D. D.

Selinder

ZA ESM

DEVET PRIA

Preveo s engleskog
Nikola Krsti




Naslov originala
J. D. Salinger
NINE STORIES

Copyright 1953 by J. D. Salinger
All rights reserved


Urednik izdanja
Flavio Rigonat











Znamo kako zvui pljesak sa dve ruke.
Ali kako zvui pljesak samo jednom rukom?
A ZEN KOAN

PERFEKTAN DAN ZA BANANA-RIBE

U hotelu je bilo valjda devedeset sedam poslovnih
ljudi, predstavnika kojekakvih reklamnih agencija iz
Njujorka, i udarili su takav monopol na meugradske
linije da je mlada ena iz sobe 507 bila prisiljena da eka
od dvanaest do gotovo pola tri da dobije vezu. Ipak,
iskoristila je to vreme. Proitala je lanak u jednom
enskom asopisu depnog formata pod naslovom Seks
je zadovoljstvo - ili pakao. Oprala je ealj i etku za
kosu. Oistila je mrlju sa suknje be kostima. Pomerila
je dugme na novoj Saks bluzi. Odstranila je dve dlaice
sa mladea na licu. Kada joj je centrala konano dala
vezu, sedela je na prozorskoj dasci i privodila kraju
lakiranje noktiju na levoj ruci.
Pripadala je onoj vrsti mladih ena koje na
zvranje telefona ne isputaju nita iz ruku. Odmerila ga
je pogledom kao da zvoni neprekidno jo od vremena
kada je ula u pubertet.
Dok je telefon uporno zvonio, prela je malom
etkicom za lak preko nokta na malom prstu, ocrtavajui
paljivo polumeseasatu liniju. Nakon toga, zatvorila je
poklopac na boici laka i, ustajui, mahnula levom,
vlanom rukom, nekoliko puta lagano kroz vazduh.
Suvom rukom dohvatila je prepunu pepeljaru koja je
stajala na prozorskoj dasci i ponela je prema nonom
stoliu gde se nalazio telefon. Sela je na jedan od
nametenih kreveta i - na peto ili esto zvono - podigla
slualicu.
Halo, rekla je, drei prste leve ruke rairene i
na sigurnoj udaljenosti od bele svilene kune haljine koja
je - osim mladea - bila sve to je imala na sebi. Prstenje
je ostavila u kupatilu.
Imate vezu s Njujorkom koju ste traili, gospoo
Glas, rekao je telefonista sa centrale.
Hvala, odgovorila je mlada ena i jednim
pokretom nainila mesto za pepeljaru na nonom stoliu.
Kroz slualicu se zauo enski glas. Mjuriel? Jesi
li to ti, Mjuriel?
Mlada ena odvojila je sasvim malo slualicu od
uha.
Jesam, mama. Kako si? rekla je.
Uasno sam se brinula za tebe. Zato nisi
telefonirala? Jesi li dobro?
Pokuavala sam sino da vas dobijem, i
preksino. Ovaj telefon ovde bio je...
Jesi li dobro, Mjuriel?
Mlada ena je poveala ugao izmeu slualice i
uha. Odlino sam. Vrue mi je. Danas je najtopliji dan
u Floridi za poslednjih...
Zato me nisi zvala? Brinula sam se da je
upravo...
Mama, draga, ne vii na mene. Savreno te
ujem, rekla je mlada ena. Zvala sam te dva puta
sino. Jednom odmah posle...
A rekla sam sino tvom ocu da e verovatno
telefonirati. Ali ne, on je morao da... Jesi li dobro,
Mjuriel? Reci mi istinu!
Dobro sam. Prestani veito da me to pita, molim
te!
Kada ste stigli tamo?
Ne znam. U sredu ujutro, rano.
Ko je vozio?
On, rekla je mlada ena. I nemoj odmah da se
uzbuuje. Vozio je vrlo paljivo. Bila sam zapanjena.
On je vozio? Mjuriel, a dala si mi asnu...
Sluaj, mama, prekinula je mlada ena majku,
upravo sam ti objasnila. Vozio je vrlo paljivo. U
stvari, itavo vreme ispod pedeset.
Nije pokuavao da izvodi kojekakve gluposti sa
drveem pored puta?
Rekla sam da je vozio vrlo paljivo, mama.
Shvati to ve jednom, zaboga. Molila sam ga da se dri
to blie bele linije i sve te stvari, znao je na ta mislim i
posluao me je. Pokuavao je ak da uopte ne gleda u
drvee - to se moglo videti. Uzgred budi reeno, je li tata
dao da se poprave kola?
Jo nije. Trae etiri stotine dolara samo da...
Mama, Simor je rekao tati da e vam platiti.
Nema pod bogom nikakvog razloga da se...
Dobro, videemo. Kako se ponaao - u kolima,
mislim, i uopte?
Sasvim u redu, rekla je mlada ena.
Je li nastavio da te naziva onim stranim...
Ne. Sada ima neto novo.
ta?
Oh, zar je to vano, mama?
Mjuriel, hou da znam. Tvoj otac...
U redu, u redu. Sad me zove Mis duhovna
skitnica 1948, rekla je mlada ena i nasmejala se.
To nije nimalo smeno, Mjuriel. Nije uopte
smeno. To je uasno. U stvari, to je alosno. Kad samo
pomislim da...
Mama, upala je oluno mlada ena, sluaj me.
Sea li se one knjige koju mi je poslao iz Nemake?
Zna ve - onu nemaku poeziju. ta sam uradila s
njom? Prekopala sam sav moj...
Jo je tu.
Jesi li sigurna? upitala je mlada ena.
Potpuno. U stvari, kod mene je. U Fredijevoj
sobi. Ostavila si je ovde, a kod mene nije bilo mesta u...
Zato pita? Treba li mu?
Ne. Samo, pitao me je ta je s njom, dok smo se
vozili ovamo. Hteo je da zna da li sam je proitala.
Zar na nemakom?
Da, draga moja. Nema tu nikakve razlike, rekla
je mlada ena, prebacujui nogu preko noge. Rekao je
da je te pesme napisao jedini veliki pesnik ovog stolea.
Rekao je da je trebalo da kupim prevod ili tako neto. Ili
da nauim jezik, ako mi to bolje odgovara.
Uasno. Uasno. alosno je, u stvari, eto ta je.
Tvoj otac je sino rekao...
Samo trenutak, mama, rekla je mlada ena.
Otila je do prozora po cigarete, pripalila jednu i vratila
se na svoje mesto na krevetu. Mama? rekla je,
isputajui dim.
Mjuriel, a sada, sluaj me.
Sluam.
Otac je razgovarao s doktorom Sivetskim.
Oh? rekla je mlada ena.
Ispriao mu je sve. U svakom sluaju, meni je
rekao da jeste - zna ve svog oca. Ono sa drveem.
Onaj skandal sa prozorom. Sve one grozne stvari koje je
rekao baki u vezi sa njenim planovima za put na onaj
svet. Ono to je uradio sa svim onim divnim slikama sa
Bermuda - sve.
Pa? rekla je mlada ena.
Da. Kao prvo i prvo, rekao je da je pravi zloin da
ga je vojska otpustila iz bolnice - dajem ti asnu re.
Vrlo je otvoreno rekao tvom ocu da postoji mogunost -
i to vrlo velika mogunost, rekao je - da Simor potpuno
izgubi kontrolu nad sobom. asna re!
Imamo psihijatra ovde u hotelu, rekla je mlada
ena.
Koga? Kako se zove?
Ne znam tano. Riser ili tako nekako. Navodno je
vrlo dobar.
Nikad nisam ula za njega.
Pa sad, navodno je ipak vrlo sposoban.
Mjuriel, ne budi balava, molim te. Mi se veoma
brinemo za tebe. Otac je u stvari hteo sino da ti poalje
telegram da se vrati kui, ali...
Jo se neu vratiti kui, mama. Zato, ne uzbuuj
se.
Mjuriel. asna re. Doktor Sivetski je rekao da
Simor moe potpuno da izgubi kont...
Ta tek smo stigli ovamo, mama. Ovo su mi prve
ferije nakon ne znam koliko godina i uopte nemam
nameru da prosto sada sve spakujem i vratim se kui,
rekla je mlada ena. Sada i tako ne bih mogla da
putujem. Sva sam izgorela od sunca, jedva sam u stanju
da se kreem.
Izgorela si od sunca? Zar nisi upotrebila onu
kremu za sunanje koju sam ti spakovala u torbu?
Stavila sam je tano...
Upotrebila sam je, ali sam izgorela i pored toga.
To je strano. Gde si izgorela?
Po celom telu, draga, svuda.
To je strano.
Preiveu.
Reci mi, jesi li razgovarala sa tim psihijatrom?
Pa sad, neto kao jesam, rekla je mlada ena.
ta je rekao? Gde je bio Simor kada si
razgovarala s njim?
U Okeanskoj dvorani, svirao je klavir. Svira na
klaviru svake noi otkako smo ovde.
Dobro, a ta je rekao?
Oh, nita naroito. On se prvi obratio meni.
Sedela sam sino pored njega na partiji binga i upitao me
je da li to moj mu svira klavir, u susednoj sali. Rekla
sam da jeste, da je to moj mu, a on me je upitao da nije
Simor sluajno bolestan ili tako neto. Onda sam mu ja
rekla...
Zato te je to pitao?
Nemam pojma, majko. Mislim zbog toga to je
tako bled i sve to, rekla je mlada ena. Bilo kako bilo,
on i njegova supruga pozvali su me da poem s njima na
aicu. Pa sam pola. ena mu je grozna. Sea li se one
uasne veernje haljine koju smo videle u izlogu kod
Bonvita? One za koju si rekla da bi trebalo imati malu
malecnu...
Ona zelena.
Imala ju je na sebi. Sami kukovi na sve strane.
Stalno me je pitala da li je Simor u rodu sa onom
Suzanom Glas koja dri onu radnju na Medison aveniji -
modistkinja, sea se?
A ta je on rekao, na kraju? Mislim, doktor.
Oh. E, pa u stvari nita naroito. Hou da kaem,
bili smo u baru, i tako. Bila je strana buka.
Da, ali jesi li... jesi li mu priala ta je pokuavao
da uradi sa bakinom foteljom?
Nisam, mama. Nisam se naroito uputala u
detalje, rekla je mlada ena. Verovatno u opet imati
prilike da razgovaram s njim. On sedi u baru po itav
dan.
Je li rekao da misli da ima mogunosti da on
postane... zna ve... udan ili tako neto? Da uini neto
tebi!
Nita u tom smislu, rekla je mlada ena. Za to
bi trebalo da zna vie injenica, mama. Treba da znaju
sve o detinjstvu - sva ta uda i ostalo. Rekla sam ti ve,
jedva smo mogli da razgovaramo, tako je buno bilo u
tom baru.
Dobro, sad. Kako tvoj plavi kaput?
Dobar je. Dala sam da se izvade jastuii iz
ramena.
ta se nosi ove godine? Kakve su haljine?
Uasne. Kao da nisu s ovog sveta. Mogu se videti
ak i ukrasi od trasa - svata, rekla je mlada ena.
Kakvu ima sobu?
Soba je u redu. U stvari, jo malo pa sasvim u
redu. Nismo mogli da dobijemo onu istu sobu koju smo
imali pre rata, rekla je mlada ena. Gosti su strani ove
godine. Trebalo bi da vidi ta sedi pored nas u
trpezariji. Za susednim stolom. Izgledaju kao da su se
dovezli ovamo u teretnom vagonu.
Sad ti je svuda tako. Kako tvoja balska haljina?
Preduga je. Rekla sam ti da je preduga.
Mjuriel, pitau te jo samo jednom - je li ti zaista
dobro?
Jeste, mama, ve devetnaesti put.
I ne eli da se vrati kui?
Ne, mama.
Otac je sino rekao da bi on i te kako rado platio
sve trokove, samo da ode nekuda sama i da dobro
razmisli o svemu. Mogla bi da ode na krstarenje
brodom. Pomisli samo da bi...
Ne, hvala, rekla je mlada ena i promenila
poloaj nogu. Majko, ovaj razgovor kota ve itavo
bogat...

Kad samo pomislim na to kako si ekala na tog
deaka itavo vreme rata - hou da kaem, kad samo
pomislim na sve one lude ene koje su...
Majko, rekla je mlada ena, bie bolje da
zavrimo priu. Simor bi mogao da naie svakog
trenutka.
Gde je on?
Na plai.
Na plai? Sam? Kako se ponaa na plai?
Majko, rekla je mlada ena, govori o njemu
kao da je neki za okolinu opasni manijak...
Nisam rekla nita slino, Mjuriel.
U redu, ali zvualo je tako nekako. Hou da
kaem, sve to radi je da tamo lei. Nee ak ni da skine
kupai ogrta.
Nee da skine ogrta na plai? Zato nee?
Nemam pojma. Mislim zato to je tako beo.
Gospode boe, pa njemu je potrebno sunce. Zar
nisi u stanju da ga nekako natera?
Kao da ne poznaje Simora, rekla je mlada ena
i ponovo prebacila nogu preko noge. Kae da ne eli da
gomila budala bulji u njegove tetovirane grudi.
Pa on nema tetovirane grudi! Da ga nisu tetovirali
u vojsci?
Nisu, mama. Nisu, draga moja, rekla je mlada
ena i ustala. Sluaj, nazvau te opet sutra, verovatno.
Mjuriel. A sad, sluaj ta u da ti kaem.
Da, majko, rekla je mlada ena, prebacujui
teinu na desnu nogu.
Nazovi me istog trenutka im on uini ili kae
bilo ta to je... ovaj... neobino. Zna ve na ta mislim.
uje li me?
Mama, ja se ne bojim Simora.
Mjuriel, elim da mi obea!
U redu, obeavam. Zbogom, mama, rekla je
mlada ena. Pozdravi tatu, dodala je i spustila
slualicu.
Ti si mora glas, rekla je Sibil Karpenter, koja je
boravila u hotelu sa svojom majkom. Gde li si, mora
glas?
Maco, prestani s tim. To e tvoju mamu oterati u
ludnicu. uti, molim te.
Gospoa Karpenter mazala je Sibili ramena uljem
za sunanje, irei naneseni sloj lagano nanie preko
nenih dejih lopatica i mea. Sibil je sedela, nesigurno,
na velikoj naduvanoj lopti za plau, licem prema okeanu.
Na sebi je imala kao kanarinac uti kupai kostim iz dva
dela, od kojih joj jedan zaista nee biti potreban jo kojih
devetdeset godina.
Bila je to u stvari jedna obina svilena maramica -
to se moglo videti im se prie malo blie, govorila je
ena koja je sedela u lealjci odmah pored gospoe
Karpenter. Volela bih da znam na koji ju je nain
vezivala. Bilo je zaista draesno.
Draesno i zvui, sloila se gospoa Karpenter.
Sibil, smiri se malo, maco.
Videla si mora glas? upitala je ponovo Sibil.
Gospoa Karpenter je uzdahnula. U redu, rekla
je i namestila poklopac na boicu s uljem za sunanje.
Sada idi i igraj se, maco. Mama ide gore u hotel na
jedan martini sa gospoom Hjubel. Doneu ti maslinku.
Putena na slobodu, Sibil je smesta otrala do
ravnog dela plae, a zatim polako krenula prema
Ribarskom paviljonu. Zastavi samo jednom da utisne
noge u raskvaeni i napola srueni dvorac od peska, brzo
se nala van zone rezervisane za goste hotela.
Setala je tako oko pola kilometra, a onda iznenada
potrala ukoso uz meku padinu plae. Zastala je naglo
tek kada je stigla do mesta gde je jedan mladi leao na
leima.
Gde si, mora glas? upitala je. Hoe li u
vodu?
Mladi se trgao, a desna ruka mu je automatski
stegla revere ogrtaa od frotira. Okrenuo se na stomak,
putajui da u trubu savijeni runik koji mu je titio oi
padne na pesak, i pogledao mirkajui u Sibil.
Ej. Zdravo, Sibil.
Hoete li u vodu?
ekao sam tebe, rekao je mladi ovek. ta ima
novo?
Molim? upitala je Sibil.
ta ima novo? ta je na programu?
Moj tata stie sutra vavijonom, rekla je Sibil,
kopajui nogom po pesku.
Ne meni u lice, curo, rekao je mladi ovek,
sputajui ruku na Sibilin gleanj. Ve mu je i vreme da
doe ovamo, tvoj tata. Oekujem ga svakog sata. Svakog
sata.
Gde je gospoa? upitala je Sibil.
Gospoa? Mladi ovek je rukom istio kosu od
peska. To je teko pitanje, Sibil. Moe da bude na bilo
kom od hiljadu moguih mesta. Moda je otila kod
frizera. Da oboji kosu u srebrnasto-sivo. Ili sedi u svojoj
sobi. Pravi lutke za siromanu decu. Leei potrbuke,
stegnuo je pesnice, poloio jednu na drugu i oslonio na
njih bradu. Pitaj me neto drugo, Sibil, rekao je. Ima
veoma lep kostim za kupanje. Ako postoji stvar na svetu
koju bih eleo da imam, to je plavi kostim za kupanje.
Sibil je nekoliko trenutaka zurila u njega, a onda
skrenula pogled nanie, prema svom isturenom
stomaiu. Ovo je uti, rekla je. Ovo je uti.
Zar jeste? Doi malo blie.
Sibil je nainila jedan korak prema njemu.
Potpuno si u pravu. Kakva sam ja luda.
Hoete li u vodu upitala je Sibil.
Najozbiljnije razmatram tu mogunost. Veoma
duboko razmiljam o tome, Sibil, sigurno e te radovati
da zna.
Sibil je dodimula prstom gumeni duek koji je
mladi ovek ponekad upotrebljavao kao jastuk. Treba
ga naduvati, rekla je.
Ima pravo. Trebalo bi ga naduvati vie nego to
sam ja to spreman da priznam. Sklonio je ake i spustio
bradu na pesak. Sibil, rekao je, veoma lepo izgleda.
Prijatno je posmatrati te. Reci mi neto o sebi. Ispruio
je ruke i uhvatio Sibil za oba glenja. Ja sam roen u
znaku Jarca, a ti?
eron Lipuc je rekla da ste joj dozvolili da sedi
na taburetu pored vas dok svirate klavir, rekla je Sibil.
To je rekla Seron Lipuc?
Sibil je energino potvrdila glavom.
Pustio je njene glenjeve, privukao ruke i poloio
obraz na desnu podlakticu. Pa sad, rekao je, zna ve
kako se takve stvari dogaaju, Sibil. Sedeo sam tamo i
svirao. Tebe nije bilo nigde na vidiku. A eron Lipuc je
dola i sela ba pored mene. Nisam mogao da je
odgurnem, zar sam mogao?
Jeste.
Oh, ne. Nikad. To ne bih mogao da uradim,
rekao je mladi ovek. Ipak, rei u ti ta sam uinio.
ta?
Zamiljao sam da si to ti.
Sibil se iznenada sagnula i poela da kopa po
pesku. Hajdemo u vodu, rekla je.
U redu, rekao je mladi ovek. Mislim da u
moi da to nekako izvedem.
Sledei put, odgurnite je, zahtevala je Sibil.
Da odgurnem - koga?
eron Lipuc.
Ah, eron Lipuc, rekao je mladi ovek. Kako
se samo to ime stalno pojavljuje. Meaju se uspomene i
elje. Iznenada se uspravio. Pogledao je prema okeanu.
Sibil, rekao je, kazau ti ta emo uiniti.
Pokuaemo da ulovimo koju banana-ribu.
ta to?
Banana-ribu, rekao je mladi ovek i odreio
pojas na kupaem ogrtau. Skinuo je ogrta. Ramena su
mu bila bela i uska, a kupai kostim tamnoplav. Sloio je
ogrta, najpre uzdu, a zatim ga tri puta presavio.
Odmotao je runik kojim je titio oi, rairio ga po
pesku, a zatim spustio na njega sloeni ogrta. Sagnuo
se, podigao gumeni duek i vrsto ga stegao ispod mike.
Zatim je svojom levom uzeo Sibil za ruku.
Zajedno su polako krenuli prema okeanu.
Verujem da si u svoje vreme imala prilike da
vidi ne mali broj banana-riba, rekao je mladi ovek.
Sibil je odmahnula glavom.
Nisi? Pa gde ti ivi, zaboga?
Ne znam, odgovorila je Sibil.
Sigurno zna. Mora da zna. eron Lipuc zna
gde ona ivi, a ona ima svega tri i po godine.
Sibil je zastala i istrgla ruku iz njegove. Podigla je
sa peska obinu obalsku koljku i poela da je razgleda
sa neobinim interesovanjem. Zatim ju je odbacila.
Virli Vud, Konektikat, rekla je i ponovo krenula
napred, isturenog stomaka.
Virli Vud, Konektikat, rekao je mladi ovek. Je
li to kojim sluajem negde blizu Virli Vuda,
Konektikat.
Sibil ga je pogledala. Pa tu ja ivim, rekla je
nestrpljivo. Ja ivim u Virli Vudu, Konektikat. Otrala
je nekoliko koraka ispred njega, uhvatila levu nogu
levom rukom i nainila tako nekoliko kratkih skokova.
Nema pojma kako je to razjasnilo itav
problem, rekao je mladi ovek.
Sibil je spustila nogu. Jeste li itali knjigu Mali
cmi Sambo? upitala je.
Veoma je neobino da me to pita, rekao je.
Nekim udnim sluajem upravo sam je sino proitao.
Sagnuo se i ponovo uzeo Sibil za ruku. Kako ti se
dopala? upitao je.
Jesu li tigrovi itavo vreme trali oko onog
drveta?
Mislio sam da nikad nee prestati. Nikad nisam
video toliko tigrova na jednom mestu.
Bilo ih je svega est, rekla je Sibil.
Svega est, rekao je mladi ovek. I to je za tebe
svega?
Da li volite vosak? upitala je Sibil.
Volim li ta?
Vosak.
Veoma. A ti ne?
Sibil je klimnula glavom. A volite li masline?
Masline - da. Masline i vosak. Nikad nikuda ne
idem bez njih.
Volite li eron Lipuc? upitala je Sibil.
Da. Da, volim, rekao je mladi ovek. Ono to
mi se naroito svia kod nje je to da nikada ne ini nita
naao onim malim psima u foajeu hotela. Onom malom
buldogu sa kojim se igra ona gospoa iz Kanade, na
primer. Ti po svoj prilici ovo nede verovati, ali neke
devojice vole da bockaju tog malog psa tapovima.
eron to ne radi. Ona nikad nije zla ni neljubazna. Zato
je toliko i volim.
Sibil je utala.
Ja volim da vaem svee, rekla je najzad.
A ko ne voli? rekao je mladi ovek, kvasei
noge u moru. Uh! to je hladno! Spustio je gumeni
duek na vodu. Ne, ekaj malo, Sibil. ekaj dok ne
zaemo malo dublje.
Koraali su kroz vodu dok nije dola devojici do
pasa. Tada ju je mladi ovek podigao i spustio je
potrbuke na gumeni duek.
Zar nikada ne nosi kapu za kupanje ili neto
slino? upitao je.
Ne isputajte me, naredila je Sibil. Sada me
vrsto drite!
Gospoice Karpenter. Molim vas. Ja znam svoj
posao, rekao je mladi ovek. Vi samo drite oi dobro
otvorene da vam ne promakne ni jedna banana-riba.
Danas je upravo perfektan dan za banana-ribe.
Ne vidim ni jednu rekla je Sibil.
To je sasvim razumljivo. Njihove navike su esto
vrlo neobine. Nastavio je da gura duek. Voda mu jo
nije doprla do grudi. Njihov ivot je veoma tragian,
rekao je. Zna li ta one rade, Sibil?
Devojica je odreno zavrtela glavom.
E, pa otplivaju tako u neku pilju u kojoj ima
mnogo banana. Izgledaju kao sasvim obine ribe kad
uu unutra. Ali kad jednom uu, ponu da se ponaaju
kao svinje. Sta da li priam, poznajem neke banana-ribe
koje su, kad tako uu u neku pilju punu banana, znale
da pojedu nita manje nego sedamdeset osam komada.
Gurnuo je duek i putnika na njemu jo nekoliko metara
blie horizontu. Naravno, od toga se toliko ugoje da
vie nisu u stanju da izau iz pilje. Ne mogu da se
provuku kroz vrata.
Ne tako daleko od obale, rekla je Sibil. A ta se
onda dogaa s njima?
ta se dogaa s kim?
Sa banana-ribama.
Oh, misli nakon to pojedu toliko banana da vie
ne mogu da se izvuku iz bananske pilje?
Da, rekla je Sibil.
Pa sad, teko mi je to moram to da ti kaem,
Sibil. Umiru.
Zato? rekla je Sibil.
Pa eto, razbole se od bananske groznice. A to je
vrlo opaka bolest.
Evo nailazi talas, rekla je Sibil iznenada,
nervozno.
Ignorisaemo ga. Praviemo se da ga ne vidimo,
rekao je mladi ovek. Kao pravi pravcati snobovi.
Uhvatio je Sibiline glenjeve rukama i pritisnuo ih
nanie i napred. Duek se propeo i preskoio preko
grebena talasa. Voda je okvasila Sibilinu plavu kosu, ali
je njen krik bio pun uivanja.
Kada se duek ponovo umirio, odbacila je rukom
pramen mokre kose s oiju i ponosno objavila: Upravo
sam videla jednu!
ta si videla, draga?
Banana-ribu.
Gospode boe, ne! rekao je mladi ovek. A da
li je u ustima drala bananu?
Jeste, rekla je Sibil. est komada.
Mladi ovek iznenada je uhvatio jednu od Sibilinih
mokrih nogu koje su trale preko ivice dueka i
poljubio je.
Ej! rekla je vlasnica noge, okreui se.
Ej tebi. A sada se vraamo. Je li ti bilo dosta?
Nije!
To mi je ao, rekao je i poeo da gura duek
prema obali, dok Sibil nije bila u stanju da sama sie s
njega. Zatim ga je podigao i poneo.
Zbogom, rekla je Sibil i otrala, bez aljenja, u
pravcu hotela.
Mladi je obukao ogrta za kupanje, stegnuo ga
vrsto oko sebe i nabio pekir u dep. Podigao je klizavi,
vlani, nezgrapni duek i poneo ga ispod ruke. Gazio je
sam preko mekog, toplog peska prema hotelu.
U donjem prizemlju hotela kroz koje su, po nalogu
uprave, ulazili kupai, jedna ena sa nosom premazanim
cinkovom mau ula je u lift zajedno sa mladim
ovekom.
Vidim da posmatrate moje noge, rekao joj je
kada je lift krenuo.
Izvinite, neto ste meni rekli? upitala je ena.
Rekao sam da primeujem da posmatrate moje
noge.
E, izvinite, molim vas, sluajno sam gledala u
pod, rekla je ena i okrenula se prema vratima lifta.
Ako elite da gledate u moje noge, samo recite,
nastavio je mladi ovek. Nemojte samo da se u vezi s
tim ponaate kao neki prokleti pijun.
Pustite me da izaem, molim vas, rekla je ena
brzo, obraajui se devojci koja je rukovala liftom.
Vrata lifta su se otvorila i ena je izala ne
osvrnuvi se.
Imam dve savreno normalne noge i ne vidim
nikakav razlog da neko bulji u njih, rekao je mladi
ovek. Peti, molim. Iz depa na kupaem ogrtau
izvukao je klju od sobe.
Izaao je na petom spratu i polako koraajui
dugim hodnikom uao u sobu 507. Soba je mirisala na
nove kofere od telee koe i tenost za skidanje laka s
noktiju.
Bacio je pogled na mladu enu koja je leala na
jednoj strani dvostrukog kreveta i spavala. Zatim je
priao jednom od kofera, otvorio ga i ispod gomile rublja
i koulja izvukao aulomatski Ortgis kalibra 7,65
milimetara. Izvukao je arer, pogledao ga i ponovo
ubacio u leite. Otkoio je i repetirao oruje. Zatim je
preao preko sobe, seo na slobodnu stranu dvostrukog
kreveta, pogledao u mladu enu, podigao pitolj i ispalio
sebi metak u desnu slepoonicu.

UJKA VIGLI U KONEKTIKATU

Bilo je ve gotovo tri sata kada je Meri Dejn
konano nala Eloizinu kuu. Objasnila je Eloizi, koja je
izala na prilazni put da je doeka, da je sve bilo upravo
savreno, da je tano zapamtila put, sve dok nije
skrenula sa Merikovog etalita. Meritovog etalita,
draga, rekla je Eloiza i podsetila Meri Dejn da joj je
ve dva puta uspelo da pronae njenu kuu, na ta je
Meri Dejn samo neto dvosmisleno procvilela, neto o
kutiji Klineks maramica, i otrala prema svom
kabrioletu. Eloiza je podigla kragnu svog kaputa od
kamelhara, okrenula lea vetru i ekala. Meri Dejn se
vratila za par trenutaka sa maramicom u ruci, jo uvek
uznemirenog, ak zbunjenog izgleda. Eloiza joj je veselo
rekla da je itav prokleti ruak izgoreo - slatkii, sve - ali
je Meri Dejn odgovorila da je i tako ve jela, usput.
Kad su krenule prema kui, Eloiza je upitala Meri Dejn
kako se dogodilo da ima slobodan dan. Meri Dejn je
rekla da nema itav dan slobodan; gospodin Vejnburg je
bolestan od hemije i lei kod kue u Larmontu, a ona
treba da mu odnese potu i uzme njegova pisma svako
posle podne. ta je to, u stvari, hemija? upitala je
Eloizu. Eloiza, bacajui opuak na prljavi, ugaeni sneg,
odgovorila je da ne zna tano ta je to, ali da Meri Dejn
ne treba mnogo da se brine da se ne razboli od toga.
Meri Dejn je rekla Oh! i dve devojke su ule u kuu.
Dvadeset minuta kasnije dovravale su prvi koktel
u dnevnoj sobi i razgovarale na nain koji je svojstven,
moda ak iskljuivo, bivim drugaricama iz koleda
koje su stanovale u istoj sobi. Njih dve je, meutim,
povezivalo neto jo vre - ni jedna od njih nije
diplomirala. Eloiza je napustila koled sredinom druge
godine, 1942, nedelju dana nakon to su je uhvatili sa
jednim vojnikom u zatvorenom liftu na treem spratu
studentskog doma. Meri Dejn je napustila koled iste
godine, istog semestra, gotovo istog meseca, da se uda za
jednog vazduhoplovnog kadeta stacioniranog u
Deksonvilu, Florida - jednog vitkog, vazduhoplovstvom
oduevljenog deaka iz Dila u dravi Misisipi, koji je
dva od tri meseca, koliko je Meri Dejn bila udata za
njega, proveo u zatvoru zbog toga to je proburazio
noem jednog vojnog policajca.
Ne, priala je Eloiza. Bila je stvarno crvena.
Leala je ispruena na kauu, sa tankim, ali veoma lepim
nogama, prekrtenim u lancima.
ula sam da je bila plavua, ponovila je Meri
Dejn. Sedela je u plavoj, dugakoj fotelji. Onaj, kako-
se-ono-zvae, kleo se svim i svaim da je bila plava.
Ma sigurno ti kaem, zevnula je Eloiza. Bila
sam bukvalno u istoj sobi s njom kad se farbala. Sta je
to, doavola! Zar ovde nema ni jedne cigarete?
Sve je u redu. Imam ja itavu kutiju, rekla je
Meri Dejn. Tu negde. Poela je da pretrauje torbicu.
Ona blesava kuna pomonica, rekla je Eloiza,
ne pomerajui se s kaua. Spustila sam joj tano pod
nos dve nove kutije, nema ni sat vremena. Sad e da
upadne ovamo da pita ta da radi s njima. O emu sam
ono, do vraga, priala?
O Tiringerovoj, odgovorila je spremno Meri
Dejn, palei jednu od svojih cigareta.
Oh, pa da. Tano se seam. Ofarbala se no pre
nego to e se udati za onog Frenka Henka. Sea li ga
se ti uopte?
Onako. Onaj mali, postariji, obian vojniik?
Strano neprivlaan?
Neprivlaan? Gospode! Izgledao je kao neki
neumiveni Bela Lugoi.
Meri Dejn je zabacila glavu i gromko se
nasmejala. Fantastino, rekla je, dok se vraala u
poloaj u kome je mogla nastaviti da pije.
Dodaj mi tvoju au, rekla je Eloiza, spustivi u
luku noge - samo u arapama - na pod, i ustajui.
Stvarno, kakva glupaa. Sve sam uradila to sam
mogla, samo to nisam naterala Lua da joj se udvara, a
sve da je nekako dovuem ovamo, meu nas. Sada mi je
opet ao to sam.. .'Gde si to nabavila?
Ovo? rekla je Meri Dejn, dodirujui kameju
ispod vrata. Imala sam je jo u koli, zaboga. To je jo
mamina.
Boe, rekla je Eloiza, drei praznu au u ruci.
Nemam ba nita to bih mogla da stavim na sebe. Ako
Luova majka ikad umre - ha, ha, ha - verovatno e mi
ostaviti neku staru tipaljku za led sa monogramom ili
tako neto.
Uzgred budi reeno, kako izlazi s njom na kraj
ovih dana?
Ne budi smena, rekla je Eloiza, odlazei u
kuhinju.
Ovo mi je sada definitivno poslednji! viknula je
za njom Meri Dejn.
Jeste vraga! Ko je koga zvao? A ko je doao sa
zakanjenjem od dva sata? Ima da bude ovde dok mi ne
dosadi. Do vraga sa tvojom prokletom karijerom!
Meri Dejn je zabacila glavu i opet se nasmejala,
ali Eloiza je ve bila otila u kuhinju.
Kao da nema nita ili veoma malo protiv toga to
je ostavljena sama u sobi, Meri Dejn je ustala i odetala
do prozora. Povukla je zavesu u stranu i naslonila ruku
na jednu od preki izmeu okana, ali ju je, osetivi
neistou, povukla, oistila drugom rukom i samo stala
malo uspravnije. Napolju se prljava bljuzgavica
naoigled pretvarala u led. Meri Dejn je ispustila
zavesu i polako se vratila prema plavoj fotelji, prolazei
pored dva knjigama nabijena ormana, ni ne pogledavi
naslove. Kada je sela, otvorila je svoju torbicu i
pogledala zube u ogledalcu. Zatvorila je usta i vrsto
prela jezikom preko prednjih gornjih zuba, a zatim ih
ponovo pogledala.
Napolju se sve ledi, rekla je, okreui se.
Gospode, to je bilo brzo. Jesi li stavila u njih sode?
Eloiza, sa sveim koktelom u jednoj i drugoj ruci,
zastala je na mestu. Ispruila je oba kaiprsta kao pitolje
i rekla: Neka se niko ne mie s mesta. Kua je
opkoljena sa svih strana.
Meri Dejn se nasmejala i sklonila ogledalce.
Eloiza je prila s piem. au Meri Dejn postavila
je nesigurno na podmeta, a svoju je zadrala u ruci.
Ponovo se ispruila na kauu. ta misli, ta tamo
radi? upitala je. Sedi na svojoj ogromnoj cmoj
stranjici i ita Roub. Ispala mi je posuda za led dok
sam je vadila iz friidera. Ba me besno pogledala.
Ovo mi je poslednje pie. Ozbiljno ti kaem,
izjavila je Meri Dejn uzimajui au. Oh, sluaj! Zna
li koga sam videla prole nedelje? U glavnoj sali Kod
Lorda i Tejlora ?
Mmm, rekla je Eloiza, nametajui jastuk pod
glavu. Akima Tamirofa.
Koga? upitala je Meri Dejn. Ko je taj?
Akim Tamirof. Radi na filmu. Uvek govori A
sad jedan dobar vic - a? Oboavam ga... U ovoj kui
nema ni jednog jastuka koji mogu da podnesem. Koga si
videla?
Deksonku. Bila je...
Koju?
Ne znam. Onu to je s nama sluala psihologiju,
to je uvek...
Obe su s nama sluale psihologiju.
Znam sad. Onu sa uasnim...
To je Mara Lujza. I ja sam jednom naletela na
nju. Je li ti probila ui svojom priom?
Gospode, malo je falilo. Zna li, meutim, ta mi
je rekla? Doktor Vitingova je umrla. Priala mi je da je
dobila pismo od Barbare Hol u kome je pisalo da je
Vitingova prolog leta dobila rak, umrla i sve. Imala je
svega trideset kilograma. Kada je umrla. Zar to nije
uasno?
Nije.
Eloiza, postaje tvrda kao gvoe.
Mmm. ta ti je jo rekla?
Oh, upravo se bila vratila iz Evrope. Mu joj je
bio stacioniran u Nemakoj ili tamo negde, i ona je bila s
njim. Imali su kuu sa etrdeset sedam soba, priala je,
koju su delili samo jo sa jednim parom i valjda deset
slugu. Imala je vlastitog konja, a konjuar kojeg su imali
nekada je bio Hitlerov lini uitelj jahanja ili tako neto.
Oh, poela je jo da mi pria i to kako je zamalo nije
silovao neki vojnik crnac. Tano usred glavne sale Kod
Lorda i Tejlora poela je da mi pria... zna ve
Deksonku. Bio je ofer njenog mua i vozio je jednog
dana na pijacu ili na tako neko mesto. Rekla je da se
toliko uplaila da nije ak ni...
ekaj samo sekund. Eloiza je doviknula: Jesi li
to ti, Ramona?
Jesam, odgovorio je deji glasi.
Zatvori ulazna vrata za sobom, molim te,
viknula je Eloiza.
Je li to Ramona? Oh, umirem od elje da je
vidim. Shvata li da je nisam videla jo otkako je
imala...
Ramona, viknula je Eloiza, zatvorenih oiju,
idi u kuhinju i neka ti Grejs skine kaljae.
U redu, rekla je Ramona. Hajdemo, Dimi.
,,Oh, umirem od elje da je vidim, rekla je Meri
Dejn. O, gospode! Vidi ta sam uinila. Strano mi je
ao, El.
Ostavi to. Ostavi, rekla je Eloiza. Ionako
mrzim taj prokleti ilim. Doneu ti drugo pie.
Ne, pogledaj, ostalo mi je vie od pola! podigla
je Meri Dejn au.
Stvarno? upitala je Eloiza. Daj mi cigaretu.
Meri Dejn joj je pruila paklo i rekla: Oh,
umirem da je vidim. Na koga sada lii?
Eloiza je pripalila cigaretu. Na Akima Tamirofa.
Ne, ozbiljno.
Na Lua. Izgleda kao Lu. Kad njegova majka doe
k nama, njih troje izgledaju kao trojke. Ne podiui se,
Eloiza je pruila ruku prema pepeljarama koje su bile
naslagane na drugoj strani stolia za puenje. Uspeno je
podigla onu s vrha i poloila je sebi na stomak. ta je
meni potrebno, to ie neki terijer ili takva neka ivotinja,
rekla je. Neko ko lii na mene.
Kakve su joj sada oi? upitala je Meri Dejn.
Hou da kaem, vid joj se nije pogorao ni bilo ta
slino?
Gospode! Koliko ja znam, nije!
Moe li uopte da vidi bez naoara? Hou da
kaem - ako nou ustane da ide na nou ili tako neto.
Nee nikome da kae. Sva je puna tajni.
Meri Dejn se okrenula u fotelji. E, pa zdravo,
Ramona! rekla je. Oh, kakva prekrasna haljina!
Spustila je pie. Kladim se da me se uopte ne sea,
Ramona.
Sigurno se sea. Ko je ova gospoa, Ramona?
Meri Dejn, rekla je Ramona i poeala se po
glavi.
Divno! rekla je Meri Dejn. Ramona, hoe li
mi dati jedan mali poljubac?
Prestani s tim, rekla je Eloiza Ramoni.
Ramona je prestala da se ee.
Hoe li mi dati jedan mali poljubac, Ramona?
upitala je ponovo Meri Dejn.
Ne volim da ljubim ljude.
Eloiza je duboko uzdahnula i upitala: Gde je
Dimi?
Tu je.
Ko je Dimi? upitala je Meri Dejn Eloizu.
Oh, boe. Njen deko. Ide kud i ona ide. Radi ono
to ona radi. Sve vrlo hoplala.
Stvarno? rekla je Meri Dejn oduevljeno i
nagnula se napred. Zar ti ve ima deka, Ramona?
Ramonine oi, iza debelih kontramiopijskih soiva,
nisu odraavale ak ni najmanji deo oduevljenja Meri
Dejn.
Meri Dejn te je neto pitala, Ramona, rekla je
Eloiza.
Ramona je uvukla prst u svoj mali, iroki nosi.
Prestani s tim, rekla je Eloiza. Meri Dejn te je
pitala da li ima deka.
Imam, rekla je Ramona, poslujui oko nosa.
Ramona, rekla je Eloiza, ne radi to. Prestani, i
to smesta.
Ramona je spustila ruku.
Mislim da je to stvarno divno, rekla je Meri
Dejn. A kako se zove? Hoe li mi rei kako se zove,
Ramona? Ili je to velika tajna?
Dimi, rekla je Ramona.
Dimi? Oh, oboavam ime Dimi! A prezime?
Dimi Dimirino, rekla je Ramona.
Budi mirna, rekla je Eloiza.
Oho! To je ime i po! A gde je Dimi? Hoe li mi
rei, Ramona?
Ovde, rekla je Ramona.
Meri Dejn je pogledala naokolo, a onda ponovo u
Ramonu, smeei se to je mogla provokativnije. A gde
to ovde, draga?
Ovde, rekla je Ramona. Drim ga za ruku.
Ne shvatam je, rekla je Meri Dejn Eloizi, koja
je ispijala svoje pie.
Ne gledaj u mene, rekla je Eloiza.
Meri Dejn je ponovo pogledala u Ramonu. Oh,
sad razumem. Dimi je samo zamiljeni deak! Divno!
Onda se srdano nagnula napred. Kako si, Dimi?
upitala je.
Nee hteti da razgovara s tobom, dobacila je
Eloiza. Ramona, ispriaj Meri Dejn sve o Dimiju.
Da joj ispriam ta?
Ustani, molim te... Ispriaj Meri Dejn kako
Dimi izgleda.
Ima zelene oi i crnu kosu.
I ta jo?
Nema ni mame ni tate.
Sta jo?
Nije pegav.
ta jo?
Nosi ma.
ta jo?
Ne znam, rekla je Ramona i opet poela da se
ee.
Po opisu je vrlo lep! rekla je Meri Dejn i
nagnula se jo vie napred. Ramona, reci mi je li i
Dimi skinuo kaljae kad ste se vratili kui?
On nosi izme, rekla je Ramona.
Fantastino, rekla je Meri Dejn Eloizi.
To tebi samo tako izgleda. Meni se to servira
itav dan. Dimi jede s njom. Kupa se s njom. Spava s
njom. Ona spava uvek na jednoj strani kreveta da se u
snu ne pomeri i ne povredi ga.
Kao da je zanesena i oarana ovim obavetenjima,
Meri Dejn se ugrizla za donju usnu, a zatim je pustila i
upitala: A kako je dolo do tog imena?
Dimi Dimirino? Sam bog zna.
Verovatno prema nekom deaku iz susedstva.
Eloiza je, zevajui, odmahnula glavom. Nema
nikakvog deaka u susedstvu. Nema uopte dece. Zovu
me Plodna Fani iza mojih...
Mama, rekla je Ramona, mogu li da izaem
napolje da se igram.
Eloiza je pogledala u dete. Ali tek si se vratila,
rekla je.
Dimi eli da opet izaemo.
A zato, ako smem da pitam?
Zaboravio je napolju ma.
Oh, on i njegov prokleti ma, rekla je Eloiza.
Dobro. Idi samo. I ponovo obuci kaljae.
Mogu li da uzmem ovo? rekla je Ramona,
uzimajui iz pepeljare izgorelu ibicu.
Smem li da uzmem ovo. Sme. I ne idi na ulicu,
molim te.
Zdravo, Ramona, rekla je Meri Dejn pevuei.
Zdravo, rekla je Ramona. Idemo, Dimi.
Eloiza je iznenada skoila na noge. Daj mi tvoju
au, rekla je.
Ne, zaista ne smem, El. Trebalo je ve da budem
u Larmontu. Hou da kaem, gospodin Vejnburg je
tako zlatan, mrzi me da mu...
Nazovi ga i reci da si poginula. I daj mi prokletu
au.
Ne, ozbiljno, El. Napolju se sve ve tako uiasno
zaledilo, a ja u kolima jedva da imam antifriza. Hou da
kaem, ako odmah ne...
Neka se smrznu. Idi, telefoniraj. Reci da si
mrtva, rekla je Eloiza. Daj mi to.
Pa sad... Gde ti je telefon?
Otiao je, rekla je Eloiza, nosei prazne ae
prema trpezariji, ...ovamo. Nespretno je stala na prag
izmeu dnevne sobe i trpezarije i zateturala se uz tresak.
Meri Dejn se nasmejala.
Hou da kaem, ti u stvari nisi kako treba
poznavala Volta, rekla je Eloiza u petnaest do pet,
leei na podu, balansirajui punom aom na malim
grudima. Bio je to jedini mladi koji je ikad bio u stanju
da me nasmeje. Mislim, stvarno nasmeje. Pogledala je
ukoso na Meri Dejn. Sea se one noi - nae zadnje
godine - kada je ona luda Lujza Hermanson upala u sobu
u onom crnom grudnjaku to ga je kupila u ikagu?
Meri Dejn se zakikotala. Leala je potrbuke na
kauu, s bradom na ivici, licem prema Eloizi. aa s
piem stajala je na podu, na dohvat ruke.
Nije znao na taj nain da me nasmeje, nastavila
je Eloiza. Mogao je to kad mi je neto priao. Mogao je
to ak i preko telefona, pa ak i u pismu. Najbolje u
svemu tome bilo je to to on nije ni nastojao da bude
zabavan - prosto je bio zabavan. Okrenula je glavu
malo vie prema Meri Dejn. Ej, kako bi bilo da mi
dobaci jednu cigaretu?
Ne mogu da ih dohvatim, odgovorila je Meri
Dejn.
Neka te vrag nosi, Eloiza je ponovo pogledala u
plafon. Jednom sam pala, priala je. Obino sam ga
ekala na autobuskoj stanici, ispred straarske kuice.
Jednom je izaao neto kasnije, ba kada je autobus
kretao. Potrali smo da ga stignemo i ja sam pala i
iaila gleanj
1
. Jadni stari ujka Vigli, nazvao ga je...
Boe, bio je divan.
Zar Lu nema smisla za humor? upitala je Meri
Dejn.
ta?
Zar Lu nema smisla za humor?
O, gospode. Ko bi to znao! Da. Mislim da ima.
Smeje se crtanim filmovima i takvim stvarima. Eloiza
je podigla glavu, uzela au sa grudi i otpila gutljaj.
Pa sad, rekla je Meri Dejn, nije sve u tome.
Mislim, nije sve u tome.
ta nije?
Oh... zna ve. U smejanju i tim stvarima.
Ko kae da nije? rekla je Eloiza. Sluaj, ako
nema namere da ide u kaluerice ili tako neto, jo je
ponajbolje da se smeje.
Meri Dejn se zakikota. Ti si strana, rekla je.
Ah, boe, bio je divan, rekla je Eloiza. Bio je
zabavan i mio. Ali ne blesavo mio kao neki deai. Bio
je mio na poseban nain. Zna li ta je jednom uradio?
Mmm, rekla je Meri Dejn.
Putovali smo vozom od Trentona do Njujorka -
bilo je to ubrzo nakon to je bio pozvan u vojsku. U
vagonu je biio hladno pa smo se nekako kao pokrili
mojim kaputom. Seam se da sam ispod njega bila
obukla pulover koji sam posudila od Dojs Morou -
sea se onog prekrasnog plavog pulovera koji je
imala?
Meri Dejn je klimnula, ali Eloiza nije gledala u
nju i nije to videla.
E, pa nekako je kao drao ruku na mom stomaku.
Zna ve. Bilo kako bilo, iznenada je rekao da mi je
stomak tako lep da mu doe da poeli da naie neki
oficir i da mu naredi da proturi drugu ruku kroz prozor.
Rekao je da bi to onda bilo fer. Zatim je povukao ruku i
rekao kondukteru da zabaci ramena. Rekao mu je da ako
postoji stvar na svetu koju on ne podnosi onda je to
ovek koji ne izgleda ponosan na svoju uniformu.
Kondukter mu je prosto odgovorio neka samo dalje
spava. Eloiza je razmiljala nekoliko trenutaka a onda
je rekla: Nije sve u tome ta je govorio, nego kako je
govorio. Zna ve.
Jesi li ikada priala Luu o njemu - hou da
kaem, jesi li mu uopte...
Oh, rekla je Eloiza. Poela sam, jednom. Ali
prva stvar koju je pitao bila je ta je bio po inu.
A ta je bio po inu?
Eto! rekla je Eloiza.
Ne, mislila sam samo...
Eloiza se iznenada nasmejala, duboko iz plua.
Zna li ta je jednom rekao? Rekao je da osea kako
napreduje u vojsci, ali u suprotnom smeru od drugih.
Rekao je da e prilikom prvog unapreenja, umesto da
mu priiju trake, da mu odseku rukave sa bluze. Rekao je
da e, kad dogura do generala, ostati potpuno go. Sve to
e mu ostati od uniforme bie samo jedno malo vojniko
dugme u pupku. Eloiza je pogledala u Meri Dejn, koja
se nije smejala. Zar ti se to ne ini smeno?
Da. Samo, zato Luu ne ispria jednom o
njemu?
Zato? Zato to je tako blesavo neinteligentan, eto
zato, rekla je Eloiza. Osim toga, sluaj me, ti devojko
od karijere. Ako se ikada ponovo uda, ne govori svom
muu nita. uje li me?
Zato? upitala je Meri Dejn.
Zato to ja tako kaem, eto zato, rekla je
Eloiza. Svaki mukarac eli da veruje da si itavog
ivota povraala im bi ti priao neki mladi. Uopte se
ne alim. Oh, neke stvari mu moe rei, ali nikad
iskreno. Jo jednom ti kaem, nikad iskreno. Ako mu
kae da si jednom poznavala jednog lepog mladia,
mora u istom dahu dodati da je bio previe lep. Ako mu
sluajno kae da si poznavala duhovitog momka, mora
mu odmah rei da je bio krljavi intelektualac, ili tako
neki pametnjakovi. Ako to ne uini, tresnue te tim
nesrenim momkom po glavi svaki put kad god mu se
prui prilika. Eloiza je zastala da potegne gutljaj iz ae
i da o neemu razmisli. Oh, rekla je, on e te
sasluati vrlo zrelo i sa razumevanjem i sve to. Izgledae
pri tom i inteligentno kao avo. Ali nemoj da te to
prevari. Veruj mi. Proi e kroz pakao ako se ikada
osloni na muku inteligenciju. asna re.
Meri Dejn, potitenog izgleda, podigla je glavu sa
ivice kaua. Za promenu, naslonila je glavu na
podlakticu. Razmiljala je o Eloizinom savetu.
Ne moe rei da Lu nije inteligentan, rekla je
glasno.
Ko ne moe?
Mislim, zar nije inteligentan? upitala je Meri
Dejn naivno.
Oh, rekla je Eloiza, kakva je korist od te prie?
Ostavimo to. Samo e te oneraspoloiti. Uutkaj me.
A zato si se onda udala za njega? upitala je
Meri Dejn.
Oh, boe! Ni sama ne znam. Rekao mi je da voli
Dejn Ostin. Rekao mi je da mu njene knjige mnogo
znae. Tano tako mi je rekao. Kada smo se venali,
ustanovila sam da nije nikada proitao ni jednu njenu
knjigu. Zna li ko je njegov omiljeni pisac?
Meri Dejn je odreno zavrtela glavom.
L. Mening Vajns. Jesi li ikad ula za njega?
Ne-e-e.
Ni ja, ni bilo ko drugi. Napisao je jednu knjigu o
etvorici ljudi koji su umrli od gladi na Aljasci. Lu se
vie ne sea naslova, ali to je najlepe napisana knjiga
koju je ikad proitao. Gospode! Nema u sebi ak ni
toliko potenja da otvoreno kae da mu se dopada zato
to u njoj etiri momka umiru od gladi u nekom igluu ili
takvom nekom mestu. Mora da kae da je bila divno
napisana.
Suvie si otar kritiar, rekla je Meri Dejn.
Hou da kaem, previe si kritiki nastrojena. Moda je
to zaista dobra...
Veruj mi na re, nije mogla da bude, rekla je
Eloiza. Razmiljala je trenutak i dodala: Ti bar, na kraju
krajeva, ima zaposlenje. Hou da kaem, ti bar...
Ali sluaj me, rekla je Meri Dejn. Zar ne
namerava bar da mu kae da je Volt poginuo? Hou da
kaem, sigurno ne bi bio ljubomoran, zar ne, kad bi znao
da je Volt... zna ve. Poginuo i sve.
Oh, draga! Ti jadna, mala, naivna devojko od
karijere, rekla je Eloiza. Bio bi jo gori. Pretvorio bi se
u vukodlaka. Sluaj. Sve to zna je to da sam se
zabavljala s nekim momkom koji se zvao Volt - nekim
vojnikom aljivinom. Poslednja stvar na svetu koju bih
mu rekla je to da je poginuo. Sigurno poslednja stvar.
Kad bih to sluajno uinila - a znam da neu - ali ako
bih, rekla bih mu da je poginuo u borbi.
Meri Dejn je isturila bradu vie napred, preko
podlaktice. El, reklaje.
Mmm?
Zato nee da mi kae kako je poginuo? Kunem
se da nikome neu rei. asna re. Molim te.
Neu.
Molim te. asna re, nikome neu rei.
Eloiza je iskapila pie i poloila praznu au opet
nazad na grudi. Rei e Akimu Tamirofu, rekla je.
Ne, neu! Mislim, neu rei nikome nita.
Eto, rekla je Eloiza, njegova jedinica se negde
odmarala. Bilo je to izmeu bitaka ili tako nekako, rekao
je onaj njegov prijatelj koji mi je pisao. Volt i jedan
drugi mladi pakovali su neku japansku pe. Neki
pukovnik hteo je da je poalje kui. Ili su je vadili iz
paketa da je ponovo upakuju - vie ne znam tano. Bilo
kako bilo, pe je bila puna benzina i kojeega i
eksplodirala im je u rukama. Onaj drugi mladi samo je
izgubio oko. Eloiza je poela da plae. Rukom je stegla
au na grudima da joj ne padne.
Meri Dejn je kliznula sa kaua, na kolenima
nainila tri koraka prema Eloizi i poela da je miluje po
elu. Nemoj da plae, El. Nemoj da plae.
Ko plae? rekla je Eloiza.
Znam, ali nemoj. Mislim, to nije vredno suza niti
bilo ega.
Kuna vrata su se otvorila.
To se Ramona vraa, rekla je Eloiza kroz nos.
Uini mi uslugu. Idi u kuhinju i reci onoj tamo da joj
spremi veeru to ranije. Hoe li?
U redu, ako mi obea da nee plakati.
Obeavam. Hajde. Nemam nimalo volje da
upravo sad idem u tu prokletu kuhinju.
Meri Dejn je ustala, izgubila i ponovo uspostavila
ravnoteu, i izala iz sobe.
Vratila se natrag za manje od dva minuta, a
Ramona je dotrala ispred nje. Ramona je trala
sputajui ravno tabane na pod, nastojei da svojim
raskopanim kaljaama naini to vie buke.
Nije dozvolila da joj skinem kaljae, objasnila je
Meri Dejn.
Eloiza, jo uvek leei na leima, na podu, brisala
je oi i nos maramicom i kroz maramicu se obratila
Ramoni.
Izai iz sobe i reci Grejs da ti skine kaljae. Zna
da u njima ne sme da ulazi u...
U kupatilu je, rekla je Ramona.
Eloiza je sklonila maramicu i podigla se u sedei
poloaj. Daj mi nogu, rekla je. Najpre sedi, molim
te... Ne tamo - ovde. Gospode!
Dejn je rekla: Ej. Pogodi ta se dogodilo sa
Dimijem.
Nemam pojma. Daj drugu nogu. Drugu nogu.
Pregazio ga je automobil, rekla je Meri Dejn.
Zar to nije tragino?
Videla sam Skipera kako nosi kost, rekla je
Ramona Eloizi.
ta se dogodilo sa Dimijem? upitala je Eloiza.
Pregazio ga je automobil. Poginuo je. Videla sam
Skipera kako nosi kost i nije hteo da...
Dozvoli da ti opipam elo na trenutak, rekla je
Eloiza. Pruila je ruku i poloila dlan na Ramonino elo.
ini mi se da ima vatre. Idi reci Grejs da ti donese
veeru gore u sobu, a onda pravo u krevet. Ja u doi za
tobom kasnije. Idi sad, molim te. Uzmi kaljae sa
sobom.
Ramona je polako, dugim koracima izala iz sobe.
Baci mi jednu, rekla je Eloiza Meri Dejn. Da
popijemo jo po aicu?
Meri Dejn je donela cigaretu Eloizi. Zar to nije
fantastino? Ono sa Dimijem? Kakva mata!
Mm. Hoe li da nam donese pie, a? Najbolje,
donesi flau... Ja neu tamo da idem. itavo prokleto
mesto mirie na sok od narande.


