Вы находитесь на странице: 1из 24

OPŠTA PRAVILA ZA SVE UGOVORE O PREVOZU

1. POJAM;
2. IZVORI – (domaći i međunarodni)
3. VRSTE;
4. ISPRAVE;
5. ODGOVORNOST
____________________________________________________
POJAM
Svaki ugovor o prevozu je takva vrsta ugovora koji se zaključuje između:
prevozioca i naručioca posla, pri čemu prevozilac preuzima obavezu da robu
preveze od mesta otpreme do mesta opredelenja bez oštećenja i bez
zakašnjenja, a naručilac se obavezuje da plati prevozninu.
Iz ovoga proizilazi da je osnovna obaveza svakog prevozioca uredan prevoz,
a to je predaja robe u mestu opredelenja, u onakvom stanju u kakvom ju je
primio i bez zakašnjenja.
Da bi ugovor imao međunarodni karakter, mesto otpreme i mesto
opredelenja treba da se nalaze u različitim državama i da je izdata
međunarodna prevozna isprava.
IZVORI
I. Domaći izvori
1. Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju iz 95.godine
2. Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju iz 95. godine,
3. Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj providbi iz 1998. godine ( izmene 2006.
godine)
- u njemu su sadržana rešenja za pomorski i rečni saobraćaj
4. Zakon o osnovnim svojinskim i obligacionim odnosima u vazdušnoj
plovidbi iz 1998. godine
II. Međunarodni izvori
1. COTIF iz 1980. godine – Konvencija o ugovorima o međunarodnom
prevozu železnicom ( Jednobrazna pravila o prevozu putnika i prtljaga i
Jednobrazna pravila o prevozu robe) – ratifikovala je Jugoslavija;
2. Konvencija o ugovoru za međunsarodni prevoz robe drumom CMR – iz
1956. godine, menjana protokolom iz 1978. godine, ratifikovala je
Jugoslavija- drumski saobraćaj;
3. Haška konvencija za izjednačenje nekih pravila o teretnici iz 1924.
godine- primenjujemo je; pmorski

1
4. Visbirska pravila ( protokol o izmeni Haške konvencije) iz 1968. godine-
Brisel-nismo je ratifikovali; - pomorski
5. Hamburška pravila( Konvencija UN o prevozu robe morem) iz 1978.
godine, Hamburg- nismo je ratifikovali; pomorski

Za saobraćaj unutrašnjim vodenim putevima važna je CMN ili


Budimpeštanska konvencija iz 2000. godine,
Varšavska konvencija iz 1929. godine, Haški protokol na tu konvenciju iz 1955.
godine, Četiri Montrealska sporazuma iz 1974. godine. – za međ. Vazdušni
prevoz
Za kombinovani prevoz gde učestvuju najmanje dve vrste prevoza doneta je
Konvencija UN o međunarodnom multimedijalnom prevozu iz 1980. godine.

ISPRAVE
U saobraćajnom pravu mogu da se izdaju dve vrste isprava, i to:
TOVARNI LIST I
TERETNICA (konosman)

Dok tovarni list nema svojstvo hartije od vrednosti, nego je samo potvrda o tome
da je roba primljena na prevoz, teretnica je uvek hartija od vrednosti. Ova
osnovna razlika u pravnoj prirodi je ublažena tako da je prema najnovijim
konvencijama i našim zakonima data mogućnost da i tovarni list dobije svojstvo
hartije od vrednosti, ali samo po sporazumu ugovornih strana.
Tovarni list se kao prevozna isprava izdaje u drumskom , železničkom,
vazdušnom i rečnom saobraćaju, a konosman se izdaje u pomorskom i rečnom
saobraćaju.
Dakle, rečni saobraćaj je jedina vrsta prevoza u kojoj postoji mogućnost izbora
prevozne isprave, ali se u praksi najčešće izdaje tovarni list.
Svaka prevozna isprava se izdaje u više primeraka, pri čemu jedan ostaje
prevoziocu, drugi naručiocu, a tereći primaocu radi podizanja robe.

TERETNICA- KONOSMAN
Teretnica je isprava koju izdaje brodar i kojom potvrđuje prijem stvari na brod.
Osim toga što ima dokaznu funkciju da je roba primljena na prevoz, teretnica je
hartija od vrednosti što znači da sama isprava predstavlja robu i pruža
mogućnost svakom zakonitom imaocu da pravno raspolaže sa robom (da je
prodaje, zalaže) bez obzira na to što robom faktički ne raspolaže, odnosno, nema
je u državini. Potpuno je opravdano što konosman ima svojstvo hartije od

2
vrednosti, jer pomorski prevoz najduže traje pa je značajno pružiti mogućnost
vlasniku robe da njome raspolaže.
- S obzirom da svojstvo hartije od vrednosti ima i u bankarskim operacijama
značaj, naprimer: plaćanje putem dokumentarnog akreditiva, zakonski je
data mogućnost da svojstvo hartije od vrednosti dobije i tovarni list.
- Teretnicu izdaje brodar na izričit zahtev krcatelja i ona sadrži podatke o
brodu, robi i mestu odredišta,
- Postoje različite vrste teretnice: naprimer“teretnica ukrcano“ –
„otpremljena na ukrcaj“ , prema momentu izdavanja teretnice

- U pogledu mogućnosti stavljanja primedbi u teretnici u vezi sa stanjem


robe i ambalaže, postoje „Čiste“, da brodar nema primedbui na robu i
ambalažu i „Nećiste“, gde te primedbe postoje
- Teretnica može biti izdata: na ime , po naredbi i na donosioca i u zavisnosti
od toga prenosi se cesijom, indosamentom ili prostom predajom.

