Вы находитесь на странице: 1из 101

Prof.

Dr Srbobran Branković
Megatrend univerzitet primenjenih nauka

UVOD U METODOLOGIJU
KVALITATIVNI METODI ISTRAŽIVANJA DRUŠTVENIH
POJAVA

Beograd, mart 2007.

1
UVOD
Ova knjiga ima za cilj da za potrebe studenata osnovnih i poslediplomskih studija
Megatrend univerziteta i Filozofkog fakulteta u Nišu, koji slušaju neku od metodoloških
disciplina, poslužu kao osnov za pripremanje ispita i time na izvestan način premosti
veliku prazninu u literaturi na srpskom jeziku za ovu oblast.

U ovom delu su dati:


1. Kraći uvod u metodologiju koji izlaže ciljeve njenog izučavanja, daje definiciju
metoda i klasifikaciju metoda teorijskog istraživanja, glavnih metodoloških pravaca u
sociologiji i metoda emprijskog istraživanja.
2. Uvod u kvalitativnu metodologiju koji nastoji da predstavi glavne teorijske
osnove ovog pristupa, kao i polje društvene stvarnosti u kojoj je on najprimenljiviji.
3. Predstavljanje četiri metoda kvalitativnog istraživanja društvenih pojava:
posmatranja, dubinskih intervjua, fokus grupa i analize sadržaja.
Suštinska svrha izučavanja metodologije je da studente snabde naučnim
alatkama za kvalitetan istraživački rad u svim ostalim predmetima u toku studiranja, kao i
u okviru poslova kojima će se profesionalno baviti po završetku studija. Zato je tekst
pisan tako da se uz svaki od ovih metoda daju primeri njegove praktične primene, kako
bi studenti što bolje razumeli njegovu suštinu i bili u prilici da ga i sami praktično
primene. U pisanju ovog dela obilno sam se koristio iskustvima iz svog dugogodišnjeg
istraživačkog rada u Institutu za političke studije i u Komapaniji za istraživanje javnog
mnjenja, medija i tržišta «Medium Gallup».

2
UVOD U METODOLOGIJU DRUŠTVENIH NAUKA

1. Svrha ovog uvoda u Metodologiju društvenih nauka je da se:


1) predstave ciljevi izučavanja metodologije na osnovnim i poslediplomskim
studijama
2) da se da pegled metoda koje se primenjuju u društvenim naukama, i to počev
od opštih teorijskih metoda, preko posebnih metoda društvenih nauka, do metoda
iskustvenih istraživanja;
3) da se više pažnje posveti kvalitativnom metodološkom pristupu (simbolički
interakcionizam; kulturalizam); drugim rečima, da se na ukrštenim ravnima «teorijsko –
iskustveno» i «opšte –pojedinačno» osvetli i ona tačka njihovog preseka koja predstavlja
žutu mrlju u domaćoj metodološkoj literaturi, a to je polje «iskustveno - pojedinačno», što
bi trebalo da bude dobra teorijska osnova za kasnije izučavanje veoma široko
primenjivanih empirijskih metoda kvalitativnog istraživanja;
Naravno da se u ovakvoj zamisli postavio problem kvalitetne literature, naročito
na srpskom jeziku. Literatura na našem jeziku prilično oskudno pokriva metodološku
stranu savremenih socioloških pravaca. Neki od tih pravaca se u pomenutoj literaturi ili
previđaju, ili potcenjenjuju kao delotvorne metodološke paradigme.
Osnovni cilj ovog teksta je da studentima posluži kao orijentir u savladavanju
metodološke literature: on najpre treba da bude uvodnik u ostalu literaturu, tako što će
odrediti ciljeve izučavanja metodologije i dati osnovne definicije; potom, on treba
taksativno da pobroji šta sve čini jedan metod i da time omogući studentima da u
pročitanoj literaturi obrate pažnju na te teme; konačno, on treba da ponudi osnovne
klasifikacije metoda i da na taj način predstavlja jedan koordinatni sistem u kome će se
studenti lakše snalaziti.

2. POJAM METODOLOGIJE I METODA

2.1 Metodologija je nauka o načinima i putevima istinitog saznavanja sveta,


materijalnog jednako kao i društvenog i duhovnog. Ona je mišljenje o mišljenju, meta-
mišljenje.
Ciljevi metodologije: osnovni cilj ove nauke je da se pojmi suština naučnog
znanja i da se nauče osnovni principi u njegovom sticanju i kritičkom preispitivanju. Cilj
metodologije je takođe da nas nauči kojim sredstvima i postupcima treba da se služimo
da bismo došli do što istinitije spoznaje svog predmeta istraživanja. S druge strane, ona
nas uči da posmatramo samo mišljenje, kako tuđe, tako i naše vlastito, i da o njemu
kritički sudimo: kojim principima se vodi; koje procedure koristi; kojim tehnikama se služi;
koliko je dosledno, logički ispravno i istinito? Moramo, dakle, naučiti da se u pravom
smislu reči krećemo kroz mišljenje: gore-dole (po nivoima zaključivanja i apstrakcije);
tamo-ovamo (po metodima kojima se služi); napred-nazad (po vremenskoj osi, da bismo
uočili i istražili njegovu genezu).
Koji su ciljevi univerzitetskog izučavanja metodologije? Bliže (operacionalno)
određenje ovih ciljeva moguće je dati jedino ako se oni razdvoje po nivoima studiranja. S
druge strane, ovi ciljevi se mogu bolje razumeti ako se izlože i sredstva i krajni
«proizvod» univerzitetskog obrazovanja. Sve to dato je u donjoj tabeli.

3
Tabela: Ciljevi izučavanja metodologije na različitim stepenima studiranja

Vrsta cilja Osnovne studije Magistarske i doktorske studije


Cilj u užem smislu Kritičko korišćenje izvora Naučna sinteza:
Praktično prikupljanje Stavljanje znanja, starih i novih
naučnih činjenica informacija u
(zasnovano na • teorijski,
pouzdanim metodima i • vremenski (istorijski), i
tehnikama) • prostorni kontekst
Tumačenje nalaza
Način korišćenja Prevashodno tehnička Prevashodno naučna upotreba
metodološkog i upotreba znanja znanja:
teorijskog znanja • Teorisjko mišljenje
• Pisanje naučnih radova (knjiga,
tekstova)
• Naučne rasprave
Obrazovni profil STRUČNJAK: opisuje i INTELEKTUALAC: analizira /
stvara svet oko sebe objašnjava / predviđa;
Stvara «intelektualni svet»
Intelektualne alatke Alatke za PRAKTIČAN Alatke za TEORIJSKI rad
koje pruža nastava istraživački rad
metodologije

2.2 ŠTA JE METOD?


To je skup bazičnih (filozofskih i naučnih) polazišta i njima odgovarajućih logičkih pravila,
tehnika i procedura na osnovu i pomoću kojih se dolazi do naučnih saznanja. Reč je
dakle o logičkom i naučnom modelu na osnovu koga se:
• otkrivaju nove činjenice i nova znanja
• stiče novo znanje na temelju već poznatih činjenica
• unutar postojećih saznanja prepoznaje i odvaja istinitije od manje istinitog...

2.3 OD ČEGA SE SASTOJI METOD?


U metodu se mogu razlikovati tri celine. To su:
A. Bazična filozofska i epistemološka polazišta
1. Osnovna zamisao o poretku stvari u prirodi i društvu; ova zamisoa
uključuje:
a. Stanovište o mogućnosti saznavanja sveta; Odgovori na ovo
pitanje u principu određuju mesto jednog stanovišta na skali:
saznatljivost društvenih pojava – skepticizam – agnosticizam
b. Stanovište o tome da li je predmet naučnog istraživanja određen
nekim zakonitostima i pravilnostima, ili je haotičan i sasvim
neuređen? Odgovori se traže na osi determinizam –
indeterminizam
c. Stanovište o tome šta je «osnovna jedinica» prirodnog i
društvenog sveta i saglasno tome sa kog nivoa apstrakcije je
saznanje uopšte moguće i plodotvorno: Reč je o osi
individualizam – holizam

4
d. Stanovište o tome da li je prirodni i društveni svet tako uređen da
stremi nekom cilju, ili ne: u ovom slučaju govorimo o osi
svrhovitost - spontanost
2. Misaone kategorije, odnosno kategorijalni aparat kojim se društvena
stvarnost može obuhvatiti i saznavati je sledeće važno polazište.
Kategorijalni aparat je skup najopštijih pojmova ili stavova u nekoj nauci ili
nekom metodološkom pravcu uz pomoć kojih se nastoje shvatiti ključni činioci
ili aspekti predmeta istraživanja. Filozofi kao najopštije pojmove najčešće
ističu: tvar (supstancu), količinu (kvantitet), kakvoću (kvalitet), odnos
(relaciju), način (modalitet), vreme, mesto, položaj, stanje itd. Kant ih smatrao
apriornim, tj. unapred datim ljudskom umu, što je jedno neobično stanovište.
U nauci preovlađuje stav da sami naučnici stvaraju osnovne kategorije, u
skladu sa sopstvenim bazičnim polazištima i saznanjima i sa svojom
filozofsko-naučnom imaginacijom.
U socilogiji kategorijalni aparat čine misaona odnosno logička sredstva
(pojmovi, stavovi) pomoću kojih sociolozi nekog pravca određuju šta smatraju
osnovnim entitetima društvenosti, šta pod njima podrazumevaju i kako ih
poimaju. Tako kod pozitivista status osnovnih kategorija imaju pojmovi
činjenica, objašnjenja, društvenog, objektivnog; kod tvoraca metoda
razumevanja to su sam koncept razumevanja, potom normi, značenja,
smisla; kod marksista dijalektičko jedinstvo suprotnosti, klase, društvena
baza i nadgradnja, društveno-ekonomske formacije, praksa; kod
funkcionalista ljudske potrebe, delatnosti, funkcije, društvena akcija itd.
3. Osnovna zamisao o ključnim odrednicama (determinantama) društvenih
pojava i procesa je treće važno polazište
Pod ovim se misli na glavne delatne sile koje pokreću društvo i proizvode
promene u njemu i kako ih ko vidi: da li su one prirodne (geografske,
klimatske, biološke) društvene, voljne, organske, instinktivne, razumske –
logičke...
4. Naučna strategija u pristupu i saznavanju predmeta istraživanja je
četvrto važno metodološko polazište. To znači da se izborom jednog
metoda određuje na kom pristupu se saznanje prevashodno temelji – na
iskustvenom ili teorijskom, na analitičkom ili sintetičkom, induktivnom ili
deduktivnom, objektivističkom ili normativističkom itd.
B. Drugi ključni činilac metoda su tehnike koje se koriste za prikupljanje novih naučnih
činjenica i informacija (npr. naučni opit / eksperiment, intervjui, testovi znanja,
posmatranje, razna merenja)
C. Treći činilac su pravila i procedure kojima se te činjenice i podaci razvrstavaju,
upoređuju, tumače, analiziraju i sintetizuju (npr. pravila definisanja, klasifikacije činjenica,
uopštavanja pojedinih saznanja, korelacije pojedinih istraživanih pojava itd.)

3. KLASIFIKACIJA METODA
Metode ćemo najpre podeliti prema stepenu opštosti, tj. prema rasprostranjenosti
njihove primene. Razume se, ne govorimo o fizičkoj već predmetnoj rasprostranjenosti,
tj. o tome u kojim se sve naukama primenjuju. Sa ovog stanovišta razlikovaćemo 1)
opšte naučne metode, 2) metode posebnih nauka, 3) metode iskustvenih istraživanja u
druđtvenim naukama.

3.1 Opšti naučni metodi se primenjuju u celokupnom naučnom mišljenju, tj. u svim
naukama. Oni se mogu podeliti na 1) teorijske i 2) iskustvene

5
3.1.1 Teorijski su oni metodi...
• kod kojih se primenjuju apstraktni teorijski principi i logička pravila, npr.
silogizam u dedukciji, pravila definisanja, klasifikacije itd.;
• koji se uglavnom oslanjaju na postojeći kvantum saznanja i informacija
• kod kojih se vrši kvalitativno prekomponovanje saznanja, čime se stvaraju
novi uvidi, osvetljavaju do tada manje poznati ili nepoznati delovi predmeta
istraživanja
Teorijski metodi su:
• Definicija
• Klasifikacija
• Indukcija kao teorijski metod1
• Dedukcija
• Analiza
• Sinteza2

3.1.1 Iskustveni su oni metodi kod kojih postojeća teorijska i iskustvena saznanja služe
kao osnov:
• za identifikaciju problema i praznina u postojećem znanju
• za izvođenje hipoteza (naučno zasnovanih pretpostavki o predmetu
istraživanja)
• kod kojih se vrši sistematsko prikupljanje novih iskustvenih činjenica s ciljem
da se verifikuju hipoteze

Iskustvene metode možemo razvrstavati prema predmetu koji se njima može


istraživati i prema osnovnom (kvantitativnom ili kvalitativnom) pristupu. Donja
tabela daje pregled metoda prema pomenuta dva kriterijuma

PREDMET METODE: kvantitativne METODE: kvalitativne


Stavovi Intervju / anketa Dubinski intervju
Ogled / eksperiment Fokus grupe
Ponašanje Intervju Posmatranje
Ogled / eksperiment Ogled / eksperiment
Informisanost TEST
Mediji (publika) Media panel People meters
Mediji (sadržaj) Analiza sadržaja Kvalitativna analiza
kvantitativna sadržaja
POJAVE / PROCESI / POSMATRANJE / MONITORING; Analiza dokumenata:
DOGAĐAJI obimne hronologije; »Ko je ko«; baze podataka; trendovi
«JA» kao predmet Analitičko i sintetičko Introspekcija
istraživanja: ličnost, korišćenje informacija koje
1
Za razliku od, recimo, statističke indukcije, koja se izvodi na statistički konstatovanim
iskustvenim činjenicama, teorijsku indukciju čine svi oni nevidljivi i neprimetni misaoni postupci
putem kojih mi uopštavamo mnoštvo teorijskog materijala – hiljade stranica literature, sati
odslušanog predavanja, mnoštvo slika i predstava do kojih dolazimo čulnim opažanjem stvarnosti
itd.
2
Sinteza takođe operiše sa mnoštvom iskustvenog i teorijskog materijala, ali za razliku od
indukcije, ona nije prosto uopštavanje, već dovodi do kvalitativnog preuređenja tog materijala, do
uočavanja novih veza, a to često predstavlja neko novo otkriće

6
sopstvo, tj. vlastita ličnost već imamo u glavi
kao predmet istraživanja;
poniranje u sebe samog

• Van ovih kriterijuma i klasifikacija su statistički metodi: opisna statistika,


srednje vrednosti (centralne tendencije), raspršenost pojava (disperzija),
povezanost pojava (asocijacija i korelacija); statistička indukcija, tj. uopštavanje
iskustveno konstatovanih činjenica

3.2 KLASIFIKACIJA METODOLOŠKIH PRAVACA U SOCIOLOGIJI

Najlakši način da se neka pojava shvati jeste da se smesti u neki koordinatni sistem, tj.
da joj se pronađe mesto na mapi određenoj osnovnim koordinatama. Za razvrstavanje
glavnih socioloških metoda najplodotvornijim se čine dva ukrštena kriterijuma: 1) stepen
opštosti predmeta istraživanja i 2) stepen opštosti pristupa – da li se prevashodno
služimo teorijskim ili iskustvenim pristupom. Stoga sledeći korak predstavlja pregled
najvažnijih metodoloških pristupa u sociologiji na jednoj takvoj mapi. Za osnovne
koordinate uzimamo, dakle: 1) pomenutu osu «opšte - pojedinačno» (što je odrednica
predmeta koji naučnik stavlja u središte svoje pažnje i svog istraživanja) i 2) osu
«teorijsko – empirijsko» (što je odrednica osnovnog pristupa predmetu za koji se
naučnik odlučuje). Drugim rečima, ukrštamo kriterijum prostorno-društvenog obima
predmeta i kriterijum osnovnog pristupa.

Tabela: Klasifikacija metodoloških pravaca u sociologiji na skalama «opšte -


pojedinačno» i «teorijsko – empirijsko»

Skala “opšte - Skala “teorisjko – iskustveno”


pojedinačno” Ravan teorijskog Ravan iskustvenog
Ravan opšeg • Marksisizam • Pozitivizam – empirizam
• Pozitivistička teorija • Bihejviorizam
• Strukturalizam
• Makro-kulturalizam
Ravan pojedinačnog • Metod razumevanja • Simbolički interakcionizam
/aksiološki metod • Mikrokulturalizam
• Fenomenološki pristup • Etnometodologija

PREDMETI I PODACI U ISTRAŽIVANJU DRUŠTVENIH POJAVA

1. DRUŠTVENE POJAVE, PROCESI I DOGAĐAJI

Pojam predmeta: Predmet je svaki element stvarnosti (realne ili imaginarne) koji
je od nekog interesa za nas i koji voljno i nevoljno identifikujemo, opažamo i saznajemo.
Predmet istraživanja ima neki naučni značaj i saznaje se primenom naučnih metoda,
postupaka i procedura.
Društvena pojava je jedan od najopštijih pojmova u društvenoj nauci i zato ju je
teško definisati. Za potrebe ovog rada pod pojavom ćemo podrazumevati sve ono što se
dešava ili postoji na određenom fizičkom ili socijalnom prostoru i u određenom vremenu.
Pod pojmom društvena pojava bismo mogli da podrazumevamo sve ono što nastaje u

7
odnosima ljudi i njihovih zajednica i čiji značaj nadilazi interes i delokrug delovanja i
uticaja pojedinaca; što, dakle, ima užu grupnu, širu grupnu ili opštedruštvenu
relevantnost. i što ima neku društvenu relevantnost. Pojava je, recimo, život u
siromašnim kvartovima, ali pojava je i samo društvo, odnosi unutar neke zajednice,
kolektivni strahovi, neki sistem vrednosti, politički život itd. U navedenim primerima
vidimo neke pojave koje su manje-više statične (recimo društvo kao struktura, sistem
vrednosti) i one koje su dinamične (odnosi u nekoj zajednici, politički život). Dinamičnim
pojavama se mogu smatrati i sami procesi, ali se oni od ovih pojava koje smo naveli
razlikuju upravo po pomenutoj specifičnoj odredbi: za činioce navedenih pojava ne može
da se kaže da sve više poprimaju neka svojstva jer oni mogu da u potpunosti zadrže
svoja postojeća svojstva, da ih gube, čak i da ih zadobijaju, ali bez pravilnosti u tome.
Politički život, recimo, u nekom periodu može poprimiti konfliktna obeležja, ali to ubrzo
može nestati i on može da uđe u razdoblje zatišja i skladnog odnosa njegovih činilaca
itd. (defin. preuzete iz dela udžbenika o kvalitativnim istraživanjima).
Događaj je jedan zaokružen skup dešavanja koji ima svoj početak, tok i završetak,
odnosno ishod. On je, dakle, vremenski ograničen, često kratkotrajan.
Proces je složen skup dešavanja koja imaju jedan zajednički razvojni pravac; u
toku tog razvoja subjekti (pojedinačni ili kolektivni), razni artefakti ili sama dešavanja sve
više poprimaju jedno ili više zajedničkih svojstava. Procesi su po pravilu dugotrajni i
njihovo vreme se meri godinama, nekad i decenijama i vekovima. Procesi koji se mogu
istraživati i posmatranjem su, recimo, porast etno-nacionalizma u nekoj zajednici,
odrastanje i odgajanje dece, urbanizacija, prihvatanje interneta kao medija i načina
života, globalizacija itd.
Već iz prirode pomenutih fenomena se lako da videti da se pristup njima značjano
razlikuje od pristupa događajima. Procesi nisu tako jednostavni kao događaji, naprotiv,
oni su mnogo razuđeniji i sa stanovišta opštih okolnosti u kojima se odvijaju, aktera,
uslovljenosti drugim društvenim pojavama i valstitim uslovljavanjem drugih pojava.
Jedan proces može sadržati u sebi ogromno mnoštvo različitih događaja. Jasno je da se
logika, tok i mogući ishodi procesa ne mogu tako lako predvideti, pa se prema tome ne
mogu ni posmatračke aktivnosti tako detaljno planirati i modelirati kao u slučaju
događaja.

Indikatori: Neke pojave moguće je saznati neposredno i u potpunosti. Recimo,


ako nas zanima životna dob pripadnika neke grupe, njihova mesečna primanja, bračni
status, broj dece itd, sve se to može nedvosmisleno saznati neposredno iz
odgovarajućih izvora podataka i vrlo precizno izmeriti.
Postoje, međutim, neke druge pojave koje mi niti opažamo direktno i u
potpunosti, niti možemo da o njima damo tako precizne podatke i sudove. Recimo da
nas zanima odnos pripadnika pomenute društvene grupe prema religioznim pitanjima.
Religioznost je jedna vrlo složena pojava: ona uključuje predstavu ili zamisao o
božanskom i uopšte onostranom, a ta zamisao se može veoma razlikovati od osobe do
osobe i ići od potpunog odbacivanja postojanja takve sfere, preko vrlo maglovitih
predstava, do predstva zasnovanih na strogim kanonima religije kojoj neko pripada. Ali i
onda kad je postavljena na tim kanonima, ljudi u glavama mogu imati najrazličitije
predstave o Bogu, raju, đavolu, paklu, zagrobnom životu iz jednostavnog razloga što je
retko ko imao neko neposredno iskustvo ili dodir sa bilo čim od toga, što su iskustva onih
koji su ih imali veoma različita itd. Slično je sa odnosom prema ideološkim vrednostima,
iako su one mnogo prizemnije: ako neko za sebe kaže da je levičar, šta on/a pod tim
podrazumeva? Da država mora da brine o svim potrebama svakog pojedinca, ili da
vlada mora samo malo više da vodi računa o pravednijoj raspodeli materijalnih i kulturnih
vrednosti među članovima neke zajednice? Raspon između ta dva poimanja jednog

8
istog sistema vrednosti je ogroman, kao što je velik i raspon između levice i desnice, ali
mi te raspone ne možemo iskazati na jednoj skali koja bi bila nedvosmislena i precizna
poput broja članova porodice, visine plate itd.
Dakle, ove pojave su s jedne strane prilično fluidne, nisu tako jasno određene
kao u prethodnim primerima kad su nas zanimali bračni status, strarost itd; s druge
strane, one nam nisu neposredno dostupne, drugim rečima, mi kao istraživači nemamo
neposredan uvid u misli i osećana drugih osoba da bismo tu pojavu mogli direktno da
osmotrimo ili izmerimo. Ali to ne znači da ove pojave nije moguće istraživati i čak meriti.
Način na koji njima pristupamo razlikuje se pristupanja pomenutim prostim
pojavama ili obeležjima: u ovom slučaju mi se oslanjamo na neke spoljne pokazatelje na
osnovu kojih izvodimo zaključke i o onim aspektima pojava koji nam nisu neposredno
dostupni. Ti spoljni pokazatelji se u sociologiji nazivaju indikatori. Oni su pojavna strana
nekog predmeta istraživanja, ono što je od njega dostupno načim čulima (vidu, sluhu,
dodiru, ukusu, mirisu), našoj intuiciji ili instrumentima za konstatovanje, opis ili merenje
te pojave i na osnovu koje mi formiramo slike, predstave i pojmove o predmetu koji se
istražuje. Nama je, dakle, nedostupna unutrašnja slika toka nečije svesti, «unutrašnja
strana» neke druge ličnosti, osim naše sopstvene. Ali mi ipak o svesti i shvatanjima te
ličnosti možemo da izvodimo zaključke na osnovu njenih verbalnih iskaza, pokreta,
mimike, gestova, ponašanja u nekim situacijama ili u dužem vremenskom periodu. Svi ti
čnioci iz kojih mi posredno formiramo sliku o elementima pojave koji nam nisu
neposredno dostupni zovu se indikatori, odnosno spoljni pokazatelji.

Podaci su indikatori koji su opaženi (registrovani), bilo uz pomoć čula ili


posebnih instrumenata i koji su na odgovarajući način zabeleženi kao materijal za
kasnija istraživanja i analize.

2. MOGUĆI PREDMETI ISTRAŽIANJA U SOCIOLOGIJI I NJIHOVI INDIKATORI

9
PREDMET Pojavna strana predmeta: indikatori
Stavovi Iskazi (pisani i usmeni); postupci; Podaci o svojstvima
priordnog i društvenog okruženja (PDO)*
Osećanja Iskazi; Gestovi; Mimika; Pokreti; materijalni predmeti;
PDO
Ponašanje Postupci pojedinaca i grupa; Iskazi; PDO
Informisanost Iskazi iz kojih se vidi količina tačnih podataka o nečemu;
Postupci koji su pokazatelji /ne/postojanja informacija o
nečemu
Mediji (publika) Iskazi; ponašanje (gledanje TV, čitanje novina, slušanje
radija, prisustvo na internetu)
Mediji (sadržaj) Pisani sadržaj (tekst); slikovni sadržaj ( fotografije, plakati,
crteži); audio-vizuelni sadržaji – filmski zapisi
Institucije / organizacije / Dokumenti (pisani, zvučni i audio-vizuelni zapisi); Iskazi;
zajednice Postupci pojedinaca i grupa
Norme Dokumenti (pisani, zvučni i audio-vizuelni zapisi); Iskazi;
Postupci pojedinaca i grupa
Događaji Postupci pojedinaca i grupa; Iskazi; Gestovi; Mimika;
Pokreti; razne vrste artefakata: religiozni simboli, obredni
predmeti, razni oblici oruđa koja se koriste tokom nekog
događaja, umetnička dela
Procesi Svi prethodni oblici spoljnih pokazatelja
Pojave (u ontološkom, ne Svi prethodni oblici spoljnih pokazatelja
fenomenološkom smislu)
«JA» kao predmet Lično iskustvo: čulni utisci (slike, oseti), predstave,
istraživanja: ličnost, sopstvo, pojmovi, stavovi, osećanja, snovi
tj. vlastita ličnost kao predmet
istraživanja; poniranje u sebe
samog

* Pod ovim podacima podrazumevaju se: karakteristike reljefa, klime,


etnička i religiozna struktura stanovništva, podaci o ekonomskoj situaciji u zemlji
(bruto nacionalni prihod, stopa ekonomskog rasta, prosečna plata, stopa inflacije
itd.), politička situacija, istorijska prošlost i kulturna tradicija itd.

3. VRSTE PODATAKA PREMA PREDMETU I METODU NJIHOVOG


PRIKUPLJANJA

Vrste indikatora / podataka Metodi i postupci za prikupljanje


podataka
Iskazi (pisani i usmeni); Intervju/Razgovor; Dubinski intervju
Upitnik; Fokus grupe
Postupci pojedinaca i grupa Posmatranje; Anketa, Intervju; Fokus
grupe; Analiza sadržaja
Podaci o svojstvima priordnog i društvenog Statistički popisi; druga statistička
okruženja merenja (potrošačka korpa, indeks cena

10
na malo itd)
Gestovi; Mimika; Pokreti; Posmatranje
Ponašanje (gledanje TV, čitanje novina, Intervju; Medijski paneli; Fokus grupe;
slušanje radija, prisustvo na internetu) “Reaktor”
Pisani sadržaj (tekst); slikovni sadržaj Analiza sadržaja
(fotografije, plakati, crteži); audio-vizuelni
sadržaji – filmski zapisi
Dokumenti (pisani, zvučni i audio-vizuelni Analiza sadržaja
zapisi);
Razne vrste artefakata: religiozni simboli, Posmatranje; Etnografske studije
obredni predmeti, razni oblici oruđa koja se
koriste tokom nekog događaja, umetnička dela
Lično iskustvo: čulni utisci (slike, oseti), Introspekcija; Grupne diskusije
predstave, pojmovi, stavovi, osećanja, snovi

MERENJE

Merenje je dodeljivanje brojčanih vrednosti predmetnim svojstvima. Drugim


rečima, to je postupak kojim se utvrđuje stepen ispoljavanja nekog svojstva kod
nekog konkretnog predmeta i gde se taj stepen iskazuje u brojevima.
Razume se da merenje unosi red u našu percepciju, poimanje i razumevanje
sveta oko nas. Ipak, jasno je da je njegova primena ograničena, tj. da nije
moguće meriti sva svojstva svih predmeta, a da su i ona svojstva koja je moguće
meriti merljiva na različite načine, tj. u različitom stepenu preciznosti.
Stoga ćemo se najpre pozabaviti svojstvima predmeta i podataka koje o njima
dobijamo sa stanovišta mogućnosti njihovog merenja.
Kriterijumi za razvrstavanje podataka su: postojanje razlike među predmetima,
grubo konstatovana veličina razlike, razlika izmerena u intervalima i razlika
izmerena u intervalima sa tačno utvrđenom (prirodnom) nulom.

VRSTE PODATAKA PREMA NJIHOVOJ PRIRODI I STEPENU MERLJIVOSTI


ISPOLJAVANJA NEKOG SVOJSTVA ISTRAŽIVANOG PREDMETA; MERNE SKALE

Predmeti istraživanja poseduju različita svojstva koja mogu biti od većeg ili
manjeg interesa za istraživanje. Neka od tih svojstava su takve prirode da se ne može
meriti stepen njihovog ispoljavanja a da to ne dovede do uprošćavanja ili čak izvrtanja
njihovog izvornog značenja i smisla. Neka svojstva se pak mogu meriti i iskazivati na
vrlo precizan način. Upravo kriterijum stepena merljivosti svojstava istraživanih predmeta
osnov je za podelu predmeta istraživanja, odnosno podataka na sledeće kategorije: 1)
«Podatke» koji u suštini čine narativan ili slikovni opis predmeta i njegovih svojstava; 2)
Nominalne ili kategorijske podatke; 3) Ordinalne podatke; 4) Podatke merljive na
intervalnim skalama; 5) Podatke merljive na racio skalama.
Pokušaćemo da svaku od ovih vrsta podataka prikažemo u istraživanju jednog
istog predmeta – recimo navijačkog ponašanja, ili istraživanja političkog života.
Narativan ili slikovni opis: tok nekog događaja, ponašanje učesnika, smisao i
značenje koje oni pridaju pojedinim postupcima, događajima, raznim artefaktima;

11
kompleksna slika, celovit opšti izgled, nesvodiv na kvantitativne dimenzije; raznovrsni,
nejednoobrazni i stoga neuopštivi podaci; Ova vrsta podataka osnov su takozvanih
kvalitativnih istraživanja u društvenim naukama.
Za ovu vrstu «podataka» o predmetu možemo reći da se ne odnose na
jednostavna svosjstva, kao što su pripadnost nekoj profesiji ili stepen školske spreme, i
da se ne mogu iskazati jednom prostom oznakom (brojčanim kodom), već da zahtevaju
složen i slojevit opis.
Tako recimo, Helen i Robert Lind u svojoj čuvenoj knjizi «Midltaun – studija o
modernoj američkoj kulturi» (1929) u pojedinostima, veoma slikovito i ponekad
sugestivno opisuju kako izgleda spremanje kuće u ovom gradu (čitavo poglavlje
posvećeno tome), versku praksu žitelja, način rada radnika na mašinama s kraja XIX
veka i onima proizvedenim 20-ih godina XX veka, tj. u vreme kad je studija nastala,
delovanje sindikata itd. Iako u ovoj studiji ima dosta brojčanih podataka, njena suština,
ono što je čini različitom i novom u odnosu na dotadašnju literaturu u ovoj oblasti, su
upravo ovi slikoviti opisi koji su nesvodivi na brojanje i merenje.
Na primeru navijačkog ponašanja ovakav istraživački proizvod činile bi beleške
posmatrača o okupljanju navijačke grupe pre polaska ka stadionu, o odnosima
nadređenosti i podređenosti u njenom formiranju i kretanju, razgovoru o navijačkim i
nenavijačkim pitanjima tokom njenog kretanja, ponašanju prilikom susreta sa
protivničkim navijačkim grupama, policijom itd. Ovde bismo, dakle, imali čist narativni
opis ponašanja koji tu i tamo može biti ilustrovan ponekim brojčanim podatkom, ali koji je
u suštini «slikanje» ljudi i njihovog ponašanja.
Nemerljivi ali prebrojivi činioci i svojstva pojave čine nominalne ili
kategorijske podatke.
Za ovu vrstu podataka je karakteristično da označavaju samo posedovanje ili
neposedovanje nekog svojstva, ali ne i meru njegovog intenziteta i ispoljavanja.
Mazivamo ih nominanim jer se u ovom slučaju različitim kategorijama podataka
jednostavno dodeljuju imena.
Recimo, mi možemo među ispitanicima razlikovati one koji su po zanimanju
poljoprivrednici, nekvalifikovani radnici, kvalifikovani radnici, medicinsko osoblje,
administrativni radnici, prosvetni radnici... Možemo ih prebrojati i ustanoviti tačan broj
ispitanika koji pripadaju svakoj od ovih kategorija (koji poseduju neko svojstvo), ali time
nismo precizno izmerili neku razliku među njima: ne možemo reći da neko od njih u
većoj ili manjoj meri poseduje to svojstvo (tj. pripadnost profesiji), kao što recimo,
možemo da tvrdimo da je neko stariji (svojstvo broja godina), bolje obrazovan (svojstvo
obrazovanja), sa višom platom (svojstvo visina plate). Zato za podatke koji iskazuju
ovakva svojstva kažemo da su oni prebrojivi, ali nemerljivi.
U primeru koji smo odabrali navijače možemo klasifikovati na one koji navijaju za
Zvezdu, Liverpul, Real; na one koji dolaze sa Karaburme, Voždovca, Zvezdare; na
učenike, studente, manuelne radnike. U istraživanju navijačkog ponašanja ova obeležja,
dakle, oznaćavamo kao nominalna ili kategorijska.
Ovo je najniži nivo merenja. On se u suštini sastoji od klasifikovanja podataka. U
raznim istraživanjima mi ovim obeležjima dodeljujemo brojčane oznake, pa će se tako u
bazi podataka o intervjuima sprovedenim s navijačima i njihovim vođama popjaviti
klasifikacija u kojoj će ali to nipošto ne znači stepen posedovanja svojstva navijača. Ono
ne znači čak niredosled u među zanimanjima, navijačima, religioznim grupama itd. jer se
brojčana oznaka može menjati a da to ne znači nikakvu promenu stvarng značenja ovih
podataka3.

3
Ako smo, recimo, navijače Vojvodine označili sa 1, Zvezde sa 2, Partizana sa 3, ništa se ne bi
promenilo ni da smo Partizanovim navijačima dodelili 1, Zvezdinim 2 itd.

12
No bez obzira na to što je ovo najniži stepen «merenja», pukog razvrstavanja
podataka, to ne znači da on nije važan. Naprotiv, klasifikacija je praktično prvi korak u
naučnom saznanju i zato veoma važan. Da bi bila naučna, klasifikacija mora da ima
nekoliko važnih obeležja:
1. Najpre, mora se jasno odrediti kriterijum klasifikacije. Kriterijum je u stvari
precizno određivanje i opis svojstva po kome se predmeti razvrstavaju. Ovo znači da se
najpre mora omeđiti skup predmeta koje istražujemo.
Ukoliko u nauci ne postoji saglasnost o značenju i obimu pojma čijoj klasifikaciji
pristupamo (recimo pojma društvena klasa), onda se mora dati i obrazložiti
operacionalna defiinicija, tj. značenje koje će se tom pojmu pridavati u konkretnom
istraživanju za čije potrebe se klasifikacija sprovodi (razume se da ta definicija, iako
odustaje od opšte prihvaćenosti, mora da ima snažno obrazloženje i teorijsku
zasnovanost). Potom se mora dati takav opis kriterijuma / svojstva da se jasno može
odrediti koji ga predmeti poseduju a koji ne i po čemu su istraživani predmeti isti ili slični,
a po čemu se razlikuju.4
On treba da bude takav da obezbeđuje dovoljno preduslova kako bi se podaci
koje nalazimo tokom istraživanja (recimo, zanimanja ispitanika koje intervjuišemo, vrste
dela koja se smatraju kriminalnim, pristupi izučavanju društvenih klasa...) mogli bez
teškoća razvrstavati u klasifikacijom određene kategorije.
Klasifikacije koje se izvode primenom samo jednog kriterijuma (zanimanje, radni
status, privredne grane, mesto življenja) zovu se jednodimenzionalnim.
Moguće su, međutim, i višedimenzionalne klasifikacije. Tako, recimo, sve žitelje
jedne zemlje možemo razvrstati u jednu zajedničku klasifikaciju prema polu i starosti na
1) muškarce sa sela, 2) muškarce iz grada, 3) žene sa sela i 4) žene iz grada. Ako
bismo sada tome dodali i kriterijum bračnog statusa, dobili bismo trodimenzionalnu
klasifikaciju koja bi se satojala od neoženjenih muškaraca sa sela, oženjenih muškaraca
sa sela, razvedenih muškaraca sa sela itd, sve dok se ne iscrpe svi mogući modaliteti.
2. Bez obzira na to da li je jednodimenzionalna ili višedimenzionalna, klasifikacija
mora da bude potpuna, odnosno iscrpna. To što znači da nijedan član istraživane
populacje ne može ostati nerazvrstan u neku od klasa koje smo odredili.
Postoje klasifikacije koje su gotovo nedvosmislene. Takve su recimo one po po
polu, po regionu u kome neko ima stalno mesto boravka itd. Tu spadaju i formalne
dihotomije, kao npr. da li neko poseduje stan u vlasništvu ili ne, da li je pripadnik
većinskog naroda ili ne.
No postoje i one složenije klasifikacije kod kojih, uprkos prividnoj jasnoći i
jednostavnosti, nije sasvim lako zadovoljiti princip potpunosti. Primer: ako želimo da sve
punoletne žitelje neke zemlje razvrstamo prema radnom statusu, onda se obično daje
ova klasifikacija: učenik / student, nezaposlen, zaposlen (uključujući zaposlene u
privatnom sektoru, u državnom, u mešovitom; samozaposlene; sa punim radnim
vremenom, sa delom radnog vremena...), domaćica/domaćin, privatni posednik koji
najvećim delom živi od svog privatnog biznisa, poljoprivrednik, penzioner. Ova
klasifikacija izgleda iscrpna jer obuhvata sve statuse u kojima se neko može naći.
Međutim, praktično istraživanje često pokaže da postoje kategorije stanovništva koje se
ne mogu svrstati ni u jednu od gore navedenih (recimo, izdržavano lice, invalid bez
4
Tako recimo Veber ključnim obeležjem po kome se razvrstavaju društvene klase smatra status
pojedinaca, tj. poštovanje i prestiž koje uživaju kod drugih članova zajednice, dok Marks ključnim
obeležjem smatra odnos prema sredstvima za proizvodnju – da li neko njih kontroliše time što je
njihov vlasnik, da li na njih utiče po osnovu upravljačkog položaja koji ima, ili na njih nema
nikakav uticaj jer je samo osoba koja na njima radi pre svega u korist njihovih vlasnika. Naravno,
postoje i drugačiji pristupi, te je stoga za onoga ko iskustveno istražuje klase u nekom društvu
važno da odredi koje svojstvo će koristiti za njihovu klasifikaciju.

13
zanimanja). Slično je i sa bračnim statusom: ovde ljude obično razvrstavamo na
neoženjene/neudate, oženjene/udate, razvedene, udovce/udovice i takođe nam izgleda
da je ta podela potpuna. Međutim, i tu postoje osobe koje se ne mogu prepoznati ni u
jednoj od gore navedenih kategorija, kao što su recimo osobe koje žive u vanbračnoj
zajednici ili osobe u homoseksualnoj zajednici.
Čak i kod pomenutih formalnih dihotomija imamo slučajeve koji se ne mogu
nedvosmisleno razvrstati. Recimo, ako je neko po ocu srpskog a po majci mađarskog
porekla, onda tu osobu ne možemo razvrstati ni u pripadnika većinskog naroda, ni u
kategoriju «nije pripadnik većinskog naroda» jer ima svojstva i jedne i druge kategorije.
Stoga je uputno da se u cilju potpunosti i iscrpnosti u svim klasifikacijama, koje
nisu (poput gore navođenih primera o polu ili regionu) jednostavne i nedvosmislene,
uvede posebna kategorija «nešto drugo» ili «ostalo» u koju bi se svrstavali slučajevi koji
ne pripadaju nijednom od uvedenih članova klasifikacije.
3. Treće važno obeležje klasifikacije jeste isljučivost, odnosno
diskriminativnost. Ono znači da u nekoj klasifikaciji predmeta jedan član klasifikovane
populacije može da pripada samo jednoj kategoriji. Drugim rečima, ne može biti
preplitanja i preklapanja među kategorijama.
U primeru klasifikacije na pripadnike većinskog naroda i one koji to nisu,
očigledno bi morala da se uvede i među-kategorija koju bismo označili nazivom «i jeste i
nije pripadnik», pri čemu bi moralo da se objasni šta se tačno podrazumeva pod tom
odredbom (recimo da je to osoba čiji je bar jedan od roditelja po oba svoja roditelja
pripadnik većinskog naroda). U tom slučaju pripadnici ove kategorije ne bi bili niti u
nedoumici gde da se svrstaju, niti u situaciji da mogu da budu i u jednoj i u drugoj
kategoriji.
Moguća je i klasifikacija uz kombinovanje više kriterijuma. Na primer,
kombinacijom kriterijuma mesto življenja i pol, možemo dobiti četiri kategorije: žene sa
sela, muškarci sa sela, žene iz grada, muškarci iz grada. Ako bismo tome dodali,
recimo, i kriterijum punoletnosti, onda bi nova klasifikacija, sastavljena kombinacijom tri
kriterijuma, svaki sa po dva modaliteta, imala ukupno osam kategorija.
Iako izgleda da obeležja isključivosti (diskriminativnosti) i potpunosti (iscrpnosti)
postavljaju iste zahteve, reč je o različitim principima. Pogledajmo to na primeru u kome
imamo kriterijum punoletnosti i mesta življenja stanovnika neke zemlje. Ako bismo na
osnovu tog kriterijuma naveli kategorije: nepunoletni žitelji sa sela, punoletni žitelji sa
sela i punoletni žitelji iz grada, time bi bilo zadovoljeno načelo isključivosti jer ne bi bilo
nijednog člana populacije koji bi mogao da se svrsta u dve ili u sve tri navedene
kategorije. Ali to ne bi bila potpuna podela jer joj nedostaje kategorija nepunoletni žitelji
iz grada.
Ako bismo pak kao članove klasifikacije naveli: nepunoletni, punoletni žitelji i
žitelji iz grada, bila bi to potpuna podela jer ne bi bilo ni jedne osobe koja ne bi spadala
bar u jednu od navedenih kategorija. Ali ona ne bi bila dosledna ni isključiva jer bi se
kategorija žitelji iz grada preklapala sa obema prethodnim kategorijama pošto među
njima ima i punoletnih i nepunoletnih.
Grubo merljive karakteristike pojave ili ordinalni podaci; ordinalne skale
To su podaci kod kojih možemo samo da tvrdimo da je nešto veće, jednako, ili
manje od nečeg drugog, ali ne i da precizno ustanovimo koliko je veće ili manje. Drugim
rečima, rastojanje između dva susedna stepena nije tačno odredivo. Ova skala se zato i
zove ordinalna što se može ustanoviti samo poredak u stepenu posedovanja svojstva
(ordo, lat.: red, poredak). Takav slučaj imamo kod sledećih podataka: stepen
obrazovanja (osnovno, srednje, visoko), društvene klase (viša, srednja gornja, srednja
donja, niža), činovi u vojsci, poredak knjiga, filmova, slika po okončanju procedure za
dodelu neke nagrade. Niko ne može da kaže da da je rastojanje između niže i srednje

14
donje klase jednako rastojanju između srednje gornje i više, da kapetan ima u trostrukoj
meri više nekog svojstva nego potporučnik, ili da je prvoplasirana knjiga dva puta bolja
od drugoplasirane itd, ali je jasno da razlika među njima postoji.
No ovo svakako jeste u mnogo većoj meri merenje nego što je to slučaj sa
nominalnim podacima i skalama jer smo u prilici da ustanovimo samo da je nešto veće,
jednako ili manje u odnosu na nešto drugo.
Kada podatke poređamo kao u gore navedenim primerima, onda za njih kažemo
da su raspoređeni na ordinalnoj skali. Ova skala omogućava prenosivost nekog uočenog
odnosa među podacima: ako je srednje obrazovanje više od osnovnog, a visoko više od
srednjeg, onda se može zaključiti i da je visoko obrazovanje više od osnovnog. Drugim
rečima, važi pravilo ako je a > b i c > b, onda je i c > a.
Ono što, međutim iz ovoga ne možemo da zaključimo je da je rastojanje ac = ab
+ bc. To znači da se podeoci ove skale ne mogu koristiti kao jedinice za sabiranje,
deljenje, množenje i druge matematičke operacije.

