Draza Mihailovic Zavrsna Rec

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica
Zavrna re enerala Drae Mihailovia na suenju u Beogradu
"Roen sam u Ivanjici, u varoici u kojoj su moji roditelji slubovali. U tom lepom gradiu ugledale su svet i moje sestre, Milica i Jelica. Svega nekoliko meseci po Jeliinom roenju umre na portvovani otac Mihajlo, a posle pet godina i naa plemenita majka Smiljana. Na stric Vladimir, veterinarski major, dobrotom svoga srca, preuze staranje o nama, siroiima u svom domu u Beogradu, koji postade i moj dom. Vojno kolovanje zapoeo sam pred balkanske ratove. U prvom poluostrvskom ratu uzeo sam uee kao kadet i u njemu stekao prvi oficirski in. Borio sam se i u Prvom svetskom ratu. Kada se potpisivala kapitulacija jugoslovenske kraljevske vojske, nalazio sam se u Doboju, a tri dana ranije u svojstvu Naelnika taba Druge armije, primio sam u okolini Dervente borbu sa Nemcima u kojoj je onesposobljeno vie desetina neprijateljskih motorcikala, a 12 njihovih vojnika je ubijeno. Odatle sam u predveerje 28. aprila preao granicu Bosne i Srbije iznad sela Zaovine. Na Ravnu Goru, planinsko sedlo izmeu Savobora i Maljena, stigao sam 13. maja. Baspitavan sam u svom domu i u svom pozivu da Nemcima ne verujem, ak i onda kada bi nam donosili poklone, a ne bombe i mitraljeze. Neprijateljska oseanja prema njima, iz Prvog svetskog rata, preneo sam i u Drugi, i to s jednakom odlunou. Radilo se o Kajzerovim ili Hitlerovim generalima. Eto, zato nisam hteo da im se predam ni ovoga puta kao to im se
www.krajinaforce.com
nisam predavao ni prologa. Protiv njih sam se borio koliko sam znao, mogao i umeo, ne mislei nikada na saradnju, ve samo na osloboenje naroda. Nemce sam prezirao i mrzeo zbog njihovog tradicionalnog neprijateljstva prema mom narodu. U svoje vreme, ovlaenjima kojima sam raspolagao, zabranjivao sam nacistike sastanke, i filmove o nacistima kao i paljenje vatre za roendan Hitlera, podjednako u Sloveniji i Hrvatskoj. Kao vojni atae u Sofiji i Pragu, izmeu dva svetska rata, ispoljavao sam neprijateljski stav prema najavljenim "silama osovine" i samovoljnoj Nemakoj. U istom zvanju, bio sam jedan od malo nas, koji smo poseivali sovjetske ambasade! Nemake represalije bile su strahotne. Gledao sam itava sela u plamenu. I zbog toga, mesto me nije dralo. Za sve vreme puta od Bosne ka Ravnoj Gori tukao sam se sa Nemcima i svojim pratiocima govorio da kapitulaciju ne treba priznati. Odbio sam je svesno i odmah otpoeo gerilski rat. Posle izdaje od strane Pavelike Hrvatske bilo mi je jasno da moram osnovati novu vojsku. Poeo sam sa 26 odanih oficira i podoficira koji su mi u Bosni predali pukovsku zastavu. Sa njima sam stvarao jugoslovensku vojsku u Otadbini koja je brojala nekoliko stotina hiljada vojnika i stareina. Tako sam u okupiranoj Jugoslaviji ostao jedini oficir sa tek formiranom jedinicom, neraunajui civila Dimitrija Ljotia koji je kao rezervni potpukovnik imao u Bijeljini svoj puk sa kojim je uao u rat. Krenuo sam u borbu protiv okupatora, siguran da se narod kome pripadam nee nikada pomiriti sa ropskim ivotom. Sebi sam namenio ulogu doivotnog branioca nae teritorijalne i nacionalne neprikosnovenosti, jer sam vojnik u slubi naroda i njegove drave. Na narod, isto onako kao to nije priznavao poraz na spoljnopolitikom polju, ni pakt sa Osovinom, ve pakt stvoren "27. marta", kome sam dao veliki lini doprinos, nije primao kao svoj, ni poraz na bojnom polju. On je iz svake borbe izlazio kao pobednik, jer je uivao u slobodi i umirao za nju. Neki istaknuti komunisti ustali su protiv "27 marta", poto su tada Staljin i Hitler jo bili saveznici, ali to je nevano za moje sadanje stanje. U vojsci Kraljevine Jugoslavije bio sam komandant puka, Naelnik sekcije za fortifikaciju i Zamenik naelnika taba i Naelnik taba II armije. A na dan kapitulacije Kraljevine Jugoslavije pa do formiranja dvadeseestorne grupe, njena vojska u otadbini bio sam samo ja. Ljudi koji su mi se pridruili bili su pravi rodoljupci, a samo neki od njih i politike linosti. Oni su inili osnovu mog Centralnog nacionalnog komiteta, obrazovanog avgusta 1941. godine kao najvieg politikog tela budueg rodoljubivog pokreta. Dok sam sa sedam oficira, 13 podoficira i est vojnika, prelazio preko Jelove gore, Kosjeria, Tometin Polja i druma za UiceValjevo i Gojnu Goru, u kojoj se za vreme rata skrivao moj tuilac, pukovnik Mini kao Titov ilegalac, ne znam da li od Nemaca ili od mene, pratili su me nepoverljivi pogledi vae dobro naoruane formacije. Od prvih pridolih boraca stvorio sam etnike odrede, kao naoruane skupine koje nastaju u zemljama ije su vojske ostale bez fronta ili ga uopte nisu imale. Formirani su za nune intervencije, samo u korist naroda. Ve u to predjesenjsko vreme stvorio sam jasne konture ozbiljnog ratnog i vojnog sastava. Mojih 5.000 boraca sa koliko sam u poetku raspolagao, bili su nejaki prema tolikim najmodernije naoruanim nemakim divizijama.
Pozvao sam pod zastavu Kraljevine Jugoslavije sve dobronamerne, spremne i voljne da se bore protiv viestruko snanijeg neprijatelja koji je ruio sve pred sobom. Prilazili su mi zanatlije, trgovci, seljaci, inovnici, kolarci, a ponajvie vojnici i oficiri armije iz koje sam potekao, koji nisu dopali Nemakog zarobljenitva. Moja tenja bila je da sve one koji su nosili oruje pridobijemo za umu. Zato sam ulazio u redove Koste Peanca, osnivaa prvog etnikog odreda, o kome u docnije malo vie, i generala Milana Nedia. "Buio sam" svuda gde se isplatilo. Tako sam pod svoju zastavu primio i one koji su lovili moju glavu. Peanevog komandanta Bou Javorskog stavio sam pod moju komandu samo za kratko vreme. I dok sam bio u Crnoj Gori, on je uzeo od Nemaca 700.000 dinara, da me uhvati ili ubije. Posle tog otkria, ubrzo smo ga likvidirali kao lana nemakog prekog suda u aku. Nedievac, Vuko
Ignjatovi ranio me na 24 mesta u ehovia Polju, za vreme naeg Kongresa odranog u dane 1. i 2. septembra 1942. godine - na kome smo pored ostalog doneli proklamaciju da sudije moraju imati stalnost, maksimalnu nezavisnost, nepogreivost i materijalnu sigurnost. Nisam posustajao i pored opasnosti koja me je vrebala na svakom koraku, vie od vae strane nego od okupatora. Kada sam se ustalio na cifri od oko 100.000 vojnika, preveo sam svoj sastav u Jugoslovensku vojsku u Otadbini. Posle toga kralj Petar II Karaorevi i njegova Vlada postavili su me, bez mog znanja, za Ministra vojnog a potom za generaltabnog Naelnika. Bilo je to poetkom 1942. Pretpostavljam da se Kralj rukovodio injenicom da je moja vojska imala vie uspenih oruanih sukoba sa okupatorom. Priznavano nam je i odbranu sela i gradova od pljaki i sabotaa. Za tu svrhu koristio sam "crne trojke", smrtnu opasnost za sabotere i pljakae, nezavisno kojoj strani su pripadali, a koje nisu smele da znaju jedna za drugu. Gospoda advokati, Dragi Joksimovi i Nikola onovi podsetili su vas, pre nekoliko dana, da su pod mojom komandom izvreni uspeni napadi na okupirane gradove Gornji Milanovac, Poegu i aak. Oni su jo dokazali da je moj major Aleksandar Mii, sin moga uitelja vojvode Miia, avgusta 1941. godine, oistio od Nemaca Loznicu i desetinu njenih sela. Te bitke ne uklapaju se u sliku koju optuba stvara o meni kao izdajniku i kolaboratoru! Vojni javni tuilac naziva me narodnim izdajnikom zbog mojih sastanaka sa okupatorom. Nikada nisam negirao dva-tri susreta sa delegacijom nemake komande za Balkan u Jugoslaviji. Stanje u naoj zemlji bilo je teko. U Pavelievoj Nezavisnoj dravi ubijano je na poetku rata i po 2.000 Srba dnevno. Kao to znate, na ivalj, je stavljen tamo van zakona. vabe su ruile, palile i ubijale nae nevino stanovnitvo, zbog sabotaa i prepada na njihovo, bukvalno bez ikakve kontrole.Svet je bio strano zastraen. Traio sam instrukcije od vlade u Londonu, ali ih nikada nisam dobio. I tako sam na svoju ruku i odgovornost u pratnji komandanata, majora Aleksandra Miia, pukovnika Pantia i kapetana Nenada Mitrovia, otiao 13. novembra 1941. u selo Divci, deset kilometara daleko od Valjeva, na prvi sastanak sa neprijateljem koji su sami traili. Moji verni pratioci uzeli su bombe, za sluaj nemake podvale, sa kojom smo ozbiljno raunali. Njihovu stranu predstavljao je pukovnik, Naelnik obavetajnog odeljenja za Srbiju Kogart i Dr. Jozef Mant, oficir nemake Vrhovne komande. Nemci nisu bili voljni da pregovaraju, ve da diktiraju. Sve to smo od njih mogli uti bilo je traenje nae bezuslovne predaje. Takav njihov stav izazvao me je na grubost. Jasno sam im podvukao da se borim za svoju otadbinu, te da tu borbu kao ratnici i ljudi moraju da shvate. Stalno sam se plaio da bi jedan od moja tri pratioca u svom revoltu, u tim unim objanjenjima mogao da otkai bombu. Ponudie mi i vino. Ponudu sam odbio jer nisam hteo s njima ni vino da pijem. Rekao sam, vojnikim izrazom, da sa mojom kapitulacijom ne raunaju, i da u borbu nastaviti i radije poginuti nego se predati, te da im uopte ne verujem. Izloio sam nau odluku da upotrebimo silu ako pokuaju da nas zarobe. I time su nai razgovori zavreni. Do primirja nikada nije dolo. To je, eto, taan pregled svega to se zbivalo tom prilikom. Jedan od vaih svedoka sada naoruan laima protiv mene sve je izmislio, a prisutan nije bio. Nemci su na taj sastanak doli sa est divizija. Rekao sam, vabama, na rastanku, da svi uju: "Srpski narod voli slobodu, bez obzira na to to je slobodu izgubio. On se nada da e je ponovo stei. Naa dunost kao vojnika je da se ne predajemo i izdrimo dok god moemo. Stoga, nam se ne sme prebaciti, to to se ne predajemo". Na drugi, s kraja rata, odran u selu Pranjani o kome se ve govorilo, ne bi nikada doao da nije bilo Amerikanca Mek Dauela. Ponavljam da je taj susret imao za cilj pregovore o predaji nemake vojne snage, a ne saradnju. Na nju nisam mislio nikada, a najmanje tada kada se vapska vojska uveliko raspadala. Sudu skreem panju na Hitlerovu poruku Musoliniju da sam najvei neprijatelj Osovine, koji jedva eka svoj dan za udar. Neposredno posle mog prvog susreta sa okupatorom dolo je do nemakog napada na moj tab u Ravnoj Gori. Tu su mnogi od njih poginuli. Ja sam se probijao kroz neprijateljske linije, a pored mene su prolazile okupatorove formacije, na udaljenosti od svega nekoliko metara. Da bi izbegao opasnost nekoliko dana sam leao na goloj i hladnoj zemlji, pokriven liem, stiskajui
vilice da ne cvokotou. Za to vreme faistika izma prola je preko mene, ne znam ni sam koliko puta. Bio sam tada bez nade. Sutradan, 14. decembra 1941. vratio sam se na Ravnu Goru, da se ivim pokaem. Prolazei kroz narod, drao sam govore. Odatle sam se pomerio prema Gornjem Milanovcu, Zlataru i Goliji, izmiui ispred mnogobrojnih nemakih divizija. Prava opasnost da me uhvate i ubiju, bila je u Struganiku i kod aka. Sve je to opisano i uredno sloeno u mojoj arhivi koju sam teglio kroz Srbiju, do Bosne i nazad. Umesto bezuslovne predaje, razaslao sam svoje jedinice na sve strane, radi objedinjavanja svih rodoljubivih snaga. alosno je to su ih usputno napadali partizani, predvoeni ljudima bez svakog ivotnog i nacionalnog iskustva. Okupator je nastavio sa nemilosrdnom represijom i progonima. A Srbiju je oblepio je uzdu i popreko, pozivima za moju predaju i plakatima iz kojih se italo da je za ubijenih deset i ranjenih dvadeset sedam Nemaca, na podruju izmeu Kragujevca i Gornjeg Milanovca, streljano blizu 2.500 graana; a nou izmeu 14. i 15. oktobra 1941. za jednog ranjenog i dva ubijena vojna germana, kod varoice Stepojevc i oblinjeg sela Konatice, oko 250 seljana Sreza Posavskog. Pisalo je i o stradanju rodoljuba u Velikoj Sugubini, i drugim manjim i veim mestima Srbije. Uporedo sa tim, glavnokomandujui general za Srbiju, surovi Majsner, hvalio se gde je stigao da je pobio 2500 mojih pristaa, a meu njima i Milana Kalabia, predsednika optine Poarevac. Moju glavu je smiljeno ucenio na uvredljivih 2.000 dinara. Vie ne bih o optubi za saradnju sa Nemcima, jer mi inae neete dopustiti da je osporim. uvajui narod i vojsku, primenjivao sam taktiku povlaenja i iznenadnih prepada, na utrb frontalnih napada. U besu nataloenog posle neuspelog sastanka u Divcima i poruke pukovnika Kogarta da nemaki Vermaht ne vodi pregovore sa banditima jer ih samo hvata i strelja, napisao sam Hitleru ovakvu poruku: "Prola je godina od kako sam otpoeo borbu na ivot i smrt, u cilju istrebljenja okupatora sa podruja moje napaene zemlje. Na borbeni duh zasnovan je na naoj tradicionalnoj ljubavi prema slobodi i nepokolebljivoj veri u pobedu naih saveznika. Za svakog vaeg vojnika ubijenog ili nestalog, vi ubijate stotinu nevinih i bespomonih srpskih dua. Ve sada vas upozoravam na dan suda koji nije daleko. Opominjem