Вы находитесь на странице: 1из 24

1.

Promene u definicijama politike i moći u političkoj sociologiji:

Klasična politička sociologija se definisala kao nauka usmerena na društvene okolnosti politike,
prevashodno sa osvrtom na političke institucije. Ovakva definicija se bazirala na nacionalnoj državi kao
genus proximum-u, dok je moć bila definisana uglavnom kroz Veberovu tradiciju mogućnosti da jedan
čovek ili gurupa sprovode sopstvenu volju u kolektivnim postupcima, čak i uz prisutan otpor. Ova
definicja moći je jasna implikacija na nacionalnu državu kao nosioca monopola sile. Zbog toga se i
klasična politička sociologija okreće ka tome kako društvo utiče na državu u ovakim slučajevima.
Za savremene političke sociologe, ovakav pristup je pogrešan. Tako, danas je dimenzija
globalizacije umanjila klasičnu moć nacionalna države, prevashodno zbog toga što su je neke institucije
u tim oblastima zamenile, ili zaobišle. Tako je danas fragmentacija i polarizacija vrednosti, razvoj mas
medija, potrošačke kulture, ali i alternativnih društvenih grupacija, zahtevala da se u definicijama moći
krene od jedne šire bazne osnove. Zbog toga se vrši otklon od klasičnog sagledavanja političke zajednice
kao konstalacije klasa, i vrši se zaokret ka kulturnoj politici kao transformaciji društvenih identiteta i
struktura. Jedan od ovih je i posmoderni zaokret je usledio nakon stvaranja novih društvenih pokreta i
studentskih protesta ’60-tih godina XX veka. Tako su ovi pokreti u Francuskoj praktično paralisali
državu, ali i dovelo do paradoksa da se levica (komunisti) pomire sa vlastima, a studenti kao njihovi
najveći podržaoci da se udalje od njih, zahtevajući revoluciju. Tako dolazi i do preispitivanja starih
„levih paradigmi“. Ipak, nisu svi išli ovim revolucionarnim putevima, pa tako Gidens i Urlih Bek daju
svoju sociologiju refleksivnosti, koja nije bila naklonjenja postmodrnistima i poststrukturalistima
(postmarksistima), pa je ipak termin kulturni zaokret mnogo pogodniji za promene u političkoj
sociologiji, iako je sve ovo poteklo pravo od njih.

2. Marksistička tradicija političke sociologije:

Kada se raspravlja o Marksu, u zagradi uvek valja imati podsetnik da se on pre svega bavio
kapitalizmom kao načinom proizvodnje, dakle ekonomijom. Ipak, u njegovim radovima mogu se
prepoznati tendencije transformacije političke moći iz ekonomske moći koncentrisane u modernoj
državi. Tako Danlivije i O’Liri daju tri moguća tumačenja ovoga, i to da država ima moć prinudnog
aparata u procesu raspodela, zatima da država ima arbitrarnu moć koja joj dozvoljava relativnu
autonomiju u odnosu na buržoaziju ali joj je potrebna ekonomska moć klasa kao legitimacijaski modul, i
treće da je država funkcionalno nadograđena na ekonomsku bazu, stvarajući pravnu sigurnost za
akumulaciju kapitala. Sva tri Marksova tumačenja govore upravo kako ekonomska baza otelotvoruje i
daje novu snagu političkoj moći nacionalne države, koja je bez kapitalizma irelevantna.
Neomarksisti su posebno doprineli transformaciji u sagledavanju moći, naročito Gramši i Altiser.
Tako već Gramši govori o civilnoj hegemoniji, što zahteva da priznanje da moć ne mora biti
skoncentrisana samo u državi, pa je po prethodnoj tipologiji, držana moć samo arbitrarna. Zbog toga se
po Gramšiju procesi moći i ne odvijaju u državi, već u civilnom društvu, pa sa pravom se tvrdi da je on
prvi teoretičar kulturne politike. Ipak Gramši nije mogao mnogo da pobegne od svojih marksističkih
korena, pa je smatrao da je svaka borba klasnog karaktera, pa je po njemu glavni faktor integracije u
grupama upravo ekonomska baza. Zbpg toga ekonomija predstavlja rezidualnu kategoriju, odnosno
nešto što kao struktura ostaje van politike i civilnog društva.
Upravo zbog ovog ekonomizma, Altiser je pokušao da marksizam spasi od toga, ali je pitanje
koliko je u tome uspeo. On je pošao od trećeg ili „funkcionalističkog“ stava u tipologiji, smatrajući da je
država neodvojiva od ekonomije, jer je ekonomija ta koja, odlučuje u „poslednjoj instanci“ koja
društveno-ekonomska formacija će se uzeti za bazu društva. Zbpg ovoga se tvrdi da je Altiser zapao u
ekonomski redukcionizam. Autonomija države u političkoj moći potiče od njenog represivnog aparata-
vojske i policije, ali čije je delanje determinisano ideologijom državnh institucija. Ideologija je tu i da bi
subjekte uklopila u ovaj okvir, i to unim putem korišćenjem slika, predstava, i mitova, tako što bi se
subjekti nesvesno i mistički povezali sa ovakvim sistemom. Ovakvo shvatanje ideologije je onda više
preksa i pragmatizam, nego sistem uverenja i ideja.

3. Veberovska tradicija političke sociologije:

Ako je za marksiste država samo proizvod ekonomskih konstelacija, onda je za Vebera država
upravo suprotno autonomna u odnosu na ovo. Da bi svoje tvrdnje potkrepio, Veber se odmah ograničava
na moć i politiku nacionalne države, jer je ona usled fakta da poseduje monopol sile, postala institucija
broj jedan u modernoj koncepciji političke moći. Ovaj proces započinje koncentracijom sredstva
administracije u rukama apsolutnog monarha, što dovodi do čvrste i moćne birokratije. Birokratska
administracija po veberu je nužnost i cena koja se mora platiti usled složenosti društva, jer je ona
racionlni sistem upravljanja. Usled ovog javlja se Veberova modifikacija reprezentativne demokratije,
koja istorijski nadvladava apsolutizam, i potrebi njenog zaokreta ka birokratskom elitizmu. Cilj ovoga
jeste kontrola ekspanzivne moći birokratije, i usmeravanja na put upravljanja, a ne vladanja.
Demokratija stoga treba da obuhvati izuzetne lidere koji će da vladaju, i tehnokrate koji će da upravljaju.
Ovde je prisutan i Veberov pesimizam, koji smatra da se ovim a priori ograničava sloboda građana, a da
to prevashodno potiče od njihove nezaintersovanosti. Ovo je jedna od Veberovih tvrdnju koju savremena
politička sociologija mora da odbaci, naročito kada se uzme današnji uticaj civilnog društva na
formiranje državne politike.

4. Teoretičari elita:

Teoretičari elita se bave pitanjem zbog čega manjina uvek vlada i upravlja većinom. Za
savremenu političku slociologiju je od izuzetnog značaja Jozef Šumpeter, koji se oslanjano na
Mihelsovu u Veberovu teoriju. Mihelsov zakon gvozdene oligarhije koji je u ovom slučaju prevashodno
upućen na adresu političkih partija, kao nosilaca elite u složenim organizacijama moći, kakva je između
ostalog i država. To se najbolje vidi kroz koncept lidera u partiji. Šumpeter ovo nadograđuje sistemski,
smatrajući da demokratija i nije ništa drugo do trgovina političkih dobara među političkim elitama. U
ovome je narod uključen samo u procesu glasanja, a glasovi se dobijaju opet na osnovu borbe elita. Vlast
i demokratija je začarani i ekskluzivni krug elita, i to je po Šumpeteru dobro, jer političarima-
stručnjacima treba dopustiti da vladaju.
S druge strane, Veberovu teoriju elita dalje radikalizuje Rajt Mils, koji se bavio prevashodno
ovim fenomenom u SAD-u. Po njemu viojska, korporacije, i političari čine konstelaciju moći i vlasti,
zasnovanoj na statusno utemeljenoj ekonomiji prisutnoj posle II svetskog rata. Građani su posrdstvom
mas medija nabeđeni da su srećni što žive u neznanju, i da elite se brinu za sve njihove potrebe. Sličnu
tvrdnju daje i marksista Ralf Milibend koji političku moć vezuje za ekonomski aparat velikih kapitalista.
Osnovna razlika između veberovaca i marksista je u autonomiji države- za prve državna sfera je a priori
autonomna, a za druge ona to može dosegnuti samo borbom protiv kapitalizma i urušavanjem sisema.
Savremenu političku socijologiju ovakve tvrdnje zanimaju samo u meri u kojoj sugrupacije
stvarno isključene iz procesa vlasti i upravljanja. Šumpeterova teza o isključenosti društva više ne stoji,

2
jer je društvo tako fragmentirano da se bez problema svaki od delova da ispolitizovati i pretvoriti u polje
borbe. Zbog toga društveni činioci nisu pasivni.

5. Pluralistički pristup političkoj sociologiji:

Pluralizam je blizak temama nove političke sociologije, u tom smislu da on glada na građane kao
na učesnike u političkim procesima. Građani su onda skoncentrisani u interesnim grupama koje ne mogu
da dominiraju jedna nad drugom, i u tome je suština politike i političke borbe. Čak je i država sukob
interesa institucija, pa je prikladnije govoriti o vladi. Demokratija je onda samo beskrajno pregovaranje
između vlade i interesnih grupa, do postizanja kompromisa. Ipak neopluralisti su skloni da tvrde kako
korporativne elite imaju većeg uticaja na vladu. To ne znači da one manipulišu njome i građanima, samo
da ne dozvolaljavaju proboj drugih/konkurentnih interesnih grupa. Premeštanje politike iz državne u ne-
državnu sferu je onda glavni dopriinos pluralista za modernu političku sociologiju. Sa time se i slažu
postmoderniti/poststrukturalisti koji su i protiv legure civilnog društva i vlasti. Ipak, pluralisti ne
odmačinju dalje od konzervativnog shvatanja politike, pa tako Dal u definiciji moći ne ide dalje od
Vebera kada kaže da je to realna mogućnost da osoba A kontroliše radnje osobe B. Problem koji se za
postmoderniste ovde javlja jeste a priorno posedovanje moći, pa tako pluralisti nisu u stanju da odrede
njenu ontologiju.

6. Fukoova analitika moći:

Sam Fuko negira da je dao teoriju moći, tvrdeći da je moć takav koncept, koji se mora najpe
ispoljiti, pa tek onda analizirati, odnosno da je nemoguće napratiti sistemski skup povezanih koncepata.
Ipak on za okvir zzima pravno-diskurzivnu moć, onu koja potiče od države, a koja je kao i svaka druga
moć, produktivna. Fuko je pritom zainteresovan za širenje te moći ne na celokupnom društvenom planu,
već na mikrofizičkom nivou. To proizilazi iz svojstva moći da je ona pluralistička i da se manifestuje u
bezbroj tačaka, što je odbacivanje klasične koncepcije moći veberovskog tipa. Ovakva moć je pozitivna
u smislu stvaranja regulisanih društvenih odnosa, a negativna jer ima tendenciju inhibitornosti i
restriktivnosti. Sve ovo daje produktivnst moći koja se najbolje ogleda u znanju. U Fukoovoj
terminologiji, diskursi, su ono što tlači duh. Ono nije realno znanje o objektima po sebi, već je
konstruisano znanje o istini koja odgovara kvazi-naučnicima. Zato je istina produkt moći posredstvom
znanja, jezika i simbola, krugova kojima je ona u interesu. Društvene nauke nisu indiferentne, to je
njihova želja i licemerje.
U cilju ovoga naročito je interesantna Fukoova teorija o nadzoru kao efikasnom disciplinovanju,
i standardizovanju „normalnog“ ponašanja. Sličan primer je i sa seksualnošću koja nije prirodno, već
istorijski konstruisano svojstvo, započeto kroz hrišćanske ispovesti, preko psihoterapije, do realiti
emisija na mas-medijima. Sve je ovo nastalo na osnovu potrebe da vidimo sebe kako želimo, i to
posredstvom zananja, a ne kakvi jesmo1. To nas dovodi i do teorije subjektivnosti. Dakle, subjekti se
uvek obrazuju na osnovu nekih diskursa moći, koji potiču od samosvesnih glasnogovornika. Za ovo
Fuko optužuje psihoanalizu, koja ne otkriva skrivene želje pojedinaca, već ih proizvodi. Dokaz tome je
psihoanalitičar koji kao autoritet, mora da „tumači“ subjekta.

