori, intervjui itd.) u kojima se istie velika uloga intuicije, kao i wen znaaj, objavqen je u etvrtoj kwizi ruskog izdawa Ajntajnovih sabranih dela (upor. Al#bert yneyn, Sobranie naun&h trudov , t. 4, "Nauka", Moskva, 1967), a neki od wih su objavqeni i u naoj zemqi. Upor. Albert Ajntajn, Moja slika svijeta , uredio Karl Zelih, biblioteka "Gama", kw. 12, Sarajevo, 1955. (daqe u tekstu: Zelih); videti i Albert Ajntajn, ta je teorija relativnosti? Drutvo i linost, Zato sam za socijalizam? izbor tekstova, predgovor i beleka o izvorima dr Duan Nedeqkovi, "Nauno delo", SAN, Nauno-popularni spisi, kw. 4, Odeqewe za drutvene nauke, kw. 2, Beograd, 1961. 4 Zelih, str. 110.
2

122

najoptije elementarne zakone, iz kojih se istom dedukcijom moe da dobije slika svijeta. Do ovih elementarnih zakona ne vodi nikakav logiki put, nego samo intuicija, koja se oslawa na uivqavawe u iskustvo."15 Ove misli, iznete u jednom ili drugom obliku, mogu se nai u velikom broju wegovih docnijih tekstova, sve do onih koji su napisani pred sm kraj ivota. Daqe, ako analiziramo Ajntajnove najznaajnije tekstove koji se odnose na epistemoloku problematiku, nailazimo na jo razvijenija shvatawa. U tom nizu tekstova posebno je znaajno wegovo predavawe posveeno uspomeni Herberta Spensera, odrano u Oksfordu 10. juna 1936. godine. U tom predavawu Ajntajn je jo jednom ukazao da "kroz samo logiko miqewe ne moe da se postigne nikakvo znawe o svijetu iskustva; sve znawe o stvarnosti proizlazi iz iskustva i utie na w. ^isto logiki steeni stavovi s obzirom na realnost potpuno su prazni." Sistem teorijske fizike sastoji se, prema Ajntajnu, od pojmova, osnovnih zakona "koji imaju da vae za te pojmove i od zakquaka koji imaju da se izvode logikom dedukcijom". 16 Prilikom stvarawa naune teorije jedan od glavnih zahteva koji se postavqaju, prema Ajntajnovom miqewu, sastoji se u potrebi da se iznau to jednostavniji, daqe nesvodqivi principi, iji broj treba da bude to mawi. Nade u ostvarewe tog ideala imale su svoje izvorite u odgovarajuim Mahovim shvatawima (tzv. princip ekonomije miqewa, zahtev da teorije budu "proste" itd.) - i Ajntajn ih je, docnije, prevaziao. Najvie svetla na Ajntajnova epistemoloka stanovita bacaju wegovi stavovi o pojmovima nauke, wihovoj sutini i nainu obrazovawa, tj. stvarawa. On je smatrao da su pojmovi "slobodni iznalasci qudskog duha koji se ne daju niti prirodom qudskog duha niti inae na bilo koji nain a priori opravdati".17 Logiko izvoewe osnovnih pojmova i osnovnih zakona mehanike iz elementarnog iskustva nije mogue, isticao je on i u drugim prilikama. Mislim da u wegovom shvatawu pojmova nauke ima najvie protivrenosti i da se u tom shvatawu moe zapaziti izvestan uticaj Hjuma, Kanta i Maha, odnosno odgovarajuih stavova iz filosofija tih mislilaca; kasnije je dolo do vidnog prevazilaewa tog uticaja. Gledite o tzv. slobodnom obrazovawu, formirawu pojmova nastalo je pod izvesnim uticajem odgovarajuih Kantovih ideja, shvatawa; o tome je pisao i sm Ajntajn. Ali, postoje dosta velike razlike izmeu Kantovog i Ajntajnovog shvatawa pojmova nauke Kantov uticaj na Ajntajna nije se ticao sutine problema. Pre svega, Ajntajn je polazio od stava da stvarnost postoji nezavisno od nas i da se moe u principu saznati; taj stav je za wega bio nesumwiv, i u vezi sa wim on je isticao da bi bez tog uverewa o postojawu stvarnosti izvan nas bavqewe fizikom izgubilo svoj smisao. I, drugi Ajntajnov vrlo znaajan stav iz kojeg se moe videti da je on bio daleko od usvajawa Kantovih shvatawa, kao i da je uticaj Kanta bio specifian, umnogome povran i privremen - to je stav da se pojmovi stalno mewaju u pogledu sadraja i forme. 18 Pojmovi, dakle, prema Ajntajnovom shvatawu nisu neke sasvim "iste" tvorevine qudskog uma, nezavisne od ulnog iskustva, kao to su to nastojali da predstave pojedini autori u svojim interpretacijama Ajntajnovih epistemolokih shvatawa. Ako se paqivije analiziraju Ajntajnovi stavovi o tzv. slobodnom obrazovawu pojmova, u kontekstu wegovih drugih stavova, moe se konstatovati da je, u stvari, na delu posebno isticawe znaaja i izvesnih specifinosti stvaralakih mogunosti apstraktnog miqewa. Povremeno mu je izgledalo da je mogue saznati stvarnost, ili bar wene najoptije i najznaajnije relacije, zakonitosti i obeleja, jedino putem apstraktnog ili "istog" miqewa. Mislim da je on u tim sluajevima nalazio podsticaje za takvo stanovite i u svom stvaralakom iskustvu, koje je bilo zaista specifino; osim toga, do navedenog stanovita ga je svakako vodila i ogromna vera u udesne mogunosti matematike, mogunosti da se putem matematikih simbola i wihovih transformacija moe doi do grandioznih opisa stvarnosti, koji se mogu kasnije potvrivati na odreeni nain i eksperimentalno.
1 1 1 1

Isto, str. 109. Isto, str. 113-114. 7 Loc. cit. 8 Upor. L. V. Ozadovska, "Gnoseologieska priroda pontiy v filosofii Kanta i metodologii yneyna", v: Kritieskie oerki po filosofii Kanta , red. M. A. Bulatov, "Naukova dumka", Kiev, 1975, str. 180-201; Gnoseologieskiy status pontiy v reltivistskoy fiziki , Kiev, 1975.
5 6

123

Ajntajn je pisao da se iz beskrajnih spletova zakonitosti sveta, iz beskonanih kvalitativnih i kvantitativnih svojstava stvarnosti saznaje samo "kutak", deli. Taj stav se ne moe tumaiti u duhu skepticizma, jo mawe u duhu klasinog agnosticizma; tim stavom on je na jedan slikovit nain isticao iwenicu da ovek kao ogranieno bie u prostoru i vremenu ne moe da upozna zakonitosti i pojave stvarnosti i wihova ispoqavawa u totalitetu.19 Kakva je opta priroda procesa saznawa, prema Ajntajnovim shvatawima? O tom problemu Ajntajn je pisao esto, ali niz tih tekstova ima karakter osvrta, fragmenata u kojima nije preciznije odreeno znaewe ili smisao pojedinih kategorija i pojmova. Mislim da je za Ajntajnova shvatawa navedenog problema umnogome reprezentativno jedno pismo upueno Morisu Solovinu, jer se u wemu na odgovarajui nain rezimiraju epistemoloka shvatawa. Sistem znawa i prirodu procesa saznawa uopte Ajntajn je tom prilikom predstavio u obliku jedne sheme. Simbolom E on je u toj shemi oznaio neposredno iskustvo, simbolom A oznaio je aksiome iz kojih izvodimo odreene stavove. Prema wemu, s gledita psihologije A se temeqi na E-u, ali ne postoji nikakav logiki put koji bi vodio od E-a do A-a, ve samo intuitivna (psihika) veza. Iz A-a se izvode logikim putem pojedini stavovi, koje je on oznaio simbolom S. Stavovi S dovode se u vezu sa E-om, tj. proveravaju se eksperimentalno itd. I na toj relaciji A-S saznajni proces nije strogo logiki u smislu neprekidnosti, ve "ekstralogiki", tj. intuitivan. Ali, veza izmeu S-a i E-a daleko je mawe problematina nego veza izmeu A-a i E-a.20 Analizirajui Ajntajnove tekstove o filosofskoj, teorijskosaznajnoj i posebno epistemolokoj problematici, moe se konstatovati: 1. Ajntajnova shvatawa ne predstavqaju neku jedinstvenu, celovitu filosofsku, teorijskosaznajnu, epistemoloku koncepciju koja bi odgovarala nekoj od postojeih filosofskih, teorijskosaznajnih, epistemolokih koncepcija u potpunosti ili najveim delom - u onom smislu u kojem su to nastojali da predstave pojedini autori, naroito u godinama pre Drugog svetskog rata. U tom pogledu Ajntajn spada u tzv. "antisistemske" mislioce u najboqem smislu te rei. Ovu posledwu konstataciju su u jednoj formi ve izrekli pojedini autori, na primer, Fridrih Hernek. Kada se analizira razvoj Ajntajnovih teorijskih shvatawa zapaa se uticaj pojedinih mislilaca na wegova shvatawa filosofskih, teorijskosaznajnih i epistemolokih problema, kao, uostalom, i na wegova shvatawa pojedinih fizikih problema, ali je uticaj tih mislilaca bio privremen, specifian; to je bilo mogue zahvaqujui originalnosti Ajntajnovog naina miqewa. Meu misliocima koji su vidqivije uticali na Ajntajna bili su Spinoza, Hjum, Kant, Mah i donekle Poenkare. Imena ovih mislilaca sam naveo hronoloki, a ne po stepenu tog uticaja. Uticaj Spinoze na Ajntajnova filosofska shvatawa bio je izrazit i, moe se rei, vrlo znaajan. Pod Spinozinim uticajem Ajntajn je uglavnom izgradio svoja opta filosofska uverewa, koja su u sutini materijalistika, iako ne uvek konsekventna. Mislim, daqe, da je najvie pod uticajem Spinoze on zauzeo odluan stav protiv teolokih shvatawa, protiv ortodoksne religioznosti; Ajntajnova tzv. kosmika religioznost nema gotovo nikakve veze sa ortodoksnom religioznou - to je bio jedan oblik specifine intelektualne religioznosti, takav zakquak namee se posle analize svih do sada poznatih tekstova koji se odnose na tu problematiku 21 - ukoliko tim tekstovima ne pristupamo sa predubeewem, apologetski, kao to su to inili brojni autori koji su se rukovodili takvim pobudama. Kant je uticao na Ajntajna najvie svojom idejom o stvaralakom karakteru qudskog miqewa, idejom o relativnoj autonomnosti apstraktnog miqewa, dok su Hjum, a jo vie Mah, delovali na Ajntajna svojim empirizmom, pre svega idejama da se pojmovi nauke nikako ne mogu izvesti iz neposrednog iskustva u odgovarajuem evidentnom postupku i da su oni, u tom smislu, sasvim "slobodne" konstrukcije. Ajntajn je
1

2 2

Ta sloenost pojava i procesa, grandioznost i odgovarajua ureenost sila prirode, kod wega je izazivala neku vrstu strahopotovawa, to je uticalo i na nastanak wegove tzv. kosmike religioznosti. 0 Upor. Al#bert yneyn, Sobranie naun&h trudov, t. 4, str. 570. 1 Upor. Zelih, lanak "Kako ja vidim svet" i fragment "Religija i nauka". Videti i wegovu autobiografiju. Ajntajn je sebe nazivao "duboko verujuim nevernikom". - Upor. Hernek, str. 44, navedeno rusko izdawe.
9

124

docnije umnogome prevaziao ta subjektivistika shvatawa, kojima nije moglo da se objasni poreklo i priroda optih principa i pojmova nauke. 2. U Ajntajnovim filosofskim, teorijskosaznajnim i posebno epistemolokim shvatawima manifestovale su se brojne protivrenosti, i to najvie u tumaewima prirode i sutine pojmova i principa nauke, wihovog temeqewa na ulnom iskustvu. U tom pogledu niz wegovih stavova ima subjektivistiki i fenomenalistiki karakter. U wegovim formulacijama nije uvek bilo dovoqno preciznosti, neke od formulacija ostale su neobrazloene i to je davalo jo vie povoda za vrlo razliite interpretacije. Ali, i pored svih protivrenosti i nedostataka koji se daju utvrditi u analizama wegovih odgovarajuih tekstova, moe se osnovano konstatovati da je Ajntajn polazio u osnovi od materijalistikih principa, 22 da je, na primer, ostao do kraja privrenik principa determinizma, to se naroito pokazalo u diskusijama sa pojedinim predstavnicima Kopenhagenske kole fiziara,23 da je polazio od stava da se pojave i procesi, objekti stvarnosti, mogu u principu saznati, uviajui pri tome sloenost i tekoe procesa saznawa u celini. On nije uvek uspevao da shvati veze izmeu empirijskog i racionalnog nivoa saznavawa - a razlog tome verovatno nije bio toliko u uticaju klasinog empirizma, ve vie u novim dimenzijama te problematike, koje su se otkrile u vreme kada su zapoeta intenzivnija izuavawa mikroprocesa, u vreme diskusija izmeu tzv. neodeterminista i pripadnika Kopenhagenske kole fiziara. Wegova insistirawa na velikoj ulozi intuicije i matematikog aparata u nastanku novih znawa, nisu imala odgovarajue osnove samo u wegovoj istraivakoj, mislilakoj praksi, ve i u istraivakoj i mislilakoj praksi mnogih drugih stvaralaca, i te iwenice se ne mogu lako osporavati. 3. Ajntajnova filosofska, teorijskosaznajna i epistemoloka shvatawa zasluuju posebnu pawu istraivaa, jer su izraz jedne bogate, stvaralake prakse, u kojoj su nastali rezultati to se smatraju meu najkrupnijim dostignuima qudskog uma uopte. Ali, bogatstvo Ajntajnove stvaralake, mislilake prakse ne ogleda se samo u onim eksplicitnim stavovima koje nalazimo u wegovim spisima o filosofskim, teorijskosaznajnim i epistemolokim pitawima; wegov opus sadri, moe se rei, jo znaajnije elemente, implicitno, koje treba jo istraivati. Wegovo delo, istraivaka praksa, pa i sama wegova linost, bili su gotovo odmah predmet pawe24 si odgovarajuih kompleksnih istraivawa koja su izveli pojedini naunici kao Jung, Pijae, Adamar, Verthajmer i drugi koji su prouavali Ajntajnov opus sa razliitih strana. Tu je bio posredi kompleksan, a ne monodisciplinarni pristup problematici stvaralakog postupka, s ciqem da se rekonstruie izvesna opta struktura, istraivaka procedura i strategija, i wena obeleja. Potrebno je da se podsetimo kako su ta istraivawa vrena jo u vreme kada se kompleksne discipline kao to su kibernetika, heuristika i druge, nisu jo bile ni konstituisale. Na osnovu te iwenice moe se boqe suditi o znaaju inicijativa i rezultata istraivawa koja su izveli spomenuti istraivai Ajntajnovog stvaralakog postupka. Sm Ajntajn je u znaajnoj meri doprineo da se ti problemi istrauju, to na svoj nain svedoi o tome da je on u potpunosti uviao potrebu i vanost da se utvrde osnovna obeleja i stupwevi stvaralakog postupka koji je doveo do velikih rezultata. Tako su, zahvaqujui i wemu, rekonstruisane izvesne etape velike "drame ideja" u deset inova, kako je sm Ajntajn nazvao svoj istraivaki put do teorije relativnosti. Mislim da e daqa istraivawa Ajntajnovog opusa u celini, kao i ostale dokumentacije u odgovarajuem drutveno-istorijskom kontekstu omoguiti nova saznawa koja e biti znaajna i za filosofiju, a posebno za teoriju saznawa i epistemologiju.

2 2

Upor. B. G. Kuzwecov, Ajntajn, nauna biografija u 3 kwige, "Minerva", Subotica-Beograd, 1975, kwiga 1, str. 75. Videti o tome u kwizi Philipp Frank, Einstein , navedeno izdawe, i: Leon Rozenfel#d (Kopenhagen), "pistemologieskiy konflikt medu yneynom i Borom", v: yneyn i razvitie fiziko-matematieskoy m&sli , sb. st., red. A. T. Grigorn, AN SSSR, Moskva, 1962, 89-93; takoe Kuzwecov, kwiga 3, poglavqe "Ajntajn i Bor", str. 113-159, navedeno izdawe. 4 Jedna od najranijih i najpoznatijih kwiga o toj problematici jeste kwiga uglednog poqskog publiciste, muzikog kritiara Aleksandra Mokovskog (Moszkowski, 1851-1934), koja je prvi put objavqena 1921. godine. Upor. Conversations with Einstein by Alexander Moszkowski, Sidgwick, Jackson, London, 1972, Chapter V: "The Discoverer", 88-114.
2 3

125

Ajntajn i Bor: dve filosofske paradigme Ajntajn (Einstein, 1879-1955) i Bor (Bohr, 1885-1962) obeleili su razvoj fizike u prvoj polovini dvadesetog stolea i uticali na promene u optim gledawima na stvarnost. Kontroverze meu ovim naunicima i misliocima, koje su se na izvestan nain prenele i na pripadnike wihovih kola, bile su bez sumwe plodonosne.1 Istorija tih sporova, kao i ivot i rad ovih mislilaca, i danas je predmet istraivawa na osnovu kojih moemo da o pojedinim stavovima pomenutih mislilaca ili o okolnostima iz wihovog ivota i rada sudimo unekoliko drukije. Mnogi filosofski problemi o kojima su se sporili Ajntajn i Bor i danas su na odreen nain aktuelni, pa je utoliko vaan osvrt na taj dugogodiwi spor. Ve krajem devetnaestog stolea poela se uviati nedovoqnost starog Galilej-wutnovskog koncepta, laplasovskog modela objawewa stvarnosti. Ajntajnova teorija relativnosti (1905. i 1916. godine) naznaavala je jedan novi, iri i potpuniji model objawewa stvarnosti. Ali, smisao i znaewe tog modela nisu se odmah uvideli, stari nain i stil miqewa nisu se mewali brzo. tavie, odmah su zapoele velike diskusije, sporovi koji su imali veliki uticaj. Izvesna stara pitawa o objektu ili fizikoj realnosti, o mogunostima i granicama saznawa, o osnovnom karakteru objekata - odreenosti, uzronosti (kauzalitetu), ukratko, o predmetu fizike uopte, osnovnim principima i zakonima fizike, epistemologiji fizike. U diskusijama o tim starim i novim fundamentalnim problemima fizike i nauke uopte Ajntajn i Bor su bili najistaknutije pojave, iji je uticaj bio dalekosean. Oni su zapravo inicirali dve generalne paradigme, umnogome oprene. Detaqniji opis tih paradigmi ovde nije mogu, te emo se ograniiti samo na krai pregled osnovnih premisa na kojima se one temeqe, kojima su se objawavala raznovrsna deavawa i opta dinamika stvarnosti. Dve filosofije, Ajntajnova i Borova, pruale su dve razliite slike stvarnosti.2 Ajntajn je uvideo nedovoqnost slike o svetu dotadawe fizike, tumaewa principa determinizma, ali sm princip nije odbacio; smatrao je da taj princip treba tumaiti drukije, u smislu bilo koje odreenosti,
1

Najira panorama razliitih gledita brojnih istaknutih fiziara i filosofa nauke moe se nai u zborniku radova izdatom u ast sedamdesetog roendana Ajntajna. Sledbenici i oponenti su uestvovali u obeleavawu jubileja. Od ukupno dvadesetpet priloga petnaest se odnosi neposredno na Ajntajnova filosofska, epistemoloka shvatawa. U prilogu zbornika je bibliografija Ajntajnovih radova kao i bibliografija radova o ovom nauniku, koji je, inae, prema svedoewu Leopolda Infelda, na sebe gledao vie kao na filosofa. Upor. Albert Einstein Philosopher and Scientist , ed. P. A. Schilpp, The Library of Living Philosophers, 7, second edition, New York, 1951; Franois Russo, "Le Philosoph-Savant", in: Einstein , par Louis de Broglie etc., Collection "Genie et Ralit", Librarie Hachette, Paris, 1966, chap. VII, pp. 227-247. O Ajntajnovim shvatawima, sporovima o wima, ukquujui i ideoloke sporove, o ivotu i radu ovog naunika i mislioca videti Philipp Frank, Einstein , "Naprijed", Zagreb, 1959. Do sada su objavqena dva izdawa sabranih dela Ajntajna, jedno japansko u etiri kwige (1922-1924), od kojih je tira tree kwige uniten u katastrofalnom zemqotresu 1. septembra 1923. godine, i drugo, rusko izdawe takoe u etiri kwige, slino po planu sastavqawa japanskom izdawu, ali znatno potpunije. Upor. Albert yneyn, Sobranie naun&h trudov , tt. 1-4, "Nauka", Moskva, 1965-1967. Vaqa napomenuti da je najobimnija kwiga ovog izdawa etvrta, u kojoj su raznovrsni filosofski, metodoloki i epistemoloki spisi Alberta Ajntajna, wegova razjawewa raznih stavova, odgovori raznim kritiarima ili nnterpretatorima wegovih filosofskih stavova. Dugo najavqivano potpuno i kritiko, akademsko izdawe Ajntajnovih spisa u SAD, predvieno u deset do petnaest kwiga, imae znatno vie tomova. Indikativna je ve i sama iwenica da se pomeraju rokovi izdavawa tih celokupnih spisa, mnogi od wih otkrivaju se tek sada, a neki su verovatno jo pod izvesnim embargom. Ni Ajntajnov emigrantski ivot nije bio lien dramatinosti i opasnosti, niti je wegov ivot i rad bio u svemu onakav kao to je to ranije najee predstavqano. Borova sabrana dela su tampana u est kwiga. Upor. Niels Bohr, Collected Works, in six volumes, ed. Lon Rosenfeld and Eric Rdinger, North-Holland, Amsterdam, 1972-1985. Neki od najvanijih Ajntajnovih i Borovih radova objavqeni su i u Jugoslaviji. Upor. Albert Einstein, O specijalnoj i optoj teoriji relativnosti , preveo ore Nikoli, Beograd, 1935. (sa pogovorom o filosofskom znaaju teorije relativnosti od nepoznatog autora, str. 113-154); Albert Ajntajn, Moja slika svijeta , uredio Karl Zelih, biblioteka "Gama", kw. 12, Sarajevo, 1955; Albert Einstein, Moja teorija, prev. Damir Mikulii, Beograd/Zagreb, bibl. Polaris/Kronos, b. g.; Albert Einstein, Moj pogled na svijet , izbor i prijevod Damir Mikulii, bibl. Izvori/Polaris, Zagreb/Beograd, b. g.; Einsteinova opa teorija relativnosti , priredio Gerald E. Tauber, prev. D. Mikulii, Globus, Zagreb, 1984. Videti zbirku Borovih radova: Nils Bor, Atomska fizika i qudsko znawe, prev. Mirjana Popovi-Boi, Nolit, Beograd, 1985. U navedenim delima nalazimo spise i komentare filosofskih stavova Ajntajna i Bora, i diskusije drugih autora o tom krugu problema.

126

regularnosti; ukoliko bi se princip odreenosti odbacio u potpunosti, onda bi i smo izuavawe stvarnosti, nauka, bili dovedeni u pitawe. Smatrao je da je neki postulat opteg, filosofsko-metafizikog karaktera u tom smislu neophodan da je otud wegovo globalno stanovite i stanovite wegovih sledbenika najee oznaavano kao neodeterminizam. Ali, Ajntajnova opta filosofska gledita imala su izvesnu sloenu evoluciju i wihovo predstavqawe u literaturi vrlo je razliito. On je formirao ta svoja gledita pod uticajem razliitih mislilaca;3 iako su se ti uticaji smewivali dosta brzo i on pronalazio neki svoj put, ta gledita nisu bila uvek konsistentna, i o jednim te istim problemima u wegovim spisima nalazimo razliite stavove. Ipak, mogu se sa sigurnou predstaviti bar osnovni principi i ideje Ajntajnovog modela ili filosofske paradigme. On je smatrao da je predmet fizike neka realnost izvan nas, da je ona na neki nain regulisana bar u nekoj meri, da je um oveka u stawu da pronikne u neke relacije, o emu nalazimo posredna svedoanstva u praksi, da se to pronicawe postie raznovrsnim putevima, da su pojmovi, hipoteze, teorije, zakoni fizike svojevrsne misaone kristalizacije ije je poreklo u empirijskoj ravni, ali ih ne moemo logiki izvoditi iz iskustva, empirijske ravni, ansambla podataka; logika je neophodna osnova, ali ona nije dovoqna za iznalaewe novih znawa; do novih znawa, po Ajntajnovom miqewu, dolazimo "ekstralogikim" putem intuicijom. Intuicijom proniemo u veze i odnose, prirodu fenomena, putem we postiemo obrise novum-a, koji se obrauje sredstvima logike, tako je taj najvii oblik sintetikog saznavawa zapravo neki rezultat svih prethodnih nivoa i oblika znawa. Zadatak fizike Ajntajn vidi u pronalaewu osnovnih zakona iz kojih se onda izvodi ostalo znawe. Bor je polazio od drukijih filosofskih premisa.4 U vreme kada se predmet fizike neslueno irio, kada su mikrofenomeni zaokupqali pawu naunika, postavila su se pitawa o prirodi mikroobjekata, wihovoj lokaciji i mogunostima wihovog registrovawa, opisa, izuavawa uopte, pa i stvarawa neke konsistentne slike o stvarnosti na osnovu znawa o makro- i mikrosferi. Boru je tada izgledalo da treba stvarati sasvim nov modelparadigmu fizike i nauke uopte. Bor je smatrao da se vie ne moe govoriti o objektu, determinisanosti, kauzalitetu, niti o nekom jedinstvenom opisu stvarnosti. Ideje o tome on je iznosio u raznim spisima, a naroito u dugogodiwim diskusijama sa Ajntajnom. I on se, inae, formirao pod uticajem razliitih mislilaca, meu kojima je bio i Kjerkegor. U potrazi za odgovorima na ontoloka i gnoseoloka pitawa on je formulisao princip komplementarnosti, ali u pojedinim wegovim tekstovima nalazimo unekoliko razliite formulacije tog principa. Bor je smatrao da sve fizike veliine na nivou atoma imaju statistiki karakter, za razliku od makrofenomena, gde se manifestuju zakonitosti i relacije drugog tipa - kauzalne i druge. Prema Borovoj osnovnoj ideji - principu komplementarnosti - postoje parovi veliina, oba neophodna za potpun opis atomskog fenomena, ali posmatrawe i definicija jednog para iskquuje mogunost posmatrawa i preciznog definisawa drugog para. Izvesne veliine ne mogu se posmatrati istovremeno. Tako su se i nauka i filosofija nale na novim putevima u nastojawu da odgovore na izvesna tradicionalna, fundamentalna filosofska pitawa, ije su nove dimenzije zbuwivale i jo uvek zbuwuju.

To se moe videti iz ve navedenih izvora o Ajntajnu, kao i dela: Friedrich Herneck, Albert Einstein , Berlin, 1963, ruski prevod, Moskva, 1966; B. G. Kuznjecov, Ajntajn, 1-3, Minerva, Subotica/Beograd, 1975, posebno trea kwiga Paralele (Ajntajnovi stavovi i stavovi Aristotela, Dekarta, Faradeja, Maha, Bora, Dostojevskog i Mocarta). O Borovim filosofskim stavovima videti: Dugald Murdoch, Niels Bohr Philosophy of Physics , Cambridge University Press, 1987; J. Folse, The Philosophy of Niels Bohr: The Framework of Complementarity , North-Holland, Amsterdam, 1985; E. M. Klus, Y. I. Frankfurt, A. M. Frank, Nil#s Bor, "Nauka", Moskva, 1977; videti i zbornik radova Princip dopol#nitel#nosti , otv. red. L. B. Baenov, "Nauka", Moskva, 1976; Zvonko Mari, Ogled o fizikoj realnosti , "Nolit", Beograd, 1986.

127

Filosofski problemi u delu Luja de Broqija Ve iz pregleda opusa vodeih naunika fiziara odmah se zapaa izvesna zajednika strana, rekao bih, pravilnost: gotovo svi oni veoma mnogo su zainteresovani i za generalne sinteze, one najvieg reda, mawe ili vie filosofsko-metafizikog karaktera. I dobar deo svojih spisa posveuju upravo toj problematici. U tim spisima, katkad i u popularnijoj formi, oni izlau osnovne filosofske premise, ponajee ideje o putevima stvarawa u nauci, o metodama stvarawa u nauci, o metodama i istraivakim strategijama i procedurama, o temeqnim principima nauke. Ta strana wihovog opusa kasnije nekako mawe privlai pawu samih naunikaspecijalista, iako je na odreen nain indikativna i relevantna i u posebnim naukama i u filosofiji. Luj de Broqi (Louis de Broglie), jedan od utemeqivaa kvantne mehanike, bio je istovremeno zaokupqen i odreenim filosofskim problemima. O tome svedoe desetine wegovih radova posveenih istorijskofilosofskim, metodolokim i epistemolokim problemima. Ako se zna koliki je wegov doprinos razvoju fizike, onda je svakako vano i upoznavawe wegovih gledita o spomenutim filosofskim problemima, jer su ona i neka vrsta rezimea jedne bogate istraivake prakse, neka kodifikacija te prakse u metodologiji i epistemologiji, pre svega. Na tu stranu de Broqijevog opus ukazuje se, uostalom, ak i mawim, standardnim biografskim prirunicima iz oblasti fizike.1 Ali, koliko mi je poznato, filosofski, metodoloki i epistemoloki tekstovi de Broqija do sada nisu bili predmet veih, sistematskih istraivawa i razmatrawa, i pored toga to se na wega gledalo ne samo kao na fiziara nego i kao na mislioca koji obeleava vreme. 2 To je donekle i razumqivo, s obzirom na iwenicu da je re o naem savremeniku, ije je delo tek nedavno zavreno, i tek sada smo u mogunosti da pristupimo spomenutim opsenijim istraivawima. Ovde nije moguno osvrtawe na sve de Broqijeve radove koji su filosofski relevantni, jer su oni brojni i posveeni su dosta irokom krugu raznovrsnih problema.3 Ti radovi bi se najpre mogli podeliti u dve grupe: 1. radovi koji sadre najoptije filosofske ideje o biu - iz oblasti ontologije, 2. radovi iz oblasti gnoseologije. to se tie radova iz prve grupe, bie svakako pogreno ako u ove ubrojimo samo one mawe radove u kojima on iznosi svoja shvatawa fizike realnosti u mawe ili vie rezimiranom vidu. U irem smislu mnoga dela de Broqija pripadaju na jedan ili drugi nain prvoj grupi, jer sadre odgovarajue interpretacije fizike realnosti. Kad je re o radovima iz druge grupe, oni se mogu podeliti na 1. istorijskofilosofske, u kojima se prikazuju pojave ili tokovi naune misli, i 2. radove iz oblasti teorije saznawa ili epistemologije. Treba istai vanu iwenicu da je radove posveene izvesnim posebnim filosofskim problemima de Broqi pisao tokom itavog stvaralakog veka, a ne samo u pojedinim periodima, ili pred kraj stvaralakog veka, to je obino sluaj. To je odlika velikih naunika, fiziara kao to su bili Mah (Mach), Bolcman (Boltzmann), Plank (Planck), Ajntajn (Einstein), Hajzenberg (Heisenberg), fon Vajczeker (C. F. von Weizscker) i drugi. Zbog toga je vano da se ti radovi prikau sistematski u odgovarajuem kontekstu. Budui da to ovde nije izvodivo, ograniiu se samo na jedan osvrt na najvanije ideje iz de Broqijevog opusa koje su filosofski relevantne. Centralno pitawe u velikim diskusijama krajem dvadesetih godina bilo je pitawe fundamentalnih obeleja fizike realnosti. Vekovna kontroverza determinizam-indeterminizam4 iznova je postala predmet ozbiqnih
1

Physicists, The Biographical Dictionary of Scientists, General Editor David Abbott, Peter Bedrick Books, New York, 1984, 45-46. Louis de Broglie physicien et penseur , Albin Michel, Paris, 1953, zbornik radova povodom wegovog ezdesetog roendana. U zborniku je objavqena i bibliografija radova koju je sastavio sm de Broqi. Na to ukazuje ve sm pregled bibliografije de Broqija. Upotpuwena bibliografija wegovih radova objavqena je kao prilog u kwizi Louis de Broglie, Les Incertitudes d'Heisenberg et l'interprtation probabiliste de la Mchanique ondulatoire , avec des notes critiques de l'auteur, prface et notes complmentaires de Georges Lochak, Gauthiers-Villars Bordas, Paris, 1982; ruski prevod: L. de Broyl#, Sootnoenie neopredelennostey Geyzenberga i verotnostna interpretaci kvantovoy mehaniki , predislovie i dop. zameani . Loaka, Mir, Moskva, 1986. Podrobno razmatrawe ove kontroverze nalazimo u kwizi Paulette Fvrier, Dterminisme et indterminisme , prface de Edouard Le Roy, PUF, Paris, 1955. U prilogu ove kwige tampana je selektivna bibliografija o problemima determinizma i

128

rasprava, ovom prilikom najvie u pokuajima interpretacije rezultat kvantne mehanike. Ve i pre toga bilo je jasno da stari mehanicistiki, laplasovski model objawewa stvarnosti vie nije mogao da zadri status opteg modela, sve jasnije su se obeleavale granice wegovog vaewa. Tradicionalni problem objekta postavqao se na nov nain u oblasti mikrofenomena, problem subjekta takoe, gnoseoloki problemi dospevaju u prvi plan rasprava na jedan nov nain. Dok su u osnovi ranijih mehanicistikih interpretacija bile mawe ili vie radikalne ideje o jednoznanoj odreenosti, krajem dvadesetih godina veina fiziara protagonista kvantne mehanike opredequje se za interpretacije u ijoj osnovi su mawe ili vie radikalne indeterministike ideje. Pitawe je esto postavqano u obliku ili-ili; ili je realnost odreena, ili je pak neodreena. Sve to je donekle podsealo na prethegelovsko vreme i stari metafiziki nain miqewa. Krajem dvadesetih godina Luj de Broqi naputa kauzalnu interpretaciju kvantne mehanike pod nazivom "teorija dvostrukog reewa", izloenu 1927. godine u radu objavqenom u asopisu Journal de Physique, i priklawa se interpretacijama koje je inicirala Borova kopenhagenska kola. Bio je, kako sm pie o tome, obeshrabren kritikom na koju je naiao taj wegov rad. Neke ideje iz tog rada, meutim, preuzeo je Dejvid Bom (D. Bohm) 1952. godine, "generalizujui ih] na vrlo interesantan nain, dajui tako vrlo jake argumente u prilog kauzalnoj reinterpretaciji kvantne mehanike".5 Ovo su samo neki podaci iz znaajne retrospektive iznete u kratkom predgovoru koji je de Broqi napisao za kwigu Dejvida Boma Uzronost i sluajnost u savremenoj fizici. Vraajui se nekim od svojih ideja iz 1927. godine, on u tom tekstu iznosi niz stavova kojima ukazuje na mogue nove perspektive tumaewa rezultata savremene fizike uopte. On govori o problemima merewa, tekoama koje se ne mogu eliminisati, usled ega preostaje jedino statistiko predviawe. U vezi sa tim on istie: "Time se potpuno opravdava primena isto probabilistikih formula koje danas koriste svi teoretiari. Meutim, velika veina wih, esto pod uticajem predrasuda izvedenih iz pozitivistike doktrine, osmelila se da krene daqe u pretpostavci da je neizvesno i nepotpuno znawe koje nam danas prua eksperiment u stvari posledica realne neodreenosti fizikih stawa i wihove evolucije. ^ini nam se da takva ekstrapolacija nipoto nije opravdana. Moda emo u budunosti, prouavajui dubqi nivo fizike stvarnosti, uspeti da interpretiramo probabilistike zakone kvantne fizike kao statistiki rezultat promene potpuno odreenih varijabli, koje su nam danas skrivene... Bilo bi vrlo opasno za daqi razvoj nauke kad bi se pokualo da se spree svi pokuaji prevazilaewa sadaweg stanovita kvantne fizike, a bilo bi i suprotno svemu onome to nas ui istorija nauke."6 Razjawewima kontroverze determinizam-indeterminizam de Broqi se bavio u brojnim radovima. Radovi iz zbirke Neprekidnost i prekidnost u savremenoj fizici , iz 1941. godine, svakako spadaju u one najvanije na osnovu kojih moemo da sudimo o de Broqijevim optim filosofskim stavovima. U tim radovima nalazimo vana razmatrawa problema granica starog deterministikog modela, koji se uzima kao izraz razvoja naunih znawa onog vremena, zatim bitne distinkcije izmeu deterministikih premisa uzetih u filosofskomatematikom smislu i oblika odreenosti koji se ustanovqavaju u istraivawima konkretnih fenomena u razliitim oblastima fizike realnosti. Ono to se zapaa u svim de Broqijevim tekstovima jeste izrazita otvorenost za razliite plodonosne ideje i principe, kao i izbegavawe da se nekritiki opredeli za jedan odreen generalni model iz tekuih diskusija. Bio je uveren da e tek daqim razvojem naunih znawa biti razjawen smisao mnogih principa i ideja, i da e se putem novih pojmova i ideja uspenije odgovoriti na probleme za koje nije bilo zadovoqavajuih odgovora. O tome ponajboqe svedoe i redovi: "Hoe li razvoj naih znawa jednoga dana omoguiti ponovno uvoewe potpune predodreenosti individualnih elementarnih procesa, tj. strogog fizikog determinizma? Naravno, nemogue je na pitawe ove vrste odgovoriti sa sigurnou, ali se ipak mogu preduzeti neka razmatrawa o ovom predmetu... Radi se o tome da li e fizika teorija jednog dana, kad bude raspolagala znawima koja joj
5

indeterminizma u savremenoj fizici; Zvonko Mari, Ogled o fizikoj realnosti , Nolit, Beograd, 1986. Dejvid Bom, Uzronost i sluajnost u savremenoj fizici , preveo i predgovor napisao dr ore ivanovi, Nolit, Beograd, 1985, predgovor Luja de Broqija, str. 11. Navedena kwiga, str. 10. Vane podatke sadri jo jedan osvrt de Broqija na preeni put i razvoj shvatawa. Luj de Broqi, "Poreklo i nastanak kvantne mehanike", Dijalektika , god. X, br. 1-2, 1975, 15-17.