Vas da u odgovoriti svom silom prema nemakim vojnicima, ako na mojoj zemlji nastave sa svojim bestijalnim odmazdama." Odgovorio mi je piui svome kamaradu Musoliniju: "Pored sadanjih operacija protiv komunista, ja vidim Due, specijalnu opasnost u planovima na due staze, kojima idu pristalice Mihailovia, da bi unitili i razoruali Vae vlastite snage u Hercegovini i Crnoj Gori. Sasvim svestan opasnosti od Mihailovievog pokreta, ja sam naredio svojim snagama unitenje svih njegovih odreda na celokupnom okupacionom podruju. Smatrao bi poeljnim da i Vaa druga armija na neki nain, uzme Mihailovia i njegove oficire kao zaklete neprijatelje Osovine. Radi toga, drugi Due, ja traim da efovima Vaih odreda, izdate instrukcije u tom pravcu. Svakako, likvidacija Mihailovia, nee biti lak posao, imajui u vidu snage sa kojima raspolae. Oblasti okupirane od strane njegovih bandi treba briljivo staviti u obru, i otpor oslabiti putem gladi, i nestaice u oruju i municiji. Ostaci glavine srpskih snaga bie definitivno uniteni u koncentrinom napadu. Srbi su dravotvorni narod s velikom misijom na Balkanu. A narod koji takve misije nosi, u svetu, mora na sebi osetiti nemaku silu a nikada pomo, gde god bi se sreli". Po Hitlerovom izriitom nalogu nacistiki organ "Donauzeiting cajtung" i nae kolaboraciono "Novo vreme" objavili su 21. jula 1943. godine ucenu na 100.000 nemakih maraka u zlatu, za moju ivu ili mrtvu glavu. Ispod moje fotografije stajalo je: "Nagradu od 100.000 Rajhsmaraka u zlatu dobie onaj koji dovede iva ili mrtva vou bandi Drau Mihajlovia. Ovaj zloinac bacio je zemlju u najveu nesreu. Udavljen u rasipnikom ivotu, on je uobrazio da je pozvan da oslobaa svoj narod. Kao engleski plaenik, ovaj smeni hvalisavac nije nita drugo radio ve utirao put boljevizmu i time pomagao da se unite sva nacionalna dobra koja su narodu odvajkada bila visoka i sveta. On je time ponitio mir seljaka i graana. S toga je ovaj opasni bandit u zemlji ucenjen sa 100.000 Rajhsmaraka u zlatu. Onaj koji dokae da je ovog zloinca uinio pokojnikom ili ga preda najblioj nemakoj vlasti, ne samo to e dobiti nagradu
od 100.000 Rajhmaraka maraka u zlatu, nego e tim izvriti i veliko nacionalno delo jer e osloboditi narod i otadbinu strahovitog bia, ovog bestijalnog provokatora". "Ba u tim danima, tekim kao ovi dananji, moja ena Jelica bila je na izdisaju u nacistikom logoru na Banjici kao supruga voe "srpskih bandita". A samo na podruju srezova Parainskog, Ravanikog i Despotovakog, i jo nekoliko okolnih, streljano je 2.995 domaina iz mojih nacionalnih odreda, kao saradnici voe etnikih bandita". "Moje izlaganje koje upravo traje nije proizalo iz neke dublje pripreme, u zatvoru iz koga me ve tridesetak dana dovodite i odvodite". "Sluaj koji vam skraeno iznosim, najbolji je primer za potere na koje sam nalazio tokom rata. Mojim nacionalnim snagama prikljuili su se 23. septembra 1943. brigadni general Amstrong sa nekoliko oficira i ameriki pukovnik Albert Sajc. Prvi u svojstvu efa celokupne saveznike misije pri mom pokretu. Drugi kao Frenklinov posmatra, pridodat poruniku Valteru Mansvaldu, oficiru za vezu i njujorkom advokatu. OVI savezniki emisari osmatrali su sa visokog grebena moju slabo naoruanu artiljeriju i peadince, u odelima sa zakrpama, bez ijedne zatitne sprave ili podloge ili oklopa, dok (10. oktobra 1943.) hrabro kidiu na nemaki garnizon od oko 800 boraca, dobro zatien bedemima Viegrada. Uvaeni strani emisari poskoili su sa svojih mesta kada smo sunovraivali u renu provaliju tamonji elezniki most, najvru drinsku sponu Srbije i Bosne. Krvava borba za Viegrad poela je od jutra. Oko podne Viegradska varo bila je u naim rukama, a rtve tog boja su: 467 postradalih Nemaca i ustaa koje smo akljama plitke Drine gurali niz vodu. Naa gerila nastavila je da ganja neprijatelja prema Rogatici i Sarajevu, poto smo tab na vreme sklonili u planinu Roganje, najkrau geografsku vezu sa Rudom. Partizani su na svoj nain iskoristili nau nesmotrenost, otevi nam Viegrad, pripisujui pri tom sebi zasluge za oslobaanje ove lepe istorijske varoi. Dok smo bili u povlaenju nad nama je prohujala nisko letea vapska "tuka". Neko od mojih boraca je nepromiljeno okrenuo mitraljeske rafale ka smrtonosnoj okupatorovoj letelici koja se veto voena, sputala sve nie i nie, sipajui na nas ubojito gvoe i otrovne eksplozive. Blagi Bog omoguio nam je da sauvamo itave glave i tela. Na neprijatelj nije se snalazio po gustoj pomraini i brdovitom predelu i bio je, nemoan da razlikuje svoje od tuih, pa i pod svetlosnim signalima i sijajuom municijom. Uporni vaba nije odustajao. Celu no i naredni dan, potiskivao nas je ka severu, jakim, a ponegde i udvostruenim snagama. U srpski Priboj koga je oslobaao izrod Kalabi, uli smo iscrpljeni, i blatnjavi, sa dva zarobljena nemaka oficira, koja sam vodio zbog zamene sa Nemcima za moju porobljenu porodicu. im smo stupili u grad, zaposeli smo poruenu elezniku stanicu. Malaksali saveznici prvi su se spustili na razrovani stanini pod. Kapetan Mansfild, navlaei vreu za spavanje, ugledao je na vlanom zidu nacistiku objavu napisanu na nemakom i naem: "Usled zloinakih napada razbojnika Drae Mihailovia, na nae trupe za iju ivu i mrtvu glavu je raspisana nagrada od 100.000 nemakih maraka u zlatu, bili smo prinueni da streljamo..." Na zidu su se nizala imena 120 nedunih graana mukog i enskog pola, pogubljenih zbog mog otpora okupatoru, a na samom dnu stajao je potpis "Uli, general i nadkomandant Beograda iz nemake vojne uprave za Srbiju". Nisam gubio nadu u osloboenje zemlje. Posle Viegrada napao sam Sarajevo, ali sam bio potuen u dolini reke Prae, poto sam kod Olova bio napadnut od partizana, a kod Konjica od Ustaa. Nemci su me tukli iz samog Sarajeva". "U vaoj vlasti su poverljivi izvetaji nemake obavetajne slube i komande za ovaj deo Balkana. Vama je dato na volju obim njihovog korienja. U njima se razumljivim renikom istie u kakvim sam odnosima bio sa silama Osovine. Pozivam se na Gerharda Epskotera, nacistikog obavetajca i ratnog dopisnika u Jugoslaviji. Taj okoreli Hitlerov sluga je svojim gazdama stalno ponavljao, da sam bio i ostao zakleti neprijatelj Nemaca. Od njegovog obimnog izvetaja, upamtio sam ove dve reenice: "Mi smo se nadali da e Mihailovi, izdat od saveznika, na kraju uvideti da mu je saradnja sa nama jedini izlaz. Ali, on saradnju sa nama nije hteo". "Pouzdani Firerov general Alfred Jodl, obavestio je svoga vojnog ministra da sam u gerilskim borbama protiv nemake vojske tokom 1942. i 1943. proseno dnevno gubio od 15 do 30 boraca, ali da se nisam predavao. Nacistiki policijski pukovnik i ef Gestapoa za Srbiju, dr
Fuks ostavio je napismeno, da me je uvek smatrao za prvorednog neprijatelja nemakog naroda i da je zbog toga ganjao moje pripadnike, bez imalo milosti. Na elu nemake privrede u Jugoslaviji nalazio se inenjer Franc Nojhauzen. On je ovako izvetavao svoje pretpostavljene: "Mi partizane ili komuniste u Srbiji nismo ni oseali. Ako su naa skladita bila stalno napadana, pljakana ili unitavana, to je bila krivica Mihailovievih ljudi, a ne Titovih. Oni su ispred nas zatvarali sve puteve do sela i riznica, te tako onemoguavali svaki nemaki izvoz iz Srbije". Zamorno je svako dalje nabrajanje ovakve nemake korespodencije, jer se slinim pismima i depeama, ni broja ne zna". "Ovo to upravo sledi je odbrana, a nikako napad na protivni komunistiki tabor, kome vi pripadate. Specijalno odabrani nemaki obavetajac Volter fon Hagen, koji se skriva iza pravog imena Vilhem Hetl, ifrirao je svojim efovima da je folksdojerski inenjer Ot, spojio Tita sa fon Glez Horstenaumom, poverenikom Vermahta za Hrvatsku i kao to se zna Hitlerovim prijateljem, Istim kanalom ubrzo je dojavljeno da je u nemakom poslanstvu u Zagrebu, vien general Vladimir Velebit, sa linim dokumentima na ime dr Petrovia, stalna maralova veza sa okupatorskom vapskom. Ubrzo se ispostavilo se da je Fon Glez primajui od Velebita "predlog sporazuma o nenapadanju Nemaca i partizana u odreenim sektorima" prepoznao u njemu Vlatka, sina svog bekog prijatelja. I o tome sam negde govorio. A protokol o uzajamnom nenapadanju vaih i njihovih, odnosio se u prvom redu na zapadnu Bosnu i jo neke krajeve u kojima su Srbi masovno stradali od ustaa i muslimana. Angloameriko iskrcavanje na jadranske obale bilo je planirano za poetak zadnjeg kvartala 1944. godine. im je ova vest stigla do vaeg taba, posredovanjem maarskog komuniste Zoltana Tota, Tito je smesta vratio u Pavelievu prestonicu svog vernog Velebita, da u drutvu velikog srpskog komuniste Koe Popovia, sina bogatog beogradskog industrijalca, uini sve to se moe. U pitanju je bila vaa ponuda okupatoru "za zajedniku akciju protiv zajednike opasnosti, u vidu oekivane saveznike invazije," koja vama nikako nije odgovarala. Moji izvori govore da vas je Adolf bez razmiljanja odbio preko svog ministra za spoljne poslove Fon Ribentropa, porukom da on sa pobunjenicima ne pregovara niti sarauje, ve da ih samo prosto mlati. Da je kojim sluajem, savezniko iskrcavanje obavljeno, imao bih partizane iza lea, jer bi ste vi znali kome Ravna Gora ide u susret. elja vaeg voe o saradnji sa Nemcima nije ostala samo na tome. Pomenuti inenjer Ot, snabdeven valjanim ovlaenjima od vrha Rajha, zakljuio je sa partizanima pakt o razmeni zarobljenika koji se vetom diplomatijom pretvorio u sporazum o nenapadanju, sa vanou od poetka 1943. do avgusta 1944. godine. U posedu mojih poverljivih ljudi su ifrovani telegrami Fidriha Koea, specijalnog savetnika faistike Hrvatske, ministru Fon Ribentropu, o spremnosti Tita da obustavi svaku borbu protiv Nemaca, Italijana i Hrvata, kako bi nesmetano uao u obraun sa mojim borcima, ijim bi se unitenjem, kako je on mislio, sklonila s puta zajednika opasnost. Ni vi sami mnogo ne krijete sporazum o nenapadanju koga su potpisali Hitlerov SS general Globecnik sa slovenakim komunistima Kidriem i Veberom. Vreme koje je pred vama, omoguava bolje upoznavanje perioda koji je iza nas". "Potpuna je neistina da sam imao poverenike u neprijateljskoj italijanskoj komandi. Sa Musolinijevim tabom nisam nikada uspostavljao vezu. Jedno vreme guverner Crne gore bio je Aleksandar Pircio Biroli, srpski saveznik iz Prvog svetskog rata, nosilac naeg "Belog orla" sa maevima, u funkciji i armijskog generala. Oruane snage mog nacionalnog pokreta stacionirane U Crnoj Gori bile su pod komandom svojevoljnog majora Pavla uriia. Moda ne znate da je taj hrabri oficir iz isto nacionalnih i vojnih pobuda koristio naklonost Birolija prema Crnogorcima. Povrno i zakasnelo sam obaveten o izmetanju tog italijanskog generala sa crnogorskog prostora, zvanino zbog slabog rada. Kao dokaz za moju kolaboraciju sa Italijom uzimaju se cetinjske novine u kojima su fotografisani major Pavle i guverner Biroli. Odvani Pavle bio je krvni neprijatelj okupatora, podjednako nemakog i italijanskog. Ako su ga, kao to je pisao cetinjski "Loven", Nemci odlikovali Gvozdenim krstom, zato su ga onda 14. maja 1943. godine zarobili u Kolainu sa etiri hiljade boraca i odveli u logor iz koga im se oteo na jedvite jade. Malo je poznato da je Major urii posle inkvizitorskog muenja u berlinskom zatvoru, ekspedovan u zarobljeniki
logor u Strij, u Poljskoj, iz koga je sa dvadesetoricom svojih oficira neprimeeno ispuzao ispod visoke bodljikave ograde. Moja Crnogorska uzdanica, vijugajui preko tri neprijateljske teritorije, veto se dokopao obale Dunava, kod Vinjice, nie Beograda. Na nesreu, im je preplivao iroku ledenu reku ponovo je pao u Nemake ake u kojima je ostao do kraja novembra, kada su mu general Nedi i Herman Nojbaher, uz veliku linu garanciju izdejstvovali slobodu. Upoznao sam enu koja bi u povoljnijim prilikama, na koje ja ne mogu raunati posvedoila o vetoj montai kukastog krsta, na fotografiji mog nesrenog majora". "Sluao sam o kolaboraciji mojih stareina sa Nemcima i Italijanima. Moni Dobrosav Jevevi, komandant nacionalnih snaga na severozapadu zemlje, prvi je podigao nogu na tu stranu. Nepravedno je i neprihvatljivo da se na mene svaljuje krivica zbog nekoliko mojih ljudi koji su na svoju ruku skliznuli u kolaboraciju. Ne protivureim, ukoliko su prilike bivale nepovoljnije, utoliko sam sve tee i tee kontrolisao tu za mene nikad poeljnu saradnju. Ilo se tu i tamo, u moje ime, i bez mog znanja". "Vojni tuilac okrivljuje me da sam u martu 1944. godine, preko beogradskog advokata Braia, nekadanjeg pisara i advokatskog pripravnika pokojnog Dragie Vasia, uhvatio vezu sa zagrebakim nadbiskupom Alojzem Stepincem i Hrvatskim poglavnikom Antom Paveliem, tienikom Vatikana i pape Pija XII, organizatorom pokolja srpskog naroda na zapadnom delu propale zemlje.