U sedam i pet minuta zazvonio je telefon. Eloiza je
ustala sa prozorske daske i poela da u mraku trai
cipele. Nije mogla da ih nae. Samo u arapama, pola je
polako, gotovo kao bez snage, prema telefonu. Zvonjenje
nije probudilo Meri Dejn koja je spavala na kauu, s
licem nadole.
Halo, rekla je Eloiza u telefon, ne palei svetlost
u sobi. Sluaj, ne mogu da doem po tebe. Meri Dejn
je ovde. Parkirala je kola tano ispred vrata i sad ne
moe da nae klju. Ne mogu iz garae. Izgubile smo
valjda dvadeset minuta traei ga svuda po onome kako-
se-ono-kae - snegu i udu. Moda bi te Dik i Mildred
mogli da odbace... Sluala je neko vreme. Oh, to je
ve malo tea stvar, dragi. Zato se vi momci ne bi lepo
postrojili i odmarirali kui? Bar ete moi da malo
obnovite ono jen-dva-jen-dva. Ti bi mogao da bude
glavni. Ponovo je nekoliko trenutaka sluala. Ne,
nisam smena, rekla je. Stvarno nisam. Samo mi je
takvo lice. Nakon toga je spustila slualicu.
Vratila se, ovog puta sa manje sigurnosti, natrag u
dnevnu sobu. Kraj prozora je nasula u au sve to je
bilo preostalo u flai skoa. Bilo ga je otprilike jedan
prst. Popila je, stresla se i sela na prozor.
Kada je Grejs upalila svetlost u sobi, Eioiza se
uplaeno trgla. Bie bolje da ne postavljate sto pre
osam, Grejs. Gospodin Vengler e danas doi malo
kasnije, doviknula je, ne ustajui.
Grejs je stajala osvetljena svetlou iz sobe, ali nije
ula u sobu. Je li gospoa otila? upitala je.
Odmara se.
Oh, rekla je Grejs. Gospoo Vengler, htela sam
da pitam da li dozvoljavate da moj mu prenoi ovde. U
mojoj sobi ima dosta mesta za nas obadvoje, jer on ne
mora da se vraa u Njujork pre sutra ujutro, a napolju je
tako runo.
Va mu? Gde je on?
Ovaj, sada upravo sedi u kuhinji, rekla je Grejs.
Pa sad, bojim se da nee moi da prenoi ovde,
Grejs.
Gospoo?
Kaem da se bojim da nee moi da prenoi
ovde. Ja ne drim hotel.
Grejs je stajala nekoliko trenutaka nepomino, a
onda je rekla: Da, gospoo, i otila u kuhinju.
Eloiza je izala iz dnevne sobe i popela se uz
stepenice, osvetljene samo odsjajem iz dnevne sobe.
Jedna od Ramoninih kaljaa leala je na vrhu stepenita.
Eloiza ju je podigla i bacila je, svom svojom snagom,
preko ograde stepenita; pala je na pod u predsoblju, sa
muklim, glasnim treskom.
Upalila je svetlost u Ramoninoj sobi i ostala,
drei se za prekida kao da u njemu trai oslonac.
Stajala je nepomino nekoliko trenutaka, posmatrajui
Ramonu. Zatim je ispustila prekida i brzo prila njenom
krevetu.
Ramona! Probudi se. Probudi se!
Ramona je spavala pomerena potpuno na jednu
stranu kreveta, tako da joj je stranjica trala preko
ivice. Naoare su joj leale na malom nonom
ormaniu sa figurom Paje Patka, uredno sloene i
poloene s drkama na dole.
Ramona!
Dete se probudilo s dubokim uzdahom. Oi su joj
se irom otvorile, ali ih je gotovo u istom trenutku
zatvorila. Mama?
Mislila sam da si mi rekla da je Dimija
Dimirina pregazio auto i da je poginuo.
ta?
ula si me, rekla je Eloiza. Zato spava opet
sasvim na jednoj strani kreveta?
Zato, rekla je Ramona.
Zato, zato? Ramona, neu da me...
Zato to neu da gurnem Mikija.
Koga?
Mikija, rekla je Ramona trljajui nos. Mikija
Mikirina.
Eloizin glas pretvorio se u vrisak. Smesta se mii
na sredinu tog kreveta. Mii se!
Ramona. strahovito uplaena, samo je gledala u
Eloizu.
U redu. Eloiza je uhvatila Ratnonu za noge i
napola je podigla, a napola povukla prema sredini
kreveta. Ramona se nije ni branila ni plakala; dozvolila
je da je pomere, a da se tome nije stvarno prepustila.
A sada spavaj, rekla je Eloiza, teko diui.
Zatvori oi... ula si me, zatvori oi!
Ramona je zatvorila oi.
Eloiza je otila do prekidaa i ugasila svetlost. Nije
se, meutim, udaljila, ve je dugo stajala kod vrata.
Zatim je, iznenada, potrala kroz mrak prema nonom
ormaniu, udarivi kolenom o stranicu kreveta, ali
previe zaokupljena svojom namerom da bi oseala bol.
Uzela je Ramonine naoare i, drei ih obema rukama,
stegla ih uz obraz. Suze su joj se kotrljale niz lice,
kvasei stakla. Jadni ujka Vigli, ponavljala je,
nekoliko puta uzastopno. Konano je poloila naoare
natrag na noni ormani, sa staklima na dole.
Izgubivi ravnoteu, klonula je i poela da
popravlja pokrivae na Ramoninom krevetu. Ramona je
bila budna. Plakala je, u stvari nastavila da plae. Eloiza
ju je poljubila u mokro lice, sklonila joj kosu s oiju i
izala iz sobe.
Sila je niz stepenice, sada ve primetno teturajui
se, i probudila Meri Dejn.
tajto? Ko? ta? mrmljala je Meri Dejn, sedei
ukrueno na kauu.
Meri Dejn. Sluaj. Molim te, rekla je Eloiza
jecajui. Da li se sea nae prve, brucoke godine,
kada sam imala onu uto-smeu haljinu koju sam kupila
u Boisu, i kada mi je Mirjam Bol rekla da takve haljine
niko u Njujorku ne nosi, i kada sam plakala itavu no?
Eloiza je prodrmala ruku Meri Dejn. Bila sam dobra
devojka, rekla je moleivo. Zar ne?

PRE POETKA RATA SA ESKIMIMA

Pet uzastopnih subota pre podne na igralitu u Ist
Sajdu, Dini Menoks je igrala tenis sa Selenom Graf,
kolskom drugaricom iz kole Mis Bezhor. Dini je
otvoreno smatraia Selenu za najveu glupau u koli Mis
Bezhor - koli koja je upadljivo obilovala glupaama
prilino tekog kalibra - ali u isto vreme nije poznavala
nikoga ko bi kao Selena bio sposoban da donosi uvek
nove kutije teniskih lopti. Selenin otac ih je proizvodio
ili tako neto. (Za veerom jedne noi, sa eljom da uputi
u stvar itavu porodicu Menoks, Dini je doarala viziju
veere kod Grafovih; u njoj je figurirao i jedan savreno
lifovani lakej koji je svakome za stolom prilazio s leve
strane, sa kutijom teniskih lopti umesto sa aom soka od
paradajza.) Ali praksa da odbaci Selenu kui nakon
tenisa i - svaki put - ostane da sama plati taksi poela je
da ide Dini na ivce. Uostalom, ta vonja kui sa
teniskog igralita taksijem umesto autobusom bila je
Selenina ideja. Pete subote, meutim, kad je taksi krenuo
prema severu, Jork avenijom, Dini je iznenada
progovorila.
Ej, Selena...
ta? upitala je Selena, koja je uurbano
pretraivala pod taksija rukom. Ne mogu da naem
omot od reketa! cvilela je.
Uprkos toplom majskom vremenu, obe devojke
nosile su duge kapute preko majice i ortsa.
Stavila si ga u dep, rekla je Dini. Ej,
sluaj...
O gospode! Spasila si mi ivot!
Sluaj, rekla je Dini, koja ni najmanje nije
elela Seleninu zahvalnost.
ta?
Dini je odluila da raspali otvoreno. Taksi je ve
bio blizu Selenine ulice. Nisam ba oduevljena da me i
danas zapadne da opet sama platim taksi, rekla je.
Nisam milionerka, zna.
Selena je najpre izgledala iznenaena, zatim
uvreena. Zar ja ne plaam uvek polovinu? nevino je
upitala.
Ne, glatko je odgovorila Dini. Platila si
polovinu samo prve subote. Tamo negde jo poetkom
prolog meseca. I od tada vie nikada. Ne bih htela da
ispadnem cicija, ali ja stvarno ivim od etiri i po
nedeljno. A od toga treba i da...
Ja uvek donosim teniske lopte, zar ne? upitala je
Selena neprijatnim tonom.
Dini je ponekad dolazilo da ubije Selenu. Tvoj
otac ih proizvodi ili tako neto, rekla je. One tebe ne
kotaju ba nita. Ja moram da plaam za svaku i
najmanju...
U redu, u redu, rekla je Selena, glasno i
dovoljno odluno da njena re bude konana. Prezrivog
izraza, pretraivala je depove kaputa. Imam svega
trideset pet centi, rekla je hladno. Je li to dovoljno?
Nije. ao mi je, ali duna si mi dolar ezdeset pet.
Ja sam beleila svaki...
Morau da odem gore i zatraim od majke. Moe
li to da prieka do ponedeljka ? Mogla bih da ti donesem
pare na as grmnastike, ako e to ve toliko da te
usrei.
Selenini ivotni stavovi protivili su se onome to
se zove biti iroke ruke.
Ne, rekla je Dini. Hou veeras da idem u
bioskop. Trebaju mi pare.
U neprijateljstvom ispunjenoj tiini, devojke su
gledale svaka na svoju stranu, sve dok taksi nije stao
ispred zgrade u kojoj je stanovala Selena. Selena, koja je
sedela na strani prema trotoaru, otvorila je vrata i izala.
Ostavljajui vrata od taksija pritvorena, odetala je
odseno i nemarno, kao neka holivudska zvezda na
prijemu, pravo u zgradu. Dini, zajapurenog lica, platila
je raun. Zatim je skupila svoj pribor za tenis - reket,
peskir i kapu sa titnikom protiv sunca - i pola za
Selenom. Sa petnaest godina, Dini je bila visoka metar i
sedamdeset pet u teniskim patikama broj 9B i, kada je
ula u foaje, zbog svoje svesne trapavosti na gumenim
onovima, oseala se nekako previe amaterski, u
svakom pogledu. Zbog toga je vie volela da gleda u
indikator spratova iznad vrata lifta.
Sada mi ukupno duguje dolar i devedeset, rekla
je Dini, kreui se dugim koracima prema liftu.
Selena se okrenula. Moda e te interesovati ako
ti kaem, rekla je, da mi je majka teko bolesna.
ta joj fali?
U stvari ima upalu plua, i ako misli da e mi
biti zadovoljstvo da je uznemiravam samo zbog
novca... izgovorila je Selena nepotpunu reenicu, sa
punom merom samouverenosti.
Dini je, dodue, ovom informacijom bila pomalo
izbaena iz koloseka, bez obzira na to koliko je u njoj
bilo istine, ali nije bila oborena do take
sentimentalnosti. Ja pare nisam ni dala njoj, rekla je i
ula za Selenom u lift.
Kada je Selena pritisnula zvonce na vratima stana,
devojkama je otvorila - bolje reeno, snano trgnula
vrata i ostavila ih irom otvorena - sobarica Crnkinja, sa
kojom Selena, inilo se, nije govorila. Dini je spustila
svoj pribor za tenis na jednu stolicu u predsoblju i pola
dalje za Selenom. U dnevnoj sobi, Selena se okrenula i
rekla: Hoe li biti ljubazna da me saeka ovde?
Moda u morati da probudim majku i sve ostalo.
Okej, rekla je Dini, i umomo se spustila na
kau.
Nikad ne bih pomislila da bi ti mogla da bude
tako sitniava u vezi s bilo im, rekla je Selena,
dovoljno ljuta da upotrebi re sitniava, ali ne i
dovoljno hrabra da joj da potreban naglasak.
Sad bar zna, rekla je Dini, i otvorila asopis
Vog, skrivajui iza njega lice. Drala ga je u tom
poloaju sve dok Selena nije izala iz sobe, a zatim ga
spustila nazad na radio. Pogledala je naokolo po sobi, u
mislima premetajui nametaj, izbacujui stone lampe,
sklanjajui vetako cvee. Po njenom miljenju, bila je
to sve u svemu runa soba - skupa ali neukusna.
Iznenada, iz drugog kraja stana dopro je do nje
muki glas. Erik? Jesi li to ti?
Dini je zakljuila da je to Selenin brat koga nije
jo nikada videla. Prekrstila je svoje duge noge, povukla
krajeve sportskog kaputa preko kolena i ekala.
Jedan mladi sa naoarima, u pidami i bez papua
na nogama, upao je u sobu otvorenih usta. Oh, mislio
sam da je Erik, zaboga, rekao je. Ne zadravajui se i
drei se upadljivo loe, produio je dalje preko sobe,
steui neki predmet uz uske grudi. Seo je na slobodni
kraj kaua. Posekao sam prokleti prst, rekao je,
prilino uzbuen. Pogledao je u Dini kao da je oekivao
da e je nai tu kako sedi. Jeste li ikada posekli prst?
Sve do kosti i ostalo? upitao je. U njegovom bunom
glasu kao da se oseao prizvuk molbe, kao da Dini
svojim odgovorom moe da ga spase od situacije u kojoj
jo niko nije bio i koja bi ga odvojila od itavog sveta.
Dini je zurila u njega. Pa sad, do same kosti ba
nisam, rekla je, ali posekla se jesam. Bio je to
najsmeniji deak, ili mladi - bilo je teko rei kojoj
kategoriji pripada - kojeg je ikad u ivotu videla. Kosa
mu je bila zamrena od leanja. Na licu mu se videla
nekoliko dana stara retka plava brada. Izgledao je... pa
sad... nekako aavo. Kako ste se posekli? upitala je.
Gledao je oborene glave i otvorenih, mlitavih usta
u svoj povreeni prst. ta? rekao je.
Kako ste se posekli?
Neka me avo nosi ako znam, odgovorio je. Ve
sama promena u njegovom glasu nagovetavala je da e
odgovor na to pitanje biti beznadeno neodreen.
Traio sam neto u prokletoj korpi za otpatke, a ona je
bila puna starih ileta.
Jeste li vi Selenin brat? upitala je Dini.
Aha. Gospode, nasmrt u da iskrvarim. Ostanite u
blizini. Moda e mi biti potrebna transfuzija krvi.
Jeste li stavili neto na ranu?
Selenin brat je odvojio poseenu ruku nekoliko
santimetara od grudi i otkrio je, da Dini stekne pun uvid
u svu traginost situacije. Samo malo toalet-papira,
rekao je. To zaustavlja krvarenje. Kao kad se ovek
posee prilikom brijanja. Ponovo je pogledao u Dini.
Ko ste vi? upitao je. Prijateljica one guske?
U istom smo razredu.
Stvarno? Kako se zovete?
Virdinija Menoks.
Vi ste Dini? rekao je, mirkajui na nju kroz
naoare. Vi ste Dini Menoks?
Jesam, rekla je Dini, nametajui noge.
Selenin brat se ponovo sav posvetio svom prstu,
koji je za njega oigledno predstavljao pravu i jedinu
fokusnu taku u sobi. Poznajem vau sestru, rekao je
mlako. Prokleti snob.
Dini se nagnula ka njemu. Ko to?
uli ste me.
Ona nije snob!
Vraga nije, rekao je Selenin brat.
Nije.
Vraga nije. Ona je kraljica. Prava kraljica svih
prokletih snobova.
Dini je posmatrala kako podie debeli zavoj od
toalet-papira sa prsta i zaviruje pod njega.
Vi sigurno i ne poznajete moju sestru.
Vraga ne poznajem.
Kako se zove? Kako joj je ime? zahtevala je
Dini.
Doan... Doan Snob.
Dini je utala. Kako izgleda? upitala je
iznenada.
Nije bilo odgovora.
Kako izgleda? ponovila je Dini.
Kad bi bila i upola tako zgodna koliko smatra da
jeste, bila bi i te kako srena, rekao je Selenin brat.
Dini je potajno mislila da je u ovim njegovim
reima bilo elemenata interesantnog odgovora. Nikad
nisam ula da vas pominje, rekla je.
To me stvarno brine. To me uasno brine.
Bilo kako bilo, ona je verena, rekla je Dini,
posmatrajui ga. Treba da se uda za mesec dana.
Za koga to? upitao je, pogledavi u nju.
Dini je u potpunosti iskoristila priliku koja joj se
pruila time to je pogledao. Za nekoga koga vi sigurno
ne poznajete.
On je nastavio da eprka po svom ostvarenju na
polju prve pomoi. Zao mi ga je, rekao je.
Dini je prezrivo dunula.
Jo uvek krvari kao lud. Mislite da bi trebalo da
neto stavim na ranu? Sta je dobro za takve stvari? Vredi
li neto ivin hromat?
Jod je bolji, rekla je Dini, a zatim, oseajui da
je njen odgovor suvie utiv s obzirom na okolnosti,
dodala: ivin hromat uopte nije za takve stvari.
Zato nije? ta mu fali?
Prosto nije dobar za takve povrede, i to je sve.
Vama je potreban jod.
Pogledao je u Dini. To, mislim, mnogo pee, zar
ne? upitao je. Zar ne pee kao lud?
Pee, rekla je Dini, ali od toga neete umreti
niti bilo ta slino.
Oigledno ne obraajui panju na ton kojim mu
se Dini obraala, Selenin brat se ponovo posvetio svom
prstu. Ne volim kad pee, rekao je.
Niko ne voli.
Klimnuo je glavom u znak saglasnosti. Aha,
rekao je.
Dini ga je posmatrala neko vreme. Prestanite da
dirate u ranu, rekla je iznenada.
Kao da reaguje na elektrini udar, Selenin brat je
naglim trzajem povukao zdravu ruku. Seo je, malo
ispravivi lea - bolje reeno, malo manje zgrbljeno.
Gledao je u neki predmet na drugoj strani sobe. Preko
njegovih nepravilnih crta preao je neki gotovo sanjiv
izraz. Uvukao je nokat nepovreenog kaiprsta u
upljinu izmeu dva prednja zuba i, odstranivi zaostalu
esticu hrane, obratio se Dini. Jeste li jeli? upitao je.
Molim?
Jeste li ve ruali?
Dini je odmahnula glavom. Ruau kad se
vratim kui, rekla je. Majka me uvek eka sa rukom
kad se vratim kui.
Imam u sobi sendvi sa piletinom. Hoete li da
vam ga donesem? Ja ga nisam ni dirnuo ili neto.
Ne, hvala. Zaista ne mogu.
Ali upravo ste sa treninga, zaboga. Zar niste
gladni?
Nije u tome stvar, rekla je Dini, prekrstivi
noge. Stvar je u tome da me majka uvek eka sa
rukom kad doem kui. Hou da kaem, ona prosto
poludi ako nisam gladna.
inilo se da je Selenin brat prihvatio ovo
objanjenje. U svakom sluaju, klimnuo je glavom i
pogledao na drugu stranu. Iznenada se, meutim, opet
okrenuo. A jeste li za au mleka? upitao je.
Ne, hvala... Hvala vam, zaista.
Odsutno se sagnuo i poeao po golom glenju.
Kako se zove taj dasa za koga se udaje? upitao je.
Doan, mislite? rekla je Dini. Dik Hefner.
Selenin brat nastavio je da se ee po glenju.
On je potpukovnik u mornarici, rekla je Dini.
Dasa i po, nema ta.
Dini se zakikotala. Posmatrala je kako se ee dok
mu itav gleanj nije postao crven kao krv. Kada je
poeo noktom da skida neku krasticu sa lista na nozi
prestala je da gleda.
Odakle poznajete Doan? upitala je. Nikad vas
nisam videla u naoj kui ni bilo gde.
Nikad nisam ni bio u vaoj prokletoj kui.
Dini je ekala, ali posle ove izjave nije stiglo
nikakvo dalje objanjenje. A gde ste se onda upoznali s
njom? upitala je.
U drutvu, rekao je.
U drutvu? Kada?
Ne znam vie. Na Boi, etrdeset druge. Iz
malog depa na jakni pidame izvukao je pomou dva
prsta cigaretu koja je izgledala kao da je na njoj spavao.
Da li biste mi dodali te ibice? upitao je. Dini je uzela
kutiju ibica sa stoia pored nje i pruila mu je. Pripalio
je cigaretu a da je nije prethodno ni poravnao, i zatim
vratio upotrebljenu ibicu u kutiju. Zabacivi glavu,
polako je ispustio ogromnu koliinu dima iz usta i
uvukao je nazad kroz nos. Nastavio je da pui na ovaj
nain koji su zbog neega zvali francuski. To vrlo
verovatno nije bio deo predstave niti jeftino
produciranje, ve pre lino, vidljivo dostignue jednog
mladia koji je, u svoje doba, moda pokuavao i da se
obrije levom rukom.
Zato je Doan snob? upitala je Dimi.
Zato? Zato to jeste. Kako bih doavola ja
mogao da znam zato!
Da, ali htela sam da pitam zato vi kaete da
jeste.
Okrenuo se prema njoj umorno. Sluajte. Napisao
sam joj osam prokletih pisama. Osam. Nije mi
odgovorila ni na jedno od njih.
Dini je oklevala. Pa sad, moda je bila zauzeta.
Aha. Zauzeta. Zauzeta svojim poslom kao neki
prokleti dabar.
Je li zaista potrebno da toliko psujete? upitala je
Dini.
Nego ta nego da je potrebno.
Dini se nasmejala. Koliko je dugo, uostalom,
poznajete? upitala je.
Dovoljno dugo.
Ovaj, hou da kaem, jeste li joj ikad telefonirali
ili neto? Hou da kaem, niste joj nikad telefonirali ni
bilo ta?
Ne-e-e-e.
E, pa zaista... Ako je nikada niste nazvali
telefonom ili...
Nisam mogao, zaboga!
Zato niste? upitala je Dini.
Nisam bio u Njujorku.
O! A gde ste bili?
Ja? U Ohaju.
Bili ste tamo u koledu?
Ne-e-e. Prekinuo sam kolu
Bili ste u vojsci?
Ne-e-e. Rukom u kojoj je drao cigaretu,
Selenin brat se potapao po levoj strani grudi. uka,
rekao je.
Vae srce, hoete da kaete? rekla je Dini. Sta
je s njim?
Ja pojma nemam koji mu je avo. Imao sam
reumatinu groznicu kada sam bio mali. Proklete bolove
u...
A kad je takva stvar, zar ne bi trebalo da
prestanete da puite? Hou da kaem, zar vam nije
zabranjeno da puite? Doktor je rekao mom...
Ah, doktori trtljaju toliko toga, odgovorio je.
Dini je na trenutak prestala s paljbom, ali samo na
trenutak. ta ste radili u Ohaju?
Ja? Radio sam u nekoj prokletoj fabrici aviona.
Stvarno? rekla je Dini. Je l vam se dopalo?
Je l vam se dopalo? imitirao ju je. Divno mi je
bilo. Prosto oboavam avione. Oni su tako slatki.
Dini je sada ve bila suvie zaokupljena
razgovorom da bi to moglo da je zaustavi. Jeste li dugo
radili tamo? U toj fabrici aviona?
Nemam pojma, zaboga. Trideset sedam meseci.
Ustao je i otiao do prozora. Pogledao je dole na ulicu,
eui se palcem po leima. Pogledajte ih samo, rekao
je. Proklete budale.
Ko to? rekla je Dini.
Ne znam. Svi.
Prst e poeti jo jae da vam krvari ako ga
budete drali tako okrenutog, rekla je Dini.
uo je ta je rekla. Podigao je levu nogu na
prozorsku dasku i poloio ozleenu ruku na nju, tako da
je bila u horizontalnom poloaju. Nastavio je da gleda
dole na ulicu.
Svi ure pred prokletu regrutnu komisiju, rekao
je. Sada emo u rat protiv Eskima. Znate li to?
Protiv koga? rekla je Dini.
Eskima... Aktivirajte ui, zaboga.
Zato protiv Eskima?
Ja nemam pojma zato. Kako bih do avola ja
znao zato? Ovog puta krenue svi stari momci. Sve
samo oni preko ezdeset. Niko nee moi u rat ako nema
bar blizu ezdeset godina, rekao je. Dae im skraeno
radno vreme i to je sve... Jaka stvar.
Vi u svakom sluaju neete morati da idete,
rekla je Dini, ne mislei time nita drugo osim onoga
to je ta reenica doslovno znaila, a ipak svesna toga da
je, pre nego to ju je izgovorila do kraja, rekla neto to
nije trebalo da kae.
Znam, brzo je rekao i spustio nogu sa prozorske
daske. Podigao je okno nekoliko santimetara i izbacio
opuak na ulicu. Zatim se okrenuo, oslonjen na prozor.
Ej. Uinite mi jednu uslugu. Kada onaj momak doe,
hoete li mu rei da u biti gotov za par sekundi? Treba
samo da se obrijem i to je sve. Okej?
Dini je klimnula glavom.
elite li da kaem Seleni da pouri ili tako neto?
Zna li ona da ste vi ovde?
Oh, zna ona da sam ja ovde, rekla je Dini.
Uopte ne urim. Hvala.
Selenin brat je klimnuo glavom, a onda je
poslednji put odmerio svoj povreeni prst, kao da
proverava da li je u stanju da izdri put natrag do
njegove sobe.
Zato na ranu ne stavite flaster? Zar nemate neki
flaster ili neto slino?
Ne-e-e, rekao je. Dobro. Uivajte. Nakon toga
je isteturao iz sobe.
Posle nekoliko sekundi se vratio, nosei u ruci pola
sendvia.
Pojedite ovo, rekao je. Nije loe.
Stvarno, uopte nisam...
Uzmite ga, zaboga. Nisam ga posuo otrovom ili
neim.
Dini je uzela sendvi. Dobro, mnogo vam
hvala.
To je sendvi sa piletinom, rekao je, stojei
iznad nje i posmatrajui je. Kupio sam ga sino u nekoj
prokletoj delikatesnoj radnji.
Vrlo fino izgleda.
Dobro, onda ga pojedite.
Dini je uzela zalogaj.
Dobro je, a?
Dini je s naporom progutala. Vrlo rekla je.
Selenin brat je potvrdio pokretom glave. Pogledao
je odsutno po sobi, eui se po grudima. Dobro, ini
mi se da e biti najbolje da se sada obuem... Gospode!
Eno zvoni! Prijatno vam bilo, rekao je i nestao.


Sama, Dini je gledala naokolo ne pomerajui se s
mesta, traei gde bi mogla da ostavi ili sakrije sendvi.
ula je kako neko dolazi kroz hodnik. Gurnula je
sendvi u dep svog sportskog kaputa.
Mlad ovek od trideset godina, ni visok ni nizak,
uao je u sobu. Njegove pravilne crte Iica, kratko
podiana kosa, kroj njegovog odela i dezen na kravati
nisu o njemu mogli dati nikakvu ni priblino konanu
informaciju. Mogao je da bude - ili je pokuavao da
postane - lan redakcije nekih novina. Mogao je da bude
lan trupe koja je upravo zavrila predstavu u Filadelfiji.
Mogao je da radi u nekoj advokatskoj kancelariji.
Zdravo, rekao je srdano.
Zdravo.
Jeste li videli Frenklina? upitao je.
Brije se. Rekao mi je da vam kaem da priekate.
Odmah e doi.
Brije se! Gospode boe! Mladi ovek pogledao
je na runi sat, a zatim seo u fotelju pokrivenu crvenim
damastom, prebacio nogu preko noge i pokrio lice
rukama. Kao da je strahovito umoran, ili kao da je pre
kratkog vremena bio prinuen da jako napree oi,
masirao je zatvorene kapke vrhovima prstiju. Danas
sam preiveo najstranije jutro u itavom ivotu, rekao
je, sputajui ruke s lica. Govorio je kao da mu dah
dopire samo do grla, kao da je suvie umoran da bi za
rei troio vazduh udahnut u plua.
ta se dogodilo? upitala je Dini, gledajui ga.
Oh... to je previe duga pria. Nikada s takvim
stvarima ne dosaujem ljudima koje ne poznajem bar
hiljadu godina. Zurio je neodluno, nezadovoljno,
nekud u pravcu prozora. Neu, meutim, vie nikada
smatrati sebe ak ni za najprosenijeg poznavaoca
ljudske prirode. to se toga tie, moete me uvek drati
za re.
ta se dogodilo? ponovila je Dini.
Jedan ovek koji je iveo sa mnom u stanu
mesecima, mesecima i mesecima... ne elim ak ni da
govorim o njemu... tom piscu, dodao je sa
zadovoljstvom, verovatno setivi se poznate anateme iz
Hemingvejevog romana.
ta je uinio?
Najiskrenije, radije ne bih zalazio u detalje,
rekao je mladi ovek. Uzeo je cigaretu iz svoje paklice,
ignoriui prozirnu dozu s cigaretama koja je stajala na
stolu, i pripalio je svojim upaljaem. ake su mu bile
neobino krupne, ali nisu izgledale ni snane ni spretne
ni nene. Ipak ih je upotrebljavao nekako kao da
poseduju neki ne ba lako upravljivi vlastiti pogon.
Odluio sam da vie ak i ne razmiljam o tome. Bez
obzira na to, ipak sam besan rekao je. Hou da kaem,
uzmite takvu jednu uasnu osobu iz Alnme u
Pensilvaniji, ili nekog takvog mesta. oveka koji
oigledno umire od gladi. Ja, ovek dovoljno dobar i
pristojan - pravi pravcati milosrdni Samarianin -
odvodim ga u svoj stan, jedan apsolutno mikroskopski
mali stan u kome jedva i sam mogu da se kreem.
Upoznajem ga sa svim mojim prijateljima. Dozvoljavam
mu da itav stan zakri svojim uasnim papirima,
rukopisima, opucima cigareta, renom i ko zna ime jo.
Predstavljam ga redom svim pozorinim producentima u
Njujorku. Vuem njegove prljave koulje u perionicu i
natrag. I nakon svega toga... Mladi ovek naglo je
zastao.
Rezultat itave te moje dobrote i ljubaznosti,
nastavio je, bio je taj da je lepo otiao od kue u pet ili
est ujutro - ne ostavivi iza sebe ak ni ceduljicu i
pokupio bukvalno sve i svaku stvar koju je mogao da
dohvati svojim odvratnim, prljavim rukama. Napravio
je pauzu da povue dim cigarete i ispustio ga kroz usta u
vidu tankog, iteeg mlaza. Ne elim da govorim o
tome. Zaista ne elim. Pogledao je preko, u Dini.
Dopada mi se va kaput, rekao je, ustajui sa fotelje.
Preao je preko sobe i uzeo rever Dininog sportskog
kaputa meu prste. Vrlo je lep. To je pravi kaput od
stvarno prvoklasnog kamilhara koji sam video od pre
rata. Mogu li da pitam gde ste ga kupili?
Majka mi ga je donela iz Nasaua.
Mladi ovek zamiljeno je klimnuo glavom i vratio
se prema mestu gde je sedeo. To je jedno od malo
mesta na svetu gde se moe dobiti stvarno dobar
kamilhar. Seo je. Je li dugo bila tamo?
Molim? rekla je Dini.
Je li vaa majka dugo bila tamo? Razlog zato to
pitam je to je moja majka takoe bila tamo u decembru.
Plus jo nekoliko dana u januaru. Ja obino idem s njom,
ali ova godina bila je za mene tako puna dogaaja da
prosto nisam mogao da se maknem odavde.
Bila je tamo u februaru, rekla je Dini.
Sjajno. A gde je odsela? Znate li?
Kod moje tetke.
Klimnuo je glavom. Smem li da vas pitam kako
se zovete? Vi ste prijateljica Frenklinove sestre, siguran
sam.
Mi smo u istom razredu, rekla je Dini,
odgovarajui samo na drugi deo pitanja.
Vi niste ona famozna Maksin, o kojoj Selena
toliko pria, zar ne?
Nisam, rekla je Dini.
Mladi ovek iznenada je poeo dlanom da isti
manetne na pantalonama. Od glave do pete sav sam u
pasjim dlakama, rekao je. Majka je otila u Vaington
preko vikenda i parkirala ono svoje ivine u mom stanu.
Stvarno je vrlo zgodan pas, ali ima oajne navike. Imate
li vi psa?
Nemam.
U stvari, smatram da je okrutno drati jadne
ivotinje u gradu. Prestao je da se isti, zavalio se u
fotelju i ponovo pogledao na sat. Jo se nikada nije
dogodilo da taj momak bude taan. Dogovorili smo se da
gledamo Koktoovu Lepoticu i zver, a to je jedini film
na koji je stvarno neophodno stii na vreme. Hou da
kaem, ako se zakasni na poetak, itav arm filma je
izgubljen. Jeste li ga videli?
Nisam.
O, morate! Ja sam ga gledao osam puta. To je
delo apsolutnog i pravog genija, rekao je. Ve
mesecima pokuavam da nateram Frenklina da ga vidi.
Beznadeno je odmahnuo glavom. Njegov ukus! Za
vreme rata radili smo zajedno u istoj groznoj fabrici i taj
momak me je upomo vukao da gledam najnemogunije
filmove na svetu. Gledali smo gangsterske filmove,
vesterne, muzike komedije...
Jeste li i vi radili u fabrici aviona? upitala je
Dini.
Gospode, da. Godinama, godinama i godinama.
Molim vas da o tome ne govorimo!
Imate li vi slabo srce?
Zaboga, ne, nikako. Da kucnem o drvo. Kucnuo
je dva puta o ivicu fotelje. Imam organizam kao neki...
Selena je ula u sobu, a Dini je brzo ustala i pola
joj u susret. Selena se bila presvukla, skinula je orts i
obukla haljinu. Ta injenica bi pod normalnim
okolnostima sigurno naljutila Dini.
ao mi je to sam te ostavila da eka, rekla je
Selena neiskreno, ali morala sam da saekam dok se
majka probudi... Zdravo, Erik.
Zdravo, zdravo!
Meni i tako novac ne treba, rekla je Dini,
govorei tiho, tako da ju je mogla uti samo Selena.
ta?
Razmiljala sam neto. Hou da kaem, ti i tako
donosi lopte i sve, stalno. Bila sam zaboravila na to.
Ali rekla si da s obzirom na to to za njih ne
plaam...
Otprati me do vrata, rekla je Dini i krenula
prva, ne rekavi ak ni zbogom Eriku.
Ali inilo mi se da si rekla da veeras ide u
bioskop i da ti je novac potreban i sve, rekla je Selena u
hodniku.
Previe sam umorna, rekla je Dini. Sagnula se i
uzela svoj pribor za tenis. Sluaj, nazvau te posle
veere. Ima li neki naroiti plan za veeras? Moda bih
mogla da doem kod tebe.
Selena je samo zurila u nju i rekla: Okej.
Dini je otvorila vrata i pola prema liftu.
Pritisnula je dugme. Upoznala sam se s tvojim bratom,
rekla je.
Je l? Zar nije sasvim poseban?
ime se uopte bavi? upitala je Dini kao usput.
Radi li negde ili neto?
Prekinuo je kolu i posao. Tata eli da se vrati u
koled, ali on nee.
Zato nee?
To ja ne znam. Kae da je ve prestareo za to i
sve.
Koliko ima godina?
Vrata lifta su se otvorila. Nazvau te kasnije,
rekla je Dini.
Kad je izala iz zgrade, krenula je prema zapadnoj
strani, prema Leksington aveniji, na autobus. Izmeu
Tree i Leksington avenije zavukla je ruku u dep od
kaputa da uzme novanik i u depu nala sendvi.
Izvukla ga je iz depa i ve pruila ruku da ga
neprimetno baci, ali se predomislila i vratila ga. Pre
nekoliko godina bila su joj potrebna tri dana da se rei
jednog uskrnjeg pileta koje je nala mrtvo u piljevini na
dnu korpe za otpatke u svojoj sobi.


