Вы находитесь на странице: 1из 7

TEORIJE ZLOČINA 9. i 10.

Različiti pristupi u istraživanjima, tumačenju i teorijskoj zasnovanosti u izučavanju


pojava kriminaliteta i kriminalnog ponašanja ličnosti uopšte - doveli su do različitih
pravaca i teorija: biološke, prihološke, prihopatološke i kritičke orijentacije.

I. BIOLOŠKE TEORIJE:
 Frenološka teorija ( Gal, Lavater)
 Biokonstitucionalna teorija (Lombrozo, Di Tilio, Eksner, Grasberger)
 Teorija biokonstitucionalnih sklonosti (Lenc, Nićeforo, Hademan)
 Teorija nasleđa (Feri)
 Hromozomska teorija (Pinatel)
 Rasna teorija (Lombrozo, Garofalo, Nićeforo)
 Endokrinološka teorija (Pande)
Ove teorije su mišljenja da su biološke predispozicije ( urođene, nasledne, fiziološke i
druge biološke funkcije) osnovni kriminogeni faktori.
Vode poreklo od frenoloških shvatanja i antropološke škole.
Biološke teorije – na društvene odnose i pojave analogijom primenjuju shvatanja o
organskom svetu i Darvinovo učenje o evoluciji vrsta.

( predstavnici i posebna shvatanja, doprinos nauci i kritički osvrt na njih) 9.


 Frenološka teorija Predstavnici su:( Gal, Lavater)
Potiču od shvatanja bečkog lekara Gala i švedskog teologa Lavantera krajem 18. veka.
Osnovna shvatanja: - delikventne sklonosti i moralne osobine ličnosti
povezane su sa konstitucijom lobanje.
Lobanja je podeljena na segnemte (po Galu ih ima 25 a po Lavanteru 35). Segmentima
se određuju više ili niže sklonosti, zavisno od obima glave.
Kod kriminalaca je glava kruškastog oblika ( širi je vilični deo), jer dominiraju niži
segmenti, dok je kod nedelikvenata razvijeniji gornji deo glave

Pristalice ove teorije su smatrali da se na osnovu segmenata glave, sa


sigurnošću može predvideti buduće ponašanje osobe i otkriti agresivna
priroda čoveka - zločinca.
Ova shvatanja su skoro u potpunosti osporena, jer je osnovna predpostavka, da meko
moždano tkivo, ne može uticati na oblik i formu čvrste koštane strukture, kakvu ima
lobanja.

1
9.
 Biokonstitucionalna teorija
Prva značajna teorija u okviru bioloških teorija s konstitucionalnim osnovana,
proistekla je iz Lombrozove antropološke škole.

Predstavnici su: (Lombrozo, Di Tilio, Eksner, Grasberger)


Lombrozo je ustanovio 5 tipova zločinaca:
1. rođeni zločinci – imaju brojne anomalije ( anatomske, biološke i psihološke
prirode) – neosetljivi su, bez osećanja samilosti, predisponirani za kriminal.
2. duševno bolesni zločinci – kriminalci – Lombrozo iz deli na:

 moralne ludake (zakržljala moralna čula);


 duševne bolesnike;
 matadoide (poluludake)
3. zločinci iz strasti – neuravnotežene i preosetljive osobe, deluju u afektu i vrše
krivična dela u nastupu besa, ljubomore, mržnje i gneva;
4. slučajni zločinci - nemaju urođene sklonosti ka kriminalu, ali pod uticajem
spoljnih činilaca vrše krivična dela;
5. zločinci iz navike – nervno neuravnotežena lica, imaju urođene predispozicije za
vršenje krivičnih dela, naročito onih imovinskog karaktera.

Lombrozo: je delikvenciju kod žena objašnjavao hormonskim


poremećajima, menopauzom, poremećajima menstrualnih ciklusa i dr.
Time je nastojao dokazati da su žene sklonije devijacijama od muškaraca.
Prostituciju kod žena Lombrozo je objašnjavao njihovom zaostalošću u
evolucionom razvoju.
Doprinos Lombrozovih učenja: svodi se na objašnjenje da je ličnost
zločinca pored (konstitucionalnih karakteristika) određena i psihološkim
svojstvima.
GRASBERGER - smatra da između telesnih i psihičkih procesa postoji
zavisnost.
DI TULIO – smatra da između fizičkog izgleda i moralnih osobina postoji
kauzalna veza (neki ljudi određenog morfološkog oblika su skloniji devijacijama od
drugih).