( s leva na desno ) Dragoljub Draa Mihailovi, Stevan Moljevi, ura Vilovi, Radoslav Rade Radi, Slavoljub Vranjeevi, Milo Glii, Dragomir Dragi Jovanovi, Tanasije Tasa Dini, Velibor Joni, ura oki, Kosta Muicki, Boko Pavlovi, Lazar Laza Markovi i Kosta Kumandi. U veroljubivom glasniku nae pravoslavne crkve i u memorandumu njenog Svetog arhijerejskog Sinoda, upuenog Generalu Dankelmanu, objavljeno je u svoje vreme da je pod nadbiskupovom mitrom i propovedom "u ime Hrista, ubiti antihrista", od ustake izme u stranim mukama postradalo samo za tri meseca 180.000 Srba; kao mladi Tesli, sin moga borca iz Siska koga su Pavelievi koljai kamom izboli, pa mu u rane sipali so a zatim mu iz raskrvavljenih grudi srce izvadili. Stradanje Stanka Turudije iz Travnika kome su isti avoli pre nego to su ga ubili, na grudima klali sina jedinca, dovoljno govori koga smo imali za neprijatelja. Od 1941. do kraja 1944. godine, prevereno je u katolike oko 240.000, kako oni kau, pravoslavnih izmatika, od ukupno 2.500.000 Srba sa teritorije Endehazije, od kojih je oko polovine odmah poubijano, poto su im prethodno odrezana po tri prsta. Nae tamonje svetenstvo trpelo je stradanja jae nego Srbi, koje su Turci u vreme svoje vladavine na kolac namicali. Jo se ne znaju grobna mesta zverski ubijenih, Mitropolita Dabrobosanskog Petra Zimonjia, Vladike Gornjokarlovakog Save Lerkaia i Banjalukog Platona koga su isti zlotvori potkovali i ivog odrali, i vie stotina asnih svetenika i golobradih akona. Mnoge moje formacije, potpomognute etnicima Vojvode popa ujia, branile su tokom itavog rata, koliko su mogle,
srpske muenike u Hrvatskoj i Bosni. Za njihovo spasenje 20. januara 1944. godine, otpoeli smo borbe sa poglavnikovim ustaama, sa ciljem definitivnog ruenja njegove zloinake drave. Nae loe naoruanje i pomanjkanje u ljudstvu nagnali su nas da vodimo umesto frontalne, povremene ofanzivne akcije, usmerene prema najugroenijim teritorijama. I pored sveg naeg truda i junatva bezbonici su sruili i spalili vie od 200 naih bogomolja, a crkveni hram u Glini potpalili zajedno sa pastvom. Sporadine borbe smo nastavili i naredne 1945. U toj godini, poetkom aprila, Lijeve polje postalo je najtraginije srpsko stratite, emu sam i ja donekle doprineo, zadravajui pored sebe majora Pavla i njegovu vojsku, slepo verujui u skoro iskrcavanje Saveznika na obale Jadrana. Moj nesueni naslednik major urii, uzdajui se u podmetnutog i pokatolienog Crnogorca Sekulu Drljevia, preao je nou, izmeu 2. i 3. aprila 1945. godine, reku Vrbas, a potom neoprezno zaposeo prazno Lijeve polje, svoju nesuenu prelaznicu za spasonosnu Sloveniju. I dok je u kratkom predahu prebrojavao ljudstvo i vrio pripreme za dalji pokret, Ustaki generali Metiko i Maks Luburi, napali su ga s lea, svom estinom, potpomognuti manjim partizanskim jedinicama. Tako se edno Lijeve polje napojilo krvlju iz tela nae pospane i glau iznurene dece. Od petnaestak hiljada nevinih dua, uspelo je da se spase i pobegne prema Kordunu najvie 1.000 najzdravijih. Zarobljeni Pavle odveden je u kazamate Stare Gradike, 20. aprila. Ugledavi u zatvorskim odajama svog krvopiju Luburia, moj crnogorski komandant istrao je na balkon i iz sve snage pozvao svoje porobljene ljude da se dokopaju oruja i bore do poslednje kapi krvi. Meu dvadesetak ustaa koji su se tada bacili na elinog majora bila su oba komandanta sa Lijeva polja. Dva dana pre konane kapitulacije Nemake (7. maja 1945.) zavren je poslednji in tragedije ovog polja, zalivenog srpskom krvlju. Tog dana pogromski ustaki logor i usijane jasenovake pei progutale su krupnu figuru rodoljubivog otadbinskog etnikog pokreta, majora Pavla uriia. Tako je zavrio jedan hrabar nacionalni vojskovoa. A povodom ijeg imena, mi je njegov Crnogorac ilas preneo razmiljanja mladog Uianina, efa srbijanske tajne policije, da se ne zna ko bi kome sada sudio da sam na vreme predao svoju stolicu, tom uroenom ratniku. Gde vi vidite moju saradnju sa nadbiskupom Stepincem koji je mirnoom iz katedralske procesije odsluao hvalisanje svog biveg fratra fra avola, ili ti, Sotone, roenjem Filipovi, da je svojim rukama u Jasenovakom logoru usmrtio preko 30.000 zatoenih Srba. Molim vas ne dovodite me u vezu sa tim pogreno izabranim boijim izaslanikom koji nikada nije osudio zloinaki ustaki plan po kome se jedan deo Srba trebao poubijati, drugi nasilno pokatoliiti a trei raseliti. Poglavnik Paveli je sada u Papskim dvorima u Rimu. Potraite od njega pismo sa formom poziva za saradnju, kako vojni tuilac tvrdi, potpisano mojom rukom izmeu 17. i 22. aprila 1945. godine, pa da ovde uporeujemo. Kad pomenuh Jasenovac, dunost mi je da se pred vama pitam ta se dogodilo sa vaim kapetanom Petrom Miloeviem iz Korenice, kome je Tito otro zamerio, zbog namere da oslobodi Jasenovake logorae, na koje su pazili samo 26 ustaka vojnika. Jedna grupa samovoljnih Ravnogoraca ila je tih dana u Zagreb, bez moje saglasnosti i odobrenja, a koliko ja znam radi preuzimanja oruja od pobeenog nemakog generala Lera, u vreme kada je preko Amerikanaca nudio predaju. Pismo koje poinje reenicom "Ekselenciji nadbiskupu Alojzu Stepincu", na koje se optuba poziva gradei moju krivicu, vrvi od rei i izraza koji nikada nisu bili u mom izgovoru. Ako do kraja ovog suenja pronaete jo neka od tolikih koje sam blanko potpisivao u urbi i u veri u ljude, ne sudite mi po njima". "U krivicu mi se stavlja i bliskost sa Kvislingom, armijskim generalom Milanom Nediem, predsednikom "Srpske vlade narodnog spasa". Do nae saradnje i zblienja nikada nije dolo. Mi smo gradili ratne nacionalne programe, na sasvim razliitim osnovama. On se u svojoj otadbinskoj strategiji, oslanjao na nuni kontakt sa okupatorom i ekanje povoljnijeg vremena za oslobaanje zemlje. Nasuprot njemu, ja sam bio za borbu i korienje pogodnosti, u svakoj datoj prilici. Zato sam je otpoeo krajem leta 1941. Nemci su se tada povlaili iz Srbije, te sam odluio da ih napadnem i to bez odlaganja. Dogovore o naoj saradnji koja se nikada nije ostvarila, prekinuli smo takorei na samom poetku. Jedan od razloga to se nismo meusobno pribliili je taj to je Srbomrzac, nemaki ef Dankelmen, saznao za sporazum o saradnji izmeu Tita i mene, nastao posle naeg prvog susreta, ini mi se oko septembra 1941. Ba taj dokument prepreio se izmeu nas dvojice. Nediev poziv za nae prvo vienje uruen mi je na Ravnoj Gori. Mnogo je razloga to nisam ga prihvatio. Ne bih mu mogao otii i zato to je on mene za
dve godine, koliko sam bio pod njegovom ministarskom komandom, dva puta drao u zatvoru po 30 dana. U ovom sluaju ne bih ima nikakvo potovanje prema njemu. Neposredno pre ovog rata, bio sam u prijateljskim vezama sa majorom Klarkom, britanskim vojnim ataeom u Jugoslaviji. Ta veza bila je dovoljna da me general Nedi, kao ministar vojni, kazni sa prvih 30 dana zatvora. Predoseajui skoru kapitulaciju Kraljevine Jugoslavije, blagovremeno sam se potrudio da za borbu pripremim i osposobim to vie mladih patriota. Znao sam da e je biti. Preduzimao sam sve to se moglo i na planu modernizacije nae vojske. Ali i ta lepa elja donela mi je jo jedan Nediev tridesetodnevni zatvor. Na sastanku koga je uporno traio predstavljali su me major Aleksandar Mii, i ako se dobro seam i pukovnik Pavlovi. Ta moja delegacija nije praktino ni vodila razgovore sa generalom. To u stvari i nije bila neka delegacija, nego su poslata dva oveka da vide ta Nedi hoe. Na sastanku sa njim nikakvi zakljuci nisu doneti, poto je major Mii tri dana lumpovao u kafani "Barajevo" sa prijateljem iz mladosti, mladim Jovanom Nenadoviem. I bio sam zabrinut za njega. Islednici i vojni tuilac pogreno su imenovali Marka Olujia kao mog oficira za vezu sa Milanom Nediem, zanemarujui injenicu da su tog mladog komandanta, partizani muki likvidirali. Nedieva izjava u kancelariji tajne policije da je moja delegacija s njim postigla dogovor u 10 taaka, obina je izmiljotina, ili iznueni postupak. Ne znam kakva je to saradnja kada mu je moja organizacija u Beogradu ubila efa kabineta, Masalovia, koji nam je bio strahovit protivnik. Taj ovek inio nam je velika zla, gonjenja i sve drugo to je moglo da bude. Pored ostalog, kazivao je o nama tamo gde ne treba, i ta je znao i ta nije. Tokom leta 1944. vratio se iz nemakog zarobljenitva general Damnjanovi i odmah se sa mnom povezao, preko nae beogradske organizacije. Preporuio sam mu da se primi poloaja efa kabineta kod Milana Nedia, kao zamena ubijenom Masaloviu. On je to bez okolienja prihvatio i otada sam ja znao sve to se radi u Generalovom tabu. Poto Nedi nije bio vrsto organizovan oduzimao sam mu ljude, ali nikakve veze s njim nisam imao. Avgusta 1944. konano sam pristao da budemo, za istim stolom. Hteo sam da olakam Damnjanoviu rad, u njegovoj slubi, to god vie. I tako se dogodilo da se jedne veeri sastanemo i vidim ta hoe. Nalazio sam se tada u selu Skakavice, naspram Raane. Do susreta je dolo po mraku, za koji ponavljam, nisam imao nikakve elje. S moje strane, sastanku na kome se nije imalo ta postii, prisustvovali su potpukovnik Baleti, major Lalatovi, kapetan Rai i porunik Kalabi. Ja sam tada imao u rukama sve to sam hteo. Mi smo ubacivali u Nedieve jedinice svoje ljude i rezultat je bio taj da smo i bez dogovora dobijali oruje. Ja lino, smatrao sam ga tada izlapelim starcem. Moja tenja je bila da ga umirim i preko Damnjanovia izvuem sve to mogu da dobijem. Oko generala Milana Nedia dogaale su se svakojake stvari i one me nisu mnogo zanimale. Uostalom njega je naa londonska vlada stavila pod slovo "Z", sa rednim broj 310, svrstavi ga time u politika i vojna lica predviena za likvidaciju, zbog boljeg sutra. Vojni tuilac je uneo u moju optunicu i navodni plan Nedia za unitenje partizanskih formacija, kao zajedniko delo njegovih, mojih, Ljotievih i Peanevih snaga, a zna da sam mu krajem septembra 1941. u prisustvu Obrenovanina Aleksanra Rankovia jasno stavio do znanja da za tako neto nisam spreman. Ljotia sam uvaavao kao iskrena rodoljuba, jer je imao u prvom planu ujedinjenje svih nacionalnih snaga u jedinstveni nacionalni front osloboenja. O tome je ovako pisao mladom Kralju Petru: "Potrebno je Gospodaru, mesto da se ujedinjuju Tito i Draa, da se ujedine Nedi i Draa. Ovo je potrebno nama. Od onoga tuinca e nastati sumnja, haos i krv. Njegov krajnji cilj i rezultat je boljeviciranje naeg naroda. Preklinjem Vas gospodaru, ne poputajte u pitanju Tita. Ako on nama zavlada, imaemo vladare otuene od naroda, koji se u borbi za ouvanje vlasti, ne obaziru na svoje rtve." "Bolno sam primio optuenje za ubistvo dva amerika pilota francusko-kanadskog porekla, prinudno sletelih na moj ravnogorski prostor, posle zadatka obavljenog u Rumunskoj, navodno izvrenog organizacijom i orujem komandanta nacionalnog korpusa Duana Radovia Kondora. U torbama mojih advokata su pisma zahvalnosti ba tih navodno "poginulih avijatiara", samo pridodata zahvalnicama njihovih drugova, spaenih portvovanjem pripadnika mojih odreda, predvoenih lanom naeg Vrhovnog taba Zvonimirom Vukoviem. Izbavljenje i sloboda leteih Amerikanaca plaeno je ivotom preko 500 hrabrih i najboljih ratnika, uvek bliskih mome srcu. Te zaplaene i izgubljene strance dvorili smo vie i bolje nego rod roeni. Zbog njihovog breg i potpunijeg izleenja, liavali smo nae teke ranjenike neophodne lekarske nege. Nadgledani i negovani toplinom i dobrotom due srpske majke, oni su