129

danas nedostaju, a moda i pojmovima koji jo nisu razraeni, moi postaviti pravila koja e joj omoguiti strogo predodreivawe dogaaja u atomskim razmerama... Iako, moda, ne treba sasvim odbaciti misao da bi jednog dana fizika u mikroskopskoj razmeri mogla nai strogi determinizam, koji joj je inae svojstven od ranije prouavawem makroskopskog sveta; ipak, pri savremenom stawu naeg znawa, izgleda, meni lino, neki takav razvoj kvantne fizike vrlo malo verovatan..."7 Izvesno je da generalne paradigme stvarane na spomenutoj prethegelovskoj metafizikoj tradiciji miqewa, iz kojih su sledile ideje o jednoznanoj odreenosti ili pak o odsustvu bilo kakve regulisanosti kad je re o mikrofenomenima, odavno ne pruaju mogunosti niti otvaraju perspektive naunih istraivawa. Moe se pretpostaviti da e generalne paradigme razraene na osnovu savremenog stawa naunih ideja saiwavati sistemi modela u odgovarajuim vezama koje bi izraavale raznovrsnosti i specifinosti fizike realnosti. Da bi se u nae doba - doba ekspanzije znawa - dolo do wih, nije potreban samo smisao za odgovarajue sinteze, niti samo odgovarajui uvid u nove tokove naune misli, nego i promene u pristupu, tipu miqewa koje treba da nastane kao izraz prevazilaewa monodisciplinarnosti, da bude izraz interdisciplinarnih istraivawa. Izvesne misli o ovome nalazimo i u nekim radovima de Broqija. Drugu grupu radova prema razvrstavawu koje smo ovde izvrili ine radovi u kojima se ponajvie, ili u znaajnoj meri, iz razliitih perspektiva raspravqa o gnoseolokim problemima. Dve perspektive su dominantne i u odgovarajuoj vezi: (a) istorijskofilosofska i (b) teorijskosaznajna, heuristika. A jedan broj radova posveen je problemima organizacije nastave na univerzitetu, kao i izvesnim pitawima reforme univerziteta, wih nikako ne treba prenebregavati, naroito ako se ima u vidu iwenica koliko su ti problemi bili predmet rasprava u Francuskoj krajem ezdesetih godina. Na poetku misaonog razvoja de Broqija su najvie interesovale istorija i kwievnost. Zavrivi studije istorije, nije se zadovoqavao deskriptivnim metodama u toj disciplini, koje su u to doba preovladavale; wegova interesovawa se okreu fizici, pod uticajem wegovog starijeg brata Morisa. Taj period wegovog misaonog razvoja nije bez znaaja u wegovom daqem usavravawu. or Loak (Georges Lochak), koji je istraivao evoluciju de Broqijevih shvatawa, u vezi sa tim istie: "Meni se ini da su u stvaralatvu de Broqija bila dva kqua. Prvi je svakako bila istorija. On se wome toliko bavio da je, kako mi je jednom rekao i sm, proitao sigurno vie kwiga iz te discipline nego iz fizike. Ali, glavnu ulogu u wegovom naunom stvaralatvu imala je istorija fizike, posebno ona od XVI i naroito od XVII veka. Ta bavqewa nisu za wega bila neka znatieqa, tewa kulturnog oveka, ona su bila pokretaka snaga wegovog duha, ono to je hranilo wegovu misao."8 Ovde je re o problemu odnosa prema naunoj tradiciji i potrebi bavqewa istorijom nauke kao disciplinom. Luj de Broqi je spadao u one naunike koji su verovali da se iz opte istorije i istorije nauke moe i mora uiti, da ova posledwa nije "grobnica ideja". U ve spomenutom, inae, nevelikom predgovoru za kwigu Dejvida Boma, u kojem izlae neku vrstu filosofsko-naunog kreda, smatrao je kako je vano da i to naglasi. Istorija nauke nas, naglaava on, "u stvari ui da je trenutno stawe naeg saznawa uvek provizorno, kao i da van oblasti poznatog ima jo mnogo toga to tek treba otkriti". 9 Polazei od tog stava, koji je, inae, obrazlagao u vie navrata u raznim spisima, on je istraivao i razvoj nauno-filosofskih ideja, doprinose mnogih naunika. Rezultate tih istraivawa nalazimo u kwigama: Nova fizika i kvanti;10 Naunici i otkria;11 Stazama nauke;12 i nizu drugih radova.13
7

8 9 1 1 1 1

Navedeno prema prevodu T. P. Anelia; Tatomir P. Aneli, "Plank, Ajntajn i de Broqi o kauzalnosti i determinizmu", Dijalektika , god. I, br. 4, 1966. Predgovor Loaka, u kwizi navedenoj pod brojem 3, navedeni ruski prevod, str. 26. Dejvid Bom, Uzronost i sluajnost u savremenoj fizici , navedeno izdawe, predgovor Luja de Broqija, str. 10. 0 Louis de Broglie, La physique nouvelle et les quanta, Flammarion, Paris, 1937. 1 Louis de Broglie, Savants et dcouvertes , ed. A. Michel, Paris, 1960. 2 Louis de Broglie, Sur les sentiers de la science , ed. A. Michel, Paris, 1960. 3 Ovde treba spomenuti pre svega wegove radove: "Les Reprsentations concre#tes en Microphysique", in: Logique et Connaissance scientifique , sous la direction de Jean Piaget, Encyclopdie de la Pliade, Paris, 1967, pp. 706-726; "Koncepcije savremene fizike i Bergsonove ideje o vremenu i kretawu", "Budunost fizike", objavqene u kwizi Physique et Microphysique, A. Michel, Paris, 1947; predgovor kwizi Ren Dugas, La Thorie Physique au sens de Boltzmann ,

130

Pre nego to navedemo najvanije probleme kojima se de Broqi bavio u navedenim kwigama, vano je naglasiti da se on ne bavi samo faktografijom, pukim prosleivawem preenih puteva, kako bi pokazao ta je sve prethodilo savremenom razvoju naunih ideja, nego je bio u potrazi za optim karakteristikama i oblicima stvarawa u nauci, nastojei da iznae puteve razvoja novih ideja iz starih, da otkrije inioce i prirodu naunog saznawa, teei stvarawu neke opte slike o svetu na osnovu znawa do kojih se dolazilo u ovom ili onom razdobqu. Te svojevrsne rekonstrukcije ranijih paradigmi imaju veliki gnoseoloki, filosofski znaaj. De Broqijevi radovi iz oblasti istorije nauke zasluuju ponajveu pawu i, reklo bi se, posebne analize upravo zbog znaajnih gnoseolokih i epistemolokih ideja. U kwizi Naunici i otkria objavqeni su radovi pisani najee povodom raznih godiwica. U wima se prikazuju najznaajniji doprinosi pojedinih naunika, od Denija Papena (Denis Papin) i Lavoazjea (Lavoisier) do naunika koji su de Broqijevi savremenici. U tim radovima je ne samo mnotvo vanih podataka nego i obuhvatan pregled razvoja onih ideja koje su bile najuticajnije; u wima je predstavqeno ono to je bilo najbitnije u radu pojedinih naunika. U treem delu ove kwige nalazimo wegove preteno filosofske radove o ulozi sluajnosti u naunim otkriima, o odnosu nauke i industrijskog kao i optedrutvenog progresa, o znaewu vrline, o dobru i zlu. Kwiga Stazama nauke takoe je komponovana iz radova pisanih o naunim doprinosima pojedinih naunika ili o pojedinim problemima, ili pak stawu u savremenoj nauci. U tim radovima, kao i u onima iz prethodno navedene kwige, na razliite naine se osvetqavaju, pored ostalog, istorijski uslovi, inioci i okolnosti koje su dovodile do nastajawa pojedinih ideja, veoma esto zamreni putevi razvoja tih ideja. Od radova iz ove kwige svakako treba spomenuti sledee: "Evolucija naunog jezika"; "Znaaj i pouke istorije nauke"; "Uloga radoznalosti, igre, mate i intuicije u naunom istraivawu". Ovi radovi i, moe se rei, jo vie radovi iz drugog dela wegove kwige Kontinuitet i diskontinuitet u savremenoj fizici bez sumwe sadre osnovne premise de Broqijeve filosofije nauke i filosofije uopte. Glavni problemi u tim radovima, kao i u nekim drugim mawim prilozima, jesu problemi determinizma, problem puteva stvarawa, dolaewa do novih ideja u nauci, problem prirode fizike teorije, kao i problem odnosa teorije i eksperimenta. Ovde, kako je ve spomenuto, nije moguno ire komentarisawe de Broqijevih filosofskih shvatawa; zadovoqiemo se ukazivawem na jedan rad za koji bi se moglo rei da spada u reprezentativne kad je re o filosofskoj strani wegovog opusa. Taj rad je zapravo wegovo saoptewe na simpozijumu u francuskom filosofskom drutvu o problemu invencije, odranom 1937. godine, gde se o tom problemu raspravqalo sistematski, sa stanovita biologije, psihologije, istraivawa u matematici, teorijskim i eksperimentalnim naukama, umetnosti, pa i svakodnevnog ivota. Rad je objavqen u materijalima sa tog simpozijuma 1938. godine.14 Isti rad je de Broqi bez izmene objavio u kwizi Kontinuitet i diskontinuitet u savremenoj fizici, 1941. godine, u drugom delu te svoje kwige, zajedno sa drugim radovima koji su filosofskog karaktera. Po tome bi se moglo videti da je i autor na odreen nain smatrao taj rad kao jedan od reprezentativnih za wegove opte filosofske stavove. U tom radu, kao i u nekim drugim svojim radovima koji su preteno filosofskog karaktera, de Broqi je nastojao da na osnovu znaajnog uvida u istorijski razvoj naunih znawa, ali i bogate stvaralake prakse, ukae na osnovna obeleja i dimenzije stvaralakog rada u nauci, na glavne inioce na putu naunika do otkria. Kao i Poenkare (Poincar) i neki drugi naunici ranije, i de Broqi posmatra stvaralaki rad naunika u irokom kontekstu. Nove ideje su plod "igre" razliitih inilaca i do wih se ne dolazi samo primenom odgovarajuih formalnih postupaka; proces saznawa ima razliite komponente: ulne i racionalne, empirijske i teorijske, logike i intuitivne. Sloenost naunih istraivawa ogleda se ponajvie u iwenici da iz podataka ne slede neposredno ni hipoteze ni teorije, tavie, podaci se interpretiraju vrlo raznoliko. Upravo zbog nejednoznanosti podataka, u pokuajima wihovog interpretirawa nastaju vrlo razliite, esto rivalske hipoteze
Neuchtel-Suisse, 1959; predgovor uz engleski prevod kwige Pjera Dijema, Pierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory, Princeton, New Jersey, 1954. 4 L'Invention , Neuvie#me semaine internationale de Synthe#se, Centre international de Synthe#se, Alcan, Paris, 1938, 113-125.

131

i teorije. Ove osnovne stavove de Broqi je obrazlagao kako u navedenom tako i u drugim svojim radovima. Wegovo bavqewe filosofskim problemima nipoto nije bilo sluajno niti tek izraz irine wegovih preokupacija. Ovde treba podsetiti na iwenicu da fizika teorija nije autonomna, ona nuno sadri i odreene filosofsko-matematike premise. Zbog toga se tu kreemo s mawe sigurnosti, jer je stepen evidencije i izvesnosti iskaza znatno mawi nego u posebnim domenima istraivawa. Ta situacija je fiziare navodila da ispituju mogunost da se fizika teorija ne temeqi na metafizikim naelima. Pjer Dijem (P. Duhem), koji je sebi postavio upravo takav ciq, pokazao je u svom klasinom delu Fizika teorija, wen ciq i wena struktura (1906), koje i danas uspeno podstie rasprave iz te oblasti, da se filosofske i metafizike premise ne mogu ni izbei niti zaobii.15 Ostaje, dakle, da se ta naela iznalaze i da se utemequju na razne naine, i da se o wima sudi i po perspektivama koje otvaraju u daqim istraivawima, po heuristikoj vrednosti. Nastavqajui najboqe tradicije velikih naunika fiziara, de Broqi pokazuje da uobiajena predstava o naunom stvarawu esto ne odgovara stvarnoj praksi; sistem naunih znawa on uzima kao nesavren, kao neku vrstu zdawa iz kojeg se stalno neto uklawa i ugrauje novo, mewaju se razliiti elementi, pa ak i delovi konstrukcije i taj proces je neprekidan, nasuprot uobiajenoj idealizaciji naunih znawa kao sigurnih gotovo u svemu, rairenoj naroito u laikim krugovima. De Broqi smatra da imaginacija i inventivnost nisu znaajni samo u otkrivawu novog nego da se one manifestuju na svim stupwevima naunog rada, i to na vrlo raznovrsne naine u zavisnosti od individualnih karakteristika naunika stvaraoca. Za nove ideje naunici duguju mnogim iniocima; svesne, planirane operacije, podsvesni procesi; iz kombinacija razliitih inilaca katkad nastaju iznenadno nove, velike ideje kojima se kruniu dugi prethodni napori. Imaginacija u teorijskim naukama prema de Broqiju nije neka konstanta, ona se razvija, "kontrolisana je od strane razuma, ona nikada nije pasivna konstatacija, nego izraz nae duhovne aktivnosti uopte". 16 U tom smislu on smatra da tzv. estetsko oseawe (le sentiment esthtique) ima znaajnu ulogu i pri izboru izmeu vie alternativnih teorijskih konstrukcija, da nas na neki nain vodi onoj koja je skladnija i "lepa", i u tome vidi neki znak istinitosti te konstrukcije. Priroda u svojim ispoqavawima ima tu tendenciju skladnosti, jednostavnosti, pa i teorijske konstrukcije putem kojih nastojimo da dokuimo red stvari i neku harmoniju u woj imaju takav karakter, te zato treba birati upravo takve konstrukcije. Dospevajui i ovde do izvesnih filosofsko-metafizikih pretpostavki, do naela o udesnoj mogunosti uma da bar donekle pronikne u red stvari, de Broqi jo jednom istie da se izvesna naela te vrste moraju postulirati, jer se rad naunika nikada ne ograniava na same iwenice, nego ima kao ciq wihovu odgovarajuu interpretaciju u okviru neke teorije. Pronicawe u spomenuti red stvari, u neku globalnu harmoniju, mogue je onda kada se ostvari svojevrsno "trojstvo": dobro, lepo, istina. Ovom metaforom de Broqi jo jednom ukazuje na iwenicu da je nuan odgovarajui sklad brojnih inilaca, na prvi pogled iz vrlo raznovrsnih sfera, da bi se u nauci i umetnosti moglo stvarati.

1 1

5 6

Radomir orevi, "Premise Dijemove epistemologije", Dijalektika , god. XX, br. 1-4/1985. Louis de Broglie, "L'invention scientifique, sciences exprimentales", I. Thorie, L'Invention , p. 115.

132

Persova tragawa za pouzdanim znawima ^arls Sanders Pers, Izabrani spisi, predgovor i prevod Radoslav Konstantinovi, BIGZ, Beograd, 1993. Od utemeqivaa filosofije pragmatizma Pers je sticajem okolnosti do sada najmawe prevoen kod nas. Neka od najvanijih dela Xejmsa i Djuija ve odavno su poznata u naoj sredini, dok je iz ne malog opusa Persa ranije kod nas tampan samo jedan mali izbor koji je nainio Duan Velikovi, u koji su uli lanci: "Uvrivawe verovawa", "Kako da svoje ideje uinimo jasnim" i "ta je pragmatizam".1 Zahvaqujui velikom trudu profesora Radoslava Konstantinovia, sada smo u prilici da se upoznamo sa daleko irim izborom iz opusa Persa, koji je prireen na osnovu dueg sistematskog istraivawa koje je vrio prireiva. Iz Konstantinovieve uvodne studije moemo se upoznati sa ivotom i radom Persa, koji je kritiki razmotren. U prilogu je odabrana bibliografija Persovih radova, kao i bibliografija radova o Persu, te indeks pojmova i imena, koji e svakako olakati upoznavawe Persovih ideja. Izbor iz Persovih radova ine sledei lanci, rasprave ili fragmenti: "Pitawe o izvesnim sposobnostima koje se pripisuju oveku", "Neke posledice etiri nesposobnosti", "Kritiko razmatrawe dela Xorxa Barklija", "Uvrivawe verovawa", "Kako uiniti nae ideje jasnim", "ta pragmatizam jeste", "Jedno razmatrawe pragmaticizma" i "Fragmenti o pragmaticizmu". Prireiva je iz osam kwiga Persovih sabranih spisa kritiki prireenih na Harvardskom univerzitetu izabrao i preveo one tekstove za koje smatra da su reprezentativni za Persova filosofska shvatawa, idui uglavnom hronoloki. Pers je zanimqiva pojava ne samo kao utemeqiva filosofije pragmatizma nego i po istraivawima u pojedinim filosofskim i naunim disciplinama, izvoenim i prema naelima filosofije koju je sm zasnivao pragmatizmu. Ponajvie se bavio logikom, u prvom redu matematikom; on je zapravo jedan od pionira zasnivawa ove posledwe discipline. Vana su, pored ostalih, i wegova shvatawa iz oblasti teorije saznawa, metodologije istraivawa, metafizike. Meu prvima se bavio problemima smisla i znaewa, a uz De Sosira se smatra jednim od osnivaa nauke o znacima. Brojni wegovi radovi posveeni su posebnim pitawima iz oblasti matematike, astronomije, hemije, fizike, geodezije, psihologije (posebno se interesovao za fenomen telepatije), istorije, istorije nauke posebno, kriminologije itd. Rezultati istraivawa iz nekih od ovih disciplina bili su zapaeni i stekli odgovarajua priznawa. Ve iz ovih nekoliko podataka moe se stei utisak da je re o misliocu koji po irini i dubini preokupacija spada u enciklopedijske umove u vreme kad je ovih bilo sve mawe, pa je razumqivo zato on privlai pawu i danas. Da je re o originalnoj pojavi sa rano razvijenim i ispoqenim darom i smislom za rad u najraznovrsnijim oblastima, moe se suditi i po jednom autobiografskom dodatku iz Harvardskog dnevnika iz 1859. godine, gde u dvadesetak mahom vrlo kratkih reenica sasvim nestandardno opisuje po godinama svoj ivotni put. Iz jednog drugog autobiografskog osvrta vidi se kakva su bila wegova usmerewa od ranih godina i, reklo bi se, osnove wegovog programa. Tamo je on, pored ostalog, pisao i sledee: "... ja sam se usrdno i neprestano bavio prouavawem metoda istraivawa, onih koje su se uprawavale, koje se uprawavaju i onih koje bi trebalo uprawavati. Punih deset godina pre nego to sam se posvetio tim prouavawima obuavao sam se u hemijskoj laboratoriji. Temeqno sam se upoznao ne samo sa svim to se do tada znalo u fizici i hemiji ve i sa nainom na koji su postupali oni koji su uspeno razvijali nauku." Kao filosof Pers preko duih studija Kantove filosofije i u jednom talasu reagovawa na transcendentalizam i teologiju izrasta kao mislilac, utemeqiva jedne nove filosofije - filosofije pragmatizma. Spisi itavog niza mislilaca uticali su na razvoj Persovih shvatawa, kao to su britanski filosofi, onda kotska kola zdravog razuma, Dekart, Hegel, ali treba istai da je on naroito istraivao filosofe ere sholastike, posebno Dunsa Skota i Vilijema Okama. O tome koliko su ovi mislioci na wega uticali i sm je pisao.
1

^. S. Pers, Pragmatizam, prevod D. Velikovi, Grafos, Beograd, 1979.

133

Pers je objavio brojne studije iz filosofije i nauke, ali je jo vie ostalo neobjavqeno, a bilo je dosta rukopisa koji nisu dovreni ili onih u pripremi. Posle wegove smrti, tridesetih godina naeg stolea, objavqeno je jedno izdawe sabranih spisa koje omoguuje izuavawe Persovih shvatawa. Neko vreme Pers je na univerzitetu Xons Hopkins predavao eksperimentalnu psihologiju i logiku. Dva wegova uenika iz toga perioda, Xozaja Rojs i Xon Djui, postali su docnije istaknuti filosofi, to se uzima i kao jedno od nesumwivih svedoanstava wegove uspene pedagoke aktivnosti. U duhu najboqih tradicija Pers je gradio shvatawa o svim temeqnim pitawima nauke i filosofije, i ta shvatawa mogu da se posmatraju kao neka celina, bez obzira na stupweve konsistentnosti ili nekonsistentnosti koji se u wima mogu nai. Odgovarajua irina preokupacija, tradicionalna odlika filosofa, kod wega je, reklo bi se, izrazita. On je zapravo, koliko je ono bilo mogue, u svojim tragawima oliavao neko jedinstvo filosofskog i naunog pristupa. To se moe zapaziti ve iz ukazivawa na neke od wegovih glavnih odredaba nauke i filosofije. Sutinu nauke on vidi ne samo u "organizovanom i sistematskom znawu" nego i u jednoj vrsti delatnosti. Kako da se shvati ta delatnost? On smatra da je tu re o "strasti za uewem", ali ne iz nekih drugih pobuda (kao to su hedonistike ili radoznalost), nego da se sazna "Boja istina", ili, strogo filosofski reeno, da se sazna sutina stvari kakva ona jeste bez obzira na nae intencije i moguu korisnost od tog znawa. "Korisne stvari e se", primeuje Pers, "prouavati i bez naunika." Ovde je svakako re o idealu kojem treba teiti i pitawe je samo kako je i do koje mere mogue negovawe takvog bavqewa naukom. To pitawe je aktuelno i danas kao i u Persovo vreme, moda se danas jo boqe vide tekoe ostvarivawa ideala tzv. iste nauke. Razvoj nauke je nuno u vezi sa praksom i ve se zbog toga ideal o kojem je re moe shvatiti razliito. Pers je, kako izgleda, uoio gotovo sve protivrenosti izmeu bia nauke i ciqeva, svrha koje se mogu imati u vidu. Metode egzaktnih nauka inile su mu se ipak kao neki obrazac, pa je i filosofiju eleo da razvija kao "strogu nauku". Duh egzaktnosti, koji sugeriu prirodne nauke, bez sumwe je znaajan, naroito u eri prevlasti spekulativnih koncepcija u filosofiji. Pers na jednom mestu spomiwe upozorewe svoga oca, koji je, inae, kao istaknuti matematiar izuzetno uticao na wega, naroito kad je re o prevladavawu Kantove filosofije "na krajwe nemarno rasuivawe svojstveno filosofima". Ali, ne treba isputati iz vida relativnost i same egzaktnosti ili naina izvoewa stavova u prirodnim naukama. I tu je re o idealu ili ciqu kojem naunici tee, koji se inae ne postie lako, ukoliko je taj ideal ili ciq ve ranije uopte tako jasan. Uvid u istorijski razvoj prirodnih nauke pokazuje to gotovo u svim situacijama. I tu se Persu mogu staviti izvesni prigovori. Meutim, pitawe je koliko bi ga prigovori te vrste mogli stvarno pogaati. Na jednom drugom mestu on sm istie da su zakquci do kojih dolazi prirodna nauka problematinog karaktera, budui da se zasnivaju na iskustvu, a "iskustvo se nikada ne moe uzdii do apsolutne izvesnosti, tanosti, nunosti i optosti". Da Pers spada u filosofe sa sistematskim pretenzijama, pokazuje i iwenica da se on bavio i pitawima klasifikacije nauka, nastojei da ih razvrsta na osnovu izvesnih naela vlastite filosofije. U duhu najboqih tradicija on se i ovde, iz perspektive svog vremena, pita o prirodi znawa, wegovim razliitim vrstama, ciqu, smislu i znaaju znawa za ivot oveka. On tu dri i do jo jedne vane perspektive: perspektive budunosti. Vanost naunih znawa treba procewivati, po wegovom miqewu, i s gledita mogunosti odreenih znawa da se predvidi budunost. Podrobnije komentarisawe Persove klasifikacije nauka moglo bi da bude predmet posebnog osvrta. Tom prilikom bi se u shvatawima ovog filosofa mogle uvideti i neke druge karakteristike ili protivrenosti. Ovde vaqa napomenuti da Pers i filosofiju vidi u korpusu nauka. Nauke deli najpre na teorijske i praktine. Ove prve deli na istraivake i retrospektivne. U istraivake spadaju matematika, filosofija i specijalne nauke. Najapstraktnija je matematika, a ne filosofija, woj zbog toga nije potrebna nijedna druga nauka, pa ni filosofija. Specijalne nauke zavise od filosofije kad je re o osnovnim naelima. Kako Pers odreuje filosofiju? Filosofija je, prema wegovom miqewu, pozitivna teorijska nauka, wen ciq je formirawe nekog opteg shvatawa o svetu. Weni nalazi se, prema tome, odnose i na svet iwenica. On govori o dva dela filosofije: matematikom i opservacionom. Prvi se odnosi na "precizno nuno zakquivawe", a Pers smatra da je on u filosofiji zastupqen znatno vie nego u bilo kojoj specijalnoj nauci. Pers, kao i Kant, govori o zahtevu za arhitektonikom filosofije; to znai da stavovi u zasnivawu imaju redosled, "logiku". Filosofija je graevina mnogih, a jedan od ciqeva u wenom stvarawu jeste da se "izbegnu proizvoqne i

134

individualistike crte misli". Svi elementi filosofije se, prema tome, moraju paqivo prouiti, svaki pojam, i tek potom bi oni imali odreeno mesto. Opet, slino Kantu, Pers je smatrao da su u domenu filosofije takoe i pretpostavke i osnovni pojmovi specijalnih nauka. Verodostojnost znawa u tim naukama poiva na izvesnim osnovama koje se ne ispituju u okviru tih nauka. Ispitivawe instrumenata tih nauka je, dakle, zadatak filosofije. Samo matematika je ovde, prema Persu, jedini izuzetak, woj filosofija, pa ni logika, nisu u ovom smislu potrebne. Ovde se moe sa Persom, tj. sa zastupnicima takvog stava, raspravqati vrlo mnogo, u svakom sluaju, potrebna su mnoga razjawewa, zar nas pitawa u vezi sa efikasnou matematikih znawa ne dovode na kraju krajeva do filosofskih i matematikih pretpostavki, najee na isti nain kao to je to u specijalnim naukama? Ispitivawe prirode izvesnih pojmova u matematici takoe nas vodi do ravni filosofskih i metafizikih rasprava, pa je nezavisnost matematike, kako je pretpostavqa Pers, na neki nain prilino sporna ili vrlo relativna. Uostalom, zar je matematika jedinstvena, konsistentna u svom istorijskom razvoju kad je re o pokuajima wenog zasnivawa i interpretacije prirode wenih znawa. Filosofija je, prema Persu, kao to je ve spomenuto, nauka, ili to treba da bude. To znai da ona mora koristiti odgovarajue metode, one koje su u naukama dale najuspenije rezultate; to su pre svega analitike metode. U ciqu boqeg zasnivawa filosofije Pers nastoji da razvija i poseban pragmatiki metod, koji odreuje kao metod za utvrivawe smisla "tekih rei i apstraktnih pojmova" ili, na drugom mestu, kao "teoriju o logikoj analizi ili istinskoj definiciji". Nije uvek jasno o kakvom programu je ovde re, niti su zamisli o ovako zasnovanim filosofskim naelima bez protivrenosti. Vaqa naglasiti da na pragmatiki metod Pers nije gledao kao na neto sasvim novo u filosofiji. Intencije, one glavne iz tog metoda, on ponekad povezuje sa onim tekovinama nastalim sa eksperimentalnim metodima koji imaju odreen ciq, svrhu. Da bi blie objasnio prirodu pouzdanih znawa za kojom traga, on podsea na drevne biblijske misli: "Poznaete ih po wihovim plodovima." O smislu i znaewu jedne intelektualne tvorevine moemo da sudimo, dakle, prema sumi i vrsti posledica koje iz te tvorevine nastaju. Logiku Pers dovodi u vezu sa etikom i estetikom tako to prvu odreuje kao nauku o "samokontrolisanom i promiqenom miqewu", ova mora da se obrati etici za svoja naela. Etika je "teorija o samokontrolisanom ili promiqenom ponaawu". Ova je, opet, u vezi sa estetikom u potrazi za odreewem "najvieg dobra". Toj ideji samokontrole, ili moda principu, Pers pridaje znatnu pawu, smatra da se upravo po toj samokontroli ovek razlikuje od ivotiwa, wome on transcendira svet ivotiwa. Samokontrolom ovek sebe usmerava prema nekoj budunosti. Persove odredbe su esto metaforine, jezgrovite i moda zato katkad nedovoqno jasne; osim toga, on je uvodio pojedine nove termine, a izlagawa obiluju pojmovima iz raznovrsnih naunih disciplina. Sve to oteava pronalaewe i razumevawe Persovih rezultata. Metod posmatrawa koji je gradio inae je dosta skromno oznaavao kao "logiku maksimu". Iako umnogome uspena, ova odredba ne obuhvata sve strane Persovog metoda. Taj metod ima i druge dimenzije i proima razliite Persove koncepcije i uewa, dopirui sve do metafizikih. Pragmatizam u Persovoj verziji kao filosofija, kad se posmatra istorijski, po miqewu prireivaa ovog izdawa ima dva izvorita: kritiku filosofiju zdravog razuma i sholastiki realizam. To bi bile neke osnovne naznake ili koordinate Persovih ideja i preokupacija. Mnogi stavovi iz ovog izbora Persovih radova mogu da budu predmet komentara ili rasprava. Ovom prilikom osvrnuu se na izvesne wegove stavove o intuitivnom obliku saznawa iznetim u lancima koje je posvetio tom problemu. Izgleda da je Xejmsova ocena tih lanaka bila sasvim opravdana. On ih je okarakterisao kao "izvanredno smele, suptilne i nerazumqive". Re je o tri Persova lanka. Srediwi stav Persa u tim lancima glasi da mi nemamo sposobnost za intuitivno saznavawe. On na jedan nain obrazlae taj svoj glavni stav, ali argumente koje navodi u prilog tom stavu moemo za trenutak da zanemarimo ili da ih ostavimo na stranu, jer je, kako izgleda, mnogo sporniji nain postavqawa tog problema i odreewe tog oblika saznawa. Polazei od stava da je saznawe beskrajan lanac izvoewa zakquaka, on je smatrao da nema takvog znawa kojem ne bi prethodilo neko drugo znawe to ga na neki nain odreuje. Iz toga izvodi zakquak da intuicija nije mogua, a ovu definie kao "saznawe koje nije determinisano nekim prethodnim saznawem o istom objektu, i koje je, prema tome, determinisano neim izvan svesti" (str. 50).

135

Ovde smo pred jednim starim, reklo bi se, prastarim problemom jednog tipa saznawa koji se u evropskoj tradiciji oznaava mnogoznanim terminom intuicija. Mnogoznanost tog termina nije nimalo sluajna - u pitawu je problem koji ima vrlo raznolike strane. to se tie samog termina "intuicija", Pers je s pravom dodao izvesna istorijska objawewa u vezi sa upotrebom tog termina, objawewa koja su zaista uvek vana kada se raspravqa o intuitivnom obliku saznawa, ili kad se itaju radovi o tome problemu, kakvi su upravo Persovi lanci o kojima je ovde re. Moe se primetiti, kad su u pitawu Persova istorijska objawewa o prvoj upotrebi termina "intuicija", da je ta upotreba tehnikog termina, kako on kae, zapoela znatno ranije nego to to on navodi, mnogo pre Anselma, jo od Boecija. On se tu poziva na Prantlovu kwigu Istorija logike kao na izvor, to moe da se uzme kao simptomatino i kad je re o perspektivi postavqawa problema intuicije koja je ovde u pitawu, perspektivi koja bi se mogla oznaiti uglavnom kao logika i metafizika. Intuicija je, prema Persu, "premisa bez konkluzije"; daqe ovaj autor insistira na stavu da mi nemamo nikakvu sposobnost za razlikovawe intuicije od drugih oblika saznawa osim nekog oseawa da tu razliku moemo praviti. Ali, kako se ve davno videlo, postupcima dokazivawa nije mogla da se obezbedi pouzdanost svakog znawa, pribegavalo se i autoritetu kao nekoj dodatnoj ili ak vrhovnoj instanciji. Meutim, ni tim putem nisu mogli da se nau odgovori na razliita pitawa u vezi sa kriterijumima razvrstavawa raznih oblika znawa, pre svega razlike izmeu diskurzivnih i intuitivnih, koja se pokazala kao mnogo sloeniji problem nego to se to mislilo. I sm Pers je to u velikoj meri uspeo da pokae, bez obzira na primedbe koje mu se mogu staviti kad je re o nainu postavqawa problema intuicije, ili odredbe tog oblika saznawa. Ve je spomenuto da su Persovo pozivawe na Prantlovo delo Istorija logike kao na najvaniju referencu kad upuuje na podatak o prvoj upotrebi termina "intuicija", kao i odredba tog oblika znawa kao znawa koje nije odreeno drugim znawem, indikativni i da ukazuju samo na jednu perspektivu postavqawa problema prirode intuitivnog znawa - perspektivu logike nauke i, naravno, u krajwoj liniji metafizike. Re je o perspektivi posmatrawa znawa kao ve dostignutog sistema koji je pred nama, gde je glavno da se utvrdi jedino logika zasnovanost ovog ili onog elementa sistema. Ukoliko bi se ispitivawe prirode znawa svelo iskquivo na domen logike nauke, fenomen intuitivnog znawa svakako bi ostao izvan poqa razmatrawa. U sistemu razliitih vidova znawa, koji bi se, inae, mogli posmatrati kao u nekom spektru s gledita stupwa wihove neposredne ili posredne zasnovanosti, logika ini tek deo tog spektra. Ako u ispitivawima prirode znawa, pa i intuitivnih, imamo u vidu jo i perspektivu razvoja, iwenicu da je svako znawe stupaw nekog procesa, onda e biti jasno da je potrebna i preciznija odredba problema prirode intuitivnog oblika znawa. Pers, reklo bi se, ne razdvaja jasno domene kao to su logiki, epistemoloki, psiholoki. Neke druge ovde neemo spomiwati, jer je tek u narednom stoleu (lanke o intuiciji Pers je pisao u devetnaestom stoleu) moglo da se pristupi razmatrawu prirode intuitivnog znawa na drugi nain. Iz te nedovoqne razluenosti domena ili aspekta, kako izgleda, i potiu izvesne sporne odredbe intuitivnog oblika saznawa, od kojih smo dve spomenuli. Sm pojam neposrednosti ili posrednosti uzima se ovde, reklo bi se, samo u ravni logike nauke - analize nekog ve dostignutog, izdvojenog skupa ili sistema stavova, gde se zanemaruje perspektiva razvojnosti. To ini filosof koji u dugim tekstovima inae posebno naglaava vanost istraivawa u oblasti istorije nauke za filosofiju i posebno za teoriju saznawa uopte, pa i logiku, 2 koji se i sm bavio istorijom nauke, posebno istorijom hemije. U tome se bez sumwe ogleda jo jedna nekonsistentnost u Persovim shvatawima. Da se u okviru logike nauke ne moe dospeti do potpunijeg razjawewa i razumevawa prirode intuitivnog oblika saznawa, to je, kao to je ve spomenuto, sasvim jasno; tavie, davno je bilo poznato da se tim putem ne moe do kraja razjasniti ni priroda drugih oblika znawa, pa se, na kraju krajeva, ni priroda logikog znawa ni nastajawe novih znawa ne moe do kraja razumeti bez drukijeg pristupa. Neposrednost ili posrednost u saznawu moraju da se odreuju na neki drugi nain, a ne kao neto to je uvek poznato, evidentno, kao neke polarnosti. Ve je Hegel, pod ijim je uticajem Pers jedno vreme, inae, bio, u svojim kritikama Hamana i Jakobija ukazao na vanost tragawa iz druge perspektive, kao i na vanost drukijeg gledawa na odnos izmeu neposrednog i posrednog saznawa. Tako sposobnost koja se, kako kae
2

Ovde je neophodno podsetiti na wegove rei: "Svako veliko otkrie u nauci je jedna lekcija iz logike." Razume se, do te lekcije dospeva se tek nakon kompleksnih i raznovrsnih analiza.

136

Pers, pripisuje qudima izgleda ne kao neko ulo, zaseban organon, mo, nego kao sintetiki izraz raznih inilaca, poev od izvesnih individualnih biolokih, psihikih odlika, koje zajedno sa drugim iniocima uslovqavaju postojawe ili nepostojawe te sposobnosti u ovom ili onom vidu ili meri. Pers, kako se ini, mnogo oekuje od intuitivne moi, ukoliko bi se ubedqivo pokazalo da ona postoji. On je zamiqa kao mo koja omoguuje da jasno razlikujemo razne subjektivne elemente svesti. Na jednom mestu on naglaava: "Ta mo, ako postoji, mora da bude prepoznata po tome to iwenice ne mogu da se objasne bez we." (str. 66.) Pers daqe insistira na tome da je teko govoriti o nekom znawu intuicije, jer "ukoliko saznawe poiwe i ukoliko se, prema tome, mewa, ono bi bilo intuicija samo u prvom trenutku" (str. 70). Zanimqivo je da svoj prvi lanak o intuitivnom znawu Pers zakquuje stavom: "Ono to ovde istiemo nije ovo ili ono logiko reewe tekoe, ve samo to da je poetak saznawa proces, kao to je proces i bilo koja druga promena." (str. 72.) Ovde se moe postaviti pitawe kako Pers razume taj proces, kako s tog stanovita onda treba gledati na posrednost i neposrednost u saznawu - kako se u tom procesu saznawa zapravo razvija, kako se transformie od stupwa kada je mawe znaajno za oveka, do stupwa kada je vie korisno, da tako kaemo, u nastojawu da ostanemo u nekim Persovim koordinatama, jer, prema wemu, saznawe uvek ima neku svrhu. U drugom lanku o intuitivnom znawu, pod naslovom "Neke posledice etiri nesposobnosti", koji je Pers kasnije ukquio u kwigu Tragawe za metodom, koju, inae, nije uspeo da objavi, on nastavqa raspravu o poreklu i putevima saznavawa zapoetu u prvom lanku. Dekartove ideje o univerzalnoj sumwi, kojima se zapoiwe i kriterijum jasnoe, oiglednosti kao kriterijum istinitosti ne zadovoqavaju ga. On smatra da se tim putem individua uzima za apsolutnog sudiju u razluivawu istine od zablude. Izgleda mu da taj sudija treba da bude zajednica filosofa. On na neki nain ponavqa izvesne ideje iz prvog lanka i u ovom drugom. Istie da je (a) nae znawe o unutrawem svetu izvedeno hipotetikim zakquivawem iz naeg znawa o spoqawim iwenicama, dakle, nemamo mo introspekcije; (b) ne posedujemo nikakvu intuitivnu mo, svako znawe je logiki determinisano prethodnim znawem; (v) nemamo nikakav drugi nain da mislimo nego onaj na osnovu znakova; (g) nemamo nikakav pojam o nesaznatqivom. Iz prvog stava sledi, prema Persu, da se celokupno miqewe moe svesti na proces izvoewa zakquaka. Iz drugog da nema nekog poetnog, prvog znawa - saznawe je kontinuiran proces. Istinitost se, kako on smatra, dovodi u vezu sa spremnou za analizu. Iz tree teze sledi da je svaka misao zapravo jedan znak. On u vezi sa tim pie: "Znak kao takav, ima tri reference: prvo, on je znak za neku misao koja ga interpretira; drugo, on je znak u nekom pogledu ili svojstvu, koje ga povezuje sa wegovim objektom." Iz etvrtog stava zakquuje da ono to je u bilo kojoj meri saznatqivo mora da bude "realno". U vezi sa tim on pie: "Realist je naprosto, onaj koji ne zna dubqu realnost od one koja je predstavqena u jednoj istinitoj predstavi, dok nominalist veruje da ispod toga postoji neka stvar po sebi, neka nesaznatqiva realnost." (str. 74.) U svoje vreme vrlo malo poznat, jer je za ivota malo i objavqivao, ve odavno se smatra za najistaknutijeg filosofa tzv. Novog sveta - SAD. Mislim da ta ocena nipoto nije izraz preterivawa, tim pre to je moemo nai kod autor dosta razliitih opredeqewa. Wegovi tekstovi, vaqa naglasiti, esto se prate s tekoama, italac je pred obiqem zanimqivih i podsticajnih misli, ali isto tako i pred obiqem protivrenosti u wegovim stavovima. Ovo posledwe ne bi uvek trebalo uzimati kao neku slabost. Naprotiv, itawe wegovih spisa je jedan specifian izazov za sve one koji su bili spremni da se suoe sa dosta strogim zahtevima u naunom i filosofskom izvoewu koje vri jedan mislilac, esto vrlo kritiki, pa i skeptiki orijentisan. ^itajui wegove spise, moemo postavqati razliita pitawa u vezi sa celovitou, sistematinou ili konsistentnou wegovih filosofskih tragawa. Od opsenih i vrlo esto minucioznih razmatrawa raznih zahteva i kriterijuma u filosofskom i naunom miqewu on kao da se nije okretao prema kompleksima problema koji su u neraskidivoj vezi sa epistemolokim i metodolokim - onim vrednosnim, naroito etikim. Kao da "promiqeno i samokontrolisano ponaawe", kako je oznaavao domen etike, nije puno protivrenosti, kao da se tu ne sreemo takoe sa sloenim problemima odnosa izmeu indikativnih i normativnih sudova i stavova. Da se tu nalaze izvesne granice Persovih tragawa i razmiqawa, ukazuje i iwenica da se Pers, kako izgleda,

137

vrlo malo bavio humanistikom problematikom, ispitivawem prirode izvesnih drutvenih ideala, moguih socijalnih programa, koji su uvek neka vrsta imperativa. Persovi spisi sugeriu i afirmiu kritiki duh u naunim i filosofskim istraivawima, koji ne doputa mogunost olakog suewa i oseawe lagodnosti, koje je svakako velika opasnost i prepreka da se doe do vaqanih nalaza. Moda je u tome i wihova najvea vrednost.

138

A. N. Vajthed, Nauka i moderni svet Uvodni lanak "Znaajan ogled iz filosofije nauke" napisao dr Stania Novakovi, preveo Aleksandar I. Spasi, Biblioteka "Sazvea", Nolit, Beograd, 1976, str. 303. Nauka i moderni svet (Science and the Modern World) drugo je od Vajthedovih dela koja su prevedena na srpsko-hrvatski jezik. Ranije je prevedeno jedno od wegovih glavnih dela Proces i realnost ("Veselin Maslea", Sarajevo, 1968). Vajthed spada u red onih istaknutih filosofa i matematiara anglosaksonskog sveta koji su relativno malo poznati u naoj sredini. Zbog toga je, smatramo, neophodno da navedemo nekoliko podataka o wegovom ivotu i radu. Alfred Nort Vajthed (Alfred North Whitehead) roen je 1861. godine u Remsgejtu (Ramsgate) na ostrvu Tanet, u Kentu. Studirao je matematiku na kolexu Triniti u Kembrixu, gde je kasnije i predavao. Filosofiju je izuavao samostalno. Devedesetih godina XIX veka upoznao se sa Raslom. Interesovawa, pa i srodnosti u traewima meu wima bila su takva da su kasnije zajedniki objavili znamenito delo Principia mathematica (1910-1913), u tri kwige, po kojem su postali veoma poznati u irim krugovima naune javnosti. Nakon toga mewali su se stavovi i jednog i drugog, i nastupilo je wihovo razilaewe. Posle toga Vajthed je iveo i radio u Londonu, gde je predavao matematiku najpre u Univerzitetskom kolexu, a zatim u Imperijalnom kolexu za nauku i tehnologiju u Kenzingtonu. Godine 1934. postao je lan filosofskog odeqewa u Harvardu, SAD, a 1937. godine otiao je u penziju. Do kraja ivota je ostao u SAD. Za politiku se izrazitije interesovao u mladosti, a bio je blizak liberalima; docnije je pokazivao simpatije prema umerenim laburistima. Umro je u masausetskom Kembrixu, u SAD, 1947. godine. Vajthed se najvie bavio matematikom i tek je od svoje ezdesetprve godine poeo izrazito da se zaokupqa i filosofijom. Za narednih dvadeset godina bavio se nizom filosofskih problema, napisao brojne filosofske rasprave, iz kojih se, prema miqewu poznavalaca wegovog opusa u celini, moe videti jedan plodan misaoni razvoj za koji su bile karakteristine uglavnom tri faze: 1) ona u kojoj se najvie bavio problemima matematike logike, 2) ona u kojoj je pretresao pitawa prirode naunog saznawa i procesa saznawa uopte, i 3) ona u kojoj su bile najglavnije preokupacije oko jedne nove metafizike koncepcije. Podatke o spisima iz svih navedenih faza, kao i osvrt na Vajthedova shvatawa u celini italac e nai u uvodnom lanku dr Stanie Novakovia, koji e svakako olakati pristup itaoca Vajthedovim izlagawima. Vajthedova kwiga o kojoj ovde ukratko informiemo rezultat je preokupacija iz druge od navedenih faza wegovog misaonog razvoja; ona je napisana 1926. godine. Centralni problem koji je on ispitivao jeste pitawe prirode procesa saznawa, kao i karakteristika istorijskog procesa razvoja naunih znawa. Pored toga, on je u tom svom delu nastojao da formulie osnove za jednu novu koncepciju, koju je najee nazivao realistiki organicizam, nadajui se da se wome prevazilaze tradicionalne tekoe filosofskih koncepcija, pre svega materijalizma i idealizma. Vajthedove rasprave su iz domena filosofije nauke ili filosofije saznawa, a zasnivaju se na specifinim metafizikim osnovama. Interesovawe za wegove stavove je vee ako se zna da je on od onih naunika kod kojih je bilo vrlo izraeno interesovawe da se iznau odgovori na irok krug problema, da se izae iz granica jedne naune discipline, da se utvrde najoptije osnove, naela, qudskog znawa, smisla nauke uopte. Nije sluajna okolnost to je on zapoeo da se bavi filosofijom sistematski, niti iwenica to se s posebnom pawom zaokupqao problemom odnosa filosofije i nauke. Vajthedov spis Nauka i moderni svet sastavqen je iz Predgovora i osam predavawa odranih u ast Lovela. Naveemo nazive tih predavawa, iako se iz wih ne mogu videti sve one znaajne koordinate u kojima se raspravqa: I - Izvori moderne nauke; II - Matematika kao element u istoriji miqewa; III - Stolee genija; IV - Osamnaesti vek; V - Romantika reakcija; VI - Devetnaesto stolee; VII - Relativnost; VIII - Teorija kvanta; IX - Nauka i filosofija; X - Apstrahovawe; XI - Bog; XII - Religija i nauka; XIII - Potreptine za napredak drutva.