2
Biološki pristupi su zapaženi i u američkoj literaturi

HOTON (prof. na Harvardskom unuverzitetu) – smatra da su biološke


inferiornosti primaran uzrok zločina.
Prema njegovom mišljenju: fizičke i mentalne osobine čoveka su povezane i
smatra da je čovek niže biloške pripadnosti sklon kriminalu:
(visoki i mršavi predisponirani su za ubistva i pljačke),
(visoki i teški za prevare i krivotvorenja),
(mali za krađe i prevare),
(niski i teški za napade na čoveka i sexualne zločine).
9.
 Teorija biokonstitucionalnih sklonosti
Ovaj pravac u kriminologiji razvijen je između dva svetska rata iz kriminalne biologije
nemačkih i austrijskih teoretičara. Posebno antropološke kriminalističke škole iz
Graca, koju je vodio Adolf Lenc.

Predstavnici ove teorije su: -(Lenc, Nićeforo, Hageman, Morseli Hoton i dr.)
Ova teorija nastala je kao integracija biokonstitucionalne teorije i teorije nasleđa.
Oni u objašnjenju delikvencije polaze od biloške naslednosti, kao osnovnog uzročnog
faktora.
Osnovna shvatanja: sklonost ka delikvenciji stiče se nasleđem gena i
nasleđem posebnog konstitucionalnog tipa.
Nasleđem se ne mogu prenostiti kriminalna dela predaka, nego samo
sklonosti koje su do njih dovele.
Ovaj pravac zalaže se za proučavanje naslednih sklonosti – koje mogu da dovedu do
devijantnog ponašanja (razdražljivost, agresivnost i dr.).

Predstavnici ove teorije negiraju teoriju o urođenom zločincu, ali zato


smatraju da kod određenih ličnosti – postoje urođene sklonosti ka
devijantnom ponašanju.
Smatraju i to, da devijantno ponašanje određuje (pored naslednih osobina) i
fizički izgled i psihičke osobine ličnosti.

3
(predstavnici, posebna shvatanja, doprinos nauci i kritički osvrt na njih) 10.
 Teorija nasleđa
Pitanje odnosa nasleđa i delikventnosti potiče još od Lombroza.
Predstavnik ove teorije je Feri Enriko:
Feri kod delikvencije pridaje bitan značaj biološkim faktorima.
Osnovno shvatanje: je da u ponašanju ličnosti postoje nasledne sklonosti.
To se objašnjava na primeru 2 idiota, od kojih 1 na šalu reaguje ubistvom, a drugi ne -
jedan od njih pored idiotije ima nasleđenu i zločinačku sklonost, a drugi nema.
Feri naslednim smatra ono što se stvara u trenutku oplođenja (što stvaraju hromozomi) i
ono što se stvara u majčinoj utrobi.

Od svih oblika nasleđa (materijalno, duhovno i genetsko) za kriminologiju je


najbitnije genetsko – koje se ispoljava u biološkim karakteristikama – koje
su definisane u hromozomima, genima i DNK.
Pod uticajem teorije nasleđa u penologiji se razvila posebna disciplina tzv.“eugenika“.

Pojam eugenika – uveo je Fransis Galton, a njen cilj je bio sprečavanje


reprodukcije – putem sterilizacije osoba koje genetski imaju delikventne
predispozicije.
Postoji nekioliko varijanti teorije nasleđa:
1. genetička shvatanja – tumače da je kriminalno ponašanje urođena i
nasledna pojava – što je dokazivano proučavanjem tzv. kriminalnih
porodica i blizanaca ( kriminalna aktivnost jednojajčanih blizanaca
je podudarnija, nego kod dvojajčanih – zbog genetske sličnosti.)
2. drugi pristup se odnosi na shvatanje da su delikventne osobine
( uslovljene hromozomskim aberacijama, jer geni – koji su elementi
hromozoma – imaju nasledne osobine);
3. treća varijanta nastala je u okviru socioloških pristupa u tzv.teoriju
socijalnog nasleđa – prema kojoj starije generacije prenose u
nasleđe svoje osobine mladima i roditelji na svoje potomstvo prenose
probleme iz mladosti (nagomilani probleni dovode do asocijalnog
ponašanja i predstavljaju podlogu delikventnom ponašanju.)

4
(aberacija – skretanje, odstupanje od normalnog)
Teorija nasleđa proveravana je kroz tzv. „adoptivne studije“-
posmatranjem dece date na usvajanje, koja potiču iz kriminalnih porodica,
odnosno razlika o uticaju sredine i biloških činilaca.

