INTERNACIONALNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARU

ODSEK- PEDAGOGIJA SMER- VASPITA

Autizam i ukljuivanje autistine dece u vaspitno-obrazovni rad

Seminarski rad

Mentor: prof. dr Refik ati

Student: Adaleta Hamidovi

Novi Pazar, 2012.

Sadraj
Uvod o autizmu ....................................................................................................................... 3 1. 2. 3. 4. Inkluzivno obrazovanje ....................................................................................................... 4 Nastavne strategije u inkluzivnom obrazovnom radu sa decom sa autizmom ................ 5 Odnosi sa roditeljima i ukljuivanje autistine dece u vaspitno obrazovni rad .............. 7 Kako pomoi detetu sa autizmom? ................................................................................... 10 4.1. Znaaj rane inkluzije: ................................................................................................ 11

Zakljuak .................................................................................................................................. 12 Literatura .................................................................................................................................. 13

Uvod o autizmu

Autizam se kao odvojeni poremeaj prepoznaje relativno kasno. Prvi puta ga spominje deiji psihijatar Kanner 1943. godine i naziva ga infantilni autizam. Sline simptome opisuje i pedijatar Asperger godinu kasnije i daje naziv autistina psihopatija. Danas je poznat kao Aspergerov sindrom i kao takav se dijagnosticira odvojeno od autizma tek od 1994. godine. Ono to se ponavlja kroz istoriju je stavljanje autizma u razliite okvire. Tako je nekad smatran tipom deije izofrenije (to je naravno, opovrgnuto), a danas se nalazi u okviru sveobuhvatnih razvojnih poremeaja (Pervasive Development Disorders) koji po svojoj definiciji zahvaaju sve psihike funkcije: miljenje, emocije i inteligenciju. Postoje i preklapanja sa jo nekim poremeajima, pa se u odnosu na njih istrauje i autizam. U nekim sluajevima govorimo o preklapanju simptoma (posebne jezine tekoe i pragmatini jezini poremeaj), a u drugima o odvojenim elementima autizma (Aspergerov sindrom, Rettov sindrom, atipini razvoj, razliite disfazije). Ono to je svima zajedniko je zakasneli ili poremeeni govorno - jezini razvoj. To nas dovodi do same definicije autizma i onog to ga razlikuje od ostalih poremeaja. Autizam u ovom stadijumu znanja o njemu jest fenomen. To znai da ga ne moemo precizno definirati, ve samo zakljuiti ta jeste, a ta nije na temelju skupa simptoma koje navodimo u njegovom opisu. Autizam dolazi od grke rei authos to znai sam, a svi opisi se slau oko tri grupe simptoma ili poremeaja u tri grupe funkcionisanja: 1. poremeena socijalna interakcija 2. problemi u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji i nedostatak mate 3. stereotipne radnje i ponaanja (stereotipija). Autizam je nasledna bolest, nastala zbog sloenih genetikih poremeaja, koji do danas nisu dovoljno istraeni. Iako je autizam primarno genetiki poremeaj, nastanak autizma je povezan sa nekoliko prenatalnih i perinatalnih faktore rizika. Studija iz 2007. godine za faktore rizika nalazi povezanost sa roditeljskim karakteristikama koje ukljuuju

poodmaklu dob za majku i oca, zatim mesto roenja, i odreena stanja kod poroaja koja ukljuuju malu teinu deteta kod roenja i trajanja trudnoe, te pojavu hipoksije za vreme poroaja. Glavni problem kod autistine dece je odsustvo socijalnih vetina,koji se poinje uoavati jo u ranom detinjstvu. Autistine bebe pokazuju manjepanje na socijalnu stimulaciju, manja je reakcija gestovima, a osmehom i pogledom slabije odgovaraju na poziv vlastitim imenom. Kod mlae dece sa autizmom je esto prisutan nedostatak kontakta oima, odsustvo govora tela i skloni su korienju tue ruke ili tela kao pomagala.