139

Ve u Predgovoru nalazimo isticawe znaaja i uloge "jedne nadmone filosofije" (str. 31). Filosofija je, prema wegovom miqewu, kritika apstrakcija; ovu misao on obrazlae na mnogim stranicama svojih eseja. Naune ideje, smatrao je Vajthed, treba preiavati; za to postoje dva naina: (a) "nepristrasno posmatrawe pomou telesnih ula" i (b) poreewe raznih apstraktnih shema "koje su dobro utemeqene u razliitim tipovima naih iskustava" (str. 56). Matematika ima, prema Vajthedovom miqewu, neobino veliku ulogu u naunom miqewu. "Bavqewe matematikom (je) boanstveno ludilo qudskog duha, bekstvo od nametqivog pritiska sluajnih zbivawa." (str. 59.) Daqe, autor se podrobnije bavio problemom specifinosti matematikog miqewa, odreujui matematiku kao nauku o "najpotpunijim apstrakcijama do kojih qudski duh moe da se vine" (str. 76). Ova odredba je jedna od niza preliminarnih odredaba matematike koje nalazimo u wegovoj kwizi. Jedna od srediwih tema na koje se autor usmeravao u svojim esejima koji ine ovu kwigu jeste problem prirode procesa saznawa; u razmatrawima tog problema ogleda se gotovo iskquivo uticaj engleskog empirizma, naroito Berklijevih shvatawa. Ipak, Vajthed je nastojao da prevazie protivrenosti tradicionalnih filosofija i u tim nastojawima je pokuao da formulie jednu novu koncepciju (tu koncepciju je esto nazivao organski mehanizam, videti naroito stranice 134, 172, 284 i druge). U sutini, wegova koncepcija se svodi na jedan oblik subjektivnog idealizma, s mnogim protivrenostima. Uviajui izrazit uticaj materijalizma na moderno miqewe, on je izneo niz kritikih zamerki u vezi sa osnovama te filosofije. Meutim, u wegovoj raspravi se govori o tzv. naunom materijalizmu i, koliko se moe videti iz wegovog svojevrsnog esejistikog naina raspravqawa, wegove kritike primedbe se odnose samo na izvesne oblike materijalizma koji su u literaturi najee oznaavani kao vulgarni, nedijalektiki po svom karakteru itd, na koje su se kritiki osvrtali, na odgovarajui nain, jo Marks, Engels, Lewin i drugi filosofi. Za Vajtheda, koji je, inae, bio filosof i naunik velike erudicije, ostali su nekako izvan poqa posmatrawa drugi, savremeni oblici materijalizma, iji je uticaj svakako vei nego to je uticaj onih oblika na koje je on, po svemu sudei, mislio. Vajthed je u ovoj svojoj kwizi raspravqao i o nizu drugih pitawa, kao to su to problemi materije, prostora i vremena, odnosa nauke i filosofije, o pojedinim problemima filosofije istorije i filosofije kulture itd. U wegovim izlagawima ima niz zanimqivih teza i jo vie znaajnih zapaawa u vezi sa problemom istorijskog procesa razvoja naunih znawa i specifinosti naunog rada uopte. U wegovim izvoewima mogu se nai sve one najboqe crte anglosaksonskog miqewa: tewa za preciznou, kritinost, neprekidno traewe pouzdanih dokaza itd. Jezik u Vajthedovim izlagawima, meutim, nije sasvim pristupaan i italac e morati da uloi odreeni napor kako bi mogao da prati Vajthedova izvoewa. To se moe zapaziti, u odreenoj meri, i kod drugih filosofa nauke, i posledica je uglavnom prirode problema o kojima se raspravqa, nepregledne irine podruja problema iz kojih se izvode odgovarajue sinteze; ima, naravno, u odreenoj meri i "linog jezika", kao to je to sluaj kod svih originalnih stvaralaca. Vajthedovi eseji koje smo ukratko predstavili zainteresovae itaoce zbog niza specifinih obeleja, od kojih smo u ovoj informaciji neka spomenuli, dok e italac, po naem miqewu, pokazati znatno mawe interesovawe za Vajthedove metafizike projekcije.

140

Filosofija logikog empirizma: Rudolf Karnap Analiza pojmova nauke pokazala je da se svi ti pojmovi, bez obzira da li oni, prema uobiajenoj klasifikaciji, pripadaju prirodnim naukama, psihologiji ili drutvenim naukama, vraaju na zajedniku osnovu. Oni se mogu svesti na izvorne pojmove koji se odnose na "dato", na sadraj neposrednog iskustva. Za poetak, svi pojmovi koji pripadaju neijem linom iskustvu, tj. oni koji se odnose na psiholoke dogaaje subjekta koji saznaje, mogu se povezati sa datim. Svi fiziki pojmovi mogu se svesti na pojmove koji su u vezi sa linim iskustvom, jer se svaki fiziki dogaaj u principu moe potvrditi opaawima. Svi pojmovi u vezi sa drugim duhovima, to jest, pojmovi koji se odnose na psiholoke procese subjekta koji nisu ja, naiweni su od fizikih pojmova. Najzad, pojmovi drutvenih nauka svode se na pojmove upravo pomenutih vrsta. Na taj nain nastaje genealoko drvo pojmova, u kojem svaki pojam u principu mora nai svoje mesto prema nainu na koji je izveden iz drugih pojmova i u krajwoj liniji iz datog. Teorija konstitucije (the constitution theory), tj. teorija o izgradwi sistema svih naunih pojmova na zajednikoj osnovi, daqe pokazuje da se na odgovarajui nain svaki nauni iskaz moe ponovo prevesti u iskaz o datom ("metodoloki pozitivizam"). Rudolf Karnap Rudolf Karnap je jedan od najpoznatijih mislilaca koji su svojim pokuajima da stvore celovitije koncepcije teorijskih osnova nauke obeleili daqi razvoj filosofije nauke na specifian nain. Napisao je veliki broj radova, dela koja pokazuju razliite pravce wegovih tragawa i sloenu evoluciju.1 Jedno od tih dela ima po mom sudu poseban znaaj, to je delo Filosofske osnove fizike, pre svega zbog toga to u wemu nalazimo neku vrstu sinteze svih wegovih tragawa. Iako se on naslovom ovog dela ograniava na fiziku, moe se slobodno rei da je re o filosofskim osnovama nauke uopte, jer se u wemu razmatraju centralne optenaune kategorije.
1

Delo Rudolfa Karnapa je obimno, uticaj wegovih ideja je veliki. O tome svedoi i zbornik prireen u wegovu ast iz ilpove edicije "Biblioteka ivih filosofa". U toj kwizi nalazimo najpre Karnapovu autobiografiju, zatim izabrane tekstove koji reprezentuju osnovne Karnapove stavove, potom tekstove brojnih istaknutih filosofa nauke posveenih Karnapu, tekstove u kojima se prikazuje uticaj i odjek Karnapovih stavova, i, to je posebno vano za daqa izuavawa Karnapa, bibliografiju radova ovog filosofa, kao i bibliografiju radova o wemu. Upor. The Philosophy of Rudolf Carnap, edited by Paul Arthur Schilpp, The Library of Living Philosophers, Vol. XI, Cambridge University Press, London, 1963. Od novijih radova o Karnapu videti znaajno delo Kurt Hbner, Kritik der wissenschaftlichen Vernunft , Verlag Karl Alber, Freiburg Mnchen, 1978, ruski prevod, Moskva, 1994, sa vanom uvodnom studijom V. S. Stojpina. Fragmenti iz Karnapovog opusa objavqeni su kod nas u: Danilo Pejovi, Suvremena filozofija Zapada, Filosofska hrestomatija, kw. 9, Matica hrvatska (1967), videti tree izdawe, Zagreb, 1982, str. 163-175, i lanak prireivaa o Rudolfu Karnapu, str. 17-31; Savremena filozofija , ured. B. ei i A. Stojkovi, "Rad", Beograd, drugo izdawe, 1975, 353-364; Filozofija nauke , priredio Neven Sesardi, Nolit, Beograd, b. g. (1985), 163-200; Filozofija nauke u prvoj polovini XX veka , hrestomatija tekstova, priredio Stania Novakovi, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 1997, str. 43-45, 52, 100-102, 128-129; Rudolf Karnap, "Prevladavawe metafizike logikom analizom jezika", u kwizi: ^emu jo filozofija , izbor radova Josip Brki, "Znaci", vel. edicija, CKD SSOH, Zagreb, drugo dopuweno izdawe, 1982, 249-272; Rudolf Karnap, Filosofija i logika sintaksa , prev. sa engleskog Svetlana Zeevi, "Jasen", Niki, 1999. O Karnapovom ivotu i radu pisao je J. Aranelovi, videti J. T. Aranelovi "Logiki empirizam Rudolfa Karnapa", Savremene filosofske teme , Srpsko filozofsko drutvo, urednik B. ei, Beograd, 1963, str. 5-48. Neke ideje Karnapa kritiki su razmatrali Mihailo Markovi i Stania Novakovi u svojim radovima. Videti Mihailo Markovi, Formalizam u savremenoj logici , Kultura, Beograd, 1957; Stania Novakovi, Problem razgraniewa nauke i metafizike u savremenoj empiristikoj filosofiji , IDN, Beograd, 1965, str. 53-72; Stania Novakovi, Problem metafizike u savremenoj analitikoj filosofiji , IDN, Beograd, 1967 (doktorska disertacija); Radomir orevi, "Filosofija nauke Rudolfa Karnapa", X kongres fiziara Jugoslavije , Zbornik radova, Vrwaka Bawa, 2000, kw. II, 1057-1059.

141

Uostalom, podnaslov tog dela glasi "Uvod u filosofiju nauke". U tom delu kao da se kruniu magistralni napori Karnapa da oslobodi filosofiju metafizikih "okova" i da tu disciplinu zasnuje kao naunu disciplinu, koliko je to mogue. Ideal o nekoj naunoj filosofiji, naravno, nije nov, wime su bili preokupirani ne samo Karnap i drugi pripadnici Bekog kruga nego i pripadnici Berlinskog kruga - wihovi savremenici. A znaajnih inicijativa ili ideja u vezi sa takvim zamislima o zasnivawu filosofije bilo je i ranije. Domen i krug problema filosofije nauke odreuje se, kao to je poznato, dosta razliito, i to ak i u okvirima jedne iste filosofske kole ili orijentacije, ve prema osnovnim, ishodinim naelima ili premisama od kojih polaze razliiti autori.2 Zbog toga je vano da se, makar ukratko, daju neka razjawewa ili precizirawa kako bi se izbegli nesporazumi. Razjawewa su vana ne samo kad je re o teorijskoj strani problema koji su iz domena te discipline nego i onda kada se odluuje o mestu tih problema, nazivu discipline-predmeta u nastavi na univerzitetima, na fakultetima prirodnih nauka, ali isto tako i na drugim fakultetima. Odluke o tome svakako treba da proisteknu iz uspenog razabirawa u, bez sumwe, sloene probleme ije mesto treba da se preciznije odredi u sistemu filosofskih i naunih disciplina. Nastavni planovi bi u tom sluaju bili neka odslikavawa stawa u razvoju filosofije i nauke, organike wihovog razvoja. U kojoj meri je to odslikavawe na delu u naoj sredini i u kojem pravcu treba daqe tragati - to bi moglo da bude predmet jednog posebnog savetovawa ukoliko ne elimo da se preputamo sluaju ili da improvizujemo. Izvesni osnovni problemi iz domena filosofije nauke bili su predmet razmatrawa jo u spisima drevnih grkih filosofa, pre svega Platona i Aristotela. Kasnije kroz stolea rasprave se ire i produbquju sa konstituisawem i naglim razvojem pojedinih prirodnih i drutvenih nauka. I pored te duge tradicije, o filosofiji nauke kao nekoj posebnoj filosofskoj disciplini ili oblasti govori se uglavnom negde od sredine devetnaestog stolea, kada su se nauke razvile do te mere da je postalo vano graditi ire teorijske osnove sistema znawa uopte. Utemeqivai te discipline ili, boqe rei, tog pravca tragawa bili su Hjuel, Xon Stjuart Mil, Bolcano, Ernst Mah, Dijem, Poenkare, Bolcman, Helmholc i neki drugi; svaki od ovih mislilaca nastojao je iz neke posebne perspektive da odgovori na pitawa koja su se ve ozbiqno postavqala. Novi zamah u tragawima za temeqima nauke, prirodom naunog znawa, logikim osnovama, principima i metodama nauke usledio je negde od dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka, a wegova sredita bili su ve pomenuti Beki i Berlinski krug filosofa i naunika. Razume se, bilo je i drugih autora iz tog perioda to su dali znaajne doprinose, koje ne treba prenebregavati, a to se ponekad ini u preglednoj literaturi anglosaksonskih zemaqa. Posle II svetskog rata "domovina" filosofije nauke je anglosaksonski svet Engleska, SAD. Tamo je najvie centara, najbri razvoj nauke i tehnologije koji "hrani" teoriju i filosofiju nauke (ovaj izraz pripada Tomasu Kunu), najvie publikacija, dela. Prilozi francuskih, nemakih i drugih autora evropskih zemaqa nekako su u senci, a o doprinosima ruskih filosofa i naunika da ni ne govorimo. Na vaqano istoriografsko "pravosue", tj. na vrednovawe doprinosa prema wihovom stvarnom znaewu, nivou, uticaju, ekae se, kako izgleda, jo, jer su i spisi preglednog karaktera, posebno prirunici,3 optereeni razliitim predrasudama, ograniewima. Pre nego to ukratko podsetim na osnovne podatke iz ivota i rada Rudolfa Karnapa, vano je da ukaem makar samo preliminarno na domen i perspektive filosofije i logike nauke - discipline ili oblasti gde je Karnap i dao najznaajnije doprinose, doprinose koji su doista obeleili filosofsku misao 20. stolea na poseban nain. Razvoj nauka doveo je do saznawa i iskustava koja su iziskivala odgovarajue ire, sistematske i generalne interpretacije i osmiqavawa. Rezultati nauka su sve mawe bili jednoznani, sve vie su se irile rasprave o wihovom moguem znaewu i smislu, stupweva interpretacije bilo je sve vie i vie. Naunici koji "proizvode" znawa, naravno, sami daju odreena tumaewa tih rezultata. Ali, vii nivoi interpretacija ili generalne sinteze
2

Filozofija nauke u prvoj polovini XX veka , priredio Stania Novakovi, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 1997. (posthumno izdawe); A. . Ejer, Filozofija u dvadesetom vijeku , Svjetlost, Sarajevo, 1990. - u ovoj preglednoj studiji Ejer prikazuje Karnapove i druge koncepcije, fizikalizam itd. u kontekstu filosofije prve polovine 20. stolea. Jedan od primera takvih prirunika je Oksfordski filosofski renik Sajmona Blekburna, koji je objavqen i kod nas, Svetovi, Novi Sad, 1999. Na alost, prireiva nije skrenuo pawu naim itaocima na brojne nedostatke i jednostranosti u ovom priruniku.

142

nisu bile uvek wihov "posao", ili oni nisu esto dospevali do tih nivoa, jednostavno zbog toga to je svet pojedinanih fenomena takav da je apsorbovao gotovo sve wihove snage; neki su tek nazirali ili naznaavali ontoloke, gnoseoloke ili aksioloke osnove svojih rezultata. Najmawe je bilo onih koji su dospevali do napred pomenutih generalnih sinteza. U takve spadaju Bolcman, Mah, Dijem itd. ako je re o onima s kraja 19. i poetka 20. veka, ili Ajntajn, Bor, da spomenem samo wih kao reprezentante dveju paradigmi fizike u 20. veku. Filosofi nauke zapoiwu, reklo bi se, onde gde se zavravaju najuspeniji napori s jedne strane istoriara nauke, a s druge strane naunika-istraivaa, specijalizovanih u odreenim uim oblastima. I ovde postoji neka "logika" podele rada koja je uslovqena ili odreena izvesnim obelejima stvaralake vokacije. Jedni su vie okrenuti konkretnim pojavama i procesima, i ostaju na svojevrsnoj fenomenologiji (u smislu u kojem se ovaj izraz koristi u teorijskoj fizici, ne u smislu filosofskih doktrina kao to su Huserlova ili koncepcije wegovih sledbenika, a takoe ne u smislu fenomenolokog uewa matematiara Mihaila Petrovia), dok su drugi vie skloni sintetikim zahvatima. Ve iz ovih konstatacija moe se zakquiti podosta o sloenosti i raznovrsnosti istraivakih programa u oblasti teorije i filosofije nauke. Rudolf Karnap (Carnap) rodio se 1891. godine u Ronsdorfu, na severozapadu Nemake. U svojoj autobiografiji pisao je da mu je otac poreklom iz siromane porodice tkaa, a majka ki uglednog pedagokog pisca i nastavnika; roditeqi su mu bili duboko religiozni. Kao uenika klasine gimnazije najvie su ga privlaili predmeti matematika i latinski jezik. Od 1910. do 1914. godine studirao je u Jeni i Frajburgu. Tada je bio preokupiran izuavawem filosofije i matematike, ali se kasnije okrenuo vie fizici, pa je kasnije zapoeo rad na doktorskoj disertaciji iz oblasti ponaawa elektrona, ali je od tog rada odustao. Za vreme studija u Jeni bio je meu retkim sluaocima Gotloba Fregea, koji je tada predavao matematiku na Jenskom univerzitetu. Mada Frege u to doba ni meu matematiarima ni meu filosofima nije bio poznat, on je na odreen nain podstakao mladog Karnapa, koji je kasnije uvideo do kraja znaaj Fregovih istraivawa i za filosofiju. Bavei se problemima prirodnih nauka, on se oslobaao religioznosti koju je primio u porodici, uviajui da se religijska oseawa ne mogu dovesti u sklad sa rezultatima nauke, kao to su to teorija evolucije ili princip determinizma u fizici. Po izbijawu I svetskog rata on je mobilisan i nalazio se najveim delom na frontu; tek krajem rata kao fiziar radi u jednom institutu. Opisujui te godine u svojoj autobiografiji, svoja uverewa s kraja rata on karakterie kao socijalistika; smatrao je da su socijalistike partije ponajvie zadrale internacionalistiki i antiratni stav. Godine 1922. Karnap je objavio prvo filosofsko delo, doktorsku disertaciju Prilog uewu o prostoru (Der Raum: Ein Beitrag zur Wissenschaftslehre). U to doba Karnap se upoznaje sa nekim Raslovim spisima, sa delom Rasla i Vajtheda Principia Mathematica. Od Raslovih spisa najvei uticaj na Karnapa imao je spis Nae znawe spoqaweg sveta, svojim "logiko-analitikim metodom filosofije". Zakqune misli iz tog spisa, kojim je Rasl inicirao zapravo jedan program formulisane su ovako: "Prouavawe logike postaje centralno ispitivawe u filosofiji... Sve pretpostavqeno znawe u tradicionalnim sistemima mora se oistiti i neophodno je da pone iznova." Kasnije je u svojoj intelektualnoj autobiografiji povodom navedenih redova iz Raslovog spisa Karnap pisao: " Ja sam se oseao kao da je taj poziv upuen meni lino. Delati u tom duhu bio bi ubudue moj zadatak!" Oslawajui se na gledita Vitgentajna i Rasla, Karnap je predmet filosofije video u analizi strukture prirodnonaunog znawa, iz koje bi trebalo da proizae precizirawe znaewa osnovnih pojmova nauke pomou aparata matematike logike. U vreme kada izuava spise Rasla Karnap priprema i jedno delo, neku vrstu uxbenika iz oblasti simbolike logike - taj spis je zavren 1924. godine (R. Carnap, Abri der Logistik). Nadao se da e tim spisom pokazati u pristupanijoj formi primenqivost te discipline u analizi pojmova i konstrukcija formalnih, deduktivnih sistema - pristupanijoj u odnosu na onu koja je data u Raslovom i Vajthedovom delu Principia Mathematica. Uz Morica lika Karnap je bio jedan od vodeih mislilaca Bekog kruga u periodu od 1926. do 1931. godine, kada je iveo i radio u Beu, potom u Pragu, na nemakom univerzitetu od 1931. do 1935. Godine 1936. pozvan je u SAD da dri predavawa, gde se posle toga i nastanio za stalno, posle Anschlu-a Austrije. iveo je u ^ikagu do 1952. godine, nakon toga u Kaliforniji, gde je i umro 1970. godine. Bio je lan Amerike

143

akademije nauka, lan Britanskog kraqevskog drutva, lan Asocijacije za simboliku logiku i Amerike asocijacije za filosofiju nauke. Napisao je veliki broj dela koja pokazuju ne samo krugove problema kojima se bavio nego i sloenu evoluciju wegovih shvatawa. Prikazujui evoluciju Karnapovih shvatawa, pisci obino razlikuju tri faze: prva faza, do poetka tridesetih godina, kada ovaj filosof aktivno uestvuje u radu Bekog kruga filosofa i naunika. Taj krug je bio dosta znaajan, tamo sree, osim fiziara lika, i matematiara Hana, fiziara Filipa Franka, koji je aktivno sudelovao u toj sredini, iako je predavao u Pragu, gde je nasledio Ajntajna na katedri fizike na nemakom univerzitetu, istoriara Kaufmana, sociologa Nojrata itd. U tom periodu Karnap je inicirao dosta radikalne koncepcije, kao to je to fizikalizam,4 odbacujui ulogu filosofije u stvarawu celovitijeg pogleda na svet. Druga faza je ona u kojoj iznosi tezu o tome da je logika nauke analiza sintaktike veze meu stavovima, pojmovima, teorijama, kada odbacuje mogunost naunog razmatrawa pitawa koja se odnose na prirodu realnih objekata i wihovih odnosa prema stavovima jezika nauke; tada razvija teoriju logike sintakse jezika nauke, gradi jezik irokog rauna predikata, aparat za logiku analizu jezika. Trea faza je posle 1936. godine kada se bavi stvarawem "unifikovanog jezika nauke", kada dolazi do zakquka o nedovoqnosti isto sintaktikog prilaza, i o neophodnosti da se uzme u obzir i semantika, da se razmatra odnos izmeu jezika i objekata na koje se taj jezik odnosi. Na osnovu svoje semantike teorije on stvara induktivnu logiku kao logiku verovatnoe, razvija formalizovanu teoriju induktivnih zakquaka, teoriju semantikih informacija. Tada je pisao radove o semantikoj interpretaciji i kvantifikaciji modalne logike. Neki wegovi rezultati kasnije su korieni u kibernetici. Tokom posledwih godina svog rada odbacio je niz ideja iz svoje prve faze, vie je insistirao na stavu o postojawu "neposmatranih materijalnih objekata" kao osnovi za izgradwu odgovarajuih logikih sistema. Od dvadesetih godina Karnap je u raznovrsnim komunikacijama ne samo sa lanovima Bekog kruga nego i sa nekim od pripadnika Berlinskog kruga. Marta 1923. godine na jednom naunom skupu upoznaje se sa Hansom Rajhenbahom, glavnim predstavnikom Berlinskog kruga, sa kojim odrava veze sve do kraja ivota Rajhenbaha, 1953. godine. Povezivale su ih zajednike preokupacije u vezi sa istraivawima osnovnih teorijskih i metodolokih problema fizike, ali isto tako i istraivawa u oblasti logike i teorije saznawa. To je vreme burnih rasprava o filosofskim pretpostavkama i osnovama Ajntajnove teorije relativnosti - diskusije o tome vode se, moe se rei, u svim evropskim centrima i poprimaju i ideoloki karakter, ak i u kraqevini Jugoslaviji, gde je u znak podrke protivnicima te teorije doao i sam Johanes tark, dobitnik Nobelove nagrade, koji je, kao i drugi dobitnik Nobelove nagrade fiziar Filip Lenard, oduevqeno podravao naciste. Karnap je na poziv iz Varave posetio taj znaajni centar, odrao predavawa i saraivao sa pripadnicima tzv. Varavske kole logiara (ponekad se naziva Varavsko-lavovska kola - Lavov, danawi Qvov, pripadao je Poqskoj od wenog izdvajawa iz ruske imperije 1918. do 1939. godine, do poetka II svetskog rata, kada je uao u sastav SSSR, danas u Ukrajini). Nekoliko nedeqa 1934. godine proveo je u Engleskoj, gde se susreo i raspravqao sa Raslom, Vuxerom, Ejerom, Brejtvejtom i drugima. A u Americi, gde su mu pruili posebnu pomo ^arls Moris i Vilard Kvajn, on je tokom narednih godina rairio veze, uestvujui i na brojnim filosofskim i naunim skupovima. Tamo nastavqa saradwu i sa onima koji su bili prinueni da emigriraju iz Nemake i Austrije zbog pretwi nacista, pre svega sa Rajhenbahom, Filipom Frankom i brojnim drugim teoretiarima. Od veoma znaajnih veza treba jo pomenuti one iz vremena wegovog rada u Institutu za istraivake studije u Prinstonu od 1952. godine do 1954. godine sa matematiarem i filosofom Xonom Kemenijem, sa kojim je zajedniki razmatrao probleme induktivne logike i probleme verovatnoe za jezik sa nekoliko predikata. U tom periodu Karnap je imao i vane susrete sa Albertom Ajntajnom, koji je tamo iveo takoe kao emigrant, Gedelom i drugima.
4

O koncepciji fizikalizma i Karnapovim stavovima u vezi sa fizikalizmom videti Neven Sesardi Fizikalizam, urednik D. Bokovi, IIC SSOS, Beograd, 1984, bibliografija: str. 154-171. O filosofiji neopozitivizma, i posebno o Karnapu, videti Volfgang tegmiler, Glavne struje savremene filosofije . Istorijsko-kritiki uvod, "Nolit", Beograd, 1962, 270-371; Radomir orevi, "Filosofija nauke Filipa Franka", X kongres fiziara Jugoslavije, Vrwaka Bawa, 2000, kw. II, 1061-1063; Radomir orevi "Filosofija fizike Hansa Rajhenbaha", Zbornik radova sa Republikog seminara o nastavi fizike , Drutvo fiziara Srbije, Aranelovac, 2001, 146-149.

144

U ovom kratkom osvrtu nije mogue ni nabrojati sve Karnapove radove i dela, niti sve znaajne rezultate, te u zbog toga navesti samo neke spise koji oznaavaju etape ili faze u wegovom razvoju, one u kojima su sadrane wegove najznaajnije koncepcije. Osim napred pomenutih, u takve spise svakako spada Logika izgradwa sveta, Berlin, 1928. U tom delu Karnap nastoji da znawa o objektima i wihovim relacijama, pojmove prirodnih i drutvenih nauka odredi pomou "elementarnih iskustava", a pojmove empirijskih nauka svede na elementarna, osnovna ulna iskustva, koristei se tom prilikom i aparatom simbolike logike. U delu Osnovi logike i matematike (objavqenom u Meunarodnoj enciklopediji ujediwene nauke, 1939. vol. I, br. 3) razmatrao je odnos izmeu sintakse i semantike. U kwizi Uvod u semantiku, Kembrix, SAD, 1942. godine, izloio je teoriju istine i logike dedukcije. Dela Formalizacija logike, Kembrix, SAD, 1943, i Znaewe i nunost, 1947. godine, pokazuju promene u pravcu prevazilaewa skeptikog stava u pogledu vrednosti semantikog metoda u filosofiji. Sledea u nizu glavnih dela jesu delo Logike osnove verovatnoe, ^ikago, 1950. godine, i kwiica Kontinuum induktivnih metoda, ^ikago, 1952. godine - ova druga nije dovrena i sa prethodnom je trebalo da ini celinu kwige zamiqene pod naslovom Verovatnoa i indukcija. Zatim sledi delo Logika sintaksa jezika, London, 1954. godine, u kojoj zastupa tezu o otroj razlici izmeu analitikih i sintetikih stavova. Na poetku ovog osvrta pomenuo sam da posebno mesto meu Karnapovim delima zauzima delo Filosofske osnove fizike, objavqeno ve pred kraj wegovog ivota, jer u wemu nalazimo neku vrstu rezimea najznaajnijih shvatawa u obliku neke celine, mawe ili vie zaokrugqene, nakon sloene evolucije. U prilici kao to je ova mogu je samo krai pregled osnovnih stavova iz dela u kojem je razmotren dosta irok krug problema. U tom pogledu - pogledu irine problematike - Karnap se moe porediti sa onim autorima koji ne suavaju znaajno, ne redukuju tako izrazito predmet te discipline, to sigurno ne bi bio sluaj da je to delo iz wegovog ranog perioda, kada su ideje o velikoj reformi filosofije i radikalnom raskidu sa metafizikom bile osnovne i kod ovog filosofa, kao i kod drugih pripadnika Bekog kruga. Filosofija fizike i filosofija nauke Karnapa moe da se upozna u osnovnim crtama prema odgovorima koje je ovaj filosof dao na staro i u poneemu uvek novo pitawe: ta je predmet fizike i nauke uopte, kakva je funkcija nauke - opisivawe fenomena ili iznalaewe objawewa neke realnosti, entiteta izvan nas, o kojem mogu da se izriu odgovarajue pretpostavke. Karnap se naslawa na raniju fenomenoloku tradiciju, koju je najvie oliavao Mah, a donekle i Dijem. Pitawe neke fizike realnosti za wega je pseudopitawe. Zadatak fizike je opisivawe terminima i iskazima koji su zapravo predmet istraivawa filosofije nauke; glavno je izvesno "oiewe" jezika, to otkriva pseudoprobleme, koji dovode do veine sporova u nauci. U tim tezama ima izvesne opravdanosti kada je re o potrebi sistematske analize jezika nauke, to je za neopozitiviste bilo glavno, ali ostajawe samo na tome vodilo je redukciji problema filosofije i nauke uopte, ograniavalo je vidike i nipoto nije bilo podsticajno u daqim istraivawima. Analize jezika o kojima je ovde re na jedan ili drugi nain dovode nas u situaciju kada se ipak uvia nunost odreenih najoptijih pretpostavki filosofsko-metafizikog karaktera. Drugim reima, teorije i koncepcije fizike nisu u potpunosti autonomne,5 sve one u posledwoj instanciji iziskuju neko filosofskometafiziko utemeqewe ukoliko teimo da mislimo konsekventno i sintetiki. Sasvim je druga situacija ako smo u nekom posebnom domenu, gde se vie bavimo tehnikim problemima nauke, bez potrebe za viim nivoima interpretacije. Tako se uveravamo da izmeu filosofije i fizike i nauke uopte ne samo da postoje veze nego su one vrlo razliitog karaktera, a na to na odreen nain ukazuje i istorijski razvoj filosofije i nauke, kao, uostalom, reklo bi se, i svakodnevna istraivawa i praksa u nauci. Maks Born je s pravom ukazivao na slabost teze o nepostojawu veze izmeu filosofije i fizike, insistirajui na vanosti filosofskih interpretacija znawa fizike.6
5

Radomir orevi, "Principi Dijemove epistemologije", Dijalektika , god. XX, br. 3-4, 1985, 173-180; Pjer Dijem, Ciq i struktura fizike teorije , prev. s francuskog Milo urevi, predgovor Zvonko Mari, Izdavaka kwiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2003. Maks Born, My Life and View, Introduction by I. B. Cohen, Charles Scribner's Sons, New York, 1968; Radomir orevi, "Bornova filosofska shvatawa", Zbornik predavawa sa Republikog seminara o nastavi fizike , Drutvo fiziara Srbije, Vrwaka Bawa, 2002, 77-80.

145

Ve na poetku svojih izlagawa u delu Filosofske osnove fizike Karnap se osvre na svoje polemike sa Hansom Driom na filosofskom kongresu u Pragu 1934. godine o pojmu entelehije, traei od oponenta da razjasni mogui fiziki smisao te zagonetne sile (tu nije re o silama kao to su gravitacija ili magnetizam, napomiwe Karnap). Kada razmatra problem merewa i kvalitativnog jezika, Karnap takoe zauzima znatno umerenije stanovite, sporei se sa radikalnim operacionalistima. O toj umerenosti, pa i izvesnim promenama u stavovima moemo suditi iz sledeih redova: "Veina sudova (stavova) nauke je sintetikog karaktera, jer sadre neto vie nego to je znaewe koje se pripisuje wihovim terminima. Oni nam (ti stavovi - R. .) neto govore o prirodi sveta." U delu Filosofske osnove fizike Karnap se vie ne zalae za onaj nekadawi "maksimalistiki program" izgradwe jezika kojim bi se prevladao obian jezik, za program formalizacije znawa, jezik fizike po wegovom miqewu i daqe ostaje uglavnom prirodni, kvalitativni jezik. Iako pozitivistiki program apsolutne formalizacije znawa, a to je bio i Karnapov san, nije realizovan, on je ipak bio u izvesnoj meri znaajan za razvoj pojedinih specijalnih disciplina. Stavovi Karnapa o empirijskoj osnovi ili poreklu jezika nauke takoe bacaju svetlo na promene u wegovoj poziciji u odnosu na ranije faze. Bavei se razmatrawem eksperimentalnog metoda, on govori o operacijama koje su usmerene prema neemu spoqa, to je intersubjektivno, i na kraju predstavqaju kriterijum izbora meu razliitim teorijskim modelima u fizici. Tu je pretpostavqena neka stvarnost, razliita od sveta oseta, opaaja. Ali, u razmatrawu tih problema Karnap ne prevladava izvesne protivrenosti. To se najjasnije pokazuje u wegovim gledawima na stare i na neki nain uvek nove probleme u vezi sa uzronou i determinizmom. Gledita o tome i u drugim sluajevima obeleavaju opti karakter, bar kad je re o filosofskoj osnovi tih koncepcija. Karnap je u razjawavawu smisla i znaewa spomenutih kategorija uveliko ostao pri starim tezama, karakteristinim i za druge neopozitiviste da se o realnosti ne moe govoriti, jer je re o metafizikom problemu, o odreenosti ili determinizmu takoe, jer je po wegovom miqewu nauka s kraja 19. i u prvim decenijama 20. veka izala iz okvira laplasovskog determinizma, pa ipak, na mnogim mestima u Karnapovim izlagawima u ovoj kwizi nalazimo implicitne premise o realnosti s one strane oseta i opaaja. O kategoriji uzronosti, kojoj je posveeno posebno poglavqe, Karnap pie, pored ostalog: "Pojam uzronosti je jedan od osnovnih problema u savremenoj filosofiji nauke, on je privlaio pawu razliitih filosofa poevi od antike Grke, pa sve do naih dana. Ranije je taj pojam pripadao delu nauke koji se nazivao filosofija prirode. Ta oblast je obuhvatala ne samo empirijsko istraivawe prirode nego i filosofsku analizu tog saznawa. Sada je sve jasnije, oevidnije, da je istraivawe prirode zadatak naunika-empiriara, a ne zadatak filosofa kao takvog." (Rudolf Carnap, Philosophical Foundations of Physics. An Introduction to the Philosophy of Science, ed. Martin Gardner, New YorkLondon, 1966, chap. IV.) "Naravno", nastavqa Karnap, "filosof moe biti istovremeno i naunik. Ali, u tom sluaju on treba da shvati fundamentalnu razliku izmeu dve vrste problema koje on moe da istrauje. Ako on postavqa takva pitawa kao to su: kako su se formirali krateri na mesecu? ili: postoje li galaksije stvorene od antimaterije?, onda on postavqa pitawe za astronoma i fiziara. S druge strane, ako se wegov problem ne odnosi na prirodu sveta, nego na fundamentalne pojmove nauke, onda se on bavi problemom filosofije nauke, to je problem iz domena filosofije nauke." Ovo nije jedino mesto iz izlagawa Karnapa u delu Filosofske osnove fizike koje je indikativno za wegovu poziciju uopte, pa i za protivrenosti koje on nije mogao da izbegne do kraja. Ma kako delili domene i specijalnosti za ove ili one struwake ostaju problemi, i to oni osnovni, koji ih na kraju krajeva dovode u odgovarajue veze. Priroda pojmova u fizici, makar se i dostigao ideal o koriewu najmaweg broja tih pojmova ne moe se uspeno razjawavati ako se ne uvedu neke metanaune pretpostavke, one ontolokog karaktera, koje onda na odreen nain lee i u osnovi odgovarajue gnoseologije, logike, pa i metodologije nauke - ako teimo da mislimo konsekventno, sintetiki, ako sledimo i izvestan logos istraivake prakse, koja nas stalno vraa na pojedina od tih ishodinih naela. Tako odnos filosofije i nauke ili odnos filosofije i fizike posebno, onako kako ga predstavqa Karnap na navedenom mestu, ali i u nekim drugim odeqcima kwige ( Philosophical Foundations of Physics, poglavqa V i VI), nije prihvatqiv. Ovde vaqa podsetiti da je upravo tih godina Ajntajn u brojnim fragmentima, diskusijama,

146

razjawavawima u korespondenciji sa raznim oponentima itd. (A. Einstein, Moja slika svijeta, Sarajevo, 1955; videti i A. yneyn, Sobr. so., t. 1-4, Moskva, 1967, kw. IV), prevladavajui razliite uticaje - a ti uticaji su se nekako brzo smewivali - dospevao do nekih samostalnih reewa, istina ne bez izvesnih nedoslednosti - koja su pruala daleko sigurniju osnovu i otvarala znatno ire perspektive, i imala odreen heuristiki karakter. A pojedine wegove gnoseoloke ideje, pre svega one o velikoj ulozi tzv. ekstralogikih oblika saznavawa intuicije - o kojoj je inae dosta pisao, u daqim raspravama nale su svoju odgovarajuu afirmaciju. Ova skica Karnapovih osnovnih stavova u delu Filosofske osnove fizike, iako izvedena najkrae, mogla bi se dopuwavati pregledom Karnapovih odredbi nekih osnovnih kategorija, kao to su zakon ili nunost - za ovu posledwu on je, inae, mislio da gubi znaaj u eri kvantne mehanike itd. - ali se iz prikaza ve pomenutih wegovih osnovnih stavova moe jasno videti opti karakter wegove koncepcije, koja je znatno umerenija nego to je bilo u prethodnim spisima.

147

Filosofija fizike Hansa Rajhenbaha Predstava o naunom metodu koju prua moderna filosofija veoma se razlikuje od tradicionalnih shvatawa. Nije vie ideal svemir koji se u svom kretawu dri odreenih pravila, unapred odreeni kosmos koji se odvija poput opruge kakvog asovnika. Nije vie ideal naunik koji zna apsolutnu istinu. Prirodna zbivawa slina su kotrqawu kocaka, a ne okretawu zvezda; wima upravqaju zakoni verovatnoe, a ne uzronost, te naunik vie podsea na kockara nego na proroka... Ipak, on je boqi kockar od oveka za zelenim stolom, zato to su wegovi statistiki metodi nadmoniji. Hans Rajhenbah, Raawe naune filosofije , Nolit, Beoograd, 1964, str. 249-250. Poetkom dvadesetog stolea u fizici i prirodnim naukama uopte postignuti su veliki rezultati, kao to su Ajntajnova teorija relativnosti i kvantna mehanika. Tvorci tih novih teorija i sami su uvideli da je re o tekovinama za ije je tumaewe neophodna nova konceptualna osnova, nova filosofska paradigma, pa su na odreen nain i sami zapoeli rasprave o tome. Istorija tih rasprava, u kojima su sudelovali mnogi, veoma je indikativna, ali, na alost, nije dovoqno celovito ni podrobno izlagana u literaturi. Mahom nalazimo parcijalne prikaze, ili prikaze iz perspektive jedne ili druge teorijske kole ili filosofske orijentacije. Znatno boqu sliku pruaju dela u kojima je dat panoramski prikaz, pre svega faktografski, bez obzira na to iz koje kole ili zemqe potiu rezultati ili interpretacije tih rezultata. Istorija moderne fizike je u tom smislu jo uvek pred znaajnim zadacima. Dve filosofsko-naune kole su u dvadesetom stoleu ponajvie obeleile razvoj filosofije fizike: beka i berlinska, ili, kako se one u literaturi ee oznaavaju, Beki krug i Berlinski krug. Re je o kolama koje se obino oznaavaju kao neopozitivistike, iji je ciq bio da zasnuju naunu filosofiju, osloboenu metafizikih naela i problema. One iniciraju znaajne programe analize jezika nauke, posebno logiku analizu jezika nauke, bave se posebno logikom i filosofijom nauke. Pripadnici tih kola su istovremeno i filosofi i naunici, uglavnom fiziari, kao Moric lik (Schlick, 1882-1936), ef katedre za fiziku Bekog univerziteta, glavni protagonist Bekog kruga, i Rudolf Karnap (Carnap 1891-1970), najpoznatiji logiar, fiziar i teoretiar tog kruga filosofa i naunika koji su tragali za novim osnovama nauke, pre svega fizike u kojoj se dolo do rezultata koji se vie nisu mogli tumaiti na osnovu postojeih paradigmi. Najznaajniji predstavnik Berlinskog kruga filosofa i naunika bio je bez sumwe Hans Rajhenbah (Reichenbach, 1881-1953), nemaki filosof, logiar i jedan od najistaknutijih naunika, fiziara svog vremena. Ideje ovog mislioca aktuelne su i danas, te je vano da ukaemo na osnovne podatke iz wegovog ivota i rada, na glavna dela i pravce wegovih tragawa. Rajhenbah je bio profesor fizike na Berlinskom univerzitetu od 1926. do 1933. godine, kada je morao da napusti Nemaku, kao i mnogi drugi naunici i umetnici jevrejskog porekla, usled nacistike opasnosti. Dok je predavao u Berlinu, bio je jedan od organizatora drutva filosofa i naunika ija je tewa bila da zasnuju naunu filosofiju. Osnovao je meunarodni asopis Erkenntnis (Saznawe), kao i Meunarodnu enciklopediju ujediwenih nauka. Emigrirao je najpre u Tursku, gde je drao predavawa na univerzitetu u Istambulu (Carigradu) od 1933. do 1938, kada se seli u SAD, gde je radio na Kalifornijskom univerzitetu od 1939. do kraja ivota, 1953. Rajhenbah je objavio veliki broj spisa iz oblasti fizike i filosofije fizike: Relativittstheorie und Erkenntnis, Berlin, 1920; Von Kopernikus bis Einstein, Berlin, 1927; Philosophie der Raum-Zeit-Lehre, BerlinLeipzig, 1928; Atom und Kosmos, Berlin, 1930; Ziele und Wege der heutigen Naturphilosophie, Leipzig, 1931; Wahrscheinlichkeitslehre, Leiden, 1935; Introduction a# la logistique, Paris, 1939; Philosophical

148

Foundations of Quantum Mechanics, Berkeley, 1944; The Direction of Time, University of California Press, Berkeley, 1944; The Theory of Probability, BerkeleyLos Angelos, 1949; Der Aufstieg der wissenschaftlichen Philosophie, Berlin Grnwald, 1951 (The Rise of Scientific Philosophy, Berkeley-Los Angelos, 1951); Elements of Symbolic Logic, New York, 1951; Student und Sozialismus ???; Nomological statements and admissible operations, Amsterdam, 1954; Modern philosophy of science. Selected essays. Foreword by R. Carnap, LondonNew York, 1959; Axiomatik der relativistischen Raum-Zeit-Lehre, Braunschweig, 1965; Experience and Prediction (1938), ChicagoLondon, 1961. Spisi Rajhenbaha prevoeni su na mnoge jezike i imali su veliki uticaj. Rajhenbah je u navedenim, a i u drugim radovima izneo koncepcije koje su tokom godina dograivane i ine jednu specifinu filosofiju fizike i filosofiju nauke uopte. Osnove te filosofije, koja se esto oznaava kao logiki empirizam, italac je u prilici da upozna iz jedne kwige u kojoj ovaj filosof i naunik na odreen nain rezimira celokupna svoja shvatawa, koju je objavio ve pred kraj ivota, 1951. godine. Re je o kwizi Raawe naune filosofije, jedinoj wegovoj kwizi koja je prevedena kod nas. Ovde nije moguan podrobniji prikaz Rajhenbahovih stavova, te u se ograniiti samo na glavne, i to u obliku skice. Rajhenbah je izbegao radikalne stavove o problemu fizike realnosti, karakteristine za neke preawe pozivitiste i neopozitiviste - taj problem je za wega legitiman. On je posvetio pawu istraivawu kategorije kauzaliteta i u ontolokom i u logikom smislu, kategorije verovatnoe, formulisao je specifinu polivalentnu logiku. Posebno se bavio logikom strukturom nomolokih iskaza, jer je smatrao da se nauno znawe sastoji ponajvie iz tih iskaza. Polazio je od stava da nema potpunih dokaza, da se nauno znawe temeqi na osnovu logike verovatnoe. Prihvatio je statistiku (frekvencijalnu) teoriju verovatnoe R. fon Mizesa (von Mises) i nastojao da je primeni u logici i teoriji saznawa. Gradio je posebnu polivalentnu logiku kao specijalni sluaj logike verovatnoe i koristio je u interpretaciji logikih i filosofskih problema kvantne mehanike. Rajhenbahovi spisi kao i spisi filosofa i naunika Bekog i Berlinskog kruga aktuelni su i danas, bez obzira na odreeni redukcionizam kada je re o shvatawu predmeta filosofije, radikalni probabilizam u pojedinim fazama, ili neke druge teze ili stavove. Aktuelnost te tradicije lei i u tome to su problemi filosofije fizike i filosofije nauke kojima se bavio Rajhenbah predmet rasprava i danas, a zahtevi za analizom jezika nauke ostaju kao permanentni zadaci u filosofiji nauke. Literatura: Hans Rajhenbah, Raawe naune filosofije , preveli Slobodan orevi i Aleksandar Spasi, predgovor "Logiki empirizam Hansa Rajhenbaha" - Miladin ivoti, Nolit, Beograd, 1964. Ernest Nejgel, Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974. Volfgang tegmiler, Glavne struje savremene filozofije, Nolit, Beograd, 1962. Philip Frank, Philosophy of science. The link between science and philosophy, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, N. J. 1957. (neki delovi su prevedeni u: Neven Sesardi /prir./, Filozofija nauke, Nolit, Beograd, b. g. /1985/, str. ; i u: Stania Novakovi /prir./, Filozofija nauke u prvoj polovini XX veka, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 1997, str. 28-30 i 68.) Mario Bunge, Causality in modern science, third revised edition, Dover Publication Inc., New York, 1979. Problems of Space and Time. From Augustine to Albert Einstein on the fundamentals for understanding our universe, Paul Edwards, general editor, podaci??? Rom Harr, The Philosophy of Science, OxfordNew York, sec. ed. 1985. Philosophy of ScienceToday, ed. by Sidney Morgenbesser, New YorkLondon, 1967. A. A. Logunov, Reyhenbah, Eynstein i sovremenn&e predstavleni o prostranstve i vremeni; I. A. Akurin, Metodologieskiy analiz koncepcii prostranstva i vremeni Reyhenbaha - G. Reyhenbah, Filosofi prostranstva i vremeni, Moskva, 1985.

