Klinika psihologija

Ispit, 8. februar 2008.

Sadraj: PREDMET KLINIKE PSIHOLOGIJE...................................................................2 ODNOS PSIHOLOGIJE I KLINIKE PSIHOLOGIJE............................................5 RAZVOJ KLINIKE PSIHOLOGIJE....................................................................11 ZADACI KLINIKE PSIHOLOGIJE.....................................................................17 PARADIGME U KLINIKOJ PSIHOLOGIJI........................................................19 KORISNICI USLUGA U KLINIKOJ PSIHOLOGIJI...........................................30 KLINIKA PROCENA..........................................................................................32 KLINIKA NEUROPSIHOLOGIJA .....................................................................43 FORENZIKA PSIHOLOGIJA: PSIHOLOZI KAO SUDSKI VETACI..............47 PSIHOLOGIJA U ZAJEDNICI..............................................................................54 KLINIKA PSIHOLOGIJA U SOCIJALNOJ ZATITI.........................................56 PROFESIJA KLINIKI PSIHOLOG.....................................................................61

Predmet klinike psihologije Josip Berger

1. Navedite jednu definiciju klinike psihologije . Opta definicija klinike psihologije se moe odrediti preko njene osnove koju ini psihologija kao nauka, dok se njeno ue odreenje odnosi na njenu specifinu oblast kojom se bavi (to je mentalno zdravlje), na njen pristup, tj. metodu (a to je kliniki metod koji varira u odnosu na uzrast pacijenta ili klijenta), na njenu ciljnu grupu (to su pojedinci sa psiholokim smetnjama, tekoama i zastojima u razvoju), i na kraju, na njenu namenu (a to je pruanje psiholoke pomoi u prevladavanju poremeaja, zastoja ili krize). Kada kaemo da je psihologija fundament i osnova prilikom definisanja klinike psihologije, to znai da se osoba koja zatrai pomo klinikog psihologa pre svega posmatra kao ovek (to je predmet prouavanja psihologije) pa tek onda kao klijent ili pacijent (to je predmet prouavanja klinike psihologije). Kada sve ovo objedinimo, dolazimo do sledee formulacije: Klinika psihologija je grana primenjene psihologije iji je predmet mentalno zdravlje a metod psiholoka procena, terapija i prevencija,; njenu ciljnu grupu ine osobe sa smetnjama i poremeajem mentalnog zdravlja, a zadatak je pruanje strunih usluga u skladu sa naukom, etikim kodeksom i zakonima. 2. ta je primenjena psihologija? (ovo nema u knjizi) Pod primenjenom psihologijom se najee podrazumeva ona delatnost kojoj psihologija kao teorija, kao istraivanje i kao metod slue samo kao opta podloga i potencijal na kome zasniva svoju delatnost i profisionalni profil. Po miljenju Bergera, primenjeni psiholog je po pravilu hibrid (meanac) ija je delatnost odreena iz najmanje dve profisionalne oblasti, a isti psiholog postoji jedino u istraivakim ustanovama i na fakultetu. Kako klinika psihologija ini granu primenjene psihologije, oni se jednim velikim delom pribliavaju krugu medicinskih nauka (psihijatriji) to u velikoj meri utie na njihov profesionalni identitet. 3. Kako se klinika psihologija definie u praksi? Klinika psihologija je grana primenjene psihologije koja se bavi ispitivanjem, prouavanjem, procenom, savetovanjem i tretmanom pojedinaca, parova i porodica koje imaju psiholoke smetnje. U ranoj fazi razvoja, klinika psihologija odreivana je na osnovu instrumenata koje je koristila, (VITI, Rorah, TAT, MMPI). Jedno vreme se ustalilo miljenje da se kliniki psiholozi bave ispitivanjem, dijagnosticiranjem i terapijom linosti i ponaanja. Meutim, ni ovaj kriterijum nije izdrao dugo jer su ovi testovi korieni i za ispitivanja van domena klinike psihologije. Meutim, metodski kriterijum specifinosti klinike psihologije nije naputen i kod nas se jo uvek odrava, najee kroz sagledavanje kroz funkciju psihodijagnostike, kao najuestalije aktivnosti klinikog psihologa (koja predstavlja spregu naturalistike i instrumentalne eksploracije linosti sa baterijom testova). Tim postupkom se procenjuje psiholoki profil osobe: njen psihiki razvoj funkcija, strukturae, psihodinamike, odnosa, ponaanja i traumatskih fiksacija.

4. Kako je APA definisala kliniku psihologiju? Kraa verzija:Amerika psiholoka asocijacija je usvojila naelno stanovite da se psiholozi koji se profesionalno bave nekom granom primenjene psihologije definiu kao naunici praktiari. Kako je klinika psihologija nauka primenjena u praksi, kliniki psiholog je tako naunik praktiar. Predmet klinike psihologije moe biti samo psihologija kao nauka primenjena u klinikoj praksi. Dua verzija: Sredinom prolog veka Amerika psiholoka asocijacija (APA) usvojila je naelno stanovite da se psiholozi koji se profesionalno bave nekom granom primenjene psihologije definiu kao naunici praktiari. Kada bi svi diplomirani psiholozi radili kao nastavnici psihologije u srednjim kolama, problem struke psihologa ne bi postojao. Problem je nastao kada su u nastavni program studija psihologije pored osnovnih disciplina, uvedeni predmeti primenjene psihologije. Shodno tome, diplomirani psiholozi su, pored nastavnikog zanimanja, mogli da se posvete radu u oblasti primenjene psihologije, pod uslovom da nau odgovarajue zaposlenje. Tako je u ovoj zemlji poela istorija primenjene psihologije. Kada su prve generacije diplomiranih psihologa nale zaposlenje u ustanovama zdravstva, socijalne zatite i drugde, doekala ih je radoznalost i neinformisanost od strane zaposlenih. U okviru univerziteta psihologija je priznata prvenstveno kao nauka ili grupa nauka. Izvan univerziteta psihologija je prvenstveno predstavljena preko primenjene psihologije i kao nastavniko zvanje. Sa uvoenjem u nastavni program studija dve podgrupe predmeta, osnovne naune i istraivake discipline i predmeta primenjene psihologije, studentima je pruena informacija o tome ta sve postoji u svetu psihologije. Program ukazuje na dve vrste psihologije koje se dosta razlikuju i, metaforino, podseaju na profil boga Janusa. Dvojni Janusov profil dodiruje se potiljkom, a njegova dva lika okrenuta su na suprotnu stranu. Lik koji gleda na stranu nauke i istraivanja, u pravcu naune akademske karijere, zahteva posveenost (to odgovara ugledu psihologije u akademskom okruenju univerziteta) i taj put vodi u statusnu odreenost i sigurnost. Lik koji gleda u pravcu primenjene psihologije i prakse nagovetava druge vrste susreta, uzbuenja i osvajanje izazovnih vetina, ali u nesreenim i neizvesnim uslovima, nagovetavajui statusnu nesigurnost. Amerika psiholoka asocijacija (APA), koja ima duu tradiciju od nas, suoila se sa ovakvom situacijom. Na jednom kongresu, nakon debate prihvaen je odgovor koji definie ulogu psihologa u primenjenoj psihologiji. Postignuta je saglasnost oko toga da tu ulogu treba definisati kao psiholoku nauku primenjenu u praksi. Kliniki psiholog je, po toj definiciji, naunik praktiar. Prema tome, i predmet klinike psihologije moe biti samo psihologija kao nauka primenjena u klinikoj praksi. Ono to psiholoka nauka prihvati, to je taj sadraj - to ne prihvati, nije validno. Za sada bolje reenje nije naeno.

5. ta sadri Ajzenkov predlog diferencijacije? Kraa verzija: Ajzenk je predloio jedno praktino reenje odreenja i razgranienja delokruga klinike psihologije i psihijatrije. Oni poremeaji koji nemaju utvrenu organsku osnovu trebalo bi da budu predmet klinike psihologije dok oni koji takvu osnovu imaju predmet psihijatrije. To nije prihvaeno od strane psihijatara, ve su samo unutar neuropsihijatrije razdvojeni neurolozi od psihijatara. Dua verzija: Granice izmeu psihologije i psihijatrije samo su prividno odreene podelom na kategorije normalnosti i patologije. Ova podela pretpostavlja da se patologija i normalnost u psiholokom pogledu mogu jasno konceptualno definisati, metodski pouzdano odrediti i u praksi koristiti i potvrditi na grupama i u individualnom sluaju. Psihijatrija je, po medicinskoj tradiciji, reenje traila u razvijanju klasifikacionih sistema nozolokih kategorija. Na taj nain, psihijatrija je u neposrednom kontaktu sa pacijentima vrila ispitivanja i dolazila do sagledavanja dijagnoze. Na osnovu utvrene dijagnoze i njenog mesta u klasifikacionom sistemu psihijatar preporuuje terapijske mere. Psihologija je, po tradiciji nauke, nastojala da odredi osnovne elemente i induktivno dograuje celinu svog predmeta. Polazei od tih elemenata, psihologija je konstruisala objanjenja miljenja, opaanja, razvoja, ponaanja ili linosti. Psihijatrija je primarno medicinska praksa koja traga za osnovnom laboratorijskom naukom. Klinika psihologija je trebalo da nadomesti taj nedostatak i zato je dobila ulogu laboratorije. Taj saradniki odnos evoluirao je kroz vie faza i doveo je do formiranja savremene klinike psihologije iji je predmet proiren u odnosu na poetak. Kliniki psiholozi rade sa osobama koje dele na klijente i pacijente. Klijenti su osobe koje imaju psiholoke smetnje, ali nemaju potvrenu psihijatrijsku dijagnozu. Pacijenti su osobe ije smetnje imaju psihopatoloka svojstva i dijagnosticiraju se kao simptomi i sindromi iz okvira MKB ili DSM sistema. Klinika psihologija bavi se ijednima i drugima, i klijentima i pacijentima. Klinika psihologija se u razgraniavanjima klijentele oslanja, osim na norme instrumenata, koje su odreene posebno za svaki instrument, i na teorije linosti ili paradigme. Ovo ukljuuje i kriterijume zdravlja razliitih i brojnih psihoterapijskih kola i uenja. Takvo obilje ponekad koristi ali i odmae. Moe da se desi da strunjak raspolae velikim i dobrim znanjem mnogih teorija i uenja psihoterapeutskih kola, ali da to ne moe da upotrebi korisno i valjano. Tako nastaje fenomen Guliver efekta. To je aluzija na stanje posedovanja velike potencijalne snage i znanja, bez srazmerne akcije, jer je potencijal akcije blokiran mnotvom unakrsnih kolizija u teorijama. Neodreenosti koncepta i prakse klinike psihologije postaju prepreka koja onemoguava da teorije ispolje svoju vrednost kroz akciju. Suprotno toj pojavi, kao pomo razgranienju jedne vrste nedoumica, Ajzenk (1970) je predloio jedno praktino reenje odreenja granice izmeu delokruga klinike psihologije i psihijatrije. Da bi se izbeglo prekoraenje i sukob interesa, treba uvesti objektivan kriterijum. Oni poremeaji koji nemaju utvrenu organsku osnovu trebalo bi da budu predmet klinike psihologije, dok poremeaji koji imaju takvu osnovu - predmet psihijatrije. To moe da bude prihvatljivo, ali nije prihvaeno od strane psihijatara. Naime, prema ovom kriterijumu svojevremeno su iz zajednike grane neuropsihijatrije razdvojeni neurolozi od psihijatara.

Odnos psihologije i klinike psihologije Duan Stojnov

1. ta se moe rei o tradicionalnom odnosu klinike psihologije i psihijatrije? Po shvatanju medicine, klinika psihologija predstavlja oblast preseka psihijatrije i psihologije, u kojoj se dostignua iz naune psihologije koriste u oblasti psihijatrije - ali i drugih grana medicine (Mekej, 1978). Uvoenje psihologa u poredak medicine imalo je za cilj da psihijatriji (u to vreme mladoj i nedovoljno afirmisanoj grani medicine) obezbedi jednu vrstu naune utemeljenosti. Dok su ostale grane medicine mogle da potvrde dijagnoze klinikih lekara zasnovane na klinikoj slici i anamnestikim podacima jednom vrstom objektivne, laboratorijske analize, u veini bolesti koje su psihijatri leili ova vrsta objektivne potvrde nije bila mogua. Zbog toga je upotreba psiholokih testova u oblasti dijagnostike upotpunila potrebu psihijatara za jednom vrstom objektivne procene mentalnog statusa pacijenata, koja ne bi bila zasnovana iskljuivo na subjektivnim procenama simptomatologije i nedovoljno pouzdanim izjavama pacijenata. Tako su psiholozi postali nezaobilazno pomono osoblje u kadrovskom inventaru psihijatrije, a njihove dijagnoze jedna vrsta jemca za naunu utemeljenost celog poduhvata. Tako je i klinika psihologija poela da se posmatra i kao pomona delatnost u radu psihijatara - prevashodno kao jedna vrsta metodologije koja sama po sebi nije dovoljna ukoliko se ne kombinuje sa biolokim i drutvenim pristupom. Tek zajedno oni ine celovitost ,,bio-psiho-socijalnog" pristupa, koji karakterie savremenu psihijatriju (Eri). Meutim, u isto vreme su i u ovom kontekstu primene klinike psihologije prisutni kritiki tonovi. Tako se tvrdi da klinika psihologija ne moe da se posmatra samo kao jednostran vid pruanja pomoi ljudima koji imaju problema sa mentalnim zdravljem, te da su razliite kole u oblasti klinike psihologije dale veliki doprinos razumevanju i pruanju pomoi mnogim osobama koje su naile na jedan vid nerazumevanja, ak i opasnog zastranjivanja" u medicinski orijentisanom pristupu. Ovaj pristup podrazumeva da je razvoj klinike psihologije ne samo dopunio i obogatio psihijatrijska znanja ve u velikoj meri, kritikom analizom psihijatrijskog pristupa, razvijao njemu suprotstavljene, nove alternative.

2. Koje su najvanije specifinosti klinike psihologije? Najvea razlika izmeu pristupa opte i klinike psihologiji predstavlja cilj koji se pred ove dve oblasti psihologije postavlja. Opta psihologija nastoji da otkrije osnovne pravilnosti koje vladaju u domenu psiholokog i da manifestaciju raznovrsnih oblika psihikog ivota podvede pod manji broj fundamentalnih prirodnih zakona ije odvijanje moe post facto da objasni, ali mnogo ree i da predvidi. Klinika psihologija ima za cilj da inicira i facilitira izvesnu promenu - kako u domenu razvijanja novih i poeljnih, tako i u spreavanju postojeih i nepoeljnih oblika ponaanja. Tako se klinika psihologija usredsreuje pre svega na razvijanje autoplastinih promena u sferi doivljavanja i ponaanja osoba. Kliniku psihologiju ne treba posmatrati kao podruje primene fundamentalnih psiholokih teorija (pre svega teorija linosti) u oblast klinike iz prostog razloga to je veina teorija linosti koje se koriste kao podloga psihodijagnostikog i psihoterapijskog rada i nastala u oblasti klinike psihologije. Pored toga, u klinikoj psihologiji vidljivo je istovremeno postojanje veeg broja razliitih kola i pravaca, to Rojs naziva teorijskim pluralizmom. Postoje dve vrste pluralizma: simultani (istovremeno postojanje velikog broja teorija), i sekvencijalni (velike i opteprihvaene teorije se u vremenskom nizu smenjuju novim). Simultani pluralizam je svojstven tzv. nezrelim naukama (rivalske teorije mogu da koegzisitraju u istom periodu), dok se sekvencijalni pluralizam javlja u zrelim naukama (teorije smenjuju jedna drugu u vremenskom nizu). Postojanje brojnih rivalskih psihoterapeutskih teorija oteava rad u oblasti fundamentalne" psihologije, jer one nuno uvode u igru problem nesamerljivosti.1 S druge strane, mnotvo istovremeno prisutnih teorija u klinikoj psihologiji predstavlja osnovno bogatstvo i plodnost ove oblasti. Sve vie preovlauje miljenje da veliki broj razliitih naina da se opojmi i predstavi priroda ljudi nije prepreka sticanju pouzdanih naunih znanja, ve njihov fundamentalni uslov. U skladu sa tim je i miljenje da su ljudi bia pod ogromnim uticajem pojma koji dre o sebi: ljudi su samodefiniue ivotinje. Sa promenama u sopstvenom samodefinisanju odvijaju se i promene u sopstvenoj ontologiji. Dakle, napredak u saznavanju oveka ne mora nuno da lei samo u teorijskoj unifikaciji i potrazi za fundamentalnim prirodnim zakonima, ve i u analizi diskursa ljudi. Ovakav pristup sastoji se u paljivom ispitivanju znaenja pojmova koji se koriste kada se govori o ovekovom biu, i u uvaavanju istorijskog i drutvenog konteksta u kome su ovi pojmovi nastali. Pokuavajui da opiu sebe, ljudi su se sluili mnogim pojmovima ( osoba, linost i karakter). Ovi pojmovi se najee upotrebljavaju pomou iskaza u treem licu. Tako se objektivni pristup u psihologiji moe opravdati ak i u domenu prouavanja pojedinaca. Meutim, za potpunije odreenje ljudskih jedinki neophodno je uzeti u obzir i privatni domen iskustvenog doivljaja - domen jastva, to jest linog jedinstva, poimanja sebe kao pojedinanog, unutranjeg bia (sve ono to su preovlaujue struje u akademskoj psihologiji na svaki nain nastojale da izbace iz psihologije). Iskazima u prvom licu ne moe se protivreiti, jer u prilog njihovoj oiglednosti nije potrebno dalje svedoenje. Predmet prouavanja klinike psihologije zasnovan je prvenstveno na ispitivanju ljudi, personalizovanih entiteta koji su u stanju da o sebi daju iskaze u prvom licu.

Nesamerljivost je problem koji su definisali filozofi nauke u neuspenim nastojanjima da izaberu najbolju teoriju od postojeeg mnotva. Njihova nastojanja bila su neuspena zbog toga to raznovrsne teorije poivaju na ponekad divergentnim kriterijumima pomou kojih se odreuje ta je to to najbolju teoriju ini najboljom, kao i na razliitim shvatanjima koja je metodologija za ovaj poduhvat podesna.

3. Metodologija fundamentalnih psiholokih istraivanja vs. metodologija klinike psihologije. Nije sporno da na ljude, kao i na sve ostale predmete u svetu, deluju prirodni zakoni. Meutim, prekomerno poistoveenje fundamentalne psihologije sa metodologijom prirodnih nauka dovelo je do nedopustivog saimanja predmeta psiholokih prouavanja. Ljudi nisu samo tela podlona prirodnim zakonima, ve osobe - bia koja imaju sopstvene namere, razloge, strahove, interesovanja i sposobnosti; bia koja grade drutvenu stvarnost stupajui u razne forme udruene delatnosti; i, takoe, bia koja uobliavaju sopstvenu subjektivnost u uzajamnoj komunikaciji. Klinika psihologija se zato zanima za homo fabera, osobu koja je kova sopstvene subjektivnosti u zajednici svog bivstvovanja sa drugim osobama, umreena" u splet odnosa u kojima se konstituie kao ljudsko bie. Zato klinika psihologija (za razliku od psihologije koja tei da se predstavi prevashodno kao prirodna nauka i grana biologije) nastoji da se bavi i prouavanjem dejstva drutvenih inilaca na delatnost osoba - kroz koje se bioloki uticaji neminovno prelamaju. Posebno bitna specifinost klinike psihologije tie se fundamentalnog pitanja njene metodologije. Kliniki psiholozi ne prouavaju psiholoke pojave", ve ljude. Nije svejedno da li se prouava miljenje (oseanje, linost) ili neka osoba koja misli (osea, ija je to linost). Kao odgovor na ubeenje da nauka ne sme da se bavi razumevanjem pojedinanih sluajeva, jer se individualni sluajevi ne mogu generalizovati u univerzalne zakone, s pravom se moe primetiti da se iz optih zakona prirode ne mogu partikularizovati pojedinani sluajevi (Runvan). U klinikoj psihologiji preovlauje potreba za razvijanjem istraivakih naela koja treba da omogue sticanje podataka potrebnih za razumevanje osoba i njihovog ponaanja: 1. U istraivanjima se mora voditi rauna o ulozi diskursa, to jest znaenja koje ljudi pripisuju sebi, svojim dogaajima, pojavama, stvarima i drugim osobama u svom okruenju; kao i pravila, konvencija i uverenja koja ih usmeravaju u njihovom drutvenom ponaanju. 2. Istraivanja se ne mogu sprovoditi u izolovanim laboratorijskim uslovima, ve u svakodnevnom svetu drutvenog delanja ljudi. 3. Istraivanja moraju podrazumevati interes za osobe i pojedince, a ne za statistiku i varijable. Budui da se obrazloenja u klinikoj psihologiji vre obinim jezikom, poetna taka razvoja konceptualnog sistema ovako zamiljene analize mora da se zasniva na analizi pojmovnog sistema jezika kojim se ljudi koriste. Tako se u klinikoj psihologiji panja usmerava na takozvani jeziki obrt u filozofiji i interpretativni zaokret" u drutvenim naukama - umesto na metafizike postavke realizma, empirizma i logikog pozitivizma primerenih veini prirodnih nauka. Na metodoloki zaokret klinike psihologije uticale su znaajne razlike kako u poimanju osnovnog predmeta prouavanja, tako i u opredeljenju za fundamentalna metodoloka naela ova dva vida psihologije. Pre svega, ideja o agensnosti i samonikloj delatnosti ljudi u suprotnosti je sa idejama o kontrolnim varijablama i situacionim kontingencijama. Pored toga, ideja o univerzalnim pravilnostima i tvrdom determinizmu" u ponaanju u suprotnosti je sa idejom o ekvifinalnosti" - to jest shvatanjem da isti uzroci mogu proizvesti razliite oblike ponaanja istih osoba, a razliiti uzroci mogu proizvesti istovetne oblike ponaanja. Zbog toga se u klinikoj psihologiji (umesto uninomikog shvatanja stvarnosti) predlae multiperspektivizam.