DOKAZNA SNAGA TERETNICE


Dokazna snaga teretnice je značajna zbog toga što u pomorskom prevozu postoje
dve vrste odgovornosti:
1. odgovornost brodara za čuvanje stvari koje su predate na prevoz –
odgovornost EX RECEPTO, odnosno odgovornost po osnovu zaključenja
ugovora o prevozu
2. odgovornost brodara na osnovu teretnice, dakle odgovornost koja nastaje
na izdavanjem teretnice, odnosno EX SCRIPTURA

Ovo razlikovanje odgovornosti je bitno zbog toga što se odredbe ugovora o


prevozu i odredbe sadržane u teretnici mogu razlikovati. Važno je napomenuti da
je teretnica samostalni pravni akt u odnosu na zaključeni ugovor.
Ovlašćenom imaocu teretnice, roba se mora isporučiti u skladu sa navodima koji
su sadržani u teretnici.
Brodar je obavezan da primaocu isporuči robu kako je opisano u teretnici. Prema
tome , kada se radi o odnosu briodar- primalac, primalac ima pravo da zahteva
isporuku robe onako kako je ona opisana u teretnici.
Primalac ne može da ističe prigovore na osnovu zaključenog ugovora o prevozu,
jer on i nije ugovorna strana (EX SCRIPTURA odgovornost)
-

3
Odnos između brodara i krcatelja je uređen ugovorom o prevozu i brodar je na
osnovu ugovora obavezan da isporuči robu prema stanju kako je opisano u
ugovoru, a teretnica je samo jedan od dokaza o prijemu robe i njenim
karakteristikama ( odgovornst EX RECEPTO).
Pored klasične, danas se izdaje i elektronska teretnica. Ona sadrži iste podatke,
ali nije na papiru već u vidu elektronskog zapisa. Međunarodna organizacija za
pomorski saobraćaj izdala pravila za elektronsku teretnicu. Postavlja se
pitanje, dali elektronska teretnica može uspešno da zameni klasičnu, jer se
prenosom klasične prenosi pravo iz hartije o vrednosti. Ovu funkciju nema
elektronska teretnica.
VRSTE UGOVORA O PREVOZU
Vrste pomorskog prevoza u Zakonu o pomorskoj i unutrašnjioj plovidbi: koristi
se opšti pojam za sve ugovore o prevozu a to je ugovori o iskorišćavanju
brodova. Oni se dele na dve velike grupe:

1. Ugovori o zakupu broda, i


2. ugovori o pomorskom plovidbenom poslu

( da bi se ugovor o zakupu broda razlikovao od klasičnog ugovora o zakupu na


koji se primenjuje zakon o obligacionim odnosima, potrebno je da se kod
ugovora o zakupu broda, na koji će se primeniti odredbe zakona o pomorskoj i
unutrašnjoj plovidbi, radi o tome da se brod daje radi obavljanja plovidbene
delatnosti, jer, ukoliko se brod izdaje za neku drugu funkciju, onda se primenjuju
odredbe ZOO.
Ugovori o plovidbenom poslu se dele na:
1. ugovore o prevozu stvari i
2. ugovore o prevozu putnika i prtljaga
A) Ugovor o prevozu stvari je takav ugovor koji se zaključuje između
brodara i zaključioca posla na osnovu koga brodar preuzima obavezu
da od luke ukrcaja do luke iskrcaja preveze robu u urednom stanju i bez
zakašnjenja, a naručilac da plati prevozninu.
A/1)Ugovori o prevozu stvari se dele na dve velike grupe:
a) brodarski (čarter) ugovori na osnovu kojih naručilac posla od
brodara angažuje ceo brodski prostor ili deo brodskog prostora i to na
određeno vreme ili na određeno putovanje.

4
- U zavisnosti od toga da li se vozarina plaća za određeno vreme
korišćenja broda, postoji:
a) brodarki ugovor na vreme (time čarter), ili
b) se vozarina plaća po određenoj relaciji putovanja – brodarski
ugovor na putovanje ( voyage čarter) i moguća je varijanta
c) pomorskog (sub čarter ugovora)

b) Podbrodarski ugovor je ugovor koji se naručuje između naručioca


posla iz brodarskog ugovora i novog naručioca posla i to u onim
slučajevima kada naručiocu iz brodarskog ugovora preostane
slobodan prostor u iznajmljenom brodu li hoće da zaradi u razlici
vozarine koju je platio brodaru i one koju će on naplatiti od svog
naručioca.
Pošto se kod ovog ugovora ne pojavljuje brodar u formalno- pravnom
smislu kao ugovorna strana, neophodna je njegova saglasnost na
zaključenje podbrodarskog ugovora.
ODGOVORNOST
-pravna priroda odgovornosti-
-subjektivna i objektivna odgovornost-
-vrste šteta za koje prevozilac odgovara-
-naknada štete –limitirana odgovornost-

PRAVNA PIRODA ODGOVORNOSTI


U saobraćajnom pravu kao i ugovornom pravu uopšte važe dva
osnovna principa odgovornosti: subjektivna i objektivna
odgovornost.
I. Subjektivna odgovornost
se naziva - odgovornost na osnovu krivice. Da bi postojala subjektivna
odgovornost potrebno je da se ispune 3 / tri/ uslova:
2. da je nastala šteta na robi;
3. da postoji uzročna veza između štete i radnje prevozioca i
4. da postoji krivica na strani prevozioca
( krivica je subjektivan odnos učinioca prema delu i po težini se
stepenuje od najblažeg - nehat, preko lake nepažnje, grube nepažnje
i namere- dolusa).

5
Zakonodavac se obično odlučuje za neki srednji stepen krivice, a to je
laka i gruba nepažnja.

U sistemu subjektivne odgovornosti postoje:


• predpostavljena i
• dokazana subjektivna odgovornost.

U saobraćajnom pravu se najčešće javlja princip predpostavljene


odgovornosti, to znači, kada se ispune prva dva uslova (nastala šteta i
postoji uzročna veza) predpostavlja se da je prevozilac kriv, a na njemu
je teret da dokaže da nije kriv.
Princip predpostavljene odgovornosti se pojavljuje u sličnim
saobraćajnim granama ( pomorski, rečni i vazdušni saobraćaj)

Princip dokazane odgovornosti se pojavljuje kao izuzetak, a on znači


da je teret dokaza, da je prevozilac kriv, na stani korisnika prevoza.