Precizno (u tačnim intervalima) merljiva svojstva; intervalni podaci i skale


Podaci ove vrste označavaju svojstva čija izraženost se može precizno izmeriti.
Skale kojima se mogu meriti ovakva svojstva, tj. na kojima se mogu razvrstavati ovakvi
podaci, zovu se intervalne. One predstavljaju korak dalje u odnosu na ordinalne skale jer
je na intervalnim skalama razmak između dva susedna podeoka jednak, te stoga u
ovom slučaju ne samo da važi relacija «ako je a > b i b > c, onda je i a > c», već važi i
ona druga: «rastojanje ac = ab + bc». Stoga su moguće računske operacije sabiranja i
oduzimanja među vrednostima zabeleženim na ovoj skali, a u mnogim situacijama i
operacije množenja i deljenja. A kad za ovu vrstu varijabli uz aritmetičku sredinu
računamo i standardnu devijaciju, kada sprovodimo multivarijantnu analizu, onda se
koriste ne samo množenje i deljenje, već i stepenovanje i korenovanje.
Najčešće navođen primer za ovu vrstu skala su Celzijusova i Farenhajtova skala
za merenje temperature. Švedski astronom Anders Celzijus je za početak svoje skale
uzeo tačku mržnjenja vode i označio je kao nultu, a za najveći podeljak uzeo je tačku
ključanja vode koju je označio sa 100. Potom je razmak između ove dve krajnje tačke,
koji pređe stub žive, podelio na 100 jednakih delova. Jasno je da je recimo razlika u
temperaturi između 12 i 14 stepeni Celzijusovih jednaka razlici između 43 i 45 stepeni.
Takođe je jasno da se na osnovu merenja na ovoj skali mogu računati prosečne
temperature za pojedine mesece u različitim mestima, stepen prosečnog odstupanja od
tih prosečnih vrednosti itd.
Osnovni problem u upotrebi ovih skala mogu da nastanu zbog činjenice da one
operišu tzv. arbitrarnom nulom.
Uzmimo za primer merenje etničke napetosti u nekom društvu. Uobičajeni način
merenja zasniva se na Bogardusovoj skali. Na takvom načinu merenja zasnivao se
jedan projekat merenja političke i socijalne stabilnosti u Srbiji5: jedna od dimenzija
stabilnosti bila je etnička napetost. Sačinjen je indeks sastavljen od 18 pojedinačnih
pitanja koja su se odnosila na spremnost građana Srbije da prihvate pripadnike drugih
etničkih grupa (Srbi, Crnogorci, Muslimani/Bošnjaci, Albanci, Mađari, Romi) kao 1)
susede, 2) kolege s posla i 3) kandidate za koje bi glasali na izborima. Ta spremnost je
merena na četvorostepenoj skali na kojoj 1 znači da ispitanik potpuno prihvata
pripadnika neke etničke grupe u nekoj od navedenih uloga (sused, kolega. kandidat), do
4, što znači da ga uopšte ne prihvata. Ispitanici su, dakle, davali odgovore za svaku
etničku grupu i za svaku ulogu.

5
Reč je o projektu Kompanije za istraživanje tržišta, medija i javnog mnjenja Medium
Gallup.

15
Odgovori svih ispitanika na svako pitanje nanošeni su na jedinstvenu skalu i tako
formiran indeks ima minimalnu vrednost 18 (ispitanik koji je na svako pitanje zaokružio
odgovor 1), maksimalnu 72 (ispitanik koji je na svako pitanje zaokružio odgovor 4), a
raspon skale je 54. Izračunata prosečna vrednost u jednom od talasa ovog istraživanja
iznosila je 35,8 (standardna devijacija 11,08), što predstavlja u stvari izmereni nivo
etničkih tenzija u Srbiji. Tako iskazan podatak se lako može porediti sa prethodnim
vrednostima izmerenim na istoj skali, kao i sa onim do kojih će se doći kasnijim
merenjima.
Problem intervalnih merenja je, međutim, u tome što brojčani pokazatelji o
nekom svojstvu, izmereni na različitim skalama ne mogu uvek smisleno da se porede i
tumače. U gore navedenom primeru problem je što se ova vrednost ne može porediti s
drugim indikatorima političke i socijalne stabilnosti. Recimo, poverenje u institucije meri
se na sličan način, ali pošto postoji devet relevantnih institucija, ono se iskazuje na skali
čiji raspon je od 9 do 36. Srednje vrednosti ovako različitih skala teško su uporedive.
Stoga je razvijen obrazac pomoću koga se sve opservirane vrednosti na skalama sa
različitim minimalnim i maksimalnim vrednostima i sa različitim rasponima, prevode na
jedinstveni merni opseg od nule do 10. Kad se ovaj indeks preračuna na novoj skali
raspona od nula do 10, onda je izmerena vrednost etničkih tenzija 3,3, sa standardnom
devijacijom 2,05.
Zamislimo sada da smo kroz godinu dana na 10-stepenoj skali izmerili dvostruko
manju vrednost, tj. 1,65. Ona bi mogla da se tumači da su etničke napetosti dvostruko
smanjene u odnosu na period od pre godinu dana. Mađutim, ako bismo tako nešto želeli
da iskažemo i na prvoj skali, raspona od 18 do 72, onda bi, prema formuli vrednost koja
odgovara 1,65 bila 26,91, a ona, čisto numerički gledajući, nije dvostruko manja od 35,8.
Taj problem se, uostalom, lako uviđa i često navodi i na dvema poznatim
skalama za merenje temperature, premda to nije veličina tipična za istraživanja
društvenih pojava: ako je jednog dana izmerena temperatura od 9 stepeni Celzijusovih,
a drugog 18 stepeni, to bi trebalo da znači da je drugog dana temperatura bila dvostruko
veća nego provg. Međutim, kada se dve vrednosti prevedu na Farenhajtovu skalu6, onda
je temperatura prvog dana iznosila 48.2, a drugog 64.4 i po tome se ne može doneti
pomenuti zaključak.

Precizno merljiva svojstva sa prirodnom nulom; racio podaci i skale


Postoje svojstva i veličine koje imaju apsolutnu, odnosno prirodnu nulu. Ako,
recimo, u dinarima merimo visinu prihoda ljudi u nekom mestu, onda je moguća i česta
situacija da neki žitelji tog mesta nemaju nikakve prihode. To je onda apsolutna nula na
skali merenja prihoda. Ako pak u metrima merimo rastojanje između dva predmeta na
nekoj osi, takođe je moguća situacija da rastojanje među njima bude nula ako se oni
nalaze na istom mestu. Isto tako, bez problema možemo da tvrdimo da je razlika između
12 i 14 metara jednaka razlici između 36 i 38 metara, kao i da je rastojanje od od 9
metara dvostruko manje od rastojanja od 18 metara. Slična je situacija sa brojem
slučajeva obolelih od neke bolesti, brojem krivičnih predmeta u sudstvu, saobraćajnih
nezgoda itd.
Naziv skale potiče upravo iz ovog obeležja: dolazi iz engleskog jezika, tj. od reči
ratio, što znači količnik7. Ovi podaci i skale na kojima se mere nazivaju se racio
podacima i skalama. Oni omogućavaju viši stepen merenja u kome su moguće sve vrste
računskih operacija s podacima.

6
Obrazac za preračunavnje sa Celzijusove na Farenhatovu skalu glasi: °F = (°C × 1.8) +
32
7
Latinski koren znači isto

16
Tabela: Pregled razlika među pojedinim skalama

Osobina skale
Stepeni merenja: da li skala meri... PRIMERI
..razliku ... redosled u ... ista ... ista
između stepenu odstojanja odstojanja
postojanja i posedovanja među polazeći od
nepostojanja nekog stepenima prirodne nule
nekog svojstva posedovanja (potpunog
svojstva nekog odsustva
svojstva svojstva)
Nominalna DA • Navijači
• Zanimanje
Ordinalna DA DA • Činovi u vojsci
• Stepeni
obrazovanja
Intervalna DA DA DA • Temperatura
uCiF
Racio DA DA DA DA • Godine
starosti
• Visina prihoda

Već je naveden primer da se neke intervalne skale, mogu tako konstruisati da se


uz malo slobodnije tumačenje koriste kao racio skale. Ako su na jednoj takvoj skali (istog
raspona, sa nulom kao početnim podeokom) merene dve pojave, onda s dosta razloga
možemo reći da je, recimo, nepoverenje u institucije dva puta veće od spremnosti na
vaninstitucionalnu akciju.
Opšte poznat primer za prelazak sa intervalne na racio skalu je i onaj sa
merenjem temperature. Problem u poređenju rezultata sa Celzijusove i Farenhajtove
skale prevazilazi Kalvinova, koja se zasniva na prirodnoj nuli. Postoji pojava potpunog
odsustva toplotne energije iz neke materije: to je u stvari odsustvo kretanja molekula u
njoj, što je drugim rečima nulta temperatura.
Naravno, u društvenim pojavama stvari nisu tako jednostavne pa treba biti vrlo
oprezan u proceni kad se može govoriti o racio podacima, a kad se ne može nadići nivo
intervalne. Teoretski je moguće zamisliti potpuno odsustvo svojstva «poverenje ljudi u
državne institucije»: recimo da nijedan čovek u nekom mestu nema ni trunku poverenja
ni u jednu od državnih institucija. Takođe je moguće zamisliti i obrnutu situaciju:
apsolutno poverenje, tj. da svi ljudi u Srbiji imaju potpuno poverenje u svaku državnu
instituciju. Ipak, mi ne možemo sasvim precizno kvantifikovati ni potpuno odsustvo
poverenja ni maksimalno poverenje jer je moguće da različiti ljudi koje ispitujemo pod tim
krajnjim vrednostima podrazumevaju različite intenzitete ne/poverenja.

4. OSNOVNA SVOJSTVA NAUČNOG ZNANJA

Svrha ovog kratkog osvrta je da se suština naučnog znanja pojmi u poređenju sa


običnim, zdravorazumskim saznanjem, te da se u toj specifičnoj komparativnoj
perspektivi jasnije sagledaju odlike naučnog saznavanja sveta. Razlikuju se najpre ravan
predmeta istraživanja i ravan opažanja, a potom se porede obično i naučno iskustvo i

17
saznavanje. U poslednjoj ćeliji u ovoj tabeli vidi se i mesto naučnog metoda i kakvu
razliku on donosi u odnosu na intuitivnu (zdravorazumsku) percepciju sveta.

PREDMETNA OPAŽAJNA RAVAN ZDRAVORAZUMSKE RAVAN NAUČNE8


RAVAN RAVAN ISKUSTVENE SPOZNAJE SPOZNAJE
Stvari Neposredan Intuitivna «prerada» iskustvenog “Opažanje” pomoću
čulno-opažajni materijala naučnih instrumenata9;
Pojave dodir sa merenje; kritičko
stvarnošću korišćenje čulno
Procesi opažajnog materijala
Predstave kao preovlađujuće Pojmovi kao logičke
Događaji forme zdravorazumske spoznaje forme naučne spoznaje
Komunikacija: Intuitivna obrada tuđih Naučno prikupljanje i
Odnosi uvid u tuđe iskustava: ad hoc; obrada materijala
opažaje, osete i nesistematska, često (teorijskog ili
Svojstva iskustva jednostrana iskustvenog)
Pars pro toto: često neosnovano Sistematsko proučavanje
uopštavanje vlastitih iskustava i materijala; zaključci
uvida; uopštavanje koje nije zasnovani na primeni
zasnovano na logičkim pravilima naučnih metoda

LITERATURA
Za izučavanje metodologije društvenih nauka na raspolaganju su sledeće knjige
domaćih autora:

• Miroslav Pečujlic, Vladimir Milić, Metodologija društvenih nauka, Vizartis, Beograd,


2003.
• Đuro Šušnjić, Metodologija, Čigoja štampa, Beograd, 1999
• Staniša Novaković: Uvod u opštu metodologiju i istorija metodološke misli, Filozofski
fakultet Beograd, 1994
• Bogdan Šešić: Opšta metodologija i Osnovi metodologije društvenih nauka, obe
1988, "Naučna knjiga"
• Stanislav Fajgelj Metode istrazivanja ponašanja, Centar za primenjenu psihologiju,
Beograd, 2005.
• Metodologija društvenih nauka, uredio Miroslav Pečujlic, 1982. "Savremena
administracija”
• Vojin Milić Sociološki metod, 1996, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
• Mihailo Đurić Problemi sociološkog metoda, "Savremena škola", 1962.

8
Svakako da ovo nisu jedini oblici spoznaje stvarnosti: tu su i umetnička, religiozna, mitska itd.
Ovde predstavljamo mesto naučne spoznaje, one koja razvija sistem metoda i instrumenata koji
treba da sa što manje lutanja teže istinitoj spoznaji
9
Naravno, ovde nije reč samo o tehničkim instrumentima. U društvenoj nauci instrumenti su pre
svega upitnici za ispitivanje, merne skale za ocenu intenziteta stavova i osecanja ljudi, planovi
posmatranja pojva itd.

18
TEORIJSKI UVOD: DVE METODOLOGIJE

Spor koji se danas na tlu iskustvenih istraživanja naziva sukobom između


kvalitativne i kvantitativne metodologije u stvari je nastavak poluvekovne filozofske
debate, koja je započela Diltajevim Uvodom u duhovne nauke (1883), i koji u literaturi
srećemo pod nazivom borba za metod..
Kvalitativna metodologija nalazi svoje teorisjko uporište u onim filozofskim pravcima
koji su, za razliku od pozitivizma i njegovog ideala o društvenim naukama zasnovanim
po uzoru na prirodne, nastojali da prikažu osobenost društvenih pojava pa time i
osobenost metoda njihovog istraživanja.
Veliki hermeneutički obrt koji je u filozofiji načinio Hajdeger svojim konceptom tu-
bivstva10 ozbiljno je doveo u pitanje jedan od centralnih pojmova klasične filozofije,
pojam subjekta: Hajdeger poriče identitet subjekta, tj. predstavu da on predstavlja skup
trajnih i nepromenljivih svojstava koja ga i čine istim. Umesto toga tu-bivstvo – što je
Hajedegerov pandan tradicionalnom filozofskom pojmu subjekta – znači stalno vlastito
samoodređivanje u društvenom kontekstu (kontekst je pak jedan od ključnih koncepata
kvalitativne metodologije, koje ona preuzima od svojih filozofskih preteča). Time je
ozbiljno osporena i predstava o subjektu potpuno uslovljenom spoljnim svetom, koja je
inače u osnovi pozitivizma. Ovim je takođe istaknuta i prilična praznina i lišenost
značenja one «matematičke» slike sveta koju pozitivizam, po uzoru na prirodne nauke,
nastoji da stvori o društvu. Hermeneutičko načelo da se neki konkretan predmet ili
pojava (npr. umetničko delo) mogu razumeti jedino u okviru celine kojoj pripadaju, tj.
uživljavanjem u istorijski i socijalni kontekst njihovog nastanka, takođe čini jedno od
temeljnih uporišta kvalitativne metodologije.
I istorizam je duboko utkan u bazični koncept kvalitativnog pristupa iskustvenim
istraživanjima. On se suprotstavlja Kontovom, Spenserovom, ali i Hegelovom
šematizovanju istorije i društva i ističe značaj individualnog u društvenoj stvarnosti.
Sama istorijska zbivanja su neponovljiva, dakle, individualna i tobož uočene istorijske
pravilnosti i zakonitosti, iz istorističke perspektive predstavljaju samo prazne apstrakcije.
I novokantovci Vindelband i Rikert ističu individualnost društvenih pojava iz koje
proizilazi da predmet društvenih nauka nije ono što je zajedničko sa drugim, pa dakle i
uopštivo, već da je to upravo ono što je osobeno za neku pojavu, što je razlikuje od
drugih. Kvalitativna metodologija često insistira upravo na ovakvom pristupu društvenim
pojavama.
Duhovne (istorijske) nauke se po Diltaju ne mogu zasnivati na prostim opažanjima
spoljašnjeg sveta (kao što je to slučaj u prirodnim naukama), jer su istorijske pojave
proizvod voljnog delovanja ljudi. Stoga se i saznavanje tih pojava mora temeljiti na
uživljavanju u ljudska iskustva, tj. na razumevanju čovekovih osećanja, predstava, volje.
Presudno za razumevanje je otkrivanje smisla i značenja pojedinih ljudskih postupaka,
ali i društvenih događaja, raznih simbola itd.
Konačno, filozofski okvir kvalitativnog istraživanja zaokružuje se Huserlovom
«fenomenološkom redukcijom» i pojmom intencionalnosti11. Stvari po sebi ne treba da
budu centralna tema saznanja: njih, smatra Huserl, prosto treba staviti u zagrade i
pozabaviti se načinom na koji se one pojavljuju u našoj svesti i našem iskustvu. Mi
nikada ne možemo pojmiti svet u celini onakvim kakav on jeste, te je stoga naše
saznanje određeno našom usmerenošću (intencionalnošću) ka pojedinim aspektima
stvari. Naravno da se u takvom poimanju saznanja mora priznati učešće izvesne doze

10
prevodi se i sa tu-biće i tu-bitak, ali reč tu-bivstvo više iskazuje životnu dinamiku i bliža je
osnovnoj ideji ovog filozofa
11
Taj pojam je u stvari preuzet od Brentana

19
intuicije (Huserlovog neperceptivnog viđenja), ali i proizvoljnosti, što je svakako u
suprotnosti sa pozitivističkim epistemološkim standardima.
Neki (Myers, 2006) smatraju da jedan deo filozofskih osnova kvalitativne
metodologije leži i u pozitivizmu i pri tom misle na pretpostavku da je društvena
stvarnost objektivno data (što svakako nije opšteprihvaćen stav u kvalitativnoj
metodologiji) i da je njeno saznavanje moguće.

KVALITATIVNA EPISTEMOLOGIJA12
Kvalitativan pristup u metodologiji znači prevashodnu usredsređenost istraživača
na narativni opis društvenih pojava i na izlaganje smisla i značenja koje pojedini
događaji, procesi, artefakti imaju za one društvene aktere koji ih tvore ili učestvuju u
njihovom stvaranju. Suštinska razlika između ovog i kvantitativnog pristupa je u tome što
ovaj drugi nastoji da društvene pojave opiše ili objasni koristeći se brojevima, odnosno
količinama, intenzitetima, merenjem povezanosti činilaca jedne pojave ili istraživane
pojave sa nekim drugim pojavama.
Zastupnici pozitivističke paradigme u društvenim naukama često u većoj ili
manjoj meri osporavaju naučni značaj kvalitativnih istraživanja. Neki akademski krugovi
u svetu i naročito u našoj zemlji potpuno poriču mogućnost kvalitativne metodologije,
tako da debata kvantitativno-kvalitativno, kao zakasneli eho daleke borbe za metod,
danas predstavlja jednan od najvećih sporova u društvenim naukama.
Da bi se dobro postavila i razumela epistemologija kvalitativnog pristupa
istraživanju društva, nužno je razmotriti prigovore koji se mogu staviti tom pristupu.
Kalitativna metodologija se suštinski može osporavati samo na tri načina:
1) dokazanom tvrdnjom da je sve u društvenim pojavama objektivno, prebrojivo,
merljivo i uopštivo (što je inače vrlo česta tvrdnja); prema tome nijedan drugi pristup ne
može dati bolje rezultate od onog koji je zasnovan po uzoru na prirodne nauke.
2) dokazom da, ako i postoji deo društvene stvarnosti koji nije istraživ
kvantitativnim pristupom, taj deo nema nikakvu društvenu pa ni naučnu relevantnost te
se stoga ne mora ni istraživati, a time ni pristajati na «nenaučne» pristupe u društvenoj
nauci.
3) Dokazom da kvalitativni uvid nema saznajni značaj te da je stoga bolje pomiriti
se s činjenicom da je jedan deo društvene stvarnosti nedostupan naučnom saznanju,
nego se oslanjati na produkte nenaučnog pristupa.
1. Prvu tvrdnju gotovo da i nije moguće dokazati. Postoje mnoge pojave kod kojih
bi se oslanjanjem isključivo na kvantitativni pristup pojavile sledeće posledice:
1) prevideli bi se mnogi njihovi značajni slojevi,
2) opisom zasnovanim samo na toj vrsti podataka stekla bi se pojednostavljena i
ogrubljena slika koja je ipak daleko od «stvarne» stvarnosti;
3) kod nekih pojava sudove bismo morali da donosimo posredno, na osnovu
a) prisećanja ljudi o nečemu što se desilo,
b) na osnovu vlastitog projektovanja u situaciju u kojoj bi to moglo da se
desi, ili pak
c) na osnovu načelnih stavova ljudi o načinu ponašanja u takvim
situacijama.
Pretpostavimo da želimo da istražimo i opišemo nadaleko poznatu zatvorenost i
uzdržanost pripadnika engleske srednje klase prema nepoznatima i strancima. Ako
bismo to radili na način kvantitativnih istraživanja, moralo bi, recimo, da nas zanima:
koliko bi često svako od njih stupio u kontakt sa nekom nepoznatom osobom, npr. u
12
Doslovno prevedena s grčkog izvornika, reč epistemologija znači nauka o znanju.
Epistemologija se bavi mogućnošću saznavanja sveta, poreklom znanja, odnosom razuma i
iskustva u saznavanju, kao i dometima naučnog saznanja.

20
vozu; kako bi reagovao ako bi mu se neko nepoznat obratio; kako bi reagovao ako bi
shvatio da je taj nepoznati stranac; na osnovu čega bi prepoznao da je neko stranac itd.
Morali bismo takođe da izaberemo reprezentativan uzorak predstavnika ove klase i da
sa njima sprovedemo ispitivanje.
Kako je već rečeno, odgovori na gore pomenuta pitanja bi u velikoj meri zavisli
od sposobnosti ljudi da projektuju jednu takvu situaciju, ili da se prisete svih stvarnih
situacija u kojima su imali takve susrete, kao i načina na koji su reagovali. Ko god se
bavi društvenim istraživanjima, lako će shvatiti koliko su ljudsko sećanje ili stavljanje u
zamišljenu situaciju nepouzdani saveznici za postizanje objektivnog opisa kao naučnog
cilja.
Ali apstrahujmo za trenutak sve slučajeve u kojima ispitanicima ne bi pošlo za
rukom da prizovu i daju objektivnu sliku koju smo od njih tražili i usredsredimo se samo
na preostali deo uzorka, tj. na one koji bi u tome uspeli. Verovatno ni njihovi odgovori u
većini slučajeva ne bi bili verodostojni jer nad ovakvim istraživanjem lebdi sledeće
pitanje: ako neko drži da je zatvorenost pred strancima i nepoznatima obeležje
pristojnosti i društveno poželjan način ponašanja, kako bismo mogli očekivati da će on
biti potpuno otvoren i predusretljiv prema ispitivaču (takođe nepoznatom!) koji kao
terenac sprovodi istraživanje o ovom problemu? Jasno je da bismo u ovom slučaju imali
veliki procenat neodgovora, a među odgovorima i veliki procenat netačnih ili neiskrenih
odgovora.
To sve znači da je ovakav način istraživanja pomenutog problema neadekvatan i
da je daleko od objektivne slike stvarnosti, kakvoj inače kvantitativna metodologija teži.
Pogledajmo sada jedan drugačiji opis pomenute osobine engleske srednje klase.

«U kupeu prve klase bio sam prvo potpuno sam, ali se pre polaska voza
napunio. Pet lica skrivenih iza večernjih novina i magazina: nema sumnje, opet sam
u Engleskoj! Ta izolovanost po sopstvenom izboru, ta mržnja prema bližnjem, kao da
nam je svima bilo neprijatno što moramo da delimo voz sa nekim drugim, makar to
bila i prva klasa. Kada smo krenuli iz stanice, starija žena preko puta mene pogleda
u prozor. Bio je malo otvoren. Minut kasnije opet pogleda u prozor pa je zapitah: «Da
li da ga zatvorim?»
«Oh, pa dobro, ako ...»
Ustao sam i zatvorio ga. Uputila mi je ledenu grimasu u znak zahvalnosti, a
dva-tri muška saputnika me odmeriše pogledima sa prikrivenim neodobravanjem.
Zgrešio sam kardinalno ne zato što sam zatvorio prozor već zato što sam otvorio
usta. Nema druge kaste na svetu koja je tako sigurna da su javna pristojnost i dobar
odgoj u ćutanju, ili koja sprovodeći ga do te mere stvara utisak plemenske
homogenosti... Na sebi sam imao odelo kupljeno u Kaliforniji, flanelske pantalone,
džemper sa rol-kragnom i sportsku jaknu, a ne odelo sa kravatom, pa su možda
videli stranca, opasnost, nekoga koga treba naučiti kako da se ponaša engleski.
Zaista, nisam osuđivao takvo ponašanje, posmatrao sam ga kao antropolog i
razumeo kao Englez starog kova koji shvata da je, na tako tesnom prostoru sa
nepoznatim ljudima, čovek u opasnosti da ga ščepaju kao taoca i nateraju da nešto
o sebi kaže. Užas da i najmanja fraza, čak akcenat može izdati kojoj klasi pripadaju,
ili izvestan nesklad između govora i odeće, mišljenja i načina na koji se to mišljenje
izražava.
Uznemirilo me je više nego obično to apsolutno normalno englesko ćutanje.
Ono uopšte nije izgledalo opušteno, bilo je gotovo eksplozivno, ćutanje kao vrisak...
Mnogo ranije, analizirao sam taj strah od izloženosti, to onanističko milovanje
intimiteta..., ali me je zapanjilo kako se tvrdokorno održao kod mladih i u društvu «u
kome je sve dozvoljeno», izdržao seksualnu revoluciju i sve promene koje su
zahvatile London i sve ostalo. Skrivaj se, skrivaj se, skrivaj! Naravno, to što se
dogodilo u vozu, nije bilo ništa: prosto šest ljudi srednje klase koji žele da budu

21
ostavljeni na miru. Ali tajno prenošenje ćutanja u lične odnose znači kraj tolerancije,
poverenja, ljubavi...» John Fowles: Daniel Martin, Jonathan Cope Ltd 1977, prevod
na srpski Đurđina Toporaš Dragić, izdanje Matica srpska, 1997, str. 137.

Šta čini ovaj književni izvod tako karakterističnim da se stavi u udžbenik


metodologije? Upravo verodostojan opis obeležja našeg predmeta istraživanja, dakle,
engleske srednje klase, pa čak i motiva i determinanti ponašanja njenih pripadnika na
javnim mestima. On nam pokazuje da se posredovano iskustvo po verodostojnosti
nikako ne može meriti sa autentičnim, neposrednim iskustvom. Ovde imamo sve
bogatstvo i autentičnost pojedinačnog, umesto ogrubljenog i značajno zakrivljenog
opšteg.
Vidimo da je sa tako malo reči kazano mnogo više nego što bi se postiglo sa
hiljadu intervjua, stotinama hiljada ukucanih kodova, mnoštvom statističkih analiza,
desetinama grafikona i stranica teksta, u kojima je samo forma objektivna, ali je slika
grubo osiromašena i, kako smo videli, velikim delom netačna.
Pomenuti citat bi u izvesnom smislu mogao da se uzme kao mala sociološka
studija ponašanja engleske srednje klase na mikrosocijalnom planu. Skrivanje iza maski,
bežanje od stvarnog ili pridatog značenja, strah od razgolićavanja i na njemu bazirana
arogancija prema strancima – sve su to činioci onog nivoa društvene stvarnosti, onih
mutnih dubina motivacije društvenog i individualnog ponašanja, koji se prevashodno
moraju razumeti a ne podvrgavati neupotrebljivim merenjima i nasilnom uopštavanju.
Uverljivost i saznajna vrednost ove minijature o našem predmetu istraživanja
ujedno pobija treći mogući prigovor kvalitativnom pristupu da ono što se tim pristupom
može dobiti nema saznajnu vrednost.
Uzgred, ovde vidimo i jednu značajnu razliku između stvarnog stanja stvari i
značenja koja mu se pridaju: ljudi misle da je osoba u vozu stranac, ali ona nije. Pred
njima je takođe pripadnik njihove klase, ali koji jedan deo života provodi u Kaliforniji pa je
samo obučen na način svoje nove sredine. Ta zabluda unosi mali nered u pretpostavku
o objektivnosti društvene stvarnosti i imperativ objektivnosti njenog opisa.
Naravno, ovo je književna slika i nalazi se na sasvim suprotnom kraju od
kvantiativnog opisivanja stvarnosti. Nju od kvalitativne metodologije odvaja jasan stav
autora, koji iskazuje oštar prezir prema manirima svoje klase. Takav stav se u
kvalitativnom istraživanju i opisivanju ne bi smeo iskazivati ni u izveštaju, a naročito ne
tokom posmatranja.
Videli smo 1) da ipak postoje značajni aspekti društvene stvarnosti koji se ne
mogu (dovoljno dobro) istraživati samo na kvantitativan način i 2) da opisni (kvalitativni)
pristup u tim slučajevima daje mnogo bolje rezultate.

2. Preostaje nam da se pozabavimo drugom tvrdnjom kojom bi se mogla osporiti


kvalitativna metodologija, a koja glasi: onaj deo stvarnosti koji se ne može istražiti
primenom kvantitativnog pristupa nije ni društveno relevantan, te prema tome ni naučno
zanimljiv.
Ovo je veoma važno pitanje i tiče se same ontologije društvenog: to znači da se
mora krenuti od odgovora na pitanje šta je to društvena pojava, kao najopštije određeni
predmet društvenih nauka. Pod pojmom društvena pojava bismo mogli da
podrazumevamo sve ono što nastaje u odnosima ljudi i njihovih zajednica i čiji značaj
nadilazi interes i delokrug delovanja i uticaja pojedinaca; što, dakle, ima užu grupnu, širu
grupnu ili opštedruštvenu relevantnost. To mogu biti materijalne stvari, kulturne,

22
političke, društvene vrednosti, ideje, organizacije, grupe, pojedini postupci i događaji,
pojedina obeležja itd13.
Imajući u vidu prethodne napomene, ovaj treći argument protiv kvalitativnog
pristupa bi mogao da se izloži na sledeći način: društvenu relevantnost ima samo ono
što se u društvenoj stvarnosti pojavljuje kao objektivno14 i što prožima celu tu stvarnost ili
njene velike celine, a ne samo neke njene beznačajne segmente. Budući da je to što je
društveno relevantno istovremeno i objektivno i da prožima celo društvo, ono je samim
tim dostupno naučnom opažanju i uopštivo, te je, prema tome, i saznatljivo primenom
kvantitativnog pristupa. Iz toga sledi da je ono što je društveno relevantno istovremeno i
naučno saznatljivo, tj. da van njega ne postoji ništa što bi bilo društveno relevantno a
nepokriveno ovim naučnim pristupom.
Ovakav argument bi se mogao osporiti dokazivanjem da i oni aspekti društvene
stvarnosti koji su u sferi pojedinačnog i različitog takođe mogu da imaju visoku
društvenu relevantnost kao i pomenuti aspekti koji su dostupni uopštavanju.
Uzmimo kriminal kao jedan od tipičnih predmeta društveno-naučnih istraživanja
na kome se mnogo puta i sa dosta uspeha ogledala pozitivistička metodologija, još od
svog pionira, Emila Dirkema.
Osnovni kriterijum za sud o tome da li nešto ima naučnu relevantnost (pa time i
da li je vredno kao predmet istraživanja) jeste pitanje koliko je neka pojava društveno
relevantna, drugim rečima, koliko je delatna, kakve i koliko važne društvene «posledice»
proizvodi.
Kriminalno ponašanje se iz pozitivističke paradigme nastoji objasniti ispitivanjem
društvenog okruženja kao «objektivne datosti». U savremenim društvima to se najčešće
povezuje sa delovima velikih gradova u kojima žive migranti, gde je visoka
nezaposlenost i gde je stoga veliki broj onih koji se tu rode osuđen na tavorenje na
margini, kao i na život u sistemu vrednosti koji se zasniva na pravu jačeg. Promena
životne sredine ili dvojstvo centar – periferija, urbano – ruralno, osnov su i anomije,
odnosno značajne krize vrednosti, koja slabi moralne prepreke društveno
neprihvatljivom ponašanju.
Međutim, jasno je da takav pristup daje samo opšti okvir za istraživanje ove
pojave. On je ne objašnjava sasvim jer oslikava samo neophodan, ali ne i dovoljan
uslov da se učini kriminalno delo ili stvori kriminalna banda. U velikom broju takvih
sredina ogromna većina ljudi zaista plaća ceh rođenju na tom mestu (čitav život teško
rade, suočeni su sa mnogo neizvesnoti), ali se ipak ne odaje kriminalu: tome najčešće
pribegava samo manjina. Drugim rečima, ne dešavaju se kriminalna dela na celom
društvenom prostoru i u celokupnom vremenu postojanja ovih zajednica, čak ni u većem
delu vremena i prostora gde postoje pomenuti neophodni uslovi, da bi se to moglo
smatrati društvenom zakonitošću ili bar pravilnošću.
Zašto se onda neko tome odaje, a neko ipak ne, uprkos činjenici da dele isti
društveni prostor i isto vreme? To je pitanje od najveće naučne i društvene relevantnosti.
Ali baš tu, gde se pitamo po čemu se jedna jedinka razlikuje od druge, a ne po čemu
su one iste, završava se domet kvantitavne metodologije i počinje domen kvalitativne.
Odgovori se onda moraju tražiti alternativnim metodima: konkretne životne priče
pojedinaca, veća ili manja sklonost agresiji, kao proizvod različitog ličnog životnog
iskustva, porodična istorija, lična netrpeljivost među nekim pojedincima, od ranije
neraščišćeni računi, sukobi na polju muško-ženskih odnosa, porodične razmirice, neki
slučajan događaj koji je jedne gurnuo na jednu, a druge na drugu stranu. I upravo
13
Naravno, u jednom širem smislu sve, pa čak i duboko intimne stvari jednog pojedinca imaju
izvesan društveni značaj, ali ovde je reč samo o onome što je zaista društveno značajno.
14
Drugim rečima, ono u čemu se pojedinačno razlikuje od opšteg nema dovoljnu snagu da
proizvodi objektivne i značajne društvene posledice.

23
razumevanje tih konkretnih i stvarnih razloga je ono što je u poimanju fenomena
kriminala možda od ključnog značaja.
Razmotrimo još jedan primer kako pojave iz ove sfere društvene stvarnosti (koja
se ne može istraživati iz perspektive kvantitativne metodologije) mogu da proizvedu
velike društvene i istorijske posledice, tj. da imaju visoku društvenu i naučnu
relevantnost. Reč je o jednom istorijskom događaju – udžbenički poznatoj bici kod
Isandluane (januar 1879.) između vojske kraljevstva Zulu i britanske kolonijalne vojske.
U tom sukobu «objektivna» svojstva protivničkih snaga bila su sledeća: Britanci su imali
izrazitu nadmoćnost u naoružanju (vatreno pešadijsko i artiljerijsko), imali su
besprekornu vojničku organizaciju, odličan borbeni poredak, raspolagali su konjicom što
je višestruko uvećavalo njihovu sposobnost manevrisanja u odnosu na protivnika. Zulu
ratnici su bili veoma hrabri i dobro organizovani, ali samo za način ratovanja oružjem
kojim su raspolagali (pešadija, koplja, strele, štitovi...) Sa tog «objektivnog» stanovišta,
britanska pobeda se uopšte nije dovodila u pitanje. Međutim, istorijski izvori pokazuju da
su Britanci potpuno potcenili snagu, hrabrost i organizovanost svojih protivnika – oni ih
nisu razlikovali od drugih plemena u tom delu Afrike, smatrali su da će se Zulu ratnici
razbežati pred razornom snagom artiljerije i pušaka, da mogu naići samo na sporadičan
gerilski otpor pa su stoga bili samouvereni do arogancije. S druge strane, Zului nisu pred
sobom videli nikakve nadljude (kako su o sebi mislili britanski ratnici, ali kako su na njih
gledali i mnogi drugi narodi tog dela Afrike), već samo obične ljude od krvi i mesa kakvi
su i oni sami bili.
Nema sumnje da su Zului znali pomenute prednosti Britanaca: da je, kojim
slučajem, neko mogao da sprovede anketu među njima, da svakog pojedinačno pita da
li zna da njihovi protivnici koriste puške, da imaju topove i konjicu, da li oseća strah od
moguće pogibije, svakako bi ogromna većina odgovora bila potvrdna. Slična anketa
među Britancima bi pak pokazala njihovu nepokolebljivu samouverenost i svest o
sopstvenoj nadmoćnosti15. Da smo, dakle, na jednoj strani sabirali (kvantifikovali)
zajedničke informacije Zulua o zastrašujućoj snazi protivnika, njihove pojedinačne
strahove i strepnje, a na drugoj britansku stvarnu vojnu nadmoćnost i samouverenost i
ranije ishode sličnih bitaka, procena ishoda ove bitke bila bi nesumnjivo u korist
Britanaca. Uostalom, takve procene su, sačinjavali i kraljevski štapski oficiri.
Ali to je ona objektivna i racionalna strana stvari koja jeste dostupna
kvantifikacijama. Međutim, u emocionalnoj ravni ova svest o nadmoći britanskog oružja
još više je motivisala Zulue jer u njihovom moralnom kodeksu ubiti protivnika puškom,
dakle, bez borbe, značilo je igrati prljavo, kao varanje na kartama, ili egzekucija
bespomoćnih civila, i to ih je još više ozlojeđivalo. S druge strane, kad pred bitku zagrme
bubnjevi16, kad odjeknu ratni pokliči, kad se pokrene lavina silno motivisanih ljudi, onda
to više nije prost skup pojedinaca svesnih nadmoćnosti protivnika i, prirodno, uplašenih;
to je jedan nov organizam koga je poneo strahovit ratnički zanos i koga pojedinačne
rane ne bole a pojedinačne smrti ne plaše17. To «kolektivno biće» ne haje za pomenuta

15
Jan Najt (Ian Knight), vodeći svetski autoritet za istoriju kraljevstva Zulu, na sajtu
http://www.kwazulu.co.uk/ piše: «Niko u britanskom vojnom logoru nije verovao da će Zului imati
živaca da izdrže njihovu vatru».
16
Zului su bili neprevaziđeni u veštini da na ovaj način rasplamsaju vlastiti ratnički duh i da uliju
strah u kosti protivnika.
17
Pišući o tome koliko se ponašanje pojedinca kad nije u grupi može razlikovati od njegovog
ponašanja u grupi, Gistav Le Bon navodi primer članova Konventa (parlamenta izniklog u
Francuskoj revoluciji 1789.): “Pojedinačno članovi Konventa su bili mirni, prosvećeni građani.
Udruženi u gomilu, oni su bez oklevanja podržavali najdivljačkije predloge, slali na giljotinu ljude
koji su očigledno bili nevini i bili spremni da se, potpuno suprotono od vlastitih interesa, odreknu
sopstvenog imuniteta i da se međusobno desetkuju” (citirano prema engleskom izdanju, “The

24
preimućstva britanske vojske, koja je u sukobu sa urođeničkim plemenima delovala,
kako se to ponekad kaže, kao velika mašina za mlevenje živog ljudskog mesa.
Zahvaljujući tome Zulu ratnici nisu podlegli osećaju užasa i panike koje je kod drugih
izazivala pojava takve vojne sile, već su, naprotiv, imali onu dozu drskosti koja je
neophodna da David poveruje kako može da pobedi Golijata. Ukratko, i jedni i drugi su
ratovali sa sopstvenim predstavama, odnosno zabludama, ali su te zablude Zulua išle
njima u korist, dok je kod Britanaca to bilo suprotno. Upravo su ta različita značenja, koja
jednoj istoj stvari daju različiti učesnici, odlučila ni manje ni više nego ishod bitke koja se
i dan danas smatra «jednom od najvećih katastrofa britanske kolonijalne ere».
To je nivo stvarnosti koji nikako nije predvidiv ni merljiv hladnim kvantitaivnim
tehnikama. Drugim rečima, tu vrstu stvarnosti mogao je da razume i opiše samo
posmatrač – učesnik, ili neko ko se naknadno uživljava u doživljaje, predstave i motive
učesnika, a to je upravo teren kvalitativne metodologije.
Za predmet ove rasprave važno je, dakle, sledeće: društveni fakticitet, aktivna,
delatna supstanca društvenosti, u ovom slučaju jesu bila različita značenja koja su nekoj
pojavi pridavana, a ne pojava po sebi, «objektivna» stvarnost, ako tako nešto uopšte
postoji u svetu značenja; bilo je presudno ono pojedinačno18 u toj pojavi, a ne ono opšte
(pobednički hod kolonijalne vojske u sukobu s urođenicima koji je trebalo da se još
jednom rutinski potvrdi). Naravno, ovakvi ishodi nisu samo pojedinačni izuzeci. Ima još
mnogo primera koji pokazuju da su različita značenja koja ljudi pridaju stvarima i
pojavama oko sebe zaista bila jedina delatna sila, iako su se ona razlikovala od stvarnog
stanja stvari. Ima i primera gde se ta razlika između stvarnog i pojmljenog ogleda u
malim ali značajnim nijansama: značajnim toliko da određuju ponašanje ljudi i odnose u
mikrozajednicama u kojima oni žive i deluju.
Da zaključimo: to što se neke pojave ispoljavaju u svojoj raznovrsnosti, što nisu
uopštive, dakle postojanje u njima onoga što je različito u poimanju i rezonovanju ljudi,
nipošto ne znači da te pojave nisu naučno relevantne.
Kvalitativna metodologija nastoji da da slojevit i nijansirani opis baš te
neposredne stvarnosti, koja se često opire uopštavanjima, da se pozabavi upravo gore
navedenim aspektima stvari koji izmiču kvantitativnim istraživanjima19. Sve su to dovoljni
razlozi da se odbace predrasude o «nenaučnosti» kvalitativne metodologije i da se
odustane od isključivosti u debati kvantitativno – kvalitativno. Drugim rečima, to su
razlozi da se na ova dva metodološka pravca gleda kao na komplementarne pristupe
koji se, dakle, međusobno dopunjuju, a ne isključuju – onako kako inače na to gleda sve
veći broj istraživača društvenih pojava.
Ukoliko je istraživani problem (pojava) takve prirode da se može pojmiti, objasniti
i razumeti pretežno iz jednog od ova dva stanovišta, onda je prirodno da treba primeniti
ono koje će dati bolje rezultate. Ukoliko pak primenom samo jednog pristupa široko polje

Crowd” Batoche Books, Kitchener, 2001, prevod S.B.).


18
Spisku onoga što je bilo jedinstveno a važno u tom istorijskom događaju treba dodati i gotovo
bizaran podatak da je, u vreme kad su britanske linije već bile pokidane, došlo do delimičnog
pomračenja sunca, te da je celom tom prizoru i «priroda dodala svoj apokaliptični pečat» tako što
je usred zaglušujuće buke, dima i meteža «bojnim poljem prešao sablasni polumrak» (Knight,
2006).
19
Čitalac ovog dela knjige će lako uvideti da on nije rađen na tipično udžbenički način. On je
zapravo i zamišljen da istovremeno opiše ali i na izvestan način demonstrira kvalitativnu
metodlogiju: taj pristup je opisan kroz dva karakteristična slučaja koji su, svaki za sebe, osobeni,
unikatni, ali istovremeno i tipični. To je pokušaj da se pokaže kako kvalitativna metodologija može
da se primeni i na jednoj tako scijentističkoj materiji, kao što je ona kojom se bavi udžbenik
metodologije.

