Knjiga Prva Teorija Obligacija-Lat

Knjiga prva
TEORIJA OBLIGACIJA
UVOD
Obligaciono pravo je deo graanskog prava, kojim se ureuju pravni odnosi
dugovanja i potraivanja (obligacioni odnosi). Kao nauka, Obligaciono pravo izuava
pravni promet meu ivima (inter vivos), prenos imovinskih prava koji se odigrava
izmeu dve odreene strane, poverioca i dunika. Poverilac ima pravo da zahteva od
dunika odreeno ponaanje: davanje, injenje, neinjenje, trpljenje. To znai da je
dunik upravo obavezan na traeno ponaanje, dakle, predmet obligacije su prestacije
dunika: davanje, injenje, neinjenje, trpljenje.
Obligaciono pravo izuava nastanak, dejstva i prestanak obligacija. Izrazi
obligaciono pravo", obligacioni odnos" i jednostavno obligacija" imaju svoj
osnov u latinskom jeziku, gde, pak, re obligatio potie od glagola obligare, to znai
vezati, obvezati. Otuda se u rimskom pravu javljaju definicije obligacija koje navode
da je to pravna veza na osnovu koje smo obavezani da neto platimo, ili da sutina
obligacije, kako kae Paulus, nije u tome da nas neko uini draocem ili nam ustanovi
slubenost, nego da drugoga obavee prema nama na neko davanje, injenje ili
neinjenje. Iako latinskog porekla, obligacija, odnosno obligaciono pravo su
odomaeni u naoj naunoj i strunoj terminologiji. Upotrebljavaju se i izrazi
obaveza", trabina", trabenopravni odnos", dugovinski odnos", obvezni odnos"
i sl., dosledno tome i izrazi obvezno pravo, trabeno pravo, dugovinsko pravo i sl.
Meutim, pored Obligacionog prava kao nauke, obligaciono pravo predstavlja i
skup pravnih normi koje ureuju obligacione odnose (objektivno obligaciono pravo).
Osnovni izvor naeg Obligacionog prava je Zakon o obligacionim odnosima.
Norme koje ureuju obligaciono pravo su dispozitivnog karaktera, tako da su
uesnici (strane, stranke) u obligacionim odnosima slobodni da
24
Prof. dr Oliver Ani: Obliciono iravo
svoje odnose urede po svojoj volji. Kako, meutim, ta volja ne moe biti neograniena,
jer u tom sluaju ne bi bila re o pravu, ve o nepravu, strane u obligacionim odnosima
moraju potovati, pre svega, opta ogranienja koja vae za sve graanskopravne
odnose, a to su imperativne norme, javni poredak i dobri obiaji (u okviru kojih je
obuhvaen i moral). Zakon o obligacionim odnosima postavio je ove opte granice
slobodnoj volji stranaka (autonomiji volje, privatnoj autonomiji) preko obaveze
potovanja prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih obiaja.
Deo prvi NASTANAK

OBLIGACIJA
OBJEKTIVNO M SUBJEKTIVNO OBLIGACIONO PRAVO
Objektivno obligaciono pravo je skup pravnih pravila i normi koji ureuju
obligaciono pravo. Izraz skup pravnih pravila i normi" treba shvatiti u najirem
smislu, jer tu spadaju kako odredbe propisa koje donose dravni organi (npr. zakonici,
zakoni, podzakonski propisi), tako i pisana i nepisana pravila koja potiu od
nedravnih organizacija, kao i pravila koja su spontano nastala dugotrajnim
ponavljanjem ili potiu iz sfere morala. Za evropsko pravo, izuzimajui Veliku
Britaniju, pravilo je da se najvei deo normi obligacionog prava nalazi ili u
zakonicima ili u posebnim zakonima. Prvi evropski graanski zakonici, kao i
graanski zakonici donoeni pod uticajem tih graanskih zakonika, bez obzira na to
da li prihvataju institucionu, pandektnu ili originalnu podelu, u svojim okvirima
ureuju i obligaciono pravo. Tako su postupili: Code civil, austrijski Graanski
zakonik, holandski Graanski zakonik, srpski Graanski zakonik, crnogorski Opti
imovinski zakonik, nemaki Graanski zakonik, grki Graanski zakonik, japanski
Graanski zakonik, italijanski Graanski zakonik, panski Graanski zakonik,
graanski zakonici jednog broja latinoamerikih drava, ruski Graanski zakonik i dr.
S druge strane, u vajcarskoj i u bivoj Jugoslaviji, odnosno u dravama nastalim na
tlu Jugoslavije, postoji poseban zakon koji ureuje obligacione odnose. U
angloamerikom pravu je sudska praksa izvor prava, tako da se brojna pravila
ugovornog prava, naknade tete i dr. nalaze u precedentima, iji se broj meri
stotinama hiljada. Ipak, i u dravama koje pripadaju tom sistemu postoje brojni
zakonski propisi koji ureuju obligacije, posebno u oblasti trgovinskog prava.
iroki horizont obligacija obuhvaen je delom
26
Prof. dr Oliver Ani: Obligaciono pravo
i u drugim zakonima ija je namena ureivanje drugih delova graanskog

materijalnog prava, npr.: u zakonima o nasleivanju, zakonima koji ureuju materiju
stvarnog prava, porodinim zakonima, ali i u zakonima koji se odnose na
graansko procesno pravo (kod nas, npr. u Zakonu o parninom postupku). Ti
posebni zakoni, razume se, imaju u odnosu na opta pravila sadrana u graanskom
zakoniku ili zakonu o obligacijama, karakter lex specialisa. Meutim, pored propisa
koji imaju zakonski karakter, odnosno sudskih precedenata u sistemu common law,
koji takoe nastaju aktivnou dravnih organa, kao i pored propisa podzakonskog
karaktera koji su takoe plod dravne intervencije (npr. maksimiranje kamata,
ogranienje visine zakupnine u odreenim sluajevima, ogranienje rasta cena i
sl.), postoje i brojni relevantni izvori obligacionog prava koji nisu dravnog
karaktera, to obligaciono pravo ini jo sloenijim o odnosu na druge pravne
discipline i predmete. U tu grupu izvora spadaju obiaji (npr. dobri poslovni
obiaji), kodifikovani trgovinski obiaji (uzanse), zatim tzv. opti uslovi poslovanja
preduzea, koje u okvirima zakonskih propisa donose sami privredni subjekti, ali i
moralne norme, koje se u konkretnoj dravi, odnosno sredini smatraju bitnim, te
ulaze u pojam javnog poretka.
Subjektivno obligaciono pravo jeste konkretno ovlaenje poverioca koje, na
osnovu objektivnog prava, ima prema duniku. To je subjektivno obligaciono pravo u
uem smislu, jer obuhvata samo aktivnog subjekta, tj. poverioca. U irem smislu,
subjektivno obligaciono pravo jeste i dunost pasivnog subjekta, dunika da se
ponaa u skladu sa subjektivnim pravom aktivnog subjekta, tj. poverioca. Kako je
obligacija celina koja obuhvata i aktivnog i pasivnog subjekta, to je upotreba izraza
subjektivnog obligacionog prava u irem smislu pravilo.
Nauka Obligacionog prava se, u svome trajanju, meri milenijumima, a u svome
obimu, u beskrajnim nizovima radova i u nebrojenim bibliotekama. To je dalo
povoda nekim autorima da nauku Obligacionog prava oznae tehniki
najrazraenijom i najteoretskijom" pravnom disciplinom.
Knjiga prva Teorija obligacija
27
ZNAAJ OBLIGACIONOG PRAVA
Savremeno obligaciono pravo, ukoliko upotrebimo figuru iz medicinske

terminologije, predstavlja fiziologiju prava. Obligaciono pravo deluje, za opaanje
laika najee neprimetno, jer su posredi svakodnevni poslovi bez kojih se
savremeni ivot ne moe ni zamisliti: od kupoprodajnih ugovora na pijaci, preko
kupoprodaje goriva na pumpama, do kupoprodaje nepokretnosti, zatim,
zakljuivanje ugovora o prevozu u vozilima javnog prevoza, taksi vozilima,
zakljuivanje ugovora o razliitim uslugama, ugovora o delu itd. Naravno, tu su i
ugovori koji su vidljivi i oku nepravnika: promet nepokretnosti, npr. kupoprodaja
zemljita ili zgrada, ugovori o doivotnom izdravanju, ugovori vezani za autorska
prava, prava industrijske svojine, odreeni pravni poslovi esti u trgovinskom
pravu, npr. menice, ekovi, cesije, asignacije i dr. Savremena tehnika civilizacija
nije zamisliva ni bez svakodnevnih rizika i teta, a oni su svakog dana sve vei, to
je takoe predmet regulisanja obligacionog prava naknada tete, osiguranje od
raznih rizika i sl.
To nije oduvek bilo tako. U antikim pravima i u srednjem veku stvarno i
nasledno pravo imali su vei znaaj u odnosu na obligaciono pravo. Stabilnost
drutava s naturalnom privredom zavisila je od stabilnih i gotovo nepromenljivih
pravila stvarnog i naslednog prava. Ta pravila odravala su ekonomsku i politiku
mo vladajuih krugova. Svojina na nepokretnostima ee je prenoena
zavetanjem nego obligacionim ugovorima, a i kada su korieni ugovori, oni su
podvrgavani vrlo strogim i sloenim pravilima mesta i vremena zakljuivanja,
odnosno brojnim zahtevima forme, koji su znatno oteavali i usporavali pravni
promet. Meutim, u razvijenijoj trinoj privredi bilo je neophodno ubrzati pravni
promet. Razmena stvari, usluga, rada, ali i brzina te razmene postaju imperativ.
Obligaciono pravo, koje pravno uobliava oblike te razmene, u novim uslovima
dobija priliku za novi i bri razvoj. Ta injenica je uoljiva ve u trino razvijenoj
rimskoj dravi. Stroge forme se znatno ublaavaju, javljaju se novi oblici pravnih
poslova, nastaju i konsensualni ugovori. Daljim razvitkom trine ekonomije i njoj
odgovarajueg pravnog prometa, posebno zajmova s kamatom, te ugovora koji
obezbeuju takve zajmove (npr. zaloga, hipoteka, jemstvo), raznih bankarskih
poslova, ali i zakupa, ugovora o delu, o radu, o nalogu, o osiguranju i dr., obligaciono
pravo dobija na znaaju, a transformacija njegovih pravila ide u pravcu sve vee
brzine, ali i zahteva za sve viim stepenom pravne sigurnosti. Zbog ove antinomije,
odnosno potrebe da se pravni promet ubrza, ali i da se povea pravna sigurnost,
obligaciono pravo postaje najdinaminiji, ali i najsloeniji deo graanskog prava.
28
Trina privreda, posebno moderna, jednostavno se ne moe zamisliti bez

primene brojnih i sloenih pravila obligacionog prava, a ona su ujedno i garant
pravne i ekonomske sigurnosti velikih i malih, ali svakako nunih izmena u
graanskim subjektivnim pravima, koje se odigravaju svakog trenutka i u svakom
drutvu. to je jedno drutvo razvijenije i bogatije, to je i primena pravila
obligacionog prava ea i znaajnija. U stvari, celokupan promet svih bogatstava
ovog sveta vri se putem pravila obligacionog i naslednog prava, prvog meu
ivima, drugog za sluaj smrti. Obligaciono pravo, u svojoj pravnoj dinamici,
predstavlja za pravo i trinu ekonomiju ono to energija znai za materiju: energija
materiji udahnjuje kretanje, a time i sam ivot. Obligaciono pravo je upravo
kinetika sila u ekonomskim odnosima i pravnim poslovima inter vivos. U vremenu
tzv. globalizacije, kada se lokalne (dravne) ekonomije moraju po sili ekonomskih,
ali i politikih zahteva uklopiti u novi svetski poredak", u vremenu kada
finansijski kapital ne poznaje i ne priznaje granice, znaaj obligacionog prava bie
sve vei. Taj poveani znaaj obligacionog prava na meunarodnom planu, osnovano
je pretpostaviti, kretae se u pravcu unifikacije na zakonodavnom polju, naroito
putem multilateralnih konvencija, ali i na polju njegove primene, to e se odraziti i
na planu podizanja stepena pravne sigurnosti, a to je prvorazredni zahtev
meunarodnog kapitala. S pojedinane strane, iz ugla potroaa, to moe dovesti do
poveanja ivotnog standarda u odreenim delovima sveta, npr. povoljniji kreditni
uslovi, to e dovesti do daljeg razvoja i jo ire primene obligacionog prava.
Konano, znaaj obligacionog prava ogleda se i u tome to je ono vie ili manje
povezano i s drugim graanskopravnim predmetima, npr. sa stvarnim, naslednim,
porodinim, trgovinskim pravom. Kada je re o povezanim predmetima, obligacija je
samo sredstvo da se postigne cilj, svrha koja je bitna za taj predmet, npr. da se
razvrgne reim zajednike svojine branih drugova prilikom razvoda braka, da se
ispuni isporuka (legat) kako bi dolo do ostvarenja poslednje volje ostavioca, da se
kupoprodajom akcija ostvari upravljanje nad jednim preduzeem i sl. U
obligacionom pravu sama obligacija je bitna, centralna kategorija i njeno ispunjenje
je osnovni cilj, odnosno svrha. I upravo zato to je u obligacionom pravu obligacija
sama po sebi bitna, to se u svim srodnim predmetima, gde se javljaju razliite
obligacije u svim sluajevima kada posebnim pravilima i propisima nije odreeno
to drugo, primenjuju opta pravila obligacionog prava.
29
OBLIGACIONO PRAVO I DRUGE GRANE PRAVA

1. Obligaciono i Stvarno pravo
Stvarna prava se neposredno odnose na stvari: u objektivnom smislu
podrazumeva se skup pravnih normi koje ureuju kako faktiku vlast, tako i prava na
stvari, odnosno u subjektivnom smislu pravni poloaj konkretnog subjekta prema
odreenoj stvari. Tu je, dakle, u pitanju odnos jednog subjekta prema objektu,
odnosno uproeno reeno, volja subjekta je uperena na stvar.
Obligaciono pravo, kao to smo videli, podrazumeva najmanje dva subjekta, pri
emu se na poverilakoj ilm dunikoj strani, ili na obe istovremeno, moe nai
vei broj subjekata. Tu je, dakle, volja subjekta upravljena na jedno ili vie lica.
Stvarno pravo podrazumeva jednog subjekta, odnosno jednog titulara prava koji
to svoje pravo vri neposredno na stvari koja je objekt njegovog prava. Ipak, takav
pravni odnos ne treba shvatiti doslovno, jer on podrazumeva i dunost drugih
pravnih subjekata da potuju prava titulara stvarnog prava.
Obligaciono pravo deluje samo izmeudve strane koje se nalaze u konkretnom
obligacionom odnosu: obligacija deluje inter partes. ak i ako dunik, prevarom, ne
preda stvar poveriocu u svojinu, poto je ve primio kupoprodajnu cenu, ve je preda
treem licu, poverilac ne moe da tui tree lice i da zahteva predaju stvari.
Poverilac moe da tui samo svog" dunika i, u krajnjoj liniji, da zahteva naknadu
tete. Poverilac ne moe svoje obligaciono pravo da koristi kako to njemu najbolje
odgovara, jer obligacija ima odreenu sadrinu, tako da je poverilac ogranien u
vrenju svoga prava.
Kada je re o stvarnom pravu, njegovo neposredno vrenje ima apsolutni
karakter, to znai da titular ima pravo da bilo koga (svakoga) sprei u njegovim
pretenzijama prema stvari: ono deluje erga omnes. Otuda proizlazi i pravo sleenja
(sledovanja), odnosno pravo titulara stvarnog prava da svoje pravo ostvaruje prema
bilo kom licu kod koga se njegova stvar nae, npr. vlasnik ima pravo da tubom
zahteva povraaj stvari koja mu je ukradena i koja je nekoliko puta preprodavana. Iz
apsolutnosti stvarnog prava proizlazi i ovlaenje titulara da svoje pravo koristi na
nain kako to njemu najvie odgovara (droit de preferance). Razume se, ni apsolutna
prava nisu apsolutno neograniena (npr. zabrana zloupotrebe prava), ali su ovlaenja
titulara stvarnih prava veoma iroka tako da se moe slobodno rei da titular ima
pravo izbora naina, vremena i obima iskoriavanja svog apsolutnog prava.
30
S druge strane, i Obligaciono i Stvarno pravo bave se nastankom prava u

sluajevima u kojima takva prava nisu ranije postojala i oba odreuju polja primene
takvih prava. Pored toga, radi zatite naela savesnosti i potenja, ponekad se
relativno dejstvo obligacije, npr. pri ugovornoj odgovornosti za tetu, proiruje i u
korist treih savesnih lica, to u odreenoj meri relativizuje podelu na apsolutna i
relativna prava. Ova tendencija uoljiva je i u sistemu anglosaksonskog prava. To je
dalo povoda izvesnim autorima da uporede strukturu obligacionih i stvarnih prava u
odreenim segmentima, npr. pravila o zakljuenju ugovora s pravilima o nastanku
odreenih stvarnih prava i da izvedu zakljuak da su ta prava srodna, iako ne
identina. U nekim sluajevima svrstavanje jedne ustanove zavisi od izbora
kriterijuma, koji su u konkretnom sluaju jednako primenljivi, npr. zakup
nepokretnosti sa upisom u javne knjige. Takav zakup se moe tretirati i kao
obligaciono pravo, jer je, pre svega, ugovor, ali i kao stvarno pravo, jer deluje prema
svima. Ili, u hartijama od vrednosti postoji pravo na hartiji i tu se primenjuju pravila
stvarnog prava (npr. zatita dravine ili svojine), kao i pravo iz hartije, a tu se
primenjuju pravila obligacionog prava. Intimnost odnosa izmeu obligacionog i
stvarnog prava ogleda se i u tome to neki stvarnopravni instituti imaju razlog svog
nastanka neposredno u materiji obligacija, npr. obezbeenje duga putem hipoteke. U
stvari, u svim sluajevima optereenja nekog stvarnog prava, dakle kada postoji
konstitutivni prenos prava, uvek je re o bliskom odnosu stvarnih i obligacionih
prava. U nekim sluajevima i faktiki odnos povodom stvarnih prava, npr. sluajno
spajanje stvari razliitih vlasnika stvara odreene obligacione odnose.
Sve to, razume se, ukazuje na relativnost svake podele, pa ak i ove osnovne, na
Stvarno i Obligaciono pravo, koja se prima facie ini tako ubedljivo otrom.
2. Obligaciono i Porodino pravo
Porodino pravo razmatra prava i obaveze koji proistiu iz brane i vanbrane
veze, zatim iz srodstva, kao i zatite dece bez roditelja, starateljstva, branog
ugovornog reima, te postupaka u vezi sa ostvarivanjem tih prava i obaveza, npr.
brani sporovi, sporovi iz odnosa roditelja i dece, sporovi iz izdravanja.
Knji irva Teorija oblacija
31
Otuda je jasno da mnogi porodini odnosi predstavljaju izvore obligacija, npr.

zakonske obligacije izdravanja koje proizlaze iz braka, srodstva, obligacije koje
nastaju na osnovu ugovora izmeu verenika, suprunika (tzv. brani ugovori) i sl.,
kao i obligacije koje kao osnov imaju naknadu tete, a tiu se povrede
porodinopravnih obaveza, npr. neplaanje ili neuredno plaanje alimentacije.
3. Obligaciono i Nasledno pravo
Obligaciono pravo je usmereno na pravni promet inter vivos, a Nasledno pravo
na pravni promet mortis causa. Obligaciono pravo, dakle, izuava prenos
imovinskih prava meu ivima, a Nasledno pravo taj prenos, ali za sluaj smrti. Ve
je ta injenica dovoljna da se shvate bliske veze ova dva predmeta. Pored toga, i u
naslednom pravu postoje ugovori, pravi naslednopravni ugovori (npr. ugovor o
nasleivanju, ugovor o raspolaganju naslednom nadom) i ugovori sa odreenim
naslednopravnim dejstvima (npr. ustupanje i raspodela imovine za ivota, ugovor o
doivotnom izdravanju), a sedes materiae, ugovora je, naravno, u Obligacionom
pravu. Ono to je ugovor za Obligaciono pravo, to je zavetanje (testament) za
Nasledno pravo, ali zavetanje je ujedno i izvor obligacija. Prilikom singularne
sukcesije (isporuka, odnosno legat), re je neposredno o izvoru obligacija, jer
isporuka u svim savremenim pravima i nije nita drugo do jedna ista obligacija: to
je odnos izmeu poverioca (isporukoprimca, legatara) i dunika (po pravilu,
univerzalni sukcesor, ali moe biti i singularni kada je re o podisporuci, odnosno
sublegatu). Kada je nuni deo obligacione prirode, to je pravilo u naslednom pravu
Srbije, to je takoe ista obligacija izmeu poverioca (nunog naslednika) i dunika
(po pravilu, univerzalni sukcesori). Odgovornost za ostavioeve dugove, posebna
prava ostavioevih poverilaca u sluaju prezaduenosti naslednika, sve se to reava
instrumentima obligacionog prava. Naslednopravni odnosi mogu biti i znatan izvor
obligacija, npr. nesavesni prividni naslednici koji su utroili znatan deo zaostavtine i
time prouzrokovali tetu pravim naslednicima, ili nesavesni testamentarni svedoci
koji nanesu tetu zavetajnim naslednicima, tete koje nastanu u vezi s naslednikom
zajednicom, manama volje zavetaoca ili naslednika, prouzrokovanim od nekog od
lica iz kruga zakonskih ili testamentarnih naslednika i dr.
4. Obligaciono i Trgovinsko pravo
Obligaciono pravo jeste lex generalis za trgovinsko pravo (trgovako,
privredno pravo). Drugim reima, trgovinsko pravo je posebno, specijal no
obligaciono pravo. Bliskost odnosa obligacionog i trgovinskog prava
nedvosmisleno proizlazi i iz naela jedinstvenog regulisanja u naem
32
pravu, odnosno injenice da su opta pravila obligacionog prava, kao i pravila

trgovinskog prava, ureena jednim i jedinstvenim propisom: Zakonom o
obligacionim odnosima. Trgovinsko pravo pokazuje vie posebnosti naroito u
statusnom pravu (preduzea, trgovci, trgovaka drutva i druge trgovinske
organizacije), bankarskom pravu (pravni poslovi u vezi s prometom novca), pravu
hartija od vrednosti, zastarelosti (krai rokovi zastarelosti). U ugovornom pravu,
pravila su u osnovi ista kao u obligacionom, uz odreene specifinosti, npr. ugovori
se zakljuuju samo u odreenom krugu lica (pravna lica, trgovci), nema mesta za
dobroine (lukrativne) ugovore, veliki je broj ugovora po pristupu
(athezionihugovora), a postoje i odreeni izuzeci u pojedinim ugovorima, npr.
prilikom prodaje (kupoprodaje), cena ne mora biti ugovorom odreena, odnosno
odrediva, jer je odrediva po samom Zakonu (cena koju je prodavac redovno
naplaivao u vreme zakljuenja ugovora, a u nedostatku ove, razumnu cenu, to je
pravni standard koji e odrediti sud).
ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA
Vrhunac hiljadugodinjeg razvoja rimskog prava krunisan je kodifikacijom,
Justinijanovom kodifikacijom. Ta kodifikacija bila je polazite srednjovekovnih
pravnih mislilaca u kritici feudalnog partikularnog prava, koje je bilo zasnovano
nanaelu specijalnosti, odnosno nejednakosti zasnovanoj po razliitim osnovima:
stalekoj, politikoj, imovinskoj, po veroispovesti, polu, redu roenja, zanimanju,
obrazovanju, zatim vrsti, poreklu i kvalitetu dobara koja ulaze sastav imovine i dr.
Na tom planu se posebno istie kola prirodnog prava, koja polazei od
Justinijanove kodifikacije, tei stvaranju prava koje bi bilo zasnovano na naelu
univerzalnosti, odnosno ravnopravnosti subjekata (stvaranjem pojma subjektivnih
prava) i pravednosti (ukidanjem feudalnih privilegija, odnosno diskriminacija). Iz
toga su sledile i druge pravne vrednosti, koje i danas predstavljaju osnove
savremenog prava: lina sloboda i pravna jednakost (prava oveka, tj. ljudska
prava), autonomija volje (privatna autonomija), privatna svojina sa svojim
derivatima, slobodom ugovaranja i zavetanja, i savesnou i potenjem kao
optom granicom vrenja prava. Pravna tehnika uspostavljanja jednog takvog
univerzalnog i pravinog prava, kojom se savlauje i prevlauje vekovna
partikularnost i nepravednost, jeste kodifikacija. Ruenje starog, kraljevskog, reima,
koje se i samo pretvorilo u nepravdu i zloin, francuski revolucionari su ipak uspeli
da opravdaju zaduujui pravnu civilizaciju Deklaracijom o pravima oveka i
graanina i Graanskim zakonikom (Code Napoleon, Code civil). Graanski zakonik
je bio ostvarenje onih velikih pravnih i civilizacijskih ideja kojima je teila kola
prirodnog prava i posle francuskog Code civila
Knji irva ~ Teorija oblacija

33
postaje trend, imperativ vremena i svake drave koja je imala pretenziju da bude
oznaena civilizovanom. Graanske kodifikacije se donose irom Evrope, ali i June,
Srednje i Severne Amerike, Afrike i Azije. Srbija je, donoenjem Graanskog
zakonika iz 1844. godine, u tom pokretu imala ast da se nae na etvrtom mestu,
posle Francuske, Austrije i Holandije. To, naravno, nije bilo sluajno, jer je u
srpskom, kao starom istorijskom narodu bilo kumulirano veliko pravno iskustvo.
Neka budu pomenuti samo Krmija Svetog Save i Duanov zakonik koji su
ugraeni u osnove evropske civilizacije i koji su se odrali u pravnoj svesti naroda i
u vreme vievekovne turske okupacije. Traginim tokom dogaaja koji je usledio u
oba svetska rata, naroito Drugog i njegovim posledicama, srpski narod je, iako na
strani pobednika, izgubio na svakom planu, na planu broja, duha, teritorije i prava.
Neophodnost donoenja kodifikacije shvatila je i vlast kojoj, u ideolokom
opisu, graansko pravo nije mnogo znailo, naprotiv. Ipak, nunost delovanja
ekonomskih zakonitosti, ak i ogranienog trita i posebno meunarodni
ekonomski, a time i pravni odnosi nametali su neophodnost donoenja kodifikacije
na planu privatnog prava. Nacrt zakona o naknadi tete, izraen 1951. godine, trebalo
je kasnije da ue u kodifikaciju, a 1955. donet je Savezni zakon o nasleivanju koji je,
pored prometa morts causa, predvideo i neke obligacione ugovore sa izvesnim
naslednopravnim dejstvima, npr. ugovor o doivotnom izdravanju, ustupanje i
raspodelu imovine za ivota, odricanje od budueg naslednog prava. Pet godina
kasnije, 1960, dr Mihailu Konstantinoviu, profesoru Pravnog fakulteta u Beogradu,
uinjena je, od saveznih organa, ast i dunost da saini prednacrt zakona kojim bi se
obuhvatili obligacioni odnosi. Profesor Konstantinovi je, svojim gotovo
desetogodinjim radom, ovu obavezu ispunio na nain koji ga, po nepodeljenom
miljenju u nauci, svrstava u red znaajnih kodifikatora prava. Njegovo veliko delo,
pod skromnim nazivom Skica za zakonik o obltacijama i ugovorima, izalo je u
javnost poetkom 1969. godine u izdanju Pravnog fakulteta u Beogradu. Iste godine,
Savezna skuptina Jugoslavije obrazovala je Zajedniku komisiju svih vea za civilni
kodeks, a Komisija je formirala Potkomisiju za izradu dela kodeksa koji bi obuhvatio
obligacionopravne odnose. Promene u normativnoj nadlenosti koje su potom
usledile, a koje su ujedno nagovetavale otpoinjanje procesa razbijanja savezne
drave, onemoguile su stvaranje graanskog zakonika, te se pristupilo radu na
donoenju pojedinanih zakona. Kako su obligacije
34
Prof. dr Opiver Ani: Obligaciono pravo
ostale u okviru savezne nadlenosti, to je 1973. i 1974. godine Potkomisija za

izradu zakona o obligacijama i ugovorima pripremila dve verzije Nacrta zakona, a
posle odgovarajue skuptinke procedure 1974. godine, tekst Nacrta zakona postaje
Predlog zakona. Meutim, posle usvajanja Ustava iz 1974. godine, kojim je pravno
fragmentirana savezna nadlenost, koja se ograniavala na ureenje osnova
obligacionih odnosa (opti deo obligacija) i ugovorne i druge obligacione odnose u
oblasti prometa robe i usluga (lan 281. stav 1. taka 4. Ustava), rad na zakonu o
obligacijama i ugovorima vraen je u Potkomisiju, koja je 1975. godine pripremila
Nacrt zakona o obligacijama i ugovorima 1976. godine, a iste godine Savezno vee
Skuptine SFRJ usvojilo je taj tekst kao Nacrt zakona. Posle obavljene javne
diskusije i iznetih primedaba i predloga na osnovu te diskusije, Potkomisija je uputila
Skuptini Predlog zakona o obligacionim odnosima, a Savezno vee Skuptine SFRJ
usvojilo je Zakon o oblacionim odnosima, 30. marta 1978, s danom stupanja na
snagu 1. oktobra 1978. godine (u daljem tekstu ZOO).
Sadrina ZOO podeljena je na Deo prvi Opti deo i Deo drugi Ugovori; unutar
tih osnovnih delova ZOO je podeljen na glave, odeljke i odseke, a unutar odseka su
take oznaene rimskim brojevima.
Opti deo ureuje osnove obligacionih odnosa: osnovna naela, izvore
obligacija, dejstva obligacija, prestanak obligacija, razne vrste obligacionih odnosa,
kao i promene subjekata u obligacionim odnosima.
Druti deo Ugovori, predstavlja regulisanje obligacionih odnosa koji nastajuu
vezi sa imenovanim ugovorima, i to klasinim graanskopravnim ugovorima kao
to su prodaja (kupoprodaja), razmena, zajam, zakup, ugovor o delu, ostava, nalog,
zaloga, jemstvo, zatim trgovinskim imenovanim ugovorima kao to su
uskladitenje, komision, trgovinsko zastupanje, pedicija, posredovanje, prevoz lica
i stvari, ugovor o licenci, osiguranje, turistiki ugovori, asignacija, poravnanje, ali i
bankarskim poslovima kao to su novani depozit, deponovanje hartija od vrednosti,
ulog na tednju, tekui raun, sef, ugovor o kreditu, akreditiv i bankarska garancija.
Obimnost Zakona (1109 lanova) uslovljena je, kao to se vidi, i injenicom da
su njime obuhvaena kako opta pravila (koja se, u stvari, nalaze u optem delu
graanskih zakonika obuhvatajui i opta pitanja obligacija i sve pravne poslove),
tako i svi izvori obligacija, kao i ugovorna pravila klasinog graanskog (civilnog)
prava, i pravila trgovinskih ugovora (trgovinski
Knjga irva Teorija oblicija
35
ugovori su esto izdvojeni u poseban zakonik). Obimnost je u odreenoj meri

uslovljena i tenjom da se izbegnu upuivanja na druge lanove zakona, kao to je to
sluaj, npr. s nemakim Graanskim zakonikom, koje znatno oteava razumevanje
prava laicima, kojima su graanskopravni propisi prvenstveno i namenjeni. U ZOO
jedan lan ili jedan stav izraavaju celovitu misao, npr. Ugovor je zakljuen kad su se
ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora", ili teta je umanjenje neije
imovine (obina teta) i spreavanje njenog poveanja (izmakla korist), kao i nanoenje
drugome fizikog ili psihikog bola ili straha (nematerijalna teta)" to ga, uprkos
sloenosti materije koju ureuje, ini u dobroj meri pristupanim i razumljivim ne
samo pravnicima.
Odredbe ZOO su dispozitivnog karaktera, tako da uesnici u obligacionim
odnosima imaju slobodu da po sopstvenoj inicijativi ureuju svoje odnose, npr.
putem neimenovanih ugovora, stvarajui takve oblike ugovornih odnosa koji
najbolje odgovaraju njihovim interesima i okolnostima konkretnog sluaja. U tom
smislu, stranke mogu ograniiti, pa i iskljuiti primenu pravila ZOO, npr.
ugovarajui in concreto primenu Optih uzansi za promet robom. Ipak, i ta sloboda
uesnika u obligacionim odnosima nije neograniena. Ta naelna sloboda i njene mee
su na opti nain utvrene lanom 10. ZOO: Strane u obligacionim odnosima su
slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih obiaja, da svoje
odnose urede po svojoj volji."
Ali i pored svoje obimnosti, ZOO ne obuhvata sve obligacione odnose. Neki
delovi obligacija ureeni su drugim propisima, npr. promet nepokretnosti,
odgovornost za tete od graevina i ivotinja, ugovor o doivotnom izdravanju,
ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za ivota, ugovor o poklonu, posluzi,
obligacije koje su vezane za drumski, elezniki, vazduni i pomorski saobraaj.
Neki od ovih ugovora ureeni su posebnim propisima, a neki nisu regulisani
posleratnim propisima (npr. poklon i posluga), pa se na njih primenjuju pravna
pravila" predratnog prava u smislu lana 4. Zakona o nevanosti pravnih propisa
donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, od 23.
oktobra 1946. godine. Najbolje reenje bilo bi, naravno, ureenje celokupne materije
graanskog, odnosno imovinskog prava na jedinstven nain, dakle, civilnim
kodeksom, tj. graanskim zakonikom. Ovo pitanje se posebno aktuelizuje u trenutku
kada je Srbija postala samostalna drava, tako da se ustavni osnov (celine)
regulisanja graanskopravne materije vie ne moe dovoditi u pitanje. Srbija je,
kao to je poznato, bila
36
etvrta drava u svetu koja je donela svoj Graanski zakonik, koji je, naalost,
izgubio pravnu snagu pravnim" nasiljem Brozovog reima 1946. godine, a sada je
jedna od poslednjih drava koje nemaju svoj Graanski zakonik. To su bili razlozi koji
su odluujue uticali da Vlada Republike Srbije, na svojoj sednici od 16. novembra
2006. godine, donese odluku o obrazovanju Komisije za izradu Graanskog zakonika.
OSNOVNA NAELA OBLIGACIONOG PRAVA
Dva su osnovna principa, najoptija naela graanskog prava: 1. naelo
privatne autonomije (autonomije volje) i 2. naelo savesnosti i potenja. Naela nisu
nikada sama sebi cilj, naprotiv, ona predstavljaju sredstva da bi se postigli
odreeni ciljevi koje pravo stavlja sebi u zadatak. Otuda se o naelima govori i kao o
elementima metoda prava. Naelo privatne autonomije i naelo savesnosti i
potenja jesu dva najoptija i najznaajnija elementa metoda graanskog prava, pa
su otuda nezaobilazni i u obligacionom pravu. Naelo privatne autonomije
(autonomije volje) izraeno je u lanu 10, a naelo savesnosti i potenja u lanu 12.
ZOO. Meutim, postoje i ua naela, specifina za obligahono pravo, kao deo
graanskog prava. Ta specifina naela su, u stvari, posebna naela koja proizlaze,
deriviraju iz jednog od ova dva opta naela graanskog prava. Jedan broj tih uih
naela derivira iz prvog opteg naela, a drugi iz drugog opteg naela.
U konkretnom pravnom sistemu ova dva osnovna naela mogu biti razraena na
vie ili manje naela, ali u osnovi uvek na sline naine. Konkretno pravo, naime,
polazi od svojih istorijskih iskustava, politikih i ideolokih realnosti, ekonomskog
ustrojstva i postojeeg stanja etike. Osnovna naela predstavljaju prihvaen metod i
filozofiju obligacionog prava u datoj dravi, ona daju kako optu sliku, tako i opte
uputstvo za snalaenje i tumaenje nekih ustanova i konkretnih pravnih odnosa koji
se javljajuu konkretnom obligacionom pravu. Osnovna naela, ujedno, otkrivaju
glavne ciljeve koje jedno drutvo eli da postigne u oblasti obligacionog prava.
Upravo zato je znaaj osnovnih naela u svakom pravu veoma velik. U naem pravu,
budui
Knjta irva Teorija oblacija
da nemamo graanski zakonik, osnovna naela sadrana u Zakonu o obligacionim

odnosima predstavljaju supstituciju za opti deo graanskog zakonika. To znai da se,
pre svega, osnovna naela mutatis mutandis primenjuju i u svim drugim delovima
graanskog prava. Otuda je znaaj osnovnih naela u naem pravu izuzetan.
Sa stanovita naeg obligacionog prava, dakle, prema Zakonu o obligacionim
odnosima, derivati naela privatne autonomije (autonomije volje) jesu: 1. naelo
optosti i dispozitivnosti (l. 20,23. i 25); 2. naelo ravnopravnosti strana (lan 11) i 3.
naelo zabrane stvaranja i iskoriavanja monopolskog poloaja (lan 14). Derivati
naela savesnosti i potenja su: 1. naelo zabrane zloupotrebe prava (lan 13); 2.
naelo jednake vrednosti davanja (lan 15); 3. naelo zabrane prouzrokovanja tete
(lan 16); 4. naelo dunosti ispunjavanja obaveza (lan 17); 5. naelo poveane
panje u izvravanju obaveza i ostvarivanju prava (lan 18); 6. naelo potovanja
dobrih poslovnih obiaja (lan 21); 7. naelo postupanja pravnih lica u skladu sa
optim aktima (lan 22) i 8. naelo mirnog reavanja sporova (lan 19).
Shvatanje svih ovih naela, optih i posebnih, kao organskog jedinstva jeste
nuna pretpostavka razumevanja sistema obligacionog prava, ali i preduslov za
ispravno tumaenje svake konkretne norme sadrane u Zakonu o obligacionim
odnosima.
1. Naelo privatne autonomije (autonomije volje, samoodreenje)
Shvatanje da je, neposredno ili posredno, sve uslovljeno uzrocima koji dolaze
izvan subjekta, spolja, od volje udljivih bogova, ija je namera nedokuiva a volja
promenljiva i zbog ega ih treba rtvama umilostiviti, vladalo je od osvita
civilizacije do antike Grke. Volja pojedinca je nebitna, a od sutinske je vanosti
saznati volju bogova i delati u skladu s njom. Sofisti i Sokrat svojom filozofijom
nagovetavaju znaaj volje pojedinca, ali tek Aristotel ini veliki obrt, u smislu da
saznajni odnos upravlja prema ljudskom etikom sistemu, a vrednosni sistem polazi
od volje pojedinca, slobode izbora, dakle, slobodne volje. Pojedinac je taj koji usvaja
odreeni vrednosni sistem i ponaa se u skladu s njim, izbor volje je u naoj moi. No
bez obzira na visoke uzlete ljudske misli, korelativni odnos izmeu potraivanja i
duga, izmeu prava i obaveza bio je rezervisan za manjinu. Veina, kao orue koje
govori, mogla je uestvovati u pravnom prometu, ali samo kao objekat prava.
U vreme vladavine antikog i srednjovekovnog prava, moe se smatrati, grosso
modo, da volja ogromne veine nije bila pravno relevantna. Autoritet
38
prava dolazio je od boanstava, odnosno Boga, ili volje minornog broja boanskih
zamaljskih predstavnika: svetovnih ili crkvenih velikodostojnika. No, u svakom
sluaju, pravne obaveze imale su prvenstveno boansko poreklo.
Slabljenjem feudalnog sistema, slabe i dogme koje su podravale taj poredak
javlja se sve vei broj filozofa i pravnika koji trae racionalan osnov slobode i
njenih ogranienja. Veliku ulogu u tom kopernikanskom obrtu, od nebeskih ka
zemaljskim razlozima prava i sloboda, odigrala je kola prirodnog prava. Tako Hugo
Veliki (Grocijus), ve u XVII veku, umesto prirodnih boanskih prava, istie
subjektivna ljudska prava kao izvorite same ovekove prirode. Razvijajui tu tezu, u
decenijama i vekovima koji slede, teoretiari istiu da je ovek, kao razumno bie,
ujedno i autonomno bie i da otuda proistu i njegova subjektivna prava, koja su
pak osnov prava uopte. Krajnji izvor prava nije, dakle, nikakav spoljanji autoritet,
ve autonomna volja oveka; sutinski razlog ne treba traiti izvan subjekta,
naprotiv. Volja je autonomna jer poseduje mo sopstvene kauzalnosti naspram
spoljanjeg sveta"..., ona je istinski stvaralaka sila koja u svetu oblikuje sama iz
sebe...", zato se autonomija volje oznaava i izrazom samoodreenje. Otuda
autonomija volje pojedinca jeste sutina prava. Kako se ljudi, po samoj prirodi
stvari, raaju slobodni i jednaki, tako je osnov svakog drutva i njegove organizacije,
dakle i prava, saglasnost uzajamno povezanih volja. Iz toga mora slediti zakljuak
da je ljudsko drutvo, organizovano u dravu, plod saglasnosti volja pojedinaca,
odnosno osnova drave i prava je sam ugovor, drutveni ugovor. Na taj nain i osnov
prava je volja pojedinca, autonomna volja. U sutini, dva su bitna elementa
graanskog prava: sloboda linosti i sloboda svojine, a ova druga podrazumeva i
slobodu ugovaranja i slobodu zavetanja. Ograniavanje slobode pojedinaca putem
pravnih obaveza mogue je samo na osnovu njegove slobodne volje, a opte granice
slobode pojedinca su slobode drugih pojedinaca. Volja pojedinca je kreaciona snaga
svake obligacije, ona je odluujui faktor ne samo pri nastanku pravnih poslova ve
i u pogledu njihove forme, sadrine, tumaenja, izmene i prestanka. Lex mora da
podrazumeva ius, tavie ius gradi 1eh. To su bili razlozi da je starija teorija ovo
veliko naelo nazivala naelom autonomije volje.
Ipak, apsolutno shvaena, ova teorija je bolovala od neotklonjivih mana. Npr.
vlasnik vrei svoje pravo svojine, u okviru svoje autonomije volje, niti
Knjiga irva Teorija obpacija
39
moe drugome smetati, niti drugi moe njega ometati! Vlasnik moe svoju imovinu
zavetati kome hoe, neogranieno, jer on koristi svoja svojinska ovlaenja! Pacta
sunt servanda ugovor se mora potovati, bez obzira na pravinost, savesnost i potenje,
bez obzira na to to su ekonomski potencijali jedne i druge strane bili sutinski
razliiti, jer je on plod saglasnosti volja ugovaraa. Autonomija volje podrazumeva da
svi pravni subjekti imaju mogunost sticanja, izmene i prenoenja svojih subjektivnih
prava, a to podrazumeva da svaki od njih poseduje imovinu, koja je pretpostavka za
sticanje i prenos prava, ali i garancija (opta zaloga) za ispunjenje obaveza i dr.
Ipak, i pored svih nesumnjivo pozitivnih vrednosti (posebno u odnosu na ranije
sisteme specijalnosti, odnosno privilegija manjine), autonomija volje polazi od
pojedinaca, a pojedinci imaju svoje pojedinane, individualne interese i ciljeve. To su
bili razlozi koji su otvorili ozbiljnu kritiku teorije autonomije volje, koja je sve vie
gubila kako u teorijskoj istoti argumentacije, jasnoi stavova, tako i u sve veem broju
zakonodavnih izuzetaka. Donoenjem svakog sledeeg graanskog zakonika, kao i
donoenjem svakog sledeeg sudskog precedenta u sistemu common law, autonomija
volje se povlaila pred novim faktima: imperativne norme, javni poredak, pravila
morala, dobri obiaji, renesansa formalizma", posebna pravila tumaenja,
promenjene okolnosti koje utiu na izmenu ili prestanak ugovora, nuni deo ili
pravo na izdravanje iz zaostavtine, zabrane plenidbe odreenih delova imovine,
zabrana zloupotrebe prava i sl. uinili su da se autonomija volje u svom izvornom
obliku potpuno napusti, ak je izmenjeno i njeno ime u smislu naela. Savremena
nauka, umesto autonomije volje, govori o naelu privatne autonomije.
Naelo privatne autonomije ima univerzalan karakter, jer je njegovo postojanje
od sutinskog znaaja za svako pravo koje se zasniva na savremenim pravnim,
etikim i ekonomskim vrednostima modernog sveta. Univerzalnost privatne
autonomije je i conditio sine qua non trine privrede, ono je ujedno uslov postojanja
modernog obligacionog prava.
2. Naelo savesnosti i potenja
Privatna autonomija, koja svoje poreklo izvodi iz teorije autonomije volje, u
svakom sluaju je odbrana individualistikog, a time i egoistinog principa u pravu, pre
svega, potvrda postojanja subjektivnih graanskih prava, ali i garancija poloaja i
uloge volje pojedinca u zasnivanju, promeni i prestanku graanskih subjektivnih
prava. Kako su i u prirodi i u drutvu imanentni zakoni dijalektike uslovljeni
sveprisutnim suprotnostima, protivteama, protivrenostima, tako i privatna
autonomija mora imati svoju protivteu, a to su upravo savesnost i potenje. Naelo
savesnosti i potenja suprotstavlja se naelu autonomije volje u smislu neophodnosti
borbe suprotnosti, a time i ravnotee, izmeu egoistikog u pravu, s jedne, i etikog i
socijalnog,
40
odnosno zajednikog, drutvenog, kolektivnog, s druge strane. Kao to su teretni

ugovori, budui da se svi zasnivaju na ideji razmene, najneposrednije vezani za
privatnu autonomiju, gde saglasnosti volja prethode, neretko, teki i dugotrajni
pregovori u cilju usaglaavanja suprotstavljenih interesa, tako su dobroini ugovori
najneposrednije povezani sa savesnou i potenjem u najirem smislu (iskazivanje
plemenitih emocija bez materijalnog interesa, npr. zahvalnosti, ljubavi, divljenja i sl.),
u kojima ne moe biti takvih pregovora i predostronosti kao u teretnim ugovorima
(poklon se, npr. ili odmah prihvata ili odbija, naravno, drugo je pitanje zablude kada
poklonoprimac moe iz moralnih razloga poklon vratiti, odnosno ponititi), ali i
jedni i drugi, uz sve razlike, podvrgnuti su odreenim zajednikim pravilima, koja su
pak rezultanta ravnotee ova dva velika naela.
Naelo savesnosti i potenja bilo je u minulim vekovima razliito
formulisano, njegove granice bile su ue ili ire, njegova sadrina se menjala, ali
ono je bilo uvek prisutno, kao dobra vera (bona fides), potovanje date rei,
potovanje preuzetih obaveza sve dok su okolnosti u osnovi iste kao u trenutku
ugovaranja, obavetavanje o bitnim svojstvima stvari prilikom pregovora i sl. Ovo
naelo ima poseban znaaj u obligacionom pravu, i to kako u klasinom, tako i u
trgovinskom. Savesnost i potenje su, naime, takva obaveza koja prethodi svim
drugim obavezama koje e tek nastati nastankom obligacije, ali i prati obligaciju,
u izvesnom smislu njen je deo, sve do njenog prestanka.
U Zakonu o obligacionim odnosima naelo savesnosti i potenja postavljeno je
imperativno, strane su dune da se pridravaju ovog naela. Ova dunost obuhvata
kako period zasnivanja obligacionog odnosa, tako i period ostvarivanja prava i
obaveza iz tih odnosa. To znai da je ZOO ve u jednom od dva temeljna naela
obavezao uesnike i na tzv. predugovornu odgovornost (culpa in contrahendo),
odnosno savesnost i potenje obavezuju i pre no to nastanu obaveze koje proizlaze
iz nastale obligacije. Drugim reima, savesnost i potenje nalau i obavezuju da se
pravni subjekti ve u pregovorima, iji je cilj zasnivanje obligacionog odnosa, dre
ovog naela, da drugu stranu obavetavaju o svim relevantnim svojstvima stvari i
okolnostima sluaja koji su od znaaja za zasnivanje obligacije. U stvari, to otvara
mogunost da upravo zato to obligacija nije nastala, i to zbog ogreenja o naelo
savesnosti i potenja jedne strane, ona tada nastane, samo u drugom obliku i bez
namere pravnih subjekata. Toe, npr. Biti sluaj kada jedna strana neosnovano
prekine ve odmakle pregovore radi zakljuenja ugovora, druga strana time, po
samom zakonu, stie pravo na naknadu tete. Ovo naelo se, naravno i tim
oiglednije, primenjuje i poto je obligacioni odnos ve nastao. Ono obavezuje ne
samo dunika ve i poverioca. Dunik koji, npr. hoe da ispuni svoju obavezu o
roku, ali tako to pred samu pono, na nekoliko minuta pred istek roka, ponudi
poveriocu isplatu velikog iznosa novca u sitnim
KnjiGa irva Teorija obptacija
41
apoenima kovanog novca, ne postupa u skladu s naelom savesnosti i potenja, te

poverilac ima pravo da takvo ispunjenje obaveze" odbije, a dunik e trpeti
posledice docnje. Poverilac koji je ovlaen da odredi vreme dunikove prestacije,
ne postupa u skladu s naelom savesnosti i potenja ako to zahteva u trenutku kada
dunik lei bolestan s visokom temperaturom ili kada se nalazi deleko od obale na
celodnevnom ribarenju.
Naelo savesnosti i potenja proima ceo Zakon o obligacionim odnosima, a u
pojedinim njegovim odredbama Zakon mu, neposrednim navoenjem povodom
konkretnog odnosa, daje ue znaenje.
2.1. Ugovori pravnog lica
Pravna lica imaju ogranienu, specijalnu pravnu sposobnost i mogu
zakljuivati ugovore samo u okvirima te sposobnosti. Meutim, ako pravno lice
zakljui ugovor izvan okvira svoje sposobnosti, takav je ugovor nitav, a druga
strana moe zahtevati naknadu pretrpljene tete, ali pod uslovom da je savesna.
2.2. Bitna zabluda
Ako je jedna strana, prilikom zakljuenja ugovora, bila u zabludi o bitnim
svojstvimapredmeta, upogledulica(akojeugovor intuitu personae), ili okolnosti koje
su u konkretnom sluaju odlune, ona je ovlaena da trai ponitaj ugovora zbog
bitne zablude, ali druga strana, u sluaju ponitaja, ima pravo na naknadu pretrpljene
tete, ali pod uslovom da je bila savesna.
2.3. Prividan ugovor
Prividan (fiktivni) ugovor je nevaei posao, bez dejstva meu uesnicima, jer
strane nisu imale nameru da stvore obligaciju, ve samo njen privid, lanu predstavu
kod treih lica da je ugovor nastao. Prividan ugovor moe da skriva i neki drugi
ugovor, koji ispunjava uslove punovanosti (simulovan i disimulovan pravni
posao). Ipak, zbog poverenja u pravni promet, zbog sigurnosti pravnog prometa,
prividnost ugovora se ne moe isticati prema treem licu, ali uz uslov njegove
savesnosti.
2.4. Uslovi i njihovo dejstvo
Ugovor je zakljuen pod uslovom ako njegov nastanak ili prestanak zavisi od
neizvesne injenice, ali ako strana, na iji je teret uslov odreen, protivno naelu
savesnosti i potenja sprei njegovo ostvarenje, pristupie se
42
pravnoj fikciji da je uslov ostvaren. I vice versa, ako ostvarenje uslova, protivno
naelu savesnosti i potenja, prouzrokuje strana u iju je korist on odreen,
smatrae se, odnosno pristupie se pravnoj fikciji da uslov nije ostvaren.
2.5. Posledice nitavosti
U sluaju nitavosti stranke su dune da izvre naturalnu ili novanu
restituciju. Meutim, ako je ugovor po svojoj sadrini ili kauzi (cilju) bio protivan
prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim obiajima, sud moe da odbije
zahtev za vraanje inidbe nesavesne strane, a prilikom odluivanja o posledicama
nitavosti sud mora da vodi rauna o savesnosti obeju strana.
2.6. Okolnosti od znaaja za odluku suda (pri raskidu ili izmeni ugovora zbog
promenjenih okolnosti)
Ugovor se zakljuuje tako to se rauna na stabilnost, nepromenljivost
odreenih okolnosti (rebus sic stantibus), ali ako se posle zakljuenja ugovora okolnosti
bitno izmene tako da oteavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili se zbog njih ne
moe ispuniti svrha ugovora, sud moe, na zahtev strane kojoj je oteano ispunjenje
obaveze ili koja ne moe ostvariti svrhu ugovora, da odlui da ugovor raskine ili ga
izmeni. Pri tom odluivanju sud se, pored ostalog, rukovodi i naelima potenog
prometa.
2.7. Odricanje od pozivanja na promenjene okolnosti
Ugovarai se mogu svojim ugovorom unapred odrei pozivanja na odreene
promenjene okolnosti, ali samo pod uslovom kada je takvo odricanje u skladu s
naelom savesnosti i potenja.
2.8. Naknada trokova (pri sticanju bez osnova)
Sticalac bez osnova je duan da vrati deo imovine osiromaenog lica koji je
stekao bez odgovarajueg pravnog osnova, putem pravnog posla ili zakona, ali ima
pravo na naknadu nunih trokova koje je uinio u vezi s tako steenim delom
imovine osiromaenog lica. Meutim, kada su u pitanju korisni trokovi, pravo
sticaoca (obogaenog lica) na visinu naknade zavisi od njegove savesnosti, odnosno
ukoliko je bio nesavestan, naknada ide samo do visine iznosa koji predstavlja
uveanje vrednosti u trenutku vraanja.
Knjiga irva Teorija oblacija
43
2.9. Ispunjenje obaveze i posledice neispunjenja

Poverilac je u obligacionom odnosu ovlaen da od dunika zahteva ispunjenje
obaveze, a dunik je duan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi, u suprotnom,
duan je poveriocu da naknadi tetu.
2.10. Ugovorno proirenje odgovornosti (za priinjenu tetu)
Ugovorom se moe proiriti odgovornost dunika i na sluaj za koji on inae ne
odgovara, ali samo ako je to u skladu s naelom savesnosti i potenja.
2.11. Odgovornost za naplativost (za cesiju)
Ustupilac odgovara za naplativost ustupljenog potraivanja ako je to
ugovoreno, ali do visine onoga to je primio od prijemnika, kao i za naplativost
kamata, trokova oko ustupanja i trokova postupka protiv dunika, a to je
ujedno i najvie to se moe ugovoriti kada je u pitanju savesni ustupilac.
2.12. Opozivanje naloga za posredovanje
Nalogodavac moe da opozove nalog za posredovanje po svojoj volji ako se
toga prava nije odrekao, kao i pod uslovom da opozivanje nije protivno
savesnosti.
Na ve nastalu obligaciju primenjuje se i niz uih, specifinih naela koja
derivmraju iz naela savesnosti i potenja.
3. Posebna (ua) naela obligacionog prava

3.1. Naela koja deriviraju iz naela privatne autonomije
3.1.1. Naelo optosti i dispozitivnosti
Pravila Zakona o obligacionim odnosima su lex generalis u odnosu na druge
propise, te se primenjuju u svim sluajevima u kojima posebni zakoni nisu
predvideli to drugo, pri emu se njegove odredbe koje se odnose na ugovore
shodno, mutatis mutandis, primenjuju i na druge pravne poslove (jednostrane
pravne poslove kao izvore obligacija), ali strane mogu, u skladu sa svojom
privatnom autonomijom, svoj obligacioni odnos da urede
44
i drugaije nego to je to Zakonom propisano, ako iz pojedine odredbe ovog

zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi to drugo.
3.1.2. Naelo ravnopravnosti strana
Strane u obligacionom odnosu su ravnopravne. To je conditio sine qua non
privatne autonomije. U antikim i feudalnim pravima privatna autonomija, odnosno
autonomija volje bila je specijalna privilegija najueg socijalnog sloja. Posle
buroaskih revolucija i donoenja graanskih zakonika, jednakost stranaka i
ravnopravnost njihovih volja postaje opte pravilo, naelo ugraeno u same osnove
modernog prava. Da bi postojala ravnopravnost uesnika u obligacionim odnosima,
bilo je neophodno prihvatiti injenicu da pravo ne poiva na nekom spoljanjem
izvoru, osnovu izvan samog subjekta, ve obrnuto, da je sam subjekt, njegova
pojedinana volja izvor subjektivnih graanskih prava. Otuda je logiki sledilo da
individualne volje moraju biti ravnopravne kako bi mogle da zasnivaju meusobna
prava i obaveze. Taj oblik meusobnog optenja u cilju zadovoljavanja individualnih
interesa i potreba u materiji graanskog prava svodi se, u krajnjoj instanci, na opti
ekvivalent optenja, na novac. Razvoj trine privrede imanentno podrava irenje
ravnopravnosti, odnosno jednakosti pravnih subjekata, a novac je inspirator i garant
te ravnopravnosti. Novac trai pravnu jednakost, a stvara i odrava ekonomsku
nejednakost. Lokalna trina privreda i lokalni novani tokovi trae lokalnu
jednakost i sigurnost, a savremena globalna privreda i globalni novani tokovi
trae globalnu jednakost i globalnu pravnu sigurnost. To je osnovni razlog sve
veeg broja meunarodnih konvencija koje su posveene jednakosti subjekata i
pravnoj sigurnosti.
3.1.3. Naelo zabrane stvaranja i iskoriavanja monopolskog poloaja
Ukoliko neki uesnik u obligacionom odnosu ima monopol na tritu robe ili
usluga, tu nema ravnopravnosti stranaka i jednakosti njihovih volja. Autonomnu volju
bi u tom sluaju imala samo monopolistika strana, dok bi ostali morali da pristanu na
njene uslove. To bi, u krajnjoj liniji, stvorilo potpuno iste odnose kao u srednjovekovnim
pravima, tako da bi privatna autonomija s vremenom potpuno iezla iz pravnog ivota,
to bi imalo kao posledicu i unitenje osnova trine privrede, koja se zasniva na
konkurenciji ravnopravnih subjekata. Postojanje monopolskog poloaja
podrazumeva i mogunost
Knjiga irva Teorija obpicija
45
povrede naela jednake vrednosti davanja u dvostrano obaveznim (teretnim)

ugovorima, jer monopolista moe diktirati" cene, a moe i ugovarati znatno
povoljnije uslove u svoju korist. Zato Zakon predvia da u zasnivanju obligacionih
odnosa strane ne mogu da ustanovljavaju prava i obaveze kojima se za bilo koga
stvara ili iskoriava monopolski poloaj na tritu.
3.1.4. Naelo neformalnosti (konsenzualizma)
Zasnivanje obligacionih odnosa je neformalno, ne podlee nikakvoj formi, osim
ako je zakonom drugaije odreeno. ak i kada zakon predvia odreenu formu,
punovane su neformalne izmene i dopune o sporednim takama o kojima u
formalnom ugovoru nije nita reeno, ukoliko to nije protivno cilju radi kojeg je
forma propisana, a punovane su i docnije neformalne pogodbe kojima se smanjuju
ili olakavaju obaveze jedne ili druge strane, ako je posebna forma propisana samo u
interesu ugovornih strana. Uesnici u obligacionom odnosu, u skladu s naelom
privatne autonomije, mogu i ugovoriti formu pravnog posla.
3.2. Naela koja deriviraju iz naela savesnosti i potenja
3.2.1. Naelo zabrane zloupotrebe prava
ini se da je do kraja jasno i logino da titular prava moe i da vri pravo, a
onaj ko svoje pravo vri ne moe postupati zlonamerno, niti drugome nanositi
tetu. Meutim, razvojem pravnog iskustva pojavile su se situacije kada titular, koji
odreeno subjektivno pravo nesumnjivo ima, u konkretnom sluaju to pravo vri
na nain kojim ometa uivanje, ostvarivanje nekih drugih prava, drugih titulara.
Apsolutna sloboda jednog subjekta znaila bi neslobodu, ropstvo drugog, to se u
savremenim pravima, naravno, jo manje moe tolerisati nego to je to bio sluaj u
starim pravima. Zato je i najapsolutnije od svih prava", pravo svojine, u svim
modernim pravima ogranieno: ono se vri u granicama odreenim pozitivnim
propisima. Ti propisi ponekad obavezuju na neinjenje, npr. propisi koji ureuju
gradsko graevinsko zemljite, a ponekad na injenje, npr. propisi o
poljoprivrednom zemljitu. Ogranienja se odnose i na apsolutna i na relativna
prava,
46
jer bi se njihovom zloupotrebom negiralo naelo savesnosti i potenja. Zabrana

zloupotrebe prava morala je biti posebno izdvojena, kako bi se razdvojilo
formalnopravno pravo vlasnika koji bi, imajui samo taj formalni kriterijum, bio
ovlaen i na zloupotrebu od sutine (cilja) prava, zbog koga ono uopte postoji
kao takvo.
Neposredna odredba koja ureuje pitanje zloupotrebe prava u materiji apsolutnih
(stvarnih) prava predviena je Zakonom o osnovnim svojinskopravnim odnosima,
gde se navodi da vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu s prirodom i namenom
stvari, i u skladu s drutvenim interesima odreenim zakonom, kao i da je
zabranjeno vrenje prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom ustanovljeno
ili priznato, ili protivno moralu drutva.
S druge strane, zabrana zloupotrebe prava posebno je ureena i za relativna
(obligaciona) prava. Zakonom o obligacionim odnosima predviena je zabrana
vrenja prava iz obligacionih odnosa, protivno cilju zbog koga je takvo pravo
zakonom ustanovljeno ili priznato. Kada je re o zloupotrebi prava sa stanovita
obligacionog odnosa, nesumnjivo je da postoji korelacija izmeu subjektivnog prava
poverioca i obaveze dunika, izmeu potraivanja i duga, ali postoji poremeaj u
korelaciji izmeu zahteva i odgovornosti. Taj poremeaj, najire posmatrano,
uslovljen je ne zahtevom poverioca ili ispunjenjem odgovornosti dunika, ve
nainom ispunjenja, odnosno izvrenja prestacije. Dunik, npr. nudi isplatu duga, o
roku, od 10.000 evra u kovanom novcu od po jednog evra. Poverilac zahteva isplatu
duga, npr. po osnovu zajma, poslednjeg dana roka, a ve sutradan e po osnovu
drugog ugovora, npr. kupoprodaje ili zakupa, morati i sam da isplati drugoj strani isti
iznos novca. U oba primera postoji pravna korelacija izmeu zahteva i odgovornosti,
ali ne i etika korelacija. Zloupotreba prava je taka tangente u kojoj se spajaju pravo
i etika.
3.3.3. Naelo jednake vrednosti davanja
Dvostrani ugovori (s naknadom, teretni) zasnivaju se na ideji razmene (do ut
des): razlog, osnov, kauza inidbe jedne strane je protivinidba druge. Otuda
pretpostavka da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od naela jednake
vrednosti uzajamnih davanja (ekvivalencije prestacija), ali kako je jednaka vrednost
uzajamnih davanja u doslovnom smislu, po pravilu, nemogua i faktiki nedokaziva,
Zakonom se odreuje u kojim sluajevima naruavanje toga naela povlai pravne
posledice. Sam pojam obligacije iji je izvor volja,
Knjga irva Teorija obpacija
47
u izvesnom smislu, podrazumeva postojanje ovog naela. Obligacija podrazumeva

korelaciju potraivanja i duga, to kada su posredi dvostrano obavezni ugovori, u
irem smislu, podrazumeva i jednakost uzajamnih davanja. U jednom smislenom
aktu, kojim se jedna strana obavezuje zbog obaveze druge strane, kojim se ostvaruju
svoje potrebe i tite svoji interesi, rauna se na odgovarajuu protivuslugu, a
odgovarajua protivusluga je samo drugo ime za ekvivalentnu prestaciju koja se
osnovano oekuje od druge strane. Razuman subjekt se, u teretnim poslovima, nee
obavezati tako da po realizaciji ugovora suprotna strana znatno uvea svoju imovinu
tako to je njegova znatno umanjena. Otuda pravo predvia nekoliko konkretnih
instrumenata zatite ovog naela: a) odgovornost za materijalne nedostatke; b)
odgovornost za pravne nedostatke; v) prekomerno oteenje; g) zelenaki ugovor; d)
promenjene okolnosti.
a) Odgovornost za materijalne nedostatke. U ugovorima s naknadom
svaki ugovara odgovara za materijalne nedostatke svog ispunjenja, a pri tom
se shodno primenjuju pravilaugovorao prodaji (kupoprodaji), odnosno pravi
la o obavezama prodavca.
Materijalni nedostaci postoje: ako stvar nije imala potrebna svojstva za
redovnu upotrebu ili promet; ako nije imala potrebna svojstva za naroitu upotrebu
u pogledu svrhe nabavke, a koja je bila ili je morala biti poznata prodavcu; ako stvar
nema svojstva i odlike koji su izriito ili preutno ugovoreni, odnosno propisani;
kada je prodavac predao stvar koja ne odgovara uzorku ili modelu, osim ako
uzorak i model nisu pokazani samo radi obavetavanja. Prodavac, po pravilu,
odgovara za materijalne nedostatke stvari koje je ona imala u asu prelaza rizika
na kupca, bez obzira na to da li je to prodavcu bilo poznato. Izuzeci se tiu
sluajeva kada je kupac znao za nedostatke ili mu oni nisu mogli ostati nepoznati.
Nesavesni prodavac e uvek odgovarati za ove nedostatke. Odgovornost prodavca
se ogleda u korelaciji prava kupca da zahteva ispunjenje ugovora (otklanjanje
nedostatka ili predaju druge stvari bez nedostatka), snienje cene, raskid ugovora,
a u svakom sluaju kupac ima pravo na naknadu pretrpljene tete.
b) Odgovornost za pravne nedostatke. Ukoliko neko lice vri faktiko
uznemiravanje titulara prava, titularu stoji na raspolaganju tuba zbog
smetanja poseda, dravinska tuba (posesorna zatita). Meutim, pravno uz
nemiravanje je neto sasvim drugo. Prodavac, naime, odgovara ako na proda
toj stvari postoji neko pravo treeg koje iskljuuje, umanjuje ili ograniava
kupevo pravo, a o ijem postojanju kupac nije obaveten, niti je pristao da
48
uzme stvar optereenu tim pravom (zatita od evikcije). Ukoliko je u pitanju prenos
nekog drugog prava (npr. autorskog prava ili industrijske svojine), prodavac
garantuje da ono postoji (veritet) i da nema pravnih smetnji za njegovo ostvarenje.
v) Prekomerno oteenje (laesio enormis). Ugovara, u dvostranom ugovoru,
koji u vreme zakljuenja ugovora za pravu vrednost obaveza nije znao niti
je morao znati, pa je na svoju tetu zakljuio ugovor u kojem postoji oigledna
nesrazmera inidbi, ima pravo da u roku od jedne godine zahteva ponitenje
takvog ugovora. Druga strana, pri tom, ima facultas alternativa, te moe ponuditi dopunu
do prave vrednosti, ime e ugovor ostati na snazi.
G) Zelenaki ugovor . Ako se jedna ugovorna strana koristi stanjem nude
ili tekim materijalnim stanjem ili nedovoljnim iskustvom, lakomisleno
u ili zavisnou druge strane, te zakljui u svoju korist ili u korist dru
gog takav ugovor da su prestacije u oiglednoj nesrazmeri, ugovor je nitav.
Oteena strana moe, u roku od pet godina, da zahteva smanjenje obaveze na
pravian iznos i ako sud, po mogunosti, takvom zahtevu udovolji, tako izme
njen ugovor ostaje na snazi. Dakle, na zahtev oteene strane ugovor e se
svakako ponititi, s tim da na predlog oteenog, ukoliko je u konkretnom
sluaju mogue, po usklaivanju prestacija s naelom ekvivalencije, vai dru
gi ugovor izmeu istih stranaka.
d) Promenjene okolnosti. Ukoliko posle zakljuenjaugovora nastupe okol

nosti koje oteavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili se zbog tih okolnosti
ne moe ostvariti svrha ugovora, a sve u toj meri da je oigledno da ugovor vi
e ne odgovara oekivanjima ugovornih strana i da bi ga, po optem miljenju,
bilo nepravino odrati, strana kojoj je oteano ispunjenje, odnosno strana
koja ne moe da ispuni svrhu ugovora, moe zahtevati raskid takvog ugovora.
Ipak, ugovor se nee raskinuti ukoliko druga strana ponudi ili pristane da
se ugovor pravino izmeni. U sluaju raskida, na zahtev druge strane sud e
obavezati stranu koja je raskid zahtevala da drugom naknadi pravian iznos
tete koju zbog raskida trpi. Inae, ideja zatite naela ekvivalencije pre
stacija preko ustanove promenjenih okolnosti navodi se u ZOO i u itavom
nizu posebnih ustanova i ugovora, npr. ve u predugovoru, koji ne obavezuje
ukoliko su nastupile promenjene okolnosti; kada se u ugovoru o zajmu pokae
da su materijalne prilike zajmodavca takve da je neizvesno da li e on biti u
stanju da vrati zajam, zajmodavac moe odbiti da izvri svoju obavezu, ako za
to nije znao u vreme zakljuenja ugovora, kao i ako se pogoranje materijalnih
prilika zajmoprimca dogodilo posle zakljuenja ugovora; u ugovoru o delu kada
je naknada ugovorena na osnovu prorauna sa izriitim jemstvom poslenika za
Knjga irva Teorija obltacija
49
njegovu tanost, ne moe se zahtevati poveanje naknade ni u kom sluaju, ali se

time ne iskljuuje primena ustanove promenjenih okolnosti; u ugovoru o graenju kada
nastanu hitni i nepredvieni radovi ili izmena cena; u ugovoru o licenci kada je
naknada postala oigledno nesrazmerna u odnosu na prihod koji sticalac licence
ostvaruje; kada su u ugovoru o ostavi ugovoreni mesto ili nain uvanja stvari,
ostavoprimac ih moe promeniti samo ako to zahtevaju promenjene okolnosti; u
ugovoru o organizovanju putovanja pravo putnika ili pravo organizatora putovanja da
odustane od ugovora u vezi s promenjenim okolnostima, kao i pravo organizatora da
izmeni program putovanja.
) Naelo monetarnog nominalizma. Kada je predmet obaveze odreeni iznos
novca, dunik mora da isplati onaj broj novanih jedinica na koji obaveza glasi, osim
kada zakon odreuje to drugo. Ako, pak, novana obaveza glasi na plaanje u
stranoj valuti ili u zlatu, njeno ispunjenje moe da se zahteva u domaem novcu
prema kursu koji vai u trenutku ispunjenja obaveza. Ovakvo naelo je u skladu sa
optijim naelom savesnosti i potenja, kao i naelom ekvivalencije prestacija, jer, u
svakom sluaju, dunik koji zadocni sa ispunjenjem novane obaveze, pored
glavnice, duguje i zakonsku zateznu kamatu.
3.2.3. Naelo zabrane prouzrokovanja tete
Svako je duan da se uzdri od postupaka kojim se moe drugom prouzrokovati
teta.
3.2.4. Naelo dunosti ispunjavanja obaveza
Strane u obligacionom odnosu su dune da izvre svoju obavezu i odgovorne
su za njeno ispunjenje, a obaveza se moe ugasiti samo saglasnou volja strana u
obligacionom odnosu ili na osnovu zakona.
3.2.5. Naelo odreene panje u izvravanju obaveza i ostvarivanju prava
Strana u obligacionom odnosu je duna da u izvravanju svoje obaveze
postupa s panjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajuoj vrsti
obligacionih odnosa (panja dobrog privrednika, odnosno panja dobrog
domaina). Meutim, kada je u pitanju strana u obligacionom odnosu koja
izvrava obaveze iz svoje profesionalne delatnosti, ona je duna da postupa s
poveanom panjom prema pravilima struke i obiajima (s panjom dobrog
strunjaka). U svakom sluaju, strana u obligacionom odnosu je duna
50___________________________________________Prof. dr Oliver Ani: Obliciono iravo
da se u ostvarivanju svog prava uzdri od postupaka kojim bi se otealo

izvrenje obaveze druge strane.
3.2.6. Naelo potovanja dobrih poslovnih obiaja
U obligacionim odnosima, kada je re o pravnom prometu iz oblasti trgovinskog
prava, strane su dune da postupaju u skladu s dobrim poslovnim obiajima. Budui da su
odredbe ZOO dispozitivne prirode, strane mogu ugovoriti i primenu kodifikovanih
obiaja (uzansi) na konkretan sluaj, a uzanse e biti primenjene i ukoliko iz okolnosti
proizlazi da su ugovarai hteli njihovu primenu.
3.2.7. Naelo postupanja pravnih lica u skladu sa optim aktima
Pravna lica su duna da pri zasnivanju obligacionih odnosa postupaju u skladu
sa svojim optim aktima. To, npr. znai da ugovori koje zakljuuju pravna lica moraju
biti u skladu sa statutom tog lica. Meutim, ugovor koji je zakljuen suprotno
optem aktu ili pravna radnja preduzeta suprotno takvim aktima ostaje na snazi,
osim ako je druga strana bila nesavesna, tj. znala ili morala znati da je postupljeno
protivno optim aktima, kao i kada je Zakonom propisano to drugo.
3.2.8. Naelo mirnog reavanja sporova
Strane u obligacionom odnosu treba da nastoje da sporove reavaju
usaglaavanjem, posredovanjem ili na drugi miran nain.
POJAM OBLIGACIJE
Obligacija je pravna veza izmeu dve strane, poverioca (creditor, aktivna strana) i
dunika (debitor, pasivna strana), na osnovu koje poverilac ima pravo da zahteva od
dunika odreeno ponaanje, odreenu prestaciju, a ovaj
51
je to duan da uini. Dve strane su uvek odreene, a esto su oliene u dva lica, ali
moguno je da bude i vie lica, kako na jednoj, poverilakoj, tako i na drugoj,
dunikoj strani. Na poverilakoj strani obligacija se pojavljuje u aktivi, u vidu
potraivanja, dok se na dunikoj strani ta ista obligacija, kao dug, nalazi u polju
pasive imovine. Iz toga sledi da je obligacija jedna uzajamnost, korelacija, u kojoj
prava jedne strane odgovaraju obavezama druge strane. Ta korelacija moe biti
dvostrana kada su obe strane istovremeno i u poloaju poverioca i u poloaju
dunika, npr. kupoprodaja (dvostrana, bilateralna obligacija) ili jednostrana, npr.
naknada priinjene tete (jednostrana, unilateralna obligacija), u kojoj je jedna strana
iskljuivo u poloaju poverioca (oteeni), a druga iskljuivo u poloaju dunika
(tetnik).
Primer: prodavac je obavezan da kupcu preda umetniku sliku Advokat u
14.02" Miloa obajia, a kupac je duan da prodavcu preda iznos cene od
1.000.000 dinara, odnosno prodavac ima pravo da zahteva isplatu navedene cene, a
kupac predaju navedenog predmeta; ili tetnik je oteenom polomio masku na
vozilu, te oteeni ima pravo da zahteva popravku kojom e se vozilo vratiti u
prvobitno stanje, a tetnik je duan da to uini.
Lica koja vezuje" obligacija mogu biti kako fizika, tako i pravna. Prestacija na koju
ima pravo poverilac, odnosno koju mora ispuniti dunik, moe se sastojati u davanju,
injenju, neinjenju, uzdravanju ili trpljenju. Pravna veza najee nastaje na osnovu
pravnog posla (npr. ugovor, zavetanje), zatim kao posledica nanoenja tete drugome,
ali moe nastati i na drugi nain (npr. zakonske obligacije, neosnovano obogaenje,
nezvano vrenje tuih poslova i dr.). Budui da je posredi pravna veza, obligacija se
moe izvriti i prinudnim putem.
Kada se govori o bitnom svojstvu obligacije da je to pravana veza, veza
korelacije, na osnovu koje se dunik mora ponaati u skladu s poverioevim
zahtevom, moe se postaviti i pitanje same sutine ovakvog rtvovanja dela svoje
slobode od dunika. U obligacijama koje se ne zasnivaju na aktu volje, npr. naknada
tete, jasno je da pravinost (komutativna pravda) zahteva da umanjenje neije
imovine, odnosno proputanje uveanja do koga bi dolo po redovnom toku stvari
da nije bilo delovanja tetnika, bude vraeno u prvobitno stanje, da proporcija bude
zadovoljena, da ravnotea bude ponovo uspostavljena. Ali ta je tu osnov primene, u
krajnjoj instanci, prinude prema duniku koji je samo neto obeao.
52
Rimljani su veoma dugo odrali pravilo ex nudo pacto inter cives Romanos actio
non nascitur, dakle, samo obeanje ne uiva pravnu zatitu, obeanje ne
podrazumeva i mogunost prinude. Obligacija podrazumeva da je dunikov voljni
pristanak na obvezivanje, ergo prinudu, zasnovan na nekom prethodnom inu
(davanje od poverioca, usluga od poverioca i sl.), koji predstavlja razlog obaveze. Taj
odluujui razlog obvezivanja, kauza obaveze, u antikim pravima bio je spoljanje
prirode: dunik se u sveanoj, religijskoj formi obavezao prema bogovima, odnosno
samom Bogu, da e obavezu ispuniti. Zato ju je i morao izvriti po svaku cenu, ak i
u odsustvu savesnosti druge strane u obligaciji, koja svoju obavezu nije izvrila. Tek
zrelo rimsko pravo, koje se zbog potreba prometa oslobaa tekih i sloenih
formalnosti, polako dolazi do toga da obavezujui razlog mora biti traen iznutra, na
planu volje koja prouzrokuje inidbe, odnosno samo obligaciju.
PRAVNE OSOBINE OBLIGACIJE
Obligacija poseduje odreene osobine koje je odvajaju od drugih slinih
pravnih instituta. Obligacija je imovinske prirode, subjekti u obligaciji su
odreena lica, obligacija ima odreenu sadrinu, obligacija je relativnog
karaktera.
1. Obligacija je imovinskopravna veza (odnos)
Obligacija spada u imovinska prava i predstavlja imovinskopravnu vezu
(odnos) izmeu poverioca i dunika, to pretpostavlja i mogunost da se svaka
obligacija moe, u krajnjoj liniji, svesti na novani ekvivalent. Pravna veza, tj.
odnos ogleda se u tome to je predviena pravna zatita, koja se u krajnjoj liniji
sprovodi preko imovine subjekata. Obligacija nastaje, ostvaruje se i gasi radi
zadovoljavanja imovinskih interesa poverioca i dunika. Naravno, motivi za
nastanak i prestanak obligacije mogu biti
Knjga irva Teorija obltacija
53
razliiti, oneroznog ili lukrativnog karaktera, ali se uvek realizuju preko imovine.
Uostalom, osnovna funkcija imovine (dunika) jeste da slui kao opta zaloga koja
garantuje ispunjenje prava hirografernih poverilaca. Imovina odreenog pravnog
subjekta (fizikog ili pravnog lica) jeste, dakle, ta koja u krajnjoj liniji garantuje
zatitu obligacije naroito naknadom tete i povraajem u preanje stanje
(restitucija). Pravilo je, dakle, da poverilac svoje pravo moe da ostvari putem
kondemnatorne tube (tube za osudu na inidbu). U tom sluaju, ako nae da je
tubeni zahtev osnovan, sud e kondemnatornom presudom prisiliti dunika da
svoju obavezu ispuni. U sluaju da dunik ne ispuni svoju obavezu ni posle
pravnosnane i izvrne sudske odluke, prinudno izvrenje bie upravljeno na
njegovu imovinu, u smislu njenog odreenog smanjenja, odnosno srazmernog
uveanja poverioeve imovine. Iz toga sledi da se zatita obligacije u krajnjoj
instanci svodi na novani ekvivalent. To je pravilo. Meutim, taj novani
ekvivalent moe trpeti odreena odstupanja, sve do granice da se naknada
postavlja kao pravno pitanje. Pravilo je, naime, da se naknada tete ili povraaj u
preanje stanje moe egzaktno utvrditi. Npr. materijalna teta u vidu stvarne
tete i izmakle dobiti moe se sasvim tano utvrditi, odnosno naknaditi. Ipak,
postoje i izvesni oblici tete, npr. neimovinska teta ili pretium affectionis ija
visina naknade nije podobna da se utvruje egzaktnim metodama. Dosledno tome,
sud je odreuje, uzimajui u obzir subjektivne elemente, u sutini, slobodnom
procenom.
Pravilo je da za povredu obligacije postoji neposredna sankcija, koja se, kao to
smo videli, ostvaruje putem kondemnatornog zahteva (civilne obligacije). Ipak,
postoje i obligacije koje nisu snabdevene neposrednom, ve samo posrednom
sankcijom (naturalne obligacije). Naturalne obligacije nisu podobne za prinudno
ostvarenje, ali ako dunik dobrovoljno ispuni inidbu, makar u zabludi (npr. nije
znao da je dug zastareo), nije ovlaen da zahteva povraaj datog (zbog neosnovanog
obogaenja), jer se smatra da je platio dugovano.
Ipak, i druga prava spadaju u imovinska prava: stvarno, nasledno i deo
porodinog prava. Meutim, u tim delovima graanskog prava re je, po pravilu, o
apsolutnim pravima. Naravno, postoje i znaajni izuzeci, npr. povreda odreenih
stvarnih prava, izdravanje, brani ugovori, isporuka (legat) i dr., kada je re o
zasnivanju obligacionih odnosa, to podrazumeva primenu pravila obligacionog
prava.
54
__________________________Prof. dr Oliver Ani: Obligaciono pravo
2. Obligacija je pravna veza izmeu dve odreene strane

U obligaciji postoje uvek i samo dve strane: poverilaka i dunika. Razume se da
kako na jednoj, tako i na drugoj strani moe bmti vie lica, npr. na dunikoj strani
vie lica, a na poverilakoj samo jedno lice, ili obrnuto, ili, pak, na obe strane vie
lica. To je logika posledica korelacije, jer jedna strana potrauje od druge strane, a ta
druga duguje upravo to to prva potrauje. Ukoliko obligaciji oduzmemo drugu
stranu, ona prestaje da bude obligacija, npr. lice A je poverilac lica B, ali lice B umre i
nasledi ga, kao jedini naslednik, lice A. U tom sluaju se obligacija ugasila, i to
konfuzijom, jer su se u jednoj linosti stekle obe strane obligacije, i poverilac i
dunik, a takav sluaj dovodi i logiki do gaenja, sagorevanja" obligacije (niko ne
moe traiti prinudno izvrenje protiv samog sebe). Iz toga sledi: da bi postojala
obligacija, poverilac mora imati pravo na zahtev od nekog drugog lica, odnosno
poverilac i dunik moraju biti razliita lica.
Broj subjekatau obligaciji koji se nalazi na jednoj, poverilakoj, ili drugoj,
dunikoj strani, pravno je irelevantan za njihov kvalitativni pravni poloaj. Njihov
pravni poloaj je definisan samo injenicom to se nalaze ili na aktivnoj,
poverilakoj, ili pak na pasivnoj, dunikoj strani. Broj subjekata, s jedne ili druge
strane, ima uticaj samo na kvantitativni raspored prava, odnosno obaveza. Sve to
kao pravilo. Ipak, postoje obligacije sa vie subjekata u kojima, u zavisnosti od
prava poverilaca prema dunicima, ovlaenja imaju i kvalitativno drugaiju ulogu. U
tzv. zajednikim obligacijama, odnosno deljivim obligacijama, poverioci mogu od
dunika zahtevati samo svoj, tano odreen udeo u potraivanju, a dunici duguju
samo svoj deo prestacije. U takvim, zajednikim, obligacijama broj subjekata utie
na kvantitet obaveza. Meutim, u solidarnim obligacijama poverilac moe od
svakog dunika da zahteva ispunjenje obligacije u celini, odnosno svaki dunik je
duan da na zahtev poverioca izvri prestaciju kao da je samo on dunik, to znai
da takva obligacija podrazumeva poseban kvalitet prava, odnosno obaveza na strani
poverilake (aktivne), odnosno dunike (pasivne) strane.
Izvor obligacije takoe nije relevantan za pravni poloaj strana u obligaciji. Bez
obzira na to da li je u pitanju ugovor, naknada tete, nezvano vrenje tuih poslova
ili pravno neosnovano obogaenje ili, pak, neki drugi izvor obligacija, poverilac je
aktivna strana koja potrauje, koja ima pravo da od dunika zahteva odreeno
ponaanje, a dunik je strana koja je duna da to davanje, injenje, uzdravanje ili
trpljenje u odnosu na poverioca ispuni.
U izvesnim vrstama obligacija jedna strana, poverilaka, samo potrauje, a
druga, dunika, samo duguje odgovarajuu prestaciju. To su jednostrane obligacije,
npr. oteeni, kao poverilac, zahteva naknadu tete od tetnika, kao dunika. U
drugoj vrsti obligacija, dvostranim obligacijama, obe strane se istovremeno nalaze
i u poloaju poverioca i u poloaju dunika,
Knji irva Teorija obpicija

55
npr. u ugovorima o kupoprodaji kupac je poverilac u odnosu na predaju odreene stvari,

a dunik u pogledu predaje cene; prodavac je poverilac u pogledu predaje cene, a dunik
u pogledu predaje stvari. Kako su pojmovi poverilac i dunik i suvie apstraktni kada
su u pitanju konkretni obligacioni odnosi, u nauci se s pravom istie da je, u cilju
izbegavanja odreenih nedoumica, bolje koristiti i konkretne termine koji upuuju na
vrstu izvora obligacije, pa, ako je mogue, i podvrstu, npr. tetnik i oteeni, kupac i
prodavac, poklonodavac (darodavac) i poklonoprimac (obdareni), zajmodavac i
zajmoprimac i sl.
3. Obligacija je pravna veza sa odreenom sadrinom
Sam pojam obligacije podrazumeva da je u pitanju odreeni pravni odnos, odnos
izmeu dunika i poverioca, odnosno poverioca i dunika. Sadrina odreenog
odnosa jeste sama njegova sutina, a to znai da istovetnost (identitet) obligacije
upravo zavisi od njene sadrine. Obligacija uvek ima odreenu sadrinu i u nauci je
uobiajeno da se sadrina objanjava vrstom prestacije koju u konkretnom sluaju
duguje dunik, odnosno potrauje poverilac. Drugim reima, davanje, injenje,
neinjenje, uzdravanje, trpljenje koje u konkretnom sluaju ima pravo da zahteva
poverilac od dunika, to, naravno, znai da je dunik obavezan upravo tako da se
ponaa, ini sadrinu konkretnog obligacionog odnosa, date obligacije. To dalje
znai da sadrinu obligacije ine prava i obaveze poverioca, odnosno dunika,
odnosno u konkretnom obligacionom odnosu konkretne prestacije (inidbe,
obligacione radnje), konkretna davanja, injenja, neinjenja, uzdravanja ili
trpljenja.
U nauci se postavilo pitanje razlikovanja sadrine i predmeta obligacije, uz
konstataciju da je to razlikovanje uveno po svojoj nejasnosti, ali da je vie
teorijskog, ak terminolokog karaktera, nego to je od praktinog znaaja.
Sadrina i predmet obligacije najee se u osnovi izjednauju, jer prava i obaveze u
obligaciji i jesu ono na ta se obligacija odnosi, dakle, odreeno davanje, injenje
neinjenje, trpljenje. Neki autori smatraju da je
56
predmet obligacije ono to je dunik obavezan da uini ili ne uini poveriocu,

odnosno da je predmet samo skraeni naziv za oznaavanje predmeta dunikove
obaveze, a s druge strane, sadrina obligacije znai ne samo obavezu dunika nego i
pravo koje poverilac ima prema duniku.
Sadrina, odnosno predmet konkretne obligacije ujedno otkriva o kojoj je
obligaciji re: ako poverilac potrauje od dunika cenu, a dunik istovremeno
potrauje predaju odreene stvari u svojinu, to znai da je dunik istovremeno i
poverilac (duguje cenu, ali je poverilac u odnosu na predaju stvari), kao to je i
poverilac istovremeno dunik (potrauje cenu, ali duguje predaju stvari), jasno je da je
posredi kupoprodajni ugovor i da su u pitanju obligacioni odnosi izmeu prodavca i
kupca. Razume se da je, mutatis mutandis, isto i u drugim ugovorima, npr. poverilac
potrauje odreeni iznos novca, a dunik je duan da mu novac preda, ali
istovremeno poverilac, sada u ulozi dunika, duan je da plaa odreenu kamatu i
posle odreenog vremena vrati primljeni novac prvobitnom duniku, a sada
poveriocu re je o ugovoru o zajmu s kamatom i ugovaraima koji se nazivaju
zajmodavac i zajmoprimac. Obligacija je apstraktan pojam, kao i pratei pojmovi
poverilac i dunik, i bilo bi veoma nepraktino i nepravnicima potpuno
nerazumljivo da nema konkretne sadrine obligacije koja ukazuje o emu je re u
konkretnom sluaju. Konkretizovanje obligacije preko njene odreene sadrine,
odnosno njen odreeni predmet omoguava prvo prepoznavanje datog
obligacionog odnosa, kao i konkretnu primenu pravila obligacionog prava na dati
praktian primer, jer nisu ista pravila za kupoprodaju ili zajam s kamatom, ili
poslugu ili poklon, zakup itd., a u svim tim sluajevima re je o obligaciji, odnosno
obligacionom odnosu. Ono to je od posebnog znaaja za svaki konkretan obligacioni
odnos jeste da njegova sadrina, odnosno predmet ispunjava odreene uslove: da je
odreen ili odrediv, mogu i doputen. Da bi obligacija uopte nastala, mora se znati ta
je njen predmet, odnosno sadrina, jer u protivnom, im se ne moe odrediti o kakvoj
je prestaciji re, nema ni pravne obaveze, nema obligacije (npr. jedna strana se
obavezuje da preda drugoj neku" stvar, a druga izvesni iznos novca") Ali, ako se
navede da e jedna strana predati drugoj vagon ita kroz tri meseca po srednjoj ceni
na dan predaje, posredi je odrediv predmet, pa e i obligacija, sa tog stanovita, biti
valjana. Prestacija, tj. prestacije moraju biti mogue, jer u suprotnom, obligacija ne
moe nastati (npr. prodaja njive na Jupiteru ili zakljuenje izdavakog ugovora sa
Ivom Andriem radi pisanja romana o Hakom tribunalu). Konano, predmet,
odnosno sadrina obligacije podrazumeva da su prestacije doputene sa stanovita
prava, a pod tim se podrazumeva potovanje prinudnih (imperativnih) propisa,
javnog poretka i dobrih obiaja. U protivnom, obligacija ne nastaje, s obzirom na to
da je ab initio apsolutno nitava (npr. ugovor" da se
57
odreeno lice lii ili ne lii ivota za odreeni iznos novca). U tu grupu nedoputenih
obligacija spadaju i one s nemoralnim predmetom, odnosno sadrinom (npr. da se za
odreeni iznos novca lice uda ili razvede, da ne izae na glasanje, odnosno
referendum i sl.).
U delu nemake teorije, prihvaenoj i od nekih naih autora, smatra se da je
obligacioni odnos skup pravnih posledica koje se odnose na poverioca i dunika. U
tom smislu, sadrina obligacionog odnosa sastoji se iz: jedne ili vie obligacija,
sporednih prava, obaveza uzajamne obzirnosti, prava preobraavanja, prava na
prigovore.
Prema tom shvatanju, obligacija sadri jednu prestaciju, ali, u praksi obligacija
najee podrazumeva obostrane prestacije. Prestacije, pak, mogu biti primarne i
sekundarne. Primarne nastaju istovremeno sa nastankom obligacije, a sekundarne ne
moraju ni nastati (u sluaju dobrovoljnog ispunjenja), a ukoliko nastanu, to se dogaa
kasnije, i to u trenutku povrede primarne prestacije, npr. usled povrede ugovorne
obaveze, sekundarna prestacija se sastoji u restituciji (npr. zameni unitene stvari ili
povraaju datog) ili naknadi tete. Nama se ini da ovako postavljen odnos tzv.
primerne i sekundarne prestacije moe izazvati zabunu. Naime, nema sumnje da i
sekundarna" prestacija ima svoj osnov u primarnoj" obligaciji i zato nju ne treba
posmatrati kao neto posebno, naknadno, eventualno novonastalo, i to zbog povrede
prvobitne inidbe. U stvari, tzv. sekundarna obligacija i ini obligaciju pravnom
ustanovom, jer da nije nje, dunik nikada ne bi ispunio primarnu" prestaciju, jer ne bi
ni postojala pravna obaveza! Otuda sekundarna prestacija" i nije sekundarna, ona
nastaje istovremeno s nastankom same obligacije, odnosno tzv. primarna i
sekundarna prestacija ine neodvojivo jedinstvo, jer je sekundarna" upravo
sankcija za povredu obaveze, koja i ini obligaciju pravnom ustanovom. Da li e
sankcija ostati u sferi pretnje ili realizacije, zavisi od dva faktora: da li e doi do
povrede obligacije i da li e poverilac pokrenuti pravni mehanizam zatite, jer to
zavisi od njegove privatne autonomije (autonomije volje). Ukoliko poverilac postavi
zahtev, npr. podnese tubu, dolazi do primene jedne od osnovnih osobina obligacije
da je to pravna veza izmeudve odreene strane. Nepotovanje obaveze vodi njenom
prinudnom ostvarenju, a sa stanovita prava, potpuno je svejedno da li je do
prestacije dolo usled pretnje primenom sankcije ili primenom same sankcije. Bitno
je da je ustanovljeno stanje koje i jeste cilj obligacije, a to je izmena u dotadanjem
stanju subjektivnih graanskih prava. Ta izmena mora dovesti poverioca u poloaj
u kome bi bio da je prestacija, predviena obligacijom,
58
dobrovoljno ispunjena, a to se u krajnjoj liniji postie naknadom tete, kao

(imovinskom) sankcijom koja dovodi imovinu poveriocau stanje koje bi postojalo da
do povrede nije dolo."
Prema pomenutom shvatanju koje usvajaju neki nemaki autori, sadrinu
obligacije ine i sporedna prava, obaveza uzajamne obzirnosti, prava
preobraavanja i prava na prigovore.
Kada je re o sporednim pravima koja slue za obezbeenje poverioevog
potraivanja (npr. jemstvo gde se jemac obavezuje prema poveriocu da e ispuniti
ponovanu i dospelu dunikovu inidbu ukoliko to ovaj ne uini), posredi su
sporedne obligacije koje traju dok potraivanje ne bude namireno i u tom smislu
predstavljaju poseban element sadrine obligacije.
Obaveza uzajamne obzirnosti, prema ovom shvatanju, jeste posebna obaveza
koja, po pravilu, nije odreena u trenutku nastanka obligacionog odnosa, ve zavisi
od budueg ponaanja poverioca, odnosno dunika. Otuda obaveza uzajamne
obzirnosti ne ulazi u sadrinu inidbe, ali stoji s njom u unutranjoj vezi. Nama se
ini da je obaveza uzajamne obzirnosti samo drugi naziv za jedno od dva najoptija
naela graanskog, pa time i obligacionog prava, a to je naelo savesnosti i potenja.
To naelo je rodonaelnik niza uih naela, kako je to ve istaknuto. U tom smislu ono
se jednostavno podrazumeva u svakom graanskopravnom odnosu, te ne predstavlja
nita specifino to bi trebalo istai u sadrini obligacije.
Zastupnici navedenog shvatanja istiu da ujedan od elemenata sadrine
obligacionog odnosa spadaju i prava preobraavanja. U sluaju alternativnih
obligacija, to bi bilo pravo izbora ili na strani poverioca ili dunika, zatim pravo
na odustanak od ugovora uz naknadu tete, kao i pravo opozivanja naloga, pravo
prebijanja i sl. Nama se ini da ni ovo nisu neka specifina prava koja se moraju
posebno izdvojiti iz sadrine obligacije. Tako, npr. u alternativnoj obligaciji re je,
u stvari, o obligaciji koja nije odreena, ve odrediva. Alternativna obligacija ne
stvara dunost inidbe kao takve. Tu, uostalom, kao i u bilo kakvoj obligaciji nije
re o nekoj idealnoj inidbi, ve naprotiv, o sasvim konkretnoj inidbi, a ona e
iz stanja mogunosti (odredivost) postati konkretna obligacija tek izborom, jer e
tek od tog trenutka sadrina obligacije, odnosno njen predmet biti odreen.
Obligacija jednostavno ne moe nastati ako predmet nije odreen. Tek
odreivanjem, tj. u konkretnom sluaju, vrenjem izbora nastaje i konkretno
pravo, odnosno obaveza, odnosno obligacija. Uobiajeno je rei da je u
alternativnim obligacijama predmet iri od predmeta izvrenja. Ipak,
59
strogo gledano, predmet obligacije e nastati tek izborom (zato je izbor neopoziv),
odnosno tek kada jedna alternativna obligacija postane individualno odreena.
Slino je i sa drugim pravima preobraavanja, a sve to zavisi od sadrine konkretne
obligacije, odnosno njene vrste. Npr. pravo prebijanja nije posebno unutranje
svojstvo konkretne obligacije, naprotiv. Na prebijanje ovlauje spoljni faktor,
izvan same obligacije, koji ima veze sa odnosom imovina poverioca i dunika,
jer pozitivno pravo ovlauje lica koja se nalaze u obligacionom odnosu da radi
pojednostavljenja tih odnosa, dakle, iz razloga ekonominosti postupka, mogu pod
odreenim uslovima izvriti prebijanje potraivanja. Jer ako poverilac A zahteva
od dunika B 10.000 evra, po osnovu kupoprodaje, a B potrauje od A 10.000 evra po
osnovu zakupa, a oba su potraivanja dospela, bilo bi ne samo neekonomino (i sa
stanovita trokova postupka i izvrenja, kao i sa stanovita vremena) ve i
nerazumno dopustiti dve posebne parnice i dva posebna postupka izvrenja;
upravo zato pravo predvia da, u naem sluaju, B moe izjaviti licu A da vri
prebijanje. Dosledno tome, i samo prebijanje jeste (spoljanji) odnos dve sline, ne
bilo kakve, obligacije, jer se mogu prebiti samo dospela potraivanja koja glase na
novac ili druge zamenljive stvari istog roda i kakvoe (kvaliteta).
Konano, zastupnici navedenog shvatanja navode pravo na prigovore, kao
posebno pravo koje ulazi u sadrinu obligacije. Nama se ini da sve ono to je reeno
u prethodnom stavu o pitanju prava preobraavanja, mutatis mutandis, stoji i ovde.
Ipak, postoji i izvesna razlika, jer se odreeni prigovori odnose ne samo na spoljanji
odnos izmeu dve ili vie obligacija ve mogu poticati iz same obligacije u pitanju,
npr. zastarelost, prekluzija, nedospelost potraivanja i sl.
Poto smo videli da pojam predmeta ulazi u pojam sadrine obligacije, postavlja
se pitanje: da li predmet obligacije iscrpljuje njenu sadrinu? Nama se ini da je
sadrina ipak iri pojam od pojma predmeta obligacije. To dalje znai da mora
postojati najmanje jo jedan element sadrine obligacije, koji bi uz predmet gradio taj
vii pojam. Nauka, naime, ne moe da se zadovolji samo pojmom predmeta, ona
mora postaviti pod svoju lupu i problem uzroka, razloga zbog kojeg se uopte javlja
odreeni predmet.
U svim naukama je, naime, fundamentalno pitanje uzroka, odnosno pitanje
zato: zato nastaje odreena pojava, zato dolazi do odreenih promena, zato
odreeni fenomen prestaje i sl. U prirodnim naukama cilj je pronai i objasniti
uzrok promene (npr. u orbiti nebeskih tela, u kretanju atoma, u klimi i dr.), ali u
pravnoj nauci zadatak je, na odreeni nain, tei, jer tu treba ne samo pronai i
objasniti uzrok, razlog date promene u subjektivnim
60
pravima (nastanak novog prava, izmenu u pravu u uem smislu ili prestanak nekog
graanskog subjektivnog prava), ve i izvriti analizu te promene sa stanovita
pravne doputenosti ili nedoputenosti, a ukoliko je re o nedoputenosti, utvrditi
koja je to nitavost, apsolutna ili relativna, jer su pravne posledice veoma razliite.
Analiza promene, da bi stvar bila jo sloenija, mora obuhvatiti i samu volju pravnih
subjekata, odnosno njene kvalitete, jer se ona javlja kao izraz sopstvene kauzalnosti
prema spoljnjem svetu. Kauzalnost u drutvenim naukama, pa time i u pravu,
podrazumeva i razmatranje problema svrsishodnosti. Konano, izuavanje onog to
jeste, a upravo je o tome re u prirodnim naukama, ipak je jednostavnije u odnosu na
izuavanje onog to treba da bude, a to je, grosso modo, predmet pravne nauke.
Sadrina obligacije, u stvari, sadri dva nauna pitanja koja, svako na svoj
nain, utie pre svega na njenu istovetnost (identitet), a zatim i na sudbinu konkretne
obligacije. Jedno je pitanje predmeta obligacije, a drugo je pitanje uzroka njenog
nastanka, dakle pitanje razloga, kauze same obligacije.
Predmet obligacije vezan je za pitanje ta to dunik duguje poveriocu (quid
debetur), odnosno na kakvo ponaanje poverilac moe da prisili dunika, a to su
odreene prestacije (davanje, injenje, neinjenje, trpljenje). To pitanje je veoma
znaajno, jer se na osnovu predmeta otkriva sadrina i vrsta konkretne obligacije.
Meutim, upravo tu se otvara jedno logino i ujedno sutinsko pitanje: zato je
uopte nastala dunikova obaveza, zbog ega se rtvuje deo privatne autonomije
jednog subjekta u korist drugog, u stvari, deo slobode dunika u korist poverioca?
Odgovor na to pitanje (cur debetur), prua, u stvari, teorija kauze, najspornije pitanje u
nauci obligacionog prava. Osnov je srpski izraz za re latinskog porekla kauzu, pri
emu na Zakon o obligacionim odnosima koristi izraz osnov" a nauka najee izraz
kauza". Ponekad se, u istom znaenju, koristi i izraz pravni cilj, ponekad uzrok, ili
razlog obaveze, a nekad, istina retko, i pravni naslov ili pravno oformljena svrha
ugovora. Iako kauza svoj nastanak duguje rimskom pravu, isti
61
izraz nema isto znaenje. Naime, u rimskom pravu, generalno gledano, kauza je bila
sinonim za sam ugovor i njegovu sadrinu. Ali, ako osnov, odnosno kauza postoji u
jednom izvoru obligacija, u ugovoru, da li ona postoji i u drugim izvorima, npr.
prilikom naknade tete? Izvesni autori ak i u ugovornom pravu negiraju kauzu,
smatrajui da se sve moe reiti preko predmeta, odnosno da je predmet jedino
merodavan sa stanovita sadrine ugovora, odnosno mutatis mutandis, sa stanovita
sadrine obligacije. Nama se ipak ini da je problem sloeniji. Treba primetiti da
izjednaavanje pitanja na ta se dunik obavezuje i zbog ega, tj. zato se obavezuje,
predstavlja ne samo izbegavanje teeg puta ve i negiranje prava kao nauke. U svakoj
nauci, ako je zaista re o nauci, mora se postaviti i pitanje zato, odnosno mora se
uiniti pokuaj, u skladu s procedurom odgovarajue naune metodologije, da se
odgovori na to fundamentalno pitanje. Negiranje legitimnosti tog pitanja vodi na
teren umetnosti ili knjievnosti, ali ne i nauke. Uostalom, ak i filozofija, kao
metanauna disciplina, pokuava da da odgovor na pitanje zato. Razlika je u tome
to je nauka u stanju da prui i neposredne dokaze koji podravaju odgovor na to
pitanje, a filozofija ne. Pored toga, mogue je da predmet neke obligacije, npr.
ugovora bude doputen, predaja odreene nepokretnosti u svojinu, odnosno
prihvatanje kupoprodajne cene. Prestacije prodavca i kupca su kao takve doputene,
tj. predmet je doputen, ili drugim reima, to na ta su se stranke obvezale je
doputeno. Meutim, postavlja se pitanje: da li je to sa stanovita sadrine obligacije
dovoljno za njenu ponovanost? Nama izgleda da nije. Mogue je, naime, da razlog
obvezivanja, kauza njihovih prestacija nije doputena, jer je razlog izvrenja
ugovorenih obaveza bio, npr. formiranje teroristike baze. Sa stanovita pravne
posledice zaista je svejedno, jer je u pitanju nedoputena sadrina ugovora", to
znai da sledi nitavost, a to isto sledi i kada je nedoputen predmet ili je
nedoputena kauza. Ali sa stanovita nauke nije isto, jer je upravo njen zadatak da
izvri svaku moguu podelu i distinkciju koja iz nje sledi. Tvrdnja da je to nepotrebno
i da se sve moe objasniti preko pravnih posledica, ista je kao i tvrdnja da su fikcije i
neoborive pretpostavke potpuno iste stvari, s obzirom na to da nije sporno da
izazivaju iste pravne efekte.
U nauci nije jedinstven stav o odnosu predmeta i kauze, odnosno o problemu
sadrine obligacije uopte. Na ovom mestu dovoljno je istai da je predmet pravnog
posla, dakle i predmet ugovora, isto to i predmet obligacije, jer je pravni posao
(npr. ugovor) kreator obligacije, a to znai da je ona njegov predmet. Obligaciju, pak,
ine prestacije: injenja (gde spadaju i davanja) i neinjenja (gde spadaju i trpljenja).
Otuda, logino, sledi da je predmet obligacije ujedno i predmet ugovora. S druge
strane, kauza objanjava zato
62
Prof. dr Oliver Ani: Oblaciono pravo
je predmet nastao! Ona daje odgovor na pitanje da li je promet koji se odigrao ili
treba da se odigra (i pravnom prinudom) izmeu dve imovine dva odreena lica, imao
svoj smislen, razuman i doputen razlog ili nije. Kauza je, dakle, poseban pravni
kontrolor" valjanosti pravnog prometa in concreto. Iz toga sledi da spoj ova dva
elementa sadrine obligacije daje njenu pravu sliku bez koje pravnik ne bi bio u
stanju niti da je pravilno tumai, niti da prosuuje njenu doputenost, odnosno njen
opstanak u pravnom ivotu.
Kauza je univerzalan pravni institut ugovornog prava, jer je u krajnjoj liniji
jedan od instrumenata koji derivira iz jednog od dva osnovna naela graanskog
prava, naela savesnosti i potenja, jer se promena u subjektivnim graanskim
pravima mora zasnivati na valjanom osnovu, na razlogu koji, najire reeno,
priznaje pravo. Kauza je manifestacija potrebe potvrivanja i zatite pravedne
uzajamnosti, ravnomernosti u materiji svih izvora obligacija. A naroito pravnih
poslova i ugovora, ali i u materiji naknade tete. Oduzmemo li pravu kauzu,
oduzeemo shvatanje racionalnog razloga prenosa prava, odnosno racionalnog
razloga obvezivanja, racionalnost obligacije. U tom sluaju bi i ceo pravni promet
morao da se vrati" u sferu iracionalnog, u staro, ve gotovo zaboravljeno vreme
sveanih rei i gestova kojima se, u stvari, vrio verski obred obvezivanja prema
boanstvima. U tom sluaju morale bi nestati i mnoge savremene pravne ustanove,
npr. promenjene okolnosti, prekomerno oteenje, raskid ugovora zbog
neispunjenja, zelenaki ugovor itd. Poricanje kauze ujedno je i poricanje naune
zasnovanosti prava, poricanje pravne nauke.
U kauzi je sadrana ideja jednakosti davanja, ekvivalenta, a ta ideja je sadrana u
ideji pravde i pravinosti, koje pak ine sutinske elemente svakog prava. Izgleda da
je ideja pravde, naalost ili na sreu, u svom najviem dometu ostvarena upravo u
graanskom pravu i posebno u obligacionom pravu, naroito preko ustanove kauze i
svih prateih instrumenata njene zatite. Kauza je, dakle, jedno od sredstava zatite
naela savesnosti i potenja, a time i ustanova koje deriviraju iz tog naela: javnog
poretka, dobrih obiaja (naravno i morala kao segmenta javnog poretka i dobrih
obiaja), kao i naela ekvivalentnosti prestacija u domenu realizacije privatne
autonomije, tj. autonomije volje u materiji pravnih poslova i posebno ugovora. U
stvari, kauza je i jedan od osnovnih naunih pojmova u pravu, jer daje odgovor na
osnovno nauno pitanje: zato? U mehanikim naukama (odsustvo volje) odgovor je
quia, zato jer..., u drutvenim (prisustvo volje) ut, zato da bi se postiglo... Kauza je
obavezujui razlog ponaanja druge strane, jer ako toga nema, nema kauze, a kada
nema kauze nema ni same obligacije, npr. ugovor jednostavno ne postoji (tzv.
nepostojei ugovori kao deo apsolutne nitavosti). Kauza se moda najlake uoava
ugovorima, ali ona postoji i u drugim izvorima obligacija. Tako, tetnik je
63
duan da oteenom naknadi tetu, ali ako se pokae da nema kauzalne veze izmeu
radnje ili proputanja lica oznaenog kao tetnik, nee biti ni razloga, kauze za
uspostavljanje obligacije izmeu tog lica i oteenog.
Sadrina obligacije se, dakle, sastoji iz dva elementa predmeta i osnova
(kauze). Predmet i osnov tvore i istovetnost (identitet) konkretne obligacije. Otuda
je mogue vriti razliite promene subjekata (poverioca ili dunika) u obligacionom
odnosu, a da ne doe do promene same obligacije. Promena obligacije nastaje tek
promenom njene sadrine, i to ili predmeta, ili osnova. Tako, ukoliko se, npr. izvri
cesija (ustupanje potraivanja) ili preuzimanje duga, pristupanje dugu, preuzimanje
ispunjenja, obligacija zadrava svoju istovetnost. Meutim, ukoliko se izvri izmena
ili u predmetu ili u osnovu (kauzi), tada dolazi do promene sadrine obligacije, npr.
novacijom (prenovom), a time se menja istovetnost (identitet) obligacije, to ima kao
posledicu gaenje stare i nastanak nove obligacije.
4. Obligacija je pravna veza relativne prirode
Obligaciona prava spadajuu relativna prava, to znai da obligacioni odnos
vezuje samo poverioca i dunika u konkretnoj obligaciji, i ima dejstvo inter partes,
dok su svi ostali, tzv. trea lica, u odnosu na koja obligacija, po pravilu, ne utie ni u
smislu koristi ni u smislu tereta. Ukoliko prodavac proda istu stvar dvojici kupaca,
kupcu A i kupcu B, a potom je preda kupcu A, kupac B ne moe da trai nita od
kupca A, jer s njim nije ni u kakvom obligacionom odnosu. Kupac B moe od
prodavca da zahteva naknadu tete. Ali, budui da je A postao vlasnik stvari, on
moe da tui bilo koga, pa i prodavca i kupca B, ukoliko bi ga ometali u uivanju
svoje stvari. Ovo zato jer svojina, kao stvarno pravo, deluje erga omnes. Slino je i u
naslednom pravu kada je u pitanju razlika u pravnom poloaju naslednika
(univerzalnog sukcesora) i isporukoprimca (legatara, kao singularnog sukcesora).
Pravo naslednika (nasledno pravo) jeste apsolutno pravo i deluje prema svima, i to
od trenutka delacije. Sasvim je druga situacija s pravnim poloajem legatara, jer on
u trenutku delacije stie samo obligaciono pravo (isporuka je ista obligacija). Ako
je, npr. doneto pravnosnano ostavinsko reenje u kome je, pored ostalog, utvren i
legat (npr. odreena umetnika slika ili odreeni iznos novca), odnosno obligaciono
pravo legatara, ali ukoliko univerzalni sukcesor ne eli da ispuni inidbu na koju je
obavezan, legatar mora podii kondemnatorni zahtev (parninu tubu za osudu na
inidbu), jer je to jedini pravni put koji vodi sticanju svojine u konkretnom sluaju.
U naem
64
primeru pravnosnano ostavinsko reenje u pogledu isporuke samo je pravni osnov,

titulus, ali nedostaje nain sticanja, modus, koji e uslediti tek posle pravnosnanosti
kondemnatorne presude, u postupku prinudnog izvrenja. S druge strane, ukoliko bi
posle delacije neko tree lice ukralo stvar koja je objekat legata, samo bi univerzalni
sukcesor bio ovlaen da zahteva povraaj stvari. Isporukoprimac ima potraivanje
samo prema nasledniku, odnosno univerzalnom sukcesoru. Naravno, ukoliko bi
naslednik zloupotrebio svoj poloaj kako bi onemoguio legatara da stekne stvar koju
mu je zavetalac ostavio, bie duan da mu nadoknadi pretrpljenu tetu.
Obligacija je, kao to smo videli, pravo poverioca da od dunika zahteva
odreeno ponaanje. To stanje ne moe biti neprmmereno dugo, otuda je svaka
obligacija podlona zastarelosti. Svojina je, kao apsolutno pravo, namenjena da traje
neogranieno i zato nije podlona zastarelosti.
Iako je relativno dejstvo obligacije jedna od njenih osnovnih pravnih osobina,
od tog pravila postoje izvesni izuzeci. Ti izuzeci se, pre svega, odnose na sluajeve
upisa obligacionih prava u javne knjige. Ukoliko se zakup upie, npr. u zemljine
knjige, njegovo dejstvo nije vie relativnog, ve apsolutnog karaktera, tako da bi svaki
novi vlasnik morao da potuje prava zakupca sve do isteka zakupa. Slino je i sa
linim slubenostima koja su upisana u javne knjige, ili sa ugovornim pravom pree
kupovine, koje je takoe upisano u javne knjige i sl. Obligaciona prava imaju dejstvo i
prema treim licima kada su ispunjeni uslovi za pobijanje dunikovih pravnih dela
(actio Pauliana), u kom sluaju poverilac moe da usmeri svoj zahtev (tubu) prema
treem licu, kome je njegov dunik preneo odreeno pravo. Apsolutno dejstvo
obligacije je mogue i po posebnom zakonskom propisu, naroito kada se predvia da
prenoenjem svojine ne prestaje obligacioni odnos.
OBLIGACIJA I (ILI) OBLIGACIONI ODNOS
Obligacija je, kao to smo videli, pravni odnos koji obuhvata dve strane, od kojih
je jedna ovlaena da od druge zahteva odreenu prestaciju, odnosno inidbu.
inidba se moe javiti u nekoliko oblika: davanje, injenje, neinjenje, uzdravanje,
trpljenje. U stvari, skraeno reeno, uvek je re ili o injenju ili neinjenju.
65
Obligacija, dakle, podrazumeva, pravni odnos (vezu), izmeu dve strane,

aktivne i pasivne, poverilake i dunike. Poverilac ima pravo da zahteva od
dunika odreeno (aktivno ili pasivno) ponaanje, a dunik je obavezan da to
ispotuje. Odnos poverioca i dunika je uzajaman, reciproan: ono to je za poverioca
pravo, to je za dunika obaveza. Izmeu njih, dakle, postoji odnos korelativnosti. To
je posledica injenice da izmeu subjektivnog prava i obaveze (duga) uvek mora
postojati korelacija, a ona podrazumeva istovremenost nastanka prava i obaveze.
Poverilac ima subjektivno pravo koje se u materiji obligacija ispoljava kao
potraivanje (trabina), ali on ujedno ima i pravo na zahtev (tubu). Dunik, sa
svoje strane, ima obavezu koja se u materiji obligacija ispoljava kao dug, ali taj dug
prati i dunikova odgovornost. Poverioevom potraivanju uvek odgovara dug, to
znai da izmeu potraivanja i duga uvek postoji veza korelativnosti; takva veza je
pravilo i u zahtevu (kondemnatorne tube) i odgovornosti. To je, uostalom, tradicija
rimskog prava, jer ona podrazumeva da dug ujedno znai i odgovornost, i obrnuto,
ukoliko dug ne prati odgovornost, to nije prava, civilna obligacija, ve nesavrena,
naturalna obligacija. S druge strane, u germanskom pravu se od najstarijih izvora
inila razlika na dug (Schuld), s jedne, i odgovornost (Haftung), s druge strane. Obian
dug, naime, nije podrazumevao i mo prinudnog izvrenja; da bi se zasnovala pravna
odgovornost, koja podrazumeva i mogunost prinude, morao se zakljuiti poseban
pravni posao kojim je dunik prihvatao i takvu mogunost.
66
Meutim, izmeu poverioevog prava na zahtev i dunikove odgovornosti ne

postoji ni u savremenim pravima uvek odnos korelacije.
Izmeu poverioevog prava na zahtev i dunikove odgovornosti moe se javiti
trostruki odnos, u vidu sledeih pravnih situacija: 1. korelacija; 2. ograniena
korelacija; 3. odsustvo korelacije. Prvi sluaj se jo naziva potpuna obligacija, a u
druga dva sluaja re je o nepotpunim obligacijama.
1. Korelacija
Zahtev i odgovornost redovno stoje u uzajamno odgovarajuem, korelativnom
odnosu. Poverilac ima pravo da zahteva od dunika odreeno ponaanje, npr. predaju
odreenog iznosa novca u cilju sticanja svojine, a dunik je to duan da uini.
Ukoliko se dunik oglui o svoju obavezu, poverilac, smatrajui da je njegovo pravo u
konkretnom sluaju povreeno, podie tubu. Ukoliko sud oceni da je poverioev
zahtev osnovan, presudie u njegovu korist i dunik e pod pretnjom prinudnog
izvrenja (nad njegovom imovinom) svoju obavezu morati da ispuni u celosti. Slina
je situacija posmatrana i sa stanovita spremnosti dunika da ispuni svoju obavezu.
Naime, i dunik ima ne samo dunost ve i pravo da svoju obavezu ispuni o roku, jer
je to u njegovom interesu (tako izbegava pravne posledice docnje), a to znai da je
poverilac duan da primi ispunjenje obaveze. Na taj nain korelacija e biti
ispunjena i obligacija ugaena. Kada je, dakle, re o obligacijama u kojima postoji
korelacija u pogledu zahteva i odgovornosti, govorimo o civilnim, potpunim
obligacijama. Meutim, korelacija podrazumeva pravni i etiki element. Sa pravnog
stanovita, korelacija postoji ukoliko postoji pravni identitet, prestaciona
istovetnost izmeu zahteva i odgovornosti. Sa etikog stanovita, korelacija postoji
ako se nain ispunjenja, oblik u kome se zahteva izvrenje obaveze, kako poverioca,
tako i dunika, vri tako da u konkretnom sluaju za drugu stranu ne predstavlja
ikanu, da subjekta na drugoj strani korelacije (obligacije) ne stavlja u gori poloaj pri
vrenju prava iz obligacionog odnosa nego to je bio poloaj jedne, odnosno druge
strane pri nastanku obligacije. Ako je poverilac dao duniku na zajam 10.000 evra
tako to mu je predao dak pun kovanog novca od po jednog evra, onda nee biti
zloupotrebe prava ako dunik postupi na isti nain pri vraanju duga. Ali, ako je
poverilac dao duniku na zajam isti iznos u apoenima od 1.000, 500 i 100 evra, npr.
to e inae biti redovan sluaj, dunik ne moe poveriocu da vrati dug tako to e mu
predati pun dak kovanih novia, jer tu zaista postoji pravna, ali ne i etika
korelacija, a to je ve domen primene zloupotrebe prava. Ili, npr. u ugovoru o
doivotnom izdravanju je predvieno, pored ostalog, da davalac primaocu
izdravanja daje i tri obroka dnevno. Davalac se toga strogo pridrava, ali to ini
tako to obroke servira u plastinoj kofi ili svaki put uz rune grimase i gestove.
Etiki element korelacije oigledno nedostaje!

67
Zloupotrebljeno pravo nije nita drugo do izvrnuto pravo u svom vrenju, odnosno
nain vrenja ne odgovara cilju zbog koga je to pravo nastalo. Otuda se i u civilnim
(potpunim) obligacijama, u takvim sluajevima, moe invertovati poloaj poverioca
i dunika ili pogorati poloaj dunika: ona strana koja je bila poverilac moe se
nai u poloaju dunika, npr. naknade tete usled raskida ugovora, ili se poverilac
moe nai u poverilakoj docnji, ali, isto tako, dunik se moe nai u jo teem
poloaju u odnosu na poloaj pre zloupotrebe prava, npr. u dunikoj docnji.
2. Ograniena korelacija
Ova vrsta nepotpune obligacije postoji kada je odgovornost dunika manja od
poverioevog zahteva, a ona se, pak, moe javiti u dva vida: a) predmetno ograniena
odgovornost i b) vrednosno ograniena odgovornost.
a) Predmetno ograniena odgovornost. Ova odgovornost se moe javiti u
dva oblika: 1) odricanje od svojine i 2) odgovornost imovinskim fondom.
1) Derelikcija, odnosno odricanje od svojine. To je sluaj kada vlasnik
stvari proceni da su vei trokovi koje treba da isplati u vezi s povraajem
svoje stvari od savesnog draoca nego to stvar uistinu vredi. Npr. leari
na za odreenu stvar je, zbog duine njenog trajanja, postala vea od trine
vrednosti stvari. Sluajevi takvog odricanja od svojine naroito su poznati
u pomorskom pravu (spasavanje brodova, popravke brodova ili trokovi veza)
i tada se nazivaju abandon.
2) Odgovornost imovinskim fondom, a ne imovinom kao celinom (odgo
vornost cum viribus). Kao to je poznato, osnovna svrha imovine je da hiro
grafernim poveriocima prui sigurnost u realizaciji njihovog potraiva
nja. U tom smislu, dunik odgovara svojom (celokupnom) imovinom. Ipak, u
odreenim sluajevima dunik nee odgovarati svojom imovinom kao takvom,
ve samo njenim odreenim delom, odreenim fondom unutar imovine. To e,
npr. biti sluaj kada ostavioevi poverioci, budui da je naslednik prezadu
en i da postoji opasnost da se naslednikovi poverioci namire tako to e
zahvatiti njegovu celokupnu imovinu (to i jeste pravilo), zahtevaju separatio
bonorum, odnosno odvajanje zaostavtine od imovine naslednika. Na taj nain
se u imovini naslednika formiraju dva fonda, jedan koji se sastoji od zao
stavtine koju je nasledio od ostavioca i njegove ostale imovine, tako da ovaj
prvi fond slui za namirenje ostavioevih poverilaca i oni se mogu namiri
vati iskljuivo iz tog fonda, bez mogunosti zahvatanja u drugi fond, ali i
obrnuto: naslednikovi poverioci se mogu namirivati samo iz drugog fonda,
bez mogunosti zahvatanja u prvi.
b) Vrednosno ograniena odgovornost (odgovornost pro viribus). Ova vrsta
odgovornosti znai da dunik odgovara predmetno neogranieno, celokupnom
68
svojom imovinom, ali vrednosno ogranieno, dakle, do visine odreene vrednosti.