II. Objekrivna odgovornost


Da bi ona postojala (uzročna kauzalna odgovornost, bez krivice)
potrebno je da se ispune 2 / dva/ uslova:
1. da je nastala šteta na robi i
2. da postoji uzročna veza između štete i radnje prevozioca.
Kod objektivne odgovornosti se ne traži krivica za nastalu štetu pa je
ovaj princip teži za prevozioca. To , međutim ne znači da prevozilac
uvek odgovara za nastalu štetu.
U svim saobraćajnim granama gde je predviđen princip objektivne
odgovornosti ustanovljeni su određeni razlozi - osnovi za oslobođenje
od odgovornosti.
Ti razlozi, koji daju mogućnost prevoziocu da se oslobodi od
odgovornosti mogu se podeliti u dve velike grupe:
- na opšte razloge za oslobođenje od odgovornosti i
- na posebne razloge

6
U opšte razloge spadaju oni događaji koji su u stvari prouzrokovali
štetu i prekinuli uzročnu vezu u nastanku štete ( između prevozioca i
nastanka štete). Ti razlozi su prouzrokovali u stvari štetu.
a) Opšti se mogu podeliti u dagađaje koji spadaju u višu silu –
u civil law se pod njom podrazumevaju prirodni događaji, ali i
ljudske radnje, koji ispunjavaju uslove:
- moraju biti nepredvidivi, neotklonjivi i oni koji su spoljašnjeg
karaktera u odnosu na prevozničku delatnost, (naprimer: varnica iz
lokomotive kada zapali robu) nije viša sila, mada je nepredvidiva i
neotklonjiva, ali nije spoljašnji uticaj,
međutim (iskliznuće vagona iz šina nastalo zbog odrona zemlje), je
viša sila, jer je odron zemlje nepredvidiv i neotklonjiv i spoljašnji
događaj koji ispunjava elemente nepredvidivosti i neotklonjivosti, a
unutrašnji je , a u pravu se podvodi pod slučaj - - - je događaj koji
razlikuje objektivnu od subjektivne odgovornosti,
odnosno u objektivnoj odgovornosti se za slučaj odgovara, a u
subjektivnoj ne odgovara. U subjektivnoj odgovornosti, slučaj je
osnov za oslobođenje od odgovornosti.

U anglosaksonskom pravu – viša sila se naziva ___________ i takođe


se radi o nepredvidivom, neotklonjivom i spoljašnjem događaju, ali
samo prirodnog karakreta ( požari, poplave), a ne i ljudske radnje.
Zbog toga se u međunarodnim konvencijama koje regulišu pojedine
vrste prevoza, ne upotrebljava pojam viša sila, nego se daje opisna
formulacija događaja koji sadrži elemente nepredvidivosti i
neotklonjivosti, a u pogledu spoljašnjem su razlike od konvencije do
konvencije –
Razlike su sopstvene mane robe ( lako kvarljiva roba, meso. Radi se o
robi koja je usled prirodnih svojstava podložna kvaru ( postupci
korisnika prevoza - neadekvatno pakovanje robe.)
Da bi prevozilac mogao da se pozove na jedan od opštih razloga za
oslobođenje, potrebno je da dokaže da je šteta stvarno nastala zbog
jednog od tih razloga, na koje se poziva --- dakle da dokaže stvarnu

7
uzročnu vezu između nastale štete i nekih od ovih razloga za
oslobođenje.
U pravnoj teoriji ovi razlozi se nazivaju još i neprivilegovani razlozi.

Posebni razlozi za oslobođenje – privilegovani razlozi –


radi se o tipičnim štetama koje nastaju u prevozu, a za koje prevozilac
nije odgovoran ( prevoz robe u otvorenim vagonima, prevoz živih
životinja, specifičnih i eksplozivnih materija, pošiljki) koje zahtevaju
posebnu pratnju.
Ovi razlozi su privilegovani, jer su lakši , pogodniji za prevozioca, zato
što je dovoljno samo da dokaže mogućnost nastanka štete, zbog jednog
od tih razloga.
Naravno da korisnik prevoza ima pravo protiv dokaza, dakle može da
dokaže da je šteta nastala iz nekog drugog razloga iako se radi o
razlozima koji terete prevozioca.
Suštinska razlika između opštih i posebnih nije toliko u prirodi štete
koliko u teretu dokazivanja.
Kod opštih se mora dokazivati da je šteta stvarno nastala , a kod
posebnih je dovoljna samo mogućnost.
Po sistemu objektivne odgovornosti odgovara se samo u drumskom i
železničkom saobraćaju.
U odgovoru na pitanje zašto su za pojedine vrste saobraćaja predviđene
različite vrste odgovornosti, kada se radi o prevozu koji je opasna
delatnost , pa bi bilo logično očekivati iste sisteme odgovornosti.
Važno je imati na umu da na pravnu prirodu utiču i van pravni elementi
( politički, ekonomski) i sl.
VRSTE ŠTETA
U saobraćajnom pravu se odgovara za sve vrste šteta:
a) gubitak,
b) manjak
c) oštećenje

8
GUBITAK - je potpuna nemogućnost isporuke robe bilo zato što je
stvar potpuno uništena ili zato što je izgubljena ili je predata
neovlašćenom licu.
MANJAK – je kvantitativna promena, odnosno promena količine
robe, pri čemu se ona nije promenila u kvalitetu.
OŠTEĆENJE – je kvalitativna promena u strukturi robe
Ove tri štete se nazivaju stvarnim štetama na robi.
Kao posebna vrsts javljaju se štete zbog zakašnjenja. U savremenom
saobraćajnom pravu sama činjenica zakašnjenja ne daje pravo na
naknadu štete, nego samo ukoliko je zbog zakašnjenja nastala šteta.
Zbog zakašnjenja mogu da nastanu dve vrste šteta:
1. oštećenja robe ( naprimer, kada je zbog kašnjenja cveće uvelo)-
klasična,
2. izgubljenu dobit koja se ne ispoljava kroz oštećenje robe, jer je
stigla u urednom stanju, ali je vlasnik robe zbog zakašnjenja
propustio da ostvari neku dobit ( naprimer: mašine na
Novosadskom sajmu stižu uredno u stanju sa danom
zakašnjenja, a priopušteno je zaključenje nekih povoljnih
poslova na sajmu ( vlasnik).
NAKNADA ŠTETE
Kada se utvrdi da je prevozilac odbgovoran i kada se utvrdi vrsta
štete, dolazi na red naknada štete. Opšte je pravilo trgovinskog prava
da se stvarno pretrpljena šteta naknađuje u punom iznosu.
U saobraćajnom pravu je ovaj princip korigovan zbog toga što štetu u
prevozu često pogađaju i prevozno sredstvo i robu pa je zbog tog
mogućeg prevelikog opterećenja, prevozioca, usvojen princip
ograničene ( limitirane) odgovornosti. To znači da se u
konvencijama i domaćim zakonima predviđa gornja granica do koje
prevozilac odgovara, a ona se vezuje za određenu mernu jedinicu i
novčani iznos (naprimer: gornja granica odgovornosti u železničkom
prevozu po kg oštećene robe je 2000 dinara).
U međunarodnim konvencijama je dugo vremena bio problem koja je
to obračunska jedinica (funta, dolar, zlato) najpogodnija, ali je vreme
pokazalo da se efekti inflacije ispoljavaju kod svake od njih. Zbog toga

