Вы находитесь на странице: 1из 8

TEORIJE ZLOČINA 11.12. 13.

I. PSIHOLOŠKE TEORIJE
 Psihoanalitička shvatanja
 Teorija inteligencije
 Frustraciona teorija
 Teorija neprilagođenosti
 Bihevioristička shvatanja
 Teorija uslovljavanja

Psihološke teorije su nastale iz socijalne medicine kao rezultat kritike


bioloških teorija.
Ove teorije delikvenciju objašnjavaju psihološkim faktorima: uzroci
delikvencije su u raznim psihičkim svojstvima i osobinama ličnosti
(inteligencija, motivi, stavovi, procesi, mišljenja).
Dovode u vezu psihičke osobine i devijantnost.
U okviru psiholoških teorija razvila su se 2 pravca učenja:
a) integralno stanovište – ponašanje ličnosti se može posmatrati sa
psihološkog stanovišta, ali ne van uticaja socijalnih činilaca i
društvenih činilaca,
b) uzima u obzir samo psihološke faktore (motivaciju, emocije,
sklonost, inteligenciju, karakter i dr.)
_________________________________________________________________________________________________________

(psihoanalitička shvatanja, osnivač, osnovna shvatanja u determinaciji 11.


ljudskog ponašanja, posebna shvatanja o kriminalitetu, predstavnici,
tipologija kriminaliteta, doprinos nauci i slabosti)
______________________________________________________________________
 Psihoanalitička shvatanja
Predstavnici – Frojd, Adler, Jung, Fridlender, Korn, Mak-Korkli

Psihoanaliza je pravac u psihologiji koji se bavi izučavanjem nesvestih, podsvesnih i


svesnih psihičkih sadržaja.
Ovaj pravac je zasnovao Frojd po kome je ponašanje čoveka uslovljeno određenim
stepenima psihosexualnog razvoja i instikata.

Osnovna shvatanja: - psihoanalitička shvatanja devijantnost objašnjavaju


psihičkim stanjem ličnosti u sferi nesvesnog, odnosno podsvesnog, a
naročito prisutnim sexualnim impulsima.

1
Polaze od toga da sve što se odvija u životu i snovima čoveka nastaje iz
podsvesti – odnosno posledica je događaja u ranom detinjstvu, a koje su u
neposrednoj vezi sa razvojem sexualnosti u najopštijem smislu.
Sklonost čoveka ka destrukciji, agresiji i nasilju objašnjavaju instiktima,
naročito instiktom smtri (tanatos).
Fridlender: - smatra da su nagoni i devijacije povezani i da poremećaji
odnosa funkcionalnih komponenti: ID-a, EGA i SUPEREGA dovode do
devijacija.
Prema ovim shvatanjima poremećaji nastaju po 3 osnova:

1. uticajem antidruštvenog karaktera pod uticajem konstitucije ličnosti i


sredine;
2. poremećajima organske prirode, kao posledicom nervnih oštećenja i
toksičnosti i
3. psihotičnih poremećaja EGA, usled čega ličnost nije u stanju da
razlikuje stvarnost od fikcije.

Korn i Mak Korkli: - delikvenciju objašnjavaju tako što se kod deteta prvo
razviju biološki nagoni preko ID-a ( dete uočava predmete oko sebe i pod
uticajem nagona pokušava da ih prisvoji), a kasnije kada za to budu
kažnjavani (funkcija SUPEREGA) oni shvataju ili ne shvataju značaj
svojih postupaka (funkcija EGA).
Time se dominacijom ID-a i nezazvijenošću funkcija EGA i SUPEREGA,
tumači delikventno ponašanje ličnosti.
Adler: - u objašnjavanju delikvencije poseban značaj pridaje kompleksu
inferiornosti (manje vrednosti).
Jung: - delikvenciju objašnjava edipovim kompleksom ( normalni ishod je
identifikacija sa roditeljem istog pola)
ŠKOLA INDIVIDUALNE PSIHOLOGIJE: - kompleksi inferiornosti
nastaju usled organskih slabosti. Ovakvu ličnost sredina odbacuje.
Da bi prevladao kompleks, čovek se mora sukobiti sa sredinom i prekršiti
društvene norme i tako postaje delikventna ličnost.
Za psihoanalitičare – delikt je posledica potisnute želje u podsvesti.
U podsvesti se sukobljavaju prikrivene želje i motivi, pa dovode do
unutrašnjeg sukoba. Ti unutašnji sukobi se rešavaju potiskivanjem motiva i
želja.