1
Znači, ne samo što je Kantu pljunuo u lice i potegnuo dvoglavu sekiru na njega, nego ga je još nazvao sexualnim
manijakom :-)))))))))

3
Iako može delovati tako, Fuko ipak nije dao totalitarizujuću teoriju moći, već se samo osvrnuo
na neke bitne aspekte istorije, kao što su telo i subjekt/duh2. Ova teorija je značajna jer denaturalizuje
neke od društvenih odnosa, proglašavajući ih konstrukcijama. Protivurečnost Fukoove teorije može se
videti iz konstatacije da moć nije u svemu, već da potiče iz svega, i da je scuda oko nas. Ako je to tako,
onda je moć metafizički princip, pa Fuko ne ide mnogo dalje od klasičnog poimanja filozofske misli.
Kasije, Fuko je nastojao ovu protivurečnost da otkloni tezom da gde ima moći, ima i otpora.
Tako se i kreireju slobodni subjekti, oni koji nisu u potpunosti sistemski oblikovani. Kako i oni mogu da
reprodukuju moć, Fuko dolaz do zaključke da odnos dominacije nije moć, već nasilje. Fuko ovo dalje
povezuje sa novim društvenim pokretima, tvrdeći da su oni, iako podržavaju postojeće identitete, ipak
nosioci negacije represivnih identiteta. Upravo taj otpor koji dolazi od pokreta omogućuje da se moć
analizira, jer se tada moć može efinisati, kao i metode koje će ona koristiti.
Valja reći nešto i o upravlajnju, koje je za Fukoa dirigovanje ponašanja slobodnim subjektima,
koje ne mora biti samo egzogeno, već može doći i od samog sebe. Po Fukou ovako viđenje počinje sa
Makijavelijem, a svest da upravljanje mora da bude ugrađeno u mentalitet, započinje od XVIII veka. To
je i samouveravanje autoriteta da su „normalni“.

7. Teorija diskursa, kulturna politika i nova politička sociologija:

Svoju teoriju diskursa Fuko ne zasniva samo kao znanje, jezik i simbole, već i kroz
nelingvističku institucionalnu praksu. Tako postoji diskurzivno i nediskurzivno. Nediskurzivne su
institucije, kadrovi, i opšti društveni uslovi koji dovode do stvaranja diskursa, koji povratno utiču na
obrazovanje nediskurzivnog. Za Fukoa, ovo su analitički veoma odvojene kategorije, mada je to teško
primetiti u njegovim radovima. To smatraju i Erenst Laklau i Šantal Muf, koji tvrde da je ova distinkcija
besmislena budući da sve počinje i završava se u diskursu. Ipak, ovo dvoje se pozivaju na
Vitgenštajnove jezičke igre kada opravdavaju materijalnost jezika u diskursu. Tako oni daju primer
zidanja kuće po kome A ređa blokove, subove, i ploče, a B mu dodaje redosledom koji je naučio kada
mu a dovikne. Dakle jezički diskursi nisu samo ideje, one jesu stvari (blik, stub, ploča).
Fernand de Sosir je ovo dalje razjasnio tezom da sam jezik ne može da se materijalizuje, dokle
god reči nisu smisleno povezane u društvene konvencije. Tako Džonatan Keler daje primer da ukoliko
želimo nekoga da naučimo šta je „smađe“, besmisleno je da mu pokazujemo samo stvari smeđe boje,
već to upoređujemo sa npr. crvenom. Svet je moguće zamisliti i bez smeđ boje, t je nešto što je naučeno
da se razlikuje od neke druge boje. Derida ovo kritikuje tvrdeći da su teze strukturalista nestabilne u tom
smislu što znakovi mogu značiti ovo ili ono ukoliko nisu stavljane u određeni kontekst vremena i
prostora. Da bi označio tu promenu značenja zankova on koristi termin differance, i dolazi do zaključka
da sama reč i nema značenje, ukoliko nije u nekoj uzročno-posledičnoj vezi sa drugim rečima, ili, reči
su prazne. Stepen neodređenosti reči je političko pitanje.
Upravo je po Laklau i Mufovoj neodređenost značenja ono što politiku i omogućava. Tako
termini koje nameće politika postaju gramatika života. Primer je termin čovek koji se razlikuje kod
komunista i neoliberala. Samim tim politika više i nije teritorija formiranja znakova kontrolisana samo
od države.
Ovo nas uvodi i u kulturnu politiku i promene u političkoj sociologiji. Celokupnu tezu o
diskurskima je mnogo lakše i bolje shvatiti kao kulturnu politiku. Kultura se shvata kao sistem
označavanja kroz koji se društveni poredak prenosi, reprodukuje, i ispituje. Kultura se onda može

2
Treba voditi računa da je Fuko postmodernista, i da se on odriče velikih met-naracija, vraćajući se malim kažama, ili
običnim stvarima.

4
posmatrati i u smislu diskursa koji je svuda prisutan, ali i kao specifičnost postmodernog doba. Kako
god shvatili pitanje kulturne politike, politička sociologija definitivno mora da se sa konzervativnog,
okrene ka ovom gledištu.

8. Postmoderni zaokret u sociologiji I3:

Anti-epistemologija. Teorije diskursa, koju su razvili Fuko, Laklau i Mufova, je u suštini anti-
epistemološka. Anti-epistemologija je pokušaj zaokreta na predstave kao takve, umesto onoga što bi
trebalo da znače, odnosno okret od zvanične verzije. Anti-epistemologija se takođe pronalazi i u
sociologiji refleksivnosti Gidensa, Beka, Leša, i Arija. Ipak, ovo pitanje znanja je stvar jaza u
sociologiji, jer je ona prvenstveno nauka, pa treba na tome i da se zasniva, dok posmodernisti beže od
toga. Međutim, to je nemoguće, što se vidi i iz Fukoovih radova, koji se zuasnivaju na empiriji, odnosno
već stečenom znanju, i ne treba se bojati toga jer je preterano smatrati da analiza sveta znači i
prihvatanje stereotipa, odnosno epistemologije. Ovo naravno ne umanjuje značaj posmodernista, i
njihovog insistiranja na drugačijem viđenju stvari.
Neodređenost značenja. Iako samo ime navodi na fluidnost društvene strukture, poststrukturalisti
ne smatraju da je sve nestabilno, već da postojanje toga omogućava bitisanje politike, koja ima za cilj
ustanovljenje relativne kontinuiranosti i stabilnosti društvenog života. Upravo to formiranje društvenih
značenja postaje neizbežna tema u interpretativnoj sociologiji etnometodologa Gofmana i Garfinkela.
Kako to Bauman navodi, upravo se ovde vidi postmoderni zaokret sociologije, koja se sada udaljava od
objektivnosti, a približava jezičkim igrama.
Decentriranje društva. Ovaj aspekt postmodernog zaokreta upućuje na to da se strukture
formiraju kontinuirano u vremenu i prostoru, a ne da su skoncentrisane uzročno oko neke bazične
strukture4. Tako Derida objašnjava kako se pojmom differance dolazi do tih stvaranja ili promena, ali ide
i toliko daleko da kaže da se strukture mogu stvoriti i ako postoji transcedentalni putokaz kakvav je
Bog, kao jedini izvestan. Ovo je otklon od strukturalista kakvi su Altiser i Sosir, koji strukturu
posmatraju kao zacementiranu celinu. Postrukturalisti pod uticajma Ničea smatraju da je ovo proces koji
nije dovršen, koji uvek „postaje i ne postoji“. U samoj sociologiji, ovo se manifestuje kroz udaljavanje
od shvatanja društva kao uređene celine, što ilustruju Gidens, Gofman, i Garfankl. Tako Gidens smatra
da se strukture formiraju na osnovu društvenog delanja, a ovo opet je ograničeno postojećim resursima i
slikama sveta. To je osnov društvene reprodukcije, a ako kulturu shvatimo kao reprezenativnu strukturu
u kojoj se postavlajju pravila, onda se ta reprodukcija odvija upravo u kulturi. Iako je kritikovao Deridu,
Gidens nije bio daleko od njega.

9. Postmoderni zaokret u sociologiji II:

Anti-esencijalizam. Ovo shvatanje se oslanja na tezu da su identiteti i strukture konstruisani i


istorijski uslovljeni, što je i cilj Fukoovih radova na temu sexualnosti. Tako on pokazuje da se „normalna
heteroseksualnost“ i „perverzije“ razvijaju upravo u isto vreme i kroz iste institucije (crkva). Ovo je od
posebnog značaja za studije koje se bave manjinskim i etničkim pravima, kao i pravima žena. Ipak,
sociologija refleksivnosti odbacuje ovo, ističući subjekta koji se sposoban na logičko promišljanje,
neuslovljen ničim. Strukturalisti smatraju da je ipak identitet plod diskursa, da je kulturno i istorijski

3
Ovde treba napomenuti da su ovo mahom stvari vezane za postmodernu filozofiju, sa osvrtom na uticaj na sociologiju.
4
Npr. struture više ne zavise od države, ili recimo od Marksove ekonomske baze društva, Veberove birokratije, elite, i sl.

5
determinisan, a za šta je dokaz činjenica da su žene smatrane manje racionalnim od muškaraca, što
opstaje uprkos borbi.
Postmoderno stanje. Žan-Fransoa Liotar smatra da bez obzira na vremensko-prostornu
specifičnost, ili Deridin „transcedentalni putokaz“, ne postoje univerzalne istine. Liotar polazi od toga da
metanaracija moderne o progresu, više ne stoji, i jasno je da je to bio mit koji je imao pretenziju da
zahvati celo društvo. Otklon od metanaracija je dobar, jer su one terorizam uma. Okret onda treba da se
napravi ka „malim“ pričama, lokalnog karaktera, koji se tiču „naših“ problema. To će pre svega
podstaknuti ljude da ponovo koriste maštu, nasuprot standardizovane priče. Ipak sociolozi ne dele
njegov optimizam, pa smatraju da je raskid sa metanaracijam dobar, ali da sve redukuje na jetičke igre.
Zbog ovoga Best i Kelner nam daju podelu na dva postmodernizma- laki, u kome sve može da prođe, i
opozicioni postmodernizam. U prvi spada Žan Bodrijar. Bodrijar polazi od slike sveta kao hiper-
realnosti, ili sveta kreiranog mas-medijima. Tako po Bodrijaru čak ni Fukoova teorija diskursa ne stoji, i
to opravdava time što njegova proizvedena seksualnost koja je bila realna, više to nije, i to pod uticajem
pornografskih filmova, i uređaja virtuelne stvarnosti. Slično je i sa ekonomijom koja je danas usled
protoka finsijskog kapitala postala jedna velika fikcija, pa se tako i „krize“ ne mogu smatrati stvarnim
događajima. Problem sa Bodrijarom je taj što često u ovakvim konstatacijama zapada u nihilizam.
Upravo zbog ovoga sociologija je bila rađa da prihvati opozicioni postmodernizam. I on polazi od
relativizma, odnosno da se sada stereotipne pozicije gase, pa da male kaže uzimaju primat. Iz toga je
usledio stav da danas nema „prave“ strane u političkom konfliktu, već to zavisi sa koje strane
pristupamo. Rešenje je da samo razmišljamo o tome, a što mi i svakodnevno činimo, ali nismo toga
svesni. Druga stvar je upravo u njegovoj dekostruktivnosti- on ne želi da negira postojeće strukture, već
samo da ih razgradi ne bi li oslobodio subjekta. Zbog toga su ovome monogo bliži upravo Fuko, Derida,
i Liotar.

10. Nova politička sociologija:

Budući da nacionalna država i ustaljene društvene strukture polako popuštaju pred naletom
globalizacije, nova politčka sociologija ima tendenciju ponovnog razmatranja već ustaljenih principa.To
pruža mogućnost da se o društvu razmišlja kao skupu višestrukih identiteta, a ne samo kao o bazi kojom
se upravlja. Takođe, ona pokušava i da prouči ulogu društvenih pokreta, čiji su napori u praksi usmeri ka
onom čemu je usmerena nova politička sociologija u teoriji. Zato je za novu političku sociologiju bitan i
koncept civilnog društva, kao polje na kome se kulturni identitet najbolje može sagledati. Kao
proizvođač prava, kultura je jako bitna za analizu, naročito kada se upoređuju „normalni građani“ sa
homoseksualcima, etničkim manjinama, siromašnima, i sl. Nova politička sociologija je polje debata o
identitetima i mogućnostima dodeljivanja jednakih prava. Naravno, politička sociologija bi trebalo da se
zanima i za modele demokratije koji bi ovo sistemski mogli da podrže, kao što su deliberativna i nova
radikalna demokratija, mada i kosmopolitiski model Dejvida Helda može da stane u ovaj okvir. To je
težnja prebacivanja demokratije sa nacionalnog, na globalni nivo.

