GIOVANNI PICO DELLA MIRANDOLA, LEONARDO DA VINI, NIKOLA KUZANSKI

GIOVANNI PICO DELLA MIRANDOOLA Bog je na kraju stvaranja stvorio ovjeka da spozna zakone svijeta, da ljubi njegovu ljepotu, da se divi njegovoj veliini. On ga nije privezao uz neko stalno boravite, ni uz neku odreenju djelatnostni na kakvu nunost, nego mu je dao pokretnost i slobodnu volju. Stavio sam te u sredinu svijeta govori stvaralac Adamu da to lake oko sebe gleda i vidi to je u njemu. stvorio sam te kao bie, ni nebesko , ni zemaljsko, ni smrtno ni besmrtno, samo da bude svoj vlastiti slobodni tvorac i pobjeditelj, ti se moe poiviniti i roditi se kao Bogu slino bie, ivotinje donose iz materinje utrobe sa sobom to im je potrebno, vii su duhovi od poetka ili brzo nakon toga ono to e u vjenost ostatisamo ti ima mogunost razvoja, rast po slobodnoj volji, ti nosi u sebi klice svestranog ivota. Nisam te uinio ni nebeskim ni zemeljskim, ni smrtnim ni besmrtnim, jer iz samoga tebe, gotovo slobodnog i suverenog stvorenja, izradio sam te u obliku kojeg si sam izabrao. Moi e degenerirati u oblike koji su nie od divljaka i moi e, prema svojoj volji, obnoviti se u onim viim oblicima koje su boanstvenost u ovjeku. [...] U roenom ovjeku Otac je stavio sjeme svake vrste i zametke sveg ivota. I ovisno o tome kako ih tko obrauje, oni e rasti i dati mu ploda. [...] ako osjetnog, bit e nasilja, ako racionalnog, postat e nebeska dua, ako intelektualnog, bit e aneo, a ako se sabere u centru jedinstva, init e jedan duh s Bogom. (Giovanni Pico della Mirandola, Oratio de hominis dignitate) Dok je u srednjm veku priroda bila jedna zatvorena knjiga, neto tajnovito i zlo, neto neprijateljsko i vredno samo prezrenja, a to nikako ne znai da ona istovremeno nije bila izuavana i istraivana, u umetnosti i nauci renesanse ogleda se povratak prirodi; ako se u srednjem veku verovalo da se do nauke moe dospeti samo mistikim sredstvima, ovaj novi pogled na svet, koji se formirao u re-nesansnoj Italiji, poprimajui panteistiki karakter, video je u prirodi otkrovenje boanskog koje je nemaka mistika crpla iz dubine verujueg duha, i

razvijajui se u suprotnom smeru od onog kojim je ila mistika, zadobijao je oblik panteistikog naturalizma spremnog da boansko razmatra samo iz aspekta tvorake moi prirode. I ovaj novi interes za prirodu ponikao je na tlu humanistikih istraivanja. Svoju inspiraciju je nalazio u neoplatonizmu i tajnim srednjovekovnim uenjima u averoizmu i kabali. Videli smo da su se ve kod Marsilija Fiina neoplatonistike tendencije meale sa sklonou ka mistici, to je vodilo stvaranju smee fantastinih prirodno-filozofskih shvatanja kakvu nalazimo kod ovanija Pika dela Mirandole (1463-1494), svestranog poznavalaca antike i orijentalne filozofije (znao je grki i hebrejski), koji je u 24. godini svog ivota nameravao da u Rimu, pred naunicima i misliocima iz itave Evrope, pozvavi ih sve o svom troku, brani 900 teza dokazujui kako se helenizam i judaizam (u formi kabale) mogu spojiti u platonsko-hrianski sistem; na taj nain je hteo jednim optim univerzalnim uenjem da razrei sve zagonetke dotadanje nauke. U pomenutim Tezama izloio je svoj ultramonistiki pogled na svet: meutim, raspravu o njima zabranile su crkvene vlasti neke od njih behu proglaene za jeretike i nisu imale dalje uticaja, ali su ostale veliki spomenik firen-tinskog neoplatonizma. Piko dela Mirandola je sanjao o velikom pomirenju svih religija i pogleda na svet a ono bi se izvrilo na tlu pretpostavke da je ovek duhovno bie snabdeveno stvaralakom snagom; zbog toga je bio napadan, a nakon odbrane jo ee napadan; u poetku je bio pod uticajem negativne teologije i Pseudo-Dionizija, a po povratku iz pariskog zatvora podlegao je u Firenci Savonarolinom uticaju i stupio 1493. u dominikanski red. To je tipian primer oveka prelomne epohe koji protestujui protiv nje sa stanovita filozofije duha, stie do religiozno-mistike osude celog ljudskog ivota. Piko je studirao u Ferari, Padovi i Parizu, a rezultat estogodinjeg studija bio je duboko usvajanje Aristotela; ako e se Fiini prikloniti Platonu, Piko e se osloniti na Aristotela; on je razgrnuo istorijske horizonte filozofije i religije, a tako beskonano raskriveni horizonti podrazumevali su da se beskonano mora rairiti i ovekova delatnost. Piko je spajao likove Hrista, Platona, Aristotela i Plotina u nerazdvojnu celinu; ali on je u taj svet uvodio i persijskog Zaratustru i egipatskog Hermesa (u to vreme tekstovi Hermesta Trismegista jo uvek su se pripisivali bogu Hermesu), starogrkog Orfeja (koga su isto tako smatrali autorom niza u to vreme znaajnih spisa). Tako su u Pikovim delima nali mesto i Mojsije, Avicena, Averoes, al-Farabi, ali i Albert Veliki i Toma Akvinski. Svo to mnotvo osnivaa raznih religija, filozofa i pesnika slivalo se kod Pika u jedinstvenu celinu i sve to on je prekrivao kabalom u kojoj nije nalazio toliko uenje o brojevima, magiji i astrologiji,