Zaključeno je da ako su deca (ukoliko su oba usvojena od istih roditelja, čija


je biografija kriminalna) i u novoj sredini delikventno orijentisana, teorija
nasleđa ima osnova.
10.
 Hromozomska teorija
Predstavnik (Žan Pinatel)
Osnovna shvatanja: su da poremećaji u hromozomima jezgra ćelije, koja
sadrži gene i koji su nosioci naslednih osobina, izazivaju društveno
abnormalna ponašanja.
Teorija je nastala na osnovu rezultata istraživanja sprovedenog na osuđenicima. Na
osnovu tih istraživanja razvio se poseban biloški pravac objašnjenja veza između gena
i delikvencije, prema kome:

• Enormni Višak Y hromozoma stvara tip ličnosti sklon kriminalitetu,


tako se kombinacije hromozoma XYY kod muškaraca i XXY kod
žena – smatraju se kriminogenim.
Višak Y hromozoma – podstiče na određenu vrstu krivičnih dela – sexualne
delikte, svađe, ubistva, a kod žena i na prostituciju.
Osnovne postavke teorije su da:
1) jedan od 1000 muškaraca ima hromozomsku aberaciju XYY;

2) muškarac XYY je podložniji kriminalnom ponašanju nego muškarac XY;

3) muškarac XYY je manje inteligentan nego muškarac XY;

4) pošto je više XYY muškaraca u zatvorima u odnosu na muškarce XY, koji su na


slobodi, taj hormonalni poremećaj je glavni krivac, za agresivnost i nasilje takvih
osoba.

PINATEL: smatra da je abnormalna hromozomska kombinacija 50-60 puta


veća kod delikvenata nego kod nedelikventnih grupa.

5
(aberacija – odstupanje)
10.
 Rasna teorija
Rasna teorija je najekstremniji vid biloških pristupa zasnovana na predpostavci, da je
rasno svojstvo svakog od pripadnika viših i nižih rasa urođeno i nasleđeno.

Predstavnici (Lombrozo, Garofalo, Nićeforo)

Potiče od stavova Lombroza, Nićefora Garofala i dr.


Osnovna shvatanja: - ovaj prevac delikventno ponašanje vezuje za
određenu rasnu pripadnost.
Ovakvi pristupi u savremenim shvatanjima potiču od autora, koji statističkim podacima
upoređuju kriminalitet „žutih“, „belih“, „crnih“ i drugih da dokažu rasni karakter.
Teorija ima osnova u stavovima Lombroza, Nićefora i Garofala – po kojima svaka rasa
poseduje zbir moralnih instikata.

U ovim pristupima pošlo se od teze da je „Zločin je pojava u životu naroda“.


Sklonost ka zločinu prenosi se nasledstvom, kao i sve druge sklonosti i
predispozicije.

Ova teorija je zloupotrebljavana za progon Jevreja, jer se njome dokazivalo


da su Jevreji – rasno predisponirani za određena kriminalna dela
(falsifikovanje isprava, korupciju i dr.)
Teorija se upotrebljavala i prilikom dokazivanja rasnog karaktera
„obojenih“ (kriminalitet obojenih).
____________________________________________________________

(endrokrinologija – je naučna disciplina koja se bavi proučavanjem osobina i rada


žlezda s unutrašnjim lučenjem i u vezi s tim temperamenta, psihičkog života i ponašanja
čoveka)

6
 Endokrinološka teorija
Predstavnik (Pande)
Predstavlja jedan od pravaca biološke teorije.
Osnovna shvatanja:
uzrok kriminaliteta objašnjava poremećajima u funkcionisanju endokrinih
žlezda (štitna, hipofiza, nadbubrežna i polne žlezde).
Posledice tih poremećaja po njima su: niska inteligencija, poremećaji
ličnosti i nagoni.
Pande je razvio Lombrozovu teoriju da žlezde sa unutrašnjim lučenjem bitno
utiču na psihofizički razvoj ličnosti, pa se poremećajem u radu tih žlezda
mogu objasniti svi oblici devijantnog ponašanja.
Kritika teorije: - poremećaji endokrinih žlezda utiču na emocionalno
stanje ličnosti, a veza sa kriminogenim ponašenjem je više indirektna, nego
što je neposredna posledica.
Poremećajem rada endokrinih žlezda objašnjavaju se sexualni delikti, jer su
poremećeni nagoni i inteligencija – što dovodi do asocijalnosti i afekata.

KRITIKA BIOLOŠKIH TEORIJA

1. Lombrozova teorija se nije održala, ali je među prvima postavila


pitanje ličnosti delikventa i njegovih unutrašnjih svojstava.

2. Uticaj bioloških faktora ne može se negirati, ali se ne može ni


prenaglašavati. Biološki faktori se moraju posmatratu uz socijalne i
psihološke faktore, s obzirom da svi oni utiču na kriminalitet.
3. Biološki faktori imaju značaj samo u smislu predispozicija, a ne u
smislu uzročnika devijantnog ponašanja.
4. Oni se mogu uzeti u obzir samo u sticaju sa socijalnim i psihološkim
faktorima.

U tom smislu značajna je klinička kriminologija – koja ima biloško-


psihološku i biološko-sociološku orijentaciju i ukazala je na socijalne činioce
uticaja, ali njena osnovna slabost je u tome što objašnjava pojave na
(individualnim) kliničkim slučajevima delikvencije.
Time je onemogućeno da se kriminalitet označi kao društveni fenomen.