25
istraživane pojave ipak ostaje van istraživačkog fokusa, onda se mogu i moraju
kombinovati oba pristupa.
Ovo poslednje stanovište (o kombinovanju dva pristupa) je najprirodnije i često
najplodotvornije. Jer društvena stvarnost je jedna: kao što u prirodi ne postoji odvojeno
fizička, matematička, hemijska ili biološka stvarnost, već je reč o našim različitim
pristupima prirodnoj sveukupnosti, tako ni u društvenim pojavama ne postoje odeljene
kvantitativna od kvalitativne stvarnosti. Drugim rečima, u životu jednog čoveka ne postoji
posebno broj završenih razreda škole ili visina primanja od načina na koji vrednuje
društvenu odgovornost, od značenja i smisla koji pridaje nacionalnim i religioznim
simbolima, ili od mišljenja o abortusu itd. Radi se samo o našim odvojenim pristupima
onim aspektima stvarnosti koje je moguće uopštavati, svoditi na iste merne jedinice i sl. i
onim kod kojih to nije moguće.

DEFINICAJA KVALITATIVNIH ISTRAŽIVANJA


Kvalitativni metodi20 se mogu definisati prema predmetu, ciljevima i postupcima
kojima se koriste.
A. Kvalitativnim se smatraju oni metodi koji za predmet uzimaju delove stvarnosti
koji nisu dostupni kvantitaivnim metodima. To su pojave:
• veoma složene po svojim svojstvima,
• pojave kod kojih je teško izdvojiti uzročno-posledične veze, potom jedne od
njih držati pod kontrolom a druge ispitivati;
• kod kojih je teško meriti intenzitet ili uopštavati pojedine nalaze. Kao primer
takvih pojava najčešće se uzimaju ljubav, vera i uopšte pojam onostranog,
mržnja, dobro i zlo, hrabrost, svest, moralnost itd.
Kvantitativni metodi se usredsređuju na spoljne manifestacije kao eventualne
indikatore unutrašnjih zbivanja, dok kvalitativni metodi za svoj predmet uzimaju upravo
ta unutrašnja zbivanja, bilo da za predemt imaju pojedince ili grupe.
B. Ciljevi kvalitativnih metoda su najčešće detaljan opis i tipologizacija predmeta,
dok kvantitaivne metode, sledeći prirodne nauke kao svoj uzor, teže objašnjenju,
naročito uzročno-posledičnih veza; kvalitativni metodi teže razumevanju motiva, smisla,
značenja;
C. Kvalitativna istraživanja takođe insistiraju na onome što je različito u istom,
dok kvantitativni traže isto u različitom21..

20
Terminologija «kvantitativna - kvalitativna» ne odgovara sasvim suštini ovih
istraživanja. Atribut «kvantitativna» (pored toga što je rogobatan i težak za izgovor i pisanje) ne
odnosi se na obeležje samih istraživanja, već na obeležje predmeta, jer ukakzuje da je reč o onim
aspektima predmeta koji se mogu iskazati u količinama. Suština ovih istraživanja je da je njihov
cilj prebrojavanje – merenje učestalosti, kao i merenje stepena povezanosti dveju ili više obeležja
predmeta koja obično nazivamo promenljivima ili varijablama. Recimo, kada utvrđujemo koliko
ljudi u nekoj zemlji gleda sportske prenose, onda mi to činimo prebrojavanjem na osnovu uzorka.
A kada želimo da ispitiamo koliko je sklonost ka ovim programima povezana sa starošću, onda mi
merimo stepen povezanosti ove dve promenljive (broj godina života i učestalost gledanja ove
vrste programa). U oba slučaja je, dakle, reč o merenju te je stoga pogodnije reći za ova
istraživanja da su merna jer se taj atribut odnosi na njihovo svojstvo i uz to ga bliže opisuje.
Slično se može kazati i za atribut «kvalitativna»: mi do kvalitativnih pokazatelja dolazimo i
pomoću mernih istraživanja jer ako ustanovimo da je stanovništvo jednog grada mlađe i
obrazovanije u odnosu na stanovništvo nekog drugog grada, onda je to svakako i kvalitativno
obeležje. Za njih je bolje reći da su opisna, budući da to bolje odražava njihovu suštinu.
21
Videti primere iz prethodnog poglavlja

26
D. Postupci: Kvantitativna istraživanja nastoje da uspostave relativno objektivne
metode prepoznavanja i obeležavanja društvenih činjenica i potom njihovog kodiranja i
brojčanog predstavljanja u nekoj bazi podataka. Kvalitativna se oslanjaju na neposredan
doživljaj i verodostojan opis tih činjenica, onakvim kakve one stvarno jesu.
Za kvalitativna istraživanja se obično kaže da vode novim otkrićima (da su
eksplanatorna), a da kvantitativna obično potvrđuju (ili odbacuju) pretpostavke do kojih
smo došli pre samog istražvianja.
Bazičan metodološki pristup: Obično se za kvalitativna istraživanja kaže da su
induktivna jer su potpuno okrenuta činjenicama koje govore o svojstvima predmeta
istraživanja, a da su kvantitativna deduktivna jer se odvijaju po modelu: postojeće
teorijsko znanje – hipoteze – verfikacija – usvajanje ili odbacivanje hipoteza. Ovakva
razlika nije sasvim tačna. Istina je da je jedno od nepisanih pravila u fenomenološkim
istraživanjima da istraživač ne sme da utiče na sam predmet istraživanja. Slobodnije
rečeno, najbolje bi bilo da on/a bude poput sudije u fdbalu – vazduh. S te strane, dakle,
istina je da je ideal ovih istraživanja da društvena stvarnost govori sama za sebe, a ne
da potvrđuje ili odbacuje naše prethodne pretpostavke. Međutim, činjenica da se ovde
često radi o veoma malim «uzorcima» iz kojih se ni izbliza ne mogu izvoditi induktivni
zaključci, govori da suština ovih istraživanja nije u induktivnom uopštavanju. Drugim
rečima, ovde se ne izvode klasične empirijske generalizacije sa uzorka na populaciju,
već se radi o drugoj vrsti uopštavanja: ono više ima nominalnu (kategorijsku) suštinu jer
je vezano za uočavanje i opisivanje opštih obrazaca ljudskog ponašanja, shvatanja,
osećanja do kojih se dolazi na osnovu posmatranja konkretnih društvenih interakcija u
malim zajednicama.
Kod kvantitaivnih istraživanja postavljanje hipoteza jeste deduktivno, ali je sam
postupak istraživanja (dokazivanja ili odbacivanja hipoteze) induktivne prirode!22 Kada na
osnovu uzoračnih podataka zaključujemo o populaciji, mi primenjujemo generalizaciju,
što je u suštini induktivni put mišljenja. Uz to, kad na osnovu istraživanja neku hipotezu
odbacimo, mi u naučni fond unosimo novo znanje, ono koje govori suprotno od te
hipoteze, a do tog znanja, stečenog kvantitaivnim istraživanjima, mi smo došli
induktivnim putem.
Kvantitativna metodologija sebi postavlja imperativ objektivnosti. Njeno osnovno
epistemološko polazište je da je društveni svet objektivan i da postoje objektivni
indikatori koji se mogu precizno izdvojiti, meriti i upoređivati. Zato je njen osnovni cilj da
objektivno opiše i objasni društvene pojave, po mogućstvu da uoči uzročno-
posledične veze i dokaže ih. Kvalitativna metodlogija se fokusira na onaj aspekt
društvenosti koji postoji na mikro nivou, u interakciji pojedinaca i grupa. Nju više
interesuju pojave koje ostaju daleko izvan domašaja pozitivističke kategorijalne
aparature i istraživačkih instrumenata. Jer, kako se, pitaju se protivnici pozitivističke
paradigme, mogu meriti i objašnjavati tako složene pojave kao što su strah, ljubav,

22
Recimo da na osnovu ranijih istraživanja znamo da ljudi stariji od 50 godina pokazuju
natprosečnu naklonost ka egalitarističkim idejama. Iz toga možemo da postavimo hipotezu da
ljudi stariji od 50 godina natprosečno prihvataju stav «država ne sme da dopusti da se jedni
neograničeno bogate a da drugi nemaju od čega da žive». Ta hipoteza je izvedena dedukcijom.
Međutim, kada u cilju njene verifikacije ispitamo jedan uzorak ispitanika i izračunamo prosečan
stepen prihvatanja ovog stava na celom uzorku, onda proces zaključivanja o ispravnosti hipoteze
ima induktivan tok: ispitanik br. 1 stariji od 50 godina natprosečno prihvata ovaj stav, ispitanik br.
2 stariji od 50 godina natprosečno prihvata... Dakle ispitanici stariji od 50 godina zaista
natprosečno prihvataju stav «država ne sme da sopusti da se jedni neograničeno bogate a da
drugi nemaju od čega da žive».

27
mržnja, dobro, zlo, svesnost, odgovornost, krivica, život, moralnost, nacionalni identitet,
vera, Bog i ceo kompleks trnscedentalnog itd23.
Stoga osnovni cilj kvaltiativne metodologije nije objektivan opis i objašnjenje
društvenih pojava, već razumevanje njihovog smisla i značenja koje im ljudi pridaju u
svom svakodnevnom životu i međusobnim odnosima. Ovo nam, dakle, ukazuje na jasne
uzore u fenomenologiji i hermeneutici.
Holistički naspram partikularističkog pristupa: Pomenute složene pojave se
mogu razumeti iz ugla kvalitativne metodologije jedino ako se posmatraju u svoj svojoj
kompleksnosti: najpre pojava kao celina, a ne nekolicina njenih kvantitativnih indikatora;
potom pojava u kontekstu – prostornom (u odnosu sa okruženjem) i vremenskom (njen
razvojni put do stanja u kome se posmatra). Kvantitativan pristup je uvek parcijalan
samom činjenicom da je ograničen na onaj deo pojave koji se da saznati na osnovu
spoljnih obeleža (kvantitativnih indikatora), a potom i činjenicom da se u najvećem broju
slučajeva njima testira nekoliko hipoteza a ne sve moguće dimenzije jedne pojave.
Stepen standardizacije istraživačkog postupka i instrumenata: kod
kvantitativnih istraživanja ceo istraživački proces je do detalja isplaniran, počev od jasno
definisanih ciljeva, hipoteza, indikatora, postupaka i tehnika njihove verifikacije, detaljno
razrađenih (standardizovanih) instrumenata do preciznog vremenskog plana. Kod
kvalitativnih istraživanja nacrt je mnogo uopšteniji i razvija se i menja u toku samog
istraživanja, a istraživač ima samo grubu predstavu o tome kako će se stvari kretati na
terenu. Često se u literaturi kaže da je instrument kod kvalitativnih istraživanja sam
istraživač! Time se prevashodno misli da on nastoji da bude što otvoreniji prema svim
aspektima stvarnosti koju istražuje; da, za razliku od hipoteza u kvantitativnim
istraživanjima, ostavi po strani sve svoje pretpostavke, ranija ubeđenja ili predrasude.
Kada se za prikupljanje činjenica spremamo sa unapred urađenim detaljnim
nacrtom istraživanja, tačno razvijenim instrumentima za prikupljanje podataka, precizno
određenim tehnikama njihovog razvrstavanja, obrade, upoređivanja, sa već izvedenim
pretpostavkama (hipotezama) koje samo treba potvrditi ili opovrgnuti, onda je jasno da je
pristup društvenoj stvarnosti (čiji najznačajniji atributi su raznovrsnost i netipiziranost)
veoma redukovan i ograničen.24

Šta je osnovni podatak u ove dve vrste istraživanja? Kod kvalitativnih


istraživanja to su uglavnom autentični verbalni iskazi koji opisuju neka svojstva
predmeta, potom, slike (recimo fotografije ljudi ili video snimci nekog događaja),
predmeti. Kod kvantitativnih istraživanja to su u ogromnom broju slučajeva oni podaci
koji se odnose na neki deo ili svojstvo predmeta koji može da se poistoveti sa sebi
sličnim delovima ili svojstvima i da se sa njima sabira ili upoređuje, te je stoga iskaziv u
brojevima. Tipologizacija je moguća, ali ona ne znači isto što i svodivost na kvantitet.

23
Postoje, međutim, i pisci (Trochim 2005 i mnogi drugi) koji smatraju da na nivou predmeta i
samih podataka nema bitne razlike između kvalitativnih i kvantitativnih podataka: svaki kvalitativni
podatak može da se predstavi kao kvantitativni, tj. u formi broja; s druge strane, svaki kvantitativni
podatak se temelji na kvalitativnom prosuđivanju; ovaj sud je tačan, ali nije istinit jer sasvim
zanemaruje suštinu kvalitativnog istraživanja i podatka, o čemu je već bilo reči u prethodnom
poglavlju. Da bi se shvatilo u čemu je promašaj ovakvog shvatanja odnosa dve vrste podataka,
daćemo sledeći primer: mi možemo prebrojati slike nekog autora, rangirati ih prema tržišnoj ceni,
prema formatu, slikarskim tehnikama itd; ti podaci mogu biti sasvim tačni, ali oni ništa ne govore o
suštini tih slika jer je njihova suština u njihovoj umetničkoj ekspresiji, a ne u podacima koje smo o
njima dali.
24
Jedan pisac podizanje sve te sile metodoloških pravila, obrazaca, instrumenata i oruđa naziva
objavom rata svom predmetu istraživanja. A da bi istraživanje tako osetljivog predmeta (kao što
su društvene pojave) bilo uspešno, predmet u principu treba da ostane netaknut.

28
Recimo, mi možemo u nekoj zajednici da napravimo klasifikaciju njenih članova na: 1)
ljude koji su tradicionalno orijentisani i ne pokazuju interes za novine, 2) ljude koji se
drže tradicije, ali pokazuju radoznalost i za drugačije pogleda i 3) ljude koji ne haju
mnogo za tradiciju, već traže neke druge obrasce ponašanja i života: To, međutim, ne
znači da su svi ljudi unutar jedne klase isti u ovim dimenzijama u kojima ih opisujemo i
da ih možemo sabirati i oduzimati bez rizika od uprošćavanja.
Takođe, na jedan isti događaj neki ljudi mogu reagovati mržnjom, a drugi
ljubavlju, ali prebrojavati ljubavi i mržnje je jedan nepriličan posao, pošto su konkretni
sadržaji tih osećanja u dušama različitih pojedinaca veoma različiti, različit je njihov
intenzitet, stepen uticaja na ponašanje date osobe itd. U takvim slučajevima
kvantifikacijom se mnogo gubi a malo dobija, pri čemu i taj mali dobitak može da
diskredituje sam metod, pošto mnogi istraživači takav postupak s pravom mogu smatrati
vulgarizacijom i nanošenjem štete društvenoj nauci. Predmet kvalitativnih istraživanja je
upravo subjektivni doživljaj sveta, što će reći njegovo lično viđenje, vrednovanje,
tumačenje (naravno, «subjektivno» sa stanovišta učesnika, a ne istraživača). Štaviše,
ovu vrstu istraživanja više zanima ono različito u viđenjima ljudi, nego ono isto, te bi
stoga sabiranje takvih predstava bilo slično dečijoj pošalici o sabiranju baba i žaba.
Možemo reći da je osnovna razlika između dve metodologije u epistemološkoj
suštini podataka do kojih one dolaze. Kod kvalitativnih istraživanja svi podaci imaju istu
težinu i značaj te su stoga lako uporedivi i podložni mnogostrukim ukrštanjima,
povezivanjima u nove varijable i razne istraživačke konstrukte. Uzmimo za primer jednu
bazu podataka iz nekog sociološkog istraživanja urađenu u SPSS-u: u jednoj ćeliji
vidimo broj 2 i on nam pokazuje da ispitanik taj i taj ima srednju stručnu spremu; sledeći
broj 5 pokazuje nam da taj ispitanik spada u najvišu dohodovnu grupu25. Ovi podaci se
mogu dovoditi u vezu, upoređivati ili na različite načine kombinovati i sabirati.
Podaci kod kvalitativnih istraživanja imaju vrlo različitu «težinu» i mnogi od njih
imaju neuporedivo veću epistemološku vrednost nego jedan običan kvantitativni
podatak. Moglo bi se reći da kvalitativna istraživanja otkrivaju treću dimenziju
opserviranih pokazatelja, nešto što bi se savim uslovno moglo nazvati dubinom. Detaljno
opisan način na koji se jedna zajedica odnosi prema božanskom, ili uobičajeni način
njenog postupanja prilikom rođenja dece svakako se ne može porediti sa gore
pomenutim brojevima.
Uverljivost umesto proverljivosti: Kvantitativna metodologija sledi uzor
prirodnih nauka. Ona polazi od kriterijuma proverljivosti: svako ko u isto vreme na
istom predmetu primeni isti metod i tehniku istraživanja, treba da dođe do istih ili vrlo
sličnih podataka. Ovo načelo pozitivističke epistemologije Kerol Voren i Trejsi Karner
slikovito opisuju na sledeći način: pozitivizam zastupa saznajnu «teoriju kamere» – ako
imate dobar foto-aparat (istraživački nacrt) i dobar film (metode), vi možete napraviti
objektivnu «fotografiju» bilo kog aspekta društva koji istražujete. Bilo koji fotograf koji je
obučen da pravilno upotrebljava istraživački nacrt i metode (foto-aparat i film) dobiće istu
sliku kao i bilo koji drugi fotograf (Warren, Karner, 2005).
Imperativ proverljivosti koji nameće pozitivistička epistemologija u slučaju
kvalitativne metodologije, kako to tvrde mnogi istraživači, zamenjuje uverljivost opisa
istraživanog predmeta: kao što se u književnosti često insistira na psihološkoj
zasnovanosti likova, tako se i u kvalitativnoj metodologiji traži dovoljno duboko
25
Činjenica da podaci imaju istu težinu je jedan od glavnih prigovora kvbantitativnim
istraživanjima. Reč je o uprošćavanju i često iskrivljavanju izvornih životnih činjenica. Iza istog
stepena stručne spreme (koja se najčešće uzima kao indikator količine znanja koju ljudi poseduju
o sveto oko sebe) obično se krije veoma različito znanje, kako po obimu, tako i po vrsti. Isto tako,
u dohodovnoj grupi od 5.001 do 10.000 dinara isto se vrednuju i ljudi sa 5.001, 5.002, 5.100...
iako su oni mnogo bliži onima sa 4.900 nego onima sa 9.900 dinara.

29
«uživljavanje» u situaciju učesnika i shodno tome dovoljno dobro razumevanje i
opisivanje njihovih motiva, smisla i značenja koje pridaju pojedinim stvarima (oruđima,
simbolima, objektima) u svom okruženju, kao i postupcima, kako svojim tako i osoba iz
svoje okoline. Dakle, kredibilnim se smatra onaj podatak koji i druge kolege istraživači u
stručnoj raspravi ocene kao dovoljno zasnovan, za razliku od kvantitativnih istraživanja
kod kojih se insistira na objektivnosti, tj. na principu da bi i drugi istraživači došli do istih
nalaza da su na istom predmetu u isto vreme primenili iste metode. Nekada se uverljivim
i dovoljno kredibilnim kvalitativnim podatkom smatra i onaj o čijem značenju se slože
istraživač i akter nekog ponašanja koji je predmet posmatranja (Angrosino i Mays de
Perez, 2000)
Suština samog istraživačkog postupka: U kvantitativnim istraživanjima
istraživački postupak je usredsređen samo na to da što objektivnije snimi («fotografiše»)
unapred određene indikatore. U kvalitativnim istraživač mora kasnije da tumači obilje
materijala koji je prikupio jer to nisu jednostavne «nule ili jedinice» kao kod kvantitativnih
istraživanja, već bogati i veoma raznovrsni isečci iz samog života.

LITERATURA

Angrosino, M.V., Mays dePerez, K.A.: Rethinking observation: From method to


context, in Denzin, N. K. & Lincoln, Y. S. (Eds.), Handbook of Qualitative Research,
Thousand Oaks, CA: Sage, 2000.
Le Bon, Gustave, The Crowd, Batoche Books, Kitchener, 2001
Myers, M. D.: Qualitative Research in Information Systems in MIS Quarterly
(21:2), June 1997, pp. 241-242. MISQ Discovery, last modified 2006:
www.qual.auckland.ac.nz
Knight, I.: The Anglo-Zulu War, na sajtu http://www.kwazulu.co.uk/
Warren, C. A. B. & Tracy, K.: Discovering Qualitative Methods – Field Research,
Interviews, and Analysis, Los Angeles, California, 2005
Trochim, W. M. The Research Methods Knowledge Base, 2nd Edition. Internet
WWW page, at URL: <http://trochim.human.cornell.edu/kb/index.htm> as of January 16,
2005
Neill, J.: Research Methods For Studying Psycho-Social Change Programs,
http://www.wilderdom.com/research/researchmethods.html

30
POSTAVLJANJE (PROJEKTOVANJE) ISTRAŽIVANJA

Naučno istraživanje je sistematsko proučavanje predmeta, pojava i


procesa, zasnovano na primeni naučnih instrumenata za prikupljanje, obradu i
analizu podataka i naučnih metoda za izvođenje zaključaka o svojstvima
predmeta istražvianja. Upravo zato što istraživanje mora biti sistematsko, ono se
mora unapred projektovati i planirati.
Projektovanje istraživanja se razlikuje u zavisnosti od složenosti
predmeta, vremenskog zahvata i metodološkog pristupa. Za potrebe opisa
različitih vrsta projekata razlikovaćemo:
1) Projektovanje složenih, fundamentalnih istraživanja; ova
istraživanja karakteriše sledeće:
a. za predmet imaju kompleksne pojave,
b. rade se u dužem vremenskom periodu (nekoliko godina),
c. kombinuju više metoda, uključujući i teorijske,
d. sprovode se angažovanjem čitavih istraživačkih timova
e. često su multidisciplinarna
f. sastavljena su od više pojedinačnih projekata
2) Projektovanje pojedinačnih, jednokratnih istraživanja; ova
istraživanja karakteriše:
a. imaju mnogo uži predmetni opseg: često su to odnosi dvaju ili više
svojstava nekog predmeta (varijbali u statističkom smislu)
b. ispituju odnose uslovljavanja ili uzročnosti među nekim pojavama
c. vremenski po pravilu kraće traju
d. sprovodi ih manji broj ljudi, a često je to samo jedan autor koji može
da koristi pomoć drugih istraživača (npr. doktorski radovi)

Ovde ćemo izložiti sastavne delove projekta prvih, odnosno složenih,


fundamantalnih istraživanja, a u toku rasprave ćemo napomenuti koji delovi
projekta su tipični za onu drugu vrstu istraživanja.

Projekat istraživanja se sastoji od slede'ih delova:


1. Određenje i opis problema koji traži novo istraživanje,
2. Određivanje ciljeva istraživanja,
3. Razradu predmeta istraživanja,
4. Postavljanje hipoteza,
5. Izbor metoda, određivanje načina prikupljanja podataka, njihove
obrade i
6. Izrada strukture izveštaja.

1. ODREĐENJE I OPIS PROBLEMA

1.1 Istraživanjem se bave ljudi koji imaju strast za otkrivanje novog. Ono
se teško može zamisliti kao intelektualna rutina. Istraživač je stalno zaokupljen
izvorima saznanja o predmetu koji ga zanima, pa bili to vlastiti nalazi, nalazi
drugih kolega, ili neposredan, intuitivni doživljaj stvarnosti i samog predmeta.

31
On/a sagledava nove dimenzije i svojstva predmeta, nove pristupe njegovom
izučavanju; neki od tih pristupa mu se čine briljantnim, drugi pogrešnim itd. Iz te
situacije – podsticajna istraživanja i ona koja mu izgledaju kao korak u
pogrešnom pravcu – rađa se izvesna napetost koja vremenom sazreva u motiv
za novo istraživanje. To se dešava kad shvatimo da postoji praznina u
dosadašnjim istraživanjima ili protivrečnost u različitim pristupima i nalazima i da
to zahteva nov istraživački napor, traženje puteva do novih uvida kojima bi se te
praznine popunile.
To je polazna tačka svakog istraživanja: kad se nađemo pred nekom
zagonetkom, osetimo da možemo da je rešimo i svojski se zainteresujemo za to.
Taj početni korak naziva se istraživački problem, ili, kod manjih istraživanja
prosto istraživačko pitanje.
Osnovni sadržaj ovog dela projekta je što precizniji opis samog problema.
Pogledajmo to na sledećem primeru.
Recimo da se jedan krug sociloga suočava sa sledećim problemom:
sociologija i socijalna psihologija su pokazale da u razvijenim građanskim
društvima pripadnost različitim društvenim klasama po pravilu podrazumeva i
prihvatanje različitih sistema vrednosti, stilova života, ideoloških i političkih
pogleda i sl. Srpsko društvo je tokom devedesetih prošlo kroz veoma dinamične
promene u obe pomenute sfere: zbog sankcija, napuštanja komunizma,
privatizacije itd. neki ljudi su iz nižih slojeva (sitni preduzetnici, računovođe,
provincijalni direktori državnih firmi, politički aktivisti nižeg nivoa itd) postali krupni
sopstvenici sa ogromnim bogatstvom; njihovo munjevito bogaćenje vremenski se
podudaralo sa brzim siromašenjem ogromne većine stanovništva. To je u stvari
bio deo jedinstvenog procesa velikih vertikalnih pomeranja na socijalnoj lestvici u
kome je bogaćenje jednih i bilo omogućeno istovremnih siromašenjem drugih.
Treći proces, saputnik prethodna dva, je rušenje i napuštanje jednog sistema
vrednosti, i nastupanje prave anomije u Dirkemovom smislu reči.
Pitanje koje izaziva radoznalost naših sociloga glasi: da li se u takvom
vrtoglavom prekomponovanju društvene strukture zadržao odnos socijalne
determinacije društvenih vrednosti, ideoloških i političkih pogleda? Drugim
rečima, da li su ta ogromna vertikalna pomeranja na društvenoj lestvici promenila
vrstu i stepen determinacije vrednosnog sistema i stavova pojedinih društvenih
kateogorija?
Ovim je ocrtana očigledna praznina u sociloškom mejnstrimu i
istovremeno određena oblast na koju će se usredsrediti istraživačka pažnja.

1.2 Sledeći korak jeste određivanje tačnog obima problema, a time i


istraživanja. To podrazumeva sledeće:
• Prostorno-vremenski obuhvat
• Populacijski obuhvat ako se odnosi na neku populaciju
• Pojmovno određenje
Drugim rečima, ovde određujemo šta sve jeste, a šta nije deo problema
koji nas zanima. Ovaj deo je vrlo važan jer ako ne odredimo šta tačno
istražujemo, uvek rizikujemo da nam se zameri što smo neku oblast problema
prevideli ili zanemarili.

32
U našem primeru to bi značilo da se moramo odlučiti da li ćemo razmatrati
pitanje socijalne determinacije u uslovima velikih vertikalnih kretanja na socijalnoj
lestvici u svim društvima i u celoj istroiji, ili ćemo se odlučiti samo za jedan
period (recimo doba tzv. postkomunističke tranzicije) i u okviru njega samo za
jedan uži region, ili samo za jednu zemlju. Recimo da smo se u ovom primeru
odlučili da ovu pojavu istražimo samo u Srbiji tokom 90-h godina XX veka.
1.3 Sastavni deo opisa problema je osnovna ideja, odnosno opšti
pristup u rešavanju odabranog i opisanog problema. Premda se ovaj deo
projekta ponekad naziva i opštim hipotetičkim okvirom, to još nisu razrađene
hipoteze u pravom smislu reči, već pre naznaka načina na koji ćemo pokušati da
rešimo problem, tj. bazična zamisao o svojstvima predmeta koja tek treba otkriti.
U našem primeru to bi, recimo, moglo značiti da istraživači polaze od
pretpostavke da su interesi glavne determinante stavova ljudi, te da su novi
klasni položaji ljudi uslovili i drugačije poglede, iako se ta promena desila u životu
jedne generacije. Tako će osiroteli srednji slojevi, kao egzistencijalno ugroženi,
početi da razmišljaju na način donjih društvenih slojeva, zalažući se za
pravedniju preraspodelu bogatstva, dok će oni koji su se izdigli sa socijalnog dna
do ravni vladalaca tražiti razloge da očuvaju postojeće stanje. Ipak, ovi pogledi
ljudi u novim ulogama ne čine sasvim čvrste i čiste sisteme vrednosti, već u
njima ima dosta neprirodnih, eklektičkih spojeva26.
Ali drugi istraživači mogu imati drugačije polazište: oni mogu da
pretpostave da su uzdrmane i delom ometene sile društvene determinacije
ostavile prazan prostor za drugu vrstu uticaja na stavove i mišljenje ljudi:
manipulacija, pre svega nacionalnim / etničkim osećanjima ljudi27.

1.4 Naredni deo opisa problema je razmatranje literature iz oblasti koju


nameravamo da istražimo i izlaganje osnovnih nalaza drugih istraživača. To
je, s jedne strane, neophodno zbog početne napomene da je istraživanje
sistematska delatnost: to znači da se problemom moramo baviti u okviru nekog
konteksta: teorijskog, vremenskog i prostornog. S druge strane, to je način da
sebe i druge (intelektualnu zajednicu) uverimo u svoju kompetentnost za
bavljenje odabranim problemom, ali i da se ne dogodi da, ponovo otkrivajući
Ameriku, ispadnemo neozbiljni. U ovom delu problema se svakako sučeljavaju
suprotna stanovišta ako postoje i na tome se temelji sopstveni odgovor na taj
problem.
1.5 Sledeći činilac opisa problema je određivanje značaja koji bi
istraživanje odabranog problema imalo. Najpre se određuje naučni značaj
istraživanja. U primeru koji navodimo naučni značaj bi bio u tome što bi se iznova
ispitao odnos između suprotstavljenih gledišta o uslovljenosti pogleda ljudi na
26
Recimo, kad tajkuni drže vatrene govore o socijalnoj prvdi
27
O takvom pristupu videti npr. Branković (1995); Ulogu polazne hipoteze u ovoj knjizi ima ono
mesto gde se govori o opadanju značaja klasne i slojne pripadnosti: umesto građanskog društva
izdiferenciranog na snažne, samosvesne društvene klase i slojeve, nasuprot države se nalazi
društvo koje je prilično amorfno i dobrim delom sastavljeno od usamljenih, nemoćnih pojedinaca i
užih grupa. Moglo bi se reći da je to pogodna socijalna osnova s jedne strane za politički
voluntarizam vlasti, za razne oblike manipulisanja i uzurpacije i, s druge strane, za iznenađujuće
lojalno držanje pretežnog dela političke javnosti, uprkos enormnog osiromašenja i stalne
egzistencijalne ugroženosti. (str. 22, srpsko izdanje)

33
važna društvena pitanja: od tzv. teorije hipodermičke igle, preko i danas
preovlađujuće ideje o determinaciji socijalnim činiocima do novog gledišta da će
uticaj i učinak ove dve linije uslovljavanja (u suštini determinacije i manipulacije)
zavisiti od istorijskog konteksta i posebnih karakteristika društva u pojedinim
zemljama. Ovde mi zapravo odgovaramo na pitanje šta je ono što naše
istraživanje čini različitim od drugih. Kakvu novinu ono donosi? Ako istraživanje
samo ponavlja nešto što je mnogo puta rađeno, ono nema nikakvog smisla, osim
kao studentska vežba.
Takođe se određuje i društveni značaj istraživanja. U ovom slučaju to
može biti bolje razumevanje fenomena društvenih vrednosti i društvene svesti i
na taj način kvalitetniji rad onih političkih i društvenih organizacija koje se zalažu
za izlazak iz krize.

2. CILJEVI ISTRAŽIVANJA

Iz problema direktno sledi određivanje i opis ciljeva istraživanja.


Kod fundamentalnih naučnih istraživanja obično se govori o sledećim
ciljevima:
1. Opis predmeta istraživanja
Taj opis može da bude statistički, što će reći pretežno kvantitativan, ali i
narativan, dakle, kvalitativan. U primeru koji navodimo to može da bude samo
opis klasne strukture u periodu promene i opis prihvatanja pojedinih vrednosti,
kao i gledanja na pojedina važna društvena pitanja.
2. Objašnjenje problema
Objašnjenje se najčešće povezuje sa ispitivanjem uzročno posledičnih
veza među pojedinim činiocima neke pojave. U ovom slučaju mi možemo kao
odvojene posmatrati činioce klasne pripadnosti i činioce društvene svesti a
potom meriti da li sa promenama kod jednih neizostavno nastupaju i promene
kod drugih činilaca. Ako postoje sasvim izražene i jasne podudarnosti, bio bi to
osnov da se zaključuje o postojanju neke vrste uzročnosti.
3. Razumevanje problema / pojave
Ukoliko se odlučimo za kvalitativan pristup, nastojali bismo da se
primenom odgovarajućih metoda (posmatranje, fokus grupe, dubinski intervjui)
uživimo u uloge tipičnih učesnika i da razumemo njihova osećanja, motive,
razloge koji ih vode ka različitim oblicima rasuđivanja o društvenim pitanjima.
4. Predviđanje
Ovo je svakako najambiciozniji istraživački i naučni cilj. On podrazumeva
da smo razvili kvalitetne postupke i instrumente za ispitivanje, opis, objašnjenje i
razumevanje pojedinih činilaca društvenih pojava, da smo pomoću njih pronikli u
suštinu odnosa tih činilaca i da nam to omogućava pouzdane procene budućih
zbivanja i procesa.

3. BLIŽE ODREĐENJE (RAZRADA) PREDMETA ISTRAŽIVANJA

3.1 Ovaj deo istraživačkog nacrta znači da treba najpre odrediti ključne
pojmove koji se koriste u istraživanju. Definicije koje se ovde daju razlikuju se od

34
teorijskih definicija. One moraju biti operacionalne: to znači primenljive u
iskustvenom istraživanju, odnosno tako date da se mogu prevesti u niz indikatora
koji se mogu empirijski konstatovati.
Sastavni deo ovog posla je tačno pojmovno, populacijsko, vremensko i
prostorno određenje onoga što će biti istraživano.
Ovo istovremeno podrazumeva a) iscrpno rašlanjavanje predmeta
istraživanja i b) precizno nabrajanje svega što će istraživanjem biti obuhvaćeno.
Taj deo rada na predemtu istraživanja ne treba brkati sa sličnim omeđivanjem
problema koji se istražuje. U tom delu projekta mi smo koristili opšte određenje:
kazali smo da ćemo pitanje «da li se u krupnim i brzim prekomponovanjima
društvene strukture zadržava odnos socijalne determinacije društvenih vrednosti,
ideoloških i političkih pogleda ljudi» ispitivati na primeru društva u Srbiji tokom
90-ih godina XX veka.
Kod određenja predmeta istraživanja mi moramo biti mnogo jasniji i
precizniji. Društvo je veoma širok pojam i podrazumeva i pojedince i njihove
organizacije i zajednice i institucije, veliki broj podsistema (ekonomski, pravni,
politički...), pravne, običajne, moralne, religiozne norme, veoma složen sistem
odnosa unutar i između ovih činilaca.
PRIMER: U predmetu istraživanja mi moramo tačno reći i taksativno
pobrojati šta ćemo istraživati da bismo došli do odgovora na pitanja koja smo
sebi postavili.
• Populacijski: punoletni građani Srbije
• Pojmovno (tematski):
o pripadnici društvenih klasa i to: viša klasa, gornja srednja, donja
srednja, radnička, niža klasa
o prihvaćenost vrednosti
 socijalističke,
 liberalne i
 nacionalističke ideologije (dakle, ne sve postojeće, već samo
one koje smatramo značajnim– najvište delatnim u
postojećim istorijskim okolnostima – i za koje očekujemo
određen stepen diskriinativnosti)
o stavovi ljudi o važnim društvenim i političkim pitanjima (ovde bi se
pobrojala; npr.: odnos sa susednim zemljama, stavovi prema
pitanju pristupanja Savetu Evrope, integrecije u EU, u Partnerstvo
za mir, NATO itd.)
• Vremenski: ovde nije dovoljno navesti samo da su istraživanjem
obuhvaćene, recimo, devedesete godine XX veka, već se mora tačno
navesti vremensko razdoblje koje obuhvatamo, naročito naglašavajući
godine i mesece u kojima su sprovođena ranija istraživanja o stepenu
prihvaćenosti nekih vrednosti, a na koja ćemo se mi pozivati; zatim, ako
se istraživanje aktuelnog stanja sprovodi kasnije, onda se period
obuhvaćen istraživanjem i analizom ne može vezati samo za devedesete;
Pored toga, ukupno razdolje obuhvaćeno istraživanjem se analitički može
podeliti na nekoliko perioda, koje obeležavaju neki prelomni događaji.

35
• Prostorni: da li se istraživanje sprovodi na celoj teritoriji Srbije, ili su neki
tadašnji delovi (npr. Kosovo) bili izuzeti

3.2 U razradi predmeta istraživanja možemo se koristiti nekim modelima


koji nam omogućavaju sistematski pristup i pomažu da ne ispustimo neku važnu
stranu predmeta. Jedan od takvih razradio je Milosavljević (1980). Primer koji
sledi se uz izvesne dopune oslanja na taj model.

• USLOVI u kojima istraživana pojava postoji


– Povoljni – nepovoljni
– Dovoljan uslov – uzrok
• OSNOVNA OBELEŽJA istraživane pojave
– Ključne karakteristike
– Šta pojavu / predmet čini različitom od drugih (differentia
speciffica)
• OBIM – DIMENZIJE predmeta / pojave
– Prostorni / fizički
– Vremenski / istorijski
– Društveni / populacijski
– Pojmovni / Logički
• SUBJEKTI – AKTERI: Tipologizacija
• POKRETAČKE SILE: MOTIVI AKTERA
– Interesi (ekonomski, politički...)
– Vrednosti (društvene, religiozne, običajne...)
– Emocije (strah, ljubav, mržnja...)
• CILJEVI koje sebi postavljaju subjekti odnosno akteri:
– Opis
– Manifestni / latentni
– Tipologizacija
• AKTIVNOSTI koje preduzimaju akteri
– Tipologizacija
– Opis
• METODI I SREDSTVA koja koriste
– Tipologizacija
– Opis
• OBLICI – NAČINI ISPOLJAVANJA POJAVE
• ISTORIJAT
– Prošlost
– Sadašnjost
– Trendovi
– Procena budućih kretanja
• MOGUĆI ISHODI: REZULTATI – POSLEDICE

3.3 OPERACIONALIZACIJA
U istraživanjima, naročito onim koja se koriste iskustvenim metodima,
nužno je davati precizne definicije pojmova. Često u određivanju nekih složenih

36
pojmova postoje razlike među pojedinim školama mišljenja, grupama autora,
pojedincima. Soga otpočinjanje istraživanja bez jasnih definicija može da stvori
velike nedoumice i njeasnoće, a time i da potpuno oslabi stvarni domet
istraživačkih nalaza. Zato su istraživači u projektovanju istraživanja dužni 1) da
navedu glavne pristupe određivanju osnovnih pojmova, 2) da se odluče za jednu
od postojećih, ili da daju svoje definicije koje se razlikuju od drugih i 3) da svoj
izbor obrazlože.
PRIMER: Mi društvene klase možemo da definišemo kao grupe ljudi koje
se razlikuju po položaju u društvu, po količini materijalng bogatstva, visini
primanja, po stilovima života i po društvenom uticaju njihovih pripadnika. Takva
definicija bi zadovoljila potrebe teorijskog razmatranja pitanja društvenih klasa,
društvene strukture itd.
Međutim, ako hoćemo da iskustveno istražujemo vrednosti koje prihvataju
pripadnici različitih društvenih klasa, mi u jednom takvom istraživanju moramo
svoje ispitanike razvrstati u nekoliko klasa. To znači da moramo obezbediti
instrumente pomoću kojih ćemo meriti njihov položaj u društvu, materijalno
bogatstvo itd. Zato ovu definiciju moramo konkretizovati po svakoj od njene četiri
odrednice. Npr. stilove života bismo odredili kao a) način na koji ljudi koriste
slobodno vreme (aktivno, baveći se sportom, čitajući, ili pasivno, gledajući TV,
spavajući itd), b) način na koji se oblače c) vrsta muzike koju slušaju, filmova
koje gledaju, knjiga koje čitaju, d) odnos prema potrošnji roba i usluga (da li su im
važne prestižne robne marke, kvalitet ili cena, potoršnja kao nužnosti ili kao
uživanje, uticaj reklama...) e) hrana koju jedu i pića koja piju, d) način na koji
provode godišnje odmore (putovanja, letovanja, zimovanja...) itd. Ovako
konkretizovano obeležje «životni stilovi» omogućava da se kroz odgovorajuća
pitanja iz upitnika ispitanici klasifikuju u klase te da se potom ispituju i porede
sistemi vrednosti različitih klasa.
Takođe sistem vrednosti karakterističan za socijalističku ili za liberalnu
ideologiju možemo operacionalizovati tako što ćemo ispitivati stavove ljudi
prema: a) stepenu obaveze koju država po njihovom mišljenju treba da ima kad
je u pitanju briga za socijalni status i sredstva za život svakog pojedinca, b)
najpogodnijem obliku svojine u privredi, c) opravdanost eventualnog
ograničavanja bogaćenja pojedinaca u korist siromašnijih slojeva, d) tempu i
dubini privrednih reformi, e) zaštiti ljudskih prava i sloboda, f) prava marginalnih
grupa, etničkih i drugih manjina itd.

4. HIPOTEZE
Pod hipotezama se podrazumevaju naučno zasnovane pretpostavke o još
nepoznatim svojstvima predmeta istraživanja. Te pretpostavke se kroz dalji
istraživački rad proveravaju i potom, zavisno od rezultata, usvajaju, delimično
usvajaju, ili odbacuju.
4.1 Hipoteze čine stvaralačku stranu istraživanja i one su neka vrsta
sonde kojom ispitujemo nepoznate terene. Najvećim delom one su rezultat ideja
do kojih istraživači dolaze krećući se po literaturi o svom predmetu istraživanja,
neposredno se baveći iskustvenim činjenicama, ili jednostavno na osnovu
vlastite intuicije. Ti oblici istraživačke aktivnosti podstiču istraživače da uočavaju

37
nove veze među činjenicama, nove preptostavke o pravilnostima i zakonitostima
koje vladaju među pojavama itd.
Neki autori (npr. Poper) naročito insistiraju na «odbacivosti» kao jednom
od osnovnih svojstava hipoteze: ona mora biti tako formulisana da jasno tvrdi 1)
šta jeste pojava ili svojstvo koje ona opisuje, tj. šta je njena oblast važenja i 2) šta
nije to što ona tvrdi, tj. koji empirijski konstatovani podaci, uvidi ili logički zaključci
znače da ona nije istinita. Ovo drugo svojstvo odgovara na pitanje: šta se smatra
dokazom da je hipoteza pogrešna?
Najpoznatiji primer za to jeste sud «Svi labidovi su beli». Pošto niko
nikada nije video sve labudove koji su ikada postojali na svetu, taj sud je u
izvesnom smislu hipoteza, ali se on dugo uzimao kao primer dokazane hipoteze:
budući da je kategorički postavljena i da niko u Evropi, Aziji i Severnoj Americi
nije video labuda neke druge boje. Kasnije su, međutim, u Australiji uočeni
labudovi crne boje, što je naravno razlog da se pomenuta hipoteza odbaci.
Primer se navodi kao školski jer se na njemu jasno vidi šta je oblast važenja, a
šta se smatra razlogom odbacivanja hipoteze.
Naravno Poper, kao jedan od filozofa koji je postavio osnove empirističkog
i probabilističkog pristupa u savremenoj društvenoj nauci, nije imao u vidu
ovakav čisto deduktivni pristup hipotezama prema kome bi se one odbacivale
ako postoji samo jedan primer suprotan njihovoj tvrdnji28. Naprotiv, on smatra da
se realističnost29 (verisimilitude) neke hipoteze može meriti kao odnos između
mere istinitosti i lažnosti koje ona sadrži, što je izrazio formulom: Vs(a) = CTv(a)
– CTf(a), gde je Vs(a) relaističnot suda a (stepen njegove istinitosti) i ona je
jednaka razlici između CTv(a), tj. izmerene količine istinitog, i CTf(a) tj. izmerene
količine lažnog u tvrdnji (hipotezi) a (Poper, 1963).