Tako, u trenutku delacije imovina naslednika se spaja sa zaostavtinom i od tog
momenta imovina naslednika je jedna i jedinstvena celina (uz izuzetak separatio
bonorum). Kao ostavioev univerzalni sukcesor, naslednik, po samom zakonu,
odgovara svojom celokupnom imovinom i za njegove dugove, ali samo do visine
vrednosti nasleene zaostavtine, a u skladu s principom savremenog prava da
naslednik ne moe imati tete od subjektivnog naslednog prava.
Na osnovu izloenog vidljivo je da se izraz obligacija moe koristiti u uem i
irem smislu. Ukoliko se koristi u irem smislu, to je jednostavno sinonim za
obligacioni odnos. Ukoliko se, pak, koristi u uem smislu, onda re obligacija
najee znai ili dug, odnosno dunikovu obavezu, ili potraivanje, dakle,
poverioevo pravo. Kolokvijalno, obligacija se izjednaava sa dugom, npr. neretko
se uje imam obligaciju prema njoj, odnosno njemu", u smislu imam odreenu
obavezu prema odreenom licu, obavezan sam da pomognem i sl. ak i u nekim
faktikim odnosima koji su slini obligacionom odnosu, ali je predmet ili osnov
zabranjen, ega su stranke potpuno svesne (tzv. Gentlemens agreement) kada jedna
strana izvri svoj deo dogovora, druga priznaje" da ima obligaciju prema prvoj i
ponaa se u skladu s tim. Meutim, smatramo da je to pitanje terminoloke prirode i
da jednostavno pri upotrebi treba naglasiti da li se obligacija koristi u uem ili
ire^m smislu, a svakako treba smatrati pretpostavkom da se koristi iri smisao.
Drugim reima, ukoliko nije posebno napomenuto da je re o uem smislu,
odnosno ukoliko to iz konteksta nesumnjivo ne proizlazi, treba uzeti da su
obligacija i obligacioni odnos sinonimi.
3. Odsustvo korelacije
U sluaju odsustva korelacije, u stvari, postoji jedna korelacija izmeu
subjektivnog prava i duga, ali ne i izmeu prava na zahtev i odgovornosti. U ovoj
vrsti obligacija postoji etika sadrina, ali je takva obligacija iz razloga pravne
sigurnosti, npr. usled dugotrajnog nevrenja prava od strane poverioca, izgubila
neposrednu pravnu zatitu, izgubila kondemnatornost, ali se obligacija nije ugasila.
Budui da postoji pravna korelacija u smislu subjektivnog prava (potraivanja) i
obaveze dunika (duga), koja ima, makar
69
i umanjenu (zbog nevrenja) etiku sadrinu, ali ne i neposrednu sankciju, dakle,

odsustvo korelacije izmeu zahteva i odgovornosti, takva obligacija, da bi bila
obligacija, mora imati neku vrstu pravne zatite, neki oblik graanskopravne
sankcije. Ta sankcija je posredna i ogleda se u tome da ukoliko dunik svoju obavezu
ispuni, makar i u zabludi, tek tada se smatra da je obligacija ugaena i poto je
ugaena, dunik koji je izvrio svoju prestaciju ne moe traiti restituciju ili naknadu
tete, jer je za datu promenu u subjektivnim graanskim pravima postojao pravni
osnov (dunik je svojom inidbom odgovorio na poverioevo subjektivno pravo,
potraivanje je ugaeno ispunjenjem dunikove obaveze). Dakle i ovo odsustvo
korelacije je relativno, jer osnovna korelacija postoji (bez nje ne bi bilo obligacije),
ali ne i korelacija koja vodi neposrednom prinudnom ostvarenju korelacija zahteva i
odgovornosti. Ove obligacije u kojima postoji odsustvo korelacije u navedenom
smislu nazivaju se naturalne obligacije.
S druge strane, odsustvo korelacije sutinski postoji i prilikom odgovornosti za
drugog, kao i u sluajevima jemstva, nekih zalonih prava (npr. hipoteka, lombardni
poslovi i sl.).
4. Zakon korelacije i zakon relativne korelacije u obligaciji
Kao to je pokazano, obligacija podrazumeva odgovarajui pravni odnos
izmeu poverioca i dunika. Otuda se pojmovi obligacija i obligacioni odnos
poklapaju, odnosno predstavljaju sinonime. Obligacija obuhvata dve ravni: A.
poverioevu i B. duniku, koje, pak, sadre po dva elementa, s tim da postoji i
dvostruki odnos izmeu samih ravni.
A. Posmatrana u ravni poverioca, obligacija obuhvata: a) njegovo subjektivno
pravo (potraivanje) i a1) pravo na zahtev (kondemnatorna tuba),
B. Posmatrana u ravni dunika, obligacija obuhvata: b) njegovu obavezu (dug)
i 61) njegovu odgovornost (trpljenje imovinske sankcije).
Izmeu ove dve ravni (A+B) postoje dvostruke veze uzajamnosti, odnosno
korelacije:
Prva je korelacija (apsolutna korelacija) izmeu potraivanja i duga, koju moemo
nazvati korelacija X. Korelacija X je apsolutna, odnosno bezizuzetna uzajamnost, jer
sama obligacija postoji tek ukoliko postoji korelacija izmeu a) i b). Drugim reima,
a+b je conditio sine qua non obligacije. H=a+b, budui da je apsolutne prirode, jeste
pravilo bez izuzetka, oblacioni zakon.
70
Druga korelacija (relativna uzajamnost) tie se odnosa izmeu poverioevog

zahteva i dunikove odgovornosti, koju emo oznaiti sa U (korelacija U). Ta
korelacija se moe predstaviti kao U=a1+b1. Meutim, za razliku od korelacije X,
korelacija U je relativnog karaktera, jer pravilo da 61 prati i odgovara a1, tako da
zajedno ine U, ima izuzetaka. Ti izuzeci su sluajevi ograniene korelacije i
odsustva korelacije. To znai da U moe da oznaava i odnos u kome je 61 manje od
a1, jer je zahtev kvantitativno vei od odgovornosti u konkretnom sluaju. Konano,
U moe da znai da 61 kvalitativno ne odgovara a1, odnosno da zahtevu ne
odgovara neposredna odgovornost. U tom sluaju postoji odnos U=a1+b2, gde 62
znai da postoji samo posredna dunikova odgovornost, u smislu da ukoliko dunik
dobrovoljno ispuni (dakle 62) svoj dug (dakle b), obligacija je tim ispunjenjem
ugaena (dunik je svojom inidbom uspostavio korelaciju izmeu zahteva i
odgovornosti), dakle, obligacioni zakon X prestao je da vai ispunjenjem, te se otuda
dunik trajno oslobodio obaveze, a time je i trajno izgubio pravo da u tom
konkretnom odnosu, u toj obligaciji zahteva restituciju ili naknadu tete.
PODELA OBLIGACIJA
Kao to smo videli, obligacija je jedna uzajamnost, korelacija, u kojoj prava jedne
strane odgovaraju obavezama druge strane. Obligacija, odnosno njena unutranja
korelacija moe biti vie ili manje sloena, a njena fenomenologija veoma raznovrsna.
Obilje pravnih odnosa i njihovih pojavnih oblika, koje podrazumeva ova pravna
materija, toliko je iroko i raznovrsno da se nauci postavlja, i to kao jedan od
osnovnih zadataka da izvri odabir kriterijuma i klasifikaciju ovog horizonta
obligacija, kao i da utvrdi pravni znaaj takve podele. Znaaj podele obligacija je
viestruk, kako sa stanovita nastanka, zatim promena, kao i prestanka obligacija,
ali takoe i sa stanovita tumaenja sadrine obligacije.
Obligacije se mogu podeliti po razliitim kriterijumima, i to prema: 1.
predmetu; 2. kauzi; 3. mnoini subjekata; 4. mnoini predmeta; 5. sankciji; 6. trajanju.
PODELA PREMA PREDMETU OBLIGACIJE
Prema predmetu, obligacije se dele na: pozitivne i negativne, obligacije cilja i
sredstva, kao i novane i nenovane obligacije.
1. Pozitivne i negativne obligacije
Pozitivne obligacije su obligacije injenja, a negativne su obligacije neinjenja. U
pozitivnim obligacijama re je o pravu poverioca da zahteva od dunika da neto uini,
npr. da preda odreenu stvar, da izradi odreeni predmet, da mu daje izdravanje, da ga
neguje, da mu obrauje imanje, naslika portret i sl. S druge strane, kada je poverilac
ovlaen da zahteva od dunika odreeno uzdravanje, npr. uzdravanje od izgradnje
sprata na zgradi, uzdravanje od saenja visokih poljoprivrednih kultura, uzdravanje od
putanja glasne muzike i u vreme kada nije kuni mir i sl., tada je re o negativnim
obligacijama.
72
Pozitivne obligacije, prema preciznijoj podeli, podrazumevaju obligacije davanja i

obligacije injenja. Davanje je injenje u cilju predaje stvari koja vodi sticanju
odreenog stvarnog prava, npr. predaja stvari u cilju sticanja svojine, a injenje u uem
smislu jeste ispunjenje obligacije na drugi nain, koje, dakle, ne predstavlja predaju
stvari u cilju sticanja nekog stvarnog prava, npr. izrada nekog predmeta, obrada
imanja, izdravanje, nega i sl. Nama se ini da ova preciznija podela nije beskorisna,
ali da nema naelan znaaj, pre svega zato to je i predaja stvari obuhvaena pojmom
injenja. Otuda i nije mogue nainiti sasvim doslednu podelu, npr. izrada neke
skulpture ili portreta za naruioca posla, u krajnjoj liniji, ima za cilj predaju tako
zavrenog predmeta (skulpture ili slike) u svojinu naruioca posla, to je u pravnom
smislu isto to i davanje. Naravno, takvo davanje podrazumeva i odreeno prethodno
injenje, a razliite pravne posledice mogu proizai iz jedne druge podele na line i
neline obligacije, npr. ako je izrada portreta poverena odreenom umetniku, samo on
moe izraditi taj potret (obligacija je intuitu personae), ali predaju moe punovano
izvriti i drugo lice, npr. umetnikov naslednik.
Pozitivne obligacije su pravilo, jer je injenje, i u okviru toga i davanje, id qud
plerumque fit u pravnom ivotu, a ono to je pravilo ureeno je imenovanim ugovorima.
Otuda imenovani ugovori sadre pozitivne obligacije: razmena, kupoprodaja, prodajni
nalog, zajam, ugovor o delu, ugovor o graenju, ugovor o prevozu, ostava, nalog,
komision, ugovor o trgovinskom zastupanju, otpremanje, ugovor o kontroli robe i
usluge, ugovor o organizovanju putovanja, ugovor o angaovanju ugostiteljskih
kapaciteta (alotman), osiguranje, zaloga, jemstvo, upuivanje (asignacija) i dr. Svi
navedeni utovori su ureeni kao imenovani ugovori u Zakonu o obligacionim
odnosima, naravno, i u drutim zakonima i zakonicima u uporednom pravu, i sadre
pozitivne obligacije, odnosno neko injenje i esto u okviru toga odreeno davanje; npr.
razmena, kupoprodaja, prodajni nalog i sl. ne mogu se ni zamisliti bez davanja, a ugovori
o delu, graenju, prevozu, organizovanju putovanja, alotmanu i sl. ne mogu se, pak,
zamisliti bez injenja.
Prema pravilima koja vladaju u naem, ali i u austrijskom i vajcarskom pravu, za
sticanje svojine putem ugovora potrebno je da je prenosilac
73
(prodavac) bio vlasnik, da je ugovor o prodaji (kupoprodaji) punovaan i da je

izvreno injenje u smislu predaje (davanje) stvari, kao i upis u javne knjige kada su u
pitanju nepokretnosti. Otuda je jasno da je prodavac dunik u datoj obligaciji koji
mora izvriti navedeno injenje (davanje), a poverilac ima pravo da to zahteva.
Meutim, postavilo se pitanje kakva je pravna situacija u pravnim sistemima u
kojima ugovor ima translativno dejstvo? Jer ukoliko sam ugovor prenosi svojinu, iz
toga sledi da nema obligacije davanja. Eklatantan primer je sistem koji sadri Code
civil, a prema kome punovaan ugovor o kupoprodaji predstavlja dovoljan uslov za
prenos svojine s prenosioca, odnosno prodavca, na sticaoca, odnosno kupca, pod
pretpostavkom da je re o individualno odreenim stvarima. Sline situacije se mogu
javiti i u pravima u kojima ugovor nema translativno dejstvo, kao to je to sluaj i s
naim pravom. To su situacije: kada prodavac prenese svojinu na kupca samim
ugovorom, a stvar ne preda, ve je zadri po drugom osnovu, npr. ostavoprimac ili
poslugoprimac (constitutum posesorium); kada kupac ve dri stvar po drugom
osnovu, npr. kao ostavoprimac ili poslugoprimac, a potom stekne svojinu na toj
stvari putem kupoprodaje (traditio brevi manu); kada se prodata stvar nalazi kod treeg
lica na osnovu nekog pravnog posla, npr. po ugovoru o zakupu koji jo nije istekao,
tako da ni prodavac ni kupac nemaju dravinu stvari (cessio vindications); kada
prodavac proda i preda stvar kupcu, ali zadri pravo svojine do potpune isplate
kupoprodajne cene (pactum reservati dominii). U vezi sa ovim problemom slino je i
nemako reenje, prema kome se prenos svojine vri posebnim, apstraktnim pravnim
poslom, koji je nezavisan od titulusa. Bitno je da stranke imaju animus koji je
upravljen na prenos svojine, bez obzira na injenicu da li su odredbe kupoprodaje
ispotovane ili ne (npr. da li je plaena cena), dakle, sam apstraktni ugovor prenosi
svojinu. U svim navedenim situacijama akt davanja je nepotreban, jer je sam ugovor
izvrio prenos, te se postavlja pitanje da li je tu, u stvari, re o negativnoj obligaciji,
u smislu da prodavac mora da se uzdri od akata koji bi remetili svojinska
ovlaenja novog vlasnika. Ipak, odgovor na ovo pitanje je negativan, jer je
prenosilac sada obavezan, kao uostalom i sva trea lica, da se uzdri od
uznemiravanja vlasnika u vrenju prava svojine, jer svojina, kao stvarno pravo,
deluje erga omnes. Ugovorom kojim je preneta svojina i sama obligacija se ugasila, te
je prestao obligacioni odnos inter partes. Zbog toga nije u pitanju negativna obligacija,
ali ako nije negativna, onda mora biti pozitivna. U stvari, pozitivna obligacija se u
razliitim sistemima samo razliito ispoljava. U sistemima koji podrazumevaju
titulus i modus, predaja je u funkciji prenosa svojine, a u sistemima sa translativnim
prenosom, sam ugovor je u funkciji
74
prenosa svojine. Cilj je isti: prenos svojine, a to je pozitivna obligacija. Stvar

postaje jasnija u sluaju neizvrenja obligacije, npr. prenosilac nije bio vlasnik
stvari, te poto nije izvrio svoju obavezu (prenos svojine predajom ili samim
ugovorom), znai da je povredio obligaciju i zato se javlja odgovornost (restitucija i
pravo na naknadu priinjene tete).
Negativne obligacije se sastoje u uzdravanju od injenja. Tu je, dakle, re o
pasivnom ponaanju: neinjenju, odnosno trpljenju. Ipak, treba istai da postoji
jedan uslov pravne prirode da bi ova vrsta prestacije mogla biti predmet obligacije.
Taj uslov jeste, pre svega, doputenost pozitivne obligacije povodom koje je nastala
negativna obligacija, odnosno obligacija neinjenja u konkretnom sluaju, a ukoliko
je doputena pozitivna obligacija, treba utvrditi da li je i negativna obligacija
doputena in concreto. Da bi, naime, nastala negativna obligacija, nuno je prvo
utvrditi da li dunik uopte ima pravo na zasnivanje pozitivne obligacije, npr. da li
lice A ima pravo da lii ivota lice X? Ukoliko krivinopravni propisi to zabranjuju,
dosledno tome, nije mogue zasnovati doputenu obligaciju kojom se lice A
obavezuje licu B da ne izvri ubistvo lica X. Meutim, ako postoji pravna obaveza
lica A da lii ivota lice X, jer ex oficio mora da izvri smrtnu kaznu nad osuenim
licem X, onda ugovor izmeu lica A i B, kojim se A obavezuje da to ne uini, nee
uivati pravnu zatitu. Takva negativna obligacija bie nepunovana. Da bi, dakle,
nastala punovana negativna obligacija, bitno je, pre svega, da imperativni propisi
izvan materije graanskog prava (krivini i upravnopravni poropisi) ne zabranjuju
injenje ili uzdravanje od injenja u konkretnom sluaju. Pored toga, zasnivanje
obligacionog odnosa mora se proveriti i kroz prizmu graanskopravnih propisa,
odnosno ogranienja privatne autonomije (autonomije volje), i to prinudnih propisa,
javnog poretka i dobrih obiaja. Tako, npr. ne moe nastati punovana negativna
obligacija kojom se ugovarai obavezuju da nee raskinuti svoj ugovor bez obzira na
razloge. Isto tako, nee biti doputeno odricanje od prava da se zahteva ponitenje
ugovora zbog prekomernog oteenja, ili ugovaranje odricanja od prava na raskid ili
izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti (rebus sic stantibus) bez obzira na
savesnost i potenje ugovaraa.
Knji irva Teorija ob/gacija
75
Treba se, meutim, podsetiti da postoji jedno naelo koje derivira iz najoptijeg
naela savesnosti i potenja, a to je zabrana prouzrokovanja tete, koja nalae
dunost uzdravanja od postupaka kojima se moe drugom prouzrokovati teta, kao da
je posredi neka vrsta negativne zakonske obligacije, ijom povredom se stvara
konkretan obligacioni odnos izmeu poverioca (oteenog) i dunika (tetnika).
Meutim, ovde se postavlja pitanje odnosa doputenosti pozitivne obligacije kada se
ona zasniva na pristanku oteenika i opte zabrane prouzrokovanja tete. Ugovor
izmeu oteenika i tetnika, na osnovu koga nastaje negativna obligacija
(neinjenje se sastoji u obeanju odustanka od zahteva, nepodnoenju tube) moe
otkloniti nastanak pozitivne obligacije, ali pod uslovom da injenje nije zakonom
zabranjeno. Saglasnost u vezi sa ovakvom negativnom obligacijom moe nastati i
preutno (facta concludentia). Tako, npr. u svim pravima je doputeno da oteeni
iznese predmete koji su u njegovoj svojini i organizuje takmienje u streljatvu, pa
ukoliko doe do njihovog unitenja, nee imati pravo da zahteva naknadu tete.
Negativne obligacije mogu nastati ugovaranjem odreenih slubenosti ili njihovim
konstituisanjem na osnovu zavetanja, npr. pravo prolaza, pravo uzimanja vode iz
bunara, dunost da se odreena stvar ne proda u odreenom roku i sl. Negativne
obligacije mogu bitm i nesamostalne, npr. kupac se obavee da kupljenu stvar ne
proda odreeno vreme.
Negativna i pozitivna obligacija esto se mogu nai i zajedno. Npr. prilikom
prava pree kupovine prodavac se mora uzdrati od prodaje pre nego to ponudi
stvar titularu prava pree kupovine i njegovog izjanjenja, te ukoliko titular
navedenog prava prihvati ponudu, nastaje pozitivna obligacija za obe strane
(predaja stvari u cilju prenosa svojine, odnosno predaja novca). S druge strane,
ukoliko se prekri navedena negativna obligacija, opet e nastati pozitivna, jer e
prodavac biti duan da titularu prava pree kupovine naknadi tetu. Dakle, u
pogledu prava na naknadu tete usled povrede negativne obligacije, pozitivne
obligacije uvek prate povredu negativne. Negativna obligacija postoji upravo zbog
postojanja pozitivne koja je
76
obezbeuje, ali ne i obrnuto. Pozitivna obligacija, naime, postoji zato to nema

negativne obligacije u konkretnom sluaju. Uslov postojanja pozitivne je odsustvo
negativne, jer bi je, u suprotnom, negativna ponitila. S druge strane, uslov
postojanja negativne je postojanje pozitivne, jer bi bez nje negativna obligacija
bila izvan sfere prava, to znai da uopte ne bi bila obligacija. Spoj pozitivnih i
negativnih obligacija esto se dogaa i u ugovoru o ortakluku, upravljanju neijom
imovinom, u ugovorima o doivotnom izdravanju i sl.
Pravni znaaj podele. Pozitivne obligacije su pravilo i otuda su pravila vezana za
njih znaajnija, to, naravno, ne znai da ono to je u praksi ree, a to su negativne
obligacije, treba da bude ignorisano. Znaaj podele na pozitivne i negativne obligacije
ima tri aspekta: jedan se odnosi na nastanak obligacije, drugi na uslove njene
transformacije, a trei na njeno dokazivanje.
Prvi aspekt odnosi se na povredu obligacije. Kada je re o pozitivnoj
obligaciji, njena povreda se vri proputanjem injenja ili deliminim injenjem,
odnosno deliminim neinjenjem, pa ak i injenjem, ali koje ne odgovara sadrini
obligacije. Redovno to e biti neinjenjem, npr. zadravanjem stvari, umesto njenom
predajom u cilju prenoenja svojine, kako je to ureeno pravilima o kupoprodaji.
Meutim, povreda pozitivne obligacije moe se uiniti i na drugi nain, npr. ako je
re o generinim stvarima, delmmina predaja (polovina ugovorene koliine i sl.)
takoe predstavlja povredu obligacije, ili injenje koje je neblagovremeno, tako da
je protivno cilju, kauzi same obligacije (poslenik zavri sajamski tand posle
zatvaranja sajma i sl.), ili izvri inidbu u sasvim drugom mestu od ugovorenog i sl.
S druge strane, negativna obligacija podrazumeva injenje kao uslov njene
povrede. Obligacija je povreena upravo zato to se dunik nije uzdrao od injenja,
npr. stavio je zapreku tako da titular prava prolaza nije mogao da proe preko
njegovog zemljita ve obilaznim putem, to je imalo kao posledicu povean
utroak goriva i vremena. Negativna obligacija je u izvesnom smislu apsolutnog
karaktera, jer uzdravanje od povrede mora biti apsolutno, poto bilo kakvo
neuzdravanje, dakle, bez obzira na obim, predstavlja povredu negativne obligacije.
Kada je, pak, re o pozitivnim obligacijama, povreda moe biti razliita u vezi sa
obimom, to e biti od uticaja i na obim dunikove odgovornosti, te u tom smislu,
pozitivna obligacija poseduje i specijalnu relativnost u pogledu odnosa obima
povrede i obima odgovornosti za tu povredu. Dosledno tome, ne moe biti sumnje da
se razlikuje pravni poloaj onog dunika koji uopte nije ispunio svoju obavezu
injenja, u odnosu na onog koji ju je delimino ispunio, ili onog koji je nije ispunio u
neznatnom delu, npr. dunik se obavezao da preda dva vagona ita, a nije predao
poveriocu nita, u odnosu na drugog dunika sa istom obavezom koji je poveriocu
predao jedan vagon, ili pak treeg dunika ija je obaveza ista kao i u prethodnim
sluajevima, a koji je poveriocu predao vagon i devet tona ita.

11
Drugi aspekt odnosi se na otpoinjanje toka zastarnog roka, jer njegovim istekom
civilna obligacija se transformie u naturalnu, to znai da se gubi mo prinudnog
ostvarenja. Otuda je trenutak otpoinjanja ovog roka od nesumnjive vanosti. Pravilo
je da u pozitivnim obligacijama rok otpoinje da tee prvog sledeeg dana po isteku
onog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, dakle, prvog
dana posle dospelosti. Dospelost je samo drugi naziv za trenutak kada nastaje pravo
poverioca da podigne tubu u konkretnom sluaju. Sve to kao pravilo, jer zakon u
posebnim sluajevima moe da predvidi i to drugo. Za razliku od toga, u negativnim
obligacijama rok otpoinje da tee prvog sledeeg dana poto je dunik izvrio
injenje, umesto neinjenja.
Trei aspekt se odnosi na dokazivanje za sluaj spora oko povrede obligacije.
Kao to je poznato, onus probandi lei na tuiocu, to znai da je poverilac u
obligaciji, koji e se u parninom postupku javiti kao tuilac jer dunik nije ispunio
svoju obavezu, duan da dokae da je tuenik, odnosno dunik kriv za povredu
obligacije. Meutim, kada je re o obligacijama koje su nastale povredom ugovorne
obaveze, budui da nije dolo do realizacije ugovorne obaveze (kontraktuelna)
krivica dunika se pretpostavlja. U tom sluaju tuilac samo treba da dokae svoje
poverilako svojstvo na osnovu punovanog pravnog posla. Ipak, to pravilo se
ograniava na pozitivne obligacije, jer dunik treba da dokae da svoju obavezu nije
ispunio iz nekog razloga koji bi ga oslobodio krivice (via sila, sluaj, iskljuiva
krivica treeg lica). Drugim reima, poloaj poverioca u postupku u vezi sa sporom
o pozitivnim obligacijama je pasivan. Meutim, kada je re o negativnim
obligacijama, odnosno neinjenju (uzdravanje, trpljenje), iako se obligacija zasniva
na ugovoru, poverilac mora u postupku imati aktivniju ulogu u odnosu na sluaj
pozitivne obligacije. Kako je re o obavezi neinjenja, po prirodi stvari poverilac
dokazuje da je dunik uinio ono to, prema ugovoru, nije smeo, jer dunik svakako
nee to da dokazuje (nije mu u interesu). Tek kada bi poverilac uinio, makar,
verovatnim da je dunik svojim injenjem povredio negativnu obligaciju, tada
dunik ima interes da dokazuje da za povredu nije kriv, odnosno da je do povrede
obligacije dolo usled vie sile, sluaja ili krivice treeg lica.
2. Obligacije cilja (rezultata) i sredstva
Predmet obligacije moe da podrazumeva postizanje odreenog rezultata, cilja
ili, pak, samo pokuaj da se dati rezultat, odnosno cilj postigne.
78
Obligacija cilja podrazumeva takvu vrstu obaveze kojom dunik mora postii
odreeni rezultat (obligations de resultat). Nain na koji je dunik doao do cilja nije bitan,
osim ukoliko je (sam nain) zakonom zabranjen. Dakle, da li je dunik uloio vie
ili manje vremena, sredstava, energije i sl., sve je to irelevantno i obligacija e biti
povreena ukoliko nije postignut cilj (rezultat) koji ta vrsta obligacije
podrazumeva, odnosno koji je ugovoren. U ugovorima o kupoprodaji predaja
odreene stvari mora ostvariti cilj, a to je prenos svojine. Predaja stvari samo u
dravinu ne moe zadovoljiti ugovore iji je cilj prenos svojine (npr. prodaja,
razmena, poklon). Neostvarenje odreenog rezultata, bez obzira na savesnost ili
krivicu dunika, predstavlja povredu obligacije i konstituisanje obligacije naknade
tete. Veina obligacija su obligacije cilja.
Obligacije sredstva (obligations de moyens) stvaraju obavezu koja
podrazumeva preduzimanje radnji koje treba da dovedu do odreenog cilja, ali
postizanje datog cilja, odnosno rezultata nije bitno za ispunjenje dunikove
obaveze. Ono to je bitno jeste da je dunik postupao u skladu s naelom
savesnosti i potenja, i pokazao odgovarajui stepen panje koji je u kon kretnom
sluaju nuan kada je pokuavao da postigne dati rezultat, a ako su za injenja u
tom pravcu potrebna i posebna, struna znanja u ovoj vrsti obligacije najee je
upravo o tome re neophodno je da dunik postupa lege artis, po pravilima
odgovarajue struke. Kada je, npr. ugovoreno leenje od neke teke bolesti, pa
doe do fatalnog ishoda, u sudskom postupku o nainu leenja koji je primenio
tueni lekar izjasnie se sudski vetaci medicinske struke, tako da e od njihovog
nalaza i miljenja zavisiti prihvatanje ili odbijanje osnova tubenog zahteva.
Obligacija sredstva je i poznati ugovor o istraivanju nafte na podruju junog
Jadrana, gde su do sada utroena znatna sredstva, ali nalazite koje bi bilo
ekonomski opravdano za eksploataciju nije naeno. Ista je pravna situacija i kada
se angauje trener u cilju postizanja boljih sportskih rezultata, kao i angaovanje
agencije za brano posredovanje i sl. Ponekad opti razvoj drutva, naroito
tehnike, utie da se nekadanja obligacija sredstva pretvori u obligaciju cilja. To je,
npr. bio sluaj sa ugovorom o prevozu, koji je vekovima, zbog neizvesnosti ishoda
plovidbe i putovanja uopte, bio obligacija sredstva, ali danas zbog sasvim
precizne navigacije, meteorologije i bezbednosti putnih pravaca, to je obligacija
cilja.
Podela na obligacije cilja, odnosno rezultata i obligacije sredstva naroito je
produbljena u francuskoj nauci, pri emu je ukazano na poseban znaaj razlikovanja
ugovorne i deliktne odgovornosti za tetu i stepenovanje panje dunika, kada su u
pitanju obligacije sredstva.
Knjga irva Teorija obptacija

79
Pravni znaaj podele. Pravni znaaj podele ogleda se u dva pravca: u vezi s
procenom poloaja poverioca i dunika, kao i u vezi sa odreenim imperativnim
propisima koji ograniavaju obligacije cilja.
Kada je re o obligaciji rezultata, odnosno cilja, postoji pretpostavka o
odgovornosti dunika. Odgovornost dunika u ovoj vrsti obligacije najblia je
objektivnoj odgovornosti. Odsustvo postignutog cilja (rezultata) automatski
prouzrokuje odgovornost dunika, koji moe isticati samo opte uslove za
osloboenje od odgovornosti, npr. delovanje vie sile u konkretnom sluaju ili
iskljuive krivice treeg lica. U ovom delu, dakle, u obligacijama cilja (rezultata),
princip da se poverilac u kontraktuelnim obligacijama nalazi u privilegovanom
procesnom poloaju jer dunik mora da dokazuje da nije kriv za neispunjenje
obaveze ostaje u celini ouvan.
U obligacijama sredstva, s druge strane, krivica dunika se ne pretpostavlja. To
vai i kada su u pitanju obligacije nastale ex contractu. Poverilac je u ovakvim
obligacijama duan da dokae da je odsustvo rezultata bilo uzrokovano delanjem
dunika bez dovoljno panje, truda, rada ili nepotovanjem pravila struke. U tom
smislu, procesni poloaj poverioca u obligacijama cilja (rezultata) znatno je
povoljniji u odnosu na poloaj poverioca u obligacijama sredstva. Naravno, i vice
versa, poloaj dunika je znatno nepovoljniji u obligacijama cilja u odnosu na njegov
poloaj u obligacijama sredstva, to proizilazi ve iz injenice da je onus probandi u
obligacijama cilja na duniku.
S druge strane, kada se ugovara obligacija cilja, postoje odreena ogranienja
koja se tiu prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih obiaja, to neposredno
suava mogunosti nastanka takvih obligacija. Tako postizanje odreenih
nemoralnih ciljeva, ali i ciljeva koji predstavljaju povredu prava iz linih i
porodinih odnosa, ili uopte ne mogu biti deo sadrine doputene obligacije, ili pak
moe biti re samo o obligaciji sredstva. Ugovor kojim bi se neko obavezao da e
preduzeti odgovarajue aktivnosti kako bi razveo odreeni brak, nije doputeno, ni
kao obligacija cilja ni kao obligacija sredstva. Ali, preuzimanje obaveze da se
jednom licu nae odgovarajui suprunik, mogla bi biti samo obligacija sredstva.
3. Novane i nenovane obligacije
Obligacioni odnos, kako je ve reeno, pretpostavlja i mogunost da se svaka
obligacija moe, u krajnjoj liniji, svesti na novani ekvivalent. Meutim, to je
posredno svoenje obligacije na novac. Kada je, pak, re o podeli obligacija,
kriterijum podele mora biti neposredan. Dosledno tome,
80
predmet obligacije moe biti predaja odreenog iznosa novca ili pak pre stacija
koja ne glasi na novac. U svim trinim privredama, posebno savremenim, novac je
roba od posebnog znaaja, jer je to opti ekvivalent u kome se izraava masa svih
ostalih vrsta robe. To je zamenljiva, po rodu odreena i potrona stvar, alm to ipak
nije generina stvar kao druge. Novac ima dvostruku funkciju: kao plateno sredstvo
i kao opte prometno sredstvo. U stvari, da bi se bilo koje dobro nalo u okvirima
graanskog prava, ono mora biti, makar i ne sasvim adekvatno (npr. odreena lina
prava) procenljivo u novcu. Novac u tom smislu podlee pravilima graanskog
prava, ali, pre svega, podlee i odreenenim imperativnim propisima javnog prava.
Svaka drava, ili grupa drava, posebnim propisom odreuje valutu ili valute,
odnosno vrstu novca (po pravilu, jednu, ali to pravilo trpi i izuzetke) koja
predstavlja obavezno sredstvo plaanja. U Srbiji je zakonsko sredstvo plaanja dinar.
Plaanje izmeu fizikih lica vri se, po pravilu, gotovim novcem, a izmeu
pravnih lica bezgotovinskim plaanjem, tzv. obraunskim novcem (npr.
virmanskim nalozima, hartijama od vrednosti i dr.) Novac ima svoju nominalnu
vrednost, koja je nepromenljiva, i svoju prometnu, trinu vrednost, koja je
promenljiva. Upravo zbog ove druge osobine novane inidbe se u savremenim
pravima smatraju inidbama vrednosti, jer promene u trinoj vrednosti imaju i
posledice na planu prava (npr. promenjene okolnosti, prekomerno oteenje,
zelenaki poslovi, neosnovano bogaenje, naknada tete, civilna deoba). I zaista,
ukoliko bi se dosledno insistiralo na naelu monetarnog nominalizma, to je jedno
vreme bio sluaj u naem pravu, to bi dovelo do povrede jednog vieg naela, naela
savesnosti i potenja, koje uz autonomiju volje (privatnu autonomiju) ini sam
temelj celokupnog graanskog prava. Npr. ugovorena je isplata cene nepokretnosti
u nekoliko rata, ali usled visoke inflacije, doe do velike promene u vrednosti
novca. Doslovnom zatitom naela novanog nominalizma, poverilac (prodavac)
bio bi teko oteen, to svakako ne moe biti cilj i svrha obligacionog, pa ni prava
uopte. Zbog toga je novac s raznih aspekata podvrgnut posebnim zakonskim
pravilima prinudnog karaktera, pa ova podela ima ne samo teorijski ve i veliki
praktini znaaj. Zakon o obligacionim odnosima sadri posebne odredbe o
novanim obligacijama.
ZOO je donet u vreme bespogovorne vladavine jedne ideologije koja je na
graansko pravo, u veoj ili manjoj meri, gledala s nepoverenjem. ak se i
sam izraz graansko pravo" jedno vreme nije smeo koristiti, ve su
81
upotrebljavani drugi izrazi, npr. imovinsko pravo. U takvom ambijentu novane

transakcije, ugovaranje indeksnih klauzula, kliznih skala, zlatnih klauzula i sl., koje bi
titile poverioca novane obligacije od inflatornih tendencija koje su u razliitim
periodima, manje ili vie, ukazivale na razliku u shvatanju da je novana obligacija
samo" davanje zamenljivih stvari, u odnosu na shvatanje da je to pre svega inidba
vrednosti, odnosno obligacija ija je sama sutina u visini vrednosti. Odredba
kojom je bilo utvreno da kad obaveza ima kao predmet svotu novca, dunik je
obavezan da isplati onaj broj novanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad
zakon nareuje to drugo, predstavljala je nedvosmisleno utvrivanje naela
monetarnog nominalizma. Nju su pratile i druge zakonske restrikcije tog, ali i drugih
zakona, npr. pravilo zabrane indeksne klauzule, zabrana tzv. zlatnih i valutnih
klauzula i sl. Jedina odredba u ZOO, u to vreme, koja je pruala mogunost izvesne
zatite poveriocu novane obligacije bila je Klizna skala", koja je ipak imala
ogranieno dejstvo jer se odnosila samo na ugovore u kojima se jedna strana
obavezivala da izradi i isporui odreene predmete. Za takve ugovore postojala je
mogunost ugovaranja cene robe zavisno od cena materijala i rada, kao i drugih
elemenata koji utiu na visinu trokova proizvodnje u odreeno vreme na
odreenom tritu. U celini gledano, i to je bio jedan od elemenata inflatornog"
pada moralnih vrednosti, jer je ekonomska logika pojedinaca nalagala prekomerno
zaduivanje, zaduivanje koje nije zasnovano na imovinskom i radnom potencijalu;
kreditna sposobnost je postala fikcija, a rad je zamenjen pekulacijom. Na taj nain iz
osnova je poremeena korelacija koja mora postojati izmeu subjektivnog prava i
obaveze, odnosno izmeu poverioevog potraivanja i dunikovog duga.
Nepostojanje ove korelacije i s teorijskog i s praktinog stanovita ne znai nita
drugo do ponitenje sutine obligacije.
Svi ti razlozi uslovili su odgovarajue izmene ZOO u materiji novanih
obligacija. Odredba o novanom nominalizmu je relativizovana na nain da se mogu
ugovoriti i klauzule koje novane obaveze utvruju kao inidbe vrednosti (valutne,
zlatne klauzule i sl.), pa se sada obaveze koje glase na
82
plaanje, npr. u inostranoj valuti moe zahtevati u dinarima, a prema vaeem kursu
na dan ispunjenja, s tim to se novo pravilo primenjuje i na novane obligacije
nastale pre stupanja na snagu ovih izmena, naravno, ukoliko nisu ugaene
(isplatom, prebijanjem i sl.) do trenutka primene ovih izmena. Danas se, dakle,
mogu zasnovati obligacioni odnosi u novanim obavezama koji tee ouvanju
interesa poverilaca u uslovima inflacije, na nain da je mogue ugovoriti
odgovarajue indeksne klauzule, pa i rast cena na malo u vreme ispunjenja,
odnosno isplate.
S druge strane, interesi dunika su zatieni maksimiranjem kamata, zabranom
anatocizma, zabranom zelenakih ugovora i dr. Stopa ugovorene kamate izmeu
fizikih lica ne moe da bude via od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaa
na tedne uloge po vienju, dok se za pravna lica primenjuju posebni propisi (npr.
propisi koji ureuju bankarsko poslovanje i sl.). U sluaju da je kamata ugovorena,
ali ne i njena stopa niti vreme ispunjenja, za obligacije izmeu fizikih lica
primenie se takoe kamatna stopa koja se u mestu ispunjenja plaa na tedne uloge
po vienju, a za pravna lica posebni propisi koji se odnose na banke i bankarske
organizacije (npr. osiguravajua drutva i sl.). Ukoliko je ugovorena kamata koja je
via od doputene, primenie se najvia dozvoljena kamatna stopa. Zatita interesa
dunika je predviena i mogunou da dunik novane obaveze ovu isplati pre
roka, jer se u tom sluaju odbija iznos kamate za vreme od dana isplate do dospelosti
obaveze, ako je to predvieno ugovorom ili obiajem. Ova povoljnost je za dunika
uvrena tako to Zakon predvia nitavost odredbe ugovora kojom bi se dunik
ovog prava odrekao.
Novane su one obligacije koje za predmet imaju predaju odreenog iznosa
novca koji je prema pozitivnim propisima doputen (novac u opticaju),dok su
nenovane sve ostale obligacije, dakle, sve ostale prestacije koje za svoj predmet
ne podrazumevaju novac koji je u zvaninom opticaju. Tako, npr.
83
predaja starog novca, koji nije u opticaju, a ima numizmatiku vrednost, nije
novana, ve nenovana obligacija. Takav numizmatiki novac moe biti povezan s
novanom obligacijom (npr. kupoprodajni ugovor) ali to ne mora biti sluaj, npr.
ugovor o razmeni izmeu dva numizmatiara, u kom sluaju je re o dvostranoj
nenovanoj obligaciji. S druge strane, neposredna obaveza isplate novca u zakonitom
opticaju, kao to je obaveza kupca u pogledu cene, obaveza davaoca rente u
ugovorima o doivotnoj renti ili davaoca izdravanja ako je ugovorena isplata novca
u ugovorima o doivotnom izdravanju, obaveza zakupca da plati ugovorenu
zakupninu, obaveze obeju strana u ugovorima o zajmu, obaveza tetnika da isplati
izgubljenu dobit u korist oteenog i dr. jesu novane obligacije.
Mogue je da obligacioni odnos obuhvata vie razliitih obligacija, kako
novanih, tako i nenovanih, npr. dunik je obavezan da isplati odreeni novani
iznos i preda odreenu stvar. U tom sluaju, u pogledu predaje stvari vae pravila za
nenovane obligacije, a za predaju novca, naravno, pravila koja ureuju novane
obligacije.
esto se javljaju i takvi obligacioni odnosi koji u svom sastavu predstavljaju
jednovremeno postojanje kako novane, tako i nenovane obligacije. Tako, u
ugovorima o doivotnom izdravanju i kada je ugovorena isplata mesenih iznosa
novca, ta obligacija, po samom Zakonu, uvek podrazumeva m izvesne nenovane
obligacije da se davalac brine o primaocu do kraja njegovog ivota i da ga posle
smrti sahrani. Slino je i u mnogim drugim imenovanim ugovorima, npr.
prilikom zakupa, zakupac ima obavezu da plaa zakupninu, ali takoe ima
obavezu da po prestanku zakupa vrati stvar u ispravnom stanju (neoteenu),
odnosno u stanju u kojem je bila kad mu je predata u zakup.
Kada je re o kombinaciji novane i nenovane obligacije, postavlja se pitanje:
koja pravila upotrebiti u takvom sluaju? Pri odgovoru na to pitanje, naravno, mora
se voditi rauna o volji ugovaraa, odnosno njihovoj zajednikoj nameri, ali i o
objektivnom kriterijumu koji u konkretnom sluaju ukazuje na prevagu jednog ili
drugog elementa takvog spoja, to u krajnjoj liniji upuuje na metod teorije
apsorpcije. Naime, ako je u jednoj obligaciji novano davanje dominantno, na ta
ukazuju navedeni primeri ugovora o doivotnom izdravanju (gde se injenje
davaoca izdravanja sastoji u isplati novca u mesenim ratama) i ugovora o zakupu,
onda novana obligacija apsorbuje nenovanu, te se in concreto primenjuju pravila
koja ureuju novane obligacije. Ukoliko je re, npr. o ugovoru o razmeni uz doplatu,
pitanje je da li je novani deo obligacije vee, iste ili manje vrednosti u odnosu na
stvar koja se razmenjuje. Dosledno
84
tome, ako je doplata pri razmeni neznatna, re je o nenovanoj obligaciji, ako je pak
doplata znatna, posredi je novana obligacija.
U vreme donoenja Zakona o obligacionim odnosima novac je bio relativno
stabilan, u smislu da inflacija nije prelazila predvidljive granice. Otuda je Zakon
predviao da je dunik novane obaveze morao da isplati onaj broj
novanihjedinicanakoji jeobavezaglasila (naelo monetarnog nominalizma), i to,
ako je obaveza glasila na stranu valutu, njeno ispunjenje se moglo zahtevati u
dinarima, prema kursu koji je vaio u trenutku nastanka obaveze. To je u uslovima
visoke inflacije, dovodilo poverioce u nazavidan, esto i apsurdan poloaj. Dunici
su, odugovlaei parnice, odnosno ponaajui se protivno naelu savesnosti i
potenja, dolazili u poloaj da imaju viestruke koristi, i to srazmerno
odugovlaenju postupka. Drugim reima, dunik se bogatio svakim danom ve na
osnovu injenice to je (jo) dunik! To je bio direktan udar na korektivnu
(komutativnu) pravdu, a to je, dakako, jedan od osnovnih ciljeva kojima tei
obligaciono pravo, i graansko pravo uopte, kao i jedan od osnovnih postulata na
kojima poiva pravosue u ovoj pravnoj materiji. Upravo zato su usledile izmene
Zakona o obligacionim odnosima iz 1993. godine, kojim je izvrena korekcija
odredaba i u vezi s ispunjenjem novanih obligacija, tako da se ispunjenje takve
obligacije sada moe zahtevati u dinarskoj proivvrednosti po kursu u trenutku
ispunjenja. Navedeni razlozi uticali su i na ukidanje odredbe koja je zabranjivala
ugovaranje indeksne klauzule. To znai da je sada znatno proirena mogunost
ugovaranja kliznih skala, ali svakako u granicama osnovnih naela koja propisuje
Zakon. Zakon, inae, propisuje da je u ugovorima u kojima se jedna strana
obavezuje da izradi i isporui odreene predmete dozvoljeno ugovoriti da e cena
zavisiti od cena materijala i od rada, kao i drugih elemenata koji utiu na visinu
trokova proizvodnje u odreeno vreme na odreenom tritu.
Pravni znaaj podele. Znaaj podele obligacija na novane i nenovane izuzetan
je u savremenim trinim privredama. Tu se postavlja pitanje kamata, isplate pre
roka, mesta ispunjenja i problem odnosa naela monetarnog nominalizma i
izuzetaka od tog naela.
85
Kamata je prva specifinost novanih obligacija, jer se ona, u sluaju docnje,

podrazumeva u svim novanim obavezama ukoliko to drugo nije ugovoreno. S druge
strane, kada su u pitanju novane obligacije izmeu fizikih lica, dunik e plaati
kamatu na glavnicu zbog same upotrebe novca, to, dakle, nema veze sa docnjom,
ukoliko je to ugovoreno, a ukoliko su u pitanju ugovori u privredi, dakle, ugovori
kojima se zasnivaju novane obligacije izmeu pravnih lica, kamata se podrazumeva
iako nije ugovorena. Ako izmeu fizikih lica, naime, nije re o dobroinom poslu,
dunik, pored glavnice, duguje i kamatu koja se u mestu ispunjenja plaa na tedne
uloge po vienju. Ukoliko je re o novanoj obligaciji, dunik padom u docnju
automatski i bezizuzetno duguje zateznu kamatu, a to je kamata utvrena po
Zakonu o visini stope zatezne kamate. ak ni opti razlozi za oslobaanje od
odgovornosti po osnovu krivice, npr. via sila, ne primenjuju se kada je re o docnji u
novanoj obligaciji. No, mogue je da poverilac usled docnje dunika trpi i odreenu
tetu, npr. neko preduzee izgubi odreeni posao zbog neblagovremene isplate kredita
od banke, u kom sluaju e krivica dunika biti relevantna (npr. banka nije izvrila
isplatu zbog vie sile). Ipak i u tom sluaju bie relevantno da li je dunik bio
spreen da ispuni obavezu iz razloga koji ga oslobaa (npr. via sila) ili je ve bio u
docnji kada je nastupio dogaaj
koji bi ga, redovno, oslobodio krivice, jer ukoliko je dunik ve pao u docnju,
naknadno dejstvo razloga za oslobaanje od odgovornosti, pa ni via sila, nee uticati
na dunikovu odgovornost za priinjenu tetu. U tom smislu postavlja se pitanje:
kako postupiti kada je teta uinjena poveriocu via od iznosa zatezne kamate?
Ukoliko poverilac dokae datu visinu tete, koja prevazilazi zateznu kamatu, dunik
e biti obavezan da naknadi tu razliku, u skladu s naelom integralne naknade tete.
Obligacija koja sadri kamatu moe se zasnivati i na ugovoru. Meutim, ni u
jednom pravu ugovorena kamata ne moe biti bez ogranienja, jer bi se u tom
sluaju otvorile mogunosti zelenaenja. Zato, kada je re o ugovorenoj kamati, treba
istai da stopa ugovorene kamate, za fizika lica, ne moe biti via od kamatne stope
koja se u mestu ispunjenja plaa na tedne uloge po vienju. Kada je re o pravnim
licima, maksimiranje kamata je ureeno posebnim zakonom. U sluaju da je kamata
ugovorena, ali je proputeno utvrivanje njene visine ili vreme dospelosti, onda su
po Zakonu mogune dve situacije: jedna se odnosi na fizika, a druga na pravna
lica. Kada su posredi fizika lica, primenjuje se kamatna stopa koja se u mestu
ispunjenja plaa na tedne uloge po vienju. Kada se novana obligacija odnosi na
pravna lica, meu njima se primenjuje kamatna stopa koju banka ili druga
bankarska organizacija plaa, odnosno ugovara za takvu ili slinu vrstu posla i
dospeva po isteku godine, ako za odreeni sluaj nije predvieno to drugo.
Naravno,u sluaju daje kamata via od dozvoljene, primenie se najvia dozvoljena
stopa kamate.
Ugovaranje kamate trpi jo jedno zakonsko ogranienje. Naime, nitava je
odredba ugovora kojom se predvia da e na kamatu, kada dospe za isplatu, poeti
da tee nova kamata ako ne bude isplaena stara (zabrana anatocizma). Ipak, moe se
unapred ugovoriti da e stopa kamate biti poveana ukoliko dunik blagovremeno ne
isplati dospele kamate. U vreme donoenja ZOO stalo se na stanovite da svrha
novane obligacije ne treba da bude neogranieno plaanje kamata i zato je
postavljeno pravilo da kada se iznos dospelih kamata izjednai sa glavnicom,
kamata prestaje da tee. Navedene odredbe su bile prinudnog karaktera, ali takva
ogranienja bi stvarala znatne tekoe u radu bankarskih organizacija, zbog ega je
ZOO predviao izuzimanje banaka i drugih bankarskih oranizacija od ovog reima
kada je posredi bilo kreditno poslovanje. Ipak, razvoj trine privrede doveo je do
ukidanja pravila da kada se iznos dospelih kamata izjednai sa glavnicom, kamata
prestaje da tee.
Zakonu je mogua i predstavlja jo jednu vrstu zatite dunika. Dunik, dakle, moe
novane obaveze ispuniti pre roka i ta odredba ima imperativni karakter, jer je
nitava odredba utovora kojom bi se dunik ovog prava odrekao. Dunik koji svoju
obavezu ispuni pre roka ima pravo, ako je na to ovlaen ugovorom ili to proizlazi
Knjiga
prva
mz obiaja, da zahteva odbitak iznosa kamate za vreme od dana isplate do dospelosti
Teorija obaveze. Slino tome, u ugovorima o prodaji sa obronim otplatama cene u kojima se
obligacij
pokretna stvar predaje kupcu pre nego to mu cena bude potpuno isplaena, kupac
a
uvek moe da isplati odjednom ostatak dugovane cene. Taj ostatak se isplauje ist,
87
bez ugovornih kamata i bez trokova, i ova odredba je imperativna, jer je suprotna
odredba nitava. Pravila o prodaji sa obronim otplatama cene vae i u sluaju
Pit
drugih pogodaba koje imaju istu sutinu, kao to je, npr. ugovor o zakupu sa
anje
odredbom da e stvar koja je data u zakup prei u svojinu zakupca ako bude plaao
koje je
zakupninu za odreeno vreme. Ta pravila e se primenjivati i u sluaju zajma datog
vezano
zakupcu i namenjenog za kupovinu odreenih stvari ako su se zajmodavac i
za
prodavac sporazumeli da kupac za stvar koju mu je prodavac prodao otplauje
vreme
zajmodavcu cenu u obrocima, prema ugovoru zakljuenom izmeu kupca i prodavca.
ispunje
Sve su ove odredbe imperativnog karaktera i ugovaranje suprotnih odredaba izaziva
nja
njihovu nitavost, osim odredaba koje predviaju da prodavac zadrava prava
novan
svojine pre isplate cene. Odbitak kamata postoji po Zakonu i u vezi s naknadom u
e
obliku rente. Dakle, kada je re o novanim obligacijama u kojima se naknada daje u
obavez
obliku rente, pravilo je da se novana renta dosuena na ime naknade tete plaa
e jeste
meseno unapred, ako sud ne odredi to drugo. Ali ako poverilac zahteva potrebno
isplata
obezbeenje, a dunik ga ne prui, poverilac ima pravo da zahteva da mu se, umesto
duga
rente, isplati ukupan iznos ija se visina odreuje prema visini rente i verovatnom
pre
trajanju poverioevog ivota, uz odbitak odgovarajuih kamata.
roka. Tu
Mesto ispunjenja takoe ima odreeni znaaj kada je re podeli obligacija na
je
posredi nenovane i novane pa otuda Zakon predvia odreena pravila i u ovoj materiji.
interes 3akon u ovoj materiji, sjednestrane, razmatraoptapravilaispunjenja, dakle,
poverio zajednika pravila koja se odnose na nenovane i novane obligacije, a s druge
ca koji strane, posebno ureuje izvesne specifinosti vezane samo za novane obligacije.
moe
doi u
pitanje,
jer
je
poverila
c
raunao
s
vremen
skom
dimenzi
jom
isplate
kamate,
koja
dolazi u
pitanje
isplato
m pre
roka.
Takva
isplata,
isplata
pre
roka, po
Kada je re o optim pravilima koja vae za nenovane obligacije, dunik

svoju obavezu, svoj dug treba da ispuni poveriocu u mestu koje je odreeno
pravnim poslom ili zakonom. Ali, ako mesto ispunjenja nije odreeno ni pravnim
poslom ni zakonom, a ne moe se odrediti ni po vrsti posla ni po prirodi obaveze
ili ostalim okolnostima, ispunjenje obaveze vri se u mestu u kome je dunik u
vreme nastanka obaveze imao svoje sedite, odnosno prebivalite, a u nedostatku
prebivalita, svoje boravite. U sluaju da je dunik pravno lice, koje ima vie
jedinica u raznim mestima, kao mesto ispunjenja smatra se sedite jedinice koja
treba da izvri prestacije neophodne za ispunjenje obaveze ako je poveriocu ta
okolnost pri zakljuenju ugovora bila poznata ili morala biti poznata.
S druge strane, kada je re o novanim obligacijama, kao mesto njihovog
ispunjenja smatra se mesto u kome poverilac ima svoje sedite, odnosno
prebivalite, a ukoliko poverilac nema prebivalite u naoj zemlji, relevantna
injenica je njegovo boravite. Kada je re o pravnim licima a plaanje se vri
virmanom, novane obligacije se ispunjavaju u seditu organizacije gde se vode
poverioeva novana sredstva. Ali, ako je poverilac promenio mesto u kome je
imao svoje sedite, odnosno prebivalite u vreme kada je obaveza nastala, zbog
ega su poveani trokovi ispunjenja, to poveanje pada na teret poverioca.
O naelu monetarnog nominalizma ve je bilo rei. Naime, kada je predmet
obaveze odreeni iznos novca, pravilo je da dunik mora da isplati onaj broj
novanih jedinica na koji obaveza glasi, a izuzetak je kada zakon odreuje to
drugo. Ako, pak, novana obaveza glasi na plaanje u stranoj valuti ili u zlatu,
njeno ispunjenje moe da se zahteva u domaem novcu prema kursu koji vai u
trenutku ispunjenja obaveza, a dunik koji zadocni sa ispunjenjem novane
obaveze duguje, pored glavnice, i zakonsku zateznu kamatu.
Prema doslovnom shvatanju naela monetarnog nominalizma, novana
obaveza se ispunjava istim brojem novanih jedinica bez obzira na izmenu
vrednosti novca, to podrazumeva i ogranienje privatne autonomije stranaka
(autonomije volje), u smislu zabrane ugovaranja odreenih korelacija koje bi
uticale na ouvanje kupovne vrednosti novca, npr. vezivanje za kurs odreenih
valuta, ili za cenu zlata (tzv. zlatne klauzule), ili drugih plemenitih metala, ili
rasta cena odreenih drugih vrsta robe. Pri tome, treba voditi rauna da se
ogranienja privatne autonomije stranaka (autonomije volje) najee vre
kogentnim normama posebnih zakona, npr. zakonima o deviznom poslovanju,
zakonima o novanom sistemu.
Meutim, nijedan zakon ili zakonik koji ureuje materiju obligacija ne moe biti
potpuno dosledan u ouvanju monetarnog nominalizma. Dokaz za to je i (nuno)
postojanje jednog broja opteprihvaenih ustanova koje upravo treba da
relativizuju posledice monetarnog nominalizma, ali i ire posledice izmenjenih
uslova do kojih je dolo u periodu izmeu nastanka obaveze i njenog ispunjenja.
To su pravila o promenjenim okolnostima (rebus sic stantibus), kada posle
zakljuenja ugovora nastupe takve promene koje oteavaju ispunjenje obaveze
jedne strane, ili ako se zbog njih ne moe ostvariti svrha ugovora, a sve u meri da
je oigledno da ugovor vie ne odgovara oekivanjima poverioca i dunika i da
je, po optem miljenju, takva obligacija nepravina. Slino je i prilikom naknade
tete u obliku novane rente, jer kada doe do znatnijih promenjenih okolnosti,
sud je, na zahtev ovlaenog lica, ovlaen da povea rentu, ili je pak smanji, pa i
ukine.
S druge strane, naelo monetarnog valorizma vodi rauna o promenama
kupovne moi novca, tako da je ne samo mogue ve i sasvim legalno da dunik,
prilikom ispunjenja svoje obaveze, preda razliit broj novanih jedinica u odnosu
na onaj koji je svojevremeno primio, npr. na osnovu ugovora o zajmu.
Ipak, dosledno potovanje naela monetarnog nominalizma vodi
jednostranosti, ak iskljuivosti, to drugim reima znai nepravednosti, jer vodi
rauna o interesima samo jedne strane, i to dunike. U uslovima visoke inflacije
opravdana oekivanja poverioca, odnosno njegova prava u pogledu novane
obligacije mogu biti veoma ugroena, ak i obesmiljena. To je razlog to svako
pravo mora nai izvesnu meru kojom bi bili zadovoljeni i obezbeeni prava i
interesi obeju strana u obligacionom odnosu, dakle, kako dunika, tako i
poverioca. Zbog toga je, kako je ve reeno, izvrena i izmena originalnog teksta
Zakona o obligacionim odnosima u smislu ublaavanja naela monetarnog
nominalizma, odnosno otvaranja mogunosti bolje zatite poverioevih prava
kada je re o novanim obligacijama. S druge strane, neogranieno ugovaranje
odreenih kliznih skala, koje bi vodile rauna samo o interesu poverioca, koji po
definiciji ima povoljniji poloaj u odnosu na dunika, takoe moe odvesti na
teren nepravde. Zato je, kada su posredi novane obligacije, neophodno nai
pravu meru izmeu ova dva naela naela nominalizna i valorizma.
U vezi s tim, treba istai da Zakon o obligacionim odnosima u svojoj osnovnoj
odredbi koja ureuje naelo monetarnog nominalizma predvia
90
pravilo isplate od strane dunika onog broja novanih jedinica na koji obaveza glasi,
uz mogunost odstupanja, u jednom ili drugom pravcu, u skladu sa zakonskim
propisima, bilo samog Zakona o obligacionim odnosima ili posebnih zakona.
Praksa pokazuje da se, upravo zbog smanjenja kupovne vrednosti novca koje je
postalo uobiajeno, kada su u pitanju novane obaveze, najee ugovaraju valutne
obaveze. Meutim, kako je kod nas zakonsko sredstvo plaanja dinar, nije mogue
kondemnatornom tubom zahtevati isplatu u stranim sredstvima plaanja, ve
iskljuivo u dinarima. Izmenom Zakona omogueno je postizanje odreene mere
izmeu interesa poverioca i dunika, s obzirom na to da kada je ugovorena valutna
obaveza, njeno ispunjenje se moe zahtevati u dinarima, ali po kursu koji se
primenjuje u trenutku ispunjenja novane obligacije. Dosledno tome, postoje jo
neke pravne situacije kada se vodi rauna o eventualnim izmenama u vrednosti
novca, kada se ispunjenje vri ne prema trenutku koji bi bio logian s obzirom na
prirodu i vreme nastanka obeveze, ve u odreenom trenutku koji nastupa kasnije.
Tako, kada je re o naknadi materijalne tete, njena visina se odreuje ne prema
cenama u vreme tetnog dogaaja, ve prema cenama u vreme donoenja sudske
odluke, izuzev kada zakon odreuje to drugo. Slino tome, kada je re o takvom
obliku ugovora o zajmu kada zajmoprimac nije primio novac, ve neku drugu
odreenu koliinu zamenljivih stvari, ali se obavezao da zajam vrati u novcu,
zajmoprimac e ipak imati pravo opcije: da zajam vrati u datoj koliini primljenih
stvari ili u novanoj protivvrednosti tih stvari, u vreme i u mestu koji su ugovorom
odreeni za vraanje, a isto pravilo se odnosi i na sluaj kada nije mogue vratiti
istu koliinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Konano, i navedeni izuzetak koji
predvia sam Zakon, a koji se odnosi na mogunost ugovaranja klizne skale kada se
dunik obavezao da izradi i isporui odreene predmete, ali tako da e cena zavisiti
od cena materijala i rada, kao i drugih elemenata koji utiu na visinu trokova
proizvodnje u odreeno vreme i na odreenom tritu, nije nita drugo do voenje
rauna o interesima takvog dunika u uslovima oekivanih promenjenih okolnosti
koje mogu ozbiljno da utiu na takvu novanu obligaciju (u pogledu cene).
PODELA PREMA KAUZI OBLIGACIJE
Podela prema kauzi podrazumeva uu podelu: na osnovu izjave volje i na osnovu
zakona; na kauzalne i apstraktne obligacije; line i neline obligacije.
91
1. Obligacije koje nastaju na osnovu volje i na osnovu zakona

Sve obligacijeimajuukrajnjoj liniji osnov u zakonu. aki kadajeupitanju
primena obiaja ili statuta, ili meunarodnih konvencija, zakonski propisi upuuju na
njihovu primenu. Meutim, ovde je u pitanju neposredni uzrok, razlog, kauza
nastanka konkretne obligacije. Ukoliko je nastanak obligacije neposredno vezan za
izjavu volje pravnog subjekta, znai da su u pitanju pravni poslovi, a u materiji
pravnih poslova kauza je drugaija u odnosu na osnov obligacija iji nastanak nije
vezan za izjavu volje.
Obligacije iji se neposredni nastanak vezuje za zakonske propise sadre
kauzalnu vezu koja se bazira ili na uzronoposledinom, kauzalnom nizu injenica
koje neposredno vode do dunika (voza je na peakom prelazu udario peaka,
tetnik je zapalio kuu oteenog), ili je uzrok odgovornosti dunika neposredno
zakonski propis, kao to je sluaj prilikom objektivne odgovornosti za tetu ili
odgovornosti za drugog.
Pravni znaaj podele. Kada je uzrok, kauza obligacije neposredna primena
zakona, npr. prilikom objektivne odgovornosti, po pravilu se ne ulazi u dokazivanje
kauzalne veze u vezi s nastankom obligacije, jer je u pitanju pretpostavljena
odgovornost. Ipak, i u tim sluajevima pretpostavka odgovornosti nije neoboriva,
iako su izuzeci retki, npr. roditelji se mogu osloboditi odgovornosti za tetu koju je
prouzrokovalo njihovo dete do sedam godina ivota ako dokau da je dete bilo
povereno drugom, fizikom ili pravnom licu (npr. u obdanitu) i da je do tete dolo
odgovornou tog lica. Za tetu koju zaposleni u radu ili u vezi s radom prouzrokuje
treem licu, odgovara preduzee u kojem je zaposleni radio. Ipak, mogue je
dokazivanje da je zaposleni, prema okolnostima sluaja, postupao kako je trebalo,
to znai da e se ii na dokazivanje uzronoposledinog lanca, odnosno u pitanje
krivice (npr. straar je povredio kradljivca i iscepao mu odelo prilikom pokuaja
provalne krae u preduzeu).
Istraivanje uzronoposledine veze izmeu tetnog dogaaja i ponaanja
tetnika je pravilo, bez obzira na kome lei teret dokazivanja u konkretnom pravu.
Prema Zakonu o obligacionim odnosima, ukoliko uzronoposledina veza ukazuje
na odreeno lice kao tetnika, ono e biti duno da dokae da je teta nastala bez
njegove krivice, to znai da e pitanje kauzalnosti biti predmet sudskog spora. ak
i kada se odgovara po osnovu pravinosti, mora se utvrditm uzronoposledina veza
(kauzalnost) izmeu tetnika i tete, bez obzira na to to je tetnik neodgovoran.
Pitanje kauzalnosti u obligacijama koje nastaju van domena izjave volje moe biti i
predmet vetaenja, jer su to injenina pitanja (npr. vetaci graevinske struke
prilikom ruenja zgrade, vetaci grafoloke struke prilikom nanoenja
92
nematerijalne tete pisanim pretnjama ili klevetama, vetaci saobraajne struke

prilikom saobraajnih nesrea itd.).
Kada su, s druge strane, u pitanju obligacije iji je neposredni osnov izjava volje
pravnog subjekta, pitanje kauze (osnova pravnog posla) sloenije je i zavisi od
vrste pravnog posla, a pre svega od podele na jednostrane i dvostrane, kao i teretne i
dobroine pravne poslove. Primena pravila o kauzi u materiji obligacija koje nastaju
na osnovu izjave volje zahteva posebna znanja pravne nauke (teorije o kauzi) i kako
su to pravna pitanja, vetaenje nije mogue zbog pravila iura novit curia. Bez
poznavanja kauze pravnog posla nije mogue ni pravilno tumaenje konkretnog
posla, a time ni spoznaja odgovarajuih prestacija date obligacije. Reju, bez kauze u
sluaju spora nije mogue utvrditi sadrinu obligacije.
2. Kauzalne i apstraktne obligacije
Svaka obligacija ima svoj osnov, svoju kauzu. Kriterijum podele nije, dakle,
postojanje ili nepostojanje kauze, ve njena vidljivost, odnosno skrivenost. To je
naroito karakteristino u materiji pravnih poslova a posebno ugovora. U nekim
poslovima je kauza istaknuta tako da je jasno zbog ega je takav pravni posao nastao,
a time je znatno olakano njegovo svrstavanje u posebne podele (npr. teretni,
dobroini, lini, nelini, komutativni, aleatorni i dr.), kao i njegovo tumaenje. Npr.
jedno lice daje drugom odreenu koliinu novca, i to zato da bi mu ovaj drugi
predao violinu u svojinu. Oigledno je da je u pitanju ugovor o prodaji
(kupoprodaji) i kako je to imenovan ugovor, unapred su poznata zakonska prava i
dunosti kupca i prodavca, odnosno dvostruki odnosi poverilake i dunike strane.
Ukoliko je voza prolaskom kroz crveno svetlo otetio drugo vozilo, jasno je da je
kauza takve obligacije deliktna odgovornost tetnika, koji e biti duan da
oteenom naknadi pretrpljenu tetu. Ako dete do sedme godine ivota prouzrokuje
tetu drugome, odgovaraju roditelji, bez obzira na njihovu krivicu, pri emu je
kauza njihove obaveze neposredno vezana za zakonski propis i sl. Osnov kauzalne
obligacije je, dakle, neposredno vidljiv i jasan.
Apstraktne obligacije imaju skriven osnov, odnosno kauza nije neposredno
vidljiva i jasna, a to onemoguava svrstavanje takve obligacije u odgovarajue
posebne podele, s jedne, i onemoguava tumaenje odgovarajuih prava i obaveza
dunika, odnosno poverioca, s druge strane. Tako, npr. za menicu je poznato da
poverilac potrauje odreeni iznos novca od dunika, ali nije poznato zbog ega,
jer je kauza nevidljiva. Ipak, i takav pravni posao zavisi od postojanja i doputenosti
kauze, jer ako dunik uloi prigovor, sud je duan da istrai kauzu. U tom smislu,
mogue je da je u pitanju zabranjeni pravni posao (npr. zelenaki ugovor), mogue je
da poverilac nije sam izvrio svoju
93
obavezu, a zahteva od dunika da izvri svoju, mogue je da je dunik ve ispunio

svoju obavezu, a poverilac je ipak podneo menicu na naplatu i sl.
Pravni znaaj podele. Znaaj podele ogleda se u tome to je u kauzalnim
obligacijama neposredno jasan razlog njihovog nastanka, to olakava reavanje
spornih pitanja meu strankama i, posebno, kada su u pitanju pravni poslovi,
omoguava pravilno tumaenje spornih odredaba posla. Npr. razliita pravila se
primenjuju u teretnim i dobroinim poslovima, razliita su pravila tumaenja u
poslovima inter vivos u mortis causa, razliita je naknada materijalne i nematerijalne
tete i dr.
Apstraktne obligacije se u sluaju spora uvek moraju svesti na kauzalne, jer je
pravilno reenje spora upravo u neposrednoj vezi s postojanjem i doputenou
kauze. U antikim pravima apstraktna obligacija, npr. stipulacija, morala je biti
ispunjena bez obzira na valjanost osnova ili spremnost druge strane da i sama izvri
svoju obavezu. Ipak, s vremenom, posebno aktivnou pretora, i u rimskom pravu se
ova pravila ublaavaju i uvode posebni prigovori kojima je bilo mogue otkloniti
bezuslovno dejstvo apstraktne obligacije (npr. prigovor da druga strana nije isplatila
obeani iznos novca zbog ega je i nastala stipulacija). U savremenim pravima
sudbina apstraktne obligacije uvek zavisi od valjanosti kauze. U svakom sluaju,
apstraktne obligacije poboljavaju pravni poloaj poverioca, jer on u sluaju spora,
kao tuilac, nee biti obavezan da dokazuje da je dunik u obavezi da ispuni
inidbu, ve obrnuto, dunik je taj koji e morati da dokazuje da li uopte nema
obavezu ili ju je ve ispunio. Konano, apstraktne obligacije ubrzavaju pravi promet,
npr. ve time to se ne mora sainjavati ugovor u pisanom obliku, s posebnim
odredbama koje bi titile poverioca, jer u mnogim sluajevima sama apstraktna
obligacija ini dovoljnu zatitu.
3. Line i neline obligacije
Podela se zasniva na intenzitetu veze izmeu prestacije i dunika. Ukoliko,
naime, prestaciju moe da ispuni samo dunik lino, u pitanju su line obligacije,
obligacije intuitu personae. To su obligacije koje nastaju na osnovu volje pravnih
subjekata, pri emu su line osobine i kvaliteti dunika bili odluujui motiv
konkretne sadrine obligacije, to znai da su takvi motivi uli i u polje kauze. Npr.
ugovor o delu je zakljuen upravo sa Uroem Prediem, kao poslenikom, jer
naruilac smatra da e njegov portret najbolje naslikati upravo taj poslenik, ili
primalac izdravanja je ugovor o doivotnom izdravanju zakljuio upravo s
jednim od vie srodnika, imajui na umu da je savestan, poten, blage naravi,
uredan i taan,
94
ili obaveza vrenja nekog specifinog rada koji zahteva posebna znanja i
vetine, zastupanje pred sudom i dr.
U nelinim obligacijama prestacija nije vezana za dunika. U stvari, u
nelinim obligacijama bitno je da prestacija bude uredno ispunjena, a to, u krajnjoj
liniji, moe da uini i neko drugi, a ne sam dunik. Npr. kada se prestacija sastoji u
isplati novanog iznosa, za poverioca nije bitno da li je isplatu izvrio sam dunik ili
njegov punomonik, ili u njegovo ime jemac, ili pak neki njegov prijatelj ili roak.
Ako treba popraviti vozilo, za poverioca nije bitno da li ga je popravljao lino vlasnik
automehaniarske radionice ili neko od zaposlenih u tom servisu, bitno je da kvar
bude otklonjen.
Ima i takvih inidbi koje podrazumevaju lino angaovanje dunika, ali ipak
ne spadaju u line obligacije. Npr. prilikom prenosa svojine na nepokretnosti
prodavac mora lino dati izjavu kojom doputa izmenu titulara svojine u zemljinim
knjigama, odnosno drugim javnim knjigama, a u korist kupca. Meutim, ako on to
neosnovano odbije, ta njegova izjava moe se zameniti odgovarajuom sudskom
odlukom.
Pravni znaaj podele. Line obligacije moe ispuniti samo dunik lino i otuda
njihovo neispunjenje nije mogue neposrednim sredstvima prinude. Otuda u starijim
pravima, za sluaj neispunjenja linih obligacija, nije bilo drugih sredstava osim
naknade tete. Dunik se moe naterati na ispunjenje na dva naina. S jedne strane,
ako dunik ne izvri o roku neku svoju nenovanu obavezu koja je utvrena
pravnosnanom sudkom odlukom, sud moe, na zahtev poverioca, duniku odrediti
naknadni primereni rok za izvrenje prestacije i, pri tome, nezavisno od svake tete,
odrediti da e dunik morati da isplauje poveriocu odreeni iznos novca za svaki
dan zadocnjenja, ili koju drugu jedinicu vremena, poev od isteka primerenog roka.
Ovo sredstvo se zove sudski penali ija je svrha upravo posredni uticaj na dunika line
obligacije da inidbu ispuni. Poverioculineobligacijeuvek, ukrajnjoj liniji, stoji na
raspolaganju pravo na naknadu tete, ako dunik svojom krivicom ne izvri
dugovanu inidbu. U sluaju, pak, da dunik bez svoje krivice nije u mogunosti da
ispuni svoju obavezu, obligacija se gasi. Npr. pijanista ne moe da odri koncert je u
saobraajnoj nesrei polomio ruke. Obligacije su podobne za nasleivanje, ali su
line obligacije izuzetak od tog pravila. Naslednici dunika line obligacije nisu
obavezni da ispune dugovanu inidbu, jer se lina obligacija ugasila smru dunika.
Neline obligacije su pravilo u pravnom prometu. One su podobne za
nasleivanje, to znai da su univerzalni sukcesori obavezni da ispune prestaciju
koju je dugovao ostavilac. Dunik moe biti neposredno nateran da
95
ispuni nelinu obligaciju putem kondemnatorne tube, odnosno presude na osudu na

inidbu. Razume se, ukoliko poverilac trpi i neku vrstu tete zbog neispunjenja ili
neurednog ispunjenja dugovane inidbe, ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene
tete. U stvari, poveriocu u nelinim obligacijama stoji na raspolaganju iri spektar
pravne zatite u odnosu na poverioca u linim obligacijama. Poverilac, naime, ima i
neke posebne mogunosti da ostvari svoj interes. To su neka posebna pravna
sredstva u okviru tzv. poverioevih prava u nekim posebnim sluajevima. Tako,
poverilac moe kada je dunik u docnji s predajom generinih stvari da, po
obavetenju dunika, sam pribavi takve stvari, a sve na raun dunika, uz pravo na
naknadu tete. Slino tome, ukoliko se prestacija dunika sastoji u injenju
(pozitivna obligacija), a dunik je u docnji, poverilac, po obavetavanju dunika,
moe sam uiniti ono to je dunik bio u obavezi, sve na njegov raun, uz zadravanje
prava na naknadu priinjene tete. Ako je negativna obligacija, a dunik postupi
protivno obavezi, poverilac ima pravo na naknadu tete, a ukoliko je dunik
obligacije neto sagradio, poverilac ima pravo da zahteva uklanjanje objekta i
naknadu tete. Ukoliko pak dunik ne ispuni o roku svoju obavezu koja je utvrena
pravnosnanom sudskom odlukom, poverilac ga moe pozvati da je ispuni u
primerenom roku i izjaviti da po proteku roka nee primiti ispunjenje, ve e
zahtevati naknadu tete.
PODELA PREMA MNOINI SUBJEKATA OBLIGACIJE
U obligaciji, odnosno u obligacionom odnosu mogu biti najmanje dva lica, ali i
brojano neodreen, ali u konkretnom sluaju, svakako, odrediv krug lica. Naime, i na
poverilakoj i na dunikoj strani moe se nai vie lica: vie poverilaca, a jedan dunik;
jedan poverilac, a vie dunika; vie poverilaca i, istovremeno, vie dunika. Ta lica, pak,
mogu biti kako fizika, tako i pravna.
Obligacioni odnos u kome uestvuje minimalan broj subjekata, odnosno dva lica
naziva se dualistikim. U dualistikoj obligaciji poverilac i dunik se, pak, mogu nai
u jednostranoobaveznom ili dvostranoobaveznom odnosu. Ukoliko je samo jedna
strana poverilac, a druga strana samo dunik, re je o jednostrano obaveznoj
obligaciji, npr. tetnik, kao dunik, obavezan je da oteenom, kao poveriocu, isplati
odreeni iznos novca na ime naknade tete.
Ukoliko je re o takvoj obligaciji u kojoj se poverilac i dunik nalaze u
dvostrukoj ulozi, u potpunoj uzajamnosti, tako da se u pogledu jedne prestacije lice A,
u odnosu na lice B, nalazi u svojstvu poverioca, ali se u pogledu druge prestacije,
takoe u odnosu na lice B, nalazi u svojstvu dunika, kao i obrnuto, lice B se u
odnosu na A nalazi reciprono u svojstvu dunika, odnosno
96
poverioca, re je o dvostranoobaveznom odnosu, npr. ugovor o trampi (razmeni),

kupoprodaji, zakupu i dr. Tako prilikom trampe, npr. A je obavezan da preda licu B
umetniku sliku Svetenik (Sveti Sava)" Nadede Petrovi, ulje na kartonu, 60x42
st, a B je duan da licu A preda umetniku sliku Masline", Petra Dobrovia, ulje na
platnu, 36x48 st. U ovoj obligaciji A je dunik u odnosu na sliku Nadede Petrovi, a
poverilac u odnosu na sliku Petra Dobrovia, dok je B dunik u vezi sa slikom
Masline", a poverilac u odnosu na sliku Nadede Petrovi. Slino je i prilikom
kupoprodaje, u kojoj se, npr. jedna strana, kupac, obavezuje da drugoj isplati 8.000
evra, a druga, prodavac, da preda prvoj u svojinu runi sat Patek Filip" model
kalatrava". U ovom obligacionom odnosu kupac je dunik u pogledu predaje
navedenog iznosa novca, a poverilac u odnosu na predaju navedenog sata u cilju
sticanja svojine, ali i obrnuto, prodavac je poverilac u odnosu na novac, a dunik u
odnosu na navedenu stvar. Najee su upravo dvostranoobavezne obligacije.
U savremenim uslovima, posebno u trgovinskom pravu, u oblasti osiguranja,
naknade tete i sl., sve su ee i obligacije s vie subjekata na dunikoj, ili
poverilakoj strani ili, pak, na obe strane. Tada je re o mnoini subjekata u
obligaciji, odnosno o pluralistikim obligacijama. U okviru pluralistikih
obligacija nuno se javljaju sloeniji pravni odnosi nego to je to sluaj u
dualistikim obligacijama. Ti odnosi neposredno zavise od vrste prestacija u
konkretnom sluaju: da li je re o deljivim ili nedeljivim obligacijma, solidarnim ili
zdruenim obligacijma.
1. Deljive i nedeljive obligacije
Podela na deljive i nedeljive obligacije ne odnosi se na fiziku mogunost
podele prestacije. Ta podela je isto pravne prirode. Naime, u deljivim obligacijama
predmet moe biti podeljen na dva ili vie delova koji zadravaju svojstva i
srazmernu vrednost inidbe kao celine. Nasuprot tome, u nedeljivim obligacijama
inidba se ne moe razdeliti na delove, a ak i kada je to mogue, ti delovi u svom
zbiru ne odgovaraju inidbi kao celini, tako da je i njihova zbirna vrednost manja u
odnosu na datu inidbu kao celinu. Pravilo je da su obligacije uzdravanja nedeljive,
a s druge strane, obligacije injenja i posebno davanja stvari odreenih po rodu jesu
deljive. U pravnom prometu su najee deljive novane obligacije, npr. isplata
zajma s kamatom u dve, etiri ili vie rata ne utie na vrednost celine obligacije.
Deljive

97
obaveze su i obligacije iji je cilj sticanje svojine, npr. prodaja nepokretnosti

nekolicini kupaca po alikvotnim delovima, pri emu se i na strani prodavca i na
strani kupca moe nai vie lica. Npr. dva suvlasnika na po jednoj polovini kue
izvre prodaju za cenu od 500.000 evra. Oigledno je da e kupac isplatiti svakom od
suvlasnika, odnosno saprodavaca po 250.000 evra. Ili, ukoliko dva preduzea
zakupe poslovni prostor od 150 t2, a zakupnina iznosi 1.500 evra meseno, pri emu
preduzee A koristi 100 t2, a preduzee B 50 t2, osim ako neto drugo nije
ugovoreno, ne moe biti sporno da e A na ime zakupnine plaati 1.000 evra, a B
500 evra. Pravilo je, dakle, da se obaveza, odnosno potraivanje u deljivoj obavezi
koja ima vie dunika ili vie poverilaca deli na jednake delove, odnosno
odgovarajue kvote, ukoliko to drugo nije ugovoreno. Tako, u navedenom primeru
zakupa poslovnog prostora mogue je da su dva preduzea ugovorila podelu
zakupnine na jednake delove, po jednu polovinu, jer je poloaj i ureenost prostora
od 50 t2 znatno bolji u odnosu na drugi deo prostora od 100 t 2. Deljive obaveze su u
sutini posebne i samostalne obligacije koje mogu imati razliitu sudbinu. Npr.
poverilac prema jednom duniku moe otpustiti (oprostiti dug), prema jednom
duniku moe nastupiti zastarelost, a prema drugom ne, jer je poverilac prema
drugom pismeno priznao dug i sl. U tom smislu se moe postaviti pitanje zbog ega
se onda deljive obligacije jednostavno ne tretiraju kao potpuno samostalne? Razlog
zbog koga se deljive obaveze, uz neke (navedene) izuzetke, uzimaju kao celina
obligacionog odnosa jeste taj to potiu iz istovetnog pravnog osnova, npr. (jednog)
ugovora o kupoprodaji (jednog) ugovora o zakupu, iz istog tetnog dogaaja,
nasleivanja i sl.
Nasuprot tome, ukoliko bi dunik bio obavezan da preda tof za odelo od tri
metra, on to ne moe uiniti tako to e dati tof odgovarajueg kvaliteta, ali u tri
dela od po jednog metra, iz jednostavnog razloga to se od tako iseenog materijala
ne moe sainiti odelo. Slino je i s dragim kamenom, npr. od deset karata, jer dunik
davanja u takvoj obligaciji ne moe punovano ispuniti svoju obavezu tako to e
dati deset odgovarajuih dragulja od po jednog karata, jer je njihova vrednost znatno
manja u odnosu na kamen od deset karata. Izrada kue od dva sprata ne moe se
podeliti, osim ako je suprotno ugovoreno, na dva dela, jer je takva obligacija
nedeljiva. Isto je i ako jedno lice narui kod juvelira vereniki prsten od belog zlata s
dijamantom od tri karata, juvelir ne moe da izvri svoju obavezu tako to e
ugraditi tri dijamanta od po jednog karata, ili predati tri prstena od po jednog karata i
sl. Slubenost prolaza ne moe da glasi tako da se jedne nedelje moe koristiti jedna
etvrtina staze, druge nedelje sledea etvrtina itd., jer je pravo slubenosti u tom
smislu nedeljivo.
98
Kada u obligacionom odnosu stoje, jedan naspram drugog, samo jedan

poverilac i jedan dunik, po pravilu, i ne postavlja se pitanje deljivosti prestacije.
Ipak, i tada je mogue da jedna strana, po pravilu, dunik, postavi pitanje deljivosti
obligacije, pri emu e poverilac imati suprotan interes, isto moe dovesti do spora
(npr. tofara isporui krojau umesto deset kompleta od po tri metra tofa, jedan
broj restlova, iako u ukupnom zbiru isporuena roba odgovara naruenoj).
Problem deljivosti obligacije javlja se naroito u sluaju kada se na jednoj strani,
poverilakoj ili dunikoj, ili pak na obe strane, poverilakoj i dunikoj, javlja vie
subjekata. Ukoliko se prema ovoj mnoini subjekata obligacija moe srazmerno
podeliti (svakako, re je o deljivoj obligaciji) posredi su zajednike oblacije.
Zajednike obligacije nastaju, po pravilu, na osnovu volje pravnih subjekata bilo
pravnim poslovima inter vivos (ugovori), bilo mortis causa (zavetanje), a mogu
nastati i putem zakonske univerzalne sukcesije (npr. vie zakonskih naslednika) ili na
drugi nain (npr. suvlasnitvo na osnovu zakona). Zajednika obligacija koja
podrazumeva vie subjekata na poverilakoj strani naziva se aktivnom zajednikom
(deljivom) obligacijom, a kada je vei broj lica na dunikoj strani, re je o
pasivnoj zajednikoj (deljivoj) obligaciji. Dosledno tome, u aktivnoj zajednikoj
obligaciji svaki poverilac moe da zahteva ispunjenje svog, srazmernog dela
dugovane inidbe. I obrnuto, kada je re o pasivnoj zajednikoj obligaciji,
prestacija se deli na dunike u odgovarajuoj srazmeri. Ukoliko nije drugaije
odreeno, i u aktivnoj i u pasivnoj zajednikoj obligaciji pretpostavka je da se
prestacije dele na jednake delove. To logino znai da je svaki deo prestacije
samostalna celina i da eventualna insolventnost nekog od dunika pogaa one
poverioce koji nisu uspeli da prime inidbu. To dalje znai da poverioci koji su se
naplatili nisu duni da srazmerno namire poverioce koji to nisu uspeli. Prekid
zastarelosti se odnosi samo na onog poverioca koji se pozvao na prekid. Dunika
docnja u odnosu na jednog ne vai prema drugim poveriocima. Novacija jednog
poverioca i jednog dunika ne obuhvata ostale, bilo poverioce, bilo dunike. Otpust
duga koji je uinio poverilac u sporazumu s jednim dunikom ne oslobaa ostale
dunike.
U obligacionom pravu oboriva je pravna pretpostavka da kada postoji vie
subjekata u obligacionom odnosu, re je o zajednikim, deljivim obligacijama. U
trgovinskom pravu (ugovori u privredi), meutim, kada ima vie dunika u nekoj
deljivoj obavezi, vai pretpostavka solidarnosti. To znai da takvi dunici
odgovaraju poveriocu, odnosno poveriocima solidarno, osim ako ta pretpostavka
nije ugovorom otklonjena.

99
Kada su posredi nedeljive obligacije, svaki subjekt je, bilo na poverilakoj

strani (aktivna nedeljiva obligacija), bilo na dunikoj strani (pasivna nedeljiva
obligacija), subjekt takve obligacije kao celine: poverilac moe da zahteva
prestaciju kao celinu; dunik moe da ispuni prestaciju samo kao celinu. Npr.
predaja umetnike slike, muzikog ureeja, krave, motornog vozila, dijamantske
ogrlice i sl. (tzv. apsolutna nedeljivost). Nedeljivost obligacije moe biti i
ugovorena (tzv. relativna nedeljivost). To su sluajevi kada je obligacija po prirodi
stvari deljiva, ali su stranke, zbog nekog svog specifinog interesa, ugovorile
nedeljivost, npr. izgradnja kue po sistemu klju u ruke".
Ukoliko je, dakle, u pitanju nedeljiva obaveza sa vie dunika, ne primenjuju se
pravila koja vae za zajednike obligacije, ve pravila koja se odnose na solidarne
obligacije. S druge strane, kada u nedeljivoj obavezi ima vie poverilaca, pri emu
solidarnost nije ni ugovorena niti je na zakonu zasnovana, jedan poverilac moe da
zahteva da dunik ispuni obligaciju njemu, ali pod uslovom da je na to ovlaen od
drugih poverilaca. U suprotnom, svaki poverilac moe da zahteva od dunika da
obavezu ispuni svim poveriocima zajedno, ili da je poloi sudu. To znai da kadajedan
od poverilaca u nedeljivoj obligaciji nije ovlaen na prijem ispunjenja, ili ak nije
ovlaen od drugih da vodi parnicu, on mora da kao tuioce oznai sve poverioce
zajedno, bez obzira na to to tubu podnosi sam. Ukoliko dobije spor, izreka presude
e obuhvatiti sve poverioce zajedno. Sama realizacija, npr. u postupku deobe,
zavisie od alikvotnih delova pojedinih poverilaca (npr. civilna deoba i
odgovarajua isplata svakom poveriocu).
Nedeljive obligacije (inidbe, prestacije) imaju razliite pravne posledice u
zavisnosti da li je vie subjekata na poverilakoj ili dunikoj strani.
1.1 Nedeljive oblacije s vie poverilaca
Obligacioni odnos u kojem postoji nedeljiva obaveza (inidba, obligacija,
prestacija) s vie poverilaca (sapoverioci) podrazumeva da zahtev (tuba) kojim ze
trai izvrenje takve obaveze mogu postaviti svi poverioci takve inidbe. Ukoliko,
npr. dva lica u galeriji kupe umetniku sliku i izvre isplatu, a galerija ne izvri svoju
obavezu predaje u ugovoreno vreme, ugovorenu inidbu od galerije ne moe da
zahteva samo jedan poverilac. Petitum zahteva (tube) mora obuhvatiti oba kupca.
Ali, poto je inidba nedeljiva, to logino znai da je svaki od poverilaca, u naem
primeru oba poverioca,
100
subjekt potraivanja kao celine (ne moe jedan od dva poverioca da trai predaju 1/2
slike). Meutim, to ne znai da ukoliko postoji vie poverilaca da se svi oni obavezno
moraju dogovoriti o podizanju zahteva (tube). Naprotiv, svaki poverilac, budui da
je subjekt cele (nedeljive) inidbe, ima pravo na zahtev, tj. moe i sam podneti
tubu, ali tubeni zahtev mora obuhvatiti i ostale poverioce (...tueni je duan
kupcima A i B predati umetniku sliku"...). Zahtev, dakle, u nedeljivoj obligaciji
mora biti kumulativan. Suprotno reenje moglo bi dovesti do neutuivosti, odnosno
do pretvaranja jedne civilne u naturalnu, prirodnu obligaciju, npr. prodavac podmiti
jednog od kupaca da se protivi podnoenju tube!
Dunik svoju nedeljivu obavezu s vie poverilaca moe ispuniti na tri naina:
istovremeno svim sapoveriocima; jednom ili samo nekim koji zahtevaju u ime svih i na
to su ovlaeni; putem odgovarajueg depozita. Moe se dogoditi i sluaj kada postoji
nesaglasnost poverilaca, a dunik eli da to pre ispuni svoju obavezu, npr. dugovana
stvar zaprema veliki prostor u magacinu, a stigla je nova roba. Ukoliko na poziv
dunika poverioci nedeljive obaveze ne ele da prime izvrenje obaveze dunika o
roku, oni e pasti u poverilaku docnju, a dunik se, ukoliko se njegova obaveza sastoji
u predaji stvari, oslobaa obaveze ukoliko stvar preda u depozit (npr. sudski ili
notarski).
U sluaju nedeljivih obaveza s vie poverilaca moe biti ugovorena ili zakonom
predviena solidarnost, u kom sluaju se primenjuju pravila solidarnih obligacija
(solidarnost poverilaca).
1.2. Nedeljive obltacije s vie dunika
Ukoliko vie dunika (sadunici) duguje ispunjenje nedeljive obaveze, svaki
sadunik je obavezan da prestaciju ispuni u celini. To nalae i logika stvari:
obligacija je nedeljiva i otuda se ne moe ispuniti u delovima! Iz toga sledi da
poverilac moe zahtevati od svakog sadunika ispunjenje (cele) obligacije. Dva lica
su, kao suvlasnici, saprodavci umetnike slike Kue kraj reke" Miodraga Petrovia,
ulje na platnu, 44 h 58 st, u kom sluaju je kupac, dakle, poverilac, ovlaen da
zahteva predaju slike od bilo kog saprodavca, odnosno sadunika, npr. zahtev uperi
protiv onoga kod koga se slika nalazi. Nedeljivost obaveze podrazumeva da
ispunjenjem od jednog dunika, obaveza prestaje, odnosno obligacija se gasi ipso
facto i u odnosu na ostale sadunike.
Pravni odnosi izmeu samih sadunika, tzv. interni odnosi, u nedeljivoj obligaciji
razreavaju se po pravilima regresa. Ukoliko je jedan od sadunika
101
ispunio obavezu na zahetv poverioca, on ima pravo da od ostalih sadunika zahteva

srazmerno uee, srazmernu naknadu. Npr. jedan suvlasnik je primio novac, a drugi
predao sliku, u kom sluaju je saprodavac koji je ispunio obavezu ovlaen da, kao
suvlasnik stvari (saprodavac), zahteva isplatu 1/2 cene (da se regresira za odgovarajui
deo ispunjene obaveze) koju je, u celini, primio drugi suvlasnik.
Prema pravilima Zakona o obligacionim odnosima, za nedeljive obaveze u
kojima ima vie dunika, shodno se primenjuju pravila o solidarnim obligacijama
(obavezama).
Pravni znaaj podele. Znaaj podele na deljive i nedeljive obligacije je viestruk.
S materijalnopravnog stanovita, u deljivim obligacijama mogue je ispunjenje
prestacije u nekoliko delova, npr. isplata u ratama, isporuka robe sukcesivno svakih
sedam dana i sl. U nedeljivim obavezama to nije mogue: u apsolutno nedeljivim to
je apsolutno nemogue, a u relativno nedeljivim stranke se mogu naknadno
sporazumeti da obligacija postane deljiva. Dosledno tome, delimino ispunjenje u
nedeljivim obavezama, pod pretpostavkom da se stranke, u relativnoj nedeljivosti,
nisu naknadno sporazumele suprotno, predstavlja razlog za raskid ugovora i naknadu
tete. Deljiva obligacija, u zavisnosti od dispozicije stranaka ili posebnog propisa,
moe biti pod pravnim reimom zajednikih ili solidarnih obligacija. Nedeljiva
obligacija potpada pod pravila solidarnih obligacija. Konano, s procesnog gledita,
poloaj tuioca u nedeljivim obligacijama je specifian, jer on ne moe da tui samo
u svoje ime, ve tubenim zahtevom uvek mora da obuhvati sve poverioce zajedno,
bez obzira na stav pojedinih poverilaca.
2. Solidarne obligacije
Solidarna obligacija podrazumeva deljivu obavezu, ali koja se treba ispuniti in
solidum, u celini. Prestacija jeste deljiva, ali pod odreenim uslovima stavlja se pod
pravni reim kao da je nedeljiva. Dosledno tome, svaki sapoverilac ima pravo da
zahteva ispunjenje obaveze u celini od svakog sadunika, a svaki sadunik ima
obavezu da tome zahtevu udovolji; ispunjenjem obaveze od jednog sadunika bilo
kom sapoveriocu, obligacija se gasi. Solidarne obligacije se ne pretpostavljaju,
naprotiv, one mogu nastati na osnovu volje ovlaenog lica (ugovor, zavetanje) ili
na osnovu zakona.
U zavisnosti od toga da li je u obligaciji vie poverilaca ili vie dunika,
solidarne obligacije se dele na aktivne i pasivne.
102
2.1. Aktivne solidarne oblacije (solidarnost poverilaca)

Aktivna solidarna obligacija je ona u kojoj postoje sapoverioci, koji mogu, svaki za
sebe, da zahtevaju ispunjenje inidbe u celini. Poverilac, u skladu s pravilom ko
moe vie moe i manje, ima pravo, ali ne mora, da zahteva ispunjenje cele prestacije,
jer je ona po svojoj prirodi deljiva. Poverilac, drugim reima, moe traiti ispunjenje
srazmernog dela dunikove obaveze. Npr. na osnovu ugovora o zajmu, poverioci A i
B, kao solidarni poverioci, potrauju od lica V 20.000 evra. I A i B, svaki za sebe,
mogu zahtevati isplatu duga u celini, ali isto tako A moe traiti 10.000 evra. Sa
stanovita dunika, pak, ispunjenje obaveze u celini jednom poveriocu znai gaenje
obligacije. Dunik, dakle, ima pravo izbora, facultas alternativa, kome e poveriocu
ispuniti obavezu. To je pogodnost za dunika, jer moe, u skladu sa svojim interesom,
sam izabrati mesto i vreme ispunjenja. Ali facultas alternativa prestaje kada jedan
poverilac zahteva ispunjenje, jer u takvom sluaju dunik ima obavezu da inidbu
izvri njemu, u skladu s pravilom prior tempore, potior iure. Solidarna obligacija se,
dakle, gasi ispunjenjem od dunika solidarnom poveriocu, koga on odabere, ili
poveriocu koji je prvi traio ispunjenje. Solidarnost se ogleda i na planu docnje, jer ako
dunik padne u docnju prema jednom solidarnom poveriocu, u docnji je prema svim
poveriocima, ali i obrnuto, ako je jedan poverilac u docnji prema duniku, u docnji su
svi. Takoe, priznanje duga uinjeno jednom, koristi svim poveriocima. Meutim,
prilikom zastarelosti je drugaije: ako jedan poverilac prekine zastarevanje, ili ako
prema njemu ono ne tee, to ne koristi ostalim solidarnim poveriocima, odnosno
prema njima rok i dalje tee, ali odricanje od zastarelosti prema jednom poveriocu
koristi i drugima.
S druge strane, posle ispunjenja solidarne obligacije od dunika, nastaju
odreena prava i obaveze meu solidarnim poveriocima. To su regresni odnosi: svaki
poverilac ima pravo da zahteva od onog poverioca koji je primio ispunjenje da mu
preda srazmerni deo koji mu pripada, s tim da, ukoliko to drugo ne proistie iz
solidarnosti (npr. na osnovu ugovora, zavetanja, sudske presude), postoji
pretpostavka da svakom poveriocu pripada jednak deo.
2.1.1. Smanjenje i gaenje solidarne obaveze
Solidarna obligacija se redovno gasi ispunjenjem od bilo kog sadunika
(gaenje, prestanak isplatom). Meutim, solidarna obligacija moe prestati i na drugi
nain, po optim pravilima (npr. zastarelou), a inidba moe biti i smanjena.
Dunik moe i u solidarnoj obligaciji koristiti institut prebijanja, odnosno moe
istai kompenzacioni prigovor prema poveriocu koji je traio
103
ispunjenje ili nekom drugom solidarnom poveriocu, ali, naravno, prebijanje moe ii
samo do visine dela solidarnog potraivanja koje pripada poveriocu s kojim se
prebijanje vri. Slino tome, prilikom oprotaja (otpusta) duga i novacije (prenova)
izmeu jednog poverioca i dunika umanjuje se solidarna obaveza srazmerno visini
potraivanja tog poverioca. Kada je re o konfuziji (sjedinjenju), odnosno sluaju
kada se u licu jednog solidarnog poverioca sjedini i svojstvo dunika, odnosi
solidarnosti prestaju, te ostali poverioci mogu od njega da zahtevaju samo svoj deo
potraivanja. Ako jedan od solidarnih poverilaca zakljui sa dunikom poravnanje,
ono, ukoliko nije prihvaeno od ostalih, nema pravnog dejstva prema drugim
poveriocima. Meutim, ako se to poravnanje odnosi samo na deo duga prema
poveriocu s kojim je po ravnanje zakljueno, dug se srazmerno smanjio za to
potraivanje, ali ostatak, i to kao solidarna obligacija, vai prema ostalim
poveriocima.
2.2. Pasivne solidarne oblacije (solidarnost dunika)
Pasivna solidarna obligacija je ona u kojoj postoje sadunici, koji su obavezni
da ispune inidbu u celini bilo kom poveriocu, iako je prestacija deljiva. Iz toga
sledi da je u pasivnim solidarnim obligacijama odgovornost dunika kumulativna,
dok je sam dug alternativan.
Pasivne solidarne obligacije su po svome cilju upravljene na poboljanje
pravnog poloaja poverioca. Otuda poverilac ima pravo da trai i ispunjenje dela
obaveze, a dunik tada moe da ispuni samo deo obaveze, npr. onaj deo koji
srazmerno tereti njega. Tako, ako je u pitanju pasivna solidarna obligacija koja se
sastoji u isplati iznosa od 30.000 evra, pri emu postoje tri dunika, poverilac moe
po svom izboru da zahteva isplatu samo od jednog, npr. najsolventnijeg dunika.
Ali, poverilac je ovlaen i, npr. da zahteva od jednog 10.000 evra, a kasnije od
drugog da zahteva 20.000 evra. Po namirenju (celokupnog) duga, npr. samo od
jednog solidarnog dunika, obligacija se gasi i prema ostalim sadunicima. U tom
sluaju bilo koji od solidarnih dunika, dakle, ne samo onaj koji je obavezu izvrio,
moe traiti da poverilac izda ispravu da je dug namiren (npr. priznanicu daje novac
isplaen). Naravno, unutranji odnosi sadunika ureuju se, posle ispunjenja
inidbe, po pravilima regresa.
104
Obaveza je po svojoj prirodi deljiva i zbog toga postoji mogunost da za sve

solidarne dunike ne bude isti rok za ispunjenje, a mogu biti i razliiti uslovi
ispunjenja, npr. razliita mesta ispunjenja prema prebivalitu, odnosno seditu
dunika i sl.
Kada u pasivnoj solidarnoj obligaciji poverilac padne u docnju prema jednom
solidarnom duniku, on je u docnji i prema ostalim sadunicima, ali, s druge
strane, docnja jednog solidarnog dunika nema dejstva prema ostalim sadunicima.
U sluaju priznanja duga koji bi izvrio jedan od solidarnih dunika, nema dejstva
prema ostalim dunicima solidarne obligacije.
2.2.1. Smanjenje i gaenje solidarne obaveze
Kako je ve reeno, solidarna obligacija moe prestati izvrenjem inidbe od
ma kog sadunika, po optim pravilima, ali moe prestati ili biti umanjena i iz
posebnih razloga.
Solidarni dunici mogu vriti prebijanje potraivanja prema poveriocu, s tim da se
svaki sadunik moe pozvati na prebijanje drugog sadunika, a takvo prebijanje, razume
se, ide do visine iznosa dela duga tog sadunika s kojim je prebijanje izvreno. Slino je i
u sluaju konfuzije, odnosno sjedinjenja. Kada se, naime, u jednom licu sjedini svojstvo
poverioca i dunika u istoj solidarnoj obligaciji, obaveze ostalih dunika umanjuju se za
iznos tog dela obaveze.
Ukoliko poverilac u pasivnoj solidarnoj obligaciji otpusti (oprosti) dug
sporazumom s jednim dunikom, obligacija se gasi. Drugim reima, otpust duga
jednom, znai otpust za sve. Izuzetak se odnosi samo na sluaj kada otpust duga ima
cilj da oslobodi obaveze samo tog dunika s kojim je kompenzacija izvrena. U
takvom sluaju solidarna obligacija e biti umanjena za visinu prebijene inidbe, a
ostali sadunici i dalje odgovaraju solidarno za tako umanjenu obavezu. Slino je i
s novacijom (prenovom), jer ukoliko poverilac izvri prenov s jednim dunikom, to
vai za sve, osim ako je novacija bila ograniena na jednog dunika, u kom sluaju
se obligacija umanjuje za taj deo, a solidarnost ostalih dunika ostaje, ali umanjena za
visinu novacije.
Poravnanje poverioca s jednim od solidarnih dunika nema dejstvo prema ostalima.
Ukoliko ovakvo poravnanje nije ogranieno samo na tog dunika, ostali solidarni sadunici,
ukoliko im je to u interesu, mogu prihvatiti to poravnanje.
Poto je solidarna obaveza deljiva, mogue je da zastarelost ne tee ili bude
prekinuta u odnosu na jednog dunika, ali tee u odnosu na ostale sadunike. U tom
smislu, mogue je da nastupi zastarelost obaveze prema svima,

105
osim prema jednom solidarnom duniku. Na zahtev poverioca, taj dunik mo~ ra
ispuniti celu obavezu, ali u takvom sluaju zastarela obaveza ostalih dunika u
odnosu na poverioca i u meusobnim (regresnim) odnosima samih sadunika nema
isto dejstvo. Poverilac je u odnosu na solidarne dunike u vezi s kojima je nastupila
zastarelost, izgubio pravo na ostvarenje zahteva, a obligacija se iz civilne pretvorila u
naturalnu. Meutim, u regresnim odnosima izmeu dunika to se nije dogodilo.
Razlozi pravinosti, odnosno naelo savesnosti i potenja je prevagnulo: dunik
prema kome obaveza nije zastarela i koji je zato morao da ispuni obavezu ovlaen
je da od ostalih sadunika, prema kojima je obaveza zastarela, zahteva naknadu u
odgovarajuem delu obaveze koji pada na svakog od njih.
PODELA PREMA MNOINI PREDMETA OBLIGACIJE
Prema mnoini predmeta, obligacije se dele: na individualizovane i generine,
kao i na kumulativne, alternativne i fakultativne obligacije.
1. Individualizovane i generine obligacije
Individualizovane su, u stvari, one obligacije koje su posebno odreene tako da se
prima faciae prepoznaje njihov predmet. Ako je u pitanju akt predaje stvari, ukoliko
je re o individualizovanoj obligaciji, to e npr. biti predaja umetnike slike Jovana
Bjelia Predeo sa kuama", ulje na platnu, 56 h 68,5 st; predaja automobila VM\U,
model 328 kabriolet iz 1938. godine iz beogradskog Muzeja automobilizma
Bratislava Petkovia; cesija potraivanja od 500.000 evra koju Jugopetrol" ima
prema Beopetrolu"; predaja dvomesenog teneta Dobrivoja" rase kern terijer" iz
legla Beinunseveld". S druge strane, ako je obaveza prodavca da preda nov
automobil odreene marke i boje, nije re o individualizovanoj, ve o generinoj
obligaciji. U generinoj obligaciji re je o relativno neodreenom, ali odredivom
predmetu. Ukoliko bi predmet bio aisolutno neodreen, obligacije jednostavno nema,
ona ne moe punovano nastati. U generinim obligacijama je pri samom njihovom
nastanku prestacija odreena samo po rodu (genus), odnosno vrsti. Tu je, po pravilu,
re o predaji generinih (zamenljivih) stvari: nov koncertni klavir Stenvej i sinovi";
vagon ita srednjeg kvaliteta; tene rase kern terijer" iz legla Beinunseveld"; 1.000
komada crepa tipa mediteran" i sl. Za generinu obligaciju je bitno da predmet nije
posebno, konkretno odreen. S druge strane, u generinim obligacijama relativna
neodreenost, odnosno odredivost moe biti ira ili ua. Npr. 1.000 barela nigerijske
nafte ili 1.000 barela nigerijske nafte najboljeg
106
kvaliteta. Stavljanjem oznake kvaliteta na zamenljive stvari, jednostavno se

pojednostavljuje i suava izbor. Ako, pak, nema blie oznake kvaliteta, uzee se u
obzir namera stranaka i okolnosti sluaja, to e po pravilu znaiti da je ugovoren
srednji kvalitet.
Drugim reima, u individualizovanim obligacijama predmet koji je in
obligatione u potpunosti se poklapa s predmetom koji je in solutione, odnosno izmeu
predmeta obligacije i njenog ispunjenja (izvrenja) postoji potpuna istovetnost,
potpuni identitet. U generinim obligacijama to po prirodi stvari nije mogue, jer e
konkretni predmet ispunjenja biti naknadno odreen. Meutim, ako se izbor suzi
samo na dve mogunosti, tj. ako su samo dva predmeta in solutione, nije re ni o
individualizovanoj, niti o generinoj obligaciji, ve o alternativnim obligacijama. Tu se,
naravno, postavlja znaajno pitanje: ko e naknadno odrediti konkretan predmet
ispunjenja poverilac ili dunik, ili pak tree lice?
Pitanje je, u stvari, ko ima pravo izbora u generinim obligacijama? No, pre
nego to se odgovori na to pitanje treba napomenuti da je pravo izbora u ovim
pravnim situacijama ogranieno, i to upravo odredljivou obligacije. Odredivost
podrazumeva da postoje odreeni parametri kojih se lice na kome je pravo izbora
mora drati. U generinim obligacijama, po samoj njihovoj definiciji, to znai da se
lice ovlaeno na izbor mora drati odreenog roda stvari, tj. vrste, koliine i
kvaliteta. To znai da njegov izbor nije sutinske, ve tehnike" prirode. Pri tome,
izbor se mora vritm u skladu s najoptijim naelom savesnosti i potenja, to u
izvesnom smislu jo vie suava slobodu" izbora. Pravo izbora, pre svega, zavisi od
drugog najoptijeg naela, naela privatne autonomije. Same stranke, dakle, mogu
svojim ugovorom predvideti da li poverilac, dunik, ili tree lice imaju pravo izbora.
Ali, i u tom sluaju lice koje ima ius optionis duno je da potuje naelo savesnosti i
potenja i da se dri parametara odredivosti u konkretnom sluaju. Ukoliko nije
predvieno koje lice ima pravo izbora, pretpostavka je da izbor vri dunik, koji se
takoe mora drati navedenih standarda prilikom izbora. U sluaju spora, tj. ukoliko je
jedna strana nezadovoljna nainom na koji je izvren izbor i istie da je to uinjeno
protivno naelu savesnosti i potenja, konanu re dae parnini sud. Izvrenje
prestacije i u generinim obligacijama podrazumeva njihovo individualizovanje, tako
da se ispunjenjem, generina obligacija pretvara u individualizovanu obligaciju.
Otuda sledi da akt ispunjenja uvek znai individualizovanu obligaciju.
Pravni znaaj podele. Neke vrste ugovora uvek podrazumevaju
individualizovane obligacije, drugi uvek generine, a u nekim su otvorene obe

107
mogunosti. Npr. zajam podrazumeva generinu obligaciju (novac, ito, nafta),

zakup ima zapredmet odreenu stvar, to znai dajeu pitanju individualizovana
obligacija, a prodaja (kupoprodaja) moe se odnositi kako na individualizovanu
obligaciju (odreena umetnika slika), tako i na generinu obligaciju
(kupoprodaja novog automobila).
Pravni znaaj podele se prvenstveno odnosi na prestanak obligacije i rizik
sluajne propasti objekta prestacije.
U individualizovanim obligacijama propast predmeta (usled poara izgori
umetnika slika) dovodi do gaenja obligacije (nemogua je predaja odreenog
predmeta kojeg vie nema) usled objektivne nemogunosti ispunjenja. To znai da se
dunik oslobaa obaveze. Naravno, ukoliko je do propasti predmeta dolo krivicom
nekog lica, otvara se pitanje naknade tete. Ako je do propasti predmeta dolo viom
silom ili sluajem, rizik snosi vlasnik stvari (res perit domino).
Generine obligacije nose pretpostavku o nemogunosti propasti (genera non
pereunt). Dakle, bez obzira na razlog propasti objekta generine obligacije (npr. usled
vie sile), dunik se ne oslobaa odgovornosti za ispunjenje takve obligacije. Izuzeci
su mogui, ali vrlo retki. Npr. kupac je platio veoma retku potansku marku s
motivom leptira sa Mauricijusa, koju je prodavac trebalo da isporui posle izlobe
na kojoj je prikazano svih pet primeraka te marke, ali u poaru koji je izbio posle
zatvaranja izlobe izgore svi primerci navedene potanske marke. Problem propasti
generine stvari moe se dogoditi i u trajnim obligacijama, npr. predaja para retkih
ptica iz njihovog prirodnog stanita svake godine u narednih deset godina, pa posle
pet godina taj rod u prirodi nestane.
2. Alternativne, fakultativne i kumulativne obligacije
Kada obaveza dunika ima vie predmeta (prestacija, inidbi), odnosno kada on
moe da ispuni obavezu izborom najmanje dve inidbe, re je o sloenoj obligaciji s
vie predmeta. Takve obligacije mogu biti: alternativne, fakultativne i kumulativne.
2.1. Alternativne oblacije
Ako je dunik u obavezi da ispuni dve ili vie prestacija, ali se oslobaa
obaveze ispunjenjem jedne, onda je re o alternativnoj obligaciji. Dakle, duae aut
plures res sunt in obligatione, sed una est in solutione. inidbe su u alternativnoj
obligaciji povezane sa ili": dunik duguje ili predaju umetnike slike Boe Ilia
Leei enski akt", ulje na kartonu, 39 h 53,5 st, ili umetniku sliku Milana
Konjovia Polje suncokreta", ulje na lesonitu, 65 h 100 st. Dunik e biti
osloboen obaveze, odnosno obligacija e se ugasiti, bez
108
obzira na to da li preda jednu ili drugu sliku. Ili, ako se dunik obavezao da e
odreenog dana brati groe u poverioevom vinogradu ili mu isplatiti 30 evra, u
skladu sa svojim interesom moe izabrati povoljniju soluciju, npr. tog dana mu je
ponuen laki posao s veom dnevnicom, on e isplatom 30 evra poveriocu ispuniti
svoju obavezu i alternativna obligacija bie ugaena ispunjenjem. Pravilo je, dakle,
da pravo izbora pripada duniku, ali aktom kojim je konstituisana ovakva obligacija
(npr. ugovorom ili zavetanjem) moe biti predvieno i drugaije reenje (npr. pravo
izbora pripada poveriocu ili treem licu). U sluaju delimine evikcije (odgovornost
za pravni nedostatak), postoji zakonska alternativna obligacija sa izborom poverioca.
Ako, naime, postoji neko pravo treeg na prodatoj stvari koje umanjuje ili
ograniava kupevo pravo, pa prodavac to na neki od zakonom propisanih naina
ne otkloni, kupac, kao poverilac, moe po svom izboru da raskine ugovor ili da
zahteva srazmerno snienje cene.
Lice na kome je pravo izbora zadrava to pravo sve do trenutka obavetavanja
poverioca o svom izboru, a posle toga izbor je definitivan (neopozivost izbora) i ne
moe se menjati bez saglasnosti poverioca. Isto je i kada je dunik otpoeo sa
izvrenjem jedne inidbe. Inae, dunikovo pravo izbora moe prestati i tako to e u
postupku prinudnog izvrenja jedna od dutovanih stvari biti predata poveriocu, i to po
njegovom izboru. S druge strane, ako je pravo izbora pripadalo poveriocu, a on se ne
izjasni, dunik ga moe pozvati da izvri izbor u primerenom roku, a po isteku tog roka
izbor prelazi na dunika.
U sluaju da zbog nekog dogaaja, za koji nije odgovorna nijedna strana (npr. via
sila ili sluaj), izvrenje jedne obaveze postane nemogue, obligacija se svodi na
preostalu inidbu, odnosno postaje jednostavna obligacija. Tako, prema navedenim
primerima, ako je poar unitio umetniku sliku, dunik mora predati drugu, ili
dunik polomi nogu u saobraajnoj nesrei, te nije u stanju da uestvuje u berbi
groa, mora isplatiti ugovorenih 30 evra. Meutim, ako za nemogunost ispunjenja
odgovara jedna strana, postoje dve mogunosti: odgovornost dunika i odgovornost
poverioca.
Ukoliko je za nemogunost ispunjenja jedne obaveze odgovoran dunik, postoje
dve pravne situacije: ako je pravo izbora pripadalo duniku, to e redovno biti
sluaj, obligacija se svodi na preostalu moguu prestaciju; ako je pravo izbora imao
poverilac, njegov izbor se svodi ili na zahtev za ispunjenje preostale (mogue)
prestacije ili na zahtev za naknadu tete.
S druge strane, ako je za nemogunost ispunjenja jedne obaveze kriv poverilac,
obligacija e se, po pravilu, ugasitm, odnosno dunik se oslobaa obaveze.
Knjija irva Teorija oblicija_________________________________________________________109
Ipak, ako je pravo opcije pripadalo duniku, on moe ispuniti preostalu inidbu (kao
jednostavnu obligaciju), ali tada i sam postaje poverilac naknade tete prema svom
poveriocu iz prvobitne obligacije. Ali i obrnuto. Ako je, naime, poverilac kriv za
nemogunost ispunjenja jedne obaveze iz alternativne obligacije, ali je na njemu bilo
pravo izbora, on moe duniku naknaditi tetu, ali i zahtevati ispunjenje preostale
(mogue) inidbe.
2.2. Fakultativne oblacije
Fakultativne obligacije imaju jedan predmet, jednu jedinu obavezu, ali
ovlaeno lice moe tu pravnu situaciju izmeniti tako to e izvriti drugu
inidbu ili e zahtevati izvrenje druge inidbe. Otuda fakultativne obligacije
postoje s obzirom na obavezu ili s obzirom na potraivanje, u zavisnosti da li je
ovlaeno lice dunik ili poverilac.
Ako je dunik u obavezi da ispuni samo jednu prestaciju, ali se oslobaa
obaveze ispunjenjem druge odreene prestacije, re je o fakultativnoj obligaciji
(fakultativna obaveza). Dakle , una res est in obligatione, due sunt in solutione.
Dunik ima alternativno ovlaenje pravo zamene inidbe (prestacije) jeste na
duniku, na njemu je facultas alternativa. Obligacija je, u stvari, prosta, jer poverilac
moe da zahteva ispunjenje samo jedne prestacije. Poverioev zahtev nije u
korelativnosti sa odgovornou dunika, jer dunik moe da ispuni svoju obavezu i
drugom inidbom, a ne inidbom koja odgovara poverioevom zahtevu. Dosledno
tome, ak i kada dunik obavesti poverioca da e umesto dugovane ispuniti
fakultativnu obavezu, obligacija ne menja sadrinu, ona i dalje ostaje ista. Poverilac
i dalje moe da zahteva samo datu prestaciju, a dunik nije obavezan da se dri
svoje rei; on je, u svakom sluaju, obavezan samo da ispuni obligaciju onako kako
ona glasi, ali se moe osloboditi te obaveze ispunjenjem druge. To njegovo pravo
prestae tek u postupku prinudnog izvrenja. Ako dunik ispuni osnovnu inidbu u
zabludi, verujui da je u pitanju obina obligacija, nema pravo na kondikciju,
odnosno ponitenje i povraaj, jer je pravni osnov njegove inidbe postojao, te je
on, npr. platio dugovano.
Fakultativne obligacije mogu nastati pravnim poslovima ili zakonom.
Pravilo je da facultas alternativa pripada duniku, ali to moe biti i poverioevo
pravo.
Zavetalac, npr. moe ostaviti isporuku (legat) licu A, i to kolekciju od 31
autoportreta (tri ulja na platnu i 28 crtea) slikara Miodraga Petrovia, s tim da se
naslednik moe osloboditi obaveze ako licu A isplati iznos od 30.000 evra. Lice A,
kao poverilac (isporukoprimac, legatar) mma
110
pravo da zahteva (samo) predaju kolekcije slika, a nema pravo da postavi alternativni
tubeni zahtev i na isplatu 30.000 evra. Meutim, naslednik, koji je kao univerzalni
sukcesor obavezan da ispuni isporuku ovlaen je da, umesto predaje kolekcije
slika, preda poveriocu 30.000 evra i na taj nain ugasi obligaciju, odnosno oslobodi
se obaveze.
U sluaju da predmet obaveze postane nemogu usled dogaaja za koji
dunik odgovara, poverilac moe da trai samo naknadu tete, ali se dunik moe
osloboditi obaveze dajui predmet koji je ovlaen da da umesto dugovanog.
Postoje i zakonske fakultativne obligacije koje, npr. mogu nastati u sluaju
prekomernog oteenja. Ako je, naime, izmeu obaveza ugovornih stranau
dvostranom ugovoru postojala, u vreme zakljuenja ugovora, oigledna
nesrazmera, oteena strana moe zahtevati ponitenje ugovora, ako za pravu
vrednost tada nije znala niti je morala znati, ali e ugovor ostati na snazi ako
druga strana ponudi dopunu do prave vrednosti. To ovlaenje druge ugovorne
strane da otkloni znatan poremeaj u uzajamnosti davanja, odnosno poremeaj u
kauzi, u stvari je facultas alternativa, jer poverilac moe da zahteva samo
ponitenje ugovora, ali dunik to moe otkloniti ispunjenjem obaveze na drugi
nain, tj. dopunom do prave vrednosti ugovorene obaveze druge strane.
Slini su pravni odnosi kada facultas alternativa pripada poveriocu, tada
poverilac moe, umesto dugovanog predmeta, zahtevati od dunika neki drugi
odreeni predmet (fakultativna potraivanja). Dunik je, dakle, u obavezi da ispuni
odreenu inidbu, ali je poverilac ovlaen da umesto te inidbe zahteva drugu.
Dunik moe da izvri samo jednu inidbu i ne moe se osloboditi te obaveze
izvrenjem druge, osim na traenje samog poverioca. Ako nije drukije odreeno
pravnim poslom, dunik ne mora da trai od poverioca da se izjasni o inidbi.
Izvrenjem svoje (jedine) obaveze, obligacija prestaje. Samo ukoliko se poverilac
javi sa zahtevom da se ispuni druga inidba, na koju je ovlaen, dunik mora
postupiti u smislu poverioevog zahteva. Ako nemogunost ispunjenja dugovane
inidbe nastane krivicom poverioca ili iz drugog razloga za koji dunik ne
odgovara (via sila, sluaj, krivica treeg lica), obligacija se gasi. Ali, ako je dunik
odgovoran za nemogunost ispunjenja, naknadu tete duguje poveriocu. Za ovakva
fakultativna potraivanja vae, u skladu s namerom ugovaraa, odnosno namerom
zavetaoca, kao i u skladu s prilikama posla, odgovarajua pravila o fakultativnim i
alternativnim obavezama.
111
2.3. Kumulativne oblacije

U kumulativnim obligacijama dunik je obavezan da izvri dve ili vie
razliitih inidbi, pri emu ih mora izvriti sve zajedno (kumulativno). Npr. dunik
je obavezan da poveriocu preda odreenu kolekciju slika u svojinu i odreeni
galerijski prostor u trogodinji zakup. Dunik se ne moe osloboditi obaveze ako
preda ugovorene slike, ali ponudi poveriocu drugu galeriju, osim, naravno, ako
poverilac na to pristane.
Ako izvrenje kumulativne obligacije postane nemogue iz razloga za koje dunik
ne odgovara, obligacija se gasi. Meutim, poverilac moe da zahteva ispunjenje obaveze
koju je mogue izvriti. Ako usled poara bude unitena kolekcija slika, u vezi s
navedenim primerom, poverilac nema vie interesa da prihvati zakup galerije. Ali, ako
galerija izgori do temelja, ali slike preostanu jer su uvane na drugom mestu, poverilac
e imati interes da zahteva predaju kolekcije slika u svojinu i dunik e biti duan da
postupi po zahtevu poverioca.
PODELA PREMA TRAJANjU OBLIGACIJE

Trenutne i trajne obligacije
Osnov podele je jednostavan: ukoliko se obligacija moe izvriti u jednom
trenutku, koji ujedno predstavlja i trenutak gaenja te obaveze, re je o trenutnim
obligacijama; ako se ispunjenje prostire na odreen, dui ili krai period, re je o
trajnim obligacijama. Dakle, ono injenje, ukljuujui i davanje, ili ono uzdravanje
koje je podobno da se izvri u jednom aktu, u jednom trenutku i jednom zasvagda",
jesu trenutne obligacije. Tako, isplata kupoprodajne cene i predaja stvarm po istom
ugovoru karakteristini su primeri trenutnih obligacija. Isto je i sa predajom stvari
prilikom razmene, posluge, poklona, novane naknade tete i sl. Pozitivne obligacije
su najee i trenutne obligacije.
Trajne obligacije podrazumevaju odreeno davanje, injenje, uzdravanje koje
ima odreeni vremenski kontinuitet. Negativne obligacije su, po pravilu, ujedno i
trajne obligacije. Npr. trpljenje slubenosti prolaza je po prirodi stvari trajna
obligacija. Naravno, ak i u takvim sluajevima mogui su izuzeci, npr. ugovoreno
je zbog selidbe da se moe proi samo jednom preko odreene nepokretnosti. S
druge strane, postoje i pozitivne obligacije koje
112
su trajne. Npr. obaveze davaoca izdravanja u ugovorima o doivotnom izdravanju

su trajne, a njihovo trajanje se ne moe unapred odrediti. I neke vrste kupoprodaje
mogu biti trajne obligacije, naroito u trgovinskom pravu, npr. kontinuirane
isporuke sirovina ili goriva u odreenim vremenskim intervalima. Trajne obligacije
proizlaze i iz prestacija koje su zasnovane ugovorom o doivotnoj renti, o radu, o
delu, o ostavi, posluzi, ortakluku i sl. Naknada tete ponekad moe biti i trajna
obligacija, npr. tetnik je u obavezi da, zbog invaliditeta oteenog, isplauje
doivotnu rentu.
Mogue je da su neke obligacije po prirodi stvari podobne da budu trenutne, ali da ih
stranke, u skladu s naelom privatne autonomije, urede kao trajne. Npr. realizacija
kupoprodaje moe se urediti razliito, pa ak i zakon predvia razliite podvrste utovora
o prodaji (npr. prodaja sa obronim otplatama cene i sl.). Naravno, mogue je i obrnuto,
da neke obligacije, npr. uzdravanja, koje su po pravilu trajne, ugovorom budu odreene
kao trenutne (npr. slubenost prolaza).
Pravni znaaj podele. Znaaj podele na trajne i trenutne obligacije ogleda se pre
svega na planu njihovog prestanka. Kao to je ve reeno, trenutne obligacije
prestaju aktom ispunjenja, odnosno ispunjenje i prestanak takvih obligacija se, i
sutinski i vremenski, jednostavno poklapaju.
Trajne obligacije prestaju aktom ispunjenja poslednje inidbe. Taj trenutak
moe biti ugovoren, npr. sukcesivna obligacija u trajanju od pet godina, a moe biti
i zakonom odreen, npr. to je trenutak smrti primaoca izdravanja u ugovorima o
doivotnom izdravanju. Trajna obligacija sa odreenim rokom trajanja prestaje kad
taj rok istekne, osim kad je ugovoreno ili zakonom odreeno da se posle isteka roka
obligacija produava na neodreeno vreme, ako on ne bude blagovremeno otkazan.
Ukoliko, pak, prestanak trajne obligacije nije odreen pravnim poslom, zakonom ili
obiajem, za njen prestanak bie relevantna izjava volje poverilake ili dunike
strane. Ta izjava volje kojom prestaju trajne obligacije naziva se otkaz. Sam otkaz,
pak, ima svoj osnov ili u pravnom poslu ili u zakonskoj odredbi. Prema Zakonu, kad
trajanje obligacije nije vremenski odreeno, svaka strana ga moe prekinuti otkazom,
s tim da otkaz mora biti dostavljen drugoj strani. Otkaz je u takvom sluaju moguan u
svako doba, osim u nevreme (poplava, setva, etva, akutna teka bolest
113
jedne strane). Mogue je da stranke ugovore da e trajna obligacija prestati samim

dostavljanjem otkaza, ali ako tako neto nije predvieno, otkaz mora sadrati
primereni rok. U sluaju otkaza, poverilac ima pravo da zahteva od dunika sve
dospele obaveze pre otkaza.
Kada je re o trajnim obligacijama, mogue je, kao to je reeno, da se njihovo
ispunjenje prostire i na dui period. U savremenim uslovima kada su mogue korenite
izmene okolnosti na tritu, postavlja se problem primene ustanove promenjenih
okolnosti (rebus sic stantibus), koja treba da zatiti onu ugovornu stranu koja bi zbog
nepredvidljivih okolnosti, koje su naknadno nastupile, pretrpela preterano veliki gubitak,
a taj problem se moe vezati upravo za trajne obligacije. U trenutnim obligacijama
problem promenjenih okolnosti se po prirodi stvari nemoe javiti, osimu sluaju kada je
prestacija jedne strane, voljom ugovaraa, odloena. Razume se da ukoliko jedna strana
nije uredno ispunila obavezu iz trenutne obligacije, druga ima pravo na raskmd
ugovora i naknadu tete. Trajne obligacije podrazumevaju i druge korekcije koje se
tokom vremena mogu javiti, npr. ozdravljenje oteenog i ukidanje doivotne rente kao
oblika naknade tete, ili delovanje inflacije na trajne novane obligacije.
Konano, u trajnim obligacijama, posebno kada je re o novanim obavezama,
npr. obaveza izdravanja, kao i o sukcesivnim isporukama, postavlja se pitanje
zastarelosti pojedinih obroka izdravanja, odnosno pojedinih isporuka. Tako,
povremena potraivanja koja dospevaju godinje ili u kraim razmacima (kamate,
izdravanje, anuiteti i sl.), potraivanja zakupnine, naknade tete (subjektivni rok)
zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Samo pravo iz
kojeg proistiu povremena potraivanja, pravo na naknadu tete (objektivni rok),
zastareva za pet godina od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraivanja. Za
obligacije vezane za isplatu tzv. komunalnih usluga rok zastarelosti je
jednogodinji. Opti rok zastarelosti je deset godina, ali meusobna potraivanja
pravnih lica u trgovinskom pravu (iz prometa robe i usluga), zastarevaju za tri
godine, s tim da zastarevanje tee odvojeno za svaku isporuku robe, izvreni rad ili
uslugu.
PODELA PREMA SANKCIJI OBLIGACIJE Civilne

i naturalne obligacije
Obligacija je pravna ustanova, otuda je pravo na kondemnatorni zahtev,
odnosno na tubu za osudu na odgovarajuu prestaciju, neto to se podrazumeva i s
im se u pravnom prometu rauna. Zato se takve obligacije, obligacije
114
snabdevene neposrednom pravnom sankcijom, ponekad nazivaju i pravnim

obavezama, odnosno civilnim obligacijama.
Ipak, ivot uopte i posebno pravni ivot ne poznaje isuvie otre granice.
Tako se jo u antikom pravu postavilo pitanje da li dunik koji je dobrovoljno
ispunio svoju neutuivu obavezu moe poverioca sudskom prinudom da natera na
povraaj datog? Izgleda da je ve u klasinom pravu na razmeu I i II veka n. e. dat
negativan odgovor, te otvoreno pitanje postojanja tzv. prirodnih, naturalnih
obligacija. Naturalne obligacije, naime, ne poseduju mo neposredne pravne prinude i
zato se nazivaju i nepotpune ili nesavrene obligacije. Po nekim autorima, njima
nedostaje pravo na tubu, drugi istiu da one ne poseduju mo sudskog prinudnog
izvrenja. Nama je blie drugo stanovite, jer, u stvari, poverilac ima pravo da
podnese kondemnatornu tubu, a sam sud nije ovlaen niti da odbaci tubu niti da je
odbije, jer se u naem pravu o podeli obligacija prema karakteru sankcije ne vodi
rauna ex officio, ve samo po prigovoru zainteresovane strane. U stvari, Zakon o
obligacionim odnosima ne ureuje pitanje naturalnih obligacija na opti nain, u
smislu posebnog odeljka, ali njegova odredba kojom izrie da se ne moe traiti ono
to je dato ili uinjeno na ime izvrenja neke prirodne obaveze ili neke moralne ili
drutvene dunosti, ipak ima sve odlike opte odredbe o naturalnim obligacijama. S
druge strane, Zakon navodi i konkretne sluajeve naturalnih obligacija: ako dunik
ispuni zastarelu obavezu, nema pravo zahtevati da mu se vrati ono to je dao, ak i
ako nije znao da je obaveza zastarela; sud se ne obazire na zastarelost ako se dunik
na nju ne poziva; poverilac se moe namiriti iz zastarelog potraivanja koje je
obezbeeno zalogom ili hipotekom i dr.
Kao znaajan izuzetak u vidu samo posredne sankcije, naturalne obligacije su
pobudile panju nauke koja se koncentrisala u nekoliko razlitih stavova.
Prema teoriji o nesavrenim civilnim obligacijama, iako specifine, naturalne
obligacije su, pre svega, obligacije i zato teorijski odgovor na taj problem treba traiti
na planu prava. Naturalne obligacije su, u stvari, bive civilne obligacije koje su se iz
nekog razloga degenerisale" i pretvorile u nesavrene obligacije, kojima nedostaje
neposredna mogunost prinude. To znai da je krug naturalnih obligacija u pogledu
svoga izvora ogranien na nekadanje civilne obligacije. U vezi sa svim drugim
elementima, osim sankcije,
115
naturalne obligacije odgovaraju civilnim obligacijama: mogue je priznanje duga,

otpust duga; ako je obligacija obezbeena zalogom ili hipotekom, poverilac se, pod
izvesnim zakonskim uslovima, moe namiriti i iz naturalne (zastarele) obligacije;
ukoliko u sluaju steaja ili prinudnog poravnanja nije namireno celokupno
poverioevo potraivanje, naknadna isplata preostalog dela smatra se ispunjenjem
naturalne obligacije i dr.
Teorija koja u naturalnim obligacijama vidi moralne dunosti znato proiruje
polje primene takvih obligacija. Naturalne obligacije nisu samo one koje su nekad bile
civilne pa se kasnije degenerisale", jer tu spadaju sve obaveze koje se zasnivaju na nekoj
vrsti etikih, odnosno moralnih dunosti, dunosti savesti. U krajnjoj liniji, zaetak
svake obligacije ima osnov u moralnim obavezama. Otuda, prema zastupnicima ove
teorije, ak i neki nitavi pravni poslovi mogu doi u domen ovih obligacija, npr.
nitavost usled povrede dobrih obiaja, poslovne nesposobnosti, pa ak i zbog sukoba s
javnim poretkom. Osnovna slabost ove teorije je u tome to pokuava da pravne
ustanove objasni vanpravnim kategorijama, i to potpuno se udaljavajui sa horizonta
prava.
Prema shvatanju profesora Perovia, u obe navedene teorije ima neeg
prihvatljivog, s obzirom na to da je svako pozitivnopravno pravilo pod lupom
moralnog zakona iz kog je proisteklo. Otuda u simbiozi pravnog i moralnog ima
neeg harmoninog i razumnog; neto to tei da odgovori zahtevu pravinosti.
Zato bi onda te dve poluge drutvenog mehanizma tako okrutno razdvajali. Izgleda,
naprotiv, da treba pronai niti koje bi ih jo vre povezale." Te niti, taj most koji e
spojiti ove teorije, prof. Perovi vidi u ustanovi javnog poretka i dobrih obiaja. Iako
je ta konstatacija u osnovi tana, ak i na Zakon o obligacionim odnosima svojom
odredbom da se ne moe traiti povraaj datog ili uinjenog na ime izvrenja neke
prirodne obaveze, ili moralne ili drutvene dunosti, u stvari, pokuava da spoji
dve navedene teorije, ipak smatramo da treba nai uu, konkretniju pravnu
ustanovu na kojoj se temelji postojanje naturalnih obligacija. Ta ustanova je, po
naem miljenju, kauza obligacije. Naime, iz obe navedne teorije, kao i shvatanja
prof. Perovia, proizlazi da naturalna obligacija zaista mora imati neki
odgovarajui osnov, uzrok, kauzu koja opravdava posrednu sankciju koja postoji u
naturalnim obligacijama. Dunik je zaista nekada dugovao odreenu prestaciju i u
zabludi, smatrajui da rok zastarelosti nije protekao, ispunio svoju obavezu.
Naknadno trai povraaj putem kondikcijske tube. Tuilac e spor izgubiti, jer
kauza inidbe doista postoji. Kauza je u tom smislu jaa od zastarelosti. Naprotiv,
ukoliko bi se dokazalo da kauze nije nikada bilo, tuilac e uspeti u sporu i izvrie se
povraaj po osnovu pravno
116
neosnovanog obogaenja. U stvari, upravo je kauza, shvaena u irem smislu, ta koja

svojim prefinjenim strunama spaja pravni i etiki poredak. U svim sporovima o
pravnom neosnovanom obogaenju, osnovno je pitanje da li isplata ima neki osnov
ili ne! U nekim pravima upravo ta ustanova, dakle, pravno neosnovano obogaenje,
supstituie pravila o kauzi. Dakle, kauza je taj centralni obligacioni pojam koji
odluuje i u pitanju odsustva neposredne pravne sankcije, kakva postoji u civilnim
obligacijama. Odsustvo kauze spreava prinudno ostvarenje u civilnim obligacijama,
s jedne, a njeno prisustvo spreava prinudni povraaj dobrovoljno datog, ak i u
zabludi, u naturalnim obligacijama, s druge strane.
Pravni znaaj podele. Civilne obligacije su pravilo i one se ostvaruju putem
kondemnatornih tubi, odnosno njima odgovarajuih presuda na osudu na inidbu.
Drugim reima, prestacije u civilnim obligacijama podobne su za prinudno
izvrenje, jer sadre i mogunost neposredne primene sankcije.
Naturalne, prirodne obligacije imaju sve osobine obligacije, ali i jednu
specifinost za sankciju: one nisu uvek podobne za prinudno ostvarenje. U stvari,
do prinudnog ostvarenja naturalne obligacije moe doi u dva sluaja. Prvo, poverilac
moe podneti kondemnatornu tubu i u sluaju da dunik ne istakne peremptorni
prigovor, sud e takvu naturalnu obligaciju da snabde sankcijom preko svoje presude
na osudu na inidbu. Ipak, ukoliko dunik istakne prigovor zastarelosti, poverilac e
izgubiti spor. Drugo, ukoliko dunik dobrovoljno ispuni obligaciju, makar i u
zabludi, nee biti ovlaen da zahteva povraaj uinjene prestacije ni primenom
kondikcijske tube, to znai da su naturalne obligacije snabdevene posrednom
sankcijom, odnosno peremptornim prigovorom koji otklanja dejstvo kondikcijske
tube. Konano, naturalne obligacije daju sudu slobodu kreativnosti, jer zakonske
odredbe koje govore o prirodnim obavezama" i moralnim ili drutvenim
dunostima" otvaraju iroke mogunosti tumaenja, posebno preko ustanove kauze,
odnosno podvoenja razliitih skupova injenica koji se nalaze u graninom
podruju prava i etike pod pojam naturalnih obligacija.
Deo drugi
IZVORI OBLIGACIJA
U svakodnevnom zasnivanju pravnih odnosa izvori obligacija zauzimaju
najznaajnije mesto. Ljudska ponaanja, s jedne strane, mogu biti u skladu s pravom
i tu su otvorene najire mogunosti sklapanja i sainjavanja najrazliitijih pravnih
poslova, meu kojima ugovori zauzimaju posebno mesto kako zbog uestalosti,
tako i zbog imovinskih vrednosti koje obuhvataju, a s druge strane, ljudska
ponaanja mogu biti i protivpravna, deliktna, to predstavlja razlog za razliite vrste
naknade tete. Otuda je jo rimsko pravo poznavalo dva osnovna izvora oblmgacija:
obligacije iji je uzrok ugovor i obligacije iji je uzrok delikt, odnosno obligationes ex
contractu i obligationes ex delicto dok su se ostale obligacije, koje se nisu mogle podvesti
pod ove dve osnovne grupe uzroka, svrstavale u razliite vidove uzroka variae
causarum figurae. Kasnije su dodate i dve podvrste prema kriterijumu slinosti sa
ugovorima, odnosno deliktima: kvaziugovori i kvazidelikti. Gajeva Krajnja deoba" i
Justinijanovo preciziranje sa odgovarajuim podvrstama bili su uzori podele izvora
obligacija u nauci u vekovima koji su sledili, ali i prilikom donoenja prvih
graanskih zakonika.
Prema Code civilu, izvori obligacija se dele u dve osnovne grupe: 1) ugovor kao
saglasnost volja izmeu poverioca i dunika koji ima cilj stvaranje obligacije i 2)
druge injenice koje stvaraju obligacije (vanugovorne obligacije), a to su: a) delikti i
kvazidelikti, odnosno protivpravne radnje ili nepanja koje su drugome
prouzrokovale tetu; b) kvazikontrakti, koji su slini ugovorima, ali nije bilo prave"
saglasnosti volja, npr. isplata nedugovanog ili
118
nezvano vrenje tuih poslova; v) zakonske oblacije, dakle, obligacije iji je osnov
zakonska odredba, npr. zakonska obaveza izdravanja, obligacije koje nastaju iz tzv.
susedskih prava.
U teoriji obligacija XX veka isticano je da francusko pravo, u stvari, poznaje tri
velika izvora obligacija ugovor, delikt i neosnovano obogaenje, emu treba dodati i
one obligacije koje nastaju na osnovu posebnih zakonskih propisa, a ne mogu se
svrstati u prethodna tri velika izvora. Prema austrijskom Graanskom zakoniku, tri su
izvora obligacija: zakon, pravni posao i nanoenje tete drugome. U stvari, nanoenje
tete drugom spada u zakonske obligacije, te je, teorijski gledano, ova podela ipak
dvojna. Srpski Graanski zakonik nije posebno uredio izvore obligacija, ali se iz
njegovih odredaba vidi da je, slino Code civilu, razlikovao obligacije koje nastaju iz
ugovora, prouzrokovanja tete drugom i isplatu nedugovanog, kao oblika pravno
neosnovanog obogaenja. Opti imovinski zakonik za Crnu Goru razlikovao je
obligacije nastale iz ugovora, delikta i razliitih pravnih osnova kao to su javno
obeanje nagrade, nezvano vrenje tuih poslova i neosnovano obogaenje.
U Skici za zakonik o oblacijama i ugovorima prof. Konstantinovi predvia
posebna pravila za ugovore, prouzrokovanje tete, neosnovano obogaenje,
nezvano vrenje tuih poslova i jednostrane izjave volje, s tim to je na svojim
predavanjima zastupao tezu da postoje i zakonske obligacije, a to su one koje svoj
nastanak neposredno vezuju za zakon (npr. izdravanje izmeu odreenih srodnika).
Teza da postoje i zakonske obligacije, odnosno da je zakon neposredni izvor nekih
obligacija postoji due vreme u nauci obligacionog prava i posebno su je u
francuskoj teoriji branila velika imena (npr.: Karbonije, oseran, Planiol,
Morandijer, braa Mazo i dr.). S druge strane, prof. Perovi osporava ovu podelu, jer
smatra da treba da postoji jedinstven kriterijum podele, te ako su izvori obligacija
pravne injenice iz kojih nastaju obligacije, u izvore ne treba ubrojati zakon (kao
neposredni izvor obligacija), ve pored ugovora, prouzrokovanja tete, neosnovanog
obogaenja, nezvanog vrenja tuih poslova, jednostrane izjave volje, treba dodati i
drute pravne injenice, npr. srodstvo, brana veza, susedski odnos.
119
Nama se ini da, u stvari, ostaje stari problem koji su jo Rimljani uoili i
pokuali da razree preko grupe izvora obligacija koje nastaju ex variis causarum
figuris. Tu, dakle, spadaju (bez)brojne i veoma raznovrsne injenice za koje nema
zajednikog imenitelja. Naime, izjava volje ili saglasnost volja poivaju na
zajednikom imenitelju volje i mogu se posebno svrstati, npr. voljne obligacije ili
obligacije koje nastaju na osnovu izjave jedne ili vie volja, s druge strane, injenica
prouzrokovanja tete, bez obzira na to da li je prisutna namera ili neki stepen
nepanje, da li je teta iz oblasti ugovora (neispunjenje ugovora) ili delikta, zajedniki
imenilac je teta priinjena drugome itd. Meutim, postoji velika grupa injenica
koja je u praktinoj primeni mala, koja izmie svakoj doslednoj podeli i, u stvari,
jedini problem jeste njen naziv. Uzmimo, na primer, situaciju ili injenini skup tzv.
prinudnog otkupa kod nas posle Drugog svetskog rata. Kakva je to obligacija? Po
svemu lii na ugovor (kupoprodaja), ali bez privatne autonomije prodavca! Dakle,
ako propis obavee prodavce da moraju da predaju odreenu koliinu prehrambenih
proizvoda, zar to nije zakonska obligacija? Ako u nekim pravima ili u istom
pravnom sistemu, ali u razliitoj vremenskoj dimenziji postoji obaveza izdravanja
izmeu suprunika, a zatim i obaveza izdravanja izmeu vanbranih drugova, zar
to nisu zakonske obligacije? S druge strane, npr. nije injenica srodstva sama po
sebi dovoljan kriterijum da je zakon svrstava u obligacije izdravanja. Naprotiv,
razliita su zakonodavna reenja kako u uporednom pravu, tako i u domaem
pravu, a u zavisnosti od vremenske vanosti razliitih zakona, u pogledu dunosti,
odnosno prava na izdravanje (stepen srodstva, vrsta srodstva, redovno kolovanje
itd.), iz ega sledi da nije srodstvo, kao takvo, razlog postojanja zakonske obligacije
izdravanja, ve upravo sam zakon koji neke vrste srodstva, uz jo neke vrlo
promenljive i raznovrsne injenice, podie na stepen izvora obligacija.
Zato, ako znamo sutinu to su vrlo raznovrsne injenice koje ne trpe
zajedniki kriterijum, kao i da je njihov jedini zajedniki imenilac zakonska
odredba ima smisla tu raznoliku grupu jednostavno svrstati u zakonske obligacije,
odnosno obligacije iji je neposredni izvor sam zakon. Na taj nain zakon se
pojavljuje u dvostrukom svojstvu: kao izvor obligacionog prava i kao neposredni
izvor obligacija u svim onim sluajevima kada injenice ili injenini skupovi ne
pruaju dovoljno osnova za svrstavanje u jednu od poznatih grupa izvora obligacija.
Razume se, nije sporno da sve obligacije imaju svoj krajnji osnov u zakonu (i
sam ugovor je ureen zakonom i moe se zakljuivati samo u zakonskim
120
okvirima) i da su u tom smislu sve obligacije (posredno) zakonske, zbog ega je

