Вы находитесь на странице: 1из 18

STRANO ULAGANJE

IZVORI:
1. Zakon o stranim ulaganjima iz 2002. godine SRJ;
2. Zakon o koncesijama RS iz 2003. godine;
3. Zakon o svojinsko-pravnim odnosima iz 1996. godine;
4. Niz zakonskih propisa iz oblasti deviznog poslovanja.
POJAM STRANOG ULAGANJA
U Zakonu o stranim ulaganjima je predviđeno da se pod stranim ulaganjima
podrazumeva:
1. ulaganje u naše preduzeće, kojim strani ulagač stiče udeo ili akcije u
osnovnom kapitalu preduzeća;
2. Sticanje svakog drugog imovinskog prava, stranog ulagaća, kojim on
ostvaruje poslovne interese u našoj zemlji.

Zakon o stranim ulaganjima uređuje strana ulaganja u preduzeća i druge


oblike za obavljanje delatnosti radi sticanja dobiti u našoj zemlji.
Stana ulaganja u osiguravajuće organizacije i banke se vrši u skladu sa
drugim saveznim propisima.
Ove zakonske formulacije praktično znače da stranci mogu, da:

• Osnuju preduzeće, i to kao sopstveno preduzeće (10% njihov kapital)


ili kao mešovito preduzeće ( zajedno sa domaćim partnerom) – bez
ikakvih procentualnih ograničenja.

• Osim toga – stranac može da uloži u već postojeće preduzeće svoj


kapital – kupovinom akcija ili udela – pri ćemu ishod opet može biti
da on ima 100% ili manje kapitala.

• Oblasti – delatnosti u kojima se može ulagati – zakonom o stranim


ulaganjima – je garantovana sloboda stranog ulagča, što znači da
strani ulagač može ulagati u sve vrste delatnosti – ukoliko ovim
zakonom nije drugačije predviđeno.
• u posebnom članu zakona je predviđen izuzetak od ovog principa, jer
govori o pravu manjinskog učešća u posebnim oblastima i
područjima.
Praktično značenje tih zakonskih odredbi je da:
- stranci mogu da ulažu neograničeno, da imaju sopstvena preduzeća
sa 100% kapitala u svim privrednim i društvenim oblastima, osim:
Postoje dva izuzetka:

1
1. Oblast naoružanja,
2. pojedine oblasti koje država specijalnim zakonima odredi, kao
zone od opšteg interesa

Ova dva izuzetka ne znače da stranci nemaju uopšte mogućnost ulaganja,


već da oni tu mogućnost imaju ali samo sa manjinskim učešćem do 49% -
učešća svog kapitala.
POJAM STRANOG ULAGAČA
Pod stranim licem se prema zakonu podrazumevaju:
- strano pravno lice sa sedištem u inostranstvu ( pod stranim pravnim
licem – se podrazumeva - , ono – čije stvarno sedište se nalazi u
inostranstvu i osnovano je po stranom pravu – dakle to je svako
pravno lice – koje je osnovano izvan naše zemlje – prema stranim
propisima i sa sedištem u inostranstvu. Ovde pripadaju i pravna lica
koja su naša koja su osnovana od strane naših pravnih i fizičkih lica u
inostranstvu.
- Strano fizičko lice – pod stranim fizičkim licem se podrazumeva -
ono lice koje ima strano državljanstvo - a koje prebiva ili boravi u
inostranstvu ili u našoj zemlji.

U pravnoj teoriji i u praksi preovladava stav- da se za strano lice ne zahteva


da ima svojstvo trgovca

- Stranim licem se smatra i naš državljanin sa prebivalištem, tj.


boravištem u inostranstvu- koje je duže od 1 godine.

ULOGA STRANOG ULAGAČA

Kao ulog prema Zakonu o stranim ulaganjima mogu da se jave:


- devize;
- imovinska prava;
- hartije od vrednosti;
- dinari.
Stvari i prava se moraju novčano izraziti, a po ovom zakonu usluge više ne
mogu biti strani ulog.

OBLICI STRANIH ULAGANJA

2
Interpretacijom različitih zakona kojima se reguliše oblast stranih ulaganja,
može se reći da postoje sledeći oblici stranih ulaganja:

1. svojinsko ( vlasničko) ili eqity;


2. ugovorno ili joint venture i
3. koncesije ili BOT poslovi

A: Svojinsko ulaganje

– postoji, ako stranac osniva sopstveno ili mešovito preduzeće ili ulaže u već
postojeće kupovinom udela ili akcija – bez procentualnog ograničenja.

Prema našim propisima preduzeća mogu biti u jednom, od organizacionih


oblika koji postoje u našem sistemu, a to su:

I. Najčešće Akcionarsko društvo – gde je osnovni kapital utvrđen i


podeljen na akcije – određene nominalne vrednosti- čiji zbir čini osnovni
kapital- akcionarskog društva.
Akcionari imaju pravo da učestvuju u upravljanju društvom i raspodelom
dobiti – srazmerno broju akcija koje poseduju.
Imovina akcionara i akcionarskog društva - su odvojene – i akcionar ne
odgovara za obaveze društva u pravnom prometu.

