AleksandarMijatovic-Razmisljaj Muzikom

Aleksandar Mijatovi
RAZMILJAJ MUZIKOM
Aleksandar Mijatovi
RAZMILJA
J
MUZIKOM
Stvarnostje stvarnija ako dodamo malo nestvarnog
Te maglovite, decembarske veeri, Marko je okrenuo

izbledeli i izlizani mesingani klju s priveskom u ijoj je
kutijici boje zlata, nalik amajliji, bila smetena mala fotografija.
Napravio je korak unazad i u polumranom hodniku
odmerio stara zelena vrata jo jedanput. Kao da se setio da
proveri da li je dobro zakljuao, nekoliko puta je prodrmao
kvaku na ve rasklimatanim vratima.
Iza svojih lea je uo da se komijska vrata otvaraju.
Kroz krajiak prostora izmeu krila i dovratka virila su dva
ljubopitljiva oka.
Nije obratio previe panje na poglede radoznalog
komije.
Sagnuo se, podigao s poda iskrzani koni kofer kojem
je kai za vezivanje davno otpao, pa je Marko morao da
njegov sadraj obezbedi obinim kanapom, istim onakvim
kakav se po kuama koristi na teglama za zimnicu.
Stari crni kiobran s drvenom drkom kliznu na
pod i proizvede zvuk koji je opet isprovocirao komiju da
odkrine vrata.
Ovoga puta, umesto radoznalog pogleda, ugledao je
isti par sitnih usahlih oiju ali preneraenih od bezrazlonog
straha.
Svakakvog sveta ima. ta bi samo radili da nisu ovoliko radoznali, pomislio je Marko.
Sijalica koja je upletena u staru pauinu jo tinjala,
odjednom se ugasila.
ALEKSANDAR MIJATOVIC
Ostao je u mranom hodniku razmiljajui kako e po

mraku izai iz zgrade.
Primakao se najbliem zidu i prevlaio polako prstima preko zida, kao kada slep ovek ita Brajevu azbuku.
Noge su posluno pratile ruke i odjednom je napipao neije
zvonce.
Iako je dugo stanovao u toj zgradi nije znao ije je
zvonce nehotice dodirnuo jer je komije retko sretao i nije
znao ni njihova imena.
uo je samo zvuk tastera poput klika, struje nije bilo,
ali mu je blizina zvona jasno stavila do znanja da se nalazi
pored neijih vrata stana.
ta da radim, pomislio je. Ako kucam i zamolim nekoga da me sveom isprati do izlaza zgrade, moda ga uplaim,
i proe mu kroz glavu slika od pre nekoliko trenutaka kada su
se komijska vrata otvarala, dva puta za kratko vreme.
Nije hteo da se ponovi neprijatna situacija. Odluio
je da pomou ula koja poseduju slepe osobe i po seanju,
sam izae iz zgrade.
U tom trenutku, uo je kripu dotrajalih vrata neijeg
stana.
Odjednom vide svetlost koja ga zaslepi i u momentu
nita osim velike ute mrlje od votane svee, iza koje je
nejasno razaznavao neiji lik.
- Izvolite gospodine! - uo je zauen i pomalo
uplaen staraki enski glas. Iz stana se ulo mjaukanje
make s malim maiima, patinirani miris starog nametaja,
memljivih zidova i izgaenih starih tepiha.
Kada se privikao na svetlost svee, poeo je da razaznaje
obrise lica starije gospoe.
Bila je to njegova kominica koju je ironijom sudbine
ugledao prvi put u ivotu, a moda i poslednji, jer je upravo
odlazio.
Razmiljaj muzikom
-Ne,
ne gospoo. Nita, sve je u redu, ne plaite se.

Pokuao je da bude utiv naavi se u nesvakidanjoj
situaciji.
-Nestalo je struje pa sam se sluajno naao ispred
vaih vrata traei stepenite, - kao da se pravdao
Marko.
Gledala ga je kao da ga je ve negde videla, a ne moe
da se seti gde. To ju je sputalo da ga bilo ta pita. Ipak joj se
uinilo udno da ne moe da se seti otkuda poznaje oveka.
-Da niste vi gospodin koji ivi u stanu pored mog?
-upitala je ne znajui ni sama kakav odgovor da
oekuje.
Pitanjem je pokuala da proveri svoju godinama
naetu
memoriju.
-Da. - odgovorio j e blagonaklono, ali pomalo zbunj en,
otkud ga ta stara, oronula, nepoznata ena poznaje
kada se
trudio da sve vreme boravka u stanu bude to
neprimetniji?
Nije imao ak ni televizor, ni radio. Niko mu nije
dolazio,
nije imao prijatelja, drugova, roaka. Odabrao je
samou
za svog najboljeg prijatelja. Marko je naputao svoj
stan i
zgradu u kojoj je iveo upravo ovako kao i sada,
poslednji
put. Neujno, tiho, laganim korakom iza koga nije
ostavljao
nikakav um. Klju u bravi je pre nekoliko minuta
prvi put
u ivotu okrenuo dva puta, upravo da stara brava,
iji bi
zvuk okretanja kljua parao ui, ne bi smetala
komijama.
-A kako vi znate da sam ja va komija? - upitao
je Marko tek onako, da neto pita, ne pokuavajui
ni da
saslua ta e ta ena odgovoriti, okreui se prema
sijalici,
ekajui da doe svetlo.
- Vi mene ne sluate, - primeti iskusno starica i
zamoli Marka da ue u njen stan na olju toplog aja dok
ne doe struja.
Marko nerado prihvati ponudu jer godinama, koliko
je iveo u ovoj tronoj zgradi u samom centru Beograda,
nije ni eleo, a i nije poznavao nikoga od komija.
10
Zato mu i bee malo udno da neko od komija

prepozna njega i to u tako neoekivanoj i glupoj situaciji u
mranom hodniku, bez svetla, s linim stvarima spremljenim
i paljivo, uredno spakovanim u ostatke kofera, kojem je
ovo moda poslednje putovanje.
Gospoa uvede Marka u stan i ree mu da je polako
prati kako se ne bi sapleo u mraku nepoznatog stana, blago
mu se, majinski, smeei. Marko nagazi na rep maki koja
vrisnu, skoi i ogreba ga za ruku. Staroj gospoi bude neprijatno i uz izvinjavanja, pratei osvetljen put koji je pravila stara votanica, verovatno preostala od prethodne slave,
dovede Marka do fotelje.
Marko sede u fotelju, spusti kofer i kiobran ispred
sebe i kao s olakanjem, zagleda se u memljivi plafon, na
kojem je u senci svee pratio gospou i njeno kretanje u
skuenom stanu.
Kada se privikao na svetlost, video je da gospoa
ivi u stanu u kakvom je nekada ivela predratna gradska
gospoda. Nametaj je bio neobarok, moderan poetkom
dvadesetog veka, koji su tada sebi mogli priutiti samo
imuniji graani.
Zidove su ukraavali ramovi puni izbledelih
porodinih fotografija, prislonjeni na arene svilenkaste tapete, iji su se krajevi ve odvajali od zida. Kamin u oku
je izgledao kao naputen tunel kroz iji dimnjak desetinama godina nije prolazio onaj prijatni miriljavi dim, vlane
pucketave hrastovine. Mesingani sat na kaminu imao je
poklopljene kazaljke koje nisu odgovarale vremenu na njegovom depnom satu. Na izbledelim markizetama purpurne
boje zapatila se pauina, a stari porculanski luster olnaji
s kovanim gvoem i porcelanskim kuglama boje vanile,
pretio je da prekine svoju viedecenijsku vezu s plafonom.
Razmiljaj muzikom
11
Prostor s mirisom prolaznosti i starosti, pomean s memlom

i zadahom neprovetrene garderobe
- Komija, vi se opustite, a ja u brzo s ajem.
Marko iz depa prsluka izvadi sat i okreui ga kao
ogledalce kojim je hvatao sunce kada je bio dete, pokua da
uhvati svetlost svee. Kao da mu pade kamen s srca.
- Dobro je - izusti - imam vremena do polaska voza.
Nehotice te rei izgovori glasno.
Gospoa se vratila s srebrnim posluavnikom na kojem su kao bliznakinje stajale dve porcelanske predratne
olje s takoe porcelanskim ajnikom iz koga se irio miris
ruskog aja.
- ula sam da ste rekli da imate vremena do voza. Je
li to putujete nekuda?
Marko se iznenadi to gospoa zna da on putuje i
kako ima dovoljno vremena do polaska voza. Istog trenutka
razvue usne u blagi osmeh, setivi se da je to izgovorio
glasno te je ljubazna ali radoznala starica to ula.
-Da, imam jo ceo sat, a stanica je blizu, stii u.
-Ja sam Natalija, - izgovori gospoa uz smeak i
prui ruku.
-Marko, - odgovori samouvereno gledajui je pravo
uoi.
-Rekoste Natalija. Lepo staro ime, - ne htede vie
nita da kae. Setio se da je to ime poetkom prolog
veka
bilo naroito esto zbog kraljice Natalije.
Ruke se dodirnue i Marko oseti mlohavu hrapavu
kou vremene ene, ali i hladan zlatni nakit na gospoinoj
ruci. U polutami baci pogled i vide predivan zlatni prsten sa
safirom, tirkizno plave boje, prefinjene izrade. Narukvicu,
nekada po meri a danas, s obzirom na njene godine nekoliko brojeva veu, koja je pretila da sklizne svaki put kada
bi spustila ruku. Takav nakit se nije mogao vie videti ni u
12
najuglednijim svetskim zlatarama. Po ukusu starih vremena,

pokazivao je da su sati strpljenja nekadanjih zlatara utkani
u taj prefinjeni runi rad. Uredni i lakirani nokti odavali su
utisak nekada dobrostojee gradske gospoe.
Nosila je naoare s velikom dioptrijom, loeg kvaliteta i okvira koji je besplatan. Pomislio je na kontrast. Mo,
poreklo, pedigre starobeogradske gospode, iji su preci verovatno ispredprezimena imali prefiks Hadi. Skupi nametaj i
nakit, a na glavi jeftin socijalni okvir za naoare. Tada vide da
je taj okvir jo jeftiniji nego inae jer je umesto draa imao
zavezan kanap slian onom kojim je on vezao svoj kofer.
-Posluite se, - ljubazno zamoli gospoa.
-Kako bee a da, Marko. Jesam li pogreila? - upita
se kao da se uplaila da sluajno nije zaboravila ime
komije
kojeg je tek pre nekoliko trenutaka upoznala, a
vaspitanje
iz detinjstva nije dozvoljavalo da tako neto zaboravi
jer je
bilo sramota ne sluati sagovornika, ili ne daj boe ne
znati
ime nekoga ko vam se tako uljudno predstavio.
-Da, Marko, - odgovori kao ak prvak koga proziva
uiteljica.
Gledala ga je radoznalo. Odmeravala od glave do pete.
Marko se oseao neprijatno. Cupkao je nogama i stalno
gledao na sat. Nije bio raspoloen ni za kakav razgovor, pa
ni onaj obian, kurtoazni, komijski.
- Probajte aj, komija. Pravi ruski. Donet iz Rusije.
Marko se tre na pomen rei Rusija, kao da mu se taj
isti aj prosuo po izlizanim dins pantalonama.
-Zato ste nervozni? - primeti Natalija.
-Nita gospoo, sve je u redu.
-A gde putujete komija, izvinjavam se na indiskreciji?
Marko jo jednom, ko zna koji put, pogleda u sat koji
kao da je stajao, vreme nikako nije prolazilo iako u situacijama kada nekuda urite ono neumitno prolazi.
Razmiljaj muzikom
13
-U Moskvu, - nepovezano i odsutno odgovori Marko.
-Moskvu? - iznenadi se Natalija. Vaspitanje joj nije
dozvoljavalo da postavlja suvina pitanja na koja, s

obzirom
na Markovu uzdranost, sigurno ne bi dobila odgovor
koji
oekuje.
-Izvinite, ja sam u ovoj zgradi vie od pola veka i
poneku deceniju. Tu sam i roena, odrasla sam u
ovom
stanu, ali mi je udno da sam vas vrlo retko viala.
ak ste
neuobiajeno bili tihi. U vaem stanu kao da je
stanovala
tiina a vreme stalo. Samo bih povremeno i to u
kasnim
nonim satima ula zvuk pisae maine.
Marko se nasmeja na gospoino precizno zapaanje i
na brzinu iskapi oljicu ve polutoplog tamnog aja.
- Gospoo Natalija, mnogo vam hvala na gostoprimstvu, ali sada stvarno moram da krenem.
- Ali zar niste prihvatili da uete dok ne doe struja,
kako ete po mraku izai iz zgrade? - zabrinuto ree Na
talija.
Natalija se ponaala kao i svaka stara naputena
gradska gospoa, eljna drutva i prie. Bila je ostavljena
od svih i brojala je svoje poslednje godine u istom stanu
gde je prohodala, izgovorila prve rei, i gde je nauila da
svira klavir koji je kao spomenik stajao u ionako skuenom
stanu. Poklopljen i izgleda poslednji put timovan negde
posle rata.
Takoe, nije volela da se drui s komilukom, ali su
Markov intelektualni izraz lica, aristokratska finoa koju je
posedovao i prepoznatljivo gradsko vaspitanje, zaintrigirali
staru gospou da s njim zapodene razgovor.
U tom momentu sijalica se upali i koliko je jo jednom
otkrila Marku svu nekadanju rasko doma gospoe koja
ga je ugostila, toliko je neumoljivo otkrivala ovovremensku
bedu u kojoj je Natalija ivela.
14
Dolo je vreme da krene.

- Gospoo, mnogo vam hvala na svemu, - duboko
se nakloni gospoi Nataliji i poljubi joj ruku. To je bio gest
kojeg se seala iz davne prolosti, s oficirskih posleratnih
balova. Lep, gradski, gospodski, vaspitan obiaj koji se
izgubio vremenom kao i njena mladost koja je jo ivela
samo u starim foto-albumima i garderoberima prepunim
balskih haljina, ipkanih rukavica, bundi i eira koje su
ve naeli moljci.
Uze s poda kofer i kiobran i uputi se prema izlaznim
vratima.
Kanap na koferu kao da malo popusti, ali Marko ne
obrati panju, nasmei se gospoi kao da se posramio to je
Natalija videla tako vezan kofer, i napusti stan.
-Srean put, Marko.
-Hvala, gospoo Natalija.
Silazio je, po ko zna koji put, starim mermernim
stepenitem s rukohvatima od kovanog, crnom bojom
ofarbanog gvoa. Stepenite je bilo klizavo i sa vlanim
obrisima stopala nekoga ko je malo pre njega uao u zgradu.
Otvorio je teka drvena vrata ija je donja strana pala
i po mermeru ocrtavala tamni luk poput kakvog estara.
kripa je parala sablasnu tiinu i spremao se da izae u
prohladnu beogradsku no.
Stao je na stepenik i s izrazom lica kao da se plai da
li ga neko uhodi pogledao levo, pa desno.
Otvorio je kiobran i laganim hodom se uputio
irokom kaldrmisanom ulicom prema stanici. Sipila je
dosadna jesenja kia ije se kapljice nisu videle, ali je njihova hladnoa koila ruke koje su nosile kofer i kiobran.
Razmiljaj muzikom
15
Nije primetio da hoda sredinom ulice, dok mu neki
nervozni voza nije zatrubio i opsovao ga sono, kako samo
vozai znaju, psovkom koje bi se zgrozili da tada nisu u
svojim limenim ljubimcima.
Marko se nesvesno pomeri na trotoar i drei glavu
okrenutu u desnu stranu, kao da pozdravlja u vojsci postrojeni poasni bataljon, razgledao je izloge ija raznolikost i
arenilo ga nisu interesovali ve seali na posleratne prazne
gradske izloge i prosjake s ratimovanom harmonikom koji
bi sedeli na hladnom asfaltu u jedinoj odei koju su imali i
molili za neku paru koja bi im produila ivot tek toliko da
mogu sutra na istom mestu da sede i sviraju prolaznicima
jedino njima znane melodije.
Ubrzo je stigao do stanice. Uputio se peronom do
ve postavljenog voza koji je liio na ogromnu gvozdenu
pantljiaru.
Voz je stajao na peronu gde takoe nije bilo svetla.
Pitao se u sebi da li je to sudbina da ga od trenutka, kada
je napustio prag svog stana pa sve do ulaska u voz prate
mrak, tmina, koja kvari raspoloenje ljudima koji znaju ta
je to. Opet je pomislio u sebi, ta je to umislio i zato ga
tako crne misli bez razloga spopadaju i odvraaju panju od
razmiljanja kojima je bio okupiran.
Ali to su bile ve uobiajene promene raspoloenja,
koje su gotovo neprimetno prele u naviku.
Pronaao je svoj vagon. Ispred vagonaje ugledao uniformisanog konduktera u teget plavom ispeglanom odelu i
istom belom kouljom koja je jo mirisala na tirak, oko
ijeg je okovratnika stegnuta kao oma visila jarko crvena
kravata.
Letimino je pogledao samu ivicu kragne i video da
je svee oprana i nema tragova prljavtine. Kao da je malo
zavideo kondukteru, jer njemu niko nije mogao za put da
16
spremi odeu dostojnu njegovom, davno zaboravljenom

shvatanju urednog mukarca.
enu nije imao, a sam je ve godinama, dugim kao
venost, oguglao u navici da istu odeu nosi i preko dana i
kada legne da spava u posteljinu koja je vonjala na ustajali
znoj, a nou se budio jer su mu lea bockale mrvice od
ostataka stare hrane koju je voleo da jede u krevetu.
-Gospodine. Kabina broj sedam. I srean put. Ako
Vam neto treba tokom putovanja, javite mi se, ja
sam tu.
-Hvala, gospodine.
Marko zakorai na prvu reetkastu metalnu stepenicu
vagona levom nogom, a desnu nakratko zadra na zemlji i
duboko se zamisli.
U tom neobinom poloaju ga je primetio kondukter
i priao.
- Gospodine, je li sve u redu?
Marko kao da se prenu. Razmiljao je o trenutku kada
e odvoji desnu nogu od perona stanice i da moda vie
nikada nee dotai beogradsko tlo.
Setio se pria svog dede koji je, vraajui se iz
pealbe u Americi, s nevericom ljubio zemlju kada je stari
istroeni drveni brod s jeftinom balkanskom radnom snagom smetenom u mranom potpalublju pristao u luku, na
radost sabrae koja nisu verovala da e se ta istroena drvena tvrava izboriti s udima okeana. On, u novom i jedinom
odelu, kupljenom od prvih zaraenih dolara, poklonima za
svoje roene i teko zaraenom uteevinom uivenom u
kaput dodirnuo tlo otadbine ijeg se mirisa u tuini seao
jedino po mirisu zemlje ostaloj nablatnjavim seoskim opancima u kojima se zaputio u obeanu zemlju.
Vagon je izgledao sablasno pust, prazan i hladan. Bio
je sam, ne samo u svom kupeu, nego u celom vagonu.
Razmiljaj muzikom
17
Pitao se da li je mogue da samo on putuje. Da li ljudi
uopte imaju razloga da putuju nekud ili to rade iz avanture?
ivotje, setio se prepun avantura. Manjih, veih, oekivanih
i onih drugih. Ali koliko su one retke i razdvojene ako se ne
miemo iz jedne kue, s jedne adrese, iz jedne varoi. Akoliko
su ubrzane, iznenadne, nagle ako se samo pomerimo s mesta
i upustimo se u ono to se zove putovanje. Samoa je njegov
svet u kojem se snalazio kao riba u vodi. Ulazak nekog saputnika bi mu sigurno doneo nelagodnost i nemogunost da
se opusti onako kako je navikao u svom beogradskom stanu,
pored stare pisae maine, stone lampe bez abaura i naprsle
pepeljare pune prolonedeljnih opuaka, ostataka najjeftinijih cigareta, ogrnutog u staro karirano ebe, kucajui neto
to je samo on znao. Svaki drugi papir bi besno trgao iz dotrajale maine uz kripavi zvuk ve umornog valjka, guvao
jednom rukom i bacao u pravcu gde se nalazilo neto nalik
korpi za otpatke, u stvari stara limena kanta od marmelade,
u kojoj je doavi iz Moskve doneo i deo svojih uspomena,
dokumenata, fotografija i sitnih predmeta, njemu vanih, a
bez naroite vrednosti za nekoga drugog.
Ne, nisi u pravu, pomisli u sebi.
Pa milioni ljudi svakoga dana putuju iz razliitih razloga, poslovnih, privatnih, porodinih i avanturistikih.
Uhvatio je sebe u razmiljanju ta bi odgovorio kada
bi ga neko upitao zato i gde putuje. On je znao odgovor.
Ali da li bi mogao da ga sroi u svega nekoliko rei, da bi
taj bio zadovoljan i shvatio. Plaila su ga obavezno pratea,
za njega dosadna pitanja, na koja bi nevoljno odgovarao i
stvario plodno tle za askanje s saputnikom. Ato je najmanje
to je eleo. Bio je nezahvalan saputnik, voleo je da uti i
neto ita ili pie tokom putovanja.
Setio se pria iz detinjstva koje je sluao od svog oca,
koji se takoe samo i seao pria iz detinstva. Govorio bi
18
mu da se svet dejeg duha oitava na osobit, neshvatljiv

nain, u krajnostima: deca ili vole ili mrze. Takav je i bio.
Nije voleo povrnost. Krajnosti su obeleavale njegov
karakter. U kraju gde su roeni njegovi preci, sem to je
izraavao potovanje prema umrlom i njegovoj porodici,
odlazak na sahranu imao je i svoju mazohistiku crtu samozadovoljstva.
Mnogim enama po brdovitim zabitima, bliim nebu
nego moru, odlazak na sahranu bio je jedini trenutak kada su
naputale uz doputenje mua svoje ognjite, ostavljajui
svoju planu decu u kolevkama.
Svrha Markovog putovanja je potraga za istinom, ve
izbledelog pareta ivota i sastojala se iz gomile objanjivih
i moralnih razloga, koji su se godinama slagali u njegovoj
glavi, red po red, sloj po sloj. Taloei se i sazrevajui kao
godovi na nekom vremenom stablu.
Svaki segment Markove odluke predstavljao je
neraskidivi deo njegove ivotne prie. I da je samo deli i
najmanjeg razloga nedostajao, ostao bi u Beogradu. Uostalom, razlog je samo re na koju od drugih dobijete odgovor
- zato?
Ko zna, moda sam u pravu, a moda ne? Opravdanja
trebaju drugome, ne i njemu. Plemenita priroda svemu nae
opravdanje, ako ne izriito, ono tako to se pravi nevetim.
Put je dug i uverie se u smisao putovanja.
Uao je u svoj kupe, mali privremeni stani od nekoliko kvadrata, u kojem e boraviti narednih tridesetak sati.
Nije palio svetlo u kupeu. Seo je pored prozora i zurio
u peron kroz prljavo staklo.
ak ni kofer nije smestio na prtljanik iznad sedita.
Na peronu nije bilo nikoga. U daljini je uo zvuk
ekia kojim pruni radnik kucka teke elezne tokove
Razmiljaj muzikom
19
vagona. Zvuk se sve vie pribliavao njegovom vagonu. Po
broju udaraca brojao je tokove i vagone. U svojoj glavi je
sabirao ni sam ne znajui ta i zato. Tekoje bilo napraviti
red u glavi i sve postaviti na svoje mesto. Vreme to ipak
bolje i iskrenije uradi od bilo kog oveka.
- Gospodine zato ne upalite svetlo?!
Iznenada se na vratima pojavi kondukter, drei u
ruci notes pun nekih samo njemu znanih podataka i beleki.
Crna pohabana kona torba okaena o rame dijagonalno
prema suprotnoj strani tela podsetila ga je na uprtae svoje
zaboravljene, stare oficirske uniforme.
Plava uniforma konduktera na as mu se uinila da je
maslinastozelene boje, a elezniki amblem na apki ga je
podseao na crvenu komunistiku petokraku na oficirskoj
kapi.
Kondukter je uperio snop svetla iz baterijske lampe
pravo u Markovo lice.
Za trenutak ga svetlo zaslepi i mahinalno podie ruku
da zakloni oi.
- Izvinite. Nisam znao da treba da upalim svetlo.
Mislio sam da ete to vi uiniti.
Kondukter ga pogleda s blagom dozom one sitne
ljudske nadmoi malog oveka o svesti da se i on takav neto
pita. Razvue osmeh koji mu nimalo nije bio potreban, jer
je u tom momentu video svega nekoliko runih poutelih
zuba u kondukterovim ustima, koji nisu imali svoje susede.
Upali svetlo, koje je treptalo kao da e se ugasiti pre nego
to osvetli kupe.
Marko pomisli kako ga kontrasti prate od kada je
krenuo iz stana. Prvo, gospoa Natalija s gospodskim skupim nametajem antikvarne vrednosti i jeftinim socijalnim
naoarima s draem od kanapa, a sada i ovaj kondukter
s utirkanom belom kouljom, besprekorno, vorovanom
20
A L E K S A N D A R M I J AT O V I C
kravatom, a zubima kao u nekog savamalskog prosjaka

slinog onima koje je svakodnevno sretao po moskovskim
ulicama, nekada davno.
S ve j e nagovetavalo da e ovo putovanj e biti drugaij e
od mnogih koja je imao ivotu. S putovanja se uvek vraao.
Ovoga puta je imao neobino drugaiji predoseaj. Ni sam
ne zna zato, ali je kupio kartu u jednom pravcu.
Ustao je s sedita da protegne noge i otvori prozor od
kupea.
Zapahnuo ga je hladan beogradski vazduh pun vlage
pomeane s tekim gradskim smogom i starim prosutim
mainskim uljem iji se uegli miris oseao ispod vagona.
itanje pare ispod vagona trenutno napravi maglu i natera
ga da zatvori prozor.
Stanica je delovala sablasno. Sem eleznih izbledelih
i prljavih vagona, sivog umazanog asfalta, nekoliko putnika
koji su trali s perona na peron traei svoj voz, kolportera
koji su prodavali prvo sutranje izdanje dnevnih novina,
uzvikujui bombastine i zvune naslove koji bi trebalo da
prodaju rog za sveu. Iz iskustva je znao, jer je novinar, da
naslov prodaje tira. Setio se nekih svojih naslova, zbog kojih ga je glavni urednik pozivao na razgovor u kancelariju i
uz sugestije molio da ih promeni.
Zatvorio je prozor, skinuo, teki crni zimski kaput, ve
oroen kiom i neto tei nego obino. Okaio ga na napola
polomljeni iviluk to je visio na jednom poluodvrnutom
rafu, koji nije obeavao da e dugo izdrati teinu kiom
natopljenog kaputa. Podigao je kofer koji je po izgledu
njegovog lica, kada ga je s naporom podigao uz uzdah i
vidljivo crvenilo to mu je obojilo lice, izgledao mnogo tei
nego to bi se reklo za kofer te veliine.
Odvezao je kanap kojim je kofer bio vezan i otvorio ga.
Na vrhu su stajali albumi s slikama, koji su bili toliko
Razmiljaj muzikom
21
stari da su slike ispadale iz njega i rasule se po koferu, a listovi su se razdvojili kao davno proitane no vine. Fotografije
su takoe bile stare, pohabane, neke iscepane. Mnoge tonirane u braon nijanse s perforiranom ivicom. Neke od njih su
bile toliko oteene kao da su izvaene iz depova neijih u
pantalona gde su stajale godinama.
Pokupio je sve to na brzinu, pomerio u oak kofera i
izvadio pljosnatu bocu nekog alkoholnog pia.
Bila je to polulitarska flaa pia koje je podsealo po
boji na konjak, ali ve oteena i izbledela etiketa na kojoj
su se nazirala neka ruska slova, ukazivala su na to da je flaa
davno napunjena i da bi takav sadraj svaki kolekcionar
dobre kapljice rado uvao kao najvei raritet i pokazivao
dragim prijateljima s kojima se na slavama i porodinim
okupljanjima nazdravljalo domaom prepeenicom ili nekim domaim mnogo manje vrednim piem kupljenim u
oblinjem marketu. A ovakvo pie bi se uvalo za retke,
srene dogaaje koji se svakoj srenoj porodici dese nekoliko puta u veku.
Sa perona se ula pitaljka koja je kao i u stara vremena, a kod nas jo uvek, oznaavala polazak voza.
Vagon se nekoliko puta trgnuo kao samrtnik u ropcu,
a onda lagano poeo da klizi po vlanim eleznim inama.
Marko je posmatrao poslednja svetla perona s kojeg se voz udaljavao dajui postepeno ubrzanje koje je na
Marka delovalo umirujue. Nestalo je svetla napolju i kroz
prozor, sem gustog mraka nita nije video do obrise neprozirnih repova jesenje magle.
Levom rukom je uzeo flau, pogledao etiketu. U uglu
njegovih usana se mogla nazreti specifina mimika koja je
liila na osmeh.
Samo Marko zna emu se tako nasmejao.
Etiketa je pamtila bolja vremena. Odavno zalepljena,
22
vremena, pa se prvobitni sjaj skoro izgubio i liio napokvaenu

pa potom osuenu novinsku hartiju.
Slova ili bolje reeno, ostaci slova, su ukazivala na to
da su se takva pia, u vreme kada je etiketa nala mesto na
tamnozelenoj boci, mogla kupiti samo u dobro snabdevenim diplomatskim magazinima, samo za ljude bliske onima
koji su inili establiment, ili putem iroko i uigrano razvijene mree vercera.
Oteenja na etiketi oigledno nisu nastala zbog starosti i neadekvatnog uvanja boce, ve su liila na nervozne
ogrebotine od noktiju.
Marko kao da je i hteo da nastavi tamo gde je stao
pre dve decenije i neto vie, teko izbrojanih i proivljenih
godina. Vrhovima noktiju nastavio je da grebe ve skoro
jedva vidljivu etiketu.
Papirni ostaci su padali na pod kao novogodinje
konfete i mrvice iz Markove posteljine.
Zagledao se u tamnozeleno staklo neobine boce u
kojoj se zbog debljine stakla inilo da ima mnogo vie tog,
mnogim smrtnicima tako nedostinog pia, i brzim pokretom desne ruke snano zavrnu zatvara u pravcu suprotnom
kretanju kazaljke na satu, kao da je znao da je vreme uinilo
svoje i da e mu trebati mnogo snage da otvori bocu.
Iz flae se irio nevidljivi miris, koji bi svakome ko
je u ivotu probao alkoholno pie ukazivao da je to skup,
specifian, redak miris nesvakidanjeg bukea koji je godinama bio zatvoren, ekajui da izae iz nje kao dobri duh
iju pomo je Marko upravo traio a i naao u ovoj pomalo
zaboravljenoj, ali boci koja ima svoju istoriju. Ni sam nije
bio svestan kako je pola svog ivota a to je vie od etvrtine
neijeg ivota, uspeo da sauva ovu bocu.
Razmiljaj muzikom
23
Alkohol mu je povremeno, u tekim trenucima koje
je esto proivljavao, inio nesavladiv porok, ali je u ivotu
imao mnogo krupnih i onih sitnih malih, svakodnevnih,
bezazlenih razloga da posegne za flaom. To ga je esto
mnogo kotalo. Nesavladiv uticaj alkohola naterao ga je da
misli zamenjuje reima.
Pomirisao je vrh grlia, kratko udahnuo i nagnuo flau.
Gutljaji konjaka su se slivali niz grlo kao daje upustinji
posle nekoliko dana peaenja pronaao oazu s pij aom
vodom. Adamova jabuica se pomerala gore dole, kao grba
kamile u trku. Marko je spustio flau, pogledao u bocu na
ijem se staklu oslikavao njegov iskrivljen lik, nestvarno
izoblien. Flau je neprekidno pribliavao i udaljavao od
oiju i uvek je video drugaiju sliku svog lika.
U krajiku levog oka mu se pojavilo neto nalik na
suzu.
Onu stidljivu muku, koju bi u prisustvu enske osobe
sigurno veto pokuao da sakrije i kriom obrie.
Shvativi daje sam, ovogaputa to nije uinio.
Zamurio je, prislonio glavu na naslon, trepnuvi
jo nekoliko puta trepavica tromih od sna, koji ga je
savlaivao.
Po zavretku prolog velikog svetskog rata, naplaenog

tako to je narod dobio dugo ekanu, prieljkivanu i zasluenu
slobodu, Markoje u slavljenikoj kolonipobednikaumarirao
u tek osloboeni Beograd, odmah iza visokih oficira na belim,
za tu priliku istimarenim konjima.
Prljave gradske ulice gde se od blata i praine jedva
nazirala stara turska kaldrma, miris baruta i nebo bez
ptica, ukazivali su da je gradu posle godina ratovanja,
bombardovanja, krvi i smrti bilo neophodno novo ruho. Sve
maeve na svetu da pretvorimo u metle ne bi poistili bagru
koja se upustila u sramnu avanturu otimanja tue zemlje,
zavijajui mnoge porodice u crno. Najvie one to ih zovemo
majkama i sestrama. Od topova, tenkova i puaka bi trebalo
napraviti plugove i preorati svu zemlju. Dati narodu pogau
i vratiti ast oveku.
Ko je mislio o tome. ivela sloboda!!! iveo Tito,
komunistika partija, Rusija Staljin. Odzvanjalo je iz
hiljade grla napaenih kojima se tih poznih oktobarskih
dana vratio osmeh na lice, kao davno zaboravljena maska.
Emocije su bile toliko jake da ljudi nisu shvatali da
e se koliko sutra na njihova lica, koja su izgledala desetinu
godina starije, ponovo navui iroke vijugave bore, poluzamagljen pogled i susret s realnou i stvarnou koja je
vie nego surova i stranija nego to su neki oekivali.
Sloboda, sloboda.. najskupljareposlednjeetirigodine,
zamenie jo skuplja - istina s kojom se svako morao suoiti.
ta sutra? Strah i neverica su postali stanovnici naih dua.
26
Ljudi su nespremni da se bore s sadanjicom, nezadovoljstvo

je preovladalo i malo njih zna da je udaljenost izmeu jedan i
nita, vea nego udaljenost od jedan do hiljadu.
Gde se vratiti, ta raditi, od ega iveti, kako pronai
svoje najblie o kojima su neki srenici od oslobodilaca,
umornih, znojavih i pranjavih nauli da su ih videli tamo,
etrdeset tree, na Neretvi ili etrdeset pete na Sremskom
frontu. Prolo je vreme patriotskih parola i umiranja za
otadbinu. Sasvim se pristojno moglo umreti i za porodicu
i svoj opstanak. Trebalo se uvati onih kojima je rodoljublje
zanat. I kod patriotskog oduevljenja valja lagano loiti drva
i kontrolisati vatru da ne sagori odjednom.
to je datum bio sveiji to je rodbini davao veu
nadu da su njihovi sinovi, braa, oevi meu ivima.
Moda ak i tu u blizini, meu razdraganom masom, ali u
razruenom gradu s ulicamabez adresa, sruenim zgradama
koje su mnogima sluile za orijentir. Kafanama kojih vie
nema, komijama koje su kao sluge okupatora uhapene i
odvedene maslinastozelenim kamionima pod okriljem noi,
u nepoznatom pravcu, opijeni radou od velike pobede,
nisu se mogli snai.
Euforija do granice nekontrolisane besvesti je zahvatila narod. Kao u svakoj dobro reiranoj predstavi, posle
defilea pobednikih trupa, ko e videti kilometarsku kolonu
s leevima? Ko na dan pobede broji poraze? Pobeda je pobeda, ali i o pobedi treba poloiti raun. Jer koliko god ona
bila velika, pravedna, ne moe vratiti mrtve.
Markova stara majka i sestra iji je mu poginuo
jo u prvim ulinim beogradskim okrajima s Gestapom,
propinjui se na prste iz palira pored terazijske esme,
pokuavale su da vide svog Marka.
Znale su da je iv, iako nisu imale nikakve proverene
informacije kojima se moglo verovati.
Razmiljaj muzikom
27
Proverene informacije odnosile su se samo na one
provereno mrtve i zakopane negde u gudurama, Romanije, Zelengore, Kozare, one odvedene teretnim vozovima u
daleke logore smrti.
Znali su zato to im je Marko prilikom odlaska iz
Beograda 1942. godine i prebacivanja na bosanski front
preko Drine u rano sneno prolee, vrsto ih grlei rekao
da ne brinu. Vratie se iv, a rat e trajati koliko i svaki rat s
kulturnim Arijevcima, a to je oko etiri godine.
Njihova samouverenost i vera koju im je on usadio
u glavu prilikom rastanka, koji i nije izgledao kao rastanak
s nekim ko ide u rat, ve na kafanski rastanak s pajtaima
posle partije preferansa, davao im je nadu da je samo pitanje
trena, momenta, tog toliko iekivanog trenutka kada e ga
ugledati. Vera i svest kod te dve ene po godinama mnogo
daleko, ali po patnji koju su preivele, tako identine, bile
su toliko izraene da su se oseale nadmono nad enama
koje su mahale oslobodiocima, bacale strukove jeftinog
jesenjeg cvea koje se moglo ubrati jo u nekim naputenim
beogradskim batama, ali s suzama u oima. Te suze su
najudnije suze koje ena, majka, sestra mogu da puste.
Suze ena su leta iz kojih piju zaborav, aa kojom se opiju,
kupka u kojoj se peru, rov pun vode, zdenac u kojem sujetno
sagledavaju svoju vrlinu, tugu ili radost. Posle vlastite krvi,
naj vie to ovek daje su suze. Iz levog oka su tekle radosnice,
a iz desnog tugaljive, teke, bolne, gue od onih prvih zbog
neizvesnosti da u pobednikoj, radosnoj, umornoj od ivota,
iscrpljenoj i gladnoj koloni nee ugledati svoje.
U nepreglednoj koloni ljudi koji su imali privilegiju
da prvi umariraju u slobodni Beograd, u prvim redovima,
vukao se umornim korakom i Marko.
28
Vie je to bio hod oveka koji je zaboravio da hoda po

gradskim ulicama, nespretan, pomalo umoran, svakog momenta je izgledalo da e se saplesti. Ali nadasve srean to
je ponovo udahnuo miris slobodnog Beograda. Sloboda se
ne moe spustiti do ljudi. Ljudi se moraju uzdii do nje. To
je blagoslov koji se zaslui, da bi se uivalo u njemu. arao
je oima preko glava radosnih graana takvom brzinom da
ne bi uspeo niiji lik da zapamti.
Naravno traio je pogledom majku i sestru za koje je
iz pouzdanih, ilegalnih veza znao da su preivele uas rata
i da e ga ekati.
Odjednom zastade kao zaustavljeni film iz starog
bioskopa kada se kinoprojektor zaglavi.
Poza mu osta ukoena, skamenjena, a telo nepomino,
kao kakav vremeni spomenik. Mislio je da e mu drugi zavideti, ako otkrije svoju radost. Bol se moe pobrinuti sama
za sebe, ali da bi osetio pravu vrednost radosti, mora imati
nekoga s kim e je podeliti.
Drugi koji su ili iza njega i takoe gledali palir pored
glavne gradske ulice, natrae na njega i sapletoe se.
- Drue, pazi malo, pouri, ovde ima i nas ranjenih..
Marku se pogled zakova kada je u mnotvu sveta
spazio oi svoje majke.
Da je murila, gotovo da je ne bi ni poznao.
Njeno lice je bilo izborano, sparueno, mravo. Lice
na kome su ostali oiljci etvorogodinjeg ivljenja bez
ivota.
Nove bore koje je Marko prvi put video kod svoje
majke, liile su na korita reka s svojim manjim pritokama,
koje od suza nisu presuivale, a bile su uredno usmerene
malim plitkim pritokama prema ustima gde su zavravale u
maramicama slanog ukusa, koje je majka drala vie u ruci
nego u depu crne seoske kecelje.
Razmiljaj muzikom
29
Znao je od ranije, i iz pria, da se oi i glas kod oveka
ne menjaju. Ostavljaju trajan peat, kao znak prepoznavanja
osoba koje dugo ne vidite.
Ugledao je dva sitna zelena oka, koja su izgledala jo
sitnija, polupokrivena gornjim kapkom. Duboka i sjajna
od suza koje nisu prestajale, oi koje nije mogao nikada
da zaboravi. Te oi su bile pune suza i kada je kao dete
esto bio boleljiv i lekari mu nisu davali mnogo izgleda
da e preiveti, tada gotovo neizleivu upalu plua. Deca
zaslauju trud, ali nevolju ine jo gorom.
Te oi su ga pratile itav ivot. Prepoznavale su
njegove deake nestaluke, ukorevale i upozoravale na
ponaanje. Te oi su ga gledale dok se uspavljivao kao
beba, posmatrale kriom kada se prvi put obrijao i postao
mukarac, bile irom otvorene ekajui ga da se vrati s prvih
sastanaka s devojkama.
Oi koje je poslednji put video na rastanku, u prolee
etrdesetih.
Marko proguta do tada najveu knedlu u ivotu. Imao
je utisak da mu dunik izgleda kao peani sat, na sredini
suen, kroz koji ne moe proi vazduh, tada toliko potreban.
Laganim korakom, slinim onom kojim je kao dete
prilazio majci kada je trebalo da ga grdi zbog nekog samo
njemu svojstvenog nestaluka, prie joj oguglavi ratom na
prisnost.
Oi su nagovetavale da e ubrzo iz njih kanuti
suza. Marko se odjednom tre, onako muki, vojniki,
ne dozvolivi sebi da emocije nadvladaju. Razum je bilo
neophodno zadrati.
Visok, markantan, u oficirskoj uniformi od kangara, s
inovima zlatne boje, trodnevnom crnom bradom, brkovima nalik starom hajdukom harambai. Robustan, naizgled
grub, u par brzih koraka baci se u naruje majci.
30
Markove i majine ruke se ukrstie u vrst zagrljaj.

Svojim ogrubelim dlanovima, milovao je majina lea, ljubio vlane obraze. Morao je blago da se sagne jer je bio
mnogo vii od te vremene i krhke ene.
Jednom rukom joj je skinuo crnu maramu i prstima
eljao sedu, ve proreenu kosu.
-Sine, znala sam da si iv. Ne znam ta da kaem, sve
bih htela odjednom, ali ako mi se tolike misli sjure iz
mozga
u usta nita me nee razumeti. Imamo sada
vremena pa
emo se o svemu ispriati, samo da si ti nama doao.
-Marija.. - izusti poluglasno suvim glasom. Pusti
majku iz svojih ruerdi i neno zagrli sestru.
-Ti nemoj da plae. Hou da ti vidim osmeh na
usnama. Zaboravio sam kako izgleda osmeh,
navikao sam
svakog dana na pla, suze, kao i onaj najbolniji, bez
suza
koje presahnu od bola.
Marija poljubi Marka onako bratski u samu ivicu usta i
obraza i Markove rei shvati kao zapovest. Posmatrala je nemo
Marka. Rei su bile suvine. Pogled je mnogo vie govorio.
Toliko je poznavao svoju sestru da je njene misli u
sebi ponavljao. A Marija je razmiljala: Marko. Otiao si u
starom kaputu od tvida s arom riblje kosti. Kaputu kakav
su nosili gotovo svi momci u Beogradu.
Sada ga je s ponosom, kakav prema bratu samo sestra
moe da osea, gledala u salivenoj oficirskoj uniformi.
Pomislila je: Kada su ljudi krojili uniforme kao da su
imali Markov stas za model.
Uniforma je morala da bude elegantna, ujedno da
odraava autoritet osobe koja je nosi, da bude i obeleje
oveka kojem su vojska i ljubav prema otadbini neto s
im se rodio, kao i svaka karakterna crta koju nasledimo od
svojih predaka.
Razmiljaj muzikom
31
Markov izgled u oficirskoj uniformi odgonetao je

davnu nedoumicu, zato ene vole oficire.
Marko je zagrlio sestru levom rukom oko struka, a
majku desnom.
Krenuli su blagom uzbrdicom prema svom domu,
koji nije video pune etiri godine, a uz put je pokuavao da
se seti rasporeda nametaja, boje zidova, male bate obrasle
u korov koji je njegova majka teko mogla da iskoreni,
dvorita s arterskim bunarom i starom kripavom pumpom
za vodu gde se svakoga jutra umivao hladnom vodom to je
dolazila iz dubine zemlje i imala njen miris.
Setio se spavae sobe s starim drvenim krevetima,
razdvojenim klimavim ormariem bez jedne drvene noge
mesto koje je mama postavila opeku. Na tom mestu je
drao, uramljenu u skromni drveni ram bez stakla, fotografiju svoga oca.
Pomislio je da e posle godina izbivanja iz svoje kue,
konano moi da legne u posteljinu od starog domaeg platna i pokriti se kabastom dunjom za ije je punjenje trebalo
jato gusaka.
Da lijejo tamo stari dud, iji suplodovi poetkom leta
bili glavna poslastica za njega, sestru i decu iz komiluka?
Njegov otac je od sakupljenih plodova spremao retko
ukusnu dudovau kojom je posluivao samo odabrane goste,
uz obaveznu belu domau slaninu zvanu sapunjara, koja je
izgledala kao kakav kola s dve braon kore, gore i odozdo,
a u sredini je imala samo jednu crvenu nit debljine domae
vune od kakve mu je majka trikala prve dempere.
Sve mu je u isto vreme prolazilo kroz glavu. Nije
mogao da pohvata misli i smesti ih na svoje mesto dok drugim delom razmilja o budunosti, kojaje postala sadanjost.
32
Jer ve sutra je budunost koju treba doekati to spremniji.

Sve stranice svog ivota hteo je da ispuni onom najlepom,
zapeaenom stranicom. Ne treba se bojati budunosti.
Doiveti e je ako ti je sueno pa e svoj ivot razumno
urediti kao to bi znao postupiti i u sadanjosti. Budunost je
ono vreme kada emo dosta toga znati o prolosti. Dok znamo o njoj samo neke delove jo smo duboko u sadanjosti.
Ta re mu se urezala u pamenje jer su na sastancima
komunistike partije tokom rata, sloboda i budunost bile
dve najvie spominjane rei.
Slobodu je osetio tek toliko da bi morao o njoj sada
da se presliava, jer je zaboravio ta to znai i da li se ta
sloboda podudara s nj ego vim predratnim shvatanjem tog
pojma. To poreenje je sada teko napraviti jer se u ratu
stari tri puta bre, ivi tri puta krae.
Budunost je bila misaona imenica i sea se samo
pria politikog komesara o svetloj budunosti koja nas sve
eka kada se otarasimo okupatorske izme. Okupatorsku
izmu smo slomili, pobedili i proterali ostatke tog, a re
budunost je sloio u pregradak za pamenje lepih stvari
kao posebnoj fioci pisaeg stola, koju e otvoriti kada mu
bude potrebna.
Ili su utei, drei se ispod ruku, presreui razne
ljude, njemu nepoznatog lika, ali vrlo prepoznatljivog pogleda i fizionomije.
Oi s pogledom punim neizvesnosti i straha od
sutranjice, za koju svi misle da je neto to e tek doi, a jue
je isto o tome razmiljao kada je bio na periferiji Beograda.
Ispada da je s jueranjeg stanovita ovo je sutranjica, a sutra je budunost. Kada osvane sutra, osvanue u budunost,
a budunost e biti sadanjost.
Sve je pobrkao u svojoj glavi.
Politiki komesar im je uneo komar u njihove
Razmiljaj muzikom
33
ideoloki obojene mozgove, koji su u svojoj memorij i pored
imena najblie rodbine, rodnog mesta, imali mesta samo jo
da smeste rei poput sloboda, Tito, budunost, proleterijat,
Staljin, Rusija..
Marija gaje vrsto drala ispodruke. Glavu je prislonila
na njegovu nadlakticu, jer je bio mnogo vii od nje da bi to
uradila na ramenu, sa druge strane majka ga je drala ispod
ruke, neno, a kako bi drugo. Neno, majinski, kao kada ga
je nosila u naruju dokje bio beba i vie gaje ljuljala nego
stiskala da se ne bi probudio.
Nije se plaila to e plakati ako se probudi, ve to
nee imati ime da ga nahrani. Glad ima grdna usta i zapaljeno telo. Staze kojima stie uvek su iste. Uz rat, vojsku, logore, ona ide kao senka, a ruke su joj prazne i iste.
Mleko iz dojki je odavno presahlo, abroj obrokaje bilo lako
izraunati. Dovoljno je da broji dane. Toliko je obroka koliko dana mogla da mu priuti.
Iznenadi ga majin stisak mravom, onemoalom,
starakom akom. Stegla ga je za ruku snagom koju nije
imala ni kada je bila u naboljim godinama.
Za trenutak zastade.
On i Marija pogledae u majku.
Ona ih poslednji put pogleda suznim i zamagljenim
zelenim oima. Imali su utisak da as gleda njega, as
Mariju.
Nije imala vremena da to radi u isto vreme jer je smrt
bila bra i na njene molbe da joj bog podari jo koji trenutak
ivota, ogluio se i odveo je sebi na ispovest.
Krhko i slabano starako telo srui se na prljavi kolovoz, ne dajui ni trunku nade da e ikad otvoriti oi.
Stisak majine ruke je bio samrtni ropac i starica je
iznenada, ne zbog godina, jer ih je imala dovoljno za sasvim
34
pristojno umiranje, ve u trenutku i mestu koje je zadesilo,

poslednji put dodirnula povrinu zemlje.
Marko i Marija kleknue pored majke. Brzo, kao i
uvek kada se neto na ulici deava, okupie se prolaznici.
Neki su nudili pomo, a drugi navikli na smrt svakog dana,
samo su nezainteresovano prolazili.
Marko je snanim rukama okrenu na lea. Imao je
priliku da vidi poslednju suzu iz levog majinog oka. Lice
koje su u njenom napaenom ivotu vie umivale suze nego
voda, za koji tren e biti suvo za venost.
Marija je plakala i rukom milovala majinu sedefasto
sedu kosu, a maramica koju je stavila na majino lice upila
je njenu poslednju slanu, najteu suzu.
ena se nije rodila i bog joj nije podario da se raduje i
smeje, da upozna unuke, snaje i zetove. Da bude baba svojim unucima, da ivi bez crnine.
Mu joj je ostavio kosti na Kajmakalanu, nije mu
ni grob saznala, oca su joj ubili Turci, negde u balkanskim nedoijama, brat joj se nije vrato iv iz Amerike gde
je otiao u pealbu, pokosila ga je tuberkuloza, sirotinjska
bolest skoro zaboravljena u bogatom svetu.
ena koja je sve svoje najblie i najvoljenije izgubila u tuini nije u ivotu imala priliku da poseti njihove
grobove. Due svih njih su bile sahranjene u njenom
prostranom srcu. A tela su im razasuta po tuini, bez znamenja, krsta.
Godine su uinile da je s svakom novom smru svojih
najbliih sve vie prkosila bogu i duhovno jaala.
Jer sve to nije uspelo daje dokraji, ojaalo je.
Marka je doekala znajui da je iv, samouvereno,
stoiki, radosno.
ivot je jo jednom pokazao da ivimo onako kako
bog hoe.
Razmiljaj muzikom
35
ivot je jedan i ne moe se menjati za lepi, bolji,
komforniji. Takav dogovor s bogom ne poste niko. Sva
besmislica njenog ivota oitavala se u tome da on ima svoj
kraj. Ako je ivot bedan, teko ga je podnositi, ako je sretan
strano ga je izgubiti. U oba sluaja doe na isto. Teko je
iveti posle smrti, nekada za to treba potroiti itav ivot.
ivot joj je liio na miris jela, nikada nije znala kada e
ieznuti.
Navikla je da gubi svoje najmilije. Prvi put u ivotu,
kada je trebalo da se raduje. To nije znala i umela. Sreu
nije znala da deli ni sa kim jer nije znala ta ta re znai,
a bol je zadravala za sebe i pazila druge od te prelazne
boletine, koje se ovek nikada ne moe osloboditi.
U njenom srcu se nalazilo intimno malo groblje svih
umrlih.
Marko je znao, da bi majka bila iva da je on ostavio
ivot negde na ratitima. Na to je navikla i premostila bi taj
gubitak, uvajui druge.
Ovako je sudbina htela i tu se nita nije moglo pomeriti
i izmeniti.
Bog ne pravi greke, pravimo ih mi ne uei na tuim
ivotnim priama, dogaajima, sudbinama. Sudbinama?
Hm. To ne postoji.
To je zapisano u duboko udaljenim delovima naeg
bia i kada ne znamo da odgonetnemo zagonetku postavlj enu
po ivotnim pravilima koja postoje vekovima, mi olako i ne
razmiljajui upotrebljavamo re sudbina.
Prole su tri duge, bolne godine od majine smrti i

povratka u Beograd.
Dovoljno dugo da rane delimino zacele i da se mogao
i morao posvetiti svojim svakodnevnim oficirskim obavezama, a isto tako prekratko da bi iz seanja izbrisao sve rune
stvari koje su ga zadesile poslednje decenije ivota.
Za zasluge u prolom ratu dobio je oficirski in. To
je bila mala satisfakcija za deo svog ivota koji je poklonio
otadbini. Jer i jedna rana, pa makar ona bila bez krvi, na
srcu, vredi vie nego itavo more ili najgua kia rodoljubivih govora, od kojih jo nikada nikoga glava zabolela nije. A
nasluao ih se dovoljno za itav ivot. Ko u srcu ne doivljava
otadbinu, taj je svuda prognanik. U dui mu je praznina koju
nita ne ispunjava, nikakva stvar, nikakvo oseanje.
Ono to e svi pominjati jednoga dana nad nj ego vim
odrom. iveo bi due u nekim drugim okolnostima, niko
mu nije mogao to to je nesebino dao ni vratiti ni platiti.
Stvarnost je stvarnija s dodatkom nestvarnog.
A ono ega nije bio svestan nije nepostojanje ve
postojanje bez njega.
Sa sestrom se preselio u prostrani stan blizu centra
grada, u kuu koju su Markovi ideoloki istomiljenici
nasilno oduzeli od uglednog beogradskog trgovca, gospodina Dimitrijevia, anatemiui ga kao slugu okupatora.
Zamenili su kuu svojih roditelja u blioj periferiji centra
grada, za gradski komfor i trunku prestia, za koji je smatraodajezasluio.
38
Jednoga jutra kada se spremao da krene na posao i

navlaio uglancane izme na kojima se jasno moglo prepoznati lice onoga ko bi se ogledao u njima, jutarnju svakodnevnu tiinu prekinu zvono na vratima.
Otvorio je. Ispred vrata je stajao nii oficir, srednjeg
rasta u urednoj uniformi, pomalo preplaenog pogleda i uz
mucanje s lako prepoznatljivim junim akcentom obratio
se Marku.
- Drue kapetane! alju me iz vrhovne komande
- Tu zastade kao da se zbunio to je ba njemu, oficiru niskog ranga povereno da Marku neto vano saopti.
-Drug Ivan...
Ivan je visoki oficir u komandi zaduen za kadrove.
-eli da Vas lino vidi i to odmah. Nemojte peke,
doli smo kolima po Vas. Samo, molim Vas, pourite.
-Hvala drue, - utivo se zahvali Marko i uputi oficira da ga eka ispred auta.
Marko je hitrim korakom, preskaui po dva stepenika, urio prema izlaznim vratima.
Poljubio je sestru koja je zabrinuta ostala u stanu.
Ostala je razmiljajui zato sada zovu njenog Marka? Nije
valjda opet neka situacija, toliko ozbiljna. Jednostavno
kao i njena majka nije roena da je u ivotu prate sreni
dogaaji.
Uplaila se da opet Marko nee biti nekud poslat.
Previe je u ivotu provela u ekanju i neizvesnosti.
Neka nepovoljna i za nju neprijatna vest bi je
dotukla. Nije to bio bezrazloan strah. Navikla je na
Markova odsustva i nepogreiv predoseaj joj je govorio da je moda, naalost, opet u pravu. amila je sama
kao dua hrasta u njihovom stolu. Teko je onima to
moraju sami podnositi nesreu, ali nije sretan ni onaj ko
sam uiva u srei.
Razmiljaj muzikom
39
Marko je kroz jutarnji jesenji mrak uao u toplu kabinu maslinastog vojnog dipa i seo pored vozaa. Vozilo je
otkrivalo znake starosti i istroenosti. Sa naprslim staklom,
pocepanim seditem iz koga je virila ica i prozorom koji
se nije mogao skroz zatvoriti pa je morao da desnu stranu
obraza i uvo zakloni digavi kragnu oficirskog injela.
Ubrzo stigoe pred tab.
Voza hitro izae iz dipa, pre nego to se i zaustavio,
i otvori Marku vrata koja su se drala na jednoj arki.
- Hvala mali, - uz kurtoazni osmeh Marko se zahvali
vozau.
Uao je u zgradu gde je u hodniku zatekao jo petoricu oficira. Nikoga lino nije poznavao, ali im je zajednika
bila neskrivena zabrinutost. Neko to nije umeo da sakrije
pa je nervozno, kao tigar u kavezu etao levo desno, puei
cigarete ne prestajui da uvlai dim, kao poslednju elju
pred veanje. Neki su pokuavajui da zaponu razgovor i
upoznavanje meu sobom nameravali da odvrate panju i
sakriju nervozu zbog neizvesnosti tako hitnog i tako ranog
poziva na sastanak.
Jedan debeljukasti kapetan ih pozva da krenu za
njim.
Ili su stepenitem irokim kao neke prigradske ulice,
svee umivenim i delimino prosuenim mermerom.
Kapetan je otvorio vrata od kabineta.
Zavaljen u fotelju s cigaretom u uglu usana, uredno
oeljan i ispeglan kako je samo i moglo da dolikuje nekom
ko poseduje neophodan autoritet za posao koji obavlja.
Ljubazno im je pogledom stavio do znanja da sednu.
Posedali su oko okruglog stola na ve pripremljene
fotelje. Okrugli sto je imao namenu da stvara utisak, da se
niko ne osea neravnopravnim. Na zategnutoj zelenoj oji,
40
na sredini je stajala pepeljara od slonovae. Ivan je ustao,

priao stolu i upitao.
- Kako je drugovi? Niste se valjda uplaili to sam
vas ovako rano pozvao, - pokuavajui da jednostavnom
retorikom, renikom obinog oveka, kao da im je komija,
drug iz kolske klupe ili pajta s pecanja, odagna na prvi
pogled uoen strah koji nisu mogli sakriti.
U toj nameri je uspeo jer se za samo nekoliko trenutaka uo agor, u poetku tih i stidljiv, a kako je vreme
odmicalo, pretvoren u neobavezan razgovor, gde je svako
hteo neto da kae, a u stvari se niko nije razumeo. Primetio
je da su leernije sedeli udobno zavaljeni u kone zelene
fotelje.
Izgledali su kao da posle celonone partije karata,
ekaju novo deljenje.
Razoruao ih je izvadivi zlatnu tabakeru i ponudivi
cigarete.
Na prvi pogled se moglo primetiti da se takve ne mogu
nabaviti ba svuda i da potiu od ostataka nemakih zaliha
koje su Nemci, ba kao i konjak, skupi nametaj, vanu dokumentaciju i mnogo linih stvari, ostavili beei glavom
bez obzira iz ve osloboenog grada.
Nestrpljivo su ekali da Ivan pone s izlaganjem.
Pomno ga posmatrajui kako se rutinski oputeno priprema
za poetak razgovora.
- Drugovi oficiri! Imam ast da vam saoptim da vas
je Vrhovna komanda odabrala da idete u Rusiju na dalje
kolovanje i izuavanje viih oficirskih kola. Svojim
zaslugama u ratu ste to zasluili i pokazali da moete da
budete ponosni to ste oficirski kadar Narodnooslobodilake
vojske Jugoslavije.
Razmiljaj muzikom
41
- Drug Tito mi je poruio da vam u njegovo ime

zahvalim za sve to ste uinili za nau zemlju i partiju ne
tedei svoje ivote i izlaui se najodgovornijim zadacima
komandovanja do sada vienih u istoriji savremenog ratovanja.
Marko se ve nasluao ovakvih praznih fraza i floskula.
Naa najvra uverenja zavise od tananih utisaka za koje su
rei pregrubo sredstvo.
- Ovoj zemlji i partiji su potrebni kolovani oficiri
koji e svoje bogato iskustvo, u kombinaciji sa znanjem
koje steknete u bratskoj Rusiji, znati da prenesu na mlade
oficire, a oni e nam u budunosti biti od neizmerne koristi.
Ivan je i dalje nastavio po ve nauenim frazama da
dovrava uvod.
- Dozvolite da primetim da vam mnoge vae kolege
oficiri zavide.
Posle ove Ivanove opservacije, nekima se oi
nasmejae od radosti, a neki se samo pomerie nervozno,
promenivi poloaj tela u foteljama.
-Nije mala stvar kolovati se i uiti vojne vetine, u
ni manje ni vie nego u naoj bratskoj Rusiji.
-Malo neprijatniji deo prie ostavio sam za kraj,
znajui da ste vi prekaljeni ratnici i ljudi kojima ovo
nee
teko pasti, a to je da se u Rusiju kree prekosutra
ujutru. U
toku dana ete dobiti dodatne instrukcije i, sreno
drugovi!
- pun sebe, ponosno ree Ivan ostavivi gotovo
nespremne
oficire da bilo ta pitaju. A moda je to tako i
trebalo da
uradi?
Osvanuo je Sveti Luka, dan koji je bio porodina slava
Marka i njegove porodice. Dan kojeg se iz ranog detinjstva
seao po mnogo lepim i radosnijim trenucima.
42
Deda je tada spremao peeno prase, a lokalni svetenik

je tamjanom, bosiljkom i vodicom osvetavao kuu. Svetlo
lojanice iz kandila ispod ikone osvetljavalo je lice sveca.
Trpeza je bila puna majinim majstorlucima iz kuhinje gde je stari poret na drva radio u tri smene da bi se slava
proslavila dostojno, kako to prilii svakoj uglednoj srpskoj
porodici.
Trudio se da pred sestrom sluajno ne spomene taj
nekada nezaboravni i nezaobilazni dan u kui, kada ga je
otac u majunom crnom dejem odelu i platnenoj koulji
vodio najutarnju crkvenu liturgiju. Sea se, bili su to obino
prvi runi ili poslednji lepi jesenji dani.
Sloio je taj trenutak svog seanja na mestu na kojem
je i stajalo u njegovoj glavi, ali vremena su se promenila i
sestri nije smeo da pomene nita o tom. U njegovoj glavi su
se slagali novi slojevi razuma susedne budunosti. Uplaen
od onoga to zovu sutra.
Postoji partija, petokraka, Staljin. Bog je sahranjen.
ak je u ratu u jednom privremeno osloboenom zaseoku
lino prisustvovao sahranjivanju boga u amovom
mrtvakom kovegu uz poniavajui ritual jahanja mesnog
svetenika.
Od prethodne veeri, uredno spakovan koni kofer ga
je ekao spreman, smetajui sestri Mariji da pored njega
proe do poreta i ugreje Marku jutarnji aj.
Uaojeukuhinju.
- Dobro jutro, Marija. Noas sam veoma loe spavao.
Sanjao sam i lepe i rune snove. Sve mi se u glavi pomealo.
Zavretke runih snova sam pomeao s poetkom lepih i
obratno.
Doivljaj sna je integralan, neobino karakteristian
za svakog oveka ponaosob. Znaajan bar kao psiholoki
Razmiljaj muzikom
43
klju, koji otvara tolika tajna vrata, koje razum i java ne
mogu da otvore.
- Niega ne mogu da se setim.
Marija je samo utala i pogledala ga ispod oiju.
Okrenula se prema kuhinji i neto spremala da bi
sakrila od Marka suze.
-Maro! Sedi s mnom dapopijemo aj. Daj onu jednu
ljutu to nam je ostala od pre rata.
- Ali, Marko. Zna ta je pokojna majka rekla. Da se
ta flaa ne dira i da se moe naeti samo u izuzetnim prilikama.
Marko se nasmeja, pokuavajui da oraspoloi Mariju.
- Pa, zar ima izuzetnije prilike od ove? Zna, Maro, ja
sam odabran, shvati odabran.
Te rei je izgovorio s posebnim ponosom i radou u
oima.
- Jeste da mi je to bila elja, ali nestvarna i nedokuiva.
Ali su drugovi tako hteli. Sada sam srean i radostan to u
se kolovati u naoj Rusiji.
Prie joj onako toplo, bratski, neno uhvati obema rukama za ramena. Marija spusti glavu.
Marko je vrsto drei odmae od sebe i vide da plae.
Primakao je sebi i zagrlio, snano, muki, bratski.
Poljubiojeuelo.
-Marija - pokuao je da je smiri.
-Ja sada imam samo tebe. Ti ima samo mene. Ja
te ne mogu uvati iz Rusije, ti ne moes mene u
Rusiji.
uvajmo se oboje, jer emo jedno drugom biti
potrebni.
Kada ti god bude teko pomisli da sam ja tu i misli na
mene.
Ja ti obeavam da u isto to initi.
Po drugi put za sedam godina je naputao Beograd.
Prvi put je iao u rat, a sada da ui kako se ratuje,
44
A LEKSAND AR M IJATOV IC
ili preciznije, da usavri svoje viegodinje iskustvo iz rata

i da se osposobi za dobrog oficira, rodoljuba, vaspitaa,
uitelja.
Takoe je drugi put za dve godine morao svoju Mariju
da zamoli da ne plae. Bila je to ista onakva zapovest kakvu
joj je izustio oktobra etrdeset etvrte na Terazijama. Ovoga
puta, to j e mnogo bilo tee, j er j e Marij a bila ranj ivij a i imala
je samo njega.
Spreman i ugrejan auto s davno razbuenim vozaem,
ekao ga je ispred stana.
- Dan e biti sunan. Idealan za putovanje, - zapoe
voza razgovor. Marko ga nije uo, nije eleo razgovor.
Gledao je napred brojei bandere pored puta od centra
Beograda do aerodroma, kao i sivi pohabani asfalt kroz
poluzamagljenu oferajbnu. Voza je oigledno odlino
poznavao mesto svake rupe, veto ih izbegavajui i uvajui
ostatke auta.
Ukrcao se u vojni avion s jo dvadesetak oficira, iji
su inovi, sudbine i oprotaji s najbliima ovog jesenjeg jutra bili isti ili slini kao njegov s Marijom.
Prvi put u ivotu video je svoj grad iz vazduha.
Prizor je bio velianstven, zaparloene oranice su
iz vazduha izgledale kao kakve predivne impresionistike
slike na kojima su se meale smee i ute boje jeseni.
Grad je bio proaran starim, crvenim i ouvanim i
onim sruenim krovovima, si vim gomilama nekadanjih
zgrada i uskim ulicama bez saobraaja i prolaznika.
Iz vazduha mu se inio mali i udio se zato je tolikoj
vojsci predvoenom crvenom armijom trebalo toliko vremena da zauzme tako mali grad. Razmiljao je kako e se
vratiti s odgonetkom pitanja koje ga je sada optereivalo.
Ironino je zvualo, ali i za umee ratovanja je potrebno
Razmiljaj muzikom
45
znanje. Vetina ratovanja jeste vetina unitavanja ljudi,
kao to je politika vetina da budu prevareni.
Buka prekaljenog, starog ruskog etvoromotorca bila
je nesnosna.
Kao daje svakomu avionu odgovarala, jer je predstavljala
idealan razlog da se ne razgovara sa saputnikom. Nikom nije
bilo do prie i usiljenog upoznavanja.
Dodirnuvi tle aerodroma nadomak Moskve, stari vojni avion se zalepi za skoro zaleenu pistu i protrese kao
neko ko se razbuuje. Svi pogledae kroz male okrugle
prozore aviona. Radoznalo su zalepili svoja umorna lica na
povrinu stakla prozorskog okna.
Nisu videli nita sem ravnice, sive, jesenje na sve
strane. Jedino je oseaj bio nepoznat. Pa ovaj avion rula
ruskom zemljom, pomisli Marko i srce mu za trenutak zatreperi.
Neverica, radost, a u isto vreme i strah od nepoznatog,
uoljivo su se prepoznavali na licima svih.
Marko je razmiljao kako su mu u ivotu dolasci u
Beograd uvek padali tee nego odlasci.
Prvi put u ivotu je u Moskvi. Nije znao kako da
susret s Moskvom definie. Kao odlazak ili dolazak.
Nekoliko meseci kasnije

Grad je osvanuo u zimskom ruhu. Sneg je sakrio
moskovsko dosadno sivilo pod beli debeli pokriva.
Ustao je odmoran od prethodno napornog dana, koji
je iskoristio za sumiranje dosadanjih iskustava i utisaka.
Po navici je seo na ivicu kreveta i pogledao kroz prozor. Bio je siv i neproziran od leda. Ustao je, priao prozoru,
primakao usta i dahtao kako bi odledio deli stakla veliine
oka da bi video novi dan.
Sve je bilo belo od svee napadalog snega, kao onaj
beli san za koji stare ene kau da nije lepo sanjati.
Video je nekoliko ena ogrnutih glomaznim kao prekriva pletenim vunenim alovima, ukraenim tradicionalnim ruskim cvetnim arama. Na licima koja su se tek
nazirala, primetio je naslage snega na obrvama, koje su
na rumenim obrazima izgledale kao kakvi bezazleni beli
krpelji zalepljeni za lice.
Prooe i sanke koje je vukao promrzli konj s praporcima. Ni staro ebe kojim gaje utoplio vlasniknije bilo dovoljno
da ga zagreje. Ispred konjske njuke je primetio topao dah.
Soba je bila neuobiajeno hladna. Znao je da je napolju veliki minus. Furuna u oku se ugasila. Nije oklevao
i brzo je obukao svoju prethodne noi na naslon stolice
sloenu uniformu.
Kada je otvorio vrata zgrade, vejavica i snaan vetar
ga prikovae za prag, ne dozvolivi mu da naini taj jedan
korak, neophodan da napusti hol. Liilo je na situaciju kao
48
kada u snu hoete da trite, a sve vreme se ne pomiete s

mesta, jer vam neka nepoznata sila to ne dozvoljava.
Napravi korak unazad, zatvori vrata i shvati da mu je
potrebna ozbiljna fizika priprema da izae napolje.
Situacija mu se u isto vreme inila i glupom i
smenom. Tolike zabiti i nedoije koje je proao u ratu u
najteim moguim uslovima i preiveo, a sada ne moe da
otvori jedna obina vrata.
Drugi pokuaj shvati ozbiljno i napokon, uz primetan
napor, uspe da napusti hodnik. Stade na prvi stepenik.
Videvi da je klizav, pridrao se rukom za zid. Ali nespretno
se okliznu i slete preko nekoliko stepenika, poput deteta na
sankama, pravo na debelim snegom prekriven trotoar ispred
zgrade.
Ostao je da lei na leima, nepovreen ve iznenaen
ta mu se desilo, a ujedno i uplaen, jer je tom prilikom
naleteo na nekoga i oborio ga. Pokuao je da ustane, ali je
neije telo lealo preko njegovog.
Video je proaranu snegom ensku bundu, a nekoliko
metara napred vetar je kotrljao krznenu ubaru.
Bio je svestan da je svojim padom napravio nevolju
nekome koga nije eleo da povredi, a i nekome koga nije
mogao ni poznavati. Pokuao je brzo da ustane. Isto je
pokuavala i osoba koja je leala preko njega.
Pobogu, pa to je ena! Iznenadi se videvi ensko telo
preko svog. Trebalo je imati stila, a to znai da nita nije
suvino, a sve je veoma bitno. Poremetio je oseaj naina
formiranja misli i povezivanja u loginu celinu.
ta sam uradio? - Vrati mu se ona muka snaga koja
nikada pred enama nije smela omanuti.
ena takoe pokua da to pre ustane, ali se ponovo
nespretno okliznu i pade preko Marka, jo jednom.
Razmiljaj muzikom
49
Ovo je ve postajalo smeno.
Retki promrzli prolaznici koji su nekud urili, bre
nego to je to bilo potrebno, dabi manje oseali zimu, osvrtali su se i glasno smejali neobinoj situaciji.
Marko shvati svu bezazlenost trenutka i poe nesvesno
da se smeje, i dalje pokuavajui da se oslobodi balasta
nepoznatog enskog tela. uo je i priguen enski smeh,
osobe ije lice nije video.
Uhvatili su se, bolje rei epali, kao utopljenici koji
trae spas. On za njenu bundu, ona za njegove vojnike
uprtae od sjajne koe i zajedno su ustali.
- Izvinite gospoo, verujte mi, ovo je neto to sam
najmanje hteo da uradim, znate klizavo je, a ja se ba nisam
najbolje snaao. Jesam li vas povredio? - zabrinuto upita
Marko.
ena je stajala i ne gledajui Marka otresala sneg s
svoje bunde.
- Gospodine, nije nikakav problem, to se svakome
moe desiti.
Podie glavu i pogleda Marka.
Krupne plave oi, plave i toliko duboke, kao slovenska
dua, sjajne i zavodljive, toplo ga prostrelie.
Marko je zanemeo videvi udno lepu devojku.
Priali su mu drugovi pre rata, a i dosta je itao u
mnogobrojnim knjigama koje je voleo (do kojih je teko
dolazio, a i drugi su ekali red za itanje, pa ih je morao
uredno vraati), postoji neto to su pisci nazivali ljubav na
prvi pogled.
Nikada nije znao ta to znai. I kako ovek moe da
se zaljubi u nekoga koga prvi put vidi?
Ma, gluposti su razne pisali ti pisci. Drug iz gimnazije mu je posle nekog predratnog bala u Beogradu priao
kako je upoznao prelepu devojku i od te noi je do uiju
50
zaljubljen. alio mu se da ne moe da spava i da ga njen

lik prati itav dan.
Nemogue, nestvarno! Ljubav na prvi pogled.
Marko osta zateen novonastalom situacijom. Pogled
nije skidao sa ene koja je stajala ispred njega.
Odmeravao ju je od glave i njene rasute polumokre
plave kose, preko tela koje je sakrivala bunda, pa sve do
nogu na kojima su bile nazuvene debele zimske sibirke s
obodom od prevrnutog krzna.
Za trenutak koji mu je bio potreban da se sabere, seti se
ubare koju je vetar odneo nekoliko metara od mesta gde su
pali. Zakaila se za grm, koji je spreio da se ne otkotrlja dalje.
Potrao je za ubarom, podigao je i otresao od snega.
ena je gledajui ga stajala i posmatrala kako joj
neznanac donosi ubaru poput dresiranog psa koji na
komandu gazde posluno ispunjava naredbu.
Marko je polako prilazio, u jednoj ruci je drao ubaru,
a drugom je gladio skupoceno krzno boje lenika.
Pogledi su se sreli, onako spontano. To sueljavanje
dve due koje su se ogledale u njihovim oima, ne ostavi ni
jedno od njih ravnodunim.
Oboje su imali isti oseaj zbunjenosti, nelagode i
da li je to ono? Ljubav na prvi pogled.
- Gospoo! Izvolite vau ubaru, i izvinite jo jednom.
Hteo je da joj ubaru vrati na glavu. Uzeo je sa obe
ruke poput krune i polako, kao kada kruniu kakvog
srednjevekovnog kralja, poe da joj ubaru vrati na glavu.
Ona ga uhvati za ruku, pogleda ga pogledom koji
ene koriste samo u situacijama kada je mukarac koji im
se svia pred njima.
Marko je spustio ruke drei i dalje ubaru, ali ga je
ona drala za zaglavak ruke koja je sputeno stajala izmeu
dva tela. Njegovog i njenog.
Razmiljaj muzikom
51
Drugom rukom je proeljala prstima kosu, zabacila

je nazad, kao gizdavi konj svoju grivu. Onako zavodniki,
kako samo ene rade i pokretom koji se nije mogao nauiti.
To je bilo neto uroeno.
Marko je bio oaran lepotom koju je gledao ispred sebe.
Pomislio je, boe, ta se sa mnom deava? Nije to
bila klasina enska lepota. Lepota je statina, arm sevne
najsnanije u jednom trenutku. Za lepom enom se ovek
osvrne na trenutak, a armantna ostavlja u nama dubok trag
koji nas prati. Razmiljao je o tome da su sve armantne
ene razmaene i da je u tome tajna njihove privlanosti.
Tako lepu enu nije video u svom ivotu. Te oi, kosa,
stas, pogled... i dalje bi sam sebi nabrajao i smetao u kutak
za odlaganje lepih stvari, najlepe odabrane epitete kojih se
mogao setiti, ali ga ona prekinu.
- Ovo je moje najinteresantnije upoznavanje s nekim.
Ree to uz smeak i prui ruku neznancu.
-Ja sam Nataa, - predstavi se Marku, -I da znate,
nisam gospoa nego gospoica.
-Marko.- izgovori tiho, poluzbunjeno, impresioniran neoekivanim prizorom i dalje ne skidajui pogled
s nje.
Liio je na razoruanog ratnika bez asti. Ni trunke
one vojnike odlunosti u glasu.
Izgledao je sam sebi glupo kao to je i oseaj koji ga
je proimao bio nestvaran i nesvakidanji.
Znao je da u ovakvoj situaciji treba neto da kae, ali
mu nita pametno nije padalo na pamet.
Sve to bi izgovorio ne bi imalo nikakvog smisla i bojao se kakvu bi reakciju izazvale njegove nepovezane misli.
Tu devojku nije smeo da razoara.
- Nataa, hvala vam.
Nataa ga zbunjeno i upitno pogleda.
- Hvala, na emu?
52
- Hvala vam to sam vas upoznao. Znate, - ree utivo

i shvativi da je stariji od Natae predloi joj da preu na ti.
-Zna.Nataa.
- Znam, izvini, moram da pourim. Volela bih i ja
tebe da vidim.
itala mu je misli kao kakva iskusna proroica.
- Prolazim svakog jutra ovuda u isto vreme ka poslu,
pa se oklizni i sutra.
Nasmeja se i izgubi poput sna posle buenja u neprozirnoj gustoj vejavici.
Tog jutra je bio krenuo na vaan sastanak.
Za samo nekoliko trenutaka, koliko je prolo od kada
se Nataa kao grom iz vedra neba, naprasno i nepredvidivo
pojavila pred nj ego vim oima, oduzela mu mo rasuivanja,
navukla rasejanost, oduzela razum i ne znajui da je jednoj
dui udahnula volju za neim novim pa se udaljila praznom,
irokom moskovskom ulicom, imao je utisak daje polomljen
u paramparad i postao je bezrazlono rasejan. Misli su mu
se inile nepovezanim, i sav njegov trud da razmilja o
obavezama koje ga danas ekaju nije vredeo.
Sasvim neoekivano, bez najave, jedna nespretna
situacija na ulici, pretila je da mu poremeti ivot.
Uspelaje za kratko vreme da se skrasi u pukotine njegove
due. Due eljne ljubavi, ne one majinske, sestrinske koju
poznaje, za ivot bezazlene i bezopasne, ve ove razarajue,
koja ispira pamet i noi boji nesanicom.
Podsetila ga je na predratne prie o velikim i malim
ljubavima, o kojima je znao vie iz pria svojih gimnazijskih
drugova. Nije znao kojom se jedinicom meri koliina ljubavi.
To je kao da merite vetar vagom.
Razmiljaj muzikom
53
Nikada u ivotu nije znao ta je to prava ljubav.
Oseanje koje ga je proimalo, bilo mu je nepoznato.
Nekoliko simpatija u koli, stidljivo razmenjenih pogleda i ne vie od jednog poljupca u obraz, svojoj simpatiji,
maloj crnki s dve kike, posle koga se zacrveneo i doiveo
neto slino od pre nekoliko trenutaka, ali se intenzitet nije
mogao porediti. Tada isto tako nije znao, posle tog toliko
nespretnog poljupca, ta da kae svojoj maloj Kikici, kako
su u koli zvali tu njemu dragu devojku.
Velike ljubavi koje prate i duge, poluizmiljene prie
koje je sluao, deavale su se uvek drugima. Prie sline
lovakim. Matovite, obogaene znalakim pripovedakim
laama, a kada bi ih kojim sluajem uo vie puta, svaki put
su bile drugaije i sve due.
Kao epske pesme koje su se prenosile s kolena na koleno a svaka generacija im dodavala neto svoje, aromatino
i prepoznatljivo. Te prie nije ni potrebno da imaju potpisnika, jer ih posle svakog novog prianja potpisuju usne koje ih
prenose. Zakiene svaki put nekim no vim detaljem i inei
ih dubljim nego to su bile u poetku. Ponekad pomislim i
poelim da jedna takva pria, dobije svog vlasnika, s licem i
potpisom. Prie bez naslova, koje se priaju uvek drugaije.
I upravo tu lei tajna njihovog opstanka i naeg stalnog zanimanja za njih. Raspiruju nam matu i unapreuju duh.
Da li je ovo to mi se jutros desilo ljubav? - pitao se ne
ostavivi vremena ni da pomisli da nije. Lepo se snalazio, bar
u mislima, ali je imao problema s konverzacijom, esto mu se
deavalo da u drutvu lepe ene ne ume da zapone razgovor.
Svaki pokuaj je za njega bio mali, sitni, lini poraz
posle kojeg bi mu se znojili dlanovi i srce ubrzano kucalo.
Uz obavezno gubljenje samopouzdanja.
54
Ve je zamiljao sutranje jutro.

Video je sebe kako svee izbrijan, pola sata ranije
nego obino, da Nataa ne bi kojim sluajem ranije prola,
stoji pred istim onim vratima i gleda u pravcu iz kog se
jutros uvukla iznenada, bez najave, u njegov ivot.
ta ako ga ni ne primeti i samo proe. Plaila ga je i
sama pomisao na takvu mogunost. Falilo mu je iskustvo
svojstveno mukarcima u takvim situacijama.
Nije imao tajni recept ta da uradi ako..
Hiljadu puta ako i ta ako..
U trenu se setio da mu je Nataa poslala signal, onaj
tako lako prepoznatljiv enski nagovetaj.
Pa, oklizni se i sutra ujutru, - odzvanjalo mu je u
uima.
Znai i ja sam nju zaintrigirao i nisam je ostavio
ravnodunom, - zakljuio je, kao da je otkrio neto veliko i
teko prepoznatljivo.
U ivotu je nauio da pati, ali ne i da voli. Voleti, to je
trebalo da ui, a patnja mu je poznata i snalazio se u tim
trenucima kao riba u vodi.
Nataa je ve kasnila na posao. Neobina situacija
je uinila da ubrza korak to, po klizavoj od snega ulici,
nije bilo ni malo lako initi. Volela je tanost, nije nikada
kasnila, a njen pretpostavljeni je to posebno cenio.
Neoekivan i udan susret s neznancem, naterao ju
je da razmilja o tom oveku, s kojim se na tako neobian
nain upoznala.
Bila je isuvie lepa i atraktivna i niko nije mogao poverovati da je usamljena. Pratila ju je sudbina svih lepih ena, jer
Razmiljaj muzikom
55
su se mukarci ustruavali da joj priu. Bog ju je nesebino
darivao lepotom koja je zraila. Mukarci nisu svesni da je
najlake osvojiti lepe ene, jer su one najusamljenije.
elela je da je primeti mukarac ije je oko naviklo
na lepotu, a koji se razlikuje od ostalih mukaraca i sme
prei taj nepremostivi prag mukog bezrazlonog straha od
neuspeha.
Razmiljala je o Marku
Zapamtila je njegove zelene oi. Oseaj kad ju je
tako velikim rukama neno podigao sa snega, iako je sve to
izgledalo nespretno i grubo. Setila se njegovog akcenta koji
je otkrivao da je stranac. Oficirska uniforma!? Ko je on?
- motalo joj se po glavi.
Moram tog mukarca upoznati malo bolje od onog
uobiajenog, kurtoaznog predstavljanja na ulici, - rekla je
sama sebi. Pomislila je da je zaboravila da se drui i stie
nova poznanstva.
Znala je da je potrebno da ee zalazi meu ljude
kako bi slomila rogove svog ponosa.
Njegov fiziki izgled odgovarao je tipu mukarca
kakvog je zamiljala pored sebe. Svi mukarci s kojima je
do tada bila nisu joj se sviali ve su samo bili hrabri da
joj priu. Ona ih je potovala, nije odbijala i posle prvog
sastanka, popijene kafe i pia, kulturno im stavljala do znanja,
da od nje nita vie ne oekuju, zahvalivi im se na prijatnom
drutvu.
Na posao u vanu dravnu ustanovu stigla je prvi
put sa zakanjenjem. urnim korakom je utrala u svoju
kancelariju. Otresla je bundu i ubaru i okaila ih na iviluk
na kojem je ve bila kabanica njenog pretpostavljenog.
56
To se do sada nije desilo. Ovu situaciju nije mogla da

podvede pod: uvek postoji prvi put.
Obrisala je maramicom lice vlano od snega, primakla
dlanove usnama i dahom pokuala da ih ugreje.
Primetila je olju toplog aja.
Pitala se otkud olja na njenom stolu.
Pa ona je ta koja je svakog jutra kuvala aj Sergeju, svom efu, i uz redovan jutarnji izvetaj o prethodnom
danu, lagano ga prinosila na njegov radni sto, uz obavezno
istu pepeljaru.
Otvorie se visoka, crnom koom tapacirana vrata.
Pojavi se ogroman ovek u sivom odelu i s lulom u
uglu usana. Proelav i rumen u licu, neuobiajeno neizbrijan toga jutra, s prosedom bradom, liio je na oveka kome
nije teko bez greke izbrojati godine, sedma decenija je
okrnjila njegov ivot.
Nataa se plaila da e je ukoriti zbog kanjenja.
Razoruavajuim osmehom koji je veto koristila u situacijama kada neto pogrei i oekuje prigovor, uspela je da
promeni vidno Sergejevo neraspoloenje.
To je primetila samo ona, jer ga je toliko dobro poznavala, ijo jedna sitna, enska, njoj svojstvena manipulacija
je uspela.
- Gospodine, izvinite zbog kanjenja. Glupo je da
vam objanjavam da nisam imala valjan razlog, ali eto desi
lo se. I, hvala za aj. Nije u redu da vi meni kuvate aj.
Jo jedna manipulacija uz neodoljiv pogled, upuen
oveku koji je mogao da joj bude otac. Sergej se nasmejao.
- Dobro, Nataa. Ti zna koliko ja imam poverenja u
tebe. Pazi da se ovakve stvari vie ne ponavljaju. Zna da e
meni prebacivati zbog svake sitnice koju uradi.
Razmiljaj muzikom
57
-Zbog
tvog oca kome sam neizmerno i do kraja

ivota zahvalan, uinio sam najmanje to sam u
tom trenutku mogao, a to je da te zaposlim kod mene.
-Da li treba da jo jednom kaem, hvala? - upitala
je Nataa, znajui da je pitanje suvino, kako bi
otkravila
atmosferu i zapoela razgovor.
-Ne, taman posla. Ja se nikada tvom ocu ne mogu
oduiti.
-Nego - kao da se iznenada seti neega vanog,
- umalo da zaboravim. Danas treba da doe ovek
sa preporukom za premetaj u Lenjingrad. Ti, kao i do sada,
treba
da pripremi njegov dosije, kasnije e mi ga doneti,
dok ja
porazgovaram s njim. Sama zna da to treba da
zapeati
i...
-Znai opet putujem..
Nataa prekinu Sergeja u izlaganju. Pre bi se reklo da
joj se omaklo i kao da se ugrize za jezik. On to nije voleo i
popreko je pogleda.
-Izvinite, gospodine.
-Stavi mozak u brzinu pre nego to pokrene usta,
-pokua Sergej da i pored ozbiljnosti posla bude
duhovit.
-Da. Prekosutra bi trebalo da putuje s njim, ako sve
bude kako treba. Dosije e, kao i uvek do sada, biti
kod
tebe. On e danas doi.
Pogleda na sat priseajui se kada je zakazao oveku
da doe.
-I ja sam ve star. Ne mogu da se setim ta sam mu
rekao, u 10 ili u 11 sati. Nije vano. Ako doe, neka me
prieka. Poslui ga ajem i reci da sam na neodlonom
sastanku.
Sergej uze okaenu kabanicu s iviluka i kada je
posegao za kapom, Nataa skoi s stolice i pomoe Sergeju
da obue kaput.
58
- Hvala, dete - s osmehom se oinski obrati Natai.

Nataa je znala koliko mu, s obzirom na njegovu
debljinu, teko pada oblaenje. Svaki put bi se zadihao, i
zakaljao, ne isputajui obaveznu lulu od trenjevog drveta, uvekpunu engleskog duvana iji se miris uvlaio u svaki
kutak prostora.
Kada je Sergej napustio kancelariju, Nataa je iskoristila
priliku da ode do arhive i donese dosije koji e kasnije biti
potreban Sergeju.
Otrala je stepenitem do susednog sprata ostavivi
praznu kancelariju.
Marko je uao u zgradu na zakazani sastanak, otresajui
uniformu od svee napadalog snega. Onako zadihan, priutio
je sebi nekoliko trenutaka da mu se u glavi sloe kockice koje
su se rasule posle jutronjeg susreta s Nataom.
Iskoristio je priliku i zapalio cigaretu. Posmatrao je
iz hola zgrade ulicu. Sneg je vejao sve jae, ve je pokrio
otiske njegovih stopala koji su se oslikavali u snegu svega
nekoliko trenutaka ranije.
Potreban mu je kratak predah pre vanog sastanka.
Neko mu polako prie iza lea.
- Gospodine, izvinite ali ovde se ne moete zadravati
ako nemate neku obavezu. I, molim vas ugasite cigaretu,
puenje ovde nije dozvoljeno.
Biojetoportir,starijioveksapkomnaglaviiuniformom,
primetio je da na uniformi nema vojnikih inova.
- U redu je, - ree otresito Marko i prui portiru poziv
ujedno gasei cigaretu.
Portir, pogleda papir. Jednom rukom je drao poziv,
a drugom vadio naoare iz unutranjeg depa. Znaajno je
itao papir i as gledao Marka, as itao ta pie.
Razmiljaj muzikom
59
- Gospodine, prvi sprat, druga vrata levo.
Vojniki otkorai i pozdravi Marka.
Marko je stao pred belo obojena vrata, na kojima se
videlo da su davno pre rata poslednji put farbana. Na vratima nije bilo nikakvog natpisa sem broja koji mu nita nije
znaio. Pokucao je ali nije uo uobiajeni poziv da ue. Jo
jednom je isto uradio, prislonio uvo na vrata i opet nije uo
nita Uhvatio je izlizanu mesinganu kvaku i kao uljez polako odkrinuo vrata.
Pogledao je i video da u kancelariji nema nikoga.
Uinilo mu se glupo da stoji na hodniku i uao je unutra.
Radni sto je bio pokriven neuredno rasutim papirima,
pored kojih je stajao stari crni bakelitni telefon sa zamrenim
dotrajalim kablom. Mastiljara je bila davno prazna i liila
vie na ukras nego na neto to se svakog dana koristi.
Pored zida je video drvenu tapaciranu stolicu. Odluio je
da sedne i eka.
Minuti su prolazili a niko nije dolazio. Vladala je neprijatna dosada duga kao put. ulo se samo kripanje stolice na kojoj je sedeo i njegovo nervozno pomeranje koje je
izazivalo taj specifian zvuk koji je parao tiinu.
Nita nije uo sem nekog automobila koji se zaustavio
ispred zgrade. Iz hodnika je prepoznao zvuk koraka, koji
su se sve vie pribliavali kancelariji. Vrata su se naglo
otvorila i ugledao je ogromnog oveka koji je usput neto
govorio vojniku to ga je dopratio do kancelarije. Uzeo
je staru konu torbu od vojnika, zahvalio mu se i uao u
kancelariju.
Marko je u znak potovanja ustao i kao iskusan vojnik
stao mirno pred tu gromadu od oveka koji ga jo uvek nije
primeivao.
60
Sergej je imao obiaj kada hoda da gleda u zemlju, a

vrlo esto je tako i komunicirao. Ne videvi Marka, skidajui
kaput i palei lulu, upita:
- Je li doao onaj oficir?
Ne uvi odgovor die glavu i ugleda Marka kako stoji
ispred njega.
-Viste?
-Kapetan, Marko Petrovi, gospodine..
-Sergej, ime mi je Sergej, - skrati muke Marku.
-Da, izvinite, gospodine Sergej, zaboravio sam vae
ime. Doao sam..
-Da, znam doli ste po mom pozivu. Hajde izvolite,
uite ukabinet.
Otvori vrata u pravcu kabineta, isprui ruku i pokaza
Marku da ue, poput pravog domaina kada u kuu prima
goste.
- Pa gde je ta devojka. Ona je trebalo da vas primi.
Nita, sedite da popijemo neto.
Ispod oka pogleda Marka s jednom visoko dignutom
obrvom koja je liila na instiktivni pokret od napora koji
je morao da uini kako bi iz donje fioke svog pisaeg stola
izvadio bocu votke. Stavi dve kristalne predratne ae na
sto, oigledno ostatak nekada skupog servisa iji su se
ostaci pogubili u minulom vremenu.
- E, pa iveli Marko.
Obratio mu se kao da se godinama poznaju, kako bi
opustio oigledno nervoznog gosta.
- iveli, gospodine Sergej, - uzvrati Marko.
U meuvremenu se Nataa vratila iz arhive i ula u
kancelariju s dosijeom upakovanim u veliku debelu kovertu
od papira slinog kartonu, s crvenim votanim peatom i
trobojnom trakom.
Razmiljaj muzikom
61
Sela je i ula Sergeja kako s nekim pria.

Boe. Ba sam danas maler, pomislila je u sebi. Pa
samo pre dva sata me je ukorio zbog zakanjenja, sada se
vratio a ja opet nisam tu.
Uplaila se da joj ovoga puta nee pomoi njen
razoruavajui osmeh propraen s nekoliko enskih treptaja.
Uz svu oinsku Sergejevu slabost prema njoj. ta da radi?
Da li da se sama javi Sergeju i kae da je bila u
arhivi, ili da nastavi da redovno radi kao da se nita nije
dogodilo. Odluila se za ovo drugo i brzo poe da skuplja
rasute papire po stolu i slae ih u fascikle, gde im je i bilo
mesto.
Vrata Sergejeve kancelarije se otvorie i Nataa ugleda svog efa. Preduhitrio je u njenim ve pripremljenim
opravdanjima za drugi ispad ovog jutra.
-Ne,ne.. Svejeuredu.Nemoraminitaobjanjavati,
- namrteno je odmahivao rukama. Znao je da e ona opet
pobediti i nije hteo da slua ve poznata objanjenja.
- Donesi nam dve kafe, - ree zapovedniki, onako
kako je ve navikla.
Nataa, s izrazom na licu koji je ukazivao na zadovoljstvo posle jo jedne sitne pobede, ode i poslua svog
efa.
Konano je kraj dananjim malerima, pomislila je u
sebi.
Ovo je previe za celu godinu.
Stavi neopranu dezvu od jueranjih ve skorelih
ostataka kafe na reo. Naslonila se na ivicu prozora i nemo
posmatrala ulicu, retke prolaznike i gust sneg koji je slagao
vieslojni prekriva pokrivajui ve posiveli, prljavi, stari
sneg, sakrivajui tragove retkih automobila i otiske izama
prolaznika.
62
Misli su joj opet odlutale na jutronji dogaaj.