Najzad, brojevi ne predstavljaju dovoljno precizna sredstva za prouavanje pojmovnih sistema ljudi, jer nisu osetljivi na razlike u kontekstima, razlike u relacijama i razlike u znaenjima koje pojedinim pojavama pripisuju razliite osobe. Valjanost instrumenata psiholokog ispitivanja ne moe da bude opta i neodreena (to jest zasnovana na retorikim piruetama tipa valjanost je kada test meri ono to treba da meri"). U skladu sa tim, testovi u klinikoj psihologiji ne mogu da budu sami po sebi valjani, ve mogu da budu samo valjani za neto" (Kelly). To neto" u klinikoj psihologiji je pre svega ekoloka valjanost (Neisser), to jest niz svrsishodnih praktikih delatnosti koje se mogu preduzeti prema osobama, a inicirane su testovima i ostalim oblicima ispitivanja. Mitovi o nauci, karakteristini za tradicionalnu fundamentalnu psihologiju su (Bickhard): 1. nauni pojmovi moraju biti operacionalno definisani 2. teorije koje sadre pojmove koji se ne mogu izmeriti su nenaune 3. nauna eksplanacija mora da bude kauzalna eksplanacija 4. eksperiment je jedini valjani model proveravanja kauzalnih modela 5. nauka nastoji da dokae teorije 6. nauni progres se dostie akumulacijom znanja 7. istraivanje je nenauno ukoliko se njime ne testira neka teorija 8. nauka je definisana istraivakom metodologijom kojom se koristi 9. nauka mora da izrasta iz empirijskih rezultata

4. Da li se normalnost moe procenjivati odvojeno od moralnih kriterijuma sredine? Najvanija razlika izmeu izmeu fundamentalne i klinike psihologije zasluuje posebnu panju. Patocentrinost klinike psihologije je osobina koja je u najveoj meri odvaja od antropocentrinosti fundamentalne psihologije. Izvor ove razlike pojavljuje se naporedo sa pojavom dimenzije normalno abnormalno, koja predstavlja nestabilno jedinjenje raznovrsnih diskursa koji se u njoj koriste. Triedar znanja od koga su sazdane biologija, ekonomija i lingvistika (Fuko) predstavlja osnovu na kojoj se dimenzija normalno - abnormalno uvrstila kao amalgam tri druge razliite dimenzije zasnovane na vrednosno-normativnim principima: medicine (sa normiranim polaritetima zdravo/bolesno); ekonomije (korisno/beskorisno); i lingvistike (smisleno/besmisleno). Biolokim odreenjem bolesti u medicini Hipokrit je stavio taku na religiozni model shvatanja bolesti, to jest ideju da je bolest boija kazna za greh koji neko mora da okaje. Sa otkriem mikroba potpuno se ustalilo shvatanje da je bolest vrednosno neutralan dogaaj. Budui da ljudi lekare nisu poseivali zdravi nije bilo potrebe priati mnogo o zdravlju, tako da je u mnogim medicinskim definicijama zdravlje implicitno odreivano kao odsustvo bolesti. Ekonomija i njeni normativni polariteti su takoe uestvovali u konstituisanju dimenzije normalno - abnormalno. Jedno vreme smatralo se da pomou ekonomije mogu da se prevaziu opasnosti i tekoe u kojima se moderni svet nalazi. Ova nauka nudila je jasne razlike izmeu ekonomskog" ponaanja, koje je korisno, i onoga neekonominog, to jest beskorisnog za oveanstvo. Ukoliko se neko ponaanje smatralo beskorisnim, ne samo daje dovoeno u pitanje, ve se energino poricalo i samo pravo njegovog postojanja. Ljudi koje je takvo ponaanje karakterisalo igosani su kao drutvena sramota", saboteri ekonomskog progresa ili jednostavno reeno -budale". Ponaanje koje nije bilo u funkciji ekonomskog progresa tako je poelo da predstavlja devijaciju od drutvenih normi, to jest subverzivno i nenormalno ponaanje. Uklapanje lingvistike sa polaritetima smisleno" i besmisleno" u ovakav nain razmiljanja postalo je oigledno tek posle radova Fukoa i Lakana. U tom smislu Lakan je smatrao da stanja ludila predstavljaju raspad znaenja", to jest proces raspadanja normativno uspostavljenih znaenja. Potpuno ludilo za Lakana znai potpuni kolaps na nivou subjektove integrisanosti u simboliki poredak. Fuko je smatrao da ono to se moe razumeti, to ima smisla i to je uklopljeno u simboliki poredak drutva, postaje poeljnije i normalnije od onog to je nerazumljivo, semantiki nejasno i predstavlja zbrku znaenja. Prihvatanjem pomenutih polariteta iz biologije, ekonomije i lingvistike, stekli su se uslovi za uobliavanje dimenzije normalno - patoloko. U bogatom repertoaru prakse psihijatrije jo uvek nedostaje teorija normalnog funkcionisanja koja bi omoguila jasno razlikovanje abnormalnih od normalnih osoba. Upravo na ovom mestu kliniki psiholozi iskoristili su ansu da popune jednu vanu prazninu u konceptualizaciji i tretmanu duevnih bolesti, koje su sve ee poele da se zovu psihikim poremeajima. Upravo je zahvaljujui nastojanjima da se opojme, osmisle i objasne razliiti vidovi funkcionisanja ljudi kao osoba, to jest agensnih bia, iznikla cela oblast klinike psihologije. Svojim postignuima u podruju psihologije linosti klinika psihologija pokuala je da napravi jedan kontinuitet izmeu zdravog (poeljnog i smislenog) vladanja osoba, s jedne strane, i bolesnog (beskorisnog i besmislenog) funkcionisanja ljudi ije je ponaanje najee opaano kao problematino i psiholoki poremeeno, s druge strane.

5. Da li se uinak klinike psihologije moe prouavati nezavisno od njenih drutveno-politikih uticaja? Normalnost se ne moe prouavati odvojeno od svoje politike uloge. Uobiajeni naini opisivanja prirode ljudskih postupaka i poretka izmeu ljudi nose sa sobom izvesne drutvene posledice i nisu politiki nevini" (Deetz). Kategorije ovakvih opisa esto pruaju osnovu za opravdavanje nekih oblika drutvenih ureenja i odreene drutvene prakse prema pojedincu, tako to jedan od moguih pogleda na svet utemeljuju kao jedini mogui. Kategorije kojima se opisuju pojave koje ine predmet bavljenja klinike psihologije stoga nije mogue razmatrati odvojeno od problema moi. Prihvatanje neke odreene klasifikacije psiholokih pojava (i simultano odbacivanje mnotva alternativnih klasifikacija) podrazumeva utvrivanje izvesne forme za prepoznavanje ljudskog ponaanja i ljudske individualnosti. Ono to ljudi jesu bie osmiljeno samo na osnovu formi koje propisuje neki sistem klasifikacije. Za veinu ljudi preovlaujui diskurzivni sistem u njihovoj sredini postaje neizbean. Na taj nain motivi", stavovi", inteligencija" i sline psiholoke pojave" postaju forme pomou kojih oni doivljavaju sopstvenu subjektivnost i to iz prostog razloga to im kultura ne nudi alternativne kategorije koje bi mogle da im omogue da sebe i druge doive na drugi nain, ili zato to, uopte uzevi, takve kategorije nisu dostupne (Danzinger). Naglaavanje normativnog znaaja psiholokih kategorija u velikoj meri oslanja se na Fukoovo shvatanje o tesnoj povezanosti znanja i moi (Fuko). Pogled na svet koji preovlauje u nekoj kulturi Fuko zove znanjem i za njega je on neodvojiv od moi. Izvesna znanja, to jest uobiajeni naini opisivanja sveta, nose sa sobom potencijalnu drutvenu praksu da se dela na jedan odreen nain. Zbog toga se izvesni naini vladanja i delanja marginalizuju, a neki se pretpostavljaju svima ostalima. Ono to je dozvoljeno jednoj osobi da uradi drugoj osobi u nekom odnosu (odnosno njena prava i dunosti) utemeljeno je na trenutno prihvaenom znanju koje preovlauje u nekoj kulturi. Znanje se ovde shvata kao jedan oblik odnosa: definisati svet na nain koji doputa da se izvesni oblici ponaanja odvijaju kao normalni, u isto vreme znai i sprovoditi neku mo. Kada neto konceptualizujemo na poseban nain, mi proizvodimo posebno znanje koje podrazumeva mo. Tako klasifikacije obezbeuju inteligibilne naine pomou kojih ljudi razumeju sebe same (i stvari oko sebe) i pomou kojih delaju. Nametanje novih kategorija, koje se osveuju u raznim moguim sklopovima naih delatnosti, ograniava ljude na znaajne naine i ak proizvodi razliite vrste ljudi (Rouse). Zato treba rei da klasifikovanje nije nain rasporeivanja fundamentalnijih datosti, ve proces koji predstavlja jedan vaan oblik moi: nain na koji opojmljujemo, doivljavamo i osmiljavamo sebe i druge determinie nain na koji emo se prema sebi i prema drugima ponaati. Klinika psihologija ne moe da se razvija kao moralno indiferentna i politiki nevina nauka, ali ni kao jedan vid disciplinovanja ljudi ukorenjen u ideoloke potrebe nedovoljno transparentnih drutvenih grupa. Ona mora da opstane samo ukoliko sve svoje potencijale stavi u slubu emancipatorskih nastojanja ljudi da generiu optimalne uslove za opstanak svoje vrste. Sa takvim nastojanjima ona se sve vie pribliava podruju obrazovanja i vaspitanja, kao jedan poseban vid pedagogije budunosti koji bi trebalo da pomogne pojedincima da preive izazove kompleksnog drutva budunosti sa svim blagodetima koje prua savremena tehnologija, ali i sa svim civilizacijskim neizvesnostima koje budunost donosi.

10

Razvoj klinike psihologije Josip Berger

1. Kada i kako je nastala klinika psihologija? 2. Ko su bili prvi stvaraoci klinike psihologije? U amerikim knjigama o klinikoj psihologiji nalazimo podatak da je prvu na svetu psiholoku kliniku" osnovao Leighner Vitmer 1896. godine, profesor na Univerzitetu Pensilvanija, SAD. Vitmer i saradnici osnovali su ovu kliniku da bi pruali strunu pomo deci predkolskog i kolskog uzrasta, koristei se psiholokim savetima i instruktaom. Od tada potie i naziv ove grane psihologije. To je bio prvi sluaj da se psihologija, pored svoje teorijske i akademske forme, predstavi kao aktivna i pomona nauna disciplina i, takoe, kao uvod u podruje primenjene psihologije. Meutim, teorijska i metodska sadrina ove akcije nije propraena velikim pohvalama, samo je naziv akcije proglaen za istorijski dogaaj. U nizu zamerki navodi se da je Vitmer odbijao uticaj psihoanalize, koja je tada bila u usponu, kao i da svoj koncept klinike psihologije nije prilagoavao i drugim znaajnim otkriima i doprinosima u psihologiji njegovog vremena. Rezultat svega toga moe biti ocena da je iza Vitmera ostao naziv 'klinika psihologija' (bio je vie kum" a manje otac"). Istaknuti engleski kliniki psiholog Ajzenk otro je kritikovao uticaj psihoanalize na kliniku psihologiju u SAD. U kritici istie da je precenjen znaaj klinikog na tetu psiholokog faktora. Po njegovom shvatanju, za pravog oca" klinike psihologije treba priznati nemakog psihijatra Krepelina, koji je nastavio ono to je zapoeo Vunt. Inspirisan radom Vuntove laboratorije Krepelin je, nakon zavrenih studija medicine, osnovao slinu laboratoriju koja se bavila eksperimentalnim istraivanjem pojava koje su zajednike klinikoj psihologiji i psihijatriji. Ajzenk je izvrio veliki uticaj na kliniku psihologiju i pokuao je da kliniku psihologiju usmeri ka vroj vezi istraivanja i prakse i odvrati od uticaja psihoanalitike teorije. Postoji i trea verzija istorije klinike psihologije, po kojoj osnovu klinike psihologije predstavlja otkrie Binea da se intelektualni razvoj dece moe ispitivati, kvantifikovati i skalirati na jednostavan nain. Zahvaljujui tom otkriu, stvoren je metod kojim psihologija moe da vri empirijska istraivanja i doprinese reavanju praktinih ivotnih problema. Pojam IQ je u rangu epohalne civilizacijske tekovine modernog doba. Zahvaljujui otkriu Binea, zapoeo je razvoj individualnog testovnog metoda i time je stvoren polazni osnov klinike psihoogije. Bez pronalaska Bineove skale inteligencije, klinika psihologija ne bi postigla svoj sadanji poloaj i ugled. Zahvaljujui njemu i drugim slinim dokazima metodskog karaktera, psihologija se predstavila svetu kao nauka koja ima naina da prevazie svoje filozofsko poreklo i postane primenjena i primenljiva nauka. Ipak, klinika psihologija nije nastala odjednom, niti iz jedne glave", niti iz jednog pristupa. Ona je istorijska i kolektivna tvorevina mnogih stvaralaca, razliitih generacija i zbir njihovih doprinosa. Osim toga, ona je stvorena na jednom civilizacijskom stupnju i podruju koje je omoguilo i podralo njenu pojavu i mesto u sistemu vrednosti. Njeno poreklo je internacionalno, heterogeno, fleksibilno i ne predstavlja zatvoreni i teorijski definisani sistem. Ona je nastajala postepeno u vie faza, slojevito, doprinosima sa mnogih strana.

11

tavie, neki ameriki i engleski autori ocenjuju da je klinika psihologija u savremenom smislu i delovanju nastala posle 1945. godine. Ukljuenost psihologa u ratne napore zapadnih saveznika ponovila je jedno iskustvo sa psihologijom iz prethodnog svetskog rata. U oba svetska rata psiholozi su svojim profesionalnim radom i doprinosima potvrdili da psihologija nije samo teorija nego i vrlo znaajna i korisna nauka. Udeo psihologa u saniranju posledica ratovanja nakon primirja dodatno je uticao na to. Posle takvih potvrda svoje primenljivosti, psihologija vie nije vraena u kategoriju univerzitetskih teorijskih predmeta. Ona je postala priznata struna delatnost u oblasti zdravstva. 3. ta je klinika psihologija dala novo u odnosu na pedagogiju i psihijatriju? Jedina opipljiva prednost koju su psiholozi u praksi imali u odnosu na ostale profesije sa kojima su dolazili u dodir (lekari, pedagozi, socijalni radnici) bili su psiholoki instrumenti ili popularno nazvani testovi. Mnogobrojne nedostatke mlade psiholoke nauke i studija psiholozi u praksi su kompenzovali i natkompenzovali forsiranjem pomalo nejasnih i podosta mistifikovanih mernih instrumenat, koji su bili nepoznati u ovoj sredini. Ovi instrumenti dolazili su mahom sa Zapada, a kod nas nisu bili u prodaji. Zato je prvi zadatak zaposlenih bio da se domognu tih alata i ovladaju vetinom testiranja ili psihodijagnostikom. Psiholozi su isticali uverenje da je psihologija, uprkos skromnom ugledu u aktuelnoj drutvenoj skali urednosti, u sutini mona. To je znailo da psiholozi u praksi mogu nauno i egzaktno odrediti prave probleme njihovih ispitanika i tako doprineti da se nae najbolje reenje. Potrebno je struno primeniti metod psiholokih testova i dati struna teorijska objanjenja Taj poetniki entuzijazam u nastupu psihologa bio je karakteristika perioda testovnog romantizma. U to vreme knjige iz klinike psihologije, mahom autora iz SAD, davale su optimistine ocene, nagovetavajui klilikoj psihologiji sjajnu budunost. Promena odnosa psihologa prema instrumentima i testiranju nastupila je kada su mnogi univerziteti u SAD uveli u nastavu kliniku psihologiju. U novonastaloj situaciji vei broj istaknutih klinikih psihologa iz prakse primljen je za nastavnike na univerzitetima. Paradoksalno, ovi bivi praktiari postali su najei kritiari metode ispitivanja psiholokim testoma u klinikoj praksi. Oni su dali najvei doprinos ruenju brzo steenog ugleda klinike psihologije. Od njih potiu mnogobrojne knjige i prikazi nepovoljnih rezultata istraivanja i rasprava o klinikim testovima. Na ruevinama testovnog romantizma" nikao je i razvio se kolos psihometrije, koji je upozorio klinike psihologe da njihova sredstva za rad, dijagnoze i procene, zavise od kriterijuma koji moraju biti zasnovani na proverama putem transparentne procedure. Ekspanzija klinike psihologije nastavila se, uprkos snanoj strunoj kritici, koja je bila neprijatna ali korisna za razvoj psiholoke metodologije, isprva i struke.

12

4. ta je zajedniko klinikoj psihologiji u svim oblastima? (ovaj odgovor sam pronaao u Bergerovom lanku Predmet klinike psihologije, str. 26) O delatnosti klinikih psihologa u SAD nalazimo informacije kod Nicela koji ukazuje na to da aktivnosti psihologa zavise od institucija u kojima rade, kao to su psihijatrijske ustanove, ustanove specijalistikih grana medicine, psiholoka savetovalita, centri za socijalni rad ili kaznene ustanove. U svim varijantama kliniki psiholozi obavljaju konsultativnu delatnost uz psihijatre, neurologe, kardiologe, hematologe i druge specijaliste. U meuprofesionalnom poslovanju dolazi i do preplitanja teorije, metoda i prakse. Meutim, svaka od struka zadrava svoju profesionalnu samostalnost i ne moe se svesti na drugu struku. Psiholozi mogu saraivati i sa vie razliitih strunjaka, a to znai deliti predmet koji nije uvek isti. U sluaju multiplih angamana zajedniki predmet moe da varira, ali je ekspertski pristup psihologa utvren. Iz ovoga se moe izvesti zakljuak da predmet klinike psihologije ne mora biti ni dijagnostika instrumentima, ni patologija kao tema, nego ekspertski pristup kojim kliniki psiholog doprinosi nalaenju pogodnog reenja.

13

5. Kako se moe proceniti stepen dostignutog razvoja klinike psihologije? Klinika psihologija treba da prati dostignua i strune standarde u najrazvijenijim zemljama u svetu kao uslov razvoja struke. Mnogi problemi u tom smislu su identifikovani, ali nisu reeni. U saetoj formi, osnovni problemi razvoja klinike psihologije kao struke su identitet, legalitet i egalitet. U krajnjoj liniji, klinikoj psihologiji predstoji jedan proces usaglaavanja programa izmeu fakulteta na kojima se studira klinika psihologija. Drutvo psihologa kao strukovna organizacija treba da ima ovlaenje da preuzme znaajne regulativne i kontrolne funkcije povezane sa klinikom psihologijom kao profesionalnom delatnou. Ministarstvo za zdravlje treba da sarauje i pomogne da se odrede pravila dobrog profesionalnog ponaanja i donese propise koji doprinose razvoju klinike psihologije kao odgovorne i drutveno korisne struke. Status primenjene psihologije u ovoj zemlji ne moe da popravi pojedinano ni fakultet, ni strukovno udruenje, ni aktivizam sekcija i njenih agilnih lanova, bez kooperativnosti dravnih i zakonodavnih tela. U svom razvoju klinika psihologija mora da proe kroz tri osnovne faze, koje smo nazvali identitet, legalitet i egalitet. Prvi zadatak u razvoju klinike psihologije kao struke je formiranje i utvrivanje njenog profesionalnog identiteta. Taj zadatak najveim delom pripada fakultetima, mada u kasnijim fazama i strukovnom udruenju i, svakako, zakonodavstvu. Ovaj zadatak nije u naoj zemlji znatno odmakao, zapravo nije dovren. To znai da nismo nali definiciju koja je koherentna i koja ima jasne i vrste granice. Profesionalni identitet poinje da se oblikuje na Univerzitetu, to jest na fakultetima koji autorizuju psihologiju kao nauku koja ima garant strukovnog identiteta. Za sada nemamo kriterijum ko je kliniki psiholog, analogno tome ko je pravnik, lekar ili geolog. Definicija identiteta profesije, da bi valjala, treba da ima jedan kontrolisani ulaz, a ne vie i ne iz podruma. Osnovne studije psihologije ne mogu da zavre proces formiranja klinikog psihologa bez dodatne edukacije u uslovima supervizirane prakse. Da bi proces priznavanja kvalifikovanog klinikog psihologa bio zaokruen, reenje mora da ukljui i legalizaciju, to jest donoenje zakona ili propisa koji legalizuje profesiju, njena prava i obaveze. Danas takve mogunosti kod nas nema, ali umesto toga postoje zdravstveni saradnici i specijalisti medicinske psihologije i zbrka strunih naziva. Klinika psihologija je u mnogim zemljama defmisana i priznata struka. Kod nas se radi na tome, istina usporeno, da klinika psihologija postane i legalno priznata.

14

6. Kada je klinika psihologija poela da se formira u Srbiji? Klinika psihologija je u naoj zemlji stvorena posle Drugog svetskog rata, odreenije od 1950-ih. Njeno stvaranje imalo je vie faza: (1) od fakultetskih studija i upuivanja u psihologiju, orijentacije, (2) preko ukljuivanja u praksu i profesionalnog osposobljavanja, (3) do statusa regularne profesije i razliitih nivoa kompetentne strunosti. Prvi kliniki psiholozi u Srbiji veinom su bili iz redova diplomiranih psihologa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. To odeljenje je osnovano ranije, ali je posle nekih prekida najzad poelo sa radom 1950. godine, kada su i upisani prvi studenti. Prve generacije studenata na Fakultetu nisu imale predavanja ni vebe iz klinike psihologije, niti su polagale takve ispite. One su sluale i polagale ispite iz opte psihopatologije, deje i razvojne psihopatologije, a kasnije i mentalne higijene. Program studija je postepeno dopunjavan i drugim kursevima. Svoje interesovanje za tu oblast studenti su mogli da zadovolje itanjem knjiga iz klinike psihologije iskljuivo na stranom jeziku i neobaveznom volonterskom praksom u nekim kooperativnim ustanovama. Prvi kontakti studenata sa praksom ostvareni su u tada novoosnovanom Medicinsko-psiholokom savetovalitu, na Neuropsihijatrijskoj klinici i bolnici i nekim centrima za socijalni rad. Veza izmeu studija na fakultetu i prakse stvarana je postepeno, kroz dui period, i manje-vie ostala je bez formalne institucionalne regulative. Zbog takvog stanja, zakljuujemo: Praksa je Ahilova peta" studija primenjene psihologije na naim fakultetima. Klinika psihologija u Srbiji poela se razvijati u periodu posle zavretka Drugog svetskog rata, priblino u isto vreme kao i u ostalim evropskim zemljama Mogue je da su i pre tog datuma pojedini psiholozi na teritoriji bive Jugoslavije, iz predratnih generacija, primenjivali pojedine tehnike i postupke u ispitivanju pojedinaca, to se moe dovesti u vezu sa poslovima klinikih psihologa. Sam naziv klinika psihologija uao je u upotrebu postepeno, uglavnom preko naslova knjiga napisanih i izdatih u SAD, koje su se mogle nai u biblioteci Odeljenja za psihologiju. Prve klinikopsiholoke ustanove kod nas. Prve generacije diplomiranih psihologa mogle su da rade samo u drutvenim ustanovama, jer privatne prakse nije ni bilo. Prva prilika za praksu ukazala se u tada jo neoformljenoj klinikoj psihologiji, kada je u Beogradu Vojin Mati osnovao Medicinsko-psiholoko savetovalite, koje je imalo psihoanalitiku orijentaciju. Slino savetovalite postojalo je u Zagrebu (vodila ga je Anka Mati), ali je orijentacija tog savetovalita bila laboratorijska i pozitivistika. U oba ova savetovalita, pored osnivaa, radili su psiholozi i lekari. Oba savetovalita bavila su se decom i njihovim kolskim i razvojnim tekoama, ali na razliiti nain. Kada se uporede ova savetovalita iz perioda pedesetih godina prolog veka sa savetovalitem Vitmera iz 1896. godine, zapaaju se slinosti ali i razlike. Najvea slinost je u pogledu klijentele, u pogledu uzrasta i problema kojim su se ova savetovalita bavila. Znaajne razlike ima u pogledu metoda rada i koncepcijske orijentacije. Beogradsko savetovalite bilo je psihoanalitiki orijentisano, jer je i Vojin Mati bio u to vreme vodei psihoanalitiar u Srbiji. Od ta tri savetovalita samo je Vitmerovo nazvano klinikopsiholokim, dok ostala dva nisu u svom nazivu isticala kliniku psihologiju.

15

7. Kako je odreen status klinikog psihologa kod nas? Drutveni i pravni poloaj klinike psihologije u naoj zemlji razvijao se postepeno i ostao nedovren. Kod nas klinika psihologija kao oblast i kao struka postoji due od pola veka, ali zakon tu injenicu nije u potpunosti priznao. Ni fakulteti ni strukovno udruenje nisu do sada ponudili jasne kriterijume za razvrstavanje u grane primenjene psihologije, niti je to zakonski dovren proces. Umesto strukovnih i zakonskih kriterijuma, u opticaju su nezvanini proizvoljni kriterijumi koji oteavaju razvoj i regulisanje prava i obaveza klinikih psihologa. Prvo, na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, programom studija uvedeni su smerovi prema osnovnim oblastima primenjene psihologije. Studenti koji zavravaju smer klinike psihologije posle diplomiranja deklariu se kao kliniki psiholozi, mada nisu zavrili praktinu obuku za to zvanje. Drugo, psiholozi u zdravstvenim ustanovama, zaposleni na zadacima klinike psihologije, vode se pod administrativnim nazivom zdravstveni saradnici. Ovi psiholozi posle pet godina prakse na klinikama, bolnicama i drugim zdravstvenim ustanovama, prema postojeim propisima, stiu pravo specijalizacije kao zdravstveni saradnici. Nakon trogodinje specijalizacije i poloenog specijalistikog ispita stiu zvanje specijaliste medicinske psihologije. Takva psiholoka oblast ne postoji u programu studija psihologije, ali postoji u programu Medicinskog fakulteta, kao parcijalni predmet uz psihijatriju. Tree, diplomirani psiholozi koji na matinom fakultetu zavre magistarske studije iz klinike psihologije ili odbrane doktorsku tezu sa temom iz te oblasti, postaju kliniki psiholozi sa doktoratom, takoe bez odgovarajue strune prakse i iskustva. etvrto, diplomirani psiholozi koji su zavrili edukaciju iz nekih od terapijskih uenja i pravaca, predstavljaju se ili kao terapeuti ili kao kliniki psiholozi (sa psiholokom praksom samo iz okvira izabranog terapijskog smera). Na osnovu ovakvih naina sticanja statusa klinikog psihologa, taj status kod nas ostaje nejasno definisan. Moemo zakljuiti da je zanimanje klinikog psihologa ostalo nedefinisano i za struku i za zakonodavstvo i za saradnike i za javnost. Klinika psihologija studira se na fakultetima koji studentima omoguavaju da naue ta je savremena psihologija i kakav je identitet psihologa kao strunjaka. Psihologija kao profesionalna delatnost treba da bude pravno definisana tako da zadovoljava kriterijume i standarde. Najzad, klinika psihologija kao profesija mora biti osposobljena da bude ravnopravna sa ostalim strukama u pogledu prava, obaveza i odgovornosti. Ukoliko, i kada, klinika psihologija postigne takav nivo u naoj zemlji, zvanje klinikog psihologa nee ostati stvar arbitrarnog opredeljenja, ve e predstavljati regulisani i pravno priznati status meu strukama. Kada se dostigne takav nivo, postae mogue da diplomirani psiholog usmeri svoju strunu aktivnost i da postane kliniki psiholog, pod sledeim uslovima: (1) daje stekao diplomu psihologije na Filozofskom fakultetu; (2) da se bavi profesionalnom psiholokom praksom i metodama vie godina; (3) da je registrovani lan u profesionalnom udruenju psihologa; (4) da u svom radu sledi preporuke i pravila etikog kodeksa psihologa; (5) da uzima uea na seminarima, saborima i drugim oblicima kontinuirane edukacije za vreme trajanja aktivne slube posle diplomiranja.