II. Sledeći mogući oblik društva je – Društvo sa ograničenom


odgovornošću DOO – koje osnivaju pravna i fizička lica - koja ne
odgovaraju za obaveze društva, a snose rizik za poslovanje društva – do
visine osnovnog uloga.
Osnovni kapital čine ulozi osnivača - koji nisu izraženi u akcijama. Broj
članova društva je ograničen na 30. U praksi se često stranci odlučuju za
ovaj oblik društva.

III. Novi odlik društva je Komanditno društvo – koje se osniva


ugovorom između dva ili više lica u cilju obavljanja delatnosti pod
zajedničkom firmom.
Najmanje jedno lice, a to je osnivač – odgovara neograničeno – solidarno za
obaveze društva - TO je KOMPLEMENTAR -, a rizik najmanje jednog lica
ograničen je na iznos uloga.

3
IV. Ortačko društvo – osnivaju dva ili više fizičkih lica, a članovi su
neograničeno odgovorni za obaveze društva. Svaki član supsidijarno
odgovara svojom imovinom za obaveze društva.

Suština svojinskog ulaganja je u tome što – stranac postaje vlasnik ili


suvlasnik preduzeća i u upravljanju preduzećem učestvuje u dobiti i snosi
rizik – srazmerno uloženom kapitalu.

Na sva ova preduzeća se primenjuje nacionalni tretman, što zmači da imaju


isti pravni položaj, kao i domaća preduzeća.

B. Drugi oblik je Ugovorno ulaganje -


Za ugovorno ulaganje je bitno da se međusobni odnosi između stranog
ulagača i domaćeg preduzeća - regulišu – ugovorom o ulaganju.
Na osnovu ovakvog ugovora strani ulagač ima samo obligaciono pravo –
pravo potraživanja, a gubi svojinu na uloženim sredstvima. Stranac ne
stiče svojinu nad delom domaćeg preduzeća, a strani ulagač – zavisno od
visine uloga – ima pravo da učestvuje u ostvarenoj dobiti i prema tom
iznosu učestvuje u snošenju rizika. Ne mora da učestvuje u organima
privrednog društva.

KONCESIJE
Koncesije su poseban oblik stranih ulaganja koje su načelno regulisane u
Zakonu o stranim ulaganjima – detaljno: u posebnom Zakonu o koncesijama
iz 203. godine.
Radi se o dozvoli koju država – KONCEDENT – daje stranom ili domaćem
fizičkom ili pravnom licu ( KONCESIONAR), radi korišćenja:
1. Prirodnih bogastava;
2. dobara u opštoj upotrebi ( banje, šume );
3. radi vršenja javne službe (komunalne delatnosti, vodoprivreda,
elektroprivreda.

Radi privlačenja stranog kapitala – država je često prinuđena da daje na


korišćenje oblasti koje su u njenoj isključivoj nadležnosti.

Kao KONCENENT – može da se pojavi državni organ, na nivou


Republike, Pokrajine ili Lokalne samouprave.
Ova dozvola – KONCESIJA – koja ima karakter upravnog akta – je prva
faza u dodeli koncesije.
Sledi sprovođenje javne licitacije radi izbora najpovoljnijeg koncesionara.

4
Nakon toga se zaključuje ugovor između Koncesionara i Koncedenta – a
radi se o specifičnom ugovoru – u odnosu na klasične ugovore trgovačkog
prava - zbog toga što se kao jedna ugovorna strana pojavljuje državni
organ.
Maksimalni rok na koji se Koncesije mogu dati je 30 godina.

Od svih mogućih varijanti koncesionog posla, najracionalniji sa stanovišta


države, je posao izgradnje infrastrukturnih objakata – (puteva).
Zbog toga je posebno značajan tkzv. BOT posao, kao posebna vrsta
koncesije koja je skraćenica od : Izgradi – koristi- prenesi .
To znači da koncesionar svojim sredstvima izgrađuje objekat da ga koristi
ugovoreno vreme, a po proteku tog vremena - SVOJINA na izgrađenom
objektu prelazi na državu.

GARANCIJE STRANIH ULAGANJA


Na osnovu Zakona o stranim ulaganjima i Ustava- stranim ulagačima je
garantovano:

1. Sloboda stranih ulaganja, koja znači potpunu slobodu ulaganja u


sve oblasti privrednih i društvenih delatnosti, izuzev dve, a to su:
- oblast naoružanja i
- oblasti koje su posebnim zakonima određene- kao zone od posebnog
interesa – gde je moguće manjinsko ulaganje.

2. Nacionalni tretman – što znači da su domaća i strana lica


izjednačena u pogledu poslovanja, tj. - da preduzeće sa stranim
ulogom uživa jednak pravni položaj i posluje pod jednakim uslovima
i na jednak način kao i naša preduzeća , bez stranog uloga.

