Вы находитесь на странице: 1из 6

1.

PRAVILA MEĐUNARODNIH KONVENCIJA KAO IZVOR


ARBITRAŽNOG PROCESNOG PRAVA
a) Ženevki protokol i Ženevska konvencija (1923. i 1927.)
Ženevski protokol o arbitražnim klauzulama iz 1923. godine - reguliše
uređivanje arbitražnih klauzula.
Njemu koordinirajuća Ženevska konvencija o izvršenju stranih arbitražnih
odluka iz 1927. godine, odnosi se na izvršenje stranih arbitražnim odluka.
Usvajanjem Njujorške konvencije iz 1958. godine i Evropske iz 1961.
godine, predhodne dve su skoro izgubile značaj.
Ženevski protokol i Ženevka konvencija su ratifikovani uredbom Saveznog
izvršnog veća 1958. godine.
Pravila Ženevskog protokola, odnosno Ženevske konvencije obavezuju
Srbiju prema državama koje nisu potpisnice Njujorške, odnosno Evropske
konvencije,
• povodom arbitražnih odluka koje su donete pre stupanja na
snagu Njujorške, odnosno Evropske konvencije i
• povodom arbitražnih odluka donetih u materiji na koju se nove
konvencije ne odnose ili nas ne obavezuju zbog izjavljenje
rezerve.
b) Njujorška konvencija (1958.)
Konvencija o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka doneta je
1958. godine u Njujorku na konferenciji OUN.
Može joj pristupiti svaka država i zato spada u red univerzalnih
međunarodnih sporazuma.
Pravila ove konvencije se odnose na pitanja postupka priznanja i izvršenja
stranih arbitražnih odluka. Taj postupak se vodi pred državnim sudom i
spada u vanparnične.
Pravilima Njujorške konvencije uređuje se:
1. priznanje i izvršenje arbitražnih odluka donetih povodom sporova
između fizičkih i pravnih lica na teritoriji neke druge države od one u
kojoj se traži priznanje i izvršenje odluke.
2. Pravila konvencije se primenjuju i na priznanje i izvršenje onih
arbitražnih odluka koje se ne smatraju domaćim odlukama u državi
u kojoj se traži njihovo priznanje ili izvršenje.
(za obe situacije je predpostavka da je država priznanja i izvršenja potpisnica
Njujorške konvencije).

1
Naša zemlja je prihvatila ovu konvenciju Zakonom o ratifikaciji
Konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka iz 1981.
godine.
Zakonom o ratifikaciji Njujorške konvencije izjavljene su sledeće rezerve:

1) Konvencija se primenjuje u odnosu na Srbiju samo na


arbitražne odluke koje su donete posle ratifikovanja
Konvencije;
2) Pravila konvencije se primenjuju na osnovu reciprociteta samo
u odnosu na arbitražne odluke koje su donete na teritoriji druge
članice Konvencije;
3) Pravila Konvencije se primenjuju samo na arbitražne odluke o
sporovima koji proističu iz pravnih odnosa koji se prema našem
zakonodavstvu smatraju trgovačkim.

Ratifikacijom Njujorške konvencije, pravila iz te konvencije postala su


pozitivno pravo i uvedena u sistem pravila našeg postupka o priznanju i
izvršenju stranih arbitražnih odluka.

Za važnost pravila konvencije ne traži se pristanak ili pozivanje stranaka.


U postupku priznanja ili izvršenja stranih arbitražnih odluka stranke ne
mogu same urediti proceduru pošto ovaj postupak ne spada u postupak pred
arbitražnim sudom i u svemu ostaje normativa javnog prava.

c) Evropska konvencija o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži


(1961.)
Evropska konvencija o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži pripremljena
je i doneta u organizaciji Evropske ekonomske komisije za Evropu OUN u
Ženevi 1961. godine.
Odnosi se na Evropu, ali , iako u pravno-strukturalnom smislu čini celinu sa
Njujorškom konvencijom, njoj mogu pristupiti i države koje nisu potpisnice
Njujorške konvencije i države koje nisu Evropske (npr. Kuba).
Sa ovog aspekta može se reći da je Evropska konvencija univerzalna.

2
Naša zemlja je ratifikovala Evropsku konvenciju 1963. godine i tako su
njena pravila postala deo našeg pozitivnog prava.
Ona važe:
• ako su stranke ugovorile arbitražu i
• ako su ispunjene predpostavke da arbitražni sud postupa po pravilima
ove konvencije (uslovi).
Evropska konvencija uređuje 5 sektora arbitražnog prava koji se odnose na:
1) arbitražni sporazum;
2) arbitre i konstituisanje arbitražnog suda;
3) neka pitanja postupka pred arbitražnim sudom;
4) arbitražne odluke;
5) poništenje arbitražnih odluka.
Pravilima Evropske konvencije uređuje se arbitraža povodom sporova iz
međunarodnih trgovačkih odnosa pa je sužena širina njene primene prema
prirodi spornih odnosa.
Pravilima ove konvencije nije dat kriterijum za određivanje šta je trgovački
odnos. Mislimo, da shodno pravilima Njujorške konvencije, treba uputiti na
nacionalno pravo kompetentno prema sporazumu o arbitražama.
Pravila o konvenciji ratifikacijom postaju pozitivno pravo te države.
Sporazumom stranaka neka od tih pravila se mogu izmeniti.
To se odnosi na:
• pravila konvencije koja bi u pozitivnom pravu države imala status
dispozitivnih pravila.
• Pravila koja bi bila kogentne prirode i ona koja bi se ticala javnog
poredka ne mogu se menjati.