1. Inkluzivno obrazovanje

Inkluzivno obrazovanje podrazumeva ukljuivanje sve dece u sistem obrazovanja i kvalitetno obrazovanje za svu decu. To je proces stalnog uenja i kvalitetnog uea svih uenika, ali i onih koji ih kroz taj proces vode. Uee podrazumeva zajedniko uenje i saradnju u kojoj se svaki uenik jednako primeuje, prihvata i uvaava, bez obzira na bilo koju linu odliku (Booth, & Ainscow, 2010: 10). Inkluzija se zasniva na drugaijem vrednosnosnom sistemu i na njemu zasnovanoj drugaijoj filozofiji obrazovanja. Radi se o znaajnim promenama u odnosu na programe rada, obrazovanje nastavnika, metode rada i nain evaluacije realizovanih rezultata. Glavni cilj inkluzije je podsticanje razvoja sve dece.

2. Nastavne strategije u inkluzivnom obrazovnom radu sa

decom sa autizmom
U psihopatologiji dece autizam se odnosi na poseban oblik deje psihoze... Naziva se jo infatilni autizam (Vlajkovi, U: Pedagoka enciklopedija, 1989:38). Uenici koji imaju tekoe pri uspostavljanju komunikacije (verbalne i neverbalne) i socijalnih odnosa ubrajaju se u grupu dece sa autizmom. Njih karakterie kratkotrajna i labilna panja. Uglavnom su deca sa autizmom usmerena na svoje potrebe. Kod njih je prisutan motorni nemir koji se esto manifestuje u obliku stereotipnih pokreta (kao to je lepranje, tranje u krug, ponavljanje istih rei). Ne reaguju na nae zahteve i pokuaje uspostavljanja komunikacije, jer nas ne razumeju i ne prepoznaju nae izraze lica. U svet se ukljuuju samo kada im je neto potrebno i taj trenutak je poeljno iskoristiti, jer smo tada primeeni i moemo zapoeti komunikaciju sa detetom. Adekvatna interakcija i komunikacija sa decom sa autizmom zahteva uvaavanje odgovarajuih pretpostavki kao to su: uzajamno uvaavanje, razumevanje, oseaj uzajamne prihvaenosti, ravnopravan poloaj sagovornika, tolerantnost prema drugaijim miljenjima, osetljivost prema njihovim nedostacima, zajedniki zadaci; odnosno, potrebna je odgovarajua socijalna klima ije je osnovno obelejeempatija, demokratski duh, osjeaj slobode i oputenosti svih uenika. Najbolji napredak deca sa autizmom postiu u dobro struktuiranoj sredini, koja nudi adekvatne individualizovane programe i sa jasno definisanim ciljevima, a koji adaptibilni i mogu se modifikovati shodno detetovim potrebama i sposobnostima. Vaan preduslov za uspenu integraciju osoba sa autizmom u drutvo je da im se u ranom uzrastu ponude sve mogunosti da unaprede svoje socijalne, saznajne i govorne sposobnosti. Svakako da su predkolske ustanove mesta u kojima sprovoenjem specijalizovanih individualnih programa treba da zapone obrazovanje dece sa autizmom. Ukljuivanje u predkolske ustanove treba da bude dostupno svoj deci sa autizmom u zavisnosti od strune procene u specijalizovane grupe za autizam ili u redovne grupe (Lazor, Markovi i Nikoli, 2008: 63). Ne postoji pristup ili sistem obrazovanja koji bi bio univerzalno efikasan i dobar jer je grupa dece sa autizmom veoma heterogena. Prilikom dugoronog planiranja obrazovnih programa nuno je koncentrisati se na ona podruja u kojima e, na temelju kompleksne procene, dete sa autizmom postizati uspeh, jer insistiranje na oblastima koja su tee savladiva stvara frustracije i izaziva nepoeljna ponaanja. Odgovarajue obrazovanje i razvijanje

vetina u socijalnoj komunikaciji, s ciljem boljeg prihvatanja u drutvu, od presudne je vanosti za osobe sa autizmom. Treba znati da deci sa autizmom odgovara: oseaj sigurnosti i poverenja u vapitaa/nastavnika; uobiajena ema dnevnih aktivnosti (vremenska i programska predvidljivost); jednostavne verbalne i vizuelne informacije; aktivno i direktivno iniciranje komunikacije; zadaci podeljeni na kratke i jednostavne korake.