149

Filosofija nauke Filipa Franka Filip Frank (Frank, 1884-1966), austrijski fiziar, naslednik Ajntajna na katedri teorijske fizike nemakog univerziteta u Pragu 1912. godine, najvie je poznat u svetu kao filosof nauke. Bio je jedan od osnivaa Bekog kruga filosofa i naunika, ije ideje su imale veliki uticaj u mnogim zemqama. Objavio je brojne radove o osnovnim principima nauke, razvoju, strukturi i funkciji naunog znawa jo pre nego to je bio prinuen da emigrira u SAD, 1938. godine, beei od nacista. U SAD je predavao na Harvardu, najvie se bavei problemima filosofije nauke. Rezultate svih istraivawa iz te oblasti objavio je u sistematskom obliku u delu Filosofija nauke. Veza izmeu nauke i filosofije, 1957. godine, koje je, kao i mnoga druga wegova dela, prevoeno na druge jezike. Frank je, moe se slobodno rei, reprezentativna pojava jednog pravca istraivawa ili jedne discipline koja je imala odgovarajui uticaj na razvoj nauke i filosofije tokom vie decenija, a zapaa se i danas, to se moe videti i po tome koliko se citiraju wegovi radovi. Glavna Frankova dela su: Das Kausalgesetz und seine Grenzen, Wien, 1932; Das Ende der mechanistischen Physik, Wien, 1935; Interpretations and Misinterpretations of Modern Physics, Paris, 1938; Between physics and philosophy, Cambridge (Mass.), 1941; Einstein: his life and times, New York, 1948; Modern science and its philosophy, New York, 1949; Foundations of Physics, 1946. Glavni problemi kojima se Frank bavio bili su problemi filosofskih osnova nauke, problemi odnosa nauke i filosofije, problem kauzaliteta, problem metoda fizike i osnovnih principa saznawa u fizici. U vreme velikih rasprava o filosofskim osnovama Ajntajnove teorije relativnosti imao je zapaenu ulogu. Godine 1928. uestvovao je u radu kongresa sovjetskih fiziara u Saratovu i bio u prilici da raspravqa i sa tamowim istaknutim fiziarima i filosofima o filosofskim premisama Ajntajnove teorije relativnosti. Vana svedoanstva o tim i drugim burnim raspravama, preglede raznih shvatawa o metodu saznawa u fizici, kao i izlagawe princip teorije relativnosti nalazimo u navedenoj monografiji o Ajntajnu iz 1948. godine, a i u nekim drugim prethodnim spisima. Filip Frank je u prvom redu pratio razvoj znawa i mogunosti da se ona formuliu odgovarajuim sistemom pojmova. Tu je zapravo re o temeqnim problemima filosofije kao i o fundamentalnim principima nauke, ujedno. U pokuajima da rasvetli osnovna pitawa iz navedenog programa Frank gradi jedno stanovite koje bi se moglo nazvati umerenim neopozitivizmom. Predmet filosofije nauke se u savremenoj literaturi odreuje raznoliko, ve prema osnovnim gleditima autora, pa je tako i krug problema o kojima se raspravqa razliit. Zbog toga je vano da se navedu naslovi odeqaka iz kojih se sastoji glavno, sistematsko delo Franka Filosofija nauke. Iz tog pregleda naslova odeqaka moe se donekle videti ne samo krug problema spomenute discipline, program istraivawa nego i "jezik" pisca. Kwigu ine: Uvod. U emu je znaaj filosofije nauke; 1. Lanac koji povezuje nauku i filosofiju; 2. Prekidawe lanca; 3. Geometrija - primer nauke; 4. Zakoni kretawa; 5. Kretawe, svetlost, relativnost; 6. ^etvorodimenzionalna i neeuklidska geometrija; 7. Metafizike interpretacije relativistike fizike; 8. Kretawe atomskih objekata; 9. Novi jezik atomskog sveta; 10. Metafizike interpretacije atomskog sveta; 11. Uzroni zakoni; 12. Princip kauzaliteta; 13. Nauka o nauci; 14. Opravdanost teorije; 15. Teorije visoke optosti (generalizacije). U svom glavnom delu iz oblasti filosofije nauke Frank daje pre svega interpretacije brojnih tekovina nauke s gledita filosofije koja je inaugurisala stroge kriterijume i radikalnu antimetafiziku usmerenost. Prvi veliki kompleks problema kojima se Frank bavio u svom glavnom delu jeste onaj o odnosu filosofije i nauke, koji je permanentno aktuelan. U osnovi tog razmatrawa je ne samo wegova ranija ideja i ideja filosof Bekog kruga o jedinstvu nauke nego i relacija nauka-qudska sudbina, koja ga je zaokupqala naroito tokom posledwih godina ivota. To je i razumqivo ako se podsetimo godina posle II svetskog rata, godina strepwe od zloupotreba tekovina atomske fizike.

150

Frank polazi od stava da postoji jedan lanac - filosofija i nauka se u svojoj sutini nalaze u takvoj vezi da ine neprekinuti lanac, one zapravo stoje u organskoj vezi. Meutim, u razvoju tih disciplina kidao se lanac o kojem je re, to je imalo svoje posledice. Nauka je prema Franku nedeqiva - i prirodne i drutvene nauke, bez obzira na sve razlike i specifinosti, u svojoj najdubqoj osnovi ine jedinstveno poqe. Nauka i filosofija su se razvijale u uzajamnom podsticaju, ali, uprkos toj iwenici, u 20. veku dolazi, prema Franku, do prekida spomenutog lanca. Taj prekid veza izmeu filosofije i nauke konstatovali su na odreen nain i drugi autori. Frank navodi stav Luja de Broqija iz wegove kwige L'avenir de la Science, ukazujui na posledice takvog stawa i u sferi obrazovawa naunog podmlatka na univerzitetima. Taj citat iz spisa L. de Broqija glasi: "U 19. veku dolo je do razdvajawa izmeu naunika i filosofa. Naunici su gledali s izvesnom podozrivou na filosofske spekulacije, kojima, kako je ovima izgledalo, nedostaju precizne formulacije, koji se brino bave nereivim problemima. Filosofi se pak, s druge strane, vie ne interesuju za posebne nauke, jer smatraju da rezultati tih nauka imaju odve ogranien karakter. Taj raskid bio je tetan i za filosofe i za naunike." Frank je daqe naveo i jedan citat iz Ajntajnovih spisa sa slinom idejom i nakon komentara zakquio: "... svako ko tei da dospe do zadovoqavajueg shvatawa nauke 20. veka mora dobro da poznaje filosofsku misao. Tako e se ubrzo uveriti da je takva situacija bila i u prolosti." Frank je bio doista u pravu, ali bi danas svakako s mawe optimizma gledao na mogunost prevazilaewa parcijalnog pristupa i prelaz na odgovarajui interdisciplinarni i sintetiki prilaz i stil miqewa. Nauka je, figurativno govorei, beskrajno poqe na kojem se "proizvode" nova znawa u razliitim oblastima. Ali, ta znawa iziskuju odgovarajue interpretacije, koje nisu uvek stvar samo onih koji ih "proizvode" niti oni mogu da uvide sve wihove konsekvencije. Re je o interpretacijama najrazliitijeg nivoa, od onih posebnih do najoptijih, koje imaju kao ciq formulisawe nekih optih paradigmi ili ak slika o svetu koje bi bar za neko vreme imale i neki heuristiki karakter 1]. To su, kao to je poznato, inili fiziari kao Helmholc, Mah, Bolcman, Plank, Dijem i drugi, a u naem stoleu tu znaajnu tradiciju nastavqaju Ajntajn, Bor, Hajzenberg, Pauli, redinger, K. F. fon Vajczeker, Fok, Vavilov, Ginzburg i mnogi drugi 2]. Literatura 1] Radomir orevi Filosofija i nauka, "Jefimija", Beograd, 1994. 2] Filosofija nauke, priredio Neven Sesardi, Nolit, Beograd, b. g. (1985)

151

Karl Poper, Logika naunog otkria Istoriari logike ne istiu uvek dovoqno znaaj onih otpora sholastikoj logici shvaenoj kao ars demonstrandi, ni pokuaj da se zasnuje jedna nova logika koja bi omoguila dolaewe do novih znawa, ars inveniendi. Na znaaj tih zamisli svakako emo gledati drukije ako ne zaboravqamo da se one javqaju u vreme kada su qudska znawa predstavqala dosta skroman fond, a najznaajnija traewa bila sputavana ili bila gotovo potpuno u okovima dogmi. Stvaralaki duh toga vremena nalazio je svoje izraze uglavnom u smelim egzegezama svetih spisa, koje su esto oznaavane kao jeres. Kakva je, u stvari, logika struktura procesa otkrivawa u nauci? To je zaista znaajan problem ukoliko se moe videti wegov pravi smisao ako se izraava nedovoqno savremenom i preciznom terminologijom. Tim problemom se bavi, na odreen nain, i Karl Poper u svojoj kwizi Logika naunog otkria (Uvodna studija i prevod s engleskog Stania Novakovi, Nolit, Beograd, 1973, str. 496), koja ima ve klasian status. Poperova kwiga privlai pawu ve samim svojim naslovom. Ona predstavqa, nesumwivo, jedno zamano izvoewe, vredno pawe i zbog toga to se u wemu prelama, na odreen nain, jedna bogata tradicija nove, uglavnom evropske epistemologije, logike, metodologije, kao i mnogi rezultati nauke, pre svega fizike. I u ovom kratkom osvrtu na Poperovo delo treba spomenuti da ono ima niz vanih obeleja (zbog kojih neki smatraju da se moe uvrstiti u deset najznaajnijih kwiga iz oblasti filosofije koje su napisane u prvoj polovini dvadesetog veka), ali, isto tako, ne treba propustiti priliku za diskusiju o pojedinim spornim stavovima u Poperovim izvoewima. U Logici naunog otkria nalazimo glavne Poperove analize filosofskih, logikih, epistemolokih i metodolokih problema. Otuda pojava tog dela na naem jeziku zasluuje odgovarajue osvrte, posebno osvrte s gledita savremenih istraivawa problematike o kojoj je re u Poperovom delu, kao i o perspektivama koje su otvorene tim istraivawima. Posle itawa Poperove kwige italac ostaje pod utiskom da ta kwiga po mnogim svojim obelejima ima gotovo enciklopedijski karakter, razume se, u malom, za odgovarajuu problematiku: po irini objawewa, informacija itd. a da, pri tome, izvoewe osnovnih ideja pievih ne gubi nita od svog karaktera. Gotovo na svakoj stranici kwige prisutna je, i ak izrazita, tewa da se gotovo sve odredi, svaki iole znaajniji termin, izraz, da se preciziraju znaewa itd. Jezgrovito izlaui kontroverze oko raznih problema, pisac nam redovno saoptava svoj stav, a u odreenim sluajevima, u naknadnim fusnotama ili dodacima, i o promenama do kojih je dolo u tim stavovima tokom proteklih godina. Nae izdawe Logike naunog otkria sadri i dodatke, tj. dvanaest veih i mawih fragmenata, koji po obimu iznose gotovo jednu treinu kwige, koji su, inae, nezavisni od kwige, ali su problemski s wom, svakako, komplementarni. Pre Poperovog teksta u kwizi nalazimo dva mota, jedan koji je autoru znaio i moda znai jedino uspenu, slikovitu metaforu (Novalisove rei o tome da su hipoteze mree i da e uloviti samo onaj koji ih baca), i drugi, ija vanost je, svakako, vea, jer je re o jednom odreenom filosofskom stavu, a, osim toga, u wemu nalazimo najkrae odreewe okvira problematike o kojoj se u kwizi raspravqa. Taj drugi moto je iz opusa lorda Ektona i glasi: "Za oveka od nauke nema niega neophodnijeg nego to je wena istorija i logika otkria ... nain na koji se pronalazi pogreka, upotreba hipoteze, imaginacije, nain proveravawa." Daqe, u Poperovom tekstu nalazimo jo krae odreewe predmeta wegovih razmatrawa u kwizi Logika naunog otkria - problemi "rasta znawa", posebno naunih znawa. Ako bismo, inae, nabrajali sva ona znaajna pitawa kojima se Poper bavio u svojoj kwizi, nabrajawe bi bilo podue: osim toga, s obzirom na specifinosti Poperovog filosofskog jezika, moda bi se potkrale i greke u prikladnijem prevoewu tih problema na jezik jedne savremene teorije saznawa, metodologije i epistemologije, koji je, uostalom, i sm jo u konstituisawu i, naroito, u pogledu terminolokih odreewa i precizirawa, pred nizom zadataka. Otuda je

152

upotreba metafora u ovakvim raspravama donekle neophodna, iako ona nije zamena za odgovarajua filosofska odreewa. Ovde nas, meutim, ni ne interesuju svi oni problemi kojima se Poper bavio u svojoj kwizi, ve samo oni iz okvira problematike intuicije. Ali, radi jasnoe u predstavqawu Poperovih koncepcija i da bi se boqe video smisao primedbi koje se tim koncepcijama mogu staviti, ukazaemo ukratko na osnovne koordinate Poperovih gledawa na glavne probleme nauke i filosofije. Poper polazi od stava da se ne moe postii apsolutno sigurno znawe. Nauka, prema wemu, ne moe pretendovati na to da dostigne istinu, ak ni verovatnou, jer nauna znawa ne predstavqaju znawa u smislu episthmh. Vrednost nauke lei u wenoj ulozi u naem biolokom odrawu i, to je, prema Poperu, isto toliko vano, u traewu istine, iako we nema u nekom zavrenom vidu, kako smo ve istakli. Kakve su filosofske metode, to za Popera nije najvanije. Najbitnije je postavqawe pitawa, i to to je mogue jasnije, kao i to jasnije reewe tog pitawa. Problematika "rasta znawa", posebno "rasta" naunih znawa, za wega je filosofska problematika par excellence, ona je, u stvari, glavni predmet teorije saznawa. Analiza saznawa putem analize jezika ne zadovoqava, ona mora da promai najinteresantnije probleme. U tome je jedno razgraniewe u odnosu na logike pozitiviste, sa kojima se, inae, on slae u mnogim bitnim miqewima. Zanemarivawe problematike tzv. rasta znawa od strane induktivista Poper smatra wihovom ozbiqnom slabou. Kritikujui stanovita induktivista, Poper oznaava svoja stanovita kao "deduktivnu metodu proveravawa". Problem indukcije se, prema Poperu, moe formulisati kao problem utvrivawa istinitosti univerzalnih iskaza koji poivaju na iskustvu, kao to su hipoteze i teorijski sistemi empirijskih nauka. Princip indukcije mora biti univerzalan iskaz - to je jedan od zakqunih stavova iz Poperove kritike induktivizma. Vera u kauzalitet je, prema Poperu, metafizike prirode. I pitawe da li u svetu vladaju strogi zakoni ili ne vladaju istog je karaktera. Metafizika vera u postojawe odreenih strogih zakona jeste, prema Poperu, ipak plodnija od indeterministike metafizike Hajzenberga. Kada predlaemo reewa nekog problema, treba, prema Poperu, da pokuamo, koliko god moemo, da to svoje reewe odbacimo, a ne da ga branimo. Problem iznalaewa kriterijuma koji e nam omoguiti da pravimo razliku izmeu empirijskih nauka, s jedne, i matematike i logike, kao i "metafizikih sistema", s druge strane, on naziva problemom razgraniavawa. Jedno od glavnih pitawa epistemologije glasi: kako mi proveravamo svoje iskaze putem wihovih deduktivnih posledica? Za epistemologiju je, smatra Poper, presudna logika veza meu iskazima. Ve navedeni stavovi ukazuju na jednu vrstu kritikog logikog pozitivizma, ako se tako mogu najkrae oznaiti Poperova filosofska stanovita u celini. Prva nedoumica koja nam se javila poto smo proitali Poperovo delo ticala se samog naslova tog dela. Nije li pisac upotrebio termin "logika" u figurativnom smislu? Ukoliko nije re o figurativnoj upotrebi, ve o uobiajenom znaewu tog termina, onda se postavqa pitawe da li Poperove analize u celini, u ovoj kwizi, predstavqaju zaista neku logiku otkria. Tako se italac trudi da s poveanom pawom preciznije shvati znaewe svake od triju rei iz naslova kwige ne samo u kontekstu Poperovih izvoewa, ve i uopte, podstaknut upravo Poperovim stavovima. Jedna od centralnih tema Poperove kwige jeste analiza naunih teorija i metoda i, u vezi sa tim, kao to smo ve istakli, tzv. rast znawa. Problemi "rasta znawa", pre svega naunih znawa, jesu, za Popera, i "najuzbudqiviji". Ne bez razloga! Jednu od najvanijih karika u procesu tog "rasta znawa" ini intuicija. O wenoj ulozi u procesu dospevawa do novih znawa nalazimo niz stavova u Poperovoj kwizi; u tome se Poper ponekad pribliava nekoj vrsti apoteoze intuicije. Poto su stavovi o tome izreeni i na samom poetku izlagawa, oni itaocu na odreen nain nagovetavaju ire analize celine procesa saznawa. Taj utisak pojaavaju i pieve dosta otre kritike teoretiara indukcije zbog wihovog zanemarivawa ove problematike. Meutim, umesto preciznijih odredbi tog specifinog oblika saznawa, do sad malo istraenog, taj problem Poper iskquuje iz analize. On smatra da je tu re o "iracionalnom momentu", koji je predmet empirijske psihologije, a ne i logike. Taj Poperov stav naveemo ovde u celini, jer je on, umnogome, karakteristian ne samo za Poperova gledawa na problem intuicije ve i za gledawa nekih drugih, inae, istaknutih, znaajnih logikih pozitivista, kao to su Rudolf Karnap (Carnap, 1891-1970) ili Hans Rajhenbah (Reichenbach, 1891-

153

1953), iji je uticaj bio zapaen i koji, moda, nije mimoiao ni pojedine marksistike filosofe kada je re o statusu i relevantnosti problema intuicije. "Moje gledite se moe izraziti", pie Poper, "time to u rei da svako otkrie sadri jedan iracionalan moment ili jednu stvaralaku intuiciju u Bergsonovom smislu rei." (str. 65-66.) Ovaj stav je, u stvari, glavna premisa u Poperovom sudu o intuiciji, iako izgleda kao neto spoqawe u odnosu na kontekst, to je, moda, moglo i da se izostavi. U svakom sluaju, postoji izvesno odudarawe, koje se ogleda u dosta nekritikom sleewu Bergsonovog shvatawa intuicije za jedan u velikoj meri kritiki duh kakav je Poperov. Navedeni Poperov stav ini nam se viestruko spornim. Prvo, pretenzija da se doe do jedne logike naunog otkria ukquuje, svakako, i potrebu razmatrawa integralnog procesa saznawa nezavisno od toga u kojim se sve naukama i koliko izuavaju pojedine strane tog kompleksnog problema. Iskquivawe iz analize jedne od tih strana, jednog momenta, i to onog koji sm Poper, inae, umnogome opravdano smatra "odluujuim" u kontinuumu procesa saznawa, nesumwivo suava, i to uveliko, poqe istraivawa u ijim granicama se teko moe doi do potpunije predstave o stvarnom procesu saznawa i wegove logike strukture. Jo spornije je Poperovo shvatawe one odluujue faze gotovo svakog istraivawa i otkrivawa kao "stvaralake intuicije u Bergsonovom smislu". O kakvom gledawu na intuiciju je ovde re? Pre odgovora na ovo pitawe moda je potrebno da podsetimo ne samo na neobian uspon Bergsonovog (Bergson, 1859-1941) intuicionizma, koji je bio, moda, najuticajnija filosofija zapadnog sveta tokom nekoliko decenija, nego i na neobinu sudbinu te filosofije, koja je posle dve-tri decenije od smrti wenog utemeqivaa gotovo zaboravqena. Tajna wenog uspeha, pa ak i wenog uzdizawa do mita, bila je uglavnom u onim olakim nadama da se pronau "pravi" izvori i putevi saznawa, da se doe do potpuno pouzdanih znawa. Ali, u toj filosofiji saznawe, u stvari, i nije shvaeno kao proces, ve kao akt, i to nedokuiv, a put kojim se do tog znawa dolazi nije razjawen. Intuicija je, tako, ne samo prema Bergsonu ve i prema veini intuicionista u principu razliit i nezavisan oblik saznawa u odnosu na druge oblike saznawa - neka vrsta novog organona koji je privilegija izabranik. Koncepcije o takvoj intuiciji zasnovane, u krajwoj liniji, na teolokoj argumentaciji ne nalaze nikakve potvrde ni u jednom od mnotva oblika qudske prakse, iskustva. Sudbina Bergsonovog intuicionizma, koji je za mnoge imao paradigmatski karakter, ne iznenauje ako se zna da se ta filosofija nalazila gotovo izvan magistralnih pravaca razvoja moderne filosofske misli; ona je bila odve spekulativna za svoje vreme, a u pogledu reavawa niza pitawa odve konzervativna. Evropska filosofska tradicija ima mnogo znaajnije tekovine nego to je Bergsonov intuicionizam i intuicionizam uopte, kada je re o nastojawima da se reava problematika neposrednog, intuitivnog oblika saznawa, koji je, inae, tradicionalno filosofski problem. Poperovo polaewe od jednog, ako moemo rei, negativnog naslea nije ni moglo dovesti do nekih znaajnijih rezultata u razjawavawu problema intuicije. U tome samo iznenauje, kako smo ve spomenuli, Poperova nekritinost, moda ak i svojevrsna dogmatinost, koja se javqa jo u nekim sluajevima, iako je kritinost i otvorenost duha izrazito obeleje Poperovih analiza i gledawa. Premda je iz sfere svojih analiza Poper iskquio fenomen intuicije, tokom wegovih izlagawa se u vie navrata osea potreba da se i taj "iracionalni moment" osvetli, na primer, u isticawu potrebe da se izuavaju tzv. problemske situacije. U wegovom tekstu nalazimo i upotrebu termina intuicija, intuitivno u vrlo velikom broju sluajeva bez ikakvog preciznijeg odreivawa znaewa tih termina, to je takoe udno, jer Poper nastoji, inae, da odredi znaewe svakog termina. Sudei prema kontekstu, najee je u pitawu upotreba pomenutih termina u wihovom uobiajenom, zdravorazumskom znaewu (neposredna oiglednost, oseawe da je jedna solucija boqa od druge itd). Sporan karakter Poperovih stavova o intuiciji ne mewaju wegova izvesna precizirawa u pogledu predmeta i granica izuavawa logike, epistemologije, psihologije saznawa itd. Ako tragamo za nekom logikom naunog otkria - a danas se o mogunosti takve logike dosta diskutuje - onda se vie ne moe postavqati pitawe da li je intuicija samo psiholoki problem ili je ona i filosofski problem, kao to je, recimo, i tema istorije nauke i tehnike i stvaralatva uopte, fiziologije vie nervne delatnosti, matematike i, uglavnom posledwih godina, kibernetike, zahvaqujui kojoj su i poela ira istraivawa te problematike.

154

Osporavawe filosofske relevantnosti problema intuicije ponekad je i znak optereenosti uproenom predstavom o procesu saznawa kao izrazito racionalnom postupku kojim se preko poznatih stupweva dolazi do odreenih znawa, rezultata. Proces saznawa ne predstavqa neku jednostavnu filijaciju, ve se odvija preko niza protivrenosti i u sloenom kontekstu okolnosti. Na proces saznawa ostavqa peat celokupna linost i, koliko na taj proces utiu inioci koji nisu neposredno iz okvira intelektualne sfere, toliko pawe treba posvetiti celini procesa saznawa. Stroga razgraniavawa problema i domena, jednih od drugih, vie su izraz prakse prolih decenija i ak prakse XIX veka, a ne ishod zahteva i potreba koje raa praksa naih dana. To pokazuju i pravci razvoja kompleksnih naunih disciplina kao to su kibernetika, heuristika itd, jer za razvoj qudskih znawa nisu karakteristini samo procesi parcijalizacije ve istovremeno i svojevrsni procesi integracije. Taj duh novog odnosa prema stawu u sistemu qudskih znawa, u koji praksa stalno unosi novine, kao da nije dovoqno zastupqen u Poperovom glanvom delu, kada je re o odnosu prema problemu intuicije. Poperova epistemologija i logika ostaju bez analiza intuicije, koju on sm, inae, smatra jednim od najvanijih izvora naunih znawa uopte, i utoliko su one i jednostrane. A logika je u Poperovim analizama shvaena uglavnom samo kao procedura proveravawa, a to je, u stvari, samo jedna od komponenata na putu do novih znawa. Ali, ma kako suavali predmet logike ili ga irili, veza ili komplementarnost logike i intuicije ostaje nepromewena. Nema neke "iste" logike, kao to nema ni neke "iste" intuicije, nezavisne od prethodnog iskustva, osim ako pod ovim drugim ne podrazumevamo "viewa", "ozarewa" itd, na primer, Frawe Asikog (Franciscus Ascisiatis, 1182-1226) ili nekog drugog mistika. Logika sredstva nisu dovoqna da se dopre do novih ideja, otkria - to je domen intuicije. Ali, uloga intuicije nije samo u tim vornim takama, prelazima izmeu starog i novog u saznawu, ta uloga se ogleda gotovo na svim stupwevima procesa saznawa, ukquujui i onaj na kojem se vri proveravawe, razume se, u razliitoj meri. Isticawe uloge intuicije niukoliko ne znai ograniavawe uloge i znaaja logike, jer bez logike sama intuicija jedva da je i moguna. Intuicija omoguuje velike rezultate tek uz pomo logike obrade rezultata do kojih se stiglo induktivnim putem. Ako se za sada jo ne moe govoriti o postojawu logike naunog otkria, to jo ne znai da ona uopte nije moguna i da nauna istraivawa ne treba usmeravati u tom pravcu. Jer, nauna otkria nisu plod sluaja, kako su mislili pojedini teoretiari. U svakom sluaju, takva mogunost, kao to je duhovito primetio ak Adamar (Hadamard, 1865-1963) jednaka je mogunosti majmuna da udarawem po tastaturi otkuca tekst Biblije. Teorija saznawa, logika i epistemologija nalaze se, dakle, pred novim zadacima i na novim putevima.

155

Koareova istorija i filosofija nauke Navrilo se ve etiri decenije od smrti istaknutog francuskog filosofa i istoriara nauke ruskog porekla Aleksandra Koarea (Koyr, 1892-1964). Vrlo je irok krug problema kojima se bavio ovaj ugledni naunik.1 U ranim godinama u sreditu preokupacija bila je filosofija Anselma,2 potom Dekartova,3 a onda filosofski problemi ruske misli. kolske 1924-25. o ovim posledwim problemima drao je predavawa u Institutu za slavistike studije Univerziteta u Parizu. To je bila jedna vrsta uvoda u poznavawe pokreta i filosofije slovenofila, kojima se on posebno bavio. Rezultat tih bavqewa je kwiga La Philosophie et le proble#me national en Russie au dbut du XIX e sie#cle, koja je izala 1928. godine u Parizu (i ponovo 1976). U woj autor razmatra filosofske probleme u kontekstu razliitih okolnosti, koje zapadnoevropskom analitiaru nikad nisu bile lako razumqive. Te zaista vrsne analize i danas spadaju u ree izvore iz kojih italac moe da uspeno upozna znaajne tokove ruske misli i zbivawa u toj zemqi uopte, bez kojeg nema dobrog razumevawa onoga to je usledilo.4 Ubrzo se Koare okree problematici istorije i filosofije nauke narod zapadne Evrope. Ali, on nije istoriar nauke u onom smislu u kojem su to bili Daneman ili neki drugi wegovi stariji savremenici, pa ak i Dijem, ako je re o glavnom delu, kojem je ovaj posledwi posvetio svoj ivot, 5 zainteresovani ponajvie da predstave globalni razvoj naunih ideja poev od najstarijih vremena. Bavei se problemima istorije nauke, on je nastojao da "stavi pod lupu" samo ona razdobqa koja je umnogome opravdano smatrao prelomnim, koja su bila najplodonosnija, u kojima su se odigravale "revolucije" u nauci. O smislu ovog termina u wegovim radovima bie rei kasnije. Izuavajui izuzetno temeqno i paqivo ta razdobqa, on je prikazao razliite tokove, mnogobrojne okolnosti u wihovim vrlo esto neoekivanim preplitawima. Pred itaocem wegovih kwiga iskrsavaju stolea, qudi neobini i obini, a pisac ih predstavqa sugestivno, upeatqivo, gotovo kao svoje savremenike. Ipak, za autora nije glavno sama istorija, nego vie weno objawewe, utvrivawe istorijskih puteva i oblika razvoja naunih znawa, tumaewe smisla pojedinih ideja, primanih ili odbacivanih.6 ^italac tako dolazi, bavei se wegovim studijama, do onog svakako najvanijeg stupwa komplikovanih analiza - do kojeg najee nisu dospevali ne samo mnogi preawi istoriari nauke, nego i brojni istoriari nauke koji su se posle toga zaokupqali problemima te discipline. Re je, dakle, o onom stupwu kada treba da bude jasniji opti filosofski smisao i karakter naunih znawa, tekovina koje se istrauju istorijski, kada treba da se vidi stvarna uloga pojedinih tekovina u mewawu naune slike o svetu.
1

2 3 4

Biografiju, pregled glavnih istraivawa i iscrpnu bibliografiju italac e nai u: Dictionary of Scientific Biography , Edited under the auspices of the American Council of Learned Societies, Ed. in chief Charles Coulston Gillispie, vol. VII, New York, 1973, 482-490. Formirao se u ondawim poznatim i znaajnim centrima. Posle kolovawa u Rusiji boravio je radi usavravawa u Getingenu, gde je uio matematiku kod Hilberta. U ranim godinama Huserl mu je bio neka vrsta idola. Posle revolucije u Rusiji nastawuje se u Francuskoj, u Parizu, gde je predavao na Sorboni. U vreme okupacije Francuske bio je u SAD. Rano je zapaen kao filosof. or Gurvi, koji se dvadesetih godina vie bavio filosofijom, u jednom pregledu ruske filosofije u prvoj etvrtini dvadesetog veka navodi i Koarea (inae, wegovo prezime Francuzi esto izgovaraju i Koire). O wemu su pisali Tomas Kun, an Val, Rene Taton, Suzan Delorm, Ivon Belaval. Upor. Georges Gurvitch, La Philosophie russe du premier quart du XX e sie#cle , Monde Slave, Revue mensuelle, Paris, aou&t 1926, 260. A. Koyr, L'ide de Dieu chez saint Anselme (1923). A. Koyr, Descartes et la Scolastique (1923). Po mnogo emu Koareov prikaz razvoja ruske misli daleko prevazilazi one koje nalazimo u delima niza pisaca iz krila ruske religijsko-filosofske misli, koja se esto uzimaju kao izvori (Berajev, Loski, Zjewkovski, Jakovenko, Qevicki). Pierre Duhem, Le syste#me du monde . Histoire des doctrines cosmologiques de Platon a# Copernic, 1-10, Paris, 191359, koja je najobimniji prikaz razvoja nauke. Meutim, isti autor je, pored drugih radova iz fizike, objavio i delo iz oblasti filosofije fizike i metodologije nauke uopte. Upor. Pierre Duhem, La thorie physique, son object et sa structure , Paris, 1906. Ono je imalo odreen uticaj; pojedini stavovi Dijema su predmet diskusija i u savremenoj literaturi. Ali, on je sm preduzeo opsena istorijska istraivawa i na wima ponajvie temeqio objawewa o kojima je re.

156

Istraivawa o kojima je ovde re Koare je vrio u vreme dok je predavao u Praktinoj koli visokih studija (Ecole pratique des Hautes tudes), a i kasnije. Najpre su se pojavile posebne studije: o Paracelzusu, 1933, zatim o Koperniku, iste godine, potom je usledio prevod Kopernikovog glavnog dela De Revolutionibus... sa komentarima i primedbama, 1934, a 1939. zbirku ogleda Galilejevske studije (tudes Galilennes, ponovo objavqena 1966. u Parizu). Odmah posle rata on nastavqa izuavawe Keplerovog dela, zatim tzv. veliku Wutnovu sintezu, kako sm istie, Hukove, Lajbnicove, Hajgensove i Bojlove ideje. O problemima koji su mu u to vreme izgledali najaktuelnijim drao je predavawa na brojnim univerzitetima Evrope i Amerike (Brisel, Strazbur, ^ikago, Prinston, Jel, Harvard), kao i na meunarodnim kongresima za istoriju i filosofiju nauke, u Parizu, 1949, i Amsterdamu, 1950. Najznaajnije analize Koare je izneo u svojim delima Introduction a# la lecture de Platon (1945); Entretiens sur Descartes (1944, 1961); tudes Newtoniennes (1965); Mystiques Spirituels, Alchimistes du XVIe sie#cle Allemand (1955, 1971); tudes d'Histoire de la pense scientifique (1966, 1971); Du Monde clos a# l'Univers infini (1957). Bilo je vie izdawa nekih od navedenih kwiga, a pojedine studije objavqivane su u vie navrata u sastavu nekih od navedenih kwiga, ve prema tome koliko su autoru izgledale aktuelne u datom trenutku. U ovom pregledu aktivnosti Koarea kao istraivaa - koji je ovde potreban ne samo zbog toga to o tom nauniku i filosofu, koliko mi je poznato, kod nas uopte nije pisano, nego i zbog toga to se izbor wegovih studija na naem jeziku pojavquje prvi put, i to, na alost, bez uvodne studije ili lanka 7 - ne treba nipoto gubiti iz vida veliki istraivaki posao oko kritikog izdawa francuskog prevoda Wutnovog dela Principia mathematica Philosophiae Naturalis, ni wegove priloge posveene matematikom radu Wutna i nekih drugih naunika, a ni izuavawe religijske misli pojedinih perioda evropskog razvoja. Izborom koji se pojavio kod nas Koareov istraivaki rad i rezultati ne predstavqaju se, dakle, u svoj irini, to svakako nije bio ni ciq urednika izdawa spomenutih studija, koje su povod za ove redove. Naslov zbirke Koareovih radova za koji se opredelio urednik umnogome naznaava krug problema i vrstu analiza koje se mogu oceniti kao najaktuelnije u opusu ovog znaajnog istraivaa. Iako nas od vremena ka su napisane studije koje su uleu ovaj izbor deli pet, est, pa i vie decenija, one su vrlo aktuelne i, reklo bi se, kao da su iz konteksta nedavnih ili danawih rasprava o odgovarajuoj problematici, koje se vode u pojedinim centrima Evrope i Amerike, a po nekim idejama i nastojawima one faktiki anticipiraju ili naznaavaju neke od programa istraivawa istorije nauke, na kojima se danas s pravom dosta insistira. Koareovo shvatawe istorije nauke kao naune discipline i naroito plan istraivawa, koji mu je izgledao kao najvaniji, iz ovog zbornika radova mogu se upoznati sasvim dobro. Da je te probleme on smatrao gotovo osnovnim, vidi se i po tome to je o wima re i u wegovom Curriculum-u vitae, iz 1951. godine. No, pre nego to se osvrnem na Koareove ideje o navedenom krugu problema, naveu studije koje sadri izbor o kojem je ovde re: "Smer i planovi istraivawa" (odlomak iz autobiografskog teksta); "O uticaju filozofskih koncepcija na razvoj naunih teorija"; "Moderna misao"; "Nauni doprinos Renesanse"; "Poeci moderne nauke"; "Stupwevi razvitka naune kosmologije"; "Leonardo Da Vini posle 500 godina"; "Estetiki stav i nauna misao"; "Smisao i znaaj wutnovske sinteze"; "Hipoteza i iskustvo kod Wutna"; "Wutn i Dekart"; "Wutn, Galilej i Platon". Sve studije sadre dodatke sa primedbama i vrlo znaajnim komentarima, koji itaoca upuuju na daqa tragawa. Pisac je tokom svojih izlagawa, kako izgleda, raunao na upuene itaoce, one sa znatnim poznavawem, pa se ini da danawi italac esto nee moi da prati jednako sve domene i nivoe analiza. On raspravqa i o "posledwim" osnovama svega postojeeg, o pitawima kosmogonije, kosmologije, mehanike, filosofije, i o onim koja esto smatramo raspravqenim, jasnim - ukratko - i o onim za koja obino ne mislimo da mogu biti predmet rasprava danas. Za Koarea je karakteristino da prati razvoj naunih ideja u najirem kontekstu drutvenih okolnosti, a ne samo na planu istorije ideja, ova posledwa se, inae, drukije ni ne moe razumeti do kraja. "Od samog poetka mojih istraivawa", istie on, "nadahwivalo me je ubeewe u jedinstvenost qudske misli, naroito u wenim najuzvienijim oblicima; ini mi se da je nemoguno razdvojiti, u nepropustqive pregratke, istoriju
7

Aleksandar Koare, Nauna revolucija , Nolit, Beograd, 1981. Daqe ovaj izvor navodim skraeno: Koare.

157

filozofske misli, u koju ona prva uvek urawa, bilo da se wome nadahwuje ili joj se suprotstavqa." 8 On smatra da je i nauna misao u tom kompleksu i da je zadatak istoriara nauke da svojim smelim pokuajima rekonstrukcije raznovrsnih okolnosti pokae stvarnu vezu i delotvornost odreenih tekovina nauke. Iz takve perspektive filosofija i nauka su u izvesnom smilu dve strane jednog istorijskog procesa, veze meu wima su gotovo neraskidive, a o razlikama meu wima, onim velikim, moe se govoriti kad je re o razdobqima izrazitijih duhovnih kriza. Ovakav stav je za Koarea bio istraivaki princip kojeg se dosledno drao; i zaista, taj princip se pokazao plodotvornim, potvrivali su ga i wegovi rezultati, kao i oni pojedinih drugih istraivaa. No, kako se duhovna klima u kojoj se za rezultatima nauka esto traga po strani od svake filosofije, a za rezultatima filosofije, opet, po strani od rezultata nauke sporo prevazilazi, treba podsetiti na aktuelnost i ovih Koareovih stavova. Kakav je Koareov pristup istoriji nauke kao disciplini? Ranije od nekih od onih autora za ije se ime vezuju najznaajniji savremeni modeli razvoja naunih znawa, Koare je ne samo naznaio jedan odreen program sa izvesnim modelom, nego i istraivao najznaajnija razdobqa iz razvoja evropske nauke, u skladu sa wim, po wemu. On, istina, nije ulazio u ire teorijske rasprave o raznim pitawima u vezi sa tim, koje, uostalom, u to doba nisu ni bile onako ive kao kasnije, ali wegovi istraivaki rezultati na svoj nain dopuwavaju i obrazlau wegovo prethodno naznaavawe programa istraivawa u domenu istorije nauke, koncepciju same te discipline i, to je ovde najznaajnije, shvatawe osnovnih oblika istorijskog procesa razvoja naunih znawa - o emu se kasnije toliko mnogo raspravqalo. Istorija nauke, prema wegovom miqewu, treba da "uhvati tok te misli, wene stvaralake delatnosti". 9 On se zalagao za izuavawe dela i mislilaca onakvih kakvi su oni bili u svom vremenu, u svojoj veliini, ali i zabludama u kojima su se ponekad nalazili. To nije nimalo lako, jer se mislioci proteklih stolea posmatraju iz drugog vremena, umnogome razliitog od onih prolih, pa se donekle nuno projektuje sadawost u prolost, ak i u najpaqivije izvoenim analizama. Pratei proces razvoja slike o svetu, Koare nastoji da na odgovarajui nain rekonstruie sve one najznaajnije inioce koji su bili u osnovi metamorfoza te slike o svetu. On nigde ne govori o nauci i filosofiji posebno, on prati napredovawa i zastoje, krize i stranputice u razvoju slike o svetu, pokazujui zato dolazi do wih. Dekart, Lajbnic, Wutn, Hajgens nisu za wega, kao to je esto sluaj u naim danawim razmatrawima, samo ili najveim delom naunici, oni su sintetiki mislioci, ija slika o svetu nije ni samo nauna, ni samo filosofska, nego sloen sistem satkan iz jedinstvenih naunofilosofskih i drugih napora. Takva slika se nuno stie kad se aktivnost tih stvaralaca prati potpunije, kad se upoznaju inioci koji su uticali na to da stvarawe o kojem je re bude ba takvo. Koare otud posveuje dosta veliku pawu pitawima metoda istraivawa, metoda u nauci uopte, ne traei odgovore na ta pitawa samo u posebnim osvrtima naunika stvaralaca na ta pitawa, 10 nego vie pratei stvarne postupke imanentne duhu istraivaa, klimi u kojoj izrasta i radi, koji stvarno dovode do novih rezultata, a ne sistem pravila za koja se stvaraoci deklarativno izjawavaju, iz razloga koji ne moraju da budu uvek u vezi sa stvarnim postupcima i praksom istraivawa. Na filosofske stavove naunika Koare ne gleda kao na neto to je izvan, ili nekako uz wihove osnovne preokupacije. On smatra prouavawe tih stavova neophodnim. Tako on pie o Wutnu, u vezi sa tim: "Wutnove koncepcije u vezi sa ulogom matematike i tanog merewa u konstituisawu naunog saznawa bile su isto tako vane za uspeh wegovih poduhvata kao i wegov matematiki genije: razlog to su Bojl (Boyle) i Huk (Hooke) pretrpeli neuspeh sa problemima optike ne lei u nedostatku eksperimentalne spretnosti nego u nedovoqnosti wihove naune filozofije - preuzete od Bekona, a duboka filozofska razmimoilaewa su ta koja su pothrawivala Hajgensovo i Lajbnicovo suprotstavqawe Wutnu."11 O ulozi filosofije u nauci i nauke u filosofiji, ukoliko se uopte, prema wemu, ove mogu izdvajati posebno, Koare je pisao u raznim svojim radovima, a jedan od wih je posveen posebno toj
8 9 1 1 0 1

Koare, str. 9. Koare, str. 12. On istie da je "apstraktna metodologija od srazmerno male vanosti za stvarni razvoj naune misli". Koare, str. 70. Koare, str. 12.