Markova slika joj je stalno bila pred oima i otkinula
joj je deo neophodne koncentracije, koja joj je toliko bila
potrebna.
Znala je u takvim situacijama da se snagom svoje
volje i vrstog karaktera vrati u realan svet. Nigde tragova
njene prisebnosti i odlunosti. Odlunost je u pojedinanom
sluaju in hrabrosti, a im postane crta karaktera, postaje
duevna navika.
Zato joj se ovo danas deava u glavi? Gde je njena
prisebnost i enski ponos? Ona je ena koja je drugima
razvejavala pamet i bila neosvojiva poput tvrave. Putevi
do njenog srca su nepristupani i za najhrabrije.
Ona i ne poznaje tog oficira. Svakog dana ih sree
i nisu je privlaili. Svakodnevnica je prela u rutinu,
opaanje samo inova i sluanje slubenih razgovora. Nijedno uniformisano lice nije gledala kao mukarca. To su
bili porunici, kapetani, majori. Nikada nije znala kakvog
Igora, Olega, Anatolija. Imena je pretvorila u inove.
Gde se sada izgubio njen razum, osmeh koji nije skidala s lica, njena sloboda ene uzdignute glave, samouverenost
svojstvena samo enama koje iza sebe imaju zatitu monih
mukaraca od ugleda i karijere? Zato je sebi dopustila da
neki mukarac koji je tog jutra ispred nje stajao kao drvo s
oima, promeni njen stav prema mukarcima.
Oi. Te oi nije mogla da zaboravi.
Taj prodoran, a ujedno blag pogled toliko neobian
za mukarce koje je svakodnevno sretala. Zato.. da neko
pomeri njenu granicu, kojom je znala nepogreivo da odvaja ljubav od prijateljstva, poznanstva. Pomerio je granicu
koja se sada nekontrolisano pomera bez njene moi da utie
na svoje postupke.
Razmiljaj muzikom
63
Sergej je ispijao ve drugu aicu votke s svojim gostom.
- Zato neete kapetane jo jednu votku? Ovo je retka
prilika da probate ovako kvalitetno pie. Dobio sam je od
prijatelja, iz rezervi druga Staljina.
Podie se malo sa stolice i unese se u lice Marku.
-Ovo se ne sme, ali je postalo uobiajeno da tajnim
kanalima nestaju iz predsednikove rezidencije. Naa
posla, uz odobravajui osmeh ree Sergej. U momentu se
uozbiljio
i iskusno primetio da se Marko opustio.
-Da preemo na ono zbog ega ste ovde.
I Marko jedva doeka kao radoznalo dete da uje.
- Vi ste, kapetane, od svih naih prijatelja iz Jugoslavije
koji pohaaju vojnu kolu kod nas, pokazali najzavidniji
napredak i talenat za vojni poziv. uo sam i da najbolje
govorite ruski jezik, to nije nimalo zanemarljivo, a takoe
znam da volite nau zemlju. Ustalom, to nije neobino, jer
svi vai oficiri kod nas jesu i ruski rodoljubi.
Marko je jedva ekao da uje razlog pozivanja.
-Sluajte,kapetane.Vapretpostavljeni,pukovnikPetrov,
predloio mi je da vam ponudim da preete u Lenjingrad gde
biste pod nadzorom naih visokih oficira jo bre napredovali i
nadam se jednog dana bili od velike koristi, kako vaoj zemlji
tako i naoj i vaoj Rusiji.
Sergej je ovu zagonetnu i dvosmislenu reenicu, koja
je liila vie na dilemu nego konstataciju izgovorio, pratei
Markovu reakciju.
- Verujem da vas pukovnik Petrov nije predloio
zato to imate gotovo istovetno prezime, - pokua Sergej
da se naali i opusti Marka. - Vrlo brzo biste stekli privilegije, koje ja nisam kompetentan da vam otkrivam u asu
kada je ovo jo samo ponuda. Da Vam objasnim, ovo nije
obaveza. Vi ne morate da prihvatite ponudu. Ali ovo u
64
samo Vama rei. - pokua Sergej da pridobije Markovo

poverenje.
Sergej malo utia ton, kao da ih neko slua, davajui
itavoj prii visoki znaaj koji se mogao meriti znaaj em
vane vojne tajne.
- Marko, ako ne prihvatite nau ponudu sada, drugu
priliku ne pruamo, - nedvosmisleno ultimativnim tonom
Sergej dovri misao.
Svesno je prestao da pria i po fiokama traio konu
kesu s duvanom kako bi napunio ve potroenu lulu, s namerom da Marku prui vremena da razmisli. Iako nije bio
dareljiv u rasipanju vremena, Marku je i to bilo dovoljno
da bi se malo pribrao. Marko zamoli Sergeja da mu dozvoli
da zapali cigaretu i da mu sipa jo jednu votku.
Sergej ga pogleda autoritativnim otrim pogledom, znajui da je Marko traio pie da bi se povratio od
neoekivane ponude. Gledao je Marka, a ne flau i au u
koju sipa pie, ali se zaustavio tano u momentu kada je
prva kap pretila da kane iz ve pune ae.
- Znao sam da ete traiti jo jednu. Vi, Jugosloveni, vrlo ste slini nama Rusima. Primetio sam da volite da popijete. Naravno votku. A probao sam i ono vae
pie, kako bee, li . li . ljivovica, - zadovoljno se seti
Sergej naziva pia koje je prvi put probao upravo ovde, u
Moskvi.
Marku je ostalo jo malo vremena za razgovor s
Sergej em. Stari lisac je veto vodio razgovor i stavio jo
jednom Marku do znanja da nee imati drugu priliku.
Razmiljao je, ne dugo ve brzo, isto onako kako
je esto u ratu morao da donosi odluke. Sam, bez iije
pomoi ili saveta nekog iskusnijeg. Ko pazi na vetar taj
nikada ne poinje sejanje. U neodlunosti se treba drati
Razmiljaj muzikom
65
razuma i opreznosti, jer se samo tako nabasa na sreu. To
steeno iskustvo ga je i uinilo starijim i zrelijim od svoje
generacije.
Ovaj ovek mi nudi da radim za rusku tajnu slubu.
Pobogu. Hiljadu misli mu se vrzmalo po glavi.
Prihvatiti Sergejevu ponudu i definitivno postati
pijun ili odbiti.
Sergejeve rei, nee imati drugu priliku, budile su
mu slutnje, da e ako ne prihvati ponudu moda preko noi
nestati kao mnogi oficiri koji su u nametenim prljavim
igrama bili ucenjeni svojim ivotima i ivotima svoje porodice. I tako dovoeni pred svren in. Vreme kada su se
prodavali prijatelji, da bi se preivelo.
Gde sam pogreio, ta sam skrivio da mi se ovako indirektno preti? Ili sam to samo umislio? Zato me
ograniava tako kratkim vremenom?, mislio je Marko. U
ivotu je nauio da brzo misli, ali ovakva ponuda je morala
prenoiti.
Misli su protravale kroz glavu kao san koji traje nekoliko minuta, a sanjamo cele prie i dogaaje koji traju danima.
itao je da vreme ima vie dimenzija i da se ne meri
samo ovozemaljskim, nama poznatim merilima, ve i onim
za sada nama nedokuivim. Markovo razmiljanje je imalo tu drugu dimenziju, gde mu je itava prolost prohujala
kroz glavu samo za par minuta.
Kako se vratiti u Jugoslaviju kao ruski pijun?
Rusiju je voleo kao svoju zemlju, svoju majku i sestru.
Ali trajno obeleje pijuna pratilo bi ga celog ivota i
nagrizalo neokaljanu savest kao kakva metastaza.
Sergej ga je mamio pominjanjem privilegija ali on,
Marko Petrovi, nije umeo da ivi povlaeno.
66
-Marko! - prekinu ga Sergej iz dubokog razmiljanja
i raspoznavanja svoje linosti, koja je bila na

neoekivanoj
kunji.
-Znam da vam je teko da ovako vanu ivotnu odluku
saoptite odmah. Sada, ovde, meni u lice. Da li
mogu biti
siguran da o ovome neete nikome priati? Imate
vremena
do sutra da mi saoptite ta ste reili.
Marko s olakanjem prihvati Sergej evu ponudu.
-Doite sutra u isto vreme kod mene. Ono to mi
budete rekli bie vaa konana odluka i ako bude
pozitivan
odgovor, uivaete svu zatitu nae slube. U
protivnom,
zaboraviete dok ste ivi ovaj na razgovor,
vratiete se
redovnim aktivnostima, bez straha da e vam neko
praviti
neprilike, - kao da je itao Markove misli, ree
Sergej.
-Marko, cenim vau zemlju i vae oficire. Takoe,
cenim i opservacije pukovnika Petrova, ije iskustvo
nikada nije omanulo u izboru ljudi s kvalitetima koji su
nama
potrebni. Rei u Vam neto sasvim lino, to ostaje
izmeu
nas, bez obzira na sve. Prvi put vas vidim i imam
oseaj da
bih isto razmiljao kao pukovnik Petrov, prokomentarisa
stari lukavac koristei provereni trik da bi Marko
prihvatio
ponudu.
Natau iz razmiljanja probudi itanje kipele vode
iz dezve po usijanoj ploi vrelog reoa. Napravi se oblak
vodene pare koju je rukom rasterivala od lica da bi videla.
Brzo skinu dezvu s ve uvrelom i dopola isparelom vodom. Ostalo je vode taman za dve kafe. Za Sergeja i njegovog gosta. Rado bi i ona popila kafu, ali nije imala dovoljno
vode za treu oljicu, a plaila se da Sergej opet ne izae
ljut i ve ga je videla onako goropadnog to kafa jo nije

gotova.
Razmiljaj muzikom
67
To bi bilo previe za danas. Napraviti i treu glupost
zajedno jutro ne bi Sergeja ostavilo ravnodunim.
Nasula je kafu u dve nepune oljice, a toliko je urila
da nije primetila da je jedna bez drke, ega se Sergej inae
uasavao. Stavila ih je na posluavnik i krenula u Sergejev kabinet. Usput se zadrala pored ogledala, pogledala se
kao da samu sebe zavodi, jednom rukom popravila frizuru i
kragnu od bluze i kucajui ula u kabinet.
Sergejev radni sto je bio tako okrenut da je on gledao
pravo na vrata. Radnu povrinu stola obasjavalo je svetlo
mesingane, patinirane stone lampe sa staklom boje leda.
Ostatak prostranog kabineta bio je u polusenci.
Skupi duvanski dim iz Sergej eve lule i plaviasti dim
iz cigarete njegovog gosta, meali su se u teku maglu iji
je koren ispod zemlje.
Ispred Sergej evog stola, a leima okrenuta ulaznim
vratima, smetena je kona fotelja od debele sjajne koe,
proarana metalnim nitnama. Iznad naslona fotelje virila je
neija glava s crnom sjajnom kosom.
Sergej videvi Natau prekinu razgovor s gostom.
doeka, - obrati se Natai, mislei na dugo
ekanu kafu.
-Ali gospodine! - pokua Nataa da neto kae.
-Dobro. U redu je, nisam vas grdio. Naprotiv, mislim
da ste kafu doneli u pravo vreme.
Mislio je na vreme koje mu je bilo potrebno za
razgovor s Markom. Znao je da e Nataa svakog trenutka
pokucati i ui, ali mu je toliko bilo potrebno da to bude
to kasnije, pa je pomislio u sebi, ova mala ba me ita,
ne slutei da je Natainom kanjenju s posluenjem uzrok
sasvim druge, line, duboko line prirode.
-Ko eka
Sergej je pogleda s neskrivenim simpatijama i pomisli,

da i nije imao obavezu prema njenom ocu, upravo bi mu
ovakva sekretarica bila neophodna. Visprena, inteligentna,
snalaljiva, odana, poverljiva i neodoljiva.
Zaboravio je dve njene jutronje gluposti.
Uostalom i da nije zaboravio ona je ta koja je izvojevala dve male pobede, koje Sergej nikada ne bi sebi dozvolio
pred nekim nepoznatim.
Samouvereno je prila stolu i iskusno ne gledajui
tacnu, uzela prvu oljicu i stavila ispred Sergej a.
Pre nego to je pogledala prema Sergejevom gostu,
sluajno pogleda tacnu i vide oljicu bez drke. Nije znala ta da uradi. Bila je zbunjena. Ako Sergej to primeti,
naljutie se i nee moi da se kontrolie. Ve se spremala za
dnevnu dozu grdnje.
Podie oi, pogleda gosta, ijije pogled ve bio prikovan za nju. Ona rairi zenice i sav razum, samopouzdanje i
rutina koje su njene ubitane osobine, rasplinuli su se kao
sapunica. Nekontrolisano joj se iz usta ote neto slino neartikulisanom tihom uzdahu.
Ruke joj zadrhtae i tacna s kafom za gosta joj ispade
i pade na pod, poprska skupi persijski tepih, Markovu
uniformu, a Marko pokuavajui da izbegne vrelu kafu,
zakai stoi ispred sebe i kristalna aa s votkom se prosu
po stolu. Teko je opisati svu nelagodnost i bes koju je Sergej
u tom trenutku osetio.
- Pobogu, Nataa. ta je s vama danas?
Ovo neuobiajeno persiranje Natai je ukazivalo na
ozbiljnost situacije. Bilo je ovo previe za njegove godine,
istanjene ivce i svu slabost prema njoj. Nije mogao da sakrije bespomonost da se situacija rei a da ne izgubi ni trunku
svog izgraenog autoriteta prema Natai i potovanja svog
Razmiljaj muzikom
69
visokog poloaja. Ovako neprijatnu situaciju nije doiveo
od kada je Nataa u njegovom kabinetu, neobinu, glupu,
nespretnu i pomalo smenu, pomislio je u sebi, ujedno se
teei da na povrinu ne ispliva sav bes i njegova ud u
takvim trenucima.
Pa dobro, moe se to svakom desiti, ali ovo nije situacija
kada su sami, kada bi ona provereno kao i vie puta ranije,
poentirala spretno smiljenim razlozima.
Nataa se ubrzo snala. Klekla je na pod i pokupila
tacnu, olju i prevrnutu au votke, koja je sreom ostala itava. Izvadila je maramicu iz depa i brisala pod od
gustih, crnih ostataka prosute kafe na tepihu.
Ostale su braon mrlje sline onima na dnu ispijene
olje na kojima ene vine gatanju otkrivaju neiju sudbinu.
Te mrlje su bile sline onima iz takvih olja, pomislila je.
Ova mrlja na podu je njena sudbina. Ko zna ta bi nekakva
iskusna gatara mogla sve tu da nagaa, nasluti, vidi i proita
i poigrava se njenom budunou.
Ba tu na tepihu ispred Markovih nogu.
Marko se trudio dapred Sergejemprikrije iznenaenje.
Ne ono svakodnevno od kojeg se ovek aom vode vraa
u ivot.
Ovde je trebalo neto vie od izdrljivog srca, elinih
ivaca i vetine skrivanja oseanja u vlastitim oima.
Sergej nije smeo nita da nasluti.
Marko je nemo sedeo, pokretom tela promenio je
svoj poloaj u fotelji, a Sergej je stajao leima okrenut s
neizbenom lulom u rukama i gledao kroz prozor.
Nataa je u ivotu govorila polako, a mislila brzo.
Prvi put od kako je kod Sergej a, odabrala je utanje
kao najbolji odgovor na preanju situaciju. Svoje adute
i naine da slatkim i naivnim priama, koje su prolazile
70
kod Sergeja opravdava svoje postupke, znalaki i umno je

ostavila za neku drugu situaciju.
Tiinaje svima prijala.
Sergeju, da pred gostom ne otkrije nedostatak autoriteta prema Natai, jer to nije smeo, Marku da se sabere
i doe sebi posle neoekivanog iznenaenja, a Natai da
dobije u vremenu i izgubi se to pre odatle.
Svi su imali u glavi sloenu sitnu linu raunicu.
Kada bi se sve pameti iznele na vaar, svako bi se
svoje maio.
Nataa pokupi oljice s poda i stavi ih na tacnu zajedno s isprljanom maramicom kojom je obrisala ostatke
kafe s tepiha. Uinilo joj se da je najbolje da ode to pre. Pre
nego to joj se Sergej i obrati, napusti kancelariju.
Uinila je to uurbanim korakom i napustila kabinet.
Oseala je olakanje u ambijentu svoje kancelarije.
Prostora gde se dobro snalazila. Ugledala je reo na podu koji
se usijao i pourila da ga iskljui. Totalni komar je zavladao
njenim razumom. Kao da joj je neko premestio ahovske figure
na tabli i nije nalazila nain da vrati sve na svoje mesto.
Kao nikada do tada, trebao joj je mir i da bude sama
Ali kako? Nalazila se na radnom mestu i traila je
nain da se to pre pribere i pone da neto radi i misli o poslu.Traila je sebe, traila izlaz u lavirintu iz kojeg nije bilo
izlaza. Nita pametno ni korisno u ovom trenutku joj nije
padalo na pamet i pored natprirodnog, uroenog oseaja da
se iz neprijatnih situacija izvlai s takvom lakoom da niko
ne primeti da je i upala u nekakvu svoju nelagodu, malu ili
veliku nevolju.
Odmotavala je film od jutros i nije verovala da se
sve odvijalo brzinom one nepoznate dimenzije iz sna.
Takvu sluajnost nije mogla ni da sanja. Uverila se da re
Razmiljaj muzikom
71
sluajnost nema nikakvog smisla. Stvorena je zato da bi

izrazilaneznanje ljudi o nekimpojavama. Nijedna sluajnost
nije bezrazlona, ona ima svoj smisao i svoju pravilnost.
Sluajnost je nezvani, ali nekada veoma dragi gost.
Pa zar on, kako, zato?
A lepo je danas bila tako neobino zanesena i imala
nedovren plan da isplete mreu za sutranji jutarnji lov.
Njena pronicljivost i redak dar da namesti ivot i situacije
kako njoj odgovaraju, omoguavala joj je skoro ceo dan
da po kalupu, malo radi, malo razmilja, isplete priu kao
paukovu mreu u koju e se bez moi da se iz nje iskobelja
i razmilja kako da se oslobodi, uplesti Marko.
Sela je na stolicu pored svog pisaeg stola. Pogledala
levu srednju fioku, otvorila je i pronala kutiju cigareta koju
je pre nekoliko dana jedan Sergejev gost zaboravio.
uvala ju je za sluaj da Sergej ostane bez duvana,
to mu se esto deavalo i to je on pravdao rasejanou.
Tada bi bio nervozan i ljut, a ona je znala da ga oraspoloi
dajui mu uvane cigarete za takve situacije posle kojih bi
se radovao kao malo dete i hvalio je kako misli na sve.
Otvorila ju je nespretno jer nije puila i nije to uradila kao svaki pua, rutinski, polako skidajui crvenu tanku
celofansku zatitu. Noktima je zagrebala nervozno kutiju i
skoro pocepala pakovanje.
Uzela je cigaretu i poelela da prvi put u ivotu uvue
dim cigarete, iako je svakog dana imala priliku da udie
miris duvana, jer je Sergejev duvan irio tako dubok, otar
i intenzivan miris koji se uvlaio u garderobu, nametaj,
zavese na prozorima pa i pod kou.
Stavila je cigaretu u usta, ali nije imala ime da je
zapali.
Otvarala je i zatvarala vidno nervozno kripave fioke
svog stola, ali nije uspela da pronae toliko neophodne ibice.
72
Setila se, ustala i upalila reo. Stari dotrajali reo se

sporo zagrevao, a ona je bivala sve nervoznija. uala je
pored reoa, vrtela izmeu dva prsta cigaretu i ekala da se
ploa dovoljno zagreje.
Gledala je naokolo.
Pogled joj se zaustavio na iviluku gde je ve suva od
jutronjeg snega oputeno visila njena bunda.
Pomislila je da sve napusti, obue bundu i ode zauvek.
Ne. Taman posla. Zato Mi to treba. Pa ja moram da
potujem Sergeja, ne smem zaboraviti da me je on doveo i
dao mi posao, a njega i njenog oca je vezivalo neraskidivo
prijateljstvo.
Nije smela da sve baci pod noge i da izneveri sebe.
Duboko zamiljena, nije primetila da neko stoji pored nje.
Sergej?
Ispred sebe je videla senku oveka koji je stajao iza
nje. Znam, kriva sam za sve dananje situacije, ali zato se
ne izvie na mene i iz sebe isprazni nagomilanu nervozu,
kako je to esto znao da radi, uz obavezno izvinjenje koje
je sledilo nakon nekoliko minuta.
ta sada eka?
Opet e da pone priu, kako su on i njen otac stari
prijatelji i da ne eli da je grdi. Da je voli i osea kao svoje dete. Hajde ve jednom, budi drugaiji, mazohistiki je
poelela Nataa.
elim da osetim da si autoritet. Da preivim i tu grdnju. Da se osetim krivom, da me je sramota. Hou da vam
se izvinim, hou da crvenim, da se stidim, da vam kaem da
se ovakve stvari nikada vie nee desiti.
Samo kai neto i ne mui me vie, ovee. Gde e
ti dua?
Drhtala je, a neobina tiina nije liila na Sergeja.
Onako goropadnog, krupnog, robusnog, samo ponekad
Razmiljaj muzikom
73
nenog i nasmejanog kao kakvo dete to nije odgovaralo
njegovoj guliverskoj konstituciji i esto je u takvim situacijama pre izgledao smean.
Kada bi se razbesneo morala je da skuplja spise koje
je samo pre nekoliko trenutaka bacio na pod. Imao je obiaj
da zalupi vrata, utne fotelju, nekontrolisano vie kada s
nekim razgovara telefonom i baca slualicu. Sve te slike su
joj se filmski izvrtele kroz glavu.
- Nataa!
ula je muki glas i istovremeno zvuk zipovog
upaljaa.Ustala je, okrenula se i ugledala Marka. Gledali su
se kao zaljubljena deca. Vratila joj se njena vetina brzog
vraanja u stvarnost.
Drao je upaljen upalja u visini njenih grudi. Nije ni
primetio da ga palac ve pee od vrelog upaljaa. Nataa,
kao da je iskusni pua, pogleda ga na kratko, savi glavu i
prinese cigaretu plamenu upaljaa.
Povue dim i zakalja se.
Marko se nasmeja i prvi put Nataa vide njegove divne
biserne zube. Pomislila je kako u basni paun kae: Ne nosim
ja perje zbog ukrasa, to je zbog enki. Upravo su Markovi
zubi izgledali kao da ih nosi zbog enki. Neprirodno blistavi,
beli kao biseri i savrenog oblika.
Uzvratila je istim osmehom uz jo jedno nespretno
nakaljavanje. Prvi put je stajala pred mukarcem pred kim
bi mogla da izgovori - I ti meni, posle onog mukog, njoj
dobro poznatog, Nataa, svia mi se.
U tim trenucima zaboravila je na sujetu, vernog
enskog stanara. Ima ljudi koji oseaju potrebu da uvek
budu prvi, najbolji, iznad drugih, ma koliko ih to kotalo.
Njima je sve svejedno, samo ako se istiu, ako mogu da
skrenu na sebe panju. Oseaju se jednako dobro i na daskama vaarskog atora i na pozornici i prestolu i na stratitu.
74
Svako poseduje sujete, koliko mu nedostaje razuma.

Ali nije bilo ni vreme ni mesto za zapoinjanje neega
to su potajno oboje eleli. Svako od njih je kovao svoj
intimni, mali, pobedniki plan za sledee jutro. Muko srce
eni je najslai zalogaj. Pretila joj je opasnost od dobrog
raspoloenja.
Otvorie se vrata Sergejevog kabineta i ve vidno
smireni Sergej se uljudno obrati Marku.
- Zaboravili ste kapu, kapetane.
Oboje se trgoe, a Marko se okrenu i vide da mu
Sergej rukom pokazuje da ponovo ue u kabinet i uzme
zaboravljenu stvar.
Marko brzo, u nekoliko koraka ue u kabinet. Za njim
krenu i Sergej, ali kao da je neto zaboravio naglo se okrete
prema Natai i iznenadi se kada je vide s cigaretom u ruci.
-Nataa, nisam znao da pui, - zaueno prokomentarisa Sergej.
-Ne efe. To, tek onako, da probam. enska radoznalost, ili ako hoete, deja, - nasmeja se.
Sergej u neverici zavrte glavom, a Nataa oseti da joj
Sergej nije poverovao. Uao je u svoju kancelariju s izrazom lica koje joj je govorilo da ima jo neto da joj kae,
kada isprati Marka.
Marko i Sergej se jo jednom rukovae.
- Kapetane, videemo se sutra.
Uvlaei jo jedan dim iz lule isprati Marka.
-Naravno, - odgovori Marko, izae iz kancelarije licem okrenut prema Sergeju.
-Kapetane, ostavite otvorena vrata, da se malo provetri, - uo je Sergejev glas.
Starom obavetajcu i njegovom instinktu i oku, nita
nije moglo da promakne. Priao je prozoru i irom ga otvorio
Razmiljaj muzikom
75
s namerom da prostoriju provetri od gustog dima. Uvek je
to inio posle neije posete i nekoliko minuta drao otvoren
prozor.
Otvorena vrata predstavljala su prepreku da Marko
i Nataa razmene jo poneku, njima tako neophodnu
reenicu.
Nataa je proitala Sergejev naum s otvorenim vratima.
Nije htela da sebi i Marku pravi nove neprijatnosti.
Pozva ga nemo, pogledom da prie njenom stolu i tiho
izgovori.
- Marko, zaboravili ste cigarete.
- ta mi je danas da sve zaboravljam? Kapu kod
Sergeja, cigarete kod tebe. Glavu sam ionako tu negde zaturio, nadam se da e mi je vratiti.
Nasmeja se i pozdravi Natau.
Hteo je to pre da napusti njenu kancelariju, da Sergej
neto ne bi posumnjao, ne dajui sebi ni trunku mogunosti
da se u Sergejevoj glavi ve sklapaju kockice mogue
prie.
Krenu prema izlaznim vratima, klimnu glavom i
osmehom pozdravi Natau, koja se nasmeja shvativi da
je Marko takoe neto posumnjao. Zastao je kao da je jo
neto hteo da joj kae, ali je mislio, da je bolje da pouri i ne
napravi nekakvu nepromiljenu glupost i ne izgovori neto,
suvino, nepotrebno u ovoj situaciji.
Bio je sasvim zadovoljan prvim utiskom koji je ostavio
na Natau i na svoje iznenaenje, presliavajui se svake
razmenjene rei i pogleda, pobedniki je konstatovao da nije
nigde pogreio.
- Nataa, doi odmah, - pozvao je Sergej Natau u
kabinet.
76
Sergej je priao prozoru i zatvorio okna otvorenog

prozora.
Prostorija je bila provetrena i ve skoro rashlaena.
- Molim te, ubaci neko drvo u pe. Hladno je.
Nataa je prila kaljavoj pei, iznad ijih vrata je belu
porcelansku boju kaljao crni trag dima iz pei. unula je
i ubacila nekoliko cepanica ve rasuenog drveta, uredno
sloenog pored pei. Vatra se odmah rasplamsala, a Nataa
odmaknu lice od pei i brzo zatvori tuana vrata, kroz koja
su pucketajui iskakale uarene iskre koje su se brzo gasile
u vazduhu, ni ne pretei da otete tepih.
- Zato si jutros upalila cigaretu?
Iznenadi je Sergej najmanje oekivanim pitanjem.
- Zato me to pitate? Rekla sam vam, tek onako iz radoznalosti, -odgovoriNataaneuobiajeno neveto, nesigurnim
tonom kakav Sergej nije navikao da uje od nje. Bojaljivo,
providno, neubedljivo. Glas joj je bio bezbojan i plaljiv.
Nije to bila ona Nataa koja je tako esto i tako veto
izmiljala izgovore za sve i svata, na koje je Sergej uvek
naivno nasedao.
-Odakle ti cigarete? - upita strogo Sergej kao otac
kada uhvati svoju mladu erku s prvim cigaretama.
-Zaboravio je pre par dana onaj va gost, seate se,
-pokua Nataa da bude ubedljiva. Nije lagala, ali je
izgubila prepoznatljivu sigurnost u glasu.
- Donesi mi tu kutiju, - zapovedniki naredi Sergej.
Nataa sada ve nije mogla da sakrije zbunjenost.
ta sada rei, ta slagati? Nepotrebnim laima bi samo
sebi nakodila, to je najmanje elela.
Kutiju je dala Marku. Reila je da Sergeju kae istinu
ne traei izlaz. Izbora nije imala.
- efe. Cigarete sam dala ovom kapetanu koji je sada
izaao.
Razmiljaj muzikom
77
- Zato si mu dala kutiju cigareta? - upita Sergej,
prie svojoj udobnoj fotelji i zavali se u nju.
Nataa je utala, krei prste ruku, zateena bez valjanog odgovora. Sergej je stavio naoare i traio neke spise po
fioci.
- Nita nije tamo gde mu je mesto. Ba sam zreo za
penziju. A i ivci su mi sve tanji, ovo vie nije za mene, - kao
za sebe je rekao, a ujedno dovoljno glasno da Nataa uje.
- Ovo mi se esto deava u poslednje vreme.
Nastavio je da pretura po fiokama.
Nataina intuicija nije mogla da dobaci tako daleko
pa nije bila u stanju da nasluti da je Sergej namerno zapoeo
priu o nekim dokumentima koja su se zagubila, ostavljajui
Natau da smisli neto to je mogao prihvatiti kao njen
odgovor.
- Kapetan me zamolio za cigaretu. Rekao mi je da
je ostao bez cigareta. Ja sam mu dala celu kutiju, jer ja ne
puim.
Nataa je slagala i s olakanjem odahnula, mislei
da e Sergej progutati priu kao riba udicu s omiljenom
hranom.
- Nataa, sedi i zatvori vrata, - ozbiljno naredi Sergej.
Nije znala ta Sergej sada hoe i ta eli.
Sela je i gledala efa pravo u oi.
- Svia mi se kako se snalazi u bezizlaznim
situacijama. Znam te dobro ve due vreme. Od prvog dana
sam te posmatrao. Ulio sam ti samouverenost doputajui da
me ubedi u svaku tvoju priu, kad bi god neto pogreila.
Sve tvoje izgovore, lai koje, na sreu nikom nisu tetile, ali
su tebi bile potrebne jer si njima sticala lani oseaj nadmoi,
nepogreivo sam otkrivao. Da zna, ovo ti sada kaem, ni
jednog trenutka nisam poverovao u tvoje konstruktivne,
lako osmiljene i ubedljive prie, ali Nataa, prie za nekog
78
drugog. Pustio Sam te da se tako i osea. Znam, svim

mladim ljudima je ta sigurnost toliko potrebna.
Presvlaio je Natau Sergej svojim iskustvom sloj po
sloj ostavljajui je razotkrivenu do gole koe. Nataa gaje
posmatrala ne trepnuvi, isto onako kako je posmatrala oca
kada ju je neto savetovao, a ona oseala da e joj to nekada
u ivotu koristiti.
Dobro je poznavala Sergej a, ne samo u poslu ve i
u privatnom druenju s svojim ocem. Sergej se takoe
oinski brinuo o Natai i vie gaje plaila mogunost da ne
napravi kakvu nepravilnost, gde bi on bio nemoan da joj
pomogne. On je njen ef, ali greke se u poslu nisu tolerisale, ne raunajui Sergejevu poslovinu i veto skrivanu
od drugih, slabost prema Natai.
A onda tiho, neuobiajeno situaciji, kada je oekivala
provalu besa, jer je to i elela, Sergej, tiho, ba onako kao i
uvek do sada, ree Natai:
-Skuvaj Mi jednu duplu kafu. Jednu redovnu i onu
prvu koju si prosula, - nasmeja se i isprati pogledom
Natau
do vrata.
-Nataa, - obrati joj se Sergej. - Onaj, na kapetan
od jutros uzeo je svoje cigarete, pokupio ih je
zajedno s
upaljaem i stavio u dep.
Nataa spusti pogled i otrpi poraz. Poraz na koji nije
navikla. Ali sada to nema znaaja. Ionako joj je Sergej
stavio do znanja da bar njemu ne izlazi na crtu.
Svoju uroenu, prepotentnost, drskost, inteligenciju,
ne moe da poredi s nj ego vim iskustvom, istananom percepcijom steenom godinama i mudrou koja se stie tim
istim godinama.
Marko je naputao zgradu i pozdravio se s portirom
koji mu je samo prijateljski mahnuo provirivi kroz alter
Razmiljaj muzikom
79
svoje improvizovane kancelarije, koja je vie liila na kavez.
Sneg je prestao da pada i sunevi zraci su se provlaili
izmeu proreenih oblaka, pravei svetle i naizmenino
sive slike ulinog pejzaa. Prvi put je video plavo nebo nad
Moskvom.
Temperatura je znatno via nego jutros kada je dolazio.
Osetio je da se znoji ispod kape. Zastao je, skinuo kapu,
obrisao elo maramicom. Drugom rukom je malo raskomotio
okovratnik i oslobodio grlo, u kojem je bilo ve dovoljno
knedli za taj dan.
Stavio je ruku u dep traei kutiju s cigaretama.
Izvadi kutiju i drugom rukom potrai upalja u drugom
depu. Napipa jo jednu kutiju cigareta. Kratko zastade,
izvue ruku iz depa i u tom trenutku je drao u obe ruke
dve kutije.
Setio se da mu je Nataa rekla da je zaboravio cigarete i on joj se zahvalio. Pitao se zato je to rekla kada to
nisu njegove cigarete. Verovatno se i ona zbunila nastalom
situacijom, konstatovao je uverivi sebe u svoje zapaanje.
U ruci je okretao kutiju koju mu je Nataa dala i primeti
ispod celofana pare papira.
Vrhovima prstiju pokua da izvadi papiri, ali pocepa
celofan. Uzeo je ceduljicu izmeu palca i kaiprsta i video
da je urednim, lepim rukopisom, kakav imaju samo ene
neto napisano.
Na belom paretu papira, pocepanom oku iz neke
sveske, pisaloje:
Nataa Lebedeva
Pukinova ulica br. 77,
metro Arbatsko-potrovskij, stanica 8
Marka je oarao moskovski metro. uo je pre rata da

se neki podzemni voz pravi u Moskvi, ali nije ni slutio da je
to mogue. ta e vozovi pod zemljom?
Moskva je bila isprepletana ispod zemlje tim udesnim
prevoznim sredstvom. Kao krvotok s nekoliko glavnih vena
i mnotvom kapilara. Kao nekakva podzemna pauina od
gvoa. Prie o bogu i nebeskom ivotu bile su tabu jer ko je
smeo i naroito ko je hteo da se zanima tim glupostima sem
dokonih ljudi, baba i anatemisanih od komunista predratnih
vernika.
Ovaj podzemni moskovski ivot, prvi put je osetio
da je realan i da hiljade ljudi menjajui vozove, menjaju i
destinacije u gradu i izlaze dugim nepreglednim stepenitem
kao kakvi duhovi u onaj srednji svet, jedan od troslojnog
sveta, kako je imao obiaj da kae.
Linije metroa imaju tri vrste identifikacije. Prema
broju, prema imenu i broju i prema boji. A ima linija koje se
razlikuju i po nijansi.
Pravac kretanja prepoznajete po glasu spikera i
neobinom kriterijumu. Muki glas - u pravcu kazaljke na
satu, a enski u obrnutom smeru.
Ovu interesantnu priu uo je od sluajnog saputnika
u vagonu, kojem je pokazao Natainu ceduljicu s nazivom
stanice i adresom, zamolivi ga da mu pomogne gde da
izae.
Muki glas je s razglasa objavljivao nazive stanica
i redne brojeve. Znai kreem se kao kazaljke na satu,
82
razmiljao je i zakljuio da je to dobro jer je to prirodan tok

kretanja. Kazaljke na satu idu uvek napred isto kao i to
sve reke teku prema moru i ivot ide napred. Svialo mu
se ovo malo sujeverje koje je otkrio u donjem sloju njemu
troslojnog sveta.
Izaavi stepenitem na svetlo dana, ponovo je bio u
svom srednjem sloju, realnosti, istini. Trebala mu je orijentacija koja se tako lako gubi kada ne poznajete grad. Nasmejao se onome to je uo.
Muki - enski glas, pravac kretanja kao kazaljke,
boje, nijanse, brojevi. U ivotu je nauio da ide pravo,
ali se predao pred dilemom, kuda sada krenuti. Jer postoji
levo, desno, iza ispred. Nalazio se upravo negde na sredini
Pukinove ulice. To je saznao odprolaznika kogaje ljubazno
pitao za naziv ulice.
Traio je zgradu s vidljivim brojem da se lake
orijentie kuda da krene. Levo ili desno. Brojeve kao da
je neko poskidao da bi se s njim poigravao i igrao murke.
Zato ba danas?
eleo je to pre da vidi Natau.
Ugleda beskunika u ritama, pocepana garderoba,
koja je izmeu dva rata krasila nekog uglednog gospodina.
uvala je od zime, ako nita drugo. Masni, izlizani rukavi, pocepani reveri i dva razliita dugmeta, kao i dve rupe
pored kojih nije bilo dugmadi,
Pantalone s dve rupe. Ona kroz koju prolazi noga i
koju nazivamo nogavica i ona druga na kolenu. Verovatno
nastala od estog kleanja i pronje tih neophodnih nekoliko kopejki da bi preiveo, bilo je jedino to je ovaj siroti
ovek imao da obue.
Ispred prosjaka je stajao kaket, s pocepanim obodom
i masnom svilenkastom postavom, na kojoj je lealo nekoliko bronzanih kopejki.
Razmiljaj muzikom
83
Marko mu prie, iz depa izvadi rublju i baci u kapu.
Zamagljen prosjakov pogled, lice pregaeno nematinom, bez izraza i poveza preko levog oka i bez oekivanog
- hvala, pogleda Marka.
Prosjak je klimnuo glavom, kao za sebe i nastavio da
uti.
-Koji je broj ove zgrade? - upita Marko.
-ezdeset est, promumlaprosjakhrapavim starakim
glasom, koji je Marko jedva razumeo.
-Znai, neparni brojevi su s duge strane ulice, - glasno
izgovori Marko urno se udaljavajui, pogledavi jo
jednom
prosjaka i traei mesto gde mu je zgodno da pree
ulicu.
-Sedamdeset sedam, - uo je.
Marko se okrenu i vide prosjaka kako mu mae rukom i pokazuje da se vrati.
-ta sedamdeset sedam?, - upita Marko zbunjeno
prosjaka, pomiljajui da ovaj sluajno ne poseduje
neke
moi da prorie i ita misli.
-Broj zgrade, gospodine. Sedamdeset sedam je broj
ulaza ispred koga sedim.
-Pobogu ovee! Ja te pitah, a ti ree ezdeset est?
-To je zato to je to avolski broj, a kao da je avo
uao u ovaj narod i od jutros nisam nita dobio. Ne
mogu
ni hleb da kupim. Vi ste jedina osoba u poslednjih
nekoliko
meseci od koje sam dobio celu rublju, - ree prosjak.
- Vidim da ste dobar ovek, pa mislim, to da ne
pomognem.
Marko se nasmeja, pretrese rukom po depovima i
baci jo jedanput celu rublju ispred prosjaka.
Uaojeuzgradu.
Hodnik je bio prostran, polumraan i memljiv, i pravo
s ulaza iroke stepenice s metalnom ogradom, vodile su na
84
sprat. Mimoiao se s ovekom ve na prvim stepenicima,

urei kao da je sto puta bio u zgradi.
Sluajno su se okrzli ramenima i Marko se uljudno izvini
neznancu. Mlai ovek se samo nasmei i klimnu glavom
kao znak prihvaenog izvinjenja, koje nije ni oekivao.
- Izvinite, gospodine, smem li neto da vas pitam?
- obratio se Marko oveku.
-Da, naravno, - ljubazno zastade neznanac i okrenu
se prema Marku koji je stajao nekoliko stepenika
iznad.
-Stan ezdeset osam. Gde se nalazi? - Upitao ga je
Marko.
- ezdeset osam?! - napravi ovek malo zauen izraz lica.
-Ja ovde ivim odpre rata. U ovoj zgradi nema tog broja.
Stanovi su obeleeni od jedan do devet, jer ih zgrada ima
toliko.
Usudio bih se da tvrdim da ste pogreili zgradu, odgovori
uverljivo neznanac. Nepoznati ovek, iako je oigledno
urio,
zbog Markove ljubaznosti, htede da mu pomogne.
-Koga traite gospodine? Izvinite na indiskreciji, ali
moda vam tako mogu pomoi? Mislim, po imenu
osobe
koju traite.
- Natau, Natau Lebedevu, - ispravi se Marko
mislei da je dovoljno da kae Nataa.
- Lebedeva. To mi je poznato. Ostavi ovek Marka u
nedoumici.
Savidnimolakanjem,Markoprihvatiovuohrabrujuu
informaciju.
- Da nije to kerka pokojnog pukovnika Lebedeva?
- ljubopitljivo, malo nakrivljene glave upita ovek.
-Nataa. Ne znam kako joj se otac zove, ona je visoka, lepa devojka..
-Da, znam, - prekinu ga ovek u opisivanju Natae.
- Idite pravo stepenitem i lako ete pronai. Ni na jednim
Razmiljaj muzikom
85
vratima neete videti prezime i ime stanara, nemojte to da
vas zbuni. Ona ivi u stanu broj est. esdeset osam ne
postoji u ovoj zgradi, rekao sam vam.
ovek je bio oigledno zadovoljan to je bio od
vidljive koristi nepoznatom, retkom gostu zgrade, jer ovde
niko ne dolazi ni kod koga, ve godinama.
- Mnogo hvala, gospodine, - zahvali se Marko
i nastavi da se penje stepenitem. Mnogo oputenije i
nestrpljiv da to pre vidi Natau.
Doao je do vrha stepenita, gde su se ravala dva
pravca. levo i desno.
Pomislio je kako mu se namestilo da rei vie malih
zadataka slinih zagonetnom lavirintu, da bi doao do
Natainog stana. Trud se isplati ako imate valj an razlog. Vreme
je curilo i samo to se nije smrklo. Ovaj dan je izgubljen, kao
to se gube kljuevi i gube prijatelji. Dan s kratkim rokom
trajanja. Pa, svaki drugi je dui od ovoga.
Po intuiciji je krenuo desno.
Vrata stanova bila su pravilno rasporeena na jednakim
rastojanjima, slino kao u nekoj kasarni. Strop je bio visok,
kao i vrata i veliki prozori koji su osvetljavali hodnik, s
ponekim razbijenim staklom i golubijim izmetom na simsu
svakog prozora.
Pomislio je kako bi se teko snaao po mraku.
Usporio je korak, proao prva vrata na kojima je bio
prikovan mesingani broj 2. Sledei je bio 4. Nastavio je
dalje. Polo je sve nekom logikom, a srce mu je sve jae
pulsiralo.
Na sledeim vratima ugledao je mesingani broj 6.
Stao je pred vratima jer se iznenadio kada je video da
je pored broj a est crnom bojom ispisan broj osam. Osmica
je bila iste veliine kao estica i skladno se uklapala u celinu kao jedan broj.
86
- ezdeset osam, - izgovorio je glasno.

Nita mu nije bilo jasno. Kako?
Poao je dalje do sledeeg stana i video na vratima
takoe parni broj osam.
Vratio se do vrata s broj em ezdeset osam i ponovo
uzeo ceduljicu, koju je danas pronaao u cigaretama. Bila je
ve izguvana od stajanja u Markovom depu.
Otvorio je kao neko dete bombonu i uverio se da pie
broj ezdeset osam.
Znai. Tu sam, pred njenim vratima.
Zbunjivala ga je osmica koja je bila veto dopisana,
paljivo i kao pod konac pored estice. Nije imao dilemu
da se nalazi ispred Natainog stana. Ni na pamet mu nije
padalo da sada razmilja o moguem razlogu zato je osmica tu gde joj nije mesto i zato ba osam?
Setio se Natainog prepoznatljivo lepog rukopisa i
zakljuio da je to ona, iz samo njoj znanih razloga, uradila.
Stao je ispred vrata. Ugledao zvono i pre nego to
je krenuo da pozvoni, uinio je jedan dubok uzdah, koji
je trebalo da mu olaka i odagna tremu, koju nije mogao
sakriti u ovom trenutku.
Pritisnuo je zvono i pozvonio.
Zvuk zvona je bio neuobiajen, kao da je promukao
i s vremena na vreme se prekidao. Iz unutranjosti stana je
uo korake, lagane, prepoznatljive, enske.
uo je prekida svetla i ispod vrata video snop
svetlosti iz unutranjosti stana. Klju u bravi je dvaput
kljocnuo. Vrata se lagano otvorie i ugleda Natau.
Na sebi je imala crnu elegantnu haljinu bez detalja.
Jednostavnu, do listova. Na nogama crne cipele sa tiklama
koje su je inile viom, taman toliko da nije morala da blago podigne glavu kako bi ga gledala pravo u oi.
Razmiljaj muzikom
87
Oima su se nasmejali kao po dogovoru.
- Izvoli, ui, - ree Nataa i pritom otvori irom vrata
i otkorai dva koraka unazad ne isputajui kvaku iz ruke.
Marko prethodno obrisa noge o otira i s nekoliko batova
od pod protrese ostatke snega s izama zalepljenih na onove.
Marko je zaboravio da treba neto da kae, ve je
oima razgledao stan, istovremeno raskopavajui teki
vojniki injel. Skinuo je kapu i dao je Natai. Nakratko je
pogleda i nastavi da razgleda stan. Pretraujui pogledom
svaki detalj.
-Ja sam ovde - ree Nataa elei da stavi Marku do
znanja da se nalazi kod nje u stanu, a ne u kakvoj
galeriji ili
poseti muzeju.
-O. Izvini, Nataa. Zna, malo radoznalosti nije na
odmet.
-Iznenaen?, - upitno ga pogleda Nataa i odnese
injel i apku da okai na iviluk.
-Oekivala sam da e prvo mene primetiti kada sam
otvorila vrata, - Nataa se ironino obrati Marku.
-I jesam, ali shvati, od kada sam doao iz Beograda, nisam osetio toplinu doma. Riba bez kosti i
dom bez
razgovora ne postoje. Prvi put se nalazim u neijem
stanu.
Moda sam zaboravio da se ponaam, izvini.
-Iz Beograda, Jugoslavija. Pretpostavila sam. A,
razmiljala sam odakle si, primetila sam po akcentu
da nisi
Rus.
-Razmiljala si? - pogleda je Marko s osmehom i
zadovoljstvom to te rei uje od Natae.
-Da. Isto kao i ti o meni, - ree sigurna u rei koje
izgovara.
Ponudila ga je da sedne na udobnu fotelju presvuenu
skupim brokatom boje starog zlata, pomalo izlizanim na
mestima gde se prislanja glava i naslonima za ruke.
Sela je na istu takvu fotelju naspram njega i privukla

mali stoi s kozjim nogama i sjajnom politurom na povrini,
na kojoj su se primetili tragovi davnih fleka od aa.
- Pa, kako se osea kod mene u stanu?
Nije htela namerno da ga pita kako mu se svia njen
stan. Dobila bi oekivan i kurtoazan odgovor. Htela je da
mu stavi do znanja da je na domaem terenu i samoj sebi je
priutila inicijativu.
- Iznenaen sam. Naravno, prijatno, - ree, imajui
utisak da se ve dovoljno opustio.
- Mojim izgledom ili ambijentom? - zavodljivo
ga pogleda Nataa znajui Markov odgovor. Oekivala je
laskav odgovor. Laskanje mukarca joj je toliko prijalo do
granice samozadovoljavanja sujete.
-Nataa. Ti si lepa ena i u svakodnevnoj odei,
izmama od krzna u kojima sam te prvi put i video,
kao i
sada u toj neobino lepoj haljini, ija jednostavnost
stavlja
tvoju lepotu u prvi plan. Govorim ti istinu. Ne
volim da
laskam, - kao da je Marko delom razotkrio Natainu
narav.
Laska se runim enama i onima od kojih
potraujemo
nekakvu korist. Laskanje nije nita drugo nego
trgovina
laima, zasnovana s jedne strane na koristi, a s
druge na
sujeti. Laskanje je lani, bezvredni novac.
-Zna, Nataa, - oslobodi se Marko stege i nelagode koju je oseao kada je kroio u stan. - runoj
eni ne
pomau ni odore carske ni skup nakit. Ne vrednuj
nikada
sebe zlatom. Jer zlato nije zlato osim u tvojoj svesti.
Natainim uima je, kao to bi i svakoj eni, prijao
Markov monolog protkan istananim komplimentima i
odabranim reima. Ustade i upita Marka:
- Mislim da bi za ovaj susret bio red da nazdravimo?
Ustala je iz fotelje i njiui se izazovno, znajui da
Marko prati svaki njen korak, krenu da donese pie.
Razmiljaj muzikom
89
- Hvala na biranim reima, gotovo diplomatski, - kao
da u kuu nije primila oveka koji joj se svia, ve nekog
diplomatu, koji protokolarno saoptava izvetaj. Od Marka je
elela da uje neto suptilnije, intrigantnije, zavodljivije. Nije
elela duge uvode i otrcane muke fraze, pune bezvrednih
rei, samo da bi neto rekli i sakrili se privremeno od
zbunjenosti.
Nataa se izgubi iza paravana i ulo se otvaranje nekog
ormana gde je drala pie i zveket aa.
- Mogao bi da mi pomogne, - uo je Natain glas,
liilo je vie na naredbu, negoli na molbu. Sedeo je ve
oputen i ponaao se kao i svaki uljudan gost. Tre ga njen
glas i molba da joj pomogne.
Ode iza paravana i vide Natau kako je iz ormaria u
kojem je zapazio mnogo boca izvadila teku kristalnu flau
sa starim konjakom.
Stavila je dve ae na tacnu zajedno s bocom, ali kada
je podigla tacnu boca od teine krenu da klizi po tacni.
Uplaila se da ne proe kao s kafom kod Sergeja, jo
na njenom terenu i zato je pozvala Marka. Marko shvati ta
treba da uradi. Prie joj i uze flau s posluavnika.
Nataa je stajala ispred njega i gledala ga pravo u oi.
Stajali su nikad blie jedno drugom.
Mislio je da li da je poljubi? ta ako je to prebrza
i preuranjena odluka. Plaio se da na samom poetku
neega, to je itav ivot prieljkivao, ne pokvari jednom
nepotrebnom nepromiljenou.
ivot ga je nauio strpljenju i svim prednostima koje
ono nosi sobom. Ko god eli da dobije bistro vino, mora se
prvo zadovoljiti mutnim motom. Sve dolazi samo po sebi,
nepisanim pravilima, ako ovek hoe da eka. Nije mogao
nita da izgubi. Emocije koje je gajio prema Natai bile su
duboke i nevino iste. Posedovao je neverovatnu disciplinu
90
uma i tela, koja je u ovakvim situacijama poeljna, gotovo

neophodna.
Zato me ne poljubi? Pa ja to toliko elim, mislila je
Nataa.
Treba mi njegov poljubac. Sada, ovde, odmah.
Ma..! Malo sam pourila, pomislila je. Zato bih
jednim poljupcem pokvarili neto to oboje ekamo?
Najlepe je dok se eka. Gotovo da su im se razmiljanja
podudarala. I od dudovog lista, preko bube nastaje svila, ali
treba biti strpljiv. Sve e samo po sebi da se desi, ako treba
da se desi, mislila je.
- Idemo u sobu, - prekinu Nataa trenutke duhovne
ekstaze, bez predvidljivog nastavka, izmeu dve opasnosti
oliene u njihovim biima.
Marko se vratio u svoju fotelju, prekrstio nogu preko
noge i izvadio cigarete.
- Hoe da zapali? - upita je Marko, nudei je cigaretama koje je dobio jutros upravo od nje.
Nataa se nasmeja prepoznavi kutiju i shvativi aluziju.
- Ne, hvala. Ja ne puim. Danas sam morala. Bilo je
to jae od moje odvratnosti prema cigaretama.
Sipala je konjak u ae i nazdravila Marku.
- Za na susret!
Pogleda ga u oi i blago uz klimoglav die au.
Marko usta iz fotelje, uze au, pogleda Natau i
nazdravi joj. Nataa prisloni ivicu ae na usne i polako,
ispijajui gledala je neprekidno Markapravo u oi, milujui
ivicom ae donju usnu. Marko ispi konjak onako muki,
rutinski, naiskap, kao s mukim drutvom u nekoj kafani.
Oboma je prijao ukus oputajue arome starog konjaka. Flaa
je bila dopola puna. Marko je posmatrao flau i razmiljao
s kim je bila popijena gornja polovina boce.
Razmiljaj muzikom
91
Setio se reenice neznanca s stepenita: - Ovde niko

ne dolazi.
Nataa ustade i ode do ugla prostranog salona koji je
svojom veliinom ispunjavao stari klavir marke Petrof, sa
sjajnom crnom politurom. Dlanom je prebrisala prainu s
poklopca koji je sakrivao crno bele dirke i podigla ga.
Marko ustade za njom, uze flau i prie do klavira.
Stavio je flau konjaka na klavir i sipao jo po jednu
aicu tog tako u ovom momentu potrebnog, oputajueg
napitka.
Nataa j e sela za klavir i brzim pokretom ruke pretrala
preko svih dirki. To je bilo kao da je skinula zatitni sloj s
nekog konzerviranog predmeta.
Ispreplela je prste leve i desne ruke, jedne izmeu drugih i pripremajui se da zasvira ulo se pucketanje zglobova.
-Oigledno je da dugo nisam sedela za klavirom, rekla je pravdajui se ako napravi neki oigledan fal,
mada
je znala da Marko to ne bi primetio.
-Otkad svira klavir, - neobino zainteresovano je
upita Marko.
- Bila sam dete kada me je Sergej nauio prvim
akordima.
- Sergej? - zaueno je pogleda Marko.
Nataa je ime Sergej izgovorila tako nedvosmislenim
tonom da Marko nije ni imao priliku da sumnja i razmilja
o kojem se Sergeju radi.
Nataa je prebirala po klaviru, traei melodiju
koju nije mogla da uhvati i pone iz nekoliko neuspenih
pokuaja. Seti se nekoliko prvih akorda, a onda joj nastavak
pobee kao misao kada odluta. Videlo se da dugo nije svirala i da je druenje s klavirom postajalo sve ree i ree.
U jednom trenutku, slino kao kada trei za vozom
uspe u zadnji as da uskoi u poslednji vagon, iz njenih
92
prstiju se razli i popuni prostor, predivan sklad melodije,

koja je Markovim ulima oigledno prijala.
Svoje oduevljenje nije mogao sakriti, ali nije znao
ta Nataa svira. Svoje neznanje veto je krio njiui se
uz zvuke klavira i glumei zadovoljstvo to upravo takva
muzika dopire do njegovih uiju. Klavir je poslednji put
sluao pre rata, u Beogradu i to svakok dana vraajui se
kui, prolazei pored kue gde su stanovali neki Jevreji,
poznati gradski juveliri.
Nataa se zadovoljno smejala to je uspela. Zabacila
je u nekoliko navrata glavu unazad, kao da je htela da se
oslobodi divne plave kose koja joj je smetala, padajui preko
oiju i sakrivajui klavijaturu. Na lice je navukla osmeh koji
se prepoznavao u oima s kojih Marko nije skidao pogled.
Na as je zaboravila da je Marko tu pored nje i setila se
Sergejevog oduevljenja kada je otkrio u njoj natprosean,
uroen talenat za muziku.
Govorio joj je da ga njeni dugi prsti podseaju na
Rahmanjinova, koji su pokrivali trinaest intervala na klavijaturi, raspona trideset santimetara. A savren oseaj za ritam koji je posedovala, nije se mogao nauiti. S tim se ili
rodi ili ne.
Nataa se toliko zanela u sviranje, koje se u trenucima
pretvaralo u prave izlive emocija. Kao da su dirke progovorile.
Oaran, Marko se pribliio na korak blie Natai i
svojom aom podigavi je jo jednom dopunjenu u visinu
oiju nazdravio. Nataa ga je pogledala i nekoliko puta kao
da je glavom kazala, ne sada.. ima vremena, pusti me sada
da uivam.
Marko je imao potrebu da neto kae. Da pria s
Nataom. Ceo dan je posmatra i dovodi ga do ludila njenim
esto upuenim pogledima
Razmiljaj muzikom
93
Nataa je primetila Markovu potrebu, ali nastavi da
svira.
-Nataa, ta sada svira? - upitao je Marko.
-Betoven, Meseeva sonata. Jesi li uo? - upitala
ga je takvim tonom, znajui unapred da Marko nije
voleo
klasinu muziku, a da je oduevljenje koje iskazuje,
tu pred
njom kada toliko neskriveno uiva u sviranju do
granica
ekstaze, namenjeno njoj kao eni, a ne muzici i
njenom
umeu da pretoi svoje raspoloenje preko prstiju i
dirki u
boje tonova koje bude najuzvienija oseanja
ljubavi.
Nije nita odgovorio. Primetio je da se ve polako
smrkava. Tama se pritajeno uvlai u svaki kutak salona u
kojem se toliko prijatno oseao. Otiao je do vrata i upalio
svetlo.
Svetlost iz lustera s dve staklene ute kugle se upali i
osvetli prostor. Jedna sijalica poe da mirka i ugasi se.
Kao da je svetlost govorila Marku, da je sasvim
dovoljno svetla i s jednom sijalicom.
Nataa je u kratkom vremenskom intervalu, pauzi,
koja je trajala tek dve sekunde prela na Smetaninu Vltavu.
Melodiju koja budi najuzvienija oseanja.
Marko se polako pribliavao Natai koja je bila leima
okrenuta. Stao je iza nje i stavio ruku na njeno rame.
Nataa je osetila muku ruku na svom telu, ali je
nastavila da svira kao da se nita nije desilo. Marko pree
neno rukom preko njenih lea i Nataa oseti pravi muki
hvat oko svog struka.
ula je ton stvarnosti kako udara u njene devojake,
krhke sne. Uzdrhtala je osetivi Markov neni dodir. Marko
se uplaio da ne see granu na kojoj sedi. Plaio se Nataine
mogue reakcije, ali su dve ae konjaka opustile konice
u njegovoj glavi.
94
Nataa je odsvirala jo nekoliko tonova i prsti joj

ostadoe na dirkama, bez moi da nastave. Zvuk tiine je
ispunio sobu.
Ustala je i okrenula se prema Marku.
Zagrlila ga je svojim dugim rukama.
Gledali su se zaljubljeno. Pomislio je; glupo je sada
bilo ta rei.
Naslonili su svoja ela, jedno na drugo. Nosevima su
se dodirnuli.
Nataa uvi svoje telo oko Marka i poee strasno da se
ljube. Svoje ruke je upleo u njenu kosu koja je dobila oblik
njegovih ruku. Nataa je svojim prstima milovala Markova
lea istom onom nenou kojom je dodirivala i dirke na
klaviru.
Ljubili su se divlje, nezasito, bez pauze za vazduh.
Razmazana pljuvaka i karmin su rumeneli obraze.
Zaljubljivali su se u svoje dodire, miris koe,
ivotinjsku nemo za obuzdavanjem.
Ostavila je uzdah iza sebe kao da joj vie nije potreban. Sada je imala zanos.
- Nataa, ja te volim, - otrgnu mu se bez kontrole.
Spontano, iskreno. Bio je pobeen, muki sputen na zemlju
bez moi da povrati imalo svoga Ja. Prvi put je nekome
izgovorio te rei. Oseao se kao deak. Nastavili su da se
ljube. To su bili skupi i neprocenjivi trenuci pred danom
koji nestaje i pretvara se u gustu no punu nagovetaja.
Oekivao je od Natae potvrdu rei izgovorenih njoj
pre samo nekoliko trenutaka. Nataa nije imala snage da
bilo ta kae. Potpuno mu se predala.
Marko je podie i uze u naruje.
-A ti mene? - upitao je Natau polusvesnu od zanosa.
-Ve sam ti to rekla.
-Kada, nisam uo?
Razmiljaj muzikom
95
Pomislio je da stvarno nije uo od ljubavne strasti,
kojoj se nemono i nenaueno predao.
- Muzikom. Muzikom koju si sluao. Ljubav se ne
iskazuje samo reima. Muzika je stvorena da zameni rei
kao najprikladniji pandan onome to osea. Betoven je
ovom pesmom iskazao ljubav prema ulijeti Gviardi.
Nije ni bila svesna kako je mogla da povee i kae
neto to ima smisao.
Poneo ju je do kreveta i poloio na uredno zategnutu
posteljinu. Krevet je mirisao na nju, ednost i devianstvo,
ouvano i uvano za ovaj trenutak.
- Ugasi svetlo, molim te- bilo je jedino to je u
polusvesti uspela da izgovori.
Marko poe prema ulazu u sobu da ugasi svetlo,
skidajui deo po deo garderobe sa sebe.
Ostadoe u mraku. Samo je svetlo s uline bandere,
kao kakav uhoda, ispunjavalo pojedine delove sobe. Zrak
svetla je prelazio i preko kreveta.
Prilazio joj je i posmatrao je kako skida haljinu sa
sebe. Bojaljivo, stidljivo, a ujedno i odvano, puna svesti o
tome ta u stvari eli. Posmatrao je njenu aristokratski belu
kou, kou negovanih gradskih devojaka.
Noge su joj bile duge kao da rastu iz ramena.
Zavodniki je skinula arape. ene imaju najlepe noge
kada ih posmatrate kako izlaze iz automobila i kada skidaju
arape, uverio se Marko.
Legla je oputeno, drei jednom rukom kraj jastuka
ispunjenog nenim perjem, mazei lice. Pogledom ga je
pozvala da legne.
Za nekoliko trenutaka su se stopili ujedno telo. Jednu
neraskidivu ostraenu masu dva sjedinjena bia.
Milovao joj je bokove, neno stiskao dojke, tvrde,
s nabreklim bradavicama. Ljubio ju je po itavom telu,
96
jednom rukom joj mrsio kosu i pridravao joj glavu da se

isprepletani jezici ne odvoje.
Vrhovima prstiju je neno prelazio preko njenog
barunastog, nenog, devojakog tela.
Preko ramena, koje je znalaki i s neskrivenim
uivanjem uvijala, grudi je samo na trenutak pomilovao,
izmamivi jedan uzdah. Ruka je nastavljala put prema
njenom donjem veu.
Uhvatio je gornji rub rozih svilenkastih gaica i vukao ih prema stopalima.
Podigla je guzu da bi mu olakala i polako izvue
jednu pa drugu nogu iz gaica. Leala je potpuno naga.
Marko j e posmatrao s di vlj enj em. Lepota - kada j e naj manj e
odevena, najbolje je odevena. Lepota je sama po sebi
dogaaj, dubina povrine. Nataina lepota i savrenstvo tela
je trailo divljenje, ali je izazivalo udan umor.
Deava joj se upravo ono o emu je matala od vremena kada devojka prestaje da bude devojica i postaje ena.
elela je da prvi put, taj prvi.. bude neko koga voli
i posle ega nee aliti, oseati tako estu griu savesti i
nerado se seati tog trenutka u ivotu.
- Marko.. proaputa, vlaei mu uvo. elim to sada,
ovde.- rei su joj bile drhtave, misli isprekidane. Ophrvala
ju je nemo. Nemo koja joj je neobjanjivo prijala. Boanski
mu se podala i otvorila da je odvede u svetove mirisa bez
vazduha, u svetove zvukova ove noi.
Pred Markom se nalazio najslai zalogaj. eleo je i
on nju, ba tu, u njenom devojakom carstvu, na njenom
grehom neukaljanom krevetu.
Leali su jedno pored drugog, polupokriveni ve
zguvanim aravom mokrim od znoja, rumeni od greha
tek doivljenog, duom odevenom u ljubav.
Razmiljaj muzikom
97
Nataa je bila budna. San nije ni mogla ni htela da
priziva.
Razmiljalaje.
Prepustila sam mu se kao uplaena srna pred
mnogostruko jaim lavom. Uzeo mi je briljivo uvano
devianstvo. Onako kako bi me drugi uzeo da zna da mi
je prvi put. Ma lupam, otkud znam kako bi bilo s drugim.
Marko je neto posebno.
Oseala se kao tek dozrela voka. Nije znala da se to
i primeti, a ne samo osea.
Da li Marko spava? Naravno da ne, zakljuila je iako
se On nije pomerao. Sasvim mu je prijao poloaj njene
glave na nj ego vim grudima. A njoj je odgovaralo njegovo
pretvaranje jer je svoju glavu trebala da pospremi i vrati
stvarice na svoje mesto.
Moglajebrojatiotkucajenjegovogsrca,sadadrugaijeg,
u kojem je morao da ostavi jedno udobno mesto za nju.
Koliko je vremena prolo. Razmiljao je budan, zatvorenih oiju. U ovakvim situacijama vreme brzo i sporo
prolazi. Napolju su padali pijanci umesto snega. Pozvan u
tu stan, lei u njenom krevetu, u sobi bez svetla Oseao
se predivno i uasno lepo. I sva blaga sveta bi dao da mi
se vrate rei koje sam joj dao i samo da prema meni osea
deli ljubavi kao ja prema njoj. Opsedala ga je neizleiva
muka preokupacija o uzvraenoj ljubavi.
Rastvarala se pred samom pomisli na njegovo ime. U
sred noi koja ju je bacila u saete prostore due, smestila
je ljubav tek oploenu.
Jutro nee da se rodi. Sanjala je budna san koji je
bio samo obmana. Oboma je prijalo prisustvo i blizina tela
onog drugog.
98
Kia je monotono dobovala po limenom ispustu ispod

prozora ne dozvolivi im bar trenutak toliko potrebnog,
onog pravog sna.
Otvorila je oi i irom rairenih zenica posmatrala poluosvetljen plafon.
Mrak vie nije bio tako debeo i gust.
Zora je izranjala i prvi zvuci koraka i nerazgovetnih
glasova s ulice, trgli su Natau iz polusna. Pogledala je
Marka koji je spavao. Izgledao je kao zadovoljni deak koji
je prethodnog dana od roditelja za roendan dobio omiljenu
igraku.
Po izrazu lica videla je da to nije dubok san. Znala
je da je i on opinjen prethodnom noi u stanju labavog
polusna.
Iskrala se iz njegovog zagrljaja i ostavila ga ne budei
ga, polaku mu premestivi ruku koja se do pre nekoliko trenutaka nalazila ispod njene glave, na jastuk.
Poljubila ga je u nos, tek da ga dodirne usnama. Pomerio je glavu, kao kadaposle anestezije dolazi sebi.
Obukla je svileni bade mantil i posle nekoliko minuta
vratila se s posluavnikom na kojem su ekale dve oljice
tople kafe.
- Kapetane, dobro jutro - glasno je izgovorila.
Marko skoi kao da se preplaen probudio posle
runog sna.
Otvori oi i poe da gleda naokolo.
- Gde sam? Gde sam? - ponavljao je bunovno.
Nataa je sela na ivicu kreveta i poljubila ga.
Marko protrlja oi i ugleda Natau pored sebe
Drala ga je za ruku, isprepletala svoje prste s njegovim i zaljubljeno gledala.
Razmiljaj muzikom
99
Buenja su mu teko padala i uvek bi zbog obaveza
navijao sat mnogo ranije nego to bi bilo potrebno svakom
normalnom oveku da se rasani.
Voleo je da se malo posle buenja izleava.
-Na kom jeziku sanja? - upitala ga je Nataa, na ije
je pitanje Marko pogledom vidno izraavao uenje.
udno
i neobino pitanje ga nagna da brzo doe sebi i
naprasno
kako nije navikao naglo rasani, bre nego obino.
Uhvatio
je obema rukama za glavu, privukao sebi i neno
poljubio.
-Dobro jutro, - s osmehom i izrazom na licu srenog
oveka, polutiho izgovori Marko.
-Nisi mi odgovorio na pitanje. - uporna je bila
Nataa.
-Zato, emu takvo pitanje? Ne razumem ni smisao
ni svrhu takvog pitanja i to odmah posle buenja?
-Buncao si neto na tvom srpskom jeziku. Nisam
nita razumela.
-A to, - zanemarljivo odmahnu rukom Marko s
olakanjem.
-Ni ja se ne seam sna. Zato je to bitno? Vano je da
smo zajedno, - ree Marko i otpi prvi gutljaj kafe
koju mu
je Nataa skuvala.
-Je li ovo ona kafa od jue iz Sergejeve kancelarije?
-sarkastino upita, bezazleno se smeei.
-Marko, - uhvati ga Nataa za ruku i neno je drei
upita:
-Da li mogu biti sigurna da nee prihvatiti Sergejevu ponudu?
Ovoga puta umalo da se desi obrnuta situacija i oljica
u Markovim rukama poe da klizi po malom porcelanskom
tanjiriu. Dohvati je drugom rukom, koju prethodno odvoji od Nataine, da se ne prospe i vrsto je zalepi za tanjir
stiskajui je odozgo.
100
A L E K S A N D A R M I J AT O V I
-Otkud ti zna.. kako? Pa, to ne zna niko sem mene
i Sergeja.
-Vidi, - znaajno ga pogleda Nataa nametnuvi
svoju premo.
-Svi Sergejevi gosti" dou na sastanak zbog iste
stvari. To je vrbovanje za nau tajnu slubu. poentirala
je Nataa, gledajui u oi pomalo iznenaenog
Marka,
posmatrajui njegovu reakciju.
-alju vas u na specijalni centar na viemesenu
obuku, a onda rasporeuju na odreene zadatke u
zemlji
i inostranstvu. Ja ih pratim do Lenjingrada i nosim
njihov
dosije. I tvoj je kod Sergeja.
-ta jo zna? - upitao je znatieljno Marko.
-Da ne bi proao obuku, - sa sigurnou u glasu ree
Nataa.
-Kako, zato? Ne razumem.
-Sanja na srpskom. A to se ne sme. Mada se u centru
ue specijalnim metodama odvikavanja, ali ne prou
svi.
-Da li bih ja proao? - upita ve oputen uverivi se
da Nataa zna vie nego to je on mislio i vie nego
to bi i
smela da pria.
-Ne.Nikako,-kategorinoodgovori Nataa gledajui
Marka kojeg je odgovor iznenadio. Pitajuo se u sebi otkud
i kako ona to zna.
-Zato to ima mene, a ja tebe. Ti ostaje s mnom u
Moskvi, - gotovo zapovedniki i s malom dozom
molbe u
oima, obrati se Marku.
-Nataa.. - hteo je da nastavi, ali mu Nataa ne dozvoli.
-Znam. Danas kada doe na sastanak, rei e mu
da ne moe da prihvati ponudu. Izmisli neki
ubedljiv razlog. Pametan si, da te ja ne uim. Rekao ti je takoe
da ponuda nije obavezujua. Samo znaj da je i Sergej
pronicljiv i
da e otkriti svaki neubedljiv izgovor.
Razmiljaj muzikom
101
-U redu
smisliu neto pametno, kako kae, i verujem dovoljno ubedljivo.

-Nisam ni sumnjala u tebe.
Napolju se ve razdanilo. Nataa i Marko su se spremali da krenu.
Ona na redo van posao, a on na vanredni sastanak, iji
se smisao promenio preko noi i epilog sastanka je iz korena menjao njegov budui ivot.
Sedeo je na fotelji i puio prvu jutarnju cigaretu.
Bio je spreman da krene, ali je ekao Natau da i ona bude
spremna.
Obukla je bundu i obratila se Marku.
-Ja u prva da izaem, sama. Ne elim ovoga jutra da
kasnim, sem ako se neko ne oklizne i obori me, nasmeja
se Nataa.
-Ti ionako ima zakazano tek za dva sata. A ne bih
volela da nas vide da zajedno izlazimo iz stana, moleivo
i zabrinuto Nataa zamoli Marka da joj uslii, tako
malu, ali
njoj vanu molbu.
Nije imala do sada mukarca, i oseala bi se neprijatno, ako bi ih komije videle zajedno. Tako se bar njoj
inilo, da bi svi gledali u nju.
Ipak je ona kerka pukovnika Lebedeva.
- U redu. Idi i ekaj me. A i popio bih jutros kafu s
Sergejem. Ona ne slui za pranje tepiha.
Nataa se nasmeja, posla mu jedan poljubac rukom i
izae iz stana.
Marko je zapalio i drugu cigaretu. Privukao je stoi
i digao noge na njega. Glavu je naslonio na naslon fotelje,
uvukao dubok dim i zabacujui glavu unazad, kao petao kada
pije vodu, izduvao dug plaviasti trag duvanskog dima.
102
Nije razmiljao o susretu sa Sergejem. Mislio je da

je tu odluku ve prelomio. Naravno uz nesebinu pomo
Natae. Razmiljao je da nije prenaglio i ipak rei da sam
sebe preispita. Treba se uvati urbe. Ona esto dovodi
do kajanja. Onaj ko uri govori pre nego to neto sazna,
odgovara pre nego neto shvati, odlui pre nego to proveri.
Ne eli li kupiti neto nepotrebno, ne uri u trgovinu, jer ko
brzo donosi odluke, kaje se polako.
Mislio je o prethodnom danu. Kako mu je sudbina preokrenula poredak u ivotu za svega nekoliko sati.
Stavljajui nesvesno sve na mesto koje mu i pripada.
Sluajnost. Pomislio je. Ne nita se ne deava sluajno.
Ovo se jednostavno moralo desiti.
Bio je ispunjen udnim oseanjem ljubavi prema jednoj
eni za koju posle samo nekoliko zajedniki provedenih sati
moe rei da je to njegova ena. Njegova dosanjana elja.
Nije to patoloka posesivnost, opsesija, ve elja da
svoj ivot uini smislenim i korisnim. Pokuavao je da racionalno razmilja.
Tek sada ivim, otkada postojim, pomislio je ne
prestajui da pogledom razgleda svaki kutak Natainog
stana. Poinjem da prepoznajem re koju ljudi izgovaraju
kada misle na ivot.
Proetao je stanom, laganim koracima, polusavijene
glave i ko zna kojom po redu cigaretom.
Kretao se od kraja do kraja sobe i tako u idealnim
ritmikim intervalima merio korake gazei mekani rukom
vorovani tepih.
Na klaviru je stajala uramljena fotografija u drvenom
ramu s naprslim staklom. Priao je i pogledao.
Na fotografiji je ugledao dva mukarca. Jedan uniformisani ruski oficir i jedan visoki ovek s gustom ali
uredno odravanom bradom. Ispred njih je stajala devojica
Razmiljaj muzikom
103
u irokoj haljinici do kolena i belim arapama preko kojih
su se prepoznavali lakovani kaievi cipela.
U liku devojice prepoznao je Natau, a ovek s bradom
je bez dvoumljenja bio Sergej. Izrazito mlai neto mraviji
i s tamnijom bradom koja je verovatno prebrzo pobelela, iz
razloga koji Marko nije mogao da zna, oficir je verovatno
Natain otac pukovnik Lebedev, pretpostavljao je.
Pogledao je na sat i zakljuio daje vreme dapoe. Ovoga
jutra morao je mnogo ranije da krene jer ga je ponovo ekala
vonja metroom, a zatim oko pola sata laganog hoda do zgrade
gde je imao zakazan sastanak.
Stao je pred ogledalo. Jo jedanput proverio da li je sve
u redu. Pribliio je lice i pored usana na levom obrazu ugledao
tragove karmina. Obrisao ga je i krenuo da napusti stan. Otvorio je vrata, jo jedanput se okrenuo. Ostale su zlatne rei, sino
izgovorene i boje ljubavi u sobi koju je upravo naputao.
Izaao je iz zgrade na ulicu, koja je ve vrvela od prolaznika. Ovoga puta se nije morao brinuti za orijentaciju. Zadovoljno izvadi kutiju iz depa i poslednju cigaretu iz kutije stavi
u usta. Zguva ambalau i baci je.
- ezdeset osam, - zau odnekud glas za koji mu se uini
da ga je ve nekad uo.
Pogleda i vide prosjaka koji mu je jue pomogao.
Marko mu je priao, stao pored njega i s visine gledao
njegovo sklupano telo, umotano u neko staro ebe, koje jue
nije imao na sebi.
- Zato me zbunjuje tim brojevima? I jue i danas, kada
sam te sreo, izgovarao si samo neke brojeve.
Prosjak ga pogleda smejui se i pokazujui svoj jedini
zub u gornjoj vilici. U donjoj ih nije imao.
- Ja vas gospodine ne zbunjujem. Jue sam vam po
mogao rekavi gde je ulaz zgrade koji ste traili. Danas Vam
kaem ezdeset osam, broj stana gde ste bili.
104
Marko se zapanji. Zbunjen, izvadi iz ustapripremljenu

cigaretu i upita prosjaka.
-A, kako ti to zna?
-Gospoica Nataa mi je jutros dala neuobiajeno
veliki baki. Inae mi redovno ostavlja po koju
kopejku.
Ali jutros je bila ba dareljiva.
- Ali kakve to veze ima sa mnom? - upita prosjaka.
Prosjak mu rukom pokaza da prie blie, primetivi
prilinu dozu zbunjenosti i straha kod Marka.
- Da li urite, gospodine? - upita prosjak tonom kojim je oigledno hteo da Marka zadri. Kao da je imao neku
priu za njega.
Marko shvati prosjakovu nameru iz ijih se oiju videlo da mu je potreban razgovor s nekim. Kao prosjaka,
svi su ga potcenjivali, esto psovali, a neki i zaobilazili u
irokom luku, kao kakvu zaraznu bolest.
Marko u prosjakovim oima prepozna blagost i neto
ljudsko, dobroudno. Neto to ga je opinjavajue teralo
da ga saslua.
- Gospodine, - poe starac. - Oficir ste i lep ovek. I
ja sam bio oficir do pre godinu i neto meseci.
Marko je imao intuiciju da e neto interesantno uti
od starca. unu pored njega i dade mu poslednju cigaretu
koju je izvadio iz usta.
-Hvala gospodine, ali zato mi dajete poslednju ciga
retu. Vi nemate drugu.
-Otkuda to zna? - zaudi se Marko.
-Niste me ponudili iz kutije, ve ste izvadili iz usta i
ponudili mi. Hvala u svakom sluaju.
Stareva otroumnost i mo zapaanja je zaintrigirala
oigledno radoznalog Marka.
- Nisam oekivao od vas da unete pored mene i
sasluate me. Nas uline prosjake svi zaobilaze kao gubavce.
Razmiljaj muzikom
105
Prosjak zapali cigaretu kao da je od Marka oekivao
odgovor na svoje zapaanje.
-Ko si ti? - upita Marko prosjaka.
-Mnogo si inteligentan, reit i ini mi se, poten
ovek. Zar za tebe nema drugog mesta osim ovih
prljavih
trotoara. Kako si dospeo na ulicu, zato? -navirala
su pitanja iz Marko vih usta.
-Bog. On je tako hteo. - ne odugovlaei, kao iz topa
odgovori starac.
-Kakav bog ovee? On ne postoji. - naljuti se Marko.
- Sinko, - oslovi ga prosjak, stavljajui mu do znanja
da je mnogo stariji. -I ja sam bio oficir kao i ti. Odrastao
sam u porodici gde su potovali boga i crkvu. Redovno sam
kao dete iao s ocem u crkvu. Naravno da znam da bog
postoji, - ree samouvereno kao da ga je lino poznavao.
Zastade malo oekujui Markovu reakciju, primeujui
kod Marka nepristupaan teren za ovu temu, kakljivu za
vreme u kojem ive. Marko se nije slagao sa starevim
stavovima, koji mu navukoe malo bora na elo i oiglednu
nervozu, koju nije mogao sakriti. Ali rei, pustie ga da
pria.
Pomislio je, ako ga prekine, ovek nee hteti da nastavi. Nije ni imao obavezu. Ko sam ja njemu, razmiljao je
Marko.
- Imao sam lep stan i u njemu ikonu i krst, - nastavi sta
rac. Nakon posete jednog mog druga, takoe oficira, koji me je
odao, komunisti su mi razvalili stan. Pronali i polomili ikonu i
krst a mene raalovali kao to vidi. Bog mi je pomogao da ne
zavrim u nekom gulagu. Sada guzicom grejem hladne plonike
i molim za hleb. A ti, - obrati se Marku, - ima privilegiju da
si doao u Rusiju. Vidim po naglasku da nisi iz Rusije. Ima
posao koji voli, uniformu, a bog ti je dao da ima i Natau,
- brzometno, gotovo bez zaustavljanja, izgovori starac u dahu.
106
- Ali, kako zna za Natau? I opet spominje boga,

- bio je nestrpljiv i sve nervozniji Marko.
- Saekaj. Kulturan si ovek. Primetio si da brzo
priam, gotovo bez pauze. Imam jo neto. Nisam zavrio.
Budi strpljiv i sasluaj me, - delovao je starac ubedljivo.
Marko se malo zbuni autoritetom koji je starac po svaku
cenu eleo da nametne. Nije mu se u poslednjih godinu dana
pruala takva prilika i maksimalno je i veto koristi.
-Nataaje dobra devojka, ali nije imala sree u ivotu
da sretne mukarca koji moe da joj parira, u kojeg moe
imati poverenja i voleti ga. Gledam je svakog dana. Kada
odlazi i kada se vraa s posla. esto je neraspoloena, a takvo neraspoloenje sakriva lepotu koju poseduje, od toga se
brzo stari i bore se pojave neoekivano, preko noi. - pokua
iskustveno starac da opie Natau. - Poseduje bezrazloan
strah da je neto propustila u ivotu, neto to misli da nikada nee moi da postigne, kree u poteru za nedostinim.
Ona je upravo zato i takva, svakog trenutka prodire bez
daha napred u stalnom nadmetanju s vlastitom sudbinom.
Jednog jutra sam joj rekao: Nasmei se devojko. Nije me
ni pogledala, ali verujem da je ula. Kada se vraala s posla, zamolila me da joj pomognem da do stana odnese neki
drveni kovei. Kada smo doli do njenih vrata ugledao
sam na njima broj est, zastao sam. - Zovem se Nataa, rekla
je stavljajui mi do znanja da je tako oslovljavam. - Ovo
je moj stan. Hvala vam, rekla je i dala mi rublju. Kao da
je elela da to pre ostane sama i da odem. - Posluaj me
dete, - obratio sam joj se. - Ima nesretan avolski broj na
vratima. Zato nema sree u ljubavi.
Pogledala me zaueno.
- Ja imam ezdeset osam godina, rekao sam joj. Kao
to vidi, bog mi nije dao sreu. Ali on nekoga dariva, nekoga kazni. Mlada si, lepa, poeljna, pametna. Svaki mukarac
Razmiljaj muzikom
107
bi eleo da te ima. Dopii osmicu pored broja est. Broj
ezdeset osam je meni nesrean. Tebi e pomoi, posluaj
me. Sreaje kao ptica. Nekom doleti, nekom odleti.
- Tako je to bilo, kapetane.
Marko je u starevoj prii, neoekivano. Ali brzo
spoznao mnogo toga o emu nije ni razmiljao. Njegovo
poimanje ivota se sastojalo u vrednostima kao to su
ideologija, rodoljublje, partija.
Video je da ivot ima i drugu stranu, a ko e na kojoj
strani da se nae, odluie sudbina, mislio je itav ivot.
-Bog, kae, - obrati se starcu.
-Da, sinko. Zna ta mislim, - i ne ekajui da
Marko bilo ta i pokua da izgovori, ree: - Ti i
Nataa ste
sueni jedno drugom. Ali ima jedna stvar koju ete
morati
da uradite da bi vas srea uzela pod svoje okrilje.
Postoji
neto to e vas spreiti da ostvarite svoje snove, ako
me ne
posluate, - pomalo proroanski ree prosjak.
ta sada bulazni matori beskunik, pomisli Marko.
Verovanje u boga ga je dovelo do trotoara, a on meni sada
dri predavanje, naljuti se Marko.
-Sada je bilo dosta, - prekipe Marku. Ustade i pogleda
na sat na kojem je vreme pokazivalo da e morati da
pouri.
-ta e vam vojska? I tebi i Natai? Vojska jo nikom
sree nije donela. Iz vojske se ide u ratove gde se gube
ivoti
koje nam je bog podario.
Ove rei je izgovorio prekrstivi se.
- Iz rata niko ne izlazi kao pobednik. Bori se i ubija
druge ljude, stavljajui na kocku i sopstveni ivot. S vremena na vreme priutite sebi ratove u kojima mazohistiki
uivate gledajui hiljade mrtvih vojnika u krvi, polomljenih
ruku, nogu, polomljenih glava, dok topovska tanad padaju
poput grada. ta je ivot! Blato, a ovek u njemu - zlato u
108
blatu. Pa ko je kriv to od tog zlata ne postade nita? Ko?

Naravno Bog koji od njega nije nita uinio.
-I pobednici i poraeni su poraeni. Oduzimate ivote
jedni drugima pod platom borbe za teritorije, ideologiju,
politiku, a bog Vam je podario ivote da u njima uivate i
ostvarite svu sreu.
- Svevinji vam moe uzeti samo ivot koji vam je i
dao, ali sreu ne. I zato je epaj, kada ti je tako blizu. Budi
bri od vetra i svega to leti. Bog voli ljude koji vole slobodu, koji nemaju zlobnu duu i koji nisu razdraljivi.
Primeti starac poodmakle znakove nervoze kod Marka i pomisli da je moda preterao za prvi susret. Imao je jo
dosta toga da ispria. Nikome nije imao prilike da kae ta
misli, pa je sluajni susret s Markom i uoljivo iskazanu
volju da prihvati razgovor, veto i promuurno iskoristio.
- Zavei vie! Dosta je bilo.
Nekontrolisano planu i iskali sav bes na nedunog
starca, izmamivi zauene poglede sluajnih prolaznika.
-Zato tebi ne pomogne taj tvoj bog? Vidi na ta
lii! U ritama si kao poslednji bednik, a do jue si
bio neko
i neto, - odbrusi mu uvredljivo i poniavajui ga
Marko,
bez moi samokontrole.
-Meni je pomogao, sinko! Bog daje u glavu i oplemenjuje duu, a ne u dep i odelo.
Digavi ruke od sagovornika ne elei nekakve neprilike pred prolaznicima.
- Ako hoe da se obogati, sluaj siromahe, - kaza
starac.
Starac je uoio Markov razdraljivi karakter kada se
spomenu teme poput boga i religije, i povue se u svoju svakodnevnicu, ogrnu ebetom i nasloni glavu na zid
zgrade, ispraajui pogledom Marka koji se udaljavao
urnim korakom.
Razmiljaj muzikom
109
Pronaao je na dohvat ruke opuak jo neugaene
cigarete, povue jo jedan dim, koliko je uspeo i baci ga
gledajui za Markom.
Nataa je zadihana urila na posao. Naviknuta na

hladnajutra, etnjajoj nijetekopadala. Prijalajoj jejutarnja
tiina velikog grada gde nije imala priliku da poznaje puno
ljudi i esto bi koristila to vreme za razmiljanje jer je niko
ne bi prekinuo, zaustavio i porazgovarao s njom na ulici.
Ula je u ulicu gde se nalazi zgrada u kojoj radi.
Iz daleka je primetila neuobiajenu guvu ispred ulaza u
zgradu. Kratko je zastala, pokuavajui da razbistri pogled
i usredsredi ga na grupu ljudi u nekoj neobinoj urbi Ali
s pristojne daljine s koje je posmatrala, nije mogla nita
da razazna. Imala je lo predoseaj i nesvesno je ubrzala
korak.
Stigavi pred sam ulaz videla je da na ploniku ispred
stepenita, neko lei, okruen gomilom ljudi. Neke je
poznavala i to su bili uniformisani ljudi zaposleni u istoj
zgradi, a bilo je i nepoznatih civila. Svi su se nalazili u
stanju panike, nesvakidanjoj i neobinoj za mukarce.
Prepoznala je lekara koji je redovno navraao kod
Sergeja. esto je sluala savete koje je dobronamerno davao
Sergeju da smanji uivanje u duvanu i alkoholu na meru ispod line izdrljivosti. Sergej bi ga uz smeh uvek naterao da
i on popije nekoliko aica, govorei: - Vidi, doktore. Piju
i pue samo ivi ljudi.
- Sergej! Kao to je vrlina sama sebi nagrada, tako je
porok sam sebi kazna, odgovarao bi doktor.
Svojim nejakim rukama pokuala je da razgrne ljudska
tela koja su joj sakrivala vidik.
112
ALEKSANDAR MIJATOVI
- Polako gospoice. Ko ste vi? Udaljite se, - ula je

naredbu nepoznatog civila.
Nije obraala panju i izmeu tela kojima je jo
sakriven leao ovek, prepoznala je Sergeja.
Leao je na leima, potpuno opruen kao da spava.
Lekar je, stiskajui mu grudi pokuavao reanimacijom da
mu udahne ivot.
Vidne su bile grake znoja i nepovratno odvratan
oseaj na lekarevom licu, da u tim trenucima nestaje jedan
ivot. Prestao je sa masaom, ustao iz kleeeg poloaja i
samo nemono slegao ramenima.
- Naalost.- kao da je hteo jo neto da kae, ali je
svimabilo jasno daje Sergej umro.
Dva civila mu prekrie lice ebetom.
Nataa vrisnu. Bio je to vapaj iji je zvukparao tiinu.
Pokrila je rukama lice i plakala, povremeno razmiui prste
odakle su virila dva preplaena i suzama natopljena oka.
Sergejevu lulu je videla na trotoaru par koraka od
njega. Prila je sagla se i uzela je. Izvadila je iz depa
maramicu i umotala je iako je jo u njoj bilo ara od duvana, poslednjeg Sergej evog uivanja u njemu omiljenom
poroku. Setila se Sergejeve izreke koju je esto upotrebljavao. Bolje da me izda srce nego prijatelji.
Otrala je do kancelarije. Vrata su bila otvorena. U
kancelariji nije bilo nikog. Ula je i ugledala otvorena vrata
Sergejevog kabineta. Za Sergejevim radnim stolom je sedeo
pukovnik Petrov, koga je esto viala. Bio je Sergejev veliki
i drag prijatelj i gotovo redovan posetilac. Otvarao je fioke
jednu za drugom i vadio gomile papira slaui ih na sto.
Kamara hartije je ve zauzimala skoro celu povrinu stola i dopola zaklanjala glavu pukovnika Petrova, a brzina kojom
ih je vadio i stavljao na ve velike, nepravilne gomile s ijeg su
vrha papiri klizali i padali po tepihu, iznenadila je Natau.
Razmiljaj muzikom
113
Lino je poznavala pukovnika Petrova, ali nije imala snage da mu stavi do znanja da je tu i da mu se obrati.
utei ga je posmatrala, krei prste ruku.
- Sklonite se malo, gospoice, - ula je muki glas
iza sebe.
Nijeprimetiladaje svojimtelompotpuno onemoguila
oveku da ue u Sergejev kabinet.
Petrov uvi muki glas podie glavu.
Ugledao je Natau uplakanu na vratima.
- Nataa, ui.
Saaljiv ton i panja koju je iskazao u tom momentu,
jo vie rasplakae i pusti nekontrolisano jo nekoliko potoka suza niz svoje ve prilino nakvaene obraze.
U meuvremenu, ugleda oveka koji je stajao iza
nje na vratima. Nosio je sa sobom veliku kartonsku kutiju
i brzo pakovao papire koje je prethodno Petrov izvadio iz
Sergejevih fioka.
- Pouri s tim pakovanjem. Ne mora sada sve da
slae. Pouri! - naredi pukovnik nepoznatom oficiru,
nervoznim glasom.
Ustao je priao, oinski Natai, zagrlio je kao dete i
poljubio u elo.
- Nataa. Znam kako se osea. Sergej ti je bio drugi
otac. Ali to je ivot, sudbina ili ta ve? - zapetlja se Petrov
u priu, oseajui svu besmislenost svojih iskrenih, ali trapavih pokuaja da pomogne Natai.
Na vratima se pojavi isti onaj ovek koji je maloas
odneo kutiju punu dokumenata. Ovoga puta s drugom
praznom kutijom za preostale papire kojih je bilo svuda po
kabinetu.
- Molim vas, pourite s tim odnoenjem, obrati se jo
jednom i jo nervoznije oveku s kutijom. -I zatvorite vrata
kada izaete. Ostavite nas same, - naredi Petrov.
114
ALEKSANDAR MIJATOVI
Nataa je sela na fotelju ne saekavi da joj Petrov ponudi da sedne. Oseala se kao u svojoj kui i navikla je da
je Petrov ovde gost. Izvadila je maramicu i brisala obraze,
polako dolazei sebi.
Petrov ju je posmatrao i primetio da se pribire bre
nego to je mislio.
- Nataa. Skuvaj nam kafu, i ne shvati ovo nikako
drugaije sem kao molbu. Glava me ve boli od svega.
Nataa je posluno otila do svoje kancelarije. Petrov
sede i opusti se u Sergejevoj fotelji. Razgledao je kabinet
arajui oima od oka do oka. Kao da stotinu puta nije
bio u njemu i poznavao svaki kutak. Otvorio je srednju
fioku stola, moravi da odmakne stolicu jer mu je preveliki
stomak smetao.
U fioci je video neke Sergejeve line sitnice. Upalja,
naoare, nekoliko olovaka, jednu slomljenu lulu koju je
Sergej iznerviran veu koju mu je Petrov saoptio,nervozno
razbio bacivi je prema zidu.
Uze konu kesu s duvanom. Otvori je i pomirisa. s
mrtenjem je ponovo zatvori i vrati u fioku. Ugleda veliki
kartonski dosije i izvadi ga. Skinu traku s peatnog voska i
otvori ga. Izvadio je papire iz kartonske fascikle i video da
je to dosije Marka Petrovia, koga je on lino preporuio
Sergeju na dalju obradu, kako su u argonu znali izmeu
sebe da kau.
Iz unutranjeg depa izvadi naoare u konoj futroli i
poe letimino da lista papire, kao da neto trai, ne itajui
sadraj ve prelistanih stranica.
Nataa se pojavi na vratima, sada svea, umivena, s
kafom na tacni.
-Hvala, Nataa. Sedi da popijemo zajedno.
Nataa naglo skoi sa stolice i krenu nazad.
-Gde e? - upita je Petrov.
Razmiljaj muzikom
115
- Zaboravila sam da vi pijete slatku kafu. Idem po eer.