9
je MMF stvorio posebnu obračunsku jedinicu- SPECIJALNO
PRAVO VUČENJA – koja je veštačka obračunska jedinica, a
izražava se kao prosek vrednosti jakih valuta ( onih država koje su u
predhodnoj godini imale učešće u međunarodnoj trgovini veće od 1%.
Iznos naknade štete, kada se radi o stvarnim štetama ( gubitak,
manjak) vezuje se za neku mernu jedinicu (kg, tona, novčani iznos).

Kada se radi o štetama zbog zakašnjenja ( oštećenje robe ili


izgubljena dobit) limit odgovornosti se vezuje za najčešće dvostruki
ili trostruki iznos prevoznine, a ti iznosi su realno uvek znatno niži od
onih koji se daju za stvarne štete.
Odgovornost prevozioca za svoje radnike:
U saobraćajnom pravu je princip da prevozilac odgovara za radnje
osoblja (kapetani plovidbe) kojima se služi u toku prevoza. Prevozilac
odgovara za postupke svojih radnika u istom obimu i na isti način kako
odgovara za sopstvene postupke. Prevozilac se koristi njihovim
uslugama ( osoblje ne odgovara za štetu neposredno oštećenom licu
nego je za te štete odgovoran prevozilac.

KUPOPRODAJA

Najvažnije međunarodne organizacije su :UNCITRAL, UNIDROIT, ECE.


Najznačajnija Konvencija iz međunarodne prodaje je
Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe iz 1980. godine.
Pored ove značajna je i
Konvencija o merodavnom pravu, kod međunarodne prodaje robe iz 1955.
godine, izmenjana 1985. godine, kojom su formulisana koliziona pravila za
slučaj da ugovorne strane kod ugovora o međunarodnoj prodaji ne navedu koje
će pravo biti merodavno.
Takođe je značajna
Konvencija o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne prodaje robe iz
1974. godine, prema kojoj je produžen zastarni rok od 4 godine i počinje da teče
onog dana kada dospije pravo na potraživanje.
Apsolutni rok zastarelosti je 10 godina.

10
BEČKA KONVENCIJA
Unifikacija pravila u međunarodnoj prodaji počela je 30. godina prošlog veka u
okviru UNIDROITA. Taj posao je završen donošenjem dva Haška
jednoobrazna zakona iz 1964. godine. Oni su rađeni pod velikim uticajem
anglosaksonskog prava i svojim rešenjima su štitili interese, pre svega razvijenih
zemalja. To je bio ključni razlog zašto je Haške jednoobrazne zakone prihvatio
mali broj država, mada se ne može generalno govoriti o njihovom lošem
kvalitetu.
Ključni problem je bio što za njih nisu bile zainteresovane manje razvijene
države. To je bio razlog zašto je već 70. tih godina na dnevni red UNCITRAL-a
stavljena njihova revizija.
Na osnovu upitnika poslatog državama o primedbama ili razlozima za
neprihvatanje Haš. Jed. Zakona, Uncitral je došao do zaključka da su one toliko
brojne da se ne može vršiti revizija stare, već doneti nova konvencija.
Tako je 1980. godine doneta Bečka konvencija.
Stupila je na snagu 1988. godine.
Naša zemlja je ratifikovana, a danas je primenjuje oko 70 država.

OPŠTE KARAKTERISTIKE BEČKE KONVENCIJE


1. Ostvaran je relativno pravičan balans između kupca i prodavca
2. ostvareni su nužni kompromisi i to učinjeni u korist common
law pravnog sistema ( upotreba pojmova razuman, razumno lice,
razuman rok)
učinjeni su kompromisi u korist istočnih socijalističkih zemalja i
to davanjem mogućnosti da se stave rezerve na pojedine članove
konvencije. Takođe su učinjene koristi i zemljama u razvoju ,
naprimer: u formulaciji prema kojoj kada cena nije određena,
smatraće se da su strane prećutno pristale na onu cenu koja se u
trenutku zaključenja ugovora redovno naplaćivala u određenoj
trgovačkoj struci.
3. dispozitivni karakter Bečke konvencije, kao posledica ključnog
principa međunarodne trgovine, to je autonomija volje ugovornih
strana, koja znači punu slobodu izbora da li će se posao zaključiti
i kako će se regulisati uz ograničenja koja nameću pravne
norme.
Uveden je princip dispozitivnosti, tako što ugovorne strane
mogu u potpunosti ili delimićno da isključe primenu Bečke

11
konvencije. Ugovorne strane mogu da isključe primenu ili da
odstupe od odredbi, a to može biti ili izričito ili prećutno.

