Husserl

San o filozofiji kao strogoj nauci

Najvii interesi ljudske kulture zahtevaju izgraivanje strogo naune filozofije
San o filozofiji kao nauci, kao ozbiljnog, strogoj, ak apodiktiki strogoj nauci taj san je
prosnevan.
U Husserlovoj filozofiji postoji jaz koji deli njegovo osnovno uverenje u mogunost i ak
bezuslovnu neophodnost konstituisanja naune filozofije i njegovog poznog saznanja koje
radikalno odbacuje to uverenje. Ovo drugo uverenje nastaje sa razvojem fenomenlologije kao
pokreta i za Husserla je to bio neoekivan i neeljen tok.
Do ovog rascepa dolazi kada se u Husserlovom opusu nailazi na motiv istorinosti, to se
deava u njegovom nedovrenom spisu Kriza evropskih nauka. Husserl stavlja svoju
metodu na probu s obzirom na istorini nain miljenja i uvia da je filozofija kao nauka
samo prosevani san.
Nasuprot shvatanju filozofije kao nauke i njene istorije kao kontinuiranog napretka, nasuprot
idealu naune filozofije javlja se shvatanje filozofije kao akta egzistencije koji izvire iz
ateorijske odluke, pri emu se istorija filozofije zamilja kao diskontinuirani niz filozofija. Na
taj nain se ini da i Husserl odustaje od ideala naune filozofije i da saznaje povesnu
uslovljenost sveg filozofskog misljenja i tako uvia da ideja istorinosti iskljuuje nauni
karakter filozofije.
Da li se pluralitet filozofija moe pomiriti sa jednom filozofijom, da li se mnotvo istorijski
poznatih filozofskih projekata, reavajui iste zadatke, povezuje u jedinstvo, tako da njihov
meusobni razgovor postaje mogu i smislen, ili pak svaka filozofija ostaje beznadeno
usamljena, a istorija filozofije, kao to je Diltaj primetio, predstavlja samo skandalozan skup
meusobno nepovezanih filozofskih reenja? ...da li se zaista mora napustiti ideal naune
filozofije da bi se zadovoljili opravdani zahtevi istorinog shvatanja filozofije?
filozofija kao stroga nauka
Husserlovo filozofiranje poteklo je od oseaja ugroenosti od strane skepticizma, kao
posledice naturalistikog relativiranja ljudskog saznanja i egzistencije, u drugoj polovini 19.
veka. Pokolebani su osnovni matematiki i logiki pojmovi, pretila je opasnost od
psihologistikog relativiranja i subjektiviranja naeg miljenja. Kod Husserla se raa svest o
neophodnosti nalaenja arhimedovske take u teoriji matematike, logike i metafizike. To je
potreba za radikalnom reformom filozofije, uviivanjem temelja na kome poiva nae
nauno i filozofsko zdanje.
Kao matematiar po obrazovanju, on u svom prvom spisu Filozofija aritmetike, pokusava da
opovrgne filozofsko interpretiranje matematikih pojmova sa gledita savremenog
naturalizma. On tretira pojam broja polazei od aktivne intencionalne svesti, od duhovnog
proizvoenja, od akta brojanja, u kome nastaju brojevi kao tvorevine svesti. Tu se vec istice
Husserlova metoda pokazivanja sutine jedne stvari kao vraanja na njen izvor u svesti.
Huserl je u Logikim istraivanjima preao sa matematikih na logike tvorevine svesti, on
ispituje koji je izvor i znaenje osnovnih logikih pojmova i naela. Tu se govori o idealnim
predmetima miljenja koji kao isti i apriorni vae nezavisno od bilo kakve psiholoke
aktualizacije. Time Husserl otvara problem konstitucije idealnih predmeta a kasnije ga

proiruje na konstituciji i drugih (ne-idealnih) predmeta. Najpre reava problem konstitucije

vremena, zatim konstitucije stvari uopte, da bi izloio ideju fenomenologije kao problema
konstitucije sveta u celini,tj. kao kritiku uma, kao uenje o svesti u njenoj punoj
univerzalnosti.