Rad sa decom je vrlo izazovan i uzbudljiv, ali pre svega odgovoran posao. Vaspita/nastavnik treba da poseduje metodike sposobnosti, razna znanja, talente i sposobnosti, a pre svega, mora da uvaava svako dete i njegove sposobnosti i mogunosti. Posebnu panju treba usmeriti na razvijanje pozitivne slike o sebi, jer na taj nain se moe uspeno uticati i na motivaciju za uenje i saradnju, ali i na kvalitetne odnose sa drugima. Svako dete treba prihvatiti kao jedno, jedinstveno i vredno bie i staviti mu to jasno do znanja. kola, odnosno nastavnici, ukljuuju roditelje u realizaciju nekih programskih sadraja, kao i u obezbjeivanje uslova za uspeniji rad kole, i to: specijalnost; u vannastavnim i slobodnim aktivnostima; u realizaciji programa profesionalne orijentacije, poseta, izleta i ekskurzija; u reavanju socijalnih i zdravstvenih problema uenika; u organizovanju slobodnog vremena uenika, u radu uenikih organizacija, u upravljanju radom kole (Savet kole, kolski odbor): u akcije ureivanja, rekonstrukcije postojeih i izgradnju novih kolskih u redovnoj nastavi, za one sadraje koji zahtevaju posebnu strunost ili

drutveno-korisnom radu i tako dalje; -

objekata, sportskih i rekreativnih terena i slino (Kaapor i Vilotijevi; 2005: 60). Svi kojima je profesionalno opredeljenje rad sa decom - vaspitni, obrazovni, leenje, reahabilitacija i tretmani - vrlo esto gubimo iz vida su su roditelji ti koji nam u stvari daju pravo da se na bilo koji nain bavimo njihovom decom. Kada stupamo u kontakta sa roditeljima porodicama dece koja imaju smetnje u razvoju, koja su hronino obolela ili su na

bilo koji nain marginalizovana i diskriminisana, na cilj je dobrobit deteta. Najsigurniji put da se to postigne jeste kvalitetan, partnerski odnos sa roditeljima. injenica koja to potvruje jeste da roditelji imaju presudnu ulogu u svim domenima brige o detetu, zato se mora staviti naglasak na uspostavljanju dobrog odnosa na relaciji nastavnik (ili strunjak drugog profila) roditelj.