koliko potvrdu ispravnosti hrianskog uenja o bojem trojstvu, o bojem otelotvorenju, te i o samome Hristu. Pod svim tim krila se kod Pika zapravo predstava o ovekovoj linosti i o njegovoj veliini, jer bez te ideje bilo bi nemogue sebi predstaviti sve to mnotvo razliitih znanja i tih svetsko-istorijskih sinteza. ovekova linost izbijala je u prvi plan i to u takvim tonovima koji su bili u punom sazvuju sa narastajuim talasom renesanse, iako je Piko nastojao da ostane (makar formalno) veran srednjovekovnoj ortodoksiji. Koreni Mirandoline filozofije oveka su u pobuni protiv strogih propisa crkve i protiv povrnog retorikog vaspitanja. Religija nije trebalo da bude dogma, obred i molitva, nego unutranja, filozofska ovekova svest, izraz svojevrsnog delovanja ljudi u svemiru, izraz injenice da su oni mikrokozam u kojem se ponavlja opte bivstvovanje. Regnum hominis je utopljen u svemir, oivljen optom duom, svepostojeim ivotom bojim. Ova filozofija bila je izraz bunta kako protiv mrtvila zvanine crkve, tako i protiv mrtvila formalistikog vaspitanja. ovek je bie kojem mogu zavideti svi drugi stvorovi (i duhovi s drugih svetova); jedino on nema oznaene forme postojanja i moe da bude kakav hoe. Tvorac je kae Mirandola stvorio oveka kao svoje poslednje delo, kad su bili iscrpljeni ve svi arhetipovi to su do tada oznaavali delo stvaranja, te je tako ovek nainjen kao bie nedeterminisano, slobodno u izboru tipova. ovek moe da razvija vegetativne, senzitivne elemente ili duhovne sklonosti; on sam sebe odreuje i tako lii na Proteja. Iako stvoren od boga, ovek je svoj sopstveni tvorac; istorija je teren njegovog razvoja, svedoanstvo njegovog izbora kakav je bio u razliitim razdobljima. Misao da je ovek slobodan tvorac samoga sebe znai da se on obrazuje na svojim vlastitim duhovnim delima, na svojoj vlastitoj tradiciji. Zahvaljujui toj misli, humanisti kvatroenta su se nadovezivali na grke i rimske koncepcije oveka, na ono to je Ciceron nazivao humanitas, a to je odgovaralo grkom paideia.

Predstavljajui mislioce i umetnike Grke, Ciceron je podvlaio da njihova dela imaju veliki vaspitni znaaj poto formiraju oveka. Tako shvaena humanitas postajala je u ranorenesansnim krugovima humanista glavni elemenat njihove borbe za preporod antike, koji je osiguravao preporod oveka. Grka tradicija nije bila jedinstvena; s jedne strane bila je metafizika, platonovska tradicija, a s druge ona sofistika, s tezom o oveku kao meri sveg to