OVEK KOJI SE SMEJE

Godine 1928., kada mi je bilo devet godina,
pripadao sam organizaciji poznatoj pod imenom Klub
Komana i svim silama izgraivao u sebi njen esprit de
corps. Svakog kolskog dana u tri sata posle podne,
dvadeset pet nas Komana sastajali smo se sa naim
poglavicom pred izlazom za deake osnovne kole broj
165 u Sto desetoj ulici, u blizini Amsterdam avenije.
Zatim smo se ramenima i laktovima probijali u autobus,
prepravljen, oigledno, od nekog zatvorenog
pediterskog kamiona. Tim kolima odvozili smo se (na
osnovu finansijskog sporazuma izmeu poglavice i naih
roditelja) u Central-park. Ostatak poslepodneva, ako je
vreme to dozvoljavalo, igrali smo ragbi, fudbal ili
bezbol, zavisno - vrlo neodreeno - od godinjeg doba.
Kada je padala kia, poglavica nas je redovno vodio bilo
u Prirodnjaki muzej, bilo u Metropoliten muzej
umetnosti.
Subotom i za vreme veine dravnih praznika,
poglavica nas je skupljao rano ujutro od stana do stana i
vozio nas svojim nakaznim autobusom iza Menhetna, u
relativno velika slobodna prostranstva Van Kortland
parka, ili na Palisade. Ako smo imali u planu da se
bavimo istim sportom, odlazili smo u Van Kortland,
gde su igralita bila propisanih dimenzija i gde se
protivnikom timu nisu pridruivala i deja kolica ili
neka ogorena starica sa tapom. Ako su srca nas
Komana bila vie naklonjena kampovanju, odlazili smo
na Palisade i vraali se prirodi. (Seam se kako sam
jedne subote zalutao negde u onom nepreglednom delu
zemljita izmeu Linitovog znaka i mesta gde se nalazi
zapadni kraj mosta Dorda Vaingtona. Ipak nisam
izgubio glavu. Prosto sam seo u velianstvenu senku
jedne gigantske reklamne table i, iako u suzama, otvorio
kutiju u kojoj sam nosio ruak, da se bacim na posao, u
dnu due uveren da e me poglavica nai. Poglavica nas
je uvek nalazio.)
U vreme kada je bio slobodan, poglavica je bio
Don Gedsudski, iz Stejtn Ajlenda. Bio je to veoma
povuen, plemenit mladi, star dvadeset dve ili dvadeset
tri godine, student prava na Univerzitetu u Njujorku - sve
u svemu, osoba koju nije bilo lako zaboraviti. Neu ni
pokuavati da ovde opisujem sve njegove mnogobrojne
podvige i vrline. Tek uzgred napominjem da je bio
nosilac najviih skautskih odlikovanja, prva polutka
gotovo itave Amerike 1926. godine, i da je bila poznata
stvar da je imao vrlo sigumu ponudu da igra za njujorke
Divove, uveni bezbol tim. Bio je nepristrasan i uvek
hladnokrvan sudija svih naih umebesnih sportskih
takmienja, majstor u loenju i gaenju vatre i strunjak
za prvu pomo, i nikad nikome nita nije prebacivao. Svi
mi, od najmanjeg do najveeg mangupa u druini, voleli
smo ga i potovali.
Fizika pojava naeg poglavice 1928. godine jo
uvek je kristalno jasna u mojim mislima. Da su se elje
mogle pretvoriti u santimetre, mi Komani pretvorili
bismo ga u diva za tren oka. Kako su stvari stajale, bio je
to vrst momak visok oko sto ezdeset santimetara -
nita vie od toga. Kosa mu je bila modrocma, elo
neobino nisko, nos veoma veliki i mesnat, a trup mu je
bio dug priblino kao i noge. U konoj vindjakni ramena
su mu izgledala snana, iako uska i povijena. U to
vreme, meni se, meutim, inilo da su u liku naeg
poglavice skladno sjedinjene manje-vie sve fotogenine
crte Bak Donsa, Ken Majnarda i Tom Miksa.
Svako posle podne, kada bi se spustio takav
sumrak da tim koji je gubio moe u njemu da nae
opravdanje za neuspele poteze u polju ili udarce iz
komera, svi mi Komani smo jednoduno i sebino
traili utoite u specijalnom talentu za prianje pria
koga je na poglavica neosporno posedovao. Do tog
vremena naa druina ve bi se pretvorila u razdraen i
nervozni opor, tako da smo se meusobno borili -
pesnicama i prodornim glasovima - za sedita u autobusu
najblia mestu na kom je sedeo poglavica. (Autobus je
imao dva paralelna reda pletenih sedita od trske. U
levom redu bila su tri sedita vie - najbolja u itavom
autobusu - koja su se nalazila sasvim napred, pored
sedita za ofera.) Poglavica je ulazio u autobus tek
nakon to bismo se mi smestili. Seo bi na ofersko
sedite opkoraivi ga, okrenut nazad, i ispriao nam
svojim piskavim, ali moduliranim tenorom, novi
nastavak prie koja se zvala ovek koji se smeje. Kad
bi jednom poeo da pria, nae interesovanje nije
poputalo ni na trenutak. ovek koji se smeje bila je
pria kao stvorena za jednog Komana. Moda je imala
ak klasine dimenzije. Bila je to pria koja je imala
snagu da prodre u svaki ugao, a ipak je u sutini uvek
ostajala svarljiva. ovek je uvek mogao da je ponese
kui i razmilja o njoj dok sedi, recimo, u kadi, putajui
da voda istee.
ovek koji se smeje bio je jedini sin bogatih
roditelja koga je, dok je jo bio dete, otela banda
kineskih razbojnika. Kada su roditelji misionari (iz
verskog ubeenja) odbili da plate ucenu za svog sina,
banditi su, estoko ogoreni, gurnuli detetu glavu meu
eljusti tesarske mengele i okrenuli polugu nekoliko puta
u desnu stranu. rtva ovog jedinstvenog eksperimenta
odrasla je u snanog mukarca ija je glava, oblika
lenika, bila bez i jedne dlake, dok mu je na licu, umesto
usta, ispod nosa zevala ogromna ovalna upljina. Sam
nos sastojao se od dve zarasle nozdrve. Kao posledica
toga, kada je ovek koji se smeje disao, odvratna,
alosna upljina ispod nosa irila se i skupljala kao (bar
tako sam ja to zamiljao) neka vrsta monstruozne
vakuole. (Poglavica nam je vie demonstrirao nego
opisivao nain na koji je ovek koji se smeje disao).
Stranci su padali u nesvest im bi ugledali to uasno lice.
Poznanici su ga izbegavali. Meutim, za divno udo,
banditi su ga pustili da se mota oko njihovog glavnog
taba - pod uslovom da dri lice pokriveno
svetlocrvenom prozimom maskom u obliku vela,
nainjenog od latica divljeg maka. Maska je
omoguavala banditima ne samo da ne gledaju lice svog
posinka, ve i da uvek tano znaju gde se nalazi. S
obzirom na okolnosti, bilo je normalno da je puio
opijum.
Svakog jutra, uvek osamljen, ovek koji se smeje
iskrao bi se (mogao je da se kree beumno kao maka)
u gustu umu koja se prostirala oko razbojnikog
skrovita. Tu se ubrzo sprijateljio sa velikim brojem
raznih vrsta ivotinja - psima, belim mievima, orlovima,
lavovima, boa konstriktorima, vukovima. Tu je on ak
skidao masku i razgovarao s njima, tiho i melodino, na
njihovim jezicima. ivotinje nisu smatrale da je ruan.


(Poglavici je bilo potrebno par meseci da dovede
priu do ovog mesta. Kasnije je postajao sve ire ruke u
pogledu novih nastavaka, na opte zadovoljstvo svih
Komana.)
ovek koji se smeje posedovao je sposobnbst da
oslukuje na daljinu, prislonivi uho na zemlju, i tako je
za veoma kratko vreme otkrio sve najdragocenije
poslovne tajne razbojnika. O njima, meutim, nije stekao
naroito visoko miljenje, i za krako vreme razradio je
sopstveni, mnogo efikasniji sistem. U poetku je u
relativno skromnim razmerama krstario kineskom
zemljom, pljakajui, kradui i ubijajui samo kada je to
bilo apsolutno neophodno. Njegove originalne metode u
kriminalu, zajedno sa njegovom neobinom sklonou za
fer-plej, ubrzo su mu obezbedile toplo mesto u srcu
itave nacije. Za divno udo, njegovi pooimi (razbojnici
koji su mu prvi okrenuli glavu prema kriminalu) bili su
valjda poslednji do kojih je dopro glas o njegovim
podvizima. Kada se to konano dogodilo, samo to nisu
poludeli od ljubomore. Jedne noi su svi u koloni po
jedan prodefilovali pored kreveta oveka koji se smeje,
verujui da su ga opijumom uspeno uljuljkali u dubok
san, i maetama izboli telo pod pokrivaem. Kasnije se
ustanovilo da je rtva u stvari bila majka razbojnikog
voe - jedna neprijatna osoba uvek sklona cenkanju i
pogaanju. Dogaaj je samo jo vie podgrejao apetit
razbojnika da se napiju krvi oveka koji se smeje, tako
da je on konano bio prisiljen da itav taj opor zakljua
u jedan duboki, ali lepo dekorisani mauzolej. Oni su
odatle ponekad uspevali da pobegnu i povremeno mu
priinjavali izvesne neugodnosti, ali on nije hteo da ih
pobije (u karakteru oveka koji se smeje bila je takva
neka milosrdna crta koja samo to me nije dovodila do
Iudila).
ovek koji se smeje ubrzo je poeo da prelazi
kinesku granicu i svraa u Pariz, u Francusku, gde je
uivao u tome da se producira svojom izvanrednom
genijalnou, na oigled Marsela Difara, detektiva
ovenanog meunarodnom slavom, promuurnog i
nemilosrdnog. Difar i njegova ker (jedna izvanredna
devojka, iako je ponekad delovala kao preobueni
mukarac) postali su najljui neprijatelji oveka koji se
smeje. Uvek i ponovo inili su i pokuavali sve da upute
oveka koji se smeje cvetnom stazom. Iz istog sporta,
ovek koji se smeje odravao je kontakt s njima izvesno
vreme, a onda je prosto nestajao, esto ne ostavljajui iza
sebe nikakav trag koji bi bar izdaleka ukazivao na nain
na koji je nestanak izveden. S vremena na vreme,
upuivao im je kroz pariski sistem kanalizacije malo,
zajedljivo, oprotajno pismo koje se udnim putevima
kretalo, tako da ga je Difar ubrzo nalazio u svojoj
cipeli. Difarovi su utroili strahovito mnogo vremena
gacajui naokolo po pariskoj kanalizaciji.
ovek koji se smeje ubrzo je skupio najvee lino
bogatstvo na svetu. Vei deo je anonimno priloio
jednom lokalnom manastiru iji su redovnici, ponizni
asketi, posvetili svoje ivote uzgajanju nemakih
policijskih pasa. Ono to mu je ostalo od bogatstva,
ovek koji se smeje konvertirao je u dijamante koje je
povremeno, u smaragdnim kovezima, sputao u Crno
more. Imao je malo linih prohteva. iveo je na dijeti,
koja se sastojala iskljuivo od pirina i orlovske krvi, u
jednoj maloj seoskoj kuici sa podzemnom
gimnastikom salom i strelitem, negde na olujnim
obalama Tibeta. S njim su ivela samo etiri slepo odana
saveznika - jedan snani umski vuk po imenu Crno
krilo, jedan simpatini patuljak po imenu Omba, jedan
dinovski Mongola po imenu Hong, kome su beli ljudi
sprili jezik, i jedna prekrasna evroazijska devojka koja
je, zbog neuzvraene ljubavi prema oveku koji se
smeje i ozbiljne zabrinutosti za njegovu linu sigurnost,
ponekad pokazivala prilino neobine nazore u odnosu
na zloin. ovek koji se smeje izdavao je nareenja
svojoj ekipi kroz zavesu od cme svile. ak ni Ombi,
simpatinom patuljku, nije bilo dozvoljeno da vidi
njegovo lice.
Ne kaem da hou, ali mogao bih da satima vodim
itaoca - silom, ako je to potrebno - tamo i natrag preko
francusko-kineske granice. Ja nekako tog oveka koji se
smeje smatram za neku vrstu vlastitog, veoma istaknutog
pretka - za neku vrstu Roberta I. Lija, recimo, sa svim
navodnim vrlinama skrivenim pod vodom ili krvlju. A
ova iluzija je veoma umerena u poreenju s onom koju
sam gajio u sebi 1928. godine, kada sam smatrao sebe ne
samo za direktnog potomka oveka koji se smeje, ve i
za jedinog zakonitog koji je jo u ivotu. 1928. godine
nisam uopte bio sin svojih roditelja, ve pakleno lukavi
uzurpator koji samo iekuje njihovu i najmanju greku
kao izgovor da nastupi - po mogunosti bez nasilja, ali
ne i obavezno - i istakne svoj pravi identitet. Kao
preventivnu meru, sa eljom da spreim da mojoj
navodnoj majci prepukne srce, planirao sam da je
odvedem u moje podzemno carstvo i da joj tu dam neki
jo nedefinisani, ali u svakom sluaju kraljevski poloaj.
Meutim, glavna stvar na koju sam morao da mislim
1928. godine bila je da dobro pazim ta radim. Da se
ukljuim u celu komediju. Da perem zube. Da se
eljam. Da po svaku cenu priguim svoj uroeni
jezoviti smeh.
U stvarnosti, ja nisam bio jedini legitimni ivi
potomak oveka koji se smeje. Na klub je brojao
dvadeset pet Komana, odnosno dvadeset pet jedinih
legitimnih potomaka oveka koji se smeje; svaki od nas
kretao se zloslutno, naravno inkognito, kroz grad,
odmeravajui liftboje kao potencijalne arhineprijatelje,
dobacujui neprimetna, ali nedvosmislena nareenja
psima na ulici, nianei kaiprstom u elo profesora
matematike kao u metu. Svi smo neprestano iekivali,
iekivali samo pogodnu priliku pa da u prvo najblie
srce usadimo uas i divljenje.


U februaru, jednog posle podneva, ubrzo nakon to
su Komani otvorili svoju sezonu bezbola, primetio sam
u autobusu naeg poglavice jedan novi detalj. Iznad
prednjeg stakla, iza retrovizora, bila je privrena mala
uramljena fotografija neke devojke u studentskoj kapi i
ogrtau. inilo mi se da ta slika devojke nije u skladu sa
optim, iskljuivo mukim dekorom autobusa, i zato sam
bez okolienja upitao poglavicu ko je to. U poetku je
pokuavao da izvrda odgovor, ali je na kraju priznao da
je to jedna devojka. Upitao sam ga kako se zove.
Odgovorio je, odugovlaei, da se zove Meri Hadson.
Upitao sam ga da sluajno nije filmska glumica ili tako
neto. Rekao je da nije glumica, da je pohaala Velesli
koled, dodavi kao neku sporo oformljenu naknadnu
misao neto o tome kako je Velesli koled kola najvie
klase. Upitao sam ga emu onda treba da slui njena
slika u autobusu. Slegnuo je polako ramenima, kao da
eli da nam da do znanja - bar meni se tako uinilo - da
je ta slika manje-vie tu nakalemljena protiv njegove
volje.
Za vreme sledeih nekoliko nedelja, slika - bila
ona naem poglavici nakalemljena silom ili sluajno -
nije odstranjena iz autobusa. Nije izbaena zajedno sa
omotima okolada i rum ploica i na pod palim
lilihipima. Komani su se, polako, nekako navikli na nju.
Postepeno je poprimila neupadljiv lik jednog
brzinomera.
Meutim, jednog dana dok smo se vozili prema
parku, poglavica je zaustavio autobus uz plonik Pete
avenije, negde u zoni Sezdesete ulice, dobrih pola
kilometra iza naeg igralita za bezbol. Nekih dvadeset
Komana sa zadnjih sedita smesta je zatrailo
objanjenje, ali poglavica nije nita odgovorio. Umesto
toga, prosto je zauzeo pozu za prianje prie i pre
vremena otpoeo najnoviji nastavak oveka koji se
smeje. Samo to je poeo sa pripovedanjem, neko je
pokucao na vrata autobusa. Refleksi naeg poglavice bili
su tog dana ubaeni u najveu brzinu. Doslovno se bacio
sa svog sedita, u letu pritisnuo ruicu za otvaranje vrata,
i jedna devojka u bundi od dabrovog krzna popela se u
autobus.
Uzgred budi reeno, seam se da sam u ivotu sreo
svega tri devojke koje su me na prvi pogled zapanjile
svojom neospomo izvanrednom lepotom. Prva je bila
jedna mrava devojka u cmom kupaem kostimu, koja je
s velikom mukom pokuavala da razapne jedan
narandasti suncobran na Dons Biu, negde 1936.
godine. Druga je bila jedna devojka na krstarenju
brodom po Karibima 1939. godine koja je upaljaem
gaala delfina u moru. Trea je bila devojka naeg
poglavice, Meri Hadson.
Jesam li mnogo zakasnila? upitala je poglavicu,
smeei se.
Mogia je isto tako da upita i da li je runa.
Ne, rekao je poglavica. Pomalo zbunjeno
pogledao je u Komane u blizini njegovog sedita i dao
signal itavom redu da naini mesta. Meri Hadson je sela
izmeu mene i jednog deaka po imenu Edgar neto, iji
je ujak imao najboljeg prijatelja koji je ilegalno
proizvodio rakiju. Ostavili smo joj mesta koliko je samo
mogla poeleti. Zatim je autobus krenuo, sa neobinim,
poetnikim cimanjem. Komani su, do poslednjeg
oveka, utali.
Dok smo se vozili natrag prema naem
uobiajenom parkiralitu, Meri Hadson se nagnula
napred i sa oduevljenjem podnela naem poglavici
iscrpan izvetaj o svim vozovima koji su joj pobegli i
vozu koji joj nije pobegao; ivela je u Daglastonu, Long
Ajlend. Poglavica je bio neobino nervozan. Ne samo da
sa svoje strane nita nije doprineo razgovoru, nego je ak
jedva uspevao da slua ta ona govori. Dobro se seam
kako je glava ruice menjaa u jednom trenutku otpala i
ostala mu u ruci.
Kada smo izali iz autobusa, Meri Hadson je ostala
i nadalje s nama. Siguran sam da je do asa kad smo
stigli na teren za bezbol na licu svakog od Komana bio
izraz koji je odraavao misao da enske prosto ne znaju
kada je vreme da idu kui. Kao kruna svega toga dola je
sasvim ozbiljna izjava Meri Hadson - upravo kada smo
jedan od Komana i ja bacali uvis novi koji e tim prvi
preuzeti polje - da eli da i ona uestvuje u igri. Odgovor
na ovo nije mogao biti odreeniji. Dok smo svi mi
Komani do tada prosto popreko odmeravali njenu
enstvenost, sada smo besno zurili u nju. Ona nam je
uzvratila osmehom. To nas je pomalo zbunilo. Zatim je
poglavica preuzeo stvar u svoje ruke, otkrivajui svoj
ranije dobro prikriveni talenat za nalaenje loih reenja.
Odveo je Meri Hadson u stranu, dovoljno daleko da
Komani ne rnogu da uju njihov razgovor, i tu joj se,
izgledalo je, obratio sveano, s odgovarajuim
obrazloenjem. Nakon izvesnog vremena, Meri Hadson
ga je prekinula, i njen glas Komani su savreno dobro
uli. Ali ja znam, rekla je. I ja stvarno elim da
igram! Poglavica je klimnuo glavom i pokuao ponovo.
Pokazao je rukom u pravcu terena koji je bio raskvaen i
neravan. Podigao je palicu i demonstrirao njenu teinu.
Nije vano, razgovetno je odgovorila Meri Hadson.
Dola sam ak ovamo u Njujork - bila sam kod zubara i
svuda - i hou da igram. Poglavica je ponovo klimnuo
glavom i kapitulirao. Krenuo je oprezno prema igralitu
gde su ekali Hrabri i Ratnici, dva tima Komana, i
pogledao u mene. Ja sam bio kapiten Ratnika. Spomenuo
je ime mog redovnog centra koji je leao kod kue
bolestan i predloio da Meri Hadson zauzme njegovo
mesto. Rekao sam da mi centar uopte nije potreban.
Poglavica me je upitao kog vraga hou da kaem time da
mi nije potreban centar. Bio sam prosto okiran. Bilo je
to prvi put da ujem poglavicu kako upotrebljava grube
izraze. Da stvar bude jo gora, oseao sam kako me Meri
Hadson posmatra smeei se. Da bi moje rei dobile na
teini, podigao sam kamen i bacio ga prema jednom
drvetu.
Na tim je prvi preuzeo polje. U prvom kolu
centralno polje nije imalo nikakvog posla. Sa mog
poloaja na prvoj bazi bacio bih s vremena na vreme po
koji pogled iza lea. Svaki put kad bih to uinio, Meri
Hadson bi mi veselo mahnula. Na ruci je imala hvataku
rukavicu, po svom vlastitom tvrdoglavom izboru. Bio je
to grozan prizor.
Prema rasporedu Ratnika, Meri Hadson je udarala
deveta. Kada sam je obavestio o ovom aranmanu, malo
je iskrivila lice i rekla: E, pa onda pourite! U stvari,
inilo se da smo stvarno urili. Dola je do udarca ve u
prvom kolu. Skinula je bundu od dabrovog krzna i
hvataku rukavicu za tu priliku, i nastupila u
tamnosmeoj haljini. Kada sam joj dao palicu, upitala
me je zato je tako teka. Poglavica je napustio svoje
sudijsko mesto iza igraa koji je bacao i radoznalo priao
blie. Rekao je Meri Hadson da osloni kraj palice na
desno rame. To i radim, odgovorila je. Rekao joj je da
previe ne stee palicu. Ne steem, rekla je. Rekao joj
je da itavo vreme prati pogledom loptu. Hou,
odgovorila je. Skloni mi se s puta. Snanim zamahom
pogodila je prvu loptu koja joj je baena i odbacila je
preko glave uvara levog polja. Bio je to dobar udarac za
postizanje dve baze, ali Meri Hadson je s njim stigla do
tree - i to stojei.
Kada su moje ogromno iznenaenje, zatim
strahopotovanje i konano oduevljenje splasnuli,
pogledao sam preko terena u poglavicu. Izgledalo je ne
kao da stoji iza igraa koji je bacao, ve kao da Iebdi
iznad njega. Bio je slika i prilika savreno srenog
oveka. Preko, sa tree baze, Meri Hadson me je
pozdravljala mahanjem. Mahnuo sam i ja njoj. Nisam
bio u stanju da se savladam, ak i da sam to eleo. I bez
obzira na njeno majstorsko baratanje bezbol-palicom,
bila je to devojka koja je znala da mae s tree baze.
U toku itave igre stigla je na bazu svaki put kad je
branila udarac. inilo se da iz nekog razloga mrzi prvu
bazu; tu je nita nije moglo zadrati. Najmanje tri puta
uspelo joj je da ukrade drugu.
Njena igra u polju bila je da ne moe biti gora, ali
nakupili smo isuvie mnogo poena da bismo o tome
ozbiljno vodili rauna. Mislim da bi i u tom pogledu bila
bolja da je ila na visoke lopte sa bilo im, a ne upravo
sa hvatakom rukavicom. Ona, meutim, nije htela da je
skine. Rekla je da je tako zgodna...
Sledeih mesec dana ili tako neto igrala je bezbol
sa Komanima nekoliko puta svake nedelje (oigledno
kad god je imala zakazano kod zubara). Bilo je dana
kada je dolazila pred autobus na vreme, ali ponekad je i
zakanjavala. Ponekad je u autobusu priala da je samo
sevalo, a nekad je samo sedela i puila svoje Herbert
Tarejton cigarete (sa filterom od plute). Kad god sam
sedeo pored nje, u autobusu oko sebe irila je miris
nekog vrlo prijatnog parfema.


Jednog vetrovitog aprilskog dana, nakon to nas je
po obiaju u tri sata pokupio kod Sto devete i
Amsterdam avenije, poglavica je okrenuo Komanima
nabijeni autobus prema istoku Sto desetom ulicom i
produio kao i obino niz Petu aveniju. Kosa mu je bila
nakvaena i zaeljana, a na sebi je umesto kone
vindjakne imao kaput, tako da sam s razlogom
pretpostavio da ima zakazan sastanak sa Meri Hadson.
Kada smo projurili mimo naeg uobiajenog ulaza u
park, bio sam potpuno siguran u to. Poglavica je parkirao
autobus na uglu kod ezdesete, kako je to odgovaralo
prilici. Zatim se, da bi ekanje bilo to bezbolnije za
Komane, okrenuo prema nama zajaivi sedite
naopako, i otpoeo sa novim nastavkom prie o oveku
koji se smeje. Tog nastavka seam se do najsitnijih
pojedinosti i moram da ga ukratko prepriam.
Razvoj okolnosti uvukao je najboljeg prijatelja
oveka koji se smeje, umskog vuka Crno krilo, u
fiziku i intelektualnu zamku koju su mu namestili
Difarovi. Difarovi, kojima je bilo poznato snano
oseanje lojalnosti kojim se isticao ovek koji se smeje,
ponudili su mu da e, ako im se preda, pustiti Crno krilo
na slobodu. Sa najveim poverenjem u njihovu re,
ovek koji se smeje je pristao na ove uslove. (Neki od
pomonih mehanizama njegovog genija bili su esto
podloni manjim, misterioznim kvarovima.) Ugovoreno
je da se ovek koji se smeje sastane sa Difarovima
tano u pono na jednom odreenom mestu u gustim
umama oko Pariza i da e tu, na meseini, Crno krilo
biti puten na slobodu. Ali Difarovi uopte nisu imali
nameru da oslobode Cmo krilo, koga su se bojali i mrzeli
ga. U noi ugovorene transakcije doveli su na uzici
jednog obinog umskog vuka kome su prethodno
obojili levu zadnju apu sneno belom bojom da izgleda
kao Crno krilo.
Bile su, meutim, dve stvari na koje Difarovi nisu
raunali - sentimentalnost oveka koji se smeje i
njegovo poznavanje vujeg jezika. Nakon to je dopustio
Difarovoj keri da ga vee bodljikavom icom za jedno
drvo, ovek koji se smeje osetio je potrebu da svojim
prekrasnim, melodinim glasom uputi svom, kako je
pretpostavljao, dobrom starom prijatelju nekoliko rei u
znak oprotaja. Podmetnuti vuk, stojei na meseini
nekoliko metara daleko od njega, bio je zadivljen
stranevim poznavanjem jezika i utivo je sluao
nekoliko trenutaka poslednje savete pred smrt, line i
profesionalne, koje mu je davao ovek koji se smeje. Na
kraju je, meutim, podmetnuti vuk izgubio strpljenje i
poeo da premeta teinu sa ape na apu. Odseno i
pomalo neljubazno, prekinuo je oveka koji se smeje,
obavestivi ga da se on, to se njega tie, prvo ne zove ni
Mrano krilo ni Cmo krilo ni Siva apa niti bilo ta tome
slino, ve da se zove Arman i, drugo, da nikada u ivotu
nije bio u Kini i da nema ni najmanju nameru da tamo
putuje.
Besan kako se samo moe zamisliti, ovek koji se
smeje odgurnuo je masku jezikom i na meseini otkrio
Difarovima svoje golo lice. Gospoica Difar je na to
reagovala tako da se sruila bez svesti. Njen otac je imao
vie sree. Sluajno je upravo u tom trenutku dobio
jedan od svojih estih napada kalja i tako mu je
promaklo smrtonosno otkrovenje. Kada je napad kalja
minuo i kada je ugledao svoju ker kako lei ispruena
na meseinom obasjanoj zemlji, Difar je postao svestan
opasnosti. Zaklanjajui oi rukom, ispalio je itav arer
iz svog automatskog pitolja u pravcu iz koga je dopiralo
teko, piskavo disanje.
Na tom mestu nastavak je zavren.
Poglavica je iz malog depa na prsluku izvukao
svoj okrugli lngersol, pogledao u njega, a zatim se
okrenuo na seditu i upalio motor. Proverio sam vreme
na svom satu. Bilo je ve gotovo pola pet. Kada je
autobus krenuo, upitao sam poglavicu zar nee ekati na
Meri Hadson. Nije mi odgovorio i, pre nego to sam
stigao da ponovim pitanje, osvrnuo se i rekao svima
nama: Dajte sad malo tiine u ovom prokletom
autobusu. Ma ta ono sve sadralo u sebi, nareenje je
bilo u osnovi besmisleno. U autobusu je uvek, pa i tada,
vladala tiina. Gotovo svi su razmiljali o mestu na kome
smo ostavili oveka koji se smeje. Ve odavno smo se
odvikli da brinemo o njemu - u tom pogledu imali smo u
njega bezgranino poverenje - ali nikada nismo bili u
stanju da mirno prihvatimo injenicu da se nalazi u
smrtnoj opasnosti.
Za vreme treeg ili etvrtog kola nae utakmice tog
poslepodneva, ugledao sam sa prve baze Meri Hadson.
Sedela je na klupi oko sto metara dalje, s moje leve
strane, stisnuta kao sendvi izmeu dve negovateljice sa
dejim kolicima. Imala je na sebi svoju bundu od
dabrovine, puila je cigaretu i inilo se da gleda u pravcu
gde smo mi igrali utakmicu. Moje otkrie me je uzbudilo
i glasno sam o tome obavestio poglavicu koji je stajao
iza igraa koji je bacao. Gotovo trei pojurio jeprema
meni i upitao me: Gdeje? Pokazao sam mu rukom.
Gledao je nekoliko trenutaka u tom pravcu, a zatim je
rekao da e se za koji trenutak vratiti, i izaao s terena.
Iao je polako, raskopavajui u hodu kaput i zavlaei
ruke u zadnje depove na pantalonama. Seo sam na prvu
bazu i posmatrao. U vreme kad je stigao do Meri
Hadson, kaput naeg poglavice bio je ponovo zakopan,
a ruke su mu slobodno visile.
Stajao je naginjui se iznad nje pet minuta,
oigledno govorei joj neto. Onda je Meri Hadson
ustala i njih dvoje su krenuli prema terenu za bezbol.
Nisu razgovarali dok su ili, niti su gledali jedno u
drugo. Kad su stigli do terena, poglavica je zauzeo
poloaj iza igraa koji je bacao. Zar neete igrati s
nama? doviknuo sam mu. Rekao mi je da zaveem.
Zavezao sam i posmatrao Meri Hadson. etala je polako
iza osnovne baze, sa rukama u depovima bunde od
dabrovine, i konano je sela na jednu klupu za igrae,
ba iza tree baze. Upalila je novu cigaretu i prebacila
nogu preko noge.
Kada je na Ratnike doao red da udaraju, priao
sam njenoj klupi i upitao je da li eli da igra na levom
polju. Odmahnula je glavom. Upitao sam da nije
sluajno prehlaena. Ponovo je odmahnula glavom.
Rekao sam da nemam nikoga da mi dri levo polje.
Rekao sam da mi isti igra u timu dri i centralno i levo
polje. Na ovo obavetenje nije dala nikakav odgovor.
Bacio sam rukavicu uvara prve baze u vazduh i
pokuao da je doekam na glavu, ali mi je pala u jednu
blatnu baricu. Obrisao sam je o pantalone i upitao Meri
Hadson da li bi jednom htela da doe kod mene kui na
veeru. Rekao sam joj da poglavica esto dolazi. Ostavi
me na miru, rekla je. Molim te, samo me ostavi na
miru. Gledao sam neko vreme u nju, a onda otiao
prema klupi na kojoj su sedeli Ratnici. Iz depa sam
usput izvadio mandarinu i hodao, bacajui je u vazduh.
Otprilike na pola puta du autlinije tree baze, okrenuo
sam se i krenuo natrake, sa mandarinom u ruci,
gledajui u Meri Hadson. Nisam imao pojma ta se
dogodilo izmeu poglavice i Meri Hadson (jo uvek to
ne znam, osim na sasvim neodreen, intuitivan nain),
ali sam i pored toga bio sasvim siguran da je Meri
Hadson zauvek ispala iz redova Komana. To je bila
takva vrsta uverenja koja je, ma koliko nezavisna od
same injenice, u stanju da hodanje natrake uini
riskantnijim nego to to normalno jeste, tako da sam
tresnuo u jedna deja kolica.
Nakon jo jednog kruga sumrak se ve spustio,
tako da je bilo teko dalje igrati. Utakmica je zavrena i
poeli smo da skupljamo opremu. Poslednji put kad mi
se pruila prilika da bolje pogledam Meri Hadson, ona je
stajala pored tree baze i plakala. Poglavica ju je uhvatio
za rukav bunde, ali ona se otrgla od njega. Otrala je sa
igralita prema asfaltiranoj stazi i nastavila da tri sve
dok nije nestala sa vidika. Poglavica nije poao za njom.
Stajao je i gledao kako nestaje u sumraku. Zatim se
okrenuo, otiao prema osnovnoj bazi i podigao dve
bezbol-palice koje su tamo leale; uvek smo ostavljali
palice da ih on nosi. Priao sam mu i upitao ga jesu li se
to on i Meri Hadson posvaali. Rekao mi je da uvuem
koulju u pantalone.
Kao i uvek, mi Komani pretrali smo poslednjih
stotinak metara do mesta gde je bio parkiran autobus,
urlajui, gurajui se, isprobavajui jedan na drugom
rvake zahvate, ali ipak svi svesni injenice da je ponovo
dolo vreme za oveka koji se smeje. Dok smo trali
preko Pete avenije, neko je ispustio ili bacio nepotrebni
demper, tako da sam se sapleo i pao itavom duinom.
Ipak mi je uspelo da do kraja uestvujem u juriu na
autobus, ali su do tog vremena najbolja mesta bila ve
zauzeta, tako da sam morao da sedim negde u sredini
vozila. Besan to je tako ispalo, munuo sam deaka koji
je sedeo s moje desne strane laktom u rebra, a zatim se
okrenuo i posmatrao poglavicu kako prelazi preko Pete
avenije. Nije se jo spustio mrak, ali je vidljivost bila ve
slaba, kao i obino u pet i petnaest u to doba godine.
Poglavica je preao ulicu. Njegova crna kosa, nakvaena
i glatko zaeljana ranije tog dana, bila je sada suva i
raupana. Seam se da sam poeleo da poglavica ima
rukavice.
U autobusu je, po obiaju, vladala tiina kada je
uao - u svakom sluaju, tiina proporcionalna onoj koja
vlada u pozoritu kada svetlosti u sali ponu da se gase.
Razgovori su zavravani uurbanim apatom ili su naglo
prekidani. I pored toga, prva stvar koju je poglavica
rekao bila je: U redu, a sad dosta galame, ili nema
prie. U istom trenutku autobus je utonuo u bezuslovnu
tiinu koja je oduzela poglavici svaku drugu alternativu
osim da zauzme pozu za prianje. Kada je to uinio,
najpre je izvukao maramicu i metodino produvao nos,
prvo jednu, zatim drugu nozdrvu. Gledali smo ga
strpljivo, pa ak i sa izvesnom dozom isto posmatrake
zainteresovanosti. Kada je zavrio sa maramicom,
presavio ju je pedantno na etvoro i vratio u dep. Zatim
nam je ispriao novi nastavak oveka koji se smeje.
Od poetka do kraja nije trajao vie od pet minuta.
etiri Difarova metka pogodila su oveka koji se
smeje, dva od njih pravo u srce. Kada je Difar, koji je
jo uvek zaklanjao oi od pogleda na lice oveka koji se
smeje, uo neobian uzdah agonije iz pravca gde mu se
nalazio cilj, bio je van sebe od sree. Dok mu je crno
srce divlje udaralo, potrao je prema keri koja je leala
u nesvestici i vratio je u ivot. Opasni par, pun
oduevljenja i kukavike odlunosti, konano se usudio
da pogleda u oveka koji se smeje. Glava mu je bila
oborena kao da je mrtav, a brada oslonjena na krvave
grudi. Polako, pohlepno, otac i ker pribliili su se da
osmotre svoje nedelo. ekalo ih je, meutim, poveliko
iznenaenje. ovek koji se smeje, daleko od toga da
bude mrtav, bio je zaokupljen stezanjem trbunih miia
na neki tajni nain. Kada su Difarovi doli u zonu
dometa, iznenada je podigao glavu, uasno se iscerio, a
zatim glatko, ak na neki uglaen nain, ispljunuo sva
etiri zma. Dejstvo ovog ina na Difarove bilo je tako
temeljno da su im srca doslovno prepukla, pa su se
sruili mrtvi pred noge oveka koji se smeje. (Ako je
ve trebalo da nastavak bude kratak, bilo bi najzgodnije
da se na ovom mestu i zavrio; Komani su mogli
nekako i da prihvate iznenadnu smrt Difarovih. Kraj,
meutim, nije bio tu.) Dan za danom ovek koji se
smeje stajao je vezan za drvo bodljikavom icom, dok su
se tela Difarovih raspadala pod njegovim nogama.
estoko krvarei i lien obroka orlovske krvi, nije nikada
bio tako blizu istinske smrti. Jednog dana, meutim,
promuklim ali ipak razgovetnim glasom obratio se za
pomo umskim ivotinjama. Nagovorio ih je da dovedu
Ombu, dobrog patuljka. To su i uinile. Putovanje tamo i
natrag preko francusko-kineske granice trajalo je,
meutim, dugo, i u asu kada je Omba stigao na scenu sa
kutijom za prvu pomo i sveim obrokom orlovske krvi,
ovek koji se smeje bio je ve u komi. Prvi Ombin gest
milosra bio je da svom gospodaru namesti masku koja
je bila pala na crvima napadnuti torzo gospoice Difar.
Paljivo i s potovanjem pokrio je maskom uasne crte
lica svoga gospodara, a onda je poeo da mu previja
rane.
Kada su se male oi oveka koji se smeje konano
otvorile, Omba je umo prineo maski boicu punu
orlovske krvi. ovek koji se smeje nije je, meutim, ni
okusio. Umesto toga, slabim glasom je izgovorio ime
svog voljenog Crnog krila. Omba je sagnuo svoju takoe
malo deformisanu glavu i otkrio svom gospodaru da su
Difarovi ubili Crno krilo. Jecaj poslednjeg bola, od
koga se srce cepalo, dopro je iz dna due oveka koji se
smeje. Sumorno je pruio ruku prema boici orlovske
krvi i zdrobio je u aci. Ono malo krvi to je ostalo u
njemu poteklo mu je tankim mlazom niz zglob. Naredio
je Ombi da se okrene i Omba ga je, jecajui, posluao.
Poslednjim pokretom, pre nego to mu je glava klonula
na krvlju nakvaenu zemlju, ovek koji se smeje strgnuo
je s lica masku.
To je, naravno, bio kraj prie (prie koja nikad vie
nije obnovljena). Poglavica je pokrenuo motor autobusa.
Na strani, preko puta mene u autobusu, Bili Vol,
najmlai od svih Komana, briznuo je u pla. Niko od
nas nije mu rekao da zaepi. Sto se mene tie, seam se
da su mi se kolena tresla.
Nekoliko minuta kasnije, kada sam izaao iz
autobusa, prva stvar koju sam ugledao bio je komad
svilenog papira crvene boje, koji je leprao na vetru,
pripijen uz stub uline svetiljke. Izgledao je kao neija
maska od latica ivljeg maka. Doao sam kui tako
upadljivo cvokoui zubima da su mi rekli da smesta
idem u krevet.

DOLE KOD AMCA

Bilo je to jednog dana neto iza etiri sata posle
podne, u onom periodu pred kraj jeseni koji zbog lepog i
stabilnog vremena nazivaju indijansko leto. Ve
petnaesti ili dvadeseti put od podne, Sandra, kuna
pomonica, stisnutih usana odmakla se od kuhinjskog
prozora koji je gledao na jezero. Ovog puta, dok se
udaljavala, odsutno je odvezala i ponovo vezala vrpce
kecelje, priteui ih koliko je to zamani obim njenog
struka dozvoljavao. Ponovo je prila belom emajliranom
stolu i spustila svoje tek uniformisano telo na stolicu
preko puta gospoe Snel. Zavrivi ienje i peglanje,
gospoa Snel je pila svoju uobiajenu olju aja pre nego
to e krenuti prema autobuskoj stanici. Ve je imala i
eir na glavi. Bio je to isti onaj interesantni predmet od
crnog filca koji je nosila ne samo itavo leto, ve i prola
tri - uprkos rekordnim talasima vruine - kroz sve
ivotne promene, iznad drki desetina usisivaa za
prainu. U njemu je jo uvek bila etiketa Heti Kamedi,
izbledela, ali (moglo bi se tako rei) nepokorena.
Neu da se sekiram zbog toga, izjavila je
Sandra, ve peti put, obraajui se sebi koliko i gospoi
Snel. Odluila sam da zbog toga neu da se sekiram. A
i zato bi?
Tako je, rekla je gospoa Snel. Ja se ne bih
sekirala. Stvarno ne bih. Dodaj mi tu tanu, draga.
Kona torbica, do krajnosti iznoena, ali sa
etiketom impresivnom kao i ona u eiru gospoe Snel,
leala je na kredencu. Sandra je mogla da je dohvati a da
se ne podigne sa stolice. Pruila je torbicu preko stola
gospoi Snel, a ona je otvorila i iz nje izvukla paklo
cigareta sa mentolom i kutiju ibica sa etiketom Stork
kluba.
Gospoa Snel je pripalila cigaretu, i zatim prinela
olju ustima, ali ju je smesta ponovo spustila na tanjiri.
Ako ovo ne pouri da se ohladi, zakasniu na autobus.
Pogledala je preko stola u Sandru koja je potiteno
gledala nekuda u pravcu bakamih inija poreanih uz
zid. Prestani da se dere zbog toga, naredila je
gospoa Snel. Kakva je korist od toga to se brine? On
e joj ili rei ili nee. To je sve. Kakva je korist od toga
da se sad sekira?
Ne sekiram se ja zbog toga, odgovorila je
Sanra. Zadnje to mi pada na pamet je da se sekiram.
Samo, doe ti da poludi kako se to dete kao maka
unja naokolo po kui. Ne moe uopte da ga uje,
zna. Tu, neki dan, istila sam graak - tano za ovim
ovde stolom - i samo to mu nisam stala na ruku. Sedeo
je tano tu pod stolom.
Dobro. Ja se zbog toga ne bih sekirala.
Hou da kaem, ovek mora da meri svaku re
koju izgovori pred njim, rekla je Sandra. To ti je tano
da poludi.
Jo ne mogu da pijem ovaj aj, rekla je gospoa
Snel. Da, to je strano. Mislim, kad mora da vaga
svaku re koju kae i ostalo.
To je da poludi! Ozbiljno ti kaem. Pola
vremena sam napola luda. Sandra je oistila s krila
imaginarne mrvice i jeknula: Dete od etiri godine!
A inae retko lepo dete, rekla je gospoa Snel.
Sa onim velikim smeim oima i svim.
Sandra je ponovo teko uzdahnula. Imae isti nos
kao otac. Podigla je oljicu i otpila gutljaj bez ikakvih
potekoa. Nije mi jasno zato hoe da ostanu ovde do
kraja oktobra, rekla je nezadovoljno, sputajui oljicu.
Hou da kaem, niko od njih sada vie ne prilazi ni
blizu vode. Ona se ne kupa, on se ne kupa, ni dete se ne
kupa. Niko se vie ne kupa. Ne voze se vie ni u onom
glupom amcu. Ne znam samo zato su za njega bacili
tolike dobre pare.
Ne shvatam kako moe da pije taj aj. Ja ovaj
moj ne mogu ni da okusim.
Sandra je ogoreno zurila u suprotni zid. Ima da
budem presretna kad se opet vratim u grad. Nije ala.
Mrzim ovo glupo mesto. Neprijateljski je pogledala u
gospou Snel. Za vas je ovde bog bogova, vi ovde
ivite preko itave godine. Imate ovde i svoj drutveni
ivot i sve. Briga vas.
Popiu ovaj aj makar me i ubio, rekla je
gospoa Snel, pogledavi prema asovniku iznad
elektrinog tednjaka.
ta biste vi radili da ste u mojoj koi? upitala je
Sandra odseno. Hou da kaem, ta biste uinili?
Kaite mi iskreno.
Ovo je bilo pitanje one vrste u kakva je gospoa
Snel upadala glatko kao u bundu od hermelina. Smesta je
spustila oljicu. E, pa sad, kao prvo, rekla je, ne bih
se drala zbog toga. ta bih ja uradila, pogledala bih
naokolo i potraila drugi...
Ne derem se ja zbog toga, prekinula ju je
Sandra.
Znam ja to, ali ta bih ja uradila, ja bih sebi
prosto...