158

problematici, uverqivo se suprotstavqajui nekim autorima koji su smatrali da filosofija nikada nije bila stvarno povezana sa naukom. Koare je podosta, u raznim prilikama, pisao o metodu nauke i mestu metodologije. Bavei se ovim na jednom mestu, naglsio je, izmeu ostalog: "G. Krombi svakako ima pravo: preterana mera metodologije opasna je i, esto, ako ne i u veini sluajeva, dovodi do jalovosti, za ta imamo dovoqno primera u nae doba. to se mene tie, iao bih ak i daqe: smatram da mesto metodologije nije na poetku naunog razvoja, nego tako-rei negde u wegovoj sredini. Nijedna nauka nije nikada zapoela jednim Tractatus de methodo, niti je ikada napredovala zahvaqujui primeni nekog metoda izraenog na isto apstraktan nain, uprkos Dekartovoj Raspravi o metodu. Ova rasprava, kao to svako zna, bila je napisana ne pre, nego posle naunih Ogleda, iji je predgovor saiwavala. U stvari, ona kodifikuje pravila kartezijanske algebarske geometrije." 12 Ovde je dominantno autorovo insistirawe na ideji da je apstraktna metodologija od srazmerno male vanosti za stvarni razvoj naune misli. Kao istraiva koji je iao za svojevrsnom fenomenologijom naune misli u razvoju, on je uvideo znaaj tzv. vanlogikih inilaca,13 koji su utkani u razvoj naune misli, bez kojih se one brojne, esto neshvatqive metamorfoze u slici o svetu ni ne mogu razumeti. On tu istie vrlo znaajnu ulogu intuicije; u vezi sa fenomenom intuicije Koare pie: "... ustvari mene lino ne udi to to se one (slike o svetu - R. .) ne slau potpuno sa teorijskom realnou... nego, naprotiv, to se s wom tako dobro slau, i to nauna uobraziqa ili intuicija - uspeva da naini divne slike, da prodre (to vidimo svakog dana iznova) tako duboko u oblasti atom, pa ak i wegovo jezgro - koje su isprva izgledale za wu potpuno zatvorene". 14 Kao istoriar nauke Koare je uloio dosta napora da rekonstruie brojne tokove naune misli. Ali, on se nije zadovoqavao samo time, on je utvrivao domete raznih misaonih orijentacija, upravo ponajvie s gledita wihove metodoloke plodotvornosti. On je nastojao da otkrije epistemoloku osnovu raznih shvatawa. Od stvaralaca kojima je posvetio moda najveu pawu ba sa te strane bio je svakako Wutn. Nastojao je da Wutnovo poimawe sveta predstavi do kraja, ulazei gotovo u tanine15 u "Wutnov svet". Kao to je poznato, Wutn nigde nije preciznije odredio gravitaciju, on je taj pojam ostavio otvorenim. Smatrao je da se moe ii daqe i bez tog odreewa, i da ne treba davati fantastine pretpostavke, ako se ve iz nekih ulnih iskustava ne moe stvoriti neka teorija. U tom smislu je i izrekao onu znamenitu formulu Hypotheses non fingo, iji je smisao docnije tumaen u duhu vrlo razliitih filosofskih koncepcija. Wutnov empirizam i insistirawe na znaaju eksperimenta i matematikog aparata u nauci bio je razumqiv, ako se zna da je on usledio posle dugog razdobqa vladavine spekulativnih koncepcija, duovne klime u kojoj se svaka slobodna zamisao, teorijska konstrukcija smatrala hipotezom. Takav manir je Wutnu bio sasvim stran, a, inae, on sm, kao to je poznato, stvarao je hipoteze, i to ne samo naune nego i bogoslovske. Koare s pravom naglaava da je u Wutnovim spisima izraz hipoteza imao vie znaewa i da "pokriva itavu skalu znaewa koja se, tavie, lako preklapaju i imaju jednu zajedniku crtu - da oslabe (ili ukinu) privremeno (ili konano) asertorni karakter i vezu s istinom (ili realnou) hipotetike propozicije".16 Izraz hipoteza, prema Koareu, moe oznaavati i propoziciju ili skup propozicija postavqenih da bi se videlo ta se iz wih deduktivno moe izvesti kao logika posledica. Takve propozicije se mogu postavqati bez pretenzija da se kroz proveravawa implicira wihova ontoloka, materijalna "istinitost". Izraz hipoteza, dakle, istie Koare, moe se upotrebqavati i u jednom, kako on kae, ravom znaewu, kao fikcija. U samim Wutnovim spisima, prema ovom istraivau, izraz hipoteza koristi se najmawe u tri znaewa. Wutn je ponajvie bio protiv stvarawa hipoteza u smislu fikcija. Hipoteza je u tim sluajevima ono to se ne moe nikako dokazati. Utvrivawe znaewa izraza hipoteza, pa i nekih drugih u pojedinim Wutnovim spisima doista nije lak posao. Sm Koare, koji se toliko dugo bavio Wutnovim opusom, konstatovao je da mu nije, na
1 1 1 1

Isto, str. 72. Isto, str. 92. 4 Isto, str. 17; videti i str. 10, 51, 62, 106, 108, 109, 114, 130, 144. 5 Bavei se prireivawem istorijskih i kritikih izdawa Wutnovih dela, Koare je prvi izuavao deo jednog rukopisa Wutna. 6 Koare, str. 163.
2 3

159

primer, jasno znaewe Wutnovog izraza metafizika hipoteza. Mislim da tu moe dosta pomoi i poznavawe one zamrene istorije publikovawa Wutnovih spisa, naroito Principia..., razlike izmeu prvog i drugog izdawa tog dela i uticaja Bentlija i Koutsa na sve to, a i okolnosti koje su usledile iza toga. Izvesne razliite formulacije, izgleda, nisu bile samo stvar Wutna, a ni druge koje je davao sm Wutn nisu, po svoj prilici, uvek bile izraz Wutnovog mislilatva, stvarnog stava, nego i odreene obazrivosti, saobraavawa prilikama. Inae, Wutn je bio izrazito filosofski duh, o tome ne svedoe samo podaci o wegovim interesovawima za filosofiju kao disciplinu; iako u wegovim spisima ima ograda od metafizike i filosofije, one se odnose samo na odreene dotadawe orijentacije (skolastiki spekulativizam). On je, recimo, smatrao da "metafizike hipoteze ne treba da budu prihvaene u eksperimentalnoj filosofiji".17 Koare u vezi s tim primeuje: "Meutim, izgleda jasno da metafizika ubeewa igraju, ili su bar igrala znaajnu ulogu u filozofiji ser Isaka Wutna." 18 Karakteriui Wutnovu misao, Koare pie, pored ostalog: "U Wutnovoj misli krije se svakako mnogo vie od matematike i iskustva; tako osim religije i misticizma, tu je i duboka intuicija granice mehanikog tumaewa prirode."19 I, najzad, treba skrenuti pawu na smisao termina revolucija u Koareovim radovima, utoliko pre to je taj termin danas u rasprostrawenoj upotrebi u raspravama o osnovnim oblicima istorijskog procesa razvoja naunih znawa. Tim terminom Koare oznaava etape 20 u velikim napredovawima u kojima se pomeraju odgovarajui horizonti, mewa nauna slika o svetu, wena osnova. Ona se vezuje za rad mnogih naunika i omoguuju je u krajwoj liniji spletovi razliitih okolnosti, i oni izvan okvira same nauke. Za Koarea revolucije u nauci su vrlo razliite, nipoto ne onakve kako su ih predstavqali Kun, Poper ili neki drugi autori; za wega su one izraz svojevrsnih postepenih akumulacija, prodora. On ih prati vie na planu mewawa naunog metoda i u tom smislu koristi izraz metodoloka revolucija, preuzimajui ga od engleskog istoriara i filosofa nauke Krombija. Koareove studije opkazuju, pored ostalog, kako je bio dug put do potpunijeg sagldawa i tumaewa Wutnove epistemologije i metodoloigje. Kao i neki drugi raniji istraivai Wutnovog dela, i Koare, na jedan ili drugi nain skree pawu i na razne, reklo bi se, "spoqne" okolnosti koje su na sve to uticale. U prvom redu izdavawe potpunih spisa, istorijski i kritiki prireenih uspeno, teklo je dosta sporo, i te okolnosti su na svoj nain postavqale granice. Moe pomalo da zaudi iwenica da se tek sa istraivawima nekih savremenih naunika, u koje spada pre svega Koare, dolo do zadovoqavajuih rezultata u predstavqawu Wutnovog dela, i onih najznaajnijih okolnosti ije je poznavawe neophodno da bi se potpunije razumelo Wutnovo delo i wegova epistemoloka, filosofska osnova. Tako se i ovde moe videti da je istorija nauke neobino vana za filosofiju, u prvom redu za teoriju saznawa.

1 1 1 2

7 8 9 0

Isto, str. 249. Isto, str. 249. Isto, str. 144. Isto, str. 131.

160

O Kunovom modelu istorijskog procesa razvoja naunih znawa Tomas Kun, Struktura naunih revolucija, predgovor i prevod dr Stania Novakovi, Nolit, Beograd, 1974, str. 280. Kwiga amerikog naunika Tomasa Kuna (Thomas S. Kuhn, The Structure of Scientific Revolutions) izazvala je brojne diskusije meu mnogim filosofima nauke i naunicima uopte. Ona je privukla pawu ne samo zbog aktuelne problematike ve i zbog posebne koncepcije razvoja naunih znawa. Kun je sebi postavio veoma sloen zadatak koji bi se mogao saeto formulisati priblino ovako: pronalaewe osnovnog oblika istorijskog procesa razvoja naunih znawa, ili utvrivawe nekog opteg modela razvoja naunih znawa. U nastojawu da taj problem rei Kun je raspravqao o brojnim problemima istorije i filosofije nauke, sociologije nauke i teorije saznawa uopte. Kun je od onih autora koji odmah zainteresuju itaoca irinom svojih analiza kao i specifinou pristupa problematici. On je studirao najpre fiziku, a onda psihologiju i filosofiju, i sedamdesetih godina predaje istoriju nauke na univerzitetu u Prinstonu (Princeton). Kwiga o kojoj ovde informiemo pojavila se prvi put 1962. godine u drugoj seriji "Meunarodne enciklopedije ujediwene nauke" i predstavqa prvi vei sintetiki rad autora, kojem prethode zanimqiva istraivawa o kojima nalazimo informacije u predgovoru. Diskusije koje su voene o prvom izdawu Kunove kwige meu vodeim amerikim i engleskim filosofima nauke, kao i neka nerazumevawa od strane pojedinih kritiara, podstakli su autora da uz izdawe svoje kwige iz 1970. godine doda i Postscript, u kojem podrobnije obrazlae i razjawava pojedine svoje stavove, dopuwavajui svoja ranija izlagawa razmatrawima i nekih drugih problema. Da bi se stekla odreena slika o krugu pitawa koja su razmatrana, naveemo naslove odeqaka iz kojih se kwiga sastoji - mada ta slika ne moe biti dovoqno jasna zbog specifinosti terminologije kojom se Kun slui. Kunovo izlagawe se sastoji iz Predgovora, trinaest odeqaka i Postscript-a, koji je napisan 1969. (nae izdawe je prireeno prema izdawu iz 1970. godine): I - Uvod: Uloga za istoriju; II - Put ka normalnoj nauci; III - Priroda normalne nauke; IV Normalna nauka kao reavawe zagonetki; V - Prioritet paradigmi; VI - Nepravilnost iskrsavawa naunih otkria; VII - Kriza i nastajawe naunih teorija; VIII - Odgovor na krizu; IX - Priroda i nunost naunih revolucija; X - Revolucije kao promena pogleda na svet; XI - Nevidqivost revolucija; XII - Razreavawe revolucija; XIII - Progres kroz revolucije. U Postscript-u su fragmenti: 1 - Paradigme i struktura zajednice; 2 Paradigme i konstelacije grupnih vezivawa; 3 - Paradigme kao zajedniki primeri; 4 - Preutno znawe i intuicija; 5 - Uzorni primeri, nesamerqivost i revolucije; 6 - Revolucije i relativizam; 7 - Priroda nauke. Kako Kun objawava istorijski proces razvoja naunih znawa? Pokuaemo da izloimo wegove osnovne ideje sasvim ukratko. Kun razlikuje dva stawa u razvoju nauke: tzv. redovno, koje oznaava terminom normalna nauka, i pojavu nove paradigme, tj. revoluciju, kada se to redovno stawe mewa iz osnova. Za razvoj nauke karakteristino je, uglavnom, stawe normalne nauke. Revolucije u nauci su retke, smatra Kun, ali kada doe do wih, onda se odreena slika sveta mewa gotovo u celini. On misli da u nauci najpre postoje brojna shvatawa, teorije koje su mawe ili vie prihvaene, usvojene, ali sve dok jedno od shvatawa, teorija, ne postane dominantno, u pitawu je tzv. pretparadigmatiki ili pretparadigmatski period u razvoju nauke. Tek sa pojavom dominantne teorije nastaje zrelo doba u razvoju naunih znawa, ili paradigmatski period. Jedno odreeno paradigmatsko stawe karakteristino je za nauku sve dok se odigrava tzv. artikulacija sadraja date paradigme. Kada se iscrpu mogunosti u tome, dolazi do poremeaja i pojave nove paradigme. I tako je razvoj naunih znawa, prema Kunu, na odreen nain, ciklian: normalno stawe - revolucija - normalno stawe. Kun je paradigmu shvatio kao svojevrsnu promenu u slici sveta, koja nastupa gotovo odjednom; ona se iznalazi "u jednom komadu"; objawavajui fenomen paradigme, on se u vie navrata (str. 46-47, 177, 210211 i druge) slui i terminom "getalt-prebacivawe", hipostazirajui i na taj nain moment skokovitosti u razvoju naunog znawa.

161

U ovoj informaciji ukratko ukazujemo na najznaajnije strane Kunove rasprave, kao i na neke od osnovnih slabosti u wegovim analizama. 1. Kun je postavio jedan znaajan i sloen problem: kakvi su putevi i mehanizmi transformacije naunih znawa? On je uspeo da zainteresuje brojne i eminentne filosofe nauke i naunike uopte za taj krug aktuelnih problema; o wegovoj raspravi ili povodom we do sada je objavqeno nekoliko stotina priloga u kojima se ta problematika raspravqa mnogo ire. 2. Kun je sugerisao jedan poseban odnos prema istoriji nauke koji je neophodan za teoriju saznawa; ranije je esto zanemarivan ili nije dovoqno uvian znaaj izuavawa istorije nauke, naroito u oblasti teorije saznawa. U vezi sa tim Kun je ve na samom poetku izlagawa istakao: "Ako se na istoriju gleda kao na riznicu za neto vie od anegdote ili hronologije, onda ta istorija nauke moe da dovede do odluujuih preobraaja u slici nauke kojom smo do sada opsednuti. Takva slika bila je ak i od samih naunika odavno ocrtana, uglavnom na osnovu prouavawa zavrenih naunih dostignua, kakva su ona zabeleena kod klasika i u najnovije vreme u uxbenicima iz kojih svaka nova generacija ui da radi svoj zanat. Ciq takvih kwiga, meutim, neminovno je ubeivaki i pedagoki; pojam nauke koji se iz wih izvlai nema vie izgleda da odgovara poduhvatu koji ih je stvorio, nego to ima slika nacionalne kulture izvuena iz turistike broure ili teksta za uewe jezika. Ovaj ogled pokuava da pokae da smo mi tim kwigama na fundamentalne naine bili zavedeni. Ciq ovog ogleda je da napravi skicu jednog sasvim drukijeg pojma nauke koji moe da iskrsne iz istorijskog svedoanstva o samoj istraivakoj aktivnosti." (str. 40.) 3. Kunova kwiga obiluje znaajnim analizama brojnih posebnih problema, koje su u diskusijama o woj ostale, po naem miqewu, donekle u senci modela paradigme. Iz nekih od tih analiza (na primer, o otkriu kiseonika, str. 101-103) moe se videti i neophodnost jednog mnogo preciznijeg jezika filosofije nauke nego to je to onaj koji se koristi u mnogim tekuim raspravama o problemima iz te oblasti. Znaaj izgraivawa jezika filosofije nauke kao i tekoe u vezi sa tim Kun je istakao i eksplicitno, i to u vie navrata. U Kunovim izlagawima moemo nai i izvesne priloge precizirawu znaewa nekih osnovnih pojmova (na primer, precizirawe znaewa pojma nauno otkrie, str. 113-114), ali se ponegde nailazi i na nepreciznosti karakteristine za svakodnevni govor. 4. Model paradigme, kojim je Kun nastojao da objasni istorijski proces transformacije naunih znawa ne moe nas zadovoqiti; i pored niza objawewa, pa i onih iz dodatnih analiza, fenomen paradigme ostaje za itaoca zagonetan skok u razvoju naunih znawa: nije dovoqno jasno kako nastaje paradigma niti kako se zamewuje nekom drugom; moe se primetiti, daqe, da je Kunovo shvatawe paradigme donekle shematsko, to je na izvestan nain uvideo i on sm (str. 66 i druge). 5. Izmeu Kunovih pojedinih analiza i opte sheme, modela paradigme, ne postoje odgovarajue spone: analize pokazuju kontinuitete u razvoju naunih ideja (autor je pokazao izuzetan smisao za wihovo utvrivawe), dok se shemom ili modelom paradigme insistira na nekoj vrsti obrta kao osnovnom obliku istorijskog procesa razvoja naunih znawa. Tako model paradigme ostaje apstraktan i nerazvijen. 6. U analizama kao to su to Kunove bile su veoma neophodne izvesne opte filosofske, teorijske i metodoloke pretpostavke; meutim, autor je svesno izbegao izjawavawa o tim osnovnim stavovima, obrazlaui to sloenou te problematike. Time uglavnom moemo objasniti neke od osnovnih protivrenosti u Kunovim izvoewima, pre svega one u vezi sa shemom o paradigmatskom razvoju naunih znawa. Nezadovoqan ranijim pozitivistikim reewima osnovnih problema filosofije nauke, Kun nije uspeo da uvidi znaajne perspektive reavawa te problematike na osnovu principa savremene filosofije, metodologije, logike i filosofije nauke. I pored navedenih kritikih primedbi, Kunova kwiga se moe oceniti kao znaajno delo; ona se moe donekle porediti sa Poperovom kwigom Logika naunog otkria u pogledu uticaja i odjeka koji je imala i, jo vie, u pogledu sloenosti i veliine zadatka koji je autor sebi postavio.

162

O pojmu naunog zakona u Fejnmanoj epistemologiji Pojam zakona u nauci je jedan od centralnih pojmova, ije je odreivawe bilo i ostaje predmet velikih rasprava. Ve zbog same iwenice da je re o pojmu koji spada u pojmove najvieg reda - kategorije - a odreivawe znaewa tog pojma sloen je zadatak. U pitawu su ne samo brojna znaewa koja postoje u posebnim domenima ili disciplinama nego i izvesne najoptije premise filosofskog, metafizikog karaktera, na kojima se, na kraju krajeva, temeqe ova posebna znaewa. Ali, najee se ne dospeva do tih nivoa sistematskog miqewa, pa se tako znaajni pojmovi kao to je pojam zakona uzimaju kao jasni, razumqivi i wihovo znaewe se ne odreuje eksplicitnije. Jasno je da se tako ne ispuwavaju oni minimalni uslovi za efikasnu naunu komunikaciju, ali se u praksi to esto dogaa. Kad je re o pojmovima ove vrste, situacija u praksi, koja je spomenuta, umnogome je razumqiva. O naunom zakonu se raspravqalo jo od davnina, u antikoj grkoj filosofiji, daqe, kroz stolea; sporovi o izvesnim problemima u vezi sa odreivawem znaewa tog pojma vode se meu filosofima i danas. 1 Ve i sm pregled nekih od tih sporova na svoj nain je indikativan. Srediwi problem je kakav je odnos u pitawu kad je re o zakonu u nauci, ili na kakve se tipove relacije odnosi nauni zakon. Nauni zakon izraava neke tipove veza i odnosa, relacije ije nam poznavawe omoguuje ne samo veliki stupaw teorijskog uvida nego otkriva i velike praktine perspektive u praksi. Mnogobrojne koncepcije razlikuju se ponajpre u razjawewima prirode relacije na koje se odnose zakoni nauke. Od tradicionalnih realistikih, objektivistikih filosofija do onih koje nastavqaju da slede naela tih filosofija, osnovna teza glasi da zakon izraava neku vezu koja je objektivnog, nunog i sutinskog karaktera. Nasuprot ovim koncepcijama nalaze se one koje su iznosili filosofi subjektivistikih i radikalnih empiristikih kola - koji su smatrali da je u pitawu odnos meu pojedinim sadrajima svesti, i da u tom smislu zakon ima samo regulativni karakter, kad je re o mnogobrojnim i raznovrsnim sadrajima svesti, da je tu re o izvesnom unoewu reda meu tim elementima. Filosofske rasprave o pojmu naunog zakona imale su i spekulativan karakter, te zbog toga nisu uvek davale rezultate. Te rasprave su esto voene bez dovoqnog poznavawa istorije nauke, koja je bez sumwe veoma vaan, reklo bi se, neophodan izvor ili pretpostavka za rasprave o kojima je re. Isto tako se nisu dovoqno uzimale u obzir i karakteristike aktuelne naunoistraivake prakse, koja je uvek indikativna, ukazuje na nove puteve u reavawu mnogih filosofskih, epistemolokih i metodolokih problema. Tragawa za razjawewima kategorije naunog zakona danas imaju umnogome drukiji karakter nego ranije. Ve odavno se videlo (Helmholc, Poenkare, Dijem itd.) da je neophodno izuavawe ne samo istorije nauke nego i stvaralake prakse u nauci. Iz tih interdisciplinarnih istraivawa sledili su mnogi rezultati u oblasti filosofije nauke, posebno u epistemologiji.2 Priroda nauke se pokazala znatno sloenijom nego to je to ranije izgledalo. Put od iwenice i principa, preko hipoteze i eksperimenta, do zakona i teorija u praksi znatno je sloeniji nego to se to mislilo u kolama stroge racionalistike i logike tradicije. Pokuaji izgradwe tipologija hipoteza, teorija i zakona ukazuju, izmeu ostalog, ponajvie na vrlo raznovrsne puteve koji vode do novih rezultata. To se moe ponajboqe videti iz istraivawa u oblasti genetike epistemologije i logike nauke. Tek kada se nauka kao delatnost posmatra iz tih perspektiva, kao i nekih drugih (socijalno-ekonomski kontekst), postaju razumqive mnoge tekovine nauke i doprinosi naunika razvoju ideja. Za odgovarajue teorijskosaznajne strategije i procedure vie nisu zainteresovani samo filosofi, kao to je to izgledalo ranije, iako ni ranije nije bilo uvek tako, nego i naunici, koji su posle velikih rezultata u pojedinim
1

Iscrpne preglede i razmatrawa prirode naunih zakona pruio je Ernest Nejgel. Upor. Ernest Nejgel, Struktura nauke . Problemi logike naunog objawewa, Nolit, Beograd, 1974. O interdisciplinarnim pristupima u razmatrawu problema prirode naunih zakona videti materijale simpozijuma Nauka i zakon. Upor. Science et loi , cinquie#me semaine internationale de synthe#se, Libraire F. Alcan, Paris, 1934.

163

domenima zapazili prednost i vei heuristiki karakter izvesne konceptualne osnove, u odnosu na spontani tok naunog tragawa. Sldei najboqe tradicije, i veliki fiziari naeg vremena tee da stvore odgovarajue generalne sinteze naunih znawa i predoe neku sliku o svetu na osnovu tih znawa, neku filosofiju. Ti pokuaji su neobino vani. Ovde vaqa podsetiti na misao ^arlsa Sandersa Persa, amerikog filosofa, osnivaa filosofije pragmatizma, naunika, jednog od osnivaa matematike logike, da je "svako veliko otkrie u nauci jedna lekcija iz logike". Veliki fiziari naeg vremena posle svojih izuzetnih doprinosa nimalo sluajno ne tragaju za odgovorima na "prva i posledwa pitawa o svemu postojeem". Ajntajn, Bor, Hajzenberg, Pauli, Vajczeker, Lederman, redinger, Luj de Broqi, Kapica, Vajskopf, Vajnberg, Bom, Born - samo su neki od onih koji su dali znaajne doprinose i filosofskim, epistemolokim i metodolokim raspravama. O pojmu naunog zakona pisali su mnogi savremeni fiziari, ali je kwiga Riarda Fejnmana, tokom posledwih godina, moda ponajvie ostavila traga. To nije nimalo sluajno. Re je o jednom od najveih fiziara naeg vremena koji se bavio teorijskom fizikom, nauniku iz ijeg se voluminoznog kursa fizike ui na univerzitetima irom sveta. Ako naunik sa takvim uvidom u celokupan sistem znawa savremene fizike nastoji da formulie znaewe optenaune kategorije zakona, onda je razumqivo veliko interesovawe za taj wegov pokuaj. Riard Filip Fejnman, ameriki teorijski fiziar, lan je Nacionalne akademije nauka SAD (1954). Roen je 1918. godine u Wujorku. Zavrio je Masausetski tehnoloki institut 1939. Doktorirao je na Prinstonskom univerzitetu, gde je radio 1942-43, od 1943. do 1945. radio je u laboratoriji u Los Alamosu, od 1945 do 1950. delovao je na Kornelskom univerzitetu, a od 1950. na Kalifornijskom univerzitetu. Objavio je radove iz kvantne teorije poqa, kvantne elektrodinamike, fizike elementarnih estica, statistike fizike i superprovodqivosti. Umro je 1988. godine. Kwiga koja je pred itaocem nastala je iz predavawa koja je naunik drao 1964. godine u okviru jednog ciklusa o razvoju civilizacija u kojem su se predavai obraali irokom krugu obrazovanih qudi, a ne samo onima koji se interesuju za fiziku ili filosofiju. Ta predavawa su posveena najoptijim principima i zakonima fizike, koji ujedno imaju i odreen filosofski karakter. Godinu dana kasnije, kada su objavqena pod zajednikim indikativnim naslovom - Karakter fizikog zakona - mnogo boqe se videlo da je re o neobino sadrajnim i irim izvoewima, koja su privukla veliku pawu fiziara i filosofa nauke. To se vidi i po brojnim izdawima tih predavawa na razliitim jezicima. Kod nas, u prethodnoj Jugoslaviji, ova kwiga se pojavila sa velikim zakawewem, prvi put 1977. godine u prevodu Petra C?olia i Vere Lopac, drugi put, u istom prevodu 1986. I kada takav naunik kao Fejnman pristupi razmatrawu optih principa fizike - fundamentalne nauke kojoj se posvetio - kada se pozabavi izvesnim ishodinim principima nauke uopte, principima naunog saznawa, onda wegova razmatrawa spadaju u izuzetno vane izvore za analize i u oblasti filosofije nauke. Fejnman je, kao to je navedeno, teorijski fiziar. Ve zbog tog opredeqewa on je bio pred mnogim problemima koji su tradicionalno predmet interesovawa i fiziara i filosofa. Ako jo spomenem da je Fejnman pripadao i onom timu amerikih naunika koji su poetkom etrdesetih godina bili angaovani na stvarawu atomske bombe, koji su se suoili i sa velikim etikim i humanistikim paradoksima svog poziva i svog vremena, i uprkos mnogim izazovima zadrali, kako izgleda, odgovarajuu nezavisnost, toliko vanu u tragawima za tajnama sveta i oveka, onda je svakako jasno da je re o autoru ija gledita o optim principima fizike, pa i nauke uopte, zasluuju pawu. Fejnmanova predavawa su po mnogo emu specifina sinteza wegovih gledawa na svet uopte i, posebno, na epistemoloka pitawa. On je ta svoja gledita izloio u sedam predavawa: "Zakon gravitacije - primer fizikalnog zakona"; "Povezanost matematike i fizike"; "Veliki zakoni ouvawa"; "Simetrija fizikalnih zakona"; "Razlika prolosti i budunosti"; "Vjerojatnost i neodreenost - kvantnomehaniki pogled na prirodu"; "U potrazi za novim zakonima". ^italac po naslovu ovih predavawa ne moe da odredi ni pribline granice, niti da uvidi one najvanije dimenzije problematike, kao to se to inae esto moe pri pregledu sadraja kwiga. Na prvi pogled, lakoa pievog izraza stvara utisak da wegova izlagawa moemo slediti bez tekoa. Ali, to nije

164

tako. Fejnman ima neki svoj "jezik" i pretpostavqa znatno pripremqenijeg itaoca nego to je to uobiajeno, bar u naoj sredini, kad je re o ovoj vrsti kwiga. U svakom sluaju, tek ponovqeno itawe kwige moe da otkrije onu celovitost u gledawima do koje je zainteresovanom itaocu najvie stalo, kao u ovom sluaju, za filosofsku stranu problema savremene fizike. Kraj sve specifinosti Fejnmanovog izraza kojim on uspeva da priblii, koliko je to mogue, sloene probleme iz razvoja moderne fizike, od ovog autora italac trai odreewe izvesnih pojmova fizike i nauke uopte. Ta odreewa su kod wega nekad eliptina, esto metaforina, kolokvijalna, to se na poetku uzima kao neka osobenost autora. Meutim, jasno je da nije re samo o nekim osobenostima autora; osnovni opti pojmovi fizike i nauke uopte veoma se teko odreuju, a najoptiji od wih ostajali su otvoreni, nedovoqno odreeni, ak i u onim teorijskim sistemima u kojima su se prvi put pojavili. Dovoqno je da se podseti na pojam gravitacije. irinu preokupacija i celovitost Fejnmanovih misaonih zahvata moda ponajboqe ilustruju sledei redovi: "Koji je kraj te qestvice blie bogu, ako mi doputate tu religioznu metaforu? Qepota i nada, ili osnovni zakoni? Meni se, naravno, ini najvanijim shvaawe unutarweg strukturnog jedinstva sveta; ... svi umni napori usmjereni su na razumijevawe meusobne povezanosti pojava koje stoje na raznim stupwevima nae hijerarhijske qestvice... Danas jo ne moemo ... povui neprekidnu crtu od kraja do kraja, jer tek od juer svjesni smo da ta hijerarhija uope postoji... Zato je nerazborito kada oni koji prouavaju svijet na jednom kraju hijerarhijske qestvice zaziru od onih koji to isto rade na drugom kraju." (spomenuti prevod, str. 119.) I ovde, i daqe u razmatrawima, vidi se, pored ostalog, da Fejnman nije optereen strogim razlikama izmeu tzv. humanistikih i prirodnih nauka, kao to je to est sluaj sa qudima iz wegove struke. Wegov ideal je pronalaewe osnovnih zakona stvarnosti, utvrivawe veza meu wima, kao i otkrivawe onih mnogobrojnih posledica iz kojih se vide ne samo do sada poznate veze, nego i novi tipovi povezanosti fenomena iz najrazliitijih sfera. Ovakav ideal pretpostavqa, po svemu sudei, hijerarhijsku strukturu zakona, pri emu bi oni za koje kaemo da su osnovni imali svoje dalekosene posledice u svim sferama, posledice koje tek treba razotkrivati. Nedovoqno oprezan italac moe pomisliti da je na vidiku neki novi oblik mehanicizma, od kojeg se, inae, ponekad ograujemo bez dovoqnih razloga, ili bez jasnijeg uviawa smisla toga. Iz navedenih Fejnmanovih redova moe se zapaziti da je wemu blizak i ideal da e nas utvrivawe tzv. osnovnih zakona pribliiti ili moda dovesti do stawa kada emo saznati sve o prirodi stvarnosti. O opravdanosti te nade bie rei u daqem izlagawu. Pre nego to se razjasni zajedniki naslov Fejnmanovih predavawa vaqa istai da se ovaj autor ne bavi mnogo preciznijim odreivawem znaaja pojma zakona. Iz konteksta izlagawa vidi se, meutim, dosta jasno da on govori o zakonu kao invarijantnom odnosu, relaciji koja ima odgovarajue ire, opte znaewe. O prirodi te relacije itaocu ostaje da zakquuje ponajvie iz konteksta. Svakako, mora da je re o zakonima koji izraavaju relativno konstantne relacije i da se oni moraju prikazivati u obliku odgovarajuih sistema, prema moguem podruju vaewa. I tu se ponovo javqaju izvesna sporna pitawa. Kako izvesti razgraniewa u vaewu i posledicama fundamentalnih zakona. Pre svega, koje od zakona treba smatrati fundamentalnim i na osnovu kojih karakteristika. Ako se odluimo za izvesne zakone da ih tako nazovemo, znai li to da su oni fundamentalni uopte, da oni imaju primarno delovawe, dalekosene posledice u svim sferama stvarnosti, i u neivoj i u ivoj prirodi, bez obzira na to da li se wihova delovawa ili posledice sada mogu zapaziti ili formulisati ili ne. Ako neke teze Fejnmana dospevaju u blizinu izvesnog talasa obnove fizikalizma, treba pokazati spremnost za rasprave i preispitivawa ne samo starih nego ponekad i novih argumenata. Fejnman odreuje nauni zakon kao "odreen ritam, stanovit sklad, nedostupan oku posmatraa i dokuiv jedino analizom" (str. 15). Posmatrawe pojava ne izaziva samo znatiequ, nego nas esto ispuwava i oseawem lepote. Odnos prema svetu je, znai, mnogo kompleksniji nego to se obino misli kad je re o naunikovom stavu u procesu istraivawa. Naunik dospeva do novih saznawa pod uticajem raznovrsnih inilaca. Svet motiva i oseawa vrlo esto je na samom poetku istraivake avanture, ali se to obino isputa iz vida, kada se posmatra iz perspektive ve dostignutih rezultata. Na poetku je nejasna misao, fantazija, eqa, oseawe, dosetka. Tako bi se moglo rei kad posmatramo put naunika, jedan konkretni istraivaki

165

ciklus. I u tome su saglasni i sami fiziari, za koje obino mislimo da to ne bi dopustili, zamiqajui wihovu disciplinu kao egzaktnu gotovo u svemu. Plank je, na primer, isticao da je na poetku svega u fizici - misao. Daqe, na tom putu imamo neprekidnu smenu eksperimentalnih i teorijskih operacija u kojima se postiu sve novi i novi stupwevi, nivoi. Niti je eksperiment neka jednoznana operacija, niti je teorija nepromenqiv "instrument". Teorijski se naznaava i reira eksperiment, ali on ne daje jednoznane rezultate. Na teorijskom nivou se odluuje o smislu i vrednosti onoga to je eksperiment dao. Pitawe ta je znaajnije jedva da se i moe postavqati, osim u odreenim konkretnim prilikama, kad ima prevagu jedan ili drugi stupaw tog procesa. Ako bi se na ovom pitawu ipak insistiralo, moglo bi se rei da je na poetku dogaaj, proces, koji se na jedan ili drugi nain stalno ponavqao, navodei oveka na ovakvo ili onakvo preliminarno objawewe. Ali, taj "eksperiment" je prirodni tok i sled, gde je ovek samo posmatra. Prva objawewa su vodila simulirawu nekih od tih prirodnih tokova sasvim u malom, u uproenom obliku, da bi se zapaawa mogla proveravati. No, da li se to moe nazvati eksperimentom u modernom smislu rei? Obino se uzima da se o eksperimentu kao obliku naunog saznawa moe govoriti tek od vremena Galileja, mada to ne znai da treba prenebregavati neke preawe znaajne tekovine, pokuaje koji se obino vezuju za Roxera Bekona i neke druge mislioce sholastike. Ove napomene u vezi sa optom klimom, prirodom procesa saznawa, razliitim stupwevima i nivoima u saznawu, kao i delovawem raznovrsnih inilaca u tom procesu vane su, jer se i danas susreemo sa pokuajima arbitrirawa o pretenosti ili mawoj ili veoj ulozi jednih ili drugih stupweva, nalik na nekadawe kontroverze izmeu empirista i racionalista, na koje treba gledati kao na prevladane, i to ve odavno, upravo zbog toga to su istraivawa prakse stvaralakog rada u nauci ukazale dovoqno jasno na sve jednostranosti takvih pristupa. U nastojawu da pokae ta je fiziki zakon ili nauni zakon uopte Fejnman istie kako nije mogue da se to pokae sasvim jasno i precizno, zbog toga to se za sada zna samo ono to je zajedniko za naune zakone, ali ne i wihovi odnosi. To znai da ih on zamiqa u nekom hijerarhijskom obliku, ali se ne znaju svi elementi te hijerarhijske strukture. On se nada, kao, uostalom, i neki drugi savremeni naunici, da je mogue dospeti do najoptijih zakona, iz kojih e onda moi da se utvrdi opta priroda svih fenomena, ma koliko da su oni raznovrsni, bar prema naem danawem gledawu. Snovi o toj mogunosti, kao to je poznato, nisu sasvim novi, ali je povremeno izgledalo da ih treba u potpunosti napustiti, naroito onda kada je odnosilo prevagu uverewe o raznovrsnosti prirode, a ideja o wenom jedinstvu bila potiskivana. Sledei redovi iz Fejnmanove kwige moda ponajboqe pokazuju koliko je velika wegova nada u neko jedinstvo prirodnih fenomena: "Priroda se pri tkawu uzoraka slui najduqim nitima tako da nam i najmawi djeli wezina rada otkriva strukturu cijelog tkawa." (str. 37.) Odluivawe o jednoj ili drugoj od spomenutih solucija, kao to je poznato, oduvek je bilo vano pitawe i nauke i filosofije. To je zapravo uvek bilo jedno raskre na putevima tragawa za optim objawewima koja su imala i imaju dalekosean karakter, ako se drimo zahteva za konsekventnim izvoewima. Fejnman nije mogao da zaobie pitawe mogunosti i oblika izraavawa ili formulisawa zakonitosti prirode, odnosno sveta. U vezi sa tim on kao da ponavqa jedno opte mesto iz opusa naunika, i ranijih i savremenih: "... nemogue je zbiqski objasniti i prenijeti svu qepotu fizikalnih zakona qudima koji ne znaju mnogo matematike" (str. 42). Ali, ovaj autor drukije od pojedinih drugih objawava ulogu matematike. On smatra da "matematika nije samo jedan drugi jezik, nego je ona "logika dodana jeziku". Ona je neko orue, "dodatna specijalna forma zakquivawa", kojom se mogu povezivati razliite tvrdwe. Ako se ne koristi matematika, taj dodatni instrument, onda, prema ovom nauniku, isputamo mogunost da ustanovimo izvesne veze koje se mogu utvrditi izmeu vrlo razliitih pojava stvarnosti, koje se mogu utvrditi izmeu vrlo razliitih pojava stvarnosti, koje drugim putem ne moemo ustanoviti. O toj heuristikoj ulozi matematike dosta se zna iz istorije nauke, tako da nema potrebe da se ona posebno obrazlae. Dovoqno je da se podsetimo kako su pojedine tzv. elementarne estice bile najpre pretpostavqene na osnovu matematikog aparata, a onda tek kasnije eksperimentalno utvrene. Stav o ulozi matematike nije, dakle, kao kod nekih drugih autora, radikalan, da neposveenim u matematiku nije mogue da uspeno objawavaju fenomene sveta. "Kwiga prirode" (Galilej) nije, dakle, napisana samo na jeziku

