ANTROPOLOŠKA ŠKOLA 6.

Teorijskim korenom ove škole kao i bioloških pravaca u kriminologiji

– smatra se knjiga „POREKLO VRSTA“ - ČARLSA DARVINA objavljena
70. godina 19. veka.
Kao ideja nastala iz darvinizma i kao reakcija na formalizam Klasične škole,
nastala su 2 posebna kriminološka pravca: antropološki i pozitivistički.

Osnivač i predstavnik antropološkog pravca je LOMBROZO ( ital. lekar)

Osnovna shvatanja ove škole: su da: - delikvente karakterišu određena

tipična konstituciona obeležja ( degenerativne karakteristike tela, posebno
lica i lobanje.
LOMBROZO – razlikuje 5 tipova zločinaca:
1. zločinci iz strasti,
2. zločinci iz navike,
3. rođeni zločinci,
4. slučajni zločinci i
5. duševno bolesni zločinci
Posebno se, u antropološkoj školi ističe tip tzv. konstitucionog kriminalca.
LOMBROZO - koristeći statističke metode i metodu merenja– opisuje
detaljnu sliku tzv. zločinačkog tipa ( to je ljudski degenerik, fizička i
moralna nakaza).
Prema njemu kriminalci imaju primitivni tip moždane strukture, fizičku
degenerativnost, defektnost i ponašanje.
Lombrozo je bio ubeđen da je zločinac - nemoralna osoba, biće
predisponirano za kriminalnu karijeru rođenog zločinca usled svoje
konstuticionalne degeneracije.
Prema LOMBROZU degenerativne karakteristike mogu biti;
a) anatomske – (nonormalno velika ili mala glava, mali i zdepasti rast, dugačke i
klempave uši, udubljene i kose oči, malo i zakošeno čelo i dr.);
b) funkcionalno-fiziološke – (neosetljivost na bol, daltonizam, oslabljeno čulo
dodira i dr.)

i da su nasleđene od dalekih predaka – verovao je u teoriju rođenog

zločinca.
LOMBROZO je pod uticajem brojnih kritika – u faktore delikvencije
počeo da ubraja ( pored anatomskih činilaca) i socijalne i ekonomske
faktore, ali im je pridavao sekundarni značaj.

Pod uticajem ove škole početkom 19. veka – pojavile su se frenološke

studije – koje delikventne sklonosti povezuju sa konstutucijom lobanje.

Lomrozova teorija je izgubila značaj –posebno posle izvršenih ispitivanja

ČARLSA GORINGA – engl. Lekara .

Savremena shvatanja odbaciju antropološku školu i njene pristupe – kao

jednostrane i netačne.
Značaj ove škole je u tome – što je škola prva ukazala na važnost
izučavanja – izvršioca delikta , a ne samo delikta kao normativne
kategorije.

Italijanska škola u konfliktu sa klasičnom - opredelila se za potpuno

napuštanje – pravnog pojma odgovornosti, a kao glavni problem
postavljen je:

- stepen opasnosti individue , koji ona predstavlja za društvo, a ne

stepen slobode individue.

Antropološka i italijanska pozitivistička škola, u tom periodu su ukazivali na

potrebu da treba istražiti patološka obeležja izvršilaca krivičnih dela –
ukazivanjem na stanje opasne individue.