3. Pravna sigurnost – jer prava stranog ulagača stečena u momentu


upisa stranog ulaganja u sudski registar - ne mogu biti sužavana
naknadnom izmenom zakona. To znači da bi donošenje novih
propisa moglo da se primeni na stečena prava stranaca - samo ako je
to za njih povoljnije.

4. Od eventualne Eksproprijacije - Nacionalizacije i drugih slićnih


mera držve. NAČELO: - sve ove mere su zabranjene, osim ako je
zakonom utvrđen javni interes za sprovođenje tih mera.
U tom slučaju obavezna je naknada koja mora da odgovara tržišnoj
vrednosti – predmeta eksproprijacije - na dan donošenja akta o toj

5
meri. Naknada se mora isplatiti odmah – bez odlaganja – u
konvertibilnoj valuti – i stranac je može slobodno transferisati u
inostranstvu.
5. Pravo konkurencije i slobodnog plaćanja – znači da strani ulagač
može u pogledu svakog plaćanja vezanog za strana ulaganja –
konvertovati domaću valutu – u stranu – konvertibilnu valutu – kod
ovlašćene banke i njom slobodno raspolagati.
6. Pravo na vođenje poslovnih knjiga – koje znači da pored vođenja
poslovnih knjiga - po našim propisima – mogu da vode – paralelno –
knjigovodstvo u skladu sa međunarodnim standardima u oblasti
računovodstva.
7. Pravo na transfer dobiti i movine – strani ulagač – može – kada
izmiri obaveze u skladu sa domaćim propisima – slobodno da
transferiše u inostranstvo – DOBIT – IMOVINU I SVA DRUGA
SREDSTVA – u vezi sa stranim ulaganjima.
8. Povoljniji tretman stranaka – iako se na strana ulaganja primenjuje
naše pravo- u slučaju – ako je naša zemlja i zemlja stranog ulagača –
prihvatile neku međunarodnu konvenciju – koja predviša povoljniji
tretman - za stranog ulagača - od onoga koji je predviđen našim
propisima – primeniće se TI međunarodni sporazumi.
Ovi međunarodni sporazumi mogu biti bilateralni ili multilateralni.
Od bilateralnih sporazuma – naša zemlja je zaključila, Napr:
Sporazume o garantovanju i zaštiti stranih investicija sa SAD, Kanadom,
Francuskom, Holandijom , Rusijom.
Takođe je zaključila bilateralne sporazume o naknadi štete - u slučaju
oduzimanja imovine – stranim ulagačima – putem eksproprijacije. Napr: sa
Nemačkom, Austrijom i Rusijom ... – na osnovu koga se obavezuje da
isplati stvarnu štetu, ali pre sprovođenja eksproprijacije - u konvertibilnoj
valuti.
Od multilateralnih konvencija koje regulišu neka pitanja stranih investicija -
značajne su one čiji je cilj zaštita stranih investicija – a na osnovu njih su
formirane posebne institucije – u okviru Međ. Banke za obnovu i razvoj.

1. Centar za rešavanje investicionih sporova – između država i


državljana drugih država – BERD

6
2. Multilateralna agencija za garantovanje investicija – MIGA
(Konvencija o zaštiti stranih investicija) – putem koje se investitorima
pruža garancija od nekomercijalnih rizika (rat, građanski rat ...),
oduzimanja imovine i ograničenje transfera dobiti.

REGISTRACIJA I EVIDENCIJA STRANIH ULAGANJA

Poslednjim izmenama Zakona o stranim ulaganjima iz 2002. godine, ovaj


postupak je maksimalno pojednostavljen.
Strani ulagač koji osniva novo preduzeće, tj. stiče svojinski udeo u
postojećem preduzeću – registruje svoje strano ulaganje kod nadležnog
suda - u postupku koji je predviđen za upis preduzeća u sudski registar.
Registarski sud po službenoj dužnosti - obaveštava nadležno ministarstvo
– za ekonomske odnose – radi evidentiranja stranih ulaganja.

STICANJE SVOJINE STRANACA NAD NEPOKRETNOSTIMA


Strano fizičko i pravno lice u svojstvu stranog ulagača može sticati svojinu
na nepokretnostima , u skladu sa zakonom.
Između ostalih propisa, posebno je važan Zakon o svojinsko-pravnim
odnosima iz 1996. godine (SRJ) - u kome je regulisano pravo stranih lica-
na pokretnim i nepokretnim stvarima.