6
31. Demokratski grad-država:

Najjednostavnija vizija demokratije, u kojoj građani imaju pravo da sobom vadaju, ali i da
raspolažu resursima i institucijama potrebnim za to, nastaje iz kada se sistem upravljanja menja ka tome
da znatan broj odraslih muškaraca stiče to pravo, u petom veku pre Hrista, u atinskom gradu-državi. Ta
vladavina se pre svega zasnivala najednakosti, ali jednakosti pred zakonom- isonomia, i na jednakoj
slobodi govora- isogoria. Za Roberta Dala, ovo predstavlja koren moderne demokratije, koja daleko
prevazilazi ove jednostave, ali rudimentalne ideje.
Da bi ovaj proces objasnio Dal se stavlja u ulogu zamišljenog Atinjanina koji odaje odu
demokratiji. On svoj govor započinje priznanjem da samo udruženi možemo postati ljudi, i da svoju
zoon politikon prirodu možemo ostvariti samo u zajednici- polisu. Jasno je da Dal ovde usvaja
aristotelovski prinip po kome čovek van polisa je ili zver ili bog. Tako politički život predstavlja
harmonični produžetak čoveka. U takvom sistemu integrisanosti, i meta-društvene stvari kakve su
vrlina, pravda, sreća, moraju biti integrisane jedna u drugu. Već iz ovoga Dal izvlači prve zaključake o
tome da je ovo daleko od realnosti grčkog polisa, i drugo da ovo zahteva direktnu komparaciju sa
postmodernim društvom ukoliko se želi videti njegov značaj.
Dalje, kroz Atinjaninovu odu Dal izvlači šest principa poretka demokratskog polisa: zajednički
interesi, homogenost stanovništva kako u rodnom tako i u političkom smislu, mali broj građana,
neposredno odlučivanje uz mogućnost pravljenja povremenih saveza i konfederacija sa drugim
polisima, aktivna participacija građana, i autonomija grada (sloboda). Komparacijom sa modernom
državom videćemo da ovi uslovi su u suprotnosti sa njenim osnovnim konceptima. To nas postavlja pred
dilemu da li je grćka verzija demokratije irelevantna, ili smo mi pervertirali demokratiju?

32. Ograničenja demokratije polisa:

Dal opravdano tvrdi da je atinski demokratski sistem bio daleko superiorniji od autoritarnih
režima svoje ere. Ipak to ne znači da je taj sistem bio i idealan. Tako Dal izvodi tri vrste ograničenja: u
jednakosti, u slobodi, i u sistemu malih razmera. Iz nekih fragmentiranih podataka može se zaključiti na
prvi pogled da je politički život atine u velikoj meri bio sukob ličnih političkih ambicija. Dokaz za to je
insitut ostrakizma. Drugo ograničenje se tiče stepena participacije građana. Dakle svi građani svakako
nisu mogli učestvovati, a postavlja se i pitanje da li oni koji su učestvovali nisu pripadali određenim
političkim frakcijama. Najčešće su u skupštinama i govorili sao dobri oratori. Takođe jedna od najvećih
zamerki je i ekskluzivnost. Iako su bili otvoreniji sistem od komparativnih, mnogi su ostajali van sistema
odlučivanja (robovi, žene, i meteci). To govori o unutrašnjem i spoljnom vidu isključivanja. Poseban vid
isključenja imali su robovi. Oni su bili u potpunosti obespravljneni- ljudska oruđa, dok su npr. meteci
imali makar neka prava- npr. trgovci su uživali sudsku zaštitu. Takođe ova eskluzivnost se ticala i
slobode. Sloboda je bila svojstvo stanovnika polisa- građana, dok su svi ostali bili neslobodni, varvari, u
šta su ulazile i čitave civilizacije. Iako je u demokratskom polisu sloboda značila vladavinu prava, ipak
je paradoksalno da oko 40000 ljudi na svetu bude slobodno, a ostali da to nisu. Poslednje problem je bila
nemogućnost demokratije da se prilagodi i proširi van zidina polisa, pa je zapalo u poziciju hobsovskog
prirodnog stanja, gde je svuda oko njega haos. Zbog toga Grci nisu ni mogli da se ujedine protiv stranih
osvajača, pa su ih na kraju ujedinile nedemokratske države Makedonije i Rima.

7
33. Republikanska tradicija:

Republikanska tradicija potiče iz umereno drmokratske struje u okviru grčke političke misli,
odnosno aristotelovske struje. Ova tradicija je prevalila svoju genezu od Aristotela, preko Rima i
Venecije, da bi današnji oblik zadobila u Engleskoj i SAD-u tokom XVIII veka. I republikanska tradicija
usvaja zoon politikon shvatanje prirode čoveka. Dakle čovek je društvena i politička životinja, koja
svoje ostvarenje može dobiti samu u zajednici, i to ukoliko usvoji kodekse ponašanja građanskih vrlina.
To sa sobom vuče i jednakost, ali ne i u participaciji, jer je vlast ovde reprezentativnog karaktera. Ipak,
republikanizam je svojevrsna alternativa demokratiji. Republikanizm priznaje da narod nije, niti može
biti homogen, pa je najveća pretnja poretku konflikt. Ti konflikti idu na relaciji aristokratija ili oligarhija-
narodna komponenta. Ponekad postoji i monokratski element, odnosno monarh, ili uopštenije vođa.
Upravo osnovni princip republikanizma je uravnoteženje ovih sukoba, i to se čini kroz ustav. Tako
dolazimo i do teorija o mešovitoj vladavini. Najočigledniji primer je republikanski Rim sa sistemom
konzula, senata, i narodnih tribuna. Drugi očigledan primer je Monteskje. Tako i sam republikanizam
možemo podeliti na aristokratski (Aristotel), i demokratski (Makijaveli i Tomas Džeferson5. Tako
aristokratski republikanizam smatra da narod treba da ima veliki udeo u vršenju vlasti, ali ne zato što je
to dobro, već zato što ga se treba plašiti. Narod treba da učestvuje, ali tako što će biti ograničen da bira
vođe. Obrnut je slučaj kod demokratskog republikanizma. Tako opšte dobro nije ništa drugo do
sposobnost ustava da ograniči vladavinu nekolicine, i da iskoristi kvalitete naroda. Zajedničko i jednom i
drugom je stanovište da je koncentracija moći opasna. Prvi pokušavaju ovo da razbiju kroz koncept
mešovite vlade, a drugi se zalažu za Monteskjeovu institucionalnu podelu vlasti kroz ravnotežu i
kontrolu.
Ova teorija je naravno imala i svoje probleme, i Dal uočava četiti takva. Prvo je problem
interesa, koji je u prvobitnom republikanizmu bio simplificiran, ali se usložnjava sa rastom i razvojem
društva. Drugo su konflikti koji nastaju iz tih interesa. Treće je neosnovana vera u antropološki
optimizam da će svi građani biti dobri i pošteni, ispunjavajući obrazac građanskih vrlina. I četvrti
predstavlja izazov implementacije republikanizma u savremenu nacionalnu državum, koji je posebno
aktuelan kada se radio o rudimentalnim demokratskim idejama koje su pruzete još iz grčke misli.

34. Predstavnička vladavina:

Predstavnička vladavina se pojavila onda kada su republikanske države (Rim) postale toliko
velike da je participacija građana u vrhu vlasti bia nezamisliva. Ipak, problem virtuelne reprezentacije se
pojavio na samom početku, pa se tako pitanje diskriminacije ovu tradiciju prati od njenog korena. Sve
do Engleske XVII veka, ovo pitanje nije bilo bog zna kako relevantno za političku teoriju. Sve je počelo
puritanskom revolucijom, i traženjem alternative englskom monarhizmu. Čak ni Lok nije mogao
preterano da ospori ovu potrebu. U praksi, stvri su nešto drukčije. Ono se razvija u srednjovekovnoj
aristokratsko-monarhijskoj evropi. To započinje u Engleskoj i Švedskoj, u staleškim i savetodavnim
skupštinama, kada se radilo o pitanjima vezanim za porez, ratove, saveze, i sl. Vremenom staleži su se
sveli na lordove i komune, a što je dovelo i do bikameralizma u engleskom parlamentu. Ovakav vid
reprezentacije je Moneskje posebno hvalio, a Ruso povremeno kudio. Predstavnička vladavina je tako
postala transmisioni kanal za demokratiju, kao sistem pogodan samo za polise, ka sistemu pogodnom i
za nacionalne države. Sa ovim se slažu i Džems Mil, de-Traisi, Džeferson. Ovo je značilo i razbijanje
izolacionog zida koji su sebi nemetnuli grčki gradovi-države. Ipak problemi participacije, i elitizma su
5
Mislim da se Džeferson prevrće u grobu što je svrstan u isti koš sa Makijavelijem :-))))))))))

8
ostali da vise u etru. Pored toga pojavile su se interesne grupe, čiji je opseg delanja monogo
pojednostavljen sada kada postoji tačna instituciopnalna adresa za njihove interese. Opšte dobro je skoro
isčezlo među pluralitetom interesa.

35. Stare i nove priče o demokratiji:

Skoro ironično, Held započinje svoju raspravu o demokratiji, kao auru legitimnosti političkog
života. To i potkrepljuju brojni velikani političke misli koji su bili contra demokratije. Ponekad je
demokratije bila i na rubu istrebljenje- u slučaju fašizma, nacizma i staljinizma. Zato Held i kritikuje
Fukujaminu tezu o kraju istorije, koja veliča liberalnu demokratiju, i kapitalizam. Problemi koji se
javljaju u ovoj tezi su mnogostruki. Prvo tu je terminološki pluralizam pojam liberalizam. Takav je
problem napetosti između individualnih i kolektivnih prava. Zbog toga je adekvatnije govoriti o
demokratijama, no o demokratiji. Takve demokratije iskristalisale su se na preseku međunacionalnih
sila. Stoga, Held daje tri modela demokratije i to participativni, liberalni, i jednopartijski model.

36. Liberalno-predstavnička, i marksizam i jednopartijska demokratija:

Liberalno-predstavnička demokratija. Za liberalne demokrate, predstavnička demokratija je


ključna institucionalna novina koja pravi balans između slobode i prinude. To se otelotvorilo kroz
davanje prava glasa svim punoletnim građanima. Kroz ovaj ustavni poredak, ali i slobodnim tržištem,
rešava se problem istovremenog obezbeđivanja slobode i vlasti. Klasične teze ovoga daju nam Medison
i Bentam. Medison počinje od tvrdnje da su neposredne demokratije netolerantne i nestabilne. S druge
strane, predstavnička demokratija artikuliše i ostvaruje interese, a izabrana elita će to i slediti. Dakle u
središtu ovog shvatanja je pojedinac koji sledi svoj interes, a demokratije kroz koncept proširene
republike te interese stavlja u opšti konsesus. Betam sa druge strene, je mnogo više zabrinut za
despotiju, pa je demokratije prava brana od tih stalnih opasnosti. Tako na slobodnom tržištu
reprezentativna vlada ima ulogu nepristrasnog sudije. Na taj način, vrši se participacija građana, pa se
ostvaruje kolektivno dobro. Dakle, akcenta je ponovo na pojedincu, minimalnoj državi, i laissez-fair.
Konačni cilj je najveća sereća najvećeg broja ljudi. Ipak proces da svi punoletni građani dobiju pravo
glasa, po principu jedan čovek jedan glas, zatim izabranu vladu, slobodne i fer izbore, koncept javnog
interesa, trajala je nekoliko vekova, sve do savremenog oblika, što govori i o slabostima liberalne
demokratije.
Marks i jednopartijska demokratija. Iako Marks priznaje značaj liberalne demokratije, ipak ju je
smatrao neadekvatnom, ako se uzme u obzir sistemska nejednakost koju stvara kapitalizam. Tako
marksistička linija smatra da ekonomija irabljuje državu, i koristi civilno društvo, i da ova dva
integrisana mogu da sruše takav poredak. Politička emancipacija je onda korak ka ljudskoj emancipaciji.
To donosi visoku participaciju, ogovornu vlast, slobodu protesta i reforme, naročito one vezane za
društveno-ekonomske formacije. To bi se sve dalo odigrati ako bi se liberalna država zamenila sistemom
komuna (Marks je bio siguran da će do toga doći). To je pznata piramidalna struktura neposredne
demokratije. Delegati imaju imperativni mandat, a izabrani su u piramide neposredno izabranih odbora.
Na taj način sve institucije bi bile direktno odgovorne biračima. Po Lenjinovom shvatanju, vo je
neophodno dopuniti partijskom revolucionarnom diktaturom. Kroz partiju se stvara okvir za socializam i
komunizam. U praksi međutim, ovo je i te kako odudaralo od teorije i ideala. Ovakva teorija imala je

9
dve mane, odnosno previdela je dva slučaja, pa samim tim i mehanizme za njihovo rešavanje. Prvo, iako
dubinski struktuirane kategorije, klase su ipak linearno projektovane, u zavisnosti od položaja na tržištu,
dok druge manjine, etničnosti, i sl. nisu ni predviđene, pa ni konflikti koji mogu doći sa tih strana.
Drugo, ovaj sistem nema svoju pregovaračku platformu u cilju postizanja sporazuma, već samo
represivni aparat, a što dokazuju društveni pokreti sa kojima nikada i nije bilo pregovora, zbog kojih se
ovakav sistem i urušio.