postoji; stoga su i nadovezivanja humanista na grke autore bila razliita. Pikovo delo O ovekovom dostojanstvu svedoi o slobodoumlju ovog mislioca i kad je re o firentinskom neoplatonizmu treba istai naprednost istog koji ima svetski karakter, to se bazira na realnom izuavanju prirode i oveka, a esto ima uzviene pesnike crte budui da je esto u sukobu sa rutinskim kolskim uenjima toga vremena. Ako bi se hteli izvesti neki zakljuci do kojih je Piko doao na planu filozofije religije, moglo bi se rei da on smatra kako se (1) sutina boga ne moe dosei pojmovnim miljenjem i ne moe biti izraena ljudskim jezikom: (2) to ne znai da Piko ne nastoji da na razne naine ukae na sutinu boga time to diskurzivno-racionalno miljenje nadopunjuje mistinom intuicijom; (3) skriven u svojoj sutini bog se pokazuje u svojim delima; vasiona je proeta bogom i njegovom delatnou; (4) bog je u toj meri imanentan svetu da se moe rei kako po Piku svet postoji u bogu; pojam boga koji se tako moe izvesti jeste (5) jedinstvo; iako imanentan svetu (6) bog je potpun, u celosti transcendentan i postoji sam za sebe. Bog je slobodan, linost i bog je u tri lika hrianskog otkrovenja: otac, sin i sveti duh. Ljubavi, kao vrhuncu intelektualnog posmatranja, Piko posveuje i svoj prvi veliki traktrat (sa 23 godine) pisan kao komentar Kancone o ljubavi irolama Benvenija. Sveopta ljubav proima svet zato to ga je bog, koji je ljubav, stvorio. Ako se jedinstvo o kojem govori Piko u prvi mah ini apstraktnim, to nije tako ako se ima u vidu da ono u sebi ukljuuje i ljubav. Gde ima jedinstva ima i ljubavi a tako je i u bogu. U svojoj filozofiji lepog Piko je izraavao potrebe najviih ljudi svoga vremena; filozofski je promislio i izrazio ono to bee duboko unutranje ubeenje velikih umetnika renesanse, pre svega Leonarda, Mikelanela i Direra, ono to je bilo osnova i ideal umetnikog stvaralatva u vreme renesanse. Nastojanje svih umetnika da se dostigne vernost prirodi koja se nije ogledala u pukoj podudarnosti s prirodom, stvar je daleko dublja: u umetnikom delu treba postii bit i istinu, unutranju zakonitost sveta i svega stvorenog; ko dosegne svet u njegovoj lepoti, ko ga dosegne u njegovom jedinstvu ravan je bogu. Udubljivanje mislilaca u jedinstvo sveta najprei je put saznanju postojanja jedinog boga, a to se postie poniranjem u lepotu sveta putem ljubavi i to je put sjedinjenje s bogom. Mistika lepote kod Pika je isto spekulativna. Simptomatino je da Piko nigde ne govori o Hristu, ve samo o Veneri; o lepoti Hrista nigde ne govori. Piko zna samo za idealnu nebesku lepotu, a ova je oliena u Veneri. Piko kae da kao kad se kae Pesnik a misli se na Homera (kod Grka) a kod Rimljana na Vergilija, jer oni prethode svim pesnicima, kada se govori o ljubavi u apsolutnom smislu, razume se ljubav prema lepoti i ima se u vidu da se ona

uzvisuje i prevazilazi sve elje i sve stvorene stvari. Kao to postoje dve lepote (zemna i nebeska) tako postoje i dve vrste ljubavi (zemna i nebeska) od kojih jedna stremi obinoj ulnoj lepoti, a druga onoj lepoti to se dostie samo umnim miljenjem. Nebeska Venera nije subjektivna sposobnost uma ili due; lepota nije rezultat produktivne delatnosti ljubavi ve je ona objekt; piui o ljudskoj i nebeskoj ljubavi, u uzdizanju stepenicama ljubavi, Piko zapravo preuzima neoplatonistike poglede i to ga ini humanistom premda humanizam kod njega i nije uvek u veoj meri transparentan. Uenjem o ovekovoj linoj delatnosti Piko se ponajvie razlikuje u odnosu na Fiina. U traktatu O dostojanstvu oveka Piko dokazuje kako ovek, inei poslednji, etvrti svet (posle nebeskog, podnebeskog i podlunarnog) jeste maksimalna sinteza svih oblasti bivstvovanja koje nisu svojstvene nijednom biu iz ostala tri sveta. Srea oveka je u tome to dospeva do ove sinteze koja je svojstvena jedino bogu. Sreu odreuje kao povratak svake stvari svome poe-lu. Srea je najvie dobro, a ovo je ono to svako eli i ono je samo po sebi i poelo svega. Piko ukazuje na tri koraka na putu ovekovom ka bogu: (1) oienje od strasti putem etike, (2) usavravanje razuma pomou dijalektike i filozo-fije prirode i (3) saznanje boga uz pomo teologije. Moda ono najvanije u Pikovom uenju lei u uenju o ovekovom samostvaranju: saglasno s hrianskim uenjem da je bog sazdao oveka po svome liku i shodno tome da je bog nesazdano bie, Piko je zakljuio da ovek kao stvoren, duan je da sam stvara sebe slobodno i bez ikakvih prinuda i tako uvrujui sebe u bogu i u venosti.