U pogledu sticanja prava svojine na pokretnim stvarima, strana pravna i


fizička lica – su potpuno izjednačena > strana i domaća<

Ako se radi o sticanju svojine na nepokretnostima , pravi se razlika, na:


1. sticanje nasleđivanjem. Kada je strano fizičko lice
izjednačeno sa našim.
2. sticanje putem nekog pravnog posla – kada se pravi razlika –
između stranih i domaćih fizičkih i pravnih lica, ulagača.
a) strano fizičko lice - koje ne obavlja delatnost u našoj zemlji –
može steći pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi,
b) strano fizičko i pravno lice – koje obavlja neku delatnost –
može steći pravo svojine na nepokretnosti – koje su mu
potrebne za obavljanje te delatnosti, i to – pod uslovom
reciprociteta:

U Zakonu se ne govori o kojoj vrsti reciprociteta se radi, ali je tumačenje –


da je: to onaj reciprocitet – koji daje najšire mogućnosti sticanja prava
svojine – na nepokretnostima, odnosno ispituje se ----- da li država stranog

7
lica sa našim državljaninom postupa na isti način, kao sa državljanima
drugih država

U pogledu predmeta prava svojine za strance važe ista pravila, kao za


strana i domaća fizička i pravna lica – što znači da imaju pravo svojine na :
- stambenim zgradama,
- poljoprivrednom zemljištu,
osim, prirodnog bogastva u državnoj svojini.

Svojinska prava na gradskom građevinskom zemljištu su ograničena


posebnim propisima.

OSNIVANJE PREDUZEĆA U INOSTRANSTVU

Radi obavljanja privrednih delatnosti u inostranstvu, naš osnivač može da


osnuje sopstveno ili mešovito preduzeće u inostranstvu.
Mogućnost osnivanja preduzeća u inostranstvu- regulisana je Zakonom o
spoljno-trgovinskom poslovanju.
Kao osnivači u inostranstvu, mogu se pojaviti preduzeća i druga pravna
lica ( radnje, banke ...), a preduzeće u inostranstvu se osniva – u skladu sa
propisima zemlje u kojoj se osniva preduzeće.

Osim preduzeća, naši osnivači mogu da osnuju i predstavništva u


inostranstvu – radi istraživanja tržišta, uvoza robe – koja nemaju svojstvo
pravnog lica.
Osnivači mogu osnovati i poslovne jedinice ( prodavnice, servisi,
konsignacije ...)- koje takođe nemaju svojstvo pravnog lica – što znači: - da
obavljaju poslove po nalogu osnivača i polažu račune osnivaču.

SUBJEKTI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA


Subjekti Međ. privrednog prava, su:
1. privredna društva,
2. države,
3. fizička lica - preduzetnici,
4. međunarodne organizacije.
U modernom međunarodnom privrednom pravu sve više lica participira, i to
na različite načine.
Njihovo učešće, ili subjektivitet u međunarodnom privrednom pravu, se
ogleda u dva pravca:

8
1. Oni mogu neposredno da učestvuju u međunarodnim poslovnim
transakcijama – kao subjekti prava međunarodne trgovine, tj.
međunarodnog poslovnog prava.
To prevashodno važi za privredna društva ( korporacije) i za
preduzetnike (trgovce)
2. S druge strane – neki subjekti mogu biti učesnici međunarodnog
privrednog prava , tako što stvaraju pravne i ekonomske okvire ili
predpostavke za učešće drugih subjekata u međunarodnom
poslovanju. To važi za države i međunarodne organizacije.
Navedena kvalifikacija nije u potpunosti čista – jer se države i
međunarodne organizacije – mogu javiti i kao direktni učesnici u
poslovanju.

To posebno važi sa sferu međunarodnih finansija, odnosno kredita, ali i


kod trgovine pojedinim strateškim robama – kao što je naoružanje i vojna
oprema.

PRIVREDNA DRUŠTVA:
Privredna društva- odnosno kompanije su osnovni subjekti međ.
privrednog poslovanja, a time i međunarodnog privrednog prava.
Obim i ovlašćenja privrednih društava u spoljno-trgovinskom
poslovanju određuje se u nacionalnom pravu.
U našem pravu to je učinjeno Zakonom o spoljno-trgovinskom
poslovanju iz 2005. godine.
Generalno, može se reći da stepen i mogućnosti učešća privrednih
društava u međ. poslovanju – zavisi od – prihvaćenog normativnog
sistema u toj oblasti.

U ranijim planskim privredama socijalističkih zemalja – preduzeća su u


velikoj meri – bila ograničena, jer je država zadržavala za sebe ili svoja
državna preduzeća – monopol u toj oblasti.
Takva situacija je sve više stvar prošlosti.
U moderno vreme države liberalizuju uslove poslovanja u spoljno-
trgovinskoj razmeni. To najčešće znači da je kao osnovni i jedini uslov u
spoljno-trgovinskom poslovanju zahteva predhodna registracija
privrednog društva u trgovinskom sudu ili posebnim agencijama.
Obavljanje spoljno-trgovinskih poslova mora biti zasnovano na
registrovanim privrednim delatnostima, tj. osim njih preduzeće može

9
izuzetno da obavlja spoljno-trgovinsku delatnost za neregistrovane
delatnosti – samo ako to služi kao dopuna osnovne delatnosti .

U našem pravu najnovijim zakonskim izmenama prihvaćen je liberalni


sistem za obavljanje privredne delatnosti, pa i kod nas se zahteva sama
registracija privrednog društva i spoljno-trgovinske delatnosti, kao jedne
od osnovnih delatnosti.