Petrov se samo nasmeja i nastavi da lista dosije.
Nataa se ubrzo vratila i sela za sto uzevi oljicu s
obe ruke, pokuavajui da sakrije drhtanje ruku, koje nije
mogla kontrolisati. Bila je to upravo ona oljica bez drke
koju je prevrnula ispod Markovih nogu. Setila se te situacije i otpi prvi gutljaj.
-Pui? - ponudi Petrov Natau cigaretom.
-Ne, hvala.
-Reci mi Nataa, da li je onaj kapetan Petrovi dolazio
kod Sergeja.
-Gospodine, bio je jue. Koliko znam treba danas da
doe.
Odgovori Nataa, hladno, slubeno, znajui da Petrov
ni ne sluti ta se u meuvremenu izdeavalo.
- Zato je Sergej stavio znak pitanja na dosije? - kao
za sebe ree Petrov, ali dovoljno glasno da Nataa uje.
Znaajno i upitno podiuu levu obrvu.
Kroz glavu su joj proletele slike od prethodnog dana i
susreta Sergeja i Marka. Stari lisac, razmiljala je Nataa. Sve
je provalio. Otkrio je Marka i mene, prepoznao je po mojim
i njegovim postupcima da se neto ne poklapa. I sam nije bio
siguran u Markovu odluku. Zato je napisao znak pitanja na
koricama dosijea, zakljui Nataa prepoznajui nain Sergejevog razmiljanja, od koga je i nauila da isto razmilja.
- Danas kae. Kada doe objasni mu situaciju koja
nas je iznenada zadesila i saopti mu da se moj predlog
stavlja ad acta do daljnjeg.
Nataa je znajui za dogovor s Markom dobila
neoekivani razlog, da se bar nakratko obraduje reima
116
ALEKSANDAR MIJATOVI
pukovnika Petrova i za trenutak zaboravi na,za nju bolnu i

neoekivanu, Sergejevu naprasnu smrt.
- Ja sada idem, - ustade od stola Petrov sakupljajui
jo neke papire koje je pronaao kod Sergeja, ali koje nije
dao da se nose u kutijama s ostalom arhivom. Verovatno se
radilo o dokumentima od posebne vanosti za slubu.
Vratio je naoare u dep, upalja i cigarete i rukama povukao uniformu na dole, koja je izgledala nekoliko
brojeva manja, zahvaljujui velikom, mlohavom stomaku.
Nataa je ostala da provetri kabinet. Ta joj je navika ostala
od Sergeja. Kabinetom se irio miris drugaijeg duvana od
onog na koji je navikla.
Vratila se u svoju kancelariju. Sela za sto i nije znala
ta da radi. Navikla je da od Sergeja dobija instrukcije i
zadatke. Kroz glavu joj iznenada proleti seanje na dogaaj
od pre nekoliko meseci.
Sergej ju je pozvao u kancelariju. Otvorio je svoj
orman i iz njega izvadio drveni izrezbareni kovei,
okovan metalom i zakljuan.
Stavio ga je ispred sebe na sto.
- Nataa. U ovom sanduetu uvam neke svoje line,
za mene vane stvari. Ima tu svega, - i odmahnuvi rukom,
kao da ne pridaje preveliki znaaj sadraju nastavi: - Imam
lo predoseaj da neu jo dugo iveti.
- Nemojte tako, Serjoa - zamalo se zaplaka Nataa
-Nisamzavrio-pogledaje Sergej tumaeiNataino
Serjoa, kao intimiziranje i poistoveivanje s ocem, jer oca
nije imala.
- Ovu e kutiju danas poneti svojoj kui. Nikome,
nikada nee rei da je ova kutija kod tebe. Podrazumevam,
da e je dobro sakriti. Klju je kod mene.
Razmiljaj muzikom
117
Izvadi ga iz unutranjeg depa, pokaza joj ga i stavi u
srednju fioku stola ispod papira koji je pokrivao dno fioke.
-Samo u sluaju da se meni neto desi, uzee klju
iz fioke i otvoriti kutiju. Moram imati u tebe
poverenja, da
ti nee pasti na pamet da ga zloupotrebi.
Sastavljeno je
od tankog tkiva i zato je neostvarljivo sastavljati
ga, kad
se jednom prekine. Poverenje je kao ibica. Ono se
moe
iskoristiti samo jedanput.
-Ali, Sergej..
-Nisam zavrio, - jo je jednom prekinu. - ako ikada
u ivotu bude imala problem, ali veliki, za tebe
nereiv
i teak, u kutiji e pronai reenje. A sada idi kui
i ovo
sakrij.
Iz seanja je tre iznenadan upad nepoznatih ljudi u
kancelariju. Liilo je na razbojniki prepad. Ugledala je trojicu ljudi u uniformama s visokim inovima. Bahati, namrteni
i neprimereno situaciji, vrlo buni i neljubazni. Nikoga od
njih ranije nije videla, iako je kroz njenu kancelariju prodefilovalo stotine ljudi. Fizionomije je pamtila, ali se nikoga od
njih nije seala od ranije.
-Ko ste vi? - upita je prepotentno prgavi pukovnik
plave kose i crvenog nosa, koji oigledno vrlo esto
ustaje
na levu nogu.
-Sekretarica gospodina Sergeja. Pokojnog Sergeja,
- ispravi se Nataa.
- Odmah spremite svoje stvari i napustite kancelariju.
Nataa se iznenadi neodmerenim postupkom nadobudnog pukovnika i proe joj kroz glavu novonastali,
neoekivani problem. Kako da doe do kljua iz Sergejeve fioke. Jedan od oficira je ve bio u Sergejevom kabinetu, drugi je seo u njenu kancelariju, a pukovnik je izaao
napolje.
118
ALEKSANDAR MIJATOVI
Pola je u Sergejev kabinet.

e tamo? - odbrusi joj nevaspitano oficir, tonom na koji njene ui nisu navikle.
-Samo da zatvorim prozore.
U pravom trenutku se seti da ih je prethodno otvorila
da provetri.
- U redu, samo pouri.
Nataa ue i vide jednog od oficira kako sedi za stolom. Kako sada da doe do kljueva? Razmiljala je, a morala je brzo to da uradi. Vremena za racionalne kombinacije
nije bilo. Mozak joj je radio, kao da ju je Sergej kolovao.
Prila je prozoru i simulirala da se mui da okrene kvaku na
prozoru. Glasno je uzdahnula i rekla.
- Ovo se zaglavilo. Gospodine, moete li da zatvorite
prozor? Prokleta stara brava! - izgovori ljutito, kao da se
iznervirala od dotrajalog inventara, veto glumei da je
povredila ruku. Oficir je pogleda, a Nataa namesti svoj
dobro poznati zavodniki, lani osmeh, na koji oficir,
klasino muki naivno nasednu.
Ustao je, priao prozoru i rekao:
-Ako smem da primetim, imate lepe ruke i ne bi trebalo da ih povredite tom pokvarenom kvakom,
-pokuavajui
da uini prvi korak neega to je mislio da lii na
flert.
-Hvala gospodine, molim vas zatvorite i drugi par
okana.
Tu je dobila u vremenu i u dva koraka se nae ispred
stola. Brzo je otvorila fioku, a na sreu ovoga puta se fioka
lagano otvorila. Sergej se uvek nervirao jer se fioka esto zaglavljivala. Setila se svih njegovih psovki u tim trenucima.
Podie zatitni papir iz ve prazne fioke koju je Petrov tako
ostavio ne uzevi upravo ono to je bilo u njoj najvrednije.
Nije to bio obian klju. Taj klju je klju Nataine sudbine.
Tako je shvatila iz Sergej eve prie o tom sanduetu.
-Gde
Razmiljaj muzikom
119
Vrhovima prstiju je uzela klju i stegla ga u aci. Uspela je

da zatvori fioku, tiho i bez uma, upravo u momentu kada
se oficir okrenuo.
- Eto vidite, a vi biste se muili. Nadam se da sam
zasluio kafu? I hou da je zajedno popijemo.
Natai je bio odvratan. Taj ensko-ovinistiki nastup,
kao da se obraa kakvoj kurvi na oficirskom balu. Jedva je
ekala da izae.
-Izvinite gospodine, ali pukovnik koji je doao s
vama mi je rekao da odmah napustim radno mesto.
-Onda nita, ali se nadam da moemo negde zajedno
na drugom mestu da se bolje upoznamo? - pokua
oficir s
otrcanim i jeftinim mukim pitanjem.
-Nadam se i ja, - utivo odgovori Nataa, mislei u
sebi kakav je ovo ljigav i odvratan ovek. Nataa se
jedva
uzdrala da mu ne odbrusi. esto je znala da kae
mukarcima
koji su je saletali, a nisu joj se sviali. Ko nespretnom
rukom
posegne za ruom, neka se ne ali to ga bode trnje.
Obukla je bundu i prila stolu.
-ta hoete? - upita je oficir koji je sedeo u njenoj
kancelariji.
-Da zakljuam sto, - odgovori Nataa.
-Nema potrebe, nee vam vie trebati.
Nataa se zabezeknu i namrtena pogleda oficira,
koji se ironino i odvratno usiljeno smejao. Ustao je sa
stolice i etao kancelarijom, ostavivi Natau zateenu
neoekivanim odgovorom.
- Znate, mlada damo, - poe oficir - Upoznati ste dobro kako funkcionie naa sluba. Sergej je umro. Posao ne
moe da eka. Sutra dolazi novi, proveren ovek na njegovo
mesto. S obzirom na Sergejeve godine i slabost prema piu
i cigaretama, mogli smo oekivati ovako neto. Pripremali
smo dugo oveka koji e sutra preuzeti posao.
120
Tu zastade i pogleda Natau, koju prethodno nije

posmatrao dok je priao, ve je etao i gledao u pod.
-Kako je Vae ime? - upita je oficir.
-Nataa Lebedeva.
-Nataa. Vrlo dobro znate da vas je Sergej doveo na
mesto sekretarice. Znate i sami da omoguavamo
naim
ljudima da sami formiraju tim saradnika. Novi ovek
hoe
nove, svoje ljude, saradnike kojima veruje i sutra
dolazi i
nova sekretarica, koju je on odabrao.
-Nadam se da sam bio jasan.
Nataa je sluajui oficira, koga do tada nije poznavala, oseala svu odvratnost prema situaciji u kojoj se nala.
Nije ga potovala i ne trudei se da upamti njegove rei,
pripremala se za odgovor.
- U ivotu se treba teiti injenicom da u svakom zlu
ima i neto dobro. Ko zna zato je ovo dobro? Sutra je novi
dan. ivot ide dalje. Nisam gubitnik da bih bila nesrena
zbog vaih rei.
Nataa je britko, gledajui ga pravo u oi, koje nisu
uzvratile pogled ve lutale po prostoru, izgovorila reenicu
koja je iznenadila oficira. Jo jednom je veto upotrebila
vrlinu da brzo prevazilazi tekoe i da se s porazima brzo
miri.
-Ne budite tako ravnoduni. Ravnodunost je smrt za
ljudsku duu, - odgovori joj oficir.
-Greite, gospodine - nastavi Nataa, ne elei da
oficirova bude poslednja. Ubitano je usavrila tu
vetinu
preimustva u razgovoru, da joj niko nije mogao
parirati.
-Nisam ravnoduna, ve svesna. Svest je srea, jedina, prava, istinska, stvarna. Ako je ovek svestan
svega
onoga to mu se deava, utoliko je sreniji. Nisam
slabi
da utim i negiram svoje vrline iako znam da u zbog
svog
jezika izazvati negodovanje kod vas.
Razmiljaj muzikom
121
Oficir se iznenadi Natainim reima, neprilagoenim
njegovim uima, jer je najmanje oekivao toliku samouverenost od nekoga, jo od ene, kojoj upravo saoptava da je
izgubila posao.
- Imuan ovek posle gubitka bogatstva moe ponovo postati bogat, - nastavila je Nataa. - Robija posle zatvora moe postati ugledan graanin, lopua se vremenom
opameti, jedino oficir ne moe povratiti izgubljeno.
Reenica sa zagonetnim zavretkom ostavi oficira
zbunjenog. Kao da je elela da gospodinu stavi do znanja
da i on sutra moe okonati svoju karijeru na slian nain.
- A sada, zbogom i elim vam sreu u poslu, jer e
vam ona i te kako biti potrebna. Nadam se da i za vas vae
pravila" u slubi, zapeati razgovor Nataa.
Oficir je samo nemo posmatrao Natau dok je
naputala kancelariju. To je uinila tako brzo, isto kao to
je i sasula u lice oficiru ta misli, ne dozvolivi okiranom
oveku da se imalo pribere i povrati od oka.
Jo jednom je uspela da njena bude poslednja.
Zalupila je vrata od kancelarije, setivi se kako je to
Sergej iznerviran esto inio, s dovratka su otpadali delovi
stare farbe od siline udarca.
Sjurila se kao da je letela stepenitem do izlaza,
preskaui po nekoliko stepenika, usput se sudarajui s
raznim ljudima koji su se tog dana vrzmali po zgradi.
Izala je i elela to pre da se udalji s ovog mesta. Za
trenutak zastade. Pogleda mesto gde je Sergej leao mrtav i
urnim korakom nastavi ulicom.
Setila se da Marko treba da stigne svakog trenutka.
Pomislila je da i on moe imati neprijatnosti jer bi mu ovi
ljudi postavljali pitanja, na koja ne bi umeo da odgovori i
122
sebe doveo u neprijatnu i munu situaciju. Nije htela da ga

suoi s neprijatnostima.
Pogledala je na ulini sat i zakljuila da bi Marko
trebalo da je u blizini. Jedini put kojim je mogao doi do
zgrade je ovaj. Svaki drugi je dui, a Marko ionako uri.
Najbolje da ga saekam. Pomislila je.
Stala je na ugao ulice i osvrtala se levo desno, ne bi
li ga ugledala. Stajanje na oku joj se uini suvie jeftino i probudi u njoj rune aluzije. Nije primetila da se na
nekoliko metara od nje zaustavio automobil. Okrenula se u
pravcu odakle je ula zvuk motora i videla da staklo pored
suvozaevog sedita polako klizi nadole.
U kolima je sedeo pukovnik Petrov.
- Nataa! Da te povezemo, - ljubazno joj uputi poziv.
- Zahvaljujem na pozivu, pukovnie, ali ipak u
peke. Prija mi etnja a i elim da budem sama. Danas mi
nije neophodno drutvo.
Veto se otarasila neeljenog poziva. Petrov
izae iz automobila i prie Natai.
- Zar su ve bili. Upita je, znajui za dobro poznati
scenario u ovakvim i slinim situacijama.
Nataa ga samo pogleda i pomisli da nije potrebno da
bar njemu pojanjava. On ionako sve zna, nema mogunosti
da joj pomogne, a njoj nije do razgovora.
-Ako vam treba.- pokua Petrov da ponudi svoju
pomo Natai, ali ga ona prekinu.
-Ne hvala, pukovnie. Nije potrebno.
Petrov se iznenadio Natainom sigurnou i inatom
da ovu situaciju prevazie sama snagom svoje linosti.
- Ojaajte me saoseajui s mojom snagom, a ne
mojom slabou, - uputi pogled prema Petrovu. U daljini
ugleda Marka kako se pribliava, sporim korakom. Ili joj se
samo tako inilo, jer je urila da ga to pre vidi.
Razmiljaj muzikom
123
Ubrza korak i krenu mu u susret.
Na pola puta od momenta kada ga je videla, ugleda i
on nju i iznenaen to je vidi stade nasred ulice.
Marku je neki unutranji oseaj govorio da neto nije
u redu. Predoseao je da se desilo neto krupno.
Otkud Nataa na ulici? Pa ona je na radnom mestu. I
ja tamo idem, razmiljao je.
Kao nikada do tada bio joj je potreban neko ko je razume i voli. Sam bog ga je poslao jue. Bacila mu se u
zagrljaj i zaboravljajui svoju mentalnu snagu, vrlinu koja
je samo za sekundu iezla, zaplakala je na Markovom ramenu. Pokazujui jo jednom mentalne uspone i padove.
- ta se desilo, Nataa, kai mi, - ponavljao je
zabrinuto Marko. Nije imala snage da bilo ta kae. Ipak
postoji granica gde izdrljivost prestaje biti vrlina. Nataa
je jo jednom uspela da opovrgne tu predrasudu. Obrisa
oi maramicom, zgrabi Marka pod ruku okreui se u svim
pravcima, gledajui da li ih neko posmatra.
- Sergej je jutros naprasno umro ispred zgrade. Srce,
nije mu bilo pomoi.
Nije ni primetio da ga je okrenula u pravcu odakle je dolazio i da idu nazad. Marko brzo to primeti Nataa, ali ja imam sastanak.
-Nema ti nikakav sastanak, - autoritativno izgovori
Nataa. - Idemo brzo nazad u stan.
-A tvoj posao, kako si izala?
-Zauvek, - odgovori Nataa i ispod oka pogleda
zbunjenog Marka.
-Kako zauvek? - naivno kao dete upita Marko.
-Objasniu ti sve, samo me pusti nekoliko trenutaka
da se saberem.
-Ali ja moram da se javim.
-Kome da se javi? Sergej je umro, shvati! Od vaeg
124
razgovora nema nita. Sve je stavljeno ad acta. I upamti,

nema voznog reda koji se ne menja. Danas vie nije jue i
zaboravi ta je bilo.
Setio se kako mu je jutros prosjak ispred zgrade
nametnuo autoritet. Nataa je opet sadaponovila isto.
Gde se izgubio respekt ljudi prema njemu? ta se
dogaa? Za onog prosjaka sam ipak oficir, a za Natau
mukarac. Bilo je previe da u ovoj situaciji sada razmilja
i o svom izgubljenom autoritetu. U glavi mu je haos, ali
iz haosa je nastao i svet i ivot. Ba ima sree da ga takva
sujeta ne dotie.
-Izvini, ako sam sada bila gruba prema tebi, ali
sam tako morala da uradim, da se objanjavanje na
ulici
ne odui. Treba nam vreme, a malo ga imamo.
Nekada ne
obraamo panju ni kako dani prolaze, a sada nam je
svaki
as vaan, bitan, moda sudbonosan, - ree, za
Markova
tura saznanja prilino nerazumljivo.
-Sasluaj me sada dobro - obrati mu se Nataa. Znam da o Sergeju ne zna skoro nita. Sve u ti
ispriati, a
ti me paljivo sluaj. I da zna, idemo peke do stana.
Jeste
da je mnogo dalje, ali e vreme brzo proi Mi smo
zajedno
i ovo to u ti ispriati treba da zna.
- Pre oko petnaestak godina, - zapoe priu Nataa.

- moj otac, majka i ja iveli smo u skladnoj, obrazovanoj,
graanskoj porodici, zajednici kojoj su mnogi zavideli.
Majka je radila kao uiteljica u lokalnoj koli. Tada jo
nismo iveli u Moskvi. Tek pred rat otac je premeten u
Moskvu i od tada smo iveli u stanu u kojem sam ja sada.
Kao devojica sam prvi put videla visoke zgrade,
gradski asfalt i poneki tada redak magazin. Provincije se
seam samo po mirisima koje pamtim iz detinjstva. Mirisa
prolea pored reke, bakinih kolaa, dima iz dimnjaka ija se
boja i miris razlikuju od gradskog. irokih prostranih cvetnih
proplanaka, blatnjavih ulica, sunca koje je drugaije zalazilo.
Dunja na ifonjeru i mirisa koji se uvlaio u garderobu.
Sve lepe stvari iz detinjstva me vezuju za nae selo i
uvam ih kao neku dragocenost. Mama je svaki dan odlazila
na posao u oblinju kolu. Otac, Vladimir, takoe je bio zaposlen, esto odsutan i zauzet svojim vojnikim obavezama.
Nismo se navikle, za sve vreme od kada smo u
Moskvi, da se svaki dan u razliito vreme vraa s posla. To
je za mene i majku bila neobjanjiva promena, na koju se
nikada nismo navikle. Zbog toga su nai porodini rukovi
bili retki i liili na prava mala slavlja, kojima smo se svi
radovali.
U istoj zgradi i dvoja vrata od naih, stanovao je
Sergej. Radio je kao profesor klavira u prestinoj koli i bio
vrlo ugledan i potovan ovek. Nikada se nije enio i jedini
prijatelj mu je bio klavir, dok nije upoznao mog oca.
126
Roen je u Poljskoj, od majke Nemice i nepoznatog

oca, za kojeg je od majke uo da je Rus. Posle majine prerane smrti, po njegovoj prii je samoinicijativno doao u
Moskvu. Kada ga je moj otac pitao kako je doneo takvu
hrabru i pomalo udnu odluku, odgovorio mu je da kao ljubitelj muzike i virtuoz na klaviru, osea samo muziku ruskih
kompozitora i kada svira njihova dela ima poseban oseaj
koji mu je nepoznat kada svira dela drugih kompozitora.
Govorio je ocu da je muzika peta ovekova krvna grupa.
Da se ona nalazi u genima i da od tog poimanja muzike on
ne moe da se odvoji.
Otac je bio antitalenat za muziku, ali su zvuci koji su
povremeno nejasno dopirali iz Sergejevog oblinjeg stana,
delovali oputajue na oca. Tonovi koje je sluao strujali su
mu kroz krv i oseao je, kako nam je govorio, neponovljiv
oseaj neobinog duevnog mira.
Jednoga dana, bila je nedelja, otac je sasvim
neoekivano pokucao na vrata Sergejevog stana.
Nije voleo da sklapapoznanstvana svoju inicijativu. Sve
ljude koje je poznavao bili su kolege s posla, pretpostavljeni,
potinjeni i poneki komija s kojim bi samo u prolazu
razmenio pozdrav.
Sergej je otvorio vrata i ugledao nepoznatog oveka,
koga se seao samo iz prolaza i sluajnih susreta. Iznenadio
se i mislei da susedu smeta muzika, poeo da se utivo
izvinjava, stavljajui do znanja ocu da e ubudue potovati
tue pravo na mir i tiinu.
- Ne, naprotiv - odgovorio mu je otac - ja sam Sergej,
- pruio mu je ruku u znak pozdrava.
Tako je izgledalo njihovo upoznavanje.
Otac se iz Sergejevog stana vratio vidno raspoloen.
- Prijatan ovek ovaj na komija, ali neobian i udan na
moj prvi utisak. Upoznali smo se i pozvao me na pie.
Razmiljaj muzikom
127
Vladimir je voleo dobru kapljicu, koju nije imao prilike da popije druei se s retkim prijateljima, kolegama s
posla. To je radio u svom domu, sam, kada se vrati umoran s
posla. Govorio je da ga par aica votke ili konjaka oputaju
od napornog dana.
Njihova druenja su postala sve ea i otac je sve vie
slobodnog vremena, ranije namenjenog porodici, provodio
sa Sergejem, a sve manje s nama. Nedostajao nam je jer su
se naa porodina okupljanja svela samo na nedelju. Otac je
jedva ekao upravo nedelju da bi se druio sa Sergejem.
Ne znam o emu su priali u svojim prvim danima
druenja. Otac se nije razumeo u muziku tako da sa Sergejem nije imao idealnu temu za otvaranje i oputenije lake
upoznavanje. Sergeju vojska i oeva interesovanja takoe
nisu mogla biti toliko bliska.
Ali to nije bila nepremostiva barijera za njihovo
galopirajue vezivanje, koje je brzinom jednog godinjeg
doba, preraslo u pravo prijateljstvo.
Ocu su usta bila puna Sergeja. esto je ponavljao delove njihovog razgovora i govorio da je Sergej izuzetno interesantan, duhovit i obrazovan ovek.
-Rekao Mi je da se muzikom moe imitirati ak i
priroda. Oluja izraena muzikom podsea na bes
Zevsa. Ha,
ha! - smejao se otac Sergejevim priama. - Jo mi
pria o
nekim pravilnim kretanjima i da je muzika jedino
pravilno
kretanje. Svata. A najvie mi se svidelo kada je posle
pete
aice rekao da su arhitektura, zamislite - arhitektura iznenaeno uz smeh je priao otac - i muzika po svojoj
prirodi
upuene ka neemu uzvienom, jer izraavaju ideju
prostora i vremena bez granica. Stvarno ga nita nisam
razumeo,
ali mi je sve nekako interesantno - priao je otac.
-Kako je poeo, izgleda da u saznati da ni vojska ne
moe da se zamisli bez muzike - prasnu otac u smeh.
128
- Izgleda da je vas zbliila aica, a ne muzika -majka

je imala opasku, kojom je zajedljivo ubadala oca poznajui
ga dobro, izraavajui ujedno i nezadovoljstvo oevim sve
izraenijim i estim zapostavljanjem porodice.
Njihovo druenje je verovatno bilo uivanje u
razliitosti karaktera i interesovanja koje su posedovali.
Jedanput me je poveo kod Sergeja. Sergej me je podigao u naruje i poljubio.
- Hoe da ui da svira klavir? - pitao me je.
Pogledala sam upitno u oca ekajui njegovu reakciju.
Klimnuo mi je glavom kao znak odobravanja. Znam da je
iznenadno interesovanje oca za muziku posledica druenja
s Sergej em, ali nisam oekivala da e i mene tako malu brzo
zaraziti tom udesnom umetnou. Tri puta sedmino bih
posle kole ila na asove klavira kod Sergeja. Da bih brze
zavolela muziku, znao je esto da sedne za klavir i peva
neke meni nepoznate, smene deje pesmice. Smejala sam
se ba onako iskreno, deje.
Brzo sam navikla na Sergeja i muzika mi je postala
preokupacija na iznenaujue odobravanje mog oca. esto
su dok mi je Sergej zadavao odreene akorde da vebam,
sedeli i priali uz obaveznu aicu. Ponekad bi prekinuo s
ocem razgovor i glasno mi se obraao:
-Nataa, dobro je, ali moe bolje. Ponovi jo jednom.
Zapamti, uvek moe bolje.
Po zavretku svakog asa prilazio mi je, pomilovao
po kosi i govorio: - Ti si talentovana, bie neto od tebe.
Majka se oseala zapostavljenom i esto se s ocem
prepirala zbog njegovog odsustvovanja od kue. Govorila je, da je najbolje da se preseli kod Sergeja zajedno sa
mnom.
Otac nas je jednom sve poveo kod Sergeja. Mami je
kazao da nas je Sergej pozvao na svoj roendan.
Razmiljaj muzikom
129
Majka je bila vaspitana i pristojna ena pa je prihvatila ponudu, ne elei da uvredi oca i Sergeja.
Sergej nas je posluio ajem, keksom, a on i otac su
pili konjak.
- Naalost gospoo, - obratio se mojoj majci. -ivim
sam i nisam vian kuhinji. Dragi ste mi i pozvao sam vas
porodino na roendan. Ja znam jedino da sviram i mislim da
se neete ljutiti ako vam neto odsviram umesto pristojnijeg
posluenja, - ponudio je Sergej primamljivu kompenzaciju.
Sluali smo ga zadivljeni. Ja sam neto ve i prepoznavala i sama znala da odsviram delove Sergej evog
omiljenog repertoara. Otac i majka su nemo posmatrali i s
neskrivenim uivanjem sluali mali nesvakidanji Sergejev roendanski koncert. Nije prolo dugo vremena. Otac i
Sergej su poeli upranjavati i druenja van Sergej evog stana. Otac je esto govorio mami da ide s Sergejem u etnju.
Vraali bi se posle nekoliko sati. Otac je dolazio kui
nekako umoran, potroen, iscrpljen, kao posle napornog
radnog dana. Najudnije je bilo to da otac nije voleo da eta.
Bila je to neoekivana i pomalo udna promena u oevim
navikama. Mama je neto nasluivala, ali oca nikada nije
pitala o emu su razgovarali.
Sergej bi me esto ostavljao samu u njegovom stanu, zadao bi mi obavezni muziki zadatak, poneto novo
nauio, onako stojei pored klavira i prstima jedne ruke
odsvirao nekoliko akorda. - Ponovi ovo i vebaj, -govorio
bi i urno naputao stan.
Jednom prilikom Sam pogledala kroz prozor i videla oca i Sergeja kako sedaju u vojni automobil koji ih
odvozi nekud. Po zavretku obaveznog vebanja, sama bih
naputala Sergej ev stan i vraala se u na.
Govorio bi, ako se ne vrati dok ja ne odradim vebu,
da zakljuam stan i odnesem mami klju.
130
Sergej je, kako je vreme prolazilo bio sve zamiljeniji

i nekako ozbiljniji, rasejan, zabrinut. Navukao je zagonetnu
masku na lice. Liio je na oveka koji treba neto vano da
odlui. Ja sam bila mala i nisam imala mo prepoznavanja
neijeg unutranjeg nemira kroz mimiku i izraz oiju, ali
sam primetila da mama i otac dugo priaju kada legnu u
krevet pre spavanja. U mraku je mama oca pitala:
- Zato se Sergej promenio? ta se deava s njim?
Izgleda zabrinuto, esto je zamiljen - pokuavala je mama
da od oca iznudi odgovor na neobinu promenu primeenu
kod Sergeja. Imala je neobuzdanu elju da uje razlog
udnog Sergejevog, promenjenog ponaanja.
Otac bi se tada okrenuo na bok i govorio mami.
-Hajde da spavamo, oekuje me naporan dan.
-Nikada ne dobijem odgovor od tebe kada pitam
neto o Sergeju, -prekorevalaje mama oca.
- Laku no, duo - prekidao bi otac neizvesnost.
Seam se, jedne nedelje otac me pozvao da idem s
njim i Sergejem u etnju. Obradovala sam se neoekivanom
pozivu.
Mama me lepo obukla, ba onako kako je esto inila
dok smo iveli u provinciji. Ona je bila ta koja je volela da me
izvede u etnju i poasti poslasticama iz seoskog bakaluka,
koje sam oboavala, za razliku od mame jer sam ueerenim
rukama prljala haljine, koje je s uivanjem ila za mene.
Odvezli smo se do oblinjeg izletita pored reke. Ocu
i Sergeju se pridruio jedan ovek, oigledno oev dobar
poznanik. Dugo su priali. Neznanac je bio primetno nervozan i esto je palio novu cigaretu, bacajui prethodnu napola
popuenu. Ja sam se zanimala sakupljajui cvee po livadi
i pravei male venie razliitih boja. Htela sam da obradujem mamu, da se ne ljuti to sam na belim dokolenicama
ostavila zelene tragove trave.
Razmiljaj muzikom
131
U povratku su svi sedeli utei. Mene niko nije

primeivao i oseala sam se zapostavljeno. Nisam ni shvatala
zato su me vodili? Valjda kao masku za prikrivanje neega,
meni tada nepoznatog. ak ni ika Sergej, koji bi me posle
svakog asa pomilovao po glavi pre nego to bih izala iz
stana. Dovezli smo se do zgrade i otac mi je rekao da idem
jer on ima jo vanog posla. Izala sam iz auta i ispratila ih
pogledom kako skreu u prvu ulicu.
Mama se nije iznenadila kada je otvorila vrata i
ugledala me samu. irio se miris domae supe, maminog
uvenog uvoda u bogat nedeljni ruak.
Nije me nita pitala, ali sam primetila pomerenu zavesu i znala da je mama ula automobil i videla kroz prozor
da otac nije izaao sa mnom. Bila je vidno ljuta, jer su joj
prijale tatine pohvale za ukusno spremljeno jelo, koje e
ovoga puta oigledno izostati.
Glasnojerekla:
-Ali zato? Zato bar nedeljom ne moemo da budemo
zajedno.
Bacila je zguvanu krpu kojom je brisala ruke na pod.
Besno je iznela porcelansku iniju s supom na sto, iz koje
se prolila vrela tekuina po ruci. udno sam je i preplaeno
gledala. Mislila sam da e svu nakupljenu ljutinu isprazniti
na mene. Pokuala je da ne zaplae, ali nije uspela. Pla nije
znak slabosti, a kad se pojave suze, onda je slatka slabost,
slatka i divna koja ne poniava jakog oveka.
Posmatralasamispodokamamu,povremenosaginjui
pogled da zahvatim novu kaiku supe. U maminim oima
sam zapazila zabrinutost, strah od nemoi da neto promeni. Kasnije sam shvatila ta znai kada ljudi kau - suze su
utljivi govornik.
132
Kada sam posle nekoliko dana otila kod Sergeja na

as, primetila sam da je irom otvorio stari drveni ifonjer,
u kojem je bilo vie stvari nego to je trebalo. Poput nekog
nespretnjakovia, izvlaio je uvek stvari koje su se nalazile
na dnu ormana, da bi odmah posle toga ono to se nalazilo
iznad ispadalo iz ormana.
- Taa. Sedi i vebaj, ja u brzo - izgovorio je
nastavljajui da vadi neke papire, traei ih i ne snalazei se
kao da je otvorio tu orman. Istovremeno fioke od drugog
ormana su bile otvorene ve ispreturane i poluprazne.
Kofer je otvoren stajao na stolu i Sergej ga je nespretno
popunjavao, mrmljajui neto sebi u bradu, to nisam razumela. Pribliio je koni tabure blizu klavira i naslonio
svoju glavu na moje rame.
Nastavila sam da sviram. A Sergej mi je stalno ponavljao da sam roena za muziku i da ne smem da prekidam s vebanjem.
-I dragom kamenu je potrebno strpljenje juvelira da
od njega napravi izuzetan nakit. Za sve u ivotu je potrebno
bezgranino strpljenje i upornost.
Reenice koje mi je Sergej izgovorio, odnosile su se
na muziku, ali sam u ivotu mnogo puta shvatila da je bio u
pravu i da su primenljive u svim sferama ivota, u bilo kojoj
ivotnoj dobi.
- ika Serjoa, - upitala sam ga. - Je li vi nekud putujete?
Uplaeno sam izgovorila ove rei, rairenih oiju,
plaei se da u nj ego vim odsustvom biti odvojena od klavira i muzike, koja mi se podvukla pod kou.
- Taa. Kada odraste videe da u ivotu nita ne
moe planirati. Uvekpostoji neto zbog ega e se morati odricati nekih redosleda i navika. Do ciljeva unapred
postavljenih, dolazie uvek nekim drugim putevima od
Razmiljaj muzikom
133
unapred isplaniranih. Nekada nee biti ni blizu ostvarenja
i nestae ti, na dohvat ruke kao u snu.
Nisam uspela da odmah shvatim ta je hteo da mi
saopti. Gledala sam ga nemo ne primetivi da sam prestala
da sviram, a Sergej je jednom rukom u oku klavijature
priajui mi svirao neto vrlo jednostavno, to je prijalo
uima.
- Zapamti Taa, sve to u ivotu uje i naui, trudi
se da to korisnije iskoristi. Nita nije nevano. Sada, kada
ode kui. Ovaj as e ti se initi sasvim obian i svakodnevan. Ali e doi trenutak u ivotu kada e se setiti i ovoga
asa i etnje sa mnom i svojim ocem, mog roendana, tvojih prvih akorda i naeg upoznavanja.
Nisam u tom trenutku ni slutila ni u najudaljenijim
razmiljanjima da je ovo moje poslednje vienje s Sergejem sve do kraja rata.
-Marko.
- pogleda ga Nataa i vide ga prilino

zamiljenog. Ali oigledno vrlo skoncentrisanog na
priu.
Svaki detalj je upijao i inilo mu se da je celu priu
mogao
ponoviti od samog poetka.
-Da odmorimo malo - predloi joj.
Sunce je ve grejalo rashlaeni gradski vazduh i oseti
od dugog hodanja prve grake znoja na elu i okovratniku
koulje.
Seli su na prvu klupu oblinjeg parka s koje je upravo
ustao starac koji je oigledno svakog dana dolazio i mrvicama starog hleba hranio promrzle i uvek gladne golubove,
verovatno njegovo jedino drutvo.
Mesto gde je sedeo starac bee zagrejano i Marko zameni mesto s Nataom.
- Sedi ovde. Toplije je, - ree joj uz osmeh, a njoj je
prijao Markov mali znak panje.
134
- A dalje? ta se dalje deavalo?

Radoznalost ga nije naputala.
- Ko eli sve da sazna postavlja sebi visok cilj. U
svom stilu mu odgovori Nataa. Ako ne bude pitao nita
saznae sve.
Sledeeg dana sam urila iz kole da mamu obradujem pohvalom, koju sam dobila od nastavnice muzike. Toga
dana je bio praznik i nastavnica je donela harmoniku da nas
malo zabavi na asu. Pitala je da li neko zna da svira.
Ja sam se javila i dodue dosta nespretno, ali na
iznenaenje nastavnice odsvirala ili bolje rei pokuala da
odsviram neto to sam smatrala da sam najbolje uvebala.
Ali harmonika i klavir nisu isto pa sve to nije zvualo onako
kako bi trebalo i pomislila sam u sebi kako bi me Sergej
za ovo prekorio i naterao jo da vebam, a nastavnica me
pohvalila.
Utrala sam u stan i zatekla mamu kako sedi. Upravo
se vratila s posla, ali sam po njenom ponaanju primetila da
je zbog neega iznenaena. U tom trenutku je otac izaao iz
sobe. Pogledao me, nasmejao se i pozvao me.
- Nataa. Doi da vidi neto. Imamo iznenaenje za
tebe.
Nisam znala ni mogla pretpostaviti o emu se radi.
Poklone sam dobijala za roendan i za odlian uspeh u
koli, kao i ponekad kada bi otac bio raspoloen i iznenadio
nas nekom sitnicom. Prebirala sam po seanju i nisam se
mogla i pored pristojne memorije setiti ta bi to danas trebalo da bude iznenaenje za mene.
Malo me udilo to je mama mirno sedela u fotelji,
pila aj i nije pokazivala znake da e se brzo oraspoloiti.
Naprotiv. Zagledana u daljinu odavala je osobu koja je
neim iznenaena i zateena. Gledala sam naizmenino
Razmiljaj muzikom
135
majku pa oca. Videla sam dva suprotna raspoloenja neim
izazvana, ali ime?
Ula sam u sobu, jer me je otac prethodno pozvao da
uem. Ostala sam skamenjena na pragu sobe gledajui u
klavir koji je stajao na sredini sobe i zauzimao skoro celu
njenu povrinu.
Nametaj iz sobe je bio rasporeen ili bolje reeno
nabacan po drugim prostorijama, a neto od sitnijih komada
sloeno u ugao sobe.
Pretrnula sam poznavi Sergejev klavir. Prvi put otac
u mojim oima nije video prepoznatljiv naivni, deji pogled.
Kada sam se kasnije kao odrasla seala te situacije, shvatila
sam da sam intuiciju posedovala jo kao mala. Otac je prepoznao moju zapanjenost i pokuao da mi objasni neto to
sam ve znala.
- Taa. - poeo je otac. - ika Sergej se odselio. Kla
vir nije mogao s sobom da nosi, pa ga je poklonio tebi. elja
mu je da nastavi da svira i da ga prevazie. Poruio Ti je
da njegovo umee sviranja, nee imati svrhu ako ne uspe da
od toga neko ima koristi i ne naui nita o ivotu.
-Ovojezatebe.
Otac mi je pruio ispresavijan list istrgnut iz sredine
neke sveske.
-Za mene? - upitno sam pogledala.
-Ovo je pismo za tebe od Sergej a.
Ula sam u sobu, sela pored klavira, prethodno ga
milujui rukom. Polako sam otvarala pismo kao da sam
pazila da iz njega ne ispadnu rei:
Draga moja Taa,
Srean sam to sam upoznao tvoju porodicu. Misli mi
nisupri ruci ipiem ta stignem. elim da budem saet, ali
136
u postati nejasan. Poklanjam ti ovaj klavir jer znam da

mora, kako sam te uio da muzikom razmilja. Sve to ne
moe i ne ume da iskae reima, reci muzikom. Vano da
e ti razumeti sebe i da e ti biti lake. Svakim danomprovedenim za klavirom, kupuje nekoliko dana ivota.
Rei su teke i nekada uvredljive. Svoje mislipretoi
u note i uivaj u ivotu.
Znam da ovaj komad papira ne moe zameniti na
pozdrav. Ovoje samopapir. Ali i note su samopapir. Nastavakzna.
Pismo sampisao samo za nas dvoje. Ostali ga ne razumeju. A i zato bi?
Voli te tvoj ika Serjoa
Trebalo je da se raduje poklonu od Sergeja, a izazvao
je tugu. Rei su me rasplakale. Bilo je to prvo pismo koje
sam u ivotu dobila. Pomislila sam - ako su sva pisma ovako
tuna, zato se ljudi raduju kada vide potara?
Istrala sam iz stana i pokuala da ue u Sergejev
stan. Majka je pola za mnom i zatekla me kako lupam
pesnicama u vrata i utiram ih nogom.
To je bilo moje prvo razoarenje u ivotu i imala sam
utisak da poinjem naglo da sazrevam. Sve ree sam kasnije traila od oca i majke objanjenja za odreene situacije.
Sama sam zakljuivala.
Najdostojnije delo i cilj svaijeg ivota trebalo bi da
bude savladavanje, proiavanje i uzdizanje sopstvene
naravi. Taj rad treba poeti na sebi od dana kada postanemo
svesni svog postojanja, a zavravao bi se danom smrti.
Pratei korake onoga koje otiao, utrla sam trag sopstvenom
putu samosvesti.
Razmiljaj muzikom
137
to sam bila starija, vreme mi je bre prolazilo.
ivot mi se ukalupio u dosadnu svakodnevicu. Zavrila
sam srednju kolu, a jo sam bila okruena igrakama iz
detinjstva koje sam poreala po klaviru.
ivot je udna lokomotiva. Misli - otiao si, pobegao, zauvek odrastao, a ono - iz tihe idile te promatra
tvoje detinjstvo.
Kako sam odrastala, tako sam drugaije razmiljala,
muzikom. Podsetila sam se nekih ranih razmiljanja i
pokuavala da se, mislei o neemu davnom, podsetim i
pesme kojom sam razmiljala o tome.
U tim trenucima se misao gubila i bez povratka lutala
negde u beskraje, a uz istu muziku bih drugaije razmiljala.
Sergejeve rei su dobijale smisao, proveravajui ovu metodu u vie navrata, uverila sam se u to.
Hvatala sam sebe u situacijama, kada jednostavno
nisam mogla da doem do reenja za uobiajene ivotne,
gotovo svakodnevne situacije.
Tada bih sela za klavir i uz pomo muzike dolazila
do reenja. Jo jednu vanu stvar sam nauila od Sergeja.
Jednom sam prelistavala notne sveske koje mi je uz klavir
ostavio, kada je izmeu papira ispala ceduljica na kojoj je
pisalo.
Rano stvaraj - stvoreno uvaj.
Ne znam da li je Serjoa ovu cedulju namenio meni,
znajui da u je kad-tad pronai, ili je to samo jedno od njegovih razmiljanja koje je imao obiaj da zapisuje trenutno,
gde mu je najblie ruci.
Pa su se tako neka njegova razmiljanja mogla
proitati i na marginama knjiga, notnih svezaka, salvetama, starim novinama i mnogim neobinim mestima. Neto
neitko sam uspela da proitam i na praini klavira, kada
sam prvi put bila kod njega.
138
Seam se. Prolee je rano procvetalo, ali je imalo

miris rata. Posle uobiajeno dugih zima, nisam se radovala
proleu. Prerano savladana vetina predvianja dogaaja,
nauila me da se sprema neto strano. Rat niko ne voli, ali
su ene posebno ranjive na pomen rata. U ratu su uesnici
mukarci, sinovi, muevi, oevi. enama ostaje da ekaju,
pate, brinu i nadaju se. Naalost, nadolazea katastrofa se
nije mogla izbei. Otac je otiao u rat. Rastanak je bio bolan, kao svaki rastanak gde predoseate da neto gubite, a
nema mogunosti da to spreite ili vratite na poetak.
Otac nas je obe zagrlio i rekao da ne brinemo. Da se
uvamo. Trudila sam se da to due posmatram oevo lice,
kako bih ga to bolje upamtila. U mene se uvuklo jedno
udno, ali ve uobiajeno predoseanje da oca neu vie
nikada videti.
Sa majkom sam ceo rat provela u Moskvi, u stanu.
ivelo se teko, od danas do sutra. ivot nije vredeo. Vreme
smo merile satima, a ne danima, mesecima. Bez posla,
sredstava za ivot i nematine na koju smo teko navikle,
bile smo primorane smo da uimo jednu umetnost - kako od
hleba i vode iveti. Siromatvo se poput zarazne boletine
uvuklo u nau kuu. Siromah se stidi svoga siromatva.
Stidei se, gubi ponos. Bez ponosa vas preziru. Prezreni nisu
imuni na tugu i lako joj se odaju. Tuga vodi u oaj, oaj muti
razum, a nerazumnog oveka vreba propast. Siromatvo
je koren mnogih znanih zala. Zime su bile duge, hladne, a
mi bez ogreva, hrane i vrlo esto bez struje. Dosta vremena
smo provodile uz radio, sluajui vesti s fronta i radujui se
svakom i najmanjem pomaku ka osloboenju. Skoro dve
godine od poetka rata, dobile smo dugo oekivano pismo
od oca. Do tada nismo nita o njemu znale. Strah se uvukao u
nae ivote. Jer strah pripada oveku isto koliko i sve drugo
Razmiljaj muzikom
139
to ga ini ovekom. Ko ne osea strah, taj je kao kakav
invalid bez noge ili ruke. Zbog straha i bogovi bee u smrt.
Pota je stizala i po nekoliko meseci posle slanja,
nepoznatim kanalima i dostavljaima. Bez ikakve najave,
reda i smisla tako da se, dobivi dugo oekivanu poiljku,
nismo ni previe radovale. Mnoga pisma su stizala u porodice kasno, prekasno, kada su njihovi najmiliji ve bili
mrtvi. Mamu i mene je vie uasavala pomisao da otac ne
ostane negde mrtav, bez groba i nekog obeleja. Postoje
smrti velike, bedne, alosne, ravnodune, kao to postoje
veliki, bedni ili ravnoduni ivoti.
Poznala sam tatin rukopis. Na prvi pogled se moglo
uoiti da je pisano na kolenu ili neijim leima kao podlozi.
Slova su bila nepravilna, neka vea, neka manja. Rukopis
sam uporeivala s notama. Onako kako note pretoene u
zvuk iskazuju raspoloenje ili neko drugo psihiko stanje,
tako i rukopis mnogo govori o osobi. Otac je u par kratkih
reenica, jer verovatno nije imao mogunosti da nam pie
opirnije, pisao da se nalazi na frontu, nedaleko od Kijeva
u Ukrajini. Hrabrio nas je da budemo strpljive i da emo se
uskoro videti. Zraio je optimizmom, njemu svojstvenim i
prepoznatljivim. Optimizam je svojstven duama koje imaju samo jednu jedinu dimenziju, duama koje ne primeuju
bujice suza koje ih okruuju.
Mama se esto razbolevala. Na lice je namakla
samrtniku masku i plaila sam se za nju. Bila je to bolest
bez dijagnoze. Bolest od boli, od brige, tuge, neizvesnosti.
Pokuavala sam s njom da priam o tome ali me veto izbegavala, menjajui neraspoloenje u raspoloenje i na taj
nain me odvraala od razgovora o neemu ime nije elela
da me optereuje.
Primetila sam u njenim oima neverovatnu elju da
se izbori sa boleu. Nije to bila samo elja ve volja. Volja,
140
to nije samo puka elja i njeno zadovoljenje, nego i elja i

suzdravanje, elja i odricanje. Volju poseduju jaki - elju
slabii.
Mama je reila da ivi dok ovo zlo od rata ne proe.
Nije htela da me ostavi samu na milost i nemilost ratu, koji
se zapatio ve etvrtu godinu.
esto sam razmiljala kako se mama bori za ivot, a
neki su od borbe napravili ivot. Retko sam sedela za klavirom. Podseao me na oca i Sergeja. Kad god pogledam
klavir, pred oima su mi se pojavljivale njihove slike i rei
koje odzvanjaju u daljini: Razmiljaj muzikom, reenica iz
Sergejevog pisma i skoro svakodnevnog govora.
Dugo oekivano osloboenje neprimetno se uvuklo u nae ivote, ivote bez radosti. Zaboravili smo kako
se raduje. Mama je bila sve iscrpljenija. Blia smrti nego
ivotu. Bila sam sigurna da vie nita u ivotu nije moglo
da je obraduje. Imala je plitak i zamuen pogled bez one
neverovatne volje koju je posedovala. Slutila sam najgore,
jer ivot zamire kad borba prestane.
Jednoga jutra. Neoekivano, iznenada, pokucao je
neko na vrata. Mama nije reagovala. Sedela je na fotelji
ogrnuta debelim vunenim alom i zurila kroz prozor, pogledom iz kojeg se vie nita nije moglo proitati. Pogled, koji
je to bio samo zato to su joj se nazirale oi.
Otrala sam do vrata i pre nego to sam ih otvorila,
zastadoh kao da se neki nerazumni strah uvukao u mene.
Predosetila sam iznenaenje, ali ni slutila nisam.
Ispred otvorenih vrata, kao nestvaran san, stajao je Sergej.
Stajali smo nemo, jedno naspram drugog. Znala sam
da mnogo toga ima da kae, ali kao piscu kada poinje
knjigu, treba mu ta najtea, prva reenica.
Razmiljaj muzikom
141
Ni ja se nisam nalazila u srenijem poloaju. Za Sergeja sam uvek bila njegova mala devojica, a sada je ispred
sebe ugledao odraslu devojku. U njegovim oima sam videla
iznenaenje od kog se iskusno, vrlo brzo, povratio.
-Taa, devojice moja. - rekao je tiho, ali sam po glasu
osetila da je te rei mnogo glasnije hteo da kae.
Preveliko
uzbuenje mu je utialo glas.
-Serjoa!
Zaplakala sam i bacila se u zagrljaj tom dragom
oveku. Bio je u uniformi oficira. Mnogo stariji nego kada
sam ga poslednji put videla, ali nije stario kao ljudi, ve kao
zlato, vino ili mramor. Nikada bolje nije izgledao i pored
tragova rata i prepoznatljivo dubokih, svee ucrtanih bora.
Pogleda umornog, ali bistrog i mudrog. Odvojila sam se od
Sergeja i pozvala ga da ue.
-Mama? - upitao je zabrinuto.
-Tu je u sobi, obradovae se kada vas vidi.
To sam rekla onako obino, uobiajeno, znajui da
se mama vie niemu ne moe obradovati. Znala sam da
je ovo poslednji pokuaj da je spreim u njenoj nameri da
okona ivot, kada se uveri da neu ostati sama.
Kao svako dete, a sebe sam u Sergejevoj blizini i pored
godina uvek smatrala detetom, mislila sam da e Sergej svojim autoritetom koji nikad nije omanuo, uliti mami volju za
novim ivotom. On je to znao, umeo. Imao je uvek lepu
priu koja pleni i ne ostavlja nikoga ravnodunim.
Priao je mami polako, neujno. Stao je ispred nje i
uhvatio je za ruku. Glavu nije pomerala, samo je za tren
pomerila oi da bi videla ko je. Sergej se uzrujao gotovo
ne prepoznavi mamu. Pogledao me je i oima pitao ta se
deava s njom.
Samo sam spustilapogled. Bilo muje sve jasno. Iskusno
oko je prepoznalo izraz lica osobe koja je sebi potpisala smrt
142
kao kraj njicilj. Depresiju koj a j e tako duboko zahvatila mamin

um ne bi izleila ni sva akrobatika Sergejeve elokventnosti,
arma i dara za izlaenje iz bezizlaza, tragajui za skrivenim
tajnim vratima spasa. Bespomonost je jedino to Ssm u tim
trenucima prepoznala u njegovim oima.
- Serjoa, sedite ovde kod mene, - ponudila sam ga
pokazujui rukom na fotelju.
Bez rei je priao fotelji, seo i zapalio lulu duvana.
Pogledao je klavir i u uglu usana se pojavi neto slino
smeku.
- Mogu da vas ponudim samo ajem od jabukovih
kora.
Kao da je Natau bilo sramota neizbene istine o
siromatvu koje je postalo ukuanin ovog doma.
- Radujem se to vas vidim, a posebno to nas niste
zaboravili - ree Nataa s veom dozom utivosti nego to
je to bilo neophodno.
-I ja se radujem, ali.- kao da je neto hteo da kae
i zastade.
Nataa donese aj i stavi napuklu oljicu ispred Sergeja. Gledala ga je i sela nasuprot njemu.
-Uniforma. Vi ste u uniformi oficira? - s naglaenim
iznenaenjem primeti Nataa.
-Duga je to pria Taa. Vrlo malo razumeju oni koji
razumeju samo ono to se moe objasniti. U istom
odelu
malo toga sazna. Velika je stvar upoznati samoga
sebe i
odmeriti snagu svog duha i poloaja. Bilo je teko, ali
da bih
shvatio svet, prvo sam morao shvatiti samoga sebe.
ao mi
je to sam gazio u krvi do kolena i preiveo crvene
godine
pokolja. Ali izbor je bio suen. Uniforma, Rusija,
opstanak
ili proterivanje iz zemlje zbog koje sam napustio
svoju.
Razmiljaj muzikom
143
Otpi malo aja bez ukusa i eera, ali i toplom vodom
moe se iskazati dobrodolica.
-Sea se mojih druenja s tvojim ocem i dugih nedeljnih etnji. Nisi mogla znati, bila si mala.
-Znala sam.. - prekinu ga Nataa.
Prerano steena zrelost je zraila iz nje, pokazujui
prve znake formiranog karaktera.
- Otac je uspeo da vas nagovori.
Jedno drugom su upadali u reenice i nastavljali tamo
gde bi sagovornik stao.
-Tvom ocu dugujem ivot. Da nisam prihvatio njegovu,
za mene tada nezamislivu i za moje shvatanje
neprihvatljivu ponudu, danas mi se sigurno ni grob ne bi znao. Tajnoj
slubi sam
bio sumnjiv. Stranac poljskog porekla od majke
Nemice, nije
mogao da oekuje nita dobro u tim suludim vremenima.
Tvoj
otac mi je u jednom od naih estih druenja otkrio da bi
vojska
od mene mogla imati neprocenjivu korist, s obzirom na
moje
perfektno znanje nemakog jezika, kao i muziko
obrazovanje.
Besane noi samproveo razmiljajui ta da inim.
Postojala su
samo dva odgovora. Onaj koji rasuuje, morapaziti da
njegovo
miljenje nosi obeleje istine i trajnosti, tako da nikada
ne bih
mogao opovrgnuti ili porei s vremenske distance ono o
emu
sam tada razmiljao.
-Svakom oveku su u ivotu potrebne promene. Uverio
sam se da samo otro kretanje i promenljiva sudbina,
stvaraju
u oveku estit karakter. Zato su neophodne izmene
ivotnog
ritma. Plima - oseka, radost - alost, srea - nesrea.
Nita se
ne dogaa bez razloga i prethodne promene neega to
smo
zamiljali nepromenljivim.
Sergej je uvek osvajao svojom priom. Analizirajui
njegov monolog, uoila sam rei koje je esto upotrebljavao,
priajui o muzici. Ritam, promena, radost, srea, vreme,
raspoloenje, distanca.
144
- Brzo se menjamo dabismo uspeli da sebe upoznamo.

ivot je ritam do svog kraja. Menja se kao i u muzici.
Sergej nije mogao da pria ni o jednoj temi, a da ne
spomene muziku.
- Razmiljaj muzikom!
Ukradosmo jedno drugom misao. Gotovo smo istovremeno izgovorili ovu reenicu, koja e me u ivotu esto
pratiti i biti redovan posetilac mojih razmiljanja.
- Serjoa. Ne znam kako da vas pitam. Da li znate
neto o mom ocu? Poslednji trag je ovo pismo od pre dve
godine.
Izvadi ga iz nedara gde ga je uvala blizu srca i koje
je svakodnevno itala.
-Nataa, ti si odrasla osoba, - poetak, Sergej eve
reenice nije obeavao nita dobro. Usporila je
disanje,
kako bi ula ta Sergej zna.
-Tvog oca nisam video od poetka ovog zla. Velika
je ovo nesrea, zemlja je velika. Gubitnika je mnogo.
Tvoj
otac je pametan ovek, iskusan oficir i zna da se uva.
Verujem da e ga videti i da e se kao i ja, jednoga
dana nenadano pojaviti na vratima. Dosta vojske je jo
rasuto po
zemlji. Rat jo nije potpuno gotov.
Sergej prie Natai i zagrli je kao svoje dete. Ona se
seti da je na majku skoro i zaboravila zarobljena u razgovor
s Sergejem. Prila joj je i videla da muri. ivac ispod levog
oka koji je stalno titrao kao tik, umirio se. Uhvatila ju je za
ruku i skamenila se.
Mamina ruka je bila hladna i ukoena.
- Mama! - vrisnula je.
Sergej je priao, uhvatio enu za nadlanicu pokuavajui da oseti puls. Drugom rukom je rairio kapak i video
nepomine zenice. Mama je izdahnula upravo onako kako
je i kada je htela. Njen unutranji asovnik nepogreivo je
Razmiljaj muzikom
145
otkucao poslednje trenutke ivota. uvi Sergejev glas u
sobi, znala je da Nataa sada ima nekoga i mogla je mirno
da ode.
Sergej i Nataa poloie enu na krevet i prekrie je
ebetom.
- Sergej se pobrinuo da majku dostojno sahranim.
Skrhana bolom, kao da se itav svet sruio na mene, nisam
imala snage da funkcioniem. Sergej mi je pomogao da
preivim bez posledica, najtee trenutke u dotadanjem
ivotu. Dugo vremena je provodio sa mnom i priao mi.
Samo zahvaljujui njemu, teko ali sigurno, prebrodila sam
krizu.
Kada jadi naiu, ne dolaze kao usamljene predstrae
ve grunu u etama. Nije mi dozvoljavao da plaem. Govorio mi je da se nevolje ne pobeuju suzama. One naprstima
stignu, da ih ne osetite, a izuzetna snaga vam je potrebna da
ih prevaziete.
Pobedi nevolje, budi gospodar sopstvenog ivota.
Ulio mije samopotovanje. U ivotu postojijedanparadoks.
Sve to s tekoama savladamo, same ga tekoe tite. Zidovi koje smo po cenu najveih rtava probili, grad zauzeli,
slue nam posle nita manje nego sopstvena odbrana. Postavljen je na vano mesto pod jurisdikcijom tajne slube.
Nije mogao da me ostavi kao nezatienu srnu. Zaposlio me
kod sebe i stvorio od mene oveka sa samopotovanjem.
Danima je procenjivao i odmeravao svaki moj gest, izgovorenu re, upuen pogled.
- Nataa! Ti bre sazreva nego druge devojke.
Kada mi je to rekao, pomislila sam da je to njegov
subjektivan oseaj, jer me poznaje kao devojurak i ta slika
je stalno titrala pred nj ego vim oima. Ipak, to je bio njegov
uvod u ono to je ocenio da mi moe saoptiti. Pozvao me
146
je kod sebe i rekao da sednem. Sela sam u onu fotelju

gde i ti kada si bio prvi i jedini put kod njega. Ta fotelja je
tako okrenuta da sagovornika moe gledati pravo u oi.
Predoseala sam da e mi saoptiti neto strano.
-Zna Nataa, sea se dana kada sam se pojavio posle rata pred tvojim stanom. Imao sam obavezu da
doem i
kaem vam, mislim tebi i pokojnoj mami, ali s
obzirom na
ono to se desilo s mamom, odustao sam da te ne bih
polomio do kraja. Posmatram te danima, nedeljama i ne
veruj em da si ti ona moja Taa.
-Recite, Serjoa. ta krijete? - prekinula sam ga.
-Tvoj otac Vladimir je poginuo kod Kijeva. Pismo
koje si mi pokazala, a koje si dobila od oca, pisano je
samo
nekoliko dana pre tog dogaaja. Kao da je predoseao
i bila
mu je potrebna mogunost da vas ohrabri svojim
optimizmom.
Okolnosti pod kojima se desio taj tragian dogaaj
su udne. U ratu se gine na frontu. Od metka, granate. Tvoj
otac je doiveo saobraajnu nesreu. On i jo trojica oficira
vozili su se automobilom do taba. U jednoj bezazlenoj krivini, voza je izgubio kontrolu nad vozilom i udario u drvo.
Vladimir je na mestu ostao mrtav, jedini od svih u automobilu.
Zanemela sam. Nepomino sam gledala pored Sergeja kroz prozor.
- Znai, nije od metka. - ironino sam konstatovala.
- Da li to treba da ublai ili pojaa moju bol.
-Ali Taa!
- Serjoa, ne treba mi uteha. Nauila sam da trpim.
Ne seam se kada sam se radovala poslednji put.
Marko je nemo, razrogaenih oiju sluao o sigurno
do tada najvanijim fragmentima iz Natainog ivota. Vreme
Razmiljaj muzikom
147
je neumitno prolazilo, a ona je rekla da moraju da poure.
Nataa bi i dalje priala da je Marko ne prekide.
-Nataa. Da poemo. Dugo smo ovde. Nastaviemo
kod tebe u stanu.
-Znam. Ali ja ne mogu da prestanem. Ovo to ti
saznaje od mene, ne zna niko. Kada se neto dugo
skriva,
a onda otkrije, to se ne radi na parad nego sazna
sve ili
nita.
Sergej je govorio: Previe poverenja je glupost, a
previe nepoverenja uvek je nesrea. Biti ljubazan sa svima
je stvar utivosti i vaspitanja, ali poverenje moe pokloniti
samo onome koga iskua.
Nataa nije imala vremena da iskuava Marka Sve
se odigralo isuvie brzo, bez mogunosti da se duboko i
racionalno razmilja. Vodilo je srce, a ne mozak.
Poveravam se osobi koja udi za tim da me im pre
upozna to bolje. Nita ne mogu izgubiti. Njegova potreba
da me dobro upozna je sastavni deo njegove strasti i ona
vam pronalazi sve dobre osobine koje posedujete, tragajui
za manama koje nemate.
Setila se koveia koji joj je dao Sergej i njihovog
razgovora. U glavi su joj odzvanjale Sergej eve rei: Ako se
ikada u ivotu nae u bezizlazu, otvori sandue i reie
problem.
Zar nije bilo veeg razloga da posegne za dobro
skrivenim kljuem koji se nalazio stisnut u ve znojavom
dlanu od ovoga to je danas doivela i izgubila posao i
Sergej a u istom danu.
Sergej joj je ojaao uroenu mo prevazilaenja
tekoa najlakim i najkraim putem. Ispred svakog zida,
prepreke, na neobjanjiv nain bi pronalazila mesto gde je
najlake otvoriti vrata. Ako stekne poverenje u samu sebe
148
onda ti je otvoren put do estitog i sretnog ivota. Zadao joj

je najtei ivotni zadatak, da se bori sama s sobom.
Vidno umorni i zadihani stigli su pred zgradu. Na
nekoliko koraka od ulaza, usporila je korak, otvorila tanu
i uzela klju od stana. Marko je iskoristio priliku da zapali cigaretu. Ugleda ve dobro poznatog prosjaka pored
ulaza u zgradu. Setio se njegove jutronje besede, a na licu
mu se moglo proitati da ga stareva pria nije ostavila
ravnodunim.
Priao mu je i bacio dve cigarete u kapu.
-Hvala gospodine, - klimajui glavom u znak zahvalnosti.
-Onaj tvoj bog danas nije iroke ruke - ree Marko
gledajui praznu kapu na asfaltu.
-U religiji kao i u tvojoj ljubavi sve poiva na oseanju
i verovanju. Ja verujem u boga. On nema telo i
nevidljiv je,
ali postoji. A ti ima Natau, koja ima i telo i duu i
ljubav
ali nee imati sree dok si u uniformi. Nedokuivo
daleko
ete biti jedno od drugoga.
Marko umalo nije eksplodirao od besa. Utrao je u
zgradu gde ga je na vrhu stepenita ekala Nataa.
-to pria s onim prosjakom? Mesecima je tu. Ve
mi pomalo i smeta, - ree Nataa stojei pred
vratima stana
i bezuspeno pokuavajui da pogodi kljuem
bravu, ne
skrivajui vidljivo nestrpljenje, izazvano
bezrazlonom
nespretnou. Sa urbom je stigla i rasejanost, pa je
umesto
kljua od stana pokuavala da otkljua kljuem od
radnog
stola, koji joj vie nije bio potreban, a i nije ni liio na
klju
od stana.
-Priberi se. Polako. - utei je Marko.
Ona ga pogleda sa smekom u trenutku kada je uspela
da otkljua stan.
Razmiljaj muzikom
149
- Marko. Molim te, uzmi sam pie. Moram neto hitno
da uradim. Nasuo je pie popivi stojei prvu au.
Razgledao je unutranjost ormaria gde ga je Nataa
drala. Otvorio je i druga vrata i ugledao nekoliko flaa
konjaka, koji je u to vreme bio redak. Zatvorio je orman
zateen: otkud Natai tako retko skupoceno pie? Verovatno iz Sergejevih zaliha?
Drugu au je sipao kada je seo za sto. Iz susedne
sobe su dopirali zvuci nekakvog tumbanja. Nije znao ta
Nataa radi, ali ga neto natera da prie i proveri. Ustao je i
uao u sobu. Video je Natau kako bezuspeno pokuava da
pomeri stari hrastov orman, teak kao vagon.
Brzopletost i nestrpljenje koje joj nije svojstveno,
uinilo je da uradi neto to nikako nije smela. Marko nije
trebalo da zna ta se krije u tom sanduetu. Jeste da mu je
ispriala da postoji, ali je to ipak njena i Sergejeva intimna
stvar. Neto, po Sergejevim reima, vano, sudbonosno.
Brzo se pribrala prebacila mozak u svoju standardnu brzinu i
reila da Marko ipak nita ne sazna dok ona sama ne proveri
sadraj. Ona ga voli. eli da ostane s njim, ali postoji neto
to je nuno da zadri za sebe. Nije smela da izneveri Sergejevo poverenje, toliko puta opravdano. Greke u slikarstvu se
pokrivaju bojom. Nataa je morala lukavo obojenim reima
da spasava situaciju.
- ta radi? Zato me nisi zvala da ti pomognem?
- prie i ponudi se Marko.
Nije ni saekao odgovor, a ve je svojim snanim rukama epao krajeve ormana.
- Pusti to sada. Nema veze - pokua Nataa da celoj
situaciji da notu bezazlenosti, - Vrata se zaglave, pa moram
malo da ga pomerim. esto se to deava. Ali nema veze,
kasnije u se presvui. Uspela je spretnom dosetkom da
uveri Marka.
150
Prila mu je i poljubila ga.

- Nisi sipao pie? - upita iznenaeno.
Ne saekavi njegov odgovor, izae iz sobe i vide
konjak na stolu.
-Pepeljaru jutros nisi ispraznio - zavodila je neki
svoj enski red u kui.
-Izvini - pokua Marko da se opravda.
-Sve je u redu. Ja u, ali ubudue, molim te. Ne podnosim duvan.
Prie prozoru i otvori ga. Marko je ve bio sipao dva
konjaka koja su stajala na stolu. Nataa prie i sede u krilo Marku. Zagrlila ga je obema rukama i neno svoj obraz
mazila uz Markovo neizbrijano lice. Ima stvari koje se mogu
rei samo u zagrljaju drage osobe, jer ono najistije i najdublje izvire iz due samo na zov poljupca, koji je usledio.
Ljubili su se dugo i strasno, nenaviknuti na to zadovoljstvo,
koje su oboje otkrili u kasnijim godinama za razliku od svojih vrnjaka.
Poljubacje kao slana voda. toje viepije vie ti godi.
Bele varnice iz pei su pucketale u polumraku sobe, kao
svetlucavi svici. Tiho mu je aputala na uvo, koje je vlaila
toplim poljupcima, vlanim poput oljutene breskve. On je
podie i vide njen vitak, nean profil i gornji deo ispupenih
grudi. Osetio je neto meko, blisko, to kao list s drveta pade
na postelju kao na zelenu travu. Zadrhtao je i uvukao svoje
lice meu njene vrste, nabrekle grudi. Postade tamno i jo
gue zamirisa njena barunasta mekana koa. Preputeni
jednom monom, primamljivom oseanju, izgledali su kao
da uju mone, napregnute, dozivne udarce svojih srca. Pred
njim se belela vitka ena, nagnuta kao ogrta. U tami je izgledala daleko. Tanak, razdraljiv miris njenog tela i suve
kose, blisko i vrelo dotae usnama Markovo lice. Tiina je
Razmiljaj muzikom
151
bila sve napregnutija, mrak se zgruavao, sve se povlailo

nekuda, okruujui ih tamom i pustoi u kojoj su bili sami.
Njihova obnaena tela su se protezala jedno pored drugog.
Sve se vie skraivalo rastojanje izmeu njih. A iz mraka
su se nazirali kao okrueni svojom tajanstvenom svetlou,
tihom kao no, drhtavom kao enja.
Marko prui ruku i pomilova njeno glatko, negovano telo, zagrli ga neno, vatreno i nemono. Ona lagano
okrenu glavu tako da joj je kosa pala na Markova ramena
i ruke. U mraku su mutno zasijale Nataine poluotvorene
oi, zadrhtale usplamtele vlane usne. Izgledalo je kao da
ih je neka nevidljiva sila ponovo slila u jedno, i da meu
njima nema niega, osim beskrajne, kratke enje, koja je
muno treperila. Divlja, ivotinjska, neobuzdavajua strast
i radoznala enja su se prepoznavale kod oboje.
Nojeprola. arka, strasna, zanjihnezaboravna. Puna
udnih maglovitih oseaja i polusnova. Raspaljene, mone,
nezadovoljene krvi. Tekpred zoru zadremae, laganim snom.
Probudi ih rano sunano jutro. itav potok mirisa istoga
vazduha i umivene rose jurnu kroz prozor, punei sobu lakom, bistrom svetlou radosnoga jutra.
Jastuci su bili izguvani, posteljina svuena na pod,
delovi garderobe pobacani na sve strane. Gledao je njene
otkrivene nene noge, okruglo i puno mlado, prelepo telo,
iskrenuto kao poneto belim valima, ruke maznim gipkim
pokretima zabaene preko glave.
Otvorilaje oi i videla daje Marko posmatra. Njene tek
otvorene, jo sanjive oi, gledale su ga upitno, duboko, nejasno. Pomalo se stidela svoje razuzdanosti i nemogunosti
da se obuzda. Bilo joj je udno, a istovremeno interesantno
sve to se desilo prethodna dva dana. Pa to je neiji itav
ivot.
152
Nepomino je leala. Ruiasti prsti punih ispruenih

nogu tiho su se micali, i u tome to je to bio jedini jedvaprimetan
pokret na celom obamrlom telu, napregnutom seanjem,
raskonom sveem, gipkom telu, bilo je u tome neega
snanoga i upornoga. Lagano podignu glavu sa zguvanog
jastuka. Pogleda celo svoje telo, pogladi ga i najedanput ne
znajui ni sama zato, srcem koje je prijatno i plaljivo kucalo
po njenim notama, uzdrhta, skoi i stojei koliko je duga, gola,
nena, ljubiasta i bela, protee se gipko i strasno.
- Sve ja razumem - ree zagrlivi Marka.
Bila je nepokolebivo ubeena da je Marko samo njen.
-Obeaj da me nikada nee napustiti - pitala je zaljubljeno, a istovremeno neuobiajeno. Nain kako je
postavila
pitanje govorio je da je htela da iznudi brz, precizan i
iskren
odgovor. Znala je da se obeanja i hleb lome preko
kolena.
Sve joj se brzo deava, kao da su godine postale bre
s nagomilanim problemima.
-Obeanje se isplauje obeanjem - nasmeja se Mar
ko, jer ga je Nataa nesvesno spasla neprijatne
situacije.
Upravo je on hteo Natau da pita isto. Dugo je ljubio
traei
upotrebljive rei kojima bi dobio zadovoljavajui,
njemu
prihvatljiv odgovor.
-Ko sporo obeava najvernije ispunjava -pokuao je
da bude zagonetan Marko.
-Mukareva sklonost razmiljanju, deluje umirujue
na njega, ali enu rastuuje. Preterano razmiljanje
ljude
ini kukavicama. Ako eli neki problem reiti umom,
onda
to ini nou,a ja ti to ne dam.
-Nataa. Ne brini. Ja sam to prelomio. Ja ne mogu
zamisliti ivot bez tebe. Jesam zaljubljen, ali ne
deaki,
naivno, merei zaljubljenost obaveznom
nesanicom. U
mom stanju razmiljanje bi bilo protivprirodno i
oseao bih
se kao izopaena ivotinja.
Razmiljaj muzikom
153
On jeste prelomio, ipak, postojalo je ono neto za ta
nije imao u ovom asu snage da izgovori. Oboma je bilo
srce na jeziku, a ne jezik u srcu. Razum i sposobnost da se
njime slue dva su razliita dara.
Gledala ga je smejui se.
Posmatrao je taj osmeh. Nesvakidanji, s niskom belih bisera iza predivnih usana.
- Nikada ne plai i kada si tuna smej se, jer nikada
ne zna kada e se neko zaljubiti u tvoj osmeh.
Krali su poljupce jedno drugom.
-Ti, lopove, traiu da te uhapse zbog krae - apnu
mu Nataa.
-Dobro. Vratio sam ti ga. Okrivi li ti mene, i ja u
tebe da svesno uzima ukradeno.
Uivali su u poljupcima. Toj slatkoj obmani koju je
priroda smislila, kada rei postanu suvine. U stanju duhovne
anestezije, oseajui samo dodire, zavrili su u postelji.
Leali su budni na znojavoj i izguvanoj posteljini.
Zagledani u plafon razmiljali su o budunosti. Ljubav je
kao rat. Lako je zapoeti, a teko zaustaviti.
-Marko. Sve pre tebe je crno-belo. Uneo si u moj
ivot smisao, smeh, crvene balone. Poela sam da
razlikujem boje. Mislila sam da u umreti kao daltonista.
-Znai, ona osmica na vratima ti je pomogla?
-Otkuda ti zna za to? - iznenaeno upita Nataa.
-Ispriao mi je prosjak ispred ulaza. Rekao mi je da
smo sueni jedno drugom, ali - tu zastade kao
da nije
hteo da nastavi.
-Nastavi! ta ti je jo rekao?
-Nataa. Na poloaj je komplikovan - uozbilji se
Marko. - Naa oseanja i posesivnost ne prate
realnost u
154
kojoj ivimo. Ja bih eleo da ostanemo zajedno, ali vraam

se u Beograd. Ti zna da nikada ne moe dobiti dozvolu
da napusti Rusiju i poe sa mnom. Radila si kao bliska
saradnica oveka koji je bio znaajan u obavetajnim krugovima. Otac ti je bio poznati oficir tajne slube. U vojsci
znaju da ti zna mnogo. Verujem da te i pored injenice
to ne radi za njih, nee pustiti na miru. Bie praena,
uhoena. Sopstveni privatni ivot nee imati. ivee pod
tekim bremenom prolosti. Niko nee hteti da te zaposli.
U ovoj zemlji svako u svakoga i u sve sumnja. Teka su
vremena dola. Svi e te smatrati pijunom i beae od tebe
kao od kuge.
- itavu mladost matam o tome da imam nekoga
pored sebe. elim ljubav, decu, brak. elim da podvuem
crtu na dosadanji ivot. elim da imam nekoga ko e
brinuti o tome gde sam kada padne no. To je ljudska potreba. Rekao mi je da moemo ostvariti san, biti zajedno, imati
jedno drugo, jedino ako skinem uniformu. To su budalatine
jednog odrpanca koji glumi proroka. Naa ljubav je go
to vo savrena. Profinjena mudrou, deji prilagodljiva,
umetniki senzibilna. Posedujemo svetaku smirenost i
snagu samopouzdanih, ali ivimo u vremenu koje ne moe
da nam stvori uslove da budemo zajedno.
Te rei rasplakae Natau.
- I ta sada? ta sada da radim? Gde u, kako u, s
kim u? Zato mi ovo radi? Taman kada sam pomislila da
poinjem da ivim, opet se vraam na poetak, koji je gori
od najgoreg kraja. Marko, ovo govorim iskreno. Nikada u
ivotu nikoga neu eleti pored sebe ako me napusti. Mislila sam.. - Marko joj ne dozvoli da nastavi.
-Razmiljaj muzikom. Sergej ti je tako govorio. Posluaj
ga. Spoznae sebe i otkriti duboke sadraje svoje linosti.
Razmiljaj muzikom
155
- Ovo bi trebalo da lii na utehu, zar ne?
Bila je svesna neega to se zove kraj.
Marko je zagrli. Poljubi je u elo.
- Ti si moja do kraj a ivota, ali zapamti da rue i trnje
rastu na istom stablu.
-Ali ti eli porodicu. Vreme e uiniti svoje. Vreme
ima svoju istinu, kao to ovek ima lice. Ono kroji pravdu i
stavlja stvari na svoje mesto.
Marko je ustao i obukao se. Ovoga jutra su zamenili
uloge, jer Nataa nije imala obavezu da ustaje.
- Marko - moleivo mu se Nataa obrati - Doi
danas. Budi s mnom. elim te.
Priao joj je, sagnuo se i poljubili su se jo jednom.
Ostala je da mazno lei gola na krevetu koji je mirisao na
njega. Prela je na Markovu stranu kreveta i zabila lice u
jastuk, na mestu gde je leala njegova glava.
- Nataa - obrati joj se pre nego to izae.
Podigla je glavu tek toliko da bi ga mogla videti jednim
plaljivim, poluotvorenim okom.
- Razmiljaj muzikom! Lake e prepoznati istinu.
Nataa je ostala u krevetu razmiljajui o Marku.
U njen ivot je uao iznenada, kao vremenska nepogoda,
ostavio pusto za sobom i nestao. Navirale su joj misli,
zato se vezivala za oveka koji je samo privremeno u
Rusiji? On ima svoju domovinu, posao, obaveze.
Naknadnu pamet najtee prihvatamo, jer je puna
greaka koje su se mogle izbei, da se znala uvati zamki.
Problem je to su se zamke nalazile u srcu, a ne u mozgu
koji tada ne funkcionie. Nad nekim grekama koje kasno
uoimo, lamentiranje postaje suvino. Uinjeno zauvek
padne izmeu ljudi, neuinjeno jo jae grize. Sve to sada
zna, u samoi ovek bistrije vidi. Ne zbog osveenja.
156
Vreme nee promeniti smer. Aja sve vie poinjem hvatati

sebe u seanjima. Teko mi je. Stan mi je postao riznica
minule prolosti.
Pomislila je da je sada pravi trenutak da otvori Sergejevo sandue.
Ustala je, obukla na golo telo laganu kunu haljinu
koju je oblaila samo nedeljom, kada nije radila. Ugledala
je Markove cigarete na stolu. Setila se situacije kada mu je
u kancelariji dala cigarete s svojom adresom. Pored cigareta
i praznih aica iz kojih se jo uvek irio vonj popijenog
alkohola, ugledala je depni sat.
Radovala ju je pomisao da je Marko sat namerno
zaboravio, kako bi imao razlog da se vrati. Ali, ne. Nisam
u pravu, razmiljala je. Pa njemu su vrata mog stana uvek
otvorena. I pozvala sam ga da danas ponovo doe. Okretala je u ruci sat i videla na poleini ugraviran tekst. Bio
je to redak primerak vajcarskog afhauzena iz prvih godina veka. Verovatno draga uspomena od nekoga bliskog,
moda oca?
Zakljuala je vrata stana i uputila se u sobu. veliki,
teki orman je nepomino, poput piramide stajao prislonjen
uza zid. Osetila je uzbuenje zbog saznanja da e za koji
trenutak otvoriti sandue.
Trebalo joj je snage da pomeri tu gromadu nametaja,
ispod koga se nalazilo malo tajno skrovite u patosu koje su
ona i mama sluajno za vreme rata otkrile. Nataa je mislila
da je tu otac pre rata uvao neke svoje papire i vana dokumenta. Ba kao to se ispod piramida nalaze tajna skrovita
s blagom faraona. Namena skrovita se oigledno nije promenila. Kada je Sergej rekao da kofere odnese u stan. Setila se odmah mesta gde bi ga mogla sakriti.
Razmiljaj muzikom
157
Orman je tekom mukom pomerala, pedalj po pedalj.
Posle desetak minuta uspela je da ugleda otvor u patosu.
Zadihana je sela na krevet da se odmori. Drala je klju
sandueta u ruci i pomislila kako sada nema potrebu nigde
da uri, kao kada je morala da doe do kljua.
A tada, kada je toliko urila iz kancelarije da stigne
do stana i to pre otvori sandue neoekivano ju je ispunio
oseaj strpljenja. Ponaala se kao kockar za stolom koji polako vrhovima prstiju otkriva kartu po kartu, a onu poslednju
ostavi za kraj mazohistiki ne urei da je pogleda.
Lako je uklonila otvor u patosu i izvadila sandue.
Ruke kojima je stezala sandue poele su da drhte. Razarala
ju je radoznalost ta se krije unutra. Donela je sandue do
stola. Jednom rukom pomerila stvari koje su zauzimale sto
i poloila ga na povrinu.
Gledala ga je kao proroica staklenu kuglu. Otkljuala
je lako bravu i polako podizala poklopac. Kao dete, na selu
je dobila slinu igraku od dede za neki od prvih roendana.
Bila j e to mala arena kutij a iz koj e j e kada podigne poklopac
iskakao pajac na feder. Ovo ju je podsetilo na taj dogaaj,
samo to sada nita nije tako bezazleno kao nekada.
U sanduetu je bilo svega, kao u enskoj tani.
Na vrhu je stajao uti zalepljen koverat na kojem je
Sergejevim rukopisom pisalo Za Natau. Neosueno mastilo
se razmazalo na pojedinim slovima. Ostavila ga je po strani
i nastavila da pretura po sanduetu. Uini joj se da je bolje
da sadrinu izrui na sto.
Gomila raznih sitnica se rasu po povrini stola.
Bilo je tu fotografija, nakita koji nije ostavljao utisak posebne vrednosti, ali koji je Sergeju verovatno neto
znaio. Uzela je jednu malu kartonsku kutiju, koja bee zavezana kanapom. Neto vea od kutije cigareta, ali neobino
teka za svoju veliinu. irila je stvari po stolu rairenim
158
prstima i iznenadila se koliko je svega toga stalo u taj mali

sandui.
Reila je da ipak prvo otvori pismo. Pocepala je kraj
koverte i videla da je otetila i deo pisma. Paljivo ga je
otvorila i sela polako otvarajui presavijen papir:
Draga moja Taa!
Ove rei ita kadaja nisam meu ivima, ali shvati
ih sa ozbiljnou koju siposedovala kada bih te savetovao
dok smo se gledalipreko mog radnog stola, oi u oi.
Tvoj ika Serjoa nikada nije hteo da te mui suvinim
stvarima, iako si ponekad mislila da su moje prie preduge
i saveti bespotrebni. Dobroje da si sebe smatrala dovoljno
mudrom, inteligentnom i mladalaki bezobrazno prkosnom.
Da nisam kod Tebe prepoznao te osobine, ovo pismo
ne bi nikada itala. Ja imam samo tebe i znam da eposle
moje smrti imati problema s kojima nee moi da se bori
i prevazie ih.
Sve vreme sam te uvao, proveravao i savetovao. Ne
elim da doivi sudbinu mnogih ljudi iz naeg okruenja,
koji su nestaliposle naputanja slube. Reimje nemilosrdan
i iza sebe ne eli tragove koji mogu da priaju. Uklanja ih
nemilice i bez emocija.
Taa! Uradie ono to ti piem, ali odmah i bez
razmiljanja ili kolebanja.
Ispred ulaza u tvoju zgradu, a nekada i moju, postavio sam oveka kojije sve vreme vodio brigu o tebi. Pratio
je svaki tvoj odlazak i dolazak s posla. Obavetavao me ako
si imala posetu, kada si ugasila svetlo, kada ide u etnju
ijo mnogo sitnih malih svakodnevnih sitnica, na koje nikada ne bi obratila panju. Sve je to bilo u sklopu moje
brige za tebe.
Razmiljaj muzikom
159
Taj ovek je prosjak i svakodnevno ga via ispred

ulaza u zgradu. Onje na saradnik i zove se Andrej. Mojje
prijatelj koga sam u ratu zaduio, kao toje tvoj otac zaduio
mene. Ima veliku elju da mi u ivotu vrati bar deo onoga to
sam uinio za njega. Moja eljaje da to uini tebi.
U maloj kutiji sam ostavio dovoljno dukata koji su
moje najvrednije nasledstvo i koji e tijedno vremepomoi
da to bezbolnijepremostiprobleme s kojima e se morati
suoiti. Uopte me ne plai pomisao da to nee umeti. Naprotiv. Ponosan sam na tebe.
Spakuj najneophodnije stvari i odmah potrai Andreja.
Kai mu Razmiljaj muzikom ". To je ifra i kada
uje od tebe te rei, znae da sam umro i njegov zadatakje
da te spasava i skloni. Budi pametna, ba onako kako zna.
Nemoj nikom dozvoliti u ivotu da te menja. Radi na sebi
i odravaj mentalnu kondiciju. Samo tako e pretravati
prepreke i savladavati probleme.
elim ti mnogo sree u ivotu. Ali ne ekaj da ona
sama doe ve je presretni, krenijoj u susret. To e uspeti
ako razmilja muzikom.
Voli te tvoj ika Serjoa!
Ostala je okirana i prikovana za stolicu. itavo vreme
provedeno u slubi joj je kao retrospektiva i prebrzo premotan film prolo kroz glavu.
Svesna da opravdano ima visoko miljenje o sebi i svojim nespornim kvalitetima, pogotovo predoseajem za opasnost, odlinom intuicijom i vanrednom inteligencijom, ipak
nije naslutila da je prosjak Andrej njen aneo zatitnik. Pa
zar on, ne verujem?, glasno je razmiljala, seajui se svakog
prethodnog susreta s navodnim prosjakom Andrejem i sitnine
koju je redovno polagala u njegovu masnu kapu na asfaltu.
160
Za prelistavanje seanja i prolih dogaaja nije bilo

vremena. Znala je da ne sme misliti ni o strahu, koji se uvukao u nju. Posluala je poslednji put Sergeja i po njegovom
preciznom uputstvu brzo krenula da pakuje neophodne
stvari. Nije znala odakle da pone. Nikada nije morala negde
da uri. Znala je da e mnogo ega morati da se odrekne i ne
ponese sa sobom, ali se plaila da neto vano ne zaboravi. U
urbi se uvek neizostavno neto neplanirano uradi. Znala je
esto da u miljenju bude brzopleta, ali sada, na delu, to nije
smelo da joj se desi.
Hitnost i urba koja je provejavala kroz Sergejevo
pismo, kao da ga je pisao na brzinu, natera je da racionalno
razmilja. Kroz glavu joj je prolo da bi bilo bolje da sie
ispred zgrade, obrati se Andreju, uvede ga u stan. Pakovae
stvari uz razgovor s njim ne gubei dragocene sate.
Otrala je poluobuena, samo u kunoj haljini i
papuama do izlaza preskaui po dva stepenika. Pogledala je
na uobiajeno mesto gde je svakoga dana sedeo Andrej. Danas
nije bilo nikoga. Mesto je bilo prazno, a opuci od prethodnih
dana su razbacani jo leali okolo. Zato ga sada nema kada
mi je potreban, sada, odmah? ta se deava? - mnoge neprijatne slutnje su je obuzele. Znala je da ne sme dozvoliti napad
panike. Kao i mnogo puta ranije, potrebna joj je prisebnost i
samokontrola. U tim vodama je uvek najjaa i najstabilnija.
Vratila se u stan. Stala na sredinu sobe i nije znala odakle da krene i kako da pone s pakovanjem
Nije vreme za razmiljanje ta znae neophodne stvari.
ene to drugaije shvataju od mukaraca i poseduju drugaiji
kriterijum. ini im se da ne mogu iveti bez mnogih stvari, ali
kada ih izgube ili ih se odreknu, uvide da mogu i bez njih.
Izvukla je ispod kreveta pranjavi kofer, pun starih
poutelih knjiga koje je njen otac uvao. Istresla ih je na
tepih i prazan kofer stavila na krevet. Otvorila je orman i
Razmiljaj muzikom
161
posmatrala svoju garderobu. Imala je vie garderobe nego

to joj je potrebno, ali manje nego to je elela. Veinu
kvalitetnije garderobe inile su mamine elegantne predratne haljine. Skidala je s vealica i trpala u kofer redom.
Kada je shvatila daje kofer ve pun, a daje ostalo jo dosta
stvari kojih nije htela da se odrekne, sve je ljutito razbacala
i nemono zaplakala, sedei na podu naslonjena glavom na
krevet. Bio je to pla slian onome kada ena zaplae to joj
je zagoreo ruak, a oekuje goste.
ula je zvono na vratima, prethodno ne uvi niije
korake. Nije znala ko bi to mogao biti. Plaila ju je pomisao
da e neko u njen stan upasti brutalno, kao u Sergejevu
kancelariju. Setila se da sakrije Sergejevo pismo, podigla je
haljinu i strpala gau gaice. To je bilajedina stvar kojabi je
mogla kompromitovati ako oni naiu. Od nedavno ih je tako
nazivala jer nije znala ko su to oni a ko nai. Takve podele su
postojale u ratu. A sada je to za nju bilo nedokuivo. Sergej
bi znao da joj strpljivo objasni, ali Sergeja vie nema.
- Da li su to oni? - poluglasno je razmiljala.
Primetna zbunjenost i strah napravili bi joj protivuslugu. Nije smela da dozvoli daje obuzme takvo stanje. Stanje
nekontrolisane panike.
Pribrala se, pogledala u ogledalo, namestila kosu i otvorilavrata.
Pred vratima je stajao nepoznat mukarac nieg rasta,
u sivkastom odelu, raskopanom crnom kaputu s krznenim
astraganskim okovratnikom i ubarom na glavi. Bio je
uredno izbrijan, ali grubog lica i otroumnog pogleda, koji
joj se uini daje ve negde uhvatila, poznat, odavao je utisak
pristojnog oveka. Rukom je skinuo naoare, protrljao oi
i vratio naoare.
- Traite nekoga? - usiljenim, ali za tu priliku
nametenim polusmekom Nataa upita oveka.
162
- Sama si? - na prvi pogled nepristojno slobodno, on

joj se obrati.
Ko je on da pita da li sam sama i to nevaspitano sa ti?!
Hrabro se namrti i drsko pogleda neznanca.
- Gubi se odavde!
Pokua da zatvori vrata stana, ali je u tome sprei noga
nepoznatog posetioca koja je zaglavljena stajala izmeu
praga i vrata.
-Ne boj se Nataa - smireno izgovori neznanac.
-Ko si ti? Odakle zna moje ime? - Uplaeno ree
Nataa, vrsto se naslonivi na vrata, ne doputajui
oveku
daue.
-Razmiljaj muzikom - izgovori Andrej, shvativi da
se stvari nisu odvijale predvienim tokom, te da je
morao
prvi preuzeti inicijativu.
Nataa je od neoekivane neprijatnosti jedva ostala na
nogama. Polako je odmicala svoje telo, samo nekoliko trenutaka pre straljivo priljubljeno na vrata. Ostala joj je modrica na ramenu i primetna zadihanost od napora da sprei
nasilnika da ue u stan. Iznenaeno je posmatrala Andreja i
nije verovala svojim oima. Iako je izgovorio reenicu koju
je trebalo, shvatio je da ga Nataa nije prepoznala.
Skinuo je ubaru i naoare i stajao pred njom.
Nataa je analizirala oveka ispred sebe. Odelo, ubara, kaput s astraganom, naoare. Ne, kako sada? Otkud,
nemogue? Gledala ga je u oi i setila se Sergejeve opaske
da kada nekoga dugo ne vidite i ivot promeni, jedino po
emu ete ga prepoznati jesu njegova boj a glasa i oi koje
se ne menjaju. Gledala je njegove duboke oi i dobroudan, razoruavajui pogled. Setila se tog pogleda kada ga je
zamolila da joj pomogne i odnese sandui do stana. Dana
kada joj je ispriao priu o estici i osmici, a ona mu poverovala.
Razmiljaj muzikom
163
Protiv volje pogled joj odluta na vrata i pogleda
brojeve.
-Posluala si me vidim - ree Andrej i u potpunosti
razveja Natainu sumnju.
-Ovo je nestvarno - poluglasno izusti Nataa, ne
znajui da li da se raduje ili ne.
-Ako si korisno i po Sergejevim uputima iskoristila
dan, trebalo bi da se raduje to me vidi -porui
Andrej
poslednju barijeru tragova nepoverenja.
Nataa ga pusti da ue unutra. Proverila je da li nekoga ima u hodniku i zatvorila vrata za Andrejem. Korisno je
bilo neto kazati, ali je zbunjenost uinila svoje. Andrej je
shvatio Natainu rasejanost i dao sebi pravo na inicijativu.
-Tek sam uao, a lepo se oseam u tvom stanu. -vie
nego oputeno ree Andrej.
-Kako se moete lepo oseati u ovom neredu, a tek
kako mi je u glavi. Danas ste me dokrajili Andrej,
ako se
uopte tako zovete?
-Ovde sam da ti pomognem. Ako bi se bol ocrtavala
na licu, to mnogi misle da je istina, ti bi bila izuzetak.
Niko
ti ne bi pomogao kada bi te pogledao u oi. Ne odaje
osobu
koja je toliko propatila. Unutranja snaga i karakter
su ti
sauvali aneoski izgled.
Naviknutu na uobiajene komplimente i muka laskanja,
Andrejeve rei ne ostavie neki poseban utisak na Natau. Htela
je to pre da od Andreja uje ta e se dalje deavati s njom, kakav je plan, ta je Sergej smislio.
-Andrej, nije ni vreme ni mesto da se oduevljavate
mojim kvalitetima i fizikim izgledom. U svakom
sluaju
zahvaljujem se ako ste to eleli - do kraja je
Nataa
pristojnou probirala rei.
-Teko mi je, shvatite me - pokuala je da prepozna u
Andreju i deli Sergeja. Pomislila je koliko joj sada
nedostaje.
164
- Doao sam da ti pomognem, a ti eli da plaem s

tobom. Koliko vidim nisi se spakovala. Nataa, zaboravi
da si ena i shvati da nemamo vremena. U koferu koji vidim da si pripremila, nema nieg. Naalost tako je, ali svoj
ivot mora spakovati u njega. Znati odricati se znai biti
zreo. Znam da bi u drugoj situaciji mnogo toga ponela. Ali
ovo nije druga situacija. Ovo je jedina mogua, sada u ovo
vreme. Zrela si i ako od punoe odbije puno, puno e i
ostati. Izbora nema, Nataa. Molim te, pouri.
Prvi put je u Andrejevim reima osetila prepoznatljiv
autoritet, kao kod Sergeja. Ona prihvati ozbiljnost Andrejevih rei i poe uurbano i bez nekog posebnog reda da
pakuje kofer. Kako sada biti pametan i napraviti selekciju
najneophodnijih stvari? Donekle je uspela da se pribere, ne
obraajui panju na Andreja koji je etao stanom i razgledao svaki kutak.
Prila je stolu s rasutim stvarima iz Sergejevog
sandueta i shvativi da deo ostavtine nije ni pogledala,
odlui da sve bez razlike nagura u kofer. Pomislila je da e
sve to polako, detaljno i spokojno tamo negde, gde je Andrej
vodi, uspeti da pregleda. Obeanje dato Sergeju, njegovo
poverenje u nju, situacija koju je prola da doe do kljua,
obavezivali su je da ne zanemari Sergejevo bezgranino
poverenje u nju. Sergej ju je potovao, oseao kao najblii
rod. To je Sergejeva konstruktivna snaga karaktera, a nikako ovekoljubiva slabost.
Na stolu je stajao Markov sat. Ostavljen, zaboravljen,
ali ne s namerom, kako je prvobitno mislila. Stegla ga je u
ruku isto onako kako joj se srce stezalo na pomisao da se
posle ove dananje neoekivane situacije, moda vie nikada nee sresti.
Uzee ga. Reila je ne razmiljajui. Sat je feti koji
e je podseati na njega dok je iva. Na stolu je pronala
Razmiljaj muzikom
165
prazan list papira koji se nalazio u Sergejevom sanduku.
Imala je neodoljivu potrebu da napie neto Marku, ne
znajui da li e taj papir Marko ikada videti. I bocu s porukom pomorci bace u more, pa neko bude srenik i pronae.
Nikad se ne zna, pomislila je. Kriom je, da Andrej ne vidi
uzela olovku sa stola.
-Nataa, vidim pri kraju si s pakovanjem. Moram jo
neto da ti saoptim.
-U redu, Andrej, brzo u - nervozno odgovori Nataa.
Uzela je olovku i kradimice napisala poruku za
koju nije
mogla znati da li e je ikada Marko proitati:
Marko!
Mojaje slabost to ne mogupostati ni kamen ni drvo.
Svojim ivotima moemo samo pokatkad upravljati.
Kada sam pomislila da su to samo rei, ivot me razuverio.
Znam. Ako ovo pismo nae, da e me pronai.
Ne limitiraj sebe vremenom. Vreme ne postoji. Idi, vrsto
koraaj svojim putem. ivot je krunica iproi ejednom
putanjom vieputa.
Moda sam previe traila. Ne znam. Sada ne znam.
Moda.
Brljan se za tokove ne hvata.
Voli te tvoja Nataa!
Andrej je uoio da od njegove molbe da pouri nema
naroite koristi. Nataa je nastavilapo svome. Polako je pakovala kao da odlazi na putovanje i nije pridavala znaaj
vremenu.
- Nataa sedi za sto - nervozno do granice besa
izgovori Andrej.
166
- Andrej, samo jo..