16

Zadaci klinike psihologije Josip Berger

1. Koji su osnovni zadaci klinike psihologije? Zadaci klinike psihologije mogu se podeliti u osnovne, koji su obavezni i koji spadaju u opis radnog mesta klinikog psihologa, i na dodatne, koji nisu svakodnevni i zahtevaju posebnu verziranost psihologa. Osnovni zadaci klinike psihologije su: Dijagnostika i procena (postupak svrstavanja patolokih pojava na osnovu kriterijumskih obeleja u klasu, takson ili sindrom klasifikacijskog sistema koji je podeljen na odvojene klase i potklase koje imaju patoloku osnovu (tako pie, tj. klase su same po sebi bolesne). Psihodijagnostika je psiholoki metod koji doprinosi sigurnosti i pouzdanosti dijagnostike klasifikacije poremeaja i bolesti u okviru priznatih klasifikacionih sistema medicine kao to su Meunarodna klasifikacija bolesti (MKB) ili Ameriki klasifikacioni sistem (DSM). Psihodijagnostika pored naturalistikog i kvalitativnog metoda eksploracije linosti koristi i ui, testoloki instrumentalni pristup oslonjen na psihometriju. Savetovanje, terapija i psihoterapija (u poetku je psihoterapija koju izvodi psiholog nailazila na otpor psihijatrijske institucije ali kako je psihoterapija postajala nezavisna vanakademska delatnost to se ovaj otpor smanjivao). Mnogi ljudi sa psiholokim tekoama ne prihvataju da im pomo bude uslovljena ulogom pacijenta i nekom dijagnostikom etiketom i taj otpor je doveo do toga da savetovanje postane dobra alternativa, naroito nakon to je Roders pribliio savetovanje psihoterapiji. Bavljenje klinikih psihologa psihoterapijom prekinula je negdanje nezadovoljstvo jer se kontakt sa klijentom ranije prekidao, odmah nakon obavljenog dijagnostifikovanja, taman kad se spremnost obe strane za terapijski nastavak postigla. Istraivanje (ovo prosihodi iz definicije da je kliniki psiholog naunik praktiar i da se praksa sagledava kao neto to proishodi iz teorije, ali na terenu to nije uvek tako) Prevencija (ona ima za cilj da predupredi poremeaje i da deluje na nivou lokalne zajednice i s toga je za njeno sprovoenje uvek neophodno da postoje finansijeri ali i idejni tvorci, dobra volja i izvoai. Edukacija (prevencija i edukacija esto deluju sinergino). Psiholog moe edukovati svoju radnu sredinu u kojoj prethodno nije radio psiholog u cilju informisanja sredine ta moe a ta ne moe oekivati od psihologa. Time on predstavlja sebe, svoju struku i njene mogunosti. Zatim, stariji psiholozi treba da edukuju mlae, dopunjujui ono to se ui na studijama, jer klinika psihologija je struka koja se ui od iskusnih i proverenih praktiara. Treba takoe edukovati i javnost u cilju da se uveri da je klinika psihologija s jedne strane nauna, a s druge strane, da se razlikuje od psihoterapije i psihijatrije. Etiki kodeks i pravne norme predstavljaju trajne obaveze klinike psihologije kao uslune profesije i odgovorne javne slube. Psiholog je kao praktiar obavezan da prui potvrdu naunosti svoje prakse, svog suda i svojih procena. U privatnoj praksi neophodno je aktivnosti klinikog psihologa regulisati etikim kodeksima.

2. Da li su zadaci klinike psihologije profesionalno specifini?

17

Po svom predmetu klinika psihologija se granii sa psihijatrijom, sociologijom, pravosuem, prosvetom, socijalnom zatitom i medicinom. U fazi osnivanja ona je imala tek nekoliko zadataka na kojima se proveravala i istraivala svoje teme, dok je danas broj zadataka kojima se bavi znatan. Spisak zadataka kojim se jedna struka bavi, naravno na uspean nain, moe biti pokazatelj njenih potencijala kao i aktuelnog dometa. Neki zadaci, kao to je to psihodijagnostika, usko su profesionalno specifini dok su neki drugi, kao to su to savetovanje i psihoterapija, pa i edukacija, donekle preklopljeni sa ostalim oblastima psihologije, dok su, na primer, edukacija i potovanje etikog kodeksa i pravnih normi, karakteristini zadaci svih disciplina psihologije, a i same psihologije kao nauke i naune prakse. 3. ta je zadatak psihodijagnostike i njenih izvedenih podvrsta? Dijagnostika je prvi zadatak koji je klinika psihologija usvojila. Dijagnostika je postupak svrstavanja patolokih pojava na osnovu kriterijumskih obeleja u klasu, takson ili sindrom klasifikacionog sistema. Dijagnostika podrazumeva zatvoreni sistem koji je podeljen na odvojene klase i potklase koje imaju patoloku osnovu. U klinikoj praksi pojavio se metod psihodijagnostike koji povezuje naturalistiki nain kvalitativnog istraivanja i psihotehniki pristup ispitivanja i procene linosti. Psihodijagnostika je psiholoki metod koji doprinosi sigurnosti i pouzdanosti dijagnostike klasifikacije poremeaja i bolesti u okviru priznatih klasifikacionih sistema medicine kao to su Meunarodna klasifikacija bolesti (MKB) ili Ameriki klasifikacioni sistem (DSM). Psihodijagnostika se koristi kao dodatni psiholoki metod medicinske dijagnostike mentalnih poremeaja i bolesti. Danas korieni medicinski klasifikacioni sistemi, MKB i DSM, baziraju se na konsenzusu najviih meunarodnih autoriteta u medicini. Ovi klasifikacioni sistemi predstavljaju aproksimacije prirodnog sistema", koji do sada nije odreen. Psihodijagnostika je posredan i zato komplikovan postupak koji se primenjuje kao zamena za manje pouzdani nain procene izmenjenog ili poremeenog ponaanja i funkcionisanja linosti. Ovaj psiholoki metod je vie usmeren na ispitivanje i odreivanje osobenosti linosti, relacija i ponaanja nego na medicinski defisani poremeaj ili bolest. Odreivanje sindroma bolesti je stvar medicinskih strunjaka, psihijatara, dok kliniki psiholozi svoje istraivanje usmeravaju na linost. U objanjavanju nalaza manje se pozivaju na patologiju a vie na teorije linosti. Izdvojile su se nove podvrste psihodijagnostike: a) dijagnostika, klasifikaciona i diferencijalna (ovde je zadatak da se pacijent svrsta u nozoloku kategoriju kojoj pripada b) procena linosti, (ovde je zadatak da se izvri strukturalna, funkcionalna, psihodinamska procena linosti i njenih pojedinanih funkcija); c) forenzika i ostale ekspertize ( primenjuje se u sudskoj praksi onih zemalja ijin pravni sistem uvaava naelo po kome se u rasvetljavanju spora ili krivinog dela mora uzeti u obzir i psiholoko stanje i linost okrivljenog a psiholozi sudski vetaci imaju zadatak da ispitaju i utvrde mentalne sposobnosti i psiholoka svojstva ili stanjamkoja mogu da utiu na izvrioca ili rtvu krivinog dela) d) psihodijagnostika razvojnog doba (osnovni zadatak je ispitati stepen psihikog razvoja kao i razvijati i poboljavati metode za psihodijagnostiku dece) e) psihodijagnostika osoba sa specijalnim potrebama (korienje standardnih dijagnostkih sredstava neprimereno je u ovakvim sluajevima jer usled ometenosti, ovakve osobe nisu u stanju da reavaju zadatke pod istim psiholokim okolnostima kao uzorak po kome su norme i kriterijumi odreeni i s toga je neophodno konstruisati pogodne instrumente i utvrditi odgovarajue norme, kao i ispitivati specifine naine prilagoavanja ovih osoba socijalnoj sredini)

18

f) procena partnerskih i branih odnosa (najee se koristi samo opservacija oslonjena na teorijske sisteme porodinih psihoterapija) g) specifina psihoterapijska dijagnostika (zarad poboljavanja i ubrzavanja procesa terapije, najee naturalistikom procedurom bez korienja psiholokih testova; glavni zadatak pomo pri izleenju od neurotskih problema i kriza) h) trijana neuropsiholoka procena (osnovni zadatak jeste utvrivanje da li je etiologija poremeaja organskog ili psiholokog porekla) i) trijaa i procena zatvorenih institucija (selekcija i klasifikacija kandidata prema posebnim kriterijumima institucije). 4. Uporedite zadatke klinike i kolske psihologije. 5. ta znate o Etikom kodeksu psihologa Srbije? Klinika psihologija moe da funkcionie na oba naina, kao metodoloka sluba u okvirima medicinske institucije i kao samostalna struna sluba koja je otvorena za saradnju svima kojima je njena pomo potrebna i korisna. U irem okviru, ona je privatna praksa, javna sluba i usluna delatnost. Kliniki psiholog moe da obavlja vie razliitih strunih poslova i da ima razliite zadatke i vrste angamana. U uim, klinikim uslovima rada, klinikoj psihologiji je potrebna nauka i teorija kao orijentacija i referenca na koju moe da se pozove. U vanklinikim uslovima i privatnoj praksi pozivanje na nauku nema isti efekat. U uslovima privatne prakse psiholog se mora potvrditi neposrednim pruanjem pomoi u skladu sa etikim kodeksom. Etiki kodeks je norma profesionalne, drutvene i pravne odgovornosti profesije. Korisnici usluga klinike psihologije ne moraju da znaju mnogo o psihologiji kao nauci, o teorijama, uenjima, autoritetima i metodologiji. Kada se klijenti, koji imaju probleme i tekoe i izvesno poverenje u strunost pomagaa, obrate za pomo psihologu, on je duan da prui pomo u skladu sa psiholokom naukom, svojom profesijom, kompetencijom i etikim normama. Etiki kodeksom se regulie odnost prema nauno-istraivakom radu, odnos prema stranki, odnos prema javnosti i odnos prema kolegama. U preambuli Etikog kodeksa psihologa Srbije izmeuostalog pie da psiholog polazi od toga da nauka nudi znanja i metode, a ne i ciljeve,vrednosti i normativno-etika reenja. Stoga on preuzima obavezu da brine o etikoj strani primene naunih znanja i metoda, prihvatajui slobodno kao svoje vrhovno etiko merilo da ovetvo, kako u sebi tako i u svakom drugom, uvek uzima i kao cilj, a nikada samo kao sredstvo. Takoe se navodi da je psiholog duan da ostane u okvirima psihologije kao nauke, svojih steenih kvalifikacija, materijalnih uslova drutva i sredine u kojoj radi, zakonskih odredbi i naela ovog kodeksa. 6. Da li su zadaci klinike psihologije meusobno kompatibilni? (nema u knjizi) Jesu. Ovde bi mogla da se sloi pria o tome kako i dijagnostika i terapija i ostali ciljevi imaju za cilj psihiku dobrobit pacijenta, poboljanje psihikog funkcionisanja, itd. 7. Da ste kliniki psiholog, koje biste zadatke najradije obavljali? Objasnite zato.

Paradigme u klinikoj psihologiji Velimir Popovi

19

1. ta su to klinike paradigme? Paradigma, uopteno gledano, jeste niz osnovnih pretpostavki koje skupa odreuju kako zamiljamo i prouavamo neku pojavu, kako prikupljamo i tumaimo dobivene podatke i, povrh svega, ta da inimo, to jest kako da postupamo sa predmetom ispitivanja. A kada je re o klinikoj paradigmi, onda to podrazumeva da je predmet naeg interesovanja ljudska linost, a da iz bazinih premisa izvodimo teorijelinosti, modele zdravlja i bolesti; da osmiljavamo raznolike metode istraivanja kojima prikupljamo podatke koje emo potom tumaiti; gradimo i primenjujemo postupke klinike procene; osmiljavamo valjane strategije kako da pruimo savetodavnu, psihoterapijsku ili kakvu drugu pomo ljudima koji pate od raznih duevnih smetnji. Predmet klinike psihologije, lako emo primetiti, suvie je sloen da bi bio podrobno ispitan samo iz jedne perspektive, s toga, u okviru klinike psihologije postoje razliite paradigme koje iz razliitih uglova sagledavaju njen predmet. Jako je vano shvatiti vie paradigmi znai vie istine ili vie saznanja o predmetu ispitivanja, ukoliko ga uvek iznova preispitujemo iz date perspektive, ili iz drugih uglova ili na osnovu tuih gledita, a ne da se razliite paradigme meusobno bore da dou do jedne, samo njihove istine. Postoje: Dubinsko-psiholoka paradigma (Frojd, Jung, Adler kao zaetnici), Bihevioralna paradigma (Operantno uenje, klasino uslovljavanje, Teorije socijalnog uenja), Bioloka paradigma, Fenomenoloko-egzistencijalna paradigma i Humanistika paradigma.

20

2. ta u Frojdovom uenju znai izraz instance linosti! Koliko instanci on razlikuje? Frojdova osnovna pretpostavka je bila: svest ne gospodari svim duevnim zbivanjima, ve nekima od njih upravlja nesvesno. Da bi se otkrila ovekova istinska psihika realnost", pisao je Frojd, moramo razumeti rad nesvesnog. No, vrlo brzo sam je uoio koliko je topoloki model manjkav u ocrtavanju ljudske linosti, te je poeo graditi obuhvatnije gledite koje bi manje opisivalo topiku (prostor) u kojoj se odigrava psihiki ivot oveka a vie sudionike duevnog ivota koji na raznolike naine nastanjuju spomenute topose due i stupaju u izrazito sloene meuodnose. Re je o Frojdovom strukturalnom modelu i instancama linosti - Ono, Ja i Nad-Ja. Ono je najstarija instanca linosti i predstavlja onaj sadraj sklopa linosti sa kojim se osoba raa da bi se, potom, iz njega pomolilo, u evolucionom smislu, mlae Ja, a za njim, naposletku, Nad-Ja. Ono u sebi sadri nagone, ono stoje prisutno od roenja, somatsku organizaciju i ono to je fiksirano osobitom konstitucijom. Ono je uvstveno i primitivno i u njemu se odvijaju primarni procesi koji ne poznaju kategorije uzronosti, vremena i prostora, ne dre do protivurenosti i razlika i, iznad svega, nestrpljivo trae gratifikacije. Ono pribegava ispunjenju elje raznolikom fantazijskim, imaginarnim i halucinatornim operacijama, dnevnim sanjarenjimaili snovima - ne bi li na zaobilazan nain zadovoljilo uroene potrebe". Ono je iskljuivo i nepromenljivo stanar nesvesnog, te kao takvo i nije dostupno neposrednom svesnom prouavanju. Ono malo to o njemu saznajemo dobijamo primenom psihoanalitikih metoda (tumaenje snova, na primer) ili razotkrivamo u neurotskim simptomima. Izvorno Ja je predstavljalo deo Onog, ali se tokom razvoja iz njega izdvojilo da bi udovoljilo zahtevima spoljanjeg sveta. Ja je razumsko i civilizovano i u svojim delanjima rukovodi se naelom realnosti (tj. potuje naela uzronosti, vremena i prostora, analitino je i uvaava protivurenosti). Posredstvom sekundarnih procesa nastoji da zadovolji porive Onog, ali na takav nain to e uzeti u obzir i zahteve koje namee stvarnost. Za razliku od Onog, od koga dobija energiju (libido), jer vlastitom ne raspolae, Ja se slobodno kree izmeu oblasti nesvesnog, predsvesnog i svesnog i njegov prvenstveni zadatak je da, posredstvom razliitih mehanizama, dri nagone u nesvesnom. Ja pokuava da udovolji prohtevima Onog i umanji napetost, ali na nai koji e u sebe ukljuiti procenu moguih posledica koje mogu proistei iz izvrene radnje. Takoe, Ja uzima u obzir zahteve koje namee stvarnost i, naposletku, slua unutarnji glas" savesti (Nad-Ja). Na osnovu reenog moemo nazreti da Ja uistinu slui tri gospodara: 1) nastoji da sprovede potrebe Onog u delo, 2) udovoljava prohtevima spoljanje realnosti i, napokon, 3) mora se povinovati zahtevima koji dolaze od strane tree instance linosti - Nad-Ja. Trei sainitelj duevnog sklopa - unutarnji glas" ili ono to nazivamo saveu - predstavlja drutvene i, jo vie, roditeljske vrednosti i norme. Nad-Ja predstavlja pounutreni sistem naloga, vrednosti, zabrana, normi, predstava lepog i potenog naspram predstava runog i nepotenog. Poto se detinje Nad-Ja razvija pounutrenjem predstava roditelja, to jest njihovih Nad-Ja, to ujedno znai da se na njega prenosi tradicija kulture kojoj pripada i sve njene vrednosti. Nad-Ja, rigidno i nerazumno koliko i Ono, ne doputa nikakva odstupanja u sprovoenju svojih krutih moralnih obrazaca. Ujedno, oba krasi zajedniko svojstvo: izraz su uticaja prolosti na tekua, aktualna zbivanja. U meri u kojoj je naslee Onog fizikog karaktera, u istoj meri je naslee Nad-Ja drutvenog i kulturolokog karaktera. No, oba podjednako nastoje prisiliti Ja da udovolji njihovim diktatima. Sa svoje strane, Nad-Ja svoje diktate ostvaruje na tri naina - samoposmatranjem, saveu i Ja idealima. 3. U emu se ogledaju Frojdovi doprinosi savremenoj klinikoj psihologiji?

21

Frojd je postavio temelje savremenih teorija linosti. Smatrao je da nisu svi psihiki uticaji vidljivi u ponaanju ili svesti osobe, ve da neki izviru iz nesvesnog. Svojom teorijom o psihoseksualnim stupnjevima inicirao je nauno prouavanje ovekovog razvoja. Pokazao je da psihopatoloka stanja mogu imati ne samo bioloke nego i duevne korene. Meutim, obrazloio je i naine na koje duevni inioci mogu podjednako proizvoditi psihike smetnje i fizike simptome. Meu prvima se poeo baviti ljudskom seksualnou, dajui psiholoka pojanjenja razvoja seksualnosti, kao i brojnih oblika seksualne disfunkcionalnosti. Zaetnik je psihoanalitikog, samim tim psiholokog, razumevanja fenomena religije, kulture, umetnikog stvaralatva i odnosa drutvenih grupa. Istraivao je zato su neke osobe inhibirane. Takoe je ponudio tumaenja nastanka i proishoda anksioznosti. No, psihoanaliza za Frojda nije bila iskljuivo eksplorativna tehnika - metoda skrojena za ispitivanje ovekovog duevnog ivota. Ona je, istovremeno, terapijska tehnika, konkretan nain pruanja strune psihoterapijske pomoi ljudima sa duevnim tegobama. U te svrhe Frojd je iznedrio brojne postupke, to jest skrojio valjanu psiholoku metodologiju za ispitivanje duevnih operacija, poput slobodnih asocijacija, analize snova, tumaenja omaki, prorade transfera.

22

4. Koje su glavne kole proizale iz Frojdove psihoanalize? U emu se ogledaju njihove prednosti i nedostaci? Veina Frojdovih sledbenika - neofrojdovaca ili postfrojdovaca - nije odstupila od tri vorna sadraja njegovog uenja. Gotovo svi su sloili daje nesvesno kljuni inilac u oblikovanju ljudskog duevnog ivota. Veina je prihvatila ideju da su iskustva iz ranog detinjstva od presudnog znaaja za potonji razvoj linosti, mada su neki od njih isticali da i naknadna ivotna iskustva oblikuju pojedinev psihiki razvoj. Isto tako, najvei broj Frojdovih sledbenika usvojio je i proradio njegovo uenje o mehanizmima odbrane i tumaenju snova. Uenja brojnih psihoanalitiara ne izlaze iz okvira ove paradigme, ve predstavljaju osobena stanovita koja ipak ukljuuju zajednika osnovna naela Neki Frojdovi uenici nisu prihvatili njegovo uenje o psihoseksualnom razvoju, smatrajui da se odrasla linost ne oblikuje samo onim iskustvom koje je imala u prvih pet-est godina ivota, ve da se formira kroz znatno vei broj razvojnih stupnjeva. Drugi su, opet, smatrali da je Frojd razvoj osnovnih instanci linosti smestio" suvie kasno a ne, kao to su oni smatrali, u najranije detinjstvo. Treima je bilo neprihvatljivo Frojdovo prenaglaavanje uticaja nesvesnog i instinktivnih sila na razvoj linost. Smatrali su da se ovek oblikuje i putem drutvenih i kulturolokih inioca. Neke je praktian psihoterapijski rad sa pacijentima vodio zakljuku da se trima instancama linosti ne moe na obuhvatan nain ocrtati celina ovekovog bia. Naposletku, mnogima je bila neprihvatljiva njegova pesimistika antropologija. Ego psiholozi tako smatraju da je Ja mnogo snanije nego to je to Frojd priznavao. Uoili su da Ja poseduje vei stepen autonomije u odnosu na Ono i da se moe razvijati nezavisno od njega. Novoroene poseduje uroene konstitutivne inioce Ega (Ja), koji stupaju na scenu po razdvajanju Ja od Onog. Ja takoe poseduje autonomne, od konflikta slobodne" funkcije, usmerava procese opaanja, miljenja, rasuivanja i pamenja, kontrolie nagone i afekte i regulie odnose sa objektima. U psihologiji samstva, koju je razvio H. Kohut, na primer, samstvo je odreeno kao samomotiviua, samostalna, integriua sila i ujedno kao bazini motiv koji odrava i podstie celovitost osobe. Njoj se pridaje vei znaaj nego strukturama Ida, Ega, i Super Ega. Objekti samstva (self-objekt) - znaajni drugi iz okoline odojeta koje ono doivljava kao delove vlastitog samstva pomau samstvu u samoodreivanju, odgovaraju na njegove potrebe i podstiu njegov razvoj. Zdravo samstvo tokom celog ivota trai odnose sa objektima samstva koji e se pokazati dovoljno empatinim i podsticajnim za njegov razvoj. Ukoliko su uslovi za razvoj bili optimalni, dete e biti u stanju da internalizuje lik empatine i ogledajue majke (objekta samstva). U teoriji odnosa sa objektima objekt je iskljuivo drugo ljudsko bie. Znaaj objekata ogleda se u tome to su ljudi izvorno motivisani potrebom da uspostave odnose sa drugima. Nai odnosi sa drugima srni su inilac duevnog razvoja ali i pojave psihopatolokih fenomena, ukoliko nije dolo do adekvatnog uspostavljanja odnosa sa drugima. Adekvatni odnosi sa roditeljima, tokom svih stupnjeva psihikog razvoja, preduslov su za uobliavanje zdrave linosti. Intersubjektivna teorija procese transfera i kontratransfera sagledava na drugaiji nain analitiar ne poseduje nikakvo objektivno saznanje o pacijentovom ivotu, njegovom razvoju, psihikim funkcijama ili prirodi njegovih duevnih smetnji; ono ili ne postoji ili nije ni od kakve koristi ni za analitiara niti za pacijenta. Interpretativni zakljuci su uvek relativni i odreeni intersubjektivnim kontekstom u kome se odvija susret pacijenta i analitiara. Saznanje do koga se dolazi u terapiji je ,,ko-determinisano" i ,,ko-konstitutivno" (uzajamno odreeno/ustanovljeno i uzajamno izgraeno) interakcijama oba sudionika terapijskog procesa. Zato je bolje da se njihov odnos definie izrazom ,,ko-transfer" (uzajamni transfer) da bi se naglasilo koliko oba subjekta analize, svesno i nesvesno, tvore procese koji e se pomoliti i potom biti analizirani.