2
Psihoanalitičari smatraju da ne postoje nehatni (nenamerni) delikti, takva
namera je samo potisnuta u podsvesti.

Psihoanalitičari su u svojim radovima stvorili razne tipologije delikvenata.


Jedna od njih razlikuje:
1. imaginarni kriminalitet( zamišljeni) – ispoljava se u vidu pretnji i
2. efektivni kriminalitet – koji može biti:
a) hronični – on je posledica delovanja:
 organskih kriminalaca (neuračunljiva lica – imbecili,
duševno polesni, narkomani);
 normalnih kriminalaca sa kriminalnim SUPEREGOM (telesno
i mentalno zdravi, ali sa moralnim shvatanjima koja su u sukobu sa
društvenim shvatanjima);
 nerazvijenih kriminalaca (zaostali, nerazvijem SUPEREGO) i
 kriminalaca nesvesnih svojih postupaka (neurotici).

b) akcidentni – dela izvršena nehatno u samoodbrani ili u afektu.


__________________________________________________________________________________________________________

(teorija inteligencije i frustraciona teorija, predstavnici i osnovna shvatanja, 12.


kritički osvrt na vrednost u nauci)
__________________________________________________________________________________________________________

 Teorija inteligencije
Predstavnici: Ferguson, Burt i Bogot
Teorija ima 2 varijante:
U psihološkim teorijama postoji pristup prema kome je:
1. uzrok delikvencije - niska inteligencija, maloumnost. Nedostatak
inteligencije dovodi do nemogućnosti shvatanja značaja društvenih
normi od strane ličnosti, a samim tim i odsustva odgovornosti za
njihovo poštovanje.

Drugi pristupi

2. uzroke delikvencije - dovode u vezu sa niskim obrazovanjem ( što je


posledica niske inteligencije), a ne odraz socijalnih uslova i
mogućnosti obrazovanja.
Ova teorija je zasnovana na psihološkim osnovama (inteligencije, emocija,
temperamenta), koje uslovljavaju asocijalnost i probleme adaptacije.

3
Oba pristupa pokušavaju da dokažu da u delikventnoj populaciji –
preovladavaju ličnosti ispodprosečne inteligencije i nivoa obrazovanja, što
ima za posledicu nemogućnost shvatanja značaja društvenih vrednosti i
odgovornosti za vlastite postupke
Kritike teorije: - inteligencija nije sama po sebi faktor delikvencije, već se
mora posmatrati u sticaju sa drugim socijalnim i psihološkim faktorima.
12.
 Frustraciona teorija
Predstavnici: Dalard, Muler, Heli
Osnovna shvatanja: kriminološke dispozicije čoveka objašnjavaju
posledicom trajnog delovanja frustracionih činilaca na ličnost u toku
njenog razvoja.
Usled frustracija, kod ličnosti dolazi do razočarenja, emocionalnih promena
i poremećaja u psihičkim funkcijama.
To se sve manifestuje kroz destruktivne agresije (ličnost bez osećanja
krivice za svoje postupke uklanja prepreke radi ostvarenja svojih želja i
ciljeva.).
Frustraciona teorija polazi od stanovišta, da je pojačana agresivnost reakcija
na sve što sprečava zadovoljenje motiva.
Delikvenciju dovode u vezu sa uzrocima frustracionih stanja. Smatraju da
frustracije mogu nastati, usled delovanja socijalnih faktora i ličnih
svojstava, kao posledica niskog praga frustracione tolerancije.
Heli: - delikventno ponašanje ličnosti može se objasniti samo
proučavanjem njene prošlosti, tj. emocionalnog razvoja, jer je ono posledica
frustracija koje su nastale zbog nezadovoljenih potreba u ranoj fazi
detinjstva.
Dalard: - formulisao “teoriju traženja žrtve” – usled nemogućnosti
zadovoljenja motiva frustracije se gomilaju. Gomilanje frustracija izaziva
agresiju. Tada se agresija usmerava na najpristupačnije ciljeve (objekte),
koji čak i ne mogu biti izvor frustracija.
Frustracionom teorijom pokušava da se objasni i kriminalitet nižih
slojeva društva, kao kompenzaciona reakcija na socijalni status.
_________________________________________________________________________________________________________