-Ne, dostajebilo! ta si spakovala, spakovala. Zatvaraj
kofer i polazimo - odluno je prekinuo Nataino zapomaganje
da joj udeli jo koji minut vremena. Kao glumac koji ne voli
kada ga ubiju u drugom inu predstave od etiri ina.
Obukla je bundu, stavila ubaru i jo jednom proetala
po stanu. Zastalaje pored klavira. Podiglapoklopac i jednom
rukom prebirala po dirkama, kao to je Sergej na njeno
oduevljenje znao da ini, a ona uspela da usavri u dosadnim
i tekim ratnim danima. Posmatrala je crno-bele dirke klavira.
Podseale su je na zebru koju nikada u ivotu nije videla.
Sergej ju je pre rata pitao: - Da li je zebra crna s belim
prugama ili bela s crnim? Tada nije razumela da li stvarno o
tome treba da razmilja ili se Sergej samo ali.
Zatvorila je poklopac i ne iskuavajui Andrejevo
strpljenje pourila da uzme kofer, ne ostavivi ni trunku
vremena da jo jednom razmilja muzikom.
- Gotova si!? - vidno raspoloeniji, videvi spremnu
Natau, nasmei se Andrej - zakljuaj stan i idemo.
Nataa je uzela s poda kofer koji je posle ko zna
koliko vremena vratio sebi svoju namenu i naputao ovaj
prostor posle isto toliko vremena kao i Nataa. Ostala je
nepomina, razgledajui stan, pokuavajui to vie detalja
da smesti u seanje.
- Ali, Nataa - pokaza ponovo nervozu Andrej, ovoga
puta na ivici kontrole.
Prvi put posle Andrejevog ulaska u stan, imala je elju
da iskae svoju ud, vrlinu samosvesne i razumne ene
protkane simpatinim bezobrazlukom, naviknute da se na
njene nestaluke mukarci ne ljute. Namrgoeno pogleda
Andrej a.
- Ne umem nita da vidim od onoga to ti vidi. Dobro vidim samo ono ega se seam. I zato elim da mi se
Razmiljaj muzikom
167
slike ureu u seanje. Pronicljiva sam samo u svojim uspomenama - ljutito odbrusi Nataa.
- Nataa, mlada si i znam da ti je teko. Teko je i
meni. U istom smo poloaju. I ja naputam Moskvu. Moramo biti jai od sebe. Sluaj me.
Nemo ga je posmatrala, spremna da protumai na
svoj nain svaku Andrejevu nameru.
-Svetlana Voronjina-izusti Andrej, gledajui Natau
pravo u oi.
-Ko je ta ena? - Znatieljno upita Nataa.
-Ti. Od danas se tako zove. Morae da upotrebi
svu svoju sposobnost i da je uree sebi u pamenje. I
zaboravi, Nataa Lebedeva vie ne postoji.
-Da veem vor na maramici u mozgu da ne zaboravim kako sam se nekada zvala? - ironino, kako i
prilii
njenom karakteru, smeei se isto tako upita Nataa
-Nae stvarno postojanje smo mogli odreivati u nekim drugim vremenima. Pitanje je da li mi lino
postojimo.
Da ne postoje imena, kako bi se oslovljavali? Nijedna
stvar,
ni jedna linost nije ono to jeste. I nijedno stanje
duha nije
to u jednom asu izgleda da jeste.
Andrej je to rekao umno, znalaki ubedljivo, onako
kako je nauio u tajnoj slubi. Izvadi iz unutranjeg depa
sakoa knjiicu, neto kao lina identifikaciona kartica ili kakav paso, i pokaza je Natai.
- Svetlana, uzmi i proitaj.
Na sam izgovor novog imena, Nataa se gotovo uplai.
Njen izraz lica odavao je usiljen podsmeh, a u oima preterana zabrinutost i strah. U trenutku je neko hteo i zahtevao da se
odrekne svoga imena.
Ime je neto s im se saivi, neto to se podrazumeva i ne zaboravlja. Teko se ovek rastaje od navike. Mnoge
samoubice zaustavilo je u naumu seanje na kafanu u koju
168
dolaze, odigraju svoju partiju domina uz omiljeno pie. I

disanje je jedna navika, koje bi ovek ako bi je se odrekao
umro. ovek je srastao s navikama. Navika je drugapriroda
koja unitava prvu.
Pogledala je knjiicu. Uredno zalepljenu svoju fotografiju, a u donjem uglu je plavi trag od prilino neitkog
peata pokrivao polovinu njenog levog ramena.
Sve je izgledalo veoma verodostojno i nije imala razloga da sumnja u bilo ta. Njena sudbina je bila u Andrejevim rukama.
-U redu. Shvatila sam, dakle Svetlana. A vi, kako se
vi zovete?
-Maksim Leonov, samouvereno ree, izvadi isti takav dokument i pokaza ga Natai.
-Svetlana, - ve se uivljavajui u novo Nataino
ime, obrati joj se Andrej. - Sada izlazimo iz stana.
Ispred
zgrade, malo podalje, eka nas ovek u automobilu
koji e
nas odvesti u tvoje verovatno trajno utoite. Ne boj
se. To
su sve provereni Sergejevi ljudi.
-A gde idemo? - radoznalo upita Nataa.
- Razmiljaj muzikom - pokua Andrej da malo
opusti situaciju.
Nataa je iznela kofer na hodnik i jo jednom bacila
pogled u stan. Setila se Marka. ta ako ipak doe? Zvala
samga.
-Andrej, molim te sii dole, ja u brzo.
-Ja sam Maksim- ukori je da ubudue ne pravi greke
koje mogu da ih kotaju ivota i poslua je, uz
obaveznu
opasku da pouri, poznajui njenu hirovitost i
nepredvidljivost.
Nataa je ostala ispred vrata stana i pogled joj pade na
broj esdeset osam na vratima. Seanja vezana za taj broj su
joj poput sna prohujala kroz misli. Andrej, Maksim, prosjak.
Razmiljaj muzikom
169
Kako da nazove tog oveka, od koga ubudue zavisi njena
sudbina.
- Ipak je u pravu - poluglasno je razmiljala.
Znala je da e Marko danas doi. Pozvala ga je. On
voli nju, ona njega takoe. On zna da mora da je vidi.
Samo je zatvorila vrata. Nije htela da ih zakljua.
Nosei kabasti, teki kofer u koji je stalo sve to je
ostalo od njenog ivota, spustila se niz stepenice.
Izala je iz zgrade i duboko udahnula sve vazduh.
Pogledala je mesto gde je svakog dana sedeo Andrej.
Zaprepaeno je videla nekog novog prosjaka, gotovo na
istom mestu. Setila se Sergejevih rei kada je htela tako
esto da pokae svoje znanje i otroumnost, kako ju je
prekorevao reima: Nataa, ui dok si iva. Nikada ne
misli da sve zna. Nije htela da se uputa u mogue razloge
prosjakovog boravka ispred zgrade. Znala je da je to jo
jedna Sergejeva ujdurma, ali kakva?
Andrej je nakratko zastao, okrenuo se i video je kako
laganim korakom, borei se s teretom kofera, ide polako
za njim. Pogledom joj je stavio do znanja da ga prati na
jednakom rastojanju i da mu se ne pridruuje. Idui dobro
poznatim plonikom koji pamti svaki otisak njenih koraka,
razmiljala je kako su sve promene, koliko god bile neminovne, ipak tune. ak i one koje eli. Ono to je ostavila
je deo nje same. Treba umreti za jedan ivot da bi se ulo
u drugi. Paralelnost dva ivota morala je da savlada jakom
voljom i navikom na nove okolnosti. Najbolje je da se
ovek kada jednom ode, vie nikada ne vraa, jer nee nai
ono tojeostavio.
Zali su iza ugla, gde ih je ekao automobil. Bio je
slian onom kakvim bi otac esto odlazio, na samo njemu
znane sastanke i obaveze. Neobino je bio ukaljan blatom,
170
mada je bio lep i sunan dan. Andrej je, pre nego to joj je
otvorio vrata, pogledao okolo, kao da se hteo uveriti da li ih
neko posmatra.
Otvorio je vrata prtljanika i pomogao Natai da
poloi kofer. Sela je na zadnje sedite, nametajui bundu
na koju je nezgodno sela i koja ju je neprijatno stezala.
Za volanomje sedeo ovekkoji je utao, pokazavi svojim ponaanjem da ne eli da se upoznaje, a moda je to tako
i trebalo. Prepustila se Andrejevim instrukcijama da nita ne
pita i da samo uti. Andrej je seo na prednje sedite do vozaa
s vidnim olakanjem na licu. Izvadio je cigarete i zapalio.
Nataa se okrenula kada je automobil krenuo i briui
dlanom zadnje staklo automobila posmatrala kako se zauvek
udaljava iz svoje ulice. Tek u automobilu je poela da shvata
svu opasnost kojoj je bila izloena. Vie nije mogla da povee
ko je kome u ovoj prii zahvalan. Sergej njenom ocu, Andrej
Sergeju, ona Andreju.
Potapala je Andrej a po ramenu. On se radoznalo
okrenuo. Nataa je izvadila rublju i pruila je Andreju uz
smeak i eretski mig.
Automobil se sporo provlaio kroz moskovske ulice
i prvi put se suoila s veliinom grada. Poznavala je svega nekoliko gradskih etvrti u ijem se opsegu kretala na
svakodnevnim relacijama. Ugledala je nepoznate zgrade,
ulice, parkove i inilo joj se da je u nekom drugom, njoj
nepoznatom gradu. Oseala je radoznalost i nekoliko puta
je htela da se obrati Andreju i pita gde idu, ali je potovala
njegove instrukcije pre polaska i nije htela nita da pokvari
ili uini kakvu tetu. Verovala je da ide na sigurno, ali je
razjedala normalno ispoljena radoznalost uobiajena u
ovakvom situacijama.
Nije primeivala neugodnu i glupavu tiinu. U kolima
niko nije priao, samo se uo, ini joj se neto buniji rad
Razmiljaj muzikom
171
motora nego to bi trebalo. Puno je razmiljala o brzini kojom se stvari razvijaju i prisutnoj nedoumici da li je to dobro ili loe. Da li je moglo drugaije? inilo joj se da glasno
razmilja pa nije obraala panju na tiinu u automobilu, jer
bi u suprotnom verovatno oseala nelagodu. Volela je puno
da pria, ali je retko imala prilike.
U ivotu je samo ponekad bila u situaciji da sama
ne moe da utie na tok dogaanja, kao to je sada sluaj.
Ironino se nasmejala razmiljajui kako je kratak put od
moi do nemoi. Od samosvesti, samopouzdanja, hrabrosti,
do bespomoi.
Za samo nekoliko sati promenila je ime, a i mesto boravka e uskoro biti drugo. Nataa vie ne postoji, odzvanjale
su joj u glavi Andrejeve rei. Gledala je potiljak Andreju i
posmatrala tragove peruti na ramenima njegove bunde.
Pa ovaj ovek je jutros bio prosjak, neto kasnije
Sergejev verni saradnik Andrej, a sada je Maksim. Da li
vreme poinje da se meri onim mernim instrumentima iz
snova? Ovo vie nije realnost. Neto se udno dogaa,
njoj nedokuivo i nestvarno. Ili sam jo isuvie mlada da
bih shvatila da u ivotu ima toliko toga nepredvidivog,
neistraenog, nama nepoznatog? Zato se nismo rodili malo
naueniji, ponovo je ironino razmiljala. Sergejeve rei
- ovek se ui dok je iv, nije on izmislio, ali ih je prvi put
ula od njega i to u vie navrata, upotrebljavao je tu frazu
toliko esto da je ve prelazilo u naviku, opte mesto. Ta
Sergejeva potapalica polako poinje da dobija na znaaju.
Marko je tog dana stigao u kasarnu vidno raspoloen,

ali optereeniji nego ranijih dana. Njemu se takoe brzo
ivot pretumbao i naterao ga da u sebi otkrije neka nova
ula, koja su mu neophodna za nain razmiljanja kojem do
tada nije bio sklon. Svako prividno dobro reenje, otvaralo
je nove dileme i nedoumice. Ako bi se usredsredio na jednu
misao, ubrzo bi ga bez posebnog nagovetaja sustizala druga
i nudila mu se kao zagonetka da je reava. Svata je morao
da provue kroz glavu, a da bar prividno ostane svestan i
pribran. Sasvim novo iskustvo za njega, koje nije znao kako
da nazove.
Primetio je neku udnu atmosferu meu ljudima koje
svaki dan sree u kasarni. Imao je nepogreiv oseaj da se
neto vano, njemu nepoznato desilo. Priao mu je poznanik iz Beograda, takoe oficir, kapetan Jerkovi, i zabrinuto
mu saoptio:
-Marko, pouri na sastanak, hitno je.
-ta se deava? - zbunjeno je upitao.
-Neki veliki problem se pojavio na viem dravnom
nivou. Ovi nai u Jugoslaviji su napravili neko
sranje.
-Jerkoviu! - uozbilji se Marko i za miku vrsto
uhvati Jerkovia - Pazi ta pria. Kakvo sranje?
Kakve su
to rei? Zar nai da naprave to, kako kae sranje,
ustvari
neki problem. ta se deava? Mi smo jugoslovenski
komunisti i Rusija nam je bratska zemlja. Nemoj glasno
nita
priati. Zna da nai ne mogu sranje, kako kae, da
prave s
braom. Pripazi malo ovee.
174
Jerkovi se samo nasmeja i pouri Marka na hitan

sastanak.
Uli su u jednu prostoriju nalik uionici. U klupama je
ve sedeo prilian broj naih oficira. Neka licaje pamtio jo
iz aviona. Sea se kako su mnogi u avionu bili preplaeni i
trudili se gledajui jedne druge da odagnaju mnoge strahove
i brigu zbog neizvesnosti koja ih je umesto dobrodolice
doekala u Moskvi.
Uao je na pukovnik u otkopanom injelu i bez kape.
Vidno uzrujan je zapalio cigaretu i obratio se oficirima.
-Drugovi oficiri, seam se dana kada ste svi s ponosom i posebnom radou odabranih doli u
Rusiju na
usavravanje. Ne elim mnogima od vas da budim
seanja,
jer su ona nekome prijatna, nekima ne. Desilo se
neto to
niko od nas nije oekivao ni u najudaljenijim
pokuajima
nerealnog i runog hipotetisanja, - pokuao je
pukovnik da
patetiki vrati vreme bar nekoliko meseci unazad.
-Dabudem otvoren, saet i iskren. Vrhovna komanda
je saoptila da je KPJ na elu s drugom Titom
donela
rezoluciju, kojom eli da prekine sve odnose s
Rusijom - tu
malo zastade. Trebalo je nastaviti izlaganje, ali je
osetio
gomilu oiju koji ga razrogaeno gledaju i nije imao
snage
da podigne glavu i suoi se s realnou.
-Drugovi oficiri. Saoptavam vam naredbu vrhovne
komande da se odmah vratimo u zemlju. To je vaa
domovina
i tamo ste potrebni. Tamo vas ekaju vai. Roditelji,
ene,
deca. Re odmah je posebno naglasio, stavivi do
znanja da
im za spremanje nije potreban kalendar ve sat.
-ekajte malo, - uzviknu nekoliko oficira uglas,
izazvavi negodovanje i nevericu i kod ostalih.
-Drue pukovnie, - obrati mu se jedan kapetan.
- niste tako govorili kada ste nas odabirali i slali u
majku
Rusiju. Tada smo vam bili potrebni ovde da se

kolujemo i
Razmiljaj muzikom
175
vratimo obrazovani i vetinamapoueni oficiri. MajkaRusija e da nas koluje, ui, brani, hrani. ta je sada ovo? - ve
bez mogunosti kontrole kapetan osu paljbu na pukovnika.
Ostali se uskomeae i nastade nerazgovetna graja.
- Prestanite! Nareujem! - viknu pukovnik.
Smirie se kao deca u koli i nastavie paljivo da
sluaju vesti iz domovine.
Marko je sastanak napustio pregaen, poraen, izneveren.
Svi problemi koje je imao do tada inili su mu se
manji i reiviji od ovoga. Imao je udan oseaj da je prevaren i izmanipulisan. Oseaj koji poseduju samo iskreni ljudi
koji ne vole lai i prevare.
U njegovoj glavi se nije stvorilo nita to bi liilo bar
na prividno i privremeno reenje, makar jednog od nagomilanih problema. Prioritet nije mogao da porea po nekom
pravednom redosledu. Znao je samo da gomilu problema
mora da rei za kratko vreme. Novo iskustvo. Nova provera zrelosti, sposobnosti, primena vetina brzog donoenja
odluka, nisu mu ba sada bile potrebne. Ali iz ove koe nije
mogao nikud.
Marko je u toku sastanka prelomio odluku, da se s
ostalima vrati u domovinu. U glavi su mu se vrzmale mnoge
mogue varijante i ishodi. Sve je trebalo brzinom sna
pretresti, proveriti, odluiti i jo jednom istim redosledom,
da ne bi napravio nekakvu glupu, poetniku greku, koja
bi ga mogla skupo kotati. ovekova dua se uvek nalazi
izmeu dve hemisfere svetla i tame. Prolaznosti i stalnosti,
na granicama dvaju veno neprijateljskih carstava. Carstva
potrebe i carstva slobodne volje.
- Nataa! - izgovorio je glasno.
Kao da je tek sada shvatio koliko je zaista voli.
Sada kada je rastanak neminovan i nije stvar dubokog i
176
dalekosenog razmiljanja koje je primenjivao poslednja

dva dana. Kada je sasvim trezveno, zrelo iskonstruisao
mogui ishod veze s Nataom. U tim razmiljanjima je bilo
mnogo realnosti i samosvesti. Ipak, nije verovao da e ovako brzo morati da se rastane od nje. Previe ju je voleo i nije
znao da se to na ovako brutalan nain mora okonati. Kao
kada se setite da ste neto vano zaboravili, tako je Marko
odluio da odmah i bez odlaganja ode do Natae.
urio je i zadihan izgovarao Nataino ime. Razmiljao
je kako se sve ne moe kontrolisati. Moda je jutros bio
pregrub prema njoj. Idem brzo da je vidim, ponavljao je u
sebi. Znam da jedva eka da me vidi i sve u joj objasniti.
Vrzmala mu se po glavi misao da ostane u Moskvi. Ali
kako sada i zato sada o tome razmilja? Pa, jutros joj je
rekao da od njihove veze nema nita. Da li da joj predloi
da ona pokua da doe u Beograd i da tamo ive? Ali
kako, pa to je nemogue? Ona je u opasnosti i nikada ne bi
uspela da izdejstvuje paso i dozvolu za naputanje zemlje.
Razmiljanje o moguem ishodu i zna, tekom, neizvesnom
razgovoru s Nataom koji ga eka, omoguava mu da
zaboravi na umor koji je ve oseao u svojim otealim
nogama. Umor koji je vie liio na nemo.
Znoj mu se ve slivao niz lice i rukavom je uklanjao
slane grake znoja koje su mu peckale oi. Ni sam ne zna
kako je tako brzo stigao do Nataine zgrade. Ali ga u isto
vreme obuze i radost i briga. Bez vremena za razmiljanje,
utrao je u zgradu i potra stepenitem prema stanu.
Kada se popeo naposlednji stepenik, stao je da odahne,
slino kao kada je i prvi put uao u ovu zgradu. Priao je
vratima i zvonio, a u isto vreme drugom rukom u kojoj je
drao oznojenu apku lupao po vratima. Nije bilo nikakvog
odziva. Nervozno je stiskao zvono, koje je isputalo njemu
poznat kripavi zvuk, koji ga je ovoga puta nervirao.
Razmiljaj muzikom
177
Pomislio je kako Nataa ne bi trpela neku ratimovanu
dirku na klaviru i trudila bi se da to pre natimuje icu, a
staro dotrajalo zvono joj nije smetalo.
Spusti levu ruku na kvaku i poe da lupa kao nekakvim
tasterom. Vrata stana se otvorie uz parajuu za ui, kripu
razdrmanih arki.
Iznenaeno gurnu vrata i ona se irom otvorie. S
unutranje strane stana nije video nikoga. Oekivao je
Natau da ga doeka, zagrli i poljubi. Zato je nema? Zato
su vrata otvorena? Utrao je brzo u stan i viui dozivao
njeno ime. Proao je kroz sve prostorije i zakljuio je da je
stan prazan.
Nije bilo teko primetiti nered u stanu kao posledicu
brzopletog i urnog pakovanja. Marko nije ni mogao pretpostaviti ta se desilo. Otvoren ifonjer s razbacanim stvarima, nered na stolu i na podu ispod stola, otkljuana vrata,
nisu obeavala nita dobro.
Prvi put je osetio jednu viu dimenziju ljubavi prema
nekoj osobi. Strah za njen ivot. Strah proet paralelnim
strahom za sopstveni ivot. Od ivota je jo mnogo toga
oekivao i zato se bojao prerane smrti. Nervozno je etao
praznim i hladnim stanom. Setio se ormaria gde je Nataa
drala konjak. Uzeo je flau iz koje su sipali poslednji put
konjak i na iskap popio nekoliko preostalih aica. Stresao
se i namrtio.
- ta se ovo deava!? Nataa, gde si?! - glasno je
uzviknuo.
Ugleda svoj afhauzen i ispod njega papir na kojem
je neto pisalo. Podie sat i ne gledajui stavi ga u dep. Pogled mu se zadra na pismu i odmah je prepoznao Natain
rukopis. Brzo je oima preletao preko teksta tako da se moglo primetiti kako glavu klima levo desno.
- ta je ovo? Nataa?! Gde si? ta se desilo?
178
Stisnuo je papir na grudi. Uzrujano je pustio suzu i

jo nekoliko puta proitao pismo. Mnogo zagonetki u tako
malo teksta. Upravo ovo lii na Natau, pomislio je. Nataa,
koja je mogla da pojednostavi najkomplikovaniju situaciju i
najkraim putem veto izae iz problema je ista ona Nataa
koja ni od ega napravi problem.
Ali zato mi nije nita jasnije, razumljivije napisala?
ta ju je spreilo?Zato iza nje ostaju gomile rebusa koje
treba reavati?
Ni ludaci ni mudraci se na kraju ne mogu odupreti
onome to se mora dogoditi. Seo je na pod pored gomile
rasutih, zaboravljenih stvari koje nisu imale sree da nau
mesto u nevelikom Natainom koferu u koji je spakovala
ceo svoj ivot.
Rasute porodine fotografije, koje Nataa verovatno
vie nikada nee videti kao razbacane karte su prekrivale
deo poda. Odabirao je one s poleinom okrenutom na gore
i kao neki kockar ih okretao i traio neto, ni sam ne znajui
ta. Rei da uzme nekoliko fotografija za uspomenu. Fotografija na kojima je Nataa bila jo dete i mlaa devojka.
Nataa koju nije poznavao i nije siguran da li bi mogao u
takvu Natau da se zaljubi. Nije se razlikovala od svojih
vrnjakinja u slinim predratnim godinama koje su pisane
prvim dvocifrenim brojevima.
Sloio je svoj plen poput pila karata i zavukao ih u
unutranji dep odela. Otiao je jo jednom do ormaria
s konjakom. irom je otvorio oboje malih politiranih
vratanaca i uzeo jednu flau. Razmiljao je da je otvori, ali
emu? Nije smeo da dozvoli da emocije nadvladaju razum,
ali je to neto to je retko mogao da kontrolie od kada
je upoznao Natau. Otvorio je fioku stola koji je stajao
pored klavira i ugledao nekoliko primeraka prekrasnog
nakita. Nataa ga nije esto nosila, ali je nakit oigledno
Razmiljaj muzikom
179
uspomena od majke. Kao lopov je zahvatio nakita koliko
staje u aku i poao da stavi u dep. Setio se da to ne bi
bilo razumno. Moda se Nataa i vrati, a ja je uskratim za
tako drage i retke majine uspomene. Odluio je da zadri
samo jednu kutijicu od zlata koja se otvara i u kojoj je
bila Nataina fotografija kada je bila sasvim mala. Neki
unutranji nepogreivi oseaj mu je govorio da se previe
zadrava u stanu.
Da je sve kako treba, zatekao bi Natau. Sve je kao da
se podsea da neto ne zaboravi raspodelio po depovima
i poslednji put osmotrio unutranjost stana. Ugledao je
uramljenu fotografiju s klavira na kojoj su bili Nataa,
Sergej i otac Vladimir. Priao je pocepao papir s pozadine
okvira i briui rukavom fotografiju, koju je ve vie puta
video, stavio u dep.
Napustio je stan i svestan problema s kojima se
suoava napustio zgradu. Trebalo je uriti i stii da se
spakuje za povratak u Beograd. Povratak, tako neoekivan,
brz, nenadan i nejasan. Uostalom, sve te epitete je mogao
da pripie svemu to se deavalo poslednjih nekoliko dana.
itava mala ovekova istorija, ukoriena u seanje, stala je
u svega nekoliko dana. Da li e to sve jednoga dana polako
bledeti iz pamenja ili e dobiti onaj prepoznatljivi peat
nezaboravnog i jednom doivljenog dela ivota, koji se
poput tetovae urezuju u seanje?
U svoj urbi nije zaboravio svoj manir da pri izlasku
na ulicu, obavezno, instinktom samo njemu svojstvenom
zastane, izvadi kutiju s cigaretama i zapali cigaretu. To je
liilo na ve uobiajeni, uhodani ritual.
- Gospodine Marko - zau u svojoj blizini nepoznat
muki glas.
Zaueno pogleda prosjaka koji je stajao na nekoliko
koraka iza njega.
180
-ime mogu da zahvalim da me vi moskovski prosja-
ci svi poznajete? - s dozom vrlo izraene ironije,

pomeane
s besom obrati se prosjaku.
-ta sada ti hoe? Evo ti cigarete i ostavi me na miru,
urim.
-Marko. Ja sam Aleksandar, Sergejev prijatelj. Ali
duga je to i nepotrebna pria. Ovde sam zato to sam
znao
da ete doi.
-ta pria? Ko si ti? Kakav Sergejev prijatelj? Kakve
veze ja imam s tim?
-Polako Marko - uhvati ga za miku i sklonie se u
oblinji ulaz.
Nije bilo kraja iznenaenjima s kojima se susree sve
vreme. Ko je sada ovaj Aleksandar?
-Marko. Nataa je na sigurnom. Mene je drug Andrej, a
to je onaj prosjakkoga ste svaki dan gledali pre mene,
obavezao
da vas ekam dok se god ne pojavite. Znao sam da ete
doi.
-Kakav prosjak pre tebe? Pa zar onaj odrpanac bez
zuba da brine o mojoj Natai? - Marko se vidno
iznervirao i
poeo da gubi ivce.
-Smiri se Marko. Nije to nikakav odrpanac. To je
Sergejev poverljivi ovek i drug iz nae slube.
-ta se desilo s Nataom, govori? - Marko, besan
kao oluja dohvati prosjaka za revere i svojim
ruerdama ga
podie od zemlje.
-Pustite me. Ja sam prijatelj i tu sam iz dobronamernih
razloga. Natai je pretila opasnost da je neko ne ubije i
ukloni
zauvek. Sergej je to znao. Bio je u sistemu i znao je
kako
funkcionie. Na vreme se pobrinuo da je skloni. Ja sam
ovde
samo da vam kaem da ne brinete i da znate da je s
njom sve
u redu.
-A gde je ona? - pokua Marko da dobije informaciju naivno kao dete. Znao je da od toga nema nita,
ali je ne
Razmiljaj muzikom
181
potujui nepisanapravila, postavio suvino pitanje, ostavi

i sam iznenaen svojom glupou.
- Ne brinite, - s osmehom u oima Aleksandar za
kratko odobrovolji Marka, koji je bar znao da je Nataa
iva. To mu je bilo najvanije i u isto vreme je oseao i
olakanje i teskobu.
Marko ve sasvim pribran ponudi Aleksandra cigaretom, koju on s olakanjem to se Marko smirio i prihvatio
realnost, sa zadovoljstvom uze i zapali. Gledali su se pravo u oi. Niko nije nita govorio. Obojica su kao kolarci
sakriveni u kolskom klozetu duboko uvlaili dim cigarete,
sa zadovoljstvom poslednje. Aleksandar zavue ruku u dep
i izvadi olovku i pare papira.
- Uzmite ovo, Marko.
Marko se zaudi i upita Aleksandra:
- Zato da uzmem, ta e mi prazan papir i olovka?
Aleksandar samo zakoluta i prevrnu oima, mislei
u sebi: Pa zar ovom Srbinu ba sve moram da crtam i
objanjavam?
Marko uoi Aleksandrovu reakciju. Neto je trebalo
da mu padne na pamet, ali ta. Pomislio je :
- ta sada da radim s ovim? Zato me ovaj sada
iskuava i ta hoe od mene?
Oigledno je Marko dobio papir da bi na njemu neto
napisao. Pogleda Aleksandra koji je uvukao zadnji dim pre
nego to je zgazio opuak.
- Marko, ja urim. Treba i vi da pourite, - i dalje
zagonetan ostade Aleksandar.
Marko uze papir, prilepi ga na hrapavi zid i olovkom
upisa svoje ime, prezime i adresu u Beogradu. Uze papir i
prui ga Aleksandru.
-Je li to trebalo da napiem? - upita Aleksandra.
-Dobri aci nikada ne pitaju profesora da li su tano
182
odgovorili, ali mi se svia kako razmilja, - odgovori

Aleksandar.
Zadovoljno stavi cedulju s upravo napisanom Markovom adresom u postavu kape i vrati kapu na glavu. Osmotri
iz ulaza koga ima na ulici i napusti zgradu bez pozdravljanja
s Markom.
-Ali, Aleksandre, hteo sam da pitam - tu ga
Aleksandar prekinu autoritativno, rutinski, kako
samo rade
oficiri.
-Nema vie pitanja Marko i, sretan put.
Sa spakovanim koferom, urednom uniformom, punom
glavom neraspakovanih i nereenih problema, praznog srca
i due, ali s iskustvom kratkog ivota u Moskvi obogaenog
i ispunjenog, prvi put neim to ini ljubav prema jednoj
eni, naao se na eleznikoj stanici, u gomili oficira. Istih
onih s kojima je doao u Moskvu.
Priao mu je nezvano jedan kapetan, koga je esto
viao i sea ga se iz aviona. Marko nije bio raspoloen za
zapoinjanje bilo kakvog razgovora. Kapetan je vie nego
nametljivo priao i po svaku cenu eleo da razgovara.
Marko je bio nezahvalan sagovornik u trenucima kada
to nije morao i nije eleo. Mislio je da e mimikom i
neraspoloenim izrazom lica, koje je upravo namestio za
ovu priliku, odvratiti kapetana.
-Bee li Marko ili tako nekako? - zapoe kapetan
neeljeni dijalog s Markom, pokuavajui da se seti
njegovog imena.
-Da. Marko. - odgovori kratko i dalje stavljajui do
znanja upornom kapetanu da ne eli nikakvo
intimiziranje
i dosaivanje. Upravo mu je sve smetalo. Mislio je
da u
tim trenucima niija sluajna pojava, ak i dragih
osoba
Razmiljaj muzikom
183
poput sestre Marije, o kojoj je tako nezaslueno i pomalo
nezahvalno malo mislio, a koja ga je sigurno ekala u
Beogradu ili Natae, ne bi mogli naglo da mu promene
raspoloenje.
- Zna, Marko. Neki drugovi su ostali u Rusiji.
Reenica kojom je kapetan poeo razgovor, liila je
na provokaciju i opipavanje pulsa, na jedan naivan, providan i jeftino prepoznatljiv nain. Marko nita ne odgovori,
zaokupljen svojim problemima, koji nisu bili takvi da bi ih
mogao podeliti s nekim, a najmanje s ovim ovekom koga
samo povrno poznaje.
- Bie vie mesta u vozu. - pokua Marko da se duhovito i sarkastino otrese oveka. Najsigurniji nain da se
oslobodi neke napasti je ako joj popusti. Nije pogreio u
proceni. ovek se cerekajui nasmeja i udalji se od Marka,
traei novog sagovornika za dug put koji ih je ekao.
Naslonjen na peronsku svetiljku od livenog metala,
ukraenog prolovekovnim fenjerom, Marko zau muki
glas sa zvunika slinog limenoj kanti, okaenog na fasadu
stanine zgrade. Bio je to dubok i hrapav muki glas, koji
je prvo na ruskom, a zatim na loem srpskom jeziku pozvao
sve oficire da se ukrcaju u voz. Voz jo nije bio postavljen.
Malo se zaudio takvoj neobinoj urbi staninog spikera,
ali je shvatio o emu se radi ve narednih trenutaka. Iz
guve se pojavilo nekoliko ruskih oficira s prepoznatljivim
irokim apkama, injelima i konim rukavicama. S lanom
ljubaznou su prilazili naim oficirima i s nekima od njih
razgovarali.
Kriterijum koji su koristili za odabir s kim e obaviti
razgovor, nije mu bio poznat. Laik bi verovatno pomislio
da se radi o sluajnom odabiru. Ali je neto drugo bilo u
pitanju. Sa nekima su se zadravali veoma kratko i ljutito
odmahujui rukom odlazili do sledeeg oficira. Neki su se
184
posle razgovora s obavetajnim ruskim oficirima i njihovim

unapred pripremljenim priama, odvajali od gomile i sa svojim prtljagom odlazili s perona. Upecani u paukovu mreu
prie o boljem ivotu, privilegijama i slinim slatkorejima.
Nije bilo teko prepoznati da se radi o klasinom vrbovanju kakvo je i on sam doiveo u Sergejevoj kancelariji.
Ali bez skupih cigara, retke votke na mnogo suptilniji i profesionalniji nain i naravno, Natae i njene prosute kafe.
Boe, zato sada moram opet o tome da mislim? Zato mi
se u seanje vraaju stvari koje ne elim? Naravno bila je to
podsvesna reakcija jaa od njega samoga, koju nije mogao
kontrolisati.
Nije razmiljao ta e kazati obraivaima ako mu
se obrate. Drao se svog iskustva da se najbolje snalazi i
kae najotresitije ta misli, upravo onda kada se unapred
ne sprema.
Pa i s Nataom je bilo tako. Boe zato opet ona, ona?
Opet se gubim i preputam da mi naviru misli koje ne elim
i koje me optereuju. Pokuavao je da lae sebe, znajui da
mu to ne ide od ruke.
Pomno je posmatrao situaciju na peronu i razmiljao
o tome kako je ve slino proao, a da e mu steeno iskustvo pomoi da se lake rei slatkih ponuda.
Kao to je i nagovetavalo, priao mu je jedan pukovnik. Krupan kao i on sam, neto stariji od njega, na prvi
pogled prihvatljiv i simpatian ovek.
- Drue kapetane, - obrati mu se. - Da li ste sigurni
da inite ono to lino oseate, ili je to samo nareenje iz
vae zemlje?
Nije skidao pogled s Markovih oiju.
- Samo nareenje? - zaudi se Marko, duvajui dim
cigarete pravo pukovniku u lice. - Drue pukovnie, vojnik
ste kao i ja. Zar je nareenje, samo nareenje? Samo.
Razmiljaj muzikom
185
-Znate i
sami da je ovo specifina situacija. - pokua

pukovnik da ga razuveri. - Mi znamo da vai
oficiri, a ne
sumnjam i vi, volite Rusiju.
-Da naravno, otkud sumnjate u to? - Marko mu ne
dozvoli da nastavi, igrajui po istom taktu kao i
pukovnik.
-Odlino govorite ruski - laskajui nastavi pukovnik
uz neizbean odobravajui smeak. Verovatno da
dobije u
vremenu, jer nieg pametnog nije mogao da se seti u
tom
trenutku.
-Hvala. Ali sanjam na srpskom. - seti se Nataine
reenice, koju izgovori s velikom dozom sarkazma.
-Pametan ste ovek. A vidim da ste upoznati s nekim
kako bi se reklo hendikepima. Jeste li za jedan dui
razgovor, tu kod mene, odmah iza perona. - ljubazno
pukovnik
ponudi Marka.
-Pukovnie, iskusan ste oficir i radite svoj posao.
Naravno da to cenim. Ali iskustvo kojim ste
oigledno
naoruani je kao sreka posle izvlaenja. Ono je sada
bezvredno i u mom sluaju vam nee koristiti.
-Vrlo otroumno od vas kapetane. I iskreno alim
ako nemate vremena za mene.
-Nekom drugom prilikom. Moda, nikad se ne zna,
- pokua Marko da priu vrati u tokove kao da se
sluajno
sreo s davno zaboravljenim drugom iz kole.
Ukaljani crni automobil kao kontrast prerano stiglom

proleu, provlaio se kroz periferne moskovske kvartove,
hitajui prema krajnjem odreditu. Nataa se ponaala
upravo kao osoba koja je bila i previe radoznala naglim
deavanjima, ljubopitljivo je razgledala pejzae zadnjih
obrisa neega to predstavlja grad i suoavala se s prolenim,
osunanim slikama moskovske periferije i prepoznatljivih
prvih prizemnih kua, prilino razliitih od onih sivih
gradskih, kockastih tvorevina nematovitih ovovremenskih
arhitekata. Prizori su je vraali u seanja odpre rata kada je
iz provincije s roditeljima dola u Moskvu. Bila su to ipak
i pored svih nastalih i prisutnih problema slatka seanja na
neto to je ve imala negde sauvano u seanju.
Pejza podmoskovske ravnice i plavog neba sa zelenim poljima joj je vratio bar malo onog poznatog i njoj
sklonog ponaanja, kada bi izgledala upravo onako kako
Nataa treba da izgleda. Prvi put je liila na sebe posle duge i
monotone vonje, kojoj nije mogla odrediti vreme trajanja.
-Maksime - paljivo preturajui po seanju da ne
pogrei i kae Andrej, obrati se prijatelju.
-Da, Svetlana? - odgovori istom merom i u slinom
tonu Maksim, takoe dosta nespretno i nenaueno.
Posebno
glasnije od ostalih rei izgovarajui re Svetlana,
kako bi
joj stavio do znanja da se ne oputa pred vozaem.
-Gde se nalazimo? - radoznalo upita.
-Gde god da smo lepe je nego u Moskvi, zar ne?
188
- Nisam oekivala filozofiranje, ali nita, moda to

tako treba - odgovori Nataa.
Maksim se okrenu i namignu joj s namerom da je
odobrovolji. Nataa nije uspela da obuzda svoj temperament i instrukcije koje je dobila od Maksima, koje on nije
ni oekivao da e kontrolisati, pa upita vozaa:
- Gospodine, kako je vae ime? Ve se vozimo par
sati, a nisam ula od vas ni rei.
Maksim se okrenu i pogledom prostreli Natau. kao
dete koje je neto nespretno zabrljalo. Nataa nije obraala
panju na Maksimov pogled. Bila je to reakcija ene kakva je
Nataa. Uivala je u Maksimovom preznojavanju i nervozi.
Znala je da se kontrolie, samo je htela da malo uiva u
Maksimovim mukama.
-Ja? Mislite na mene? - promuklim glasom se obrati
voza Natai.
-Da na vas. Na koga bih drugog. Iskusan ste voza, a
i znate sve staze i bogaze. Verujte mi da nije vas ne bih
znala
da je Moskva ovolika. Hvala vam ta god da se desi.
Bar ste
mi otvorili oi i pokazali grad u kom ivim, uobiajenim
irioninim tonom mu se obrati.
Nataa skupivi ostatke samopouzdanja i vraajui se
po ko zna koji put u svoje ja, nije dozvolila Maksimu da
bilo ta prokomentarie, stavljajui mu do znanja stiskom
za rame da uti. Maksim se prvi put suoio s Natainim
diktatorskim, despotskim i samosvesnim karakterom. Sve
to je znao o njoj bilo je par obaveznih reenica od pokojnog Sergeja koje je Maksim zapamtio. Nije bio svestan s
kakvom inteligentnom i osobenom, pomalo udnom osobom ima posla.
-Ja vozim gde mi gospodin kae, - odgovori rutinski
i bez trunke emocija voza.
-Lepo. Tako i treba. Potrebno je sluati pretpostavljene.
Razmiljaj muzikom
189
Nataa nije uspela da obuzda elju da ne progovori s
nekim par sati. Skrenuli su s loeg asfaltnog puta na jedan
sporedan poljski put. Praina je ostala kao pozdravljajui
trag iza vozila. Okrenula se i videla iza zadnjeg stakla
gomilu praine i nita vie.
Da gledam pozadi ili napred? Napred je sunce i lep
pejza, iza je praina i nita ne mogu da razlikujem i prepoznajem. Da li je to metafora onoga to e mi se ubudue
deavati?
-Maksime! - lupi Maksima po ramenu. Oputena,
zadovoljna i bez straha Nataa pokua Maksima da
provocira. Onako enski bezazleno, zavodniki.
-Kai gde idemo? ta ti je?
Potpuno je preuzela priu i Maksim je liio na nekog obinog nevanog poslunika koji je samo izvravao
odreen zadatak.
-Svetlana!
-Da, znam da se zovem tako - odgovori, ne dopustivi mu
da dovri misao. - Pitam te neto drugo. Gde idemo
ovee?
-68! - pokua Maksim da bude originalan.
-Maksime. To je ostalo u Moskvi. 68, da. Seam se i
to rado tvog saveta, kada sam te posluala.
-Ostalo jeste i nadam se da nema nita protiv tog
broja. - okrenu se prema njoj i pogleda je.
-Nisam ni mislio da ti je to donelo neto neprijatno,
naprotiv.
Nataa uzdahnu nainom osobe kojoj je potreban
oduak. Zar opet treba da slua od istog oveka istu priu.
Ponavljanja u ivotu nije volela.
- Da li se taj broj ponavlja vie puta u ivotu? Da li je
on ostao u Moskvi i samo na mojim vratima ima znaenje,
ili e me opet naterati da ga negde napiem? - pomalo ljutito odbrusi Nataa.
190
Maksim outa Nataino zapaanje i bez rei nastavi

da sedi na mestu i zapali novu cigaretu.
- Kako cigarete lepo i lako reavaju probleme kod onoga ko ih nema. - uputi Nataa zajedljivu opasku Maksimu.
Maksim ve vidno i neoekivano iznerviranNatainom
priom odgovori:
-Radujem se da smo ve blizu. Nema razloga za nervozu.
-Znam da smo blizu, vidim, rezervoar je skoro prazan, a u prtljaniku sam videla, kada sam stavljala
kofer da
nema nikakve kante s gorivom. Nemam razloga? razgoropadi se Nataa. Sve to je Maksim umeo i ini se
smeo da
kae posle Natainog izliva besa bilo je:
-U redu, smiri se. Stiemo.
Maksim je pokuao da je dovede situaciju u koju je i
eleo i da dovri Sergejev zadatak, bez dodatnih problema.
Automobil se parkirao na jednoj ravnoj livadi sa
sveom, mladom prolenom travom, proaranom prvim
belim visibabama. U daljini se primeivalo svetlo, koje po
njenoj proceni nije trebalo jo da bude upaljeno. Dan je jo
bio svetao i jasan. Videla je neto nalik salau. Bili su daleko
i blizu u isto vreme. Puta za automobil do kue nije bilo.
Pokuala je da uoi neto bar slino tragovima tokova, ali
bez uspeha. Izgleda da ovde niko davno nije dolazio autom.
Spazila je samo uzak vijugavi trag, utaban od peaenja,
koji je u jednom momentu naglo menjao smer i vraao se u
isti pravac, izbegavajui izvor vode koji je primetila.
Voza je ugasio automobil i beskrajna, neprijatna
buka, zamenjena je neuobiajenom tiinom koja je prijala
ve umornim uima.
Nataa je i dalje oseala ljuljanje automobila i inilo
joj se da se jo vozi. Neprijatan oseaj koji je izazvao
neobino lo i neravan put, uinio je da je imala subjektivan
Razmiljaj muzikom
191
oseaj umora. Maksim se okrenu i oima dade znak Natai

da izae. Poslua ga vie zbog prijatnosti i saznanja da
konano moe da protegne noge i udahne sve vazduh,
nego zbog potrebe da ga poslua. Maksim rukom pokaza
vozau da ostane u kolima.
-Nataa, ovo ime sada izgovaram poslednji put kada
se obraam tebi. Svetlana, sluaj me. Na ovom
mestu e
dalje iveti.
-Idealna izolacija za gubavce, i duevne bolesnike
- prokomentarisala je u svom stilu.
-Svetlana, nije vreme ni mesto za alu, -ozbiljnim
tonom nastavi Maksim. - Ovo imanje je vlasnitvo
slikara
Fjodorova. Dmitrija Aleksandrovia Fjodorova.
Ako ba
hoe da budem precizan. On tu ivi od roenja, a
od pre
rata je u braku s Olesijom. Olesija je Ukrajinka i
upoznao
ju je kao modela na predratnoj akademiji gde je
studentima
drao asove crtanja. Dmitrij je provereni rodoljub i
mada
nije uestvovao u ratu, dosta nam je pomogao
skrivajui na
ovom imanju neke vane ljude.
-Ba se radujem da pripadam takvoj eliti, - nasmeja
se Nataa.
-Dopusti da nastavim. Spasavajui tebe, spasavamo
i Fjodorova i njegovu enu.
Maksim je znao da je ovo izgovorio toliko nejasno,
nepovezano i nespretno da je oekivao lavinu rei od
Natae.
-ta, ja sada treba da se nerviram i postavljam pitanje
za pitanjem, je li to oekuje? - iznenadi Nataa
Maksima
odgovorom.
-Pa otprilike jesam oekivao, ali i ti zna ponekad
prijatno da iznenadi.
-I, koliko muva treba da ubijemo jednim potezom?
- ne uzdra se Nataa da uputi bar jedno pitanje.
192
Maksim nastavi vidno raspoloen i nasmejan

Natainim neobinim humorom, koji je najmanje oekivao
da otkrije ba ovde.
- Nastavljam. Mogu? - upitno podie obrve i obrati
se Natai. - Olesijina sestra Svetlana je ivela u Ljvovu u
Ukrajini prve dve godine rata. U dubokoj tajnosti je iznenada pobegla u Nemaku s nekim nemakim oficirom, u
koga je bila ludo zaljubljena. Izvini to moram da spomenem tvog pokojnog oca. Pukovnik Vladimir Lebedev, tvoj
otac je znao zataj sluaj. Na sreu, ta informacijaje dospela
samo do njega i to ko zna kako. Tvoj otac je imao mnogo
krtica na obe strane. Fjodorov nije smeo da zbog gluposti
svoje svastike izgubi glavu. Informacija je itav rat veto
skrivana. To saznanje tvoj otac je poverio samo Sergeju.
Maksim je pogledom proveravao dubinu Natainog
razmiljanja. Prvi put je video toliko zamiljenu, sa izrazom
lica kako kotrlja klikere u glavi.
- Svetlana. Olesijina sestra si ti.
Ovo izgovori s uoljivim olakanjem, i nije razmiljao
oNatainoj reakciji. Imaoje oseaj daje Sergejev poslednji
zadatak veto priveo kraju. Sada itav svet moe da se srui
na njega i da mu svata kae. Ali je znao da je i za Natau
ovo jedini izlaz i da nije bila u situaciji da bira svoj put.
-ta oekuje od mene? Da budem dobra glumica?
U redu, pokuau. Eto izgubila sam oca, majku.. zastade
malo kao daje htela da izgovori jo neije ime, ali se
samo
nasmeja. - A dobila sam sestru i to veliku i odraslu.
Bar se
neemo tui oko lutaka.
-Nataa. - pomilova je po obrazu. - Samo e u
opasnosti iskuati svoju mentalnu snagu, karakter i
njegovu
postojanost, jer je opasnost kamen iskuenja i
najbolja
provera za duu i telo. Sada emo zajedno otii do
kue da
se smesti. Posle toga je sve ostalo na tebi. to pre
prihvati
Razmiljaj muzikom
193
realnost i uivi se u vie novih i nimalo naivnih uloga
koje e imati do kraja ivota, lake e ti biti i bolje e
funkcionisati. Ovo je za tebe novi poetak, ali ne zaboravi
da je to i za Dmitrija i Olesiju. Nalazite se u istim ulogama
i kao sticajem okolnosti okupljena zajednica morate da se
uklopite i profunkcioniete to pre.
- Koliko ivota Maksime mi stvarno imamo? Da
li su ovo novi ivoti ili ko zna koji po redu nastavci ve
postojeeg. ivot se po sebi, kao i vetar, kao ni oblak ne
moe ukoriiti u jednoj formi, on se veno lomi, menja pre
i posle. ivot je oigledno jednostavan i jasan samo budalama. A mislila sam.. - prekide reenicu na trenutak, kao da
joj je neophodan novi uzdah.
- Sanjala sam, sanjala i zato bih se toga stidela, kao
svaka normalna devojka, da u jednoga dana da se udam,
imam mua koga volim, srean brak, decu, dom. Ali svaku
sanjariju vreme nepogreivo otkriva i samim tim ubija.
Maksim otvori prtljanik i stavljajui jo jednom do
znanja vozau da ne treba da izlazi, izvadi Natain kofer.
Namrti se od njegove teine.
-Da sam te pustio jo malo da se pakuje, ne bi ni
auto mogao da se kree od teine. enska posla!
-Maksime. enama je sve u jeziku i tani. -nasmeja
se Nataa.
Pribliavali su se kui i sve to je bila blie, kua joj
se inila veom i veom, a ona je sve manje priala. Uoila
je da se radi o klasinoj ruskoj seoskoj kui, tipinoj za
dalju periferiju Moskve. Zub vremena je ve pokazivao tragove na pohabanoj fasadi i polusruenoj ogradi koju je od
pada spreavao gusto isprepletan brljan. Kua od nekakve
crveno-crne, poluizgorele opeke, to ni malo nije smetalo
da uoi da kua ima toplinu, duu i mnogo se razlikovala od
194
onih kojih se seala iz svoje provincije. Do kue je vodila

blaga uzbrdica i Nataa se s vremena na vreme zaustavljala
da bi odmorila i osvrnula se iza sebe. Svaki put bi videla
lepi, drugaiji pejza, nabreuljku s kojeg se irio nezaboravan pogled i vazduh je bio drugaiji.
-Ja stvarno idem u ivotu navie, - s naporom i
osmehom naali se Nataa.
-A ja ako ne stignemo brzo, ostaviu duu na ovoj
livadi zbog tvog kofera.
Pogledala je ispred sebe, ve uoavajui najsitnije detalje na kui i videla dvoje ljudi kako stoje ispred otvorenih
ulaznih vrata gledajui ih.
Nisu pokazivali iznenaenje i znala je da se radi o Dmitriju i Olesiji, koji su ve bili obaveteni o Svetlaninom dolasku.
- Svetlana, stani. - ree zadihan Maksim, spusti kofer
i duboko udahnu.
Iskoristio je poslednje trenutke pre susreta s Dmitrijom i Olesijom da Svetlani saopti poslednje instrukcije.
Ujedno je to bio i mali odmor, kako ba vidno zadihan ne
bi stao pred ljude.
-Nikakvu vezu sa svetom nee imati. Ja u ti biti
spona i sve to ti bude trebalo meni e se obraati.
-Kako? Putem radija ili goluba pismonoe? Izvukla
je Nataa iz sebe rezerve ironije.
-Lokalni potar e dolaziti s vremena na vreme i njemu e, ako ima potrebu uruiti poruku.
- Je l' to vai i ako budem htela da me izvede na
veeru i bal?
- Budi ozbiljna i ne egai se.
Maksim nije dovrio priu, a ve su Dmitrij i Olesija
poput pravih domaina poli u susret doljacima.
Dobroudan i blag pogled j e prvo to j e Nataa primetila
na Dmitrijevom licu. Takve oi poseduju samo karakterni
Razmiljaj muzikom
195
ljudi. Seda brada i neto dua kosa koja je padala preko
kragne, uobiajena i gotovo tipina za umetnike, davala je
patinu i oplemenjivala inae lepo Dmitrijevo lice, proarano
tek ponekom borom, koja je upravo odgovarala njegovim
godinama. Bio je to vrlo markantan ovek, pravilnih, mukih
crta lica, dubokog pogleda i iskrenog osmeha, koji je poput
svee tinjalice bio stalno prisutan na Dmitrijevom licu.
Za razliku od Dmitrija. Olesija je bila potpuna suprotnost. Omanjeg rasta, mrava, toliko da su joj belu kou
vidno proarale plave vene. Prastog nosa s upadljivim
narandastim pegama, koje bi sasvim sigurno simpatino
pristajale nekom devojurku, ali njoj sigurno ne. Vodnjikave
i prazne oi odavale su osobu bez emocija. Lice joj je kao
uvoteno i kada otvara usta ne pomera se ni jedan ivac na
obrazima. Vie je liila na robota bez krvi, mesa i oseanja.
Slinija bilo kakvoj stvari ili predmetu nego oveku.
Boe! Pomislila je Nataa u sebi. Da li ja stvarno
imam visoko miljenje o sebi ili Ja i Olesija sestre, to ni
bog u najgorem pijanstvu ne bi mogao da izmuka u svojoj stvaralakoj laboratorij i tela i dua. Uostalom svakoga
moemo videti kako izgleda, ali malo znamo ko su i kakvi
su stvarno. Pokuala je da se uteiti moguom grekom u
proceni i vremenom koje je pred njom. Jer vreme je najvei
prijatelj istine, a najvei neprijatelj predrasuda.
- Dobrodola kui, Svetlana! Otvoreno, iskreno,
simpatino, beskrajno ljudski se Dmitrij obrati Natai. Trebalo je da lii na glumca koji se uiveo u svoju ulogu i
ponavlja desetu klapu iste scene. Ali ne, to nije liilo na ono
to j e oekivala. Dmitrij ju j e za nekoliko trenutaka, a da j o
nije uspela da progovori ni re, ve oduevio i nepogreivo
je u tom oveku prepoznala pravog prijatelj a.
- Hvala na lepim reima, uljudno se zahvali Nataa.
Verujem da sam stvarno dobrodola.
196
-Ovo
je moja supruga Olesija. - zagrli Dmitrij Olesiju i primae je na korak blie Natai, da se
upoznaju.
-Nisam znala da imam sestru - Nataa, kao da se
ve odomaila u svom novom prebivalitu,
pokuavajui da
svojom prepoznatljivom dovitljivou, olabavi
prilino zategnutu atmosferu, koja je zraila najvie
zahvaljujui Olesijinom, oiglednom odbojnom i prepoznatljivo,
pravom
enskom ljubomom, koju nije umela da sakrije.
-ivite na lepom mestu gospodine Dmitrij, Kua vam
odie toplinom i ovek se u njenoj blizini prijatno osea.
Svia
mi se ovde i verujte mi da ovo kaem bez imalo
kurtoazije.
-Od sada i ti ivi ovde i hajde da preemo na ti.
Nema potrebe da se vremenom privikavamo, kada
ovako
moemo oputenije da komuniciramo - ree Dmitrij
vaspitanim pravilom da kao stariji predloi nain
obraanja.
-Slaem se, odgovori Nataa.
Dmitrij neskriveno zadovoljan lakoom komunikacije s Nataom, nije umeo a ni eleo da sakrije radost koju
je doiveo ugledavi tu devojku. Oigledno je godinama
zarobljen u ateljeu, troio svoj ivot druei se s bojama,
ne imajui pored sebe osobu za komunikaciju ravnu svom
kapacitetu i intelektu.
Olesija je sve vreme utala ne pokazujui interesovanje
da razgovara s Nataom. U svojoj blizini je osetila opasnost
u vidu jedne otmene gradske prelepe ene, uz to interesantne, priljive i pametne. Godinama izolovane Dmitrijeve oi
od prelepih prizora, kakav je Nataa, inile su Olesijin strah
realnim. Godinama nisu uspeli da sebi priute radost roditeljstva, nisu imali decu i pored obostrane prevelike elje.
Ali kao slini parovi u slinim problemima, ne okrivljujui
jedno drugo zbog genetske greke. Razumno su prihvatili
tu neminovnost. Toliko svesno i realno, da nisu osetili da se
polako otuuju jedno od drugoga, jer nije postojala ta toliko
Razmiljaj muzikom
197
neophodna vezivna nit koja se zove dete, da im oplemeni i
uvrsti ljubav. Bez dece kua ne raste i ovek bre stari, lapi,
polagano nestaje.
Nataa posle prvih razmenjenih reenica s Dmitrijem primeti da Olesija uti. Bilo je to nelagodno oseanje
suvinosti. Osetila je to svojim instinktima i nije bilo
potrebe za samopreispitivanjem. Narav je bila jaa i ipak
upita Olesiju:
- Olesija, da li ja moda nisam dobro dola? Paljivo,
tiho, laganije nego to inae pria bilo je pitanje, da je ne
povredi tonom u prvim trenucima upoznavanja, kada je
svaki oseaj krhak i moe dosta toga pokvariti.
- Ne. ao mi je ako tako misli. Samo je sve ovo za
mene veliki ok, neoekivana promena, Svetlana. Shvati da
ti ne moe zameniti moju sestru. Ja sam napravila greku
i saivevi se s priom koju sam sluala zadnjih dana,
sasvim glupo i ne znam ni sama kako, oekivala sam pravu
Svetlanu. Naravno, to je bila moja mala intimna iluzija i vera
s kojom sam ivela bar nekoliko dana u nadi da u stvarno
videti Svetlanu. Nego, ne ljuti se, nadam se? Verujem da je
i Svetlani tamo negde s tim Nemcem dobro i da je srena.
Otprilike isto kao i tebi kod nas.
Poslednje rei kao tebi kod nas, Olesija izgovori zajedljivo i primetno cinino, tako da Natau ujede za srce.
U drugoj situaciji, na drugom mestu i drugoj osobi ovo ne
bi otrpela. Upravo u ovakvim situacijama je liila na samu
sebe i veto bi sticala preimustvo obojeno njoj osobenoj
prepotencij i i britkom jeziku, koji nikoga ne bi ostavljao
ravnodunim ko bi joj se namestio kao sada Olesija. Tee
od onoga to je ula bilo je to je morala ostati uzdrana,
kako bi Sergej govorio prvo ubaci mozak u brzinu, pre nego
to pokrene jezik. Krajnjom granicom suzdravanja, duboko udahnu i preobrazi se u deje naivnu osobu.
198
- Da, ovde mi je divno. Olesija hvala na toplom

doeku.
ak i kada je elela da izgleda detinje naivno i nevino,
reenicu bi zakitila ironijom ili sarkazmom. Jednostavno, to
je bila Nataa.
- Svetlana, - zagrli je Dmitrij jednom rukom, s primetnom nelagodom koju Olesija nije znala sakriti. - Da te
odvedem do tvoje sobe.
Povede je do kraja hodnika i uvede u prostoriju za
koju joj je odmah bilo jasno da je to deja soba, soba njihovog neroenog deteta.
Bila sva u roze boji s dejim krevetom smetenim u
jednom oku, sa baldahinom od takoe roze tila. Sablasno
prazan i uredan prostor, koji bog nije ispunio dejim
plaem. Pogledala je Dmitrij a, koji je znao da e Nataa
tako odreagovati i ve je imao spreman odgovor.
- Svetlana, ovaj krevet je naalost prazan. Da je
sree - zastade, spusti glavu i odmahnu rukom. -imamo
vremena na pretek. Priau ti sve. Naravno da nisam ni pomislio da si mislila da e spavati u njemu.
Nasmeja se prie prozoru, otvori ga. Pucao je pogled
na nestvaran zeleni proleni pejza ruske provincije. Nataa
mu se pridrui i neskriveno pokaza zadovoljstvo prizorom
koji e moi da posmatra iz svog konaita.
- Dmitrij. Ja ne znam ta da kaem. Sasvim sam
drugaije zamiljala stan jednog umetnika, slikara. Ovo me
sve zbunjuje. Savren red nije svojstven ljudima koji dan provode u svom prlj avom i umaenom ateljeu. Kontrolisan nered
u kojima se takvi ljudi snalaze je neto to bih pre oekivala.
- Videe i to. Razliitost je i meni svojstvena. Ne razlikujem se puno od onoga to si lepo primetila. U mom domu
svaka prostorija ima posebnu namenu, vanost, razmetaj,
oseaj koji ima kada si u nekom prostoru. Drugaiji je od
Razmiljaj muzikom
199
onoga koji osea u drugom. Oboavam izazov razliitosti i
bez toga ne bih mogao da zamislim svoje bitisanje.
- Svetlana, ovaj sobiak je bio namenjen naem detetu. Kada smo shvatili da je to ostala samo neostvarena elja,
nismo eleli da ovaj prostor kvarimo, jer smo ga s ljubavlju
namestili i osmislili kako smo smatrali da treba da izgleda.
Ovo je konzervirana prolost jednog dela naeg ivota.
Naalost, kao da mu se sledila misao.
-Ja sam sada vae dete. - Svetlana je htela da ne
povredi Dmitrija, iskusno uoavajui da Dmitrij ima
sasvim
drugaija razmiljanja i skrivene muke namere.
Razliite
od pokuaja Svetlaninog naivnog opipavanja Dmitrij
evog
sluha, da predstavi sebe kao naivno derite.
-Svetlana, ovo je sada tvoja soba. A krevet je ovde
pored prozora, videla si i sama. Voleo bih kada bi
mogla
da se osea kao u svojoj kui ili bar da za kratko
vreme
stekne taj oseaj.
Dmitrij je to znao. Pokuao je da Svetlanu presvue za
kratko vreme. Dodue pogrean utisak da je i pored kratkog
poznanstva, svojim iskustvom bio ubeen da se sve osobe
na isti nain i istom brzinom upoznaju i osvajaju. Jo jedna
pogrena odlika ljudi koji se oseaju ili su stvarno stariji od
okruenja.
- Svetlana, smesti se, rasporedi stvari i sii dole na
au vina. Danas je poseban dan i radujem se da u uivati
u razgovoru s tobom.
Dmitrij je ostao svojom poslednjom reenicom krajnje nedoreen i nesvesno Svetlani stavio do znanja da ne
sme da se opusti i pokvari neto to izmeu njega i Olesije
funkcionie ve godinama. Volela je vrue igre i zamke koje
se same otvaraju, a zatvaraju po elji onoga ko vodi igru
i ko je dominantan. Zatvaraju se poput nekakvih dubokih
rupa u koje se lako upada, a nikako ne izlazi.
200
A LEKSAND AR M IJATOV I
Vratili su se u dnevni boravak, gde je sedela Olesija

duboko i zamiljeno zavaljena u stolicu za ljuljanje, koju je
oigledno esto koristila, jer su se na patosu ispod nje jasno
ocrtavali izlizani delovi patosa nastali od stolice.
- Olesija, hajde oraspoloi se, - pokua Dmitrij da
situaciju uini manje nelagodnom. - Hoe da zajedno
Svetlani pokaemo kuu. Doi u atelje da popijemo vino.
Olesija klimnu glavom, kao znak odobravanja, ali je
bilo primetno da joj nije do toga.
Dmitrij otvori vrata ateljea i uvede Natau u prostor
gde se najlepe oseao.
- Ovo je moj mali svet. Ovde sam najblii sebi i
naj vie vremena provodim ovde. Na nered nemoj da obraa
panju. Tu je sve na svom mestu i za sve postoji razlog.
Nataa je paljivo sluala Dmitrij a, koji se uiveo u
ulogu nekakvog vodia kroz svoj dom i uloga mu je prijala,
jer je po njegovim izrazima lica, koji su se menjali kako su
menjali prostore, menjao i nain razmiljanja i govora.
-Je li to ta raznolikost o kojoj si mi priao? - upita
Nataa.
-Lepo zapaa. Ko voli svoj dom, sam e od njega
napraviti vie malih svetova u vidu razliitih
prostora. Kao
porodica, svi ive zajedno, a toliko su razliiti. Uvek
odabiram prostoriju koja odgovara mom trenutnom
raspoloenju.
Moda sam malo udan, - mislei da ga Nataa ne
shvata,
pokua da pojasni.
-Oduevljena sam, - ree Nataa uz irok osmeh.
Stalno uim zato ne moe svako biti umetnik.
Ream i
slaem ono to nauim, ujem, zapazim, stvarajui
neko
svoje znanje o ljudima kao to ste vi.
Atelje je bio najvea prostorija u kui i ceo jedan zid
Dmitrij je zamenio velikim prozorom, odakle se prostirao
pogled upravo na livadu odakle je s Maksimom dola do
Razmiljaj muzikom
201
kue. Bila je to prostorija s najlepim poloajem u kui i

oigledno, ne sluajno odabrana.
- Je li ovo uroeni ili steeni egoizam? - upita Nataa.
Zbunjen i zauen Dmitrij upitno pogleda Natau.
-Da li ti poznaje slikara Aleksandra Maksimovia
Dobrodolskog?
-Ne, prvi put ujem za njega.
- Neverovatno, upravo sam doiveo deja vu Istu
reenicu mi je on rekao kada mi je bio u poseti, negde pred
poetak rata. Neverovatna i gotovo istovetna opservacija,
- zaueno primeti Dmitrij.
Nataa je posmatrala Dmitrijeve slike okaene na zidu
po pravilnom rasporedu. Izgleda da je to jedino ovde bilo po
nekom pravilu. Gotove sve slike su bile realistiki portreti njoj
nepoznatih ljudi. Primetila je da svaki portret ima svoj karakter i kao da upravo stoji pred tim neznancima. Dmitrij je fotografski precizno preneo trenutno raspoloenje svojih modela
dok su mu pozirali. Bila je to galerija privremeno zamrznutih ljudi, koji bi, imala je oseaj, na Dmitrijev znak oiveli i
progovorili. Ostala je zapanjena i ujedno oduevljena.
- Evo, to j e moj e vino - prekinu za tren Dmitrij Natau
i vrati je iz privremenog oka.
- ta kae? Kako ti se svia moje drutvo?
Nasmeja se, svojim ve prepoznatljivim i udobno
nametenim na lice dobroudnim osmehom.
-Moram ti priznati, odabrano i raznoliko. Iskuavao
sam sebe u sposobnosti da prodrem u dubinu
linosti i
osetim unutranje stanje duha modela. Kada bismo
slikali
oima umesto kiicom, mnogo toga se ne bi izgubilo
na tom
putu od oka do platna. Nainiti sliku je kao izbrusiti
najfiniji
dijamant.
-Bila bih isuvie uoptena i uobiajena kada bih rekla,
slika je praznik za oi. To je ve postala uobiajena
fraza i
202
A LEKS ANDAR M IJATOVI
sasvim otrcano za onoga ko ne vidi nita sem boja i motiva.

Kod tebe me oduevljava gotovo savrena jednostavnost.
Dmitrij se uplaio da Olesija nije isuvie zapostavljena
i taman kada je krenuo da je pozove da im se pridrui, sudari
se s njom na vratima ateljea.
-Tu si, hajde ekamo te. Doneo sam vino.
-Ko o emu ti o svom vinu, - prvi put se Olesija
otkravi na Dmitrijevo i Nataino zadovoljstvo.
- Svetlana, pusti Olesiju. Zna, ovo podneblje nije
idealno za uzgajanje vinove loze. Ali vino sam zavoleo u
Provansi u Francuskoj, kada sam iao na usavravanje. U
stvari na uenje. - kao da se precizno hteo ispraviti, jer se
slikanjem uvek neto novo sazna, stekne, naui. I pored
svih uvenih svetskih vina, pravi uivaoci i ljubitelji uvek
najvie vole ono koje su sami spravili. To je prepoznatljiva
sujeta vinopija.
-Neki alkohol moemo piti u svakoj prilici i sa svakim. Votka i konjak se piju ili u radosti ili u trenucima
kada
nam je teko. Vino se deli samo s prijateljima i u
posebno
odabranim trenucima - odui Dmitrij svoj monolog,
da je
Olesija primetno kolutala oima, sluajui po ko
zna koji
put istu priu uz Natain osmeh upuen njoj koji
Dmitrij
nije primetio, a koji je polako odagnavao Olesijin
strah od
Nataine fatalnosti.
-Drage moje dame, ako niste znale, umetnost je
nastala u isto vreme kada i vinova loza.
Nasu u tri iste ae apotekarski izmerene koliine rozikastog mladog vina i nazdravi:
- Svetlana! Dobro dola i srean sam to e pored
tebe Olesija manje biti sama. A ja u nadam se stei pravog
prijatelja i umenog sagovornika. Za sada sam zadovoljan,
nasmeja se s izvesnom dozom dvosmislenosti i prigrli Ole
siju gestom privrenog mua i oveka koji je voli, ujedno
Razmiljaj muzikom
203
motajui po glavi grene misli, posmatrajui Natau nekako

drugaije nego to bi moda i smeo.
-Ako se po jutru dan poznaje, oekujem jedan lep i
sadrajan ivot u zajednici s vama - uzvrati Nataa
diplomatskim tonom, razuverena prvim satima druenja sa
svojom novom porodicom, da je strah od nepoznatog
bio kao
deo opreznosti sasvim vaan ali oigledno
bespotreban.
-Ovoga puta emo prve maie ipak ostaviti u ivotu,
metaforiki odgovori Dmitrij.
-Ako nemate nita protiv, ja bih otila u svoju sobu
da se raspakujem, malo udahnem od atmosfere ovog
doma,
upoznam raspored kue i osetim njegovu aromu.
Naravno,
ako imate neto drugo u planu, na raspolaganju sam
vam.
-Svetlana, od tebe apsolutno oekujemo da postane
ravnopravan lan porodice. Sudei po tvojoj elji
da se
jedno na drugo to pre naviknemo, nemamo nameru
da te
sputavamo u tvojim namerama i rasporedu koji si
sama
napravila. Samo izvoli, opusti se i ako ti neto treba
pozovi,
- zavri Dmitrij uz ve obavezan osmeh.
-Hvala na razumevanju. Samo bih vas molila, ako
zaspim da me ne budite. Oekujem da Dmitrij ima
nameru
da me obraduje veerom koju e sam spremiti,
prijatno udalji se Nataa, birajui najdui put do vrata
znajui da
Dmitrij posmatra njen zavodniki hod.
Dmitrij osta nemo zapanjen Svetlaninim maltene
proroanskim otkriem u vezi veere. Kako je znala!? Ta
ena je pravo udo, sam avo. Znao je da e morati da primeni mnogo nauenih stvari i vetina kako bi ostao prirodan,
onakav kakav je uvek bio, s gotovo nemoguom misijom
da raspoloenjem ne odraava unutranja oseanja, koja ga
ve polako ali sigurno, bez moi kontrole, proimaju.
Nataa se tiho, ve vidno umorna i optereena

dananjim danom, uunjala u svoju sobu. Sela je na krevet
204
A LEKSANDAR M IJATOVI
s utirkanom zategnutom belom posteljinom i rukom pomilovala jastuk, roze boje. Posmatrala je sve detalje u sobi
i pomislila kako je elela da ima takvu sobu kao dete. Bila
je to samo jedna od mnotva elja koje nisu mogle da joj se
ispune na vreme. ovek je stvoren od elja, malih i veih,
ali kada nema ono to voli treba da voli ono to ima.
Ta istina ju je itav ivot pratila.
Umorno je legla odevena, elei jo samo malo da
mata i pokua da porea dananja deavanja po nekom
loginom redu. Volela je pre spavanja da u glavi sloi
svoj mali svakodnevni dnevnik. Dnevnik koji nije pisala i
odlagala kao mnoge devojke, ve ga je uvala ukorien u
seanje.
Nije ni osetila san koji ju je nadvladao i ostala je
obuena i otkrivena na krevetu, ve utonula u zasluen san.
Dmitrij je dugo sedeo druei se sa svojim vinom i takoe
ne mogavi da ne razmilja o Svetlani. Primetio je u njenoj
sobi svetlo ispod vrata. Priao je skoro neujno i blago
pokucao. Kada mu se niko nije javio, polako je otvorio
vrata i video Svetlanu kako uiva u ve dubokom snu. Kao
otac joj je priao, pokrio svilenkastim, boje duvana toplim
jorganom, izaao polako iz sobe i ugasio svetlo.
10*
Naredna dva meseca Nataa je iskoristila da se
maksimalno uklopi, opusti, saivi s ukuanima i njihovim
navikama. Svaki novi poetak je smatrala za neto sasvim
drugaije i nije elela da za nove stvari koristi stara iskustva.
Nataa, uvek radi sve iznova. Ne ponavljaj se. To stvara
oseaj neprevaziene originalnosti, seala se Sergejevih
rei, koje su joj odzvanjale u glavi. Zapazila je da to je
starija vie pamti i ee koristi ono to je u ivotu nauila
od starijih.
Dmitrij je esto zvao u atelje i dosta vremena je provodila s njim, dok je on slikao.
-Zar te ja ne dekoncentriem svojim prisustvom?
Znam da stvaraoci uivaju u svojoj samoi i
nesputano iskazuju oseanja. Prisustvo neke osobe im crpi
energiju i
inspiraciju.
-Svetlana, ti tako misli. Evo na primer: trenutno ovim
potezima kista menjam raspoloenje ovom starom
portretu.
Zna, nekada mi dosadi neka slika pa se u nedostatku
novih
modela, zabavljam na taj nain. A inae je ovo ovek o
kome
sam promenio miljenje, pa je red da ga malo
porunim, nasmeja se Dmitrij.
-Zato ne slika ove divne pejzae? Inspiracijom ste
okrueni sa svih strana, - primeti Nataa
- Odnedavno jednom vie, - mislei na Natau,
smeei se Dmitrij nastavi da porunjuje stari portret. - A
to se tie slikanja pejzaa, to je oit izvor mizantropije.
206

-Dmitrij,
vi ste genijalni. Zar vam ovde nije tesno.

Vi ste za veliki grad, veliku scenu. U ovoj provinciji
vae
umetniko, intelektualno i stvaralako bogatstvo je
duboko
pod zemljom.
-Svetlana! ta ovek ima od slave? itav ivot radi i
stvara da bi postao poznat i priznat i neko ceni tvoja
dela, u
koja si utkao ceo ivot. A kasnije nosite crne naoare
da vas
ljudi ne prepoznaju. Ovo moje selo, moje imanje, su
moje
crne naoare. Slika ionako oivi posle slikareve
smrti. Na
prste moete prebrojati priznate ive slikare. Pejzai
kae,
dobar slikar gaji u sebi mnogo likova. Svrha mog
bavljenja
slikanjem je da osetim, a ne da razumem. I zato,
kada bih
priao o slikanju sluei se razumom, priao bih
gluposti. Davim te oigledno, - konstatova Dmitrij i ve
prepoznatljivim
gestom odmahnu rukom. Kasnije je uoila da to esto
radi
kada nema volje da o neemu pria, a ima ta da kae.
-Ne, nimalo. Ja uvek uim. Moda sada ne bih uspela da ponovim ta si rekao, ali negde u budunosti
u se
nepogreivo setiti svega to sam od tebe ula.
-Sutra poinjemo, - zagonetno e Dmitrij.
-ta to?
-Od sutra si moj model. Novi, najlepi. Poput infuzije
oseam inspiraciju kako mi se vraa. Dua mi se puni
pozitivnom energijom. Moram da te naslikam tako da
pokaem
da je ivot lep. Ako ne bih tako uradio, sumnjao bih u
to. A
ti postaje razlog koji takvu sumnju ini suvinom.
Tom slikom moram da prodrem u najdublje slojeve tvog
karaktera
i duha. To mora biti moj a najbolja slika.

Re najbolja je posebno naglasio, irei oko sebe
raspoloenje i gotovo mladalaki entuzijazam za stvaranje
neega novog.
- Nisam znala da se psihoanaliza moe uraditi bojama.
- Bojama se najupeatljivije preslikava na platno
Razmiljaj muzikom
207
unutranje raspoloenje slikara i modela, uverie se. Nataa
je otila u sobu. U njoj se javila potreba da ponovo presloi
Sergejev kovei i jo jednom paljivo pregleda ta ima
u njemu. Stekla je utisak da je prilikom naputanja stana
u Moskvi dosta toga zaboravila, sve je bilo neoekivano
brzo i tek sada vidi, i rizino. Izvadila ga je iz ormana i
poput maioniara koji ima nameru da iz svoje kutije izvadi nekakvu neoekivanu magiju za publiku, sporo otvorila
poklopac.
I dalje je sve unutra bilo natrpano bez ikakvog reda.
- Ovo vie lii na ensku tanu nego na briljivo
uvane uspomene, line vrednosti i ostale Sergejeve sitnice
- izgovorila je poluglasno i kao da je imala obavezu prema
Sergeju, sruila sav sadraj na posteljinu.
Prvo je ponovo proitala pismo s uputstvom, i proveri
da nije neto zaboravila da uradi ili preskoila neki redosled
poteza koji je Sergej iskombinovao u svojoj glavi. Odustala
je od namere jer se setila da je Maksim vodio itavu akciju
i verovatno njemu ne bi smelo neto da promakne. Savila je
koverat na pola i sloila ga na dno sandueta.
Zaintrigiralaju je kutija s dukatima. Dukate je videla
puno puta u ivotu, ali sem numizmatike vrednosti u koju
se poneto razumela i simbola bogatstva i moi kojim su se
rasipali srednjovekovni carevi, nisu joj predstavljali nita
posebno vredno. Ili bi se pre moglo rei da u ivotu nije
navikla da poseduje neto mereno materijalnom vrednou.
Gde su zlato i ene, tu se nesrea lako zapati. Ali Sergej je
napisao neka ti se nau za prvo vreme. Ponavljala je u sebi
prvo vreme i razmiljala o relativnosti trajanja tog perioda.
Povezala je u glavi da bi svakako trebalo da sazna vrednost
tih dukata, jer prvo vreme je bio rastegljiv i nejasan pojam,
koji nije ni izmeu redova ukazivao i nagovetavao njegovo trajanje. Otvorila je kartonsku kutiju i izbrojala tano 13
208
dukata veliine depnog sata, patiniranih vremenom i samo

bi zagrebavi noktom nazirala njihov prirodni i bljetavi
sjaj. Uzela je jedan, a ostatak spakovala isto onako kao i
Sergej i vratila ih u sandue. Neoekivano je primetila jo
jedan koverat i zaudila se kako ga nije videla ranije. Taman je uspela da svoj ivot dovede u bar nekakav red, a
sada opet mora da otvara Sergejeva pisma u kojima su je
po pravilu ekala iznenaenja.
Rukom je pocepalajednu stranu koverte i izvadilapapir na kojem je uoila neto vrlo kratko napisano. Pogledala
je i proitala. Pisalo je:
- Asja Golovina - potrai je i reci ko si, naravno rei
e Svetlana. Re Svetlana je bila dva puta podvuena. U
potpisu: Sergej.
Nije skrivala zbunjenost izazvanu jo jednim
iznenaenjem u Sergejevom maniru. Ko je ta ena? Zato
dajoj se javim? Gde ona ivi, koga dapitam? Svako pitanje
otvaralo je niz novih. Sergej je za sobom ostavljao zagonetke
koje je Nataa imala obavezu da reava. Slepo nije shvatila
da je i ona upravo takva, te da je dosta karakternih osobina,
moralnih vrednosti, navika i shvatanja ivota stekla i nauila
upravo od Sergej a. esto je znao da kae: Nemoj dopustiti
sebi nikada u ivotu da se skroz opusti, ne razmilja ni o
emu i nema obaveze. Zarae ti mozak. Uvek ga pokrei
ipodmazuj.
Osetila je da ovo sve polako zamara. Htela je da zaboravlja prolost i rune stvari koje je doivela. Sergej joj je
posle roditelja predstavljao sve u ivotu. Ali oni su svi mrtvi, pomogli su mi koliko su smatrali da treba, koliko mora,
koliko su mogli, ivot ide dalje.
Ova nova obaveza ju je optereivala, a ujedno i razjedala od radoznalosti - ko je ta ena? Vratila je sandue u orman.
Posmatrala svoju garderobu, koja je opet sloena, po njenom
Razmiljaj muzikom
209
redosledu i bojama, kao dugin spektar od najsvetlije u levom
uglu ormana do tamnih boja prema desnom kraju. Zakljuila
je kako sve dolazi na svoje mesto i da bi volela da joj je ivot
ureen poput garderobera.
Tog jutra se pojavila odevena u prekrasnu narandastu
haljinu. Obojila je prostor najlepim valerima i primetno
iznenadila Dmitija i Olesiju. Svako od njih je iznenaenje
doiveo na svoj, ve oekivan nain. Dmitrij nije skrivao
oduevljenje Svetlaninim izgledom, harizmatinom pojavom i otkriem da toj devojci sve to uradi i kako se
ponaa stoji po bojem kroju. Olesija je ispoljavala ve prepoznatljive i svakodnevne izlive ljubomore. Reflektovala je
mnogo negativne energije, koja nije doticala Natau, i kao
zatiena gromobranom, odbijala se od nje.
-Svetlana. Da popijemo aj? - upitao je Dmitrij.
-Ja bih radije da odemo do ateljea. Sea se dogovora, rekao si - danas poinjemo.
-A, da tako je. Naravno da nisam zaboravio.
Sama je ula u atelje i sela u udobnu stolicu u kojoj
su sedeli svi Dmitrijevi modeli. Uradila je to s neobinom
rutinom i spremnou kao da je stalni model nekog slikara.
Dmitrij se pojavio nekoliko minuta kasnije nosei emajlirani
ajnik sa sveim vonim ajem, ija se aroma irila prostorom.
Obilazio je oko Svetlane i posmatrao je kao to bi u galeriji
posmatrao eksponat. Paljivo, profesionalno, sa svih strana.
- Svetlana, molim te pomeri stolicu malo levo prema
prozoru. Okreni blago glavu malo udesno, ne gledaj me u oi.
Tako, odlino - bio je oduevljen Svetlaninim brzim shvatanjem ta treba da radi. - Hou da izbegnem ovu senku.
Posluala ga je i ba onako kako treba sledila Dmitrijeve instrukcije.
210
- Molim te skloni malo kosu s ela i sedi malo

leernije, nisi kod zubara.
Nataa je ve svoj karakteristini pokret sklanjanja
kose i zabacivanja glave, uradila s toliko erotskog naboja i
zavodljivosti da je Dmitrij ostao zapanjen.
-Savreno - izgovorio je polunemo.
-Pojasni mi, Dmitrij. - nije mu ostavljala prostora za
dvosmislenost.
-Svetlana, svaka boja ima svoj karakter. Odraava
trenutno raspoloenje osobe, stanje duha, osoba se
prepoznaje po oima i bojama koje rado nosi. Narandasta
haljina
koju ima na sebi je puna energije, topline, snage.
Rasteruje
usamljenost, potitenost, teskobu i nedostatak
hrabrosti u
ivotu. Navodi na pozitivne misli. Odraava karakter
osobe
koja traga, udi i tei neemu novom, prieljkuje
promene. Boje neprimetno i trajno oivljavaju ili
umrtvljuju na
ivot. ine nas veselim, kreativnim, pozitivnim. Ili
tunim,
turobnim, negativnim.
-Divan si, kako uspeva tako da me ita. Poinjem
da se oseam nesigurno i nespretno pored tebe.
Mislila sam
da posle Sergeja neu sresti slinog njemu.
-Svetlana, svakog dana e znati vie od prethodnog.
ivot je skladite raznih iskustava. Seam se, pitao
sam
profesora na akademiji, kako moe da boji kistom po
platnu
istovremeno gledajui model pravo u oi. Odgovorio
mi je:
- Mladi kolega, da li vi morate da gledate u kaiku
kada
je primiete ustima. Ostao sam zateen. Kako se
mnoge
krupnije stvari jednostavno i lako objasne nekim
malim
svakodnevnim. To odgoneta savrenstvo
jednostavnosti.
-Je li to priprema za ono to e initi?

-Svetlana, ti zna da ja ivim s Olesijom od pre rata.
Zna i nau priu. To dete elim. Ali isto tako ne
mogu da
budem neovek i okrivim Olesiju zbog toga i
jednostavno
Razmiljaj muzikom
211
je odbacim. Ima dosta, i previe, stvari koje ne zna. Ona

mi je mnogo u ratu pomogla. Gubio sam inspiraciju i volju
za radom. Ona me vraala na udnovat nain i odravala
mi kondiciju u slikanju, vraala iz povremenih i, sreom,
kratkih depresija. Videla si sve ove portrete. Menjao sam
im karakter i raspoloenje po nahoenju, kako sam tog dana
bio raspoloen, ili kakvi su mi trebali za druenje. Vidi da
u ratu nisam bio sam. Okruen ovim likovima koji tebi nita
ne znae, sauvao sam mentalnu snagu i energiju. Posredno
je uvala moj nervni sistem, koji se toliko razlabavio ratnih
godina da bih bez nje verovatno zavrio u duevnoj bolnici.
-Tvoja pojava je razbila viegodinju svakodnevnicu i monotoniju. Nisam ostao ravnoduan. To ne
mogu da
kontroliem. elim, ali ne mogu. Ako eli iskrenu
priu
- ima je. A ne znam drugaije.
-Sviam ti se? - ponosno se epurei kao paun upita
Nataa, oseajui da se nalazi u zoni flerta u kojoj se
najbolje
snalazi i najlepe izgleda. Bila je zadovoljna
sobom, kao
vie puta u ivotu.
Dmitrij se nije muki snaao i nespretno je odreagovao na direktno Nataino pitanje. Udaljio se i namestio zategnuto platno na tafelaj.
-Ma, nije to za mene. - Kao za sebe ree Dmitrij, ali
da Nataa uje. Pokuao je da se izvue iz situacije u
koju je
sam sebe uvalio, ali da veto izbegne odgovor na
pitanje.
-Svetlana, koliko bi ti meni dala godina?
-Hoe da pita, koliko bih ti oduzela da bi mi se
sviao?
Iz Natainih eljusti se nije mogao izvui kada je hteo,
ve kada mu ona to omogui.
- Svia mi se Dmitrij. Tebi sve stoji. I tvoje godine koje su najlepe za stvaranje. Blizu si zenitu. Tada su
mukarci najpametniji, najkreativniji, najotresitiji. Kada bi
212
to stanje moglo da se pretvori u stanje hibernacije imali bi

mukarce po svom ukusu. Godine ne stvaraju razlike meu
ljudima. Puno toga ima po emu se meusobno razlikujemo.
Markantan si i lep ovek, pametan, obrazovan, simpatian,
dobroudan, s neobinom duhovitou. Koja ena ne bi
poelela takvog mukarca? Jedino to ti nedostaje su poroci.
Za moj ukus svaki mukarac treba da poseduje bar jedan porok koji bi inio da ne bude monoton i idealan. Savrenstvo
smeta i ne prija. Svaku svoju sliku e jo doraivati vie
puta i opet nee postii savrenstvo.
Dmitrij je ostao zapanjen. Koliko je sam sebe iznenadio nesmotrenim, brzopletim i neskrivenim prosipanjem
i deljenjem komplimenata Svetlani, toliko ga je iznenadio
Svetlanin iskreni monolog, vokabular i zapaanja svojstvena samo iskusnim enama.
-Dmitrij, moram ti neto priznati. Ja volim jednog
Marka. Volim - ha, ha! Kako sam ovo tako
klinaki,
beznaajno i nespretno izgovorila za neto
uzvieno to
oseam prema tom oveku.
-Ko je Marko? Gde je on?
-Duga je to pria koja je kratko trajala. Imaemo prilike da priamo.
-A znam, kratka gradska ljubav s mnogo nesanice
i emocija. Svetlana, vatromet je zavren ne eprkaj
po pepelu, - ree Dmitrij iskustveno, ne verujui u bilo
kakavo
odranje takve veze.
-Ja se ipak oseam narandasto, - rutinski je poentirala.
Olesija je sama sedela u susednoj prostoriji. Smetalo
joj je Dmitrijevo promenjeno ponaanje, koje nije teko
razotkrivala. Postepeno se zatvarala u sebe, plaei se
Svetlanine harizme, lepote i znala je da takve fatalne ene
obino ostavljaju pusto iza sebe.
Razmiljaj muzikom
213
Sve vreme nije ni pokuala, sem u nekoliko navrata koji su vie bili naznake negoli ozbiljne namere, da se
Natai priblii i pokua s njom komunikaciju kao sa svakom
drugom enom. Ali, postojala je ta tako poznata enska barijera kompleksa od lepih ena, kojaju je sputavala Plaila se
Nataine premoi, koju bi svakako morala osetiti i iveti s
njom. Nataa nije bila obina ena.
Olesija je previe panje i vremena nemilice troila na
budnost duha i elje da pomno kontrolie svaku iole sumnjivu situaciju u kui. Svaki Dmitrijev i Svetlanin pokret,
pogled, izgovorenu reenicu, osmeh. Stavljala je na svoju
vagu bez tasova i optereivala se stvarima koje su joj oduzimale energiju i navlaile zlo u duu. Menjala se iz dana
u dan. Ljubomora ju je uzela pod svoje i nije razmiljala
o tome da je to samo psei lave koji mami kradljivce. U
ljubomori se ne razmilja. Ljubomora postoji tamo gde i
ljubav, a ljubav i razum su suprotne krajnosti.
-A sada
da radimo neto korisno - nasmeja se, uze

olovku nanosei prve obrise Natainog lika na belu
podlogu,
utei i maksimalno se koncentriui. Iza
Dmitrijevih
pokreta su ostajali prvi tragovi neega to
podsea na
Natain lik.
-Volela bih da mi pokae, kako si me do sada video?
- upita Nataa Dmitrija s namerom da na tren pogleda
crte,
poput ogledala koje povremeno stavlja frizer iza
glave
muterije i pita je za miljenje.
- Kada sam bio dete, uvek se mama ljutila kada bih
prstima zahvatao i lizao fil od torte koju je tek spremala.
-Shvatam, obeavam - utau.
-Ne, slobodno priaj. Ne smeta mi. - ree Dmitrij
kome je smetala dosadna tiina. Pokuao je
razgovorom sa
214
Svetlanom da odagna posledice prethodnog, za njega malo

neprijatnog dijaloga.
- Materiju svaki slikar vidi pred sobom, sadraj nalazi samo onaj ko ima neto da doda, a oblik ostaje tajna
- tajnovit i poslovino poluzagonetan, ostao je Dmitrij.
Odloio je olovku. Isprepleo prste obe ruke i blagim
pokretom se protegao i udahnuo. Priao je prozoru i zagledan u daljinu zelenog pejzaa, nije uspeo da sakrije neko
svoje unutranje rastrojstvo i nervozu koji su ga obuzeli.
-Svetlana. Ne ljuti se. Ne mogu. Ne mogu da ponem.
Oseam se kao uenik nekog slikara. Kao da sva ova
dela nisu
moja, kao da ja nisam Dmitrij Fjodorov. Ne mogu.
Svakom
umetniku je teko dovriti delo. Bila to knjiga, slika, film.
Meni
je teko poeti. -prosu Dmitrij izlive iskrenosti
predNatau.
-Dmitrij, ta se deava s tobom?
- Hajde da popijemo aj. - nasmeja se i ponudi
Svetlanu da preu na tapacirani kanabe. - Potreban mi je
mir i koncentracija. To sada ne uspevam da priutim sebi.
Pokuajmo neki drugi put. Obeavam ti.
Oekivala je ovakav razvoj situacije, kome, kao i nebrojeno puta do sada, sama nije doprinela.
- Ako zaroni do dna zadovoljstva iznee na sebi
vie blata nego ljunka. Zato izbegavaj grebene oko sebe,
ako misli sauvati brod.
Ostali su na kanabeu, dugo priajui. Dmitrij je nametao teme iz slikarstva obogaene vrcavim anegdotama
iz ivota slikara i modela. Izneo je svoje uveno vino koje
ih je dodatno opustilo, a koje se nesrazmerno vie troilo
od kada je Nataa postala stanovnik ovog doma. I Dmitrij
je skoro i zaboravio na svoje nevete pokuaje ljubavnih
igrarija i oito davno zaboravljenog flertovanja. Glasno
su se smejali i zahvaljujui oputajuoj sposobnosti vina,
postajali su sve buniji.
Razmiljaj muzikom
215
- Je li se to navlai na porok? Ono to ti fali da bude
pravi - kroz alu konstatova Nataa, primetivi da Dmitrij
uiva u vinu ee i vie nego to bi trebalo.
-Da li tvoje miljenje o idealnom mukarcu s
mnotvom vrlina i samo jednim porokom, vai i za
ene?
-upitajeDmitrij.
-Kod ena su sve vrline ujedno i poroci.
- Pokuavam da shvatim, ali da li je to od vina ili.. ne
znam, ali ne uspevam - kobeljao se Dmitrij da bar priblino
pohvata konce i znaenje Natainih rei.
-Ako si lepa to je vrlina, ali te druge ene mrze i za
njih si nemoralna i laka enska - eto poroka. Ako si
pametna
i otresita, druge te ene ne shvataju i postaje
prepotentna i
uobraena. Ako ima dobar posao - dobila si ga
zahvaljujui
krevetu, eto opet poroka. Ako si duhovita i
interesantna, za
druge si luda i radi neto to ne prilii enama,
naravno
i to je porok. Voli li da sa prijateljima popije neko
pie,
alkoholiarka si. Da nastavim ili si shvatio?
-Dovoljno je - odgovori Dmitrij zaljubljeno zagledan u Natau.
-Svetlana. Ti si neto nestvarno. Ne znam kako bih
to nazvao. Ali si neuobiajena i ne lii na druge ene.
Uvek
se radujemo kada doivimo neto lepo ili nas presretne
neka
srea. Ja sam oduevljen to sam te upoznao.
Poinjem da
se radujem to postojim, oseam energiju, volju,
inspiraciju, snagu, mo nekoga mnogo mlaeg.
-Oseam da me oima oblai u ljubiasto - provociralaje Nataa.
-Nisam siguran da sam shvatio.
-Zna, malo sam i ja itala o znaenjuboja. Ljubiasto
je boja svetaca, mistike, prosvetljenja. Razvija
estetske spo-
sobnosti i matu, u toj boji ima neto spiritualno i

pospeuje
meditaciju. Oseam se ljubiasto.
216
- Zato mi to radi Svetlana? Nisam doiveo da me

neko toliko nadmono prevazilazi i krade mi misli.
Ustao je, priao Svetlani, koja je sedela naslonjena na
ivicu kanabea. s asom vina u ruci se primakao njenom licu.
Rukom je neno uhvatio za bradu i pokuao da je poljubi.
Nataa je podigla asu i drala je izmeu dva lica, ne
dozvolivi mu da joj primakne usne. Gledala ga pravo u
oi koje su govorile, ne. To ne radi. Uz obavezno blago klimanje glavom, levo-desno, koje je znailo isto. Ne Dmitrij.
Ne radi to!
-Dmitrij, ne pravi greke kada ne mora. Ne elim da
ti upropastim ivot. Suvie si se primakao bezdanu,
provaliji.
Na ivici si i klizavo je. U zoni si visoke opasnosti.
-Mudrost i snaga nam dolaze u periodima ivota kada
nas ene ne interesuju. Snaga kada smo nezreli i mladi
da se
suoavamo s prvim ljubavima, a mudrost kada
prestanemo
da se interesujemo za ene.
-Dmitrij, cenim te, da ne kaem volim, jer se plaim
dvosmislenosti. Zato to si toliko otresit da razume
sve i
ono to nisam rekla. Marko. On je moja najvea ljubav.
Da te
podsetim tvog zapaanja koje me je pomalo uvredilo kratka
gradska ljubav, s malo nesanice. Dmitrij, ti si se
zaljubio i to
je odreeno stanje. Voleti je in. To je neto veliko,
uzvieno,
lepo. Stanje podnosimo, a za in se odluujemo.
Dmitrij, nisu
u pitanju godine, tvoje godine. S nekim se srodi ili ne.
Neko
se u ivotu pojavi prekasno, neko prerano. Neko se
nikada
ne pojavi. Marko je prvo bio stanje pa kasnije odluka,
moja
odluka. Konana definitivna. Ne diraj onoga ko voli. Ne
govori
mu da ostavlja onoga koga voli, ne potcenjuj niija
oseanja.
Osealaje saaljenje premaDmitriju. Zato takvi ljudi
nemaju decu, lepu enu, enu koja ih voli i koju vole, zato?
Nije izdrala i oinski ga je zagrlila i poljubila u obraz. U

tom trenutku se iznenada u ateljeu pojavi Olesija.
Razmiljaj muzikom
217
I pored nesnosno glupe situacije koju je teko objasniti i jo tee opravdati bilo kakvim izgovorima, Olesija
neoekivano ostade potpuno mirna i dalje ne pokazujui
izrazom lica oekivani bes.
-Dmitrij! - oekivano ali za nju neobino, povisi ton
- dobio si ta si traio. S opasnim armom koji je
donela sa
sobom, bacila ti je mamac za koji si se zakaio kao
gladna
ribica - prezrivo ga pogleda, krenu da napusti atelje,
ali se
za trenutak okrenu i ree:
-Gubitak i dobitak se istim tokovima voze.
-Ali Olesija - zbunjeno i nespretno Dmitrij krenu
za njom. Olesija je usput uzela kaput i poput vetra
napustila
kuu.
Nataa je sleena i iznenaena ostala u ateljeu.
Glavu je stavila u ruke i plakala kao dete. Dmitrij
pokua da je stigne, ali je Olesija trei napustila dvorite.
Dmitrij ostade na ulaznim vratima i akom u besu iz sve
snage udari po dovratku. Neobino ljut, pokazao je jo
jednu stranu svog karaktera. Smetalo mu je da mu Olesija
ne veruje. Ili je bio siguran da sebe i nju bolje poznaje nego
to misli. Oigledno nije bio u pravu.
Natau su obuzela pomeana oseanja. Dilema da li
je kriva ili ne terala ju je na preispitivanje i vraanje filma.
Zatvorila se u sobu i duboko razmiljala o prethodnom
dogaaju. Svu krivicu i pre ina samoosuivanja je bacila
na sebe. Nije ni elela ni imala nameru da pokvari neto
to skladno funkcionie i traje. Moda sudbina hoe da
joj nameta takve situacije. Situacije kada si neshvaen, a
to ne sme biti dobro. Pokuala je samo da se opusti i ivi
normalnim ivotom, da unese promene u svoj ivot, ili bar
uini prve korake ka promenama.
Niije ja, niiji ego nije bogom dan i zacrtan za svagda.
Stalno se treba uiti i stvarati nova saznanja, obogaivati
218
no vim vrlinama. Menjati stare navike. Moda su navike

ili konkretnije, Nataina uroena potreba za flertovanjem
i igrama na ivici ileta neto mnogo ozbiljnije i tee za
odbacivanje. Ali je teko biti pravedan selektor, kada ste
sami u pitanju. Bez vremena nita ne zri. Postoji samo kutak
u univerzumu, koji moete sami popraviti, a to ste vi.
Svesna da se nije meala u boju dareljivost, kada
je podarena mnogim vrlinama, draima, sada je u situaciji da mora poraditi na sebi i uiniti sebe manje fatalnom.
I kada nije elela ostavljala je iza sebe opustoene neije
due, kojima nita konkretno nije uinila. Sve ivotne sree
i nesree su povezane sa enama, samo to u nesreama ima
jo neega. Nije znala kako ali je znala da mora. Postojala
je volja. A gde postoji volja postoji i nain.
Maksim se tog dana, neoekivano, a i kako bi drugaije,

pojavio na vratima Dmitrijevog doma. Uao je u kuu i
dozivao: - Dmitrij! Olesija!
Niko se nije odazivao. Naviknut na uvek srdanu,
domainsku dobrodolicu, iznenadio se praznim, beivotnim
i beumnim prostorom koji ga je pomalo plaei okruivao.
Uvukla mu se pod kou nervoza, koja je nagovetavala da
se desilo neto nepredvieno i oigledno neprijatno.
Uao je u atelje gde je i oekivao da e videti Dmitrija, jer je to bio njegov prirodni prostor, ambijent u kojem
je provodio najvie vremena. Video je Dmitrija kako zavaljen sedi na stolici za modele i drei flau vina, okrenut
prozoru, otpija svoje omiljeno pie, ve prilino podgrejano
dlanom u kojem se nalazila flaa.
- Dmitrij? - obrati mu se radoznalo Maksim. -ta se
desilo? Gde su Olesija i Svetlana?
Razmiljaj muzikom
219
Dmitrij nezainteresovano i pomalo nejasno odmahnu
rukom, na nain koji Maksimu nije monogo govorio. Ali je
Dmitrij u svojoj glavi ve sklopio mogui sled dogaaja i
spoznao istinu da vie nita izmeu njega i Olesije nee biti
kao pre.
Maksim ubrzano napusti atelje i sudari se s Nataom
koja je uvi neije dozivanje izala iz svoje sobe. Lice joj
je bilo umazano od jo nesasuenih suza.
-Maksime! Nita zlo nisam uradila. Nisam nizata
kriva, - pravdala se, grlei ga i plaui prislonivi
svoje
vlano lice na Maksimovo.
-Svetlana, ta se desilo?
-Olesija je napustila kuu. Ne znamo gde je, uzela
je kaput i istrala.
-Svetlana! Preskae neki redosled. ta je bilo pre
toga? ta je uzrok? ta krije?
-Ali Maksime! Veruj mi nisam tako mislila. Pogreno
je sve shvatila. Prihvatam krivicu, ako to moe da neto
promeni. Oseam se glupo.
- Da, da, shvatam. Ljubomora izazvana tvojim
uspeno odraenim flertom s Dmitrij em. Je li tako? eli
probleme? ta nam radi? - raestio se Maksim.
Nataa primeni provereno uhodani recept nesuprotstavljanja u ovakvim prilikama.
-Zar stvarno misli?
-Mislim i znam! - osu paljbu Maksim ne dozvolivi
Svetlani da dovri misao. - Kao da je sam avo uao u
tebe.
Smiri se ve jednom u ivotu - siktao je Maksim od
besa.
Nataa je znala da Maksimova ljutnja nee dugo trajati. Potrebno je samo jo malo strpljenja i sam e se izduvati kao balon.
- Maksime! Dosta toga sam uila ceo ivot, ali neke
stvari sam shvatila poslednjih nekoliko sati. Reila sam da
220
menjam trule daske. udno se oseam. Ne zbog ove situacije ve kao da se psihiki preobraavam u drugu osobu. Ne
mogu opisati takvo stanje. elim da ne budem prepotentna,
da nemam potrebu za isticanjem i da ne stavljam sebe u centar
vasione, imam potrebu da nekome pomognem i uinim neto
korisno. Nisam imala nameru da povredim Olesiju. Naprotiv,
pokuala sam da Dmitrija spustim na zemlju i urazumim da
se mane klizavog terena na kom je oigledno zaboravio da se
snalazi. Nije to za njegove godine, polomie kosti.
- Znai, i on se upetljao u Svetlaninu lepljivu mreu
- glasno za sebe konstatova Maksim.
- Maksime, nisam kriva! - podviknu Svetlana i
Maksim shvati da se stvarno desilo neto to je ipak bezazleno i izleivo. Nain na koji je to rekla ubedio je Maksima
da veruje Svetlani.
S olakanjem sede u stolicu, skinu eir i nasmeja se.
-Daj mi neto da popijem.
-Volim kada me gaaju pa promae, ree Nataa
odlazei po vino.
-Kada neto naui, raduj se kao nagradi - ne ostade
duan Maksim.
Nataa je donela Dmitrijevo vino i sipala Maksimu i
sebi. Umila je suzama umazano lice i sela pored Maksima.
-Znai menja trule daske, - nasmeja se Maksim.
-Maksime! - neobino ozbiljnim tonom i nainom
ene starije bar desetak godina, Nataa se obrati
Maksimu.
-Svaki ovek je koliko svet za sebe toliko slian
drugima. Slian je knjizi. Sve su drugaije, a skoro
sline.
ovek kao knjiga ima puno strana. Listajui ga
uoimo dobre i loe, iscepau one loe listove i opet u imati
knjigu,
mislim sebe, ali onakvu kakvu elim.
-Lepo je ako si stvarno prelomila, ali ta knjiga treba
da se svidi i drugima. I ja sam imao slina
razmiljanja o
Razmiljaj muzikom
221
tebi. Uvek si bila nepristupana i nisam ni smeo predloiti

tako neto. Jedna pamet dobro doe, dve su idealne.
-emu da zahvalim na ovoj poseti? - neobino
uljudno i bez imalo ironije ili kakve sline Nataine
vragolije, upita Maksima.
-Zbog ovoga! - prui Natai papir.
-Ve mi je dosta papira. Sve sama uputstva, zadaci,
preporuke, zagonetke i slino. ta je sada u pitanju?
-Pogledaj sama - ohrabri je sa smekom Maksim, da
je opusti i ne uplai neega neprijatnog.
Otvorila je papir i proitavi, nije mogla sakriti
iznenaenje i nevericu.
-Otkuda ti Markova adresa? - srena, gotovo deji
razdragana, skoi Nataa Maksimu u krilo, ljubei
ga.
-Mala, bolje ustani, ako se pojavi Olesija, ovoga puta
ne bih bio u tvojoj koi.
-Sada mi je svejedno. Volim ga i srena sam zbog toga.
Ne elim i ne mogu to da krijem. Bio mi je prvi
mukarac,
bie mi i poslednji. Ti si prva osoba koja je to ula od
mene.
- Ovo je takoe Sergejevo maslo, samo da ti kaem.
Moje miljenje, ali iskreno - budi razumna i ne gaji prevelika oekivanja. Nemoj misliti da je tvoja srea kratka. Ona
inae postoji samo u kratkim trenucima.
Zanesena i srena Nataa se rasplakala od sree i
poljubila jo jednom Maksima.
-To je tvoje miljenje, Maksime. Nije mi potreban prijatelj koji se sa mnom u svemu slae. Moja senka e
uraditi
to mnogo bolje.
-Voleo bih da se pozdravim s Dmitrijem, - iskreno
ree Maksim i poe prema ateljeu.
Uao je i video Dmitrija kako spava u fotelji s
zabaenom glavom na ivicu fotelje, drei praznu flau vina
222
u krilu. Oima je stavio Natai do znanja da bude tiha i da

ga ne uznemirava.
-Maksime, treba mi tvoja pomo, savet, kako ve da
nazovem.
-Zato sam tu. Nisam doao da te vodim na bal, - zajedljivo je zadirkivao Natau.
- Sergej mi je ostavio poruku da potraim Asju Golovinu. Nita nisam shvatila. Samo je to pisalo.
-Asju! - zapanjeno je pogleda Maksim. - ta e ti Ona?
- Ne znam. Pisalo je da neke dukate pokaem njoj, da
mi neto u vezi njih pomogne, ili ta ve
- Dukate kae, hm - zamisli se Maksim.
- Asja je poznati istoriar umetnosti. Pre rata je radila
kao kustos u muzeju. Numizmatika i zlato su joj ua specijalnost, gotovo opsesija.
Nataa ode do svoje sobe i donese Maksimu onaj dukat koji je odvojila od drugih.
- Maksime, to je ovo.
Prui dukat koji je i laiku liio na neto retko i skupo.
Maksim je imao utisak da nita vrednije nije u ivotu drao
u rukama. Zanemeo je i radoznalo posmatrao sa svih strana
dukat i povremeno gledao Natau. Nije se razumeo u takve
procene, ali mu je unutranje oseanje govorilo da se radi o
neemu neobino vrednom.
- Imaj poverenja u mene. Ovo u proveriti kod Asje.
Trudiu se da te dugo ne drim u neizvesnosti. Asja ivi u
centru Moskve i bila je Sergejeva prijateljica.
Nasmeja se.
- Hajde da ti priznam. Neto malo vie od toga.
Nasmeja se i Nataa.
- Maksime, mislim da u tebi imam prijatelja. oveka
od poverenja. Tajne se govore i poveravaju samo u tekim
iskuenjima proverenim prijateljima.
Razmiljaj muzikom
223
- Ali i takvi prijatelji imaju prijatelje proverene u

iskuenjima - probao je Maksim iskusno Natau.
Nije imala izbora. Nalazila se u psihikim plimama i
osekama. Iznenada postavi preosetljiva na svaku sitnicu,
ranjiva i nesigurna nije liila na sebe.
- Maksime, postala sam kukavica. Nemam nikoga
osim tebe i Dmitrija. Ranije je to bio Sergej. Dmitrijeve
probleme moramo zajedno reiti. Ostaje mi ti kao oslonac
i uvar mojih dovrataka. Jesam kukavica, priznajem, ali i
priznanje kukaviluka je hrabrost.
Maksim je zagrli i nasmeja se.
- Svetlana - Nataa, vie ne znam kako da te zovem.
Veruj u mene najudobnije su stare cipele. Lepotom kao
olakavajuom okolnou si postizala sve to si zamislila. Ona
je sada izolovana i sakrivena u ovoj provinciji kao dragulj u
moru. Niko ko nije u nevolji ne poznaje sebe dovoljno. Tvoje
nevolje su bile i este i velike. Ako si srazmerno veliinama
nevolja uila, mnogi bi trebalo da ti zavide na iskustvu
i pameti. Greke svi pravimo. Ovu jutronju, dananju
precrtavamo i ona vie ne postoji. Zapamti. Ni u prii ni
u mislima. Ja u obaviti razgovor s Olesijom i Dmitrijem.
Obeavam ti da e biti sve u redu. Samo ne ljuljaj amac i
dalje. Ovde si zato to mora, ali nemoj misliti da je tamo
iza brda trava zelenija. Obostrano zavidimo jedno drugom.
Siguran sam. Ja sam tu, ali vetar u lea ti nee pomoi ako
ne zna kuda plovi. Mlada si. Ne smem vie da kaem,
zna i sama, reanje komplimenata koje poseduje se obino
neprimetno odui, a ja nemam vremena - na interesantan
nain je Maksim hteo da bude duhovit, bar na tren da smanji
prisutnu nervozu. - Ne sumnjam da e me posluati i poeti
da planira svoju budunost.
-Oduevljenasamizborom,smeno,kakvabudunost?
ivot na selu sa slikarem i njegovom namorastom enom.
224
- Svetlana, trai nemogue!