23

5. Koji su bihejvioralni pravci zastupljeni u klinikoj psihologiji? Danas postoje tri vladajua bihejvioralna pristupa koji se razlikuju s obzirom na to da li naglaavaju operantno uslovljavanje, klasino uslovljavanje ili socijalno/kognitivne inioce uenja. Operantno uslovljavanje se, po Skinerovoj zamisli, tie efekata koje neke posledice imaju na uestalost nekog ponaanja. One posledice koje ine ponaanje koje im prethodi uestalijim on nazivapotkepljivaima; one koje vode padu uestalosti naziva kaznom. Da li e neka posledica ponaanja biti potkrepljujua ili kanjavajua zavisi od osobe i same situacije kojoj je izloena. iz perspektive operantnog terapeuta maladaptivno ponaanje je proizvod dva inioca: a) adaptivno ponaanje nikada nije bilo naueno, i b) maladaptivno ponaanje jeste naueno. Cilj terapijskog rada je da se u klijentovom repertoaru ponaanja prepozna ono koje je maladaptivno i potom otkloni operantnim tehnikama (preplavljivaniem, ekonomijom etona", verbalnim uslovljavanjem i sl.). U klinikom radu terapeut ove orijentacije ne traga za klijentovim oseanjima, motivima, porivima ili potrebama nego nastoji da uoi odnose koji vladaju izmeu nekog oblika disfunkcionalnog ponaanja (na primer, depresivnog, fobijskog ili agresivnog ponaanja) i njegovih konsekvenci. Druga verzija bihejvioralnog modela oslanja se na S-R (dra-odgovor) shemu koju je uobliio ruski fiziolog Ivan Pavlov, a u savremenoj psihologiji bila je razraena od strane Volpija i Ajzenka. Obojica su smatrala da se principi respondentnog ili klasinog uslovljavanja mogu koristiti radi razumevanja ljudskog ponaanja i otklanjanja brojnih nevolja, tegoba i smetnji, u prvom redu strepnje. Prema Volpijevom miljenju uenje se odigralo ukoliko je izazvani odgovor bio u vremenskom dodiru sa nekom ulnom drai, a u naknadnim sluajevima ista dra moe izazvati odgovor ak iako to ranije nije inila". Potkrepljenje za Volpija predstavlja rezultat delovanja dvaju okolnosti: 1) mora postojati odreena bliskost ili kontingentnost izmeu drai i njenih odgovora, a odgovori e biti, u vremenski bliskom trenutku, potkrepljeni, i 2) sve ovo mora biti praeno redukcijom nagona. Ajzenk razlikuje dva izvora poremeenog ponaanja: a) sticanje pogrenih, neadaptivnih oblika ponaanja i b) izostanak sticanja, neizgraenost adekvatnih oblika ponaanja. Moemo zakljuiti da se u ovoj struji bihejviorizma ne porie znaaj operantnog potkrepljivanja i kanjavanja u oblikovanju ponaanja, ali se u prvi plan stavlja prouavanje asocijativnih veza izmeu uslovne i bezuslovne drai. Kognitivno-bihejvioralni teoretiari / teoretiari socijalnog uenja naglasili su ulogu kognitivnih procesa u razvoju, odranju i modifikovanju ponaanja. Prema Bandurinim istraivanjima, ponaanje se ne oblikuje iskljuivo neposrednin putem, kao to je sluaj u klasinom i operantnom uslovljavanju, nego i posrednim putem (uenjem po modelu), posredstvom promatranja zbivanja u sredini i putem kognitivnih procesa. Osoba moe, poduava nas Bandura, da razvije novi oblik ponaanja a da nije bila izloena odreenom reimu potkrepljenja, ve ga naprosto usvaja promatrajui drugu osobu - model - koja izvodi odreeno ponaanje. Ovde spadaju Bek i Elis sa svojim psihoterapijskim pravcima. 6. U emu se razlikuje Skinerovo i Bandurino shvatanje oveka? Za razliku od radikalnog bihejviorizma koji oveka vidi kao pasivno bie, u struji kognitivnog bihejviorizma ovek se shvata kao aktivni subjekt koji koristi moi promiljanja i planiranja. Svaki put kada se suoimo sa novim problemom, ne moramo uiti putem nagraivanja i kanjavanja, nego moemo zamisliti mogue ishode, moemo izraunati verovatnou sa kojom e neto krenuti u eljenom pravcu i moemo posredstvom simbola graditi razliite strategije. Drugim reima, najvei broj naih radnji izveden je u odsustvu spoljnih potkrepljivaa ili kazni. Prema Bandurinom miljenju, najvei broj naih dnevnih aktivnosti je kontrolisan iznutra", to jest samoregulisan (regulisan od strane same osobe). 7. ta su prednosti a ta nedostaci bijhejvioralne paradigme?

24

Prednosti: bihejvioralni pristup je solidno utemeljen u empirijskim istraivanjima; socijalno-kognitivne teorije su dodavanjem kognitivnih varijabli proirile opseg fenomena koji se mogu objasniti ovom paradigmom; uvoenje kognitivnih inilaca pomoglo je povezivanju bihejvioralnih teorija linosti sa novijim kognitivnim teorijama koje potiu iz drugih modela; razvijene su brojne korisne terapijske procedure koje imaju prednost nad onim to nude ostali psihoterapijski pravci: 1) bihejvioralne i kognitivno-bihejvioralne terapije nude objektivne kriterijume procene terapijskih efekata; 2) bihejvioralno modifikovanje ponaanja pokazalo se uspenim u radu sa nekim populacijama, na primer, sa decom i emocionalno teko poremeenim osobama; 3) bihejvioralna modifikacija je relativno brza i kratka; 4) osnovne postupke mogu nauiti da primenjuju, u odsustvu terapeuta, i nestrunjaci: roditelji, uitelji, vaspitai, srednje medicinsko osoblje; Sve ovo utie na to da mnogo vei broj ljudi moe da ima koristi od ove terapije, pri emu je cena za pruene usluge manja no u drugim terapijama. Nedostaci: ovaj pristup je isuvie uzan u opisivanju ljudske linosti; malo panje se pridaje naslednim iniocima, genetici, fiziologiji i ostalim iniocima koji nisu izvedeni iz raznih oblika uenja ove paradigme; tradicionalnom bihejviorizmu upuuje se kritika da oveka vidi poput eksperimentalne ivotinje; principi uenja, na kojima poiva ova paradigma, meu predstavnicima njenih struja est su predmet sporenja; ak i kada se meu njima uspostavi konsenzus o tim principima, ostaje otvoreno pitanje da li se nalazi o laboratorijskim ivotinjama, po analogiji, mogu pripisati oveku; sama paradigma nije toliko nauna ili nedvosmisleno potvrena perspektiva koliko bi to eleli njeni sledbenici 8. Na kojim iniocima bioloki orijentisani psiholozi zasnivaju svoju paradigmu? Podlonu poziciju bioloke paradigme ine materijalizam i redukcionizam. Materijalizam, u ovom sluaju, podrazumeva da se duevno ili duhovno moe svesti na niz fizikih ili biolokih inilaca, te da sa na potonjim zasnivaju svi psihiki fenomeni. Radikalni predstavnici bioloke paradigme idu i dalje te pretpostavljaju da se: 1) emocionalne i psihike pojave mogu redukovati" na fizike obrasce u mozgu, i 2) ukoliko smo u stanju da na neki nain - fizikim ili medicinskim postupcima upravljamo tim biolokim supstratima, biemo u stanju da na opseniji nain kontroliemo ovekova psihika ispoljavanja. Istraivai se usredituju na prouavanje specifinih dijagnostikih kategorija ili sindroma i njihovih biolokih korelata. Dijagnostike kategorije se defmiu posredstvom kombinovanja istraivakih, klinikih i statistikih metoda koje se primenjuju sa ciljem da se doe do prepoznatljivih obrazaca ili grozdova simptoma i znaka. Istraivanja se obino sprovode na velikim grupama ispitanika koji ispoljavaju isti grozd simptoma (na primer, i potpadaju pod istu dijagnozu). No, u ovakvim istraivanjima individualne razlike nisu od znaaja, a jo manje ovekov lini doivljaj. Naglasak je na utvrenim slinostima unutar date dijagnostike grupe, a manje na idiosinkratikim ispoljavanjima kod pojedinaca koji ine tu grupu. 9. ta znai izraz somatogena hipoteza? Kojim iniocima se objanjava nastanak duevnih poremeaja u biolokoj tradiciji?

25

Bioloka paradigma u prouavanju psihopatolokih fenomena poiva na somatogenoj hipotezi - ideji da su mentalni (duevni) poremeaji uzrokovani izvitoperenim ili poremeenim somatskim, biolokim ili telesnim procesima. Veina savremenih istraivaa u ovoj oblasti i danas se priklanja uverenju da je model fizike bolesti osnovica u razumevanju abnormalnog ponaanja. Savremena istraivanja biolokih uzronika psihopatologije mogu razvrstati u tri skupine: a) istraivanje anatomskih uzronika abnormalnog ponaanja; b) istraivanje biohemijskih uzronika c) prouavanje genetskih uzronika. Polazei od somatogenetske hipoteze, bioloki orijentisani teoretiari i istraivai abnormalno ponaanje shvataju kao bolest koja je izazvana poremeenim radom nekog dela organizma. Veruju da je oremeaj u radu mozga primarni uzronik abnormalnosti. Problemi su obino anatomske ili biohemijske prirode. U sluaju anatomskih ili strukturalnih problema, veliina ili oblik odreene modane oblasti mogu biti abnormalni. Ako su problemi biohemijski, hemijski procesi onemoguavaju mozak da funkcionie adekvatno. Neki istraivai izdvajaju genetske inioce kao uzronike poremeaja. Drugim recima, osoba moe naslediti brojne oblike bioloke abnormalnosti, koji igraju znaajnu ulogu u javljanju psihikih poremeaja 10. ta su prednosti a ta nedostaci bioloke paradigme? Prednosti: Prednost biolokog modela poiva na tome da veinu njenih pristalica ine akademski psiholozi ili eksperimentalno orijentisani psihijatri koji smatraju da e svoje ideje najbolje testirati empirijskim i laboratorijskim istraivanjima. Otuda su njihove pretpostavke esto podrane empirijskim nalazima. Bioloki tretman ima svoj isceliteljski efekat i to naroito tamo gde su se drugi terapijski postupci pokazali manjkavim; njegovi postupci (primena psihohirurgije, farmakoterapija ili elektrokonvulzivna terapija), ako i ne vode nestanku simptoma i bolesti, onda svakako umanjuju patnje, trpljenja ili ublaavaju tegobe. Mane: Preterana biologizacija i redukcionistika objanjenja Iako bioloki procesi utiu na ponaanje, miljenje, opaanje i emocije, sami bioloki procesi jesu pod uticajem naeg ponaanja, naih opaanja, misli ili oseanja Njeni zagovornici mnoge od svojih ideja nisu u stanju da testiraju, a njihovi dokazi neretko su manjkavi, neuveriljvi i u logikom smislu neodrivi Kao kljuni argument u prilog svojih uverenja, navode podatke dobijene korelacionim studijama, zaboravljajui da korelacija ne podrazumeva kauzalitet (uzronost) Ponekad u dokazivanju svojih ideja pribegavaju analogiji, pozivajui se na istraivanja sprovedena na ivotinjama pri tome nam ne pruaju nikakve uverljive empirijske dokaze da ivotinje na istovetan nain kao i ovek doivljavaju odreeni psihopatoloki fenomen koji se istrauje Potvrda da se meu bliskim srodnicima ee javljaju odreeni psihiki poremeaji moe biti obesnaena alternativnim objanjenjem bliski roaci razvie isti poremeaj ve zbog same injenice da su jo od ranog detinjstva rasli u vrlo slinim psiholokim" uslovima, unutar istih porodinih odnosa, podela uloga Malo saveta o tome kako pomoi oveku da se menja, to je od posebnog znaaja za psihoterapeute (antropoloki pesimizam) 11. Uporedi bihejvioralnu i bioloku paradigmu.

26

U emu se ogledaju slinosti, a po emu se one razlikuju? 12. Iz kojih razloga su se psiholozi okrenuli fenomenolokoj i egzistencijalistikoj filozofiji? Razlozi okretanja fenomenolokoj i egzistencijalistikoj filozofiji bili su viestruki: mehanicistiki, deterministiki i pozitivistiki principi na kojima je poivala dotadanja psiholoka nauka ne vode razumevanju oveka, ve tee predvianju i kontroli psihologija treba da izraste u humanistiku nauku koja e ljudsko bie shvatati kao intencionalno, slobodno, neponovljivo i jedinstveno; kartezijanski rascepi subjekta i objekta ili duha i tela, koji su utabali put svim ostalim udvajanjima oblikuju predstavu o oveku kao izolovanom i fragmentisanom biu; jedinka nije sutinski odreena i oblikovana nesvesnim konfliktima i nagonima, kao to su smatrali psihoanalitiari; jedinka nije odreena samo sredinskim iniocima i raznim oblicima uenja, kao to su smatrali bihejvioristi. 13. Na kojim pretpostavkama poiva fenomenoloko-egzistencijalistika paradigma? 1. Srodnost /povezanost sa svetom. ovek nije izolovana individua koja ivi u svom privatnom svetu (izuzev ako je re o nekim psihopatolokim stanjima), liena saznanja o svetu (svetovima) koji nastanjuje druga osoba, ve Bie-sadrugima. Kao takav on uvek ivi u kontekstu tekuih odnosa sa drugim biima sa kojima nastanjuje isti svet. Drugim recima, ovek je relaciona, sabivstvujua (koegzistentna) druevna egzistencijalija. 2. Vremenost ljudske egzistencije. ovek uvek stremi napred, anticipirajui budunost u izrazima mogunosti, ciljeva, nadanja, planova, matanja i zamisli. Opet, ovi ciljevi se, bez razlike, doivljavaju unutar obuhvatnijeg vremenskog konteksta. To znai da se ak i ciljevi koji su smeteni u daleku budunost jedino mogu razumeti u svetlu ovekovih prolih iskustava i da jedino mogu biti protumaeni s obzirom na njegovu tekuu situaciju. 3. Interpretativnost. ovekovo opaanje je uvek interpretativnog karaktera, bilo da se on usredituje na prola, tekua ili budua zbivanja ili na njihove razne kombinacije. Tumaenje se uvek vri u svetlu prethodnih razumevanja, ali i svih tekuih i buduih ciljeva, planova, vrednosti i interesovanja. Ova tumaenja se odvijaju na razliitim nivoima svesnosti, to jest da bi se te interpretacije desile, osoba ne mora da ih bude neposredno svesna ili da ih voljno ini. 4. Brinost. Anticipatorni i interpretativni kvaliteti ljudskog doivljavanja. Podrazumevaju prisustvo brige za..." tj. brojnih emocionalnih, kreativnih i imaginativnih procesa. Svaki in opaanja nuno sadri ove procese. 5. Otelovljenost / telesnost. Telesnost je kljuni inilac situacije iz koje ovek promatra svet. U fenomenologiji svaki je ljudski oblik opaanja doivljen kao da proistie iz otelovljene perspektive. Telesnost podrazumeva da smo mi prostorna, ulna i otelovljena bia, te da upravo ta otelovljenost predstavlja kontekst iz kojeg izviru sva naa opaanja, oblici ponaanja, kao i svako otkrivanje smisla i znaenja u svetu. Drugim recima, naa tela su sutinski deo i orue naih bivstvovanja u svetu; podjednako u smislu primanja onoga ta od sveta dolazi do nas, kao i svega onoga ta od nas ide ka svetu. 6. Drutveni svet. U fenomenolokom smislu, mi teimo da svet doivimo i iskusimo kao drutven - naseljen drugim ljudima. A time je i sveukupno ljudsko iskustvo ukorenjeno u meuljudski, kulturoloki i istorijski kontekst.

27

28

14. Koji su karakteristini postupci fenomenoloko-egzistencijalistike paradigme? Opii ih. Fenomenoloki metod i Hermeneutika. Istraujui neki fenomen ili pojavu, fenomenologija pokuava da apstrahuje sve pretpostavke koje o predmetu istraivanja naunik moe imati da bi on bio u stanju da izgradi podroban i obuhvatan opis same stvari". Predmet antropoloke (psiholoke) fenomenologije predstavlja ljudsko ponaanje u svoj svojoj konkretnoj datosti. Psiholog nastoji da otkrije fundamentalnu psihiku strukturu fenomena ponaanja; on nastoji da razjasni ta ponaanje koje se istrauje jeste i kakvo je njegovo znaenje i, prema tome, po emu se razlikuje od drugih oblika ponaanja. No, u fenomenolokom istraivanju ponaanja psiholog ne polazi od neke teorije, nalaza ili podataka, ve od samog ponaanja koje je predmet istraivanja; drugim recima, u fenomenolokom postupku psiholog nastoji da uini eksplicitnim ono stoje u ponaanju implicitno prisutno. U hermeneutici se razumevanje nekog fenomena uvek vri iz odreene perspektive i uvek je interpretativnog karaktera. Psiholog istraiva svoja promatranja ne bazira na tome kako mu se odreeni fenomen sam-po-sebi-daje; naprotiv, on mu pristupa rukovodei se vlastitim predrasudama" (onim to ide ispred razuma, a ne izvan razuma), predstavama ili konstruktima, koji su oblikovani tradicijom, jezikom i kulturom u koje je istraiva utkan. Sam psiholog istraiva neizbeno je lan ove ili one zajednice i tradicije, te e njegovo tumaenje odreenog fenomena biti oblikovano vrednostima, uverenjima ili predrasudama" te iste sredine i tradicije. 15. Navedi i opisi kljune pojmove humanistike paradigme. Moemo izdvojiti nekoliko kljunih inilaca koji obeleavaju perspektivu koju nazivamo humanistika": 1) naglaavanje line odgovornosti, 2) isticanje koncepta ovde i sada", 3) ukazivanje na znaaj fenomenologije osobe 4) podvlaenje znaaja linog rasta. 16. Uporedi humanistiku i fenomenoloko-egzistencijalistiku paradigmu. U emu su slinosti, a u emu razlike?

29

Korisnici usluga u klinikoj psihologiji Marija Miti

1.Kako uopteno moemo da definiemo korisnike usluga klinike psihologije? Prema definiciji klinike psihologije APA, podruje klinike psihologije ukljuuje istraivanje, edukaciju i usluge relevantne za primenu naela, metoda i postupaka za razumevanje, predvianje i ublaavanje intelektualne, emocionalne, bioloke, psiholoke, socijalne i ponaajne neprilagoenosti, onesposobljenosti i tekoa, to se sveprimenjuje na iroki raspon klijenata.. Definiui kliniku psihologiju sa aspekta struke, Josip Berger smatra daje ona grana primenjene psihologije koja se bavi ispitivanjem, prouavanjem, procenom, savetovanjem i tretmanom pojedinaca, parova i porodica koji imaju psiholoke smetnje, kao i psiholokim istraivanjima koja se odnose na te delatnosti." On istie da su te pojave vie svojstvene normalnim nego patoloki rastrojenim osobama. Ue posmatrano, na samom poetku razvoja klinike psihologije korisnici usluga bili su gotovo iskljuivo pacijenti razliitih psihijatrijskih i zdravstvenih institucija (uglavnom sa ozbiljnim psihikim poremeajima). irenjem predmeta klinike psihologije, izlaskom iz medicinskog konteksta (naputanjem i medicinskog modela) i osvajanjem uloge u drugim oblastima, i profil korisnika usluga klinike psihologije se menja - ona nije privilegija" samo nekih ve mnogih ljudi. Berger ukazuje na to da usluge klinike psihologije koriste i pojedinci koje ne bismo mogli da svrstamo u grupu onih koji imaju psihiki poremeaj, niti u grupu srenih i samoostvarenih" osoba. Re je naprosto o ljudima nezadovoljnim nekim aspektom svog ivota koji im smeta da ive bolje. Oni bi mogli da se nazovu i klijentima. Treu grupu ine oni koji ele da napreduju u korienju svojih potencijala i proirivanju svojih kapaciteta da ive i rade sreno, ispunjeno i zadovoljno. Pored pacijenata i klijenata, pokazatelj novih trendova u oblasti socijalne zatite i socijalnog rada ogleda se u prihvatanju korisnika usluga kao partnera, s naglaskom na uvaavanje njihovih potencijala i kapaciteta. 2. Ko su najvaniji korisnici usluga u oblasti zdravstvene psihologije? Najvei broj korisnika usluga u ovoj oblasti predstavljaju oboleli od neke bolesti, inae pripadnici normalne" populacije, kod kojih telesna bolest moe dovesti do ozbiljnog stanja stresa ili krize, te je neophodna pomo i podrka u njihovom prevladavanju. Svaka bolest, u zavisnosti od njenih karakteristika, moe porodicu obolelog suoiti sa znaajnim psihosocijalnim zahtevima sa kojima ona ne moe uvek sama da se nosi, te joj je neophodna pomo/podrka psihologa. Korisnici usluga klinike psihologije u ovoj oblasti mogu bit i zdravi ljudi koji su zainteresovani za unapreivanje svoga zdravlja ili smanjenje rizika za nastanak bolesti. Delovanje psihologa u ovoj oblasti nije upueno samo direktnim korisnicima ve i onima koji o njima brinu zdravstvenim radnicima. Potencijalni korisnici ovih usluga mogu biti i donosioci odluka i kreatori zdravstvene politike.

3. ta odreuje korisnike usluga u oblasti psihologije u zajednici?

30

Kako prevencija predstavlja osnovnu delatnost u okviru psihologije u zajednici i akcenat se stavlja na primarnu i tercijarnu prevenciju (zatita i unapreivanje mentalnog zdravlja i ponovno vraanje u funkciju onih sposobnosti koje su, zbog bolesti ili nekih drugih razloga, oteene). To odreuje i vrstu korisnika usluga u ovoj oblasti. Prevencija moe biti usmerena na ljude na ivotnoj prekretnici (polazak u kolu, promena kole, naputanje roditeljskog doma, roenje prvog deteta, penzionisanje, razvod braka, itd.). Prevencija moe biti i vrlo fokusirana i odnositi se na osobe sa visokim rizikom po razvoj ili normalno, uobiajeno funkcionisanje posle nekog izrazito stresnog dogaaja (deca iji su roditelji alkoholiari, narkomani, psihijatrijski bolesnici, deca ili adolescenti sa hroninim bolestima, deca i odrasli koji su preiveli neku prirodnu katastrofu, nesreu, rat, izbeglitvo). Klinika psihologija moe pruiti svoje dobre usluge i edukacijom kojom je neophodno obuhvatiti ciljne grupe kao to su: osobe koje pripadaju vulnerabilnim grupama tako to se edukuju osobe koje rukovode zajednicom i ljudi koji pruaju pomo ljudima - lekari, profesori, policija, itd. 4. Koja je osobenost korisnika usluga u forenzikoj psihologiji? Usluge klinike psihologije u ovom sluaju prvenstveno koristi sud, to jest sudsko vee pri razmatranju i donoenju odluka, a indirektni korisnici su osobe koje se podvrgavaju proceni/vetaenju u odnosu na neko poinjeno kriminalno delo ili neku pravnu radnju (dokazano uinjeno delo, pisanje testamenta, priprema za svedoenje na sudu). Dakle, to su ljudi koji nisu apriori ni normalni" ni psihiki bolesni", ve je radnja ta u odnosu na koju se procenjuju, to jest ona je kriterijum za njihov susret sa kliniarem u ovoj oblasti (to ne iskljuuje one koji imaju psihiki poremeaj ili neku vrstu deficita, kognitivnog, na primer). Korisnici mogu biti osobe svih uzrasta.