37. Demokratija, država, društvo, i globalizacija:

Held počinje svoju analizu država sa tezom da je nužno da ona usvoji neke osnovne principe
liberalne demokratije, kakvo je npr. vladavina prava i bezličnost vlasti, ukoliko želi da opstane. Ipak pre
toga valja utvrditi ispravne principe i procedure demokratije, i uslove za njihovo ostvarivanje. Sve ovo,
prema Heldu, u suštini vodi razumevanju moderne države, koja se poistovetila sa ovim. Takođe,
današnji izazov ne predstavlja samo demokratija unutar, već i van granica nacionalnih država.
U vremenu neposredno pre sadašnjeg, pretpostavka je bila da su između političkih odluka i onih
na koje se odluke odnose, odnosi bili podudarni i simetrični. To je nastalo na osnovu principa
odgovornosti, i odnosa posledica i birača. Ipak ovo dobija jedno sasvim novo svetlo kada uđe u eru
globalizacije. Danas nacionalne zajednice nipošto same ne donose odluke. Dobar primer je onaj koji se
odnosi na ekologiju, npr. na uništenje šuma, ili ispuštanja toksičnih materija u reke. Dalje,
nadnacionalne organizacije tipa EU, NATO, MMF, i same svojim delanjem dovode u pitanje suverenost
nacionalnih država. Zatim, promene dolaze i na polju legitimiteta i većinskog odlučivanja, odnosno
stubova liberalne države, a opet u svetlu međuzavisnosti država. Ipak neki teoretičari globalizacije ne
vide u ovome ništa novo, i smatraju da se međuzavisnost rodila sa demokratskim i kapitalističkim
promenama, naročito na polju tržišne ekonomije. Globoalizacija se onda rađa sa modernom državom.
Ipak tvrditi da baš ništa nije novo, dovelo bi nas u zabludu. Ako ništa, ono oblik i dinamika globalizacije
jesu novi, a kao primer možemo uzeti „totalne“ ratove. Takođe priroda modernih komunikacija vrši
kompresiju vremena i prostora, dajući čuvenu formu globalnog sela. Ovakva forma globalizacije
implicira bar dve stvari: prvo, lanci političkog odlučivanja protežu se i van granica, i drugo, to pojačava
interakciju i međuzavisnost država. Kako je onda demokratska praksa dovedena u pitanje, dolazimo do
paradoksa savremenosti da danas u svetu najviše ima demokratija, i onih „novih“, sa tradicionalnim
korenima, ali drugačijom konstelacijom arena institucija i demokratske prakse u njima.

38. Misterija moći (božansko poreklo):

Moć je svakako jedna od ključnih kategorija političke sociologije. Tako Berl smatra da su moć i
ljubav dva najstarija fenomena ljudskih emocija. Karl Levanštajn tvrdi da ljudskim rodom dominira
trijada moći, ljubavi, i vere. Ljudimaje urođena ljubav prema moći, i vera u moć. Može sa reći da je moć
uzrok patnji, ali paradoks je da su mnoge krucialne stvari ljudske civilizacije nastale na osnovu moći.
Dobar primer je Keopsova piramida, ali i mnogi ljudi vezani za istoriju kako nacionalnih zajednica, tako
i globalnih razmera. Šta je u pozadini moći, koja je njena ontologija, nekako uvek izmiče ljudskom rodu,
pa se i Levenštaj miri sa tim da moć možemo samo da konstatujemo i li manifestujemo. To nas naravno
ne oslobađa obaveze traganja za tim. Koliko je to bitno za našu civilizaciju govori i činjenica da je još
Hesiod u svojoj Teogoniji govorio o ovom problemu. Ključni momenat je borba Zevsa i Haosa, u kojoj
Zevs koristi moć, čiju metaforu nosi munja. Kako to već Berl tumači, jedini izazov Zevsu su bile
Mudrost i Lepota. Moć se još i da obuzdati, ali ljubac i lepota ne mogu se ni oduzeti ni ubiti. Ovakav

10
stav je postojao i u Starih Slovena, koji su imali vrhovnog boga Peruna, gromovnika. Koliko tradicija
ima ulogu, svedoči i to da je danas jedan od najvećih svetaca u Srba Ilija Gromovnik, a sve ovo
povezuje moć oličena u gromu i munji. Kaneti ovo tumači kao svojstvo moći da poseduje brzinu,
iznenadnost, i silinu. Grom je onda glas, poruka bogova.

39. Rađanje i geneza moći:

Moć magije. Koreni moći sežu čak do primitivnog društva. Žuvanel ovo objašnjava kroz pojavu
magije u primitivnim društvima, koja je vremenom evoluirala u moć matrijarhata i patrijarhata, sve do
moći ratnika i kraljeva. Prvi oblici obožavanja moći vezani su za toteme. Totem je zaštitnih od svih onih
stvari koje čovek ne može da pojmi, ali je i integrativni faktor zajednice. Zato je izgon iz zajednice
najveća kazna, gora od smrti. Ipak, vremenom se izdvojio onaj koji je mogao da upravlja moći, tj.
magijom. Tadašnje vođe nisu bile toliko u obavezi da vladaju ljudima, koliko da obuzdavaju prirodne
sile, i obezbeđuju hranu. On je zbog toga prvi u svakoj deobi, ali koako to navodi Frejzer, on mora
prihvatiti i da se žrtvuje ukoliko ne ispuni ove zahteve. Opšte je mesto dakle da okosnicu magije čini
strah. Jednom rešen problem stvara običaj, pa je uloga magije bila u utemeljivanju običaja. To dovodi
do zaljučka o rađanju konzervativizma i konformizma. Zato Malinovski kaže da je funkcija magije da
ritualizira čovekov optimizam.
Moć matrijarhata. Sve do XIX veka, i adova etnologa Morgana, smatano je da je patrijarhat bio
večni društveni poredak. On je u svojim istraživanjim Indijanaca otkrio da nasleđivanje uvek ide po
matrilinearnoj koncepciji. Zbog toga Bahofen govori o periodu civilizacije u kome je vladala
ginekokratija, ili vlast žena. Kao primer toga, on navodi da je pra kulta boga-oca Zevsa, vladao kult
boginje Demetre (zemlja). Danas ovu teoriju naročito zastupaju feministkinje.
Moć patrijarhata. Moć patrijarhata dolazi iz moću porodice, odnosno glave porodice. Viko je
tvrdio da su u herojsko doba očevi bili apsolutni monarhisti svojim porodicama. Po ovoj koncepciji
očevi imaju pravo da raspolažu životom svoga deteta, budući da su mu dali život. Rimski pravnici su
dakle staro načelo mater seper certa est (majka je uvek priznata), formulisali ovo kao da rađanjem
roditelji stiču pravo nad decom. Ovo se ponekada protezalo i na ostale članove porodice, kao i na odluke
o životu i smrti. Zbog ovoga Veber smatra da je to jedna od najbitnijih karakteristika tradicionalne vlasti
(ostale su harizmatski i birokratski). Osnovni stub patrijarhata, po Veberu, je tradicija. Kasnije je ova
formula primenjena i na monarhije, u ulozi tzv. oca nacije. Jedan od najvećih pobornika preskriptivnih
prava bio je Nikolas Filmer, koji smatra da su kraljevi, prirodan poredak. Ipak, pozivajući se na
Aristotela, i njegovu distinkciju vlasti oca nad deco, ženom, i robom, kao i njihovim jasnim odvajanjem,
možemo zaključiti da patrijarhat ne opravdava vlas jednoga. Ovakav koncept isčezava nakon Lokove
kritike Filmera.
Moć ratnika. Žuvenel smatra da je prva revolucija u civilizaciji izvršena kada na vlas mesto
starih (očevi, majke, i sl.) dolaze mladi i jaki ratnici. Ratničko društvo samo učvršćuje patrijarhat, ali po
novom obliku moći. Patrijarsi sada postaju najjači ratnici. Ovo je navelo Hobsa da postavi tezu o
brutalnosti ljudi, iako je savremena antropologija to odbacila. Ljudi se ponašaju u skladu sa prilikama.
Promena od agresivnosti ka milosti dolazi onda kada se shvati da pošteđeni život ratnika, proizvodi
roba. Po Žuvanelu ovo je pored industrijske revolucije najbitniji događaj u istoriji civilizacije. Budući da
je tako, onda su oni najači- ratnici, počeli da polažu pravo na veći deo plena, odnosno moć.

11
40. Moć i politički etos u helenskoj političkoj filozofiji:

Stari Grci su jako dobro poznavali pojam političke moći, i njene dve težnje: nutrašnju težnju da
se širi, i spoljašnju da se kvari. Tako želju za moći i slavom su nazivali philotimia, a glad i žeđ za moći
pleonexia. Od Solona i Likurga, Grci su shvatili da je najbolji način da se ovo ograniči ustav. Dobar
poredak uređen ustavom nazivan je eunomija. Ipak ni to nije bilo dovoljno da zaustavi tyrranos koji se
pojavio kao tendencija u okviru vladavine. Jedna od mera za suzbijanje tiranida, bio je ostrakizam, mada
je on korišćen i za sprečavanje građanskih ratova, ali i eliminisanje političkih protivnika.Prvi koji je
upotrebio institut ostrakizma bio je Temistokle. Za vreme Periklea, najviše je došlo do izražaja
Aristotelov pojam bios politicos, a što je prema H. Arendt bilo postignuto uz dva elementa: delanje i
govor (praxis i lexis). Umerenost javne reči su nazvali psihogogija, a zavođenje naroda demagogija.
Aristotel će dalje povezati političku moć sa principom slobode, i to aktivnim kao paricipaciju, i pasivnim
kao pokoravanje zakonu. On takođe daje i bifokalnu klasifikaciju vlasti, tako da svaki oblik ima svoju
pervertiranu verziju: bazileja-tiranija; aristokratija-oligarhija; politeja-demokratija.
Tukididova uloga u sagledavanju koncepcije političke moći zahteva posebnu pažnju. On moć
vidi kao pojam koji uvek želi sebe da nadogradi, kao pleonexiu. Ipak, jedno su želje a drugo mogućnosti
moći, pa moć je izvan ograničena etosom. Taj etos se zasniva na vrlini umerenosti (sophrosyne).
Celokupna grčka misao prožeta je težnjom za umerenošću, bilo Sokratovom eudemonizmu, ili
Platonovom phronesisu, ili Aristotelovoj jednakosti. Politička zajednica bez etosa, je iskvarena
zajednica.