-I od boga u molitvi traimo da jedan i jedan nisu dva.
11
Olesija je nakon vie sati, snalazei se kako zna i ume,
koristei nekoliko prevoza i posle dugog peaenja, stigla do
zgrade u samom centru Moskve. Proverila je pogledom broj
pored ulaza i s olakanjem ula u zgradu. Posle nekoliko
zvonjenja, vrata je otvorila negovana gradska ena, prosede
kose i prepoznatljivih aristokratskih manira, u godinama
kada ve postaje nepristojno pitati ene za njih. Spustila je
na vrh nosa naoare i pogledala preko gornje ivice okvira,
blago sputene glave. Pogledom kao da viri iz fioke.
-Olesija! - iznenaeno glasno je izgovorila. - otkud
ti? Hajde, ui. Prijatno je videti te posle toliko
vremena,
samo, moram priznati da si me iznenadila - za
trenutak se
uozbilji i upitno je pogleda.
-Olesija, da se neto nije desilo?
-Asja! Jedino mesto gde mogu da doem nenajavljena i da sam sigurna da sam kod prijatelja je
kod tebe
- odgovori jo vidno umorna i zabrinuta Olesija.
- Zna i sama da su ti moja vrata uvek otvorena.
Nego, reci mi, kakav je problem, novac, zdravlje? - pokroviteljski se postavi Asja, nesebino nudei pomo.
- Dmitrij, Dmitrij, Asja, od kada je u kui ona devojka
Svetlana, neprepoznatljiv je. Ti zna koliko gajapoznajem.
Izvini to nemam strpljenja da ti sve potanko obrazloim,
ako bre izae iz mene i muku podelim s tobom, bie mi
lake. Nita mi ne moe promai. Asja, on se zaljubio, izgubio je razum, ne slika, poeo je da pije.
226
Asja ju je posmatrala kao pacijenta na psihijatrijskom

kauu. Iskustveno, poznavajui i nju i Dmitrija, nije pridavala preveliki znaaj Olesijinoj prii, to se primeivalo
po blagom i bezazlenom pogledu koji je odmarao na Olesijinom licu, ukraenom simpatinim osmehom, a koji je
Olesiju ipak primirio.
- Olesija, to je kriza srednjih godina. Dmitrij je
lep ovek. Sea se, u mladosti je ispoljavao znake
narcisoidnosti. Svestan svog izgleda koji nije njegovo
glavno oruje, jer je izuzetno inteligentan i obrazovan.
Znao je da esto pravi ljubomorne scene enama s kojima
je bio. Uvek je bio epicentar zbivanja u drutvu, kontrolisao
je besprekorno svaku situaciju, svi konci su uvek bili u
nj ego vim rukama. Posle godina izolacije na selu i svesti da
vreme nepovratno prolazi, da stare grane ne zelene, pojavila
se ena koja je pretpostavljam izuzetno lepa, interesantna,
zavodljiva, fatalna. Moda i nesvesno, hteo je da pokua
da vrat sat unazad. Brzo e se uvaljati u ikove i trnje
kojih se nee znati osloboditi. On nema mladalaku, toliko
potrebnu kondiciju za tako opasan i skup sport. Asja je
sa svega nekoliko efektnih reenica definisala problem i
usmerila priu ka jednostavnom, rutinski vetom, iskreno
prijateljskom reavanju situacije.
- Asja, kako zna da je Svetlana ba takva? Pa ti si mi
rekla, kao da je poznaje.
- Sergej mi je dosta priao o njoj. Oboavao ju je i
voleo kao svoje dete. Fatalan izgled ne ide uvek pod ruku
sa zlim namerama. To je dobra i iskrena devojka, veoma
emotivna i senzibilna. Verujem da si prenaglila u proceni, a
i mora ve jednom da se oslobodi te patoloke ljubomore.
Da je Dmitrij s tobom samo zbog deteta, koje naalost ne
moete da imate, davno bi te napustio. Naao je u tebi druge
kvalitete i neke niti koje tka u zajedniki provedeno vreme.
Razmiljaj muzikom
227
Ta ispletena mrea ve je dovoljno vrsta da se ne moe tek
tako pocepati.
Poznavajui Olesiju, Asja je uoila da je svojom
dosadanjom priom samo delimino uspela da je razuveri
u pogrenost njenih zapaanja. Reila je da je ne isputa
dok je ne osvesti od slepe i bolesne ljubomore.
-Olesija, ljubav je in vere. Ko veruje taj svakako i
voli. U hladnoj atmosferi i hladnom srcu se i ljubav
zaturi.
Dmitrij je osoba koja je isuvie dobra za druge, ne
poseduje
egoizam. Tu moda lee neke njegove osobine koje
bismo
mogli okarakterisati kao hendikep. Pratilja
ljubavi je
strpljivost. Uini malo za sebe, a mnogo za vas oboje,
imae
drugaiji, plemenitiji oseaj davanja. Trenutna
zaljubljenost
sve pomrsi, ali i mrnja sve pojednostavi. Ne gledaj
na to
svojim oima. Pokuaj da posmatra stvari kao duh
koji
je napustio telo i negde te odozgo posmatra.
Posmatraj
situaciju bez emocija i pristrasnosti, sebiluka.
Skromnost
vas je zbliila, ne dozvoli da vas tvoja oholost i zlo
razdvoji.
Njegova srea, koju trenutno osea je kratka, slepa i
naravno,
neostvarljiva. Vaa veza je ista bez dugova jednog
prema
drugom. Budi sretna to nikom nita ne duguje.
-Jedna nesrea, to ti bog nije dao da bude majka,
loim mislima privlai drugu, pa se kae jedna za
drugu
kao grozdovi dok te ne dovedu do bezizlaza. Nisu ti
trebali
vrsti dokazi da ga zavoli, a za mrnju su ti dovoljne i
pretpostavke bez dokaza.
Asja je imala utisak da i pored nametnutog autoriteta,
ovoga puta nije uradila nita. Svako se zakopao u rov i

drao svojih pozicija od kojih nije odstupao. Pat pozicija
nije donosila koristi nikome. Asja je razumno shvatila da je
Olesija ipak kompleksnija osoba nego to ju je poznavala.
Manirom iskusnog psihologa znala je da joj je potrebno
vreme da je slomi. vrsto je reila da ovu stvar istera do
228
kraja, jer je znala da Dmitrij i Svetlana nisu uzrok Olesijinim

izlivima ljubomore i nezadovoljstva. Vreme je pouzdan
saveznik u ovakvim situacijama i upitala je Olesiju:
- Olesija, potroila si itav dan i vidno si umorna od
svega. Da ti tvoja Asja skuva aj i da legne da spava, a
sutra emo nastaviti?
Premorena i nesposobna da se suprostavi Asjinom
predlogu, a i bez drugog reenja, prihvatila je ponudu da
prenoikodAsje.
Sledeeg jutra, Olesiju je probudilo zvono na vratima.
Iznenada probuena pitala se gde se nalazi i tek posle
nekoliko pokuaja da se oamuena vrati u javu od prijatnog
sna i udobnog kreveta, rasanila se i shvatila da je u Asjinom
stanu. elela je i pored toga to je budna da odmah ne ustane,
ve dapo oprobanom receptu da je jutro pametnije od veeri,
bez prisustva Asje, razmisli o opravdanosti razloga svog
dolaska i tvrdoglavom ne prihvatanju Asjinih saveta. Volela
je da sama u tiini razmilja. Radila je to dugo i temeljito,
svrstavajui svaki segment prie u pregledne pregrade i o
svakom zapaanju detaljno donosila svoj sud. Njen sud je
uvek bio toliko tvrd da se nije obazirala niti imala obiaj da
poslua savete drugih. Sama se preispitivala. Ako je takva,
zato je uopte dola do Asje traei pomo?
ula je razgovor u prostoriji koju su samo vrata delila
od sobe u kojoj je prespavala.
- Maksime, otkud ti? - prepoznala je Asjin glas
upuen posetiocu. - Nisam te videla od Sergejeve smrti.
Neu da kaem da sam iznenaena to te vidim, ali sam
navikla, da te Sergej uvek alje za neke informacije i procene. Malo mi je udno, - kao da zastade - ali nema veze.
Svi Sergejevi prijatelji su i moji prijatelji. ta te mui? Tu
Razmiljaj muzikom
229
sam da pomognem - stavljajui mu jasno do znanja da nema
puno vremena i da to pre kae zato je doao.
Seo je bez ponude da to uradi, izvadio iz depa zlatnik
koji je dobio od Natae i pokazao ga. Asja je uzela zlatnik u
ruke i iskusnim, profesionalnim okom ga zagledala sa svih
strana.
- Otkuda ti ovo?
Ne skrivajui nesrazmerno iznenaenje po Maksimovom kriterijumu, samo zato to je videla jedan zlatnik. To
joj je inae i hobi i zanimanje, znala je dosta o numizmatici,
da bi tako odreagovala. Zlatnik ko zlatnik, pomisli Maksim
u sebi.
-To mi je dala Svetlana - Nataa, kako hoe. Zna,
ona mala.
-Znam. Kako je to dospelo do nje?
-Nala je Sergejevo pismo u kojem je ostavio instrukcije da te potrai i da joj pomogne oko,
valjda procene ili prodaje ovog zlatnika. Zna ve, za
Sergejevu slabost prema nj oj. Ona j e..
-Znam, kod Dmitrij a i Olesije, - preduhitri ga Asja.
-Znai zna i ti?
-Da, naravno. Pa valjda zna da sam i o krupnijim
stvarima bila obavetena. Kako je ovo dospelo do te
male?
- zaueno se upita Asja.
- Ne razumem - iskreno i zbunjeno uzvrati Maksim.
- emu toliko iznenaenje zbog jednog zlatnika.
- Maksime, ovaj zlatnik je deo kolekcije od 13
zlatnika koji su predstavljali vredno nasledstvo Romanovih.
Tokom rata je opljakano i netragom nestalo. Pretpostavlja
se da je negde u Nemakoj i da skuplja prainu u sanduku
nekog privatnog kolekcionara. Pored drugih umetnikih
dela neprocenjive umetnike, istorijske vrednosti, koja su
opljakana i nestala u proteklom periodu, ova kolekcija
230
je jedan od prioriteta istrage drave. Bogata smo zemlja

sa slavnom istorijom i puno nestalih vrednih umetnina.
Oskrnavljeni smo i oteeni za veliki deo nae batine s
kojim se drava nikada nee pomiriti. Maksime, ja prosto
ne verujem. Sluaj ta u ti kazati - kao da je naglasivi
posebno svoje zapaanje htela da prida poseban znaaj ve
izgovorenim reima. - Ovaj jedan zlatnik bez ostalih 12 iz
kolekcije nema toliku vrednost kao primerak i deo kolekcije.
Ali ne verujem da je Sergej uspeo da doe do svih 13
komada. ta ti je rekla ta mala? - upita Asja preplaeno.
-To to si ula od mene. Da li poseduje ostale? Ne
verujem posle tvoje prie, ali ko zna? Zna da je
Sergej bio
opasan ovek. Zagonetan, spretan, pametan,
snalaljiv, i
posle smrti nas tera da ga ne zaboravimo.
-Maksime. Samo ljudi koji prostim prolovekovnim
alatima ispiru zlato na zlatonosnim reicama su
sreni zato
to pronalaze mrvice i to tekim trudom i radom.
Zlato
nikome nije dobro donelo. Onaj ko poseduje ovu
kolekciju
je u velikoj opasnosti. Ja ne znam i ne mogu da
tvrdim da
ta mala ima vie od jednog zlatnika, ali ako je
drugaije
u nevolji je koje nije ni svesna. Sluaj Maksime.
Znam iz
iskustva. Ovakve kolekcije zlata, retkog nakita,
umetnikih
dela, u Evropi se prodaju u uskom krugu ljudi,
povezanih
nedokuivim tajnim vezama. Ovo je deo nacionalnog
blaga
i ne moe se prodati na nekoj aukciji ili javno
obelodaniti u ijoj se kolekciji tako neto nalazi. Ti zna da
sam ja
kolovana, da se bavim naukom, a ne kriminalom. Ja
mogu
i znam da procenim vrednost neega, ali nita dalje
od toga
ne postoji u ta bih se uputala - posle tih rei Asja
vrati
Maksimu zlatnik kao gubu i zamoli da ga vrati

Natai.
-Asja, - radoznalo i prilino iznenaen Asjinom
hladnoom kojom muje vratila zlatnik, upita: Objasni mi
tvoju odbojnost koju si ne trudei se da sakrije
pokazala,
Razmiljaj muzikom
231
prema ovom komadu, kako kae vrednog blaga, nacionalne vrednosti. Moda greim, ali nekom drugom bi se bar
oi obradovale saznanjem da u ruci dri tako neto. Retki su
oni koji imaju tu privilegiju, tako sam te razumeo.
- Maksime, ja sam naunik i profesionalac u svom
poslu. Ratne godine su prole, ali su tako blizu i tek sada
poinjemo da shvatamo koliko smo pokradeni i besomuno,
varvarski opljakani. U svakom ratu ima bagre koja se bogati, koju ideali i sloboda ne interesuju. Nemci su se poneli
osvetniki i shvativi da su izgubili rat, bez moi za samokontrolom su otimali i beali s plenom pljakajui ta su stigli.
Krasti u ratu ima mnogo teu dimenziju nego u miru. Koristei
neiju nesreu, ljudi zaboravljaju na osnove moralnih postulata i neprimereno ispoljavaju neke svoje neotkrivene loe
osobine. Svako ko je poneo neto tue sa sobom, treba da zna
da nee biti srean. Boja zlata pocrni ovekovu duu, uini
ga zlim i pohlepnim. Mislim da sam objasnila razloge mog
postupka. Maksime, iznenadio me Sergej. Priznajem, neprijatno. Ja verujem da je on do tog zlata doao od zarobljenih
Nemaca, koji su ga prethodno opljakali. Izuavam uporno
deavanja iz tog perioda i zatrpana sam papirima i svakog
dana stiem nova saznanja. Beleim, povezujem, sortiram i
sklapam mozaik onoga to se spasti moe. Sergej je mogao
prijaviti svoj plen i taj gest bi ga podigao vie nego sve ono za
ta mu pripisuju zasluge. Ali, neu da se ogreim pogrenom
procenom. Znala sam Sergeja odlino. Dobar je to bio ovek.
Pretpostavljam da nije znao o emu se radi i hteo je toj maloj
da obezbedi budunost. Ti zna koliko sam ja slaba prema
njemu - krenue joj nekontrolisano suze.
-Asja, smiri se - teio je Maksim. - Zaboraviemo na
ovaj susret i razgovor. Obeavam ti, bar to se mene
tie.
-Zar sumnja u mene? - tre se ljutito Asja, shvativi
da Maksim sumnja u njenu diskreciju reenicom bar
to se
232
mene tie. - Maksime, sama informacija koju bih prosledila na odreeno mesto da sam ula u trag neemu to si
mi doneo, bila bi kruna moje karijere i znam da bih bila
poastvovana od najviih organa nae drave. Zna da sam
veliki patriota i rodoljub. Moje zanimanje me prosto tera da
budem profesionalna. Kada bi neko znao ta krijem, moda
bi mi i glava odletela. Kako meni, tako i svima nama u
lancu. Preko tebe, Dmitrija, Olesije te male Nataa ili ve
Svetlane, kako bee.
-Shvatio sam te - razumnim, umirujuim tonom joj
ree Maksim. - Ja sada idem i neu te ubudue
uznemiravati bez prevelike potrebe.
-Nisam tako mislila, Maksime. Moe uvek svratiti
da popriamo. Zna, seanje na Sergejaje jo svee,
a kada
vidim tebe i jo neke ljude, koji su mu bili bliski,
oseam se
i ja blia njemu i imam utisak da nije mrtav.
Osveavanje
uspomena prema nekom ga odrava u ivotu nasmei se
Asja i isprati Maksima do izlaza.
S druge strane vrata, prislonjene glave i gotovo ne
diui ne bi li upila to vie od prie, Olesija je paljivo
sluala. Zaprepaena onim to je ula, vratila se u krevet
i legla posmatrajui tavanicu, proaranu prvim zracima
jutarnjeg sunca. Dola je kod Asje sa svojim, linim, intimnim problemom, a sada joj se navrzlo i kai u kuu u kojoj ivi neto mnogo ozbiljnije i nimalo bezazleno, gotovo
obeshrabrujue opasno.
Dodue, Olesiju ine deprimirajuom i mnogo banalnije situacije. Nije smela da opet neto zabrlja i uradi
bez razmiljanja, slino prenagljenom dolasku kod Asje.
Ali nije bila potpuno sigurna da je Asja uspela da je ubedi
u suprotno. Dubok trag ljubomore i samo traak nade da e
Razmiljaj muzikom
233
se sve vratiti na svoje mesto, naizmenino se smenjivao u

njenom mozgu. Kada ima problem on je uvek krupan zato
to je jedini i crpi ti energiju jer sav svoj kapacitet utroi za
njegovo reavanje.
Ali kada se pojave novi problemi, kao saznanje koje
je sasvim sluajno ula, dolazi u situaciju da se razvodne
i ublae, a mozak neoekivano radi. Otprilike je to i Asja
htela da saopti Olesiji. Da ju je dugogodinja uljuljkanost
i nezainteresovanost za sve sem osnovnih ljudskih potreba, navika i obaveza, dovela u stanje da ne razmiljajui
ni o emu dovede sebe u takvu situaciju da gubi sigurnost,
samopotovanje i paralisanje racionalnog razmiljanja. To
joj nije rekla pazei da je ne dotue. Znala je da Olesija
uvek radi po svojim instinktima, a retke savete je traila
iskljuivo da bi proverila da li svi misle kao ona.
Asja, potresena onim to je videla i duboko
razmiljajui otkuda to zlato kod Natae, nije ni primetila da je Olesija ustala i neujno poput senke se uunjala u
dnevnu sobu.
-Dobro jutro -trgnu je glas iz razmiljanja.
-Olesija, dobro jutro - prie joj Asja i uz smeak je
zagrli.
-Asja, ja bih da idem. Ne elim da budem na teretu
nekom ko ima svoje obaveze i ne dangubi kao ja.
Pokuau
u povratku da razmislim o svemu, tebi puno hvala
na razumevanju i na korisnim i iskrenim savetima. Zna, od
kada
te znam uvek bih neto pametno od tebe ula, ali nikada
nisam
uspela da to primenim, bolje reeno - prihvatim.
Verovatno ti
nisam dovoljno verovala - ispliva iskrenost iz Olesije.
Asja je to znala i nije se iznenadila. Nije elela da
zapoinje novu podelu saveta osobi za koju zna da je nee
posluati.
234
- Olesija, moe imati sva bogatstva da kupi sve planine, reke koje vidi, odleti do zvezda koje nou sijaju i
dodirne ih, ali ti to nita ne vredi ako nisi zadovoljna i
nema mira u svom srcu. Draga moja, jue je prolo. Misli
na sutra i bar jednom pokuaj da me poslua - pokroviteljskim tonom osobe koja nad nekim ima autoritet, kaza
Asja, sama ne verujui u Olesijinu spremnost da veruje
nekome sem sebi.
12
Primetno nenaspavana i zabrinuta, Nataa je tog jutra
ustala neraspoloena s oseajem nezadovoljstva, razmiljajui o svom udelu krivice. Da je mogla, najradije bi prespavala nekoliko narednih dana. Olesija je prvu no posle vie
godina provela van kue. Da nisam ja ovde to se ne bi desilo. Titilo ju je to neprijatno saznanje. Imala je previe jakih
razloga za preispitivanje ponaanja i preanjih dogaanja,
da joj nee biti dosadno danima. Otila je da vidi gde je
Dmitrij i zatekla ga u ateljeu. Doraivao je neki oigledno
davno naslikani portret. Atelje je mirisao na sveu boju i
terpentin, pomean s prijatnim mirisom aja.
- Svetlana, dobro jutro. Kako si spavala? - upitao je
Dmitrij vie da neto pita, nego to ga je to stvarno interesovalo.
Jueranji dan je ostavio vidnog traga na njegovom
licu. Bore su se produbile, a tako obeene podonjake je
prvi put primetila ispod Dmitrijevih oiju. Frizuru je namestio tek ovla provlaei prste kroz kosu. Spoljni izgled
je odavao oveka koga nije do sada poznavala. Bio je to
jedan drugaiji Dmitrij. Bez arma, osmeha na licu, usahlog
pogleda koji se prvi put nije smejao. Lice je bilo ogledalo
onoga ta mu se deavalo u dui. Vetim izbegavanjem prie
o jueranjem danu i Olesiji, hteo je da bar Natau delom
potedi misli o nerazumno neprijatnom dogaaju, koji je
inicirao Olesijin odlazak.
I Nataa se oseala dovoljno glupo da bi zapoinjanje
bilo kakvog razgovora liilo na uobiajeni, kurtoazni
236
razgovor dva nepoznata putnika, koji su se sluajno zatekli

zajedno u kupeu nekakvog voza.
- Loe sam spavala - prekinu neprijatnu tiinu Neobino, ali sam sanjala. Taj san je jedini deo prethodne
noi kada sam se oseala prijatno.
Dmitrij je utao, kistom meao boje na paleti i povremeno podizao glavu, bacivi poneki pogled prema Natai.
- San je bio neobian, ispunjen prijatnom tiinom,
lepimbojama. Seamse, stajala sam pored otvorenogprozora sobe i drala svetlosmeu golubicu na nedrima. Radosno
je putam u slobodu uz zvuke svojih omiljenih pesama.
Osetila sam radost i oseaj da sam neto dobro uinila.
Dmitrij odloi kist i sede u svoju fotelju.
- Svetlana, molim te, donesi mi vino.
Ovo je izgovorio toliko moleivim i poniznim tonom,
svestan da je jue isuvie alkohola bilo u njegovim venama.
-Dmitrij, brine me. Tvoja potreba za alkoholom
je sve vea. Primeujem to danima, iako te
dovoljno ne
poznajem. Sumnjam, ali bih volela da nisam u
pravu, da
sam ja razlog tvom svakodnevnom opijanju. Slepo si
zaljubljen i svestan sopstvene nemoi da se kontrolie.
Dmitrij,
rei u ti neto - odluno, previe zrelo, izgledala je
Nataa
u tim trenucima.
-Sluaj me. Jedna od bitnih razlika izmeu mukaraca
i ena, ili da budem preciznija, izmeu mukaraca i
mene
jeste u tome ime hranimo svoj ego. Mukarcu je,
izgleda,
da bi dokazao koliko vredi, bitno koliko ena moe
zavesti i
imati. Mene hrani kada vidim koliko mogu zavesti, a
odbiti.
Dmitrij je nije sluao. Bio je zamiljen i imao je
zaleen, staklast pogled, slino nagovetaju suze.
- Svetlana. I ja oseam potrebu da neto kaem.
Tumaenje sna je drugi san.
Razmiljaj muzikom
237
- Dmitrij. San sam spomenula, a shvatio si, da bih
zapoela razgovor. Ne elim da menja temu. Situacija u
kui je nezdrava, napeta, nimalo bezazlena i elim da je
reim pre nego to se Olesija vrati - bila je odluna Nataa
u svojoj nameri.
Dmitrij se i dalje nije obazirao na Svetlanine rei.
Nastavio je tamo gde je stao.
- San je psiholoki klju neke tajne odaje u razumu
zakljuane. Svetlana, ti nosi dete. Ti si trudna.
Zaprepaena Nataa, s dozom prezira i iznenaenja,
zbog rei koje nije oekivala, pogleda ga goropadno.
-Neukusan si. Razoarao si me. ta umilja? Svojim
viegodinjim kompleksima, mene proziva, trai
saaljenje
ili ve ta ti se mota u glavi, ni sama ne znam.
Molim te,
Dmitrij, ne povreuj me, oseam se loe, suvinom,
krivom,
razlogom loe atmosfere u kui. Molim te.
-Svetlana, ne umiljam nita. Olesija je pre nekoliko
godina uspela da zane. Naalost, brzo je morala da
abortira,
- napravi pauzu gutljajem vina i nastavi - pre tog
saznanja
sanjala je isti san kao ti sino. Ne traim nikakvu
vezu
izmeu te dve situacije, ali.. Ne verujem u snove,
ponekad
mi je zanimljivo neko tumaenje i na tom se
zavrava. Ali,
verujem istini. Svetlana, ovde si dva meseca. Ti se
menja.
Uoio sam naroito poslednjih nekoliko dana. Kao
umetnik
portretista posedujem fantastian oseaj da
prepoznam i
primetim promenu na svakome.
-Posmatrao sam tvoj lik u najsitnije detalje. Bez poziranja bih te mogao preslikati po seanju, da krasi
nekakvo
belo, bezduno platno. Preobraava se. Pogled ti je
blai,
narav ranjivija, mimike su ti drugaije. Gubi
fatalnost koju
si posedovala kao znak raspoznavanja, izgubila si
smisao za
tvoj prepoznatljivi vrcavi, ironini humor. Neto se
u tebi
menja. Novi ivot koji se u tvojoj utrobi stvara,
uspeo je
238
da te preobrati vie nego svi koji su to imali hrabrosti da

uopte i pokuaju.
Svetlana je iznenaena i bez treptaja i uzdaha sluala
Dmitrija. Sluala je, ali vie kao kroz san ula Dmitrijeva
zapaanja. Misli su joj se vraale na dve nezaboravne, prijatne, strastvene noi, koje je pro vela s Markom. Da li je
mogue!? Pitala se u sebi. Nije znala da li da brine zbog
toga ili da se raduje. Oseaji su pomeani i kao da je sam
bog tera, odjedanput je poela da veruje Dmitriju.
Dmitrij se rasplakao. Zar bog moe da napravi nelagodniju i gluplju situaciju od ove?
Svetlana ivi u zajednici s branim parom koji godinama nema decu, a toliko su to eleli. Znala je da su takvi
ljudi izuzetno sujetni, pomalo osobeni, egoisti i ljubomorni
na druge ene koje je bog podario sreom da imaju roda
i poroda. Znala je za taj poznati obrazac karaktera, ali je
verovala da Dmitrij nije takav.
Jednako nelagodno se oseala i Nataa. Sve je to trebalo proveriti, biti siguran i prihvatiti kao stvarnost.
Volela je Marka i elela je njegovo dete. ivot ve
nekako svojim udnim putanjama napravi nekoga sretnim
nekoga ne. Razmiljala je i zakljuila, da treba da se raduje
ako je Dmitrij u pravu. Uvezala je priu i u dvomeseni
izostanak mesenice. Markovu adresu ima. Pronai e ga
ve nekako, ili on nju, svejedno.
Mnogo toga je ostalo nedoreeno, a i nije se moglo
tako brzo sve sloiti. Vreme je najvei saveznik istine - opet
se setila nekih Sergejevih rei. Kada se i milimetar udalji
od nje, tada si kilometrima daleko od pravde.
- Dmitrij!
Ne razmiljajui o situaciji kojaje Olesiju jue oterala
iz kue, selaje Dmitriju u krilo. Ali oinski, blaeno, nevino.
Razmiljaj muzikom
239
Trebao joj je njegov zatitniki odnos, kakav je imala sa

Sergejem. Zagrlila ga je i spustila glavu na njegovo rame.
-Svetlana. Sudbina u ivotu mea karte. Ako ja i Olesija nismo imali sree u toj nekada nepravednoj
podeli, imaj
je ti. Od srca ti elim sve najbolje. Od danas te
gledam drugim oima. Gledam te kao svoje neroeno a preraslo
dete.
Ubeen sam da sam u pravu. Istinu poznaje po tome
to je
ponekad neprijatna i uvek doe nenadano.
-ta e Olesija pomisliti? Da li si razmiljao o tome?
Samo je sudbina mogla da se poigra sa mnom i s
tobom na
takav nain da sam, ako sam trudna, upravo onoliko
vremena koliko sam kod vas. Moja veza s Markom je bila
kratka i
strastvena. Desilo se ta se moralo desiti i tu bi za
normalne
ljude bio kraj prie. Ali kako objasniti Olesiji da
izmeu
nas ne postoji nita intimno. Olesija i ne zna za
Marka. A
svesna je jedne mnogo neugodnije situacije. A to je da
smo
bili nerazdvojni i da si oigledno ne krijui pred
njom pokazivao znake zaljubljenosti prema meni. Sa istinom
se ne
treba igrati, niti je kriti. Postoji pravo vreme kada je
treba
saoptiti i biti istanano precizan i iskren. Ako se
imalo zakasni, istina moe postati la.
Dmitrij je nazreo opasnost od moguih, opasnih,
nesporazuma, s nesagledivim posledicama. Sve se ba
podudaralo onako kako je Svetlana govorila. Znajui Olesiju godinama, znao je i da e je Svetlanina trudnoa pogoditi, raniti, dotui. Uz to, teko e ubediti Olesiju u svoju i
Svetlaninu bezgresnost i oprati sa Dmitrija od Olesijine, sa
sigurnou prikaene etikete oca. Dmitrij je pokuao da se
pribere ali ne i da sakrije nervozu.
- Svetlana, vremenom e Olesija, nadam se shvatiti
da je njen umiljaj jedna la, neistina, uverie se da je nisam

prevario. Vreme neumoljivo obelodanjuje skrivane istine.
Nepogreivo, samo nekada pre, nekada kasnije.
240
-Nekada prekasno, zabrinuto dodade Svetlana.

-Svetlana, Olesija je povreena mojom, njenim oima vienom prevelikom posveenou tebi. Ona e
se vratiti. Veruj mi da hoe. Nisam ni razmiljao gde je
provela
prethodni dan i no.
-Da li ti nju voli? - upita Svetlana.
-Ljubav smo stvorili i negovali, da bi nam zajedno
vreme prolazilo lake. A vreme je uinilo da je
ljubav
nestala. Naa ljubav je prela u naviku. Godinama je
strast
koju smo u poetku oseali nestala i ostalo je neto
slino
obavezi. Daleko od toga da ja i ona moramo biti
zajedno.
Ali navika je kao senka koja je stalno tu negde oko
tebe,
ispred, iza, sa strane. Saivi se s nekim i
vremenom ga
prihvati kao neminovnost, deo sebe. Suivotom
stie
prema toj osobi potovanje, poverenje, upoznaje sve
njene
mane i vrline. Mane ti prestanu smetati, vrline
prestane
primeivati. Malo okrutno, ali je tako.
-Dmitrij, svesna sam da u se suoavati sa svakodnevnim Olesijinim zlokobnim pogledima.
Gledae me
kao prokletstvo koje se zapatilo u ovoj kui.
Mrzee sve
to je podsea na mene. Mislim da u se izboriti s
tim jer
od sada imam jednu novu, dragu preokupaciju, koja
e mi
pomoi da ne pridajem znaaj tome i trudiu se da
me to
ne dotie. Naravno, oekujem da mi bude prijatelj,
pravi,
iskreni, koga ne moram proveravati u trenucima
kada se
prijatelj stvo stavlja na tas.
-Svetlana. Prijatelj stvo je neto vie od oseanja. Ono
je vredna imovina, koja vremenom raste. Kao

nedovrena
graevina. Svakim danom postaje bogatija za jo po
neku
ciglu u zidu. Prepoznae prijatelj stvo po
njegovoj trajnosti. Znam da te sve ovo dovodi do granice zdrave
svesti.
Osea neuinjenu krivicu, bol. Zapamti. Bol je
prolazna,
nevinost dobri ljudi lako dokazuju, a ponos je
vean. Zato
Razmiljaj muzikom
241
uvaj ponos i ne poljuljaj ga nikada u ivotu. Tvoja odluka

da donese Markovo dete na svet je hrabra, ljudski potena,
iskrena, znaajna za tebe, tvoje dete i Marka. Prihvatie
injenicu da e ti srce uvek iveti van tela - podravao ju je
i ohrabrivao Dmitrij sa neskrivenim divljenjem.
13
Maksim se vraao od Asje, vozei seoskim drumom
ija je praina prekrivala crni automobil poput najfinijeg
pudera. Zagledan u daljinu, oputenije nego to bi to radio u
gradu, jer nije bilo saobraaja koji bi ga ometao, razmiljao
je o iskrsloj opasnosti koju treba da na pogodan nain
saoptiNatai. ImaojepotrebudaNataaupotpunosti shvati
nelagodu u kojoj se nalazi, nainom zrele osobe, bez njenih
uobiajenih aoka a da ne okalja Sergeja, kako bi Nataa
bila sasvim spokojna da Sergej s ovom pljakom vrednog
blaga nema nita. Znao je da bi je i najmanje saznanje o
bilo emu to ne mirie na Sergej evo dokazano i niz puta
iskazano potenje, izbacilo iz sedla. U magnovenju je video
ensku figuru koja se kree sredinom druma i upotrebio je
sirenu kako bi je upozorio da se skloni.
ena je to uinila, ali se pomerivi puta mahinalno
okrenula i pogledala u automobil. Maksim je ugledao Olesiju. Iznenaen, naglim pritiskom na konice je zaustavio
auto, istovremeno odagnavi misli od pripremane prie za
Natau. Olesija ga nije prepoznala i s strahom je zagledala
nepoznati automobil koji se zaustavio pored nje. Uznemirena, ukipila se i stajala pored puta, tik uz jarak koji nije ni
primetila.
Maksim je izaao iz auta, koji bee tridesetak metara
udaljen od Olesije i saekavi da se praina iza auta slegne,
pozvao je da ue u kola.
- Olesija, hajde, pouri!
Nije prepoznala Maksimov lik. Trljala je oi pune
praine koja joj je mutila vid, neprijatno peckajui oi, ali
244
je prepoznala njegov glas. Radosno je potrala prema autu,

srena to e za ostatak puta utedeti poslednju rezervu preostale snage. Maksim je i pored radosnog osmeha na Olesijinom licu video da se ispod njega skriva neka nelagoda,
problem, umor, njemu nepoznatog porekla i sve ga je po
malo poremetilo, iako tu enu nije esto gledao u drugaijim
raspoloenjima.
-Olesija, otkuda ti? - vie nego zaueno je upitao
Maksim.
-Maksime, malo sam proetala. Bio mi je potreban
ventil. Umorna sam od svega.
Maksim nije mogao ni slutiti da je Olesija ula itav
razgovor izmeu njega i Asje, koji ju je dodatno poremetio
i uneo nemir prepoznavajui nenadanu opasnost koja moe
da se izrodi u neto uasno, gotovo fatalno, razarajue.
DmitrijjekrozprozorprimetiodaseMaksimovautomobil
pribliavakui. Kada se zaustavio, iznenadio se videvi Olesiju
kako izlazi iz Maksimovog automobila. Olesija nije imala
veliki izbor mesta na kojima je mogla provesti no, ali jedno
pouzdano, provereno poverljivo je ipak bilo kod Maksima.
Mada ga je takva mogunost malo zbunjivala. Znao je da je
Maksim ne bi tek tako pustio, a da ne sazna vie nego to bi
inae bilo pristojno da zna. Prvi put je preispitivao sebe, da li
ba najbolje poznaje Olesiju. Hteo je da Maksim sauva lepo
miljenje o njemu i godinamaukaljanomprijateljstvu. Poznavao
je vete zamke iskusnog obavetajca Maksima, a shvativi
Olesijinu ranjivost posle neprijatne scene u kui i neodoljivu
elju svake ene da s nekim podeli muku, bio je ubeen je da
je Maksim svaki detalj iscedio od Olesije i upakovao u svoju
viziju deavanja. Dmitriju su se znojili dlanovi i oseao se
neprijatno pred nastupajuim susretom s Maksimom.
Razmiljaj muzikom
245
Bez ikakvog prethodnog dogovora, koji im i nije bio
potreban, jer Maksim nita nije ni znao, Maksim je prvi
uao u kuu, a za njim sagnute glave Olesija. Delovalo je
kao da je Maksimov nastup trebalo da lii na zatitniki
gest prema Olesiji, da se Dmitrij ne bi ljutio zbog njenog
postupka. Ni Maksim nita nije znao, a Dmitrij je napravio
pogrenu procenu. Glupost situacije je bila nemerljiva.
- Lepo te je, kao i uvek videti prijatelju.
Rairenih ruku poe Maksim prema Dmitriju da ga
zagrli. Ovaj prihvati prijateljski gest i uobiajeno, kao i
svaki put se pozdravi s Maksimom. Za to vreme, Olesija
se poput duha izgubi i nestade iza vrata svoje sobe. Odmah
se vratila nosei u rukama ist pekir da se umije i protra
pored njih do umivaonika.
- Maksime, moj drue. Olesija jue ree da ide malo
da se opusti Prihvatio sam njenu odluku, jer znam da nije
lako opstati ovde na selu bez neke promene Promene su
korisne i neophodne. Dosada ubija volju, oduzima elju,
postaje zarazna kao bolest. Znao sam da je spavala kod
tebe. Nego da popijemo vino - obrati se Dmitrij s eretskim
migom nikada tako zbunjenom Maksimu. Dmitrij napusti
sobu i ode po svoje vino.
U tom se pojavi Nataa. Videvi Maksima, obradova se
i potra mu u zagrljaj. Maksim je zagrli i glavu joj primae
svojoj. Okrenu se da se uveri da su sami i na uvo joj apnu.
-Nataa. ta se ovde deava?
-Primetio si?
-Naravno, ali otkud Dmitriju ideja da je Olesija
spavala kod mene?
Nataa se uozbilji.
-Molim, kako, pa gde je ona?
-Sreo sam je na putu do sela i povezao kolima. Za
jedno smo uli u kuu. Video sam po Olesijinom
ponaanju
246
u autu da se ovde neto neprijatno deava. Nisam insistirao

na suvinim pitanjima, a ona mi nita nije priala sem da je
htela da prui sebi malo oduka. Kada smo uli u kuu, Dmitrij je pitanjem ujedno dao i odgovor i zakljuio da je Olesija
spavala kod mene. Priznajem, tek sam sada zbunjen.
Dmitrij i Maksim su sedeli skoro dva sata uivajui
u vinu i uvek novim temama, koje su kod Dmitrija neiscrpne.
-Maksime. Okruen sam enama i eljan sam prijatelja, mukarca, druga, kao zatvorenik slobode.
Prie s
tobom se razlikuju od tema s kojima mogu sa
enama da
popunim vreme.
-Nadam se da Svetlana nije osoba s kojom tek tako
samo popunjava vreme? - upita Maksim,
aludirajui na
Svetlaninu inteligenciju, raznolikost njenih
preokupacija,
smisao za alu i jo veim za zavoenje.
-Svetlana je moje dete, - izgovori Dmitrij nainom
na koji Maksim nije navikao da se neko odnosi
prema
Svetlani, sem naravno Sergeja.
-Dete? - zaudi se Maksim, - Ba neko fatalno dete,
nasmeja se, znajui da je Svetlana ve flertovala s
Dmitrijem.
Dmitrij je shvatio Maksimovu aluziju i uozbiljivi se
odgovori: - Maksime. Sve e saznati. Budi strpljiv. Istina
pobei nee. Ja se radujem, a verujem da e i ti. Urasla mi
je u duu.
-emu se raduje? Nisam navikao da si zagonetan i
nejasan.
-Ona e ti rei.
Svetlana je iskoristila neoekivano pruenu priliku da
Dmitrij i Maksim zaokupljeni svojim priama zaborave na
nju i Olesiju.
Razmiljaj muzikom
247
Svesna da nije uradila nita greno,to bi povredilo
Olesiju, skupi neto malo hrabrosti, koliko joj je nedostajalo, a
izgubilo se ovih dana s delom i drugih njenih vrlina. Laganim
koracimaprila je do vrata i ne kucajui ih odkrinula. Olesija
je leala na krevetu zagledana u daljinu, praznog pogleda i
uobiajenog izraza lica bez znaka raspoloenja.
Svetlana prie krevetu i sede na ivicu posteljine.
Nasmejala se Olesiji svojim poznatim osmehom. Olesija je ostala imuna na Svetlaninu vetinu osvajanja i kontrolisanja situacije. Pokuala je da s njompone jedan uobiajen,
rutinski, enski razgovor.
-Smetam li? - upita i ne oekujui bilo kakav odgovor, sede pored Olesije
-Olesija, umorna si. Oi ti govore da te prethodne
noi san nije obradovao.
Ustala je i s drugog kreveta donela jorgan i pokrila je.
Olesija ju je prvi put gledala nekako drugaije. Nije htela
da prihvati Asjinu istinu, ali kao da je ona povremeno izranjala iz njene svesti i oima je Svetlani prenosila samo njoj
poznate nagovetaje nekog budueg drugaijeg i miroljubivijeg odnosa izmeu njih dve. Neega to je trebalo da
lii na zakopavanje ratne sekire, iako Svetlana to orue nije
imala u svojoj svesti. Svetlana je htela da napusti prostoriju
i uputila se prema vratima, odloivi svoju nameru za neku
prikladniju priliku, kada Olesija odmori.
- Svetlana!
ula je tihi glas iza sebe. ulaje Olesijin glas. Okrenula se i Olesija je pokretom glave pozvala da se vrati. Sela
je ponovo na krevet. Uhvatila je Olesiju za ruku. Bile su to
krhke, skoro beivotne, koate ruke s negovanom belom
puti.
- Svetlana, ja bih htela, ali iskreno, da s tobom raz..
Nataa je jo uvek drala pod kontrolom osobinu da
248
uvek poinje i zavrava razgovor. Napravila je boru izmeu

dva oka, skupila usta i stavila kaiprst na usne, stavivi Olesiji do znanja da uti i slua. -Ali, Svetlana.
-Ne. Sluaj me. Ja u da priam. I voda kada protie
ne kae nita. Ja znam ta misli. Ne mora mi
govoriti.
Oseam obavezu da budem ta koja e da rei ovaj
nesporazum. Olesija, rei ne slue da budu preutane. Ni
nebo nije
kavez za ptice. Ovde sam dovoljno da mogu da
stvorim sliku o naem zajednikom ivotu. Treba razmisliti o
svemu
to eli da kae, ali ne treba sve kazati to misli.
-Seam se Olesija, moj Sergej mi je to esto govorio.
Ali ja ne mogu nita da krijem. Ja nemam ta da
krijem.
Sem svog imena koje su mi oduzeli zbog tvoje sestre.
Mojim dolaskom smo svi imali priliku za prvi utisak. Ja
o tebi,
ti o meni, ja o Dmitriju, on o meni. Znaj da uvek
postoji
druga prilika. Ja elim da je iskoristim i promenim.
Od danas promenim. Da, dobro si ula, ba od danas nastavila
je Nataa monolog.
Nalazila se u zoni gde se najbolje snalazila. Misli su
kao seme iz kojih rastu nai oseaji, rei, potrebe i navike.
Pozitivno misli i sve e se reflektovati pozitivnim oseanjem.
Negativne misli deluju razarujue. One su najodgovornije
za stanje nae svesti. Prikae nam duevni nemir, konfuziju,
esto depresiju. A mi smo ili pobednici, ako smo skloni i
jaki da ih pobedimo ili doivljavamo duhovni bankrot.
- ivi s divnim ovekom. Dmitrij je genijalan go
to vo do savrenstva. Rado vreme provodim s njim jer smo
slinog temperamenta i naina razmiljanja. Teko si me
prihvatila, znam. Lepa sam, svesna sam toga, ali veruj mi
nikada nisam nita loe pomislila da bih naudila tvojoj i
Dmitrijevoj vezi. Vas vee neto to druge ne bi odralo.
Vreme bez deteta i nemogunost da ga imate ti je skinulo
Razmiljaj muzikom
249
osmeh s lica. Svaki dan u ivotu u kojem se nisi smejala je
izgubljen dan. Ne kockaj se danima i ivotom. Vrati optimizam i veru u ivot.
Sebe pronalazi u sopstvenom paklu koji si sama
stvorila. Pakao nije mesto nego stanje duha. Podvuci
crtu i proglasi kraj. Kraj nekada znai i poetak neega.
Pametna nee postati posle moje prie, niti preko noi,
ali moe posle svake budue pomalo. Godinama hrani
duu istom hranom. To je kao kada telo hrani istom
hranom pa ne razlikuje vie dobru od one loije. Naui
da daje. Naui da daje ljubav. Davanje je jedina ljubav
koja ostaje. Sve to radi, radi iz ljubavi. I uti, i govori i
naui da prata.
Olesija se oseala slino kao kod Asje. Ali imala je
utisak da su samo ove dve prie spojene u jednu celinu.
Pria koju je ula od Asje i ova to sada slua od Svetlane
imale su nekakav prihvatljiv smisao za nju. Preispitivala je
sebe. Zato bi mi svi mislili loe? zapitala se. Moda stvarno
ja moram neto da menjam.
Nesposobna za prebrzo donoenje odluka koje treba
da proiziu iz tuih saveta, odluila je da zamoli ovoga
puta oigledno prijateljski nastrojena prema Svetlani, da je
pusti da odspava.
Nataa je shvatila iz Olesijine nemoi da joj se verbalno
suprotstavi, jer nije imala argumenata, a i snaga joj je bila na
izmaku. Telo je bilo eljno toliko neophodnog sna i prepustila
je Olesiji da posle jedne noi izbivanja iz sopstvenog doma,
ponovo oseti toplinu svoje postelje. Svetlana joj je kao prava
sestra prila i poljubila u elo.
Nenaviknuta na gest koji je upravo doivela, kao da
je htela da natera svoje telo da se ne preda snu, Olesija je
imala potrebu da sa Svetlanom pria.
250
Svetlana je znajui da vodi svoju dugo uvebanu

vetinu, ustala s kreveta i pola da napusti sobu, kao da je
neto zaboravila, vratila se i obratila Olesiji.
- Olesija, ja sam zaljubljena u jednog Marka iz Srbije. Mislim da ne inim nita loe time to volim oveka
ije dete nosim. Ljubav ne uzima nita osim sebe i ne daje
nita osim sebe. Olesija, neu da te povredim ali Marko
Petrovi, kapetan iz Beograda je otac mog deteta.
Rekla je to tonom koji ne dozvoli Olesiji da razmilja
o onome zbog egaje i dola u sobu daje razuveri. Nataa je
bila izuzetno taktina. Znalaje daje takt vetina da nekome
neto dokae, a od njega ne stvori neprijatelja niti budalu.
Imala je mo da zapaa ta ljudi kojima neto saoptava
misle o tome.
Radila je to nepogreivo i Olesijin izraz lica koji je
prvi put od kako je kod njih u kui poprimio neto to lii
na mimiku, prepoznavi prvi put kakvo-takvo raspoloenje
na njenom licu. Olesija je ostala zateena neoekivanim
saznanjem, a Natai avo nije dao mira da umornu i psihiki
polupanu Olesiju ostavi, jo jednu no budna ekajui
zoru.
Napustila je Olesijinu sobu gotovo hodajui na prstima i beumno zatvorila vrata.
Iz Dmitrijevog ateljea je ula vedar, nerazgovetan
razgovor i smeh Dmitrija i Maksima, koji je parajuom
jainom odavao injenicu da su malo popili vie nego to bi
Maksim smeo, da bi se bezbedno autom vratio u grad.
Ula je u atelje, a Maksim i Dmitrij su njenu pojavu
propratili s neskrivenim oduevljenjem oekujui da im se
pridrui u uivanju. Nataa nije krila svoju ljutinu napomalo neozbiljno oputanje Maksima. Znala je daje doao zbog
nje i dukata koji je poneo Asji, a nasukao se na Dmitrijevu
Razmiljaj muzikom
251
priu, koja malo koga ostavi ravnodunim i svako se zalepi

za nju kao muva na slatko.
- Dmitrij, - obratila mu se - Mislim da ste danas malo
preterali. Vi kao domain ne biste smeli dapustite Maksima
da u ovakvom stanju vozi nazad do grada.
Maksim se u trenutku iznenadi Natainom zabrinutou i naprasno se otrezni. Prestao je da se smeje, izvadio
maramicu iz depa i s lica brisao suze izazvane Dmitrij evim
duhovitim dosetkama.
-Znai mala, ti misli da je Maksim pijan, ika
Maksim pijan - pokua da bude boleiv ne bi li se
Nataa
saalila i pustila ga nazad u grad.
-Ne interesuje me tvoje negiranje stanja svoje svesti
i molim te malo manje hrabrosti nije na odmet.
Proao je
rat i ta vrlina nije vie na ceni. Ostatke hrabrosti
sauvaj za
kakvu enu, koja ti je oigledno potrebna. Kada si
preiveo
rat, bilo bi glupo da ti se neto runo desi u
automobilu
bila je izriita Nataa, ne dozvolivi Maksimu ni
pokuaj
protivljenja da prespava u Dmitrijevom domu.
Posebno je
bila osetljiva na nesree koje se ljudima deavaju u
auto
mobilu, imajui aluziju na banalnu smrt njenog oca u
auto
mobilu ujeku rata. Maksim se predao i gotovo da se
nije ni
opirao kada ga je uhvatila pod miku i bukvalno
odvukla do
svoje sobe. Maksim se svom teinom naslonio na
Natau,
prepustivi se bez protivljenja njenoj odluci.
Potraila je pomo od Dmitrija. Zajedno su ga smestili
u Natain krevet, vukui ga kao vreu kroz uzani hodnik.
Stropotao se na krevet i gotovo u istom momentu ga je
savladao san. Prila mu je, sazula pranjave cipele, pokrila
i otila da pospremi nered u ateljeu.
- Svetlana, ne radi nita, sutra emo sve spremiti. Idi
odmaraj, spavaj. Zna da je poeljno da izbegava svaki napor-brino, roditeljski se Dmitrij obratio Natai. Polutrezan,
252
naviknut na svoje vino, skoro da se i nije primeivalo da je

u stanju blagog pijanstva, ba u onom stadijumu kada mu
je najlepe, sem onome ko bi ga dobro poznavao. Nataa se
sloila s Dmitrijevom odlukom i otila u svoju sobu.
Sela je na fotelju, primakla manju tapaciranu stolicu
na koju je pruila noge, pokrila se Maksimovim kaputom i
ugasila svetlo. Meseina nije dozvoljavala da ostane u potpunom mraku. Mesec je bio pun i osvetljavao je sobu taman toliko da budna ne ostane u totalnom mraku. Dugo nije mogla
da zaspi, to neudobnou mesta koje ju je zapalo da prenoi,
a mnogo vie zbog svega doivljenog prethodnog dana.
Probudila se u neudobnom poloaju, ukoenog vrata i ruke koja je trnula trpei celu no teinu njenog tela.
Namrtila se i otvorivi oi ugledala da je dnevno svetlo
ispunilo prostoriju. Protrljala je oi i nedovoljno rasanjena
videla Maksima kao dvostruku sliku kako stoji pored prozora, leima okrenut sobi. uo je mekoljenje i Nataino
uobiajeno jutarnje protezanje propraeno s nekoliko uzdaha
koji su podseali na zevanje.
- Dobro jutro, mala - obrati joj se Maksim s osmehom.
Nedovoljno rasanjena i nespremna za razgovor, samo
je umesto odgovora klimnula glavom.
-Pomislim nekad, kako mlae od sebe nije loe
posluati. Mi stariji smo pomalo sebini i svojeglavi.
-Pa u emu je onda razlika izmeu starijih i mlaih,
kada smo i mi takvi? - odgovorila mu je.
-Nataa, moramo ozbiljno da razgovaramo. Molim te
da ovoga puta ne pravi svoje uobiajene upadice s
trnjem.
Sve je mnogo ozbiljnije nego to sam i mislio, a i ti
e se
ubrzo uveriti.
-Neto se ne seam situacija koje nisu bile ozbiljne i
opasne od kada sam te upoznala kao Maksima. Onaj
prosjak
Razmiljaj muzikom
253
koji se nekada zvao Andrej je bio manje naporan - Nataa

nije izdrala da ne prokomentarie.
-Samo troim vreme i rei na beskorisna upozorenja.
Ti e svoje isterati svialo se to nekome ili ne.
-Sluam? - upitno, ozbiljno i gotovo zapovednikim
tonom ree Nataa.
Maksim je na poseban nain izvadio zamotuljak iz
unutranjeg depa u kojem se nalazio dukat. Stavio ga je
na sto i polako odmotao. Sam nain na koji je to uradio,
ukazivao je na potovanje prema tom dukatu, koje je stekao
posle Asjine prie.
Nakon gotovo itavog sat, koji je trajao kao venost,
zavrio je svoj monolog i priu o vrednoj kolekciji dukata, da
je i sam ostao iznenaen panjom kojom je Nataa strpljivo
i bez upadica gotovo upijala svaku re, pazei da neto ne
propusti. Par trenutaka sobu je ispunila tiina. Niko nita
nije progovarao. Maksim je ve proao fazu prvobitnog
oka i neverice, a Nataa, kao da jo nije stvarno shvatila u
kakvom je problemu.
- Reci neto, Nataa.
Nataa je jo utala sabirajui utiske, pokuavajui da
sastavi poredak deavanja u vreme kada je od Sergeja primila
sandue i priom koju joj je tada ispriao, da nikada nikome
ne kae nita o sanduetu. Ako je Sergej bio upoznat sa
stvarnom vrednou i znaajem dukata, gotovo je sigurna da
bi ih predao dravi i ne bi ni u snu pomislio da Natau dovede
u ivotno opasnu situaciju trgujui s dukatima.
Ne, ne, bila je ubeena da Sergej nije znao o emu se
radi. Pa zar bi tako opasnu igraku drao u svojoj kancelariji?
Ali ta sada ona da radi s prevruim krompirom koji joj je
dospeo u dlanove. Misterija koja je zaokupila tek primljenom
istinom, teralajuje danapravi kompromis sa svojom saveu.
Njeno unutranje vrtloenje doprinelo je iznenadnom oseaju
254
opte nesigurnosti. Sve dobija opor ukus neprijatnog izazova

s kojim se neumitno mora suoiti.
U magnovenju i ne imajui vremena da razmilja da li
e pravilno postupiti ili ne, reila je da Maksimu ne kae za
ostale dukate. Nije imala miljenje da li je ta odluka pravilna
ili ne.
-Maksime, potrebnami je tvojapomo, savet, predlog,
miljenje ili ve
Prekinu je u momentu kada je htela mnogo toga da pita.
-Prosjak Andrej je bio manje naporan od mene, pa od
njega trai pomo - aludirao je na Natainu nedavnu
opasku
koja ga oigledno nije ostavila ravnodunim i
povredila je
njegovu sujetu, pokazujui crtu blagog zlopamtila.
-Ko sve zna za ovo? - upita Nataa.
-Znamo ti, Asja i ja. Sergejevo seanje je sada neupotrebljivo, - u svoj ozbiljnosti se Maksim naalio,
u trenutku shvativi da je ala neumesna i bi mu neprijatno
zbog
Natainog odnosa prema Sergeju.
-Maksime, tajna koju sada zna ti daje mo, veliku
mo. Neiju priu ima u aci i to te od sada ini
vanim,
previe vanim za sve ovo. Tu koliinu moi srazmerno
gubi
kada jo neko zna za to. To je Asja. Koliko mogu
verovati toj
eni koju i ne poznajem? Uostalom, rekla ti je da ovaj
jedan
dukat nema neku posebnu vrednost bez ostatka
kolekcije.
-Asja je deo trougla i pripada ovoj prii. Veliki je
poznavalac svoje struke, profesionalac i mnogo
puta u
ivotu je imala prilike da sazna neto to je sauvala
samo
za sebe. Sergej je imao s njom poseban odnos, priao
sam
ti. Da nije imao poverenja u nju, nikada ti ne bi
napisao da
se upravo njoj obrati.
-Ali Sergej oigledno nije bio upuen u vrednost
dukata koji mi je ostavio. Moda ovaj dukat
moe biti
trag ostalima, ko zna? - zagonetno je Nataa
proveravala
Razmiljaj muzikom
255
Maksima, da sluajno neto ne krije od nje. Moda i on
taktizira i ne otvara pil do kraja.
-Asja je pametna i inteligentna osoba. Svesna je da
samim tim do kakvog je saznanja dola, postaje deo
prie
i sauesnik. Budi sigurna da zna da uva svoju
glavu. Nezamenjiva je u svom poslu. Vie puta proverena, a
ima
podrku i uporite u samom dravnom vrhu. Vana je
karika u pronalaenju nestalog blaga.
-Nezamenjivi su samo oni na groblju - prokomentarisala je Nataa Maksimovu opservaciju o Asji.
-Nataa, ne veaj se pokidanim konopcem. Mislim
da je strah od Asje iracionalan.
-Pitala sam te za savet!
-Bie na pravom putu ako postupa po svojoj savesti
-pokuao je Maksim jednomprostomreenicom,
otrcanom
frazom, da neto kae to bi liilo na pomo, a sebe
izopti i
lagano se iunja iz problema, u koji se niim zasluan
i sam
upleo. Postao je deo Natainog problema.
-Maksime, ne ostavljaj tragove koenja. I dalje e
lupati glavom od zidove. Na istoj smo klizavici.
-Onda koristi logiku. Obino dovodi do reenja. Nespretno je odgovorio ni sam ne znajui ta je hteo da
kae,
oigledno uplaen situacijom i reen da izae iz
svega neukaljan.
-Logikom kae! Lepo, Maksime! Rei u ti neto.
Pomea prhki cement, rastresiti mekani pesak i
tenu vodu
i ta dobije? Dobije vrsti beton. Upotrebi
snanu mo
vatre i zagreva teki metal. ta dobije? Dobije
tenost.
Gde je tu logika?
-I ja sam naao s kim da izaem na kraj, - odmahnu
rukom nespreman za dalju raspravu koja bi ga odvela u
orsokak. - Mala, sama rei ta e. Ne bih eleo da delim

savete osobi od koje bi ih i sam traio.
256
Naivno se dodvoravao Natai, bojei se da ga svojom

inteligencijom ne navue u nevolju. Posedovao je bezrazloan
strah izazvan nedovoljnim poznavanjem Natae. Iz rata je
izaao iskusniji i nauio je da je tu ivot najjeftinija roba
kada treba da se spasi svoj.
- Moda je bolje da sve ovo malo odlei. Dan je uvek
pametniji od veeri, strpljivost je uvek korisna vrlina. Ne
sumnjam da e uraditi neto pametno, ali uvaj se brzoplete odluke i ne ispituj dubinu vode s obe noge.
Nijedno od njih dvoje nisu ni slutili da je Olesija ula
celu priu. Potencijalna i realna opasnost je bila blie nego
to su i mogli slutiti. Nataa je brzo razmiljala ne plaei
se Maksimove sugestije o necelishodnosti urbe. A ta ako
je Sergej znao o emu se radi? pitala se u sebi. Vreme skine
veo sa svih istina. Nekada pre, nekada kasnije. Nataina odluka je da jedan dukat zadri i uva ga dobro sakrivenog, a
ostatak da zakopa ispod starog hrasta, koji je gledala svakoga dana s prozora svoje sobe.
Jedino zakopano blago ne donosi nesreu. Izvaeno
je i nastalo iz zemlje pa neka tamo eka neku pravu priliku
da ponovo nae svoje mesto gde zasluuje. Mislila je da e
se jednoga dana mnogo toga promeniti a moda je i Sergej
razmiljao kao ona. U stvari, ubeen je bio kada je ostavljao
sandue da e Nataa pokuati da razmilja na njegov nain.
Znao je da ga je itala i dobro poznavala, isto kao i Sergej
nju.
Sergej eve misli su se tumaile izmeu redova, nije
ostavljao za sobom jednostavne i lako prepoznatljive tragove. Bile su to uvek veto postavljene enigme do ijih je
reenja mogao doi samo neko ko je nauio razmiljati na
njegov nain. Nesporno je da je Nataa bila jedna od malobrojnih osoba koja uspeva deifrovati Sergejeve zagonetke.
Razmiljaj muzikom
257
Seala se da je Sergej bio sujeveran i nije voleo broj trinaest, preskakao je prag vrata, mrzeo crne make koje mu
preu put. Nataa, govorio je. Trudi se da uvek ima neega
dvanaest komada, trinaestu nemoj bacati. Uvek je upotrebi
za neto korisno, vano da nije kod tebe. Nee drugome
doneti nesreu, ali e upravo kada se rei trinaestog primerka biti srena i ispunie ti se neka velika elja. Setila se
kada je ove rei ula od Sergej a, nasmejala se i rekla mu
da je podsea na seosku gataru, na ta se on slatko nasmejao. Sinula joj je misao da je koincidencija trinaest dukata
i njena odluka da jedan zadri, sadri neku poruku, za koju
Sergej jo ne doputa da je deifruje. Moda je njegov duh
posmatra negde visoko s neba, sa zabodenom lulom u uglu
usana, proveravajui lekcije koje je davno nauila odnjega,
smeei joj se oima, kako je samo on znao.
14
Markov povratak u Beograd, razlikovao se po svemu od povratka iz rata. Tada radostan, slavljen, hvaljen, s
oreolom pobednika i inom koji je zasluio u ratu, inio
ga je, privilegovanijim razliitim od ostalih. Posle nekoliko meseci od kada se vratio i preivljavajui najtee trenutke u svom ivotu, polako, nesigurno, labavo, vraao se
u koloteinu svakodnevnice.
Otiao je kao perspektivan oficir, iskazani rodoljub,
kadar za budunost. A vratio se s pregrt linih problema ni
malo lakih za suivot s njima, a nemoguim za zaborav. Prvi
dani po povratku su mu najtee pali. Svakodnevni sastanci,
ispitivanja od visokih oficira bezbednosti, koji su sumnjali u
sve. Nije mogao da veruje datakve ljude interesuju i najsitniji
fragmenti deavanja u Rusiji. Bukvalno su se interesovali
za svaki detalj, sastanak, razgovor, korak koji bi napravio u
Moskvi. Traili su u svakoj reenici neki logian raspored i
najmanja sumnja, pogreno postavljena ili upotrebljena re,
mogla je prouzrokovati dalekosene i ozbiljne posledice za
njegovu vojniku karijeru, pa ak i ivot.
Mnogi njegovi saborci, oficiri koji su otili s njim,
ostali su u Rusiji, teko se mirei s injenicom da je Rusija
preko noi postala neprijatelj ska zemlja. Oni koji su se vratili,
meu koje je spadao i on, izgleda da su se vie pokajali od
mnogih koji su ostali. Ostala je ta vena sumnja izazvana
profesionalnom deformacijom u svesti oficira bezbednosti,
kojima je mozak funkcionisao kao u gipsu i koji su kao
konji gledali samo napred, spreeni da vide i neto vie i
260
drugaije od partijskih amova, koji su ih u tome spreavali.

Marko nije mogao ni od najneiskusnijeg psihologa sakriti
stanje svoje svesti. Dua razlupana rastankom s Nataom i
neizbrisiv trag koji je ostavila u njemu i preko noi nestala
iz njegovog ivota, poput sna, niko nije tako shvatao.
Markovu promenu raspoloenja, zabrinutost za Natau,
drugi su tumaili njegovom kolebljivou i neodlunou
na kojoj je strani, da li se vratio svojom voljom ili voljom
ruske tajne slube. Poput mnogih, liio je na kolebljivca,
koji se kaje to se vratio, nedovoljno razmiljajui, stvorivi
od sebe idealnu metu da natovari sebi na vrat danononu
prismotru i poseban nadzor.
Pored linih briga, upregao se i u iscrpljujui teret
dokazivanja u vidu svakodnevnih, ni malo prijatnih i dugosatnih razgovora o razlogu svog povratka. Zastupao je
teoriju da je zabraniti nekome da slobodno misli i slobodno
se izraava, javno pria o svemu, isto to i vezati mu oi, a
traiti od njega da zna kuda ide i ta radi.
Nastupilo je ludo vreme zabluda i jednoumlja. Trebalo je upotrebiti sva umea koja posedujete ne bi li se odbranili od nekoga ko bi samo upro prstom u vas, posle ega vas
ni prosjakov bog ne bi spasio od golootokih muka. Znao je
prepoznati i otkriti zabludu lake nego istinu. Zabluda lei
na povrini, nju je lako identifikovati i izai na kraj. Istina
poiva u dubini. Tragati za njom nije svaiji zanat.
Vratio se u stan iz kojeg je otiao ostavivi samu sestru
Mariju. Po povratku su bili bogatiji za Marijinog mua.
Marija se upoznala s jednim oficirom na slubi u Beogradu,
zaljubila se i udala. Zajednica u kojoj su iveli nikome nije
smetala. Funkcionisali su besprekorno. Marijin mu arko,
esto je provodio noi u prii s Markom. Znali su nekada i
osvanuti uz praznu flau i punu pepeljaru.
Razmiljaj muzikom
261
arkova elja bila je da ga prekomanduju u Bosnu

odakle je rodom. iveo je pre rata u selu i teko se privikavao
na gradske uslove i nain ivota. Priao je o svom selu,
jezeru, konjima i imanju. Marko ga je rado sluao. Njegova
pria je bila iskrena i al za rodnim krajem nije ni hteo
sakriti. I pored brzo steenog poverenja i iskrene bliskosti,
Marko mu nije nita priao o sebi i Natai. Sve je jo bilo
ranjivo, rovito, nedoreeno i nije voleo zapoinjati prie koje
nemaju kraj. Na arkove vrcave opaske da se nadao jednoj
ruskoj snajki, Marko je samo klimao glavom i odmahivao
rukom. Traei prostor za novu temu.
Ni posle nekoliko meseci po povratku nikako mu nije
uspevalo da dovede svoje misli u red. Trebalo je iveti dalje,
obavljati svakodnevne dunosti, zapoeti jedan novi ivot.
Sloboda se ve uveliko odomaila u ratom oskrnavljenom
gradu. Slubovao je u kasarni i svakodnevno provodio vie
sati s vojnicima, mladim ljudima, eljnim svojih kua, ali
ponosnim to sunausluzi domovini. Poprirodi stvari, njegov
oficirski in i eta kojom je komandovao, trebalo je da mu
ojaati poljuljani autoritet i vrate veru u sopstvene snage,
ve poprilino uzdrmane. Misli o Nata su bile snanijeg
emotivnog naboja i preovlaivale su u njegovoj svesti.
Nemoan da ih se otarasi, savestan i svestan da tako rasejan
i raspoluen nije u stanju da lii na neto to bi trebalo
da se zove oficir, na svoju ruku, razmiljajui nekoliko
nedelja, otiao je u komandu na razgovor s personalnim
naelnikom.
Primio ga je pukovnik iji mu se izgled odmah nije
svideo. Oigledno da je grad video prvi put u ivotu kada
je doao u Beograd. Ruralni lik, mnogo starije i izboranije
lice nego to bi smelo, nekoga koje jo aktivan oficir. Liio
262
je na prestarelog omatorelog penzionera, s pigmentiranim

starakim, krupnim, smeim pegama po licu i rukama, koji
broji svoje poslednje mesece. Takvih i slinih se dovuklo
u Beograd s osloboenjem iz svih zabiti i vukojebina nove
nam drave. I zahvaljujui zaslugama iz prethodnog rata
zaseli su na najodgovornija mesta i najudobnije fotelje.
Marko ga pozdravi vojniki.
-Sjedite kapetane, - ni ne pogledavi ga, nadmeno
odbrusi oigledno polupismeni, neobrazovani
pukovnik. Po
ijekavici bi se naslutilo da je doao iz Crne Gore.
-Hvala, drue pukovnie, ali ne bih dugo.
-Pa nijesam te ni mislio dugo trpit - zasmeja se
ciniki, preglasno i neukusno za neto to je samo on
mislio
da je duhovito. Bio je to smeh slian smehu koji
ujete
od gomile seljaka kada se pred nekom lokalnom
birtijom
smeju enama koje se potuku. Tipian provincijski
humor,
pomislio je Marko.
-Ja sam doao da traim krai odmor ili tako ve neto.
Pukovnie, imam puno linih problema i ne bih eleo
da se to
odraava na kvalitet mog posla. Ja sam astan oficir.
-astan kae. A ta smo mi, neasni - uozbilji se
pukovnik.
-Nisam tako mislio - pokuao je Marko da se vadi iz
situacije koju je pukovnik svesno zakuvavao.
-Pa ti i nisi tu da misli, nego da izvrava svoje
oficirske dunosti i obaveze. Ja mislim za vas, za tebe.
Vidi
ovo - pokaza na inove pukovnika, lupajui rukom po
njima.
Uradio je to gestom kao da je pokazao maralske
epolete.
- Nisam ovo stekao u ratu da bi me svaka oficirska
budala
zajebavala - krajnje bez kontrole i imalo kulture
siktao je
pukovnik.
Marko je utao i mislio u sebi, kakav je ovo primitivac. E moj Marko, koga si ti doao da moli. Videvi da ne
Razmiljaj muzikom
263
vredi troiti vreme i rei na dalje obrazlaganje svog zahteva,

odlui da odustane.
- Izvinite, drue pukovnie. Mogu li da napustim
kancelariju.
Rekao je to krajnje uljudno, tihim ali odsenim vojnikim
tonom. Ipak nije mogao sebi dozvoliti da ostane duan tom primitivcu. Znao je da ne sme da se suprostavlja i svaa, ali mala
doza ironije koju ovaj neotesani, glupak nije mogao shvatiti
izlete mu smiljeno iz mozga.
-Drue pukovnie, visoki ste oficir. Penjanje na visoki
poloaj je tegobno i kada se popnete shvatite da ste
mukom
doli do jo veih muka. Potpuno vas razumem. Nije
vam
lako da svakog dana sluate bezrazlone i neubedljive
zahteve
nas, oficira. Izvinite, malo sam prenaglio. Premoren
sam, a to
u ve nekako reiti - s ironinim osmehom zavri
Marko.
-E vala i mene da neko razumije - smiri se pukovnik
i sede u stolicu, zadovoljan razumevanjem ovog
kapetana
za njegov teak i odgovoran posao.
-Mogu li sada da napustm kancelariju?
-Bee li ti Petrovi? Jedan od onih to ste se vrnuli
iz Rusije?
-U pravu ste, pukovnie. Kapetan Marko Petrovi.
-Sada moe. - pogleda ga pukovnik i isprati otrim,
namrgoenim pogledom, sakrivenim iza gustog
duvanskog
dima.
Marko napusti kancelariju a pukovnik ustade i ode do
telefona koji je stajao na stoiu pored prozora. Okrenuo je
nekoliko puta brojanik i ekajui da mu se s druge strane
ice neko javi, posmatrao je kroz prozor Marka kako prelazi
preko kaldrmisanog platoa kasarne i odlazi u svoju jedinicu.
- Halo! - gotovo je urlao u slualicu. - to se ne javljate?
-uputio je prekor nekome oigledno mnogo niem po inu.
-Hou od danas, zapamtite od danas, ne danas nego odmah,
264
da kapetan Marko Petrovi bude pod posebnom prismotrom.

Znate ve kakve korake treba da preduzmete. Od kada se
vratio iz Rusije uo sam od oficira da je mnogo zamiljen i
rasejan. Danas je dolazio kod mene da trai odmor. Zamisli
odmor! Od ega odmor? Stvaramo dravu, vojsku, a on bi
da odmara. Mislim da je kolebljivac i hou tane i precizne
informacije o njegovom kretanju, druenju, s kim se via,
kako se ponaa, ta pria i ostalo - naredio je nekome s druge
strane ice.
Spustio je slualicu i ostao da stoji pored prozora i
dalje gledajui u pravcu u kom se Marko uputio.
15
Sledeeg dana po zavretku posla, Marko je svratio
je u bife pored kojeg je prolazio odlazei i vraajui se iz
kasarne. Zaguljiv dim ga zapahnu odmah po otvaranju
vrata, pomean s mirisom ili bolje rei smradom jeftine
domae ljivovice. Dugo nije ulazio u kafanu, setio se
nekoliko predratnih pokuaja da odraste i s drugovima seo
i popio klaker.
Uoio je prazan sto pored prozora i seo za njega.
Skinuo je apku namestio kosu i zatezao karirani stolnjak
kao da ga pokuava opeglati rukama i dovesti u pristojno
stanje, uklanjajui ostatke mrva od prethodnog gosta, koji
je na tom mestu obedovao.
-Izvolite, gospodine - u enski glas i iznenadi se
kontrastom jedne zadimljene birtije gde su se
skupljali
piljari s oblinje pijace, delei zaraeni novac od
pijanog
dana s kafedijom i glasa koji je zvuao kulturno,
gradski
uljudno.
-A da, izvinite. - kao da nije oekivao tako brzu
uslugu. - Moe neto estoko, jednu ljivovicu.
-ljivovica za gospodina.
Jo bre nego to je i poruio, devojka se pojavila s
tacnom. Pogledao je u konobariino lice ba u momentu
kada je i ona pogledala njega. Devojka se samo nasmeja i
stavi aicu ispred Marka.
- Konano da ujem gradski govor, obrati se devojci.
Ovaj grad je rat poseljaio, a barabe i samozvani heroji su
se dovukli sa svih strana.
266
Markov monolog je usledio kao posledica iritirajueg

stanja posle jueranjeg sastanka s pukovnikom. Devojka
nije u potpunosti shvatila Markovu aluziju.
- Gospodine, ovo su seljaci iz okoline koji zarauju
prodajui svoje proizvode na pijaci. Priznajem malo su
preglasni i prosti, ali ne zamerite. Ovo je kafana. U pozorite
takvi ne priviruju, - nasmeja se devojka.
Marko je reao prazne aice jednu pored druge,
vraajui film unazad i razmiljajui o prethodnom periodu.
ta uraditi? Kako se osloboditi opsesije zvane Nataa? Kako
funkcionisati? Setio se sinone sestrine opaske: Marko! ta
je s tobom zato toliko pije?
Sam je sebe preispitivao. Da li stvarno pije mnogo?
Da li je to mnogo? Kako da zna da li to nekome smeta, njemu prija, ili ipak vie ne? Nije znao ta da odgovori sebi.
Pogledao je u prazne aice i razmiljao, zato ih ova
devojka nije sklanjala posle svake naruene ture. Izgledalo
je malo neuredno. Sam za stolom s nekoliko praznih aica
poreanih kao prvi red ahovskih figura. U razmiljanju
ga prekide isti onaj ljupki gradski glas devojke koja radi u
kafani.
-Gazda asti! - stavi ispred Marka jo jednu aicu
ljivovice koja je Marku oigledno prijala da je to
primetio
i kafedija.
-Ali zato? Da se ne poznajemo? - malo zbunjeno
ree Marko, nenaviknut na srpski kafanski obiaj,
koji je
esto upranjavan, zagledavi se u kafediju,
pokuavajui
da se priseti odakle se znaju.
-Prvi put ste kod nas, a oigledno imamo dobru rakiju,
- zagonetno uz smeak zavuen diskretno u ugao
usana
izgovori devojka.
Marko se okrenu prema anku i klimoglavom zahvali
gazdi uz dizanje aice, to ovaj neobjanjivo ne uzvrati.
Razmiljaj muzikom
267
-Zato
niste sklonili ove prazne ae? - ve odebljalim jezikom upita Marko devojku.
-Gospodine, guva je, a radim sama. Ovako mi je
lake sabrati. Koliko aica, toliko pia, - nasmeja se
svom
izumu koji je veto koristila u poslu.
-Zato me zovete gospodine? - upita je Marko. - navikao sam na drue. Kao da se odvikao od gradskog
vaspitanja
koje je posedovao pre rata.
- Da li vam smeta? I ja sam navikla da me zovu
imenom, a vi mi persirate. ivela sam i pre rata u ovom
gradu. Dete sam iz imune i ugledne predratne porodice,
koja sada to vie nije. Naalost, - s uzdahom punim gneva
izgovori devojka.
- Ja sam Marko.
Predstavi joj se i prui ruku.
Ruka mu ostade u vazduhu jer devojka s kojom je
zapoeo normalnu konverzaciju, na njegovo iznenaenje,
neobjanjivo mu ne prui ruku. Ostao je zateen gestom
koji nije oekivao, uverivi se u njenu uljudnost i gradsko
vaspitanje. Nije uspeo da odgonetne ovaj kontrast u njenom
ponaanju.
- Sonja! Zovem se Sonja. - briui stolnjak i praznei
pepeljaru zadra se pored stola vie nego obino, nalazei
razlog u tome da zameni stolnjak.
Stvarni razlog je bio to joj se svidelo Markovo
ponaanje, koje se razlikovalo od onoga s ime se sretala
svaki dan. Htela je da potroi jo neki minut u razgovoru s
njim.
- Marko, izvini, ali moj otac je gazda ove kafane,
upravo nas posmatra. Ne bih elela da imam problema. On
znate ne voli oficire. Ne znam zato sam vam ovo rekla,
moda bih mogla imati problema sada kada ste uli, ali ini
mi se da me instinkt ne vara i da ovo neete zloupotrebiti.
268
- Taman sam pomislio, kad ono, nita ne shvatam.