3. Odnosi sa roditeljima i ukljuivanje autistine dece u

vaspitno obrazovni rad
Ponekad smo skloni da otpisujemo ili zanemarujemo znanja, vetine i iskustva roditelja, kompleksne porodine vrednosti, jer nam sopstveno iskustvo govori da su roditelji esto pristrasni i bez mogunosti da objektivno sagledaju dete sa svim njegovim vrlinama i manama. Stoga, kao eksperti, ne retko, preuzimamo kompletnu odgovornost za obrazovanje i razvoj deteta, stavljajui sebe u superiornu poziciju. Mi postavljamo pitanja, donosimo odluke, diktiramo postupke i na taj nain pretvaramo roditelje u pasivne primaoce naih odluka, ime gubimo njihovo poverenje i zatvaramo vrata saradnji. Prirodna posledica ovakvog odnosa je oseanje neefikasnosti i neuspeha i kod roditelja i kod strunjaka i izbegavanje ovakvih situacija u budunosti (Lazar, Markovi i Nikoli, 2008: 64). Da bi saradnja roditelja i vaspitaa/nastavnika zadovoljavala obostrane interese, potrebno je imati razvijenu svest o tome ta se sve dogaa u porodici kada se javi sumnja i indikatori koji pokazuju da se kod deteta manifestuju smetnje u razvoju. Sama injenica da su roditelji suoeni sa saznanjem da im dete ima ozbiljne tekoe u razvoju, hroninu ili neizleivu bolesti, izaziva kod roditelja razoarenje, bol i tugu, strah, stid, oseaj krivice i bespomonosti... Sve navedeno ini ozbiljnu krizu u funkcionisanju porodice, koja se negativno odraava na modele i obrasce ponaanja porodice u celosti. Porodine uloge, odnosi i komunikacija izmeu lanova porodice se znatno menjaju. Prilagoavanje novonastaloj situaciji doprinosi tome da se menjaju ambicije, finansijska konstrukcija, ivotna filozofija, vrednosni sistem. Posle poetnog oka i faze negiranja, roditelji sva svoja znanja, sposobnosti i snage ulau u traganje za leenjem, to je apsolutno opravdano. Meutim, traganje za leenjem je teak i dugotrajan i ne retko, izaziva dodatne traume i kod deteta i kod roditelja. Neprihvatanje dijagnoze i stanja deteta, rezultira sumnjom u kompetencije lekara i drugih specijalista, nastavljaju se dalja ispitivanja, analize i procene,

ali kod drugih (boljih) doktora. Budui da ni ponovljene analize ne rezultiraju uspenim leenjem, roditelji pribegavaju alternativnim oblicima i trae pomo od vidovnjaka, belih magova, travara, iscelitelja... Lek postaje centar interesovanja. Za to vreme se zanemaruje socijalizacija kontakt sa drugom decom, senzomotorna i govorno jezika stimulacija. Dete se polako izoluje, a roditelji postaju nesigurni, dok se razoarenje, tuga i bol poveavaju. Uporedo sa odrastanjem deteta, raste i oseaj nepoverenja u zdravstvene institucije i lekare, vidovnjake, travare, iscelitelje... Roditelj se mora pomiriti sa injenicom da je neminovno da mora da proe kroz sve etape suoavanja sa boleu ili ometenou svog deteta, pa i kroz one, koje mi kao strunjaci ne odobravamo, jer mora imati oseaj da je sve pokuao kako bi mu pomogao. Prolazei kroz sve ove faze roditelj se iscrpljuje, biva sve umorniji, usamljeniji, uz osjeaj nepravde, to je jo izraenije ako nema podrku i voenje strunjaka. Njihova krajnja pozicija nikad nije sigurna, a sigurnost je jedna od osnovnih ljudskih potreba. Ljudima iz okoline obino nedostaje iskustvo o tome kako se ponaati u blizini deteta sa smetnjama u razvoju i njegovih roditelja, pa ih nesvesno izbegavaju (Lazor, Markovi i Nikoli, 2008: 66).. Roditeljima tako kontaktiraju sa veoma malim krugom ljudi. Na alost, meu njima su i strunjaci (nastavnici i lekari). Da bi se lake i bre realizovali partnerski odnosi sa roditeljima dece koja imaju tekoe u razvoju, da bi lake razumeli njihova ponekad nepredvidiva ponaanja kao to su: otpori, povlaenje, nezainteresovanost, kritikovanje, otvoreni napadi, nuno je uvek imati na u vidu kroz ta su proli, pre nego su se obratili nama. Pored toga, vano je istai, da neka deavanja, poput poetka kolovanja, prelazka iz etvrtog u peti razred, upis u srednju kolu i sl. mogu kod roditelja prouzrokovati ponovno proivljavanja nekih prolih etapa. Roditelj edukuje nastavnika u oblasti poznavanja deteta, roditelj je ekspert. On poseduje niz veoma korisnih informacija za nastavnika, koje mu u velikoj meri mogu olakati rad, skratiti proces upoznavanja sa detetom i utedeti dragoceno vreme. Dobro voenim razgovorom, od roditelja moemo mnogo saznati o detetu: kako se dete ponaa u odreenim situacijama, u drutvu, u razliito doba dana, kada je samo, ta ga razdrauje, emu se raduje, koje aktivnosti mu dobro idu, ta voli da radi, ta ga motivie, koje su porodine vrednosti, koja su oekivanja roditelja vezana za obrazovanje... Pre nego to roditelji mogu da se oslobode i iznesu ono to im je vano, potrebno je da ostvare odnos poverenja sa nastavnikom, da budu sigurni da nee biti izloeni njegovoj proceni ili podsmehu. Zadatak uitelja je i da osigura prijatnu i sigurnu atmosferu u kojoj e se roditelji dobro oseati. Oni