41. Moć Makijaelijevog princa:

Makijaveli daje jednu potpuno originalu koncepciju moći, definišući je kao umetnost dolaženja i
ostajanja na vlasti, dajući čitav niz mehanizama kako se to postiže. Već sam termin umetnost, upućuje da
dva fakora igraju ulogu u ovome: veština i sreća. Makijaveli odbacuje kruti determinizam sudbine, i
kaže da okolnosti predstavlaju samo polovinu posla, ali vešt vladar će znati to da iskoristi najbolje
moguće. Na vlasti ostaju duže oni koji se oslanjaju na veštinu, a ne na sreću. Vrlina i moć se kod
Makijavelija izjednačavaju u konstataciji da cilj opravdava sredstva. Odatle se dalje izvodi doktrina
državnog razloga, odnosno da sve što je efikasno treba se koristiti ukoliko je boljitak države u pitanju.
To nas dovodi do pitanja o ljudskoj prirodi, odnosno da li vladar treba da vlada strahovladom ili
ljubavlju? Kako je ljudska priroda prevrtljiva, aljudi su u suštini zlopamtila, onda je bolje da ga se ljudi
boje, nego da ga vole. Ipak najveštiji vladar je onaj koji izaziva i strah i poštovanje istovremeno. Moć i
strah imaju mnogo prirodniju vezu od moć i ljubavi. To je ujedno i postulat najmanjeg zla. Dakle
politička moć kao cilj samo po sebi, i potreba za njenim osvajanjem, vode ka neizbežnim izborima
odabira manjeg od dva zla, što Makijaveli definiše kao mudrost. Da bi se politička moć utemeljila kada
je jednom steknuta potrebni su dobri zakoni i vojska. Dobri zakoni su oni koji idu već utabanim stazama,
a vto se tiče vojske, tu Makijaveli daje svoju čuvenu metaforu o naoružanim i nenaoružanim prorocima.
Takođe, savetuje da se ne angažuje plaćenička vojska. Što se tiče borbi unutar države, ona se odvija ili
zakonom ili silom. Iako je bolje zakonom, ni sila nije isključena. Tu Makijaveli pravi svoju distinkciju
između lava i lisice. Treba biti lav u opasnostima, ali i lisica onda kada valja raditi neprijatne stvari.
Takođe, Makijaveli upozorava da postoje dve vrste moći, stvarna i virtuelna. Virtuelna moć je ona koja
omogućava vladaru da nadoknadi sve nedstatke koje poseduje.Dakle moć je isključivo relaciona
kategorije, drštveni odnos, i da je moć onakva kako je mi percipiramo, a ne kakva je ona stvarno (npr.
kod magije). Makijaveli, takođe savetuje da vladar mora da ima osećaj za vreme, odnosno kada treba da

12
dela, a kada da čeka. Vreme je prevrtljivo, pa ga uvek moramo imati pod kontrolom, vodeći računa o
duhu vremena u kojem živimo.
Moć po Makijaveliju onda može biti aktivna i pasivna. Prva je kada svoju volju namećemo, a
druga kada nešto možemo da sprečimo (otpor). Pasivna moć se danas zove i veto moć. To znači da u
upotrebi moći valja biti kalkulatibilan. To se najbolje postiže ukoliko imamo raširenu mrežu informacija,
pa onda da koristi to ne bi li izazvao rivalitete među grupama. Bolje je da se grupe međusobno mrze,
nego da mrze vladara.

42. Moć Hobsovog Levijatana:

Hobs je prvi moderni filozof moći, i to zato što proučava pre svega institucionlnu moć, a ne moć
anđela i đavola. Hobsova politička konstanta je da moć predstavlja nešto za čime žudimo. To Hobs
izvodi iz nagona za održanjem, a posrednih između toga i moći je strah. Hobsova definicija moći jesta
da su to sredstva kojim čovek raspolaže radi dobijanja nekog budućeg dobra. Dakle ova definicija je
teleološki koncipirana, i koja se sastoji od prezenta i potencijala moći.
Moć može biti originalna, i instrumentalna. Originalna moć nam je data od prirode, a
instrumentalna je stečena (bogatstvo). Takođe iako su svi ljudi u prirodnom stanju jednaki, moć nije
jedako raspoređena, i to se ekstremizuje u civinom stanju, kada je ona svojstvo samo jednog.
Princip samoodržanja ima skoro snagu instinkta. Zato je tendencija ka uvećanju moći
geometrijska progresija, ona se neprestalno uvećava, dajući bolje izglede za siguran život. Želja za
bezbednošću je fundamentalni ljudski princip. Međutim, Hobs celokupnu teoriju izvodi iz ekstremne
situacije, odnosno permanentnog građanskog rata. U takvom stanju svi ljudi su neprijatelji, a to potiče iz
nekih osnovnih nagona kakvi su želja za slavom, podozrivost, i takmičenje. Zato je čovek čoveku vuk, a
u takvom stanju nema ni društva. Rešenje je Hobsova država Levijatan. Država je samo agregatni skup
pojedinaca povezan zajedničkom potrebom za sigurnošću. Leo Štraus u ovome vidi zametak liberalne
teorije. Naime, Hobs daje dve koncepcije moći: potentia i potestas. Potentia je stvarna, a potestas
moguća moć. To je u suštini mogućost da se nešto uradi, i pravo da se nešto uradi. Zato je država glavni
garant takvih prava, ali najveća sila sa najvećim pravom, jer osigurava opstanak.

43. Intencionalna teorija moći (Rasel):

Bertand Rasel smatra da je moć osnov politike, i da se ispoljava u različitim formama. Po


Raselu, želja za moći, i želja za slavom su glavne ljudske želje. Ove dve želje su međusobno povezane,
jer ko se dokopa moći, zagarantovana mu je slava, mada to ne mora da bude tako.
Moć je intencionalna kategorija, ona je produkt nameravanih učinaka. Neko ima više moći od
onog drugog, ako uspe više nameravanih učinaka da ostvari. Moć je i kontrola, i to ne samo nad živim
bićima, već i nad mrtvim stvarima. Moć nad ljudima se da razlikovati s obzirom na način uticaja na
individue, ili organizacije. Nad individuama može biti upotrebom sile, nagradama i kaznama, i
propagandom. Prvu vrstu koristi armija, drugu ekonomske organizacije, a treću crkva i političke partije.
Takođe postoji i nasledna moć, najčešće prisutna u ekonomiji. Takođe moć može biti tradicionalna, ili
novosečena. Prva igra na snagu običaja, a druga na snagu sile. Moć zasnovana na sili je ogoljena moć.
Takođe novostečena moć može biti revolucionarna moć, a koja zavisi od snage ideja i ljudi koje je
podržavaju.

13
Raspodela moći je po Raselu najčešće nejednaka. Tako najveću moć uvek ima lider, iako njegove
lične trijumfe grupa doživljava kao svoje. Rasel se ovde poziva na Adlera koji tvrdi da ovakvo stanje
potiče iz dva tipa ličnosti- podložni, i zapovedni, a oba su deo autoritarnog obrazovanja. Ovome Rasel
dodaje i treći tip ličnosti- konformisti. Oni nisu ravnodušni na moć, već je samo ostvaruju drugačijim
metodama. Po njemu, takvi su bili rani Hrišćani.
Tradicionalne moći su najčešće sveštenička i kraljevska. Ovo može naravno biti ujedinjeno i u
jednu ličnost. Tipičan primer moći sveštenstva je plemenski vrč- bilo onaj religijski, bilo magijski.
Razlika je u intenciji- prva je natprirodna, a druga prirodna moć. Sveštenici vremenom postaju
sopstvena kasta, izolovana od novostečene moći. Kao takva bila je ranjiva, pa velikim prorocima nije
bilo teško da obore čitav sistem. Za Rasela, katolička crkva je najmoćnija organizacija religijskog tipa.
Ova moć ima jednu komparativnu prednost nad silom- ona ima moć nad dušom.
Kraljevska moć je moć koja se zasnivala na sili, i potrebi za bezbednošću kojoj prete ratovi.
Ipak, kraljevi dolaze i odlaze, a sveštenstvo je to koje ima ključ legitimisanja novih kraljeva (proces
krunisanja). Vrhunac kraljeve moći bio je u drevnom Egiptu, i u Vavilonu za vlade Hamurabija. Ove
vlade su bile tako jake da su mogle da se okončaju amo stranim osvajanjima, ali ne i pobunama. Kasnije,
najpribližnija moć u legitimacijskom smislu, ovim dvema bila je za vreme uspona nacionalizma, započet
sa stvaranjem Lombardijske liga protiv Fridrika Barbarose. Ipak, unutrašnje revolucije koje su obarale
apsolutne monarhije su dokazale nihovu nemoć.
Posebna vrsta moći je ogoljena moć. Tiranija je klasični primer ogoljene moći, kao uzurpacija
vlasti. Ona ima podršku jer je moć, a ne zato što se poštuje i smatra prirodnom ili pragmatskom. Rasel se
ovde poziva na Makijavelijevu priču o Agatokleu iz Sirakuze. Rasel je zaključio da Agatokle nije bio
srećan čovek budući da je završio tako što ga je otrovao rođeni unuk, a posle njegove smrti ponovo je
uspostavljena demokratija.

44. Bihejvioristička teorija moći Roberta Dala:

Robert Dal smatr da XX veki nije doneo ništa novo u empirijskom objašnjenju moći, već je
veliki deo toga preuzeo od marksa, Pareta, i Moske. Sva trojca su imala takvu poziciju da su smatrali da
društvom dominira vladajuća klasa, da niko nije sistematski objasnio moć, i da niko nije istraživao moć
u uslovima pune poliarhije. Tako Dal polazi od toga da u poliarhiji nema centralizovane moći. Da bi ovo
razradio, Dal svoju teoriju stavlja u okvir četiri moguća slučaja odlučivanja na relaciji lideri-birači. To su
demokratski (lideri kontrolisani od građana), hijerarhijski (lideri imaju kontrolu), pregovaranje
(uzajamna kontola), sistem štapa i šargarepe (model sankcija i nagrada koji se najviše koristi u
međunarodnim odnosima). Za toriju moći najbitnija su prva tri modela.
Moć po Dalu ne treba posmatrati kao moralni, već naučni problem. Tako preve prepreke u
definisanju moći je to što politička nauka i dalje nema precizne metode merenja i istraživanja, zatim
manjak političke participacije bez koje se ni ne može realno sagledati moć 6, i treći problem je
dominantna politička kultura i obrasci. Tako kada definišemo moć, većina nas zna šta ona znači, ali ne i
kako to da izrazi, niti je to moguće u politikoj teoriji, ni sada, ni u skorije vreme. Ipak, jedno se da
uraditi a to je određivanje srodnih pojmova moći, što je već pola definicije. To su autoritet, vlast, i
kontrola. Za dalje definisanje, prvo treba reći da je moć relaciona kategorija. Zatim, mora se
konstatovati da moć uvek zahteva određeni vremenski okvir, ograničen prostor delanja (npr. između A i
B), kao i količinu uspešnih pokušaja A da iznudi nešto od B. To su dakle vremenska distanca,

6
Tako npr. laburistička partija u Velikoj Britaniji izabrana je na poslednjim izborima sa svega 25% izašlih birača. Tu se
postavlja pitanje da li bi ona stvarno bila nosilac vlasti, da je izlaznost bila veća.

14
povezanost, i prethodno delanje. Dakle, već se vidi da Dal ovde cilja na Veberovu defiiniciju. Ipak ovo
nadograđuje bihejviorističkim modelom, gde ponašanje responzivne jedinice R, zavisi od ponašanja
kontrolne jedinice C. Dakle moć je menifestovana ako se uklopi u očekivanu reakciju.
Iz ovoga Dal izvlači vrste političkih sistema koji se onda razlikuju na osnovu količine moći,
distribucije moći, oblast moći, i domen moći. Tako na osnovu ovoga može se zaključiti da je najstarija
klasifikacija političkih sistema ona Aristotelova i to na vlast jednog, nekoliko, i mnogih. Takođe mogući
su i autokratski i konstitucionalni sistemi, ali i centralizovni i pluralistički politički sistemi.
Kada se tiče mogućnosti objašnjenja moći, tu Dal tvrdi da su nam potrebi sledeći elementi: izvori
(ugled, čestitost, moralnost, bogatstvo, i sl.), veština, motivacija, troškovi (npr. opportunity costs).
U odbosu na moguće klasifikacije tipova moći dal nam naudi sledeće kriterijuma: legitimnost,
priroda sankcija, veličina sankcija, upotreblajna sredstva i kanali. Razlika između tipova moći jeste
onda samo da li moć imamo, ili je vršimo. Tako Dal daje primer intenciranog odnosa između senatora i
predsednika SAD. Senator ako glasa za predsednikov predlog, to čini ne bi li stekao njegovu naklonost,
pa to nije izazvano akcijama predsednika. Time se da zaključiti da je tu u pitanju korist, a ne kontrola
nad predsednikom. Da je situacija obrnuta, onda bi i batler koji budi gospodara imao moć nad njim, a ne
obrnuto. Dakle nije svaka akcija kontrolne jedinice nužno usmerena ka zadobijanju moći.
Na kraju, Dal nam daje tri modela merenja moći. Prvi je teorija igara, kao matematički model
primenjiv na manje skupine. On se sastoji iz kombinatorike, koja zahteva da se svaki učesnik shvati ko
konačni,presuđujući faktor. Drugi tip je Njutnov model. Dakle po klasičnom modelu merenja snage,
odnosno koliko će se R promeniti. Treći je ekonomski model, koji se zasniva na analizi troškova sa obe
strane. Ova analiza može da pokaže koliki su troškovi moći, i kolika je snaga moći C-a nad R.