- ustade Marko sa zabezeknutim izrazom lica.
- Navratite opet i hvala. - uputi mu Sonja ljubazan
poziv.
Marko izlazei iz kafane pogleda gazdu i u znak
pozdrava klimnu glavom. Gazda je stajao iza anka, sipao
pie i ispratio ga nimalo prijateljskim pogledom. Ali, zato?
ta sam uradio? Ako sam progovorio nekoliko reenica s
njegovom erkom, zar je to razlog? Ljubomorni otac, koji
uva svoju mezimicu pod staklenim zvonom, pokua da
odgonetne gazdinu reakciju.
I pored svih svojih briga, uvek su se nizali novi razlozi
za razmiljanje o pojo neem. Oigledno su stvari postale
drugaije i zahtevno su traile novi nain razumevanja
i zakljuivanja. Morao se prilagoavati i preobraavati u
hodu.
Uao je u stan tie nego obino i uo da Marija i arko
vode unu raspravu o njemu. Bile su to kritike upuene na
njegovo ponaanje, konzumiranje alkohola, zanemarivanje
slube.
- arko, ja znam svoga brata. Njemu su Rusi mozak
popili. On nije takav nikada bio. Veliki rodoljub i komunista, disciplinovan vojnik, perspektivan kadar. Takav je
otiao. Ja ne znam. Veruj mi ne znam ta se s njim zbiva.
- alila se Marija muu.
Marko nije eleo da uje jo neto od istine koje je bila
evidentna i ne zadravajui se dugo u hodniku, lagano otvorio ulazna vrata i ponovo ih zatvorio, ali ovoga puta jako ih
zalupio da se uje da je uao. Za svaki sluaj se i nakaljao.
Okaio uniformu o iviluk, pogledao se u ogledalo i uao
u sobu.
- Dobro vee! -pozdravi ih. Marija i arko promenie
temu i uz smeak ponudie Marka da veera.
Razmiljaj muzikom
269
Marija videvi polupijanog Marka ponudi ga da sedne
da mu skine izme.
- Neka sam u - neuobiajeno drsko odbrusi Mariji,
shvatajui zato je htela da mu pomogne.
Pa zar se stvarno toliko primeti? zamislio se mislei
na svakodnevne koliine alkohola, koje je konzumirao kao
branu, koja je na momente spreavala stalno nadiranje misli
o Natai.
- Marija, je li bilo pote za mene.
Setio se da je ostavio onom Sergejevom oveku svoju
adresu za Natau.
- Pote? - zaudi se Marija. - Kakvu potu oekuje,
ko bi tebi pisao? - pomalo zbunjeno odgovori Marija,
gledajui arka kolutajui oima i kaiprstom vrtei po
slepoonici, to je trebalo da znai da je Marko ozbiljno
naet u glavi.
Odbio je ve postavljenu veeru i otiao u sobu da
legne. Samo je sazuo izme i onako u uniformi, leerno,
traljavo, za oficira neuobiajeno, strovalio se na krevet.
Samoa bi mu prijala, kada se vrati iz kasarne Sve
rea su bila druenja sa arkom i none sedeljke uz aicu.
Uitak u samoi poeo je nenadano konzumirati. Zla kob
ili sudbina, rekao bi neko. Svih druenja se odrekao zarad
sticanja mudrosti. Mudrost se dodue ne stie za nekoliko
nedelja ili meseci, ali se poinje uiti. Stekao je i odreenu
dozu rezignacije, kao sastavni deo te mudrosti. Nainio je
kompletan krug. Govor tiine smatrao je savrenim esperantom. Reima ponekad treba dati odmora. Govor tiine
nije muk. Tiinom se moe i misliti, razgovarati sa samim
sobom, pa ta je tu loe - iao je u krajnost? Pa ak i rei
neto to se ne uspeva reima.
Hteo je da nau kako iveti s tugom. S tugom treba
umeti.Tugajekaostaricakojaprodajekaranfilepokafanama,
270
samo se uporno mora praviti da je ne primeuje, pa e se

kad-tad okrenuti i otii, iako ti se u prvi mah uini da e
moliti pored stola dok ne kupi cvet.
Jedino to se menjalo su bili dani, nedelje, meseci.
Marko je uveo svoj ivot ujednu opasnu koloteinu. ovek
bez reda s gomilom nereda oko sebe. Aljkavost i neurednost
su postale vidljive i rune mane. Svi su ga napustili, s kolegama nije eleo da pria, izbegavao je svaki kontakt koji je
mogao da sprei u kasarni. Oduak je poinjao po zavretku
radnog vremena. Postao je redo van gost mnogih gradskih
birtija, ne razmiljajui da bi sve to drugaije izgledalo da to
nije inio to u uniformi. Dolasci kui su postajali sve neredovniji, a esto bi i osvanuo u nekom umezu, gde bi ga
istaica ujutru budila i treznila kafom bez eera. Odlazio
je na posao neobrijan, izguvan, mamuran i vidno neispavan. Naravno da takvo ponaanje nije promaklo onima kojimaje to posao.
Pozivan je esto na razgovore s nadreenima koji su
ga kritikovali, pretili prekomandom u provinciju i gubitkom
slube. Bilo je dodue i iskrenih molbi oficira koji su ga
poznavali da mu pomognu.
Misli ukojimaje iveo svoj ivot, bili sujedinimomenti
kada su mu mirisi kojih se seao, miris Nataine posteljine,
konjaka koji su pili, zvuk klavira, ukus njenog znoja,
osveavali um i slepoonice. Tada je udesni mir prodirao
u njega poput plime, a onda su niotkuda nadolazile oseke,
kada nije prihvatao da je svet prema njemu ravnoduan, i da
je on na isti taj svet jo ravnoduniji. Sudarajui se, ta plima
i ta oseka, stvarale su oluju, a nije znao da je on sam oluja
od koje su se svi sklanjali.
Hteo je da bude shvaen, a nije shvatao druge. Imao
je elju da se povrati. Da se vrati na velika vrata. Ali kako,
s kim, kako izbrisati neto, uporno trljajui srce? Ono bi se
Razmiljaj muzikom
271
samo ve naeto jo vie otetilo. Natau je izgubio. To je

negde u podsvesti znao i oseao, ali nije bilo lako priznati
sebi. Pokuao je da shvati svu apsurdnost svog konzumiranja usamljenosti i svu besmisao te apsurdnosti. Sudbine
dve osobe su se u jednom momentu nale na pogrenom
putu. Taj put je na karti sveta neprimetan i ne postoji ni na
jednoj mapi.
Nije smeo svoju inteligenciju, poraen svesno da
zakopava beei u svoju ledenu harmoniju svakodnevnog
poroka, alkohola. Trezveno i racionalno je razmiljao s jo
uraunljivom sveu i netaknutim mozgom sve do prvih
dnevnih doza ve zapaenog poroka. Trebao mu je neko.
Ali ko? Marija? Ne. arko? Nikako. Drug, prijatelj - ko?
Kako kada se distancirao od svih?
Devojka, pokuaj nove ljubavi - ne, ne, ni u snu. To
bi bilo licemerno. Pokvario bi nekome ivot, bespotrebno
oduzeo vreme, uveo u istovetan problem koji i sam poseduje. Nije bio spreman da daje i bude istrajan. ene nije sabirao
i nazivao komadima. Imao je sestru i nikako drugaije ne bi
mogao da se postavi prema nekoj devojci a da ne pomisli
da i ona ima brata, kako bi se on oseao da neko uniti"
Mariju. Iskrenost, nasleeno potenje i potovanje prema
enama bile su vrline koje je u paketu malo ko posedovao.
Jedne sunane nedelje u civilnom odelu, koje je iskopao
iz oskudnog izbora garderobe, izbrijan i naoit, napravio je
redovnu vizitu svojih hedonistikih stecita. Uao je u kafanu gde je radila Sonja. Voleo je da ima svoje mesto u svakoj
kafani. Ugledao je prazan svoj omiljeni sto, osmotrio lica
koja su ga letimice pogledala kao to je i normalno kada novi
gost ue u kafanu. Seo je i polupodignutom rukompozdravio
gazdu. Sonju nije video u kafani. Nije zbog nje ni doao, ali
se u njenom odsustvu oseao nelagodno. Imao je nepogreiv
272
oseaj da s tom devojkom moe postati dobar prijatelj. Znao

je da pokuaj intimiziranja ona kao i sve ene ne bi mogle
tako da shvate, ve kao opreznu taktiku udvaranja. Slino
kada zver nezainteresovano obilazi oko rtve ne pokazujui
nasrtljivost, a posle kada popuste konice i izgube se obziri,
ni od ega i bezazleno, neoekivano, nenajavljeno se izrodi
ljubav.
Ne, nikako. To nije eleo. Nije da mu se nije sviala.
Bila je to jedna simpatina, ne ba prelepa kulturna, gradska devojka, kratke crne kose, bele puti, lepih oiju i gospodstvenih manira. Svaki put kada je navraao, razmenili
bi po koju neobaveznu reenicu. Sve spontano, neusiljeno
i teno.
Gazda je priao pomalo neoekivano Markovom
stolu upravo u trenutku kada se Sonja pojavila na vratima.
Mahinalno se okrenuo i pozdravio je osmehom i dalje ne
primeujui njenog oca kako stoji pored njega.
-Je li isto? - upitao je gazda, primetivi da Marko
gleda Sonju i ne obraa panju na njega, oigledno se
obradovao njenoj pojavi.
-Izvinite, gospodine. Da isto, uobiajeno.
-Molim vas - obrati se Marku - zamolio bih vas da
mi ne pravite neprilike. Pre rata je ova cela zgrada bila
moja.
Nasledio sam je od oca. Bio je to pristojan hotel od
koga je
ivela cela moja porodica, a deda je dobijenim
zaslugama
od kralja izgradio ovo nekada prestino gradsko
svratite.
Kao to vidite, vai su mi ostavili ovaj prostor gde je
kafana
i sav viegodinji rad i trud sveli ste mi na to da mogu
jedva
da preivim trpei svaki dan pijaare, konjuare,
dunere i
njihov vienedeljnji vonj. Ostatak nekada prestinog
hotela
pretvorili ste u nekakve vae, nazovi slubene,
prostorije.
-Ali gospodine, ja vas ne razumem, zato sam ja kriv
i kakav je moj doprinos vaem nezadovoljstvu?
Razmiljaj muzikom
273
-Znate ta gospodine, kroz ovaj grad su prolazile ve-
kovima mnoge vojske, razliitih uniformi, namera,

jezika,
obiaja. Sve su se zadrale koliko im je doputeno i
poraeni
su naputali ovaj grad, a da nas niko od njih nije
maltretirao
niti spreavao da ivimo od svog rada. Naprotiv.
Uvek su
bili esti gosti i svialo se to vama ili ne od njih smo
egzistirali. Od kako ste vi doli na vlast, samo otimate i
pljakate,
zlostavljate i lepite etikete nama predratnim
domainima.
Vi nam moete oteti imovinu, ali ne moete ljubav
prema
ovoj zemlji, ovom gradu, znanje u poslu, duu.
Naselili ste
grad ljudima koji nikada nisu videli stepenite, izlog,
asfalt,
ulino svetlo.
-Ali dopustite, - pokua da se pravda Marko.
-Doputeno je vama izgleda sve. Ne interesuju me
mogue konsekvence i neprijatnosti koje bih mogao da
doivim
posle razgovora s vama, ali molim vas, ne dolazite vie
u moj
lokal. Popijte pie. Ja astim i napustite kafanu to pre.
- Lupi
krpom po ivici stola i namrten ode iza anka.
Marko osta preneraen onim to je uo. Gledao je
gazdu ispod oka, kako nekom verovatno redovnom gostu
pokazuje na njega i vrti glavom. U momentu se iznenada,
crven od ljutine stvorio pored stola. -I zapamtite, dalje od
moje Sonje! Ne pokuavajte nita. Ona je u srenom i stabilnom braku i ne elim da primetim nikakve muke pokuaje,
znate ve na ta mislim.
Prezrivo prostreli Marka i uputi se prema podrumskom
stepenitu, verovatno da donese pie za kafanu. Sonja je s
distance posmatrala razvoj situacije i kada se otac spustio
u podrum, prila je Markovom stolu, nosei nenarueno
pie.
-Nisam mislio nita loe. ta se dogaa s tvojim ocem?
-Znai i tebe je najurio? Znam, ve mi je poznat sce
nario. udim se da to nije uinio ranije.
274
- Popij ovo, ja astim - eretski, muki po nainu, ba

drugarski namignu Marku i bre bolje se udalji da je otac ne
zatekne pokraj njega.
Zakljuio je da ovde nije rado vien gost i spremao
se da poe, kada je na stolu ispod ae primetio zamotano
cedulje. Radoznalo je otvorio i proitao:
Marko!
Ve nekoliko puta samprimetila da ovek koji sedi iza
tvojih lea blizu vrata, dolazi u kafanu odmah posle tebe i
odmah posle tvog odlaska i on naputa kafanu.
uvaj se. Mislim da te prate. I otac je to primetio i
to je jedan od razloga zato ne eli neprilike. Shvati ovo
ozbiljno.
Sonja!
Marko je nasluivao tako neto, ali mu do svesti nisu
dopirali takvi prljavi metodi, jer je razmiljao: ako ja znam
da sam ist pred zemljom i partijom, zato drugi sumnjaju.
Intrigiralo ga je kako su Sonja i njen otac to primetili. Ljudi kojima je vlast sve oduzela i ija porodica ukljuujui
i Sonju i te kako osea posledice zbog toga, ele da mu
pomognu. Razbesnelo ga je saznanje i svestan injenice da
nije nita uradio zbog ega bi neko posumnjao u njegov
profesionalizam, rodoljublje, toliko puta iskazano. Na kraju
krajeva i Natau je ostavio zbog domovine. Ovo vie nije
moj grad, ovo nije ona zemlja za koju sam se borio. ta se
deava, kakvi su to ljudi? Da li se ja ne snalazim u ovom
vremenu, gde greim? Radim sve kako nalau pravila. Pa
Sergejevu ponudu sam odbio da bih ostao veran svojoj
domovini, partiji idealima. Posedovao je specifian moralni
kod, svojstven retkim ljudima.
Razmiljaj muzikom
275
Besno je napustio kafanu i uputio se prema stanu.
ovek koji gaje pratio odmahje izaao za njim i neveto se
zaustavio da zapali cigaretu, ekajui da se Marko udalji, jer
je imao oseaj da mu se previe pribliio. Marko je stao iza
oka i ekao ga. Izgledao je kao ovek koji vie ne moe
da kontrolie svoje emocije. Ovo je ipak jedna od onih poslednjih kapi koje i preliju au. Naslonio se leima uza zid
i ekao da li e se neznanac pojaviti. Samo to je zakoraio
u ulicu iza oka, Marko ga dohvati svojim velikim rukama
za revere i udari od zid nekoliko puta, ljutito viui.
- Ko si ti, barabo? ta hoe od mene? Ko te poslao
da me prati?
ovek je vidno iznenaen ispustio cigaretu iz usta
i uplaeno gledao Marka. U oima mu se italo da takvih
karaktera moe kupiti na svakom oku i to su ljudi bez
karijere koji se prodaju za sitne pare i odrauju prljave poslove za slubu. Tipian primer jeftinog cinkaroa koji je
podlegao za aku malih slatkih obeanja. Odelo koje ne zna
da nosi i zabavu s ponekom prestonikom kurvom.
Marku se gadilo da ga dodiruje rukama i bilo ta ispituje.
Odgurnuo ga je i uputio se kui s gorkim oseanjem u dui.
Svega mu je bilo preko glave. O mnogim stvarima u ivotu
je, znao je to, najbolje razmisliti. Mnoge stvari je morao
prelomiti u momentu. Bilo kako da uradi negde e pogreiti,
nekada biti u pravu. Pravilo da treba prespavati i razmisliti i
otrcane fraze - vreme e pokazati, nije uvaavao.
Na putu do kue je reio da se sutra razdui kao oficir,
napusti vojsku i potrai neki prigodan posao. O ovom poslednjem je najmanje razmiljao. U ovakvim situacijama
najracionalnije stvari dou uvek na poslednje mesto. Toga
dana nije konzumirao alkohol. Zatvorio se u svoju sobu.
Svoj mali privatni kutak samoe, gde se najlepe oseao i
najdublje mogao da razmilja.
276
Narednog jutra. Uredno obuen, kao nekada, izbrijan,

sve, bez svakojutarnjeg mamurluka, svog redovnog pratioca,
na iznenaenje Marije izaao je iz sobe i podsetio je na onog
Marka kakvog se seala pre odlaska u Rusiju. Savesnog,
urednog, sa sjajem u oima koji je inae prelepom liku davao
svetaku svetlost. U ruci je drao torbu sa stvarima i za
poslednje vreme, neuobiajeno se nasmeio Mariji.
-Marko, opet te nekud alju?
-Ne, duo. - zagrli je i poljubi kao nekada. -Ovoga
puta ja njih aljem do avola. I to za sva vremena.
-Ali, Marko, zato, ta se deava?
- Samo nemoj da se sekira. Ono to ti ne budem
rekao sama e shvatiti - ostao je zagonetan.
Marko je iao po instinktima, koraajui sopstvenim
tragovima. Uao je u prijemnu kancelariju pukovnika, koji
mu je smestio praenje. Pukovnikov sekretar ga je najavio
kod svog efa. Iz kancelarije je uo inae glasan i prodoran
pukovnikov glas, za koji bi se mogao zarei da inae nije
takav, ve nedostatkom obrazovanja, podie svoj autoritet
vikom.
- ta hoe taj Petrovi? Uvedi ga.
Marko je uao, stao mirno i salutirao. Pukovnik je
drao cigaretu, koju je upravo gasio i ne gledajui Marka,
okrenut leima stajao pored prozora.
-Kapetane, mislim da sam bio jasan po pitanju nekakvog odmora. Ne volim bezrazlono uporne ljude.
-Nisam doao zbog toga, pukovnie.
-A da nee vanredno unapreenje zbog druenja s
kapitalistima i gradskom aristokratijom? - namrti
se pu
kovnik.
-Ne razumem ta hoete da kaete?
-Oigledno da ti prija drutvo Sonje i njenog oca.
Razmiljaj muzikom
277
Samo nemoj da me pita, koje Sonje, jer e stvarno ispasti
glup. Ljudi koji su se bogatili na grbai naroda. Dok smo mi
krvarili oslobaajui zemlju, gospoda ceo rat udobno radila
u gradu i sluila nemake oficire, a na spratu hotela posedo vali poseen kupleraj. Naravno, za nemake oficire. I ta
e ti tamo? I to redovno, gotovo svaki dan. Ne drui se s
naim drugovima oficirima. Nema te u naim klubovima
na oficirskim zabavama vikendom. Nema druga, prijatelja.
Razmisli malo, Petroviu. Tvoje ponaanje posle povratka
iz Rusije nije ostalo nezapaeno.
- Oigledno ne razumete, drue pukovnie.
Pukovnik nikada ne bi sebi dozvolio da uje da mu
podreeni kae da ne razume, ali ovoga puta dopusti Marku
iz radoznalosti.
- Ja sam bio u ratu i nisam u svom rodnom gradu boravio sve do osloboenja. Ubrzo sam poslat u Rusiju tako
da nisam upuen koje su to nae, a koje njihove kafane. Svi
oni vlasnici tih kafana imaju svoju, jednu. A moja je svaka.
Marko je upotrebio dozu drskosti u svom odgovoru.
Ali je znao razlog svog prisustva i bio je spreman da otrpi
bilo kakvu pukovnikovu reakciju.
- Kako se usuuje! - kipteo je od besa pukovnik.
- ivi i na slubi si u rodnom gradu, a ja sam doao da pomognem ovoj dravi iz daleke provincije, ostavljajui svoj
rodni kraj, porodicu, rodbinu, za dobrobit svih.
Pukovnik je oigledno dobro savladao bukvar komunistike pismenosti s frazama i ideoloki obojenim patetisanjima.
-Ja u lino sve uiniti da ovih dana dobije kao nagradu prekomandu u neku vukojebinu - uneo mu se
u lice
pukovnik, crven od besa.
-Naalost, pukovnie, vaa elja se nee ispuniti. Ja
ostajem u svom rodnom gradu - neobino
hladnokrvno i s
278
vidno ispoljenim zadovoljstvom, odgovorio je pukovniku.

- upravo sam doao da vam saoptim da naputam slubu i
elim da me razduite i date potrebne dokumente.
Ostavljen u pat poziciji i nesrean na nain kako su
nesreni samo loi ljudi, a to je da uivaju inei drugome
zlo, pukovnik ga pogleda s mrnjom.
-Petroviu, bio sam u pravu kada sam mislio da e
me razoarati.
-Najbolnije je razoarati sebe, - odgovori Marko.
- Nisam spreman da budem oficir. Nisam se kolovao za
oficira. elim da svako radi ono to zna. Uestvujui u
ratu dobio sam oficirske inove i nisam ni pomislio da u
jednoga dana raditi u vojsci. Moji raniji, predratni afiniteti
su me vukli da se bavim neim drugim. Rat je postavio
neka nova pravila, novi ljudi rade poslove koje ne znaju.
Sticajem okolnosti kolovanje za struku nisam zavrio i ne
elim da nanosim nekome tetu svojim neznanjem - Marko
je govorio istinu, ali sa sarkazmom koji se odnosio na sve
one, koji su profitirali i doepali se grada i uglednih poloaja
bez kole. Aluzija na pukovnika je bila oigledna.
-Petroviu ti zna da vojska nije niija privatna
prija da moe kako hoe. Danas sam vojnik sutra
nisam.
Svestan si da e morati da obav niz razgovora s
naim
oficirima bezbednosti.
-Da, pukovnie. I svestan i spreman.
Posle nedelju dana oekivane psihike torture, provera, provokacija, podmetnutih pitanja i svih lukavstava
kojima je bila sklona sluba bezbednosti, nemoni da
Marku bilo ta zakae, ostavili su ga neraspoloeni neuspehom da bilo ta dokau. Seao se nezadovoljnih i ljutih lica
oficira koji su ga ispitivali. Razmljao je zato neki ljudi
mazohistiki uivaju da nekome uine kakvo zlo i prilepe
Razmiljaj muzikom
279
neku la, prevaru, izdaju. Mislio je kako se u ivotu nita ne
dogaa po nekim pravilima i da je svaka situacija, dogaaj,
deo ivota, pria za sebe, je neto neuporedivo s bilo ime
ranije doivljenim.
Vojnikjepostao lako, gotovo obavezujue, oslukujui
svoju savest. Oficirski in dobio zaslugama, kako su to
komunisti govorili. A on se pitao zato neko treba da bude
nagraen, unapreen, privilegovan, zato to je branio svoju
zemlju? Nije se mirio s injenicom da neko moe da obavlja
posao za koji nije kolovan. Setio se mnogih ljudi poput
pukovnika. Neoekivano vee muke je pretrpeo da bi se
oslobodio uniforme.
Znao je da e posle svega opet istu priu morati ponoviti Mariji i arku. Ve naviknut da odgovara na pitanja,
spremno je proao i to. Pocepana dua polako je nastavljala
svoj uspon. Prkosei zakonima fizike bure ivota je kotrljao
uzbrdo. Posle svega arko mu je predloio:
- Marko, znam da si uradio ono to si oseao da eli
da uradi. U ispravnost tvoje odluke ne ulazim, niti imam
pravo na to. Svoje miljenje u zadrati za sebe samo zato to
gajim iskrena oseanja prema tebi i tvojoj sestri, mojoj eni
Mariji. Posluaj me i idi negde na par nedelja da se odmori
od svega, opusti nerve. Da se vrati osveen, ispranjene
glave inavelika vrata. elimdaMarijajojedanputprepozna
onog starog Marka. Kod mene u selu e ti prijati. Skloni
se od svih nas, pa ak i od mene i Marije. ovek najlepe
odmori u samoi, - poduavao je arko Marka navici koju
je Marko upranjavao i bez arkovog saveta.
Ubedivi ga u svrsihodnost takvog poteza, Marko se
jednog jutra spakovao. Ovoga puta u civilnom odelu je napustio stan pozdravljajui se sa sestrom i arkom.
Osvrnuo se na tren i rekao Mariji.
- Ako bude neke pote za mene sauvajte je.
280
- arko? - upitala je Marija mua - kakvu potu stalno spominje? To nije neto nevano. Poznajem ja Marka
dobro.
16
Nataa se ve navikla na poodmaklu trudnou i srodila
sa stanjem u kojem se nala. Kako je vreme prolazilo, bila
je sve srenija to e postati majka. Kao devojka u svojim
razmiljanjima kako e to jednoga dana izgledati, nije pronalazila sebe u ovako neobinoj situaciji, sebe je zamiljala
pored mua, oca deteta. Mirila se s realnou sveu zrele
ene.
Postala je osoba blage naravi, brinula o svom zdravlju,
elela je Markovo dete. Neobino, ali nije izgubila nita
od svoje lepote i arma. Dmitrij je esto govorio da je sada
najlepa od kada je poznaje. Svesrdno podravao, pomagao
svakodnevnim savetima, nije joj dozvoljavao dabilo tateko
radi, terao je da odmara iako je ona bila u stanju da satima
provodi vreme u ateljeu gledajui Dmitrija kako slika.
Svoje obeanje je ispunio i na tafelaju je jo
nedoraen stajao Natain portret. Dmitrij je sliku postavio
tako da im bi se otvorila vrata ateljea, kao dobrodolicu bi
ste ugledali Natain lik.
-Dmitrij, zato si moj portet postavio na sredini ateljea,
a ne na zidu, kao i sve ostale slike?
-Zna i sama da bez obzira na svoje raspoloenje,
najvie vremena provodim ovde u svom malom
carstvu
samoe, svom hedonistikom kutku. Uivam u
ovom
prostoru. Nekada uem neraspoloen da slikam, ali
kada
ugledam ovakvu sliku, inspiracija mi se vrati i
dobijem
volju za rad. Ispotovao sam datu re, a to je da e
ovo biti
moja najbolja slika.
282
Dmitrij nije voleo da hvali svojih ruku dela. ak bi se

oseao neprijatno i srameljivo bi sasluao neije divljenje
njegovoj genijalnosti. - Preterujete! znao je odgovoriti,
skromno, ne elei ak ni da slua o tome. - Ja sam samo
jedan obian mali seoski slikar, koji to radi zato to voli.
Preskromna subila svaDmitrijevapravdanja i negiranja
svoje savrenosti. Posle vie meseci Natainog upornog
ubeivanja da pone slikati prirodu, neoekivano i neobino
za Dmitrija, pogazio je svoje principe i posluao Natau.
- Kae neiscrpan izvor inspiracije, hm. Svetlana, to
je fraza koju sam sluao na akademiji i proitao bezbroj
puta u knjigama. Vratila si mi volju za rad, a nemam vie
ivih modela. Doraivanje starih portreta mi je dosadilo, a
i njima verujem ve smeta. Gledam svaki dan ista lica kako
im menjam raspoloenje. Neka bude, pokuau. I da zna,
poseduje mo. Svia mi se tvoja istrajnost, upornost, vera
u sebe. Bie divna majka.
Nataajeostalazateenaiujednoprezadovoljnasvojom
malom pobedom. Oekivala je nova iznenaenja od Dmitrija
i radoznalo iekivala kako e se snai u novonametnutoj inspiraciji. Dmitrij je pripremio novo platno, uzeo svoj pribor,
stolicu na rasklapanje i uputio se u dvorite.
Olesij a j e kiptela od besa. Kao i uvek od kada j e Nataa
ula u njihovu kuu, menjala je raspoloenja u trenutku i
bez vidljivog povoda, nemajui jasno izgraene kriterijume
zbog ega se i kada ljuti, a kada pokazuje ravnodunost. Radovati se nije znala, ili preciznije, zaboravila je ta to znai,
od Natainog dolaska.
-Ova mala ti je mozak popila - ljutito je Olesija
saoptila svoje zapaanje - da ti kae da vaja i to bi
radio.
Moda te ubedi i da pie.
-Olesija, opetpoinje! Mislim da smo davno raskrstili s tim pitanjem i sama zna da imam poseban odnos
prema
Razmiljaj muzikom
283
ovoj devojci. Trudna je, osetljiva, ranjiva i pokuavam da

joj ugodim u svemu, a radovau se kao otac danu kada se
porodi i ako sve protekne u najboljem redu.
Olesija se osetila zapostavljenom i povreenom ovom
Dmitrijevom izjavom. Nije elela dalju raspravu jer je znala
da to nigde ne vodi. Dmitrij bi je opet kao i sijaset puta do
tada ubedio u ispravnost svog razmiljanja.
- Kae vajanje, Olesija? Ja vajam oima - blago
drzak utisak je ostavio napustivi kuu.
Dugo je nametao tafelaj i traio najpogodniji poloaj
merei rastojanje od starog hrasta, za koji se opredelio da
bude njegova prva impresionistika inspiracija.
Seo je na stolicu i dugo vremena je proteklo od momenta kada se smestio i povukao olovkom prve obrise
budue slike. Imao je utisak kao da ponovo ui da slika i
osetio je nesigurnost u svojoj ruci, koja je, iako razgibana i
dovoljno labava, odavala nesigurnost, a pokreti su bili kruti,
neprecizni i njegovo oko nije znalo da vidi ono to je trebalo da pretoi u crte. Nataa je sve vreme s prozora svoje
sobe posmatrala Dmitrija i videvi oiglednu nespretnost i
nesnalaenje, slatko se smejala, ali kao dete od srca. Nije
dugo izdrala i znala je da treba da bude pored njega. Polako
je napustila sobu, nasula flau Dmitrijevog vina i lagano se
uputila prema dvoritu. Prikrala mu se iza lea i stavila dlan
na njegovo rame.
Okrenuo se i videvi Natau, obradovao se. Radost je
bila jo oiglednija kada je ugledao bocu s vinom.
-Evo obe moje inspiracije. Hvala i sedi pored mene
-reejoj oinski.
-Ima problem kao pisac s prvom reenicom?
-Zna, Svetlana, i lekar kada zavri medicinu, neko
postane specijalista hirurg, neko se bavi psihijatrijom,
neko
284
ginekologijom. Tako je i u slikarstvu. Moje davno opredeljenje je portret, a nisi daleko od istine da imam problem
s poetkom. Da, da u pravu si. Kao prva reenica. Upravo
imamtaj oseaj.
U ugodnom askanju prekinuo ih je zvuk automobila
koji se zaustavio. Prepoznali su Maksimov auto.
- Otkud sada Maksim? Pa rekao je da nee dolaziti do
mog poroaja, a to je za oko mesec dana?
Plaila se neke neoekivane vesti, saznanja ili Sergejeve ujudurme. Ve se polako odvikavala od tereta Sergejevog prisustva u svojoj glavi. Dmitrij je samo preutao
Natain komentar, uei i dalje crtanje, znajui neto to
Nataa ne zna.
Dmitrij je bez Natainog znanja zamolio Maksima
prilikom njegove poslednje posete da pokua da obezbedi
babicukojabi ivelasnjimaukuiposlednjihmesec danapred
Natain poroaj i svojim prisustvom i savetima pripremila
Natau za taj velianstveni in, kao i da obavi poroaj u kui.
Nije prihvatao nikakve kalkulacije, proizvoljnosti i rizike.
eleo je da sve bude pod kontrolom.
- Dmitrij! Maksim ne dolazi sam - primetila je Nataa,
videvi stariju enu koja s nekakvim prtljagom u ruci prilazi
zajedno s Maksimom.
Dmitrij samo blago spusti glavu i preko naoara iji je
okvir zakaen za vrh nosa pogleda za njega oekivane goste.
- Dmitrij, drue stari. Otkud ti napolju sa tafelajom?
- zaudi se Maksim, smeei se i grlei se sa starim prijateljem.
- Maksime, bar ti zna ko poseduje toliku mo ubeivanja.
Maksim pogleda Natau, i zagrli je.
- Mala, opasna si, kada si njega uspela da izvue iz
ateljea, - apnuo joj je na uvo.
Razmiljaj muzikom
285
enu koja je dola s Maksimom kao da su zaboravili. Stajala je zbunjeno na par metara od njih s prtljagom
sputenim na travu. Oekivala je od Maksima da je upozna
s Dmitrijem i Svetlanom, kako joj je predstavljena devojka
kojoj treba da pomogne.
- Ja sam stvarno nevaspitan - seti se Maksim zato je
doao i pozva enu da im se pridrui.
Bakica je bila obuena poput ruske ene sa sela. Ispod marame su virili crveni zategnuti obrazi kao vosak,
koji su pristojno sakrivali njene prave godine. Tek po koja
seda vlas je provirivala ispod arene marame. Treptala je
ee nego to bi trebalo i naprezala se da kroz naoare,
koje joj oito nisu odgovarale, bolje vidi lica ljudi koje
sree prvi put.
- Svetlana, Dmitrij, ovo je baka Anuka - predstavi
je Maksim.
Bakica se samo smeila i stidljivo pruila ruku.
-Nadam se da ete se kod nas prijatno oseati -ree
joj Dmitrij, slinim tonom kojim je istovetnu
reenicu
izgovorio prilikom Natainog dolaska.
-Maksime, molim te, baka Anuku uvedi u kuu,
Olesija je tamo i smesti je u sobu kod Svetlane.
Maksim uze Anukin prtljag i uputi se s staricom prema kui. Dmitrij je namerno napravio takvu situaciju da bi
Svetlani objasnio o emu se radi. Sluala ga je paljivo, a
on je i dalje pokuavao da prenese na platno neto to lii
na crte slikara njegovog renomea. Imao je steenu naviku
da dok slika moe da se koncentrie i u isto vreme paljivo
pria sa sagovornikom, a da pria ima istu teinu kao da
vas gleda u oi i sagovornik se ne osea zapostavljenim. A
kao u magnovenju bi vetinom i rutinom, rukom prenosio
na platno ono to njegovo istanano oko vidi. Tu vetinu je
godinama doveo do savrenstva.
286
- Dmitrij. Ja ne znam, kako, kako, jednog dana da

ti zahvalim na svemu - pravdala se Nataa naavi se u
neugodnoj situaciji. - ini za mene sve kao da si mi otac.
Rasplakala se na tu pomisao. Kroz glavu joj je prolo
celo detinjstvo, setila se i majke i Sergeja. Svi ljudi, osim
Marka, koji su joj neto znaili u ivotu su umrli. Dmitrij
je jedina osoba s kojom e iskreno podeliti radost posle
poroaja. Setila se nezaboravnih trenutaka s Markom, to
ju je dodatno rastuilo.
- Svetlana, najvea nagrada e mi biti da se u mojoj
kui ipak zaljulja kolevka i tiinu ispuni deji pla. Ti to ne
shvata i ne osea, ali sam neizmerno srean zbog toga.
Lepo je pomagati kada ti to niko ne trai. Idi sada i upoznaj
se s Anukom. Ostavi me samog da ve jednom nauim ove
tvoje pejzae - kao da ga je bilo sramota svoje nespretnosti
pred Nataom.
Nataa je ula u svoju sobu i zatekla Anuku kako sedi
na krevetu, stidljivo ekajui da se upozna sa Svetlanom.
Nije htela da nita dodiruje niti da raspakuje svoje stvari dok
ne dobije dozvolu od Svetlane. Oigledno je celog ivota
bila potinjena i vaspitana je da ne radi nita bez odobrenja
ili neega to lii na zapovest. Nataa je shvatila Anukinu
stidljivost i htela da je na svoj duhovit nain, bez obzira na
veliku razliku u godinama, ipak opusti.
Priala je Anuki o Dmitriju i njihovim druenjima,
razgovorima, Dmitrij evim duhovitim dosetkama. Anuka je
samo sluala i slatko se smejala. Nataa je uzela Anukine
stvari i odnela ih do ormana. Orman je otvorila i pokazala
Anuki gde da ih rasporedi.
-Nemoj dete, ja u. Ti odmaraj.
-Priajte mi o sebi, - zamoli Nataa bakicu. - Otkud
vi ovde kod Dmitrij a, kako poznajete Maksima?
Razmiljaj muzikom
287
Najedanput se setila da se moda Anuka ne uplai
suvinih i estih pitanja i ne odgovori joj nita. Shvatila je
da insistiranje moe proizvesti suprotno kod te preplaene
starice. iveli se u vremenu kada su ljudi malo priali,
tedeli rei i odabirali sagovornika. Svaka izgovorena brzopletost mogla je biti po ivot opasna.
-Priajte sami, - zamoli je. - Volim da sluam starije osobe. Uvek imaju interesantne prie. Znate
Anuka,
nekome ste moda i dosadni, ali sa mnom moete
priati
o svemu.
-Sedi pored mene - zamoli je Anuka. Nataa je
poslua i prislonie telo uz telo. Anuka je pomilova
po stomaku i na odreenim delovima zadravala je svoju
ruku
neto due, kao da je neto oslukivala.
-Lepa si, Svetlana. Nisam videla lepu trudnicu u
ivotu. Zna dete, ceo ivot sam pomagala na
poroaju.
Mnoge ene sam porodila, pomogla im,
posavetovala.
Mnogo enske dece nosi moje ime zbog
zahvalnosti
njihovih roditelja prema meni. ivela sam u
provinciji.
Jednostavno, navikla sam na seoski ambijent. U
Moskvi
sam bila svega dva puta u ivotu. I ne oseam se
prijatno u
gradu. Oseam nelagodu, zaboravim da hodam,
priam. Ne
znam da posmatram, da se orijentiem i snalazim.
-Pre mesec dana sam odluila da u Moskvi potraim
stare prijatelje koje sam poznavala godinama i koji su
ranije
iveli u mom selu. Bili smo dobre komije. Potovali
smo
se i pomagali. Kada su se odselili u Moskvu jo pre
rata,
pozvali su me jednom prilikom u posetu. Poslali su
i auto
po mene. Htela sam da se oseam kao svaki gost,

ali mi
nisu dozvoljavali. Gospodin bi govorio: Anuka,
budi kao
u svojoj kui, opusti se. Nisam izdrala ni dva
dana. Sve
mi je smetalo. Zgrada, grad, buka. Imali su
devojicu iju
sam majku ja porodila. To nas je zbliilo i postali smo
dobri
288
prijatelji. Devojicu sam uvala kada bi oni ili na posao i

mnogo sam je zavolela.
-Teko mi je palo kada su se odselili. Znali su i oni
za to, ali pribliavao se rat i plaila sam se da ih
posetim. Da
nisu poslali automobil po mene mislim da je nikada
ne bih
vie videla. Rat sam provela u svojoj kui na selu.
Uostalom
da ti ne priam o neemu to si i sama proivela.
Ljudima u
godinama javi se elja da pred smrt vide jo jednom
drage
osobe. Sluajno sam negde pronala zapisanu adresu
koju su
mi ostavili. I eto, pod stare dane, ovako nemona,
iscrpljena,
reila sam da ih vidim jo jedanput. Malo da budem
preciznija, htela sam da ih iznenadim svojom posetom.
-Na moju radost, satima lutajui i vrtei se u istom
kvartu pronala sam njihovu adresu, ali na alost u
tom
stanu su iveli neki drugi ljudi. Izala sam
razoarana iz
zgrade i nisam se oseala dobro. U glavi mi se vrtelo,
a srce
je kucalo bre nego to bi smelo. Naslonjena na zid
zgrade,
ekajui da padnem, priao mi je ovek i pomogao.
Uhvatio me ispod pazuha i spustio na stepenik. Brzo je
odnekud
doneo au vode i malo sam dola sebi. Bio je to
Maksim.
-Otkuda u tolikoj Moskvi da nabasate ba na Maksima?
-Ne znam, dete. ovek me pitao koga sam traila u
zgradi. Kada sam mu rekla. Pitao me je ko sam ja i
otkuda
znam te ljude. Ukratko sam mu ispriala celu priu.
Poveo
me na aj, kako je rekao u svoj stan. Nisam bila
sigurna
da je stan njegov, jer nije mogao da se snae gde se
nalazi
ajnik, posue, nespretno je otvarao prozor, kao da

to radi
prvi put. eer za aj nije ni uspeo da nae, a klju od
stana
je jedva pronaao u gomili kljueva, mumlajui
neto sebi
u bradu. Priznajem da sam se uplaila. Videla sam
da je
primetio u mojim oima strah i nesigurnost i
uhvativi me
kao sin majku za ruku, rekao da ne brinem, da e
mi on
pomoi. Zamolio me je da sasluam njegovu priu i
tada
Razmiljaj muzikom
289
sam saznala za tebe. Rekao mi je samo da treba da pomognem jednoj trudnici, a da u za uzvrat biti nagraena.
Nisam prihvatila nikakvu pomo, iako teko ivim. Svoj
posao radim iz ljubavi prema deci i enama koje donose na
svet novi ivot. Nita kod mene ne moe da zameni lepi
oseaj onog koji osetim kada ujem pla tek roenog deteta i prepoznam sreu u majinim oima. Ti trenuci se ne
mogu platiti, rekla sam gospodinu, takva nam trebate, tetka
Anuka, odgovorio mi je.
-Kako ste pristali da vas nema u svojoj kui mesec i
vie dana? Zar ne bi neko brinuo gde ste? Imate li
nekoga?
-Ne. Sama sam. Mu mi je poginuo u ratu, erka se
udala u Lenjingradu i nisam je videla nekoliko
godina. Mi
stari se lako navikavamo na samou. ivot je pokret
i nikada se ne zaustavlja. Prirodno je da mladi odlaze, ne
smeta
mi. Pisma stiu sve ree i ree, a ja ih samo slaem jer
teko
itam. Jedino po mirisu poznajem da su njena.
Brinuu ako
prestane da pie. Mislila sam da e mi prijati da
provedem
jedno vreme u drutvu ljudi. Nas stare svi
izbegavaju kao
kakvu zarazu, a kada mi je Maksim ovo ponudio,
nisam
mogla da odbijem. Veruj mi da sam morala da
ostanem u
Moskvi, ne bih pristala. Ovde sam kao u svom selu.
Priroda
je slina, vazduh ist, ujem tiinu, a objasnio mi je
da u
biti gost u kui poznatog slikara Fjodorova. Mi na
koje je i
bog zaboravio da treba da mu se gore pridruimo,
obradujemo se takvoj ponudi. Tebi dete elim svu sreu u
ivotu.
Tetka Anuka e ti pomoi - Auka se nasmei,
rastereena
poetne stege i zagrli Natau.

-Tetka Anuka, hajde da se organizujemo. Vi raspakujte
stvari, a ja u ih sloiti.
Anuka je vadila ostatke ve iznoene garderobe,
koju je Nataa uredno presloila, povremeno se mrtei
oseajui miris ustajalosti koji se irio iz garderobe.
290
- Dete, evo, ponela sam fotografiju tih ljudi koje

sam traila u Moskvi. Vidi samo kako su bili mladi i lepi, a
devoj ica kao lutkica, seam se ovu halj inicu sam j oj j a saila
za roendan - izgovarala je gledajui ve poluizguvanu i
okrnjenu staru fotografiju.
Nataa nije obraala panju. Mislila je u sebi da se
Anuka kao i svi stari ljudi rado seaju prolih vremena
koje ne mogu vratiti i umiljaju da svakoga interesuje ba
svaka nevana sitnica iz njihovog ivota. Nije htela da je
povredi i letimino pogleda fotografiju.
Pogled joj je ostao sleen. Ono to je videla na fotografiji je bilo dovoljno iznenaenje za jedan pristojan infarkt. Stavila je ruku preko usta da dubok uzdah ne bi neko
uo. Zaprepaeno je prepoznala svog oca i majku, sebe
kao dete. Nije isputala fotografiju iz ruke. Uputila se prema prozoru i zurila u fotografiju, prelistavajui ve slepljene stranice izbledelog seanja.
- Svetlana, ta se desilo? - uplaeno je upitala Anuka.
Nataa se okrenu i potra u zagrljaj Anuki ridajui
od plaa, a suze su joj natapale Anukin vuneni ogrta.
- Tetka Anuka! Kako, ne verujem, kako se ovo desilo?
- Svetlana, ja te nita ne shvatam. Zato plae? ta
se desilo?
Nataa joj pokaza fotografiju.
- Anuka, ovo su moji roditelji, a ova devojica sam
ja, Nataa, tvoja Taa.
Malo je kazati da je nain kako je Nataa saoptila
jednoj starijoj eni ono to je videla, bio krajnje brutalan
i bez mere nesmotren. Ne ostavljajui vremena da staricu
pripremi na takvo okantno iznenaenje.
Anuka je sela na krevet i nije mogla da veruje u rei
koje je upravo ula. NaNataino iznenaenje, sem ae vode
i molbe da malo otvori prozor, saznanje koje je upravo ula
Razmiljaj muzikom
291
nije ostavilo vee posledice po istroeno Anukino zdravlje,

sem velikog i oekivanog oka.
- Taa moja! Otkud ti ovde? ta mi se deava? Bolje
da ovo nisam doivela. ta je sve ovo? - zagonetno se
presliavala stara Anuka. - Zato te zovu Svetlana? Da nisi
uinila kakvo zlo pa se krije, gde su ti roditelji?
Anuka je prebacila loptu Natai i sada se Nataa nalazila u ulozi pripovedaa. inila je to hronoloki, kratkim
jasnim reenicama, da dugom priom ne optereti Anuku,
a da starica ipak sve shvati, s obzirom na svu apsurdnost
situacije u kojoj su se obe nale. Anuka je bila zahvalan
slualac. Valjda neistroena od svakodnevnog druenja s
ljudima i sluanja svakakvih pria, upijala je paljivo svaku
Natainu re.
-Nataa, dete moje. Iskreno alim za tvojim roditeljima. - rasplakala se Anuka s zadrkom, tek posle
prvobitno
preivljenog oka shvatajui realnost i istinu koju
prvi put
uje.
-Mala moja devojice, toliko sam suza prolila gledajui godinama ovu fotografiju. Ne mogu da
verujem da
te tvoja tetka Anuka ponovo dodiruje. Poput duha
si, ne
oseam rukom da te dodirujem. Samo srce i oi vide
moju
malu princezu.
Zagrljene su sedele na krevetu plaui. Jedna drugoj
su brisale suze i milovale po glavi.
-Tetka Anuka, Nataa te nikada nee ostaviti.
-Neka bog pomogne da se ti i Marko sretnete i ivite
s detetom, da pronae svoju sreu koju zasluuje.
A za
mene ne brini. Nisam ja ta koja treba da ivim.
Nisam
ja budunost. Ja sam prolost. Okreni se detetu i
Marka
pronai ne birajui sredstva. Volim te, dete moje. Svi
smo
udahnuli ivot svesni da iz ivota niko iv nije izaao
- kao
da je brojala prve dane ostatka svog ivota.
292
-Tetka Anuka, znam da je teko kontrolisati izgovo-
rene rei i emocije koje oseate. Ali molim vas.

Zovite me
Svetlana pred Dmitrijem i Olesijom.
-Ne brini. Zvau te, dete moje, zlato moje, devojice
moja. Ime ti neu spominjati, Taa moja. Ne mogu ti
opisati
kolika me srea obuzima. Mislila sam..
U tom momentu Dmitrij ue u Natainu sobu.
-Jeste li se upoznale?-pitaoje smeei se, otkrivajui
tragove suza na njihovim licima.
-Ja sam se malo uplailaporoajapa sam se rasplakala,
a Anuka me teila, pa smo tako malo..
Nije dovrila reenicu razmiljajui u sebi: Nataa,
kakva si ti budala, i lagati si zaboravila. Ovo ne bi prolo ni
kod deteta. Iz Dmitrijevih oiju je primetila da sumnja u njenu priu, ali nije mogao da zna zato ga je i ta je slagala.
Narednihdanasuvremeprovodilegotovonerazdvojne.
Imale su toliko toga da pitaju jedna drugu, da im je vreme,
na zavist onih kojima je selo sporo, prolazilo ispunjeno
korisnim priama, lepim seanjima i upoznavanjem s
jednom odraslom, drugaijom, zrelijom Nataom.
Nataa joj je pokazivala haljine koje je zadrala od
pokojne majke, nakit i stare porodine fotografije. Anuka
se vratila toliko vremena unazad koliko je i izgledala mlaa i
sveija za samo par danaprovedenih u Dmitrijevoj kui. Seala
se kao i veina starijih ljudi garderobe koju je nosila Nataina
majka, ak i prilika za koju je neku haljinu oblaila, sauvanog
nakita, ali nije se mogla setiti ta su priale pre nekoliko dana.
Stari portretista Dmitrij, vrlo lako je prepoznao
preobraaj Anukinog lika. oveku koji je genijalno prenosio neije unutranje stanje u portrete, ovakva promena nije
mogla promai, pokazujui elju da posle dueg vremena
neiji portret pretoi u sliku.
Razmiljaj muzikom
293
- Dmitrij, prvo hou hrast, pejza, izvor, boje prolea,
raspoloenja, a onda moe nazad u svoje carstvo uivanja,
atelje - polualjivo, poluozbiljno je gotovo zapovedniki
Nataa razbila sve Dmitrijeve iluzije da e se vratiti u atelje.
Nije eleo da sa svojom Nataom, kako je u poslednje
vreme esto zvao, ak i u drutvu Olesije, ue u bilo kakvu
raspravu koja bi promenila njeno raspoloenje. Apsolutno
mu je prijalo Nataino irenje pozitivne energije oko sebe.
17*
Jednoga jutra irei tafelaj i nametajui se pored
hrasta da nastavi da slika, otrom oku nije promaklo neto to
ga je na momenat zbunilo i oduzelo energiju i volju za rad.
Primetio je da se stari hrast koji je skoro njegov vrnjak i decenijama inio ukras vrta i okruenja, poeo suiti. Priao je,
ubrao par sparuenih listova, kao prelivenih vrelom vodom.
Hrast je izgubio energiju, snagu, vitalnost. Dabi se uverio, ubrao je lie s razliitih strana drveta i vie grana. Svi su
bili isti. Mlohavi, bez sjaja, gotovo da su sami otpadali.
Pokupio je svoj tafelaj i vratio se u kuu. Seo je u
atelje i posmatrao hrast s pristojne razdaljine. ak i odatle
se primetilo da drvo nije posedovalo sveinu, lepotu koju je
godinama prepoznavao. Neobjanjiva pojava naterala ga je
da razmilja o tome ta se i zato deava. Nezaobilazna je
bila flaa vina od kojeg je troio poslednje zalihe. Govorio
je esto Natai, naravno pravdajui se prilikom prvih
pogrenih procena, kada se zaljubio u nju, da mu vino
relaksira pamenje, lake i bre razmilja i ta razmiljanja
su nekako pozitivnija od misli koje bi ga obuzimale kada
bi morao kakav problem da rei bez omiljenog napitka.
I pored svog iskustva koje je posedovao, znanja, umea,
inteligencije, za svaku ozbiljniju stvar je u poslednje vreme
traio Nataino miljenje.
- Svetlana! - viknuo je izaavi na kratko iz ateljea.
Doi kod mene, ali molim te, odmah.
Nataa je uplaena tonom kako ju je pozvao pourila
u atelje.
296
-ta se desilo Dmitrij? - upitala ga je.

-Sedi molim te, pored mene. Ti zna da nas dvoje
razmiljamo s dve glave ali jednom pameu. Ostao je
nejasan, na ta se Nataa blago namrtila i namestila
mimiku
koja je otkrivala radoznalu zbunjenost.
-Pojasni mi. ta hoe?
- Molim te, prii i pogledaj s prozora hrast.
Nataa iznenaena neobinom molbom zaueno ga
pogleda.
-ta da vidim? Pa gledam ga svaki dan. Smislio si
neku zakoljicu da se uvue u atelje. Samo me
interesuje
ta ti je palo na pamet.
-Ne alim se, Svetlana.
Nataa se trudila da se usredsredi na posmatranje
hrasta, ali i pored sve elje da vidi neto to ne moe da
vidi, ostala je nemona da pomogne Dmitriju.
-Neprimeuje!
-Primeujem da ti se ne slika priroda i povlai se u
atelje. Ima nameru da me nagovori da ubedim
Anuku da
je portretie - nasmeja se Nataa ne slutei da je
napravila
pogrenu procenu.
-U pravu si. Mi smo ipak dve glave, - odgovori Dmi
trij.
-Budi konkretniji, ne razumem te.
Zavue ruku u dep i punu aku suvog lia koje se
drobilo poput aja u stisnutoj aci, istrese na sto.
- Je li vidi sada? Hrast se sui. Decenijama je rastao,
pratei svoj ivot kao vrnjaci smo odrastali. Samo to sam ja
postajao stariji, a on se drao prkosei mi svojim godinama i
kao da se sa mnom nadmetao ko e koga nadiveti. Godinama
to lii na mrtvu trku. Nijedan od nas se ne da. Pogledaj ga ta
mi radi. Poeo je da se sui. Objasni mi. Kako odjednom,
zato ba sada od kada ga slikam? Da nisam dirnuo u njegov
Razmiljaj muzikom
297
ponos? - s dozom ironije i nemoi da objasni pojavu traio je
pomo, objanjenje od Natae.
Otila je do hrasta da se sama uveri u Dmitrijevu
priu. Uradila je isto. Ubrala nekoliko listova i stegnuvi u
aci zdrobili su se poput praha. Dmitrijevo zapaanje je bilo
tano i precizno. Hrast se suio. Razlika izmeu Dmitrijevog i Natainog objanjenja ove pojave, pokazivalo je da
su ipak razliiti. Nataa se setila da je ispod hrasta zakopala
kolekciju zlatnih dukata koje je dobila od Sergeja. Imala
je jedno sujeverno razmiljanje da je prokleto blago carske
porodice, kojeg se reila na svoj nain, ne elei sebi i drugima probleme, izazvalo suenje hrasta.
Dmitrij jepojavupripisivao, odmazdom, samoubistvom
nekoga ko ne eli da pozira. Reio je da tu sliku nikada ne
zavri. Neko prokletstvo se zapatilo, ali ta? ta je uzrok
tome? Usredsredio je sve svoje mentalno umee da doe
do prihvatljivog odgovora, ali nije uspevao i pored Nataine
pomoi, koja je ovoga puta izostala jer je i sama imala svoje
miljenje o udnoj pojavi, a nije smela da ga podeli.
Sutradan je rano ustala. Jo se nije razdanilo i znajui
da svi vole due da spavaju, komotno, bez straha da je neko
ne primeti, otila do hrasta i aovom iskopala blago. Odmotala ga je iz mau namoene krpe, metalnu kutiju prigrlila
na grudi i vratila se u kuu. Nesreu je iznela iz kue, sada
je vraa. Moda sam previe sujetna i sujeverna, pravdala je svoj postupak sama sebi. Uunjala se nazad u sobu i
odloila dukate u kofer ispod kreveta. Anuka se probudila
ipozdravilaje.
-Anuka, tetkice moja, hoe da ti tvoja Taa skuva aj?
Ne saekavi odgovor otila je do kuhinje. Tamo je
ve budna i s praznom oljom kafe ispred sebe sedela Olesija. Jo uvek u spavaici i neumivena, nesreene kose.
298
- Dobro jutro. Ve si ustala? - upitala je Nataa.

Nije odgovorila nita. Pokupila je praznu olju ispred
Olesije i primetila da je olja hladna. Povezala je to sa
priom da Olesija ima nesanice, to joj se esto deavalo u
poslednje vreme. Moda je no provela u kuhinji s kafom.
Brinulo ju je da li je Olesija neto primetila i videla je kako
u svitanje odlazi i donosi blago ispod hrasta. Nije znala da
Olesija vrlo dobro zna ta se nalazi u njenoj kui.
Stavila je emajlirani ajnik da ugreje vodu za aj.
Ustao je i Dmitrij. Mamuran, zabrinut i neraspoloen
vie nego to bi trebalo da bude. Nje nagovetavao dobro
raspoloenje za taj dan. Uvek je govorio da se po jutru dan
poznaje, kao i ovekovo ponaanje. Kako ustane, takav e
ti biti dan. Mnogo stvari i saznanja koje je nauila u ivotu
smatrala je relativnim i sugestivnim, te nije obraala panju
na Dmitrij evo neraspoloenje.
Prila je poretu da skine aj i u momentu osetila bol u
stomaku. Refleksno je jauknula i nagnula se traei najbliu
stolicu da sedne.
-Svetlana? ta je bilo, je li sve u redu?
-Izgleda da je vreme.
Nije znala kako drugaije da pria s mukarcem o
verovatno poroajnim bolovima, koje nije imala prilike
do tada da doivi i nije znala kako to treba ili ne treba da
boli. Vidno uspanieni Dmitrij je otrao do sobe i pozvao
Anuku. Nataa je sedela na stolici, nemona da ustane.
Anuka je odmah dotrala i uhvatila je za ruku.
Drugom rukom joj je podigla bradu kako bi je mogla gledati u oi.
- Zlato moje, idemo u sobu. U sigurnim si rukama. Ne
plai se.
Povela je Natau u sobu. Ubrzo se vratila i gotovo
naredila Olesiji i Dmitriju da spreme sve to je potrebno.
Razmiljaj muzikom
299
Nakon nekoliko dugih i neizvesnih sati za sve prisutne.
Nataa je uz pomo bake Anuke donela na svet zdravu,
vitalnu, lepu devojicu. Prvi zvuci dejeg plaa ispunili su
prostor Dmitrijeve kue.
Nataa je poroaj podnela iskustvom ene kojoj se to
ne dogaaprvi put, paljivo sluajui Anukine savete. Znoj
i suze radosnice su se meale po Natainom licu. Anuka ju
je teila, milovala po glavi i najnenijim reima, dirljivo,
majinski, olakala prve sate materinstva.
Dmitrij je uao u sobu i poljubio u elo Natau.
-Sada mogu da umrem. Doiveo sam da ujem deji
pla u svojoj kui.
-Dmitrij. Takav nee biti od koristi ni sebi ni nama.
Tek sada treba da ivi, da se raduje i uiva. Puno
hvala na svemu to si uinio za mene - izgovorila je
Nataa
gledajui Dmitrija suznim oima, koje se smeju.
-Ne preteruj, mala. Kad eli nekoga uiniti srenim iz
iste, iskrene nesebinosti, najpre ga mora ubediti da to
ini u
sopstvenom interesu, inae ti nee verovati - naalio se
Dmitrij.
-Hoete li me ti i Maksim i dalje zvati mala? -nasmejala se Nataa.
-Ti e uvek biti moje dete. A sada imam dva. Ovo ne
shvati sebino, molim te.
Nataa je znala da je Dmitrijevo dobroinstvo koje
nesebino iskazuje od kako ga poznaje, ne moe biti gluma, iluzija. Sklonost ka dobroti je utisnuta kao ig, negde
duboko u ljudsku prirodu i to toliko duboko, da ukoliko
dobrotu nemate priliku da iskaete prema ljudima, oveku,
uiniete to prema nekom drugom ivom biu.
Anuka je okupala bebu, umotala u pelene i prinela
je Natai u naruje. Oseaj koji ju je proimao u momentu
kada je prvi put u ivotu drala svoje dete u naruju bio je
nestvaran i neopisiv.
300
- Pa, ona lii na Marka. Vidite samo taj nos, oi smejala se Nataa. - Pogledajte, crna kosa kao ugarak. Ja
sam plava, - s oduevljenjem je napravila prva zapaanja
i poreenja.
Olesija je ula u sobu. Prila je Natai i poljubila je u
obraz.
- elim ti svu sreu - rekla je prilino rezervisano i bez
znakova makar i lane radosti. Nije skrivala zavist i neto to
je prvi put primetila u Olesijinim oima. Mrnju, koju nije
umela da prikrije, bar u ovom trenutku. Dmitrij i Olesija su
napustili sobu, raspravljajui se u hodniku, ali su je debela
drvena vrata spreavala da uje o emu raspravljaju. Bilo je
to neukusno u ovakvom danu, ali Olesija je Olesija, a Dmitrij
sasvim neto drugo.
Nataa je u sebi pomislila da ovo moda nije najava
prvih problema u kui. Volela je da grei, ali je instinkt nije
nikada ostavio na cedilu.
-Anuka-pade Natai napametpoputupaljenesijalice
ideja o imenu devojice, podstaknuta Anukinom priom da
su mnogi roditelji iz zahvalnosti svoju decu nazivali po njoj.
Pa zar ima neko kome bi u ovom trenutku trebalo da bude
zahvalnija?
-Reci zlato moje, ta ti treba?
-Anuka. Tako e se zvati devojica. Ana - kao vi, a
zvaemo je Anuka.
18
Marko se vidno raspoloeniji, odmornih i sjajnih oiju,
psihiki rastereen od svega zbog ega se i odluio za odmor
na selu, vratio u Beograd. Bio je pun utisaka o do sada nedoivljenom zadovoljstvu. Jahao je arkove konje, lovio ribu
na oblinjem jezeru, pomagao domainima u poljskim poslovima. Marija nije krila oduevljenje to posle samo pedesetak dana vidi i prepoznaje onog starog Marka. Brat joj je.
Volela ga je svakakvog, prihvatila sve njegove vrline, mane i
poroke, ali ga je elela upravo ovakvog.
Obukao je belu utirkanu koulju, najlepe odelo
koje je posedovao i uglaen kao pravi gradski gospodin
na iznenaenje, naravno prijatno, Marije i arka izaao iz
kue.
Na selu je imao vremena da razmilja o svemu i svaki
trenutak bi koristio vraajui se na dogaaje iz prolosti.
Kao da je prethodnih mesec dana sanjao i proiveo jo jedanput ceo svoj proli ivot. Fiziko odsustvo iz Beograda,
vidi tek sada, bilo je neophodno. Svaki ovek s vremena
na vreme posle jednog perioda treba da podvue crtu i sabere prethodni raun. Njegov je bio visok i teko naplativ.
Morao je da se sutinski promeni.
Bistrog mozga, neoptereenog alkoholom, pokuao je
na svoje mesto da stavi sve stvari koje su mu se izdeavale
u ivotu i svakoj da znaaj koji zasluuje. O emu bi god
razmiljao, Rusiji, ratu, majci, sestri, alkoholnim ekstazama
koje su pratili redovni mamurluci, uvek je na prvo mesto
stavljao Natau. S tim periodom ivota nije mogao da izae
302
na kraj. Ona je i dalje njegova najvanija i posle svega izgleda trajna preokupacija.
Setio se rei koje je uo od prosjaka ispred Nataine
zgrade. Prosjak mu je rekao da su on i Nataa stvoreni jedno
za drugo, ali da mogu ostati zajedno jedino ako on skine
uniformu. Prosjakova pria je ostavila upeatljiv utisak
s vremenske distance. Jedan obian razgovor na ulici s
nepoznatim ovekom, obino se zaboravi i brzo izbledi, ali
setivi se inteligentnog prosjaka, svaku njegovu re je pamtio,
kao pesmu koju nauite napamet, i ne zaboravite je.
Da li je naputanje vojske promenilo neto u njegovom shvatanju sveta, okoline? Taj prosjak je moda i prorok.
Pa on je dobrovoljno napustio vojsku i ne razmiljajui da
to ini zbog Natae, ve zbog svojih principa, istinoljubivosti, pravde. Da li ovo ima veze s bogom ili sudbinom?
Jo jedna dilema koju je ranije s rezignacijom odbacivao,
poela mu se motati po glavi. Moda taj bog i postoji, ko
zna. Odluio je da pone od nule, ni od ega, od danas, sad,
odmah.
U ovom gradu u kojem sam roen, svojom grekom
ili nizom bespotrebnih greaka, izgubio je drutvo. Ni s kim
se nije druio. Moram postaviti stvari na svoje mesto. Ne
elim neprijatelje u svom okruenju, u sopstvenom gradu.
Od neega je morao poeti.
Odluio je da ode u kafanu kod Sonje i na kulturan,
uljudan nain pokua da pria s njenim ocem i izgladi nesporazume. Da mu objasni da nikakve zle, muke, podle namere
nije imao sa Sonjom. Na kraju krajeva, da im se zahvali to
su mu dostavili informaciju da je praen.
Silazei dobro poznatom ulicom prema kafani, zapazio
je novo ruho grada. Gradsko osvetljenje, novi trotoari, izloge
radnji, zelene povrine. Ljudi su nekako vie na ulicama, prepoznaje i osmehe, uje se graja dece. Vreme ini svoje, grad se
Razmiljaj muzikom
303
preobraava, ba kao i ljudi koje posmatra i ratne rane polako

zaceljuju.
Sputao se ulicom do zgrade i iz daljine ugledao kafanu u novom ruhu. Iznenadio se novim izlozima, zemljanom
oker bojom okreenom fasadom i novim ulaznim vratima,
koja su najmanje liila na ulaz u kafanu. Setio se rei pukovnika koji ga je upozorio da ne ide na takva mesta gde
se gazde bogate na raun naroda. Pomislio je: Znai imaju
novaca, sve su izmenili, a ovamo kukaju da im je vlast sve
otela. Svoje stavove jo nije izbistrio dovoljno da bi verovao
samo sebi i imao svoje miljenje. Ideologija i komunisti su
mu oduzeli deo moi pravilnog rasuivanja. Pria da treba da
svi imamo jednako i budemo isti ne pije vodu. Trebao mu je
neko s autoritetom, a ko ima drugaije miljenje od njega da
bi konano revidirao neke zapaene stavove koji su amili u
njegovom mozgu i zauzimali mesto za korisnije stvari.
Priao je i otvorivi vrata kafane, zastade zbunjeno
videvi da tu vie nije kafana. Uao je u prodavnicu tekstilne
robe. irio se miris nove odee, za razliku od njegove koja je
imala pomean miris starih dunja i naftalina.
-Izvolite, gospodine. Upravo smo danas dobili nove
Engleske tofove. Moda za jedno novo odelo? nametljivo se obratio trgovac, oigledno s iskustvom od pre
rata i
neuobiajenom ljubaznou, prepoznatljivom kod
iskusnih
gradskih trgovaca.
-Ne izvinite, ja sam pogreio. Ovde je do pre mesec
dana bila kafana. ta se desilo, znate li? -ljubazno je
Marko
upitao trgovca.
-Gospodine, naalost bila je kafana. To ste lepo rekli.
Bila, svia mi se. - poe priu trgovac, pomalo ve
ljut to
nije ula muterija, a iz tona kojim se obraao
Marku, moglo se zakljuiti da je imao debeo razlog da se raduje
to ta
kafana nije vie tu.
304
- Gospodine, mi oblaimo nau gospodu drugove i trudimo se da im pomognemo da lepe izgledaju, a u kafani su
pili i uivali nemaki oficiri s ovdanjim kurvama na spratu.
Takav novac bi mi se gadio. Ja pomaem svom narodu. Odbrusi nabusiti trgovac oigledno ortodoksni komunista.
Nij e vredelo da nastavi razgo vor i bilo ta pita. Okrenuo
se i napustio prodavnicu. Uplaio se za sudbinu Sonje i njenog
oca. Primetio je da poinje drugaije razmiljati. Pa nije sve
u toj jebenoj ideologiji, komunizmu. Ti ljudi su mi pomogli.
Zato bi to radili da nisu dobri ljudi? Pitanja su prolazila
kroz glavu s nedoreenim i sigurno pomalo nespretnim i
nedovrenim odgovorima, koje Marko nije uspeo daprilagodi
svom nainu razmiljanja. Vano da se u glavi neto menja,
a nema potrebe da se optereujem. Poinjem od nule. Raniji
jalovi pokuaji poetaka od kraja ili sredine, samo su mu
gomilali negativnu energiju. Ovoga puta e krenuti prirodnim
putem - od poetka, od neega to se zove nula ili nita.
Zavaljen u stolicu restorana u koji je svratio da popije
kafu, otvorio je svee dnevne no vine. Nije dugo prelistavao
tampu. Preskoio je prvih nekoliko listova, jer nije imao
eludac da ita ideoloke floskule, napamet nauene fraze
koje su pisali nai uveni vrli i slavni borci za bolje sutra.
Preao je na rubrike koje ljudi itaju kada proitaju cele
novine. Radio program, vremensku prognozu, neto vesti iz
sporta u koji se tako malo razumeo.
Sve u cilju kreativnog gubljenja slobodnog vremena.
Listajui svaku narednu stranu, mahinalno bi pogledao
preko gornje ivice novina i bacio letimian pogled na goste,
kao profesor koji posmatra ake koji rade pismeni zadatak.
Na dva stola od njegovog uinilo mu se da poznaje
oveka, koji je sedeo sam ispijajui svoje pie i takoe
itajui novine. Nije imao nedoumicu da se poznaju, ali
odakle? Ko je on? Nervozno je odloio novine i ve primetno
Razmiljaj muzikom
305
i nekontrolisano, bez diskrecije piljio u oveka. ovek je
primetio da ga neko posmatra i u par navrata su im se pogledi
sreli. Pogledi bez emocija, prazni, ali radoznali. Imao je utisak
da i ovek isto razmilja. Trebalo je samo ukloniti patinu sa
seanja.
Nije siguran da li se iznenadio ili obradovao, kada
je uoio da je ovek ustao od svog stola i uputio se prema
njemu. Gledao je Marka blagonaklono i znao je da nije
napravio greku.
- Marko jesi li to ti?
Marko je po boji glasa i karakteristinom dejem
kotrljajuem r koje je izgovorio, prepoznao svog starog
druga iz gimnazije pre rata.
-Boko, Bole. Ne mogu da verujem! - Marko je ustao
sa stolice i na radoznale poglede prisutnih gostiju,
zagrlili
su se tapui se po ramenu.
-Jo je ovo mali grad - ree Boko. - Radujem se to
te vidim.
- Bole zvani Larus. Po enciklopediji. Profesori su
te zvali depo znanja, na ljubomoru mnogih od nas, tvojih
drugova - nasmejao se Marko. - Zahvaljujui tvom znanju
svi smo se izvlaili prepisujui od tebe.
-I toga se sea, - nastavi Bole da se smeje. - A tebe
smo zvali Marko-kapitalac. Sea se. Marksov Kapital, skoro
da si ga znao napamet. Jedino si bio nekako nespretan s devojkama. Ne mogu rei stidljiv, nego ba trapav i zbunjen.
-Menjamo se svi Bole. ivot se ui i od ivota ui.
Nije svaka igraka za svakoga. Neko zna pa mu
traje, a
neko je pokvari. To neznanje s devojkama, napravi ti
kasnije
problem u ivotu. Ja sam u neemu slinom.
-Nekad posle rata sam uo da si oficir i da si u Rusiji.
Gde si sada, ime se bavi? Ovo mora da se zalije.
Konobar! - viknu Boko.
306
A LEKSANDAR M IJATOV I
-Raalovani
kapetan. Sada sam bez posla i moram

neto da radim.
-Znai i ti si pao iz ruskog, da, da, razumem.
-Ne, Bole, principi, nepravda, lai. Sve me to nateralo
da ostavim uniformu.
-Hajde, boga ti. Ne brini za to. Nego da mi neto popijemo.
-Bole. Ja ne pijem, hvala moe jo jedna kafa.
-Kafu e popiti kod mene, a sada - ne pitajui Marka
- donesi dva konjaka - narui Boko ne obazirui
se na
Markovo ne ba uporno odbijanje.
-Ali!
- Nemoj ti meni ali. Nego, stari drue, priaj mi Sve
mi priaj. Imam vremena. Sea se da sam uvek u koli
govorio da volim s tobom da se druim jer ne zna da lae.
Bio si uvek iskren i eleo svima da pomogne. Umeo si da
se lepo izraava i pie. Imponovalo mi je tvoje drutvo. A
onda doe taj prokleti rat..
Marko je razmiljao da je moda ba Boko ona karika koja nedostaje da mu pomogne da promeni svoj svet.
- Boko, iskreno da ti kaem. Treba mi neko da me
saslua. Kako bi ene rekle: rame za plakanje. Marija, zna
moja sestra Marija, i zet arko primaju to nekako lino i njihov sud o svemu je subjektivan. Njihov sam, pa sam samim
tim bezgrean. Kritikovali su me jedino zbog alkohola, ali to
je sada prolost. Uspeo sam da se reim tog napasnog poroka.
Moj ivotje jedna umorna pria s vie poetaka i krajem koji
se ne nazire. Jedno veito posrtanje, s puno greaka. Kada
pobrojim poraze, nita lepo ne ostane. Samo vuem za sobom
stare navike, poput balasta od koga me lea poinju boleti.
Ne znam zato te interesuje sadraj mog privatnog pakla.
Naviknut da slua sagovornika, Boku je predoseaj
nagovetavao da od Marka ima ta da uje.
- Priaj drue. Sluam te.
Razmiljaj muzikom
307
Vreme je proticalo u dugom Markovom monologu, prekidanom samo ponekom upadicom ili traenjem
pojanjenja s Bokove strane. Marko je zakovao Boka za
stolicu, koji je ne trepnuvi, paljivo sasluao Markovu
priu.
-Au, brate Marko. Ja mislio da si u velikim nevoljama, a ti ima samo slatke probleme, na kojima bi
ti neko
i zavideo.
-to ti ja sve ovo priam? - zapitao se Marko. -Vidim da me paljivo slua i sakuplja u seanje svaku
moju
izgovorenu reenicu. Imam utisak da bi sve do rei
mogao
ponoviti. Ja ti doem kao riznica inspiracije.
-Kupuje me iskrenou, Marko.
-Boko, Nataa je savrena ena, ne elim da budem
skroman i kaem da je to moje subjektivno, slepo
miljenje.
To je jednostavno tako. Zna da svaki ovek poseduje
telo,
materiju. Nataa je bestelesno savrenstvo koje samo
ivi u
mom seanju.
-Marko, ivot je bogatstvo. Zar e ga odbaciti
preputajui se samo jednoj njegovoj strani? ivot je
ivot
sam u svojoj punoi. Ne misli da samo ene mogu
ispuniti
ivot. Ne misli da to mogu uraditi samo knjige, ili
muzika, ili
porodica i prijatelji, hobi, posao. Delove ne moe
svezati u
celinu, ma kako veliki i tebi vani bili. Prihvati sve
delove,
samo kao delove i ne pretpostavljaj jedne drugima.
-Svi su jednako vani i vredni. Budi majstor zanata
koji se zove ivljenje, ali mu ne robuj. Ne dopusti ni
jednoj
svojoj vrlini da se odmetne u strast. Oslobodi se
poroka
istom onom snagom, koja ti je bila potrebna, a koju nisi
imao
da sauva zdrav razum po povratku iz te proklete

Rusije.
Promeni se. Zanemi kada drugi vie, smej se kada bi
drugi
plakali, obraduj se neemu malom, sitnom
svakodnevnom.
Ui u pogrean tramvaj, sii na pogrenoj stanici.
308
-Hvala ti to si me sasluao, Boko, ali ja ne ongliram
reima i vezem fraze. U reenice smetam otkucaje

srca i
reima izraavam unutranju duhovnu grimasu.
-Marko, deo prolosti potisni iz misli. Pokopaj seanja
koja e u budunosti traiti cenu koja poniava.
Napravi
razliku izmeu elja i stvarnosti. Nataa je prolost.
Deo,
samo mali, kratki deo ivota. Vei deo nevolja ostaje u
nama
jer smo ih dovukli s prolou, nespremni da ih
zaboravimo.
-Boko, ono to nestane iz mene, kao da nikada i nije
ivelo u meni. Da li sam se dovoljno udaljio da
nekanjeno
mogu pogledati unazad i videti da Natae nema?
Ako je
zaboravim, ona e se ponavljati u vidu kopija, i
opet u
morati stalno da se navikavam na zaboravlj anj e i
odricanj e od
prolosti. Ne mogu odsei deo ivota. On se ne
regenerie.
-Marko. Hajde da prekinemo. Ode ti u filozofe. Ne
misli na dananjicu, misli da e budunost biti lepa.
-Od filozofiranja ne mogu iveti Boko. Potrebne su
mi obaveze i posao da bih manje mislio.
-Uzmi te novine to si itao pre naeg susreta.
-Zato? - zaueno upita Marko.
-Proitaj ime glavnog urednika, tu dole na levoj strani, pri dnu.
Marko poslua i otvori novine, pogleda pri dnu.
-Boko Dimitrijevi, glasnoproita. Glavniiodgovorni
urednik. Pa to si ti, - s prijatnim izrazom na licu izgovori
Marko. Otkud ti u ovoj prii?
- Da, ja Marko. A sada proitaj ime sportskog novinara.
Marko i to proita glasno.
-E vidi. On od sutra ne radi, odlazi u penziju. Ali ja
sam ve naao drugog.
-Kakve to veze ima s mnom? - upita Marko.
-Itekakve. Ti si moj novi saradnik.
Razmiljaj muzikom
309
-Bole.
Ne egai se. Ja i sport. Zna da to nikada

nisam pratio, a ni neto posebno voleo.
-Ne brini Lako je to nauiti. Sutra u ti u redakciji
dati gomilu starih novina i uverie se da se sportsko
novinarstvo sastoji iz dvadesetak fraza i eto izvetaja. Pa
zar ti
da ne naui? S tvojom elokventnou,
inteligencijom, darom za pisanje, bie ti tesno da opstane u toj rubrici.
Brzo
postane monotono, ali ne tampa se sve to napie.
-Kako, ne razumem. Zato?
-Pa drugovi cenzuriu sve to novinari toga dana
donesu i osakate pola tekstova. Tek onda moe u
tampu.
Mene potpisuju kao glavnog urednika novina, koji
se ne
pita nizata. Ponekad se i ja dohvatim maine da
mogu popuniti izdanje.
-Glavni, a ne pita se nita. Kao kod kue, mukarac si
a ena kolo vodi - aljivo odgovori, bez zle namere
Marko.
-E ba lepo to si me podsetio. Sada idemo kod mene
da te upoznam s enom.
etajui do Bokovog stanapreturali supo seanjima.

Najvie iz detinjstva. Taj periodnajvie relaksira ivce, abili
smo lieni mogunosti da uopte imamo sadanje probleme.
Ako bi se i pojavilo neto bezazleno, deje, roditelji bi se
postarali da dovedu sve u red. Pretresli su skoro sva seanja,
meusobno se dopunjavali i vedro askali, vraajui ivot
deceniju unazad.
Uli su u zgradu oronule sive fasade, koja pamti i
bolja vremena u samom centru grada. Prili su liftu koji je
Marka vie podseao na elezni kavez. Marko je primetio
da je Boko pritisnuo broj est.
- Da i ja malo budem u visokom drutvu - nasmeja se
Marko aluziji na visinu spratnosti.
310
- eni nisam najavio posetu, ali ne brini. Nee te isterati. A nadam se ni mene - uzvratio je Boko.
Stali supred vrata stanai Boko je pozvonio namignuvi
eretski Marku. Marko pogleda i s nevericom u oima vide
na vratima broj ezdeset osam. Da li je ovo deavu ili se u
ivotu nita sluajno ne deava. Moda taj broj i poseduje
neku mo. Nije imao vremena da razmilja ponovo o staroj
dilemi.
Otvorie se vrata i na Markovo zaprepaenje, koje
nije skrivao, ugledao je Sonju. Oboje su ostali zbunjeni, to
nisu mogli sakriti od Boka.
-ta se desilo? Neki problem Sonja - upita je Boko.
-Sonja! Pa ti si Boletova ena. Ne verujem. Ljudi ta
se ovo dogaa?
-Vi se poznajete - zaueno se Boko obrati Marku.
-Naravno! - kao u glas odgovorie oboje. S tim to
je Sonja ispoljila manju zbunjenost zbog domaeg
terena i
glasnije je to izgovorila od Marka.
-Hajde sada obojica izvolite, uite, a ja u Boku sve
objasniti - ree Sonja, obradovana Markovom
pojavom.
Posle uoptene prie o Sonj inom i Boko vom poznanstvu, braku, detetu koje je stidljivo virilo iza vrata sobe videvi
nepoznato lice u stanu, Marka je interesovala hronologija
deavanja vezana za njihov predratni hotel, kasnije kafanu.
- Marko, moj deda, a kasnije i otac sve to su imali
stekli su svojim radom. Nikakvu pomo u novcu ili bilo
kakve druge vrste nisu eleli ni od koga. Znali su da nita
nije besplatno, sem sira u miolovci. Sve se kad-tad mora
vratiti. Poreklom smo stara beogradska porodica i iz ovog
grada nikuda nismo odlazili decenijama pre rata. Posle rata,
nova vlast, drugovi, kako ih zovete. Oduzeli su nam sve.
Deda je umro od infarkta prilikom jednog sasluanja, a oca
Razmiljaj muzikom
311
su utamniili. Bog nas je pogledao i ni sami ne znamo kako,

ali grekom je u zatvor dospeo i gospodin Leon tajner,
stari Jevrejin koji je imao tampariju pre rata i poetkom
rata radio za pokret otpora. Kada su ga otkrili Nemci, ili da
budem preciznija naa pijunska bagra koja se prodavala
Nemcima za kutiju cigareta, au pia ili ausvajs za izlazak
iz grada, otac je sasvim sluajno u kafani prislukujui
razgovor dvojice nemakih oficira saznao da je gospodin
tajner na spisku za hapenje i deportaciju. Ne oklevajui
i ne obavetavajui nikoga o svom naumu, lino je otiao
kod ika Leona i doveo ga kod nas u hotel. Tu ga je krio
skoro ceo rat, stavljajui na kocku ivot cele porodice.
Nemci nisu ni slutili da se tako opasan saradnik partizana
krije u istom hotelu gde oni danonono prave bahanalije uz
potoke ampanjca i oficirske kurve. Jednoga dana u zatvor je
uao neki oficir i prozvao ika Leona. Izaao je u pratnji dva
vojnika i odveden iz elije. Otac je mislio da ga vie nikada
nee videti. Ali u ivotu se i greke nekada isprave, a da to ne
bude prekasno. Gospodin tajner je odveden u kancelariju
gde su mu se visoki oficiri izvinjavali zbog uinjene greke.
-Gospodine tajner, izvinite, ovo je samo greka. Ovi
nai nepismeni vojnici, koji su doli u opancima,
naalost
ne znaju kako je bilo u gradu. Voen je rat, ali
drugaiji od
onoga po umama i gudurama.
-Gospodo oficiri! - obratio im se Leon, drugovi nije
mogao da prevali preko jezika. Vaspitavan je i uen
da je
drug neto drugo. - Vi ste ispravili jednu greku. Ali
ovde u
tamnici imate jo sopstvenih greaka, obratio im se.
-O emu priate Leone? Pustili smo vas izvinili se i
sada idite kui.
-Gospodin Luka je nepravedno ovde. To je ovek
koji me je ceo rat krio kod sebe u hotelu. Niko to
ne zna.
Sada vam kaem i ne greite duu. Sve u vam
dokazati.
312
Poslali su vojnike nazad u elije i prozvali Luku. Tata

se ve opratao od sapatnika u eliji i mislio je da ga vode
na streljanje. Posle susreta u kancelariji s Leonom i oficirima, odmah je puten uz neveto obrazloenje i izvinjenje.
Leon je kasnije izdejstvovao preko nekog generala da nam
se bar kafana vrati da imamo od ega da ivimo. Shvatili
smo kasnije da se sve radilo po sistemu - ja tebi ti meni.
Jedni drugima su inili i vraali usluge dok su imali mo
i dok su mogli raskalano gospodariti otetom imovinom
delei kue, stanove i ostale privilegije koje prate svaku
novu vlast. Ljudi bez morala, asti. ast je stari svetac koga
niko ne svetkuje.
Kada je po komunistikim kriterijumima general koji
nam je pomogao da povratimo kafanu neto zgreio i nama
je vraeno milo za drago i oduzeta nam je i pored svega to
je moj otac uinio za novu vlast. Zato su sva dobra dela
kanjiva od onih koji nas mrze? Marko, to je razlog zato
ne voli oficire i zato te gledao s prezirom kada si dolazio
u kafanu.
-A, sada shvatam, - oglasi se Boko, -utapanje tuge
rakijom kod Luke u kafani.
Potapa ga Boko po ramenu.
- Marko da ti kaem da je stari opasan lisac i plaio se
za Sonju iako je ve bila u braku s mnom. Nije te poznavao,
a bilo je bahatih oficira koji bi posle nekoliko aica izazivali i pravili nered. Morao je da postavi distancu. Ti si,
koliko sam shvatio, ne znajui za priu dolazio u Lukinu
kafanu. Osim tebe svraali su samo oficiri provokatori, a
Luka te svrstao u isti ko s njima.
-Marko, tata je dobar ovek i nije namor kako
pretpostavlja. Uostalom, upoznae ga.
-Upoznati! Da li on eli mene da upozna? Gde u ga
upoznati?
Razmiljaj muzikom
313
- ivi s nama. Otiao je na redovnu partiju domina

u oblinji klub. Vratie se do veeras. Ne moe se navii
da ne radi i itav dan izbiva iz kue poistvoveujui to s
redovnim obavezama.
Boko je Sonji priao o Marku. Ispriao je sve ega
se seao, ujedno se podseajui njegovog i Markovog
razgovora. Ne pitajui Marka za doputenje saznala je i sve
o Natai, u detalje o Markovim duhovnim rascepima, krizama, stanjima alkoholizma kojima je bio sklon i pokuaju da
se povrati od svega na najmanje bolan nain.
- Sonja. I da nisam ovde, da sam imao priliku da te
upoznam blie u kafani, ionako bi sve ovo ula od mene.
Trebao mi je drug, neko ko e da me razume. Moja namera
je bila razliita od namera svih mukaraca koji sretnu lepu
enu. Hteo sam da imam druga.
Na sreu Boko je pao s neba i s bojom pomoi se
sve sloi. Uhvatio je sebe da poinje esto da koristi re bog
umesto sudbina.
Marko se brzo i veto uklopio u novi posao da je sam
sebe iznenadio. Boko mu je nesebino pomogao uei ga
cakama u poslu, vodei na sportske dogaaje, upoznao ga je
s kolegama iz drugih redakcija. Marko se ne razmiljajui
o takvoj mogunosti, preko noi navukao na sport. Njihova druenja su postala vrlo esta, kao i Markove posete
Bokovom domu i njegovoj porodici, gde je za kratko vreme
postao omiljeni gost. Ali gost s merom i istananim ukusom
da posete rasporeuje takvom dinamikom, da nikome ne
zasmeta njegova iznenadna pojava.
Voleo je da prepozna u Sonjinim ili Bokovim oima
radost kada ga vide pred svojim vratima. Jedne nedelje se
pojavio s buketom cvea. Sonja je otvorila vrata i ostala
314
iznenaena, kada je sakriveno iza buketa provirivalo Markovo nasmejano lice.

-Srean roendan, drugarice. - ree Marko uruujui
Sonji buket prelepih narandastih rua.
-Hvala, Marko. A ono drugarice? Kako da shvatim.
Ono vae komunistiko ili me osea kao drugaricu?
- To sam ti ve rekao. Nego, mogu li da uem?
Sonja je od iznenaenja zaglavila vrata i zaboravila
da pozove Marka da ue.
- Jao, izvini. Toliko si me obradovao da sam se zbunila.
Naravno, izvoli.
Stajali su u hodniku dok je Sonja traila slobodnu
vazu za cvee, a Marko je uo glas nepoznate osobe, pa
stoga nije hteo da ue sam u salon, iako se u njihovoj kui
oseao komotno.
-A, da te neto pitam, kako si znao da mi je danas
roendan? - obradovala je Sonju Markova prijatna
panja.
-Sea se kada sam te pitao otkuda na vratima ba
broj ezdeset i osam. Odgovorila si mi da je to datum
tvog
roenja, esti avgust. A taj broj je sudbinski vezan za
jednu
moju raniju priu, tako da je bilo iskljueno da
zaboravim
na takvu podudarnost.
-Divan si. Izvoli.
Marko je uao u salon gde je na sofi sedela devojka
prelepog izgleda, elegantno obuena u oigledno skupu
haljinu, diskretno i s ukusom odabranog nakita. Naueno
prekrtenih nogu i prepoznatljivih gradskih manira. Prekinula
je razgovor s Bokom kada se Marko pojavio sa Sonjom
i nije uspevala da sakrije da joj se Marko svideo na prvi
pogled. Onaj dobro poznati pogled koji samo ene znaju
da nameste, a mukarci da prepoznaju. Boko se iznenadio
kada je ugledao Marka i Sonju koja je unela vazu s cveem
ipostavilajenasto.
Razmiljaj muzikom
315
- Otkud ti gospodine novinaru, - obradovao mu se
Boko.
- Bole, setio se mog roendana, - preduhitrila ga je
Sonja, spaavajui gaiz situacije gdebi se verovatno spetljao
i neto nepovezano izgovorio, videvi da se zabezeknuo u
gou.
- Marko, da te upoznam, ovo je naa kuma, Jelena.
Pruie jedno drugom ruku, a Marko na iznenaenje
svih poljubi ruku Jeleni, istovremeno je gledajui u oi.
Jeleni je prijao Markov gest svojstven retkim gradskim
mukarcima s vaspitanjem koje su mogli stei samo u predratnim uglednim porodicama.
-Zavrismo mi pola posla - nasmeja se Boko i
potapa Marka.
-Marko, Jelena je moja najbolja drugarica. Zajedno
smo odrastale i pohaale kolu - dovravala je Sonja
prvu
fazu poznavanja.
-Prvi put mi je ao to nisam bio lo ak, pa da ponavljam razred. Marko je aludirao na jednu godinu
kojaje
delila Sonju i njega u generacijskom smislu.
Sonja i Boko su se diskretno pogledali i samo njima znanim pogledom shvatili da ni Jelena ni Marko nisu
ravnoduni jedno prema drugom. Prvi utisak je vaan,
nekada i nije najvaniji. Ali Marko je posedovao ni njemu samom neobjanjivu osobinu da se u tim sluajnim,
unapred nepripremljenim susretima s devojkama snalazi
uspeno. Setio se i situacije kada se okliznuo na Natau i
opet na neobjanjiv nain nije ostavio trapav prvi utisak.
Jedna vrlo retka i neobjanjiva osobina kod mukarca. Setio
se jedne fraze koju je nauio poslednjih nekoliko nedelja u
sportskom novinarstvu. Najbolji su uvek najbolji kada je
to najpotrebnije. Neverovatno je u koliko ivotnih situacija
jedna ista fraza moe da se upotrebi.
316
U vedrom i prijatnom raspoloenju su proveli nekoliko sati ispunjenih priom, dosetkama i inteligentnom duhovitou s merom koju je Boko prvi put otkrio kod Marka.
-Da sam jue umro, ne bih znao - pokuao je Boko
da dovri misao iskreno se divei Markovom
umeu da
stvori i odrava prijatnu atmosferu, stie
preimustvo i
kontrolie situaciju, onako kako on eli.
-Bole, da si jue umro - nije mu Marko dozvolio,
- ovde bi sedelo isto drutvo, samo to bi imali jednu
sveu
udovicu, daleko bilo. A Jeleni, nadam se fantastino
stoji
crna boja odee.
Jelena je bila oduevljena Markom i kao da je krivila
Sonju to joj nije omoguila da se ranije upoznaju. Slino
miljenje su imali Boko i Sonja ne poznajui Marka u
ovakvom besprekornom izdanju.
-Vreme je da poem - rekla je Jelena, sedei i dalje
na svom mestu, enski odugovlaei, oekujui
Markovu
reakciju.
-Mene jo ne teraju - nasmeja se Marko - ali ne bih
mogao dopustiti da sama ide do svoje kue. Ovo je
ipak
grad, a sve lepote grada treba uvati.
Marko se sam preporuio da otprati Jelenu do kue ne
krijui radost zbog njenog pristojnog odobrenja da to uini.
Sledeeg jutra. Marko je zakasnio na posao prihvatljivih nekoliko minuta, na granici pristojnosti da se
glavni urednik ne naljuti.
- Izvini Boko - obratio mu se Marko - ono od jue,
nema veze, ne zameri, molim te.
-Vejezvala.
-Kojezvao?
- Prirodna lepota koju treba uvati.
-tajehtela?
Razmiljaj muzikom
317
-Marko oduevljava me. Vetinom retkih mukaraca
uspeva da sakrije da si se zaljubio.

-I dobro, ta treba da kaem ili ta eli da uje?
Gospodine glavni urednie, prirodna lepota je
sauvana.
-Prihvata se tako odgovornog i opasnog posla da
cuvas Menu?
Priali su ironino i sarkastino renikom koji bi koristili u slubenom razgovoru, znajui dobro da je sve to
samo iskrena drugarska ala.
-Da, zato bih se bojao da uvam najbolje -sportskim argonom je nastavio Marko - trenutno su oba
tima bez
inicijative i oslukuju taktiku protivnika. Inferiornost
nee
jo dugo trajati. To je izbor graen na ranijim
iskustvima.
-uvaj se samo faula s lea - prihvatio je Boko
argon.
Marko je uz smeak napustio urednikovu kancelariju
i otiao da obavlja svoje dnevne obaveze.
19
Nataa se ve saivela sa ulogom majke i svakodnevne
saveu ispunjene dnevne obaveze nisu joj teko padale.
Malu Anuku je zavolela do posesivnosti koju majke oseaju
prema svom detetu. Stara baka Anuka je ispraena na svoje insistiranje ranije nego to su Dmitrij i Nataa planirali,
zahtevala je da se vrati u svoje selo. Rastanak je bio bolan,
dirljiv, bolniji od susreta, jer su i Anuka i Nataa shvatile
da je to njihov verovatno poslednji susret. Bolno je kada
si svestan da je neto upravo tako. Samo neka nemogua
situacija je mogla ponovo spojiti Natau i Anuku. Dmitrij
je menjao svoja raspoloenja i odnos prema maloj Anuki.
Nekada se postavljao kao deda, a nekada kao otac.
Nataa nije elela takvu nejasnu situaciju, koja bi
dodatno podgrevala Olesijinu sumnjiavost prema svim
koincidencijama koje su se nizale kao na traci. Pozvala je
Dmitrij a na razgovor.
- Dmitrij, elim da ti kaem da sam ja aktivni uesnik
jedne ljubavi koja ivi na daljinu. Vreme prolazi i kako
kau taj odnos bi trebalo da promeni svoje oblije. Ja nisam
s Markom. A kada nisam s njim, a moja i njegova Anuka
nema oba roditelja, ja sam niija. A nisam ni svoja, to mi
najvie smeta. Ponekad mi se uini da bih sve dala u nagonu i potrebi da ga dotaknem, osetim njegov dodir, miris,
jednom stranom nosa da miriem Marka, drugom Anuku.
to ga vie zamiljam, njegova slika je sve manje izotrena,
vreme zamagli seanja i prekriva je koprena. I pored pregrt
320
ljubavi koja je usaena u mene prema Marku, razdvojenost

ukoliko dugo traje nagriza i doe doba da se vie ni u ta ne
moe zakleti. Nema dodira, govora tela, ivo izgovorene
rei koju prati dah koji zagreva lice, topline pogleda. Srea
to sam svesna da pojam - predugo relativizujem. Posedujem oseanja koja ne mogu da prevedem u rei.
- Dete moje.
Umoran od ivota, situacije s Olesijom i svega lepog
i runog to se deavalo u njegovom domu od Natainog
dolaska, oigledno je ostala manja pusto u odnosima s
Olesijom, ali se iz svoje koe nije moglo ni dalje ni igde.
-Moja pomeana oseanja prema tebi kada si se pojavila sam vremenom provukao kroz sito, a u situ
ostane
ono najkrupnije. Ostalo je jedno potovanje prema
tebi kao
oveku, osobi, eni, sada majci. Zaboravi na sve
moje slabosti, na moje deje bolesti izraene nespretnim
iskazivanjem simpatija prema tebi. ta god da se desi,
zapamti, ti si
moja erka, a Anuka je moja unuka. Moralan sam
ovek i
samo takvu kakva si mogu da te prihvatim.
-Dmitrij, davno sam prepoznala dobrog i asnog
oveka u tebi. Neu sada da nabrajam tvoje vrline od
kojih
bi mnogi imali koristi, ali ne znaju da ih iskoriste.
Nataa!
Zovi me Nataa. To je moje pravo ime. Zaboravi na
Maksima i njihova konspirativna imena i lana dokumenta.
-Znao sam da ti Svetlana nije pravo ime. Drago mi je
da si stekla toliko poverenja da mi neto tako vano
poveri.
Ali nije jo vreme da te javno zovem imenom. Shvati i
uvaj
se. Samo jo malo strpljenja.
Dmitrij je iskustvom steenim godinama znao da
svemu doe kraj. Ovaj svet e se promeniti. Negde e to
ii bre negde sporije. Ali svet je ivot, pokret. Sve to
se kree se vremenom menja. To je egzaktni prirodni zakon koji niko ne moe osporiti. Insistirao je uvek i u svemu
Razmiljaj muzikom
321
na strpljenju. Ostala je sama u sobi s Anukom. Otvorila je

fioku i pronala sakrivenu, Markovu adresu. Uzela je papir
i napisala.
Mili moj!
Postao si otac. Rodila se Ana.
Tvoja i uvek tvoja,
Nataa!
Maksim joj je rekao kada joj je na njeno oduevljenje
dao Markovu adresu, ako eli da mu pie da to bude kratko,
turo, polurazumno i nikako s mnogo detalja i suvinih rei.
Pota bi se slala iz drugog grada i zatrli bi se svi tragovi
eventualnog problema koji bi se pojavili prilikom otvaranja
pote koja putuje za inostranstvo. Kratka, efektna reenica
ne bi nikome nita znaila i bez problema bi pismo prolo taj
jo paranoini ksenofobini strah dravnih sitnih inovnika,
koji su jo uvek svako pismo adresirano u inostranstvo
otvarali zbog provere.
Setila se da je nedavno Maksim fotografisao nju i
malu Anuku. Uzela je tu fotografiju, isekla makazicama
Anukinu glavu i spakovala je zajedno s porukom. Znala je
da celu sliku ne sme poslati. Napravila bi sebi i Maksimu
problem. Nije znala ta da oekuje od tog pisma. Da li e
ga Marko ikada dobiti? ta moe da uradi ako ga dobije,
kako da joj odgovori, kako da opet budu zajedno? Svaka
kombinacija koja bi joj pala na pamet nije imala realan i
mogu dovretak. Uvek se ispreio neki detalj koji je njihov eventualni susret predstavljao kao gotovo nemoguu
misiju. Neostvarljiv san, koji je potrebno zaboraviti.
Nataa je ula u svoju sobu poto je uspavala dete i po
Dmitrijevoj elji, stavila je Anuku kod njega u krevet da
322
spava. Govorio je kako bi nekada slatko zaspao oseajui

miris dejeg tela pored sebe. Prethodnog popodneva je
ljuljajui se u stolici na grudima uspavljivao Anuku. Oboje
su se uspavali. Stolica se i dalje ljuljala, a Nataa je polako
prila i iz Dmitrijevog naruja uzela Anuku, a njega pokrila
ebetom.
Probudio se sutradan i rekao kako ga je miris deteta,
majinog mleka, miris ednosti i bezgrenosti uspavao.
Seao se mirisa iz najranijeg detinjstva kada je s majkom i
malom sestrom koja je tada bila beba, delio krevet. Uavi
u sobu iznenaeno ugleda Olesiju kako pretura po njenom
koferu koji je stajao ispod kreveta.
Kofer joj je predstavljao jedini siguran smetaj da
negde pohrani svoje preostale uspomene i setivi se da je u
njega stavila i Sergejeve zlatnike, viknu od besa:
- Olesija! ta trai po mojim stvarima! Ovo stvarno
nisam oekivala od tebe. Preterala si!
Olesija brzo ustade i sputene glave utei istra iz
sobe. Nataa ovaj Olesijin gest nije mogla niim opravdati
niti nai bilo kakav razlog za tako neto.
Pregledala je kofer i znajui da joj pedanterija nije
jaa strana, ipak je primetila da stvari u koferu nisu stajale
kako ih je poslednji put ostavila.
- ta ta ena hoe? - ljutila se Nataa. - Ona je
monstrum, ane ovek, -besno je glasno vikalane obazirui se
na mogunost da j e Olesij a ula njene rei. Nij e j e interesovalo
ta bi Olesija u tom trenutku mislila o njoj. Pokuavala je da
primeti da li neto fali, ali nije nita ustanovila. Naizgled je
sve bilo na svom mestu. Kutija s fotografijama je nespretno
i oigledno u brzini zatvorena, primetila je da je otvarana.
Nataa je podigla poklopac i ustanovila da fotografije koje
je ostavila na vrnu nisu bile povezane obinom gumicom
kakvu ene koriste za kosu. Prelistala je sve slike, ali od
Razmiljaj muzikom
323
mnotva toga koliko je uspela da ponese nije otkrila na prvo

gledanje da li neto nedostaje.
Legla j e prvi put posle poroaj a u krevet, a da j e kolevka
pored kreveta bila prazna. Oseala je veliku posesivnost
prema Anuki, pa dugo nije mogla da zaspe. elela je da
Dmitriju ispuni jednu tako malu obinu elju. San joj nije
dolazio na oi zbog prethodne situacije s Olesijom. Primetila
je da se u poslednje vreme ponaa udnije od uobiajeno ve
udnog, izopaenog ponaanja.
Nedavno je po drugi put, ljuta izletela iz kue, kada je
Maksim odlazio i zamolila ga da je odveze do Moskve. Nije
se vraala dva dana. U trenucima kad bi se u istoj prostoriji
zatekli sve troje, naputala bi prostoriju. Na svako direktno
pitanje ili bi odgovorila kratko i nerazumljivo ili bi se
pretvarala da nije ni ula pitanje. Natain instinkt je govorio
da treba da se uva Olesije. Proimao ju je neki ruan
predoseaj. Dmitriju se sutradan poverila i ispriala svoje
opservacije i zapaanja na promenu Olesijinog ponaanja.
Odgovorio joj je da je i on primetio udne promene,
ali da nije bio siguran da i Nataa to primeuje, pa nije hteo
da bespotrebno die tenziju i Natau optereuje glupostima.
20*
Posle nekoliko meseci, jedno sluajno, nepripremano

poznanstvo izmeu Marka i Jelene, postalo je vrsta, stabilna veza ijoj bi istoti, bliskosti i odnosima u njoj mnogi
zavideli.
Jelena je radila u biblioteci, volela je svoj posao,
elela da se usavrava i dalje koluje, ali uvek bi se u ivotu
ispreile neke prepreke koje su joj onemoguavale stalnu
potrebu i elju da ui. Prvo se desio rat, a sada Marko. ivela
je s roditeljima u salonskom stanu u samom jezgru grada.
I pored odrastanja uz patrijarhalno orijentisane roditelje,
ostao je u njoj duh veitog buntovnika, koja je zbog svoje
prirode imala s roditeljima, permanentni odnos na ivici sukoba.
Vezu s Markom su teko progutali i to posle mnogo
vremena i provera ko je i ta je on. Svesrdno su finkcionisali kao mala pijunska agencija koja je pratila svaki korak
svoje jedinice. To se nekada ispoljavalo do granice neukusa
i opsesivnosti da su je bukvalno pratili u korak. Kada ih je
jednom sluajno primetila na samo pedesetak metara iza
sebe u pustoj gradskoj noi, stala je namerno pred jedan
izlog i zadrala se due nego to je to uobiajeno. Bilo joj je
smeno kada je pogledala desno od sebe i videla ih da stoje
ispred izloga berbernice i dugo posmatraju izlog ekajui
da krene, pa da nastave praenje. Posle skoro svakodnevnih
svaa i molbi da je ostave na miru, da eli da ivi svoj ivot,
popustili su posle opsene i detaljne provere s kim se via.
326
Marko se potpuno ukalupio u svoj posao i svakog

vikenda bi slubeno bio odsutan od kue, poseujui sportske
priredbe u gradu. Uvee pred tampanje, njegov tekst morao je
biti preien od eventualnih rei koje nisu poeljne i mogle bi
nekome zasmetati.
Posle jednog prijateljskog boks mea izmeu naeg i
sovjetskog predstavnika, Marko je napisao da je Rus deklasirao
nau nadu. Bio je pozvan na razgovor kod itaa tekstova u
kancelariju kod Boka.
- Drue Marko - obrati mu se ita.
Boko i Marko se samo pogledae i zakolutae oima.
-Kako moete napisati da je Rus deklasirao naeg
boksera?
-Gospodine, ja sam napisao moje vienje mea, a
kasnije sam u razgovoru s kolegama iz drugih
redakcija
zakljuio da sam bio u pravu.
-Prvo nisam za vas gospodin nego drug. A ovaj
red emo ovako lepo izbrisati. ita uze crvenu
olovku i
prekrii Markovu reenicu.
Marko se oseao kao da mu aka po mozgu.
- Napisaemo, napisaemo lepo! - pokuavao je da
sroi pogodan tekst. Stavi naoare, izvadi iz depa olovku
druge boje i iznad Markovog kucanog teksta dopisa: Nepravednom odlukom sudija na predstavnik je oteen u
meu s Rusom. Eto vidi kako ovo vie prija uima.
Marko nije mogao da veruje. Pa zar Boko trpi ovo
svaki dan. Pa ta onda rade s drugim, ozbiljnijim rubrikama,
u spoljnoj i unutranjoj politici, predsednikim i partijskim
saoptenjima..
- Marko, dobar si novinar, ali jo mora da ui, nasmeja se ita i izae iz kancelarije.
Boko ustade nervozno i sede pored Marka na rukohvat
fotelje. Zagrli ga i potapa po ramenu.
Razmiljaj muzikom
327
-Video si sada o emu sam ti priao. Sve iskroje kako
im odgovara, a onda Boko ti samo parafiraj i u

tampariju.
-Kako ovo uspeva da proguta Boko? Divim ti se.
-E i meni neko da se divi. Zna ta je radio novinaru koji pie vremensku prognozu? Kolega je
napisao:
Preovladavae kino vreme s promenama sa
zapada i
oekivanim razvedravanjem. Pitao ga je kakve to
promene
sa zapada oekuje i zato sunce dolazi sa zapada
kada ono
tamo zalazi.
Prasnue obojica u smeh.
Marija je nasmejano otvorila vrata oekujui Marka
i Jelenu na nedeljnom ruku. To je bila jedna od retkih
nedelja kada je uspela da uhvati Marka slobodnog. Marko se
takoe zaeleo mirisa sestrine kuhinje. Zasitio se jednoline
restoranske hrane koju je jeo vikendom. Posle obilnog ruka
sastavljenog iskljuivo od domae hrane koju je arku slala
majka sa sela, zadovoljno su komentarisali Marijino umee
kuvanja koje je nasledila od majke, uivajui u prijatnoj
sitosti.
arko donese staklenibalon, opletenpruem, domaeg
vina sa sela i njegov prijatan buke ispuni prostoriju kada je
uz kripu stakla jedva iupao plutani ep.
- Marko, ovo danas moramo da ispraznimo. - zado
voljno skoro da naredi arko.
- arko, jesi oficir, ali molim te bez naredbi, u kui
si, ne budi sujetan - nasmejae se svi Marko vim reima.
- Ostaviemo bar pola za sledei vikend. Sada sam se setio
da ni sledeeg vikenda nemam obaveze.
Jelena se obradova toj vesti i poljubi Marka.
Oekivao je isto i od Marije i arka, s obzirom na to
da im je smetalo, kao i Jeleni, Markovo esto izostajanje iz
kue, a radnim danima nisu imali prilike da se viaju.
328
-Marko,
ipak emo morati ovo vino danas da popijemo - uozbilji se zagonetno. Marija se bavila
spremanjem
stola i zamiljena ekala da arko nastavi.
Nespretno je
prevrnula au vina na Jeleninu haljinu.
-Jelena, izvini! Doi brzo da sipamo soli, ne boj se,
nee ostati fleka.
Marija je izvukla sebe i Jelenu iz nastupajue neprijatne situacije koja je oekivala Marka. Marko je primetio da se neto deava, ali se nije usuivao da prognozira i
nasluuje. arko uze au, nazdravi Marku i na iskap popi
vino, hvatajui se odmah za balon da sipa sledeu au.
- Polako, arko. ta ti je? Sa vinom i enama se
uiva, a rakija se pije od tuge.
arko nije voleo puno da pria i da pravi duge uvode
u svoje prie. Sve u ivotu to je Marko uo iz arkovih
usta, bile su bile kratke, saete i precizne reenice, bez
kienja, slikovitosti i elje da kada o bilo emu pria bude,
zainjeno s puno detalja.
-Marko, ja sam dobio prekomandu. Putujem u petak
u neko selo, u Dalmaciju. Naravno, sa Marijom. Ti..
-Da, znam. Razumem. Sve sam shvatio. Do petka
moram da se iselim i naem stan - dovrio je
Marko
arkovu reenicu.
-Upravo tako. Sea se kada si skinuo uniformu, trebalo je i stan vratiti vojsci na raspolaganje. Onaj
moj prijatelj, iz mog zaviaja, sea se, sredio mi je da
dobijem
tvoj stan. Kakva ironija. Sada na alost, ne mogu da
ti pomognem. Ne elim da mislim da su mi ovo namestili
zbog
tebe. Jeste privilegija slubovati u gradu, ali zna i
sam koliko sam se teko uklopio ovde. Ipak sam ja dete sa
sela i
ne oseam ovo kao kaznu. A oni tamo gore verovatno
misle
da jeste i neka se naslauju. Jedino mi je teko to
ponovo
razdvajam Mariju i tebe.
Razmiljaj muzikom
329
- arko, nisam dete. Ja sam deo ovoga grada. Ovde
sam roen i poznajem svaki njegov oak, miris asfalta.
Prepoznajem krajeve po zvukovima, poznajem sasvim
dovoljno ljudi s kojima sam na vi i moda previe onih drugih, bliskijih, kojima mogu da verujem. Imam posao, imam
Jelenu, a za stan u se lako snai. Nita ne brini, samo da
ste ti i Marija sreni.
Marko je ve sledeeg dana pronaao novi stan. Primakao se blie centru grada i to smatrao svojim malim napretkom, bez obzira to se radilo samo o jednoj sobici s
kupatilom i malom prostoru slinom kuhinji. Stan koji nije
mogao da se poredi s komforom u kojem je uivao u prethodnom boravitu. Dodue, i tamo je najvie vremena provodio u svojoj sobi, pa mu nagla i iznenadna promena nije
teko pala.
Jeleni se nije svidela situacija, jer je i pored mukom izborene samostalnosti morala roditeljima da objanjava kako
Marko vie ne ivi u oficirskom stanu, ve u iznajmljenom
sobiku. Voleli su je kao to se voli jedinica. Razmaeni
svojom moi i posedovanjem materijalnih dobara, da Jeleni
do kraja ivota nije smelo nita da nedostaje, gunali su i
negodovali, smatrajui da Jelena zasluuje bolju priliku. Od
svojih prijatelja s kojima bi razmenjivali posete vikendom
uz partiju brida, gde se snobovski prialo francuski, pili
skupi likeri i puile tada retke kubanske cigarete, veto su
krili Jeleninu vezu s Markom.
Znali su da bi tada prijatelji poentirali priama kako
njihova deca studiraju u inostranstvu, imaju zetove i snaje iz
uglednih porodica i da ne brinu za njihovu budunost. Iako
nezadovoljni Jeleninim izborom, morali su da ute, jer bi
Jelena na bilo kakav pomen njenog Marka u negativnoj konotaciji, prosipala otrovne strelice i unosila nervozu u kuu.
330
Od kada se Marko preselio i iveo sam bez sestre i

zeta, Jelena je esto i sve due boravila kod njega. Preseljavala se u etapama. Prvo navikama, da vie vremenaprovode
zajedno, imaju redovnije intimne odnose, zajedno kuvaju,
piju kafu, askaju, iz istog kreveta odlaze na posao. Trebalo
je vremena za upoznavanje i privikavanje na ivot udvoje.
Marko je nauio da Jelena voli da popije dve kafe
ujutru, prvu i onu drugu koja je isto prva. Da spava na levom
boku i grli jastuk, da voli odreena jela, najvie s povrem,
to je za njega bio samo prilog obaveznom mesu. Volela bi
posle ruka da ui i to je bilo vreme od nepuna tri-etiri sata
koje je Marko potovao i bavio se tihim aktivnostima. Nije
palio radio, priao, izazivao ometajue zvukove. esto bi
to vreme iskoristio da ode po cigarete i negde popije kafu.
Namestio je tako da mu cigareta uvek nestane kada Jelena
pone s uenjem. Kada bi se vratio, pili bi kafu i askali.
Oseala je stabilnost njihove veze i sve se vie otvarala.
Govorila bi mu da je puno toga pozitivnog preneo na nju.
- Neka hemija, Marko, izmeu nas, podarila mi je
mir koji nisam posedovala, a sada ga i fiziki oseam kada
spavam pored tebe, pritiskajui lice na tvoje grudi, upijajui
u memoriju mirise tvog tela. Oseam se zatienom i
sigurnom. Taj oseaj ne bih mogla posedovati da prethodno
nisam upoznala tvoj karakter. Kao da je neko poreao sva
oseanja redosledom kojim treba da te upoznajem. Tvoja
iskrenost i dobrota su ostavili toliko snaan utisak na mene da
sam se plaila da ne uletim u klopku zvanu idealizovanje.
esto bi, obino nedeljom, odlazili u duge etnje do
Kalemegdana, a zavravali ih kafom u Moskvi. Jelena bi
svakog jutra neto od garderobe zaboravila u Markovom stanu pa bi po povratku s posla svraala kod roditelja i donosei
uvek po neto od svoje bogate kolekcije, uunjavala se u
Markov ivot, neprimetno, na mala vrata.
Razmiljaj muzikom
331
Iznenaivao je sebe kako je uspeo da ne misli o