moraju znati da e im biti ukazana panja, potovanje, i da e im biti pruena podrka i pomo. Direktna pitanja o osetljivim i linim temama mogu izazvati neprijatnost, nepoverenje, potpuno povlaenje i prekid komunikacije, zato ih na samom poetku razvoja odnosa treba izbegavati. Proces uspostavljanja odnosa je uzajaman, a osnovni zadaci za nastavnike (pedagoge, psihologe, defektologe) i roditelje jesu meusobno upoznavanje i uspostavljanje poverenja to je mogue bre. S tim u vezi, dobro je podsetiti na znaaj prvog susreta sa roditeljima, kada treba predstaviti sebe, opisati svoju ulogu i raditi na postizanju saglasnosti o zajednikom radu. Nastavnik e, ne samo dati roditelju priliku da govori, ve e ga aktivno podsticati da iznese to vie informacija o razvoju i ponaanju svog deteta kod kue. Na osnovu ponaanja deteta u koli, a uz pomo informacija koje su dobili od roditelja, nastavnici e stei celovitu sliku o detetu i tako biti u mogunosti da optimalno usklade svoje postupke u nastavi sa specifinim sposobnostima i potrebama deteta. Sledea faza u razvoju partnerskog odnosa usmerena je na jedinstveno delovanje porodice i kole. To je faza u kojoj nastavnik edukuje roditelja o tome ta sve roditelj moe da uradi kod kue, kako bi napredovanje deteta bilo uspenije, da li i na koji nain i koliko dugo treba vebati neku vetinu, koji postupci e pomoi detetu u osamostaljivanju i sl. Roditelji treba da znaju ta je njihovo dete nauilo dobro, i ta jo treba da naui kako bi bolje napredovalo i kako mu u tome mogu pomoi. Roditelji dece sa smetnjama i tekoama u razvoju esto su preterano zabrinuti za svakodnevni napredak svoje dece. Oni moraju znati da napredak dece tee vrlo malim koracima, pre nego to postane vidljiv i oigledan. Redovna razmena informacija o detetu doprinosi pronalaenju odgovarajuih naina ophoenja, poduavanja i komunikacije sa detetom koja je najprimerenija njegovim potrebama, mogunostima, znanju i iskustvu. Na taj nain se smanjuje mogunost razvoja problema u uenju i ponaanju, u odnosima sa odraslima i vrnjacima, a tekoe se lake prevazilaze zajednikom akcijom i poverenjem. Partnerski odnos se razvija dobrom saradnjom koju karakterie uzajamno potovanje, obostrana saglasnost oko ciljeva koji se ele postii, zajednike aktivnosti usmerene ka cilju, stalna razmena informacija, zajedniko vrednovanje postignutih rezultata, ali i iskrena komunikacija i meusobna podrka, ak i u tekim situacijama, kada nam ponestaje snage. Neosuujue ponaanje, dakle pozitivno i otvoreno razmiljanje o porodici, bez obzira na kvalitet osobina njenih lanova, ohrabruje roditelje da procene svoje line odluke i eventualno ih promene, bez oseanja bilo koje vrste pritiska, to olakava saradnju.