Pikovi pogledi imali su veliki uticaj na Cvinglija (1484-1531), vajcarskog verskog reformatora, eruditu i vatrenog sledbenika Erazma, zatim njegovog neaka, ovani Franeska Pika dela Mirandolu (1469 -1533), kao i na Agripu od Neteshajma (1487-1535) koji je ljudsko znanje proglasio nitavnim i posvetio se magiji. U svom burnom ivotu on je naao vremena da

ovlada velikim znanjima u prirodnim naukama. Kako magija nije dala velike rezultate on se okrenuo onom malom, traenju kamena mudraca alhemiji koja je bila posebno vana tadanjim lekarima jer se bavljenje medicinom pokazalo veoma bliskom oblasti astrologije, magije i alhemije. (M. Uzelac, Istorija filozofije) LEONARDO DA VINI Leonardo da Vinci (Leonardo da Vinci) rodjen je 15. aprila 1452. godine. Njegova majka, Katerina, bila je iz Ankijana, malog sela blizu gradica Vinci, cetrdesetak kilometara udaljenim od Firence. Njegov otac, ser Pjero da Vinci, koji nije bio ozenjen njegovom majkom, bio je uspesan racunovoda i notar iz grada Firence. Malog Leonarda su odveli od majke Katerine kad je imao pet godina i odrastao je u kuci svog dede, takode notara. Zbog toga sto su deca rodena van braka bila iskljucena iz clanstva u notarskom cehu, poslali su ga, srecom, da bude ucenik u ateljeu majstora vajara i slikara Andree del Verokia (Andrea del Verrochio). Kada se ime prevede sa italijanskog znaci istinsko oko, ime koje je dobio kao priznanje za prodornu moc opazanja u svom radu, sto je bilo savrseno ime za Leonardovog ucitelja. Leonardovi rano sazreli talenti privukli su paznju Verokiovog glavnog zastitnika Lorenca de Medicija Velicanstvenog (Lorenzo de Medici Magnico). Leonardo je tokom perioda svog segrtovanja ziveo u kuci Medicijevih i tako je uveden u izvanredan ambijent filozofa, matematicara i umetnika koji je negovao Lorenco. Nakon sest godina provedenih sa Verokiom, 1472. godine Leonardo je primljen u Drustvo Sv. Luke, ceh apotekara, lekara i umetnika. Tu je imao priliku da produbi svoje znanje iz anatomije. Smatra se da se njegov anatomski izvanredan prikaz Sv. Jeronima u Vatikanskoj galeriji i Blagovesti u galeriji Ufici mogu pripisati tom periodu. Poznat po svojoj fizickoj gracioznosti, lepoti i talentima pripovedaca, humoriste, madionicara i muzicara, svoju ranu mladost je proveo na ulicama Firence uzivajuci u zivotu. Daleko najznacajniji rad u njegovom prvom firentinskom periodu predstavlja Poklonjenje Mudraca za redovnike manastira San Donato. Godine 1482. Leonardo se preselio u Milano i radeci pod pokroviteljstvom Ludovika Sforce (Ludovico Sforza) stvorio svoje remek delo Tajna Vecera. Naslikana na zidu trpezarije crkve Santa Marija dele Gracije (Santa Maria delle Grazie) u periodu od 1495. do 1498. godine. Leonardova Tajna Vecera uhvatila je, sa zapanjujucom fizickom snagom, trenutak kada Hrist