4
- Frustracija – je potištenost zbog prepreke, ometanja u ostvarivanju želje. To je složeno psihičko stanje
nastalo usled nemogućnosti da se zadovolje aktuelni motivi, usled čega mogu nastupiti posledice
razdražljivosti, netrpeljivosti i agresije.
___________________________________________________________________________________________________________
_
- Frustraciona tolerancija - je prag maksimalne izdržljivosti bez poremećaja ponašanja. Ona odražava
sposobnost ličnosti da ne podlegne emocijama i nagonu i da održi predhodno razvijeno ponašanje. Osobe
koje ne poseduju dovoljan stepen frustracione tolerancije, sklonije su od ostalih prekršajima i krivičnim
delima u afektu.
____________________________________________________________
(teorija neprilagođenosti i bihevioristička teorija, predstavnici i osnovna 13.
shvatanja, kritički osvrt na vrednost u nauci)
_______________________________________________________________________

 Teorija neprilagođenosti
Predtavnici: Pejdž, Frojd, Di Tulio
Osnovna shvatanja: delikventno ponašanje tumače kao posledicu
nemogućnosti prilagođavanja ličnosti u socijalnim uslovima tj. posledicu
raskoraka između ciljeva pojedinaca i interesa zajednice.
Ova teorija je zasnovana na psihološkim osnovana (inteligencije, emocija i
temperamenta), koje uslovljavaju asocijalnost i probleme adaptacije.

Di Tulio: - smatra da se neprilagođenost nalazi u oblasti osećanja.


Pejdž: - smatra da uzroke kriminaliteta treba tražiti u prilagođavanju
pojedinca na njegovu okolinu.
FROJD – svaki čovek u sebi ima kriminalne predispozicije, ali one dolaze
do izražaja samo kod pojedinaca, koji nisu u stanju da se prilagode
društvenim normama.
13.
 Bihevioristička shvatanja
(Biheviorizam je pravac u psihologiji koji je zasnovao američki psiholog Džon Votson.
To je teorija i metoda proučavanja psihičkih procesa na osnovu objektivnog posmatranja
ponašanja ljudi, s orijentacijom na fiziološke aspekte problema psiholoških procesa)
Predstavnici: Bardžes, Bandura
Osnovna shvatanja: - biheviorističke teorije delikvenciju tumače kao
stečeni, naučeni oblik ponašanja, a kao osnovni uzrok društvene destrukcije
uzimaju društvene faktore.
Ličnost reaguje u zavisnosti od toga na koji način reagovanja je naučena.

5
Delikventno ponašanje objašnjavaju kroz „učenje po modelu“:
posmatrajući delikventno ponašanje modela, ličnost može takvo ponašanje
potpuno usvojiti.
Biheviorizam sve vrste ponašanja izvodi iz učenja, pa i emocionalna stanja, s
orijentacijom da je svako ponašanje moguće menjati vaspitanjem.

Ovaj pravac se u literaturi naziva „teorijom socijalnog učenja“. Pristup je zasnovan na


Burdžersovoj verziji shvatanja pojma socijalnog učenja, zakonu imitacije i radovima o
agresiji Bandure.

Bandura: - smatra da je delikventno ponašanje uzrokovano, kao i svako


drugo posredstvom modelovanja, tj. „opservacionog učenja“.
Prema ovoj teoriji svako ponašanje, pa i kriminalno je naučeno. Učenje se
odvija kroz više obrazaca (porodicu, školu, medije i dr.).
Ako su ovakve grupe delikventno orijentisane – one će uticati na ponašanje
osobe, koja pre toga nije imala delikventne sklonosti.