Vrata od trpezarije su se otvorila i u kuhinju je ula
Bu Bu Tanenbaum, gospodarica kue. Bila je to omalena
ena od dvadeset pet godina, gotovo bez kukova, sa
slabom, nenegovanom i bezbojnom kosom, zaeljanom
iza upadljivo velikih uiju. Bila je u farmerkama do
kolena, crnom puloveru sa visokim okovratnikom,
kratkim arapama i mokasinama. Na stranu njeno aljivo
ime, na stranu njena neuglednost, ona je bila - kada je
re o onim sitnim licima koja se trajno pamte i koja su
upravo savreno shvatljiva - zapanjujue pravo ensko.
Otila je pravo do friidera i otvorila ga. Kada je zavirila
unutra, stojei rairenih nogu i s rukama na kolenima,
zazvidala je, nemelodino, kroz zube, u ritmu sa
pomalo suvie slobodnim njihanjem donjeg dela lea.
Sandra i gospoa Snel su utale. Gospoa Snel je bez
urbe ugasila cigaretu.
Sandra...
Da, gospoo? Sandra je napeto gledala nekuda
pored eira gospoe Snel.
Zar nema vie kiselih krastavaca? Hou da mu
odnesem kiseli krastavac.
Pojeo ih je, raportirala je Sandra inteligentno.
Pojeo ih je sino pre nego to je otio u krevet. Bila su
jo samo dva.
Oh. Dobro, kupiu ih kad odem na stanicu.
Mislila sam da u tako moi da ga izmamim iz onog
amca. Bu Bu je zatvorila friider i prila prozoru koji
je gledao na jezero. Da li nam je potrebno jo neto?
upitala je, gledajui kroz prozor.
Samo hleb.
Ostavila sam za vas ek na stolu u predsoblju,
gospoo Snel. Hvala vam.
Okej, rekla je gospoa Snel. ujem da je
Lajonel sklon da ponekad pobegne, dodala je i kratko
se nasmejala.
Izgleda da je tako nekako, rekla je Bu Bu i
zavukla ruke u depove pantalona.
Bar ne bei mnogo daleko, rekla je gospoa
Snel, ponovo se kratko nasmejavi.
Kod prozora, Bu Bu je malo promenila poloaj,
tako da nije vie bila direktno leima okrenuta enama
koje su sedele za stolom. Ne, rekla je i gumula iza uha
pramen kose. Dodala je, isto informativno: Poeo je da
bei od kue jo kada je imao samo dve godine, ali to
nikada nije bilo previe ozbiljno. Mislim da je najvea
udaljenost do koje je stigao - u gradu, u svakom sluaju -
bila do Mala u Central-parku. Samo par blokova od
kue. Najmanje daleko - ili najblie - bilo je da pobegne
do glavnog ulaza u kuu. Motao se tamo, ekajui oca da
mu kae zbogom.
Obe ene za stolom su se nasmejale.
Mal je mesto gde itav Njujork ide na klizanje,
ljubazno je objasnila Sandra gospoi Snel. Deca i svi.
Oh! rekla je gospoa Snel.
Imao je tada svega tri godine. Bilo je to prole
zime, rekla je Bu Bu, izvlaei iz bonog depa na
farmerkama kutiju cigareta i ibice. Pripalila je cigaretu,
dok su je obe ene zainteresovano posmatrale. Velika
guva. Izvukli smo na ulicu celokupne policijske snage
da ga trae.
Pa jesu li ga nali? upitala je gospoa Snel.
Naravno da su ga nali! rekla je Sandra prezrivo.
A ta vi mislite?
Nali su ga u jedanaest i petnaest nou, u sred...
oh, boe, februara, mislim. Ni jednog deteta u parku.
Sami ulini razbojnici i, ini mi se, irok asortiman
skitnica i degenerika. Sedeo je na podu podijuma za
muziku i kotrljao mramornu kockicu gore-dole du jedne
pukotine. Bio je napola promrzao i izgledao je kao...
Sveti boe! rekla je gospoa Snel. Kako mu je
to palo na pamet? Hou da kaem, zato je beao od
kue?
Bu Bu je ispustila prema prozorskom staklu jedan
nepravilni kolut dima. To isto posle podne, neki deak
u parku dao my je jednu neodreenu i sasvim pogrenu
informaciju. Ti zaudara, mali, rekao mu je. U svakom
sluaju, mi bar mislimo da je to bio razlog. Nemam
pojma, gospoo Snel. Sve mi to skupa ne ide u glavu.
Koliko ve dugo ini takve stvari? upitala je
gospoa Snel. Hou da kaem, otkada to radi?
Eto, kad je imao dve i po godine, rekla je Bu Bu
tonom biografa, sakrio se pod slivnik u podrumu zgrade
u kojoj stanujemo. Dole u perionici. Neka Naomi - njena
bliska prijateljica - rekla mu je da ima crva u svojoj
termos boci. U svakom sluaju, to je jedino to smo iz
njega mogli da izvuemo. Bu Bu je uzdahnula i udaljila
se od prozora, sa dugim pepelom na vrhu cigarete. Pola
je prema kliznim vratima. Idem da jo jednom
pokuam, rekla je, obraajui se enama kao da im kae
zbogom.
ene su se nasmejale.
Mildred, obratila se Sandra, jo uvek se smejui,
gospoi Snel, zakasnie na autobus ako smesta ne
krene.
Bu Bu je zatvorila za sobom klizna vrata.
Stajala je na blago nagnutom travnjaku ispred
kue, dok joj je nisko, uareno, kasno popodnevno sunce
prilo lea. Oko dve stotine metara ispred nje, njen sin
Lajonel sedeo je na krmarskom seditu oevog amca.
Vezan i bez glavnog i trouglastog jedra, amac je plutao
pod savreno pravim uglom u odnosu na najistureniji deo
mola. Oko dvadeset metara iza njega plovila je jedna
izgubljena ili baena vodena skija, sa donjom stranom
okrenutom navie; na jezeru se inae nije video nijedan
brodi, izuzimajui krmenu stranu lokalne skele koja je
plovila preko jezera ka Li Lendingu. Bu Bu je sa
uenjem ustanovila da joj je teko da dugo dri pogled
usredsreen na Lajonela. Sunce, iako ne naroito toplo,
bilo je ipak tako blistavo, da se inilo kako je slika
svakog malo udaljenijeg predmeta - deaka, amca -
gotovo podjednako treperava i izlomljena kao i odraz u
vodi. Nakon nekoliko minuta Bu Bu je prestala da na to
obraa panju. Izvukla je cigaretu na vojniki nain,
odcepivi stranicu kutije, i krenula prema molu.
Bio je oktobar i nije je kao obino udarila u lice
odbijena toplina dasaka na molu. Ila je, zvidei kroz
zube Kentaki Bejbi. Kada je stigla do kraja mola,
unula je rairenih kolena pored desne ivice, i pogledala
nanie u Lajonela. Bio je udaljen od nje jedva za duinu
vesla. Nije je pogledao.
Ahoj, rekla je Bu Bu. Prijatelju. Gusare.
Prljava dukelo. Vratila sam se.
Ne gledajui u nju, Lajonel kao da se iznenada
osetio pozvan da prikae svoje mornarske sposobnosti.
Gurao je mrtvu ruicu kormila do kraja u desnu stranu, a
zatim je smesta opet privukao sebi. Pogled mu je itavo
vreme bio prikovan za palubu amca.
To sam ja, rekla je Bu Bu. Viceadmiral
Tanenbaum. Roena Glas. Dola sam u inspekciju. Da
pregledam stermafore.
Tada je stigao odgovor.
Ti nisi nikakav admiral. Ti si dama, rekao je
Lajonel. U njegovim reenicama obino se pojavljivao
bar jedan prekid zbog loe kontrole daha, tako da su,
esto, rei koje je eleo da naglasi, umesto da budu
jasne, ostajale priguene. Bu Bu nije samo sluala njegov
glas; ona ga je, inilo se, posmatrala.
Ko ti je to rekao? Ko ti je rekao da ja nisam
admiral?
Lajonel je odgovorio, ali gotovo neujno.
Ko? upitala je Bu Bu.
Tata.
Jo uvek uei, Bu Bu je provukla ruku izmeu
kolena i spustila je na daske mola da bi sauvala
ravnoteu. Tvoj tata je dobar momak, rekla je, ali on
je istovremeno, to se pomorstva tie, najvea neznalica
koju poznajem. Savreno je tano da sam dama kada sam
na kopnu - to je istina. Ali moj pravi poziv, moj prvi,
poslednji i veni...
Ti nisi admiral, rekao je Lajonel.
Izvini, molim?
Nisi admiral. Ti si dama uvek i itavo vreme.
Nastupila je kratka tiina. Lajonel ju je ispunio
ponovnom promenom kursa svog broda - ruicu kormila
drao je sa obe ruke. Na sebi je imao kratke pantalone
drap boje i istu belu majicu na ijoj je prednjoj strani
bio naslikan noj Derom kako svira violinu. Koa mu je
bila prilino opaljena, a kosa, po boji i kvalitetu gotovo
ista kao kod majke, na krajevima pomalo izbledela od
sunca.
Mnogi ljudi smatraju da nisam admiral, rekla je
Bu Bu, posmatrajui ga, i to samo zato to nisam
iaila jezik priajui o tome. Pazei da sauva
ravnoteu, izvukla je cigaretu i ibice iz depa na
farmerkama. Gotovo nikada ne dolazim u iskuenje da
se pred ljudima razmeem svojim poloajem i inom.
Naroito pred malim deacima koji ak i ne gledaju u
mene kada s njima razgovaram. Smesta bi me degradirali
i najurili iz mornarice. Ne palei cigaretu, iznenada je
ustala, ukoila se u nekom besmislenom stavu mirno,
nainila trubu od desne ake, prinela je ustima i odsvirala
neto to je liilo na trubni znak. Lajonel je smesta
pogledao u nju. Po svoj prilici je bio svestan da je trubni
znak falsifikat, ali se ipak inilo da je duboko
impresioniran; usta su mu se sama otvorila. Bu Bu je
odsvirala signal - neku udnu kombinaciju Poveerja i
Buenja - tri puta, bez i najmanje pauze. Zatim je
ceremonijalno salutirala suprotnoj obali. Kada je
konano zauzela prvobitni uei stav na ivici mola,
inilo se da to radi sa najveim aljenjem, kao da je
maloas bila duboko dirnuta jednom od lepih strana
pomorske tradicije, koja je nepristupana javnosti i
malim deacima. Zurila je nekoliko trenutaka u uski
horizont jezera, a zatim, inilo se, kao da se setila da nije
potpuno sama. Pogledala je - s potovanjem - u
Lajonela, koji je jo uvek sedeo otvorenih usta. To je
bio tajni znak trubom koji samo admirali smeju da uju.
Upalila je cigaretu i ugasila ibicu teatralno tankim,
dugim mlazom dima. Kad bi neko saznao da sam
dozvolila da uje taj signal...Odmahnula je glavom.
Ponovo je usmerila sekstant svoga oka prema horizontu.
Hajde jo jednom.
To je nemogue.
Zato?
Bu Bu je slegnula ramenima. Kao prvo, u blizini
ima previe lica nieg ina. Promenila je poloaj,
unula prekrtenih nogu kao Indijanac i zategla sokne.
Rei u ti, ipak, ta u da uinim, rekla je zvaninim
tonom. Ako mi kae zato bei od kue, odsvirau ti
sve tajne znake trubom koje znam. Vai?
Lajonel je smesta ponovo pogledao u palubu.
Ne, rekao je.
Zato ne?
Zato.
Zato zato?
Zato to neu, rekao je Lajonel i snano
povukao ruicu kormila da naglasi svoje rei.
Bu Bu je dlanom zatitila desnu stranu lica od
otrih sunevih zraka. Rekao si mi da si zauvek zavrio
s tim beanjem, rekla je. Razgovarali smo o tome i
rekao si mi da si s tim zavrio. ak si mi obeao.
Lajonel je neto odgovorio, ali nerazgovetno.
ta? upitala je Bu Bu.
Nisam obeao.
Ah, jesi, sigurno jesi. Sasvim sigurno jesi.
Lajonel je nastavio da kormilari svojim amcem,
Ako si admiral, rekao je, gde ti je onda flota?
Moja flota. Drago mi je to si me to pitao, rekla
je Bu Bu i krenula da sie u amac.
Izlazi! naredio je Lajonel, ali ne kao obino
prodomim glasom, jo uvek oborenog pogleda. Niko ne
sme da se ukrca.
Niko ne sme? Noga Bu Bu ve je dodirivala
pramac amca, ali ju je ona posluno povukla gore na
molo. Apsolutno niko? Ponovo je zauzela uei,
indijanski stav. A zato ne?
Lajonelov odgovor bio je potpun, ali ni ovog puta
dovoljno glasan.
ta? rekla je Bu Bu.
Zato to nije dozvoljeno.
Bu Bu, ne isputajui deaka ni za trenutak iz vida,
nije rekla ni rei itav minut.
ao mi je to to ujem, rekla je najzad. Volela
bih da mogu da sednem u tvoj amac. Usamljena sam
bez tebe. Strano mnogo mi nedostaje. Sama sam u kui
itav dan, nema nikoga s kim bih mogla re da
progovorim.
Lajonel vie nije trzao ruicu kormila. Posmatrao
je vlakna drveta na njoj. Moe da pria sa Sandrom,
rekao je.
Sandra ima mnogo posla, rekla je Bu Bu. Ali i
da nije toga, ne pria mi se sa Sandrom. Hou da priam
s tobom. Hou da sednem u tvoj amac i da razgovaram
s tobom.
Moe da razgovara i tu dok stoji.
ta?
Moe da razgovara i dok si tu.
Ne, ne mogu. Previe smo daleko. Treba da
budemo blie.
Lajonel je povukao kormilo. Niko ne sme u
amac, rekao je.
ta?
Niko ne sme u amac.
Dobro, hoe li mi onda ovako rei zato bei od
kue? upitala je Bu Bu. Iako si mi obeao da e s tim
da prestane.
Na palubi amca, pored sedita na krmi, leala je
maska za ronjenje. Umesto odgovora, Lajonel je uhvatio
izmeu palca i drugog prsta desne noge traku za
privrivanje maske i kratkim, vetim pokretom
odbacio masku preko ivice amca u vodu. Potonula je
istog trenutka.
To je bilo lepo. To je bilo konstruktivno, rekla je
Bu Bu. To je bila maska ujka Veba. Oh, on e biti
oduevljen. Povukla je dim cigarete. Nekada je
pripadala tvom ujaku Simoru.
Ba me briga.
To se vidi. Vidi se da te nije briga, rekla je Bu
Bu. Cigareta meu njenim prstima, koju je drala na neki
udnovat nain, dogorela je do opasne blizine zglavka.
Iznenada osetivi toplinu, ispustila je cigaretu, koja je
pala na povrinu jezera. Zatim je izvukla neto iz jednog
od depova. Bio je to paketi, velik otprilike kao pil
karata, uvijen u beli papir i vezan zelenom trakom. Ovo
je lani za kljueve, rekla je, oseajui da je deak
pogledao prema njoj. Isti kao tatin, samo to na njemu
ima mnogo vie kljueva nego na tatinom. Na ovom ima
tano deset kljueva.
Lajonel se nagnuo napred na svom seditu,
ispustivi ruicu kormila. Ispruio je ruke kao da eli
neto da uhvati. Baci mi ga, rekao je. Molim te!
Ostanimo malo svako na svom mestu, sunce.
Treba malice da razmislim. Trebalo bi da bacim ovaj
lani za kljueve u jezero.
Lajonel je gledao u nju neko vreme, otvorenih
usta. Zatim ih je zatvorio. Moj je, rekao je s
intonacijom nesigurnog pozivanja na pravdu.
Bu Bu je, gledajui dole prema njemu, slegnula
ramenima. Ba me briga.
Lajonel se polako spustio natrag na sedite,
posmatrajui majku i traei rukom iza sebe drku
kormila. Po oima mu se videlo da je shvatio to je
njegova majka oekivala.
Dri. Bu Bu mu je dobacila paketi. Pao mu je
pravo u krilo.
Pogledao je u paketi u krilu, uzeo ga, neko vreme
gledao u njega drei ga u ruci, a zatim ga - ukoso -
bacio u jezero. Istog trenutka pogledao je u Bu Bu, oiju
ispunjenih ne prkosom nego suzama. Sledeeg trenutka
usta su mu se iskrivila kao horizontalna osmica i poeo
je glasno da plae.
Bu Bu je ustala, oprezno, kao neko kome je utmula
noga u pozoritu, i spustila se u amac. Trenutak nakon
toga sedela je na seditu na krmi sa kormilarem u krilu,
ljuljajui ga, ljubei ga u potiljak i teei ga: Mornari
ne plau, dragi. Mornari nikada ne plau. Samo kad im
brod potone. Ili kada doive brodolom, pa se nau na
splavu i ostalom, bez iega za pie osim...
Sandra je... rekla gospoi Snel... da je tata veliki...
prljavi......ifut.
Bu Bu se jedva primetno zgrila, ali je odmah
podigla deaka iz krila, postavila ga pred sebe i uklonila
mu kosu s ela. To je rekla, a? upitala je.
Lajonel je energino potvrujui klimnuo nekoliko
puta gore-dole. Priao je blie, jo uvek plaui, i uvukao
se meu majina kolena.
Pa sad, nije to tako strano, rekla je Bu Bu,
drei ga rukama i kolenima kao dvostrukom stegom.
To nije najgora stvar koja se moe dogoditi. Neno je
ugrizla deaka za kraj uha. A zna li ti, dragi, ta je
ifut?
Lajonel ili nije hteo ili nije mogao da odmah
odgovori. U svakom sluaju, saekao je dok tucanje
koje je dolo nakon suza nije malo popustilo. Zatim je
odgovorio, prigueno ali razumljivo, u toplinu majinog
vrata. To je ono to leti po vazduhu, rekao je. Na
konopcu koji se dri u ruci.
2

Da bi ga bolje pogledala, Bu Bu je blago
odgurnula sina od sebe. Zatim je iznenada zavukla ruku
u zadnji deo deakovih pantalona, to je ovog neobino
uplailo, ali ju je odmah izvukla i paljivo mu namestila
koulju. Rei u ti ta emo uraditi, rekla je.
Voziemo se do grada i kupiemo kiselih krastavaca i
hleba, pa emo jesti krastavce u kolima, a zatim emo
otii do stanice i saekaemo tatu. Onda emo odvesti
tatu kui i nagovoriemo ga da nas provoza u amcu. Ti
e mu pomoi da donese jedra. Okej?
Okej, rekao je Lajonel.
Vraajui se kui nisu ili hodom; trali su, ko e
pre. Pobedio je Lajonel.

ZA ESM - S LJUBAVLJU I MUNINOM

Tu nedavno, avionskom potom, primio sam
pozivnicu na venanje koje e se odrati u Engleskoj,
osamnaestog aprila. Sluajno, to je venanje za koje bih
mnogo dao da mogu da mu prisustvujem i, kada je
pozivnica stigla, prvo to sam pomislio bilo je da
otputujem tamo, avionom, trokove neka avo nosi. U
meuvremenu sam o itavoj stvari dosta opirno
diskutovao sa mojom suprugom, trezvenom i
uravnoteenom curom, da ti pamet stane, i odluili smo
da to ne inim - i to samo zbog jedne stvari. Bio sam
potpuno smetnuo s uma da se moja tata sprema da
poslednje dve nedelje aprila provede kod nas. injenica
je da nemam prilike da mamu Grener viam naroito
esto, a ona s godinama ne postaje mlaa. Ima pedeset
osam godina (kao to bi ona prva sama priznala).
Bilo kako bilo, meutim, ma gde se ja nalazio, ne
mislim da sam tip koji nee ni prstom maknuti da sprei
da jedno venanje monotono proe. U skladu s tim, dao
sam se na posao i nabacao nekoliko vrlo informativnih
redaka o mladoj kakvu sam je poznavao pre gotovo est
godina. Ako moje beleke budu imale za posledicu da se
mladoenja, koga ne poznajem, na trenutak ili dva oseti
neprijatno, utoliko bolje. Ovde nemam ni najmanju
nameru da nekome ugaam. Vie, u stvari, da
podstaknem na dobro, da poduim.
Aprila 1944. godine bio sam jedan od ezdeset
amerikih vojnika koji su se u Devonu, u Engleskoj,
obuavali na jednom specijalnom kursu pred invaziju na
Francusku, a kojim je rukovodila britanska obavetajna
sluba. Kada se sad toga seam, ini mi se da je grupa od
nas ezdeset bila gotovo jedinstvena u tome da u itavoj
toj gomili nije bilo ni jednog drutvenog oveka. Svi
smo u sutini bili tipovi ija je glavna zabava pisanje
pisma, a kada smo se obraali jedan drugome van
slubenih dodira, to se uglavnom svodilo na pitanje
nekome da li ima i moe li da pozajmi mastilo. Kada
nismo pisali pisma ili sedeli na predavanjima, veinom
smo se razilazili svaki na svoju stranu. Mene su putevi,
kada je vreme bilo lepo, obino vodili u etnje po
slikovitoj okolini. Po kinom vremenu obino sam sedeo
u nekom suvom kutku i itao knjige, esto ni korak
daleko od stola za ping-pong.
Obuka na specijalnom kursu trajala je tri nedelje i
zavrila se jedne veoma kine subote. Bilo je predvieno
da se u sedam sati, te poslednje veeri, itava naa grupa
ukrca u voz za London, gde emo, kako se prialo, biti
rasporeeni po peadijskim i vazduno-desantnim
jedinicama odreenim za iskrcavanje na dan D. Do tri
posle podne bio sam ve spakovao sve moje stvari u
vojniku vreu, meu njima i platnenu torbu od gas-
maske punu knjiga koje sam doneo sa sobom preko mora
(samu gas-masku sam jo pre nekoliko nedelja bacio
kroz okno broda Mauretania, savreno svestan da ja,
ako neprijatelj ikad upotrcbi bojne otrove, nikad neu
stii da na vreme navuem tu prokletu stvar). Seam se
da sam stajao pored zadnjeg prozora na naoj limenoj
Kvonset baraci, veoma dugo posmatrajui kosu,
sumomu kiu, i da me je kaiprst desne ruke malo,
gotovo neprimetno svrbeo. Iza lea sam mogao da ujem
nedrutveno kripanje mnogih naliv-pera na mnogim
listovima vojnikog papira za pisanje. Naglo, bez ikakve
posebne namere, udaljio sam se od prozora i navukao
kabanicu, al od kamirske vune, kaljae, gumene
rukavice i vojniku, takozvanu prekomorsku kapu (koju
sam, kako mi jo uvek priaju, nosio nakrivljenu na
poseban nain - malo navuenu preko uiju).
Zatim sam, nakon to sam podesio runi sat prema
satu u trpezariji, krenuo nizbrdo, vlanim, kockama
poploanim putem prema gradu. Nisam obraao panju
na bleskove munja svuda oko mene. One na sebi ili
imaju va broj ili ga nemaju.
U samom centru, koji je bio verovatno najmokriji
deo grada, zastao sam ispred crkve da proitam ta pie
na oglasnoj ploi, najvie zbog toga to su kitnjasta
slova, bela na cmoj pozadini, privukla moju panju, ali
delom i zbog toga to sam za tri godine u vojsci stekao
naviku da itam oglasne table. U tri i petnaest, pisalo je
na ploi, odrae se proba dejeg hora. Pogledao sam na
sat, a onda ponovo na plou. Na ploi je bio privren i
list sa imenima dece koja treba da prisustvuju probi.
Stojei na kii, proitao sam sva imena, a zatim sam uao
u crkvu.
U klupama je bilo desetak ili vie odraslih.
Primetio sam da neki u krilu dre po par malih kaljaa, s
onovima okrenutim navie. Proao sam pored njih i seo
u prvi red. Na podijumu, na obinim stolicama zbijenim
u tri tesna reda, sedela su deca, njih oko dvadeset,
uglavnom devojice od oko sedam do trinaest godina. U
tom trenutku, horovoa, neka ogromna ena u kostimu
od tvida, zahtevala je od njih da vie otvaraju usta dok
pevaju. Da li je iko, pitala je, uo za ptiicu koja bi se
usudila da zapeva svoju draesnu pesmicu a da najpre
irom, irom, irom ne otvori svoj mali kljun?
Oigledno, za takvu nikad niko nije uo. Kao odgovor
dobila je samo bezizrazan, neproziran pogled iz klupa.
Nastavila je da govori o tome kako eli da sva deca
shvate smisao rei koje pevaju, a ne da ih samo
izgovaraju, kao neki aavi papagaji. Zatim je pitaljkom
dala intonaciju, a deca su, kao grupa maloletnih dizaa
tegova, podigla svoje pesmarice.
Pevala su bez instrumentalne pratnje ili, tanije
reeno u njihovom sluaju, bez meanja sa strane.
Glasovi su im bili melodini i nesentimentalni, gotovo
takvi da bi neko religiozniji nego to sam bio ja, bez
nekog naroitog naprezanja mogao da, sluajui ih,
doivi levitaciju. Neka od one najmanje dece pomalo su
razvlaila tempo, ali na takav nain da bi tome samo
kompozitorova majka mogla da nae neku zamerku.
Himnu koju su pevala deca nikad do tada nisam uo, ali
sam se nadao da je to neka od onih koje imaju desetine i
vie strofa. Sluajui, posmatrao sam redom sva deja
lica, ali sam na jedno obratio posebnu panju, i to na lice
jedne devojice koja mi je, sedei na krajnjoj stolici u
prvom redu, bila najblia. Imala je oko trinaest godina, a
kosa joj je bila ravna, pepeljastoplava, podrezana do
ispod uiju. elo joj je bilo prekrasno, a blase oi su,
imao sam utisak, ve kritiki ocenile publiku. Glas joj se
veoma jasno izdvajao iz glasova druge dece, i to ne samo
zbog toga to mi je bila najblia. Bio je najbolji u
gomjem registru, zvuao je najprijatnije, najsigumije, i
samim tim je vodio pesmu. inilo se, meutim, da
mladoj dami pomalo idu na ivce te njene pevake
sposobnosti, ili joj je moda bilo dosadno to mesto i
vreme. Primetio sam da je dva puta, izmeu strofa,
zevnula. Bilo je to pravo damsko zevanje, zevanje
zatvorenih usta, ali nije moglo ostati neprimeeno:
odavali su je lukovi njenih nozdrva.
U trenutku kada se himna zavrila, ena koja je
vodila hor poela je da nadugako izlae svoje miljenje
o ljudima koji nisu u stanju da se savlaaju da ne
pokreu noge i koji ne mogu da dre jezik za zubima dok
svetenik dri propoved. Shvatio sam da je deo probe
koji se odnosio na pevanje zavren i, pre nego to je
disonantni glas horovoe stigao da potpuno uniti deo
arolije koji su istkala deca svojim pevanjem, ustao sam
i izaao iz crkve.
Pljutalo je jo jae nego ranije. Otiao sam dalje
niz ulicu i kroz prozor zavirio u drutvene prostorije
Crvenog krsta, ali su oko tezge s kafom stajali vojnici
nabijeni u tri reda, a ak i kroz staklo mogao se uti zvuk
ping-pong loptica iz susedne sale. Preao sam preko
ulice i uao u jednu civilnu ajdinicu u kojoj nije bilo
nikoga, izuzev jedne sredovene kelnerice koja me
pogledala tako kao da mi daje do znanja da bi vie volela
gosta u suvoj kabanici. Okaio sam kabanicu to sam
mogao paljivije, a onda sam seo i naruio aj i dvopek
sa cimetom. Bilo je to prvi put da sam tog dana s nekim
progovorio. Zatim sam pretraio sve depove,
ukljuujui i one na kabanici, i konano naao neka stara
pisma koja sam mogao ponovo da proitam: jedno od
moje ene, u kome mi opisuje do koje je mere opao nivo
usluga kod refta u Osamdeset osmoj ulici, a drugo od
tate, u kome me moli da joj, prvom prilikom kad
dobijem izlaz iz logora, nabavim i poaljem kamirsku
vunu za pletenje.
Jo uvek sam ispijao prvu olju aja kad je u lokal
ula mlada dama koju sam posmatrao i sluao u horu.
Kosa joj je bila potpuno mokra, tako da su se videli
krajevi uiju. Bila je sa jednim veoma malim deakom,
oigledno bratom, kome je smesta skinula kapu s glave,
prihvatajui je s dva prsta kao da je neki laboratorijski
uzorak. Pozadinu je popunjavala ena energinog izgleda
u oputenom eiru od filca, po svoj prilici njihova
guvernanta. Mali deak, koji je mogao imati oko pet
godina, jo nije bio spreman da sedne za sto. Izvukao se
iz svog mornarskog kaputia i odbacio ga, a zatim je, s
praznim izrazom na licu koji je odavao uroenog
teroristu, poeo sistematski da gnjavi svoju guvernantu
primiui i odmiui stolicu nekoliko puta, gledajui je
pri tome u oi. Guvernanta, nastojei da govori tiho,
naredila mu je nekoliko puta da sedne i, tanije reeno,
prestane sa majmunisanjem. Tek kada je progovorila
njegova sestra, pristao je da obie oko stolice i spusti
pozadinu na sedite. Smesta je, meutim, uzeo salvetu i
stavio je na glavu. Sestra je uzela salvetu, rairila je i
prostrla mu je po krilu.
Otprilike u vreme kada im je kelnerica donela aj,
lanica hora me je ulovila kako posmatram njeno
drutvo. Uzvratila mi je pozdrav onim svojim
publikoprocenjujuim oima, a zatim mi je, iznenada,
uputila lak, diskretan, znaajan osmeh. Bio je ispunjen
nekim neobinim zraenjem, kao to to laki, diskretni
osmesi mogu ponekad da budu. I ja sam se osmehnuo
njoj, sa mnogo manje znaenja, pazei da mi gornja usna
ne otkrije kao ugalj crnu privremenu vojniku plombu
koja je provirivala izmeu dva prednja zuba. Sledea
stvar koje sam postao svestan bila je da mlada dama, u
vrlo neusiljenoj pozi, stoji pored mog stola. Na sebi je
imala haljinu sa kotskim arama, kariranu prema motivu
plemena Kempbel, ini mi se. Izgledalo mi je da je to
divna haljina, kao stvorena za mladu devojku da je nosi
po kinom vremenu. Mislila sam da Amerikanci preziru
aj, rekla je.
To je bila primedba koja je otkrivala ne majstora
drutvene konverzacije, ve pre ljubitelja istine ili
poklonika statistike. Odgovorio sam da neki od nas
nikad ne piju nita osim aja. Upitao sam je da li bi htela
da mi se pridrui.
Hvala, rekla je, moda samo na deli sekunde.
Ustao sam i privukao stolicu za nju, tano onu
preko puta mene, i ona je sela, zauzimajui samo prvu
etvrtinu sedita, sa lakoom se drei savreno
uspravno. Vratio sam se - gotovo sam otrao - na svoje
mesto, vie nego odluan da odrim konverzaciju. Kada
sam seo, nisam, meutim, nikako mogao da smislim ta
da kaem. Ponovo sam se osmehnuo, jo uvek nastojei
da prikrijem cmu plombu. Primetio sam da je napolju
zbilja uasno vreme.
Da, stvarno, rekla je moja goa, jasnim glasom
koji je nepogreivo odavao osobu koja nije pristalica
sitnih razgovora. Poloila je prste ravno na ivicu stola,
kao da je na nekoj spiritistikoj seansi, a zatim je, gotovo
trenutno, stegla ake - nokti su joj bili izgrieni gotovo
do mesa. Na ruci je imala sat vojnikog tipa koji je liio
vie na navigatorski hronometar. Sat je bio prevelik za
njen neni zglob. Bili ste na probi hora, rekla je
konkretno. Videla sam vas.
Rekao sam da sam stvarno bio i da sam uo njen
glas kako se izdvaja od ostalih. Rekao sam da smatram
da ima veoma lep glas.
Ona je klimnula glavom. Znam. Nameravam da
postanem profesionalna pevaica.
Stvarno? U operi?
Gospode, ne. Nameravam da pevam dez na
radiju i da tako namlatim gomilu para. A onda, kad mi
bude trideset, da se povuem sa scene i da ivim na
ranu u Ohaju. Dlanom je dodimula teme svoje pokisle
glave. Poznajete li Ohajo? upitala je.
Rekao sam da sam kroz Ohajo proputovao vozom
nekoliko puta, ali da ga u stvari ne poznajem. Usput,
ponudio sam je dvopekom.
Ne, hvala rekla je. U stvari, jedem kao ptica.
Uzeo sam sam komad dvopeka i propratio to
komentarom da u Ohaju ima mnogo mesta gde je priroda
prilino surova.
Znam. Jedan Amerikanac sa kojim sam se
upoznala priao mi je o tome. Vi ste jedanaesti
Amerikanac koga poznajem.
Njena guvernanta poela je da joj uurbano daje
signale da se vrati za njihov sto, u stvari da prestane da
uznemirava stranog oveka. Moja goa je, meutim,
samo mimo pomerila stolicu santimetar ili dva, tako da
su njena lea prekinula svaku moguu dalju
komunikaciju sa bazom. Vi sigurno pohaate onu tajnu
obavetajnu kolu gore na brdu, zar ne? upitala je
hladnokrvno.
Svestan propisa o bezbednosti kao malo ko,
odgovorio sam da sam doao u Devonir iz zdravstvenih
razloga.
Stvarno, rekla je. Nisam ba jue roena,
koliko da znate.
Rekao sam da bih se, to se toga tie, mogao
kladiti da nije. Nekoliko trenutaka bavio sam se
ispijanjem aja. Nekako sam postao svestan svog dranja
i namestio sam se uspravnije na stolici.
Za jednog Amerikanca izgledate prilino
inteligentno, razmiljala je glasno moja goa.
Rekao sam da tako neto zvui prilino snobovski,
ako se o tome malo bolje razmisli, i da se nadam da to
nije nje dostojno.
Pocrvenela je, automatski prenosei na mene
drutvenu ravnoteu koja mi je nedostajala. Pa sad,
veina Amerikanaca koje sam ja imala prilike da
upoznam ponaaju se kao ivotinje. Veito se
meusobno tuku, vreaju sve redom i... znate li ta je
uradio jedan od njih?
Odmahnuo sam glavom.
Jedan od njih bacio je praznu flau od viskija u
prozor moje tetke. Sreom, prozor je bio otvoren. Da li
vam to izgleda kao naroito inteligentan postupak?
Nije mi izgledalo, ali nisam to rekao. Rekao sam
da su mnogi vojnici, irom celog sveta, sada daleko od
svojih kua, i da je malo koji od njih imao do sada neto
naroito od ivota. Dodao sam da sam uvek smatrao da
veina ljudi moe sama da doe do takvog zakljuka.
Mogue, rekla je moja goa, ne naroito
ubeena. Ponovo je dodimula rukom svoju mokru glavu
i podigla nekoliko oputenih pramenova plave kose,
pokuavajui da njima pokrije krajeve uiju koji su
provirivali. Kosa mi je potpuno mokra rekla je.
Izgledam uasno. Pogledala je u mene. Imam
prilino talasastu kosu kada je suva.
To se vidi, vidi se da imate.
Ne ba kovrdavu, ali prilino talasastu, rekla je.
Jeste li oenjeni?
Rekao sam da jesam.
Ona je klimnula glavom. Jeste li veoma mnogo
zaljubljeni u vau suprugu? Ili je to moda neumesno,
previe lino pitanje?
Rekao sam joj da u joj dati do znanja kad bude
tako.
Poloila je dlanove i podlakticu vie napred na sto
i seam se da sam poeleo da uinim neto u vezi sa
onim ogromnim runim satom koji je nosila - da
eventualno predloim da pokua da ga nosi oko struka.
Obino ne eznem naroito za drutvom, nisam
komunikativna, rekla je i pogledala preko stola u mene,
da vidi da li mi je poznato znaenje te rei. Nikakvim
znakom nisam, meutim, odao da li to znam ili ne.
Prila sam vam zbog toga to mi se uinilo da izgledate
strahovito usamljeni. Imate izvanredno oseajno lice.
Rekao sam da je u pravu, da sam se zaista oseao
usamljen i da mi je veoma drago to mi je pristupila.
Trudim se da nauim da saoseam s ljudima.
Moja tetka tvrdi da sam uasno bezoseajna osoba,
rekla je i ponovo opipala mokru kosu. Ja ivim kod
tetke. Ona je izvanredno dobra ena. Od smrti moje
majke ona je uinila sve to je bilo u njenoj moi da se
arls i ja prilagodimo situaciji.
To mi je drago.
Majka je bila sasvim izuzetno inteligentna osoba.
Prilino osetljiva, na mnogo naina. Odmerila me je s
nekom novom otrinom u pogledu. Smatrate li da sam
strano bezoseajna?
Rekao sam da sasvim sigurno nije - u stvari, da je
upravo obmuto. Predstavio sam se i upitao je kako se
zove.
Oklevala je. Ime mi je Esm. Ne znam da li da
vam kaem i prezime, bar za sada. Imam plemiku titulu
i moglo bi se dogoditi da vas to previe impresionira. To
je redovna pojava kod Amerikanaca, znate.
Rekao sam da ne verujem da bih bio, ali da je
moda sasvim dobra ideja da se prieka sa titulama, bar
jo neko vreme.
Upravo u tom trenutku osetio sam na potiljku
neiji topli dah. Okrenuo sam se, i malo je nedostajalo da
se mali brat moje goe i ja poljubimo nosevima. Ne
obazirui se na mene, obratio se svojoj sestri prodomim,
visokim glasom: Mis Megli kae da treba da se vrati i
popije aj! Kad je predao svoju poruku, povukao se do
stolice izmeu svoje sestre i mene, s moje desne strane.
Posmatrao sam ga s velikim zanimanjem. Izgledao je
veoma doterano u kratkim pantalonama od smeeg
etlanda, u tamnoplavom puloveru, sa belom kouljom i
pragastom kravatom. Uzvratio mi je pogled svojim
krupnim zelenim oima. Zato se Ijudi u filmovima
ljube ukoso? upitao me je.
Ukoso? rekao sam. To je bio problem koji je i
mene muio u detinjstvu. Rekao sam da mislim da je to
zbog toga to su nosevi glumaca preveliki da bi mogli da
se ljube pravo.
Zove se arls, rekla je Esm. Veoma je bistar
za svoje godine.
Sigurno je da ima zelene oi. Zar ne, arls?
arls me je odmerio ledenim pogledom koji je
moje pitanje i zasluilo, a onda je poeo da se vrti na
stolici i pomera napred, dok mu itavo telo nije bilo pod
stolom, osim glave koju je, kao rva kad pravi most,
ostavio naslonjenu na sedite. Narandaste su, rekao je
s naporom, obraajui se plafonu. Dohvatio je kraj
stolnjaka i pokrio njima svoje lepo, bezizraajno lice.
Ponekad je bistar, a ponekad i nije, rekla je
Esm. arls, sedi kako treba!
arls je ostao tano tamo gde je i bio. inilo se da
zadrava dah.
Njemu otac mnogo nedostaje. Ubijen je u
Sevemoj Africi.
Izrazio sam aljenje to to ujem.
Esm je klimnula glavom. Otac ga je oboavao.
Zamiljeno je grickala koicu od nokta na palcu.
Veoma mnogo lii na majku - arls, mislim. Ja u
svemu liim na oca. Nastavila je da gricka palac. Moja
majka bila je prilino strastvena ena. Bila je
ekstrovertan tip. Otac je bio introvertan tip. Ipak, bili su
sasvim dobar par, povrno gledano. Da budem sasvim
iskrena, ocu je u stvari bila potrebna drugarica
intelektualnijeg tipa nego to je bila majka. On je bio
izuzetno nadaren, pravi genije.
ekao sam, zainteresovano, na dalje informacije,
ali ih vie nije bilo. Pogledao sam nanie u arlsa koji se
sada oslanjao obrazom o sedite. Kada je primetio da ga
posmatram, zatvorio je oi, pospano, aneoski, a onda
mi isplazio jezik - privesak iznenaujue duine - i to
propratio zvukom kojim bi u mojoj zemlji publika
pozdravila kratkovidog sudiju u bezbolu. Od tog zvuka
ajdinica se gotovo zatresla.
Prestani s tim, rekla je Esm, oigledno nimalo
potresena tim dogaajem. Video je jednog Amerikanca
kako to radi ekajui u redu za ribu s prenim
krompirom, i sada to ponavlja kad god mu je dosadno. A
sad prestani, inae u da te poaljem pravo kod Mis
Megli.
arls je otvorio svoje ogromne oi kao znak da je
uo sestrinu pretnju, ali sve u svemu nije izgledalo da se
nakon toga neto naroito izmenilo. Ponovo je zatvorio
oi i ostao s obrazom oslonjenim na sedite stolice.
Napomenuo sam da bi moda trebalo da to sauva
- mislio sam na ovaj posprdni pozdrav - dok ne pone da
redovno koristi svoju plemiku titulu.
Esm mi je uputila dug, pomalo dijagnostiki
pogled. Imate prilino smisla za humor, ini mi se,
rekla je zamiljeno. Otac je rekao da ja uopte nemam
smisla za humor. Rekao je da nisam dovoljno spremna
da se uhvatim u kotac sa ivotom, jer nemam smisla za
humor.
Posmatrajui je, zapalio sam cigaretu i rekao da ne
mislim da je smisao za humor od neke naroite vajde kad
stvarno doe do gustog.
Otac je rekao da jeste.
Ovo je bila izjava zasnovana na verovanju a ne na
suprotstavljanju mom miljenju i zbog toga sam brzo
promenio stav. Klimnuo sam glavom i rekao da je njen
otac verovatno imao u vidu stvari na duge staze, dok sam
ja mislio na kratke (ma ta to znailo).
arlsu on veoma mnogo nedostaje, rekla je
Esm nakon nekoliko trenutaka. Bio je to ovek koji se
zbilja morao voleti. Bio je i veoma zgodan ovek. Nije
da sama neija pojava naroito mnogo znai, ali bio je.
Imao je strahovito prodoran pogled, naroito za oveka
koji je inae bio neizmemo blag.
Klimnuo sam glavom. Rekao sam da ve
zamiljam kako je renik njenog oca bio prilino
nesvakidanji.
Oh, da. Prilino, reklaje Esm. Prouavao je
stare rukopise - kao amater, naravno.
U tom trenutku osetio sam neprijatno kuckanje,
gotovo udarac, po miici ruke, s arlsove strane.
Okrenuo sam se prema njemu. Sedeo je u relativno
normalnom poloaju na svojoj stolici, s jedinim
izuzetkom to je jednu nogu podvukao ispod sebe. Sta
je jedan zid rekao drugom zidu? upitao je piskavim
glasom. To je zagonetka!
Pogledao sam razmiljajui prema plafonu i glasno
ponovio pitanje. Zatim sam pogledao u arlsa s tupim
izrazom lica i rekao da se predajem.
Sreemo se na uglu! stigao je munjevit
odgovor, izgovoren najjaim glasom.
Vic je postigao najvei uspeh kod samog arlsa.
Za njega je bio neodoljivo smean. U stvari, Esm je
morala da ustane i da ga udari po leima kao da mu
pomae kod napada kalja. A sad dosta s tim, rekla je i
vratila se na svoje mesto. Postavlja tu istu zagonetku
svakome koga sretne i zacenjuje se svaki put. Obino se
i sav zabalavi dok se smeje. A sad dosta, prestani, molim
te!
To je ipak jedna od najboljih zagonetki koje sam
uo, rekao sam, posmatrajui arlsa koji je polako,
postepeno dolazio sebi. Kao odgovor na moj
kompliment, utonuo je jo nie u stolicu i ponovo
maskirao lice do oiju krajem stolnjaka. Pogledao je
zatim u mene nepokrivenim oima punim veselja koje se
postepeno povlailo i ustupalo mesto ponosu nekoga ko
zna jednu ili dve zaista dobre zagonetke.
Mogu li da pitam gde ste bili zaposleni pre nego
to ste stupili u vojsku? upitala me je Esm.
Rekao sam da uopte nisam bio zaposlen, da sam
tek godinu dana pre toga izaao iz koleda, ali da volim
da mislim o sebi da sam profesionalni pisac novela.
Uljudno je klimnula glavom. Je li vam koja
objavljena? upitala je.
Bilo je to ve poznato i uvek kakljivo pitanje,
Pitanje na koje nisam mogao da odgovorim jednostavno.
Poeo sam da objanjavam kako je velika veina
izdavaa u Americi obina gomila...
Moj otac je divno pisao, prekinula me je Esm.
uvam veliki broj njegovih pisama za budue
generacije.
Izjavio sam da smatram da je to odlina ideja.
Sluajno sam pri tom ponovo gledao u njen ogroman
runi sat nalik na hronometar. Upitao sam da li je
pripadao njenom ocu.
Pogledala je sveano u svoju ruku. Da, jeste,
rekla je. Dao mi ga je neposredno pre nego to smo
arls i ja evakuisani. Samosvesno je povukla ruke sa
stola, dodavi: Samo kao uspomenu, naravno. Zatim je
skrenula razgovor u drugom pravcu. Bila bih neizmerno
polaskana ako jednom napiete priu iskljuivo za mene.
Ja sam, to se tie itanja, pravi knjigoder.
Rekao sam da u to sigurno uiniti, ako budem u
stanju. Napomenuo sam da nisam preterano agilan pisac.
I ne treba da bude agilna! Tek toliko da nije
detinjasta i aava. Razmiljala je. Najvie volim prie
o munini.
O emu? upitao sam, naginjui se napred.
O munini. Mene strano interesuje munina.
Upravo sam se spremao da iz nje izvuem vie
detalja, ali sam osetio da me je arls snano utinuo za
ruku. S lakim trzajem okrenuo sam se prema njemu.
Stajao je tik pored mene. ta je jedan zid rekao drugom
zidu? upitao je na poznati nain.
To si ve pitao, rekla je Esm. A sad prestani.
Potpuno ignoriui svoju sestru i stajui mi na
nogu, arls je ponovio kljuno pitanje. Primetio sam da
mu vor kravate ne stoji pravilno. Popravio sam ga, a
zatim, gledajui ga pravo u oi, predloio: Da se
sastanemo na uglu?
U trenutku kad sam to izgovorio, poeleo sam da
nisam. arlsova usta su se otvorila. Oseao sam se kao
da sam ih ja otvorio udarcem. Siao je sa moje noge i s
usiljenim dostojanstvom otiao do svog stola, uopte se
ne osvrnuvi.
Besan je, rekla je Esm. Ima estoku narav.
Moja majka bila je sklona tome da ga kvari. Moj otac je
bio jedini koji ga nije kvario.
I dalje sam gledao preko u arlsa koji je seo i
poeo da pije aj, drei olju s obe ruke. Nadao sam se
da e se osvrnuti, ali nije.
Esm je ustala. Il faut que je parte aussi, rekla je
sa uzdahom. Znate li francuski?
Ustao sam sa pomeanim oseanjima aljenja i
zbunjenosti. Esm i ja smo se milovali; njena ruka, kao
to sam predoseao, bila je nervozna a dlan vlaan.
Rekao sam joj, na engleskom, koliko mi je zaovoljstvo
priinilo njeno drutvo.
Klimnula je glavom. Mislila sam da bi tako
moglo biti, rekla je. Ja sam za svoje godine prilino
komunikativna. Ponovo je dodirnula glavu rukom,
ispitujui vlanost kose.
Uasno mi je ao zbog kose, rekla je.
Verovatno sam grozno izgledala.
Uopte niste! U stvari, ini mi se da vam se vai
talasi ve vraaju.
Brzo je ponovo dodimula kosu. Da li oekujete da
ete opet svratiti ovamo u bliskoj budunosti? upitala
je. Mi dolazimo ovamo svake subote, posle probe
hora.
Odgovorio sam da nita lepe ne bih poeleo, ali
da sam, na nesreu, gotovo siguran da neu imati
mogunosti da to uinim.
Drugim reima, pokreti trupa nisu stvar o kojima
moemo diskutovati, rekla je Esm. Nije uinila
nikakav pokret da se udalji od mog stola. U stvari,
prebacila je nogu ispred noge i, gledajui u pod,
poravnala vrhove cipela. Bio je to lep pokret, jer je
nosila bele sokne, a imala je vrlo lepe noge. Naglo je
podigla glavu i pogledala me. Da li biste eleli da vam
piem? upitala je, dok joj se lice polako ispunjavalo
bojom. Znam da piem veoma artikulisana pisma za
osobu mojih...
Voleo bih to. Uzeo sam olovku i na komadu
papira napisao svoje ime, in, serijski broj i broj vojne
pote.
Pisau vam prva, rekla je uzimajui papir, tako
da se ni na koji nain ne osetite irampromitovani.
Spustila je adresu u dep na haljini. Zbogom, rekla je i
otila za svoj sto.
Naruio sam jo jedan aj i sedeo posmatrajui
devojicu i deaka dok nisu, zajedno sa izmodenom mis
Megli, ustali da krenu. arls je iao napred, epajui
tragino, kao ovek kome je jedna noga nekoliko
santimetara kraa od druge. Nije me uopte pogledao.
Mis Megli je ila za njim, a zatim Esm, koja mi je
mahnula rukom. Mahnuo sam i ja njoj, napola se
podignuvi sa stolice. Bio je to udno dirljiv trenutak za
mene.