Za Husserla prirodne nauke daju znanja koja su naprosto istinita dok filozofija ostavlja pitanje
porekla tih znanja iz svesti kao njihovog izvornog tla. Tako prirodne nauke i matematika ne
mogu biti uzor za filozofiju. Filozofija u pogledu naunosti prevazilazi i matematiku u tom
smislu jer ne prihvata nita dato i tradirano bez prethodnog kritikog pitanja. Vraa se
izvorima sveg naeg saznanja u svesti. Filozofija prevazilazi svaku nauku postavljajui pitanja
o graninim, tj. temeljnim pojmovima posebnih nauka.
filozofija neto sasvim drugo od nauke
Husserl samtra da filozofija treba da preuzme oblik i jezik prave nauke i da uvidi da je
nesavrenstvo ono to se u njoj ve dugo hvali i podrava dubokoumnost. Dubokoumnost je
znak haosa koji prava nauka hoe da pretvori u kosmos, jednostavan i jasan i razloen red.
Svaki deo dovrene nauke je celina misaonih koraka od kojih je svaki neposredno evidentan.
U filozofiji kao strogoj nauci polazi se od apsolutno shvaenog univerzalnog uma, i od
novovekovne ideje certum qua verum. Toj racionalistikoj metafizici suprotstavlja se
faktinost ljudskog postojanja kao novi apsolutum u filozofiji egzistencije.
Osnovni problem koji za nas otvara Husserlovo miljenje je kako misliti sutinu i povest,
apriorne univerzalne pretpostavke naeg saznanja sveta i bitno istorini karakter naeg bia
u svetu, bezvremene transcendentalne strukture svesti i njihovo zasnivanje u vremenu; kako
pomiriti strogo naunu filozofiju, iji se temelji nalaze u transcendentalnoj subjektivnosti, sa
povesno shvaenom filozofijom, iji se izvori nalaze u prekategorijalnom, prerefleksivnom, u
otvorenom i promenljivom iskustvu...
FILOZOFIJA KAO STROGA NAUKA
Od svojih poetaka filozofija pretenduje na to da bude stroga nauka. To znai nauka koja
zadovoljava najvie teorijske potrebe i omoguuje u etiko-religioznom pogledu, ivot ureen
po isto racionalnim normama. Ipak, ni u jednoj epohi svoga razvoja filozofija nije mogla da
udovolji ovom zahtevu.
Po svojoj istorijskoj nameni, filozofija je najvia i najstroa od svih nauka, to je pretenzija
oveanstva na isto i apsolutno saznanje. Ipak, ona ne moe da se oblikuje u pravu nauku.
Izgleda, kao to je to smatrao Kant, da se moe poduavati samo do one granice do koje
dospeva nauka (ne moe se uiti filozofija ve samo filozofiranje). Filozofija se ne moe uiti
jer tu nema nikakvih objektivno shvaenih i zasnovanih saznanja, ovde nedostaju pojmovno
vrsto ogranieni i smisaono potpuno objanjeni problemi, metode i teorije.
Nesavrenost filozofije se sastoji u tome to ona ne samo da raspolae jednim nepotpunim i
samo u pojedinanostima nesavrenim sistemom, ve naprosto ne raspolae nikakavim
sistemom. Sve je u njoj sporno, sve je stvar ubeenja, kolskog shvatanja, stanovita... opti
relativizam.
Preokret za napredak filozofije se zapoinje tako to se pretenzije prethodnih filozofija
zahvataju kritiki. Moraju se stvoriti prvo uslovi stroge nauke, koju je dotadanja filozofija
naivno previala ili pogreno razumevala, i to se treva uraditi sistemskim promiljanjem.

Hegelijanstvo je izazvalo reakcije od kojih je naturalizam 18. veka dobio snaan uspon sa
svojim skepticizmom koji naputa svaku apsolutnu idealnost i objektivnost vaenja.