Preduzeća su slobodna da samostalno utvrđuju uslove, koje pojedina lica


unutar preduzeća moraju ispuniti – da bi obavljala spoljnu trgovinu.
Ovakva autonomnost i liberalni pristup ovoj materiji nije uvek postojao u
našem pravu.

Najčešće su zahtevani i drugi uslovi da bi jedno preduzeće obavljalo


spoljno-trgovinsku delatnost. Ta ograničenja su se kretala od toga da se
zahteva pojedinačna dozvola za učešće u trgovini – do zahteva posebnih
registracija , plaćanja ili ostavljanja depozita – pa sve do propisivanja
uslova, za lica koja neposredno obavljaju poslove u privrednim
društvima.

Preduzetnici ili individualni trgovci


Su značajni subjekti međ. privrednog prava. Mogućnost učešća
preduzetnika u međunarodnom poslovanju utvrđuje svaka država
pojedinačno za svoje subjekte. Ipak , može se reći da njihova trgovačka
sposobnost nije ista, odnosno manja je u odnosu na trgovačku sposobnost
privrednih društava.
Ona se najčešće limitira tako, što trgovci obavljaju spoljno poslovanje u
onoj meri i vrednosti, koja je potrebna za njihovo redovno poslovanje.
U našem pravu je utvrđeno da preduzetnici u spoljno-trgovinskom
poslovanju imaju – ista prava i položaj kao u unutrašnjem poslovanju.
Takva zakonska odredba limitira učešće preduzetnika u poslovanju na
pojedinačne poslove – samo za svoje potrebe –
Što znači: - da može izvoziti samo svoje proizvode ili njegovu osnovnu
delatnost.
Individualna fizička lica, po pravilu i striktno gledano – ne mogu biti
subjekti međunarodnog privrednog prava.
Međutim , država je mogla pitanje urediti i na drugačiji način ----pa su
fizička lica subjekti, iako nije precizirano koliki je obim njihovog
ovlašćenja u spoljno-trgovinskom poslovanju. To znači da ona mogu biti

10
subjekti spoljno-trgovinskog poslovanja – samo u meri i vrednosti – koliko
je to potrebno za njihove lične potrebe.

Druga lica koja imaju diferenciran položaj, kao što su: zemljoradnici,
advokati, sportisti - mogu obavljati spoljno-trgovinsku delatnost – u meri
koja je potrebna za vršenje te osnovne delatnosti, - pojedinačno i za svoje
potrebe.

SPOLJNO-TRGOVINSKO POSLOVANJE
Subjektivitet privrednih društava u međiunarodnom pravu se najčešće
ostvaruje putem njihovog spoljno-trgovinskog poslovanja. Ovo poslovanje
je regulisano na dva načina:

1. za njega važe pravna pravila zemlje iz koje potiče privredno društvo


2. po teritorijalnom principu za njih važe pravna pravila zemlje u kojoj
posluju

U našem pravu poslovanje je uređeno Zakonom o spoljno-trgovinskom


poslovanju iz 2005. godine.
Spoljno-trgovinsko poslovanje je poslovanje domaćeg subjekta sa stranim
licima, a odnosi se na uvoz i izvoz robe – odnosno prekogranični prenos
robe, ulaganja u inostranstvu i investicioni radovi u inostranstvu.
Osnovni princip u našem pravu – bar nečelno - je:

• SLOBODA POSLOVANJA I TRGOVINE – kao i


• NACIONALNI položaj stranih lica i njihovih roba na našem tržištu.

Nacionalni tretman podrazumeva da strana lica i njihove robe


– ne mogu biti podvrgnuta drugačijem oporezivanju ili dodatnim
zahtevima tehničke i druge ispravnosti – kao uslov za slobodan promet na
tržištu.
Direktno ulaganje je bitna sfera spoljno-trgovinskog poslovanja, pod kojom
se podrazumeva svaki oblik ulaganja stranog pravnog lica, pri čemu se seže
u upravljačka prava u tom pravnom licu.
To znači osnivanje ogranaka, predstavništava stranih lica, kupovina akcija
u njima i slično.
Prekogranični promet roba
Prekogranični promet robe je najznačajniji oblik spoljno-trgovinakog
poslovanja preduzeća. Ostvaruje se putem uvoza i izvoza robe.

11
Pod uvozom se podrazumeva unos, dopremanje ili isporuka robe iz drugih
država na teritoriju naše zemlje.
Obe operacije se moraju odvijati u skladu sa carinskim propisima. Uvoz
i izvoz se ostvaruju između domaćih i stranih lica.
Od domaćih lica – pravna lica sa sedištem u našoj zemlji i fizička lica sa
prebivalištem u našoj zemlji.
Pod stranim licima se podrazumevaju: pravna lica sa sedištem u
inostranstvu, kao i fizička lica sa prebivalištem u trećim zemljama, ali i
domaći državljani sa prebivalištem u inostranstvu – dužem od 1 godine.

U našem pravu trgovina robom – preko granice – je u načelu – slobodna.