166

matematike, nego je matematika jedan od instrumenata ili jezika putem kojih se dospeva do logosa prirode, stvarnosti uopte. Vaqa ipak jo jedanput podsetiti na to da je "na poetku" misao, re, pa se tek mnogo docnije javqa matematika transformacija simbola, koja zaista pogaa poredak stvari na udesan nain. A uz to, i u doba razvijenog matematikog aparata, re, dosetka, pitawe, hipoteza, stvaralaka fantazija nisu izgubili svoju ulogu; pa i u samoj matematici uloga takvih inilaca kao to je to intuicija nije zanemarqiva kad je re o stvarawu novog. Osim toga, sm Fejnman ukazuje na razliite puteve razvoja matematike; razmatra dva glavna: vavilonski i grki. Prvi bi mogao da se oznai kao induktivni, drugi kao deduktivni. Fejnman ipak ne divinizuje matematiku. Matematike ekstrapolacije, uostalom, ne moraju uvek da budu uspene. Idui samo tim putem ne bi se nikada mogla razumeti stvarna povezanost razliitih grana fizike. U vezi sa tim on napomiwe: "... fizikalni zakoni tako su umjetno naiweni da - iako u biti istovjetni - wihovi razliiti oblici vode na kvalitativno razliite pojave. U tome lei sva zanimqivost fizike" (str. 51). I ovaj autor se bavi idejom nedovrenosti fizike i mogunou da se pronau najoptiji zakoni i relativno mali broj aksioma, iz kojih bi se izvela sva ostala znawa iz najraznovrsnijih oblasti fizike. On doputa takvu mogunost u budunosti, ali se na nekim mestima vidi i odreena sumwa u to (ovo posledwe, na primer, na str. 50). Bavei se problemom odluivawa za jednu od dve ili vie teorija, koje u datom asu imaju iste anse u pogledu posledica koje se iz wih izvode, Fejnman istie ulogu subjektivnih inilaca u tim situacijama: oseawe lepote i sklada jedne ili druge od tih konstrukcija, intuicija na osnovu koje sledi izbor. "Teko je bez malo intuicije", pie on, "znati unaprijed kako treba sazdati zgradu koja e odoqeti situaciji (re je, naravno, o zgradi nauke, tj. teorijskoj konstrukciji - R. .). Treba, dakle, uvijek imati na umu sve mogue pristupe. Eto zato fiziari vole vavilonsku matematiku ne obraajui mnogo pawe aksiomatskom zakquivawu." (str. 55.) Fejnman poklawa znatnu pawu problemu odnosa izmeu fizike i matematike, kao i razlikama izmeu ovih disciplina. Razliku svodi na potrebu i mogunost eksperimentalne provere znawa u fizici, to u matematici nije sluaj, po wegovom miqewu. Ipak, moglo bi se primetiti, u nekoj meri se i za matematika znawa na odreen nain mora postavqati pitawe znaewa, naroito kad je re o spomenutom udesnom pogaawu poretka stvari (Ajntajn), za koje woj dugujemo. Prema tome, bar za neka matematika znawa u pojedinim situacijama postavqa se pitawe stvarnog znaewa, pitawe strukture na koju se ona odnose. Fejnman istie jo i iwenicu da se fiziar uvek bavi pojedinanim, nikad optim sluajem. Ova formulacija, moglo bi se primetiti, odve je radikalna. Verovatno bi se mogla preformulisati tako da se pokae da fiziar nikad ne ostaje samo na pojedinanom ili da se on bavi najvie wime. Ako bi se ostalo pri navedenom Fejnmanovom stavu, moglo bi se postaviti pitawe kako onda fizika moe da rauna na status fundamentalne nauke ija znawa imaju tako dalekosene efekte. Fizika e se u budunosti, pretpostavqa ovaj naunik, "otarasiti matematikih izraza, da e mehanizam izai na vidjelo i da e se zakoni pojaviti u vrlo jednostavnom obliku, kao to su jednostavna pravila ahovske igre, uprkos wezinoj sloenosti" (str. 57-58). Mogue je da se ova Fejnmanova pretpostavka odnosi na veoma daleku budunost. Na kraju razmatrawa o odnosu matematike i fizike, i znaewu matematike, Fejnman se iopak nekako priklawa tezi da bez "jezika" matematike nema razumevawa zakonitosti fizike i sveta uopte, u svoj wegovoj sloenosti i savrenstvu. Onaj koji ne poznaje matematiku lii ovom fiziaru na oveka koji nema ulo sluha a pretenduje da slua muziku i da u woj uiva. Fizika se ne# da& prevesti ni na jedan drugi jezik, do onaj matematike, zakquna je misao Fejnmana kada je re o odnosu fizike i matematike. Kvalitativnom jeziku se tu ne ostavqa, kako izgleda, odgovarajue mesto, a ni operacijama interpretacije. I Fejnman, kao i drugi istaknuti naunici, demistifikuje stvarawe naunih ideja, znawa, ukazujui na put i osnovnu strategiju u nauci: "Ako elimo da nauka neemu slui, moramo izmiqati hipoteze (podvukao R. .). Da ne bismo samo opisivali ve obavqene pokuse na nama je da proirimo primjenu zakona na neistraena podruja. U tome nema nieg loeg osim to znanost ini neizvjesnom. Ako ste dosad mislili da je znanost u sve sigurna e pa - pogreno ste mislili." (str. 75.) On uporeuje otkrivawe fizikalnih zakona sa slagawem slike iz velikog broja delia nepravilnog oblika, u duem periodu. Svi delii imaju neto zajedniko i to ohrabruje onog koji se latio posla slagawa svih wih u odreenu sliku. Naela ouvawa su za Fejnmana jedan primer

167

takve zajednike strane. Raznovrsni zakoni su u skladu sa wim. Ovaj naunik ispituje simetriju naunih zakona, uzimajui simetrinost kao izvesnu wihovu nepromenqivost, relativnu konstantnost, sldei Vajlovu odredbu pojma simetrije predmeta - simetrian je onaj predmet iji se izgled ne promeni kad se podvrgne nekom postupku. Kategorije prostora, vremena, objektivnosti toka procesa, takoe su predmet Fejnmanovog razmatrawa. Ta razmatrawa kao da su rezimirana u sledeim stavovima: "Dogaaji u naem svijetu neobrativi su u tom smislu da je wihov razvoj u jednu stranu sasvim vjerojatan, a u drugu, iako mogu, iako ne proturjei zakonima fizike, dogaa se jedanput u milijun godina. Zato je besmislica sjediti i ekati da jednom to kaotino gibawe atoma dovede do odlijevawa smjese crnila i vode, na crnilo s jedne strane i vodu s druge strane." (str. 107.) Fejnman i u ovoj prilici istie svoju ideju o izvesnoj odreenosti svega to postoji, dovodei je u vezu sa idejom o redu i neredu u fizikim sistemima. U vezi sa tim on, pored ostalog, naglaava: "Red u fizikalnom smislu uope ne mora biti koristan za nas qude; ta rije samo ukazuje na postojawe neke odreenosti. Svi atomi jedne vrste s jedne strane, a svi atomi druge vrste s druge strane, ili sve to pomijeano - to je sva razlika izmeu reda i nereda u fizici." (str. 108.) On misli da zakoni fizike izraavaju stawa i razvoj od reda ka neredu, i pretpostavqa da se svemir razvio iz ureenijeg stawa u odnosu na potowa. Fejnman je u svojim razmatrawima o prirodi naunog zakona doao i do zakquka da poznavawe zakona ne obezbeuje i poznavawe svih fenomena stvarnosti. To se postie uspostavqawem hijerarhije pojmova i predstava koje su plod razliitih analiza. Stupweva analiza ima veoma mnogo. Ako bismo hteli da ih prosleujemo konsekventno, doli bismo do beznaa. Od problema fizike doli bismo do problema psihologije, biologije i antropologije. Negde se ipak moramo zaustaviti kao istraivai u fizici i prirodnim naukama. Ali, nema jasnog mesta. U sve te protivrenosti i dileme utkane su i one vrednosnog karaktera, jer nauka nije neki autonomni sistem stavova koji podlee samo nekim egzaktnim merilima. Vrednosni inioci imaju mnogo vei uticaj u wenom razvoju nego to se to obino misli. I u jednom od posledwih poglavqa kwige autor ponovo insistira na ideji da se na naune zakone gleda kao na neki hijerarhijski sistem; u wemu je re o verovatnoi i mikroprocesima, o oblastima gde se mora tragati za nekim specifinim tipovima zakonitosti karakteristinim za mikrofenomene. U svetlu tih zadataka ideje o jedinstvu i raznovrsnosti fenomena stvarnosti o kojima je bilo rei svakako treba obrazlagati na odgovarajui, nov nain, uz pretpostavku o mogunosti iznalaewa takvih optih zakonitosti kojima bi se mogli objawavati svi fenomeni kojima se naunici bave, dakle i svet mikro- i svet makrofenomena. Fejnmanova kwiga je na prvi pogled posveena istraivawu znaewa i smisla samo jedne kategorije u fizici - zakona i wihovih osobenosti. Ali, razmatrawe ove kategorije, koja je svakako jedna od srediwih kategorija ne samo fizike nego i nauke uopte, moralo je da obuhvati i niz drugih kategorija, naela, ideja, principa, i to ne samo naunih nego i filosofskih. Tako je ova kwiga zapravo nauno-filosofska rasprava koja spada u svojevrsne uvode u izvesne osnovne probleme filosofije fizike, pa i filosofije nauke uopte, koja moe da bude od koristi ne samo za fiziare nego i za mnoge druge. Na kraju treba napomenuti da za srpski prevod ove Fejnmanove kwige, ije prevoewe nije nimalo lako, zbog specifinosti Fejnmanovog izraza, dugujemo g. Milanu ]iriu, koji se ve ranije ogledao u uspenom prevoewu izvesnih spisa iz oblasti fizike.

168

Bornova filosofska shvatawa Nikad me nije privlaila mogunost da budem samo specijalist u jednoj oblasti... Ja verovatno ne bih imao mesto u danawim uslovima naunog rada, kada istraivawima rukovode specijalisti za jednu usku oblast... Filosofska osnova nauke me je interesovala vie nego weni rezultati u specijalnim oblastima. Sluao sam predavawa iz filosofije, na primer, predavawa Edmunda Huserla u Getingenu, ali se nisam pribliio ni wegovoj niti bilo kojoj drugoj ondawoj koli. Maks Born, Moj ivot i pogledi* Uvod U istorijskom razvoju fizike zapaa se neka vrsta pravilnosti: fiziari koji dospevaju do velikih rezultata koji zadiru u postojeu sintetiku sliku o prirodi realnosti ostavqaju po pravilu i znaajan trag u raspravama o temeqnim filosofskim problemima. Oni se u tom smislu opravdano smatraju i filosofima, jer utiu i na filosofsku misao u najirem znaewu rei. To je veoma jasno pokazala i velika kontroverza MahBolcman s kraja 19. i poetkom 20. stolea, koja je imala dalekosean uticaj, zadirala je sve do odreivawa predmeta fizike i nauke uopte. Diskusije su bile neobino plodne, ali se ne moe rei da su one okonane smru dvojice protagonista tih rasprava, Ernesta Maha i Ludviga Bolcmana. Pitawe o tome da li je predmet fizike samo opisivawe ili i objawewe pojava i procesa postavqalo se i daqe. Reavawe pitawa statusa hipoteza, teorija i naunih zakona postalo je jedino jo sloenije u 20. veku sa pojavom Ajntajnove teorije relativnosti i kvantne mehanike. Tragawa za nekim jedinstvenim teorijskim, metodolokim osnovama fizike nastavila su se, ali na drugom, viem nivou; nove ideje dobijale su nove izraze, "jezik" fizike 20. veka mewao se. Postepeno su se kristalisale dve velike opte paradigme, neodeterministika i indeterministika, koje su proisticale prvenstveno iz velike rasprave izmeu Ajntajna i Bora. Pored Ajntajna i Bora, u tim diskusijama su na razne naine sudelovali brojni drugi fiziari i ostali naunici, ali ne kao puki sledbenici jednog ili drugog od pomenutih protagonista tih velikih rasprava. U literaturi jo nemamo ire prikaze svih dimenzija tih velikih rasprava, prikaze pogleda drugih znaajnih fiziara, bar kada je re o naoj literaturi. Zbog toga je vano da se osvrnemo na poglede Maksa Borna, jednog od najistaknutijih fiziara 20. stolea. ivot, rad i pogledi Maksa Borna Maks Born (Born, 1882-1970), nemaki teorijski fiziar, roen je u Breslauu (danas Vroclav). Studije je zavrio u Getingenu 1907. godine. Od 1915. do 1933. godine bio je profesor Berlinskog, Frankfurtskog i Getingenskog univerziteta. Od 1933. godine je u emigraciji u Engleskoj, predavao je na Kembrixu do 1936, od 1936. do 1953. godine predavao je u Edinburgu, u kotskoj. Godine 1954. vraa se u Getingen. Ostvario je krupne rezultate: u oblasti dinamike kristalne reetke, termodinamike kristala, kvantne teorije, kinetike teorije kondenzovanih gasova i tenosti, teorije relativnosti, atomske fizike. Jedan je od tvoraca kvantne (matrine) mehanike (1926), zajedno sa Hajzenbergom i Jordanom razvio je formalizam matrine mehanike (1926), dao statistiku interpretaciju talasne funkcije itd. Dobitnik je Nobelove nagrade 1954. godine. Born je zajedno sa svojim uenicima radio na primeni kvantne mehanike u drugim oblastima. Sa Vinerom je u kvantnu mehaniku uveo pojam operatora, sa Openhajmerom je razradio model klasine elektrodinamike kojim se uklawa beskonanost energije takastog naboja (teorija BornaInfelda). Jedan je od tvoraca savremene teorije tenosti. Bio je lan mnogih akademija nauka i naunih drutava.
*

Max Born, My Life and My Views, Introduction by I. B. Cohen, Scribner and Sons, New York, 1968, Ch. I.

169

Born je iveo u vreme kada je u fizici dolo do revolucije, do naglog razvoja, koji je bio doista neka vrsta obrta, naroito kada je re o optoj filosofskoj paradigmi. I on i drugi fiziari koji su dali velike doprinose jasno su uviali da je doista re o revoluciji. Luj de Broqi je toj revoluciji posvetio i jednu kwigu u kojoj upravo nastoji da teorijski, filosofski osmisli velike rezultate fizike 20. veka. ^ak i oni fiziari koji su bili pod neobino snanim uticajem pozitivizma, koji su se klonili klasinih ontolokih i gnoseolokih problema kao neke vrste metafizike, otpoeli su velike rasprave o novim aspektima filosofskih problema fizike. kole fizike bile su jednovremeno i filosofske, ve zbog same prirode problema, bez obzira na mawu ili veu sklonost fiziara ovoj ili onoj filosofskoj koli. Maks Born je nastojao da razmatra probleme fizike i u irem, filosofskom kontekstu. Iako je poznavao tekovine nekih ondawih vladajuih filosofskih kola, on je teio da iznae vlastiti filosofski put. O tome svedoe razni wegovi spisi, koji zasluuju posebnu pawu. Jedna od wegovih kwiga je svakako reprezentativna ako teimo da upoznamo wegova filosofska shvatawa. To je zbirka studija i lanaka Fizika u ivotu moga pokolewa, objavqena 1956. godine u Engleskoj, kasnije prevoena na druge jezike sa mawim ili veim dopunama, predgovorima ili pogovorima pojedinih fiziara ili filosofa. U tim studijama i lancima re je o neobino irokom krugu filosofskih problema savremene fizike. Ti radovi na izvestan nain pokazuju i razvoj Bornovih pogleda od 20.-tih godina dvadesetog veka - od velike vere u nauku i wenu ulogu u razvoju i napredovawu drutva - do vremena kada se jasno videlo da se deterministika slika stvarnosti nuno mewa posle uvida u oblasti fenomena koji su odreeni statistikim zakonima - do vremena kada se oveanstvo nalo na ivici opasnosti od atomskog oruja kojim su raspolagale dve vodee sile tadaweg bipolarnog sveta. Bornova shvatawa su se razvijala od deterministikih do umerenih pozitivistikih, karakteristinih za neke pripadnike Kopenhagenske kole. Taj razvoj ovde moemo da predstavimo samo u najosnovnijim crtama. Born se u vie navrata kritiki osvre na radikalno pozitivistike ideje u fizici, raspravqa i spori se sa Jordanom, koji je zastupao ovakva shvatawa, i na wima temeqio rad u fizici, raspravqa o pojedinim stavovima redingera. Predmet rasprava su problem fizike realnosti, priroda pojmova u fizici i nauci uopte, status kategorije kauzaliteta, tipova zakona, pre svega statistikih. On je jasno shvatio da iz odreenih ontolokih premisa onda slede i odgovarajua gnoseologija i epistemologija fizike i nauke uopte. Tako se ponovo pokazalo, kao i u vreme velike rasprave izmeu Maha i Bolcmana, da su neizbene izvesne osnovne filosofske premise u fizici ukoliko teimo razvijenijoj sintetikoj slici o fizikoj realnosti i da izbor tih premisa ima i metodoloki i heuristiki karakter. To se videlo i u velikim diskusijama povodom teorije relativnosti i wenih filosofskih osnova, koje su voene dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, u kojima se raspravqalo, pored ostalog, i o metodu savremene fizike. Filip Frank, uesnik u tim velikim raspravama, izloio je ne samo znaajan pregled stanovita ondawih fiziara nego i kritiku radikalnih stavova Filipa Lenarda (Ph. Lenard, 1862-1947) o postojawu dve fizike, "jevrejske" i "arijevske", tarkovih (J. Stark, 1847-1957???) i drugih. Ovi istaknuti fiziari, inae dobitnici Nobelove nagrade, oduevqeni nacisti, smatrali su da se fizika razvija iskquivo na osnovu eksperimentalnih nalaza, da eksperiment uvek ima prevagu nad teorijom. Ovde je re zapravo o starim filosofskim problemima o odnosu empirijskih i teorijskih nivoa, o odnosu ulnih i racionalnih oblika saznawa; ti nivoi nemaju nikakve veze sa nacionalnom i rasnom pripadnou naunika fiziara koji daju velike rezultate, poput Alberta Ajntajna. Lenard je povodom Ajntajnove teorije pisao da ona ima neeg "nenemakog" i da je treba izuzeti iz nastave u nemakim kolama zbog prevage teorije nad ulnim opaawem. Ove konstrukcije su bile sasvim ideolokog karaktera, iz istorije nauke, kao i iz prakse naunog istraivawa, znamo da su ulni i racionalni nivoi u nauci i saznawu uopte u neraskidivim vezama i da je razlika izmeu tih nivoa relativna. Odnos teorije i eksperimenta nije, dakle, uvek tako jasan kako je to izgledalo fiziarima kao to su bili Lenard i tark, pa i neki drugi. Maks Born je jedan od svojih radova posvetio upravo razjawavawu veza izmeu eksperimenta i teorije u fizici, najpre u jednom predavawu koje je odrao 24. maja 1943. godine, koje je kasnije dopunio i objavio pod naslovom "Eksperiment i teorija u fizici". Oznaavajui Lenardove i tarkove stavove kao radikalizam, Born je ukazao na drugu tendenciju, koja nije bila temeqena na pomenutim kriterijumima tarka i Lenarda, gde se

170

polazi od stava da "onaj koji nije dobro uveban u teoriji saznawa i matematici, da nema potrebe da pristupa eksperimentu, da moe neposredno da utvruje zakone prirode". Ta tendencija pokazala se u radu Milna (Miln) i Edingtona (A. S. Eddington, 1882-1944), istie Born, i ocewuje je takoe kao ne mawe radikalnu u odnosu na prvu. Born kao teorijski fiziar pie da mu nije blizak ni jedan ni drugi pristup, jer ti radikalni stavovi mogu da dovedu do zastoja u razvoju istraivawa u fizici i nauci uopte, te da su oni, tavie, opasni. On skree pawu na vanost uvida u istoriju nauke koji moe da doprinese boqem razumevawu problema odnosa teorije i eksperimenta u fizici. Osvrui se na brojne situacije iz istorijskog razvoja nauke, Born pokazuje kako su te veze postajale sve sloenije u kontekstu raznovrsnih operacija i optih drutvenih okolnosti. Zakquak Brojni Bornovi tekstovi bili su izraz ne samo vanih teorijskih tragawa nego i neka vrsta teorijske kodifikacije veoma znaajne stvaralake prakse. Sistematske analize wegovih brojnih tekstova koji su posveeni filosofskim problemima imae svakako i odreen heuristiki karakter. Literatura . A. Hramov, Fiziki. Biografieskoy slovar, Kiev, 1977. Max Born, My Life and My Views, Introduction by I. Bernard Cohen, Charles Scribner's Sons, New York, 1968. H. Vogel, Physik und Philosophie bei M. Born, Berlin, 1968. M. Born, Fizika v izni moego pokoleni , sbornik statey, redakci i posleslovie S. G. Suvorova, Moskva, 1963. R. orevi, "Epistemologija fizikog eksperimenta", Teme, god. XV, br. 3-4, 1992, 258-268. (u sadawoj kwizi: str. .)

171

Filosofija fizike: shvatawe K. F. fon Vajczekera U literaturi se domen filosofije nauke, pa i filosofije fizike, odreuje dosta razliito, ve prema optem filosofsko-metafizikom stanovitu autora. Zbog toga je vano da se pre osvrta na pristup K. F. fon Vajczekera naznae osnove, okviri, domeni i perspektive filosofije fizike od kojih polazi pisac ovih redova. Filosofsko miqewe je pred znaajnim prilikama za postizawe odgovarajuih sinteza tek ako je na odgovarajui nain temeqeno na izvesnim tekovinama nauke i umetnosti, na odgovarajuem razumevawu istorijskog procesa uopte. Jasno je da je tu re o velikim zahtevima. Ovde se ponajpre javqa potreba da se bar donekle razjasni staro pitawe koje se uvek postavqa unekoliko na nov nain: pitawe odnosa filosofije i nauke, ili posebno filosofije i fizike.1 Nauke su nastale iz okvira prvobitne filosofije, diferencijacijom, specijalizacijom i integracijom znawa, koje su u nae vreme poprimile spektakularne oblike: ima nekoliko hiqada naunih disciplina. Potrebe za odgovarajuom sintetikom slikom o svetu danas su vee nego bilo kada ranije, jer su znawa otvorila ne samo velike perspektive razvoja nego su se pokazale i zastraujue opasnosti samounitewa oveanstva. Aksioloki problemi koji su ranije bili nekako u drugom planu sada imaju, reklo bi se, presudan znaaj. Aktuelnost izvesnih etikih pitawa nauke nikada nije bila takva kao danas, relacija izmeu etike naunika i opte vrednosti wegovog nalaza u nekom posebnom domenu pokazala se u svoj svojoj sloenosti.2 U filosofiji nauke, pa i filosofiji fizike, jedna od najznaajnijih operacija je interpretacija; iwenice, stavovi, ono to je predmet razmatrawa u nauci nikada nije jednoznano; osim toga, nikakav ansambl podataka nije jasan sm po sebi, te bez interpretacije nema ni rezultata u nauci. Sa gledita prirode procesa saznawa operacija interpretacije je, meutim, veoma sloena, wu ine razliite komponente saznawa: empirijske i teorijske, racionalne i intuitivne, u najrazliitijim vezama i odnosima.3 Interpretacija nije neka jednoznana operacija, nego zapravo mnotvo operacija razliitog nivoa i karaktera. Odgovarajue klasifikacije bi svakako pokazale obiqe vrsta i tipova interpretacija. Ovde smo u prilici da naznaimo jedno gledite o interpretaciji u nauci koje omoguuje da se boqe razume i odnos izmeu filosofije i nauke, a posebno izmeu filosofije i fizike, da se potpunije shvate izvesna istorijska raskra i paradigme u nauci, da se na osnovu toga trae novi putevi organizacije istraivakog rada u nauci, pa i reforme u obrazovawu. Interpretacija nekog pojedinanog fenomena u nekoj posebnoj oblasti gotovo i nije mogua bez odreenog dovoewa te pojave u vezu sa nekom drugom, i bez izvesnih optih postulata ili premisa o nekom kontekstu ili celini zbivawa, o onome to nije u tom trenutku u "vidnom" poqu; tako se mi prilikom interpretacije nalazimo istovremeno i pred delom i pred celinom, pred pojedinanim, posebnim i optim relacijama, pred kontroverzama determinizam-indeterminizam, pred razjawewem principa simetrije itd. Problemi su na taj nain nauno-filosofski, a ne nauni ili filosofski, kao to se esto misli; sasvim je drugo pitawe moemo li uvek da odgovorimo svim zahtevima tog novog pristupa, da li se danas na odgovarajui nain mewa stil miqewa i istraivawa u nauci i filosofiji. Interpretacije moemo posmatrati kao u nekom spektru, od onih koje se odnose na relativno proste pojave do onih koje se tiu najsloenijih fenomena u nekoj oblasti, ili do generalnih sinteza, gde se pretenduje na neku sliku o svetu uopte. Obiqe vrsta i tipova, kao i sva sloenost interpretacije, mogli bi se pokazati jo vie u nekoj vrsti koordinatnog sistema, ako bi se na apscisi oznaavali objekti i procesi od mehanikih do onih koji
1

Radomir orevi, "Filosofija i fizika", Zbornik predavawa na Republikom seminaru o nastavi fizike , Fiziki fakultet, PMF, Beograd, 1990, str. 22-29. (u sadawoj kwizi: str. .) Richard Wisser, Odgovornost u mijeni vremena . Vjebe pronicawa u duhovno djelovawe: Jaspers, Buber, C. F. von Weizscker, Guardini, Heidegger, Svjetlost, Sarajevo, 1988. Radomir orevi, "Epistemologija fizikog eksperimenta", u kwizi Filosofija i nauka , "Jefimija", Beograd, 1994, str. 254-263. (u sadawoj kwizi: str. .)

172

se izuavaju u drutvenim naukama, a na ordinati fenomeni i relacije od onih pojedinanih i posebnih do najoptijih u nekoj oblasti, koji su u odreenim vezama sa fenomenima iz ostalih oblasti. Kriva u tom sistemu prikazivala bi kretawe od interpretacije pojedinanog fenomena u jednoj oblasti preko dovoewa u vezu sa odgovarajuim fenomenom iz druge oblasti, do interpretacija najoptijih pojava i dovoewa tih pojava u vezu sa odgovarajuim drugim, sloenim pojavama iz drugih oblasti. Svaka taka na toj krivi oznaavala bi jedan nivo interpretacije; svaki nivo poveava kao u progresiji uvid u celinu, totalitet zbivawa u stvarnosti. Pojedini spisi najistaknutijih naunika fiziara pokazuju na jedan ili drugi nain tewu autora ka svestranosti analiza fenomena fizike realnosti. Nije nimalo sluajno to su pojedini vodei fiziari razmatrali i probleme antropologije, psihologije, biologije, i to jo u devetnaestom veku (Ernst Mah, Herman Helmholc itd), docnije u dvadesetom stoleu Bor, redinger, Bunhe itd. U tom pogledu zasluuju pawu i spisi K. F. fon Vajczekera (Weizscker, 1912- ), znamenitog savremenog nemakog fiziara, nekadaweg bliskog saradnika i asistenta Vernera Hajzenberga; on je relevantan i kad je re o filosofsko-naunom pristupu - a to je ovde vano - koji otkriva znaajne perspektive graewa i dograivawa mogue slike o celini svetskih zbivawa. Ve samim naslovom svoje kwige Jedinstvo prirode4 Vajczeker iznova sugerie ideju o jedinstvu prirode, ali ta ideja prema wegovom sudu iziskuje stalno razjawavawe na osnovu novih saznawa. Kada se to jedinstvo pokazuje na osnovu odgovarajueg uvida, onda je legitiman problem jedinstva ne samo fizike, koji ovaj fiziar i filosof eksplicitno postavqa, nego i problem jedinstva nauke uopte, koji on na razne naine pretresa u svojim raznovrsnim analizama i razmatrawima, zapoiwui od problema jezika i metoda nauke, preko novih pristupa tradiciji, novog "itawa" spisa Platona i drugih, do ispitivawa problema kvantne mehanike i kibernetike. Ideja jedinstva fizike i jedinstva nauke obrazlae se ili postaje jasnija i kada Vajczeker iz razliitih perspektiva razmatra "sredstva" interpretacije: jezik, logiku ili logike (klasinu, kvantnu), matematiku, intuiciju. Nauka u razvoju tako izgleda kao neko zdawe u izgradwi, a predstava o wemu je potpunija ako je formiramo iz vie uglova: prolosti, koju jo nedovoqno poznajemo i upravo je novi pristupi i modeli u poneemu otkrivaju, jo uvek, iz sadawosti, koliko je uvid u aktuelno stawe mogu, i iz vizure mogue ili dogledne budunosti. Ova posledwa perspektiva je danas veoma vana, rekao bih nuna, bez obzira na sve tekoe i rizike razmatrawa koje se izvodi s tim ciqem, jer je svaka delatnost bez pretpostavke o buduem trenutku osuena na neuspeh. Filosofija fizike kao segment filosofije nalazi se pred svim onim problemima sa kojima se susreu filosofi i naunici naeg vremena i onda kada bi hteli da se potpuno osame i bave nekim posebnim problemima svoje struke: ontoloka i deontoloka pitawa ne mogu se zaobii, jer je nalaz umnogome uslovqen stvarnim stavom prema tim problemima.

Carl Friedrich von Weizscker, Jedinstvo prirode , preveo Sulejman Bosto, bibl. "Logos", "Veselin Maslea", Sarajevo, 1988, str. 380. Ovo delo je svakako reprezentativno, ne samo kada je re o delima tog autora nego i u savremenoj literaturi uopte. Na neke odlike tog dela skrenuo sam pawu u recenziji "Filosofske premise fizike: Vajczekerova gledita", u asopisu Vasiona, god. XVI, kw. X, 1/1993, 23-24.

173

O Holtonovom modelu razvoja naunih znawa Razvoj naune misli je rezultat sloene "igre" velikog broja raznorodnih inilaca. Istoriar nauke je pred zadatkom da prati ne samo one zavrne rezultate nego i procese geneze koji prethode tim rezultatima, razvoj naune ideje od stupweva zamisli preko oformqavawa na nivou hipoteze do odgovarajuih afirmacija na nivou iwenice, teorije ili naunog zakona. Tako shvaen zadatak istoriara nauke zaista je opsean i moe da premai granice mogunosti u veem broju sluajeva. Osim toga, tada pojedini krugovi problema izgledaju kao nereivi, jer je zaista esto nemogua neka zadovoqavajua rekonstrukcija istorijskog konteksta pojedinih znamenitih naunih tekovina, bez obzira na trud i zalagawe istoriara nauke. Rasprave o ovoj vrsti tekoa u radu istoriara nauke novijeg su datuma, vode se intenzivnije negde od ezdesetih godina i dosta obeavaju. Do tog vremena su za istoriare nauke karakteristini pristupi za koje se moe rei da najee ne izlaze iz okvira granica istorije ideja, i da su mawe ili vie monodisciplinarni. U svakom sluaju, nije bilo veih rasprava o metodolokim i filosofskim pretpostavkama u istraivawima istorijskog procesa razvoja naunih znawa. U zamanim diskusijama tokom dve posledwe decenije u sreditu su kao najpoznatiji tri modela koja su predlagana kao mogunosti da se najboqe shvati i predstavi istorijski proces razvoja naune misli. 1 Izloili su ih Karl Poper, Tomas Kun i Stiven Tulmin. Nijedan od ovih modela nije sasvim prihvatqiv,2 wihove mawe ili vee slabosti uvidele su se ubrzo, pa su ih sami wihovi utemeqivai mewali i dograivali. Ipak, svaki od wih donosio je mawe ili vie znaajne sadraje, otvarao perspektive. Priblino istih godina kad i navedeni modeli stvaran je jo jedan koji prua, kako izgleda, mnogo vee mogunosti i koji je umnogome prihvatqiviji od navedenih, iako je znatno mawe poznat od ovih. Taj model je formulisao Xerald Holton (Holton), ameriki fiziar i istoriar nauke; on daje solidnu teorijsko-metodoloku osnovu za prikaz istorijskog procesa razvoja naunih znawa u najirem kontekstu. Ovaj autor je napisao vie radova u kojima je pruio znaajne priloge reavawu problema transformacije znawa ili tzv. rasta znawa, kako se esto oznaavaju oni, reklo bi se, srediwi problemi istorije nauke kao discipline.3 Iako je Holton dovoqno poznat, spomenuu nekoliko podataka o wemu, tim pre to kod nas, koliko mi je poznato, nije tampan nijedan wegov rad niti je o wemu pisano (izuzimajui jednu prevedenu studiju o odnosu Alberta i Mileve Mari-Ajntajn na Treem programu Radio-Beograda). Roen je u Berlinu 1922. godine, do 1938. godine iveo je u Beu, odakle je nakon tzv. anlusa Austrije od strane hitlerovaca preao u SAD. Studirao je na Oksfordu, a zatim na Harvardu, doktorirao je 1948. godine sa tezom iz oblasti fizike visokih pritisaka. Saraivao je sa Brixmenom, fiziarem koji je isto tako poznat i po filosofskim radovima. Verovatno
1

Neke osnovne podatke o ovim diskusijama, pregled znaajnih stavova i, posebno, razmatrawe Kunovih shvatawa italac e nai u uvodnoj studiji Stanie Novakovia uz prevod Kunovog glavnog dela. Upor. Tomas Kun, Struktura naunih revolucija , prevod i predgovor Stania Novakovi, Nolit, Beograd, 1974, str. 9-28. Tri spomenuta modela kritiki je razmatrala Elizabet treker. Upor. Elizabet treker, "Modeli mewawa nauke u danawoj istoriji nauke", Dijalektika , 23/1978. O istom krugu pitawa isti autor raspravqa u irem kontekstu i u jednoj od svojih novijih kwiga. Videti Elisabeth Strker, Einfhrung in die Wissenschaftstheorie , Darmstadt, 1977. Diskusije o ovim modelima meu marksistima iz socijalistikih zemaqa poele su s izvesnim zakawewem i nastavqaju se na odreen nain i danas; bibliografija radova o tome obimna je i svakako zasluuje posebnu pawu. Na izvesne osnovne ogranienosti Poperovih i Kunovih shvatawa ukazao sam u kritikim prikazima kwige Karla Popera Logika naunog otkria i kwige Tomasa Kuna Struktura naunih revolucija , koje su ranije objavqene kod nas. Upor. Radomir orevi, "Poperova Logika naunog otkria", Gledita, 1/1975; Radomir orevi, "O Kunovom modelu istorijskog procesa razvoja naunih znawa", Dijalektika , 2/1977. Objavqivao je razne priloge u najuglednijim publikacijama iz oblasti istorije i filosofije fizike i nauke uopte, SAD, Francuske, Nemake itd. Najznaajnije studije objavio je u dve kwige na engleskom jeziku. Upor. G. Holton, Thematic Origins of Scientific Thought: Kepler to Einstein , Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, 1973; G. Holton, The Scientific Imagination: Case Studies , Cambridge, Cambridge University Press, 1978. Izbor wegovih najznaajnijih radova iz oblasti istorije i filosofije fizike objavqen je 1981. godine na ruskom jeziku; kwiga sadri uvod napisan posebno za to izdawe u kojem autor preciznije ukazuje na glavne ideje modela koji predlae. Upor. G. Holton, Tematieski analiz nauki , red. i predislovie S. R. Mikulinskoga, "Progres", Moskva, 1981, str. 382.

174

je i ta saradwa doprinela da se Holton kasnije pozabavi i problemima teorije saznawa, koji su vrlo aktuelni i u savremenoj fizici. Tokom osamdesetih godina dvadesetog veka predavao je fiziku i istoriju nauke na Harvardskom univerzitetu. Ako se poe od stava da je istorija nauke vrlo znaajna u zasnivawu teorije saznawa, i ako se na ove discipline gleda kao na komplementarne (kao to su to inili brojni naunici i filosofi inae razliitih orijentacija), onda Holtonovi radovi zasluuju posebnu pawu, jer on spada u one to, nastavqajui najboqe tradicije epistemologije, daju priloge koji otvaraju nove horizonte u istraivawima i istorije nauke i teorije saznawa. Sa Kunom, Poperom i Tulminom Holtona povezuje, kako izgleda, samo jedna nit za koju bi se moglo rei da je zajednika. To je isticawe znaaja i vanosti istorijske nauke za teoriju saznawa, izvestan opti pristup koji je time uslovqen. Inae, odgovori na krug osnovnih problema metodologije i filosofije nauke, u prvom redu objawewe oblika razvoja i nastajawa novih znawa u nauci, sasvim su drukiji. U pogledu odgovarajue konsistentnosti i celovitosti Holtonova koncepcija istorijskog procesa razvoja naunih znawa sadri umnogome razvijeniji model, ije je mogunosti ispitivao i pokazao sm tvorac tog modela, izdvajajui i pratei izvesne glavne teme u naunom miqewu pojedinih razdobqa, epoha. ^iwenica da se o Holtonovom modelu raspravqalo znatno mawe nego o modelima Kuna, Popera i Tulmina ne moe se objawavati nekom mawom vrednou ili podsticajnou tog modela u odnosu na modele spomenutih autora. Marksistiki autori su takoe sa zakawewem obratili pawu na Holtonova istraivawa, kao, uostalom, i na Poperova i Kunova stanovita, koja su imala veliki odjek. O tome pie na jedan umnogome simptomatian nain i S. R. Mikuqinski, dopisni lan AN SSSR, istaknuti istoriar nauke, na iji je predlog 1981. godine objavqen zbornik najvanijih Holtonovih radova iz oblasti istorije nauke i teorije saznawa, na ruskom jeziku u Moskvi. Istina, poneki od Holtonovih radova iz navedenih oblasti objavqivani su i ranije na ruskom jeziku, rad o Kepleru je delom i pripremqen u SSSR-u 1963. godine, gde je autor radio u arhivima (u Sankt Peterburgu se uvaju zbirke Keplerovih rukopisa). Osnovne ideje svog modela Holton je izneo na XIII meunarodnom kongresu za istoriju i filosofiju nauke, avgusta meseca 1971. godine u Moskvi. 4 Zbornik Holtonovih radova u kojima se znatno potpunije vide smisao i mogunosti wegovog modela sovjetski izdava je uvrstio u najznaajniju ediciju ove oblasti "Logika i metodologija nauke", gde se objavquju dela najistaknutijih autora (ranije su u woj objavqena dela Noela Mulua, Kunova kwiga Struktura naunih revolucija tampana je dva puta za dve godine, zatim izbor radova iz edicije Bostonske studije o filosofiji nauke, gde su publikovani spisi Vartovskog, Lakatoa, Fajerabenda, Patnama, Selarsa i drugih, sa kritikim komentarima). Naslov zbornika Holtonovih radova koji je ve spomenut glasi Tematska analiza nauke. Ve u wemu je sadrana jedna od srediwih, polaznih ideja ovog autora u istraivawima istorijskog procesa razvoja naunih znawa. Taj naslov autor je dao jednom svom spisu iz 1973. godine, u kojem se razmatraju osnovne teme koje su po wegovom miqewu dominantne u razvoju nauke u periodu od Keplera do Ajntajna. On je ve tada isticao da su "izvesne teme" na poetku svakog istraivakog ciklusa. Za izdawe svojih radova na ruskom jeziku, koje je ovde povod za osvrt, Holton je napisao poseban uvod, gde izlae osnovne primese svojih istraivawa, u prvom redu one koje imaju teorijski i metodoloki, filosofski karakter. Daqe slede studije: "Teme u naunom miqewu"; "Vasiona Johana Keplera: wena fizika i metafizika"; "Mah, Ajntajn i traewe realnosti"; "Ajntajnov model stvarawa naune teorije"; "Koreni komplementarnosti"; "Subelektroni, polazne pretpostavke i spor izmeu Milikena i Erenhafta"; "Grupa Fermija i vraawe Italiji wenog mesta u fizici". Na kraju je mawi prilog u kojem Mikuqinski pie o Holtonovim istraivawima i wihovom znaaju. ^italac koji je posebno zainteresovan za pitawa istorije nauke svakako e Holtonove studije oceniti kao izuzetno briqivo i precizno izvoene analize mnogih problema, epizoda iz razvoja nauke, na prvi pogled raznorodnih. Kwiga se, dakle, moe itati i kao analiza odreenih tekovina nauke. Meutim, tek kada se
4

Podneo je saoptewe na plenarnom zasedawu kongresa i ve ta iwenica na odreen nain ukazuje na mesto autora u naunim krugovima, kao i na znaaj same problematike o kojoj je re. Upor. Geraqd Holton, Novi podhod k istorieskomu analizu sovremennoy fiziki , "Nauka", Moskva, 1971, str. 40.

175

paqivije razmotre Holtonove polazne ideje, mogu se videti pravi dometi wegovih analiza i, to je jo vanije, prednosti koje postoje ako se od tih polaznih ideja i principa krene u istraivawa i drugih problema i epizoda iz razvoja nauke. Izlaui rezultate nauke, Holton tei da utvrdi najraznolikije inioce koji su ih istorijski omoguili, wihova znaewa; irinom tih analiza on naputa okvire klasine istorije nauke, koja se najee svodila na izvesne preglede najvanijih rezultata, bavei se i problemima filosofije nauke i teorije saznawa uopte. Po irini i raznovrsnosti podruja koja nastoji da analizira kako bi utvrdio sutinu i kontinuitete pojedinih naunih tekovina on nadmauje daleko brojnije autore koji su se zaokupqali problemima istorije nauke, te i u tom pogledu predstavqa izuzetnu pojavu. Iako pripada generacijama koje su se obrazovale u sredinama koje su bile pod jaim uticajem pojedinih pozitivistikih kola, pa i onih radikalnijih, on je uspeo da izgradi jedan izvanredno kritiki stav ne sldei vladajue ideje i autoritete spomenutih kola. Tako samosvojni ostaju obino samo oni nauni i filosofski duhovi koji izrazito stvaralaki pristupaju reavawu naunih i filosofskih problema; urawajui u istorijske tokove, oni se u wima ne gube, to se inae deava mnogima; naprotiv, uspevaju da pronalaze ono to je bilo najdelotvornije. Idui za utvrivawem svojevrsne fenomenologije naunih rezultata, nastojei da ih prikae u razvoju, Holton nuno dolazi i do specifinog filosofskog stanovita, koje, meutim, ne istie u prvi plan; paqiv italac ipak moe lako da uvidi solidnu osnovanost i mnoge prednosti tog stanovita u odnosu na ona pojedinih drugih autora koji su se bavili tim krugom problema, od kojih veina ima znatno veu reputaciju. Ima dosta razloga da se konstatuje kako Holton faktiki umnogome realizuje jedan program istraivawa istorije nauke naznaen jo u pojedinim delima klasinog marksizma, pa donekle i ranije, u spisima Hegela, ne deklariui se u tom smislu. Naravno, pravac, okviri i osnova tih istraivawa ne moraju se dovoditi u vezu sa odgovarajuim idejama iz navedenog naslea. Na amerikom tlu jedan donekle slian program inicirao je Pers, 5 pa je podsticaj mogao doi i odatle, ili moda pre odatle. Koje su osnovne Holtonove ideje? Ve na samom poetku izlagawa on istie: "Ja nastojim da izvedem paqivu analizu one faze rada naunika u kojoj dolazi do zaiwawa novih ideja."6 Da bi se to postiglo, jasno je da su neophodna ira istraivawa u okviru razliitih nauka. Jer, zaista treba da se upozna i subjektivna strana tog procesa - ona drama naunika puna razliitih obrta - koja se sastoji iz igre raznovrsnih inilaca, gde su oni subjektivni isprepleteni i gotovo u neraskidivoj vezi sa onim objektivnim, koji se odnose na sredinu, vreme itd. Ko poznaje Poperov model objawewa nastajawa i razvoja naunih znawa, odmah e uvideti veliku razliku izmeu tog dosta uticajnog modela, bar u jednom periodu, i ovog Holtonovog. Poper unapred istie da se subjektivna strana procesa raawa jedne naune ideje ne moe nikako upoznati - ona je za wega eventualno samo predmet empirijske psihologije, a sm in roewa naune ideje rezultat neke "intuicije u Bergsonovom smislu rei", dakle in iracionalne prirode7 itd. Svojim analizama Holton dosta uverqivo pokazuje da u tom pogledu situacija nije tako beznadena. Poto tzv. zavrni rezultati ne nastaju odjedanput u takvim oblicima, nego imaju odgovarajuu genezu (uzgred: nije uvek jasno koji je to stupaw kad jednu ideju ili rezultat moemo nazvati zavrnim), onda je razumqivo da se mora izuavati, i to skrupulozno, i ta geneza. A izuavawa geneze pojedinih naunih tekovina pokazuju da su velike i plodne ideje nastajale i razvijale se na
5

6 7

Videti ^. S. Pers, Pragmatizam, esej "Uvrivawe verovawa", str. 9-10, i ostale eseje, izbor i prevod Duan Velikovi, "Grafos", Beograd, 1979. Videti navedeno rusko izdawe, str. 7. Upor. Karl Poper, Logika naunog otkria , uvodna studija i prevod sa engleskog Stania Novakovi, Nolit, Beograd, 1973, str. 64, 65-66. Dok je za Popera intuicija irelevantna za logiku, Holton smatra da su intuicija i logika komplementarne, da jedna drugu omoguuju, i da su u neraskidivim vezama u istorijskom procesu "rasta" naunih i, uopte, qudskih znawa. Ni umetnost nije tako daleko od nauke, ni u woj, uostalom, nema novog bez odreewa intuicije. Holton ubedqivo razjawava prirodu procesa saznawa, ulogu logike i intuicije u modernoj fizici, pre svega teorijskoj. Mah, Ajntajn, Bor i Fermi su u sreditu tih wegovih zaista minucioznih analiza. to se tie razmatrawa opte prirode procesa saznawa, Holton daje zaista znaajne priloge teoriji saznawa. Ovde mislim pre svega na wegovo razmatrawe poznate Ajntajnove sheme o prirodi procesa saznawa iznete u pismu Morisu Solovinu, od 7. maja 1952. godine, koju on razvija i upotpuwuje drugim shemama. U prikazima geneze mnogih znaajnih rezultata savremene fizike Holtonova skica teorije saznawa postaje ubedqiva i podstie na druga tragawa. Razlike izmeu Poperovog i Holtonovog modela, dakle, vrlo su velike.