Na drugoj strani, Hegelova filozofija je delovala svojim uenjem o relativnoj opravdanosti
svake filozofije za svoje vreme. Tako se Hegelova metafizika filozofija istorije pretvorila u
skeptiki istoricizam te se javlja filozofija pogleda na svet.
Husserlova izlaganja su zasnovana na ideji da najvii interesi ljudske kulture zahtevaju
izgraivanje jedne strogo naune filozofije. Filozofija treba biti ponovo zasnovana i to kao
stroga nauka. Ova namera je iva ak i unutar vladajueg naturalizma. Radikalno kritikovati
naturalistiku filozofiju zbog toga znai ne samo negativnu kritiku, koja polazi od posledica,
ve i pozitivnu kritku kao kritiku temelja i metoda.
Naturalistika filozofija
Naturalizam je pojava koja proistie iz otkrivanja prirode u smislu jedinstva prostornovremenskog bia, prema ezaktnim prirodnim zakonima. Naturalist ne vidi nista osim prirodu,
fiziku prirodu. Sve to postoji je samo fiziko ili je psihiko ali onda samo promenljivo od
fizikog. Sve bivstvujue je psihofizike prirode, tj. jednoznano je odreeno prema vrstoj
zakonistosti.
Ono to karakterie sve oblike doslednog naturalizma je naturalizovanje svesti ukljuujui sve
intencionalno-imanentne datosti svest. S druge strane tu je i naturalizovanje ideja i svih
apsolutnih ideala i normi. (u ovom pogledu naturalizam se sam ukida, a da to i ne primeuje).
Moe se rei da je naturalist po svom stavu i idealist i objektivist on tei da na nauan nain,
optevaei, dovede do saznanja ono to je prava istina, pravo lepo i dobro. Besmislenost kod
naturalizma nije oevidna, ve je u njemu samom skrivena u tome to on naturalie razum.
Naturalizovanje svesti
Husserl e se u kritici naturalizma posebno pozabaviti metodom i disciplinom pomou kojih
on veruje da je dostigao rang egzaktne nauke. Egzaktna iako jo ogranieno razvijena
filozofija ovde bila psihofizika i naroito eksperimentalna psihologija. Psihologija je temelj
svih duhovnih nauka pa tako i metafizike.
Ipak, filozofija kao empirijska nauka, nije podesna da prui fundamente za istu logiku, istu
aksiologiju i praktiku... ni za jednu nauku koja se bavi istim principima normiranja.
to se tie teorije saznanja, moe se dosta rei protiv saznajnoteorijskog psihologizma i
fizicizma. Na prvom mestu, svaka prirodna nauka je naivna po svojim polaznim takama jer
za nju priroda koju hoe da prouava jednostavno postoji, to je neto samorazumljivo. Cilj
prirodne nauke je da te datosti, koje se po sebi razumeju, sazna na objektivno vazeci, strogo
naucni nacin :P Slino vai i za prirodu u proirenom smislu, u psihofizikom smislu, tj. za
nauke koje je prouavaju tj. za psihologiju. Psihiko nije svet za sebe, ono se u iskustvu
pokazuje vezano za fizike stvari nazvane telima. Zadatak psihologije je onda da nauno
ispita to psihiko u psiho-fizikoj povezanosti... da otkrije zakonitosti njegovog oblikovanja i
preoblikovanja.
Iskljuivanje odnosa prema prirodi oduzelo bi psihikom karakter objektivno-vremenski
odredljive prirodne injenice, psiholoke injenice. Svaki psiholoki sud ukljuuje u sebe
egzistencijalno postavljanje fizike prirode, bilo to izriito ili ne. Dakle, ako bi bilo
odluujuih argumenata zbog kojih fizika prirodna nauka ne moe da bude filozofija u
specifinom smislu, tada bi svi takvi argumenti morali da budu primenjeni na psihologiju.