zakon izvor obligacionog prava. Meutim, savremene podele izvora obligacija
zasnivaju se na neposrednom pravnom osnovu, koji podrazumeva postojanje
odreene pravnorelevantne injenice ili injeninog skupa, koji mora imati
zajedniki imenilac iz koga proistie kriterijum svrstavanja, jer taj zajedniki
imenilac daje osnov za primenu odreenih optih pravila za svaku posebnu grupu
izvora. U tom smislu, izvori obligacija se mogu podeliti na: 1. ugovor; 2.
prouzrokovanje tete; 3. sticanje bez osnova; 4. poslovodstvo bez naloga; 5.
jednostrane izjave volje; 6. zakon, odnosno druge pravnorelevantne injenice koje
neposredno, preko zakona, predstavljaju izvor obligacija (npr. srodstvo, brana veza,
vanbrana veza, administrativni akti, neke vrste pravnosnanih sudskih presuda,
susedski odnos i sl.).
Svaka podela je, razume se, relativna, tako da bi se moglo postaviti i pitanje
doslednosti ove podele. Tako, moda bi se ugovor i jednostrana izjava volje mogli
svrstati u jednu grupu pod nazivom obligacije koje nastaju na osnovu pravnih
poslova, koja pak sadri dve podgrupe jednostrane i dvostrane pravne poslove,
odnosno jednostrane izjave volje i ugovore i sl. Iako su obligacije koje nastaju na
osnovu izjave volje najbrojnije i u pravnom prometu najee, i danas u nauci postoji
spor o pravnoj prirodi takvih obligacija. Rimsko pravo dugo nije moglo da prihvati, a
potom ni da objasni jednostrane izjave volje. U stvari, izjave volje su u rimskom
pravu, po pravilu, morale biti pokrivene sveanim i sloenim formama koje su,
budui da su u sutini bile religijski rituali upueni boanstvima, imale apstraktno
obavezujue dejstvo, npr. stipulacija. Drugim reima, kauza obaveze se sastojala u
religijskoj obavezi i ona se dugo vremena samo zato morala potovati. Tek delatnou
pretora, apstraktnost obaveze slabi i poinje se voditi rauna o kauzalnosti obaveze.
S druge strane, u germanskom pravu se polazilo od toga da samo obeanje obaveznog
lica, koje sadri odreene osobine, stvara obavezu koja se moe prinudno izvriti. Ako je
obeanje sutina obaveze, naelno je svejedno da li je to dvostran ili jednostran pravni
posao, jer je u prvom dvostruko, a u drugom jednostruko obaanje. Otuda ni)e
stguauno to se teori}a o pravnim poslovima zaela upravo u nemakoj pravnoj teoriji, a
tzv. obeavajue teorije o prirodi voljnih, odnosno ugovornih obligacija prelaze granice
kontinentalnoevropskog prava.
Deo trei
PROMENE OBLIGACIJA
Svet sve vie postaje globalno trite koje nuno zahteva obilje pravnih
sredstava koja e omoguiti brzo i sigurno transferisanje, pre svega, velikih
novanih sredstava i u najudaljenija podruja. Ponekad se javlja potreba da se izvre
izmene na poverilakoj, a nekad na dunikoj strani. Ima sluajeva kada je
potrebno izmeniti itav pravni poloaj jednog subjekta u obligaciji, tako da njegov
sledbenik ulazi u sva prava i obaveze konkretne obligacije iji je jedan od tvoraca
upravo bio sledbenikov pravni prethodnik. Te promene nekad ne utiu na samu
obligaciju, tj. na njenu istovetnost (identitet), jer se tiu samo titulara prava,
odnosno obaveza, pri emu sadrina obligacije ostaje ista. Ponekad dolazi do
promena u sadrini obligacije, u samoj njenoj pravnoj strukturi, i tada vie nije re
o istoj (identinoj) obligaciji. Promene u obligacionim odnosima mogu da iniciraju
kako fizika, tako i pravna lica. Te promene u obligacionim odnosima posebno su
znaajne za platni promet, domae i meunarodne bankarske poslove, promet
hartijama od vrednosti i dr. Pravni i ekonomski znaaj tih transakcija je ogroman i
zato su pravila koja ureuju ovu pravnu materiju u svetu, odnosno u uporednom
pravu gotovo istovetna.
ISTOVETNOST (IDENTITET) OBLIGACIJE
Odreenost obligacije bitna je i sa stanovita sadrine i sa stanovita subjekata.
Obligacija uvek ima odreenu sadrinu, dakle, odreenost predmeta i odreenost
osnova (kauze). Sa stanovita predmeta, to je vrsta prestacije koju u konkretnom
sluaju duguje dunik, odnosno potrauje poverilac. Drugim reima, injenje,
ukljuujui davanje, ili neinjenje, ukljuujui uzdravanje i trpljenje, koje u
konkretnom sluaju ima pravo da zahteva poverilac od dunika, to, naravno, znai
da je dunik obavezan upravo tako da se ponaa, ini sadrinu konkretnog
obligacionog odnosa, date obligacije. Sa stanovita osnova, obligacija moe nastati
na osnovu volje subjekata i tada
122
je posredi causa finalis, a kada je obligacija nastala izvan domena volje poverioca i
dunika, posredi je causa efficiens.
S druge strane, kao to je ve reeno, obligacija podrazumeva uvek i samo dve
strane, poverilaku i duniku. To podrazumeva da se kako na jednoj, tako i na
drugoj strani moe nai vie lica, npr. na dunikoj strani vie lica, a na poverilakoj
samo jedno lice, ili obrnuto, ili, pak, na obe strane vie lica. To je logika posledica
korelacije, jer jedna strana potrauje od druge strane, a ta druga duguje upravo to to
prva potrauje. Odreenost, to naravno podrazumeva i odredivost obligacije kako sa
stanovita prestacije, tako i aktivne i pasivne strane u pogledu date prestacije, daje
identitet, istovetnost, to je samo drugi izraz za konkretnu odreenost obligacije.
Ta odreenost prestacije i odreenost poverilake, odnosno dunike strane,
nuna je kako bi jedan obligacioni odnos zaista nastao, u smislu da se iz jedne
apstraktne mogunosti nastanka obligacije ona stvarno i konkretizuje u pravnom
ivotu. Drugim reima, identitet obligacije je njen pojavni oblik u pravnom ivotu,
jer ako je u pitanju obligacija bez identiteta, re je samo o obligaciji u apstraktnom
vidu, kao apstraktnom pojmu koji je predmet naunog ispitivanja. Dakle, obligacija
per se, in abstracto moe biti i jeste predmet teorijskog prouavanja, a obligacija koja
ima konkretnu odreenost, konkretan identmtet, obligacija in concreto, jeste
obligacija koja se javlja neposredno u pravnom ivotu, uvek povodom konkretnih
kupoprodaja, zakupa, zajmova, poklona i dr.
To znai da svaka konkretna obligacija ima svoj dvostruki identitet: identitet
sadrine i identitet subjekata. Identitet sadrine znai odreenost kauze i predmeta, a
identitet subjekata znai odreenost poverilake i odreenost dunike strane.
Dosledno tome, ukoliko se izvri neka promena u predmetu ili kauzi, ili se, pak,
promeni poverilaka, ili dunika strana, oigledno je dolo do promena u obligaciji.
Poto je dolo do promene, postavlja se pitanje kakve pravne posledice izaziva
odreena promena u obligacionom odnosu, a naroito da li su iste posledice kada je
promena izvrena u pogledu subjekata i kada je promena izvrena u pogledu
sadrine?
Teorija obligacija je na ovo pitanje dala naelan odgovor: promene u
subjektima ne utiu na identitet obligacije, ali promene u sadrini dovode do
odgovarajuih promena u identitetu obligacije.
Ako poverilac umre, na njegovo mesto stupa njegov univerzalni sukcesor, ili
sukcesori, ali to ne utie na identitet obligacije, pa e dunik morati da ispuni
svoju prestaciju poverilakoj strani isto kao da je u pitanju
123
stari" poverilac. I obrnuto, ako umre dunik, njegov univerzalni sukcesor, odnosno
sukcesori, na zahtev poverioca, naslednici e ispuniti dugovanu inidbu, naravno, do
visine vrednosti nasleene imovine.0 Razume se, ukoliko su u pitanju obligacije
intuitu personae, odnosno vezane za linost odreene strane, npr. dunika, promena
tog subjekta izazvae promenu u identitetu same obligacije, to moe dovesti i do
njenog gaenja. Slino tome, promene subjekata mogu se odigrati i kada poverilac
svojom voljom prenese potraivanje na drugog, sada novog poverioca, ili pak tree lice
preuzme dunikovu obavezu, ili se trei obavee da e ispuniti dunikov dug i sl. S
druge strane, ukoliko se izmeni sadrina obligacije, dakle, kauza ili predmet, doi e
do izmene identiteta obligacije.
1. Promene subjekata u obligaciji
Promene subjekata u obligaciji su promene koje mogu obuhvatiti poverilaku ili
duniku stranu.
1.1. Promena poverioca
1.1.1. Pojam
Promena poverioca se vri ustupanjem potraivanja ugovorom koje se tradicionalno
naziva cesija. U tom pravnom odnosu uestvuju tri lica, dva su vezana za poverilaku
stranu, a jedno za duniku. To su sledea lica: cedent, odnosnoustupilac poverilac
koji prenosi svoje potraivanje (stari poverilac); cesionar, odnosno prijemnik
predstavlja lice na koje se prenosi potraivanje (novi poverilac); cesus dunik.
Cesija je derivativan i translativan nain sticanja prava, kao i dvostrani pravni
posao, dakle, ugovor u kome uestvuju, s jedne strane, ustupilac (cedent) i, s druge
strane, prijemnik (cesionar), kojim cedent prenosi na cesionara svoje potraivanje
koje ima prema duniku (cesusu). Ugovarai su iskljuivo stari i novi poverilac,
cedent i cesionar. Uee dunika
124
se ogleda samo u aktu notifikacije, odnosno obavetavanja o injenici da je

potraivanje ustupljeno. Ako dunik svoju obavezu izvri cedentu pre notifikacije,
ispunjenje je punovano i dunik se oslobaa obaveze, ali pod uslovom da je

savestan, tj. da nije znao za cesiju. Ukoliko je pak bio nesavestan, onda se njegova
obaveza nije ugasila i bie obavezan da je ispuni cesionaru. Posle notifikacije
dunik ima obavezu da svoj dug isplati cesionaru, kao svom novom poveriocu.
Dakle, od dunika se ne trai saglasnost, jer njegov pravni poloaj ne moe biti
pogoran, on, naprotiv, ostaje potpuno isti. Otuda i cesusovi interesi nisu niim
ugroeni, jer obligacija u potpunosti zadrava svoj identitet. Apstraktno gledano, iste
su pravne posledice kao da je nastupila naslednopravna univerzalna sukcesija na
strani poverioca; umesto starog poverioca (ostavioca), javlja se novi poverilac
(naslednik) i ostavioev dunik je obavezan da svoj dug, po saznanju za injenicu ko
je naslednik, isplati svom novom poveriocu, odnosno ostavioevom nasledniku.
1.1.2. Predmet
Predmet cesije mora biti obligacija, i to potraivanje koje je doputeno i podobno
za prenos (prenosivo). I a contrario, potraivanja iji je prenos zakonom zabranjen,
potraivanja intuitu personae, kao i potraivanja ija se priroda protivi prenoenju na
drugoga ne mogu biti predmet cesije. Dosledno tome, ugovor kojim je predvieno
ustupanje potraivanja nee imati pravno dejstvo prema duniku ako izmeu
poverioca i dunika postoji punovaan ugovor kojim se cesija zabranjuje, kao i u
sluaju da postoji ugovor kojim se predvia dunikov pristanak na cesiju, a dunik
takav pristanak nije dao. Isto tako, potraivanja iz nedoputenih pravnih poslova
(npr. kupoprodaja opojnih droga, oruja koja ne mogu biti u svojini fizikih lica,
potraivanja po osnovu prostitucije i sl.), ne mogu biti ni predmet cesije.
Potraivanja koja su vezana za izdravanje, zakonsko ili ugovorno (npr. na osnovu
ugovora o doivotnom izdravanju), naelno su neprenosiva. Dospele rate je ipak
mogue cedirati, npr. dunik nije plaao alimentaciju u toku trajanja spora, i to sve
do pravnosnanosti presude, pa je tree lice novano pomagalo poverioca, zbog ega
poverilac prenese na treeg dospele obroke alimentacije u cilju vraanja duga.
Ukoliko je cesija punovana, postavlja se pitanje kakva je pravna sudbina
sporednih prava, npr. prava na kamate, na ugovornu kaznu, ta je sa zalogom,
hipotekom, jemstvom i dr? Pravilo je da zajedno s potraivanjem na cesionara
(prijemnika) prelaze i sporedna prava: prvenstvo naplate, hipoteka, zaloga, prava iz
ugovora sa jemcem, prava na kamatu, na ugovornu kaznu i sl. Meutim, cedent
moe, prema Zakonu, da preda cesionaru zaloenu stvar samo
125
ako zalogodavac na to pristane. Ukoliko zalogodavac ne pristane na prenos

zaloene stvari, ona ostaje kod cedenta koji je uva za raun cesionara. Ako je
glavno potraivanje dospelo, postoji pravna pretpostavka da su dospele i
neisplaene kamate uz to potraivanje.
1.1.3. Pravni odnosi meu subjektima ustupanja potraivanja
Meu subjektima koji se javljaju u ugovornom ustupanju potraivanja mogu se
javiti razliiti pravni odnosi. Ti razliiti odnosi vezani su za sluajeve viestrukog
ustupanja, za odnose prijemnika i dunika, ustupioca i prijemnika i posebne
sluajeve ustupanja potraivanja.
a) Odnosustupioca (cedenta) i prijemnika (cesionara). Kauzaugovora o
ustupanju potraivanja moe biti razliita, a njen spektar se moe kretati od
razliitih teretnih, sve do besteretnih pravnih poslova. Pravni odnosi izmeu cedenta i
cesionara zavise, pre svega, od podele ugovora na teretne i dobroine. Kada je cesija
izvrena ugovorom s naknadom, cedent odgovara cesionaru za postojanje (veritet)
potraivanja, i to u asu kada je ustupanje izvreno. Bitno je, dakle, da je potraivanje
postojalo u trenutku cesije, a ako kasnije otpadne iz bilo kog razloga, cedent za to
nije odgovoran. I obrnuto, ukoliko je cesija zasnovana na dobroinom ugovoru (npr.
poklon), cedentove odgovornosti za veritet potraivanja jednostavno nema. Kauza
dobroinog ugovora se ne zasniva na protivprestaciji druge strane, naprotiv, strana
koja se obavezuje to ini s namerom da drugu stranu oslobodi protivprestacije (in
tentio liberalis). Dosledno tome, prirodi dobroinog ugovora ne bi odgovarala
garancija za veritet potraivanja, i to strane koja se dobrovoljno obavezuje.
Odgovornost cedenta za naplativost (bonitet) potraivanja moe se zasnivati samo
na ugovoru. Ali i ako je bonitet ugovoren, njegova visina je uvek ograniena: do visine
onoga to je cedent primio od cesionara, kao i za bonitet kamata, trokova ustupanja i
trokova postupka protiv cesusa. Vea odgovornost savesnog cedenta ne moe se
ugovoriti. Kao to je reeno, bonitet cesije moe se zasnivati samo na ugovoru, a im
se ugovara bonitet, pretpostavka je da je ugovor teretan. Kauza teretnog ugovora,
pak, zasniva se na izvrenju prestacije saugovaraa. To je razlog to zakonski propisi
limitiraju odgovornost cedenta na visinu protivprestacije cesionara.
Punovaan ugovor o ustupanju potraivanja podrazumeva da cedent mora
predati cesionaru odgovarajue isprave o dugu, npr. obveznicu ili priznanicu, ali i bilo
koju drugu ispravu koja je u vezi s dugom u njegovom posedu, kao
126
i druge dokaze o ustupljenom potraivanju i sporednim pravima. Ukoliko je, pak,

cedent preneo na cesionara samo jedan deo potraivanja, duan je da mu preda
overen prepis obveznice, ili druge isprave kojom se dokazuje postojanje ustupljenog
potraivanja. Na zahtev cesionara, cedent je duan da mu izda overenu potvrdu o
cesiji.
b) Odnos prijemnika (cesionara) i dunika (cesusa). Cesionar ima pre
ma cesusu ista prava koja je prema njemu (cesusu) imao i cedent. To je prva po
sledica koja proizlazi iz osnovnog pravila u cesiji ona ni na koji nain
ne sme da pogora pravni poloaj dunika, odnosno cesusa. Ta istovetnost
prava koja prelazi sa cedenta na cesionara, a to znai da cesus duguje cesi
onaru upravo onu i onakvu inidbu kakvu je dugovao cedentu, posledica je
istovetnosti, odnosno identiteta same obligacije u pogledu njene sadrine.
Cesus sada duguje cesionaru i sporedna prava koja prate glavno potraivanje.
to se tie zaloenih stvari, kako je ve reeno, cedent moe da preda cesi
onaru zaloenu stvar samo ako zalogodavac na to pristane. Druga posledica
pravila da se ne sme pogorati pravni poloaj cesusa jeste da cesus moe
cesionaru da istakne, pored prigovora koje sam ima prema njemu (npr. cesus
je u posebnom obligacionom odnosu prema cesionaru, i to tako da je on, tj. ce
sus, poverilac i potrauje od cesionara kao svog dunika isti iznos dospe
log potraivanja koji je dugovao cedentu, odnosno sada cesionaru, zbog ega
istakne kompenzacioni prigovor prema cesionaru), i one prigovore koje je
mogao da istakne cedentu, i to do trenutka notifikacije, odnosno asa kada
je saznao za cesiju (npr. prigovor zastarelosti potraivanja, prigovor neis
punjenja ugovora i sl.).
Naravno, izjava volje samog cesusa moe izmeniti navedeno pravilo o
nepogoravanju njegovog pravnog poloaja. Tako, npr. cesus moe priznati dug
cesionaru, te se na taj nain odrei prigovora (npr. zastarelosti) koje je imao prema
cedentu. To je posledica osnovnog naela, naela privatne autonomije (autonomije
volje) koje svaki uesnik u obligacionim odnosima, pa i cesus, moe, u granicama
Zakona, da iskoristi po svom nahoenju.
v) Viestruko ustupanje. Mogue je da postoji vie cesionara ko
jima je cedent ustupio potraivanje, pa se postavlja pitanje kome od njih
cesus, odnosno dunik treba da ispuni obligaciju? U tom sluaju postoje
dve pravne situacije. Prvo, dunik e punovano ispuniti obavezu onom
cesionaru koga je kao takvog oznaio cedent, odnosno o kome je ustupilac
prvo obavestio dunika. Druga je situacija kada ovakvog obavetenja od
cedenta nema. U takvom sluaju prednost ima onaj cesionar koji se prvi

127
prijavi duniku, odnosno cesus e punovano ispuniti inidbu onom prijemniku

koji se prvi javio duniku.
G) Posebni sluajevi ustupanja potraivanja. Posebni sluajevi ustupanja
potraivanja su, u stvari, specijalne vrste cesije koje se odnose na ustupanje umesto
ispunjenja, na ustupanje radi naplaivanja i na ustupanje radi obezbeenja.
Ustupanje umesto ispunjenja. Kada dunik (ovde cedent) u sporazumu sa svojim

poveriocem ustupi tom poveriocu (cesionaru) svoje potraivanje koje ima prema
svom duniku (tree lice), re je o ustupanju umesto ispunjenja, odnosno zameni
ispunjenja (datio in solutum). Tree lice (ovde cesus) mora ispuniti svoju obavezu
cesionaru, jer je potraivanje u pitanju ve na osnovu ugovora prelo u imovinu
cesionara. Poto je tim sporazumom ustupljeno potraivanje prelo u imovinu
cesionara, dunik (cedent) oslobaa se svoje prestacije koju je imao prema
poveriocu (cesionaru), u celini ili delimino, zavisno od toga da li ustupljeno
potraivanje pokriva zamenjeno potraivanje u celini ili delimino. Drugim reima,
zakljuenjem tog oblika cesije dunikova (cedentova) obaveza se gasi do iznosa
ustupljenog potraivanja. Na taj nain gasi se i cedentovo potraivanje prema
cesusu, jer je preneto na cesionara. Cesionar kome je nakon naplate njegovog
potraivanja neto preostalo, duan je da viak preda cedentu, jer bi u suprotnom bila
re o pravno neosnovanom obogaenju.
Ustupanje radi naplaivanja. Ustupanje radi naplaivanja je oblik cesije u kojem
cedent ugovara sa cesionarom prenos potraivanja koje ima prema cesusu, i to tako
da cesionar ima pravo naplate cedentovog potraivanja od cesusa, s tim da se po
naplati gasi ili smanjuje neko ranije potraivanje koje je cesionar imao prema
cedentu. Ako je cesionar naplatio manje od svog ranijeg potraivanja, cedent je kao
dunik i dalje u obavezi da naknadi razliku, ali i obrnuto; ukoliko cesionar naplati
vie od navedenog potraivanja, taj viak je duan da preda cedentu. Meutim, u
ovom obliku cesije cilj ustupanja nije zamena ispunjenja, kauza nije u obeanju
protivprestacije, ve u konkretnom primanju prestacije. Dosledno tome, ustupljeno
potraivanje nije ni prelo u imovinu cesionara samim ugovorom, ve faktom
naplate. Otuda cesus moe punovano ispuniti svoju obavezu bilo cedentu, bilo
cesionaru, i to ak i u sluaju notifikacije. Dakle, ak i kada je uredno primio
obavetenje o cesiji, dunik ima pravo da cedirano potraivanje isplati ne samo
cesionaru ve i cedentu, to je logina posledica injenice da potraivanje ostaje deo
cedentove imovine sve do trenutka ispunjenja.
Ustupanjeradi obezbeenja. U sluaju da se lice A nalazi u svojstvu poverioca
prema jednom licu, ali u svojstvu dunika prema drugom, s tim da njegov poverilac
(poverilac lica A) trai odreeno obezbeenje za svoje potraivanje, mogue je
posebnom vrstom cesije, koja se zove ustupanje radi obezbeenja,
128
udovoljiti ovom zahtevu poverioca lica A. U takvom sluaju, lmce A e biti cedent,
koji e svoje potraivanje prema svom duniku preneti svom poveriocu, dakle,
cesionaru i na taj nain obezbediti svog poverioca (cesionara). Pravo cesionara da
od cesusa namiri svoje potraivanje koje ima prema cedentu uslovljeno je
neispunjenjem obaveze cedenta prema cesionaru, npr. u odreenom roku. To, naravno,
znai da ukoliko cedent blagovremeno ispuni svoju obavezu prema svom poveriocu
(ovde cesionaru), cesionar e biti u obavezi da kontracedira, odnosno vrati
ustupljeno potraivanje cedentu, jer je otpao razlog (kauza) ustupanja radi
obezbeenja.
Ako se ostvari odloni uslov, odnosno ukoliko cedent ne isplati dug cesionaru,
ovaj drugi ima pravo da se naplati iz ustupljenog (cediranog) potraivanja. U vreme
pendencije uslova cesionar je duan da se stara o prenetom potraivanju, odnosno
njegovoj naplati kao dobar domain, ili, ako je posredi trgovinsko pravo dobar
privrednik, kao i da po izvrenoj naplati eventualni viak preda cedentu.
U ovom obliku cesije svrha je obezbeenje duga koji cedent ima prema
cesionaru, ali cesionar nema pravo da izvri naplatu od cesusa sve dok se ne ostvari
odloni uslov, a to je da prvobitno, obezbeeno potraivanje ne bude isplaeno
blagovremeno. Tu je ujedno i razlika u odnosu na prethodni sluaj cesije, dakle, sa
ustupanjem radi naplaivanja, gde pravo naplate cesionara nije uslovljeno, jer je
cesionar ovlaen da odmah izvri naplatu svog potraivanja koje ima prema
cedentu.
1.2. Promena dunika
Promena dunika moe se javiti u vidu preuzimanja duga, pristupanja dugu i
preuzimanja ispunjenja.
1.2.1. Preuzimanje duga
Promena dunika preuzimanjem duga je ugovor izmeu dunika i treeg lica
preuzimaoca, kojim preuzimalac prima dunikov dug, s tim da poverilac na to da
svoj pristanak, a preanji dunik se oslobaa obaveze.
Kako su obligacije, po pravilu, prenosive, mogue je preuzimanje svakog duga.
Izuzetno, ukoliko je obligacija bila intuitu personae, ona je u naelu neprenosiva, ali u
ovoj situaciji kada je svakako potreban prmstanak poverioca, mogue je i preuzimanje
takve vrste obligacije. Poto je pristanak poverioca
129
uvek neophodan, on moe biti obaveten o preuzimanju duga bilo od svog dunika,
bilo od preuzimaoca. Ta poverioeva saglasnost moe biti izrena ili preutna.
Izrenom se poverilac, usmeno ili pismeno saglaava s preuzimanjem duga, a preutno
(facta concludentia) ukoliko bez protesta i bilo kakve ograde primi neko ispunjenje od
preuzimaoca, koji pak ovo uini u svoje ime. Ukoliko nije jasno da li je poverilac dao
pristanak, ugovarai mogu, svaki posebno ili zajedno, da pozovu poverioca da se u
primerenom roku izjasni da li daje saglasnost na preuzimanje duga. Ali, ako se
poverilac u odgovarajuem roku ne izjasni, utanje e znaiti neodobravanje, odnosno
smatrae se da pristanak nije dat. Za vreme dok poverilac ne da svoj pristanak, kao i
kada odbije da ga da, ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o preuzimanju
ispunjenja.
Preuzimanje duga nije formalan ugovor, ali ako je za osnovni posao povodom
koga se ovaj oblik promene dunika zakljuuje formalan, i preuzimanje duga mora
biti u istoj formi.
Sluaj preuzimanja duha kada je dug obezbeen hipotekom. Ukoliko je dug
obezbeen hipotekom, redovan je sluaj da je dunik ujedno i vlasnik hipotekovane
nepokretnosti. Tada poverilac podnosi tubu kojom zahteva isplatu duga prema
duniku, a presuda u korist tuioca (poverioca) predstavlja i izvrni naslov za
namirenje potraivanja iz hipotekovane nepokretnosti.
Problem se javlja kada dunik nije ujedno i vlasnik hipotekovane nepokretnosti, jer
ako dunik ne izmiri dug, a poverilac eli da se namiri iz nepokretnosti pod hipotekom,
poverilac mora da tui vlasnika te nepokretnosti.
Meutim, kada je prilikom otuenja nepokretnosti na kojoj postoji hipoteka
vlasnik i pribavilac mogu ugovoriti da e pribavilac preuzeti dug prema hipotekarnom
poveriocu Takav ugovor o preuzimanju duga proizvodi pravna dejstva samo ako se
hipotekarni poverilac sa njim saglasi u pismenom obliku.
Dejstva ugovora o preuzimanju duga. Osnovno dejstvo ugovora o preuzimanju
duga sastoji se u tome to se (stari, preanji) dunik oslobaa obaveze, jer
preuzimalac postaje (novi, potonji) dunik. Kako poveriocu ne moe biti svejedno
ko mu je dunik, jer je stepen solventnosti dunika ujedno i stepen njegovog
interesa, sasvim je opravdan zakonski zahtev da poverilac mora dati svoj pristanak
na sporazum izmeu (preanjeg) dunika i preuzimaoca. U trenutku kada poverilac
da svoj pristanak na takav sporazum, preuzimalac postaje njegov jedini dunik. U
tom trenutku se otvara pravno pitanje koje moe imati i praktine posledice: da li
se obligacija ugasila u trenutku kada se preanji dunik oslobaa obaveze i da li
nastaje nova obligacija u trenutku kada preuzimalac postaje dunik? Drugim
reima, to je pitanje identiteta sadrine obligacije.
130
U trenutku nastanka punovanog ugovora o preuzimanju duga, sadrina

obligacije izmeu poverioca i preuzimaoca, odnosno potonjeg dunika ostaje
identina, dakle, potpuno ista kao to je i bila u vreme kada je preanji dunik bio
u obavezi. U stvari, obligacija se u trenutku prestanka obaveze preanjeg dunika
nije ugasila, ona postoji u pravnom kontinuitetu od samog nastanka, kada je u
obavezi bio prethodni dunik, pa sve dok je ne ispuni potonji dunik preuzimalac.
Meutim, ukoliko je poverilac bio u zabludi, odnosno nije znao niti je morao znati
da je preuzimalac prezaduen, ugovor o preuzimanju duga, po samom zakonu,
konvertovae se u ugovor o pristupanju dugu. To ima posledicu da se preanji
dunik ne oslobaa obaveze, ve sada, umesto jednog, postoje dva dunika (i tzv.
preanji dunik i preuzimalac). Za navedenu zakonsku konverziju potrebna su dva
uslova: (1) stanje prezaduenosti preuzimaoca u vreme poverioevog pristanka na
ugovor o preuzimanju duga i (2) da poverilac u vreme davanja pristanka za
prezaduenost preuzimaoca nije znao, niti je morao znati. Naravno, ukoliko ta dva
uslova nisu ispunjena, i to kumulativno, ugovor o preuzimanju duga ima pravno
dejstvo i preanji dunik se oslobaa obaveze, te u obligaciji ostaje samo
preuzimalac kao jedini dunik. Naravno, u skladu s privatnom autonomijom
(autonomijom volje) moe se ugovoriti da kada preuzimalac postane dunik, tzv.
preanji dunik postane jemac, odnosno ukoliko preuzimalac ne isplati dug,
isplatie ga, kao dunik drugog reda, preanji dunik.
1.2.2. Sporedna prava
Budui da se sadrina obligacije u ugovorima o preuzimanju duga ne menja,
logino je da i sporedna prava koja su do tada postojala uz potraivanje prate
pravnu sudbinu glavnog potraivanja, dakle, ostaju nepromenjena. Ipak, dve vrste
sporednih prava predstavljaju izuzetak od pravila, jer Zakon izdvaja jemstvo i
zalogu.
Kada je re o jemstvu, u trenutku preuzimanja duga, jemstvo prestaje ex lege ako
jemac ne pristane da jemi za potonjeg dunika. Jemstvo se odnosi na tano
odreenog dunika i to je poseban odnos inter partes et intuitu peronae, zbog ega
jemac ne moe biti, bez svog pristanka, obavezan da jemi za nekog ko je za njega
tree lice, ak i bez obzira na njegovo imovinsko stanje (npr. potonji dunik moe
biti i solventniji od preanjeg dunika).
Kada je re o zalozi, mogune su dve pravne situacije: ako je zalogodavac tree
lice i ukoliko je zalogodavac sam dunik.
U prvom sluaju, kada je, dakle, zalogu dalo tree lice, kao i u sluaju kada je re
jemstvu, zaloga prestaje. Razlozi su u sutini isti kao i u jemstvu, jer ako je zalogu
dalo tree lice, odnos izmeu dunika i treeg lica koje je dalo zalogu takoe je odnos
inter partes et intuitu peronae, i zakon ga, u odsustvu pristanka zalogodavca, ne moe
nametnuti, jer jednostavno nema osnov za to.
131
Sasvim je drugaija pravna situacija kada je zalogu dao sam dunik. U takvom
sluaju zaloga ostaje, jer je sama zaloga bila deo saglasnosti volja poverioca i dunika
(poverilac je, npr. pristao da da zajam upravo zbog zaloge). Sada, usled preuzimanja
duga, na mesto preanjeg stupa potonji dunik, ali zaloga ostaje i poverioev poloaj
se ne pogorava. Podrazumeva se da privatna autonomija stranaka ovlauje poverioca
i preanjeg i potonjeg dunika da ugovore i to drugo. U svakom sluaju, poverilac je
taj koji e da oceni mogunosti zatite svojih interesa, te e u skladu s tim dati ili
uskratiti pristanak na ugovor o preuzimanju duga izmeu preuzimaoca i preanjeg
dunika.
Ugovorom o preuzimanju duga preuzimalac, posle pristanka poverioca, stupa
na mesto preanjeg dunika i odgovara sada kao jedini dunik. Meutim, tu se kao
posebno postavlja pitanje kamata na dug, odnosno pitanje kamata koje su dospele
pre preuzimanja duga i kamata koje su dospele posle preuzimanja duga. Zakonsko je
pravilo da preuzimalac, kao potonji dunik, odgovara za sve kamate koje dospevaju
posle stupanja na snagu ugovornih odredaba o preuzimanju duga, kao i obrnuto,
preanji dunik odgovara za kamate koje su dospele pre preuzimanja duga. To u
potpunosti odgovara pravnom stanju stvari, jer onaj dunik koji odgovara za
glavnicu, odgovara i za odgovarajuu kamatu i ne bi postojao pravni osnov koji bi
obavezivao, npr. potonjeg dunika, odnosno preuzimaoca da odgovara za neka
sporedna potraivanja nastala na osnovu glavnog duga, i to u vreme kada nije bio u
obligacionom odnosu s poveriocem u odnosu na glavni dug. Razume se da se
ugovarai, u skladu sa svojom privatnom autonomijom (autonomijom volje), mogu
sporazumeti i drugaije, npr. da preuzimalac odgovara za sve nenaplaene kamate.
1.2.3. Prigovori
Ugovor o preuzimanju duga podrazumeva istovetnost obligacije i pored
odgovarajue promene koja se odigrava u pogledu promena subjekata na pasivnoj,
dunikoj strani. Ipak, poto dolazi do promene dunika, postavlja se pitanje da li
preuzimalac moe poveriocu istai sve ili, pak, samo neke prigovore. Istovetnost
obligacije upuuje na naelan stav da preuzimalac moe poveriocu da istakne sve
prigovore, ali se, naravno, mora voditi rauna o optim i posebnim pravilima
obligacionog prava, koja, u stvari, ograniavaju obim prigovora, odnosno
previaju odgovarajue izuzetke od pravila da se mogu istai svi prigovori.
Drugim reima, postoje doputeni i nedoputeni prigovori.
a) Doputeni prigovori. U tom smislu, preuzimalac moe da istakne
poveriocu sve prigovore koji potiu iz dve razliite obligacije: prvo, prigovore
koji proistiu iz pravnog odnosa preanjeg dunika i poverioca, ako se odnose
na obligaciju iz koje i proizlazi preuzeti dug i, drugo, prigovore koje potiu iz
(druge, posebne) obligacije koja postoji izmeu preuzimaoca i poverioca.
132
Prmgovori koji proistiu iz pravnog odnosa preanjeg dunika i poverioca

neposredno se odnose na preuzeti dug, tako da je preuzimalac stupio na mesto
preanjeg dunika preuzevi njegov pravni poloaj u obligaciji koja je zasnovana
izmeu preanjeg dunika i poverioca i postoji, u kontinuitetu, sada izmeu
preuzimaoca i poverioca. Iz toga proizlazi da ukoliko je, npr. postojala neka mana
volje na strani preanjeg dunika (npr. poverilac prevario preanjeg dunika),
preuzimalac moe istai peremptorni prigovor nepunovanosti obligacije, i ukoliko bi
uspeo s takvim prigovorom, bio bi osloboen obaveze koja je proistekla iz ugovora
o preuzimanju duga. Isto tako, preuzimalac moe istai peremptorni prigovor da je
dug isplaen u celini ili, pak, prigovor lezije. Preuzimalac moe istai i
peremptorni prigovor zastarelosti potraivanja, s tim to zastarni rok tee
neprekidno, u smislu da i ono vreme koje je teklo za vreme dok je preanji dunik bio
u obligaciji, kao i vreme koje je teklo posle preuzimanja duga, dakle, kada je
preuzimalac preuzeo duniki poloaj u obligaciji, ide u korist preuzimaoca. Naravno,
preuzimalac moe istai i dilatorne prigovore, npr. nedospelosti potraivanja, jer je
poverilac posebnim ugovorom s preanjim dunikom produio rok za ispunjenje
obligacije.
Prigovori koji potiu iz obligacije koja postoji izmeu preuzimaoca i
poverioca, dakle, osnov prigovora preuzimaoca moe biti lini obligacioni odnos,
koji je nezavisan od obligacije koja je preuzeta ugovorom o preuzimanju duga, jer
je sada uspostavljen pravni odnos koji preko imovina preuzimaoca i poverioca
ini iru celinu. Otuda je mogue izvriti odgovarajue prebijanje (kompenzaciju)
uzajamnih potraivanja poverioca i dunika (preuzimaoca).
b) Nedoputeni provori. Preuzimalac nije ovlaen da poveriocu istie
prigovore koji su bili vezani za linost preanjeg dunika. Kao to smo videli,
preuzimalac moe izvriti odgovarajue prebijanje uzajamnih potraivanja koje ima
u odnosu na poverioca, ali ne moe izvriti kompenzaciju koju je mogao da izvri
preanji dunik s poveriocem. Ovo zato to kompenzacija podrazumeva pravni
odnos kojim se pojednostavljuje odnos izmeu imovine dva odreena lica u kome su
oba lica istovremeno i u aktivnom i u pasivnom poloaju, dakle, i u poverilakom i u
dunikom poloaju, uzajamno dospelih potraivanja. Dakle, u obligacionom odnosu
su samo poverilac i preuzimalac, tako da je kompenzacija, uz ispunjenje zakonskih
uslova, mogua. Preanji dunik, posle preuzimanja duga, nije vie vezan
obligacijom koju je preuzeo preuzimalac, te se ne moe uspostaviti odnos
uzajamnosti izmeu potraivanja preanjeg dunika preko preuzimaoca u odnosu
na
Knjiga irva Teorija obpicija

133
poverioca, a preuzimalac ne moe zauzeti poloaj poverioca u obligaciji koja ve

ima svog poverioca (ne moe raspolagati tuim pravom). Naravno, ukoliko ta
druga obligacija nije vezana za linost preanjeg dunika, on je moe cedirati
preuzimaocu, posle ega preuzimalac moe istai kompenzacioni prigovor prema
poveriocu iz preuzetog duga, jer je sada on sam postao njegov poverilac. Dunik
koji je priznao dug ne moe vie isticati peremptorne prigovore, osim u sluaju
mana volje. Njemu tada ostaju samo dilatorni prigovori, npr. zahtev je preuranjen jer
dospelost nastupa tek za est meseci. Poto obligacija ima dejstvo inter partes, pravni
odnosi izmeu preanjeg dunika i preuzimaoca ne mogu imati dejstvo prema
poveriocu. Otuda obligacije koje postoje izmeu preanjeg dunika i preuzimaoca,
ak i kada su bile osnov za preuzimanje duga, ne mogu biti pravni osnov za bilo
kakve zahteve prema poveriocu, jer je u toj situaciji poverilac tree lice u odnosu na
koga navedene obligacije ne mogu ii niti u korist, niti na tetu.
1.2.4. Pristupanje dugu
Pristupanje dugu ima dva oblika redovan, a to je ugovor o pristupanju dugu, i
poseban, pristupanje dugu u sluaju primanja neke imovinske celine.
a) Ugovor o pristupanju dugu. Preuzimanjem duga, preanji dunik se
oslobaa obaveze i u obligaciji ostaje samo jedan dunik preuzimalac. Meutim, u
pristupanju dugu re je o takvom ugovoru zakljuenom izmeu poverioca i treeg
lica, kojim se tree lice obavezuje da e ispuniti poverioevo potraivanje koje
ovaj ima prema svom duniku, ali s tim da se dunikova obaveza ne gasi, odnosno
da se dunik ne oslobaa obaveze koju ima prema poveriocu. Drugim reima,
pristupanje dugu slui za poboljanje pravnog poloaja poverioca, jer on sada,
povodom iste obligacije, umesto jednog, ima dva dunika. Kako je pristupanje dugu
jedan obligacioni ugovor, u skladu s privatnom autonomijom (autonomijom volje),
obaveza treeg lica koji pristupa dugu moe biti u pogledu kvantiteta obaveze
razliito ureena (isplata duga u celini ili u ugovorenom delu). Pristupanje dugu je
ugovor izmeu poverioca i treeg lica, kojim se ni u emu ne pogorava poloaj
dunika, naprotiv. Otuda, za punovanost ugovora nije potreban pristanak dunika,
a nije nuno ni obavetavanje dunika. Trei jednostavno stupa u obavezu, pored
dunika. Dunici prema poveriocu nisu solidarni dunici, jer se solidarnost, osim u
zakonom odreenim sluajevima, ne pretpostavlja, to naravno ne znai da se
solidarnost u konkretnom sluaju ne moe ugovoriti. Tree lice, koje pristupa dugu,
nije jemac, jer jemstvo podrazumeva poseban ugovor. Ako trei isplati dug
poveriocu, budui da nije u pitanju jemstvo, on nema pravo da se regresira od
dunika, jer sa dunikom nije u obligacionom odnosu.
134
Pristupanje dugu, odnosno pravni odnosi koji se uspostavljaju na osnovu

ugovora o pristupanju dugu, mogu nastati ne samo ugovorom ve i na osnovu
zakona. Ako je, naime, poverilac dao pristanak na ugovor o preuzimanju duga, a
nije znao niti je morao znati da je preuzimalac prezaduen, tzv. preanji dunik
nee se osloboditi svoje obaveze, ve e u tom sluaju doi do zakonske konverzije,
tako da e ugovor o preuzimanju duga imati pravno dejstvo koje ima ugovor o
pristupanju dugu.
b) Pristupanje dugu u sluaju primanja neke imovinske celine. Pristupanje dugu
u sluaju primanja neke imovinske celine jeste poseban oblik pristupanja dugu
ureen prinudnim (imperativnim) zakonskim odredbama, to znai da je privatna
autonomija u ovom obliku pristupanja dugu iskljuena.
Kada, naime, na osnovu ugovora na jednog ugovornika (sticaoca) pree neka
imovinska celina ili njen deo, bez obzira na to da li je druga ugovorna strana fiziko
ili pravno lice (prenosilac), sticalac odgovara, pored prenosioca, i to solidarno s
njim, za dugove koji se odnose na tu celinu, i to do visine vrednosti steene aktive.
Re je, dakle, o sledeim pravnorelevantnim elementima:
(1) pravni osnov pristupanja mora biti ugovor;
(2) predmet ugovora je prenoenje imovine u celini ili u delu;
(3) ugovor se moe odnositi kako na klasini graanskopravni odnos, ta
ko i na trgovinsko pravo;
(4) odgovornost se odnosi na dugove koji se odnose na prenetu imovinsku
celinu;
(5) sticalac i prenosilac odgovaraju poveriocu solidarno;
(6) sticaoeva odgovornost je ograniena do visine vrednosti steene
aktive.
(7) Pravni osnov ovog posebnog oblika pristupanja dugu moe biti ne sa
mo ugovor ve i bilo koji pravni posao, npr. zavetanje, jer Zakon predvia
da se njegove odredbe koje se odnose na ugovore shodno primenjuju i na druge
pravne poslove, koji su podobni za prenos imovine ili njenog dela. Ugovori
kojima se moe preneti deo imovine ili ak celokupna imovina koja postoji u
trenutku zakljuenja ugovora mogu biti razliiti, npr. kupoprodaja, razmena,
poklon, deoba zajednike imovine, ustupanje i raspodela imovine za ivota,
utovor o doivotnom izdravanju.
(8) Predmet ugovora su i prava i obaveze, dakle, posredi je univerzalna
sukcesija, koja mora obuhvatiti kako aktivu, tako i pasivu. To znai da stica
nje moe biti u celini, npr. putem ugovora o ustupanju i raspodeli imovine

135
za ivota, ali i delimino, npr. putem kupoprodaje ili poklona, s tim da se moe
izraziti u razlomku (1/2, 1/6, 5/36 i sl.).
(9) Ugovor, odnosno pravni posao, moe obuhvatiti fizika lica, ali i
pravna lica, kao i razliite kombinacije ovih lica. To znai da je mogue da u
pravnom odnosu budu samo pravna lica, npr. preduzea, i da se primenjuju pra
vila trgovinskog prava. Razume se, mogune su i situacije kada se primenjuje
klasino civilno pravo, npr. obligacije izmeu fizikih lica, ili jednog
fizikog i jednog pravnog lica, npr. zavetalac imenuje dravu za nasledni
ka u delu zaostavine ili u celini i sl.
(10) Dugovi za koje se vezuju posebna pravila pristupanja dugu moraju biti
vezani za prenetu imovinsku celinu, odnosno njen deo. Ako se prenose osniva
ka prava nekog preduzea, a dugovi se odnose na isporuenu elektrinu energi
ju utroenu u proizvodnji, ili na zanatsku radnju u vezi s nabavkom reproma
terijala, ili na poljoprivredno imanje a dut je uinjen zbog nabavke semena i
vetakog ubriva i sl., to su dugovi na koje se primenjuju ova posebna pravila
pristupanja dugu.
(11) Sticalac i prenosilac odgovaraju poveriocu solidarno, to znai
da je posredi solidarnost dunika, te oni odgovaraju poveriocu za celokup
no potraivanje. Poverilac, dakle, moe da zahteva ispunjenje obaveze kako
od prenosioca, tako i od sticaoca u celini, s tim da kada jedan od dunika
ispuni obavezu u celini, ona se gasi tako da se drugi solidarni dunik oslo
baa obaveze. Naravno, dunik koji je ispunio obavezu ima pravo da zahteva
od drugog solidarnog dunika deo obaveze koji pada na njega.
(12) Sticaoeva odgovornost je ograniena, i to do visine vrednosti ste
ene aktive. Prenosilac odgovara za celokupan iznos duga, ali sticalac odgo
vara samo do granice koristi koju je imao po osnovu sticanja date imovinske
celine. Naelo savesnosti i potenja u prometu, ali i pravne sigurnosti na
lae da se sticalac obavesti o teretima koji postoje na imovinskoj celini
i zato odgovara solidarno s prenosiocem, ali ista ta naela ograniavaju nje
govu odgovornost do visine koristi koju je imao na osnovu sticanja. Ukoliko
se pojavi razlika, dakle kada je dug vei od koristi koju je primio sticalac,
poverilac se mora obratiti prenosiocu radi naknade te razlike. Kada bi za
konska odgovornost sticaoca bila neograniena, nesavesni prenosilac mogao
bi ak i dobroinim raspolaganjima da sticaoca dovede u nezavidan poloaj.
Ovde je posredi ograniena korelacija, odnosno vrsta nepotpune obligacije
koja postoji kada je odgovornost dunika manja od poverioevog zahteva, i to
njen oblik koji se naziva vrednosno ograniena odgovornost (odgovornost pro
viribus), to znai da dunik odgovara predmetno neogranieno, celokupnom
136
svojom imovinom, ali vrednosno ogranieno, dakle, do visine odreene vrednosti, i

to vrednosti primljene aktive, po osnovu prijema neke imovinske celine. Za razliku
od toga, izmeu prenosioca i poverioca zahtev i odgovornost stoje u uzajamno
odgovarajuem, dakle korelativnom odnosu.
1.2.5. Preuzimanje ispunjenja
Ugovorom izmeu dunika i treeg lica moe se trei obavezati duniku da e
ispuniti njegovu obavezu koju on ima prema poveriocu i tada je re o preuzimanju
ispunjenja. Tu, dakle, nije re ni o preuzimanju duga (preuzimanjem duga, preanji
dunik se oslobaa obaveze), niti o pristupanju dugu (pristupanje dugu je ugovor
izmeu poverioca i treeg lica), jer oba ova ugovora podrazumevaju aktivno
ponaanje poverioca, i to njegovu saglasnost u smislu odobrenja na ugovor, u prvom
sluaju, ili saglasnost volje pri nastanku ugovora, u drugom sluaju. Prilikom
preuzimanja ispunjenja re je iskljuivo o obligaciji koja se ugovorom uspostavlja
izmeu poverioevog dunika i treeg, kojim dunik u odnosu na treeg postaje
poverilac, jer se trei obavezao poverioevom duniku (i samo njemu) da e ispuniti
njegovu obavezu koju ima prema poveriocu, to znai da poverilac tu nema nikakvu
ulogu. Trei, kao dunikov dunik, odgovara poverioevom duniku (svome
poveriocu) za blagovremeno ispunjenje obaveze prema dunikovom poveriocu
(dakle, poveriocu njegovog poverioca), kada dunikov poverilac zatrai ispunjenje od
dunika. Dakle, na zahtev poverioca (prvi poverilac) da ispuni obavezu svome
duniku, trei, koji je sada dunikov (drugi poverilac) dunik, mora blagovremeno da
ispuni obavezu. Obligacija koja se zasniva preuzimanjem duga obuhvata samo
dunika i tree lice, tako da (prvi) poverilac nema nikakvo pravo prema treem, ali
isto tako obligacija koja je nastala preuzimanjem duga ni u emu ne menja
prvobitnu obligaciju izmeu poverioca i dunika.
Poverilac, npr. ima pravo da od dunika zahteva isplatu odreenog iznosa novca
i ukoliko trei ne pritekne u pomo duniku i ne izvri isplatu o roku, odgovarae
duniku (kao svom poveriocu) za naknadu tete. Poverilac i trei nisu ni u kakvom
pravnom odnosu; njihov odnos je posredan i faktiki, npr. ako se utvrdi da je
obaveza dunika prema poveriocu pogoena sankcijom nitavosti, prestaje i
obaveza treeg prema duniku. S druge strane, ispunjenjem dunikove obaveze
prema njegovom poveriocu od treeg, gasi se obligacija izmeu poverioca i dunika,
a pravni odnos izmeu dunika i treeg zavisi od sadrine njihovog ugovora o
preuzimanju ispunjenja to moe biti neki teretan posao (npr. kreditni odnos),
prebijanje, ili pak dobroin posao (npr. roditelj preuzima ispunjenje obaveze).
1.2.6. Promena ugovornog poloaja subjekta (ustupanje ugovora)
U cesmji (ustupanje potraivanja) cedent prenosi na cesionara svoje potraivanje
koje ima prema cesusu Dakle, cesijom se ustupa odreeno potraivanje

137
s prethodnog na potonjeg poverioca i u tome se ogleda delimina slinost sa

ustupanjem ugovora. S druge strane, ugovor izmeu dunika i treeg lica
(preuzimaoca), kojim preuzimalac prima dunikov dug, jeste promena na strani
dunika (preuzimanje duga) i tu takoe postoji odreena slinost sa ustupanjem
ugovora. Prilikom ustupanja potraivanja ili preuzimanja duga re je samo o
konkretnom potraivanju, odnosno konkretnom dugu koji prelazi na drugo lice. To
potraivanje ili dug mogu imati osnov u materiji pravnih poslova (npr. utovor,
zavetanje), a ti pravni poslovi mogu biti teretni ili dobroini, a mogu poticati i iz
drugih izvora obligacija (npr. naknada tete).
Meutim, ustupanje potraivanja i preuzimanje duga nisu u stanju da pokriju
sve zahteve prakse koje nameu savremeni uslovi poslovnog ivota, tako da se javila
potreba da se postavi pravni instrument, koji e omoguiti promenu itavog pravnog
poloaja koji odreeni subjekt zauzima u konkretnom ugovoru, a to je ustupanje
ugovora.
Ustupanje ugovora je takav ugovor kojim ustupilac prenosi prijemniku svoj
celokupan ugovorni poloaj koji ima s drugom ugovornom stranom, a druga strana
se s tim saglaava. Prijemnik stie sva prava i obaveze koje su u trenuku ustupanja bile
na strani ustupioca. U tome postoji i odreena slinost sa univerzalnom sukcesijom,
ali razlika je u tome to univerzalni sukcesor stie ili prava i obaveze pravnog
prethodnika u celini, ili u odreenom delu, izraene u odnosu prema imovini
prethodnika, a pri ustupanju ugovora prava i obaveze prijemnika nisu odreeni
prema delu imovine kao takve, ve samo u odnosu na konkretan dvostrani ugovor.
Da bi ustupanje ugovora imalo dejstvo, potrebno je ispuniti tri vrste uslova:
prva vrsta tie se pravnih osobina ugovora povodom koga se ustupanje zakljuuje,
druga se odnosi na saglasnost treeg na samo ustupanje, a trea na formu ustupanja.
Potrebni su, dakle, sledei uslovi: ugovorni poloaj koji se prenosi mora bitm deo
dvostranoobaveznog, teretnog i nelinog ugovora; da se sa ustupanjem izmeu
ustupioca i prijemnika saglasi druga ugovorna strana; forma ustupanja mora da prati
ustupljeni ugovor.
(1) Ugovor koji je povod za zakljuenje ugovora o ustupanju ugovora
(ustupljeni ugovor), moe biti bilo koji imenovan ili neimenovan, ali pod uslovom
da je teretni ugovor, npr.: razmena, kupoprodaja, zajam s kamatom, investiciona
izgradnja, osiguranje, pedicija, ugovor o alotmanu, razni oblici ugovora o
poslovnotehnikoj saradnji i dr. Ustupljeni ugovor mora, dakle, biti
dvostranoobavezan m to je apsolutni zakonski uslov. S druge strane,
138
naelno, ustupljeni ugovor ne sme da bude ugovor intuitu personae, ali ako bi se
druga strana saglasila, a njeno je izjanjenje svakako neophodno, bilo bi mogue
preneti i takav pravni poloaj. Otuda nelinost ustupljenog ugovora jeste zahtev
relativnog karaktera.
(2) Da bi ugovor o ustupanju imao dejstvo, pored saglasnosti volja ugova
raa, ustupioca i prijemnika, nuna je i saglasnost druge ugovorne strane.
Ustupljeni ugovor je nastao na osnovu saglasnosti volja dve ugovorne strane i
otuda bi bilo protivno samom pojmu ugovora da neko tree lice, bez saglasno
sti jedne ugovorne strane, stupi u ugovorni odnos. Zato pravo posebno navodi
da je pristanak druge ugovorne strane neophodan. U stvari, ugovor o ustupanju
imae dejstvo tek poto druga strana da svoj pristanak. Ukoliko je pristanak
dat pre zakljuenja ugovora o ustupanju, potrebno je na odgovarajui nain oba
vestiti drugu stranu da je dolo do zakljuenja ugovora o ustupanju.
(3) Ustupanje ugovora mora biti uinjeno u onom obliku u kom je bio zaklju
en ustupljeni ugovor. Paralelizam formi ustupljenog ugovora i ugovora o
ustupanju jeste nuan zakonski uslov za vanost ugovora o ustupanju.
Ukoliko su ispunjeni navedeni uslovi, prijemnik stupa na mesto ustupioca
zauzimajui u potpunosti njegov pravni poloaj u ustupljenom ugovoru, to znai da
ustupilac prestaje da bude ugovorna strana u ustupljenom ugovoru, a sva prava i
obaveze padaju na prijemnika.
Odgovornost. Ustupilac odgovara prijemniku za veritet, odnosno za postojanje,
dakle i punovanost, ustupljenog ugovora, ali mu ne jemi da e druga strana ispuniti
svoje obaveze, niti jemi drugoj strani da e prijemnik da izvri svoje obaveze.
Naravno, ova (ne)odgovornost moe biti drugaije i posebno ugovorena. Ustupilac e
prijemniku, dakle, odgovarati za naknadu tete ukoliko je ustupljeni ugovor
nepunovaan (apsolutno ili relativno nitav). Odgovornost za bonitet (naplativost)
moe se posebno ugovoriti.
Posle ustupanja, glavni dunik postaje prijemnik, ali ako je sam ustupilac dao
zalogu, kaparu, kauciju ili se obavezao na plaanje ugovorne kazne, ova sredstva
obezbeenja se ne gase, s tim to ustupilac postaje supsidijarni dunik. Drugaija je
pravna situacija kada je tree lice dalo neko sredstvo obezbeenja u vezi sa
ustupljenim ugovorom, npr. zalogu ili jemstvo, jer se tada ova sredstva gase, osim
ako tree lice (sporedni dunik) ne da saglasnost koja se odnosi na prijemnika.
Prigovori. Jedan od uslova za punovanost ustupanja ugovora jeste i pristanak
druge utovorne strane da, umesto ustupioca, u obligacioni odnos stupi prijemnik. Zato
druga strana mora da ima na umu da ustupanje ima kao posledicu i odreene
promene u reimu prigovora. Naime, druga ugovorna strana moe prijemniku da
istakne sve prigovore koji su vezani za ustupljeni ugovor, npr. prigovor nevanosti
ugovora ili zastarelosti potraivanja, kao i prigovore koje ima iz drugih obligacionih
odnosa s prijemnikom, npr. kompenzacioni

139
prigovor. Meutim, kao to je druga strana stekla pravo na prigovore s prijemnikom,

koji nisu vezani za ustupljeni ugovor, tako je izgubila pravo na takve prigovore
prema ustupiocu, to znai da, npr. druga strana ne moe sada prema ustupiocu (posle
stupanja u dejstvo ugovora o ustupanju) da istakne kompenzacioni prigovor koji je
mogla istai pre ugovora o ustupanju.
1.2.7. Upuivanje (asignacija)
U cesiji se, kao to smo videli, vri promena poverioca, i to tako to ustupilac
(cedent) prenosi prijemniku (cesionar), svoje potraivanje koje ima prema duniku
(cesusu), a pravno dejstvo podrazumeva prestanak poverilakog svojstva cedenta
prema cesusu. U savremenom pravnom prometu javlja se i potreba da se u slinoj
pravnoj situaciji ne ugasi poverilaki poloaj lica koje ima obavezu inidbe prema
duniku, ali inidbu ne vri lino, ve preko treeg lica, a to je osnovna ideja
ustanove upuivanja, odnosno asignacije. Asignacija moe da poslui i kao sredstvo
za ubrzanje praznog prometa, to je znaajno za moderne obligacione odnose, jer se
njome mogu ugasiti i dve obligacije, npr. jedno lice moe biti poverilac prema
drugom i dunik prema treem, tako da e njegovim nalogom (uputom) drugi
isplatiti treeg, dakle, jednim aktom gase se obligacioni odnosi nalogodavca
(uputioca) kako prema drugom (upueniku), tako i prema treem (primaocu uputa).
Konano, asignacija moe biti i sredstvo za obezbeenje kreditnih odnosa,
posebno kratkoronih kredita, koji su vrlo znaajni u savremenim trgovinskim
poslovima, npr. pri kupovini robe radi dalje prodaje, uputilac, kao kupac,
obezbeuje isplatu robe prodavcu (primaocu uputa), a preko svoje poslovne banke
(upuenika).
Upuivanje (asignacija) je takav ugovor kojim uputilac (asignant), ovlauje
upuenika (asignata) da za njegov raun izvri odreenu inidbu primaocu uputa
(asignataru), a istovremeno ovlauje asignatara da inidbu primi, i to u svoje ime i za
raun asignanta. inidba koja je predmet asignacije po pravilu je vezana za novane
transakcije (isplata odreenog iznosa novca, predaja hartija od vrednostm), ali se
moe odnositi i na druge zamenljive stvari (predaja odreene koliine nafte, ita i
sl.). Odnos izmeu asignanta i asignatara zasniva se na nekoj prethodnoj obligaciji
(ugovor, naknada tete, javno obeanje nagrade i sl.) i naziva se odnos pokria, jer ta
prethodna obligacija je, u stvari, pokrie za samu asignaciju, tu lei razlog, osnov
(kauza) same asignacije. Kako asignatar, po pravilu, prima odreeni iznos novca
po nalogu asignanta, njihov odnos se naziva valutnim. Valutni odnos se najee
zasniva na kauzalnom ugovoru (kupoprodaja, poklon, zajam i sl.). S druge strane,
odnos izmeu asignata i asignatara ima odlike apstraktnog pravnog posla, jer
pravni osnov isplate, odnosno prijema date prestacije nije mogue objasniti sa
stanovita kauze. U asignaciji se, slikovito reeno, uspostavljaju pravni odnosi slini
onima u punomoju, gde se prava i obaveze
140
stiu izmeu poverioca i dunika, ali preko treeg lica, preko punomonika, pri
emu u asignaciji asignat igra ulogu punomonika, preko koga asignant i asignatar
obavljaju deo inidbi iz njihovog obligacionog odnosa. U tom smislu postoji i
slinost izmeu asignacije i naloga za isplatu. U nalozima za isplatu poverilac
nalae i ovlauje tree lice da od dunika naplati odreeno potraivanje. Razlika
u odnosu na asignaciju je dvostruka: prvo, nalog za isplatu je ueg domaaja poto
se odnosi samo na novane obaveze i, drugo, tree lice, kao nalogoprimac,
naplauje dug u ime i za raun poverioca koji ga je za to ovlastio.
Primer: Ako asignanta obeleimo sa X, asignata sa U i asignatara sa 2, onda X
nalae licu U da licu 2 isplati iznos od 50.000 evra, pri emu lice 2 ovlauje da taj
iznos primi, i to u svoje ime. 2, dakle, prima navedeni novac kao da mu je U
dunik, iako on nije s licem U u obligacionom odnosu, ve je u odnosu s licem X.
Otuda 2 prima izvrenje prestacije u svoje ime, ali za raun lica X. U stvari,
asignaciji prethodi neki obligacioni odnos (teretni ili dobroini ugovor ili
naknada tete i sl.), izmeu lica X i 2. Odnos izmeu X i U takoe moe
prethoditi, ali moe se uspostaviti povodom asignacije. Dakle, u asignaciji se
javljaju tri lica, koja sva povezuje asignant, u naem primeru lice X, koje je u
obligacionom odnosu i sa U i sa 2. Tako, npr. posle izvrene asignacije X je dunik u
odnosu na lice U, a poverilac u odnosu na lice 2.
Pravna dejstva uputa (asnacije). Upuivanje, odnosno asignacija formira
trougao izmeu tri subjekta, odnosno ima takvo pravno dejstvo koje podrazumeva
trostruki pravni odnos, i to izmeu: primaoca uputa (asignatara) i upuenika
(asignata), primaoca uputa (asignatara) i uputioca (asignanta), kao i uputioca
(asignanta) i upuenika (asignata).
(a) Odnos izmeu prmmaoca uputa (asignatara) i upuenika (asignata)
Prihvat. U naelu, izmeu asignatara i asignata ne postoje meusobna prava i
obaveze, oni nisu u obligacionom odnosu. Asignatar stie pravo na zahtev prema
asignatu tek kada asignat izjavi da prihvata asignaciju, odnosno tek kada prihvati
da za raun asignanta izvri neku prestaciju asignataru. Obligacioni odnos koji se
uspostavlja prihvatom asignacije izmeu asignatara i asignata jeste samostalan i
odgovara odnosu koji se zasniva apstraktnim pravnim poslom. Posle prihvata
asignacije, radi sigurnosti pravnog prometa, opoziv nije doputen, odnosno
prihvat asignacije se ne moe opozvati. Ova neopozivost prihvata je sasvim
razumljiva, s obzirom na to da se asignacijom najee obavljaju znaajne
novane transakcije u okviru bankarskih poslova.
Prigovori. Iako se asignacijom stvara trostruki pravni odnos, obligacija koja
se stvara izjavom asignata obuhvata asignatara i asignata, i ona je
141
samostalna i nezavisna u odnosu na obligacije koje postoje izmeu asignatara i

asignanta, kao i izmeu asignanta i asignata.
Samostalnost i nezavisnost ove obligacije koja je nastala izmeu asignatara i
asignata jasno se pokazuje preko pravila da asignat moe da istakne asignataru samo
one prigovore koji se tiu punovanosti prihvatanja, prigovore koji se odnose na
sadrinu prihvatanja ili sadrinu same asignacije, kao i prigovore koje asignat ima
lino prema asignataru. Drugim reima, prigovori koje bi asignat imao prema
asignantu ne mogu se istai prema asignataru, jer asignatar prima prestaciju ne u ime
asignanta, ve samostalno u svoje ime.
Prenoenje. Opte je pravilo da se asignacija moe dalje prenositi. Asignatar
moe da prenese uput na drugo lice, a ovaj na sledee itd., npr. prenos hartija od
vrednosti. Asignatar je ovlaen da izvri prenos na drugog ak i pre prihvatanja od
asignata, a ovaj na sledeeg itd. Ukoliko je asignat dao izjavu o prihvatu asignacije
pribaviocu, na koga je asignatar preneo uput, onda on (asignat) ne moe pribaviocu
da istakne one prigovore koje je imao prema asignataru lino, jer je prenosom
asignacije, u skladu s ve navedenim pravilima, uspostavljen novi samostalni
obligacioni odnos izmeu asignata i pribavioca. Izuzetno, asignacija je neprenosiva
ako je to utvreno u njenoj sadrini, ili ako iz posebnih okolnosti sluaja ne proizlazi
da je nepodobna za prenos.
Zastarelost. Sva obligaciona prava podlona su zastarelosti. Ukoliko neto
drugo nije predvieno, naravno, vai opti rok zastarelosti koji u naem pravu
iznosi deset godina. To vai i za obligacione odnose u asignaciji. Meutim, za pravo
asignatara da zahteva ispunjenje od asignata predvien je poseban, jednogodinji rok
zastarelosti. To znai da navedeno pravo asignatara u odnosu na asignata zastareva
za godinu dana od dospelosti, tj. od dana odreenog za ispunjenje. U sluaju da
asignacijom nije odreen dan za ispunjenje, rok zastarelosti otpoinje da tee kada
asignat prihvati asignaciju, a ako ga je on prihvatio pre nego to je dostavljen
asignataru, rok otpoinje da tee u trenutku kada je asignatar primio prihvat
asignacije.
(b) Odnos izmeu primaoca uputa (asignatara) i uputioca (asignanta)
Sluaj kada je asignatar poverilac asignanta. Ve je reeno da se odnos izmeu
asignatara i asignanta, poto asignatar, po pravilu, prima odreeni iznos novca po
nalogu asignanta, naziva valutni odnos, kao i da se valutni odnos najee zasniva na
kauzalnom ugovoru (kupoprodaja, poklon, zajam i sl.),
142
ali moe biti i neki vanugovorni odnos (npr. naknada tete). U sluaju kada je
asignatar asignatov poverilac, po osnovu neke prethodne obligacije, poverilac nije
duan da pristane na asignaciju koju mu predlae dunik u cilju ispunjenja svoje
obaveze, jer to predstavlja izmenu naina ispunjenja obaveze, to nije bilo
predvieno ni ugovorom, niti zakonom. Meutim, iz razloga potovanja savesnosti i
potenja, i sigurnosti pravnog prometa, poverilac je duan da bez odlaganja (odmah)
izvesti dunika o odbijanju asignacije, jer e, u suprotnom, duniku odgovarati za
tetu. Ukoliko pak poverilac prihvati asignaciju, sada u svojstvu asignatara, duan je
asignata da pozove na izvrenje asignacije. Asignatar poziva, u svoje ime (ne u ime
asignanta), asignata da izvri asignaciju.
Asignacija nije ispunjenje. Da bi se navedena prethodna obligacija izmeu
poverioca (asignatara) i dunika (asignanta) ugasila, potrebno je da do ispunjenja
(npr. isplate odreenog iznosa novca) zaista i doe. To znai da asignacija, kao
forma za ispunjenje prestacije, ne moe sama po sebi, bez faktikog ispunjenja, da
dovede do gaenja obligacije. Dakle, i kada poverilac pristane na asignaciju
uinjenu od dunika u cilju ispunjenja obaveze, ta obaveza nee prestati, ako nije
drugaije ugovoreno, ni njegovim pristankom na asignaciju ni prihvatanjem od
asignata, ve prestaje tek ispunjenjem od asignata. Dosledno tome, poverilac koji je
pristao na asignaciju uinjenu od njegovog dunika, moe da zahteva od asignanta
ispunjenje dugovanog samo ako nije dobio ispunjenje od asignata o dospelosti, tj. u
vreme koje je odreeno asignacijom. Drugim reima, ukoliko asignacija ne uspe,
stara" obligacija ostaje, jer se nije ugasila (preko asignacije), te poverilac ima pravo
da od dunika zahteva ispunjenje odgovarajue prestacije redovnim putem.
Dunost asnatara da obavesti asnanta. Ukoliko asignat odbije da da pristanak
na asignaciju, ili odbije ispunjenje po zahtevu asignatara, ili unapred izjavi da nee
da ga izvri, asignatar je duan da o tome odmah izvesti asignanta, jer e, u
suprotnom, odgovarati za tetu koju asignant pretrpi. Odbijanje asignata moe biti
osnovano ili neosnovano, ali to nije od znaaja u pogledu dunosti asignatara da o
tome, bez odlaganja, obavesti asignanta.
Odustanak asnatara. Asignatar koji nije poverilac asignantov i koji ne eli da se
koristi asignacijom moe od nje odustati, ak i ako je ve izjavio da e primiti
asignaciju, ali je duan da o tome odmah obevesti asignanta. Poto nema prethodne
obligacije, za uspostavljanje obligacionog odnosa neophodna je saglasnost volja
stranaka, te se na ovaj nain titi autonomija volje subjekta, pa i od nedovoljno
promiljenih odluka, npr. brzopletog usmenog pristanka (ne treba zaboraviti da je
asignacija u naelu neformalna).
143
S druge strane, neblagovremeno obavetavanje povlai naknadu pretrpljene tete,

ime se titi druga strana.
Opoziv ovlaenja dat asignataru. Asignant je lice koje u asignaciji svojim
injenjem objedinjava sva tri lica u asignacioni trougao. Asignant je taj koji svojom
izjavom volje inicira prestaciju asignata asignataru, odnosno ovlauje asignatara da
trai izvrenje prestacije od asignata. Otuda je logino da asignant moe i opozvati
ovlaenje koje je sam izdao asignataru. Ipak, to pravilo ima izuzetak, jer ako je
asignat dao ovlaenje za asignaciju zbog ispunjenja duga ili uopte u interesu
asignatara, ne moe ga povui. Drugim reima, sama injenica da je ovlaenje dato
u interesu asignatara (npr. asignant isplauje putem asignacije svoj dug koji ima
prema asignataru) stavlja van snage opoziv ovlaenja datog asignataru da zahteva
od asignata odreenu prestaciju. To dalje znai da je ovlaenje za asignaciju
neopozivo samo pod uslovom da u trenutku opoziva i dalje postoji punovana
obligacija izmeu asignanta i asignatara, pri emu je asignatar poverilac. Ali ako je
takva obligacija ugaena u trenutku opoziva (npr. isplatom ili prebijanjem), onda e
i opoziv biti punovaan.
(v) Odnos izmeu uputioca (asignanta) i upuenika (asignata)
Odnos izmeu asignanta i asignata otkriva razlog obvezivanja asignata, dakle,
kauzu asignacije, otkriva ta je pokrie asignacije. Otuda i naziv za odnos izmeu
asignanta i asignata: odnos pokria. Pravilo je da je asignat asignantov dunik (asignat
moe biti bankau kojoj asignant dri svoja sredstva) i da zato prihvata da na njegov
zahtev ispuni odgovarajuu prestaciju u korist asignatara. Naravno, mogue je da
asignant koristi zajam koji mu daje asignat, a mogue je i da asignat ini poklon
asignantu, a ovaj (asignant) pak ini poklon asignataru.
Ako je asignat dunik asignantov. Asignat nije duan da prihvatm asignaciju,
ak iako je dunik asignanta. Od tog pravila postoje dva izuzetka: prvi, u sluaju
kada je asignat obeao da e prihvatiti asignaciju i, drugi, kada je asignacija izdata
na osnovu asignatovog duga asignantu, u kom sluaju je asignat duan da je izvri
do iznosa tog duga, ako mu izvrenje asignacije nije tee od ispunjenja njegovog duga
koji ima prema asignantu. Izvrenjem asignacije koja je izdata na osnovu asignatovog
duga koji ima prema asignantu, asignat se oslobaa u istoj meri svog duga prema
asignantu.
Opozivanje ovlaenja. Asignant moe da opozove ovlaenje koje je
asignacijom dao asignatu. Ipak, to opozivanje nee imati dejstvo ako je
144
asignat izjavio da prihvata asignaciju, kao i u sluaju da juje ve izvrio. Asignant

ne moe da izvri opozivanje i kada je u samoj asignaciji navedeno da je
neopoziva, kao i kada bi se opozivanjem vreala neka njegova obaveza prema
asignataru.
S druge strane, postavlja se pitanje kakve pravne posledice izaziva steaj
asignanta na ovlaenje za asignaciju koje je on izdao. Otvaranje steaja nad
imovinom asignanta povlai ex lege opozivanje asignacije. Meutim, i ovde postoje
izuzeci. Ako je, naime, asignat, pre otvaranja steaja, ve prihvatio asignaciju, kao i
kada u trenutku prihvatanja nije znao niti je mogao znati za steaj, zakonski opoziv
asignacije nema pravno dejstvo.
(g) Smrt i lienje poslovne sposobnosti
Kao to smo videli, kada je asignant pravno lice, njegov steaj, po pravilu,
izaziva opoziv asignacije po samom zakonu. Za razliku od tog pravila za pravna
lica, smrt fizikog lica ili lienje poslovne sposobnosti takvog lica ne utie na
asignaciju. Naime, smrt asignanta, asignatara ili asignata, kao i lienje poslovne
sposobnosti nekog od njih, nema uticaja na asignaciju. To je posledica pravila da se
obligacioni odnosi nasleuju, kao i pravila da se poslovno nesposobnom licu
postavlja zakonski zastupnik, tako da se imovinskopravni kontinuitet u
obligacionim odnosima nesmetano nastavlja.
(d) Asignacija u obliku hartije na donosioca
Pravilo je da su u asignaciji konkretno odreena sva tri lica, u smislu da kako
asignant, tako i asignat, ali i asignatar imaju svoje ime i prezime, ako su fizika lica,
odnosno naziv ustanove ili preduzea, ako su u pitanju pravna lica. Meutim,
asignacija se moe javiti i u obliku koji je depersonalizovan. Jedan od tih oblika jeste
i asignacija u oblmku hartije na donosioca.
Da bi se mogla javiti u obliku hartije na donosioca, asignacija mora biti podobna
za taj oblik, tj. treba da je pravno mogue da konkretna hartija

145
od vrednosti moe da glasi na donosioca, npr. obveznice, ekovi, teretni listovi i sl.
Da bi bila podobna da glasi na donosioca, asignacija mora biti u pisanom obliku (tzv.
pismena forma). Ukoliko je asignacija izdata kao hartija od vrednosti na donosioca,
svaki njen imalac ima prema asignatu pravni poloaj asignatara. Drugim reima, svaki
imalac asignacije (u obliku hartije na donosioca) smatra se, ex lege, asignatarom i ima
pravo da od asignata zahteva izvrenje prestacije predviene sadrinom takve hartije
od vrednosti. Ovaj oblik asignacije je, po pravilu, vezan za bankarske poslove, gde
postoji potreba pojednostavljenog i ubrzanog pravnog prometa, jer se pravo iz hartije
od vrednosti na donosioca prenosi jednostavno njenom predajom.
() Asignacija u obliku hartije po naredbi
Asignacija u pismenoj formi koja glasi na novac, na hartije od vrednosti ili na
zamenljive stvari, moe biti izdata s klauzulom inidbe po naredbi", ukoliko je
asignat lice koje se bavi privrednom (trgovinskom) delatnou i ako predmet
prestacije ulazi u okvir takve delatnosti. Kada prestacija glasi na novac, asignat je
najee banka, a ako su posredi zamenljive stvari (npr. nafta ili ito), to su
odgovarajua preduzea. Dakle, uslovi da bi se asignacija mogla izdati u obliku
hartije od vrednosti po naredbi jesu: pisana forma; da asignacija glasi na novac, na
hartije od vrednosti ili na zamenljive stvari; da se asignat bavi privrednom
(trgovinskom) delatnou; da predmet prestacije ulazi u okvir asignatove privredne
(trgovinske) delatnosti.
U sluaju ovog oblika asignacije, sama hartija i pravo iz hartije od vrednosti po
naredbi prenosi se indosamentom.
PROMENE SADRINE OBLIGACIJE

Prenov (novacija)
Kao to je reeno, svaka konkretna obligacija ima svoj dvostruki identitet:
identitet sadrine i identitet subjekata pri emu identitet sadrine
146
Prof. dr Oliver Ani: Obligaciono iravo
znai konkretnu odreenost kauze i predmeta, a identitet subjekata znai konkretnu

odreenost poverilake, odnosno dunike strane. Pri tome, promene u subjektima
ne utiu na identitet obligacije, ali promene u sadrini dovode do odgovarajuih
promena u identitetu obligacije. Promena, pak, identiteta obligacije ne znai nita
drugo do gaenje stare i stvaranje nove obligacije. Pravni instrument promene
sadrine obligacije pri emu se stara gasi, a nova raa jeste prenov, odnosno novacija
Ukoliko se, naime, poverilac i dunik saglase da postojeu obligaciju zamene
novom i ako nova obligacija ima razliit predmet ili razliit pravni osnov (kauzu), stara
obligacija se gasi, a nova nastaje. Novacija je, dakle, ugovor izmeu poverioca i dunika
kojim su ugovarai izrazili nameru da ugase postojeu i na njenom mestu stvore novu
obligaciju, pri emu se razlika izmeu stare i nove mora javiti ili u predmetu ili u
kauzi. Predmet je razliit ako je izmenjena prestacija, npr. dunik, umesto predaje
odreene stvari, preuzima obavezu uzdravanja od odreenog injenja (umesto da
preda poveriocu odreenu umetniku sliku, dunik se obavee da ne otvori prodavnicu
raunarske opreme u poverioevoj ulici). S druge strane, kauza je razliita ako stranke
ugovore da e dunik umesto prodajne cene predati poveriocu svoju biblioteku ili
prodavac odustane od zahteva za isplatu kupoprodajne cene (u prvom sluaju je
kupoprodaja zamenjena razmenom, u drugom je kupoprodaja zamenjena poklonom).
Ne predstavlja, dakle, svaka promena u obligaciji ujedno i novaciju. Tako,
ukoliko poverilac i dunik ugovore izmene u pogledu roka, mesta ili naina
ispunjenja, zatim naknadni sporazum o kamati, ugovornoj kazni, obezbeenju
ispunjenja ili o kojoj drugoj sporednoj odredbi, kao i sporazum o izdavanju nove
isprave o dugu, sve te izmene se ne smatraju novacijom. U sluaju postojanja ranije
obligacije, povodom koje je dunik naknadno izdao menicu ili ek, takoe se uzima
da nije novacija, ali u tom sluaju je odluujua privatna autonomija (autonomija
volje) stranaka. Naime, ukoliko stranke ugovore da e se naknadno izdavanje
menice ili eka smatrati novacijom, onda e takva odredba imati pravnu vanost,
npr. stranke ele da se njihov kauzalni ugovor pretvori u apstraktni (npr.
izdavanjem menice).
Ugovor je naelno neformalan, osim ukoliko za nastanak nove obligacije nije
predviena neka posebna forma, npr. umesto predaje kupoprodajne cene, ugovori se
predaja odreene nepokretnosti (za promet nepokretnosti uvek se zahteva odreena
forma).
Novacija se ne pretpostavlja, jer je prethodna" obligacija koja vezuje"
poverioca i dunika punovana i ne moe da prestane na osnovu neke opte
147
pravne pretpostavke. Naprotiv, novacija neposredno zavisi od namereugovaraa, jer

ako nisu izrazile nameru da stvaranjem nove ugase raniju obligaciju, tj. ako
odsustvuje animus novandi, i ranija i nova obligacija postoje paralelno.
Pravno dejstvo punovane novacije ogleda se u prestanku ranije i nastanku nove
obligacije. Prestankom ranije obligacije prestaju sredstva koja su sluila njenom
obezbeenju (zaloga i jemstvo), osim ako je s jemcem ili zalogodavcem ugovoreno
suprotno, a prestaju i sva sporedna prava koja su bila vezana za raniju obavezu,
Ukoliko je re o solidarnoj obligaciji, novacijom koju je poverilac izvrio s jednim
solidarnim dunikom oslobaaju se i ostali solidarni sadunici, ali ako su poverilac
i dunik ograniili novaciju na deo obaveze koji dolazi na tog dunika, obaveza
ostalih sadunika ne prestaje, ve se smanjuje za taj deo.
Pored navedenih, jedan od uslova za punovanost novacije jeste i da je ranija
obligacija bila punovana i da nije ve bila ugaena (npr. ispunjenjem ili
prebijanjem). U suprotnom, tj. ako je ranija obligacija bila apsolutno nitava ili ve
ugaena, novacija je bez pravnog dejstva, to je i logino jer bi, u suprotnom,
novacija mogla da poslui kao sredstvo za konvalidaciju apsolutne nitavosti, to je
nedoputeno. Meutim, ako je ranija obaveza bila relativno nitava (ruljiva), a dunik
je znao za nedostatak ranije obligacije, novacija je punovana, jer je dunik priznao
dug. Ukoliko sama novacija bude ponitena, smatra se da je nije bilo ab initio, to ima
posledicu da tzv. ranija obligacija nije prestala da postoji, tako da su poverilac i
dunik i dalje obavezani starom" obligacijom.
Kao to se vidi, promena sadrine obligacije vodi prestanku ranije i
istovremenom nastanku nove obligacije. Zato je novacija ustanova na samom
limesu izmeu promene i prestanka obligacije, jer koliko se moe govoriti o
prestanku ranije obligacije, toliko se moe govoriti i o njenoj transformaciji u novu
obligaciju, pri emu postoje, kao to smo videli, i pravne situacije kada obe
obligacije, i ranija" i nova", istovremeno postoje, odnosno imaju simultano i
paralelno pravno dejstvo. To su bili razlozi da novaciju ne svrstamo u istu" zonu
prestanka (gaenja) obligacija, ali ak i da je smetena u tu oblast, to ne bi bila neka
greka. Naprotiv, i sam Zakon novaciju svrstava u nain prestanka obligacije.
Deo etvrti
POVREDE U OBLIGACIONMM ODNOSIMA
DOCNjA (MORA)
Osnovna obaveza dunika je da ispuni svoju prestaciju o roku, a odgovarajua
obaveza poverioca je da primi ispunjenje dunikove prestacije. Ukoliko dunik ili
poverilac kasne sa ispunjenjem, odnosno prijemom ispunjenja, ako, dakle, ne potuju
utovoreni ili zakonski rok, to ima kao posledicu povredu obligacije, to povlai odreene
pravne posledice koje ine sadrinu pojma docnje.
Postoje dve vrste docnje: dunika docnja, tj. docnja dunika i poverilaka docnja,
tj. docnja poverioca.
1. Docnja dunika
Ispunjenje prestacije koja je predmet obligacije mora imati vremensku
dimenziju, jer bi u suprotnom bila neutuiva. Zato dunik dolazi u docnju kada ne
ispuni svoju obavezu u roku odreenom za ispunjenje, npr. isplata duga u roku od
jedne godine od predaje novca na zajam. Meutim, ukoliko rok nije odreen,
dunik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da obavezu ispuni, npr. da plati
dug. Poverilac to moe uiniti usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili
zapoinjanjem nekog postupka ija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze.
Tri su uslova da bi dunik pao u docnju:
1) Obligacija mora biti civilna. Civilne obligacije su utuive, a pravna
mogunost poverioca da se obrati sudu kondemnatornom tubom i svoje pravo ostvari
prinudnim putem jeste conditio sine qua non dunike docnje. Ukoliko je posredi
naturalna obligacija, npr. zastarelo potraivanje, ne moe se govoriti o docnji u
pravnom smislu.
150
2) Obligacija mora biti dospela. To znai da poverilac ima pravo da od

dunika zahteva ispunjenje prestacije, i to odmah, a, s druge strane, dunik
je obavezan da postupi po takvom zahtevu bez odlaganja. Rok za ispunjenje moe
biti odreen pravnim poslom (npr. ugovorom ili zavetanjem) ili zakonom,
a ukoliko to nije sluaj, vodie se rauna o svrsi posla, prirodi obligacije
i o drugim okolnostima koje eventualno upuuju na izvestan rok ispunjenja,
ali ako nijedan od ovih elemenata ne postoji u konkretnom sluaju, onda po
verilac moe da zahteva ispunjenje obligacije odmah, kao to, s druge strane,
dunik moe zahtevati od poverioca prijem ispunjenja bez odlaganja.
3) Poverilac mora da opomene dunika na njegovu dunost ispunjenja obli
gacije, osim u sluajevima kada je na osnovu pravnog posla ili zakona opomena
nepotrebna. Drugim reima, kada je rok odreen pravnim poslom ili zakonom,
nastupanje roka ima uinak opomene dies interpellat pro homine.
Kada je re o dvostranoobaveznim obligacijama (npr. sinalagmatini
ugovori), dunik nee pasti u docnju ukoliko istakne prigovor neizvrenja
obaveze, jer poverilac nije spreman da izvri svoju protivprestaciju. Docnja tada
ne moe da nastupi iz jednostavnog razloga to usled nedostatka kauze, nema ni
same obligacije. Dunik nee pasti u docnju ni u sluaju naknadne objektivne
nemogunosti ispunjenja (npr. unitenje individualno odreene stvari koja je
trebalo da bude predata), jer u tom sluaju prestaje obligacija i otvara se pitanje
odgovornosti za priinjenu tetu. Dunik nee biti odgovoran ukoliko se utvrdi da
se zakanjenje u ispunjenju obligacije ne moe pripisati u njegovu krivicu, jer je
nastalo usled okolnosti koje su nastupile posle nastanka obligacije, a koje on nije
mogao da sprei, otkloni, niti da ih izbegne.
Kada dunik padne u docnju, posledice su sledee: dunik snosi rizik sluajne
propasti ili oteenja stvari; ako su u pitanju novane obligacije, poinje da tee
zatezna kamata; dunik snosi trokove uvanja stvari (npr. trokovi skladita);
dunik e biti obavezan da naknadi poveriocu tetu koju je pretrpeo usled
neblagovremenog ispunjenja prestacije.
Ipak, poverilac ima pravo da u vreme docnje dunika postavi naknadni rok za
ispunjenje. Ukoliko, pak, dunik ni u ovom roku ne ispuni svoju obavezu, poverilac
moe zahtevati prinudno izvrenje, ali moe i odustati od obligacije i zahtevati
naknadu celokupne tete (stvarne tete i izmakle dobiti).
kad je spreman da primi ispunjenje dunikove istovremene obaveze, ali ne nudi

ispunjenje svoje dospele obaveze, npr. u sinalagmatinim ugovorima. S druge
strane, poverilac nee pasti u docnju ako dokae da u vreme ponude za ispunjenje,
ili u vreme odreeno za ispunjenje, dunik nije bio u mogunosti da ispuni svoju
prestaciju. Poverilac takoe nee pasti u docnju ukoliko nije potrebno njegovo
uee u ispunjenju dunikove obaveze, npr. poverilac je dostavio duniku raun na
koji treba da uplati odgovarajui iznos novca po nastupanju dospelosti.
Poverilaka docnja povlai sledee pravne posledice: prestaje docnja
dunika; rizik sluajne propasti stvari ili oteenja stvari prelazi na poverioca;
prestaje da tee kamata; trokovi uvanja stvari prelaze na poverioca; dunik
stie pravo na naknadu tete koju trpi zbog poverioeve docnje.
Poverilac, kao to je reeno, ima pravo da u vreme docnje dunika postavi
naknadni rok za ispunjenje i ako dunik ni u ovom roku ne ispuni svoju
obavezu, poverilac moe zahtevati prinudno izvrenje, ali moe i odustati od
obligacije i zahtevati naknadu celokupne tete. Kada je re o poverilakoj docnji,
postavlja se pitanje da li dunik ima pravo da odustane od obligacije ako poverilac
ni u naknadnom roku ne primi ispunjenje? U sluajevima kada je re o predaji
stvari, dunik ima obavezu da poloi dugovanu stvar u sudski depozit i o tome
izvesti poverioca. Ukoliko stvar nije podobna da bude uvana u sudu (zbog svoje
veliine ili posebnih svojstava), dunik moe zahtevati od suda da odredi lice kod
koga e se poloiti dugovana stvar. U trgovinskom pravu predaja javnom skladitu
ima isto dejstvo kao i polaganje u sudski depozit. U takvim sluajevima se
obligacija gasi, i to od trenutka polaganja stvari u depozit. Ukoliko je u pitanju
obligacija koja se ne moe ispuniti bez prihvata od poverioca, npr. Ugovori intuitu
personae, mogue je da usled skrivljenog neprihvatanja ispunjenja od poverioca i u
naknadnom roku, dunik odustane od obligacije. Razume se, dunik ima pravo na
naknadu tete koju mu je poverilac priinio neblagovremenim prihvatom
dugovane prestacije.
Deo peti
OBEZBEENjE OBLIGACIJA
Pojam i vrste obezbeenja. Imovina pravnog subjekta ima dvostruku funkciju:
garantnu i prometnu. Prometna funkcija omoguava savremeni pravni promet, jer
kroz" imovinu pravnih subjekata vri se stalni protok prava, odnosno graanska
subjektivna prava konstantno ulaze" u imovinu lica i izlaze" iz nje. Prometna
funkcija je od podjednake vanosti kako za poverioca, tako i za dunika. Garantna
funkcija, s druge strane, ima vei znaaj za poverioca, jer ona predstavlja najoptije
sredstvo njegovog obezbeenja. Najoptije sredstvo obezbeenja znai da imovina
predstavlja neku vrstu opte zaloge hirografernih poverilaca na pravima dunika,
dakle garanciju da e dunik svoju obavezu ispuniti. Poverilac, dakle, u sluaju
neurednog ispunjenja ili neispunjenja obaveze od strane dunika moe podneti
zahtev (tubu) sudu kojom e zahtevati prinudno ostvarenje svog potraivanja, a
preko imovine dunika.
Ipak, moderan ubrzani promet podrazumeva i mogunost dramatine promene u
imovini dunika u kratkom roku: od visokosolventnog lica (fizikog ili pravnog)
preko noi moe postati prezadueni dunik, mogunost steaja pravnih lica i dr., to
znai da postoji opasnost da i pored pravnosnane sudske odluke u korist poverioca
ipak ne doe do namirenja njegovog potraivanja usled insolventnosti dunika. To
su razlozi zbog kojih poverioci, naroito kada su u pitanju obligacije vee vrednosti,
zahtevaju i dodatna pravna sredstva obezbeenja. Sredstva obezbeenja obligacija
imaju, dakle, za cilj uspostavljanje prava prvenstva u namirenju potraivanja
onih poverilaca
154
u iju su korist ugovorena. To pravo prvenstva moe se odnositi na imovinu dunika

kao celinu ili, pak, na odreeni deo te imovine.
Prema klasinoj podeli, postoje dve vrste sredstava obezbeenja: stvarna,
odnosno realna i lina, odnosno personalna sredstva.
Stvarna sredstva obezbeenja podrazumevaju sticanje odreenog stvarnog
prava od strane poverioca na dunikovoj stvari. Stvarna sredstva su: hipoteka, zaloga,
kapara i kaucija.
Lina sredstva obezbeenja podrazumevaju neku posebnu, dodatnu garanciju
dunika ili nekog treeg lica da e obaveza dunika biti uredno izvrena. Lina
sredstva obezbeenja su: ugovorna kazna, jemstvo, odustanica i solidarnost dunika.
Prema drugom kriterijumu, kriterijumu titulusa, odnosno pravnog osnova iz
koga potiu, sredstva obezbeenja obligacije mogu biti ugovorna, zakonska i sudska.
Ugovorna zaloga nastaje saglasnou volja (ugovorom) zalogodavca i
zalogoprimca.
Zakonska zaloga ima svoj osnov neposredno u zakonskom propisu.
Sudska zaloga ima svoj titulus u pravnosnanoj sudskoj odluci na osnovu koje
poverilac u izvrnom postupku pleni odreene stvari dunika, odnosno stie odreena
prava na dunikovim stvarima. Dakle, za razliku od ostalih vrsta zaloga koje su
materijalnopravnog karaktera, sudska zaloga je procesnog karaktera i zato se bitno
razlikuje od ostalih vrsta obezbeenja obligacija.
STVARNA SREDSTVA OBEZBEENjA
1.Hipoteka
Hipoteka je zalono pravo na nepokretnostima, koje je upisano u javne knjige
(npr. zemljine ili intabulacione knjige, katastar nepokretnosti i sl.),
Knjga irva Teorija obptacija
155
s tim da predmetna nepokretnost ostaje u dravini dunika. Zalono pravo na

nepokretnostima, odnosno hipoteka se detaljno izuava u Stvarnom pravu.
2.Zaloga
Zaloga, odnosno runa zaloga se, za razliku od hipoteke, konstituie na
pokretnim stvarima, a te stvari moraju biti individualno odreene i nepotrone stvari.
Zaloga se, ako nije ugovoreno drugaije, odnosi i na pripatke kao i na prirataj stvari,
ali na plodove samo dok nisu odvojeni. Runa zaloga se detaljno izuava u okviru
Stvarnog prava.
3. Kapara
Pojam. Ukoliko jedna ugovorna strana u trenutku zakljuenja ugovora da
drugoj strani odreeni iznos novca ili izvesnu koliinu zamenljivih stvari, kao znak
da je ugovor zakljuen, tada je re o kapari. Prema samom zakonu, smatra se da je
ugovor zakljuen kada je kapara data, osim ukoliko su sami ugovarai predvideli to
drugo. Ukoliko je ugovor izvren, kapara se uraunava u ispunjenje ili se mora vratiti.
Meutim, ukoliko nije ugovoreno to drugo, strana koja je dala kaparu ne moe
odustati od ugovora ostavljajui kaparu drugoj strani, niti druga strana moe odustati
od ugovora vraanjem udvojene kapare. Ugovarai su slobodni da u okviru svoje
privatne autonomije, ne izlazei iz polja prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih
obiaja, kaparu modifikuju prema okolnostima sluaja, a u skladu sa svojim
potrebama, npr. ugovori se da davalac kapare moe odustati od ugovora tako to
ostavlja kaparu primaocu i sl. U praksi se kapara, po pravilu, koristi kao sredstvo
obezbeenja obligacija koje nastaju iz ugovora o prodaji.
Pravna priroda. Kapara je ili posebna klauzula u okviru ugovora ili se
zakljuuje kao poseban (sporedan) ugovor. Kapara je realni ugovor jer
156
nastaje aktom predaje, ali stranke mogu, koristei svoju privatnu autonomiju, da
ugovore i to drugo. Kapara je sporedni ugovor jer njena sudbina zavisi od glavnog
ugovora, npr. ako je glavni ugovor nitav, nevaea je i kapara koja se mora vratiti jer
se dri sine causa. Predmet kapare moe biti predaja generine stvari, nepotrone ili
potrone.
Kapara ima dvostruku funkciju: ona je pre svega dokaz da je ugovor zakljuen,
ali i sredstvo za obezbeenje izvrenja ugovora. Kapara uvruje kauzu ugovora, jer u
sluaju neizvrenja protivprestacije davalac kapare je gubi, a primalac vraa njen
dvostruki iznos, to znai da je kapara sredstvo obostranog uvrenja, odnosno
obezbeenja ugovorne obligacije. Do odluke o njenoj krajnjoj sudbini, kapara se
nalazi u dravini primaoca. U stvari, poto je kod kapare uvek posredi generina,
zamenljiva stvar, ona aktom predaje prelazi u svojinu primaoca kapare, koji je duan
da kada se ispune zakonski uslovi vrati istu koliinu i kvalitet primljenih stvari. Takvo
reenje je nuno i sa stanovita sigurnosti pravnog prometa (teorija poverenja), jer bi
u suprotnom (da objekt kapare ostaje u svojini davaoca), sticanje svojine na
zamenljivim stvarima ak i od strane savesnih treih lica bilo dovedeno u pitanje.
Kapara i neizvrenje ugovora. Neizvrenje (neispunjenje) ugovora moe biti
potpuno ili delimino, a odgovornost za neizvrenje moe snositi strana koja je
dala kaparu ili strana koja ju je primila.
Kada je re o potpunom neispunjenju ugovora, a krivicu za to snosi strana koja
je dala kaparu, druga strana moe po svom izboru traiti ispunjenje ugovora ako je to
i dalje mogue, ili zahtevati naknadu tete, a kaparu uraunati u naknadu ili vratiti,
ili se pak zadovoljiti primljenom kaparom. Ukoliko je, s druge strane, za
neispunjenje ugovorne obaveze odgovorna strana koja je primila kaparu, druga
strana po svom izboru moe traiti ispunjenje ugovora ako je to i dalje mogue, ili
traiti naknadu tete i vraanje kapare, ili pak traiti vraanje udvojene kapare. No,
u svakom sluaju, kad druga strana zahteva ispunjenje ugovora, ona ima pravo i na
naknadu tete koju trpi zbog zadocnjenja. Sud je ovlaen da na zahtev
zainteresovane strane smanji preterano visoku kaparu.

157
Ako je re o deliminom neispunjenju ugovora, poverilaka strana nije

ovlaena da zadri kaparu, ve moe zahtevati ispunjenje ostatka obaveze i
naknadu tete zbog zadocnjenja, ili traiti naknadu tete zbog nepotpunog
ispunjenja, s tim da se u oba sluaja kapara uraunava u naknadu tete. Ukoliko se
poverilac odlui da vrati delimino ispunjenu prestaciju i raskine ugovor, onda,
ako je posredi strana koja je dala kaparu, ima pravo da zahteva naknadu tete, a
kaparu da urauna u naknadu ili je vrati, ili da se zadovolji primljenom kaparom, a
ako je u pitanju strana koja je primila kaparu, moe zahtevati naknadu tete i
vraanje kapare, ili pak zahtevati vraanje udvojene kapare.
Povraaj kapare. Povraaj primljene kapare mora se izvriti u nekoliko
sluajeva: ako stranke sporazumno odustanu od ugovora; ako doe do neispunjenja
ugovora krivicom obe strane; ako doe do neispunjenja ugovora usled razloga za koji
ne odgovara nijedna strana; ukoliko ugovor bude poniten; u sluaju ispunjenja
ugovora (kada se kapara ili vraa, ili uraunava u ispunjenje ugovorne obaveze).
Kapara kao odustanica. Ukoliko je uz kaparu dogovoreno pravo da se odustane
od ugovora, onda se kapara smatra kao odustanica (pimanluk), tako da svaka strana
moe odustati od ugovora. Ako odustane od ugovora strana koja je dala kaparu, ona je
gubi, a ukoliko je odustala strana koja je primila kaparu, ona je vraa udvojenu.
4. Kaucija
Pojam. Kaucija je vrsta zaloge na pokretnoj stvari. Objekt kaucije je najee
novac, ali mogue je da budu i neke hartije od vrednosti. Kaucija, slino kapari, ima
dvojaku funkciju i moe se javiti pre ili posle zakljuenja ugovora: slui ili a) za
obezbeenje zakljuenja odreenog ugovora ili b) za obezbeenje ispunjenja
ugovorne obaveze.
a) Ako se javlja pre zakljuenja ugovora, kaucija treba da potvrdi ozbiljnost
namere zakljuenja ugovora u situaciji kada ima vie potencijalnih ugovaraa, npr.
kada su u pitanju javna nadmetanja (drabe), aukcije i slino. Kada se naime raspie
javna prodaja putem nadmetanja odreenih fabrika, preduzea i sl., onda se od
potencijalnih uesnika u nadmetanju zahteva polaganje odreenog iznosa novca
(npr. 10 odsto od poetne cene), tj. kaucije, kako bi
158
se potvrdila ozbiljna namera uea u nadmetanju, odnosno namera zakljuenja

ugovora ukoliko se steknu ostali uslovi. Ukoliko davalac kaucije posle pobede u
nadmetanju ne zakljui ugovor, gubi pravo na povraaj kaucije (ona pripada
organizatoru javne drabe, npr. Agenciji za privatizaciju i sl.). I obrnuto, ukoliko
doe do zakljuenja ugovora, kaucija se ili vraa ili uraunava u kupoprodajnu cenu.
Ovaj oblik kaucije po pravilu podrazumeva veliku vrednost angaovanih sredstava.
b) Ako se javlja posle zakljuenja ugovora, ona tada ima ulogu obezbeenja
izvrenja obaveze. To su situacije kada prodavac ne moe kupcu da preda robu bez
odgovarajue ambalae (npr. razne vrste tenosti ili gasa ne mogu se predati bez
odgovarajuih buradi, flaa i sl.), a kupac nije zainteresovan da kupi i ambalau.
Kako bi se obezbedio povraaj date ambalae prodavcu, kupac polae odreenu
kauciju koja e mu biti vraena u trenutku povraaja ambalae. I obrnuto, ukoliko
kupac ne vrati ambalau, prodavac zadrava kauciju, pa se smatra da je kupac
otkupio i ambalau. Ova vrsta kaucije po pravilu podrazumeva manje vrednosti
poloenih sredstava.
Pravna priroda. Kaucija je, slino kapari, realni i sporedni ugovor, a i uloge su
im vrlo sline. Ipak, kapara je obostrano sredstvo obezbeenja izvrenja ugovornih
prestacija, a kaucija jednostrano. Kaucija, naime, ako se javlja pre zakljuenja
ugovora, treba samo da obezbedi ili ozbiljnost namere uea potencijalnog kupca na
datom obliku aukcije, kao i zakljuenje ugovora o prodaji posle uspenog
nadmetanja, ili ako se javlja po zakljuenju ugovora, ona treba da garantuje
sporednu prestaciju kupca, a to je povraaj primljene ambalae prodavcu. Kaucija,
dakle, za razliku od kapare, predstavlja sredstvo jednostranog obezbeenja izvrenja
obaveze kupca. To dalje znai da, za razliku od kapare, nije mogua pravna situacija
povraaja udvojene kaucije.
LINA SREDSTVA OBEZBEENjA
Lina sredstva obezbeenja su, kao to je reeno, ugovorna kazna, jemstvo,
bankarska Garancija, odustanica i solidarnost dunika.
1. Ugovorna kazna
Pojam. Ugovorna kazna (poenale) je akcesorni ugovor izmeu poverioca i
dunika kojim se dunik obavezuje da e poveriocu isplatiti odreeni novani iznos
ili pribaviti drugu materijalnu korist, ukoliko (dunik) ne ispuni svoju nenovanu
obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem.
159
Ugovorna kazna se najee predvia radi zatite nekog imovinskog interesa, ali
to nije bezizuzetno pravilo, jer se ona moe ugovoriti i kao obezbeenje bilo kog
doputenog interesa.
Ugovornu kaznu dunik po pravilu duguje posle povrede svoje obaveze. Ipak,
nije zabranjeno da dunik unapred poloi kod poverioca ili treeg lica stvar koja je
objekt ugovorne kazne, npr. odreeni iznos novca, ali ako je nesumnjiva namera
stranaka da je u pitanju ugovorna kazna (za razliku, npr. od kaucije i sl.).
Forma. Forma ugovorne kazne je odreena na imperativan nain, odnosno
paralelizam formi je zakonska obaveza. Forma ovog ugovora, naime, mora biti u
skladu sa formom ugovora iz koga je nastala obaveza na ije se ispunjenje odnosi.
Pravna priroda. Ugovorna kazna je akcesorni ugovor. Poto je ugovorna kazna
akcesorni ugovor, on zavisi od sudbine nenovane obligacije (koja je utvrena
glavnim ugovorom) zbog ijeg obezbeenja je i nastao. To znai da ukoliko se pokae
da je navedena nenovana obligacija nepunovana, nee vaiti ni ugovorna kazna.
Ugovorna kazna nee imati pravno dejstvo ni u sluaju kada je do neispunjenja
nenovane obligacije ili zadocnjenja sa njenim ispunjavanjem dolo iz uzroka za
koje dunik ne odgovara (npr. usled dejstva vie sile ili iskljuive krivice treeg
lmca). U skladu sa kauzalnou sinalagmatinih ugovora, poverilac moe zahtevati
ugovornu kaznu samo u sluaju kada je i sam uredno ispunio svoju obavezu ili je
spreman da je uredno ispuni, jer, u suprotnom, dunik moe istai prigovor
neispunjenja ugovora, te e zbog akcesornosti otpasti i pravo poverioca na
ugovornu kaznu. Dosledno tome, kada zastari glavno (nenovano) potraivanje,
zastarelost e obuhvatiti i ugovornu kaznu, u sluaju cesije sa potraivanjem e na
prijemnika prei i sporedna prava, dakle i pravo poverioca na ugovornu kaznu.
Ugovorna kazna obezbeuje nenovano potraivanje i poto je akcesorna, na
ugovornu kaznu se ne primenjuju pravila o novanim obligacijama ak i kada je
ugovorena u novcu (npr. ne teku zatezne kamate i sl.).
U teoriji se ponekad istie da je ugovorna kazna meovite prirode, s jedne strane
predstavlja unapred utvren iznos tete, a s drute, ima penalni karakter koji treba da
uvrsti, obezbedi ispunjenje dunikove obaveze. Ipak, poto se ugovorna kazna moe
zahtevati i bez trpljenja bilo kakve tete, kao to se moe zahtevati razlika izmeu
ugovorne kazne i pretrpljene tete (koja moe znatno
160
Prof. dr Oliver Anti: Obligaciono pravo
prevazilaziti ugovornu kaznu), treba zakljuiti da utovorna kazna nema odtetni

karakter, ve predstavlja utovorno sredstvo obezbeenja nenovane obligacije, i to
penalnog karaktera.
Prava i obaveze. Prava i obaveze poverioca, odnosno dunika zavise od razloga
zbog koga je ugovorna kazna dogovorena, tj. da li za sluaj neispunjenja ili za sluaj
zadocnjenja.
a) Ako je ugovorna kazna predviena samo za sluaj neispunjenja nenovane
obaveze, poverilac ima (facultas alternativa): ili da zahteva ispunjenje osnovne,
nenovane obligacije ili da zahteva isplatu, odnosno ispunjenje ugovorne ka
zne. Iz toga logiki sledi da dunik, po pravilu, ne moe imati pravo izbora
kao to ga ima poverilac, jer bi time ponitio to poverioevo pravo. Dru
gim reima, dunik nije ovlaen da isplati ugovornu kaznu i odustane od
ugovora, osim izuzetno, ako je to prilikom postizanja sporazuma o ugovornoj
kazni bila namera ugovaraa.
b) Ukoliko je, pak, ugovorna kazna predviena za sluaj zadocnjenja, poveri
lac ima pravo na kumulativni zahtev, tj. on moe traiti kako ispunjenje ne
novane obaveze koje je obezbeeno ugovornom kaznom, tako i isplatu, odnosno
ispunjenje i same ugovorne kazne. Meutim, ako poverilac primi ispunjenje
nenovane obaveze i pored zadocnjenja dunika, a ne saopti odmah duniku
da zadrava pravo na ugovornu kaznu, smatrae se da je uinio definitivan
izbor i izgubio pravo na ugovornu kaznu.
Visina ugovorne kazne. Ugovarai su ovlaeni da visinu ugovorne kazne odrede
po svom nahoenju: u ukupnom iznosu, u procentu, za svaki dan zadocnjenja ili na
drugi nain. To ipak ne znai da se moe ugovoriti nesrazmerna visina ugovorne
kazne. Dunik, naime, moe da zahteva smanjenje iznosa ugovorne kazne, a sud e
takav zahtev usvojiti ako nae da je ugovorna kazna nesrazmerno visoka s obzirom
na vrednost i znaaj predmeta nenovane obligacije koja je obezbeena tom kaznom.
Odnos ugovorne kazne i naknade tete. Visina ugovorne kazne je minimum
koji poverilac moe zahtevati. To znai da poverilac ima pravo na isplatu, tj.
izvrenje ugovorne kazne i u sluaju kada nije pretrpeo nikakvu tetu, kao i, naravno,
u sluaju kada ugovorna kazna premaa visinu pretrpljene tete. Ali, ako je teta
koju poverilac trpi vea od iznosa ugovorne kazne, on ima pravo da zahteva razliku
do potpune naknade tete. Npr. mogue je da stvarna teta pokriva visinu ugovorne
kazne, ali ne pokriva izgubljenu dobit. Ovo poverioevo pravo, da zahteva
navedenu razliku, proistie iz
Knji irva Teorija obltacija
161
naela integralne naknade tete koje je vladajue u savremenim pravima, a

zastupljeno je i u naem Zakonu o obligacionim odnosima. Ovo je ujedno sluaj
kombinovane primene dva izvora obligacija: ugovorne odgovornosti dunika i
njegove deliktne odgovornosti za naknadu tete.
Zakonom odreena naknada i ugovorna kazna. Ukoliko je za neispunjenje
obaveze ili za sluaj zadocnjenja sa njenim ispunjenjem predviena neka
zakonom odreena visina naknade, a ugovarai su predvideli i ugovornu kaznu,
onda poverilac nema pravo da zahteva kumulativno i ugovornu kaznu i zakonom
odreenu naknadu, osim ako to samim zakonom nije doputeno. Tako, npr. za
sluaj neispunjenja nenovane obligacije, koja je utvrena pravnosnanom
sudskom odlukom, sud moe, na zahtev poverioca, da odredi duniku naknadni
primereni rok za ispunjenje, a ukoliko dunik obavezu ni tada ne ispuni, bie
duan da isplati poveriocu odreeni novani iznos za svaki dan zadocnjenja
(sudski penali). Poverilac koji je svoje potraivanje obezbedio ugovornom
kaznom, nije ovlaen da zahteva kumulativno i ugovornu kaznu i sudske penale,
ve moe izabrati samo jedno od ovih pravnih sredstava.
Nitavost ugovorne kazne. Ugovorna kazna, kao i svaki drugi ugovor, ne sme
biti u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom ili dobrim obiajima.
Npr. imperativna odredba kojom je predviena nitavost ugovorne kazne
predviena je za ugovore o prodaji sa obronim otplatama cene: nitava je odredba
ugovora o ugovornoj kazni za sluaj raskida ugovora, kao i za sluaj da kupac padne
u docnju sa isplatom nekog obroka cene. Ugovorno iskljuenje mogunosti smanjenja
ugovorne kazne takoe je nitavo.
2. Jemstvo
Jemstvo je lino sredstvo obezbeenja ispunjenja dunikove prestacije koje moe
biti ugovornog ili zakonskog karaktera. U praksi se ugovorno jemstvo javlja daleko
ee od zakonskog.
2.1. Ugovorno jemstvo
Pojam. Ugovorom o jemstvu, jemac se obavezuje prema poveriocu da e da
ispuni punovanu i dospelu prestaciju dunika ukoliko to ovaj ne uini. Jemac je u
stvari tree lice koje prihvata obavezu prema tuem, a sada (po zakljuenju
ugovora) i svom poveriocu da e ispuniti dunikovu obavezu, i to
162
Prof. dr Oliver Ani: Obltaciono pravo
pod tri uslova: obligacija mora biti punovana; obaveza dunika mora biti dospela;
dunik nije ispunio takvu (punovanu i dospelu) obavezu.
Tree lice koje prihvata ispunjenje dunikove obaveze naziva se jemac, a kao
sinonimi javljaju se i nazivi: sporedni ili akcesorni dunik. Dunik za koga jemac
stavlja lino obezbeenje ispunjenja prestacije naziva se Glavni dunik. Jemstvom,
poverilac dobija veu sigurnost da e njegovo potraivanje biti ispunjeno, jer umesto
jedne imovine, kao opte garancije ispunjenja obaveze hirografernih dunika, sada
obavezu obezbeuju dve imovine: imovina glavnog dunika i imovina akcesornog
dunika (jemca).
Za nastanak punovanog ugovora o jemstvu dovoljno je da se saglase poverilac i
jemac. Jemstvo ni u emu ne moe pogorati poloaj niti poverioca niti glavnog
dunika, tako da saglasnost ovog dunika nije neophodna. U praksi, kao jemci mogu
se javiti kako pravna (npr. banka), tako i fizika lica.
Pravna priroda. Ugovor o jemstvu je imenovan ugovor. To je jednostrano
obavezan ugovor, jer se njime jemac obavezuje poveriocu da e ispuniti odreenu
obavezu glavnog dunika, ukoliko to ovaj ne uini. Da bi ugovor bio
dvostranoobavezan (sinalagmatian) potrebno je da se kauza jedne ugovorne strane
sastoji u izvrenju obaveze druge, to sa jemstvom nije sluaj. Ipak, i kod
jednostranoobaveznih ugovora ponaanje one strane koja nema uzvratnu obavezu
moe uticati na samo izvrenje ugovorene prestacije strane koja se obavezala, pa
ak dovesti i do gaenja te obaveze. To e se dogoditi u sluajevima kada strana koja
nema obavezu svojim ponaanjem, aktivnim ili pasivnim, dovede stranu koja se
obavezala u gori pravni poloaj od onog u kojem je bila prilikom zakljuenja
ugovora, npr. poverilac napusti ili svojom nepanjom uniti stvarnopravno
obezbeenje obligacije zaije je obezbeenje dato i jemstvo i slino.
Ugovor o jemstvu je akcesoran, jer njegova kauza neposredno zavisi od kauze
osnovnog, glavnog ugovora, ugovora izmeu poverioca i glavnog dunika. Sudbina
jemstva, kao ugovora izmeu poverioca i jemca, dakle, zavisi od pravne sudbine
osnovnog ugovora, tj. ugovora izmeu glavnog dunika i poverioca. Do sledno tome,
npr. nitavost glavnog ugovora automatski povlai i nitavost akcesornog, odnosno
jemstva, neutuivost po osnovu glavnog ugovora, povlai i neutuivost jemstva,
jemac moe da upotrebi po pravilu sve prigovore koje bi mogao da upotrebi i glavni
dunik, jemstvo se ne moe ustupiti autonomno, tj. bez ustupanja obligacije iz
glavnog ugovora i slino.
163
Ovakva pravna priroda jemstva je od velikog pravnog znaaja, jer postoje

jemstvu sline pravne ustanove, koje je ponekad u praksi vrlo teko razlikovati,
naroito zbog privatne autonomije stranaka koje u sadrinu ugovora mogu uneti
razliite elemente, npr. bankarska garancija ponekad moe biti samo jedan od oblika
jemstva (ako je akcesorna), ali ponekad moe biti i posebna ustanova, posebno
sredstvo obezbeenja koje se razlikuje od jemstva.
Forma jemstva. Ugovor o jemstvu mora biti sainjen u pisanom obliku
(zakonska forma ad solemnitatem), tj. jemac e biti obavezan da ispuni prestaciju
glavnog dunika ako to ovaj ne uini samo ako je izjavu o jemstvu (jemenju) uinio
pismeno.
Sposobnost zajemenje. Jemac mora da ima potpunu poslovnu sposobnost.
Jemac po pravilu jemi za poslovno sposobnog glavnog dunika. Ipak, moe se
dogoditi da je glavni dunik poslovno nesposoban, pa se postavlja pitanje da li ta
injenica utie na odgovornost jemca prema poveriocu. Odgovor je negativan, jer
ako se jemac obavezao da e ispuniti obavezu glavnog dunika koji je poslovno
nesposoban, odgovarae poveriocu isto kao jemac poslovno sposobnog lica.
Predmet jemstva.
Svaka punovana obligacija moe biti obezbeena
jemstvom. Drugim reima, svaka obligacija ija je sadrina doputena i mogua,
kako sa stanovita predmeta, tako i sa stanovita kauze, moe biti i predmet
jemenja. Jemstvo se moe dati i kada je obligacija pod doputenim modalitetima
(uslovi, rokovi, nalozi), kao i za odreenu buduu obavezu (npr. bankarska garancija
za nekog uesnika u javnom nadmetanju kojom se obezbeuje izgradnja objekta
ukoliko se pobedi na konkursu). Meutim, kada je jemstvo dato za buduu obavezu,
postoji mogunost opoziva, ali pre nego to obaveza nastane. Ipak, ako je predvien
rok u kome obaveza treba da nastane (npr. raskidni rok od est meseci za nastanak
obaveze), opoziv se ne moe dati pre isteka tog roka, s tim da opoziv nema dejstvo i
u sluaju kada pre isteka takvog roka obaveza zaista nastane. Konano, jemstvo se
moe dati i kao obezbeenje prethodnog jemstva, tj. jemac moe da jemi i za
obavezu nekog drugog jemca (jemev jemac).
Kauza jemstva. Ugovor o jemstvu nema za cilj zasnivanje samostalne obligacije
izmeu poverioca i jemca. Naprotiv, cilj ovog ugovora je obezbeenje potraivanja
koje ima poverilac prema glavnom duniku, to znai da je kauza ugovora o jemstvu
zavisna od kauze osnovne obligacije, obligacije izmeu glavnog dunika i poverioca.
Ta akcesornost uslovljava i odgovarajue pravne
164
posledice, npr. nedoputenost kauze osnovne obligacije rui i kauzu ugovora o

jemstvu, o emu e kasnije biti vie rei.
Obim jemeve odgovornosti. Jemac je akcesorni dunik; on garantuje svojom
imovinom poveriocu ispunjenje obaveze glavnog dunika. Otuda je odgovornost
jemca ograniena po obimu na visinu obaveze glavnog dunika, odnosno visina
obaveze glavnog dunika je maksimalna visina obaveze jemca. ak i kada je
ugovorom predviena vea odgovornost, ona se ex lege svodi na meru dunikove
obaveze. To znai da je u pitanju relativna, i to ograniena korelacija u obligaciji, jer
jemac odgovara celokupnom svojom imovinom, ali do visine vrednosti obaveze
glavnog dunika (pro viribus), bez obzira na to to je izmeu jemca i poverioca
ugovorena po obimu vea odgovornost. U stvari, jemac odgovara za ispunjenje cele
obaveze glavnog dunika, osim ako iz ugovora o jemstvu ne proizlazi da je ta
obaveza manja. Ali cela obaveza glavnog dunika podrazumeva i trokove koje je
poverilac imao u cilju naplate duga od glavnog dunika, zatim poveanje obaveze
usled docnje glavnog dunika ili usled njegove krivice, to znai da i ti trokovi padaju
na teret jemca. Konano, na njegov teret pada i ugovorena kamata, ali samo ona koja
je dospela posle zakljuenja ugovora o jemstvu.
Subrogacija. U trenutku kada jemac namiri potraivanje poverioca koje je ovaj
imao prema glavnom duniku, nastupa ipso iure personalna subrogacija, te jemac
zauzima poloaj poverioca. Drugim reima, predmetno potraivanje sa svim
sporednim pravima i garancijama za njegovo ispunjenje sada prelazi na jemca koji
je namirio potraivanje prema poveriocu.
Odnos poverioca ijemca. Pravni odnosi izmeu poverioca i jemca zavise pre
svega od vrste, oblika jemstva, tj. da li je u pitanju supsidijarno (obino, prosto)
jemstvo ili solidarno jemstvo.
Ukoliko je u pitanju supsidijarno jemstvo, poverilac moe da zahteva od jemca
ispunjenje obaveze glavnog dunika tek poto je u pisanom obliku pozvao dunika
da u odreenom roku ispuni obavezu, pa ovaj to ne uini. Ukoliko poverilac ne potuje
ovaj red, jemac moe da istakne dilatorni prigovor, tzv. beneficium ordinis, i sud e
odbiti poverioev zahtev. Meutim, ak i kada
KnjiGa irva Teorija oblacija
165
je posredi supsidijarno jemstvo, poverilac moe da zahteva ispunjenje obaveze

neposredno od jemca ako je oigledno da se iz imovine glavnog dunika ne moe
ostvariti njeno ispunjenje, to, naravno, obuhvata i sluaj kada je glavni dunik
pravno lice koje je palo pod steaj.
Kod solidarnog jemstva jemac, koji se naziva jemac platac, odgovara poveriocu
kao glavni dunik za celu obavezu i poverilac moe da zahteva njeno ispunjenje
kako od glavnog dunika, tako i od jemca ili, pak, od obojice istovremeno. Kada se
daje jemstvo u trgovinskom pravu (tzv. ugovori u privredi), jemac ima isti poloaj kao
i jemac platac, tj. postoji pretpostavka da je u pitanju solidarno jemstvo. Ta
pretpostavka moe se oboriti ukoliko se dokae da je ugovorom o jemstvu
predvieno supsidijarno jemstvo. Solidarnost se pretpostavlja u jo jednom sluaju.
Kada postoji vie jemaca koji obezbeuju istu obligaciju, bez obzira na to da li su
jemili zajedno, ili se pak svaki od njih odvojeno obavezao prema poveriocu, oni
odgovaraju solidarno, osim ako iz ugovora o jemstvu jednog ili nekih od njih ne
proizlazi da je u pitanju supsidijarno jemstvo.
Pravni odnosi izmeu poverioca i jemca zavise i od drugih okolnosti. Tako,
ukoliko je dunik svojom krivicom izgubio pravo na rok odreen za ispunjenje
njegove obaveze, poverilac nije ovlaen da od jemca zahteva ispunjenje pre isteka
tog roka, osim ako iz ugovora o jemstvu ne proizlazi suprotno reenje. Pored toga,
mogui su i neki izuzeci od opteg pravila da je visina obaveze glavnog dunika
ujedno i maksimalna visina obaveze jemca. U stvari, re je o dva izuzetka, a oba
sluaja odnose se na smrt" glavnog dunika: prvi izuzetak odnosi se na prestanak
pravnog lica usled steaja, a drugi na smrt ostavioca i ogranienu odgovornost za
dugove njegovog naslednika.
Ukoliko se dogodi steaj glavnog dunika, poverilac je duan da prijavi svoje
potraivanje u steajnu masu i da o tome obavesti jemca, jer e u suprotnom
odgovarati jemcu za tetu. Meutim, s druge strane, smanjenje obaveze glavnog
dunika u steajnom postupku ili u postupku prinudnog poravnanja, ne povlai i
srazmerno smanjenje jemeve obaveze, te jemac odgovara poveriocu za celokupan
iznos ugovorene obaveze.
Ukoliko je glavni dunik bio fiziko lice pa umre pre namirenja svoje obaveze,
ona, budui da su obligacije po pravilu nasledive, prelazi na njegovog
166
univerzalnog sukcesora naslednika. Nasledno pravo, meutim, sadri pravilo da je

odgovornost naslednika za ostavioeve dugove ograniena, tzv. sistem odgovornosti
pro viribus hereditatis zbog ega poverilac moe biti oteen, slino kao u sluaju
steaja glavnog dunika kod pravnih lica. Otuda i slino reenje: jemac odgovara za
ceo iznos obaveze za koji je jemio i u sluaju kada se od dunikovog naslednika
moe zahtevati nepotpuni iznos obaveze zbog smanjene odgovornosti naslednika
do visine vrednosti nasleene imovine.
Kada je re o pravnim odnosima izmeu poverioca i jemca, jasno je da jemac
moe poveriocu uloiti neke peremptorne ili dilatorne prigovore, ali se postavlja
pitanje koje. Poto je jemac akcesorni dunik, logino je da on moe poveriocu da
istakne sve one prigovore, peremptorne ili dilatorne, koje moe istai i glavni
dunik, ukljuujui i kompenzacioni prigovor. Ipak, jemac ne moe da istakne
poveriocu prigovore intuitu personae koje, zbog linog dejstva, moe istai samo
glavni dunik (prigovori iz strogo line prirode odnosa izmeu glavnog dunika i
poverioca). Meutim, s druge strane, jemac moe da istakne poveriocu i svoje line
prigovore koje ima protiv njega, npr. nitavost samog ugovora o jemstvu, zastarelost
poverioevog potraivanja prema njemu, pa i kompenzacioni prigovor koji svoj
osnov ima u nekom drugom njihovom obligacionom odnosu. Sledee pitanje koje
se postavlja u ovim pravnim odnosima jeste situacija u kojoj bi se glavni dunik
odrekao od prigovora ili priznao poverioevo potraivanje znai li to da jemac
ostaje bez odbrane? Radi zatite interesa jemca, Zakon predvia negativan odgovor:
dunikovo odricanje od ulaganja prigovora, kao i njegovo priznanje poverioevog
potraivanja, nema pravnog dejstva prema jemcu.
U pravnim odnosima izmeu poverioca i jemca vrlo je znaajno ponaanje
poverioca, jer u nekim situacijama poverilac moe povrediti jemeva prava, to za
posledicu moe da dovede do jemevog prava na naknadu tete, a u nekim
sluajevima ak i prestanak jemstva. Ve smo napomenuli da je poverilac prilikom
supsidijarnog jemstva duan da obavesti jemca da dunik nije ispunio obavezu, jer
ako to ne uini, duguje jemcu naknadu za pretrpljenu tetu, ali to ne dovodi do
osloboenja jemca od njegove obaveze utvrene ugovorom o jemstvu. Meutim,
odugovlaenje u realizaciji prava ili naputanje garancija od strane poverioca moe
dovesti do gaenja obaveze jemca, odnosno oslobaanja od njegove odgovornosti
zasnovane ugovorom o jemstvu.
a) Osloboenje jemca zbog poverioevog odugovlaenja desie se u sluaju
supsidijarnog jemstva kada poverilac na zahtev jemca, posle dospelosti potraivanja,
ne zahteva ispunjenje obaveze od glavnog dunika, a u roku od mesec dana od
uinjenog poziva. Kada rok za ispunjenje obaveze glavnog dunika
Knji irva Teorija oblicija