Teorija je veoma bliska sociološkim teorijama diferencijalne asocijacije i diferencijalne


identifikacije.
U novije vreme našla je mesto u radovima Ejkersa.
Po Ejkersu: – ponašanje je uslovljeno podražavanjem, kažnjavanjem ili uočavanjem
posledica koje su nastale za drugoga.
Po njemu, značaj učenja je u tome, što se podražavanjem povećava učestalost ponašanja,
a kažnjavanjem smanjuje. Kriminalno ponašanje je rezultat odnosa između uspeha u
kriminalnoj karijeri i uspešnosti kažnjavanja.
____________________________________________________________

 Teorija uslovljavanja
Predstavnik: Ajzenk
Osnovna shvatanja: - devijacije su povezane sa uslovnim refleksom
ličnosti.
To je posledica posebne psihičke strukture i nervnog sistema.
Delikventi su nestabilne ličnosti psihopatskog karaktera, što dovodi
do njihovog antisocijalnog ponašanja.
___________________________________________________________________________________________________________
_

- Edipov kompleks: - je skup ljubavnih i neprijateljskih osećanja, koje svako dete oseća
prema roditeljima ( sexualna naklonost ka roditelju suprotnog pola i mržnja prema
roditelju istog pola koji se doživljava kao suparnik). Normalni ishod edipovog kompleksa
je identifikacija sa roditeljm istog pola.

6
___________________________________________________________________________________________________________

KRITIKA PSIHOLOŠKIH TEORIJA


Značaj ovih teorija u objašnjenju uzroka, faktora i pojava socijalne devijantnosti ne može
se osporiti s obzirom da dokazuju vezu između ličnosti i njenog ponašanja (dela).
Njihov doprinos u objašnjenju društvenih sukoba je veoma visok
ali, uzroci devijacija ne mogu se objasniti samo psihološkim faktorima, tj. bez uzimanja u
obzir bioloških i socioloških faktora.

Rot i Petini: su psihološke teorije podvrgli kritici i ukazali na pozitivne i


negativne strane ovih teorija.
Instiktivističke teorije o poreklu devijantnosti nisu ni prihvaćene ni osporene zbog
teškoća u njihovoj praktičnoj proverljivosti.

Kritika psihoanalitičkih shvatanja: - ova shvatanja su uspešno objasnila


mehanizam delovanja kompleksa, finkciju podsvesti i uzroke psihičkih
konflikata,
ali postoje i slabosti ovih shvatanja:
Pre svega, to je prekompetentnost: nastojanje da ovom teorijom objasne celinu
devijantnih pojava i sve njihove fenomenološke oblike, kao i da objasne ponašanje
odraslih osoba, isključivo kroz različite uticaje u dečijem uzrastu.
Ovim shvatanjima se zamera i to što negiraju socijalnu uslovljenost ponašanja čoveka.
Takođe, u ovim shvatanjima nije sporno postojanje nagona, ali tu se samo naglašava
njihova iracionalna strana (podsvest), ne dovodeći ih u vezu sa savešću (superegom), kao
faktor usklađivanja.

Grasberger u kritičkom osvrtu na: školu individualne psihologije:


ističe da se ne može neuspeh ličnosti u procesu društvenog prilagođavanja
svesti samo na uticaj sredine.
Kritika frustracione teorije: ne dovode sve frustracije do agresivnog ponašanja, već
i do drugih oblika ponašanja koja se ne mogu podvesti pod ovaj pojam. Isto tako,
agresivnost se može ispoljiti i kad frustracije ne postoje.
Ovoj teoriji, From zamera, da je pojam frustracije nedovoljno jasno određen.

7
Kritika teorije inteligencije: inteligencija i obrazovanje mogu u nekim slučajevima
uticati na antisocijalno ponašanje. Ali se ne mogu smatrati devijantnim sami po sebi.
Takođe, nije dokazano da su delikventi manje obrazovani i nižeg nivoa inteligencije u
odnosu na nedelikventnu populaciju.