31

Klinika procena Velimir B. Popovi

1. ta je klinika procena? Procena se obino odreuje kao postupak kojim se odreuje vrednost, kvalitet ili koliina neega. Procene predstavljaju skup postupaka koji vode odreenim ciljevima. Ono to je zajedniko za sve procenjivae jeste da najpre prikupljaju eljene informacije koje potom mogu iskoristiti za planiranje buduih koraka koji e ih odvesti do eljenih ciljeva. Procenu, u irem smislu moemo odrediti kao proces prikupljanja informacija koje e procenjiva ili neko drugi iskoristiti kao osnovu ili polazite u donoenju odreenih odluka ili ostvarivanju eljenog cilja. Svrha i namena procene jasna je i nedvosmislena: ona pospeuje donoenje odluka, pomae u reavanju problema i predstavlja sredstvo kojim se dolazi do eljenog cilja. Kada je re o klinikoj psihologiji, postupak procene je vie formalan i sistematian nego onaj koji se odvija u neklinikoj situaciji. I u klinikim okvirima procena najoptije moe biti shvaena kao ma koja radnja ma koje prirode koja e uveati razumevanje klijentovih tegoba i problema, sa ciljem da mu se prui odgovarajua struna pomo. Najee, klinika procena podrazumeva prikupljanje informacija o osobama, njihovim raznolikim oblicima ponaanja, problemima, sposobnostima, kognitivnim procesima i inteligenciji, afektima, psiholokim snagama i slabostima, jedinstvenom sloaju crta ili karakteristika linosti, osobenom obrascu konstruisanja sveta i sl. Prikupljeni podaci mogu se koristiti radi prepoznavanja problematinog ponaanja, postavljanja dijagnoza; mogu se upotrebiti u usmeravanju klijenta oko izbora najadekvatnije profesije, pri izboru kandidata za neki posao; mogu se upotrebiti za opisivanje sloaja ispitanikove linosti, pruanje kompletnije slike njegovih problema, odreivanje psihoterapijskog modaliteta i najadekvantije terapijske tehnike, kao i u proceni efekata primenjenog psihoterapijskog postupka; mogu se koristiti pri donoenju suda o uraunljivosti optuenog i njegovoj spremnosti da se podvrgne sudskom postupku, prilikom izbora potencijalnih ispitanika psiholokog istraivanja, i u jo brojnim drugim sluajevima i situacijama. Postupak procene podrazumeva da u klinikoj proceni koristimo raznolika sredstva ili instrumente kojima emo prikupiti eljene podatke i obino ih razvrstavamo u tri kategorije: promatranja, intervjui i testovi. U praksi kliniar na raznolike naine, radi ostvarivanja razliitih ciljeva i odgovaranja na raznolika pitanja i probleme, kombinuje spomenute instrumente u baterije testova ili u mnogostruke strategije procene. Podatke koji su mu potrebni u radu kliniar prikuplja u unapred osmiljenim i planiranim koracima, koji se logiki nadovezuju jedni na druge. Pri tome koristi raznorodne instrumente u bateriji koju je unapred osmislio i skrojio za potrebe ispitivanja. Sloeni postupak procene, koji podrazumeva promiljeno kombinovanje testova, intervjua i promatranja, ne usredituje se iskljuivo na datog ispitanika, ve i na njegovu porodicu, bliske prijatelje i razna druga lica iz njegove sredine koja mogu pruiti dodatne, znaajne informacije o njemu. Ukoliko imamo u vidu ono to smo dosad naveli, moemo rei da je klinika procena proces prikupljanja informacija koje kliniaru omoguavaju razumevanje njegovog ispitanika. Ove informacije e mu, istovremeno, biti neophodne pri donoenju odluka koje e za cilj imati dobrobit ispitanika i mogu voditi reavanju njegovih smetnji, tegoba ili problema.

32

2. Koje korake ili postupke preduzima kliniar pre nego to otpone postupak klinike procene? Savremeno shvatanje klinike procene je takvo da se ona ne sagledava kao postupak koji se izvodi u jednom vremenskom trenutku, ve kao proces koji se odvija. Klinika procena je uvek sredstvo koje vodi cilju. A da bi se pokazala delatnom i svrhovitom, najbolje je da se klinika procena organizuje i izvodi u vidu niza sistematinih i logiki povezanih sukcesivnih koraka.

Na svakom od ova etiri koraka kliniar se suoava sa raznolikim pitanjima i problemima, a ukoliko sebi prui adekvatne odgovore na njih, time omoguava bre dolaenje do eljenog cilja, koji uvek uzima u obzir dobrobit ispitivane osobe. Pri prvom koraku planiranja postupka procene, kliniar moe da se, na primer, zapita koje su mu informacije o ispitaniku neophodne, ili ta e smatrati optimalnim brojem informacija; takoe, koje e podatke smatrati najvalidnijim i kojim e postupcima procene (testovima i tehnikama) doi do njih; koje e informacije smatrati nevalidnim i kako e ih odrediti i prepoznati; naposletku, koje e instrumente ukljuiti u postupak procene. Na drugom koraku, prilikom prikupljanja podataka, on moe razmatrati ova pitanja: kako da rasporedi instrumente koje e primeniti u bateriji testova? Da li njegova ustaljena strategija procenjivanja moe biti primenjena i u sluaju ovog ispitanika ili ima dovoljno valjanih razloga da je preinai? Kada doe do treeg koraka u postupku procene, nisu retka pitanja poput ovih: kako da sravni podatke dobivene primenom raznolikih, neretko teorijski suprotstavljenih, testova i tehnika? Da li je sam postupak procene bio validan? Da li da se vie osloni na aktuarijske tabele u tumaenju dobivenih podataka ili na manje validne i pouzdane ali tananije, obuhvatnije i dublje procese klinikog suenja? Kada doe do poslednjeg koraka, pitanja koja trae njegov odgovor su i ova: kojoj publici su namenjeni podaci dobiveni postupkom procene? Kojim jezikom i stilom da iskae prikupljene podatke i na koji nain da organizuje psiholoki izvetaj? Na koji nain e njegov izvetaj da utie na sudbinu osobe koju je procenjivao? Kako da svog ispitanika zatiti od moguih zloupotreba ili nakaradnih tumaenja informacija saoptenih u izvetaju? Da li njegov izvetaj u potpunosti odgovara na pitanja kojima je zapoeo proces procene? Pre nego to otpone procenu, kliniar mora odgovoriti na dva meusobno povezana pitanja: ta eli da sazna i na koji e nain da doe do eljenih odgovora. Odgovor na oba pitanja bie uslovljen onim iniocima koje kliniar smatra znaajnim u oblikovanju ljudskog ponaanja i njegovih raznolikih duevnih procesa. Dakle, zavisno od usvojene teorijske perspektive ili klinike paradigme kojoj se priklonio, kliniar se u svom radu moe vie usredsrediti na procenu ispitanikove linosti, njene dinamike i sklopa, dominantnih crta i stavova, maladaptivnih oblika ponaanja, ustaljenih reima potkrepljenja, snaga ega i slabosti, odnosa sa objektima, opaanja drugih i sebe, genetskih inilaca i fiziologije ili sistema konstruisanja drugih i samoga sebe.

33

3. Od kakvog su znaaja uputna pitanja u klinikoj proceni? Kakva je njihova funkcija? Klinika procena uvek otpoinje nekim pitanjem ili problemom. Svejedno ko postavlja pitanje (sam kliniar, psihijatar, klijent, sudija, nastavnik ili duhovnik) ono se uvek tie i odnosi na ispitanika (npr.: zato Marko ispoljava agresiju tokom nastave? zato je Milica depresivna i potitena? hoe li se rizik od suicida poveati ukoliko Petra ostavi supruga?). Kliniar mora otpoeti svoj rad uputnim pitanjem i mora uloiti sav napor da tano razume pitanje ili pitanja koja se pred njega postavljaju ili da razume na ta nalogodavac svojim uputom cilja. Pitanje ili svrha ispitivanja moraju biti jasno i precizno iskazani i u formi problema. U nekim sluajevima nemogue je odgovoriti na pitanje; u drugim, odgovor moe biti delimian, dok u pojedinim sluajevima sam kliniar mora preinaiti uputno pitanje, jer je ono bilo nejasno, dvosmisleno ili ga nije ni bilo (to, naalost, nije retkost). Otuda su reenice poput: Pacijent je upuen na psiholoku procenu", Izvriti procenu sklopa i dinamike linosti" ili Potrebno je izvriti psiholoko tretiranje " - neadekvatne, nedostaje im preciznost i obiluju vikom znaenja. Da bi se navedeni problemi izbegli, poeljno je da u pitanje ukljuimo specifinu svrhu procene i odluke koje nalogodavac namerava da sprovede u delo poto se obavi klinika procena. Kad god je to mogue, o razlogu za sprovoenje psiholokog ispitivanja treba neposredno raspraviti sa nalogodavcem, a nekada je nuno ili korisno razmotriti sa njime kako sastaviti bateriju testova, kako rasporediti testove u njoj i sa kojim ciljem uvesti pojedine od njih. Od znaaja e biti i saznanje kojoj publici je namenjen psiholoki izvetaj, to jest ko je nalogodavac i kako on moe razumeti psiholoki nalaz i miljenje. Ownby nudi jo jednu sugestiju koja moe da pomogne pri formulisanju uputnog pitanja: dobro je da kliniar zna da li se od njega trai: a) da odgovori na postavljeno pitanje ili pitanja, b) ili svojim ispitivanjem treba da potvrdi ili opovrgne nalogodavevu hipotezu o ispitaniku. Mnogi psiholoki nalazi i miljenja su manjkavi i neadekvatni, jer pre nego to je sastavio svoj izvetaj, kliniar nije adekvatno odredio prirodu problema koji treba U ovom sluaju nalogodavac je svaki onaj koji trai da se postupak procene sprovede. Glavna, opta ili srna uputna pitanja mogu biti razvrstana na nain prikazan na tabeli 2. Meutim, u aktualnoj situaciji ispitivanja potrebno je podrobnije pojanjavanje i specifikovanje pitanja, posebno kada uzmemo u obzir odluke koje nalogodavac treba da donese. Nekada ovo podrazumeva itanje uputnih pitanja izmeu redova", artikulisanje skrivenih problema koji se kriju izmeu redova" ili smetanje uputnih pitanja u iri kontekst nego to je onaj u kome je prikazan tekui problem. Dakle, efikasno uputno pitanje treba tano da opie ispitanika i tekue probleme sa kojima se suoava nalogodavac.

34

4. ta je to studija sluaja i od kakvog je znaaja za kliniku procenu? U klinikoj psihologiji studija sluaja podrazumeva multimetodsko ispitivanje pojedinca koje za cilj ima rekonstrukciju dinamike, sklopa i razvoja njegove linosti. Pri tome, opservacija, primena intervjua i baterije testova slue kao izvori podataka koji e pomoi da se ispitanikova linost opie na celovit nain. Za kliniara, takoe, ona predstavlja sredstvo kojim e proveravati raznolike hipoteze o razvoju, dinamici i sklopu linosti, kao i o njenoj povezanosti sa bitnim fizikim, biolokim, drutvenim ili duhovnim karakteristikama ivotne sredine. Studija sluaja slui da se utvrde i otkriju uzroci, razlozi ili svrha osobenih problema koji se mogu ispoljiti u ponaanju osobe, njenom kognitivnom ili afektivnom funkcionisanju. Korin (Korchin, 1976) smatra da, u idealnom smislu, jedna studija sluaja mora opisati linost i funkcionisanje ispitanika tako to e ga sagledati iz est perspektiva: motivacione, strukturalne, razvojne, socijalne, ekoloke i bioloke perspektive. Klinika studija sluaja pretresa pitanja poput ovih: Kakva je on osoba? Kako se razvio ba u ovakvu osobu? Zato se ponaa upravo na ovakav nain? ta predstavlja njegove zdrave psiholoke potencijale? Sa kakvim se problemima sree u svom ivotu i kakvim psiholokim sredstvima treba raspolagati ne bi li se uspeno sa njima nosio? Koji i kakvi ga problemi more i na koji ga nain osujeuju? ta ga je navelo da upravo sada potrai pomo? Kakve odnose uspostavlja sa drugim osobama iz svoje okoline? Kakvu mu pomo moemo ponuditi? Za kakav psiholoki rad ima potencijala? ta treba preduzeti da se njegova duevna patnja ublai ili otkloni i kakve su anse za uspeh tretmana? Iz onoga to smo naveli nije teko zakljuiti da studija sluaja moe posluiti kao valjani vodi u ocrtavanju ili formulisanju uputnog (uputnih) pitanja sa kojim otpoinje proces klinike procene. Za kliniara studija sluaja predstavlja vodi u postupku procene (on nju sagledava i kao metodoloki okvir u koji smeta" podatke klinike procene) i olakava mu da izgradi i stekne optu predstavu o svom klijentu. Takoe, svojom strukturom ona mu olakava da se usredsredi na neki posebni segment ispitanikove linosti. U praksi esto sreemo studije sluaja koje su proistekle iz odreenog teorijskog pristupa ili iz neke od vladajuih paradigmi klinike psihologije. U tim sluajevima kliniar se u formulisanju problema, testiranju hipoteza ili postavljanju pitanja rukovodi datom teorijom linosti koja ga usmerava u tome ta e staviti u iu svojih interesovanja i potonjih ispitivanja.

35

5. ta su osnovni zadaci klinike procene i koje su njihove specifinosti? U savremenoj klinikoj proceni jasno se izdvajaju tri opte kategorije zadataka: dijagnostika klasifikacija (ili psihodijagnostika), opis linosti i predvianje. Svaki od ovih zadataka moe se podjednako odnositi na individualni sluaj ili na skupine ljudi. a. Dijagnostika klasifikacija Da bi se neki problem reio, nuno je da bude pravilno dijagnosticiran". Drugim reima, put ka njegovom reavanju polazi od pitanja koja se tiu njegove prirode i uzroka koji ga stavljaju ,,u pogon". Mi pokuavamo da utvrdimo prirodu problema, da otkrijemo njegove izvore, ali i da ustanovimo po emu se dati problem razlikuje od njemu slinih. U klinikoj praksi, odgovarajua intervencija se moe sprovesti ukoliko se dati problem prvo dijagnosticira ili kategorie. Drugim reima, moemo rei da postavljanje dijagnoze ne predstavlja nita drugo do postupak kategorizovanja koji sprovodi ekspert, tj. kliniki psiholog. Jednu od glavnih linija razvoja klinike psihologije predstavljalo je mentalno tretiranje ili dijagnostiko-psiholoko tretiranje ije su obrise oblikovali Golton, Mekkin Katel,. Jung i Bine. Ono je puni procvat doivelo tokom Prvog svetskog rata i po njegovom okonanju, u vreme kada je ova oblast potpala pod uticaj medicine, u prvom redu eksperimentalne psihijatrije Krepelina. Ishod susreta dijagnostikog psiholokog tretiranja i psihijatrije bio je taj da se od klinikih psihologa trailo da svoja teorijska saznanja i svoju metodologiju stave u slubu psihijatara, te da potonjima pomognu u klasifikovanju mentalnih oboljenja i poremeaja psihijatrijskih pacijenata. Psihodijagnostiki zadatak klinikih psihologa sadran je u naporu da sistematski proue pacijenta posredstvom svojih psiholokih instrumenata kao to su intervjui, testovi i promatranja, te da dobijene nalaze pretoe u niz zakljuaka koji e, posredno ili neposredno, voditi utvrivanju i/ili potvrivanju psihijatrijskih nozolokih kategorija. Od psihologa se, pri postavljanju dijagnoze, oekuje da donese sud da li ispitanik ispoljava znake nekog psihijatrijskog poremeaja ili ih ne ispoljava. Drugim recima, shodno medicinskom modelu, dijagnoza ne podrazumeva nita drugo do potvrivanje ili osporavanje prisustva kakvog psihikog poremeaja i specifikovanja njegovog jedinstvenog ispoljavanja kod datog ispitanika. b. Opis linosti U periodu posle Drugog svetskog rata, kada se klinika psihologija izborila za nezavisnost od psihijatrije i izgradila vlastiti identitet, dolo je i do prevrednovanja klinikih zadataka. Kliniki psiholozi se vie nisu zadovoljavali time da njihova uloga bude svedena na poslove psihotehniara koji e davati svoje psiholoke instrumente psihijatrima da bi im pomogli u postavljanju dijagnoza, ve su smatrali da njihova znanja i vetine mogu domaiti vie ciljeve, meu kojima su u prvi plan postavili opis linosti. Opis linosti i njemu srodni izrazi, kao procena linosti ili klinika procena (ili evaluacija, to jest merenje), oznaavaju one radnje kliniara kojima on nastoji da razume svog ispitanika, to ga potom vodi opisu linosti. Opis linosti pak psiholog smeta u njoj odgovarajui drutveni, istorijski i kulturoloki kontekst, pri emu se uvek rukovodi klijentovom dobrobiti. c. Predvianje Trei osnovni zadatak klinike procene. Nije retkost da nalogodavac (kolske vlasti, policija, sud, dravna institucija, agencija za zapoljavanje i si.) od kliniara trai pomo u selekciji ljudi koji e se pokazati najboljim na nekom poslu. U takvim sluajevima kliniar mora sakupiti podatke o ispitivanim osobama, proraditi i protumaiti deskriptivne podatke procene da bi na osnovu tih koraka izvrio predikciju i selekciju.

36

6. Zato dijagnostika klasifikacija i danas predstavlja legitiman zadatak klinike procene? U reavanju psihodijagnostikih zadataka savremeni psiholozi rukovode se jednim od dva postojea dijagnostiko-statistika prirunika o klasifikaciji duevnih poremeaja. U SAD i jo nekim zemljama koristi se DSM-IV-R (APA, 2000), dok se kod nas, u Evropi i veem broju ostalih zemalja, koristi poslednja deseta revizija Prirunika Svetske zdravstvene organizacije MKB-10/ICD-10 (WHO, 1997). Mnogi psiholozi, ali i psihijatri dovode u pitanje proces dijagnosticiranja. No, ima najmanje osam razloga zbog kojih je ovaj zadatak legitiman: 1. Nezavisno od toga kako ih zovemo, duevni poremeaji postoje. Neosporno je da nema drutva na zemljinom aru koje ne poznaje psihopatologiju i ne pojanjava, ovim ili onim razlozima, nastanak tih fenomena ili ne razvrstava, na ovaj ili onaj nain, abnormalne oblike ponaanja. 2. Klasifikacija poremeaja omoguava kliniarima da, koristei svoj profesionalni argon", efikasno komuniciraju izmeu sebe, sa poslenicima ostalih pomagakih profesija, ali i sa sudom, kolskim vlastima, osiguravajuim drutvima i inim zainteresovanim stranama. 3. Dijagnozu, u najboljem sluaju, treba shvatiti kao radnu hipotezu. Ona navodi dijagnostiara da same i sloi raznolike psiholoke podatke i ponudi jednu oglednu pretpostavku o osobenom odnosu izmeu raznih simptoma i problematinih oblasti. 4. Kliniar na osnovu postavljene hipoteze/dijagnoze, barem u teoriji, zna koji bi oblik tretmana bio najadekvatniji. 5. Da bi se sprovodila empirijska istraivanja psihikih poremeaja, potrebno je da postoje pouzdani i valjani sistemi njihovih klasifikovanja, kao i precizni sistemi razlikovanja jednog poremeaja od drugog. 6. Istraivanje uzroka (etiologije) patolokih oblika ponaanja bilo bi gotovo nemogue ukoliko ne bismo posedovali standardizovane dijagnostike sisteme. 7. Dijagnostiki klasifikacioni sistemi su po pravilu deskriptivne prirode. Simptomi, kliniki znaci ili ponaanje koje odlikuje ovaj ili onaj poremeaj izlau se i opisuju na ateorijski nain, t.j. tako da se ponueni opisi kategorija ne odevaju" u ruho neke psiholoke teorije. 8. Dijagnosticiranje, na posredan nain, moe biti korisno samim klijentima. U brojnim sluajevima samo saoptavanje utvrene dijagnoze ini da se klijenti oseaju rastereenima. Samo imenovanje, kategorisanje ili defmisanje problema moe imati blagotvorno dejstvo na uznemirenu i pometenu osobu, jer ona moe uvideti da i dragi (a ne samo ona) pate od istih tegoba, proivljavaju smetnje na isti ili vrlo slian nain, razvijaju istovetne, neadekvatne strategije u noenju sa problemima. Isto tako ova osoba uvia da e se, po postavljanju dijagnoze, moi odrediti najadekvatniji vid intervencije onaj koji se ranije pokazao delotvornim kod osoba sa istom dijagnozom.

37

7. ta je to dimenzionalni model i u emu se ogledaju njegove prednosti nad kategorijalnim? elja da se krene s one strane psihodijagnostike bila je poduprta pojavom sve veeg broja teorija linosti i psiholokih instrumenata koji su iz njih proizali, a nisu bili iskljuivo namenjeni proceni psihopatolokih sadraja ljudi. Naposletku, sve vie je istican kontekst - drutveni, istorijski, fiziki ili kulturoloki - u kome se ispoljava odreeno maladaptivno ponaanje. Naglasak je premeten sa ispitivanja sadraja i ispoljavanja patolokog oblika ponaanja na procenu toga kako dati kontekst utie na njega, kako ga oblikuje, kako ga podstie ili sputava. Drugim reima, procena se vie poela odnositi na opis interakcije izmeu osobe i sredine, no na opis linosti ija je normalnost ili patologija u maloj meri prouzrokovana sredinskim iniocima. Teodor Milon smatra daje ovaj, kako ga on naziva, dimenzionalni model u mnogo emu uspeniji nego kategorijalni (koji se koristi u svrhu postavljanja dijagnoze), jer daje celovit, konzistentan i koherentan opis osobe, saimajui u sebe raznolike klinike aspekte i crte linosti ispitivane osobe, a pokazao se korisnim i pri klinikim istraivanjima. Jo vie - dimenzionalni model nastoji da opie linost kao celinu, sa svim njenim zdravim potencijalima, snagama i sposobnostima prilagoavanja, kao i problemima, deficitima i patolokim sadrajima, a ne da je prikae kao individuu koja mora biti ubaena" u neku psihijatrijsku kategoriju. Naposletku, dimenzionalni model podstie i omoguava procenu atipinih i neobinih sluajeva, dok se postojanje meanih, retkih ili udnih sluajeva negira u kategorijalnom modelu, jer ih je teko umetnuti u jasno odreene kategorije. No, poput kategorijanog modela, ni deskriptivni model nije bez nedostataka; pre svega, malo je slaganja psihologa oko prirode i broja dimenzija ili crta linosti neophodnih da bi se ispitivana linost adekvatno prikazala. Na primer, Meninder smatra da se linost moe adekvatno opisati jednom dimenzijom; Ajzenk smatra da su tri dovoljne; Kota i Mekri zagovaraju model od pet dimenzija, a Katel onaj koji se sastoji od trideset i tri (ali se nada da se mogu otkriti jo neke). Pored toga, neke crte ili dimenzije poseduju nedvosmisleno pozitivnu konotaciju, tj. pokazatelj su normalnosti, dok neke druge imaju inherentno negativno znaenje i upuuju na kliniko, bolesno ili patoloko funkcionisanje.

38

8. U emu se sastoje razlike izmeu statistikog i klinikog predvianja? U radovima Sarbina i Mila (1950) predvianje je izdvojeno kao znaajan zadatak procene. tavie, za mnoge je predikcija najvaniji kriterijum validnosti klinike procene. Oni kliniari koji zagovaraju predvianje kao presudan i najvaniji zadatak klinike procene polaze od prilino ogranienog pozitivistikog pogleda na nauku i veruju u sumnjivu pretpostavku da je predvianje fundamentalni dokaz naunog saznanja. Implicitne pretpostavke ovakvog pristupa su: da je svet stabilan i statian; da se fenomeni koje ispitujemo regularno javljaju i na zakonit nain ponavljaju; a da bi se aktuarijske tablice, psihometrijske tehnike i pojmovi mogli upotrebiti, moramo pretpostaviti da se ni ljudi ni kriterijumi ne menjaju. Vrhunsko merilo klinike procene jeste ostvareni uspeh u predvianju. Da bi svoje pretpostavke potkrepili, sprovodili su brojne studije koje su za cilj imale da dokau premo statistikog, aktuarijskog predvianja nad klinikim predvianjem. Dok se statistiki pristup zasniva na aktuarijskim, empirijski zasnovanim formulama u obradi psiholokih podataka, da bi se na osnovu njega dolo do odluka koje za predmet imaju klijenta, dotle kliniki pristup insistira na klinikom suenju raznim tananim kognitivnim i afektivnim procesima - to jedva da moe biti pretoeno u statistike formule. Oni koji su smatrali da je osnovno orue rada sam kliniar i njegovo kliniko suenje polazili su od hermeneutike kao filozofske osnove svog klinikog pristupa. U klinikom pristupu sam kliniar (a ne aktuarijske tablice) vri predvianje. Razna idiosinkratika zbivanja (ija je uestalost javljanja izuzetno malate ih stoga aktuarijske formule ne uzimaju u obzir), kao i specifinost situacije i osobenosti konteksta u kome se dato ponaanje javlja, jesu graa iz koje kliniar izvodi svoje zakljuke i vri predvianja. tavie, Holt je smatrao da sofisticirano kliniko predvianje predstavlja amalgam najboljeg to su obe tradicije ponudile. Rasprava izmeu onih koji zagovaraju statistiki pristup i onih koji se priklanjaju klinikom pristupu aktualna je i danas i malo je verovatno da e u skorijoj budunosti jedna struja odneti prevagu nad drugom. Otuda se ini sasvim razborit predlog koji je davno ponudio Holt, a pridravaju ga se i savremeni kliniki psiholozi, da je najsvrsishodnije ono stanovite koje u sebi integrie najbolje od onoga to proistie iz oba pristupa. Kliniar je taj koji, polazei od svog klinikog suenja a nekad i intuicije, odluuje koje e kvantitativne postupke primeniti. Iako se aktuarijske formule primenjuju mehaniki, njihov razvoj i primena zavise od klinikog psihologa i njegovih psihikih procesa. Konstruktivista Bonarijus u raspravu o klinikom naspram aktuarijskom pristupu unosi jednu sasvim drugaiju mogunost. Pre svega, on smatra daje sam izraz 'predvianje' isuvie mehanicistiki odreen, te da gaje bolje zameniti terminom anticipacija. Dok izraz 'predikcija' nagovetava da se iza njega kriju mehanicistiki procesi, dotle izraz 'anticipacija' upuuje na kognitivne procese konstruisanja. On takoe smatra da svet nije ni statian ni savren, te otuda ne postoji ni prosena osoba koja se nalazi u prosenoj situaciji i ostvaruje prosene odnose sa drugima. Naposletku, u formulisanju buduih zbivanja, smatra Bonarijus, zajedniki uestvuju obe strane: klijent i kliniki psiholog. Dakle, klijent, naporedo sa kliniarem, aktivno formulie i procenjuje svoje ciljeve, te uspeh u dosezanju eljenih ciljeva zavisi od stepena napora koji su obe strane uloile. Odgovornost u domaanju buduih ciljeva ravnopravno lei na pleima klijenta i kliniara. Otuda je verovatnoa da e se neko budue zbivanje desiti povezana sa kognitivnim konstruisanjem jednog idiosinkratikog sveta i neponovljivih interakcija izmeu uesnika.