To praktično znači, da ugovorne strane i pod predpostavkom da


ispune propisane uslove za primenu B.K. što je predviđeno u
samom tekstu B.K. ne moraju svoj konkretan ugovor da regulišu
prema odredbama B.K.
Ove odredbe B.K. će biti interesantne ukoliko u ugovoru
postoji pravna praznina ( neko pitanje nije regulisano), kada će
se shodno pravilima o hijerarhiji izvora u određenom trenutku
primeniti B.K.
Dispozitivni karakter Konvencije znači da su sudovi država
ugovornica, obavezni da primenjuju Bečku konvenciju kao
važeće merodavno pravo i nebitna je u tom slučaju koliziona
norma koja upućuje na neko nacionalno pravo.
Međunarodne trgovinske arbitraže nisu obavezne da primene
Bečku konvenciju, ali mogu i da je odrede kao merodavno
pravo.
POLJE PRIMENE BEČKE KONVENCIJE
Pojam „međunarodna prodaja robe“ sadrži 3 elementa, i to :
a) međunarodnja prodaja koja ukazuje na elemenat
inostranosti, a on postoji ukoliko se sedišta ugovornih
strana nalaze na teritorijama različitih država.
U konvenciji se ne reguliše pojam sedišta, ali je u praksi
to mesto stalnog poslovanja ili ono mesto koje ima
najtešnju vezu sa ugovorom i njegovim izvršenjem.
Najbolje je u svakom ugovoru precizirati šta se smatra
sedištem ugovornih strana.
b) Drugi elemenat je prodaja- nije definisan u B.K. ali se na
osnovu sadržine ugovora – obaveze ugovornih strana to
može utvrditi u svakom konkretnom slučaju. Prema nekim
članovima B.K. može se zaključiti da je prodajom

12
obuhvaćena i prodaja sa uzastopnim isporukama, prodaja
robe proizvedene po meri, odnosno posebnoj narudžbini, a
ne samo prodaja iz masovne proizvodnje.

c) Nije ugovor o prodaji onaj u kome se pretežni deo


obaveze strane koja isporučuje robu sastoji u izvršavanju
nekog rada ili pružanju usluga (neophodno je razgraničiti
ugovor o delu od ugovora o prodaji).

Granični slučajevi su oni kod kojih se ugovor o prodaji javlja


u kombinaciji sa ugovorom o zastupanju ili distribuciji robe ili
kompenzacionim poslovima ---- ne podpadaju pod B.K. jer
član 53. predviđa obavezu kupca da plati cenu.
Što se tiče ugovora o distribuciji robe, u BK se ništa ne
govori o tome, ali novija praksa pokazuje da se BK. ne
primenjuje na ovaj ugovor kao generalni ugovor, ali da se
primenjuje na pojedinačne ugovore u prodaji koji su
zaključeni na osnovu takvog ugovora o distribuciji.
Kada se radi o kombinaciji kupoprodaje i zastupanja, a
pretežna je obaveza kupoprodajnog karaktera, onda se može
primeniti BK.

d) Roba je telesna pokretna stvar.


BK se ne primenjuje na prodaju nekretnina, prava, hartija od
vrednosti, novca, brodova, glisera, vazduhoplova i električne
energije.
POJAM MEĐUNARODNE PRODAJE ROBE
U pravnoj teoriji postoje:
a) subjektivna teorija – koja polazi od ugovornih strana, čije
sedište treba da se nalazi na teritorijama različitih država,
b) objektivna teorija – polazi od predmeta ugovora i njegovog
premeštanja sa teritorije jedne države na teritoriju druge države, i
c) mešovita teorija – koja kombinuje predhodne dve.

13
BK: U pogledu pojma međunarodne prodaje, odnosno uslova koji
moraju biti ispunjeni, da bi se primenila Bk , u njenom tekstu se navodi
(jedan) 1 opšti i (dva) 2 alternativna uslova.
Opšti je da se sedišta ugovornih strana nalaze na teritorijama različitih
država ugovornica.
Kao alternativni uslovi navode se:
1. da su države u kojima se nalaze sedništa ugovornih strana –
države ugovornice, ili
2. da pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu
prava jedne države ugovornice,
-ovaj uslov znači da će se BK primeniti i u slučaju:
• kada se sedišta ugovornih strana nalaze u državama
ugovornicima, a pravila međunarodnog privatnog prava
upućuju na pravo neke treće države u kojoj je npr. ugovor
zaključen.
• BK će se primeniti i u slučaju kada jedna ugovorna strana
ima svoje sedište u državi koja nije rtifikovala konvenciju,
ako koliziona norma upućuje na primenu prava države
ugovornice.
3. na ovaj drugi alternativni uslov koji govori o tome da se BK
primenjuje u određenim slučajevima i onda kada koliziona
norma upućuje na nacionalno pravo, data je mogućnost
stavljanja rezerve na taj uslov, a praktična posledica je da se
neće primeniti BK već nacionalno pravo na koje upućuje ta
koliziona norma
4. druga mogućnost stavljanja rezerve na tekst BK se odnosi na
član koji se odnosi na formu. Pravilo je da je ugovor o
međunarodnoj prodaji neformalan, međutim Rusija koja u
svojim nacionalnim propisima predviđa da je pismena forma
uslov punovažnosti ugovora su stavile rezervu na član
konvencije o neformalnosti ugovora, pa se na njih taj član ne
primenjuje.

14
5. dakle, u BK je data mogućnost da se stave dve rezerve i to na
član koji govori o području primene i to samo na drugi
alternativni uslov i rezerva na član koji se odnosi na formu.
Pravne posledice rezerve su da se na tu državu ne primenjuje
taj član nego nacionalno pravo.

OBIČAJI PREMA BEČKOJ KONVENCIJI


Najveći broj nacionalnih propisa ne definiše pojam običaja, pa ni BK
ne definiše ovaj pojam, mada je opšte prihvačeno mišljenje, da je to
takvo ponašanje među ugovornim stranama koje je opšte
prihvaćeno u trgovačkoj struci.