Nakon manje od jednog minuta Esm se vratila u
lokal, vukui arlsa za rukav kaputa. arls bi hteo da
vas poljubi i kae zbogom, rekla je.
Smesta sam spustio oljicu i rekao da je to vrlo
lepo, ali da li je sigurna u to?
Jesam, rekla je, pomalo smrknuto. Pustila je
arlsov rukav i prilino energinim pokretom gumula
deaka prema meni. Priao je natmurenog lica i glasno,
vlano me cmoknuo ispod desnog uha. im je ovaj
strani sud za njega proao, otisnuo se kao strela prema
vratima i manje sentimentalnom nainu ivota, ali ja sam
ga uhvatio za dragon kaputa i vrsto drei upitao: Sta
je jedan zid rekao drugom zidu?
Lice mu se obasjalo. Sastaemo se na uglu!
ciknuo je i istrao iz prostorije.
Esm je ponovo stajala prekrtenih lanaka.
Sigurni ste da neete zaboraviti da napiete onu priu
za mene? upitala je. Ne mora da bude ba ekskluzivno
za mene. Moe da bude...
Rekao sam da nema apsolutno nikakve mogunosti
da to zaboravim. Uveravao sam je da jo nikada nisam
napisao priu ni za koga, ali da je izgleda upravo dolo
pravo vreme da se bacim na posao.
Klimnula je glavom. Neka bude to je mogue
potresnija i sa to vie munine, sugerisala je. Da li
uopte znate neto o munini?
Rekao sam da ne znam naroito mnogo, ali da se s
tom stvari upoznajem, u ovoj ili onoj formi, iz dana u
dan sve bolje i bolje, i da u dati sve od sebe da pria
bude prema njenim standardima. Rukovali smo se.
Zar nije prava teta to se nismo sreli pod manje
palijativnim okolnostima?
Rekao sam da jeste, i dodao da sigurno jeste.
Zbogom, rekla je Esm, nadam se da ete se
vratiti iz rata sa neokmjenim fizikim i duhovnim
snagama.
Zahvalio sam joj i izgovorio jo nekoliko rei, a
zatim sam gledao za njom dok je naputala lokal. Izala
je polako, zamiljena, proveravajui prstima vlanost
krajeva kose.
Ovo je muni, ili potresni deo prie; i scena se
menja. I lica se menjaju. Ja sam jo uvek tu, ali od ovog
mesta nadalje, iz razloga koje nemam prava da otkrijem,
nastupam preruen tako veto da me ak ni
najinteligentniji italac nee prepoznati.
Bilo je to jedne noi u Gaufurtu, u Bavarskoj,
nekoliko nedelja nakon Dana pobede. tapski narednik
X. bio je u svojoj sobi na drugom spratu jedne privatne
vile u kojoj je, sa jo devet amerikih vojnika, stanovao
jo od pre kapitulacije Nemake. Sedeo je na drvenoj
stolici na sklapanje, za malim neurednim pisaim
stolom. Pred njim je leala otvorena knjiga, depno
vojniko izdanje nekog romana koji je tek s velikom
mukom uspevao da ita. Za muku je bio kriv on, a ne
roman. Iako je momcima koji su stanovali na prvom
spratu obino uspevalo da se prvi doepaju knjiga koje
im je svakog meseca dostavljala specijalna sluba,
naredniku X. su, izgleda, uvek ostajale one knjige koje bi
i on sam izabrao. On je, meutim, bio jedan od onih
mladih ljudi koji nisu proli kroz rat neokmjenih fizikih
i duhovnih snaga, i ve vie od jednog sata itao je po tri
puta jedne iste pasuse. Sada je to isto inio i sa
reenicama. Iznenada je zatvorio knjigu a da nije ni
zabeleio mesto do koga je stigao. Rukom je na trenutak
zatitio oi od otre, vrele svetlosti gole sijalice iznad
stola.
Uzeo je cigaretu iz kutije na stolu i pripalio je
prstima koji su neprestano lako udarali jedan o drugi.
Zavalio se koliko je to bilo mogue na stolici i puio, ne
oseajui uopte ukus cigarete. Puio je jednu cigaretu za
drugom ve nedeljama. Desni su mu krvarile na najmanji
pritisak vrhom jezika, i gotovo je neprestano
eksperimentisao s tim; bila je to neka vrsta igre koju je
izmislio za sebe i kojom se nekad satima zabavljao.
Seeo je nekoliko trenutaka puei i eksperimentiui.
Zatim mu se naglo, na ve poznat nain i - kao to je to
obino bivalo - bez ikakvog upozorenja uinilo da osea
kako mu se mozak pomera i Ijulja kao nestabilno
postavljen prtljag na polici u vozu. Brzo je uinio ono
to je radio ve nedeljama da stvari dovede u red -
snano je rukama stegao slepoonice. vrsto je drao
glavu nekoliko trenutaka. Bilo je ve krajnje vreme da se
podia, a kosa mu je bila i prljava. Oprao ju je tri ili
etiri puta za vreme dvonedeljnog boravka u bolnici u
Frankfurtu na Majni, ali se ponovo zaprljala tokom duge
pranjave vonje dipom natrag u Gaufurt. Kaplar Z.,
koji je doao po njega u bolnicu, jo uvek je vozio dip
na frontovski nain, sa vetrobranom sputenim na haubu
motora, bio ili ne bio mir. U Nemakoj je bilo na hiljade
novih vojnika. Vozei dip sa sputenim vetrobranom na
ratni nain, kaplar Z. se nadao da e pokazati da nije
jedan od onih, da nije ni blizu neki prokleti novajlija
ovde na evropskom ratitu.
Kada je spustio ruke sa slepoonica, X. je nastavio
da zuri u plou pisaeg stola koji je bio pravo skladite
najmanje dva tuceta neotvorenih pisama i najmanje pet
ili est neotvorenih paketa, sve adresiranih na njega.
Pruio je ruku preko tog kra i izvukao knjigu koja je
stajala pored zida. Bila je to Gebelsova knjiga Di Zeit
ohne Beispiel, vlasnitvo tridesetosmogodinje neudate
keri porodice koja je do pre nekoliko nedelja ivela u
toj kui. Bila je neki nii funkcioner nacistike partije,
ali ipak dovoljno znaajna linost da prema normama
utvrenim vojnim propisima doe u kategoriju onih koje
treba automatski hapsiti. Uhapsio ju je lino X. Sada je,
ve trei put otkako se vratio iz bolnice, otvorio knjigu i
proitao kratku beleku napisanu na prvoj unutranjoj
strani. Beleka je bila napisana mastilom, na nemakom,
sitnim i beznadno iskrenim rukopisom i sastojala se
samo od pet rei: Gospode boe, ivot je pakao. Nita
pre ni posle toga. Same na praznoj stranici i u bolesnoj
tiini sobe, te rei kao da su izrasle u neoborivu, ak
klasinu optubu. X. je zurio u stranicu nekoliko minuta,
nastojei, s malim ansama, da im se odupre. Konano
je, s mnogo vie odlunosti nego to je uinio bilo ta za
poslednjih nekoliko nedelja, uzeo ostatak olovke i ispod
beleke napisao, na engleskom: Oevi i uitelji,
razmiljam: ta je pakao? i tvrdim da su to patnje
onoga ko nije u stanju da voli. Hteo je da ispod tog
zapisa doda ime Dostojevskog, ali je ustanovio - s
uasom koji je prostrujao kroz itavo njegovo telo, da je
ono to je napisao gotovo potpuno neitko. Zatvorio je
knjigu.
Brzo je uzeo neto drugo sa stola, pismo od
starijeg brata iz Olbanija. Lealo je na njegovom stolu
jo od vremena pre nego to su ga prevezli u bolnicu.
Otvorio je kovertu, reen - iako ne i siguran da e to
moi - da proita pismo odmah od poetka do kraja, ali
je proitao samo gomju polovinu prve stranice. Prestao
je da ita nakon rei: Sada kad je prokleti rat zavren i
ti preko ima verovatno svu silu slobodnog vremena,
kako bi bilo da se potmdi i poalje deci par bajoneta ili
kukastih krstova... Nakon to je pocepao pismo,
pogledao je u komade koji su leali u korpi za otpatke.
Primetio je da je u brzini pocepao i fotograflju koja je
bila u pismu. Videle su se samo neije noge kako stoje
negde na nekom travnjaku.
Poloio je ruke na sto i spustio glavu na njih. Od
glave do stopala bolelo ga je itavo telo, i zone bola kao
da su se nadovezivale jedna na drugu i bile meusobno
zavisne. Sam sebi je izgledao kao boina jelka ije se
elektrine sveice, vezane serijski, moraju sve da ugase
ako samo jedna pregori.


Vrata su se s treskom otvorila, a da prethodno niko
nije pokucao. X. je podigao glavu, okrenuo se i ugledao
kaplara Z. kako stoji na vratima. Kaplar Z. je bio X-ov
saputnik u dipu i nerazdvojni dmg od invazije pa kroz
svih pet ratnih kampanja. Stanovao je na prvom spratu i
obino je dolazio gore da se izjada ili da prenese dalje
glasine koje je uo. Bio je to kmpan, fotogenian mladi
od dvadeset etiri godine. Za vreme rata, jedan poznati
asopis objavio je njegovu fotografiju u Hirtgenskoj
umi - pozirao je fotografu, vie nego samo usluno, na
sam Dan zahvalnosti, sa po jednom tradicionalnom
urkom u svakoj ruci. Je F to pie pismo? upitao je.
Ova tvoja soba je ba sablasna. Voleo je da ulazi samo
u sobe u kojima je upaljeno glavno centralno svetlo.
X. se okrenuo na stolici i pozvao ga da ue, samo
da pripazi da ne nagazi na psa.
Na ta to?
Na Alvina. Lei ti tano pored nogu, Klej. Kako
bi bilo da upali to prokleto svetlo?
Klej je pronaao glavni prekida, pritisnuo ga, a
zatim zakoraio preko male, ranije verovatno devojake
sobice, i seo na ivicu kreveta, okrenut prema domainu.
Njegova kao cigla crvena kosa, tek poeljana, cedila se
od ogromne koliine vode koja mu je bila potrebna da bi
je kako-tako doveo u red. ealj sa klipsom kao na
nalivperima virio mu je, intimno, iz desnog depa na
sivomaslinastoj koulji. Iznad levog depa nosio je
peadijski borbeni znak (koji, strogo reeno, nije imao
prava da nosi), traku evropskog ratita sa pet bronzanih
zvezdica, od kojih je svaka oznaavala jednu bitku
(umesto jedne srebme koja je bila ekvivalent pet
bronzanih) i traku koja je oznaavala da je bio u armiji
pre Perl Harbura. Teko je uzdahnuo i rekao Gospode
boe! To nije znailo nita - prosto: vojska. Iz depa na
koulji izvukao je paklo cigareta, istresao jednu, a zatim
opet vratio paklo u dep i zakopao dugme. Puei,
gledao je prazno po sobi. Pogled mu se konano zadrao
na radio-aparatu. Ej, rekao je, za par minuta poee
radio-prenos one fantastine revije. Sa Bob Houpom i
svim ostalim.
Otvarajui novo paklo cigareta, X. je odgovorio da
tek to je ugasio radio.
Ne primajui odbijanje k srcu, Klej je posmatrao
kako X. pokuava da pripali cigaretu. Gospode, rekao
je s oduevljenjem navijaa, trebalo bi da vidi svoje
proklete ruke. Kako ti se tresu, svaka ast. Zna li to?
X. je konano pripalio cigaretu, klimnuo glavom i
rekao Kleju da stvarno ima oko za detalje.
Ne alim se, ej. Malo je falilo pa da padnem u
nesvest kada sam te ugledao u bolnici. Izgledao si kao
pravi pravcati le. Koliko si izgubio na vagi? Koliko
kila? Zna li?
Ne znam. Jesi li imao pote nakon to sam otiao?
Da li ti se javlja Loreta?
Loreta je bila Klejeva devojka. Nameravali su da
se venaju im im se prui prilika. Pisala mu je relativno
redovno iz raja, sa tri usklinika i sa puno netanih
zapaanja. Za itavo vreme rata Klej je X-u itao naglas
sva Loretina pisma, ma koliko ona bila intimna - u stvari,
to intimnija to bolje. Imao je obiaj, nakon svakog
itanja, da zamoli X-a da mu skicira ili nabaci odgovor
na pismo, ili da mu savetuje kako da ubaci par
impresivnih rei na francuskom ili nemakom.
Aha, dobio sam jue od nje pismo. Dole mi je u
sobi. Pokazau ti ga kasnije, nehajno je rekao Klej. Seo
je na samu ivicu kreveta, zadrao dah i dugo i glasno
podrignuo. inilo se da je prilino zadovoljan tim svojim
ostvarenjem, jer se ponovo opustio. Njen prokleti brat
se izvukao iz mornarice na raun kuka, rekao je. Ima
neki kuk, kurvin sin. Ponovo se uspravio i pokuao da
podrigne jo jednom, ali sa neuporedivo slabijim
rezultatom. Na licu mu se iznenada pojavio napet izraz.
Ej. Da ne zaboravim. Sutra treba da se diemo u pet i
da se vozimo nekud u Hamburg, ta li. Trebuj
Ajzenhauer-jakne za sve momke.
Neprijateljski ga posmatrajui, X. je izjavio da ne
eli Ajzenhauer-jaknu.
Klej je izgledao iznenaen, ak pomalo i uvreen.
Ali odline su! Lepo izgledaju! Zato nee?
Nema posebnog razloga. Zato treba da ustajemo
u pet? Pa rat je zavren!
Ne znam... Treba da se vratimo ovamo pre ruka.
Stigli su neki novi formulari koje treba da ispunimo do
ruka... Pitao sam Barlinga zato ih ne bismo mogli jo
noas... On je te proklete formulare ve dobio i dri ih na
pisaem stolu. A nee jo da otvori kovertu, pasji sin.
Obadvojica su sedeli u tiini neko vreme, mrzei
Barlinga.
Klej je iznenada pogledao u X-a sa novim, veim
interesovanjem nego ranije. Ej, rekao je, jesi li znao
da ti itava jedna strana lica igra gore-dole kao blesava?
X. je odgovorio da zna sve o tome i pokrio tik
rukom.
Klej je neko vreme zurio u njega, a onda rekao,
prilino ivahno, kao da mu donosi izuzetno dobre vesti.
Pisao sam Loreti da si imao nervni slom.
Je l?
Aha. Ona je strahovito zainteresovana za takve
stvari. Studira psihologiju. Klej se ispruio na krevetu,
sve sa cipelama. Zna ta je rekla? Rekla je da niko ne
moe da dobije nervni slom samo od rata i takvih stvari.
Kae da si verovatno itav tvoj ivot bio tako
nestabilan.
X. je rukama zaklonio oi - svetlost iznad kreveta
kao da je zaslepljivala - i rekao da je uvek prava radost
kako Loreta duboko prodire u sve stvari.
Klej ga je pogledao. Sluaj, ti kopile, rekao je.
Ona zna o psihologiji sto puta vie nego ti.
ta misli, da li bi bio u stanju da se koncentrie,
tek toliko da skine svoje smrdljive noge sa mog
kreveta? upitao je X.
Klej je zadrao svoje noge gde su i bile nekoliko
ta-ti-meni-pria-ta-da-radim-s-nogama sekundi, a
zatim ih je u luku spustio na pod i uspravio se.
Svejedno sad idem dole. U Vokerovoj sobi sluaju
radio. Nije se, meutim, pomerio s kreveta. Ej. Ba
sam o tome priao onom novom mamlazu, Bemtajnu,
dole. Sea li se kad smo se ti i ja odvezli u Valonj i kad
su nas gaali topovima dva debela sata, i one proklete
make to sam je ustrelio kad je skoila na haubu dipa
dok smo mi leali u onoj rupi? Sea li se?
Da... samo nemoj sad opet da poinje sa tom
makom. Neu vie da sluam o tome!
Nisam to mislio, hteo sam samo da ti kaem da
sam o tome pisao Loreti. Ona i itav seminar psihologije
diskutovali su o tome. Na samom seminaru i sve.
Prokleti profesor i svi.
To je lepo. Ne elim da sluam o tome, Klej.
Dobro, ali zna li ta Loreta kae zato sam pucao
u tu maku? Kae da sam bio privremeno poremeen.
Najozbiljnije. Od onog bombardovanja i svega.
X. je provukao prste, samo jednom kroz svoju
prljavu kosu, a zatim je ponovo zatitio oi od svetlosti.
Nisi bio poremeen. Ti si samo vrio svoju dunost. Ti
si ono mae ubio na najmukiji nain, s obzirom na
okolnosti.
Klej ga je sumnjiavo pogledao. O emu to,
doavola, pria?
Ona maka bila je pijun. Ti si morao da je na
mestu ubije. To je u stvari bio jedan lukavi nemaki
patuljak obuen u jeftini krzneni kaput. Tako da u svemu
tome nije bilo nieg brutalnog, surovog, prljavog ili
ak...
avo da ga nosi! rekao je Klej, stisnutih usana.
Moe li ikada da bude iskren?
X. je osetio da mu je muka, okrenuo se na stolici i
dohvatio kantu za otpatke - u poslednji as.
Kada se uspravio i ponovo okrenuo prema svom
gostu, ugledao ga je kako stoji, zbunjen, na pola puta
izmeu kreveta i vrata. X. je poeo da se izvinjava, ali je
smesta promenio nameru i dohvatio cigarete.
Ej, hajde sa mnom doie da sluamo Bob Houpa
na radiju, rekao je Klej, ne pribliavajudi mu se, ali
nastojei da govori prijateljski, uprkos udaljenosti.
inie ti dobro. Ozbiljno ti kaem.
Samo ti idi, Klej... Ja u malo da razgledam moju
zbirku maraka.
ta kae? Ima zbirku maraka? Nisam znao da
si...
Samo se alim.
Klej je nainio nekoliko sporih koraka prema
vratima. Moda u da se provozam preko, u Ehtat,
kasnije, rekao je. Tamo prireuju igranke. Verovatno
e trajati do dva. Hoe da ide?
Ne, hvala... Moda u da vebam neke figure
ovde u sobi.
Okej. Laku no! Lezi i smiri se. Vrata su se s
treskom zatvorila, a zatim, gotovo istog asa, ponovo
otvorila. Ej. Je l u redu ako ostavim pismo za Loretu
pred tvojim vratima? Ubacio sam u njega nekoliko
nemakih tosova. Hoe li da sredi to za mene?
Hou. A sad me ostavi samog.
Naravno, rekao je Klej. Zna ta mi je pisala
majka? Pisala mi je da joj je drago da smo nas dvojica
zajedno i te stvari gotovo itavo vreme rata. U istom
dipu i tako dalje.
Kae da su moja pisma postala ne zna se koliko
inteligentnija od kako se druimo.
X. je pogledao u njega, i iznad njega, a zatim rekao
s velikim naporom: Hvala. Reci da joj zahvaljujem.
Hou. Laku no! Vrata su se zalupila, ovog puta
definitivno.


X. je sedeo i dugo gledao u vrata, a zatim je
okrenuo stolicu prema pisaem stolu i podigao sa poda
portabl pisau mainu. Oistio je potrebni prostor za nju
na zakrenoj povrini stola, odgurnuvi u stranu
neuredno nabacana neotvorena pisma i pakete.
Razmiljao je kako bi bilo da napie pismo jednom
starom prijatelju u Njujorku - moda bi ono bilo izvesna,
makar i mala i sa kratkotrajnim efektom, terapija za
njega. Nije, meutim, bio u stanju da propisno uvue
papir u mainu, jer su mu se prsti strahovito i sve vie
tresli. Spustio je ruke i drao ih priljubljene uz telo
nekoliko minuta, a zatim ponovo pokuao, da bi konano
zguvao papir u ruci.
Bio je svestan da bi trebalo da iznese kantu za
otpatke iz sobe, ali umesto da pokua da uini bilo ta u
vezi s tim, poloio je ruke na pisau mainu i spustio na
njih glavu, zatvorivi oi.
Nekoliko pulsirajuih minuta kasnije, kada je
otvorio oi, zatekao je sebe kako kilji u mali, neotvoreni
paketi, umotan u zelenu hartiju. Bio je verovatno pao sa
gomile kada je pravio mesta za pisau mainu. Primetio
je da je na njemu nekoliko puta menjana adresa. Mogao
je da razazna, samo na jednoj strani paketa, tri broja
njegovih nekadanjih vojnih pota.
Otvorio je paketi bez imalo interesovanja. Nije
ak pogledao ni adresu poiljaoca. Otvorio ga je tako to
je upaljenom ibicom progoreo kanap kojim je paketi
bio vezan. Vie ga je zanimalo da posmatra kako kanap
gori sve dalje i dalje, nego da otvori paketi, ali ga je
ipak, konano, otvorio.
U kutiji je, iznad nekog predmeta uvijenog u
svileni papir, lealo pisamce, napisano mastilom. Uzeo
ga je i proitao.
17,............ulica
............, Devon
7.juna 1944.

Dragi narednie X.
Nadam se da ete mi oprostiti to mi je bilo
potrebno 38 dana pa da otponem nae dopisivanje, ali
bila sam strano zauzeta jer je tetka bila operisana od
streptokoka na grlu i umalo nije podlegla, tako da su se
na mene sasvim opravdano svaljivale odgovomosti jedna
za drugom. Ipak sam esto mislila na Vas i na veoma
prijatno popodne koje smo proveli zajeno 30. aprila
1944. od 3:45 do 4:15, u sluaju da ste na to zaboravili.
Mi smo svi izvanredno uzbueni i oduevljeni
invazijom na Francusku i samo se nadamo da e to
dovesti do brzog svretka rata i naina ivota koji je u
najmanju ruku groteskan. arls i ja prilino brinemo za
Vas; nadamo se da niste bili meu onima koji su prvi
krenuli u napad na poluostrvo Kotanten. Jeste li? Molim
Vas odgovorite mi to je pre mogue. Najtopliji pozdrav
Vaoj supruzi.
Iskreno Vaa
Esm

P. S. Uzimam sebi slobodu da priloim runi sat
koji moete zadrati kao Vae vlasnitvo do kraja ratnog
sukoba. Za vreme naeg kratkog poznanstva nisam
primetila da li ste imali runi sat, ali ovaj je izvanredno
hermetian i otporan prema udarcima, pored mnogo
drugih dobrih strana, od kojih je jedna da moe da
pokazuje i brzinu kretanja. Siguma sam da e Vam
mnogo korisnije posluiti u ovim tekim danima nego
meni, i da ete ga nositi i kao talisman, za sreu.
arls, koga ja sada uim da ita i pie i za koga
sam ustanovila da je vrlo inteligentan poetnik, eli da
doda nekoliko rei. Molim Vas piite im budete imali
vremena i raspoloenja za to.

ZDRAVO ZDRAVO ZDRAVO ZDRAVO
ZDRAVO ZDRAVO ZDRAVO ZDRAVO ZDRAVO
ZDRAVO VOLI TE I LJUBI ARLS

Prolo je dugo vremena pre nego to je X. smogao
snage da odloi pismo, da se i ne govori o tome da izvadi
sat devojicinog oca iz kutije. Kada ga je konano uzeo
u ruke, video je da mu je staklo usput, negde na poti,
razbijeno. Pitao se da li je sat inae neoteen, ali nije
imao hrabrosti da ga navije i to ustanovi. Samo je jo
dugo sedeo sa satom u ruci. A zatim je, iznenada, kao u
ekstazi, osetio da ga hvata san.
Uzmite tako jednog stvarno pospanog oveka,
Esm, takav vam jo uvek ima ansi da ponovo postane
ovek sa neokrnjenim fizikim i duhovnim s-n-a-g-a-m-
a.

LEPA USTA I ZELENE MI OI

Kada je telefon zazvonio, prosedi mukarac je,
gotovo sa nekim poputanjem u glasu, upitao devojku ta
misli ne bi li moda bilo bolje da se ne javi. Devojka ga
je ula kao iz neke daljine i okrenula se prema njemu.
Jedno oko - ono prema svetlu - bilo joj je vrsto
zatvoreno, a drugo, otvoreno, bilo je - ma koliko to
izvetaeno zvualo - veliko i tako plavo da se inilo
gotovo ljubiasto. Prosedi mukarac pozvao ju je da se
bre odlui i ona se podigla na desni lakat, tek toliko
hitro da joj pokret ne izgleda sasvim bezvoljan. Uklonila
je kosu sa ela levom rukom. Boe, ne znam ni sama,
rekla je. Ovaj, ta ti misli? Prosedi ovek joj je rekao
da on, ovako ili onako, ne vidi neku naroitu razliku i
provukao je levu ruku ispod devojine, iznad lakta,
probijajui se prstima, pravei mesta za njih izmeu
toplih povrina njene miice i grudi. Desnu ruku pruio
je prema slualici. Da bi mogao da je dohvati naslepo,
bez mnogo pipanja, bio je prisiljen da se malo podigne,
tako da je potiljkom oeao ivicu abaura lampe. U tom
trenutku, svetlost je naroito isticala, moda malo i
prejako, njegovu prosedu, na mnogim mestima ve
gotovo belu kosu. Iako u tom trenutku u neredu, bilo je
oigledno da je nedavno podiana ili, bolje reeno,
nedavno negovana. Na slepoonicama i na zatiljku bila
je na uobiajeni nain potkraena, dok je sa strane i na
temenu bila ostavljena ak neto vie nego podugaka,
tako da je itava frizura bila u stvari izrazito lina.
Halo, rekao je zvunim glasom u telefon.
Devojka je ostala oslonjena na lakat i posmatrala ga.
Njene oi, sada ve vie jednostavno otvorene nego
uznemirene ili radoznale, odraavale su uglavnom samo
sopstvenu veliinu i boju.
Muki glas - hladan, mrtav, a ipak nekako grubo,
gotovo opsceno ubrzan za ovu priliku - dopro je s drugog
kraja ice. Li? Jesam li te probudio?
Prosedi ovek bacio je kratak pogled u levo, prema
devojci. Ko je na telefonu? upitao je. Artur?
Aha... Jesam li te probudio?
Nisi, nisi. U krevetu sam, itam. Neto nije u
redu?
Sigurno te nisam probudio?
Ne, nisi, uopte nisi, rekao je prosedi ovek. U
stvari, u poslednje vreme jedva da proseno etiri sata...
Evo zato sam te zvao, Li. Jesi li sluajno
primetio kada je Doni otila? Jesi li sluajno primetio
da nije otila sa Elenbogenovima, kojim sluajem?
Prosedi ovek pogledao je ponovo u levo, ali neto
vie ovog puta, nekuda iznad devojke koja ga je sada
posmatrala kao neki mladi plavooki irski policajac. Ne,
nisam, Arture, rekao je, pogleda usmerenog prema
dalekom, mranom delu sobe, gde se zid spajao sa
plafonom. Zar nije otila s tobom?
Nije, zaboga. Nije. Znai da uopte nisi video kad
je otila?
Pa sad, i nisam, Arture, rekao je prosedi ovek.
U stvari, ako hoe istinu, nisam itavo vee nita video
oko sebe. Onog asa kad sam proao kroz vrata upao
sam u jednu ubiboe dugu raspravu sa onim
doseljenikom iz Francuske, iz Bea ili avo ga zna
odakle. Ti stranci svi od reda kao zapeti vrebaju priliku
da dabe dou do pravnih saveta. Zato pita? ta se
dogodilo? Doni se izgubila?
Oh, boe. Ko da to zna! Ja ne znam. Zna ve i
sam kakva je kad malo vie popije i kad joj se hoe da...
Ja pojma nemam. Moda je prosto...
Jesi li zvao Elenbogenove? upitao je prosedi
mukarac.
Jesam. Jo se nisu vratili kui. Ne znam. Boe,
nisam ak ni siguran da je otila s njima. Znam samo
jednu stvar. Dozlogrdilo mi je da oko toga lupam glavu.
Ozbiljno mislim. Ovog puta mislim ozbiljno. Dosta mi
je. Pet godina. Gospode!
U redu, a sad pokuaj malo da se smiri, Arture,
rekao je prosedi ovek. Prvo i prvo, koliko ja znam
Elenbogenove, vrlo je verovatno da su svi koliko ih je
bilo uskoili u taksi i odvezli se dole u Vilid na par sati.
Svo troje e po svoj prilici odjednom da upadnu...
Imam neki oseaj da je otila da obrauje tamo
nekog tipa u kuhinji. Imam takav oseaj. Uvek uzme da
se muva sa raznim tipovima po kuhinjama im malo vie
popije. Dosta mi je. Kunem ti se da ovog puta mislim
ozbiljno. Pet prokletih...
Gde se sada nalazi, Arture? upitao je prosedi
ovek. Kod kue?
Aha. U svom domu. Dome, mili dome.
Gospode!
U redu, pokuaj malo da se... ta ti je?... Jesi li
pijan, ta li?
Ne znam. Kako, doavola, da znam?
U redu, a sad sasluaj. Smiri se. Samo se smiri,
rekao je prosedi ovek. Zna ve Elenbogenove,
zaboga. Verovatno su zakasnili na poslednji voz. Svo
troje e verovatno svakog asa da upadnu kod tebe, a iz
njih e samo pljutati duhoviti barski...
Odvezli su se kolima.
Kako zna?
Od devojice koja im uva decu. Na razgovor
bio je prava pravcata iskriava konverzacija. Sasvim smo
se zbliili. Kao dva zma graka u mahuni.
U redu. U redu. Pa ta onda? Hoe li sad lepo da
sedne i da se smiri? rekao je prosedi ovek. Svo
troje e sigurno svakog asa da upadnu kod tebe igrajui
valcer. Veruj mi na re. Zna kakva je Leona. Ne znam
koji im je avo, ali im dou u Njujork, uhvati ih onaj
pravi pravcati konektikatski timung. Zna i sam.
Aha. Znam. Znam. A ipak ne znam.
Ma zna. Upotrebi malo matu. Njih dvoje su
verovatno ve bukvalno odvukli Doni...
Sluaj. Niko na ovom svetu ne mora da vue
Doni bilo kuda. Nemoj sad da mi pria o nekom
odvlaenju.
Niko ti ne pria nita slino, Arture, mimo je
rekao prosedi ovek.
Znam, znam! Oprosti, Gospode, ve gubim
razum. Daj mi asnu re da te nisam probudio!
Rekao bih ti da jesi, Arture, rekao je prosedi
ovek. Odsutno, povukao je ruku koja je jo uvek bila
izmeu devojine miice i grudi. Sluaj me, Arture. Zeli
li od mene savet? nastavio je. Dohvatio je prstima
telefonski kabl, ispod same slualice. Ozbiljno
govorim, sada. Hoe li da ti dam jedan savet?
Aha. Ne znam. Gospode, drim te budnog u ovo
doba. Zato prosto ne prekine ovo moje...
Sluaj me samo trenutak, rekao je prosedi ovek.
Prvo - ovo ti ozbiljno kaem - idi u krevet i smiri se.
Natoi sebi poveliku au neke dobre kapljice pred
spavanje i zavuci se pod...
Kapljice! ali se, ta ti je? Gospode, dotukao
sam valjda litar za ova dva poslednja, prokleta dva sata.
Kapljica! Tako sam se naljoskao da jedva mogu da...
U redu. U redu. Idi onda pravo u krevet, rekao je
na to prosedi ovek. I smiri se - uje li me? Reci i sam.
Ima li ikakve koristi od toga da tu sedi i dere se?
Aha, znam. Ne bih se uopte brinuo, zaboga, ali
kad u nju ovek ne moe da ima poverenja! Boga mi!
Boga mi ne moe! U nju ovek sme da se pouzda tek
toliko da moe - ne znam ni sam ta. Ah, kakva vajda od
svega toga. Poludeu, avo da ga nosi.
U redu. Ostavi to, sada. Zaboravi. Hoe li da mi
uini i pokua malo da ne misli na itavu stvar?
rekao je prosedi ovek. Kad skupi na gomilu sve to
zna, ini mi se... kunem se, ini mi se da pravi
medveda od...
Zna li ta radim? Zna li ta radim? Stid me je
da ti kaem, ali zna li ta svake proklete noi samo to
ne uradim? Kada se vrati kui? Hoe li da zna?
Arture, sluaj, ovo nije...
ekaj malo, rei u ti, avo da ga nosi. Bukvalno
moram da se prisiljavam da ne pootvaram vrata na svim
prokletim ormanima u stanu - kunem ti se. Svake noi
kad se vratim kui, oekujem da zateknem gomilu
kurvinih sinova kako se kriju po svim okovima.
Liftboji. Potari. Policajci...
U redu. U redu. Daj da o svemu popriamo malo
smirenije, Arture, rekao je prosedi ovek. Okrenuo se
naglo u desno, gde je cigareta, upaljena neto ranije te
veeri, stajala na samom rubu pepeljare. Oigledno se
ve bila ugasila i zato je nije uzeo. Pre svega, rekao je
u telefon, rekao sam ti to ve mnogo, mnogo puta,
Arture, to je upravo ono u emu najvie grei. Zna li
ta u stvari ini? Hoe li da ti kaem ta u stvari ini?
Radi takve stvari - ovo sad ozbiljno kaem - radi takve
stvari samo i jedino zato da sam sebe mui. Ti, u stvari,
sam inspirie Doni... Zastao je. Ima prokletu sreu
da je ona stvarno divno dete. Ozbiljno govorim. I ti tom
detetu apsolutno nee da prizna da ima malo dobrog
ukusa... ili bar razuma, za ime boje, to se tih stvari
tie...
Razuma! Sali li se? Ona nema nikakvog razuma!
Ona je prava ivotinja!
inilo se da je prosedi ovek, irei nozdrve,
duboko uzdahnuo. Svi smo mi ivotinje rekao je. U
sutini, svi smo mi ivotinje.
Jesmo, avola. Ja nisam nikakva prokleta
ivotinja. Moda sam glupi, zaglupljeni bednik
dvadesetog veka, ali ivotinja nisam. To mi ne priaj.
ivotinja nisam.
Sluaj, Arture. Ovo nas nee nikuda...
Razuma. Gospode, da samo zna kako je to
smeno, to je da crkne od smeha. Ona ita pozorinu
stranu i gleda televiziju dok gotovo ne oslepi - i zbog
toga je intelektualka. Zna li koga sam uzeo za enu?
Uzeo sam za enu najveu ivu nerazvijenu, neotkrivenu
glumicu, knjievmcu, psihoanalitiarku i sveukupno
najveeg neotkrivenog genija i veliinu u itavom
prokletom Njujorku. Ti o tome nisi imao pojma, zar ne?
Gospode, to je tako smeno da mi doe da uzmem no i
zakoljem sam sebe. Madam Bovari u Kolumbija koli za
dopunsko obrazovanje. Madam...
Ko? upitao je prosedi ovek, glasom u kome se
osealo nestrpljenje.
Madam Bovari ide na predavanja iz estetskih
vrednosti televizije. Gospode, da samo zna kako...
U redu, u redu. Sigurno ve shvata da nas ovo ne
vodi nikuda, rekao je prosedi ovek. Okrenuo se i dao
devojci znak, stavljajui dva prsta pred usta, da eli
cigaretu. Pre svega, rekao je u telefon, za jednog ko
zna koliko inteligentnog momka, ti si tako netaktian
koliko to ljudsko bie uopte moe da bude. Ispravio je
lea, tako da devojka moe da dohvati cigarete iza njega.
Ozbiljno mislim. To se odraava na tvom linom
ivotu, to se odraava na tvom...
Razuma! O, boe, to me obara s nogu!
Svemogui boe! Jesi li ikad imao prilike da uje kako
nekog opisuje - nekog mukarca, mislim? Jednom, kad
ne bude imao nikakvog drugog posla, uini mi ljubav i
navuci je da ti opie nekog mukarca. Ona opis svakog
mukarca kojeg vidi poinje reima strano privlaan.
To moe da bude i najstariji, najmasniji, najljigaviji...
U redu, Arture, odbrusio je prosedi ovek. Ovo
nas ne vodi nikuda. Apsolutno nikuda. Uzeo je upaljenu
cigaretu koju mu je pruila devojka. Upalila je dve.
Uzgred budi reeno, nastavio je, isputajui dim kroz
nos, kako si proao danas?
ta?
Kako si proao danas? ponovio je prosedi ovek.
Kako se zavrio proces?
Nemam pojma. Gadno. Na dva minuta pre nego
to sam poeo sa izlaganjem, advokat tuioca, onaj
Lisberg, uterao je u salu onu idiotsku sobaricu sa
gomilom arava kao dokaznim materijalom - a svi
iarani mrljama od stenica. Gospode!
Pa ta se dogodilo? Izgubio si? upitao je prosedi
ovek, ponovo uvlaei dim cigarete.
Zna ko je predsedavao? Tata Vitorio. Kog
avola taj dasa ima protiv mene, to neu do smrti
saznati. Dovoljno je bilo da samo otvorim usta pa da
skoi na mene. ovek uopte ne moe da diskutuje s
takvim tipom. To je nemogue.
Prosedi ovek je okrenuo glavu da pogleda ta radi
devojka. Uzela je pepeljaru i poloila je izmeu njih.
Izgubio si, znai, ili kako? rekao je u telefon.
ta?
Jesi li izgubio, rekoh.
Aha. Upravo sam hteo da ti priam o tome. Na toj
priredbi nisam imao nikakvih ansi, sa svom tom
gomilom. ta misli, hoe li Mlai skoiti do plafona?
Za to me u stvari ba briga, ali ta ti misli? Misli da
hoe?
Levom rukom prosedi ovek je zamiljeno skidao
pepeo sa cigarete o ivicu pepeljare. Ne verujem da e
obavezno da skoi do plafona, Arture, rekao je mirno.
Svi su, meutim, izgledi da ga itava stvar nee bog zna
kako obradovati. Ti zna otkad ve vodimo ta tri hotela?
Stari enli je sam lino otpoeo itav...
Znam, znam. Mlai mi je to priao najmanje
pedeset puta. To je jedna od najlepih i najpotresnijih
pria koje sam uo u ivotu. U redu, i tako sam ja
izgubio prokleti proces. Prvo i prvo, to nije bilo mojom
krivicom. Najpre me je onaj ludak Vitorio maltretirao za
vreme itavog suenja. Onda je ona mentalno zaostala
sobarica poela da iri arave pune mrlja od stenica i
da...
Niko ne kae da je tvoja krivica, Arture, rekao je
prosedi ovek. Sam si me pitao da li e Mlai da skoi
do plafona. Samo sam ti sasvim otvoreno...
Znam... znam to... i ne znam. Uostalom, ba me
briga. Mogu uvek da se vratim u vojsku. Jesam li ti
priao o tome?
Prosedi ovek ponovo je okrenuo glavu prema
devojci, moda da bi joj izrazom lica pokazao svu svoju
uzdranost i ak stoicizam. Devojka je, meutim,
propustila da to primeti. Ona je upravo prevrnula
pepeljaru kolenom i brzo je, prstima, skupljala rasuti
pepeo u gomilicu da ga poisti. Njene oi podigle su se
prema njemu moda deli sekunde prekasno. Ne, nisi,
Arture, rekao je u telefon.
Aha. Moda u. Ne znam jo. Nisam ba
oduevljen tom idejom, naravno, i neu da idem ako
ikako budem mogao da to izbegnem. Ali moda e mi to
biti jedini izlaz. Ne znam. U svakom sluaju, to mi doe
kao neko utoite. Ako mi vrate moj lepi mali lem i
onaj moj glomazni, debeli sto i moju lepu, veliku mreu
protiv komarca, moda sve to nee...
Voleo bih da nekako usadim malo pameti u tu
tvoju tintaru, eto ta bih voleo da uradim, rekao je
prosedi ovek. Za prokletog... za jednog navodno
inteligentnog mladog oveka govori kao pravo pravcato
dete. To ti kaem sasvim iskreno. Ti puta da aica
nevanih stvari nabubri u toj tvojoj glavi do takvih
dimenzija da postaje apsolutno nesposoban za bilo
kakvo...
Trebalo je da ostavim. Zna li to? Trebalo je da
na sve stavim taku prolog leta, kada je lavina stvarno
krenula... Zna li to? A zna li zato nisam? Zeli li da
zna zato nisam?
Arture. Zaboga. Ovo nas stvarno nikuda ne vodi.
ekaj malo. Pusti da ti kaem zato! Hoe da
zna zato nisam? Mogu da ti tano kaem zato. Zbog
toga to mi je bilo ao nje. To je prava i jednostavna
istina. Bilo mi je ao nje.
Pa sad, ne znam. Hou da kaem, to je van moje
jurisdikcije, rekao je prosedi ovek. Meni se,
meutim, ini da izgleda zaboravlja jednu stvar, a to je
da je Doni odrasla osoba, ena. Ne znam, ali meni se
ini...
Odrasla ena! Jesi li ti lud? Ona je odraslo dete,
zaboga. Sluaj. Ja se na primer brijem - sluaj samo ovo
- ja se na primer brijem, a ona odjednom pone da me
doziva odnekud sa potpuno drugog kraja stana. Ja,
naravno, odem da vidim ta se dogaa - usred brijarija,
sa sapunicom po itavom licu i svim. I zna li ta je
htela? Htela je da me pita ta mislim o njenim umnim
sposobnostima. Kunem se. Ona je patetina, kaem ti. Ja
je ponekad posmatram dok spava i znam o emu
govorim. Veruj mi...
Dobro, to su stvari koje ti zna bolje nego... Hou
da kaem da je to van moje jurisdikcije, rekao je
prosedi ovek. Sutina je, ipak, avo da ga nosi, u tome
to ti ne preduzima nita konstruktivno da...
Mi smo pogreno spojeni, eto u emu je stvar. To
je itava i sasvim jednostavna pria. Mi smo do te mere
pogreno spojeni i... Zna li ti ta je njoj potrebno? Njoj
je potreban jedan krupan i mutav dasa da je s vremena na
vreme izgazi i istera joj duu - i onda se lepo vrati natrag
u fotelju da zavri itanje novina. To je ono to je njoj
potrebno. Ja sam za nju preslab. Znao sam to ve kad
smo se venali - kunem ti se da jesam. Hou da kaem, ti
si pametan momak, nikad se nisi enio, ali Ijudi s
vremena na vreme, pre nego to se oene, proivljavaju
trenutke vidovitosti i znaju kako e to izgledati kad budu
u braku. Ja sam to ignorisao. Ignorisao sam svoje
proklete trenutke vidovitosti. Ja sam slab. To je u malo
rei sutina itavog problema.
Ti nisi slab. Samo se ne slui svojom glavom,
rekao je prosedi ovek, primajui novu, tek upaljenu
cigaretu, od devojke.
Naravno da sam slab! Naravno da sam slab. avo
da ga nosi, valjda ja znam da li sam slab ili nisam! Da
nisam slab zar misli da bih dozvolio da sve ide u... Ah,
kakva je korist od same prie? Sigurno da sam slab...
Gospode, drim te budnog itavu no. Zato me ne
poalje do avola i ne spusti slualicu? Ozbiljno
govorim. Spusti slualicu.
Neu da spustim slualicu, Arture. Hteo bih da ti
pomognem, ako je to u ljudskoj moi, rekao je prosedi
ovek. U stvari, ti si svoj vlastiti najvei...
Ona me uopte ne potuje. ak me i ne voli. U
sutini - kad se sve do kraja analizira - ne volim ni ja nju
nimalo vie. Ne znam. I volim i ne volim. To se menja.
To fluktuira. Gospode! Svaki put kad se spremim da
stvar raistim, imamo neku veeru van kue, iz ovog ili
onog razloga, i ja se negde sastajem s njom, a ona dolazi
sa nekim prokletim belim rukavicama ili takvim neim.
Ne znam. Ili ponem da se seam kako smo se prvi put
odvezli u Nju Hejven na utakmicu Prinstona. Izduvala
nam se guma im smo krenuli sa parkinga, bilo je zima
kao u paklu, a ona je drala bateriju dok sam ja
popravljao prokletu stvar... Zna ve na ta mislim. Ne
znam. Ili ponem da mislim o onoj - gospode, to mi je
ve nezgodno da priam - ponem da mislim o onoj
prokletoj pesmi koju sam napisao za nju i poslao joj kada
smo tek poeli da izlazimo zajedno. Rua je moje boje i
bela, lepa usta i zelene mi oi. Gospode, stvarno mi je
nezgodno - i to me je podsealo na nju. Ona uopte nema
zelene oi - ima oi kao koljke, tako mi boga, ali me je
to ipak podsealo na nju... Ne znam. Nema vajde da se
sad o tome pria. Sigurno je da u poludeti. Spusti
slualicu i prekini me, zato nee? Ozbiljno govorim.
Prosedi ovek je proistio grlo i rekao: Nemam ni
najmanju namem da to uinim, Arture. Ima samo
jedna...
Jednom mi je kupila odelo. Od svojih para. Jesam
li ti priao o tome?
Nisi, ja...
Otila je prosto kod - ini mi se - Triplera i
kupila ga. Ja ak nisam ni iao s njom. Hou da kaem,
ona zaista ima nekoliko lepih osobina. Najsmenije u
tome je to da mi uopte nije loe stajalo. Morao sam
samo da dam da se malo suze oko kukova - pantalone - i
da se skrate. Hou da kaem, ona zaista ima nekoliko
lepih osobina.
Prosedi ovek sluao je jo nekoliko trenutaka.
Onda se naglo okrenuo prema devojci. Pogled koji joj je
uputio, iako sasvim kratak, potpuno ju je informisao o
onome to se u tom asu dogaalo na drugom kraju ice.
A sad sluaj, Arture. To ti nee doneti nita dobro,
rekao je u telefon. Od toga nita dobro biti nee.
Ozbiljno kaem. Sluaj me. Kaem ti ovo sasvim
iskreno. Hoe li da se svue i ode u krevet kao dobar
deko? I da prestane da se sekira? Doni e se
verovatno vratiti za par minuta. Sigurno ne eli da te
vidi takvog, zar ne? Prokleti Elenbogenovi e po svoj
prilici upasti s njom. Sigurno ne eli da te itava ta rulja
vidi takvog, zar ne? Oslukivao je. Arture! Cuje li
me?
Boe, drim te budnog itavu no. Sve to
radim...
Ne dri ne budnog itavu no, rekao je prosedi
ovek. Na to ak i ne mislim. Ve sam ti rekao, u
poslednje vreme spavam proseno valjda samo etiri
sata. Sta bih eleo, ako je to samo u granicama ljudske
moi, jeste da ti pomognem, mome. Sluao je.
Arture! Jesi li jo tamo?
Aha. Ovde sam. Sluaj. Ionako te drim budnog
itavu no. Da li bih mogao da doem kod tebe na
aicu? Je 1 bi ti smetalo?
Prosedi ovek ispravio je lea i poloio dlan
slobodne ruke na glavu. ta, ozbiljno misli?
Aha, mislim, ako ti nema nita protiv. Ostao bih
samo pola sata. Hteo bih samo da mogu negde da
sednem i da... ne znam ni sam. Da li bi to bilo u redu?
Aha, ali stvar je u tome to ja mislim da ne bi
trebalo da to radi, Arture, rekao je prosedi ovek,
sputajui ruku s glave. Evo ta je. Vie si nego
dobrodoao ako eli da doe, ali najiskrenije mislim da
bi trebalo da sedi gde jesi i da se smiri dok Doni ne
uplee u kuu. Najozbiljnije. Ono to ti stvarno eli
jeste da bude tano tu na licu mesta kad ona uplee u
kuu. Jesam li u pravu ili nisam?
Jesi. Ne znam. Tako mi boga, ne znam.
E, pa ja znam, asna re znam, rekao je prosedi
ovek. Sluaj, zato sada prosto ne uskoi u krevet i
smiri se, a onda kasnije, ako ti bude do toga stalo, zovni
me telefonom. Hou da kaem, ako ti doe elja da malo
popria. I nemoj da se brine. To je glavna stvar. uje
li me? Hoe li da uini tako?
U redu.
Prosedi ovek drao je jo nekoliko trenutaka
slualicu pored uha, a zatim je spustio na viljuku
aparata.
ta je rekao? smesta je upitala devojka.
Uzeo je svoju cigaretu sa pepeljare, to jest izabrao
je iz gomile opuaka i napola popuenih cigareta.
Povukao je dim i rekao: Hteo je da doe ovamo na
aicu.
Gospode! A ta si mu ti rekao? upitala je
devojka.
ula si me, odgovorio je prosedi ovek i
pogledao u nju. Mogla si da uje sve. Zar nisi?
Nakon toga je zgnjeio cigaretu.
Bio si izvanredan. Apsolutno divan, rekla je
devojka, posmatrajui ga. Gospode, oseam se kao
kuka.
Pa sad, rekao je prosedi ovek, bila je to
nezgodna situacija. Ne znam koliko sam izvanredan
bio.
Bio si. Bio si divan, rekla je devojka. Ja sam
mrtva. Apsolutno sam mrtva. Pogledaj me samo!
Prosedi ovek se zagledao u nju. Ovaj, stvarno,
bila je to nemogua situacija, rekao je. Hou da
kaem, itava stvar je tako fantastina da ak nije...
Dragi... izvini, brzo je rekla devojka i nagnula se
napred. ini mi se da gori. Vrhovima prstiju udarila
ga je nekoliko puta brzo, odseno, po nadlanici, da
odbaci eravicu. Ne. Bio je to samo pepeo. Naslonila
se. Stvarno si bio izvanredan, rekla je. Gospode,
oseam se kao prava pravcata kuka!
Da, situacija je bila vrlo, vrlo nezgodna. Momak
oigledno prolazi kroz apsolutnu...
Telefon je iznenada zazvonio.
Prosedi ovek je rekao Gospode! ali je ipak
podigao slualicu pre drugog zvona. Halo! rekao je.
Li? Jesi li ve zaspao?
Ne, nisam.
Sluaj, pomislio sam samo da bi eleo da zna.
Doni se upravo vratila.
ta? rekao je prosedi ovek i zaklonio oi levom
rukom, iako je svetiljka bila iza njega.
Aha. Samo to je upala. Valjda deset sekundi
poto sam zavrio razgovor s tobom. Neto sam pomislio
da je najbolje da te pozovem dok je ona jo u kupatilu.
Sluaj, hvala ti milion puta, Li. Ozbiljno ti kaem... zna
na ta mislim. Nisi ve zaspao, zar ne?
Ne, nisam. Ja sam samo... ne, ne, rekao je
prosedi ovek, jo drei ruku da zatiti oi. Proistio je
grlo.
Aha. Evo ta se dogodilo. Leona se izgleda neto
nadula, a onda poela da cmizdri, pa je Bob molio Doni
da izae i negde zajedno s njima popije neto i pomogne
da se izgladi stvar. Ja ne znam. Ti bolje zna. Neto
mnogo uvijeno. Bilo kako bilo, sada je kod kue. Kakva
pacovska trka. asna re, ja mislim da sve to ini ovaj
prokleti Njujork. ta sam mislio da eventualno uradimo,
ako sve krene kako treba, da potraimo za sebe neko
mestance negde moda u Konektikatu. Ne ba obavezno
negde bogu iza lea, ali dovoljno daleko da moemo da
vodimo neki normalan ivot. Hou da kaem, ona je luda
za biljkama i takvim stvarima. Verovatno bi se oduevila
da ima neku svoju baticu i te stvari. Zna li ve na ta
mislim? Hou da kaem - izuzimajui tebe - koga mi,
uopte, poznajemo u Njujorku osim opor neurotiara?
Tako neto mora pre ili kasnije da minira ak i sasvim
normalnu osobu. Zna na ta mislim?
Prosedi ovek nije odgovorio. Njegove oi,
zatiene lukom dlana, bile su zatvorene.
Bilo kako bilo, nameravam da o tome s njom
noas razgovaram. Ili sutra, moda. Ona je sada jo uvek
malo pod gasom. Hou da kaem, ona je u sutini jedno
fantastino dobro dete, i ako nam se prui prilika da se
nekako uklopimo, bili bismo najvee budaletine da bar
ne pokuamo. Kad sam ve kod toga, nastojau da malo
sredim i tu guvu oko stenica i arava. Neto sam se
pitao, Li. ta misli, kada bih otiao i lino razgovarao s
Mlaim, moda bih mogao...
Arture, ako nema nita protiv, bio bih ti vrlo
zahvalan...
Hou da kaem, ne bih eleo da pomisli da sam
te opet nazvao samo zbog toga to sam zabrinut za
prokleti posao i te stvari. Nisam. Hou da kaem, u
krajnjoj liniji, tako mi boga, nije mi ni najmanje stalo.
Samo sam mislio da bih, ako bi mi polo za rukom da se
nagodim sa Mlaim a da ne ostanem bez glave, bio
najvea budala...
Sluaj, Arture, prekinuo gaje prosedi ovek,
sklanjajui ruku s lica, odjednom me je spopala strana
glavobolja. Ne znam odakle mi sad to. Nee li da se
ljuti ako te zamolim da ovo sad prekinemo?
Razgovaraemo ujutro - vai? Oslukivao je jo
nekoliko trenutaka, a onda spustio slualicu.
Devojka mu se opet smesta obratila nekim
pitanjem, ali on nije odgovorio. Uzeo je upaljenu
cigaretu - devojinu - sa pepeljare i hteo da je prinese
ustima, ali mu je ispala iz ruke. Devojka je pokuavala
da mu pomogne da je nae pre nego to se neto zapali,
ali on joj je rekao neka, zaboga, bude mirna i ona je
povukla ruku.