najavljuje: Jedan od vas ce me izdati. Iako je slika znatno ostecena, uprkos, a ponekad i usled pokusaja restauracije, ona ostaje, prema recima istoricara umetnosti E.H. Gombriha, jedno od najvecih cuda ljudskog genija. Kada nije bio zauzet ocaravanjem Ludovikovog dvora, Leonardo je proucavao anatomiju, astronomiju, botaniku, geologiju, letenje i geografiju, kao I planove za pronalaske i vojne inovacije. Dobio je i znacajnu porudzbinu od Ludovika, da izradi statuu konjanika u cast njegovog oca, Franceska Sforce (Francesco Sforca). Leonardo je izvrsio detaljne pripreme i napravio plan cak i maketu, na zalost nije uspeo jer 1499. godine Francuzi zauzimaju Milano I salju Sforcu u progonstvo. Ludovikov poraz znacio je da je Leonardo ostao bez zastitnika i doma. Nekako je stigao do Firence 1500. godine a sledece godine otkriva svoj pripremni crtez za sliku Devica i dete sa Sv.Anom i mladim Jovanom. Taj crtez je posluzio za njegovo kasnije delo, izuzetno neznu sliku Devica sa Sv. Anom, koja se sada nalazi u Luvru. Godine 1502. preuzeo je zaduzenje glavnog graditelja zloglasnog zapovednika papske armije, Cezara Bordze (Cesare Borgia). U tom periodu je naslikao i Bitku kod Angijarija a prema Vazariju i portret trece zene firentinskog plemica Franceska del Dokonda (Francesco del Giocondo). Madona Elizabeta, zvana Mona Liza postace besmrtna na najpoznatijoj i najmisterioznijoj slici u istoriji. Leonardo je poneo sliku sa sobom kada se vratio u Milano, ovoga puta u u sluzbi vicekralja Luja XII, Sarla DAmbroaza. Tokom svog drugog boravka u Milanu, Leonardo se usmerio na studije anatomije, geometrije, hidraulike i letenja, dok se istovremeno bavio projektovanjem i dekoracijom palata, planiranjem spomenika i gradnjom kanala za svog zastitnika. Uspeo je da naslika i slike Sveti Jovan Krstitelj i Leda I Labud. Godine 1512. Ludovikov sin Maksimilijan uspeo da istera Francuze iz Milana i da uspostavi kratku vladavinu pre nego sto je bio zbacen. Leonardo je pobegao u Rim, gde je potrazio zastitu, Lava X medicijevskog pape (naklonjenom Mikelandelu i Rafaelu). Leonardo je retko drzao cetkicu tokom ovog perioda, usredsredivsi se prvenstveno na studije anatomije, optike I geometrije. Medutim susretao se sa mladim Rafaelom izvrsivsi jak uticaj na njega. Smrcu njegovog mecene 1516. godine presusila je ionako mlaka podrska koju je dobijao od Vatikana. Leonardo je u razocarenju zabelezio pre napustanja Rima, Medicijevi su me stvorili i unistili. Pracen malom svitom svojih ucenika i pomocnika, Leonardo je posao iz Milana put Amboaza u dolini Loare, znajuci da se vise nikad nece vratiti u zemlju svog rodenja. Poslednjih nekoliko godina zivota proveo je pod zastitom Fransoa I, kralja Francuske. Iako je Da Vinci imao mnogo zastitnika i obozavalaca, francuski kralj je mozda bio jedini koji je skoro uspeo da prepozna i razume

jedinstvenu prirodu njegovog genija. Fransoa je Da Vinciju dodelio divan zamak i veliku platu I pustio je velikog majstora da slobodno razmislja i radi po svojoj volji. Pod zastitom kralja Fransoa Leonardo je istrajavao u svojim proucavanjima, ali vreme je neumitno teklo. Godine izgnanstva su iscrple njegovu vitalnost, potom ga je jak mozdani udar kostao upotrebe desne ruke. Leonardo je uvideo da ce umreti, a da nije u potpunosti realizovao svoj san o ujedinjenju sveg znanja. Njegovi poslednji dani, kao i veci deo zivota, obavijeni su misterijom. Jednom je napisao: Kao sto dobro provedeni dan donosi blazeni san, tako i dobro prozivljeni zivot donosi blazenu smrt. Leonardo da Vinci je umro u svojoj sezdeset sedmoj godini 2. Maja 1519. Zivot umetnika jeste misteriozna tapiserija, tkana u paradoksu, bojena u ironiji. Leonardo nudi vrhunsku inspiraciju, da se doma si vise od onoga cemu se tezi! [] NAUNI RAD Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujuci mnostvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, gradevinarstva, hidraulike, fizike do opste tehnike. Iako su ga za njegova zivota patroni angazovali za najrazlicitije poslove od planiranja utvrdenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora on je do danasnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvaznijih slikara. Da Vinci je celoga zivota crtao, pravio skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sacuvano je 4.000 njegovih crteza, cesto malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, s desna na levo. Uz njih su crtezi biljaka i seme zupcanika i tockova. Citave stranice posvecene su oruzju, kopljima, buzdovanima, macevima egzoticnog oblika. Tu su zatim, skice za pravljenje utvrdenja i seme artiljerijskog oruzja, crtezi letecih masina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantasticnih stvari, vekovima pre nego sto su napravljene. Cak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavom dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. Mogu da pravim topove, malo oruzje, korisno i veoma lepih oblika, razlicito od onog koje se koristi.pisao je umetnik. Da Vinci je crtao i razlicite zivotinje pse, macke, medvede, konje, pa cak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je Drvozilana kome je prikazao polozaj srca, pluca I glavnih arterija u ljudskom telu. []

Bez formalnog obrazovanja , Leonardo nije bio u stanju da cita tekstove na latinskom i grckom, sto mu je jos vise odmoglo u savladavanju tadasnje matematicke kulture. Medutim, 1493. godine u Urbinu i 1494. godine u Veneciji napokon izlazi enciklopedija Luce Paciolija Summa de arithmetica, geometrica, proportioni et proportionalita. Tu je knjigu Leonardo odmah kupio i proucio. Tada ga je najvise fascinirao problem kvadrature kruga I teorija lunula. Susret Leonarda i Luce Paciolija dogodio se 1496. godine u Milanu. Tada je zapocelo i njihovo matematickoprijateljstvo.