45. Utroba moći (Kaneti):

Kaneti za svoju polaznu tačku uzima psihologiju hvatanja i gutanja. Strukturalno gledano,
procesu hvatanja uvek prethodi vrebanje, praćenje i dodir, koji je pravo predvorije moći. Vrhunac
manifestacije moći je hvatanje. Jedenje predstavlja sakupljanje moći, a glatkoća zuba želju da sve ide
glatko. Izmet i smard predstavljaju poniženje za žrtvu, i definitivnu manifestaciju nadmoći 7. Takođe,
Kaneti ukazuje i na prostornu dimenziju moći. Onaj koji hvata uvek se nalazi na distanci, dovoljnoj da i
sam ne bue uhvaćen. Tako je pristup do najmoćnijeg uvek otežan. Čak i evolucija oružja pokazuje da je
čovek uvek gladao da ostane na distanci od svoje žrtve. Kaneti tvrdi da je revolucija u udaljenosti došla
kada je čovek uzeo u ruke štap, koji je i danas kroz metafore čarobnog štapa i žezla, ostao simbol
duhovne i svetovne moći. Treće spoznanje moći je bilo onda kada je čovek kroz igru naučio da koristi
ruke, a naročito da stvara potrebštine, uz strpljivo preoblikovanje.
Kaneti, u skladu sa hobsijanskom tradicijom, nagon za preživljavanjem svrstava u kategoriju
moći. Oni koji preživljavaju i ubijaju uvek ostaju moćni. Preživljavanje sa sobom nisi i viziju
budućnosti, želju za novim životom. Pravo na to ko će živeti, a ko umreti, je najbitnije svojstvo vladara.
Danas je to pravo svedeno na objavljivanje rata, i sklapanje mira, odnosno uvođenja i prekida vanrednog
stanja. Takođe, i pomilovanje je manifestacija moći, otelotvorena u vidu milosrđa. Vlastodržac nikada ne
prašta, već sve vraća i pamti, pa oprost je splet trenutnih interesa, a ne istinsko verovanje.
I najizad, jedno od najbitnijih odličija moći, po Kanetiju je tajna. Moć je uvek skoncentrisana u
malom krugu, i uvek se sa njom postupa poverljivo, što je odlika diktatura. Dakle sa jedne strane moći je
ćutanje, a sa druge je javni govor. To je odlika autoritarnih, ili demokratskih režima.

7
Lepo se pita Radovan III: što si gledao minuli rad? :-))))))

15
46. Ekonomska i društvena moć: uspon tehnostrukture (Galbrajt):

Galbrajt smatra da mi živimo u eri industrijske države u kojoj dominiraju velike korporacije, i da
postoje izvesne promene koje su dovele do toga. Najpre tu je primena složenih tehnologija. Potom,
uspon velikih korporacija kao agregata industrijske proizvodnje. To je dovelo i do promene odnosa
između države i privrede, što je prouzrokovalo i opadanje uloge sindikata. Takođe primetna je
ekspanzija visokog obrazovanja, a u komercijalizaciji je primećen porast broja reklama.
Galbrajtove pretpostavke koje je izveo na osnovu ovoga su sledeće: potražnjom potrošača se
može upravljati, zatim on smatra da danas preovlađuje teorija konvergencije u kojoj se sve više aktera
odlučuje za plansku proizvodnju, i treća pretpostavka je da je ovo moralno nevaljano, jer uzima primat
nad našim ciljevima. Decenijama posle ovakvih zaključaka, preksa je pokazala da je Galbrajt bio u
pravu, naročito po raspadu velikih socijalističkih sistema.
Galbrajt dalje ovakvo stanje povezuje sa političkom moći, koja je po njemu prošla tri etape:
vlasništvo nad zemljom je pokazatelj količine moći, vlasnici kapitala zamenjuju vlasnike zemlje, i
preorijentacije na tehnostrukturu. Tehnostruktura predstavlja vlasnike organizovanog znanja. Tako,
definišući je ekonomskim terminima, za Galbrajta moć je faktor proizvodnje kojem je ponuda najmanje
elastična na granici ekonomske isplativosti. To je upravo tehnostruktura, koja nastaje udruživanjem ljudi
koji imaju različita znanja, iskustva, i talente. Samim tim moć se sa pojedinaca prenosi na organizacije.
To uzrokuje da ona zahteva grupno odlučivanje, na osnovu stručnog znanja i funkcije u korporaciji.
Korporacija je jako bitan faktor za tehnostrukturu, jer daje kapital bez lične odgovornosti. Ovakav
kapital se često naziva anonimnim. Otuda su pripadnici tehnostrukture postavili i drugačije ciljeve:
korporacija ne treba da maksimizira profit, već je permanantni cilj razvoj korporacije. To im je dalo
moć problikovanja društva.

47. Tajna privlačnosti i trojno pravilo moći (po Galbrajtu):

Slično Raselu, i Galbrajt polazi od toga da je potreba za moći jedna od najjačih ljudskih poriva.
Iako daje priznanje Veberu, smatra da njegova definicija nije došla do suštine moći. Tako, i Galbraj
prizanje da to nije zahvalan posao, ali mi možemo makar da naslutimo tri razloga za posedovanje moći:
moć posreduje u ostvarivanju interesa i ciljeva, moć nameće obrasce ponašanja i vrednosti, moć
omogućuje podršku za ono što se naziva širi društveni interes. Naravno ne treba izostaviti i pasihološki
efekat užitka, koji donosi pljeskove masa, počasna mesta, beneficije. Moć možda jeste zlo, ali je i
društveno bitno, jer bez takve koncepcije ništa ne bi moglo da se postigne.
Galbrajt dalje izdvaja tri pravila/instrumenta na osnovu kojih se vrši moć. Prvo pod tri pravila je
troukao tri ko, odnosno trougao vrsta moći: kondigna, kompenzacijska, kondicionirana moć. Pre
razmatranja ovih, Galbrajt nam daje napomenu da se nikada ne zavaravamo da samo jedan od njih
deluje u nekom trenuku, zbog toga uvek valja razmišljati o mogućim kombinacijama, i ovakve analize
služe samo za isticanje sličnosti ili razlika.
Kondigna moć je ona koja se zasniva na pretnji ili kazni. Ono što je prednost ove moći je njena
objektivnost- svi akteri su u mogućnosti da je vide. Oni koji poseduju kondignu moć, svima to stavljaju
do znanja. Sankcija ne mora biti samo gola fizička sila, pa je danas njen stepen vrlo kontroverzno
pitanje.
Kompenzacijska moć. je moć da se da neka nagrada, a za uzvrat da se dobije potčinjavanje. Te
nagrade mogu biti u naturi, u finasijskom aranžmanu, ili možda ček i u javnoj pohvali. Ova moć se

16
razlikuje od kondigne jer je pozitivna, ali i u jednoj i u drugoj potčinjavanja su svesna- u prvoj zato što
mora, u drugoj zato što mu to odgovara.
Kodicionirana moć je uticaj na subjektivni duh da se promene uverenja i stavovi. Stoga je ona
teška za indentifikaciju, iako je svuda oko nas- npr školsko ili porodično vaspitanje. Onaj koji se
potčinjava najčešće smatra da je odabrao ono što misli da preferira. Postoje dva vida kodicioirane moći-
eksplicitna i implicitna. Esplicitna je direktno uveravanje putem vojnih metoda, obrazovanja, ili
reklame. Implicitna moć je vezana za političku kulturu, tradiciju, moral, i religiju. Danas ovakva vrsta
moći predstavlja najdominantniju silu.
Drugi vid moći su izvori moći. Njih takođe ima tri i to su imovina, vlasništvo, i organizacija. Ovi
izvori su vezani redosledom za kondiignu, kompenzacijsku, i kondicioniranu moć. Ipak, Galbraj
primećuje da se danas ličnost i imovina prebacuju ka kondicioniranoj moći. Imovina je najvidljivija i
najekspicitivnije utiče i deluje. No, danas je organizacija ta koja ima najveći primat, koristeći
kondicioniranu moć. On ima tri svojstva: bimodalna simetričnost- ostvaruje ciljeve van nje same; zatim
ona je povezana sa sva tri oblika moći, ali i izvora; i treće postoji veza između moći organizacije i broja
ciljeva zbog kojih je formirana.

48. Pojam i oblici vlasti:

Kako je vlast regulativne i instrumentalne prirode, onda nije teško zaključiti da je njena
ontologija moć. Vlast nemora biti samo politički, već može biti sociološki i psihološki pojam. Vlasti
može biti i van prava, ali nikada van institucija. Veber ovo ilustruje kroz definiciju da je vlast takvo
stanje u kome ispoljena volja želi da nametne odrađivanje nekog akta, na radi toga da bi povlašćeni
izrazili svoj maksimum delanja. Dakle moć je potencija, vlast je fakticitet. Vlast se učvršćuje, a moć
demonstrira. Dalje, Veber razgraničava dva tipa vlasti: po sili konstalacije interesa (monopoli), i po sili
autoriteta (vlast oca, šefa, ili monarha). Prva vlast proizilazi najčešće iz imovinskog stanja, a druga po
apsolutnom osećanju obaveze. Ipak, oštre granice nema. Pored ovog unutrašnjeg određenja, bitno je i
ono spoljašnje, koje je u logičkoj vezi sa tipom društva. Tako je do skora organizacija značila hijerahiju
nejednaku dustribuciju moći i dobra, a sve je to potpomognuto logikom vlasti koja učvršćuje, održava, i
prihavata logiku dominacije u organizaciji.
Oblici vlasti su roditeljska, crkvena, vlast u organizacijama i institucijama, i politička vlast. U
zavisnosti od oblika, zavisiće i dominacija, stepen potčinjavanja, jednakost. Prema uticaju i posledicama
najbitnija je politička vlast. Istorijski, svakako je prvu dominaciju nosila roditeljska, potom crkvena, dok
je danas na snazi vlast organizacija.

49. Određenje političke vlasti:

Politička vlast je takav oblik vlasti da omogućuje pojedicu ili grupi da se sa sposobnošću ili moći
nametne zapovedanjem ili naredbom drugima u okviru neke organizacije, ili teritorije.
Najčešće, politička vlast je usmerena na državu. Nema veće moći od državne moći, pa time je i
njena vlast najobimnija. Tako je i zloupotreba vlasti na državnom nivou najveća. Takva vlast unosi
sigurnost ili tera strah u kosti. Ona može raditi za opšte dobro ali i za interese povlašćenih klika.

17
50. Struktura i funkcije političke vlasti:

Za strukturu političke vlasti značajna su tri faktora: stabilnost i trajnost, osnovni sastavni
elementi vlasti, uzajamni odnosi među elementima.
Trajnost i stabilnos vlasti zavise od faktora kao što su njosioci vlasti, osvajanje vlasti,
funkcionisanje vlasti i dr. Stabilna vlast je najčešća u otvorenim i stabilnim društvima, ali ona ne
garantuje i moćnu vlast. Ovakkva vlast zasniva se na legitimitetu, a ne na sili, ćime je ona i trajnija.
Osnovni elementi strukture vlasti su upravljači i upavljani. Uppravljači mogu biti pojednici,
grupe, slojevi, klase. Ovde uvek vlada hijerahija moći. Na osnovu toga determinisan je i stepen uticaja
podvašćenih na vlast. Odnosi između elemenata zavise od političke kulture, interesa, sredstava u
učvršćivanju vlasti, ali i tendenciji ka rušenju vlasti.
Funkcije vlasti proizilaze iz interesa i potreba društva. Funkcionalna vlast je ona koja garantuje
stabilnost, integraciju, ograničenja vlasti, legitimnost, i vrednosti na kojima se zasniva. Državanje reda
je osnovna funkcija vlasti, pa je kazna za anomično i patološko prirodna dokle je pravna. Vlast se uvek
nada da će podvlašćeni se prilagoditi viziji reda koju ona ima.