Prirodna nauka ne moe da bude razumljiva jer ona na svakom koraku zamilja da postavlja i
saznaje po sebi postojeu prirodu, po sebi postojeu u odnosu na subjektivni tok svesti. Teorja
saznanja je disciplina koja hoe da odgovori na ta pitanja. Besmislena je svaka prirodnonauna teorija saznanja. Ako teorija saznanja hoe da prouava probleme odnosa svesti i bia
ona moe da ima pred oima samo bie kao korelat svesti, kao svesno intendirano:
opaeno, oekivano, imaginarno, verovatno... Vidi se odmah da istraivanje mora da bude
upravljeno na nauno sutinsko saznanje svesti, na ono to svest jeste u svojim razliitim
oblicima, pos vojoj sutini, ali istovrmeno i na ono to ona znai, kao i na razliite naine
na koje ona intendira predmetno.
Fenomenologija svesti nasuprot prirodnoj nauci o svesti. Psihologija ima posla sa
empirijskom sveu, sa sveu u iskustvenom stavu; fenomenologija ima posla sa istom
sveu, sa sveu u fenomenolokom stavu. Psihologija onda kroz medijum fenomenologije,
mora biti bliska folozofiji.
Psihologija je eksperimentalna. Eksperimentalna metoda je neophodna isto kao i svugde gde
se radi o fiksiranju intersubjektivnih povezanosti injenica. Ipak, ona pretpostavlja ono to
nijedan eksperiment ne moe da izvri, a to je analiza same svesti.
Fenomenoloki analitiar iz rei-pojmova ne izvlai uopte nikakve sudove, ve upravlja
pogled na fenomene koje jezik izaziva dotinim reima, udubljuje se u fenomene koji
predstavljaju potpuno intuitivno realizovanje iskustvenih pojmova, matematikih pojmova
itd.
Sve psihiko ima karakter vie ili manje kompleksne svesti o i ta svest ima zbunjujue
obilje oblika. Konano fiksiranje naunog jezika pretpostavljalo bi dovrenu analizu
fenomena cilj koji lei u nedoglednoj budunosti.
Omaka psihologije: na isti stupanj postavlja analizu izvrenu u razumevanju tuih iskutava
putem uoseanja i analizu na osnovu sopstvenih doivljaja, sa iskustvenom analizom fizike
prirodne nauke. Ona previa specifinu osobenost izvesnih analiza svesti, koje moraju
prethoditi da bi iz naivnih iskutava mogla postati iskustva u naunom smislu.
Psiholozi smatraju da svoje saznanje duguju iskustvu, ali opis naivnih iskustvenih datosti kao
i njihova pojmovna formulacija, nastaju pomou jednog fonda pojmova ija je nauna
vrednost odluujua za sve dalje metodike korake. Ovi pojmovi ostaju u daljem
metodikompostupku nedodirnuti a da ipak ulaze ak i u krajnje rezulate. Upravo ovde je
mesto za fenomenoloku sutinsku analizu!!!
Ako modderna psihologija eli da bude nauka o psihikim fenomenima, onda ona mora biti u
stanju da te fenomene opie i odredi sa pojmovnom srogou. Pitanje kako prirodno
zbrkano iskustvo moe da postane nauno iskustvo, kako moe da doe do utvrivanja
objektivno vaeih iskustvenih sudova, to je metodiko kardinalno pitanje svake iskustvene
nauke. Psihologija je propustila da se dublje pozabavi pitanjem kako i kojom metodom oni
pojmovi koji ulaze u psiholoke sudove mogu iz stanja zbrkanosti da budu dovedeni do stanja
jasnoe i objektivnog vaenja.