PROPORCIJE Vec od antickih vremena kipari i slikari tajnu lepe estetikezeleli su objasniti uz pomoc matematickih odnosa. U tome je prednjacio starorimski arhitekta Vitruvije iz cijeg je univerzalnog dela O arhitekturi Leonardo ucio o proporcijama ljudskog tela. Citajuci Vitruvijevo delo otkrivamo sledece proporcije: dlan je sirine 4 prsta, stopalo je sirine 4 dlana, lakat je sirine 6 dlanova, visina muskarca je 4 lakta (odnosno 24 dlana), korak je 4 lakta, duzina rasirenih muskih ruku jednaka je njegovoj visini, udaljenost od linije kose do brade je 1/10 visine muskarca, udaljenost od vrha glave do brade je 1/8 visine musarca, maksimalna sirina ramena je 1/4 visine muskarca, udaljenost od lakta do vrha ruke je 1/5 visine muskarca, udaljenost od lakta do pazuha je 1/8 visine muskarca, duzina ruke je 1/10 visine muskarca, udaljenost od brade do nosa je 1/3 duzine glave, udaljenost od linije kose do obrva je 1/3 duzine lica, duzina uva je 1/3 duzine lica. Kao rezultat, 1492. godine nastao je poznati Leonardov crtez Vitruvijev covek, upotpunjen beleskama.

Na njemu je verno prikazan lik golog muskarca s ispruzenim rukama u dve pozicije, upisan istovremeno u krug i kvadrat. Crtez i tekst ponekad se zovu zakon proporcija ili, rede, proporcije coveka. Ovaj crtez pruza savrsen primer Leonardovog interesovanja za problematiku proporcija, a prezentuje i osnov Leonardovih pokusaja povezivanja coveka I prirode. To je bila naucna analiza koja je imala kosmoloski znacaj (povezanost coveka i svemira) i umetnicki znacaj (pravilna reprezentacija ljudskog tela I stvaranje arhitekture osnovane na proporcijama ljudskog tela). Neki naucnici veruju da kvadrat na Leonardovom crtezu simbolizuje materijalnu egzistenciju, a krug duhovnu. Leonardo svojim crtezom ocito ilustruje Vitruvijevo delo O arhitekturi koje objasnjava: Pupak je prirodno smesten u centar ljudskog tela, i ako muskarac lezi licem okrenutim frontalno, a ruke i noge rasirene, od pupka kao centra, upisan u krug, ono dodiruje njegove prste ruku i nogu. Ali, nije samo da je ljudsko telo opisano krugom, sto se moze videti smestajuci ga u kvadrat. Za merenje od stopala do vrha glave, a zatim preko rasirenih ruku, vidimo da su te dve duzine jednake; pa linije u pravim uglovima jedno od drugoga, okruzujuci telo, cine kvadrat. Naravno, ne postoji univerzalni skup proporcija ljudskog tela. Antropologija je stvorena s ciljem opisivanja tih individualnih varijacija. Vitruvijeva merenja mogu biti interpretirana kao prosecne proporcije ili mozda kao opis idealne ljudske forme. Vitruvije prolazi kroz teskoce u matematickom preciziranju denicije u znacenju pupka kao centra tela, a razlicite denicije vode do drukcijih rezultata; npr. centar ljudskog tela zavisi od pozicije krajeva i u stojecem stavu je najcesce 10 cm nize od pupka, blizu vrha kostiju bokova. Primetimo da Leonardov crtez kombinuje Vitruvijeva saznanja s vlastitom opservacijom