iznenaujue brzo, uspravno i vrsto stali na svoje noge spremni da nastave borbu protiv zajednikog neprijatelja. Smetajui ih u avione, okrenute ka osloboenoj italijanskoj primorskoj teritoriji, bratski smo ih zagrlili i zamolili da prenose istinu o nama, svuda gde se nau i to onu koju su dokuili boravei ovde. Opratajui se sa njima, poruio sam im da utiu na svoje Vlade da nam pomognu u borbi sa okupatorom, i svega nenarodnog, naravno ukoliko je ona po njihovom miljenju pravedna. Prema mom saznanju, nae molbe prenete su na prava mesta i pravim ljudima. estiti savezniki piloti, uznemireni mojom sudbinom, uzaludno vas mole, mimo mog znanja, da u ovom suenju primenite pravdu. Kako se njihovo sasluanje ne uklapa u va plan rada, pripremajui se za ovo zavrno nastupanje prisetio sam se njihovih toplih pisanih rei pristiglih do mojih ljudi dok ste me vijali po srpskim i bosanskim vrletima, kao svojevrsnih svedoanstava istine, iju vam sadrinu sublimirano prenosim. "Mihailovievi ratnici bili su spremni da nama amerikim saveznicima daju sve to mogu i nikada nisu hteli da prime nikakvu nagradu, smatrajui da je Amerika i njihova zemlja, jer je njihov veiti saveznik. Od prve grupe naih padobranaca, poginula su etiri, a estoricu su oni spasli odvodei ih u svoje baze. Ti ljudi iroka srca ustupali su nam krevete a oni su sa porodicama spavali na tavanima i po podu ili u talama i kolibama. Pilota Orivela Nuaka oteli su od Nemaca rtvujui sebe. Kapetana Vilima Havela i njegovu devetolanu posadu izvukli su iz uarenih nemakih makaza, vatrenim okrajem, iznad gradia Ljubia, po ceni gubitaka nekoliko najhrabrijih. Spaavajui pilota Edmunda Slanagona oborenog 3. aprila 1944. i njegovu vielanu pratnju, tridesetodnevnim provlaenjem kroz liniju fronta do bezbednog mesta, ostali su bez najmanje 10 junakih ratnika. Jo toliko njihovih kurira streljano je to nisu odali nae staze i sklonita. Majora avijacije Brauna, nekoliko puta su oslobaali od Nemaca, na utrb svojih ivota. Izbavljajui grupu padobranaca Leopolda Portera, od najbolje naoruanih vapskih patrola, Mihajlovieva vojska ostala je bez tri kolovana oficira. Dok su nas hrabre etnike ekipe spasavale, partizani su zbrisali sa zemlje celo jedno selo, koristei se umskim zaklonima i potocima; kue palili a stanovnitvo ubijali. Iste noi posmatrali smo borbu etnika i Nemaca. I sutradan, dok je borba trajala, Titove trupe, s lea su napale svoje sunarodnike. Ostali smo na podruju ratne Jugoslavije, posle uspenog izleenja iz opasnog podruja, jo nekoliko meseci. eneral Mihailovi je veinu naih drugova ispratio kuama avgusta 1944. Mi koji nismo odmah poleteli preko okeana sa prekorom i aljenjem smo posmatrali Britance dok su u Slovenakoj maja 1945. godine vrili predaju, Titovim partizanima 12.000 srpskih nacionalista, delom naih spasioca, po naem saznanju docnije poubijanih". Imali ste priliku da se upoznate sa jednim od vie pisama, koga su potpisali, kapetan avijacije Vilmon Kroket, predvodnik amerikih padobranaca Jozef Mahmut, porunik vazduhoplovstva Obreon i jo nekoliko njihovih drugova koji su ponudili svedoenje, o svom troku, o istini tako iskrivljenoj, na moju tetu ali i na tetu celog naeg naroda. Obavetajni kapetan Ili Popovi i major Fari, ameriki emisari kod Tita, proveli su jedan dan u gradu koga su partizani preoteli od mojih boraca. Oni su u naoj okupiranoj bolnici naili na tri ranjena amerika avijatiara. Deurni komandir, sa oznakama Titovog pripadnitva, zvanino je izvestio ove Ruzveltove delegate da su sve ostale pilote i padobrance oborene na podruju tog grada moji borci izruili Nemcima. Sluaj je hteo da kapetan Popovi i major Fari, posle nekoliko nedelja sretnu u italijanskom Bariju, ive i zdrave, sve te ljude koje smo mi navodno predali Nemcima, za nagradu u oruju". "Zamaram i sebe i vas reanjem stvari i dogaaja koji vam nita ne znae. Moju istinu proverie neko drugi, u neko drugo vreme. Borim se za svoju ast, a slobodu i ivot ve ste mi uzeli". "Ja protiv komunista nemam nita. Kada je dolo do ovog rata na se front prebrzo raspao. Ostao sam sa narodom na elu malobrojne i na brzinu okupljene vojske iji je borbeni duh ugrozila nenadana kapitulacija, o emu sam ve neto malo govorio. Teko naslee dve pune decenije nerada i raspada osetili smo svi. Otisnuo sam se u umu pozivajui rodoljube da sakriju to vie oruja, nameran da produim prekinutu borbu i sputenu zavesu podignem iz praine. Tako sam postao jedan od prvih pobunjenika i gerilaca Evrope, ljuti neprijatelj Hitlerove svemone imperije. U tim tekim okolnostima bio mi je vaan svaki novi borac, bez obzira ta mu je na glavi i kako se krsti. Dvadeset drugog novembra 1941. poslao sam radio depeu Londonskoj vladi o uloenim naporima u cilju prekida bratoubilake borbe koju su nametnuli komunisti i pokuajima da ujedinim sve narodne snage za odluujuu borbu protiv Nemaca.
10
Iskreno verujui, da je saradnja sa komunistima mogua, primao sam u svoj tab Titove delegacije, po njegovom slobodnom izboru. Prvi su mi doli Srbi iz Srbije i iz Bosne, Blagoje Nekovi i ura Strugar. Za njima je stigao Aleksandar Rankovi, abadijski radnik iz okoline Obrenovca, Maralova verna senka, kao "inenjer Mileti". Kada bi ova moja glava pripadala samo meni, ponudio bi je u opkladu da je u Obrenaninovoj pratnji bio i moj sadanji tuilac pukovnik Mini. Susret sa Rankoviem protekao je sa dramatikom. Za vreme skromnog ruka, oduenog razgovorom, pred nama su se iznenadno stvorile 15 naoruanih devojaka, dokazane u prepadnim juriima na okupatorove odrede, pridole Ravnogorskom pokretu iz "Kola srpskih sestara". Jedna od njih prepoznala je svog komiju, preruenog u terenskog inenjera. im se ispred nas i njih postavio, svojim snanim grudima, komandant Gorske garde Nikola Kalabi, one su se pokunjeno povukle, okreui cevi mitraljeza ka zemlji. I tako se jedno opasno stanje zavrilo bez prolivanja krvi. Zabune nema, avgusta 1941. godine, doekao sam u drutvu advokata i knjievnika Dragie Vasia i potpukovnika Dragoslava Pavlovia, na istim prostorima, tuioca Minia i njegovu pratnju Dragojla Dudia. Na celodnevni razgovor zavrio se konstatacijom da je teko vojevati protiv neuporedivo jaeg neprijatelja, koji sve nae sabotae ili nepromiljenosti druge vrste kanjava odmazdom "Sto zajednoga". Tom prilikom savetovao sam svako mogue suzdravanje dok ne ojaamo, i do bolje prilike. Jedna takva ukazala se mimo oekivanja. U njoj su vai partizani i moj sastav, pod vostvom popa Vlade Zeevia, vaeg sadanjeg ministra unutranjih poslova i potpukovnika Veselina Misite, isterali Nemce iz Krupnja. Oslobaajui okolna mesta, moj dobri Misita, produio je prema Banji Koviljai i Loznici da bi u njoj 31. avgusta poginuo ganjajui Nemce. Tito je doao u Krupanjsku varo na gotovo, koristei nemaku objavu koju mu je nabavio pocrveneli Ribnikar, preko Hitlerovog ataea za tampu Dr. Hriboveka Bergera. Za konaite je izabrao vilu direktora rudnika na Stolicama. Moj kapetan Rai je istovremeno sa vaim odredima, ganjao Nemce po Pocerini. Postignuti zajedniki uspesi doneli su mi radost koju sam podelio sa ovde prisutnim pukovnikom Miniem. Na novi susret u Ravnoj Gori, okonali smo rukovanjem i uzajamnim obeanjem o meusobnom nenapadanju, koje vi niste odrali. To se mora rei. Partizani su mi, takorei sutradan, iz zasede ubili oficira Olujia, komandanta andarmerije, kod generala Nedia, dok se sa potporunikom Pipanom pribliavao Ravnoj Gori. Kao to do mene zbog vae podmuklosti, nije stigao ni mladi kapetan Jovan Deroko, nosilac Kraljeve akademske lente. U protestnom demaru do koga je dolo na moju inicijativu, pokazao sam gospodinu Miniu, letke taba Kolubarske partizanske ete, pod iju zastavuje stao i mlai sin Vojvode Miia, na kojima je Kraljeva vojska u Otadbini nazvana "gibaniarima", "koljaima", i izdajnicima kojima treba zavrnuti iju". Tom prilikom, pruao sam mu dokaze da su njegovi ubijali moje oficire i vojnike, dok su prelazili preko Posavine i Tamnave. Voljan da pregovaramo za opte dobro, primio sam mog sadanjeg tuioca Minia i 19.11.1941. u Struganiku, u svetlom domu Vojvode Miia, sa pratiocem stolarom Obradom Stefanoviem. Nas dvojica zadnji put smo se nali, oi u oi, ovde u vaem zatvoru. Dogodilo se to, pre nekoliko dana, u pauzi jednog suenja. Prolazei pored mene, pukovnik Mini mi je rekao da smo se, eto, opet sreli i to kako ni on, nija nismo mogli ni pomisliti ni sanjati. Odgovorio sam mu da zaista nisam mogao ni pretpostaviti, sebe kao optuenog, a njega u ulozi mog vojnog tuioca, pogotovo to sam bio obaveten da je poginuo na Durmitoru, za vreme mog boravka u Crnoj Gori. U toku tog kratkog susreta rekao sam mu da sam ga ve oalio kao mladog i pismenog Srbina, potrebnog naoj Srbiji. Potom se ispostavilo da je na toj planini smrtno stradao njegov brat Milovan. Sa samim Titom sastao sam se iza 22. juna 1941. i ulaska Sovjetskog Saveza u rat sa Hitlerom. Drim u glavi devetnaesti septembar 1941. godine. Seoska kua Vojvode Miia, primila je i njega. Taj susret organizovao je upravo tuilac Mini. U toku razgovora dvorio nas je i nadgledao Vojvodin sin, moj vrli saradnik Aleksandar Mii. Vojvodina udovica gospoa Lujza pripremila nam je bogatu trpezu. Udoban vojvodski leaj pripao je vanijem od mene. Na kraju se ispostavilo da se u postelji tako slavnog Srbina mekoljio ovek koji e uskoro proliti toliko srpske krvi. Moju stranu predstavljao je advokat Dragia Vasi, a njegovu pored pukovnika Minia, na odbegli Dragan Jovanovi, lekar valjevskog partizanskog odreda. Druga dva susreta, imali smo u Brajiima ispod same Ravne Gore. Ona su bila neto docnije i trebala su mu kao, i prvi da upotrebom moga imena lake uspostavlja komunistiki reim. Na sva tri izlazio sam otvorena srca i sa nadom da bi smo mogli postii neki opti sporazum, ukazujui mu da je do tada bilo greaka, i nepotrebnih sudara, sa obe strane. Na alost, 26. oktobra 1941. godine, vei deo razgovora protekao nam je u meusobnim optubama. Insistirao sam na
11
uzajamnim odnosima koji bi se svodili na pomaganje jedan drugom i sporazume o zajednikoj borbi protiv okupatora, kada svane dan za borbu". "U narodu je bio veliki strah od pljaki i odvoenja i zato sam teio optem jedinstvu kao prekoj potrebi. Pred Sretenom ujoviom i Mitrom Bakiem, uticajnim komunistima, izneo sam potrebu da se Srbi u Hrvatskoj i BiH organizuju u etniki pokret. Predloio sam formulu zatite od pokolja i pogroma koji nad njima vre ustae i muslimani, a pokadkad i partizani. Zahtevao sam da se prigue sabotae, nad nadmonijim Nemcima jer zbog njih suludu stradaju itava sela i gradovi. Ukazivao sam mu da preuranjeni ustanak vodi ka narodnom samounitenju. Neto od dogovorenog smo i ostvarili. Opunomoeni predstavnik spoljnih poslova Treeg rajha, Feliks Bencler, 12. septembra 1941. uneo je u zvanian izvetaj, da etnici i partizani uestvuju u zajednikoj borbi protiv nemake vojske. I zbilja, krajem septembra i poetkom oktobra te godine nekoliko naih pomeanih odreda organizovali su opsadu Kraljeva, Valjeva i dela Mave. Prekoravao sam bliske saradnike kojima je bilo sumnjivo njegovo ime, poreklo, cilj i dobra volja. Odgovorio sam mog pouzdanog Dragiu Vasia da organizuje Maralovu likvidaciju, posle naeg prvog susreta, na koji je doao u seljakom odelu. Postavio sam svoje telo ispred bliskih saradnika Uzelca i Orelja, spreavajui ih da mu se priblie sa istim ciljem. Podlegao sam potrebi za slogom zbog narodnog spasa. Kako sada stvari stoje, knjievnik Vasi video je dublje od mene. ta mu je to vredelo kada je i on stradao od politikih Hrvata. Njegovo predratno prijateljstvo sa knjievnicima Krleom i Krklecom (Pavelievim poverenikom za Srem i saradnikom ustakog lista "Graniar", potpisnikom odluke da se svim Srbima kao neprijateljima Hrvatske i njenih saveznika oduzme celokupna sremska imovina), sluilo je iskljuivo ovim Hrvatima. Tih zagrebakih literata, nuno je i to istai, a njegovih knjievnih drugova, nigde nije bilo kada su ga njihovi sunarodnici bacili u usijane pei Jasenovake ciglane, sa 380 mojih probranih oficira i pristalica, pod komandom srpskog krvopije fra Sotone. Glas o ovakvom pogubljenju elitnog pisca i pravnika stigao je od Filipa Cemovia, bliskog roaka majora uriia. Cenjeni advokat Filip dokazao je svoje