51. Vrednovanje politike vlasti:

Pitanje vrednovanja političke vlasti je pitanje njenih ciljeva i smisla. Zbog toga vlast se da
vrednovati samo posredno. Cilj vlasti jeste pribavljanje legitimiteta. Legitimitet se zasniva na
vrednostima i pricipima koji mogu biti vera, tradicija, dužnost, pravda, jednakost, proceduralni
principi, itd. Po veberu ovakvih vlasti ima tri i to su tradicionalna, harizmatska, i racionalna.
Legitimitet tradicionalne vlasti počiva na tradiciji predaka i preskriptivnim pravima. Legitimite
harizmatske vlasti se temelji na autoritetu nesvakidašnjih ličnosti, kakvi su proroci, vojskovođe,
demagozi, i lideri političkih stranaka. Harizma slabi, pa je ova vlast i kratkotrajna. Racionalna vlast je
ona koja se temelji na zakonskim propisima, i spremnosti podanika da se pokore zakoni i njegovim
normama. Ovi legirimacijski principi su evoluirali sa istorijom. Na početku civilizacije legitimacija se
dobijala na osnovu mitskih, magijskih, i religiskih pretpostavki božanskog u vladaru. Dolaskom velikih
religija, počinje da se stvra princip pograšivosti vladara, pa se sada legitimacija zasniva na prvim
principima, ili krajnjim razlozima. Najpoznatiji prvi princip je bio Bog, pa otuda legitimacijski princip
nebeskog mandata. Kasnije, teorije o prirodnim pravima, zaobilaze ovo, pa se legitimitet svodi na
proceduralne principe. To su ugovor, pristanak, saglasnost, sposobnost i efikasnost upravljača.
Za upravljače vlast je najviša vrednost jer dozvolajva moć, a za potčinjene ona je sredstvo
otuđenja. To proizilazi iz logike vlasti, hijerarhije i dominacije, odnosno ona je uvek uperena protiv
slobode pojedinaca, očekujući da on uredi tačno predviđenu društvenu ulogu. Zato je danas
najdominantnija liberalna premisa da samo vlast može ograničiti vlast.
Borba za vlast je dans najčešče organizovane prirode, jer pojedinac ne bi imao šanse sam. Zato
se i u okviru same borbe primenjuje logika vlasti.
Vlast se može okaratkerisati i na osnovu sredstava koje koristi. Tako ako počiva na sili, onda je
autokratska, ia ako počiva na otovorenosti i pristanku onda je demokratska. Ipak ne treba zaboraviti
svojstvo svake vlasti: ono je tajna. Tako i u demokratskim organizacijama, gde se poštuje ppluralitet
mišljenja, a borba za vlast je na fer osnovama, unutrašnji život je pun protivurečnosti. Ipak, što je
opasnost manja, to je demokratija bliža idealu. Time su pobednci sloboda pojedinca i zajednice, a ne
represija.

18
52. Pojam i vrste elita:

U najopštijem smislo „eltita“ je nešto štoje odabrano kao natprosečno po nekakvom vrednosnom
kriterijumu. To „odabrani“ mogu u društvenom smislu biti baš to od strane naroda, ali mogu i sami sebe
proglasiti. Elita nije oduvek imala današnje značenje, pa je prvobitno označavala izbor, a potom i finu
robu. Danas to je vrh društva, viši sloj, a u užem smislu to su vlastodršci. Elita je takođe suprotnost od
mase ili naroda. Da bi se postalo deo elite, određeni društveni kriterijumi moraju biti zadovoljeni.
Ponekad su oni institucionalne, a ponekad morlne, ili čak imovinske i nasledne kategorije.
Vilfredo Pareto smatra da u svakoj profesiji možemo rengirati aktere po elitističkoj skali od
najgoreg ka najboljem. Tako on na skali od 0 do 10 u advokatskoj profesiji, samtra da je najbolji onaj
koji ima najviše kljienata, onaj koji nema ni jednog dobiće 1, dok je 0 rezervisana za potpunog idiota.
Ovo dalje opravdava i Botomor koji smatra da je Paretovo pojedostavljenje samo izgovor da bi se
ukazala prirodna nejednakost ljudi. No elita ne mora da bude vezana samo za ljude, već elitne mogu biti
i ustanove, kao i čitavi slojevi (njpr. menadžeri).
Suprotnost elitističkim teorijama predstavljaju egalitističke teorije. Ishod sukoba ove dve teorije
najčešće se može poistovetiti sa Paretovom konstatacijom da je istorija groblje aristokratije. Problem je
u sukobljenim gledištima- elitisti samtraju da elita vuče društvo napred, dok egalitaristi da one stvraju
zatvoreno društvo. Ipak, elitističke teorije zahtevaju i proučavanje druge strane medalje- mase, pa tek
tada se dobija celina u društvenom promatranju odnosa.
Sociološki gledano, elita se vezuje za društvenu stratifikaciju. Tako oni na boljim položajima u
hijerahijskoj lestvici se smatraju pripadnicima elite. U politikološkom smislu, ovo određenje je nešto
uže, pa se odnosi samo na vlast, te se stoga često uzima termin elita vlasti. Dakle, politikologija se
usmerava na kategoriju moći kao kriterijum elita. Tako Rajt Mils smatra da konstelaciju elite vlasti čine
vojska, preduzetnici, i političari. Harold Lasvel je postavio tezu da moderna demokratija nije ništa drugo
do kompeticija, i izbor ponuđenih elita, pa je ovo elitistička koncepcija demokratije.
Elita ponekada ima pozitivnu, a ponekada pežorativnu etiketu. Tako su menažeri najčešće
pozitivna, a birokratija najčešće pežorativna elita.

53. Elitističke teorije:

Iako sama reč „elita“ nije bila u upotrebi u Antici i pre toga, to ne znači da ovakvi slojevi nisu
postijali. Tako su ljudi svoje položaje zadobijali na osnovu zaluga, vrlina, sposobnosti. Tako je ovaj
postupak u staroj Kini čak bio i formalizovan, i težak do besmisla. Ipak, od starih Grka počinje dilema o
nužnosti, ili rđavosti društvenih elita. Tako je Platon bio zastupnik elitizma, a Faleja iz Halkedona je bio
oštri protivnik, zastupajući koncept egalitarizma. Kasnije, sa razvitkom modrnih teorija, razvijaju se
elitističke teorije (Pareto, Moska, Mihels, isl.), egalitarističke teorije, i teorije konflikata.
Platon je dao prvi jednu elitističku koncepciju društva. Tako je opšte mesto da u njegovom
sistemu filozofi-upravljači, i ratnici-čuari čine okosnicu društvene elite. Samtra se da je Platon svoje
uzore crepeo iz starog egipatskog društva, ali i iz Sparte. Aristoel je dao nešto razgarnatiju društvenu
strukturu, od osam klasa, i samtra se da bar tri predstavljaju elitu. Sam aristotel je posebno izdvajao
činovničku klasu.
U moderno doba, Makijaveli je svojim realizmom inspirisao elitiste. Takođe odavde polazi i
jedna konzervativna struja potekla iz pera De Mestra, De Bonala, Iopolita Tena, koji su jako uticali na
elitiste, čak i one liberalne orijentacije.

19
Moderne elitističke teorije započinju sa Paretom i Moskom, koji su i napravili spor među samim
elitistima. I jedan i drugi su krenuli od istog neksusa, od Makijavelija. Moska je tako stavio va konteksta
Makijavelijevu tezu da nikada više od 50 ljudi ne vlada društvom. Moska takođe usvaja i Sen-Simonovo
viđenje o potrbi posebnih čalanova društva koji će sprečiti eroziju vredmnosti i stavova, sprečavajući na
taj način dezintegraciju. S druge strane Makijaveli je uticao na Pareta sa svojom metaforom o
„lavovima“ i „lisicama“. Za Pareta lisice su mnogo opasnije jer mogu lava da uvedu u mrežu spletki.
Zbog svega ovoga, uz Roberta ihelsa, ova dvojca su nazvana pejorativno makijavelistima.
Moska u svojoj teoriji konstatuje da je društvo koje je uređeno elitistički, normalno društvo.
Tako su upravljači uvek manjina. Sve što znači vlast- odlučivanje, komandovanje, vršenje moći- to je
uvek u rukama jedne posebne klase. Moska ovo naziva političkom klasom. Ta klasa se koristi političkom
formulom, odnosno koriste svoje umeće i položaje da bi uboge i neuke naterali da se pokore slovu
zakona. Moska se prosto čudi što su svi do njega o tome ćutali, iako je to univerzalna istina. U daljoj
analizi, Moska dolazi do zaključka da korišćenje osnovne političke formule često nije dovoljno, pa lideri
traže nadogradnju kroz moralno i pravno opravdanje za svoje postupke. Moska kaže da je ovo oduvek
postojalo samo se licemerno nazivali principom suvereniteta. Ove formule ne moraju da odgovaraju
istini, već moraju da zadobiju legitimacijski titulus. Moska kaže da se ovo može nametnuti militarnim
putem, ali da to retko uspeva, pa je zakonitost veća da će se ovo ostvariti kroz prihavatanje određenih
religijskih i filozofskih koncepcija. On smatra da i ovi koncepti počivaju na sili, samo ne reresivnog
karaktera, pa izazivaju veći stepen prividne tolerancije među onima koji je prihvataju. Nekada se ova
politilčka formula izjednačuje i sa ideologijom. Za kraj Moska konstatuje da je danas vlast relacioni
odnos organizovne manjine i neorganizovane većine. Organizovana manjina je neophodna, budući da
složenost društva onemogućava jednom da vlada.
Pareto u svojim ekonomskim radovima dolzi i do političkih zaključaka da su pripadnici elita oni
najbogatiji, ali da među elitom postolji diferencijacija na one koji su veadajuća elita, i na one koji su
nevladajuća elita, a da zajedno stije naspram masa. U analizi ponašanja Pareto pravi distinkciju između
logičnih i alogičnih, a alogične dalje deli na dervacije i rezidue. Pareta posebno interesuju rezidue, koje
su nešto slično instiktu. Postoji šest grupa rezidua: kombinovanja, postojanosti agregata, aktivnosti i
samospoznaje, društvenost, integritet individue, polni nagon. Kombinaciojom rezidua uvek se
uspostavlja društveni ekvilibriju. Da bi mogao da dosegne ovaj ekvilibrijum, čovek koristi derivacije,
odnosno to je njegova potreba da rzmišlja. Dakle čovekovo mišljanje uvek je uslovljeno društvenim
okolnostima. Za teoriju elita Pareto je značajan zbog svoje cirkulacije elita.
Karl Manhajm se bavio problemom opadanja elitizma u društvu. Kao rezltat ovoga Manhajm je
posebnu pažnju obratio na fažizam.

54. Cirkulacija elita:

U širem smislu, problem cirkulacije elita je problem regrutovanja, mobilnosti, i smenjivanja


vodećih grupa. U užem smislu, cirkulacija elita je teorija koju je razvio Pareto.
Pareto smatra da u kojoj god epohi i sistemu živeli, na vlasti je uvek oligarhija. Cirkulacija elita
je onda samo smenjivanje jedne aristokratije drugom, pa je istorija groblje aristokratije. Smena ide
pomoću rezidua, i to agregata i kombinovanja. Prva nagoni na upotrebu sile radi održanja svojih ideja, a
druga da se u različitim situacijama koriste različiti karakteri vođstva- lavovi i lisice. Do smene dolazi
jer lavovi postaju lisice na vlasti, pa dolazi do procesa kvarenja elita. Prvobitni poštovaoci lavova
počinju da dezertiraju, pa svoju podršku nalaze u masi. Smena je neminovna kada dovoljan broj lisica
dezertira. U međuvremenu vladajuća elita gubi još jednu svoju osobinu, samopouzdanje, pa više i ne

20
sme da upotrebljava silu, kao ključan element za održanje na vlasti. Komparacije radi, Pareto daje
ekonomsku komparaciju ovoga, sa rentijerima i špekulantima. Paretova teorija je vrlo zaživela među
francuskim teoretičarima.