39

9. Od ega zavisi kliniko suenje? Poto je proces procene okonan, kliniar mora odrediti ta znae prikupljeni psiholoki podaci. Da bi se neka dobijena informacija pokazala svrsishodnom i korisnom u ostvarivanju ciljeva procene, kliniar je mora pretvoriti u interpretativni sud ili zakljuak. Ovo predstavlja srni aspekt klinike procene i obino ga nazivamo klinikim suenjem ili klinikom obradom podataka. Postupak obrade je od izuzetnog znaaja, jer oblik i nivo zakljuivanja predstavljaju mentalni skok od sirovih podataka ka onome to pretpostavljamo da je tano i istinito, a izvedeno je iz tih izvornih podataka. Kliniko suenje ili zakljuivanje moe zavisiti od: 1. cilja klinike procene; 2. nivoa apstrakcije; 3. ili teorijskog pristupa kliniara. Kad je re o cilju procene, kliniko suenje moe posluiti u svrhu klasifikacije (pacijent pati od graninog poremeaja linosti"), opisa (njeni simptomi se pogoravaju kad god oseti/umisli da je drugi naputa") ili predvianja (u njenom sluaju najbolje je primeniti sistemsku porodinu terapiju"). Zakljuivanje u velikoj meri zavisi od nivoa apstrakcije, te ono moe da se kree od opreznog, niskog nivoa zakljuivanja, koji u maloj meri odmie od izvornih podataka (sirovi podaci se prihvataju zdravo za gotovo", te, na primer, podatak sa testa odluuje o tome da li pacijent i dalje treba da se lei u klinikim uslovima ili ne), preko vieg nivoa zakljuivanja, gde izvedeni sudovi u veoj meri idu preko onoga to sirovi podaci uistinu govore (ponaanje koje se otkriva opservacijom, intervjuima, odgovorima sa testova biva tumaeno kao karakteristika ispitanika, to se potom koristi kao potvrda postavljene dijagnoze: agitirano, autistino, depresivno, hostilno ili shizoidno), do najvieg nivoa apstrakcije gde su prikupljeni podaci preraeni na takav nain da obrazuju celovitu sliku o ispitaniku. U idealnom smislu, na poslednjem, najviem nivou apstrakcije kliniar obrazuje ili rekonstruie celovitu priu" o ispitanikovoj linosti; duevni poremeaj se razmatra u svetlu klijentove rekonstruisane istorije, ali i konteksta u kome se maladaptivno funkcionisanje ispoljava. Naposletku, teorijsko opredeljenje u velikoj meri e odrediti i oblikovati sudove i zakljuke do kojih e kliniar doi. Na primer, klijentovo samoozleivanje, koje moe imati i smrtonosne posledice, bie u kognitivno-bihejvioralnoj proceni protumaeno kao naueni i uvreni obrazac pesimistikog miljenja o izgubljenom potkrepljivau. U dubinsko psiholokoj proceni isto ponaanje moe biti protumaeno kao izrazito primitivan oblik odbrane od persekutivnog internalizovanog objekta ili kao proishod ambivalencije prema primarnom objektu koji je u ranom detinjstvu napustio klijenta. U fenomenolokoj tradiciji, pak, samoozleivanje moe biti shvaeno kao odraz klijentovog pesimistikog vienja sebe u svetu koji pred njega neprekidno postavlja zadatke koji prevazilaze njegove moi.

40

10. ta su to psiholoki podaci i na koje ih sve naine moemo shvatiti? Informacije do kojih je kliniar doao tokom procene mogu biti razmatrane na tri posve razliita naina: kao uzorci, kao korelati ili kao znaci. Kada se podaci klinike procene shvataju kao uzorci, to znai da su oni primer onoga ta je dati ispitanik u stanju da uini pod odgovarajuim okolnostima u vanklinikim situacijama. Primera radi, ukoliko ispitanik na MMPI-u dobije na skali depresije T-skor od 95 jedinica, ovaj podatak kliniara upuuje na zakljuak da klijent i u svakodnevnom, vantestovnom ponaanju ispoljava simptome depresije. Takoe, ovaj podatak sa MMPI-a shvata se kao primer depresivnog ponaanja koje proima ukupno funkcionisanje osobe. Iz primera koji smo naveli moemo videti da je primenjeni nivo zakljuivanja nizak i da kliniar ne ini nikakav napor da utvrdi razloge ili izvore depresivnog funkcionisanja. Psiholoke podatke kao uzorke uglavnom razmatraju pristalice bihejvioralne i aktuarijske tradicije. Drugi nain razmatranja psiholokih podataka jeste njihovo sagledavanje kao korelata nekih drugih aspekata ispitanikovog ivota. Kliniar moe promatrati ispitanika i iz toga izvesti zakljuak da uoeno ponaanje ovog drugog generalno karakterie i u vantestovnim situacijama. Na delu imamo zakljuivanje koje podrazumeva pravljenje opisnih/deskriptivnih generalizacija; to jest kliniar u zakljuivanju ide od manjih, jednostavnijih oblika ponaanja ka generalizacijama koje imaju deskriptivan karakter. ak iako nema drugih informacija o ispitaniku, osim onih koje govore o zaravnjenom afektu, razdraljivosti, nesanici, problemima u sferi panje i niskom samovrednovanju, kliniar se moe rukovoditi tim podacima da bi izvukao zakljuke ili predvideo da li e ovi oblici ponaanja biti praeni problemima u odnosima sa drugima, seksualnom apstinencijom, padom ivotne energije ili suicidalnim razmiljanjima. Drugim reima, prikupljene informacije mogu biti protumaene i shvaene kao nagovetaj onih oblika ponaanja, emocija ili kognitivnih procesa koji se javljaju naporedo sa onima koji su dobiveni ispitivanjem. Ovde je re o viem nivou zakljuivanja gde kliniar izvodi zakljuke na osnovu empirijski utvrenih podataka. Na delu imamo unutarnji proces koji se odvija u kliniara i vodi ga od opisnih generalizacija ka hipotetskim konstruktima koje koristi u opisivanju svoga ispitanika. Ovaj korelativni pristup je, poput prethodnog, blizak psihometrijskoj tradiciji. Naposletku, psiholoki podaci mogu biti shvaeni kao znaci nekog drugog, manje uoljivog ponaanja, neke druge podlone karakteristike, stanja ili konstrukta, ili nekog nevidljivog, latentnog nesvesnog procesa. U ovom sluaju ponueni zakljuci se izvode u velikoj meri na osnovu prikupljenih informacija, a podaci procene se koriste kao znaci ili kao pokazatelji koji e biti protumaeni u svetlu odreene teorije linosti (najee, re je o teorijama koje izviru iz dubinske psihologije ili egzistecijalno-fenomenoloke tradicije). Kliniar gradi jednu integrisanu, koherentnu sliku o klijentovom ponaanju i razvoju linosti, kao i o raznim drutvenim, fizikim, duhovnim ili kulturolokim iniocima koji na njega utiu. Pri svemu tome podrazumeva se da je psiholog usvojio neki izrazito dobro artikulisan teorijski sistem hipoteza i zakljuaka i podloni model oveka.

41

11. ta su to psiholoki nalaz i miljenje? Koji su njihovi ciljevi? Psiholokim nalazom i miljenjem (ili psiholoki izvetaj) nazivamo organizovano izlaganje ili saoptavanje rezultata klinike procene. Re je o zavrnom proizvodu klinike procene koji predstavlja kliniarev napor da integrie podatke procene u koherentnu, funkcionalnu celinu na taj nain da izloeni zakljuci mogu biti korisni samom klijentu u reavanju problema ili mogu biti korisni onome ko e preduzeti ili predloiti neki budui tretman koji e se pokazati najcelishodnijim za datog klijenta. Drugim reima, zavrni korak u klinikoj proceni ne podrazumeva iskljuivo saoptavanje dobijenih rezultata sa testova (tj.. nalaz kliniara), ve tei tome da izvedeni zakljuci i kliniki sudovi (tj. miljenje klinikog psihologa) budu odgovor na postavljeno uputno pitanje, da budu korisni u donoenju odluka i da vode reavanju problema. Da bi korist od psiholokog nalaza i miljenja bila izrazita, oni moraju biti iskazani na jasan nain, tako da nedvosmisleno odgovaraju na problem koji je postavljen na poetku rada. Naposletku, psiholoki izvetaj mora da bude od koristi onome kome je namenjen, tj. treba da bude sroen na taj nain da italac moe primeniti izloene zakljuke kao polazite u odreivanju puta koji e voditi reavanju problema. 12. ta treba da sadri jedan psiholoki izvetaj? Poetnici u klinikoj proceni esto postavljaju pitanje: da li postoji neka idealna forma pisanja psiholokog nalaza i miljenja? Odgovor je odrean; proishod procene moe biti iskazan na nekoliko naina. Oblik koji e neki psiholoki nalaz i miljenje poprimiti zavisi najee od: svrhe radi koje se procena preduzima; individualnog stila i teorijske orijentacije kliniara; vrste primenjenih postupaka procene; publike kojoj je namenjen psiholoki izvetaj; konteksta u kome je vrena procena (psihijatrijska ustanova, kola, zatvor, psiholoka klinika i si.). Uprkos injenici da nema idealne forme u pisanju psiholokog izvetaja, on svakako mora ukljuiti nekoliko sutinskih elemenata. Pre svega, osnovna namena psiholokog nalaza i miljenja je da jasno i nedvosmisleno odgovore na uputna pitanja. Takoe, psiholoki izvetaj treba da bude iskazan jednostavnim, lako razumljivim jezikom pre nego u metapsiholokim apstrakcijama. Potom, kada je re o preporukama sadranim u psiholokom izvetaju, one moraju biti podjednako specifine i primenjive. Drugim reima, naglasak nije na onome ta je postupkom procene saznato i utvreno, koliko na tome zato je vana dobivena informacija u izvetaju i od kakve je koristi u buduem tretmanu klijenta. Preporuka sadrana u izvetaju mora se direktno odnositi na ono ta se uistinu moe primeniti u radu sa klijentom, pri emu se moraju uzeti u obzir specifinosti sredina u kojima on ivi i radi. Naposletku, nalaz i miljenje moraju biti sroeni na takav nain da uzimaju u obzir perspektivu potencijalnih italaca. Ovo podrazumeva da kliniar u pisanju izvetaja uzme u obzir nivo njihove strunosti, njihovu teorijsku ili profesionalnu orijentaciju, probleme sa kojima se suoavaju i odluke koje moraju doneti, kao i verovatan nain na koji e interpretirati izloene informacije.

42

Klinika neuropsihologija Mirjana Gojkovi

1. Koji test najbolje procenjuje organicitet"? 7. Postoji li trijani test za organicitet"? Sredinom prolog veka, veina kliniara tretirala je modane disfunkcije kao jedinstven entitet - organicitet" i pored toga to je ve odavno bilo poznato da modana oteenja mogu nastati zbog mnotva razliitih uzroka koji imaju razliite efekte, a da se neke specifine veze izmeu mozga i ponaanja (kao to je uloga leve hemisfere u govornim funkcijama) ispoljavaju sa prediktivnom izvesnou. Rana objanjenja modanog oteenja kao jedinstvenog stanja koje postoji ili ne postoji odrazila su se u produkciji mnogih malih tehnika za ispitivanje pojedinanih funkcija. Ove tehnike su kasnije procenjivane samo u pogledu toga koliko dobro diferenciraju organske" od psihijatrijskih pacijenata ili normalnih subjekata, a zanemarena je njihova ograniena poetna namena. Jednodimenzionalni pristup neuropsiholokom ispitivanju i sad se povremeno vidi u psiholokoj literaturi i klinikim analizama. Termini kao to su 'modano oteenje' ili 'bolest' nemaju prave etioloke implikacije, niti se pod njima podrazumeva prisustvo ili odsustvo odreenih simptoma ili znakova. Na osnovu njih se ne mogu praviti predikcije niti preporuke. Ipak, modano oteenje" kao jedinstven, pseudomerljiv entitet opstaje i odraava se jo uvek u mnogim testovnim pokazateljima, indeksima i koeficijentima koji imaju namenu da predstave kvantifikaciju neurobihejvioralnog oteenja. Funkcija mozga je, meutim, suvie sloena da bi se mogla predstaviti jednim skorom, a pojam organiciteta" u tom kontekstu daleko je od homogenosti. 2. Ko je prvi u istoriji nauke govorio o lokalizaciji modanih funkcija? Neuropsihologija kao nauka dobila je svoje ime krajem etrdesetih godina prolog veka, u vreme kada je ve postojao bogat fond sistematizovanih istraivanja, teorija i metoda. I u ovoj nauci, inicijalna pitanja postavili su starogrki filozofi. Aristotel je spekulisao daje sedite uma u srcu. Galen, na osnovu iskustava sa ranjenim gladijatorima, zakljuuje da je mozak sedite uma, ali veruje da je njegov supstrat, kako bismo mi to danas rekli, u tenosti koja okruuje mozak i ispunjava njegove upljine, dakle - likvor. Tek mnogo vekova kasnije istraivanja na ivotinjama premetaju" sedite uma iz likvorskog prostora i likvora u modanu masu. Istraivanja izvedena poetkom devetnaestog veka donela su novi talas ideja. Tako Gallovi pokuaji da se lokalizuje funkcije mozga putem utvrivanja veza izmeu oblika lobanje i psiholokih karakteristika linosti i inteligencije karakteriu jedan novi pravac u razmiljanju, kasnije transformisan u itav pokret - frenologiju. U jednom periodu veoma popularan, ovaj pravac je odbaen i potisnut novim otkriima. Ova otkria su prihvatila funkcionalnu lokalizaciju modanih funkcija, ali poinju i da svedoe o mogunostima mozga da funkcije povreenih delova preuzmu drugi, neoteeni delovi. Radovi Lelija potvrdili su ovaj potencijal, a on ga je nazvao -ekvipotencijalnost. Francuski neurolog Pol Broka stekao je slavu uspevi da lokalizuje motorni govorni poremeaj kod bolesnika sa ouvanom inteligencijom i da prui, do tada, najprecizniji opis klinikih slika bolesnika i nalaza sa njihove autopsije. Od tada se tvrdnja o lokalizaciji funkcija smatra dokazanom. Trideset godina ranije, njegov zemljak, seoski lekar Mare Dax na strunom skupu opisao je slina zapaanja, ali njegov rad tada nije privukao panju.

43

3. Koje su osnovne karakteristike teorije funkcionalnih sistema? Pojava Lurijine teorije i njegovih metoda predstavlja onaj znaajni kritini faktor koji je omoguio da se obilje prikupljenih znanja strukturie u nauku. Zasluga za masovnije prihvatanje njegove metodologije na anglosaksonskom govornom podruju pripala je Anne Lise Christensen, iji je prevod posluio za konstrukciju Lurija-Nebraska neuropsiholoke baterije. Lurijina teorija funkcionalnih sistema anatomsku osnovu psiholokih funkcija objanjava kao skladan odnos tri hijerarhijski organizovana funkcionalna bloka, koji uestvuju u ponaanju: (a) bloka koji odrava stanje budnosti i svesti, nivo aktivacije, preko uzlaznog retikularnog sistema modanog stabla i njegovih dvosmernih veza sa korom mozga; (b) bloka prijema, obrade i uvanja informacija, koji obuhvata modalno specifine puteve (auditivni, vizuelni i somatosenzorni) sa primarnim, projektivnim i asocijativnim kortikalnim regionima (c) bloka za programiranje, organizaciju, kontrolu i odravanje voljne aktivnosti, sa strukturalnom osnovom u frontalnim lobusima. Svoju teoriju i metode Lurija je zasnovao nakon Dragog svetskog rata, u Sovjetskom Savezu, na viegodinjem iskustvu u radu sa ranjenicima koji su preiveli prostrelne rane glave i pojavili se u njegovoj klinikoj praksi sa brojnim i raznovrsnim modanim sindromima. Minucioznim i u to vreme veoma potrebnim analizama sindroma odreivao je topografsku dijagnozu svojim pacijentima. Istovremeno je opisao opte osobine funkcionalnih sistema, a to su: visok stepen plastinosti, njihova interakcija i mogunost reorganizacije nakon oteenja. Sva ta zapaanja ula su u same temelje neuronauka, koje jo uvek ivo pretrauju njegove teorijske postavke. Savremeni koncepti neuropsiholoke rehabilitacije imaju snano uporite u Lurijinoj teoriji. U vreme kada je Lurija opisivao mogunosti reorganizacije funkcionalnih sistema nakon traume, nauna javnost u oblasti neurologije vrsto je stajala na stanovitu da su nervne elije jedine koje se tokom ivota odraslog oveka ne obnavljaju. Sada se zna da postoje znaajni dokazi (na osnovu ispitivanja na odraslom mozgu majmuna) o obnavljanju elija nakon traume, to je presudno za oporavak i uenje. Postoje i nalazi o mogunostima obnavljanja humanih elija hipokampalnih formacija tokom ivota, za koje se jo ne zna kakve e implikacije imati na starenje i bolesti mozga. 4. Koji doprinos kognitivne psihologije neuropsiholokoj metodologiji moete posebno da izdvojite? Kognitivna psihologija, koja se ubrzano razvijala od sredine prolog veka, u ovu oblast donosi nove paradigme na osnovu istraivanja razliitih saznajnih procesa, pre svega, obrade informacija. S vremenom se pokazalo da je metodologija koju su ponudili kognitivni psiholozi (u prvo vreme otro suprotstavljeni klinikom neurolokom modelu u prouavanju funkcija mozga i ponaanja) obogatila ovu oblast i pomogla da se sada govori o jednom novom domenu kognitivnih neuronauka. Kibernetiki modeli obrade informacija koje je pruila kognitivna psihologija mogu predstavljati dobru polaznu osnovu za neuropsiholoka istraivanja.

44

5. Da li u mozgu postoji oblast zaduena za inteligenciju? O obrascima ponaanja koji su predmet posmatranja klinike neuropsihologije Lezak govori kao o konceptu tri funkcionalna sistema koji obuhvata: (1) kogniciju, aspekt ponaanja koji obrauje informacije, (2) emocionalnost, koja obuhvata oseanja i motivaciju i (3) egzekutivne funkcije, koje kontroliu nain na koji se ponaanje ispoljava. Ovi klasini sistemi koji su podloni naunim merenjima, opservaciji i deskripciji ponaanja formiraju i okvir u kome se grupiu prikupljena znanja. Kognitivni aspekti ponaanja privlaili su najvie panje neuropsihologa, zato to se oni najee viaju u ponaanju pacijenata sa oteenjem mozga, ali i zato to se lako mogu povezati sa neuroanatomskim sistemima. Kognitivne sposobnosti (i nesposobnosti) su funkcionalna dimenzija osobe koja se ne posmatra direktno nego se o njoj zakljuuje na osnovu ponaanja. Ponaanje (ukljuujui i postignue na neuropsiholokom testu) je mnogostruko determinisano: pacijentov neuspeh na testu apstraktnog miljenja ne mora nuno biti posledica specifinog oteenja konceptualnog miljenja nego poremeaja panje, verbalne nespretnosti ili nesposobnosti da se diskriminie stimulus u testu". etiri velike klase kognitivnih funkcija analiziraju se esto po analogiji sa kompjuterskim sistemom. Tako se govori o: (1.1) receptivnim funkcijama, koje obuhvataju sposobnosti da se izaberu, sakupe, klasifikuju i interiu informacije; (1.2) pamenju i uenju, koji podrazumevaju pohranjivanje informacija i priseanje; (1.3) miljenju, koje podrazumeva mentalnu organizaciju; (1.4) ekspresivnim funkcijama, pomou kojih se informacije ispoljavaju. Ove etiri funkcionalne celine ili konceptualne konstrukcije pomau kliniarima da razume ta sve podrazumeva kompleksno ponaanje pacijenta sa modanim oteenjem. Funkcije panje, prema ovakvom konceptu, ine jednu vrstu komandnog siema koji se nalazi u osnovi prethodnih funkcionalnih grupa. Kognitivne aktivnosti su se nekada pripisivale samo jednoj funkciji integenciji. Pojam inteligencije je tretiran kao jedinstvena varijabla, kao fizika snaga ko u normalnom razvoju raste ravnomerno, a opada proporcionalno propadanju modane mase. Kako su napredovale testovne metode, naroito mogunosti obrade zdataka dobijenih posmatranjem testovnog ponaanja, postalo je jasno da koncept inteligencije" obuhvata specifine kognitivne i egzekutivne funkcije. Neuropsiholoka ispitivanja znaajno su doprinela redefinisanju pojma inteligencije. U celini, neuropsiholoke studije nisu pronale generalnu kognitivnu ili intelektualnu funkciju, ve mnogo malih funkcija koje u zdravom mozgu rade tako skladno da se kognicija doivljava kao jedan i jedinstven kvalitet.

45

6. Koji tip neuropsiholoke baterije ima najbolju teoretsku osnovanost? U ispitivanju razliitih segmenata ponaanja koji se dovode u vezu sa modanim funkcijama koristi se nekoliko tipova pristupa. Iako se upotrebljava itav niz tehnika, najee se govori o tipovima baterija koje se primenjuju. Jedan je fiksna baterija koja se sastoji od uvek istog niza testova i primenjuje se kod svih ispitanika. Njenom primenom se olakava dijagnostika procedura za mlade ispitivae, uvaava se jedna kola i jedan teorijski okvir. Nedostatak ovakvog pristupa je predugo trajanje ispitivanja (to za mnoge ispitanike nije primereno), a cena ispitivanja je previsoka. Primer takve baterije je Lurija-Nebraska neuropsiholoka baterija. Drugi pristup koristi fleksibilne baterije, koje prema tipu poremeaja koji se kliniki vidi selektivno upotrebljavaju samo one testove za koje se zna da su osetljivi za tip poremeaja. Pri tome se jo odrava lojalnost koli i teorijskom okviru a ispitivanje je krae. Trei pristup je eklektika baterija. Koriste je eksperti, upotrebljavajui delove razliitih baterija i prilagoavajui ih svom ispitaniku. Ispitivanje traje znatno krae, usmereno je na specifini cilj i manje optereuje ispitanika, ali se ispitiva koristi i razliitim teorijskim okvirima. U prvom pristupu je mogue da mladi, za specifini test obueni, ispitivai izvode ispitivanje, ali se pri tome ne oekuje kvalitetna interpretacija. Zato se ovde govori o tehnikom pristupu. U treem pristupu naglasak je na rei 'ekspertski'. Jasno je da sva tri pristupa imaju hijerarhijski znaaj kada se posmatraju iz ugla razvoja jednog klinikog neuropsihologa. Strategija koju je Mjuriel Lezak razvila svakako predstavlja jedan od najistaknutijih primera neuropsiholokih procedura. U svojoj dijagnostikoj strategiji koristi nekoliko standardizovanih testova kojima ispituje intelektualne funkcije, govorne, perceptivne, konstruktivne i motorne aspekte ponaanja. Nakon poetne baterije, koja traje dva do tri sata tokom kojih formira svoju hipotezu, prelazi na testiranje hipoteze, koristei prigodne dijagnostike procedure za uoene disfunkcije.