Uz konvenciju je dodat i Anex: sastav i postupak specijalnog komiteta


označenog u članu IV Konvencije.
Tu su, sa ciljem sužavanja ili otklanjanja intervencija državnog sudstva,
formulisana pravila o organima koji će pružati pomoć u slučaju smetnji
pri konstituisanju arbitražnog suda i u sprovođenju postupka.

Neke Evropske zemlje su 1962. godine usvojile dodatnu konvenciju o


primeni Evropske konvencije o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži iz 1961.
godine. Pravilima dodatne konvencije se dodatno uvodi kompentencija

3
državnih sudova u pružanju pomoći, umesto organa određenih u Anexu
uz Evropsku konvenciju.
d) Vašingtonska konvencija o rešavanju investicionih sporova
između država i građana drugih država (1965.)

Konvencija o rešavanju investicionih sporova između država i građana


drugih država doneta je u Vašingtonu 1965. godine.
Države potpisnice su ovlašćene da i posle ratifikacije izjave da se pravila
konvencije odnose samo na određene vrste sporova.
Za važnost pravila konvencije je potreban pismen sporazum stranaka – On
se može jednostrano opozvati.
Naša zemlja je ratifikovala ovu konvenciju 1966. godine.

Konvencijom je ustanovljena stalna institucija za reševanje arbitražnih


sporova – Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova sa
sedištem u Vašingtonu pri Svetkoj banci.
Zadatak Centra je da na osnovu zaključenog pismenog sporazuma, pruža
olakšice i drugu pomoć u posredovanju i arbitražnom rešavanju
investicionih sporova, između država potpisnica i državljana drugih
država potpisnica.

Pristankom stranaka na arbitražu smatra se da su prihvatile isključenje


svakog drugog pravnog leka u toj pravnoj stvari, ako nije drugačije
ugovoreno.
Država potpisnica može usloviti pristup konvenciji ako:
• stranke predhodno iscrpe u toj državi sva administrativna i sudska
rešenja pravne zaštite.
Komisija za posredovanje, odnosno arbitražni sud, postupaju po
proceduri utvrđenoj pravilima međunarodnog Centra.
Arbitražni sud sam rešava o svojoj nadležnosti.
Svaka država potpisnica je dužna priznati važnost arbitražne odluke i
izvršiti finansijske obaveze određene arbitražnom odlukom na svojoj
teritoriji, kao da je to konačna presuda suda te države.

e) Pravila bilateralnih sporazuma


Naša zemlja je zaključila i ratifikovala jedan broj bilateralnih sporazuma,
koji se neposredno odnose na određene sudske stvari.

4
U tim konvencijama (veoma ograničeno) uređena su i neka pitanja
arbitražnog procesnog prava – a naročito priznanje i izvršenje stranih
arbitražnih odluka.

Pravilima Njujorške i Evropske konvencije – određeno je: da njihovom


prihvatanjem – ostaju i dalje u važnosti odredbe dvostranih i višestranih
sporazuma država potpisnica, koje se odnose na arbitražno rešavanje
sporova.
To se odnosi i na pravila o ingerenciji državnog suda u sprovođenju
arbitražnog postupka.

f) Pravila UNCITRAL – a
Arbitražna pravila UNCITRAL-a usvojena 1976. godine na Generalnog
skupštini OUN, predstavljaju neobavezan pravni tekst o arbitražnim
sudovima.
Namenjena su uređenju Ad hoc arbitražnih sudova.
Pravila UNCITRAL-a preporučuju se naročito za rešavanje sporova koji
nastaju iz odnosa (međunarodne) trgovine.
Ona postaju relevantno pravo za arbitražno rešavanje sporova, tek, ako su
prihvaćena pismenim sporazumom stranaka, s tim da su stranke ovlašćene
da u tekstu pravila unesu izmene ili uvedu dopunska pravila – po svom
opredelenju.
Pravila UNCITRAL-a su usvojena od mnogih arbitražnih centara, tako da su
zbog visokog kvaliteta – postala opšte prihvaćena.
Ovim pravilima su uređeni:
 pokretanje postupka;
 konstituisanje arbitražnog suda;
 izuzeće arbitara;
 procedura pred arbitražnim sudom i
 donošenje arbitražne odluke.
1980. godine Generalna skupština OUN – donela je i Pravila o mirenju i
preporučena su strankama za mirno rešavanje spornih odnosa.

g) Model zakon UNCITRAL – a


Model zakona o međunarodnoj trgovačkog arbitraži – usvojen je na
Generalnoj skupštini OUN 1985. godine, a Generalna skupština OUN je

5
Rezolucijom od 11. decembra 1985. godine – preporučila državama
članicama – da ta pravila unesu u svoje zakonodavstvo.

Tim bi se ostvarilo značajno ujednačavanje prava o arbitražnom sudstvu –


naročito povodom rešavanja sporova iz međunarodnih trgovačkih odnosa.

Model zakoni sadrže ptavila koja se odnose na:

- uvodna pitanja;
- područje sudske intervencije;
- arbitražni sporazum;
- uspostavljanje arbitražnog suda;
- izuzeće arbitara;
- nadležnost arbitražnog suda;
- sprovođenje arbitražnog postupka;
- donošenje odluke (uključujući I odluke na osnovu poravnanja);
- pravna sredstva protiv arbitražne odluke;
- priznanje I izvršenje arbitražnih odluka.