4.2 Vrste hipoteza


Hipoteze možemo razvrstavati prema nekoliko osnova.
1. Prvi je broj promenljivih čiji odnosi se u njima pretpostavljaju. Po
tom osnovu možemo razlikovati
• Proste hipoteze, one koje pretpostavljaju odnos dve
promenljive; primer: viši stepen obrazovanja znači niži
stepen prihvaćenosti radikalnih pogleda na pitanje socijalne
pravde
• Složene hipoteze, one koje pretpostvljaju odnose između
više promenljivih; primer: porastom godina starosti i
opadanjem nivoa obrazovanja raste stepen prihvaćenosti
radikalnih pogleda na pitanje socijalne pravde i obrnuto:
opadanjem godina starosti i rastom nivoa obrazovanja
opada stepen prihvaćenosti radikalnih pogleda na pitanje
socijalne pravde

28
Razume se da u tom slučaju ni tvrdnja ne može da bude data u formi kategoričkog
univerzalnog suda, kakav je slučaj sa tvrdnjom «Svi labudovi su beli».
29
koristimo taj izraz u nedostatku boljeg prevoda za nemačko verisimilitude, koje se opet na
engleski doslovno prevodi kao kovanica truthlikeness

38
2. Druga osnova razlikovanja hipoteza je vrsta naučnog sadržaja
koje one nude, tj. vrsta naučnih ciljeva kojima streme. U skladu sa
ovim merilom razlikujemo:
• Opisne; ove hipoteze pretpostavljaju kakva su svojstva,
odnosno obeležja nekih istraživanih pojava; primer: skup
stavova o veličini dopuštenih socijalnih razlika među
članovima nekog društva, očekivanoj ulozi države u zaštiti
siromašnih, najboljem obliku svojine u idealnom društvu i o
brzini i dubini ekonomskih reformi precizno odražava način
na koji ljudi sebe opisuju na skali levica-desnica
• hiptoteze o povezanosti nekih pojava / svojstava kod kojih
se ne može dokazati uzročno-posledična veza; primer:
radikalni levičari i radikalni desničari imaju slične poglede na
idealne odnose u društvu (jasno je da se ovde pretpostavlja
sličnost u stavovima levih i desnih radikala, ali se nikako ne
preptostavlja da je jedna od te dve pojave uzrok onoj drugoj
• hiptoteze o uzročno-posledičnim vezama među pojavama;
primer: što je jači spoljni pritisak, to je veća unutrašnja
homogenizacija u stavovima o ključnim političkim pitanjima;
u ovom slučaju razlikujemo:
1. nezavisnu promenljivu: to je ona promenljiva čije
kretanje nije zavisno od kretanja druge (u gornjem
primeru to je spoljni pritisak30)
2. zavisnu (stepen unutrašnje homogenizacije): to je
varijabla za koju se s velikom verovatnoćom
pretpostavlja da njene promene zavise od neke druge
varijable
Ovo je vrlo osetljivo polje istraživanja i stoga se mora vrlo
pažljivo ispitati da li je zaista reč o odnosu zavisnosti među dvema
promenljivima ili je možda reč samo o povezanosti do koje dovodi
zavisnost obe varijable od neke treće.

3. Treće merilo je statističko; tu razlikujemo:


• Nulta hipoteza: kad ispitujemo recimo odnos dve varijable
(godine starosti i dužina radnog staža) mi polazimo od
pretpostavke da među njima ne postoji nikakva povezanost.
Tu pretpostavku mi odbacujemo jedino ako smo skoro
sigurni (95% ili 99% poverenja) da je ona pogrešna. Ta
hipoteza se zove nulta i verovatnoću njene istinitosti mi
ispitujemo na osnovu statističkog testiranja empirijskih
podataka
• Istraživačka hipoteza: to je hipoteza koju mi u stvari želimo
da dokažemo (u ovom primru ona bi glasila da sa porastom
30
Naravno, u ovom primeru bilo bi teško meriti stvarni («objektivni») intenzitet spoljnog pritiska,
već bi se moralo meriti koliko naši ispitanici doživljavaju politiku međunarodne zajednice kao
pritisak

39
godina starosti ljudi u nekoj firmi raste i broj godina radnog
staža). Jasno je da se istinitost istraživačke hipoteze u ovom
slučaju testira posredno, tj. odbacivanjem suprotne hipoteze.
Takav koncept izaziva dosta polemike među istraživačima,
ali o tome će biti više reči kasnije.

4. Četvrto merilo se odnosi na način verifikacije hipoteze; po ovom


merilu razlikuju se:
• Teorijske hipoteze; one kod kojih se valjanost pretpostavke
ispituje teorijskom i logičkom analizom; primer: ako uspešnost
strategija glavnih političkih aktera analiziramo sa stanovišta
sukoba i saradnje, onda primenom „teorije“ poznate pod
nazivom zatvorenička dilema možemo pokazati da će odabrane
strategije sukoba među političkim akterima koji imaju zajednički
interes dovesti do neuspeha u suprotstavljanju zajedničkom
protivniku
• Iskustvene hipoteze; one kod kojih se pretpostavljena svojstva
pojave ili pretpostavljeni odnosi među njenim činiocima testiraju
sprovođenjem iskustvenih istraživanja; primer: pretpostavljeni
odnos između stepena obrazovanja i stepena prihvaćenosti
radikalnih pogleda na pitanje socijalne pravde – obe varijable se
mogu precizno meriti u iskustvenom istraživanju te se takođe
može statistički meriti njihov međusobni odnos
5. Peto merilo je stepen opštosti onoga što hipoteza tvrdi, tj. koliki
deo predmeta istraživanja zahvata svojom tvrdnjom
• Opšta hipoteza; Ona daje tvrdnje koje se odnose na ceo
predmet ili na neke njegove velike celine; neki govore i o
generalnoj hipotezi koja je samo jedna i odnosi se na ceo
predmet istraživanja i iznosi opštu istraživačku ideju o
svojstvima predmeta. Naravno, budući da daje samo opšta
svojstva ili opštu zamisao o odnosima pojedinih činilaca, ova
hipoteza ne može neposredno da se testira, već je nužno
razraditi je hipotezama manjeg stepena opštosti
o PRIMER: pripadnost društvenim klasama povezana je sa
različitim gledanjima na društvena i politička pitanja i na
prihvatanje pojedinih društvenih vrednosti.
• Posebna; Pošto je predmet istraživanja u prethodnom delu
projekta razložen na nekoliko krupnih celina, posebne hipoteze
iznose ideje i zamisli o svojstvima tih celina. Ove hipoteze se
mogu testirati tako što se više pojedinačnih varijabli objedinjuje
u zbirne indekse ili skale.
o PRIMER: pripadnost društvenim klasama povezana je sa
različitim stepenom prihvatanja socijalističkih gledanja na
ulogu države u brizi za socijalni položaj ljudi i to tako da
sa porastom mesta na društvenoj lestvici opada stepen
prihvatanja ovakvih gledišta i obrnuto.

40
• Pojedinačna: Odnosi se na najkonkretnije delove predmeta
istraživanja i ona se može neposredno testirati korišćenjem
istraživačkih podataka.
o PRIMER 1: Među pripadnicima različitih društvenih klasa
postoje statistički značajne razlike u stepenu prihvatanja
stanovišta da «država treba da preuzme brigu da svakom
pojedincu obezbedi sredstva za život»: sa porastom mesta na
društvenoj lestvici opada stepen prihvatanja ovog stava i
obrnuto.
o PRIMER 2: Među pripadnicima različitih društvenih klasa
postoje statistički značajne razlike u stepenu prihvatanja
stanovišta «Pojedinci mogu neograničeno da se bogate ako rade
legalno i država tu ne bi trebalo da se meša, bez obzira što neki
slojevi društva žive loše»: sa porastom mesta na društvenoj
lestvici raste stepen prihvatanja ovog stava i obrnuto.
o PRIMER 3: Među pripadnicima različitih društvenih klasa
postoje statistički značajne razlike u stepenu prihvatanja
stanovišta «Okosnicu naše privrede treba da sačinjavaju
preduzeća u društvenoj ili državnoj svojini»: sa porastom mesta
na društvenoj lestvici opada stepen prihvatanja ovog
stava i obrnuto.

4.3 Vidimo da na nivou pojedinačnih hipoteza imamo dve pojave koje se


mogu jasno predstaviti kao varijable u iskustvenom istraživanju i čija međusobna
povezanost se može precizno statistički izmeriti. Na osnovu operacionalnog
određenja pojma klasa (količina materijalnog bogatstva, visina primanja,
društvene veze, društveni uticaj...) ispitanicima se mogu odrediti mesta na
društvenoj lestvici (recimo, viša klasa, gornja srednja, donja srednja, radnička,
niža klasa); isto tako to se može iskazati kao brojčani skor na socijalnoj lestvici,
recimo, kao dugi niz brojeva u rasponu od 1 do 50; na osnovu navedenih
pojedinačnih tvrdnji koje opisuju odnos prema pojedinim sistemima vrednosti
može se takođe za svakog ispitanika odrediti stepen njihovog prihvatanja. Tako
sada imamo skup uređenih veličina čija povezanost se lako može meriti.
Isto tako se na nivou posebnih hipoteza može meriti stepen povezanosti
među grupama varijabli koje opisuju položaj pojedinaca na društvenoj lestvici i
onih koji opisuju njegov/njen stepen prihvatanja ne samo pojedinačnih vrednosti,
već celovitih sistema vrednosti (socijalističkih, liberalnih itd). Taj nivo analize je
takođe izvodljiv kroz precizna statistička merenja.

4.4 INDIKATORI
Operacionalizacija predmeta istraživanja podrazumeva da se za svaku
hipotezu određuju indikatori, tj. vrsta podataka do koji se istraživanjem može
doći, a koji su takvog kvaliteta da mogu da potvrde ili opovrgnu hipotezu (pojam
indikatora se opširno razmatra u delu ove knjige koji nosi naslov «Predmeti i
podaci u istraživanju društvenih pojava»).
Indikatori mogu biti teorijsko-logički i empirijski.

41
PRIMER: Uzmimo već navođenu hipotezu: Među pripadnicima različitih
društvenih klasa postoje statistički značajne razlike u stepenu prihvatanja
stanovišta «Pojedinci mogu neograničeno da se bogate ako rade legalno i država tu ne bi
trebalo da se meša, bez obzira što neki slojevi društva žive loše»: sa porastom mesta na
društvenoj lestvici raste stepen prihvatanja ovog stava i obrnuto.
Indikatori za njeno testiranje su:
• Podaci koje su ispitanici u intervjuu dali o količini materijalnog
bogatsva kojim raspolažu, visini primanja, svom položaju u društvu,
o stilovima života i o svom društvenom uticaju. Razume se da je
svaka od ovih grupa svojstava operacionalizovana na način na koji
smo prikazali na primeru životnih stilova, da je potom ispitanicima
postavljeno nekoliko desetina pojedinačnih pitanja i da su svi ti
odgovori sakupljeni u jednu jedinstvenu skalu klasnog položaja.
Podaci iz te skale su prva vrsta indikatora za ovu pojavu.
• Podaci koje su ispitanici u intervjuu dali odgovarajući na pitanje «U
kojoj meri se slažete sa stavom Pojedinci mogu neograničeno da se
bogate ako rade legalno i država tu ne bi trebalo da se meša, bez obzira što neki
slojevi društva žive loše?»

5. METODI TESTIRANJA I PROVERE HIPOTEZA


Hipoteze se mogu testirati i proveravati na dva načina: 1) teorijsko-
logičkom analizom i 2) testiranjem putem iskustvenih istraživanja i podataka.
Način testrianja hipoteze zavisi od njenog sadržaja. Neke je moguće
testirati samo teorijskim putem, druge samo emprijski, a neke je moguće i na
jedan i na drugi način.
Razmotrimo to na sledećem primeru, na kome je moguće primeniti oba
načina. Sredinom devedesetih postalo je jasno da je autoritarni režim u Srbiji
izgubio većinsku podršku birača. Gledano sa tog stanovišta mogla bi da se
postavi hipoteza da će on pasti na prvim narednim izborima, ukoliko se nešto
dramatično ne promeni u raspoloženju birača u njegovu korist.
Moguće je postaviti i suprotnu hipotezu: Ako se nešto dramatično ne
promeni u stavovima birača, režim neće pasti na sledećim izborima uprkos tome
što nema većinsku podršku građana.
Ova druga (kao i ona prva) hipoteza može se testirati na dva načina.

5. 1 Teorijska provera hipoteza


Prvi način testiranja je teorijski. Možemo najpre analizirati razloge što
većinsko opoziciono raspoloženje ne rezultira izbornom pobedom. Prva grupa
argumenata vezana je za prirodu izbornog sistema, broj izbornih jedinica, metod
preračunavanja broja osvojenih glasova u brojeve poslaničkih mesta. Iz toga bi
se videlo da je osnovni razlog nemogućnosti izborne pobede opozicije taj što su
snage opredeljene za promenu vlasti rascepkane u pet većih i mnogo malih
izbronih lista, dok su snage za status quo ujedinjene u jednu partiju i oko jednog
vođe. Pomenuti izborni sistem omogućava da i strana koja je za više od trećinu
slabija od protivničke strane, ali koja sve svoje glasove ima samo na jednoj listi
dobije skoro podjednak broj poslaničkih mesta od one druge koja je podeljena na

42
veliki broj stranaka. Druga karakteristika protivnika režima (stranaka i vođa) je da
među njma nema nikakve volje za saradnjom.
U drugom delu se možemo pozvati na teoriju poznatu pod nazivom
Zatvorenička dilema, koja ubedljivo dokazuje sledeće: nepostojanje komunikacije
i saradnje među socijalnim i političkim akterima koji imaju zajedničke interese
gura ih u gubitničke ishode.
Ovde smo se najpre pozabavili izvorima saznanja: statističkim podacima o
rezultatima izbora, nalazima istraživanja javnog mnjenja, analizom odnosa među
strankama koje su na vlasti i onima koje su u opoziciji, što je uglavnom
induktivno-sintetički put mišljenja.
Takođe smo se koristili teorijom izbornih sistema. U drugom delu smo se
oslonili na jednu teorijsku paradigmu (koja, naravno, ne važi bez izuzetaka, te je
stoga i sama u izvesnom smilsu hipoteza) i iz nje izveli zaključak da promena
autoritarnog režima nije verovatna u narednim godinama. To je bio deduktivno-
analitički tok misli, a sam metod se ponekad naziva hipotetičko-deduktivnim.
Iz gore navedenog vidimo da se teorijko-logičkom analizom hipoteze
ispituju i potvrđuju ili odbacuju najčešće istraživanjem literature o predmetu
istraživanja: izdvajanjem argumenata i nalaza za i protiv vlastite hipoteze, kao i
argumenata za i protiv drugačijih polazišta, potom ispitivanjem dokazne snage
argumenata i izvođenjem zaključaka koji mogu značiti ili potpuno prihvatanje
vlastite hipoteze, delimično prihvatanje, delimično odbacivanje ili potpuno
odbacivanje.
Za ovu vrstu provere hipoteza naročito je važno uzdržavati se od tzv.
pisanja s tezom. Mnogi pisci svoje polazište samo formalno navode kao
hipotezu, a u stvari ga unapred smatraju istinitim te svoje razmatranje uglavnom
usredsređuju na nalaženje razloga koji idu u prilog tog gledišta, ne želeći da se
bave mogućim razlozima koji bi mu protivrečili. Takvo pisanje liči na naučno
samo po formi, ali je u stvari bliže ideologiji jer se više brine o dokazivanju
poželjnih stavova, nego o stvarnom ispitivanju snage argumenata i
protivargumenata.

5. 2 Empirijska provera hipoteza: istraživački nacrti


Drugi način testiranja gore navedene hipoteze je iskustveni, odnosno
empirijski. On podrazumeva da se sa pravilnom učestalošću (recimo jednom
mesečno) meri podrška pojedinim strankama i preračunava broj mandata koje bi
osvojile, te da se na osnovu toga potvrđuje ili odbacuje ova hipoteza.
U savremenoj istraživačkoj praksi mnogo zastupljeniji je ovaj drugi način
testiranja hipoteza.
U zavisnosti od toga kako glase njihove hipoteze, istraživači mogu da
odaberu nekoliko pristupa njihovom testiranju. Ti pristupi se obično nazivaju
istraživački nacrti (research design).
Istraživački nacrt je zamisao o tome kako (kojim metodima, skupom
metoda, postupaka i instrumenata) doći do postavljenih ciljeva istraživanja,
drugim rečima, kakav bazični metodološki pristup i strategiju biramo za najbolje
postizanje tih ciljeva.

43
U literaturi se navodi nekoliko klasifikacija empirijskih nacrta, ali se
uglavnom ignoriše kvalitativan pristup kao jedan od legitimnih načina istraživanja
pa i testiranja hipoteze31.

5.3 Vrste empirijskih istraživačkih nacrta:

Nacrte možemo razlikovati prema sledećim kriterijumima:


1) Narativan ili kvantitaivan opis istraživanih pojava; u tom slučaju
razlikujemo:
a. Kvalitativan ili pretežno kvalitativan pristup / nacrt, gde pokušavamo
da pojavu razumemo i u detalje opišemo na više narativan način
b. Kvantitativan ili pretežno kvantitativan pristup / nacrt, gde pojavu
pokušavamo da opišemo merenjem
c. Kombinovani
2) U okviru kvantitativnog pristupa, prema vrsti svojstava koje se istražuje,
razlikujemo:
a. Frekvencijski nacrt, tj. opisivanje pojave samo u izmerenim
učestalostima pojedinih tipova pojave (distribucija frekvencija):
recimo, kad kažemo da u populaciji jedne zemlje 48 odsto
punoletnih građana prihvata socijalističke vrednosti, 18% liberalne,
a 15% konzervativne, onda smo mi pojavu «stepen prihvaćenosti
vrednosti triju glavnih ideologija» opisali na kvantitativan način, tj.
koristeći se samo frekvencijama
b. Korelacijski nacrt, gde ispitujemo stepen povezanosti dveju ili više
pojava: ako kažemo da između visine prihoda i stepena
prihvaćenosti vrednosti pojedinih ideologija postoji značajna
povezanost, koja, izmerena pomoću koeficijenta korelacije, iznosi
0,544, onda smo pojavu «odnos između visine primanja i stepena
prihvaćenosti pojedinih ideologija» opisali koristeći se merenjem
korelacije.
c. Uzročno-posledični, ili eksperimentalni i kvazieksperimentalni
nacrt: ovi nacrti za cilj imaju pretpostavljanje i potom ispitivanje
postojanja uzročno-posledičnih veza među pojavama. Nastoji se da
se u okviru ovog odnosa izdvoje nezavisne i zavisne promenljive;
da se ispitivanja sprovode na kontrolnim i eksperimentalnim
grupama; da se utvrdi stanje zavisne varijable pre izlaganja dejstvu
nezavisne (uzroku) i posle toga; na osnovu izmerene promene u
eksperimentalnoj grupi u drugom merenju (posle delovanja
nezavisne varijable) utvrđuje se postojanje uzročno-posledične
veze.

3) Prema vremenskom obuhvatu razlikujemo:


a. Nacrte koji predstavljaju presek stanja i obeležja pojave u vreme
istraživanja;
31
Naravno, kod kvalitativnih istraživanja se teško može govoriti o hipotezama o kakvima
govorimo kod kvantitativnih istraživanja, ali to ne znači da se u ovu prvu vrstu istraživanja ulazi
bez ikakvog prethodnog projekta i ideja o svojstvima predmeta istraživanja.

44
b. Razvojne nacrte32, koji ispituju svojstva pojave u jednom dužem
vremenskom periodu te je istraživački cilj pre sama geneza pojave,
nego njena trenutna svojstva. Prema načinu sprovođenja
istraživanja i vrsti podataka koje dobijamo, možemo razlikovati dva
tipa razvojnih nacrta:
i. Prost razvojni, koje karakteriše sledeće:
• Baza podataka kod ovih istraživanja je kumulativna
po broju osnovnih jedinica populacije33 (npr. ispitanika,
domaćinstava i sl.) koje se uključuju u uzorak i ona se
satoji od više snimaka sačinjenih na više uzoraka:
uzorci su isti po načinu izbora (npr. prost slučajni izbor),
ali se u svakoj etapi (npr. svakog meseca, ako je reč o
mesečnom izboru) biraju posebni uzorci; ako je osnovni
skup velik (npr. desetine miliona), a uzorak relativno
mali (nekoliko stotina), ovo u principu znači da se u
svaki posebni uzorak biraju različiti ispitanici
• Oni prate vrstu (smer) promene (npr. da li raste ili
opada procenat poverenja u neku društvenu instituciju)
• Veličinu promene
• Ponašanje podskupova unutar osnovnog skupa (npr.
kakvo je kretanje poverenja među zaposlenima u
javnom sektoru, u privatnom sektoru, među
nezaposlenima, penzionerima itd.)
ii. Složeni razvojni nacrti, odnosno paneli
• Baza podataka kod ovih istraživanja sačinjava se od
više snimaka sačinjenih na jendom istom uzorku:
drugim rečima, baza je kumulativna prema broju
podataka koji se prikupljaju o jednoj jedinici u svakoj
etapi (npr. svakog meseca se ispituju isti ispitanici34)
• Ovim uzorkom se prati sve prethodno (tip promene,
njena veličina, ponašanje podskupova), ali se dobijaju i
neki novi podaci koji kod prostih razvojnih istraživanja
nije moguće dobiti, a to su:
• Lojalnost: pored promena, ova vrsta istraživanja daje
novu vrstu podataka, a to je stepen čvrstine jednog
obeležja (npr. stepen vernosti jednoj robnoj marki –
koliko ljudi kupuje uvek samo nju, a koliko njih menjaju

32
Nekad se za ovu vrstu nacrta koristi veoma rogobatan a pri tom mnogo manje odgovarajuć
pridev «longitudinalni». Mislim da iza uvođenja u nauku ovako loših izraza i unakaženih stranih
reči ne stoji ništa drugo do pokušaj opsene.
33
Podrazumeva se da je instrument istraživanja isti; recimo, ako je reč o upitniku, onda se u
svakoj etapi postavljaju ista pitanja, tj. u bazu se mogu uključivati samo ona pitanja koja su
istovetno iskazana
34
Naravno, ovde je reč o principu, ali u praksi dolazi do osipanja osnovnog uzorka pa se on
dopunjava novim ispitanicima, koji imaju ista obeležja kao oni koje zamenjuju; u nekim panel
istraživanjima se čak zahteva da se uzorak godišnje osvežava sa, recimo, 20% novih ispitanika

45
svoj izbor, koliko gledalaca uvek i do kraja gleda neku
emisiju)
• Migracija: u koja obeležja prelazi ono koje se menja
(npr. kojoj robnoj marki se okreću oni koji napuštaju
jednu marku i od koje marke njoj prilaze, kuda odlaze
gledaoci koji napuštaju neku emisiju); ovde su, zavisno
od pravca i momenta kad su se dešavale migracije,
moguće anlize razloga zbog kojih je do njih dolazilo.
Iz gore navedenog jasno se vidi da je nacrt uzorka važan deo
istraživačkog nacrta. O uzorcima će biti više reči u posebnom delu ove
knjige

Razume se da se sve vrste nacrta datih po kriterijumu 2 mogu ostvariti


prema jednom od dva modela vremenskog pristupa.

PRILOG: ŠEMATSKI PRIKAZ ODNOSA POJEDINIH DELOVA


PREDMETA ISTRAŽIVANJA

Teorijski Teorijske
Deo Dokazi koji razlozi Metode
predmeta potvrđuju ili
Hipoteza
istraživanja opovrgavaju Podaci iz Iskustvene
hipotezu iskustvenih istraživačke
istraživanja metode

Branković, S.: Serbia at War With Itself - Political Views of Citizens of Serbia,
Sociološko društvo Srbije, Beograd 1995, na srpskom samo internet izdanje na sajtu
www.srbobranbrankovic.com

Milosavljević, S.: Istraživanje političkih pojava, Beograd 1980

Poper, K.: Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific


Knowledge (Pretpostavke i pobijanja: rast naučnog saznanja), Routledge,
1963

Vaus, A.D.: Research Design in Social Research, Sage, London, 2001

46
ANALIZA SADRŽAJA

Analiza sadržaja35 je metod istraživanja medijskog materijala, različitih


dokumenata, slovnih, zvučnih ili slikovnih zapisa i drugih oblika usmenog ili pismenog
opštenja među ljudima. Njen cilj je da 1) opiše sadržaj pojedinih oblika komunikacije, 2)
da ga klasifikuje, 3) da ga, dovođenjem u vezu sa socio-demografskim, biografskim,
kulturnim i drugim obeležjima autora dokumenta, kao i onih kojima su oni namenjeni,
objasni ili razume u kontekstu vremena i prostora u kome je nastao i bio u upotrebi,
kao i da pronikne u njegova značenja i smisao koji ima za one koji ga proizvode i one
kojima je namenjen.

Ako bi se analiza sadržaja shvatala u kvalitativnom smislu, onda njene korene


možemo naći još u tekstualnim analizama Svetog pisma i drugih svetih knjiga, naravno u
domenu u kome to ne izlazi iz okvira naučnog diskursa (recimo, mistička tumačenja se
više oslanjaju na intuiciju nego na naučnu aparaturu i ne bi mogla da se svrstaju u ovaj
metod). Tu svakako spadaju i tekstualne analize ispirisane hermeneutičkim pravcem u
filozofiji, a neki pod ovaj metod podvode i Frojdovo tumačenje snova (Mayring, 2000).
Iako je tokom 20-ih i 30-ih godina XX veka bilo istraživanja povezanih s ovim
metodom, analiza sadržaja je praktično nastala i uveliko se primenjivala tokom Drugog
svetskog rata u SAD. No tada je to bilo čisto primenjeno istraživanje, rađeno za potrebe
vođenja rata. Naučna primena ovog metoda počinje u 50-im godinama36 i to ujedno
znači njeno konceptualno razvijanje: umesto prostog prebrojavanja reči i izvođenja
zaključaka iz njih, sve više se eksperimentiše sa složenijim pojmovima kao osnovnim
jedinicama analize, a čini se i korak dalje u istraživanju medijskog materijala: više se ne
razmišlja samo o jednostavnom preseku prisutnosti i međusobnoj povezanosti pojedinih
reči, već i o značenjskim aspektima čitavog teksta koji se proučava.
Danas se ovaj metod primenjuje ne samo u komunikologiji i medijskim
istraživanjima, već i u sociologiji, politikologiji, istorijskim studijama, lingvistici, etnologiji,
psihologiji, a naročito je opsežna njena praktična primena u marketingu, odnosima s
javnpšću i advertajzingu.
Prvo preciznije određenje analize sadržaja bilo je dato potpuno u pozitivističkoj
tradiciji. Reč je o Berelsonovoj definiciji koja pod tim podrazumeva «istraživačku tehniku
za objektivan, sistematski i kvantitativan opis manifestnog sadržaja komunikacije».
Takvo određenje prihvata ili daje ogroman broj istraživača sa anglo-saksonskog
prostora. U njemu se, dakle, insistira da je to kvantitativan (ali ne i kvalitativan) metod,
da se opredeljuje za očigledan (manifestan, ali ne i skriven) sadržaj i da je objektivan,
što je klasičan pozitivistički standard za društvenu nauku.
Ovo redukcionističko poimanje analize sadržaja previđa i stvari koje se tiču
samog metoda ali i predmeta. Ne postoji nikakav razlog da se istraživanom sadržaju ne
pristupi i sa holističkog stanovišta, dakle, kao celini i u kontekstu sa drugim sličnim
materijalima, događajima i socijalnim činjenicama na prostoru u kome je nastao, u vreme
njegovog nastanka, kao i pre i posle tog vremena. Drugim rečima, ne postoji razlog da
se iz ovog istraživanja isključi kvalitativan pristup. Takođe ne postoji nikakav razlog da

35
Prema našem mišljenju sam naziv «analiza sadržaja» ne odgovara suštini ovog metoda. U
metodu koji se označava ovim nazivom prevagu odnosi induktivno-sintetički pristup, dok je
deduktivno-analitički koncept značajno manje zastupljen. Reč analiza se ovde koristi u
kolokvijalnom značenju, kao sinonim za detaljno istraživanje nečega. Verovatno bi najpogodniji
naziv za ovaj metod bio «istraživanje sadržaja».
36
Prvi udžbenik o ovom metodu izašao je 1952. godine – bila je to Berelsonova Analiza sadržaja
u istraživanju komunikacija (Content Analysis in Communication Research).

47
se ova analiza, kad je to potrebno, ne sprovodi i kao semantička, hermeneutička,
semiotička itd.
S druge (predmetne) strane u većini definicija datih iz pozitivističke perspektive,
analiza sadržaja se ograničava samo na medijski sadržaj. Mi smatramo da jedan metod
koji u svom nazivu ima analizu i sadržaj ne može da se ograničava samo na jedan
sadržaj – u protivnom bila bi to analiza medijskog sadržaja. Nešto kasnije biće reči o
tome koji se sve sadržaji mogu istraživati ovim metodom.

VRSTE ANALIZE SADRŽAJA


Ovaj metod je moguće klasifikovati po dva osnova: prema predmetu i prema
osnovnom postupku koji se primenjuje.
1. Podela prema predmetu:
Analizom sadržaja moguće je istraživati sledeće predmete:
• Medijske sadržaje: napise u novinama, sadržaje televizijskih i radijskih
emisija
• Sadržaje dokumenta i to:
o Pismena: službena dokumenta (arhivi, zvanična prepiska, izveštaji,
analize...), lična dokumenta (privatna prepiska, ali i lične isprave)
o Zvučna: zvučni zapisi raznih događaja, izjave, radio drame itd.
o Slikovna: fotografije, plakati, crteži
o Audio-vizuelna: filmski zapisi
U ovom slučaju govorimo o analizi dokumenata.
• Naučna i umetničk dela: knjige, transkripti iz istraživanja sprovedenih
pomoću fokus grupa, beleške sačinjene na osnovu dubinskih intervjua i posmatranja,
umetničke slike, karikature, filmovi i drugi oblici u kojima se kao glavno sredstvo
komunikacije pojavljuje umetnička simbolika.

2. Podela prema istraživačkom postupku


U literaturi se mogu naći različite podele koje uglavnom kombinuju predmetni
kriterijum sa samim postupkom. Po našem mišljenju podela prema postupku može da se
zasniva samo na tome da li je suštinski pristup istraživanju predmeta kvantitativan ili
kvalitativan. Stoga ćemo razlikovati:
1. Čisto ili pretežno kvantitativnu
2. Čisto ili pretežno kvalitativnu
3. Mešovitu, tj. onu u kojoj se kombinuju ova dva pristupa

OSNOVNA JEDINICA ANALIZE


Za analizu sadržaja je od suštinske važnosti određivanje osnovne semantičke
(značenjske) jedinice koja se traži, prepoznaje i opisuje kroz tekstualni, tonski ili slikovni
sadržaj. Ta jedinicia može da bude određena bilo kao neposredna jezička celina (reč,
sintagma) ili smisaono, kao neki složeni pojam.
Osnovna značenjska jedinica se određuje u zavisnosti od ciljeva istraživanja.
Veoma je širok spektar mogućih jedinica analize – od jednog slova do ogromnog
pisanog ili usmenog materijala. U analizi su moguće sledeće jedinice:
1. Slovo, slog ili neki drugi delovi reči37
37
Npr. u lingvističkim istraživanjima može se meriti učestalost pojedinih glasova u govoru i slova
u pisanju u nekom jeziku, ili u njegovim pojedinim narečjima. Tako je u moskovskom narečju
ruskog jezika veoma izražena upotreba glasa «a», zbog čega se ono u šali zove akanje, dok
neka druga narečja, gde je naglašenije slovo «o» zovu okanje. Ovakva istraživanja mogu da
imaju ogroman praktični značaj jer se na osnovu njih, recimo, sačinjava i raspored slova na

48
2. Reč; kad se za osnovnu jedinicu uzimaju neke reči, najčešće se meri
učestalost njihovog pojavljivanja, uz pretpostavku da je učestalost jedan od indikatora
značaja koji se pridaje onome što one izražavaju
3. Razne vrste slika: fotografija, karikatura, umetnička slika, plakat, crtež; ili
delovi slike, npr. način predstavljanja neke ličnosti, nekog objekta itd.
4. Neka osnovna jedinica muzičkog dela: muzička tema, kraće muzičke deonice
5. Video sekvenca u audio-vizulenim zapisima, kao npr. filmski kadar, TV
reklama, prilog u informativnim emisijama, ili samo pojavljivanje neke ličnosti, predmeta,
simbola (recimo nacionalnog grba, verskih simbola)
6. Složeni misaoni sadržaji i konstrukcije (pojmovi, teme, kategorije, koje nije
moguće svesti samo na jednu reč), kao npr: levičarska – desničarska uverenja, način
tretiranja globalizacije itd.38 Ovakve kategorije se mogu tražiti i opisivati u svim vrstama
sadržaja – pisanim, zvučnim, vizuelnim, kombinovanim.
7. Atribut; Reč je o atributu u logičkom a ne u gramatičkom smislu. Tako atribut
može biti ne samo pridev, već i imenica i sintagma, a ponekad i čitave rečenice.
Atribut je najčešće pomoćna jedinica analize: identifikacijom i istraživanjem
atributa otkrivaju se značenja koja se pridaju osnovnoj jedinici analize. Atribut može biti
pripisan a) neposredno (verbalnom kvalifikacijom, bila ona sastavljena od jedne reči ili
sintagme) i b) posredno, aludiranjem na neke poznate slučajeve ili stavljanjem u
određeni kontekst39
8. Pojedinačan napis u novinama, odnosno prilog u elektronskim medijima:
nekad, kad se želi steći precizan opis o prisutnosti i kvalitetu slike koja u medijima vlada
o nekom ili nečemu, za jedinicu analize se mogu uzimati ne pojedine reči ili rečenice,
već čitave zaokružene medijske celine, o čemu će kasnije biti reči u jednom od primera
koje navodimo
9. Velike i složene slike o predmetu istraživanja koje se protežu čitavom
dužinom i širinom istraživanog materijala

ČISTA ILI PRETEŽNO KVANTITATIVNA ANALIZA SADRŽAJA

tastaturi.
38
Veoma je značajna razlika kad se za osnovu analize uzima neka reč u odnosu na to kad se
istraživač odluči za neki složeni koncept. Npr. ako se istražuje način na koji su žene predstavljene
u medijima, onda osnovna jedinica analize neće biti samo reč žena, već pojam «žena», što znači
da će se analizom obuhvatiti ogroman broj raznovrsnih reči u zavisnosti od toga da li se govori o
ženi u biološkom smislu, o majci, supruzi, stručnjaku, umetnici, predemtu seksualne žudnje,
pornografskoj temi, estetskoj sitilizaciji ženske lepote, potrošaču kozmetike itd.
39
Rečimo da je osnovna jedinica analize nekog medijskog sadržaja reč “mobilni” ili “mobilni
telefon”. Najgrublja analiza bi izmerila učestalost pojavljivanja ovih reči u ukupnom istraživanom
materijalu, uporedila njihovu učestalost sa nekim drugim pojmovima iz novih tehnologija (kućni
telefon, kompjuter, televizor, MP3...) No svaka ozbiljnija analiza bi morala da se pozabavi
pomenutim atributima. Neposredni bi bili oni koji opisuju praktičnost ovog uređaja, to da nije
vezan za stan ili radnu prostoriju, široko polje primene, štetnost zračenja itd. Tu su kvalifikacije
izrečene direktno i nije ih teško prepoznati. Ali ako se u nekom tekstu ili u jednom njegovom delu
govori o načinima narušavanja privatnosti savremenog čoveka, pa se u bezazlenom nabrajanju,
možda samo u upitnoj formi, uz internet, elektronsku i običnu poštu pomene i mobilni telefon,
onda je jasno da je i ovoj napravi, posredno, dakle u kontekstu, dodeljen atribut da je jedan od
oblika mogućeg narušavanja privatnosti.

49
Kod kvantitativne analize sadržaja osnovna semantička jedinica je u isto vreme
jedinica merenja i u tom slučaju se meri učestalost njenog pojavljivanja u istraživanom
materijalu, kao i eventualne korelacije sa drugim sličnim jedinicama, sa vrednosnim i
socijalnim indikatorima itd.
Kao što je u ispitivanju stavova osnovna jedinica pojedinačan odgovor (odgovor
jednog ispitanika na jedno pitanje), tako je kod analize sadržaja to, recimo, reč. Ona se
onda naziva osnovnom značenjskom ili semantinčkom jedinicom.
Ako za osnovnu jedinicu uzmemo jednu reč (recimo, reč žena) onda se ona
najpre identifikuje u tekstu (što se korišćenjem kompjuterskih programa čini veoma
brzo), potom se prebrojavaju njena pojedinačna pojavljivanja i na kraju iskazuju kroz
tabele učestalosti.
U drugom koraku se, kao i kod drugih mernih istraživanja, mere korelacije između
njenog pojavljivanja i pojavljivanja drugih reči. Takođe se mogu praviti tabele ukrštanja
sa raznim drugim varijablama: medij u kome se pojavljuju, dani / nedelje / meseci kad se
pojavljuju, autor/i tekst/ov/a itd).
Konačno, kao i kod drugih istraživanja moguća je primena multivarijantnih
analiza, kako bi se ispitao stepen povezanosti pojavljivanja različitih reči i iz toga izveli
odgovarajući zaključci o predmetu istraživanja. Recimo ako se uz pojavljivanje reči žena
ili ženskih imena najčešće pojavljuju njihova zanimanja, onda to pokazuje jednu vrstu
tretmana žene u društvu, a ako se najčešće pojavljuju atributi vezani za njeno mesto u
porodici (ćerka, supruga, majka, itd.) onda nam to govori nešto sasvim drugo.
Ovakva vrsta analize se najčešće oslanja na podršku moćnih kompjutrskih
programa koji brzo pretražuju ogromne količine teksta i u njima izdvajaju zadate reči,
često zajedno s rečenicama ili čitavim odeljcima u kojima se pojavljuju. Pridodavanje
rečenica služi za otkrivanje eventualnih atributa koji se pripisuju osnovnom pojmu, ili
pak, u manjoj meri, za prepoznavanje konteksta u kome se on pojavljuje.
Najšire polje primene ovog tipa analize sadržaja su praktična istraživanja koja se
sprovode radi merenja efekata u odnosima s javnošću (praćenje medijske slike o
nekome ili nečemu) ili u marketingu. Ona se često kombinuju sa istraživanjem medijske
publike (merenje gledanosti, slušanosti, čitanosti) pa se tako može opisati ili pretpostaviti
učinak neke kampanje u pojedinim ciljnim grupama kojima je bila namenjena.

Prednosti i nedostaci čisto kvantitativnog pristupa analizi sadržaja


Korišćenje reči kao osnovnih značenjskih jedinica je svakako najzastupljeniji oblik
analize sadržaja. Njegova prednost je u tome što je to nedvosmisleno merno
istraživanje, odnosno što uglavnom nema dilema u prepoznavanju i označavanju
osnovne semantičke jedinice, kao što je slučaj sa nekim složenijim pojmovima
(pojavama). Primena računara čini taj posao prilično jednostavnim40, pouzdanim i znatno
skraćuje rokove za njegovo obavljanje.
Postoji nekoliko problema sa korišećnjema reči kao jedinica analize. Prvi je
epistemološke prirode: koliko je reč valjan indikator za izvođenje uopštavanja o
vrednosnom usmerenju teksta, namerama autora, opštem stanju u jednoj zajednici itd.
Čini se da učestalost nekih reči ne mora obavezno da bude indikator insistiranja na
vrednosti koje one iskazuju – dovoljno je setiti se medijskih napisa iz doba komunizma u
kojima je bilo mnogo demokratije, sloboda, ravnopravnosti itd, a u stvarnosti su ljudi
doslovno živeli iza gvozdene zavese.
Drugi problem je što mnoge reči spadaju u grupu homonima, tj. imaju višestruka
značenja. Recimo, reč «snaga» može da ima izrazito ideološko značenje i lošu

40
Naročito zato što se gotovo sve novine pojavljuju i na internetu i sto su, dakle, njihovi napisi
dostupni u elektronskom obliku

50
konotaciju («neke političke snage...»), ali može da bude merna jedinica snage
automobilskog i drugih motora, da označava silu kojom neka grupa raspolaže, vojne
jedinice itd. Takođe, reč «pravo» označava sistem normi, zatim jedan pravac (levo,
desno, pravo), nešto što je tačno («imaš pravo»), ono što nekom pripada po zakonu ili
nekoj drugoj normi («imaš pravo na to») itd.
Sličan je problem sinonima: ljudi ponekad iz stilskih razloga, da bi izbegli
ponavljanje, koriste različite reči za jedan isti pojam, što može da dovede do
potcenjivanja stvarnog značaja neke kategorije, ako se procenjuje samo prema osnovnoj
reči koja ima traženo značenje (Stemler 2001, Weber 1990).
Postoji još jedan problem prostog prebrojavanja reči, što je generalno gledano,
problem svih mernih istraživanja u društvenim naukama: jedna reč u različitim
kontekstima veoma različito opisuje pojam, odnosno pojavu čiji je indikator, ali prosto
prebrojavanje svakom pojavljivanju te reči daje istu težinu41.

ČISTA ILI PRETEŽNO KVALITATIVNA ANALIZA SADRŽAJA


Pod kvalitativnom analizom sadržaja se ponekad podrazumeva prosto
pronalaženje i pridavanje kvalifikacija već izdvojenom, razvrstanom i prebrojanom
materijalu. Recimo da smo u odabranom primeru o pojavljivanju žena u medijima na
uzorku istraživanog materijala razvrstali i prebrojali uloge u kojima se žene spominju:
majke, sestre, supruge, devojke, pripadnice određenih profesija (lekarke, učiteljice,
sudije, političarke, estradne zvezde...). Svakako da već sam taj materijal daje osnov za
zključke koji su kvalitativne prirode. Ali sada želimo da ispitamo koji atributi im se
najčešće dodeljuju, bilo neposredno ili u kontekstu rečenice u kojoj se one spominju
(brižna, vredna, korumpirana, seksepilna...) Zanimljivo je videti i kako su atributi
raspoređeni prema određenim ulogama. I to su takođe kvalitativni sudovi. Ali izricanje
kvalitativnih sudova nije dovoljno da bi se jedno istraživanje smatralo kvalitativnim jer se
i tako dobijeni opis zasniva na kvantitativnoj metodologiji. Ovakvi sudovi se, uostalom,
izriču i u hiljadama zaključaka iz standardizovanih intervjua42, ali se oni ipak smatraju
kvantitativnim metodom.
Već je rečeno da se kvalitativna metodologija odlikuje holističkim pristupom,
usredsređenim na intenzivnije posmatranje manjih populacija i na njihovo detaljno
izučavanje, na razumevanje značenja pojedinačnih pojava u kontekstu. Takav
kriteriujum se mora primeniti i u određivanju autentične kvalitativne analize sadržaja.
Slikovito govoreći, čisto kvalitativna je ona analiza sadržaja koja na medijske sadržaje i
sadržaje dokumenata primenjuje logiku i metodologiju posmatranja. To znači da se
kreće po tekstualnom / slikovnom / zvučnom zapisu kao posmatrač kroz događaje,
procese i pojave koje posmatra: neopterećen predrasudama, otvoren za inpute, pažljiv,
sistematičan. On beleži svoja zapažanja i na kraju ih proučava i izvodi zaključke o
obrascima mišljenja, osećanja i ponašanja koji se iz tog materijala prepoznaju.