PLAVI PERIOD DE DAUMIER-SMITHA

Kad bi to imalo ikakvog smisla - a izgleda da
uopte nema - mislim da bih bio sklon da ovu priu
posvetim, ma koliko ona vredela, pogotovo ako je
mestimino bar malo bezobzirna, uspomeni mog
pokojnog bezobzimog ouha Roberta Agadanijana
mlaeg. Bobi - kako su ga svi, ak i ja, zvali - umro je
1947. godine od tromboze, sigurno alei malo ta, a ne
alei se ni na ta. Bio je to ovek sklon avanturama,
izvanredno privlaan i plemenit. (Poto sam utroio
toliko godina s mukom mu osporavajui ove slikovite
epitete, oseam da je pitanje ivota i smrti da ih bar ovde
ubacim.)


Moja majka i otac razveli su se u zimu 1928.
godine, kada mi je bilo osam godina, i majka se u kasno
prolee sledee godine udala za Bobija Agadanijana.
Godinu dana kasnije, Bobi je u volstritskom krahu
izgubio sve to su on i majka posedovali. Jedino to mu
je ostalo bio je, oigledno, arobni tapi. Bilo kako bilo,
bukvalno preko noi, Bobi se od mrtvog berzanskog
pekulanta i onemoguenog bonvivana pretvorio u
ivog, iako pomalo nekvalifikovanog agenta
procenitelja, predstavnika udruenja nezavisnih
amerikih galerija i muzeja lepih umetnosti. Nekoliko
nedelja kasnije, poetkom 1930. godine, naa pomalo
neskladno pomeana trojka preselila se iz Njujorka u
Pariz, za dobro Bobija koji je trebalo da se usavri u
svom novom zanatu.
Budui da sam u to vreme bio hladan, da ne kaem
mrtav-hladan desetogodinjak, taj veliki potez primio
sam, koliko mogu da se setim, bez ikakvih trauma.
Povratak u Njujork devet godina kasnije, tri meseca
nakon smrti moje majke, bio je dogaaj koji me je
potresao, i to strano potresao.
Seam se jednog incidenta koji se odigrao samo
dan ili dva nakon to smo Bobi i ja stigli u Njujork.
Stajao sam u prepunom autobusu koji je vozio
Leksington avenijom, drei se za emajliranu ipku
pored vozaevog sedita, guz do guza sa momkom iza
mene. U toku vonje du nekoliko blokova voza je vie
puta ponovio, nama koji smo stajali nabijeni pored
prednjih vrata, kratko nareenje da se pomerimo u
zadnji deo vozila. Neki od nas pokuavali su da mu
udovolje. Neki od nas nisu. Na kraju, kod jednog
crvenog svetla koje mu je ilo u prilog, izmueni ovek
okrenuo se na seditu i pogledao u mene, jer sam stajao
odmah iza njega. Sa devetnaest godina bio sam
antieirski nastrojen momak sa ravnom, crnom, ne
naroito urednom kontinentalnom frizurom iznad
nepravilno ocrtanog dva i po santimetara visokog ela.
Obratio mi se priguenim, gotovo razboritim tonom. U
redu, deko, rekao mi je, a sad mii guzicu. Bila je to
re deko, mislim, koja me je izazvala. Ne trudei se
ak ni da se malo sagnem - to jest, da konverzaciju
odrim bar toliko privatnom, toliko de bon gout koliko je
to on nastojao da bude - obavestio sam ga, na
francuskom, da je sirovina, glupak, bahati idiot i da
nikad nee shvatiti koliko ga prezirem. Zatim sam se,
gotovo uzvieno, povukao u zadnji deo autobusa.
Stvari su ile s goreg na gore. Jedno posle podne,
otprilike nedelju dana kasnije, kad sam izlazio iz hotela
Ric, u kojem smo Bobi i ja odseli na neodreeno
vreme, odjednom mi se uinilo da su sva sedita iz svih
autobusa u Njujorku odrafljena, izvuena i postavljena
na ulicu, i da se na njima punom parom odigrava
monstruozna igra muzikih stolica. Mislim da sam bio
voljan da se ukljuim u igru, pod uslovom da mi
Menhetenska crkva da specijalnu garanciju da e svi
ostali uesnici u igri ostati da s potovanjem stoje dok ja
sedim. Kada mi je postalo jasno da se nita slino tome
ne sprema, preduzeo sam direktnu akciju. Poeo sam da
se molim da grad bude oien od ljudi, za milost da
budem sam - s-a-m. Ovakva molitva u Njujorku retko
kada ostaje neusliena ili zaluta na vezama i, za kratko
vreme, sve to sam dodimuo pretvorilo se u solidnu,
potpunu usamljenost.
Svako jutro i rano posle podne provodio sam -
telom - u jednoj umetnikoj koli na uglu etrdeset osme
i Leksington avenije, u koli koja mi se gadila. (Nedelju
dana pre nego to smo Bobi i ja otputovali iz Pariza,
dobio sam tri prve nagrade na Nacionalnoj izlobi
mladih koja se odravala u Frajburkim galerijama. Za
vreme itavog putovanja u Ameriku, ogledalo u naoj
kabini sluilo mi je uglavnom za to da proveravam svoju
neobinu fiziku slinost sa El Grekom.) Tri puta
nedeljno provodio sam kasne popodnevne sate sedei u
zubarskoj stolici gde su mi, u toku par meseci, iupali
osam zuba, od toga tri prednja. Preostala dva popodneva
obino sam provodio lutajui po umetnikim galerijama,
veinom u Pedeset sedmoj ulici, gde samo to nisam
siktao na eksponate amerikih slikara. Veeri sam
uglavnom provodio itajui. Kupio sam komplet
Harvardskih klasika - najvie zbog toga to je Bobi
rekao da za njih nemamo mesta u naem apartmanu - i
gotovo s perverznim uivanjem proitao svih pedeset
tomova. Skoro svake noi bez izuzetka postavljao sam
tafelaj izmeu kreveta u sobi koju sam delio sa Bobijem
i slikao. Za samo mesec dana, prema mom dnevniku za
1939. godinu, zavrio sam osamnaest slika u ulju.
Mislim da je vredno zabeleiti da su sedamnaest od njih
bili auto-portreti. Ponekad, meutim, moda kad bi moja
muza postajala kapriciozna, ostavljao sam boje i crtao
karikature. Jednu od njih jo uvek imam. Na njoj su
prikazana usta jednog oveka koji je doao kod zubara,
puna pokvarenih zuba. Umesto jezika, ovek ima
novanicu od sto dolara, a zubar mu, sumorno, govori na
francuskom: Mislim da emo moi da spasemo taj
kutnjak, ali se bojim da emo morati da izvadimo jezik.
Ta karikatura bila mi je najdraa od svih.
Kao cimeri-kolege Bobi i ja nismo se slagali ni
bolje ni gore nego to bi se slagali, recimo, jedan
izuzetno tolerantan student poslednje godine Harvarda i
jedan izuzetno neprijatan bruco sa Kembrida. Kada
smo, kako su nedelje prolazile, postepeno otkrili da
obadvojica volimo istu umrlu enu, to nije nita
pomoglo. U stvari, iz tog otkria izrastao je neki sablasni
posle-vas-Alfonse odnos. Poeli smo da razmenjujemo
ivahne osmehe kad god bismo se sudarili na vratima
kupatila.


Jedne nedelje u maju 1939. godine, oko deset
meseci nakon to smo se Bobi i ja doselili u Ric, video
sam u jednim novinama iz Kvibeka (jednim od esnaest
novina i asopisa na francuskom jeziku na koje sam bio
pretplaen) oglas na etvrt stupca koji je objavila
direkcija dopisne umetnike kole u Montrealu. Oglas je
preporuivao svim kvalifikovanim nastavnicima crtanja i
slikanja - u njemu je u stvari bilo reeno da im se ne
moe dovoljno fortement preporuiti - da se smesta
prijave za radno mesto u najnovijoj i najprogresivnijoj
dopisnoj umetnikoj koli u Kanadi. Kandidati za
instruktore, naglaeno je, treba da teno govore francuski
i engleski, a mogu da se prijave samo oni ija umerenost,
dobro ponaanje i karakterne osobine ne dolaze u
pitanje. Letnji semestar kole Les Amis Des Vieux
Maitres trebalo je zvanino da otpone 10. juna. Radovi
priloeni uz prijavu poeljno je da obuhvataju kako
akademske tako i komercijalne umetnike discipline, a
sve zajedno treba poslati na adresu Monsieur I. Jooto,
directeur, ranije kod Carske akademije lepih umetnosti u
Tokiju.
Istog trenutka, oseajui se gotovo neizdrljivo
kvalifikovan, izvukao sam Bobijevu Hermes Bejbi
pisau mainu ispod njegovog kreveta i napisao, na
francuskom jeziku, dugako, neumereno pismo
gospodinu Jooto, rtvujui za to sve jutarnje asove na
umetnikoj koli u Leksington aveniji. Uvodni pasus
mog pisma protegao se na neke tri stranice i samo to se
nije puio. Napisao sam da imam dvadeset devet godina i
da sam praneak Onore Domijea. Rekao sam da sam
nedavno, nakon smrti moje drage supruge, napustio
svoje malo imanje na jugu Francuske i doao u Ameriku
da privremeno - to sam naglasio - ivim sa jednim
roakom, invalidom. Slikam, rekao sam, od najranije
mladosti, ali sledei savet Pabla Pikasa, koji je bio jedan
od najstarijih i najdraih prijatelja mojih roditelja, nisam
nikada izlagao. Meutim, mnoga moja ulja i akvareli
vise ve sada u nekim od najelitnijih i ni u kojem sluaju
nouveau riche domova u Parizu, gde su gagn prilinu
panju nekih od najstranijh kritiara neeg vremena.
Nakon, rekao sam, prevremene i tragine smrti moje
supruge od ulcration cancreuse iskreno sam odluio
da vie nikada ne spustim kist na platno. Meutim,
finansijski gubici koje sam pretrpeo u poslednje vreme
naterali su me da izmenim svoju iskrenu rsolution.
Rekao sam da e mi biti najvea ast da primerke mojih
radova prezentiram Prijateljima starih majstora im ih
primim od zastupnika u Parizu kome u pisati, naravno,
trs press. Ostajem, s najdubljim potovanjem, Jean de
Daumier-Smith.
Za izbor pseudonima bilo mi je potrebno gotovo
isto toliko vremena koliko za pisanje itavog pisma.
Pismo sam napisao na svilenom papiru za
pakovanje, ali sam ga zalepio u kovertu za zaglavljem
hotela Ric. Zatim sam ga, poto sam zalepio marku za
preporuena pisma koju sam naao u gornjoj ladici
Bobijevog ormara, ubacio u sandue za potu u foajeu
hotela. Usput sam svratio da slubenika koji je sortirao
potu (i koji me oigledno nije podnosio) upozorim da
pripazi na pisma koja e ubudue stizati na ime Domije-
Smita. Konano sam se, oko pola tri, neujno uunjao na
as anatomije u umetnikoj koli u etrdeset osmoj ulici,
koji je poinjao u jedan etrdeset pet. Moji drugovi iz
klase uinili su mi se, prvi put, kao relativno pristojno
drutvo.
U toku sledea etiri dana, koristei za to sve svoje
slobodno vreme, plus izvesno vreme koje mi nije po
svim pravima pripadalo, izradio sam desetak ili vie
slika za koje sam smatrao da bi mogle predstavljati
tipine primere amerike primenjene umetnosti. Radei
uglavnom u gvau, a tek tu i tamo, da se pokaem,
istom linijom, slikao sam dentlmene u veernjim
odelima kako izlaze iz limuzina na premijernim
veerima - vitke, uspravne, superik parove koji
oigledno nikada u ivotu nisu muili druge
zanemarivanjem line higijene ispod pazuha, parove
koji, ako se pravo uzme, moda ak pazuha nisu ni imali.
Slikao sam suncem opaljene mlade divove u belim
smokinzima kako sede za belim stolovima pored
tirkiznih bazena za plivanje i nazdravljaju jedan
drugome, prilino uzbueno, koktelima od neke jeftine,
ali oigledno ultramoderne vrste raenog viskija. Slikao
sam rumenu plakatogeninu decu, izbezumljenu od
radosti i dobrog zdravlja, kako pruaju prazne tanjire i,
dobroudno, trae repete neke hranljive kae za decu.
Slikao sam nasmejane devojke visokih grudi kako se
voze na vodenim skijama, bez ikakvih briga na ovom
svetu, jer se oseaju potpuno zatiene od takvih
nacionalnih zala kao to su krvarenje desni, pege na licu,
nezdrava kosa i nepotpuno ili neadekvatno ivotno
osiguranje. Slikao sam domaice koje su, dok nisu
nabavile odgovarajui praak za pranje, bile izloene
takvim nevoljama kao to su neuredna kosa, loe
dranje, neposluna deca, razoaran mu, grube (ali
vitke) ruke i zaputene (ali ogromne) kuhinje.
Kada su uzorci bili zavreni, poslao sam ih smesta
gospodinu Jooto, zajedno sa jo pola tuceta ili neto
vie nekomercijalnih slika koje sam doneo sa sobom iz
Francuske. Tome sam prikljuio i jedno pisamce, po
mom uverenju veoma nonalantno napisano, u kome sam
tek poeo da priam bogato ljudsku priu o tome kako
sam, potpuno sam i na razne naine hendikepiran, u
duhu najistije romantine tradicije, stigao do hladnih,
belih, usamljenih vrhova svoje profesije.
Sledeih nekoliko dana proveo sam u uasnoj
napetosti, ali ve pre kraja sedmice stiglo je pismo od
gospodina Jooto u kome me je obavestio da sam
primljen kao instruktor kod Prijatelja starih majstora.
Pismo je bilo napisano na engleskom iako sam ja njemu
pisao na francuskom. (Kasnije sam ustanovio da je
gospodin Jooto, koji je znao francuski, ali ne i engleski,
poverio odgovor, iz nekih razloga, gospoi Jooto koja je
raspolagala izvesnim radnim znanjem engleskog.)
Gospodin Jooto mi je u pismu saoptio da e letnji
semestar biti, verovatno to se posla tie, od svih najtei,
i da e otpoeti 24. juna. To mi je, naglasio je, ostavljalo
jo punih pet nedelja da sredim svoje privatne stvari.
Izrazio mi je i neograniene simpatije u vezi sa
dogaajima koji su me u skoroj prolosti pogodili
emocionalno i finansijski, kao i nadu da u udesiti da se
javim Prijateljima starih majstora u nedelju 23. juna,
kako bih se mogao upoznati sa svojim dunostima i
uspostaviti vrsto prijateljstvo sa ostalim instruktorima
(kojih je, kako sam kasnije saznao, bilo ukupno dva -
gospodin Jooto i gospoa Jooto). Sa najveim
aljenjem me je obavestio da je politika kole takva da se
novim instruktorima ne plaaju putni trokovi. Poetna
plata iznosi dvadeset osam dolara nedeljno, to ni u kom
sluaju nije - gospodin Jooto je rekao da je toga svestan
- neki naroito velik iznos, ali poto su u platu uraunati
i smetaj kao i hranljivi obroci, i poto u meni osea duh
istinskog oduevljenja, izraava svoje uverenje da se
zbog toga neu oseati degradiranim. Rekao je da sa
nestrpljenjem oekuje od mene telegram sa formalnim
pristankom, a moj dolazak sa zadovoljstvom i da ostaje,
s potovanjem, moj novi prijatelj i poslodavac I. Jooto,
ranije kod Carske akademije lepih umetnosti u Tokiju.
Moj telegram sa formalnim pristankom otiao je u
roku od pet minuta. Za divno udo, u uzbuenju, ili
moda iz oseanja krivice to koristim Bobijev telefon za
slanje telegrama, svesno sam ostao u granicama proze i
sveo telegram na samo deset rei.


Te veeri kada sam se, kao i obino, naao u
sedam sati sa Bobijem na veeri u Okrugloj sali,
ustanovio sam s negodovanjem da je doveo sa sobom
gosta. Ni jednom reju nisam mu rekao niti nagovestio
nita o svojim tekuim vankolskim aktivnostima i
umirao sam od elje da mu saoptim novost - da ga
propisno zapanjim kad budemo sami. Gost je bila jedna
vrlo privlana mlada dama, tada tek par meseci
razvedena, sa kojom se Bobi esto viao, i sa kojom sam
se ve nekoliko puta sreo. Bila je to jedna, sve u svemu,
vrlo armantna osoba, ije sam stalne pokuaje da se
prema meni odnosi prijateljski, da me neno ubedi da
odbacim svoj oklop ili bar lem, ja tumaio kao
indirektan poziv da joj se prvom zgodnom prilikom
uvuem u krevet, to jest, im bude u stanju da Bobiju,
koji je oigledno bio prestar za nju, da ut-kartu. Za
vreme veere drao sam se neprijateljski i odgovarao
lakonski. Konano, dok smo pili kafu, ukratko sam im
ocrtao svoje planove za leto. Kada sam zavrio, Bobi mi
je postavio nekoliko sasvim inteligentnih pitanja.
Odgovarao sam na njih hladno, preterano kratko, kao
neoborivi krunski princ situacije.
Oh, zvui vrlo uzbudljivo! rekla je Bobijeva
goa, ekajui, uzalud, da joj ispod stola doturim svoju
adresu u Montrealu.
Mislio sam da e poi sa mnom u Rod Ajlend,
rekao je Bobi.
Oh, dragi, nemoj sada da se dri kao pokislo
kue, rekla mu je gospoa X.
Neu, ali mi ne bi bilo krivo da znam malo vie o
svemu tome, rekao je Bobi. inilo mi se, meutim, da
iz njegovog dranja vidim kako u mislima ve zamenjuje
rezervacije voznih karata za Rod Ajlend, za leaje u klasi
spavaih kola.
Mislim da je to neto najprijatnije, najvei
kompliment za koji sam ula u ivotu, rekla mi je toplo
gospoa X. Blistanje njenih oiju odavalo je
izopaenost.


Kada sam u odreenu nedelju stupio na peron
stanice Vindzor u Montrealu, imao sam na sebi
gabardensko dvoredno odelo be boje (o kome sam imao
vrlo visoko miljenje), flanelsku koulju marinsko plave
boje, solidnu utu pamunu kravatu, smeebele cipele,
panama eir (koji je pripadao Bobiju i zbog toga mi bio
premalen) i riesmee brkove, stare tri nedelje.
Gospodin Jooto me je doekao na stanici. Bio je to sitan
oveuljak, visok svega neto vie od metar i po, u
pomalo zaputenom lanenom odelu, crnim cipelama i
crnom eiru od filca sa obodom zavrnutim na gore. Nije
se ni nasmeio, niti mi je, koliko se seam, ita rekao
dok smo se rukovali. Njegov izraz lica - definicija koju
sam mu dao potie pravo iz francuskog Saks-Romerovog
izdanja Fu Manu knjiga - bio je nedokuiv. Iz nekog
razloga, ja sam se osmehivao od uha do uha. Nisam bio
u stanju ak ni da ublaim taj osmeh, a kamo li da ga
potpuno ugasim.
Od stanice Vindzor do kole vozili smo se
autobusom nekoliko kilometara. Sumnjam da je
gospodin Jooto za vreme vonje izgovorio pet rei.
Uprkos njegovom utanju, ili zbog njega, ja sam govorio
bez prestanka, prekrtenih nogu s glenjem na kolenu,
briui neprekidno znoj sa dlanova o arapu. Izgledalo
mi je neophodno ne samo da ponovim svoje ranije lai -
o srodstvu sa Domijeom, o preminuloj supruzi, o malom
imanju na jugu Francuske - ve i da ih dalje razradim.
Na kraju, da bih potedeo sebe boravka meu tim bolnim
uspomenama (a one su postepeno poinjale da za mene
budu bolne) skrenuo sam razgovor na najstarijeg i
najboljeg prijatelja mojih roditelja: Pabla Pikasa. Le
pauvre Picasso, kako sam ga nazivao. (Izabrao sam
Pikasa, mogu da kaem, zbog toga to mi se inilo da je
od svih francuskih slikara on u Americi najpoznatiji.
Kanadu sam bez mnogo dvoumljenja smatrao delom
Amerike.) Za dobro gospodina Jooto, obnovio sam, sa
solidnom dozom prirodnog sauea prema palom divu,
uspomene na to koliko puta sam mu rekao: Monsieur
Picasso, ou allez vouz? i kako je, umesto odgovora na
ovo, duboko prodirue pitanje, maestro uvek polako,
teko, prelazio preko ateljea da pogleda u malu
reprodukciju slike Les Saltimbanques i slavu, davno
izgubljenu, koja mu je nekad pripadala. Nevolja s
Pikasom, kako sam objasnio gospodinu Jooto dok smo
izlazili iz autobusa, bila je u tome to nikada nije hteo
nikoga da poslua - ak ni svoje najblie prijatelje.
1939. godine, kola Prijatelji starih majstora
zauzimala je drugi sprat jedne male, veoma neugledne
trospratne zgrade - stanbene zgrade, u stvari - u Verdenu,
odnosno najmanje privlanom delu Montreala. kola se
nalazila direktno iznad jedne prodavnice ortopedskih
pomagala i proteza. Prijatelji starih majstora imali su za
sebe samo jednu veliku sobu i tesni klozet bez zasuna.
Bez obzira na to, u trenutku kada sam se naao u
prostorijama, sve mi je izgledalo udesno prijatno. Za to
je postojao veoma ozbiljan razlog. Zidovi instruktorske
sobe bili su prekriveni mnogobrojnim uokvirenim
slikama - sve akvarelima - radovima gospodina Jooto. I
sad mi se ponekad dogaa da sanjam bele guske kako
lete preko neobinog bledoplavog neba dok se bilo je to
jedno od najsmelijih i najuspelijih majstorskih ostvarenja
koje sam ikada video plavetnilo neba, ili ethos
plavetnila neba odraava na ptijem perju. Slika je visila
upravo iznad radnog stola gospoe Jooto. Ona je davala
atmosferu sobi - ona i jo jedna ili dve druge slike slinih
kvaliteta.
Gospoa Jooto, u prekrasnom kimonu crne i
svetlo crvene boje, upravo je istila pod malom
metlicom kada smo gospodin Jooto i ja uli u
instruktorsku sobu. Bila je to ena prosede kose, sigurno
za glavu via od mua, a crte njenog lica delovale su pre
malajski nego japanski. Prekinula je ienje i pola
prema nama, a gospodin Jooto nas je kratko predstavio
jedno drugom. Uinila mi se podjednako nedokuiva kao
njen suprug, ako ne moda i vie. Gospodin Jooto mi je
nakon toga ponudio da me odvede u moju sobu u kojoj
je, kako mi je objasnio (na francuskom), do nedavno
stanovao njegov sin koji je otiao u Britansku Kolumbiju
da tamo radi na nekoj farmi. (Nakon dugotrajnog utanja
u autobusu, bio sam srean to ga ujem da govori s
malo vie kontinuiteta, pa sam ga sluao radosno i s
panjom.) Poeo je da se izvinjava zbog injenice to u
sobi njegovog sina nema ni jedne stolice - samo jastuci
za sedenje na podu - ali ja sam ga brzo uverio da je to za
mene maltene dar od boga.
(U stvari, ini mi se ak da sam rekao da mrzim
stolice. Bio sam tako nervozan da bih, da mi je rekao da
je soba njegovog sina poplavljena danju i nou sa pola
metra vode, verovatno zajecao od zadovoljstva. Po svoj
prilici bih mu poverio da bolujem od retke bolesti nogu
koja zahteva da drim noge u vodi osam asova dnevno.)
Zatim me je proveo uz kriputave drvene stepenice u
moju sobu. Usput sam mu rekao, s posebnim naglaskom,
da se oduevljavam budizmom. Kasnije sam ustanovio
da su i on i gospoa Jooto prezbiterijanci.
Te noi, u sitne sate, dok sam leao budan u
krevetu jer mi se malajsko-japanska veera gospoe
Jooto jo uvek en masse vozila po elucu kao u liftu,
neko od branog para Jooto poeo je da jei u snu,
pored samog zida s druge strane. Bilo je to visoko,
tanko, isprekidano cvilenje za koje se uopte ne bi moglo
rei da potie od odrasle osobe, ve pre od nekog jadnog,
abnormalnog deteta, ili neke male, degenerisane
ivotinje. (Pokazalo se da e to biti redovna nona
predstava. Nikad mi nije uspelo da ustanovim ko od
branog para Jooto puta te glasove, a jo manje zato.)
Kada je postalo neizdrljivo sluati te zvuke u leeem
stavu, ustao sam iz kreveta, navukao papue, otiao u
mrak i seo na jedan od jastuka na podu. Sedeo sam
prekrtenih nogu nekoliko asova i puio cigarete gasei
ih o on papue i stavljajui opuke u mali dep
pidame. (Jootovi nisu puili, i u itavom stanu nije bilo
ni jedne pepeljare.) Zaspao sam oko pet sati ujutro.
U pola sedam gospodin Jooto je pokucao na moja
vrata i obavestio me da e doruak biti serviran u est i
etrdeset pet. Upitao me je kroz vrata da li sam dobro
spavao, a ja sam odgovorio: Oui! Zatim sam se
doterao - obukao sam tamnoplavo odelo za koje sam
smatrao da e najbolje odgovarati jednom instruktoru na
dan otvaranja kole, vezao crvenu kravatu koju sam
dobio na poklon od majke i - bez umivanja - pourio
kroz hodnik u kuhinju.
Gospoa Jooto je stajala pored tednjaka i
spremala ribu za doruak. Gospodin Jooto u potkoulji i
pantalonama sedeo je za kuhinjskim stolom i itao neke
japanske novine. Pozdravio me je, nimalo formalno,
pokretom glave. I jedno i drugo nikad mi se nisu inili
nedokuiviji. Na kraju je pred mene stavljen tanjir sa
nekom ribom i malim, ali primetnim tragom zgruanog
sosa od paradajza du ivice. Gospoa Jooto me je
upitala, na engleskom - njen akcent bio je neoekivano
armantan - da li bih moda vie voleo jaja, ali ja sam
odgovorio: Non, non, madame - merci! Rekao sam da
nikada ne jedem jaja. Gospodin Jooto je naslonio svoje
novine na moju au za vodu i svo troje smo dorukovali
u tiini - to jest, oni su jeli, a ja sam sistematski, utei,
gutao.
Posle doruka, ne izlazei iz kuhinje, gospodin
Jooto je obukao koulju bez kragne, a gospoa Jooto je
odvezala kecelju, i zatim smo, jedno za drugim, krenuli,
trapavo, u instruktorsku sobu. Tu je na gomili, u neredu,
na irokom radnom stolu gospodina Jooto, lealo
desetak ili vie neotvorenih, ogromnih, nabijenih koverti
od smee hartije. Meni su one izgledale nekako svee
nalickane, kao novi aci. Gospodin Jooto mi je pokazao
moj sto koji je stajao u najdaljem, izolovanom uglu sobe,
i zamolio me da sednem. Zatim je, uz asistenciju
gospoe Jooto, otvorio nekoliko koverata, primenjujui
pri tome izvestan metod, konsultujui se povremeno na
japanskom, dok sam ja sedeo na drugoj strani sobe, u
tamnoplavom odelu i sa crvenom kravatom, trudei se da
izgledam istovremeno i paljiv i strpljiv i, na neki nain,
neophodan u toj organizaciji. Iz unutranjeg depa na
kaputu izvukao sam pregrt mekanih crtaih olovaka
koje sam doneo iz Njujorka i poloio ih, to sam mogao
tie, na dasku stola. U jednom trenutku, iz nekog
razloga, gospodin Jooto je pogledao u mene, a ja sam
mu uputio najprivlaniji osmeh za koji sam bio
sposoban. Zatim su, iznenada, bez rei ili pogleda u
mom pravcu, obadvoje seli za svoje stolove i bacili se na
posao. Bilo je oko pola osam.
Oko devet sati, gospodin Jooto je skinuo naoari,
ustao i priao mom stolu sa svenjem papira u ruci.
Proveo sam sat i po ne radei apsolutno nita, osim to
sam se trudio da spreim stomak da glasno zavija. Kad
mi se pribliio, brzo sam ustao, drei se malo pognuto
da ne izgledam nepristojno visok. Pruio mi je sveanj
papira koji je doneo i upitao me da li bih bio ljubazan da
prevedem njegove pisane primedbe sa francuskog na
engleski. Rekao sam: Oui, monsieur! a on se lako
naklonio i otkasao natrag za svoj sto. Odgurnuo sam
pripremljene crtae olovke u stranu, izvukao nalivpero i
bacio se - jo malo pa slomljenog srca - na posao.
Kao i mnogi drugi zaista dobri slikari, gospodin
Jooto je poduavao druge u crtanju ni za dlaku bolje
nego to bi to inio jedan osrednji slikar koji ima malo
vie smisla za nastavniki poziv. Praktino - pomou
vlastitog crtea na prozimom papiru poloenom preko
crtea koji je izradio student - i pisanim primedbama na
poleini crtea, bio je potpuno u stanju da relativno
talentovanom studentu pokae kako treba nacrtati svinju
u slikovitom oboru. Ne bi, meutim, do kraja ivota
uspeo nikoga da uputi kako se crta lepa svinja u lepom
oboru (to je, naravno, bila upravo ona mala tehnika
finesa koju su njegovi bolji studenti najeljnije oekivali
da im stigne preko pote). To nije bilo, moda je
potrebno da dodam, zbog toga to je svesno ili nesvesno
krtario svojim talentom, ili namerno nije eleo da ga
rasipa, ve prosto zato to nije bio sposoban da svoje
znanje prenosi na druge. Za mene, u toj okrutnoj istini
nije bilo pravog elementa iznenaenja, i zato me ona nije
uhvatila iz zasede. Imala je, meutim, izvestan
kumulativni efekat, s obzirom na to gde sam sedeo i, do
asa kada je dolo vreme ruku, morao sam da posebno
pazim da ne zamrljam svoj prevod oznojenim
jagodicama prstiju. Da bi itava stvar bila jo vie
deprimirajua, rukopis gospodina Jooto bio je jedva
itljiv. U svakom sluaju, kada su me gospoa i
gospodin Jooto pozvali da doem na ruak, odbio sam
da im se pridruim. Rekao sam da treba da odem do
pote, a zatim sam bukvalno pobegao niz stepenice na
ulicu i krenuo brzim koracima, bez ikakvog cilja, kroz
spletove starih bednih ulica. Kada sam stigao do jednog
snek-bara, uao sam i na brzinu progutao etiri
koniajlendske prene kobasice i popio tri olje mutne
kafe.
Vraajui se natrag Prijateljima starih majstora
poeo sam da se pitam, najpre na poznati maloduni
nain za koji sam manje-vie iz iskustva znao kako mu
se treba suprotstaviti, a zatim obuzet pravom pravcatom
panikom, ima li u tome to me je gospodin Jooto itavo
jutro zaposlio iskljuivo kao prevodioca iega linog.
Nije li stari Fu Manu od samog poetka prozreo da,
pored ostalih zavaravajuih privesaka i ukrasa, nosim i
brkove devetnaestogodinjeg mladia? Bilo je
neizdrljivo podneti ak i pomisao na takvu mogunost.
To je istovremeno poelo pomalo da podbada i moj
oseaj za pravdu. Mene - oveka koji je odneo tri prve
nagrade, bliskog prijatelja Pabla Pikasa (za ta sam ve
stvarno bio poeo da sebe smatram) - zapoljavaju tu
kao obinog prevodioca. Kazna nije odgovarala zloinu.
Kao prvo, moji brkovi, ma koliko bili retki, bili su sto
posto moji; nisu bili privreni lepkom. Dok sam urio
natrag prema koli, uveravao sam se u to prstima, i to me
je ponovo ispunjavalo sigurnou. Ipak, to sam vie
razmiljao o itavoj stvari, sve bre sam hodao, dok
najzad nisam gotovo preao u kas, kao da sam podsvesno
oekivao da e svakog asa poeti da me kamenuju sa
svih strana.
Iako sam za ruak i sve ostalo utroio svega oko
etrdeset minuta, Jootovi su, kada sam se vratio, ve
sedeli za svojim stolom. Nisu uopte pogledali u mene,
niti su bilo kakvim znakom pokazali da su uli kada sam
uao. Oznojen i bez daha, preao sam preko sobe i seo za
sto. Sedeo sam sav ukruen nekih petnaest ili dvadeset
minuta, preturajui po glavi sve mogue vrste novih
novcatih anegdota o Pikasu, za sluaj da gospodin Jooto
iznenada ustane i prie mom stolu s namerom da me
raskrinka. I zaista, on je iznenada ustao i priao mi.
Digao sam se da ga doekam - licem u lice, ako bude
potrebno - jednom najnovijom priicom o Pikasu, ali
sam, na svoje zaprepaenje, u asu kada je stigao do
mene ustanovio da sam zaboravio poentu. Iskoristio sam
taj trenutak da izrazim svoje visoko miljenje o slici
gusaka u letu koja je visila iznad gospoe Jooto. Hvalio
sam je, ne alei rei, prilino dugo. Rekao sam da
poznajem oveka u Parizu - veoma bogatog i
paralizovanog, naglasio sam - koji bi za tu sliku platio
gospodinu Jooto svaku cenu. Rekao sam da bih mogao
odmah da stupim u kontakt s njim ako je gospodin
Jooto zainteresovan za tako neto. Na sreu, meutim,
gospodin Jooto mi je rekao da slika pripada jednom
njegovom roaku koji je trenutno na putu, u poseti
rodbini u Japanu. Zatim me je, pre nego to sam stigao
da izrazim aljenje, upitao - obraajui mi se sa
Monsieur Daumier-Smith - da li bih bio ljubazan da
izvrim korekciju nekih lekcija. Otiao je do svog stola i
vratio se nosei tri ogromne naduvene koverte koje je
poloio na moj sto. Nakon toga mi je, dok sam ja stajao
kao omamljen, neprekidno klimajui glavom i pipajui
po depovima u potrazi za crtaim olovkama, gospodin
Jooto objasnio metodiku instrukcija koja se
primenjivala u koli (odnosno, bolje reeno, nepostojeu
metodiku). Kad se konano vratio za svoj sto, bilo mi je
potrebno nekoliko minuta da doem sebi.
Svo troje studenata koji su mi bili dodeljeni sluili
su se engleskim jezikom. Prvi student bila je jedna
domaica iz Toronta, stara dvadeset tri godine, koja je
pisala da joj je umetniko ime Bambi Kramer i zahtevala
od kole da joj se pota tako adresira. Od svih studenata
kole Prijatelji starih majstora zahtevalo se da popune
formular-upitnik i da priloe svoju fotografiju.
Gospoica Kramer je priloila jednu amatersku
fotografiju dvadest puta dvadeset pet, na glatkom papiru;
na sebi je imala kupai kostim bez bretela, belu
mornarsku kapu, a na jednoj nozi neto kao narukvicu. U
formularu je navela da su njeni omiljeni slikari Rembrant
i Volt Dizni. Rekla je da se nada da e jednog dana moi
da se takmii s njima. Primerci njenih radova bili su
prikaeni uz fotografiju i kao da su joj bili nekako
podreeni. Sve slike bile su zapanjujue. Jedna od njih
bila je izraena u akvarelu, ivim bojama i irokim
potezima kista, i nosila je naziv Oprosti im njihove
prestupe. Na slici su se mogla razabrati tri mala deaka
kako pecaju u nekoj udnoj lokvi; jedan od njih obesio je
svoj kaputi preko table s natpisom Zabranjeno loviti
ribu. inilo se da najvii od deaka, onaj u prednjem
planu slike, ima jednu nogu iaenu, a u drugoj
elefantijazis - u stvari, to se jasno videlo, gospoica
Kramer se smiljeno posluila tim efektom da prikae
kako deak stoji lako rairenih nogu.
Moj drugi student bio je pedesetestogodinji
fotograf boljeg drutva iz Vindzora, Ontario, po imenu
R. Hauard Ridfild, koji je napisao da ena ve
godinama navaljuje na njega da pree u slikarsku branu.
Njegovi omiljeni slikari bili su Rembrant, Sardent i
Titan, ali je tome dodao, promiljeno, da on lino nema
volje da crta dalje njihovom pravcem. Rekao je da je
vie zainteresovan za satirinu nego za umetniku stranu
slikarstva. Kao potvrdu za ovo svoje uverenje, podneo je
prilian broj originalnih crtea i ulja. Jedne od tih
njegovih slika - za koju smatram da je bila ponajbolja -
mogu jo uvek da se setim, nakon svih godina, na isti
nain kao to se na primer seam rei pesama Slatka Su
ili Pusti da te zovem dragi. Na njoj je bila na satirian
nain prikazana poznata, svakodnevna tragedija edne
mlade devojke sa dugakom plavom kosom preko
ramena i nedovoljno razvijenih grudi, koju na kriminalan
nain, u crkvi, u senci samog oltara, napastvuje njen
svetenik. Odea i jedne i druge osobe na slici bila je u
slikovitom neredu. Bio sam, u stvari, mnogo manje
impresioniran satirikim implikacijama slike, nego
njenim isto zanatskim kvalitetima. Da nisam sasvim
sigurno znao da ive udaljeni na stotine milja, mogao
sam se zakleti da je Ridfildu davala savete isto
tehnike prirode lino Bambi Kramer.
Kada sam imao devetnaest godina, osim u sasvim
izuzetnim okolnostima, moj smisao za humor je u svim
krizama redovno imao ast da bude prvi deo moje
linosti koji je zahvatala delimina ili potpuna paraliza.
Ridifild i gospoica Kramer uticali su na mene na
mnogo naina, ali nikada nisu dospeli ni blizu da mi
budu zabavni. Tri ili etiri puta dok sam se borio sa
sadrajem njihovih koverti, dolazio sam u iskuenje da
ustanem i uruim formalni protest gospodinu Jooto.
Nisam, meutim, bio naisto s tim kakvu bi formu taj
protest mogao da poprimi. Mislim da sam se bojao da bi
se moglo dogoditi da priem njegovom stolu i raportiram
mu, vritei: Majka mi je mrtva, prisiljen sam da ivim
s njenim armantnim muem, niko u Njujorku ne zna
francuski, a u sobi vaeg sina nema ni jedne stolice.
Kako uopte moete da oekujete od mene da nauim
ovo dvoje ludaka da slikaju! Na kraju, budui da sam
ve odavno nauio sam sebe kako da nateram vlastito
oajanje da bude mimo, ipak mi je prilino lako uspevalo
da ostanem na svom mestu.
Otvorio sam kovertu mog treeg studenta.
Moj trei student bila je monahinja iz reda Sestara
Svetog Josipa, po imenu sestra Irma. Poduavala je
crtanje i domainstvo u samostanskoj osnovnoj koli u
neposrednoj blizini Toronta. Uopte ne znam od ega bih
poeo opis sadraja njene koverte. Mogao bih pre svega
da spomenem da je, umesto svoje fotografije, sestra Irma
bez ikakvog objanjenja priloila sliku svog samostana.
Seam se i toga da je u formularu ostavila praznu rubriku
u kojoj je trebalo navesti godine starosti. to se svega
drugog tie, njen upitnik je bio ispunjen kako verovatno
ni jedan formular na ovom svetu ne zasluuje da bude
ispunjen. Roena je i odrasla u Detroitu, drava Miigen,
gde joj je otac bio kontrolor Fordovih automobila.
Njeno akademsko obrazovanje sastojalo se od jedne
godine vie gimnazije. Nikada nije uila crtanje. Navela
je da je jedini razlog zato ga predaje u tome to je sestra
ta i ta preminula, a otac Cimerman (ime mi je naroito
ostalo u seanju, jer se tako zvao i zubar koji mi je
izvadio osam zuba) - dakle, otac Cimerman je izabrao
nju da popuni upranjeno mesto. Rekla je da u klasi
kuvanja ima 34 maeta, a u klasi crtanja 18. Hobi joj je
da voli Gospoda i svet koji je Gospod stvorio i da
skuplja lie, ali samo kad lei na zemlji.) Njen omiljen
slikar bio je Daglas Banting (slikar koga sam, treba da
kaem, kasnije godinama uzalud nastojao da otkrijem, i
uvek se, kad bi mi se uinilo da sam mu na tragu, naao
u orsokaku). Pisala je da njeni maii naroito vole da
crtaju ljude kako tre, a to je upravo ono u emu sam
naroita loa. Dodala je i to da e se savesno truditi da
naui da bolje crta i da se nada da emo s njom imati
strpljenja.
U koverti je bilo priloeno, sve u svemu, samo est
njenih radova. (Nijedna od slika nije bila potpisana - to
je relativno beznaajna injenica, ali je istovremeno bilo
i pravo osveenje. Slike Bambi Kramer i Ridfilda bile
su sve signirane, neke ak - to me, ini mi se, jo vie
nerviralo - samo inicijalima.) Nakon trinaest godina, ne
samo da se dobro seam svih est radova sestre Irme, ve
su mi etiri od njih ostala, mislim, ak u seanju previe
jasnom da bi to bilo dobro za moj duevni mir. Najbolja
od njenih slika bio je jedan akvarel na smeem papiru
(smei papir, naroito onaj za pakovanje, veoma je
prijatan, ugodan za slikanje. Upotrebljavali su ga i mnogi
iskusni umetnici kad nisu imali na umu nita veliko ili
grandiozno.) Uprkos ogranienih dimenzija (oko
dvadeset pet puta trideset santimetara), na njoj je sa
veoma mnogo detalja bila prikazana scena prenoenja
Hrista u grob u vrtu Josipa Arimatejskog. U prednjem
planu, sasvim desno, dvojica ljudi - po svoj prilici
Josipove sluge - nosili su telo, prilino nespretno. Josip
Arimatejski iao je odmah iza njih - drei se, s obzirom
na okolnosti, moda malo previe ukoeno. Na izvesnoj
udaljenosti iza Josipa, u znak potovanja i podreenosti,
ile su galilejske ene u arenoj gomili oaloenih,
posmatraa i dece, gomili koja je izgledala sklona
provaljivanju kapija, i meu kojom su se motala, ni
manje ni vie nego tri vesela, nimalo pobona dukca.
Sto se mene tie, najvanija figura na slici bila je jedna
ena u prednjem planu s leve strane, licem okrenuta
posmatrau. Desnom rukom visoko podignutom iznad
glave pomamno je nekome - svom detetu, eventualno
muu ili ak posmatrau slike - davala znake da sve
ostavi i pouri da se prikljui drutvu. Dve ene u prvom
redu gomile imale su oreole oko glava. Bez biblije pri
ruci mogao sam samo da nagaam ko bi one mogle da
budu. Smesta sam, meutim, prepoznao Mariju
Magdalenu. U svakom sluaju, bio sam uveren da sam je
prepoznao. Bila je u sredini prednjeg plana i ila
oigledno namemo izdvojena iz gomile, s rukama
oputenim niz telo. Na rukavu, da tako kaemo, nije
nosila nikakav vidljiv znak svog bola - u stvari, ni po
kakvom spoljanjem obeleju nije se moglo naslutiti
nita o njenim nedavnim zavidnim vezama s
Pokojnikom. Njeno lice, kao uostalom sva lica na slici,
bilo je izraeno jeftinom, ve u fabrici pripremljenom
bojom nijanse tela. Bilo je do neprijatnosti oigledno da
je i sama sestra Irma ustanovila da boja ne zadovoljava, i
da je pokuala sama, bez strunih saveta, sve to je
mogla da joj nekako popravi ton. Na slici inae nije bilo
ozbiljnih greaka, bar ne takvih ije se spominjanje ne bi
moglo nazvati cepidlaenjem. Bila je to, na kraju
krajeva, umetnika slika, delo vrlo, vrlo snanog talenta,
stvoreno posle sam bog zna koliko asova tekog rada.
Jedna od mojih prvih reakcija bila je, naravno,
elja da sa kovertom sestre Irme otrim gospodinu
Jooto. Ipak, jo jednom, savladao sam se i ostao na
svom mestu. Nisam hteo da rizikujem da mi sestru Irmu
neko oduzme. Na kraju sam samo paljivo zatvorio njen
koverat i poloio ga na jednu stranu stola, jer se u meni
ve rodio uzbudljiv plan da joj se posvetim nou, u
slobodno vreme. Zatim sam, sa mnogo vie tolerancije
nego to sam ikada verovao da posedujem, gotovo pun
dobre volje, proveo itavo posle podne korigujui na
prozimom papiru crtee nekih mukih i enskih aktova
(bez seksualnih organa) koje je nacrtao R. Hauard
Ridfild, sa mnogo smisla za pristojno i opsceno.
Pre nego to je dolo vreme veeri, otkopao sam
tri dugmeta na koulji i sklonio kovertu sestre Irme tamo
gde nikakav lopov, pa ni, da stvar bude siguma, sami
Jootovi ne bi mogli da provale.
Svi veernji obroci kod Prijatelja starih majstora
bili su ukalupljeni u utljivu, ali zato nepokolebljivu
proceduru. Gospoa Jooto je ustala od svog stola tano
u pet i trideset i otila na sprat da pripremi veeru, a
gospodin Jooto i ja smo - doslovno u koloni po jedan -
krenuli za njom tano u est sati. Nije bilo skretanja sa
odreenog pravca, makar bile u pitanju najelementamije
ili higijenske potrebe. Te veeri, meutim, sa kovertom
sestre Irme koja mi je grejala grudi, inilo mi se da se
nikad u ivotu nisam oseao tako smiren. U stvari, za
itavo vreme veere bio sam suta drutvenost. Ispriao
sam jednu anegdotu o Pikasu koju sam tu skoro uo i
koju sam mogao da sauvam za neki kini dan. Gospodin
Jooto jedva da je malo spustio svoje japanske novine
dok sam ja priao, ali je gospoa Jooto bila
pristupanija, ili bar nije bila nepristupana. U svakom
sliaju, kada sam zavrio priu, obratila mi se prvi put
otkako me je ujutro upitala da li moda elim jedno jaje.
Upitala me je da li sam siguran da ne elim da mi se u
sobi namesti jedna stolica. Odgovorio sam brzo: Non,
non - merci, madame. Poverio sam joj da mi nain na
koji su jastuci postavljeni uz sam zid prua odlinu
mogunost da vebam uspravno dranje. Ustao sam da
joj pokaem kako su mi lea pogrbljena.
Posle veere, dok su Jootovi diskutovali, na
japanskom, o nekoj moda provokativnoj temi, zamolio
sam da mi dozvole da se udaljim od stola. Gospodin
Jooto me je pogledao kao da nije siguran kako sam se
uopte stvorio u njegovoj kuhinji, ali je ipak klimnuo
glavom i ja sam brzo otiao kroz hodnik u moju sobu.
Kada sam upalio svetlo i zatvorio za sobom vrata,
izvadio sam iz depa crtae olovke, skinuo sako,
raskopao koulju i seo na jedan od jastuka na podu sa
kovertom sestre Irme u rukama. Sve do etiri sata ujutro,
razmestivi oko sebe po podu sve to mi je bilo potrebno
za rad, nastojao sam da zadovoljim ono za ta sam
smatrao da su neposredne umetnike elje i potrebe
sestre Irme.
Prvo ta sam uinio, nacrtao sam deset ili dvanaest
skica olovkom. Da ne bih morao da silazim u
instruktorsku sobu po crtai papir, nacrtao sam skice na
linom papiru za pisanje, koristei obe strane. Kada je to
bilo gotovo, napisao sam jedno dugo, gotovo
beskonano pismo.
itav svoj ivot uvao sam razne stvari kao neka
izuzetno neurotina svraka, i jo posedujem poslednji
koncept pisma koje sam napisao sestri Irmi te junske
noi 1939. godine. Mogao bih da ga itavog
reprodukujem ovde od slova do slova, ali mislim da to
nije neophodno. Vei deo pisma, stvarno vei deo,
iskoristio sam za diskusiju o tome gde je i kako, dok je
slikala svoju najvaniju sliku, nailazila na manje
potekoe, naroito sa bojama. Naveo sam neke
slikarske materijale za koje sam smatrao da bez njih ne
moe, i dodao i pribline cene. Upitao sam je (a znao
sam koliko je to dalekoseno pitanje) da li je ikada
videla reprodukcije bar nekih slika Antonela iz Mesine.
Zamolio sam je da mi napie koliko ima godina i
nadugako je uveravao da u tu informaciju, ako je
dobijem, sauvati iskljuivo za sebe. Rekao sam da to
pitam samo zbog toga to e mi taj podatak pomoi da
joj piem korisnija uputstva. Gotovo u istom duhu upitao
sam je da li je dozvoljeno da u samostanu prima posete.
Poslednjih nekoliko redova (ili kubnih metara) mog
pisma trebalo bi, smatram, ipak reprodukovati ovde - sa
sintaksom, interpunkcijom i svim.