prisustvo Vasievom odvoenju rekom Savom, preko Gradike u Jasenovac, ini mi se izmeu 16. i 20. aprila. Slino svedoenje dao je i moj belenik Boko Kosti pozivajui se na istovremeni ulazak u Lijeva polje, Majora uriia Mitropolita Joanikija, Dragie Vasia i nekoliko komandanata koji su se odvojili od mene. Vaem maralu potedio sam glavu i na Bukova planini, na potezu izmeu Valjeva i Kosjeria, kao ve iskazanom neprijatelju mog pokreta duboko zalom u polje mojih odreda. Tada sam naredio kapetanu Petroviu da ga u najveoj sigurnosti i tajnosti sprovede do Stolica kod Krupnja, mesta koga smo dragovoljno propustili njegovoj partizanskoj kontroli. inio sam sve to sam mogao ne bi li nekako zapoeli kakvu takvu saradnju, okrenutu prema zajednikom neprijatelju. Uzdao sam se u na prvi susret, iz koga sam izvukao oko 600 puaka i 5.000 metaka. To njegovo oruje i municija, pomogli su mi da isteram Nemce iz Poege koju mi je on posle drugog pokuaja podmuklo preoteo, koristei oputenost mojih komandanata, oznaivi time poetak naih ozbiljnih sudara. Pri prvom pokuaju oduzimanje Poege, komadant mog lokalnog odreda razoruao je ceo partizanski Dragaevski bataljon. Odrekli smo se poetne prednosti, raunaju na njegov zdrav razum. Posle sluaja "Poega", neki Nedievci koje sam pridobio za sebe neuspeno su napali njegovo Uice, potpuno na svoju ruku. Saznavi za to odmah sam uspostavio sa njim telefonsku vezu. On je traio od mene da se naa meusobna borba prekine. Pristao sam, s tim da mi vrati Poegu, kao vanu strateku taku. Grubo sam bio odbijen, pa sam opravdano zakljuio da mi je dao oruje da se za njega tuem sa Nemcima, a ne za zajedniku borbu, protiv obostranog okupatora, na koju izgleda nije ni pomiljao. Posle toga, neposrednu vezu nismo obnavljali, a on je na svakom koraku, na prostoru na kome sam bio prisutan vodio graanski rat u kome je neduni narod uludo ginuo. Molim za doputenje da se proita telegrafska poruka od 2. novembra 1941. godine, Kraljevskog pukovnika Pavlovia, kapetanu Zvonimiru Vukoviu o napadu partizana, na moje odrede u Kraljevu, Uicu, aku, Valjevu, Milanovcu..." "Tito je u meuvremenu ojaao. I mene je stavio na prvo mesto svoga spiska za likvidaciju. Dostupni ameriki izvor, kae da je etiri puta pokuavao da ostvari taj svoj podli plan. Znajui za to, vezan za sudbinu naeg napaenog naroda, pismom od 23. decembra 1943. zamolio sam britansku Vladu da uzme na sebe da dsfe do sastanka izmeu naih predstavnika, navodei
12
mesto razgovora, negde u Sandaku. Narednog januara, dobio sam odgovor da britanci ne ele da posreduju, to je znailo da mi okreu lea. Ovako izraeni stav britanaca podsetio me je na ljutnje njihovog brigadira Amstronga, to sam odbio da dignem u vazduh most kod sela Polimira da ne bi izazvao Nemaku odmazdu nad nedunim narodom i unitenje opteg dobra. Navodim ovaj detalj, kao poetak razlaza sa Londonom. Moje slutnje su se ubrzo obistinile. Zapad se okrenuo Titu i njegovim partizanima, u najgori as, za moj pokret. Tu svoju volju, najbolje je manifestovao preko prevrtljivog erila u Teheranu 1.12.43., inei silne ustupke Staljinu i meunarodnom komunizmu. Zdrava logika i pamet ne mogu da shvate otkud takva blagonaklonost saveznika prema komunistima, kad se zna da bi oni ve sutra sve svoje zatitnike pobacali u Jadransko more, samo kad bi im se prilika ukazala. I tako se narodno alosno stanje jo vie pogoralo. Dok smo mi srpski rodoljubi, sa silnim neprijateljima vodili bespotednu borbu, odrsfena braa, ustae u Hrvatskoj, muslimani u Bosni i Sandaku, a sa njima komunisti u zemlji, napadoe na nae ivote i naa dobra, u naem najteem asu. Komunisti preuzee da ispred svoje oslobodilake zastave, srpske pokrajine oslobaaju od srpskog naroda. Glavna njihova borba svodila se na napade na moju vojsku. Gde god naiu oni Otpor pretvaraju u graanski rat. Mi smo jedini bili i ostali uz majku Jugoslaviju, a oni nam no u lea zaboli, ne zbog demokratije koju oni nisu hteli i voleli, ve zbog svojih satanskih elja i partijskih ciljeva. Gde bi danas bila naa slava i sila, da nam ove nebratske nemani ne osakatie tela." "Potpisivao sam sa partizanima sporazume o zajednikom vojevanju, protiv okupatora, bez traenja bilo kakvog potinjavanja, ve samo radi lojalne saradnje. Tito je te ugovore iskoristio, da bi se domogao vlasti, zaveo teror i pobio stotine hiljada nevinih, iji je greh bio samo u tome to nisu voleli njegov komunizam. Za rtve su esto birani vieniji domaini, jer im je pored njihovih unakaenih i razbacanih tela, bilo lake ostale ubediti da e isto tako proi, ako se se budu bunili. Istinoljubivi "Glasnik" srpske pravoslavne crkve, sluei se podacima iz Memoranduma Svetog Sinoda, objavio je polovinom 1943. godine da je od poetka rata od Ustaa i Muslimana stradalo oko 800 hiljada Srba, to sa rtvama komunizma ini preko milionsku cifru. Verujem da e se naa budua pokolenja, na pravi nain pozabaviti nevino stradalima; kako od nemake, ustake, muslimanske, belogardijske i balistike, tako i od vae puke.Takve zah-teve namee istina, kao najbolja zatitnica od nove nesree". "Od svih saveznikih vojski u svetu, naa je bila jedina, koja se borila ne samo na jednom, ak na dva, ve na alost na tri fronta: protiv okupatora silnog i svirepog i do zuba naoruanog, protiv ustaa koji su po zloinima premaili svoje nemake gospodare, stavljajui pod no sve to je srpsko, bez razlike, -ene, decu i starce, i protiv treeg, Titovog, najalosnijeg i najteeg fronta koji su sluge crvene internacionale otvorile protiv nacionalne Jugoslavije, slamajui njene snage i pretvarajui nacionalni, u graanski rat, do istrebljenja". "Moje porobljene pristalice ubijane su istog dana. Apelovao sam kod Tita, ako ne eli zajedniki front, onda bar meusobno nenapadanje. Te rei bile su glas vapijueg u nepreglednoj pustinji. Jer, njegov glavni cilj je bio borba protiv svih nacionalnih oslobodilakih snaga. Dok mi mislimo na osloboenje otadbine, komunisti misle na osvajanje vlasti radi uspostavljanja svoje diktature. Ukoliko su se oni borili protiv okupatora, ta se borba svodila na odbranu ivota, njihovog, a ne narodnog. Njihova glavna briga sastojala se u stalnim napadima na moju vojsku i druge rodoljubive graane. Za vreme svake borbe sa Nemcima i njihovim saveznicima, nalazili su se u mojoj blizini. Tako smo celu njihovu borbu oseali na svojoj koi, mnogo tee mi, nego okupatori. I pored svega, kad su mi Germani ponudili saradnju protiv partizana, grubo sam im stavio do znanja da sam napadao partizanske odrede, zato to su oni napadali moje. Nisam mislio i hteo da tim putem pomaem okupatoru, kazao sam im otvoreno". "Komunisti su imali 20 godina prakse u podzemnom i organizacionom radu. Morao sam da stvari gledam i primam kakve su bile i da ih poboljavam koliko mogu. Imao sam premnogo tekoa, a premalo vremena da bih sproveo sve to sam hteo i organizaciju postavio na zdrave temelje". "Velika je neistina da sam ikada ijednog partizana predao Nemcima. Za sve takve prie sramota lei na svedocima iskorienim protiv mene meu kojima su i oni koji su na svoju neast postali i kolaborateri. Vojni tuilac obogatio je svoju optunicu, svaljujui na mene, neispitano pogubljenje 360 zarobljenih partizana. Prvih dana decembra 1941. U vreme zapoete borbe
13
izmeu nas i komunista, moj pomonik major Mii, obiao je jedan broj zarobljenih partizana i prijateljski sa njima razgovarao. Da li su bili u Planinici ili negde drugde, sa sigurnou ne znam. Ja ih zbog manjka ishrane nisam mogao drati na Ravnoj Gori, nego sam ih poslao u Poegu, da ih tamo hrane. Mii mi je priao da je posle cela ta grupa upuena prema Struganiku, gde smo imali nekoliko prehrambenih magacina. Da je u vama dobre volje, brzo bi pronali svedoke pred kojima su izvesni Bogdan Brajevi i Jovan kava, ovek Vojvode Peanca, koga smo mi tolerisali u naem kraju, ali sa njim nismo radili, na prevaru preuzeli u Mionici sve do jednog vaeg oveka. Na vie strana se prialo da su ta dva otpadnika prodali Nemcima zarobljene partizane glavu, po glavu. Imate naina da proverite da li je istina da su streljani na valjevskom Petom puku. kava je i meni mnoga zla nainio. Umeao je prste i u smrt moga majora Aleksandra Miia. Slobodno kratite suenje i preuzmite egzekuciju im vam padne aka bilo kakvih dokaz da je po mojoj volji ili naredbi bilo koji zarobljenik pogubljen ili predat okupatoru. Mi smo u oktobru 1941. zarobili u Mavi oko 300 vaba. Sve zarobljene smo smestili u selo Via, srez Dragaevski u tamonju kolu. Izdavao sam nareenja za likvidacije pokreta i ienje terena, ali ne i za ubijanja. Borba je bila, ali ubijanja radi ubijanja nisam nikada preduzimao niti odobravao". "Otkako sam vojnik, pa sve do kraja ovog rata, nikada nisam dozvolio da se ubije neprijateljski vojnik ili borac koji je ratujui pao u nae ruke, a jo manje ranjenik ili civilno stanovnitvo. Zgraavao sam se nad akcijama koji idu u zloin. Na poetku sukoba sa Titom prosledio sam naredbu mojim komandantima da zarobljene mladie iz njegovih redova, razoruavaju i najkraim putem vraaju svojim roditeljima i stadu od koga su odvedeni". "Drina je bila krvava reka. Srpski narod se svetio za ustake zloine i muslimanska strana pustoenja. Stvarane su situacije u kojima se masovno ilo u greh. Najvei maleri i nesrea za moj rad sa muslimanima bili su ba u tom ubijanju. Drao sam zborove u damijama i sastajao se sa voama bosanskih muslimana. Moja glavna namera bila je zbliavanje izmeu muslimana i pravoslavaca, na utrb faistiko-ustake spone. I pored sve dobre volje i nesebinog truda nije se mnogo postiglo". "Nisam nikada naredio bilo kakvu akciju protiv graana, niti bih takve postupke ikada mogao odobriti. ak ne mogu ni da verujem da se ita od svega toga desilo, to se na ovom suenju ulo. Takoe, ne verujem da se to moglo desiti ili da se desilo ma i u jednoj jedinoj od svih mojih jedinica. "Crne trojke" bile su potrebne da bih uveo red u svoju sredinu i u vlastitu organizaciju, ali o bilo kakvom ubistvu, bez suenja i dokazane krivice nikada nisam uestvovao u bilo kojoj formi, niti bi to mogao po svojoj prirodi i savesti". "Partizani su se pojavili na naem ratnom prostoru po ulasku Sovjeta u sukob sa Hitlerom. To je svima znano. Otpoele su borbe, a sa njima i nemake represalije i teko unutarnje pljakanje naroda. Meu mojim prvim uspesima bilo je hvatanje i razoruavanje pljakaa. Bili su to uglavnom Titovi privre-nici koje su seljaci optuivali za mnoge pljake, a seljanke za is-pade i druga loa injenja. Izbegavajui bratoubilatvo, vraao sam im slobodu sa strogom opomenom da je nikada vie ne zloupo-trebe radi linog blagoutrobija". "uvajui nae krajeve od nepotrebnih napada na nemaka postrojenja, naroito od sabotaa zbog kojih je ginulo nevino stanovnitvo, napao sam 1941. u Planinici udaljenoj jedva kilometar od Ravne Gore, naoruanu etu valjevskih partizana. Lino sam preuzeo komandu nad svojom jedinicom, koja je sa lakoom isterala iz seoske kole razularenu bandu koja je u selu inila rum. Oko ovog sluaja, sporekao sam se sa gospodinom Miloem Miniem, u toku naeg drugog susreta, do koga je odmah dolo. Na posletku, sve nesporazume, izravnali smo zajednikim rukom i evociranjem uspomena na predratne dane. Moj prijatelj Dragia Vasi podsetio ga je na njihove susrete u Srpskom kulturnom klubu. Pukovniku Pavloviu, prvom oveku iz mog obezbeenja, dao je u zamenu za pitolj iz arsenala kraljeve vojske, revolver marke "Valter", kojim je 1. decembra 1941. u selu Bastva kod Bele Crkve, ubijeno nekoliko mojih probranih ljudi... Ne kaem daje taj zloin delo ba pukovnika Minia. Meu zarobljenim partizanima u Planinici nala se i studentkinja Ruica, devojka iz domainske kue, koju sam smesta vratio ocu, mom odanom prijatelju. U znak dobre volje, dozvolio sam da se i ostali zarobljenici vrate odakle su doli, ali da u taj kraj vie nikada ne zau.