tadasnjeg ljudskog tela. Pri crtanju ispravno primecuje da kvadrat nema isti centar kao krug, pupak, ali je negde nize u anatomiji ljudskog tela. Ovo je inovativan deo Leonardovog crteza i ono sto ga razlikuje od ranijih ilustracija. On se takode razlikuje od Vitruvijeva crteza crtajuci ruke podignute u poziciji u kojoj su vrsci prstiju u nivou s vrhom glave, dok su kod Vitruvija mnogo vise, pri cemu ruke cine linije koje prolaze kroz pupak. Ovaj crtez cesto se upotrebljava kao simbol esencijalne simetrije ljudskog tela i po ekstenziji, i svemira u celini. Leonardov Vitruvijev covek ostaje do dana danasenjeg jedan od najspominjanijih i najreproduciranijih crteza u svetu. Proporcije ljudskog tela, kao sto je predlozio sam Vitruvije, inspirisale su brojne umetnike u vlastitim verzijama prikaza Vitruvijeva coveka. Jedan takav prikaz nalazimo i na kovanici od 1 eura. Mnogi geometrijski crtezi i osvrti u razlictim kodeksima imaju za temu zlatni presek. Medutim, cesto je racun koji ide uz njih bio neispravan. Za primer cemo uzeti problem iz Kodeksa Francuskog instituta u kojem se, kao sto je vec napomenuto, bavio geometrijom. Leonardo je zelio podeliti segment duzine 12 u odnosu zlatnog preseka koristeci se pritom propozicijom iz Euklidovih Elemenata. Pronalazi mere 4 i 8, aproksimirajuci na pogresan nacin; precizniji racun daje 4.5835921 i 7.4164079. Tacne vrednosti su iracionalni brojevi o kojima Leonardo nije mogao znati. []

LUNULE I KVADRATURA KRUGA Hipokrat s Hiosa (5. vek p.n.e.), mozda Pitagorejac, bio je jedan od najpoznatijih geometara tog doba. Resio je problemom kvadrature nekoliko likova u obliku polumeseca, zvanih lunule. Uzmimo kao primer jednakostranican trougao ABC s bazom BC i suprotnim

temenom A, upisanog u polukrug precnika BC. Ako konstruisemo izvan trougla polukrug precnika AB, tada je lunula deo oivicen njim i prvom nacrtanom polukruznicom. Hipokrat je pokazao da je povrsina te lunule jednaka polovini povrsine posmatranog trougla pa je na taj nacin realizovao kvadratru uz pomoc lenjira i sestara. Dakle, na osnovu svih znanja koja je primio od Paciolija, Leonardo se napokon poceo baviti matematickim problemima odredene vaznosti. Nije na odmet reci da je Leone Battista Alberti napisao delo O kvadraturi lunule, koje je Leonardo ocito citao. Mozda san o kvadraturi kruga, koji je Leonarda pratio tokom zivota, upravo nalazi svoje pocetke u tom delu. Problem kvadrature kruga vuce korene iz antickih vremena. Grci su vec od Platonova vremena znali aproksimovati povrsinu kruga na razlicite nacine, ali nije im uspevalo pomocu lenjira i sestara konstruisati kvadrat jednake povrsine. Tek je 1882. godine Carl Louis Ferdinand von Lindemann (1852-1939) dokazao da je to nemoguce. On je pokazao da je transcendentalan broj, a pomocu lenjira i sestara mogu se konstruisati samo segmenti cija je duzina racionalan broj i neki algebarski iracionalni brojevi. Leonardo, odusevljen kvadraturom lunula i zanesen snom Leonea Battiste, smatrao je da moze resiti problem kvadrature kruga. U mnogim prilikama objavio je da je resio taj problem, ali pritom nigde nije dao resenje i konstrukciju. Ocigledno se radilo o pribliznim rezultatima, dakle aproksimacijama. Arhimed, cija su dela u to vreme bila prevedena i dosla u Leonardove ruke, izracunao je pribliznu vrednost broja ? konstruisuci pravilne poligone sa 96 strana, upisane u, i opisane oko date kruznice. Isto je uradio i Leonardo. ( dr Zoran Lui, Leonardo da Vini 1 14 ) Leonardo da Vini ( citati ): Istina je ki vremena Ko druge vrijea sebe ne zatiuje. Dok sam mislio da uim kako se ivi, ustvari sam uio kako se umire. Jadan je takav uenik koji ne nadmai svog uitelja. Ko se hoe obogatiti za jedan dan, objesie se za godinu dana. Nema niega u razumu to prije toga nije bilo u srcu i zato je ovjek uvijek svjestan zato neto voli, a zato neto mrzi. Uenje nikad ne iscrpljuje um. Kada kritikuje kritikuj miljenje, a ne autora.