176

najrazliitije naine, esto u neoekivanim konstelacijama okolnosti, ne uvek u strogo voenom metodskom postupku. Velikim i uopte znaajnim rezultatima nauke prethode i na razne naine ih uslovqavaju raznorodne okolnosti i wihovi spletovi. Totalitet tih okolnosti mora da bude predmet istraivawa na odgovarajui nain i u okviru istorije nauke. I ovde je glavni zadatak otkrivawe konkretnih veza kompleksnog odnosa izmeu subjekta i objekta, otkrivawe sloenih niti raznih uticaja itd. - jednom rei, otkrivawe dijalektikih odnosa - o ovom posledwem mnogo govore dogmatski marksisti, ne uviajui sutinu zadatka - verovatno zbog toga to znatno vie dre do deklarisawa nego do istraivawa konkretnih pojava i procesa. to se tie spomenute iwenice da svaka nauna ideja, tekovina, ima svoju odgovarajuu genezu, treba podsetiti da geneza o kojoj je re nekad traje dugo, deceniju, nekoliko decenija, stolee, pa i vie, naroito ako je re o hipotezama koje se formiraju, preoblikuju, proiruju, dokazuju ili opovrgavaju, a u nekim sluajevima u izmewenim oblicima izrawaju ponovo kao neka mogunost objawewa pojedinih sloenih pojava. U tim sluajevima se odigravaju metamorfoze razliitog karaktera, koje treba utvrivati u odgovarajuim istorijskim rekonstrukcijama. Ako se istraivawa iz oblasti istorije nauke ovako usmere i zasnuju kao to je ovde naznaeno, a postoji dosta jaka tendencija da se tako ini, onda se granice tradicionalne istorije nauke daleko prevazilaze. Naravno, niko ne misli da se svi problemi u ovakvom pristupu mogu brzo i lako reavati, ima zaista i takvih problema koji izgledaju bar za sada nereivi, no ta konstatacija ne bi ila u prilog opravdanosti napred navedenih Poperovih stavova u vezi sa tim, jer takvi stavovi nuno vode ka obimnim redukovawima logike i, uopte, metodoloke problematike za koja se ne mogu nai vaqani razlozi. Pristup za koji se zalae Holton pretpostavqa i odgovarajuu organizaciju naunog rada, zbog toga to zadatke o kojima je re mogu uspenije da reavaju struwaci najrazliitijih profila, od specijalista za pojedine prirodne, matematike ili primewene nauke do psihologa, filosofa itd. Holton razlikuje "privatnu nauku", tj. delatnost pojedinih naunika sa odreenim vaspitawem, obrazovawem itd, i "javnu nauku" - stawe naunih znawa u odreenom vremenu, koje je vidqivo iz publikacija tog vremena uzetih u celini. Put naunika je komplikovan, uslovqen raznovrsnim iniocima; sm naunik nije i ne mora uvek da bude na nivou onoga to se zna u wegovom vremenu. Sve to ne treba da ostane nepoznato, neophodna je odgovarajua rekonstrukcija svih tokova i okolnosti koje su uticale na nastajawe nekog novog saznawa, prema dokumentaciji najrazliitije vrste, kao to su to dnevnici, pisma, zapisi razne vrste, jednom rei, prema svim raspoloivim svedoanstvima koja su u nekoj vezi sa pojavama koje izuavamo. I sm Holton je radio na tom planu, moglo bi se rei, sa velikom strau, tragajui za dokumentima po raznim arhivama Evrope, SAD, SSSR-a. Ovde je vano da se jo jedanput podseti da je on i teorijski fiziar i istoriar fizike i nauke uopte, kako na jednom mestu sm istie; priblino polovinu svog istraivakog rada posvetio je problemima iz oblasti istorije nauke. Ovo ne bi trebalo da stvara neke nedoumice oko smisla i mogunosti tog dvojstva ako se zna da su u naznaenom planu istraivawa ove dve oblasti naunog rada neposredno komplementarne, a bez toga istorijski prikaz razvoja ne bi ni mogao da bude tako uspean, nuno bi bio "polukarikaturalna slika nauke", kako se izrazio sm Holton. Za primereniju sliku razvoja naunih znawa, prema Holtonu, nije dovoqan samo internalistiki niti samo eksternalistiki pristup. Stvarni istorijski tok razvoja naunih znawa, s pravom misli ovaj autor, esto se redukuje na jedne ili druge inioce, mawe ili vie, dok su naune tekovine istorijski rezultat odgovarajuih odnosa jednih i drugih inilaca. Svaki dogaaj u istoriji nauke, prema Holtonu, treba posmatrati u preseku triju trajektorija: individualnost naunika (wegov ivotni put), stawe nauke, tj. onog to on naziva javna nauka u datom vremenu, i trea trajektorija, osobenosti socijalnih inilaca, ukquujui tu i optekulturni kontekst epohe. Ovde zaista nema ta da se primeti ni s gledita optih principa izvorne marksistike teorije saznawa i gnoseologije, osim da se napomene kako do samog Holtona nema mnogo istraivawa izvedenih na ovaj nain, a ako je re o onim koja potiu od marksista, ona datiraju uglavnom tek negde od kraja ezdesetih godina i takoe ih nema mnogo.8
8

Ovde je re o radovima koji sadre celovitije analize.

177

Holton smatra da svako nauno istraivawe zapoiwe odgovarajuom temom - tema bi bila poetak istraivakog ciklusa. Zbog tog insistirawa da je tema na poetku, wegov model se najee i naziva model tematske analize nauke. O tome ta se nalazi na samom poetku istraivawa bilo je, inae, i ranije dosta diskusija; neki su smatrali da je to iwenica, bilo je stavova da je tu re o problemu, kao i stavova da je re o pretpostavci. Ne ulazei u razmatrawe ovog problema, moe se konstatovati da je u istorijskom procesu razvoja naunih znawa bilo vrlo razliitih situacija i da je stvaralaki postupak ili istraivaki ciklus u nekim sluajevima poiwao od nedoumica oko pojedinanih obeleja, podataka, iwenica, a na nekim narednim ili viim stupwevima, sa pretpostavkom, problemom, pa i temom, ili jo i nekim drugim elementom iz sloenog sistema znawa. Nema razloga da se odluujemo samo za jedan element koji bi se smatrao uvek poetnim, zbog toga to je bilo mnotvo razliitih situacija. To, uostalom, pokazuju i epizode u aktualnim, danawim istraivawima, i tu model ove vrste mora da bude razvijeniji, da doputa vie oblika; na ovakvu konstataciju upuuje gotovo svaka istraivaka praksa i iskustvo. U tom smislu bi se Holtonu mogao uputiti prigovor, ali je pitawe u kojoj meri bi ga taj prigovor pogaao, jer nije dovoqno jasno znaewe pojma "teme" u Holtonovim spisima, iako je to za wega jedan od osnovnih pojmova, na slian nain kao to je "paradigma", Kunov srediwi termin, ostao bar u prvom pokuaju nejasan u dovoqnoj meri, pa ak i kasniji pokuaji razjawewa tog pojma nisu mnogo doprineli konanom precizirawu. Holtonov stav o temi kao poetnom stupwu u istraivawu mogao bi da se prihvati u prvom redu kao objawewe savremenih razvijenih oblika i postupaka karakteristinih samo za pojedine vrste struwaka i pojedine sredine itd. ali ne i kao istorijski najtipiniji oblik, za koji bi se moglo rei da ima opti karakter. No, za Holtonov model i nije najvaniji stav o poetnom stupwu; mislim da je mnogo vaniji wegov pristup i opta koncepcija koji otvaraju bitno nove perspektive u odnosu na one koje su omoguavale vladajue koncepcije te vrste koje su dovodile do redukovawa istorije nauke na preglede rezultata nauke bez otkrivawa onih sloenih veza i odnosa koji su istorijski postojali meu wima. Dakle, i ako se ne sloimo sa tim da je tema na poetku, a nema ni naroito velikih razloga da to ne uinimo, bar kada je re o nauci postrenesansnog razdobqa, ostaje kao glavni zadatak utvrivawe onih brojnih, najee tananih veza koje ukazuju na odgovarajue kontinuitete, kao i zadatak razumevawa prirode metamorfoza u slici o svetu, prirode iznenadnih, brzih mena, "skokova", 9 koji su postojali i koji se i danas odigravaju - koji su oduvek zbuwivali i najvee stvaraoce zaista udesnim manifestacijama. Mnogi od tih stvaralaca i sami su uporno pokuavali da proniknu u zagonetke stvarawa, da iznau neku "logiku otkria". Do ovog posledweg nije se dolo, ali su sami ti pokuaji neobino korisni u otkrivawu prirode stvarawa uopte i pobuuju jo vee nade u mogunosti iznalaewa neke "vetine otkria" ( ars inveniendi), nade stare gotovo isto koliko i nauka. Za reavawe tih svakako najsloenijih problema istorije nauke Holtonov model prua velike mogunosti, u nizu domena znatno vee nego to su one koje pruaju Kunov ili Poperov model, u koje su se neko vreme polagale vrlo velike nade. Ono to je najvanije, kad se ovi modeli uporeuju, svakako je iwenica da se istorijski procesi razvoja naunih znawa znatno uspenije mogu objasniti na osnovu Holtonovog modela nego na osnovu Kunovog, Poperovog i, jo mawe, Tulminovog modela. Na to ubedqivo ukazuju Holtonove analize, a ini se da bi se u to mogao uveriti svaki istraiva koji bi polazei od Holtonovih premisa analizirao druga razdobqa, epizode ili iwenice iz istorijskog razvoja naunih znawa.

Upor. Holtonove analize, str. 47, 96, 118, 127, 132-134, 189, navedenog ruskog izdawa.

178

Bunheova filosofija fizike Od istaknutih savremenih fiziara koji su, reklo bi se, istovremeno u potrazi i za razjawavawem filosofskih problema savremene nauke Mario Bunhe1 je verovatno najzapaeniji. Wegovi spisi ve nekoliko decenija imaju znaajnu ulogu u podsticawu rasprava iz oblasti filosofije nauke. U svojim brojnim kwigama i studijama bavio se centralnim problemima filosofije nauke, kao to su problem kauzaliteta, determinizma, pretpostavke i principi saznawa, metodi istraivawa u nauci. Wegova razmatrawa dospevaju do onog stupwa kada se dolazi do celovitijeg sistematskog i, rekao bih, zaokrugqenog izlagawa, koje se moe smatrati i reprezentativnim kada je re o savremenim pokuajima izlagawa filosofije nauke. U tom pogledu najpoznatije su wegove kwige Uzronost, Intuicija i nauke i Filosofija fizike. Ova posledwa kwiga je i povod za osvrt na neka Bunheova osnovna gledita, ponajpre zbog toga to u woj nalazimo u najveoj meri sistematizovana Bunheova shvatawa, i to ne samo u oblasti filosofije fizike, kao to bi se moglo oekivati kad se sudi po naslovu, nego i gledita iz oblasti filosofije nauka uopte, ili bar osnovne premise od kojih on polazi u svojim izvoewima u brojnim spisima. Rasprava dovedenih do tog stupwa celovitosti kao to je to ovde sluaj nema mnogo u savremenoj literaturi, pa je otud vano da se ova predstavi makar ukratko. Vaqa napomenuti da je ovo delo jedno od onih koja se mogu smatrati savremenim pokuajem objawewa najznaajnijih problema i tekovina nauke s gledita filosofije, za razliku od dela te vrste Vajtheda, Rajhenbaha, Karnapa, Filipa Franka, koja su se pojavila znatno ranije, mada se i danas smatraju umnogome nezaobilaznim. Dela iz oblasti filosofije nauke inae ne zastarevaju onako brzo kao dela o posebnim pitawima nauke, koja bivaju relativno brzo potiskivana novim nalazima, zbog toga to se ova prva odnose na ishodine principe nauke, opte strategije i procedure naunog saznawa, razmatrawa oblika smewivawa paradigmi itd. Izlaui svoje stavove, Bunhe u svom delu nastoji da se spori prvenstveno sa pozitivistima, ukquujui tu i operacionaliste. Tom prilikom svoju poziciju oznaava kao kritiki realizam, kad je re o osnovnim filosofskim opredeqewima. Izvesni autori ocewuju tu poziciju kao neku vrstu materijalizma, ali bez dijalektike. Meutim, smisao, pa i zasnovanost te pozicije videe se boqe ako bar donekle predstavimo Bunheove kqune stavove, kao i neke rezultate wegovih razmatrawa, ako ustanovimo na kojoj se tradiciji filosofije i nauke stvarno, a ne deklarativno zasnivaju wegovi stavovi, ako pokaemo kakve se perspektive mogu nazreti u reavawu drugih ozbiqnih problema savremene nauke, kad se poe od wegovih filosofsko-naunih premisa. Bunheovo opseno razmatrawe je izloeno u deset glava, iji naslovi samo donekle obeleavaju granice raspravqawa: 1. Filosofija: kula svetiqa ili zamka; 2. Osnove: jasnost i doslednost; 3. Fizika teorija - opti pregled; 4. Reference fizike teorije; 5. Kvantna mehanika u tragawu za svojim referencama; 6. Analogija i komplementarnost; 7. Karakter aksiomatike; 8. Primeri aksiomatike i wena preimustva; 9. Sistem teorija; 10. Granica teorije i eksperimenta.
1

Mario Bunhe (Bunge, 1919- ), argentinski fiziar i filosof, roen je u Buenos Airesu. Od 1966. godine je profesor univerziteta McGill u Montrealu u Kanadi. Predavao je fiziku i filosofiju u Argentini i na mnogim amerikim univerzitetima, u Cirihu itd. Objavio je vie od 250 radova. Najvanija su dela: Metascientific Queries (1959); Intuition and Science (1962); The Myth of Simplicity (1963); Foundations of Physics (1967); Scientific Research , I, II (1967); Method, Model and Matter (1973); Interpretation and Truth (1974); Furniture of the World (1977). Ve svojom prvom kwigom, Causality and Modern Science (1959), izazvao je pawu i od tada je neprekidno aktivan na razne naine, uesnik u raspravama na brojnim skupovima. Ta kwiga je imala vie izdawa, tree izdawe, unekoliko izmeweno, objavqeno je 1979. godine. Wegove kwige i lanci prevoeni su irom sveta i izazivali mnotvo komentara. U jednoj od novijih rasprava, The MindBody Problem (1980), svoje stanovite odreuje kao emergentni materijalizam ili kritiki realizam. Izuzimajui mawi prilog "Prostor i vrijeme u suvremenoj znanosti" u zborniku Marksizam i prirodne znanosti, Zagreb, 1974, bez podataka o izvoru, na naem jeziku nije publikovan nijedan Bunheov rad, niti kwiga, a koliko mi je poznato, gotovo nije ni pisano o wegovim shvatawima (osim u kwizi Stanie Novakovia, Hipoteze i saznawe), to je na neki nain zanimqivo, s obzirom na znaaj radova tog istraivaa u oblastima iz kojih se inae dosta prevodilo.

179

Bunheova filosofija i aksiomatizacija fizike izloene su specifinim jezikom: jezik savremene fizike i filosofije nauke, inae, protkan je i metaforikim elementima; to na prvi pogled stvara utisak da je mogue relativno lako praewe autorovih izlagawa, ali se ve posle prvih stranica vidi da je to praewe mogue samo ako imamo odgovarajui uvid u neke osnovne rezultate savremene filosofije nauke i fizike. No, kao to je poznato, na to se u savremenim uslovima moe raunati samo do odreene mere. U tom pogledu slobodno bi se moglo rei da je ovaj autor izuzetna pojava, pa je utoliko i vano da se upoznaju wegova gledita i o wima raspravqa. Kao i uvek kod znaajnih autora koji izlau nove koncepcije, i na planu jezika i izlagawa ima novina; to se ogleda, pored ostalog, i u izvesnim predlozima novih termina za fenomene koji se danas istrauju. Bunhe je razmatrao sistem znawa u fizici kao neku vrstu graevine, kao neki prototip sistema znawa u nauci uopte. Posmatrao je i strukturu i, reklo bi se, arhitektoniku, aksiomatiku, ali s gledita stalne dinamike unutar tog sistema. Za wega je bilo bitno da ustanovi oblike i mogunosti, kao i najvanije inioce u nastajawu onih znawa za koja se moe rei da su najpouzdanija u datim uslovima. Tu su u pitawu, kao to se moe videti, razni planovi istraivawa. Moderna epistemologija je, inae, i nastala iz koordinacije vie planova istraivawa koji su ranije bili mawe ili vie nezavisni u eri predinterdisciplinarnih istraivawa. U Bunheovim razmatrawima najvidqiviji su logiki i metodoloki planovi: on tei da konstituie epistemologiju i aksiomatiku savremene fizike. Ali, delo ne bi imalo naslov koji ima da autor nije iao i preko tih granica, da nije u svoja razmatrawa ukomponovao i neke druge rezultate tragawa: iz psihologije nauke, heuristike itd; iz tih perspektiva je stvarao jednu novu filosofiju fizike, u koju su utkani rezultati raznovrsnih istraivawa. Idui od elementa do elementa velike i sloene konstrukcije koja se zove sistem naunog znawa, Bunhe pokazuje da elementi i inioci te konstrukcije nisu povezani na neki jasan nain. To se moe konstatovati i kad se posmatra istorijski proces nastajawa pojedinih tekovina, ali isto tako i u radu ovih ili onih protagonista kojima se u pojedinim razdobqima i ponajvie duguje za stvarawe, razvijawe ili afirmisawe odreenih paradigmi. Kao i u arhitekturi jednog vremena, materijal i sredstva nekad mogu da budu isti, ali su planovi i stilovi vrlo razliiti i ono to nastaje u tim razlikama takoe ima svoju odgovarajuu vrednost. Svoja razmatrawa Bunhe zapoiwe pitawem smisla i znaewa filosofije, to nije sluajno. Ovo pitawe je bilo i ostaje nezaobilazno u svim raspravama iz oblasti filosofije nauke. Iz slabosti filosofskog apriorizma koje su se ranije manifestovale sigurno je da se ne moe izvoditi sud o stvarnoj ulozi filosofije u stvarawu slike o svetu. Ako se poe od stava o apriornosti svakog filosofskog izvoewa, dospevamo do odbacivawa uloge filosofije. Ni u sluaju filosofskog apriorizma, koji danas nije potpuno prevazien, niti u sluaju odbacivawa znaajne uloge filosofije u naunom saznawu ne dospeva se do stanovita na osnovu kojeg bi stvarni razvoj naunog znawa i transformisawe slike o svetu bili razumqivi. Bunhe ide drugim putem u tewi da odredi ulogu filosofije. On odmah prelazi na razmatrawe znaewa pojedinih logikih operacija, metodolokih principa, inilaca kao to je to intuicija, i prikazuje veze i odnose meu najrazliitijim od tih inilaca, ostavqajui na odreen nain i samom itaocu da sudi o ulozi filosofije u nauci, o tome ta je zapravo filosofija i pred kakvim se zahtevima danas nalaze poslenici u toj disciplini. Ali, ni nauke, pre svega fizika, nisu neko poqe gde je sve jasno u pogledu domena, metoda, one ne obezbeuju znawe po nekom, reklo bi se, automatizmu, one nisu s druge strane filosofije, za ije tekovine ne treba da se interesuju. Sldei logiku razvoja naunih znawa, kako upuuje Bunhe, brzo se uveravamo da se problem odnosa filosofije i nauke postavqa sasvim drukije, tavie, vidimo da uobiajeno gledawe na filosofiju i nauku kao na neke odvojene sfere nema nikakvu osnovu. I sama priroda nauke i filosofije tek tada moe da bude shvaena potpunije. Inae sm razvoj nauke i filosofije tokom stolea ne bi mogao da se razjasni ukoliko na filosofiju i nauku gledamo kao na odvojene sfere. Bunhe opravdano naglaava da fiziar ne moe stvarati konstrukcije koje bi bile filosofski neutralne. Od nekog sistema filosofskih principa on nuno polazi. ^ak i kada se bavi nekim preteno tehnikim problemima, savremenik fiziar, bez obzira na svu kritinost, ima neki credo; Bunhe ga naziva credo-m naivnog fiziara: on formulie deset dogmi tog creda, obeleenih vremenom, pokazujui wihovu nejednoznanost, nastojei da ih ospori. Kad se te tzv. dogme ili bar neke od tih paqivije razmotre, ne bi se moglo rei da svi fiziari imaju u

180

vidu svojevrsni dekalog, a za one koji polaze od ovog dekaloga ne bi se moglo kazati da su sasvim naivni fiziari; jer principi nisu sasvim razumqivi, jasni. Mogue je da je Bunhe ovaj termin upotrebio u jednom specifinom znaewu: fiziari koji ih koriste kao polazne stavove ne slute koliko ti principi mogu da budu predmet rasprave, ili koliko su jo uvek predmet rasprava u nauci i filosofiji. U svakom sluaju, Bunhe napomiwe da i oni koji se pridravaju spomenutog dekaloga ni izdaleka ne uspevaju da slede te principe. Ovaj raskorak izmeu onoga to se uzima kao neki teorijski credo bilo kao stvarno opredeqewe, ili pak kao akt nekog saobraavawa, i onoga to proistie iz stvarne istraivake prakse kao neka iwenica koja je indikativna - oduvek je postojao. Bunheov generalni prigovor operacionalizmu, koji je bio jedno vreme veoma uticajan na amerikim univerzitetima, glasi da se sa tom filosofijom vraamo antropocentrizmu, da je fizika i nauka uopte tako samo nauka o operacijama, a ne nauka o prirodi. Kraim osvrtom na deset aksioma ili dogmi Bunhe pokazuje svu sloenost filosofskih problema savremene fizike i nauke uopte. Prvi aksiom ili dogma o posmatrawu kao izvoru i predmetu znawa u fizici pokazuje se u razjawewu samo kao delimino opravdawe. Bunhe naglaava da na osnovu posmatrawa stiemo neko rudimentarno znawe, ali da se granice posmatrawa naputaju ili prevazilaze formirawem pojmova kojim se postuliraju i objawavaju relacije ili fenomeni koji nisu dostupni svakodnevnom iskustvu: zakon inercije, pojam mezona itd. rezultat su sasvim drugih operacija, a ne posmatrawa. Teorija elastinosti, primeuje Bunhe, nastala je onda kad su se prele granice posmatrawa. Ostajawe u tim granicama ne bi dovelo do te teorije. Teorija elastinosti, istie Bunhe, odnosi se na tela sa odgovarajuom karakteristikom, a ne na nain i vrstu naeg posmatrawa. Veza izmeu psihologije i fizike ne treba da se shvati tako da se prenebregava specifinost domena jedne i druge nauke, domena koji su ipak razliiti. Znai, ovaj aksiom ili dogma je sporan i predmet je rasprave. Drugi aksiom je aksiom o realnosti. U klasinoj nauci polazilo se uglavnom od toga da su predmeti istraivawa realni, da postoje realno, naunik ih samo istrauje; u savremenoj fizici, u onoj koja se temeqi na empiristikim i posebno na operacionalistikim premisama, fizika realnost je ono to je deo iskustva; predmet fizike je to iskustvo, a ne neka realnost izvan granica tog iskustva. Bunhe ne misli, naravno, kao ni u vezi sa drugim aksiomima ili dogmama na koje se osvre, da ih svi usvajaju i da ih se na isti nain pridravaju. Tom prilikom izdvaja primer Ajntajna, koji se odvaio da iznosi stavove u vezi sa fizikom realnou koji su bili "protiv struje", tj. protiv vladajuih shvatawa onog vremena kad je re o fizikoj realnosti. Razjawavajui tekoe u vezi sa tim aksiomom ili dogmom, Bunhe istie da, na kraju krajeva, referentni sistem fizike teorije nisu oseti, opaaji ili doivqaji oveka, nego predmeti, i da pojam fizike realnosti ne moe da se eliminie; ipak, preko granica iskustava se na neki nain prelazi. Planirawe i realizacija eksperimenta, kao i perspektive koje eksperiment otvara, na odreen nain ukazuju na to sasvim jasno. Fiziar, dakle, daje neto vie od opisa odgovarajuih iskustava. Postupci provere teorije upuuju na pretpostavku da je u krajwoj liniji referentni sistem fizikih teorija izvestan poredak stvari. Trei aksiom ili dogma odnosi se na prirodu ideje u fizici. Ovde je jedno od glavnih pitawa kako su mogue ekstrapolacije hipoteza i teorija fizike. Fizike teorije se nipoto ne osnivaju samo na indukciji. Ima mnotvo onih koje ini sistem pojmova veoma udaqen od neposrednog iskustva. Pojmovi ne samo da nisu nastali iz neposrednog sumirawa iskustva, nego se sa tekoama dovode u vezu sa wim, a mogu da anticipiraju nova iskustva i postupke. Uostalom, smo iskustvo mora da se objawava i tumai, i to se ini vrlo razliito sredstvima teorije. Ideje u fizici koje su toliko znaajne vodiqe, daleko prelaze granice neposrednog iskustva i ne mogu se iz wega direktno izvesti, a otvaraju nove perspektive. ^etvrti aksiom ili dogma jeste o teorijama fizike koje se ne stvaraju, nego otkrivaju, izvode iz mnotva empirijskih podataka iz laboratorije. Spekulacije jedva da u tom sluaju mogu neto dati. Ako su teorije fizike rezultat induktivnih sinteza, onda se one, primeuje Bunhe, u tom sluaju ne stvaraju, nego izvode iz nagomilanih empirijskih svedoanstava, podataka. Ali, na nedovoqnu osnovanost ovog aksioma ukazuju podaci da se do mnogih teorija dospelo i bez podataka koji bi ih neposredno potkrepqivali. Ovi podaci su kasnije potvrivani, a teorije su bile plod misaonog eksperimenta, intuicije, stvaralakog zamaha, koji je, razume se, imao odgovarajue opte pretpostavke. Nema, dakle, jednostavnog, jasnog puta od iwenica,

181

podataka, do teorija. Na toj relaciji naunici se kreu razliitim putevima i postiu rezultate zahvaqujui iniocima koji su raznovrsni, u razliitim spletovima okolnosti. Peti aksiom se tie ciqa stvarawa hipoteza i teorija u fizici. One se smiqaju radi sistematizacije materijala do kojeg se prethodno dolo; znawa i iskustva su raznorodna i brojna, pa je potrebno da se unese neki red i potrai neko mogue wihovo znaewe. Hipoteze i teorijske sheme ne odnose se prema ovoj aksiomi na samu stvarnost, jo mawe na neku sutinu stvari, pojava. Jedno od pitawa koja se ovde javqaju jeste pitawe kriterijuma razlikovawa fizike teorije od matematike teorije. Fizika se, istie Bunhe, odnosi na fiziki sistem. Ako to ne uvaavamo, liavamo se odreenog referentnog sistema i ostajemo samo u okviru rauna, matematikih transformacija. Jasno je da i ovaj aksiom prilikom razmatrawa vodi do problema kako da se objasni mogunost potvrivawa izvesnih hipoteza ili teorijskih shema, i mogunosti poveavawa efikasnosti ovekovog delovawa na osnovu toga. esti i sedmi aksiom takoe se odnose na hipoteze i teorije, na koje se gleda samo kao na sredstva u sistematizaciji zapaawa ili podataka, a ne kao na neki element opisa slike o svetu izvan naih iskustava; hipoteze i teorije su prema ovim dogmama transempirijski elementi koji nemaju referenciju. Osmi aksiom se tie zahteva da svaki pojam ima jasno logiko odreewe. Svaka rasprava mora, prema tome, da zapone od jasnog odreewa kqunih termina. Bunhe pokazuje da se ni ovaj aksiom ne moe usvojiti bez tekoa. Jedni pojmovi se odreuju putem drugih, i ne moe se dospeti do situacije kad se svi oni mogu odrediti tako. Ni u tom sluaju nemamo postepen i sistematski put do novih pouzdanih znawa. Deveti i deseti aksiom odnose se na zahtev u vezi sa koriewem simbola u fizici i odreewem wihovog fizikog smisla putem operacionalnih odredbi. Sve to se ne moe odrediti trebalo bi, prema ovoj dogmi, da se odbaci. Kritikim osvrtom na credo tzv. operacionalistike kole fiziara Bunhe je jasno pokazao ne samo aktuelnost, nego i neophodnost traewa novih puteva u filosofiji fizike. Tu on istie i sve one tekoe koje stoje na tom putu, kao i iwenicu da su u tim tragawima postignuti vidni rezultati. Bez obzira na opte filosofsko stanovite, glavni problem je kako da se izgradi relevantna filosofska koncepcija, o ijoj potrebi Bunhe pie: "Nova filosofija koja je potrebna fizici treba da bude wena svest (saznawe) i wena krila, ona treba da pomogne fizici u wenoj samokritici i isto tako u istraivawu novih problema i metoda." Ali, da bi ona to mogla postii, prema Bunheu, treba da startuje od rezultata fizike u celini, i stare i nove, i klasine i kvantne, eksperimentalne i teorijske. Potrebno je, daqe, slediti nove ideje u fizici i filosofiji, posebno u logici i semantici. S druge strane, nova filosofija fizike treba da iskoristi filosofsku tradiciju u celini i da preuzme najznaajnije ideje i tekovine. Zahtevi o kojima je ovde re jedva da se mogu ispuniti u svemu kada je re o savremenim istraivaima, tavie, pre izgledaju kao nerealni. Ipak, ne treba ii u drugu krajnost. Svaki istraiva sa odgovarajuim entuzijazmom i drugim vanim preduslovima moe da nae takvu perspektivu iz koje e moi da uspeno razmatra pojedine probleme bez obzira na svu wihovu sloenost i viedimenzionalnost. Rad takvih istraivaa bie sigurno znaajna i neophodna pretpostavka i za druge. I tako e se ostvarivati odreeni programi u zajednikim poduhvatima. Zastanemo li pred inae vrlo strogim zahtevima bilo u fizici, bilo u filosofiji, sigurno je da bi to dovelo do zastoja u tragawima za novom filosofijom fizike, o ijoj aktuelnosti i neophodnosti Bunhe u vie navrata pie i u drugim svojim delima. Uostalom, to bi izazvalo i zastoj u interdisciplinarnim istraivawima na razliitim nivoima i u raznim oblastima, to je teko zamisliti u savremenim uslovima. Interdisciplinarni pristup je donekle nuan u savremenim istraivawima u samoj filosofiji kao i u samoj fizici, koje su danas kompleksi mnogobrojnih disciplina. Podsetimo se iwenice da se unutar pojedinih disciplina ve razvio takav jezik koji postaje sve mawe dostupan i onima koji se bave nekom od disciplina fizike ili disciplina filosofije. Nova filosofija fizike je, kao podvlai Bunhe, u nastajawu. Wegovo delo koje je povod za ove redove ini jedan pregled rasprava i dilema, kao i pokuaj zasnivawa jedne koncepcije na osnovu kritikog preispitivawa odgovarajuih ranijih shvatawa u filosofiji fizike. Bunhe formulie izvesna pitawa za koja smatra da su glavna u savremenim raspravama u filosofiji fizike. Umesto nabrajawa, moemo konstatovati da je tu re o novim

182

dimenzijama tradicionalnih problema odnosa subjekta i objekta, o specifinosti objekta istraivawa u savremenoj fizici, pre svega kvantnih fenomena, o odnosu posmatraa i kvantnih fenomena, pitawe autonomnosti tih fenomena, ili pak wihove "slivenosti" sa posmatraem, kako to formulie Bunhe. Kakav je ciq fizike teorije, da li se wome opisuju i sistematizuju fenomeni ili se objawavaju fakti; kakav je status eksperimenta i teorije itd. Re je, dakle, o fundamentalnim problemima nauke i filosofije uopte. Filosofija fizike, prema Bunheu, ima etiri funkcije: (a) Filosofska stimulacija fizike - razmatrawe istraivakog postupka u teorijskoj i eksperimentalnoj fizici i izvoewu odgovarajuih stavova o prirodi saznawa i optem poretku objekata na koje se odnose znawa u fizici. To doprinosi daqem razvoju same filosofije, tavie, dovodi do renesanse filosofije. (b) Planirawe istraivawa koje se zapoiwe na osnovu odgovarajuih filosofskih principa i stavova. Od karaktera tih principa uglavnom zavise osnovanost, zamah, domet i okviri istraivawa. Empiristiki okviri na odreen nain ograniavaju, kao to se vidi iz Bunheovih razmatrawa, dok oni principi koji prelaze te okvire upuuju na razne nove i smele teorije koje se ispituju eksperimentalno s veim izgledom na uspeh. (v) Kvalitativna kontrola istraivawa sastoji se u proveri vrednosti i znaewa eksperimentalnih i teorijskih rezultata, proveri pouzdanosti podataka, teorija, wihove vrednosti. Odgovori na ta pitawa iziskuju razne filosofske pretpostavke o prirodi istinitih stavova, odnosu eksperimenta i teorije, strukturi naune teorije. Ima razliitih kriterijuma kada je re o odreivawu istinitosti stavova: jednostavnost - za jedne, lepota i skladnost za druge, za veinu - strogo verifikovawe empirijskim podacima, mogunosti primene itd. (g) "Domae ureivawe" - stalno razjawavawe sadraja i procedura. Postavqawe hipoteze, teorije i druge procedure spadaju u domen fiziara-istraivaa, ali u tom smislu bez sumwe treba uvaavati izvesne zahteve logike, epistemoloke i metodoloke prirode, zahteve sa odgovarajuom strogou. Tome, kako naglaava Bunhe, moe da nas poui jedino filosofija. Navodei daqe u emu je sve wen znaaj, on zakquuje: "Jednom reju, filosofija je uvek sa nama. Znai, najmawe to treba da uinimo - to je da se sa wom upoznamo." U svojim razmatrawima Bunhe odreuje nivoe, pravce, oblasti istraivawa u fizici, kao i razliite stupweve i, posebno, razloge za bavqewe filosofskim problemima. Od tehnike fizike, preko matematike fizike do onih oblasti teorijske fizike u kojima se daju generalne interpretacije i teorije koje oznaavaju paradigmu jednog vremena. U pitawu su raznovrsni problemi. Najvei broj fiziara stvara pretpostavke, hipoteze, teorije, iznalazi izvesne principe, proverava ih eksperimentalno u razliitim postupcima i nastoji da ih primeni. U tim tragawima se otkriva priroda ovih ili onih entiteta ili oblika fizike realnosti. Znatno mawe je onih koji se bave konceptualnom strukturom znawa u fizici, analizom postupaka i prakse istraivawa u fizici. Ti problemi su takoe vani, jer se putem wihovog reavawa olakava daqi razvoj, otkrivaju se logiki propusti, razliiti odnosi koji se nisu videli onda kada je naunik bio zaokupqen pokuajima reavawa odreenih konkretnih problema. Sistem znawa u fizici, koji se ispituje i boqe zasniva, ini temeq koji omoguuje osetno boqe perspektive. Problemi i analize osnova znawa u fizici, s pravom istie Bunhe, nisu problemi drugog reda, oni isto tako imaju svoju legitimnost, kao i ostali problemi u fizici. Autor formulie vie takvih problema; neki od wih su takve prirode da mogu biti predmet specijalnih istraivawa ili pak opsenih diskusija. Naveu tri iz niza koje nabraja Bunhe: 1. Izuava li kvantna mehanika pojedine mikroestice ili samo statistike ansamble ili parove ansamblpribor? 2. Kako treba interpretirati verovatnou u fizikim teorijama - kao stupaw nae uverenosti kad je re o fizikom sistemu koji nas interesuje, kao relativnu uestanost veliine koju merimo, ili kao tendenciju (predisponiranost)? 3. Moe li se nezavisno od posmatraa pruiti formulacija kvantne mehanike i kvantne elektrodinamike? Druga oblast istraivawa, takoe vana, jeste aksiomatizacija znawa u oblasti fizike. Ona nastaje iz tewe da se meu elemente znawa u odreenoj oblasti unesu red i jasnoa. Idui od ispitivawa osnova i traei kqune principe i pojmove na kojima se zasniva sistem znawa u datoj oblasti, postiu se odgovarajui red i jasnoa, odstrawuju se pojedini elementi za koje se ustanovqava da nisu opravdani niti pouzdani, ili su sasvim

183

pogreni, suvini. Kao i u sluaju bavqewa analizom osnovnih koncepata fizike i na aksiomatizaciju se ponekad gleda kao na neto to nije neophodno, neto to vodi fiksaciji i moe dovesti do neke vrste dogmatizma. Ali, taj prigovor se uopte ne odnosi na razloge za aksiomatizaciju i wen znaaj, nego na odreene aksiomatizacije. Sama aksiomatizacija je, inae, znaajna, jer doprinosi brem razvoju znawa, otvara nove perspektive. Ona razjawava, izmeu ostalog, i ono to se prethodno intuitivno pretpostavqalo, uklawawem dvosmislenosti itd. Bunhe vidi ulogu filosofije i u razmatrawu problema zasnivawa teorija. Fiziar bez filosofskog uvida nije u mnogo boqoj situaciji od filosofa koji eli da se bavi osnovama teorije bez uvida u odgovarajui predmet. Glavninu razmatrawa Bunhe posveuje pitawima analize transformisawa fizike teorije. To je za wega zapravo glavni predmet filosofije fizike. Fizike teorije on odreuje preliminarno kao matematiki formalizam snabdeven fizikom interpretacijom, na neki nain usklaen sa drugim teorijama, koji se moe proveravati eksperimentalno. Ali, ni on sm se ne zadovoqava ovom odredbom, zbog wene optosti. Priroda teorije se moe tumaiti vrlo razliito u okviru ove opte odredbe. Svaki element te odredbe tek treba utvrditi preciznije. Teorija u savremenoj nauci nije bilo koji sistem stavova, nego hipotetiko-deduktivni sitem stavova koji ima i odgovarajui logiki i matematiki izraz. Ali, ve i pre formulisawa teorije neki elemntik takoe predstavqaju posebne sisteme stavova, kao to je to, na primer, hipoteza; ve na tom stupwu saznawa, gde se prelaze granice posmatrawa i stvara konstrukcija koja ne sledi neposredno iz nekih stavova ili fakata, sreemo se sa svim problemima prirode procesa saznawa i izvoewa optih stavova u nauci. Ve od momenta kad formuliemo hipotezu, operacije putem kojih je ispitujemo, potvrujemo je makar delimino, ili je opovrgavamo, dakle, od toga kako objawavamo prirodu hipoteze zavisi, moe se rei, i filosofska koncepcija nauke uopte, ukoliko je re o konsekventnim izvoewima. To se moe rei i za odreivawe teorije. O ovoj posledwoj Bunhe je odreeniji. Raspravqajui o rairenom i popularnom gleditu da teorija nije nita drugo do sredstvo za dobijawe novih podataka, on pie, izmeu ostalog: "Ukoliko teorija nije povezana sa realnou i ne sadri nikakve stavove o zakonima, ona ne moe da daje podatke, putem we se ne moe predviati." Logika osnova ovog procesa predstavqena je shemom: teorija-podaci-predviawe, ali teoriju ne treba shvatiti kao neko sumirawe podataka - proces je, kao to je napomenuto ranije, daleko sloeniji i u wega su upleteni razliiti subjektivni i objektivni inioci. Ali, nije sloen samo put od podataka do hipoteze ili teorije, isto tako je teak i put od teorije do eksperimenta. Teorija je vana za eksperiment kao i empirijski podaci, jer bez jasne teorije ne treba ii u laboratoriju. Bunhe tu podsea na rei koje je izrekao jo Maksvel: "Teorija vodi do novih podataka, sluajni podaci ne vode ni do teorije ni do novih podataka." Bavei se prirodom teorije, Bunhe se jo jedanput vraa na ulogu filosofije. U uslovima kada se profesija fizike razdelila na one koji stvaraju instrumente, one koji rade sa wima i okrenuti su uglavnom eksperimentu, na fiziare koji su okrenuti matematikom aparatu i fiziare istraivae u oblasti osnova fizike, uloga filosofije je jo i u tome da sugerie povratak ideji o jedinstvu fizike, koja je u osnovama duboke diferencijacije, koju ne treba gubiti iz vida. Bavei se referencijom fizike teorije, on ispituje uglavnom stanovita koja obeleavaju danawe rasprave vie nego bilo koja ranija: (a) realizam, (b) subjektivizam, (v) konvencionalizam. To su, inae, samo opte odrednice za mnogobrojna stanovita unutar jedne, druge ili tree od ovih orijentacija, gde su, opet, razni teoretiari u svom misaonom razvoju prelazili dug put, mewajui katkad i neke od osnovnih stavova. Ako se poe od izvesnih srediwih teza subjektivizma, onda se ve kod odreivawa predmeta fizike nalazimo pred golemim tekoama: da li je predmet te discipline neki objekt ili psihiko stawe i tako se postavqa pitawe razgraniewa fizike i psihologije, o emu se, inae, raspravqalo jo od vremena Maha. Ukoliko je re o konsekventnom razmiqawu u svim tim orijentacijama, javqaju se sloena pitawa u vezi sa referencijom fizike teorije i brojna druga pitawa u vezi sa hipotezom, eksperimentalnim zakonom, merewem itd. Ako se fizike teorije razvijaju do nivoa generalnih teorija fizike realnosti, one se temeqe na neki nain, i na naelima filosofsko-metafizikog karaktera; budui da nema autonomne fizike teorije, usvajawe naela

184

vieg reda o kojima je re ipak je vano, ukoliko pretendujemo na neku konsistentnost u graewu fizikih, kosmolokih doktrina za koje pretpostavqamo da mogu biti neki opisi stvarnosti. Bunheova razmatrawa na izuzetan nain pokazuju ne samo svu sloenost i rizike stvarawa naunih teorija koje nuno imaju svoje filosofske, metafizike pretpostavke, nego i svu vanost tog posla. Uspenost izbora ovih posledwih vidi se tek po izvesnim perspektivama koje se ukazuju neko vreme posle toga, poto je izbor izvren.