...Ukoliko sluajno vladate francuskim jezikom,
nadam se da ete me o tome obavestiti, jer na tom jeziku
mogu mnogo preciznije da se izraavam, budui da sam
najvei deo mladosti proveo u Parizu, u Francuskoj.
S obzirom na to da ste oigledno zainteresovani za
crtanje figura u pokretu kako biste tu tehniku mogli
preneti na Vae ake u Samostanu, prilaem nekoliko
skica koje sam sam nacrtao i koje Vam mogu biti od
koristi. Odmah ete primetiti da sam ih crtao prilino na
brzinu i da nisu ni u kom pogledu savrene, pa ak ni za
pohvalu, ali verujem da ete u njima nai osriove onoga
za to ste izrazili interesovanje. Na nesreu, veoma se
bojim da direktor ove kole nema nikakvog sistema u
metodama poduavanja koje primenjuje. Oduevljen sam
Vaim ve postignutim napretkom, ali nemam pojma ta
oekuje od mene da radim sa ostalim mojim studentima
koji su veoma zaostali i uglavnom priglupi, po mom
miljenju.
Na nesreu, ja sam agnostik; ipak sam veliki
potovalac Sv. Franje Asikog; naravno, ne treba ni da
naglaavam, samo izdaleka. Pitam se da li ste u
potpunosti upoznati s onim to je on (Sv. Franja Asiki)
rekao kada su se spremali da mu spre oko vrelim,
crveno usijanim gvoem? Rekao je sledee: Brate
ognju, Bog te je stvorio lepim, jakim i korisnim; molim
te, budi milostiv prema meni. Vi slikate pomalo na
nain kako je on govorio, sa, po mom miljenju, mnogo
skrivene lepote. Uzgred budi reeno, smem li da pitam
da li je ona mlada dama u prednjem planu, ona u plavoj
haljini, Marija Magdalena? Mislim na sliku o kojoj smo
diskutovali, naravno. Ako nije, onda sam iveo u
alosnoj zabludi. To, meutim, nije nikakva novost.
Nadam se da ete primiti k znanju da sam Vam
potpuno na raspolaganju za itavo vreme dok budete
student Prijatelja starih majstora. Iskreno govorei,
smatram da ste izuzetno talentovani i ne bi me ni
najmanje iznenadilo ako se za koju godinu razvijete u
genijalnog umetnika. U ovom pogledu, nikad Vam ne
bih sugerisao neto to bi znailo zanoenje lanim
iluzijama. To je jedan od razloga zato sam Vas pitao da
li je mlada dama u prvom planu, u plavoj haljini, Marija
Magdalena, jer ako jeste, onda se bojim da ste svoju
poetnu genijalnost koristili vie nego svoje religiozne
sklonosti. Ovoga, meutim, po mom miljenju ne treba
da se plaite.
Sa iskrenom nadom da uivate u savreno dobrom
zdravlju, ostajem
s velikim potovanjem va
Jean de Daumier-Smith
instruktor
Les Amis Des Vieux Maitres


P. S. Gotovo sam zaboravio da Vam napiem da se
od studenata zahteva da podnese koli svoje radove
svakog drugog ponedeljka. Da li biste bili ljubazni da mi
u prvoj poiljci dostavite nekoliko skica nainjenih u
prirodi? Crtajte ih to moete slobodnije i bez napora.
Nemam ni najmanjeg pojma, naravno, koliko Vam u
Samostanu ostavljaju slobodnog vremena za individualni
rad i nadam se da ete me o tome obavestiti. Takoe Vas
molim da kupite onaj neophodni pribor koji sam uzeo
sebi slobodu da Vam preporuim, jer bih eleo da
ponete da slikate u ulju to je pre mogue. Ako se
neete ljutiti to vam to kaem, verujem da ste isuvie
strastvena osoba da biste u nedogled slikali samo
vodenim bojama, a nikad uljem. Kaem Vam to sasvim
naelno i ne elim da budem maliciozan; u stvari, trebalo
bi da to bude kompliment. Molim Vas jo i to da mi
poaljete sve Vae starije radove koje posedujete, jer
neizmemo elim da ih vidim. Da e mi sledei dani biti
nepodnoljivi sve dok Vaa koverta ne stigne, mislim da
ne treba ni da govorim.
Ako time ne prelazim doputene granice, bio bih
Vam veoma zahvalan da mi kaete da li Vas poziv
monahinje ispunjava odreenim zadovoljstvom, naravno,
duhovne prirode. Da kaem istinu, studirao sam razne
religije kao hobi od kada sam proitao tomove 36, 44 i
45 Havardskih klasika, koje moda i poznajete.
Naroito me je oduevio Martin Luter koji je, naravno,
bio protestant. Molim Vas da se zbog ovoga ne uvredite.
Ja ne propovedam nikakvu doktrinu; nemam prirodnog
afiniteta za to. Poslednje to jo elim da kaem je da
Vas molim da ne zaboravite da me obavestite o vremenu
i mogunostima primanja poseta u Vaem Samostanu,
jer sam subotom i nedeljom, koliko mi je poznato,
slobodan, i moda e se dogoditi da se neke subote
sluajno naem u Vaoj blizini. Takoe Vas molim da
mi napiete da li raspolaete bar prosenim znanjem
francuskog jezika, jer sam, to se mojih ciljeva i namera
tie, relativno bez mogunosti izraavanja na engleskom
jeziku, zbog raznolikog i u mnogo emu neadekvatnog
obrazovanja koje mi je dato.


Pismo i crtee poslao sam sestri Irmi oko tri i
trideset ujutro, zbog ega sam morao da izaem iz kue.
Zatim sam se, doslovno presrean, svukao otealim od
umora prstima i sruio na krevet.
Neposredno pre nego to sam zaspao, do mog uha
doprlo je kroz zid jeanje iz spavae sobe Jootovih.
Zamiljao sam kako Jootovi dolaze k meni ujutro i mole
me, preklinju me, da sluam njihovu tajnu do poslednjeg,
uasnog detalja. Tano sam video pred sobom kako e to
izgledati. Sedeu izmedu njih za kuhinjskim stolom i
sluau as jedno, as drugo. Sluau, sluau, sluau s
glavom meu rukama, dok konano, nemajui snage da
to dalje podnosim, ne posegnem rukom u grlo gospoe
Jooto, izvuem njeno srce i zagrejem ga meu
dlanovima kao ptiicu. Zatim, kada sve bude opet u redu,
pokazau Jootovim radove sestre Irme i oni e deliti sa
mnom moju radost.
injenice postanu oigledne uvek prekasno, ali
najizrazitija razlika izmeu sree i radosti jeste to je
srea neto vrsto, postojano, a radost neto prolazno,
neto to curi, kao tenost. Moja radost poela je da curi
iz posude ve rano sledeeg jutra, kada je gospodin
Jooto spustio na moj sto koverte sa radovima dvojice
novih studenata. U tom trenutku, upravo sam radio na
crteima Bambi Kramer, i to vrlo agilno, znajui da je
moje pismo sestri Irmi ve na sigurnom mestu, u poti.
Nisam, meutim, bio ak ni blizu spreman da se suoim
sa munom injenicom da na svetu postoje jo dva
oveka koji imaju manje talenta za crtanje ak i od
Bambi Kramer ili R. Hauarda Ridfilda. Oseajui kako
vrlina lapi iz mene, zapalio sam cigaretu u instruktorskoj
sobi prvi put otkako sam stupio u kolu. inilo mi se da
pomae i vratio sam se radovima Bambi Kramer, ali pre
nego to sam povukao tri ili etiri linije osetio sam, a da
nisam podigao glavu, da gospodin Jooto gleda u mene.
Zatim sam, kao potvrdu toga, uo kako odmie stolicu i
ustaje. Kao i obino, ustao sam kada je priao mom
stolu. Objasnio mi je, apatom koji je uasno iao na
nerve, da on lino nema nita protiv puenja, ali da je, na
alost, pravilima kole zabranjeno puenje u
instruktorskoj sobi. Prekinuo je moje opirno
izvinjavanje velikodunim pokretom ruke i vratio se u
deo sobe koji su delili on i gospoa Jooto. Pitao sam se,
obuzet pravom pravcatom panikom, kako u izdrati
zdrave pameti sledeih trinaest dana, do ponedeljka kada
je trebalo da stigne koverta sestre Irme.
To je bilo u utorak ujutro. Ostatak radnog vremena
i sledea dva dana proveo sam radei upravo grozniavo.
Crtee Bambi Kramer i R. Hauarda Ridfilda rastavio
sam deo po deo i ponovo ih sastavio, ugraujui nove
novcate delove. Za oboje sam izmislio doslovno na
desetine uvredljivih, za duevno zaostale prigodnih, ali
ipak vrlo korisnih vebi u crtanju. Napisao sam im po
dugo pismo. Gotovo sam preklinjao R. Hauarda
Ridfilda da za izvesno vreme ostavi po strani satiru. Sa
najveim moguim taktom zamolio sam Bambi da se,
privremeno, suzdri od kreiranja slika sa naslovima kao
to je Oprosti im njihove prestupe. Zatim sam, u
etvrtak posle podne, budui da sam se oseao dobro i
pun poleta, poeo da studiram radove jednog od dvojice
novih studenata, jednog Amerikanca iz Bangora, drava
Mejn, koji je u svom upitniku poteno, sa otvorenou
jednog estitog Dona, naveo da je za njega
najomiljeniji slikar on sam. O sebi je rekao da je
apstraktni realista. to se tie slobodnih asova posle
rada, u utorak uvee sam se odvezao autobusom u centar
Montreala i u jednom treerazrednom bioskopu gledao
program u okviru Festivala crtanih filmova - to me je
manje-vie prisililo da budem svedok kako bande mieva
bombarduju make epovima iz ampanjskih flaa. U
sredu uvee pokupio sam sve jastuke za sedenje u svojoj
sobi, sloio ih jedan na drugi u tri sloja i pokuao da po
seanju skiciram kako je sestra Irma prikazala Hristovu
sahranu.
Dolazim u iskuenje da kaem da su mi veernji
asovi u etvrtak proli udno, moda ak sablasno, ali
je injenica da o tom vremenu ne bih mogao da
podnesem raun. Ostavio sam Prijatelje posle veere i
otiao ni sam ne znam kuda - moda u bioskop, moda
samo u dugu etnju; ne seam se vie, a tu me je, prvi
put, izneverio i moj dnevnik za 1939. godinu, jer je ta
stranica potpuno prazna.
Znam, meutim, zato je stranica prazna. Kad sam
se vratio iz ta ja znam ve gde sam proveo to vee - a
seam se da je bio ve mrak - zastao sam na trotoaru
ispred kole, pred osvetljeni izlog trgovine ortopedskih
pomagala i proteza. Tada se dogodilo neto zaista runo.
Nametnula mi se misao da u, bez obzira na to koliko
hladno, pametno ili plemenito nauim moda jednog
dana da ivim svoj ivot, da u uvek biti samo posetilac
u vrtu emajliranih nonih posuda i guski sa slepim,
drvenim boanstvom-lutkom koje stoji u stezniku za
bruh, ukraenom etiketom s cenom. Misao se, sigurno,
ne bi mogla podneti vie nego par sekundi. Seam se da
sam otrao uz stepenice u svoju sobu, svukao se i svalio
u krevet, a da uopte nisam otvorio dnevnik, da se i ne
govori o unoenju nekih beleki.
Leao sam budan satima, drui, sluao jeanje iz
susedne sobe i silom prizivao u misli svoju uenicu-
zvezdu. Pokuavao sam da zamislim dan kada u da je
posetim u samostanu. Video sam kako mi dolazi u susret
- pored visoke, iane ograde - zbunjena, prekrasna
devojka od osamnaest godina, koja jo uvek nije dala
konani zavet i jo uvek je slobodna da napusti samostan
i ode u svet sa ovekom kojeg je odabrala, svojim
Pjerom Abelarom. Video sam nas kako koraamo
polako, utei, prema udaljenim zelenim krajevima
samostanskog vrta, gde u iznenada obaviti ruku oko
njenog struka i u tome nee biti niega grenog. Vizija je
bila tako ekstatina da nisam mogao dugo da je zadrim
pred oima, na kraju sam je pustio da nestane i zaspao.


itavo jutro u petak i dobar deo popodneva proveo
sam u tekom radu, pokuavajui, pomou prozimog
papira, da nainim razgovetno drvee od ume
seksualnih simbola koje je ovek iz Bangora u dravi
Mejn savesno nacrtao na skupocenoj bezdrvnoj hartiji.
Oko etiri i trideset posle podne bio sam mentalno,
duhovno i fiziki ve gotovo obamro i samo sam napola
ustao kada je gospodin Jooto na trenutak priao mom
stolu. Pruio mi je neto - pruio mi je to tako bezlino
kao to prosean kelner deli menije. Bilo je to pismo od
majke nadzomice samostana sestre Irme u kome
obavetava gospodina Jooto da je gospodin Cimerman,
sticajem okolnosti koje su van njegove moi, bio
prisiljen da izmeni svoju prvobitnu odluku kojom je
dozvolio sestri Irmi da studira kod Prijatelja starih
majstora. Potpisana izjavljuje da duboko ali zbog svih
neprijatnosti i nezgoda koje bi ova promena plana mogla
naneti koli. Iskreno se nada da e prva rata kolarine od
etmaest dolara biti refundirana diocezi.
Mi se, u to sam bio uveren godinama, epajui
vraa kui iz izgorelog cirkusa, sa novim novcatim
superhermetinim planom u glavi kako da konano
dokusuri maku. Poto sam proitao, jo jednom
proitao, a zatim dugo, dugo zurio u pismo Majke
nadzomice, iznenada sam se otrgnuo od njega i napisao
pisma preostaloj etvorici mojih studenata, u kojima sam
im savetovao da dignu ruke od ideje da postanu
umetnici. Rekao sam im, svakome pojedinano, da
apsolutno nemaju nikakvog talenta koji je vredan da se
razvija i da samo trae dragoceno vreme, kako vlastito
tako i kole. Sva etiri pisma napisao sam na
francuskom. Kad sam zavrio, smesta sam izaao i bacio
ih u sandue. Satisfakcija je bila kratkog ivota, ali
veoma, veoma dobro mi je inila dok je trajala.
Kada je dolo vreme da se pridruim povorci do
kuhinje na veem, zamolio sam da me izvine. Rekao sam
da se ne oseam dobro. (1939. godine lagao sam mnogo
ubedljivije nego to sam govorio istinu, tako da sam
sasvim siguran da me je gospodin Jooto sumnjiavo
pogledao kada sam rekao da mi nije dobro.) Zatim sam
otiao u svoju sobu i seo na jedan jastuk. Sedeo sam tako
sigurno najmanje jedan sat, zurei u jedan otvor na
prozorskim aluzinama kroz koji je u sobu prodirala
svetlost, ne puei, ne skidajui kaput, ne odvezujui
kravatu. Onda sam, iznenada, ustao, doneo gomilu
sopstvenog papira i napisao drugo pismo sestri Irmi,
piui na podu umesto na stolu.
Nikada nisam poslao to pismo. Tekst koji sledi
prepisan je direktno iz originala.


Montreal, Kanada
28. juna 1939.

Draga sestro Irma, jesam li, sluajno, u pismu koje
sam Vam napisao rekao neto runo ili nepristojno, neto
to je privuklo panju oca Cimermana i na taj nain Vam
donelo izvesne neprijatnosti? Ako je to sluaj, molim
Vas da mi pruite bilo kakvu priliku da povuem sve to
mi je nepromiljeno promaklo u mom nastojanju da se
pored odnosa aka i uitelja izmeu nas razvije i
prijateljstvo. Da li ovim traim od Vas previe? Ne
verujem da je tako.
Gola istina moe se saeti u sledee: ako ne
steknete izvesna osnovna profesionalna znanja, biete do
kraja ivota samo vrlo, vrlo interesantan slikar, ali
nikada neete postati veliki slikar. To je uasno, po mom
miljenju. Shvatate li koliko je situacija ozbiljna?
Sasvim je mogue da Vas je otac Cimerman
naterao da odustanete od kolovanja, jer je pomislio da
bi Vam to moglo smetati na putu da postanete prava
monahinja. Ako je to tano, onda ne mogu da se
suzdrim a da ne kaem da je to s njegove strane bilo
vrlo nepromiljeno, i to iz vie razloga. I ja ivim kao
neki kaluer. Ono najgore to bi Vam umetniki rad
doneo je da biste se stalno oseali pomalo nesreni. To,
meutim, po mom miljenju, nije tako tragina stvar.
Najsreniji dan u ivotu doiveo sam pre mnogo godina,
kad mi je bilo sedamnaest. Iao sam da se naem na
ruku s majkom koja je tog dana prvi put izala na ulicu
posle duge bolesti i oseao sam se beskrajno srean kada
sam se iznenada, dok sam izlazio na Aveniju Viktor Igo
- to je jedna ulica u Parizu - sudario sa ovekom koji
uopte nije imao nos. Razmislite o ovoj injenici, u
stvari molim Vas razmislite. Ona moe da Vam kae
toliko toga.
Takoe je mogue da Vas je otac Cimerman
primorao da se ispiete iz razloga to samostan nema
novaca da plaa kolarinu. Iskreno se nadam da je to
pravi uzrok, ne samo zbog toga to bi mi to vratilo
duevni mir, ve i iz isto praktinih razloga. Ako je to
sluaj, treba samo da mi kaete jednu re i ja u Vam
ponuditi svoje usluge, potpuno besplatno, na
neogranieno vreme. Da li je mogue da o ovome jo
porazgovaramo? Smem li ponovo da Vas upitam kojim
danom se primaju posete u Vaem samostanu? Smem li
da Vam najavim posetu u sledeu subotu posle podne, 6.
jula izmeu 3 i 5 sati, to zavisi od reda vonje vozova
izmeu Montreala i Toronta? ekam Va odgovor sa
velikim nestrpljenjem.
S potovanjem i divljenjem
iskreno Va
Jean de Daumier-Smith
Instruktor
Les Amis Des Vieux Maitres

P. S. U mom poslednjem pismu uzgred sam Vas
upitao da li je mlada dama u plavoj haljini, u prednjetn
planu Vae religiozne kompozicije, Marija Magdalena,
grenica. Kako jo do danas niste odgovorili na moje
pismo, molim da to uopte ne spominjete. Lako je
mogue da je moje miljenje bilo pogreno, i ja u ovom
trenutku svog ivota ne elim da sam sebi prireujem
razoaranja. Bolje je da ostanem u neizvesnosti.


ak i danas, jo i sada, imam obiaj da se trgnem
kada se setim da sam sa sobom u kolu Prijatelji starih
majstora doneo veernje odelo. Ali doneo sam ga i,
kada sam zavrio pismo sestri Irmi, obukao sam ga.
itav dogaaj je, inilo mi se, zahtevao da se napijem i,
poto nikada u ivotu nisam bio pijan (iz straha da bi
preterana upotreba alkohola izazvala drhtanje ruke koja
je naslikala tri prvonagraene slike itd.), oseao sam
potrebu da se za tu traginu priliku sveano obuem.
Dok su Jootovi jo sedeli u kuhinji, neujno sam
siao niz stepenice i telefonirao u hotel Vindzor - koji
mi je Bobijeva prijateljica, gospoa H., preporuila pre
nego to sam otputovao iz Njujorka. Rezervisao sam sto
za jednu osobu, u osam sati.
Oko pola osam, obuen i doteran, provirio sam
kroz kuna vrata da pogledam da neko od Jootovih
sluajno ne cunja naokolo. Iz nekog razloga nisam eleo
da me vide u smokingu. Nije ih bilo na vidiku, pa sam
umo krenuo niz ulicu u potrazi za taksijem. Pismo za
sestru Irmu stavio sam u unutranji dep sakoa.
Nameravao sam da ga jo jednom proitam za veerom,
po mogunosti pri svetlosti svea.
Proao sam pored nekoliko blokova, a da nisam
ak ni video, a kamoli naao slobodan taksi. Bila je to
neprijatna etnja. Predgrae Montreala zvano Verden
bilo je daleko od elegantnog i bio sam uveren da me
svaki prolaznik odmerava u najmanju ruku prekorno.
Kada sam konano stigao do snek-bara gde sam u
ponedeljak gutao one koniajlendske kobasice, odluio
sam da rezervaciju u hotelu Vindzor poaljem
doavola. Uao sam u bar, seo u jedan separe u uglu i,
sakrivajui levom rukom kravatu, naruio supu, rolvirle
i cmu kafu. Nadao sam se da e posluga smatrati da sam
konobar koji ide na posao.
Dok sam ispijao drugu oljicu kafe, izvukao sam iz
depa pismo sestri Irmi i ponovo ga proitao. inilo mi
se da je osnovna misao u pismu data malo pretanko i
zato sam odluio da se smesta vratim Prijateljima i dam
joj malo glanca. Takoe sam razmiljao o planiranoj
poseti sestri Irmi i upitao sam se ne bi li bilo pametnije
da obezbedim rezervaciju za voz jo te iste veeri. Sa te
dve misli u glavi - od kojih me ni jedna nije ispunjavala
onim poletom koji mi je bio potreban - izaao sam iz
snek-bara i brzim koracima vratio se u kolu.
Petnaest minuta kasnije dogodilo mi se neto
sasvim nezamislivo. Potpuno sam svestan da ova izjava
u sebi nosi neprijatan prizvuk neega izmiljenog, ali
istina je potpuno suprotna tome. Hou da govorim o
neemu sasvim nesvakidanjem to sam doiveo,
neemu to mi danas izgleda transcendentalno,
fantastino, i voleo bih - ako je to uopte mogue - da to
ispriam tako da se ne protumai kao neki primer pravog
misticizma, ve kao neto gde nema ni senke misticizma,
(Govoriti o tome drukije bilo bi, oseam, isto to i
nabacivati ili tvrditi da je razlika izmeu duhovnih misija
jednog Sv. Franje i prosenog fanatika koji nedeljom
ljubi leprozne iskljuivo u vertikalnoj gradaciji.)
U sumraku kakav leti vlada oko devet sati uvee,
dok sam se preko ulice pribliavao zgradi u kojoj je bila
kola, u trgovini ortopedskih pomagala gorela je svetlost.
Iznenadilo me je kada sam u izlogu radnje ugledao ivu
osobu, jednu krupnu devojku od oko trideset godina, u
haljini od zelenog, utog i plavog ifona. Menjala je
potpasa za bruh na drvenoj lutki. Kada.sam se pribliio
izlogu, oigledno je bilo da je upravo skinula stari
potpasa; drala ga je ispod leve ruke (njen desni profil
bio je okrenut prema meni), a novi je pritezala trakama
na lutku. Stajao sam i posmatrao je, fasciniran, dok ona
iznenada nije osetila, a zatim videla da je neko gleda.
Hitro sam se osmehnuo - da joj dam do znanja da figura
u crnom veernjom odelu, koja stoji sa druge strane
stakla, nije prema njoj neprijateljski raspoloena - ali to
nije koristilo. Zbunjenost koja je obuzela devojku prela
je sve granice normalnog. Zarumenela se, ispustila
skinuti potpasa, nagazila na sloene klistire i - noge su
joj se izmakle... Istog trenutka pruio sam ruku da je
zadrim, udarivi vrhovima prstiju o staklo. Pala je teko
na stranjicu, kao klizaica. Smesta se podigla, ne
gledajui u mene. Lice joj je jo uvek bilo crveno,
sklonila je kosu s ela jednom rukom i nastavila da
nameta potpasa na lutku. Upravo u tom trenutku
doiveo sam Ono. Iznenada (i to kaem, verujem,
potpuno svestan onoga to govorim), izalo je sunce i
krenulo je prema mojim oima brzinom od oko sto
pedeset tri miliona kilometara u sekundi. Zaslepljen i
uasno uplaen, morao sam da poloim ruku na staklo da
sauvam ravnoteu. itav dogaaj nije trajao vie od
nekoliko trenutaka. Kada mi se vid vratio, devojke u
izlogu nije bilo, a iza nje je ostalo svetlucavo polje
udnih emajliranih svetova.
Odvojio sam se, hodajui natrake, od izloga, i dva
puta obiao oko bloka, dok mi kolena nisu prestala da se
tresu. Zatim sam, ne usuujui se da bacim jo jedan
pogled prema trgovini, otiao gore u sobu i legao na
krevet. Nekoliko minuta ili sati kasnije, uneo sam, na
francuskom, sledeu kratku beleku u dnevnik: Dajem
sestri Irmi slobodu da sledi vlastitu sudbinu. Svi su
monahinje. (Tout le monde est une nonne.)
Pre nego to legao da spavam, napisao sam pisma
svojim nedavno izbaenim studentima i ponovo ih
ustoliio. Rekao sam da je nainjena greka u
administrativnom odeljenju. U stvari, pisma kao da su se
sama pisala. Moda je to imalo neke veze i sa
injenicom da sam, pre nego to sam seo da piem,
doneo stolicu iz instruktorske sobe.


Izgledae kao antiklimaks prie ako to spomenem,
ali kola Les Amis Des Vieux Maitres zatvorena je
nakon manje od nedelju dana zbog toga to nije imala
odgovarajuu dozvolu za rad (nije imala nikakvu
dozvolu za rad, da budem precizniji). Spakovao sam
svoje stvari i pridruio se Bobiju, mom pooimu, u Rod
Ajlendu, gde sam proveo sledeih est ili osam nedelja,
ekajui da umetnike kole ponu s radom i bavei se u
meuvremenu opsenim istraivanjem najinteresantnije
od svih u leto aktivnih ivotinja, amerike devojke u
ortsu.
Bilo to dobro ili loe, nikada vie nisam stupio u
kontakt sa sestrom Irmom.
Povremeno, meutim, stiu do mene vesti o Bambi
Kramer. Poslednje to sam o njoj doznao bilo je da sama
za sebe slika boine estitke. To mora da je neto
ekstra, ako nije izgubila svoj karakteristini potez.

TEDI

Uprekrasnodaniu te, mali, ako smesta ne sie sa
tog kofera. Ozbiljno ti kaem, rekao je gospodin
Makardl. Govorio je iz dubine dvostrukog kreveta, onog
koji se nalazio neto dalje od okruglog brodskog okna.
Zlovoljno, vie cvilei nego sa uzdahom, zbacio je
pokretom stopala gornji arav s nogu, otkrivajui
glenjeve, kao da je bilo kakav pokriva iznenada postao
preteak teret za njegovo od sunca izgorelo, iznemoglo
telo. Leao je na leima, samo u pantalonama od
pidame, sa upaljenom cigaretom u desnoj ruci. Glava
mu je bila podignuta tek toliko da se na vrlo neudoban,
gotovo mazohistiki nain, naslanja na samo dno
drvenog uzglavlja. I jastuk i pepeljara leaii su na podu
izmeu njegovog kreveta i kreveta gospoe Makardl. Ne
podiui telo, ispruio je golu, od opekotina ruiastu
desnu ruku i otresao pepeo nekud u pravcu nonog
ormaria. Oktobar, za ime boje, rekao je. Ako je
ovo oktobarsko vreme onda mi dajte avgust. Okrenuo
je glavu ponovo u desno, prema Tediju, traei razlog za
svau. Sluaj ti, rekao je. Za ije babe zdravlje misli
da ja ovde govorim? Za svoje vlastito? Silazi s tog
kofera, kad ti kaem.
Tedi je stajao na iroj strani novog Gledston
kofera od kravlje koe, da to bolje vidi kroz otvoreno
okno na kabini. Na sebi je imao neopisivo prljave,
nekada bele duboke patike bez arapa, kratke platnene
pantalone koje su za njega oigledno bile kako preduge,
tako i za dobar broj preiroke, ispranu majicu kratkih
rukava, sa rupom veliine novia na desnom ramenu i
neskladno lep crni pojas od aligatorske koe. Bilo je ve
krajnje vreme da se podia - posebno na potiljku -
krajnje vreme u onom najkritinijem smislu, kako to ve
moe da bude kod deaka sa gotovo formiranom glavom
i vratom kao trska.
Tedi, jesi li me uo?
Tedi se nije naginjao kroz okruglo okno ni tako
daleko ni tako nesigurno kao to su mali deaci 'skloni
da se naginju kroz otvorena okna - oba njegova stopala,
u stvari, stajala su ravno na povrini Gledstona - ali
nije stajao ni sasvim konzervativno; glava mu je bila
mnogo vie van kabine nego u njoj. Bez obzira na to,
mogao je sasvim dobro da uje oev glas - oev glas
naroito. Gospodin Makardl igrao je glavne uloge u nita
manje nego tri dramske serije u dnevnom radio-
programu kada je bio u Njujorku i imao je ono to bi se
moglo nazvati glasom radio-glumca tree klase - glas
narcisoidno dubok i rezonantan, funkcionalno spreman
da u svakom trenutku na dati znak nadmai po mukosti
svakoga u istoj sobi, po potrebi ak i malog deaka.
Kada je bio na odmoru i daleko od profesionalnih
dunosti, zaljubljivao se, po pravilu, naizmenino as u
samu njegovu jainu, as u neku teatarsku formu
smirenosti i vrstine. U ovom trenutku bila je na redu
jaina.
Tedi. avo da ga nosi - jesi li me uo?
Tedi se okrenuo od struka navie, a da nije
promenio stabilni poloaj svojih stopala na Gledstonu i
uputio ocu pogled pun najistijeg i najiskrenijeg pitanja.
Njegove oi, svetlosmee boje i ne naroito velike, bile
su malo razroke - levo oko neto vie od desnog. Nisu
bile dovoljno ukoene da bi to kvarilo njihov izgled, pa
ak i bilo obavezno primetno na prvo pogled. Bile su
ukoene tek toliko da to vredi da se spomene, i to samo
zajedno sa injenicom da bi ovek morao dugo i ozbiljno
da razmilja pre nego to bi poeleo da one gledaju
ravnije, da budu dublje, tamnije ili ire postavljene.
Njegovo lice, takvo kakvo je bilo, imalo je u sebi neto
od prave lepote, ma koliko to neto bilo nepravilno i
teko uoljivo.
Zahtevam da se smesta skine sa tog kofera,
smesta. Koliko puta eli da ti to kaem? rekao je
gospodin Makardl.
Samo ti ostani tu gde jesi, dragi, rekla je
gospoa Makardl, koja je oigledno u rano jutro imala
izvesnih problema sa sinusima. Oi su joj bile otvorene,
ali ne puno. Ne mii se ni milimetar s mesta. Leala je
na desnoj strani, lica na jastuku okrenutog levo prema
Tediju i prozoru, leima prema muu. Jedan od arava
bio joj je vrsto omotan oko, po svoj prilici nagog tela,
tako da su pod aravom bile i ruke i sve do brade.
Skai gore-dole, rekla je, zatvarajui oi. Uniti tatin
kofer.
To je stvarno boanstveno bistra izjava, rekao je
gospodin Makardl smireno i vrsto, obraajui se
eninom potiljku. Dao sam za kofer dvadeset dve funte
i ujedno molim deaka da ne stoji na njemu, a ti mu
govori da po njemu skae. ta bi to trebalo da znai? Da
bude smeno?
Ako taj kofer ne moe da izdri teinu
desetogodinjeg deaka, koji je osim toga sedam
kilograma ispod normale za svoje godine, onda neu da
ga vidim u svojoj kabini, rekla je gospoa Makardl, ne
otvarajui oi.
Zna li ta bih sada eleo da uradim? upitao je
gospodin Makardl. Hteo bih da ti razbijem tu prokletu
glavu.
A zato to ne uradi?
Gospodin Makardl se naglim pokretom pridigao na
lakat i zgnjeio opuak cigarete o staklenu povrinu
nonog ormania. Ovih dana... poeo je mrano.
Ovih dana ti e dobiti jedan tragian, tragian
srani napad, rekla je gospoa Makardl, ne ulaui u te
svoje rei ni najneophodniji minimum energije. Ne
izvlaei ruke na svetlost dana, privukla je arav vre
oko i ispod svoga tela. Bie mali, ukusan, dostojanstven
pogreb i svi e se pitati ko je ona tako privlana ena u
crvenoj haljini, to sedi u prvom redu, flertuje sa
orguljaem i izvodi pravu...
Tako si prokleto duhovita da to ve prestaje da
bude duhovito, rekao je gospodin Makardl, inertno se
sputajui ponovo na lea.
Za vreme ove male izmene misli Tedi se okrenuo i
nastavio da gleda kroz okruglo brodsko okno. U tri i
trideset dva minuta sreli smo Kvin Meri koja putuje u
suprotnom smeru, ako nekog interesuje, rekao je
polako. U ta isto sumnjam. Glas mu je bio neobino
i nekako prijatno rapav, kakvi znaju da budu glasovi
deaka. Svaka od njegovih reenica bila je kao malo
staro ostrvo poplavljeno minijaturnim morem viskija.
Onaj palubni stjuard, koga Buper ne podnosi, napisao je
to na tabli.
Ukvinmeriu te, mali, ako se smesta ne skine sa
tog kofera, rekao je njegov otac. Okrenuo je glavu
prema Tediju. Da si siao, i to smesta. Idi da se
podia ili neto. Ponovo je pogledao u enin potiljak.
Izgleda kao neki starmali, kunem se.
Nemam para, odgovorio je Tedi. Poloio je ake
vre na ivicu brodskog okna i spustio bradu na prste.
Mama. Zna onog oveka koji sedi odmah pored nas u
trpezariji? Ne onog jako mravog. Onog drugog, za istim
stolom. Tamo blizu mesta gde na konobar sputa
posluavnik.
Mmmmm, rekla je gospoa Makardl. Tedi,
dragi. Pusti mamu da spava jo samo pet minuta, budi
dobar deko.
ekaj samo malo, ovo je vrlo interesantno,
rekao je Tedi, ne podiui bradu sa njenog oslonca i ne
odvajajui pogled od okeana. Malopre, dok me je Sven
vagao, doao je i on u gimnastiku salu. Priao je i poeo
da razgovara sa mnom. uo je onu poslednju traku koju
sam snimio. Ne onu u aprilu. Onu u maju. Bio je na
nekoj sedeljci u Bostonu neposredno pre nego to e
krenuti za Evropu, i neko na toj sedeljci poznavao je
nekoga iz Lejdekerove istraivake grupe - nije rekao
koga - pa su pozajmili tu poslednju traku koju sam
snimio i putali je za drutvo. Izgleda da se veoma
zainteresovao. On je prijatelj profesora Babkoka.
Oigledno je i sam nastavnik. Kae da je itavo leto
proveo u Triniti koledu u Dablinu.
O? rekla je gospoa Makardl. Putali su je na
sedeljci? Leala je, pospano zurei u Tedijeve noge.
Izgleda, rekao je Tedi. Ispriao je Svenu dosta
toga o meni, sve za vreme dok sam ja tamo stajao. Bilo
mi je pomalo neprijatno.
Zato bi ti bilo neprijatno?
Tedi je oklevao. Rekao sam pomalo neprijatno.
Ja sam to malo drukije okvalifikovao.
Okvalifikovau ja tebe, balave, ako smesta ne
sie dovraga s tog kofera, rekao je gospodin Makardl.
Bio je upravo pripalio novu cigaretu. Brojau do tri.
Jedan, avo da ga nosi... dva...
Koliko je sati? upitala je iznenada gospoa
Makardl listove Tedijevih nogu. Zar ti i Buper nemate
as plivanja u deset i trideset?
Ima jo vremena, rekao je Tedi. ... Uh!
Iznenada je proturio itavu glavu kroz okruglo brodsko
okno, ostao tako nekoliko sekundi, a zatim je povukao,
tek koliko je bilo potrebno da saopti: Neko je upravo
istresao kroz prozor itavu kantu kora od narandi.
Kroz prozor. Kroz prozor, dobacio je
sarkastino gospodin Makardl, otresajui pepeo. Kroz
okno, mome, kroz okno. Pogledao je svoju enu.
Nazovi Boston. Brzo, uhvati telefonsku vezu sa
Lejdekerom i njegovom grupom.
Oh, tako si bistar i duhovit, odbrusila je gospoa
Makardl. Zato ne pokua sam?
Tedi je povukao glavu nazad u kabinu. Plove vrlo
lepo, rekao je, ne okreui se. To je zanimljivo.
Tedi. Poslednji put. Brojau do tri, a onda u...
Ne mislim da je zanimljivo to to plove, rekao je
Tedi. Zanimljivo je to to ja znam da su one tamo. Da
ih nisam video, ne bih znao da su tamo, a da ne znam da
su tamo, ne bih bio u stanju da kaem da one uopte i
postoje. To je vrlo lep, savren primer naina na koji...
Tedi, prekinula ga je gospoa Makardl, ne
pokreui se primetno ispod svojih arava. Poi i
potrai Buper. Gde je uopte ona? Neu da se potuca
naokolo opet danas po tom suncu, sa tim opekotinama.
Obuena je kako treba. Naterao sam je da obue
farmerke, rekao je Tedi. Neke od njih sada poinju da
tonu. Za nekoliko minuta jedino mesto gde e one jo
uvek ploviti bie u mojim mislima. To je vrlo zanimljivo
jer, ako se sve to posmatra na izvestan nain, to je mesto
gde su i poele da plivaju. Da nisam stajao ovde, ili da je
neko naiao i recimo odsekao mi glavu dok sam ja...
Gde je ona sada? upitala je gospoa Makardl.
Okreni se ovamo na trenutak, Tedi.
Tedi se osvrnuo i pogledao u majku. Molim?
upitao je.
Gde je sada Buper? Ne bih htela da se opet sama
skita tamo izmeu lealjki na palubi i uznemirava svet.
Ako onaj grozni tip...
Njoj je dobro. Dao sam joj kameru.
Gospodin Makardl je gestom oajanja podigao
ruku. Dao si joj kameru! rekao je. Sta ti je palo na
pamet? Moju prokletu Lajku! Neu da dopustim da se
estogodinje dete producira naokolo po...
Nauio sam je kako da je nosi a da je ne ispusti,
rekao je Tedi. Izvadio sam i film, naravno.
Hou da smesta sie sa tog kofera i da se kamera
stvori u ovoj kabini za pet minuta... inae e biti jedan
mali genije manje na svetu. Je 1 ti jasno?
Tedi se okrenuo, struui stopalama po
Gledstonu, i siao na pod. Sagnuo se i poeo da vezuje
pertlu na levoj patiki, dok ga je otac, jo uvek oslonjen
na lakat, posmatrao sa svom strogou koju je bio u
stanju da prikupi.
Reci Buper da je zovem, rekla je gospoa
Makardl. I daj majci poljubac.
Kada je zavrio sa vezivanjem pertle, Tedi je
nemarno poljubio majku u obraz. Ona je za uzvrat
izvukla levu ruku ispod arava, kao da namerava da
obgrli Tedija oko pasa, ali dok je ona stigla da to uradi,
Tedi se udaljio. Preao je s druge strane i stupio u prostor
izmeu kreveta. Sagnuo se i ponovo uspravio sa oevim
jastukom pod levom mikom i staklenom pepeljarom,
ije je mesto bilo na nonom ormaniu, u desnoj ruci.
Prebacio je pepeljaru u levu ruku, priao nonom
ormaniu i desnom skupio oeve opuke i pepeo u
pepeljaru. Zatim je, pre nego to je spustio pepeljaru na
njeno mesto, podlakticom oistio tanki sloj pepela koji
se zadrao na staklenoj povrini ormania. Na kraju je
obrisao podlakticu o pantalone, a onda spustio pepeljaru
na staklo, veoma, veoma paljivo, kao da smatra da
pepeljara mora biti ili strogo centrirana u odnosu na
gomju plou nonog ormania, ili je uopte ne treba
tamo stavljati. U tom trenutku, otac, koji ga je itavo
vreme posmatrao, naglo je okrenuo glavu na dmgu
stranu. Zar ti nije potreban jastuk? upitao ga je Tedi.
Potrebna mi je moja kamera, mladi gospodine.
Sigurno ti nije naroito udobno u tom poloaju.
To je nemogue, rekao je Tedi. Ostaviu ga ovde.
Spustio je jastuk na donji kraj kreveta, dalje od oevih
nogu. Zatim se uputio prema vratima kabine.
Tedi, rekla mu je majka ne osvrui se. Reci
Buper da elim da je vidim pre asa plivanja.
Zato ne ostavi dete na miru? upitao je
gospodin Makardl. ini mi se da ne podnosi da je
slobodna bar nekoliko bednih minuta. Zna li kako ti
postupa s njom? Sada u ti otvoreno rei kako postupa
s njom. Postupa s njom kao sa nekim sumanutim
kriminalcem.
Sumanutim! O, kako je to lepo reeno! Govori
sve vie kao pravi Englez, dragi.
Tedi je nekoliko trenutaka oklevao na vratima,
zamiljeno eksperimentiui sa ruicom brave, okreui
je polako levo i desno. Kad proem kroz ova vrata
postojau samo u mislima svih mojih poznanika, rekao
je. Kao da sam kora od narande.
ta kae, dragi? upitala je gospoa Makardl
preko kabine, jo uvek leei na desnom boku.
Krenimo na taj ples, mome. Da vidim tu Lajku
ve jednom ovde.
Doi i daj mi poljubac. Jedan lep, veliki.
Kasnije, rekao jeTedi odsutno. Umoran sam.
Zatvorio je za sobom vrata.
Brodski bilten dnevnih novosti leao je pred
samim pragom. Sastojao se od samo jednog lista glatkog
papira, sa tekstom samo na jednoj strani. Tedi ga je
podigao i poeo da ita, hodajui polako dugim
hodnikom izmeu kabina. S drugog kraja hodnika ila je
prema njemu jedna krupna plava ena u utirkanoj beloj
uniformi, nosei u rukama vazu punu crvenih rua na
dugim stabljikama. Dok je prolazila pored Tedija,
poloila je levu ruku na njegovu glavu i promrsila mu
kosu, rekavi: Neko bi trebalo da se podia! Tedi je
bezvoljno pogledao navie, ali je ena ve bila prola, a
nije mu se dalo da se osvre. Nastavio je da ita. Na
kraju hodnika, ispred velike slike koja je predstavljala
svetog ora i zmaja, na platformi ispod stepenita,
savio je brodski bilten naetvoro i gurnuo ga u levi
zadnji dep. Zatim se popeo irokim, blago nagnutim,
tepihom prekrivenim stepenitem na glavnu palubu,
jedan sprat vie. Preskakao je po dve stepenice, ali
laganim pokretima, drei se za ogradu stepenita,
unosei u to kretanje itavo svoje telo, kao da je sam in
penjanja uz stepenice za njega, kao i za mnogu drugu
decu, stvar koja ve sama po sebi priinjava
zadovoljstvo. Od izlaza na glavnu palubu otiao je pravo
prema brodskoj kancelariji, gde je u tom asu poslovala
jedna lepa devojka u pomorskoj uniformi. Spajala je
spajalicama neke papire sa tekstom odtampanim na
apirografu.
Da li mi moete rei u koliko sati danas poinje
takmienje, molim vas? upitao je Tedi.
Kako?
Moete li mi rei u koliko sati danas poinje
takmienje?
Devojka mu je uputila ruem za usne obojen
osmeh.
Kakvo takmienje, duo? upitala je.
Znate ve. Ona igra sa reima koju su igrali jue i
prekjue - ona gde je glavni zadatak da se u reenice
ubace rei koje nedostaju. Sutina je u tome da se iz
konteksta pogodi...
Devojka je nastavila da nameta po tri lista papira
izmeu eljusti maine za spajanje. Oh, rekla je, bie
negde tek kasno popodne, mislim. Mislim oko etiri sata.
Da nije ta igra za malo starije od tebe, duo?
Ne, nije... hvala vam, rekao je Tedi i poao
dalje.
ekaj malo, duo. Kako se zove?
Teodor Makardl, rekao je Tedi. A vi?
Kako se zovem? rekla je devojka i nasmejala se.
Ja sam zastavnik Metjuson.
Tedi je posmatrao kako pritiska mainu za
spajanje.
Znao sam da ste zastavnik po inu, rekao je.
Nisam sasvim siguran, ali ini mi se da je potrebno, kad
vas neko pita kako se zovete, da kaete svoje puno ime i
prezime. Dejn Metjuson ili Filis Metjuson ili tako
neto.
O, stvarno?
Kao to sam vam rekao, tako mi se ini, rekao je
Tedi. Ipak, nisam sasvim siguran. Moda je drukije
kad je neko u uniformi. Bilo kako bilo, hvala vam za
informacije. Zbogom! Okrenuo se i poao stepenitem
prema promenadnoj palubi, preskaui ponovo dve po
dve stepenice, ali ovog puta vie kao u urbi.
Naao je Buper, nakon prilino dugog traganja,
visoko gore na sportskoj palubi. Bila je na jednoj suncem
obasjanoj istini - delovala je gotovo kao proplanak -
izmeu dva palubna igralita za tenis koja niko nije
koristio. uei, leima okrenuta suncu, dok joj je laki
povetarac mrsio svilenu, plavu kosu, vredno je slagala
dvanaest ili etrnaest diskova za aflbord
3
u dve pravilne
kupe, jednu crvenih a drugu crnih diskova. Neki veoma
mali deak, u pamunom letnjem odelcu, stajao je pored
nje, s desne strane, iskljuivo u svojstvu posmatraa.
Gledaj! zapovedniki je rekla Buper bratu kad se
pribliio. Ispruila se po podu i obgrlila dve gomile
diskova rukama da pokae svoje ostvarenje, da ga
izoluje od svega i svih na brodu. Mirone, rekla je
osorno, obraajui se svom drugu, baca mi senku, tako
da moj brat ne moe da vidi. Makni svoj kostur.
Zatvorila je oi i ekala, s muenikim izrazom na licu,
dok se Miron nije pomerio.
Tedi je stajao iznad dve kupe diskova i gledao ih
odobravajui. Vrlo je lepo, rekao je. Vrlo
simetrino.
Ovaj ovde momak, rekla je Buper, pokazujui
na Mirona, nikad nije uo za bekgemon
4
. I uopte ga
nemaju kod kue.
Tedi je kratko, objektivno, odmerio Mirona.
Sluaj, obratio se Buper, gde je kamera? Tata trai da
mu je odmah odnesem.
On ak i ne ivi u Njujorku, obavestila je Buper
Tedija, i nema oca. Poginuo je u Koreji. Zatim se
obratila Mironu. Je 1 tako? upitala je i nastavila, ne
ekajui odgovor. Ako mu sada i majka umre, bie
siroe. On to uopte nije znao. Pogledala je u Mirona.
Je 1 tako da nisi?
Miron je, ne reagujui, skrstio ruke.
Ti si najgluplje stvorenje koje sam ikad srela,
dobacila mi je Buper. Ti si najgluplje stvorenje na
itavom okeanu. Jesi li to znao?
Nije, rekao je Tedi. Nisi, Mirone. Nakon toga
se obratio sestri. Udostoji me tvoje panje samo na
trenutak. Gde je kamera? Potrebna mi je, smesta. Gde
je?
Eno je tamo, rekla je Buper, ne pokazujui ni u
kakvom odreenom pravcu. Privukla je dve kupe
diskova za aflbord blie sebi. Sve to mi je sada
potrebno to su dva dina, rekla je. Mogli bi s ovim
diskovima da igraju bekgemon dok ne padnu u nesvest
od umora, a onda bi mogli da se popnu gore na dimnjak i
da njima gaaju svakog ko naie i ubiju ga. Pogledala
je u Mirona. Mogli bi da pobiju tvoje roditelje,
objasnila mu je struno, a ako ih to ne bi ubilo, zna li
ta bi mogao da uradi? Mogao bi da stavi neki otrov na
bonbone i da ih natera da to pojedu.
Lajka je leala oko tri metra dalje, pored bele
ograde kojom je bila ograena itava sportska paluba.
Leala je u odvodnom kanalu. Tedi je podigao za remen
i okaio je oko vrata, ali je gotovo istog trenutka skinuo.
Odneo je kameru devojici. Buper, uini za mene neto.
Odnesi je dole, molim te, rekao je. Deset je sati. Treba
da piem dnevnik.
Imam posla.
Mama i tako eli odmah da te vidi, rekao je
Tedi.
Lae.
Ne laem. Stvarno mi je rekla, odgovorio je
Tedi. Zato te molim da kad ve ide dole ponese i
ovo... Hajde, Buper.
Zbog ega to eli da me vidi? upitala je Buper.
Ja ne elim da vidim nju. Iznenada je udarila Mirona
po ruci kojom je ovaj hteo da skine gornji disk sa kupe
crvenih. Sebi ruke, rekla je.
Tedi je prebacio remen Lajke sestri oko vrata.
Sada ozbiljno govorim. Odnesi smesta ovo dole tati, a
onda emo se nai kod bazena za kupanje, rekao je.
Nai emo se pored samog bazena tano u pola
jedanaest. Ili jo bolje, tano ispred onog mesta gde se ti
presvlai. Budi tana. To je sasvim dole na E palubi,
ne zaboravi, i zato bolje kreni ranije. Okrenuo se i
otiao.
Mrzim te! Mrzim sve na ovom okeanu! viknula
je Buper za njim.