Za dobru komunikaciju neophodne su nam vetine sluanja i posmatranja drugih, kao i razumevanje njihovih poruka, ali i vetine prenoenja vlastitih ideja i oseaja drugima. Saradnja izmeu roditelja i uitelja treba da bude kontinuirana, svestrana i korisna. Ona treba da pomogne da se usklade porodine i kolske vrednosti, da se izbegnu meusobno nerazumevanje, nesporazumi i nepoverenje, kako bi se detetu olakao proces obrazovanja i socijalizacije. U cilju kreiranja partnerskog odnosa vano je: stvoriti okruenje u kome e roditelji biti cenjeni, kao oni koji imaju najvie uvaiti injenicu da samopotovanje roditelja ima uticaja na razvoj dece i jaati ukljuiti roditelje u odluivanje o njihovom detetu i o celokupnom kolskom omoguiti lanovima porodice da prisustvuju radu sa decom i dobrovoljno njemu; podsticati razmenu informacija i ideja izmeu lanova porodice i nastavnika; osigurati deci koja tek polaze u kolu, postupan i lagan prelaz iz porodine u uticaja u ivotima njihove dece; ga; programu; uestvuju u -

novu sredinu. U idealnom sluaju komunikacija izmeu nastavnika i roditelja bie stalna i otvorena. to je komunikacija bolja, vea je verovatnoa da e izmeu te dve strane vladati sklad i da e i porodice i nastavnici postii visok stepen razumevanja i uspeha u dostizanju zajednikih ciljeva. Ne treba zaboraviti da je za uspostavljanje partnerskog odnosa izmedju roditelja i nastavnika potrebno vreme.

4. Kako pomoi detetu sa autizmom?

Podsticanje normalnog razvoja, samostalnosti i socijalizacije, uz slabljenje negativnih oblika ponaanja (agresije, stereotipije, autoagresije) glavni su ciljevi leenja, odgoja i obrazovanja, dakle, ukupne rehabilitacije osoba s autizmom. U leenju autistinog poremeaja primjenjuju se razliiti postupci. Strunjaci se slau s tim da je najbolji onaj tretman koji je prilagoen odreenome detetu. Veina ustanova za autizam u Europi i SAD-u primenjuje

posebne programe rehabilitacije dece i odraslih osoba s autizmom, koji ukljuuju edukativnospecijalno-pedagoke pristupe, uz povremenu primenu razliitih oblika psihoterapije za decu i roditelje. to se pre prepozna autistini poremeaj i dete se ukljui u odgovarajuu strunu rehabilitaciju, to su anse vee. Roditeljima deteta s autizmom preko je potrebno mnogo snage i upornosti da spoznaju kako njihovo dete nije poput druge dece, da ono ivi u svom svetu, da se ne razvija. esto se porodica izoluje od drutvene okoline, koja ne prihvata autistino dete. Autistino dete trai brigu i pomo gotovo 24 sata na dan, uz stalno otklanjanje kriznih stanja. Reenje nije u zatvaranju u vlastitoj porodici. Bez strunog rada u odgovarajuim sluajevima ne moe se pomoi ni osobi s autizmom ni nenoj porodici.