***
Psihiko se deli na monade koje nemaju prozora i komuniciraju samo pomou uoseanja. U
psihikoj sferi nema razlike izmeu pojave i bia, i ako priroda predstavlja postojanje koje se
pojavljuje u pojavama, onda same pojave nisu bie koje se pojavljuje kroz pojave koje lee u
pozadini. Stvarno govorei, postoji samo jedna priroda ona koja se pojavljuje u pojavama
stvarnosti. Sve ono to nazivamo psihikim fenomenom jeste upravo fenomen, a ne priroda.

Fenomen nije supstancijalno jedinstvo, on nema realna svojstva, ne zna za delove, realne
promene i kauzalitet. To je besmislica naturalizovanja neega ija sutina iskljuuje bie kao
prirodu. Neto psihiko, fenomen nastaje i nestaje, ne zadrava nikakvo stalno i identino
bie koje bi bilo odredljivo u prirodnonaunom smislu.
Psihiko je doivljaj, i to doivljaj sagledan u refleksiji; pojavljuje se kroz samo sebe, u
apsolutnom togu, kao neto sadanje i ve nestajue... Psihiko moe da bude i neto ega se
ponovo seamo i tako na modifikovan nain doivljavamo... ono moe biti ponovljeno u
seanjima koja su sjedinjena u svesti. U toj povezanosti, kao ono to je identino u takvim
ponavljanjima, psihiko moe a priori da bude saznato i identifikovano kao postojee. Sve
psihiko je tako uvreno u monadiko jedinstvo svesti, koje nema nita zajedniko s
prirodom s prostorom i vremenom, supstancijalnou i kauzalnou... To je tok fenomena s
jednom neprekidnom intencionalnom linijom... linija imanentnog vremena, bez poetka i
kraja, koje ne mere hronometri.
Ako fenomeni kao takvi nisu priroda, oni imaju jednu u neposrednom gledanju shvatljivu i
adekvatno shvatljivu sutinu. Svi iskazi koji opisuju fenomene pomou direktnih pojmova,
ine to (ukoliko su vaei) pomou pojmovnih znaenja rei koja se moraju dati pretvoriti u
sagledanje sutine. Ovo je poslednji fundament svih psiholokih metoda.
Ogranienost naturalizma sastoji se i u tome to nam oteava da vidimo sutine ideje... tj. da
ih ostavimo da vae u njihovoj osobenosti umesto da ih besmisleno naturalizujemo. Ako mi
intuitivno zahvatamo boju u punoj jasnoi, onda je ono to je dato sutina. Dokle dosee
intuicija, opaajna svest, dotle dostie mogunost odgovarajue ideacije ili sagledanja sutine.
Ukoliko je intuicija ista i ne obuhvata nikakva prelazna saintendiranja, utoliko je sagledana
sutina neto adekvatno sagledano, apsolutno dato. Boja je za razliku od tona jedna tako
sigurna razlika da u celom svetu nema niega sigurnijeg.
Sagledanje sutine nije iskustvo u smislu opaaja, i nipoto nije empirijsko uoptavanje.
Intuicija shvata sutinu kao bie sutine i ni na koji nain ne postavlja egzistenciju.
Saznanje sutine nije injeniko. Sagledanje sutne je intuitivno kao zahvatanje sutine,
a to je drugaija intuicija nego to je iskustvo.
ista fenomenologija kao nauka, dokle god je ista i ne upotrebljava egzistencijalno
postavljanje prirode, moe da bude samo istraivanje sutine, a nikako egzistencijalno
istraivanje. Pojedinano, u svojoj imanenciji, moe da bude postavljeno samo kao ovo ovde!
kao protiui opaaj, seanje i sl.
Istoricizam i filozofija pogleda na svet
Istoricizam zauzima poziciju u sferi injenica empirijskog duhovnog ivota, i apsolutizirajui
taj ivot a da ga ne naturalizuje, nastaje relativizam koji je u bliskom srodstvu s
naturalistikim psihologizmom te se zaplie u analogne skeptike tekoe.