Običaji mogu biti izričito ugovoreni ili se može raditi o njihovoj


prećutnoj primeni. O izričitoj primeni govori odredba po kojoj su
ugovorne strane vezane bilo kojim običajem na koji su pristale, kao i
praksom koja je ustanovljena među njima.
Ako su se ugovorene strane pozvale na običaj, situacija je jasna,
problem može da se javi u vezi sa prećutnom primenom.
Prema BK prećutna primena postoji ako je ugovornim stranama običaj
bio poznat ili mogao biti poznat ( to je uslov subjektivne prirode),
kada je običaj široko poznat u međunarodnoj trgovini,( to je uslov
objektivne prirode) i kada ga ugovorne strane redovno poštuju u
ugovorima iste vrste u odnosnoj trgovačkoj struci.(takođe uslov
objektivne prirode).
Shodno opštim pravilima koja važe u nacionalnim sistemima, običaji
se mogu izričito ugovoriti, ali se primenjuju iako nisu ugovoreni, a
opštepoznati su. Ako želimo da ga primenimo, onda to moramo
izričito ugovoriti.
ZAKLJUČIVANJE UGOVORA O MEĐUNARODNOJ PRODAJI
Ponuda:
Prema BK ona je uslov za zakljulčenje ugovora upućena jednom ili
više lica. Predlog upućen neodređenom broju lica smatraće se kao
poziv da se učini ponuda.

15
Da bi se na osnovu ponude zaključio ugovor potrebno je da bude
prihvaćena. U pogledu vremena kad se smatra da je ponuda
prihvaćena BK polazi od teorije prijema.
Dopunski elementi:
U najvećem broju pravnih sistema se smatra da prihvatanje ponude u
svakom pogledu mora da odgovara ponudi.
U BK je iznet stav da dopunski ili različiti uslovi koji suštinski ne
menjaju uslove ponude, predstavljaju prihvatanje. Dopunski uslovi ne
mogu da se odnose na :cenu, kvalitet, količinu robe,obim odgovornosti
Opoziv ponude:
Prema BK ponuda može da se opozove sve dok se ugovor ne zaključi
ukoliko opoziv stigne pre nego što je otposlat prihvat.
Ponuda neće moći da se opozove:
1. ako je u njoj naznačeno da je neopoziva i
2. ako je ponuđeni razumno verovao da je neopoziva i i saglasno
time se ponašao.
FORMA UGOVORA
U BK je usvojen princip neformalnosti što znači da punovažnost
ugovora nije uslovljena pismenom formom. Međutom , neki sestemi ,
kao Ruski predviđaju obavezu da ugovor u međunarodnoj prodaji mora
biti sačinjen u pismenoj formi.
U BK je data mogućnost državama da stave rezervu na član kojim je
uređena forma ugovora.
Pravne posledice rezerve su da se taj član ne primenjuje nego se
primenjuje nacionalno pravo.
IZVRŠENJE UGOVORA

Obaveze prodavca:
1.Isporuka robe – ključna obaveza
U BK je predviđeno da je on obavezan da isporuči robu koja u
pogledu kvaliteta, vrste i pakovanja mora odgovarati onom što je
predviđeno u ugovoru.

16
Umesto da se navede kad je isporučena roba saobrazna ugovoru, u
BK se govori o tome kada isporuka robe nije saobrazna ugovoru:
• Kada roba nije podobna za svrhe za koje se uobičajeno
koristi;
• Kada nije podobna za naročite svrhe koje su prodavcu
izričito ili prećutno stavljene do znanja, u vreme zaključenja
ugovora;
• Ukoliko ne odgovara uzorku ili modelu i
• Ukoliko nije upakovana ili zaštićena na uobičajeni način

U vezi sa isporukom robe bitno je u ugovoru odrediti


mesto, vreme i način isporuke.
Mesto isporuke:
Ugovorne strane su slobodne da odrede mesto isporuke kako žele.
Ukoliko to nije predviđeno ugovorom u obzir dolazi primena pravila
BK poštujući pravila hijerarhije izvora.
BK predviđa da je mesto isporuke mesto u kome prodavac u vreme
zaključenja ugovora ima sedište, uz 2 izuzetka:
• Kad se radi o individualno određenim stvarima - tada je mesto
gde se one nalaze, i
• Kada roba treba da se preveze – mesto isporuke je mesto predaje
prvom prevoziocu.
Vreme isporuke:
Vreme isporuke se takođe slobodno ugovora, ali ukoliko nije
ugovoreno isporuka se vrši prema pravilima BK - koja predviđa da se
isporuka vrši u razumnom roku posle zaključenja ugovora.
Pojam „RAZUMAN“ je potekao iz anglosaksonskog pravnog sistema i
u svakom konkretnom slučaju se utvrđuje šta je razuman rok, ali
uzimajući u obzir uobičajeno trgovačko ponašanje u određenoj
trgovinskoj struci.

Način isporuke:

17
U pogledu načina isporuke u ugovoru se najčešće predviđaju
transportne klauzule koje regulišu pitanje načina isporuke.
Obaveze kupca:
Ključne obaveze kupca su:
• Preuzimanje isporuke,
• Plaćanje cene i
• Pregled robe
Prilikom preuzimanja robe kupac je dužan da robu pregleda da bi
utvrdio da li odgovara uslovima iz ugovora, pa ako ne odgovara
dužan je da o tome obavesti prodavca. Pregled robe mogu da vrše
same ugovorne strane ili se to može poveriti kontrolnoj organizaciji.
Kada se ugovara kontrola sa kontrolnom organizacijom moguće su
3 varijante:
1. obična kontrola - kada kontrolna organizacija ima obavezu da
stručno i nepristrasno utvrdi svojstva robe i o tome izda
certifikat;
2. kontrola robe sa „preuzimanjem“, koja stvara veću obavezu
kontrolnoj organizaciji, jer ona upoređuje dobijeni nalaz sa
uslovima ugovora i o tome izdaje potvrdu i
3. kontrola robe sa garancijom - koja stvara najveću obavezu
kontrolnoj organizaciji, a to je da ona garantuje da će nalaz o
robi odgovarati uslovima ugovora – što joj daje pravo na
povećanu proviziju

slanje obaveštenja: – kupac je dužan da o nedostatku obavesti


prodavca, od trenutka kada je otkrio nedostatke, a ako to ne uradi,
on gubi pravo da se poziva na nedostatke robe – uobičajeno
vreme je 1 mesec, ali krajnji rok ispostavljanja prigovora prema
BK je 2 godine.
Odgovornost prodavca za pravne nedostatke znači da je prodavac
dužan da isporuči robu slobodnu od prava i potraživanja trećih lica.