4.1. Znaaj rane inkluzije:

Socijalna prihvaenost je jedna od najbitnijih pretpostavki srenog i uspenog ivota. Uobiajeno je da se kod nas roditelji nose sa problemima svoga deteta sve do polaska u kolu, a nije redak sluaj da roditelji kriju onesposobljenje i hendikepiraju dete sve do trenutka kada ono polazi u kolu. Pri polasku u kolu vri se testiranje sve dece da bi se procenile njihove sposobnosti i predznanje. To je trenutak kada roditelji moraju da se susretnu sa realnou, da sasluaju miljenje i preporuke strunjaka, da private predlog za komisijski pregled tima za kategorizaciju. Neki od tih roditelja nisu svesni koliko je znaajno da njihovo dete bude u drutvu vrnjaka, da iskusi vrnjake kontakte ma koliko oni bili ugodni ili neugodni. Izolujui svoju decu od vrnjaka, roditelji im ine lou uslugu obezbeujui socijalnu odbaenost i izolovanost za njih. Spontana vrnjaka igra esto moe razreiti probleme deteta koji su izvan dometa odraslih. Osim toga, istraivanje je pokazalo da vrnjaki kontakti vode ka spontanoj igri i uspostavljanju prijateljskih odnosa meu decom. Ne treba zazirati od rizika vrnjakih konflikata jer su oni sastavni deo igre ali i uslov zdravog odrastanja. Ono to detetu sa posebnim potrebama moe pruiti vrnjako okruenje ne moe nadoknaditi ni najvea ljubav i panja roditelja. Postoji bezbroj razloga koji stoje na strani potrebe da dete sa posebnim potrebama ukljuimo u vrnjaki kolektiv. Socijalna prihvaenost ili odbaenost dece od strane vrnjaka zavisi od nivoa i kvaliteta interakcije koju moe ostvariti dete sa posebnim potrebama, pokazala su istraivanja. Nije lako pridobiti deji kolektiv da prihvati nekomunikativnog vrnjaka sa posebnim potrebama.

Zakljuak

Uenici koji imaju tekoe pri uspostavljanju komunikacije (verbalne i neverbalne) i socijalnih odnosa ubrajaju se u grupu dece sa autizmom. Njih karakterie kratkotrajna i labilna panja. Ne reaguju na nae zahteve i pokuaje uspostavljanja komunikacije, jer nas ne razumeju i ne prepoznaju nae izraze lica. Adekvatna interakcija i komunikacija sa decom sa autizmom zahteva uvaavanje odgovarajuih pretpostavki kao to su: uzajamno uvaavanje, razumevanje, oseaj uzajamne prihvaenosti, ravnopravan poloaj sagovornika, tolerantnost prema drugaijim miljenjima, osetljivost prema njihovim nedostacima, zajedniki zadaci; odnosno, potrebna je odgovarajua socijalna klima ije je osnovno obelejeempatija, demokratski duh, osjeaj slobode i oputenosti svih uenika. Ne postoji pristup ili sistem obrazovanja koji bi bio univerzalno efikasan i dobar jer je grupa dece sa autizmom veoma heterogena. Prilikom dugoronog planiranja obrazovnih programa nuno je koncentrisati se na ona podruja u kojima e, na temelju kompleksne procene, dete sa autizmom postizati uspeh, jer insistiranje na oblastima koja su tee savladiva stvara frustracije i izaziva nepoeljna ponaanja. Treba znati da deci sa autizmom odgovara: oseaj sigurnosti i poverenja u vapitaa/nastavnika; uobiajena ema dnevnih aktivnosti (vremenska i programska predvidljivost); jednostavne verbalne i vizuelne informacije; aktivno i direktivno iniciranje komunikacije; zadaci podeljeni na kratke i jednostavne korake.

Literatura

1. Pedagoka enciklopedija 2. Zavod za izdavanje udbenika Beograd i Svjetlost Sarajevo, 1989. 2. Booth, T. & Ainscow, M. (2010): Prirunik za inkluzivni razvoj kole (upotreba indeksa za inkluziju za razvoj inkluzivne kulture, politike i prakse). Ministarstvo prosvete - Beograd. 3. Lazar, M., Markovi, S. i Nikoli, S. (2008): Prirunik za rad sa decom sa posebnim potrebama. Lito studio Novi Sad. 4. Kaapor, S. i Vilotijevi, N. (2005): kolska i porodina pedagogija. Uiteljski fakultet Kosovska Mitrovica i Uiteljski fakultet Beograd. 5. Vlajkovi, J., Autizam. U: Pedagoka enciklopedija 2. Zavod za izdavanje udbenika Beograd i Svjetlost Sarajevo, 1989.