U pristupanju problemu trgovine – države mogu voditi tkzv. LIBERALNU


POLITIKU – tj. politiku bez nekih posebnih ograničenja – osim: - u cilju
zaštite zdravlja, ljudi, biljaka, životinja, ali i zaštite nacionalne bezbednosti.
Ovakav pristup u prekograničnoj trgovini bio je karakterističan sve do
završetka I Svetskog rata – odnosno 30. godina prošlog veka.
Njega zamenjuje sistem sveobuhvatne zaštite domaće industrije i privrede –
koji nazivamo protekcionizam.
Usled izraženih protekcionističkih mera u međunarodnoj trgovini, - posle II
Svetskog rata sve se jače iskazivala potreba za koordiniranjem
protekcionističke zaštite. To je dovelo do formiranja međunarodnih
univerzalnih mehanizama – usmerenih na liberalizaciju svetske trgovine.
Stoga, pored države, sve značajniji regulator – trgovine robom – postaju i
međunarodne organizacije.

Prekogranični promet robe je podvrgnut različitim ograničenjima.

Svi mogući oblici ograničenja u prekograničnoj trgovini, mogu se svesti na


dve grupe:
1. tkzv. Ekonomska ograničenja,
2. arninistrativno – organizaciona

Razlika između njih je u tome , što prva potrošačima omogućavaju –


konačan izbor u potrošnji, a kod drugih – država preuzima ulogu arbitra – da
li će oređena roba stići do potrošaća i na koji način.

Osnovni ekonomski instrument su carine i jedini dozvoljeni instrument u


međunarodnoj trgovini.

12
Administrativna ogranićenja su mnogobrojna i vremenom se stalno
modifikuju i poprimaju drugačije sadržaje.
Tu u prvom redu spadaju tkzv. količinska ograničenja, učešće države u
trgovini, prima necarinskih dažbina – carinski i administrativni postupak pri
uvozu i izvozu robe i sl.

- ekonomske implikacije – administrativne mere:


ekonomske implikacije primene administrativnih mera u prekograničnoj
trgovini robom su ratzličite. Efekti njihove primene mogu biti pozitivni i od
koristi – pre svega domaćim proizvođačima iz iste grane i domaćim
potrošačima te robe.
Liberalizovan uvoz pogoduje domaćim uvoznicima, koji tu robu ugrađuju u
svoje proizvode ili isporučuju direktno krajnjim potrošačima.
S druge strane ona štiti posebno mlade industrije ili grane koje se tek počinju
razvijati u jednoj zemlji.
Uzimajući u obzir sve ove elemente, - države različito prilaze ovom
problemu. U svakom slučaju – može se reći da sve države bez izuzetka
primenjuju mere zaštite, pri čemu – ZEMLJE – države članice STO – te
mere primenjuju u limitiranoj formi i narelno u skladu sa pravilima te
organizacije.
Zemlje, izvan ove organizacije mogu da primenjuju – ograničenja u onoj
meri koja im je potrebna i to čine po pravilu u širem stepenu, nego države
članice STO.
U regulisanju prekogranićnog prometa, tako načelno slobodne države
moraju voditi računa i o interesima drugih u cilju da bi sebi dugoročno
obezbedile poziciju ravnopravnog partnera u međunarodnoj trgovini, koji
poštuje određene standarde u ovoj oblasti.
U našem pravu prekogranični promet robom je u načelu slobodan, a
ograničenja se mogu uvoditi samo na osnovu zakonskih procedura.
Ipak, kao i u drugim pravnim sistemima i u našem sistemu se primenjuju
diferencijalni sistemi trgovine, i to:
- sistem zabrana,
- sistem dozvola i
- sistem količinskih ograničenja.
Svi ovi sistemi su oblici odstupanja od proklamovanog sistema liberalne
slobodne trgovine, koji se kod nas primenjuje u najvećoj meri.
Sistem zabrana se primenjuje na proizvode, koji su zbog svoje štetnosti ili
opasnosti po zdravlje, obično izvan prometa u
--------------------------------------- zemlji.

13
Opseg proizvoda čija je trgovina zabranjena, limitiran je upravo tim
kriterijumom ( psihoaktivne supstance, narkotici).

Sistem dozvola podrazuvema da država daje pojedinačne dozvole za uvoz –


izvoz i tranzit , određenih roba. Ovim sistemom su najčešće obuhvaćene
robe, koje imaju štetan uticaj po zdravlje i životnu sredinu, kao i roba koja je
od značaja za državnu bezbednost ( oružje, naoružanje, vojna oprema,
hemijske supstance različite toksičnosti, kulturno-istorijska dobra ).
U uvozu – dodatnim ograničenjem su opterećene robe koje vređaju javni
moral.
Količinska ograničenja – podrazumeva se da država unapred utvrdi obim
uvoza i izvoza robe. To se može učiniti utvrđivanjem količine te robe.
Sva ograničenja se ostvaruju u formi kontigenata ili kvota. Razlika između
kontigenata i kvota je u tome što su kvote fleksibilniji instrument
ograničenja, jer se njihovom realizacijom, omogućava uvoz te robe, ali
podvrgnut velikim carinskim ograničenjima.
Kontigenti podrazumavaju situaciju – da njihova realizacija ili
Iskorišćavanj kontigenta – ne omogućuje uvoz ili izvoz ni u kom slučaju.