18
Plaćanje cene;
Plaćanje cene je osnovna obaveza kupca.
a) prećutno utvrđivanje cene- u BK je predviđeno, ako cena
nije određena ni izričito ni prećutno niti u ugovoru ima
elemenata na osnovu kojih može da se utvrdi, smatraće se
da su strane pristale prećutno na cenu, koja se u trenutnu
zaključivanja ugovora redovno naplaćivala u toj
trgovačkom struci.
b) U pogledu mesta plaćanja cene ugovorne strane to
određuju slobodno, a ako to ne učine važi pravilo
Konvencije da je to sedište prodavca
c) U pogledu roka za plaćanje cene mogu se ugovoriti
jednovremene obaveze isporuke robe i plaćanja cene ili se
može ugovoriti naknadno plaćanje.
PRAVNE POSLEDICE NEIZVRŠENJA ILI NEUREDNOG
IZVRŠENJA UGOVORNIH OBAVEZA
U BK je predviđeno pravilo da težina sankcije za neizvršenje ili
neuredno izvršenje ugovornih obaveza zavisi od toga da li se radi o
bitnoj ili nebitnoj povredi ugovora.
Kao bitna povreda smatra se povreda ugovora koja ugovornu stranu
suštinski lišava onoga što je opravdano očekivala od ugovora.
Šta je suštinska povreda – uvek je praktično pitanje ( tako je američka
sudska praksa zauzela stav da napr. za jednu vrstu robe u jednom
periodu godine zakašnjenje od 15 dana nije bitna povreda ugovora , a
naprimer: pred BOŽIĆ je 7 dana zakašnjenje za istu vrstu robe bitna
povreda ugovora)

U zavisnosti od toga da li je bitna ili ne slede i sankcije.

19
Ako nije bitna povreda ugovora, ugovornim stranama stoje na
raspolaganju sledeće sankcije:
a) zahtev za izvršenje ugovora ( naprimer kada prodavac ne
isporuči robu ili kupac ne plati cenu – može im se dati naknadni
rok za izvršenje obaveza li otklanjanje nedostataka. Kupac može
zahtevati to otklanjanje popravkom, ali prodavac nije obavezan
na popravku ako bi to bilo nerazumno.
b) sniženje cene – kupac ima pravo da je snizi cenu u slučaju
nesaobrazne isporuke, pri čemu se sniženje utvrđuje tako što se
uzima vrednost stvarno isporučene robe, koju bi u to vreme
imala roba da je saobrazna ugovoru
c) naknadu štete – obuhvata stvarnu štetu i izgubljenu dobit.
Svrha naknade je da stavi stranu u isti ekonomski položaj u
kojem bi bila da je uredno izvršenje.
Zbog toga je naknada štete moguća uz predhodne sankcije.

RASKID UGOVORA
Ukoliko se radi o bitnoj povredi – pravna posledica je raskid
ugovora. U BK je izričito rečeno da je raskid ugovora moguć, samo
ako je reč o bitnoj povredi ugovora. Nema automatskog raskida,
nego ugovorna strana koja želi raskid mora o tome da obavesti drugu
ugovornu stranu.
Osnovno dejstvo raskida ugovora je u tome da strana koja je izvršila
ugovor, može da zahteva vraćanje onog što je isporučila ili platila.

INCOTERMS KLAUZULE
U cilju obezbeđenja ujednačenog tumačenja najčešćih trgovinskih
termina u međunarodnoj poslovnoj praksi MTK je 1936. godine izdala
INCOTREMS PRAVILA ili međ. Pravila za tumačenje trgovinskih
termina. Ova prva redakcija je kasnije dopunjavana 53, 67, 76, 80, 90, i
2000. godine.

20
Prvobitno su ova pravila sadržala samo jednu klauzulu, da bi 1980.
godine njihov broj bio povećan na 14.
Trenutno aktuelna redakcija iz 2000. godine sadrži 13 klauzula i ona
predstavlja samo drugačiju sistematizaciju ovih pravila iz 1990.
godine.
Ipak , izvršene su značajne promene kod određenih klauzula:
FAS i DEQ, dok su neznatne izmene izvršene kod FCA i FOB.
U vezi korišćenja ovih klauzula primenjuju se sledeća opšta pravila:
• stranke su slobodne da samostalno utvrde njihovo korišćenje
• Strane mogu obesnažiti veći deo ili pojedine delove
INCOTREMS KLAUZULA
• Njih mogu menjati, dopunjavati, tako da službena pravila budu
osnova za ugovorno regulisanje.
• Regulišu se pitanja između prodavca i kupca i ona ne zadiru i ne
mogu se odnositi na odnose između korisnika prevoza i
prevozioca i sl.
Pravilo - pri korišćenju strane treba precizno da utvrde koju
redakciju koriste pa se može samo naznačiti godina INCOTREMS-a

Postojeće klauzule INCOTREMS PRAVILA iz 2000. godine se


mogu razvrstati u više grupa u skladu sa obavezama prodavca i
kupca.
One se klasifikuju prema početnim slovima klauzula i tako imamo
grupe klauzula: E; F; C; D i u svim klauzulama se kao primarno
reguliše pitanje: snošenja troškova i rizika, gubljenja i oštećenja
stvari. Pored toga ovim klauzulama se regulišu i druga pitanja
isporuke robe, nabavke, ambalaže, obezbeđenja, potrebne uvozno-
izvozne dokumentacije, obezbeđenje prevoza a posebno značajno je
što se njima regulišu i pitanja obaveze u pogledu osiguranja i
plaćanja carine.
I. Prva grupa klauzula je grupa E ili polazak. Ovde imamo
samo jednu klauzulu:

21
• EXW - Franko fabrika uz naznačenje ugovorenog mesta. U
skladu sa njom prodavac je dužan da stavi robu na raspolaganje
kupcu u krugu fabrike, radionice , pogona. On je dužan da propisno
obezbedi ambalažu i individualizira robu. Do momenta isporuke
na ovaj način on snosi sve troškove, kao i rizik za slučajno oštećenje
ili gubitak robe.Nakon tog momenta obaveze snošenja troškova
prelaze na kupca. Ova klauzula je najstarija i u toku svih
dosadašnjih izmena nije pretrpela značajne promene u pogledu
sadržine.
II. Druga grupa je F ili glavni prevoz neplaćen- sadrži 3 klauzule:
FCA; FAS i FOB.
• FCA – ili franko prevoznik uz naznačenje ugovorenog mesta
se koristi za sve vrste prevoza. Na osnovu nje prodavac snosi
troškove i rizik propasti i oštećenja robe do momenta predaje
robe prevozniku ili drugom licu koje je ovlašćeno da preuzme
robu. Kupac snosi sve troškove i rizik nakon tog momenta. Ova
klauzula se često koristi u poslovnoj praksi pri čemu se pod
prevoznikom podrazumeva svako lice koje je ovlašćeno da izvrši
prevoz ili da ga obezbedi.
• FAS – ili franko uz bok broda. Ova klauzula obavezuje
prodavca da robu isporuči kupcu, stavljanjem robe na keju ili
gatu otpremne luke uz bok broda kojim se roba treba prevesti. Do
tog momenta prodavac snosi sve troškove kao i rizik gubitka ili
oštećenja robe. On je dužan da i izvozno ocarini robu što je
razlika u odnosu na ranije važenje INCOTERMS PRAVILA.
• FOB – ili franko brod. Prema FOB klauzuli prodavac je dužan
da snosi sve troškove kao i rizik gubljenja ili oštećenja robe do
momenta prelaska robe preko brodske ograde. On je dužan da
pribavi sve uvozno-izvozne dozvole i druga dokumenta potrebna
za izvoz, kao i da izvrši izvozno carinjenje.

III. „C“- glavni prevoz plaćen.Ovde imamo 4 klauzule: CFR;


CIF; CPT i CIP. Ova grupa sadrži ove 4 klauzule od kojih se

22
prve dve koriste za pomorski i rečni prevoz, a druge dve za
sve vrste prevoza.
• Prva klauzula CFR – cena sa vozarinom – uz naznačenje luke
opredelenja. U skladu sa ovom klauzulom – prodavac je
obavezan da snosi sve troškove, uključujući i troškove prevoza do
momenta isporuke robe u luci opredelenja. Za razliku od
troškova, rizik za gubitak i oštećenje robe se vezuje za prevoz
robe preko brodske linije u luci otpreme.
• CIF- klauzula ili cena sa osiguranjem i vozarinom- sa
naznakom luke opredelenja. U skladu sa ovom klauzulom
prodavac ima iste obaveze u pogledu rizika, kao i kod
predhodne, s tim što se njegova obaveza u pogledu troškova
uvaćava za troškove osiguranja robe do momenta isporuke.Pri
tome je on dužan da ugovori minimalno pomorsko osiguranje, a
ako kupac želi dodatne oblike osiguranja, on ih mora ugovoriti o
sopstvenom trošku.
• CPT – ili klauzula- vozarina plaćena do) – uz naznačenje mesta
opredelenja. U skladu sa klauzulom CPT- prodavac je dužan da
snosi troškove prevoza do mesta opredelenja, a rizik za gubitak ili
oštećenje stvari se vezuje za ustupanje robe prevoziocu u mestu
otpreme.
• CIP – ili osiguranje i vozarina plaćeni do – uz naznaćenje
mesta opredelenja.Slična je predhodnoj u pogledu regulisanja
prelaska rizika, ali se obaveze troškova uvećavaju za obavezu
plaćanja osiguranja pod istim uslovima kao i u predhodnoj
klauzuli.

IV. „D“- ili prispeće i dolazak – Imamo 5 klauzula i to: DAF;


DES; DEQ; DDU i DDP. Ova grupa klauzula u sadržinskom
smislu predstavlja najteže opterećenje prodavca i u tom smislu
je opozitna grupi klauzula E. Takođe se sve klauzule specificiraju
i po obimu i vrsti opterećenja prodavca i kupca, a i vrstom
prevoza u datom slučaju.

23
• DAF – ili isporučeno granica - uz naznačenje ugovorenog
mesta. Klauzula DAF obavezuje prodavca da isporuči robu u
ugovorenom mestu na granici pre prelaska susedne granice.
Granica obuhvata bilo koju granicu zemlje pa i zemlje prodavca.
Na ovaj način prodavac snosi i troškove i rizik do tog momenta,
kada taj rizik i troškove preuzima kupac.
• DES – ili isporučeno franko brod - uz naznačenje luke
opredelenja. Prema ovoj klauzuli prodavac je izvršio svoju
obavezu kada je robu isporučio na brodu u luci opredelenja. To
znači da je brod stigao u luku opredelenja i kupac se o tome
obaveštava. Na taj način prodavac snosi sve troškove i rizik do
dolaska broda u luku opredelenja, odnosno obaveštavanja kupca
da je brod sa robom stigao u luku opredelenja.
• DEQ – ili franko obala (kej, gat). Prema ovoj klauzuli prodavac
snosi sve troškove i rizik do isporuke robe na gatu ili keju luke
opredelenja. Do tog momenta on snosi rizik gublenja ili oštećenja
robe.
• DDU – ili isporučeno – neocarinjeno uz naznaku mesta
opredelenja. Ova klauzula se koristi za sve vrste prevoza. Prema
njoj prodavac je dužan da stavi neocarinjenu robu neistovarenu,
u prevoznom sredstvu u mestu opredelenja. Do tad prodavac ima
obavezu plaćanja svih troškova uključujući i izvozne carine i
pribavljanje potrebne dokumentacije.
• DDP – ili isporučeno ocarinjeno - uz naznaku mesta
opredelenja. U skladu sa ovom klauzulom prodavac ima obavezu
da snosi sve troškove uključujući i troškove uvozne carine, sve do
momenta stavljanja neistovarene robe na raspolaganje kupcu u
prevoznom sredstvu. Ova klauzula maksimalno opterećuje
prodavca, kako u pogledu troškova, tako i rizika za oštećenje ili
gubljenje stvari.

31.05.2006.g

24