41
Recimo da istražujemo u kojim se sve ulogama pojavljuje žena u štampi. Naravno da je uloga
majke nezaobilazna. Međutim, sa stanovišta opisa tretmana žene u štampi nikako ne može da
bude podjednako važno ako se reč majka pojavljuje u tekstu koji navodi da se prilikom
popunjavanja prijave za školu traži ime majke i u onom koji govori da samohrana majka ne može
da se zaposli jer nema ko da joj čuva decu pošto mesta u vrtiću, ili da je buduća majka ostala bez
posla, jer gazda ne može da joj čuva radno mesto do povratka s porodiljskog. Ali za prosto
merenje učestalosti reči majka u novinskim tekstovima nema razlike među ovim slučajevima.
42
Recimo, kad na osnovu ispitivanja zaključimo da većina mladih prihvata liberalne, a starijih
socijal-demokratske poglede na društvo i socijalnu pravdu, da pripadnici srednje klase
najznačajnijim smatraju pripadništvo porodici, pa potom krugu prijatelja itd, onda su to svakako i
sudovi kvaliteta.

51
Istraživač se, dakle, u ovom slučaju usredsređuje na složene pojmove i
značenjske strukture i nastoji da ih identifikuje i opiše u istraživanom materijalu.
Uzmimo za primer već pominjanu analizu slike o ženi u dnevnim novinama.
Kvalitativna anliza bi podrazumevala da se najpre izdvoje svi napisi koji na bilo koji način
tretiraju žene: dakle, ne samo oni koji se bave položajem žena u društvu, već i oni koji
pišu o uspešnoj pozorišnoj ulozi koju je ostvarila žena, o borbi neke žene da pobedi
bolest, tekstovi koji donose fotografiju ili karikaturu žene kao ilustraciju za nešto itd.
Potom se ceo taj materijal inicijalno proučava – detaljno čita uz beleženje
zapažanja o načinima pominjanja i tretiranja žena u štampi.
U sledećem koraku se proučavaju beleške uz stalno konsultovanje izvornog
materijala i pokušavaju se identifikovati karakteristični tipovi slike o ženi43.
Potom se svaki od tih tipova što detaljnije opisuje, sa svim modalitetima (pod-
tipovima) i uz opsežno navođenje karakterističnih izvoda iz osnovnog medijskog
materijala koji se analizira. I ovde je uverljivost navoda u izvesnom smislu pandan
brojčanoj zastupljenosti kod kvantitativnih istraživanja. Detaljan opis takođe u izvesnom
smislu znači rekonstrukciju sistema vrednosti koji stoji iza onoga što je opisano (recimo
iza svakog od pomenutih tipova slike o ženama).
U daljoj analizi se nalazi dovode u vezu sa izvorom podataka – u našem primeru
sa novinama u kojima se pojavljuju, njihovom uređivačkom koncepcijom, društvenom
ulogom itd. Nalazi se takođe mogu tumačiti sa stanovišta tipičnog čitalaca publike
pojedinih novina, što bi podrazumevalo posebno istraživanje profila medijske publike.

MEŠOVIT OBLIK: DELIMIČNO KVANTITATIVNA, DELIMIČNO KVALITATIVNA

Kod mešovitog oblika analize sadržaja polazi se od složenih pojmova, odnosno


kategorija (dakle, ne prosto od reči) ali se analiza ne usmerava na slojevit opis tih
pojmova u istraživanom materijalu (kao što je slučaj u čisto kvalitativnoj analizi), već se
pristupa identifikaciji tih kategorija u tekstu, merenju njihove učestalosti, korelacije s
drugim kategorijama itd. Ipak te kategorije su po pravilu manje složene od onih koje se
obrađuju na čisto kvalitativan način.
Pogledajmo kako bi to izgledalo na našem primeru tretiranja žena u dnevnoj
štampi. Kod čisto kvalitativne analize mi smo se odlučili da izdvojimo karakteristične
tipove predstavljanja žena u štampi, a potom da svaki od njih detaljno opišemo, razume
se, na osnovu novinskog materijala koji istražujemo. Uzmimo za primer treći pristup –
«samosvesna žena, sa jasnom predstavom o svom polnom identitetu, svojim interesima
i ciljevima...» Jasno je da se ovako opšti i složeni koncepti ne mogu kvantifikovati, tj. ne
možemo bez teškoća da označavamo delove teksta u kojima dominira takav pristup i
43
Recimo da su identifikovani sledeći tipovi slike o ženama:
1. Žena kao samosvesno biće sa jasnim predstavama o svom polnom identitetu, društvu
koje je okružuje, o svojim ličnim ciljevima i ciljevima užih i širih grupa kojima pripada;
žena kao uspešan profesionalac; kao intelektualka; kao umetnica; kao rukovodilac u
raznim sferama biznisa; kao politički vođa ili aktivista
2. Žena kao puka fizička pojava i objekat seksualne požude muškaraca, a u okviru nje
sledeće varijacije: žena kao glavna tema pornografske industrije; žena kao objekat seks
trafikinga; Žena kao javna ličnost čiji se javni identitet svodi isključivo na atribute
telesnosti itd.
3. Žena kao potrošač sredstava za ulepšavanje: žena kao potrošač kozmetike; kao
protagonista mode; kao potrošač mode; kao korisnik kozmetičkih usluga, plastične
hirurgije itd.
Dakle, na ovaj način bi se identifikovali svi karakteristični tipovi slike o ženi (svakako mnogo
više od tri pomenuta)

52
daih potom prebrojavamo, sabiramo, računamo korelaciju. Ali zato relativno jednostavno
možemo prepoznati kad se u telstu govori o ženi kao stručnjaku, privrednom
rukovodiocu, političarki itd. Takođe istraživačima možemo dati relativno jasna uputstva
kako da prepoznaju i označavaju (kodiraju) takve slučajeve (recimo, kad se u tekstu piše
o lekarki, inženjeru, istraživaču, onda će svi ti slučajevi biti kodirani kao stračnjak, kad se
govori o spisateljici, slikarki, glumici, ond se kodiraju kao umetnica itd). Svemu tome
možemo dodati i kvalifikacije pa odvojeno kodirati kad se piše o uspešnom stručnjaku,
kad o prosečnom, a kad o slabom (onom koji pravi greške i proizvodi štete).
Kako se iz prethodnog slučaja vidi, od suštinske važnosti za dobru analizu je da
se kategorije što bliže definišu. Mejring (Mayring, 2000) razlikuje induktivni i deduktivni
pristup definisanju ključnih kategorija. Prvi određuje kategorije na osnovu materijala koji
se analizira: pre samog pretraživanja teksta, prepoznavanja i označavanja određenih
kategorija u njemu, ceo istraživani materijal ili neki njegov deo se pregleda i na osnovu
njegovog sadržaja daju se definicije. Ovaj način je induktivan jer se kategorije izvode iz
empirijskog materijala. Dakle, mi bismo u našem primeru do same ideje o uvođenju
kategorija stručnjak, umetnica itd. došli po pregledanju teksta, a potom bismo, takođe na
osnovu teksta izveli uputstva za istraživače koji pretražuju materijal i u njemu
označavaju pojedine kategorije. Razume se da je moguće korigovanje provbitnih
definicija ako nam pretraživanje materijala pokaže da je nešto propušteno ili pogrešno
postavljeno.
Deduktivni pristup znači da mi osnovne kategorije definišemo na osnovu naših
prethodnih teorijskih znanja, dajemo detaljne indikatore (primere) i uputstva
pretraživačima teksta kako da te kategorije prepoznaju i upućujemo ih na samo
pretraživanje.
Za ovakav tip analize, u kome kategorije nisu formalno i nedvosmisleno
određene, kompjuter je nemoćan za potrebe prepoznavanja i označavanja delova teksta
koji pripadaju nekoj od zadatih kategorija. Taj posao moraju raditi istraživači koji su
posebno pripremljeni za svaku pojedinačnu temu obuhvaćenu analizom.
Međutim, i kad su označivači dobro pripremljeni i kategorije precizno određene,
pojvaljuje se problem pouzdanosti u prepoznavanju zadatih kategoirja u stvarnom
tekstualnom ili drugom materijalu. Drugim rečima, postavlja se pitanje:
a) da li će isti ljudi u različito vreme na isti način označiti (kodirati) isti
deo teksta
b) da li će različiti ljudi u isto vreme na isti način označiti isti deo tekata
c) da li će različiti ljudi u različito vreme na isti način označiti isti deo
tekata
Kvantitivna metodologija nije propustila priliku da razvije formule za merenje
pouzdanosti kodiranja.
Najjednostavniji način merenja je da se dvojici označivača da isti materijal da u
njemu označe sve slučajeve u kojima su prepoznali unapred opisane kategorije, a da se
potom broj slučajeva koje su istovetno označili podeli sa ukupnim brojem slučajeva koje
su označili. To je jednostavan procenat slaganja.
Međutim, taj način računanja je sporan jer postoji izvesna verovatnoća da bi njih
dvojica neke kategorije označili na isti način i da im nije data nikakva definicija tih
kategorija. Reč je, dakle, o slučajnom poklapanju.
Koen (Cohen, 1960) je 1960. izveo svoju danas poznatu Kappa vrednost koja
izračunava stepen slaganja između dvojice označitelja, ali uzima u obzir i pomenuto
slučajno slaganje. Kao osnov za to slučajno slaganje služe očekivane vrednosti, slične
onima iz tabele za izračunavanje Hi kvadrat testa.

53
Da bismo prikazali način izračunavanja, vratimo se primeru o načinu na koji
dnevna štampa piše o ženama. Pretpostavimo da smo kao posebnu kategoriju izdvojili
slučajeve u kojima novine pišu o ženama stručnjacima. Te slučajeve smo potom podelili
na one u kojima se piše o ženama 1) kao dobrim stručnjacima, 2) uglavnom kao
prosečnim, 3) kao slabim stručnjacima – vinovnicima nekih grešaka, 4) bez neposredne
ili posredne kvalifikacije.
Dvojica označitelja su pregledali sve tekstove u kojima su pronađeni slučajevi
pisanja o ženama stručnjacima i potom je svako za sebe označio delove u kojima
smatra da se pojavljuje neki od pomenuta četiri oblika njihovog kvalifikovanja. Taj
rezultat je dat u donjoj tabeli.

Tabela: Rezultat označavanja dva različita označivača

OZNAČIVAČ 2

1 2 3 Slab 4 Bez Total


OZNAČIVAČ 1 Uspešna Prosečna stručnjak kvalifikacije

Expected 6,4 4,3 3,4 3,0 17,0


1 Uspešna
% of Total 27,5% 5,0% 2,5% 7,5% 42,5%

Expected 3,8 2,5 2,0 1,8 10,0


2 Prosečna
% of Total ,0% 20,0% 5,0% ,0% 25,0%
O1
3 Slab Expected 3,0 2,0 1,6 1,4 8,0
stručnjak % of Total 7,5% ,0% 12,5% ,0% 20,0%

4 Bez Expected 1,9 1,3 1,0 ,9 5,0


kvalifikacije % of Total 2,5% ,0% ,0% 10,0% 12,5%

Expected 15,0 10,0 8,0 7,0 40,0


Total
% of Total 37,5% 25,0% 20,0% 17,5% 100,0%

Vrednosti 27,5%, 20%, 12,5% i 10% su procenti slučajeva u kojima su dva


označivača iste delove teksta označili istom oznakom, tj. svrstali ih u isti obrazac
diskriminacije žena. Vrednosti 6,4%, 2,5%, 1,6% i 0,9% su procenti slučajeva u kojima
se moglo očekivati preklapanje i da su dvojica označivača slučajno dodeljivali oznake,
nemajući pred sobom nikakva uputstva ni definicije.
Obrazac za izračunavanje vrednosti Kappa operiše sledećim veličinama:
k = oznaka za vrednost Kappa
Pa = proporcija slučajeva u kojima su se poklopile oznake označivača (0,275 +
0,2 + 0,125 + 0,1 = 0,7)44;
Pc = proporcija slučajeva u kojima je bilo očekivano da do poklopanja dođe
slučajno (0,064 + 0,025 + 0,016 +0,009 = 0,114)

44
Ovde se, dakle, umesto procentima operiše proporcijama iskazanim od 0 do 1, a ne u
procentima od 0 do 100.

54
Pa -- Pc 0,7 -- 0,114 0,586
k= = = = 0,661
1 -- Pc 1 -- 0,114 0,886

Dakle, prost procenat slaganja, da nije uvažena mogućnost slučajnog


preklapanja, bio bi 70%, ali kad je uzet u obzir i ovaj faktor, došlo se do toga da je
procenat stvarnog slaganja 66,1%. Koen je predložio i intervale u kojima se procenat
slaganja može smatrati nedovoljnim (0,2 do 0,4), zadovoljavajućim (0,41 go 0,6), veoma
dobrim (0,61 do 0,8) i odličnim (0,8 do 1).
Nekada se kvalitativnom analizom smatra i samo prepoznavanje kvalifikacija
pridodatih pretraživanim rečima u tekstu. Postoje posebni programi za analizu sadržaja
koji uz svaku upotrebu tražene reči obeležavaju čitavu rečenicu (mogu i čitav odeljak) u
kojoj se ona pojavljuje. Na taj način se prate atributi koji se pridaju datoj reči, bilo da su
oni iskazani neposredno ili u kontekstu. Ipak, ovo se ne može smatrati kvalitativnom
analizom u onom značenju koje se podrazumeva kad se govori o drugim kvalitativnim
istraživanjima (holistički pristup, istraživanje značenja koja se pridaju, ispitivanje
konteksta itd).

Razrada istraživačkog nacrta za analizu sadržaja

U istraživačkom nacrtu za analizu sadržaja neophodno je odgovoriti na nekoliko


pitanja:
Kako je već rečeno, analiza sadržaja se najviše koristi kao primenjeno
istraživanje u mnogim praktičnim disciplinama, kao što su odnosi s javnošću, marketig,
advertajzing, politika itd. U takvim situacijama primenjuju se prilično jednostavni nacrti
istraživanja i u njima preovlađuje kvantitativan opis sadržaja, a relativno skromno se
primenjuju korelacione analize i longitudinalna istraživanja.
Međutim, kod istraživanja koja se sprovode u naučne svrhe i sa ozbiljnijim
ciljevima, neophodno je razviti kvalitetan istraživački nacrt. On mora da sadrži bar četiri
dela: opis problema koji se istraživanjem rešava, utvrđivanje ciljeva, opis predmeta i
izbor metoda analize podataka.

1. Problem koji treba rešiti: Kao i kod drugih istraživanja u ovom delu nacrta se
ukratko opisuje ona naučna i društvena upitanosti i nedoumica koju treba rešiti i koja
podstiče ljude na istraživanje.
Vratimo se primeru istraživanja načina pojavljivanja žena u štampi u Srbiji u
poslednjih deset godina. U ovom delu nacrta treba odgovoriti na pitanje šta je to što je
izazvalo radoznalost naučne javnosti za takvo istraživanje. Recimo da bi odgovor trebalo
da se kreće u okviru pretpostavke da se u devedesetim godinama, opterećenim
sankcijama, izolacijom i na kraju ratom to pitanje moralo tretirati na jedan način, a u
drugih pet posmatranih godina (po svrgavanju autoritarnog režima) na drugačiji način.
Da li je stvarno bilo neke razlike u pomenuta dva perioda? Da li je ovo pitanje uopšte
zavredilo javnu pažnju u poređenju sa drugim, «istorijskim» i «sudbinskim» pitanjima?
Kako se ono uopšte pojvaljivalo u javnosti, ko su bili njegovi protagonsiti, kako su
reagovale pojedine kategorije javnosti itd. Da li se može uočiti pravilnost između načina
tretiranja ovog pitanja i raznih faza procesa tranzicije?

2. Koji su ciljevi istraživanja?


Istraživači su ovde u prilici da se opredele da li će se zadovoljiti samim opisom
pojave i na kojji način će to učiniti: koristeći se kvalitativnim metodima, ili će se odlučiti
za neka merenja; da li će pokušati da pojavu razmotre u vremenskom, ili čak istorijskom

55
kontekstu; da li će se pokušati da pojavu objašnjavaju, prateći i mereći odnose raznh
varijabli; da li ćemo uvesti komparativnu perspektivu, ili ćemo se ograničiti samo na
neposredan predmet istraživanja.
3. Određivanje predmeta istraživanja: suštinsko pitanje je da se što bliže odredi
populacija, odnosno univerzum koji se istraživanjem obuhvata, drugim rečima da se
tačno odredi sadržaj koji će biti analiziran. To određenje mora biti prostorno i
vremensko, ali može, ako je potrebno, da bude i prema autoru, temama itd.
U našem primeru zadatom temom (predstavljanje žene u štampi u poslednjih
deset godina u Srbiji) je grubo određen okvir istraživanja, sada ga treba precizirati, što
znači: dati tačan vremenski obuhvat (od 1.1. 1996. do 31. 12.2005.), odrediti prostorni
obuhvat – samo dnevne novine u Srbiji i to one nacionalnog značaja (dakle, ne
regionalne i lokalne, kao što van istraživane populacije ostaju i nedeljnici, magazini,
revije itd).
Međutim, predmet se mora dodatno odrediti sa tematskog stanovišta: šta se
tačno podrazumeva pod pojavljivanjem žene? Da li je reč o ženama autorkama napisa
(dakle, novinarkama), ili o ženi kao temi i «junakinji» novinskih napisa?
Pretpostavimo da je reč o ovom drugom. Moramo odgovoriti na pitanje da li će
biti uzeto u obzir svako pojavljivanje žena, ili samo kad je reč o temama koje tretiraju
pitanja rodne ravnopravnosti. Ako se odlučimo za opciju dva, razume se da bismo te
teme morali unapred veoma detaljno da opišemo i obrazložimo. Ukoliko pak odaberemo
prvu mogućnost, onda istraživanu populaciju moramo odrediti po još jednoj dimenziji: da
li nas zanimaju celokupni novinski sadržaji svih 3650 brojeva novina, ili samo neke
rubrike? Jasno je da se teoretski žene kao «junakinje» mogu naći u svakoj od novinskih
rubrika, te se zato populacija određuje najšire – kao kompletan sadržaj svih novina.
U narednom koraku moramo precizno da odredimo podatke koje uzimamo u
analizu. Da li je to čitava populacija, ili ćemo se odlučiti za uzorak podataka?
U našem primeru, ukoliko bismo ispitivali sve brojeve novina objavljene u
pomenutom desetogodišnjem periodu, to bi značilo da moramo temeljno istražiti preko
pola miliona novinskih strana. Pretpostavimo da nam sredstva, ljudstvo s kojim
raspolažemo i rokovi čine nemogućim istraživanje celokupne populacije i da se moramo
odlučiti za uzorak.
Kao i kod drugih istraživanja, uzorak mora da bude tako modeliran da omogući
srazmernu zastupljenost svakog dela populacije koji je relevantan za temu koju
istražujemo. Tip i struktura uzorka zavise od svojstava populacije. Zato moramo odrediti
prema kojim sve parametrima populacije želimo da kontrolišemo uzorak.
Razmotrimo to pitanje na prethodnom primeru. Koji su to podaci od važnosti za
strukturisanje uzorka?
Dani u nedelji su svakako važni jer neki od njih imaju specifične teme u odnosu
na druge, a to utiče i na osnovnu temu – tretiranja žena. Tako, recimo, ponedeljkom
dominiraju sportski izveštaji, a pošto žena nema u najpopularnijim sportovima, to su one
tih dana srazmerno manje zastupljene. S druge strane, u dane vikenda preovlađuju
revijalni sadržaji i posebni dodaci, a u njima tradicionalno preovlađuju «ženske» teme,
kao što su moda, estrada, dijete, kozmetika itd.
Nedelje u mesecu takođe mogu da budu važne: jasno je, recimo, da se struktura
porodične potrošnje razlikuje u pojedinim delovima meseca, a pošto su žene u većini
slučajeva odgovorne za porodičnu ekonomiju i nabavke (što opet ima uticaj na medijsko
tretiranje potrošačkih tema), onda je jasno da se i taj kriterijum mora uvažiti kad se
modelira uzorak.
Meseci su takođe vrlo važni jer se značajno razlikuju medijski sadržaji, recimo, u
sezoni godišnjih odmora, u prednovogodišnjem i predbožićnom periodu u vreme početka
školske godine, upisa đaka i studenata itd.

56
U projektovanju uzorka mora da se vodi računa i o pojedinim dnevnim novinama.
Neke od njih imaju desetostruko veće tiraže od drugih. Da li će onda one biti zastupljene
srazmerno svom tiražu? Ako bismo primenili taj kriterijum, onda bi moglo da se desi da
novine sa izrazito malim tiražom budu veoma loše zastupljene prema gore navedenim
kriterijumima dana, nedelja i meseci. A mi ćemo svakako želeti da svoje nalaze
iskažemo prema pojedinim novinama, dakle da opišemo način tretiranja žena u svakom
pojedinom dnevnom listu, a ne samo u štampi kao celini. S druge strane, neke novine
zaista imaju male tiraže, ali njih čita intelektualniji deo naše javnosti, pa im se stoga
mora posvetiti valjana pažnja.
Ovo su samo neki od parametara o kojima bi u ovakvoj vrsti uzorka valjalo voditi
računa45. Na koji način sve ove uslove možemo primeniti u uzorku? Pretpostavimo da
smo se odlučili da u uzorku imamo sve dnevne novine objavljene u 130 dana. Postoje
dve mogućnosti: jedna je da krenemo od nekog slučajno izabranog broja manjeg od 28 i
da od ukupno 3650 dana izaberemo svaki 28-i, a da potom, ako bude značajnih
odstupanja po danima u nedelji, nedeljama u mesecu, mesecima u godini i pojedinim
novinama, pristupimo uravnotežavanju (ponderisanju) uzorka po svakom od tih
kriterijuma.
Druga mogućnost je da slučajnost izbora odredimo tako da se u izboru uzorka
obezbedi srazmerna zastupljenost po svakom od ovih kriterijuma. Jedna od mogućnosti
je da svaki mesec bude zastupljen sa po jednim danom, ali tako da se prvog meseca
bira prva nedelja i u njoj ponedeljak, drugog druga nedelja i u njoj utorak, trećeg treća i u
njoj sreda itd, sve dok se ne dođe do zadatog broja od 130 dana. U svakom od izabranih
dana obrađivali bi se primerci svih dnevnih novina, a kad se rezultati iskazuju zbirno za
ceo period, podaci bi se ponderisali prema tiražu novina.

5. Sledeći korak je određivanje osnovnih semantičkih jedinica istraživanja.


Jasno je da kod ovako kompleksnih istraživanja moguće primeniti više tipova
semantičkih jedinica – od najjednostavnijih (pojedine reči), što bi se desilo ako bismo se
odlučili za čist kvantitativni nacrt, pa do veoma složenih (kao što su pojedini kompleksni
tipovi slike o ženama) što se bliži čisto kvalitativnoj analizi.

LITERATURA

Berelson, B:. Content Analysis in Communication Research. New York: Free


Press, 1952.
Cohen, J. (1960). A coefficient of agreement for nominal scales. Educational and
Psychological Measurement
Mayring, P.: Qualitative Content Analysis in Forum Qualitative Sozialforschung /
Forum: Qualitative Social Research, 2000, June [On-line Journal], 1(2).:
http://www.qualitative-research.net/fqs-texte/2-00/2-00mayring-e.htm
Stemler, S.: An Overview of Content Analysis, in: Practical Assessment,
Research and Evaluation, A peer-reviewed electronic journal. ISSN 1531-7714, 2001;
http://PAREonline.net/getvn.asp?v=7&n=17
Weber, R. P. (1990). Basic Content Analysis, 2nd ed. Newbury Park, CA.

45
Razume se, drugi istraživači mogu imati drugačije zamisli. Svrha ovog primera je više
da skrene pažnju na način kako se uzorak formira, nego da u svemu bude iscrpan.

57
DUBINSKI INTERVJU

1. POJAM DUBINSKOG INTERVJUA

Dubinski (nestrukturisani) intervju je tehnika kvalitativnog istraživanja stavova i


ponašanja ljudi pomoću koje se dobija celovito razumevanje i dublji uvid u iskustva,
mišljenje, osećanja i ponašanje ljudi.
Kao i fokus grupe, i on se ponekad koristi s ciljem dobijanja početnih podataka o
nekoj pojavi, kako bi se kasnije nastavilo njeno istraživanje drugim tehnikama koje
uključuju i merenje.

2. RAZLIKA OD SLIČNIH METODA


Slični dubinskom intervjuu su strukturisani intervju i fokus grupe. Donja tabela
pokazuje glavne razlike između ovih metoda.

OBIČAN / STRUKTURISANI INTERVJU DUBINSKI INTERVJU


Populacija koja se istražuje:
Opšta populacija, njeni pojedini delovi Kvalifikovane javnosti, vođe i stvaraoci
(socijalne grupe, etničke grupe, regioni, mnjenja, stručnjaci, uticajni ljudi itd
publika nekih medija, neke kategorije
potrošača…)
Uzorak
Dovoljno velik da se obezbedi Mali uzorci, od nekoliko desetina do 100;
reprezentativnost (od 500 pa naviše); bilo često su to namerni uzorci – npr. među
koji tip uzorka da se odabere, slučajnost stručnjacima za neku oblast bira se 30
izbora ispitanika je osnovni princip najpoznatijih – dakle, po imenima i
prezimenima, a ne slučajno
Ciljevi
Statistički opis pojave, dakle, prevashodno Slojevitiji opis neke pojave u kvalitativnom
u kategorijama kvantiteta, tj. u količinama smislu; osnovne klasifikacije
Sredstva
Upitnik je po pravilu standardizovan, sa Upitnik sadrži teme za razgovor, a intervjuer
jasno određenim tekstom pitanja i većinom uglavnom sam sastavlja pitanja, najčešće u
zatvorenih pitanja, najčešće u obliku «da ili toku razgovora; pitanja se daju u obliku «šta
ne», «koliko», «šta je za vas najvažnije»... vi mislite», «kako biste opisali...», «od čega
zavisi...»
Intervjuer
Obučen za pravilan izbor ispitanika, za Stručan i dodatno obučen za temu o kojoj
uspostavljanje dobrog kontatkta, razumljivo se vodi razgovor; ima mnogo veću slobodu:
postavljanje pitanja datog u upitniku, pitanja sam postavlja; razgovor usmerava
davanje dodatnih objašnjenja ako su ka onim delovima teme koji nisu dovoljno
potrebna razjašnjeni, ili o kojima bi ispitanik mogao
više da kaže od ostalih
Izveštaj (opisan u prilogu ovog teksta)

Razlika između dubinskog intervjua i fokus grupa data je u delu knjige koji se bavi
fokus grupama.

58
POSTAVLJANJE ISTRAŽIVANJA: NACRT, INSTRUMENTI, UZORAK
Dubinski intervju je samo jedna od tehnika prikupljanja podataka o predmetu
istraživanja i ona se često koristi zajedno sa drugim tehnikama, kao što su fokus grupe,
standardizovani intervju, analiza sadržaja itd. Stoga se deo istraživanja koji se sprovodi
uz pomoć dubinskih intervjua oslanja na opšti nacrt koji je urađen za celo istraživanje
(problem, ciljevi, hipoteze itd).
Međutim, predmet ili deo predmeta koji se istražuje uz pomoć dubinskog intervjua
mora se posebno razraditi, kako bi se postavio osnov za izradu podsetnika, odnosno
upitnika za sprovođenje razgovora. To znači da se na osnovu prethodnih saznanja on
najpre mora razložiti na osnovne celine, kako bi se odredile osnovne teme za razgovor.
U drugom delu rada na predmetu se i te celine dalje razlažu na potceline, odnosno
pod-teme. To služi kao osnov za formulisanje pitanja.
Budući da je ovo jedna od istraživačkih tehnika koja nije dovoljno poznata širem
krugu ljudi (kao, recimo, obični, strukturisani intervju), najveći deo izlaganja će se odvijati
kroz rešavanje istraživačkih problema na konkretnom primeru.
Recimo da je grupa sociloga kulture i stručnjaka za medije rešila da bliže istraži uticaj
TV novela na vrednosni sistem i ponašanje publike. Prvi korak, posle određivanja ciljeva
istraživanja je da se ovaj predmet razradi. Koje vrste informacija želimo da dobijemo od
samih gledalaca da bismo došli do odgovra na pitanja u kojoj meri i da li uopšte one
utiču na njihov vrednosni sistem? Recimo da predmet razlažemo na sledeće teme i pod-
teme:
• Mišljenje o TV novelama
o Razlozi zbog kojih se gledaju
o Razlozi protiv gledanja
o Merilo kvaliteta ovih serija
• Uticaj serija na vrednosni sistem gledalaca: stepen poistovećivanja s likovima u seriji
o Likovi s kojima se poistovećuju
o Razlozi zbog kojih se s njima poistovećuju
• Uticaj serija na stvarno ponašanje gledalaca
o Oponašanje junaka serije
 U kojim prilikama
 Opis
 Osećanje koje prati tu vrstu poistovećivanja
o Življenje po modelu koji sugeriše serija: priželjkivanje i «stvaranje»
događaja sličnih onima u seriji
 Prilike u kojima se to dešava/lo
 Opis
 Razlika u odnosu na svoje prethodno iskustvo

UPITNIK / PODSETNIK ZA DUBINSKI INTERVJU


Gore navedeni primer nam pokazuje koliko je važno da prvi korak bude razrada
predmeta istraživanja. Obično se, naročito kod primenjenih istraživanja, odmah kreće na
izradu upitnika. Jasno je da se time gubi na sistematičnosti i da se obuhvat predmeta
više prepušta slučaju i ad hoc asocijacijama istraživača.
Posle razrade predmeta istraživanja sledi izrada upitnika. Za razliku od upitnika za
merna (kvantitativna) istraživanja, koji je visoko standardizovan, sa unapred ponuđenim
odgovorima za većinu pitanja, upitnik za dubinski intervju više liči na jedan podsetnik u
kome su navedene teme za razgovor. Istraživač mora da bude dobro upućen u temu o
kojoj vodi razgovor, tako da usmerava razgovor u skladu sa onim što se iz sagovornika

59
“može izvući”. Pored opštih pitanja, svaki sagovornik ima i svoj ugao posmatranja, neka
specifična viđenja itd i istraživač mora da prepozna šta je to različito što mu određeni
sagovornik može pružiti. U tom slučaju istraživač će u toku razgovora sam dopuniti
predložena pitanja, sačiniti potrebna potpitanja, ako je potrebno i prilagoditi se rečniku
sagovornika.
U poređenju sa standardizovanim upitnikom pitanja u dubinskom intervjuu se
suštinski razlikuju po onome što traže od sagovornika. Kod rutinskog, standardizovanog
intervjua tipična su pitanja postavljena se na sledeći način:
• Da li … (što će reći da se odgovara sa da i ne);
• Koliko… (što će reći da se od sagovornika očekuje da odredi svoje mesto na
nekoj skali);
• Kad… (što znači da treba dati odgovor na nekoj vremenskoj skali);
• Koji od navedenih stavova je najbliži vašem… kojoj od navedenih grupa
pripadate… (što znači da se bira neka od ponuđenih kategorija);
Kod dubinskog intervjua ovkva pitanja se postavljaju vrlo retko i uglavnom služe
kao uvod u pravo pitanje: ako neko na pitanje “da li…” odgovori sa da, onda mu se
postavlja jedna, a ako sa ne druga vrsta pitanja. Tipična pitanja za dubinski intervju data
su u obliku:
• «Šta vi mislite»,
• «Kako biste opisali...»,
• «Od čega zavisi...»,
• «Kako se to desilo...» itd.
Očigledno je da se ovde očekuje opsežan opisni odgovor, a ne prost izbor nekog od
ponuđenih odgovora.
Bez obzira što je dubinski intervju u principu mnogo slobodniji od standardnog, nije
dovoljno samo skicirati pitanja. Upitniku i formulaciji važnih pitanja se mora posvetiti
dužna pažnja. Pitanja moraju da budu jasna i nedvosmislena, zato ih treba testirati na
nekoliko sagovornika. Istraživačima se može učiniti da ona jesu jasna (jer su sami
mnogo više «u materiji» i za mnoge stvari pretpostavljaju da su opšte poznate), ali često
se ispostavi da to nije tako.
Ne bi bilo dobro pitati više stvari odjednom, kao npr. «šta vam se u tome sviđa, šta
biste želeli da se promeni, a šta biste izbacili». Ispitanik onda ne može da se posveti
odgovoru jer mora u glavi da drži sva tri pitanja, kako ne bi nešto propustio. Jasno je da
ga to dekoncentriše i slabi kvalitet odgovora.
Ispitivač ne bi smeo da poznaje ispitanika jer njihova prethodna znanja o onom
drugom mogu da utiču na sam intervju: intervjuer može da ima izvesnie predrasude;
ispitanik, znajući da ispitivač o njemu nešto zna može prećutno da pređe preko tih
činjenica; može da nastoji da svojim odgovorima razuveri ispitivača u onome što već
zna, ili jednostavno da se usteže da iskreno odgovori. Jasno je da sve to zakrivljuje
nalaze istraživanja.
Ispitivač takođe mora da pripremi odgovarajuća potpitanja kojima će naveseti
ispitanika da kaže što više o istraživanoj temi. Recimo, da u primeru koji ovde
razmatramo ispitanik ne može da nađe pravi odgovor na pitanje «Kako biste opisali ono
što vas privlači u toj vrsti TV programa?» i daje uopštene odgovore tipa: «Mnogo
štošta», «To što su te serije stvarno dobre» itd. Nema sumnje da su ovo prazne reči, da,
dakle, moramo naći načina da ispitanika motivišemo da potraži bolji odgovor i kaže
nešto više.
Neki ispitivači u tom slučaju zaćute, glasom ili upitnim izrazom lica pokazuju da
očekuju iscrpniji odgovor. Ako ni to ne pomogne, najbolje je tražiti konkretan primer.
Recimo, potpitanje bi moglo da glasi: «Opišite mi neku scenu iz vaše omiljene serije koja

60
vas je oduševila i koje ćete se dugo sećati»; potom «zašto vam se ta scena tako
dopala?». Ovo je zaobilazan način dolaska do odgovora jer traži da ispitivač možda
kasnije, u pisanju analize pronađe i pregleda tu scenu, ali se ovim putem svakako dolazi
do odgovora koji bi bez njega izostao.
Nekad se savetuje da ovakva vrsta pitanja, koja se odnose na lični doživljaj i
ponašanje, prethode onima koja se odnose na stavove, mišljenja, osećanja, koja su
dakle načelnija. U principu to je dobar način ako ne zahteva suviše truda da bi se
odgovor razumeo, kao što je u primeru koji smo dali potrebno pronaći i pregledati
materijal o nekoj seriji.
Razgovori se obično snimaju, bilo zvučno, ili sa slikom. Međutim, ispitivač mora da
obrati pažnju na ono što ispitanik pokazuje gestovima, mimikom, govorom tela i da to
zabeleži. Te informacije su često veoma dragocene.
Takođe mora da beleži i svoje ideje koje mu u toku razgovora iskrsavaju, a koje su
od značaja za kasniju analizu.
Berry (1999) daje niz sugestija vezanih za psihološku strategiju kojom bi se
poboljšao učinak dubinskog intervjua. Ona savetuje da se ponekad izađe sa suprotnim
stavom od onog koji iskazuje ispitanik, ne bi li se on podstakao da dublje obrazloži svoje
stanovište. Ispitivač može da odglumi zbunjenost, da se ponaša kao da mu nešto nije
jasno, takođe s ciljem da isprovocira snažniji ispitanikov angažman. Uputno je ponekad
iskazati i slaganje, kako bi se ispitanik ohrabrio da dalje izlaže svoj stav. Naravno, ovaj
savet Berijeve treba uzeti s velikom rezervom jer nekad ovakva podrška može da
navede ispitanika da (u želji da ugodi ljubaznom sagovorniku) iznosi one stavove koji mu
se učine poželjnijim, a ne svoje sopstvene.
Često se u ovoj vrsti intervjua biraju različite vrste sagovornika. U tom slučaju za
svaku od grupa u uzorku sačinjava se poseban upitnik.

Pogledajmo kako bi to izgledalo na primeru publike TV novela. Jedan i to glavni deo


istraživanja bio bi sproveden među samim gledaocima ove vrste programa. Međutim,
drugi deo bi morao da se sprovede među stručnjacima za pitanja medija, kao i za pitanja
društvenih vrednosti. U primeru koji sledi, prikazuje se kako je na osnovu prethodno
razrađenog predmeta istraživanja sačinjen upitnik za dubinski intervju sa gledaocima
ovih serija.

Primer: Upitnik za dubinski intervju


Predstavljanje ispitivača: ime, ustanova za koju radi
Kratko izlaganje ciljeva razgovora; ovde se treba ograničiti na cilj razgovora s
konkretnim ispitanikom, a ne na cilj celog istraživanja koji ponekad nije uputno
saopštavati da to ne bi uticalo na tok razgovora. Recimo u konkretnom slučaju taj uvodni
deo bi mogao da izgleda ovako: Želimo da sa vama razgovaramo o TV novelama
(objasniti šta se pod tim podrazumeva). Zanima nas isključivo vaše lično viđenje ovih
emisija, a ne ono što se o njima obično govori. Stoga vas molim da za trenutak ostavimo
po strani razne povoljne ili nepovoljne kritike, već da govorimo samo o tome kako ih vi
lično vidite i doživaljavate.

• Počnimo sa tim šta vi generalno mislite o TV novelama, kao što su… (navode se
naslovi najpoznatijih)
• Kako biste opisali ono što vas privlači u toj vrsti TV programa? (ako tako nešto
postoji)
• Opišite mi ono što vam u TV novelama smeta, odnosno, što vas od njih odbija (ako
tako nešto postoji).

61
• Kad biste birali najbolju među njima, koja bi to bila?
o Zašto ste izabrali baš nju?
• Ljudi se poistovećuju s različitim likovima u serijama. Koji je to lik (i iz koje serije) na
koga biste vi najviše želeli da ličite?
o Opišite mi taj lik. Šta je to što vam se kod njega dopada?
o Zašto biste želeli da ličite na njega / nju?
• Da li ste to što vam se kod nje/ga dopada pokušali da primenite u vlastitom životu?
o Kada, u kojim prilikama?
o Opišite mi kako je to izgledalo. Kakav je bio ishod?
o Da li ste zadovoljni, tj. da li smatrate da ste uspeli da ličite na nju/njega?
• Da li postoji još neki lik (i iz koje serije) na koga biste vi najviše želeli da ličite?
o Opišite mi i taj lik…. (kao i kod pitanja za prethodni lik)
• Da li ste se vi lično pre nego što ste u seriji upoznali pomenuti lik, pokušavali da se
ponašate na način koji ste opisali?
• Opišite mi neke situacije u kojima ste se uporedili sa tim junakom i poželeli da da
postupate kao on/a.
• A da li ste poželeli da se neki od događaja koji ste videli u tim serijama desi i u
vašem životu?
• Ako da: Opišite mi te događaje.
• (Za svaki pomenuti događaj): Zbog čega biste želeli da se on i vama desi?
(Eventualna potpitanja): Šta je to što vam ih čini tako privlačnim? Da li ste nekad
pokušali da se takav događaj desi i u vašem životu?
• Ako da: Kada je to bilo – pre nego što ste ga videli na TV ili posle?
• Da li se nešto u vašem gledanju na takve događaje promenilo posle gledanja
pomenute serije u odnosu na vaše poglede pre njenog gledanja?
• Opišite mi događaje iz ovih serija koje nikako ne biste želeli da doživite. Zašto ne
biste voleli da se oni dese i u vašem životu?
• Da li vas je ova serija podstakla da razmišljate o takvim događajima i da li se nešto u
vašem gledanju na takve događaje promenilo posle gledanja pomenute serije u odnosu
na vaše poglede pre njenog gledanja? (Ako da): Šta se promenilo?

Za razliku od ispitanika iz ciljne grupe, sagovornicima iz stručne javnosti se može


nagovestiti tema razgovora da bi mogli da se pripreme, tj. da o njoj razmisle. Ako neko
baš insistira, mogla bi da mu se dostave i pitanja. No to nije uobičajeno jer onda
razgovor gubi na spontanosti i dinamici. Štaviše, neka vrsta sagovornika je sklona da
sve pripremi u pismenom obliku i da takoreći čita odgovore, ili bar da izgovara čitave
odeljke naučenog teksta. Takav razgovor je gotovo beskoristan jer, iako se radi o
stručnim sagovornicima, važno je u njega uneti malo temperamenta, na izvestan način
isprovocirati ispitanika da kaže ono što lično misli i oseća, nezavisno od toga da li bi to
bilo politički i ideološki korektno, u skladu sa preovlađujućim teorijskim mišljenjem ili
estetskim standardima ili protiv njih itd. Jednom rečju, i u ovom slučaju svrha razgovora
je da se otkriju iskreni stavovi sagovornika, njihove preferencije, sumnje i nedoumice ako
ih ima.

Primer: Podsetnik za razgovor sa sagovornicima iz stručne javnosti


• Kako biste vi definisali TV novele, tj. šta biste naveli kao njihova ključna obeležja?
• Želeo bih da malo razmislite o sistemu vrednosti koji preovlađuje u većini takvih
serija. Kako biste opisali taj sistem vrednosti?

62
• Da li pored tog postoji još neki sistem vrednosti koji se u njima može uočiti i kako
biste njega opisali?
• Pokušajte da zamislite tipičnog gledaoca ovih serija. Kako biste ga opisali?
• A kako biste opisali sistem vrednosti koji po vašem mišljenju preovlađuje kod tog
tipičnog gledaoca?
• Načelno gledano, da li vi smatrate da tipičan gledalac usvaja ono što vidi u ovim
serijama kao obrazac svog ponašanja? U kojoj meri? Na koji način?

IZBOR UZORKA ZA DUBINSKI INTERVJU


Poimanje uzorka kod dubinskih intervjua je drugačije nego kod običnih. Od uzoraka
za obično ispitivanje se zahteva reprezentativnost, što znači da on mora u svim bitnim
obeležjima da odrazi populaciju iz koje je uzet. Reprezentativnost se može obezbediti
samo ako se uzorkom obuhvati dovoljno velik broj ispitanika.
Kod izbora uzorka za dubinske intervjue uglavnom se za osnov uzima tipičnost
umesto reprezentativnosti zasnovane na slučajnom izboru (što je slučaj kod običnih
intervjua na velikim uzorcima).
Recimo da je svrha istraživanja sprovođenog uz pomoć dubinskih intervjua da
shvatimo i opišemo logiku nekog rezonovanja i ponašanja. Mi se, dakle bavimo nečim
što je duboko ukorenjeno; nastojimo da taj fenomen temeljno opserviramo i do
pojedinosti opišemo. Ako nam to pođe za rukom, onda otkrivamo obrasce mišljenja i
ponašanja koji nisu neka površna obeležja, već temeljne karakteristike jedne grupe ljudi.
Ovde, dakle, nije reč o kvantitaivnom opisu zasnovanom na površnim obeležjima unutar
kojih mogu da se kriju ogromne razlike46.
Naravno, to pretpostavlja da imamo neka predznanja o predmetu istraživanja, da
bismo mogli da sudimo o tome šta je tipično. Recimo, kad želimo da o nekom predmetu
ispitamo stavove stručne javnosti, mi ćemo birati ljude koji su za tu oblast najstručniji i
čije se mišljenje najviše poštuje (koji su, dakle, “najstručnija” stručna javnost, tj.
najtipičniji stručnjaci).
Kad istraživana populacija ima jasna demografsko-socijalna obeležja, onda ćemo u
uzorku poštovati i tu vrstu tipičnosti, tj. ispitivaćemo osobe koje su po ovim obeležjima
tipične.
Može se formirati i podgrupa sa suprotnim obeležjima, čisto da bi se proverila
“tipičnost” obeležja koje smo primenili.
U slučaju kad nam dubinski intervju služi kao predistraživanje, dakle, kad o
istraživanoj pojavi nemamo nikakvih prethodnih saznanja, za tipičnošću tragamo u toku
samog izbora.
Recimo da se od sagovornika s kojim je obavljen intervju zatraži da opiše još neka
mišljenja koja postoje o predmetu istraživanja, a koja se razlikuju od njegovog i da nas
on/a potom uputi na ljude koji tako misle. Don Retklif (Ratcliff, 2005) taj pristup u izboru
uzorka naziva grudvom snega jer kad se jednom zakotrlja, onda se stalno uvećava.