MERE ZAŠTITE U SPOLJNO-TRGOVINSKOM POSLOVANJU

Države , legitimno i u skladu sa međunarodnim standardima- mogu


preduzimati određene mere zaštite u prekograničnim trgovinama.
To su sledeće mere:

- ANTIDAMPING MERE;
- KOMPENZATORSKE MERE;
- MERE ZAŠTITE OD PREKOGRANIČNOG UVOZA ;
- MERE ZAŠTITE RAVNOTEŽE PLATNOG BILANSA.

DAMPING – prodaja robe ispod tržišne nominalne vrednosti.


NOMINALNA VREDNOST -
-------------------------------------------------------------------------------------------
Da bi se primenila ANTIDAMPING naknada uslovi su:
Uslovi za ANTIDAMPING su:

1. DAMPING,
2. ozboljna šteta ili opasnost te štete po osnovu DAMPINGA,
3. uzročna veza između DAMPINGA i štete.

14
Uvoz robe – mere zaštite uvećanog uvoza robe se primenjuju, kada u
određenom periodu dođe do znatnog povećanja uvoza jedne robe ili grupa
proizvoda pri čemu nastaje ozbiljna šteta ili dolazi do opasnosti za nastanak
ozbiljne štete po domaće proizvode istih ili sličnih vrsta robe.
Bitan uslov za primenu ovih mera je da između štete i opasnosti za njen
nastanak postoji uzroćna veza sa povećanim uvozom.
Ova mera primenjuje se na sve robe koje na taj način utiču na domaću
proizvodnju, bez obzira na njihovo poreklo.
U takvoj situaciji država ima nadležnost da posle sprovedenog postupka
ispitivanja ispunjenosti uslova – utvrdi količinska ograničenja za uvoz date
robe.
Mere zaštite od platnog bilansa – u spoljno-trgovinskom poslovanju se
primenjuju u situacijama – kada trgovinska razmena može da nas dovede do
znatnog smanjenja u platnom bilansu zemlje, a to može uticati na kretanje
kod znatno umanjenih deviznih rezervi u zemlji. U ovakvim situacijama –
država – takođe može utvrditi količinska ograničenja u uvozu.

DRŽAVA KAO SUBJEKT MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG


PRAVA
Država na razlićite načine učestvuje u međunarodnom privrednom pravu. S
jedne strane ona nastupa kao subjekt međunarodnih poslovnih odnosa, pri
čemu taj nastup podrazumeva da ne koristi sopstvena suverena ovlašćenja i
kao subjekt međunarodnih ekonomskih odnosa.
U drugom slučaju država u potpunosti koristi državne prerogative.

Međunarodnim ekonomskim odnosima – država svoja suverena ovlašćenja


koristi na različite načine:
1. stvara pravni i ekonomski ambijent,
2. vrši nadzor nad odvijanjem svog trgovinskog prometa,
3. učestvuje u različitim oblicima međunarodnih trgovinskih udruženja
i integracija,
4. učestvuje u radu međunarodnih organizacija.

Učešćem u međunarodnoj trgovini bwez suvedenih ovlašćenja – država u


ugovornih odnosima nastupa kao ravnopravna ugovorna strana. Ipak , ova
sutuacija može proizvesti različite pravne komplikacije- vezane za
mogućnost sudskog imuniteta – država, ali i sprovođenja sudskih i
administrativnih odluka.
Stoga, ovakvi ugovori zahtevaju promišljen pristup, uz korišćenje različitih
instrumenata zaštite za privatno- pravnu ugovornu stranu.

15
DRŽAVA KAO SUBJEKT MEĐUNARODNIH EKONOMSKIH
ODNOSA
Država je samostalna da uređuje i stvara pravni okvir za spoljno-trgovinsko
poslovanje domaćih lica u inostranstvu, kao i stranih lica na domaćoj
teritoriji.
Formalno gledano, država ima punu slobodu u ovoj oblasti, ali usled
međuzavisnosti međunarodne trgovine, ona pri tome mora voditi računa i o
bitnim interesima drugih zemalja.
Time ona jača poziciju sopstvenih subjekata u drugim zemljama.
Pravni okvir u ovog oblasti podrazumeva utvrđivanje opštih uslova za uvoz i
izvoz i vršenje usloga – utvrđivanje poreskih i drugih opterećenja za spoljno-
trgovinsko poslovanje, kao i kreiranje mreže organa i institucija, nadležnih
za sprovođenje nacionalnog prava u ovoj oblasti.
Opšta osnova za kreiranje pravnih uslova u spoljnoj trgovini je ekonomska
suverenost države.
U skladu sa njom država propisuje pravila koja se u teritorijalnom smislu
primenjuju, kako na domaće subjekte, tako i na strana lica koja obavljaju
komercijalnu delatnost u datoj zemlji.
Izuzetno, neke države proširuju i pokušavaju to važenje svojih rokova i na
strana lica u drugim zemljama.
Međutim ekonomsko sprovođenje ovakvih pravila vezano je za ekonomsku i
političku moć jedne zemlje.