55. Političke partije i „avangarda“ kao elita vlasti:

Dok su se prve plitičke partije smatrale imstrumentima elita, dotle su političke partije nastale
tokom XIX i XX veka više bile okarakterisane kao masovne. To ih je i dovelo u žižu interesovanja
elitističkih teorija. Partije su pre svega pružave mogućnost novim ličnostima da uđu u politiku. Takođe,
partije su kao organizacije postale dominantne na polju političke kompeticije, pa se smatra da se
demokratije danas i svode na izbor jedne od ponuđenih grupacija.
Prvu ideju o partokratiji daje Moize Ostrogorski, ruski pravnik koji je analizirao politički sistem
Velike Britanije. On je ovaj sistem nazvao demokratijom kojom vlada oligarhija. Vremenom se
iskristalisala ideja o tome da je demokratiji potreban vođa da ne bi zalutala, a oni se regrutuju ispred
partija. Partije su uparvo prirodna elita koja inače pasivnoj masi daje aktivu koja joj omogućuju
participaciju kao conditio sine quea non demokratije.
Mnogo pozantiji od ovoga je gvozdeni zakon oligarhije Roberta Mihelsa. Mihelsova teorija je
pre svega upućena na nemogućnost ostvarivanja socijalizma, budući da bi se na vrhu partije uvek
stvorio neki neprikosnoveni vođa. Slično pitanje se odvijalo i u okviru samog socijalizma tokom XIX
veka, kada je i nastao zaseban anarhistički pokret.
Lenjin se nasuprot ovome, zalagao upravo za revolucionarnu diktaturu partije. Takva partija bi
onda bila avangarda. Ona je po Lenjinu trebala da bude politička formula vodilje radničke klase, koja bi
mogla da podlegne pritiscima retrogradnih struja. Kako je ovakava kocepcija bila zatvorena struktura,
vremenom se urušila unutar sebe. To je primetila i Roza Luksemburg kritikujući Lenjna zbog insistiranja
na centralizmu. Ona je smatrla da će se procesi unutar partije, a i države odvijati po Mihelsovom
zaključku. Staljin je još više radikalizovao ovu Lenjinovu ideju, unoseći elemente militarizma u partiju.
Trocki je potom uočio da je revolucija zbog ovakvih ideja izrodila samo elitu birokratije.
Ipak komunistička teorija avangarde nikada nije htela da se izjednači sa elitističkim teorijama.
Milovan Đilas je 50-tih godina XX veka upozoravao na ovo, ali je prognan, a njegovi radovi su bili
zabranjeni.
Slične elemente možemo uočiti i u nacističkoj ideologiji. Nacisti su samtrali da pripadnici
njihove partije ispunjavaju tri ideala: rasni elitizam, nadčovek, i koncept oca nacije.

56. Demokratija, elita i vođstvo:

U principu demokratija teži ka tome da ukine elitističke tendencije. No, porast značaja političkih
organizacija stavlja ovu tendenciju pred jedan novi izazov. Demokratij atako možda i ne bi imala ništa
protiv kocepta elita, da ne postoji njihova stalna težnja otuđivanja od masa. Takođe, demokratija želi da
ukine bilo kakve predispozicije za regrutovanje elita iz masa. Ovakve tendencije su se pojavile odavno
kroz koncept kontra-elite. No, postavlja se pitanje gde je granica između narodnog predstavljanja, i elita
koje za sebe smatraju da su nosioci progresa civilizcije. Tako, najbolje rešenje je da nosioci progresa taj
isti kroje prema meri naroda, jer u suprotnom odlaze na groblje istorije. Onog trenutka kada je to
postignuto, elita je postala sastavni deo demokratije, ali i celokupnog političkog sistema. Danas je jedan

21
od glavnih jazova između elita i masa, postojanje monopola. Kada se ta barijera sruši, onda zaista
dobijamo formulu po kojoj oni najbolji čine najbolje za društvo, a ne za sebe.

57. Zakon imitacije Gabrijela Tarda:

Gabrijel Tard se smatra osnivačem individualno-psihološkog pravca u sociologiji. Suština i ono


što sociologija treba da pručava su individualne interakcije među pojedincima. Osnovni odnos, i
okosnica njegove sociologije je podražavanje. Podržavanje nije samo među ljudima, već pojedinac
podražava i samog sebe. Intermantalna aktivnos jedne grupacije pojedinaca, prema Tardu se uvek odvija
kroz tri osnovna vida: imitacija, opozicija, adapacija. Da ne bi svoju teoriju simplifikovao samo
pojmom imitacije, on smatra da postoji i ona inicijalna kapsula koja je od izuzetne bitnosti- invencija. To
se može opisati kao pravljenje koncentričnih krugova u vodi- invencija je bacanje kamenčića, a imitacija
je proizvod toga koji uvek proizvodi veći krug imitacija. Kada je reč o opoziciji, on smatra da je to
prvenstveno nešto što se vodi u samom pojedincu, sa reprekusijama po društvo. Opozicije su rat,
konkurencija, i rasprava, i tim redosledom ide njihova istorijska predominacija. Adaptacija je najbitnija
za svest inventora, jer dovodi do usklađivanja pluraliteta svesti u društvu. Stoga njegova teorija izgleda
ovako: promene u društvu nastaju sa invencijama, ali onda na snagu stupaju opozicije različitih
invencija. Ona invncija koja nadvlada nosi sa sobom adaptaciju. Stabilizacija društva, i trasiranje
koloseka se onda vrši prostom imitacijom. Proces podražavanja se odvija kroz logički i ekstralogiči
zakon.
Logičko podražavanje je automatsko prihvatanje nečega što je dobro i korisno. Ekstralogičko
prihvatanje je nesvesno i ide u dva pravca: podražavanje od unutrašnjosti ka spoljašnjosti, ili
podražavanje viših društvenih slojeva od strane nižih.
Tard je takođe napravio zanimljivu razliku između gomile i javnosti. Gomila je takav skup ljudi
koji se nalazi na jednom mestu, poseduju istovetne emocije, i mogućnost međusobnog dodira, pa ta
fizička i mentalna blizina određuje psihologiju gomile. Javnost je proizvod modernog doba, nastao pod
uticajem štampe.

58. Psihologija gomile Gistava Le Bona:

Gistava le Bona nazivaju Makijavelijem masovnog društva. To daje dve implikacije, da je Le


Bon bez ustezanja proučavao tamnu stranu politike, i da je njegova teorija zasnovana na pristupu
makijavelizma. Pored ovoga Le Bon je bio kontroverzna ličnost, najpre jer je bio naučni radnik a knjige
sumu bile kao beletristika, potom jer je pripadao liberalnoj tradiciji, a u Francuskoj je akademizam uvek
bio okrenut pomalo levo, i treće jer su mu mediji poklanjali dosta pažnje.
Le Bon smatra da se svaka civilizacija zasniva na duši rase, kao zbiru moralnih i intelektualnih
crta. Temelj rase su samo i isključivo njeni mrtvi. Tako on smatra da postoje primitivne rase, inferiorne
rase, prosečne rase, i superiorne rase. Još jedna kontroverza je da je on kao Francuz branio supermaciju
anglo-germanske rase.
Le Bon smatra da su revolucije koje sprovodi gomila ono što okreće društvo ka nekim drugim
vrednostima. Te vrednosti mogu biti iracionalne i mistične, kakva je politička revolucija. Naučna
revolucija je dobra. Najvažniji pokazatelj revolucija je mentalitet naroda. Stabilne insttucije u mirnim
prilikama daju krvavije revolucije. Fleksibilni narodi lakše prihvataju revolucije i promene. Paradigme

22
ovoga su Francuska i Engleska. Mentaliteti mogu biti mistični, jakobinski, revolucionarni, mentalitet
kriminalca.
Le Bon daje i dve koncepcije demokratije. Jedna je ona koja se poziva na jednakost, i ona je po
Le Bonu neprirodna. Druga je koncept intelektualne aristokratije kojoj on daje prednost.
Konačno, Le Bon definiše gomilu kroz tri koncepta. Gomila u običnom smislu je skup pojednica
bez ikakve secifikacije. Oragnizovana gomila ili psihologija gomile je onaj skup pojedniaca koji imaju
iste vodilje, namere, i ciljeve. Samim tim pojedinci više nisu svoji kada su u gomili, oni su sada jedno
novo telo i jedna nova duša. U gomili, od ovoga niko ne može biti izuzet. Iako možda malo grubo
objašnjno, zančaj teorije Gistava le Bona za razumevanje novih društvenih pokreta je i tekako veliki.
Razlika između društvenih pokreta i organizovane gomile je u trajnosti i stabilnosti pokreta.
Na kraju Le Bon daje neke od karakteristika gomile; duhovnu inferiornost, nesvesnost,
spremnost na akciju, sjajan su provodnik za emocije, sugestivne su, netolerantne, nemaju postojanu
volju, i potreban im je vođa.

59. Kako gomila misli:

Gomola po Le Bonu misli u sikama, a ne pomoću inteliencije. U gomili važi princip najslabije
karike: ideja mora da bude dostupna i razumljiva i najnižem sloju. Ako i misli, ona to radi u apsolunim
kategorijama, po principu crno/belo. Demagogija je osnovni vid obraćanja gomili. Ideje gomila su ili
prolazne ili trajne. Nagomile uvek utiču dve vrste faktora: udaljeni (Unpr. pleme i tradicija), i
neposredni (reči, slike, osećaji, politika).
Individua se u gomili potpuno gubi, ona je u stanju hipnoze. Ono što je prednost gomile jeste da
ona uvek uništava ličnu odgovornost. Pojedinac prima sve odlike koje inače krase gomilu.
Vođe su nešto neophodne gomili. One moraju biti harizmatske, moraju imati snagu ubeđivanja i
umetnost velikih floskula. One moraju biti u intimnom kontaktu sa gomilom, kao čuveno: „čovek iz
naroda“. Vođa je epicentar gomile. On je poput čarobnjaka- diže oluje, i smiruje vetrove.
Le Bon razlikuje heterogene i homognene gomile. Heterogene su: anonimne i neanonimne (npr.
učlične bande, i porote), a homgene su: sekte, kaste, i klase.

71. Pojam i definicija interesa:

Interes je kategorija novovekovne političke filozofije i teorije. U osnovi svih interesa su ljudske
potrebe- veza između ova dva je dosta složena i recipročna. Interes ima i tendenciju da se prikaže kao
vreddnost i ponekad čak i menja iste. Pojam interesa je relaciona kategorija kojom se iskazuje određeni
društveni odnos- to važi za sve nosioce interesa bili to pojedinci ili grupe- opšta karakteristika. Interes je
najosnovniji faktor i pokretač političke akcije.

72. Klasične teorije interesa:

Započeo ih je Hobs koji razlikuje prirodno stanje sa egoističkim interesima i društveno stanje sa
u kome nastaje država kojoj je interes da sabije egoizam. Ovo dalje proširuju Lok i Ruso koji smisao
društvenig ugovora nalaze u opštem interesu. Prosvetiteljstvo u dr. polovini 18. veka razvija

23
materijalističkiu koncepciju društvenog interesa u kojoj se oni gledaju kao glavni pokretači društvenih
promena.

73. Koncepcija interesa klasičnog liberalizma:-

Četiri karakteristike: individualizam- interes zajednice je samo prost zbir pojedinačnih interesa;
politički liberalizam- slobodna inicijativa i boezbeđivanje društvenog opšetg bogatstva i sreće je najveći
interes; pragmatizam- praktični interesi pojedinaca su jedinai kriterijum istine; utilitarizam- korist i
sreća su vrhunski kriterijumi i merula ljudskog ponašanja: Bentam- između interesa u zajednici i
pojedinaca vlada harmonija, pa je bitan samo individualizam; Mil- bitne su sve četiri karakteristike.

74. Hegel i Marks:

Hegel- razlikuje opšte i posebne interese i njihove dijalektičke veze- prva karakteristika
njegovog shvatanja. Posebni interesi su posredovani opštim. Druga karakteristika je preovladavanje
partikularnih interesa i to u dve mogućnosti:
a) način uspostavljanja opštosti je građansko društvo- prvi nivo;
b) način uspostvaljanja opštosti je država- drugi nivo.
Treća karakteristika je dijalektička povezanost posebnih sa opštim.
Marks- oslanja se na treću karakteristiku Hegela i uvodi novitet jer ne govori o interesu
pojedinaca već društva, i nudi rešenje stavljajući akcenat na klasni interes.

75. Savremene koncepcije interesa:

Podela na objektivističke i subjektivističke konceocije u zavisnosti da li naglašavaju


objektivno-materijalnu dimenziju ili subjektivno-psihološku dimenziju interesa.
Univerzalisički i partikularistički interesi.
Racionalističke- javni interes;
Iracionalističke- odbacivanje sebičnih grupnih interesa;
Realistički interesi- interes postoji samo u političkoj borbi.
Bentli- teorija interesnih grupa- grupa je sinonim za interes pa se on vezuje za ponašanje
grupe.
Truman- javni interes je mit i nema legitimitet saznajne kategorije. Interesna grupa je
svaka grupa koja nameće svoje stavove drugoj grupi, a u cilju proširenja stavova koje ona zastupa. Zbog
ovoga su one specifične vrste konfliktnih grupa i teorija.
Pluralističke teorija interesa polaze od pluralističke analize moći u lokalnim zajednicama
po stavu da se politička moć najjasnije pokazuje u procesu rešavanja značajnih pitanja- npr. kako se moć
koristi?

24