46
Recimo da je u običnom intervjuu postavljeno pitanje: «U kojoj meri se slažete sa tvrdnjom 'Kad
govore o borbi dobra i zla TV novele su na strani dobra'». Kad od 1000 ispitanika njih 300 da
odgovor «Uglavnom se slažem», vrlo je verovatno da se u okviru tog odgovora krije veliko
šarenilo pojedinačnih stavova. Neki su, kad su odgovarali, pod dobrim podrazumevali takav tok
radnje u seriji u kome vredan a siromašan čovek na kraju bude nagrađen; drugi da će iskrena
ljubav pobediti sve spletke i podmetanja; treći da nad nama bdi Bog i stara se da sve stvari dođu
na svoje mesto itd. Da su smatrali da dobro trijumfuje u svakom od ova tri smisla (socijalnom,
vredosnom, religioznom), oni bi zaokružili odgovr «potpuno se slažem».
U dubinskom intervjuu svaka od ovih dimenzija dobra bila bi do u tančine rasvetljena i jasno bi se
oslikali logika i način rezonovanja ljudi o pitanjima dobra u jednoj društvenoj grupi.

63
Već je rečeno da se u okviru jednog istraživanja mogu ispitivati različite vrste
populacija i da se to čak može činiti različitim upitnicima. To naravno znači i da se bira
više uzoraka – za svaku populaciju poseban. U primeru koji ovde razmatramo to najpre
mora biti (pod)uzorak stručne javnosti, a potom osnovni (pod)uzorak sastavljen od
publike TV novela.
Uzorak se bira prema dva osnova: po obeležjima samog predmeta istraživanja i po
demografsko-socijalnim obeležjima.
Osnovni uzorak mora da se tiče same publike, tj. glavne informacije o predmetu
istraživanja moraju se dobiti od samih gledalaca.
Pođimo od primera da treba pomoću dubinskih intervjua istražiti motive i razloge
gledanja TV novela.
Predmetni osnov za izbor ljudi u uzorak nameće da to budu osobe koje gledaju ovu
vrstu programa. No istraživanja pokazuju da taj profil gledalaca ima jasna demografsko-
socijalna obeležja i da se od ostalih tipova gledalaca izdvaja prema polu, bračnom
statusu, starosti, stepenu obrazovanja i mestu življenja.
Među gledaocima je trostruko više žena nego muškaraca; najviše ih gledaju osobe u
braku, starosti između 40 i 65 godina, nižeg i srednjeg obrazovanja, sa mestom življenja
u u malim gradovima, u širim gradskim područjima i obodnim prigradsim naseljima oko
velikih gradova.
Pretpostavimo da želimo da uradimo ukupno 50 dubinskih intervjua unutar
pomenutih ciljnih grupa i da će zastupljenost pojedinih kategorija biti srazmerna njihovoj
zastupoljenosti u matrici koju nam daju rezultati elektronskog merenja gledanosti ovih
serija.
Uz sve to uzećemo i kontrolnu grupu muškaraca sa demografsko-socijalnim
osobinama sličnim kao i ženski deo uzorka, da bismo ispitali razlike u “osetljivosti”
vrednosnih sistema ovih grupa na ono što im nude TV novele.

Uzorak bismo mogli da komponujemo na sledeći način:

Pol Obrazovanje Mali grad Prigradsko Šire gradsko Ukupno


naselje područje
40-50 51-65 40-50 51-65 40-50 51-65
Žensko Osnovno 2 2 2 4 4 6 20
Uk. 36 Srednje 1 2 2 3 3 5 16
Muško Osnovno 1 2 1 1 1 2 8
Uk. 14 Srednje 1 1 2 1 1 6
Ukupno 4 7 6 10 9 14 50
Ukupno 11 16 23

ANALIZA PODATAKA DOBIJENIH PUTEM DUBINSKIH INTERVJUA


Analiza ovog materijala počinje pažljivim i višestrukim iščitavanjem transkripata i
pregledanjem snimljenog vizuelnog materijala ako postoji. Rezultat tog čitanja mora da
bude uočavanje i izdvajanje karakterističnih shvatanja, pogleda, obrazaca mišljenja u
odnosu na predmet istraživanja. To je jedan pogled odozgo.
Vratimo se primeru TV novela. Recimo da opšte poglede na ovaj televizijski program
možemo da svedemo na nekoliko grupa: 1) Laka zabava, pitka, jednostavna priča koja
ne traži veliki intelektualni napor i odlično služi da prođe vreme; 2) Veliki emotivni
angažman: strasno stavljanje na stranu jednih junaka i protiv drugih; snažno
poistovećivanje sa nekim likovima; željno iščekivanje nastavaka da bi se videlo šta će se

64
dalje dešavati u njihovim životima; 3) Moralni pristup: borba dobra i zla, ljubavi i mržnje;
4) Samom sebi se čudim što to gledam; sve je tako pojednostavljeno i preterano i
uveličano, od komarca prave magarca i zbog svega plaču i tuku se; ponekad mi se čini
da gledam čudeći se dokle su spremni da idu s tim glupostima…
Kad smo izdvojili ovakve pristupe, onda u pisanoj analizi uz svaki od njih navodimo
opširne citate kojima ih ilustrujemo.
U sledećem koraku, ako za to postoji osnov, pokušavamo da uočimo različite
pristupe unutar svakog od ova četiri pogleda. Ispitujemo na čemu se razlike zasnivaju,
opisujemo ih.
Potom se valja pozabaviti mešovitim tipovima, tj. pogledima koji uključuju dva ili više
osnovnih pristupa, kao i onima koje nikako nije moguće svrstati u pomenute ključne
obrasce mišljenja.
Analiza se na ovaj način može nastaviti i po drugim delovima predmeta istraživanja:
koje se vrednosti najviše cene kod junaka ovih serija, a koje se preziru, koliko pojedine
vrste događaja privlače interesovanje publike itd.
U drugoj fazi se pokušava istražiti da li postoje sličnosti i razlike među pojedinim
tipovima ispitanika. Ako želimo da vidimo da li postoji tzv. “muški i ženski princip” u
doživljavanju i usvajanju sistema vrednosti TV novela, onda ćemo pokušati da tražimo
šta zajedničko u obrascu mišljenja 14-torice muškaraca i 36 žena i da to detaljno
opišemo. U narednom koraku ćemo pokušati da tragamo za onim što je različito u logici i
obrascu mišljenja ove dve grupe.
Temeljno izučavanje opširnih odgovora članova ove dve grupe će nam pokazati da li
su međugrupne razlike dovoljno suštinske, odnosno konzistentne da bi se moglo govoriti
o razlici u logici poimanja i obrascu mišljenja dva pola.
Lako je videti da se mi ovde bavimo sličnim postupcima kao i kod mernih
istraživanja. Ali takođe je lako videti da se u ovom slučaju radi o suštinski različitim
pristupima, čak filozofijama. U slučaju dubinskih intervjua i drugih kvalitativnih
istraživanja mi težimo jednoj vrsti logičkog uopštavanja, zasnovanog na konkretnom
predmetnom sadržaju (kvalitetu) sudova naših ispitanika.
U mernim istraživanjima mi najpre pristupamo binarnom ili višečlanom razvrstavanju,
potom prebrojavanju registrovanih jedinica i na kraju brojčanom merenju unutargrupne i
međugrupne sličnosti / različitosti. U tom raščlanjavanju ima mnogo uprošćavanja,
svođenja mnoštva različitih pojmova ili sudova na isto, tj. nekad opravdanog a nekad
neopravdanog pridavanja kvantitativne forme prikupljenim podacima.
No nije redak slučaj da se i u kvalitativnim istraživanjima primenjuju merni metodi.
Njih je opravdano primenjivati ako se neke jedinice istraživane pojave (koje se naravno
mogu svesti na jedno isto svojstvo) javljaju u velikom broju slučajeva, tako da se mogu
izvoditi utemeljeni zaključci zasnovani na prebrojavanju, merenju korelacije itd.
Recimo, možemo celokupan materijal, sastavljen od kazivanja svih ispitanika,
podvrgnuti tekstualnoj analizi tako što ćemo meriti: učestalost pojavljivanja pojedinih reči
(npr. ljubav, mržnja, radost, tuga…); ispitati kontekste u kojima se javljaju; meriti razlike
u pojavljivanju ovih reči među pojedinim grupama ispitanika (muškarci, žene, stariji,
mlađi) itd. U ovom slučaju je, dakle, osnovna jedinica reč, svako njeno pojedinačno
pojavljivanje se kodira jednim znakom i unosi u bazu podataka, tako da dobijamo
materijal za primenu čistih kvantitativnih metoda. Na isti način bi se klasifikovali i kodirali
pojedini oblici konteksta itd.
Danas je sve veći broj istraživača u društvenim naukama koji kombinuju dva pristupa
– merni i opisni. Takvo opredeljenje može samo koristiti ovim naukama, naravno, ako se
napravi dobra procena koji delovi stvarnosti se mogu bolje istraživati primenom jednih, a
koji uz pomoć drugih metoda i gde je moguće kombinovati oba metodološka pristupa.

65
LITERATURA
Berry, R.S.Y.: Collecting data by in-depth interviewing, Paper presented at the British
Educational Research Association Annual Conference, University of Sussex at Brighton,
September 2 - 5 1999
Gubrium, J.F. & Holstein, J.A. (2002). Handbook of interview research. Thousand
Oaks, CA: Sage Publications.
Jones, R.A. (1985). The interview. In Research methods in the social and behavioral
sciences (pp. 137-170). Sunderland, MA: Sinauer Associates, Inc.
Mason, J. (1996). Generating Qualitative Data: Interviewing. In Qualitative
Researching (pp. 35-59). London: Sage Publications.
Rubin, H.J. & Rubin, I.S. (2004). Qualitative interviewing: The art of hearing data
Thousand Oaks, CA: Sage Publications.
Ratcliff, D.: The Qualitative Research Web Page, 2005, http://don.ratcliffs.net/qual/
Seidman, I.E. (1991). Interviewing as Qualitative Research: A Guide for Researchers
in Education and Social Sciences. New York: Teachers College Press.
Weiss, R.S. (1994). Learning from Strangers: The Art and Method of Qualitative
Interview Studies. New York: Free Press.

66
PRILOG: ISTRAŽIVAČKI NACRT ZA DUBINSKI INTERVJU; ANALIZA
REZULTATA – PRIMER

INSTITUT ZA DRUŠTVENA ISTRAIŽVANJA


PROBLEM: Institut za društvena istraživanja sprovodi projekat pod nazivom
«Odnos građana Srbije prema evropskim vrednostima». Urađen je temeljan istraživački
nacrt i kao osnovni metod izabran je intervju licem u lice na uzorku od 1500 ispitanika
koji reprezentuju punoletno stanovništvo Srbije. Istraživanje je dalo vrlo kvalitetan presek
stavova građana Srbije prema Evropi i evro-atlantskim integracijama. Međutim, u
podacima je uočena izvesna nedoslednost ispitanika: Na pitanje da li bi naša zemlja
trebalo da pristupi EU, preko 70% odgovara potvrdno. Istovremeno, na pitanje da li bi
trebalo izručiti Ratka Mladića, svega 36% odgovara potvrdno, dok 63% daje odrečan
odgovor; u slučaju Radovana Karadžića taj odnos je 36 : 62%. To znači da najmanje
34% smatra i Srbija da treba da uđe u EU, ali i da ne treba da ispuni jedan od
neizostavnih uslova za to.
Istraživači žele da dublje ispitaju tu protivrečnost i da bliže opišu stavove ljudi
prema ovim dvama pitanjima. Odlučili su se za metod dubinskog intervjua.

PITANJE:

ZAŠTO DUBINSKI, A NE OBIČNI INTERVJU?


Prvo, ova pitanja se ne mogu lako standardizovati (dati sa striktnim tekstom
pitanja i ponuđenim odgovorima) jer se ne može pretpostaviti koliko su ljudi uopšte
svesni protivrečnosti u svojim stavovima, a potom kakve razloge nalaze za to;
Drugo, intervjuer mora da odredi trenutak kad ispitanik zapadne u protivrečnost;
mora tu protivrečnost jasno da formuliše i predoči je ispitaniku; to znači da ne može
striktno da se drži strukturisanog upitnika; da mora da razume problematiku društvenih
vrednosti i evro-atlantskih integracija; da bude odlično pripremljen/a.

ZAŠTO SE NISU ODLUČILI ZA METOD FOKUS GRUPA? Jer ih u ovoj fazi


istraživanja zanima detaljniji opis i razumevanje stavova, a ne čvrstina tih opredeljenja
i njihova «održivost» u borbi argumenata, tj. u diskusiji, kao ni stepen i smer
eventualnih promena.

CILJ:
a) Naučni: da se odgovori na sledeća pitanja: da li su ljudi svesni protivrečnosti
u svojim stavovima? Šta je razlog tome? Da li razmišljaju o izlazu iz te protivrečnosti?
Ako da, kako vide izlaz?, kako je objašnjavaju?
b) Društveni: da se shvati i objasni sva složenost odnosa srpske javnosti prema
Evropi i da se na taj način pomogne ozbiljnom suočavanju sa pitanjima međunarodnog
položaja zemlje i spoljne politike

UZORAK ZA ISTRAŽIVANJE:
Ciljana populacija se ovako određuje: To su ljudi koji...
1) ... utiču na formiranje javnog mnjenja jer je pretpostavka da su oni bolje
upućeni u problematiku društvenih vrednosti, bar na elementarnom, zdravorazumskom
nivou, kao i u osnovna pitanja spoljne politike i odnosa s evropskim institucijama
2) ... i sami ispoljavaju pomenutu protivrečnost u stavovima
3) ... mogu da shvate pomenutu protivrečnost i da o njoj sude

67
Uzorak se stoga sačinjava kombinovanjem dva kriterijuma:
1) Socio-demografski (pozicija vođe mnjenja)
2) Predmetni: da postoji protivrečnost u stavovima

Zato će se odabrati ljudi koje možemo nazvati lokalnim vođama mnjenja, tj. oni
koji...
• imaju prijatelje i poznanike vrlo velikog uticaja u društvu
• kojima se ljudi obraćaju za pomoć kada treba da završe neke važne stvari
• kojima se ljudi obraćaju za savet kada treba da donesu neke važne
odluke (poslovni potezi, upis dece, kupovina-prodaja i sl.)?
• su osobe sa veoma dobrim društvenim vezama (da poznajete dosta
uticajnih ljudi), sa prosečnim, ili slabim društvenim vezama
• natprosečno obrazovane
• imaju natprosečna primanja
Na svakom od ovih pitanja maksimalan broj poena je 4 (označava da osoba ima
veoma mnogo uticajnih prijatelja, veoma često joj se obraćaju za pomoć i za savet, ima
veoma dobre veze, visoko obrazovanje, prosečna primanja po članu domaćinstva iznad
300 EUR), a minimalan 1 (označava da osoba nema uticajnih prijatelja, da joj se veoma
retko obraćaju za pomoć i za savet, da ima veoma slabe društvene veze, nisko
obrazovanje, prosečna primanja po članu domaćinstva ispod 40 EUR).
Treba uraditi 50 ovakvih intervjua. Terensko istražianje je pokazalo da onih koji
se mogu označiti kao lokalne vođe mnjenja, ima oko 20%. Ono takođe pokazuje da u
populaciji postoji oko 34% onih koji daju protivrečne odgovore. To znači da treba uraditi
oko 750 malih (prethodnih) intervjua da bi se došlo do 50 ispitanika koji ispunjavaju sve
uslove za dubinski intervju.
Deo istaživanja koji služi za izbor uzorka od 50 ispitanika sprovodi se istim
metodom kao i obično javno-mnjenjsko istraživanja: dakle, slučajnim izborom
domaćinstava, a potom jednog člana unutar domaćinstvo s kojim će se obaviti razgovor.
Sa onima koji ne sakupe više od 20 poena završava se intervju. Onima koji imaju od 20-
24 poena postavlja se drugi blok pitanja, koja se odnose na stav prema ulasku u EU i
izručenju optuženih za ratne zločine. Sa onima koji ispoljavaju doslednost u ovim
stavovima se završava intervju, dok se sa onima koji imaju protivrečne stavove, sa ovog
uvodnog intervjua (screening) prelazi na dubinski intervju.
NAPOMENA: Ovo je jedna vrsta izbora sagovornika za dubinski intervju. Druga,
češća, je izbor članova uticajne javnosti koji su uglavnom poznati ili u najširoj ili unutar
stručne javnosti. Taj uzorak je nameran jer se ljudi znaju po imenima.

POREĐENJE: OBIČAN I DUBINSKI INTERVJU: Upredni prikaz rezultata


istraživanja iz običnog i dubinskog intervjua

UPITNIK – PODSETNIK ZA INTERVJUERA

PREDMET / TEMA / Indikator PODSETNIK ZA INTERVJUERA: Pitanja koja postavlja


ispitanicima
Doživljaj opšteg stanja i toka Šta se po vašem mišljenju dešava na relaciji Srbija –
događaja Evropa – Hag?
Koliko je stanovište • Šta za vas znači Evropa i evropeizam?**
evropeizma ukorenjeno u • Potpitanja (ako je potrebno): da li vi u razgovorima
vrednosnom sistemu s prijateljima ističete svoj stav prema Evropi?

68
ispitanika • U kojim prilikama i kako?
Koliko je stanovište • Šta vi mislite o stavu da su druge nacije i institucije
etnodistance* ukorenjeno u međunarodne zajednice okrenute protiv Srba i Srbije?
vrednosnom sistemu • Od čega zavisi to kako će se oni ponašati prema
ispitanika nama?
• Ako se uoči protivrečnost sa prethodno izrečenim
stavovima o Evropi: čini se da je to u protivrečnosti s
onim pto ste kazali o Evropi. Kako to objašnajvate?
Šta je važnije: evropeizam ili • Šta je za vas važnije – ispuniti uslove koje postavlja
etno princip? EU, ili istrajavati na stavu da niko spolja ne može ništa
da nam nameće?
• Zašto smatrate da je tako bolje?
Da li postoji iizlaz? • Kako vi vidite izlaz iz ove situacije – kako bi bilo
najbolje?
• A šta mislite da će se stvarno desiti?

* Stanovište po kome je važnije biti distanciran u odnosu na druge etničke grupe nego
biti u bliskom kontaktu; u skladu sa tim je podozrevanje da drugi (druge države, etničke
grupe, moćne međunarodne organizacije...) kao primarnu imaju nameru da dominiraju
našom nacijom i da na tome rade
** U dubinskom intervjuu pitanja se retko postavljaju u obliku «da ili ne», «koliko», «šta
je za vas najvažnije»; ako se i postavljaju u tom obliku, ona su više uvod za onaj tip
pitanja koji je tipičan za dubinski intervju, a koji se postavlja u obliku «šta vi mislite»,
«kako biste opisali...», «od čega zavisi...», «zašto je to tako...». Smisao ovih pitanja,
dakle, nije da se stavovi izlažu kao jednostavni, tipski odgovori, već da se daju i tumače
onako kako ih neposredno poima osoba s kojom se sprovodi intervju

IZRADA IZVEŠTAJA:

Analiza podataka do kojih se došlo običnim intervjuom se prevashodno temelji na


kvantitativnim opisima predmeta istraživanja:
• navode se procenti onih koji zastupaju jedno stanovište, ili imaju neku karakteristiku,
• porede se ocene po različitim socio-demografskim obeležjima i ispituje da li je
pripadnost ovim kategorijama povezana sa svojstvima predmeta istraživanja,
• meri se i analizira odnos pojedinih varijabli – različitih svojstava predmeta
istraživanja i time se nastoje utvrditi neke pravilnosti ili zakonitosti

Kod dubinskog intervjua se iznosi kvalitativni opis predmeta istraživanja:


• sačinjavaju se klasifikacije osnovnih stavova ili drugih svojstava istraživane
populacije
• detaljno se opisuje argumentacija koju daju zastupnici pojedinih stanovišta
• markiraju delovi predmeta istraživanja koji se mogu dodatno istraživati novim
kvantitativnim projektima

69
POREĐENJE: OBIČAN I DUBINSKI INTERVJU: Upredni prikaz rezultata istraživanja iz
običnog i dubinskog intervjua

OBIČAN INTERVJU DUBINSKI INTERVJU


Na pitanje da li bi naša zemlja Među lokalnim vođama mnjenja mogu se razlikovati tri tipična
trebalo da pristupi EU, preko stava o odnosu prema Evropi i međunarodnim obavezama koje
70% odgovara potvrdno. je Srbija preuzela:
Istovremeno, na pitanje da li bi 1. Slabiji Evropljani nego protivnici Haga:
trebalo izručiti Ratka Mladića i, 2. Jači Evropljani nego protivnici Haga:
svega 36% odgovara potvrdno, 3. Otprilike podjednako im je važna i Evropa i protivljenje Hagu:
dok 63% daje odrečan odgovor;
u slučaju Radovana Karadžića Prvo stanovište se temelji na utisku ljudi da Evropa želi da nas
taj odnos je 36 : 62%. uključi u svoj ekonomski, politički i vojni poredak, ali da nema
Mlađi su u mnogo većoj meri za dovoljno razumevanja za probleme Srba i Srbije. Oni smatraju
pristupanje Evropi, ali nisu da se srpskim žrtvama u ratovima u bivšoj Jugoslaviji ne pridaje
mnogo manje za otpor podjednak značaj kao žrtvama drugih naroda i kao primer
zahtevima Haškog suda; najčešće navode a) obeležavanje godišnjice tragedije u
Bolje obrazovani pokazuju Srebrenici, b) činjenicu da među optuženima ima mnogo više
manje protivrečne stavove – Srba nego drugih, c) utisak da se sa Srbima – pritvorenicima
natprosečno su više za ulazak u Haškog suda ne postupa onako kako bi trebalo, za šta kao
EU, ali i za izručenje... razlog navode četiri smrtna slučaja među njima....
Mnogi koji zastupaju ovakvo stanovište smatraju da naši
političari i diplomate nisu sposobni da svetu objasne naše
razloge: kad bi oni bili dovoljno sposobni, svet bi shvatio
opravdanost naših zahteva i ne bi vršio pritisak na nas, čak bi
stao na našu stranu

Oni kod kojih prevagu odnosi drugo stanovište smatraju da


Srbija mora snažno da istakne svoje protivljenje nekim
nepravdama, ali da to ni u kom slučaju ne sme da dovede u
pitanje naše približavanje evro-atlantskim strukturama... Kao
razloge za to oni navode...

70
METOD FOKUS GRUPA

Fokus grupe su metod kvalitativnog istraživanja stavova, osećanja i ponašanja


ljudi. Posebnost ovog metoda je u tome što se predmet istraživanja ispituje u dijaloškoj
situaciji i u uslovima unutargrupne interakcije. On se naslanja na onu filozofsku i
metodološku tradiciju u socijalnim naukama koja smatra da se društvene pojave mogu
poimati prevasodno kao pojedinačni akti volje koji imaju svoj smisao, značenje, motiv,
cilj. Po tom stanovištu društvene pojave se mogu prvenstveno razumevati, ali ne i
objašnjavati na način prirodnih nauka, budući da one nisu objektivna datost, precizno
merljiva, dostupna uopštavanju.
Ovaj metod se u lteraturi uglavnom pojavljuje u obliku nalaza koji su njegovom
primenom dobijeni, a mnogo manje se razmatra kao predmet metodoloških razmatranja;
s druge strane, i u metodološkim raspravama o fokus grupama se najčešće piše bez
preteranog upuštanja u njihove prave domete. Konačno, malo je razmatranja ovog
metoda iz komparativne perspektive, dakle, u poređenju sa njemu sličnim, kao što su
dubinski intervju i posmatranje.
ISTORIJAT: Često se ne pravi dovoljna razlika između fokus grupa i grupnog
intervjua, tako da, zanemarujući tu razliku, neki socilozi vide početak primene ovog
metod još u Bogardusovim straživanjima iz 1926 (Morgan, 1996, Bogardus, 1926). Ipak,
pravi razmah metoda grupnih diskusija nastaje sredinom 80-ih godina XX veka (Morgan,
1996, Knodel 1987), a već tokom devedesetih bilo je toliko iskustva u njegovoj primeni
da nastaju posebne studije koje se bave samim metodom.
Danas fokus grupe imaju veoma široku primenu u socilogiji i pojedinim njenim
disciplinama, kao što su politička sociologija, sociologija rada, sociologija društvenih
pokreta, sociologija medicine, potom u političkim naukama, komunikologiji, kulturološkim
i feminističkim studijama itd. Naročito je široko rasprostranjeno korišćenje fokus grupa u
primenjenim istraživanjima, posebno u marketingu, istraživanjima potrošača, javnog
mnjenja itd.
RAZLIKOVANJE OD SLIČNIH METODA: Najbliži metod fokus grupama s jedne
strane je dubinski intervju; s druge strane njima je blisko posmatranje, imajući u vidu da
je ponašanje, kao najčešći predmet posmatranja, čest predmet istraživanja i u fokus
grupama.

Tabela: Razlike između fokus grupa i dubinskih intervjua

DUBINSKI INTERVJU FOKUS GRUPE


Predmet i populacija koja se istražuje:
To su najčešće stavovi, osećanja i Ne istražuju se samo stavovi i osećanja,
informacije koje neko poseduje; često se već i ponašanje, što ponekad poprima
istražuju kvalifikovane javnosti, vođe i odlike eksperimenta
stvaraoci mnjenja, stručnjaci, uticajni ljudi Najčešće se istražuje opšta populacija, ili
itd. njeni pojedini segmenti

Uzorak

71
Mali uzorci, od nekoliko desetina do 100; Grupe i ne predstavljaju uzorak u pravom
često su to namerni uzorci – npr. među smislu; Broj ljudi uključenih u istraživanje
onima koji čine stručnu javnost bira se 30 zavisi od broja grupa, ali može biti sličan
najpoznatijih – dakle, po imenima i kao i kod dubinskih intervjua – od
prezimenima, a ne slučajno nekoliko desetina do 100

Ciljevi
Slojevitiji opis neke pojave u kvalitativnom Ispitivanje kako se pojedini stavovi
smislu; osnovne klasifikacije “ponašaju” u uslovima diskusije i grupne
interakcije; takođe, kao cilj može biti i
precizniji (kvalitativni) opis istraživanih
pojava
Sredstva
Upitnik sadrži teme za razgovor, a Vodič za diskusiju nije običan upitnik, već
intervjuer uglavnom sam sastavlja pitanja, pažljivo razrađen instrument kojim se
najčešće u toku razgovora; rasprava usmerava na predmet
istraživanja; sastavni deo ovog
instrumenta je scenario kojim se može
stvarati i kontrolisati eksperimentalna
situacija
Intervjuer – Moderator
Stručan i dodatno obučen za temu o kojoj Moderator, pored stručnosti i dobre
se vodi razgovor; ima mnogo veću pripremljenosti, mora da ima i veštinu
slobodu: pitanja sam postavlja; razgovor podsticanja i kontrolisanja grupne
usmerava ka onim delovima teme koji komunikacije
nisu dovoljno razjašnjeni, ili o kojima bi
ispitanik mogao više da kaže od ostalih

Razlike između fokus grupa i posmatranja

1. Posmatranje se odvija u prirodnim uslovima; fokus grupe se ponašanjem


uglavnom bave na način eksperimenta, dakle, veštačkim stvaranjem uslova u
kojima se odvijaju
2. U posmatranju naglasak je na samom događaju, ili procesu, ili ponašanju; kod
fokus grupa naglasak je na govornoj i neverbalnoj komunikaciji među ljudima, tj.
na stavovima i osećanjima koje oni tom prilikom izražavaju
3. Uloga istraživača: moderator je u fokus grupama mnogo aktivniji i čitavim tokom
rasprave nastoji da aktivira sve učesnike, ali i da ceo proces drži pod kontrolom;
U posmatranju istraživač nipošto ne sme da utiče na tok događaja
4. Istraživački instrumenti: Fokus grupe moraju da budu veoma precizno
isplanirane. Vodič za diskusiju često sadrži tačne formulacije pitanja za učesnike,
šta i koliko treba naglasiti, vreme koje treba posvetiti svakoj temi u raspravi. Za
njih se često prišu pravi scenariji – onda kad treba inscenirati nešto o čemu bi
učesnici raspravljali, proizvesti razne asocijacije itd. Kod tipičnih posmatranja47 se
sastavlja samo okviran istraživački nacrt koji sadrži opis problema koji treba
istražiti, ciljeve istraživanja i opšti opis predmeta (onoga što bi trebalo da bude u
47
Ovde se misli na ona posmatranja koja za predmet imaju neke dugotrajne procese ili pojave i
koja i sama dugo traju

72
fokusu posmatračeve pažnje), a ceo istraživački postupak se razvija (pa i menja i
prilagođava) u toku samog posmatranja.

DVA MOGUĆA OPŠTA CILJA FOKUS GRUPA: U društvenim istraživanjima


fokus grupama se mogu ostvarivati dva osnovna cilja: 1) predistraživanje, tj. stvaranje
uslova za neko drugo (obično kvantitativno) istraživanje; 2) slojevitiji opis i dublje
razumevanje istraživane pojave, što bi trebalo da predstavlja korak dalje u odnosu na
rutinska kvantitativna istraživanja.
Ad 1. Predistraživanje ima za cilj da se postavi i razradi nacrt za primenu nekog
drugog istraživanja – recimo ispitivanja na velikim uzorcima. Fokus grupe će se koristiti u
ovu svrhu kad istraživači imaju vrlo oskudne podatke o predmetu istraživanja i nisu u
mogućnosti da načine potrebne klasifikacije pojmova, da definišu istraživani univerzum,
modeliraju uzorak, razviju istraživačke alatke, kao npr. upitnik itd. To svakako nije tipičan
način primene fokus grupa, ali je ova oblast njihove primene izuzetno značajna.
Recimo, ako je neko prvih godina primene interneta nameravao da obavi jedno
veliko ispitivanje kojim bi bliže opisao taj fenomen – ko su korisnici ove mreže, kakve
ciljeve žele da postignu, šta na njoj najčešće rade, kako to utiče na njihovo slobodne
vreme i na celokupan način života, kakav je njihov socijalni i psihološki profil – on se
morao naći u velikim nevoljama jer nije imao nikakve predstave o tome koji su ciljevi
korišćenja interneta uopšte mogući, šta se sve na mreži može raditi, da li korišćenje
mreže ima ikakve veze sa životnim stilovima ljudi, kako su ljudi počeli da se interesuju
za internet i šta ih je tome privuklo itd. A svi ti podaci su nužni da bi se razvio upitnik za
ispitivanje, da bi se stekla kakva-takva predstava o strukturi te novonastale populacije te
da bi se na osnovu toga mogao modelirati uzorak. Uprošćeno rečeno, istraživač bez
predistraživanja ne bi znao ni koga da pita ni šta da pita. Zato je cilj fokus grupa u ovoj
fazi sticanje neophodnih znanja da bi se sprovelo jedno veće istraživanje.
2. Korišćenje fokus grupa u svrhu slojevitijeg opisa i razumevanja neke pojave je
u stvari tipičan istraživački cilj koji se ovim metodom nastoji ostvariti.
Istraživanjem pojava i događaja koje se temelji na ispitivanju njihovih aktera mi
možemo dati statistički opis tih pojava: šta ljudi misle o nečemu, koliko njih razmišlja na
jedan način, a koliko na drugi, koliko su njihovi postupci povezani sa njihovim interesima
i vrednosnim načelima, kako se to ispoljava itd. To su odgovori na pitanja šta se dešava,
koliko često, u kojoj meri itd. Lako ćemo videti, najpre, da su to kvantitativni podaci i
potom da se oni uglavnom oslanjanju na spoljne manifestacije i indikatore. Za nas,
međutim, u velikoj meri ostaje tajna zašto se sve to baš tako dešava48; kako izgleda
stvarno rezonovanje glavnog aktera – koji razlozi imaju najveću težinu, koji manju, a koji
nemaju nikakav uticaj49; šta je osobeno u tom rezonovanju, ono što nije moguće
uopštavati; šta je glavni uzrok što se nekim razlozima daje veći a nekima manji značaj
48
Npr. ako smo videli da trećina mladih ljudi koristi jednu popularnu svetsku marku patika, mi još
ne znamo šta je sve to što nju u njihovim očima čini prestižnom, zašto se takvom smatra baš ona
a ne neka druga koja po kvalitetu ne zaostaje za njom itd.
49
Dobro je znanao da ispitivanje proste korelacije među dvema promenljivima može da nam
ukaže na njihovu uzajamnu povezanost, ali nipošto ne može da potvrdi postojanje uzročnih veza,
niti njihov smer. Moguće je recimo da je njiova povezanost sasvima slučajna, da je posledica toga
što su obe uslovljene nekom trećom pojavmo, koja je njihov zajednički uzrok, a koju mi
istraživanjem nismo obuhvatili. Obično se, recimo, tvrdi da je slaba obaveštenost ljudi o političkim
pitanjima uslovljena stepenom njihovog obrazovanja, tj. da su niže obrazovani mnogo manje
obavešteni jer nemaju dovoljno prethodnih znanja koja bi im omogućila bolju percepciju političkih
zbivanja. Moguće je, međutim, da su i slaba obaveštenost i niže obrazovanje proizvod načelno
male zainteresovanosti tih ljudi za svet oko sebe, ili relativno niskim nivoom inteligencije itd. S
druge strane, i ako među nekim pojavama postoji uzročno-posledična veza, mi ne možemo
sasvim pouzdano tvrditi u kome smeru ona deluje – od prve ka drugoj ili obrnuto, ili obostrano.

73
(da li su to interesi, predrasude, religiozna ubeđenja...); kako je nastao način mišljenja
koji smo opisali.

POSEBNI CILJEVI FOKUS GRUPA: Može se navesti nekoliko posebnih ciljeva,


karakterističnih za metod fokus grupa:
– Da daju bliži i nijansiraniji opis stavova ljudi od onog koji dobijamo putem
standardizovanog ispitivanja
– Da opišu ponašanje ljudi u različitim, naučno ili praktično zanimljivim
situacijama
– Da opiše raspone u poimanju i vrednovanju različitih pojava
– Naročito plodno tle za primenu fokus grupa, ono što ih čini posebnim u
odnosu na sve druge istraživačke tehnike jeste pitanje mogućnosti da se
neki stav ili način mišljenja promeni50. Njihovom primenom može se
ispitivati čvrstina stavova i uverenja:
• da li je promena uopšte moguća;
• ako da, u kojoj meri su ti stavovi podložni promenama:
• kako – pod uticajem kojih argumenata?
• u kom smeru ide promena?
• ko može da utiče na promenu stavova?
– Da utvrdi koje su referentne grupe u formiranju i menjanju stavova

PRIPREMA ISTRAŽIVANJA
Retko kad se neko istraživanje oslanja samo na fokus grupe, ali i tada i kad su
one samo jedan od metoda koji se primenjuje, moraju se pre samog istraživanja obaviti
pripreme.
1. Opis problema koji treba rešiti
Kao i u svim drugim istraživanjima, istraživački tim najpre treba da jasno opiše
šta je to zbog čega se pokreće istraživanje. Problem može biti 1) naučne prirode –
praznina u postojećem istraživačkom fondu i uopšte u naučnom znanju; 2) problem
može biti i praktičan, npr. kako ljudi doživljavaju proizvode jednog proizvođača, a kako
proizvode konkurencije, koliko su svesni značaja osiguranja vlastitog života i imovine,
šta smatraju najvećim problemom u svojoj užoj zajednici... 3) konačno, moguća je i
kombinacija i jednog i drugog. Ne može se postići potrebna jasnoća, doslednost u
primeni metoda i kvalitet dobijenih nalaza ako se ne pođe od ove tačke, bez obzira da li
se radi o naučnom ili praktičnom problemu.
2. Postavljanje ciljeva istraživanja
Istraživački tim mora da se opredeli za neki od ciljeva koji je moguće dostići
primenom ovog metoda (navedeni u prethodnom odeljku) jer od izbora cilja zavisi način
primene ovog metoda.
3. Razrada predmeta istraživanja
U ovom delu nacrta se najpre daju operacionalne definicije predmeta koji se
istražuje i njegovih pojedinih celina. Potom se tema o kojoj se organizuje rasprava bliže
raščlanjava i razrađuje, razume se u zavisnosti od postavljenih ciljeva. Ovo služi kao
osnov za kasniju izradu instrumenata istraživanja i za određivanje broja i sastava grupa.
4. Utvrđivanje broja i sastava fokus grupa
Broj grupa i tip učesnika određuje se u zavisnosti od postavljenih ciljeva i
svojstava predmeta koja su utvrđena tačkama 2 i 3. Pravila u komponovanju grupa biće
izložena nešto kasnije.
50
Takav cilj istraživanja se ne može ni zamisliti kod kvantitativnih istraživanja.

74
5. Razvijanje istraživačkih alatki – vodiča za diskusiju, scenarija
5.1 Vodič za diskusiju sledi iz razrade predmeta istraživanja. On počinje sa
predstavljanjem osobe koja rukovodi diskusijom, kao i istraživačke kuće koja je
organizuje. Potom se ukratko izlažu ciljevi istraživanja, razume se, vodeći računa da se
pri tom kaže samo ono što neće uticati na stavove učesnika u diskusiji.
U vodiču se potom svaka tačka predmeta istraživanja prevodi u odgovarajuća
pitanja koja se postavljaju učesnicima i za svaku tačku se okvirno utvrđuje koliko dugo
će se o njoj diskutovati.
5. 2 Plan i scenario diskusija
Scenario se razrađuje ako se žele postići neki posebni efekti: neposredni
doživljaj nečega, suočavanje sa drugom (nepoznatom) stranom stvari itd. Njime se tačno
određuje šta se, osim pitanja za učesnike, uvodi u diskusiju (neko zbivanje,
demonstracija, prikazivanje nekog slajda, filma, spota itd). To podrazumeva da se tačno
utvrdi šta treba učiniti, kad treba učiniti, ko to čini, na koji način, uz pomoć kojih
sredstava, s kojim ciljem, kako to osoba koja rukovodi diskusijom treba da predstavi i
objasni učesnicima itd.
Planom se predviđaju potrebna materijalna i tehnička sredstva: kamere,
ozvučenje, uređaji za prenos slike i glasa putem interneta ukoliko naručilac istraživanja
želi da ga prati na daljinu, uozrci robe koja se proba u tačnim količinama i tipovima
pakovanja (ukoliko je reč o primenjenom istraživanju), snimci koji se prikazuju
učesnicima itd.
5.3 Upitnici koji se dele učesnicima ako je predviđen i takav oblik ispitivanja
stavova;
Ukoliko kao cilj istraživanja izaberemo praćenje geneze stavova u njihovom
suočavanju sa stavovima i argumentima drugih ljudi, sa novim činjenicama i
informacijama, mi prvo treba da snimimo kakvi su ti stavovi bili na početku diskusije, ili
pre predstavljanja novih informacija i činjenica koje želimo učesnicima da saopštimo. To
se čini tako što učesnici popunjavaju kraće upitnike i na taj način iznose svoje prethodne
stavove.

ORGNIZACIJA DISKUSIJE: Ovaj metod se sprovodi tako što se po unapred


određenim kriterijumima odabere nekolicina ljudi (obično između osam i 12) koji se
međusobno ne poznaju, a potom se sa njima organizuje rasprava o predmetu koji se
istražuje. Raspravom rukovodi osoba koju je za to posebno odredio i obučio organizator
istraživanja i koja se obično naziva moderator. Ova rasprava traje oko 90 minuta i
učesnicima se daje simbolična nadoknada za vreme koje tu provedu, bilo u obliku malih
poklona, ili u novčanom iznosu.
Poseban oblik fokus grupa su one koje se organizuju putem interneta51. One se
ne odvijaju u stvarnom, već u virtuelnom prostoru. Učesnici su u svojim domovima,
radnim prostorijama ili na drugim mestima, moderator i naručilac su takođe u svojim
prostorijama, ali su svi istovremeno i «na istom mestu» – dakle, na mreži – i učestvuju u
diskusiji o zadatoj temi. Budući da se svi međusobno vide i čuju, da ih moderator, kao i
naručilac, takođe, sve vide i čuju, sve je kao i kod pravih fokus grupa, samo što učesnici
nisu fizički u istoj prostoriji. Istraživačke firme koje organizuju ovakav oblik fokus grupa
stalno oglašavaju ove svoje usluge i pozivaju sve zainteresovane da se prijave za
učešće u ovakvim istraživanjima. Zainteresovani prilikom prijavljivanja popunjavaju
upitnik, a potom ih, kad su potrebni učesnici njihovog socio-demografskog profila, ili
njihovih vrednosnih orijentacija i navika, pozivaju da se uključe u neku grupnu diskusiju.
51
Pod ovim se ne podrazumevaju fokus grupe koje se organizuju u realnom prostoru – dakle, u
jednoj prostoriji – a da se slika putem interneta prenosi do naručioca istraživanja koji se može
nalaziti na sasvim drugom kraju sveta

75
Fokus grupe su pogodne za čitavo obilje projektivnih tehnika i drugih oblika
podsticanja učesnika. U tu svrhu koriste se razni postupci, od nedovršenih rečenica,
dovršavanja započetih slika i crteža, sastavljanja priče o nekoj temi, personalizacije
nekih nefizičkih pojava, kao što su robne marke, organizacije, institucije itd.
Fokus grupe dopuštaju i korišćenje raznih tehničkih alata za precizno merenje
stavova i osećanja ljudi. Tipičan takav alat je tzv. analitičar opažanja. To je elektornski
uređaj koji pred sobom imaju učesnici grupe u trenutku kad im se prikazuje neki
televizijski spot, ili snimak nekog događaja, izjava političara itd. Svoj stav i osećanja
prema onom što vide oni iskazuju tako što obrću dugme, recimo, na skali od -100 (što,
recimo, može da znači da su zgađeni i ogorčeni onim što vide) do 100 (što znači da su
oduševljeni). Konačan proizvod toga je što se precizno meri i po sekundama vidi koji
elementi, recimo TV spota su odbojni, koji neutralni a koji veoma privlačni; da li postoji
razlika u stepenu dopadanja među pojedinim kategorijama učesnika itd. Naravno, ono
što se ocenjuje može biti različito određeno: nekad su to osećanja koja na posmatrače
proizvodi ono što im se prikazuje, drugi put ocena shvatljivosti i razumljivosti informacija
koje im se nude, treći put dopadljivost fizičkog izgleda nekih osoba itd.