Diltaj Meu razlozima koji uvek iznova hrane skepticizam, jedan od najdelotvornijih je
anarhija filozofskih sistema. Obrazovanje istorijske svesti razara verovanje u opte vaenje
bilo koje od filozofija koje su preduzele da izgrade svetsku povezanost na nuan nain,
pomou povezanosti pojmova. Dosledno sprovedeni istoricizam prelazi u ekstremni skeptiki
subjektivizam. Ideje: istina, teorija, nauka tada bu kao sve ideje izgubile svoje apsolutno
vaenje (ni apsolutno vaenje stava protivrenosti, ni logika ne bi imali svoje vaenje).

Istorijski razlozi mogu iz sebe da daju samo istorijske posledice. Hteti obrazloiti ili pobijati
ideje iz injenica je besmisleno. Istorija me moe da iznese nita relevantno kako proiv
mogunosti apolutnih vaenja tako i protiv mogunosti jedne apsolutne tj. naune filozofije i
sl.
Ako filozofska kritika nalazi neto to treba da pobije kao objektivno vaee, onda je tu i
polje da se neto obrazloi kao objektivno vaenje. Istorijska neodrivost jednog duhovnog
oblikovanja nema nita zajednio s neodrivou u smislu vaenja.
Filozofija pogleda na svet je dete istoricistikog skepticizma. Veina filozofa pogleda na svet
oseaju da u njihovoj filozofiji ne stoji najbolje s pretenzijom na naunu strogost. Uprkos
tome, oni vrlo visoko cene vrednost takve filozofije koja hoe da bude vie pogled na svet
nego nauka o svetu...
Svaka velika filozofija nije samo istorijska injenica ve ima veliku, jedinstvenu, teleoloku
funkciju u razvoju duhovnog ivota oveanstva.
Istorijske filozofije su sigurno bile filozofije pogleda na svet, utoliko to je njihovim
stvaraocima vladao nagon za mudrou; ali one su bile tano isto toliko naune filozofije
utoliko to je u njima bio iv i cilj stroge nauke. Oba cilja nisu jo uopte bila razdvojena i
stapali su se u praktinoj tanji. Ideja nauke je nadvremena i nije ograniena nikakvom
relacijom prema duhu jednog vremena. Uopte svi nai ciljevi su dvojake vrste: jedni za
vreme a drugi za venost! nauka je naziv za apsolutne, bezvremene vrednosti.
Otro se razdvajaju filozofija pogleda na svet i nauna filozofija, kao dve ideje koje jesu u
odreenoj vezi ali koj ne treba brkati.
Sigurno je da ne moemo ekati. Moramo zauzeti stav! Ali, s druge strane, moramo sauvati
svest o odgovornosti koju imamo u odnosu na oveanstvo. Naturalisti i istoricisti se bore oko
pogleda na svet, rade na tome da pretumae ideje u injenice... Svima njima je zajedniko
sujeverje injnica.
Vrednost pogledana svet treba prosuivati kao dostignue pojedinelinosti, a nauku kao
kolektivno radno dostignue generacija istraivaa. Nauka je bezlina njenom saradniku
nije potrebna mudrost ve teorijski dar.
Dubokoumnost je znak haosa koje prava nauka hoe da pretvori u kosmos. Dubokoumnost je
stvar mudrosti a pojmovna razgovetnost i jasnoa je stvar stroge teorije.
Nauka o raidkalnom mora da bude u svom postupku radikalna, i to u svakom pogledu. Ona se
ne sme odmarati pre negoto stekne svoje apsolutno jasne poetke. U sutini filozofije je da se
njen rad kree u sferama direktne intuicije, ukoliko se ona vraa na krajnje izvore, i najvei
korak koji treba da uini nae vreme je da uvidi da se s filozofskom intuicijom u pravom
smislu, s fenomenolokim shvatanjem sutine, otvara jedno beskonano polje rada i jedna
nauka koja, bez svih indirektno simbolikih i matematikih metoda, bez aparata zakljuaka i
dokaza, ipak postie obilje najstroih i za svu dalju filozofiju odluujuih saznanja
KRAJ