Ekonomska suverenost u ovoj oblasti podrazumeva važenje istog pravnog


režima na teritoriji cele zemlje. Međutim iz različitih razloga može doći do
odstupanja u ovom pogledu. Ona se izražavaju putem tkzv. Carinskih
priključaka i isključaka, ali formiranjem slobodnih carinskih zona.
SLOBODNE CARINSKE ZONE - su posebno ograđen deo teritorije jedne
zemlje – gde se privredna delatnost obavlja pod posebnim, povlašćenim
pravnim režimom. To uključuje različite pogodnosti u deviznoj i poreskoj
sferi, pogodnosti u pogledu plaćanja, kao i pogodnosti u pogledu carinskog
tretmana.

U slobodnim carinskim zonama mogu se obavljati različite privredne


delatnosti – od običnih fizičkih manipulacija i sl.-preko poslova
oplemenjivanja – pa sve do poslova proizvodnje robe, ali i vršenja
bankarskih usluha , usloga osiguranja i slično.

16
Država na različite načine putem bileteralnih i višelateralnih ugovora
učestvuje u različitim oblicima ekonomskog udruživanja i integracija.
U svemu tome , oni primenjuju različite princije, koji mogu biti po poreklu i
principi međunarodnog javnog prava, kao što su:

• sloboda trgovine,
• sloboda komunikacija,
• sloboda transfera novčanih sredstava
Ali i posebni principi međunarodnih ekonomskih odnosa specijalizovanih za
ovu oblast. U njih spadaju:
1. princip najpovlašćenije nacije,
2. princip reciprociteta, jednakosti ( pravičnosti),
3. princip otvorenih vrata,
4. princip ravnopravnosti,
5. preferencijalni princip,
6. princip nacionalnog tretmana.
PRINCIP NAJPOVLAŠĆENIJE NACIJE - je princip na kome se danas
zasniva multilateralni sistem međunarodne trgovine.
On podrazumeva da jedna zemlje daje drugoj zemlji sva prava i privilegije, u
najvećem stepenu – koje je ta druga zemlja dala bilo kojoj trećoj zemlji.
Pri tome, ovo načelo se ne primenjuje za tretman i povlastice vezane za
carinske unije i druge oblike ekonomskih integracija i udruživanja.
PRINCIP OTVORENIH VRATA - podrazumeva da država posebnim
sistemom pogodnosti povlašćuje strane subjekte u komercijalnom
poslovanju, čak i u odnosu na domaće lice.
Na taj način stimuliše razvoj pojedinih grana ( područja), a najčešće se to
vezuje za oblast stranih ulaganja.

PREFERENCIJALNI PRINCIP – podrazumeva povlašćenje jedne nacije,


odnosno jedne zemlje – u trgovini nekih roba i proizvoda sa datom zemljom.
Povlašćenje podrazumeva ukidanje ili znatno smanjenje carina za te
proizvode. Njčešće države jednostrano daju preferencijale drugoj zemlji – iz
različitih ekonomskih i političkih interesa........
Pri čemu se preferencijali daju od strane razvijenih zemalja, a po
Pravilu pogoduju manje razvijenim zemljama.
(šećer, tekstil) – naša zemlja i evropska unija. Nacionalni tretman ide za tim
da se izjednači pravni položaj stranih pravnih lica i njihovih roba na
domaćem tržištu – sa položajem domaćih lica i robe domaćeg porekla.

17
To znači da se na stranu robu primenjuju ista pravna pravila u pogledu
distribucije, prometa, kao i poreskih i drugih opterećenja – kao i na domaću
robu.

TRGOVINA ROBOM BEZ CARINA-ZONE SLOBODNE TRGOVINE

Zone slobodne trgovine su oblik ekonomskih integracija između zemalja-


gde dolazi do ukidanja u najvećoj meri carinskih barijera za trgovinu robom.
Između zemalja se uspostavlja samo sistem carinskog evidentitanja
PRIMER: CERTA, NAFTA
Carinske unije su viši oblici ekonomskih integracija- gde države, osim što u
međusobnoj trgovini ukudaju – limitiraju carinske barijere – zajednički
utvrđuju carinsku politiku – prema trećim
Zemljama.
Na taj način carinska unija se pojavljuje kao samostalni subjekt u carinskoj
sferi (CERTA, NAFTA) Srbija i Rusija.

Osim navedenih oblika integracija – moderno vreme poznaje i složenije i


dublje modele tih integracija – kojima se prevazilazi i sfera ekonomije.
Takav je i slučaj sa EU gde integracija sve više prerasta u modigikovani
državni oblik.

31.05.2006.g.

18