Natai. Klin se klinom izbija, rekli bi pijanci. Ali je to bilo
upotrebljivo i u njegovom sluaju. Kada bi i uhvatio sebe
da mu misao odluta i pomisli na Natau, brzo bi se trgao
kao iz nekakvog sna i vraao u realnost.
Primetio je da nain kako sada ivi s Jelenom neki
zovu divlji brak. Kako brak moe biti divlji? Ili je brak ili
nije. U ivotu je voleo poten odnos, koji je oekivao i prema sebi. Imao je liberalnija i modernija shvatanja od ljudi
koje je poznavao. Smatrao je danemapotrebe da svoju vezu
ozvaniavaju. Dovoljno je sasvim da su oni zadovoljni sobom i da suivot funkcionie. Jelenini roditelji su insistirali
na varijanti ili-ili.
Kada je poslednji put bila kod roditelja i pokupila
jo neke neophodne sitnice, imala je neprijatan konflikt
s ocem. Otac je smatrao da to to ona radi predstavlja
skandal i da ga je sramota da o tome pria u drutvu. ak
ju je i uvredio konstatacijom da se Marko prislanja na
njihov pedigre, i ima retku privilegiju koju veto koristi
i predstavlja u drutvu da ima enu iz imune porodice.
Naravno, sve su to bili nezaobilazni maniri sujetnog,
snobovskog, iskompleksiranog ponaanja, nasleenog iz
porodinog miljea. Jelena je poznavala Marka i suoila se s
ocem branei Marka i ubeujui oca u njegovo kratkovido
razmiljanje i neobjanjivo loe miljenje o Marku.
Jelena je branila sebe i svoju odluku svim sredstvima,
pred svakim ko bi se usprotivio na bilo kakav nain vezi
s Markom. Negde u dubini svesti je ipak razmiljala o
venanju. Posle jednog veernjeg seksa, leei u polutami
sobe i s obaveznom cigaretom, milovala ga je naslonivi
svoju glavu na njegovo rame.
- Marko, zato se mi ne venamo?
To nije bila prosidba, jer bi po pravilu Marko tako
332
neto trebalo da pita nju. Ipak je on mukarac. To je bilo

stanje stvari, konstatacija, pitanje kao svako drugo.
- Zar eli neto to sada besprekorno funkcionie da
kvari venanjem. Meni ovo ne smeta, a ako smeta tvojim
roditeljima ja tu ne mogu nita.
Jelena je oekivala manje britak i odmereniji odgovor.
Jeste ona ta koja se suoavala s neslaganjem roditelja, ali je
to smatrala za svoj problem i nije uvlaila Marka u celu priu.
Uvredila se na pomen svojih roditelja u runom kontekstu.
Nije elela da doliva ulje i raspiruje raspravu.
-Neprimetno sam uetala u tvoje odaje. Ti u moje srce.
Bez cenkanja si pristao da svoju prolost pokopa zauvek.
eleo si novi poetak. Ima ga i ova faza je kraj poetka, ovo
ve traje.
-Jelena! Ja elim dete, ne dete, decu, mnogo dece.
Brak bez dece je kao jelo bez zaina, veza s
kompromisom,
s neim to lii na obavezu.
-Zar hoe da kae da prvo treba da rodim dete, da bi
se venali, Marko? Znam da si savremen ali ja ivim
u vremenu gde bih takvim inom za as bila izlepljena
etiketama
runog sadraja. Ne ivim zbog sveta i ne razmiljam
ta e
svet rei, ali sam deo sveta i prisutna sam tu, ovde,
meu
svojima, poznanicima, drugovima, kumovima,
roacima.
Ja ne mogu dalje iz svoje koe.
-Jelena, ti zna dabi tvoji roditelji insistirali na venanju
u crkvi. Moja ubeenja su sasvim drugaija. Skinuo
sam
uniformu iz principijelnih razloga line prirode, od
partije se
posle svega ta sam video, uo doiveo, polako
distanciram.
Ulazak u crkvu je neto to bi se prebrzo desilo za moj
ukus,
nisam jo spreman za takav preokret u svojoj glavi.
-Marko, tvoje rei lie na vrdanje, pravdanje, beanje
od stvarnosti. Liim na crnu rupu, na sebe koju sam
prodala
budzato. Moje srce vie nemapraznih mesta, ti si se u
njemu
Razmiljaj muzikom
333
razbakario i oduzeo mu pravo da pripada drugom. Bio si

i ostao drugaiji od ostalih. Videla sam te onakvog kakvog
sam htela da te vidim. Moda ne savren, ali blizu. To je za
mene ma s dve otrice, samo mogu da se nadam da neu
biti poseena njime. On je u tvojim rukama, a mozak alje
komande. U stanju sam da stvari posmatram kritiki, a da te
vidim trezveno. Imam sasvim dovoljno godina da bih smela
sebe uhvatiti u zamku slepe zaljubljenosti. Sve to sam ti rekla
to i mislim ne rasipajui suvoparne komplimente i stereotipe
u kojima se nee prepoznati. Igru istine kada zaigra, mora
je odigrati strpljivo do kraja. Ja se imam gde vratiti, ali ne
trpim poraze. Jedan bi bio sasvim lini, a drugi mnogo tei i
teak za priznanje roditeljima, da su bili u pravu.
Marko se prvi put suoio s jednom sasvim ozbiljnom
potrebom za preispitivanjem. ta ja u stvari hou?
Na rastanku s Nataom sam naao izgovor u mom
povratku u zemlju. Sada se pravdam nekakvim crkvama,
decom. Da li sam ja uopte spreman da delim ivot s nekim. Kako to izgleda kada je neko zreo za brak? Da li se
to vidi ili osea? Za svoje godine je sebi postavljao previe
naivna, gotovo adolescentnapitanja, neprimerena i smena.
S druge strane je razmiljao da nema pravo da se poigrava
s oseanjima osoba koje ga vole. Jer voleti znai i radovati
se srei drugih.
Osetio je da poseduje sebinosti vie nego to je
mislio, blagu dozu egoizma sastavljenu s nespremnou na
kompromise. Poeleo je jo jednom da sve stavi na tasove
vremena i da ono uini svoje. Jelenu nije hteo da povredi, da
se poigra s njenom potrebom da ima nekoga pored sebe.
- Dopusti Jelena da te volim na svoj nain. Naviknue
vremenom da su moje emocije polifone i da sam drugaiji
od ostalih, ali daj mi vremena da udahnem vazduh i dok
sam pod vodom razmislim o svemu.
334
Nakon nekoliko nedelja put ga je naveo u stari kraj gde

je iveo sa arkom i Marijom. Proao je ulicom i prepoznao
njen miris, seao se svake rupe na asfaltu koje je veto izbegavao jer se kia zadravala danima na istim mestima.
Samo bi povremeno koji divlji sivi gradski golub ili vrabac
sleteli da piju vodu. Kako je video kuu u kojoj je stanovao,
tako su mu ponovo navrla seanja na Natau. Ambijent ulice
kojom je na stotine puta proao razmiljajui o Natai, a do
kue je dolazio ne gledavi put i po instiktu se zaustavljao
pored svoje kapije, uinio je da ga opet obuzme seanje na
Moskvu. Setio se adrese koju je dao oveku u haustoru. Zastao je i vratio se do kapije kue u kojoj je sada neko drugi
stanovao.
Uao je u poznato dvorite i primetio drugaiji raspored, novozasaeno cvee i svee okreenu kuu iji se
miris krea zavlaio u nozdrve. Zazvonio je na vrata i zapazio da su novi stanari promenili i zvono. Sve je izgledalo nekako strano, drugaije, obojeno ukusom novih ljudi.
Pa ak i miris iz kuhinje koji se irio dvoritem, mirisao
je drugaije od Marijine kuhinje. Vrata je otvorila ena
etrdesetih godina iza ijih lea je video dva deaia koji
su se stidljivo krili iza majke drei je za suknju.
-Izvolite gospodine. Koga traite?
-Izvinite gospoo, ne bih da smetam. Ja sam Marko.
Petrovi Marko, bivi kapetan. Ja sam nekada ovde
stanovao.
-A, vi ste arkov zet.
-Da, Marijin brat i arkov zet.
-Oni su se odselili.
-Da, znam, ne traim njih, - prekinu je Marko.
-Mi smo dobili njihov stan od vojske. Moj mu je
oficirinaposluje.
Poslednju reenicu izgovorila je tako da stavi Marku
do znanja da ima ljubomornog mua i da bi Markovo due
Razmiljaj muzikom
335
zadravanje i razgovor mogli da joj naprave neprilike. Marko
je shvatio koristei itanje izmeu redova i reio je da se dugo
ne zadrava.
-Gospoo, izvinite - krenuo je da izae iz dvorita.
-Ali gospodine, ta ste hteli, zato ste uli i zvonili?
- radoznala je bila gospoa.
-Gospoo, ja sam bio u Rusiji. Tamo sam upoznao
jednu devojku i dao sam joj svoju adresu, ne slutei
da u je
promeniti. Da nije moda stigla neka pota za mene.
Samo
sam toliko hteo i nita vie.
-Ne, nije gospodine Marko. Ali ako vam ta pota
neto znai, ja u je ako potar donese sauvati, a vi
svratite
tako s vremena na vreme.
-Stvarno ete je sauvati? - obradovano se nasmeja
Marko. - Zato biste uvali i primali tuu potu?
Zar nije
komotnije potaru rei da takav ne stanuje tu isprobavao je
Marko gospou, a u isto vreme vrsto verujui da
gospoa
govori istinu.
-Gospodine Marko, znam ja ta je ljubav. Ja jesam
udata i starija sam od vas, ali me seanje jo slui
kako sam
se oseala lepo u trenucima zaljubljenosti. Ne brinite.
Svia
mi se va toliko simpatian potez.
Gospoa se seala daha, arome starih vremena kada
se radovalo pismima, pogotovo retkim, neoekivanim i od
drage osobe. Namirisanim, neretko s fotografijom i posvetom kao prilogom ili ponekim presovanim cvetom.
21
Mala Anuka je prethodnih dana na radost Natae i
Dmitrija napravile prve korake. Brzo je uila tu vetinu pa
je bre nego druga deca za kratko vreme ve sama, svojim
koracima, ruicama kojima se pridravala za zidove i
predmete u kui, bez pomoi drugih upoznavala kuu.
Dmitrij joj je dao crtai papir i boje, ostavljajui svoje
prve tragove dlanova na beloj hartiji. Bilo kakvu igraku
koju bi joj Nataa dala, kratko je razgledala i bacila, urei
da dobije novi isti papir od Dmitrija.
- Sada mogu da umrem. Bie ti moja naslednica, vidim ja - smeei se i na Natainu radost, govorio je Dmitrij.
Olesija je tog jutra ustala neuobiajeno raspoloena,
ali i vidno nervozna. Dmitrij i Nataa su primetili njeno
udno ponaanje i oima jedno drugo pitali ta se deava s
njom. Koristili su do savrenstva sporazumevanje mimikom
u trenucima kada bi se obino udili i iznenaivali Olesijinim postupcima, i hteli jedno drugom da stave do znanja
ta misle, a da to Olesija ne primeti. Natai se nimalo nije
svialo jutronje Olesijino ponaanje.
-Dmitrij! ta joj je danas? Zato se obukla kao za
izlazak, neobino je ljubazna, a ujedno vidno
nervozna. Ja
se bojim te ene.
-Ne brini. Pa zar je nisi upoznala ve. Takva je roena,
takva e umreti.
- Volela bih da nisam u pravu, - unervozila se i Nataa.
Olesija je ula u dnevnu sobu s posluavnikom i tri
oljice aja.
338
- E sada ne moete da kaete da neu s vama da se

druim. Evo skuvala sam va omiljeni aj.
Na zaprepaenje Dmitrij a i Natae, koji su samo
razmenili poznate poglede, Olesija je sela i ispred svakoga
stavila olje, koje je za tu priliku prvi put posle vie godina
izvadila iz vitrine.
- Olesija, ove olje smo dobili na poklon od mog prijatelja kada smo poeli da ivimo zajedno. Uvek si ih ljubomorno uvala u vitrini i nisi dala da se koriste. uvala si
ih kao dragu uspomenu. Zato si ih sada iznela? - zaudio
seDmitrij.
Nataa je samo konstatovala da je definitivno u pravu
i da se s Olesijom neto deava. Trebalo je skrojiti i sastaviti
mogue razloge, ali nita joj nije davalo povoda kako da
protumai njeno raspoloenje.
Iz olja se irio primamljujui miris aromatinog
umskog aja, koji Nataa i Dmitrij nisu uobiajeno sporo
konzumirali i gustirali, kao to bi imali obiaj ve su ga
skoro na iskap, prijatno mlakog popili. Olesija je tek primakla olju ustima i videvi da je aj popijen, spustila svoju
punu olju na sto. Ustala je od stola.
- Brzo u ja, samo vi uivajte. Rekla je i izala iz dnevne
sobe.
Dmitrija i Natau je polako proimalo oseanje malaksalosti i bezvoljnosti.
- Dmitrij! ta se dogaa sa mnom? - usporeno je
govorila gledajui poluomamljena Dmitrija, koji je ve
spavao prislonjen glavom na naslon fotelje. Borila se sa
sobom da sauva svest koju je neobjanjivo i nepovratno
gubila. Glava joj je klonula i ostala je nepomina u fotelji.
Olesijin pakleni plan je poeo da se odigrava. Izala
je iz sobe i prodrmala jedno pa drugo. Kada se uverila da
su oboje u stanju dubokog sna pourila je i iz svoje sobe
Razmiljaj muzikom
339
ve iznela pripremljen kofer. Otrala je u Natainu sobu.
Izvukla kofer ispod kreveta i uzela kutiju sa zlatnicima i neke
fotografije koje je ranije markirala, kao i Sergejevo pismo
Natai. Oigledno da nita nije preputala sluaju i do tanina
je isplanirala svoj zloinaki, neoveni naum. Jedino to nije
uspela da isplanira je panika koja ju je obuzela i vreme koje
je proletalo kao u nekoj treoj dimenziji vremena. Otvorila je
Dmitrijev orman i sa mesta gde je uvao novac i dragocenosti
koje su se sastojale od primeraka nasleenog porodinog
nakita i ponekog dukata, ali ne vrednog i opasnog kao
Nataina kolekcija, uzela sve to je nala, obukla je Anuku
i pokupila njene stvari. Stavila ju je na krevet i otrala do
ateljea. s mrnjom u oima koju mogu da ispolje samo osobe
bez karaktera, asti, potenja. Stegla je zube i iletom isekla
iz razapetog rama platno s Natainim portretom. Smotala ga
je u rolnu i sa zadovoljstvom gledala prazan ram.
- Eto ti sada, uivaj u svojoj Natai, - zlokobno je
izgovorila.
Ve napisano i ranije osmiljeno pismo je ostavila
ispod pepeljare na stolu, za kojim su uspavani sedeli Dmitrij
i Nataa. Pokupila je svoje torbe. Jednu okaila o rame,
drugu uzela u ruku, a drugom rukom malu Anuku u naruje.
Anuka se rasplakala.
- Ne boj se, malecka. Sve e biti u redu. Sada si sa
mnom.
Istrala je iz kue ne zatvorivi ni vrata. Zadihana je stigla
do kraja sela, gde je ekao ranije pripremljen automobil s
vozaem.
Ula je u auto, i tek tada odahnula.
- Gospoo Olesija - obratio joj se ovek, iji je lik
govorio da je iz miljea ljudi koji se bave neasnim, prljavim
i kriminalnim poslovima. Izvadio je iz depa neku knjiicu
i pruio Olesiji - Ovo su vaa nova dokumenta. Pogledajte,
340
rad je savren, ovakve falsifikate ne bi otkrila ni jedna

policija na svetu - hvalio se svojim neasnim umeem. Olesija je pruila ruku da uzme knjiicu, ali neznanac je samo
pokaza i krene da vrati u dep.
-ta sada ovo znai? - uplaeno je upitala Olesija.
-Znai da se svaka usluga plaa.
-O, izvinite u urbi sam zaboravila.
ovek se samo ironino nasmejao i nije polazio s
mesta dok ne dobije zasluenu nagradu za naruenu uslugu.
Olesija je brojala novac, stavljala ga oveku u otvorene dlanove ispruene ruke i oima proveravala, koliko je dosta.
- Jo gospoo, jo. Ja radim po dogovoru.
Pokuao je da ostavi utisak profesionalca klimajui
glavom da nastavi da broji novac.
-Ali, nee mi ostati nita, - pokua Olesija da ga
odobrovolji. - Potrebno mi je za ivot. Bar za prvo
vreme
- moleivo se obratila Olesija.
-I ja ivim gospoo od ovoga - hladnokrvan i nespreman da popusti odbrusi joj ovek.
-Moe li ovo? - Olesija pokaza zlatan depni sat,
vredan Dmitrijev poklon od pokojnog oca.
ovek se zagleda u sat i okreui ga sa svih strana
poput dobrog poznavaoca dragocenosti, zakljui da moe
prihvatiti ostatak u zlatu. Odmahnu rukom, stavi sat u dep
i krenue kolima prema Moskvi.
22
Posle nekoliko sati, Nataa je kao kroz ruan san

ula lupanje vrata, koja je promaja otvarala i zatvarala uz
zagluujuu buku, pretei da stakla na njima popucaju.
Nije uspevala da se orijentie gde se nalazi i ta se
deava. Nije znala gde je i ta se desilo. Samo se seala
neprijatnog buenja uz nesnosnu buku i nesnosno zujanje
u glavi. Pogledala je preko puta sebe poluotvorenim oima
i primetila da i Dmitrij kao da se budi, pomera glavu levo,
desno. Pokuala je da ustane, ali se ubrzo spotaknu i pade na
pod. ta se deava sa mnom? Gde sam? postavljala je sebi
razumna pitanja na koje nije imala odgovor. Bila je u stanju
polusvesti i u nemogunosti da povee u glavi bilo ta. Nije
pokuavala da ustane izvesno vreme leei napodu. Osetila
je da je neko blago amara i budi.
- Nataa, Nataa, probudi se.
Kroz maglu je videla Dmitrij a ali jasnije nego ambijent
pre nekoliko trenutaka. Zajedno su ustalijo poluoamueni
i drali se za glave rukama. Bolovi su bili nesnosni, a noge
otkazivale poslunost, pa su se spoticali i padali. Dmitrij je
prvi shvatio o emu se radi.
- Nataa, jesi li svesna? Kao da te dodirujem ali si
daleko. Potvrdi mi da zna ija je ovo ruka.
- Dmitrij. To si ti. Gde smo? ta se desilo?
Dmitrij otra u kuhinju i porcelanski bokal napuni
vodom i srui sadraj sebi na glavu. Stresao se od neprijatnosti hladne vode i jo mokar otiao i ponovo napunio
342
bokal. Priao je Natai, ali u poslednjem momentu ne prosu

joj vodu na glavu, ve pokvasi dlanove i umi je po licu.
- Dmitrij. Ovo mi prija. Gde smo? Prepoznajem ambijent, ali jo ne ujem nikakve zvukove.
Natau je jo polusvesnu da se potpuno povrati ostavio
na fotelji, a on je predoseajui nekakvo zlo obiao urnim
korakom sve prostorije u kui i uverio se da nema Olesije
i Anuke.
- Olesijaaaaaaaa! Skote, ta si ovo uinila.
Odjekivalo je kroz kuu kao vapaj. Suoavanje sa
stranom stvarnou koje je bio svestan. Nataa se najeila.
Predoseajui veliko zlo nije imala snage da ustane sa stolice, iako joj se svest gotovo izbistrila. Pustilaje suzu. Unapred, ne znajui zato i zbog ega, ali joj je instikt govorio
da se neto krupno desilo.
Dmitrij je uao u atelje. Kroz prazan drveni okvir
svoje bive najlepe slike, gledao je pejza starog hrasta
koji se suio. Vrisnuo je i lupio akom u jedno platno i pocepao davno uraeni portret. Crne slutnje su se obistinjavale. Otiao je urei i udarajui ramenima od zidove uskog
hodnika do svoje sobe, jo pomalo oamuen, video da je
orman otvoren, a mesto gde je uvao svoje dragocenosti i
drage uspomene, kao i novac za ivot, ispreturano. Visili
su rukavi od neke stare garderobe koju dugo nije nosio i
prepoznao je prazno mesto koje bi inae zauzimalo njegovo
malo, lino bogatstvo.
- Anuka, zato ona ne plae?
Glasno je izgovorio i otrao do Nataine sobe. Kolevka
j e bila prazna, a Natain kofer ispod kreveta otvoren. Uhvatio
se za kosu i uz prodoran vrisak, udarao glavom o vrata.
Plakao je kao malo dete. Vratio se u sobu gde je zakovana
za fotelju bez moi da bilo ta preduzme sedela uplakana
Nataa. Shvatila je ta se desilo, ali nemona da odreaguje.
Razmiljaj muzikom
343
- Nataa, duo. - zagrlio je Dmitrij. - Nema ih. Pobeglaje s Anukom.

Ridao je prolivajui potoke slanih suzapo Natainom
vratu. Nataa je izgledala kao preparirana divlja. Bez
pokreta, mimike, emocije. Skamenjenu ju je drao rukama
da se ne srui ponovo na pod.
- Dmitrij, vidi na stolu. Tamo je neko pismo.
Primetila je preko Dmitrijevog ramena, dok ju je grlio
i pokuavao da je odri u stanju da bar imalo ostane pri sebi.
Dmitrij je iz daleka prepoznao Olesijin karakteristian, sitan
rukopis s gusto zbijenim redovima. Rukavomje obrisao suze
kako bi izbistrio pogled i uzeo pismo. itao je brzo i u sebi.
Nataa je primetila da mu se glava i pogled pomeraju levo
desno, kao klatno sata pretravajui oima preko teksta.
-Dmitrij, ekaj, stani. Uhvati ga za ruku i udalji pismo
od njegovog pogleda. itaj glasno da i ja ujem.
-Sedi molim te, Nataa - zamoli je Dmitrij.
Ovo pismo ne poinjem uobiajeno sa dragi moj ili
slino.
Dmitrij! Posvetila sam ti najbolje godine svog
ivota. Nismo uspeli da ostvarimo tvoj i moj san da imamo
zajedniko dete. Od momenta kadaje Svetlana ula u na
dom sveje krenulo naopako. Postao si opsesivan iposesivan prema njoj. Ja nisam postojala u tvom ivotu. Zaturio
si me negde i nisam vie postojala.
Seti se kako smo zajedno proiveli najtee ratne godine i tvoje obeanje da e me voleti dok si iv? Kako sam
samo bila naivna. Uverila sam se na najbolniji nain da
mukarcima ne treba verovati. Prevario si me u trenucima
najvee ranjivosti i dobio dete s tomfatalnom enom.
Priu koju ste mi servirali i pokuali da naivno
podmetnete da se radi o nekakvom Marku iz Jugoslavije
344
koji je meni bio predstavljen kao Anukin bioloki otac,

nisam mogla tek tako daprogutam.
Duguje mijedno dete ija ga sada imam. Naplatila
sam tvoj dug prema meni. Anuka je sada moja. Imae
dovoljno vremena i sa Svetlanom e biti srean, verovatno
sreniji nego sa mnom, ali sreniji.
elela sam ti to itavog ivota, ali da budesa mnom.
Uivaj u ivotu i svemu to ti onprua. Ima svoju Svetlanu.
Nadam se da e imati dovoljno inspiracije da jo jedanput
u ivotu i toprviput u ivotu, uradiponovo dve stvari.
Prvaje da svoju ljubimicuponovo naslika iproglasi
najlepom svojom slikom, a drugo da imate jo jedno lepo,
zdravo dete koje e vampomoi da ovo zaboravite. Dmitrij.
Zna i sam da ovo nikada ne bih uradila bez unapred i
detaljno osmiljenogplana.
Svetlanino bogatstvo. Bogatstvo koje pripada ovoj
dravi se nalazi sakriveno u tvojoj kui na sigurnom mestu
i u sluaju dapokuate na bilo koji nain da mepronaete
ili budem imala indicije da me traite, na moju alost,
izgubiete glavu i biete proglaeni za lopove, kriminalce
i ne gine vam viegodinja robija. Samo ja znam gde je
blago.
Ako Dmitrij ti ovo ita, pitaj svoju ljubimicu o emu
se radipa e ti, verujem, sve objasniti.
Uivajte jedno pored drugog, uz moj blagoslov
Olesija
Nataa je plakala kao kia. Isuvie je veliki razlog
posedovala, da niko nema pravo da je tei. To nije inio
ni Dmitrij. Tuno je sedeo u svojoj fotelju, sputene glava,
zamagljenog pogled, pustio je i on suzu. Neobinu, samo iz
jednog oka.
Razmiljaj muzikom
345
-Ja
sam kriv za sve, - pokajniki je Dmitrij na sebe

prebacio svu krivicu. - Dve ene pored jednog
mukarca
donose samo nesreu. Trebalo je..
-Nije nita trebalo Dmitrij, - uhvati ga Nataa kao
oca za ruku. - Ja sam unela pometnju u vau kuu.
- Kakvo bogatstvo i zlato spominje, - upita Dmitrij.
Nataa je sve ispriala Dmitriju. Od Sergejevog
kovega, preko Maksimove posete Asji i Asjine prie.
Jedan vaan detalj je falio u celoj prii. Kako je Olesija
znala da se radi o vrednoj kolekciji. Pa to je Asja ispriala
Maksimu, a Maksim meni. Niko nije uo oba razgovora.
Odakle toj prokletnici takvo saznanje. Ucena je osmiljena
na najperfidniji mogui nain i stavljala je Natau i Dmitrija u neugodnu pat poziciju. Niti su smeli da pokuaju da
pronau Olesiju i Anuku, niti su se usuivali da prijave
sluaj policiji.
- Nataa, poznavao sam Sergeja veoma dobro. Nikada
ne bi tako neto sakrio. Siguran sam da je mislio da se radi
0 obinim dukatima, uobiajene numizmatike vrednosti.
Hteo je da ti pomogne. Tebe sigurno ne bi doveo u situaciju
da te uvede u probleme.Nego, setio sam se - Dmitriju je na
pamet pala jedna ranija situacija. - Zna kada je prvi put
napustila kuu i vratila se s Maksimom. Bio sam ubeen da
je spavala kod njega, ipak, sada sam gotovo siguran da je
bila kod Asje. Samo je tamo mogla uti Maksimov i Asjin
razgovor.
- Prodala je duu avolu otmicom mog deteta, a
prokleto zlato podmetnula kao branu, alibi za svoj zloin.
Zato sve ovo vreme nisam nita nauila i glupo verovala u
bezazlenost njenog ponaanja.
- Nataa. Mora dalje, ivot je pred tobom. Ja nemam
motiv da dalje ivim. Ko sam ja, kome trebam? Izdala je
1 mene i protraio sam vreme s prokletnicom, oduzela mi
346
Anuku, koju sam voleo kao roenu kerku, unuku, ni sam

ve ne znam. Oseanja su mi pomeana. Ostala si mi ti.
Nataa, ti kao erka. Tako te vidim, oseam. Moda je bog
tako namestio da u starosti dobijem odraslu erku. Ako ima
boga i ti e Anuku pronai.
- Ovo me je uruilo, Dmitrij. Nemam snage ni volje
za nove poetke, ceo svet mi se sruio na plea. inilo mi
se do jue da sam jaka kao kamen, neranjiva. Izgleda da
je bilo potrebno ovako neto da se desi da se oslobodim
te glupe umiljene zablude. Ja sam kamen na obali mora,
koji se kruni i rasipa, svakim no vim udarima talasa, sve dok
od njega ne nastane sitan kameni, koji kasnije postane
kriljasti pesak na dnu mora.
Dmitrij se jo jednom kao vie puta u ivotu uverio da
su stariji ljudi, nadmoniji, potrebniji mlaima.
Mladostposeduje energiju, volju, lepotu, entuzijazam,
a starost mudrost, istrajnost, iskustvo, strpljivost. Po ko zna
koji put izdigao se iznad situacije i okrenuo novu stranicu.
- Nataa, ne elim da te ovo uniti, demoralie, da
padne u depresiju, tu najteu bolest koja ne boli, ali polako
ubija volju za bilo im. Prestane da se bori i prepusti
vegetiranju, dok ti ne iscrpi svaki trag postojanja i elje za
bilo im. Postaje lak plen i bezbolno se preputa smrti. Ja
sam tvoj novi poetak.
Zagrli je i poljubi oinski.
23*
Posle godinu i neto nedelja vie od suivota s Jelenom,

Marko je oseao sve vei pritisak s Jelenine strane, da sklope
brak i ozakone svoju vezu. Ubeivanje u ispravnost njene
odluke je toliko esto isticala ne birajui vie u svojoj nemoi
da kontrolie, ni vreme ni mesto, ni drutvo s kim su.
Brak je Jeleni postao opsesija. Papir bez koga nije
videla smisao daljeg opstajanja veze. Skoro dve godine su
zajedno, ali Jelena nikako nije uspevala da zatrudni. Marka je
ta injenica sve vie optereivala i nekako se udaljavao od nje.
Za njegovo shvatanje, brak bez dece bi izgledao besmisleno
kao ograda u sred pustinje. Taj papir kod matiara, koji je
Jelena toliko elela, kod Marka bi ubio slast neobaveznosti
i mnogi mukarci samo dan posle venanja postanu udovci.
Smatrao je da je postelja najiskrenija ispovedaonica, kao
sudnica za oveka i enu, emotivno udovoljenje. Brak je
poverilac i uvek ste duni jedno drugom. Dugove nije voleo.
Nije bio spreman za brak, jer nita slinije smrti od braka. Svi
u njega ulaze nespremni. On to nije eleo. Kao pokrie, pored
neophodne ljubavi, morala su postojati i deca. Emocije su se
topile kao aprilski sneg, a elja da budu zajedno postajala
neto o emu je nekada davno eleo da pria. Sadanjost
je postala drugaija, realnija, zrelija. Ubeivao je sebe u
ispravnost odluke da se ne venaju dok ne zatrudni. Sve ee
je ostajala kod svojih roditelja na spavanju. Svoje stvari koje
je kao mrav selila iz roditeljskog stana u Markov, isto je tako
polako poela da vraa.
348
Kada bi pokuala da mu ugodi pravei njemu omiljene

palainke, koristei poslednje adute sauvane za kraj, ne bi li
ga odobrovoljila, traio je da zatvori vrata jer mu smeta dim
iz kuhinje. Kada bi ga ponudila zajednikom, svakodnevnom
popodnevnom kafom, odbio bi, a onda bi sebi donela oljicu
i pila sama. Tada bi odlazio u kuhinju i sam sebi kuvao drugu.
Zajedno provedene noi su postajale sve ree, a Jelenina
strana kreveta bi osvanjivala prazna s hladnom i zategnutom
posteljinom.
Jelena je bila utuena i oseala se izigranom. Volela
ga je, zamiljala sve drugaije. U dui su joj ostali okrutni
tragovi nedostajanja iz njegovog zagrljaja u kojem joj je
pravio mesto meu jastucima.
Odjednom je prestala potpuno da dolazi. Vraajui
se s posla privikavao se na ivot bez Jelene i prazan stan.
Promene su postale sastavni deo njegovog ivota i lako se
odupirao izazovima novih privikavanja.
Boko ga je pozvao u kancelariju. Sedeo je za svojim
neurednim urednikim stolom, istovremeno drei dve telefonske slualice. Oima mu je pokazao da otvori orman i donese
pie. Marko je nasuo dva konjaka i ekao da Boko zavri.
-Ne moe iveti od idiota! Opet je ita neto
pronaao i soli mi pamet.
-Hou da verujem da me nisi zvao zbog Jelene, preduhitri ga Marko.
-E vidi, upravo zbog nje sam te zvao. ta je s vama,
ta se deava? - iskreno zabrinut je upitao Marka.
-Bole, ako si sudija nisi u poziciji da sudi, jer druga
strana nije prisutna. A ako si njen advokat, alim.
Nemam
vremena za gubljenje.
-Ma sedi, ne zajebavaj me, Marko.
-Predajem se bez borbe. Znam greio sam, ali sada to
vie nije vano. Sasluau te.
Razmiljaj muzikom
349
-Vanoje da uvia da si pravio greke i nadam se da
se kaje. Kajanje je uvek vrlina, ali nekada ne moe

vratiti
vreme. Pokajanje znai da treba da nastavi ivot s
boljim
sobom, novim sobom. Ne inei iste greke. Druge
greke,
prema drugima i drugaije se oprataju, ali ne
ponavljaj iste,
jer su ljudi najranjiviji i ne prataju iste greke onih
koje
cene, vole, potuju. Marko, ja te potujem i drug si
mi.
-Ali ona ti je kuma.
-Istina koju sam spoznao nije nimalo romantina i
lino mi je ao, ali bi me ohrabrilo kada bi ti potovao
svoju
odluku da se menja. Tvoje promene su sitne,
nevidljive,
kozmetike prirode i nita znaajno u ivotu nisi
popravio
na sebi. Nita se ne moe uraditi preko noi.
Odrastanje,
sazrevanje i formiranje vrlina je proces. Trud je veliki.
Ulog
jo vei. esto padamo u iskuenja i vraamo se.
Marko,
bilo bi runo kada bi i dalje nastavio da lae sebe.
Laui
tone u zlo i vratie se porocima i loim
navikama. Tre
ba da oekuje od sebe, a ne od drugih. Onaj ko
oekuje
od drugih, treba tom nekom ko se zove drugi da
kae ta
oekuje od njega. Ljutiti se na drugoga zbog principa i
elje
da ostvari s tobom jednu zdravu zajednicu je
nepoteno. Ali
ljutiti se na sebe samoga je uvek korisno, jer se iz
saimanja
izrodi neka neotkrivena istina.
-Bole moj! Ode ti u krajnosti. Nemoj, molim te tako
da misli. Zna i sam ta meni nedostaje.

-Strpljivost Marko, ljubav je oprezna, ponizna,
pravina. Bez namera, bez nestalnosti, ona traje. Ona
se ne
bavi takvim stvarima. Deca uvek dou jednog dana.
Uivajte
u svojoj mladosti i oputenosti bez obaveza. Ljubav
dugo,
dugo trpi. Ona je edna i milokrvna, ali je uvek
budna i
svojim ulima oslukuje vae misli. Ljubavi ne
zavidi, ali
je i ne veliaj. Ne trai samo svoje, oslukuj i drugu
stranu.
Pravi kompromise, oni su neophodni. Ljubav ne
prestaje tek
350
tako. Misli, Jelena je otila i ne voli te. Ljubav oprata, ali

trai strpljivost. Trpljen - spaen. Svako dobro od gospoda
je Marko.
-Primeujem Bole da se bavi, dodue amaterski,
psihoanalizom iskljuivo moje linosti, ne dotie
onu
drugu stranu u jednoj vezi. Stranu koja ne eli da
razmilja
drugaije, jer je lake koristiti mozak svojih roditelja.
Bole,
kada je drutvo jednog svog pajtaa prekorevalo
zato je
svoju prelepu, bogatu, obrazovanu i uglednu suprugu
zanemario, pokazao im je svoje nove cipele i rekao: Zar
ovo nije
novo i lepo, ali niko ne zna koliko me uljaju.
-Ovakve situaciju su najbolje vreme za samoupoznavanje i shvatanje, ta u stvari i sami elimo. Ti zna,
Bole.
-Da znam. Nataa je jo u toj tvojoj tvrdoglavoj tikvi.
-Mislim da ne traim vreme ako ivim ekajui nekog
ko je vredan. Ono to je vredno neko eka itav ivot.
Posmatram stvari iz prikrajka i u centru zbivanja se loe
snalazim.
Boko se uverio da je Markova opsesija Nataom tolika da ne vredi dalje troiti vreme, koje je hteo da iskoristi
da mu pomogne iskreno, drugarski.
- Marko, ti si izgubljen sluaj - okrenu se ljutito
Boko i nasu jo po jedno pie.
Ubie te kajanje kada jednoga dana ostane sam. Sve
stavlja na jedan broj. Ulog je veliki, a zove se ivot, porodica, deca. Koliko ti ivot da i donese, toliko e i poneti sa
sobom. Sada ti je razum potreban kao turpija robijau.
24
Sedeo je sam za ankom svoje omiljene kafane na
drugom kraju ulice. Izvadio je iz depa treu kutiju cigareta. Ponovo mu je palo na pamet da previe pui. Ali kako
ostaviti cigarete posle toliko godina i to sada kada ga njihov dim koliko-toliko smiruje? Kako provesti vee s aom
pred sobom bez tog dodatnog zadovoljstva. Razmiljao je
0 razgovoru s Bokom i iskustvu s Jelenom. Ona je inae
puno priala. Imao je ivaca da je slua uvek do kraja. Ali
su se oni vremenom tanjili i zategnuti pucali poput trulog
kanapa. Onda joj je verovatno dosadilo da ga ubeuje i eka
1jednostavno je bez najave tiho ietala iz stana i njegovog
ivota. Nije je video ve drugu nedelju. Boko mu je rekao
da ga moda jo voli. Moda? Glupo razmiljanje, pomislio
bi. Ili voli ili ne voli. Osmehnuo se i setio je se.
Imala je zaista mnogo vrlina i tek po koju manu, koju
bi otkrio tek sada, kada je otila. Da li je smeo da joj dopusti
da ode? Voleo ju je kada se smejala obinim glupostima, a on
ih nije razumeo i nisu mu bile smene. Gluposti, uobiajene
enske, ali ne onakve da bi se osoba okarakterisala kao glupa. Ma, bolje to je otila. Sada on moe da spava na levoj
strani kreveta, koju je stalno morao da joj ustupa, da bi ona
mogla leei da kroz prozor gleda mesec. Nesvesno je zakolutao oima. Da, da, mnogo ga je nervirala.
A tek njena potreba da nikud ne mrda dok ne popije
dve jutarnje kafe. Objanjavala bi to kao neki problem
s pritiskom i slino. Nije ga interesovalo vie pa nije
ni razmiljao o tome. Ali sam bog zna koliko je puta on
352
urio, a ona se ljutila, jer joj je trebalo vremena da popije

tu prvu kafu lagano. S druge strane, bez ikakvog razloga je
menjala raspoloenja. Euforija i razdraganost su prelazili u
letargiju i neko poludepresivno raspoloenje, neobjanjivo.
Priala bi mu neto o nesigurnosti u njegovu ljubav, uvek
ga podseajui na prvi pogled koji su razmenili kod Boka
u stanu. Bojala se da e mu se neka druga u meuvremenu
dopasti vie od nje i da e je napustiti. Plaila se da e
nespreivim dolaskom starosti, izgubiti interesovanje za
nju, postajui dosadno ensko angrizalo.
Naslonio je elo na dlan kojim je prethodno preao
preko sluajno prosutog pia na ank. Lice je pokvasio
alkoholom, a pogled mu je pao na au. Video je svoj odraz
u ai, pomalo iskrivljen, rubove usana oputene. Da li se
to ponovo navlai na alkoholne ekstaze? Odavno se nije
smejao i ve je poeo da ponovo izbegava ljude. Nije imao
ta da im kae. U stvari nije hteo da pria s njima, da se zamara. Radije bi vee provodio u nekom zadimljenom oku
kafane ili za ankom, nego u velikom drutvu punom neke
sree, njemu nepoznate.
Bojao se da prizna sebi da je prazan. Bio je svestan
istine da je jedan od onih koji ne umeju dareavajuprobleme.
esto bi se deavale situacije kada se davio u njima, te je od
istog nedostatka snage i volje, jednostavno sedeo i ekao.
ekao je da jedan od problema nestane sam od sebe, da
pukne kao mehur od sapunice, a da ga samo kapljica od tog
mehura, koja bi mu prsnula na obraz, podseti da je problem
postojao. Ako bi ekao dovoljno dugo, ako se nita ne bi
desilo samo od sebe, iao bi putem eliminacije. Sklanjao je
sam jedan od njih i inilo mu se da bi poeo da die.
A ko zna, moda ona i nije zauvek otila. Preplitala su
mu se oseanja. Nije uspevao da sastavi sve delove u jednu
celinu. Boko je bio upravu kadabi mu govorio da on Marko,
Razmiljaj muzikom
353
ne zna ta hoe. Moda juje on oterao. Ko zna? Moda je

sam stvorio situaciju da je morala da ode. Veina pitanja
otvarali bi nove dileme, ko je kriv, a koje bi vodile u lavirint
nepouzdanih odgovora s polureenjima, koja nisu znaila
nita. Zadesila ga je kolona njemu nepremostivih problema
u ivotu. Ba se tada oseao loe, sve ga je nerviralo, tada
je i prestao da se smeje. Skoro da je zaboravio kako izgleda
nasmejan.
Pade mu na pamet, kako je ve peti dan u istoj
garderobi, ali odmah pomisli kako je to nevano. A tek kosa.
Neraeljana i sjajna od masnoe i prljavtine. Nije se ni
brijao i prvi put je primetio da se i u bradi pojavila po koja
seda dlaka. Na kraju krajeva, on nikome nije potreban i stoga,
zato bi ga uopte brinuo sopstveni izgled.
anker mu je bez pitanja sipao novu koliinu konjaka.
Uinilo mu se da je ukus drugaiji. Svaka nova aa imala
bi drugaiji ukus u zavisnosti ta bi u tom trenutku i o emu
razmiljao. Setio se kako mu je Nataa priala o vetini
razmiljanja muzikom.
Osetio je da mu prija ova usamljenost, kada je sam za
ankom. Znao je da ank nije mesto predvieno da tu bude
sam. Za ankom se drui, smeje, ogovara, upoznaju novi
ljudi. Neki od njih postanu deo svakodnevnice i inventara. s
takvima se nastavlja druenje, tamo gde se jue stalo. ank
je mesto gde svi ne izgledaju isto. Po nainu stajanja pored
anka, kao kada gledamo manekenku na pisti, vidimo da li
neko zna da to radi ili ne. Sa ankom je trebalo znati.
Dobro je kada ne mora ni s kim da pria. Ovakva
situacija mu ba sada odgovara. Mrzeo je kada je ljudima
morao da govori da je dobro. I nije stvar u tome da on
jeste ili nije dobro. On jednostavno nije znao kako je. U
poslednje vreme prazan kao rukav zimskog kaputa, pa i nije
ba znao ta bi odgovorio, na pitnje kako si? Znao je da ih u
354
stvari to ne interesuje, ve takvo pitanje postaje uobiajena

uzreica, opte mesto. Sea se, jednom je provere radi,
svojoj koleginici, koja ga je svakoga jutra pitala kako je,
odgovorio da mu je umrla majka, a ona je odgovorila da ni
ona nije loe, iako joj ova kia utie na raspoloenje. Toliko.
Mada ta ima koga da interesuje kako je i ta radi, boli li
ga glava, die li, osea li iscrpljenost, jer je celu no proveo
kao deurni u svom ivotu i tako doekao svitanje.
Opet bi se vraao na Jelenu. esto ga je ubijala njena
naivnost rasuivanja, poimanja ivota, njeni pogledi na svet
kroz roze naoare, njeno deje prkosno ta me briga. A opet
bi joj ponekad zavideo na tome, jer je on odavno zakljuio
da ne moe biti takav. ta moe, ljudi dolaze i odlaze iz
vaih ivota na ovakav ili onakav nain. Uvukao je dim koji
je izazvao bol i peckanje u grlu. Dobro je, nita! Jo jedan
dupli konjak pa e proi, pomislio je. Ionako nije urba.
Nalazio je pogrene izlaze i jo besmislenije razloge zato
Vrzmalo mu se kroz glavu da je nazove. Pa ta ako je
svitanje, jue je bilo podne pa je ipak nije zvao. Sumnjao je
da e biti srena to ga uje. U stvari bojao se istine da ne eli
vie da ga uje. Da je htela, moda bi se javila u redakciju.
Moda?
Stavio je polupraznu, izguvanu kutiju cigareta u dep,
platio raun i izaao u osvit zore. Napolju je padala kia. Ona
kiu nije volela. Setio se tog nevanog detalja. Preturao je po
ve umornoj glavi nenaspavanog i nerazbistrelog uma, ta da
radi? Ipak je ona ta koja je otila.
Te zore je zaspao kao dete. Sanjao je neto lepo,
deje, naivno, areno. Kada se probudio, pogledao je na sat.
Skoio je kao naglo probuen iz runog sna. Zaboravio je
da je legao u zoru. Nije mogao da se seti koji je dan, a bila
je nedelja, da li je jutro, podne ili koje ve doba dana.
Razmiljaj muzikom
355
Hteo je da se uveri u svoj umiljaj, da je nala drugog.
Za nepun sat je bio na uglu ispred njene zgrade. Kao
nekada, kada je gledao u njen osvetljen prozor i ekao da se
svetlo ugasi, jer je to bio tajni znak da e se videti kasnije.
Tako je i sada posmatrao u pravcu prozora. Emocije su
nadvladale njegov toliko krhki i kolebljivi razum. Stajao
je poluraskopan, posmatrao tronu fasadu zgrade u kojoj
je ona stanovala. Vreme je merio instinktom. Znao je da e
je videti. U daljini se uo zvuk automobila. Bio je to redak
zvuk u nedeljno popodne kada su se svi odmarali.
Ispred zgrade se zaustavio beli predratni mercedes
s crvenim konim seditima, uglancanim, poput ogledala
hromiranim delovima. Auto kojim su se mogli pohvaliti
retki i bogati tatini sinovi. Mukarac koji ju je dovezao pred
sam ulaz zgrade, nije gasio motor automobila. Plaviasti dim
sagorelog benzina, irio se ulicom i zavlaio i u nozdrve.
Brzo se sakrio iza oka. Samo je krajikom oka, da ostane
neprimeen, posmatrao automobil.
Pomislio je u sebi: zato je sebi napravio takvu glupu
situaciju? Pa ko je on da je uhodi i prati? Jelena je i dalje
sedela u autu i askala s pratiocem. Iz daljine je video da
su razmenili jedan strasan poljubac. Otvorila je vrata automobila i iskoraila na asfalt jednom nogom i dalje sedei
u autu. Jo jednom su se poljubili, a onda je izala i stala
pored auta. U tom trenutku se na prozoru stana pojavio njen
otac, kome je mahnula na ta je on otpozdravio.
A, to je upitanju, zatvorio je krug. Ulovilaje mukarca
s pedigreom, razmiljao je znajui za poznatu sujetu njenih
roditelja. Poljubili su se jo jednom i Jelena je zatvorila
vrata automobila. Moan, elegantan i skup auto se velikom
brzinom uz pozdrav sirenom udaljio niz ulicu, a Jelena je
vrhovima prstiju dunuvi u dlan, poslala jo jedan poljubac
u pravcu automobila.
356
A LEKSANDAR M IJ ATOV I
Stajala je dugo na vratima zgrade gledajui za autom. Za

tren mu se uinilo da ga je primetila i pogledala prema njemu.
Ula je u zgradu, zatvarajui za sobom teka ulazna vrata,
zatvarajui tako jo jednu stranicu u Markovom ivotu.
25*
Prole su jo dve dosadne i monotone godine. Godinja
doba bi razlikovao po bojama, mesece po broju dana, dane
po raspoloenju. to bi se vie bliio petak, poslednji radni
dan u nedelji, tim bi se oseao raspoloeniji. Promenio je
kafanu. Ne zbog kakve neprijatnosti ili svae s gazdom, ve
iz praktinih razloga.
Odlazio bi esto, bar jednom u mesec dana u svoju
bivu kuu a gospoa koja mu je obeala da e mu proslediti
pismo iz Rusije zamolila ga je da vie ne dolazi. Neko od
komijaprimetio je njegove este dolaske u kuu, paje imala
neprijatnosti s muem. Nije to eleo i reio je da se upozna
potara koji je pokrivao taj kraj. Potar bi svakoga dana po
obavljenom poslu svraao na po jednu s nogu u istu kafanu
gde je Marko odluio da napravi ekaonicu za pismo.
Oi su mu se mutile od vina, konjaka i dima i gledao
bi kroz zamagljeni izlog svoje kafane. Stalno bi i sve ee
razmiljao o danima kada je Natai obeao da je nikada nee
ostaviti. Gledao bi beli sneg koji iznova pada i oekivao
pismo u koverti iste boje.
- Jo se uvek nadam i od nade ivim. Ali, ne, ne, meni
niko ne pie, nemam ja tu snagu da pokreem tue snove.
Odgovarao bi gazdi kafane na pitanje ima li pote.
Nepristojno je presretao potara primetivi ga kroz
izlog kafane i ve znao njegov odgovor.
- Danas nita gospodine.
Potar bi odgovarao tonom kao da Marku svaki dan
donosi brdo pisama. Teei ga reenicom:
358
- Gospodine, Marko. Moda sutra!

Sutra, sutra i samo sutra i tako protekne ivot. Ali
on treba da prolazi. Ako stoji ne moe se nita desiti,
optimistiki se nije dao Marko.
Kod Sonje i Boka je prestao da odlazi, jer je njegovo
vreme i mesto zauzeo bogati tatin sin, vlasnik belog
mercedesa, Sonjin novi kum i Bokov kuni prijatelj, pa
nije hteo da stvara neprijatne situacije.
Kao ve iskusan i donekle poznat novinar. Obilazei
i bitiui po mnogim gradskim mestima gde se neto
deava, imao je prilike da upozna mnoge devojke s kojima
je druenje trajalo do prvih jutarnjih sati. Sutra bi naravno
zaboravljao i njihovo ime. A sve te Mire, Ljubice, Milice,
Slavice, ostale bi mu u seanju samo po tome to bi ujutru
imao tanji novanik.
Oputeno je prihvatio nain ivota koji je izabrao i
nije se obazirao na zapaanja, sada ve mnogih ljudi koje je
poznavao, kada bi mu rekli da je naglo ostario.
Odgovarao bi im: Oni koji vole nikada ne ostare, a i
ako umru od starosti, umru mladi.
Sagovornik bi obino odustajao od daljih prepucavanja i Marko bi efektno izlazio kao pobednik, nameui
svoju temu za razgovor, ne dozvolivi nikome da se mea
u njegov ivot.
Farbao se u najrazliitije nijanse svih boja koje su
ga okruivale, kako bi ostao neprimeen, nevidljiv za okolinu. Nije vie eleo da se preruava kao kameleon. eleo
je istinu po svaku cenu. Ni jednog momenta nije dovodio
u sumnju istinu koju je spoznao ivei ivot bez ivota, a
to je da ne sumnja da je u svim svojim ivotima pripadao
nekom osim njoj. Natai. eleo je da jednom zauvek skine
tu zavesu poput neprozirne praine, koja je poput katarakte
maglila njen lik.
Razmiljaj muzikom
359
Prolazila je godina za godinom. Nareao ih je punoletstvo i koju i vie od povratka iz Moskve. Postao je poznat
u svom novinarskom esnafu i popularan u gradu. Zrelost
obaveze i godine su uinile svoje i Marko je gotovo zaboravio na Moskvu i jednu prolaznu avanturu s devojkom, ve
izbrisanom iz ivota, Nataom.
Stekao je neophodno samopouzdanje, imao siguran i
popularan posao i postao omiljen meu kolegama. Polako
je prolazilo vreme itaa koji su cenzurisali ili bolje reeno,
sakatili svaki tekst, pa je mogao sebi priutiti, uz svo neophodno iskustvo, jezike vratolomije, igre reima i izrazima, koje je izvlaio iz svog bogatog vokabulara. Njegove
reportae bi itali i oni koji su inae preskakali sportske
strane. Uneo je neto novo u stilu i nainu obraanja
itaocima. Stereotipi i nauene fraze, koje su sastavni deo
novinarstva, zamenio je samo njemu svojstvenom slobodom izraavanja, za ta je itekako imao dara. Gajio je kult
lepog izraavanja i setio se davne Bokove opaske da e mu
biti tesno u novinarstvu.
Boko bi mu esto govorio, da treba da ga skloni iz
sportskog novinarstva, jer ljudi poinju kupovati novine
zbog sporta i njegovih napisa. Dodelio mu je dugo eljene
cele dve lajfne za kolumnu koju je objavljivao svakog
drugog dana. Tirai bi se osetno uveavali danima kada je
izlazila Markova kolumna.
Boko ga je jednog prepodneva pozvao u kancelariju.
- ta ti sada treba? - obratio mu se Marko. - Da nee
moda da mi ustupi mesto glavnog urednika.
Boko je bio prilino ozbiljan i pokazivao znake nervoze.
-ta ti je Bole, kakav problem ima? Ako mogu da
pom...
-Ne. Ne treba meni pomo. Ali se bojim da e trebati
tebi.
360
- ta ovo treba da znai? Nejasan si.

Boko otvori fioku stola, izvadi beli poluizguvani
koverat i urui ga Marku, naslonivi se laktom na sto i
drei glavu u otvorenom dlanu.
- Da nije otkaz, pa nema hrabrosti da mi saopti
- naalio se Marko.
Boko je samo posmatrao Marka i njegovu reakciju.
Marko je uzeo koverat pogledao peat i davno zaboravljeni rukopis. Seo je na fotelju i nije mogao sakriti drhtanje
ruku i ok koji je doiveo.
-Ne mogu da verujem - pogleda Boka, koji kao
prvu pomo donese konjak za sto.
-ta si se uplaio? itav ivot eka to pismo, a sada
se kao ena trese.
-Otkuda ovo kod tebe Boko?
-Pismo kao pismo. Deava se da zaluta i dugo putuje. Imali smo u redakciji sluaj da je ovek doneo
pismo,
koje je nedavno primio, a poslato je tridesetih godina
veka.
Onaj tvoj potar koga si ekao nedeljama u kafani,
setio se
tebe i kada je dobio potu, odmah je doneo u
redakciju.
-Hajde, otvori sad. ta god da pie, bie ti lake ako
podeli sa mnom. Ionako bi me jurio danima, bila
dobra ili
loa vest - oraspoloio ga je Boko.
Marko uze s Boko vog stola no za otvaranje pisama,
zavue pic u kovertu i jednim potezom otvori pismo.
- ekaj prvo da popijem konjak - nasmeja se Marko,
presrean neoekivanim poklonom.
Izvadio je papir i proitao kratku, ali jasnu Natainu
poruku. U zamotuljku je pronaao iseen Anukin lik. Nije
mogao da doe sebi od oka i iznenaenja, koje nije mogao
definisati da li je prijatno prijatnije, ili najprijatnije. To su
neke nove gradacije koje je Marko osmislio u trenutku.
Krenue mu suze na oi i ljubio je Anukinu glavu.
Razmiljaj muzikom
361
- Boko, Bole. Drue moj. Pa ja, ja, tvoj Marko je

postao otac.
Skoi s fotelje i baci se Boku u zagrljaj.
- Ja imam dete, devojicu! Nataaaaaaa! - prolomi
se Markov glas kancelarijom. - Znao sam da te volim, ali
zato mi unitava ivot? Kako u bez tebe?
- ekaj, Marko. Smiri se, ispriaj mi ta se deava.
Marko od uzbuenja i prevelike koliine emocija nije
mogao rei progovoriti. Samo je pruio pismo Boku, koji
je ostao takoe zateen nj ego vim sadrajem.
- Pobogu, Marko. Pa tvoje dete ima vie od dvadeset
godina. ta e sada da radi?
Zabrinut za Marka, poznavajui sve njegove uspone i padove, Boko je ovoga puta imao i te kako razloga da brine.
- Boko, Natau i dete moram da pronaem.
Bio je to odluan i vrst odgovor i Boko ni u jednom
momentu nije ni pomislio da e Marko, tek tako odustati od
svog nauma.
-Marko, raunaj na moju pomo. Zna da je gotovo nemogue dobiti paso za Sovjetski Savez.
Trebaju ti
vrste garancije nekoga iz Rusije. Pobrinuu se da
neto
poradim na tome, preko svojih diplomatskih veza.
Ali prethodno raisti s realnou. Vidi da je ovo poslato
davno.
Zar se ne zapita gde je ona sada, danas. Moda ima
mua,
drugo dete. Gde ivi, kako je nai? Srea tvoja to je
Nataa
retko ime u Rusiji i Moskva mali grad pa e ti trebati
jedno
pre podne da se raspita na lokalnoj pijaci i
prodavnici i
pronae je - duhovito ga je Boko savetovao.
-Marko - uhvati ga Boko za ramena. - ne elim da izgubim odlinog novinara, a jo manje druga. Veruj mi,
treba mi.
Zagrli ga i potapa rukama po leima.
- Daj mi re, onu drugarsku, koja ima bogatstvo prljave
izrabljene novanice koja je prola mnogo ruku.
362
Marko mu je pogledom stavio do znanja da e biti

uskraen za odgovor.
- Idem Boko. Danas ne mogu da radim. Ovo je
previe za mene. I od manjih iznenaenja ljudi umiru.
-Marko. elim neto da ti priznam. Ovoliku koliinu
volje da eka i veruje u neto to se davno desilo,
nisam
imao prilike da vidim nikada u ivotu. Tvoj a ljubav j e
iskrena
i vena, a upornost se tankom niti graniila s
tvrdoglavou.
Nauio sam dosta od tebe, Marko.
-Hvala ti Boko. Mislim da ne treba da te pitam
smem li ranije kui? - obradovan i srean upita
Boka.
-Samo nemoj zaglaviti u prvoj birtiji- uzvrati Boko.
- Znai, sutra nema kolumne, morae kui da nadoknadi
tetu zbog manjeg tiraa, - nasmeja se Boko.
-Ne brini. Ve sam je napisao. Na stolu je - odgovori
Marko i krenu da napusti kancelariju.
-Marko - zaustavi ga Boko. - Sada ti sve verujem
- pokajniki mu se obrati. - Bio si u pravu za Sonju. Izvini
to se tie mojih kritika, prenaglio sam. Vidim koliko voli
decu. A, da. To sam hteo da ti kaem. Jelena je jo s onim
napuderisanim maminim sinom. Nemaju dece. Ona ne moe
da ostane trudna.
26*
Posle godina pakla, line tragedije, koja ju je zadesila, suoena s moranjem da istraje jer je zbog Dmitrija i sebe
morala da ivot gleda kao neto ispred sebe, to traje, dolazi
i prolazi. Dmitrij joj je zabranio da se osvre nazad. Posedovao je neverovatnu mo neprolaznosti, koju je maginom
lakoom prenosio na Natau.
Optimizam kojim je obojio prostor oko sebe i vreme
u kome ivi, kao i volja za ivotom, stalnim stvaranjem,
poricanjem prolosti, smatrajui je neim to je iza lea,
priliilo bi pre nekom mladom ambicioznom oveku.
- Na leima nemamo oi, pa i ne treba se truditi videti
neto to ne postoji.
Osim potpuno sede kose poput pepela i neto dubljim
i no vim borama, kojima se ponovio poslednjih godina, nije
promenio. Negirao je i bolest koja ga je zadesila pre nekoliko godina, kada je doiveo modani udar i ostao bez moi
da koristi desnu ruku, svoje najjae oruje, kojim bi pretakao svoje inspirativne opservacije na platno. Govorio bi
da ona to ne shvata. Da je to kao kada bi pevau oduzeli
glas, knjievniku mo pamenja, a kompozitoru sluh. A ona
je i te kako shvatala.
SnagomvoljeiuznesebinuNatainupomo,istrajnost,
volju svojstvenu mladim ljudima, nauio je da slika levom
rukom. Najvei krivac za njegov povratak u atelje je Nataa.
Dodue, pokreti su bili nedovoljno precizni i neveti da bi se
usudio da radi portrete, ali je zato po nekadanjoj Natainoj
elji nastavio svoje umee, traei inspiraciju u mrtvoj
364
prirodi. Tehnika koju je koristio je neto novo, jo ne vieno

u slikarstvu. Pre bi se moglo rei da je mazao po platnu neke
vrljotine, koje bi trebalo da neto predstavljaju, ali i pored
sve elje, Nataa nije nita prepoznavala na tim slikama.
esto bi se alila s njim da je postao apstraktno mazalo,
na ta bi on pokuavao da se brani, kako njih dvoje ne mogu
jednu stvar videti istim oima. Pa on je pobogu Dmitrij
Fjodorov. Sujetno bi branio svoje ime i delo.
- Nataa. Ti si udahnula neto novo u ovaj dom oplemenila ambijent, uinila da atmosfera zrai pozitivno.
- Mnogo vremena smo proveli zajedno, Dmitrij.
Dodue nenadano i ne planirajui da to tako bude, ali nas je
navika zbliila i ne bih mogla zamisliti ivot bez tebe.
Izgradili su poput tvrave vrsto meusobno poverenje,
potovanje i rtvovanje jedno za drugo. Nataa, ve zrela
ena u najlepim, poznim etrdesetim godinama, nita nije
izgubila od svoje atraktivnosti, magine lepote i privlanosti.
Odlazili su po potrebi u Moskvu i Nataa bi volela da proe
ulicama, koje su prepoznavale njene korake, a ona njihovu
podlogu, pejzae, kue, parkove s poraslim stablima, novim
livenim klupama i nekim novim golubovima, koje su hranili
neki novi ljudi. Gotovo se nita promenilo nije sem novog
duha, koji je grad udahnuo.
esto bi svratili kod Asje, kojaje kao zasluni graanin
uivala u svojoj penziji i mogla je da se oputeno posveti
svojoj omiljenoj nauci i za svoju duu, bez potrebe da radi
za razne institucije, slube, nekada i pojedince, obogauje
novim znanjima.
Maksimje umro, ne ostavivi iza sebe nita nedovreno.
Nataa se setila da ih je posle Olesijinog bekstva vozio kod
Asje. Tada se alio da se ne osea dobro, ali da ne brine ako
mu se neto desi jer je svoje obaveze prema svakom ispunio.
I govorio bi: Kada vie u ivotu nema obaveza, ne smetaj na
Razmiljaj muzikom
365
ovom svetu. Gore kodboga te ekaju nove obaveze i ne treba
ih se bojati. Jednog jutra je osvanuo mrtav u svojoj postelji.
Saznali su sasvim sluajno od Asje mnogo kasnije.
Asja im je priala o vrednoj kolekciji koja se nalazi
sakrivena u njihovoj kui. Iskreno se bojala da im to skriveno blago ne donese nekakvu neprizivanu nesreu. Asja se
plaila Olesijinog prokletstva i nekog zla kojeg je bila u
stanju da im uini na daljinu.
- Priznajem, greila sam i uvidela sam da sam omanula u proceni te ene, govorila bi o Olesiji, kao da se pravdala
Dmitriju. - Iskreno bih volela da to bogatstvo ne bude nikada pronaeno. Postoji izreka, sakrio se kao blago, pa ga
niko ne moe pronai.
Asjaje Dmitrijapovezala s jednim uglednim kolekcionarom. Prodajui svoje slike on i Nataa su mogli pristojno da
ive, a slikama se znao trag. Posedovao je bogatu kolekciju,
ime, ugled. Bio je popularan i priznat slikar. Dmitrijevi portreti
su krasili mnoge domove imunih ljudi, nalazili se na zidovima u kabinetima visokih dravnih funkcionera, stranih ambasada, kao i u prestinijim galerijama. Svu svoju imovinu, koja
je obuhvatala i vredne slike koje su neopravdano i nezaslueno
bile godinama sakrivene od oiju ljudi, amei prislonjene
jedna na drugu u Dmitrijevom ateljeu, testamentom je ostavio
Natai. rtvovala se za njega u svakom trenutku, pogotovu
kada mu je posle bolesti trebao neko da ga ohrabri i ulije mu
samopouzdanje da ga vrati boji i platnu. Samo ga je smrt mogla
odvojiti od etkice i boje. On je Natau drao na vetakom
disanju i vratio je u ivot posle Olesijine otmice male Anuke.
U rtvovanju ne sme da postoji gradacija. Znali su initi rtve
u svojim postupcima za koje onaj za koga se rtvuje ne sme
todazna.
Priala mu je esto o klaviru koji je dobila od Sergeja
i vetini razmiljanja muzikom. Smejao se kao i Natain
366
otac, kada je prvi put uo o tome. Uzvratila bi mu njegovom malo razumljivom teorijom o boji i raspoloenjima.
Zajedno su doli do analogije koja se mogla primeniti u oba
sluaja uz obostrano razumevanje.
Nije ostalo na tome. Za jedan od njenih mnogih
roendana, koje bi zajedno proslavljali, posle nekoliko
tekih godina privikavanja na ivot bez male Anuke, na
njeno oduevljenje i nevericu, kupio joj je klavir. Voleo
je da mu svira dok bi slikao. Primetio je da su te slike
izgledale drugaije, dinaminije, veselijih boja, udnih
valera i neponovljivih senki. Dmitrij je ve toliko navikao
na zvuke klavira da bi poinjao prepoznavati kada Nataa
svira za svoju duu, a kada razmilja i o emu, dok svira.
Igrali su igru prepoznavanja o emu misli svirajui neku
kompozicijom. Vremenom je nauio da razlikuje njeno
raspoloenje po muzici koja ispunjava prostor.
- Nataa, ti si mi sve to imam. Sve ostalo su stvari. Ja
se ne veem za predmete, ve za ljude. Hou da te obezbedim
u sluaju da se meni neto desi. ivi, uivaj u ivotu i ne budi
sentimentalna prema mojim slikama. Kada bude morala,
prodaj jednu po jednu. Ula si u sve kanale i tokove kojima
se ja sluim. Koristi ih ti posle mene. Imam jedino molbu da
jednu sliku nikada ne proda. Nataa i pored toga to je bila
upoznata sa svakom Dmitrijevom slikom i znala priu kako
je svaka, kada i zato nastala, nije mogla da se seti neke slike
o kojoj joj je Dmitrij neto posebno govorio.
- Ne seam se nijedne za koju si zbog nekog razloga vezan.
-I pored savrene inteligencije koju poseduje, nekada me razoara. Pa vidi - pokaza rukom na ostatke platna
na ramu davno iskrojenog i ukradenog Natainog portreta.
- Ali Dmitrij. Pa to je samo ram. Kako si pomislio, ko bi
to kupio? Najradije bih sklonila taj ram da se ne povreujem
seanjima.
Razmiljaj muzikom
367
- Samo ti uvaj taj ram. Bie Dmitrij opet u pravu.
Zagonetkom je zavrio razgovor.
27*
-Marko! Hajde ustaj vie od te pisae maine. Doi
kod mene u kancelariju na kafu.
-Svakako, ne zove glavni urednik bilo kog novinara na
kafu. Samo da zavrim reenicu i dodam naslov. Moglo bi
proi
i bez njega, ali ti treba vei tira, - naali se Marko.
Marko ue u Bokov ured i vide gaprilino raspoloenog.
Kafa je ve ekala na stolu.
-Je li ovo sikterua, kada je ve gotova? - nasmeja
se Marko.
-Nije sikterua, ali u odahnuti od tebe mesec dana.
-A gde ide, ako nije tajna? - upita Marko.
-Ide ti. Ja ostajem, plaim se da mi neko ne zauzme
fotelju i zameni bravu, pa ne smem da mrdam iz
redakcije.
- uzvrati Boko.
-Izvini, ali gde ja to idem? - zaudi se Marko.
- Ovo ti je reenje za godinji odmor - urui mu
Boko otkucan, potpisan i uredno overen papir.
- Pa nisam ti traio godinji odmor. Ovde je sve
naopako. Kada sam u vojsci traio nekoliko dana da se sredim i odmorim od svega, pukovnik mi je namestio pratnju i
najurio iz kancelarije.
-Nije ovo vojska, Marko. Ovo je uglednakua. Nego,
uzmi i ovo - prui mu Boko drugi papir. Proitaj i da te ne
gledam, brii to pre.
-taje ovo Bole?
- Moj kolega iz Moskve, Aleksandar Semjonov, poslao ti je garanciju. S ovom garancijom idi u ambasadu po
vizu i put pod noge.
370
-Ali, Bole, ja sam mislio.

-Nema ti ta da misli. Ima valjda druga, - nasmeja
se Bole.
-Blago meni kada itav ivot neko misli umesto
mene. Otac mi nije doputao da prerano sazrim i
mislim.
Nataa mi nije dozvoljavala da doem do rei.
Njena je
uvek morala biti poslednja. U vojsci sam imao
nadreene, a
sada opet ne mislim svojom glavom. Ne znam samo
je li to
privilegija ili mana?
-Treba li ti novaca za put? - upita ga Boko.
-Ne, hvalati drue i ovojeprevelikoprijatno iznenaenje
za mene - drugarski i utivo mu se Marko zahvalio.
-Ma hajde. Ne zajebavaj. Samo se ti nama vrati.
-A ta ako se ne vratim? Ko e vam praviti tirae?
- Ako se ne vrati, znau razlog, pa u opet imati
priu za tira.
28*
Svanulo je prvo jutro u vozu. Posle sinonjeg sna i
nezgodnog poloaja tela koji je zauzeo, pre nego to je zaspao, osetio je bolove u vratu i celu desnu stranu tela nije
oseao od ukoenosti. Otvorio je oi i zaslepela ga je belina
maarske ravnice, prekrivene snegom.
Kroz maglu se samo setio da su carinici gotovo rutinski
obavili pregled i nastavio je da spava. Ustao je, protegao
se i otvorio prozor. Udisao je hladan panonski vazduh, a
sneg koji je padao vlaio mu je obraze pa ga je iskoristio
za jutarnje umivanje i lake buenje. ekao ga je jo dug
i dalek put. Proetao je hodnikom da razdrma umrtvljene
noge i uverio se da u vagonu ima svega nekoliko putnika i
to rasporeenih u dva kupea. Priali su neto na maarskom
i nije razumeo, a nije ga ni interesovalo. U povratku u kupe,
mimoiao se s kondukterom. Smekao se Marku i pokazivao
palcem leve ruke pokret kao da pije, naginjui glavu unazad
s prislonjenim palcem na usne. Oigledno nije razumeo
Markov jezik, pa je hteo da mu stavi do znanja, da bi rado
popio neto od alkohola.
- Palinka, palinka - govorio je.
Marko ga potapa po ramenu i pozva u kupe. Izvadi
iz torbe bocu preostalog konjaka i ponudi konduktera.
Kondukter zadovoljno protrlja dlanove i otpi gutljaj. Kao
da se stresao od jaine pia i blagim naklonom pozdravio
Marka. Udaljio se, a Marko je ostao sam. Seo je pored
prozora i razmiljao ta da radi da se oslobodi ove neprolazne
teke dosade i tiine. Tiina mu i nije smetala, ali je u
372
jednom momentu poeleo da mu je bar pisaa maina pri

ruci. Potroio bi vreme na korisno pisanje Svestan realnosti
i da mnogo trai, zadovoljio se izvadivi iz kofera koji je
opet morao da skida i vraa na prtljanik, jednom novom
nenaetom sveskom. Stavio je noge na sedite preko puta i
zapisivao neka svoja razmiljanja.
Voz je uao u Budimpetu i Marko je boga molio
da niko ne ue u njegov kupe. Ustao je i navukao zavese
na vrata kupea i pretvarao se da spava. Nije bilo potrebe
za tim. uo je samo jedan par mukih koraka, koji su se
udaljili hodnikom ne zaustavivi se. Odahnuo je i nastavio s
pisanjem. Povremeno bi prekidao pisanje kratkom etnjom,
popuivi cigaretu naslonjen na poluotvoren prozor, vraao
se u zagrejani kupe, pa bi ga san esto savlaivao, kao neko
dete koje se nadie sveeg vazduha.
Ovoga puta je zaspao opruen na celu svoju stranu
kupea, pokrio se kaputom i utonuo u san, slian onom kada bi
se umoran nou vraao iz redakcije, ne skidajui odeu. Kroz
san su mu prolazili razni doivljaji iz mladosti i detinjstva.
Optereen saznanjem da je na put krenuo da po svaku cenu
pronae Natau i Anu, sanjao je sebe kako s roditeljima eta
Kalemegdanom drei ih za ruke. Neobino je to je kao
svoje roditelje u snu video sebe kao odraslog Marka, a svoju
mamu u liku Natae. Dete koje je bio on, otelotvoreno je u
telo male Ane.
Iz sna ga probudi drmusanje nepoznatih uniformisanih
ljudi i skoi kao oparen, setivi se uniforme i perioda ivota
koji je ostavio iza sebe i hteo da pronae nain da ga zaboravi. Bili su to ruski carinici.
- Gospodine, dobro vee. Molim vae isprave.
Posle dueg vremena je uo ruski jezik Protegao se,
nasmejao i predao im isprave vidno raspoloen da razmeni
neku reenicu s njima.
Razmiljaj muzikom
373
-Vi odlino govorite ruski, gospodine.

-Da. Bio sam u Rusiji posle rata. Davno je to bilo - htede
da se pravda ako je koju re zaboravio ispravno da
izgovori.
- Srean put, - pozdravie ga carinici vrativi mu
dokumenta.
Iako se probudio protiv svoje volje, to inae nije voleo, oseao je zadovoljstvo, delimino izazvano prijatnim
snom. Od radosti je skoio i otvorio prozor. Bila je no i
nije razaznavao nita. ak se i miris vazduha razlikovao od
beogradskog i moskovskog. eleo je samo da udahne ruski
vazduh, koji ga za tren ispuni zadovoljstvom. Izvadi flau
konjaka i nazdravi sam sebi, namigujui svom izoblienom
liku na staklenoj boci. Voz je neuobiajeno dugo stajao i
poeo mu stvarati nepotrebnu nervozu. Odupirao se da se
ne iznervira i pokvari doivljaj ponovnog susreta s Rusijom.
Hodnikom je proao kondukter i Marko brzo otvori
vrata i upita ga: - Zato tako dugo pauziramo? Odgovor ga
nije mogao obradovati. uo je da se pokvarila lokomotiva i
da e zastoj potrajati nekoliko sati. Preraunavao je vreme
i zakljuio, ako ne bude jo nepredvienih kanjenja da e
u Moskvu stii kasno posle ponoi. Bila je to varijanta koja
mu uopte nije ila na ruku. ta je tu je, zakljuio je. Samo
da sam ponovo u Rusiji, a nekako u se ve snai.
Nervozu je uspeo da obuzda, ali je nestrpljenje da
ponovo dotakne moskovsko tle, frustrijajue delovalo na
njega. Imao je tremu kao pred neki vaan nastup. Jedini
nain da odagna misli je da pie i samo pie. Ispunio je
skoro celu svesku, iscrtavajui i margine nekim apstraktnim
crteima. Napravio je krau pauzu i prebrojao svega dve, tri
prazne stranice. ta da radi kada popuni preostalu belinu
papira. Voz je konano krenuo i pomislio je: Vano je samo
da se kree, da idemo napred, da sam blii Moskvi.
374
Jutro je svitalo i tiinu koja se zapatila due vremena

zameni agor putnika koji su silazili oigledno na bliskoj
stanici. To moe biti Kijev, pomislio je. Prepoznao je po
govoru ljudi u hodniku sorik, ukrajinski provincijski sleng,
jezik koji se koristio u ruralnoj Ukrajini. Setio se kada je
arku pokuavao da pojasni da i ruski jezik ima svoje varijante, obeleja, specifinosti.
- arko, u Rusiji poznaje nekoga po govoru ko je iz
Moskve, a isto tako razlikuje govor iz provincije. Kao u
Beogradu i kod nas.
arko nije prihvatao da iko sem Srba ima specifian
govor.
- Marko nemoj, molim te. Beogradski se prepoznaje,
a isto tako smo u stanju prepoznati nekoga s juga Srbije,
Vojvodine, Pomoravlja. A ruski. uj, ruski. Pa to je jedan
jezik, - tvrdoglavo bosanski je arko ubeivao Marka.
Voz je lagano, umoran od duge nepregledne, dosadne
ukrajinske ravnice uao u kijevsku stanicu.
Vagon se gotovo ispraznio, ali je otvorivi prozor
video na peronu puno ljudi koji ve nervozno ekaju voz
psujui ga sonim psovkama zbog dugog i nepredvienog
kanjenja. Svi su potrali najbliim vratima i stvorili
neopisivu guvu. Zatvorio je prozor i razbacao papire,
svesku, knjigu koju je izvadio da ita, naoare i delove
garderobe po kupeu. Koristio je stari trik, da niko ne ue u
njegov kupe. U momentu pomisli, zato pravi gluposti kada
je vagon ionako prazan. Ko bi uao da nekome smeta, ako
ve toliko ima mesta?
Zapalio je cigaretu i namerno dunuo nekoliko dubokih
dimova, kako bi kabinu ispunio neprijatnim mirisom.
Naslonjen na sedite otvorene knjige u rukama nije obraao
Razmiljaj muzikom
375
panju na putnike koji su zaobilazili njegov kupe, radujui
se svaki put kada bi neko proao ne zaustavivii se. Samo
da proe jo koji minut. Do Moskve u biti sam. Radovao
se ni sam ne zna zbog ega. Neoekivano, neko otvori vrata
kupea. uo je samo zvuk tokia nepodmazanih vrata.
- Izvinite da li je slobodno, - upitao je enski glas.
Podigao je glavu i ugledao mladu devojku, savremeno obuenu, s manjim runim prtljagom.
- Ako nema nigde mesta, da, slobodno je! Pomislio
je u sebi kako sam samo neotesan i ta mi je trebala ova
neumesna opaska. Kudio je u sebi svoj brz jezik.
Devojka se samo nasmeja i ue u kupe. Skinula je kaput, al i kapu i odloila na vealicu leima okrenuta Marku.
Iskoristio je priliku pa je sputajui knjigu nie ispod oiju,
odmeri, onako muki, uobiajeno, od glave do pete. Na
sebi je imala usku dezeniranu haljinu, strukiranu i telo joj
je izgledalo kao vajano pod vetom rukom i okom nekog
vajara. Crna duga kosa se prosula po leima, a oigledno
lepe i duge noge, koje su pristajale njenoj visini, sakrivale
su krznene izme. Okrenula se bre nego to je oekivao i
primetila da je posmatra. Nasmejala se bezazleno, uljudno i
sede dijagonalno preko puta Marka.
- Gospodine, dokle putujete? - upitala je oigledno s
namerom da zapone razgovor.
Znao je da je dugo ekala voz i da je normalna reakcija
mladog oveka da konverzira s nekim, pogotovu to se
oigledno odluila da ne menja kupe i ve udobno smestila.
-Mene pitate? - persirajui je upita Marko.
-Pa ako ima jo nekoga u kupeu, ne. - odgovorila
mu je aludirajui na njegovu opasku za kupe i
slobodno
mesto.
-Do Moskve, mlada damo.
-Odlino govorite ruski, ali ste stranac. Oigledno
376
bih po akcentu zakljuila. A imam utisak da mnogo bolje

govorite, ali dugo niste koristili ruski.
-Odakle vam takvo zapaanje? Zar se po akcentu primeti i takav detalj? - zainteresova ga devojino
zapaanje.
-Putujete slubeno? - upita ga devojka.
Marko je shvatio da od njegovog mira nema nita i
prihvati razgovor s neznankom.
-Oigledno da emo satima deliti ovaj prostor i nije
red da se ne upoznamo. Ja sam Marko - predstavi joj
se ne
pruajui ruku i dalje sedei zavaljen na svoje mesto
koje
je ve od dugog sedenja poprimilo anatomski oblik
njegove
zadnjice.
-Ana. Ja sam Ana.
Na sam izgovor rei Ana, Marku se probudie emocije. Prijatne, koje su ga proimale sve vreme od kada je u
Bokovom kabinetu proitao pismo.
-Ana. Lepo ime, ree kurtoazno, - ali s blagom dozom radosti to se ta devojka upravo zove kao i
njegova
kerka.
-Vi ste Marko, verovatno iz Jugoslavije. To je tamo
esto ime - zakljuila je bez ekanja odgovora.
-Da, iz Beograda sam.
-Rekla bih da ste pisac, novinar ili neki rasejani profesor.
- Kako se to primeti?
Zainteresovano je ekao odgovor.
-Kupe vam lii na novinsku redakciju. Organizovani
haos, gde samo vi znate gde se ta nalazi.
-Ne seam se da sam vam dao pil da mi gledate
u karte - Duhovito je Marko prihvatio Anino
nepogreivo
opaanje. - A vi? ime se vi bavite?
-Nemojte me oslovljavati sa vi. Mlaa sam od vas,
pa se oseam neprijatno i nekako, bez razloga
uvaeno.
Razmiljaj muzikom
377
Studiram urnalistiku i na zavrnoj sam godini. Vraam se
izKijevagde...
-Znai budua koleginica, - zadovoljno ree Marko,
odagnavi svu nelagodnost koja ga je ranije pratila
kada s
nekim razgovara tokom puta.
-Molim vas, ne prekidajte me. Nisam zavrila. ta
sam rekla? A da!. Ila sam u Kijev gde sam
istraivala
prolost jedne porodice i nestanak, zagonetan
nestanak njihovog sina u ratu. Istraivako novinarstvo mi je
opsesija i
verovatno budue opredeljenje.
Marko se setio Natae i njenog ne dozvoljavanja da
ga prekida usred reenice. Ja u Rusiji izgleda ne znam s
enama nikako. Ili sam ja plodna podloga da svi steknu
preimustvo i lako nametnu svoj autoritetom.
- Vrlo hrabro i ambiciozno za nekoga ko je tek
zakoraio u blato novinarstva. Zar ti se ne ini da je rano za
eprkanje po pepelu prolosti bliske ratu? Bilo je tu svega i
svaega. Tajanstveni nestanci nisu nita neobino, samo je
moda isuvie opasno, bar jo jedno izvesno vreme. Ana,
novinarstvo je neobina voka. Daje zlatne plodove samo
ako je divlja, slobodna, istinita. im dravni batovan u liku
i imenu urednikapone daje kalemi politikim makazama,
ona zakrlja i donosi gorak, pa ak i otrovan plod. Od tvog
truda i gole istine, ostane nejasna i nedovrenapria s krajem
po ukusu batovana. Ubijaju ti motiv za rad i trud ostane
nenagraen. Nema satisfakciju i izgubi poverenje. Prvo u
sebe, a kasnije u svoju sredinu, u ljude. Osea se nevanim
i shvata da maina moe da funkcionie bez rafa koji se
zove tvojim imenom.
- A istina?
Ana je spremno odgovorila.
- Ona ne moe da bude veito zaboravljena u neijoj
fioci, fascikli, mozgu. Pa i ovek nekada kada predoseti
378
smrt osea potrebu da nekome kae istinu. Ona postoji.

Kakva god bila i sviala se nekome ili ne. Istina ne moe biti
neiskrena. Nekome je lepa, nekome bolna, ali uvek
dokuiva i niko nema pravo da ometa njeno postojanje
menjajui njene delove. Za istinom se traga kao za
blagom. I ko je strpljiv i uporan doi e do nje, zaobilazei
sve prepreke i zamke koje mu se ispree na tom putu.
Nekada ona stigne nenadano, nepozvana. Nekada
generacije tragaju za njom, ostavivi svakoj sledeoj
nedovrenu emu zagonetki, nagovetaje, polazne take,
nedovrene poetke. Na kraju neko ipak stigne do nagrade
u vidu njenog otkria.
Marko je prepoznao buntovnika, ambicioznu mladu
osobu. Hrabru, bez predrasuda i straha da stigne do zacrtanog
cilja.Posedovalajeneverovatanoseajpotrebezaisterivanjem
pravde, ne pitajui za cenu.
-Ana, vidim da si spremna da vrsto dri sablju u
ruci i odsee glavu adaji koja hoe da te proguta.
Zapamti
da ruka ne sme da ti zadrhti i misli treba da su ti
odlune i
nepokolebljive. Inae e se neman regenerisati i
preobraziti
u neto neistrebljivo, ako stane na pola puta. Nego,
bolje da
utim. - predao se Marko pred naletom mladalake
energije
i elje za stvaranjem.
-Koliko god neto i pametno kaem, ako govorim
puno kazau neku glupost.
Ana se nasmeja, obradovavi se interesantnom,
nepoznatom saputniku. Marko je imao isti oseaj.
- A vi, Marko? Zato vi putujete, slubeno ili?
Marko se nasmeja. Poznavajui sebe bio je uveren
pred polazak da svoju priu nee podeliti ni s kim, jo manje
saputnikom u vozu. Trenutna situacija je promenila njegovo
miljenje. Upravo sedi s devojkom koja se bavi slinim
poslom, imaju slina razmiljanja, a ko zna moda mu i ona
sama moe pomoi. Iako je bio skeptian na savete i pomo
Razmiljaj muzikom
379
od mlaih ljudi, sluajni susret ga je razuverio i shvatio
je da svi mladi nisu stereotip. Neko unutranje ulo mu je
govorilo da ovoj mladoj devojci moe poveriti i prodati
svoju priu.
-Vidi, Ana. Razlog mog putovanja je takoe traganje za istinom. Moja borba za nju je lina, viteka
i nije
pria za ep, za udbenike, koja e se prepisivati s
kolena na
koleno.
-Retko ste interesantan ovek. Sluam vas.
-Ne prekidajte me, u stvari, ne prekidaj me Ana, to
ne volim, - uzvratio je istom merom Marko,
pokuavi da
bar malo smanji zaostatak u prednosti koje su ruske
ene
ostvarile u svojoj nadmonosti nad njim.
Ana se samo nasmeja i zauta.
- Moja istina, treba da se realizuje i zaivi u stvarnom
svetu. Tamo je i stvorena i ivela je pritajena u dui. Svemu
doe kraj. elim da skinem zavesu s prolosti i obelodanim
sebi istinu. Kome stvarno pripadam? Ljudi imaju mnotvo
elja koje ometaju oblikovanje njihove sree. Svoju bih
uobliio samo jednom, velikom, najveom. Ako bi mi neko
umesto te jedne elje ponudio da je kompenzujem s vie
malih, sitnih, ostvarljivih, svakodnevnih. Razobliio bih
se i ostao nesrean s nedovrenim ivotom. iveo sam u
bajci dvadeset godina. Ponovo me obuzima polet, proima
potreba za zajednitvom, koju nikada nisam ni okrnjio i
uvek je bila prisutna u meni, ali je nisam osetio. Stojim iza
vremena, na usijanoj podlozi. Skinuo sam masku koja se
godinama lepila za moje lice.
- Oima broji slike, reima boji misli, a spoljni
izgled je ogledalo due, unutranjih nereda, iekivanja,
ogledalo prolosti. Talog na dnu olje kafe iz koje gledamo
budunost. Jedna osoba je nestala iz mog ivota pre mnogo godina. Sada znam da mi nedostaju dve. Znam da sam
380
nepovezan i ne razume, ali sasluaj me i sve e shvatiti.