14
Ja bih tada napao i moje najroenije. Posle toga izdao sam naredbu da se svako upotrebljavanje ena, a ne samo zloupotrebljavanje ili silovanje, kanjava smru. Ta kazna zakaila je sinovca lana mog Glavnog taba". "alosna je injenica to je ovaj sud sa velikim uvaavanjem primio svedoka Radoslava uria, komandanta Juno moravskog etnikog korpusa, a sadanjeg maralovog pukovnika, najfatalnijeg oveka moje organizacije, koji je dok je bio kod mene vaeg vou o svemu najrevnosnije obavetavao. Jadna je ona istina koja se na njemu gradi. Vama i mojim braniocima, preputam ocenu izkaza i potenja ovog i njemu slinih svedoka. S kim sam se uhvatio pod ruku saznadoh tek kada je taj ukletnik, kor-pus koji sam mu poverio preveo u sastav partizana". "Ovom prilikom osvrem se samo na dva svedoenja, koja me kao oveka najvie pogaaju. Pre nekoliko dana sa vae govornice obruila se na mene ona seljanka iz takovskog sreza. Prava je prilika da saznate, kakvu osobu imate pred sobom. Terenski agenti mog pokreta, pronali su na tavanu, te zaklete svodokinje, meu skrivenim dokumentima, spiskove Ravnogoraca-rodoljuba, od vae strane osuenih na smrt, formacijski meni vrlo znaajnih. Inae, kua te vajne skruenice bila je za vreme okupacije zborno mesto, glavne Komande regionalnih partizanskih snaga i sklonite delata koji su skidali glave mojim borcima. Kada su mi je doveli u Ravnu Goru,- zagrljenu sa dvanaestogodinjom erkom i jednim roakom, njenim ljubavnikom i preruenim komunistom koji se pred nama, veto skrivao ispod titule "stareine sela u nacionalnim odredima"-, izgledala je emerno. Isleivali su je moji savetnici iz redova advokata i uvaeni predratni sudija Gerasimovi, preiveli zatoenik zloglasne "Glavnjae", velikog gubilita beogradske predratne intelektualne gospode, koji je na korak do strelita udnom sluajnou izbegao pogubljenje. Ta veta glumica sa pokajanjemje priznala, posle kratkotrajnog isleenja, da je radila za raun roenog brata, znaajnog komuniste, za iju ljubav je irom otvarala vrata protivnicima i neprijateljima moje organizacije. "Tako bi postupala i po molbi drugog brata, u slubi kod Nedia, da je bila zamoljena, jer kada su braa u pitanju, ona se ne obazire na politiku", - jadikovala je pred pravim sudskim veem, pozivajui se na majinstvo prema petoro dece i nezavidan poloaj supruge nemakog ratnog zarobljenika. Majka i njena mladodobna erka putene su na slobodu mojom milou i blagoslovom, posle samo jedne noi provedene u patrijarhalnom seljakom domu, a suenje je nastavljeno jedino prema dvolinom stareini njihovog sela. Nemojte da je uvaavate kao "muenicu u logoru izdajnika i delata", ako vam je stalo do ugleda. Ona je uprla prst i na mog astoljubivog sudiju Gerasimovia, ija je re bila presudna u njenom oslobaanju, oveka koji je za vreme rata iz roditeljskih pobuda oslobodio jake kazne mladog studenta prava, zateenog u deparenju, poruivi mu da ga njegove "oi vie ne vide". Ovaj humani delilac pravde naao se krajem 1944. u "Glavnjai", u grupi od pedesetak radikala, okupljenih oko zajednike elje da oive rad svoje stranke. Sudu je poznato da su tamonji zatoenici izvoeni iz tamnice, jedan po jedan, hodnikom desno- u smrt, a levo u vaspitnopopravne kamenolome. Jedan mladi oficir sa ovlaenjem sudije Prekog suda, drao je gospodina Gerasimovia na sredini dugakog hodnika sve dok nije potpuno poboleo. Nakon toga naredio mu je da se to pre izgubi levom stranom "da ga njegove oi vie ne vide". Bio je to student deparo. Vaa svedokinja hoe glavu i tog bojeg paenika koji, kako ujem, zarauje nasunu koru hleba, kelnerskim posluavnikom, optuujui ga za grubost tokom isleenja. U gomili dokaza razvrstanih prostorno i vremenski nala se odluka Zemaljske komisije federativne BiH "za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa", broj 1183. U njoj je zapisano da sam organizovao i naredio da se izvesnim Lukiima iz sela Cikote, srez Vlasenica, isteraju iz tale i obora dve krave, est ovaca, devet svinja, a iz kokoinjca sedam kokoi, a usput poubijaju braa Rajko i Petar. Ovolika preterivanja vie kode vama nego meni". "Nisam imao stalni i dobar uvid u rad i ponaanje mojih stareina. Neki od njih su mi se oteli proglaavajui se kneevima svoga kraja. Na alost, mi Srbi vekovno bolujemo od kneevske boljke. Pojedini su vodili meusobnu borbu, za mesnu prevlast. Bilo je i onih koji su pokuavali da me smene sa poloaja voe narodnog Otpora okupatoru, i postave sebe na moje mesto. Jedan od njih je i pominjani uri, va svedok i sudski oslonac. On je odbio da izvrava moje naredbe uperene protiv sabotaa. Na kraju svega, okrenuo se i protiv moje ifrantkinje Vere Pei, koja
15
ga je tajno kljukala podacima o mome radu zato to je odbila da uestvuje u mom svrgavanju. Likvidiravi muenicu probuenog morala, bivi etniki major priao je k' vama, da bi posle postao ono to danas jeste". "Bilo je i krvavih nepotrebnih meusobnih obrauna. Ajdai, ovek iz mog komandnog sastava zaklao je Duana Radovia-Kondora, komandanta Uikog korpusa i deset dana nosio mu u bisagama glavu, kao za vreme Huna. Njegovim primerom poveo se i zapovednik Hajdukovi, koji se ustremio na svog najblieg saborca. Na Painoj ravni ubijen mi je sestri. Na mom prostoru, smrtno su stradali Milutin Jankovi, ovek kome sam bio venani kum i Jevrem Simi, moj klasni drug. Bila je i velika uzajamna mrnja. U ovakvim prilikama red se zavodi maem i vrstinom volje. Ja nisam imao ni jedno, ni drugo. Umesto da vrim ulogu nepopustljivog komandanta i sudije, vrio sam ulogu patrijarha, elei da izmirim zavaenu brau. Mase mojih depea, pisama i apela, ile su na mirenje tih zavaenih ljudi koji su kao oblasne stareine uvekjedan drugom neto zamerali i smetali. Tako je iznutra nagrizan moj pokret i trovana moja ideja. Dok se na najirem nacionalnom planu ne reimo te boljke ne moemo raunati da smo postali ozbiljan narod, primamljiv za ostali svet. Ako na vreme ne shvatite sutinu te alosne injenice nestaemo sa ove zemaljske kugle, kao da nikada na njoj nismo stanovali". "Nisam nikada eleo vraanje stanja stare Jugoslavije. Bio sam samo vojnik koji je organizovao otpor Osovini u svojoj otadbini i spremao i vodio ustanak protiv okupatora, na celom Balkanskom sektoru. Ratovao sam bez ratnog materijala, jer su oskudne rezerve u borbi istroene. Usled toga, savetovao sam oficirima koji su hteli da mi se u borbi pridrue, da ostanu pripremni i ekaju na poziv. Kraljevska vlada u Londonu, raspisom od 7. maja 1942., upozoravala je na sve posledice preuranjenih akcija velikih razmera, ne bi li se izbegle beskorisne i nesrene rtve. Ajzenhauer, nekrunisani komandant Zapadnog vojnog Bloka, takoe je traio strpljenje i ekanje njegove naredbe, za frontalne akcije. A sela i gradovi su pustoeni. Jauk i lelek stizao je i u najdublje zabiti. Kralj i njegova kamarila gubili su se u meusobnim trvenjima. Sa 70 odsto boraca obolelih od tifusa i promrzlina, sve vie sam gubio tlo na kojem sam gradio planove. Sovjetska armija primicala se sve blie i blie. Moje iskrene elje da se sa njom poveem ostale su uzaludne. Verovao sam u rusko bie, samim tim i u njegovu snanu armiju. Upravo zato moj prvi dodir sa svetom, izvan jugoslovenskih granica bila je poseta sovjetskom poslanstvu u Sofiji iz koga sam uspostavio vezu sa slobodnim narodom. Upao sam u vrtlog dogaaja i u vihor novog slovenskog jedinstva za koje sam nekada bio, dok sam stvari kroz snove gledao. Stvaranje jedinstva koje se ne oslanja na temelju zajednike otadbine, proizvodnja je zla. Kako vidim, vi ste krenuli ba tim putem. Neka vam je Bog u pomoi". "Gospodin javni tuilac ustremio se na moj ivot zato to sam bio na elu jugoslovenske vojske u otadbini. Sa tog polazita, umesno je pitanje: zato u istu ravan nisu stavljeni i partizanska narodnooslobodilaka vojska i njene stareine? Zbog poloaja u koji ste me stavili nemam pravo da insistiram na odgovoru, koji skora budunost ne moete izbei, mada nam je svima poznat. Gospodo sudije, onaj koji nadivi ovo vreme, dostii e istinu i o nama koji odlazimo i o vama koji stupate na naa mesta. I ovom prilikom jako alim to se moja vojska u otadbini ukljuujui i sve etnike formacije, od svih ostavljena, nije razvijala onako kako treba i kako sam ja zamiljao. Kolike su tete, za na narod to nije teklo po mojoj zamisli i da li je stvarno ima, rei e pokolenja". "Smisao i cilj jugoslovenske vojske pod mojom komandom bio je odbrana otadbine, zemlje naih otaca. Ona se sastojala, i jo uvek se sastoji od sinova ponosnog naroda, a ne od robova i podanika, i od poetka se suprotstavljala daleko nadmonijem neprijatelju koji je postavio sebi cilj: gaenje svih tekovina to ih je Evropa postigla za hiljadu godina. Zavetujui se, da iz korena iupamo sva zla koja su pogodila na soj i da u toku rata izvrimo revolucionarno reprogramiranje naroda, napali smo neprijatelja ne obazirui se na uspavanu Evropu i nepripremljeni ostali svet. U stavu prema narodnim izrodima moda se ponekada i preterivalo. No, davno je s pravom reeno da ko spaava vuka ubija ovce, i da u takvom sluaju dobra dela postaju u rava. Ne raunajui sporadine sluajeve, rukovodio sam jedinom vojskom na svetu koja ni za jedan as, kamoli dan, ne pognu ni glavu, niti ispusti zastavu ispred nemilosrdnog germanskog osvajaa. I ona bi svakako odbranila svoju otadbinu koja je ula u rat kao slobodna Kraljevina, da su se pod njen barjak stavili svi estiti Srbi, Hrvati i Slovenci. Svoje borce proglasio sam jugoslovenskom vojskom u Otadbini, iako je izvestan deo mojih
16
potinjenih komandanata smatrao da moramo obnoviti ne jugoslovensku, ve srpsku armiju, koja se pod tekim prilikama okupljala po planinama. Ubedio sam ih u veliinu Jugoslavije kao dravne zajednice i ideje, mone zatitnice Srba van Srbije, bez obzira na nesluene ratne izdaje drugih. Moji komandanti su se nerado mirili sa tim stremljenjima. I ukoliko su ona bila pogrena, greh pripada samo meni". "Naa borba otpoela je onog dana kada protiv silne Germanije, na bojnom polju, nije bilo nikog izuzev nas i nedovoljno odlune i spremne Britanije, sa ciljem: puna i potpuna sloboda ili beznadeni kraj. U nju smo uli takorei golih ruku, sa tri do deset metaka na jednu puku, ali elina srca, jake volje i nadoveanske snage i vere". "Istorija i naa tradicija satkali su posebni karakter srpskog naroda, ija je prava vrlina bezgranina ljubav prema otadbini, zatitnici slobode. Iz tog karaktera razvio se ravnogorski nacionalni pokret sa korenima u narodu i u njegovom duhu. Tom pokretu polo je za rukom da spase ast naem rodu, kao prvom organizovanom otporu u Evropi, protiv pomahnitalog Nemakog rajha i njegovih satelita. Taj na pokret u dobronamernom spoljnom svetu uvrten je asne i rodoljubive. Od naroda nazvan etniki, za vojnog javnog tuioca je krivino kanjiva organizacija. Ko veruje da je istorija uiteljica ivota i pouka budunosti, svakako zna da je veliki Karaore, na dravni praotac, u prvim danima svoga ustanka primenjivao etniki vid ratovanja, sve dok nije skupio snagu za organizovani frontalni napad na brojnijeg i jaeg Turina. U knjievnim delima premudrog Prote Mateje Nenadovia, slavi se "etnik", pripadnik prepadne jurine male borbene etne formacije. Vojvodi Peancu, obe nae dinastije odavale su velika priznanja, zbog kolosalne uloge njegovih etnika u Balkanskom i I svetskom ratu. Neki vai sadanji komandanti bili su lanovi mojih etnikih formacija, u sastavu jugoslovenske kraljevske vojske. Ako je naziv "etnik" doao iz samog naroda, a ne od mene, zato sam tome ja kriv. Duboko patim to se pred ovim sudom na taj nain kalja na prastari nacionalni ponos. Nisam jo uo za zemlju u kojoj se slino postupa sa istorijskom tradicijom i nacionalnim