167
nije odreen, jemac se oslobaa odgovornosti ako poverilac, na njegov poziv po

isteku jedne godine od zakljuenja ugovora o jemstvu, u roku od mesec dana ne da
izjavu kojom odreuje datum dospelosti, odnosno datum ispunjenja inidbe glavnog
dunika.
b) Osloboenje jemca zbog naputanja garancija dogodie se ukoliko poverilac
napusti zalogu ili koje drugo pravo kojim je bilo obezbeeno ispunjenje njegovog
potraivanja, ili ga izgubi svojom nepanjom i tako onemogui prelaz tog prava na
jemca. Jemac se u takvim sluajevima oslobaa obaveze u meri u kojoj bi imao
koristi od vrenja tih prava. Do navedenog oslobaanja jemca dolazi bez obzira na
to kada je pravo nastalo, dakle kako pre, tako i posle zakljuenja utovora o jemstvu.
Odnos jemca i glavnog dunika. Pravni odnosi jemca i glavnog dunika imaju
nekoliko segmenata.
U sluaju da je jemac ispunio obavezu glavnog dunika kojuje ovaj imao prema
poveriocu, to znai da je jemac postupio u skladu sa punovanim titulusom (ugovor o
jemstvu), ali kauza tog ispunjenja upuuje na osnovni kauzalni odnos izmeu
glavnog dunika i poverioca koji je sada, putem subrogacije, preao na jemca. To ima
za posledicu da jemac ima pravo da zahteva od glavnog dunika naknadu za
predmetno ispunjenje, kao i pripadajuu kamatu od dana isplate poveriocu sve do
namirenja njegovog potraivanja od strane glavnog dunika. Jemac ima i pravo da
zahteva naknadu trokova nastalih u sporu sa poveriocem od asa kada je obavestio
dunika o tome, kao i naknadu eventualno pretrpljene tete. U sluaju kada je re o
pasivnoj solidarnoj obligaciji, pa jemac jednog od solidarnih sadunika ispuni
obligaciju poveriocu, on ima pravo da zahteva naknadu i trokove od bilo kog od
solidarnih dunika.
Ukoliko je jemac zakljuio ugovor o jemstvu sa poveriocem, ali sa znanjem ili
odobrenjem glavnog dunika, on ima pravo, pre no to pristupi namirenju
poverioca, da zahteva od glavnog dunika obezbeenje, i to u sledeim sluajevima:
1) ako je dunik u docnji, tj. ako nije ispunio obavezu o dospelosti; 2) ako je
poverilac podneo tubu sudu kojom zahteva ispunjenje jemstvom obezbeene
obligacije; 3) ako je imovinsko stanje glavnog dunika znatno pogorano posle
zakljuenja ugovora o jemstvu.
U izvesnim sluajevima jemac moe izgubiti svoje pravo na naknadu od
glavnog dunika. To e se, pre svega, dogoditi ako jemac bez znanja glavnog dunika
ispuni poverioevo potraivanje, jer tada glavni dunik moe protiv jemca da
upotrebi sva pravna sredstva, ukljuujui i peremptorne prigovore, kojima je u asu
ispunjenja mogao da odbije poverioev zahtev. S druge
168
strane, ako jemac ispuni poverioevo potraivanje, ali o tome ne obavesti glavnog
dunika, pa i glavni dunik ispuni svoju obavezu prema poveriocu, jer nije znao da
je obaveza ve namirena, onda jemac ne moe zahtevati naknadu od glavnog
dunika. U takvom sluaju jemac e imati pravo da od poverioca zahteva restituciju,
jer je glavni dunik svojim ispunjenjem ugasio obligaciju, pa poverilac, budui da dri
jemevo ispunjenje sine causa, mora da izvri povraaj primljenog. Slino tome, ako
jemac, bez znanja glavnog dunika, ispuni poverioevo potraivanje koje je kasnije
poniteno na zahtev glavnog dunika, ili je ugaeno kompenzacijom (prebijanjem),
on nema pravo da trai naknadu od glavnog dunika, ve restituciju od poverioca.
Regres. U sluaju kada ima vie jemaca, pa jedan od njih ispuni poverioevo
potraivanje, takav jemac ima pravo da od ostalih sajemaca zahteva srazmernu
nadoknadu.
Zastarelost. Kada je u pitanju zastarelost glavnog duga, postavlja se pitanje kako
se ona reflektuje na akcesorni dug, tj. jemstvo.
Pravilo je da ukoliko zastari glavni dug, zastareva i akcesorni, tj. ako zastari
obaveza glavnog dunika, zastareva i obaveza jemca.
Ako je rok za zastarelost obaveze glavnog dunika dui od dve godine, obaveza
jemca zastareva istekom roka od dve godine od dospelosti obaveze glavnog dunika,
osim u sluaju solidarnog jemstva, odnosno kada jemac odgovara solidarno sa
glavnim dunikom.
Prekid zastarelosti potraivanja u odnosu na glavnog dunika ima pravno dejstvo
i prema jemcu, ali pod uslovom da je do prekida dolo nekom radnjom poverioca u
sudskom postupku protiv glavnog dunika. S druge strane, zastoj zastarelosti
obaveze glavnog dunika nema dejstva prema jemcu.
2.2. Zakonsko jemstvo
Ugovorno jemstvo nastaje na osnovu volje pravnih subjekata, dok zakonsko
nastaje neposredno na osnovu odredaba posebnih zakona (npr. zakoni o bankama
i sl.).
Zakonsko jemstvo nastaje, npr. kada drava prua obezbeenje za tedne uloge
graana kod banaka. Ova vrsta jemstva je najee ograniena po obimu, npr. drava
garantuje isplatu tednih uloga do iznosa od 3.000 evra. Na zakonsko jemstvo se
mutatis mutandis primenjuju pravila jemstva koje nastaje na osnovu ugovora.
169
3. Baikarska garancija
Pojam. Bankarska garancija je ugovor kojim se obavezuje banka prema
primaocu garancije (korisniku) da e mu za sluaj da mu neko tree lice ne ispuni
obavezu o dospelosti, tu obavezu izmiriti pod uslovima navedenim u garanciji.
Bankarska garancija moe se dati kako za novana, tako i za nenovana
potraivanja, ali banka svoju obavezu prema korisniku uvek izmiruje u novcu (tzv.
garantovani iznos, garantovana suma).
Bankarska garancija je vrlo slina jemstvu, a u nekim situacijama izmeu ova
dva sredstva obezbeenja obligacije moe se staviti i znak jednakosti. Ipak, jemstvo
ne podrazumeva uvek novano ispunjenje od strane jemca, dok bankarska garancija
upravo podrazumeva izmirenje obaveze, ak i kada je glavna obaveza nenovana,
od strane banke koja je dala garanciju uvek u novcu. Pored toga, postoje i neke
slinosti i razlike u pravnoj prirodi.
Pravna priroda. Bankarska garancija je imenovan ugovor. Ukoliko je bankarska
garancija akcesorna, to je samo jedan od pojavnih oblika jemstva. Bankarska
garancija je po pravilu akcesorna, jer korisnik garancije moe da ustupi ovu
garanciju treem licu samo zajedno sa ustupanjem osnovne obligacije koju garancija
obezbeuje, banka moe da istie i odgovarajue peremptorne i dilatorne prigovore
koje moe da istakne i jemac prema poveriocu. U takvom sluaju bankarska
garancija je jedan od oblika jemstva. Meutim, ako je ugovor o bankarskoj garanciji
relativno nezavisan od osnovne obligacije koju obezbeuje, u pitanju je samostalna
bankarska garancija koja ima odreene specifinosti koje je razlikuju od obinog"
jemstva. To su sluajevi kada bankarska garancija sadri klauzulu: bez prigovora, na
prvi poziv ili, pak, rei koje imaju takvo znaenje. Kod samostalne bankarske
garancije banka ne moe korisniku da istie prigovore koje nalogodavac kao
dunik moe da istie prema korisniku u vezi sa obezbeenom osnovnom
obligacijom. Ovaj oblik bankarske garancije je apstraktan pravni posao i njegova
apstraktnost je naroito izraena u obavezi banke da ispuni obavezu bez obzira na
kauzalnost osnovnog ugovora. Naravno, kada banka ve isplati odreeni iznos po
garanciji, ona ima pravo regresa prema nalogodavcu, a nalogodavac moe da
zahteva restituciju od korisnika garancije koji je primio novac od banke, u
sluajevima kada bi nalogodavac mogao da zahtev korisnika odbije odgovarajuim
prigovorom. Dakle, u obligacionom odnosu izmeu banke i korisnika garancije
postoji puna apstraktnost posla, dok u obligacionom odnosu izmeu korisnika
garancije i nalogodavca postoji kauzalnost pravnog posla. To i
170
jeste razlog to u konanom obraunu nalogodavac ili korisnik garancije ne mogu

biti neosnovano obogaeni, jer e kauza osnovnog posla izvriti svoju funkciju i
ponovo uspostaviti poremeenu ravnoteu u angaovanim imovinama svih lica.
Konano, jemac u stvari garantuje ispunjenje dunikove prestacije koja moe
biti nenovana ili novana, a davalac bankarske garancije uvek garantuje novcem.
Ta injenica upuuje na zakljuak da je bankarska garancija mnogo blia naknadi
tete nego to je to jemstvo.
Forma. Bankarska garancija mora biti izdata u pisanom obliku. To je, dakle,
zakonska forma ad solimnitatem.
Supergarancija. Ukoliko je, pored banke koja je izdala bankarsku garanciju, i
neka druga banka potvrdila obavezu iz garancije (izdala supergaranciju), korisnik
moe zahteve koji proizlaze iz sadrine bankarske garancije da podnese bilo kojoj
banci, dakle kako onoj koja je izdala garanciju, tako i onoj koja je izdala
supergaranciju, tj. koja je potvrdila bankarsku garanciju.
4. Odustanica
Pojam. Odustanica je takvo sredstvo linog obezbeenja izvrenja ugovora
kojim se ovlauje jedna ugovorna strana, ili obe, da odustane od ugovora
davanjem odreenog iznosa novca ili druge imovinske vrednosti drugoj strani.
Ugovoreni novani iznos ili druga imovinska vrednost koja ovlauje na
odustanak od ugovora naziva se odustanica. Ovlaeno lice na korienje
odustanice ima ius optionis: da izvri ugovorenu prestaciju ili da preda odustanicu
izjavljujui da odustaje od ugovora. Uinjeni izbor je definitivan.
Pravna priroda. Odustanica je imenovan i akcesorni ugovor. Kauza odustanice
neposredno zavisi od kauze osnovnog, glavnog ugovora i ona mu daje smisao, tj.
odsustvo kauze ili nedoputena kauza osnovnog ugovora u potpunosti obesmiljava
odustanicu. Drugim reima, sudbina odustanice zavisi od pravne sudbine glavnog
ugovora, npr. nitavost glavnog ugovora, naravno, povlai i nitavost odustanice.
Imajui to na umu, u nauci se ponekad odustanica ne smatra sredstvom obezbeenja,
odnosno uvrenja ugovornih obaveza, ve sredstvom slabljenja ugovora. Ako se
poe od jednog od osnovnih naela ugovornog prava pacta sunt servanda, onda je stav
da je to sredstvo slabljenja ugo
Knjga prva Teorija obpicija
171
vora barem delimino taan. Meutim, odustanica ipak posredno uvruje

izvravanje ugovornih obaveza, jer strana koja odustaje treba da se odrekne dela
svoje imovine bez ikakve protivnaknade, to ona svakako nee uiniti bez ozbiljnog
interesa za to, a druga strana e se osnovano obogatiti. To su razlozi koji znatno
ublaavaju teorijski stav da je re o sredstvu slabljenja ugovora i govore u prilog
miljenju da je to sredstvo makar relativnog obezbeenja izvrenja ugovorne obaveze.
Pravni odnosi ugovaraa. Strana u iju je korist ugovorena odustanica, tj.
strana koja ima pravo na odustanak od ugovora, ako eli da iskoristi to svoje
pravo, mora prilikom davanja izjave o odustajanju od ugovora da, istovremeno,
ispuni inidbu koja je predmet odustanice, npr. da preda odreeni iznos novca i
kada to uini, druga strana vie nema pravo da zahteva izvrenje ugovora.
Pravo na odustanak od ugovora prestaje kad strana u iju je korist ugovorena
odustanica otpone sa ispunjavanjem svoje ugovorne obaveze ili kada primi
ispunjenje obaveze druge ugovorne strane.
Rok. Ako je ugovorom odreen rok do koga se moe iskoristiti odustanica
(raskidni rok), istekom tog roka pravo na odustanak se gasi. Ali, ako rok nije
odreen, strana u iju je korist ugovorena odustanica moe to pravo da iskoristi dok
ne padne u docnju, odnosno sve dok ne protekne rok odreen za ispunjenje
ugovorene prestacije.
Odnos odustanice i kapare. Kod kapare, kao i kod odustanice, moe se dati
izvesna koliina novca ili drugih zamenljivih stvari, s tim to se kapara, da bi
ugovor o kapari uopte nastao, daje odmah (realni ugovor), dok se odustanica daje
istovremeno sa izjavom da se odustaje od ugovora. Ako se odustanica da unapred,
to je kapara koja se po zakonu smatra odustanicom. Razlika izmeu kapare i
odustanice, dalje, nije u predmetu, ve u kauzi sporazuma: kapara se daje kao znak
da je ugovor zakljuen i strana koja je dala kaparu ne moe odustati od ugovora
tako to e prepustiti kaparu drugoj strani, niti druga strana moe odustati tako to
e predati udvojenu kaparu. Meutim, ako je uz kaparu ugovoreno pravo da se
odustane od ugovora, onda se kapara ex lege smatra odustanicom. U takvom sluaju,
kada se kapara smatra odustanicom, svaka strana moe da odustane od ugovora, i to
na sledei nain: ako odustaje strana koja je dala kaparu, ona je gubi, a ako
odustane strana koja je kaparu primila, ona je vraa udvojenu.
172__________________________________________Prof. dr Oliver Ani: Obligaciono pravo
5. Solidarnost dunika
Solidarnost dunika (pasivna solidarna obligacija) takoe je sredstvo linog
obezbeenja obligacija i ima, samim tim, slinosti sa drugim sredstvima linog
obezbeenja, naroito sa jemstvom i ugovornom kaznom. Kod pasivne solidarne
obligacije poverilac je ovlaen da svoj zahtev uperi protiv bilo koga od solidarnih
dunika (jednog, nekolicine ili svih zajedno), s tim da lice, odnosno lica, prema
kome je zahtev upravljen (tuenik) mora ispuniti dug u celini. Kod jemstva, kao to
je reeno, poverilac zahteva ispunjenje obaveze od jemca tek poto obavezu nije
ispunio glavni dunik. Ipak, kada je u pitanju solidarno jemstvo, to je prava"
pasivna solidarna obligacija, jer jemac platac odgovara poveriocu isto kao i glavni
dunik, dakle za obavezu u celini, s tim to poverilac ima pravo da zahteva
ispunjenje obaveze od bilo kog takvog jemca, od nekih od njih ili svih zajedno. U
stvari, kada vie jemaca obezbeuje istu obligaciju, postoji zakonska pretpostavka da
je re o pasivnoj solidarnoj obligaciji, osim ako je ugovorom ova solidarnost
iskljuena. S druge strane, ugovorna kazna jeste sporazumno, unapred odreena
prestacija koju poverilac moe da zahteva od dunika ukoliko dunik svoju obavezu
ne izvri ili je neuredno ispuni. Kod ugovorne kazne nikada nema solidarnosti i
nikada se ne odgovara za dug u celini ili u nekom delu, ve je odgovornost
vrednosno ograniena upravo na unapred odreenu prestaciju dunika.
O solidarnosti dunika bilo je rei prilikom izlaganja o solidarnim
obligacijama (vid. pasivne solidarne obligacije).
Deo esti
PRESTANAK OBLIGACIJA
PRESTANAK (GAENjE) OBLIGACIJA
Obligacija je nastala zato da bi prestala. Odreeni skup pravnorelevantnih

injenica dovodi do nastanka obligacije, odreeni skup takvih injenica dovodi, s
druge strane, do prestanka obligacije. Razlog nastanka obligacije jeste odreena
inidba koja treba da zadovolji poverioev opravdani imovinski interes, a on se
ostvaruje kada dunik, na jedan ili drugi nain, neposredno ili posredno, ispuni
svoju obavezu. Sadrinu obligacije ine predmet i kauza, odnosno sredstvo i cilj.
Kada se cilj ispuni, naravno, preko sredstva, sadrina obligacije nestaje,
figurativno reeno sagoreva iznutra", odnosno gasi se, prestaje. Ispunjenje
obaveze dunika jeste zadovoljenje kauze obligacije, napetost i kretanje izmeu
dve imovine prestaje usled gaenja obligacije i ponovo se uspostavlja status quo.
Obligacija moe prestati i u sluajevima odreenim zakonom, pa i ex lege.
Konano, pravo ne trpi neizvesnost i nestabilnost, zato je svaka obligacija
vremenski
174
ograniena. Otuda je, za razliku od stvarnih prava, sudbina svake obligacije, po

univerzalnom i bezizuzetnom pravilu, da prestane gaenjem, jer ak i u sluaju da
ni poverilac ni dunik ne preduzimaju nita, istekom zakonskog roka zastarelosti,
obligacija prestaje kao civilna obligacija, gubi sposobnost prinudnog ostvarenja,
odnosno gaenja putem dravne prinude u izvrnom postupku i prelazi u svet
naturalnih obligacija, uz mogunost samo posredne sankcije. Mogunost
zastarevanja ujedno je i opomena poveriocu, kao aktivnom subjektu obligacije, da
se u pogledu svog potraivanja, u odreenoj vremenskoj dimenziji, mora ponaati
aktivno. Ugovor je zakljuen zato da bi obaveza dunika bila ispunjena, odnosno
u dvostrano obaveznim ugovorima da bi obe strane izvrile svoje obaveze.
Obligacija po osnovu uinjene tete nastala je u cilju ponovnog uspostavljanja
imovinske ravnotee koju je teta poremetila, tj. radi uspostavljanja korektivne
(komutativne) pravde itd. Obligacija je, dakle, nastala kako bi kauza, preko
predmeta, bila ispunjena. Ispunjenjem, ostvarenjem kauze obligacije, ona prestaje,
gasi se. Zastarelou se ne ostvaruje kauza obligacije i zato se ona ne gasi
definitivno. Zastarelost oduzima obligaciji neposrednu prinudu, dakle, deluje
spolja. Ispunjenje ostvaruje cilj, kauzu obligacije i ona se gasi iznutra, definitivno
prestaje. To je ujedno razlog zbog ega zastarelost ne gasi obligaciju, ve je
transformie u prirodnu obligaciju.
Prestanak obligacija koji je imao poseban znaaj u rimskom pravu, zbog
strogih uslova zatite prava, moe se podeliti na pravnorelevantne injenice koje
dovode do gaenja obligacije po samom pravu (ipso iure) i onih koje duniku daju
pravo na prigovor (ope exceptionis). Imajui na umu da obligacije mogu nastati, ali i
prestati na osnovu ljudske volje, ili nezavisno od nje, izvesni autori ili posebno
ukazuju na tu vanu podelu, ili pak prestanak obligacija razvrstavaju po tom
kriterijumu, dok drugi uzimaju za osnov podele gaenje usled namirenja poverioca ili
bez namirenja poverioca. Zakon odreuje opte pravilo o prestanku: obligacija
prestaje kad se ispuni, kao i

175
u drugim zakonom odreenim sluajevima, a prestankom glavne obaveze, gase se

jemstvo, zaloga i druga sporedna prava.
1. Prestanak obligacije ispunjenjem (solutio)
Pojam. Kao to smo videli, obligacija (obligatio) je vezala" dunika. Da bi se
odvezao" (solutus), dunik mora da izvri svoju obavezu. Obligacija je sinalagma,
odnosno ona podrazumeva uzajamnost. Uzajamnost je drugo ime za sam uzrok
obligacije, a to je njena kauza. Kada jedna strana svoju obavezu izvri, a druga na to
odgovori izvrenjem svoje obaveze, kauza je ostvarena i time ugaena, a obligacija je
prestala ispunjenjem, odnosno isplatom. Otuda ako je jedna strana pokuala da izvri
svoju obavezu, ali je na putu dolo do propasti predmeta, npr. usled vie sile izgori
umetnika slika koju je dunik nameravao da preda poveriocu, obligacija e se
ugasiti, ali ne ispunjenjem, ve usled nemogunosti ispunjenja, zbog ega prestaje
sinalagma, odnosno otpada kauza ugovora, te druga strana nije duna da izvri
protivprestaciju, tj. kupac nee morati da isplati cenu za unitenu sliku.
Ispunjenje obligacije, po pravilu, podrazumeva i odgovarajue uee dunikove
volje. Naime, kao to su, npr. za nastanak ugovora potrebne slobodna volja i namera
za zakljuenje (animus contrahendi), a mutadis mutandis ista je situacija i prilikom
izmene i raskida ugovora, postavlja se pitanje da li je i prilikom prestanka obligacije
potrebna namera ispunjenja (animus solvendi). Prema teoriji autonomije volje, namera
dunika koji preduzima prestaciju treba da bude uperena na njeno gaenje. Takav stav
da je ispunjenje radi gaenja, u stvari, poseban vid dvostranog pravnog posla, gde
dunik nudi ispunjenje a poverilac treba da ga prihvati, branjen je naroito u starijoj
nemakoj teoriji. U nauci su istaknute dvostruke slabosti ovog stava: s jedne strane,
kako objasniti da i poslovno nesposoban dunik moe u odreenim situacijama da
izvri punovano ispunjenje i time ugasi svoju obavezu i, s druge strane, kako
obrazloiti da se itav niz ispunjenja vri faktikim radnjama, pri emu nije potrebna
poverioeva saglasnost. Otuda se u objanjenju prestanka obligacije ispunjenjem
pojavila teorija realnog akta, tj. shvatanje da ispunjenje treba
176
razumeti ne kao pravni posao, koji podrazumeva saglasnost volja, ve iskljuivo kao
realan, faktiki akt, praktino samo fiziku radnju.
A) Subjekti isplate. Budui da je u pitanju ispunjenje obligacije, a obligacija
podrazumeva poverioca i dunika, i isplata podrazumeva lice koje isplauje dug
(dunik, isplatilac) i lice koje prima isplatu (poverilac).
Isplatilac (ispunilac). Isplatu, po pravilu, vri dunik. Ali isplatilac, odnosno
ispunilac je iri pojam, jer moe da obuhvati ne samo dunika ve i druga lica. Tako,
obavezu, pored dunika ili njegovog zastupnika, moe da ispuni i tree lice. Ovo stoga to
je poverilac duan da primi ispunjenje od svakog lica koje ima neki pravni interes da
obaveza bude ispunjena, ak i kad se dunik protivi takvom ispunjenju. Poverioeva
dunost da primi isplatu, drugim reima, znai da ukoliko odbije prijem, pada u docnju
(poverilaka docnja).
Isplata je akt raspolaganja, a za raspolaganje imovinom potrebna je poslovna
sposobnost. To znai da dunik, odnosno isplatilac mora imati poslovnu sposobnost,
jer u suprotnom, njegov zakonski zastupnik moe da ospori isplatu, odnosno zahteva
povraaj datog. Ipak, i od tog pravila postoji izuzetak. Ispunjenje obaveze od
poslovno nesposobnog lica bie punovano ukoliko su ispunjena dva uslova: ako je
dug nesumnjiv i ako je dospeo. Meutim, i nesumnjivost i dospelost obaveze ne mora
biti dovoljna za punovanost isplate poslovno nesposobnog lica, jer se i takva
isplata moe osporavati ukoliko je dug bio zastareo ili potie iz igre ili opklade.
Pravilo da i poslovno nesposobno lice moe punovano da isplati dug slui ne
samo za zatitu interesa poverioca ve i dunika, jer e na taj nain dunik izbei
pad u docnju, zateznu kamatu, sudske trokove, kao m druge nepovoljne posledice
docnje. Uostalom, pravilo je da sve trokove u vezi sa ispunjenjem snosi dunik, a
izuzetak su samo oni trokovi koje je prouzrokovao poverilac.
Pravilo da je poverilac duan da primi ispunjenje i od treeg lica tako e trpi
izuzetke. Mogue je da su stranke ugovorile lino ispunjenje od dunika, a mogue je
da ispunjenje intuitu personae proizlazi iz prirode obaveze injenja (npr. odreene
pozitivne obligacije izrada portreta, dranje koncerta, pisanje knjige i sl.) ili
neinjenja (negativne obligacije da trpi neke line slubenosti, da trpi umanjenje
plate ili skidanje odreenih iznosa s rauna, da se uzdri od zidanja odreenog
objekta na svom zemljitu i sl.).
Postoje lica koja imaju pravni interes da ispune dunikovu obavezu. To su
naroito jemci, zaloni poverioci i protivnici pobijanja kod paulijan
177
skih tubi. U tim sluajevima poverilac moe da primi isplatu i bez dunikovog
znanja, pa i u sluaju dunikovog protivljenja. Ipak, ako sam dunik, koji ne daje
pristanak da trei izvri isplatu, ponudi poveriocu ispunjenje, i to odmah, poverilac
mora da odbije ispunjenje od treeg i da prihvati dunikovu isplatu. To dalje znai da
tree lice ne moe da izvri punovanu isplatu ukoliko se tome protive i poverilac i
dunik, ali ako poverilac primi isplatu i pored dunikovog protivljenja, duan je da
isplatiocu, na njegov zahtev, cedira potraivanje koje je imao prema duniku. U
sluajevima kada tree lice isplati dug pravilo je da dolazi do personalne
subrogacije.
Ispunjenje (isplata) sa subrogacijom. Ispunjenje (isplata) sa subrogacijom je
takvo ispunjenje, odnosno takva isplata koja podrazumeva prelazak prava s
poverioca na isplatioca (ispunioca), dakle, novog poverioca, to podrazumeva
gaenje dunikove obaveze prema (starom) poveriocu. Drugim reima, iz ugla
dunika, isplata sa subrogacijom nije nita drugo do promena poverioca. Prema
kriterijumu nastanka, takva subrogacija moe biti voljna (zasnovana na pravnom
poslu, najee na ugovoru) ili zakonska.
Voljna subrogacija. Personalna subrogacija moe nastati na osnovu ugovora
izmeu dunika i isplatioca (ispunioca) koji je zakljuen pre ispunjenja. Ona moe
nastati i u sluaju isplate tue obaveze i tom prilikom svaki isplatilac moe s
poveriocem ugovoriti, ne samo pre isplate ve i prilikom same isplate, da isplaeni
dug sada pree na njega, i to sa svim ili samo s nekim sporednim pravima. U voljnoj
subrogaciji, prelazak prava s poverioca na isplatioca nastaje u trenutku samog
ispunjenja.
Zakonska subrocija. Zakonska subrogacija podrazumeva neki pravni interes
isplatioca. Pravno zainteresovana lica su svakako zaloni poverioci, kako prilikom
hipoteke (hipotekarni poverioci), tako i prilikom rune zaloge (hirograferni
poverioci), jemci i protivnici pobijanja kada je re o tubi actio Pauliana. U
sluaju, dakle, da obavezu ispuni lice koje ima neki pravni interes, na njega prelazi u
trenutku ispunjenja, ex lege, poverioevo potraivanje sa svim sporednim pravima.
B) Dejstvo. Ukoliko je isplata izvrena u celini, obaveza dunika prema
poveriocu ugasila se u celini. Dosledno tome, isplatilac preuzima poverioeva prava
prema duniku u celini, dakle, uz sva sporedna prava. Meutim, u sluaju delimine
isplate posledice subrogacije su modifikovane. U sluaju, naime, delimine isplate
duga, dunik ima dva poverioca, a na isplatioca
178
prelaze sporedna prava kojima je obezbeeno ispunjenje tog potraivanja (npr.

jemstvo ili zaloga) samo ako nisu potrebna za ispunjenje ostatka poverioevog
potraivanja. Razume se da, u skladu s privatnom autonomijom, poverilac i
isplatilac mogu da ugovore da e koristiti konkretne garancije, npr. jemstvo ili
zalogu, u srazmeri sa ostatkom svojih potraivanja, a mogu se sporazumeti i da
isplatilac ima prvenstvo naplate.
Lice koje prima isplatu (poverilac). Dunik ne moe da izvri isplatu bilo
kome (treem licu), jer se dug prema poveriocu tako, po pravilu, nee ugasiti.
Izuzetno, isplata treem licu ugasie dug, ali pod uslovom da je isplatu naknadno
odobrio sam poverilac ili ako je od te isplate poverilac imao koristi. Pravilo je da
dunik mora da izvri isplatu ovlaenom licu i to lice se naziva lice koje prima
isplatu, odnosno lice kome treba izvriti isplatu, a to je poverilac, odnosno njegov
punomonik, zatim lice ovlaeno ugovorom, ili sudskom odlukom, ili je, pak,
zakonski zastupnik poverioca. Ukoliko je, dakle, poverilac poslovno sposobno lice,
dunik je obavezan da dug ispuni njemu ili njegovom punomoniku po
specijalnom punomoju. Meutim, problem se javlja ako je poverilac poslovno
nesposobno lice. U tom sluaju dunik ne moe punovano da isplati dug takvom
licu, jer ono nije u stanju da se stara o svojim interesima, npr. moe unititi
primljeni novac, moe ga neracionalno utroiti i sl., tako da se moe dogoditi da
dunik mora dva puta da izvri isplatu istog duga kako bi dolo do gaenja
obligacije. Ispunjenje poslovno nesposobnom poveriocu moe osloboditi dunika,
ali samo pod uslovom da je bilo korisno za poverioca ili se predmet ispunjenja ve
nalazio kod poslovno nesposobnog poverioca. Postoji i mogunost da po sticanju,
odnosno vraanju poslovne sposobnosti poverilac odobri isplatu, odnosno
ispunjenje koje je primio u vreme poslovne nesposobnosti.
Isplata, odnosno ispunjenje se mora izvriti ovlaenom licu bez obzira na to
da li ga je ovlastio sam poverilac ili naknadno odobrio, ili je ovlaenje
zasnovano na sudskoj odluci. Ovlaenje poverioca, koje prethodi isplati, moe
biti zasnovano ugovorom (tu se podrazumeva i asignacija, cesija i sl.) ili
specijalnim punomojem. To znai da su svi ostali, tzv. trea lica, neovlaeni za
prijem isplate, odnosno prihvat ispunjenja. Ipak, i od ovog pravila postoje
izuzeci, jer u odreenim sluajevima se po samom zakonu gasi obligacija iako je
isplaena treem: ako bi isplata bila izvrena podnoenjem hartije od vrednosti
na donosioca ili ako bi isplata bila izvrena cedentu na osnovu cesije, pri emu
dunik (cesus) nije bio obaveten o cesiji.
Predme isiunjenja. Predmet ispunjenja je neposredno povezan sa sadrinom

obligacije. Sadrina obligacije podrazumeva njen predmet i kauzu, jer izvrenje
prestacije koja prestavlja predmet obligacije (na ta se dunik obavezuje), ima kao
posledicu gaenje razloga zbog koga je dunik obavezan (kauze obligacije). Isplata,
odnosno ispunjenje se sastoji u izvrenju onoga to ini sadrinu obaveze, iz ega
sledi da dunik ne moe isplatiti, odnosno izvriti neto drugo, kao to ni poverilac
ne moe od dunika da zahteva neto drugo. To dalje znai da ukoliko je dunik
izvrio neto to nije dugovao, nema ni gaenja obligacije, te je poverilac ovlaen da
vrati primljeno i da zahteva inidbu koja predstavlja predmet obligacije. Ako
obaveza ima vie predmeta, a dunik se oslobaa ispunjenjem samo jednog
(alternativne obligacije), u skladu s pravom izbora, koje po pravilu pripada duniku,
obligacija se i odreuje trenutkom neopozivog izbora, te se rauna da je obligacija od
samog poetka jednostavna i da je njen predmet ab initio bio izabrana prestacija, te
otuda i za alternativne obligacije vai opte pravilo o isplati, odnosno ispunjenju.
Meutim, kad obligacija ima jedan predmet, dunik se moe osloboditi obaveze
dajui neki drugi odreeni predmet, dakle, u fakultativnim obligacijama situacija je
neto drugaija. U fakultativnim obligacijama poverilac je ovlaen da zahteva samo i
upravo taj predmet koji ini deo sadrine obligacije, ali dunik moe i drugim
predmetom da ispuni obavezu i tako ugasi obligaciju (npr. umesto da preda
umetniku sliku Miodraga Petrovia enski akt", on preda skulpturu ena" Sretena
Stojanovia). Ukoliko je pak dunik obavezan na predaju stvari odreenih po rodu
(generine stvari), moraju se predati takve stvari srednjeg kvaliteta (kakvoe). Ipak,
ukoliko je poznata namena generinih stvari, dunik je obavezan da preda stvari
odgovarajue kakvoe, npr. ako pekara naruuje brano za spravljanje posebne
vrste peciva, dunik e biti obavezan da preda brano upravo takvog kvaliteta koji
je potreban da bi se nainilo takvo pecivo.
U stvari, poverilac je ovlaen da zahteva potpuno ispunjenje, odnosno ima pravo
da odbije delimino izvrenje, osim ako priroda obligacije ne nalae drugaije reenje,
npr. sukcesivne isporuke koje su karakteristine za odreene trgovinske poslove
(isporuka goriva, prehrambenih proizvoda i sl.).
Zamena ispunjenja (datio in solutum). Pravilo je da obligacija ne moe da se
ugasi tako to e dunik izvriti neku prestaciju poveriocu koja nije obuhvaena
sadrinom te obligacije. Meutim, kako je jedno od dva osnovna naela privatnog,
pa time i obligacionog prava privatna autonomija, obligacija e biti ugaena
ukoliko poverilac u sporazumu s dunikom primi
180
neto drugo umesto onoga to mu se duguje, npr. dunik duguje predaju odreene
kue u svojinu, ali u sporazumu s poveriocem, umesto kue, preda odreeni iznos
novca. Poverilac i dunik na osnovu svog ugovora menjaju sadrinu obligacije,
odnosno menjaju deo sadrine obligacije. Naime, njihov sporazum je izmenio
predmet obligacije (izmenjena je dugovana prestacija), ali je kauza ostala
nepromenjena (izvrenje obaveze druge strane).
U sluaju zamene ispunjenja, dunik odgovara isto kao prodavac kako za
materijalne, tako i za pravne nedostatke stvari date umesto onoga to je dugovao.
Ali, umesto zahteva po osnovu odgovornosti za materijalne ili pravne nedostatke
stvari, poverilac moe od dunika, i samo od dunika (ne vie od jemca), da zahteva
ispunjenje prvobitnog potraivanja i naknadu tete.
Zamenu ispunjenja treba razlikovati od ustanove davanja radi ispunjenja.
Davanje radi ispunjenja, odnosno isplate (datio pro solvendo, datio solvendi
causa). Davanje radi ispunjenja, odnosno predaja radi prodaje postoji kada dunik
preda poveriocu neku stvar ili neko pravo da ih proda i da iz primljenog iznosa
naplati svoje potraivanje. Obligacija ne prestaje u trenutku davanja radi prodaje,
odnosno predaje radi prodaje, ve u trenutku kada se poverilac iz primljenog
iznosa naplati. Ukoliko je postignuta via cena u odnosu na poverioevo
potraivanje, u pogledu te razlike uloge se menjaju, tako da je poverilac sada
dunik isplate tog vika i duan je predati ga prvobitnom duniku, odnosno sada
poveriocu. Ukoliko se prvobitni poverilac oglui o ovu obavezu, druga strana
moe podii tubu zbog neosnovanog obogaenja.
2. Isplata novanih obaveza
O novanim obavezama ve je bilo rei u podeli obligacija (Novane i
nenovane oblacije). Poto je novac posebna vrsta generinih stvari, pravilo
181
je da se isplauje prema broju novanih jedinica (naelo novanog nominalizma)

Ipak, novac nije obina generina stvar, jer u sebi sadri odreenu vrednost koja se
manje ili vie, bre ili sporije menja, zbog ega se, u odgovarajuoj meri, mora
uvaiti i teorija novanog valorizma. Izmenama Zakona o obligacionim odnosima
1993. godine odstupljeno je od tvrdog shvatanja novanog nominalizma, tako da je
danas mogue isplaivati u domaem novcu, i to prema kursu koji vai u trenutku
isplate, ako je novana obligacija glasila na stranu valutu ili je sadrala zlatnu
klauzulu.
Uraunavanje ispunjenja, odnosno isplate (imputacija). Dogaa se da dunik
duguje vie istorodnih obaveza poveriocu, ali kako nije u stanju da namiri sva
potraivanja, postavlja se pitanje koje su se obligacije ugasile ukoliko dunik samo
delimino izvri svoju obavezu, a nije se s poveriocem sporazumeo o redosledu
uraunavanja. Pravilo je da je u ovakvim sluajevima re o novanim obligacijama.
Drugim reima, kada je dunik isplatio deo glavnice duga koji ima po vie
osnova prema poveriocu, a o redu uraunavanja isplate nema sporazuma,
imputacija e se izvriti onim redom koji odredi dunik, najkasnije prilikom
ispunjenja. Ukoliko, pak, dunik nije dao izjavu o redu uraunavanja isplate,
obaveze se namiruju redom dospelosti svakog konkretnog potraivanja (prior
tempore potior iure). Ali, ako su pojedina potraivanja dospela istovremeno, prvo
se namiruju ona koja su najmanje obezbeena, a ako su obezbeena podjednako,
prvo se namiruju ona koje su duniku na najveem teretu. U sluaju da se na ovaj
nain ne moe utvrditi redosled uraunavanja (obaveze jednake), kao kriterijum
imputacije uzee se red njihovog nastanka, a ako su istovremeno nastale, isplata
e se rasporediti na sve obaveze srazmerno njihovim iznosima.
Meutim, ako dunik, pored glavnice, duguje i kamate i trokove, imputacija se
vri tako to se prvo otplauju trokovi, zatim kamate i na kraju glavnica.
Vreme ispunjenja, odnosno isplate. Prestacija podrazumeva i vremensku
dimenziju, dakle vreme ispunjenja, odnosno isplate, a to je rok dospelosti. Pitanje
od kog trenutka nastaje dunost i pravo dunika da ispuni prestaciju, npr. da plati
dug, odnosno koji je to as kada poverilac ima pravo da od dunika zahteva
njegovo ponaanje utvreno i zasnovano sadrinom obligacije. Rok dospelosti,
kao odreeni protek vremena, odnosno odreeni i izvesni trenutak u vremenu moe
biti utvren na osnovu volje subjekata,
182
odnosno pravnim poslom (npr. ugovorom, zavetanjem), a moe biti odreen

zakonom ili sudskom odlukom.
Ukoliko je rok odreen pravnim poslom ili posebnom zakonskom odredbom,
primenie se pravila o raunanju vremena. Rok odreen u danima poinje da tee
prvog dana posle dogaaja od koga se rok rauna, a zavrava se istekom poslednjeg
dana roka; rok odreen u nedeljama, mesecima ili godinama zavrava se onog dana
koji se po imenu i broju poklapa s danom nastanka dogaaja od koga rok poinje da
tee, a ako takvog dana nema u poslednjem mesecu, kraj roka pada poslednjeg dana
tog meseca; ako poslednji dan roka pada u dan kada je zakonom odreeno da se ne
radi, kao poslednji dan roka rauna se sledei radni dan; poetak meseca oznaava
prvi dan u mesecu, sredina znai petnaesti dan, a kraj je poslednji dan u mesecu, pod
uslovom da neto drugo ne proizlazi iz namere stranaka ili prirode pravnog posla,
odnosno konkretnog obligacionog odnosa.
Ako rok nije odreen, a svrha pravnog posla, priroda obaveze i druge okolnosti ne
zahtevaju izvestan rok za ispunjenje, poverilac moe odmah da zahteva ispunjenje
obaveze, odnosno isplatu, a dunik sa svoje strane moe zahtevati od poverioca da
odmah primi ispunjenje, odnosno isplatu.
Ukoliko je odreivanje roka ostavljeno jednoj strani, odnosno bilo poveriocu
ili duniku, a ovlaenik ne odredi taj rok ni posle opomene, suprotna strana moe
da zahteva od suda da odredi primereni rok za isplatu, odnosno ispunjenje.
Postavlja se, meutim, pitanje: ta ako dunik eli da ispuni obligaciju, odnosno
isplati dug pre roka? Npr. dunik uzme dugoroni kredit od banke, ali kako je u
meuvremenu nasledio dovoljna sredstva da otplati kredit pre roka, postavlja se
pitanje usklaivanja interesa kako dunika, tako i poverioca (dunik ima interes da
utedi na kamatama, a poverilac, obrnuto, ima interes da ubira kamatu sve do
ugovorenog roka isplate). Zakon posebno ureuje pitanje ispunjenja pre roka.
Naime, kad je rok ugovoren iskljuivo u interesu dunika, on ima pravo da ispuni
obavezu pre ugovorenog roka, ali je duan da obavesti poverioca o takvoj svojoj
nameri, s tim to mora da pazi da to ne bude u nevreme. Ukoliko, pak, nije re o
sluaju da je rok ugovoren iskljuivo u interesu dunika, a dunik ponudi isplatu
pre roka, poverilac moe da odbije da primi ispunjenje. Ipak, poverilac u takvom
sluaju moe da prihvati isplatu, ali moe da zadri pravo na naknadu tete, s tim
da o zadravanju ovog prava mora odmah da obavesti dunika.
183
S druge strane, postavlja se pitanje da li poverilac ima pravo, makar izuzetno,

da zahteva ispunjenje pre roka? Poverilac ima pravo, titei svoj interes, da zahteva
ispunjenje, odnosno isplatu pre roka, u tri sluaja: ako mu dunik nije dao obeano
obezbeenje; ako na poverioev zahtev dunik nije dopunio obezbeenje koje je
smanjeno bez poverioeve krivice; ako je rok ugovoren iskljuivo u njegovom interesu.
U odreenim sluajevima isplata novanih obaveza Zakon predvia posebna
pravila. To su tri grupe sluajeva. Prva se odnosi na plaanja koja se vre
posredstvom banaka ili drugih organizacija u kojima se vodi raun poverioca.
Prilikom takvih isplata smatra se da je dug izmiren kad banci, odnosno organizaciji
u kojoj se vodi raun, stigne novana doznaka u korist poverioca ili nalog (virman)
dunikove banke, odnosno organizacije kojim odobrava na raunu poverioca (u
nalogu) naznaeni iznos. Druga obuhvata sluaj kada je ugovorom predvieno
plaanje preko pote. Tada se pretpostavlja da postoji saglasnost stranaka da je
uplatom iznosa duga poti, dunik izmirio svoju obavezu prema poveriocu. Ukoliko
se utvrdi da takav nain isplate nije ugovoren, smatrae se da je dug namiren u
trenutku kada poverilac primi doznaku. Trea grupa pretpostavlja isplatu ekovnom
uplatnicom na odreeni raun i moe se zasnivati ili na ugovoru, ili na posebnom
propisu. U takvom sluaju se pretpostavlja da su se strane saglasile da je isplata
izvrena u trenutku kada dunik uplati dugovani iznos ekovnom uplatnicom u
korist oznaenog rauna.
Mesto ispunjenja, odnosno isplate. Mesto ispunjenja takoe ima odreeni znaaj
u obligacionom pravu. To je mesto gde je dunik obavezan da ispuni obavezu,
odnosno mesto gde je poverilac duan da primi dunikovu inidbu, odnosno
prestaciju. U vezi sa ovim pitanjem postoje dve vrste pravila: za nenovane i za
novane obligacije.
Za nenovane obligacije Zakon predvia Opta pravila". Prema tim
pravilima, dunik je obavezan da ispuni prestaciju, a poverilac da je primi u
mestu koje je odreeno pravnim poslom ili zakonom. Meutim, kada mesto
ispunjenja nije odreeno, a nije ga mogue odrediti ni po svrsi posla ili prirodi
obaveze ili drugim okolnostima, nae pravo, slino ostalim uporednopravnim
reenjima, tei da olaka poloaj dunika i zato propisuje da se ispunjenje vri u
mestu u kome je dunik u vreme nastanka obaveze imao svoje sedite, odnosno
prebivalite, a u nedostaku prebivalita, svoje boravite. Za sluaj da je dunik
pravno lice koje ima vie jedinica u raznim mestima, kao mesto ispunjenja
smatra se sedite jedinice koja treba da izvri radnje neophodne za ispunjenje
obaveze,
184
ali pod uslovom da je poveriocu ta okolnost pri zakljuenju ugovora bila

poznata ili morala biti poznata.
Novane obaveze se ispunjavaju, odnosno isplauju u mestu u kome poverilac
ima sedite, odnosno prebivalite, a u nedostatku prebivalita, relevantno je
boravite. Ukoliko se isplata vri virmanom, novane obaveze se isplauju u seditu
organizacije u kojoj se vode poverioeva novana sredstva. U sluaju da je
poverilac promenio mesto u kome je imao svoje sedite, odnosno prebivalite u
vreme kad je obaveza nastala, te su zato poveani trokovi ispunjenja, to poveanje
pada na teret poverioca.
Dokazivanje ispunjenja, odnosno isplate. Prilikom ispunjenja svoje obaveze,
odnosno isplate duga, dunik ima pravo da zahteva od poverioca odgovarajui dokaz o
tome. U tom smislu Zakon ureuje pitanje priznanice i obveznice.
Priznanica. Kada dunik, ili drugo lice umesto dunika, ispuni obligaciju, stie
pravo da zahteva da mu poverilac o tome izda priznanicu o svom troku. To znai da
ukoliko poverilac odbija da izda priznanicu, dunik moe predmet svoje
prestacije, npr. odreeni iznos novca, da poloi (deponuje) u sudu. Ovo pravilo
vai samo za lica koja su neposredno izvrila prestaciju, odnosno isplatila dug. S
druge strane, ukoliko se isplata vri preko banke ili pote, pretpostavka je da je sam
taj nain isplate dovoljan dokaz o ispunjenju obligacije. Ipak, ako postoji opravdan
razlog, npr. da se skine neko sredstvo obezbeenja, u vezi s takvim zahtevom
poverilac je duan da izda i posebnu priznanicu.
Priznanica iz ije sadrine proizlazi da je izvrena potpuna isplata glavnice,
nosi zakonsku oborivu pretpostavku da su isplaene i kamate, i sudski, i drugi
trokovi, naravno, ukoliko ih je bilo. Oboriva zakonska pretpostavka u korist
dunika postoji i u sluaju ako dunik povremenih davanja, kao to su zakupnina ili
druga potraivanja koja se povremeno obraunavaju (npr. za utroenu elektrinu
energiju, vodu, telefon), poseduje priznanicu da je isplatio docnije dospelo
potraivanje. To jednostavno znai da se pretpostavlja da je dunik isplatio i ranije
dospela potraivanja i na poveriocu je teret dokazivanja suprotnog.
Vraanje obveznice. Poto dunik ispuni svoju obavezu u potpunosti, ima
pravo da od poverioca, pored priznanice, zahteva i povraaj obveznice. Ali,
ukoliko poverilac iz bilo kog razloga nije u mogunosti da vrati obveznicu, dunik
ima pravo da zahteva od poverioca predaju javno overene isprave da je obaveza
prestala. U sluaju da je duniku vraena obveznica, zakonska je oboriva
pretpostavka da je obaveza u potpunosti ispunjena. Ako je pak dunik samo
delimino ispunio obavezu, ima pravo da zahteva da se srazmerni deo ispunjenja
zabelei na obveznici.
Knjta prva Teorija oblacija
185
3. Prestanak obligacije polaganjem i prodajom dugovane stvari

Prestanak obligacije polaganjem u depozit ili prodajom dugovane stvari, u
sutini, spada u gaenje obligacije ispunjenjem. Ipak, ovo je specifina vrsta
ispunjenja, koja je i u Zakonu posebno ureena.
Prestanak oblacije polaganjem dugovane stvari u sudu. U sluajevima kada je
poverilac u docnji, ili je nepoznat, ili kada je nepoznato prebivalite i boravite
poverioca, ili kada je poslovno nesposoban, a nema zastupnika, dunik je ovlaen da
svoju obavezu ispuni tako to e dugovanu stvar za poverioca da poloi u sudu. Isto
vai i za trea lica koja imaju interes da ispune dunikovu obavezu. Ukoliko je
poznato prebivalite ili boravite poverioca, dunik, odnosno tree lice, duno je da
ga obavesti o polaganju stvari u depozit. Depozit e se izvriti u stvarno nadlenom
sudu u mestu ispunjenja, osim ako razlozi ekonominosti ili priroda posla zahtevaju
polaganje u mestu nalaenja stvari. U svakom sluaju, svaki stvarno nadlean sud je
duan da primi stvar u depozit, ali e dunik biti obavezan da poveriocu naknadi tetu
ako ju je ovaj pretrpeo zbog polaganja depozita u drugi, mesno nenadlean sud.
Predaja dugovane stvari na uvanje drugom licu. Ako je stvar nepodobna za
uvanje u sudskom depozitu, dunik moe da zahteva od suda da odredi lice kome
e se predati stvar na uvanje o troku i za raun poverioca. U sluaju obligacija
koje spadaju u trgovinsko pravo, predaja takve stvari javnom skladitu na uvanje i
za raun poverioca ima isto dejstvo kao i polaganje u sudski depozit. U svakom
sluaju, ako je to mogue, dunik mora da obavesti poverioca o predaji stvari na
uvanje.
Poto je dunik poloio stvar, on ima pravo i da je podigne iz depozita, ali je
obavezan da o tome obavesti poverioca. Ako dunik uzme natrag poloenu stvar,
smatra se kao da nije ni bila u depozitu, a njegovi sadunici i jemci ostaju u
obavezi. Ipak, pravo dunika na povlaenje stvari iz depozita prestaje u tri sluaja:
1) kada dunik izjavi sudu da se odrie prava na povlaenje deponovane
stvari;
2) kada poverilac izjavi da prima poloenu stvar;
3) kada bude utvreno pravnosnanom odlukom da polaganje ispunjava uslo
ve urednog ispunjenja.
Dejstvo polaganja u depozit. Polaganje dugovane stvari u depozit ima sledea
dejstva:
1) dunik se oslobaa obaveze, i to od trenutka kada je izvrio polaganje;
2) dunika docnja prestaje;
186
3) rizik sluajne propasti ili oteenja stvari prelazi na poverioca;

4) u novanim obligacijama prestaje da tee kamata.
Predaja stvari poveriocu. Sud e predati poveriocu poloenu stvar pod
uslovima koje je dunik postavio.
Trokovi depozita. Trokove polaganja u depozit, koje je punovano i nije
opozvano, snosi poverilac, ukoliko ti trokovi prelaze visinu trokova ispunjenja koje
je obavezan da snosi dunik.
Prodaja umesto polaganja stvari. Mogue je da je dugovana stvar nepodobna za
uvanje, ili su za njeno uvanje ili odravanje potrebni trokovi koji su u nesrazmeri
s njenom vrednou. U takvim sluajevima dunik moe prodati stvar na javnoj
prodaji u mestu odreenom za ispunjenje, ili nekom drugom mestu ako je to u
interesu poverioca, a iznos novca koji je postignut na javnoj prodaji, po odbitku
trokova prodaje, poloie u sudu tog mesta.
Ukoliko, pak, stvar ima tekuu cenu, ili je male vrednosti u odnosu na trokove
javne prodaje, dunik je moe prodati bez javne drabe, iz tzv. slobodne ruke.
Meutim, ako stvar moe brzo propasti, ili se pokvariti, dunik je obavezan da je
proda bez odlaganja i na najpogodniji nain.
U svakom od ovih sluajeva dunik je u obavezi da, ako je to mogue, obavesti
poverioca o nameravanoj prodaji, a po izvrenoj prodaji, dunik mora da obavesti
poverioca o postignutoj ceni i njenom polaganju u sudu.
Prodaja radi pokria trokova uvanja. Ako trokovi uvanja ne budu isplaeni
u razumnom roku, sud e, na traenje uvara, narediti da se stvar proda i odrediti
nain prodaje. Od iznosa dobijenog prodajom odbie se trokovi prodaje i uvanja, a
ostatak, koji treba da pripadne poveriocu, poloie se u sudski depozit.
4. Ostali naini prestanka obligacija
4.1. Prebijanje (kompenzacija)
Pojam. Prebijanje, odnosno kompenzacija predstavlja nain gaenja obligacija
prebijanjem prestacija izmeu poverioca i dunika. I u onim sluajevima kada se u
potpunosti ne ugase sve obligacije, jer su razliite po obimu, kompenzacija
predstavlja pojednostavljenje obligacionih odnosa, jer uvek gasi manje potraivanje.
Dunik, naime, moe prebiti potraivanje koje ima prema poveriocu sa
poverioevim potraivanjem koje on (poverilac) ima prema njemu (duniku).

187
Meutim, da bi se to moglo ostvariti u konkretnom sluaju, potrebno je da se ispune

odreeni uslovi: a) da oba potraivanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog
roda i iste kakvoe (kvaliteta); b) da su oba potraivanja dospela; v) da se da
kompenzaciona izjava; g) da su potraivanja uzajamna; i d) da su potraivanja
kompenzabilna.
a) U praksi je najee prebijanje novanih potraivanja, ali mogue je,
naroito kod pravnih lica, dakle u trgovinskom pravu, i prebijanje prestaci
ja generinih stvari (npr. odreene koliine nigerijske i irake nafte ako
su istog kvaliteta).
b) Oba potraivanja moraju biti dospela, jer ako je jedno nedospelo, za
interesovana strana moe istai dilatorni prigovor i sud mora odbiti tu
ioev zahtev. No u istoj pravnoj stvari sud e kasnije usvojiti novu tubu
ukoliko u meuvremenu i to drugo potraivanje bude dospelo.
v) Kada se steknu ovi uslovi, kompenzacija ipak ne nastaje ex lege, odnosno
eo ipso. Za nastanak kompenzacije nuno je da jedna strana da izjavu drugoj da
vri prebijanje potraivanja, s tim da posle ovakve izjave prebijanje ima re
troaktivno dejstvo, tj. uzima se po zakonu da je nastalo onog trenutka kada su
se stekli zakonski uslovi. Od ovog pravila postoji jedan izuzetak kada zainte
resovano lice ne da blagovremeno izjavu o prebijanju, pa njegovo potraivanje
zastari (o emu e biti vie rei u izlaganju koje sledi).
g) Obligacija deluje relativno, inter partes. Dosledno tome, mogu se prebija
ti samo uzajamna potraivanja poverioca i dunika u njihovim obligacionim
odnosima, gde se obe strane pojavljuju kako u aktivnoj (poverilakoj), tako i u
pasivnoj (dunikoj) ulozi. Otuda dunik ne moe da izvri prebijanje svog
duta prema poveriocu, sa potraivanjem njegovog (dunikovog) jemca prema po
veriocu, jer u obligaciji izmeu (dunikovog) jemca i (dunikovog) poverioca,
gde je (dunikov) poverilac u stvari jemev dunik, sam dunik je tree lice.
Meutim, sasvim je drugaija pravna situacija kada su ispunjeni zakonski uslo
vi za kompenzaciju potraivanja izmeu poverioca i dunika, pre emu je po
verioevo potraivanje obezbeeno jemstvom. U tom sluaju, jemac je ovlaen
da izjavi da vri prebijanje. Ukoliko bi, npr. poverilac u takvom sluaju zatra
io ispunjenje potraivanja od jemca sudskim putem, jemac bi mogao da istakne
(peremptorni) kompenzacioni prigovor i poverilac bi izgubio spor.
d) Da bi prebijanje bilo punovano, potraivanja moraju biti kompenza
bilna, tj. ne sme postojati neka zakonska smetnja koja, i pored ispunjenja svih
ostalih uslova, iskljuuje prebijanje. Zakon taksativno navodi koja su potra
ivanja nekompenzabilna: potraivanja koja su nezaplenjiva; potraivanja
stvari ili vrednosti koje su duniku bile date na uvanje, ili na posudu, ili
188
koje je dunikuzeo bespravno ili ih bespravno zadrao; potraivanja nastala namernim

prouzrokovanjem tete; potraivanja naknade tete priinjene oteenjem zdravlja ili
prouzrokovanjem smrti; potraivanja koja potiu iz zakonske obaveze izdravanja;
potraivanje koje je dospelo tek poto je tree lice stavilo zabranu na poverioevo
potraivanje prema duniku.
Pored zakonskih nekompenzabilnih potraivanja, moguno je i voljno
iskljuenje kompenzacije. To je sluaj kadasu stranke, koristei privatnu autonomiju,
svojim ugovorom iskljuile kompenzaciju (pactum de non compensando).
Prebijanje i zaloga. Kada se ispune zakonski uslovi za kompenzaciju, lice koje je
dalo zalogu radi obezbeenja tue obaveze ima pravo da zahteva od poverioca povraaj
zaloene stvari. To lice (koje je dalo zalogu zbog tue obaveze) ima isto pravo i kada
poverilac propusti svojom krivicom da izvri prebijanje.
Zastarelo potraivanje. Zastarelo potraivanje u naelu nije podobno za
prebijanje. U tom smislu, ako su uslovi za kompenzaciju nastali poto je jedno od
potraivanja zastarelo, prebijanje ne nastaje ako dunik zastarelog potraivanja
istakne prigovor zastarelosti.
Meutim, dug se moe prebiti zastarelim potraivanjem pod uslovom da to
potraivanje nije bilo zastarelo u trenutku kada su se stekli zakonski uslovi za
prebijanje, to znai da e kompenzaciona izjava u tom sluaju imati retroaktivno
dejstvo.
Kompenzacija i cesija. Ukoliko je poverilac ustupio svoje potraivanje,
postavlja se pitanje: da li cesus, kao dunik ustupljenog potraivanja, moe prebiti
svoj dug potraivanjem koje je imao prema cedentu (prenosiocu, ustupiocu) u odnosu
na cesionara (prijemnika)?
Ako je dunik bez rezerve dao izjavu prijemniku da pristaje na ustupanje, onda
nije ovlaen da vri kompenzaciju.
Ukoliko je cedirano potraivanje upisano u javne knjige, dunik moe da izvri
kompenzaciju prema prijemniku, ali samo ako je njegovo potraivanje upisano kod
ustupljenog potraivanja ili, pak, ako je prijemnik, pri zakljuenju ugovora o cesiji,
bio upoznat o postojanju tog cesusovog potraivanja.

189
U drugim sluajevima, dunik ustupljenog potraivanja je ovlaen da, prema

prijemniku, izvri kompenzaciju onih potraivanja koja je do trenutka notifikacije
(obavetenja o cesiji) mogao prebiti i prema ustupiocu. Cesus moe prebiti sa
cesionarom i ona svoja potraivanja koja je imao prema cedentu, koja je stekao pre
notifikacije, a iji rok za ispunjenje nije bio dospeo u trenutku notifikacije, ali pod
uslovom da taj rok pada pre roka za ispunjenje ustupljenog potraivanja ili u isto
vreme.
Uraunavanje prebijanjem.
U sluaju kada izmeu lica postoji vie
kompenzabilnih obligacija, prebijanje se vri po pravilima za imputaciju, tj. za
uraunavanje ispunjenja.
Vrste kompenzacije. Titulus kompenzacije moe biti ugovor, neposredno
zakonski propis ili sudska odluka, otuda i tri vrste kompenzacije: ugovorna,zakonska i
sudska.
Ugovarai mogu svojim sporazumom da, u skladu sa zakonskim propisima,
izvre prebijanje svojih uzajamnih potraivanja. Pri tome, stranke mogu da predvide
i posebne modalitete, npr. uslove i rokove, ali ne mogu vriti prebijanje
nekompenzabilnih potraivanja, ili, pak, pod vidom kompenzacije vriti zabranjena
raspolaganja.
Zakonska kompenzacija se vri pod uslovima i na nain kako je to ve izloeno.
Sudska kompenzacija se javlja kada tuenik u parnici istakne kompenzacioni
prigovor tumocu i sud, ocenjujui zakonske uslove, takav prigovor usvoji.
4.2. Otputanje duga
Pojam. Otputanje, oprotaj duga je nain prestanka civilne obligacije na
osnovu izjave volje poverioca kojom obavetava dunika da nee traiti ispunjenje
obligacije, a dunik se sa tim saglasi. Otputanje duta je, dakle, dvostrani pravni posao,
ugovor izmeu dunika i poverioca, gde je nuna saglasna izjava volja o odricanju
od protivnaknade poverioca i prihvatanje takve intentio liberalis dunika. Izjava
dunika moe biti uinjena i preutno, ali ukoliko nema saglasnosti dunika, u
pitanju je jednostrana izjava volje poverioca (jednostrano obeanje) da nee
zahtevati ispunjenje obligacije.
Pravilo je da poverilac vri pojedinano otputanje duga, tj. da se otpust duga
odnosi na konkretnu obligaciju. Meutim, mogue je da poverilac ima vie
potramvanja prema duniku i da izvri tzv. opte otputanje dugova.
Poverioeva izjava o optem otputanju dugova i saglaavanje dunika sa tim gasi
sva poverioeva potraivanja prema duniku, osim onih za koja poverilac nije
znao da postoje u trenutku kada je nastao ugovor
190
o otputanju dugova, npr. poverilac nije znao da je putem univerzalne sukcesije

stekao jedno veliko potraivanje prema duniku.
Poverilac moe, s obzirom na pravilo ko moe vie, moe i manje, da otpusti
dug u celini (potpuni otpust) ili delimino (delimini otpust).
Pravna priroda. Ugovor o otpustu duga najee je jedan od oblika poklona:
intentio liberalis poverioca je u stvari animus donandi. Ipak, intentio liberalis
poverioca moe se zasnivati i van sfere dobroinstva, npr. poverilac otputa manji
dug kako bi dunik u kraem roku ispunio svoju veu obavezu i sl.
Kauzalnost ovog ugovora ima se ceniti od sluaja do sluaja, ukljuujui po sebno
situaciju kada je otpust duga uinjen u obliku apstraktnog pravnog posla.
Otputanjem duga, obligacija nije sagorela ispunjenjem", te tako definitivno
prestala. Kauza na etikom planu i dalje dri obligaciju, ali ona vie nije
snabdevena dravnom prinudom. Otpustom duga, dakle, obligacija prestaje biti
civilna i prelazi u naturalne obligacije. Npr. poverilac je u tekim vremenima za
dunika izvrio oprotaj duga, ali kada se situacija okrenula, pa je poverilac zapao u
tekoe a dunik postigao znatne uspehe u poslu, dunik vrati poveriocu oproteni
dug, on nee imati pravo kasnije da zahteva restituciju zbog pravno neosnovanog
obogaenja, jer ovo ispunjenje nije bilo sine causa. Naprotiv, dunik je ispunio svoju
moralnu dunost.
Forma. Moda bm bilo logino da postoji paralelizam formi izmeu samog
ugovora koji je stvorio obligaciju i otputanja duga koji je gasi. Zakon, meutim,
predvia pravilo da ugovor o otputanju duga ne mora biti u formi u kojoj je
zakljuen pravni posao iz koga je obligacija nastala. Za nastanak obaveze sa
stanovita forme, treba zahtevati barem za jedan stepen veu zatitu dunika u
odnosu na situaciju kada se dunik odvezuje". Postoje, meutim, i pravne situacije
kada otpust duga faktiki mora biti uinjen u pisanoj formi, jer je, npr. prestacija
dunika upisana u javne knjige. U takvim sluajevima, radi brisanja iz javnih
knjiga, ugovor o otpustu duga mora biti praen odgovarajuom formom.
Otputanje duga i sredstva obezbeenja. Postavlja se, naime, pitanje: kakve
pravne posledice ima vraanje zaloge duniku od strane poverioca ili otputanje
duga jemcu, da li to ujedno znai i gaenje obligacije?
Vraanje zaloge ili odricanje od drugih sredstava kojima je bilo obezbeeno
ispunjenje obligacije, ne znai poverioevo odricanje od prava da trai njeno
ispunjenje. Poverilac moe biti motivisan da vrati zalogu duniku upravo zato da bi
dunik, koristei i predmet zaloge, to pre ispunio obligaciju.
191
S druge strane, otputanje duga jemcu ne oslobaa glavnog dunika, ali

otputanje duga glavnom duniku oslobaa jemca, to je logino s obzirom na
akcesornost jemeve obaveze. Ukoliko ima vie jemaca a poverilac oslobodi samo
jednog od njih, ostali jemci ostaju u obavezi, ali se njihova prestacija smanjuje za
onaj deo koji otpada na jemca kome je dug otputen.
4.3. Prestanak oblicije usled smrti strane u oblacionom odnosu
U starom rimskom pravu su, kako se smatra, sve obaveze bile line i zato su
prestajale smru poverioca ili dunika, da bi se s vremenom izgradilo shvatanje o
nasledivosti potraivanja i obaveza. U modernim pravnim sistemima prava i obaveze
strana iz obligacionog odnosa, po pravilu, prelaze na njihove univerzalne sukcesore.
Ipak, u nekim situacijama, smrt subjekta obligacije predstavlja uzrok njenog prestanka.
U linim obligacijama nije dovoljno samo da one budu uredno ispunjene, ve je od
znaaja ko ispunjava prestaciju Ako je ugovor zakljuen s obzirom na lina svojstva
ugovornika (intuitu personae), prestaciju moe da ispuni samo dunik lino, npr.
obaveza iz ugovora o zastupanju prestaje u sluaju smrti punomonika. U drugim
situacijama, priroda prestacije je takva da samo odreeni poverilac moe da primi
ispunjenje, npr. prestanak obaveze stipendiranja u sluaju smrti stipendiste ili gaenje
obaveze plaanja novane rente dosuene na ime naknade tete u sluaju smrti
oteenog.
4.4. Prestanak obligacije usled proteka vremena i otkazom
Protek vremena kao pravnorelevantna injenica takoe moe uticati na
prestanak obligacionog odnosa. Trajne obligacije prestaju protekom vremena koje je
odreeno za njihovo trajanje. Vreme trajanja obligacija mogue je odrediti ugovorom
(npr. ugovor o zakupu ili osiguranju), testamentom (npr. legat prava na novanu
rentu do punoletstva), zakonom (npr. zakonska obaveza izdravanja srodnika) i
sudskom odlukom (npr. odreivanje naknade tete u obliku novane rente). Ako
vreme trajanja obligacije nije odreeno ni na jedan od navedenih naina, to ne znai
da e ona trajati neogranieno dugo; trajna obligacija moe prestati i otkazom jedne
strane. Takvo ovlaenje da se jednostranom izjavom volje izazove prestanak
trajnog obligacionog odnosa predstavlja, po svojoj prirodi, preobraajno pravo
(pravnu mo). Volja za prekid dugovinskog odnosa mora biti jasno iskazana.
Obavetenje o otkazu mora se na odgovarajui nain dostaviti drugoj strani, ali je
sam otkaz neformalan ako zakon ili strane u obligacionom odnosu nisu drugaije
predvidele.
192
Obligacioni odnos prestaje otkazom za ubudue, to znai da se obaveze koje

su dospele pre prestanka obligacije moraju izvriti (npr. zakupac je bez obzira na
otkaz ugovora duan platiti dospeli iznos zakupnine). Otkaz, po pravilu, ne mora
biti obrazloen, ali se ne moe dati u nevreme. Strane mogu ugovoriti otkazni rok,
ali i to da njihov odnos prestaje kada otkaz bude dostavljen drugoj strani. Ako
otkazni rok nije odreen ugovorom, dugovinski odnos prestaje po isteku roka
odreenog zakonom ili obiajem, odnosno istekom primerenog roka.
4.5. Prestanak obltacije na osnovu sudske odluke
Prava i obaveze iz obligacionog odnosa mogu prestati i na osnovu sudske
odluke. Tako izdravanje moe da prestane ako poverilac izdravanja stekne
dovoljno sredstava za izdravanje, osim u sluaju kada je maloletnik; kada dunik
izgubi mogunost da daje izdravanje ili ono za njega postane oigledno
nepravino, osim ako je poverilac maloletnik. Obaveza izdravanja moe prestati i
ako suprunik poverilac izdravanja sklopi novi brak, odnosno vanbranu zajednicu.
4.6. Prestanak oblacije na osnovu samog zakona
Naredba zakona moe takoe biti osnov gaenja obligacije. Tako, npr. prava i
obaveze iz ugovora o radu prestaju nezavisno od volje zaposlenog i poslodavca:
ako zaposleni zbog izdravanja kazne zatvora mora da bude odsutan sa rada due
od est meseci danom stupanja na izdravanje kazne; ako mu je izreena mera
bezbednosti, vaspitna ili zatitna mera u trajanju duem od est meseci i zbog toga
mora da bude odsutan sa rada danom poetka primenjivanja te mere; u sluaju
prestanka rada poslodavca, u skladu sa zakonom.
POJAM I PRAVNA PRIRODA UGOVORA
1. Pojam ugovora
Ugovor je jedan od osnovnih pojmova u pravu uopte, kako u graanskom,
odnosno privatnom pravu, tako i u javnom pravu. U graanskom pravu se javlja u
svim njegovim delovima, i to kako u uem smislu, u obligacionom, stvarnom,
porodinom i naslednom pravu, tako i u irem smislu, dakle, u trgovinskom,
autorskom pravu, pravu industrijske svojine, pravu osiguranja, meunarodnom
trgovinskom i meunarodnom privatnom pravu i dr., ali takoe i u graanskom
procesnom pravu, tzv. procesnopravni ugovori. S druge strane, postoje i javnopravni
ugovori, posebno u meunarodnom javnom pravu, upravnom pravu, radnom
pravu. Otuda se javlja potreba za irom definicijom ugovora, definicijom koja bi
obuhvatila ne samo materiju obligacionog prava ve i privatnog prava, ali i
javnog prava. Dosledno tome, u nauci se u tom, najirem smislu, ugovor definie
kao saglasnost volja dva ili vie lica kojom se postie neko pravno dejstvo.
Nas, meutim, prvenstveno zanima pojam ugovora u obligacionom pravu, tim
pre to je ugovor poseban i, u izvesnom smislu, najznaajniji izvor obligacija. Pored
toga, treba napomenuti da obligacioni ugovor poseduje mo" kako stvaranja, tako i
izmene i gaenja obligacija. U tom smislu, oblacioni ugovor je slasnost volja dva ili
vie lica kojom se postie neko oblacionopravno dejstvo.
196
Poto ugovor ima neposredno dejstvo na obligaciju, u smislu njenog stvaranja,

izmene ili prestanka, i pravne osobine obligacije ukljuene su u osnovne pravne
osobine ugovora. U tom smislu, ugovor je imovinski odnos, on je relativnog
karaktera, to podrazumeva da je i odnos izmeu odreenih lica, da ima odreenu
sadrinu. No, kako ugovor spada u materiju pravnih poslova, treba istai da je on
uvek dvostrani pravni posao, jer je za njegovu punovanost, zarazliku od
jednostranihpravnihposlova, gde samo izjavajedne volje ima pravno dejstvo (npr.
zavetanje), neophodno prisustvo najmanje dve saglasne volje.
2. Pravna priroda ugovornih obligacija
Jedno od osnovnih analitikih pitanja koje se postavlja u vezi sa ugo vorima
kao izvorima obligacija jeste pitanje koji je to osnov koji opravdava ugovorno
obvezivanje? Drugaije reeno, koji je to sutinski razlog da drava moe
primeniti prinudu nad dunikom u jednoj isto privatnopravnoj materiji, materiji
u kojoj vlada naelo privatne autonomije, gde drava ne bi trebalo da se mea,
osim u sluaju povrede prava ili pretnje povredom prava drugog?
Odgovori na to sutinsko analitiko pitanje razlikovali su se kako u istoriji,
tako i u zakonodavstvima, u filozofiji, ali i u savremenoj naunoj misli.
U rimskom pravu obavezu je stvarala stroga forma, koja je imala sva obeleja
religijskog akta (slino bogosluenju). Otuda se ugovorna obaveza nije zasnivala
dvostranom saglasnou, ve putem dva jednostrana akta koja su predstavljala
sveanu obavezu (zakletvu) boanstvima da e obeano biti ispunjeno (stipulatio).
Otuda i obaveza izvrenja prestacije jedne strane nije zavisila od ispunjenja, ili ak
spremnosti za ispunjenje odgovarajue prestacije druge strane. To je ujedno bio
razlog to se dugo vremena nisu priznavali jednostrani pravni poslovi, jer jedno lice
koje je dalo obeanje drugom, ali
Knjga druga Ugovori
197
tu izjavu nije podvrglo strogim zahtevima forme, nije imalo pravnu obavezu da
obeanje i odri. Tek razvojem trine privrede i ubrzavanjem pravnog prometa,
ovo apstraktno dejstvo ugovora se ublaava, i to zahvaljujui aktivnosti pretora, i
nastaju prvi konsensualni ugovori. To znai da rimska pravna tradicija nije
podrazumevala kao pravilo da obeanja obavezuju. Naprotiv, vladajue je bilo
pravilo ex nudo pacto obligatio non nascitur.
Drugaije reenje je predviala germanska tradicija. U germanskom pravu, naime,
obligacija nastala na osnovu izjavljene volje zasnivala je svoju pravnu obaveznost
upravo na obeanju koje ini sutinu izjave volje. Dosledno tome, obavezuju ne
samo ugovorna, tj. dvostruka obeanja u dvostranim pravnim poslovima, ve i
jednostrana obeanja u jednostranim pravnim poslovima. Iz osnovnih naela naeg
obligacionog prava nedvosmisleno proizlazi da se obligacije zasnivaju kako
dvostranim pravnim poslovima, dakle, ugovorima, tako i jednostranim pravnim
poslovima, kao i da za sve pravne poslove (dvostrane i jednostrane), vae u osnovi
ista pravila.
Dakle, i dvostrani i jednostrani pravni poslovi su izvori obligacija, ali osnovna
razlika izmeu ugovora i jednostranih pravnih poslova jeste u tome to se u
ugovorima mora ostvariti saglasnost, komplementarnost, odnosno podudarnost i
harmonija, najmanje dve izjave volje da bi nastao pravno obavezujui odnos, odnosno
obligacija, dok je u jednostranim dovoljna izjava jedne volje. Ipak, i dalje ostaje
otvoreno pitanje koji je to sutinski element koji stvara pravnu obavezu, koji stvara
obligaciju. Kada je re o ugovorima, to je, drugim reima, pitanje pravnog osnova
ili uzroka koji ini da obavezno lice postaje dunikom inidbe iz ugovora" a to
pitanje je razliito shvatano kako u nauci, tako i u zakonodavstvu. Prema odgovoru na
to analitiko pitanje
198
mogue je razliite pristupe svrstati u etiri osnovne grupe: etike teorije; teorije volje
ili teorije obeanja; teorije oslanjanja; teorije prenosa.
2. 1. Etike teorije
U vreme kada se deo teoretiara zadovoljavao kazuistikom i praktinim
potrebama u okviru ugovornog prava, deo teorije se okree shvatanju drutva i
prava kao nekoj vrsti etike nude. Umesto da se obaveznost norme, odnosno
izvrenja ugovornih obaveza, dakle, sankcija uopte, trai na spoljnom planu, optika
se okree ka etici kao unutranjem imperativu. A osnovni imperativ glasi: ne lai". Taj
imperativ istine se pak izvodi iz najvieg pravnog principa modernih prava, a to je
pravna jednakost. Ako je pravo jednakost, a jeste, onda to podrazumeva interakciju
ljudi kao razumnih bia. Jer u prirodnom, preddravnom stanju odnosa meu ljudima
odluujui faktor je snaga, sila, a pravna norma se upravo tome suprotstavlja. Otuda
se odnosi meu ljudima u civilizovanom svetu zasnivaju na svesti i razumu, a prvi
interakcijski kontakt jeste jezik, to znai da je prva pravna norma pravo govora". Da
bi razumni ljudi mogli da budu u interakciji, istinito zborenje je prva obaveza", ergo
obeanja se moraju ispunjavati. Pri tome, obeanja data u odreenoj formi ine ugovor,
a to dalje znai: ugovori se moraju potovati. ak i savremeni teoretiari ne ele, ili ne
mogu, da zaobiu etiku zasnovanost ugovorne obligacije. U tom smislu prof. Larenc,
polazei od privatne autonomije koja omoguava samoobvezivanje, objanjava da je u
jednom ugovoru koji je od obe ugovorne strane usaglaen i na taj nain ureen, dakle,
lex conctractus, za obe strane nastala obaveza. U smislu svakog ugovora kao
dvostranog akta lei meusobno obvezivanje uesnika. Takva mogunost
obvezivanja, da se odgovarajuom izjavom volje uspostavi moralna i pravna
uvezanost, ista je kao i sposobnost (podobnost) da se odgovara za sopstvene postupke
a koja lei, u etikom smislu, u sutini svakog lica (pojedinca). Nije, dakle, nuna
naredba pravnog poretka o potovanju ugovora (pacta sunt servanda), kako bi obaveza
bila utemeljena.
Kritiari ovog, na prvi pogled, moralno ubedljivog i logiki zasnovanog
teorijskog sitema isticali su da iz zabrane lai nije mogue izvesti obavezu da se
jedno bona fide obeanje, kasnije zaista i ispuni, jer se iz zabrane lai moe logiki
izvesti samo obaveza zabrane obeanja mala fide. Zato drugi predstavnici etikih
teorija istiu obavezu trajnosti i vernosti. Vernost, takoe, zabranjuje krenje zadate
rei, nepotovanje datog obeanja. Tako tal,
Knjga druga Ugovori
199
u svojoj Filozofiji prava mstie vanost nepromenljivosti, po kojoj posledice izjave

volje date u odreenom trenutku vae i ubudue isto kao i u trenutku kada je izjava
data, a osnov obaveznosti ugovora je otuda vernost.
2. 2. Teorije volje i teorije obeanja
Kao to je reeno, prilikom raspravljanja pitanja autonomije volje, odnosno
privatne autonomije, filozofski, politiki i ekonomski liberalizam, naroito izraen u
XVII, XVIII i XIX veku u Evropi, doneo je na krilima velikih promena, umesto
crkvene dogme, novu dogmu autonomiju volje. To je bilo naelo koje je proklamovalo
suprematiju volje pravnih subjekata kao izvora svekolikog prava. ak je i drava,
kako ui Ruso, nastala na osnovu ugovora, drutvenog ugovora, i njen pravni poredak
se mora potovati samo dok i ona sama potuje ugovorne odredbe na osnovu kojih je
nastala, jer u suprotnom, graani imaju pravo na raskid ugovora i nepotovanje
takvog pravnog poretka, u kom sluaju svako stie svoja prvobitna prava. Volja
pojedinca je izvor prava i svaki ugovor, kao saglasnost slobodno izraenih volja,
mora se do kraja potovati. Ono to je ugovoreno mora biti upravo tako i ispunjeno:
princip pacta sunt servanda, osim u sluaju mana volje, ne poznaje izuzetke.
Osniva teorije prirodnog prava Hugo Grocijus nastanak ugovorne obligacije
ralanio je na tri faze: (1) dogovor, koji ne obavezuje; (2) obeanje (policitatio)
koje podrazumeva moralnu, ali ne i pravnu obavezu, jer se neprihvaeno obeanje
moe povui; (3) prihvatanje obeanja koje nastaje kada se obeanju pridrui
signum volendi ius proprium alteri conferre, dakle, perfecta promisso. Prema Grocijusu,
prihvatanje obeanja je ili via ad alientationem rei, ergo promissum dandi ili, alienatio
particulae cuiusdam nostre libertatis, ergo promissum daciendi.. Prihvatanje dunikovog
obeanja od poverioca ima u sutini isto dejstvo kao i pravni odnos izmeu
prenosioca i sticaoca pri prenosu svojine, odnosno obligaciona prava se stavljaju u
istu ravan sa stvarnim pravima. Glavne take oslonca njegovog shvatanja ugovorne
obligacije nai e se u razliitim varijacijama kod mnogih autora, u razliitim
teorijama u vekovima koji slede.
200
Drutvena, a time i pravna realnost je s vremenom otvarala mesta argumentovanoj

kritici naela autonomije volje i dovela do znatnihublaavanja ovog individualistikog
pristupa. Ravnotea je traena i nalaena na planu suprotnog naela, naela savesnosti
i potenja, koje je vodilo rauna o kolektivitetu i socijalitetu prava, odnosno pravnih
ustanova, pa i ugovora kao najznaajnijeg izvora obligacija. Zato savremena nauka
vie ne govori o naelu autonomije volje, jer je taj prenaglaen individualistiki
pristup, pod teretom prakse i kritikom teorije, naputen i zamenjen naelom privatne
autonomije.
Ipak, bez obzira na znatno ublaavanje prvobitnih stavova, teorija u okviru
koje volja igra noseu ulogu, iako vie ne i jedina, i danas je jedna od najznaajnijih.
ak i razlika u razlogu pravne obaveznosti izmeu rimske tradicije, koja govori o
pristanku dunika na obavezu, koje se shvatanje najee oznaava kao teorija
volje, s jedne, i germanske, s druge strane, koja govori o obeanju dunika, poznata
kao teorija obeanja, iako sadri izvesne razlike u pristupu, ipak, ima zajedniki
imenilac, a to je volja dunika da se obavee prema poveriocu zbog nekog razloga,
uzroka, odnosno cilja, rtvujui deo svoje slobode u smislu izvrenja ugovorene
prestacije. U stvari, teorija volje posebno izdvaja nameru ugovaranja, animus
contrahendi, dok se po teoriji obeanja namera, odnosno animus contrahendi, ve
sadri u pojmu obeanja, jer obeanje bez odgovarajue namere ne moe biti
smisleni akt. Prema teoriji obeanja, dakle, ugovorne obligacije se shvataju ne
samo kao ishod namernih akata volje nego kao ishod koji sadri nameru da se
preuzme odreena obligacija. Teorija obeanja podrazumeva da se obeanje mora
Knjiga druga Ugovori
201
saoptiti drugom licu, odnosno drugim licima, jer obeanje dato samom sebi,
naravno, ne moe stvoriti obligaciju. Pored toga, obeanje mora sadrati stvarnu
volju, nameru preuzimanja obligacije, to podrazumeva shvatanje smisla obeanja.
Dakle, bitan element za nastanak ugovorne obligacije je obeanje u navedenom
smislu. ak i kada postoje svi drugi elementi, posebno ozbiljna namera da se neto
to moe biti predmet obligacije uini, ali se davalac izjave ogradi da ne obeava
nema obligacije. U tome i jeste bitna razlika izmeu teorije obeanja i teorije
oslanjanja. U teoriji oslanjanja je bitno da se druga strana osnovano oslanja na izjavu
volje dunika, te bi neispunjenje obeanog dovelo poverioca u gori poloaj od onog
u kome je bio pre takve izjave volje. Dakle, iako veina obeanja dovodi do
oslanjanja druge strane, mogune su i situacije da se neto obea, ali da to ne dovede
do oslanjanja, ak i da nema namere se doe u poloaj oslanjanja. Tako, obeanje
dato, u smislu teorije obeanja, ne moe se povui samo zato to druga strana nije
poela da se na njega oslanja, jer obeanje obavezuje od trenutka kada je dato.
Ipak, postoje i raznovrsni prigovori koji se upuuju teorijama koje se zanivaju
na obeanju.
Prva grupa prigovora zasniva se na nekoj vrsti antinomije koja se javlja u
odnosu izmeu obeanja kao isto subjektivne kategorije i obaveznosti ugovorne
obligacije kao objektivne pravne kategorije. Obeanje je vie psiholoki akt, koji
moe biti motivisan razliitim pobudama, ponekad ak izraen bez dovoljno
promiljanja. Da li ugovorno pravo treba da sankcionie takva subjektivna stanja,
ak i kada su izraena u obliku obeanja? Pravo mora, naravno, da insistira na
objektivnom pristupu i zato kritiari obeavajuih teorija istiu da ugovorno pravo
ne treba da ima cilj sankcionisanje onoga to su stranke htele, ve onoga to su
jasno i otvoreno izjavile u cilju stvaranja obligacije. Ovaj problem je u evropskoj
nauci bio predmet rasprave pristalica teorije volje, s jedne, i teorije izjave volje, s
druge strane. Pristalice teorije autonomije volje su insistirale na subjektivnom
kriterijumu, ali rasprava je jo u XIX veku, posebno zbog naela pravne sigurnosti,
prevagnula u korist zastupnika teorije izjave, odnosno u korist objektivnog
pristupa.
202
U okvir prve grupe prigovora spada i problem obaveznosti ponude za

zakljuenje ugovora. Ponuda je jednostrana izjava volje, obeanje da e se zakljuiti
ugovor ako se prihvate uslovi sadrani u ponudi, i postavlja se pitanje koji je to
razlog koji spreava ponuaa da se jednostavno predomisli i povue ponudu?

Ugovorno pravo jednostavno ne doputa tako jednostrano povlaenje ponude, bez
odreenih, za ponuaa nepovoljnih, pravnih posledica. U teoriji se ovo pitanje, po
pravilu, ne raspravlja dublje, odnosno ne ulazi se u sutinske razloge obaveze
ponudioca da svoje obeanje odri u odreenom, primerenom roku, iako se
konstatuje da je to pitanje vrlo znaajno, s tim to se ponekad ulazi u problem pravne
prirode ponude. Ne treba zaboraviti da se znaaj obaveznosti obeanja sadranog u
ponudi ogleda i u injenici da obavezuje i naslednike ponudioca. Ono to obavezuje
u ponudi je upravo kauzalnost obeanja. Da bi ponuda imala svoje pravno dejstvo,
ona mora da sadri odreene kvalitete: mora biti data od ovlaenog lica; da sadri
sve bitne elemente predloenog ugovora; da bude ozbiljna i da bude upuena
odreenom licu. To, drugim reima, znai da je ponuda gotov nacrt ugovora sa svim
bitnim elementima, upravo kako to odgovara interesu ponudioca. Ponudilac je dao
ponudu poto je ocenio da razlozi stupanja u predloeni odnos odgovaraju njegovim
interesima i zato je dao ponudu koja nije nita drugo do jedno kauzalno obeanje da
e u sluaju prihvata njegovih uslova ugovor automatski nastati. Kada se u nauci kae
ponuda i prihvat nisu... izjave volje koje su same po sebi zamiljene da proizvedu
pravni uinak; one tek zajedno, dopunjujui jedna drugu, proizvode obligacioni
odnos. Ugovor je neto vie i drugaije nego to su dva jednostrana pravna posla"
time se implicitno priznaje i kauzalnost ponude. Ponudilac rauna da ukoliko doe do
prihvatanja ponude, ponueni, sada
Knjga druga Ugovori
203
ugovorna strana, ima obavezu da izvri svoju prestaciju, zbog ega je ponudilac
iuinio odreenu ponudu odreenom licu. Ponudilac nudi obligacijuiju je sadrinu
sam odredio, a da bi obligacija uopte nastala, taj predlog, to obeanje, mora
postojati u vremenu, jer ako toga nema, nema ni nasciturusa iz koga se moe razviti
novi ivot. Ta vremenska dimenzija obaveznosti dranja obeanja moe biti dua ili
kraa, prema okolnostima sluaja, ali mora postojati. Jer, u krajnjoj liniji, ako je
neko dao obeanje u sopstvenom interesu, dakle, kauzalno obeanje, vremenska
dimenzija je uslov njegovog postojanja kao takvog. Suprotno rezonovanje bi
znailo da je svako obeanje, pa i kauzalno, jednostavno, nepostojee. Dublja
zasnovanost ponude, u smislu njene pravne prirode, teko se moe traiti na terenu
predugovora, jer je i predugovor ugovor, a do ugovora se oito nije dolo. Da je
zakljuen predugovor, posredi bi bila ugovorna odgovornost. S druge strane, teko se
moe braniti stav i o deliktnoj odgovornosti, jer je tu nuno protivpravno ponaanje
ponudioca i nanoenje tete. Nanoenje tete drugome je pak poseban izvor
obligacija, a konkretno nepotovanje obeanja koje predstavlja ponudu ne mora
uvek da dovede do tete. Postoji i predugovorna odgovornost, u skladu s
potovanjem naela savesnosti i potenja, kao to je, na primer, lojalno voenje
pregovora ili dunost predugovornog obavetavanja o relevantnim injenicama i sl.
Otuda proizlazi da je ponuda kauzalno obeanje koje svoju obaveznost zasniva na
predugovornoj odgovornosti, a predstavlja jednostranu izjavu volje, koja je poseban
izvor obligacija.
Razume se da obeanje, koje bi bilo podobno za pravno sankcionisanje, mora
imati objektivan i oblik, ali i sutinu. Forma objektivnosti se izraava izjavom volje,
a sutina objektivnosti, u smislu razloga (uzroka, cilja) izjavljene volje, proverava se
kauzom ugovora. Obeanje koje je relevantno za ugovorno pravo mora kako sa
stanovita oblika, tako i sa stanovita sutine (kauzalna izjava volje), da zadovolji
objektivni pristup. Ovakvo shvatanje obeanja u potpunosti otklanja prigovor
subjektivnosti, odnosno nedovoljne objektivnosti, koji se upuuje obeavajuim
teorijama.
Druga vrsta prigovora odnosi se na ugovore koji su sve ei u savremenim
uslovima, naroito zbog potrebe ubrzavanja pravnog prometa. To su ugovori iz ruke
u ruku", odnosno istovremeni (simultani) ugovori. To su, pre svega, uobiajene
kupovine, u kojima su, po pravilu, zastupljene manje vrednosti. Posebno su
eklatantni primeri, koji ve na prvi pogled remete osnovnu koncepciju obeavajuih
teorija, razliitih kupoprodaja ili ugovaranja usluga, ak i osiguranja, iz automata.
Nije sporno da tu postoje akti izjave volje (npr.
204
neposredna predaja stvari prilikom trampe ili stvari i novca prilikom kupoprodaje,
zauzimanje mesta za stolom u kafeu, ulazak u taksi, ubacivanje novca u automate), ali
tu se, uzimajui u obzir polazne osnove obeavajuih teorija, postavlja elementarno
pitanje: gde je tu obeanje? Teorija odgovara da odreeni pravni poslovi koji deluju
simultano sadre u sebi implicitna obeanja.535 U stvari, sve ugovorom zasnovane
obligacije sadre i implicitna obeanja, npr. obeanje mirne i korisne dravine steene
stvari. Ta implicitna obeanja su posledica kauzalnosti obeanja: kupio sam stan ne
samo da bih bio nosilac prava svojine ve i da bih stanovao u njemu; kupio sam
raunar da bih mogao na njemu nesmetano da radim itd. Treba istai da neki ugovori
sadre neposredna obeanja (tzv. pravni poslovi obvezivanja). To su ugovori koji ne
utiu neposredno na neko postojee pravo, ve su usmereni na promenu odreenih
pravnih odnosa koji e se odigrati u budunosti. Ugovorom o prodaji ne vri se
promena vlasnitva, ve se stvara pravni osnov (titulus) da do toga doe u
budunosti, kada se ostvari i namn sticanja (modus), npr. predaja stvari, upis
nepokretnosti u zemljine ili druge javne knjige. Druga vrsta ugovora je ona koja ne
sadri izrena i neposredna obeanja (npr. simultani pravni poslovi). Tim ugovorima
se neposredno utie na neko ve postojee pravo, jer se to pravo prenosi, ograniava
ili ukida i zato se takvi pravni poslovi nazivaju poslovima raspolaganja. Razume se
da i u ugovorima u kojima se vri neposredan uticaj na postojea subjektivna prava,
kao to je to sluaj u simultanim ugovorima, odnosno ugovorima iz ruke u ruku",
ugovorima zakljuenim preko automata i sl., postoje preutna obeanja, koja,
uostalom, postoje u svim teretnim ugovorima (npr. evikcija, fiziki nedostaci i sl.).
Ugovor je uvek dvosmerna ulica, ak i kada je u pitanju poklon, jer on podrazumeva
obe
Knjga druga Ugovori
205
anje obzirnosti prema drugoj strani. I obrnuto, bezobzirnost druge strane dovodi
do gubitka moralne i pravne dunosti obzirnosti suprotne strane, a to vodi raskidu
ugovora i naknadi tete. Obzirnost je samo drugi naziv za kauzu ugovora. Kauza je
ujedno i karika koja spaja dispozitivne i imperativne zakonske norme koje ureuju
ugovorno pravo, jer je u njoj sadrano i ono zbog ega je ugovor nastao, zatim sve
ono to razlog nastanka podrazumeva, ali ujedno i razloge zbog kojih bi ugovor bio
i nedoputen.
Trea vrsta prigovora odnosi se na prirodu obeanja, s jedne, i prirodu ugovora,
s druge strane. Obeanje je, po prirodi stvari, jednostran akt, neka bude i jednostran
pravni posao, ali ugovor je uvek proizvod akta dveju volja (ponuda i prihvat
ponude), on je uvek dvostran pravni posao. Otuda postoji kontradikcija ako se kae
da se ugovor zasniva na obeanju. Tu se dodaje i stari logiki argument" koji su
svojevremeno koristili antikauzalisti, da ak i ako ugovor predstavlja par uzajamnih
obeanja, ta dva obeanja ne mogu biti uslovljena onim drugim, jer onda nijedan
dunik ne bi bio u obavezi da zapone sa ispunjenjem svoje obaveze. ak i autori
koji pripadaju sistemu common law oseaju da se ovaj problem ne moe razreiti bez
angaovanja teorije kauze. I zaista, obavezujui razlog (uzrok) koji ini ugovornu
obavezu pravno obavezujuom jesu dva meusobno uslovljena obeanja iji je rezultat
sporazum, odnosno ugovor, odnosno ugovorna (ugovorne) obaveza (obaveze). Kada
se, dakle, jedan ugovor ralani na svoje sastavne elemente, mogu se nai dva
obeanja, ali ta dva obeanja su povezana jedinstvenom karikom koja se zove kauza
ugovora.
etvrta grupa prigovora obeavajuim teorijama upravo se zasniva na tvrdnji
da one ne mogu da objasne pravilo obzirnosti (consideration), odnosno kauzu
ugovora. Osnov za ovakav stav, njegovi branitelji nalaze u tvrdnji, koja se na prvi
pogled ini loginom, da obeanje kao koncept ne moe biti sutinski razliito ako
je dato pojedinano ili ako je dato u zamenu za neku radnju ili obeanje od dunika,
a upravo je to uslov teorija koje podravaju kauzu, odnosno consideration. Smatramo,
naprotiv, da upravo teorija kauze da je jedinstven i dovoljno konzistentan odgovor na
problem obavezujueg dejstva obeanja u smislu stvaranja ugovorne obligacije. Kao
to je ve napomenuto, a o tome sledi posebno izlaganje, kauza ini tu neophodnu
vezu koja dva ugovorna obeanja pretvara u novo pravo, odnosno obavezu, koja,
sa stanovita
206
sutine, stvara punovanu i obavezujuu obligaciju. Iz tog razloga je, verovatno,

najprikladnije takva obeanja nazvati kauzalnim obeanjima. Na taj nain se ujedno i
ini razlika izmeu obinih obeanja, koja imaju posledice na planu morala, utivosti
i uopte drutvenih konvencija, ali ne i u materiji obligacionog prava. Sa stanovita
kauze se objanjava i niz drugih prigovora koji se ine teoriji obeanja. Tako, pravne
posledice koje utiu na sudbinu ugovora a zasnivaju se na zabludi, vioj sili, sluaju,
raskidu ugovora zbog neispunjenja, promenjenih okolnosti (rebus sic stantibus) i sl.,
stavljaju se u posebnu grupu prigovora. Meutim, zastupnici takvog shvatanja ak i
tada ne mogu da izbegnu argumentaciju koja ih volens nollens vodi ka teoriji kauze.
U tom smislu oni brane teorije obeanja preko potrebe ireg tumaenja namere
stranaka, to daje za osnovu sudu da donese zakljuak da su strane podrazumevale da
ugovor ne bi trebalo da bude obavezujui u sluajevima kada se neke pretpostavke o
injenicama pokau kasnije netanim, ili ako se promene okolnosti, ili doe do
povrede ugovora. Ali, kada se doe do sluaja koji se ne moe objasniti putem ireg
tumaenja, i u teoriji koja se bavi ugovorima u sistemu common law, pominjanje
pravila obzirnosti (consideration), dakle, kauze ponovo postaje aktuelno. Treba uoiti
da je i tumaenje ugovora, kao i cela grupa sluajeva koja utie na mogunost
prestanka ugovora zbog delovanja razliitih injenica koje su nastupile posle
njegovog nastanka, a koje ili onemoguavaju njegovo ispunjenje ili ga znatno
oteavaju, upravo neposredno povezana s kauzom ugovora, jer ona daje odgovor na
pitanje zbog ega su se stranke uopte obavezale, zato su zakljuile ugovor. Drugim
reima, kauza daje odgovor na sutinsko pitanje uzroka nastanka ugovorne
obligacije, a to je deo njene sadrine, to je bio presudan razlog zbog koga je privatna
autonomija ugovornih stranaka, putem meusobnih obeanja, kreirala upravo
konkretnu obligaciju. Da li je uopte mogue saznati sadrinu konkretne ugovorne
obligacije bez otkrivanja uzroka njenog nastanka? Smatramo da je odgovor
oigledan.
Peta grupa prigovora odnosi se na postojanje i u modernim pravima sve vee
prisustvo imperativnih pravila koja znatno ograniavaju privatnu autonomiju
ugovaraa. Na taj nain ona neposredno utiu na obeanja stranaka, odnosno
prinudni propisi ponitavaju sva obeanja koja su stranke ugovorile, a koja nisu u
saglasnosti s takvim normama. Sve vei broj pravnih standarda,
Knji druga Ugovori

207
posebnih prava koja pripadaju jednoj ugovornoj strani (npr. takozvana potroaka
prava), stvara brojna i sloena pravila koja su, htele to stranke ili ne, bile svesne toga
ili ne, deo njihovog ugovora. Zato se namee pitanje kako se ta injenica, injenica
sve veeg upliva imperativnih pravila, i to ne samo sa stanovita sadrine ve i sa
stanovita obavezne forme ugovora, uklapa u teorijski sistem koji se zasniva na
obeanju koje ima mo stvaranja obligacije? Pri odgovoru na to pitanje treba,
mislimo, poi od ireg aspekta potrebe postojanja imperativnih propisa u
obligacionom, a time i ugovornom pravu. Prinudni propisi, pored ostalog, slue i zato
da podre osnovna naela obligacionog i ugovornog prava. To je upravo sluaj i kada
je re o upotrebi pravnih standarda i zatiti jedne ugovorne strane, npr. u
potroakim ugovorima. Ako je pravna ravnopravnost stranaka jedan od postulata
na kome poiva savremeno ugovorno pravo, sasvim je jasno da u sluaju stupanja u
ugovorni odnos jednog fizikog lica, kao kupca, i jednog monog pravnog lica
(sistemi robnih kua, lanci trgovinskih centara, ak multinacionalne kompanije), kao
prodavca, ovaj drugi je u svemu u prednosti nad prvim i da zato pravo mora da
intervenie u cilju relativnog, i to (barem) pravnog ujednaavanja poloaja ugovornih
strana. Strane koje zasnivaju svoj obligacioni odnos na obeanjima, moraju biti
makar u slinim (pravnim) poloajima, jer kao to je poznato, ekonomska nadmo
jedne strane lako moe dovesti i do pravne nadmoi (diktiranje nepovoljnih
ugovornih odredaba po slabiju stranu, izbegavanje ugovorne odgovornosti i sl.) Da bi
kauza bila valjana, ugovarai moraju biti, barem priblino, u pravno ravnopravnom
poloaju. Jer ako je jedna ugovorna strana u poloaju da diktira uslove ugovora, a
druga nema izbora osim da obea" nametnuto, to nije realizacija privatne
autonomije obe ugovorne strane, ve, naprotiv, samo jedne. To je, drugim reima,
ucena, odnosno prihvatanje" nametnutog, to je materija mana volje, a ne slobode
volje i privatne autonomije. Ista je argumentacija, mutatis mutandis, i u drugim
vrstama ugovora koji trpe ak i jai uticaj imperativnih propisa, pa i nekih ugovora
koji danas imaju izraenu javnopravnu komponentu, kao to su ugovori o radu. Na
taj nain, imperativni propisi, pa ak i meanje javnog prava u ugovorne odnose,
nema karakter peremptornog prigovora obeavajuim teorijama. Naprotiv, danas se
kontrola doputenosti, odnosno nedoputenosti ugovornih odredaba, odnosno
sadrine ugovorom stvorene obligacije, upravo moe najefikasnije ostvariti
ispitivanjem kauze i predmeta ugovora.
esta grupa prigovora teorijama koje se zasnivaju na obeanjima vrlo je
naelne prirode i crpe svoju argumentaciju iz graninog podruja prava i morala,
zbog ega neki autori smatraju da su to, u stvari, prigovori moralnog karaktera.
Polazite ovog prigovora je filozofskopravnog karaktera na
208
kome posebno insistira savremena liberalna misao. Naime, klasino liberalno

shvatanje je bilo zasnovano na ideji drave kao nonog uvara", koja, uproeno
reeno, ima zadatak da uva javni red i mir. U svemu ostalom, pa i u ekonomiji,
treba da vlada princip lessezfairea. Moderna liberalna misao, poevi od Dona
Stjuarta Mila, smatra da drava ne treba da se mea u lina prava pojedinaca koja
proistiu iz njegovih graanskih sloboda. Intervencija drave je doputena samo u
sluaju kada jedan subjekt prava vrea prava drugog, ili pak preti da e to uiniti
(naelo povrede). Dakle, pravo drave da se mea u line odnose pojedinaca aktivira
se samo pod uslovom da je dolo do povrede subjektivnih prava pojedinaca u
navedenom smislu. Dosledno tome, dravi se stavlja naelan prigovor ija je sutina u
sledeem: poto u ugovornim odnosima postoji sloboda ugovaranja i ravnopravnost
stranaka, dakle, jedan isto privatnopravni odnos koji se zasniva na obeanju, kako
onda drava moe jedno obeanje da snabde prinudnim dravnim sankcijama?
Drugim reima, odsustvo povrede oduzima legitimitet dravi da se mea u privatna
prava pojedinaca, a obeanje nije ni povreda niti pretnja povredom, ve zadata re
da e se drugoj strani uiniti neto za nju korisno. Kao odgovor na ovu naelnu
primedbu moe se, pre svega, postaviti protivpitanje: da li je liberalistiki stav
neprikosnoven, odnosno da li je on uopte danas vladajui princip? Oigledno da
nije. Drava danas, nesporno, intervenie, kako posredno, tako i neposredno, pa i
putem sankcija, u svim oblastima ivota drutva, posebno u oblasti ekonomije,
meudravne/meunarodne trgovine, ak i sporta. Ali i tu nespornu injenicu
moemo ostaviti po strani. U nauci je uinjeno vie pokuaja da se neposredno
opovrgne ova vrsta prigovora.
Jedan od pokuaja odbrane obeavajue koncepcije bio je zasnovan na potrebi
potovanja obeanja kao drutvene konvencije, koji je, dakle, zasnovan na
moralnom naelu. Povreda obeanja je nesumnjivo injenje neeg loeg, a to je
ujedno i povreda moralnog naela, kao i povreda drutvene konvencije. Takve, pak,
povrede ine osnov graanskopravnog delikta. Odgovor je usledio da bi onda svaka
povreda drutvene konvencije opravdavala dravne sankcije, a to oigledno ne moe
biti cilj prava.
Knji druga Ugovori
209
U traganju za argumentima koji e podrati model obeanja dolo se i na ideju

da se uini odgovarajua analogija s pravom svojine, u smislu da se na poverioca
gleda kao na vlasnika prava na dunikovu obavezu odreene prestacije. Jer, ukoliko
je poverilac vlasnik takvog prava, neizvrenje bi znailo povredu koja je, po svojoj
pravnoj prirodi, ista kao i povreda svojine. Meutim, tu se javlja jo jedan problem, jer
ako je obaveza koja nastaje obeanjem u sutini isto to i svojinsko pravo, to ide u
prilog prenosnim (translativnim teorijama), jer podrazumeva da je takvo pravo ve
postojalo kod dunika, te ga je on ugovorom preneo na poverioca. Otuda, da bi se
odrao osnovni koncept obeavajuih teorija, treba objasniti i to da je pravo koje po
osnovu ugovora pripada poveriocu, a koje je slino svojini, nije preneto na
poverioca, ve je nastalo u trenutku zakljuenja ugovora. Nama se ini da kauzalno
obeanje predstavlja dovoljan razlog za zasnivanje pravne obaveze, dakle, obligacije,
koja ujedno opravdava obeavajue teorije i ini analogiju sa stvarnim pravom, u
navedenom smislu, kako nepotrebnom, tako i bespredmetnom. Dokaz za ovaj stav
je i teorija posebnog odnosa", koja, u okviru obeavajuih teorija, pokuava da prui
sutinsko opravdanje njihovog polazita.
Teorija posebnog odnosa ima ambiciju da odgovori na jedno od najsloenijih pitanja
koja se postavljaju u vezi s prigovorom obeavajuim teorijama. Taj prigovor moe se
svesti na sledee: obeavajue teorije kao da sadre maioniarske trikove, gde se ni iz
ega stvara neto! Dakle, taj prigovor treba obesnaiti tako to bi se dokazalo da su
obeanja sposobna da stvore nova prava.
Prema ovom shvatanju, uobiajena je pravna situacija da se prema bilo ijem
interesu ponaamo isto, tj. da na isti nain rangiramo svaiji interes. Meutim,
obeanje koje se zasniva izmeu dva lica, odnosno dve strane, i to obeavaoca
dunika i obeajnika poverioca, poseban je odnos, blizak odnos, zasnovan na
poverenju. To znai da je upravo obeanje konstitutivni element takvog odnosa. Da
bi jedan odnos bio poseban, u navedenom smislu, obeanje treba da bude iskljuivi
razlog inidbe. Ukoliko nema ove iskljuivosti, nema ni posebnog odnosa. Ali taj
poseban odnos se ne zasniva na celihodnosti, jer celishodnost, shvaena u irem
socijalnom smislu, stvara posebna
210
Prof. dr Oliver Ani: Obliciono pravo
dobra, kao to su uveanje blagostanja, bogatstva drutva a time i pojedinaca,

poverenja, savesnosti i potenja i dr. U stvari, ispunjenje obeanja esto se poklapa
sa celihodnou, ali celishodnost nije conditio sine qua non obeavajuih ugovornih
obligacija. Obeavajua obligacija i nema funkciju celishodnosti, npr. da uini
dobro drutvu, odnosno pojedincu. Obeavajua obligacija je pre obligacija koja,
kao pitanje poverioevog prava, predstavlja dunost koju treba ispuniti jer je nastala
inom obeanja. U tom smislu, poverioev interes treba smatrati posebnim i taj
interes iskljuuje obzir prema optem blagostanju ili linoj koristi. U svakom sluaju,
obligacije nastale na osnovu obeanja uvek se duguju tano odreenom licu, a ne
drutvu u celini. Nepotovanje obeanja takoe ima relativno dejstvo, dejstvo inter
partes.
Nama se ini da je poseban odnos, upravo onako kako ga postavlja istoimena
teorija, samo posledica jednog dubljeg odnosa. Ne moe biti sporno da se ugovorom
stvara obligacija koja proizvodi posebnu vezu izmeu poverioca i dunika. Ta veza
moe da se oznai i posebnom, bliskom, vezom osobitog poverenja, ali to ne moe
biti uzrok i sutina takve veze. Naprotiv, posebna veza je rezultat kauzalnog
obeanja, jer je uzajamnost interesa koja se ogleda u obostranom obeanju
ispunjenja ugovorene prestacije i dovela do konkretnog ugovora, odnosno na
ugovoru zasnovane konkretne obligacije. Pravna obaveznost obligacije nije
proizvod posebnog odnosa, ve je poseban odnos proizvod kauzalnog obeanja,
koje kao ugovor predstavlja jedan od osnovnih instrumenata ostvarivanja i uivanja
stvarnih prava. Stvarna, odnosno apsolutna prava ive" preko obligacionih,
odnosno relativnih prava. Priznavanjem obavezujueg dejstva kauzalnim
obeanjima izraava se i potovanje oveka kao razumnog bia. Obeanja
nerazumnih, kao i nerazumna obeanja, a to je posebno vidljivo iz kauze ugovora,
uvek dovode do mogunosti ulaska u polje nevanosti ugovora, odnosno apsolutne
ili relativne nitavosti ugovora. Tu uvek treba imati na umu da je bitno da
kauzalnost obeanja postoji i u vreme nastajanja ugovora, ali i za sve vreme
njegovog trajanja, odnosno sve do njegovog ispunjenja. Kada se, dakle, kae
kauzalno obeanje, to znai ujedno i razumno obeanje koje stvara odreene
obaveze, ali podrazumeva (preutno, ako nije ugovoreno izreno) i odrena prava.
Ta kauzalna, dvostruka veza, veza reciprociteta, uzajamnosti, zasnovana na
racionalnom i pravno doputenom razlogu, stvara obavezu samim tim to je
uzajamna i to je jedna strana ne moe samovoljno raskinuti. Ona, naelno, moe
biti raskinuta samo onako kako je i nastala: uzajamnom voljom stranaka, dakle,
novim kauzalnim negiranjem ranijeg obeanja, obeanja da se vie neemo
drati ranijeg obeanja. To e
Knji dru Ugovori
211
ponititi kauzalnu vezu koja je ranije spojila dva razumna obeanja, na osnovu ega
e se izvriti punovani povraaj u preanje stanje, stanje pre nastanka ugovorne
obligacije.
Imajui sve to na umu, moe se zakljuiti da kauzalno obeanje, u navedenom
smislu, obesnauje est najznaajnijih prigovora koji se upuuju obeavajuim
teorijama ugovora.
Konano, teorija obeanja daje osnov za objanjenje pet kljunih odlika
ugovornog prava: (1) sloboduugovaranja; (2) dispoziciju subjekata; (3) zatitu prava
prinudnim ispunjenjem i naknadom tete; (4) relativno dejstvo ugovora; (5) kauzu
ugovora.
2.2.1. Sloboda ugovaranja
Kao to je reeno, jedno od dva najira naela graanskog prava je privatna
autonomija. Ona se u materiji ugovora ostvaruje preko naela slobode ugovaranja.
Sloboda ugovaranja postoji u svom kontinuitetu od antikih prava do danas, uvek
prisutna, ali sa svojim veoma pokretljivim granicama". Sloboda ugovaranja
podrazumeva pravo subjekata na osnovnu opciju: ugovarati ili ne, stupiti u ugovorni
odnos ili ne stupiti.
Sloboda ugovaranja moe se u nauci postaviti ire ili ue. ire shvatanje
podrazumeva kako osnovnu opciju tako i dispoziciju subjekata, odnosno njihovo
pravo da odreuju sadrinu njihovog ugovornog odnosa. Ukoliko se sloboda
ugovaranja shvati ue, ona obuhvata samo osnovnu opciju, a sadrina obligacije
nastale putem ugovora podvodi se pod drugi pojam, pod dispoziciju subjekata
(stranaka, ugovaraa). Mogua su, naravno, oba pristupa, ali nama se ini da drugi
ima jednu prednost, jednostavno je pregledniji i time praktiniji za analiziranje.
Na prvi pogled moglo bi se konstatovati da je naelo slobode ugovaranja tako
logino i prirodno" da je, jednostavno, nepodobno za izuzetke. Ipak, i ovo osnovno
naelo ugovornog prava trpi odreene izuzetke. Ti izuzeci se odnose na sluajeve
obaveznog zakljuenja ugovora, saglasnosti treeg pri zakljuenju ugovora i izboru
saugovaraa. U nauci se ova grupa izuzetaka ponekad podvodi pod zajedniki
naslov: ogranienja slobode ugovaranja koja se odnose na akt zakljuenja ugovora.
a) Obavezno zakljuenje ugovora. Savremeni uslovi ivota podrazumevaju
poveane rizike od teta, koje se pak mogu javiti u takvom obimu da je praktino
212
nemogue da naknadu izvri pojedinac, pa ak ni pravno lice. Otuda se u poslednjem

stoleu ubrzano razvija posebna graanskopravna materija pravo osiguranja. Unutar
prava osiguranja razlikuje se dobrovoljno i obavezno osiguranje. Ovo poslednje
znai da postoje posebni propisi prema kojima postoji zakonska obaveza da
odreena lica stupe u ugovorni odnos s nekim osiguravajuim drutvom i da se
osiguraju od zakonom odreenih rizika. U pojedinim dravama, npr. na Novom
Zelandu, otilo se tako daleko da ne postoji deliktna teta koja nije pokrivena
ugovorom o osiguranju. Poznata su svuda u svetu obavezna osiguranja koja moraju
zakljuiti sva pravna ili fizika lica koja se bave javnim prevozom putnika, od taksi
prevoza, preko javnog gradskog, meugradskog ili meunarodnog drumskog,
vazdunog ili pomorskog saobraaja. Isto tako, vlasnici motornih vozila,
vazduhoplova i brodova, kao opasnih stvari, obavezni su da zakljue ugovor o
osiguranju koji pokriva eventualne tete nanete treim licima.
S druge strane, pravno ili fiziko lice koje se bavi linijskim prevozom
(prevozilac), duno je da primi na prevoz svako lice (putnika) i svaku stvar (poiljku)
koji ispunjavaju uslove odreene i objavljene u optim uslovima.
Slino tome, pravna lica koja se bave komunalnim uslugama, npr.
Elektrodistribucija ili Vodovod, duni su da zakljue odgovarajui ugovor sa fizikim
licem, ukoliko su ispunjeni zakonski uslovi.
Posledica nepotovanja ovih zakonskih odredaba sastoji se u naknadi
pretrpljene tete. U tom smislu, ukoliko lice koje je po zakonu duno da zakljui
neki ugovor, a po zahtevu zainteresovanog lica to ne uini, i to bez odlaganja,
duno je da mu naknadi pretrpljenu tetu. Pravno lice koje vri komunalnu ili drugu
slinu delatnost od opteg interesa odgovara za tetu ako bez opravdanog razloga
obustavi ili neredovno vri svoju uslugu. Razume se, opte pravilo o dunosti
naknade tete vai za obe strane, tako da i u sluaju kada putnik ili poiljalac stvari u
linijskom prevozu odustane od ugovora o prevozu, pre nego to pone njegovo
izvrenje, duan je prevoziocu da naknadi tetu koju ovaj trpi usled odustanka.
b) Saglasnost treeg. Savremeni uslovi ivota u kojima se sve dublje i sve ee
osea da javno mnjenje nema neposrednu kontrolu dobrih obiaja, koja je bila
karakteristina za male patrijarhalne sredine, namee razliite vrste zamena umesto
jedne takve ustanove. To se naroito odnosi na pravni
Knjga dru Ugovori
213
promet opasnim stvarima, kao to su vatreno oruje, otrovi i razne hemij ske ili
radioaktivne supstance, odnosno materijali koji mogu posluiti kao sirovina za
proizvodnju opasnih jedinjenja, ak i oruja koja mogu biti iskoriena za
teroristike ili druge protivpravne aktivnosti. Otuda se javlja potreba da se, pored i
uporedo s krivinopravnom odgovornou, odrede i razliite mere graanskopravne
prevencije. To je jedan aspekt saglasnosti treeg, i to javnopravni, to znai da se
saglasnost mora dobiti od javnog organa (administrativni, odnosno upravni organi u
upravnom postupku). Drugi aspekt je zatita privatnih, graanskopravnih interesa,
odnosno subjektivnih prava razliitih titulara. Takva sredstva zatite kako
javnopravnih, tako i privatnopravnih interesa u materiji obligacionog prava
javljaju se u vidu saglasnosti treeg lica u vezi sa zakljuenjem ugovora, i to u obliku
razliitih dozvola ili odobrenja.
Kada je za zakljuenje ugovora potrebna saglasnost treeg lica, ona se moe dati
ili pre zakljuenja ugovora, u kom sluaju je re o dozvoli, ili posle zakljuenja
ugovora, kada je posredi odobrenje, ukoliko zakonom nije propisano to drugo.
Razlika je oigledna, jer je dozvola prethodna saglasnost, saglasnost koja mora
prethoditi zakljuenju ugovora, dok je odobrenje naknadna saglasnost, koja se mora
pribaviti posle zakljuenja ugovora. U stvari, dozvola je uslov za zakljuenje
ugovora i ukoliko se ne pribavi, ugovor nije ni nastao (tzv. nepostojei ugovor). S
druge strane, odobrenje ima dejstvo odlonog uslova, jer ako bude naknadno
pribavljeno, ugovor je punovaan od trenutka njegovog zakljuenja, ex tunc, a
ukoliko ne bude pribavljeno, ugovor nee proizvesti pravno dejstvo, odnosno smatrae
se da nije ni zakljuen. Kada je re o zatiti javnih interesa, pitanje dozvole ili
odobrenja ureuje se posebnim, specijalnim propisima, npr. zakonima o nabavci,
dranju i noenju vatrenog oruja. U takvim sluajevima Zakon o obligacionim
odnosima ureuje samo naelna pitanja u vezi sa zakljuenjem ugovora. Meutim,
treba istai da odobrenje nadlenog organa ne moe, samo po sebi, da predstavlja
garanciju punovanosti ugovora, jer je to pitanje u iskljuivoj nadlenosti
obligacionog prava. Ukoliko su u pitanju privatnopravni interesi, Zakon o
obligacionim odnosima neposredno ureuje dozvole i odobrenja.
Forma dozvole ili odobrenja mora odgovarati formi ugovora za koji se
izdaju. Drugim reima, u pogledu oblika ugovora i oblika saglasnosti treeg mora
postojati paralelizam formi. Ipak, kada je re o zatiti
214
javnopravnih interesa, iz praktinih razloga, i to da bi se omoguilo dokazivanje, kao

i zbog potreba slubene dokumentacije, i za konsensualne ugovore za koje se po
zakonu trai saglasnost treeg, ta saglasnost mora biti u pisanom obliku. Npr. pri
kupoprodaji vatrenog oruja, iako je u pitanju pokretna stvar, to znai da vai naelo
konsensualizma, kupac mora prodavcu da ostavi jedan primerak dozvole za nabavku
oruja izdate od nadlenog organa unutranjih poslova (policije). S druge strane,
mogue je da jedno lice na osnovu valjanog titulusa stekne svojinu na vatrenom
oruju, npr. putem nasleivanja (kao univerzalni ili singularni sukcesor), ali poto je
za dranje ili noenje oruja potrebna saglasnost treeg, moguna su dva ishoda: ili
e vlasnik morati da otui oruje, naravno, licu koje ima potrebnu dozvolu za
nabavku, ili e samo pribaviti odobrenje za dranje ili noenje oruja i tako zadrati
svojinu na oruju. Ako je, pak, u pitanju privatnopravni interes, koji neposredno
ureuje Zakon o obligacionim odnosima, odredba o formi dozvole ili odobrenja ima
svoj puni smisao, jer e za konsensualne ugovore biti dovoljna i usmena saglasnost.
Kada je re o ugovoru o podzakupu u nekim sluajevima (npr. ugovoreno je
da se zakupljena stvar ne moe dati u podzakup bez dozvole zakupodavca)
potrebna je dozvola zakupodavca i Zakon ureuje pitanje pravnih posledica
odsustva takve dozvole. Slino je i u ugovorima o podlicenci kada je potrebna
dozvola davaoca licence, s tim to ovde dozvola mora imati pisani oblik. Dozvola
je potrebna i pri upotrebi zaloene stvari, jer je bez dozvole zalogodavca zabranjena
njena upotreba kako od zalogoprimca, tako i od treih lica.
Kada je re o odobrenjima, ona se takoe u Zakonu o obligacionim odnosima
javljaju na vie mesta. Tako, u ugovorima poslovno nesposobnih lica, moguno je
njihovo osnaenje (konvalidacija) naknadnim odobrenjem zakonskog zastupnika, a
odobrenje, odnosno njegovo odsustvo ima neposredan znaaj i za pravni poloaj
saugovaraa poslovno nesposobnog lica. Odobrenje je znaajno i u ugovorima o
zastupanju, u situaciji kada zastupnik prekorai granice ovlaenja, zatim pri
zakljuenju ugovora od neovlaenog lica, kao i kad trgovinski putnik zakljui
ugovor bez ovlaenja. Odobrenje je relevantno i u poslovodstvu bez naloga, jer ako
gospodar posla odobri injenje poslovoe bez naloga, taj odnos prerasta u ugovor o
nalogu, to ima posledicu da se poslovoa bez naloga smatra nalogoprimcem ex
tunc. Konano, odobrenje je
Knjta druga Ugovori_________________________________________________________21_5
relevantno i u pitanjima ispunjenja obligacije. Naime, ispunjenje se mora izvriti

poveriocu ili ovlaenom licu, a svakako ne treem licu, ali ako je ispunjenje od
dunika izvreno treem licu, bie punovano ukoliko ga je poverilac naknadno
odobrio.
Razume se da uee treeg, u smislu davanja dozvole ili odobrenja, naelno
ne menja relativni karakter obligacionog odnosa nastalog ugovorom, odnosno
njegovo dejstvo inter partes.
v) Izbor saugovaraa. U dravama u kojima ne postoji pravna jednakost tutulara
stvarnih prava, posebno svojine, moguna su razliita ogranienja u vezi sa
izborom saugovaraa. Npr. u sistemima s posebnim privilegijama u korist
kolektivnih oblika svojine, moguno je da titulari dravne ili drutvene svojine mogu
da zakljuuju ugovore o otuenju sredstava za proizvodnju (maina, fabrika, nekih
vrsta rudnih bogatstava i sl.), samo sa ugovaraem koji ima isti pravni status (npr.
prodavac i kupac, ili zakupodavac i zakupac, moraju biti subjekti koji imaju isti
pravni status dravna ili tzv. drutvena preduzea i sl.). Slino je i sa ugovorom o
zakupu, npr. davanje u zakup poljoprivrednog zemljita uz pravo preeg zakupa od
strane dravnih poljoprivrednih organizacija.
U dravama u kojima su svojina, i dosledno tome, ostala stvarna prava
izjednaena u pogledu prava i obaveza, dakle, u odnosu na sticanje, promenu i
prestanak takvih prava, tj. bez diskriminacije u odnosu na titulare, broj
ogranienja u odnosu na izbor saugovaraa je znatno suen. Ta ogranienja se
prvenstveno odnose na pravo pree kupovine, koje pak moe biti ugovorno i
zakonsko.
Ugovorno pravo pree kupovine se odnosi na sluaj kada se kupac posebnom
klauzulom ugovora o prodaji obavee da e o nameravanoj prodaji stvari i uslovima
prodaje odreenom licu izvestiti prodavca, kao i da e njemu (dakle, prodavcu iz tog
prvobitnog kupoprodajnog ugovora) ponuditi stvar pod istim uslovima i za istu
cenu. Ukoliko je za odreena lica pravo pree kupovine ustanovljeno zakonom, onda
je re o zakonskom pravu pree kupovine, npr. za suvlasnitvo na nepokretnostima,
za neke predmete koji imaju posebnu istorijsku ili umetniku vrednost, a u korist
muzeja i sl. Kada je re
216
o zakonskom pravu pree kupovine, lica koja imaju to pravo moraju biti
obavetena, i to u pisanom obliku, kako o nameravanoj prodaji, tako i o njenim
uslovima, pod pretnjom ponitenja prodaje. Inae, pravila o prodaji s pravom pree
kupovine, osim roka trajanja, shodno se primenjuju i na zakonsko pravo pree
kupovine.
2.2.2. Dispozicija subjekata
Dispozicija subjekata se odnosi na slobodu koju subjekti imaju u odnosu na
konkretan ugovor. To je, u stvari, primena slobode ugovaranja, koja je kao
najoptiji princip ugovornog prava apstraktna, jer podrazumeva samo osnovnu
opciju, ugovarati ili ne, na sasvim konkretan sluaj. Drugim reima, to je sloboda
ugovaraa da svojom slobodnom voljom urede sadrinu svog ugovora. Zakon o
obligacionim odnosima je dispoziciju subjekata svrstao u rang naela i dao joj, ini
se, moda, preirok marginalni naslov Autonomija volje: Strane u obligacionim
odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih
obiaja, da svoje odnose urede po svojoj volji." To znai da sadrina obligacije koja
nastaje ugovorom nije u nadlenosti zakona, ve ugovaraa. Takoe, navedena
odredba opominje da ta nadlenost u odreivanju sadrine nije bezgranina, ve
je, naprotiv, omeena irokim granicama koje su postavljene imperativnim
normama, javnim poretkom i etikom sutinom prava koja je okupljena oko pojma
dobrih obiaja. Znaaj volje stranaka vidljiv je i u osnovnim pravilima tumaenja,
gde je odreeno da se pri tumaenju spornih odredaba ugovora ne treba drati
doslovnog znaenja upotrebljenih izraza, ve treba istraivati zajedniku nameru
ugovaraa...
a) Prinudni propisi. Volja ugovaraa, odnosno njihova obeanja moraju se
kretati u okvirima prinudnih, imperativnih propisa. Prinudni propisi koji
ograniavaju slobodu volje, odnosno slobodu obeanja pravnih subjekata mogu biti
veoma raznovrsne prirode: graanskopravni, tj. privatnopravni propisi, domai i
meunarodni, ali i krivinopravni, upravnopravni, i to ne samo zakonski ve i
podzakonski akti, npr. u odreenim situacijama (nestaica nekih znaajnih vrsta
robe i sl.) vlada moe, saglasno ustavnim propisima, da donese uredbe koje imaju
posledice i na obligacione ugovore. Prinudne propise predvia, naravno, i osnovni
izvor obligacionog prava u nas, a takve norme se nalaze u osnovnim naelima
Zakona o obligacionim
Knjga dru Ugovori

217
odnosima, ali i u nizu konkretnih normi. Imperativni propisi se, u stvari, odnose na
sadrinu ugovora i od njih zavisi doputenost, odnosno nedoputenost predmeta i
kauze ugovora. Prinudni propisi su statian pravni pojam, jer je njihov broj, ma
koliko velik, uvek odreen u datom trenutku u jednoj dravi, odnosno pravno
organizovanoj zajednici (npr. Evropskaunija), odnosno taj pojam je neposredno
vezan za numerus clausus pozitivnopravnih propisa koji u materiji ugovora imaju
kao posledicu apsolutnu nitavost, koja moe pogoditi ugovor u celini ili samo neke
njegove klauzule.
b) Javni poredak. Javni poredak se moe shvatiti u irem ili uem smislu. U
irem smislu, to je skup svih ograniavajuih pravila koja ine granicu izmeu
doputenog ili nedoputenog u ugovornom pravu. U irem smislu, dakle, javni
poredak podrazumeva i prinudne propise, i dobre obiaje, i moralne norme. Ipak,
relevantni propisi i u uporednom pravu, ali i domai propisi ine razliku izmeu
imperativnih normi, javnog poretka, dobrih obiaja; ponekad se izdvajaju i
moralne norme, a ponekad se podrazumevaju u prethodnim pojmovima, to nam
daje, ini se, dovoljno razloga da u ugovornom pravu javni poredak posmatramo sa
ueg stanovita.
Meutim, i sa ueg stanovita razmatran, javni poredak kao da izmie jednoj
do kraja odreenoj definiciji. To je razlog to se u nauci javlja itav spekar razliitih
shvatanja ovog pojma. Prva grupa autora smatra da postoji praktina nemogunost
da se u prisustvu ogromnog broja propisa koji postoje u savremenim dravama
izdvoje oni koji bi inili okvire javnog poretka. Zbog toga je precizna definicija ne
samo nemogua ve i nepotrebna, i stoga, konkretizovanje javnog poretka treba
prepustiti sudovima, koji e na osnovu bitnih elemenata svakog sluaja odgovoriti
na to znaajno pravno pitanje. Druga grupa se delimino slae sa osnovnom idejom
prve, a to je da, usled sloenosti pojma, nije mogue dati vrstu definiciju javnog
poretka. Ipak, to ne treba da predstavlja izgovor za izbegavanje pokuaja da se daju
odgovarajue karakteristike ovog pojma, jer bi u suprotnom sud dobio i suvie
218
iroku slobodu za ureenje ugovornih odnosa, slobodu koja bi se mogla toliko udaljiti
od volje, odnosno pravog obeanja ugovaraa, da bi to vodilo u pravnu nesigurnost.
Trea grupa smatra da problem treba pojednostaviti, i to tako to e se izvriti
klasifikacija zakona javnog poretka, odnosno sainiti lista svih propisa koji ulaze u
taj pojam. etvrta grupa autora je, u stvari, raznorodna, jer ono to im je zajedniko
jeste da se svi zalau za jedinstven kriterijum u istraivanju javnog poretka, ali jedni
polaze od kriterijuma zajednikog dobra, onoga to ini sutinu socijalnog interesa,
drugi smatraju da su to norme dravnog poretka, bez kojih bi se dovelo u pitanje
funkcionisanje drave, dok trei javni poredak poistoveuju s prinudnim propisima,
a etvrti s drutvenom solidarnou i sl.
Profesor Slobodan Perovi smatra da je javni poredak ustanova drutvenog i
pravnog poretka koja je sloenija od jednostavnog izraza nekog zakonskog propisa, jer
predstavlja simbiozu elemenata pravnog i drutvenog poretka uopte. To je takva
ustanova koja je sainjena od mnotva osnovnih principa koje prihvata jedna
drutvena zajednica u svom trajanju i to principa ekonomske, filozofske, etike,
politike i pravne prirode"..., to su drutvene norme koje na opti nain izraavaju
opredeljenja i stremljenja jedne drutvene zajednice u odreenom vremenu". Na
osnovu obimne analize naune grae, prof. Perovi zakljuuje da u materiji ugovornog
prava javni poredak je skup principa na kojima je zasnovano postojanje i trajanje
jedne pravno organizovane zajednice, a koji se ispoljavaju preko odreenih drutvenih
normi koje su u domenu predmeta i cilja ugovora tako postavljene da ih ugovorne strane
moraju potovati".
ini se da navedena definicija obuhvata javni poredak u irem smislu, jer ako
Zakon ini razliku izmeu prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih obiaja, to
znai da postoji neka granica izmeu ova tri pojma. Naravno, u nauci se mogu i sva
tri navedena pojma podvesti pod jedan, pa i pod pojam javnog poretka, ali tada je
potrebno nainiti napomenu da je to smisao takvog vieg pojma, jer u suprotnom
moe lako doi do terminolokih sporova, koji su inae najei u nauci.
Nama se ini da je javni poredak (u uem smislu) satkan od onih pri nudnih
reenja koja nisu obuhvaena prinudnim propisima i dobrim obiajima.
Prinudni propisi moraju imati konkretan karakter, to su sa svim odreene
naredbe ili zabrane i njih karakterie numerus clausus.
Knjga druga Ugovori________________________________________________________21j>
Dobri obiaji su pak pravila ponaanja, nastala ponavljanjem, dugotrajnom

primenom u odreenoj sredini i prihvaena su kao pravilo u toj sre dini, ije
nepotovanje prati drutvena sankcija. Zakoni, pa i Zakon o obligacionim
odnosima, ponekad upuuju na primenu mesnih obiaja (tako faktiki postaju
pravni obiaji), npr. dunost tetnika da nadoknadi trokove mesno uobiajene
sahrane. Dobri obiaji su posebno znaajni u trgovinskom pravu.
Kada je re o javnom poretku, smatramo da tu ulaze svi oni obavezni propisi
koji nisu obuhvaeni konkretnim imperativnim propisima ili dobrim obiajima.
To znai da sva naela, sadrana u ustavnim i zakonskim propisima, koja imaju
prinudni karakter, ali koja nisu konkretna i koja se zato ne mogu neposredno
primeniti, ulaze u pojam javnog poretka. Tu spadaju i tzv. pravni standardi,
odnosno generalne klauzule, kojima se sudiji daju odreene, ue ili ire, smernice u
vezi s primenom odgovarajuih normi. To je, u stvari, duh" jednog pravnog sistema,
koji mora konkretizovati sud u svakom konkretnom sluaju. To je isto pravno
pitanje koje se reava putem sistematskog i ciljnog tumaenja svih
pravnorelevantnih naela u konkretnom pravu, a povodom konkretnog pitanja. Na
ugovornom planu, javni poredak ine, dakle, sva pravnorelevantna pravila koja
nisu obuhvaena pojmovima prinudnih propisa i dobrih obiaja, a koja se javljaju
kao ogranienja sadrine ugovora. To su ona ogranienja koja nisu konkretizovana,
ali koja se mogu konkretizovati u sudskom postupku iz naelnih i drugih odredaba
koje imaju opti karakter. Ta konkretizacija javnog poretka, poto se odnosi na
sadrinu ugovora, uvek se javlja ili u materiji predmeta ili u materiji kauze ugovora.
Konkretizacija javnog poretka podrazumeva tumaa koji poznaje duh"
celokupnog pravnog sistema.
v) Dobri obiaji. Obiaji su nepisana pravila ponaanja, koja su nastala spontano
dugotrajnim upranjavanjem faktikog ponaanja, a koja su prihvaena u odreenoj
iroj ili uoj drutvenij grupi. Da bi faktiko ponaanje predstavljalo obiaj, potrebno
je da u takvoj drutvenoj grupi postoji svest o obaveznosti ponaanja, ono se, dakle, u
datoj sredini doivljava kao norma. Ako takvu svest ne prati pravna, ve samo
drutvena sankcija (bojkot, prezir i sl.), re je o faktikom obiaju. Ukoliko pak
zakon upuuje na primenu obiaja, posredi je pravni obiaj. Takvo upuivanje moe
biti generalno, opte,
220
to je naroito sluaj kada je u pitanju trgovinsko pravo, a moe biti i posebno,

specijalno upuivanje. Konano i stranke svojim ugovorom mogu da predvide
primenu obiaja. No, bez obzira na to koja je vrsta obiaja u pitanju, da bi bili
primenjeni u konkretnom sluaju, moraju biti podobni da budu podvedeni pod
dobre obiaje". Koji su to dobri obiaji jeste pravno pitanje, koje e oceniti sud u
svakom konkretnom sluaju, imajui na umu, pre svega, kompleks moralnih normi
koje su vladajue u trenutku ocene. Naime, moguno je da u nekoj sredini postoje
takvi obiaji koji e, sa stanovita celokupnog pravnog sistema, naroito kroz
prizmu javnog poretka, ali i vladajuih moralnih shvatanja datog drutva, da budu
ocenjeni kao loi obiaji i tada im sud nee dati podrku, naprotiv. Konano, uvek
treba imati na umu da su dobri obiaji samo jedna od manifestacija temeljnog naela
savesnosti i potenja koje vlada u celokupnoj materiji graanskog, odnosno privatnog,
a time i obligacionog prava. Drugim reima, da li e jedan obiaj biti prihvaen kao
dobar, zavisi od testa koji e mu se postaviti kroz filter savesnosti i potenja,
odnosno moralnih normi sredine u kojoj se pitanje postavlja, ali i celine javnog
poretka datog pravnog sistema. Povreda dobrih obiaja, a time i moralnih shvatanja
drutva, mogua je naroito u odnosu na kauzu ugovora. Primena dobrih obiaja
upravo govori u prilog obeavajuim teorijama, jer je dranje date rei, odnosno
ispunjenje uinjenog obeanja opte mesto u obiajima svih naroda.
I) Zakonom odreena sadrina ugovora. Za teoriju volje, odnosno obeanja
problem predstavljaju oni ugovori, sve prisutniji u modernim pravima, u kojima
zakon ureuje vei ili manji broj bitnih elemenata. Dodue, za stranke uvek ostaje
osnovna opcija: zakljuiti ugovor ili ne. Ipak, u takvim ugovorima volja stranaka,
odnosno uzajamna obeanja imaju veoma suen obim.
Ugovori u kojima je zakonom regulisana sadrina esto se javljaju pri
kupoprodaji deficitarne i ivotno znaajne robe (npr. osnovni prehrambeni
Knji druga Ugovori
221
artikli, gorivo) ili u ugovorima u kojima je mogua velika faktika nejednakost, pa

time i ugroenost jedne strane (npr. ugovori o kreditu), a ponekad je moguna i
kombinacija navedenih razloga (npr. ugovor o graenju).
Za nastanak, odnosno punovanost ugovora sa zakonom ureenom sadrinom
dovoljna je saglasnost volja stranaka za zakljuenje ugovora, jer ako su bitni elementi
odreeni (npr. cena je ureena zakonom ili podzakonskim aktom na osnovu
zakonskog ovlaenja), podrazumeva se da je ugovorena ona cena koja je propisana.
ak i kada je ugovorena via cena, vai propisana.
Sankcije za nepotovanje zakonom ureene sadrine ugovora, pored
graanskopravnih (nevanost ugovora, te restitucija i naknada tete), mogu biti i
krivinopravne (novane kazne, zatvor) i upravnopravne (novane kazne).
d) Formularni ugovori. Formularni, ili ugovori po pristupu, odnosno athezioni
ugovori su takvi ugovori u kojima jedna strana unapred odreuje sve elemente
ugovora, a druga strana ima samo osnovnu opciju da pristupi tako formulisanom
ugovoru, odnosno da zakljui ugovor s ve ponuenom sadrinom, ili ne, npr. u
raznim vrstama ugovora o osiguranju. Uobiajeno je rei da je ona strana koja
formulie sadrinu ugovora ekonomski nadmona i da se zato druga strana moe
nai u nepovoljnom poloaju kada pristupi ugovoru. Otuda zakon predvia razliite
predostronosti u korist slabije strane, odnosno strane koja pristupa ugovoru, npr.
nitavost nekih odredaba optih uslova kada se protive kauzi ugovora ili dobrim
poslovnim obiajima, zatim, pri tumaenju takvih ugovora prednost e se dati, u
smislu povoljnijeg tumaenja, strani koja pristupa. Na taj nain zakon pokuava da
dve faktiki nejednake volje, odnosno dva obeanja do kojih nije dolo pod faktiki
jednakim uslovima dovede do podnoljive (ne)jednakosti.
2.2.3. Zatita prava prinudnim ispunjenjem i naknadom tete
U graanskom pravu je sankcija imovinska, a ne lina. Sam pojam pravnog
posla, pa time i ugovora i izraena volja, odnosno dato obeanje odnosi se na
imovinu pravnih subjekata. U ugovornom pravu, dakle, valjanost promena u imovini
jedne, odnosno druge strane, zavisi od valjanosti ugovora. Poremeaj na tom planu,
npr. jedna strana nije izvrila svoju obavezu, izaziva upotrebu odgovarajuih pravnih
sredstava da bi se odnosi izmeu imovina pravnih subjekata, ovde ugovaraa,
nivelisali u skladu sa sadrinom ugovora. To se moe uiniti prinudnim izvrenjem,
povraajem datog (restitucijom) i naknadom tete. Prinudno izvrenje nije nita drugo
nego ispunjenje silom (pravnom
222
prinudom) onoga to je obeano da e se ispuniti dobrovoljno, milom". Prinudno

izvrenje moe biti praeno naknadom tete. Npr. dosueno je prinudno izvrenje i
naknada tete u vidu izgubljene dobiti. Kao to smo videli, prinudno izvrenje je
obeanje koje nije bilo ostvareno dobrovoljno, ali se sada ispunjava silom, a
izgubljena dobit je onaj materijalni deo obeanja koji bi bio ostvaren (materijalizovan)
da je obeanje bilo blagovremeno ispunjeno.
Razume se, ima situacija kada nije mogue ostvariti prinudno ispunjenje, te
bude dosuena stvarna teta i izgubljena dobit. S teorijskog stanovita, takvo reenje
se i ne razlikuje od prethodnog sluaja, u smislu da oteeni ugovara treba da se
dovede u ono imovinsko stanje koje bi postojalo da je obeanje ispunjeno. Svako
obeanjeu ovom smislumoraimati svoj imovinski ekvivalent, jer u suprotnom, takvo
obeanje ne bi moglo biti relevantno za graansko, odnosno obligaciono pravo. ak i
u onim sluajevima kada se to prima facie ne vidi, ugovor ima obostrani ekvivalent,
makar posredan i latentan.
2.2.4. Relativno dejstvo ugovora
Izjave volje koje stvaraju obeanja moraju biti upuene na odreeno lice, jer u
obligaciji moraju postojati dve odreene strane: poverilac i dunik. Zato je i utovor, kao
izvor obligacija, odnos inter partes. Obeanje jeupueno odreenom, odnosno odredivom
licu, te obligacija uvek obuhvata dva odreena lica, zbog ega se ostala lica smatraju
treim licima za koja ugovorno obeanje predstavlja res inter alios acta, a to ima kao
posledicu da aliis neque nocere neque prodesse potest.
Svaki ugovor je jedan smisleni, ciljni akt volje obeju strana. Svaka strana,
naravno, vodi rauna o svom interesu i eli da postigne odreeni cilj, zbog ega i
ini jedno ciljno, kauzalno obeanje. To znai da je ugovor kauzom povezano
obeanje, u stvari, dva obeana ponaanja spojena u jednu celinu i zato se takvo
obeanje, dakle, ugovor, uvek mora sagledati hinc atque hinc, sa obe strane. Dosledno
tome je osnovno pravilo tumaenja, a to je ispitivanje namere obeju strana,
ispitivanje njihovog zajednikog cilja, ergo utvrivanje kauze. Sve to upuuje na
zakljuak da je ugovor celina dva kauzalna obeanja, odnosno da ugovor mora imati
svoju kauzu.
Knjga druga Ugovori
223
2.2.5. Kauza ugovora