Morao sam je uvati u seanju, jer ne bi postojala. Da je
nisam tako uvao nikada ne bih saznao gde je i digao bih
ruke od svega. Ulila mi je nadu i ja sada tragam za istinom. Trona dua moe da se preuredi, ako doivi neto
neoekivano lepo, zar ne?
- Divni ste Marko. Sluam vas.
Marko je dugo, razlono, strpljivo u vidu retrospekcije
ispriao svoju ivotnu priu Ani. U najkritinijem trenutku
ga je spasla nesnosne dosade, koja ga je obuzela putem koji
se odugovlaio u nedogled. Povremeno bi pravio pauze da
zapali cigaretu i popije ostatke konjaka iz ve skoro suve boce.
Priao je lepo i teno. U trenucima pauza, Ana je samo nemo
posmatrala Marka, bez elje da nekom nespretnom upadicom
pokvari Markovo pripovedanje koje se nainom naracije
moglo uporeivati s vetinom govornitva starorimskih
oratora. U priu je izneo svu koliinu iskrenosti koja je
godinama tavorila negde u njegovoj dui. Oseao se kao da
je prevaziao sebe. Sam je bio prezadovoljan nainom kako
je prezentovao sve ono ta je preiveo i razlog putovanja. Jo
jednom je prepoznao situaciju slinu onim situacijama kao
upoznavanje s Nataom, Sonjom, kada je konstatovao da su
najbolji zato najbolji jer se pokau u pravom svetlu kada je
najpotrebnije.
Ana je utala s izrazom lica koji je pretio da e pustiti
niz obraze koju suzu. To se i obistinilo. Emocije, kojima
se predala, sluajui kao omaijana Marka bile su jae od
svesti i Marko primeti na Aninom licu dve suze, koje su
paralelno iz dva oka klizile niz lice poput malih kristalnih
tragova.
- Zapanjena sam, Marko. - ree Ana, vadei maramicu iz torbe. Uz dubok uzdah je ponovo sela i gledala Marka
ne trepui.
Razmiljaj muzikom
-Novinar
381
nikada ne sme biti zapanjen. Prva lekcija

novinarstva. Ti si ta koja treba da zapanji itaoca.
Osmisli
naslov da natera itaoca da proita tekst. Pii
istinu, ali
na svoj nain, s dozom senzacionalizma. Izgradi
svoj prepoznatljiv stil i vokabular. Uvek se razlikuj od
ostalih, budi
svoj a. No vine su za dnevnu upotrebu i sutra je novi
dan.
Svi zaborave ta su jue itali. Treba da dostigne
nivo da
italac prvo ispod teksta proita ime novinara, pa tek
onda
tekst.
-Pusti sada to. Marko, ovo me dokrajilo. - rasplaka
se opet Ana.
-Ali, Ana ovo je samo pria. ivotna pria, moje
iskustvo, moja lina istina. Zato bi te moji problemi
toliko
slomili?
-Slini su mojima, Marko. Ja nemam oca. Odrasla
sam s majkom. Majka bi na moja pitanja o ocu uvek
izbegavala odgovor. Nikada mi o njemu nije priala. Rekla
mi je
samo da je jednoga dana otiao i nikada se nije
vratio. Ne
znam ni njegovo ime. Pokuavala sam da doem do
nekih
opipljivih tragova, ali bez pomaka. Davno sam se
pomirila
s tim da ga nikada neu videti.
-ivi s majkom?
-ivela sam do pre dve godine. Sada sam sama. U
istom stanu u kojem sam i odrasla. Majka je u
duevnoj
bolnici. Poslednjih nekoliko godina je govorila da
ona ne
moe vie da ivi s ovim. taje
podtimpodrazumevalanisam
uspelani danaslutim. Htela sam dajoj pomognem,
traila da
mi se poveri, ali nikada se nije otvarala do kraja.
Svaki njen
monolog bi se zavravao mojim pitanjem.
Pokuavala sam
tada da primenim taktiku, da kada je uhvatim u
momentima
kada pria sama sa sobom, utim i to vie ujem, ali
je i to
provalila. Jednoga dana je jednostavno popucala" po
svim
avovima i sada je u bolnici.
382
-Od
ega ivi Ana, kako obezbeuje sredstva za

ivot, studiranje?.
-Marko, ovo u vama rei. Na moje zaprepaenje,
kada sam spremala njene stvari, pronala sam mnogo
novca.
Zaista mnogo. Neprimereno, neshvatljivo. Ja ne
znam
otkuda joj toliki novac. Nikada nita nije nasledila.
ivele
smo skromno i navikla sam na takav ivot.
Zaraivala bi
spremajui kue i stanove imunijih ljudi, radei ta
stigne
ne stidei se nikakvog posla. Vaspitavala me je da
moram da
se kolujem i ne ostanem na ulici jednoga dana kada
ona vie
ne bude u stanju da radi. Deo zasluga za moju
istrajnost da
zavrim fakultet lei i u njenoj elji. Na novac nisam
navikla.
Vie sam vremena proivela nemajui ga nego imajui.
Zato
ono to sam pronala uvam kao oi u glavi. Marko,
vi ste
iskren ovek. Poverili ste mi svoju priu i obogatili
me za
jedno novo iskustvo. Naravno da vam ovo ne bih
ispriala da
nisam na neki nain morala da vratim pare iskrenosti.
Njihovapria je progutala dosadu i vreme je galopirajue,
neobino za putovanje prolazilo. Ana je pogledala kroz prozor
i prepoznavajui okolinu, obradovana i uz uzdah olakanja,
videvi prva svetla moskovskih predgraa, zadovoljna, obratila
se Marku.
-Marko stiemo za oko pola sata na glavnu stanicu.
-Pa zar ve - Marko se toliko navikao na Anino prisustvo,
druenje i priu, da je delovao kao razoaran skorim
rastankom
sAnom.
-Pesak je iscurio iz sata i gornja polovina je prazna,
a donja puna.
Naravno da se Ana samo figurativno izrazila, to je i
Marko shvatio kao jednu inteligentnu opasku.
- Ko je od nas gornja, a ko donja polovina peanog

sata? - upitao je Marko.
Razmiljaj muzikom
383
- Da se ja pitam opet bih sat okrenula da iznova curi

- zagonetna je ostala Ana.
Umorni voz, kako ga je Marko nazvao na beogradskoj
stanici, gvozdena pantljiara, uvlaio se ispod krova
moskovske stanice usporavajui brzinu i dajui putnicima
dovoljno vremena da se spreme za izlazak. Oboje su utei
pakovali svoje stvari. Za razliku od Marka, Ana je to uinila
brzo jer nije imala nita sem neophodnog prtljaga. Markov
privremeni stani u kojem je proveo poslednjih etrdesetak
asova, liio je upravo kako je Ana konstatovala, na pisai
sto nekakvog glavnog urednika novina. Morao je pouriti da
sve pokupi i spakuje u ionako tesan i prepun kofer.
Izali su na peron zajedno, svako sa svojim prtljagom
u ruci i onim drugim, mnogo teim, koji se nalazio u glavi.
Marko je pogledao u peronski sat i konstatovao da je pono
davno prola. Upravo kako je i raunao. Nije ostavio prostor
da razmisli gde e prenoiti, a i kako bi kada ga je pria
s Anom preokupirala. Oekivao je da e voz stii u neko
pristojnije vreme, kada je primereno nekome pozvoniti na
vrata.
Imao je adresu Aleksandra Semjonova, ali mu kultura
nije dozvoljavala da u ovo doba noi ode kod nepoznatog
oveka. Bilo ga je malo i sramota od Ane. Nije gapitala gde
je smeten, niti su razmenili adrese, to je on oekivao, ali
je trebalo da se rei te devojke to pre.
- Ana, prijatno sam se oseao u tvom drutvu.
Neobino si topla i draga osoba. Nikada putovanje ne moe
da bude dosadno ako upozna nekoga tako kvalitetnog kao
ti. Ni put do Sibira mi ne bi teko pao u tvom drutvu. Na
putovanjima jedino vreme sporo prolazi, sve ostalo se bre
odvija. I poznanstva, ljubav, prijateljstvo, mrzimo nekoga
samo zato to je uao i eli da pria, a nama se ne pria. Ti
si otklonila moju naviku da volim putovanje u samoi.
384
Ana je primetila da Marko paljbom rei, ne dozvoljava

Ani nita da kae, hteo je neto da sakrije. Intuicijom je otkrila
da on eli da je se rei, i prepoznala je njegov problem, za
koji nije kriv.
- Marko, meni je takoe prijalo vae drutvo i uvek
u se rado seati ovog poznanstva i vae prie. Bilo je ovo
za mene nezaboravno iskustvo. Nego, Marko, gde veeras
spavate?
Direktno ga je upitala.
-A to, ne brini. Oekujem prijatelja da me sretne.
Mora da je tu negde, - nespretno i neveto se
Marko vadio.
-Marko. Hajde da se ne igramo male dece. Odrastao
ste ovek. Znam da vas niko ne eka u ovo doba.
Hoteli su
skupi a taksi tarife u ovo doba noi nepristojne,
pogotovo
za strance. Spavajte kod mene.
Ana ga odmeri, ekajui Markov odgovor.
- Ali Ana, ja vas ne poznajem. Mnogo hvala, ali bojim se da tvoju ponudu prihvatim, a ti pogreno shvati.
- Taman posla. ta je vama. Moete mi biti otac.
Uze njegov kofer ne dozvolivi mu da previe
razmilja.
- Idete kod mene i o tome vie neemo.
-Ali Ana, mislio sam...
- Nemojte da mislite, molim vas. Ja sam tu da mislim.
Vi ste gost u ovom gradu.
Bila je odluna, nepokolebljiva i nije elela raspravu.
Ponovo se predao i doiveo situaciju da uje, ja sam tu da
mislim.
Za razliku od Marka, Ana je imala obezbeen doek i
prevoz do kue. Njen najbolji drug ih je odvezao do Aninog
stana u moskovskom predgrau. Uli su u debeli mrak stare
Razmiljaj muzikom
385
zgrade i pomou upaljaa, stigli do vrata Aninog stana.
Neobjanjivo, sijalica u hodniku nije radila.
Ana se izvinjala Marku, kao da je kriva za tu sasvim
obinu situaciju. Uli su u stan i Ana se domainski postavila
prema neoekivanom i nezvanom gostu. enski, nespretno
se pravdala za nekakav nered, koji je samo ona videla ili
je htela da opravda oiglednu starost i pohabanost, davno
napravljenog nametaja.
Naviknut na organizovani haos u svom stanu, Marko
nije prihvatio nikakav razlog Aninog izvinjavanja. Zora je
bila blizu i Ana je ne gubei vreme uvela Marka u sobu i
pokazala mu mesto gde e prenoiti.
-Marko, prenoite ovde. Ovo je mamina soba. Naravno,
ako vam ne smeta.
-Ne, nipoto. Tebi puno hvala. Ja u se moda poneti
malo nekulturno, ali Ana ja sutra treba da se javim
Semjonovu
u redakciju. Pa bih ako se ne ljuti odmah legao.
Znam da
nije ba gostinski, ali...
-Sve je Marko u redu. Vano da sam i ja spokojna.
Verujte mi, brinula bih da sam vas ostavila na peronu.
elim
vam laku no. Ja sutra nemam obaveze. Sebi u
priutiti
dui odmor i obavezno se vratite kada zavrite.
Laku no
Marko.
29*
Marko je ujutru, napustivi zgradu, svratio do telefonske govornice i najavio se Semjonovu. Odmah je siao
u metro i uputio se prema redakciji. Atmosfera, zvukovi,
jezik koji uje oko sebe, podsetili su ga na prolo vreme.
Doekala ga je sekretarica i odmah najavila.
- Gospodine, sedite. Semjonov ima gosta, ali e ga se
brzo reiti zbog vas. Ne brinite, ve sam dogovorila s njim,
- namignuvi, obrati mu se.
Pozvala ga je telefonom i najavila vanog gosta iz Jugoslavije. Semjonov je, samo to je spustio slualicu, ispratio gosta do izlaznih vrata i izvinjavao se to ne moe da mu
posveti vie vremena.
- Eto vidite. Stigao mi je u posetu vaan gost iz Jugoslavije. Gospodine, ovako je svaki dan. Ne znam kada u
moi da vam pomognem. U svakom sluaju javite se.
Veto i rutinski je otkaio oigledno dosadnog i
nemilog gosta.
- Vi ste Marko.
Prie mu Semjonov i pozdravie se kao da se poznaju
godinama. Zagrlili su se i poljubili.
-Izvolite uite. ta radi moj i va prijatelj Boko? upitao je Semjonov Marka, pripremajui teren za
oputanje
i blie upoznavanje.
-Verovatno kuka za mnom. Naali se Marko. Vezani
smo kao creva i ako se svakog dana ne vidimo i
naalimo
na svoj, njegov ili tu raun, kao da nam je dan
propao. Tek
sam stigao a ve sam ga se zaeleo, verujem i on
mene.
388
-Gde ste se smestili Marko?

-Voz je mnogo kasnio. Imao sam problem samom
spoznajom da voz stie u Moskvu kasno posle
ponoi. Ali
me srea posluila da sam u vozu upoznao jednu
devojku
- kao da se u momentu ugrize za jezik, zbog
mogueg
pogrenog tumaenja - i pozvala me da
prespavam kod
nje.
-Ha, haaa. Ma ne mora se meni pravdati. Opasan
si ti neki ovek. Doao si da trai enu i dete, a ve
naao
smetaj kod neke nove Ruskinje. Izgleda da si ti
fatalan za
Ruskinje.
-Ali nije tako, nije to misli Semjonov. Ona ima
slian problem mom, pa smo se tako zbliili.
Mnogo je
mlaa od mene da bih..
- Ma, dobro, u redu je ne mora se pravdati.
Semjonov se uozbilji i stavi Marku do znanja da su
obavezni deo askanja zavrili i da bi trebalo da priaju o
bitnijim stvarima.
- Vidi, Marko. Zaitrigirao me tvoj sluaj pa sam poslednjih mesec dana, od kako sam se uo s Bokom i dogovorio sve ovo, malo sam istraivao. Naalost, ne mogu se
pohvaliti da sam se pomakao dalje od samog poetka. Ima
malo informacija. Moskva je veliki grad. Zna i sam da je
Nataa esto ime u Rusiji. Prezime Lebedeva, takoe.
-Ali Nataa je erka pokojnog pukovnika Lebedeva.
Mislio sam da u tom pravcu istraujem.
- Marko. Shvatite da su posle rata mnogi ljudi, koji
su radili na odgovornim mestima, plaei se nekakve
osvete od onih koji su postavljeni na njihova ranija radna
mesta, menjali imena, prezimena, mesto boravita. Osvete
su bile este i strane. Vratite se samo tih dvadeset i vie
godina unazad. Taj Sergej je to dobro znao i oigledno je
Natain veliki prijatelj. Pomogao joj je mnogo. Staljinovi
Razmiljaj muzikom
389
logori su bili puni naih ljudi, proverenih rodoljuba. Jedini
greh je predstavljao to to su mnogo znali i samim tim bili
nepodobni i opasni. Bilo je to mentalno obolelo doba. U
gulazima je stradalo vie ljudi nego u ratu. Mrtva usta ne
govore. Ko je bio u prilici da se spasi, uinio je, za ostale
nije bilo prilike.
-Ali, Semjonov, ona je iva. Ja znam da je nisam
naao na adresi samo jedan dan posle, ali bilo je to
davno.
Sergejev ovek je negde sklonio, a pismo sam
dobio
nedavno.
-Hajde, Marko, ne budi ba toliko naivan. - odbrusi
mu Semjonov - Nisi valjda mislio da e Natau
Lebedevu
pronai pod tim imenom, a moda i nije u Moskvi.
ovee,
vidi li koliki je ovo grad? Ovde moe sakriti jedan
manji
grad, da ga niko ne pronae, a ne jednu osobu.
Izvini, ne
elim da te obeshrabrim. Pokuavao sam da sloim
mozaik
i krenem od neega opipljivog. Ali, ao mi je.
Samo od
jednog imena i prezimena nisam se mogao niega
korisnog
uhvatiti. elim ti puno sree, jer e ti trebati, ali
nemam
ideju kako da pone.
Sauesniki se Semjonov saalio na Markov predstojei jalov trud.
- Marko, iskreno alim nad tvojom sudbinom. Bio je
rat. Mnogi su izgubili najblie. Ti ima neke svoje izvore
da su tvoja Nataa i erka Ana negde u Rusiji, moda ba
u Moskvi. Ali to to ti eli da postigne je kao kada bi
brojao zvezde bez teleskopa. Po meni si u nemoguoj misiji. Svaku sanjariju vreme otkriva i ubija. Nema problema.
Ako misli drugaije. Bar se vrati i obraduj Boka jednom
reportaom iz Moskve. uo sam da si elokventan i da je
teta to ne pie nita ozbiljnije od nekakvih kolumni kod
Boka. - gotovo obeshrabrujue i destruktivno su zvuale
rei Semjonova.
390
Vratio se skruen, tuan, pomalo zbunjen, ali sebi nije

dozvolio da se ukalja u situaciju koja bi ga odvela u novu
depresiju i gubitak vere u sebe. Ana ga je doekala ispavana, odmorna, ali zadihana s vidnim trudom koji je uloila
da bi iole kuu do vela u red, bar dok je Marko gost.
-ta se desilo Marko? Nisi raspoloen.
-Vidi Ana, kada se nae u situaciji da ti je teko
i oekuje neiju pomo, makar ona bila samo
usmena podrka, lepe rei, ohrabrenje, mali podsticaj
volji,
razoaravajue deluje neije nepoimanje tuih
problema. U
ivotu uvek pokuaj da pomogne nekom ko je u nekoj
svojoj nevolji, nedai koju ne moe sam da rei. Makar
se tebi
inila mala i beznaajna, lako reiva. Ne unitavaj u
njemu
i ono malo nade to je ostalo i u ta veruje. Ne budi
krta u
davanju, ako i zrno neega nekome mnogo znai.
Marko se vratio razoaran od Semjonova. Nije od
njega ni traio konkretnu pomo. Ve samo razumevanje.
- Ana, hvala ti jo jednom. Idem sada da se spakujem
i odlazim u hotel.
Ana je u potpunosti shvatila i razumela Markovu revoltiranost. Zna i sama kako je teko krenuti od nule, ni od
ega. Potpuno joj je poznata ta situacija. I ona se nalazila ne
dalje od poetka, tragajui za istinom o svom ocu.
-Marko, ne ide ti nigde! Ostaje kod mene. Ima
gde da spava. Meni ne smeta i ne elim da tvoj
boravak
kod mene tebi ini kakvu neprijatnost.
-Ali, Ana. Ja moram da idem, moram.
-Ne. Ne dam ti. Prepoznajemo sopstvene probleme.
Isti su i tvoji i moji. Gde god krene, mora
napraviti prvi
korak. Ja sam do sada napravila stotine prvih koraka i
uvek
se vraala na crtu. Hou da zajedno istraujemo i
jedno
drugome pomaemo. Uvek dve glave bolje misle od
jedne.
Subjektivnost uvek sputava u pravilnom
razmiljanju i
Razmiljaj muzikom
391
postavljanju stvari na svoja mesta. Ja u dopunjavati tebe, ti

mene. Kada s nekim podeli svoje breme problema, izgledaju
manji i lake reivi. Ti ima iskustvo, znanje, a ja mladost,
elju za dokazivanjem, elan.
-Ana, iskustvo je samo zbir naih razoaranja.
-Marko - unese mu se u lice. - Neu ti zameriti ako
se ne slae s mojim miljenjem, ali ti neu oprostiti
ako se
ne slae sa svojim. Ne dozvoljavam da se pokoleba
i tvoj
optimizam splasne zbog miljenja jednog Semjonova.
Ko je
on? Sahranjuje te iznad povrine zemlje svojim
neumesnim,
neprimerenim komentarima.
-Naterala si me da kapituliram. U redu. Odakle kreemo?
- Ovoga puta od kraja. Na poetke zaboravi, nisu
nam napravili nikakav napredak. Krenimo obrnutim redom.
Sedi, staviu kafu.
Marko sede i zapali cigaretu. Moda ipak bog postoji,
setio se prosjakovih rei. Svakako ostaje u Moskvi ceo
odmor. Ne moe nita izgubiti, ili kako bi on razmiljao: ne
moe vie izgubiti nego to je do sada. Nije valjda njemu
bog dodelio sudbinu veitog gubitnika. Svaki dan, as, bilo
kakvo saznanje, donee mu samo dobitak.
- ula sam tvoju priu, ti si moju.
Ode do majine sobe i donese jednu kutiju i stavi je
na sto.
- Marko, sve u ti pokazati ta je ostalo od njenih
stvari. Fotografije, dokumente, pisma i ostalo.
Dok je bila odsutna, Marko se zamislio, nekako
drugaije nego obino. Kao da se plaio svojih razmiljanja.
Pa ova devojka neverovatno lii po ponaanju na Natau.
Otresita, inteligentna, pomalo drska, svesna sebe. Uspeo je
da odagna misli bre nego to je i pomislio na tako neto.
Ne, ne eli da misli o neemu nemoguem. Realnost je svet
392
gde se snalazio i koji je jedino shvatao kao ivot. Sve ostalo

su ljudske matarije, a on nije nauio tu igru. Ubrzo stie
Ana s kafom i sede na stolicu pored Marka.
Otvorila je kutiju i izvadila gomilu fotografija, ba
onoliko koliko je stalo u jedan rukohvat. Neke su poispadale
na pod, ali ih ona pokupi poput pila karata i uoblii u jednu
celinu.
- ta kae Marko? Ovo lii na pil karata. Moda iz
njega proitamo sudbinu - nasmeja se Ana.
- Ovo je moja majka, pokaza Marku fotografiju.
Marko jo pod uticajem prethodne iluzije koja ga je
spopala, drhtavom rukom sa strahom uze sliku. Kao da nije
imao hrabrosti da je okrene i pogleda. itao je na poleini
tekst koji je ispisan grafitnom olovkom.
Moskva 1955
Okrenuo je lice fotografije i s olakanjem ugledao lik
Anine majke.
- Lepa ti je mama, kurtoazno je primetio.
Ana ga nije sluala ve je prebirala po fotografijama i
na jednu stranu izdvajala neke za nju vane fotose.
- Ovo smo ja i mama kada sam bila mala. Moda sam
imala pet-est godina.
Reala je tako Marku pred oi slike nekim hronolokim
redom, birajui one lepe i kvalitetnije, a koje su svojim
sadrajem mogle interesovati Marka. Naravno kao i svaka ena,
za kraj je ostavila one svoje najnovije gde je izgledala prelepo
i svaku bi Marko nekoliko puta pogledao. Vrteo ih je ukrug,
kao da je meao karte i naizmenino gledao svaku ponaosob.
Uini mu se u momentu da Ana ima iste oi na njega, ali se
ve oseao glupo. Od kada je u Moskvi, sve ga podsea na
Natau. Nepotrebno se optereuje glupim aluzijama. Dugo su
se priseali detalja iz prolosti jo jednom, pa opet i tako ih je
no zatekla priajui jedno drugom o svom ivotu.
Razmiljaj muzikom
393
- Ana, sve se svodi na golu priu i meusobno jadanje.

Prvi put je i Ana oseala blagi nagovetaj da ni ovoga
puta nee uspeti da se pomeri napred bilo kakvim saznanjem.
Razoarano je otila u kuhinju da stavi ko zna ve koju kafu po
redu. Marko je uzeo gomilu fotografija, onu drugu, za koje je
Ana smatrala da nema razloga da ih pokazuje Marku. Bila je
u pravu. Hrpa se sastojala iz zajednikih kolskih fotografija,
fotografija s drugovima, pa onda nekoliko duplikata onih
koje je video. Listajui dalje iz hrpe na pod ispade jedna.
Marko se sagnu da je uzme i pogledavi je proe ga
jeza. U momentu se preznojio, srce mu je kucalo bre nego
to je smelo. Ana ga je zatekla zbunjenog.
-Ana, odakle ti ova fotografija.
Ana je pogledala i setila se fotosa iz mamine zbirke
gde neka ena dri nepoznatu bebu u naruju, sa slike je
paljivo makazicama iseen lik deteta.
-Ana, ova ena je mojaNataa. Odakle ova fotografija kod tvoje mame?
Markonijekriopomeanoseaj iznenaenja, oduevljenja
i stanja bliskog neobuzdanom strahu od istine kojoj se trebalo
radovati, a spopala ga je neopisiva panika i udan oseaj. Ana
tre fotos Marku iz ruke i zagleda se u fotografiju.
- Ne mogu da verujem Marko. ta kae, ova ena s
detetom bez glave je tvoja Nataa?
Ana se setila da je davno majku pitala, ko je ta ena s
detetom i zato je glava iskrojena. Majka bi prela preko pitanja i nezaintersovano odgovorila da je ta slika zalutala kod
nje u line stvari te da se radi o jednoj njenoj prijateljici.
- Nije mi nikada odgovorila, ta e ta slika uopte
kod nje.
Marko izvadi privezak u kojem je smetena slika, male
deje glave, koju je Nataa poslala zajedno s pismom.
- Ana doi ovde i sedi.
394
Ana se poela guiti od iznenaenja i oka koji je

doivela, oblivena hladnim znojem. Marko je paljivo izvadio glavicu iz priveska i umetnuo je u prazno mesto na fotosu. Segment slike se savreno uklopio i veliinom i bojom
u davno nastalu rupu, kao deo slagalice. Rupu isto onakvu
kakva se nalazila u njegovoj dui. Slika je posle dugo vremena inila celinu koja je Marku mnogo znaila. Imao je
granu za koju se mogao zakaiti u svom daljem traganju.
-To je to. Ovo je Nataa s mojom Anom. Ali otkuda
ovo kod tebe?
-Marko, evo ti cela kutija. Ovde ima svega. Moda
pronae jo neto.
Paljivo je vadio predmete i papire iz kutije zagledajui
sve polako i temeljno, kao da je policijski istraitelj. Otvori
jedan koverat i na jo vee iznenaenje proita sadraj pisma
koje je Sergej napisao Natai.
- Ana. udne stvari se deavaju. O Natai ti ne zna
nita, ali ja znam neke stvari koje me navode da sumnjam u
neto to ne smem da izgovorim. Sasluaj me dobro. Ovaj
Sergej - pokaza Ani pismo - to je Natain drugi otac, veliki
prijatelj i potovalac njene porodice. Pismo je napisano mojoj Natai. Ovde se spominju nekakvi dukati. Koliko mi je
poznato, dukati imaju neku vrednost. Uzrujan, izvadi svoju
kolekciju fotosa i pokaza Ani fotografiju koju je uzeo s klavira naputajui poslednji put Natain stan.
- Vidi Ana, pogledaj, ovo je taj Sergej. ovek u
uniformi pored njega je Natain pokojni otac, pukovnik
Lebedev, a ova devojica je Nataa. Priala si mi o nekom
novcu koji poseduje, a ne zna odakle tvojoj mami. Zar ne
povezuje, da taj novac potie od ovih dukata?
Marko je povezivao kockice brzinom svetlosti i
pravilno, provetrenom glavom postavljao stvar po stvar na
svoje mesto.
Razmiljaj muzikom
395
-Ovde neto fali. Nedostaje deo kolaa. Onanajvanija
karika koja povezuje i stavlja taku na priu.

-Marko! Ne misli valjda.
-Jo uvek ne mislim nita i ujedno mislim svata.
Tek sada sam svestan da mi tvoja pomo treba do
kraja. Da
lijetvojamajka?
-Misli Ljudmila, koja je u duevnoj bolnici, nemoj
molim te da me tera da mislim o neemu za ta
nisam pripremljena. Ali ona je bolesna ena.
-Prekinula si me. Hteo sam da pitam da li se nalazi
u stanju svesti da bi mogla da mi odgovori na
nekoliko pitanja.
-Ne, Marko. Ona samo vegetira i ne komunicira ni s
kim. Ima neto to postoji, a uinilo je da je prsla i
zavrila
u bolnici.
-Ne budi naivna Ana. Ljudmila. To neka ti nita ne
znai. Moda je tvoja majka kupila identitet. Setio se
prie
Semjonova da to u vreme posle rata nije bilo
neuobiajeno
i da su postojali ljudi koji bi vam uradili nova
dokumenta
za novac.
-Ne mogu da verujem, Marko. Da li si svestan u kakav osinjak ulazi golim rukama? Zato misli da bi
ona to
uradila, a i otkuda joj novac?
-Ana, pokai mi bar neku fotografiju tvoga oca.
Kae da ti je majka priala da je jednoga dana samo
otiao
i da ga nikada nije videla.
-Da, ba tako.
-Pa zar se sve ove godine nisi pitala, kako da tvoja
majka ne poseduje nijednu zajedniku fotografiju s
tvojim
ocem.
-Jesam, Marko. I to sam je pitala. Odgovorila mi je
da je iz revolta sve to ih je vezalo i podsealo na
njega
spalila.
396
-Ana,
samo razlono misli. Povezuj logino stvari.

Nataina slika kod tvoje majke, veliki novac ije
poreklo ne
zna, a pismo o poklonjenim dukatima kod vas.
-Setila sam se. Imam ovde neto u ormanu da ti
pokaem. Godinama nita nije bilo vano, a sada
moda
jedna fotografija promeni neiji ivot. Saekaj malo.
Ana otra do sobe i donese urolano platno, oigledno
neka umetnika slika uvezana platnenom krpom.
- Marko, pogledaj ovo. Sve vreme nisam uspela da
saznam ko je ta ena i otkuda ta slika kod nas.
Marko razvezapantljikukojomjebila godinama vezana
istina. Odmotao je platno, dlanovima obe ruke ga ispresovao,
kao da ga pegla i rairio na sto. Odmakao se od stola i ostao
zaprepaen pred portretom koji je posmatrao.
- Nataa! Moja Nataa. Ana, ovo je Natain portret.
- Marko, ta se deava. Ja sam uplaena, zbunjena.
-Ana, neplaise.
Snabdeven ve dovoljnom koliinom samopouzdanja
i no vim saznanjima, zagrli Anu.
- Kae Ana. Moda tvoje ime, moda nije menjala.
Marko odkrinu deo svog i Aninog ivota, koji je bio
nedokuiv i godinama netaknut. Prvi put je doao u situaciju
da postoji neki pravac koji treba da sledi, nagovetaj mogue
istine. Ne! Ne smem jo tako da mislim. Prerano je.
Brzi zakljuci kojima se obradujemo znaju kasnije da
dovedu do velikog razoarenja.
- Ana, idemo dalje. Imam oseaj da treba samo da
odgonetnem zagonetku. Poznaje li nekog likovnog kritiara,
slikara, poznatijeg galeristu? Ovaj portret je remek-delo.
Na prvi pogled se moe zakljuiti da ovo nije delo nekog
prosenog slikara. Ovo je savrenstvo realizma. Gotovo da
lii na fotografiju. Pogledaj! Ti ne vidi, jer je ne poznaje, ali
ovo je slikano u vreme Nataine poodmakle trudnoe. Slikar
Razmiljaj muzikom
397
takvih prefinjenih pokreta i smisla za perfekciju, nije mogao
da je naslika izrazito punakom enom. Pa njene dojke. Jeste
imala lepe grudi, ali ne ovoliko velike.
Ana je utala i nemo posmatrala naizmenino sliku i
Marka.
-Ako saznamo ime slikara i srea nas poslui da je
iv i pronaemo ga, saznaemo sigurno jo dosta
toga.
-A ta ako je taj slikar ne poznaje.
-Mora neto znati o njoj. Bar ime naruioca slike i
gde ju je portretisao.
-Marko. ta ako nita ne saznamo, ta ako nije iva?
-Ana i to je istina. Ja sam ovde zbog istine pa kakva
god ona bila. Nadam se da u bar Ani ui u trag.
-Veliki si ovek, Marko. To su ljudi onakvi kakvi
jesu po svojoj prirodi i kao takvi ne podseaju na
druge
ljude. Razliit si, specifian. Mnogo si iskren i
istinoljubiv.
Volela bih da imam takvog oca.
-Opet isto mislimo, Ana. Jo ako se slae da odmah
idemo i ne dangubimo.
-Da, svakako ja ekam.
udno nestrpljiva i vidno rasejana, Ana se brzo spremi za polazak.
- Idemo kod Konstantina. Njega poznajem. Priznati je
slikar i poznavalac umetnosti. Nee aliti truda da nam pomogne. Pisala sam o njegovom opusu lanke koji su bili dosta
itani. Pozvao me je da se upoznamo. Umetnici nisu navikli da
se o njima lepo pie. Objanjavala sam mu da ja nisam kritiar,
ve student, novinarpoetniki da sam jo esnafski neiskvarena.
Daj boe da si u pravu i da je portret uradio neko poznat.
Brzo su se spremili, ostavili neprovetren stan ispunjen dimom i pune pepeljare. Prosute slike i pisma po podu
i stolu ostavljale su nepogreiv utisak da je stan naputen u
neijoj neobjanjivoj urbi i hitnosti.
30*
Za neto vie od sat vremena bili su pred Konstatinovim vratima. Ana je zvonila, ali niko nije otvarao. Marko
pogleda u asovnik i upita Anu da nije moda kasno i nepristojno. Moda je bilo bolje da saekaju sutra. Ali to njihovo sutra traje godinama. Izgubili su svaki obzir za vreme
i oseaj pristojnosti, oboma toliko svojstvene. Nestrpljivo
su cupkali nervozno stojei pred vratima.
- Hajdemo, Marko - nezadovoljno i nervozno ree
Ana. - Ipak je kasno. ovek je sigurno ve legao.
Udaljili su se par koraka od vrata, kada su uli
otkljuavanje. Zastadoe i vratie se. Vrata je otvorio dedica omanjeg rasta, koatog lica, pogrbljenih lea, sa sedom
bradom i naoarima na vrhu nosa.
Ne prepoznavi ve bunovan nenadane goste, upita:
-Ko ste vi, koga traite? Zar ne znate koje je doba noi?
-Gospodine Konstatine, Ana. Ja sam Ana. Znate ona
novinarka.
-Ati si, lutko moja. taje tako hitno, otkudti ovako
kasno? - uplaen upita starac.
-Hitno ste nam potrebni. Ba sada, ne sutra. Molimo
vas. Ovo je gospodin Marko Petrovi, moj kolega
novinar
iz Jugoslavije.
Konstantin ga znatieljno pogleda preko naoara,
oigledno ne ljubei mnogo novinare.
- Vi novinari stvarno nemate obzira. Posao, posao i
samo posao. Verovatno vam treba neka vest za prvo izdanje,
ali ta ja tu mogu pomoi?
400
Zainteresovan razlogom iznenadne posete, Konstantin

se skroz razbudi i pozva ih da uu u stan.
-Konstantine, ja sam kriva, da tako kaem. Moda
nije sreno upotrebljena re, ali sam ga ja na moje
insistiranje do vela kod vas.
-Ne oseam se toliko znaajnim ni vanim da bih se
radovao pononim posetama.
Marko je osetio slobodan prolaz i obrati se Konstantinu.
-Gospodine. Sve najlepe sam uo od Ane o vama.
-U redu bez predugakog uvoda, molim vas. ta vam
treba?
Marko odveza sliku i rairi je na sto. Konstantin ode
da promeni naoare i usput upali jo jednu svetiljku.
-U emu je problem, gospodine Marko?
-Treba nam autor ove slike, ree Marko strepei,
gledajui Konstantina kako menja naoare i
pribliava se
slici.
Znalaki, iskustveno se zagledao u sliku, otiao po
lupu i pribliio je jednom pa drugom oku Natainog portreta.
Marko i Ana su se udno gledali sleui ramenima, malo
zbunjeni zato lupom posmatra oi, ali su ga ostavili da radi
svoj posao. Posle samo nekoliko trenutaka, Konstantin skide
naoare, odloi lupu pored slike i nasmeja se.
-Da, da. Nepogreivo vam mogu rei da je ova slika
delo Dmitrija Fjodorova. Inae genijalnog
portretiste.
-Gospodine? - upita Marko - Da li sluajno poznajete
Fjodorova? Ana mi je priala da poznajete sve
znaajnije
slikare.
-Sluajno. Ha, ha. Lepo ste ovo rekli. Imam ast da
ga poznajem, dodue donekle ste u pravu sva
poznanstva
su sluajna.
Marko je imao nameru da odagna jo jednu nedoumicu.
- Gospodine Konstantine! Imao bih jo jedno pitanje.
Razmiljaj muzikom
401
Nemojte me pogreno shvatiti, ali meni je vano. Da ova

slika nije sluajno falsifikat.
-Marko, niko se ne usuuje falsifikovati Fjodorova.
Jeste li primetili da sam koristio lupu za identifikaciju
autora. Znam nije vamjasno i jeste malo neobino. Ali to
je zato
to je i Fjodorov toliko neobian koliko i savren.
Svoje
slike potpisuje inicijalima D. i F.
-S obzirom na to da iskljuivo slika portrete, svoj
osobeni rukopis istananim crtama koje laik ne
primeuje
ucrtava u zenicu oka modela. U levom oku slovo D
u desnom F. Obian posmatra to ne moe primetiti. A
esti
gosti galerija ude se kao i vi zato slike nisu
potpisane
na uobiajenom mestu negde u samom oku.
Uostalom,
imam i ja neto da vas pitam. Odakle vama ova
slika? Ko
je ta ena na slici?
-Duga je to pria gospodine Konstantine - odgovori
Marko - Duga i zamorna - Marko htede da nastavi,
ali ga
Konstantin preduhitri.
-Novinarska posla. Pretpostavljam da ste blizu nekoj
senzaciji pa vam je potrebna potvrda autora slike.
Odmahnu
rukom Konstantin.
Ana je shvatila da je ona ta koja treba dalje da pita, jer
Konstantin oigledno nije podnosio razgovor s novinarskim
krabalima, kako ih je nazivao.
-Konstantine, samo jo jedno pitanje i idemo - moleivo se obrati Ana.
-Nadam se da je tako, - odgovori nervozni i pospani
starac.
-Gde moemo pronai gopodina Fjodorova?
-On ivi na svom imanju, u selu nedaleko od Moskve.
Moda dva sata vonje. Izaite junim putem iz
grada i
kada proete prvih nekoliko sela, zaustavite auto i
koga god
pitate, odgovorie vam nepogreivo.
402
Ana zagrli i poljubi Konstantina.

- Ne znam kako da vam se zahvalim i izvinite za ovaj
dolazak u nevreme.
Marko htede isto to da uradi, ali Konstantin samo
stegnu ruku ne dozvolivi Marku da mu prie. Ne znajui
koliko mu je ova informacija irom otvorila vrata ulaska u
snove nedosanjane.
-Kako idu studije, mala? - upita pre naputanja stana
Anu.
-Pri kraju sam, moda doem kod vas da ponovo
neto odradimo za novine.
-Ti si pri kraju i iskvarila si se. Uostalom doi, pa
emo videti. - pozdravi ih Konstantin.
Ostatak noi su proveli pretresajui ponovo, pa opet i
tako vie puta svaki detalj, nagovetaj, bilo ta to podsea na
pomak. Beznae i zamalo odustajanje od dalje potrage, zamenio je optimizam. Sada ve realan, smislen, upotrebljiv.
Ni Ana ni Marko nisu se i dalje usuivali da prevale
preko jezika ono u ta su svakoga asa bili sve ubeeniji.
Razmiljala je da li je to moda malo neodgovorno za ideje
koje joj se udobno gnezde u misli. Nije elelapokvariti deju
naivnost trenutka. Ugrizla se za jezik branei osmehu da se
pojavi na usnama. Ali se nije mogla niti pokuala odbraniti
od Markovih oiju-smejalica. Nije smela da uzvrati pogled.
ta ako nisam u pravu? A samo koji sekund kasnije ta ako
sam u pravu?
Plaila se mladalake brzopletosti i nestrpljenja da
sazna istinu. Smejali su se oima i utali. Povremeno bi
se pogledi sudarili i ugledala bi Markove oi, iste gotovo
identine svojim. Kao da je stajala pred ogledalom. Te oi
su joj poznate, gledala ih je svakog jutra. Sada se ogledala u
svojim, Markovim, dubokog sjajnog pogleda.
Razmiljaj muzikom
403
Pred zoru ih je savladao san, kojem nisu mogli da se

odupru i odagnaju ga. Previe se toga desilo prethodnog
dana pa se to dragoceno pare sna pokazalo neophodnim za
prevremeno i neophodno lake sklapanje prie, koja je liila
na nedovrenu slagalicu, kojoj je preostalo jo nekoliko
neupotrebljenih delova da bi se kompletirala.
Iz neudobnih poloaja na foteljama i u jueranjoj
garderobi na sebi, probudilo ih je zvono na vratima. Ana
se protegla i bunovna, gledajui na jedno oko uputila se ka
vratima. Otkljuala ih je i ugledala oekivanu posetu. Bio
je to njen drug kojeg je zamolila da ih svojim automobilom
odveze do Dmitrijevog sela.
Marko se ve po staroj ustaljenoj navici, kome nije
bilo nepoznato spavanje na neudobnim mestima, kafanskim
stolicama i esto za radnim stolom u redakciji, brzo snaao,
doterao rukom frizuru i samo ovla mokrim dlanovimaprebrisao
lice hladnom vodom. Nestrpljenje je dostiglo vrhunac i nisu se
ni setili da su zaboravili obaveznu jutarnju kafu, bez koje Marko
nije znao da zapone dan. Imali su mnogo jaa sredstva za ovo
jutarnje buenje i stavljanje mozga u pun pogon.
Nemo su sedeli u automobilu i posmatrali predele ve
prekrivene novim jutarnjim snegom. Sve ga je podsealo
na jutro kada se upoznao s Nataom. Slino zimsko belilo
s prhkom vejavicom i belilo koje je zaslepljivalo pogled i
pravilo duboke bore oko oiju. U sebi je molio da ga Ana
nita ne pita ne bi li se prepustio seanjima, davnim, a tako
jasnim i sveim kao da su se desila jue.
Zapalivi cigaretu okrenuo se i pogledao Anu. Bila je
sklupana kao preplaeno dete, prislonjena uz ulazna vrata
iza vozaevog sedita, dahtanjem maglila staklo da bi ga
sledeeg trenutka brisala dlanovima i posmatrala vejavicu.
Pogledala ga je i nasmejali su se oima jedno drugom, kao
i u vie navrata prethodne noi.
404
- Verujem da nismo malerozni ba toliko da sneg

napada da autom ne moemo do sela - obrati se Aninom
drugu.
Samo je slegao ramenima, oigledno i sam zabrinut
za dalji ishod vonje do krajnjeg cilja. Posle nekoliko sati
lagane vonje, Marko je po nekom oseaju shvatio da se nalaze ve dovoljno blizu i da bi ve sada trebalo pitati nekoga
za imanje Dmitrija Fjodorova. Predloio je mladiu da im
uu u prvi od narednih zaselaka, koji su se reali kao da su
spojeni u jednu dugaku ulicu, stanu i upitaju nekoga.
Na ulici nije bilo nikoga. Marko je predloio da vozi
do prve seoske prodavnice. Uao je unutra, gde se nekoliko
seljanki zadralo vie nego to je potrebno, ne bi li se malo
zgrejali. Vidno zaueno su pogledali neznanca. Ovde se
svi meusobno poznaju i pojava bilo koga sa strane skree
panju i interesovanje. Marko je otresao sneg s kaputa i prepoznao tako tipinu seosku ljubopitljivost koja se u ovom
ruskom selu nije razlikovala od sline situacije u bilo kom
selu u svetu.
- Dobar dan! Ja bih vam bio zahvalan, ako biste mogle da mi pomognete.
Zainteresovano su ga pogledale, odmeravajui ga od
glave do pete kao to se odmeravaju konji na seoskoj pijaci
pre kupovine. Nemo su utale oekujui pitanje.
- Da li poznajete slikara Fjodorova Dmitrija Fjodorova?
Trgovkinja je ve prokomentarisala ne ekajui da
bilo ta neko pre nje kae.
- A vi gospodine, mora da ste neki kolekcionar ili
trgovac slikama?
Odgovorila je ena s jasnim nagovetajem da ga
poznaje i da su se zaustavili na pravom mestu.
Nije eleo da im objanjava razloge a i zato bi to bilo
neophodno nekim nepoznatim enama.
Razmiljaj muzikom
405
-Da, gospoo, otkupljujem slike.
-Vi mora da ste novi u svom poslu, inae naeg
Dmitrija svi poznaju - zakljuila je ena.
Marko se hteo ne hteo ve upustio u razgovor koji
nije eleo.
-Da, nov sam i uputili su me u ovo selo. Dmitrij je
oigledno ovek sa smislom za odabir mesta
ivljenja, kada
je odabrao ovako romantino i lepo selo - htede
Marko da
im malo podie, ne bi li to pre zavrio ono zbog
ega je i
uao u prodavnicu.
-Ne znam samo, ta vi ljudi iz grada vidite lepo u
ovim zabitima. Ni struje, ni puteva ni ljudi. Uvek
ste mi
bili nejasni i udni. A da, - kao da se setila ena se
obrati
Marku - Gospodine, sneg ve jako pada, a do
Dmitrijeve
kue niko ne dolazi automobilom po ovakvom
vremenu.
Ako ne pourite oekujem da ete se brzo vratiti.
Odmah
skrenite desno na prvom skretanju i na nekih dva
kilometra
od sela je imanje koje traite. Ne moete pogreiti,
jer je
njegova kua jedina u tom kraju, samo pourite.
-Hvala gospoo, mnogo hvala. Obradovan istra iz prodavnice i utra u automobil gde ga je radoznalo ekala
Ana.
-Ana! Tu smo, samojo koji kilometar.
Nasmeja se i primeti radost i na Aninom licu.
- Marko, pokaza mu zamotano platno i fotose koje je
izdvojio, stavljajui mu do znanja da u euforiji koja ga je
zahvatila ne zaboravi da ih ponese sa sobom.
Uze slike i odmah ih stavi u unutranji dep odela, a
sliku privi uz grudi, blago kao da dri Natau, plaei se da
je ne zguva i oteti.
U predivnom, belom zimskom pejzau kao iz bajke,
u daljini su nazirali dim iz odaka, kao iz nekog udaljenog
broda na puini.
406
U kui su zapazili upaljeno svetlo, iako jo nije smrklo

i nerazumno se pitao, zato svetlo gori, ne znajui da je
Dmitrij u ateljeu kada bi slikao neto ranije palio svetlo koje
mu je toliko potrebno.
Zaustavie se najblie kui koliko su mogli, a to je bio
plato, gde bi inae retki posetioci parkirali svoj auto.
31*
Dmitrij i Nataa su kao i obino sedeli u ateljeu.
Dmitrij je slikao, a Nataa je itala knjigu. Prila je prozoru
uvi zvuk automobila neoekivanih posetilaca.
-Dmitrij, je li oekuje nekoga ovih dana? - upitala
gaje Nataa.
-Ne, po ovom vremenu pravi namernici nee se usuditi da krenu. Mora da je neko novi, ali ne razumem
zato
po ovakvom kijametu. Svakakvih ljudi ima. Mora da
ga jo
dri poetniki entuzijazam, pa mu nita nije teko.
-Dmitrij, idem ja u sobu da malo sviram i odmorim
se - ustade s fotelje, ostavi na njoj knjigu i uputi se u
svoju
sobu.
-Meni uvek uvaljuje vru krompir. ta ja sada da
radim s ovom posetom? Neto mi govori da nije
niko iz
struke, pa moda bi bilo bolje da ostane sa mnom.
-A ne. Ne ljuti se, ali ne elim da mi iko kvari dan.
Ipak idem u sobu.
-Ba si sebina, - nasmei se Dmitrij - Zar moe
neko pokvariti ve lo dan?
-Nee me nagovoriti. Lepo sam sanjala i neu da
mi neka situacija narui raspoloenje koje me
obuzelo od
jutros.
Voza je ugasio auto, protegao noge i ramena od
ukoenosti i obratio se Ani.
- Ana, ta vam je sada. Stigli smo, zato tako nemo i
preplaeno sedite.
408
Marko ispunjen pomeanim oseanjima, nije smeo

dozvoliti da ita poremeti razum koji je sada neophodan.
ta ako doivi razoarenje i stane na pola puta i sva srea
koja gaje nenadano dotakla, ode uzalud u nepovrat. Ovoga
puta doivljeno razoarenje, odvelo bi ga blie sopstvenoj
agoniji, koja je bila tu, na dohvat ruke, podjednako blizu
koliko i srea. Oseao se kao fudbaler koji se zalee da
u poslednjem minutu utakmice puca penal za odluku o
pobedniku. Sredina nije postojala ili e biti pukovnik ili
pokojnik. Trebalo je sportskim renikom reeno, odigrati
hladne glave poslednje minute vane ivotne utakmice.
Obmotao je svoje emocije u topli zimski al i sklonio ih
na sigurno, ako mu zatrebaju narednih trenutaka, da ih
odmota neokrnjene.
- Ana, - okrenu se i obrati joj se - Da li ide sa mnom
ili ostaje?
Mnogo teko, a tako lako pitanje u isto vreme. Moda
su ovo trenuci koje je ekala itav ivot i nije se oprobala
u slinim iskuenjima. Nije mogla znati kako bi reagovala.
Sva hrabrost, prodornost, njene vrline, kojima ju je bog
nesebino darovao, nestale su u momentu. Odluila je da
pou zajedno.
Ako se nita ne desi, imae bar jedno novo iskustvo,
upoznae poznatog slikara, a bar se moda sea te ene,
pa eto i novinske prie. Setila se reenice jednog novinara
od kojeg je ula da smo okrueni priama, samo ih treba
zabeleiti. Znala je da nita ne moe izgubiti, a dobiti sve.
Marko je posmatrao i u trenutku je samo podigla pogled i
klimnula glavom.
- Idemo, Marko.
Odluno ree, udno za nekoga ko se samo pre par
minuta stisnut na zadnje sedite auta, tresao kao uplaena
srna pred eljustima vuka.
Razmiljaj muzikom
409
Uputili su se prtei sneg koji je ve napadao pa je
stvarao kripav zvuk poput stiropora o staklo. Marko ju je
zagrlio i prislonio njeno lice na svoje grudi, titei je od
vejavice.
Dmitrij je ispred prozora toplog ateljea posmatrao
mukarca i enu kako se pribliavaju kui. Proimalo ga je
sve udnije oseanje. Ko su ovi ljudi? Kod mene niko ne
zaluta. Svi dolaze s nekom namerom. ta ih je nateralo da
ga po ovakvom vremenu trae?
Iz Nataine sobe su dopirali predivni tonovi laganih
klavirskih sonata, koje je volela da svira. Dmitrij je oprao
ruke, oeljao se i krenuo ka vratima da doeka neznance.
Taman kada su se spremali da pokucaju na vrata, Dmitrij ih
preduhitri i Markova ruka osta u vazduhu.
-Dmitrij Fj odorov? - upitno izgovori Marko obraajui
muse.
-Da. Ja sam. Kome i emu da zahvalim na ovoj poseti?
-Gospodine, mi smo novinari - odgovori Ana, plaei
se da Marko neto nepromiljeno ne kae. Marko je
pomislio
u sebi: Od ovih Ruskinja stvarno ne mogu doi do
rei.
-Novinari? - iznenaeno ree Dmitrij. - Kritiari me
sasecaju po svim dijagonalama i eto nekako
opstajem, ali
ime sam zasluio da budem interesantan
novinarima i to
po ovakvom vremenu? Izvolite, uite.
Pristojno, domainski ih Dmitrij pozva u atelje i dalje
zbunjen iznenadnom posetom.
-Radije ne bismo, gospodine - ree Marko. Bojimo
se da se zadravamo, nevreme je, a moramo brzo
nazad.
Ako ostanemo due neemo se vratiti u Moskvu.
-Vi novinari od svega pravite priu. Jo niste ni seli
a ve bi pis,ali kako se niste uspeli vratiti od
vejavice s
vanog zadatka. Prevaranti ste svi vi i to jeftini.
Naravno
da se alim. - nasmeja se Dmitrij. -Nikada ne mislim
tako.
410
Hteo sam malo da vas podstaknem na priu. Neobino ste

utljivi za novinare. Oni su poznati napasnici i uvek imaju
viak rei kojima nita ne kau, samo ih koriste da skrenu
veu panju na sebe i pridobiju sagovornika. Kako mogu da
vam pomognem? - upita direktno Dmitrij, istovremeno se
obraajui oboma.
- Mnogo.
Kratko odgovori Marko, istovremeno razuveravajui
Dmitrija da i novinar moe odgovoriti s jednom reju.
-Ako je tako, moraete dozvoliti da vas poastim
svojim domaim vinom.
-Ali, gospodine.
-Ja sam ovde domain, a ako sam stvarno ja taj koji
vam moe biti od koristi, velike kako kaete, nije
problem
ni da ostanete na spavanju?
Upitno ih pogleda i videvi oiglednu razliku u godinama nije hteo dovriti aluziju. Dmitrij se uputio s vinskom
bocom i gumenim crevom prema podrumu.
- Ja u brzo, vi se opustite i slobodno pogledajte
slike.
Ana se znatieljno, novinarski a pomalo i primetivi
savrenstvo portereta uputila u razgledanje slika, a Marko se
zavalio u udobnu fotelju, sklonio knjigu koju je Nataa pre
samo nekoliko minuta ostavila na otvorenoj stranici. Odnekud
je uo zvuk klavira, koji ga podseti na trenutke provedene
s Nataom u njenom udobnom i prijatnom moskovskom
stanu.
Ma ne, od kako sam doao u Moskvu udne stvari mi
se dogaaju, pomislio je u sebi. Ana mu je liila na Natau,
moda vie na sebe, sada uje zvuk klavira. To je onaj oseaj
kada planinar zaluta u snenu meavu i trudei se da zadri
poslednje trenutke svesti pre bele smrti, doivljava prijatne
halucinacije.
Razmiljaj muzikom
411
Ana je etajui ateljeom primetila tafelaj na kome je

stajao prazan ram bez platna. Primakla se i zapanjila kada
je videla da su ostaci zategnutog platna ostali zakovani za
drveni ram, a ogromna prazna rupa odavala istinu da iz tog
rama nedostaje platno. Platno je oigledno iseeno otrim
predmetom i preostale ivice boje liile su na boje s platna
koje su Ana i Marko doneli.
- Marko! Doi brzo! - uspanieno e Ana, otkrivi
jo jedan zanimljiv detalj koji predstavlja jedan od brojeva
ifre za otvaranje istine.
Marko prie ramu i samo se pogledae. Video je i
mislio isto to i Ana. Uzbuenje i neizvesnost je dostigla
vrhunac. Ovakve podudarnosti su gotovo neostvarljive i
nemogue. Dmitrij se upravo vraao iz podruma i zatekao
ih pored praznog rama.
- Evo i vina za moje novinare.
Znatieljan kakvu pomo trae ovi ljudi, Dmitrij nasmejan i radoznao sipao je tri ae jo nedozrelog mladog
vina od poslednje berbe, kome je trebalo posvetiti jo mnogo
truda i vremena da bi zadovoljilo Dmitrijeve specifine kriterijume istinskog uivaoca.
Primetio ih je da stoje pored praznog rama.
-Znao sam da ste samo zbog neke senzacije ovde. Na
prvi pogled se vidi da niste iz neke kulturne rublike i
slino.
A kritiari, taman posla. Takve ne bih ni primio nasmeja
seopet Dmitrij.
-E, pa iveli i dobro doli. Znate. Mi koji ivimo
daleko od grada obradujemo se svakoj poseti, neveto slaga Dmitrij, znajui da ga je pojava neznanaca vie
uzbudila
nego obradovala.
-Da preemo na stvar, - predloi Dmitrij.
Marko sede naspram Dmitrija, otpi gutljaj jo nedozrelog i kiselkastog vina, blago se namrti i nazdravi Dmitriju.
412
Ana je ostavila svoju au ispred sebe na stolu ne otpivi ni

gutljaj.
-Mlada dama ne eli da nam se pridrui? - upita
Dmitrij.
-Ne, hvala gospodine, ja ne pijem.
-Ha, ha. Novinar, a ne pije. Ma dajte, molim vas.
- uvidevi da je nesmotreno istrao s svojom
izjavom, jer
se radilo o devojci, brzo se i uljudno izvinio, isto
tako nespretno kao to je i izrekao nepromiljenost.
-Dmitrij e Fjodorov, -poe Marko gotovo islednikim
tonom razgovor, istovremeno odmotavajui platno.
Rolna se otvori i Dmitrij se zagrcnu gutljaj em vina
zateenim u grlu. Spustio je au na sto i poeo se udarati
akom po grudima da doe k sebi.
-Otkuda vam ova slika? - gotovo zavapi Dmitrij.
Zgrabivi je, gotovo je ote, ljubei je, na
zaprepaenje
Marka i Ane. Odneo je sliku do rama iz koga je
izbivala
godinama. Ram je skinuo sa tafelaja i blago rukom
zatezao
sliku kao kakvu staru, vrednu istorijsku relikviju.
-Dmitrij, poznajete li enu sa slike i kada ste radili
ovaj portret? - upita Marko, vie se plaei nego
radujui
odgovoru.
-Da li je poznajem? - nasmeja se Dmitrij. - Zbog
ove Svetlanine slike skratio sam sebi ivot za
nekoliko godina.
-Kakva Svetlana? Na slici je Nataa Lebedeva gospo
dine - samouvereno ree Marko.
Dmitrij se u isto vreme i uplai da nije u pitanju neka
Olesijina nametaljka. Ko su ovi ljudi? Novinari? ta ako
je neko iz policije?
Svata mu se motalo po glavi.
Dmitrij skinu naoare, pogleda Marka pravo u oi i
upita ga:
Razmiljaj muzikom
413
- Ko ste zapravo vi? ta traite kod mene u ovo

doba? Traili ste pomo i dobili je. Na slici je Svetlana.
Slika je nastala davno, ovde u ateljeu. Ne seam se dobro,
ali znam da ju je doveo na portretisanje neki njen prijatelj.
Da - kao da se prisetio nevanog detalja - seam se da je
bila trudna.
Mislei da se ovim oslobodio neugodne i neprijatne
posete, nepoznatih ljudi.
-Zato vam je nestanak slike, kako kaete, oduzeo
godine ivota? -neoekivano je Marko matirao
nespremnog
Dmitrija.
-Pa, znate. Mi slikari imamo svoje omiljene portrete.
Pokaza rukom na pun atelje nepoznatih ljudi. Vidite,
svi ovi
portreti mi ne znae koliko ovaj. Zato to sam sve
svoje
nadahnue i iskustvo uneo u ovo delo. Svaki
umetnik, bio
pisac, slikar ili reiser ima svoje omiljeno delo, bez
obzira
na miljenje publike, kritiara.
- Niste uspeli da me impresionirate odgovorom,
Dmitrij - odseno odgovori Marko ve i sam uplaen da
je ova poseta uzaludna i da Dmitrij ima nameru samo da
im zavara trag, do koga su tako neoekivano i teko stigli.
Marka vie nita nije moglo da zaustavi da sazna punu
istinu, a Ana je zbunjeno sedela i samo sluala iskusnijeg
Marka i Dmitrija, ne usuujui se da bilo ta komentarie.
- A ko ste vi gospodine da bi trebalo da vas impresioniram? Ovde dolaze ugledni galeristi, kolekcionari, bogata klijentela. Ako niste sebe smestili ni u jednu kategoriju,
alim na izgubljenom vremenu - odgovori vidno preplaen
Dmitrij.
Marko je odabrao taktiku da ide obrnutim redom.
Izvadio je iz depa fotografiju Natae s malom Anom u
naruju i paljivo vraene iseene glavice i zalepljene na
mesto gde pripada.
414
Pokazao je Dmitriju fotografiju.

- Je li moda ova osoba s bebom Svetlana, kako vi
kaete? Da li je to ista osoba koju ste portretisali?
Dmitrij je bio dotuen, preneraen to je fotografija
kompletirana. Setio se trenutka kada je ta jedina Anina i
Nataina fotografija nastala. Pokojni Maksim ih je slikao jednog
nedeljnog popodneva ispod hrasta u dvoritu. Takoe se setio
kada je Nataa poslala Marku pismo s iseenom fotografijom.
-Da gospodine - ve posluniki je odgovarao Dmitrij,
ne znajui kojim delom mozga da razmilja. - To je ta
osoba.
Jo uvek mislei da razgovara s nekim islednikom,
paljivo je
tedeo rei da ne bi previe priao, a da istovremeno
odgovori
na postavljena pitanja.
-Gospodine! - Dmitrij je poeo da koristiti obe polovine mozga i poele su da mu rade vijuge, - Kako
se vi
zovete? Niste mi se predstavili kada ste uli s ovom
lepom
damom.
-Da li ste sigurni da elite da ujete moje ime?
Pokuao je Marko da zbuni Dmitrija, ostavljajui
tragove
sumnji kojih se Dmitrij plaio da nije Olesija upetljala
svoje
pokvarene ideje u neku davno smiljenu osvetu.
-Naravno, a i uljudno je predstaviti se. U mojoj ste
kui, a priznajte nije ba prijatno odgovarati na
mnoga pi
tanja, a da ne znam ko mi ih postavlja. Jo me buni
taj va
naglasak. Sigurno niste iz Rusije?
-Naravno, u pravu ste. I ja bih na vaem mestu postavio ista pitanja. Ja sam Marko Petrovi. Bivi oficir
Jugoslavije, sada novinar u Beogradu. Na ovoj fotografiji je
moja
Nataa. Dapojasnim?
-Marko, ne, ne. To ne moe biti.
- Zato me prekidate? Vidim poznato vam je moje ime.
Dmitrij psihiki zdrobljen iznenadnim saznanjem
skoi u zagrljaj Marku.
Razmiljaj muzikom
415
- Marko, Marko. Otkuda ti, pa zar posle toliko godina? Ali zato nisi do sada? Nita ne razumem. Ljudi! Ovo
je previe za mene - nepovezano je skraivao reenice ne
dovrivi ni jednu do kraja.
Marko je gledao Anu, preko Dmitrijevog ramena
prislonjenog na svoje rame. Ana je nemo posmatrala situaciju,
zakovana za fotelju, zateena razvojem situacije. Marko
odvoji Dmitrija od sebe i pogledae se u oi.
Prolaz za otvoren razgovor je raskren. Marko je jo
uvek ne znajui nita vie od poetka, sem da Dmitrij zna
za njega, upitao:
-Svetlana ili Nataa?
-Nataa, Marko, Nataa.
-Znate li neto o njoj? Gde je ona? Da li je iva? Ima
li brak, decu? ta znate o njoj? Kako znate za mene?
Dmitrij se okrenupremaAni, proveravajuipogledom
da li sme pred tom devojkom da pria s Markom. Marko
samo klimnu glavom i oima dade znak da mogu nastaviti
razgovor bez problema.
-Dmitrij, ona je novinarka. Sluajni susret u vozu je
promenio moje i njene planove. Zajedno tragamo za
istinom. Ona se zove Ana. Isto kao moja i Nataina
kerka. ta
ete, Dmitrij? Vrlo retka koincidencija.
-Marko, kako ste doli do Natainog portreta? Hteo
je da odagna poslednju prepreku sumnje.
-Portret je posedovala majka ove devojke. Ona je
sada u duevnoj bolnici i nije mogla da nam
pomogne,
naalost. Pomogao nam je va prijatelj, Konstantin.
- A, da Konstantin. Ali otkud vi kod njega?
Tada se Ana prikljui razgovoru.
- On je moj prijatelj, pa nam je pomogao da odgonetnemo autora portreta.
-Ali devojko, otkud ova slika kod tvoje majke? Kako
416
se ona zove? - ukljuio se Dmitrij u istragu.

-Ljudmila. Nikada mi nije priala o mom ocu. Jedino
to znam iz njene prie je da je jednoga dana otiao
od kue
i vie ga nije videla.
-Vrlo neobino - sumnjiavo je zakljuio Dmitrij,
i dalje ne elei da otkriva da se Nataa nalazi
samo na
nekoliko koraka, pored svog klavira u drugoj sobi.
Posle
toliko godina nikada blie svom Marku. Svi su
hteli da
imaju zavrene i zatvorene korice. Priu s svim
poreanim
dogaajima i kockicama na svom mestu.
-Dmitrij, nismo nita prepustili sluaju. Ana, daj iz
torbe fotografiju svoje majke. Moda gospodin
Dmitrij zna
neto o njoj.
Dok je Ana traila fotografiju u torbi, Dmitrij je poeo
priu o nestalom portretu.
-Ova slikaje nestala iz mog ateljea davno. Mnogo sam
poznat da bi smela zavriti u nekoj galeriji. Samo
privatni
kolekcionar je mogao doi do ovako neega vrednog,
ali me
interesuje put ove slike, pria koja je prati i kako je
ponovo
stigla do mene.
-Evo fotografije moje majke.
Izvadi Ana iz torbe Olesijinu fotografiju i pokaza je
Dmitriju.
- Nemogue! Ne verujem. Odakle ti ova fotografija?
Dmitrij nije mogao dalje da stoji. Seo je u fotelju i
nasuo au vina, teko diui i rukom trljajui grudi.
- Dmitrij, poznajete tu enu? - upita Marko.
- Olesija. Ova ena se zove Olesija. Anina pria nema
veze s Ljudmilom. Nikakva ovo nije Ljudmila.
Ana je sela i nekontrolisano plakala. Do ivice besa je
grizla fotelju i uzela bocu vina koju je na iskap popila.
- Marko, ta se ovo deava? Gde si me doveo? Valjda
poznajem svoju majku!
Razmiljaj muzikom
417
Nasluujui istinu koju je ula od Marka, da su posle
rata mnogi, koji su imali prilike, menjali identitet, istina
koju je znala Ana kao kula od karata se poela ljuljati. Falilo je jo nekoliko detalja da se zadrma i definitivno srui.
- Dmitrij! - pokua Marko da bude autoritativan i
preterano ozbiljan. -Ne igrajte se s oseanjima ovog deteta.
Kakvu Olesiju spominjete? Da niste pogreili? Pogledajte
jo jednom fotografiju, isuvie bi bilo strano napraviti
takvu greku - ljudski je zamolio Marko.
Dmitrij uze fotografiju i u besu je iscepa i baci na pod.
- Kako se usuujete!?
Ljutito Ana skoi sa stolice i nejakim rukama stisnutim u pesnice poe udarati po ramenima i leima Dmitrij a.
-Anuka! Dete moje! Ljubavi moja! Znam da je istina
nekada bolna, teko je poverovati.
Dmitrij zagrli Anu na oi zapanjenog Marka.
- Da te pogledam! Ljubio ju je po vratu i kosi i stezao
u zagrljaj.
Zalogaj je bio prevelik da bi mogao sakriti suze.
-U uda treba verovati. U sve treba verovati. Istina uvek
ispliva i ne moe se sakriti. Duo moja. Moja, tvoja,
Olesijina
i Nataina pria je duga i bolna. Marko, naravno da
si i ti
deo svega ovoga. Ovo je strano, nestvarno,
neponovljivo.
Trebae mi vremena da se sredim i ponovo ponem
disati, ali
sam sada najsreniji ovek na svetu.
-Dmitrij! - Marko pusti suzu. Uhvati mu glavu meu
dlanove. - Gde je? ta je s njom? Zakrpi mi rane, ne
sipaj
so na njih. Gde je moja Nataa?
-Ana, keri moja, - zagrli je Marko. - Anuka moja!
Srce e mi pui. Prevelik sam put prevalio, ali je vredelo
iveti,
muiti sebe i ostale. Ima stvari u ivotu koje ne moe
izmeriti
nikakvim kantarom. Jednostavno nemerljive su, nemaju
cenu.
Ana! Ljubavi!! !Da te tata poljubi, dodirne, oseti miris.
418
Ana je plakala kao kia. Suznih, kristalnih oiju, jecala je bez moi da izgovori bilo ta to bi bilo razgovetno
i primereno situaciji. Nije posedovala mo da bezbolnije
prebrodi okantu situaciju. A i zato bi? Pa stigla je do cilja
i treba usresrediti svoje moi da preokrene ove srene trenutke u radost. Ali kako se to radi? Pa i ovi stariji, mnogo
stariji od nje, nisu u stanju kontrolisati svoje emocije. Tata,
re kojom se nikada u ivotu nije obratila nikome, postaje
upotrebljiva i treba nauiti sluiti se njom.
-Ana.
Poluapatom i oiju punih suza, koje je brisao uvelom
rukom, drei je u krilu kao nekada svoje malo dete, svoju
unuku, kako je znao govoriti. - ika Dmitrij je tebi i Marku
ostavio neto vredno na poklon, za kraj, dovretak svega to
treba da ima ovakav kraj. Ti ostani kod tvog dede Dmitrija.
Hou da se isplaem kao ovek, iskreno, da mi vrati veru u
ivot, da ostavimo tatu Marka da i on oseti neto neponovljivo,
lepo.
-Dmitrij. Ne mui me. ta krije od mene? Ovo je
dosta i za zdravije srce.
-Ne, Marko. Tek si na polovini. Zgrabi sve, ne zadovoljavaj se delovima sree. Sea se kada ti je prosjak
ispred
Nataine zgrade rekao da srea doe ili ne doe.
Imae
Natau, jedino ako skine uniformu. Morae
upotrebiti jo
malo napora da bi video Natau.
-Dmitrij. Ne mui me. Otkud zna za prosjakovu
priu? Pa to znamo samo ja i ona!
-Nikad u ivotu ne budi siguran da jedini neto zna.
-Gde je ona, Dmitrij?
-Razmilja muzikom! Prati muziku, zvukove i stii
e do nje.
Znai ono nisu bile halucinacije, razmiljao je
polusvestan Marko. Mnogo je sve jednostavnije nego to
Razmiljaj muzikom
419
ivot napravi. Jedino to u potrazi za istinom kreemo
teim, nepristupanijim, daljim, manjepoznatimputevima.
Uverio se da je u ivotu neophodna vera, ljubav, istrajnost,
ponos, upornost. Sve je dokuivo, dodirljivo, ostvarljivo.
Nadaostavljaprostoraza veru, veraraaistinu, aupornou
se dolazi do nje, dostojanstvom uvamo prolaznost, ponos
nas odrava u neophodnom inatu, a ljubav je vena.
Uao je laganim korakom u hodnik kojim je morao
proi da bi doao do sobe odakle je dopirala tiha muzika,
koju je Nataa uvek volela. Ve je zamislio kako sedi za klavirom i dugim prstima prebira po crno-belim dirkama. Srce
mu je sve jae lupalo i stao je pred poslednja vrata koja su
ih delila posle toliko vremena. Trebalo se usuditi nainiti taj
jedan, ali veliki, najdui, teak korak. Korak koji ga dovodi
do istine, Natae.
Sada, kada je najpotrebnije, nee valjda sebi dozvoliti
da se pokae kao slabi. Pa gde je njegova ubitana vrlina da
se u najteim trenucima neobjanjivo lako snalazi. Napravio
je pauzu pred vratima. I pauza moe biti kreativna, ako se
uini u pravo vreme.
Otvorio je vrata. Nastavila je da svira, ali kao da
je za trenutak zastala. Promenila je melodiju. udno se
oseala. Opet se uvukao oseaj koji je nauila i savladala
zahvaljujui Sergeju, da razmilja muzikom i da je odreena
muzika podsea na odreene situacije iz ivota. Zasvirala je
Meseevu sonatu, spontano, ni sama ne zna zato, ali se
setila trenutaka kada joj je Marko u njenom stanu u Moskvi,
upravo uz zvuke te muzike priao s lea i prvi put poljubio. Dugo nije svirala sonatu. Nije elela da je podsea na
Marka. Otkuda ba sada da se seti?
Razmiljala je onako kako je nauila od Sergeja. Premotala je davno izrabljeni i izbledeli film iz svog seanja.
Priseala se u pocepanim delovima Markovog dodira.
420
Seala se jeze, koja ju je tada proimala. Strasti koja je

ispunila tu prvu provedenu no s Markom. Mirisa njegove
koe, aa konjaka na politiranom crnom Petrofu. Markove
zbunjenosti i deake nespretnosti.
Boe, mislila je u sebi, njegove ruke su tako nene.
Ona ih osea na svojim ramenima. Njegov miris je ispunio
sobu i kao duh iz Aladinove lampe se iri prostorom, zavlai
u nozdrve i prvi put se uverila da je Sergej bio u pravu.
Muzikom se vratila u vreme od pre dvadeset i neto godina,
setila situacije i u tom momentu je iz prstiju izala na dirkama
oplemenjena sonata. Sergej manipulie njom. On je duh.
Utvara. Ne mogu da verujem da sam u stanju da se toliko
zanesem da osetim njegov dodir. Isti onakav kao u Moskvi.
On je tu pored mene. Ruke su mu jo uvek tako neponovljivo
snane i neobino nene. Bude seanja, sklanjaju koprenu
s oiju. Koa joj se jei. Njegove ruke prelaze preko njenih
ramena klize vratom i maze je iza uiju. Davno zaboravljeni
dodir je uspela da vrati razmiljajui muzikom.
Prestala je da svira, jer se uplaila moi muzike koju
je svirala. Muzika stvarno ima mo da te prepusti najluim
matarijama i doara fiziko prisustvo osobe na koju mislite
dok svirate. ak su sva ula osetila ono za ta ih nam je bog
podario. Konglomerat mirisa, prisustvo dodira, Markovog
dodira, atmosfera koja je podseala na jedan davni trenutak,
kao da su se nekim nadljudskim moima reprodukovali u
prostoru njene sobe.
Vratila se u stvarnost, ne elei dalje da svira. Mislila
je da je Sergej duh, uplaila se tako verne reprodukcije
stvarnosti. Najeila se, htela da ustane i vidi zato je
Dmitrij tako dugo ne zove. Nisu valjda nezvani posetioci
jo s njim?
Osetila je neije ruke iza lea na ramenima. Ne, ja ne
sviram i to je udan oseaj koji me jo uvek dri, pomislila
Razmiljaj muzikom
421
je. Pokuala je da ustane ali su neije ruka bile na njenim

ramenima.
- Verovao sam u reenicu ivot je krunica. Vratio
sam se ne limitirajui ni vreme ni mesto.
Izgovorioje reenice iz Natainog pisma, ostavljenog
na stolu svog stana koji je napustila. Zanemela je. Ne,
ovo nisu halucinacije ni oseaji vezani za razmiljanje
muzikom.
-Marko! - gotovo apatom izgovori bojei se da se
okrene.
-Tu sam, ljubavi. Okreni se.
Pomilova je po kosi uhvati za rame i okrenu stolicu
na kojoj je sedela prema sebi. Gledali su se kao opinjeni.
Ustala je i zagrlila ga. Nean zagrljaj bez snage, glava bez
razuma i moi da neto pametno kae. Tiina je sve govorila, previe jasno i razumljivo.
- Lepa si nego ikad. Ti si neponovljiva. Zagrljeni su
stajali na sredini sobe.
- Marko, ljubavi! Zaboravio si svoj duh u mojim
odajama. Ne znam namerno ili ne, ali ga uvam i on je uvek
iveo u meni. Ostavio si ga da me proganja ceo ivot i otiao.
Bio je to teak saputnik, ali sam ga nosila na pleima. Tebe
sam moda i oekivano izgubila. Ali Anu, nau Anuku nikada preboleti neu. Ti i Anuka ste mi godinama bili nezahvalni cimeri. Nisam znala kada leete, kada se budite,
kada se pritajite i ne znam da li spavate ili me posmatrate.
Ne znam kome priate o mojim tiinama.
-Mislim da je mom ivotnom krstarenju uzburkanim
morima doao kraj i elim da se skrasim pored tebe i
okonam
uranjajui svojom ve naetom barkom u mirnu
luku,
oteena godinama plovei u blizini otrih,
nezaobilaznih,
nesavladivih hridina.
-Marko!
422
Ona se odvoji se od njegovih grudi. - Kako si me

pronaao? Otkud ti ovde, sada? Znam da su pitanja umesna,
a tvoji odgovori veoma dugi i trebae mi mnogo vremena da
sasluam sve za ta sam ostala uskraena. Obnoviemo ve
vieno, doivljeno. Zaboraviti sve runo. Nadoknadiemo
sve dane, mesece, godine. Obeleiti nae male jubileje. To
su za nekoga samo brojevi, ali su meni mnogo znaili i svake
godine sam kalendar iarala raznim bojama zaokruujui,
neke meni veoma vane datume. Vreme prepoznajem po
njima. Marko! U oku sam ne mogu da se saberem. Ne
moe bog sve da ispuni. Moja molitva je zapetljana, uasno
naporna i neostvarljiva. Godinama sam se molila za tebe i
Anuku. Govorila sam Dmitriju kako bi mi srce bilo puno
da vidim bar jedno od vas.
Nataa ga pogleda, nasmeja se i razmenie jedan
strastven, dug poljubac.
-Zadovoljavam se i polovinom. Nisam ja toliko
zaduila boga, a i toliki dug ne bih mogla da mu
vratim i
kada bih sastavila nekoliko ivota. Ostao si u meni i
spasla
sam tvoje divne zelene oi. elim jo vie da te
volim, jo
jednom, ali sada zauvek, bez pokuaja da me ikada
napusti.
-Nataa. Ljubav se mnoi deljenjem. Ovoga puta
e morati da je podeli s nekim ko ima jo lepe i
zelenije
oi od mojih.
-Marko. Ne ini mi to. Dmitrij mi je veliki prijatelj,
otac, zamena za sve ta sam imala i koga sam volela i
posedovala. Ne grei duu.
-Ne greim duu, - prekide je Marko znajui da to
ne bi uspeo uraditi da se nije oseala toliko
polomljeno,
naeto, ranjivo.
Zbunjivao je Markov smeh i suze radosnice koje je
veto krio.
- Nataa. Idemo do ateljea. Tamo te neko eka!
Razmiljaj muzikom
423
-Marko!
-Nije s mela da izgovori ta je pomislila.

- Nemoj mi to raditi.
-Pouri, Ana te eka. Naa Anuka je tu.
Nataa je poput vetra izletela iz svoje sobe usput ruei
glinenu statuu, Dmitrijev poklon od prijatelja se polomio u
stotine komadia i rasuo po podu. Ula je u atelje i zatekla
Dmitrija kako u krilu, kao nekada dri Anuku i prislonjene
glave na uplakano devojako lice, peva nekada davno, ve
pomalo zaboravljene uspavanke, ijih se rei seao, jer ih
je esto to u snu, nekada u javi ponavljao, seajui se svoje
drage Anuke.
-Ana! Devojice moja.
Potrae jedna drugoj u zagrljaj.
Obe su jecale i vrsto se stezale, milovale kosu, lea,
vrtele ukrug.
- Da te pogledam, dete moja.
Uhvatila je Anu za glavu i kao da je gledala svog
Marka. - Lepotice moja. Pa tvoje oi, kosa, stas, pokreti.
- Mama. Kako da te volim? Naui me, ja to ne znam.
Zato ste dozvolili da se razdvojite! Zato ste mi ovo uradili?
Marko im se pridruio i to je ve liilo na situaciju koja bi
malo koga ostavila ravnodunim. Svi su se smejali i plakali
u isto vreme. Dmitrij nije imao snage da ustane. Ponovo
je pustio suzu samo iz jednog oka. Nije hteo da je obrie.
Zavrila je u ai vina kao zvuk kapljice u vodi.
Zaceljeni od dubokih i tekih rana, na putu da se
savreno prepariraju od masakrirane prolosti, seli su na
krevet i dugo priali.
- Deco, - obrati im se Dmitrij. -Ne troite rei. Imate
svi toga dosta da kaete. Vreme je pred vama. Troite dane,
godine, uivajte u sebi. Otvorili ste vrata jednog novog,
lepog poetka. Moda ovo nekome izgleda kao zavretak,
424
ali vi greite ako tako mislite. Vi ste sada na samom poetku

i uivajte jedno u drugom. Nesavrena ljubav, koja vama
savreno pristaje povezala vas je zahvaljujui nekome ko
voli, zna da ivi s bolom, ne zaboravlja i bori se do kraja.
Marko! Divan si ovek.
Sedeli su itavu no i uz Dmitrijevo vino pretresali seanja po hronologiji s estim upadima u neka blia
ili dalja dogaanja, koja nisu mogli izbei u prii, traei
razjanjenje. Anuka je sedela u sredini izmeu Marka i
Natae, a Dmitrij ih je iz svoje udobne fotelje zadovoljno
posmatrao.
- Deco, produili ste mi ivot. Volju da ne ostarim.
Jednom davno je to uspelo Natai kada je Anuka nestala
s onom prokletnicom. - na tu opasku, Ana zbunjeno, samo
spusti glavu, ne verujui da je itav ivot traei oca, nekim
nerazumljivim udom pronala i majku.
- Sada ste mi dali novu infuziju. ovek ivi due i
kvalitetnije ako sebi priuti neke nove poetke.
Pred zoru su otili na zasluen poinak, Marko i
Nataa su posle dueg vremena delili krevet. Dmitrij eva
elja je bila da Anuka, kao nekada, no provede s njim,
detinji ponavljajui uspavanke. Govorio je da ne moe da se
pomiri s injenicom da je Anuka odrasla devojka. Morao
je premostiti period kada je bila dete.
Nataa i Marko su ostatak noi do pred svitanje proveli
u razgovoru.
- Doao si da me podseti na opipljivu udnju.
Zagrlilagaje.
- Ne moemo se nasititi jedno drugoga. Ni danas, ni
sutra, ni do kraja ivota. Razbudio si me davno uskraenim
dodirima. Kao da sam napravljena od samoe. Pojavili ste
Razmiljaj muzikom
425
se kada sam se ve spremala da podvuem crtu ispod rauna
i sebi ga ispostavim. Raun za protraen ivot, bez tebe i
Anuke. Dmitrij je bio aspirin protiv bolnih misli, protiv
elje, lek za nadu. Savetnik i sapatnik u tekim trenucima,
kojih je bilo nemerljivo vie nego onih koje sreni ljudi
zovu radost.
- Dmitrij mi je sudbinski spasitelj i najzasluniji za
regeneraciju jednog potroenog i skoro besmislenog ivota.
Razlika u godinama se vremenom izbrisala kao tanana,
providna pauina koju kidamo verbalno, intelektualno,
meusobnim dopunjavanjem. On se sasvim prilagodio mojim godinama i tako ophodio sa mnom. Ja sam se trudila biti
starija, zrelija. Nalazili smo se uvek na pola puta u naim
shvatanjima, ruku pod ruku, mogli smo mirno ploviti kroz
bespua meusobnog razumevanja. Marko! Bojim se da e
na sastanak unititi Dmitrij a.
- Ali, Nataa, on je srean zbog nas, zbog sebe.
-Nisi me shvatio! Naravno daje srean, ali e se tvojim pojavljivanjem vratiti, neopaeno u svoje godine. Od
sree i tuge u isto vreme, razboleti i reiti da umre. Da, dobro si me razumeo, - odgovori Nataa na zauen Markov
pogled.
- Sea se smrti moje majke. To je bila elja za smru.
Gubitak motiva da dalje ivi. Desie se isto s njim. Shvatie
da je na ovom svetu zavrio misiju od boga datu. Ako si u
zenitu i tvoja stvaralaka mo ide silaznom putanjom, takvo
saznanje nainje oveka. Zna da se nizbrdo bre kotrlja
nego to se penje uz brdo. Strmoglavi pad vodi pravo gore
na polaganje rauna bogu. Plaim se da ga ne obuzme
poistoveenje s mesijom koji je zadovoljan obavljenim zadatkom dobijenim od boga roenjem, uri da potvrdi dobru ocenu od boga, dobijenu za vladanje tokom boravka na
ovom svetu.
426
-Nataa! Koliko godina ima Dmitrij?

-ezdeset osam. Puni ovog prolea. Seam se govorio je da ga raduju roendani, jer tada okopni sneg,
zaivi
novi ivot, biljke ozelene, vreme je toplije, sunce
visoko u
zenitu, omoguavalo mu je da ceo dan provede u
ateljeu.
-Seti se Nataa, kada ti je onaj prosjak rekao da ima
ezdeset osam godina i rekao ti da njemu taj broj nije
doneo
sreu, ali srea nekome doe, od nekoga ode. Tebi
je taj
broj doneo mene.
-Marko. U ivotu sam nauila razmiljati muzikom,
i pored tebe i Ane, to je neto najvrednije to sam
stekla.
Poljubili su se i zagrljeni vrsto jedno uz drugo, prepoznavajui davno zaboravljene mirise utonuli u zaslueni
san.
32*
Prolo je petnaestak najlepih dana u njihovim ivotima. Sve je dobilo svoj znaaj, novi smisao, mesto u prii.
Poreano i sloeno na davno rezervisanim i uvanim mestima u njihovim glavama, koja su sebino uvali za trenutke
koje su ih usreili i uinile smisaonim prethodni ivot.
Marko je iskoristio priliku i poveo Natau i Anu da ih
upozna s Semjonovim u Moskvi. Seli su u prijemnu kancelariju. Sekretarica je prepoznala Marka i oseala se prijatno
kada ga je ugledala. Semjonove goste je delila kao i njen ef.
One koje je on trpeo i imao ivaca da saslua i ona bi bila
takva prema njima. One druge bi lagala da je ef odsutan ili
zauzet. Najavila gaje i Semjonov je odmah skoio.
- Uvedi ga odmah.
Uvek predusretljiv, kada je Bokov prijatelj u pitanju,
sa zadovoljstvom ga je ponovo ugostio, ovoga puta da mu
poeli srean povratak u Beograd i jo jednom izrazi aljenje
zbog promaene misije.
-Marko! Ti kao da si u zemlju propao. Zvao me
Boko da pita ta se deava. Meni se nisi javio od
naeg
prvog sastanka. Pomalo kritiki, ali s dozom opreza
da ne
uvredi Marka, obrati mu se Semjonov. Nego, ta e.
Takav
je ivot. Uteno je slegao ramenima alei nad
Markovom
sudbinom.
-Semjonov! Svaku sanjariju vreme otkriva i ubija.
-Kako si zapamtio moje rei? Vidi ne hvali te Boko
bez razloga. Ima odlinu memoriju, poeljnu
radoznalost
i percepciju. Idealne osobine za dobrog novinara.
Samo je
428
teta to se ne bavi nekim ozbiljnijim pisanjem. Neim to

e ostaviti trag, obeleiti vreme kada si bio u stvaralakom
zenitu.
-Ja sam svoju sanjariju pretvorio u javu i udahnuo
joj ivot.
-Pojasni mi.
- Molim te, okreni Bokov broj. Treba mi odmah.
Semjonov ga pogleda poluzbunjeno i neobino za
sebe, sam okrenu broj redakcije u Beogradu, umesto da to
uradi sekretarica.
Javio se Boko i Semjonov se naroito obradovao
uvi s druge strane glas starog prijatelja. Posle nekoliko
kurtoaznih reenica, Semjonov ree Boku:
- Imam jedno iznenaenje za tebe. Ovde kod mene je
tvoj Marko.
Prui znojavu slualicu starog telefona Marku.
-Bole! Drue, ja sam Marko.
-Doepao si se Rusije i zaboravio druga. Dolazi to
pre, ako misli da ne ugasimo novine. Nema tvojih
kolumni
itiramijepao.
-Bole! Izgubio si novinara, ali si dobio priu. Ja sam
s mojom Nataom i Anom.
Boko je zanemeo i nekoliko trenutaka nije uspeo
da progovori. Semjonov je iskolaio oi i samo ponavljao:
- Ne mogu da verujem!
- Halo, halo - vikao je Marko u slualicu, ali je uo
samo klik. S druge strane je Boko okiran veu, nespreman
da bilo sta kae, spustio slualicu.
Marko nakratko izae iz kabineta i uvede kod Semjonova Natau i Anu.
-Je li vredelo iveti, Aleksandre. Radostan s pobednikim
osmehom na licu pogleda zbunjenog Semjonova.
-A moja pria? - zavapio je Semjonov.
Razmiljaj muzikom
429
-Ostavljam ti
moju Anu, moje dete. Zna ve da joj

treba podrka i pomo za zavrni ispit. Ona e ti
podii
tira, a ti e joj se, nadam se, nesebino oduiti.
-Ovako neto se ne proputa.
Nasmeja se do tada zbunjeni Semjonov i pozva ih sve
u kabinet na kafu.
33*
Nakon nekoliko meseci, Dmitrij je iznenada umro uz
tafelaj, drei etkicu i paletu u rukama. Smrt je bila bra
od elje da zavri Anin portret. Stari Natain portret, prepariran i ponovo zategnut, zauzimao i dalje centralno mesto
u ateljeu.
Nataa i Marko su Dmitrijevo imanje koje je ostavio
Natai, preuredili u zadubinu slikara Dmitrij a Fjodorova,
koja je postala vremenom sve poseenija za irok krug
posetilaca razliitih interesovanja i afiniteta, kao kakvo
svetilite.
Pod okriljem Dmitrij evog doma, svako bi naao priu
za sebe. Neko o Dmitriju, neko o Natai, Ani ili Marku.
Marko je upravo dovravao knjigu o svom ivotu.
Pisanu sa eljom da, kako mu je Semjonov rekao, jedan deo
ivota ostane ukorien u neto, to e ostaviti trag i oteti od
zaborava, jednu dirljivu ivotnu priu, iza koje ostaje samo
kusur od ivota.
- Nataa! - pozvao ju je Marko.
Znajui da je ve pri kraju s pisanjem, upitala ga je:
- ta je? Fali ti poslednja reenica?
-Ovoga puta ne. Treba mi naslov.
-Razmiljaj muzikom. Zar nije originalno, a i ta me
reenica prati skoro ceo ivot..
Prolo je nekoliko meseci. Marko, Nataa i Ana su
doputovali u Beograd. Venanje je u prisustvu kumova
432
Boka i Sonje, uprilieno u crkvi uz potovanje svih pravoslavnih obiaja.

Marko se opet, ko zna koji put setio prosjaka koji je
pominjao boga, veru u boga, skidanje uniforme i sve to ga
je proroki pratilo kroz ivot. Sve u ivotu jednom bude prvi
put. I Marko je prvi put posle ranog detinjstva, zakoraio u
crkvu i pomolio se bogu. Onako neveto, smueno, kako to
rade novi vernici, okovani simptomima skorojevia. Provukao je kroz nozdrve miris tamjana. U trenutku mu se uinilo
da dim iz kadionice pravi figuru petokrake, koja nestaje u
prostoru.
Posle skromnog venanja uputili su se na promociju
Markove knjige, koju je organizovao i svesrdno pomogao kum
Boko. Vozei se, ko zna koji put dobro znanim ulicama, koje
pamte i poderane onove Markovih cipela na jednoj raskrsnici
je ugledao Jelenu. Bila je sama i stajala pored peakog prelaza
ekajui zeleno svetlo na semaforu. Vratilo mu se seanje na
Bokovu priu da Jelena ne moe da zatrudni. Pokuao je da
uporedi situaciju i nae paralelu izmeu Olesije i Jelene. Da li
bi Jelena mogla tako neto da uradi?
Nataa je najavljena i udobno se smestila kraj, za tu
priliku postavljenog klavira u uglu prostorije. Pronala je
oima u gomili zvanica Markov pogled. Samo joj je klimnuo
glavom u znak odobravanja i iz prstiju se razlio lagani adao
Meseeve sonate.
Svi su te veeri razmiljali muzikom.
O autoru
Pisac ove knjige roenje 1956. godine u vojvoanskoj
varoi zvanoj Vrbas. Ne elei da ulazi u razloge svog roenja,
zakljuioje da ivot i nije tako loapojava, kao to to neki
koji ga se boje hoe dapredstave. Nije bio uprilici da bira ni
roditelje, ni vreme, ni mesto roenja, ali seposle vie odpola
veka bitisanja na ovom svetu uverio da mu u stvari nita od
toga ne smeta. Roen u astrolokom znaku vage, samo dva
mesecapre roenja oekivanog od svojih roditelja, zakljuio
je vremenom da ne bi bio ni lo strelac.
U ivotu je voleo stalno da se dokazuje i to mu nije
nimalo teko padalo. Kasnije je shvatio da je to njegova
omiljena sportska disciplina.
ivi po kalupu: jue je prolost - sutra budunost.
Danas za danas.
Nije ni primirisao blizu visokih svetskih prestinih
kola, jerje smatrao da su mu roditelji omoguili dovoljno
osnovnog vaspitanja. kola bi ga sputavala da ispolji svoju
prirodu, ali su zato ulica i kafana bili najpoteniji kantar u
meri kojom se ivot vaga.
Prijatelje lako stie, osvaja ih, ali se brzo razoara i
kao izuvenu arapu odbacuje odsebe. Oddrugoga ne trai
mnogo, sam previe daje i to muje najvea mana.
Govori daje dovoljno imati poznanika toliko koliko
ima dana u godini. Tako svakome moeposvetiti njegov"
dan u godini. Prave prijatelje, koji bi prihvatili da sakriju
le u svojoj kui, nije potrebno, niti moe imati vie od
prstijujedne ruke. I ako si invalid nee mnogo izgubiti.
Voleo je i bio voljen. Prvo kao dete, kasnije kao mu,
posle kao otac a nada se da e ga i unuci voleti.
ene su njegova omiljena opsesija, ali ne eli o njima da
pie u ovom kratkom predstavljanju, a itaocima se izvinjava
to o njima nee imatiprilike da itaju. Zato toje ovo njegova

prva iposlednja knjiga. Zvui malo udno, ali sasvim obino i
uobiajeno za njega.
Dokazao je da moe da napie roman, da ima vie
ena, dovoljno dece, da zna da voli i ume to da radi. Uvek
pored sebe ima nekoga koga voli. Bez ljubavi ovaploene u
telu koje ivi pored njega ne moe da zamisli ivot.
Zaudili ste se. Pa zato? Ima li ta lepe od davanja
ljubavi?
Mnogeje voleo i mnoge su ga volele, ali su samo neke
od njih imali tu sreu da ga upoznaju sa svim njegovim manama i vrlinama. One kojeje ostavljao pamte samo mane, a
ona s kojom sada ivi umeem, ali s ljubavlju pokuava da
izvue i neku vrlinu.
Ipak je to pomalo udan ovek. Poslednjih desetak godina ivi na moru zato to tako hoe i voli more. Tu
e i ostati do kraja ivota, jer ne vidi smisao ivljenja na
drugom mestu. Nemojte pokuavati da ga ubedite u suprotno. Izgubiete vreme.
Nekome se ini dajepronaao sebe. Ali ne. Onje u
veitoj potrazi za samim sobom i to stalno istraivanje i
traenje novih poetaka ga ini besmrtnim.
Nikada nije eleo da lii na nekoga i nije voleo rune
i nespretne imitacije poput klonova. Gradio se, sazrevao,
onako kakoje hteo. Nesputan, osloboen stega i uvek pored
nekoga koga voli.
Dokpie ove reenice, nagovaraju ga da ne ini gluposti i da seposvetipisanju. Ne vredi. Tvrdoglavoje odluio
da ovu knjigu posveti svim itaocima, koje bi voleo lino da
upozna. Ve stereotipne posvete knjiga dragim osobama,
eni, deci, roditeljima, uasavaju ga.
Svojim najbliima posveuje sebe, a ovu knjigu svim onima

koji vole da itaju. Ako ga oni ubede da sednepono-vo
zapisau mainu, razmislie, iskreno, duboko, jer je u
ivotu nauio samo da daje.
Aleksandar Mijatovi
Razmiljaj muzikom
Za izdavaa
Slogiprelom
Djordje Slavi
Lektura i korektura
Emina Bki
Tira
1000
tampa ipovez Graficki studio MRAK",
Beograd
CIP - KaTajiorH3aipija y ny&nncaijHJH
Cp6HJe, Beorpaa
Mijatovi, Aleksandar
Razmiljaj muzikom / Aleksandar Mijatovi ;
2009 (Beograd :). - 440 str.; 20 cm
- Tira 1000. - O autoru: str 434.
ISBN

AleksandarMijatovic-Razmisljaj Muzikom

Загружено:

Сведения о документе

Оригинальное название

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

AleksandarMijatovic-Razmisljaj Muzikom

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

Aleksandar Mijatovi

Stvarnostje stvarnija ako dodamo malo nestvarnog

Te maglovite, decembarske veeri, Marko je okrenuo

Ostao je u mranom hodniku razmiljajui kako e po

ne gospoo. Nita, sve je u redu, ne plaite se.

Zato mu i bee malo udno da neko od komija

Prostor s mirisom prolaznosti i starosti, pomean s memlom

najuglednijim svetskim zlatarama. Po ukusu starih vremena,

dozvoljavalo da postavlja suvina pitanja na koja, s

Dolo je vreme da krene.

spremi odeu dostojnu njegovom, davno zaboravljenom

mu da se svet dejeg duha oitava na osobit, neshvatljiv

kravatom, a zubima kao u nekog savamalskog prosjaka

vremena, pa se prvobitni sjaj skoro izgubio i liio napokvaenu

Po zavretku prolog velikog svetskog rata, naplaenog

Ljudi su nespremni da se bore s sadanjicom, nezadovoljstvo

Vie je to bio hod oveka koji je zaboravio da hoda po

Markove i majine ruke se ukrstie u vrst zagrljaj.

Markov izgled u oficirskoj uniformi odgonetao je

Jer ve sutra je budunost koju treba doekati to spremniji.

pristojno umiranje, ve u trenutku i mestu koje je zadesilo,

Prole su tri duge, bolne godine od majine smrti i

Jednoga jutra kada se spremao da krene na posao i

na sredini je stajala pepeljara od slonovae. Ivan je ustao,

- Drug Tito mi je poruio da vam u njegovo ime

Deda je tada spremao peeno prase, a lokalni svetenik

ili preciznije, da usavri svoje viegodinje iskustvo iz rata

Nekoliko meseci kasnije

kada u snu hoete da trite, a sve vreme se ne pomiete s

zaljubljen. alio mu se da ne moe da spava i da ga njen

Drugom rukom je proeljala prstima kosu, zabacila

- Hvala vam to sam vas upoznao. Znate, - ree utivo

Ve je zamiljao sutranje jutro.

To se do sada nije desilo. Ovu situaciju nije mogla da

tvog oca kome sam neizmerno i do kraja

- Hvala, dete - s osmehom se oinski obrati Natai.

Sergej je imao obiaj kada hoda da gleda u zemlju, a

Sela je i ula Sergeja kako s nekim pria.

Misli su joj opet odlutale na jutronji dogaaj.

samo Vama rei. - pokua Sergej da pridobije Markovo

i raspoznavanja svoje linosti, koja je bila na

ljut i ve ga je videla onako goropadnog to kafa jo nije

Sergej je pogleda s neskrivenim simpatijama i pomisli,

kod Sergeja opravdava svoje postupke, znalaki i umno je

sluajnost nema nikakvog smisla. Stvorena je zato da bi

Setila se, ustala i upalila reo. Stari dotrajali reo se

Svako poseduje sujete, koliko mu nedostaje razuma.

Sergej je priao prozoru i zatvorio okna otvorenog

drugog. Pustio Sam te da se tako i osea. Znam, svim

Marka je oarao moskovski metro. uo je pre rata da

razmiljao je i zakljuio da je to dobro jer je to prirodan tok

sprat. Mimoiao se s ovekom ve na prvim stepenicima,

- ezdeset osam, - izgovorio je glasno.

Sela je na istu takvu fotelju naspram njega i privukla

uma i tela, koja je u ovakvim situacijama poeljna, gotovo

Setio se reenice neznanca s stepenita: - Ovde niko

prstiju se razli i popuni prostor, predivan sklad melodije,

Nataa je odsvirala jo nekoliko tonova i prsti joj

jednom rukom joj mrsio kosu i pridravao joj glavu da se

Kia je monotono dobovala po limenom ispustu ispod

smisliu neto pametno, kako kae, i verujem dovoljno ubedljivo.

Nije razmiljao o susretu sa Sergejem. Mislio je da

Marko se zapanji. Zbunjen, izvadi iz ustapripremljenu