blagom! Zato radite protiv sopstvene budunosti?!". "Ovaj prokleti rat razorio mi je porodicu i porodini dom. Moja ponosna ena Jelica, kerka pukovnika Jevrema Brankovia i sestra mog klasnog druga i najboljeg prijatelja Borivoja, ije svedoenje neopravdano odbiste, stojiki se borila sa nedaama koje sam joj tokom okupacije stvarao. Prilikom prvog hapenja 1942. nije htela u logor bez troje nae male dece, i svoje erke Radmile iz njenog prvog braka, potupno prirasle mom srcu. Drugim njenim odvoenjem u krug logorake ograde koje se dogodilo pred kraj rata, okupator je mene ucenjivao. Izvukao sam je napolje sa svo etvoro dece dajui u zamenu dva zarobljena nemaka oficira. Naeg mlaeg sina Vojislava, pokosio je prolog maja partizanski metak, u planinama Bosne. Moj primerani borac i sin pao, jer mu srce nije dopustilo da ostavi ranjenog ratnog pobratima, Ljubu Protia iz sela Subjela kod Kosjeria. A bio je, Bog da mu duu prosti, isti ja. Sruio se nekoliko metara dalje od mojih nogu. Pokopao sam ga blizu mesta pogibije, sa mitraljezom od koga se nije odvajao, bez krsta, iznad ubornog potoia, pored druma koji vodi od Gorada prema Rogatici. Stanje u kome se sada nalazim suprotno je mojoj elji da ga prenesem u porodinu grobnicu i smesti pored njegovih blinjih. Protumaite sami ta to znai da se njegov godinji pomen skoro poklopio sa mojim hapenjem. Sa starijim sinom Brankom, koji je kao komandir partizanske brigade iao na Sremski front, i erkom Gordanom izgubio sam dodir, silom prilika. Njih dvoje su preiveli zato to su se prikljuili vama, a pitanje je ta bi se sa njima zbilo da se nisu na vreme odvojili od mene. Molim se Bogu da im podari decu, da moja krv ne presahne. Ministar Krcun, shvatajui roditeljsku potrebu, odobrio mi je vienje sa erkom. Kako ni vaim snanim oficirima, nije uspelo da je dovuku do moje elije, rekao sam svom uvaru Boi Kojadinoviu, ili tako nekako, da e svet imati silnih muka sa vama, poto ste uspeli da iupate jedno erkino srce". "U porodinu tragediju ubrajam i stradanje starijeg sina nezaobilaznog vojvode Miia, mog tabnog i ratnog pomonika i odanog klasnog druga, majora Aleksandra, ne samo zato to je spaavajui moju, rtvovao svoju glavu. Remetim va sudski red, kratkim opisom njegovog stradanja. Ujutru, sedmog decembra 1941. godine, nas dvojica, kapetan Fregl i moja najua pratnja obavljali smo vane vojne poslove u Struganiku, u kui mog uzora Vojvode ivojina, u sobi u kojoj smo s prolea te godine osnovali tab jugoslovenske vojske u otadbini. Nemci su bili obaveteni o naem kretanju od jednog eleznikog inovnika iz Divaca, nevanog imena, verovatnog agenta Peanevog kvislinga Jovana kave. I taj narodni otpadnik je otrao vabi na
17
noge da ga obavesti o mom boravku u vojvodinom domu. Neoprezni kao nikada do tada, dozvolili smo Nemcima da se neujno uunjaju u Miievo selo i opkole nau kuu. Specijalnoj, i po naoruanju i po sastavu, nemakoj jedinici pristigloj nadomak prastarog istorijskog Doma, pregradio je put moj do tada neprimetni podnarednik ura. Taj neustraivi kraljev autant, pogo^en u grudi, borio se sa monom nemakom silom, koliko mi je bilo potrebno da se preko suprotnog prozora doepam doline, i prve reice. Major Mii, trei, zamnom titio mi je lea. I kada je posle preenih stotinu metara, video da me neprijatelj sustie, doneo je odluku da se preda, glumei mene, vou Pokreta otpora njihovom Hitleru. U vitekoj predaji sledio ga je nerazdvojni drug, Slovenac, Ivan Fregl. Kada je prevara otkrivena ve sam bio na bezbednom. Gospoa Lujza Mii, veruje da su njena deca streljana 17. decembra 1941. godine u enovakoj umi. A Boa Mati, bivi predsednik optine Valjevo, prenosio je da su moji plemeniti oficiri oterani u Nemaku kao zarobljenici za pogubljenje. Jedno je sigurno: odvani major Aleksandar Mii, poloio svoj ivot kao ratni zarobljenik, na oltar otadbine koja se upravo gasi, onako kako dolikuje sinu legendarnog vojskovoe, ne odajui neprijatelju nae vojne tajne. Rano ujutru, 8. decembra, lokalni rodoljupci potajno su sahranili telo poginulog podnarednika ure. Porodinu tragediju slavnog vojvode, uveao je i alosni ivot njegovog mlaeg sina Vojislava, komandira i politikog komesara Kolubarskog partizanskog odreda, izjavom datom vama da je video kako smo njegov pokojni brat i ja predali Nemcima kolonu zarobljenih partizana, sprovedenih od Struganika preko Ravne Gore, do valjevskog sela Markove crkve. Zato ovo suenje shvatam kao crno predskazanje, da srpskom rodu opet predstoji veliko stradanje. O uzvienim Miiima, jo re-dve. Kako ujem, prva osuda Majora Aleksandra glasila je na dvadeset godina, internirane robije sa prinudnim radom. Tea kazna od ove je izostala zbog Nemakog porekla njegove majke, bez obzira to je tokom sasluanja izjavio da mu je okupacijom Jugoslavije iscurila vapska krv. Znajui ko je vaba, apsolutno verujem u ono to sam uo: da ga je na pogubljenje poslao unuk austrijskog vojskovoe Poereka, potuenog do nogu od nas Srba, u Prvom svetskom ratu, osvetnikom albom, koju je sroio u svojstvu tuioca vieg ranga". "Na raskru izmeu komunistike prosovjetske revolucije i zapadne demokratije, s kojom je bio i ostao moj narod, ja sam se privoleo ovoj drugoj. Ako je prva dobra za druge, ova je bolja za nas, jer je naa bila i ostala. Jako alim to emo do nje stii uz mnogo rtava. Ispunjen tom eljom ostvario sam vezu sa britanskim kapetanom Bilom Hadsonom, specijalistom za srpsko pitanje i nae podruje, pre nego to su me vlada i kralj postavili za vojnog ministra i generaltabnog naelnika. Prvi savet ovog Britanca, neispitane naravi, kao to je ovde ve istaknuto, snage zapovesti, bio je da ne dozvolimo pretvaranje nacionalne borbe u borbu za uvrenje sovjetske Rusije i komunistikog reima u Jugoslaviji. Jo na prijemnom doeku, taj gospodin, preneo mi je uputstvo njegove vlade naoj vladi u Londonu, da se ceo pokret otpora u Jugoslaviji stavi pod moju komandu. Verovao sam svakoj njegovoj rei, jer je predstavljao monu i neunitivu Veliku Britaniju. Tom prilikom nisam se setio prastare pouke da su u politici izmeu rei i dela itavi okeani. Na alost, pomo saveznika, predvoenih Englezima, dok su bili na mojoj strani, jedva je dostizala naoruanje obinog bataljona, od 800 do hiljadu vojnika. Tako nepripremljen, za gerilsko ratovanje, u optem siromatvu i bez podrke velikih sila, predstavljali smo u svetskim razmerama ogoljenu biljku. Okruen mukama molio sam se Bogu da saveznici bar moralno stanu uz mene. Poetak druge polovine 1943. godine, nagovestio je okretanje Vinstona erila prema Titu. Povodom toga, politiki magazin "Profil", kritiki se osvrnuo na njegovo zauzimanje da se pridruim partizanima. Tako su me jedan politiar i jedna politika naterali da shvatam pravo znaenje De Golove opomene, "da narodi nemaju prijatelje, ve interese". Posle svega, sve manje je udio Vinstonov zaokret, nezapamen u dotadanjoj ratnoj istoriji. Naavi se na raskru pitao sam se ta je znaio njegov vapaj celom oveanstvu, da se sprei uspostavljanje boljevizma u Rusiji, sadran u ovim reima: "Lenjina i njegovu bandu doveo je u veliku carsku rusku zemlju, moni Kajzer, i to, u plombiranim vagonima, meu bocama prepunjenim ljudskom krvlju. Pred nama je zemlja iz koje je Bog prognan, a ovek stavljen u najstraniju bedu, lien nade i milosti, s obe strane groblja, u kojoj samilost i kultura umiru, a sva nastojanja idu da se ugroze i srue postojee civilizacije. Pozivam narode sveta da tu komunistiku nakazu zadavimo u kolevci".
18
I pored ovakvog stava prema "boljevikoj nemani", on je Jugoslaviju kartirao maralu Titu, a mene je bacio na otpad istorije. Eto, tako su mi se slutnje pretvarale u okrutnu stvarnost, protivno mom dotadanjem neverovanju da se zbog politikih ciljeva moe unititi itav jedan narod. Jaka i mona Engleska, poto je prethodno povukla za sobom ostale saveznike, poela je da poklanja partizanima moje iste pobede. Ubrzo posle saveznikog politikog zaokreta, nae nebo svaki as su nadletali erilovi avioni transporteri, puni oruja i municije, koje su partizani upotrebljavali za istrebljenje mojih snaga i ubijanje Srba, kako bi se pobedonosno vratili u Srbiju, iz koje su bili isterani novembra 1941. godine. Tim vazdunim grdosijama, pridruili su se i "kukuruzani" koji su u niskim letovima dodirivali vrhove kukuruznih stabljika. Tako su Britanci, preko noi, zaboravili borbe mojih odreda protiv Nemaca u: Loznici, Gornjem Milanovcu, Poegi, aku, Ivanjici, Uicu, Valjevu, agubici, Homolju, Limu, Sandaku, Viegradu, u Crnoj Gori i na Jadranu, u celoj Hercegovini i mnogim drugim naim krajevima. emu onda Staljinovo aljenje, ispoljeno u Moskvi komunisti Blagoju Nekoviu, na zvaninom prijemu, i to ba pred Titom: "da to to je uinjeno sa etnicima i eneralom Draom nije bilo u redu u odnosu prema Srbima!". Ponovila se teko izleiva i bolna osobina Rusa, da gree na nau tetu u najvanijem naem asu. Povlaenje britanske misije iz mog taba 25. maja 1944. godine, po erilovoj zapovesti, prihvatio sam kao poetak ostvarenja dela njegovog plana da na moje mesto dovede jednog komunistu. To se konano i ostvarilo na ostrvu Visu, potpisivanjem sporazuma izmeu predsednika kraljevske vlade u Londonu Bana Ivana ubaia i Marala Tita, a po odobrenju njegovog kraljevskog velianstva kralja Petra II Karaorevia, kojim je na monarh pogazio Ustav Jugoslavije, a istovremeno sahranio svoju krunu, i svoju otadbinu, stavljajui pored njenog imena posmrtnu taku u vidu, proklamacije da se priklonim partizanima. Primerak tog alosnog politikog akta, verifikovanog 11.9. 1944. godine, od novoformiranih komunistikih organa vlasti, posluio je maralu Jugoslavije da dovede iz Moskve generala Tolbuhina, komandanta "Juno-evropskog oslobodilakog korpusa", sa jakim naoruanim trupama. Tako udrueni, oslanjajui se na naredbu generala Peka Dapevia oni su otimali od srpskih domaina tek stasalu i jo nestasalu mlade, meu njima i mog sina Branka , aljui je kao topovsku hranu nemakoj vojsci koja je grabila sremskom ravnicom da se to pre preda i poloi oruje pred pobednikom Drugog svetskog rata. Na alosni nacionalni kraj do-bio je ubrzanje ulaskom vojske nove Bugarske, na nau teritoriju. Prisustvo stranog "oslobodioca", podstaklo je ubijanje najpre pripadnika beogradske policije, zatim njenog ministra i mini-starskog osoblja, pa redom: Ljotievca, Nedievaca, ravnogoraca, industrijalaca, lekara, advokata... Teei unitenju teko slomljivog srpskog nacionalnog duha, britansko-amerika avijacija snano je podrala Titovu ofanzivu na Srbiju, masovnim bombardovanjem Beograda, Nia, Leskovca, Smedereva..., smrtonosnim "tepih bombama" na sam pravoslavni Uskrs, 16. aprila 1944. godine. Pod izgovorom, progona okupatora, na bivi saveznik sruio je na Srpsku prestonicu, razorne bombe jae snage i od one kojom je Hitler 6. aprila 1941. godine, slamao Kraljevinu Jugoslaviju. Za nas kobni Vinston, operaciju "spasavanja" Srbije, poverio je avanturistikom lordu Tederu. Dok je Srbija gorela, francuski ministar propagande, Andre arl, iskreni prijatelj Srba preko Radio Francuske opominjao je Englesku: - Ima jedan po broju mali, ali veliki po duhu i vitetvu narod Evrope, a koji se zove srpski, i koji je uvek bio predmet simpatija nas Francuza. Taj narod kome ste se i vi Englezi pravili prijateljima, danas je vaom zaslugom upropaen i uniten, i na putu je, da potpuno nestane, opet vaim htenjem. Pre neto vie od tri godine, vi ste te iste Srbe naterali da uu u rat koji njima nije trebao. Francuska sauestvuje u bolu, koga danas viteki i junaki narod Srbije, s teretom podnosi ". Moda bi plemeniti francuski ministar rekao Englezima jo koju, da je uo i video Srpkinju rasputene kose i jednako irokih ruku dok doziva, pored tela poginulih: "Miko, sine, gde si, majka ti je ruak spremila". Ili da je bacio makar jedan po gled, na sa zemljom, sravnjene domove za ensku i muku decu, slepe i duevno bolesne, kolu za nudilje, glavnu vojnu bolnicu, beogradsko porodilite, deja sklonita i kapele prenatrpane, unakaenom decom, i njihovim i roditeljima. Oprostio sam generalu Nediu, nedela uinjena prema meni, zbog kuranog iskaza na bedemima traginog Beograda, dotuenog saveznikom avijacijom: "Ove ljudske rtve bie osveene, jer za to vapije Boja pravda. Osveta e biti strana boja kazna. Za nedela ljudska, za nevine rtve. Diem glas protiv ovih bojih otpadnika, za nevine