Ispod sportske palube, na irokom, potpuno
otvorenom zadnjem delu palube za sunanje, nalazilo se
sedamdeset pet ili vie lealjki, rairenih i poreanih u
sedam ili osam redova, sa prolazima tek toliko irokim
da palubni stjuard moe da prolazi a da se obavezno ne
saplie o razne predmete koje su tu ostavljali putnici dok
se sunaju - torbice sa pletivom, romane u plastinim
koricama, boice losiona za sunanje, foto-aparate. Kada
je Tedi stigao, itav prostor bio je doslovno zakren.
Krenuo je od zadnjeg reda i pomerao se sistematski, od
reda do reda, zastajui kod svake lealjke, bez obzira na
to bila ona zauzeta ili slobodna, da proita ime napisano
na ploici privrenoj za naslon. Samo jedan ili dvojica
putnika koji su tu sedeli obratili su mu se sa par rei, to
jest, uputili mu nekoliko formalnih fraza utivosti koje
su odrasli ponekad skloni da upuuju desetogodinjem
deaku koji samostalno trai lealjku koja mu pripada.
Njegova mladost i samostalnost bili su oigledni, ali u
njegovom optem dranju moda je potpuno nedostajala,
a moda bila samo nedovoljno izraena, ona vrsta deje
dostojanstvenosti i ozbiljnosti koja mnoge odrasle tako
privlai da joj se obrate. Moda je na to uticala i njegova
odea. Rupa na ramenu njegove majice nije bila nimalo
dostojanstvena rupa. Viak materijala na zadnjem delu
njegovih kratkih platnenih pantalona i viak duine tih
istih pantalona nisu bili dostojanstveni vikovi.
etiri lealjke porodice Makardl, snabdevene
jastucima i spremne za upotrebu, nalazile su se u sredini
drugog reda s prednje strane. Tedi je seo u jednu od njih,
tako da niko - bila to njegova namera ili ne - nije sedeo
neposredno do njega, ni sa jedne ni sa druge strane.
Ispruio je gole, od sunca neopaljene noge, sastavljenih
peta, preko oslonca za noge, i gotovo istovremeno
izvukao iz zadnjeg desnog depa malu belenicu od
deset centi. Zatim je, smesta, sa punom merom
koncentracije, kao da postoje samo on i njegova
belenica, kao da nema ni sunca, ni saputnika, ni broda,
poeo da okree stranice.
Sa izuzetkom veoma malog broja beleki obinom
olovkom, svi zapisi u belenici bili su oigledno uneseni
hemijskom olovkom. Sam rukopis bio je ispisan onako
kako se trenutno ui u amerikim kolama, umesto stare
Palmerove metode. Bio je itak a da nije bio iscifran.
Rukopis je zadivljavao najvie svojom tenou. Ni po
emu - ni po emu mehanikom, u svakom sluaju - rei
i reenice nisu izgledale kao da ih je pisalo dete. Tedi je
dosta vremena posvetio itanju teksta koji je, po svemu
sudei, bio njegov poslednji zapis. Zauzimao je neto
vie od tri stranice.
Dnevnik za 27. oktobar 1952.
Vlasnik Teodor Makardl
412, paluba A
Nalazau koji ovo odmah vrati Teodoru Makardlu
bie uruena odgovarajua i vredna nagrada.

Vidi moe li negde da pronae tatin vojniki
lini znak i nosi ga kad god je to mogue. To te nee
ubiti, a njemu e biti drago.
Odgovoriu na pismo profesorke Mendel im
budem imao zgodnu priliku i dovoljno strpljenja.
Zatraiu da mi vie ne alje knjige poezije. I tako ve
imam zalihu dovoljnu za godinu dana. Osim toga,
poezija mi je ionako dozlogrdila. ovek eta obalom i
nesrenim sluajem padne mu kokosov orah na glavu.
Glava mu se nesreno raspukne na dve polovine. Tada
naie obalom njegova ena, pevajui neku pesmu, i
ugleda 2 polovine, prepozna ih i podigne. Veoma se
rastui, naravno, i slomljenog srca plae. To je tano
zbog ega mi je dosta poezije. Pretpostavimo da dama
prosto pokupi 2 polovine i drekne ljutito na njih: Dosta
vie toga! Ipak, ne spominji ovo kad bude odgovarao
na pisma. Ovo je prilino kontroverzna stvar, a gospoa
Mendel je osim toga i sama pesnik.
Nabavi Svenovu adresu u Elizabetu, Nju Dersi.
Bilo bi zanimljivo upoznati se sa njegovom suprugom i
njegovim psom koji se zove Lindi. Ja lino, meutim, ne
bih voleo da imam psa.
Napii pismo i izrazi sauee dr Vokavari u vezi s
njegovim nefritisom. Od mame zatrai njegovu novu
adresu.
Sutra izjutra isprobaj sportsku palubu kao mesto za
meditaciju pre doruka, ali ne gubi svest. Takoe nastoj
da ne gubi svest u trpezariji ako onaj konobar opet
ispusti onu veliku kaiku. Tata je gotovo dobio napad
besnila.
Rei i izrazi koje treba sutra da ponavljam u
biblioteci kad vratim knjige:
nefritis
mirijada
poklonjeni konj
ingeniozan
trijumvirat
Budi Ijubazniji sa bibliotekarom. Diskutuj s njim o
izvesnim optim stvarima kad pone da se ponaa
usiljeno neozbiljno.


Naglim pokretom Tedi je izvukao malu, projektilu
slinu hemijsku olovku iz bonog depa na pantalonama,
skinuo kapicu i poeo da pie. Nije iskoristio naslon za
ruku na lealjci kao postolje, to bi se moglo oekivati,
ve je pisao drei belenicu na desnoj nozi.


Dnevnik za 28. oktobar 1952.
Ista adresa i nagrada kao to je navedeno u zapisu
od 26. i 27. oktobra 1952.
Nakon meditacije ovog jutra napisao sam pisma
sledeim osobama:
Dr Vokavara
Prof. Mandel
Prof. Pit
Burges Hejk, mlai
Roberta Hejk
Sanford Hejk
Baka Hejk
Gdin Graham
Prof. Valton
Pruila mi se prilika da upitam mamu gde su tatine
line oznake, ali ona bi verovatno rekla da ne moram da
ih nosim. Znam da su meu njegovim stvarima jer sam
video da ih je pakovao.
ivot je po mom miljenju poklonjeni konj.
Mislim da je veoma neukusno od strane profesora
Valtona da kritikuje moje roditelje. On eli da svi Ijudi
budu onakvi kakvi on misli da bi trebalo da budu.
Ono e se dogoditi ili danas, ili 14. februara 1958.
godine, kad budem imao esnaest godina. Smeno je to
ak i spominjati.
Nakon to je uneo ovaj poslednji zapis, Tedi je
nastavio da sa punom panjom posmatra stranicu i
pripremljenu hemijsku olovku, kao da oekuje da e
napisati jo neto.
Oigledno nije bio svestan da ima jednog
usamljenog zainteresovanog posmatraa. Oko pet metara
ispred prvog reda lealjki na palubi, i est ili sedam
metara iznad nje, prema suncu, stajao je naslonjen na
ogradu sportske palube jedan mladi ovek i neprestano
ga posmatrao. inio je to ve oko deset minuta. Bilo je
oigledno da je mladi ovek upravo donosio neku
odluku, jer je naglo spustio nogu sa preke na ogradi.
Stajao je nekoliko trenutaka, neprestano gledajui prema
Tediju, a onda je otiao i nije se vie mogao videti. Ni
pun minut posle toga ponovo se, meutim, pojavio,
upadljivo uspravan izmeu redova lealjki. Imao je oko
trideset godina ili neto manje. Ne zadravajui se,
poeo je da se probija izmeu lealjki, prema Tedijevoj,
bacajui kratke uznemiravajue senke preko stranica
romana koje su ljudi itali, i gazei prilino slobodno (s
obzirom na to da je bio jedina uspravna i pokretna figura
na vidiku) preko torbica sa pletivom i druge line
opreme.
Tedi kao da nije bio svestan injenice da neko stoji
pored same njegove lealjke i da, zbog toga, baca senku
preko njegove belenice. Nekoliko ljudi u prvom i
drugom redu bili su, meutim, osetljiviji na takve
smetnje. Pogledali su u mladog oveka kako moda
samo ljudi u lealjkama mogu gledati u nekoga. Dranje
mladog oveka imalo je u sebi neku stabilnost koja se
inila da e veno trajati, uz uslov, dodue veoma
neodreen, da dri bar jednu ruku stalno u depu.
Zdravo, ti tamo, rekao je Tediju.
Tedi je pogledao navie. Zdravo, rekao je.
Sklopio je belenicu do pola, a od pola se sama zatvorila.
Hoe li ti smetati ako sednem na trenutak?
upitao je mladi ovek, glasom ispunjenim, reklo bi se,
beskrajnom srdanou. ija je ovo lealjka?
Pa sad, ove etiri lealjke pripadaju mojoj
porodici, rekao je Tedi. Moji roditelji nisu, meutim,
jo ustali.
Nisu ustali? Po ovakvom danu? rekao je mladi
ovek.
Bio se ve spustio u lealjku s Tedijeve desne
strane. Lealjke su bile postavljene tako blizu jedna
drugoj da su im se ruke dodirivale. To je pravo
svetogre, rekao je, pravo pravcato svetogre.
Ispruio je noge koje su bile neobino pune u butinama,
svaka od njih gotovo kao jedno ljudsko telo. Odelo mu je
bilo uglavnom onakvo kakvo se nosi na istonoj obali za
krstarenje jahtom - gore kratko podiana kosa, dole
iznoene kratke izme, a u sredini pomalo me.ana
uniforma koja se sastojala od vunenih arapa svetlo ute
boje, sivo crnih pantalona (boje drvenog uglja), koulje
zakopane do vrata (bez kravate) i sakoa tkanja riblje
kosti, koji je izgledao kao da je odsluio prilino dug rok
u nekom od popularnijih postdiplomskih seminara u
Jelu, Harvardu ili Prinstonu. O, boe, kakav divan
dan, rekao je, pohvalno mirkajui prema suncu. Ja
sam potpuni rob vremena, dodao je, i svoje masivne
noge prekrstio u lancima. injenica je ak da sam
poznat po tome da savreno normalan kini dan primam
kao linu uvredu. Tako je za mene ovo prava nebeska
mana. Iako je glas kojim je govorio bio, kako se to
obino kae, lepo negovan, imao je u sebi neega vie
nego to je neophodno, kao da se ve sporazumeo sa
samim sobom da e sve to bude rekao zvuati uvek
kako treba - inteligentno, pismeno, ak i zabavno ili
stimulativno - bilo s Tedijeve take gledita, bilo s take
gledita ljudi u redu iza njih, ako sluajno sluaju.
Pogledao je ukoso na dole prema Tediju i osmehnuo se.
Kako ti i vreme? upitao je. Osmeh mu nije bio
neprivlaan, ve drutven, konverzacionalan i uvek,
makar indirektno, povezan sa njegovim vlastitim ja. Da
li na tebe vreme ikada deluje tako da je to van svih
normalnih proporcija? dodao je s osmehom.
Ja to ne primam previe lino, ako je to ono na ta
mislite, rekao je Tedi.
Mladi ovek se nasmejao, zabacujui glavu.
Divno, rekao je. Moje ime, uzgred budi reeno, je
Bob Nikolson. Neto se ne seam da li smo stigli do
predstavljanja kad smo ono razgovarali u gimnastikoj
sali. Tvoje ime, naravno, znam.
Tedi je prebacio teinu tela na jedan kuk i ugurao
belenicu u boni dep na pantalonama.
Posmatrao sam te kako pie - sa onog mesta
tamo gore, rekao je Nikolson, narativno, pokazujui
prstom. Gospode! Zadubio si se u posao kao neki mali
Trajan.
Tedi ga je pogledao. Pisao sam neto u moj
notes.
Nikolson je, smeei se, klimnuo glavom. Kako
je bilo u Evropi? upitao je, nastavljajui konverzaciju.
Je l ti se dopalo?
Jeste, veoma, hvala.
Gde ste sve bili?
Tedi se iznenada nagnuo napred i poeao se po
listu noge. Pa sad, previe bi dugo trajalo da sad ovde
nabrajam sva mogua mesta, jer smo bili uzeli kola i s
njima ponekad pravili prilino velike ture. Mama i ja
bili smo, meutim, najvie u Edinburgu, u kotskoj i u
Oksfordu, u Engleskoj. Mislim da sam vam priao tamo
u gimnastikoj sali da sam imao zakazane intervjue u
oba ova mesta. Najee na Edinburkom univerzitetu.
Ne, ini mi se da nisi, rekao je Nikolson. Pitao
sam se da li si se bavio i takvim stvarima. Pa kako je
bilo? Jesu li te pekli na ranju?
Izvinite, molim? rekao je Tedi.
Kako je bilo? Je l bilo zanimljivo?
Povremeno jeste. A ponekad i nije, odgovorio je
Tedi. Ostali smo malo predugo. Otac je hteo da se
vratimo u Njujork nekim brodom pre ovoga, ali najavili
su se neki ljudi iz Stokholma, u vedskoj i Insbruka, u
Austriji, da e doi da me vide, pa smo morali da ih
saekamo.
Tako to uvek biva.
Tedi je prvi put pogledao pravo u njega. Jeste li vi
pesnik? upitao je.
Pesnik? rekao je Nikolson. Gospode, nisam. Na
alost nisam. Zato pita?
Ne znam ni sam. Pesnici uvek tako nekako
uzimaju vreme previe lino. Oni uvek trpaju svoje
emocije u stvari koje uopte nemaju emocija.
Nikolson je, smeei se, zavukao ruku u dep od
sakoa i izvadio cigarete i ibice. A ja sam mislio da je
to roba kojom trguju, rekao je. Zar nisu emocije ono
ime se pesnici najvie bave?
Tedi ga oigledno nije uo, ili nije sluao. Gledao
je odsutno prema dimnjacima gore iznad sportske
palube, ili nekud preko njih.
Nikolson je zapalio cigaretu posle izvesnih
potekoa, jer je sa severa duvao laki povetarac. Zavalio
se u lealjku i rekao: Kako sam uo, iza tebe je ostala
prilino zbunjena gomila...
U glasu cvrka nita ne ukazuje na to za koliko
e vremena umreti, rekao je Tedi iznenada. Ovom
stazom, u ranu jesen, ne ide niko.
Odakle je to? upitao je Nikolson, osmehujui se.
Ponovi, molim te.
To su dve japanske pesme. U njima nema previe
emocionalnog nadeva, rekao je Tedi. Najednom se,
sedei, nagnuo napred, naklonio glavu udesno i lako se
udario rukom po desnom uhu. Ui su mi pune vode jo
od jueranjeg asa plivanja, rekao je. Udario je sebe
jo nekoliko puta po uima, a onda je ponovo utonuo u
lealjku, poloivi obe ruke na ivice. Bila je to, naravno,
normalna lealjka za odrasle, tako da se u njoj inio
upadljivo malen, ali je u isto vreme delovao savreno
oputeno, smireno, ak spokojno.
uo sam da je iza tebe u Bostonu ostala prilino
zbunjena gomila umiljenih naunika, rekao je
Nikolson, posmatrajui ga. Nakon one poslednje male
seanse. Manje-vie itava Lajdekerova istraivaka
grupa, kako sam uo. Mislim da sam ti rekao da sam
negde u junu imao prilike da prilino dugo razgovaram
sa Alom Babkokom. U stvari, te iste veeri uo sam
traku koja je tada snimljena.
Da, jeste. Rekli ste mi.
uo sam da je itava ta druina bila van sebe,
navaljivao je Nikolson. Prema onome to mi je Al
priao, jedne noi ste zasedali do u sitne sate, sa maltene
smrtonosnim posledicama - one iste noi kada je
snimljena ona traka, mislim. Povukao je dim iz
cigarete. Sudei po onome to sam shvatio, izrekao si
nekoliko manjih predvianja budunosti od kojih su
momci izgubili glavu. Je li to tano?
Hteo bih da znam zato ljudi smatraju da je tako
vano preputati se emocijama, rekao je Tedi. Moja
majka i moj otac ne priznaju nikoga za ljudsko bie
ukoliko dotini ne smatra da su mnoge stvari vrlo
alosne ili vrlo dosadne ili vrlo... vrlo nepravedne,
recimo. Moga oca hvataju grdne emocije ak i kad ita
novine. On mene smatra za neto neljudsko.
Nikolson je otresao pepeo sa cigarete. Ako te
dobro razumem, ti nema emocija? rekao je.
Tedi je razmiljao pre nego to e odgovoriti.
Ako ih imam, ne seam se da sam ih ikada upotrebio,
rekao je. Ne vidim kakva je korist od njih.
Boga voli, zar ne? upitao je Nikolson sa malo
previe blagosti u glasu. Nije li to ono gde si najjai, da
tako kaem? Sudei po onome to sam uo sa one trake i
prema onome to mi je Al Babkok...
Da, sigurno, volim ga. Ali ga ne volim
sentimentalno. On nikad nije rekao da ljudi treba da ga
vole sentimentalno, rekao je Tedi. Da sam ja bog,
sasvim sigurno ne bih eleo da me ljudi vole
sentimentalno. To je suvie nepouzdana stvar.
Voli svoje roditelje, zar ne?
Da, volim... veoma ih volim, rekao je Tedi. Ali
vi biste da me naterate da upotrebim tu re u onom
znaenju koje joj vi pridajete... To se vidi.
U redu. U kakvom znaenju ti eli da je
upotrebi?
Tedi je razmiljao. Znate li ta znai re
afmitet? upitao je, okrenuvi se Nikolsonu.
Imam neku grubu predstavu, rekao je Nikolson
suvo.
U meni je veoma snaan afinitet prema njima.
Oni su moji roditelji, hou da kaem, i svako od nas je
deo harmonije i tih stvari onog drugog, rekao je Tedi.
elim da ive udobno i bezbrino dok su ivi, zato to
oni vole da ive udobno i da budu bezbrini... Ali oni
mene i Buper - to mi je sestra - ne vole na taj nain.
Hou da kaem, oni izgleda nisu sposobni da nas vole
onakve kakvi jesmo. Oni izgleda nisu sposobni da nas
vole ukoliko nisu u stanju da nas neprestano pomalo
menjaju. Oni vole svoje razloge zbog kojih nas vole
gotovo isto toliko koliko vole nas, a u veini sluajeva
ak i vie. To nije ba tako dobro. Okrenuo se ponovo
prema Nikolsonu i pomerio malo napred. Znate li
koliko je sati, molim vas? upitao je. Imam as plivanja
u deset i trideset.
Ima jo vremena, rekao je Nikolson, a da nije ni
pogledao na svoj runi sat. Zatim je povukao manetnu.
Tek je deset i deset, rekao je.
Hvala, rekao je Tedi i ponovo se zavalio u
lealjku. Moemo da uivamo u naem razgovoru bar
jo deset minuta.
Nikolson je spustio nogu preko ivice lealjke,
nagnuo se napred i zgazio opuak cigarete. Koliko sam
ja shvatio, rekao je, ponovo sedajui, ti se prilino
vrsto dri teorije reinkamacije po Vedama.
To nije nikakva teorija, to je isto toliko deo...
U redu, urno je rekao Nikolson. Osmehnuo se i
laganim pokretom podigao ruke, gestom koji je podseao
na neki ironini blagoslov. Sada se neemo prepirati
oko toga. Pusti da zavrim. Ponovo je prekrstio
masivne, ispruene noge. Koliko sam shvatio, ti si, kroz
meditacije, doao do izvesnih informacija koje su te
dovele do uverenja da si u svojoj poslednjoj inkarnaciji
bio sveti ovek u Indiji, ali da si manje-vie izgubio
Milost...
Nije bio sveti ovek, prekinuo ga je Tedi. Bio
je to prosto ovek koji je veoma lepo duhovno
napredovao.
U redu - svejedno ta je bio, rekao je Nikolson.
Stvar je u tome da ti osea da si za vreme svoje
poslednje inkarnacije manje-vie izgubio Milost pre
konanog Prosvetljenja. Je li to tano, ili sam ja...
Tano je rekao je Tedi. Upoznao sam se s
jednom enom i nekako sam kao prestao sa
meditacijama. Podigao je ruke sa stranica lealjke i
podvukao ih pod sebe, kao da eli da ih zagreje.
Svejedno sam morao da preuzmem drugo telo i vratim
se natrag na zemlju... Hou da kaem da nisam toliko
duhovno napredovao - ak i da nisam sreo tu enu - da
bih mogao da umrem i odem pravo Brami i nikad vie se
ne vraam na zemlju. Ali ne bi bilo nuno da se
inkarniram u ameriko telo da nisam sreo tu enu. Hou
da kaem, u Americi je veoma teko meditirati i iveti
duhovnim ivotom. Ako to pokuate, ljudi odmah misle
da ste slabi. Moj otac, na izvestan nain, smatra da sam
i ja slabi. A moja majka... pa sad, ona smatra da nije
naroito dobro za mene da stalno razmiljam o Bogu.
Ona je uverena da to nije dobro za zdravlje.
Nikolson ga je posmatrao, prouavajui ga. Cini
mi se da si na onoj poslednjoj snimljenoj traci rekao da ti
je bilo est godina kada si doiveo prvo mistino
iskustvo. Je li to tano?
Bilo mi je est godina kada sam uvideo da je sve
oko mene Bog. Kosa mi se digla na glavi i sve to uz to
ide, rekao je Tedi. Bilo je to jedne nedelje, dobro se
seam. Moja sestra bila je tada sasvim mala beba, pila je
mleko, i iznenada sam postao svestan da je ona Bog i da
je mleko Bog. Hou da kaem, sve to je ona u tom
trenutku radila, bilo je pretakanje Boga u Boga, ako
shvatate ta elim da kaem.
Nikolson je utao.
Meutim, bio sam u stanju da se oslobodim
konanih dimenzija prilino esto ve kada sam imao
etiri godine, nastavio je Tedi, kao da se toga tek
naknadno setio. Ne u kontinuitetu i te stvari, ali prilino
esto.
Nikolson je klimnuo glavom. Stvarno? rekao je.
Mogao si to?
Jesam, rekao je Tedi. I to je snimljeno na
traci... Ili moda na jednoj drugoj koju sam snimio u
aprilu. Nisam sasvim siguran.
Nikolson je ponovo izvukao cigarete, ne skidajui
pogled sa Tedija. Kako se to ovek oslobaa konanih
dimenzija? upitao je i kratko se nasmejao. Hou da
kaem, poevi od onog najosnovnijeg - komad drveta je
komad drveta, na primer. Ima svoju duinu, irinu...
Nema. To je ono u emu greite, rekao je Tedi.
Svima se samo ini da svi predmeti imaju dimenzije, da
negde prestaju. A oni ne prestaju. To je ono to sam
pokuao da objasnim profesoru Pitu. Pomerio se na
lealjci i izvukao neki uas od maramice - neku sivu,
otrcanu krpu - i useknuo nos. Razlog zato nam se ini
da predmeti negde prestaju je u tome to je to jedini
nain na koji veina ljudi zna da posmatra predmete,
rekao je. Ali to ne znai da je stvarno tako. Vratio je
maramicu u dep i pogledao u Nikolsona. Molim vas,
podignite na trenutak ruku, rekao je.
Ruku? Zato?
Prosto podignite. Samo na trenutak.
Nikolson je podigao ruku nekoliko santimetara
iznad oslonca za ruke na lealjci. Ovu? upitao je.
Tedi je klimnuo glavom. Kako to nazivate?
upitao je.
Kako misli? To je moja ruka. To je ruka.
A kako znate da jeste? upitao je Tedi. Znate da
se zove ruka, ali kako znate da je upravo to ruka? Imate
li ikakav dokaz da je to ruka?
Nikolson je izvukao jednu cigaretu iz kutije,
pripalio i povukao. Iskreno govorei, meni se ini da to
mirie na najgoru vrstu sofizma, rekao je, putajui
dim. To je ruka, zaboga, zato to je ruka. Pre svega, ima
takvo ime da bi se razlikovala od drugih objekata. Hou
da kaem, ne moe se prosto...
Vi se samo sluite logikom, hladno ga je
prekinuo Tedi.
Samo se sluim - ime? upitao je Nikolson, s
malo previe naglaenom utivou.
Logikom. Dajete mi standardan, inteligentan
odgovor, rekao je Tedi. A ja sam pokuao da vam
pomognem. Pitali ste me kako se oslobaam konanih
dimenzija kad to poelim. U svakom sluaju, ne sluim
se logikom kada to radim. Logika je prva stvar koje
ovek treba da se oslobodi.
Nikolson je prstima odstranio trunicu duvana koja
mu se prilepila za jezik.
Znate li Adama? upitao ga je Tedi.
Znam li koga?
Adama. Iz biblije.
Nikolson se osmehnuo. Lino, ne, kratko je
rekao.
Tedi je oklevao. Ne ljutite se na mene. Postavili
ste mi pitanje i ja sada...
Ne ljutim se, zaboga!
Okej, rekao je Tedi. Sedeo je zavaljen u svojoj
lealjci, glave okrenute prema Nikolsonu. Seate se one
jabuke koju je Adam pojeo u Edenskom vrtu, o kojoj se
pria u bibliji? upitao je. Znate li ta je bilo u toj
jabuci? Logika i sav taj intelektualni sos. To je sve to je
bilo u njoj. I tako - a to je sutina svega - ta treba da se
uradi, ovek treba samo da te stvari izbaci iz eluca ako
eli da vidi svet onakav kakav zaista jeste. Hou da
kaem, ako se oistite od toga, neete vie imati
nikakvih problema sa komadima drveta i tim stvarima.
Neete itavo vreme videti samo kako predmeti prestaju.
I znaete ta je vaa ruka u stvari, ako vas to zanima.
Razumete li ta hou da kaem? Moete li da me
pratite?
Mogu, odgovorio je Nikolson prilino odseno.
Nevolja je u tome, rekao je Tedi, to veina
ljudi ne eli da vidi predmete kakvi zaista jesu. Oni ak i
ne ele da prestanu da se neprestano raaju i umiru. Oni
stalno ele samo nova tela, umesto da prestanu s tim i
ostanu pored Boga, gde je zaista lepo. Neko vreme je
razmiljao. Nikad nisam video takav opor
jabukodera rekao je i odmahnuo glavom.
U tom trenutku, palubni stjuard u belom mantilu,
koji je obilazio svoj reon, zastao je ispred Tedija i
Nikolsona i upitao ih da li ele uinu. Nikolson uopte
nije odgovorio na pitanje. Ne, hvala, rekao je Tedi, i
stjuard je otiao dalje. Ako ne eli da razgovara o
onome to u ti rei, ne mora, rekao je Nikolson
iznenada, gotovo otro. Otresao je pepeo sa cigarete.
Da li je istina, ili nije, da si itavu Lejdekerovu
istraivaku grupu - Valtona, Pita, Larsena, Samjuelsa i
to drutvo - informisao kada e i gde e i kako e svaki
od njih umreti? Je li to tano ili nije? Ne mora da
govori o tome ako ne eli, ali sudei prema glasinama
to se prenose po Bostonu...
Ne, to nije istina, rekao je Tedi, naglaavajui
rei. Rekao sam im mesto, i vreme kada svaki od njih
treba da bude vrlo, vrlo oprezan. Rekao sam im, pored
toga, i neke stvari koje bi moda bilo dobro da urade...
Ali neto tako nisam rekao. Nisam rekao nita to bi bilo
neizbeno. Ponovo je izvukao i upotrebio maramicu.
Nikolson je ekao, paljivo ga posmatrajui. Ni
profesoru Pitu nita slino nisam rekao. Pre svega, on
nije bio jedan od onih koji su se ludirali naokolo i
bombardovali me glupim pitanjima. Hou da kaem, sve
to sam rekao profesoru Pitu bilo je to da ne bi trebalo da
ostane profesor posle januara - to je sve to sam mu
rekao. Tedi je, sedei duboko zavaljen, utao neko
vreme. Svi oni drugi profesori bukvalno su me
primorali da im govorim o tim stvarima. To je bilo
nakon to je intervju bio zavren i traka snimljena, bilo
je ve prilino kasno, ali svi su ostali da sede naokolo,
puei cigarete i ponaajui se sve detinjastije.
A nisi rekao Valtonu, ili Larsenu, na primer, gde
ili kada ili kako e ih eventualno zadesiti smrt?
navaljivao je Nikolson.
Ne. Nisam, odluno je odgovorio Tedi. Ne bih
im nikad rekao nita u vezi s tim stvarima, ali oni su
stalno govorili samo o tome. Profesor Valton je nekako
prvi naeo tu temu. Rekao je da bi zaista eleo da zna
kada e umreti, jer bi u tom sluaju znao kog posla da se
prihvati a koga ne, i uopte, kako da na najbolji nain
iskoristi raspoloivo vreme i te stvari. A onda su se svi
uhvatili za to... Tako da sam morao da im kaem bar
neto.
Nikolson je utao.
Ipak im nisam rekao kada e stvarno umreti. To
su samo lane glasine, rekao je Tedi. Mogao sam i to,
ali sam znao da u dubini due oni to u stvari ne ele da
saznaju. Hou da kaem, znao sam da se oni, iako
predaju religiju i filozofiju i te stvari, ipak prilino boje
smrti. Tedi je sedeo, ili gotovo leao nekoliko minuta
bez rei. To je tako smeno, na kraju je rekao. Kad
ovek umre, dogaa se u stvari samo to da pobegne iz
svog tela. Gospode boe, ta svi su to radili ve hiljade i
hiljade puta! injenica da se toga ne seaju ne znai da
to nisu inili. To je zaista smeno.
To je mogue. Sasvim je mogue, rekao je
Nikolson. Ali ostaje logika injenica da bez obzira na
to koliko se inteligentno...
To je smeno, to je suludo, rekao je Tedi. Na
primer, za nekih pet minuta ja idem na as plivanja.
Moe se dogoditi da kad odem dole do bazena u njemu
ne bude vode. Moda je upravo danas dan kada se menja
voda ili tako neto. ta se lako moe dogoditi - moe se
dogoditi da doem do same ivice bazena, tek da bih
pogledao kako izgleda dno, na primer, i da moja sestra
ba u tom trenutku naie i kao gurne me, mislei da je u
bazenu voda. Moglo bi se dogoditi da tako razbijem
lobanju i umrem. Tedi je pogledao u Nikolsona. To bi
moglo da se dogodi, rekao je. Moja sestra ima samo
est godina i nije proivela naroito mnogo ivota kao
ljudsko bie, a osim toga ne voli me ba naroito. To bi
sasvim lako moglo da se dogodi. I ta bi bilo tragino u
svemu tome? ega tu ovek treba da se plai, mislim? Ja
bih samo uinio ono to treba da uinim, zar nije tako?
Zar ne bih?
Nikolson je uzdahnuo. To moda i ne bi bila
tragedija s tvoje take gledita, ali bi to sigurno bio vrlo
alostan dogaaj za tvoju majku i tvoga oca, rekao je.
Jesi li ikada razmiljao o tome?
Jesam, naravno da jesam, rekao je Tedi. Ali to
je samo zbog toga to oni imaju nazive i emocije za sve
to se dogaa. itavo vreme dok je govorio drao je
ruke pod telom. Sada ih je izvukao, poloio na stranice
lealjke i pogledao u Nikolsona. Poznajete li Svena?
Onog oveka to se brine o gimnastikoj sali? upitao je.
Saekao je dok Nikolson potvrdi glavom. Eto, da je
Sven noas sanjao da mu je uginuo pas, sigurno bi
proveo veoma teku no, jer on svog psa mnogo voli. Ali
zato, kad bi se probudio ujutro, sve bi opet bilo u redu.
Znao bi da je to bio samo san.
Nikolson je klimnuo glavom. Na ta, u stvari,
cilja?
Poenta je u ovome: da je pas stvarno uginuo, to bi
bila potpuno ista stvar. Samo to on to ne bi znao. Hou
da kaem, ne bi se probudio sve do svoje smrti.
Nikolson je, potpuno odsutnog izgleda, desnom
rukom polako, blago masirao potiljak. Njegova leva
ruka, nepokretna na stranici lealjke, sa nezapaljenom
cigaretom meu prstima, izgledala je udno bela i nena
na blistavoj sunevoj svetlosti.
Tedi je iznenada ustao. Sada je, ini mi se, ve
zaista vreme da odem, rekao je. Oprezno je seo na
isprueni oslonac za noge svoje lealjke, okrenut prema
Nikolsonu, i zavukao majicu u pantalone. Izgleda da mi
je do asa plivanja ostalo jo samo minut i po, rekao je.
A to je ak dole na palubi E.
Mogu li jo samo da te upitam zato si rekao
profesoru Pitu da bi trebalo da prestane da predaje posle
nove godine? upitao je Nikolson, ponovo skoro
osornim tonom. Poznajem Boba Pita. Zato te i pitam.
Tedi je pritegnuo svoj opasa od aligatorske koe.
Samo zbog toga to je to prilino produhovljen ovek, a
upravo sada predaje mnoge stvari koje nisu ni malo
dobre za njega ako eli da istinski napreduje u
duhovnom ivotu. To ga previe odvlai od sutine
stvari. Za njega je dolo vreme da sve to izbaci iz glave
umesto da je sve vie puni tim i takvim stvarima. Mogao
bi ve u toku samo jednog ivota da se oslobodi dobrog
dela jabuke, ako to eli. Odlian je u meditiranju. Tedi
je ustao. A sada, bie bolje da krenem. Ne bih hteo da
previe zakasnim.
Nikolson ga je pogleao i, zadravajui ga, rekao:
ta bi ti uinio kad bi mogao da izmeni sistem
obrzovanja? Jesi li ikada razmiljao o tome? Pitanje je
zvualo dvosmisleno.
Zaista ve treba da idem, rekao je Tedi.
Samo mi odgovori jo na to jedno pilanje, rekao
je Nikolson. Obrazovanje mi je strast, u stvari... to
predajem. Zato i pitam.
Za sad... nisam sasvim siguran ta bih uinio,
rekao je Tedi. Znam samo da sam prilino vrsto
uveren da nikada ne bih poinjao s onim ime kole
obino poinju. Prekrstio je ruke i nekoliko trenutaka
razmiljao. Mislim da bih, kao prvo, jednostavno
skupio svu decu i nauio ih kako da meditiraju. Pokuao
bih da im objasnim kako da ustanove ko su oni u stvari, a
ne samo kako se zovu i takve stvari... Mislim da bih, ak
pre toga, nastojao da se oslobode svega onoga to su im
roditelji ikada rekli. Hou da kaem, ak i ako su im
roditelji prosto rekli da je slon velik, nastojao bih da to
odbace. Slon je veliki samo kad se nalazi pored neeg
drugog... psa ili ene, na primer. Tedi je razmiljao jo
nekoliko trenutaka. Ne bih im ak rekao ni to da slon
ima surlu. Moda bih im pokazao slona ako bih imao
nekog pri ruci, ali bih prosto pustio da priu slonu ne
znajui o njemu nita vie nego to slon zna o njima. Ista
je stvar sa travom i drugim predmetima. Ne bih im rekao
ak ni to da je trava zelena. Boje su samo nazivi. Hou
da kaem da, ako nekome kaete da je trava zelena, to u
njemu izaziva oekivanje da trava izgleda na jedan
odreeni nain - va nain - umesto nekako drukije, to
bi bilo isto tako dobro, ili ak i mnogo bolje... Ne znam.
Nastojao bih jednostavno da izbace iz sebe i najmanji
komadi jabuke u koju su ih njihovi roditelji i svi drugi
naterali da zagrizu.
A ne bi li u takvom nainu bilo rizika da odgoji
malu generaciju neznalica?
Zato? Ne bi bili nita vee neznalice nego to je
slon. Ili ptica. Ili drvo, rekao je Tedi. Samo zbog toga
to je neto takvo kakvo jeste, umesto da se ponaa na
izvestan eljeni nain, ne moe se rei da nita ne zna.
Ne?
Ne! potvrdio je Tedi. Osim toga, ako bi
poeleli da naue i sav onaj ostali kupus - imena, boje i
takve stvari - mogli bi i to da urade, ako bi im do toga
bilo stalo, kasnije, ili kad budu stariji. eleo bih,
meutim, da ponu sa onim pravim nainom gledanja na
stvari, a ne sa nainom na koji stvari posmatraju ostali
jabukoderi. To sam hteo da kaem. Priao je blie
Nikolsonu i pruio mu ruku. Sada moram da idem.
asna re. Bilo mi je zadovoljstvo...
Samo jo sekund... sedi na trenutak, rekao je
Nikolson. Jesi li ikada razmiljao o tome da bi moda
voleo da se bavi nekim istraivakim radom kad
odraste? Medicinskim istraivanjem, ili neim te vrste?
ini mi se, sa svojim umom, da bi ti eventualno
mogao...
Tedi je odgovorio, ne sedajui. Razmiljao sam o
tome jednom, pre par godina, rekao je. Razgovarao
sam sa nekoliko doktora. Odmahnuo je glavom. To
me ne bi mnogo interesovalo. Doktori ostaju uvek
isuvie na povrini. Veito govore o elijama i takvim
stvarima.
O? Ti ne pridaje nikakvu vanost strukturi
elija?
Da, naravno, pridajem. Doktori, meutim, govore
o elijama kao da su one ve same po sebi bezgranino
vane. Kao da one u stvari ne pripadaju biu ije su.
Tedi je naglim pokretom ruke sklonio kosu s ela. Ja
sam inio da moje telo raste, rekao je. Niko drugi nije
to radio za mene. I tako, ako sam inio da se ono razvija,
sigurno sam i znao kako se to radi. Podsvesno, ako ne
drukije. Moda sam izgubio svesno znanje kako se to
ini, negde u toku poslednjih nekoliko stotina hiljada
godina, ali to znanje jo uvek je u meni, jer sam ga,
oigledno, upotrebio... Trebalo bi prilino dugo
meditirati i oslobaati se drugih saznanja da se itava
stvar obnovi - mislim na to svesno znanje - ali ovek bi
to mogao postii kad bi mu bilo naroito stalo. Kad bi se
dovoljno otvorio. Iznenada se sagnuo i dohvatio
Nikolsonovu ruku koja je leala na ivici lealjke.
Prodrmao ju je samo jednom, srdano, i rekao: Sada
zbogom. Moram da idem. Ovog puta, Nikolson vie
nije bio u stanju da ga zadri, jer se Tedi ve probijao
kroz prolaz izmeu lealjki.
Nikolson je sedeo nepomino jo nekoliko minuta
nakon njegovog odlaska, s nezapaljenom cigaretom i
dalje meu prstima leve ruke. Konano je podigao desnu
ruku i nainio pokret kao da proverava da li mu je
kragna jo uvek otvorena. Zatim je zapalio cigaretu i
ostao da sedi nepomino jo neko vreme.
Popuio je cigaretu do kraja, a zatim naglo spustio
jednu nogu sa lealjke, zgazio opuak i brzim koracima
se uputio prema izlazu sa palube.
Niz glavno stepenite na prednjem delu broda siao
je urno na promenadnu palubu. Ne zadravajui se,
silazio je dalje, jo uvek urei, prema glavnoj palubi.
Zatim na palubu A. Pa na palubu B. Na palubu C.
Na palubu D.
Na palubi D glavno stepenite se zavravalo i
Nikolson je nekoliko trenutaka stajao, oigledno
razmiljajui kojim pravcem da se uputi. Na kraju je
opazio nekoga ko je izgledao u stanju da mu da potrebne
informacije. Na pola puta niz hodnik ugledao je jednu
stjuardesu kako sedi u fotelji i, puei cigaretu, ita neki
asopis. Nikolson joj je priao, kratko se savetovao s
njom, zahvalio i nainio nekoliko koraka prema pramcu
broda. Otvorio je teka metalna vrata na kojima je pisalo
PREMA BAZENU. Iza njih je bilo usko stepenite, bez
tepiha.
Siao je neto vie od pola puta niz stepenite kada
je uo prodoran, produen vrisak... vrisak za koji se
odmah moglo pogoditi da potie od male devojice.
Njen glas bio je neobino akustian, kao da odjekuje
izmeu etiri ploicama obloena zida.

O PISCU I DELU

Derom Dejvid Selinder roden je 1919. godine u
Njujorku. Otac, Sol, po nekim izvorima, bio je sin
klivlendskog rabina, dok je majka, Marija, roena Dili,
nakon udaje promenila svoje ime u jevrejsko Miriam.
Sve to je Selinder objavio moe se odtampati u
jednoj knjizi od 500 stranica, ali je njegovo ime duboko
urezano u srce mlade Amerike. Nema pisca sa manjim
opusom koji je u tolikoj meri bio predmet analiza i
studija, kao i bezbrojnih lanaka, objavljenih kako u
Americi, tako i u itavom svetu. Za italaku publiku
mladih, Selinder je tvorac vizija koje su u najveoj meri
krcate njihovim najskrovitijim sudovima o istinama
naeg sveta. On izraava njihova najdublja nadanja,
strahovanja i elje.
U periodu 1951-1961, Selinder je objavio jedan
roman, devet pria i etiri novele. Roman Lovac u itu
(1951) odmah je dospeo u vrh liste best-selera, a junak
romana, Holden Kolfild, postao je mitska linost, alter-
ego za mnoge generacije izgubljenih tinejdera u
Americi i irom sveta, tako da je znaaj samog romana
daleko preao granice knjievnosti. Popularnost ove
knjige i dalje se ne smanjuje - u proteklih pet decenija,
samo u SAD tampano je preko stotinu izdanja, u
ukupnom tirau od oko deset miliona primeraka.
Knjiga Za Esm (Devet pria), objavljena je 1953.
godine. Selinder i ovde uglavnom obrauje temu rano
sazrele, esto pomuene i zbunjene dece, ija je
osetljivost u snanom sukobu sa emocionalno praznim i
materijalistikim svetom odraslih, kome pripadaju
njihovi roditelji.
U poslednjoj fazi svog stvaralatva, Selinder je
objavio etiri novele koje se bave ivotnim sudbinama
sedmoro izuzetne dece porodice Glas. Prva novela,
Freni, pojavila se 1955. godine, a zatim, 1957, i njen
nastavak, Zui. U oajanju zbog duhovne i emocionalne
jalovosti svog okruenja, junakinja ove ljubavne prie
doivljava nervni slom, povlai se u sebe, teei da
uspostavi vezu sa unutranjim radom svog bia i
postigne prosvetljenje.
1955. godine pojavila se novela Visoko podignite
krovnu gredu, tesari, a 1959. Simor: uvod.
D. D. Selinder je u ivotu ostao veran svom
junaku Holdenu. Jo 1953. godine povukao se iz
Njujorka u brda Nju Hempira i, od kad je prestao da
objavljuje, za javnost je postao potpuno nevidljiv. Do
njega je, ve decenijama, potpuno nemogue dopreti.
5



D. D. Selinder
ZA ESM

Izdava
LOM/Beograd

Za izdavaa / oprema
Flavio Rigonat

tampa
Caligraph / Beograd

U Beogradu, marta 2001.

Porudbine s popustom na tel: 011 / 638-730




1
Neprevodiva igra rei - uncle (ujak) i ankle (gleanj)
izgovaraju se veoma slino. Vigli - marka vakae gume.
Prev.

2
Neprevodiva igra rei kike (ifut) i kite (deiji zmaj)
Prev.

3
Obino se igra na palubi velikih putnikih brodova;
sastoji se u bacanju diskova to blie odredenim
znacima. Prev.

4
Igra za dve osobe, pri emu se figure, obino ploice
raznih boja, pomeraju prema bacanju kocke. Prev.

5
Neto vie o piscu i delu pojavie se u knjizi Novi
ameriki eseji o romanu Lovac u itu.