185

Hokingov pokuaj kosmoloke sinteze U radu svakog istaknutog ili velikog naunika nastupaju trenuci, pa i faze, kada se, reklo bi se, on zaustavqa i nastoji da potpunije osmisli i, koliko je to mogue, konsistentnije interpretira stawe u svojoj oblasti, nauci. U vidu svojevrsnih sinteza on eli da stvori neku sliku o svetu s gledita najnovijih ideja i dostignua. U dela te vrste spada upravo ova, najnovija kwiga1 Stivena Hokinga (Hawking, 1942- ), engleskog naunika koga smatraju najveim teorijskim fiziarem naeg vremena. On sledi dugu tradiciju sintetikih pokuaja, do kojih se obino dolazi nakon krupnijih rezultata u nauci. Re je o najoptijim interpretacijama, koje su u nauci i filosofiji uvek aktuelne. redinger, Vajczeker, Jukava, Fejnman, ^andrasekar - spomiwem samo neke od savremenih naunika koji nastavqaju spomenutu nauno-filosofsku tradiciju - bavili su se odreenim sintezama ove vrste koje su bile podsticajne za mnoge. Bez obzira na oblast kojom se bave naunici stvaraoci te vrste, zainteresovani su za dve vrste problema: one u vezi sa metodom nauke, kao i za one u vezi sa moguom slikom koja bi se mogla stvoriti iz novih rezultata nauke. Hokingova kwiga e zainteresovati gotovo u jednakoj meri i fiziare i filosofe, a na odreen nain i mnoge druge. Fiziar e od autora ovakve vrste, koji je ispoqio smelost da se prihvati razmatrawa najoptijih problema fizike i kosmologije, traiti neku vrstu rezimea znawa u tim sistemima nauka, relativno konsistentan sistem gledawa na svet fizikih fenomena, sve do onih koji su oduvek izgledali kao nedokuivi. Filosof e, opet, ponajpre pratiti razmatrawa ontolokih i gnoseolokih premisa fizike, princip nauke uopte, puteve zasnivawa i izvoewa znawa, kao i optih stavova o velikim fizikim ili kosmolokim problemima, do kojih se ipak nuno dolazi u pokuajima da se ire interpretiraju pojedini problemi fizike. Hoking se bavi "prvim" i "posledwim" problemima nauke i pogleda na svet uopte, dopirui i do pitawa gde re naunika nije tako sigurna kako se to ponekad pretpostavqa, kao to je to, recimo, u onim situacijama kada se izvode istraivawa u nekim posebnim domenima, kada se meri, uporeuje, ili se utvruju konkretne kvalitativne ili kvantitativne karakteristike. Autor se bavi problemima singulariteta i razvoja sveta, razvojem vasione u pravcu raznovrsnosti, problemima prostora i vremena; ove kategorije on oznaava jednim terminom - prostorvreme, podvlaei tako neodvojivost tih dimenzija pri opisivawu bilo kojeg fenomena, dogaaja. Posebno se bavio modelima irewa vasione, kao i mogunostima opisivawa i razumevawa onog to je moglo biti pre tzv. velikog praska. Bavei se kategorijama prostora i vremena, on je razmotrio tzv. strelu vremena, razlikujui tri vrste usmerenosti toka vremena: termodinamiku, kosmiku i psiholoku. Daqe, autor je razmatrao mogunost objediwavawa znawa iz razliitih oblasti savremene fizike na osnovama neke opte teorije, znaewe principa neodreenosti itd. Tri posebna fragmenta na samom kraju, posveena Ajntajnu, Wutnu i Galileju, znak su autorovog uverewa u nunost povratka onim misliocima ije su izvesne tekovine osnova od koje se i danas polazi da bi se dolo do neeg novog. A pojmovnikom (renikom) se na svoj nain skree pawa na one ozbiqne prepreke u vezi sa jezikom savremene fizike i kosmologije usled kojih se teko prate novi rezultati. Autor tu ukratko tumai osnovne pojmove savremene fizike. Kad je re o tome, vaqa napomenuti da je Hoking reio da ovu kwigu pie bez ijedne matematike transformacije upravo zato da bi bila razumqiva i za one koji se ne bave fizikom. Ipak, i pored ovoga su neophodna zamana predznawa kako bi se pratila Hokingova izvoewa. Da su Hokingova izvoewa uspena i u tom pogledu, svedoi, izmeu ostalog, i preporuka Karla Sagana, kao i naeg fiziara Damira Mikuliia. O autoru ove kwige treba rei da svojim stvarawem potvruje, izmeu ostalog, svu veliinu duhovnog stremqewa oveka pred nepoznanicama sveta i trijumf odve konanog bia nad svetom beskraja, upravo svojim umom. Iako je ovek samo "trska", kao to je to primetio Paskal, ipak jedino on svojim umom prevazilazi sve drugo na svetu, ma koliko da je nemoan u drugim okolnostima. Pisac kwige o kojoj je ovde
1

Stiven Hoking, Kratka povest vremena , preveli Z. ivkovi i B. ivkovi, "Otokar Kerovani", Opatija, 1988, str. 230.

186

re ve dugo je, usled tekog paralitikog oboqewa, prikovan za ureaj pomou kojeg se kree, a tokom vie posledwih godina je i bez moi govora. Komunicira preko specijalnih elektronskih ureaja. I u tim uslovima on stvara i za wegove stavove postoji izuzetno veliko interesovawe irom sveta. Tako se nedavno, uprkos spomenutim tekoama u kretawu i komunicirawu, naao u paniji, gde je imao i konferenciju za tampu, na kojoj su najveu pawu izazvale wegove ideje o tzv. crnim rupama, ideje kojima se dugo zaokupqao. Bavei se problemima u vezi sa preobraajima slike o svetu kroz stolea, ovaj naslednik Ajntajna, kako ga esto nazivaju, konstatuje ne bez razloga da su najvee promene u toj slici nastupile upravo tokom posledwih decenija naeg stolea, zahvaqujui brojnim ranijim pretpostavkama; pratei Hokingov prikaz evolucije naunih shvatawa, italac produbqenije uvia kako su nastajale nove ideje koje su imale svoje znaajne prethodnike jo u davnim vremenima. ^italac je u prilici da upozna i stav prema nauci uopte koji imaju istaknuti naunici stvaraoci, stav koji se podosta razlikuje od uobiajenog, laikog, u kojem je mnogo strahopotovawa prema naunim rezultatima kao prema neemu to je gotovo potpuno siguran nalaz o stvarnosti, dakle stav kojim se divinizuje nauka kao delatnost. Taj stav iezava kada se blie upoznaje nauna delatnost, stvaralaka praksa i priroda znawa do kojeg se dolazi, kada se uvia da se u jednom odgovarajuem trenutku moe govoriti samo o mawe ili vie pouzdanim znawima, ali ne i o takvim znawima koja zadravaju isti status zauvek. Sve se to moe videti iz pievog prikaza razvoja pojedinih znamenitih ideja moderne nauke, ili modela objawewa. Iz tih prikaza su vidqiviji i oni karakteristini oblici, putevi razvoja, transformisawa naunih znawa, problemi o kojima se veoma mnogo raspravqalo tokom posledwih decenija, naroito meu filosofima. Mnoge ideje i modeli u vreme kada su inicirani nisu shvaeni, a wihovi protagonisti nisu ni doiveli da vide wihovu afirmaciju. Fridmanov model iz dvadesetih godina on tu uzima kao primer. Vek utvrivawa smisla i znaewa pojedinih od tih ideja esto je bio odve dug. Ali, pisac pokazuje da je nae doba vreme izuzetnog bogatstva ideja i da neke od wih, kao to je ideja o irewu vasione, nisu postojale u ranijim stoleima. Vrlo su podsticajne pieve ideje o tome da se moraju imati u vidu karakteristike vasione u ranijim periodima u svim razmiqawima o wenoj budunosti; problem starosti vasione, kojim se on takoe bavi, tako postaje vaniji no to se to esto mislilo, kada se raspravqalo o moguem kraju vasione. I ovim problemom se Hoking mnogo zaokupqao. Hoking ne samo da gotovo u svim razmatrawima dospeva do filosofskih problema, nego pojedine od wih i pomno pretresa. On doputa mogunost upoznavawa neke vrste "konanih" zakona u skoroj budunosti, ali to ne zamiqa kao kraj istraivawa u fizici i nauci uopte. Ovo moe stvoriti izvesne nedoumice ili pak podstai pitawa u vezi sa samim znaewem pojma naunog zakona, ili pak modelom opte zakonitosti stvarnosti, koji se tako pretpostavqa. Iako je uvek re o prirodi ili fizikoj realnosti koja se neprekidno mewa, prema wemu se moe govoriti o nekom tipu najoptijih zakonitosti koje bi se mogle odnositi na fiziku realnost, ali i tu postoji ograniewe: tek od onog trenutka koji se uzima kao tzv. veliki prasak, posle kojeg nastaje i razvija se sve ono to danas istraujemo - ako polazimo od te generalne hipoteze o nastajawu svega postojeeg. Ovde nije re o nekim sasvim slobodnim razmiqawima pisca; bavei se pitawima mogunosti objediwavawa fizike, tj. iznalaewa osnova za razjawewe fenomena iz najrazliitijih oblasti fizike, on se jo jedanput vraa pitawima mogunosti formulisawa najoptijih zakona ili opteg modela objawewa najraznovrsnijih fenomena fizike. U vie navrata pisac iznosi i svoj stav o prirodi fizike teorije, pitawu koje je nezaobilazno u teorijskoj fizici, gde se uvek odluujemo za neko opte filosofsko stanovite, hteli to ili ne. Ako bi se naveli svi ti stavovi, bacili bi vrlo mnogo svetla na pieva filosofska gledawa uopte, pre svega na wegove osnovne premise bliske pozitivistikim. To vaqa napomenuti jer je re o izvoewima za koja je karakteristina tewa za celovitou. Paqivo pratei sva ta razmatrawa, italac je u prilici da upozna prirodu naunih znawa, moe da stekne potpuno demistifikovanu predstavu o radu i rezultatima rada naunika. Oni koji oekuju da u kwizi ove vrste nau odgovarajue rezultate koji gotovo nedvosmisleno slede iz nekih prethodnih rezultata bie svakako iznenaeni. Zakqunih stavova u obliku u kakvom se to obino oekuje kad su posredi posebni problemi gotovo ni nema. Poto su na delu izvesni najoptiji problemi fizike i kosmologije, a na odreen nain istovremeno i izvesna pitawa antropologije, pa i aksiologije, ne treba ni

187

oekivati nita vie od ukazivawa na one konstrukcije koje imaju hipotetiki karakter i najvee izglede za potvrivawe. Predoavawe prednosti ove ili one teorijske konstrukcije nad drugim, alternativnim, ipak nije zanemarqiv rezultat, naroito kad je re o toj najoptijoj problematici. Uostalom, sm Hoking na jednom mestu izriito potcrtava: "Svaka teorija na podruju fizike uvek je provizorna, u smislu da predstavqa samo hipotezu: ona se, naime, nikada ne moe dokazati. Bez obzira na to koliko se puta ishodi opita slau sa nekom teorijom, nita vam ne jami da joj naredni ishodi nee protivreiti." Kad je re o problemima na koje se Hoking usredsreuje u ovoj kwizi, razloga za jedno stanovite koje bi se moglo nazvati panhipotetikim zaista ima. To ne znai da se u svemu moramo sloiti sa Hokingovim shvatawem prirode naune teorije, posebno one u fizici. Ako bi sve fizike teorije bile istog karaktera, kao to to proizlazi iz nekih stavova pisca ove kwige, onda bi se sa wim moglo sporiti i postaviti pitawe preciznijih razlika izmeu hipoteza i teorija. Svakako da se velike tekoe mogu otkloniti ako poemo od iwenice da ima veoma razliitih hipoteza i toerija u pogledu stupwa opravdanosti ili pouzdanosti i da se u pogledu toga moe rei kako se neke hipoteze pribliavaju stupwu teorije, dok se neke teorije, zbog nemogunosti zasnivawa u datom trenutku ili pak uopte, pribliavaju hipotezi ili su pre hipoteze nego teorije, bez obzira na to kako se nazivaju. Ali, bez obzira na mogue primedbe u vezi sa potrebom preciznijeg razlikovawa teorije i hipoteze u pogledu nivoa i osnovanosti, treba istai da je za Hokinga karakteristina vera u znaajne mogunosti odgonetawa i takvih zagonetki i tajni kao to su preene faze u razvoju vasione i wena mogua budunost. U Hokingovoj kwizi nalazimo znaajan pregled relevantnih ideja savremene nauke, mnotvo podataka, znaajna objawewa izvesnih novih rezultata ili potpunija tumaewa nekih ranijih tekovina. Ali, i pored toga, itaocu na momente izgleda da je u pitawu tivo iz oblasti neke vrste naune fantastike, one visoke, naravno, jer se itaocu ostavqaju vrlo razliite mogunosti odluivawa za razliite hipoteze: kao da ima mawe sigurnih koordinata nego hipoteza ili slobodnih zamisli o jednim te istim fenomenima. No, razvoj naune misli veoma mnogo duguje i naunicima sa smelim mislima za koje nema gotovo nikakvih znakova opravdanosti u trenutku kada se izriu. Ako se ne isputa iz vida priroda problema o kojima je re u Hokingovoj kwizi, bie jasno zbog ega u wegovim izvoewima ima mnogo toga hipotetikog.

188

Prilog

Problemi, teme i izvori za pripremawe seminarskih i diplomskih radova iz predmeta Istorija i filosofija fizike i Filosofija fizike

189

1. O pojmu fizikog zakona Riard Fejnman, Karakter fizikog zakona, Klub Nikola Tesla, Beograd, 1999, predgovor R. orevi, "O pojmu naunog zakona u Fejnmanovoj epistemologiji", str. V-XX 2. Kategorija uzronosti i sluajnosti u savremenoj fizici: Bomova shvatawa Dejvid Bom, Uzronost i sluajnost u savremenoj fizici, Nolit, Beograd, 1972. 3. Filosofska shvatawa Luja de Broqija Luj de Broj i fizika estica i poqa . Zbornik radova sa naunog skupa posveenog stogodiwici roewa Luja de Broja, Sveske fizikih nauka, 1 (1993), saoptewa Z. Maria, F. Herbuta i R. orevia 4. Kunov model razvoja naunih znawa Tomas Kun, Struktura naunih revolucija, Nolit, Beograd, 1974. 5. Koareov pristup i koncept istorije nauke Aleksandar Koare (Alexandre Koyr), Nauna revolucija, Nolit, Beograd, 1981, posebno 9-34. 6. Fizika i etika 7. Fizika i drutvo Ove teme, tj. problemi, mogu da se obrauju na osnovu kwige: Robert Jung, Svetlije od hiqadu sunaca (sudbine atomskih fiziara), Narodna kwiga, Beograd, 1987. 8. Uzronost i indeterminizam u fizici Ernest Nejgel, Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974, str. 245-287. 9. Geometrija i fizika prema prethodnom izvoru, glava 9, str. 206-236. 10. O kategorijama prostora i vremena Prostor i vreme danas, Nolit, Beograd, 1989, prevod sa francuskog, sa bibliografijom radova o tim pojmovima 11. Vajnbergova gledita o osnovnim fiziko-kosmolokim problemima Stiven Vajnberg, Prva tri minuta, ima dva izdawa na naem jeziku: "Vuk Karaxi", Beograd, 1976?; Svjetlost, Sarajevo, 1989? 12. Hokingova shvatawka osnovnih fizikih i kosmolokih problema Stiven Hoking, Kratka povijest vremena, "Otokar Kerovani", Opatija, 1988. 13. Vajnbergova gledita o fizikoj teoriji Stiven Vajnberg, Snovi o konanoj teoriji, bibl. Polaris, SFINGA, Beograd, 1997. 14. O Wutnovim shvatawima i naunom metodu S. I. Vavilov, Isak Wutn, ivot i rad, Prosveta, Beograd, 1948. 15. O Hajzenbergovim filosofskim shvatawima Verner Hajzenberg, Fizika i metafizika, Nolit, Beograd, 11972, 11986? Verner Hajzenberg, lanci u asopisu Gradina (Ni), 11 (1989) Verner Hajzenberg, Slika svijeta suvremene fizike, Zagreb, 1961. 16. O Vajczekerovim shvatawima osnovnih problema filosofije fizike Karl Fridrih fon Vajczeker, Jedinstvo prirode, "Veselin Maslea" (biblioteka Logos), Sarajevo, 1988. Filozofija i nauka u modernom svijetu (nauni skup), Posebna izdawa, kwiga XCI, Odeqewe drutvenih nauka, kw. 24, ANU BiH, Sarajevo, 1990. 17. Frankovo gledite o odnosu filosofije i nauke Filozofija nauke, priredio Neven Sesardi, Nolit, Beograd, b. g. (1985), str. 101-146. 18. Lakatoev koncept ili pristup istoriji nauke prethodni izvor, str. 266-312. Svetozar Sineli, "Metodologija istraivakih programa", Filozofske studije, br. XVIII, 1986, str. Imre Lakato i Alen Masgrejv (prir.), Kritika i rast saznawa, Plato, Beograd, 2003. 19. Fajerabendova gledita o nauci prethodni izvor, str. 350-365. Pol Fajerabend, Protiv metode, "Veselin Maslea", Sarajevo, 1987. Pol Fajerabend, Nauka kao umetnost, Matica srpska, Novi Sad, 199?

190

20. Mahova gledita o principu ekonomije miqewa Filozofija nauke, prethodni izvor, str. 29-43. 21. Dijemova shvatawa teorije i eksperimenta u fizici prethodni izvor, str. 61-98. Pjer Dijem, Ciq i struktura fizike teorije, Izdavaka kwiarnica Zorana Stojanovia, Novi Sad, 2003. 22. redingerova shvatawa materije, duha, slobode, nunosti Ervin redinger, ta je ivot? Um i materija, "Vuk Karaxi", Beograd, 1980. 23. Borova filosofska shvatawa; Borov princip komplementarnosti; Borova diskusija sa Ajntajnom Nils Bor, Atomska fizika i qudsko znawe, Nolit, Beograd, 1985. Niels Bohr i savremena fizika . Simpozijum povodom stogodiwice roewa, Institut za fiziku, Beograd, 1985. 24. O Ajntajnovoj teoriji relativnosti Einsteinova opa teorija relativnosti, priredio Gerald E. Tauber, Globus, Zagreb, 1984. Bertrand Rasl, Abeceda teorije relativnosti, revidirano izdawe, Beograd, 1962. 25. Osnovne ideje kvantne mehanike i rasprave o filosofskim osnovama savremene fizike Xon Gribin, U tragawu za redingerovom makom, Prosveta, Beograd, 1989. 26. O Galilejevim rezultatima u fizici; O Galilejevom naunom metodu i filosofskim shvatawima Ludovico Geymonat, Galileo Galilei, Naprijed, Zagreb, 1964. 27. Ledermenove retrospektive i pogledi Lion Ledermen (u saradwi sa Dikom Terzijem), Boija estica, SFINGA, biblioteka Polaris, Beograd, 1998. 28. ??? 29. O problemu naune hipoteze Stania Novakovi, Hipoteze i saznawe. Uloga hipoteza u rastu naunog saznawa, Nolit, Beograd, 1984. 30. Rajhenbahova shvatawa problema vremena i naunog zakona Hans Rajhenbah, Raawe naune filosofije, Nolit, Beograd, 1964. 31. Sporovi o teoriji relativnosti i Ajntajnovim filosofskim stavovima Philipp Frank, Einstein, wegov ivot i rad, Zagreb, 1959. 32. Osnovna shvatawa fizike realnosti Zvonko Mari, Ogled o fizikoj realnosti, Nolit, Beograd, 1986. 33. Pojam naunog otkria Aleksandar Joki, Aspekti naunog otkria, Filozofsko drutvo Srbije, Beograd, 1996. Kwiga sadri izabranu bibliografiju znaajnih radova o problemu otkria iz anglosaksonske literature. 34. redingerovi filosofski pogledi Erwin Schrdinger, Science, Theory and Man, Dover, New York, 1957. 35. redingerovo shvatawe pojma naunog zakona Iz navedenog izvora Science et lois, cinquie#me semaine internationale de synthe#se, Alcan, Paris, 1934. 36. Raslova koncepcija znawa Bertrand Rasl, Qudsko znawe, wegov obim i granice, Nolit, Beograd, 1961. 37. O eksperimentu Hugo Dingler, Das Experiment, sein Wesen und seine Geschichtek, E. Reinhardt, Mnchen, 1928. 38. ??? 39. Frankovo shvatawe kauzaliteta Philipp Frank, Le principe de causalit ket ses limites, ed. Flammarion, 1937. 40. O prirodi nauke, naunom metodu, naunom istraivawu i otkriu antologija tekstova Conceptions of Inquiry, Ed. Stuart Brown, John Fauvel and Finnegan, Methuen, New York, 1981. 41. Priroda i stupwevi naunog istraivawa. Nauno objawewe. Naune hipoteze, nauni zakoni Karl Hempel, Filozofija prirodnih nauka, Plato, Beograd, 1997.

191

42. Sartonov pristup istoriji nauke i rezultati George Sarton, The History of Science and the New Humanism, Harvard, 1937; Introduction to the History of Science, 3 vols., Baltimore, 1927-48; A Guide to the History of Science, Waltham, Mass., USA, 1952. 43. Koncepcije o ujediwenoj nauci i problemi redukcionizma Neven Sesardi, Fizikalizam, IIC SSOS, Beograd, 1984. 44. Epistemologija fizike, osnovni problemi Logique et connaissance scientifique, Encyclopdie de la Pliade, XXII, 623-778. 45. Poenkareova filosofija nauke Henri Poincar, Znanost i hipoteza, Globus, Zagreb, 1989, pogovor Nevena Sesardia 46. Holton kao istoriar i filosof fizike George Holton, Thematic Origins of Scientific Thought, Cambridge, Mass., Harvard University Press, 1973. Radomir orevi, "Holtonov model razvoja naunih znawa", Dijalektika, 1-4/1982, 113-121. 47. Edington kao filosof fizike A. S. Eddington, The Philosophy of Physical Science, Ann Arbor, The University of Michigan Press, 1958. 48. Bunheova koncepcija uzronosti (kauzaliteta) Mario Bunge, Causality in modern science, third revised edition, New York, 1979. (postoje prevodi: ruski itd.) 49. Bunheova filosofija fizike. Osnovni stavovi Mario Bunge, Philosophy of Physics, D. Reidel, Dordrecht, 1973. (postoje prevodi na druge jezike) 50. Bunheovo shvatawe uloge intuicije u nauci Mario Bunge, Intuition and Science, New York, 1962. (ima prevoda na druge jezike) 51. Frankova filosofija nauke. Osnovne premise koncepcije Philipp Frank, Philosophy of Science, Prentice-Hall, Inc., 1957. 52. Borova filosofija fizike Dugald Murdoch, Niels Bohr's philosophy of physics, Cambridge, 1990. 53. Plankova filosofska shvatawa Max Planck, Wege zur physikalischen Erkenntnis, Reden und Vortrge, 2. Aufl., Leipzig, 1934. Ima vie izdawa Plankovih spisa i na drugim jezicima. 54. Plankovo shvatawe uzronosti prethodni izvor 55. Plankovo shvatawe odnosa izmeu nauke i religije prethodni izvor 56. Dijemova filosofija fizike Pierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory, Princeton, 1954. Ima vie izdawa u originalu, na francuskom jeziku (1912). 57. Mahova filosofija nauke. O odnosu mehanike i psihologije, poseban osvrt Ernst Mach, Die Mechanik in ihrer Entwicklung, Leipzig, 1897. Ima izdawa na raznim jezicima, a dvanaest izdawa na nemakom jeziku. 58. Vajthedova filosofija prirode Alfred Nort Vajthed, Pojam prirode, Beograd, 1989. A. N. Vajthed, Nauka i moderni svet, Nolit, Beograd, 1976. 59. O odnosu nauke i religije Paul Davies, God and the new physics, Penguin Books, 1988. Sa bibliografijom. Rejmon Rije, Pri?stonska gnoza, Prosveta, Beograd, 1986. Sa bibliografijom. 60. Osnovne ideje Pola Fajerabenda: teorija saznawa Paul Feyerabend, Protiv metode, bibl. Logos, "Veselin Maslea", Sarajevo, 1987. Imre Lakato i Alen Masgrejv (prir.), Kritika i rast saznawa, Plato, Beograd, 2003. 61. Karnapova filosofija fizike

192

Rudolf Carnap, Philosophical Foundations of Physics. An Introduction to the Philosophy of Science, ed. Martin kGardner, New York, London, 1966. 62. Poperova koncepcija nauke Karl Poper, Logika naunog otkria, prev. i predgovor Stania Novakovi, Nolit, Beograd, 1973. 63. O prirodi nauke, o naunom metodu. Predmet filosofije nauke. Naunici o nauci i metodu Stania Novakovi, Uvod u optu metodologiju i istorija metodoloke misli, Filozofski fakultet, Beograd, 1994. 64. Istorija nauke, istorija fizike i ideologija nacionalizma Pierre Duhem, La Science Allemande, A. Herman et Cie, Paris, 1915. David Joravski, Soviet Marxism and Natural Science, 1917-1932, Columbia University Press, New York, 1961, sa iscrpnom bibliografijom 65. Od drevnih hipoteza o atomu do moderne predstave o strukturi atoma, fizikoj realnosti. Putevi naune misli Pjer Radvawi, Monik Bordri, Istorija atoma, Klub Nikole Tesle, Beograd, 1997, prev. s francuskog D. Blagojevi. Kwiga sadri mnotvo podataka, dokumenata ili fragmenata, kao i bibliografiju. 66. Filosofija nauke i najznaajnije naune ideje Ruera Bokovia Ruer Bokovi, Teorija prirodne filosofije, Liber, Zagreb, 1974. Delo na latinskom, uporedni prevod srpsko-hrvatski, pogovor Vladimir Filipovi, struna redakcija arko Dadi Ruer Bokovi, O prostoru, vremenu i relativnosti, Kultura, Beograd, 1956. Filozofija znanosti Ruera Bokovia, radovi simpozija Filozofsko-teolokog instituta DI, Zagreb, 1987. Duan Nedeqkovi, Ruer Bokovi u svom vremenu i danas, Kultura, Beograd, 1961. arko Dadi, Rue Bokovi, kolska kwiga, Zagreb, 1987. Kwiga spada u najvanije prikaze rezultata Bokovia u oblasti filosofije, matematike, fizike, geodezije, astronomije ... i sadri bibliografiju najznaajnijih radova o Bokoviu. Zbornik radova meunarodnog znanstvenog skupa o Rueru Bokoviu, Dubrovnik, 5-7. oktobar 1987, Zagreb, 1991. Radomir orevi, "Filosofija Ruera Bokovia", Filozofska istraivawa, god. 9, sv. 5-6, Zagreb, 1989. 67. Ajntajnova filosofska i metodoloka shvatawa Albert Einstein, Moj pogled na svijet, izbor i prevod D. Mikulii, Izvori, Polaris, Beograd, 1991. Albert Einstein, Moja teorija, izd. Z. ivkovi, D. Mikulii, Beograd-Zagreb, b. g. Albert Einstein, O specijalnoj i optoj teoriji relativnosti, prev. ore Nikoli, Beograd, 1936. (Pogovor: "Znaewe teorije relativnosti za razvoj spoznaje", anonim.) B. G. Kuzwecov, Ajntajn, kw. 1-3, Minerva, Subotica-Beograd, 1975. Posebno kwiga 3 ( Paralele), koja sadri i kratku bibliografiju. Abraham Pais, The Science and Life of Albert Einstein , Oxford University Press, Oxford, New York, Toronto, Melburn, 1982. Sa iscrpnom bibliografijom Albert Einstein Philosopher-Scientist, ed. Paul Arthur Schilpp, Tudor, New York, 1949. 68. O principu simetrije Hermann Weyl, Symmetry, Princeton University Press, Princeton, 1952. Eugen P. Wigner, Symmetries and Reflections, Scientific Essays, BloomingtonLondon, 1970. Riard Fejnman, Karakter fizikog zakona, Klub Nikola Tesla, Beograd, 1999, L. V. Okuw, Fizika elementarnih estica, Fond ing. Petra i Sowe Suboti, Beograd, 1972. Stiven Vajnberg, Snovi o konanoj teoriji, SFINGA, Beograd, 1997. M. Gardner, The Ambidextrous Universe, Charles Scribner's Sons, New York, 1979. K. Ford, The World of Elementary Particles, New York, 1963. 69. Teslina otkria i stvaralaki put Xon ONil, Nenadmani genije, ivot Nikole Tesle, Beograd, 1993, i ranija izdawa Prosvete, Nolita, Beograd Slavko Bokan, Nikola Tesla i wegov pionirski rad u elektrotehnici , Beograd, 1930, obnovqeno izdawe, Beograd, 1993.

193

G. K. Cverava, Nikola Tesla (1856-1943), Klub Nikola Tesla, Beograd, 1998. Radomir orevi, "Teslin stvaralaki postupak: kontekst i priroda naunog otkria", Dijalektika, 14/1981. 70. Evolucija pojmova u fizici: sila, poqe... Mary B. Hesse, Forces and Fields. A Study of Action at a Distance in the History of Physics, A. Littlefield, Adams Quality Paperback, 1965, sa bibliografijom 71. Problem interpretacije u nauci J. Agassi, The Function of Interpretations in Science, London, Ph. D. Thesis, 1956. 72. O pojmu prostora M. Jammer, Concepts of Space, Cambridge, Mass., 1954. 73. Ideje o prirodi - drevni Istok i savremena nauka Fritjof Capra, Tao fizike. Istraivawe paralela izmeu savremene fizike i istowakog misticizma, Opus, Beograd, 1989. 74. Milankovievi doprinosi nauci Xon Imbri, Ketrin Palmer Imbri, Ledena doba, Reewe tajne, Nolit, Beograd, 1981. Milankovi, jue, danas, sutra, Simpozijum, Rudarsko-geoloki fakultet, Beograd, 1999. Milutin Milankovi, Sabrana dela, 1-7, Zavod za izdavawe uxbenika i nastavnih sredstava, Beograd, 1997. 75. Milankovi kao istoriar nauke Milutin Milankovi, Sabrana dela, navedeno izdawe 76. ??? 77. Priroda nauke i nauni metod W. H. Newton-Smith, The Rationality of Science, Routledge and Kegan Paul, Boston, London and Henley, 1981, sa bibliografijom (sada i: Wutn-Smit, Racionalnost nauke, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2002.) Morris R. Cohen, Reason and Nature. An Essay on the Meaning of Scientific Method, Dover, New York, 1978. 78. O ulozi intuicije u nauci L'invention. Neuvie#me semaine internationale de Synthe#se, Alcan, Paris, 1938. Joseph-Marie Montmasson, Le Role de l'inconscient dans l'invention scientifique, Alcan, Paris, 1928. 79. Platonova uewa o prirodi Iz spisa: Parmenid, Timaj itd. 80. O oblicima razvoja i transformisawa naunih znawa Mary B. Hesse, Revolutions and Reconstructions in Science, sa bibliografijom Mary B. Hesse, The Structure of Scientific Inference, London, 1974, sa bibliografijom 81. Priroda matematikih znawa Kac i Ulam, Matematika i logika. Retrospektive i perspektive, kolska kwiga, Zagreb, 1977. 82. O naunom eksperimentu. Sutina, vrste, gnoseoloki problemi V. V. Bikov, Naun&y ksperiment, "Nauka", Moskva, 1989. ksperiment, model, teori, "Nauka", Moskva-Berlin, 1982. 83. O misaonom eksperimentu A P. ^ernov, M&slen&y ksperiment. Op&tk psihologieskogo issledovani, "Nauka", Moskva, 1979, sa bibliografijom od 374 jedinice 84. O osnovnim metodolokim principima fizike Metodologieskie pricip& fiziki, istori i sovremennost#, red. B. M. Kedrov i N. F. Ovinnikov, "Nauka", Moskva, 1975. 85. O principu simetrije (PONAVQAWE???) Princip simetrii, red. Kedrov, Ovinnikov, "Nauka", Moskva, 1978. 86. Kategorije prostora i vremena u mikrosvetu . P. Andreev, Prostranstvo mikromira, "Nauka", Moskva, 1969.

194

A. M. Mostepanenko, Prostranstvo-vrem i fizieskoe poznanie, Atomizdat, Moskva, 1975, sa bibliografijom od 251 jedinice 87. Filosofski problemi kvantne fizike Filosofskie vopros& kvantovoy fiziki, red. Antipenko..., "Nauka", Moskva, 1970. 88. Filosofski problemi fizike elementarnih estica Filosofskie problem& fiziki lementarnih astic, red. I. V. Kuznecov i M. . Omelnovskiy, "Nauka", Moskva, 1964. (postoji i prevod na engleski) 89. O principu komplementarnosti Princip dopolnitel#nosti i materialistieska dialektika, red. L. B. Baenov, "Nauka", Moskva, 1976. 90. Priroda, struktura i funkcija fizike teorije Fizieska teori, red. I. A. Akurin, "Nauka", Moskva, 1980. Napomena: Problemi i teme su formulisani u najoptijoj formi i mogu se precizirati prema interesovawu kandidata. U veini navedenih izvora kandidati mogu da nau brojne druge reference, kao i selektivne bibliografije. Kandidati mogu i sami da formuliu probleme ili teme prema izvoru ili oblasti koja ih najvie interesuje, u dogovoru sa nastavnikom.

195

Bibliografski podaci o ranijim objavqivawima "Istorija nauke kao disciplina", ??? 10 + FIN "Savremene koncepcije istorije nauke", Dijalektika, god. XXII, br. 1-2, 1987, str. 87-98. + FIN "Filosofija i prirodne nauke", ???, str. 89-98. + FIN "Filosofija i fizika", ???, str. 127-131. + FIN "Istorija i filosofija fizike - oblast istraivawa i nastavni predmet", 10. kongres fiziara Jugoslavije, Zbornik radova, I-II, Jugoslovensko drutvo fiziara, Vrwaka Bawa, 2000, kw. II, str. 1003-1009. + FIN "Pretpostavke skraivawa veka hipoteza u savremenoj nauci", Dijalektika, god. XIX, br. 1-4, 1984, str. 27-31. + FIN "Wutnov nauni metod", Dijalektika, god. XXIII, br. 3-4, 1988, str. 73-80. + GMMF "Smisao Wutnove formule Hypotheses non fingo i filosofske rasprave o woj", Zbornik radova o dubrovakom uewaku Stjepanu Gradiu, Zagreb, 1985, str. 173-177.? + GMMF "O filosofiji Ruera Bokovia", Dijalektika, god. XXII, br. 3-4, 1987, str. 109-118. + GMMF "O principu simetrije", ??? + 3 NHO "Prostor i vreme kao filosofske kategorije", ???, str. 121-125.? + FIN "O prirodi naunih hipoteza", iz neobjavqene studije O ulozi hipoteze u nauci (1980), str. 93-96.? + NHO "Uloga intuicije u nauci", ???, str. 71-77.? + NHO "Poenkare, Ajntajn i Luj de Broqi o ulozi intuicije u nauci", Dijalektika, br.???, str.??? 7 + NHO "Epistemologija fizikog eksperimenta", TM???, god. XV, br. 3-4, Ni, jul-dec. 1992, str. 258-268. + NHO "Filosofske osnove fizike teorije", Republiki seminar o nastavi fizike, Januar 1996, str. 145-150. + FIN "O pojmu naunog zakona u Fejnmanovoj epistemologiji", predgovor za Riard Fejnman??? 13 GMMF "Pojam naunog otkria", ???, str. 111-120.? + NHO "O Hercovim epistemolokim stavovima", ???, str. 65-76.? + GMMF "Ajntajn i Bor: dve filosofske paradigme", ???, str. 168-171? + GMMF "Teorija saznawa i istorija nauke: O Ajntajnovim epistemolokim shvatawima i znaaju wihovog daqeg istraivawa", Dijalektika, god. XIV, br. 1-2, 1979, str. 299-311. + GMMF "Filosofija logikog empirizma: Rudolf Karnap", ??? 9 ukuc.? GMMF "Filosofija fizike Hansa Rajhenbaha", ???, str. 146-149.? ukuc.? GMMF "Bornova filosofska shvatawa", ???, str. ? 4 ukuc.? GMMF "Filosofski problemi u delu Luja de Broja", Sveske fizikih nauka, god. VI, br. 1, 1993, str. 163-171. ukuc.? GMMF "Filosofija nauke Filipa Franka", ???, str. 1061-1063.? ukuc.? GMMF "Filosofija fizike: Shvatawe K. F. fon Vajczekera", IX kongres fiziara Jugoslavije, Petrovac na moru, 29-31. majk 1995, str. 833-835. ukuc.? GMMF "Premise Dijemove epistemologije", Dijalektika, god. XX, br. 1-4, 1985, str. 173-180. + GMMF "Koareova istorija i filosofija nauke", Dijalektika, god. XIX, br. 1-4, 1984, str. 57-64. + GMMF "O Holtonovom modelu razvoja naunih znawa", god. XVII, br. 1-4, 1982, str. 113-121. + GMMF "Bungeova filosofija fizike", ???, 1990, str. 270-279.? ukuc.? GMMF "Hokingov pokuaj kosmoloke sinteze", ???, str. 280-283.? ukuc.? GMMF "Filosofija i matematika: shvatawe Hermana Vejla", ???, 1990, str. 289-293.? ukuc.? FIN "Perspektive heuristike", ??? + 3 NHO "Aktuelnost Selijeove heuristike", TM???, god. XV, br. 1-2, Ni, jan.-jun 1992, str. 79-87. ukuc.? NHO "Teslin stvaralaki postupak: kontekst i priroda naunih i tehnikih otkria", ???, 1981, str. 307-323. ukuc.? NHO

196

"Persova tragawa za pouzdanim znawima (^arls Sanders Pers, Izabrani spisi, predgovor i prevod Radoslav Konstantinovi, Beograd: BIGZ, 1993)" (osvrt), Theoria, god. XXXVII, br. 2, 1994, str. 97-104. "Perspektive logike naunog otkria (Aleksandar Joki, Aspekti naunog otkria, Biblioteka "Filozofske studije", Filozofsko drutvo Srbije, Beograd, 1996, str. 191)" (osvrt), Theoria, god. XL, br. 2, 1997, str. 117122. "Karl Poper, Logika naunog otkria" (osvrt), Gledita, god. XVI, br. 1, 1975, str. 101-106. "O Kunovom modelu istorijskog procesa razvoja naunih znawa" (prikaz), Dijalektika, god. XII, br. 2, 1977, str. 109-111. "A. N. Vajthed, Nauka i moderni svet" (prikaz), Dijalektika, god. XII, br. 4, 1977, str. 134-135. Problemi, teme i izvori za pripremawe seminarskih i diplomskih radova iz predmeta Istorija i filosofija fizike i Filosofija fizike, 15. mart 2000. + 7 FILOSOFIJA I ISTORIJA NAUKE 9 (65) NAU^NE HIPOTEZE I OTKRI]A 9 (70) GLEDITA U MODERNOJ FILOSOFIJI FIZIKE 22 (143)

197

Reorganizovani sadraj Predgovor 1 FILOSOFIJA I ISTORIJA NAUKE 9 (65) Istorija nauke kao disciplina 10 FIN Savremene koncepcije istorije nauke 12 FIN Filosofija i prirodne nauke 10 FIN Filosofija i fizika 5 ukuc.? FIN Istorija i filosofija fizike - oblast istraivawa i nastavni predmet 7 ukuc.? FIN Filosofske osnove fizike teorije 6 ukuc.? FIN Pretpostavke "skraivawa veka" hipoteza u savremenoj nauci 5 FIN Prostor i vreme kao filosofske kategorije 5 ukuc.? FIN Filosofija i matematika: shvatawe Hermana Vejla 5 ukuc.? FIN NAU^NE HIPOTEZE I OTKRI]A 9 (70) O prirodi naunih hipoteza 4 ukuc.? NHO Uloga intuicije u nauci 7 ukuc.? NHO Poenkare, Ajntajn i Luj de Broqi o ulozi intuicije u nauci 7 ukuc.? NHO Epistemologija fizikog eksperimenta 11 NHO O principu simetrije 3 NHO Pojam naunog otkria 10 ukuc.? NHO Perspektive logike naunog otkria 6 Perspektive heuristike 3 NHO Aktuelnost Selijeove heuristike 9 ukuc.? NHO Teslin stvaralaki postupak: kontekst i priroda naunih i tehnikih otkria 17 ukuc.? NHO GLEDITA U MODERNOJ FILOSOFIJI FIZIKE 22 (143) Wutnov nauni metod 8 GMMF Smisao Wutnove formule Hypotheses non fingo i filosofske rasprave o woj 5 ukuc.? GMMF O filosofiji Ruera Bokovia 10 GMMF O Hercovim epistemolokim stavovima 12 ukuc.? GMMF Premise Dijemove epistemologije 8 GMMF Teorija saznawa i istorija nauke: O Ajntajnovim epistemolokim shvatawima i znaaju wihovog daqeg istraivawa 13 ukuc.? GMMF Ajntajn i Bor: dve filosofske paradigme 4 ukuc.? GMMF Filosofski problemi u delu Luja de Broqija 8 ukuc.? GMMF Persova tragawa za pouzdanim znawima 8 GMMF A. N. Vajthed, Nauka i moderni svet Filosofija logikog empirizma: Rudolf Karnap 9 ukuc.? GMMF Filosofija fizike Hansa Rajhenbaha 4 ukuc.? GMMF Filosofija nauke Filipa Franka 3 ukuc.? GMMF Karl Poper, Logika naunog otkria Koareova istorija i filosofija nauke 8 GMMF O Kunovom modelu istorijskog procesa razvoja naunih znawa O pojmu naunog zakona u Fejnmanovoj epistemologiji 13 GMMF

198

Bornova filosofska shvatawa 4 ukuc.? GMMF Filosofija fizike: Shvatawe K. F. fon Vajczekera 3 ukuc.? GMMF O Holtonovom modelu razvoja naunih znawa 9 GMMF Bunheova filosofija fizike 10 ukuc.? GMMF Hokingov pokuaj kosmoloke sinteze 4 ukuc.? GMMF Prilog: Problemi, teme i izvori za pripremawe seminarskih radova... 7 Bibliografski podaci o ranijem objavqivawu

199