Svaka promena u imovini ima svoj razlog, uzrok promene. Kauza je pravno
podoban osnov, uzrok promene u status quou subjektivnih graanskih prava. Ona
objanjava input i output koji se odigrava u imovini, odnosno imovinama pravnih
subjekata. Ako u konkretnom sluaju postoji valjana kauza, postoji i pravno
osnovano obogaenje, ali i obrnuto, jer ako nema valjane kauze, postojae, u krajnjoj
liniji, uvek pravno neosnovano obogaenje. Otuda i u onim pravima u kojima se
kauza izreno ne predvia ona, u stvari, postoji. To je razlog zbog kojeg u pravima u
kojima nije podignuta na rang zakonske ustanove, postoji rairen sistem primene
neosnovanog obogaenja, koji posredno govori o odsustvu, odnosno nedoputenosti
kauze, kao to je to, npr. sluaj u nemakom pravu. Doputena kauza znai doputenu
promenu, nedoputena kauza, odnosno njeno odsustvo otvara pitanje posebnog izvora
obligacija, pitanje naknade tete. U vanugovornim obligacijama kauza se, u stvari,
sastoji iz lanca uzronosti koji je u osnovi isti kao u prirodnim naukama.
Sa stanovita ugovora, kauza je razlog preuzimanja ugovorne obaveze, odnosno
kauzalno obeanje je uzrok pravne obaveznosti ugovora. Kauzalna obeanja su
upravljena na stvaranje, promenu i prestanak obligacije. Kauza je ratio contracti.
O kauzi obligacije ve je bilo rei, a o kauzi ugovora sledi posebno izlaganje.
2.3. Teorije poverenja i teorije oslanjanja
Teorije poverenja, naravno modernizovane, koje imaju i svoje zastupnike u
savremenim pravima, prethodile su teorijama oslanjanja. U stvari, teorije oslanjanja
samo su logiki nastavak teorija poverenja. Teorija poverenja je postavljena u prvoj
polovini XVIII veka, a glavni zastupnik ovog shvatanja je Ferguson, koji je smatrao
da je izvor uobiajene obligacije pravo jedneugovorne strane na izvrenje upravo one
inidbe na koju ga je druga ugovorna strana obvezala. Pri tom, ako je jedna strana
obeala, ali druga strana nije prihvatila obeanje, potonja se ne moe ponaati kao
da je imala oekivanje. No, ponaanje bilo kakve prirode uinjeno s ciljem
podsticanja oekivanja, ili injenje posle koga druga strana prirodno ima
oekivanje, dovoljno je, prema Fergusonu, da izgradi ugovor. U tom smislu i Garbe,
koji smatra da obeanje stvara kod promisara poverenje, jer on rauna na to da e
obeanje biti potovano. Ko ne ispuni oekivanje drugog koje je sam prouzrokovao,
bie popreko gledan" kao i da je ukrao. Kako bi pokazao da mu je jasno da je
obeanje ozbiljno, promisar izjavljuje da e raunati na ispunjenje tog obeanja. Sve
to, posebno potenje i poverenje je bitno za ivot u zajednici. U stvari, glavna ideja
224
teorije poverenja je potovanje osnovnog pravnog pravila, neminim laedere, te poto

ugovor omoguuje drugima da se na njega oslone, postoji obaveza da on bude i
ispunjen.
Teorije oslanjanja ponekad se oznaavaju i kao teorije realnih oekivanja. Sutina
teorije oslanjanja sastoji se u sledeem: ugovorne obligacije imaju odreeni cilj, a taj
cilj se sastoji u tome da lice koje je ukazalo poverenje naoj izjavi, odnosno koje se
oslonilo na tu izjavu, bude pravno zatieno.
Npr. lice A, koje se ve bavi meunarodnim prevozom putnika, zakljui
ugovor o kupoprodaji autobusa, budui da e se u susednoj zemlji odrati Svetsko
prvenstvo u fudbalu i da je ve obezbeen dovoljan broj zainteresovanih putnika.
Ugovoreno je da vozilo bude isporueno trideset dana pre poetka prvenstva, a
kupac je unapred isplatio cenu. Meutim, fabrika, kao prodavac, isporui vozilo
trideset dana posle zavretka prvenstva. Kupac je zakljuio ugovor i poklonio
poverenje prodavcu, jer je realno oekivao da e fabrika potovati svoju ugovornu
obavezu. Kupac se, dakle, oslonio na prodavca, ali to oslanjanje, to realno
oekivanje se izjalovilo. Taj interes oslanjanja ima i svoj imovinski izraz, a to je
izgubljena dobit, ali i povreda ugleda firme i nepoverenje kod putnika, jer prevoznik
nije mogao da ispuni svoje obaveze prema njima, a putnici su se takoe oslonili na
prevoznika i oekivali da e ih odvesti na prvenstvo. Sve to mora imati pravne
reperkusije u vidu prava lica A na raskid ugovora, povraaj uplaene cene i naknadu
pretrpljene tete. Slino tome, ugovor o poklonu mora biti pokriven nekom vrstom
forme (npr. pismena forma, realna forma, ponekad sveana forma). Ali ako lice A
obavesti lice B da e mu, ukoliko uspeno zavri prvu godinu studija davati mesenu
potporu u odreenom iznosu, pa lice B, poto je blagovremeno poloilo sve ispite s
prve godine studija, oslanjajui se na izjavu lica A, zakupi skuplji stan blii
fakultetu i, zaduivi se, kupi bolji raunar, a lice A ne izvri ono to je bio osnov
oslanjanja lica B. Po tubi lica B, A izjavi prigovor da poklon nije bio uinjen u
odgovarajuoj formi i da zato ne obavezuje. Prema teoriji oslanjanja, A e izgubiti
spor, bez obzira na nedostatak u formi, jer je navelo lice B da se osloni na njegovu
izjavu i da zbog realnog oekivanja dovede sebe u gori imovinski poloaj nego to je
bilo pre izjave lica A.
Da li je oslanjanje ili realno oekivanje dovoljan osnov za formiranje ugovorne
teorije obaveznosti obligacije, odnosno da li je to pravna sutina ugovorne obligacije,
ili je pak to samo posledica, nusprodukt" obligacije koja ima svoj osnov opravdanja
u nekom drugom osnovu? U stvari, postavlja se pitanje razdvajanja tri vrste
odgovornosti: obeavajue, oslanjajue i odgovornosti za
Knjga druga Ugovori
225
davanje lane izjave (prevare), odnosno mana volje. U tom smislu, zadatak teorije
oslanjanja je da pronae koncepcijski prostor koji se nalazi izmeu dunosti da se odri
obeanje i dunosti da se kae istina", jer ako se ne nae takav prostor, onda e se
koncept oslanjajue odgovornosti sruiti i preobraziti ili u obeavajuu odgovornost
ili u odgovornost za davanje lane izjave".
Odgovornost za mane volje, posebno za prevaru, ipak je veoma retka u
ugovornom pravu. Takva odgovornost je, dakle, izuzetak, pa se na osnovnu nje ne
moe uspostaviti pravilo, odnosno ne moe se na njoj zasnivati teorija ugovora. Ono
to je jo znaajnije jeste da mane volje, naroito prevara, po pravilu, prethode
zakljuenju ugovora i zato spadaju u deliktnu, a ne ugovornu odgovornost. Razume
se, mogue je da mane volje nastupe i tokom ispunjenja ugovora, dakle, kao
povredajednevepostojee obligacije,
u kom sluaju je re o ugovornoj
odgovornosti, ali takvi sluajevi su takoe izuzeci na kojima se ne moe bazirati
jedna konzistentna teorija u navedenom smislu.
S druge strane, ak i autori koji u angloamerikom pravu, u sutini podravaju
oslanjanje", koriste u tom sistemu uobiajene izraze: obeavaoci", odnosno
obeajnici" to bi u (kontinentalno)evropskom pravu odgovaralo izrazima dunici
i poverioci. I ne samo to, jer ako je cilj ugovornog prava da zatiti oslanjajui
interes, ne moe biti sumnje da do takvog interesa moe doi i uz obeanje i bez
obeanja. Ipak, postavlja se pitanje da li uopte moe doi do obavezujueg oslanjanja
bez obeanja? Jer ako neko da ozbiljnu izjavu, ali se ogradi bez obeanja", takva
izjava, ipak nema kao posledicu nastanak obligacije, naroito ne ugovorne obligacije, i
to iz jednostavnog razloga to nema saglasnih izjava volja.
U nauci se ine i odgovarajue analogije sa deliktnom odgovornou, pa ak i sa
objektivnom odgovornou za priinjenu tetu kako bi se podrale oslanjajue
teorije. Razume se, za oslanjanje je potreban poseban odnos izmeu
226
stranaka, jer ne moe biti oslanjanja meu nepoznatima ili izmeu lica koja nije
neposredno povezala neka posebna okolnost. U tom smislu, u nauci se navode
posebni faktori koji upuuju na nastanak posebnog odnosa. No, i kada bi se utvrdio
poseban odnos, postavlja se pitanje da li se on moe izjednaiti s pravilima za
sklapanje ugovora? Po svemu sudei, pozitivan odgovor nije u izgledu. Pre svega,
ako izostavimo situaciju postojanja obeanja, jer to ide u prilog drugoj teoriji, treba
razmotriti u emu se sastoji oslanjajua obaveza, a ona se, bez sumnje, sastoji u
obavezi naknade tete. Dakle, ovde nije re o primarnoj ugovornoj obavezi, obavezi
da se ispuni ugovoreno, ve da se poveriocu (tuiocu) isplati teta nastala zbog
oslanjanja. Otuda i zastupnici oslanjajuih teorija detaljno raspravljaju pitanje
sekundarnih obligacija, u smislu zatite prava, a ne o primarnim obavezama, tj. o
ispunjenju odreene prestacije, to ide u prilog obeavajuim teorijama. Kao
protivargument, zastupnici oslanjajuih teorija istiu da je primarna ugovorna
obaveza uslovnog karaktera: ako ne izvrite ugovornu inidbu, strani koja se
oslonila na vau izjavu volje duni ste da isplatite iznos jednak njenim trokovima
oslanjanja. Ako pri tom promenite miljenje, to samo po sebi nije neispunjenje
obaveze, ali ako to uinite poto ste nekog ve naveli da se osloni, imate obavezu
da obezbedite da taj drugi ne ostane u loijem poloaju. Iz toga sledi da oslanjajua
dunost nastaje usled davanja izjave koja dovodi do bliskog, posebnog odnosa, tj.
koja je takva da dovodi do oslanjanja, pri emu sadrina obaveze nije izvrenje
obeane prestacije", ve predstavlja naknadu oslanjajuih trokova drugoj strani, i
to u sluajevima kada se obeana prestacija ne izvri.
Oslanjajue teorije su proveravane i sa etikog stanovita. Slino pitanje bilo
je postavljeno i u obeavajuim teorijama: da li je legitimna dravna zatita
obeanja, jer obeavajua obaveza nije nita drugo do pravo druge strane na
odreenu korist. U teoriji oslanjanja, s druge strane, takoe se postavilo pitanje
legitimnosti dravnopravne zatite injenice dovoenja
Knjga druga Ugovori
227
u poloaj oslanjanja. Teorija oslanjanja se ne zasniva na dunosti izbegavanja ili

spreavanja povrede ili gubitka, ve na obavezi da se drugom isplate trokovi
oslanjanja na koje je bio naveden. To je, u stvari, oslanjajui gubitak, a on ne
predstavlja vrednost koja je potroena prilikom oslanjanja, ve vrednost koja nije
dobijena ispunjenjem, odnosno isplatom od strane tuenog, a naknada tete koja je
izvrena ne predstavlja naknadu tete za tuioevo oslanjanje, ve naknadu za
neuspeh tuenog da tuiocu isplati iznos jednak tom oslanja Nju.Oslanjajua dunost
se uvek zasniva na nekoj promeni u materijalnom smislu, dakle, u imovini lica koje
se oslonilo, i ta promena je negativna. U obeavajuim teorijama je dovoljno da
obeanje nije ispunjeno i da otuda sledi pravna sankcija. Dakle, prilikom obeanja
odgovorni ste ve zato to ste obeali, a prilikom oslanjanja odgovorni ste, esto i
bez krivice, ali tek ukoliko usledi navedena promena. Iz toga sledi da je dunost
koja se zasniva na oslanjajuim teorijama vie vezana za deliktnu odgovornost za
tetu nego za ugovornu odgovornost. Dunost ispunjenja date prestacije gotovo se ne
pominje u teoriji oslanjanja.
Zanimljiv je primer koji se nudi u navedenom kontekstu: Jedno lice eta du
litice u zalivu i spazi plivaa u nevolji. eta potom spusti merdevine od konopca u
pravcu plivaa pa on promeni pravac plivanja, i time odustane od neke druge
mogunosti spasavanja, npr. da otpliva do udaljenije plae. eta sada, poto je naveo
plivaa da se osloni na ovu mogunost spasenja, ima dunost da ne ukloni
merdevine. Na osnovu ovog primera, prof. Smit postavlja pitanje da li je posredi
oslanjajua dunost ili obeavajua dunost, da bi se priklonio obeavajuoj
dunosti za koju se, inae, koncepcijski zalae. Nama se ini da je konkretan
primer vezan za deliktnu odgovornost, jer, pre svega, postoji opta obaveza
pruanja nune pomoi (nepruanje je i krivino delo), a u takvoj situaciji se naao i
eta. eta je, naime, morao prvo da aktivnim ponaanjem, bacanjem merdevina,
prui navedenu pomo, a zatim da tu pomo odri, to podrazumeva i pasivno
ponaanje, u smislu neuklanjanja merdevina. U suprotnom, pored izvrenja
krivinog dela, na planu graanskopravne odgovornosti, nema sumnje da bi
odgovarao po osnovu deliktne odgovornosti. Pitanje da li je sputanje konopca
obeanje ili oslanjanje, nije pravno relevantno.
U nauci se istie i to da se oslanjajue dunosti zasnivaju na savesnosti i
potenju. To se, naravno, moe rei i za teoriju obeanja, ali i za mnoge druge
graanskopravne teorije i institute, kao to smo to ve
228
Prof. dr Oliver Ani: Obptaciono iravo
raspravili u naelima obligacionog prava. Ipak, ozbiljni prigovori do laze sa tri

kljuna polja ugovornog prava: zakljuenje ugovora, izvrenje (ispunjenje) i
ugovorna odgovornost.
Sa stanovita nastanka ugovora, teorije oslanjanja ne pokazuju vrst oslonac.
Kriterijum nastanka ugovora bi morao biti pouzdan, odnosno objektivno proverljiv.
Pitanje oslanjanja je prvenstveno subjektivno pitanje. ak i u sluajevima kada je
objektivno proverljivo (poverilac se zbog oslanjanja zaduio i nabavio maine radi
proirenja proizvodnje), oslanjanje nije pouzdano ni sa stanovita trenutka nastanka,
niti sa aspekta motiva, a posebno je sumnjivo sa stanovita ponaanja (samim tim i
interesa) druge strane, koja je navodno dala povoda za oslanjanje. Drugim reima, to
je ozbiljniji i vredniji spor koji se zasnmva na oslanjanju, naelo pravne sigurnosti je
u veoj nevolji. Nastanak utovora na osnovu teorije obeanja je, naprotiv, mogue
dokazati objektivnim kriterijumom, a to je izjava volje koja sadri odreene kvalitete
kako jedne, tako i druge strane. Te izjave moraju biti podudarne u bitnim elementima
ponude i njenog prihvata i trenutak te podudarnosti jeste trenutak nastankaugovorne
obligacije. U stvari, svi oni brojni faktori kojima se proverava postojanje posebnog,
bliskog odnosa izmeu stranaka koji treba da opravdaju ili iskljue oslanjanje
konzumirani su u trenutku nastanka ugovora, npr. da li je oslanjanje bilo
predvidljivo, da li je bilo predvidljivo u odnosu na odreenog poverioca (tuioca), da
li je oslanjanje bilo razumno, kakav je bio cilj izjave volje (da dovede tuioca u
poloaj oslanjanja), garancije i dr. Proces nastanka ugovora (od ponude, preko
pregovora, do saglasnosti volja o bitnim elementima, pravila o predmetu i kauzi),
upravo podrazumeva postojanje svih navedenih faktora koji se u teoriji oslanjanja
moraju ispitivati zasebno. U teoriji oslonca, u stvari, nema pravne pretpostavke o
postojanju navedenih elemenata, ve se oni kasnije utvruju. U teoriji ugovornog
obeanja postoji pravna (oboriva) pretpostavka da zakljueni ugovor podrazumeva
sve faktore koji se naknadno ispituju u teoriji oslanjanja, a to su sa stanovita
pravne sigurnosti sasvim drugaije polazne pozicije.
Ako bi se proveravala teorija oslonca preko kauze obligacije nastale na
osnovu ugovora, teko da bi se nala odgovarajua taka oslonca. Kauza, naime,
objanjava sutinski razlog obvezivanja, uzrok obeanja, zbog ega ide u prilog
teoriji obeanja, npr. neispunjenje obaveze druge strane opravdava raskid ugovora
zbog neispunjenja, to drugim reima znai da neodrano obeanje suprotne strane
ovlauje i mene da promenim miljenje i ne odrim obeanje. Sa tog stanovita,
oslanjanje nije nita drugo nego oslanjanje na kauzu (ili na consideration), a to nije
nita drugo nego oslanjanje na obeanje druge strane.
Knjga dru Ugovori
229
Oslanjanje moe biti jedan od relevantnih elemenata pri oceni ugovorne, kao
uostalom i vanugovorne (deliktne) odgovornosti za priinjenu tetu, ali ne moe biti
sutinski element ugovorne obligacije. U stvari, a to je i logino, oslanjanje je samo
posledica neeg to je ranije nastalo. Mogue je osloniti se samo na neto to ve
postoji, a to je u ovoj materiji sam ugovor koji ve mora postojati da bi se neko
oslonio na njega.
Kada ugovor ve nastane, sigurno je da e se savesni ugovarai osloniti na njega.
To su, verovatno, razlozi to sudska praksa u angloamerikom pravu esto ispituje
oslanjanje tuioca na izjavu volje tuenika, primenjujui ustanove, odnosno pravne
instrumente prava pravinosti (equiti law), kao to je, npr. prigovor nedoslednosti"
(estoppel). Jedan od razloga to su u evropskom pravnom sistemu reenja jasnija,
doslednija, pa i predvidljivija, jeste postojanje relativno jasne podele izvora obligacija, to
u sistemu common law nije sluaj.
Teorija oslanjanja se, u stvari, neposredno oslanja" na naelo savesnosti i
potenja koje se s vremenom sve vie iri (socijalizacija graanskog prava), tako da
se moda ve sada moe govoriti o procesu vrlinizacije prava. U tom procesu uoava
se i proirenje ugovorne odgovornosti. Naime, ranije je ugovorna odgovornost bila
strogo ograniena na ugovarae, delovala je inter partes. Moderno pravo, kako
evropsko, tako i angloameriko, proiruje ovu odgovornost i na trea savesna lica. Ta
injenica daje, posebno u sistemu common law, novi podstrek teoriji oslanjanja.
Kada je re o izvrenju (ispunjenju) ugovora, ve je na prvi pogled jasno da
teorija oslanjanja zapada u tekoe. Naime, primarna dunost na osnovu ugovorne
obligacije je oigledno ispunjenje onog to je ugovoreno. Otuda sud, kad god je to
mogue, obavezuje dunika da, pod pretnjom prinudnog izvrenja ili
230
uz druge prinudne mere, ispuni ugovorenu prestaciju. Oslanjajue teorije, s druge

strane, ne mogu se zasnivati na izvrenju prestacije, ve na protivnaknadi za
neispunjeno oekivanje, odnosno na isplati gubitaka usled oslanjanja, to je, u stvari,
naknada pretrpljene tete vie deliktnog nego ugovornog karaktera, posebno ako je
sporan i sam nastanak ugovora. Meutim, zastupnici oslanjajuih teorija, ne sporei
ove injenice, istiu da razlika u ovom pristupu u sudskoj praksi, u stvari i nije
bitnajer sudijesmatrajudaiako jeprimarna ugovorna obaveza da se izvri ugovorena
inidba, ta obaveza u praksi biva sankcionisana samo u sluajevima kada tueni
nije uspeo ni da izvri dugovanu prestaciju niti da isplati (u novcu) tuioca".
Konano, razlika u pristupu izmeu obeavajuih i oslanjajuih teorija u izvrenju
utovornih obaveza ima neposrednog uticaja i kada je re o zatiti prava. Oblici reaktivne
zatite su uslovljeni shvatanjem o primarnoj dunosti ispunjenja ugovorne obligacije. To
znai da oslanjajue teorije zasnivaju utovornu odgovornost na obavezi dunika da
poveriocu isplati novanu protivvrednost koja je jednaka trokovima oslanjanja. To se
posebno odnosi na izgubljenu dobit, jer je ona, prema oslanjajuim teorijama, upravo
zamena za oslanjajuu tetu. Ipak, i u sistemu common law, kao, naravno, i u evropskim
pravima, postoji primarna dunost ispunjenja ugovorenog, te sud moe naloiti upravo
ispunjenje utovorene prestacije, to ne ide u prilog oslanjajuim teorijama.
U svakom sluaju, u evropskom pravu oslanjanje" moe biti ili deo ugovorne
odgovornosti ili deliktne odgovornosti za tetu, u zavisnosti da li je povreda
nastupila u vezi s ve ranije postojeom obligacijom nastalom ugovorom, ili ne.
Stepen oslanjanja i ponaanje obeju strana u vezi s tim neposredno ukazuju na
stepen savesnosti i potenja i mogu imati uticaja, uz ostale elemente sluaja, na
konanu odluku suda. Ipak, oslanjanje u navedenom smislu se u evropskom pravu
nikada ne posmatra kao poseban izvor obligacija.
U sistemu common law, s druge strane, oslanjanje se, zbog jo nezaokruenog
sistema izvora obligacija kakav je u evropskom pravu, posmatra u sutini kao
zaseban izvor prava, odnosno, evropskim renikom obligacija. U nauci
Knjidruga UJovori
231
se istie da se oslanjanje mora razmatrati odvojeno kako od deliktne odgovornosti,

tako i od ugovorne odgovornosti.
2.4. Teorije prenosa
Problem pravne prirode ugovornih obligacija razmatran je i iz treeg ugla. U
stvari, teorije prenosa imaju dugu tradiciju. Teorije prenosa polaze od injenice da je
ugovor sredstvo pravnog prometa kojim se vri prenos prava. Npr. pri trampi
narukvice za prsten, odigrava se neposredan prenos prava i ukoliko su ispunjeni
opti uslovi (sposobnost ugovaranja, saglasnost o namerama prenosa, odsustvo mana
volje...), ugovor je perfektan i nikakva obeanja niti oslanjanja ne treba pozivati u
pomo da bi se objasnio ovaj prenos prava koji i ini samu sutinu ugovora. Isto vai i
za poklone, jer tu, naravno, uz ispunjenje optih uslova, treba da postoji namera
poklanjanja i namera prihvatanja poklona, te sama predaja iscrpljuje sutinu ugovora.
Jo je eklatantniji primer modernih kupoprodaja putem automata, gde se
ubacivanjem novca u automat odmah potom dobija odreena (izabrana) roba. U
nekim zemljama je mogue putem automata zakljuiti i neke vrste ugovora o
osiguranju.
U svim ovim sluajevima dolo je do prenosa prava svojine i svaki nasilni
pokuaj povraaja u preanje stanje" bio bi protivpravan, uz ne samo
graanskopravne ve i krivinopravne sankcije. To su polazne osnove teorije
prenosa. Meutim, postoje brojni ugovori u kojima se prenos prava ne odigrava
istovremeno sa saglasnou volja, te ih nije mogue objasniti tako jednostavno kao
to je to uinjeno u prethodnim primerima. Meutim, takve ugovore zastupnici
prenosnih teorija posmatraju iz jednog posebnog ugla. Oni ugovore u kojima nije
dolo do neposredne fizike predaje posmatraju iz fokusa upravljenog na ugovore s
modalitetima. Tako, npr. u ugovorima o poklonu pod odlonim uslovom, prenos e
uslediti tek po ispunjenju uslova (npr. do prenosa svojine e doi po diplomiranju
poklonoprimca) i sl. U tim sluajevima ne dolazi do prenosa postojeih prava nad
telesnom stvari, ali dolazi do prenosa postojeih nematerijalnih prava, prava na
izvrenje neke budue inidbe. Sutina ugovornih obligacija je, dakle, u tome da je u
pitanju prenos ve postojeih prava, jer, prema tim shvatanjima, moe se preneti
samo
232
neko postojee pravo, pravo koje je prethodno nekome moralo pripadati. To je pravo na
ispunjenje budue inidbe, npr. pravo na izvrenje odreene budue radnje (predaja
predmeta poklona po ostvarenju odlonog uslova, ili predaja stvari kada bude
izraena po ugovoru o delu i sl.) Uostalom, ista je pravna situacija s cesijom:
poverilac ima potraivanje prema duniku, dakle, njegovo je potraivanje postojee,
i on ga sada putem ugovora s treim licem prenosi na to tree lice, pri emu za
punovanost i dejstvo ugovora nije potrebna nikakva saglasnost dunika, ve samo
obavetavanje, naravno da bi dunmk znao kome sada treba da ispuni predmetnu
inidbu. To je, u sutini, isto kao da je lice A dralo svoju stvar kod lica B, npr. na
osnovu ugovora o ostavi, i potom proda stvar licu V, obavetavajui lice B da je novi
vlasnik lice V, to znai da e sada stvar morati da preda licu V. Ili, ako A narui izradu
stvari i to plati licu B, a zatim to potraivanje (predaju stvari kada bude dovrena)
prenese na V, onda e B, na isti nain, morati da preda stvar licu V.
U izvesnoj meri teorije prenosa i teorije obeanja su vrlo sline, posebno u
pogledu ispunjenja i zatite ugovornih obaveza. Bitna razlika se javlja u samom
nastanku, odnosno postojanju ugovorne obligacije. Teorija obeanja insistira na
tome da se pri zakljuenju punovanog ugovora stvara jedno novo pravo, jer
obeanje, koje poseduje odreene kvalitete, kreira obligaciju koja do tada nije
postojala. Ergo, ugovor je tvorac novog prava, odnosno novih prava i obaveza.
Teorija prenosa, nasuprot tome, polazi od toga da ugovor nije nita drugo do
instrument, sredstvo pravnog prometa i da, kao takav, nema tu mo da kreira nova
prava i obaveze. Naprotiv, ugovor moe samo da prenese neko ve postojee pravo.
Dunost ispunjenja obligacije, odnosno predmetne inidbe i sankcija za
neispunjenje vuku svoj koren, imaju svoju pravnu zasnovanost u pravu na dravnu
prinudu upravo zato, to izmeu neispunjenja ugovorne obaveze i krae i nema
sutinske razlike.
U sutini, po prenosnim teorijama, obligacije su vrsta stvarnih prava, pri emu
se sve, u krajnjoj liniji, svodi na svojinu, odnosno svojinska ovlaenja. Poverilac je, u
stvari, vlasnik" odreenog prava, jer je to pravo dunik, kao prethodni vlasnik",
preneo sada na njega, a on pak sada, kao vlasnik", moe da ga dalje prenosi. To
znai da su prenosne teorije, u stvari, teorije svojinske, stvarnopravne analogije,
odnosno da se relativna prava, na odreen nain, izjednaavaju sa apsolutnim
pravima. Otuda neispunjenje ugovorene inidbe predstavlja povredu stvarnih,
apsolutnih prava.
Sistem prenosa prava svojine putem ugovora, gde sam ugovor inter partes, ima
translativno dejstvo, odnosno sistem po kome ugovor i bez predaje stvari ima mo
prenosa svojine, kao to je sluaj u francuskom pravu, ide prima faciae
Knjga druga Ugovori
233
u prilog prenosnim teorijama. Meutim, ogranienja ovog pravila, kao posledica

naela savesnosti i potenja i pravne sigurnosti uopte, znato umanjuju doprinos ovog
sistema sticanja svojine kao argumenta na strani prenosnih teorija. Ukoliko, naime,
prodavac A nije predao stvar kupcu B, bez obzira na to da li je ovaj (B) ispunio svoju
obavezu platio cenu ili ne, i potom A zakljui ugovor o prodaji s licem V i preda mu
stvar, onda je vlasnik stvari ne B, kako bi to proizlazilo iz opteg pravila, ve lice V, pod
uslovom da je (V) savesno.
Na taj nain prenosne teorije uzimaju u obzir, pre svega, translativni prenos
prava (prenos svojine putem trampe, kupoprodaje, poklona ili prenos potraivanja
cesijom i sl.). Konstitutivni prenos prava, kada se ugovorom uspostavlja jedno ue
pravo (npr. plodouivanje ili predaja stvari na uvanje na osnovu ugovora o ostavi),
nije toliko u fokusu ovih shvatanja, jer objektivno ne podrava bitne postavke
prenosnih teorija. Ako se vlasnik predomisli i vie ne eli svoju stvar da preda
ostavoprimcu, dakle, ne izvri ugovorenu prestaciju, nije lako nai analogiju sa
stvarnim pravom, odnosno povredom apsolutnih prava, a jo manje s povredom
krivinopravnih propisa, npr. kraa, to bi proizlazilo kao posledica na osnovu
teorija prenosa. Svojina se ne moe sagledavati samo sa aspekta prenosa nekog
prava (npr. ostava tue stvari), jer ona obuhvata organsku celinu odreenih prava
apsolutnog karaktera, koja moraju potovati svi. Ugovorna prava, po pravilu, moraju
potovati samo dvoje, odnosno dve strane, a to su ugovarai. Za svojinu postoji
poseban odnos ne prema drugom subjektu, kao to je to sluaj u obligacijama
nastalim iz ugovora, ve prema stvari, i zato vlasnik autonomno odreuje sudbinu
stvari. Zakljuenjem ugovora vlasnik se, u veoj ili manjoj meri, odrie svoje
autonomije i on vie ne moe da postupa po svom nahoenju, jer tu vie nije odnos
prema objektu, ve odnos dva subjekta, a odnos meu subjektima nije nita drugo
ve odreena mera ograniavanja slobode oba.
3. Zakljuak
Teorijska analiza pravne prirode ugovornih obligacija namee, pre svega,
jedan nesumnjiv zakljuak, a to je sloenost pitanja koja otvara vieslojnu
raspravu. Analitiki problem prirode ugovora kao izvora obligacija i normativni
problem osnova opravdanja pravne obaveznosti obaveza koje nastaju
saglasnou volja privatnopravnih subjekata, razmatran je preko razliitih
teorijskih pristupa, meu kojima se mogu grupisati tri
234
osnovna: teorije obeanja, odnosno volje; teorije oslanjanja, odnosno realnih

oekivanja; teorije prenosa, odnosno translativne teorije. Unutar ovih osnovnih
grupa moe se uoiti, u veoj ili manjoj meri, odreeni broj podgrupa. To
unutranje razlikovanje je najuoljivije u prvoj grupi, odnosno teoriji obeanja.
Obeavajue teorije se zasnivaju na klasinim polaznim osnovama voljnih
teorija, vladajuih u vreme donoenja prvih graanskih zakonika, da su obligacije
stvorene ugovorom kreacija volje ugovaraa (samonametnute obligacije), u skladu s
naelom autonomije volje stranaka. Obeanje sadri nameru prihvatanja odreene
obaveze, koja uopte moe initi sadrinu obligacije; ono mora biti iskazano
odgovarajuom izjavom volje, jer je uvek upueno drugom pravnom subjektu.
Obeavajue teorije su stavljene na probu uklopljivosti s bitnim odlikama ugovornog
prava, i to sa: slobodom ugovaranja; dispozicijom subjekata; zatitom prava, kroz
prinudno ispunjenje i naknadu tete; relativnim dejstvom ugovora; kauzom ugovora.
Pri tom, kada je ispitivana sloboda ugovaranja, analizirana je i situacija obaveznog
zakljuenja ugovora, saglasnosti treeg i izbor saugovaraa, a kada je bila re o
dispoziciji subjekata, uklopljivost sa obeavajuim teorijama je ispitana i sa
stanovita prinudnih propisa, javnog poretka, dobrih obiaja, zakonom odreene
sadrine ugovora i formularnihugovora. Poseban problem obeavajuim teorijama
ine i simultani pravni poslovi (iz ruke u ruku"), kao i ugovori koji se zakljuuju
putem automata. Odreeni problemi se javljaju i u pravnim posledicama koje na
ugovor imaju mane volje, via sila i sluaj, raskid ugovora zbog neispunjenja, kao i
odreeni pravni standardi koji se u modernom pravu sve vie nameu u cilju zatite
jedne ugovorne strane. Ovim pravnim prigovorima, obeavajuim teorijama
prikljuuju se i neki naelni prigovori, koji se nalaze u graninoj oblasti prava i
etike, a to je pitanje legitimnosti dravne sankcije u sluajevima kada postoji samo
obeanje neke doputene inidbe, a ne povrede prava ili pretnje povredom. U
teorijskom naporu da se odbrani obeavajua grupa teorija, isticani surazliiti argumenti
pro aut contra. Unutar togteorijskog spektra izdvojena je i teorija posebnog odnosa,
koja je pokuala da nae sutinsko opravdanje obeavajuih obligacija. Meutim,
kako primeuju i branioci obeavajuih teorija, i pored jake argumentacije u prilog
ovim teorijama, ostalo je jo dosta nepokrivenih polja. Ipak, ini se da je pristup, za
koji se mi zalaemo, a koji moemo nazvati teorija kauzalnog obeanja, uspeo da
odgovori na sve izazove pred koje je stavljena teorija obeanja. Doslednost
zakljuaka, konzistentnost sistema i pokrivenost svih testiranih elemenata
uklopljivosti pokazuju da teorija kauzalnog obeanja daje novu mladost klasinoj
teoriji obeanja. To se moe zapaziti i ispitivanjem teorije oslanjanja, odnosno realnih
oekivanja, kao i teorija prenosa, odnosno translativnih teorija, posebno testiranjem
njihove uklopljivosti u vezi sa odreenim kljunim ustanovama ugovornog prava.
Pokazalo se da u onim elementima u kojima ove dve teorije imaju jako uporite,
sutinsko objanjenje ponovo mora ii preko kauzalnog obeanja. Prisustvo
Knjga dru Ugovori
235
kauzalnog obeanja povezuje (uvezuje) dva odvojena obeanja u jedno i ta fuzija

ini osnov obaveznosti, jer su stranke tada, na osnovu svoje slobode ugovaranja,
stvorile takvu pravnu situaciju da nijedna od njih vie ne moe svojevoljno i
samovoljno da raskine tako fuzionisano uzajamno obeanje (samoogranienje u
sopstvenom interesu). Raskid je mogu, ali samo na isti nain, uz prisustvo obe volje
koje su nainile spajanje, ali sada u obrnutom postupku fisije, koji ne znai nita
drugo do obeanje da se vie nee zahtevati prvobitno obeanje. Kauza ugovora je
njegov racionalni uzrok nastanka. Dosledno tome, kauzalno obeanje je sutinski
razlog nastanka ugovora, a time i njegove uzajamne obaveznosti. Kauzalno, u stvari,
znai i razumno obeanje i samo takvo obeanje stvara obavezu, obligaciju, koja je
osnov za doputenu promenu koja se putem ugovora odigrava u imovinama
poverioca i dunika. U tom sluaju se odigrava pravno osnovano obogaenje". Ali i
obrnuto, nekauzalno obeanje (odsustvo kauze, zabranjena ili nemoralna kauza,
neispunjenje ugovora od saugovaraa i sl.) stvara pravnu situaciju poznatu pod
imenom pravno neosnovano obogaenje". Za kauzalno obeanje je bitno da
kauzalnost postoji i u vreme nastajanja ugovora (pregovori, ponuda, prihvat), ali i za
sve vreme njegovog trajanja, odnosno sve do ispunjenja. U takvom sluaju, uz
ispunjenje drugih bitnih elemenata (npr. poslovna sposobnost, odreenost i doputenost
predmeta i sl.) i sam ugovor e biti uvek punovaan, a obligacija na njemu zasnovana
pravno neprikosnovena.
Da bi se jedno kauzalno obeanje pretvorilo u ugovor, potrebno je da se ispune
odreeni bitni uslovi. Ti bitni uslovi mogu biti opti, nuni za svaki ugovor, ili
posebni, bitni samo za neke ugovore. Opti bitni uslovi su: 1. sposobnost
ugovaranja; 2. kauza (osnov); 3. predmet; 4. saglasnost volja. Posebni bitni uslovi
mogu biti zakonski ili voljni. Za jednu grupu ugovora trai se, kao poseban, dodatni,
i to zakonski uslov: forma ugovora. Voljni bitan uslov nastaje saglasnom izjavom
volje stranaka da e se neki, inae nebitan uslov, smatrati bitnim, odnosno da e biti
uslov za nastanak punovanog ugovora. Voljni bitan uslov zavisi od volje stranaka,
koje u skladu sa svojom privatnom autonomijom mogu da ga preciziraju. Npr. pri
kupoprodaji ugovori se da stvar mora biti odreene boje, ili u konsensualnom
(neformalnom) ugovoru, same stranke ugovore formu kao bitan element.
Sposobnost ugovaranja, kauza i predmet ine samu sutinu namere ugovaranja i zato
moraju biti prisutni u fazi pre postizanja saglasnosti volja. To je lako uoljivo preko tzv.
predugovorne odgovornosti (culpa in contrahendo), kao i preko ponude, kao kauzalnog
obeanja koje takoe mora sadrati ova tri bitna uslova.
236
SPOSOBNOST UGOVARANjA
Sposobnost ugovaranja je sposobnost da se izjavama volje zasnivaju, menjaju i
gase ugovorne obligacije. To podrazumeva da subjekt prava bude svestan
uzronoposledinog znaaja svoje izjave, te da ima nameru (animus) zasnivanja
konkretnog ugovora. Sposobnost ugovaranja je, u stvari, poslovna sposobnost koja
se zahteva za konkretnu vrstu ugovora. Otuda sledi da sposobnost ugovaranja nije
jedinstven pojam, i to sa tri aspekta: jednoj grupi lica nije uopte doputeno da
zakljuuje ugovore, drugoj je doputeno da zakljuuje ogranien broj, odnosno vrstu
ugovora, dok trei mogu zakljuivati sve ugovore.
Drugim reima, sa stanovita poslovne sposobnosti, za zakljuenje nekih
ugovora trae se blai, a za zakljuenje drugih ugovora, stroi uslovi. Odsustvo
sposobnosti za ugovaranje, dakle, nesposobnost ugovaranja, ima kao posledicu
nevanost ugovora, koja se pak moe javiti u obliku apsolutne ili relativne nitavosti.
Razume se, apsolutna i relativna nitavost mogu biti posledice i drugih uzroka, npr.
nepostojanja saglasnosti volja, odsustva ili zabranjenosti kauze ili predmeta ugovora,
nepotovanja pravila o formi ugovora i dr.
1. Potpuna sposobnost ugovaranja
Potpuna poslovna sposobnost se stie punoletstvom, koje se u naem pravu stie
s navrenom osamnaestom godinom ivota. To je zakonsko pravilo, koje ima dva
mzuzetka.
Potpuna poslovna sposobnost se stie i sklapanjem braka pre punoletstva uz
dozvolu suda. Pored toga, sud moe dozvoliti sticanje potpune poslovne
sposobnosti maloletnom licu koje je navrilo esnaest godina ivota, a postalo je
roditelj, pri emu je dostiglo telesnu i duevnu zrelost potrebnu za samostalno
staranje o sopstvenoj linosti, svojim pravima i interesima.
Postoji, mislimo, i jedan sluaj kada maloletnik implicitno stie poslovnu
sposobnost. Ako maloletno lice sklopi brak bez dozvole suda, takav brak je ruljiv.
Meutim, ako se ovlaeno lice obrati sudu sa zahtevom da se takav brak poniti, ali
sud odbije takav zahtev, to ima kao posledicu konvalidaciju braka i sticanje pune
poslovne sposobnosti takvog maloletnika.
Knjiga dru Ugovori

237
2. Potpuna nesposobnost ugovaranja

Potpuno odsustvo poslovne sposobnosti znai da jedno lice nema
pravnorelevantnu volju za zakljuenje bilo kog ugovora. Izjave volje takvog lica ne
mogu uticati na stvaranje, promenu ili prestanak bilo kakvih obligacija zasnovanih
ugovorom. Drugim reima, potpuna nesposobnost spreava nastanak ugovora. Deca
do sedme godine ivota su potpuno (apsolutno) nesposobna za ugovaranje; ona ne
mogu zakljuivati bilo kakve ugovore, pa ni one malog znaaja, niti ugovore na
osnovu kojih bi iskljuivo pribavljali odreena prava. To je posledica neoborive
pretpostavke (praesumptio iuris et de iure) da deca do sedme godine ivota nemaju
sposobnost za rasuivanje.
Sam naziv potpuna" ili apsolutna" nesposobnost ugovaranja namee
zakljuak da su u pitanju samo sluajevi kada lice ne moe da zakljui bilo kakav
ugovor. Ipak, od tog pravila postoji izuzetak. U ovu grupu, dakle, u potpunu
nesposobnost ugovaranja treba svrstati i poslove mlaih maloletnika (deca od
sedme do etrnaeste godine ivota) i njima upodobljenih lica. Za ovu grupu lica
predvieno je, i to samo iz praktinih razloga, malo ublaavanje pravila o potpunoj,
odnosno apsolutnoj nesposobnosti. Naime, oigledno je da lica do etrnaeste
godine ivota nemaju taj stepen intelektualne sposobnosti, niti dovoljno ivotnog
iskustva da bi mogli svojim izjavama volje da stvaraju, menjaju ili gase
obligacije. Meutim, stalo se na stanovie da savremeni uslovi ivota jednostavno
nameu potrebu da mlai maloletnici zakljuuju svakodnevne ugovore malog
(ekonomskog i pravnog) znaaja, npr. kupovina hleba, novina, olovke, sveske i
drugog kolskog pribora male vrednosti, kupovina uine, bombona, sokova iz
automata i sl. Tu se ubrajaju i oni ugovori na osnovu kojih mlai maloletnik stie
iskljuivo prava. U ovu grupu ulaze i punoletna lica koja usled bolesti ili smetnji u
psihofizikom razvoju nisu sposobna da normalno rasuuju, te zbog toga nisu u
stanju da se sama staraju o sebi i o zatiti svojih prava i interesa. Takva lica se
liavaju poslovne sposobnosti u potpunosti (potpuno lienje poslovne sposobnosti),
ali to ima kao posledicu upodobljavanje takvih lica poslovnoj sposobnosti mlaih
maloletnika.
238
Poslovnu sposobnost imaju i pravna lica, i ona se ogleda u mogunosti takvog

lica da izjavama volje svojih organa stie, menja i gasi subjektivna graanska prava.
Meutim, za razliku od fizikih lica, poslovna sposobnost pravnih lica je u
neposrednoj vezi s pravnom sposobnou, jer je obim poslovne sposobnosti pravnog
lica jednak obimu njegove pravne sposobnosti. Ako pravno lice ima optu pravnu
sposobnost, ono ima i optu poslovnu sposobnost, to znai da moe da zakljuuje
sve ugovore primerene pravnom licu. S druge strane, ograniena poslovna
sposobnost ujedno znai i ogranienu pravnu sposobnost. Ugovori koji bi bili
zakljueni van okvira pravne sposobnosti pravnog lica nemaju pravno dejstvo,
odnosno njih pogaa sankcija apsolutne nitavosti, a savesna strana ima pravo na
naknadu tete koju je pretrpela zakljuenjem takvog ugovora.
3. Delimina nesposobnost ugovaranja
Delimina (relativna) nesposobnost ugovaranja, za razliku od potpune, ne
spreava nastanak ugovora, ve otvara pitanje njegovog opstanka. Ona se odnosi,
pre svega, na starije maloletnike, tj. lica izmeu etrnaeste godine i punoletstva. Stariji
maloletnici mogu, naravno, da zakljuuju one ugovore koje mogu i mlai maloletnici,
ali pored toga, mogu zakljuivati i sve ostale ugovore, ali uz uslov prethodne ili
naknadne saglasnosti roditelja. To znai da je delimina (ne)sposobnost vezana za
saglasnost zakonom ovlaenog lica. U istoj pravnoj situaciji se nalaze i punoletna lica
koja usled bolesti ili smetnji u psihofizikom razvoju svojim postupcima neposredno
ugroavaju sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica. U takvim
sluajevima lice moe biti delimino lieno poslovne sposobnosti, to automatski
znai da je poslovna sposobnost takvih lica izjednaena s poslovnom sposobnou
starijih maloletnika. Meutim, sve to kao pravilo, jer postoji i mogunost da se
odlukom o deliminom liavanju poslovne sposobnosti moe odrediti i krug
ugovora (pravnih poslova) koje takvo lice moe, odnosno ne moe samostalno
preduzimati. Ugovori svih ovih lica koji podleu reimu odobrenja zakonskog
zastupnika, ukoliko nemaju odobrenje, imaju neizvesnu sudbinu, jer ih prati sankcija
relativne nitavosti (ruljivosti). Ukoliko odobrenje bude dato, ugovor definitivno
postaje (osnaenjem) punovaan, a njegovo pravno dejstvo se prostire ex tunc, dakle,
od trenutka zakljuenja.
Knjga druga Uvori
239
Pri deliminoj nesposobnosti ugovaranja postavlja se i pitanje zatite interesa

saugovaraa poslovno nesposobnog lica. Takav saugovara, naime, ne moe biti u
konstantnoj neizvesnosti u vezi sa sudbinom zakljuenog ugovora i on je ovlaen
da preduzme odgovarajue pravne korake u cilju razreenja ove pravne pozicije.
U tom smislu, saugovara poslovno nesposobnog lica koji je bio savestan, tj. nije
znao za njegovu poslovnu nesposobnost ili je za nju znao, ali je bio prevaren od
svog saugovaraa da je zakonski zastupnik dao odobrenje, moe odustati od
ugovora. Pravo odustanka od ugovora u navedenim sluajevima gasi se istekom
roka od trideset dana od saznanja za poslovnu sposobnost druge strane, odnosno
za odsustvo odobrenja zakonskog zastupnika. Ovo pravo se moe ugasiti i ranije
ako je zakonski zastupnik odobrio ugovor pre isteka navedenog roka. U ovim
sluajevima kada saugovara poslovno nesposobnog lica ne reaguje u navedenim
rokovima, re je o utanju kao saglaavanju (odobravanju). S druge strane,
saugovara poslovno nesposobnog lica koji je s njim zakljuio ugovor bez
odobrenja zakonskog zastupnika, ima pravo da pozove zakonskog zastupnika da
se izjasni da li ugovor odobrava ili ne. Ukoliko se zakonski zastupnik oglui o
ovaj poziv za izjanjenje, odnosno ne odgovori da li odobrava ugovor, i to u roku
od trideset dana, ex lege se uzima da je odbio odobrenje. U tom sluaju je re o
utanju kao neodobravanju.
Konano, i poslovno sposobno lice koje je zakljuilo ugovor u vreme svoje
delimine sposobnosti ugovaranja, a za koji nije bio dobio odobrenje zakonskog
zastupnika, moe zahtevati ponitenje takvog ugovora, ali u roku od tri meseca od
dana sticanja potpune poslovne sposobnosti.
Maloletnik s petnaest godina ivota stie radnu sposobnost. Takvo lice koje stie
imovinu na osnovu svoga rada ima posebnu, specijalnu poslovnu sposobnost, koja se
ogleda u tome to ono ima pravo da preduzima pravne poslove, odnosno da
zakljuuje sve ugovore kojima upravlja i raspolae svojom zaradom, odnosno
imovinom koju je steklo sopstvenim radom.
Kada je re o pravnim licima, takoe moe biti rei o relativnoj neposobnosti
ugovaranja. Kada je optim aktom pravnog lica (npr. statutom) predvieno, i u
registar privrednih subjekata upisano, da njegov zastupnik moe da zakljui
odreeni ugovor samo uz saglasnost nekog svog organa, odnosno da moe da zakljui
neki ugovor samo zajedno sa odreenim svojim organom, ta saglasnost se moe
dati prethodno, istovremeno ili naknadno, pod uslovom da to drugo nije upisano u
registar. Ugovara, slino situaciji kod fizikih lica, ima pravo da pozove pravno
lice da se njegov ovlaeni organ izjasni, u primerenom roku, da li saglasnost daje
ili ne. Ukoliko se organ ne
240
izjasni, ex lege se smatra da saglasnost nije data. To je, dakle, sluaj utanja kao
neodobravanja. U sluajevima kada saglasnost nije data, smatra se da ugovor nije
zakljuen, a savesni ugovara ima pravo da od pravnog lica zahteva pravinu
naknadu pretrpljene tete. Meutim, ukoliko je potrebna saglasnost data od
ovlaenog organa pravnog lica, ona ima povratno (retroaktivno dejstvo, deluje ex
tunc).
4. Zastupanje
Zastupanje, odnosno zastupnitvo je vrenje pravnih poslova u tue ime i za
tu raun. U savremenim pravima postoji pravilo da se svaki ugovor moe preduzeti
i preko zastupnika, a ovlaenje za zastupanje se zasniva na zakonu, optem aktu
pravnog lica (npr. statutu), aktu nadlenog organa (organ starateljstva) ili na izjavi
volje zastupanog (punomoje).
Sa stanovita prava, izmeu zastupanog i zastupnika nema razlike u smislu
da ugovor koji zakljui zastupnik u ime zastupanog lica i u grani cama svojih
ovlaenja obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu. U stvari,
svi pravni poslovi preduzeti preko zastupnika neposredno deluju prema
zastupanom. Ipak, tu postoje i izvesne specifinosti. Zastupnik je, pre svega,
duan da obavesti drugu ugovornu stranu da istupa u ime zastupanog i ukoliko
ovo ne uini, mogune su dve pravne posledice sa stanovita punovanosti
ugovora: a) ako je saugovara znao ili je iz okolnosti mogao da zakljui (morao
znati) da je u pitanju zastupnik, ugovor proizvodi dejstvo; b) ako druga strana nije
znala niti je morala znati da je u pitanju zastupnik, ugovor nee imati pravno
dejstvo, osim ako ona naknadno ne da pristanak.
Pored toga, ugovor e imati pravno dejstvo ukoliko se zastupnik kretao u
granicama ovlaenja, ali mogue je da zastupnik prekorai granice ovlaenja. U
tom sluaju postoje posebna pravila. Prvo, mogue je da zastupani odobri
prekoraenje ovlaenja i tada odobrenje ima povratno (retroaktivno) dejstvo,
razume se, uz uslov da se stranke ne dogovore drugaije, to znai da ugovor ima
pravno dejstvo od samog zakljuenja, kao da prekoraenja nije ni bilo. Drugo,
mogue j e da zastupani ne odobri ugovor u primerenom roku, odnosno roku koji je
redovno potreban da se ugovor takve vrste razmotri i oceni, u kom sluaju se
smatra da je odobrenje odbijeno (utanje kao neodobravanje).
Knjga druga Ugovori
241
U sluaju da zastupani odbije odobrenje, postoji zakonska solidarna odgovornost

zastupnika i zastupanog za tetu koju je pretrpela druga strana, ali pod
pretpostavkom njene savesnosti, tj. da nije znala niti prema okolnostima morala znati
za prekoraenje ovlaenja. Tree, mogue je da druga ugovorna strana nije znala niti
je morala znati za prekoraenje ovlaenja, u kom sluaju ona moe odmah po
saznanju za prekoraenje, ne ekajui izjanjenje zastupanog, da izjavi da se ne
smatra vezanom ugovorom.
Zastupnik mora da preduzima sve radnje u vezi sa zakljuenjem i izvrenjem
ugovora lino i nije ovlaen da svoja ovlaenja prenese na drugo lice. To pravilo
trpi tri izuzetka: ako je ugovorom predviena mogunost prenoenja ovlaenja; ako
je to doputeno zakonom (npr. advokat moe preneti ovlaenja na kolegu osim ako
je drugaije ugovoreno); ako postoje takve okolnosti koje spreavaju zastupnika da
lino obavi radnje predviene ovlaenjem, a interesi zastupanog zahtevaju
preduzimanje pravnog posla bez odlaganja.
Moe se dogoditi da lice zakljui ugovor u ime drugoga, kao da je njegov
punomonik, ali bez ovlaenja. Tu, u stvari, i nije re o zastupanju, ali ako drugi
naknadno odobri zastupanje, odnosno ugovor koji je zakljuen u njegovo ime i za
njegov raun, uspostavljaju se pravni odnosi, i to retroaktivno, isti kao prilikom
zastupanja. Samim tim, ugovor e proizvoditi pravno dejstvo. U sluaju
neizvesnosti, strana s kojom je neovlaeno lice zakljuilo ugovor moe da zahteva
da se neovlaeno zastupani u primerenom roku izjasni da li odobrava ugovor.
Ako po proteku primerenog roka ne stigne odobrenje, smatrae se da ugovor nije
zakljuen (utanje kao neodobravanje). U svakom sluaju uskraivanja
odobrenja, dakle, nevanosti takvog ugovora, strana koja nije znala niti je morala
znati da je zakljuila ugovor s neovlaenim licem ima pravo na naknadu
pretrpljene tete od lica koje je istupalo bez ovlaenja za zastupanje.
Punomostvo je oblik zastupanja koji je nastao na osnovu ugovora izmeu
vlastodavca i punomonika (tzv. voljno zastupanje). Postojanje i obim punomoja,
zbog sigurnosti pravnog prometa, neposredno zavise od ovlaenja sadranog u
punomoju, a ne zavise od pravnog odnosa na ijoj je podlozi punomoje izdato.
Drugim reima, unutranji odnos izmeu punomonika i vlastodavca moe se, npr.
zasnivati na teretnom ili dobroinom ugovoru, moe sadrati neke uslove (npr. u
pogledu plaanja honorara i sl.), ali to nema znaaja u odnosu na drugu ugovornu
stranu koja zakljuuje ugovor s punomonikom. Eventualni problemi u vezi sa
ugovorom na kome se zasniva punomoje (unutranji pravni odnos), razreavae se
samo izmeu vlastodavca i punomonika. O punomoju se detaljno izlae u okviru
posebnog dela Obligacionog prava, tj. prilikom obrade pitanja posebnih ugovora.
242
5. Ugovor sa samim sobom

Kao to je reeno, ugovor je saglasna izjava volje dva ili vie lica i njime se
stvara obligacija koja takoe nije zamisliva bez dve strane. Tu je, u stvari, uvek u
pitanju odnos najmanje dve imovine i zato ve naziv ugovor sa samim sobom"
predstavlja contradictio in adjecto. Meutim, upravo u vezi sa zastupanjem mogu se
javiti izvesne pravne situacije u kojima se, prima facie, moe zakljuiti da
punomonik zakljuuje ugovor sa samim sobom.
Npr. lice A ovlasti lice B da u njegovo ime i za njegov raun (lica A) proda
odreenu stvar ije je vlasnik (lice A). B je, dakle, ovlaen da stvar proda i sada se
postavlja pitanje da li tu stvar moe i sam (lice B) da kupi? Odgovor nije mogue
dati bez poznavanja detalja ugovora i okolnosti sluaja. Tu, pre svega, treba
konstatovati da nije u pitanju jedno lice, a samim tim nije re o jednoj imovini, jer
kada bi bilo suprotno takav ugovor, oigledno, ne bi bio punovaan. Re je, dakle, o
dva lica od kojih je jedan vlastodavac, a drugi punomonik, te bi, u navedenom
primeru kupoprodaje, vlastodavac bio prodavac, a punomonik kupac. Iz toga se
zakljuuje da je takav ugovor teorijski mogu. Ipak, kako je ugovor o punomostvu
odnos intuitu personae, dakle, ugovor zasnovan na posebnom poverenju meu
strankama, zakljuen meu njima upravo zbog nekih posebnih osobina i kvaliteta
najmanje jedne strane (u punomostvu naroito zbog subjektivnih kvaliteta
punomonika) mogue je da punomonik zloupotrebi poverenje vlastodavca i
zakljui za sebe povoljniji ugovor nego to bi to bio sluaj na tritu s nekim drugim
licem. Jednostavno, u tzv. ugovorima sa samim sobom postavlja se pitanje povrede
interesa vlastodavca.
Razreenje ove pravne situacije koja se naziva ugovor sa samim sobom"
zavisie, prvenstveno, od volje vlastodavca. Jer ako vlastodavac odobri (ratifikuje)
ugovor, i ne postavlja se pitanje povrede njegovog interesa. ak i ako je vlastodavev
interes povreen (punomonik je mogao na tritu da postigne i viu cenu), to je
pravno irelevantno jer je sam pristao na uslove ugovora (hteo je, npr. na taj nain da
izrazi zahvalnost punomoniku zbog dobrog zastupanja u drugim pravnim
poslovima).
U situacijama kada nije moglo da doe do povrede interesa vlastodavca, treba
smatrati da je ugovor sa samim sobom" punovaan, a eventualni zahtev
vlastodavca radi ponitenja ugovora treba odbiti. To su one situacije kada iz
punomoja i okolnosti sluaja nesumnjivo proizlazi da su uslovi ugovora bili
precizno definisani i da taj ugovor za ije je zakljuenje ovlaen punomonik
nije ugovor intuitu personae, koji bi podrazumevao iskljuenje
Knjga dru Ugovori
243
punomonika kao ugovorne strane. Drugim reima, u svim ugovorima u kojima je

pregovaranje iskljueno, a nisu intuitu personae u smislu da iskljuuju punomonika,
ugovor sa samim sobom" je punovaan. Npr. prodaje se odreena stvar za fiksno
odreenu cenu. Ukoliko bi punomonik isplatio utvrenu cenu, takva kupoprodaja se
ne bi mogla uspeno osporavati. Isto je i u sluaju formularnog ugovora, odnosno
ugovora po pristupu, npr. punomonik je ovlaen da zakljuuje ugovore o
osiguranju, pa se na taj nain (pristupajui formularnom ugovoru) i sam osigura.
Moguna je i situacija da je isto lice punomonik oba ugovaraa. Npr. kupac i
prodavac su prethodno postavili isto lice za svoga punomonika. U takvom primeru
ugovor moe nastati izjavom jedne volje, volje punomonika. Spolja gledano,
ugovor kao da nastaje proglaenjem, deklaracijom. Ipak, to je mogue jer volja
punomonika u sebi sadri pravo predstavljanja dveju volja. Razume se, ugovor e
biti punovaan, pored sluaja odobrenja (ratifikacije) od obe strane, pod uslovom da
nije moglo doi do povrede interesa bilo koje strane (fiksna cena pri kupoprodaji,
formularni ugovor i sl.).
U nauci se postavilo i pitanje ugovora sa samim sobom" u sluaju odvajanja
imovine, odnosno stvaranja posebnih, razdvojenih imovinskih fondova, npr.
Separatio bonorum. Naravno, samo to razdvajanje nije nikakav ugovor, ali se povodom
tog razdvajanja moe postaviti pitanje ugovora sa samim sobom". U krajnjoj liniji, tu
se postavlja problem odnosa separacije i konfuzije (sjedinjenja). Npr. iza ostavioca
ostala su tri naslednika: A, B, i V. B i V su prezadueni. Ostavilac je imao tri poverioca:
A, G i D (lice A je i naslednik i poverilac). Ukoliko se u jednom licu spoji svojstvo
poverioca i dunika, a upravo to se dogaa u trenutku delacije kada je naslednik bio
ostavioev poverilac, obligacija se gasi. Meutim, u naem primeru, poverioci G i D
ovlaste lice A da i u njihovo ime zahteva separatio bonorum, kao i da raspolae
njihovim potraivanjima. Po zahtevu lica A, koji je traio separaciju u ime svih
poverilaca (u svoje ime i u ime lica G i D, kao njihov punomonik), sud odredi
odvajanje zaostavtine od imovine naslednika, budui da su naslednici B i V
prezadueni. Postavlja se pitanje da li A moe raspolagati odvojenim delom
zaostavtine i u smislu ugovora sa samim sobom". S druge strane, moe doi i do
takve situacije da je i naslednik A prezaduen, ali je ujedno i poverilac ostavioca. Da
li bi i u takvoj pravnoj situaciji, kao punomonik poverilaca ostavioca G i D, mogao
da zakljui ugovor sa samim sobom"? Na osnovu ovih primera vidljivo je da odnos
imovina", u navedenom smislu, i te kako ima uticaja na ovakve pravne probleme. Cilj
separacije je da sprei spajanje zaostavine sa imovinom naslednika, a to znai da
separacija iskljuuje konfuziju. Ali to stanje nije trajno i posle namirenja
ostavioevih poverilaca, koji su
244
zahtevali separaciju, sve se vraa u redovne pravne tokove, ponovo se uspostavljaju

opta pravila. Otuda se postavlja pitanje: da li u tom vremenskom intervalu, dok
vai reim separacije, punomonik moe da zakljuuje ugovor sa samim sobom"?
Odgovor valja potraiti u navedenim pravilima, koja se svode na pitanje da li
ugovor sa samim sobom" moe da dovede do povrede prava vlastodavca? Ako
moe, takav ugovor moe biti poniten, ako je pak to iskljueno, ugovor e biti
punovaan. Odvojeno je pitanje interesa poverilaca sanaslednika. Ugovor sa samim
sobom", kojim njihov dunik stie imovinu, ne moe ugroziti njihove interese,
naprotiv. Sasvim je drugo pitanje ako bi njihov dunik pokuao da izbegne vraanje
duga (npr. prevarom ili poklanjanjem nasleenih dobara), jer tada poveriocima stoje
na raspolaganju sva pravna sredstva koja se, inae, primenjuju u takvim sluajevima
(od graanskopravnih do krivinopravnih).
KAUZA
1. Pojam
Re kauza (1a1:. causa) upotrebljava se u razliitim znaenjima: uzrok; razlog,
povod, pobuda; pravna stvar; pravno pitanje; sporno pitanje, parnica (causa civilis), u
spornoj stvari (in causa); osnov; neposredan pravni cilj obvezivanja strana u ugovoru.
Kauza je u krajnjoj instanci vezana za naelo, odnosno princip kauzaliteta, to znai
da svaka promena mora imati odreeni uzrok. Kako pojam pravnog posla
podrazumeva izjavu jedne ili vie volja kojom, odnosno kojima se vri promena u
dotadanjem status quou subjektivnih
Knjga druga Ugovori_______________________________________________________________245
graanskih prava, tako se i uzrok te promene javlja kao znaajan pravni pojam, od
koga zavisi valjanost te promene, odnosno punovanost samog posla. U prirodnim
naukama, dakle, cilj je pronai i objasniti uzrok promene (npr. u orbiti nebeskih tela,
u kretanju atoma, u klimi i dr.), ali u pravnoj nauci je zadatak, na odreen nain, tei,
jer tu treba ne samo pronai i objasniti uzrok, razlog date promene u subjektivnim
pravima (nastanak novog prava, izmenu u pravu u uem smislu ili prestanak nekog
graanskog subjektivnog prava) ve i izvriti analizu te promene sa stanovita
pravne doputenosti ili nedoputenosti, a ukoliko je posredi nedoputenost, utvrditi o
kojoj vrsti nitavosti je re, apsolutnoj ili relativnoj, jer su pravne posledice veoma
razliite. Analiza promene, da bi stvar bila jo sloenija, mora obuhvatiti i samu volju
pravnih subjekata, odnosno njene kvalitete, jer se ona javlja kao izraz sopstvene
kauzalnosti prema spoljnjem svetu. Kauzalnost u drutvenim naukama, pa time i u
pravu, podrazumeva i razmatranje problema svrsishodnosti. Konano, izuavanje
onog to jeste, a upravo je o tome re u prirodnim naukama, ipak je jednostavnije u
odnosu na izuavanje onog to treba da bude, a to je, grosso modo, predmet pravne
nauke.
Sa stanovita pravne nauke, vrlo je znaajno utvrditi da li kauza ulazi u krug
univerzalnih pravnih instituta ili ne. Ako je odgovor negativan, to bi znailo da je
kauza vetaka tvorevina, lart pour lart, nepotreban pojam, kako su to tvrdili
antikauzalisti, jer ako njen pravni ivot zavisi iskljuivo od nekog lokalnog zakona,
logino je da ona, u stvari, i nije neophodna. Ukoliko je, pak, odgovor pozitivan, to
znai da je njeno postojanje nesumnjivo ak i u onim sistemima u kojima ona nije
posebno ureena pozitivnim propisima, pa treba istraiti iza kojih se
pozitivnopravnih instituta u konkretnom pravu ona skriva. Odgovor na ovo osnovno
pitanje je, razume se, znaajan za nauku, ali u ovom trenutku objedinjavanja Evrope i
na polju prava (tzv. harmonizacija prava) ima posebnu aktuelnost, jer treba da
odgovori na pitanje: da li je sukob" francuskog i nemakog prava stvaran,
nepomirljiv, fundamentalan ili, pak, samo prividan? Pored toga, ukoliko je kauza
univerzalni institut
246
Prof. dr Oliver Ani: Obptaciono iravo
u oblasti pravnih poslova, postavlja se pitanje da li se njeno prisustvo i uloga mogu

ograniiti samo na graansko pravo? Poznato je da se ugovori javljaju i u materiji
javnog prava (npr. meunarodnog javnog prava) i da za njih, u naelu, vae pravila
koja vae i za ugovore u privatnom, graanskom pravu, te se u tom sluaju postavlja i
problem kauze u toj pravnoj materiji, to moe imati kako pravne, tako i politike
posledice, jer je u pitanju valjanost i opstanak ne samo bilateralnih ve i
multilateralih meunarodnih ugovora i konvencija.
Da bi u savremenim pravima nastao punovaan ugovor, neophodno je ispuniti
odreene uslove. Ti uslovi odnose se, kako je ve navedeno, na sposobnost
ugovaranja, saglasnost volja, predmet, kauzu i, neretko, formu. U drevnim pravima
forma je zauzimala mesto kauze, te ova poslednja nije bila bitan element u stvaranju
ugovorne obaveze. Ta zamena mesta forme i kauze ima ponekad pravno relevantne
posledice i u savremenim pravima. Videemo, naime, da neke vrste formi stvaraju
same po sebi kauzu, npr. u realnim ugovorima neka dublja" prava" kauza i nije
potrebna, jer sama predaja stvari podrazumeva (kauzu) obavezu povraaja te stvari,
sve pod uslovom da in concreto nije posredi prenosioeva namera da saugovaraa
oslobodi obaveze povraaja (intentio liberalis), u kom sluaju je re o besteretnom
pravnom poslu, npr. poklonu.
Sposobnost ugovaranja, saglasnost volja i predmet su neophodni elementi za
nastanak punovanog ugovora u svim pravima, to su, dakle, univerzalne pravne
ustanove u materiji ugovornog prava. Kada je re o kauzi, s druge strane, nauka nije
saglasna. Smatra se, naime, da kako u istoriji, tako i u savremenom uporednom pravu
kauza nije univerzalna ustanova, to u krajnjoj liniji znai da ona nije neophodna za
nastanak i dejstvo jednog ugovora, jer njenu funkciju u nekim pravima moe
preuzeti neki drugi bitan element, naroito predmet ugovora. Tu se ujedno postavlja
jedno od osnovnih teorijskih pitanja: da li je kauza uopte nuan element za nastanak
i dejstvo ugovora, odnosno da li je to univerzalna ustanova ugovornog prava ili je
vezana samo za neke pravne izvore, odnosno samo neke pravne sisteme.
Predmet ugovora vezan je za pitanje na ta se dunik obavezuje (quid debetur),
a to su odreene prestacije (davanje, injenje, neinjenje, trpljenje).
Knjga druga Ugovori
247
Meutim, upravo tu se otvara jedno logino i ujedno sutinsko pitanje: zato se

dunik obavezao, zbog ega je rtvovao deo svoje slobode, zato je suzio svoja
prava, a proirio svoje obaveze? Odgovor na to pitanje (cur debetur), prua teorija
kauze, najspornije pitanje u nauci obligacionog prava. Kako bi rekao Rig nijedno
pitanje u teoriji obligacija nije toliko raspravljano kao pojam kauze, ili akademik
Stojan Cigoj da je to jedno od centralnih pitanja obligacionog prava. Problem je
znaajan i s teorijske i s praktine strane, tim vie to i Zakon o obligacionim
odnosima odreuje i nareuje: Svaka ugovorna obaveza mora imati doputen osnov".
Osnov je srpski izraz za re latinskog porekla kauzu, pri emu na Zakon o
obligacionim odnosima koristi izraz osnov", a nauka najee izraz kauza".
Ponekad se, u istom znaenju, koristi i izraz pravni cilj, ponekad uzrok, ili razlog
obaveze, a nekad, istina retko, i pravni naslov ili pravno oformljena svrha ugovora.
Iako kauza svoj nastanak duguje rimskom pravu, isti izraz nema isto znaenje.
Naime, u rimskom pravu kauza je bila sinonim za sam ugovor i njegovu sadrinu. U
savremenom smislu, kauza je uzrok nastanka ugovornih obaveza, neposredan
razlog nastanka ugovornih obaveza i samog ugovora, njegov pravni cilj. U naem
pravu, u smislu zakonske ustanove, kauza po prvi put postaje deo pravnog poretka 1.
oktobra 1978, dakle, stupanjem na snagu ZOOa. No, u svakom sluaju, kauza otvara
itav niz sutinskih pitanja: ta je kauza; ta sve obuhvata taj pojam; da li je posredi
objektivan, subjektivan ili meovit pojam; da li je ona samo teorijska apstrakcija bez
praktinog znaaja ili, naprotiv, izaziva odreene praktine posledice; da li je kauza
lokalna ustanova vezana za izvestan broj prava, ili je vezana za
kontinentalnoevropski sistem prava,
248
ili je pak univerzalnog karaktera? Kauza je vezana za ugovorno pravo, ali da li to

znai da je ograniena samo na privatno pravo, ili postoji i u javnom pravu,
posebno meunarodnom javnom pravu, u svim obavezama kontraktuelnog
karaktera? Dakle, da li je mogua obavezujua ugovorna odredba koja je nudum a
causa? Da li je kauza ograniena samo na dvostrane ugovore? Da li se odnosi samo
na ugovorno pravo ili, pak, postoji u svakoj obligaciji? Da li je kauza objektivno
data ili je, imajui na umu da je autonomija volje jedan od dva osnovna naela
(elementa metoda) graanskog prava, subjektivnog karaktera, ili je, moda,
moguna i kombinacija objektivnog i subjektivnog elementa. Na neka od ovih
pitanja nauka je dala razliite odgovore, a diskusija se poslednjih godina jo vie
razvila. Zanimljivo je da je posle donoenja novog holandskog Graanskog
zakonika, koji je, za razliku od starog, izostavio neposredno navoenje kauze,
rasprava o njoj jo vie dobila na intenzitetu, pa ak, i na estini polemike. S druge
strane, kauza nije samo" teorijsko pitanje. Pitanje kauze je i praktino pitanje
savremenog ugovornog prava, npr. kauza i UNCITRAL, ili kauza i naela
UNIDROIT (odnos romanskih, germanskih i aglosaksonskih prava prema ovom
problemu), zatim kauza u buduem evropskom privatnopravnom poretku,
odnosno u buduoj kodifikaciji zajednikog evropskog privatnog prava
(Komisija za evropsko ugovorno pravo koja je otpoela s radom 1980. godine i
izdala Principe evropskog ugovornog prava iz 1998. godine), ili kauza i direktive
Evropske zajednice (npr. Direktiva o optim uslovima poslovanja ili Direktiva o
publicitetu, Direktiva o odgovornosti za proizvod, Direktiva o reklami koja
dovodi u zabludu, zatim o prodaji na kunom pragu, potroakim kreditima,
elektronskom poslovnom prometu i dr.), ili, pak, kauza ili problem kauze i zatite
prava potroaa, kao ui (parcijalni problem). Poseban problem je primena kauze
pred Evropskim sudom pravde, npr. sluaj Marlezing, gde je osnovno sporno
pitanje bilo pravno pitanje doputenosti kauze. Problem kauze, odnosno razliito
shvatanje kauze, od terminolokih do konceptualnih razlika, moe biti jedna od
prepreka pravilnom funkcionisanju zajednikog trita u Evropskoj uniji.
Konano, i na Zakon o obligacionim odnosima zasniva se na kauzalistikoj
teoriji i imperativno predvia da svaka ugovorna obaveza mora imati doputen
osnov i postavlja pretpostavku da obligacija ima osnov iako u konkretnom
sluaju (npr. u apstraktnom pravnom poslu), on nije izraen.
Knjta druga Ugovori
249
2. Kauza u rimskom pravu

Antika prava su bila usko vezana s religijom. Iracionalnost, apstraktnost,
ritualnost bile su odlike religijskog i pravnog ivota. Razlog obvezivanja u
ugovornom pravu je preduzeta religijskoritualna forma, kojom se dunik obavezuje
boanstvima. Kauza dunikove obaveze su sveane rei i uinjeni gestovi, obligacije su
apstraktne. To je imalo kao posledicu odsustvo dvostranih pravnih poslova. Ugovorne
strane se ne obavezuju jedna drugoj, ve se jedna obavezuje boanstvima da e izvriti
svoju obavezu, a druga se obavezuje na isti nain, iz ega logiki sledi da su njihove
obligacije meusobno nezavisne i nepovezane, dakle jednostrane. U tom smislu,
ukoliko je izvrenje jedne obaveze nemogue, a drugo mogue, strana koja moe da
ispuni obligaciju ne moe biti osloboena svoje obaveze iako suprotna svoju
obavezu ne moe izvriti iz jednostavnog razloga to se obavezala na neto to nije
mogue! Apstraktnost obaveza imala je posledice i na planu prestanka obligacije:
ukoliko je dunik isplatio dug, ali je nainio formalnu greku, obligacija nije bila
ugaena! Takva causa je imala svoje mesto u sferama Divini iuris. Nepotovanje
zakletve vrea boanstva i ona su pozvana da interveniu kroz svoj iudicium koji
odreuje ija je zakletva (sacramentum) bila istinita i ispravna. Takve posledice
apstraktnih formi imale su u datim uslovima duboki smisao: efikasno dokazivanje
duga u uslovima kada pismenost nije pravilo; izvesnost ispunjenja obaveze prema
poveriocu usled strahopotovanja dunika prema religijskim dunostima;
prihvatanje surovih mera koje su sledile u sluaju neispunjenja obaveza kao nunih
posledica povrede njihove boanske prirode. Ipak, razvoj trine privrede i time
ubrzanje pravnog prometa, kao i uzdizanje drutvenog i duhovnog ivota, imaju kao
posledicu slabljenje iracionalnih religijskih shvatanja i njima primerenih apstraktnih
formi. Forme pravnih poslova se, naroito u pretorskom pravu, pojednostavljuju, ali
250
opstaju. One sve vie predstavljaju potovanje slavne tradicije velikih predaka.
Forma sada obezbeuje pravo na tubu (actio), a causa dunikove obaveze je
protivinidba druge stranke...". Causa u doba republike, zaslugom pretora, silazi" u
oblast humani iuris. To su bili preduslovi koji su omoguili da se sinalagmatine
obligacije ne shvataju kao dve posebne, dve jednostrane obligacije, ve obrnuto, kao
jedna i jedinstvena obligacija. To je imalo kao posledicu da vie nisu bile neophodne
dve stipulacije u jednom ugovoru. Naprotiv, nastaje pravilo: jedan ugovor jedna
stipulacija. To su ujedno uslovi da se kauza, najzad, oslobodi forme. Ve u Digestama,
iako nema jasne definicije kauze, nagovetava se njena sutina. S jedne strane, ako se
govori o vezi kauze i neosnovanog obogaenja u vezi sa stipulacijom, tj. da je izdata
isprava o dugu pri emu za to u, stvari, nije bilo osnova (isprava nije praena
odgovarajuom prestacijom), doputeno je da dunik najoiglednijim dokazima"
obara sadrinu isprave, odnosno da dokazuje da je obeao bez osnova. S druge strane,
ako je dunik naveden na stipulaciju kojom je obeao neku inidbu ali bez osnova, pa
poverilac podnese tubu, dunik moe podneti peremptorni prigovor koji se zasniva
na zloj nameri (exceptio doli) tuioca, a to pravilo vaie ak i u sluaju kada je u
trenutku stipulacije bio valjan osnov, koji je kasnije otpao. Dakle, apstraktnost
stipulacije, koja je po starom ius civile bila uvek utuiva, sada se relativizuje, u smislu
da se na prigovor prvo exceptio doli, a zatim i prigovor zbog neisplaenog novca
(exceptio non numeratae pecuniae), poverilac morao izjasniti o konkretnom osnovu
potraivanja, te ukoliko ga ne dokae, znai da je obaveza sine causa, usled ega je
poverilac gubio spor, odnosno njegova tuba je morala biti odbijena. To je znailo da
je uinjen veliki preokret u pravu, jer je valjani osnov tube u starom pravu (ius civile)
bila sama forma stipulacije, a sada je pravni osnov tube postala kauza stipulacije.
Krajem principata, odnosno klasinog perioda rimskog prava, nastupaju dalje
promene. U tom postklasinom pravu, od dolaska Dioklecijana na vlast, do kraja
Justinijanove vladavine (284565. godine nove ere), naputa se usmena stipulacija
(Obeava? Obeavam!) i prihvata se pisana isprava o dugu, to kauzi daje jo vei
znaaj. Naime, u usmenoj stipulaciji kauza je bila zatiena procesnim prigovorom,
formalno obeanje moglo se oboriti formalnim (procesnim) pravom. Ali, kako se sada
trai pismena isprava, kauza logino treba da prethodi samom pismenu, zbog ega ona
postaje materijalnopravna pretpostavka punovanosti samog pismena, to znai da se
kauza konkretizuje i materijalizuje kao pretpostavka punovanosti stipulacije.
U periodu republike nastaju poznati konsensualni ugovori: kupoprodaja
(emptiovenditio); zakup stvari i radne snage (locatio conductio); punomostvo
Knjga druga Ugovori
251
(mandatum); ortakluk (societas). Pravna zatita je mogua u navedenim ugovorima i

samo na osnovu neformalne saglasnosti volja ugovaraa, tako da bismo, umesto
forma dat esse rei, mogli rei causa dat esse rei. Ne samo davanje ve i obeanje
davanja obavezuje.
S tim u vezi, u rimskom pravu je postojala velika razlika izmeu oneroznih i
lukrativnih ugovora. U oneroznim ugovorima je razmena i s njom povezana
pravinost uzajamnih inidbi bila vidljiva, tako da je i kauza bila shvatljiva. S druge
strane, meutim, dobroino obeanje nije imalo obaveznost tokom celokupne,
hiljadugodinje istorije Zapadnog carstva. Obeanje poklona postaje obligacija
putem konsensualnog ugovora (pactum) tek u vreme Justinijana. Razlog za ovaj
veliki preokret najverovatnije treba traiti na planu podsticanja hrianskih vrlina
dobroinstva i milosra, kao i podsticanja svih oblika darivanja crkvi.
3. Pravne teorije o kauzi

3.1. Klasina teorija
U starijem rimskom pravu, kao to je reeno, dunik se stipulacijom obvezivao
boanstvima, i to je bio osnov, kauza njegove obaveze. Da li je druga strana ispunila
svoju obavezu i da li je uopte spremna da je ispuni ili ne, to je bilo irelevantno.
Prigovor neispunjenja ugovora, npr. nije postojao, jer preuzeta obaveza nije imala
veze s drugom ugovornom stranom; ona se morala ispuniti jer je, u sveanoj formi,
obeana boanstvu. Ta sveana forma kojom se lice obraalo boanstvu predstavljala
je osnov i razlog njegove obaveze, forma dat esse rei kauza u dananjem smislu,
dakle, nije postojala. Ovo je opte mesto u nauci. Njegovi koreni se nalaze i kod
najveih francuskih pravnih autoriteta, npr. kod Anri Kapitana. Meutim, ako kauzu u
njenom irem znaenju, optem pojmu, definiemo kao neposredan razlog
obvezivanja, a to ini se nije sporno u nauci, iz toga sledi da je kauza u rimskom
pravu imala, pored drugih, i znaenje u osnovi isto kao i savremeno. Ugovor je, naime,
i tada imao neposredan razlog obvezivanja, a to je bilo obvezivanje prema
boanstvima, uinjeno u sveanoj formi (npr. stipulacijom). Sveana forma je, u
stvari, sveani ritual, jer se drugaije i ne moe obraati boanstvima. Upravo zato
to obeanje upueno svevinjim silama obavezuje per se, ponaanje druge strane,
pa i nesavesno izbegavanje izvrenja sopstvene obaveze nema
252__________________________________________Prof. dr Oliver Ani: Obligaciono pravo
veze s neposrednim razlogom obvezivanja druge strane. Obaveza se mora izvriti,

jer ona nije obeana drugoj strani, ve samim bogovima. Dakle, u tom irem
smislu, kauza starog rimskog prava odgovara osnovnoj ideji savremenih shvatanja
kauze. U tom smislu, i uloga sveane forme ima izuzetan znaaj. Samo ispunjenje
sveane forme je dovoljno za neponitivost obaveza, a to je ujedno i glavna razlika u
odnosu na moderna shvatanja forme i kauze.
Ipak, da bi se pravno shvatanje o odnosu forme i kauze, koje se meri vekovima,
iz osnova izmenilo, bilo je potrebno iz osnova izmeniti filozofski pogled na svet,
bila je neophodna renesansa. Ta prekretnica se dogaala naroito od XVI do XVII
veka. Raa se, kao jedan od produkata renesanse, teorija autonomije volje i jedna od
njenih posledica konsensualizam. Umesto forme, koja obavezuje na neopozivu
obligaciju iji je garant samo boanstvo, dolazi se do shvatanja da je volja
pojedinca osnov obaveze. Obaveza nastaje jer se pravni subjekt slobodnom voljom
obavezao prema drugom subjektu: sama volja je izvor i razlog obaveze, obaveza
nastaje solo consensu. Konsensualizam zamenjuje formalizam.
Prvi pravni pisac koji je kauzu podigao na stepen teorije, i to u XVII veku, bio
je francuski teoretiar prirodnog prava an Doma. Njegovo shvatanje se u nauci
oznaava kao klasino. Za teoretiare prirodnog prava, naime, zadatak je bio da
pronau osnove racionalnog sistema prava (Ordo iuris). Rimsko pravo je bilo
apstraktno i esto iracionalno, to se vidi m iz starih formi i podela koje su
podrazumevale da obligacija ne moe nastati iz gole" saglasnosti volja, ali moe
nastati iz gole" forme koju ne prati odgovarajua sadrina. Zadatak
prirodnopravne teorije bio je da otkrije ono konkretno i racionalno to stoji iza
rimskih formi. U tom smislu, Doma pie da svi sporazumi imaju svoje pravno
dejstvo, oni su obavezujui na ono to je ugovoreno, dakle, utuivi. Najpoznatije
mesto iz njegovog uvenog dela glasi: ...u trgovini, gde nije nita besplatno,
obaveza jedne strane osnov je obaveze druge. Ali i u sporazumima gde ak samo
jedna strana izgleda obavezana, kao u sluaju zajma, obavezi zajmodavca
prethodilo je obvezivanje druge strane da neto mora da da, da bi uopte sporazum
nastao. Tako obaveza koja nastaje u ovim vrstama sporazuma u korist jednog
ugovaraa, uvek ima svoju
Knjga druga Ugovori
253
kauzu na strani drugog: i otuda bi obligacija bila nitava ako bi, u stvari, bila bez
kauze. Ako je re o jednostrano obaveznim ugovorima, npr. realnim ugovorima, kao
to je zajam, zajmoprimac se obavezuje da vrati zajam jer mu je zajmodavac
predao odreenu koliinu novca ili drugih zamenljivih stvari (obaveza na povraaj
postoji jer je predaja ve izvrena). Kauza, u smislu protivinidbe, jeste sama
sutina obligacije. Kauza je apstraktni cilj obvezivanja, to znai da je to ujedno i
pretpostavka obligacije. Dosledno tome i svaki ugovor kome nedostaje kauza
pogoen je sankcijom nitavosti. Ipak, na ovaj nain nije mogue objasniti
obaveznost dobroinih poslova. Zbog toga Doma odstupa od navedenog pravila za
sinalagmatine ugovore i obaveznost poklona objanjava samom saglasnou volja,
odnosno motivom koji je doveo do takve saglasnosti: Kod poklona i drugih
ugovora kod kojih samo jedna strana ini ili daje, a druga ne ini i ne daje nita,
ugovor nastaje prihvatanjem", ...obaveza onog koji daje ima svoj osnov (fondement)
u nekom razumnom i opravdanom motivu, kao uinjena usluga ili neka druga korist
poklonodavca ili pak samo zadovoljstvo da se uini dobro. Zbog ovog mesta Doma
se ponekad smatra nedoslednim, odnosno to se mesto smatra nekonzistentnim
delom njegove teorije, u smislu da kada je re o sinalagmatinim ugovorima, kauza
je objektivna (protivinidba), a kada su posredi dobroini poslovi, kauzu treba
traiti na subjektivnom polju (razuman i pravian motiv). Kada je, dakle, re o
lukrativnim poslovima, npr. o poklonu, klasino shvatanje bi moralo da odstupa od
objektivnog kriterijuma. Poklonodavac se obavezuje, jer tako hoe. Ta njegova
volja moe biti pokrenuta razliitim motivima: uzvraanje jer je i sam ranije dobio
poklon od (sada) poklonoprimca; nagrada za panju ili druge zasluge
poklonoprimca ili, jednostavno, ostvarenje nekog plemenitog motiva, npr. elja da
se drugome uini neko dobro, oseanje zadovoljstva i duhovne ispunjenosti aktom
ktitorstva i sl. U stvari, re je o nameri ostvarenja vrline dareljivosti, a to je teren
koji se tradicionalno oznaava izrazom: intentio liberalis. U ugovorima o poklonu
intentio liberalis konkretizuje se kroz animus donandi, a pri zavetanju kroz animus
testandi.. Pravna nauka poznaje ak i posebna preciziranja u pojedinim vrstama
ugovora, tzv. posredni ciljevi: npr. u pojedinim vrstama obvezivanja, kao to je
zajam causa credendi; u pojedinim izvravanjima preuzetih obaveza, kao to je
sluaj pri isplati cene causa solvendi i sl. U dobroinim ugovorima, pa i pravnim
poslovima uopte, budui da je razlog obvezivanja na terenu subjektivnog, motivi
uvek ulaze u sferu pravne relevantnosti.
254
Meutim, mora se istai da kada Doma govori o motivu, on navodi da je motiv

samo zamena za kauzu od onoga koji prima i ne daje nita. To znai da je, po njemu,
kauzauvek objektivne prirode (protivinidba), ergo prava kauza postoji samo u
sinalagmatinim ugovorima. Dosledno tome, animus donandi je surogat kauze.
Doma se, u stvari, oslanjao na shvatanja kanonista i, osim navedenog, nije se
dublje uputao u teorijsku raspravu, pa se otuda pre moe govoriti o njegovom
shvatanju kauze, nego o njegovoj teoriji kauze. Npr. njegovo shvatanje ne bi moglo
da objasni sluaj kada je kauza postojala prilikom zakljuenja ugovora, ali je
naknadno otpala, jer Code civil zahteva postojanje kauze samo prilikom
zakljuenja, nastanka ugovora. To bi znailo da nitavost ne dolazi u obzir, a postavlja
se pitanje da li se takva situacija moe razreiti prigovorom neispunjenja ugovora
ili, pak, neosnovanim obogaenjem s obzirom na to da je osnov postojao ali je
kasnije otpao?
U klasino shvatanje kauze spada i Potijeovo razmatranje ovog problema. Doma
mu je posluio kao inspiracija, ali je Potije razvio svoje shvatanje o kauzi. Svaki
ugovor je uperen na stvaranje meusobnih obaveza, ali svaki sporazum mora sadrati
potenu (asnu, moralnu) kauzu. U teretnim ugovorima kauza obaveze koju ugovora
jedna od strana je ono to joj daje druga strana, ili se obavezuje da joj da, ili rizik koji
ona preuzima", dok je, s druge strane, u dobroinim ugovorima dareljivost koju
jedna strana eli dauini drugoj, dovoljna kauza za preuzimanje obaveze prema njoj".
Doma je za dobroine ugovore predvideo motiv dareljivosti kao surogat kauze, a
Potije je postavio kauzu i za dobroine ugovore, i to u vidu same dareljivosti. Kod
Potijea sama obaveza mora da ima kauzu, jer kada nema kauze ili je ona lana,
obaveza je nitava i ugovor koji je sadri je nitav. Potije, u stvari, uvodi opti pojam
kauze prilikom nastanka svake obligacije koja nastaje na osnovu volje, pa time i u
ugovorima. Uz to samo potena, moralna kauza obavezuje. Na taj nain ugovori se
stavljaju i pod etiku lupu, te sudija dobija jedno mono sredstvo (doputenost kauze)
za kontrolu i suvie iroko shvaene autonomije volje stranaka, jer kada je kauza
zbog koje je obaveza ugovorena, kauza koja vrea pravdu, savesnost ili dobre
obiaje, ta obaveza je nitava, kao to je nitav i ugovor koji je sadri. Nitavost
ugovora dolazi iz nitavosti same obligacije, jer autonomija volje koja ju je proizvela
sadri inicijalnu manjkavost, u stvari, ona je protivna naelu savesnosti i potenja.
Na taj nain Potije je znatno
Knji druga Ugovori
255
unapredio i teorijski i praktini znaaj kauze, tako da se klasina teorija" o kauzi pre
moe vezati za ime Potijea, nego za ime Dome. Neke odredbe Code civila kao da
proistiu iz pera Potijea. Kada je, na zahtev Napoleona, Bigo de Preamene izlagao
motive za predlaganje odreenih lanova Zakonika (etvrti deo), koji su se odnosili
na kauzu, pored ostalog, naveo je: Uopte nema obaveze bez kauze; ona je u
uzajamnom interesu strana ugovornica, ili dobroinstvu jedne od njih. Ne moe se
pretpostaviti da jedna obligacija bude bez kauze zato to u njoj nije izraena. Tako,
kada neko lice na nekoj cedulji izjavi da je duno, ono time priznaje da postoji
legitimna kauza duga, mada ona nije naznaena. Ali kauza koju akt izraava ili je
pretpostavlja, moe da ne postoji ili da bude lana; ukoliko je ova injenica utvrena
na osnovu doputenih dokaza, pravinost ne dozvoljava da obaveza opstane. Svaka
obaveza mora biti ponitena ako je ugovorena protivno zakonskoj zabrani, ili ako je
suprotna dobrim obiajima ili javnom poretku. Potije je uveo optu oborivu
pretpostavku kauze, koja se, dodue, razlikuje u teretnim ugovorima (protivinidba) i
dobroinim ugovorima (dareljivost), ali koja mora zaista postojati i biti kako
dozvoljena, tako i u skladu s javnim poretkom i dobrim obiajima, dakle, u skladu s
pravom i etikom. Tu ideju Potijea preuzeo je, samo u neto izmenjenom obliku, i sam
Code civil. No ono to treba posebno istai jeste da su ugovori nitavi zbog odsustva
ili nedoputenosti kauze samo posredno, jer je to posledica odsustva, odnosno
nitavosti same obligacije za koju je kauza neposredno vezana. Obligacija koja
nema kauzu ili koja je zanovana na lanoj ili nedoputenoj kauzi ne moe da
proizvede nikakvo dejstvo; a kauza je nedozvoljena kada je zabranjena zakonom ili
suprotna kako dobrim obiajima, tako i javnom poretku. U svim tim sluajevima
nema obligacije...
U tom smislu se izjanjavao i Portalis. I za njega je kauza neophodna u svim
obligacijama, i to bez ogranienja i dosledno tome i u svakom ugovoru. U teretnim
ugovorima kauza se javlja kao interes, odnosno korist koju stranke nalaze
zakljuujui ugovor, npr. interes prodavca je da dobije cenu koja odgovara njegovoj
stvari, za kupca, s druge strane, da dobije radije stvar nego iznos novca koji
predstavlja njenu vrednost, dakle, protivinidba. Kada je re o dobroinim
ugovorima, kauza je samo dobroinstvo, sama dareljivost.
Portalis smatra da kauza u teretnim ugovorima mora biti srazmerna protivprestacija,
jer ako u uzajamnim davanjima postoji odsustvo proporcije, u vidu
256
prekomernog oteenja (lesion enorme), sigurno je da nema kauze. Obligacija, dakle, ne

moe postojati bez razumne i vrednosno primerene kauze. Na taj nain Portalis je, drei
se u osnovi shvatanja Dome i Potijea, izgleda, bio prvi koji je kauzu sinalagmatinih
ugovora uputio u pravcu izvrenja protivinidbe. Jer, ako je zakljuen teretni ugovor, a
jedan ugovara trpi prekomerno oteenje, kako bi rekao Portalis, vie nema kauze.
Klasina teorija kauze je traila kauzu u samoj obligaciji, a kao posledica toga,
kauza je morala biti i u ugovoru. Kada je re o sinalagmatinim ugovorima, kauza
je shvaena kao objektivan uzrok obaveze. Ipak, to je vreme iroko shvaene
autonomije volje (privatne autonomije), te se postavilo pitanje uloge volje u pojmu
kauze. Kauza u smislu rezultata ugovora, kao objektivnog elementa, moe da
odgovara ili ne odgovara nameri stranaka, a namera stranaka je, ipak, ugaoni kamen
autonomije volje. U elji da obuhvati oba ova znaajna segmenta, Anri Kapitan pie:
...u sinalagmatinom ugovoru, kauza koja odreuje svakoj strani obavezu, jeste
elja da se dobije izvrenje prestacije koja je obeana. Na taj nain Kapitan pokuava
da spoji objektivni rezultat ugovora i subjektivni cilj koji su stranke imale na umu
kada su zakljuile ugovor. Dakle, pored proporcije u ekvivalentu, potrebna je i
valjana namera, motiv stranaka.
Objektivni element kauze je morao biti istaknut, posebno imajui naumu da
Code civil predvia translativni sistem sticanja prava svojine. Dakle, kada su u
pitanju individualno odreene stvari, svojina prelazi na kupca ve na osnovu
samog punovanog ugovora, bez obzira na faktiko izvrenje prestacija. Problem
se javlja ne samo kada jedna strana ne izvri prestaciju ve i kada je izvri, ali treem
licu, s kojim je, npr. prodavac kasnije zakljuio drugi ugovor o prodaji. U takvom
sluaju, pod pretpostavkom savesnosti sticaoca, predaja stvari odluuje, tako da
svojina prelazi na kasnijeg kupca (ne vai pravilo prior tempore). Samim tim,
izvrenje prestacije, dakle realna protivinidba, ima u francuskom pravu poseban
znaaj za jednu znaajnu grupu ugovora kojima se prenosi svojina. To je, bez
sumnje, bio razlog to se od Portalisa do Kapitana istie znaaj izvrenja prestacije
kao bitnog elementa samog pojma kauze. Pri tom, treba istai da i Kapitan stoji na
stanovitu da je ugovor drugorazredni domain kauze, jer ona mora postojati u
samoj obligaciji, to upuuje na objektivno shvatanje: ...obaveza kupca e
Knji druga UJovori
257
biti bez kauze ako je prodata stvar u potpunosti propala"; Kauza obligacije
zajmoprimca ili zalonog poverioca, nesumnjivo je predaja pozajmljene stvari ili
zaloene stvari.
3.2. Teorija poricanja kauze
U XIX veku, i to ve u njegovoj prvoj polovini, javlja se jedan broj teoretiara
koji negiraju kauzu. Pristalice takvog stava ponekad se oznaavaju i terminom
antikauzalisti. Zaetnikom ovog shvatanja smatra se Belgijanac prof. Ernst, koji je
postavio pitanje: da li je kauza sutinski uslov punovanosti ugovora? Njegov
odgovor je odrean, i to iz vie razloga: logikoteorijskih, istorijskih i praktinih.
Kada je re o logikoteorijskim razlozima, on pre svega, istie da kauza i dejstvo
ugovora ne nastaju istovremeno. Naime, ugovorne obaveze nastaju istovremeno, ali
kauza logiki prethodi nastanku dejstava ugovora, prethodi samim ugovornim
obavezama. U tom smislu, ako je uslov nastanka obaveze jedne strane, nastanak
obaveze druge, logino, te obaveze ne mogu nikada nastati. Uz to, jednostavno,
nije mogue nainiti razliku izmeu predmeta ugovora i kauze, jer ti razliiti
pojmovi, u stvari, oznaavaju istu stvar.
Negativan stav o kauzi imao je i poznati teoretiar Planiol, koji je smatrao da
je to nepotreban pojam koji treba da bude izbaen iz nauke. Pravna uzajamnost se,
prema Planiolu, ne moe uspostaviti u dvostranom ugovoru upravo zbog njihove
uzajamnosti, jer ona podrazumeva istovremenost, te otuda nijedna ne moe biti
kauza druge. Kada je re o realnim ugovorima, predaja je injenica zbog koje
nastaje obligacija, a kada je posredi poklon, kauzalisti smatraju da se kauza
sastoji u oslobaanju od protivprestacije, to je ist voljni element bez
injeninog stanja. U stvari, ono to kauzalisti pripisuju kauzi, moe se svesti na
predmet ugovora ili na saglasnost volja, odnosno odsustvo ili zabranjenost
predmeta, odnosno saglasnost volja. Otuda, prema Planiolu, nema konzistentnosti
kauze, te je i sam pojam nepotreban.
U jednostrano obaveznim ugovorima, kao to je sluaj u realnim ugovorima,
predaja stvari ne moe biti kauza, ve je to uslov za nastanak ugovora, kao to je to
saglasnost volja u konsensualnim ugovorima. U dobroinim ugovorima, pak,
animus donandi se ne moe razlikovati od motiva, pa se postavlja pitanje ako nije
sporno postojanje i relevantnost motiva u toj vrsti ugovora, da li je uopte potreban
i mogu (kao samostalan) pojam kauze! Kada je re o
258
fiducijarnim poslovima, u kojima fiducijant prenosi na fiducijara odreeno

pravo, s tim da ga fiducijar vraa fiducijantu po nastupanju odreenih okolnosti,
kauza se jednostavno ne moe objasniti kako sa stanovita teretnih, tako ni sa
stanovita dobroinih ugovora. Sa istorijskog stanovita, kauza je pogreno
protumaen pojam, jer je kauza u rimskom pravu oznaavala sam ugovor,
odnosno sadrinu konkretnog ugovora. Konano, s praktinog stanovita, pojam
kauze je potpuno nepotreban, jer se sve ono to se pripisuje kauzi moe reiti
preko pojma predmeta ugovora, npr. kada se kae da je zabranjena kauza, u stvari,
se misli na zabranjenost predmeta ugovora, ili ako se kae da je ugovor nepostojei
jer nema kauze, u stvari, nedostaje predmet ugovora, ili ako za poklon nedostaje
animus donandi, nije re o odsustvu kauze, ve o odsustvu same saglasnosti volja, a
to je opti uslov, sam pojam nastanka ugovora. I, kako to esto biva, veliko
insistiranje na negaciji stvara protivteu afirmacije, tako da se javio jo vei broj
branilaca teorije kauze, koji su se s jo dubljim i brojnijim argumentima
suprotstavili antikauzalistima. Izgleda da je antikauzalistika teorija uticala na
redaktore tako da u konanom tekstu nemakog Graanskog zakonika izostave
ovaj pojam, poto su smatrali da je predmet ugovora dovoljan da pokrije i polje
koje kauzalisti rezerviu za kauzu. Nemako pravo, a pod njegovim uticajem i
vajcarsko pravo, upotrebljavaju pojam sadrine ugovora", kojim, u stvari,
obuhvataju i premet i kauzu, to je samo spajanje dva pitanja u jednu celinu.
Treba primetiti da izjednaavanje pitanja na ta se dunik obavezuje i zato se
obavezuje, predstavlja ne samo izbegavanje teeg puta ve i negiranje prava kao
nauke. U svakoj nauci, ako je zaista re o nauci, mora se postaviti i pitanje zato,
odnosno mora se uiniti pokuaj, u skladu s procedurom odgovarajue naune
metodologije, da se odgovori na to fundamentalno pitanje. Negiranje legitimnosti
tog pitanja vodi na teren umetnosti ili knjievnosti, ali ne i nauke. Uostalom, ak i
filozofija, kao metanauna disciplina, pokuava da da odgovor na pitanje zato.
Razlika je u tome to je nauka u stanju da prui i neposredne dokaze koji
podravaju odgovor na to pitanje, a filozofija ne. Pored toga, mogue je da predmet
ugovora bude doputen, predaja odreene nepokretnosti u svojinu, odnosno
prihvatanje kupoprodajne cene. Prestacije prodavca i kupca su, kao takve
doputene, odnosno predmet je doputen, ili drugim reima, to na ta su se stranke
obvezale je doputeno. Meutim, ono zbog ega su se stranke obvezale, kauza
njihovih prestacija je nedoputena, jer je razlog izvrenja ugovorenih obaveza bio
formiranje teroristike baze. Sa stanovita pravne posledice zaista je svejedno, jer je
u pitanju nedoputena sadrina ugovora", to znai da sledi nitavost,
259
a to isto sledi i kada je nedoputen predmet ili je nedoputena kauza. Ali sa

stanovita nauke nije isto, jer je upravo njen zadatak da izvri svaku moguu podelu
i distinkciju koja iz nje sledi. Tvrdnja da je to nepotrebno i da se sve moe objasniti
preko pravnih posledica, ista je kao i tvrdnja da su fikcije i neoborive pretpostavke
potpuno iste stvari, s obzirom na to da nije sporno da izazivaju iste pravne efekte.
3.3. Savremene teorije
Moderna shvatanja o kauzi vezuju se za XIX i XX vek. Brojni autori su na
razliite naine, s razliitih aspekata objanjavali, produbljivali, precizirali
problem kauze ugovora. Ta shvatanja su ponekad davala prevagu objektivnom
pristupu, ponekad pak subjektivnom, ali ipak, po pravilu, pristup je bio meovit.
3.3.1. Subjektivna teorija
Prema subjektivnom shvatanju, koje je utemeljio profesor Vinaid, kauza je
unutranji, psiholoki element, koji se ogleda u motivima koji pokreu pravno
relevantnu volju na planu ugovora upravo taj odluujui faktor koji je doveo do
saglasnosti volja ugovaraa. Razume se, motivi i samo jednog ugovaraa mogu biti
razliiti i promenljivi, pa ak i nedovoljno odreeni, ali kauza je, u stvari, samo
odluujui motiv, onaj koji je doveo do zakljuenja upravo tog ugovora. I ne samo to,
isti odluujui motivi uvek su isti u istoj vrsti ugovora, ili jezikom teorije apsorpcije,
kauza je apsorbovana presudnim motivom. U ugovorima o prodaji, odnosno
kupoprodaji, odluujua pobuda i kupca i prodavca je sticanje prava svojine: kupca
na odreenoj stvari, prodavca na odreenoj koliini novca. Odluujui motiv za
zakljuenje ugovora o zajmu je ostvarenje kredita causa credendi. Odluujui motiv
za poklon je namera darivanja animus donandi. Ako je, naime, odluujua pobuda
nedoputena (zabranjena ili nemoralna) i dobroin pravni posao je nedoputen, te
pogoen sankcijom nitavosti. Meutim, u dvostranoobaveznim poslovima, npr.
kupoprodaja zgrade, dvostrana nesavesnost takoe vodi nitavosti, npr. prodavac je
znao da kupac kupuje zgradu za raun teroristike organizacije. Ili, kada
zajmodavac zakljuuje sa zajmoprimcem ugovor o zajmu usred igre pokera u kojoj
je zajmoprimac izgubio gotovo celokupnu imovinu. Ipak, dokazivanje odluujuih
pobuda stvara u praksi gotovo nesavladive tekoe, jer je neretko nemogue dokazati
koji su bili odluujui motivi za stupanje u ugovorni odnos jedne, odnosno druge
strane. Tim pre, jer obostranu nesavesnost esto prate i druge vrste pravne
odgovornosti (krivina ili upravna, ili obe zajedno), tako da stranke u sopstvenom,
zajednikom interesu skrivaju istinu.
260
3.3.2. Objektivna teorija

Pristalice objektivnog shvatanja kauze, meu kojima se jednim od zaetnika smatra
Zigmund losman, istiu da su motivi, ak, po pravilu, pravno irelevantni za nastanak,
pa i opstanak ugovora. Zato, prema prof. Gamsu, branioci ovog shvatanja pravni
osnov trae na terenu objektivnog, smatrajui da je ekonomski efekat upravo taj
odluujui razlog zbog koga nastaje ugovor. Samo kod graanskopravnog ugovora
se prenosi samo graansko subjektivno pravo, znai samo takvo pravo koje se
posredno ili neposredno odnosi na ekonomska dobra. Zbog toga u
graanskopravnom ugovoru i u graanskopravnim poslovima uopte (znai i u
jednostranim pravnim poslovima ukoliko u irem ili uem obimu oni postoje u
nekom pravnom sistemu), u krajnjoj liniji uvek je cilj prenos nekog ekonomskog
dobra na drugoga... Taj ekonomski cilj koji stranke hoe da postignu je kauza
ugovora... Kad nema kauze, nema ni pravnog posla... Kauza je, dakle, ekonomski cilj
ili ekonomski efekat koji stranke pravnim poslom hoe postii. U podupiranju
ekonomskog efekta u objanjenju kauze navodi se i lan 905. stav 2. OIZa: Ugovor
je dakle: kupovina, zajam, najam i svaki drugi posao kojim jedna strana neto to
ima imovinsku vrednost, obea drugoj, a ova njeno obeanje primi." Taj ekonomski
efekat je, takoe, uvek isti u istoj vrsti ugovora. U sinalagmatinim ugovorima: pri
kupoprodaji kupac hoe stvar, a prodavac hoe cenu; prilikom zajma zajmoprimac
hoe odreenu koliinu novca, a zajmodavac hoe kamatu; u ugovoru o radu
najmoprimac hoe ekonomsku upotrebu radne snage, a najmodavac najamninu. U
dobroinim ugovorima, pak, prema prof. Gamsu, kauza se sastoji u negativnom
ekonomskom efektu, tu se hoe negativan efekat: pri beskamatnom zajmu
zajmodavac hoe da se lii upotrebe novca za odreeno vreme; u besplatnoj ostavi
ostavoprimac hoe da svoju radnu snagu (u smislu prijema, smetaja i uvanja),
bez ekonomskog efekta, stavi u korist ostavodavca; kad je re o poklonu,
poklonodavac hoe da smanji svoju imovinsku masu za vrednost poklona.
Objektivno shvatanje kauze, koje se umnogome oslanja na naelo jednakosti
davanja, zastupljeno je kao pravilo u nemakoj i italijanskoj teoriji. Ipak, naelna
nedoslednost ove teorije nalazi se u objanjenju kauze u dobroinim pravnim
poslovima, posebno u ugovorima o poklonu, gde se najee priznaje nepostojanje
kauze (npr. negativni efekat, volja da se nita ne trai i sl.).
Zanimljivo je da je u nacrtu nemakog Graanskog zakonika bilo usvojeno
subjektivno shvatanje kauze, ali je u konanoj verziji kauza izostavljena, pa je
preutno usvojeno objektivno shvatanje: Ko inidbom drugog ili na drugi nain
na tetu drugog to dobije bez pravnog osnova, obavezan mu je
Knjga dru Ugovori
261
na povraaj. Ova obaveza postoji i onda kada pravni osnov docnije otpadne ili kad
ne nastupi uspeh, koji je, prema sadrini pravnog posla, bio cilj inidbe." Ovo
mesto je sporno u nauci. Razlog za to je to ova odredba, koja se neposredno
odnosi na pravno neosnovano obogaenje, u svom prvom delu govori o pravnom
osnovu u smislu titulusa, pa jedan deo autora smatra da se ceo tekst odnosi
iskljuivo na titulus. Meutim, formulacija u nastavku, koja govori o neuspehu
pravnog osnova, koji je prema sadrini pravnoj posla bio cilj inidbe nedvosmisleno
govori u prilog nunosti pojma kauze u materiji pravnih poslova i posebno ugovora.
Otuda, nemaki Graanski zakonik, iako izriito ne pominje kauzu, nije u
potpunosti mogao da odustane od svog nacrta, koji je predviao kauzu, jer naturam
expeallas furca, tamen usque recurret. injenica da je u savremenoj nemakoj nauci
sve vee interesovanje za problem kauze (kauza je i tema doktorskih disertacija),
govori sama po sebi. I prof. Larenc prihvata kauzu kao cilj koji proistie iz same
sutine pravnog posla: ...ugovori su po pravilu kauzalni. To treba da znai da oni u
sebi sadre kauzu, pravni cilj obaveze. Prototip kauzalnih obaveznih poslova su
dvostrani ugovori. U ovim ugovorima svaka ugovorna strana preuzima obavezu da
bi time drugu stranu obavezala na protivinidbu. Cilj obaveze jednog, koji proizlazi
iz samog posla, jeste dakle, obaveza drugog. Dok Eman kauzu naziva duom
obligacionog odnosa", Klinke kauzu smatra genetskom osobinom dvostranoobaveznih
ugovora.
Ipak, kauza se u savremenoj nemakoj nauci najvie razmatra u oblasti
neosnovanog obogaenja. Ali, kada poredimo shvatanje kauze u francuskoj i
nemakoj teoriji, treba da vodimo rauna i o tome da se nemaki sistem sticanja prava
svojine razlikuje od francuskog. U nemakom pravu, naime, ugovor je samo iustus
titulus, tako da je za prenos svojine potrebna i predaja stvari, odnosno modus acquirendi.
To znai da ukoliko je nepunovaan titulus (npr. nitav ugovor o prodaji), ali postoji
modus (stvar je predata u cilju prenosa svojine), svojina je prela na sticaoca. To je
zato to se predaja stvari u cilju prenosa svojine smatra posebnim i apstraktnim
pravnim poslom, sve u cilju zatite treih savesnih lica, odnosno sigurnosti pravnog
prometa. Meutim, iako
262
prenosilac ne moe svojinskom tubom da trai povraaj stvari (stvarnopravni

zahtevi ne idu zbog toga to je sticalac postao vlasnik), on moe upotrebiti tubu iz
neosnovanog obogaenja, to e imati kao posledicu povraaj stvari. To, u stvarm,
znai da se preko neosnovanog obogaenja apstraktni posao povlai pred kauzalnim
i da kauza odnosi pobedu nad formom apstraktnog posla. Po tubi za neosnovano
obogaenje mora se ui u pitanje postojanja, odnosno punovanosti titulusa, a tu je
pak pitanje kauze sutinsko. S druge strane, ukoliko je sticalac ve otuio stvar, i to
treem savesnom licu, nema mesta povraaju stvari, jer je trei stekao svojinu. U
takvoj situaciji prenosilac moe da zahteva naknadu tete. Ali i to pravo prenosioca
na novanu naknadu tete ukazuje na kauzu, jer se upravo izvlai iz mnjenice da
sticalac nije izvrio svoju protivprestaciju. I obrnuto, jer ako se dokae da je
sticalac, koji je dalje preneo stvar, ipak izvrio svoju ugovornu obavezu, prenosilac
e, kao tuilac, izgubiti spor upravo zbog toga to je kauza postojala. U stvari,
sporan kupoprodajni ugovor je bio titulus prenosa svojine, te ukoliko je kauza tog
kupoprodajnog ugovora odsustvovala, to ima kao posledicu raanje nove obligacije,
bilo u vidu pravno neosnovanog obogaenja ili, pak, prava na novanu naknadu
tete.
Veliki podstrek antikauzalistikom gledanju nemakoj teoriji dao je Oto Ber.
Kauza, prema Beru, ima objektivni i subjektivni vid: objektivni se sastoji u razlogu
zbog koga se ugovor zakljuuje, a to je realan pravni cilj, koji moe biti ili ispunjen
ili promaen; subjektivni proizlazi iz volje ugovaraa koja je upravljena na neki
psiholoki razlog. Pravni osnov je objektivne prirode i nuan je u odnosima razmene,
jer je jedno obeanje prema drugom u povratnoj sprezi. To znai da odvojena
obeanja nemaju samostalnost, te nisu u stanju da izazovu pravnu posledicu. U
stvari, uzajamnost, sinalagma, znai kauzalni odnos, odnosno zavisnost pravnog
osnova od odnosa razmene. Kako je osnovno naelo obligacionog prava slobodno
kretanje volje, ona mora da ima sposobnost da napusti vezu koja postoji izmeu
obeanja i pravnog osnova, to znai da se prosto obeanje moe samostalno izdii na
stepen ugovora.
Godine 1869. m 1871. odrani su Osmi i Deveti kongres nemakih pravnika koji
su umnogome doprineli antikauzalistikom stavu. Zanimljivo je da je Jering podrao
Bera. Jering je, naime, smatrao da apstraktno obavezujue dejstvo ugovora proizlazi
iz same volje, autonomije subjektivne volje. Na prigovor da bi tako iroko shvaena
obavezujua snaga volje, posebno u apstraktnim obavezama, bila velika opasnost za
dunika, jer bi se ak mogla koristiti i za protivzakonite ciljeve, Jering odgovara da
bi kontrola takvih obaveza bila tutorstvo i da sudija u parninom postupku nema
svojstvo policajca. S druge strane, sam Jering je pre ovih kongresa, ve u prvom
izdanju svog velikog
Knji dru Ugovori
263
dela Cilj u pravu (1865), ako cilj u pravu shvatimo kao vrstu kauzalistikog stava,
podigao kauzu na najvii mogui stepen u pravu, jer je ve u moto svog dela stavio i
svoju osnovnu postavku: Cilj je tvorac celokupnog prava". Meutim, on je smatrao
da kauza u smislu protivinidbe, dakle, kao obavezujui razlog potovanja
ugovornih obaveza jeste stara i prevaziena ustanova: Po starorimskom shvatanju,
puko obeanje (nudum pactum) ne povlai nikakvu tubu, to jest, ideja o obaveznoj
snazi obeanja strana je starom svetu. Pravno iznuivanje obeanja, to jest tuba
(actio), uslovljeno je time da je poverilac duniku uinio neku uslugu, da mu neto,
obavezujui razlog obeanja zasniva se na usluzi (res) druge strane niko ne obeava
ako ne mora, to jest, on to mora da bi sam dobio. Svako obeanje je, prema tome,
obeanje neke naknadne usluge na osnovu dobijene (ili pravniki: pretpostavljene da
je dobijena) prethodne usluge, re bez onog res prazna je re koja nikoga ne
obavezuje, tek zahvaljujui supstancijalnom momentu sopstvenog posedovanja ona
stie obavezujuu snaGu. JerING smatra da je razvoj rimskog prava doveo do
apstraktnih poslova, gde se ve u neksumu efektivno plaanje preobraa u puki
prividan akt, jer neko ko nije nita primio u stvari je zasnovao zajam. Ipak, poslednji
korak ka apstraktnom poslu je uinjen stipulacijom, a ona se moe definisati kao
priznanica o primljenoj valuti, na ta se nadovezuje obeanje da e uskoro doi do
sopstvene usluge. Stipulacija je poslednji izdanak starorimskog pojma o obligaciji,
koji je mogue dokazati samo jo putem vetake operacije; u njoj je puls
prvobitne misli, naime da se obaveza na uslugu moe zasnivati samo na prethodnoj
protivusluzi, ve u toj meri oslabio da je upravo smemo oznaiti kao olienje
apstraktno obavezujue snage volje. Budui da se bavio irom teorijom prava, ini se
da Jering nije obratio najveu panju na sudbinu apstraktnih poslova i u samom
rimskom pravu. Istina, stipulacija je bila apstraktni posao i zbog sveanih rei i
gestova moglo je doi do obaveze, dakle i prinudnog izvrenja, jer su se stranke, u
stvari, pojedinano obvezivale prema bogovima, a to je u ambijentu homogene
sredine sa vrstom religijom i moralom davalo dovoljne garantije da e i sama kauza
biti potovana. Ipak, daljim razvojem robnonovane privrede, uvoenjem
mogunosti da i peregrini koriste stipulaciju, te slabljenjem religijskog kulta, dakle,
sve eom pojavom zloupotrebe apstraktnih poslova, javlja se i poseban prigovor
neispunjenja excetio non numeratio pecuniae (novac nije izbrojan), to znai da se
apstraktni posao vraa u svoje prethodno i prirodno stanje kauzalnosti. Jeringovo
shvatanje, koje, u stvari, apsolutizuje autonomiju volje, odbacili su neki uesnici
pomenutih kongresa istiui da je, pre svega, kauza sastavni i imanentni deo
razumne izjave volje, a da se obligacije upravo otelovljuju i dobijaju sutinu i oblik
samo preko kauze, te ako sudija ne poznaje kauzu, on
264
na osnovu obligacije ne moe da presudi. Tvrdnja da privatna volja stranaka moe ta

hoe, a ta ona hoe mora da vai, dovodi se u pitanje: ne verujem u taj apsolutni
suverenitet volje stranaka. Ne verujem da je ona stvarno na taj nain osnova naeg
obligacionog i ugovornog prava, kao to se tvrdi." Isticano je da je upravo kauza ta
koja u prometu odraava karakter razmene u pravnim poslovima, dakle, ujedno i
ekonomski odnos. Apstrahovanje kauze kao osnove duga, to je kao Jeringova teza
veinski prihvaeno, ini da karakter razmene koji obaveza ima, dakle, njena
uzajamnost, u stvari, iezne. Zato Hese podvlai: Celu teoriju smatram u naunom
smislu promaenom, u praktinom smislu suvinom i besmislenom, a pored toga, u
optem ivotnom prometu opasnom i upravo suprotnom pravnoj svesti naroda.
Ona potkopava moralnu osnovu prava i deluje demoraliue na narod", kauza je
...garancija istine, ozbiljnosti i promiljenosti volje, vernosti i estitosti..." Da bi u
nemakoj nauci nekako premostio problem kauze, Behman je ak uveo novi pojam
genetska sinalagma". Budui, naime, da se dvostrani ugovori po prirodi stvari
moraju zasnivati na prestaciji i protivprestaciji, Behman je, objanjavajui samu
strukturu takvih ugovora, zakljuio da tu mora postojati dvostranost kao genetska
osobina, dakle, genetska sinalagma, i to od samog nastanka. Ali, nama se ini da nije
stvar u drugaijem nazivu, ve u samoj sutini problema, jer ta je genetska sinalagma?
Zar i to nije dokaz da se kauza jednostavno ne moe izbei? U krajnjoj liniji,
genetska sinalagma nije nita drugo do sama kauza. Od savremenih autora
Vesterman, koji je ovom problemu posvetio svoju doktorsku raspravu, smatra da je
kauza cilj posla, te da zavisi od sporazuma stranaka (u krajnjoj liniji, njihovih
motiva), a da u nedostatku jasnog sporazuma, ona treba da se ceni prema tipinom
znaaju imovinskog davanja za ukupan ekonomski posao. Cilj kao ukupan
ekonomski posao, imanentan je odreenoj ekonomskoj koristm, a cilj u smislu
teorije o otpadanju osnova posla jeste ekonomski cilj utovora, i to u celini, radi ijeg
postizanja svaka ugovorna strana eli da koristi odreena sredstva koja ine osnov
ugovora, kao i da preduzme odreene rizike koje graanskopravne dispozitivne
norme meu strankama uspostavljaju. U tom smislu i pravila o zabludi (posebno
paragraf 119) nemakog Graanskog zakonika, vezana su na odreeni nain za
teoriju o kauzi, u smislu ideje o mogunosti ponitenja neke ekonomske koristi zbog
prvobitnog promaaja cilja.
U stvari, izgleda da je spor izmeu francuske i dela nemake teorije oliene u
njenom najveem autoritetu toga vremena Jeringu, ipak, vie u pojavnom
Knjga druga Ugovori
265
obliku nego u samoj sutini. Najkrae reeno, francuski autori smatraju da

obeanje bez kauze jednostavno spada u tzv. nepostojee ugovore, a nemaki
smatraju da e posledice ugovora bez kauze pasti zbog neosnovanog obogaenja.
Ali, zato e posledice ugovora (naknadno) otpasti? Zato e se na osnovu
kondikcije sve, u stvari, vratiti u preanje stanje? Odgovor uvek lei u
nezaobilaznom pojmu kauze. Da li e se ugovor smatrati nepostojeim ili e
njegova apstraktnost delovati tako da jedno vreme stvara privid valjanosti posla, ali
naknadno, npr. usled kondikcije, u taj privid pada i nesavesna strana, koja je neto
stekla sine causa, mora da vrati primljeno, odnosno da naknadi tetu drugoj strani,
zar to nije s jednog vieg stanovita potpuno isto? Neosnovano obogaenje, koje,
dakako, postoji u svim pravima, nije nita drugo do priznanje kauze i poasni plotun
kauzalistima. Jeringa volimo, ali kauzu volimo vie! ini nam se da je Jering upao
u klopku blizine problema, zbog ega je nainio previd, jer ako je celokupno pravo
upravljeno radi postizanja odreenog cilja, to je njegova tvrdnja, kako onda
tolerisati, npr. dvostranoobavezniugovor u kojem nedostaje protivprestacija, odnosno
gde je ona zabranjena ili, u krajnjoj liniji, izostavljena ili pogreno postavljena usled
zablude? Zato i postoji podela na bitne i nebitne zablude, jer bitna je samo ona koja
pogaa samu kauzu. U svim takvim i slinim sluajevima Jeringovo uveno da bi
ut, ostaje bez oslonca, a time i bez odgovora.
Konano, u pravnoj nauci postoji podela pravnih poslova, odnosno ugovora,
na kauzalne i apstraktne, a takva podela, naravno, postoji i u nemakoj teoriji. Ve
sama ta podela podrazumeva pitanje vidljivosti, odnosno skrivenosti cilja, odnosno
kauze pravnog posla, namere u konkretnom poslu, da li je u pitanju solvendi causa i sl.
to znai da i u onim evropskim pravima gde kauza nije zakonska ustanova, kao to je
to sluaj s nemakim pravom i onim pravima koja slede tradiciju nemakog
Graanskog zakonika, ona je i sa tog stanovita nezaobilazan nauni pojam.
3.3.3. Meovita teorija
Umesto da se subjektivno shvatanje rtvuje objektivnom, ili obrnuto, u
delu nauke se stalo na stanovite da je kombinacija argumenata oba shvatanja,
kako subjektivnog, tako i objektivnog, optimalno reenje nesumnjivo sloenog
problema kauze.
Tako francuski teoretiar prava Mori smatra da je za objanjenje kauze potreban
i subjektivni, voljni element, ali i objektivni element, koji se
266
ogleda u postojanju ekonomskog ekvivalenta. Tek kombinacija oba ova elementa

omoguava prihvatljiv odgovor na pitanje ta je sutina kauze ugovora. U
sinalagmatinim ugovorima, prema tom shvatanju, kauza je eljeni ekvivalent.
elja, htenje, namera je subjektivni, a ekonomski ekvivalent je objektivni element
pojma kauze. Za poklon, meutim, ekvivalenta oigledno nema, ali to je plod upravo
takve elje, htenja za odsustvom ekvivalenta. Kada je re o motivu, kao
subjektivnom elementu kauze, Mori smatra da tu treba razdvojiti dve njegove
funkcije: individualnu i kolektivnu, odnosno pojedinanu i drutvenu. Kada je re o
pojedinanim interesima, kauza se kree u okviruhtenja stranaka, te s obzirom na
pravilo pacta sunt servanda, stranke ne mogu traiti ponitaj ugovora pozivajui se
na nedostatke u subjektivnom elementu. S druge strane, ako je posredi zatita
drutvenih, nadindividualnih vrednosti, a to e biti sluaj u zabranjenim i
nemoralnim ugovorima, kao i ugovorima protivnim javnom poretku i dobrim
obiajima, sud moe istraivati i subjektivni element, koji je stranke odveo u polje
nedoputenosti ugovora.
Veliki francuski civilista Anri Kapitan takoe spada u autore koji, za polazite,
prihvataju objektivnosubjektivno kombinovanje elemenata kauze, s tim da sam
Kapitan daje izvesnu prevagu subjektivnom elementu. Autor, naime, polazi od
pretpostavke da svako lice pristaje da se obavee u odnosu na drugo lice upravo
zbog pravnog cilja koji se ostvaruje putem tog obvezivanja (cilj subjekta je ujedno
subjektivni element), jer obavezivanje bez cilja nije zamislivo u jednom razumnom
aktu. Upravo taj cilj se pravnom terminologijom oznaava izrazom kauza obaveze.
Dakle, kauza ima i svoj psiholoki vid, ali taj cilj se, u krajnjoj liniji, svodi na
materijalnu realizaciju tog psiholokog akta i ovaj element se javlja kao objektivni
vid kauze (npr. uugovorima o prodaji predaja objekta kupoprodaje u svojinu). Taj
objektivizovani element, u sinalagmatinim ugovorima, sastoji se u izvrenju
obaveze druge strane (Kapitan). To znai da se kupac ne obavezuje prodavcu da
isplati cenu za kaput koji kupuje zbog toga da bi stekao pravo na tubu protiv njega
(zakljuio ugovor o prodaji radi obaveze druge strane kako bi rekle pristalice
klasine teorije), ve da bi stekao svojinu na tom kaputu kako bi mogao da ga
upotrebljava i raspolae njime. I obrnuto, prodavac prodaje kaput ne da bi mogao da
tui kupca, ve da bi dobio novac kojim e raspolagati prema svojim potrebama i
prioritetima (da troi za ivot, ili da nabavi novi materijal radi ivenja novih kaputa i
dr.). To znai da se odsustvo kauze javlja ne samo u sluaju nepostojanja kauze ab
initio ve i u svim sluajevima kada doe
Knjta druga Ugovori
267
do neispunjenja razloga zbog kojih je pravni posao i preduzet. Naime, u starom i

ranom srednjem veku preuzeta ugovorna obaveza morala se ispuniti, bez obzira na
spremnost ili nespremnost druge strane da ispuni sopstvenu obavezu. Teorija kauze,
suprotno tome, omoguila je da se savesna ugovorna strana moe osloboditi svoje
ugovorne obaveze putem dva pravna sredstva: raskida ugovora zbog neispunjenja i
prigovora neispunjenja ugovora.
Jedno od, takoe, sloenih pitanja koja se javljaju u ovoj materiji jeste odnos
kauze prema motivima. Neoklasina teorija (Kapitan) smatra da kauza predstavlja
jedan voljni, pravno relevantan akt, jer, kako je ve reeno, obavezivanje bez cilja
nije zamislivo u jednom razumnom aktu. S druge strane, motiv, po pravilu, nije akt
pravno relevantne volje, jer jedno lice moe imati vrlo razliite pobude pri
sainjavanju bilo kog pravnog posla, a da te pobude, ti motivi nisu od znaaja za
sudbinu pravnog posla. To se naroito jasno ogleda u sinalagmatinim ugovorima.
Tako, ukoliko jedan kupac svakodnevno dolazi u istu prodavnicu i kupuje u istoj
smeni kod iste prodavaice jer je zaljubljen u nju, ali prodavaica ne eli nita
izvan poslovnog odnosa, jer je sreno udata, motiv kupca nee uticati na sudbinu
kupoprodajnih ugovora iji su akteri navedena lica. Dakle, pobude su u
sinalagmatinim ugovorima izvan ugovornog polja". Ali, sve to kao pravilo, jer
postoje pravne situacije kada i motivi mogu ui u polje kauze, pa time i u polje
opstanka ugovora. U sinalagmatinim ugovorima to e biti sluaj kada se obostrana
nesavesnost ugovornih strana javila u vidu zabranjenih i nemoralnih motiva,
odnosno kada je nedoputeni cilj prihvaen od oba ugovaraa. S druge strane, u
dobroinim ugovorima, kao i lukrativnim pravnim poslovima uopte, pobude uvek
ulaze u polje kauze, ak i kada je re o zabludi o motivu, jer odluujui motiv strane
koja se obavezuje odnosi prevagu u takvom obligacionom odnosu.
4. Razlika izmeu kauze i predmeta utovora
Predmet i kauza su, pored sposobnosti ugovaranja, saglasnosti volja i ponekad
forme, uslovi za nastanak ugovora. Pored te osnovne slinosti, da predstavljaju nune
uslove za nastanak punovanog ugovora, ova dva pojma, predmet i kauza, slina su i
po tome to u nauci nema saglasnosti ak i o preciznom odreenju njihove sadrine.
U teoriji su prisutna, u osnovi, dva stava: prvi koji negira samostalnost pojma i
drugi po kom je predmet ugovora samostalan i neophodan element pri nastanku
vaeeg ugovora. S jedne strane se, dakle, smatra da ugovor i nema predmet, jer
predmet moe imati samo obligacija, a ugovor je kreator obligacije, a varijanta
ovog stava je shvatanje da obaveze iz
268
ugovora nisu predmet, ve njegovo dejstvo. Drugi, branioci predmeta, smatraju da

predmet ugovora ine obaveze koje on stvara, a te obaveze su prestacije: davanje,
injenje, neinjenje ili trpljenje. Predmet daje odgovor na pitanje o emu je ugovor",
na ta se to dunik obavezuje, quid debetur. Drugim reima, ta dunik duguje,
odnosno ta poverilac od dunika potrauje. Predmet ugovorajeisto to i predmet
pravnog posla, jer sesve, ustvari, svodi napredmet obligacije. Pravni poslovi stvaraju
obligacije i ne moe se ni zamisliti pravni posao koji nije stvorio obligaciju, ali
obligacija je iri pojam, jer moe nastati i iz drugih izvora, ne samo na osnovu
pravnih poslova i ugovora, kao jo ueg pojma od pojma pravnog posla. Da bismo,
dakle, razumeli predmet ugovora, moramo da se vratimo" pojmu obligacije.
Obligacija je pravna veza izmeu dve strane, i to poverioca (creditor) i dunika
(debitor), na osnovu koje poverilac ima pravo da zahteva od dunika odreeno
ponaanje, odreenu prestaciju. Dve strane su uvek odreene, a esto su oliene u
dva lica, ali moguno je da bude i vie lica, kako na jednoj, poverilakoj, tako i na
drugoj, dunikoj strani. Na poverilakoj strani obligacija se pojavljuje u aktivi, u
vidu potraivanja, dok se na dunikoj strani ta ista obligacija, kao dug, nalazi u
polju pasive imovine. Iz toga sledi da je obligacija, suodnos, uzajamnost, korelacija
u kojoj prava jedne strane odgovaraju obavezama druge strane. Ta korelacija moe
biti dvostrana, u kojoj su obe strane istovremeno i u poloaju poverioca i u poloaju
dunika, npr. pri kupoprodaji (dvostrana, bilateralna obligacija) ili jednostrana, npr.
naknada priinjene tete (jednostrana, unilateralna obligacija), u kojoj je jedna strana
iskljuivo u poloaju poverioca (oteeni), a druga iskljuivo u poloaju dunika
(tetnik). Dakle, predmet pravnog posla i predmet ugovora, jesu isto to i predmet
obligacije, zbog ega se ponekad u teoriji upotrebljavaju i pojmovi koji pokuavaju
da blie oslikaju ovaj odnos, npr. neposredni predmet obaveza, ali i posredni
predmet samog ugovora koji je stvorio tu obavezu". Ugovor je stvorio obligaciju, pa
je, u stvari, ona njegov predmet, a poto se obligacija sastoji od prestacija: davanja,
injenja, neinjenja ili trpljenja, predmet obligacije (neposredno), jeste ujedno i
predmet
KnjiGa dru Uvori
269
ugovora (posredno, preko obligacije). Kauza, pak, prua objanjenje zato je uopte
nastao predmet, jer predmet je sredstvo za ostvarivanje cilja i u tom smislu predmet i
kauza su tesno povezani. Privatna autonomija, odnosno autonomija volje bila je
pokrenuta nekim smislenim razlogom koji je doveo do promene u dotadanjem status
quou subjektivnih graanskih prava. Sredstvo te promene je pravni posao, npr.
ugovor, a njegov predmet preko predmeta obligacije otkriva ta je to promenjeno,
ali ne i zbog ega je to uinjeno, drugim reima, otkriva s kojim ciljem je izvrena
izmena u do tada vaeem reimu subjektivnih prava. Kako je re o dva odvojena
pojma, predmet i kauza se posmatraju odvojeno i kada su u pitanju uslovi
doputenosti pravnog posla. Npr. predmet jednog ugovora moe biti doputen, a
kauza nedoputena, ali i obrnuto. Ugovor o kupoprodaji kojim kupac isplauje
ugovorenu cenu prodavcu da bi mu ovaj preneo u svojinu kalanjikov" u cilju
pomoi policajcima koje su u njihovoj stanici opkolili teroristi nije nedoputen sa
stanovita kauze, ve iskljuivo sa stanovita predmeta ugovora. S druge strane,
doputeno je, naravno, zakljuiti ugovor o zakupu, pri emu, ako drugaije nije
ugovoreno, zakupac moe zakljuiti i ugovor o podzakupu. Meutim, ukoliko je
zakupac zakljuio ugovor o zakupu da bi stvar predao teroristikoj organizaciji, koja
mu plaa viestruko veu podzakupninu u odnosu na iznos zakupnine, posredi je
nedoputenost kauze zbog ega e biti nitav ne samo podzakup ve i ugovor o
zakupu.
5. Razlika izmeu kauze i pravnog osnova sticanja
Derivativno sticanje prava podrazumeva da je pravni prethodnik titular
odgovarajueg prava koje se prenosi na sticaoca, kao i, kako nas je nauila kola
elegantne jurisprudencije, da postoji pravni osnov sticanja (iustus titulus) i nain
sticanja (modus acquirendi) prava. Izrazi pravni osnov pri sticanju prava i pravni
osnov pravnog posla (kauza), zbog svoje slinosti, mogu izazvati odreene
nedoumice.
270
Pravni osnov sticanja, dakle titulus, nije nita drugo do pravna injenica koja
objanjava razlog prenosa jednog prava s jednog titulara na drugog. Taj se razlog, po
pravilu, javlja na osnovu privatne autonomije stranaka u vidu odreenog pravnog
posla. Tako, svojina se prenosi s jednog lica na drugo796 putem konkretnog pravnog
posla: ugovor o kupoprodaji je pravni osnov prenosa svojine na stvari s prodavca na
kupca; ugovor o razmeni (trampi) jeste titulus koji omoguava uzajamni prelazak
svojine dve odreene stvari na saugovarae; ugovor o poklonu je titulus koji e
dovesti do sticanja svojine poklonoprimca na stvari koja je bila u svojini
poklonodavca, i to bez protivnaknade. To je tzv. relativno sticanje prava svojine,
sticanje kada svojina prelazi s prethodnog na potonjeg vlasnika, tako da se u
jednom trenutku svojina gasi u pogledu prenosioca, a istovremeno nastaje u pogledu
pribavioca. Meutim, kako titulus deluje samo inter partes, potreban je i neki
spoljanji akt, koji e objaviti i treim licima da je dolo do promena u dotadanjem
stanju subjektivnih graanskih prava. Taj akt obnarodovanja" jeste nain sticanja,
modus: za pokretne stvari to e biti predaja stvari s prenosioca na sticaoca, a za
nepokretnosti upis u zemljine, ili druge javne knjige, ili (samo) predaja, ukoliko je
re o vanknjinom vlasnitvu. Titulus je, po pravilu, pravni posao (npr. ugovor,
isporuka odnosno legat, javno obeanje nagrade) koji je bio osnov derivativnog
sticanja prava (titulus u uem smislu). Zakon kao osnov sticanja prava naelno je
vezan za originarno sticanje prava. Ipak, mogue je da do prenosa prava
derivativnim sticanjem doe i na osnovu zakona, npr. na osnovu zakonske obaveze
izdravanja, ali to moe biti i naknada tete ili neosnovano obogaenje, tako da
titulus moe biti i sam zakon (pravni osnov derivativnog sticanja u irem smislu).
Titulus moe biti i nuno nasleivanje kada je re o obligacionoj prirodi prava na
nuni deo. Dakle, pravni osnov prenosa prilikom derivativnog sticanja objanjava
razlog prenosa prava, a taj razlog mogu biti razliiti izvori obligacija, pravni
poslovi, ali i druge obligacije. Titulus mora biti punovaan pravni posao i mora biti
kauzalan, to znai da njegov cilj mora biti uperen na prenos stvari, titulus mora biti
uperen na prenos svojine.
Knjidru Ugovori
271
Kada je re o osnovu pravnog posla (kauzi), on objanjava sam razlog

postojanja pravnog posla i samo pravnog posla, ne i drugih izvora obligacija,
odnosno daje objanjenje zato je lice koje preduzima konkretan pravni posao reilo
da izvri izmene u status quou svojih subjektivnih graanskih prava. Modus otkriva
titulus, a titulus otkriva kauzu, jer je kauza ista za istu vrstu titulusa: prodavac predaje
stvar kupcu, npr. putniko vozilo, kupac koristi stvar, npr. svakodnevno vozi na
posao i sl., iz ega se da zakljuiti da je u pitanju ugovor o prodaji, a to znai da je
prodavac preneo svojinu na stvari da bi dobio novac, a kupac je preneo svojinu na
svom novcu da bi mogao da stekne svojinu na vozilu kako bi ga koristio prema
svojim potrebama. Na taj nain kauza je osnov osnova pravnog posla.
6. Kauza i cinsideration
Gotovo u isto vreme kada se u kontinentalnoj Evropi raa teorija autonomije
volje i njen produkt konsensualizam, koji je, pak, uslovio i nastanak pojma kauze,
u Engleskoj nastaje slian pojam consideration. Naime, ustanova consideration
nastala je u XVI veku u Engleskoj i izgleda da je tada oznaavala razloge ili pobude,
motive koji su podsticali jedno lice da drugom neto obea. Taj pojam je vekovima
izgraivan u sudskoj praksi angloamerikih sudova, u precedentima iji se brojevi
mere stotinama hiljada. To je i pobuda za zakljuenje ugovora i njegov uzrok,
povod, osnov, razlog, odluujui uticaj koji je naveo, motivisao ugovorne strane da
stupe u ugovorni odnos; consideration ne moe biti neto to nije bilo uzeto za takvo
od obe ugovorne strane. Drugim reima, samo obeanja koja su imala smisleni razlog
obvezivanja, ozbiljan motiv, razlog, bila su utuiva. I obrnuto, obeanja koja nisu
podrazumevala razuman razlog nisu obvezivala, jer su smatrana ili nepromiljenim
ili bez ozbiljne namere. Razlozi koji bi ukazivali na ozbiljnost obvezivanja mogli su
biti razliiti, npr. naknada, odnosno protivnaknada (isplata cene, protivinidba i sl.),
ili kakvo drugo obeanje, odnosno protivobeanje. U stvari, sve ono to moe biti
predmet obligacije, dakle, davanje, injenje, neinjenje, trpljenje ukoliko se obea
kao protivnaknada, ulazi u
272
polje considerationa Doktrina considerationa prihvaena je i u SAD. U tom smislu,

consideration odgovara sutini pojma kauze u kontinentalnoevropskom pravu.
Slinosti izmeu ove dve ustanove, sistema common law, odnosno
kontinentalnoevropskog prava, javljaju se u nekoliko segmenata: slino je vreme
nastanka; zasnivaju se na istoj ideji u uslovima nestajanja strogih formi u kojima su se
sainjavali pravni poslovi treba nainiti razliku izmeu utuivog i neutuivog
obeanja; obeanje jedne strane treba da bude praeno obeanjem prestacije druge;
samo znaenje glagola od kojeg re potie (pored drugih, znai razlog, nagrada, cena)
upuuje na isto znaenje kauze; i kauza i consideration mogu biti nemogui
(nepostojei) i nedoputeni, to izaziva iste pravne posledice u smislu apsolutne
nitavosti; ak su i razlozi koje iznose kritiari jedne, odnosno druge ustanove u
osnovi isti; u sistemu common law zazire se od optih, apstraktnih pravnih pravila,
pa se pravila mogu izvui samo induktivno iz velikog broja precedenata, dok, s
druge strane, u kontinentalnoevropskom pravu postoje opta, apstraktna pravila,
koja su ureena zakonima i koja se, putem dedukcije, primenjuju na pojedinane
sluajeve, otuda je consideration razbacan" u mnotvu precedenata, a kauza je
zakonski institut.
Ipak, postoje i izvesne razlike. U sistemucommon law, ako je obeanje dato u
zakonom odreenoj formi, a forma uvek prati dobroina raspolaganja, consideration
nije bitan element utuivosti. Isto tako, ako lice koje je neto obealo to dobrovoljno
ispuni, naravno, bez mana volje, to ne moe opozvati (realna forma), odnosno
sticalac, u takvom sluaju moe zadrati korist bez obzira na consideration. Dakle,
iako je doktrina considerationa postala izuzetno sloena i suptilna, osnovna ideja je
dovoljno jasna. Za lice koje neto obeava consideration je eljena protivprestacija. U
tom smislu consideration i kauza se poklapaju. Meutim, consideration ne mora biti
adekvatna protivprestacija, kao to je to sluaj u kontinentalnoevropskom pravu, kada
je re, naravno, o sinalagmatinim ugovorima. U sistemu common law obeanje e
biti obavezujue ak i ako je protivprestacija trivijalna ili ak simbolina: i zrno
bibera e zadovoljiti". To je, u stvari, jedina znaajna razlika koja se
Knjta druga Ugovori
273
javlja u sutini primene considerationa s jedne, i kauze, s druge strane. Ipak, razlika nije
nepremostiva. U doktrini considerationa smatra se da kada se lice zaista obavezalo, u
cilju uspostavljanja pravne obaveze, nije od odluujue vanosti kvantitet razloga
preuzimanja obaveze. Disproporcija u uzajamnim prestacijama i u
dvostranoobaveznim
ugovorima
moe
biti
pravno
valjana
i
u
kontinentalnoevropskom pravu. To e biti sluaj ako je strana koja prua vredniju
prestaciju na to pristala: zbog osobite naklonosti prema stvari (pretium affectionis)
zbog postignutog poravnanja; zbog namere dareljivosti. U osnovi je isto i u doktrini
considerationa jer tamo sud polazi od toga da kada se utvrdi ozbiljna ugovorna volja
ugovaraa, pretpostavlja se da postoji i ozbiljan razlog disproporcije u prestacijama,
npr. zbog namere dareljivosti. Razlika, dakle, izmeu considerationa i kauze nije
takva kako bi se to prima faciae moglo zakljuiti, naprotiv.
U praksi common lawa dogaalo se da neko lice obea drugom, bez
odgovarajue forme, besteretno sticanje, npr. pomo u vidu izdravanja, pomaganja
ili u dobrotvorne svrhe i ak navede drugu stranu da preduzme neke trokove u vezi
s takvim obeanjem, a zatim se predomisli. Kada savesna strana zahteva izvrenje
obeane inidbe, tueni se pozove na odsustvo considerationa.. To je navelo sudove u
SAD da primene specifinu ustanovu promissory estopel (koja ima uinak
peremptornog prigovora), koja bi se mogla uporediti sa starom evropskom
ustanovom Nemo auditur propriam turpitudinem allegans. Ameriki sudovi su, u
takvim sluajevima, odbijali pozivanje na odsustvo considerationa , smatrajui da je
druga strana dovedena u poloaj razumnog oekivanja da e prva izvriti obeanu
inidbu, odnosno da bi prihvatanjem prigovora odsustva considerationa druga strana
trpela tetu. Ovaj institut pravinosti" amerikih sudova postao je zakonska ustanova
1980. godine.
U teoriji su izneta oprena miljenja o potrebi pa ak i opravdanosti
considerationa Tako, jedni smatraju da sistem kontinentalnoevropskog prava dobro
funkcionie i bez considerationa te zakljuuju da bi je trebalo iskljuiti iz engleskog
prava. Druti, nasuprot, smatraju da je doktrina considerationa
274
nuna i karakteristina crta engleskog ugovornog prava, dragulj na njegovoj kruni".