SASTAV FOKUS GRUPA: Učesnici u raspravama se biraju po dva osnovna


kriterijuma:
1) Socio-demografski: pol, starost, obrazovanje, selo / grad, etnička ili verska
pripadnost itd. Ovi kriterijumi se primenjuju kad se polazi od pretpostavke, ili kad su
prethodna kvantitativna istraživanja pokazala da socijalna i demografska svojstva imaju
veze sa onim što je predmet istraživanja – npr. određeni stavovi ili ponašanje.
2) Tematski: učesnici se razvrstavaju po tipu odnosa prema samoj temi koja se u
fokus grupama istražuje – npr. čvrste, umerene, meke pristalice i protivnici neke ideje,
oni koji redovno, često, povremeno, retko upražnjavaju neke aktivnosti itd.

VRSTE FOKUS GRUPA


Fokus grupe možemo klasifikovati prema: 1) načinu njihovog vođenja; 2) načinu
organizovanja;
Prema prvom kriterijumu – načinu vođenja rasprave – razlikujemo:
1. Klasične fokus grupe u kojma se za istim stolom nađe 8-12 ljudi koji se
međusobno ne poznaju i koji diskutuju o nekoj temi, uz pomoć jedne osobe kvalifikovane
za vođenje takvih diskusija (moderatora)
2. Diskusije o suprotstavljenim gledištima; ovakve grupe imaju bar dva voditelja
koji zastupaju suprotna stanovišta o temi koja je predmet rasprave. Učesnici su onda
stavljeni u situaciju da ocenjuju argumente za i protiv ovih stavova i da se o njima
izjašnjavaju. Naravno, moguće je da se u igri nađe i više od dva suprotna stava, što
znači da bude i više voditelja, ali to je veoma retko.
3. Fokus grupe u kojima diskusiju vodi i usmerava jedan od učesnika. Ovakvim
grupama se pribegava 1) kad se želi smanjiti distanca između nekog ko je tu
«zvaničnik» (profesionalni istraživač) i ostalih, «običnih» učesnika; 2) kad želimo da
postignemo što veću spontanost u raspravi. Kad raspravu vode sami učesnici, onda je
zadata samo tema, a sve ostalo je na njima samima, počev od izbora pitanja o kojima će
se u okviru te teme raspravljati, njihovog redosleda, vremena koje će posvetiti svakom
od njih, pa do onoga što će o njima reći.
4. Dvosmerne fokus grupe
U ovom slučaju radi se o dvema grupama: jedna je klasična, organizuje je i vodi
jedan moderator, diskusija se odvija prema vodiču i scenariju koji je zamislio organizator
istraživanja; druga grupa prati tok diskusije na prvoj i diskutuje o onome što je rečeno u
prvoj grupi. Najčešće se dve grupe odvijaju istovremeno, s tim što ona druga grupa iz

76
posebne prostorije i putem jednosmernog ogledala prati šta se dešava u prvoj. Moguće
je i da se diskusija na prvoj grupi naknadno projektuje na platnu i da se projekcija prema
potrebi zaustavlja (da bi učesnici izneli sve što imaju da kažu o onome što su videli) i da
se potom nastavlja. To je u izvesnom smislu multipliciran učinak grupne interakcije jer je
za drugu grupu obezbeđen dvostruki stimulans: s jedne strane sama unutargrupna
dešavanja, a s druge strane takva dešavanja koja se odvijaju u prvoj grupi. U ovom
slučaju je takođe važno da učesnici zauzimaju distancu prema onome što se javlja i
dešava u osnovnoj grupi i što bi se možda dešavalo i u njihovoj, ali tada mnogi učesnici
iz razloga fizičke prisutnosti diskutanata i konformizma koji ona proizvodi ne bi izneli
svoje izvorno stanovište. U situaciji kad nema fizičke prisutnosti oni slobodnije iznose
svoja mišljenja.
Štaviše, neke ljude fizička odeljenost stimuliše da iznose suprotna mišljenja.
Često se među učesnicima grupa uspostavlja spontana solidarnost, čije drugo lice je
želja da se suprotstave nekoj drugoj grupi. U tom slučaju oni radije tragaju za razlozima
neslaganja nego slaganja.
Prema načinu organizovanja mogu se razlikovati:
1. Obične fokus grupe u kojima se učesnici nalaze na istom mestu u isto vreme i
učestvuju u raspravi licem u lice.
2. Fokus grupe u kojima su učesnici na različitim mestima i u različitim lokalnim
vremenima, a diskusija se uspostavlja u formi tzv. telefonskih konferencija. Prednost
ovih grupa je što mogu da obezbede praktično neograničenu prostornu pokrivenost i da
prate regionalne razlike u načinu rezonovanja o nekom pitanju. S druge strane, tu je
stepen otvorenosti nešto veći jer ne postoji kontakt licem u lice, tj. fizičko prisustvo
sagovornika. Ljudi su ponekad spremniji da se oštrije suprotstave anonimnom
sagovorniku nego onom ko je fizički prisutan u toku rasprave. Ali naravno, upravo to što
se uzima kao njihova prednost može biti i nedostatak: ako želimo da ispitamo sudbinu
nekog stava u grupnoj interakciji, onda je poželjnije da to bude prirodna interakcija, tj.
licem u lice, a ne na distanci.
3. «On line» fokus grupe: reč je o već pominjanim grupnim diskusijama koje se
odvijaju uz pomoć globalne mreže (interneta) kojim se bar virtuelno obezbeđuje
istovremenost i vizuelna prisutnost, budući da svako vidi sve ostale učesnike, iako oni
nisu fizički prisutni u njegovoj prostoriji. Njihova prednost je što su mnogo jeftinije i što u
odnosu na telefonski oblik komunikacije smanjuju distancu među učesnicima. Ipak,
ostaje činjenica da je svaki učesnik svestan da razgovara s nekim ko je daleko od njega
i da to može uticati na njegove stavove u samoj diskusiji.

FOKUS GRUPE NISU SAMO DISKUSIJA: Meod fokus grupa često ima izvesne
odlike eksperimenta. To je slučaj kad se, kako je već opisano, učesnicima rasprave
prikazuju televizijski spotovi, isečci iz nekih televizijskih ili radijskih emisija, napisi iz
štampe, fotografije i sl. i traži da oni govore svoje utiske i mišljenja o pomenutom
materijalu. Na ovaj način se veštački stvaraju uslovi u kojima publika prima neki medijski
sadržaj i ispituju se načini na koji ona reaguje na te sadržaje. Takođe, učesnicima u
grupi se mogu namerno predočiti argumenti za i protiv nekog stava, nekad kombinovani
sa različitim oblicima komunikativne strategije: provokativan način predstavljanja tih
argumenata, afektivan nastup, ili pak staložen, miran nastup oslonjen na racionalnu
argumentaciju. Konačno, učesnicima se mogu podeliti uzorci neke robe i zatražiti da je
(is)probaju. Tu se takođe radi o simuliranju jedne stvarne situacije (probanje ili upotreba
nekog proizvoda), te se i to može smatrati vrstom eksperimenta.
U fokus grupama se ne prati samo ono što je rečima iskazano. Neverbalni govor
nije ništa manje značajan od verbalnog, a ponekad je i značajniji. Ako se na primer vodi
rasprava o kvalitetu nekog žestokog pića, onda se obično učesnicima daje da probaju

77
razne uzorke tog pića. Svako zna da pritom izraz lica (namršten, ravnodušan, prijatno
začuđen, oduševljen...), kao i govor tela (da li se onaj koji proba pri tom strese, zastane,
ili na njemu nisu vidljive nikakve reakcije) kazuje više od samih reči. Ako se pak vodi
rasprava o nekim aktuelnim pitanjima (političke teme, sport, moralna pitanja), onda
gestikulacija, boja i visina glasa, izrazi lica (zajapurenost, namrštenost, smeh...) mogu
mnogo bolje da ilustruju prirodu i čvrstinu nekog uverenja nego reči.
Stoga se rasprava na fokus grupama često prati iz neke druge prostorije. U tu
svrhu se koriste ogledala koja su s druge strane providna i naručilac istraživanja kao i
istraživački tim mogu da prate raspravu. Tok rasprave se skoro uvek snima i upravo iz
ovih razloga se pravi i video zapis, da bi se pomenute reakcije mogle pažljivije i detaljnije
analizirati.
Naravno, praćenje rasprave bez znanja učesnika otvara niz moralnih dilema. Kad
je u pitanju snimanje kamerom, ona je obično vidljiva i učesnici su toga svesni, tako da
svako može da odustane ako smatra da mu to narušava privatnost. Posmatranje iz
druge prostorije je već nešto drugo. Stvar sa moralnog stanovišta donekle olakšava
činjenica da se ovakve rasprave verovatno nikad ne organizuju s namerom da se vidi šta
će reći i kako će se ponašati baš ta i ta osoba, a svakako ne s ciljem da se o nekome
pribave kompromitujući podaci, ili da se nepoželjnim osobama izloži njegova privatnost.
Takođe, među temama o kojima se raspravlja na grupama ogromnu većinu čine one
koje ni na koji način ne zadiru u intimnost (dopadljivost neke poruke, spota, robe itd). S
druge strane, samo prihvatanje da se učestvuje u raspravi pred deset nepoznatih ljudi je
u značajnoj meri pristanak da se sa svojih stavova skine oznaka «poverljivo». Ipak,
moralne dileme za istraživača sasvim nestaju jedino ako pre početka rada učesnicima
najavi da se rasprava snima i prati, tako da oni sami odluče da li će raditi pod tim
uslovima ili ne.

PREDNOSTI I OGRANIČENJA FOKUS GRUPA


Najveća prednost fokus grupa je njihova dijaloška i akciona dinamika koju ne
može da obezbedi nijedan drugi metod, osim posmatranja.
Uz to, fokus grupe omogućavaju istraživaču da kontroliše situaciju i da
smišljenim uvođenjem i isključivanjem pojedinih stimulanasa ispituje njihov učinak. Sa
tog stanovišta fokus grupe su u izvesnom smislu u prednosti i nad posmatranjem jer kod
ovog drugog metoda istraživač ne sme da utiče na prirodni tok događaja, iako bi
ponekad za ciljeve istraživanja moglo biti dragoceno da se stvari počnu odvijati na
drugačiji način nego što se odvijaju.
Najozbiljniji nedostatak fokus grupa je što se slika o stavovima i ponašanju nekih
psiholoških tipova ličnosti ne može smatrati sasvim verodostojnom. Osobe sklone
konformizmu, stidljivi ljudi, ili oni koji sebe smatraju inferiornim u odnosu na ostale, radije
će prećutati ono što zaista misle ili odglumiti saglasnost sa dominantnim učesnicima
rasprave. To može u izvesnoj meri da zakrivi sliku o predmetu istraživanja. No, ako je
moderator vešt, on će sprečiti dominaciju «jačih» i ohrabriti učešće slabijih, ili će bar u
analizi prepoznati neiskreno ponašanje, što može da obogati istraživačke nalaze i time
da pomenute nedostatke pretvori u prednosti.
Mnogi ljudi se ustežu da o osetljivim pitanjima govore pred osobama koje prvi put
vide i to svakako može uticati na rezultate istraživanja. No istraživači moraju biti svesni
tog nedostatka i za osetljive teme odabrati druge metode.
Neki pisci kao slabost ističu efekat polarizacije stavova, tj. sklonost učesnika da
se tokom diskusije podele na dva ili nekoliko manje-više radiklanih gledišta. To se,
međutim, nipošto ne može smatrati nedostatkom, već, naprotiv, jednom od ključnih
prednosti fokus grupe. Npr, ako su upitnikom podeljenim na početku snimljeni stavovi
učesnika, a pokaže se da se oni tokom diskusije radikalizuju, onda je to upravo

78
najdragoceniji doprinos celovitom saznavanju stavova i ponašanja ljudi: time se opisuje i
meri stepen njihove podložnosti promenama, smer promena, argumenti i okolnosti pod
kojima do promena dolazi. S druge strane, to može da znači i da učesnici nisu bili iskreni
u prvobitnom iskazivanju svojih stavova, da su možda želeli da se prikažu trezvenijim,
umerenijim, ali da ih je tok diskusije upravo izveo na čistac i povukao da ipak ogole svoje
stvarno stanovište. Na istraživačima je da ocene stvarne razloge ovakvih promena.
Ključna ograničenja odnose se na domet istraživačkih nalaza stečenih ovim
metodom. To su ograničenja:
a) u pogledu vremensko-prostornog zahvata i saglasno tome obima
pojmova obuhvaćenih istraživanjem: opravdanije je da se fokus
grupama istražuju pre predmeti koje vidimo «sada i ovde», nego velike
istorijske i društvene pojave, tj. pre pojedinačni i posebni nego opšti i
univerzalni i pre konkretni nego apstraktni pojmovi;
b) u pogledu ciljeva istraživanja: metod fokus grupa za realan cilj može
da postavi klasifikaciju i detaljan opis svojih predmeta, eventualno
razumevanje. Nerealno je očekivati da se uz pomoć ovog metoda
mogu objašnjavati pojave, otkrivati zakonitosti i predviđati buduća
dešavanja. Zato se on najčešće primenjuje u kombinaciji s drugim
metodima;
c) u smislu dalekosežnosti zaključaka: nije realno palnirati i izvoditi
uopštvanja i generalizacije zasnovane na istraživačkom materijalu
fokus grupa, kao što je to ponekad moguće u ispitivanju ili u raznim
vrstama sistematskih merenja.
Jasno je da nijedan metod ne može voditi potpunom saznavanju neke pojave.
Ako je istraživač svestan mogućnosti i ograničenja svakog metoda, on će napraviti takav
istraživački nacrt i takav izbor metoda kojim će najcelovitije istražiti, opisati i razumeti
istraživane pojave.

LITERATURA
A) Osnovna
• Morgan D.L. (1997). Focus groups as qualitative research, Second
Edition. London: Sage Publications. 1988.
• Morgan D. Focus Groups, ANNUAL Reviews of Sociology, 1996, 22, pp
129-152
• Krueger, Richard A. and Mary Anne Casey (2000). Focus groups : A
practical guide for applied research. Thousand Oaks, CA: Sage Publications.
• O'Brien K. Improving survey questionnaires through focus groups. In
Morgan D, ed. Successful focus groups: advancing the state of the art. London: Sage,
1993:105-18.

B) Šira
• Kitzinger J. The methodology of focus groups: the importance of
interactions between research participants. Sociology of Health and Illness 1994;16;103-
21.
• Kitzinger J. Focus groups: method or madness?. In Boulton M, ed.
Challenge and innovation: methodological advances in social research on HIV/AIDS.
London: Taylor and Francis, 1994:159-75.
• Khan M, Manderson L. Focus groups in tropical diseases research.
Health Policy and Planning 1992;7:56-66.

79
• Hughes D, Dumont K. Using focus groups to facilitate culturally anchored
research. American Journal of Community Psychology 1993;21:775-806.
• Bogardus ES, The Group Interview, Jornal Of Applied Sociology, 19
• Mays N, Pope C. Rigour and qualitative research. BMJ 1995;311:109-12.
• Flores, J. G. and C. G.Alonso (1995). Using focus groups in educational
research. Evaluation Review 19(1): 84-101.
• Merton R.K. and P. L. Kendall (1946). The focused interview. American
Journal of Sociology (51): 541-557.
• Stewart D.W. and P. N. Shamdasani (1992). Focus groups: theory and
practice. London: Sage Publications.

80
PRILOG:
INSTITUT ZA MEDIJSKA ISTRAŽIVANJA
ISTRAŽIVAČKI NACRT ZA DISKUSIJU U FOKUS GRUPAMA NA TEMU ČITANOSTI
NOVINA

PROBLEM: Socilozima masovnih komunikacija nije jasan vrednosni profil savremene


medijske publike u društvu koje je poput našeg izloženo dramatičnim društvenim
promenama i s prilično izraženom anomijom. Iz ispitivanja stavova putem intervjua licem
u lice došlo se do podataka koliko ljudi u Srbiji čita pojedine novine; kako ih uopšteno
ocenjuju; koliko im veruju; koje teme u njima najradije čitaju itd.
Istraživače pored toga zanima: kako medijska publika bira medijski sadržaj na
neposrednom opažajnom nivou (forma medijskog sadržaja – izgled, oblik, format…);
kako se odlučuje koji sadržaj će izabrati; kako reaguje na pojedine vrste tekstualnog i
grafičkog sadržaja

Odlučili su se za metod diskusije u fokus grupama sastavljenim od čitalaca dnevnih


novina.

Cilj
c) Naučni: da se odgovori na sledeća pitanja: gde je donji prag opažaja? Koje
su karakteristike sadržaja (tekstualnog, grafičkog) koji privlači pažnju i koji
odbija; koje teme izazivaju interesovanje (površno ili pažljivo čitanje); kako
pojedine kategorije čitalaca primaju pojedine pristupe i stilove u obradi tema
(agresivan, ciničan, ironičan, uravnotežen, trezven, objektivan…) Pozitivne i
negativne identifikacije u pogledu sadržaja i forme
d) Društveni: da se bolje razume profil savremene medijske publike i da se,
ukoliko je moguće, doprinese poboljšanju medijske politike

SASTAV FOKUS GRUPA:

Iz ispitivanja stavova putem intervjua licem u lice došlo se do zaključka da su pol,


obrazovanje, starost i mesto življenja najtešnje povezani sa izborom novina, kao i
sadržaja koji se u njima čita odnosno gleda.
Sa stanovišta ciljeva istraživanja takođe je važno razlikovati čitaoce po vernosti
određenim novinama.
Imajući sve to u vidu, grupe se komponuju po dva merila: vernost pojedinim novinama i
socio-demografska obeležja (pol, obrazovanje, starost, mesto življenja)

Po prvom čitaoce delimo na:


1) VERNE (one koji uvek kupuju iste novine i unapred znaju koje će da kupe),
2) MEŠOVITE – one koji uglavnom imaju u vidu jednu ili dve novine, ali odluku
ipak donose na trafici,
3) PROBIRLJIVE – one koji odluku donose na trafici, bez nekog prethodnog
stava

Po drugom merilu čitaoce delimo na:


1) Srednje i više obrazovani
2) Do 30, od 31-50, 50+
3) Prigradska naselja, grad

81
Ukrštanjem ovih kriterijuma formira se 12 grupa. Maksimalan broj kombinacija je 36, ali
se zbog ekonomičnosti ne ide na izdvajanje svih mogućih kombinacija. Svaki modalitet
varijbli koje imaju po dve kategorije (pol, obrazovanje, tip naselja) zastupljen je u šest
slučajeva, a modaliteti varijabli sa tri kategorije (starost, tip čitalaca) zastupljeni su po
četiri puta. To je dovoljna zastupljenost da se može ispitati značaj svake varijable.
Ukoliko se pokaže da su neke varijable značajno povezane, tako da je potrebno izdvojiti
neku još užu grupu, onda će se uraditi potreban broj dodatnih grupa.

1. Žene, srednje obrazovane, do 30 godina, prigradsko naselje – VERNI ćitaoci


2. Muškarci, srednje obrazovane, do 30 godina, gradsko naselje – MEŠOVITI tip
ćitalaca
3. Žene, visoko obrazovane, do 30 godina, prigradsko naselje – PROBIRLJIVI
ćitaoci
4. Muškarci, visoko obrazovani, do 30 godina, gradsko naselje – VERNI ćitaoci
5. Žene, srednje obrazovane, od 30 do 50 godina, prigradsko naselje – MEŠOVITI
tip ćitalaca
6. Muškarci, srednje obrazovani, od 30 do 50 godina, gradsko naselje –
PROBIRLJIVI ćitaoci
7. Žene, visoko obrazovane, od 30 do 50 godina, prigradsko naselje – VERNI
ćitaoci
8. Muškarci, visoko obrazovani, od 30 do 50 godina, gradsko naselje – MEŠOVIT
tip ćitalaca
9. Žene, srednje obrazovane, do 50+ godina, prigradsko naselje – PROBIRLJIVI
ćitaoci
10. Muškarci, srednje obrazovani, 50+ godina, gradsko naselje – VERNI ćitaoci
11. Žene, visoko obrazovane, do 50+ godina, prigradsko naselje – MEŠOVITI tip
ćitalaca
12. Muškarci, visoko obrazovani, 50+ godina, gradsko naselje – PROBIRLJIVI
ćitaoci

PREDMET / TEMA / Metod PODSETNIK ZA MODERATORA: Pitanja koja postavlja


Indikator učesnicima
Opredeljivanje na Simulacija Novine su poređane kao da su izložene na trafici:
neposredno izbora novina i Koje biste novine odabrali sa ove gomile? Zašto ste odabrali baš te
opažajnom nivou: praćenje novine?
šta najviše privlači stvarnog Kad se svi izređaju sa odgovorima: Da li bi još neko odabrao
pažnju na trafici ponašanja novine «te i te» pošto je čuo razloge koje je naveo «taj i taj»?
Koje od njih nikako ne biste odabrali? Zašto ne biste odabrali te
novine?
Kad se svi izređaju sa odgovorima: Da li bi još neko odbacio novine
«te i te» pošto je čuo razloge koje je naveo «taj i taj»?
Referentne grupe Diskusija Ko još od vama bliskih ljudi čita ove novine koje ste odabrali?
prilikom izbora
medijskog sadržaja: Za novine koje nikako ne bi odabrali: znate li nekog ko čita te
pozitivna i negativna novine?
identifikacija
Opredeljivanje na Simuliranje Listajte novine koje ste odabrali, redom kojim vi hoćete i, ako imate
osnovu sadržaja: listanja novina komentara, recite ih naglas (ne mora o samim novinama, već o bilo
Šta u novinskom Popunjavanje čemu što vam privuče pažnju: nadnaslov, naslov, podnaslov,
sadržaju (fotografije, upitnika: fotografija, karikatura, antrfile, neka reč ili sintagma i sl.);

82
naslovi, tipovi slova) učesnici Šta drugi kažu o tome?
privlači najviše pismeno Šta je ono što vas odbija, ili umanjuje vašu želju da otvorite neke
pažnje? odgovaraju novine?
Šta odbija ljude? koje bi (su) Listajte novine koje vam se ne sviđaju i komentarišite
sve novine
izabrali i koje
nikako ne bi
izabrali
Sud o sadržaju i Simuliranje Šta mislite o tekstu koji ste pročitali? (učesnik ga ukratko prepriča i
pristupu: čitanja novina kaže šta o njemu misli)
* stvarnom Daje se pauza Da li bi još neko ovako ocenio ovaj tekst?
* poželjnom da učesnici (Onome ko je pročitao tekst) Kad biste ga vi pisali, kako bi on
* nepoželjnom pročitaju neke izgledao?
Kako se prihvataju tekstove, a Da li bi još neko ovako napisao ovaj tekst?
pojedine vrste potom se A kako bi ovaj tekst izgledao kad bi ga napisao... (navesti osobu
tekstova: dobar i loš postavljaju koja bi po mišljenju učesnika kupila novine koje on nikako ne bi
prijem pitanja izabrao)
Pojedine teme: Diskusija Zašto vas ta tema koju ste odabrali zanima? (ako je potrebno,
razlozi zbog kojih podsticati: imate praktičnu korist od toga? koliku? vaša radoznalost
one privlače pažnju ide u tom pravcu? kolika je ta radoznalost – neodoljiva, ili tek
sporadična? bojite se te stvari? koliko? dopada vam se to? koliko?
itd.)
Odluka o kupovini Diskusija Od čega zavisi da li ćete kupiti neke novine? (ako je potrebno,
podstaći: od moje navike da stalno kupujem «te i te» ili bilo koje
novine; od naslova koji vas privuče; od provokatinvnih fotografija;
od toga da li tog dana imate para...)

IZRADA IZVEŠTAJA:

Nalaze iskazati po redosledu tema. Iskazuju se:


1) Zbirno i
2) Po tipovima čitalaca, prema merilima na osnovu kojih su sastavljene
grupe

Posebna pažnja posvećuje se GENEZI stavova: Pitanja obeležena crvenim slovima


služe da se prati da li je tokom diskusije neko promenio svoj stav. U analizi se odgovara
na pitanja: KOLIKO LJUDI je promenilo stav? KO (prema socio-demografskom i
čitalačkom profilu) je promenio stav? U KOJOJ MERI je promenjen prvobitni stav? KOJI
ARGUMENTI su bili presudni da se stav promeni?

83
POSMATRANJE

1. Pojam posmatranja

Posmatranje je kvalitativni metod istraživanja ponašanja, događaja i procesa, putem


koga se predmet istraživanja sistematski i precizno prati i opisuje. Osnovni ciljevi i
karakteristike posmatranja su:
• detaljan opis istraživane pojave – npr. nekog događaja, procesa, ponašanja i
spleta društvenih interakcija koje ta pojava izaziva
• holistički pristup, tj. opisivanje pojave u kontekstu: prostornom (u njenoj
isprepletanosti sa srodnim pojavama i onima koje se dešavaju istovremeno s njom) i
vremenskom (u njenoj uslovljenosti od drugih pojava koje joj prethode, kao i u njenom
uslovljavajućem i uzrokujućem potencijalu prema pojavama koje iz nje proishode ili
slede posle nje)
• razumevanje značenja posmatranih pojava i njihovog smisla
Ovaj metod je nezamenljiv kad su u pitanju procesi, ponašanja, događaji koji se
mogu odvijati i pratiti jedino u autentičnim, «prirodnim» uslovima, tj. koje nije moguće
veštački izazvati ni simulirati. U takve pojave spadaju, recimo: način života plemenskih
zajednica, određeni religiozni i drugi obredi i rituali, ponašanje marginalnih grupa, veliki
politički događaji, proces rada u različitim uslovima, običan, svakodnevni život ljudi,
reagovanje na neke događaje itd.
Posmatranje je kvalitativan metod prevashodno zato što se usredsređuje na opis
pojave i njeno razumevanje, a manje na količinska merenja i statističke testove
povezanosti pojedinih varijabli. Međutim, posmatranje je kvalitativan metod čak i kad u
njemu prevagu odnose kvantitativne istraživačke tehnike, tj. kad se, neposredno u toku
samog posmatranja, ili kasnije prilikom obrade, klasifikuje materijal, kodira i obrađuje
korišćenjem neke od statističkih metoda. Ono je i tada kvalitativno zato što svoj predmet
neposredno opaža i to kao celovitu pojavu u njenom prirodnom toku i izvornom
obliku. Drugim rečima, istraživanje pojave se ne odvija po unapred postavljenim
hipotezama i precizno izvedenim konstruktima o odnosu pojedinih činilaca pojave, niti u
njenom saznavanju posreduje armija anketara, kontrolora, ljudi zaduženih za unos,
čišćenje, logičku kontrolu i obradu podataka. Kod posmatranja istraživač registruje i
beleži ono što se odvija pred njegovim očima i što je po pravilu mnogo opširnije i
raznovrsnije od onih aspekata pojave koje mi možemo kvantitivno istražiti52.
Ovaj metod je nastao u etnologiji, ali se kasnije proširio na sociologiju i danas se
koristi i u politikologiji, lingvistici i mnogim drugim naukama.
52
Na primer kad život malih doseljeničkih kolonija u velikim gradovima istražujemo pomoću
ispitivanja, mi prethodno moramo da postavimo hipoteze: da su te zajednice slabo uklopljene u
novu sredinu, da su žitelji upućeni jedni na druge, da među njima postoji snažna homogenost, da
homogenost zavisi od veličine tih kolonija i da je veća u manjim kolonijama itd. Sve te naše
pretpostavke će biti pretvorene u odgovarajuća pitanja u upitniku, potom ćemo u takve kolonije
poslati intervjuere, oni će obaviti razgovore sa članovima i onda ćemo na osnovu prikupljenih
podataka proveriti hipoteze, ispitati da li zaista postoje pretpostavljene pravilnosti između veličine
i stepena homogenosti itd. Međutim, kad tu pojavu proučavamo pomoću posmatranja, onda
opažamo ogroman broj iskustvenih činjenica koje najčešće mnogostruko nadilaze našu
istraživačku postavku koju smo bili pripremili za ispitivanje. Tako će nam, recimo, posmatranje
skrenuti pažnju na način oblačenja žitelja te kolonije, frizure muškaraca i žena, da li i koliko u
govoru koriste lokalizame iz starog kraja, koliko prihvataju reči iz novog kraja i na koji način ih
uklapaju u sopstveni govor, kako se ponašaju na slavljima unutar zajednice, šta i kako pevaju,
koliko u tome ima emocija, šta gledaju na TV, kako se ophode prema ljudima iz nove sredine koji
dođu u njihovu četvrt, kako komentarišu njihovu pojavu, izgled, hod, govor itd.

84
Za razliku od fokus grupa i dubinskih intervjua, posmatranje se primenjuje više od
jednog veka. Smatra se da ga je prvi primenio istraživač Smitsonijanvog odeljenja za
etnologiju, Frenk Kušing (Frank H. Cushing), koji je, počev od 1879. proveo blizu pet
godina među pripadnicima plemena Zuni Pueblo. Desetak godina kasnije Beatris Veb
(Beatrice P. Webb) je počela da sprovodi posmatranje života u sirotinjskim kvartovima
velikih gradova. Danas je to veoma rasprostranjen metod istraživanja u društvenim
naukama na anglosaksonskom prostoru, dok je u kontinentalnoj Evropi i naročito u
nekadašnjim komunističkim zemljama mnogo manje zastupljen.

2. Šta posmatranje čini različitim od drugih srodnih metoda?


Generalno gledano, istraživači se odlučuju za posmatranje onda kada je jasno da bi
primenom kvantitativnih tehnika (npr. ispitivanja) učesnici sami o sebi davali zakrivljene
informacije, ili da ne bi bili u stanju da daju dovoljno informacija (zato što su suviše
uronjeni u vlastitu svakodnevicu, ne poseduju odgovarajući kategorijalni aparat da bi
odgovorili zahtevima istraživanja itd).

2.1 Razlika između posmatranja i fokus grupa:


1) Posmatranje se odvija u prirodnim uslovima, tj. tamo gde se događaji, procesi,
ponašanja i inače odvijaju, nezavisno od toga da li su predmet posmatranja ili ne. Fokus
grupe, u meri u kojoj se bave ponašanjem, uglavnom to čine na način eksperimenta, tj.
veštački izazivajući određene uslove i podsticaje i potom prateći i mereći ono što sledi.
2) U posmatranju naglasak je na samom događaju, ili procesu, ili ponašanju, na
njegovoj logici, dinamici, pravilnosti. Ukoliko se istražuju stavovi i osećanja, to se u
velikoj meri čini preko neverbalnih oblika njihovog ispoljavanja; kod fokus grupa
naglasak je na govornoj komunikaciji među ljudima i na stavovima i osećanjima koje oni
tom prilikom izražavaju.
3) Uloga istraživača: On je mnogo aktivniji u fokus grupama i sve vreme (nastoji da)
čitav proces drži pod kontrolom, trudeći se da izazove samo one oblike ponašanja koji
su predmet istraživanja. U posmatranju istraživač nipošto ne sme da utiče na tok
događaja. Njegovo učešće u posmatranim procesima je motivisano prevashodno
namerom da bude što bliži prirodnim izvorima podataka, tj. da spreči distancu i promene
u ponašanju do kojih bi sigurno došlo ukoliko bi on bio upadljivo različit od izvornih
učesnika, neko ko se šunja pored njih i beleži svaki njihov pokret.

2.2 Razlika u odnosu na sistematska merenja: Šta razlikuje posmatranje od


različitih panela, recimo od potoršačkog, ili od elektronskog merenja gledanosti TV?
Sličnost je svakako u tome da i jedan i drugi metod istražuju ponašanje ljudi. Razlika je
u tome što je u prvom slučaju reč o čisto kvantitativnim istraživanjima: ona, dakle, pojavu
mere i opisuju je u količinama, proporcijama, u izmerenim stepenima povezanosti
pojedinih obeležja, uočenim pravilnostima u njenom postojanju u vremenu i prostoru53.
Posmatranje stavlja akcenat na kvalitativni opis. Ono mnogo detaljnije i živopisnije
slika jednu vrstu ponašanja, događanja, zbivanja, ali njime istraživači istovremeno
nastoje i da sve to razumeju, na način na koji to čini kvalitativna metodologija.

53
Npr. istraživanje ponašanja potrošača uz pomoć panela ili ad hoc istraživanja daje odgovor na
pitanje: ko (u demografskom i socijalnom smislu) i šta kupuje, koliko često to čini, na kojim
prodajnim mestima, koliko je lojalan nekoj robnoj marki, koliko njegov/njen izbor zavisi od
reklamiranja, koliko od socijalno-klasne pripadnosti, stepena obrazovanja itd. Iz broja pominjanja
zamenice «koliko» u prethodnoj rečenici vidimo, dakle, da je tu reč o prebrojavanju, merenju
učestalosti, stepenu povezanosti između odluke o kupovini i drugih varijabli (reklama,
obrazovanje itd).

85
Kao čisto kvantitativni metodi istraživanja pomenuti paneli akcenat stavljaju na
spoljne i manje-više objektivne indikatore ponašanja, kao npr. broj i vrsta pakovanja
kupljenih proizvoda, cena po kojoj su kupljeni, na kom tipu prodajnog mesta i u koje
vreme su kupljeni itd. Oni se ne upuštaju u motivaciju i način na koji je doneta odluka o
kupovini baš tog proizvoda (da li po ranijoj navici, na osnovu reklame, na preporuku
prijatelja, po izboru bračnog partnera, u kombinaciji svih prethodnih uticaja, ili prosto
slučajno), kako je tekao proces donošenja odluke, šta je u njemu bilo presudno, kakvo je
mišljenje kupca i korisnika o pojedinim svojstvima kupljene robe i na koji način je to
povezano sa odlukom o kupovini itd. U slučaju merenja gledanosti panel je još ogoljeniji:
on registruje samo frekvencije na kojima je uključen prijemnik u stanu gledaoca, ali se
ne upušta u stotine prethodnih iskustava, vrednosnih načela, predrasuda i utisaka, kao i
smisla i značenja koji se tim utiscima pridaju – a sve to prethodi zaustavljanju daljinskog
upravljača baš na jednom kanalu i ostajanju na njemu. Posmatranje se usredsređuje
upravo na te elemente ponašanja ljudi.

2.3. Razlike između posmatranja i ispitivanja (intervjua)


Prednost posmatranja je u činjenici da ono registruje i opisuje neposredno
iskustvo. Kod ispitivanja stavova mi smo uvek u prilici da ispitujemo posredovano
iskustvo, bilo da a) neposredni učesnici nekog događaja naknadno opisuju i tumače taj
događaj, ili b) da od ljudi tražimo da zamisle određene okolnosti i da projektuju svoje
moguće ponašanje u tim okolnostima.
Nema sumnje da se stvarno ponašanje često razlikuje od projektovanog, kao i od
naknadnih opisivanja i tumačenja. Ponekad te razlike mogu da budu dramatično velike.
Ponašanje ljudi se može naročito razlikovati od njihovih moralnih načela i razumnog
rasuđivanja onda kad se nađu u grupi.54

3. Vrste posmatranja
Posmatranje možemo klasifikovati 1) prema predmetu, 2) prema ulozi istraživača u
njemu i 3) prema cilju.

3.1 Vrste posmatranja prema predmetu


Pojedine vrste posmatranja se suštinski razlikuju u zavisnosti od toga šta je njegov
predmet. Ta razlika je u stepenu preciznosti istraživačkog nacrta i standardizacije
istraživačkih instrumenata, dužini trajanja, stepenu usredsređenosti istraživača itd. Ako
uzmemo u obzir taj kriterijum, onda posmatranje možemo prema predmetu podeliti na:
1. Posmatranje događaja
2. Posmatranje procesa
3. Posmatranje društvenih pojava

3.1.1 Posmatranje događaja


Događaj i učestvovanje: Ovaj metod se u engleskom zove posmatranje učesnika
(participant observation) a njegov nastanak i najekstenzivnija primena se vezuju upravo
za SAD. Ta okolnost je učinila da se naučni diskurs i literatura o ovom metodu po pravilu
usredsređuju na učesnike nečega što se u društvu zbiva. No posmatranje se ne može
ograničiti samo na učesnike.
54
Tako Gistav Le Bon piše o poznatom septembarskom pokolju 1792. godine kada su
revolucionari odlučili da isprazne zatvore i bez suđenja pogube uhapšenike. Pre te odluke neki
ljudi iz gomile, koja je kasnije izvela pokolj, hteli su da ubiju zatvorskog čuvara zato što je
dopustio da zatvorenici budu 26 sati bez vode. Ali kasnije, kad se gomila uskovitlala i kad je
naređeno da se ti isti uhapšenici pobiju, gomila je to činila sa velikim oduševljenjem i bez ikakvih
moralnih dilema.

86
Događaj je jedan zaokružen skup dešavanja koji ima svoj početak, tok i završetak,
odnosno ishod. On je, dakle, vremenski ograničen, često kratkotrajan. Događaj, takođe,
ne mora da ima svoje učesnike, bar ne aktivne. Npr. ako bi nas zanimalo kako se jedna
zajednica ponaša u vreme pomračenja sunca, onda mi tu ne možemo govoriti o
učesnicima ovog događaja. Šta se dešava kad izbije rat, kad nacionalna selekcija izgubi
ili pobedi na svetskom prvenstvu, kad neko umre ili se rodi. Ovde predmet posmatranja
ne mogu biti sami učesnici događaja, već ljudi kojih se to na različite načine tiče.
S druge strane, i kad ima učesnike i kad su oni predmet posmatranja, događaj ima
svoju strukturu i logiku koje nadilaze nivo ponašanja njegovih učesnika i koje takođe
moraju biti predmet posmatranja i proučavanja: koji su uzroci tog događaja, koji povodi,
kad počinje, kad se završava, kako je povezan sa drugim događajima iz prošlosti i sa
onima koji se dešavaju u vreme kad i on, a kako sa onima koji slede posle njegovog
završetka itd. Na primer, navijači su svakako učesnici navijanja, ali je ono često
uslovljeno mnogim drugim činiocima koji su van uticaja samih navijača: opšta situacija u
društvu, važniji društveni i sportski događaji koji mu prethode, odnosi u sportskim
savezima, stanje u sudijskoj organizaciji, ponašanje igrača i sudija, ponašanje policije
pre, u toku i posle utakmice itd.
Posmatranje događaja se upravo zbog njihove jasne vremenske, prostorne i
populacijske izdvojenosti značajno razlikuje od drugih vrsta posmatranja. Događaji su
uvek jednokratni, čak i kad su tipski i kad se s vremena na vreme ponavljaju (npr.
navijanje, stranački miting, televizijska emisija itd.) To znači:
• da istraživači moraju biti maksimalno pripremljeni da bi zahvatili što više
materijala i da bi on bio i što kvalitetniji;
• istraživački instrumenti moraju biti preciznije razrađeni, tj. moraju da upućuju
na što veći broj činilaca koji su od značaja za jedan događaj;
• samo istraživanje je i dalje bitno kvalitativne prirode, ali u njemu ima
srazmerno mnogo više merenja nego u drugim tipovima posmatranja jer se meri ili
prebrojava sve što se može izmeriti ili prebrojati.

3.1.2 Posmatranje procesa


Proces je složen skup dešavanja koja imaju jedan zajednički razvojni pravac; u toku
tog razvoja subjekti (pojedinačni ili kolektivni), razni artefakti ili sama dešavanja sve više
poprimaju jedno ili više zajedničkih svojstava. Procesi su po pravilu dugotrajni i njihovo
vreme se meri godinama, nekad i decenijama i vekovima. Procesi koji se mogu
istraživati i posmatranjem su, recimo, porast etno-nacionalizma u nekoj zajednici,
odrastanje i odgajanje dece, urbanizacija, prihvatanje interneta kao medija i načina
života, globalizacija itd.
Već iz prirode pomenutih fenomena se lako da videti da se pristup njima značjano
razlikuje od pristupa događajima. Procesi nisu tako jednostavni kao događaji, naprotiv,
oni su mnogo razuđeniji i sa stanovišta opštih okolnosti u kojima se odvijaju, aktera,
uslovljenosti drugim društvenim pojavama i valstitim uslovljavanjem drugih pojava.
Jedan proces može sadržati u sebi ogromno mnoštvo različitih događaja. Jasno je da se
logika, tok i mogući ishodi procesa ne mogu tako lako predvideti, pa se prema tome ne
mogu ni posmatračke aktivnosti tako detaljno planirati i modelirati kao u slučaju
događaja.
Istraživač tu mora da podnese mnogo veću žrtvu: da provede mnogo duže vreme
na terenu, odnosno u društvenoj sredini u kojoj se posmatrani proces odvija55; da bude

55
Tako je recimo švedski sociolog Dik Urban Vestbro, sa Kraljevskog instituta za tehnologiju –
odsek za urbane studije, proveo 1968. i 1969. godinu živeću u siromašnoj četvrti Dar es Salama i
istražujući načine na koji se koristi stambeni prostor u ovim zajednicama, kakvi su međususedski

87
pripremljen i kao empiričar (posmatrač), ali i sa teorijskog stanovišta: da načelno dobro
razume proces koji posmatra, da ga može jasno definisati i imati predstavu šta jeste, a
šta nije posmatrani proces, da te odluke može neprestano donositi na terenu, kad
odlučuje na šta će usredsrediti svoju pažnju
Predmet posmatranja se neprekidno (re)definiše u skladu sa novostečenim
saznanjima o posmatranom procesu. Tako istraživač na licu mesta odlučuje koje
događaje (rituale, kupvine / prodaje, procesije, proslave, dolazak i odlazak stranaca u
posmatranu sredinu itd), koja ponašanja, koje predmete (artefakte) će pratiti i o njima
sačinjavati beleške.
Instrumenti se pre početka razvijaju samo uopšteno, ali se razrađuju i podešavaju u
toku samog posmatranja. Najčešće korišćen metod prikupljanja podataka je u stvari
dnevnik koji istraživač vodi i u koji upisuje svoje dnevne opservacije i utiske. Vrlo je
važno da se dnevnik popunjava svake večeri (ako je potrebno i češće) kako neka
sećanja ne bi izbledela. Takođe je bitno da bude iscrpan, tj. da beleži sve što je
opaženo. Sam istraživački postupak se, slično kvantitaivnim istraživanjima, finalizuje
kasnije, čitanjem dnevnika i drugih beležaka i sintezom tog mnoštva pojedinačnih
činjenica.

3.1.3 Posmatranje pojava


Pojava je jedan od najopštijih pojmova u društvenoj nauci i zato ju je teško
definisati. Za potrebe ovog rada pod pojavom ćemo podrazumevati sve ono što se
dešava ili postoji na određenom fizičkom ili socijalnom prostoru i u određenom vremenu.
Pojava je, recimo, život u siromašnim kvartovima, ali pojava je i samo društvo, odnosi
unutar neke zajednice, kolektivni strahovi, neki sistem vrednosti, politički život itd. U
navedenim primerima vidimo neke pojave koje su manje-više statične (recimo društvo
kao struktura, sistem vrednosti) i one koje su dinamične (odnosi u nekoj zajednici,
politički život). Dinamičnim pojavama se mogu smatrati i sami procesi, ali se oni od ovih
pojava koje smo naveli razlikuju upravo po onoj specifičnoj odredbi koju smo naveli: za
činioce navedenih pojava ne može da se kaže da sve više poprimaju neka svojstva jer
oni mogu da u potpunosti zadrže svoja postojeća svojstva, da ih gube, čak i da ih
zadobijaju, ali bez pravilnosti u tome. Politički život, recimo, u nekom periodu može
poprimiti konfliktna obeležja, ali to ubrzo može nestati i on može da uđe u razdoblje
zatišja i skladnog odnosa njegovih činilaca itd.
Pojave slične gore navedenima se po pravilu posmatraju najduže i pristup njihovom
istraživanju je pretežno opisan a ređe kvantitativan.