Tamo gdje duh ne vodi ruku umjetnika, tamo nema umjetnosti. Tamo gdje misao ne radi zajedno sa rukom, tamo nema umjetnika. Mudrost je kerka iskustva. Dijete zaeto u zlovoljnoj razbludi ene, a bez elje mua, bie malo vrijedno, kukavno i tupoglavo. Mukarac koji pristupa snoaju prepirno i nelagodno pravi naprasitu i svadljivu djecu. Ako se snoaj izvede s velikom ljubavlju i velikom eljom sudionika, tada e dijete biti veoma umno i domiljato i ivahno i ljubazno. NIKOLA KUZANSKI Svestrano i temeljito obrazovan, pravnik, filozof, teolog, matematiar i astronom koji je zarana uao u visoke akademske krugove zahvaljujui studiju u Padovi i prijateljstvu s kardinalom Julijanom Cesarinijem, elnikom kasnijeg Baselskog koncila, Kuzanski je nastojao dosljedno iskoristiti tu bogatu steevinu mladosti kao zalog za budunost. Meutim, posijano sjeme urodilo je kod ovog mislioca skepsom prema znanju. Stanoviti eklekticizam to se provlai kroz retke djela O uenom neznanju vjerno odraava autorovu svestranu obrazovanost, no najvie ga obiljeava uvjerenost da se samim znanjem ne moe postii najvie, spoznati Boga. Zato je za njega prirodan zakljuak da e ovjek biti ueniji to bolje spozna svoje neznanje (str. 22). Uzdigavi neznanje na najvie postolje, koje se moe dosegnuti samo znanjem da ne znamo, Kuzanski iznosi stajalite o podudaranju oprenoga. Time se okree protiv srednjovjekovnog aristotelizma, osobito protiv aristotelovske logike koja lei na naelu neproturjenosti (str. 24). Ovakav zaokret mora se temeljiti i na drukijim autoritetima, pa ne udi to se u djelu viestruko citira mistik poznat pod imenom Dionizije Areopagit, anonimni neoplatoniar iz 6. stoljea. Za Kuzanskog, Dionizije je preveliki (str. 101) i najvei (str. 121). Od njega se posuuje i temeljna misao kako o vrhuncu posvemanjeg neznanja, tako i o pozitivnoj i negativnoj teologiji, koja je istaknuta kao neophodna dopuna pozitivne teologije i ui da se Boga ne moe spoznati ni u ovom ni u buduem ivotu, jer samo Bog zna sebe samoga (str. 30-31). [] U okviru kristologije, Kuzanski razvija svoju antropologiju, jer se u Isusu u potpunosti realizira ljudska narav (str. 42). Zasluuje priznanje za vjetinu kojom je zastupao ovakva miljenja, a ipak ostao u okviru pravovjerja, izbjegavi pokuaje da ga se predstavi kao heretika.

Znamo da to nije uspjelo glasovitom astronomu Giordanu Brunu, ueniku i oboavatelju Kuzanskog, koji je i na naelima spisa O uenom neznanju razvio svoju kozmologiju. Naime, Kuzanski doputa postojanje bia na drugim zvijezdama, iako tvrdi da su manje savrena od ovjeka (str. 177, 179). Svoje pravovjerje unutar Katolike crkve autor dokazuje i osudom idova i islama, ali samo utoliko to vide Krista kao savrena ovjeka uznesena na nebo, a poriu da je Bog (str.217). Ovakvo stajalite Kuzanskom ipak nije prepreka da pohvali rad rabina Solomona Raija, kojem je netono pripisao tekst Vodi za neodlune filozofa Majmonida, kao jo jedan dokaz da je u shvaanju bti Stvoritelja nemono istraivanje znanosti, mudrost se smatra neznanjem i uglaenost rijei glupou (str. 95). Ako je na tom tragu uputio kritiku Aristote lu da je pokuao pobiti platoniare povrnim rijeima prije negoli dubokim razumijevanjem (str. 163), to je dodatan dokaz da odbacuje racionalno kao put prema najvioj istini. Miljenje raa sumnju, znanje zavarava u traenju pravog puta, pa kazne pakla koje se usporeuju s vatrom, smolom i drugim to se moe osjetiti ne mogu se usporediti s plamenim umskim mukama od kojih nas se udostojio zatititi Krist(str. 227). Pa ipak, ne ide predaleko u svom idealizmu i opovrgava neoplatoniko uenje da dua svijeta postoji kao um odvojen od tvari, tvrdei da postoji zajedno s tvari i da je tvar ograniava. Suglasno tome, odgovarajui na pitanje Tome Akvinskog je li Bog mogao ne stvoriti savreni svijet, koji e i sam, budui po njemu, biti beskonaan, Kuzanski kae da je svijet mogao biti vei, ali svijet je ogranien svojom materijom koja se ne moe dalje rastezati, a pritom je po naravi najbolji kakav jest (str. 32). Djelo O uenom neznanju prihvaa matematiku kao univerzalni jezik, geometrijom se iskazuju temeljni teoloki postulati. Osim uobiajene slike Trojstva kao trokuta, Kuzanski pokazuje odnos uma spram apsolutne istine matematikom usporedbom, kao odnos mnogokuta prema krugu. Umnoavanjem kutova, tj. stranica, mnogokut postaje sve sliniji krugu, ali nikad nee postati krug (str. 24). Apsolutna istina i na taj nain ostaje neuhvatljiva svakomracionalnom pokuaju uma. (Relja Seferovi, Anali Dubrovnil 46, 383 -385)