Nama se ini da su consideration common lawa i kauza kontinentalnoevropskog prava
dve ectypae jedne univerzalne archetypae. Uloga, cilj i posledice obe ustanove su u
sutini isti. Aproksimacija je minimalna i zadrava se vie u pojavnom obliku nego
u sutini funkcije. Ali, oigledno da je re o sutinskom elementu u savremenim
pravnim poslovima a posebno ugovorima, zbog ega je njegova sutina univerzalna,
prisutna u svim pravima. Kauza i consideration su zasnovani na istoj osnovnoj ideji na
planu ugovora, odnosno pravnih poslova uopte, ideji koja znai potovanje oveka
kao racionalnog bia: racionalno bie raspolae svojom imovinom iz racionalnih
razloga; neracionalno raspolaganje podlono je pravilima o nevanosti pravnih
poslova; pravo kao racionalan sistem normi ne moe pruiti zatitu neracionalnim
aktima. S druge strane, razliit razvoj kontinentalnoevropskog i angloamerikog
prava uslovio je vee ili manje razlike u mnogim segmentima tih prava. Meutim, u
sutinskim ustanovama razlika se prvenstveno manifestuje u pojavnim oblicima.
Ukoliko se jednog dana u angloamerikom pravu napusti doktrina considerationa istog
dana bie prihvaena teorija kauze.
7. Kauza i animus contrahendi
Da bi nastao punovaan pravni posao, jedan od bitnihuslova je i namera

(animus) subjekta, koji ga preduzima, koja je upravljena upravo na zasnivanje
odreenog posla: npr. zavetanja (animus testandi) ili ugovora. U ugovornom pravu
namera da se zasnuje ugovorni odnos naziva se animus contrahendi. Animus
contrahendi, dakle, pretpostavlja svest o kauzi i predstavlja nameru njenog
prihvatanja. Animus podrazumeva nameru postizanja odreenog cilja, a kauza
otkriva cilj te namere. U tom smislu, animus i kauza, iako razliiti, predstavljaju
neodvojive pojmove, dva vida iste sutine. Nema animu
Knjga druga Ugovori
275
sa u ali, nema kauze u ali; nema animusa kada se dve volje mimoiu, npr. zbog
bitne zablude, ali nema ni kauze kada se dve volje ne podudare, npr. zbog bitne
zablude. Kauza, kao izvrenje protivprestacije ugovaraa u sinalagmatinim
ugovorima, npr. podrazumeva nameru ugovaraa da prihvate prava i obaveze iz
tog ugovora ija je sutina kondenzovana upravo u kauzi tog ugovora. Nema
animusa ako se ne razume i ne prihvata kauza in concreto. Nema kauze ako nema
namere (animusa) da se prihvate prava i obaveze koje ona podrazumeva. Kauza i
animus su dva lika jedne iste sutine i zato ih nije lako razlikovati ni u
kontinentalnoevropskom pravu, a moda jo manje u sistemu common law. To je
posebno vidljivo u dobroinim raspolaganjima. Da bi jedno obeanje lukrativne
prirode imalo obavezujue dejstvo, u oba sistema, dakle kako u
kontinentalnoevropskom tako i u angloamerikom, mora biti dato u zakonom
propisanoj formi (npr. pisana forma, notarijalni akt, forma javne isprave i sl.).
Formalnost omoguava, uz ostalo, vrst dokaz da je darodavac zaista
nameravao" da bude pravno vezan svojim obeanjem. Ipak, moguno je da
besteretno raspolaganje bude punovano i u prisustvu realne forme, a u pravu
SAD, kao to smo videli, u nekim sluajevima i neformalno obeanje bie
obavezujue tzv. Promissory estoppel. Drugim reima, ozbiljno i promiljeno
iskazani animus predstavlja dokaz postojanja kauze, odnosno considerationa. Zbog
te bliske veze animusa i kauze, u izvesnim sluajevima common law sistema
izgleda da je consideration u sebe apsorbovao istovremeno kauzu i animus
contrahendi, odnosno da ta dva pojma u svom jedinstvu grade consideration.
8. Uslovljenost kauze vrstom ugovora
Kao to smo videli, kauza je uslovljena vrstom pravnog posla, ali kako nas u
obligacionom pravu posebno zanima kauza na polju ugovornog prava, panju emo
usmeriti upravo na pravno relevantne podele ugovora sa stanovita osnova
ugovorne obaveze.
Kauza mora postojati i biti doputena u bilo kom ugovoru, jer je u suprotnom,
ugovor nitav. To znai da je kauza pravno relevantna u bilo kom ugovoru, odnosno
da svaka podela ugovora mora voditi rauna o tom bitnom elementu za nastanak
punovanog ugovora. Ipak, podela ugovora na teretne i dobroine, kauzalne i
apstraktne, uz razmatranje i problema realnih ugovora, daje celovitu sliku kauze.
276
8.1. Kauza u podeli ugovora na teretne i dobroine

Kada je re o teretnim ugovorima, prema neoklasinoj teoriji, re je o
objektivnom shvatanju kauze. Uzajamnost davanja i zatita naela ekvivalentnosti
prestacija, u oneroznim ugovorima, uslovljava objanjenje razloga obvezivanja preko
oekivanja jedne ugovorne strane da e druga izvriti svoje ugovorne obaveze i vice
versa. Kupac se obavezao da isplati cenu, jer (za to i zato) oekuje da mu prodavac
preda stvar u svojinu, a prodavac se obavezao da otui svoju stvar, jer (za to i zato)
oekuje isplatu cene. U krajnjoj liniji, tu je re o ostvarivanju komutativne pravde, ili,
aristotelovskim nainom reeno, korektivne pravde, odnosno pravde koja e biti
merena aritmetikom proporcijom. To je konkretizacija univerzalnog naela zabrane
prouzrokovanja tete (neminem ledere) u ugovornom pravu. Ako je jedna strana
spremna da ispuni svoje obaveze koje su utvrene ugovorom, a druga nije, kauza,
odnosno sada njeno odsustvo, omoguava savesnoj strani da i sama odbije ispunjenje
svoje obaveze i zahteva naknadu tete. Kauza je, dakle, pravni cilj koji se objektivno
ispunjava izvrenjem preuzetih ugovornih obaveza. Akt uzajamnog izvrenja znai,
ujedno, sagorevanje kauze", njen nestanak usled potpunog ostvarenja. Apsolutna
prava su preneta, obligaciona se gase, a na taj nain ugaen ugovor ostaje samo kao
trajan dokaz valjanog titulusa derivativnog sticanja prava.
Motivi, u naelu, nemaju uticaj na valjanost teretnih ugovora. Ipak, ako je
nedoputena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovaraa da preuzme ugovorne
obaveze, a drugi ugovara je to znao ili je prema okolnostima morao znati, to kao
posledicu ima nevanost ugovora. Drugim reima, obostrana nesavesnost
ugovaraa, uzrokovana njihovim nedoputenim motivima, ponitila je objektivni vid
kauze. Subjektivni element je toliko izraen u pogledu svoje nedoputenosti da je
apsorbovao kauzu, zbog ega ugovor ostaje bez dejstva.
Kada je re o lukrativnim ugovorima, oigledno nema uzajamnosti davanja, pa
otuda ni potrebe zatite naela ekvivalentnosti prestacija, niti korektivne pravde, niti
aritmetike proporcije. Stvar je u tome to je tu, po prirodi stvari, prisutna voljna
disproporcija. Kauza obaveze prenosioca, poklonodavca, ne moe se meriti
materijalnim ekvivalentom, jer on tu odsustvuje. Poklonodavac ini poklon jer ima u
vidu subjektivna merila, drugu
Knjga druga Ugovori
277
vrstu uzajamnosti: ljubav, zahvalnost, potovanje, milosre. Tu je, u stvari,

re o specifinom vidu ostvarivanja distributivne pravde, prema zasluzi
obdarenog: suum cuique tribuere.
Otuda se u dobroinim ugovorima, kao i u lukrativnim pravnim poslovima
uopte, kauza iscrpljuje u subjektivnom polju: pobuda, motiv ujedno je kauza
ugovora. Zato nedoputeni motiv uvek uzrokuje nevanost ugovora: ugovor bez
naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovara nije znao da je nedoputena
pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovaraa. Meutim, za razliku od
teretnih ugovora gde se kauza gasi ispunjenjem, u dobroinim ugovorima, jer je tu
re o specifinom ostvarenju distrubutivne pravde, poklonodavac od
poklonoprimca oekuje odreen, razuman stepen zahvalnosti. Ukoliko se pokae
da je darodavac bio u zabludi u pogledu kauze (eror in motivo), jer se obdareni posle
uinjenog poklona poneo neblagodarno, ugovor e biti raskinut, upravo zato to je
motiv bitan, to je motiv kauza tog ugovora, to je kauza animus donandi. U tom
sluaju, pravno valjanim opozivom, ujedno se definitivno gasi i kauza.
8.2. Kauza u podeli ugovora na kauzalne i apstraktne
Ugovori u kojima je kauza vidno izraena jesu kauzalni. Drugim reima,
ugovor je takav da je neposredno jasno zbog ega su se stranke obvezale, jer je
njegov pravni cilj otkriven, neposredno vidljiv, zbog ega se takvi pravni poslovi
nazivaju i indiskretni. U ugovorima o prodaji neposredno je vidljivo i jasno zato se
obavezuje prodavac, a zbog ega se obavezuje kupac. Isto vai i za trampu,
poklone, ugovore o doivotnom izdravanju.
S druge strane, u apstraktnim ugovorima kauza, naravno, postoji, ali nije
vidljiva.832 Kauza je poznata samo ugovaraima, a prema treim licima postoji zastor
koji skriva pravni cilj, osnov ugovora, to je razlog da se takvi poslovi nazivaju i
diskretni. Tako, trea lica mogu videti iz menice samo da dunik duguje poveriocu
odreeni iznos novca, ali ne i zbog ega. Apstraktni ugovori su uvek formalni, a ta
forma je takva da je nepodobna za otkrivanje kauze. Tako npr. iz menice nije mogue
zakljuiti zbog ega se obavezao menini dunik, da li zbog tzv. kupoprodaje na
kredit, isplate duga ili zato to je meninom poveriocu uinio poklon i sl.
278
Meutim, apstraktni ugovor se uvek moe svesti na kauzalan. To se moe

uiniti na tri naina: voljom ugovaraa, npr. unite menicu i ostave samo
kupoprodajni ugovor; prigovorom dunika u postupku pred sudom, npr. menini
dunik istakne peremptorni prigovor da je dug u celini isplaen; kada sud ex
officio ispituje kauzalnost apstraktnog ugovora zbog sumnje da se skrivanjem
kauze pokuava ostvariti ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom
poretku ili dobrim obiajima. Razume se, moguna je i obrnuta situacija, kada se
kauzalni ugovor pretvori u apstraktni, npr. kada zajmoprimac izda menicu
zajmodavcu.
U kauzalnom poslu poverilac kao tuilac mora prvi dokazivati, jer je na
tuiocu onus probandi. U apstraktnom poslu poverilac kao tuilac ima povoljniji
poloaj, jer se tada teret dokazivanja automatski prebacuje na dunika (poverilac je
duan samo da podnese ispravu o apstraktnom poslu). Sud mora s poveanom
panjom da ispituje apstraktne poslove, jer je mogue da se iza skrivenog cilja krije i
razlog apsolutne nitavosti.
8.3. Kauza u realnim ugovorima
Realni ugovori su podvrsta formalnih ugovora. Tradicionalno, zajam, ostava,
posluga i zaloga zakljuuju se ne samo saglasnou volja ve je za njihov nastanak
neophodna i predaja stvari. Predaja se javlja u ulozi specifine forme, a poto je
stvar predata, re je o jednostrano obaveznom ugovoru, bez obzira na to da li je
teretan ili dobroin. U tom smislu, kauza se sastoji u vraanju primljene stvari pod
ugovorom odreenim uslovima i rokovima. Saglasnost volja je u realnim
ugovorima, u stvari, predugovor, a predaja stvari je akt zakljuenja ugovora.
Meutim, u savremenim pravima i neki realni ugovori se jednostavno reguliu kao
konsensualni, a to je sluaj i sa Zakonom o obligacionim odnosima. ZOO, naime,
klasine realne ugovore ureuje kao konsensualne, tako da su danas kod nas realni
ugovori gotovo iezli. Ipak, ZOO ureuje kaparu kao realan ugovor, jer predvia
da ako je u trenutku zakljuenja ugovora jedna ugovorna strana dala drugoj
izvestan iznos novca ili izvesnu koliinu drugih zamenljivih stvari, kao znak da je
ugovor zakljuen (kapara), ugovor se smatra zakljuenim kad je kapara data, ako
nije to drugo ugovoreno. Strana koja je primila kaparu, u sluaju ispunjenja
ugovora, kaparu vraa ili se ona uraunava u ispunjenje, dakle, vraa neposredno
ili posredno. Kauza te obaveze (povraaja) jeste ve primljena vrednost koju je
druga strana predala. Slino je i u ugovoru o poklonu, koji u naem pravu nije
ureen odredbama ZOO, ve se koriste pravna pravila predratnog prava, a na
osnovu Zakona o nevanosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. i za
vreme neprijateljske okupacije, s obzirom na to da postoji mogunost injenja
poklona i u realnoj formi.
Knji dru Ugovori
279
9. Kauza i tumaenje
I u onim pravima koja kauzu navode kao poseban uslov za nastanak punovanog
ugovora nije predvieno da se ona mora izriito navesti. To znai da se kauza uvek
moe dokazivati, bez obzira na to da li je navedena, samo pomenuta, ili je oigledna,
ili pak nita od ovoga nije prisutno u konkretnom ugovoru. Uostalom da je
prihvaeno obrnuto reenje, to bi znailo da se automatski briu apstraktni pravni
poslovi. Otuda, kauza uvek podrazumeva tumaenje, a ono treba da prui nekoliko
odgovora: da li ona uopte postoji; da li je doputena; da li njena sutina upuuje na
teretne ili dobroine ugovore, ili pak na meovite ugovore? Bili toga svesni ili ne, oni
koji tumae ugovor, a to su u krajnjoj instanci uvek sudije, ne mogu zaobii kauzu.
Naprotiv.
10. Da li je kauza injenino ili pravno pitanje?
Odgovor nije tako jednostavan kako to izgleda na prvi pogled. Razmatranje
kauze u konkretnom sluaju, naime, podrazumeva ispitivanje uzajamnih prestacija, a
to je injenino pitanje. Dosledno tome, u spornim sluajevima se moe angaovati
sudski vetak radi davanja nalaza i miljenja, npr. da li su graevinski radovi
izvreni na ugovoreni nain (odreivanje vetaka graevinske i finansijske struke).
Kada se utvrdi injenino stanje, tada e sud, odmeravajui visinu ugovorenih i
izvrenih prestacija, ali uzimajui u obzmr i sve druge okolnosti sluaja, odluiti da li
je nesrazmera takve prirode da je ponitila obligaciju, odnosno da li postoji
mogunost da se, na predlog ovlaene strane, izvri odgovarajua dopuna koja bi
mogla da ouva obligaciju, a to je, pak, pravno pitanje.
11. Kauza u praksi
Pravni sistemi koji prihvataju kauzu kao zakonsku ustanovu, a tu spada i nae
pravo, predviaju nitavost ugovora u sluajevima odsustva ili zabranjenosti tog
bitnog elementa za nastanak ugovora. Sudska praksa je, razume se, najvie
zainteresovana upravo za segment odsustva i zabranjenosti kauze. Nae pravo
odreuje: daje osnov nedoputen ako je protivan prinudnim propisima,
javnomporetkui dobrim obiajima; dajeugovor nitav ako osnov
280
ne postoji ili je nedoputen; da e ugovor biti bez dejstva ako je nedoputena pobuda
bitno uticala na odluku jednog ugovaraa da zakljui ugovor i ako je to drugi
ugovara znao ili morao znati; da e dobroini ugovor biti bez dejstva i kada drugi
ugovara nije znao da je nedoputena pobuda bitno uticala na odluku njegovog
saugovaraa.
U praksi inostranih sudova oglaavani su nitavim, zbog zabranjenostm
kauze, ugovori iji je cilj stvaranje, odravanje i iskoriavanje javnih kua,
ugovori kojima se, uz odgovarajuu naknadu, obeava uticaj pred izvrnim
vlastima u odreenim predmetima, ugovori o kupovini glasova i sline
manipulacije izbornom voljom graana, ugovori kojima se, uz naknadu, ustupa
neka javna funkcija i dr. U naoj sudskoj praksi, pre stupanja na snagu ZOO, bilo
je razliitih sluajeva kada su sudovi, pozivajui se na nedoputenost cilja ugovora,
utvrivali njegovu nitavost, npr. u ugovorima koji imaju cilj da stvore ili odravaju
vanbranu zajednicu, u ugovorima koji imaju cilj osujeenje konfiskacije, prilikom
poklona, gde se poklonodavac odrie prava na raskid zbog neblagodarnosti
poklonoprimca, u ugovorima u kojima se ocu devojke daje odreena imovinska
korist kako bi se udala za odreenog oveka i dr.
12. Prividna kauza
Prividna ili nestvarna kauza moe se javiti u nekoliko oblika: putativna
(kauza ne postoji), fiktivna (kauza ne postoji ali se predstavlja da postoji) i
simulovana kauza (prikazuje se kauza koja ne postoji, a postojea se prikriva).
Putativna kauza je situacija kada ugovarai imaju pogrenu predstavu o
osnovu. Oni, naime, smatraju da kauza postoji, ali ona zaista ne postoji. Npr. u
ugovorima o delu poslenik se obavezuje da izvri intelektualni rad za naruioca, a
obojica nisu svesni da usled bolesti poslenika ovaj to vie ne moe da uini, ili se
osiguranik osigura od nepostojeeg rizika.
Fiktivna kauza se javlja kada stranke predstave treim licima da su zakljuile
odreenu vrstu ugovora, ali u stvarnosti nisu zakljuile nikakav ugovor. Npr. radi
oteenja poverilaca, dunik predstavi da je sa svojim prijateljem zakljuio ugvor o
prodaji, iako ga, u stvari, nije zakljuio.
Simulovana kauza postoji kada ugovarai predstave da je zakljuena jedna vrsta
ugovora, ali je, u stvari, zakljuena sasvim druga. Npr. prikae se ugovor o poklonu,
ali je, u stvari, re o ugovoru o prodaji.
Knjga druga Ugovori
281
U sluajevima putativne i fiktivne kauze, ugovor ne proizvodi pravno dejstvo,

jer takve situacije spadaju u domen apsolutne nitavosti (tzv. nepostojei ugovori). U
sluaju, pak, simulovane kauze postoji mogunost da disimulovana kauza, odnosno
disimulovani ugovor proizvede dejstvo, ali pod uslovom da (disimulovani ugovor)
nije nedoputen.
U izvesnim pravima posebno je ureeno da, zbog sigurnosti pravnog prometa,
prema treim savesnim licima koja su stekla odreena prava u vezi s prividnom
kauzom, ne moe se isticati prigovor prividnosti posla. To stanovite prihvata i naa
sudska praksa.
Savesnoj ugovornoj strani stoje na raspolaganju dva pravna sredstva kojima,
upravo u vezi s kauzom, moe zatititi svoje interese prema nesavesnoj strani. To su
prigovor neizvrenja ugovora (exceptio non adimpleti conctractus) i zahtev radi raskida
ugovora zbog neizvrenja.
13. Sankcija
ZOO poznajedvojnupodelunevanostiugovora:nitavost(apsolutnanitavost)
i ruljivost (relativna nitavost). S tim u vezi, Zakon za sluajeve odsustva ili
nedoputenosti kauze izrie sankciju nitavosti. Teorija, pak, poznaje suptilniju
podelu, jer unutar nitavosti razlikuje: nepostojee ugovore i (apsolutno) nitave
ugovore u uem smislu. U takvoj, doktrinarnoj, podeli odsustvo kauze se svrstava u
nepostojee ugovore, a nedoputenost kauze u nitave ugovore u uem smislu.
Zakon ne ini ovu distinkciju, jer je sankcija ista apsolutna nitavost, a ona
povlai sledee posledice: na nitavost se moe pozvati svako lice (ne samo
pravno zainteresovano); sud o nitavosti vodi rauna ex officio; nema zastarelosti;
nema konvalidacije; sudska odluka ima deklarativni karakter. Meutim, u pogledu
konverzije postoji odreena razlika, koja upuuje na opravdanost doktrinarne ue
podele na nepostojee, s jedne, i apsolutno nitave ugovore u uem smislu, s druge
strane. Naime, samo apsolutno nitavi ugovori u uem smislu mogu u izvesnim
sluajevima imati pravnu vanost, i to putem primene konverzije. Inae, sama
primena instituta konverzije neposredno je vezana za kauzu, jer e nitav ugovor,
koji ispunjava uslove za neki drugi punovaan ugovor, imati pravno dejstvo meu
ugovaraima, ali samo ako bi to bilo u skladu s ciljem (kauzom) koji su ugovarai
imali na umu kada su zakljuivali nitav ugovor, ili ako se moe uzeti da bi oni
zakljuili taj drugi (punovaan) ugovor, da su znali za nitavost prvog.
282
14. Kauza i vanugovorne obligacije

Kada smo govorili o kauzi u sferi ugovornih obligacija, podrazumevali smo,
mutadis mutandis, i sve obligacije nastale na osnovu pravnih poslova. Meutim, i drugi
izvori obligacija moraju da poivaju na odgovarajuem uzroku koji je doveo do
odreene pravne posledice, npr. tetnik je svojom nepanjom izazvao tetu, to ima
kao posledicu pravo na naknadu od strane oteenog. Ispitivanje kauze je, u stvari,
ispitivanje uzroka date pravne posledice, jer ako odsustvuje ili prestane
pravnorelevantni uzrok, prestaje i posledica.
15. Zakljuak
Kauza je univerzalan pravni institut ugovornog prava, jer je, u krajnjoj liniji,
jedan od instrumenata koji derivira iz jednog od dva osnovna naela graanskog
prava, naela savesnosti i potenja. S druge strane, kako se osnovna pravila
ugovornog prava baziraju na naelima graanskog prava, kauza mora postojati kako
u ugovoru privatnog, tako i u ugovoru javnog prava (npr. u meunarodnom javnom
pravu). U privatnom pravu kauza e uvek zavisiti od dva elementa metoda
graanskog prava: autonomije volje, i savesnosti i potenja. Autonomija volje,
odnosno privatna autonomija je conditio sine qua non, poetni uslov za bilo kakvo
sporazumevanje iz kojeg e se raati obaveze. Namera stranaka e, dosledno
tome, uvek biti uzeta u obzir kada se razmatra kauza. U sinalagmatinim
ugovorima, u skladu s naelom savesnosti i potenja, i principom ekvivalencije
prestacija, koji takoe proizlazi iz prethodnog naela, kauza je objektivnog
karaktera, ona odslikava meuzavisnost obaveza i sastoji se u protivprestaciji druge
strane, odnosno u simetriji prestacija ugovaraa. Poremeaj te simetrije izvan
razumne mere ponitava kauzu, a time i sam ugovor. Ista posledica bi morala biti i u
javnom pravu, odnosno kada su u pitanju ugovori javnog prava (meunarodni kako
dvostrani, tako i viestrani ugovori). Kauza je kontrolor kojeg su savesnost i potenje
poslali da izvri provere u sferi privatne autonomije. Iz toga sledi da kauza ima ulogu
moralizacije ugovornog prava, jer podrazumeva istraivanje cilja i smisla
preuzimanja ugovornih obaveza. U tom smislu, ne moe jaa ugovorna strana
tumaiti ispunjenje ugovornih obaveza prema svom interesu i nahoenju, ve u
smislu raspodele ugovornih obaveza prema cilju, kauzi konkretnog ugovora, bez
obzira na to da li je re o privatnom ili javnom pravu.
Kauza je univerzalno naelo svekolikog prava jer, ako se moe govoriti o
prirodnom pravu, takvo pravo mora biti, bez izuzetno, univerzalno, mora proisticati
iz najdubljih slojeva koji tvore pravo, dakle, mora u sebi sadrati ideju pravde. I
zaista, kauza je u svakom pravnom poslu upravo jeziak na vagi
Knjga dru Ugovori
283
pravde, ali ujedno ona sadri i ideju potovanja oveka kao racionalnog bia u
pravnom prometu. Samo bi nerazuman ili neslobodan ovek (npr. u velikoj nevolji)
prepustio neko svoje imovinsko (ili drugo) pravo bez kauze, u kom sluaju bi
takoe odsustvovala i pravednost. Razumna zatita svojih interesa podrazumeva
potovanje interesa drugih, a to je polje pravde i pravednog prava, to su ujedno
prefinjene strune kauze. Kauza je manifestacija potrebe potvrivanja i zatite
pravedne uzajamnosti, ravnomernosti u materiji pravnih poslova a posebno ugovora.
Kao to se u zbirci isprava ugovor uva kao formalan razlog promene vlasnika
nepokretnosti (iustus titulus), tako svaki ugovor uva u sebi kauzu, kao sutinski
razlog prometa u konkretnom sluaju. Ali ta stara ideja, ideja pravedne uzajamnosti,
izraena uvenom maksimom Ubi emolumentum, ibi onus, postoji i u drugim
oblastima prava, naroito pri naknadi tete, u objektivnoj odgovornosti za tetu, u
radnom pravu i dr. Kauza ugovora, odnosno pravnih poslova samo je sueno
ostvarivanje te optije ideji u graanskom pravu i ona je, bez obzira na razliitost
naziva, nuan element svakog savremenog prava. Oduzmemo li pravu kauzu,
oduzeemo shvatanje racionalnog razloga prenosa prava, odnosno racionalnog
razloga obvezivanja. U tom sluaju bi i ceo pravni promet morao da se vrati" u sferu
iracionalnog, u staro, ve gotovo zaboravljeno vreme sveanih rei i gestova kojima
se, u stvari, vrio verski obred obvezivanja prema boanstvima. U tom sluaju
morale bi nestati i mnoge savremene pravne ustanove, npr. promenjene okolnosti,
prekomerno oteenje, raskid ugovora zbog neispunjenja, zelenaki ugovor itd.
Poricanje kauze ujedno je i poricanje naune zasnovanosti prava, poricanje pravne
nauke.
Pravni posao je, u izvesnom smislu, pravna norma in concreto, koja ima
dispoziciju i sankciju. Kauza je dispozicija norme, bez nje nema ni predviene
sankcije, ona je obavezujui razlog, injenina podloga primene prinudnog dela
norme", ona konkretna ravnotea pravednosti. Kauza, u tom smislu, znai: zato to si
dao ima pravo da trai. Kako je obligacija uvek upravljena na odreeno ponaanje
dunika, ova formula kauze vai u svim vrstama pravnih poslova, ak i bez obzira na
podelu na teretne i dobroine poslove. Pravo je, na neki nain, upravljeno u
budunost, jer normira ponaanja kakva bi trebalo (u budunosti) da budu, pa je i
kauza upravljena u budunost, jer obavezujui se ili inei odgovarajuu prestaciju,
poverilac anticipira ponaanje dunika, obavezuje se, odnosno vri datu prestaciju
da bi dunik izvrio svoju. Na taj nain obezvreuje se jedan od glavnih
prigovora antikauzalista, da poto ugovorne obaveze nastaju istovremeno, ali kauza
logiki prethodi nastanku dejstava ugovora, ona mora da prethodi samim ugovornim
obavezama, pa otuda ako je uslov nastanka obaveze jedne strane, nastanak
284
obaveze druge, logino, te obaveze ne mogu nastati. Kauza se sastoji u izvrenju

obaveze druge strane i zato je, kao uostalom i samo pravo, uperena pro futuro, ali
njeni pravni kvaliteti (doputenost) moraju biti prisutni ve pri nastanku pravnog
posla. U stvari, doputenost kauze mora postojati ab initio, a njeno postojanje mora
se protezati sve do gaenja konkretne obligacije, npr. poverilac ispuni svoju
obavezu, a i dunik ispuni svoju obavezu, ali u vreme ili na nain koji su u
potpunosti obesmislili poverioev interes, ili su ga stavili u poloaj koji svakako nije
u skladu s razlogom stupanja u obligacioni odnos (vraanje duga u vrei najsitnijih
apoena, serviranje obroka na neutiv nain). Ponekad je postojanje kauze, kao kakva
lina slubenost, vezana za linost obe ugovorne strane i traje tokom celog njihovog
ivota (npr. poklonoprimac odbije da pomogne u izdravanju poklonodavca koji je
izgubio sposobnost za rad i pao u oskudicu).
Naime, podela pravnih poslova, posebno podela ugovora na teretne i dobroine,
uvek je bila najjae oruje antikauzalista. Ako je, naime, kauza neophodan i
univerzalan pojam, kako to da je nema u jednoj vanoj grupi pravnih poslova,
odnosno ugovora, ili kako to da se ona sada definie negativno? Kauzalisti su
odgovarali na razliite naine, ali odgovor, ini se, nikada nije bio sasvim dosledan.
U teretnim poslovima to uopte nije sporno, uostalom, naelo ekvivalentnosti
prestacija zatieno je razliitim pravnim instrumentima, a njihov osnov osnova jeste
sama sutina kauze. Meutim, u dobroinim raspolaganjima prenosilac se samo
prividno odrie (protiv)potraivanja. Potraivanje postoji, ali je ono oku laika
potpuno nevidljivo, jer je latentno. Poklonodavac se odrie ekvivalentnosti
(protiv)prestacije, ali poklonoprimca obavezuje pravna norma na odreeno
ponaanje, a to je sama sutina svake obligacije. Poklonoprimac je dunik, a njegov
dug nije beznaajan ve samom injenicom to spada u trajne obligacije, on je dunik
do kraja ivota: poklonoprimac mora biti blagodaran. Odreeni stepen
nezahvalnosti (npr. gruba nezahvalnost, oigledna nezahvalnost, velika
nezahvalnost), to je pravni standard koji u razliitim pravima ima razliitu
kvantitativnu dimenziju, aktivira poverioevo pravo da trai povraaj datog, jer je
dao, a druga strana svoju obavezu nije ispunila. Ta neblagodarnost je posebno
izraena u sluaju kada poklonodavac dospe u poloaj nemanja nunih sredstava za
ivot, tako da vie nije u stanju da izdrava kako sebe, tako ni lica koja je po zakonu
duan da izdrava. Blagodarnost poklonoprimca tada se, u stvari, pretvara u
njegovu dunost da poklonodavcu prui nuna sredstva za izdravanje. Ukoliko
poklonoprimac ne preduzme odgovarajue injenje u cilju davanja potrebnog
izdravanja, poklonodavac, kao u teretnim ugovorima kada je re o raskidu ugovora
zbog neispunjenja, mma pravo da zahteva povraaj datog, raskidajui ugovor o
poklonu. Sline pravne situacije javljaju se prilikom poklona i kada je kauza
simulovana ili fiktivna, npr. u paulijanskoj tubi, povredama prava nunih
naslednika i dr. Kao to se vidi, obaveza poklonoprimca se sastoji kako u
uzdravanju od injenja (injenje krivinih
Knji druga Ugovori
285
dela prema poklonoprimcu, nasilniko ponaanje, krajnje nekulturno ponaanje i

sl.), tako i injenja (davanje neophodnog izdravanja kada takva potreba nastane).
Razume se, ono to je reeno za poklon mutadis mutandis vai i za ostale dobroine
ugovore, kao i za druge pravne poslove, odnosno pravne radnje koje se po zakonu
upodobljavaju s poklonom, npr. odricanje od naslea u korist sanaslednika.
U kauzi je sadrana ideja jednakosti davanja, ekvivalenta, a ta ideja je sadrana u
ideji pravde i pravinosti, koje pak ine sutinske elemente svakog pravog",
prirodnog" prava. Izgleda da je ideja pravde, naalost ili na sreu, ostvarena u svom
najviem dometu upravo u graanskom pravu a posebno u obligacionom pravu,
naroito preko ustanove kauze i svih prateih instrumenata njene zatite. Kauza je,
dakle, jedno od sredstava zatite naela savesnosti i potenja, a time i ustanova koje
deriviraju iz tog naela: javnog poretka, dobrih obiaja (naravno i morala kao
segmenta javnog poretka i dobrih obiaja), kao i naela ekvivalentnosti prestacija u
domenu realizacije privatne autonomije, odnosno autonomije volje u materiji pravnih
poslova a posebno ugovora. Kauza, u krajnjoj instanci, odreuje razliku izmeu dobra
i zla, ona je etiki cenzor privatne autonomije, odnosno autonomije volje. Otuda kauza
mora biti univerzalan pravni pojam, ne samo u privatnom ve i u javnom pravu. U
stvari, kauza je i jedan od osnovnih naunih pojmova u pravu, jer daje odgovor na
osnovno nauno pitanje: zato?. U mehanikim naukama (odsustvo volje) odgovor je
quia, zato jer...,udrutvenim (prisustvo volje) ut, zato da bi se postiglo... Kauza je
obavezujui razlog ponaanja druge strane, jer ako toga nema, nema kauze, a kada
nema kauze, pravni posao jednostavno ne postoji (nepostojei pravni poslovi, kao
deo apsolutne nitavosti). U stvari, kauza je pravni uslov za obavezujuu snagu
obeanja, odnosno za obaveznost same obligacije, bez obzira na to da li je u pitanju
civilna obligacija, gde je prestacija podobna za prinudno izvrenje, ili naturalna
obligacija, u kojoj dobrovoljno ispunjenje, makar i u zabludi, spreava primenu
ustanove pravno neosnovanog obogaenja. Moemo slobodno rei: causa est nervus
negotii et nervus obligatiae. Ta ideja potvrena je i preko ustanove considerationa. A
kako smo utvrdili da kauza ima znaajnu ulogu u moralizaciji ugovora, s obzirom na
nesumnjivo irenje socijalizacije, odnosno moralizacije naroito u sferi privatnog
prava, sledi zakljuak da e i kauza imati jo iru i znaajniju ulogu naroito u
judikaturi.
I tako, kao to je ut (do) prva nota lestvice, tako je i kauza koja odgovara na pitanje
koje stoji iza ut (da bi...), prva nota prirodnog" u utovornom pravu, koja svojom
prefinjenom vibracijom dokazuje postojanje struna koje povezuju pravo i
286
pravdu. Pravo je metronom, takt bez melodije, pravda je melodija bez takta. Harmonija
postoji samo u spoju melodije i takta. Zato kauza spada u osnovne ustanove ugovornog i
obligacionog prava, ali kako predstavlja i jednu od spona izmeu prava i pravde, ona je i
jedan od elemenata pravne, odnosno ljudske kulture uopte.
PREDMET
1. Pojam
Predmet ugovora moe biti samo obligacija. Dakle, ono to moe biti predmet
obligacije, samo to moe biti i predmet ugovora, a to je, kao to smo ve istakli,
neka ljudska prestacija: injenje, odnosno facere (tu spada i davanje) ili neinjenje,
odnosno non facere (uzdravanje, trpljenje). Zakon ureuje kakav mora biti
predmet, i to tako to navodi da se ugovorna obaveza moe sastojati u davanju,
injenju, neinjenju ili trpljenju. Laici ne razlikuju predmet ugovora od njegovog
objekta i zato je najea greka njihovo poistoveivanje. Kada bi predmet ugovora
mogla da bude stvar, izvan ugovornog polja morale bi da ostanu sve negativne
obligacije. Tada niko ne bi mogao da se obavee na neko neinjenje, odnosno da ne
ini neto to bi inae imao pravo da uini, npr. da ne podigne zid preko odreene
visine, da ne sagradi kuu na jugozapadnom delu svoje katastarske parcele, da nee
napisati knjigu o odreenoj temi u roku od deset godina, da nee prskati svoje voe
odreenim pesticidima i sl. I ne samo to, ak bi i jedan broj pozitivnih obligacija
ostao izvan ugovora, npr. ugovori o radu, o punomostvu, o organizovanju
putovanja, o pediciji i sl. Dakle, samo prestacije, odnosno inidbe, koje se sastoje u
injenju ili neinjenju, mogu biti predmet ugovora. Ipak, ponekad se, protivno teorijskoj
terminolokoj istoti, najee radi jednostavnije ili bre komunikacije, objekt
ugovora (npr. odreena stvar) jednostavno nazove predmetom, npr. predmet
kupoprodaje su odreena stvar i cena.
Knji druga Uvori

287
Predmet ugovora daje odgovor na pitanje o emu je ugovor", na ta se to dunik

obavezuje, odnosno ta to, kakvo ponaanje poverilac ima pravo da zahteva od
dunika. Ugovori najee sadre simultano vie predmeta, npr. ugovor o prodaji
podrazumeva predaju odreene stvari u cilju prenosa svojine, s jedne, i predaju
odreenog iznosa novca, takoe u cilju prenosa svojine, s druge strane. To je fakt u
svim teretnim ugovorima. U dobroinim je stvar sloenija. U nekim dobroinim
ugovorima moe biti re samo o jednom predmetu, npr. u ugovorima o ostavi,
ukoliko je re o realnom ugovoru, ostavoprimac je duan da vrati stvar koju je
primio na uvanje. Meutim, u ugovorima o poklonu poklonodavac se obavezao da
preda stvar, ali s druge strane, poklonoprimac je obavezan da bude blagodaran, to
znai da se mora uzdravati od odreenih injenja (npr. da ne bude grub i nasilan
prema poklonodavcu), ali u odreenoj situaciji i da izvri odreene inidbe (u
sluaju osiromaenja poklonodavca da mu prui pomo).
Predmet ugovora mora da predstavlja neku korist koja se zasniva na
legitimnom imovinskom interesu odreenog lica". Smatramo da se ovaj tradicionalni
stav, prema kome nema obaveze ako nema nikakve koristi za poverioca, treba
shvatiti u najirem smislu. Poverilac je aktivna strana u obligaciji, strana u iju je
korist obaveza uspostavljena. Budui da je obligacija pravna ustanova imovinskog
karaktera, logino proizlazi da obaveza mora biti podobna, u krajnjoj liniji makar i
neadekvatno, da bude izraena u novcu. U suprotnom, ne bi bila re o obligaciji,
odnosno o graanskom pravu uopte. Tako povreda odreenih linih dobara koja
izaziva trpljenje fizikog ili psihikog bola ili, pak, straha, ne moe se egzaktno
izraunati niti adekvatno naknaditi, ali se kao naknada moralne tete (satisfakcija)
moe, iako neadekvatno, dosuditi i u novcu. To je danas univarzalno mesto u pravu,
koje se samo razlikuje u obliku ispoljavanja u razliitim pravima.
2. Uslovi
Da bi jedan ugovor bio punovaan sa stanovita predmeta, neophodno je da se

zadovolje odreeni uslovi. Predmet, naime, mora biti odreen, mogu i doputen.
Zakon navodi da predmet mora, pre svega, biti mogu, a zatim doputen i na kraju
odreen, odnosno odrediv. Smatramo da ovaj redosled nije
288
logian. Naprotiv, logiki redosled bi trebalo da otpone sa odreenou, jer

ukoliko je predmet neodreen ili neodrediv, nije mogue ni ispitivanje da li je
mogu ili doputen. Meutim, sa stanovita sankcije, potpuno je svejedno da li je
predmet neodreen, nemogu ili nedoputen, posledica je ista: ugovor je nitav.
3. Odreenost predmeta
Predmet je odrediv ukoliko ugovor sadri podatke pomou kojih se moe
odrediti, kao i u sluaju kada su ugovarai ostavili treem licu da ga odredi, s tim da
ako trei nee ili ne moe da ga odredi, ugovor e biti nitav. Redovno je predmet
ugovora tano odreen. To se posebno odnosi na ugovore koje prati sveana, pa i
pisana forma uopte, npr. tano odreenje nepokretnosti povodom koje se zakljuuje
kupoprodaja, ugovor o doivotnom izdravanju, razmena, poklon, zakup i sl. Ipak,
tano odreenje predmeta nije uslov punovanosti ugovora, jer je dovoljno da se na
osnovu podataka sadranih u samom ugovoru, moe pouzdano utvrditi ta dunik
treba da uini ili ne uini, npr. koju stvar treba da preda poveriocu. Mogue je da
ugovarai, u skladu sa svojom privatnom autonomijom, ugovore da predmet
ugovora odredi ne samo tree lice ve i jedan od ugovaraa. Ovlaeno lice, u oba
sluaja, mora postupati u skladu s naelom savesnosti i potenja. Takve situacije su
u praksi najee u vezi s preciziranjem cene pri kupoprodaji. Prema naem pravu,
dovoljno je da ugovor o prodaji sadri dovoljno podataka pomou kojih se ona
moe odrediti, to ukljuuje i mogunost da se putem ugovora ovlasti trei, ili ak
i jedan od ugovaraa, koji e precizirati cenu. U vezi s tim mogu se javiti tri pravne
situacije: kada je odreivanje povereno treem; kada je povereno jednom od
ugovaraa; kada je u pitanju trgovinsko pravo, odnosno ugovor u privredi.
U prvom sluaju, tj. kada je odreivanje cene ugovorom povereno treem licu, to
lice mora odrediti cenu u skladu s najirim naelom, koje u svakom sluaju treba da
bude potovano, a posebno u ovakvim i slinim sluajevima kada volja jednog lica
treba da utie na prava i obaveze drugih. U tom smislu, tree
Knji druga Ugovori
289
lice treba da odredi pravinu cenu, a ukoliko se stranke o tome ne saglase, konanu
re e dati sud. Ukoliko trei nee ili ne moe da odredi cenu, a ugovarai se ni
naknadno ne saglase o tom pitanju, ali ne ele da raskinu ugovor, smatrae se da je
ugovorena razumna cena, to znai da e poslednju re imati sud. Ako to drugo nije
ugovoreno, razumnom cenom se smatra tekua cena u vreme zakljuenja ugovora.
Kada sud odreuje cenu, on naravno mora da uzme u obzir, pre svega, nameru
ugovaraa, ali i sve druge okolnosti sluaja.
Drugi sluaj je jo osetljiviji, jer je odreivanje cene ostavljeno jednom
ugovarau. Naravno, ukoliko je poverenje izmeu ugovornih strana takvo da se
uopte ugovori takva odredba (ugovor izmeu bliskih lica), mogue je da do spora
uopte ne doe, odnosno da se druga ugovorna strana saglasi s cenom koju je
predloila prva. Meutim, problem se javlja ako o tome nema saglasnosti. U tom
sluaju, odredbom ugovora kojom se odreivanje cene ostavlja na volju jednom
ugovarau smatra se kao da cena nije ugovorena i tada, prema Zakonu, kupac duguje
cenu kao u sluaju kad cena nije odreena, a to znai da se razlikuje sluaj kada su u
pitanju ugovori trgovinskog prava (ugovori u privredi) i ostali ugovori, tako da u
ovom drugom sluaju ugovor nema pravno dejstvo.
Trei sluaj se odnosi na trgovinske ugovore, tj. ugovore u privredi. Ukoliko cena
ugovorom o prodaji nije odreena, niti odrediva, jer u ugovoru nema dovoljno
podataka pomou kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je obavezan da isplati cenu
koju je prodavac redovno naplaivao u vreme zakljuenja ugovora, a u nedostatku te
cene, bie duan da plati razumnu cenu. U stvari, u trgovinskim ugovorima, po pravilu,
postoji jedan objektivizovani kriterijum na osnovu kojeg se cena moe odrediti. Kako
se pravna lica u trgovinskom pravu redovno bave odreenom delatnou, to je
objektivno proverljivo, na osnovu poslovnih knjiga, uplaenih poreza i sl., koliko je
koje lice naplaivalo svoje usluge ili kolika je cena naplaivana za odreenu robu.
Ukoliko je u konkretnom sluaju u pitanju neki izuzetak pa se na taj nain ne moe
odrediti cena, to e uiniti sud, i to metodom uporeivanja s prometom kod drugih
pravnih lica koji su u vreme spornog ugovora zakljuivali ugovore iste vrste sa
odreenom mli odredivom cenom. Uzevi u obzir taj osnovni kriterijum, kao i
eventualne specifinosti konkretnog sluaja, sud e odrediti tzv. razumnu cenu.
To to je reeno za cenu u osnovi odgovara i pravnoj situaciji kada u generinim
stvarima nije precizno odreen kvalitet ili kvantitet. U uporednom
290
pravu, kada je re o kvalitetu, reenje se trai na planu srednjeg kvaliteta, a kada je

posredi kvantitet, smatra se da je koliina odreena kada ugovor sadri podatke na
osnovu kojih se ona moe utvrditi.
U nekim sluajevima sam zakon predvia neophodnost odreenog preciziranja
predmeta ugovora. Tako, kada je re o ugovoru o doivotnom izdravanju,
pokretne stvari koje se ele obuhvatiti tim ugovorom moraju biti tako navedene da
se razlikuju od ostalih stvari, jer e se, u protivnom, smatrati delom zaostavtine, na
koji se primenjuju opta pravila nasleivanja. Dakle, pokretnosti koje se ele
obuhvatiti ugovorom o doivotnom izdravanju moraju biti individualno odreene
ili se moraju navesti oznake zbirnih stvari kako bi se mogle razdvojiti od ostalih.
Predmet ugovora, po pravilu, mogu biti i prestacije vezane za stvari koje e tek
nastati, ali pod uslovom da su u ugovoru dati podaci na osnovu kojih se one mogu
odrediti. Ovo pravilo trpi i izuzetke. To e biti sluaj kada se prenos svojine vri
odmah, ili kada se u trenutku zakljuenja obuhvataju stvari koje prelaze na drugu
ugovornu stranu ali se prenos svojine odlae za odreeni trenutak, npr. u ugovorima
o doivotnom izdravanju (prenos svojine se odlae do trenutka smrti primaoca
izdravanja) takve stvari moraju postojati u trenutku zakljuenja ugovora.
3.1. Predmet mora biti mogu
Predmet moe biti odreen ili odrediv, ali ako ga je nemogue ispuniti, jasno je
da obligacioni odnos nije ni mogao nastati. Ali postavlja se pitanje ta sve obuhvata
pojam nemogunosti ispunjenja predmeta?
Mogunost, odnosno nemogunost ispunjenja predmeta, prema jednom
kriterijumu, kriterijumu prirodne ili drutvene nemogunosti, moe biti materijalna,
odnosno faktika, s jedne, i pravna, s druge strane.
Materijalna, odnosno faktika nemogunost nikada ne moe biti subjektivna, ve
iskljuivo objektivna, odnosno apsolutna. To se pre svega odnosi na prestacije vezane
za predaju stvari koje se (ne)nalaze u ljudskoj aprehenziji, npr. predaja vonjaka na
Suncu. Naravno, pored primera koji se nikada ne mogu ostvariti, postoje i oni koji u
odreenom vremenu spadaju u faktiku nemogunost, ali razvojem drutva, posebno
tehnike, mogu ui u krug predmeta koji se
Knjga druga Ugovori
291
moe ispuniti, npr. put oko sveta za osamdeset dana bio je vekovima faktiki
nemogu, dok je danas taj rok, imajui na umu najsavremenija sredstva prevoza, ak
i suvie dug, ili, nekad je bio omiljeni primer faktike nemogunosti predaja
kamena s Meseca, dok je danas ta nemogunost otpala. S druge strane, faktika
(ne)mogunost vezana je za ljudske radnje. Tako, ako se neko lice obavee da preskoi
Jadran ili da iz Beograda u Vaington preveze putnike za pet sekundi, jasno je da je
posredi faktika nemogunost. Faktika nemogunost postoji i kada se jedno lice
obavezalo da preda drugom, u cilju prenosa svojine, umetniku sliku uvenog
flamanskog majstora, koja je, pak, izgorela u poaru nekoliko dana pre zakljuenja
ugovora. Subjektivna nemogunost ne moe biti oblik u kome se moe javiti
faktika nemogunost, npr. ne moe slikar koji se obavezao da naini portret da se te
obaveze oslobodi pozivajui se na nedostatak inspiracije. Pravilo je da je re o
faktikoj nemogunosti i u sluaju kada prestacija obuhvata predaju stvari koja ne
postoji u trenutku zakljuenja ugovora. Meutim, tu postoje znaajni izuzeci i
oni su vezani za izradu (proizvodnju) odreenih stvari kada je predaja predmeta
vezana za tzv. budue stvari, a to se esto dogaa u trgovinskom pravu (tzv.
ugovori u privredi), ali i u nekim klasinim graanskopravnim ugovorima, npr.
ugovorima o delu.
Za razliku od faktikih nemogunosti koje su u praksi sasvim izuzetne, pravne
nemogunosti vezane za predmet znatno su ee. Pravna nemogunost odnosi se, u
stvari, na doputenost, odnosno nedoputenost, dakle, na sve one sluajeve kada
predmet ugovora nije ili jeste protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili
dobrim obiajima. Nedoputenost predmeta odnosi se pre svega na javna dobra.
Npr. glavni komunikacioni pravci u svakoj dravi moraju biti u reimu javnih
puteva i otuda, kao i nekada u starom Rimu, moraju spadati u res extra
commercium, dok, s druge strane, kada je re o putnim pravcima koji nemaju takav
karakter i nalaze se na privatnim imanjima, mogu spadati u privatne puteve i deliti
pravnu sudbinu nepokretnosti na kojima se nalaze, dakle, biti stvari u prometu. Stvari
van prometa su i velike vodene povrine i komunikacije u vezi s tim vodama: mora,
jezera i reke, kao i njihove obale, mostovi koji spajaju njihove obale, kanali koji ih
razdvajaju, kao i luke u njihovom priobalju. Stvari koje su od posebnog kulturnog
(umetnikog i istorijskog) znaaja za jednu dravu ili iru zajednicu (npr. stvari pod
zatitom Uneska), takoe su van prometa. Zakonska odredba koja govori o
nedoputenosti predmeta u sluaju protivljenja imperativnim propisima,
podrazumeva ne samo graanskopravne ve sve prinudne propise u jednoj dravi,
dakle, i ustavne, i krivine, i upravne. Npr. prema ustavnim propisima
292
mnogih drava, zabranjeno je stvarati monopolistike organizacije, tako da bi svaki

ugovor iji bi se predmet odnosio na formiranje monopolistikih organizacija na
tritu bio nitav upravo zbog zabranjenosti predmeta. Ugovor koji bi kao predmet
imao proizvodnju opojnih droga ili lanog novca, ili njihovo stavljanje u promet
(kupoprodaja), bio bi nitav zbog zabranjenosti predmeta u vezi sa zabranama koje
imaju osnov u krivinopravnim propisima. Po istom osnovu bilo bi nitavo i
ugovaranje vrenja ili nevrenja nekog krivinog dela ili dela koje je protivno
administrativnim propisima (npr. prekraji protiv javnog reda i mira). Kupoprodaja
vatrenog oruja, protivna odreenim upravnim (administrativnim) propisima,
takoe je nedoputena sa stanovita predmeta. Pravna (ne)mogunost, odnosno
(ne)doputenost jeste promenljiva kategorija, tako da ono to je danas nedoputeno, ve
sutradan moe da bude doputeno, jer ta granica zavisi pre svega od promena
pozitivnih propisa. Tako je i u naem pravu donedavno bilo zabranjeno posedovati
nepokretnosti (poljoprivredno zemljite ili stanovi) izvan doputenog maksimuma
ili zabranjeno korienje svega onoga to se nalazi ispod povrine zemlje, jer je
imalo reim rudnog ili drugog prirodnog bogatstva koje spada u optenarodnu
imovinu". U pravnu (ne)mogunost spadaju i stvari u ogranienom prometu: oruje,
lekovi, otrovi, delovi ljudskog tela i sl., jer su za njihovo stavljanje u promet potrebne
posebne dozvole ili odobrenja. Kada je, dakle, re o stvarima u ogranienom
prometu, ogranien" znai da je jedan ogranieni krug lica ovlaen da stie
odgovarajua prava (npr. svojinu), a ta ogranienja su predviena posebnim
(specijalnim) zakonskim propisima. Zabrana ugovaranja odreenih prestacija
moe biti postavljena i u graanskopravnim propisima. Tako, u naslednom pravu nije
doputeno zakljuivanje ugovora o nasleivanju, zatim ugovaranje sadrine
zavetanja, ili ugovor koji bi kao predmet imao obavezu da se zavetanje ne
sainjava ili ne menja, ili pak ugovor o odricanju od budueg naslednog prava
(raspolaganje naslednom nadom), ugovaranje bilo kog oblika fideikomisa, a u nekim
pravima gde postoji poseban reim nasleivanja poljoprivrednog zemljita, npr. u
Austriji i Sloveniji, postoji zabrana otuenja nasleenog zemljita
Knji dru Ugovori
293
za odreeno vreme. Zabranjene prestacije u pogledu predmeta mogu se javiti, u stvari,

u svim pravnim oblastima gde se javljaju ugovori bez obzira na to da li je re o
graanskom (privatnom) ili javnom pravu, od porodinog prava, npr. zabrana
odricanja od prava na sticanje zajednike svojine, do radnog prava, npr. zabrana
ugovaranja neprimereno dugog rada (doivotnog rada i sl.). Zabrane u pogledu
predmeta, pored materijalnog prava, npr. zabrana izmena u reimu zastarnih ili
prekluzivnih rokova, javljaju se i u procesnom pravu, npr. zabrana ugovoranja
odricanja od pravnih lekova i sl.
Prema drugom kriterijumu, prirodna nemogunost moe se odnositi na sve ili
pak samo na neke subjekte. Konsekventno tome, predmet moe biti mogu, odnosno
nemogu objektivno (apsolutno) ili subjektivno (relativno).
Objektivna, apsolutna je ona nemogunost koju ni jedan jedini ovek ni pod
kakvim uslovima ne moe da ispuni. Otuda se materijalna, odnosno faktika
nemogunost poklapa sa objektivnom, odnosno apsolutnom nemogunou.
Subjektivna, relativna nemogunost je neto sloenija. Naime, ukoliko je druga
ugovorna strana bila nesavesna, tj. znala je ili je morala znati da saugovara nije u
stanju da izvri svoju ugovornu obavezu, ugovor nije ni nastao. S druge strane,
ukoliko je druga strana savesna, odnosno nije znala niti je mogla znati za injenicu da
ugovara nije u mogunosti da svoju obavezu ispuni, ugovor je nastao, a njegovo
neizvrenje ima odreene pravne posledice, to vodi i naknadi pretrpljene tete.
Npr. ako operski peva, koji je u meuvremenu trajno izgubio glas, zakljui ugovor
s jednom operskom kuom i, naravno, koncert ne bude odran, operska kua imae
pravo na naknadu tete, ako se ne dokae da je znala za ovu subjektivnu
nemogunost.
294
Prema treem kriterijumu, kriterijumu vremena nastanka, nemogunost,

odnosno mogunost ispunjenja predmeta moe biti prvobitna (inicijalna) i
naknadna (supsekventna).
Prvobitna, inicijalna je nemogunost koja je postojala ve u vreme nastanka
ugovora. Tako, inicijalna nemogunost postoji u navedenom primeru predaje slike
flamanskog majstora koja je unitena pre zakljuenja ugovora, a supsekventna
nemogunost bi bila kada bi ta slika bila unitena posle zakljuenja ugovora. U ovom
drugom sluaju ugovor je punovaan, ali pravne posledice zavise od okolnosti
sluaja, npr. ako je slika unitena sluajno ili viom silom, pitanje je ko snosi rizik za
propast stvari (ko je bio vlasnik u trenutku propasti), ako je pak unitena neijom
krivicom, postavlja se pitanje naknade tete (ako je unitio prodavac, u pitanju je
ugovorna odgovornost, ako je unitilo tree lice, re je o deliktnoj odgovornosti).
Meutim, ako je inicijalna nemogunost naknadno otpala, a ugovor je zakljuen pod
odlonim uslovom ili odlonim rokom, takav ugovor smatrae se punovanim.
Drugim reima, ukoliko je predmet obaveze u vreme zakljuenja ugovora bio
nemogu, ali je u meuvremenu, dakle, u vreme ostvarenja odlonog uslova ili roka,
postao mogu, ugovor e biti punovaan. Drugaija je situacija kada nastupi
naknadna, supsekventna nemogunost, dakle, nemogunost ispunjenja predmeta
posle zakljuenja ugovora. U tom sluaju ugovor je punovaan u svom nastanku i
proizvodi dejstvo sve do trenutka nastanka naknadne nemogunosti, kada se takoe
postavlja pitanje rizika, zatim krivice (da li je do nemogunosti dolo krivicom
ugovaraa ili treeg lica), pitanje docnje (ako je ugovara bio u docnji, duguje
naknadu tete).
4. Pravne posledice neispunjenja uslova u predmetu ugovora
Opte je pravilo u uporednom pravu da predmet ugovora mora biti odreen,
odnosno odrediv, mogu i doputen, u suprotnom, ugovor e biti pogoen sankcijom
nitavosti. Tako je i po naem pravu, jer Zakon predvia da kad je predmet
obaveze nemogu, nedoputen, neodreen ili neodrediv, ugovor je nitav. Pri tom,
Zakon posebno precizira nedoputenost predmeta, a nedoputenost predmeta postoji
ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim obiajima.
Neispunjenje uslova u predmetu ugovora nikada ne predstavlja relativnu
nitavost (ruljivost), ve apsolutnu nitavost. To znai da sud mora na
ispunjenost, odnosno neispunjenost navedenih uslova da pazi ex officio, tuba
za utvrivanje ove nitavosti nije podlona zastarelosti,
Knjga dru Ugovori
295
nije moguna konvalidacija, nije mogue ugovaranje izmena navedenog pravnog

reima, a sudska odluka ima deklarativni karakter, to znai da deluje
retroaktivno (eh tunc).
Za razliku od Zakona koji poznaje dihotomnu podelu nevanosti, u smislu podele
na apsolutno i relativno nitave ugovore, nauka ini jo jednu dihotomnu podelu, i to
unutar apsolutne nitavosti. Re je o podeli na nepostojee ugovore i apsolutno nitave
ugovore u uem smislu. Nepostojei bi bili ugovori kojima nedostaje najmanje jedan
uslov za nastanak, i to tako da postoji samo privid ugovora. Sa stanovita uslova u
pogledu predmeta, moe biti re o nepostojeim i o apsolutno nitavim utovorima (u
uem smislu). Znaaj podele se ogleda u mogunosti ili nemogunosti ispunjenosti
uslova za konverziju. Naime, kada jedan nitav ugovor ispunjava uslove za
punovanost nekog drugog ugovora, meu ugovaraima vaie taj druti, ukoliko bi to
bilo u saglasnosti s ciljem koji su ugovarai imali na umu kad su ugovor zakljuivali
i ako se moe smatrati da bi oni zakljuili taj ugovor da su znali za nitavost svog
ugovora. Konverzija otuda nije mogua ako je predmet protivan prinudnim propisima,
javnom poretku ili dobrim obiajima, a u pitanju je inicijalna nemogunost, jer
ugovor nije ni nastao pa ne moe da se zameni putem konverzije drugim ugovorom,
osim ako iz posebnih propisa ne proizlazi to drugo. Primer zakonske konverzije bio
bi sluaj kada, po Zakonu o nasleivanju, ne postoji saglasnost o predmetu ugovora o
ustupanju i raspodeli imovine za ivota makar jednog od ustupioevih potomaka. U
tom sluaju, ako nema naknadne saglasnosti, nije re o ugovoru o ustupanju i
raspodeli imovine za ivota (iako je tako naslovljen i od suda overen), ve o ugovoru
o poklonu. Ponekad nee biti sasvim lako razlikovati da li je posredi konverzija ili pak
primena nekog drugog pravnog instituta, npr. ako stranke zakljue ugovor o
zakupu", ali navedu da zakupodavac" nee zahtevati naknadu od zakupca",
analizirajui predmet ugovora, mora se zakljuiti da je, u stvari, re o ugovoru o
posluzi.
Pri supsekventnoj nemogunosti ugovor je nastao i proizvodio dejstvo jedno
vreme, dakle, sve do trenutka nastanka naknadne nemogunosti, kada se postavljaju
pitanja rizika i sl., o emu je ve bilo rei, ali isto tako, mogue je da nemogunost,
posebno pravna, ponovo otpadne i ugovor nastavi sa svojim dejstvima. Ili ukoliko je
ugovor zakljuen pod rokom, pa faktika nemogunost u pogledu predmeta otpadne
pre isteka roka, ugovor e biti punovaan.
296
SAGLASNOST VOLjA
Saglasnost volja je in koji simbolizuje sam ugovor. Stranke najee nisu ni
svesne prethodnih uslova, npr. sposobnosti ugovaranja, koja se u redovnim prilikama
uvek pretpostavlja, ili kauze, pa i namere ugovaranja, koje vie oseaju nego to ih
razumeju, ali saglasnost volja je ona linija, onaj trenutak koji saugovarai uvek dobro
razumeju. I danas je ostao kao kakav obiaj, moda jedini ostatak drevnih rituala, da se
odmah po zakljuenju ugovora pristupi rukovanju. To je, u stvari, sveani gest da je
posle duih, ili kraih, pregovora ugovor konano zakljuen. Roenje znaajnijih
ugovora obino je propraeno i drugim sveanostima, npr. zajedniki ruak,
aavanje tehnikog osoblja i sl.
Kao to sama definicija ugovora kazuje, to je saglasnost volja dva ili vie lica
kojom se postie neko obligacionopravno dejstvo, u smislu nastanka, promene ili
prestanka obligacije. Komplementarnost izjava volja koja kao posledicu ima nastanak
ugovora, podrazumeva i niz pitanja u vezi s tako izraenom voljom stranaka: njenu
sadrinu, nastanak i njene, eventualne, nedostatke.
1. Sadrina saglasnosti volja
Zakljuenje ugovora podrazumeva jednu voljnu radnju, ak i vie od toga,
promiljenu i posebno usmerenu volju (nameru), nameru sa odreenim i racionalnim
ciljem. Taj odreeni i racionalni cilj je objedinjen kauzom i predmetom ugovora.
Kauza i predmet ugovora, drugim reima, ine sadrinu saglasnosti, dakle, sadrinu
ugovora i, time, sadrinu ugovorne obligacije. Sposobnost ugovaranja se zahteva
upravo zato da ugovarai budu u mogunosti da shvate, da razumeju smisao,
domaaj i posledice kauzalnog obeanja sadranog u ponudi i njenom prihvatu.
Ugovarai, dakle, moraju biti svesni pravnog i faktikog znaaja koji donose
posledice, u smislu prava i obaveza, koje nastaju raanjem ugovorne obligacije.
Kvaliteti intelekta koji se trae za ugovornu sposobnost, a koji podrazumevaju
odreeni uzrast, odnosno intelektualni stepen, odreeni tako da subjekt prava shvati
uzronoposledinu vezu izmeu prava koja se ugovorom stiu, ali, i naroito,
obaveza koje su u kauzalnoj vezi s tim pravima. Te obaveze imaju neposredne
posledice na imovinu subjekta, to znai da postoji i mogunost da pravne posledice
ugovora budu kako povoljne, tako i nepovoljne; ponekad ak i veoma nepovoljne
(npr. u nekim aleatornim ugovorima), to moe dovesti i do potpune promene
imovinskih, a time i ivotnih prilika dunika.
Predmet ugovora je svima vidljiv preko objekta na koji je, po pravilu, usmerena
posebna panja ugovaraa. Npr. obaveza jedne strane se sastoji u predaji
Knji druga Ugovori
297
odreene stvari i odgovarajueg prava druge strane na tu predaju. Ali da li je u

pitanju trampa, kupoprodaja, poklon, posluga, da li se pod nazivom mijura"
uugovoru podrazumeva odreeni bik ili model automobila lamborgini" itd., to zavisi
od sadrine saglasnosti volja. Meutim, objekt i prestacija nisu dovoljni da bi se
shvatila i protumaila sadrina obligacije. Tek spoj kauze i predmeta otkriva sutinu
obligacije, a namera za zakljuenje ugovora je posledmca upravo kauzalne karike
koja je povezala dva obeanja. Volja pravnog subjekta koja treba da dovede po
punovanog ugovora mora sadrati odreene osobine i kvalitete, drugim reima,
odreene atribute. Atributi volje se mogu podeliti u dve grupe. Jedna se odnosi na
nameru, kao usmerenje volje radi postizanja odreenog cilja, a druga na kvalitete
volje, u smislu odsustva nedoputenih uticaja na nju, tj. slobode volje (u pravnom
smislu te rei).
2. Namera ugovaranja
Namera ugovaranja (animus contrahendi) bitan je element za nastanak
punovanog ugovora. Ona je posledica kauzalnosti obeanja, odnosno kauze kao
bitnog elementa za nastanak ugovora. U antikim pravima namera ugovaranja nije
bila bitna, jer je za nastanak punovanog ugovora bilo dovoljno ispuniti sveanu,
ritualnu formu koja je, u stvari, bila zamena za kauzu. Otuda je punovaan ugovor
mogao da nastane i u pozoritu, ukoliko glumci, bez namere ugovaranja, izgovore
sveane rei i uine sveane gestove. Tek dugogodinji razvoj rimskog prava,
posebnom zaslugom pretora, uvodi kauzalnost obligacije, to je imalo kao
neposrednu posledicu potovanje uslova namere ugovaranja animus contarendi.
Namera ugovaranja je neposredno povezana s kauzom ugovora. To je usmerenje
volje na postizanje odreenog cilja ugovaranja i zato podrazumeva da takva namera
mora biti ozbiljna i stvarna.
Ozbiljna namera znai da njena spoljna manifestacija i okolnosti sluaja
svedoe o njenom cilju, a to je zakljuenje ugovora kojim e se stvoriti punovana
obligacija. Jer ako je izjava data u ali, prilikom snimanja filma ili TV serije, na
pozorinim daskama" kao deo predstave i sl., bez obzira na ispunjenje svih
ostalih, ak i formalnih zahteva (npr. prilikom snimanja filma, ugovor je sainjen
u pisanom obliku, a potpisi stranaka overeni sudskim peatom), ugovor" nee
biti punovaan, odnosno nee nastati obligacija.
298
Stvarna namera je takoe usmerenje volje koje proistie iz kauze ugovora.

Namera je stvarna ako se izjava volje poklapa s kauzom. Ali ako su stranke izjavile
volju tako da se ona ne poklapa s kauzom njihovog ugovora, dakle, prikazale
spoljnom svetu da su zakljuile jedan ugovor, a, u stvari, zakljuile su sasvim drugi, u
pitanju je simulovana, a ne stvarna namera. U tom smislu, javljaju se simulovani i
disimulovani ugovor. Zbog navedenog nesklada u izjavljenoj i stvarnoj volji,
simulovani ugovor nee proizvesti obligaciju (spada u tzv. grupu nepostojeih
ugovora, sa svim posledicama apsolutne nitavosti). Kada se kae nee proizvesti
obligaciju, misli se da nee proizvesti ugovornu, inter partes obligaciju. Meutim,
zbog sigurnosti pravnog prometa, moderno pravo sve vie prua zatitu treim
savesnim licima. Jedan od oblika te zatite je i suenje pravila o dejstvu volje inter
partes. Otuda se u sluaju simulovanog ugovora njegove negativne posledice ne
mogu isticati prema treim savesnim licima koja su stekla neka prava polazei od
toga da ugovor nije bio simulovan (takva situacija e, pored ostalog, imati kao
posledicu i naknadu tete prema savesnim licima). S druge strane, disimulovani
ugovor, u kojem se poklapaju stvarna namera i izjava volje (animus i kauza) ukoliko
ispunjava ostale zahteve, bie punovaan.
Namera utovaraa mora biti usmerena na neto to je mogue ostvariti. Drugim
reima, njihova kauzalna obeanja, kao i sama kauza, moraju biti, kako u
faktikom, tako i u pravnom smislu ostvarivi. Faktika mogunost se uvek odnosi na
ostvarivost u konkretnim okolnostima, npr. ne moe se gluvonemi ovek obavezati
prema operskoj kui da e pevati u narednoj sezoni. Pravna mogunost se odnosi na
doputenost kauze ili predmeta, namera ugovaraa ne sme biti protivna prinudnim
propisima, javnom poretku ili dobrim obiajima.
Volja ugovaraa mora biti slobodna, naravno, ne u filozofskom smislu koji zahvata
znatno ire aspekte, ve u pravnom smislu. Slobodna volja u pravnom smislu
jednostavno znai da u konkretnom sluaju odsustvuju mane volje: pretnja, zabluda i
prevara. Postojanje neke mane volje, u konkretnom sluaju, razlog je relativne nitavosti
(ruljivosti) utovora. Prinuda dovodi do potpunog odsustva pravno relevantne volje, to
znai da je u pitanju apsolutna nitavost.
3. Odnos unutranje i izjavljene volje
Unutranja psihika stanja, osim kada je u pitanju psihopatologija, nisu relevantna
za pravo. Drugim reima, volja i namera subjekta nisu dostupni
Knjga druga Ugovori
299
drugim subjektima i zato, po pravilu, nisu od znaaja za pravo. Pravna sigurnost, kao
svoje elementarno pravilo, zahteva da volja i namera pravnog subjekta budu dostupni
drugoj strani, a ponekad ak i iroj grupi lica. Ta mogunost da se sazna sadrina
volje i namere jednog subjekta ogleda se u njegovoj izjavi volje.899 Meutim, u
nekim situacijama moe doi do nesaglasnosti stvarne volje i namere i njihove
spoljanje manifestacije. Ta nesaglasnost moe da dovede do ozbiljnih kako
praktinih problema, tako i teorijskih nedoumica. Npr. posle godinjih odmora u hrpi
rauna, virmana i uobiajenih naloga nae se ugovor koji lice potpie mahinalno ne
znajui da je to ponuda za zakljuenje ugovora; direktor preduzea stavi blanko
potpis na papir s memorandumom, jer odlazi na dui put, i ostavi papir u sefu firme,
ali sekretar koji ima klju zloupotrebi taj papir i zakljui tetan ugovor, ili pak
provalnik ukrade papir i, predstavljajui se kao ovlaeno lice, uz proviziju, zakljui
nepovoljan ugovor za preduzee i sl. Na takva i slina pitanja pokuale su da
odgovore dve klasine teorije: teorija volje i teorija izjave volje.
Teorija volje je dosledan pratilac teorije autonomije volje, koja pak smatra da je
pojedinana volja tvorac svekolikog prava. Dosledno tome, bitna je samo
unutranja, prava volja i namera subjekta i u sluaju nesaglasnosti unutranje i
izjavljene volje, odnosno namere, prednost treba dati prvoj. Teorija izjave, nasuprot,
smatra da je samo izjavljena volja bitna za pravo, jer bi suprotno reenje vodilo u
potpunu pravnu nesigurnost, a to bi ujedno bio kraj prava. Ovo su, naravno,
uproeni zakljuci do kojih bi dovelo iskljuivo prihvatanje jedne ili druge teorije.
Meutim, i unutar tih teorija postoje izuzeci i ublaavanja stavova u odreenim
ivotnim i pravnim situacijama. Stariji zakonici, npr. Code civil i oni koji prate
njegovu pravnu tradiciju, s veom blagonaklonou gledaju na teoriju volje, noviji
pak, npr. nemaki Graanski zakonik i graanski zakonici donoeni posle njega, na
teoriju izjave. Ipak, zakonodavna, ali i sudska praksa vie naginju srednjem reenju
koje podrazumeva kako potovanje prave volje, odnosno namere ugovaraa, tako i
pravne sigurnosti. Tako, npr. iako Code civil stoji na principijelnom stanovitu teorije
volje, zbog pravne sigurnosti predvideo je dokaznu formu (forma ad probationem)
za ugovorne obligacije vie od odreenog iznosa, to je znatno odstupanje od teorije
volje. S druge strane, nemaki
300
Graanski zakonik koji je graevina sazdana na armaturi pravne sigurnosti i,

samim tim, teoriji izjave volje, zahteva prilikom tumaenja istraivanje prave,
stvarne volje pravnih subjekata. U smislu izbegavanja ekstremnih reenja koja bi
mogla proizai iz primene teorijske istote" teorije volje i teorije izjave volje,
Zakon o obligacionim odnosima odluuje se za zlatnu sredinu". Npr. pri tumaenju
spornih odredaba ugovora Zakon proglaava bukvalno tumaenje neprimerenim,
navodei da treba zajedniki istraivati nameru ugovaraa i odredbe tako tumaiti
kako to odgovara zakonskim naelima obligacionog prava. Kada je, pak, re o jednoj
od najznaajnijih podela ugovora, zasnovanoj na raspodeli prava i obaveza, odnosno
na podeli na teretne i dobroine ugovore, Zakon nalae da se dobroini ugovori
tumae u smislu koji je manje teak za dunika, a teretni ugovori u smislu
ostvarenja pravinog odnosa uzajamnih obaveza.
U savremenoj nauci, ali i u uporednopravnim reenjima kako evropskog prava,
tako i u sistemu common law sve vie prodire uverenje da pravna sigurnost,
odnosno sigurnost pravnog prometa nalae da se trea savesna lica, koja su
zasnovala odreena prava u situacijama u kojima postoje nesaglasnosti izmeu
stvarne i izjavljene volje, odnosno namere, budu zatiena u najviem moguem
stepenu, to posebno vai u trgovinskom pravu. Ovakav teorijski stav esto se naziva
teorijom poverenja. Na taj nain se relativizuje relativnost obligacionog odnosa,
odnosno njegov lini karakter. To je deo ireg procesa koji se naziva moralizacija
graanskog prava i koji, moda, ide u pravcu vrlinizacije privatnog prava.
4. Naini izraavanja volje
Moderna prava poivaju na naelu privatne autonomije, a jedna od njenih
posledica je i ue naelo, naelo neformalnosti (konsensualizma). To znai da
kauzalno obeanje, odnosno namera za zakljuenje ugovora ne mora biti
pokrivena odreenom formom. Naprotiv, pravilo je da se animus contrahendi moe
izjaviti ili reima, ili uobiajenim znacima, ili pak drugim
Knjga druga Ugovori
301
ponaanjem iz kojeg se sa sigurnou moe zakljuiti da takva volja, odnosno

namera zaista postoji. Oblik izraavanja volje, dakle, nije bitan, ali pod uslovom da
se, prema okolnostima sluaja, pouzdano moe zakljuiti da volja za zakljuenje
ugovora zaista postoji. Izuzeci su moguni, ali moraju biti ili ugovoreni, ili pak
zakonom propisani.
Ipak, poto je izjava volje nain za ostvarivanje privatne autonomije i ujedno
sredstvo ostvarivanja prometljivosti subjektivinih graanskih prava, pravilo je da se
volja izraava aktivnim ponaanjem, ali kao i svako pravilo, i ovo trpi neke izuzetke.
Aktivno ponaanje kojim se izraava namera za zakljuenje ugovora ostvaruje se
na dva naina: izriito (izrino) i preutno, odnosno konkludentno (facta
concludentia).
Kada se volja izjavljuje direktno, tako da je drugome neposredno dostupan
smisao namere, re je o izriitoj izjavi. To su izgovorene ili napisane rei, ali i
odgovarajui gestovi, koji su u odreenoj sredini optepoznati i opteprihvaeni. Ako
se podigne ruka ili papir sa brojem na javnom nadmetanju (licitaciji), jasno je da je
time uinjena odgovarajua ponuda za zakljuenje ugovora. Ako se klimne glavom, to,
po pravilu, kao to je sluaj kod nas, znai da se daje pristanak, jer takav gest
zamenjuje re da". Ipak, u nekim zemljama, npr. u Bugarskoj, to znai ne", kao i
obrnuto, pokreti glavom levodesno u Bugarskoj znae da", a kod nas ne".
Rukovanje, naelno, znai da je ugovor zakljuen, npr. kada posle uinjene ponude,
ponueni ustane i prui ruku ponudiocu znai da je ponudu prihvatio i da je, time,
ugovor zakljuen.
Preutno izjavljivanje volje je uvek posredno, ali nikad pasivno (u smislu
odsustva bilo kakve aktivnosti). U stvari, namera subjekta se shvata preko njegovog
ponaanja koje je u neposrednoj vezi sa okolnostima davanja izjave. Drugim reima,
namera se saznaje posredstvom okolnosti sluaja, a te okolnosti i ponaanje subjekta
upuuju samo na jedan zakljuak. Npr. ulaskom u prevozno sredstvo javnog prevoza
iskazuje se namera zakljuenja ugovora o prevozu; samim faktom sedanja za sto u
restoranu iskazuje se namera zakljuenja ugovora o ugostiteljskim uslugama; ako
lice preuzme odelo na probu", a potom ga da svom krojau da skrati nogavice, iz te
injenice moe se izvui samo jedan zakljuak ugovor o kupoprodaji odela je
zakljuen i sl. Posledice
302
preutno izjavljene volje su iste kao i pri izriitoj izjavi, jer stvaraju kauzalna
obeanja, a ona su pak obavezujua. Ipak, kada je re o preutnim izjavama, mogu
se staviti odgovarajue ograde, tzv. protesti, kojima se iskljuuje obavezujue
dejstvo obeanja. Npr. prihvatam cenu, ali pod uslovom da moju odreenu stvar
dobro prodam, kako bih pokrio iznos koji mi nedostaje; poto smo postali dobri
prijatelji, vraam ti priznanicu o dugu s fiksnim rokom otplate, s tim da dug vrati
u sledeih est meseci.
Pasivno ponaanje je potpuno uzdravanje (apstinencija) pravnog subjekta od
akata ispoljavanja svojih namera. Ako se poe od ove definicije, postavlja se
logiko pitanje: da li je pasivno ponaanje uopte pravno relevantno? Da li se
apstinencijom moe dati kauzalno obeanje? Odgovor se namee sam po sebi da je
tako neto jednostavno nemogue. ak je mogue postaviti i pitanje da li tu uopte
moe biti izuzetaka? Razume se, stranke u skladu sa svojom privatnom
autonomijom mogu da ugovore da e se u vezi s nekim ugovorom pasivno
ponaanje jedne strane (neprotivljenje) smatrati pristankom. Ovakav sporazum e
biti punovaan, ali pod uslovom da se ne protivi nekoj prinudnoj normi. Klauzula o
preutnom odobravanju ne bi se mogla prihvatiti ni u ugovorima sa sveanom
formom, npr. u ugovorima o doivotnom izdravanju. U takvim ugovorima forma
ima posebnu ulogu, pri emu javni organ (za ugovore o doivotnom izdravanju to
je sudija) mora da objasni strankama znaaj ugovora i da upozori na njegove pravne
posledice, te kada se uveri da su stranke shvatile faktiki znaaj i pravne posledice
ugovora, pristupa potpisivanju i overi. U takvim situacijama se podrazumeva da
saglasnost stranaka mora biti data izrino.
utanje ponuenog ne znai prihvatanje ponude. Ova kratka zakonska norma
oglaava opte pravilo
potpuno pasivnim ponaanjem se ne izraava
pravnorelevantna volja, odnosno utanje ne znai nita, jer to i nije izjava volje. Ovo
pravilo je ak i pojaano odredbom koja iskljuuje postavljanje pravne pretpostavke o
znaenju utanja u privatnim aktima. Dosledno tome, nee imati pravno dejstvo
odredba kojom se u ponudi navodi da e se utanje ponuenog ili neko drugo
njegovo proputanje smatrati kao prihvatanje, npr. ako ne odbije ponudu u
odreenom roku; ako poslatu stvar koja se nudi kao objekt ugovora ne vrati u
odreenom roku i sl. Meutim, ukoliko postoji pravna
Knjta druga Ugovori
303
pretpostavka ili obiaj koji govori suprotno pravilu da utanje nema nikakvog
pravnog znaaja, re je o izuzetku od navedenog pravila.
U nekim sluajevima sam zakon postavlja pozitivne ili negativne pretpostavke u
vezi s pasivnim ponaanjem (utanjem) pravnog subjekta.
Pozitivne pretpostavke su ee u pravu i one, u stvari, obavezuju pravnog
subjekta da aktivnim ponaanjem iskljui pretpostavku, ukoliko ne eli da se
njegovo utanje smatra pristankom, dakle, kauzalnim obeanjem. Tako, u
trgovinskom pravu, ukoliko je ponueni, u vezi sa odreenom robom, u stalnoj
poslovnoj vezi s ponudiocem, smatrae se da je ponudu prihvatio, ako je nije odbio
bez odlaganja ili u ostavljenom roku. Isto pravilo vai i za lice koje se ponudilo
drugom da izvrava njegove naloge za obavljanje odreenih poslova, kao i lice u
iju poslovnu delatnost spada vrenje takvih naloga (npr. advokata ili notara),
duno je da izvri dobijeni nalog, osim ako odmah odbije njegovo izvrenje. U
sluaju da ne doe do odbijanja naloga, smatrae se da je ugovor zakljuen u
trenutku kada je nalog (ponuda) stigao ponuenom. Saugovara poslovno
nesposobnog lica moe odustati od ugovora koji je nesposobno lice zakljuilo bez
odobrenja zakonskog zastupnika, ali njegovo utanje u roku od trideset dana od
saznanja za poslovnu nesposobnost druge strane znai da je ugovor prihvatio. Kada
je re o ugovoru o kupoprodaji na probu (kupovina na probu), ako je stvar
predata kupcu da bi je isprobao do odreenog roka, a on je ne vrati odmah ili po
isteku navedenog roka, ili pak ne izjavi prodavcu da odustaje od ugovora, njegovo
utanje smatra se pristankom, odnosno izjavomvolje dajeugovor zakljuen. U
ugovoru o zakupu, zakupac ima obavezu da, bez nepotrebnog odlaganja, obavesti
zakupodavca o nedostacima zakupljene stvari (npr. maina se pregreva posle
odreenog broja radnih sati), naravno, pod pretpostavkom da zakupodavac nije
upoznat s postojanjem nedostatka, kao i opasnostima koje bi zapretile zakupljenoj
stvari (npr. grad razbio crepove na krovu), jer ako se ponaa pasivno, smatra se da
je pristao na gubitak prava na pretrpljenu tetu od takvih uzroka, kao i pristanak
da zakupodavcu naknadi tetu koju je zbog utanja zakupca pretrpeo (pokvarila se
pregrejana maina pa je zakupac morao da obustavi proizvodnju, a zakupodavac
mora da izvri prevremeni generalni remont; krov je propustio kiu pa je dolo do
oteenja kako zakupevih, tako i zakupodavevih stvari). Ugovor o zakupu se
moe preutno produiti (sluaj tacita reconductio). U situaciji kada protekne vreme
za koje je zakup bio zakljuen, a zakupac nastavi sa upotrebom stvari, pri emu se
zakupodavac ponaa pasivno (ne protivi se), smatrae se da je zakljuen novi
ugovor o zakupu, pod istim uslovima kao prethodni, ali sa
304
neodreenim vremenom trajanja. Isto reenje, kao tacita reconductio prilikom zakupa,
predvieno je i za preutno obnavljanje ugovora o licenci. Kada je re o ugovoru o
osiguranju, pismena ponuda za zakljuenje ugovora uinjena osiguravau, vezuje
ponudioca, i to u odreenom roku, a ako osigurava uti, dakle, ne odbije ponudu u
odreenom roku, njegovo utanje smatra se pristankom, to znai da je ugovor
zakljuen i to ex tunc, retroaktivno, od trenutka prispea ponude osiguravau.
Izuzetak, odnosno njegovo utanje se nee smatrati pristankom, ali u jednom
izuzetno retkom sluaju, budui da su ugovori o osiguranju, po pravilu,
formularni (athezioni, ugovori po pristupu), a to je sluaj ako ponuda odstupa od
uslova pod kojima osigurava inae zakljuuje ugovor.
Negativne pretpostavke znae da je utanje pravnog subjekta njegovo
neodobravanje, odbijanje, nepristajanje. U skladu s tim, ako saugovara poslovno
nesposobnog lica zakljui s njim ugovor kome nedostaje odobrenje, potom pozove
zakonskog zastupnika da se izjasni da li daje ili odbija odobrenje, utanje u roku
od trideset dana znai odbijanje odobrenja. Kada je re o kupovini na probu za koju
je ugovoreno da kupac uzima stvar pod uslovom da je isproba, kako bi utvrdio
da li odgovara njegovim eljama, duan je da o svojoj nameri za zakljuenje
ugovora obavesti prodavca, u roku odreenom ugovorom ili obiajem, ali ako
takvog roka nema, u primerenom roku koji odredi prodavac, utanje
potencijalnog kupca smatra se odbijanjem, dakle odustankom od ugovora.
U uporednom pravu je zabeleen i stav da se pasivno ponaanje moe
smatrati pristankom i u sluaju kada je ponuda uinjena u iskljuivom interesu
ponuenog. Povod je bio ugovor o poklonu, u situaciji kada ponueni uti. Sud je
zauzeo stav da je utanje pristanak, rukovodei se kriterijumom iskljuivog
interesa". Imajui na umu da iskljuivi interes" nije pravni standard, bilo bi, ini
se, neprimereno prihvatiti ovaj poseban sluaj, kao poseban osnov za pozitivnu
pretpostavku kada je u pitanju utanje ponuenog. Tim pre to je povod, a to je
ugovor o poklonu, takav ugovor koji nosi prava i obaveze, dodue specifine, ali
za obe ugovorne strane. Konano, ali ne manje vano, ugovor o poklonu ima
izraenu moralnu
Knjta druJa Ugovori
305
komponentu i, posebno, to je ugovor intuitu personae. Kada se odmere svi ovi

pravnorelevantni elementi, namee se zakljuak da pasivno ponaanje, odnosno
utanje ponuenog kada je re o poklonu, treba smatrati nepristajanjem, odnosno
odbijanjem poklona.
5. Saglasnost volja
Saglasnost volja nije tehnikomehaniki postupak, kako to mnogi laici
zamiljaju. Ukoliko bismo upotrebili neki tehniki termin, moda bi najvie odgovarao
graevinski: izgradnja saglasnosti volja. U stvari, re je o itavom nizu pravila koja
prethode postizanju saglasnosti, dakle, samom utovoru. Ono to treba napomenuti, a to
je takoe nedostupno laikom oku, jeste da pravo stupa u dejstvo ve pri prvim
koracima u izgradnji puta koji vodi krajnjem cilju, a to su kauzalna obeanja stranaka.
Kada doe do uzajamnosti takvih obeanja, postignuta je harmonija volja, stvoren je
ugovor. Da bi se, meutim, dolo do cilja, esto je potrebno proi, prvo pregovore, zatim,
uvek, ponudu i prihvat ponude.
6. Pregovori
Prvi korak koji lice zainteresovano za zasnivanje obligacionog odnosa putem
ugovora moe preduzeti jeste poziv na pregovore. Poziv na pregovore nije ponuda, jer
ponuda mora sadrati sve bitne elemente (nacrt) ugovora. Ponuda je kauzalno obeanje,
a ono obavezuje. Poziv na pregovore nije kauzalno obeanje i ono zato ne obavezuje.
Zato oprezno i iskusno lice prvo upuuje poziv na pregovore kako bi utvrdilo da li na
drugoj strani uopte postoji interes za stupanje u odreeni ugovorni odnos, odnosno
stvaranje obligacije ili ne, i ako takav interes postoji, u kom je stepenu izraen.
Ukoliko postoji obostrani interes za zakljuenje ugovora, dobar pregovara e svoju
celokupnu panju usmeriti u stepen zainteresovanosti suprotne strane za stupanje u
ugovor. Ponekad pripreme za pregovore, naroito u trgovinskom pravu kada su u
pitanju ugovori velike vrednosti, traju mesecima i iziskuju velika ulaganja.
Kao to je reeno, poto nisu u pitanju kauzalna obeanja, pregovori koji
prethode zakljuenju ugovora ne obavezuju, nemaju mo stvaranja obligacije. Otuda
ih svaka strana moe prekinuti po svom nahoenju. Meutim, moe se
306
dogoditi da jedna strana pozove drugu na pregovore, npr. u vezi s izgradnjom

stambenog i poslovnorekreativnog kompleksa. Druga strana, u cilju priprema za
takve pregovore, mora da izradi tehnike crtee, makete i da angauje niz
strunjaka razliitih struka. Nakon toga, strana koja je uputila poziv jednostavno
prekine pregovore i novac uloi u kupovinu suare i hladnjae za voe, budui da
nije nije imala kapital ni za pet procenata vrednosti izgradnje stambenog i poslovno
rekreativnog kompleksa. Poto je druga strana pretrpela tetu, ona podigne tubu
protiv inicijatora pregovora. Da li e uspeti sa zahtevom?
Iz prethodnog primera izdvajaju se dva pravnorelevantna elementa. Prvi je lako
uoljiv, jer je jedna strana pretrpela tetu. Pravna relevantnost se ogleda u injenici
da u svim pravima postoji zabrana prouzrokovanja tete. To je, kao to smo ve
videli u naelima obligacionog prava, sluaj i kod nas. Drugi se ogleda u injenici da
je jedna strana inicirala pregovore iako je bila svesna, ili morala biti svesna da nema
elementarnih pretpostavki za zakljuenje te vrste ugovora (oigledan nedostatak
sredstava za finansiranje), to znai da je ab initio nedostajao animus contrahendi. To
znai da se putem pregovora objektivno nije ni moglo doi do kauzalnog obeanja,
odnosno da u procesu zasnivanja obligacionog odnosa, a prvi korak u tom
zasnivanju su pregovori, tetnik nije potovao ni naelo savesnosti i potenja,
takoe opteprihvaeno naelo i u svetu i kod nas. To su razlozi zbog kojih je tubeni
zahtev oteene strane osnovan. Naravno, u praksi nee uvek biti lako dokazati
odsustvo namere ugovaranja (animus contrahendi), kao u prethodnom primeru, ali
zato je naelna odredba o savesnosti i potenju dovoljno gipko" pravilo da sud moe
da donese kako pravinu, tako i zakonitu odluku u takvim sluajevima. No, u svakom
sluaju, pri ispitivanju animusa sud mora da utvrdi i sve relevantne injenice u vezi s
kauzom ugovora o kom su pregovori voeni, jer je animus subjektivna kategorija
koja se moe objektivizovati samo preko kauze. U tom smislu je i sledei primer: ako
se tokom spora dokae da je strana koja je inicirala pregovore imala animus
contrahendi, ali je tokom pregovora od te namere odustala, i to bez osnovanog
razloga, ime je drugoj strani prouzrokovala tetu, da li e i tada biti duna da tetu
naknadi? Odgovor je pozitivan iz istih razloga kao i u prethodnom primeru.
Knjga druga Ugovori
307
Kao to smo ve videli, animus contahendi je neposredno povezan s kauzom

ugovora i ispitivanje animusa nije mogue bez ispitivanja smisla i interesa za
kauzalnim obeanjem u konkretnom sluaju. Tako e sud imati zadatak da utvrdi da
li je do tete zaista dolo, da li je prekid pregovora neosnovan, a to podrazumeva
ispitivanje samih uslova za davanje kauzalnog obeanja. Ako uopte nije bilo uslova
za kauzalno obeanje, jasno je da animus contrahendi ne moe ni postojati. ak i
zakonska formulacija bez osnovanog razloga", upuuje na ispitivanje osnova,
odnosno kauze ugovora o kom su voeni pregovori. Jer, upravo taj uzajamni
raspored prava i obaveza koji je bio sporan otkrie da li je prekid pregovora
osnovan ili ne. Npr. pregovarai se nisu dogovorili o ceni i potom jedna strana
prekida pregovore, to znai da je prekid osnovan. Ali, ako jedna strana iako ne stavi
prigovor na kvalitet robe, odbije da uopte razgovara o ceni i time prekine
pregovore, to ve jasno ukazuje na mogunost odsustva animusa, odnosno odsustva
pretpostavki za kauzalnost obeanja, to dalje znai da se u procesu zasnivanja
obligacije jedna strana nije pridravala naela savesnosti i potenja.
U nauci je zastupljen stav da su sluajevi odgovornosti za tetu pri prekidu
pregovora, u navedenom smislu, izuzetak od pravila da pregovori ne obavezuju i da
ih, kao izuzetke, treba restriktivno tumaiti. Nama se ini da smisao normi kojima
Zakon o obligacionim odnosima ureuje ova pitanja ne ide u tom pravcu. Zakon,
naprotiv, posebno tei da uredi sluajeve kada jedna strana u pregovorima pretrpi
tetu usled nesavesnog ponaanja druge strane. Tu je u pitanju odnos savesne i
nesavesne strane, pri emu je smisao i cilj, da ne kaemo duh, celokupnog zakona
upravo usmeren tako da oteeni dobije naknadu od tetnika. Zakon zato predvia i
pravilo da je tetnik duan da dokae da je teta nastala bez njegove krivice, jer e
u protivnom biti duan da je naknadi. Dakle, ako se uzme u obzir naelo savesnosti i
potenja, naelo zabrane prouzrokovanja tete, kao i posebna pravila o naknadi tete
i zakonske odredbe koje ureuju pitanje pregovora, onda mora proizai zakljuak da
tu nije u pitanju klasian sluaj pravila i izuzetaka, koji povlai usko tumaenje.
Naprotiv, u pitanju je opte pravilo, ali i posebni sluajevi prouzrokovanja tete za
koje vae posebna, a ne restriktivna pravila.
Konano, pregovori nisu nuna faza u procesu formiranja ugovorne obligacije, ali
ipak imaju viestruk znaaj.
Oni se, pre svega, javljaju uugovorima velikih vrednosti. Otuda iako nisu esti,
pregovori imaju veliki znaaj ve po tome to pripremaju nastanak vrlo znaajnih
ugovora (ugovori vezani za tzv. kapitalne investicije, ugovori u kojima uestvuju
meunarodne korporacije ili multinacionalne kompanije i sl.). To znai da su sporovi
u vezi s pregovorima rei pred domaim redovnim
308
sudovima, a ei pred meunarodnim arbitraama. Upravo zbog enormnih

vrednosti, a time i mogunosti ogromnih teta treba biti veoma obazriv kada se
pristupa pregovorima sa elementom inostranosti (npr. sa inostranim
korporacijama), kao i pri ugovaranju arbitraa.
Pregovori mogu biti veoma znaajni i pri utvrivanju konanog teksta
ugovora, u smislu formulisanja sporednih sastojaka ugovora. Ako je, naime, ugovor
zakljuen, tj. ako su stranke postigle saglasnost o bitnim sastojcima ugovora, ali su
neke sporedne take ostavile za neku docniju fazu, pri emu ne postignu saglasnost
o njima, te sporedne take ugovora uredie sud, vodei rauna prvenstveno o
prethodnim pregovorima.
Pregovori se javljaju i u nekim imenovanim ugovorima, kao posebna obaveza
jedne strane, i to u nekim neposredno, a u drugim posredno.
Tako, za ugovore o posredovanju, kada je re o obavezama posrednika, Zakon
neposredno predvia da je njegova osnovna dunost, pored traenja prilike za
zakljuenje odreenog ugovora, i da posreduje u pregovorima.
S druge strane, kada je re o ugovoru o trgovinskom zastupanju, kada ureuje
obaveze zastupnika, Zakon predvia njegovu dunost da uestvuje po uputstvima
nalogodavca pri zakljuenju poslova, to podrazumeva, naravno, i pregovore.
Uspeni pregovori treba da budu krunisani konkretnom ponudom. U savremenom
pravnom prometu, posebno za uobiajene ugovore manjeg znaaja i za neke vrste
ugovora (npr. ugovori po pristupu, ugovori koji se zakljuuju preko automata), ponuda
se daje, odnosno stoji neposredno, dakle bez faze pregovora.
7. Ponuda
Ponuda je predlog (ponudioca) za zakljuenje ugovora upuen odreenom licu
(ponuenom), koji sadri sve bitne sastojke ugovora. Da bi se takav predlog mogao
smatrati ponudom, potrebno je da ispuni jednostavan kriterijum: ako bi bezuslovno
prihvatanje predloga dovelo do zakljuenja ugovora, takav predlog ima karakter
ponude. Gledano iz ugla ponudioca, ponuda je jednostrana izjava volje koja ga
obavezuje. To je, u stvari, kauzalno obeanje, koje podrazumeva: da e ponuda
vaiti u zakonskom ili primerenom roku, koji moe biti odreen i ponudom, kao i u
sluaju da ponueni prihvati ponudu, bez izmena ili modaliteta, nastae ugovorna
obligacija. Ponudilac moe biti bilo koja strana u buduem ugovoru, odnosno
ponudilac moe biti kako prodavac, tako i

309
kupac, zakupac ili zakupodavac, vlastodavac ili punomonik itd. Ponudilac

treba da bude ovlaeno lice.
U skladu s navedenom definicijom ponude vidljivo je da ponueni
mora biti odreeno fiziko ili pravno lice. Ponekad zakon ili ugovor
uslovljavaju da prvoponueni bude odreeno lice, a to su sluajevi prava
pree kupovine ili preeg prava zakupa.
Meutim, ponuda moe biti upuena i neodreenom broju lica. Tada je
re o jednoj podvrsti ponude optoj ponudi. Dakle, opta ponuda je predlog
za zakljuenje ugovora upuen neodreenom broju lica, koji sadri sve bitne
sastojke ugovora ijem je zakljuenju namenjen, ukoliko iz okolnosti sluaja
ili obiaja ne proizlazi to drugo. Za optu ponudu, dakle, vae sva pravila
kao i za (obinu) ponudu, s tim to se mora voditi rauna o okolnostima
sluaja i obiajima, naroito trgovakim, jer u nekim sluajevima neto to
se na prvi pogled ini kao ponuda moe biti samo poziv na pregovore ili
poziv da se uini ponuda. Isto pravilo vai i za izlaganje robe. Ukoliko u izlogu
neke prodavnice, na raznim sajmovima, pijacama i sl., pored odreene robe
stoji odreena cena, takvo izlaganje robe praeno oznaenjem cene smatra
se kao ponuda, ali sa ogradom, kao u prethodnom sluaju, u vezi s
okolnostima sluaja ili obiaja. Drugim reima, ako neko lice ue u
prodavnicu i zatrai da kupi izloenu robu, a u prodavnici vie nema nijednog
primerka, osim onog u izlogu, prodavac (ponudilac) duan je da izvadi iz
izloga taj poslednji primerak i da ga proda ponuenom, odnosno kupcu. Ali,
ako u izlogu pie rasprodaja i pojavi se vie ponuenih, tako da ponudilac
nema dovoljnu koliinu robe za sve, duan je da po principu prior tempore,
potior proda onu koliinu robe koju uopte poseduje, a za nenamirenje ostalih
ponuenih nee odgovarati.
U modernim uslovima visoke konkurencije i razvijenog marketinga
uobiajeno je svakodnevno reklamiranje odreenih vrsta robe i usluga,
kako putem sredstava informisanja, tako i na kunu adresu (katalozi,
cenovnici, tarife i druga obavetenja). Postavlja se pitanje da li i za takva
obavetenja vae ista pravila kao i za ponudu? Ili, drugaije formulisano: da
li se lice koje je poslalo takvo obavetenje (npr. katalog sa opisom robe,
slikom i cenom) smatra ponudiocem, koga, dakle, vezuje kauzalno
obeanje? Na prvi pogled, situacija je ista kao i prilikom izlaganja robe,
koje, po pravilu, znai kauzalno obeanje. Ipak, iz praktinih razloga,
slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obavetenja, kao i oglasi putem
tampe, letaka, radija, televizije, ili na drugi nain, ne predstavljaju ponudu
za zakljuenje ugovora. Takva obavetenja se po Zakonu smatraju pozivom
da se uini ponuda, pod
310
objavljenim uslovima. Razlozi nisu teorijske, ve praktine prirode, jer nije mogue
unapred predvideti kvantitet odziva lica kojima je obavetenje upueno.
Jednostavno, moe se javiti veliki broj zainteresovanih, koji daleko premauje
koliinu raspoloive robe. To, meutim, ne znai da se poiljalac takvih poziva,
odnosno obavetenja moe ponaati nesavesno i da moe po svom nahoenju da bira
iju e ponudu prihvatiti i da li e je uopte prihvatiti. Naprotiv, naelo savesnosti i
potenja i ovde deluje, jer e poiljalac navedenih poziva (obavetenja)
odgovarati za tetu koju bi pretrpeo ponudilac, ako bi bez osnovanog razloga odbio
da prihvati njegovu ponudu. U visoko razvijenim dravama postoji jo vii stepen
zatite potroaa. Ukoliko bi se, npr. pojavilo lice koje je dolo na osnovu poziva,
odnosno obavetenja preko sredstava javnog informisanja, kataloga i sl., gde je
naveden odreeni popust za odreenu robu, a takva bi roba ve bila prodata,
prodavac je obavezan da na zahtev kupca izda odreenu potvrdu, na osnovu koje je
kupac ovlaen tu robu da kupi po povlaenoj ceni kada ona ponovo stigne u tu
prodavnicu, iako e tada roba biti skuplja.
7.1. Sadrina ponude
Ponuda sadri volju za zakljuenje odreenog ugovora jedne strane iskazanu
drugoj strani. Ponuda je kauzalno obeanje. Kao takvo, ono stvara obavezu. Ali da
bi se izjava volje smatrala ponudom, ona mora ispuniti sve one elemente koje smo
ve objasnili, koji se trae pri pravnorelevantnoj izjavi volje. Na ovom mestu treba
podvui da sadrina ponude, budui da predstavlja vernu sliku budueg ugovora, ako
ga druga strana (ponueni) prihvati u neizmenjenom obliku, treba sasvim jasno da
predstavi sve bitne elemente ugovora, dakle, predmet i kauzu budueg ugovora.
Nesaglasnost volja u pogledu predmeta ili kauze ne moe dovesti do zakljuenja
ugovora, ak i ako su obe strane bile ozbiljne i savesne u svojim namerama. Obe
strane su ak mogle dati, svaka sa svog izdvojenog stanovita, kauzalna obeanja,
ali su njihove kauze bile drugaije (ponudilac je imao na umu prijem odreenog
novanog iznosa, tj. kupoprodaju, a ponueni je smatrao da je u pitanju
remuneracioni poklon), to ima kao posledicu nedostatak karike koja povezuje
kauzalna obeanja u jedinstvenu ugovornu kauzu, odnosno posledica je nenastanak
ugovorne obligacije.
7.2. Forma ponude
U savremenim pravima vlada naelo konsensualnosti, to znai da je pravilo i
neformalna ponuda. Ali, ako je za neki ugovor zakon predvideo posebnu
Knjga druga Ugovori
311
formu, ona e biti nuna kako za ponudu, tako i za njen prihvat. Dakle, forma
ugovora diktira i formu ponude (i prihvata), odnosno tu vai tzv. paralelizam formi.
Meutim, kao to je mogue da doe, putem izvrenja, do konvalidacije ugovora pri
ijem zakljuenju nije potovana pismena forma, analogno tome je mogue da doe i
do konvalidacije ponude, ako naknadno doe do zakljuenja ugovora u
odgovarajuoj formi. U stvari, sasvim je jasno da je konvalidaciju nedostatka forme
ponude lake izvriti nego odgovarajuu konvalidaciju samog ugovora.
7.3. Dejstvo ponude
Dosledna primena autonomije volje, na emu je insistirala starija nauka iji se
uticaj oseao u starijim zakonicima, imala bi kao posledicu opozivost ponude, sve
do njenog prihvata. Ponuda bi, prema tom shvatanju, bila akt slobodne volje
ponudioca, i kao takva zavisila bi samo od njega i bila bi vezana za njega. Drugim
reima, ponuda bi bila uvek opoziva, a smru ponudioca pre prihvata, ona bi izgubila
pravno dejstvo. Code civil nije blie uredio dejstvo ponude i kako je u to vreme bila
dominacija teorije autonomije volje, na ponudu se gledalo kroz prizmu analogije s
voljom izraenom u zavetanju. Prema Code civilu, smru ponudioca u vezi s
ugovorom o poklonu, ponuda prestaje da vai. Odstupanja u pogledu pravila o
nevezanosti ponudioca svojom ponudom bila su u sluaju kada je sam ponudilac, u
skladu sa svojom autonomijom volje, naveo rok u kome ponuda vai, kao i u
nekim sluajevima u trgovinskom pravu.
Savremena nauka ima drugaiji stav. Kao to jereeno, ponudaje kauzalno
obeanje i zato je ponudilac vezan takvim svojim obeanjem. Suprotno reenje
sruilo bi osnovna naela na kojima poiva ne samo obligaciono ve i privatno
pravo uopte (pravna sigurnost, savesnost i potenje, uzdravanje od injenja tete
drugome itd.). Ako ponudilac ne bi uopte bio vezan svojim obeanjem, to bi ak
dovelo u logiku nemogunost nastanka bilo kakve pravne obaveze, u smislu
nastanka ugovorne obligacije; nastanak ugovora bi bio predmet etike.
Obeavajua teorija, posebno kada se obaveznost vee za kauzalno obeanje, u
potpunom je saglasju sa zakonskim dejstvom ponude. Ako je obeanje praeno
nekim ogradama, to nije kauzalno obeanje, a ono pak ne obavezuje. Taj pravac
sledi i savremeno zakonodavstvo.
312
Zato i Zakon propisuje da e ponuda obavezivati, izuzev ako je ponudilac svoju

obavezu da ponudu odri iskljuio, ili to iskljuenje proizlazi iz okolnosti posla.962
U modernom zakonodavstvu se pitanje da li je ponudilac uopte vezan svojom
ponudom i ne postavlja. Njegova obaveza koja proizlazi iz njegove jednostrane
izjave volje, koja ispunjava uslove da bi se smatrala ponudom, jeste nesporna.
Posebno je pitanje moe li sam ponudilac, budui da je u pitanju jednostrana
izjava volje da, pod nekim uslovima, opozove svoju ponudu. U skladu s teorijom
prijema, ponuda se moe opozvati, ali samo pod uslovom da je ponueni primio
opoziv pre prijema ponude ili istovremeno s njom, npr. ponuda je poslata
telegramom, a opoziv elektronskom potom.
Kauzalno obeanje ima svoj krajnji efekat u imovini davaoca obeanja, kao to i
sama ugovorna obligacija, kao i obligacija uopte, ima svoj uinak na imovinu
ugovaraa, tj. poverioca i dunika. Otuda kauzalno obeanje vezuje i univerzalne
sukcesore davaoca obeanja. Uostalom, pravilo je da se obligacije nasleuju. U
skladu s tim, ponuda ne gubi dejstvo ni u sluaju smrti ili nesposobnosti jedne
strane, ako one nastupe pre prihvata ponude. Izuzetno, ako bi iz namere strana,
obiaja ili prirode posla, proizalo da je ponuda vezana za linost jedne, odnosno
druge strane, ona e se trenutkom delacije, odnosno nastupanjem nesposobnosti
ugasiti. To e uvek biti sluaj kada nastupi nesposobnost ili smrt one strane zbog
ijih je linih osobina i kvaliteta dato kauzalno obeanje (intuitu personae), npr.
operska kua zakljui ugovor s uvenim sopranom..., naruen portret od poznatog
slikara, zakljuen izdavaki ugovor s poznatim profesorom i sl. Slino je i s nekim
trgovinskim ugovorima, npr. ugovor o trgovinskom zastupanju, nalog i sl.
7.4. Rok trajanja ponude
Trajanje ponude je pitanje do kada ona obavezuje. Najjednostavniji sluaj je kada
ponudilac u samoj ponudi odredi rok njenog vaenja. Tada je ponudilac vezan tako
odreenim rokom. No, pravila trajanja ponude ne mogu biti jedinstveno ureena, jer
nije ista faktika situacija kada se ponuda ini izmeu prisutnih, s jedne, i odsutnih
lica, s druge strane. Taj razliiti fakticitet ima svoga odraza i na planu prava.
Ponuda uinjena meu prisutnim licima podrazumeva reagovanje odmah,
dakle, bez odlaganja. Termin prisutna lica" nema doslovno, ve ire znaenje. To je
posledica savremenih komunikacionih sistema, koji omoguavaju neposredan
kontakt i fiziki razdvojenih lica. Prisutna lica" su, u stvari,
Knjga druga Ugovori
313
sva ona lica koja mogu neposredno da opte. U tom smislu, ponuda uinjena
telefonom, teleprinterom, radio ili videovezom, elektronskom potom i sl. smatra se
ponudom uinjenom prisutnom licu. Naravno, mora se voditi rauna o okolnostima
sluaja, npr. veza putem elektronske pote moe biti neposredna, jer dva lica
pregovaraju kontinuirano, praktino bez pauze i zatim usledi ponuda, ali moe biti i
posredna, poto se zbog razlike u vremenu radno vreme ponudioca i ponuenog
jednostavno ne poklapa. Isto tako, okolnosti sluaja mogu da podrazumevaju da je
ponuenom neophodno neko primereno vreme da se izjasni o ponudi (npr. ponuda
na ugovor velike vrednosti gde su neophodne konsultacije s nadlenim organima
pravnog lica i sl.).
Kada je re o odsutnim licima, problem se postavlja ak i u vezi s poetkom
raunanja roka koji je ponudilac odredio. Zakon razlikuje dve situacije: kada je
ponudilac odredio rok u pismu i kada je odredio rok u telegramu. Za prvi sluaj,
poetak roka tee od dana oznaenog u pismu, a za drugi, od datuma predaje
telegrama poti. Ali ako pismo nije datirano, rok za prihvatanje ponude poinje da
tee od dana kada je pismo predato poti.
Ponuda uinjena odsutnom licu bez odreivanja roka prihvatanja obavezuje
ponudioca za vreme koje je redovno potrebno da: prvo, ponuda stigne ponuenom;
drugo, da je ovaj razmotri; tree, da o njoj odlui; etvrto, da odgovor na ponudu
(prihvatanje ili odbijanje) stigne ponudiocu.
Moguejei dastranke, posebnokojesuustalnoj poslovnoj saradnji, sporazumno
odrede pravila o roku vaenja ponude, ili to, kada su u pitanju trgovinski ugovori,
jednostavno proizlazi iz njihove poslovne prakse.
7.5. Pravna priroda ponude
Klju i osnov obligacionog odnosa iz ugovora lee dakle u obaveznoj snazi
ponude..." To je razlog to je u nauci prisutan itav spektar razliitih shvatanja o
pravnoj prirodi ponude. Ta shvatanja mogla bi se grupisati u nekoliko teorija.
Premaprvoj, naroito zastupljenoj ustarijoj francuskoj literaturi, obavezujue
dejstvo ponude lei u predugovornoj odgovornosti. Ponuda, dakle, stvara izmeu
ponudioca i ponuenog pravni odnos koji odgovara predugovoru. Taj predugovor"
sastoji se iz dva elementa ponude: sadrine i roka trajanja. Prvi element je, u stvari,
obaveza za zakljuenje ugovora po predloenim
314
uslovima ponuaa (sadrina), a drugi (rok) primereno vreme za izjanjenje

ponuenog. Kada ponueni primi ponudu i ne odbije je odmah, on je prihvatio drugi
element ponude, odnosno rok za izjanjenje, te je na taj nain, u skladu sa
autonomijom volje obeju strana, izmeu ponuenog i ponudioca nastao predugovorni
odnos. Iz toga sledi obaveza ponudioca da saeka istek u ponudi odreenog ili
primerenog roka za izjanjenje ponuenog. Ova lepa pravna konstrukcija potie iz
vremena vladajueg shvatanja o autonomiji volje, alm joj se prigovara to se zasniva
na prihvatu jednog segmenta ponude koji se, u stvari, svodi na vreme razmiljanja o
ponudi. Takvo shvatanje bi iskljuivalo sve one sluajeve ponude koja ne
podrazumeva rok za izjanjenje (prisutna lica, zakljuenje ugovora preko automata i
sl.). Konano i predugovor je ugovor, to znai da podlee pravilima o ugovornoj
odgovornosti, a njegovo glavno dejstvo je obaveza da se ugovor zakljui, to u
ponudi nije sluaj.
Prema drugoj teoriji, obaveznost ponude lei u zabrani prouzrokovanja
tete. Ukoliko bi, naime, ponudilac bez razloga povukao svoju ponudu, time bi
uinio graanskopravni delikt prema ponuenom, to bi kao posledicu imalo
pravo ponuenog na naknadu pretrpljene tete. Otuda za ponudu vae sva
pravila deliktne odgovornosti. Prigovori koji su usledili doveli su u pitanje
argumente ovog shvatanja. To je, pre svega, fundamentalni prigovor: na emu
se to zasniva odgovornost za tetu u vezi s ponudom? Nije obrazloeno, dakle,
osnovno pitanje: koji je to pravni razlog koji obavezuje ponudioca da odri
ponudu, odnosno ima li on pravo da sopstvenu ponudu povue isto onako kako ju
je i dao? Deliktna odgovornost je posledica, nikako uzrok pravne obaveznosti, a
pitanje pravne prirode obaveznosti ponude jeste pitanje njenog uzroka. Svi
ostali prigovori su izvedeni iz tog osnovnog.
Trea teorija izvodi svoje argumente iz teorije zloupotrebe prava. Kako teorija
zloupotrebe prava ima dva osnovna vida, subjektivni i objektivni, tako se i sudbina
pravne obaveznosti ponude vezuje za jednu od te dve varijante ove ire teorije.
Prema subjektivnom shvatanju zloupotrebe prava, jedno lice vrenjem svog prava
ima nameru da drugome priini kakvu tetu. Prema objektivnom, inae,
savremenijem shvatanju, zloupotrebu ini onaj koji svoje pravo vri protivno
njegovoj svrsi, protivno cilju zbog kojeg je dato pravo ustanovljeno. Ovde se
takoe moe staviti fundamentalan prigovor, a to je injenica da bi neko uopte
zloupotrebio svoje pravo, mora prethodno da ga ima. Obavezujue dejstvo ponude
je teret, obaveza ponudioca, a ne njegovo pravo. Stvar je obrnuta, obavezujue
dejstvo ponude je pravo ponuenog, iz ega sledi da bi samo ponueni mogao da
zloupotrebi svoje pravo, npr. odugovlaenjem sa izjanjenjem o primljenoj ponudi.
Knjga druga Ugovori
315
etvrto shvatanje, koje zastupa i prof. Slobodan Perovi, polazi od toga da