46

Forenzika psihologija: Psiholozi kao sudski vetaci Milan Kosti

1. Kojim osnovnim principom se obrazlae uvoenje psihologije u pravnu oblast? Protekla su skoro dva veka otkako je Evropa uvela nove kaznene sisteme u kojima se sudije ne bave samo pravnim presuivanjem. Mnotvo procena, dijagnoza, stavova i predvianja vanpravne prirode o uiniocu kanjivog dela ili autoru neke pravne radnje ugrauje se u proces suenja i donoenje presuda. Od prvih decenija XIX veka na sceni pravnog podruja, nalaze se razni strunjaci, meu njima i psiholozi. Polazei od arsenala usvojene psiholoke tradicije psiholozi su uspostavili neposredan dodir" sa sudstvom, to se moe oznaiti kao nastanak granine discipline izmeu prava i psihologije. To se sueljavanje svakodnevno odvija u razliitim okolnostima forenzike prakse pojedinih zemalja, sa toliko velikim varijacijama da je veoma teko sagledati njihov zajedniki scenario. Zajednika strategija prava i psihologije Uobiajeno je verovanje (bar za psihologe) da je ovekovo vladanje preteno uzrokovano takvim psihikim silama kojih on najee nije svestan; za pravnike je svest o slobodnom odluivanju i delanju presudna da bi uopte postojala pravna osnova za kanjavanje. Ipak, videemo, zakljuak o nepomirljivosti psihologije i prava nije ispravan. Ipak, susret prava i psihologije, isprva oprezan i obostrano ispitivaki usmeren, zapoinje istinski tek tridesetih godina prolog veka, u vreme kada je u vidokrug novog krivinog prava konano stupio konkretni ovek sa svojom psiholokom i sociolokom osobenou. Usvajanjem principa individualizacije, pravo je proklamovalo zainteresovanost za linost u psiholokom smislu. Od strune procene oekivao se psiholoki portret prestupnika i aktera neke pravne radnje, ali i predloi za primenu odreenih vaspitnih i preventivno-terapijskih mera, koji bi omoguili prognozu budueg ponaanja. Na taj nain, otvorivi vrata psihologiji, pravo je uinilo presudan korak u stvaranju zajednike strategije. Bez sumnje, sudska individualizacija bila je dovoljan razlog za angaovanje psihologa kao vetaka, ali je ono ostalo u mnogo skromnijim okvirima nego to se na poetku oekivalo. U viedecenijskoj praksi naih sudova ovaj osnovni princip se uglavnom primenjivao u onim delovima obrazloenja, u presudama i reenjima, koji se bave olakavajuim okolnostima" (ree i oteavajuim"). Iako od takvih okolnosti" umnogome (esto bitno) zavise presude (reenja), za struni doprinos psihologa ovo se pokazuje kao vie nego mali zalogaj".

47

2. Koja je najvanija razlika izmeu klinike i forenzike psihologije? Forenzika psihologija je klinika psihologija s posebnim zadatkom da sudu prui procenu linosti pojedinca u vezi s njegovim kriminalnim delovanjem ili drugim pravnim radnjama (def.). Forenzika se od klinike psihologije razlikuje: 1) po upuenosti na pravne radnje i 2) po javnom delovanju, jer se ono usko vezuje za sud, forum. (Ali ne iskljuivo, jer se, posebno na Zapadu, to delovanje odvija i u sklopu preventivnih mera na suzbijanju kriminala u lokalnim zajednicama i uglavnom je terenskog tipa. Ove aktivnosti ipak vie spadaju u komunalnu psihologiju.) Nema, naravno, nijednog razloga koji bi kliniku psihologiju spreio da se, kao teorija ili kao praksa, pozabavi bilo kojim problemom linosti pojedinca u vezi s njegovim kriminalnim delovanjem ili drugim pravnim radnjama ", pod uslovom da se u dovoljnoj meri poznaje relevantna pravna problematika i da se u skladu sa tim podacima prui forenziko-psiholoka interpretacija konkretnog ina. Bitna specifinost forenzikog posla jeste komunikacija sa sudom. Ekspertu vetaku, sud postavlja posebne zadatke i zahteve, a on na njih odgovara u posebnom izvetaju, ekspertizi, ali i neposredno, u sudskoj raspravi, koja je, po pravilu, javna i svima dostupna. Izvetaj, procene i tumaenja zasnivaju se na injenicama i moraju se argumentovano braniti pred sudom (tamo gde se trai istina i donosi presuda), a ne u okviru strunih, klinikih krugova, jer njima nije ni namenjena. To ne znai da se na sudu, forumu, okupljaju amateri. Sudija, sudsko vee i drugi uesnici u postupku imaju osnovni zadatak da svaku raspravu vode u skladu s principima formalne logike i imajui u vidu konkretni dokazni materijal. Procena psihologa u domenu forenzike psihologije donosi se, dakle, tokom sudskog postupka, a naziva se vetaenje. Produkt vetaenja - ekspertiza izlae se kritici svih uesnika u postupku i sudskog vea, te se podrazumeva da je psiholog, sada u ulozi vetaka, spreman da demonstrira svoj nalaz i obrazloi svoje tumaenje. To znai da na dovoljno ubedljiv i razloan nain pokae opravdanost datih odgovora, to jest da na javnom mestu pokae da njegova procena nije ni proizvoljna ni pristrasna, ve da je najblia istini u konkretnom sluaju. Rasprava kojom se to ustanovljuje (ili odbija) i sudska presuda koja sledi - posebno odlikuju posao forenzikog psihologa. U naelu, forenzika procena linosti je idiografska. To ne znai da procenjiva odbacuje nomotetiku klasifikacionu dijagnozu, a pogotovu se ne liava podrke teorija linosti. U tom sluaju, on vodi rauna o tome da hipoteze ne mogu biti dokazi. Teorijska interpretacija je potrebna i korisna, ali nije dokaz istinitosti. Kada je argumentacija na njoj zasnovana, stepen verovatnoe objanjenja bie povean, iako nikad nee dostii celih 100%.

48

3. Gde je mesto nesvesnom u savremenoj forenzikoj psihologiji? Na sudu, gde u naelu vrede jedino dokazi, u veku nauke trebalo je, u skladu sa dominantnom pravnom doktrinom, nai osnovu u determinizmu. Ma kako ovo izgledalo paradoksalno, jer je filozofska osnova krivinog prava, po prirodi stvari, morala da bude jedino indeterministika (sa okosnicom u vidu slobodne volje"), "naunost" je pronaena u jednom suenom pozitivistikom programu. Uzronost je uvedena kao simbol prirodnonaunog pogleda na svet, ali samo da prikrije ono to je u praksi dosta jednostavno, a ini samu sr pravnog prilaza protivpravnost neke radnje. Ali, ak su i teorijski dobro potkovani psihoanalitiari zaboravili na upozorenje svoga uitelja, Sigmunda Frojda, koje je on dao povodom jednog sudskog procesa mladom oceubici u Beu, 1930. godine. Upozorio je tada, kao da upuuje amanet nastavljaima, da dijagnosticiranje odreene psiholoke konstelacije, u konkretnom sluaju - Edipovog kompleksa, ni u kom pogledu nema teinu dokaza, pa je u tom smislu nikada ne treba koristiti. Mnogi ga nisu posluali. Na sudu vrede jedino dokazi. Da bi se oni pribavili, pravnoj teoriji bilo je potrebno da psihologija nauno" obrazloi i otkrije skriveni smisao ljudske radnje kojom se oteuje neko zatieno dobro. Ubrzo je shvaeno da to znai ne samo analizu izdvojenog segmenta ljudske delatnosti ve analizu cele" linosti prestupnika i drugih aktera zabranjenog ina (takoe i rtve). Ako svako ljudsko ponaanje ima svoj uzrok, ako je neim predodreeno, onda nema ni line odgovornosti, pa ni uslova za kanjavanje. Zaustavljanjem u polju hermeneutike - na tumaenju (a ne u traganju za uzrokom), trai se reenje koje nee izazivati sudbinu, ve e ostati na isto prakticistikom nivou. U forenzikoj psihologiji, najkrae reeno, to znai da se umesto odgovora na pitanje zato se neto dogodilo trai najpre ta je to to se dogodilo". Ono subjektivno u radnji izvrioca, ak i ono to je nesvesno u njemu, valja prouiti to je mogue objektivnije i nepristrasno. Ovaj tip objanjenja inkriminisane radnje uzima u obzir ne samo ljudsku subjektivnost ve, vie ili manje, i njegovu slobodu i to slobodu da svetu kae ne. Ako delanje nije slobodno, nema ni odgovornosti za ono to se desilo U duhu aristotelovske tradicije, kada se raspravlja o neijim sposobnostima (u vetaenju: sposobnosti shvatanja znaaja dela i upravljanja postupcima), u sutini se procenjuje onaj deo ljudske prirode koji se kree ka jednom specifinom telosu (svrsi, cilju). ovek sudi i dela na osnovu pravih razloga, a u tome mu pomae osnovna ljudska vrlina - praktina mudrost, phronesis, koja podrazumeva znanje, sposobnost logikog zakljuivanja i snagu volje. Kada ovek nema ove sposobnosti, on je nakaza, neto sakato i defektno. Kartezijanska (Dekartova) paradigma proklamuje nezavisnost psihikog u odnosu na telo i spoljni svet, to jest od fizikih zakona. Naglaava se samostalna unutarnja" delatnost subjekta, te je, u skladu s tim, predmet psihologije prouavanje unutarnjih stanja, a metodoloki, primat se daje introspekciji. Poto je osnovno stanovite racionalno i intelektualistiko, odstupanje u smislu abnormalnosti znailo bi prevagu iracionalnog i trivijalnog.

49

4. Da li se psiholog u ulozi vetaka izjanjava o vinosti i uraunljivosti osobe? Pravna praksa mnogih zemalja predvia princip arbitrae eksperata angaovanih od strane sukobljenih strana u postupku. To se pokazuje kao dobro pragmatino reenje u kome se koriste argumenti. Na kraju takve rasprave sud, kao naruilac usluge, treba da proceni valjanost tih argumenata, njihov znaaj i smislenost za reavanje problema. Po pravilu, usvojena miljenja procenjivaa imaju bitnu ulogu u presuivanju. U jednom naem ispitivanju, analizom obrazloenja svih pravosnanih presuda izreenih u tri suda, zakljuili smo daje procena u vetaenjima eksperata razliitih struka bila od bitnog znaaja za presuivanje u vie od 3/4 sudskih predmeta iz graanskog prava, kao i u skoro 2/3 iz krivinog prava. Ovaj podatak sam po sebi govori o korisnosti i upotrebljivosti forenzikih procena, ali ne, naravno, i o njihovom kvalitetu. Osnovni i najei zadatak procene koji se u sudskoj praksi postavlja pred forenzikog psihologa odnosi se na podobnost za uraunljivost ispitanika. Ona podrazumeva njegov psihotehnoloki profil, koji treba da bude dokument o strukturalnom i dinamikom aspektu linosti i sposobnosti, i to u vezi sa odreenim okolnostima (krivinim delima, pravnim radnjama, itd.), relevantnim za konkretni sudski sluaj. Uraunljivost je pravni pojam i odreuje se kao sposobnost za svest o shvatanju znaaja dela i za upravljanje svojim postupcima. Ove dve sposobnosti oliavaju racionalnu i voljnu komponentu uraunljivosti. Neuraunljivost se, pak, definie kao psihiko stanje u kome ovek ne moe pravilno da rasuuje i samostalno i svesno da deluje. Dok uraunljivost odreuje sud, vetak se tradicionalno izjanjava o podobnosti za uraunljivost (sintagma naeg slavnog pravnika Tome ivanovia) na osnovu odgovora na sledea pitanja: 1) Da li okrivljeni boluje od nekog duevnog poremeaja koji iskljuuje ili umanjuje njegovu podobnost za uraunljivosti? 2) Da li je u vreme izvrenja dela bio sposoban da shvati znaaj svojih dela i da upravlja svojim postupcima? 3) Da li je, u sluaju duevnog poremeaja, opasan po okolinu? Podobnost za uraunljivost odreuje se uvek iznova za svakog uinioca i za svako izvreno delo (ili pravnu radnju) pojedinano. To, dakle, nije nikakvo svojstvo ili osobina trajnijeg karaktera, ve je, bez obzira da li se shvata kao sposobnost ili stanje, povezana sa odgovorom na pitanje ta se, u stvari, dogaalo. Ovde nema automatizma: duevni poremeaj nije isto to i neuraunljivost, mentalna zaostalost nije poslovna nesposobnost. Neposrednim pregledima i psiholokim ispitivanjima utvruje se duevno stanje i sposobnosti okrivljenoga (ili, na primer, uesnika u sporu) u vreme pregleda i ispitivanja, a onda se, metodom rekonstrukcije, uz korienje svih raspoloivih podataka iz sudskog spisa, ispituje povezanost izmeu konstatovanog nalaza i izvrenog dela (pravne radnje ili predmeta spora) sa aspekta motivacije i eventualne povezanosti sa psihopatolokim pojavama.

50

5. ta je polazna taka svakog psiholokog vetaenja? Svoj doprinos forenzika psihologija izraava u obliku vetaenja. Neposredan uinak vetaenja je pismeni izvetaj vetaka, koji se obino naziva ekspertiza. U strunoj literaturi postoje razliiti nazivi, tako da se kao sinonimi pojavljuju: klinika ekspertiza, kriminoloka dijagnoza, medikopsiholoko ispitivanje ili psiholoka ekspertiza linosti. U formalnom pogledu, pored psiholoke ekspertize, mogu se razlikovati psihijatrijska i psihijatrijsko-psiholoka. Ova poslednja se u praksi najee javlja kao komisijska"', a njen pismeni izvetaj nosi naslov Izvetaj komisije vetaka". Takva ekspertiza sve vie zamenjuje klasinu psihijatrijsku, koja je odgovarala samo na pitanja o eventualnoj duevnoj bolesti, podobnosti za uraunljivost i opasnosti po okolinu okrivljenog. Svako vetaenje, pa i psiholoko, poinje od zadatka kojeg postavlja sud. Formulisanje zadatka (ili vie njih, to je ei sluaj) vaan je cilj, jer pokazuje, najpre, koliko sudija, kao naruilac, razume prirodu posla forenzikog psihologa i domete njegove discipline i, potom, koliko je upuen u pojedinosti sluaja koji vodi, jer iz njega izviru konkretna pitanja vetaku. Ako sudija ne objavi svoja pitanja ili se zadri samo na optoj zakonskoj formulaciji o upuivanju okrivljenog na ispitivanje, vetak ostaje u nedoumici u pogledu konkretnog zadatka. Ne moe se zakljuivati o celoj" linosti, ,,u celini" i u svakoj situaciji, jer to jednostavno nije mogue, niti je potrebno. Pitanja moraju da izviru iz okolnosti koje namee dogaaj, odnosno odreena pravna radnja, to i jeste predmet suenja. Ukoliko sud ne odredi preciznije zadatke, vetak psiholog to mora sam da uini, u skladu sa forenziko-psiholokim specifinostima i mogunostima pojedinanog sluaja. Ali i ta odluka zavisi od podobnosti podataka iz sudskih spisa dostavljenih na uvid. Ako pregledom tih spisa, vetak ustanovi da su podaci u njima nedovoljni za izvoenje relevantnih zakljuaka, kao odgovora na postavljena pitanja (ili ona koja se umesno mogu postaviti), uskratie svoje zakljuke ili/i kompletno vetaenje.

51

6. Od ega zavisi da li e miljenje psihologa biti prihvaeno na sudu? Procena psihologa u domenu forenzike psihologije donosi se, dakle, tokom sudskog postupka, a naziva se vetaenje. Produkt vetaenja - ekspertiza izlae se kritici svih uesnika u postupku i sudskog vea, te se podrazumeva da je psiholog, sada u ulozi vetaka, spreman da demonstrira svoj nalaz i obrazloi svoje tumaenje. To znai da na dovoljno ubedljiv i razloan nain pokae opravdanost datih odgovora, to jest da na javnom mestu pokae da njegova procena nije ni proizvoljna ni pristrasna, ve da je najblia istini u konkretnom sluaju. Rasprava kojom se to ustanovljuje (ili odbija) i sudska presuda koja sledi - posebno odlikuju posao forenzikog psihologa. U tom poslu uvek su mogua razliita vrednovanja i tumaenja, koja dobijaju snagu dokaza, a ne uslovnosti i konsenzusa, tako da se ovde ne moe preneti manje-vie implicitna logika struke iz klinikih institucija. Psiholog mora da bude spreman da u svakom pojedinanom sluaju dostojno brani svoja tumaenja, poto prethodno proveri i druge mogunosti i paljivo odmeri uticaj razliitih vrsta argumenata na svoje zakljuke. Kako se psiholoka procena bavi normalnim, nepatolokim i neekstremnim osobinama (iako obuhvata i patoloke, ekstremne osobine), ona nema dragog oslonca sem u optim tendencijama, unutar koje su varijacije velike. Kada psiholog, kao vetak na sudu, ulazi u analizu te subjektivnosti, on ima posla sa takvim svojstvima koja manjim ili veim delom zavise od te osobe ili njenog okruenja. U takvoj situaciji, vetak na osnovu nalaza daje interpretaciju koja moe da bude samo manje ili vie verovatna, pa je stoga duan (ak i ako sud to izriito ne trai) da svoj izbor tumaenja detaljno obrazloi, imajui, opet, u vidu spoljne okolnosti, to jest kritini dogaaj ili pravnu radnju. Uverljivost takve interpretacije za sud, bez obzira na mogu visok nivo ekspertize u dogledno vreme se nee ni pribliiti onoj koja je rezervisana za procenu duevnih poremeaja. Jasno je i zbog ega: ovi poremeaji uglavnom ne zavise od osobe ili od faktora sredine, nego od bolesti". Samim tim, u ovim objanjenjima, naizgled, ne ostavlja se nikakvo mesto sumnji. Ona su (ponavljamo: naizgled) stoprocentno tana i o njima nema ta da se raspravlja, ve se samo prihvataju. Takva miljenja vetaka o nekontrolisanom i neslobodnom ponaanju pojedinaca sud ocenjuje pouzdanim"- ona se prihvataju kao nauka" i bez posebnih dodatnih tumaenja (samo klasifikacionom dijagnozom!). Pozivanje, pak, psihologa na nauku i merenje, kada je re o preteno slobodnom" ponaanju, koje je podlono kontroli osobe, znaajno je limitirano - ono se stavlja pod sumnju do poslednjeg asa, argumenti (ma koliko bili ozbiljni) dre se po strani i, van svake sumnje, nemaju takvu teinu kao prethodni. Osim u jednom sluaju. Taj sluaj" je iroko polje sposobnosti. Nepodeljeno je uverenje da je psiholog na njemu neprikosnoven ekspert, jer raspolae teorijama i instrumentima kojima dosta precizno moe da odredi ono to ne podlee bitnim promenama, jer je preteno odreeno uroenim kapacitetima.

52

7. U emu je razlika izmeu nalaza i interpretacije u psiholokom vetaenju? Psiholog u ulozi vetaka preduzima sve strune postupke radi obezbeenja tanosti i istinitosti svoje ekspertize. Ona se, kao i veina psiholokih izvetaja, sastoji od nalaza i interpretacije, ali su obe radnje sa prefiksom - forenziki. Forenziki nalaz obuhvata sledee poslove: 1) prouavanje podataka iz sudskog spisa, na osnovu kojih se rekonstruiu ispitanikove krivine ili druge pravne radnje; 2) forenziko-psiholoku procenu linosti ispitanika; 3) posmatranje vladanja ispitanika u bolnikoj sredini (ukoliko se, naravno, u njoj nalazio u vreme ispitivanja). Prouavanje sudskog spisa obuhvata upoznavanje: sa optunicom, to jest sa predmetom spora; potom sa sadrajima izjava okrivljenog, odnosno stranaka u sporu, i sa izjavama sasluanih svedoka; potom sa relevantnim konstatacijama iz zapisnika o uviaju na licu mesta i kriminalistiko-tehnikom dokumentacijom, to jest sa nalazima vetaka drugih struka i sa drugim materijalnim dokazima pribavljenim u sudskom postupku; eventualno i upoznavanje sa medicinskom dokumentacijom o ranijim ispitivanjima i leenjima ispitanika. Meutim, glavna i kritina faza stvaranja ekspertize, pri aktuelnom nivou saznanja, jeste forenzika interpretacija, koja treba da bude integracija svih podataka dobijenih ispitivanjem i, u isti mah, usmerena na postdiktivne i prediktivne procene delinkventnog ponaanja (pravne radnje) ispitanika. Ona bi trebalo da objasni njegovo relevantno ponaanje u prolosti i budunosti. Realniji cilj je dijagnostika procena na osnovu koje se ispitaniku odreuju mesto i posebnost u klasifikacionim grupama, jer to obezbeuje laku komunikaciju sa sudom i jednoobraznost zakljuaka za potrebe naunoistraivakog rada. U odnosu na nalaz, interpretativne formulacije mogu da budu slobodnije radi lakeg razumevanja i objanjenja ispitanika i konkretnog sluaja. Tumaenje vetaka moe da se poziva na neku teoriju linosti, na eklektiki ili sasvim originalni prilaz, ali ono uvek treba da se zasniva na realnom forenzikom iskustvu.

53

Psihologija u zajednici Jelena Vlajkovi

1. Razlika izmeu tradicionalne klinike psihologije i psihologije u zajednici . Psihologija zajednice je u veoj meri sociocentirana. One se razlikuju u tri kljune take. One deluju na drugom mestu, na drugi nain i sa drugim ljudima. To znai da: 1. Psihologija zajednice deluje na drugom mestu jer nije vezana za medicinske institucije, dok se psihologija zajednice prvenstveno odvija van institucija ili u institucijama u kojima ne vlada medicinska doktrina. 2. Nain delovanja je drugaiji. Akcenat je na primarnoj prevenciji i na psiholokim intervencijama za razliku od klinike psihologije gde je akcenat na dijagnostici i terapiji. 3. Radi se sa drugim ljudima. To znai da akcenat nije na osobama sa klinikom dijagnozom ve su to osobe sa odreenim rizikom (homoseksualci, siromasi, marginalci) u stanjima naruene ravnotee (u krizi), one koje ele da postignu vei kvalitet ivota. 2. Zajednica kao pojam u okviru psihologije u zajednici. Zajednica u njoj oznaava geografsku i teritorijalnu oblast, lokaciju, susedstvo a sa druge strane mreu socijalnih interakcija i podrke. Pod ovim drugim se podrazimeva struktura, funkcija i kvalitet socijalne mree kojoj ovek pripada. Struktura socijalne podrke podrazumeva razgranatost i tip mree odnosa dok funkcionalnost podrazumeva kvalitet meuljudskih odnosa. Osnovne funkcije socijalne podrke su: a. materijalna ili konkretna pomo, emocionalna pomo i briga o nekome; b. potovanje i afirmacija, pruanje nekome priznanja; c. informativna, savetodavna, kognitivna podrka; d. i prijateljska i pozitivna socijalna interakcija. Kada se razmilja o socijalnoj podrci mora se pre svega razmiljati sa stanovita onoga koji je prima, dakle na njenu upotrebljivost, adekvatnost i funkcionalnost. Izvori socijalne podrke mogu biti razliiti: brani drug, roditelji, prijatelji, komije a nekad i medicinsko osoblje (u situacijama bolesti). 3. Neprofesionalci u programima zatite i unapreivanja mentalnog zdravlja. Oni nemaju struno obrazovanje u pomagakoj profesiji. Jedna su od kljunih karakteristika psihologije u zajednici. Razlozi njihovog ukljuivanja: a. nedovoljan broj profesionalaca b. mogu biti blii klijentu po obrazovanju, etnikoj pripadnosti, godinama, to doprinosi ostvarivanju lakeg kontakta. S svojim entuzijazmom utiu na profisionalce u pozitivnom smeru (naroito prema siromanima, Gloser). U angaovanju neprofesionalaca bitne su tri stvari: selekcija (nekad gotovo i ne postoji a nekada se organizuju i javni konkursi sa poeljnim preporukama i biografijama), njihova edukacija (najbolja je kombinacija didaktine obuke i iskustva na poslu) i supervizija (orijentisana na spreavanje sindroma izgaranja koji se kod neprofesionalaca esto javlja).