3. 2 Vrste posmatranja prema ulozi istraživača


Kad je u pitanju uloga posmatrača, onda se obično razlikuju četiri moguće uloge
(Gold, 1958):
3.2.1 Čist učesnik koji je angažovan za potrebe istraživanja
Često kod posmatranja postoji problem ulaska u neku zajednicu. To se naročito
odnosi na zatvorene zajednice gde spoljna obeležja posmatrača predstavljaju jasan
znak razlikovanja u odnosu na sredinu u kojoj se istražuje i često stvaraju distancu
između posmatrača i posmatranih. Ta obeležja mogu da budu boja kože, uzrast, jezik
(nekad i samo dijalekat, akcenat) kojim govori, način oblačenja, kretanja, opšti fizički
izgled (recimo, ako se posmatraju marginalne grupe poput klošara ili alkoholičara,
posmatrač koji dolazi iz univerzitetske sredine će sigurno uočljivo odudarati od
posmatranog okruženja i ako je iste boje kože i ako govori isti jezik i dijalekat).

odnosi, osećaj sigurnosti i stavovi ljudi o prenaseljenosti itd.

88
Do angažovanja učesnika, dakle, dolazi u onim sredinama i onim posmatranim
pojavama u kojima bi prisustvo stranca značajno remetilo uobičajeni tok stvari. Razume
se da angažovani član grupe krije svoju ulogu posmatrača56.
Prednost ove uloge je upravo ta što ona neutrališe onu distancu između
posmatrača i učesnika koja ponekad može da zakrivi nalaze istraživanja.
Mana je mogući nedostatak objektivnosti kod takvog posmatrača. Isto ono što se
dobija izbegavanjem prisustva stranaca u grupi, može da se izgubi angažovanjem člana
grupe: to je sada odsustvo distance prema posmatranim događajima, procesima i
pojavama, a ona je nekad nužna da bi se sagledala i ona strana stvari koje učesnici nisu
ni svesni, ili je zanemaruju, smatraju očevidnom itd.
Ovaj nedostatak se svakako može ublažiti kvalitetnom obukom angažovanog člana
grupe.
3.2.2 Učesnik kao posmatrač: u ovom slučaju se takođe angažuje član grupe za
potrebe istraživanja, ali članovi grupe znaju za njegovu ulogu pomatrača. Takođe
treba dodati da se ova uloga razlikuje od prethodne i po tome što se sada član
grupe (praktično učesnik ponašanja) više stara o posmatranju nego o učestvovanju
u posmatranim dešavanjima i događajima.
Naravno, ovde je učesnik posmatrač često opterećen svojim učestvovanjem i ne
može da se potpuno posveti posmatračkom radu, naročito ne hvatanju beleški u toku
samih događaja koje posmatra. Beleženje po završetku može da ima niz nedostataka jer
se neke stvari mogu zaboraviti, naročito ako se ima u vidu da je ovde uglavnom reč o
amaterima u istraživačkim poslovima.
3.2.3 Posmatrač kao učesnik:
Ovde posmatranje obavlja profesionalni istraživač, ali je on istovremeno i učesnik
raznih zbivanja u posmatranoj zajednici, naravno i sa znanjem njenih članova.
Prednost ove uloge je što se u posmatranje uključuje profesionalni istraživač koji
ima potpuno jasnu predstavu o cilju istraživanja, kao i o onome što najviše odgovara tom
cilju. To je naročito važno jer je istraživanje proces u kome se samo mali deo poslova
može predvideti te se stoga mnoge odluke donose u toku samog procesa posmatranja.
Nedostatak je svakako izvesna distanca članova grupe prema nekome ko dolazi
spolja.
3.2.4 Čist posmatrač: ovde je reč o ulozi u kojoj je istraživač samo spoljni
posmatrač. On je skriven od grupe, ili i ako je vidljiv, grupa nije svesna da je on
posmatra.
Jasno je da je prednost ovakve uloge u tome što prirodnost ponašanja članova
grupe nije ničim narušena ili ometena te se stoga svi priklupljeni podaci mogu smatrati
autentičnim.
S druge strane, problem je što se u ovoj situaciji u manjoj meri ostvaruje onaj
pogled iznutra koji često može da da neke zanimljive uvide. Narvano, postoje i moralni
problemi, ali oni su u principu rešivi u okviru napomena koje su na tu temu već date.

3.3 Vrste posmatranja prema cilju


Treća podela posmatranja može da se sačini na osnovu njegovog cilja: da li ono
stremi detaljnom verbalnom opisu izvornog događaja / procesa / pojave, ili se pri tom
služi izvesnim merenjima te stoga pribegava razvijanju standardizovanih instrumenata i

56
Svakako da to otvara izvesne moralne dileme. One se delom prevazilaze odlučnošću i
upornošću istraživača da ne otkriju nikakve informacije koje bi mogle da nanesu štetu ili da bez
saglasnosti naruše privatnost bilo koje od posmatranih osoba. Ponekad i navođenje
demografskih podataka o nekoj osobi može ostalim članovima posmatrane zajednice da otkrije o
kome se radi i da, dakle, naruši nečiju privatnost. Stoga i o tome valja voditi računa.

89
to kasnije koristi u analizi samog predmeta posmatranja. Prema tom merilu možemo
razlikovati sledeće vrste posmatranja:
3.3.1 Potpuno opisno: Ovde je reč o posmatranju u kome je istraživač usredsređen na
neposredna obeležja posmatrane pojave i to onakva kakva ona stvarno jesu, bez
prethodne tipologizacije i razvrstavanja u toku samog posmatranja. To znači da se
posmatrač najviše oslanja na svoja čula i na terenske beleške koje sačinjava uporedo
sa posmatranjem, ili neposredno po okončanju dnevnih aktivnosti, a da se ne koristi
merenjima i standardizovanim istraživačkim instrumentima, kao što su, recimo, upitnici.
I istraživački nalazi se ovde izlažu jezikom koji u izvesnoj meri liči na književni, ali se
naravno rezultati izlažu sistematično, obrazlažu se dokazima, izvode se osnovne
tipologije itd.
Ovakva istraživanja mogu imati dve svrhe:
a) Autentično opisno istraživanje s ciljem da se istraže oni slojevi društvene
stvarnosti koji ostaju skriveni mernim istraživanjima.
b) Predistraživanje: kad o nekoj pojavi nemamo nikakvih prethodnih saznanja, a
želimo da je istražimo koristeći se mernim metodima, onda su nam neophodna osnovna
saznanja kako bismo identifikovali šta sve istražujemo i izveli osnovne hipoteze o
ključnim promenljivima, drugim rečima, kako bismo napravili dobar i upotrebljiv
istraživački nacrt.
3.3.2 Pretežno standardizovano posmatranje je većim delom oslonjeno na rezultate
merenja, kao i statističkog ispitivanja stepena povezanosti određenih
promenljivih. To znači da gro našeg istraživačkog rada otpada na pronalaženje
kvantitativnih pokazatelja, na njihovu identifikaciju, obeležavanje, unošenje u
komjuterske baze, sprovođenje statističkih merenja itd.
3.3.3 Mešovito: reč je o onim istraživanjima koja kombinuju ova dva pristupa u
različitim srazmerama, zavisno od ciljeva koje su istraživači sebi postavili. U
suštini takav pristup je i najplodotvorniji kad o istraživanoj pojavi postoji dovoljno
prethodnih saznanja da se može sačiniti dobar kvantitativan istraživački nacrt.

4. ISTRAŽIVAČKI NACRT

Iako se, kako je već rečeno, posmatranje nekad sprovodi u dugim vremenskim
periodima, ono mora biti brižljivo isplanirano. Ipak, stepen preciznosti istraživačkog
nacrta obrnuto je srazmeran vremenu koje se provodi u posmatranju. Dugotrajna
posmatranja dopuštaju i čak zahtevaju elastične istraživačke nacrte koji se mogu menjati
i prilagođavati predmetu istraživanja, srazmerno onome što sugerišu novostečena
znanja. Što je vreme posvećeno posmatranju kraće, to se preciznost planiranja
povećava. Tako se za jednokratne događaje primenjuju detaljno razrađeni planovi u
kojima je tačno određeno šta i kad će se posmatrati, beležiti, snimati, ko će to činiti, na
koji način itd.

5. ISTRAŽIVAČKI INSTRUMENTI

5.1 Uputstvo za posmatranje


Istraživanje je sistematska i visoko organizovana delatnost i ona se retko kad
zansiva na čistim impresijama istraživača. Drugim rečima, pravilo je da se istraživačka
pažnja usmerava ka onim elementima pojave koji su predmet istraživanja. Recimo, ako
su predmet istraživanja oblici neposrednog komuniciranja među zaposlenima na berzi u
toku procesa rada, onda su nevažni njihov izgled, način na koji su uređene prostorije,
vreme koje zaposleni provode na pauzama za ručak, za kompjuterom, u analizi raznih
dokumanata, pisanju izveštaja itd.

90
Slobodnije rečeno, uputstvo je neka vrsta «upitnika» za događaje, pojave i procese
koji su predmet posmatranja. Ono može biti manje ili više standardizovano. Stepen
standardizacije zavisi a) od dužine trajanja posmatrane pojave i b) od svojstava same
pojave, tj. od toga koliko se ona može svoditi na posebne izdvojive celine.
Kad je reč o kratkotrajnim događajima, onda je stepen standardizacije veći jer je
njihova struktura po pravilu jednostavnija. Visoko standardizovan instrument za
posmatranje se naziva protokol.

5.2 Terenske beleške su u stvari tipičan proizvod posmatranja i ne mogu se


smatrati instrumentom u pravom smislu te reči. Istraživač beleži sve što je od značaja za
predmet i ciljeve istraživanja. Te beleške predstavljaju sirovu sliku predmeta i materijal
na osnovu koga će se kasnije raditi analiza.

5.3 Snimci – zvučni ili vizuelni ili kombinovani


Uvođenje digitalne tehnologije u beleženje tonova i slika značajno je unapredilo
posmatranje. Ipak, za razliku od beležaka koje sačinjava posmatrač i koje su direktno
vezane za predmet i ciljeve istraživanja, snimci predstavljaju samo mehanički preslikane
događaje. Oni služe za proveru beležaka, kao i za naknadno posmatranje i uočavanje
novih detalja koji prvobitno nisu bili opaženi. Slobodnije rečeno, snimci i beleške su kao
fotografija i umetnička slika. Na fotografiji je dat goli fizički odraz lika sa jednakim
značajem posvećenim svim njegovim delovima, dok umetnička slika ima svoje akcente,
naročit ugao posmatranja, posebno istaknute detalje, poseban položaj svetlosti itd.
Naravno, snimanje nije uvek moguće. Tačnije, istraživač se često odlučuje samo za
beleške, naročito kad je jasno da bi snimanje uticalo na prirodan tok događaja.

6. POSTUPAK POSMATRANJA
Posmatrač mora da uspostavi dobar odnos sa sredinom u kojoj se posmatranje
sprovodi, bez obzira u kojoj ulozi se nalazi. Ali uspostaviti dobar odnos ne znači
preteranu familijarnost jer bi ona mogla da optereti samo posmatranje.57
Kvalitetan je onaj odnos koji podstiče što veću otvorenost ljudi koji su izvor
informacija, ali i onih koji su, grublje rečeno, predmet posmatranja. Barbara Koulič
(Kawulich, 2005) smatra da istraživač – posmatrač treba da zauzme stav deteta koje
ništa ne zna, što je u suštini dobar pristup. Ljudi radije pomažu kad je neko sličan detetu,
neko kad se postavi kao nadmeni naučnik kome je sve jasno, ali samo traži empirijsku
potvrdu za svoje genijalne hipoteze. S druge strane, kad se posmatrač tako postavi (u
ulogu deteta), učesnici su mnogo otvoreniji jer vode računa o tome da je strancu teže da
razume ono što se kod njih razume samo po sebi.
Istraživačima se savetuje da krenu od «najšireg plana», tj. od opšteg i da kasnije
usredsređuju pažnju na pojedinačno – pojedinačnu osobu, aktivnost, odnosno radnju itd.
Naročito je važno da se posmatraju interakcije unutar neke grupe: ko gde sedi, ko
se kome obraća, ka kome najčešće idu pogledi, čiji stavovi se najviše poštuju; kad god
je to moguće, savetuje se da se sačini šema sedenja i komunikacija među učesnicima.
Naravno, pažljivo se beleže kako verbalni, tako i neverbalni oblici komunikacije među
članovima grupe.
Događaji i aktivnosti se beleže hronološkim redom, tj. redom kojim se odvijaju. U
mnogim tekstovima o ovom metodu naročito se insistira da posmatrač ne sme da daje
vrednosne sudove ni da tumači značenje onoga što posmatra. On u toku samog
posmatranja prosto treba da registruje ono što se dešava. Ako su takvi sudovi ipak

57
Često se navode primeri posmatrača – učesnika koji su se toliko zbližili s učesnicima da su na
kraju i sami postali samo učesnici i odustali od posmatranja (White, 1993)

91
neizbežni, savetuje se istraživaču da pita nekolicinu učesnika kakvo značenje oni
pridaju datoj pojavi pa da te odgovore zabeleži.

7. ANALIZA PODATAKA
Svaka analiza počinje navođenjem osnovnih podataka o istraživanju: vreme, mesto,
trajanje, cilj istraživanja, osnovne definicije, opis posmatrane populacije, način na koji je
odabrano ono što će se posmatrati (ako je izabran uzorak, opisati i obrazložiti način
izbora).
Takođe se sačinjava «mapa» posmatrane pojave, tj. daju se osnovne prostorno-
vremske odrednice: recimo, raspored kuća i ulica u okolini, raspored prostorija u zgradi i
položaj one u kojoj se događaji odvijaju (ako se odvijaju u nekoj zgradi), datum i vreme
početka, kao i trajanje svakog pojedinačnog događaja unutar posmatrane pojave, broj
učesnika, njihovi demografski podaci – starost, obrazovanje, etnička pripadnost, radni
status, zanimanje itd.
Analiza se praktično piše tokom samog posmatranja. Istraživač mora da da traga za
krajnostima u jednoj pojavi, što će reći da je pojmovno omeđi, tj. da joj odredi raspon58.
Posmatranjem i u razgovoru sa učesnicima treba ispitati da li se može izdvojiti idealan
slučaj i kako on izgleda. Kako se zamišlja suprotnost od idelanog slučaja, tj. negativan
slučaj? (Ratklif, 2005)
Potom sledi tipologizacija posmatrane pojave: koji su tipični elementi pojave,
obrasci ponašanja, način govora itd. Recimo da proučavamo način na koji ljudi u jednoj
seoskoj zajednici raspravljaju o političkim temama: posmatranje nam pokazuje da su
neki od njih potpuno isključivi, odmah padaju u vatru, skloni su svađi s
neistomišljenicima; suprotan slučaj čine oni koji politiku ne shvataju nimalo ozbiljno,
svačije gledište izvrgavaju podsmehu, odbijaju da uopšte o tome govore na normalan
način. Između ovih ekstremnih slučajeva postoji čitav niz drugih – treba i njih opisati do
pojedinosti. Potom se posmatraju i analiziraju drugi elementi: stepen obaveštenosti
pripadnika pojedinih tipova o političkim i drugim pitanjima, starost, obrazovanje, izgled
ovih ljudi, način oblačenja, status u grupi, materijalni status.
Takođe se savetuje da treba tragati za jedinstvenim slučajevima i potom i njih
detaljno ispitati i opisati59.
Naravno da se nastoje uočiti i pravilnosti u posmatranim pojavama: šta čemu
prethodi, kakav je odnos među činiocima posmatrane pojave, koliko u tim odnosima ima
pravilnosti i koliko su one čvrste. Recimo, u prethodnom primeru analiziraju se razlike u
odnosu prema politici i razlike u socijalnim obeležjima i nastoji se odgonetnuti da li
postoje pravilnosti u tim razlikama (recimo da stariji i niže obrazovani imaju sličan odnos
prema politici, a mlađi i obrazovaniji drugačiji od njih; ili su razlike uslovljene pripadnošću
određenom rodbinskom krugu; ili se razlike ni na koji način ne mogu dovesti u vezu sa
nekim drugim obeležjima ljudi)60. U svakom slučaju nužna su stalna poređenja pojedinih
slučajeva, uočavanje razlika i sličnosti.

58
Pretpostavimo da istražujemo predstave koje ljudi imaju o virtuelnom svetu u kome se kreću
kad su na internetu. Jedna krajnja pozicija bi mogla da bude potpuno materijalističko viđenje –
internet je skup svih ljudi koji u jednom trenutku sede pored kompjutera i povezani su na mrežu.
Svi oni, kao i njihovi kompjuteri su puke fizičke pojave sa svojim jasnim fizičkim osobinama,
izgledom, performansama. Druga, suprotna pozicija bi bila da je internet jedan sasvim nov,
paralelni svet ideja, slika, predstava, misli i da je stoga čista suprotnost materijalnom svetu. Ovde
je dakle reč o jednoj zamisli utemeljenoj na tradicijama idealizma. Kad su opisane ove krajnje
pozicije, istražuju se ostale predstave učesnika, daje se njihova klasifikacija, potom se opisuju u
pojedinostima itd.
59
Iz ovoga se vidi značaj razlika između kvalitativnog i kvantitativnog pristupa – kod ovog
drugog izuzeci nisu važni, traga se za onim što se da uopštiti.

92
8. KVANTITATIVNI ASPEKT POSMATRANJA

Kao što je već rečeno, istraživanje nije samo kvalitativan metod. Ono često može
da se koristi čistim kvantitativnim tehnikama, kao što je prebrojavanje, razvrstavanje, a
često i merenje povezanosti dveju ili više brojčanih promenljivih. Npr, iz ogromne baze
podataka sastavljene od snimljenog govora, može se meriti učestalost pojavljivanja
nekih reči, korelacija u njihovom pojavljivanju, tipični konteksti i značenja koje one
opisuju itd. Takođe, čitavo ponašanje se može podeliti na neke tipske radnje i postupke
(npr. upućivanje pogleda ka nekoj ličnosti, zvižduci i drugi oblici negodovanja na ono što
govornik kaže, komentarisanje onog što se prikazuje na TV itd). Kad je u pitanju
posmatranje nekog događaja, on se može podeliti na neke sekvence (ulazak i izlazak iz
sale, aplauzi, protesti itd). Sve je to materijal za kasnije kvantitaivne analize: iskazivanje
učestalosti, merenje stepena povezanosti itd.
Ukoliko se koriste takve tehnike, najpre se sačinjavaju transkripti snimaka tona i
slika. Potom se na osnovu tog materijala i beležaka posmatrača izdvajaju pojedinačni
tipovi događaja i ponašanja. Nakon toga se snimljeni materijal ponovo pretražuje i u
njemu se pronalaze i označavaju pomenuti tipovi. Tako dobijeni podaci se unose u bazu
i analizira se učestalost, korelacija itd.
Jedan od suštinskih delova planiranja ovakvih (kvantitativnih) oblika ili aspekata
posmatranja jeste određivanje osnovnih jedinica posmatranja, kako u demografskom,
tako i u vremensko-prostornom smislu. Tako npr. u posmatranju navijača treba odrediti
najpre:
a) da li su osnovne jedinice navijačke grupe ili slučajno odabrani pojedinci –
razume se odabrani tako da budu reprezentativni za celu skupinu, tj. da pokrivaju sve
uloge u njoj (vođe, aktivni učesnici, pasivni sledbenici...),
b) šta je osnovna jedinica ponašanja; npr. pojedinačni postupak (izvikivanje
navijačkog slogana; pevanje pesme; utrčavanje u teren; tuča s protivničkim
navijačima...)

Primer kako se mogu klasifikovati i kodirati događaji u okviru posmatrane pojave –


navijačkog ponašanja

8.1 Registrovanje pojedinih događaja i tipova ponašanja u toku samog posmatranja


Tip događaja Šta mu neposredno Šta neposredno sledi
prethodi
1. Samo posmatra utakmicu 1. Dobra / efektna 1. Sporna sudijska
2. Komentariše zbivanja akcija njegovog odluka na štetu
3. Iskazuje podršku svom timu... tima njegovog tima
a. verbalno – dovikivanjem i na 2. Sporna sudijska 2. Sporna sudijska
druge načine odluka na štetu odluka u korist
b. aplauz, skandiranje njegovog tima njegovog tima
c. skakanje, mahanje zastavom... 3. Sporna sudijska 3. Nesporna sudijska
4. Iskazuje protest... odluka u korist odluka
a. verbalno – dovikivanjem i na njegovog tima 4. Provokacija
druge načine 4. Nesporna sudijska protivničkih

60
Pravilnosti se mogu nalaziti i u načinu argumentacije ljudi, u logici njihovog poimanja nekih
pojava; opet je korisno otkriti koji su ekstremni slučajevi (recimo, jedan slučaj bi bilo korišćenje
pojednostavljene analogije, drugi temeljno pozivanje na citate, istorijske izvore, poznate slučajeve
iz prakse...)

93
b. skakanje, preteći gestovi, učešće odluka navijača
u opštem komešanju grupe... 5. Provokacija 5. Provokacija
c. nasilno – lomi stolice, gađa protivničkih protivničkih igrača
protivničke navijače navijača 6. Sporna akcija
d. preskače na stranu sa 6. Provokacija policije...
protivničkim igračima i zapodeva protivničkih igrača
tuču 7. Sporna akcija
e. uskače na teren i izaziva tuču sa policije...
službenimlicima i poliicijom

Po završetku utakmice...
5. Učestvuje u mirnom slavlju na ulici posle pobede
6. Učestvuje u mirnom protestu na ulicama posle poraza
7. Učestvuje u nasilnom slavlju: lomljenje izloga, klupa u parku i sl.
8. Učestvuje u nasilnom slavlju: tuča s protivničkim navijačima i policijom
9. Učestvuje u nasilnom slavlju: napad na obične građane i policiju
10. Učestvuje u nasilnom protestu posle poraza: lomljenje izloga, klupa u parku i sl.
11. Učestvuje u nasilnom protestu: tuča s protivničkim navijačima i policijom
12. Učestvuje u nasilnom protestu: napad na obične građane i policiju

Uputstvo: za svaki uočeni događaj beleži se: 1) početak, 2) kraj, 3) ono što mu je
prethodilo 4) ono što je posle njega usledilo

8.2 Registrovanje onoga što se dešavalo pre utakmice


Da li su pre utakmice uprave a) jednog ili b) oba kluba pozvale navijače na mirno
navijanje i sportsko ponašanje, ukazujući da se na taj način najbolje brani čast svog
kluba i sl.
Da li su se pre utakmice navijačima obratili čelnici sportskih saveza i pozvali ih na
mirno navijanje i sportsko ponašanje, ukazujući da se na tajnačin najbolje brani čast
svog kluba i sl.
Da li su se pre utakmice navijačima obratile vodeće političke ličnosti u zemlji i
pozvale ih na mirno navijanje i sportsko ponašanje...

8. 3 Registrovanje onoga što se dešavalo posle utakmice


Da li je bilo osuda ili pohvala navijačkog ponašanja?
Ako da, ko ih je izricao (uprave klubova, sportski savezi, političari..)
Da li je bilo suprotnih ocena navijačkog ponašanja? Kakve su one bile i ko ih je
izricao?
Da li su se oglašavali sami navijači? Ako da, na koji način (konferencije za štampu,
anonimna saopštenja za medije, web site...)? Ko je to činio u njihovo ime?

Kad se obavi dovoljan broj posmatranja na osnovu koga se mogu izvoditi


kvantitativne analize, onda se svakako može meriti u kojoj meri su pojedini oblici
ponašanja međusobno povezani: recimo da li pozivi pojedinih aktera (vodeće ličnosti
kluba, vodeći ljudi sportskih saveza, vodeći političari) na mirno navijanje daju željeni
ishod, nemaju nikakvog uticaja, ili deluju suprotno? Čiji pozivi su u najvećoj meri
povezani sa poželjnim, a čiji sa nepoželjnim ponašanjem? Šta je od događaja u toku
same utakmice u najvećoj meri povezano sa određenim vidom navijačkog ponašanja?

94
Šta je od događaja koji slede posle nekih oblika navijačkog ponašanja u najvećoj meri
povezano sa tim oblicima ponašanja? Itd.

9. UZORCI ZA POSMATRANJE
Nekad je za posmatranje neophodno sačiniti uzorak istraživane populacije. Uzorak
se primenjuje kad su predmet posmatranja populacije sa jasno izdiferenciranom
strukturom. Recimo, ako su predmet posmatranja velike korporacije, onda će se izdvojiti
tipična odeljenja u oblasti proizvodnje, administracije, menadžmenta itd. Ako pak želimo
da posmatranjem utvrdimo kako medijska publika prihvata neku novu emisiju, onda
ćemo odabrati tipične porodice iz različitih delova ciljne grupe. Ako nam je merenje
gledanosti pokazalo da tu emisiju najviše gledaju žitelji malih gradova, i to žene, starosti
između 41 i 60 godina, potom žitelji prigradskih naselja i obodnih naselja velikih gradova
istog pola i starosti, onda će u naš uzorak za posmatranje ući po nekoliko tipičnih
porodica koje odgovaraju zadatim osobinama.
Uzorak se potom može i vremenski strukturisati: recimo, ako se pomenuta emisija
prikazuje u dva dnevna termina, onda će se i posmatranje na uzorku odabranih porodica
odvijati u oba termina.

10. PREDNOSTI I NEDOSTACI POSMATRANJA

10.1 Prednosti
• Posmatranju su dostupni oni slojevi događanja koji se i uz najbolju volju
ispitanika nikad ne mogu prizvati u rutinskom intervjuu, kao što su neke osetljive
situacije i problemi. Posmatranje nam omogućava da vidimo šta se dešava iza zavese,
tj, kako to kažu, De Munk i Sobo, pristup bekstejdžu kulture. To je, dakle, neposredan
uvid u stvarni život, ne sveden samo na one njegove dimenzije koje se daju
kvantifikovati.
• Ljudi – učesnici raznih događaja, ili prosto junaci vlastite svakodnevice – često su
skloni neverbalnom iskazivanju svojih stavova, osećanja, poruka. Igre, navijanje, snažna
osećanja, odnos prema onostranom (božanskom), čak obavljanje rutinskih poslova –
sve to u sebe uključuje mnoštvo neverbalnih oblika opštenja s okolinom, često brojnijih i
izračajnijih nego verbalni. Tu je posmatranje nezamenljivo jer bi čitav taj deo društvenog
univerzuma ostao van domašaja naučnog saznanja. Teško je,recimo, nekim
jednoobraznim istraživanjem uočiti lokalne odnose, posebne izraze i značenja koja se
nekim rečima, pokretima, gestovima pridaju u jednoj sredini međusobno bliskih ljudi
(manje susedstvo, krugovi prijatelja itd).
• Društvene pojave posmatramo onakvim kakve jesu, u njihovom stvarnom
okruženju, što znači u njihovoj mnogostrukoj mođusobnoj povezanosti. To nam
omogućava da stvari razumemo u kontekstu, kako prostornom, tako i vremenskom.
• Kod posmatranja se znatno smanjuje distanca prema istraživaču koja postoji kod
svih drugih iskustvenih metoda kod kojih ljudi znaju da su predmet istraživanja. Tu se
misli na otpor ljudi da neko zaviruje u njihove misli i osećanja, na pokušaj da se
predstave boljim nego što stvarno jesu, ili da se, naprotiv, kao oblik protesta,
predstavljaju u mnogo gorem svetlu.
• Budući da pojave pratimo u njihovom prirodnom toku, u prilici smo da pratimo i
ona dešavanja i ishode koje je teško pretpostaviti ili koji su čak malo verovatni.

10.2 Nedostaci
• Jedan od najozbiljnijih prigovora posmatranju je što opažanje i opis jedne pojave
u velikoj meri zavise od istraživača, što će reći da, ako oni nisu dovoljno vešti ili

95
inventivni, posmatranje može dati vrlo skromne rezultate. S druge strane, istraživači su
samo ljudi sa svojim sistemom vrednosti, tako da njihovo lično stanovište može biti izvor
zakrivljavanja u posmatranju. Različiti posmatrači mogu dati različita tumačenja istog
događaja.
• To se naročito odnosi na situaciju kad se za potrebe istraživanja angažuju tzv.
unutrašnjih izvori, tj. članovi posmatranih zajednica. U tom slučaju problem može biti s
jedne strane njihova nedovoljna kompetentnost; s druge strane, oni kao učesnici nemaju
dovoljno distance prema posmatranom, neke stvari i ne primećuju, ili ih smatraju
očiglednim. Stoga ih prećutno podrazumevaju i ne evidentiraju ih, iako one mogu imati
veoma velik istraživački značaj.
Naravno, ovi nedostaci se mogu ublažiti
 pažljivim izborom ljudi: to ne smeju biti ni oni koji su suviše visoko
pozicionirani u nekoj zajednici, a ni oni koji su bliže njenim marginama, već pre ljudi iz
sredine;
 pažljivim pripremanjem ljudi koji će poslužiti kao posmtrači, gde bi im se do
pojedinosti pokazalo i objasnilo ono što treba da čine, a potom u jednom testiranju
proverilo koliko su stvarno pripremljeni
• De Walt i De Walt (1998) kao veoma značajnu ističu ograničenost polne
pripadnosti posmatrača: muškarci i žene imaju veoma različite mogućnosti pristupa
raznim događajima i podacima, što svakako ograničava domet njihovog istraživačkog
angažmana. Naravno, rešenje može biti u prisustvu istraživača oba pola, ali to s jedne
strane nije uvek moguće, a s druge nijednoj strani ne omogućuje izvorno viđenje celovite
slike posmatranog fenomena. Nema mnogo stvari u društvu koje se ne razlikuju u
zavisnosti od toga da li na njih gleda muškarac ili žena i to upravo potvrđuje značaj ove
ogranicečnosti.
• Ponašanje koje se odvija pred očima posmatrača može biti netipično za
posmatranu pojavu, što svakako može da navede na pogrešne nalaze.
• Istraživač kod posmatranja ne može da utiče na tok događaja i da ga kontroliše.
Npr. ukoliko mu neke pojave nisu jasne, ili ne zna kako da ih opiše, on ne može da traži
njihovo ponavljanje, kao što se to u principu može činiti u slučaju ekperimenta ili
intervjua.
• Prisustvo posmatrača može da utiče na ponašanje neposrednih učesnika nekog
posmatranog događaja. Nekada će učesnici želeti da se pred nepoznatim prikažu u
boljem svetlu, nekada da im ukažu poštovanje i na drugi način ugode, da se «istaknu» i
privuku pažnju, ali ponekad i poneko će želeti da nepoznatog prevari i izigra, da iskaže
sumnju ili netrpeljivost prema ljudima iz akademskih sredina itd.
No ovo su izazovi i za druge vrste istraživanja koja se zasnivaju na ličnom kontaktu
istraživača i članova istraživane populacije, kao što su npr. ispitivanja. S druge strane,
ako se proceni da je distanca između istraživača i ljudi među kojima se sprovodi
posmatranje velika i da može ozbiljno uticati na rezultate istraživanja, onda se istraživač
može odlučiti za ulogu učesnika, što takvu distancu smanjuje ili uklanja.
Takođe valja istaći da posmatranje nije jedini metod koji zavisi od kvaliteta
istraživača. To se može reći i za ona društvena istraživanja koja za uzor uzimaju
priorodne nauke: ako istraživač nije dovoljno sposoban da pretpostavi različite vrste
međusobnog delovanja pojedinih determnišućih varijabli i da o tome izvede
odgovarajuće hipoteze, onda će njegovo istraživanje biti manje više bezvredno.

11. ŠTA JE KRITERIJUM VALIDNOSTI PODATAKA DO KOJIH SE DOŠLO


POSMATRANJEM?

96
U opisnim istraživanjima se po pravilu ne teži ka idealu proverljivosti (načelu da više
istraživača, istražujući isti predmet istim metodima, mora da dođe do istih nalaza).
Razlog tome su suprotna epistemološka polazišta merne i opisne metodologije: dok prva
traga za onim što je isto u ponašanjima i opažajima ljudi, druga nastoji da u
pojedinostima opiše pojavu tragajući između ostalog i za onim što je različito u
percepcijama, tumačenjima i značenjima koje ljudi pridaju nekim pojavama. To je
naročito karakteristično za posmatranje te se stoga pitanje validnosti, odnosno
kredibilnosti podataka ovde smatra naročito važnim. U ovim istraživanjima uverljivim i
dovoljno validnim smatra se podatak o čijem značenju su istraživač i osoba koja je
predmet posmatranja postigli saglasnost (Angrosino i Mays de Perez, 2000). Razume
se, tu je i sud naučne zajednice o uverljivosti istraživačkih nalaza koje neko izlaže.

REFERENCE:
Angrosino, M.V., Mays dePerez, K.A.: Rethinking observation: From method to
context, in Denzin, N. K. & Lincoln, Y. S. (Eds.), Handbook of Qualitative Research,
Thousand Oaks, CA: Sage, 2000.

De Munck, V.C. & Sobo, E.J. (Eds) (1998). Using methods in the field: a practical
introduction and casebook. Walnut Creek, CA: AltaMira Press

De Walt, K. M. & De Walt, B. R. (1998). Participant observation. In H. Russell


Bernard (Ed.), Handbook of methods in cultural anthropology (pp.259-300). Walnut
Creek: AltaMira Press.
De Walt, K. M. & De Walt, B. R. (2002). Participant observation: a guide for
fieldworkers. Walnut Creek, CA: AltaMira Press.
Gold, R. L. (1958). Roles in sociological field observations. Social Forces, 36, 217-
223.
Kawulich, B. B.: Participant Observation as a Data Collection Method, in Qualitative
Social Research, Volume 6, No. 2, Art. 43 – May 2005
Ratcliff, D.: The Qualitative Research Web Page, 2005, http://don.ratcliffs.net/qual/

97
PRILOG 1: ISTRAŽIVAČKI NACRT ZA POSMATRANJE PONAŠANJA GRUPA
ZAGRIŽENIH NAVIJAČA

PROBLEM koji treba istražiti: Stadioni su postali mesta na kojima počinje istorija: rat u
bivšoj Jugoslaviji je počeo na fudbalskoj utakmici, ali su istovremeno i prvi kontakti među
zaraćenim stranama po okončanju sukoba počeli na sportskom polju. I u stabilnim
zemljama sa čvrstim institucijama navijački sukobi predstavljaju značajan društveni
problem. No, uprkos svemu tome, malo je učinjeno da se ovaj važan fenomen
savremenog društva istraži. Bilo je tu i tamo istraživanja na većim uzorcima, kao i
dubinskih intervjua sa vođama navijačkih grupa. Neka od njih su rađena i u našoj zemlji
pre devedesetih. Međutim, sve to ni izbliza nije pomoglo da se opišu i razumeju
ponašanja grupa zagriženih (vatrenih) navijača. Stoga je jedan istraživački tim rešio da
uradi jedno takvo istraživanje.

Budući da je reč o fenomenu masovnog društva i o ponašanju ljudi u velikim skupinama,


koja su «jednokratna» te ih stoga nije moguće veštački izazvati ni simulirati,
Odlučili su se za metod posmatranja.

CILJ:
PRVA FAZA: Opisati i razumeti strukturu, organizaciju, logiku i način funkcionisanja
grupa najvatrenijih navijača vodećih klubova u zemlji.
DRUGA FAZA: Uporednom analizom otkriti
• šta je isto
o u sastavu i unutrašnjoj strukturi
o u izgledu
o profilu vođa, kruga najaktivnijh i sledbenika
o i u ponašanju,
• a šta različito u gore pobrojanim obeležjima različitih grupa navijača

PREDMET ISTRAŽIVANJA: OSNOVNE DEFINICIJE


• Pod zagriženim navijačima se podrazumevaju oni navijači: 1) koji na najglasniji i
najubedljiviji način ispoljavaju podršku svom timu tokom utakmica, 2) koje svi važni
činioci (ostali navijači, uprave klubova, mediji…) priznaju za prevodnike u navijanju čak i
ako oni nemaju formalne pozicije u navijačkim organizacijama; 3) koji privrženost svom
klubu i navijanje smatraju jednom od svojih najvažnijih društvenih identifikacija; 4) koji su
spremni na sukobe (i fizičke) sa protivničkim navijačima; 5) koji imaju svoj specifičan
moralni kodeks u kome je spremnost (hrabrost) da se uđe u sukob s policijom i s
protivničkim grupama smatraju delom svoje životne filozofije i jednom od najvećih
životnih vrednosti
• Pod navijačkim ponašanjem podrazumeva se ponašanje ovih grupa priliko dolaska
na utakmicu, što podrazumeva putovanje u druge gradove, ili krstarenje svojim gradom
pre neposrednog dolaska na stadion, ponašanje u toku same utakmice, kao i po
završetku do konačnog razlaza grupe

PREDMET ISTRAŽIVANJA: ŠTA SE POSMATRA?


• Spoljni izgled navijačkih grupa: način na koji su navijači obučeni, ikonografija –
navijački simboli (zastave, šalovi, majice, kape...), ličnosti čije slike se pojavljuju
(Karadžić, Mladić?..)

98
• Opšti utisak o organizovanosti grupe: da li deluje kao jedinstvena grupa, ili je reč o
skupini ljudi koji manje-više deluju samostalno
• Sistem nadređenosti i podređenosti (hijerarhije) ako postoji: da li postoji jedan vođa
ili više njih, da li se može odrediti podgrupa važnijih članova koji su najbliže vođi i
podgrupa sledbenika
• Kako funkcioniše hijerarhija: kako se pokreće neka akcija (npr. skandiranje, pesma),
kako je drugi prihvataju, koliko je ona jedinstvena
• Da li pored formalnih postoje i neformalne vođe (ka kome se najčešće upućuju
pogledi kad se nešto važno desi na terenu, ko daje predloge šta da se radi, kome se
obraćaju s pitanjima)?
• Kakva su svojstva formalnih i neformalnih vođa: fizička građa, izgled, oblačenje,
karakteristični pokreti, način govora
• ŠTA grupa radi:
o Slogani i imena koji se skandiraju
o Pesme koje se pevaju
o Pojedinačni uzvici i komentari
o Bacanje predmeta ka protivničkim navijačima i igračima
o Utrčavanje na teren, ili na deo stadiona gde su protivnički navijači
o Tuča sa protivničkim navijačima i policijom
o Neredi na ulicama
o Za sve prethodno meriti učestalost
o Za svaki slogan, pesmu i pojedinačni komentar oceniti da li su «pozitivni»
- usmereni ka bodrenju vlastitih igrača, ili negativni – usmereni ka
vređanju protivničkih igrača, trenera, navijača, vlastitih igrača i trenera,
uprave itd.
• U kojim prilikama se preduzima svaka od prethodnih radnji koja je snimljena, tj. šta
joj je prethodilo: bez vidljivog povoda, postupci protivničkih igrača i trenera, igrača i
trenera, postupci uprave, postupci policije, postupci organizatora, dobri potezi
sopstvenih igrača (dribling, pogodak...)
• Kad se nešto dešava (vremenski)
• Način komuniciranja unutar grupe: da li postoji interni jezik reči i pokreta, šifrovane
poruke i tajni znaci, kakvi su...
• Sistem nagrađivanja i kažnjavanja ako ga je moguće opaziti i opisati
• Sukobi unutar grupe, ako do njih dođe: zbog čega izbijaju, kako se odvijaju, ko ih
inicira, kako se rešavaju?

Pored opisa gore opaženih pojava i događaja, u izveštaju – analizi potrebno je još
opisati:
• Kratak pregled opšte situacije u društvu u vreme kad se posmatranje odvija
• Skup važnih društvenih i sportskih događaja koji su neposredno prethodili utakmici
na kojoj je sprovedeno posmatranje
• Skup važnih društvenih i sportskih događaja koji su usledili posle toga
• Ranija saznanja o navijačkom ponašanju ili važnim događajima
• Opšta zapažanja o sistemu vrednosti na kojima se zasniva hijerarhija u grupi i mesto
članova u njoj: npr. lična svojstva – snaga, duhovitost, marakantan izgled, povezanost
sa nekim drugim važnim ličnostima (iz uprave kluba, politike, biznisa, policije,
podzemlja...)

99
MESTO POSMATRANJA: Stadion FK «Crvena zvezda», Stadion FK «Partizan»,
Stadion FK «Vojvodina»
Posmatranjem se obuhvataju mesta na stadionima na kojima se koncentrišu najvatrenije
pristalice ova tri kluba i njihovih protivnika
VREME: Datumi odigravanja međusobnih susreta ovih timova

PRILOG 2: PLAN POSMATRANJA PONAŠANJA NAVIJAČKIH GRUPA


DATUM I VREMEME POSMATRANJA:
ISTRAŽIVAČ:

1. Spoljni izgled navijačkih grupa:


2. način na koji su navijači obučeni, ikonografija – navijački simboli (zastave, šalovi,
majice, kape...): ________________________________________
______________________________________________________ (opisati)
ličnosti čije slike se pojavljuju (Karadžić, Mladić?..): ...): ___________________
(popisati; prebrojati inavesti broj, otprilike ako nije moguće tačan)

3. Opšti utisak o organizovanosti grupe: da li deluje kao jedinstvena grupa, ili je reč o
skupini ljudi koji manje-više deluju samostalno
4. Sistem nadređenosti i podređenosti (hijerarhije) ako postoji: da li postoji jedan vođa
ili više njih, da li se može odrediti podgrupa važnijih članova koji su najbliže vođi i
podgrupa sledbenika
5. Kako funkcioniše hijerarhija: kako se pokreće neka akcija (npr. skandiranje, pesma),
kako je drugi prihvataju, koliko je ona jedinstvena
6. Da li pored formalnih postoje i neformalne vođe (ka kome se najčešće upućuju
pogledi kad se nešto važno desi na terenu, ko daje predloge šta da se radi, kome se
obraćaju s pitanjima)?
7. Kakva su svojstva formalnih i neformalnih vođa: fizička građa, izgled, oblačenje,
karakteristični pokreti, nčin govora
8. ŠTA grupa radi:
9. Slogani i imena koji se skandiraju
10. Pesme koje se pevaju
11. Pojedinačni uzvici i komentari
12. Bacanje predmeta ka protivničkim navijačima i igračima
13. Utrčavanje na teren, ili na deo stadiona gde su protivnički navijači
14. Tuča sa protivničkim navijačima i policijom
15. Neredi na ulicama
16. Za sve prethodno meriti učestalost
17. Za svaki slogan, pesmu i pojedinačni komentar oceniti da li su «pozitivni» - usmereni
ka bodrenju vlastitih igrača, ili negativni – usmereni ka vređanju protivničkih igrača,
trenera, navijača, vlastitih igrača i trenera, uprave itd.
18. U kojim prilikama se preduzima svaka od prethodnih radnji koja je snimljena, tj. šta
joj je prethodilo: bez vidljivog povoda, postupci protivničkih igrača i trenera, igrača i
trenera, postupci uprave, postupci policije, postupci organizatora, dobri potezi
sopstvenih igrača (dribling, pogodak...)
19. Kad se nešto dešava (vremenski)

100
20. Način komuniciranja unutar grupe: da li postoji interni jezik reči i pokreta, šifrovane
poruke i tajni znaci, kakvi su...
21. Sistem nagrađivanja i kažnjavanja ako ga je moguće opaziti i opisati
22. Sukobi unutar grupe, ako do njih dođe: zbog čega izbijaju, kako se odvijaju, ko ih
inicira, kako se rešavaju?

23. Pored opisa gore opaženih pojava i događaja, u izveštaju – analizi potrebno je još
opisati:
24. Kratak pregled opšte situacije u društvu u vreme kad se posmatranje odvija
25. Skup važnih društvenih i sportskih događaja koji su neposredno prethodili utakmici
na kojoj je sprovedeno posmatranje
26. Skup važnih društvenih i sportskih događaja koji su usledili posle toga
27. Ranija saznanja o navijačkom ponašanju ili važnim događajima
28. Opšta zapažanja o sistemu vrednosti na kojima se zasniva hijerarhija u grupi i mesto
članova u njoj: npr. lična svojstva – snaga, duhovitost, marakantan izgled,
povezanost sa nekim drugim važnim ličnostima (iz uprave kluba, politike, biznisa,
policije, podzemlja...)

101