osnov pravne prirode, odnosno obaveznosti ponude ne treba traiti izvan volje
ponudioca, kao to to ini teorija predugovora, tete, zloupotrebe prava i dr., ve u
njoj samoj. Obaveznost ponude se, prema tom shvatanju, nalazi u injenici da je
ponuda, u stvari, jednostran pravni posao koji je sam po sebi dovoljan da stvori
odreene obaveze na strani ponudioca. Ponudilac se obavezuje samim dejstvom
izjave volje poto ova dopire u svest ponuenog da e se drati ponude do odreenog
vremena". Prihvatanjem ponude, jednostran pravni posao se pretvara u dvostran.
Ipak, i prof. Perovi ini jednu ogradu, jer navodi da na ponudu treba primeniti
pravila opte teorije o jednostranim pravnim poslovima kao izvorima obligacija,
sa osobenou jednog pripremnog i privremenog akta, to u svakom sluaju ini
izuzetak u domenu obavezivanja jednostranom izjavom". Problem je, u stvari, opet
ostao u osnovnom stavu. Naime, pravni posao je takva izjava volje, jednog ili vie
lica, kojima pravni poredak priznaje (neposredno) pravno dejstvo, koje se pak sastoji
u promeni graanskih subjektivnih prava. U jednostranoj izjavi volje kao izvoru
obligacija, ta izjava bi morala, sama po sebi, da izvri promenu u dotadanjem stanju
graanskih subjektivnih prava, a to u ponudi nije sluaj. Promena nastaje prihvatom
ponude, zato je ugovor uvek dvostran pravni posao. Ukoliko bi se prihvatilo shvatanje
o ponudi kao jednostranom pravnom poslu, i prihvat ponude bio bi, u svojoj sutini,
jednostrani posao, te bi ugovor nastao kao zbir dva jednostrana pravna posla, a to
ipak ne odgovara realnosti.
Nama se ini da problem pravne prirode ponude, odnosno njene obavezujue
snage treba traiti na planu obeavajuih teorija, u smislu kako je to ve izneto.
Ponuda je kauzalno obeanje. Njeno obavezujue dejstvo upravo lei u njenoj
kauzalnosti, jer je po prirodi stvari upereno na kauzalnost volje suprotne strane.
Ponuda nije sama sebi cilj, zato ona i nije pravni posao. Njen cilj je da se povee s
voljom, odnosno preciznije namerom druge strane. Otuda u svakoj od navedenih
teorija ima po zrno istine, ali osnovni uzrok njene obaveznosti (dakle, ne posledica
jer ona ovde nije pitanje) jeste u njenoj uzajamnosti, u njenoj povezanosti sa drugom
voljom (namerom), dakle, u njenoj obeavajuoj kauzalnosti. Dao sam ponudu
upravo zato da bi druga strana na nju odgovorila, a ne zato da bih mogao da se alim,
oduzimam vreme ili dovodim u zabludu, ak i inim tetu drugoj strani. Ponuda je
smislen akt poslovno sposobnog lica, kojem on pristupa jer je svestan
uzronoposledine veze koja moe da nastane iz te izjave. Njen osnovni cilj je
nastanak ugovorne obligacije, a nukleus takve obligacije je ponuda. Da bi neto
postojalo u smislu
316
pravnog ivota, ono mora imati neko obavezujue dejstvo. Nukleus ugovora mora
postojati, a to je upravo kauzalno obeanje. Takvo obeanje podravaju i osnovna
naela obligacionog prava, a pre svega naelo savesnosti i potenja. Nepotovanje
obeanja ponude, upravo je ignorisanje njegove kauzalnosti, poricanje drugoj strani
prava na izjanjenje, koje svako racionalno obeanje sadri. Apsolutnost
autonomije volje upravo je odbaena jer ne vodi rauna o uzajamnoj povezanosti
koju izjava volje objektivno stvara. Autonomija volje, u ovom smislu, postoji samo
do izjave, a posle tog trenutka ona izaziva razliite pravne posledice, u skladu sa
svojom pravnom prirodom. Ako je, npr. data u obliku pravnog posla, ona izaziva
neposredne efekte na stanje subjektivnih graanskih prava, a ako je u obliku
ponude njen efekat je ogranien, jer je to jedno privremeno obeanje koje e se
odrati samo onoliko koliko to u konkretnim okolnostima ima smisla (rok odreen
u ponudi, primereni rok), radi ostvarenja njenog stvarnog pravnog cilja. Kada bi se
ponudi oduzelo obavezujue dejstvo, ogroman, moda i najznaajniji deo ugovornih
obligacija bi doiveo krah, kao uostalom i sama naela obligacionog prava, pa i
pravna sigurnost kao takva. Dakle, ono to obavezuje prilikom obeanja jeste upravo
njegova kauzalnost: obavezujem se radi odreenog interesa koji nalazim u
ispunjavanju obaveza koje bi proistekle iz obaveza druge strane prema meni. Da bi
uopte nastala prava i obaveze obeju strana, dakle, uzajamna obeanja, to svaki
ugovor podrazumeva, nuno je, ak i logiki, inicijalno obeanje koje e omoguiti
povezivanje putem kope koja se zove kauza ugovora. U njoj ujedno lei razlog
obaveznosti same obligacije.
7.6. Prihvatanje ponude
Cilj ponude je njen prihvat. Prihvatanje ponude je uzvratna pozitivna izjava volje
ponuenog koji, imajui na umu kauzalno obeanje sadrano u ponudi i pre isteka
roka njenog vaenja, daje svoje kauzalno obeanje da prihvata sadrinu zajedniki
kreirane obligacije. Ponuda je nacrt, preciznije predlog za zajedniko voljno
obvezivanje putem obligacije. Prihvat je pristanak na uinjeni predlog i ujedno fakt
nastanka ugovorne obligacije. Dve odvojene volje koje su, istina, uvek imale na umu
uzajamnost, sada su spojene u jednu. Ugovorna obligacija nije mehaniki zbir dveju
volja, ve pravna simbioza koju u jedinstvu vrsto dri kauza. Da je ugovorna
obligacija mehaniki zbir volja, ponude i prihvata, takva obligacija mogla bi da
prestane opozivom jedne volje. Sada kada je, putem ugovora, stvorena nova
obligacija, mogunost jednostranog opoziva je ugaena. Od tog trenutka samo obe
volje, novom saglasnou, mogu menjati ili gasiti obligaciju. U skladu s ve
reenim o nainu izjave
Knjta druga Ugovori
317
volje, prihvat ponude moe biti uinjen, pre svega, aktivnim ponaanjem: izriito
(izrino) i preutno, odnosno konkludentno (facta concludentia). Izriito je
neposredno, npr. potpisivanje ugovora, izgovaranje pristajem" prihvatam"
slaem se" i sl. Preutno je posredno i tu Zakon posebno navodi da e se smatrati
prihvatom ponude i kada ponueni stvar poalje ponudiocu (npr. ponudilac je poslao
ponudu da bi kupio runi sat ponuenog Patek Filip kalatrava" za iznos od 10.000
evra, a ponueni mu taj asovnik poalje), ili isplati predloenu cenu (u obrnutoj
hipotezi kada je vlasnik sata poslao ponudu da bi ga prodao za 10.000 evra, pa
ponueni poalje novac), kao i kad uini neku drugu radnju koja se na osnovu
ponude, prakse koja je ve utvrena izmeu zainteresovanih strana ili obiaja,
moe smatrati kao izjava volje o prihvatanju (npr. ponueni je kolekcionar i svaki
put kada prihvati ponudu, vodi ponuaa na veeru u isti restoran, te posle uinjene
ponude poalje obavetenje ponudiocu da ponese ponuenu stvar i doe na veeru u
taj restoran). Slanje obavetenja ponudiocu o prihvatanju ponude nije isto to i
slanje obavetenja o prijemu ponude. Ako, naime, ponueni poalje ponudiocu
obavetenje da je primio ponudu, to je akt utivosti, koji podrazumeva da ponueni
eli jo vremena za razmiljanje pre donoenja konane odluke. To, naravno, nije
prihvatanje ponude, ve molba za davanje primerenog roka u kom bi se odrala
ponuda. Ponudilac se s tim moe saglasiti, ali moe i odustati od ponude, ukoliko je
opozove pre izjave ponuenog o prihvatanju ponude ili istovremeno s njom.
Saglasnost volja koja se finalizuje trenutkom prihvatanja ponude podrazumeva
njihovu sadrinsku podudarnost, istovetnost u svim bitnim elementima sadrine
obligacije, dakle, kako predmeta, tako i kauze. Ako, pak, ponueni izjavi da
prihvata ponudu, ali istovremeno izjavi da predlae da se ona u neemu izmeni ili
dopuni, takva izjava volje ne smatra se prihvatanjem ponude, ve odbijanjem
ponude. U stvari, takvo amandmansko prihvatanje" smatra se (novom) ponudom,
pri emu su uloge ranijeg ponudioca i ponuenog sada izmenjene, jer je ponueni
postao ponudilac, a ponudilac ponueni.
Saglasnost o bitnim elementima ugovora stvara odgovarajuu obligaciju. I nae
pravo se izjanjava u tom smislu: ugovor je zakljuen kad su se ugovorne strane
saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Iz toga sledi da prihvat ponude ne mora da
bude identian s ponudom. Identitet ponude i prihvata mora postojati u pogledu bitnih
elemenata ugovora (essentialia negotii). Pri tom, mora se voditi rauna da stranke, u
okviru svoje privatne autonomije, mogu i neke elemente koji se redovno smatraju
nebitnim da smatraju bitnim.
318
Otuda je od najvee vanosti paljivo tumaiti nameru stranaka. Pod pretpostavkom

da je pozitivan odgovor na ponudu, dakle prihvat, u bitnim elementima odgovarao
ponudi, to znai da je kauza zadovoljena, ergo ugovor je nastao, nova obligacija je
otpoela svoj pravni ivot. U sluaju spora o nebitnim elementima ugovora
(accedentalia negotii), konanu re dae sud, naravno, uzimajui u obzir sve elemente
sluaja. Spor o nebitnim elementima ne moe da dovede u pitanje samo postojanje
ugovora. To dalje znai da nije svako prigovaranje ili iskazivanje nezadovoljstva
(npr. prihvatam, ali i dalje mislim da sam preplatio" i sl.) odbijanje ponude, naprotiv.
Odbijanje ponude uvek e se odnositi na bitne elemente predloenog ugovora.
7.7. Ukrtanje ponuda
Konstatovali smo da je ugovor nastao u trenutku postizanja saglasnosti volja
ugovaraa o bitnim sastojcima ugovora. To je, logino, znailo da njihova
nesaglasnost o nekom bitnom elementu jednostavno spreava nastanak ugovora.
Meutim, postoji jedan izuzetak ak i od tog pravila. To je sluaj kada obe strane
pristaju na kauzu ugovora koja je povoljnija za suprotnu stranu. Drugim reima,
pristajem na datu sadrinu obligacije, ne znajui da mi druga strana nudi manju
obavezu: poslao sam ponudu na 11.000 evra radi kupovine runog sata, a ponueni
mi je, ne znajui za to, poslao svoju ponudu kojom mi isti sat nudi za 10.000 evra. U
doslovnom smislu dolo je do nesaglasnosti volja, ali u sutinskom smislu dolo je
upravo do saglasnosti volja, jer ako obe strane pristaju na nepovoljniju kauzu,
racionalno je i logino da one, samim tim, pristaju i na (po sebe, odnosno svoju
imovinu) povoljniju kauzu. U takvim sluajevima (tzv. ukrtanje ponuda)
tradicionalno se uzima da je ugovor nastao, a kauza, u konkretnom sluaju kao
kakva korektivna pravda, na obostrano zadovoljstvo stranaka, diktira zlatnu sredinu.
Kupac e platiti 500 evra manje nego to je mislio i bio spreman da plati, a prodavac
e dobiti 500 evra vie nego to je oekivao.
7.8. Neblagovremeno prihvatanje ponude i neblagovremeno
dostavljanje izjave o prihvatanju
Ponudilac ne moe biti vezan ponudom neogranieno vreme. Zato i postoji rok
vaenja ponude, odreen u samoj ponudi ili primereni rok. Kada ponudilac primi
prihvat ponude, to je trenutak nastanka ugovorne obligacije. Meutim, mogu se
dogoditi dve situacije koje remete vremensku dimenziju sklada ponude i njenog
prihvata. To su sluajevi neblagovremenog prihvatanja ponude i neblagovremenog
dostavljanja izjave o prihvatanju ponude.
Neblagovremeno prihvatanje ponude jeste njen prihvat, ali posle isteka roka
njene vanosti. Do prihvata je dolo, ali sa zadocnjenjem. To znai da do zakljuenja
ugovora nije dolo, jer umesto uzajamnosti volja, ostala je samo jedna; stigao je eho
koji nije imao ko da uje. Izjava volje koja predstavlja ponudu
Knjiga druga Uvori
319
utasila se, te volja koja joj je krenula u susret, u formi prihvata, nije stigla da je
susretne. Ipak, injenica da je za zakljuenje ugovora postojala namera obeju strana,
najbolji je svedok kauzalnosti obeanja, ali je dolo do neslaganja, nepoklapanjau
vremenskoj dimenziji. To surazlozi zbogkojihu takvim sluajevima ne bi trebalo u
potpunosti ignorisati volju ponudioca i ponuenog. Otuda i pravilo da se prihvat
ponude sa zadocnjenjem smatra kao nova ponuda, a to pak znai da su, u odnosu na
prvu ponudu, ponudilac i ponueni zamenili svoja mesta. Ovo je jednostavniji deo
problema koji donosi neblagovremenost prihvata ponude.
Sloenije je pitanje kada je prihvat bio blagovremen, ali je sama izjava o
prijemu stigla sa zadocnjenjem. U stvari, tu postoje dve pravne situacije od kojih je
jedna teorijski jednostavnija, a druga sloenija.
Jednostavniji je sluaj ako je izjava o prihvatanju ponude uinjena blagovremeno,
ali je stigla ponudiocu posle isteka roka za prijem, pri emu je ponudilac znao ili je morao
znati da je takva izjava otposlata blagovremeno, npr. optepoznata injenica da je zbog
klizita put kojim dolaze potanska vozila bio zatvoren tri dana. U takvom sluaju se
smatra da je ugovor zakljuen. Ako bi ga osporavao, ponudilac bi bio nesavestan i
primenom pravila Nemo auditur propriam turpitudinem allegans, on (ponudilac) izgubio
bi spor. Daleko je sloenije pitanje kada su obe stranke savesne, jer primena nekog
vrstog pravila lako bi mogla dovesti do nepravednog reenja za jednu od njih. To su
razlozi zbog kojih je pristupljeno nekoj vrsti srednjeg reenja. Ugovor se u takvim
sluajevima ipak nee smatrati zakljuenim, ali ako ponudilac reaguje odmah,
obavetavajui ponuenog da se ne smatra vezanim svojom ponudom, to reagovanje
odmah podrazumeva otposlanje izjave o nevezanosti ponudom ili pre prijema
zadocnele izjave o prihvatu (poto je protekao rok pedantan i korektan ponudilac
obavetava ponuenog da ga ponuda vie ne vezuje), ili najkasnije prvog idueg radnog
dana po prijemu zadocnele izjave. U suprotnom, uzee se da je ugovor nastao.
7.9. Forma prihvatanja ponude
Kada je bilo rei o formi ponude, konstatovano je da u savremenim pravima
vai naelo konsensualnosti, iz ega proizlazi pravilo o neformalnosti ponude, a to
isto vai i za prihvatanje ponude. Ipak, ako je za neki ugovor zakon predvideo
posebnu formu, ona e biti nuna kako za ponudu, tako i za njen prihvat. Dakle,
forma ugovora diktira kako formu ponude, tako i njenog prihvata (tzv. paralelizam
formi). S druge strane, mogue je i da doe do konvalidacije ponude, ako naknadno
doe do zakljuenja ugovora u odgovarajuoj
320
formi. Ali ako zakon imperativno odreuje formu nekog ugovora (npr. ugovor o
ustupanju i raspodeli imovine za ivota ili ugovor o doivotnom izdravanju),
prihvat ponude mora da bude praen odreenom zakonskom formom. ak ni
izvrenje ugovora nee dovesti do konvalidacije. Iste su posledice i u sluaju da su
stranke ugovorile posebnu formu.
8. Trenutak zakljuenja ugovora
Kao to je vidljivo, i pitanje trenutka nastanka ugovorne obligacije je od
velikog pravnog znaaja, jer od tog momenta pravni poloaj ponuaa i ponuenog
znatno se menja, oni postaju strane ugovornice, vezane meusobnim
odgovarajuim pravima i obavezama. Drugim reima, treba odgovoriti i na pitanje:
koji je to trenutak kada je ponuda prihvaena?
Ponuda je prihvaena u trenutku kada ponudilac primi izjavu ponuenog da
ponudu prihvata. Ugovor je zakljuen onog asa kad ponudilac primi izjavu ponuenog
da prihvata ponudu. Trenutak prihvata ponude, a to je trenutak prijema izjave
ponuenog od strane ponudioca, jeste, dakle, i trenutak zakljuenja ugovora,
odnosno nastanka ugovorne obligacije.
Utvrivanje tanog trenutka nastanka ugovora ima niz praktinih posledica:
obligacija vezuje poverioca i dunika upravo od tog trenutka; sposobnost
ugovaranja se meri prema tom trenutku; rokovi zastarelosti tubi (npr. za ponitenje
ugovora usled mana volje, za podizanje paulijanske tube i dr.) i drugi rokovi (npr.
rok za davanje izjave o nevezanosti ponudom kada je prihvat stigao
neblagovremeno) otpoinju svoj tok upravo tim trenutkom; rizik za sluajnu propast
stvari ponekad prelazi na drugog ugovaraa samim zakljuenjem ugovora; u sluaju
vremenske kolizije zakona, relevantan je trenutak zakljuenja ugovora (za taj
ugovor vai propis koji je vaio u vreme njegovog zakljuenja), osim u sluaju
retroaktivnosti zakona i dr.
Ukoliko ponudilac i ponueni dele istu prostornovremensku dimenziju, pitanje
nastanka ugovora je jednostavno. Tada je re o neposrednoj ponudi, a takva ponuda
treba da bude odmah prihvaena da bi ugovor nastao. Ukoliko neposredna ponuda
nije prihvaena bez odlaganja, a iz okolnosti sluaja ne
Knjta dru Ugovori
321
proizlazi da ponuenom treba da pripadne izvestan rok za razmiljanje, takva

ponuda e se smatrati odbijenom.
Ukoliko, pak, ponudilac i ponueni nisu u istovetnoj prostornovremenskoj
povezanosti, pitanje je sloenije, npr. velika prostorna udaljenost stvara i problem
razliitih vremenskih zona, te ponuda poslata iz Vaingtona pred kraj njihovog
radnog vremena, pod uslovom da je preneta elektronskim putem, znai da je u
Beogradu primljena pred pono, dakle, svakako ne u okviru beogradskog radnog
vremena. U svakom sluaju, tu vie nije re o neposrednoj ponudi, gde je moguno
neposredno izjanjavanje. Otuda je potrebno nai optimalan teorijski model koji,
vodei rauna o interesu obeju strana, ali i o pravnoj sigurnosti, odnosno zatiti
treih savesnih lica, otklanja neizvesnost trenutka nastanka ugovora u svim
sluajevima kada je neposrednost iskljuena.
U pokuaju da daju adekvatan odgovor na to pitanje, izdvojile su se tri teorije:
teorija emisije, teorija informacije i teorija namere stranaka.
Teorija emisije, odnosno izjave zasniva svoju argumentaciju na osnovnim
opredeljenjima teorije autonomije volje. Prihvatanjem ponude od strane ponuenog,
nastaje saglasnost volja, a to je sama sutina ugovora. Da li je ponudilac i kada saznao
za prihvat, jeste neka vrsta povratne informacije, to ne moe da bude relevantno za
sutinu nastanka ugovorne obligacije. Iako je otrina argumentacije i sistemska
doslednost za svaku pohvalu, ipak je pravna sigurnost i izvesnost u pravnom
prometu koju ona podrava neto o emu se mora voditi rauna. I odatle potie
najozbiljniji prigovor. Ova teorija nije u stanju da prui minimum pravne sigurnosti,
jer je sve u rukama ponuenog; on uvek moe da postavi onaj datum, kao navodni
trenutak prihvata ponude, koji njemu odgovara, jer ne postoji nijedno sredstvo
efikasne kontrole. isto praktian prigovor sruio je istu teorijsku argumentaciju.
To su bili razlozi da se izvri modifikacija ove teorije, tako to bi se zadrala
doslednost i istota argumentacije, ali bi se smanjile mogunosti zloupotrebe.
Modifikovana teorija emisije javila se u obliku teorije ekspedicije (otposlanja).
Teorija ekspedicije zasniva se na tome da je ugovor zakljuen u trenutku kada
ponueni preda svoj prihvat na ekspediciju (predaja pisma ili telegrama poti i sl.).
Drugim reima, ugovor je nastao kada je izjava o prihvatu izala iz vlasti"
ponuenog, odnosno kada on vie nije u mogunosti da manipulie vremenom
prihvatanja ponude. Izgledalo je da su time otklonjeni osnovni prigovori koji remete
naelo pravne sigurnosti, te je ova teorija nala mesto i u nekim zakonodavstvima.
Meutim, sada je usledio uzvratni udarac nauke,
322
koji je opovrgao teorijski osnov opstanka modifikovane teorije. Jer, ako ugovor
nastaje u trenutku otposlanja, iskljuena je svaka mogunost da se jednostranom
izjavom utie na njegov opstanak. A upravo to ovde nije sluaj, jer ponueni, koji je
prihvatio ponudu i poslao svoj pozitivan odgovor, moe brim sredstvom
komunikacije da obavesti ponudioca da ne prihvata ponudu i time otkloni dejstvo
prihvata. To su bili razlozi to je nauka potraila druge puteve razreenja problema
trenutka nastanka ugovora izmeu odsutnih lica.
Teorija informacije, odnosno saznanja polazi od onoga to je potkopalo temelje
teorije emisije, pa i ekspedicije. Prema ovom shvatanju, relevantan trenutak za
nastanak ugovora je saznanje ponudioca o sadrini pozitivnog odgovora
ponuenog, tj. da je ponuda prihvaena. Meutim, ovo shvatanje ima i ozbiljnu
teorijsku podlogu. Ugovor nije prost zbir ponude i njenog prihvata; bez obostranog
saznanja za poklapanje volje nema stvarne saglasnosti, jer volje onda stoje jedna
prema drugoj, a ne ujedinjene jedna s drugom, to ini sutinu ugovorne obligacije.
Ipak, mora se primetiti da je sada sve u rukama ponudioca, jer on moe da manipulie
trenutkom saznanja poto je saznanje subjektivna kategorija. U stvari, prigovori i
praktine posledice su iste kao u teoriji emisije, samo je mogunost zloupotrebe
prela s ponuenog na ponudioca. To su bili razlozi da se izvri i modifikacija ove
teorije.
Pokuaj objektivizacije saznanja uinjen je preko trenutka prijema, tako da je
ovo modifikovano shvatanje dobilo naziv teorija prijema. Trenutak nastanka
ugovora, prema teoriji prijema, poklapa se s trenutkom kada ponudilac primi
prihvat ponude od ponuenog. Na taj nain se izbegavaju mnoge mogunosti
zloupotreba, ali i pravne neizvesnosti. Naravno, nije nemogue postaviti
apstraktan problem: kako smo uopte sigurni da je ponudilac, iako je primio
pozitivan odgovor ponuenog, saznao za prihvat (zaturio je pismo, sluajno
unitio, nije proitao). No, bez obzira na ove prigovore, odnosno nesavrenstvo"
ovog shvatanja, teorijski i praktini razlozi, posebno razlozi pravne sigurnosti,
govore u prilog teoriji prijema, makar kao savrenijoj" od drugih. Zanimljiv je
jedan poseban teorijski prigovor koji se stavlja teoriji prijema: zahtevati da volja
ponuenog dopre do svesti ponudioca znai proizvoljno dodati jo jedan novi
element volji i ugovoru. Time se pokazuje da je ugovor manje saglasnost volja a vie
povezivanje slasnosti volja". Na ovom mestu treba istai da ova konstatacija da je
ugovor povezivanje saglasnosti volja" u potpunosti odgovara naoj osnovnoj tezi o
kauzalnom obeanju. ak i kada je u fazi jednostrane izjave, kao to je ponuda,
volja je uvek formirana s obzirom na povezanost s drugom stranom. Ozbiljna volja
se uvek kree u realnim okvirima, otuda i naelo ekvivalentnosti prestacija, jer
rauna s mogunou kompatibilne volje druge strane. Ona je, po prirodi stvari, kada
je u pitanju ugovor, upuena na uzajamnost, dakle, kauzalnost.
Knjga druga Ugovori ______________________________________________________________________323
Zato dva kauzalna obeanja ine jednu vrstu kauzu, koja menja prosti zbir
izjava volja u jedno vie jedinstvo, iz dva atoma stvara jedan molekul.
Teorija namere stranaka vidi odluan trenutak nastanka ugovora u onoj
kreacionoj sili koja stvara i sam ugovor, dakle, u nameri stranaka. Nastanak
ugovora je vezan za tumaenje namere stranaka. Istraivanje volje stranaka i
okolnosti sluaja dovee i do njihove namere u pogledu nastanka ugovora. Ako je
to nemogue utvrditi, relevantni su obiaji ili naelo pravinosti. U delu nauke ova
teorija se modifikuje tako to se prvo tumai namera stranaka, a u nedostatku ove,
kao trenutak zakljuenja ugovora, prihvata se izjava o prihvatanju ponude.
Iz teorijske argumentacije, alm i praktinih potreba, posebno imajui na umu
pravnu sigurnost, ini se da neka vrsta kombinacije teorije namere stranaka i teorije
prijema odgovara najveem broju zahteva koji se postavljaju u vezi s trenutkom
zakljuenja ugovora izmeu odsutnih lica. Naime, namera stranaka u okvirima
privatne autonomije mora biti potovana. Ako iz namere stranaka proizlazi (npr. zbog
njihovog posebnog meusobnog poverenja, zbog ega i zakljuuju konkretan ugovor
intuitu personae), da e se ugovor smatrati zakljuenim u trenutku prihvatanja
ponude od strane ponuenog i da e on taj trenutak vidljivo oznaiti u svom
prihvatu, takva volja stranaka mora se potovati. Ali u svim ostalim sluajevima,
upravo zbog pravne sigurnosti, valja prihvatiti teoriju prijema, koju prihvata i nae
pozitivno pravo.
O utanju kao prihvatu ponude, u smislu izuzetka od pravila da je potpuno
pasivno ponaanje neprihvatanje ponude, ve je bilo rei. To su sluajevi stalne
poslovne veze ponuenog i ponudioca i ponuda u vezi s nalogom za obavljanje
odreenih poslova u ovom poslednjem sluaju se smatra da je ugovor zakljuen u
trenutku kada je ponuda, odnosno nalog stigao ponuenom. Sluaj kada se, po
Zakonu, smatra da je nastao ugovor o nalogu jeste zanimljiv jer na neki nain
predstavlja negativ teorije prijema, koja je, pak, pravilo. Naime, lice koje se
ponudilo da drugom izvrava njegove naloge za obavljanje odreenih poslova, kao
i lice u iju poslovnu delatnost spada vrenje takvih naloga, duno je da izvri
dobijeni nalog, ako ga nije odmah odbilo. Ako nije dolo do odbijanja naloga, i to
bez odlaganja, Zakon proglaava da je ugovor nastao u trenutku kada je ponuda,
odnosno nalog stigao ponuenom. Dakle, ugovor je nastao u trenutku prijema (ne
ak saznanja), ali prijema od strane ponuenog. To je veliki izuzetak u odnosu na
navedene teorije, ali on je zasnovan na poveanoj profesionalnoj odgovornosti
ponuenog, kao i na naelu zatite savesnih lica, ali i pravnoj sigurnosti.
324
9. Mesto zakljuenja ugovora

Kao to je reeno, za pravo je od znaaja i prostornovremenska dimenzija. Do
sada smo videli znaaj vremenske dimenzije u pogledu trenutka nastanka ugovora i
zakljuili da vreme nastanka ugovorne obligacije zavisi prvenstveno od volje
stranaka, ali u odsustvu ovoga smatra se da je ugovor zakljuen, u skladu s teorijom
prijema, onog asa kad ponudilac primi izjavu ponuenog da prihvata ponudu.
Prostorna dimenzija je pominjana u funkciji vremenske dimenzije. Meutim, mesto
zakljuenja ugovora, kao prostorna odrednica, takoe ima pravni znaaj. Pre svega,
u meunarodnom, ali i unutranjem sukobu zakona za zakljuenje ugovora, u
pogledu njegovog oblika, vai teritorijalni princip, tj. mesto diktira formu. Pravilo
locus regit actum primenjeno naugovore znai da forma ugovora mora biti u skladu s
mestom njegovog sainjavanja. U nekim sluajevima mesto zakljuenja ugovora ima
procesni znaaj, jer e se prema tom mestu, za sluaj spora, odrediti nadlenost suda.
Ali, moe se i postaviti pitanje: u emu moe biti problem ako je i Zakon usvojio
teoriju prijema? U skladu s tim, prostornovremenska dimenzija je jedna celina.
Naime, Zakon odreuje da je, u pogledu vremena, ugovor zakljuen onog asa kad
ponudilac primi izjavu ponuenog da ponudu prihvata. To, logino, znai da je mesto
zakljuenja ugovora ono mesto u kome je vremenski nastao ugovor, tj. mesto u kome
je ponudilac primio izjavu ponuenog da ponudu prihvata. Ipak, u Zakonu je, zbog
pravne sigurnosti, izvrena korekcija ovog logikog zakljuka i precizirano mesto
zakljuenja ugovora. U stvari, zakonska odredba da je ugovor zakljuen u mestu u
kome je ponudilac, kada su u pitanju pravna lica, imao svoje sedite, odnosno kada je
re o fizikim licima, imao svoje prebivalite, u trenutku kada je uinio ponudu,
rauna sa onim to je ujedno i pravilo u praksi, ali ini i jednu predostronost.
Ponueni je dobio ponudu iz odreenog mesta i on je upoznat s tom injenicom, ali
ako u meuvremenu do prijema pozitivnog odgovora ponudilac promeni svoje
sedite, odnosno prebivalite, ta injenica je nova i s njom nije raunao ponueni. To
bi znailo da ponudilac moe jednostranim aktom (promenom sedita, odnosno
prebivalita) dautie na jednu pravnorelevantnu injenicu od znaaja za obe strane.
10. Dejstvo prihvatanja ponude
Ponuda, u stvari, ima dva dejstva, jedno samostalno, a drugo kada je uinjen njen
prihvat.
Samostalno dejstvo ponude je posledica kauzalnog obeanja ponudioca. U tom
smislu, ponuda vezuje ponudioca tako da je duan da je odri u odreenom
Knjga dru Ugovori
325
ili primerenom roku. Dejstvo ponude moe iskljuiti sam ponudilac ili ako to
proizlazi iz okolnosti sluaja, a moe se i opozvati ako je ponueni primio opoziv
pre prijema ponude ili istovremeno s njom.
Dejstvo prihvata ponude jeste uspostavljenje kauzalne veze izmeu poverioca i
dunika, odnosno to dejstvo se ogleda u nastanku ugovorne obligacije. Dejstvo
prihvata ponude jeste nastanak ugovora, nastanak ugovorne obligacije. Prilikom
prihvata ponude nije mogue ono to je mogue prilikom ponude (odreena
uslovljavanja, ograde u pogledu vremena vaenja i sl.). Jer ako prihvatanje ponude
sadri neke izmene i dopune, to nije prihvatanje ponude, ve injenje nove ponude.
Prihvatanje ponude mora, razume se, sadrati sve ono to se inae trai za
pravnorelevantnu izjavu volje.
11. Nedostaci saglasnosti volja
Kada je analizirano pitanje namere ugovaranja (animus contrahendi) bilo je rei i o
odreenim kvalitetima koji moraju postojati u volji, odnosno nameri ugovaranja. Tom
prilikom je napomenuto da volja pravnih subjekata kao kreaciona sila koja moe
stvoriti ugovornu obligaciju mora biti, uz ostale kvalitete, slobodna. Slobodna volja u
pravnom smislu, kao to je ve napomenuto, znai da in concreto odsustvuju mane
volje: zabluda, pretnja i prevara. Postojanje, pak, neke od mana volje razlog je relativne
nitavosti (ruljivosti) ugovora. S druge strane, prinuda dovodi do potpunog odsustva
pravno relevantne volje, to znai da je u pitanju apsolutna nitavost tako
zakljuenog ugovora.
12.Zabluda
Namera pravnog subjekta formira se prema injeninom stanju koje mu je
poznato u vreme donoenja odluke. Ako je lice reilo da zakljui neki ugovor, ono
svoju nameru ugovaranja formira na osnovu pravnorelevantnih injenica vezanih
prvenstveno za kauzu ugovora. Ako podaci koji su bili dostupni subjektu u vreme
formiranja odluke nisu bili tani, ni njegova volja nije bila slobodna; lice je
formiralo svoju nameru ugovaranja na osnovu pogrene predstave o relevantnim
injenicama koje su vezane za konkretan ugovor. Ako je ta netana slmka stvarnosti
formirana iskljuivom krivicom" samog tog lica, ako, dakle, ni jedno drugo lice nije
uticalo na tu pogrenu predstavu, niti ga je odravalo u toj netanoj predstavi o
stvarnom stanju stvari, re je o zabludi. I obrnuto, ukoliko je neko drugo lice davalo
pogrene podatke na osnovu kojih je formirana namera ugovaranja, ili je, iako je
znalo
326
stvarno stanje, odravalo lice u pogreno formiranoj predstavi o realnom stanju,

onda je re o prevari kao kvalifikovanom obliku zablude.
Zakon o obligacionim odnosima ne sadri definiciju zablude. Ona je na taj nain
preputena nauci. Zabluda je, dakle, pogrena predstava pravnog subjekta o
relevantnim injenicama koje su vezane za konkretan ugovor, formirana i odravana
u svesti pravnog subjekta bez uticaja drugih lica. Kada se bude govorilo o zabludi,
imae se na umu upravo naveden, pravnorelevantni smisao zablude. Zabluda je
uvek, neposredno ili posredno, vezana za kauzu ugovora, a u zabludi moe biti jedna,
ali i obe ugovorne strane.
12.1. Vrste zabluda
Nauna ispitivanja zablude seu u daleku prolost i o njoj postoji obimna
literatura. Otuda nije udno to se ne samo u monografijama ve i u udbenicima
navodi veliki broj razliitih vrsta zabluda.
Tradicionalno, razlikuje se desetak vrsta zabluda: zabluda o prirodi ugovora;
zabluda o linosti; zabluda o predmetu ugovora; zabluda o supstanci; zabluda o
motivu; zabluda o kauzi; zabluda o pravu; zabluda o injenicama; zabluda zbog
netanog prenosa volje i zabluda o raunskom podatku.
(a) Zabluda o prirodi ugovora (error in nagotio) jeste, u stvari, razilae
njena namera ugovaraa u vezi s vrstom ugovora. Npr. jedan ugovara veruje da je
re o kupoprodaji, a drugi da je poklon, ili jedan ulazi u ugovorni odnos sma
trajui da je zajam s kamatom, ali drugi smatra da je zajam bez kamate, ili jedna
strana smatra da je ostava, a druga da je zakup.
(b) Zabluda o linosti (error in persona) znaajna je u ugovorima intuitu
personae i ima dva segmenta. Prvi se odnosi na sluaj kada postoji pogrena predstava
o istovetnosti (identitetu) saugovaraa, dakle, o fizikoj linosti druge ugovorne
strane. Npr. narui se slika Miloa obajia, ali to nije poznati srpski slikar koji
ivi i radi u Parizu, ve lice sa istim imenom i prezimenom, ali slikar poetnik.
Drugi se odnosi na line kvalitete i osobine linosti, tzv. zabluda o svojstvima
linosti. Npr. lice zakljuuje ugovor o doivotnom izdravanju, kao primalac
izdravanja, s licem koje poznaje, ali nije znalo da je davalac izdravanja vie puta
osuivan zbog pokuaja ubistva i nanoenja tekih telesnih povreda. Zabluda o
linosti uvek je relevantna u dobroinim ugovorima, dok je u teretnim ugovorima, po
pravilu, pravno irelevantna (relevantna je u tzv. naslednopravnim ugovorima, u
nalozima, nekim ugovorima o delu i sl.).
327
(v) Zabluda o predmetu ugovora (error in corpore) pogrena je predstava o

objektu ugovorne prestacije. Npr. poto je video u katalogu, kupac narui pre
ko galerije koja se bavi prodajom slika i ikona Svetog Savu" 46 h 34 sm,
mislei da je u pitanju slika Nadede Petrovi iz 1905. godine, a u stvari,
posredi je bila ikona Svetog Save istih dimenzija.
(G)Zabluda o supstanci (error in substantia) pogrena je predstava o bitnim
svojstvima predmeta (objekta), tj. o hemijskom sastavu ili namenskom kvali
tetu objekta prestacije. Npr. narukvica nije zlatna, ve je samo pozlaena,
ogrlica nije briljantska, ve su u pitanju cirkoni, jahta nije od tikovine, ve
hrastovine obojene u boju tikovine i sl. Dakle, ovde je pre svega re o objektiv
nim osobinama objekta prestacije, to je dugo vremena u pravu i bilo vladaju
e stanovite. Ipak, novija shvatanja polaze od toga da i subjektivno poimanje
objekta, ukoliko je ono bilo odluujue za animus contrahendi, mora biti uzeto
u obzir. Npr. kolekcionar kupuje orden mislei da je original beki rad iz
XIX veka, a orden je savremena replika, sainjena od potpuno istog materija
la, jednakog kvaliteta. Unoenje subjektivnog u kriterijume od kojih zavisi
sudbina ugovora nije poeljno sa stanovita pravne sigurnosti, ali u nekim
sluajevima, priroda ugovora i okolnosti sluaja, o emu za sluaj spora sud
uvek mora da vodi rauna, jednostavno nameu uvaavanje kako objektivnih,
tako i subjektivnih momenata. Kada je re o zabludi o supstanci predmeta,
odnosno objekta prestacije treba primetiti da se u literaturi istie da se
i subjektivni element mora uvaiti, ako se u konkretnom sluaju javlja kao
bitno za opredeljenje da se ugovor zakljui". U stvari, i ovde je re o zabludi
u pogledu kauze jedne ugovorne strane, jer je ona bila uverena da izvrenjem oba
veze druge dobija upravo ono zbog ega se i sama obavezala. U naem primeru,
kolekcionar ne sakuplja replike, ve iskljuivo originale i ve ta injenica
jasno ukazuje na osnovni razlog njegovog kauzalnog obeanja drugoj strani. Vo
lje stranaka su se razile u pogledu same kauze, te je ovde posredi zabludapre
preka, zabluda koja spreava nastanak punovanog ugovora.
Meutim, izvesni autori e rei, posebno ako je re o savremenom, i rem
shvatanju zablude o supstanci, koja dakle obuhvata i subjektivni element, kakva je
razlika izmeu ove vrste zablude i odgovornosti prodavca za materi jalne nedostatke,
posebno u sluaju skrivenih nedostataka (mana) stvari. 1009 Kada kupac posle prijema
stvari otkrije da ona ima neki nedostatak koji se nije mogao otkriti uobiajenim
pregledom prilikom preuzimanja (skriveni nedostatak), uz obavetavanje
prodavca u odreenim rokovima, ima pravo i na raskid ugovora. Razlike, i pored
izvesnih slinosti, svakako postoje. Error in substantia moe postojati u bilo kojoj
vrsti ugovora, dok odgovornost za skrivene mane pogaa samo teretne ugovore. U
zabludi o supstanci uvek je
328__________________________________________Prof. dr Oliver Ani: Oblaciono pravo
re o kvalitativnoj mani, dok je u skrivenim nedostacima prvenstveno re o

kvantitativnom nedostatku. U ovom drugom sluaju prodavac moe otkloniti
nedostatak, smanjiti cenu i tako odrati ugovor. U zabludi o supstanci sam objekt je
nepodoban za bilo kakvu intervenciju, osim kada se preda sasvim drugi
(odgovarajui) predmet, npr. prodavac preda kupcu original ordena umesto
replike, ali tada otpada zabluda, jer je kauza sada u potpunosti prisutna. Ono to
ini slinost izmeu zablude o supstanci i odgovornosti za skrivene nedostatke
jeste da su obe ustanove povezane preko kauze ugovora. Naime, skriveni nedostaci
stvari, kao segment odgovornosti za materijalne nedostatke, deo su instrumenata
pravne zatite naela ekvivalentnosti prestacija, koje vlada u materiji teretnih
ugovora. A naelo ekvivalentnosti prestacija, u krajnjoj liniji, titi kauzalnost
obeanja stranaka, odnosno kauzuugovora. Otuda je pitanje skrivenih nedostataka
pre svega kvantitativno, jer je u pitanju poremeaj u kvantitetu davanja. Uproeno
reeno, kupac je platio vie jer nije znao za nedostatak i ako mu prodavac vrati
preplaeno, ekvivalentnost davanja je zadovoljena. U zabludi o supstanci stvar je
obrnuta, jer se dunik uopte ne bi obavezao da je znao za prave osobine i kvalitet
stvari (ni u kom sluaju ne bi kupio vereniki prsten od mesinga umesto od zlata; ni
u kom sluaju ne bi kupio repliku umesto originala). U zabludi o supstanci jeste
neposredna veza s kauzom ugovora, a u skrivenim nedostacima samo posredna.
(d) Zabluda o motivu (error in motivo) jeste zabluda o odluujuoj injenici koja je
pobudila emotivnu odluku ugovaraa (zato se ova zabluda naziva i zabluda o pobudi).
Otac verenice pokloni vereniku sportski automobil, mislei da e uskoro doi do
sklapanja braka, ali verenik se ubrzo vena s drugom enom. U zabludi o motivu
uvek je znaajna podela ugovora na teretne i dobroine. Naime, u ugovorima bez
naknade bitnom zabludom se smatra i zabluda o pobudi koja je bila odluna za
preuzimanje obaveze. To znai da je u dobroinim ugovorima (npr. poklon, zatim, po
pravilu, ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za ivota, kao i svi oni ugovori koji
se smatraju meovitim poklonom, odnosno u kojima ima elemenata i besteretnog i
teretnog ugovora) zabluda o motivu uvek bitna. Razlog je u tome je to u dobroinim
ugovorima pobude, motivi predstavljaju element pojma kauze, a od kauze uvek zavisi
sudbina ugovorne obligacije. Nasuprot tome, u teretnim ugovorima motivi nisu deo
kauze, odnosno pobude se nalaze izvan kauzom povezanih obeanja i zato ni error in
motivo nije od znaaja za pravni ivot ugovorom zasnovane obligacije. Zato je i u
Zakonu, u delu u kome se ureuje kauza (osnov ugovora), predvieno
Knjga druga Ugovori
329
pravilo da je zabluda o motivu pravno irelevantna. Npr. jedno lice stalno kupuje robu
kod jedne iste prodavaice, jer je zaljubljeno u nju. Da li e ga ona ignorisati ili se
kasnije za njega udati, te injenice nemaju nikakve (kauzalne) veze sa zakljuenim
ugovorima o kupoprodaji, te kupac nee moi uspeno da osporava takve ugovore, jer
se prodavaica, kao zastupnik prodavca, nije ponaala onako kako je to planirao
kupac.
Treba napomenuti i to da, izuzetno, i u teretnim ugovorima pobude mogu
uticati na sudbinu ugovora, ali samo u sluaju kada je nedoputena (zabranjena,
nemoralna) pobuda bila prisutna kod oba ugovaraa, kada su obe strane bile
nesavesne. To znai da su nedoputene pobude bile deo kauze, jer su u konkretnom
sluaju upravo one (nedoputene pobude) povezale uzajamna obeanja stranaka,
odnosno stvorile samu kauzu. No, ovde nije re o zabludi ugovaraa, ve neposredno o
nedoputenoj kauzi ugovora, zbog ega e nastupiti posledice apsolutne nitavosti, ali
povodom takvog ugovora mogu biti u zabludi trea savesna lica, koja su, dakle, bila
u uverenju da je ugovor punovaan, te su raunajui (oslanjajui se") na njega
pretrpela tetu ili stekla neka prava. Moderno pravo prua zatitu takvim licima, te
prema okolnostima sluaja, treim savesnim licima koja se nau u navedenoj
zabludi najmanje to treba dosuditi, ako nije mogue da zadre neko pravo koje su
stekla oslanjajui se na nitav ugovor, jeste naknada pretrpljene tete. Konano, ako
jedna strana izazove zabludu kod druge i u teretnom ugovoru, to e biti razlog za
ponitaj ugovora, ali ne zbog zablude, ve zbog prevare, kao kvalifikovanog oblika
zablude, o emu e kasnije biti vie rei.
() Zabluda o kauzi (error in causa) najee se vezuje za neki od primera
pravno neosnovanog obogaenja. Npr. lice zakljui ugovor o osiguranju od
nepostojeeg rizika, ili osigura stvar koja je ve osigurana od istog rizika, ili pisac
zakljui s korektorom ugovor o delu ne znajui da je izdava ve zavrio korekturu
i isplatio drugog korektora. U stvari, sve bitne zablude, sve vrste zabluda koje utiu
na sudbinu ugovorne obligacije, povezane su, neposredno ili posredno, s kauzom
ugovora. O tome e biti vie rei u zakljunom razmatranju problema zablude.
(e) Zabluda o pravu (error iuris) proizlazi iz nepoznavanja propisa. Lice kupi
revolver i potom ode u policiju da ga registruje, ne znajui da je prethodno, dakle, pre
zakljuenja ugovora o kupoprodaji, moralo da pribavi dozvolu za nabavku oruja, a
tek potom da trai odobrenje za dranje ili noenje oruja. Takav ugovor o
kupoprodaji bie nitav, bez obzira na savesnost ugovaraa, jer su bili u bitnoj zabludi
upravo zbog uverenja da su njihova kauzalna obeanja
330
pravno mogua (doputena), odnosno uzajamno izvriva. Mogue je i da se

obe strane nau u ovakvoj vrsti zablude, npr. kada advokat ili notar, pa i
sudija, odnosno pravni strunjak", da strankama pogreno tumaenje prava,
koje je pak bilo bitno za zakljuenje ili opstanak ugovora. U takvim
sluajevima je mogue da nastane ugovor, a da ga stranke ne bi zakljuile da
su znale za sve njegove pravne posledice, to opet vodi na teren kauze; znai
da ugovor moe biti poniten, a pravni strunjak" obavezan na naknadu
pretrpljene tete jednom ugovarau ili saugovaraima zajedno. Mogue je da
ugovor ne nastane, jer je pravni strunjak" doveo u pravnu zabludu lica koja
su imala animus contrahendi i ak se saglasila o svim bitnim elementima, do
trenutka dok strunjak" nije dao pogreno tumaenje. Naravno, i u toj
situaciji moe doi do tete zbog nezakljuenog ugovora, te e tetnik, tj.
pravni strunjak" biti obavezan na odgovarajuu naknadu pretrpljene tete.
Zabluda o pravu moe biti razlog i za pravno neosnovano obogaenje.
Npr. kupac, pored kupoprodajne cene, isplati prodavcu i poseban iznos
novca u cilju namirenja fiskaliteta, a kasnije se pokae da je konkretan
ugovor osloboen poreza. Takva situacija nema neposredne veze sa
sudbinom ugovora, ali povodom njega moe dovesti do aktiviranja posebnog
izvora obligacija neosnovanog obogaenja.
() Zabluda o injenicama (error facti) proizlazi iz nepoznavanja
stvarnog, faktikog stanja stvari. Lice dri da je njegov saugovara
punoletno lice, imajui na umu njegov fiziki izgled i duevnu zrelost, a
ovaj je, u ctvari, maloletan.
(z) Zabluda zbog netanog prenosa volje dogaa se kada saugovarai ne
opte neposredno, ve posredno. Posrednik, npr. prevodilac ili pota, mogu
pogreno da prenesu volju jedne strane. Ako prevodilac kae da je ponueni
izjavio pristajem ali uz odreeni uslov", a ponueni je, u stvari, rekao
pristajem ak i bez prethodno postavljenog uslova" ponudilac e se nai u
zabludi zbog pogrenog prenosa volje ponuenog, a iz toga moe da sledi i
itav
niz
zablu
da. Ili, ako pota u telegramu napie otkai sastanak u podne u vezi sa
zakljuenjem ugovora", umesto zakai sastanak u podne radi zakljuenja
ugovora", ili robu ekspeduj treem", umesto robu ekspeduj u Trei
bulevar", gde kupac ima skladite, takoe je re o ovoj vrsti zablude.
(i) Zabluda o raunskom podatku javlja se u sluajevima tehnike greke,
odnosno greke prilikom sainjavanja ugovora u pisanoj formi. U tim
situacijama najea greka je u pogledu kvantiteta stvari, npr. umesto
100.000 tona, 1.000 tona ili umesto 678.000 din., 768.000 din. Meutim,
ovakve vrste greaka se javljaju i pri pogrenom pisanju rei, tako da mogu izazvati
nedoumice ak i oko samog zakljuenja ugovora, npr. umesto zakupa" daktilograf
stavi ostava", umesto kupiu", kupi" i sl. Naziv zabluda o raunskom
Knjta dru Ugovori
331
podatku" iako tradicionalan, nije najbolji. Bilo bi bolje za sve takve sluajeve rei
zabluda usled tehnike greke". Prvo, ovo i nije zabluda koja pogaa neposredno
ugovarae, jer oni tano znaju o emu su postigli saglasnost volja. Ako bi neko od
njih bio u zabludi usled tue greke takvog karaktera, bila bi re o zabludi usled
netanog prenosa volje. Ovde, obrnuto, stranke nisu u zabludi i zato je takva
zabluda" pravno irelevantna za sudbinu ugovora. Meutim, usled tehnike greke
mogu doi u zabludu trea savesna lica, to takoe moe imati pravnih posledica, ali
ne na planu konkretnog ugovora, ve na planu posebnog izvora obligacija
prouzrokovanja tete. Npr. lice koje ima pravo pree kupovine obaveteno je o
ponudi, ali budui da mu cena nije odgovarala, odustane od kupovine. Meutim,
kada je dobio pismenu redakciju ugovora, video je da je kupoprodajna cena znatno
nia, te je angaovao advokata, platio sudske takse i podneo tubu zbog povrede
prava pree kupovine. U postupku se dokae da je daktilografskom grekom
isputena jedna nula, te da nije bilo povrede prava pree kupovine. Ugovor je,
naravno, punovaan, jer stranke nisu bile u zabludi, ali imalac prava pree
kupovine je pretrpeo tetu i imae pravo na naknadu. Prema tome, tzv. zabluda o
raunskom podatku, odnosno zabluda usled tehnike greke je specifina vrsta
zablude koja se odnosi na trea savesna lica, te ne utie na sudbinu ugovora, ali
moe imati posledica na planu naknade tete, ukoliko je tree savesno lice zaista i
pretrpelo tetu.
Meutim, i pored njihove brojnosti i raznovrsnosti, ne utiu sve vrste zabluda
jednako na sudbinu ugovora. Otuda svaki konkretan pravni sistem posebno ureuje
ustanovu zablude. Posmatrano grosso modo, u evropskom pravu se razlikuju dva
sistema: prvi, kazuistiki" i, drugi, koji postavlja pravne standarde ijom
primenom sud treba da utvrdi ili odbaci postojanje zablude u konkretnom sluaju.
Prvi, uslovno govorei, kazuistiki nain regulisanja zablude postavio je, i to kao
uzor koji e kasnije slediti i mnogi drugi zakonici, Code civil. Prema francuskom pravu,
bitne su zablude o supstanci stvari i zabluda o licu, ako je ugovor zakljuen intuitu
personae. U stvari, to nije pravi kazuistii sistem, jer bi takav sistem podrazumevao
iscrpno navoenje svih vrsta bitnih zabluda, to u francuskom pravu, kao i pravima koja
u tom pogledu slede njegovu tradiciju, nije sluaj. Nama se ini da je takvo postavljanje
zablude vie rezultat tada nedovoljno razvijene nauke u toj oblasti nego pokuaj
kazuistikog regulisanja, koji, inae, nije svojstven Code civilu, ve nemakom
Graanskom zakoniku. Dokaz vie u prilog naem stavu je to se, u francuskoj nauci i
sudskoj praksi, posle donoenja Code civila znatno razvila svest o znaaju ureivanja
razliitih vrsta zabluda, pri emu nema pomena od kazuistike. U francuskoj nauci i
332
sudskoj praksm razdvojene su dve vrste bitnih zabluda. Prve, zablude o prirodi,
predmetui kauzi ugovora, kojespreavajunastanakugovora (tzv. nepostojeiugovori),
sa sankcijom apsolutne nitavosti. Druge, koje navodi sam Code civil, a to su zablude
o supstanci stvari i zabluda o licu, ako je ugovor zakljuen intuitu personae, uz sankciju
relativne nitavosti.
Drugi sistem je zastupljen u nemakom pravu. U nemakom Graanskom
zakoniku navodi se da lice koje je izjavilo volju u zabludi koja se odnosi na samu
sadrinu izjave ili nije htelo uopte da izjavi volju takve sadrine, moe u sudskom
postupku takvu izjavu da ospori, ako dokae da je ne bi dalo pri realnom poznavanju
stvari i razumnoj oceni injenica konkretnog sluaja. Naravno, u nemakoj nauci i
sudskoj praksi, zabluda je razraena veoma detaljno.
U naem pravu zabluda ima dvostruki reim. Zakon o obligacionim odnosima,
s jedne strane, posebno ureuje bitne zablude predviajui uslove za ponitenje
ugovora zakljuenih pod dejstvom te mane volje, a s druge strane, posebno ureuje
sluajeve tzv. zabludaprepreka, koje kvalifikuje kao nesporazum", usled kojeg
ugovor nije ni mogao nastati. To znai da postoji velika razlika izmeu dve grupe
zabluda, jer u jednoj vrsti ugovora nastaje, to znai da pod odreenim uslovima
moe i opstati (konvalidacija), a u drugoj ugovor jednostavno nije ni nastao.
Zakon o obligacionim odnosima odreuje da u ugovornom odnosu postoji
bitna zabluda ako se ona odnosi na bitna svojstva predmeta, na lica sa kojim se
zakljuuje ugovor, ako je ugovor intuitu personae, kao i na okolnosti koje se, po
obiajima u prometu ili po nameri stranaka, smatraju odlunim, a strana koja je u
zabludi ne bi inae zakljuila ugovor takve sadrine. Meutim, kada je re o
dobroinom ugovoru, tj. ugovoru bez naknade, bitnom zabludom se, pored
navedenih, smatra i zabluda o pobudi (motivu) koja je bila odluna za preuzimanje
obaveze.
Strana koja je bila u zabludi moe da zahteva ponitaj ugovora (zbog bitne
zablude), osim u sluaju ako pri zakljuenju ugovora nije postupala s panjom koja
se u prometu zahteva. Panja koja se u pravnom prometu zahteva jeste pravni
standard koji e sud konkretizovati u vezi sa spornim sluajem, vodei rauna o
svim okolnostima (npr. uzrast, iskustvo, zanimanje, strunost ugovaraa, vrsta
robe, vreme koje je bilo na raspolaganju za pregled objekta kupoprodaje i sl.).
Zabluda uvek podrazumeva da je druga strana, strana koja nije bila pod
dejstvom zablude, savesna, jer bi u protivnom posredi bila prevara. Otuda, ukoliko
doe do ponitaja ugovora zbog zablude, druga savesna strana ima
Knjta druga Ugovori
333
pravo da zahteva naknadu tete koju je pretrpela zbog ponitenja ugovora, bez obzira
na to to strana koja je bila u zabludi nije kriva za svoju zabludu. 1024 Ako je posredi
bitna zabluda (u uem smislu, ne dakle i zabludeprepreke), to je relativna nitavost
i pravo je ovlaenog lica (ugovaraa u zabludi) da zahteva ponitenje ugovora,
odnosno da podnese tubu u subjektivnom roku od jedne godine, od saznanja za
zabludu, ili objektivnom roku od tri godine, od zakljuenja ugovora.
Zabluda je, kao to je reeno, uvek povezana, u veoj ili manjoj meri, to zavisi
od vrste zablude, s kauzom ugovora. Jedna ugovorna strana zakljuuje ugovor s
drugom imajui na umu da e suprotna strana izvriti svoje obaveze
nastalenaosnovuugovorneobligacije. Aliuformiranjutesvojenamereugovaranja ta
strana je imala pogrenu predstavu o nekom znaajnom elementu (npr. automobil se
kupuje za trke ali kupac nije znao da je njegova brzina fabriki limitirana). To dalje
znai da ako druga strana pristaje da otkloni razlog koji predstavlja osnov zablude
saugovaraa, nestae i sama zabluda, odnosno pravo na ponitaj ugovora (npr.
prodavac pristane da ukloni limitator brzine o svom troku). Zato i Zakon o
obligacionim odnosima predvia pravilo da strana koja je u zabludi ne moe se na nju
pozivati, ako je druga strana spremna da izvri ugovor kao da zablude nije bilo. To
drugim reima znai da bitna zabluda nee biti relevantna ako su stranke spremne da
usklade svoja kauzalna obeanja u jedinstvenu kauzu ugovora.
Druga je pravna situacija kada su u pitanju tzv. zabludeprepreke. Zakon takve
situacije kvalifikuje kao nesporazum". Naime, ugovor je vrsta sporazuma,
sporazuma o bitnim elementima ugovora. Shodno tome, ako stranke misle da su se
sporazumele o bitnim elementima, a, u stvari, nisu, nije u pitanju sporazum, ve
nesporazum. Zakon, dakle, predvia da kad strane veruju da su saglasne, a, u stvari,
meu njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili osnovu, ili predmetu obaveze,
ugovor ne nastaje. Zakon takvu pravnu situaciju svrstava u tzv. nepostojee ugovore.
To znai da se na njih primenjuju pravila o apsolutnoj nitavosti, te svako
zainteresovano lice moe podneti tubu za utvrenje (deklarativnu tubu) da ugovor
nije ni nastao, da je nepostojei. Tuba se moe podii uvek, jer rok zastarelosti nije
predvien. Samim tim ugovor", odnosno takav nesporazum stranaka, ne
proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Zakonska formulacija nesporazuma o prirodi
ugovora ili osnovu ili predmetu obaveze", zasluuje ipak kratku analizu.
(j) Zabluda o prirodi ugovora (error in negotio), kao to je reeno, jeste
nesaglasnost volja ugovaraa o vrsti ugovora, u smislu da jedan smatra da je u pitanju
poklon, a drugi da je kupoprodaja, ili jedan misli da je zajam s kamatom, a
334
drugi bez kamate i sl. Zabluda o predmetu ugovora (error in corpore) jeste razilaenje
volja stranaka u pogledu objekta obligacije, odnosno objekta predmeta prestacije
(najmanje) jedne strane, npr. kupac plati cenu za prodavevu kuu kraj mora", pri
emu je prodavac mislio na svoju umetniku sliku, a kupac na njegovu vikendicu
(pri tom, trine cene ovih stvari mogu biti ak istovetne). Kada je re o kauzi
ugovora, u nauci se zabluda o njoj po pravilu uzima u uem smislu, npr. lice zakljui
ugovor o osiguranju stana, ne znajui da je taj stan ve osiguran. Meutim, ako se
dublje sagledaju ove zabludeprepreke, moe se zakljuiti da se sve tri mogu svesti na
jednu od njih, a to je zabluda o osnovu (kauzi) ugovora. Naime, u zabludi o prirodi
ugovora ugovara je upravo u zabludi o karakteru protivprestacije saugovaraa, npr.
strana koja se obavezala da preda odreenu stvar u svojinu drugog smatra da e za
to dobiti odgovarajuu cenu, a druga smatra da je zbog prijateljstva ili srodnike
veze u pitanju poklon, a poklon naravno ne podrazumeva plaanje cene. U zabludi o
predmetu ugovora nesporazum je, pak, o objektu prestacije, dakle, opet o samoj
prestaciji druge strane, to je samo drugo ime za kauzu, odnosno njen pojavni oblik.
Konano, ako je jedna stvar osigurana, pa se ponovo plaa osiguranje u istoj stvari,
re je o izlinosti dvostruke prestacije, jer to vodi pravnoneosnovanom obogaenju,
iji je uzrok u neposrednom odsustvu kauze. Dakle, zabludeprepreke spreavaju
nastanak ugovora upravo zato to je re o zabludi o kauzi ugovora, a ta se zabluda
samo moe razliito manifestovati, ili neposredno, ili posredno preko predmeta ili
prirode obligacije, ali svakako preko sadrine obligacije. Dakle, nauno gledano,
zabludeprepreke koje vode u nesporazum stranaka, uvek su, u stvari, zablude o kauzi.
Meutim, poto teorija kauze spada u veoma sloena nauna pitanja, nedovoljno
poznata i shvatana ak i u iroj strunoj javnosti, smatramo da je opravdano to to
zakonski tekst ne navodi samo zajedniki imenilac, ve nesporazum" razlae na
tri vrste zabludaprepreka.
Moe se zakljuiti da u ugovornom pravu postoje zablude koje utiu na
sudbinu ugovora i one se mogu nazvati bitne zablude. Ali, bitne zablude se dele na
bitne zablude u uem smislu i zabludeprepreke. Zabludeprepreke su kvalifikovane
vrste bitnih zabluda, jer su neposredno vezane za kauzu ugovora i zato spreavaju
njegov nastanak. Ostale bitne zablude su posredno vezane za kauzu i poto postoji
mogunost da budu ispravljene", ugovor nastaje i stoji u stanju pendencije
(neizvesnosti) sve do ponitenja ili konvalidacije. S druge strane, postoje i zablude
koje nisu pravno relevantne za ugovorno pravo, jer izmeu takve zablude i
obeanja stranke nema kauzalne veze, te takvo obeanje nije kauzalno obeanje
koje je jedino relevantno za nastanak ugovorne obligacije.
Knjga druga Ugovori
335
13. Prevara
Zabluda je netana slika stvarnosti formirana iskljuivom krivicom" samog
tog lica koje je pod dejstvom zablude. Ako, dakle, nijedno drugo lice nije ni uticalo na
tu pogrenu predstavu, niti ga je odravalo u toj netanoj predstavi o stvarnom stanju
stvari, re je o zabludi. Utvrdili smo, takoe, da samo bitna zabluda utie na sudbinu
ugovorne obligacije. Upravo na tim mestima poinje razlika izmeu zablude i
njenog kvalifikovanog, dakle i teeg oblika, a to je prevara. Ukoliko jedna strana
izazove zabludu kod druge, ili je pak odrava u zabludi u nameri da je time navede na
zakljuenje ugovora, druga strana moe zahtevati ponitenje ugovora i kada zabluda
nije bila bitna.
Prevara, dakle, podrazumeva dve namere: jedna je namera ugovaranja, a druga
namera da se druga strana dovede u zabludu ili odrava u zabludi u kojoj se ve
nalazi. Ova druga namera je protivna naelu savesnosti i potenja i, kao takva, ona
je nedoputena. Sa stanovita lica koje ima pogrenu predstavu o
pravnorelevantnim injenicama praktino i nema razlike. Ali, s druge strane,
nesavesno je lice koje ili izaziva, ili podstie, takvu zabludu kod svog
saugovaraa. Te, kao to pravni poredak ima zadatak da zatiti savesna lica, isto
tako ima i zadatak da sankcionie ponaanja nesavesnih lica. To, ujedno, znai
da lice koje se poziva na prevaru mora biti savesno, jer ako je samo bilo svesno
prevare ili uestvovalo u njoj, npr. zbog ostvarenja nekih interesa prema treim
savesnim licima, u zavisnosti od okolnosti sluaja, to moe imati razliite pravne
posledice kako na sudbinu ugovora, tako i na naknadu tete.
Samo izazivanje zablude kod saugovaraa moe biti, slino izjavi volje, aktivno
i pasivno.
Aktivnim ponaanjem nesavesni ugovara izriito ili konkludentno navodi svog
saugovaraa da padne u klopku zablude. Npr. ugovara usmenim ubeivanjem da
objekt njegove prestacije ima posebne kvalitete, upravo onakve kakve trai suprotna
strana, a u stvarnosti je potpuno obrnuto, utie na saugovoraa da ponudu prihvati. Ili,
npr. pri pregovorima u vezi s kupoprodajom izvora mineralne vode, prodavac
podmetne vodu za analizu sa sasvim drugog izvora.
Za razliku od pravila da se volja, osim samo izuzetno, ne moe izjaviti
pasivno, odnosno potpunim uzdravanjem, pri prevari je drukije, jer se ona
336
moe uiniti i potpunom apstinencijom, totalnom pasivnou. To e biti sluaj kada

ugovara primeti da je suprotna strana u zabludi, ali povodom toga ne uini nita u
cilju otklanjanja zablude, npr. ponua govori kako e na tom placu podii veliku
kuu od tvrdog materijala i napraviti bazen, a ponueni prihvati ponudu iako zna da
se taj plac nalazi na ozbiljnom klizitu.
Ponekad nije sasvim lako razlikovati prevaru od agresivne reklame", koja
sve vie prodire u savremeni ivot. Ipak, to je pitanje koje se mora reavati prema
okolnostima sluaja, npr. oigledno preterivanje u hvaljenju svoje robe na vaarima
i slinim otvorenim prostorima za trgovinu ne treba smatrati prevarom, to je samo
oblik benignog i esto vrlo duhovitog skretanja panje (tzv. Dolus bonus).
Znaajna razlika izmeu obine" zablude i njenog kvalifikovanog oblika,
odnosno prevare jeste i u tome to u zabludi samo njene bitne vrste utiu na sudbinu
ugovora, dok u prevari ak i nebitne zablude, dakle, sve vrste zabluda koje su u
uzronoj vezi sa ugovorom vode njegovom ponitenju. Dakle, ak i oni oblici prevare
koji su irelevantni u obinim" prevarama, postaju pravno relevantni, naravno pod
uslovom da se moe nai bilo kakva kauzalna veza izmeu nebitne" zablude, ako je
u pitanju prevarno postupanje suprotne strane. Na ovom mestu se postavlja pitanje
da li prevarno postupanje treeg lica, u korist jedne strane, izaziva iste posledice po
ugovor ili ne? Starije shvatanje zasniva se na tome da ponaanje treeg ne moe biti
od uticaja na ugovor koji je uvek odnos inter partes, to, naravno, ne spreava
aktiviranje posebnog izvora obligacija, a to su pravila o teti i njenoj naknadi.
Novija shvatanja razlikuju dve pravne situacije.
Prevara, naime, podrazumeva nesavesnost. Lice koje ini prevaru je po definiciji
nesavesno, ali ugovara u iju je korist ila prevara moe biti kako nesavestan, tako i
savestan. Otuda i pravilo da ukoliko ugovara nije znao za prevaru treeg, ugovor
ostaje na snazi. I obrnuto, ako je ugovara bio nesavestan, tj. znao ili je morao znati
za prevaru treeg, ugovor se moe ponititi. Ali bez obzira na savesnost ugovaraa,
njegov saugovara, koji je bio pod dejstvom prevare, uvek ima pravo na naknadu
pretrpljene tete, bez obzira na to da li je ugovor poniten ili ne. Pravilo da se moe
traiti ponitaj ugovora zbog prevare treeg, samo u sluaju nesavesnosti
saugovaraa, vai samo za teretne ugovore. Treba se podsetiti pravila da u teretnim
ugovorima samo dvostruka nesavesnost postaje deo nedoputene kauze. Tu se ta
dvostruka nesavesnost odnosi na jednog ugovaraa i tree lice, koji su svojim
delovanjem
Knjga dru Ugovori
337
motivisali suprotnu stranu da da kauzalnu izjavu koju ne bi dala da je znala za pravo

stanje stvari. Znai, prevara je prodrla u kauzu.
U ugovoru bez naknade motivi su uvek obuhvaeni kauzom i zato se takvi
ugovori mogu ponititi i kad je prevaru uinilo tree lice, bez obzira na to da li je
druga ugovorna strana, u vreme zakljuenja ugovora, bila savesna ili nesavesna,
odnosno znala ili morala znati za prevaru.
Tuba radi ponitenja ugovora zakljuenog pod dejstvom prevare ne razlikuje se u
pogledu roka koji vai za obine" zablude: subjektivni rok je jedna godina, a
objektivni tri godine.
14. Prinuda
Zabluda, u oba svoja vida, jeste pogrena predstava o pravnorelevantnim
injenicama od kojih zavisi kauzalno obeanje jedne, odnosno druge strane. Ta
pogrena predstava o stvarnosti, u zavisnosti od stepena vezanosti za kauzu, moe
spreiti nastanak ugovora, a moe dovesti i do mogunosti njegovog ponitenja. U
zabludi je, u stvari, volja dobrovoljno" upravljena na zakljuenje ugovora, i to
upravo zato to je bila u stanju blaenog neznanja", ali izjava volje odgovara
unutranjoj volji. U prinudi je situacija drugaija, jer upravo zbog kompletnog
sagledavanja situacije, zbog neprijatnog znanja", izjava volje nije jednaka
unutranjoj volji. Lice nikada ne bi dalo izjavu volje s takvom sadrinom da nije bilo
prinude. Takva izjava volje uvek je posledica nedoputenog ponaanja neke druge
volje. Takvo ponaanje moe biti dvojako: fizika prinuda (prinuda u uem smislu,
vis absoluta) ili psihika prinuda (pretnja ili moralna prinuda, vis compulsiva).
Kada je re o manama volje, to su, u stvari, nedostaci u volji. Za fiziku
prinudu se slobodno moe rei da nije u pitanju nedostatak u volji, ve nedostatak
volje. Fizika prinuda podrazumeva neposredno dejstvo fizike ili druge neodoljive
sile na pravnog subjekta. Fizika sila je upravljena na nanoenje fizikog bola, npr.
uvrtanjem leve ruke i voenjem desne radi iznude potpisa ili dranje za kosu i
povlaenje u pravcu goredole kao znak saglaavanja i sl. Fizika prinuda postoji i
kada se primenjuju drugi naini neodoljive sile koja izaziva odsustvo
pravnorelevantne volje, npr. nasilno unoenje opojnih droga u organizam kako bi
se iznudio pristanak; uvoenje lica u stanje hipnoze uz upravljanje njegovim
postupcima i sl. Ugovori" nastali na ovaj nain smatraju se nepostojeim, odnosno
na njih se primenjuju pravila apsolutne nitavosti. Sva lica koja su pretrpela tetu
u vezi s ovim ugovorima" imaju pravo na naknadu.
338
Kada je posredi pretnja, nema neposredne prinude. Naprotiv, prinuda se stavlja

u izgled, ona se odlae. Meutim, ne mora biti re samo o odloenoj prinudi", jer se
u izgled mogu staviti i druge neprijatnosti"; bitno je da one izazivaju opravdani
strah kod lica protiv koga su uperene. Taj strah moe biti izazvan zbog pretnje
neposredno saugovarau, zatim nekom njemu bliskom licu (deci, unucima,
supruniku, roditeljima, prijatelju itd.), ali i imovini (pretnja da e mu zapaliti kuu,
minirati vozilo). U stvari, bitno je da je prema konkretnim okolnostima zaista
izazvan opravdani strah, i to u najirem smislu (npr. pretnja nasiljem prema kunom
ljubimcu), a to obuhvata i sve oblike tzv. ucena (pretnja da e se objaviti slike ili
videosnimak koji bi tetio asti i ugledu lica). Da bi postojala pretnja, vano je da
postoji opravdani strah, a on postoji kada se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom
opasnou ugroen ivot, telo ili drugo znaajno dobro ugovorne strane ili treeg lica.
Drugo znaajno dobro" ceni se prema subjektivnom kriterijumu (npr. u cilju uticaja na
volju saugovaraa lice zapreti da e baciti u kamin jedinu fotografiju njegovih
predaka). Zakonska posledica pretnje je sledea: ako je ugovorna strana ili tree
lice nedoputenom pretnjom izazvala opravdani strah kod druge strane, tako da je
ova zbog toga zakljuila ugovor, druga strana ima pravo da zahteva ponitaj takvog
ugovora.
Tradicionalno, smatra se da je potrebno ispunjenje tri uslova da bi postojala
prinuda: a) prinuda mora odluujue da deluje na izjavu volje; b) da izazove
neposredno dejstvo ili opravdan strah; v) da je nedoputena.
a) Prinuda koja mora odluujue da deluje na izjavu volje ne znai nita drugo
nego nunost utvrivanja kauzalne veze izmeu prinude i izjave volje. To e se
uvek initi prema okolnostima sluaja, a esto se to moe utvrditi i prema
objektivnom kriterijumu, npr. oigledno je da je jedna ugovorna strana, pod
dejstvom prinude, dala takvu izjavu volje koja njeno obeanje ini nesrazmerno
veim u odnosu na protivobeanje saugovaraa. U takvom sluaju e se,
jednostavno, pretpostaviti kauzalitet izmeu prinude i izjave volje. U sluaju
pribline vrednosti uzajamnih obeanja mora se dublje istraivati navedeni
kauzalitet, odnosno mora se prei i na teren subjektivnog (npr. strasni kolekcionar je
prinudio lice koje nije imalo nameru da proda antikvitet i za to mu platilo realnu,
trinu cenu). Meutim, mora se voditi rauna da volja koja je izjavljena pod
dejstvom prinude bude vezana za bitne elemente ugovora, jer e samo tada biti
mogu ponitaj ugovora. Ukoliko su se stranke, naprotiv, sporazumele o bitnim
elementima ugovora bez mana volje, a u nekoj sporednoj taki je dolo do prinude,
ugovor ostaje na snazi, a ta odredba se moe ponititi, uz pravo na naknadu tete
lica koje je bilo pod dejstvom prinude. Konano, treba napomenuti da lice koje je
bilo pod dejstvom prinude, odvojeno od sudbine ugovora, ima pravo na naknadu
kako materijalne, tako
Knji druga Ugovori

339
i nematerijalne tete, jer se nematerijalna teta upravo sastoji iz trpljenja fizikog ili
psihikog bola, ili straha.
b) Prinuda treba da izazove neposredno dejstvo ili opravdan strah. Ne
posredno dejstvo je primena fizike prinude ili druge neodoljive sile na
pravni subjekt, to je proizvelo samo spoljni efekat izjave volje, dok je prava
volja bila suprotna. U tom sluaju, kao to je ve objanjeno, postoji odsu
stvo pravnorelevantne volje. Opravdani strah je bitan za pojam pretnje i on
se mora odmeriti prema datim prilikama, jer rtva pretnje nju zaista treba
da shvati kao ozbiljnu opasnost koja se moe realizovati u budunosti, u smi
slu ugroenosti ivota, tela ili drugog za njega znaajnog dobra. Ozbiljna
pretnja je, u stvari, relativna stvar i tu je subjektivni utisak bitan. Ali i
taj subjektivni utisak mora biti u granicama razumnog izazivanja oseanja
straha. Npr. ne moe se smatrati ozbiljnom pretnjom kada devojka od osamna
est godina preti tridesetogodinjaku da e ga istui, ali ako mu preti da
e istui njegovu petogodinju erku, to, u sklopu ostalih okolnosti, ve
ulazi u pojam ozbiljne pretnje. Moe se postaviti pitanje da li, npr. pri
zakljuenju ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za ivota jedno od dece
koje se odreklo imovine u korist drugih, dakle, saglaavajui se s takvom sa
drinom ugovora, moe kasnije da ga ponitava istiui da je to uinilo iz
straha, odnosno iz strahopotovanja pred autoritetom roditelja? Iz zakon
ske definicije opravdanog straha to jednostavno ne proizlazi
i zato bi
takav zahtev trebalo odbiti.
v) Prinuda treba da je nedoputena. Zabranjenost prinude se, pre svega,
ogleda preko krivinopravnih normi. Svaka prinuda koja je inkriminisana
kao krivino delo i kanjiva po krivinopravnim propisima, bez sumnje,
predstavlja nedoputenu prinudu. Pitanje je da li tu postaviti granicu ne
doputenosti i u obligacionom pravu? Odgovor na ovo pitanje, smatramo,
zahteva dvostrani pristup.
Kada je re o fizikoj prinudi, videli smo da tu nije u pitanju nedostatak u volji,
ve nedostatak volje, odsustvo volje. Otuda sledi zakljuak da je bilo kakva fizika
prinuda u ugovornom pravu nedoputena, odnosno protivpravna. Da li je njeno
prisustvo u konkretnom sluaju krivino delo ili ne, to je za ugovorno pravo bez
teorijskog znaaja. Razume se, postoji praktian aspekt, jer ako je dokazana fizika
prinuda pred krivinim sudom i lice pravnosnano osueno, ta se injenica ne moe
osporavati u parnici. U tom smislu, krivini postupak je samo praktino olakanje
za parnini postupak. Samo
340
_________________Prof. dr Oliver Ani: Obliciono pravo
fizika prinuda koja se javlja u izvrnom postupku, kada se sprovodi pravnosnana i

izvrna sudska odluka, koja naravno moe biti vezana i za ugovorno pravo, nije
protivpravna, naprotiv.
Problem protivpravnosti je neto sloeniji kada je re o pretnji, jer tu postoji
saradnja" volje. Zato pravni propisi, po pravilu, uz pretnju, navode i uslov
protivpravnosti. Navoenje uslova protivpravnosti znaajno je, pre svega, zbog
iskljuenja svih onih upozorenja koja bi se moda mogla kvalifikovati i kao pretnja,
koja nisu protivpravna. Npr. ako mi ne plati dug, predau te sudu", ili ako mi ne
preda stvar koja mi naim ugovorom pripada, tuiu te i za to i za onaj dug iju
naplatu ti odlaem ve due vreme". Iz ovih primera je vidljivo da pretnja"
sudskim postupkom, odnosno tubom nije protivpravna, te zato i nije pretnja u
smislu mane volje, i to upravo zato to nije protivpravna. Ipak, izgleda da je lake
prepoznati konkretan sluaj protivpravnosti nego dati opte pravilo razgranienja
nedoputene pretnje u odnosu na doputenu pretnju". ak i sam naziv doputena
pretnja" zvui kao contradictio in adjecto.
U odgovoru na ovo pitanje moralo bi se krenuti od optih granica privatne
autonomije (autonomije volje) koje su u obligacionom pravu omeene naelom da je
volja ugovara sloboda, ali samo u okvirima prinudnih propisa, javnog poretka i
dobrih obiaja. To bi znailo da volja stranaka koja, bilo pojedinano, bilo saglasno,
prelazi ove okvire, jeste protivpravna. Pravilo je da se protivpravnost odnosi na
upotrebljena sredstva pretnje, u smislu, zabranjeno sredstvo znai protivpravnost
(npr. pretnja nasiljem, pretnja objavljivanjem kompromitujue fotografije), kao i
obrnuto, doputeno sredstvo odsustvo protivpravnosti (npr. pretnja tubom).
Krivini propisi samo su segment prinudnih propisa, tako da postoji i veliki ostatak:
ostali prinudni propisi, javni poredak i dobri obiaji. To daje osnov zakljuku da je
protivpravnost u obligacionom pravu, razume se i graanskom pravu uopte, mnogo
iri pojam nego u krivinom pravu. Kada se tome doda i naelna odredba o zabrani
zloupotrebe prava, kao i odredba o savesnosti i potenju, jasno je da je pitanje
protivpravnosti pretnje u ugovornom pravu iroko i sloeno. Uzmimo samo sluaj
zloupotrebe prava. Zloupotreba prava, po definiciji, znai odsustvo protivpravnosti,
ali problem je u nainu vrenja svog prava. U veini prava usvojena je objektivna
teorija, kao to je to sluaj i kod nas, tj. zabranjeno je vrenje graanskih
subjektivnih prava, dakle i prava iz
Knjta druga Ugovori
341
obligacionih odnosa, protivno cilju zbog koga je konkretno pravo zakonom

ustanovljeno ili priznato. To bi znailo da je, u smislu zloupotrebe prava,
nedoputena pretnja koja bi ujedno znaila i upotrebu svog prava protivno
njegovom cilju, to ujedno predstavlja izuzetak od pravila da treba ispitati samo
doputenost, odnosno nedoputenost sredstava kojima se pretnja ostvaruje. Odrediti
preciznu granicu na ovakvom mestu oigledno nije lako. Sud bi za sluaj spora
morao da ispita sve okolnosti sluaja, pa i da sagleda protivpravnost sa stanovita
objektivne teorije zloupotrebe prava.
Kao to je reeno, kada je u pitanju fizika prinuda, ugovor nije ni nastao, te
spada u kategoriju tzv. nepostojeih ugovora, to podrazumeva sve pravne
instrumente koji se mogu upotrebiti kada je re o apsolutnoj nitavosti. Pri pretnji,
re je o mani volje s posledicom relativne nitavosti, to znai da se tuba moe
podneti u subjektivnom roku od jedne godine, a u objektivnom roku od tri godine.
FORMA UGOVORA
Kao to smo naveli, da bi ugovor nastao kao punovaan akt, neophodno je ispuniti
odreene uslove. Ti uslovi mogu se, kada je re o savremenim pravima, podeliti na one
koji su uvek neophodni, a to su: sposobnost ugovaranja, saglasnost volja, predmet i
kauza, i one koji su neophodni po izuzetku, samo kada je to zakonom posebno propisano,
odnosno voljom stranaka utvreno, a to je forma ugovora.
Ipak, moda nije suvino kratko podseanje na naine izjave volje, ali sada u
funkciji injenja razlike izmeu forme ugovora i forme izjave volje za zakljuenje
ugovora, odnosno oblika, naina kojima se ispoljava animus contrahendi. Naime,
forme izjave volje, tj. naini izjave volje za zakljuenje ugovora, mogu biti trojake:
reima (usmeno ili u pisanom obliku); uobiajenim znacima (potvrdno klimanje
glavom, rukovanje i sl.); ponaanjem iz koga se sa sigurnou moe zakljuiti njeno
postojanje (ulazak u vozilo javnog prevoza, sedanje za sto u restoranu i sl.). U vezi s
tim, raspravili smo i problem potpune pasivnosti (utanja). Tada smo videli da u
savremenim pravima utanje, po pravilu, ne znai nita, jer neizjanjavanje ne moe
znaiti prihvatanje, ali ni odbijanje. Reeno je i da od tog pravila postoji izuzetak:
kada
342
se stranke nalaze u stalnoj poslovnoj vezi u pogledu odreene robe, ukoliko

ponueni ne odbije ponudioca odmah ili u ostavljenom roku, smatrae se da je
njegovo utanje prihvat ponude. Ista je posledica i u sluaju kada jedno lice ponudi
drugom da izvrava njegove naloge za obavljanje odreenih poslova, kao i licu u
iju poslovnu delatnost spada vrenje takvih naloga, jer takvo lice je duno izvriti
nalog, osim ukoliko ga odmah ne odbije.
Forma obligacionih ugovora je izraavanje njihove sadrine putem unapred
predvienih spoljnih oblika. Ali forma u savremenim pravnim sistemima nije pravilo,
kao to je to bio sluaj sa antikim i srednjovekovnim pravima. Danas vlada pravilo
konsensualizma, kao jedna od manifestacija privatne autonomije, odnosno autonomije
volje. To pravilo u naem pravu je formulisano na sledei nain: Zakljuenje ugovora
ne podlee nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukije odreeno." Razume se,
smisao ove odredbe upuuje ne samo na posebne odredbe o formi Zakona o
obligacionim odnosima ve i na druge zakone. Tako, npr. Zakon o prometu
nepokretnosti predvia da se ugovor o prometu nepokretnosti zakljuuje u pisanoj
formi, a potpise ugovaraa overava sud.
Na opstanak ugovora ili na njegovo dokazivanje utiu i neke paraformalne
injenice, koje imaju manju ili veu slinost sa formom ugovora, pa je
potrebno nainiti odgovarajuu razliku izmeu: forme i odobrenja;
Knji druga Ugovori
343
forme i formalnosti publiciteta; forme i fiskalnih formalnosti; i forme i dokaza

o postojanju ugovora.
1. Forma i odobrenje
Odobrenje je posebna pravna injenica koja treba da se pridrui optim
injenicama, koje su potrebne za nastanak ugovora da bi taj ugovor i opstao. Tu je,
dakle, pored saglasnosti volja ugovaraa (i naravno drugih potrebnih elemenata),
potrebna i volja treeg, fizikog ili pravnog lica. Po pravilu, re je o aktu nekog
dravnog organa u vidu dozvole ili odobrenja. Dozvola je prethodna saglasnost,1063
npr. za nabavku vatrenog oruja, koja mora prethoditi kupoprodajnom ugovoru kojim
se prenosi svojina na takvom oruju s prodavca na kupca. Odobrenje je naknadna
saglasnost kada je ugovor ve zakljuen, ali da bi ostao na snazi, potrebno je i reenje
organa kojim se taj ugovor odobrava, npr. odobrenje za izvoz odreenih stvari, ili
odobrenje otuenja odreenih stvari u dravnoj svojini. Odobrenje moe biti vezano
za jednostranu izjavu fizikog lica, npr. lice koje ima zakonsko ili ugovorno pravo
pree kupovine moe se saglasiti sa ugovorom o kupoprodaji kojim ono nije
obuhvaeno.
O pravnoj prirodi odobrenja postoje etiri shvatanja: da je to deo izjave volje
kao bitnog elementa za zakljuenje ugovora; da je to, u stvari, vrsta forme; da je to
neka specifina pretpostavka; da je to odloni uslov.
Izjava volje obuhvata ugovarae, odnosno njihovu saglasnost volja, koja stvara
ugovor. Saglasnost je uticaj volje treeg na nastanak ili opstanak ugovora, dakle,
nalazi se izvan volje ugovaraa, pa ne moe biti ni deo te izjave. Drugim reima,
saglasnost ne spada u privatnu autonomiju (autonomiju volje), ve u njena spoljna
ogranienja.
Odobrenje se moe odnositi kako na formalne, tako i na konsensualne ugovore,
pa je samim tim jasno da se ono ne moe izjednaiti sa formom. Nekada ovu razliku
nije lako uoiti, jer, npr. nadlean dravni organ trai da mu se, pre donoenja
odgovarajueg reenja, dostavi ugovor za koji se trai odobrenje. To, naravno, znai
da stranke svoj ugovor moraju dostaviti u pisanoj formi. Meutim, time ugovor nije
postao formalan, naprotiv. Razlika se moe uoiti, npr. tako to ukoliko doe do
spora, nastanak takvog ugovora vezae se za trenutak postizanja saglasnosti volja
ugovaraa, a ne za trenutak kada su ugovarai sainili pismeno o toj saglasnosti radi
dostavljanja nadlenom organu (izmeu ta dva trenutka moe biti viednevna pa i
viemesena razlika).
Prema izvesnim shvatanjima, ako je za odobrenje potreban administrativni akt,
to ak ne spada u pravne injenice, ve je to pretpostavka graanskopravnih odnosa,
odnosno ispoljavanje norme na osnovu odreenih injenica.
344
Nama se ini da nema dovoljno osnova da se odobrenje, bar kada je re o pravnoj

prirodi, uporeuje s pretpostavkom, jer se za pretpostavku pravne injenice ne
dokazuju, ve pretpostavljaju. Odobrenja, bez obzira na vrstu, ne pretpostavljaju se,
naprotiv, njihovo postojanje uslovljava punovanost ugovora.
Odobrenje je pravna injenica sa osobinama odlonog uslova. Odobrenje, bez
obzira na to da li je re o dozvoli ili odobrenju u uem smislu, jeste odloni uslov od
kojeg zavisi sudbina ugovora. Davanje odobrenja znai da je ugovor ab initio
punovaan, ali i obrnuto: odsustvo odobrenja znai da ugovor nema pravno dejstvo.
Posebno je pitanje u kojoj formi se mora dati odobrenje, odnosno da li
odobrenje mora biti u istom obliku koji je predvien za sam ugovor? ZOO, za
razliku od nemakog prava, npr. predvia da dozvola, odnosno odobrenje, moraju
biti dati u obliku propisanom za ugovore za ije se za kljuenje daju. Izmeu
ugovora i odobrenja, dakle, vai simetrija formi. Drugim reima, za formalne
ugovore dozvola i odobrenje su formalni, ali vrsta forme ugovora povlai i
istovetnu vrstu forme odobrenja, npr. ako je propisana sveana forma za ugovor,
u tom obliku mora biti i odobrenje. Ipak, treba voditi rauna o injenici da li
postoje posebni propisi koji ureuju oblik izdavanja odobrenja od nadlenih
dravnih organa, jer e se u tom sluaju primenjivati posebni administrativni
(upravnopravni) propisi, kao lex specialis.
2. Forma i formalnosti pubpiciteta
Formalnosti publiciteta ne predstavljaju nikakav zahtev forme ugovora. To su
zahtevi koji imaju kao cilj ostvarivanje pravne sigurnosti preko zatite treih savesnih
lica, u vezi sa sticanjem odreenih prava. U francuskom pravu sam obligacioni
ugovor prenosi svojinu, ali to vai samo inter partes, a ako se izvri transkripcija
koja predstavlja ispunjenje formalnosti publiciteta, takva kupoprodaja imae dejstvo
erga omnes. Prema naem pravu, kupoprodaja je punovana sa stanovita
obligacionog prava ukoliko ispunjava sve zahteve za takvu vrstu ugovora, npr. ako
je re o nepokretnostima, pored optih uslova, i da je ugovor u pisanom obliku
overen od suda. Meutim, da bi takav ugovor doveo do cilja njegovog zakljuenja, a
to je prenos svojine s prenosioca na pribavioca (pretvaranje obligacionog u stvarno
pravo) potreban je i upis u zemljine knjige. U ovom primeru ugovor je punovaan
osnov sticanja, titulus, dok se formalnost publiciteta ostvaruje kroz nain sticanja,
Knjga dru Uvori
345
odnosno kroz modus acquirendi. Tek kroz formalnost publiciteta svima se obznanjuje
da postoji punovaan obligacioni ugovor iji je krajnji cilj prenos svojine s
dotadanjeg na novog vlasnika.
3. Forma i fiskalne formalnosti
Fiskalne formalnosti imaju kao cilj obezbeenje dravnih interesa na planu
prikupljanja poreza. To su razne vrste overa, upisa u registre, igosanje i sl. Tako se u
naem pravu ne moe izvriti formalnost publiciteta (upis u zemljine knjige) bez
fisklane formalnosti, tj. ukoliko se prethodno na samom ugovoru ne udari peat kojim
se potvruje naplata poreza na promet. Tako da je za definitivno sticanje svojine na
nepokretnosti, pored odgovarajue forme, potrebno ostvariti i dvostruku formalnost:
publicitet i fiskalitet.
4. Forma i dokaz o postojanju ugovora
Radi zatite sopstvenih interesa u smislu sigurnijeg dokaza, odnosno
izvesnosti zakljuenog ugovora, stranke se mogu sporazumeti da konsensualni
ugovor zakljue u pismenom obliku, pa ak i da ga overe. Da li je re o ugovorenoj
formi ili o prostom dokazu da je ugovor zakljuen zavisi od namere ugovaraa.
Ukoliko je njihova namera bila upravljena samo na to da, preko date forme,
ostvare lake dokazivanje, takav ugovor nije postao formalan. Ukoliko je pak
njihova namera bila da radi zatite svojih interesa (npr. da ne donesu prenagljenu
odluku, da minuciozno urede svoja prava i obaveze kao plod dugotrajnih
pregovora i sl.) ugovore odreenu formu, takav ugovor postae formalan iako to
po samom zakonu nije bio. Otuda i razlikovanje formalnosti ugovora koja poiva
na zakonu (zakonska forma) ili na volji stranaka (ugovorena forma).
5. Vrste formi
Forme se mogu podeliti prema: nainu ispoljavanja; pravnom dejstvu i
nainu nastanka.
5.1. Podela formi prema nainu njihovog ispoljavanja
Ova podela sastoji se u sledeem: pismena (pisana) forma; forma javne
isprave (sveana forma) i realna forma.
a) Pismena (pisana) forma. Ukoliko se ugovor mora zakljuiti tako to e biti
napisan odgovarajuim slovnim znacima rukom ili nekim mehanikim sredstvom
(pisaa maina, teleprinter, kompjuter i sl.) i na kraju potpisan
346
od obe ili samo jedne strane, dakle, gde se trae pisani tekst izjave volje i potpisi,
re je o pisanoj formi ugovora. To je najea zakonom propisana forma u kojoj se
mora izraziti saglasnost volja ugovaraa. U naem pravu to SJ sledei ugovori:
kupoprodaja nepokretnosti; ugovor o izabranom sudu; ugovor o zakupu poslovnih
prostorija; ugovor o graenju; ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljita; ugovor
o jemstvu; ugovor o poklonu; ugovor o mesnoj nadlenosti suda; ugovor o
punomostvu za zastupanje pred sudom; ugovor o kreditu s bankom; ugovor o
stipendiji; ugovor o osiguranju; ugovori o prenosu intelektualnih prava i dr.
Pisana forma se, kao to smo videli, sastoji od dva elementa: pisanog teksta izjave
volje i potpisa stranaka.
Tekst izjave mora biti izraen odgovarajuim, prmznatim slovnim znacima koji
se na odgovarajuem materijalu (hartija ili surogati hartije, ili drugi materijal koji ne
dovodi u pitanje ozbiljnost izjave volje) ine svojeruno ili mehanikim sredstvima
(pisaa maina, kompjuterski tampa i sl.). Pri tom, tekst ne mora biti sadran samo
na jednom pismenu. Naprotiv, jedan jedinstveni ugovor moe biti izraen i u dva ili
vie pismena, ali je bitno da ugovarai potpiu one isprave kojima se obavezuju, a sve,
razume se, pod pretpostavkom da iz tih pismena proizlazi da je postignuta saglasnost
volja o bitnim elementima konkretnog ugovora. Za zakljuenje dvostranog
ugovora dovoljno je da obe strane potpiu jednu ispravu ili da svaka strana potpie
primerak isprave namenjen drugoj strani, a zahtev pismene forme bie ispunjen ako
strane izmenjuju pisma, ili se sporazumeju teleprinterom ili nekim drugim sredstvom
koje omoguava da se sa izvesnou utvrde sadrina i davalac izjave (npr.
elektronskom potom).
Potpisi stranaka zaokruuju pisanu formu ugovora. Stavljanje potpisa obe
ugovorne strane, odnosno potpisivanje primerka koji je namenjen drugoj strani znai
da je ugovor zakljuen. U vezi s potpisom postavljaju se etiri pitanja: ko potpisuje
ispravu; potpunost potpisa; svojerunost potpisa i mesto potpisa.
Ispravu potpisuju, po pravilu, obe ugovorne strane. Ipak, za ispunjenje pisane
forme dovoljno je da se potpie strana koja preuzima obavezu, npr. prilikom
poklonaje dovoljno da se potpie samo poklonodavac. Meutim, postavilo se pitanje:
da li je ispunjena pisana forma ukoliko je sainjena (samo) priznanica? Tu su
moguna dva odgovora, a naa sudska praksa je lutala od jednog do drugog reenja.
S jedne strane, moe se smatrati da pisana forma nije ispunjena, jer jednostavno nije
potpisana od obe ugovorne strane, pri emu nije ni izvesno da su tu obuhvaeni svi
bitni elementi ugovora. Po drugom
Knjga druga Ugovori
347
stanovitu, priznanica koja sadri bitne elemente ugovora, a potpisana od prodavca i

predata kupcu, dovoljna je za punovanost pismenog ugovora. U krajnjoj liniji, tu se
treba pozvati na drevno pravilo formulisano jo u Justinijanovom kodeksu: falsa
demostratio non nocet. Ergo, bez obzira na to kako stranke nazvale pismeno, ugovor o
prodaji ili priznanica, bitno je da su pisanom formom obuhvaeni bitni elementi
ugovora (za ugovor o prodaji predmet i cena) i da postoje ili oba potpisa ili potpis
strane koja se obavezuje. S druge strane, ukoliko bi se na nedostatak sopstvenog
potpisa, npr. na priznanici, pozvala druga strana, to bi moglo da znai da se daje
zatita nesavesnoj strani, odnosno mogao bi se primeniti drevni institut nemo auditur
propriam turpitudinem allegans.
Potpunost potpisa, redovno, podrazumeva navoenje imena i prezimena lica
koje se potpisuje, i to tako da se rukopis moe individualizovati. U tom smislu,
moguno je da se potpis sastoji, u zavisnosti od okolnosti sluaja, i iz skraenog
potpisa (npr. poetno slovo imena i prezime, ili samo prezime, ili samo ime, ili ak
samo poznati pseudonim). Doputeno je i da potpis bude neitak, ukoliko se lice
upravo tako potpisivalo u pravnom saobraaju. Mehaniko sredstvo za potpis (tzv.
faksimil) mogue je prihvatiti samo ukoliko je to uobiajeno u poslovnom
saobraaju, a to e biti sluaj u nekim trgovinskim predmetima. Meutim, ako je re o
nepismenom licu, tada e se prihvatiti rukoznak (otisak desnog kaiprsta), uz overu
nadlenog organa ili potvrdu dva (pismena) svedoka.
Potpis se stavlja na kraju pismena, jer sve to se nae ispod njega ne obavezuje. To
dalje znai da sve anekse ugovora, odnosno sve njegove izmene i dopune, valja
ponovo potpisati. Ukoliko se stranke saglase o bitnim elementima i jedna strana,
imajui poverenje u drugu, stavi unapred, pre stavljanja teksta svoj potpis (tzv.
blanko potpis), takav potpis ima puno pravno dejstvo. Potpis se moe osporiti,
posebnom tubom u parninom postupku, samo ukoliko naknadno stavljeni tekst ne
bi odgovarao postignutoj saglasnosti volja (npr. usled prevare jednog ugovaraa).
Elementi ugovora koji se moraju uneti u pismeno, svakako su njegovi bitni
elementi. Prema starijem shvatanju, svi elementi formalnog ugovora moraju biti
obuhvaeni datom formom, jer se propisani oblik ne odnosi samo na neke delove
ugovora, ve na njegovu celinu. To je stanovite originalnog teksta austrijskog
Graanskog zakonika i Optih uzansi za promet robom.
348
Ipak, potrebe praktinog pravnog ivota dovode do ublaavanja ovog stava. U tom
smislu i naa sudska praksa, ezdesetih godina prolog veka, polako staje na
stanovite da pisanom formom moraju da se obuhvate samo bitni elementi
ugovora, pri emu se pod bitnim smatraju i oni elementi koji su namerom stranaka
smatrani za takve. Nae pravo propisuje, kao pravilo, da ukoliko je ugovor zakljuen
u posebnoj formi, bilo na osnovu zakona, bilo po volji stranaka, vai samo ono to
je u toj formi izraeno. Ipak, bie punovane istovremene usmene pogodbe o
sporednim takama: o kojima u formalnom ugovoru nije nita reeno; ukoliko nisu
u suprotnosti s njegovom sadrinom; ako nisu protivne cilju zbog kojeg je forma
propisana. Pored toga, bie punovane i istovremene usmene pogodbe kojima se
smanjuju ili olakavaju obaveze jedne ili obeju strana ako je posebna forma
propisana samo u interesu ugovornih strana.
Sporazum o izmeni i dopuni elemenata pismenog ugovora ne moe biti sporan,
jer se stranke, u okviru svoje privatne autonomije, mogu svakako sporazumeti o
izmeni i dopuni onoga to su same stvorile. Meutim, tada se postavlja pitanje: da li
te izmene i dopune moraju biti uinjene u istoj formi u kojoj je sainjen osnovni
ugovor, odnosno da li izmene i dopune pisanog ugovora moraju biti u pisanom
obliku? Odgovor na ovo pitanje ve je pruen u prethodnoj taki, jer ZOO tu
situaciju posebno ureuje: bie punovane istovremene usmene pogodbe o sporednim
takama ako su ispunjeni sledei uslovi: (1) ako je re o pogodbama u formalnom
ugovoru o kojima nije nita reeno; (2) ukoliko te pogodbe nisu u suprotnosti sa
sadrinom ugovora; (3) ako te pogodbe nisu protivne cilju zbog koga je forma
propisana; (3) ako se tim pogodbama smanjuju ili olakavaju obaveze jedne ili obeju
strana, ali pod uslovom da je posebna forma propisana samo u interesu ugovornih
strana. Sve ovo vezano je za zakonsku pisanu formu.
Ukoliko je re o ugovorenoj pisanoj formi, u skladu s naelima privatne
autonomije i konsensualizma, mogue je, naravno, izvriti izmene i dopune
neformalnom saglasnou volja.
Meutim, mogue je da doe do razlike izmeu usmeno postignute saglasnosti i
one koja je izraena u pisanoj formi, i to kao posledice namere stranaka, odnosno
jedne ugovorne strane. To mogu biti razliite ivotne situacije: najee se u pismeni
tekst ugovora unosi nia kupoprodajna cena nepokretnosti u cilju umanjenja
fiskalnih obaveza, ali ponekad je mogue i unoenje vie cene zbog izigravanja
prava pree kupovine date nepokretnosti. Tada se postavlja pitanje da li vai ono
to je napisano ili ono to je stvarno ugovoreno? U odgovoru na to pitanje, u naoj
sudskoj praksi, izdvojila su se tri stava: punovano je samo ono to je obuhvaeno
pismenom formom, jer je
Knjga druga Ugovori
349
posredi zakonska forma; punovano je samo ono to su stranke zaista ugovorile;

ugovor je apsolutno nitav.
Ipak, izgleda da treba imati kao osnovni kriterijum cilj forme, njenu svrhu.
Drugim reima, da li se formom postie zatita kolektivnih ili individualnih interesa.
Ako je re o optem interesu, a tu podrazumevamo i pravnu sigurnost i posebno
zatitu svih treih savesnih lica, kao to je to sluaj pri prometu nepokretnosti ili
prometu stvari u ogranienom prometu (stvari koje predstavljaju poveani rizik za
okolinu), treba obratiti posebnu panju na moguu prevagu stroeg stava prema
nepotovanju forme. S druge strane, ukoliko je re o svrsi forme kojoj je osnovni
cilj zatita pojedinanih interesa, a to je zatita stranaka od prenagljenih odluka, ili,
preciznije, formulisanje ugovorenih prava i obaveza radi izbegavanja
dvosmislenosti i time nepotrebnih sporova, ili razlikovanje pregovaranja od
ugovaranja, bie pravilo zauzimanje blagonaklonijeg stava u vezi s punovanou
formalnog ugovora u kojem je uinjena povreda forme.
U vezi s tim, a kako je taj problem bio relativno est u naoj praksi, postavlja se
pitanje: da li neslaganje stvarno ugovorene cene i one koja je uneta u pismeno koje
predstavlja formu datog ugovora vodi nitavosti takvog ugovora ili ne? U prilog
prvom stavu, dakle, nitavosti, moe se navesti da je u javnom interesu, posebno
zbog utvrivanja poreske osnovice, bitna prava cena, a cena je u svakom sluaju
bitan element kupoprodaje, pa poto nije obuhvaena formom formalnog ugovora,
ne moe imati pravno dejstvo. Ako bi se, pak, prihvatilo stanovite da vai cena
navedena u pisanom aktu, to bi znailo da sud daje zatitu simulovanoj ceni, a time
prua i zatitu dvostruko nesavesnoj strani, onoj koja ne samo da je uestvovala
zajedno s drugom u predstavljanju simulovane cene nego i onoj koja sada eli da,
niom isplatom od ugovorene, ima i imovinske koristi od svoje nesavesnosti.
Pristalice potovanja prave volje ugovaraa, dakle, branioci odranja ugovora na
snazi, iz istih injenica izvode suprotan zakljuak: upravo zato to je u drutvenom
interesu utvrivanje prave cene da bi se mogao pravilno naplatiti (u stvari, vii)
porez, treba prihvatiti disimulovanu cenu, te ugovor odrati na snazi, a time e se
ujedno spreiti i mogunost da dvostruko nesavesni ugovara ima koristi od
sopstvenog indigniteta. Drugim reima, naelo savesnosti i potenja, koje uz
privatnu autonomiju dri same temelje graanskog, a time i obligacionog prava,
najmanje e trpeti u sluaju prihvatanja disimulovane cene i time odranja ugovora
na snazi. Ipak, sudska praksa naih sudova, jo pre donoenja ZOO, stala je na
stanovite da takvi ugovori nisu punovani. Pored ve navedenih argumenata (prava
volja stranaka nije sadrana u zakonskoj formi koja je uslov punovanosti ugovora,
i to u vezi s bitnim elementom te vrste ugovora), oglaavanje takvih ugovora
nitavim delovae i
350
preventivno, to je vaan i nadindividualni cilj prava, tj. uvrstie pravnu svest

ugovaraa da je simulovanje bitnog elementa ugovora nedoputeno i da vodi
nitavosti ugovora, te e se otuda smanjiti broj takvih povreda u budunosti.
Stupanjem na snagu ZOO, ovo stanovite je ojaano. Naime, Zakon je predvideo
pravilo da ugovor koji nije zakljuen u propisanoj formi nema pravno dejstvo.
Izuzetak je mogu, ali pod uslovom da cilj propisa kojim je odreena zakonska forma
ostavlja dovoljan prostor da se ugovor moe odrati na snazi. Isto tako, pravilo je da
ako je ugovor zakljuen u posebnoj formi, zakonskoj ili ugovorenoj, vai samo ono
to je u toj formi izraeno. Meutim, bie punovane i istovremeno ugovorene
usmene pogodbe o sporednim takama, koje nisu navedene u formalnom ugovoru,
ukoliko nisu u suprotnosti s njegovom sadrinom ili nisu protivne cilju zbog koga je
forma propisana, a bie punovane i one istovremene usmene pogodbe koje ne
pominje formalni ugovor, kojima se smanjuju ili olakavaju obaveze jedne ili obeju
strana, ali pod uslovom da je cilj forme zatita individualnih interesa ugovaraa.
Saglasnost volja o ceni pri kupoprodaji ne moe biti pogodba o sporednim
takama", te otuda nema zakonskog osnova da se takav ugovor odri na snazi.
Meutim, poseban problem predstavljaju oni formalni ugovori u kojima nisu
potovani svi elementi forme, ali koji su izvreni u celini ili u pretenom delu. Npr.
pri kupoprodaji je postignuta saglasnost volja i ugovor je izvren, s tim da je
ostavljeno sastavljanje pismene forme za kasnije, pa do toga ne doe. ZOO tu
postavlja pravilo da ukoliko su stranke izvrile ugovor kome nedostaje forma, i to u
celini ili u pretenom delu, smatrae se da je ugovor punovaan, ali pod uslovom da iz
cilja zbog koga je forma propisana oigledno ne proizlazi to drugo. Izrazom
oitledno, Zakon je, izgleda, hteo da suzi mogunost ponitaja izvrenih ugovora
kojima nedostaje forma. U tom smislu se izjanjava i Zakon o prometu
nepokretnosti.
Najvei i najei problemi u praksi upravo su se javljali u pogledu ugovora o
prometu nepokretnosti gde nije potovana forma, ali su stranke izvrile ugovorene
prestacije u celini ili, pak, u pretenom delu. Zakon o prometu nepokretnosti, naime,
zahteva pisanu formu i sudsku overu potpisa ugovaraa, pod pretnjom nevanosti
ugovora. Ipak, postoji i izuzetak, jer Zakon predvia da sud moe da prizna pravno
dejstvo takvih ugovora, dakle, ugovora o prometu nepokretnosti koji nisu praeni
odgovarajuom formom, ukoliko su ispunjena tri uslova: da je ugovor ispunjen u celini
ili pretenim delom, da nije povreeno pravo pree kupovine i da nije povreen prinudni
propis.
Knjtadruga Ugovori
351
b) Forma javne isprave. U izvesnim sluajevima nije dovoljno da ugovor

bude sainjen u pisanom obliku, ve je neophodno i uee odreenog drav
nog organa, i tada govorimo o formi javne isprave. To uee moe biti u
razliitom obimu, aktivno ili pasivno. Pri kupoprodaji nepokretnosti do
voljno je da sudski slubenik izvri overu potpisa ugovaraa, u kom sluaju
je re o pasivnom ueu javnog organa. Meutim, kada je posredi ugovor o
doivotnom izdravanju ili o ustupanju i raspodeli imovine za ivota, neo
phodno je da overu izvri sudija, koji e pre same overe upozoriti stranke na
posledice ugovora, a naroito na to da predmet prestacije ne ulazi u sastav za
ostavtine, te ne moe da poslui ni kao osnovica za izraunavanje nunog
dela, to ukazuje na vii stepen forme i aktivnu ulogu javnog organa.
U nekim sluajevima se postavilo pitanje da li se mogu ugovori sa sveanom
formom, kao to je ugovor o doivotnom izdravanju, zakljuiti preko
punomonika? Ugovori sa sveanom formom mogu biti zakljueni preko
punomonika, pod uslovom da je punomoje izdato u formi koja odgovara sveanoj
formi propisanoj zakonom. U stvari, izmeu forme ugovora i forme punomoja za
njegovo zakljuenje uvek vlada paralelizam.
Radi zatite nepismenih lica, pravo, takoe, predvia posebnu formu: takav
ugovara stavie na ispravu rukoznak overen od dva svedoka ili od suda, odnosno
drugog organa.
U nekim pravima postoji i notarijalna forma (notar i javni belenik su sinonimi),
kao to je to npr. u francuskom pravu (npr. poklon, brani ugovori, konstituisanje
hipoteke, cesija patenta).
v) Realna forma. Konsensualni ugovori nastaju prostom saglasnou
volja. Formalni ugovori nastaju kada ugovarai svoju saglasnost volja podvrg
nu propisanoj ili ugovorenoj formi. Realni ugovori su posebna vrsta for
malnih ugovora, jer za njihov nastanak nije dovoljna prosta saglasnost volja,
ve predaja stvari. Tradicionalno, zajam, ostava, posluga i zaloga nastaju tek
predajom stvari. U savremenim pravima to je i ugovor o prevozu robe. Realni
ugovori su jednostrano obavezni, bez obzira na to da li su onerozni ili lukra
tivni, jer zajmoprimac, ostavoprimac, poslugoprimac, zaloni poverilac i
prevoznik imaju obavezu da vrate stvar. Pre stupanja na snagu ZOO i u naem
pravu su navedeni ugovori smatrani realnim, te se pravila razlika u procesu
njihovog nastanka: saglasnost volja stvara predugovor, predaja stvara ugovor.
Izvesni savremeni zakonici odbacili su realne ugovore i jednostavno ih uredili
kao konsensualne. To je sluaj i sa vajcarskim Zakonikom o obligacijama koji ureuje
zajam, poslugu i ostavu upravo kao konsensualne ugovore.
352
vajcarski Zakonik o obligacijama bio je jedan od zakonika koji je posluio za

ugled pri donoenju naeg ZOO, koji takoe ureuje zajam, ostavu i zalogu kao
konsensualne ugovore. ZOO ne ureuje poslugu i poklon, pa bi ovi ugovori, shodno
lanu 4. Zakona o nevanosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. i za vreme
neprijateljske okupacije, mogli biti podvrgnuti reimu pravnih pravila predratnog
prava, odnosno smatrani realnim ugovorima. Pri tom sam ZOO ureuje kaparu kao
realni ugovor.
Konkurencija formi je sluaj kada pravo doputa da se jedan ugovor moe
punovano zakljuiti u vie od jedne forme. Tako, u naem pravu postoji nekoliko
sluajeva konkurencije formi: za ugovore o punomostvu za zastupanje pred
sudom konkuriu dve forme pisana forma ili usmena izjava uzeta na sudski
zapisnik; za ugovore o poklonu pokretne stvari pisana forma ili realna forma (za
poklon nepokretnosti mora se ispuniti pisana forma overena pred sudom te nema
konkurencije formi); za poslugu pisana ili realna forma.
5.2. Podela formi prema njihovom pravnom dejstvu
Prema svom dejstvu forma moe biti dvojaka: bitna forma (forma ad solemnitatem)
i dokazna forma (forma ad probationem).
a) Bitna forma. Bitna ili solemnitetna forma je oblik bez kogaugovor
ne moe nastati. Forma je konstitutivni element nastanka ugovora. Ta forma
moe biti zakonom propisana (zakonska) ili voljom stranaka predviena (ugo
vorena forma). Nedostatak forme spreeva nastanak ugovora, otuda je posle
dica ista kao kada nedostaje sposobnost ugovaranja, saglasnost volja, predmet
ili kauza. Meutim, ukoliko je ugovor punovano nastao, ali je, npr. pisani
dokument, kao dokaz te forme, sluajno uniten, onda se, u sluaju spora, mogu
koristiti i druga dokazna sredstva, recimo, svedoci.
b) Dokazna forma. Ako je odreena forma postavljena kao jedino dokazno
sredstvo kojim se moe dokazati postojanje jednog ugovora, re je o dokaznoj
formi. Zanimljivo je istai da sa stanovita nastanka i opstanka, takav ugo
vor moe biti i konsensualan, jer za njegovu punovanost nije potrebna ni
kakva forma! Naravno, nije iskljueno da neka prava upravo kada je posredi
forma ad probationem, za takav ugovor propisuju u pogledu njegovog nastanka
i bitnu formu, forma ad solemnitatem. Meutim, odsustvo dokazne forme ima,
s praktinog stanovita, odnosno sa stanovita stranaka, isto dejstvo kao
i da je ugovor nitav, jer se njegovo postojanje jednostavno ne moe dokazati.
Jedino doputeno dokazno sredstvo za dokazivanje takvog ugovora je upravo
Knji dru Ugovori
353
njegova forma. Ako ona nije potovana, zabranjena su sva druga dokazna sredstva,
a ugovor nije mogue dokazati. Otuda je bitna sama isprava koja sadri ugovor, jer
bez nje nema dokazivanja. Ukoliko se, npr. pismena isprava sluajno uniti, a re je
o dokaznoj formi, nema naina da se ugovor dokae. Ova forma je jedini ostatak
drevnog sistema formalnih dokaza koji je bio vladajui u antikim pravima, pa i u
srednjem veku.
U prvobitnom tekstu Code civila bilo je predvieno da se obligacije ija je
vrednost preko 50 franaka ne mogu dokazivati drugaije osim u pisanom obliku.
lan 1341. Code civila predvia formu ad probationem kao pravilo. To pravilo
ublaeno je odreenim izuzecima, posebno predvienim Zakonom od 12. jula 1980.
godine.
5.2.1. Izuzeci
1. Ugovori koji prelaze odreeni iznos Pre Zakona iz 1980. godine forma ad
probationem nije bila nuna za ugovore ija vrednost nije prelazila 50 francuskih
franaka. Zakonom od 1980. godine, utvrivanje ovog praga vrednosti prelo je sa
zakonodavne na izvrnu vlast, to znai da se promena praga vrednosti vie ne vri u
zakonodavnoj proceduri, ve putem dekreta. Dekretom od 15. jula 1980. godine, taj
iznos je podignut na 500 franaka, Dekretom od 30. marta 2001. godine izvrena je
konverzija iznosa francuskog franka u evre, tako da je prag utvren na iznos od 800
evra, a Dekretom iz 2004. iznos je podignut na 1.500 evra. Ipak, za neke vrste
ugovora uvek vai forma ad probationem, dakle, bez obzira na njihovu vrednost, npr.
ugovori o zakupu stana, ugovori o osiguranju u drumskom saobraaju i dr.
2. Trgovinski promet. Tu je re o uoptavanju pravila sadranog u la
nu 109. Trgovinskog zakonika (Code commerce), tako da se sada primenjuje na sve
trgovinske transakcije.
3. Nemogunost (objektivna) postojanja pismenogdokaza. lan 1348. Code
civila ureuje ovaj sluaj. Navedena nemogunost, naime, moe biti poetna
(inicijalna) ili naknadna (supsekventna). Poetna nemogunost moe da bude
materijalna (npr. davanje u ostavu stvari dok kua ostavoprimca gori) ili
moralna (npr. nije uobiajeno da srodnici i prijatelji zakljuuju ugovor u
formi ad probationem , jer bi insistiranje na toj formi izmeu bliskih lica
bio znak nepoverenja).
5.2.2. Manje znaajni izuzeci
4. Poetak pismenog dokazivanja. Prema lanu 1347. Code civila , uko
liko jedna ugovorna strana uputi drugoj pismo u kome se poziva na ugovor
354
ije je postojanje sporno, prva ugovorna strana moe se posluiti svedoenjem

u cilju dokazivanja.
5. Verne i trajne kopije originala. lan 1348 Code civila predvia da onaj
ko je izgubio original ugovora, ali je sauvao kopiju koja je verna i trajna, moe da,
pored forme ad probationem , koristi i druga dokazna sredstva, dakle i svedoke.
6. Konano, pravila o formi ad probationem ne spadaju u javni poredak i
zato su stranke ovlaene da svojim ugovorom odstupe od ove forme, tj. mogu
ugovorom da derogiraju pravila o formi ad probationem.
Slino je bilo i u naem predratnom pravu, jer se za potraivanja preko 200
dinara takoe traila pismena forma.
5.3. Vrste formi prema nainu nastanka
Prema nainu nastanka forme mogu biti: zakonska ili ugovorena.
a) Zakonska forma. Ako je neka forma propisana zakonom, re je o zakon
skoj formi, a to pak mogu biti sve vrste formi, osim ugovorene: pisana, svea
na, realna, bitna i dokazna.
Ukoliko zakon propisuje odreenu formu na imperativan nain: mora biti u
takvoj formi, ili nee proizvoditi pravno dejstvo ako nije u toj formi i sl., re je o
bitnoj formi ije odsustvo vodi nitavosti. Meutim, ako zakon predvia neku formu
na nain da se ne moe pouzdano utvrditi posledica njenog nepotovanja, pristupa se
zakonskim pretpostavkama. Nemaki Graanski zakonik predvia da je nitav pravni
posao kome nedostaje zakonom propisana forma.1098 vajcarski Zakonik o obligacijama
predvia da ukoliko neto drugo nije predvieno, vanost ugovora zavisie od
ispunjenja zakonske forme.
U naem pravu reenje je neto sloenije. ZOO predvia, kao pravilo, da
ukoliko ugovor nije zakljuen u propisanoj formi, on nema pravno dejstvo, ali
odmah predvia i izuzetak od pravila: pod uslovom da iz cilja propisa kojim je
odreena forma ne proizlazi to drugo. To znai da pravilo o nevanosti ugovora u
sluaju sumnje mora biti provereno preko kriterijuma svrhe forme, jer ako svrha
forme upuuje da nije bitna forma, smatra se da je re o formi kao prostom dokazu o
postojanju ugovora.
b) Ugovorena forma. Ukoliko se stranke saglase da njihov ugovor mora
biti zaodenut u odreenu formu, re je o ugovorenoj formi. Najee e
to biti sluaj kada stranke jedan konsensualni ugovor pretvore u formalan,
ali moe se dogoditi da neki ugovor koji ima zakonsku formu podignu za ste
pen vie, npr. u konkretnom sluaju je predviena zakonska pismena forma, a
Knjga dru Ugovori
355
stranke ugovore sveanu formu. Stranke su, razume se, u okviru privatne autonomije,
slobodne da ugovore bilo koju poznatu formu u konkretnom pravu. U naem pravu
je mogue ugovoriti bilo koju formu o kojoj je do sada bilo rei, npr. realnu, pa i
dokaznu, s tim da nije mogue predvideti slabiju formu od zakonom pripisane za
konkretan ugovor, npr. ne moe se za promet nepokretnosti predvideti samo pisana
forma ili realna forma.
Meutim, problem se javlja kad je u pitanju pretpostavka o vrsti ugovorene
forme, odnosno da li se, u sluaju sumnje, smatra da je ugovorena forma bitna ili je
samo prost dokaz o postojanju ugovora. U veini zakonodavstava prihvata se
reenje kojim se u sluaju sumnje o vrsti ugovorene forme postavlja pretpostavka
bitne forme. 300 takoe predvia reenje u tom smislu: ugovor koji nije zakljuen u
ugovorenoj formi nema pravno dejstvo ukoliko su stranke punovanost ugovora
uslovile posebnom formom. Dakle, u sluaju sumnje, re je o formi ad solemnitatem.
Od navedenih sluajeva treba razlikovati situaciju, estu u pravnom ivotu, kada
stranke po sainjavanju ugovora saine pismeno u koje smeste svoju usmeno
postignutu saglasnost (ugovor). Tada nije re o bilo kojoj formi ugovora, ve o
prostom dokazu da je ugovor sainjen i o njegovim odredbama. Obino, takvo
pismeno se sainjava u najmanje dva primerka, za svaku stranu po jedan, a
pismeno koje sadri zapis o ugovoru stranaka je ravnopravno s drugim dokaznim
sredstvima u eventualnom sporu. To znai da i ako se pismena unite, ugovor ostaje
na snazi i moe se dokazivati drugim dokaznim sredstvima, npr. svedocima ili, u
krajnjoj liniji, sasluanjem stranaka. Ugovorena forma koja slui samo kao prost
dokaz o postojanju ugovora stvara obavezu za stranke da svom punovano nastalom
(neformalnom) ugovoru daju oblik koji je dogovoren. U sluaju da se to ne uini
krivicom jedne strane, ona e odgovarati za eventualnu tetu koja je iz toga proizala.
Konano, ugovor za ije je zakljuenje ugovorena posebna forma moe biti raskinut,
dopunjen ili na drugi nain izmenjen i neformalnim sporazumom. To je posledica
privatne autonomije stranaka, iste one koja je stvorila ugovorenu formu i koja ima
istu mogunost da i tu formu izmeni ili odbaci.
TUMAENjE UGOVORA
Izraeno na najoptiji nain, tumaenje ugovora je istraivanje smisla i
domaaja njegovih odredaba. U stvari, tumaenje ugovora je objanjavanje sadrine
obligacije koju je on stvorio. Sadrina obligacije se sastoji iz
356
njenog predmeta i kauze, to znai da pravilno objasniti predmet i kauzu ugovorne

obligacije ne znai nita drugo do pravilno protumaiti sam ugovor. Ali to nije
jednostavan i formalistiki proces, on, naprotiv, podrazumeva strunost, strpljenje,
vrednovanje i prosuivanje.
U nauci su istaknuta dva prilaza u vezi s tumaenjem: subjektivan, esto
nazivan i klasian, i objektivan.
Subjektivni pristup insistira na istraivanju unutranje volje, namere utovaraa.
Uostalom, unutranja volja stranaka je i bila kreaciona sila koja je stvorila ugovor i
njegovo obavezujue dejstvo. Ugovarai su ti koji su stvorili sadrinu ugovora, tako da
njihova obeanja i ne mogu biti izvan granica njmhove volje. Ovo je vrsti stav
pristalica teorije autonomije volje, koja je bila vladajua od XVII do kraja XIX veka,
ne samo u Evropi ve i u sistemu common law. Otuda i stariji evropski graanski
zakonici posebno insistiraju na istraivanju namere ugovaraa, umesto da se dre
doslovnog znaenja u ugovoru upotrebljenih izraza, odnosno bez obzira na netane
izraze ili nazive koje su stranke upotrebile u zabludi ili u cilju prikrivanja prave
prirode ugovora.1109 U stvari, i u subjektivnom pristupu, izuzimajui njegov ekstremni
vid koji odbacujui izjavu volje insistira na unutranjoj (neizjavljenoj) volji,1110 ima
neeg objektivnog. Ugovor, naime, nije mehaniki spoj dve odvojene volje. Te su se
volje poele pribliavati ve samim inom pregovora, zatim ponude, da bi, na kraju,
bile spojene kauzalnom vezom, aktom prihvatanja ponude. U tom zavrnom aktu
kreacije ugovora ima neeg objektivnog, jer su dve posebne volje sada stvorile neto
to je razliito od obe, a to, oigledno, mora biti neto objektivno. Stvorena je naime
obligacija, realna injenica, izvor prava. Sve to pod pretpostavkom da je takva
obligacija mogua i doputena, jer u suprotnom, nema potrebe za tumaenjem. Ako
su se volje, odnosno namere strana razile, ako su bile u zabludiprepreci, ili u bitnoj
zabludi koja je dovela do ponitenja ugovora, otpala je potreba tumaenja ugovora. U
tom smislu, volje strana su protumaene samo toliko da se shvati da ugovor nije ni
nastao, jer su volje stranaka ostale razdvojene, meu njima nema kauzalnosti.
Objektivni pristup u ovoj materiji, u stvari, nije suprotnost subjektivnom, kako
bi se to prima facie moglo zakljuiti. isto objektivni metod u tumaenju voljnih
akata gotovo da nije zamisliv. Objektivni pristup je graen uporedo sa opravdanim
kritikama koje su upuivane teoriji autonomije volje
Knjga dru Ugovori
357
i preko nje tzv. klasinom pristupu tumaenju, to je dovelo do sistemskih korekcija

mnogih teorijskih stavova i zakonodavnih reenja koji su se zasnivali na istoj
autonomiji volje, zbog ega je danas ak i sam naziv izmenjen (privatna autonomija).
Prema njegovoj stvarnoj sadrini, objektivni pristup bi se pre mogao nazvati
subjektivnoobjektivni nego objektivni, ali se potonji naziv u nauci ve uobiajio. Prvi
zakonik koji je odstupio od subjektivnog pristupa unosei objektivne korektive, koji
proistiu iz naela savesnosti i potenja, bio je nemaki Graanski zakonik,
predviajui da prilikom tumaenja izjave treba istraiti stvarnu volju ugovornih
strana, ali da se ugovori tumae prema zahtevu potenja, i to s obzirom na ustaljena
pravila prometa. To je izazvalo ak i formalne izmene u nekim starijim zakonicima,
koji se i u tumaenju okreu ka naelu savesnosti i potenja. Isti smisao imaju i dva
pravila tumaenja ugovora, pored onog osnovnog da se uzimaju u obzir sve okolnosti
sluaja, koja primenjuju sudovi u sistemu common law, a to je pravilo contra
proferentem, odnosno pravilo da jezike nedoumice tumae protiv one strane koja
izvlai korist iz obligacije, i pravilo razumnog tumaenja", tj. da se ugovori generalno
tumae tako da se uine razumnim.
To je opredeljenje i naeg prava, jer Zakon predvia da se pri tumaenju spornih
odredaba ugovora ne treba drati doslovnog znaenja upotrebljenih izraza, ve treba
istraivati zajedniku nameru ugovaraa i odredbu razumeti kako to odgovara
naelima obligacionog prava utvrenim u samom zakonu.
U izvesnom smislu, odredba Zakona o obligacionim odnosima koja ureuje
opta pravila tumaenja ugovora sadri dvostruku objektivnost. S jedne strane, ona se
ogleda u zajednikoj nameri ugovaraa, a s druge, u primeni zakonskih
358
naela. Na taj nain Zakon se u najveoj moguoj meri pribliio objektivnom

pristupu tumaenja ugovora.
1) Zajednika namera. Namera pojedinca je psiholoka kategorija,
stvar unutranje volje. Izjavljena volja je stepenik ka objektivnom, ali ako je
nedovoljno precizna, moe biti predmet razliitih tumaenja, a nesaglasnost
unutranje i izjavljene volje, kao to smo videli, moe razliito delovati na
opstanak ugovorne obligacije. Ipak, kada je re o spoju dve izjavljene volje u
jedinstvenu nameru, kada se dva kauzalna obeanja spoje u jedinstvenu kauzu, su
bjektivno postaje objektivno, i kao takvo podobno da razuman i interesom
neoptereen tuma moe da otkrije njen pravi smisao, njeno stvarno znaenje.
Zajednika namera obitava u kauzi ugovora, odnosno ugovorom stvorene obliga
cije, a svima vidljiv pojavni oblik preko koga se izraava i sama kauza jeste
predmet takve obligacije (predaja odreene stvari, izrada odreenih predme
ta, dranje predavanja ili koncerta, uzdravanje od podizanja kue vie od
dva sprata i sl.). Drugim reima, zajednika namera stranaka je predmet tuma
enja, za sluaj spora, a to znai sadrina ugovorne obligacije, dakle, ono na
ta su se obavezali ugovarai (predmet) i ono zbog ega su to uinili (kauza).
Predmet je vidljiv, posebno preko objekta, on i laiku svedoi o delu sadrine
obligacije, a kauza je onaj prima facie nevidljivi deo sadrine, ali sastavni i
imanentni deo razumne izjave volje, te ako sudija ne poznaje kauzu, on na osnovu
obligacije ne moe da presudi. I zaista, obeanje predaje odreenog predme
ta drugom ugovarau u svojinu moe biti i razmena, i kupoprodaja, i poklon,
i ustupanje, i raspodela imovine za ivota, i ugovor o doivotnom izdrava
nju, i poravnanje..., jer ako znamo t a je inidba, ali ne znamo z a t o je i
nidba, nemamo drugu taku orijentacije kako bismo mogli da odredimo pravu
koja e nas odvesti u sredite prave sadrine ugovorne obligacije. U spoju
predmeta i kauze mi saznajemo punu sadrinu obligacije, njen smisao i doma
aj, da li je mogua i doputena. To znai da u nekim situacijama transformi
emo unutranju volju u pretpostavljenu volju. A upravo su to pretpostavke
i posledice tumaenja ugovora.
2) Primena zakonskih naela daje tumaenju jo objektivniji oslonac u
istraivanju zajednike namere ugovaraa. Ta zajednika namera proputa se
Knjga druga Ugovori______________________________________________________________359
kroz prizmu: privatne autonomije (autonomija volje i njena ogranienja);

ravnopravnosti ugovaraa; savesnosti i potenja; zabrane zloupotrebe prava; zabrane
korienja monopolskog poloaja; ekvivalentnosti prestacija; zabrane prouzrokovanja
tete; dunosti ispunjavanja ugovorom stvorene obligacije; postupanja u izvravanju
obaveza sa odreenim stepenom panje; mirnog reavanja sporova; dispozitivnog
karaktera zakonskih odredaba; primene dobrih obiaja; postupanja pravnih lica u
skladu sa svojim optim aktima. Tako e, npr. teretni ugovor biti tumaen preko
kauze ugovora imajui posebno na umu naelo jednakosti davanja, ravnopravnosti
stranaka, savesnosti i potenja...
Kada je re o optim pravilima tumaenja ugovora, treba uvek imati na umu
nunost primene optih pravila tumaenja ugovora, naroito:
a) Ugovor se tumai uvek u svojoj celini, sistematski i prema kontekstu,
odnosno okolnostima sluaja. Otuda se i svaka odredba ugovora tumai prema
celini, a ne izdvojeno. To praktino znai da ako je, npr. ugovor sainjen
u pisanom obliku, prvo se treba proitati kao celina, pa tek onda poi od
prve odredbe i tumaiti je pomou svih ostalih, i tako redom sve do kraja
teksta. Pored toga, kontekst pregovora, ponude i prihvata, uzajamna prepiska
stranaka, ponaanje pre i naroito posle zakljuenja ugovora, veoma su znaaj
ni elementi za shvatanje ugovornih odredaba. Ugovor je jedna racionalna i
smislena celina koju su kreirale dve strane, sa odreenim ciljem. Upoznati
i objasniti taj cilj, dakle, kauzu ugovorne obligacije, najvaniji je i ujedno
najtei zadatak tumaenja. Ovaj segment tumaenja podrazumeva i pravnu kvali
fikaciju ugovora, odnosno odreivanje njegove vrste i mesta u optoj podeli
ugovora (npr. da li je teretan ili dobroin, da li je razmena ili kupoprodaja,
da li je intuitu personae ili ne itd.;
b) Pri tumaenju se mora voditi rauna i o linim svojstvima ugovaraa,
npr. obrazovanje, ua struka i sl., kao i o znaenju rei koje se pridaje u kon
kretnom kontekstu, odnosno u sredini iz koje potiu ugovarai, odnosno
lice koje je formulisalo spornu odredbu (npr. argon);
v) Ugovor treba tumaiti prema obiajima koji vae u mestu njegovog za
kljuenja (npr. ko snosi trokove pretovara), ako okolnosti sluaja ne upuu
ju na to drugo (npr. dva lica iz istog mesta sluajno se nau u sasvim drugoj
sredini i tu zakljue ugovor);
360
g)Ugovor je sainjen sa odreenim ciljem, kauzom i zato ako se utvrdi da je cilj

doputen, ugovorne odredbe treba tako tumaiti, da vode punovanosti ugovora, u
skladu s tim ciljem (benigna interpretatio), a nikako u smislu da je odredba nepunova
na . U skladu s tim , treba paziti i na mogunost konverzije ugovora, jer nitav
ugovor moe ispunjavati uslove za punovanost drugog, ako bi to bilo u skladu sa
ciljem koji su ugovarai imali na umu kada su zakljuivali nitavi ugovor;
d) Cilj ugovora usmerava i znaenje optih izraza koje su ugovarai upo
trebili pri formulisanju sporne odredbe. Drugim reima, takve opte izra
ze treba shvatiti u funkciji kauze ugovora. Ali ako i dalje postoji sumnja da
li opte odredbe ugovora treba tumaiti ire ili ue, valja im pridati ui
smisao i, po mogustvu, to blie animusu stranaka;
) Ako je za neku odredbu dat primer, on se takoe treba povezati s kauzom
ugovora, odnosno njegova primena ne treba da se ogranii samo na tu jednu
odredbuuzkojujedat;
e) U imenovanim ugovorima, ako iz volje stranaka ne proizlazi neto po
sebno, treba primeniti sva opta pravila koja se inae primenjuju u takvom
ugovoru (npr. kupoprodaja sa obronom otplatom cene). Ovo se posebno odnosi
na sluaj kada o nekim pitanjima koja su postala predmet spora nema nikakvih
odredaba u ugovoru. Ukoliko je, pak, re o neimenovanim ugovorima, dopunu
spornih odredaba e izvriti sud, vodei rauna o svim pravilima tumaenja
i svim okolnostima sluaja.
Postoje i posebna pravila, koja i Zakon izdvaja. Tako, kada je re o ugovorima po
pristupu i slinim ugovorima u kojima jedna strana unapred formulie odredbe
ugovora, jasno je da tu postoji faktika neravnopravnost stranaka. U cilju bar
delimine korekcije ovog stanja, Zakon predvma da kada je re o ugovoru koji je
zakljuen prema unapred odtampanom sadraju, ili kad je ugovor bio na drugi nain
pripremljen i predloen od jedne ugovorne strane, nejasne odredbe se tumae u korist
druge strane. Sledee posebno zakonsko pravilo tumaenja proistie iz podele ugovora
na teretne i dobroine: nejasne odredbe u ugovoru bez naknade treba tumaiti u
smislu koji je manje teak za dunika, a u teretnom ugovoru u smislu kojim se
ostvaruje pravian odnos uzajamnih davanja. U stvari, ovo pravilo se podrazumeva ve
iz osnovnih naela Zakona (naelo ekvivalencije prestacija, odnosno jednake vrednosti
davanja).
Knjidruga Ugovori
361
Konano, moguno je da su ugovarai ugovorili tzv. vansudsko tumaenje

ugovora. Mogue je da ugovarai predvide da e u sluaju nesaglasnosti u pogledu
smisla i domaaja ugovornih odredaba, neko trei da tumai ugovor. U takvom
sluaju, ako nije predvieno to drugo, strane ne mogu pokrenuti spor pred sudom ili
drugim nadlenim organom dok prethodno ne pribave tumaenje ugovora, osim
ako tree lice odbije da prui tumaenje. Ali i u sluaju vansudskog tumaenja,
konanu re u tumaenju ugovora mora imati sud.
DEJSTVA UGOVORA
Poto smo utvrdili da postoji punovaan obligacioni ugovor i poto smo
tumaenjem utvrdili njegovu sadrinu, sada se postavlja pitanje njegovog pravnog
dejstva.
Punovani ugovor je stvorio obligaciju i pitanje dejstva ugovora je, u stvari,
pitanje prava i obaveza koje proizvodi jedna takva (ugovorna) obligacija. Iz same
definicije obligacije videli smo da ona deluje izmeu odreenih lica i da proizvodi
odreena prava i obaveze, to znai da se dejstva ugovorne obligacije svode na dva
osnovna pitanja: koja lica su (u)vezana ugovornom obligacijom i koje obaveze
namee jedna takva pravna veza.
LICA IZMEU KOJIH DELUJE UGOVORNA OBLIGACIJA I
OBAVEZE KOJE ONA STVARA
Drevno je pravilo da ugovor deluje izmeu dva lica, dakle, inter partes, to znai da
se svi ostali smatraju treim licima. Trea lica su aliis, a prema njima ugovorna
obligacija niti moe da kodi niti da koristi" neque nocere neque prodesse potest.
Pravilo je, dakle, da to dva uglave treega ne vee". Ovo pravilo prihvata i nae pravo, a
samim tim odreene su i osnovne granice ugovorne obligacije: poto ne obuhvata
trea lica, takva obligacija nije podobna za delovanje na polju apsolutnih prava, to
znai da ugovor, tj. obligacija njime stvorena nema stvarnopravno dejstvo.
362
Ugovorna obligacija svojim dejstvom, dakle, vezuje dve strane, obavezuje

stranke. Kao to je reeno, na jednoj, odnosno drugoj strani (poverilakoj i
dunikoj) moe se nai vie lica, vie stranaka, to ni u kom sluaju ne menja
relativni karakter ugovorne obligacije, jer su svi oni ugovarai, a ne trea lica.
Ugovaraima se smatraju i univerzalni sukcesori samih ugovaraa, jer to proizlazi iz
same sutine i funkcije univerzalne sukcesije u svim savremenim pravima. Pravilo je
dakle da ugovorna obligacija obavezuje i naslednike, osim kada je re o ugovorima
intuitu
personae.
U
stvari,
ak
i
tadaugovornaobligacijavezujeukolikougovornijezakljuenzboglinih osobina i
kvaliteta ostavioca, ve druge ugovorne strane, osim ako iz okolnosti sluaja ne
proizlazi to drugo. I obrnuto, samo ako je kauza ugovora neposredno povezana s
linim osobinama i kvalitetima ostavioca, tj. ako je ugovor intuitu personae
zakljuen zbog ostavioeve linosti, tada se obligacija gasi, jer nije podobna za
nasleivanje. To naravno ne znai da se u sluaju gaenja ugovorne obligacije ugasila i
svaka druga obligacija, jer je mogue da naslednici neto potrauju od ugovaraa koji
je zakljuio ugovor intuitu personae sa ostaviocem, npr. na ime pravno neosnovanog
obogaenja. Zakon o obligacionim odnosima ima i posebne odredbe o dejstvu
ugovora na naslednike (univerzalne sukcesore), kao i o izuzecima od tog pravila.
Konano, mogue je, u skladu s privatnom autonomijom, da je i samim ugovorom
predvien prestanak njime stvorene obligacije u sluaju smrti nekog od ugovaraa.
Pravilo da se obligacija ne moe odnositi i na trea lica trpi, ipak, odreene
izuzetke. Ti izuzeci su sledei: kada je obligaciono pravo upisano u javne knjige
(npr. ugovor o zakupu nepokretnosti upisan u zemljine knjige, ili kada je u javne
knjige upisano ugovorom predvieno pravo otkupa nepokretnosti, ili pravo pree
kupovine); u sluaju paulijanske tube poverilac tui tree lice; u kolektivnim
ugovorima, u radnom pravu, odluka veine obavezuje i ostale; ugovori u korist treih
mogu ii u njihovu korist. Moderno pravo, s obzirom na to da je potreban sigurniji
pravni promet, poznaje sve
Knjta druga Ugovori_______________________________________________________________363
vei broj izuzetaka od drevnog pravila relativnosti obligacije, naroito u korist

treih savesnih lica koja su se oslonila" na tuu" obligaciju i tako zasnovala neko
pravo (teorija poverenja).
U pogledu dejstva ugovorne i zakonske obligacije nema razlike; ugovorna
obligacija deluje prema strankama kao da je za taj (njihov) sluaj donet poseban zakon
pacta sunt servanda. Ugovorna obligacija treba dakle da se potuje isto kao i
zakonska obligacija. U antikim pravima i sve do kraja srednjeg veka ovo pravilo,
uz neke izuzetke, imalo je karakter dogme. Kauzalno obeanje trebalo je da se ispuni po
sveku cenu. To je, u osnovi, i stav iste" teorije autonomije volje. Meutim, ve
rimsko pravo, posebno pretorsko pravo", odnosno ius honorarium, poznaje odreene
izuzetke, a savremena prava, u skladu s procesom socijalizacije, odnosno
moralizacije graanskog prava, stare" izuzetke su proirila, ali i nove uvela
(prekomerno oteenje, promenjene okolnosti, odgovornost za pravne i materijalne
nedostatke, zelenaki ugovori, raskid ugovora zbog neizvrenja i dr.). Jedan od
znaajnih izuzetaka odnosi se i na krug lica koja su povezana ugovornom
obligacijom, odnosno to je pitanje mogunosti ugovornog obuhvatanja treih lica.
Taj problem ima dva aspekta: ugovaranje u korist treeg i obeanje radnje treeg.
UGOVOR U KORIST TREEG LICA