19
rtve nae. Diem glas protiv ovih bezbonih krvotvornika, koji za sebe kau da su prosveeni, a koji su za ovaj zloin izabrali najvei hrianski praznik. Klanjam se pred nevinim rtvama i zovem sve Beograane da se vrate sami sebi, majci Srbiji i srpstvu, jer kao to vidimo u svetu nema ljubavi". Samo prvo bombardovanje, grada u kome me sada cedite kao izdajnika, od ukupno etiri, odnelo je po vlastitim saveznikim priznanjima 1.161 ivot, a po naim proraunima neto vie. Da li je sluajno Leskovac razaran ba 6. septembra na sam kraljev roendan, kada je narod uznosio Bogu tople molitve da mu vrati i sauva voljenog suverena?" Nova komunistika vlast je dane bombardovanja srpskih varoi proglasila za dane njihovog osloboenja". "Posle crvenog Visa, od predstavnika stranih misija pored mene je ostao jo samo ameriki pukovnik Mek Dauel, da mi porui kako je moja dalja borba protiv Nemaca manje vana od mog prisustva u narodu i sa narodom. Svoj boravak pored mene zavrio je konstatacijom da mi je sadanjost teka, ali da je budunost moja i procenom da bi svako suprotstavljanje njegovog predsednika Ruzvelta, Staljinu i erilu bilo uzaludno". "I pored svega to se desilo, kao vojnik koji i po roenju i po osobinama pripada slobodarskom i junakom narodu, nisam mogao niti sam hteo da napustim svoga kralja i svoju otadbinu. Ja sam se zakleo da u za kralja i otadbinu ivot dati. Ja svoju zakletvu ispunjavam i ovom prilikom, tu pred vama". "Krajem 1925. preveden sam iz peadije u generaltabnu struku, a naredne 1926. postao sam zamenik naelnika taba komande kraljeve vojske. Na novoj dunosti dobio sam priliku da se sretnem i upoznam sa oficirima vojske Kraljevine Jugoslavije, iz Hrvatske i Slovenake. U prvi plan, istiem Marka Mesia, Sulejmana Filipovia, Dragutina porera, Markulja Babia i jednog Puca, kome sam ime zaboravio. Svi oni, zakleti predratni vojni i civilni Jugosloveni, potrali su Paveliu pre njegovog poziva, zauzimajui odmah vana komandna mesta, u vojsci koju je on stvarao. Kao kolovani vojni kadar, pukovnici Babi i Mesi komandovali su faistikohrvatskom vojskom na Staljingradu, u brojanom sastavu od dobrih 5.000 vojnika, Pukovnika Filipovia je moja komanda zbog njegovih velikih pogromakih zala, stavila pod slovo "Z", to pojmovno znai "zaklati", "zastraiti", "izdaja", "predskazanje". Nismo stigli do njegove glave, jer je ubrzo po zavretku rata postao zatieni Titov pukovnik, sa tendencijom brzog vojnog napredovanja. Priznavi im Pavelieve pukovnike inove, maral ih je sve odreda, razaslao u smrtonosni pohod na jo nepomorenu srpsku omladinu i umne Srbe, koji nisu bili po meri vae nove dravne tvorevine. Pukovnik Mesi hvalio se svojoj hrvatskoj brai, plodonosnim pomoravskim lovitem. Eto, tako je zapeaena sudbina moje lepe i sanjane Kraljevine Jugoslavije. Hrvatski Rebel, koji do ovog rata nije ni znao gde su glavni srpski gradovi, postao je njen neprikosnoveni gospodar, a ja, i sve dosadanje i budue rtve jugoslovenskog nacionalnog otadbinskog pokreta, nepoeljni izdanci, bez prava na krsnu slavu i hriansku nadu. Koga neiskreni saveznik uzdie, toga i rui. Zapamtite, ovo to ste uli. Valja e vam". "Pripisuje mi se da sam u svome tabu imao kulturu tifusa kao sredstvo za borbu. Kao vojnik nikada se ne bi sluio otrovom ili zarazom, gde postoje dve frontovske snage i blizina naroda. Jer tifus se iri i preko zarobljenika i uvek se moe vratiti. Ne mogu da razumem tu optubu. Moja vojska znala je samo za klasino, oruano vojevanje". "to se tie veza sa susedima, jo iz stare Srbije sam razvijao akciju saradnje sa nama najbliim zemljama. Imao sam kontakte sa Bugarskom koju poznajem vrlo dobro. Pokuavao sam da osnujem tajni komitet Bugara i Srba, za rat protiv Nemaca. Te veze ile su preko Ike Pania i generala Drakia, ali stvar je brzo propala. Preko oficira Groznog, prebega iz Bugarske, organizovao sam propagandu protiv faizma i njihovog Borisa. Celokupna tenja u odnosu sa Bugarima bila je, okrenuti ih protiv Koburga. Uhvatio sam vezu preko Vojne lige, sa bugarskim narodom. Imao sam dodir i sa Grkom, preko Zervasa. Englezi nisu doputali da se ostvari grko-jugoslovenska linija. Moja je tenja bila da na Balkanu stvorim uniju. Smatrao sam tu ideju zdravom, mada je danas teko ostvarljiva. Male drave stvaraju uniju kao monu dravnu zajednicu, sposobniju za ivot i odbranu.
20
Savez sa Pren Pajom, voom severne Albanije, iao mi je u raun, ali nije daleko odmakao, jer su Albanci eleli da prisvoje neke krajeve u Srbiji i Crnoj Gori. Pismo arkovia koje je u vaem priteanju, pokazuje moju tenju da prestanu meusobna ubistva izmeu Srba i Muslimana. Nisam smatrao da u Albaniji moe postojati partizanski pokret. Dobio sam nalog od vlade da u zajednici sa Britanijom radim na ostvarivanju veze sa Rumunijom. Stoga sam dao nalog mom kapetanu Korneliju Filipoviu da stigne do Manua. Meutim, on se u Bukuretu hvata sa faistikom "gvozdenom gardom", da bi se u tom gradu kao agent odrao. Na ovome radu ukljuio se i Pileti, Srbin iz Rumunije. On je eleo da iskoristi ovu stvar za lokalne svrhe. Izmeu ostalog poslao mi je poruku Rumunije da e mi pomoi u oruju, ako se pomirim sa Nediem. Taj agent pravi tada falsifikovano pismo, koje vi upotrebljavate protiv mene. Sve ovo iz Rumunije smatram igrom agenata. Bilo mi je poznato koliko su Rumuni izgubili na istonom frontu, i da je kod njih stvoreno neraspoloenje. Seam se da sam i odrede slao u tu zemlju. Znam da je srpski ivalj, naroito oko Turn Severina, bio za nas. O svemu tome obavestio sam vladu i britansku misiju. ak je postojala i lozinka "707". Veza sa Maarskom takoe je ostvarena po nalogu vlade. Moj agent bio je kapetan Uroevi. Maari su jo u Turskoj traili nae povezivanje, i tamo im je bilo odgovoreno da me potrae ovde, na terenu. Uroevi u Peti vrlo dobro igra svoju igru. Ungari preko njega poruuju da se spremaju protiv Nemaca, ali da jo trenutno ne mogu. Mole me da ne vrim nikakve odmazde u Bakoj. Oni izvode ono fingirano suenje "Rono gardi" i ostalima. I posle osuenima doputaju da pobegnu. Uroevi svoj poloaj i dalje dobro maskira. U Peti je i glavni engleski kanal za Poljsku. Tu je i moj kanal sa Maekom, i njegovom grupom pobeglom od Pavelia, kao i agent Intelidenservisa Torza, koji eli da doe u moj tab. Budimpetanci obeavaju da e mi potajno od Nemaca brodom dostavljati materijal. Dok se mi tako jurimo Uroevi prebacuje neke nae i francuske oficire i podoficire u zemlju, a ja ih odmah liferujem u Kairo. Ubrzo zatim u Maarsku upadaju Nemci i hapse Jusajia, Uroevievu maarsku vezu. Ja sam bio predstavnik Vlade u zemlji. Primao sam poruke njenih delegata. Ona je mogla znati o dogaajima kod nas. Zapadne sile imale su svoje ljude kod mene. Na primer, Hadsona koji je kod mene doao sa porukom, da istrajem. Dolazio mi je i Bejli, Sve je to imalo uticaja na celokupan moj rad i stanje u zemlji." "Nadao sam se da e do kraja ovog rata doi do neke vrste narodnog nacionalnog plebiscita. Nada me nije naputala ni posle svih nevolja, koje su me neprekidno pratile i spopadale. Pre kraja oktobra, za mene kobne 1944. godine, izvrio sam povlaenje vojske iz pomoravske Srbije u umovitu i bregovitu Bosnu. Preavi Drinu, razaslao sam poruke da rodoljubivi ne naputaju zemlju, ve da se pripreme za borbu im ozeleni. lanstvo Amerike misije, pri mom tabu, odletelo je iz Jugoslavije u osloboeni deo Italije, 1. novembra, sa letilita pod mojom kontrolom. Taj deo mog ratnog ivota nedovoljno sam dotakao, a tie se vae optunice. Pukovnik Mek Dauel, po svojoj volji i saveznikoj naredbi ponudio mi je mesto pored sebe u prednji deo aviona, garantujui mi sigurnost u njegovom svetu. Utivo sam mu se zahvalio. A svima koji su eleli odobrio sam izlazak iz zemlje. Na tome bi mi bio zahvalan i major urii, da ga njegovi proustaki Crnogorci nisu zaveli lanim obeanjima. Za mene su okolnosti pod kojima bih napustio svoju zemlju, bile nezamislive. Sve do mog hapenja verovao sam da u ponovo okupiti oko sebe jaku vojsku. Za prvo vreme, na ustanak, nisam pomiljao, znajui da bi bio uguen u krvi. U Bosni su nas neprestano napadali redom: partizani, ustae, muslimani, a u poslednje vreme Nemci mnogo ree. Gonjeni pred udruenim etvorostrukim neprijateljem, gladni, goli, bosi i nenaoruani, spoticali smo se i padali. Svuda usput iz jama, u koje smo upadali, ulo se i Bogu teko umiranje. Iza nas na bunju, ostajale su nae izgaene i zguvane ajkae, torbe-tkanice, kanice, pletene arape, rukavice, opanci i obojci. Bie mi lake na nebu, ako nova pokolenja upale najmanje 20.000 svea, borcima koje sam izgubio dok me je Tito progonio kroz Bosnu. Tokom ovog suenja slobodi sam se nadao samo u zaboravu. Moje sadanje nade i molbe usmerene su iskljuivo ka nebu". "Za sebe nisam nikada nita traio. Francuska revolucija dala je svetu osnovna ljudska prava. I ruska revolucija donelaje neto novo. Opinjen zapadnom demokratijom, ja nisam hteo 1941. godine da ponem tu gde su Sovjeti poeli 1917."
21
"Ja sam uvek bio za to da ne budem nikome pretpostavljen, kao neko ko tei diktaturi. Uvek sam smatrao da treba i odgovornost deliti." "Jasno mi je da ovog asa protiv sebe imam jake konkurente, komunistiku partiju, vinu svemu, koja ostvaruje svoje ciljeve, bez kompromisa. Ali, ko se silom slui, od sile i strada. Sumnjiite me za sve i svata, ali ja sam te sree bio i pre vas. Pod svojom, ne samo pod tuom vladom. I ona me po kad kad sumnjiila za sve mogue i nemogue veze, sa stranom tajnom vojnom slubom ili servisom. Neprijateljskim ili saveznikim, svejedno." "Do samog kraja verovao sam da sam bio na pravom putu.Zato sam pozvao strane novinare i izaslanike i Sovjetsku misiju da na samom izvoru sve vide i sve opiu. Jer, niega nije bilo to dobri ljudi, posebno saveznici, ne bi smeli videti i znati". "Sudbina je prema meni bila bez milosti, poto me je okrutno ubacila u svoje vihore. Mnogo sam hteo, mnogo sam preduzeo, mnogo verovao. Zato su svetske bure i oluje odnele i mene i moje delo. Krst koji sam svesno poneo nisam do kraja isputao. Spustiu ga tamo gde treba da nam bude novi poetak. Vreme i prilike bile su protiv mene. Neka sud uzme u savesnu ocenu sve to sam naveo, istine, potomstva i istorije radi. Ja znam da pobednici u jednom ratu, bio on nacionalni ili graanski, nemaju mnogo milosti prema pobeenima. Znam i to da je moja savest mirna jer nema ljudske jedinke, a kamoli efa jedne gerile, koja bi na mom mestu bolje uvala i ouvala svoju savest i svoju duu i svoju dunost."
Objavljeno na www.krajinaforce.com Za jos dokumenata, audio i video materijala posjetite sajt.
22

Draza Mihailovic Zavrsna Rec

Загружено:

Сведения о документе

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Draza Mihailovic Zavrsna Rec

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrna re enerala Drae Mihailovia na suenju u Beogradu

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Objavljeno na www.krajinaforce.com Za jos dokumenata, audio i video materijala posjetite sajt.

Вам также может понравиться