54

4. Osnovni principi organizovanja edukacije u oblasti mentalnog zdravlja Edukacija u okviru psihologije u zajednici usmerena je ka obrazovanju irokog kruga ljudi i njihovih lidera o prirodi mentalnih bolesti i nainima njihovog leenja, ka promeni stavova prema duevnim bolesnicima i ka ohrabrivanju preventivnih programa u zajednici. Da bi edukacija bila uspena neophodno je paljivo odabrati: nain na koji se ljudi edukuju, ciljnu grupu, sadraj edukacije. Edukacija putem predavanja, iako se najee sprovodi, nije i najuspenija, jer iako ljudi prihvate tanost odreenih informacija, to ne mora da znai da e ih se pridravati (npr. informacije o tetnosti duvana i puai). Zato se su se interaktivne tehnike rada u grupi (metod radionica) pokazale su se kao veoma efikasne u mentalno-higijenskoj edukaciji efikasnije nego predavanja najveih eksperata. Primeri: Budite i vi psiholog, Prvo pismo mojoj mami. Sadraj edukacije uvek mora da se kroji prema ciljnoj grupi kojoj je upuen, a najee ciljne grupe su vulnerabilne osobe, osobe koje rukovode zajednicom i osobe koje pruaju pomo ljudima. 5. ta je osoba u kontekstu? U kontekstu sistemskog pristupa (na kojima uopte i poiva celokupna oblast psihologije u zajednici) izdvaja se prvi i fundamentalni princip: osoba i kojoj psihologija u zajednici uopte vodi brigu jeste osoba u kontekstu. A kako su osnovni principi teorije sistema u okviru psihologije zajednice meupovezanost drutvenih i organizacionih sistema, zatim veze izmeu ponaanja i sredine, kao i odnos izmeu pojedinca i neposredne drutvene sredine, jasno je ta pojam osoba u kontekstu zapravo znai. Upravo to da kontekst ine razliiti sistemi: porodini, kolski, radni, komijski, i ire, drutveni. Ovde kljunu ulogi igraju teorijski radovi Levina i Brofenbrenera koji ponaanje vide kao meuvektorski proizvod linosti i sredine.

55

Klinika psihologija u socijalnoj zatiti Marija Miti

1. ta sve ini sistem socijalne zatite? Sistem socijalne zatite mogao bi se podeliti na manje subsisteme. Sa jedne strane, imamo dravne organe i institucije koje su nadreene i uglavnom se bave problemima u vezi sa zakonodavstvom i socijalnom politikom, a sa druge strane, institucije koje se bave neposrednom realizacijom zadataka u ovoj oblasti. Na elu dravnih organa i institucija je Ministarstvo rada, zapoljavanja i socijalne politike Republike sa svojim sektorima/telima: sektor za ekonomske i finansijske poslove, sektor za socijalnu zatitu i odeljenje za informatiku. Pri ministarstvu se nalaze jo i Fond za socijalne inovacije i Zavod za unapreenje sistema socijalne zatite - institucije koje se staraju o unapreivanju prakse. Pored ovoga, za Vojvodinu je nadlean Pokrajinski sekretarijat za zdravstvenu i socijalnu politiku. Na republikom nivou postoji i Udruenje strunih radnika socijalne zatite kao udruenje graana i ono bi trebalo da bude znaajno za ostvarivanje statusa i unapreivanje strunog rada. Institucije socijalne zatite koje se neposredno bave zatitom korisnika su: 1. Centri za socijalni rad kao osnovne organizacione jedinice socijalne zatite; to su ustanove polivalentnog tipa; nalaze se po optinama, ali postoje i meuoptinski centri za socijalni rad, te Gradski centar za socijalni rad u Beogradu sa esnaest odeljenja; pri Gradskom centru za socijalni rad, kao i odeljenjima, nalaze se i savetovalita za brak i porodicu; jedinstven u Srbiji, Centar za porodini smestaj nalazi se u Miloevcu, mestu sa najduom tradicijom porodinog smetaja, to jest hraniteljstva dece bez roditeljskog staranja; 2. Domovi; a) za decu i omladinu centar za zatitu odojadi, dece i omladine: stacionar za majku i dete, domovi za decu bez roditeljskog staranja, dom za srednjokolsku i studentsku omladinu; domovi za decu sa posebnim potrebama; prihvatilite za urgentnu zatitu zlostavljane dece u Beogradu; SOS deja sela - za decu bez roditelja- Sremska Kamenica i Kraljevo; zavodi za vaspitanje dece i omladine (u Beogradu jo i Sluba za koordinaciju zatite rtava trgovine ljudima); centri za smetaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju; b) za odrasle domovi za odrasla lica ometena u razvoju i duevno obolela lica; domovi za odrasla invalidna lica; 3. Gerontoloki centri i domovi za stare i klubovi za stare. Ceo sistem ne bi bio zaokruen bez visokokolskih ustanova za obrazovanje strunjaka (na prvom mestu socijalnih radnika) koje vre edukaciju i doprinose razvoju teorije socijalnog rada (Fakultet politikih nauka).

56

2. Nabrojte osnovne grupacije korisnika i njihove potrebe. Korisnici usluga socijalne zatite su osobe kojima neka od prava nisu ostvarena i ugroene na razne naine. Radi se o vrlo heterogenoj populaciji kako po vrsti ugroenosti, tako po uzrastu (od roenja do pozne dobi), te prema jedinici primaoca usluga to mogu biti: pojedinac, par, porodica, mala grupa, zajednica. Do sada su se oni svrstavali u dominantne kategorije. Prema ovoj podeli organizovan je i rad u centrima za socijalni rad U praksi, jedna osoba moe, s obzirom na vrstu ugroenosti, istovremeno pripadati dvema ili veem broju kategorija. Iz didaktikih razloga, prikazaemo klasifikaciju korisnika socijalne zatite: 1. DECA I OMLADINA OMETENA U PSIHOFIZIKOM RAZVOJU . Potrebe. Dobra procena potreba i kapaciteta deteta i porodice, radi ostvarivanja optimalnih uslova za razvoj, obrazovanje i osamostaljivanje, te socijalne integracije. Zalaganje za prava te dece u drutvenoj sredini, radi spreavanja njihove marginalizacije. Osnaivanje njihovih biolokih porodica ili smetanje u alternativne porodice. 2. DECA I OMLADINA SA POREMEAJEM U PONAANJU meu kojima su: a) maloletni izvrioci krivinih dela, b) izvrioci prekraja i c) deca i omladina sa asocijalnim ponaanjem (beanje od kue, prosjaenje, skitanje, problemi adaptacije). Potrebe. Radi preveniranja ovih oblika ponaanja pre svega je neophodno pruanje usluga biolokoj porodici. Dobar tretman i uspostavljanje prosocijalnog ponaanja (u instituciji), pripremanje porodice za ponovni prihvat ili alternativne porodice, uz kontinuiranu podrku i osnaivanje svih osoba vanih za dete i potkrepljivanje efekata tretmana. 3. DECA BEZ RODITELJSKOG STARANJA koja mogu biti obuhvaena oblicima zatite kao to su: starateljstvo, usvojenje, porodini smetaj/hraniteljstvo i domsko zbrinjavanje. Potrebe. Radi zatite deteta od zanemarivanja, zlostavljanja i preveniranja izmetanja iz porodice neophodno je pruanje raznovrsnih usluga biolokoj porodici. Ako iz bilo kog razloga doe do izmetanja deteta iz porodice, postoji potreba za porodinim oblikom zatite deteta. Radi obezbeivanja prijateljski naklonjene nove porodine sredine to ukljuuje: osnaivanje deteta i priprema, regrutovanje, edukaciju, pripremu i selekciju alternativnih porodica i procenu usklaenosti (konkretno dete - porodica), uz kontinuirano pruanje podrke i kompletnoj alternativnoj porodici (naravno i detetu na smetaju) i biolokoj porodici. 4. BRAK I PORODICA: disfunkcionalne porodice, roditelji u brakorazvodnom spora. Potrebe. Poboljanje funkcionisanja porodice i njihovo osnaivanje kako bi kasnije uspeno prevladavali tekoe i probleme. Obezbeivanje uslova i okolnosti za civilizovan razvod braka i adekvatnu zatitu dece i dalje staranje od strane oba roditelja. Postoje porodice pod raznim vrstama rizika, a posebno treba raditi preventivno tamo gde postoji rizik od zanemarivanja i zlostavljanja dece, pa i porodinog nasilja u celini - u sluaju porodinog nasilja neophodne su sve vrste usluga iz socijalne zatite, kao i posebne (sigurne enske kue). 5. STARA I INVALIDNA LICA I LICA NESPOSOBNA ZA RAD Potrebe. Priprema i adaptacija na ivot u instituciji - osnaivanje korisnika za nastavak komuniciranja sa nekadanjim ivotnim okruenjem. Podsticanje korienja sopstvenih snaga i kapaciteta aktivnim odnosom prema ljudima i situaciji, kako bi se ostvario pristojan kvalitet ivota u instituciji.

57

58

3. Koji su zadaci klinikog psihologa u oblasti socijalne zatite? Osnovni zadaci klinike psihologije u socijalnom radu su (Staki, 1990): 1. Neposredna zatita i suzbijanje socijalnih problema. 2. Praenje i prouavanje socijalnih problema, emu psiholozi daju poseban doprinos, a odnosi se na: a) strune analize (izbor praktinih mera), b) istraivanja sa strunom i naunom orijentacijom c) evaluativne studije i d) akciona istraivanja. Dobar primer, koji ujedno objedinjava sve navedene potkategorije, predstavlja Istraivanje sistema socijalne zatite dece bez roditeljskog staranja koje se bavilo osobenostima svih aktera u zatiti dece bez roditeljskog staranja i nastojalo da snimi ukupno funkcionisanje sistema, otkrije njegove slabe strane i preporui naine njegovog poboljanja. 3. Prevencija socijalnih problema je svakako jedan od vanih zadataka na kojima psiholozi mogu kompetentno da se angauju, koncipirajui preventivne programe ili neposredno radei sa razliitim ciljnim grupama. 4. Nabrojte neka od novih shvatanja koja doprinose savremenom sistemu socijalne zatite. Postoje neki novi koncepti u oblasti socijalnog rada u svetu. Moda su meu njima najznaajnija dva koncepta koja svedoe o novom poetku filozofije" socijalne zatite: osnaivanje (empowerment) i partnerstvo. Osnaivanje je koncept irokog znaenja, koji se u socijalnom radu koristi u poslednje dve decenije, a praksa osnaivanja opisuje se kao pomaganje klijentu da: a. bude self-determinisan (samosvestan, samostalan); b. aktivno uestvuje u promenama sopstvenog ivota; c. razvije oseanje vladanja" svojom sredinom; d. razvije svest o situaciji i moi; e. utie na one koji donose odluke. Snage ine jedinstvene aspiracije, pozitivne karakteristike, nadarenosti, kapaciteti i doprinosi pojedinca. Praksa bi trebalo da se usmeri na izgradnju snaga, pomaui klijentu da ostvari svoje ciljeve. Dragi vaan koncept je partnerstvo. Partnerski model je novi nain konceptualizacije odnosa izmeu klijenta i strunjaka u socijalnom radu, konzistentan sa prethodnim stanovitima. Pored ovoga, javlja se snaan pokret deinstitucionalizacije, sa prvim iskustvima koja su ukazala na potrebu prethodnog razvijanja alternativa, te se sve ee koristi termin transformacija institucija (koji ukazuje na potrebu voenja procesa, a ne grubih rezova). Dozvoljava se opstanak jednog broja kvalitetnih i visoko specijalizovanih institucija neophodnih sistemu socijalne zatite i njenim korisnicima. Iskustva drugih zemlja ukazuju na to da reforma postojeih ustanova za decu treba da ide u pravcu drastinog smanjenja kapaciteta ustanova i njihovog broja, dok institucije za smetaj starih vie treba da budu okrenute ka pruanju veeg broja usluga i alternativnih programa, njihovog pogodnijeg lociranja i otvaranja prema lokalnoj zajednici. Zahtev za decentralizacijom i mere koje su ve preduzete usmereni su u pravcu ostvarivanja sve znaajnije uloge lokalne zajednice u brizi o potrebama ugroenog dela stanovnitva (u skladu sa postojeim resursima i neophodnom pomoi u pojedinim sluajevima).

59

5. Koje vrste usluga e se vriti u oblasti socijalne zatite? Definisano je est vrsta usluga koje se u socijalnoj zatiti obezbeuju nakon sprovedene procene potreba i odgovarajueg postupka u Centrima za socijalni rad ili drugim uputnim organima. Grupe usluga su sledee: 1) savetodavne, terapijske; 2) medijacija i nezavisno zastupanje; 3) porodini smetaj; 4) samostalno stanovanje uz podrku; 5) dnevne aktivnosti u zatienim uslovima ili uz podrku u redovnim uslovima; 6) stacionirani smetaj u ustanovu. Dominantne psiholoke usluge su savetodavno-terapijske. Kako se u sistemu socijalne zatite najvei broj aktivnosti odvija u neposrednom kontaktu sa ljudima koji su u ulozi korisnika usluga, to su savetodavno-terapijske usluge gotovo neodvojive od pruanja ostalih grupa usluga. Savetodavno-terapijske usluge doprinose sinergijskom dejstvu ostalih usluga time to su usmerene na: odranje i unapreivanje psiholoke dobrobiti kako direktnih korisnika usluga, tako i posredno svih onih koji su u njihovu dobrobit ukljueni, pripremu i motivisanje korisnika za efikasnu realizaciju ostalih vrsta usluga, neophodnu podrku pri realizaciji ostalih usluga, kao i adekvatniju procenu stvarnih potreba, kompetencija i mogunosti korisnika usluga. 1. Preventivne usluge Ovu podgrupu aktivnosti ine informativne i savetodavne aktivnosti koje direktno podstiu prevenciju pojava i ponaanja koji mogu pojedinca ili grupu dovesti u poziciju korisnika socijalne zatite. Odnose se na: reproduktivno zdravlje i planiranje porodice, brak i partnerske odnose, bolesti zavisnosti, pubertet i adolescenciju, vetine roditeljstva (ukljuujui negu i ishranu deteta), resurse u lokalnoj zajednici, preduzetnitvo, itd. 2. Podrka i osnaivanje Ovu uslugu ini niz koordinisanih i relativno strukturisanih aktivnosti osnaivanja korisnika socijalne zatite (pojedinac/porodica), radi aktiviranja/ouvanja potencijala za uspeno funkcionisanje u mikro/makro socijalnom okruenju. 3. Intervencije u kriznim situacijama Usluga obezbeuje koordinisane aktivnosti koje se zasnivaju na jasno definisanim procedurama kojima je opti minimalni cilj razreenje trenutne krizne situacije i uspostavljanje nivoa funkcionisanja koji je postojao pre kriznog perioda. Usluga obuhvata dve podgrupe usluga: otvoreni telefon (SOS slube) i krizne (timske) intervencije. 4. Terapijske usluge Usluga obezbeuje kratkotrajan, povremen, kontinuiran ili dugotrajan terapijski tretman koji pomae korisniku da se suoi sa problemom, prihvati ga i aktivno se odnosi prema njemu, radi stvaranja pozitivne promene umanjenja/otklanjanja uzroka koji su osobu/porodicu doveli u poziciju korisnika socijalne zatite ili radi odravanja dostignutog optimalnog funkcionisanja. 5. Medijacija i nezavisno zastupanje predstavljaju nove usluge koje u postojeem sistemu socijalne zatite nisu definisane kao poseban oblik socijalne pomoi i zatite. Medijacija predstavlja uslugu posredovanja u reavanju sporova iji je cilj konstruktivno prevazilaenje spora izmeu definisanih kategorija korisnika, to je krai i ekonominiji postupak u odnosu na administrativni ili sudski postupak. Nezavisno zastupanje je usluga koja obezbeuje zastupanje procesno nesposobnog lica u sudskim i administrativnim postupcima, ime se obezbeuju garancije za ostvarivanje prava na pravnu zatitu.

60

Profesija kliniki psiholog Marija Miti

1. ta ini osnovu identiteta klinikog psihologa? Na jednostavno pitanje ko je kliniki psiholog nije lako odgovoriti, posebno ako ga blago redefiniemo na sledei nain: ko se sve smatra klinikim psihologom u naoj zemlji? Odreivanje identiteta klinikog psihologa moglo bi da se vri u odnosu na to: gde rade, ta rade i kako rade i koje obrazovanje su stekli. Situaciju oteava i injenica da ima i onih koji se naprosto smatraju klinikim psiholozima - oni su to po opredeljenju. Odgovor na pitanje gde rade, prua nam uvid u brojanu zastupljenost klinikih meu ostalim psiholozima kod nas. Ako kao odreujui kriterijum identiteta klinikog psihologa uzmemo sadraj (ta) njegovog rada kliniki psiholozi se najee bave psihodijagnostikom ili klinikom procenom, savetovanjem, prevencijom i individualnom psihoterapijom. Pored ovoga, kliniki psiholozi se bave forenzikom, reedukacijom psihofiziki ometenih osoba, grupnom psihoterapijom, edukacijom, konsultacijama, supervizijom itd. Pitanje kako odnosi na metod koji u svom radu koriste kliniki psiholozi. Dva osnovna metoda eksperimentalni i statistiki, u jednakoj meri su korieni. Istraivanje motivacije za bavljenje pomagakom profesijom pokazalo je da su za psihologe su tri motiva najvanija: razumeti druge ljude, pomoi ljudima i razumeti i pomoi sebi. U odnosu na druge struke, kliniki psiholozi najmanje polau na profesionalni status i ostvarivanje identiteta. Problem profesionalnog identiteta moe da se sagleda i kroz odnos prema drugim strukama sa kojima psiholog sarauje i to je negde i problem strune nezavisnosti i odreivanja jasnih granica prema drugim profesijama. Na putu do prihvatanja klinike psihologije kao profesije sreemo se sa pet znaajnih problema: (1) struno obrazovanje; (2) struna pravila i odredbe; (3) profesionalna etika; (4) struna nezavisnost; (5) opasnost od profesionalizacije. Prvi korak u traganju za najpoeljnijim obrazovanjem klinikog psihologa vien je u konceptualizaciji identiteta klinikog psihologa ka emu bi obrazovanje trebalo da stremi, to jest takav kliniki psiholog bi trebalo da bude ishod ukupnog obrazovanja. Identitet i pozicija klinike psihologije u nae vreme na ovim prostorima moe se sagledati sa aspekta sistema edukacije, stanja u klinikoj praksi i pozicije i statusa klinikog psihologa, te meuodnosa u ovom trouglu. Kada istaknemo osnovna pitanja, vidi se da svako od njih karakteriu brojni problemi: 1. Slaba je veza izmeu onoga to bazine studije nude i onoga to praksa zahteva. Nejasan je odnos izmeu naune psihologije i primenjene klinike psihologije, to dovodi do toga da psiholozi sa fakulteta izlaze sa irokim optim, a skromnim praktinim znanjima i vetinama koji ih ne ine kompetentnim za samostalan rad u klinikom kontekstu. 2. U formalno-pravnom smislu, klinika psihologija nema svoju nastavnu bazu u zdravstvenim ustanovama. 3. Specijalizacija iz oblasti klinike psihologije odvija se haotino, nekontrolisano, bez jasnih i uniformnih standarda, a razni sporadini kursevi u domenu dodatne edukacije organizovani su od strane vie ili manje legitimnih pojedinaca ili udruenja.

61

2. Koji su osnovni preduslovi za jaanje klinike psihologije kao struke? Kada bismo sagledali mnoge zamerke, vizije i realne perspektive, mogli bismo rei ta je klinikoj psihologiji kao struci potrebno: 1. modernizacija studijskih programa 2. uspostavljanje vre veze izmeu fakulteta i prakse 3. standardi strunog rada; 4. savremeni zakon o psiholokoj delatnosti; 5. komora (licence, akreditacije, edukacija) 6. snano nacionalno strukovno udruenje Standardi psiholoke prakse znaajni su, koliko za ouvanje integriteta i identiteta struke, toliko i za podsticanje njenog razvoja. Svesni smo da je uvoenje standarda dugoroan proces u kome bi trebalo definisati korake tako da se krene od onoga to je i mogue i realno. Standardi psiholoke prakse, pa i klinike, mogu se razvrstati u sledee grupe 1. Standardi delovanja reguliu sledea pitanja kao to su: delovanje u skladu sa etikim kodeksom, donoenje profesionalnih sudova o izbora intervencije i najboljim nainima pruanja usluge, odgovornost u voenju sluaja, informisanje klijenata o relevantnim pitanjima. 2. Standardi za rad sa klijentima reguliu pitanja uputa, rezimea procene i plana tretmana i obavetavanja klijenta o tome kada se zavravaju usluge, voenja dosijea sluaja, komunikacije sa klijentima i obezbeivanje saglasnosti. 3. Standardi za profesionalnu podrku odnose se na uslove (tehnike i organizacione) koji obezbeuju neometano i kvalitetno obavljanje psiholoke delatnosti. 4. Standardi u vezi sa kontrolom kvaliteta reguliu pitanja supervizije i praenja efikasnosti. Profesionalna etika je, pored obrazovanja i pravila strunog rada, svakako jedan od stoera identiteta klinikih psihologa, uprkos injenici da etiki kodeks svake struke, pa i psiholoke, ne predstavlja iskaz nekog posebnog morala, drugaijeg od opteg. Kodeks moe pruiti reenje za neke tipine situacije, a kad to nije sluaj, profesionalci se upuuju na savetovanje sa starijim kolegama (iskusnijim). U svakom sluaju, profesionalac treba i sam da se pomui i etiki razmilja, koristei kao vrhovno merilo Kantov kategoriki imperativ ili Zlatno pravilo u svom negativnom ili pozitivnom obliku - (NE) INI DRUGOM ONO TO (NE) ELI DA BUDE TEBI UINJENO. Kodeks ima etiri dela u kojima se definiu: odnos prema strunom i naunom radu, odnos prema klijentu, odnos prema javnosti i odnos prema kolegama. Opti principi i vrednosti psiholoke delatnosti mogli bi se rezimirati i na sledei nain: dobrobit i nenanoenje tete; potovanje prava, dostojanstva i linog integriteta klijenata pravednost: nediskriminativni pristup profesionalni integritet i etinost (poverenje i odgovornost u radu)

62

ISPITNA PITANJA
Januar 2012. 1. Sta je forenzicka psihologija? 2. Podsticaji za razvoj zdravstvene psihologije 3. Osnovne metode rada u psihologiji u zajednici 4. Vrste istrazivanja u klinickoj psihologiji 5. Kada se koristi studija slucaja? 6. Eticka pitanja u klinickoj proceni 7. Korisnici usluga socijalne zastite i njihove potrebe 8. Objasni koncept zdravstvenog lokusa kontrole 9. Dijagnosticki i terapijski znacaj utvrdjivanja sekundarnih posledica teskoca u razvoju 10. ne secam se Februar 2012. 1. Kako se u okviru psihologije u zajednici definise zajednica? 2. Koje su prednosti biopsihosoc.modela zdravlja u odnosu na medicinski? 3. Koje su osnovne karakteristike teorije funkcionalnih sistema? 4. Kojim osnovnim principom se obrazlaze uvodjenje psihologije u pravnu oblast? 5. Kako, kao buduci psiholog, razumete tvrdnju iz Konvencije o pravima deteta UN da je dete sa teskocama u razvoju dete sa posebnim potrebama, a dete sa posebnim potrebama dete? 6. Nabrojte neka od novih shvatanja koja doprinose savremenom sistemu socijalne zastite. 7. Obrazlozite znacaj epidemioloskih istrazivanja u klinickoj psihologiji. 8. Sa kojim se problemima uzorka suocavaju istrazivaci u istrazivanjima iz klinicke psihologije? 9. Eticka pitanja u klinickoj proceni 10. Koji su osnovni preduslovi za jacanje klinicke psihologije kao struke?

Klinicka - januar 2013.

1. Ko su najvazniji korisnici usluga u oblasti zdravstvene psihologije? 2. Koje su osnovne karakteristike teorije funkcionalnih sistema? 3. Koji su podsticaji bili znacajni za razvoj ZP? 4. Kojim osnovnim principom se obrazlaze uvodjenje psihologije u pravnu oblast? 5. Koji je dijagnosticki i terapijski znacaj utvrdjivanja sekundarnih posledica teskoca u razvoju? 6. Kako se u okviru psihologije u zajednici definise zajednica? 7. Kakav je znacaj neprofesionalca u programima zastite i unapredjivanja mentalnog zdravlja? 8. Sa kojim se problemima uzorka suocavaju istrazivaci u istrazivanjima iz klinicke psihologije? 9. Osnovne metode rada u psihologiji u zajednici. 10. Nabrojte osnovne grupacije korisnika i njihove potrebe.

63