1. Pojam, poreklo i primena
Drevno pravilo da se ne moe ugovarati u korist treeg (alteri stipulari nemo
potest) trpelo je izuzetke jo u rimskom pravu. Posle restriktivnog stava u pogledu
ugovora u korist treih od strane prvih graanskih kodifikacija Codecivila i
austrijskog Graanskog zakonika, naroito posle
364
donoenja nemakog Graanskog zakonika, koji definitivno zauzima pozitivan stav

prema ovoj vrsti ugovora, ugovori u korist treih lica postaju opteprihvaeni.
Ugovor u korist treeg stvara takvu obligaciju gde jedan ugovara (promitent,
obeavalac, odnosno obealac) preuzima obavezu prema drugom ugovarau
(stipulantu, promisaru ili obeajniku) da e izvriti odreenu prestaciju u korist treeg
lica (beneficijara, destinatera ili korisnika). Ugovorom u korist treeg, dakle,
obealac daje obeanje obeajniku da e izvriti prestaciju korisniku. U toj obligaciji
obealac je, naravno, dunik, a obeajnik je poverilac, ali i korisnik je poverilac, jer
ima pravo da neposredno zahteva izvrenje prestacije od obeavaoca. Specifinost
ovog ugovora je upravo u tome to korisnik nije uestvovao u zakljuenju ugovora,
to znai da, po uobiajenoj terminologiji, on ne moe biti ni poverilac ni dunik. I
upravo na ovom primeru se vidi da se teorija obeanja najbolje uklapa u ugovorne
obligacije. Dosledno toj teoriji, poverilac i dunik ugovorne obligacije su, u stvari,
obeajnik i obealac, te ukoliko obealac da obeanje obeajniku da e izvriti
prestaciju korisniku, jasno je da je takvo obeanje dvostruko, to znai da
podrazumeva dva poverioca: obeajnika (stipulanta, promisara) i korisnika
(beneficijara, destinatera). Drugim reima, volja korisnika nije relevantna za
nastanak ugovora u njegovu korist. Razume se, korisnik moe odbiti poverilako
svojstvo, kao to se i svaki drugi poverilac moe, u skladu s privatnom autonomijom,
odrei svoga prava ili ga jednostavno ne vriti, u kom sluaju ostaje primarni
poverilac, odnosno obeajnik (stipulant, promisar). To znai da sama obligacija
zasnovana ugovorom u korist treeg opstaje i u sluaju kada trei odbije za sebe
predvienu korist, to e, praktino, biti veoma retka situacija. Ipak, treba imati na
umu da je obeajnik
Knjta druga Ugovori
365
primarni poverilac, to znai da su njegova prava prema obeavaocu u odreenoj meri

ira u odnosu na prava korisnika, kao sekundarnog poverioca. Dosledno tome,
obeajnik moe izmeniti (npr. umanjiti) ili ak u potpunosti opozvati ugovorenu
korist za treeg, tj. korisnika, ali do trenutka kada trei izjavi da prihvata obeanu mu
prestaciju. Meutim, ako je ugovoreno da e obealac izvriti ono na ta se obvezao u
korist treeg tek posle smrti obeajnika, ovaj (obeajnik) moe sve do trenutka delacije,
pa i u svom zavetanju, da opozove korist koju je ugovorio za treeg, osim ako iz tog
ugovora ili iz okolnosti sluaja ne proizlazi to drugo. Ukoliko je u pitanju obian"
ugovor u korist treeg, dakle kada nije re o odlonom roku vezanom za smrt
obeajnika, prihvatom koristi od strane korisnika, pravo primarnog poverioca
(obeajnika) da izmeni ili opozove ugovorenu korist prestaje. Privatna autonomija
podrazumeva i mogunost razliite sadrine ugovora u korist treeg. U tom smislu,
obealac (promitent) i obeajnik (stipulant) mogu ugovoriti da trei, odnosno
korisnik (beneficijar) ima samo pravo da primi izvrenje, ali ne i da zahteva
izvrenje. U tom sluaju re je o tzv. nesavrenom (nepotpunom) ugovoru u korist
treeg. Takva pravna situacija naziva se i domiciliranje ugovora.
Ugovor u korist treeg ima izvesne slinosti sa zastupanjem, ali postoje i bitne
razlike. Slinost je u tome to i zastupanje i ugovor u korist treeg imaju dejstvo
prema treem. Meutim, pri zastupanju (npr. ugovor o punomostvu) zastupnik
(punomonik) svojim izjavama volje obavezuje drugo, zastupano lice
(vlastodavca). Zastupnik obeava u ime zastupanog, tako da se imovinski efekti
izjava volje zastupnika odnose na imovinu zastupanog. S druge strane, obeajnik je
ugovara sa obeavaocem; oni svojim izjavama volje, svojim obeanjima obavezuju
sebe, odnosno njihova obeanja se odnose na njihovu sopstvenu imovinu. Njihova
kauzalna obeanja mogu imati vrlo razliite razloge obvezivanja, od kupoprodaje pa
do poravnanja. Obeajnik, za razliku od zastupnika, moe da ugovori samo korist za
treeg, to je ujedno i razlog da se trei naziva korisnikom. Prilikom zastupnitva,
zastupnik je, po pravilu, ovlaen da ugovara i obaveze za zastupanog.
U savremenim pravima ugovor u korist treeg ima najiru primenu u oblasti
ivotnog osiguranja, ali moe biti primenjen i u mnogim imenovanim
ili
neimenovanim ugovorima.
366
2. Uslovi punovanosti ugovora u korist treeg

Ugovor u korist treeg je, pre svega, ugovor, a to znai da su nuna najmanje dva
lica, odnosno dve strane, kao i svi opti uslovi za nastanak jednog punovanog
ugovora.
to se tie ugovaraa, te dve strane su obealac, odnosno promitent i
obeajnik, odnosno promisar (stipulant). To znai da je, prema uobiajenoj
terminologiji, promitent dunik, a promisar poverilac. Razlika u odnosu na druge
ugovore jeste to dunik obeava poveriocu da e prestaciju izvriti prema treem
licu, s tim da se ni poverilac ne odrie prava da i sam trai izvrenje ugovorene
prestacije. Dakle, obealac, kao dunik, daje obeanje obeajniku, kao
poveriocu, da e izvriti prestaciju korisniku (beneficijaru).
S druge strane, kada je re o optim uslovima nastanka ugovora, ugovor u korist
treeg takoe podrazumeva postojanje sposobnosti ugovaranja strana ugovornica,
njihovu saglasnost volja uz prisutnu nameru (animus contrahendi), predmet i kauzu
ugovora i, eventualno, zakonom ili ugovorom odreenu formu.
U literaturi se obino navodi da obeajnik (stipulant, promisar) mora imati neki
interes za zakljuenje takvog ugovora, a taj interes je najee imovinski, ali moe biti
i samo moralne prirode. S praktinog stanovita, ovo pitanje je, u stvari, pravno
irelevantno, osim ukoliko su posredi mane volje, te sam obeajnik ne pokrene
postupak za utvrivanje ruljivosti ugovora. Naravno, ukoliko se pod interesom za
zakljuenje ugovora" podrazumeva pitanje kauze, razume se, sudbina ugovora
sadrana je u odgovoru na pitanje da li postoji kauza, odnosno da li je ona mogua i
doputena, ali to je pitanje optih uslova o emu je ve bilo rei.
Iz samog pojma ugovora videli smo da obealac (promitent) preuzima obavezu
prema drugom ugovarau (stipulantu, promisaru, obeajniku) da e izvriti
odreenu prestaciju u korist treeg lica (beneficijara, destinatera, korisnika). To,
logino, znai da korisnik ne moe biti ugovorna strana, odnosno korisnik, kao tree
lice, ne uestvuje u kreiranju i zakljuenju ugovora, ali davanjem svog pristanka
dobija koristi iz tako ugovorene obligacije. Dakle, za nastanak te obligacije nije
neophodna saglasnost korisnika. Za puno dejstvo ugovora u korist treeg dovoljno je i
utanje treeg, jer ono u ovom sluaju znai pristanak. Poto tree lice, odnosno
korisnik nije ugovorna strana, na njega se ne odnosi zahtev za posedovanje poslovne
sposobnosti. Korisnik
Knjga druga Ugovori
367
moe biti i lice lieno poslovne sposobnosti, lice nad kojim je produeno roditeljsko
pravo, maloletnik, ak i zaetak (nasciturus). Naravno, korisnik mora biti odreeno
ili odredivo lice, jer u suprotnom, ugovor izmeu poverioca i dunika moe biti
punovaan, ali to svakako nee biti ugovor u korist treeg.
3. Dejstva ugovora u korist treeg
Dejstvo jednog ugovora lii na dvosmernu du koja predstavlja grafiki prikaz
uzajamnosti odnosa poverioca i dunika, to je najlake uoljivo u
dvostranoobaveznim ugovorima. Meutim, dejstvo ugovora u korist treeg odstupa
od uobiajene slike i odgovara jednakostraninom trouglu, pri emu je svaka stranica
dvosmerna. Iz toga sledi da je obligacija zasnovana ugovorom u korist treeg
specifina po svom dejstvu, jer podrazumeva trostruki pravni odnos, i to izmeu: a)
obeajnika (stipulanta) i obeaoca (promitenta); b) obeajnika (stipulanta) i korisnika
(beneficijara); v) obeaoca (promitenta) i korisnika (beneficijara).
a) Odnos izmeu obeajnika (stipulanta) i obeaoca (promitenta).
To
je klasian obligacioni odnos stvoren ugovorom. Stipulant i promitent su
ugovorne strane povezane kauzalnim obeanjem; njih vezuje uzajamnost
(synallagma). Za njihov odnos je bitna valjana kauza (da postoji, da je moguna i
doputena). Zato se u nemakoj nauci ovaj odnos naziva Deckungsverhaltniss, to se
kod nas uobiajeno prevodi kao odnos pokria ili odnos obezbeenja,
iako je, mislimo, pravo znaenje srazmerno pokrie. Izraz srazmerno pokri
e upravo oslikava uzajamnost, odnosno kauzalnost odnosa koji vlada u ovoj
osnovnoj obligaciji izmeu stipulanta i promitenta. Otuda i pravilo da
ukoliko tree lice, dakle korisnik, odbije da primi izvrenje, to pravo
nepobitno pripada stipulantu. Stipulant to pravo izvlai iz same kauze
ugovora. Ali i obrnuto, jer ako beneficijar prihvati korist, a promitent
mu ispuni ugovorenu prestaciju, pravo stipulanta da zahteva ispunjenje je
ugaeno, jer je ugovor izvren, dakle, kauza ispunjena (sagorela"), to je
dovelo do gaenja obligacije.
b) Odnos izmeu obeajnika (stipulanta) i korisnika (beneficijara).
Izmeu ova dva lica postoji neki prethodni odnos, koji predstavlja objanje
nje motiva stupanja u ugovorni odnos, odnosno stvaranje obligacije izmeu
stipulanta i promitenta. Taj prethodni odnos objanjava motiv stipulanta
da postane promitentov poverilac, pri emu promitent moe imati sasvim
368
drugu vrstu motiva za stupanje u obligacioni odnos prema stipulantu. Drugim reima,
kauzalno obeanje promitenta prema stipulantu moe biti zasnovano na interesu
druge vrste, pa time i motivu druge vrste, u odnosu na motiv koji ima stipulant
prema beneficijaru. To dalje znai da postoji neka prethodna kauza izmeu
stipulanta i beneficijara, koja je razliita u odnosu na kauzu samog ugovora u korist
treeg. to se tie samog ugovora u korist treeg, taj kauzalni odnos izmeu
stipulanta i beneficijara pravno je irelevantan i on predstavlja njihov interni odnos,
koji pak moe biti pravno relevantan sa stanovita nekog drugog izvora obligacija,
npr. beneficijar je prevario stipulanta i priinio mu tetu ili se neosnovano obogatio
na njegov raun. U stvari, pravni odnos izmeu stipulanta i beneficijara moe biti
zasnovan na razliitim vrstama kauze: namirenje duga (causa solvendi); davanje
kredita (causa credendi); davanje poklona (causa donandi); naknada tete; poravnanje i
sl. Taj odnos otkriva visinu vrednosti izvrene promene u imovini stipulanta,
odnosno beneficijara i zato se u nemakoj teoriji naziva valutaverhaultniss. Ta ranija
promena u status quou graanskih subjektivnih prava izmeu stipulanta i beneficijara
jeste razlog zakljuenja ugovora u korist treeg. Kauza tog internog odnosa bila je
pokretaka sila za formiranje kauze ugovora u korist treeg. Dvostruka kauza je
podobna i da dri jedinstvo dva poverioca. Upravo je to sluaj u ugovoru u korist
treeg, jer tu, za razliku od drugih ugovora, zaista postoje paralelno (ne sukcesivno)
dva poverioca, a samo jedan dunik. Sa stanovita ugovora u korist treeg, i stipulant
i beneficijar su poverioci, a promitent je dunik. Ve je napomenuto da je stipulant
(obeajnik) primarni poverilac, te su njegova prava prema obeavaocu (promitentu)
u odreenoj meri ira u odnosu na prava korisnika (beneficijara), kao sekundarnog
poverioca. Otuda stipulant moe izmeniti ili u celini opozvati ugovorenu korist za
treeg (beneficijara), ali do trenutka kada trei izjavi da prihvata (akceptira)
obeanu prestaciju. Ali ako je ugovoreno da e promitent izvriti ono na ta se
obvezao u korist treeg tek posle smrti stipulanta, stipulant moe, budui da je
ugovara, sve do trenutka delacije, pa i u svom zavetanju da opozove korist koju je
ugovorio za treeg, osim ako iz tog ugovora ili iz okolnosti sluaja ne proizlazi to
drugo. Pravo na opoziv je lino pravo stipulanta i nije podobno za nasleivanje, niti
za vrenje od strane poverilaca stipulanta, pod pretpostavkom da neto drugo nije
predvieno samim ugovorom u korist treeg, odnosno stipulantovim zavetanjem.
Naravno, opoziv se moe dati i preko punomonika, ali bi punomoje moralo biti
specijalno.
Knjga dru Uvori
369
v) Odnos obeaoca (promitenta) i korisnika (beneficijara). Beneficijar je, kao

to smo utvrdili, iako u izvesnom smislu sekundarni poverilac, svakako, poverilac
promitenta. Beneficijar se u svom pravu na zahtev prema promitentu koristi
kauzom koja postoji izmeu stipulanta i promitenta, a ne kauzom koju sam ima" u
odnosu sa stipulantom. Sutina odnosa izmeu beneficijara i promitenta zasniva se
na pozajmljenoj" kauzi. Otuda i pravo beneficijara da, iako nije ugovorna strana,
neposredno zahteva ispunjenje prestacije od promitenta, jer je to pravo utemeljeno
kauzalnim odnosom izmeu samih ugovaraa. Upravo zato to se slui
pozajmljenom" a ne svojom" kauzom, pravo beneficijara ogranieno je
sadrinom ugovora i svim njegovim eventualnim modalitetima koje su postavili
stipulant i promitent. Dosledno tome, ako je ugovorom predvieno da stipulant
moe da zahteva ispunjenje vie prestacija, a beneficijar samo jednu, beneficijar se
svojim zahtevom mora ograniiti upravo na tu prestaciju, to je logina posledica
njegovog poloaja kao sekundarnog poverioca, odnosno pozajmljene" kauze.
Posledice injenice pozajmljene" kauze vidljive su i na planu mogunosti isticanja
prigovora koje promitent moe da stavi beneficijaru. Promitent, naime, moe da
stavi beneficijaru sve peremptorne i dilatorne prigovore koje je mogao da stavi i
stipulantu. Taj uzronoposledini odnos koji proizvodi pozajmljena" kauza
najuoljiviji je u prigovoru neispunjenja ugovora (exceptio non adimleti concractus).
Ovaj prigovor je neposredno kauzalne prirode i tie se odnosa stipulanta i promitenta, ali
budui da beneficijar izvlai pravo na zahtev preko njihove kauze, dakle, kauzalnog
odnosa samih ugovaraa, to logino znai da bilo koji oblik odsustva kauze, pa
naravno i neizvrenje prestacije od strane stipulanta promitentu, daje pravo
promitentu da odbije ispunjenje kako prema stipulantu, tako isto (sa istim
osnovom) i prema beneficijaru. To isto, mutadis mutandis, vai i u drugim
prigovorima koje promitent moe istai beneficijaru, npr. prigovor nitavosti
ugovora zbog zabranjenosti predmeta ili kauze, prigovor fizikih nedostataka stvari
(koju je stipulant predao promitentu), prigovor usled evikcije i sl. Beneficijar, dakle,
svoje poverilako pravo zasniva na kauzi samog ugovora (stipulanta i promitenta), a
ne i nekom drugom kauzalnom odnosu navedenih ugovaraa (npr. neki njihov
poseban obligacioni odnos iz naknade tete). Iz toga sledi da promitent ne moe
beneficijaru da istakne one prigovore koje ima iz drugih obligacionih odnosa sa
stipulantom, a koje bi mogao da iskoristi prema samom stipulantu. Ugovorom u
korist treeg se, ipak, izmeu beneficijara i promitenta uspostavlja obligacioni
odnos u kome promitent zauzima poloaj dunika, a beneficijar poloaj poverioca.
To dalje znai da ukoliko dunik postane poverilac svog poverioca, moe se po
ispunjenju zakonskih uslova izvriti prebijanje onoga to potrauje od svog poverioca
sa onim to ovaj potrauje
370
od njega. To ovlauje promitenta da istakne kompenzacioni prigovor prema

beneficijaru iz nekog njihovog (posebnog) obligacionog odnosa. Npr. beneficijar
duguje promitentu 10.000 evra po osnovu ugovora o zajmu, a promitent duguje
beneficijaru 20.000 evra po osnovu ugovora u korist treeg. Ukoliko beneficijar trai
isplatu celokupnog iznosa po osnovu ugovora u korist treeg, promitent moe istai
kompenzacioni prigovor i isplatiti mu 10.000 evra, to se ujedno smatra i kao
ispunjenje dugovane prestacije po osnovu ugovora u korist treeg.
Kao to se da zakljuiti, ugovor u korist treeg je ugovorna obligacija koja je
sloenija u odnosu na druge. Ta sloenost njene strukture proizlazi iz injenice
dvostruke kauze i dvostrukog poverilakog odnosa koji se tu javlja. Pri tom,
sloenosti doprinosi i pozajmljivanje" kauze u odnosima beneficijara, kao
sekundarnog poverioca, i promitenta, a ta transplantacija" se odnosi na kauzalni
odnos stipulanta i promitenta, pri emu se stipulant prema beneficijaru javlja kao
donator". Konano, ugovor u korist treeg pokree i pitanje jedne od bitnih
karakteristika ugovora i obligacije koju on stvara, a to je princip relativnosti, odnosno
princip dejstva inter partes. Sve to, oigledno, pokree niz teorijskih pitanja u vezi sa
pravnom prirodom ove specifine ugovorne obligacije.
4. Pravna priroda ugovora u korist treeg
Sloenost pokrenutih pitanja ugovora u korist treeg uslovila je i razliita
teorijska shvatanja o sutini njegove pravne prirode. Ta shvatanja kreu se u irokom
spektru od polja ugovornih obligacija, preko drugih izvora obligacija, sve do
shvatanja potpune posebnosti prirode obligacije koju stvara ugovor u korist treeg.
Tradicionalno, razlikuju se etiri teorijska pogleda: teorija ponude; teorija
poslovodstva bez naloga (negotiorum gestio); teorija jednostrane izjave volje; teorija
sui generis.
1) Teorija ponude vrsto stoji na stanovitu odbrane principa relativnosti obligacije.
Osnovni problem je to se pojavljuje tree lice, i to u ulozi poverioca, to je u izvesnom
smislu contradictio in adjecto. Prema osnovnom pravilu relativnosti obligacije, tree lice
se ne moe javiti ni u svojstvu dunika, niti u svojstvu poverioca. Taj problem se,
prema ovom shvatanju, razreava tako to posle zakljuenja ugovora izmeu stipulanta
i promitenta, stipulant ini ponudu treem licu da mu svoje pravo iz ugovora s
promitentom jednostavno cedira, prenese. Prihvatanjem te ponude, tree lice postaje
beneficijar, ali to ujedno znai da je nastao jo jedan ugovor, ugovor izmeu stipulanta i
beneficijara. Zato bi se ovo shvatanje moglo oznaiti i kao teorija dva ugovora.
Pozitivna strana ovakvog objanjenja pravne prirode ugovora u korist treeg
jeste to se kree u okviru ugovornih instituta, tj. ugovora kao izvora
Knjga dru Ugovori
371
obligacija. S druge strane, ovo shvatanje nije u stanju da objasni upravo osnovne
specifinosti obligacije koja nastaje ovakvim ugovorom. To je, pre svega, injenica
da tree lice, i bez izjave volje, stie poverilako svojstvo, odnosno neposredno
pravo da zahteva ispunjenje inidbe od dunika (promitenta), a to ne proistie iz
ovog shvatanja. Naprotiv, prema ovoj teoriji, pravo treeg lica nastaje tek
zakljuenjem drugog ugovora (prihvatom ponude koju stipulant ini treem), a to bi
znailo da se smru stipulanta ujedno gasi ponuda koja spada u ovom odnosu u
njegova lina prava, to oigledno ne odgovara realnosti. Poto ova teorija nije
izdrala nalete argumenata svojih kritiara, ona je naputena.
2) Teorija negotiorum gestio vidi stipulanta u ulozi poslovoe bez naloga,
smatrajui da stipulant uzima na sebe zastupanje treeg. Stipulant zastupa
interese treeg kod promitenta, i to bez ovlaenja.
Takvim shvatanjem otklanja se prigovor nunosti postojanja drugog ugovora i
gaenja ponude usled smrti stipulanta. Ali ova teorija, pre svega, naputa horizont
ugovora kao izvora obligacija i okree se drugom izvoru obligacija poslovodstvu
bez naloga, odnosno nezvanom vrenju tuih poslova. Odgovori se, dakle, ne trae
unutar polja gde se pitanja i postavljaju, a to je polje ugovornih obligacija, ve se
odgovor oekuje iz susednog izvora obligacija, to, smatramo, predstavlja sistemsku
greku. Uz to, ova teorija nije u stanju da uskladi objanjenje odreenih pravnih
posledica koje se javljaju prilikom nezvanog vrenja tuih poslova, odnosno ugovora u
korist treeg. Tako, prilikom nezvanog vrenja tuih poslova za gospodara posla se
stvara zakonska obaveza da poslovoi bez naloga naknadi nune trokove, to se u
ugovorima u korist treeg nikada ne dogaa, jer je beneficijar uvek i samo poverilac,
nikada dunik. U poslovodstvu bez naloga nije mogue opozivanje uinjenog, a u
ugovorima u korist treeg lica stipulant moe opozvati ugovorenu prestaciju u korist
treeg sve do pozitivnog izjanjenja treeg. Uz to, ovo shvatanje svodi stipulanta, kao
primarnog poverioca u ugovoru u korist treeg, na rang nezvanog vrioca tuih
poslova, ime negira sutinu odnosa izmeu stipulanta i beneficijara, a ona je
najee zasnovana na nekom prethodnom ugovornom odnosu. Na taj nain se i
kauza tog odnosa premeta s terena volje na teren obligacija koje nisu zasnovane na
saglasnosti volja. Konano, ni ova teorija ne uspeva da prui ubedljiv i konzistentan
odgovor na pitanje: odakle potie beneficijarovo poverilako svojstvo, odnosno
njegovo pravo da zahteva ispunjenje prestacije odmah po zakljuenju ugovora izmeu
stipulanta i promitenta?
3) Teorija jednostrane izjave volje polazi od toga da se ugovor u korist
treeg zasniva na jednostranom obvezivanju, odnosno na jednostranoj izjavi
372
volje kao posebnom izvoru obligacija. U stvari, prema ovom shvatanju, ugovor u
korist treeg podrazumeva dva izvora obligacija, jedan je ugovor, a drugi
jednostrana izjava volje. Stipulant i promitent zakljuuju ugovor, posle ega sledi
jednostrana izjava volje promitenta da e izvriti prestaciju u korist beneficijara,
ime se zaokruuju svi elementi koji su nuni za nastanak i dejstvo ugovora u korist
treeg. Na taj nain se, prema shvatanjima branilaca ove teorije, teorijski povezuju
pravni odnosi naroito izmeu stipulanta i promitenta, i izmeu promitenta i
beneficijara.
I ovoj teoriji se moe staviti isti naelan prigovor kao i prethodnoj, jer se
odgovori ne trae unutar ugovornog polja, gde se, uostalom, pitanja i postavljaju, ve
se odgovor oekuje iz drugog izvora obligacija. To je uslovilo i nemogunost
odgovora na osnovno pitanje, a to je da sam ugovor stvara neposredno pravo treeg
lica da zahteva ispunjenje prestacije iz ugovora u kome nije uestvovalo. Uz to, ova
teorija nije u stanju da prui zadovoljavajui odgovor na pitanje: kako je mogu
opoziv ugovorene prestacije od stipulanta kada se promitent obvezao prema
beneficijaru putem jednostrane izjave volje?
4) Teorija sui generis zauzima stanovite da ugovor u korist treeg ne treba da
bude objanjen pomou drugih, ve postojeih ustanova i kategorija. Taj ugovor
treba shvatiti kao ugovor posebne vrste, odnosno kao ugovor koji je potpuno
samostalan, s pravom" na posebno mesto u objanjenju njegove pravne prirode.
Istie se da je pravo beneficijara neposredno i da proizlazi iz samog ugovora izmeu
stipulanta i promitenta, a to nije mogla da objasni nijedna druga teorija. Za nastanak
poverilakog svojstva beneficijara nije potreban neki poseban akt, tako da je u pitanju
jedan pravni odnos sui generis.
5. Zakljuak
Nama se ini da nijedna od navedenih teorija nije u stanju da objasni specifine
pravne odnose koji se javljajuu obligaciji koja nastaje na osnovu ugovora u korist
treeg lica. Iz analize dejstva ove obligacije zakljuili smo da se odgovor na otvorena
pitanja koja proizlaze iz ugovora u korist treeg lica mora traiti na planu kauzalnog
obeanja, odnosno same kauze.
Iz odnosa izmeu stipulanta i promitenta videli smo da su ugovorne strane
povezane kauzalnim obeanjem, odnosno da njih vezuje uzajamnost koju garantuje
kauza ugovora; za njihov odnos je bitna valjana kauza. U nemakoj teoriji se za taj
odnos koristi izraz srazmerno pokrie. Taj izraz podrazumeva uzajamnost, odnosno
kauzalnost odnosa koji vlada u pravnim odnosima izmeu
Knjga druga Ugovori
373
stipulanta i promitenta. Otuda i pravilo da ukoliko tree lice, tj. korisnik, odbije da
primi izvrenje, to pravo nepobitno pripada stipulantu, jer stipulant to pravo izvlai iz
same kauze ugovora. I vice versa, ako beneficijar prihvati korist, a promitent mu
ispuni ugovorenu prestaciju, pravo stipulanta da zahteva ispunjenje se gasi ugovor je
izvren, dakle, kauza ispunjena, to je dovelo do gaenja obligacije.
Odnos izmeu stipulanta i beneficijara predstavlja objanjenje razloga za
stvaranje obligacije na osnovu ugovora u korist treeg. Taj odnos ukazuje da postoji
neka prethodna kauza izmeu stipulanta i beneficijara, koja je razliita u odnosu na
kauzu samog ugovora u korist treeg lica. Sa stanovita samog ugovora u korist
treeg lica, taj kauzalni odnos izmeu stipulanta i beneficijara je pravno irelevantan,
jer on predstavlja njihov interni odnos. Taj interni odnos moe biti pravno
relevantan sa stanovita nekog drugog izvora obligacija, odnosno moe biti
zasnovan na razliitim vrstama kauze:causa solvendi;causa credendi;causa
donandi; naknada tete; poslovodstvo bez naloga, poravnanje i sl. Kauza internog
odnosa bila je inicijator stvaranja kauze ugovora u korist treeg. To, naravno, znai
da postoje dve kauze. Dvostruka kauza omoguava i dva poverioca (stipulanta i
beneficijara), i to je specifikum ugovora u korist treeg: za razliku od drugih
ugovora, tu postoje istovremeno dva poverioca i jedan dunik. Stipulant je
primarni poverilac i njegova su prava prema promitentu ira u odnosu na prava
beneficijara, kao sekundarnog poverioca. Stipulant moe, naime, da izmeni ili u
celini da opozove ugovorenu korist za treeg, tj. beneficijara. Opoziv je mogu do
trenutka prihvata obeane prestacije od beneficijara. Ali ako je ugovoreno da e
promitent izvriti ono na ta se obvezao u korist treeg tek posle smrti stipulanta,
stipulant moe kao ugovorna strana, odnosno primarni poverilac, sve do svoje
smrti, pa i u svom zavetanju da opozove korist koju je ugovorio za treeg, osim
ako iz tog ugovora ili iz okolnosti sluaja ne proizlazi neto drugo.
Odnos promitenta i beneficijara ukazuje da je beneficijar sekundarni poverilac
promitenta. Zanimljivo je da se, u stvari, beneficijar koristi kauzom koja postoji
izmeu stipulanta i promitenta, a ne kauzom koja postoji izmeu njega i stipulanta.
To dalje znai da se pravni odnos izmeu beneficijara i promitenta zasniva na
pozajmljenoj" kauzi. Otuda i pravo beneficijara da, iako nije ugovorna strana,
neposredno zahteva ispunjenje prestacije od promitenta. Zato to se slui
pozajmljenom" a ne svojom" kauzom, pravo beneficijara je ogranieno sadrinom
ugovora u korist treeg lica. Ako je, npr. ugovorom predvieno da stipulant moe da
zahteva ispunjenje vie prestacija, a beneficijar samo jednu, beneficijar se u tom
sluaju svojim zahtevom mora ograniiti upravo na tu prestaciju, to je logina
posledica njegovog poloaja kao sekundarnog poverioca i posredne, pozajmljene"
kauze. Posledice posredne kauze vidljive su i na planu mogunosti isticanja
prigovora koje pro
374
mitent moe da stavi beneficijaru. Promitent, naime, moe da stavi beneficijaru sve
peremptorne i dilatorne prigovore koje je mogao da stavi i stipulantu. Taj
uzronoposledini odnos koji proizvodi posredna kauza najuoljiviji je u tipino
kauzalnom prigovoru neispunjenja ugovora (exceptio non adimleti contractus), ali
to vai i u drugim prigovorima koje promitent moe istai beneficijaru, npr. prigovor
nitavosti ugovora zbog zabranjenosti predmeta ili kauze, prigovor fizikih
nedostataka stvari (koju je stipulant predao promitentu), prigovor usled evikcije i sl.
Beneficijar svoje poverilako svojstvo zasniva na kauzi ugovora u korist treeg
lica, koji je zakljuen izmeu stipulanta i promitenta, a ne na nekom drugom
kauzalnom odnosu ugovaraa, to znai da promitent ne moe beneficijaru istai
one prigovore koje ima iz drugih obligacionih odnosa sa stipulantom, a koje bi
mogao da iskoristi prema samom stipulantu.
Na osnovu izloenog moe se zakljuiti da je teorija koja objanjava prirodu
ugovornih obligacija preko kauzalnog obeanja najuklopljivija i u materiji utovora u
korist treih lica, jer kauzalnost odnosa koji se tu javljaju, odnosno da se figurativno
izrazimo, koji se javljaju u jednakostraninom trouglu gde svaka stranica
podrazumeva uzajamnost, omoguava analitiko objanjenje svih specifinih pitanja
koje podrazumeva obligacija nastala ugovorom u korist treih lica.
OBEANjE RADNjE TREEG LICA
Ugovori na teret treih lica nisu bili doputeni ni u minulim vremenima, niti
danas. Suprotno reenje bi znailo negiranje dva osnovna principa ugovornog prava:
privatne autonomije i kauzalnosti obeanja. Nametnuti nekom obavezu bez
njegovog pristanka bilo bi isto kao i priznanje dejstva takvog ugovora" kojim
dunik prihvata obaveze pod dejstvom prinude. S druge strane, ugovor je sadejstvo
dva kauzalna obeanja koja se stapaju u jedinstvenu kauzu. Ako bi se treem, koji
uopte nije uestvovao u ugovoru, dakle, nije dao nikakvo obeanje, nametnula kakva
obaveza, onda jednostavno ne postoji kauzalna veza izmeu poverioca" i takvog
dunika" (treeg lica).
Problem mogunosti obuhvatanja treih lica putem ugovorne obligacije, budui
da se takvom obligacijom ne mogu nametati obaveze treim licima, ima jo jedan vid,
a to je obeanje radnje treeg.
Knjga druga Ugovori
375
Pojam
Ukoliko neko lice da obeanje drugom da e trei izvriti kakvu prestaciju u
njegovu korist, dakle u korist drugog, time se stvara obligacija ija priroda, u smislu
obligacije cilja ili sredstva, neposredno zavisi od sadrine obeanja. Takav ugovor,
odnosno tako nastala obligacija, naravno, vezuje samo ugovarae, ne i treeg; ona
obavezuje ugovornu stranu koja je dala obeanje (obeavaoca) da preduzme sva
razumna, svrsishodna i, razume se, doputena injenja koja bi, u konkretnim
okolnostima, trebalo da dovedu do realizacije obeanja, odnosno do dobrovoljnog
izvrenja radnje od treeg lica. Ukoliko trei ne izvri radnju koju je obeavalac
ugovorio s drugom ugovornom stranom, postavlja se pitanje: da li je obeavalac
odrao obeanje ili ne? Odgovor na to pitanje zavisi od pitanja: kakvo je obeanje u
konkretnom sluaju dato? Jer obeavalac moe da obea prestaciju treeg bez neke
ograde, ili uz ogradu da e se samo zauzeti kod treeg da se ovaj obavee na neko
injenje ili neinjenje. U skladu s tim, mogune su dve pravne situacije: 1) Ako je
obeanje uinjeno bez ikakve ograde, to je obligacija cilja i ukoliko cilj nije ostvaren,
odnosno ukoliko trei nije izvrio od (obeavaoca) obeanu prestaciju, jasno je da
obeavalac nije ispunio obeanje, to vodi njegovoj odgovornosti za priinjenu tetu
svome saugovarau. Npr. obeavalac ugovori da e trei (brodar) izvriti hitan
prevoz kvarljive robe, to ovaj ne prihvati zbog ranije ugovorenih obaveza, zbog
ega deo robe propadne. 2) Ako je obeavalac svome saugovarau obeao iskljuivo
zauzimanje kod treeg kako bi ovaj poslednji ispunio neku prestaciju, re je o
obligaciji sredstva, ali i tada su mogune dve pravne situacije: a) ukoliko je obeavalac
uinio sve to je razumno i primereno u konkretnom sluaju kako bi ubedio treeg da
izvri prestaciju, obeanje je ispunio, tj. izvrio je svoju ugovornu obavezu; b) ukoliko
nije uspeo da privoli treeg, ali nije uinio potrebno zalaganje, znai da nije ispunio
obeanje, tj. nije ispunio ugovornu obavezu, to povlai ugovornu odgovornost
obeavalac e odgovarati za tetu koju zbog toga trpi njegov saugovara.
Odgovornost obaavaoca e, dakle, zavisiti od tumaenja ugovora, pri emu je
pitanje kauze, naravno, nezaobilazno. Zato su se ugovarai obavezali: da bi se
postigao dati cilj ili su, pak, u svoj ugovor uneli i daak aleatornosti u pogledu ishoda,
time to e se obeavalac samo zauzeti kod treeg da bi ga ubedio u izvrenje
prestacije? Konano, i ako je u pitanju samo" obligacija sredstva, pitanje je da li je in
concreto obeavalac zaista uinio odgovarajue zalaganje? To je questo facti, koje e u
sluaju spora ceniti sud i, u zavisnosti od okolnosti sluaja, moe dosuditi naknadu
priinjene tete zbog neispunjenja ugovora, gde bi se obeavalac pojavio uulozi
dunika, a njegovo saugovara u ulozi poverioca.
376
Zakon predvia da obeanje uinjeno drugom da e trei neto uiniti ili

propustiti, treeg ne obavezuje, a obeavalac odgovara za tetu koju bi drugi
pretrpeo zbog toga to trei nee da se obavee ili da izvri, ili propusti odreenu
radnju, s tim da obeavalac nee odgovarati ako je drugom obeao da e se samo
zauzeti kod treeg da se ovaj obavee da neto uini ili propusti, a u tome nije uspeo
i pored sveg potrebnog zalaganja.
POSEBNA DEJSTVA TERETNIH UGOVORA
Prilikom analize pravne prirode ugovornih obligacija objanjeno je
obavezujue dejstvo ugovora. U procesu stvaranja ugovora obe strane su usaglasile
svoje interese i izjavama volje utvrdile svoja prava i obaveze, te na taj nain uredile
svoje konkretne odnose, isto kao to zakon ureuje apstraktne odnose izmeu
pravnih subjekata. Ugovarai su, izrazimo to slikovito, doneli poseban zakon s
dejstvom inter partes , dakle lex contractus koji vai za njih, i zato moraju potovati
svoje obaveze, odnosno prava suprotne strane: utovori se moraju potovati pacta
sunt servanda. To pravilo, dakle, proistie iz kauzalnog obeanja obeju strana, kroz
ponudu i njen prihvat, odnosno kroz kauzalnu uvezanost obeanja obeju strana, koje
je zakljuenjem ugovora postalo nov pravni kvalitet, samostalni izvor obligacija.
Kauzalnost obeanja je u teretnim ugovorima posebno istaknuta. Tu je drevni
princip do ut des, odnosno uzajamnost obeanja (injenja ili neinjenja) merljiva kako
kvalitativno, tako i kvantitativno. Teretni ugovori podrazumevaju dvostranu
obaveznost, njihova kauza jednostavno podrazumeva odreeni stepen uzajamnosti
ak i kada ona nije posebno ugovorena, odnosno u ugovoru precizirana. Mogue je da
se stranke, u okviru svoje privatne autonomije, sporazumeju da e se na njihov
obligacioni odnos primeniti suena ili proirena pravila o dejstvima ugovora u odnosu
na zakonska pravila, a pod odreenim uslovima ak mogu i iskljuiti njihovu primenu.
Ukoliko, pak, ne ugovore to drugo, na njihov odnos e se primeniti dispozitivna
zakonska pravila.
Teretni ugovori se, drugim reima, zasnivaju na potovanju naela ekvivalentnosti
prestacija, a to naelo se titi posebnim pravnim instrumentima. Tih instrumenata ima
nekoliko. Prva grupa ima zajedniki naziv: odgovornost za nedostatke, odnosno obaveza
zatite, jer titi uzajamnost davanja u samom kvalitetu. Ta obaveza zatite se manifestuje
u dvostrukoj odgovornosti za: 1. pravne i 2. faktike (fizike) nedostatke. Drugu grupu
instrumenata objedinjava zatita ekvivalentnosti prestacija u pogledu kvantiteta
uzajamnih davanja, a tu spadaju: 1. prekomerno oteenje; 2. promenjene okolnosti i 3.
zelenaki ugovori.
Knjga druga Ugovori

377
ODGOVORNOST ZA PRAVNE NEDOSTATKE

Jo je u rimskom pravu, i to u Zakonu XII tablica, postojala obaveza prodavca
da kupcu obezbedi mirnu dravinu stvari (preastare rem; possessionem tradere; vacuam
possessionem tradere). To je, pored ostalog, podrazumevalo i ponaanje prodavca
posle predaje stvari, koje je upereno na ostvarenje mirne dravine kupca sve do
isteka vremena za odraj. Ako, naime, tree lice ima pravne aspiracije prema kupcu u
pogledu pribavljene stvari, a to znai da trei podnese tubu ili posesorni interdikt
protiv kupca i ospori mu dravinu ili upotrebu stvari koja je bila predviena
ugovorom o prodaji, kupac e pozvati prodavca (litem denunciare) da se umea u
spor na njegovoj strani. Ako, meutim, i pored toga, kupac (i prodavac) izgubi spor,
ako bude pobeen u sporu, prodavac je odgovoran kupcu za taj pravni nedostatak,
odnosno za evikciju i duan je da kupcu izvri povraaj dvostruko uveane cene
(duplum). Klasini pravnici su proirili ovo pravilo na sve sluajeve kupoprodaje,
tako da se pretpostavljalo, ak i kad to nije ugovoreno, da postoji odredba o
stipulatio duplae. To se pravilo zadralo u Justinijanovom pravu samo za skupocene
stvari i robove.
Kauza teretnih ugovora podrazumeva obeanje prenosa odreenog prava, kao
i obeanje faktikog prenosa dravine objekta ugovorne obligacije. Drugim reima,
prenosilac treba da odri dvostruko obeanje: prenos odreenog prava i mirnu i
korisnu dravinu datog objekta obligacije. Prenosilac svojim kauzalnim obeanjem
garantuje da je sadrina predmetne obligacije upravo onakva kako je to odreeno pri
zakljuenju datog teretnog ugovora.
1. Evikcija
Evikcija je pravno uznemiravanje pribavioca kojim neko lice istie svoje pravo
na stvari koje je postojalo pre pribavioevog sticanja, a za koje pravo, pri zakljuenju
ugovora s naknadom, pribavilac nije znao, odnosno nije dao svoj pristanak na
takvo ogranienje. Prenosilac, dakle, odgovara za pravne nedostatke ispunjenja, to
znai da je duan da titi pribavioca od prava i zahteva treih lica kojima bi njegovo
pravo bilo iskljueno ili sueno.
U stvari, pravno uznemiravanje mogao bi da vri i sam prenosilac, pa se
zatita od evikcije, u takvom sluaju, sastoji u dunosti prenosioca da
378
se uzdri (neinjenje) od takvih akata, jer e u suprotnom snositi posledice zbog

povrede obligacije neinjenja. Evikcija se najee sastoji iz posesornog zahteva
treeg prema pribaviocu, kojim on zahteva delimino ili potpuno oduzimanje
dravine stvari od pribavioca. Evikcija e ak postojati i ako pribavilac nije morao
da preda stvar u dravinu treeg, ali zato to ju je zadrao po nekom drugom
osnovu, npr. usled konfuzije, jer je postao univerzalni sukcesor tuioca.
Uznemiravanje koje se ne zasniva na odreenom pravu, tj. faktiko
uznemiravanje ne spada u krug sluajeva koji pokriva institut evikcije. Faktiko
uznemiravanje (npr. protivpravno oduzimanje stvari, neovlaen prolazak kroz
nepokretnost) najefikasnije se moe zatititi posesornim (dravinskim) tubama,
to, naravno, ne iskljuuje i drugu vrstu zatite, i to od samozatite do svojinske
zatite putem reivindikacione tube.
Uznemiravanje se, dakle, mora zasnivati na nekom pravu, pa se postavlja
pitanje pravne prirode tog prava, odnosno da li je re o relativnom ili apsolutnom
pravu, ili pak o obe vrste prava? Pravni nedostatak mora bi ti takav da postoji
osnovana opasnost da pribavilac bude lien dravine stvari bilo u celini, bilo
delimino, trajno ili privremeno. Liavanje dravine stvari lica koje ima dravinu
(pribavilac), a koje nije praeno mogunou dravinske zatite, moe znaiti
samo jedno: protivnik pribavioca ima neko apsolutno pravo. U takvom sukobu
apsolutnog i relativnog prava pobedie apsolutno pravo, odnosno titular relativnog
prava, sticalac, bie pobeen (evinciran) u sporu, a to je polje primene
odgovornosti za pravne nedostatke, odnosno odgovornosti za evikciju. Iz toga
dalje sledi da je prenosilac na pribavioca preneo" vie prava nego to je sam
imao, a kao to je poznato, nemo plus iuris ad alium transfere potest quam ipse
habet. Dakle, prenosilac je raspolagao tuim pravom, u celini ili delimino, i sada
se taj titular prava javlja istiui svoje apsolutno pravo protiv relativnog prava
sticaoca. To apsolutno pravo je, po pravilu, stvarno pravo, npr. pravo svojine,
hipoteka, slubenost. Ipak, to pravo moe biti i pravo koje je po svojoj prirodi
relativno, ali je usled upisa u javne knjige dobilo apsolutni karakter: sluaj kada je
ugovor o zakupu nepokretnosti upisan u zemljine ili druge javne knjige.
1.1. Vrste evikcije
Vrste evikcije nisu odreene prema kriterijumu kvaliteta, ve kvantiteta, odnosno
vrste evikcije su odreene njenim obimom. Evikcija, naime, moe biti potpuna ili
delimina. Vrste evikcije su, ako se uzme u obzir kriterijum da li je tree lice
pokrenulo spor ili nije, sudska i vansudska evikcija.
Knjta druga Ugovori
379
Potpuna evikcija znai da je sticalac izgubio dravinu stvari u punom obimu, u

celini. Potpuna evikcija uvek je vezana za pitanje prava svojine, odnosno uvek je
re o tome da prenosilac datog prava, bez obzira na to da li je prenos bio
translativan ili konstitutivan, nije bio vlasnik stvari. To bi, npr. bio sluaj kada
prenosilac proda sticaocu stvar na kojoj je titular svojine tree lice, pa ono (tree
lice) podnese svojinsku tubu protiv sticaoca i pobedi ga u tom sporu. Do potpune
evikcije najee dolazi u reivindikacionim sporovima, ali to nije bezizuzetno
pravilo. Mogue je, naime, da i sticalac slubenosti bude potpuno evinciran, npr.
posle konstituisanja plodouivanja u korist sticaoca pojavi se pravi vlasnik
nepokretnosti i ospori takav konstitutivan prenos prava.
Delimina evikcija jeste ograniavanje dravine sticaoca na koju on nije pristao
prilikom zakljuenjaugovora s prenosiocem. To bi, npr. bio sluaj kada suvlasnik
proda stvar sticaocu predstavljajui da je on jedini vlasnik, ili kada vlasnik proda
svoju nepokretnost na kojoj odreeno lice ima pravo plodouivanja, stanovanja ili
neku drugu slubenost, a da to sticalac nije znao, odnosno na to nije pristao.
Delimina evikcija e postojati i kada trei pretenduje da lii sticaoca dravine u
celini, ali je sticalac zadri po nekom drugom osnovu, npr. isplati hipotekarnog
poverioca ili zadri stvar putem univerzalne ili singularne sukcesije. Razume se,
evikcije nee biti ako je sticalac pristao na ogranienja koja proistiu iz nekog
apsolutnog prava treeg, npr. pristao je da kupi nepokretnost s teretom, jer je
upravo zato dobio povoljnu cenu. U potpunoj evikciji pristanak sticaoca je, po
prirodi stvari, iskljuen.
Drugi kriterijum podele zavisi od injenice da li je tree lice pokrenulo sudski
spor protiv sticaoca istiui neko svoje pravo prema pribavljenoj stvari i tada je re o
tzv. sudskoj evikciji. Ukoliko je sticalac, pak, saznao za pravo treeg, pri emu trei
nije pokrenuo odgovarajui postupak, posredi je vansudska evikcija. Ova podela
ima znaaja na poetak i duinu trajanja roka u okviru koga sticalac moe zahtevati
zatitu od prenosioca.
1.2. Uslovi odgovornosti
Prenosilac e biti obavezan da sticaocu prui zatitu, odnosno bie odgovoran
samo u sluaju ako se ispune uslovi koji su implicitno sadrani u samom pojmu
evikcije. Ti uslovi odgovornosti prenosioca su sledei: 1) da uznemiravanje sticaoca
nije faktiko, ve pravno; 2) pravni nedostatak mora postojati u trenutku zakljuenja
ugovora; 3) savesnost pribavioca; 4) blagovremeno obavetavanje prenosioca.
380
1) Pravno uznemiravanje. U sluaju faktikog uznemiravanja ne moe biti rei o

evikciji, jer u takvim sluajevima postoje posebne vrste zatite (dravinska,
odnosno posesorna, ali i drugi oblici kao to je vindikacija i sl.). Da bi, dakle,
posredi bila evikcija, uznemiravanje sticaoca se mora zasnivati na vrenju svoga
prava od strane treeg lica, npr. trei istie da je on vlasnik stvari, ili da ima
plodouivanje na stvari, ili pravo stanovanja u predmetnoj kui i sl. Poto na
prenosiocu lei dunost zatite pribavioca, podrazumeva se da ni prenosilac ne sme
da uznemirava pribavioca ni pravno, niti, naravno, faktiki.
Pravilo je da sticalac moe da trpi pravno uznemiravanje na dva naina: putem
tube ili prigovora. Uznemiravanje putem tube dogodie se kada je sticalac u
posedu stvari, a trei pokuava da njegovu dravinu ospori u potpunosti ili
delimino, npr. svojinskom tubom trai predaju stvari, ili konfesornom tubom
zahteva zatitu slubenosti. S druge strane, ako trei dri stvar, a sticalac podigne
tubu kojom trai povraaj stvari, npr. reivindikacijom, pa trei istakne prigovor da
je on pravi vlasnik stvari ili da ima pravo da je zadri po drugom osnovu
(plodouivanje, pravo korienja, pravo stanovanja, pravo zaloge i sl.), onda takoe
postoji odgovornost prenosioca za evikciju. Mogue je ak da trei podigne tubu
protiv sticaoca, ali sticalac zadri stvar po drugom osnovu, npr. sticalac je postao
univerzalni sukcesor pravog vlasnika ili je vlasniku ugovorom o razmeni dao drugu
stvar da bi zadrao spornu i sl., to znai da i tada postoji odgovornost za evikciju.
Ipak, postavlja se pitanje: da li evikciju treba shvatiti jo ire, u smislu da odgovornost
postoji i bez spora u odsustvu kako tube, tako i prigovora.
U rimskom pravu je evikcija podrazumevala sudski spor i gubitak parnice od
strane sticaoca. ak ni stariji graanski zakonici, a ni savremena prava ne postavljaju
kao uslov za evikciju pokretanje sudskog spora. Ipak, i u tom pogledu primeuje se
odreena evolucija. Stariji graanski zakonici, kao to su Code civil i srpski
Graanski zakonik, pravili su razliku u vezi s evikcijom izmeu kupca koji je platio
cenu i kupca koji nije platio kupoprodajnu cenu; samo u drugom sluaju kupac nije
morao da isplati cenu dok se ne otkloni opasnost od evikcije. To stanovite je u nauci
izloeno kritici, jer stavlja sticaoce u neravnopravan poloaj samo zbog injenice koja
ne bi smela da bude od pravnog znaaja, a to je trenutak isplate cene. U stvari,
trebalo bi pruiti zatitu svakom kupcu, bez obzira na to da li je platio cenu ili ne.
Smatramo da nije sporno da svakom kupcu treba pruiti zatitu od evikcije, ali
navedeni stav starih zakonika nije neosnovan. Zato bi trebalo uslonjavati pravne
odnose ako je ve u jednom sluaju situacija faktiki pojednostavljena: prenosilac se
obavezao da na pribavioca prenese (sada) sporno pravo,
Knjga dru Ugovori
381
zbog ega pribavilac nije hteo da isplati cenu. U sutini, sporna je kauza ugovora i zato
pribavilac ne mora da izvri svoju obavezu sve dok se pitanje samog osnova
ugovora (kauze) ne uini izvesnim. Pribavilac nije siguran da je izvrenje obaveze
druge strane uopte pravno utemeljeno i zato ima pravo na odlaganje ispunjenja
svoje obaveze, inei time pritisak na prenosioca da se to pre i to efikasnije umea
i uini to bitno pitanje nespornim. Neisplata cene u takvom sluaju igra ulogu
specifine zaloge". Naravno, ukoliko je cena isplaena, doi e do primene
klasine" evikcije. U tom smislu i u tim granicama nismo spremni da kritikujemo
ova stara reenja. Takoe, ne moe biti sporno da sticalac koji osea nesigurnost
svog sticanja zbog pretnje treeg lica da e upotrebiti odreenu tubu, iako je nije
podnelo, moe i sam podneti tubu za utvrenje (makar verbalno) osporavanog prava
na osnovu ugovora s prenosiocem. U stvari, sticalac moe podneti kako pozitivnu,
tako i negativnu tubu za utvrenje.
2) Pravni nedostatak mora postojati u trenutku zakljuenja ugovora. Pravni
nedostatak mora postojati u trenutku zakljuenja ugovora, to znai da se nedostatak
odnosi na pravo prenosioca. U stvari, dublje gledano, nedostatak se odnosi na kauzu.
Obostrano kauzalno obeanje ispunjeno je u celini samo s jedne strane, sa strane
sticaoca. Prenosilac je dao kauzalno obeanje, ali se pokazalo da ga nije ispunio do
kraja. To je stvar objektivne ocene, jer savesnost prenosioca nije relevantna za
njegovu odgovornost za evikciju.1187 To je logina posledica injenice da je pravni
nedostatak morao postojati pre sticanja, odnosno morao je postojati pre samog
prenosa manjkavog prava, a ta manjkavost se ogleda u stvarnom pravu treeg koje
je ovaj imao ve prema prenosiocu. U trenutku prenosa ta pravna mana je prela i na
sticaoca. Otuda i obaveza prenosioca da zatiti onaj obim dravine sticaoca koji je
bio ugovoren, odnosno na koji je pristao sticalac. Pravne pretenzije treih lica koje se
zasnivaju na nekom pravu nastalom posle prenosa odgovarajueg prava na sticaoca
ne spadaju u sferu evikcije.
Iako je (ne)savesnost prenosioca pravno irelevantna u pogledu odgovornosti za
evikciju, ona moe biti relevantna za visinu naknade tete.
Jedno od znaajnih pitanja u ovoj materiji koje neposredno utie na pravni
poloaj sticaoca jeste sledee: da li sticalac moe zahtevati zatitu od evikcije i u
odnosu na prethodnika prenosioca? Moe se, naime, dogoditi da iz nekih razloga,
npr. insolventnosti, nije mogue dobiti zatitu neposredno od prenosioca, a pravni
nedostatak je postojao i u trenutku kada je to pravo
382
sticao sam prenosilac, odnosno kada je prenosilac bio sticalac. Na ovo pitanje treba
dati pozitivan odgovor, jer uzrok pravnog nedostatka potie od prethodnika
prenosioca. Meutim, tu se sada javlja problem naina ostvarenja ove zatite u
odnosu na prethodnika prenosioca, jer postoje dva pravna puta, jedan je posredan, a
drugi neposredan.
Posredni nain proizlazi iz opteg ovlaenja poverioca da vri prava svog
insolventnog dunika.1190 Ipak, ovaj put nije sasvim povoljan za poverioca, (sticaoca),
iz jednostavnog razloga to sve to poverilac postigne svojom aktivnou u pogledu
vrenja prava ulazi u imovinu dunika (prenosioca) i slui za srazmerno namirenje
svih ostalih poverilaca insolventnog dunika. To znai da nijedan poverilac, pa ni
sticalac, ne moe da namiri svoje potraivanje u celini.
Neposredni nain podrazumeva podnoenje zahteva prema prethodniku
prenosioca. Njegova prednost je u tome to direktna tuba obezbeuje da e se svi
njeni pozitivni imovinski efekti odnositi samo na imovinu tuioca, dakle sticaoca.
Pravo na neposrednu tubu zasniva se na pretpostavci da je prenosilac preutno
preneo na sticaoca i sve tube koje postoje povodom stvari koja ini predmet
ugovora, dakle, i tubu za zatitu od evikcije. U stvari, pravo na neposrednu tubu
proizlazi iz uzronosti, s obzirom na to da je kauza imala nedostatke koji se preko
prenosioca proteu na njegovog prethodnika. To je razlog to se sticalac moe
obratiti neposredno prethodniku prenosioca uvek kada se zatita ne moe dobiti od
njega (prenosioca).
3) Savesnost pribavioca. Savesnost pribavioca je takoe bitan uslov za
pokretanje mehanizma zatite od evikcije. Savesnost pribavioca podrazumeva da on
u vreme zakljuenja ugovora nije znao ni mogao znati za pravni nedostatak, niti je
pak pristao na njega, jer u suprotnom pribavilac nee imati pravo na zatitu od
evikcije. Nije znao" za nedostatak ili nije pristao" na njega ima jasno znaenje, ali
nije mogao znati", moe izazvati odreene nedoumice. Nije mogao znati" odnosi
se na odgovarajue upise u javne knjige, jer ako, npr. u zemljinim knjigama stoji
upis prava slubenosti ili je upisan dugoroni zakup i sl., sticalac je mogao znati za
takvo ogranienje, te se kasnije ne bi mogao pozivati na evikciju. No, ukoliko bi
prenosilac
Knjga druga Ugovori
383
tvrdio da nema nikakvog tereta, te se pribavilac osloni na takvu tvrdnju, onda bi,
bez obzira na upis u javne knjige, postojala obaveza zatite, jer je u pitanju prevara
(fraus omnia corrumpit).
Savesnost, odnosno nesavesnost pribavioca moe biti od znaaja za prave
posledice evikcije, u smislu gubitka prava na naknadu tete.
4) Blagovremeno obavetavanje prenosioca. Blagovremeno obavetavanje
prenosioca znai da je sticalac blagovremeno obavestio prenosioca o pravnom
uznemiravanju. Uslov da prenosilac blagovremeno reaguje, jeste da i sam bude
blagovremeno obaveten od sticaoca o pravnom uznemiravanju koje ini tree lice.
Posle blagovremenog obavetavanja prenosilac je duan da upotrebi sva pravna
sredstva, materijalnopravna (npr. da iznese sve dokaze) i procesna (npr. da uloi
odgovarajue prigovore), u cilju odbijanja zahteva treeg lica.
Pravno uznemiravanje se najee ini tubom, tako da je pribavilac duan da
prenosioca, bez odlaganja, obavesti o podnetoj tubi. Blagovremeno obavetavanje
prenosioca ima kao posledicu njegovu dunost da se umea u spor na strani
prenosioca. Meutim, neblagovremeno obavetavanje prenosioca nema kao
posledicu njegovo osoboenje od odgovornosti za evikciju. Osloboenje od
odgovornosti moglo bi se dogoditi samo ukoliko bi prenosilac dokazao da bi, da je
blagovremeno bio obaveten, spreio ostvarenje pravnih pretenzija treeg lica.
Osloboenje od odgovornosti za evikciju usledilo bi i u sluaju da prenosilac dokae
da je spor izgubljen krivicom sticaoca. U ostalim sluajevima prenosilac odgovara
pribaviocu za evikciju.
Pored sudskog uznemiravanja, mogue je da, prema okolnostima sluaja, postoji
opravdani strah pribavioca od evikcije. U takvom sluaju pribavilac moe da
podnese tubu za utvrenje protiv treeg koji je preduzeo i vansudske, ali svakako
pravne, pretenzije prema sticaocu i o tome da obavesti prenosioca. Prenosilac je i u
takvim sluajevima, pod pretpostavkom ispunjenja ostalih uslova, obavezan da se
umea na strani pribavioca.
Postoji i situacija kada se pribavilac moe pozvati na evikciju i bez obavetavanja
prenosioca, ak i bez spora. To je sluaj kada je pravo treeg lica oigledno, pa je
pribavilac priznao tako osnovano pravo treeg. A ukoliko je sticalac isplatio treem
odreeni iznos novca da bi ovaj odustao od svog oiglednog prava, prenosilac se moe
osloboditi odgovornosti za evikciju ukoliko sticaocu naknadi isplaeno i naknadi
eventualno pretrpljenu tetu.
Konano, postavlja se i pitanje da li je prenosilac, poto se umea u spor na jedan
ili drugi nain, duan da dokae svoje pravo i svojom intervencijom
384
uini svoje pravo evidentnim, ili je pak dovoljno da tuba treeg bude odbijena zato
to tuilac nije uspeo da, zbog tereta dokazivanja kojim je optereen, dokae svoju
tvrdnju. Takvi sluajevi podrazumevaju dve situacije: kada je podneta tuba od treeg
lica i kada je pribavilac podneo tubu za utvrenje.
Ako je tree lice podnelo tubu, bie dovoljno da tuba bude odbijena, jer na taj
nain prestaje pravno uznemiravanje i treba smatrati da je prenosilac udovoljio
zahtevu pribavioca, odnosno sticaoca. To, razume se, znai da ukoliko ponovo doe do
podnoenja tube kojom se istiu pravne pretenzije treih lica, uz ostale uslove,
prenosilac mora ponovo da se umea u spor.
Ako je pak tubu podneo sam pribavilac, meanje prenosioca moe dovesti do
usvajanja tubenog zahteva i time se odgovornost prenosioca definitivno gasi.
Ukoliko spor bude izgubljen, aktivira se prenosioeva odgovornost za evikciju. Ali,
moguno je da spor bude okonan iz procesnih razloga bez meritorne odluke, u kom
sluaju e odgovornost prenosioca i dalje latentno postojati, u smislu da ponovno
podnoenje tube (ponovo) obavezuje prenosioca na meanje na strani pribavioca.
1.3. Pravne posledice evikcije
Pribavilac moe pretrpeti potpunu ili deliminu evikciju. U zavisnosti od njenog
obima, evikcija moe proizvesti razliite pravne posledice.
Kada je re o potpunoj evikciji, ugovor izmeu prenosioca i pribavioca prestaje
po sili zakona, ipso iure, tj. eo ipso. Poto je do raskida ugovora dolo po sili zakona,
sudska odluka moe imati samo deklarativno dejstvo, a pribavilac ima pravo na
naknadu pretrpljene tete.
Ukoliko je posredi delimina evikcija, dakle umanjenje ili ogranienje prava
sticaoca, on moe po svom izboru ugovor raskinuti ili zahtevati srazmerno snienje
svoje obaveze, npr. cene. I u ovom sluaju sticalac ima pravo na naknadu pretrpljene
tete usled (delimine) evikcije.
Sticalac moe zahtevati raskid ugovora i naknadu tete i u sluaju kada
prenosilac ne udovolji zahtevu sticaoca da u razumnom roku oslobodi stvar od
prava ili pretenzija treeg lica, tako da se svrha ugovora ne moe ostvariti.
Ostvarenje svrhe ugovora samo je drugi naziv za njegov osnov, odnosno kauzu. Pri
zakljuenju teretnog ugovora stranke raunaju na izvrenje obaveze druge strane
upravo kako je to i ugovoreno. Izvrenje odreene obaveze ima svoju vremensku
dimenziju i njeno prekomerno odugovlaenje moe u potpunosti ponititi
sinalagmatini smisao, cilj stupanja u obligacioni odnos
Knjga druja Ugovori_______________________________________________________________385
jedne strane. Otuda i njeno pravo da, poto je kauza (za nju) izgubila svoj smisao,
zahteva raskid ugovora i naknadu tete.
Ve je reeno da savesnost, odnosno nesavesnost pribavioca moe biti od znaaja
za prave posledice evikcije. Ukoliko je, u trenutku zakljuenja ugovora, sticalac bio
svestan mogunosti da mu stvar bude oduzeta, ili da njegovo pravo bude smanjeno
ili ogranieno, on e imati pravo na povraaj svoje prestacije (npr. isplaene cene),
ili na njeno umanjenje, ali nee imati i pravo na naknadu tete.
2. Restitucija
Ako, dakle, doe do raskida ugovora, prenosilac je duan da izvri restituciju, jer
ono to je primio sada dri bez pravnog osnova, bez kauze (sine causa), s obzirom
na to da je sticalac ostao bez protivprestacije, i to u potpunosti. Sticalac je
obavezan da izvri povraaj pune prestacije koju je primio i ne moe prigovarati da
je, npr. stvar u meuvremenu izgubila od vrednosti te da treba da doe do srazmernog
umanjenja cene. U sluaju delimine evikcije, ukoliko ugovor opstane, doi e i do
delimine, odnosno srazmerne restitucije, npr. srazmerno snienje cene.
3. Naknada tete
Pravo na restituciju ne iskljuuje pravo na naknadu tete, naprotiv. Restitucija i
naknada tete idu, po pravilu, paralelno kada je u pitanju evikcija. Izuzetak je samo u
sluaju nesavesnosti sticaoca, jer tada pravo na naknadu tete biva iskljueno. U
svim ostalim sluajevima sticalac ima pravo na nadoknadu celokupne pretrpljene
tete: u vezi s trokovima zakljuenja ugovora (npr. trokovi notara, advokata, upisi
u javne knjige i sl.); trokovima izvrenja ugovora (npr. prevoz i montiranje stvari);
pitanjem plodova stvari (savesni pribavilac ima pravo da zadri sve plodove do
podnoenja tube od strane treeg i vice versa); trokovima parninog postupka;
umanjenjem imovine sticaoca do kojeg je dolo usled evikcije i spreavanje
uveanja imovine sticaoca do koga bi izvesno dolo da nije bilo evikcije. Savesnost
prenosioca moe biti od znaaja u smislu da ona utie na visinu naknade kada je
stvar promenila svoju vrednost. Ukoliko je, naime, vrednost stvari porasla od
trenutka zakljuenja ugovora do trenutka evikcije, nesavesni prenosilac bie duan
da sticaocu nadoknadi razliku, jer je, u stvari, re o prevari.
386
4. Ugovorna modifikacija pravila o evikciji

Pravila o evikciji su dispozitivne prirode. To znai da privatna autonomija
ugovaraa obuhvata i pravo da se odgovornost za evikciju iskljui,1206 iz ega sledi da
ta pravila mogu biti kako ublaena, tako i pootrena. U praksi su klauzule o
pootravanju ili ublaavanju pravila o evikciji ree u odnosu na ugovorne odredbe o
iskljuenju evikcije. Ali da bi ugovorne modifikacije zakonskih pravila o evikciji bile
punovane, nuno je potovanje naela savesnosti i potenja. Ako je, naime, u vreme
zakljuenja ugovora prenosilac bio upoznat s nedostatkom, ili mu on nije mogao ostati
nepoznat, ugovorne klauzule o ograniavanju ili iskljuenju odgovornosti za
evikciju bie nitave. Smisao odredaba o zatiti od evikcije nesumnjivo upuuje i na
to da se prenosilac mora uzdrati ne samo od faktikih ve i od pravnih
uznemiravanja u odnosu na drugu ugovornu stranu (sticaoca), tako da bi klauzula
ugovora koja bi ograniavala pravo na zatitu od evikcije iskljuivo prema treim
licima, budui protivna dobrim obiajima, bila nitava.
U krug odgovornosti prenosioca za evikciju ulaze i posebna javnopravna
ogranienja koja sticaocu nisu bila poznata, a kojih je prenosilac bio svestan, ili je
znao da se mogu oekivati, a to nije saoptio sticaocu. Ukoliko je, npr. oigledno da
kupac ima na umu izgradnju kue na zemljitu koje kupuje, a prodavac zna da tu nije
doputena gradnja, ili da se tu planira izgradnja autoputa zbog ega e doi do
eksproprijacije zemljita, onda e u konkretnom sluaju postojati odgovornost za
evikciju.
U sluaju nesavesnosti sticaoca koji je znao za pravni nedostatak, ali je, i pored
toga, insistirao na klauzuli o pootravanju odgovornosti prenosioca, nee imati
posebne privilegije na osnovu ugovornih odredaba, pa ni pravo na naknadu tete, ali
e imati pravo na povraaj datog, jer bi se suprotno reenje protivilo pravilima o
neosnovanom obogaenju.
Upravo taj razlog, dakle, pravno neosnovano obogaenje, ak i u sluajevima
kada je sporazum o umanjenju ili iskljuenju odgovornosti za evikciju punovaan, ne
vodi punom" dejstvu iskljuenja odgovornosti, jer e prenosilac biti obavezan na
restituciju, deliminu ili potpunu, s tim to e biti osloboen dunosti nadoknade tete
koju je trpeo pribavilac.
Meutim, ako bi posredi bio aleatorni ugovor, odnosno ugovor koji je preteno
aleatorne prirode, klauzule o umanjenju ili iskljuenju odgovornosti za evikciju
imale bi svoje puno dejstvo, jer je pribavilac pristao na takav
Knji dru Ugovori
387
rizik. Razume se i tada je neophodno da je prenosilac postupao u skladu s naelom

savesnosti i potenja.
5. Prestanak prava
Kao to je reeno, sticalac je u teretnom ugovoru duan da upozna prenosioca s
pravnim pretenzijama treih lica, a prenosilac je tada duan da se umea na strani
sticaoca. Sticalac, dakle, ima dunost da blagovremeno obavesti prenosioca o
pravnom uznemiravanju, jer u suprotnom moe nastupiti gubitak prava na zatitu od
evikcije. Prestanak sticaoevog prava na zatitu mirne dravine zavisi od injenice
da li je tree lice pokrenulo spor protiv sticaoca (tzv. sudska evikcija) ili nije (tzv.
vansudska evikcija).
Ukoliko je u pitanju sudska evikcija, a sticalac je pozvao prenosioca da se umea u
spor, pravo sticaoca e se ugasiti istekom roka od est meseci, i to po pravnosnanom
okonanju spora. U sluaju, pak, vansudske evikcije pravo sticaoca se gasi istekom jedne
godine od saznanja za postojanje prava treeg lica.
ODGOVORNOST ZA MATERIJALNE (FIZIKE) NEDOSTATKE
Kao to je reeno, kauza teretnih ugovora podrazumeva obeanje prenosa
odreenog prava, kao i obeanje faktikog prenosa dravine objekta ugovorne
obligacije, odnosno, prenosilac garantuje pribaviocu prenos odreenog prava i mirnu
i korisnu dravinu datog objekta obligacije. Korisna dravina stvari podrazumeva
da ona ima odreena svojstva.
1. Pojam
Prenosilac u teretnom ugovoru odgovara za materijalne nedostatke stvari koje je
ona imala u asu prelaska rizika na sticaoca bez obzira na to da li je bio savestan,
odnosno da li mu je injenica postojanja nedostataka bila poznata, a odgovara i za
one materijalne nedostatke koji se pojave posle prelaska rizika na sticaoca, ukoliko su
posledica uzroka koji je postojao pre toga.
Kauzalno obeanje pribavioca je bilo motivisano upotrebnom vrednou stvari.
Pri kupoprodaji, npr. kupac je isplatio cenu prodavcu da bi mogao da koristi kupljeni
automobil VMU, koji podrazumeva odreene sportske osobine (ubrzanje, brzinu,
sigurnost i udobnost). Ukoliko se maina gasi pri na
388
glom dodavanju gasa, ili ukoliko automobil ne moe da dostigne brzinu veu od
120 kt na as, oigledno postoji neki fiziki nedostatak za takvu vrstu vozila, jer ono
ne moe da se upotrebi prema svojoj nameni. U stvari, kao to je odgovornost za
evikciju jedan vid zatite naela ekvivalentnosti prestacija, dakle i same kauze, tako
je i odgovornost za fizike nedostatke samo drugi vid zatite istih tih naela i
ustanova koje postoje u dvostranim ugovorima. Pravila o materijalnim nedostacima
nalaze se u graanskopravnim propisima (zakonicima ili posebnim zakonima) u
okviru regulisanja ugovora o (kupo)prodaji, kao najkarakteristinijem teretnom
ugovoru, ali semutadis mutandis primenjuju i na druge onerozne ugovore.
2. Uslovi
Prenosilac e odgovarati sticaocu (pribaviocu) za materijalne (fizike)

nedostatke stvari pod odreenim uslovima: a) postojanje nedostatka (mane); b)
skrivenost; v) postojanje mane u trenutku prenosa prava; g) blagovremeno
obavetavanje. Odgovornost prenosioca podrazumeva kumulativnost navedenih
uslova.
a) Postojanje nedostatka. Osnovnapretpostavkaprenosioeve odgovornosti jeste
postojanje materijalnog nedostatka, tj. fizike mane stvari. Taj osnovi uslov
odgovornosti namee pitanje kriterijuma konkretnog odreenja fizike mane,
odnosno pitanja da li bilo koje odstupanje od uobiajenih ili ugovorenih osobina
stvari vodi odgovornosti prenosioca ili ne? Izraeno grosso modo, moe se
konstatovati da nedostatak postoji ako stvar ne odgovara prosenom nainu upotrebe
takve vrste stvari, odnosno ako se stvar ne moe koristiti na uobiajeni nain, s
jedne, i ako se ne moe upotrebljavati na nain kako je to odreeno ugovorom
izmeu prenosioca i sticaoca, s druge strane. Ako se, npr. kupi sportski automobil pa
se pokae da je njegovo ubrzanje jednako prosenim vozilima, postojae mana; ako se
kupi dresirani pas uvar doberman", pa se utvrdi da se plai mraka i nou ne izlazi
iz svoje kuice, svakako, postoji nedostatak; ako se ugovori da e odstupanje od
tanog merenja vremena na godinu dana biti na treoj decimali, pa se odstupanje
pojavi na drugoj, postoji mana hronometra.
U stvari, materijalni nedostaci su nedostaci koji se reperkutuju na samu kauzu
ugovora. Iz navedenih primera jasno je da kupac uopte ne bi stupio u ugovorni odnos, a
posebno ne bi dao viu cenu koja se, inae, plaa za sportske
Knjta druga Ugovori
389
automobile, ako (sportski) model kola ne odgovara njegovim osobinama. Potpuno je

ista logika i prilikom kupoprodaje psa uvara, hronometra i sl. Kauza, razume se,
pre svega zavisi od namere stranaka, ali i od odreenih objektivnih elemenata koje
podrazumeva svaki, a posebno teretni ugovor. Iz toga se moe zakljuiti da su
pravno relevantni samo znatniji nedostaci, jer samo oni mogu uticati na kauzu
ugovora. U tom smislu se izjanjava i uporedno pravo. Jednostavno reeno,
neznatan (mali) materijalni nedostatak ne uzima se u obzir. U sluaju spora sud e
utvrditi kao questo facti da li je u pitanju takav nedostatak koji utie na kauzu
ugovora, odnosno da li je mana znatnija, jer je samo u tom sluaju pravno
relevantna za prenosioevu odgovornost. Pri oceni pravne relevantnosti nedostatka
mora se voditi rauna o svim relevantnim injenicama, jer u jednom sluaju, u
osnovi, isti nedostatak moe biti znatan, a u drugom ne (npr. u odnosu na ukupnu
vrednost prestacije).
Prema Zakonu o obligacionim odnosima, materijalni nedostaci postoje: ako stvar
nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet; ako stvar nema
potrebna svojstva za naroitu upotrebu za koju je sticalac nabavlja, a koja je bila
poznata prenosiocu, ili mu je morala biti poznata; ako stvar nema svojstva i odlike
koje su izriito ili preutno ugovorene, odnosno propisane; kada je prenosilac predao
stvar koja nije saobrazna uzorku ili modelu, osim ako su uzorak ili model pokazani
samo radi obavetenja. Ove zakonske odredbe potvruju stav da sud, pri oceni
pravne relevantnosti materijalnog nedostatka, mora da poznaje teoriju kauze.
6) Skrivenost nedostatka (mane). Naelo savesnosti i potenja podrazumeva
odgovarajue ponaanje kako prenosioca, tako i pribavioca. To znai da i pribavilac
treba da pregleda stvar koju stie, i to sa uobiajenom panjom. U stvari, prenosilac
odgovara pribaviocu i za vidljive i za skrivene nedostatke stvari, ali pod razliitim
uslovima.
Pregled s potrebnom panjom e otkriti vidljive nedostatke, tj. mane stvari,
npr. fizika oteenja, nedoputeno odstupanje od ugovorenog kvaliteta (uzimanjem
uzorka i analizom generine stvari) i sl. Pribavilac je,
390
dakle, duan da primljenu stvar pregleda na uobiajeni nain, jer za nedostatke

koji svakome u oi padaju, nije duan niko jemstvovati, osim ako je naroito u
ugovoru naznaeno, da stvar ba nikakva nedostatka ni bremena nema". Ako je
mana vidljiva, pretpostavlja se da je sticalac na nju pristao i da je zato dobio odreene
ugovorne povoljnosti. Ipak, nije ista situacija kada je re o klasinom obligacionom
ugovoru izmeu fizikih lica i trgovinskom ugovoru. Ukoliko pregled stvari
podrazumeva i odreeno struno znanje, pribavilac u ugovoru u privredi, odnosno
u trgovinskom pravu, treba da obezbedi i osnovni pregled koji e obaviti strunjaci
odgovarajue struke, npr. mainskog inenjera u fabrici koji e rukovoditi radom
pribavljene maine.
U praksi je, razumljivo, neuporedivo vie sporova kada je re o skrivenim
nedostacima stvari. Kada se, naime, posle prijema stvari od pribavioca pokae da
ona ima neki nedostatak koji se nije mogao otkriti uobiajenim pregledom
prilikom preuzimanja, re je o skrivenom nedostatku (mani) stvari. U takvom
sluaju pribavilac je duan da o nedostatku obavesti prenosioca. Prenosilac
odgovara za materijalni nedostatak bez obzira na svoju savesnost, odnosno bez
obzira na to da li je znao za postojanje nedostatka. Njegova savesnost, dakle, ne
utie na osnov njegove odgovornosti, ali utie na visinu odgovornosti, odnosno
utie na dosuivanje naknade tete.
v) Postojanje mane u trenutku prenosa prava. Trenutak prenosa prava putem
ugovora nije isti u svim pravima. To znai da trenutak prelaska rizika sa prenosioca na
pribavioca nije uvek isti. Tako, npr. prema pravilima francuskog prava, kao
posledica translativnog prenosa svojine, materijalni nedostatak treba da postoji u
trenutku zakljuenja ugovora, ali pod pretpostavkom da je posredi individualno
odreena stvar. Ukoliko je pak re o generinim stvarima, prenos svojine se, a time
i rizika, vezuje za trenutak individualizacije stvari koja je objekt prenosa svojine.
U nemakom pravu prelazak rizika bi nastupio u trenutku zakljuenja apstraktnog
posla kojim se vri prenos svojine.
Knjga dru Ugovori
391
U naem pravu prenosilac odgovara za materijalne nedostatke stvari, bez obzira

na svoju savesnost, odnosno nesavesnost, koje je ona imala u trenutku prelaska
rizika na pribavioca. Naelno, dakle, prenosilac odgovara za one nedostatke koji su
postojali u vreme dok je stvar bila u njegovoj dravini. Ipak, prenosilac odgovara i
za one materijalne nedostatke koji se pojave posle prelaska rizika na pribavioca
(posle prenosa dravine na sticaoca), ali pod uslovom da su posledica uzroka koji je
postojao pre toga (npr. predata je ve inficirana ivotinja).
G)
Blagovremeno obavetavanje. Ako su stvari pregledane u prisustvu

(predstavnika) obe ugovorne strane, pribavilac je duan da stavi primedbe vidljivih
nedostataka odmah, inae, gubi pravo koje mu po tom osnovu pripada. U sluaju,
pak, da pribavilac otprema stvar dalje bez pretovara (npr. radi dalje preprodaje
svojim klijentima), a prenosilac je pri zakljuenju ugovora znao ili morao znati za
takvu otpremu, pregled stvari moe biti odloen do njenog prispea u novo mesto
opredeljenja. U takvom sluaju pribavilac je duan da obavesti prenosioca o
nedostacima stvari im je, po redovnom toku, mogao za njih doznati od svojih
klijenata. Prenosilac e odgovarati i za vidljivi nedostatak, ak i onaj koji je lako
mogao opaziti, ukoliko je izjavio pribaviocu da stvar nema nedostataka (npr. da
galoper hramlje zato to je nedavno uganuo nogu, ali da e povreda proi za nekoliko
dana, a, u stvari, re je o neizleivoj bolesti). Pribavilac je duan da o vidljivim
nedostacima obavesti prenosioca u roku od osam dana, a kada je re o trgovinskim
utovorima, bez odlaganja, jer u suprotnom gubi pravo na zatitu. Obavetavanje o
nedostatku, kada su u pitanju odsutna lica, podrazumeva dunost pribavioca da
blie opie nedostatak i pozove prenosioca da pregleda stvari. Smatrae se da je
pribavilac uredno obavestio prenosioca i u sluaju kada je blagovremeno poslao
obavetenje prenosiocu preporuenim pismom, telegramom ili na drugi pouzdan
nain, a takvo obavetenje zadocni ili uopte ne stigne prenosiocu.
Kada je re o skrivenom nedostatku, prenosilac odgovara za materijalni
nedostatak ako ga pribavilac obavesti o tome u subjektivnom roku od osam dana, a u
trgovinskim ugovorima bez odlaganja, jer u suprotnom prenosilac gubi pravo na
zatitu. Prenosilac nee odgovarati za skrivene nedostatke koji se pokau po proteku
roka od est meseci od predaje stvari (objektivni rok), osim ako je ugovoren dui rok.
Ali, ako je stvar zbog nedostatka predata na popravku, ili je dolo do isporuke druge
stvari, zamene delova i slino, ovi
392
rokovi poinju da teku od predaJe opravljene stvari, predaje druge stvari, izvrene
zamene delova i sl.
Meutim, prenosioeva savesnost, odnosno nesavesnost utie na rokove
pozivanja pribavioca na materijalne nedostatke, jer ako je nedostatak bio poznat
prenosiocu, ili mu nije mogao ostati nepoznat, pribavilac ne gubi pravo da se pozove
na nedostatak i u sluaju kada nije izvrio svoju obavezu da stvar pregleda bez
odlaganja, ili obavezu da u odreenom roku obavesti prodavca o postojanju
nedostatka, kao i kada se nedostatak pokazao tek po proteku roka od est meseci od
predaje stvari.
3. Dejstva zatite
Kao to smo videli, prenosilac odgovara pribaviocu za materijalne nedostatke
stvari poto su ispunjeni sledei uslovi: postojanje nedostatka, skrivenost nedostatka,
postojanje mane u trenutku prenosa prava i blagovremenost obavetavanja. Kada se,
dakle, steknu dati uslovi, i to kumulativno, postavlja se pitanje kakva je sadrina,
odnosno dejstvo obaveze zatite. Pre nego to se odgovori na ovo pitanje, treba imati
na umu da materijalni nedostaci remete naelo ekvivalentnosti prestacija, odnosno
pogaaju samu kauzu ugovora. Otuda je jasno da cilj zatite mora biti ispravka,
odnosno uravnoteenje ovih poremeaja, jer ako to nije mogue, nije mogu ni
opstanak ugovora.
Postoje razliiti pravni instrumenti koji se mogu upotrebiti u tom cilju:
dunost prenosioca da na zahtev pribavioca otkloni nedostatak; dunost prenosioca
da izvri zamenu manljivih generinih stvari; smanjenje naknade koju je dao ili
obeao pribavilac; raskid ugovora; naknada pretrpljene tete. Svako pravo postavlja
odreene uslove i prua odreene kombinacije mogunosti korienja navedenih
pravnih instrumenata, te je, u skladu s tim, mogue razlikovati dva osnovna
sistema.
Prvi sistem ima svoj osnov u rimskom pravu i podrazumeva mogunost primene
dve tube: actio redhibitoria i actio quanti minoris. Prvom tubom se zahtevao raskid
ugovora o kupoprodaji i povraaj isplaene cene, odnosno predate stvari, zbog
skrivenih mana stvari koje su umanjivale njenu vrednost ili umanjivale, odnosno
iskljuivale uobiajenu upotrebu stvari. Druga tuba se podizala iz istih razloga, ali
kada kupac nije eleo raskid ugovora, ve njegov opstanak, u kom sluaju je imao
pravo na odgovarajue snienje cene. Taj sistem zatite usvaja i Code civil, jer kupac
ima pravo opcije upravo izmeu
KnjiGa druga Uvori
393
ove dve tube (ili raskid ugovora, ili opstanak ugovora, uz srazmerno umanjenje
cene). Pri tom, pravni poloaj prodavca, odnosno prava kupca zavisila su od jo
jedne injenice: savesnosti, odnosno nesavesnosti prodavca. U sluaju savesnosti
prodavca, kupac je mogao da zahteva samo povraaj isplaene cene i naknadu
trokova prodaje, ali u sluaju nesavesnosti prodavca, kupac je imao pravo na
naknadu celokupne pretrpljene tete, i to kako u sluaju raskida ugovora, tako i u
sluaju njegovog opstanka, uz pravo na umanjenje cene. Ovaj sistem prihvata i
nemaki Graanski zakonik. Sistem u kome kupac ima pravo opcije prihvaen je i u
jugoslovenskom trgovinskom pravu posle Drugog svetskog rata. Naime, Opte
uzanse za promet robom predviale su da, u sluaju fizikih nedostataka stvari, kupac
ima pravo da raskine ugovor ili ga odri, odnosno ima ius optionis: da odustane od
ugovora i prodavcu stavi robu na raspolaganje; da zahteva snienje cene u srazmeri
umanjene vrednosti primljene robe; da zahteva otklanjanje nedostataka u
primerenom roku. Kupac, u svakom sluaju, ima pravo i na naknadu pretrpljene
tete.
Drugi sistem se razlikuje od prvog po tome to sticalac nema ius optionis, jer o
opstanku, odnosno prestanku ugovora odluuje sud, uzimajui u obzir okolnosti
sluaja i ogovarajue pravne standarde. Sticalac je, naravno, i u ovom sistemu
zatien odgovarajuim pravnim instrumentima, ali ih on ne moe birati po svojoj
volji. Ovo reenje, u stvari, eli da, iz razloga pravne sigurnosti, objektivizuje uslove
raskida ugovora zbog fizikih nedostataka stvari. Dosledno tome, do raskida ugovora
(actio redhibitoria) moe doi samo ako su nedostaci takve prirode da se ili ne mogu
otkloniti ili bitno ometaju upotrebu stvari, tj. kada je re o velikim manama ili glavnim
nedostacima. S druge strane, ukoliko je re o obinim manama, odnosno sporednim
nedostacima, sticalac ne moe da zahteva raskid ugovora, ve samo srazmerno
snienje cene, popravku stvari ili dopunu onoga to nedostaje. Sticalac e imati i
pravo na naknadu tete, a njena visina e zavisiti od njegove savesnosti, kao m u
prvom sistemu. Ovaj sistem prihvata austrijski Graanski zakonik.
Crnogorski Opti imovinski zakonik, u osnovi, prihvata ovaj sistem, ali sa
istaknutom ulogom suda u oceni razloga prestanka, odnosno opstanka ugovora, a
takvo reenje je zastupljeno i u vajcarskom Zakoniku o obligacijama.
394
Podvrsta ovog sistema zastupljena je i u Jednoobraznom zakonu o

meunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari, prema kome kupac moe da zahteva
ili ispunjenje ugovora, ili raskid ugovora, ili snienje cene, a u svakom sluaju i
naknadu pretrpljene tete. Ukoliko kupac zahteva izvrenje ugovora, podrazumeva se
da je mana otklonjiva i da prodavac moe ili da popravi stvar, ili ako su generine
stvari, da preda stvar bez mana. Kupac, doista, moe zahtevati i raskid ugovora, ali
samo nedostatak koji predstavlja bitnu povredu ugovora" moe dovesti do raskida.
Bitna povreda ugovora" je pravni standard i, prema navedenim propisima, ona e
postojati ako je prodavac znao ili morao znati da razumno lice", odreenih svojstava5
u datim okolnostima ne bi zakljuilo takav ugovor da je znalo za konkretne mane. Ovde
je, u stvari, sutinsko pitanje kauze ugovora, koje e ceniti sud, tako da od te ocene
zavisi opstanak ili raskid ugovora i posledice koje prate jedno ili drugo reenje. Reenje
koje je prihvatio Jednoobrazni zakon o meunarodnoj prodaji telesnih pokretnih
stvari, u osnovi, prihvata i prof. Mihailo Konstantinovi.
Zanimljivo je napomenuti da srpski Graanski zakonik ovde, u izvesnom smislu,
odstupa od svog uzora, jer se, zbog nedovoljno jasne formulacije odredbe, ne moe sa
sigurnou zakljuiti koja prava ima sticalac kada postoje fizike mane stvari.
Zakonik je u jednu odredbu postavio i fizike i pravne nedostatke, te je predvideo da
e prenosilac za takve nedostatke odgovarati, a ako bi otuda nastupila teta,
odgovarae i za tetu. Ipak, na osnovu ovako formulisane odgovornosti prenosioca,
proizlazi da srpski Graanski zakonik spada u drugu grupu, jer e o nainu i obimu
odgovornosti prenosioca, a na zahtev sticaoca, svakako, odluivati sud, to
podrazumeva i osnovnu opciju: da li e ugovor opstati ili e biti raskinut.
Kao to se moe zakljuiti, odgovornost za fizike nedostatke ima cilj da otkloni
poremeaj u odnosu na uzajamnost prestacija ugovornih strana, a to je samo drugi
naziv za kauzu ugovora. Taj poremeaj se moe otkloniti preko dva osnovna
reenja: prvom, prema kome je sticalac dominus litis, jer ima ovlaenje izbora da
ugovor odri ili ga raskine; drugom, prema kome sud, na
Knjiga dru Ugovori
395
osnovu odreenih pravnih standarda, odluuje o osnovnoj sudbini ugovora.

Posmatrano grosso modo, prvi sistem, ini se, daje izvesnu prevagu sticaocu, a drugi
prenosiocu, jer drugi, za razliku od prvog sistema, tei ouvanju ugovora.
Trei, meoviti sistem prihvata i Zakon o obligacionim odnosima. Zakon je,
naime, poao od ideje da treba nai pravu meru izmeu dva osnovna sistema, meru
koja nee dati prednost ni prenosiocu, niti sticaocu. U tom smislu bilo je potrebno
izvriti kombinaciju prvog i drugog sistema.
Prema Zakonu o obligacionim odnosima, kupac koji je blagovremeno i uredno
obavestio prodavca o materijalnom nedostatku ima sledea prava: na ispunjenje,
snienje cene, raskid ugovora i naknadu tete.
(1) Ispunjenje. Ispunjenje ugovora se sastoji iz prava kupca (sticaoca,
pribavioca) da zahteva od prodavca (prenosioca) uklanjanje nedostatka ili
predaju druge stvari bez nedostatka. Ako je, dakle, stvar nezamenljiva, op
stanak ugovora zavisi od toga da li se nedostatak uopte moe otkloniti.
Pribavilac e, naravno, u skladu sa svojim interesom i svojom privatnom
autonomijom da oceni da li otklanjanje, uzimajui u obzir i potrebno vreme
popravke, moe da ispuni svrhu (cilj, kauzu) ugovora. Ukoliko je re o generi
nim stvarima, problem je daleko jednostavniji, jer se kauza ugovora, svakako,
moe zadovoljiti predajom druge stvari bez nedostataka. Ipak, i prilikom
predaje druge stvari ponekad moe biti od znaaja vreme koje je potrebno za
realizaciju, npr. zbog dimenzija, naina prenosa i udaljenog mesta skladite
nja, stvar moe stii tek kroz nekoliko meseci, a to kupcu ne odgovara i on
pribavi istu takvu stvar od drugog prodavca ali po vioj ceni. Meutim, ako
pribavilac ne dobije zahtevano ispunjenje ugovora u razumnom roku, zadrava
pravo da raskine ugovor ili da snizi cenu.
(2) Snienje cene. Solucija koja podrazumeva snienje cene jeste opsta
nak ugovora, ali i izmenu njegovog bitnog elementa, a to je cena. Naime, fizi
ki nedostatak je takve prirode da bi kupac pristao da pribavi stvar, ali ne
po ceni koja je ugovorena. Uzajamnost prestacija je poremeena u njenom kvan
titetu i sada izvrenje obaveze kupca nije u srazmeri sa izvrenjem obaveze
prodavca, jer bi se prodavac u jednom delu, u stvari, neosnovano obogatio na
raun kupca. Snienje cene nije nita drugo do dovoenje u sklad vrednosti
meusobnih prestacija, odnosno zadovoljavanje kauzalnosti obaveza.
(3) Raskid ugovora. Kupac, odnosno pribavilac moe da izjavi da ras
kida ugovor. Ovo njegovo pravo moe biti iskljueno ugovorom, ali pri
bavilac koji se odrekao prava na raskid ugovora zbog fizikih nedostataka
zadrava ostala prava. Pribavioevo pravo na raskid ugovora nije
diskrecione prirode, naprotiv. Pribavilac mora prenosiocu (prodavcu)
396
da, pre izjave o raskidu, ostavi naknadni primereni rok za ispunjenje ugovora. Ali i
ovo pravilo ima izuzetak, jer ako prenosilac i posle obavetavanja o nedostacima
saopti pribaviocu da nee ispuniti ugovor ili ako iz okolnosti konkretnog sluaja
oigledno proizlazi da prodavac nee moi da ispuni ugovor ni u naknadnom roku,
pribavilac moe da raskine ugovor i bez ostavljanja naknadnog roka. Ukoliko, pak,
prenosilac ne ispuni ugovor ni u naknadnom roku, ugovor se raskida ex lege. Raskid
ugovora po samom zakonu moe da sprei samo pribavilac, i to ako bez odlaganja
izjavi prenosiocu da ugovor odrava na snazi (npr. kupac je veoma zainteresovan za
odreenu vrstu robe koja je deficitarna i izjavi prodavcu da eli ugovor da odri i
dalje). Raskid ugovora je ogranien i pravilima koja vae u sluaju deliminih
nedostataka, a mogue je da pribavilac izgubi pravo na raskid.
Kada, naime, samo deo predate stvari ima nedostatke ili kad je predat samo deo
stvari, odnosno manja koliina od ugovorene, pribavilac moe da raskine ugovor, u
smislu ve navedenih pravila, ali samo u onom delu koji ima nedostatke, ili samo u
pogledu dela ili koliine koji nedostaju. Meutim, pribavilac moe da raskine ceo
ugovor pod uslovom da ugovorena koliina ili predata stvar ini celinu, ili ako
kupac ima opravdan interes da primi ugovorenu stvar ili koliinu u celini, a to
pitanje se moe razreiti samo putem tumaenja ugovora, i to preko njegove kauze.
Pribavilac e izgubiti pravo na raskid ugovora zbog fizikih nedostataka, i to
ukoliko nastupi nemogunost povraaja stvari, ili nemogunost povraaja stvari u
onom stanju u kome je ona bila u trenutku prijema od prenosioca (npr. kupac je
fiziki otetio vozilo iako se nedostatak sastojao u elektronskom paljenju).
Ako je stvar, meutim, propala u potpunosti ili delimino, ili je oteena usled
nedostatka koji opravdava raskid ugovora (npr. fiziki nedostatak se sastojao u kvaru
koionog sistema usled ega je dolo do havarije vozila), Zakon doputa pribaviocu
mogunost raskida ugovora. Pribavilac nee izgubiti pravo na raskid i kada je dolo
do oteenja ili propasti stvari, tako da je ne moe vratiti u onom stanju u kome ju je
primio, ako je do toga dolo usled dogaaja koji ne potie od njega ili od lica za koje
on odgovara (npr. kupac krene da vrati neispravno vozilo ali padne grad i oteti krov
i vetrobran).
Pribavilac moe raskinuti ugovor i u sluaju kada je stvar potpuno ili delimino
propala, ili oteena usled obaveze kupca da pregleda stvar, ili ako je kupac pre
nego to je otkriven nedostatak potroio ili izmenio deo stvari u toku njene redovne
upotrebe, kao i u sluajevima kada je oteenje ili izmena bez znaaja. Pribavilac,
npr. kupac je pribavio stvar da bi je, razume
Knji dru Ugovori
397
se, upotrebio. Ako je upotrebom stvari, bilo iz razloga provere ispravnosti, bilo
provere funkcionisanja ili kvaliteta, dolo do njenog oteenja ili unitenja,
pribavilac ima pravo na raskid ugovora. Npr. kupac je, pre nego to se pokazao
materijalni nedostatak, potroio ili izmenio deo stvari u toku njene redovne
upotrebe (maina je nekoliko dana dobro funkcionisala, ali usled greke u odlivku,
jedan njen deo pukne i doe do havarije cele maine; kupljeno je seme odreene
biljke i tek poto je posejano, utvreno je da je, usled genetske modifikacije, dolo
do degeneracije ploda).
4. Posledice
Raskidom ugovora zbog postojanja materijalnih nedostataka otpada kauza
meusobnih prestacija. U stvari, raskid ugovora zbog materijalnih nedostataka
proizvodi ista dejstva kao i raskid dvostranih ugovora zbog neispunjenja. Dosledno
tome, ugovarai se oslobaaju svojih obaveza, a izmeu njihovih imovina nuno je
uskladiti odnose u cilju postizanja pravine ravnotee. To znai da e strana koja je
izvrila svoju prestaciju imati pravo na povraaj, odnosno obe strane koje su izvrile
svoje inidbe imae, prema okolnostima sluaja, pravo da trae restituciju, i to u
celini ili delimino (npr. delimini povraaj e uslediti ako je deo stvari uniten zbog
nedostatka). Pri tom, svaka strana bie duna da naknadi koristi koje je imala od
upotrebe stvari (npr. mainajeurednoradilai proizvodilarobunekoliko meseci;
prodavac je koristio kupev novac nekoliko meseci te duguje kamatu). Razume se, kada
su ispunjeni zakonski uslovi, moguno je i prebijanje potraivanja (kompenzacija). U
svakom sluaju, strana koja je iz razloga materijalnog nedostatka trpela tetu, a to je
pribavilac, ima pravo da zahteva odgovarajuu naknadu.
Ukoliko ugovor opstane, ali doe do snienja cene usled fizikih nedostataka
stvari, takvo snienje se vri prema odnosu izmeu vrednosti stvari bez nedostatka i
vrednosti stvari s nedostatkom, i to u vreme zakljuenja ugovora. Meutim, s
vremenom se moe pokazati da, pored nedostatka zbog koga je sniena cena,
postoji i drugi fiziki nedostatak. U takvim sluajevima pribavilac, koji je ve
jednom dobio snienje cene, moe sada zahtevati ili raskid ugovora, ili novo snienje
cene.
5. Rokovi
Ostvarivanje prava je, po pravilu, vezano za odreene rokove, a tako je i sa
ostvarivanjem prava na osnovu ustanove materijalnih nedostataka stvari.
398
Ova ustanova, u stvari, podrazumeva dve vrste rokova: blagovremeno obavetavanje

prenosioca od strane pribavioca o postojanju mana, kao i blagovremeno podnoenje
tube od strane pribavioca u cilju zatite svojih prava. Neblagovremenost povlai
gubitak prava.
a) Blagovremeno obavetavanje prenosioca od strane pribavioca o posto
janju mana vezano je za kratke rokove odnosno obavetavanje treba da usledi
posle otkrivanja nedostatka bez odlaganja, jer se na taj nain, s jedne strane,
ini izvesnim postojanje mane, a s druge, otklanja mogua vea teta koja moe
nastati usled funkcionisanja i upotrebe neispravne stvari. Prema naem
pravu, obavetavanje prenosioca od strane pribavioca podrazumeva subjek
tivni i objektivni rok. Pribavilac je, naime, duan da posle prijema stvari,
ukoliko se pokae da stvar ima neki nedostatak koji se nije mogao otkriti
uobiajenim pregledom prilikom preuzimanja stvari, dakle, skriveni nedo
statak, da o nedostatku obavesti prenosioca u roku od osam dana, raunaju
i od dana kada je nedostatak otkrio, a u trgovinskim ugovorima (ugovorima
u privredi) bez odlaganja. Meutim, prenosilac ne odgovara za nedostatke
koji se pokau po proteku roka od est meseci od predaje stvari (objektivni
rok).1261 Meutim, i ovaj objektivni rok zavisi od jedne subjektivne okolno
sti, okolnosti da li je prenosilac bio savestan ili ne: ako je nedostatak bio
poznat prenosiocu ili mu nije mogao ostati nepoznat, dakle, ako je za nedosta
tak znao ili morao znati, onda pribavilac ne gubi pravo na zatitu i kada ni
je pregledao stvar bez odlaganja, odnosno kada je obavestio prenosioca u roku
duem od osam dana, pa ak i u sluaju kada se nedostatak pokazao po proteku
roka od est meseci.
Zakonske odredbe koje ureuju rokove obavetavanja su dispozitivne prirode,
tako da ugovarai mogu da predvide i dui rok u kome pribavilac moe da obavesti
prenosioca o nedostatku stvari.
b) Blovremeno podnoenje tube od strane pribavioca, uz osnovanost
tubenog zahteva, uslov je za dobijanje spora. U uporednom pravu se i za ovo
Knjta druga Ugovori

399
pitanje predviaju kratki rokovi, a u naem pravu su Opte uzanse za promet

robom1265 predviale rok od est meseci od predaje stvari, osim u sluaju kada je
u pitanju prevara prenosioca koja predstavlja krivino delo, jer u tom sluaju
se rok produava do zastarelosti odgovarajueg krivinog dela. Prema naem
pozitivnom pravu, razlikuju se dve prave situacije: prva, kada je pribavilac
ispunio svoju prestaciju (npr. kupac isplatio cenu) i, druga, kada pribavilac
nije isplatio cenu a otkrio je nedostatak. U prvom sluaju, prava pribavioca,
koji je blagovremeno obavestio prenosioca o postojanju nedostatka, prestaju
po isteku jedne godine od dana odailjanja obavetenja prenosiocu, osim ako
je njegovom prevarom pribavilac bio spreen da ih upotrebi. U drugom
sluaju, pribavilac, koji je blagovremeno obavestio prenosioca o postojanju
nedostatka a jo nije isplatio cenu, moe i po proteku roka od jedne godine
istai zahtev da se cena snizi ili da mu se naknadi teta, kao prigovor protiv
prenosioevog prava da zahteva ispunjenje prestacije pribavioca (npr. isplatu
cene od strane kupca), jer bi, u suprotnom, to vodilo pravno neosnovanom
obogaenju prenosioca.
6. Odstupanja od zakonskih pravila zatite u sluaju fizikih mana
Odredbe o zatiti od pravnih i fizikih nedostataka su, kako u uporednom
pravu tako i kod nas, dispozitivne prirode, otuda i mogunost stranaka da se
koriste privatnom autonomijom i da svojim ugovorom, drugaije urede svoja
prava i obaveze. To sve kao pravmlo, jer dispozitivnost odredaba ne znai da e
biti tolerisana i zatiena nesavesnost bilo koje ugovorne strane, niti da se moe
iskljuiti funkcionisanje osnovnih instrumenata ugovornog prava.
Kada je re o fizikim manama stvari, ugovarai mogu da proire, suze,
odnosno ogranie, ali i da iskljue odgovornost prenosioca. Najee se ova
pravila iskljuuju, i to: Ako bi ugovor glasio na stvari uture ili gomilom, to
jest, onako kao to stoje i lee, bez broja, mere i vage da se predadu, onda
jemstva i naknade nema, osim osobita sluaja, ako bi se takvi nedostaci i mane
otkrile, za koje se ugovorom naroito jemstvuje".
400
Prof. dr Oliver Ani: Obltacio)
Prema naem pravu, ugovarai mogu da ogranie ili sasvim iskljue pro
davevu odgovornost za materijalne nedostatke stvari, ali pod uslovom

sabesnosti prenosioca, jer e u suprotnom takve odredbe biti nitave. Prenosilac
e biti nesavestan: ako je znao za nedostatak i nije o tome obavestio pribavioca
kao i kada je pribaviocu nametnuo utovornu odredbu o ogranienju ili
iskljuenju odgovornosti koristei svoj monopolski poloaj. Ali, ak i kada se
pribavilac odrekao prava da raskine ugovor zbog fizikih nedostataka stvari on
zadrava ostala prava zbog takvih mana (npr. snienje cene, naknada tete).
Kada je re o dobrovoljnim javnim prodajama, vae sva pravila od
govornosti prodavca kako za pravne, tako i za fizike nedostatke. Ali, ako
je posredi prinudna javna prodaja, imalac ija je stvar prodata ne odgovara
za nedostatke stvari.
7. Garancija za ispravno funkcionisanje prodate stvari
Prenosilac, pre svega prodavac, garantuje pribaviocu (npr. Kupcu) da
stvar nema pravnih ili fizikih nedostataka. Meutim, kada je u pitanju tzv.
tehnika roba, kao to su maine, motori, aparati ali i druge sline stvari, a
prodavac je kupcu predao garantni list kojim proizvoa garantuje ispravno
funkcionisanje stvari u odreenom roku, raunajui od predaje stvari, ku pac
moe, ako stvar ne funkcionie ispravno, zahtevati kako od prodavca tako i
od proizvoaa da stvar opravi u razumnom roku, ili ako to ne uini da mu
umesto nje preda stvar koja funkcionie ispravno. Navedeno pravilo nije
usmereno na suavanje prava kupca tehnike robe, naprotiv, ono je jo jedna
pogodnost za kupca takve robe. To znai da se njime ne dira u pravila o
odgovornosti prenosioca, odnosno prodavca za materijalne nedostatke stvari
kako je to ve izloeno, a ne dira se ni u opta pravila o naknadi tete (npr. taksista
nije mogao da koristi vozilo deset dana, to znai da e imati pravo na
izgubljenu dobit u tom periodu). Kupac ima pravo da zbog neispravnog
funkcionisanja stvari zahteva od prodavca, odnosno proizvoaa opravku ili
zamenu stvari u okviru garantnog roka, bez obzira na to kada se nedostatak
pojavio.
Zakon o obligacionim odnosima predvia produenje garantnog roka za
onaj period u kome kupac nije mogao da upotrebljava stvar. U vezi s
produenjem
Knjta druga Ugovori
401
roka garancije, Zakon razlikuje dve situacije: (1) ako je zbog neispravnog
funkcionisanja izvrena zamena stvari ili njena bitna opravka, garantni rok poinje
da tee ponovo od zamene, odnosno od vraanja opravljene stvari; (2) ako je zbog
neispravnog funkcionisanja zamenjen ili bitno opravljen samo neki deo stvari,
garantni rok poinje da tee ponovo samo za taj deo.
Pravno dejstvo. Osnovno pravo pribavioca je zahtev da se stvar popravi ili
zameni, i to u primerenom roku, kao i pravo na naknadu pretrpljene tete. Meutim,
ako stvar ne bude popravljena ili zamenjena u primerenom roku, pribavilac ima
pravo na raskid ugovora, a moe zahtevati i snienje cene, uvek uz pravo na
naknadu pretrpljene tete.
Pored ovih dunosti, prenosilac (prodavac, odnosno proizvoa) mora o svom
troku da prenese stvar do mesta opravke ili zamene, kao i da popravljenu, odnosno
zamenjenu stvar vrati natrag kupcu, a za to vreme prodavac, odnosno proizvoa
snosi rizik propasti, odnosno oteenja stvari.
Kada je u izradi pojedinih delova stvari ili u izvrenju pojedinih radnji
uestvovalo vie samostalnih proizvoaa, za ispravno funkcionisanje prema kupcu
odgovara samo finalni proizvoa, a izmeu njega i samostalnih proizvoaa vae
pravila o regresu. Odgovornost samostalnih proizvoaa prema finalnom
proizvoau za neispravno funkcionisanje stvari koje potie od tih delova ili tih
radnji, prestaje kad prestane odgovornost finalnog proizvoaa prema kupcu stvari.
Garantni list. Upotreba industrijskog proizvoda, koja ima trajniji karakter, a
podrazumeva posebna tehnika svojstva, nain korienja ili odravanja, moe se
staviti u pravni promet uz uslov da je izdat i garantni list. Garantni list izdaje
proizvoa ako je posredi domai industrijski proizvod. Ukoliko je, pak, u pitanju
inostrani proizvod, garantni list izdaje uvoznik, odnosno zastupnik inostranog
proizvoaa u naoj zemlji (npr. Generalni zastupnik za...").
Garantni listi mora da sadri: odgovarajue podatke o industrijskom proizvodu;
trajanje garantnog roka; izjavu garanta da e proizvod ispravno funkcionisati ukoliko se
njime rukuje prema priloenom uputstvu; izjavu garanta da je obezbedio servisno
odravanje u garantnom roku; izjavu garanta da e u garantnom roku da obezbedi
otklanjanje kvarova i nedostataka u primerenom roku, odnosno da e, na zahtev
kupca, zameniti neispravan proizvod novim ukoliko
402
opravku ne izvri u primerenom roku, a sve to uz trokove prevoza, odnosno

prenosa predmetnog proizvoda; naziv i adresu izdavaoca garantnog lista, proizvoaa
i prodavca proizvoda; peat i potpis ovlaenog lica (npr. prodavca). U garantni list
se, prilikom predaje kupcu, unosi i datum prodaje.
Garantni list, kako je ve napomenuto, ne oslobaa prenosioca odgovornosti za
fizike nedostatke, ve naprotiv, predstavlja jo jednu pogodnost za pribavioca
(kupca) navedenog industrijskog proizvoda, jer takav kupac sada ima dvostruko
obezbeenje i moe izabrati onaj pravni put koji smatra povoljnijim. Ukoliko bi se u
konkretnom sluaju spojilo svojstvo proizvoaa i prodavca (proizvoa je ujedno i
prodavac koji je izdao garantni list), re je o jednostrukom, ali dovoljnom
obezbeenju koje prua prenosilac, jer garantni list ne moe umanjivati ili
ograniavati ona prava koja su inae priznata pribaviocu.
Rok. Prava kupca prema proizvoau po osnovu garantnog lista prestaju
istekom jedne godine, raunajui od dana kad je kupac zahtevao opravku ili zamenu
stvari.
8. Odgovornost proizvoaa stvari s nedostatkom
Savremena prava predviaju i posebne propise, led specialis, kojima se
ureuje odgovornost proizvoaa stvari s manom. Ono to treba prethodno istai
jeste imperativnost propisa koji reguliu ovu materiju, za razliku od dispozitivnih
pravila koja ureuju pitanje odgovornosti prenosioca za fizike nedostatke.
Zakon, pre svega, definie proizvoaa, a to je lice koje proizvodi gotove
proizvode, sirovine i sastavne delove proizvoda. Ali, proizvoaem se smatra i lice
koje stavljanjem svog imena, zatitnog znaka ili drugog obeleavajueg znaka na
proizvod i lice koje uvozi proizvod namenjen prodaji, kao i sam prodavac stvari s
nedostatkom, ukoliko proizvod ne sadri podatke o proizvoau, a prodavac ne
obavesti oteenog, u razumnom roku, ko je proizvoa, odnosno od kog lica je
nabavljen proizvod s manom. Ako je, pak, u pitanju uvozni proizvod koji ne sadri
podatke o uvozniku, prodavac takoe ima poloaj proizvoaa, iako proizvod sadri
podatke o proizvoau.
Proizvodom se, u ovoj vrsti odgovornosti, smatra pokretna stvar, odvojena ili
ugraena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar, zatim svaka proizvedena ili
sakupljena energija za davanje svetlosti, toplote ili kretanja. Po
Knjga dru Utvori
403
ljoprivredni proizvodi (proizvodi zemljita, stoarstva i ribarstva) ne smatraju se

proizvodom u navedenom smislu.
Pojam nedostatka i tete koju on prouzrokuje. Nedostatak postoji ukoliko
proizvod ne obezbeuje sigurnost koja se s pravom oekuje s obzirom na sve
okolnosti, ukljuujui i reklamu, svrhu kojoj je namenjen i vreme kada je stavljen u
promet. S druge strane, ne smatra se nedostatkom sluaj kada je kasnije stavljen u
promet isti proizvod koji je kvalitetniji od prethodnog. Vidljivo je da je sama definicija
pojma nedostatka kada je u pitanju lex specialis proirena u odnosu na definiciju
nedostatka kada je u pitanju lex generalis, to je neuobiajeno u pravnoj tehnici. Ipak,
razlog je tenja ka viem stepenu zatite oteenih pribavilaca.
tetom, u smislu ovih posebnih propisa, smatra se teta prouzrokovana smru ili
telesnim povredama i teta nastala unitenjem ili oteenjem nekog dela imovine, pod
uslovom da se on uobiajeno koristi za linu upotrebu ili potronju i da ga je oteeni
u tu svrhu koristio.
Odgovornost. Pravo oteenog na naknadu tete postoji ako (oteeni) dokae
da je tetu pretrpeo, da je proizvod imao nedostatak, kao i da postoji uzrona veza
izmeu proizvoda s nedostatkom i pretrpljene tete. Proizvoa odgovara za ovu
tetu bez obzira na svoju savesnost, odnosno bez obzira na to da li je bio upoznat
sa injenicom postojanja nedostatka; on iskljuivo odgovara i u sluaju kada je teti
delimino doprinelo tree lice. Ukoliko je vie lica prouzrokovalo tetu od proizvoda
s nedostatkom, njihova je odgovornost solidarna. Ali, ako proizvoa dokae da
stvar s nedostatkom nije stavio u promet ili da nedostatak verovatno nije postojao u
vreme kada je stavio proizvod u promet ili da se pojavio kasnije, ili da ga on nije
proizveo, odnosno da nije namenjen za prodaju, ili da proizvod nije nainjen u
okviru njegove redovne delatnosti, ili da je nedostatak nastao usled usaglaavanja
svojstva proizvoda sa propisanim normama, kao i ako dokae da stepen naunog i
tehnikog znanja u vreme kada je proizvod stavljen u promet nije omoguavao
otkrivanje nedostatka. Proizvoa sastavnog dela proizvoda nee biti odgovoran ako
dokae da se nedostatak moe pripisati dizajnu proizvoda ili da je posledica uputstva
koje je dao proizvoa, a moe se delimino ili potpuno osloboditi od odgovornosti
ako je oteeni ili lice za koje je on odgovoran delimino doprinelo nastanku tete.
Ovi posebni propisi
404
o odgovornosti proizvoaa stvari s nedostatkom ne odnose se na odgovornost za

tetu prouzrokovanu nuklearnim udesima i tetu obuhvaenu ratifikovanim
meunarodnim ugovorima.
Zastarelost. Potraivanje naknade tete od proizvoda s nedostatkom zastareva
u subjektivnom roku od tri godine (od saznanja oteenog za tetu, nedostatak i
istovetnost proizvoaa), a u objektivnom roku od deset godina od stavljanja
proizvoda od strane proizvoaa u promet.
9. Prekomerno oteenje
9.1. Pojam
Ako je izmeu obaveza ugovornih strana u dvostranom ugovoru, u vreme
njegovog nastanka, postojala oigledna nesrazmera, strana koja je oteena moe da
zahteva ponitenje ugovora ako za pravu vrednost tada nije znala niti je morala
znati.
Kauzalno obeanje podrazumeva razuman razlog obvezivanja. U
dvostranoobaveznim ugovorima to se ogleda u srazmerno odmerenim uzajamnim
prestacijama stranaka. Valjana kauza u teretnim ugovorima ogleda se preko naela
ekvivalencije prestacija, odnosno jednakosti davanja. Ta jednakost je, kao to smo
videli, zatiena odgovornou prenosioca (naroito prodavca) za pravne i
materijalne nedostatke, a jedan od instrumenata zatite tog naela je i prekomerno
oteenje (laesio enormis). Razume se, ta ekvivalencija ne moe se shvatiti u
doslovnom smislu te rei. Naprotiv, svako konkretno pravo, u pravnoj istoriji i
danas, odreivalo je granicu tolerancije odstupanja od idealne mere, od zlatne
sredine", ali kriterijum odreivanja tog odstupanja oscilirao je izmeu objektivnog i
subjektivnog kriterijuma, a neretko nije bio jedinstven i u okviru ove osnovne
podele.
U klasinom rimskom pravu cena pri kupoprodaji nije morala da bude
pravina. Ipak, poreklo ustanove prekomernog oteenja treba traiti u rimskom
pravu i ono datira jo iz IV i III veka pre n.e. Tada je, naime, izbila velika privredna
i naroito poljoprivredna kriza, kada su prezadueni sitni i srednji posednici
prodavali svoje nepokretnosti latifundistima u bescenje, to je prinudilo careve
Dioklecijana i Maksimilijana da donesu propise kojima su cene za veliki broj objekata
kupoprodaje bile odreene.
Knji dru1a Ugovori
405
Posle stabilizovanja privrede, klasina pravila su ponovo u upotrebi. Meutim, tek

je Justinijan postavio pravilo da pri kupoprodaji zemljita cena ne sme biti nia od
polovine njegove vrednosti, tako da je prodavac (ne i kupac) imao pravo na raskid
ugovora i restituciju, to znai da je Kodeks prihvatio objektivni kriterijum. Kupac je,
pak, mogao da doplati razliku do pune vrednosti i tako odri ugovor. Insistiranje na
pravinoj ceni (pretium iustum) u korist prodavca u Justinijanovom pravu, verovatno je
posledica hrianske etike. U srednjem veku, upravo zbog potovanja hrianskih
etikih naela, dolazi do proirenja pravila o pravinoj ceni, pa se zatita prua kako
prodavcu, tako i kupcu, i tada se formira naziv laesio enormis.
Prekomerno oteenje je poremeaj u kauzi. Taj se poremeaj moe tumaiti sa
subjektivnog ili objektivnog stanovita: kao posledica mane volje ili kao posledica
umanjene prestacije druge strane.
Subjektivno stanovite zasniva se na tome da je do poremeaja u ekvivalenciji
prestacija dolo zbog toga to je oteena strana bila pod dejstvom neke mane volje,
najee zablude ili prevare, odnosno da oteeni nije svesno pristao na
neekvivalentnost. Iako rimsko pravo svedoi o objektivnom shvatanju lezije, prvi
graanski zakonici odstupaju od te tradicije. Code civil prekomerno oteenje smeta
u deo o manama volje. Dakle, naelno gledano, francusko pravo leziju shvata kao
zabludu o ceni". Meutim, kako postoje i posebne odredbe o leziji koje su
postavljene u razliitim delovima Zakonika, uprkos veini, izvesni autori naginju
objektivnom shvatanju prekomernog oteenja. Austrijski Graanski zakonik leziju
postavlja kao subjektivnu kategoriju, jer ako je prava vrednost prestacije druge strane
bila oteenom poznata, on je pristao na nju, te nema protivpravnosti u injenici
prekomernog oteenja. I vice versa, ako oteenom prava vrednost nije bila poznata,
dakle ako je bio u zabludi o vrednosti, on ima pravo na zatitu.
Objektivno shvatanje bi znailo da primenom odgovarajueg matematikog
postupka ili pravnog standarda (nedoputene razlike u prestacijama) jedna strana ne
prima od druge ono to joj naelo ekvivalencije prestacija garantuje u konkretnom
pravu. Objektivni stav je stvar javnoga poretka i otuda predstavlja ogranienje
slobode ugovaranja, odnosno u irem smislu, ogranienje naela privatne autonomije
zbog naela savesnosti i potenja.
406
Ukoliko bi se podela na subjektivno i objektivno shvatanje doslovno prihvatila,

to bi znailo da postoje i velike pravne posledice takve podele: subjektivno
shvatanje podrazumeva dokazivanje postojanja mane volje u svakom posebnom
sluaju, to oteava poloaj tuioca, dok, s druge strane, objektivno shvatanje znatno
olakava poloaj tuioca, jer se dokazivanje svodi na egzaktnu, matematiku
operaciju. Prema subjektivnom shvatanju, lezija se ceni prema trenutku nastupanja
mane volje, a prema objektivnom, prema trenutku zakljuenja ugovora; subjektivno
stanovite vodi ruljivosti, a objektivno apsolutnoj nitavosti. Ipak, razlike u
zakonodavstvima i primena u sudskoj praksi ne poznaju tako stroge podele. U stvari,
bez obzira na to kako je formulisano (npr. u francuskom ili austrijskom pravu)
prekomerno oteenje je poremeaj kauze, to znai da je u pitanju materija
prinudnih propisa, odnosno javnog poretka, ergo re je o nitavosti ugovora. Ako se u
nekom pravu insistira na subjektivnom kriterijumu, kao to je to sluaj u austrijskom
pravu, to ne menja sutinu stvari, jer se samo trai utvrenje injenice da li je
oteeni" pristao na umanjenu vrednost ili ne. Jer, ako je pristao bez mane volje,
svakako, nema lezije, npr. zbog afekcione vrednosti jedna strana je pristala da plati
mnogo viu cenu od trine.
To su bili razlozi zbog kojih je prof. Konstantinovi leziju postavio na objektivan
nain: Ako izmeu obaveza strana ugovornica u dvostranom ugovoru postoji u vreme
zakljuenja ugovora tolika nesrazmera, da ono to je jedna strana primila ili treba da primi
od drute strane ne predstavlja ni polovinu vrednosti onoga to je ona dala drugoj strani, ili
se obvezala dati ili uiniti, onda ona moe zahtevati ponitenje ugovora u roku od jedne
godine od njegovog zakljuenja".
Zakon o obligacionim odnosima nije prihvatio reenje iz Skice. U svom
izvornom tekstu, Zakon o obligacionim odnosima, svakako, bez dovoljno naune
argumentacije, prihvatio je dvojaku prirodu prekomernog oteenja: kada je u
pitanju promet stvari koja nije osnovno sredstvo" kriterijum je bio subjektivan, a
kada je u pitanju promet stvari koja moe biti osnovno sredstvo", kriterijum je bio
objektivan.
Zakon o obligacionim odnosima napustio je tradiciju rimskog prava kojom je
bilo predvieno tzv. oteenje preko polovine i postavio leziju kao prekomerno
oteenje, gde pravni standard oigledna nesrazmera uzajamnih davanja igra
odluujuu ulogu. Zakon je, pored toga, kada je u pitanju osnovno sredstvo", uveo i
subjektivni kriterijum, jer oteena strana moe zahtevati ponitenje ugovora ako je
bila u zabludi o vrednosti protivprestacije. Meutim, kada je u pitanju osnovno
sredstvo", kada se otuuje sredstvo u
Knji druga Ugovori
407
drutvenoj svojini, a sticalac je fiziko ili graansko pravno lice, postojala je

mogunost ponitenja ugovora ukoliko je ono to je primljeno bilo u oiglednoj
nesrazmeri s vrednou u vreme zakljuenja ugovora. Zakon je predviao da neznanje
prave vrednosti stvari u asu zakljuenja ugovora nije uslov za njegovo ponitenje.
Zakon je predviao i obrnutu situaciju, kada fiziko ili graansko pravno lice
otuuje stvar koja moe biti osnovno sredstvo", a sticalac je drutveno pravno lice,
ugovor se moe ponitavati pod istim uslovima kao i u prethodnoj hipotezi. Ipak,
namera zakonodavca je bila oigledno usmerena na poveanu zatitu tzv. drutvene
svojine, budui da je promet osnovnih sredstava" koji je podrazumevao da je fiziko
ili graansko pravno lice prenosilac, a da su nosioci drutvene svojine sticaoci, bio
zanemarljiv.
9.2. Uslovi
Posle izmena Zakona ostao je tekst koji ureuje leziju na objektivnosubjektivan
nain, gde je potrebna oigledna nesrazmera, kao objektivni element, s jedne, i
zabluda o pravoj vrednosti prestacije oteene strane, kao subjektivni kriterijum, s
druge strane. Otuda su za nastanak odgovornosti za prekomerno oteenje u naem
pravu potrebna tri elementa: 1) da je u pitanju teretni ugovor; 2) da postoji odreeni
stepen nesrazmere u prestacijama i 3) da postoji zabluda o vrednosti
protivprestacije kod oteenog.
1) Daje u pitanju teretni (onerozni), odnosno dvostranoobavezni ugovor. Da bi
se primenila pravila o leziji, bitna je podela ugovora na teretne i dobroine. Naime,
za svaki ugovor, kako za onerozni tako i za lukrativni, znaajan je uzajamni odnos
prestacija, jer to diktiraju pravila o kauzi. Ipak, protivprestacija u lukrativnim
ugovorima je specifina u smislu da se ne moe odmeriti uz pomo pravila koja su
oliena u tzv. korektivnoj (komutativnoj) pravdi, ve preko pravila o distributivnoj
pravdi. Tako, u ugovorima o poklonu obdareni nema neposrednu obavezu da uzvrati
protivprestacijom, ali on se mora uzdrati od injenja koja bi vreala poklonodavca,
a u krajnjoj liniji, u sluaju osiromaenja poklonodavca do stepena nemanja nunih
sredstava za ivot, obdareni mu mora pruiti izdravanje ukoliko eli da ugovor o
poklonu ostane na snazi. S druge strane, u teretnim ugovorima kauza diktira
neposrednu obavezu ugovaraa da prue odgovarajuu, uravnoteenu
protivprestaciju. Ukoliko protivprestacija padne ispod odreenog razlomka (npr.
ispod polovine vrednosti inidbe druge strane) ili ispod odreenog pravnog
standarda, tako da se moe smatrati da je jedna strana prekomerno
408
oteena, to znai da je suprotna strana prekomerno, odnosno, u krajnjoj liniji,

neosnovano obogaena. Pored besteretnih ugovora, pravila o leziji se ne primenjuju
ni na aleatorne ugovore prilikom javne prodaje, kao i na ugovore gde je via cena
data iz osobite naklonosti (pretium affectionis).
2) Da postoji odreeni stepen nesrazmere u prestacijama. Odgovornost za
leziju uvek pretpostavlja odreeni stepen nesrazmere u protivprestaciji, koji se u
uporednom pravu razliito izraavao: razlomaki ili preko pravnog standarda.
Jo od III veka nae ere, rimsko pravo prihvata pravilo o oteenju preko polovine
vrednosti protivprestacije, a na tom stanovitu su i austrijski,
i srpski Graanski zakonik. U sutini, isto reenje predvia i Code civil ali samo uz
primenu razliitih razlomaka za odreene grupe sluajeva, npr. pri kupoprodaji
nepokretnosti 7/12, za ugovore o deobi 1/4. I u jugoslovenskom pravu posle Drugog
svetskog rata prihvaen je ovaj sistem. Prema Zakonu o prometu zemljita i zgrada,
ugovor kojim je radna organizacija prodala zemljite ili zgradu graaninu ili
graanskom pravnom licu mogao se ponititi ako cena nije dostigla 2/3 prometne
vrednosti nepokretnosti u vreme zakljuenja ugovora, dok u obrnutoj hipotezi, kada
radna organizacija kupi zemljite ili zgradu graanina ili graanskog pravnog lica,
takav ugovor se mogao ponititi ako cena nije prelazila 1/3 prometne vrednosti
kupljene nepokretnosti u vreme njene kupoprodaje. Prednost matematikog sistema
koji se izraava odreenim razlomkom jeste i u tome to je posredi faktiko pitanje
(questo facti), tako da se moe dokazivati i opovrgavati putem nalaza i miljenja
strunih lica (vetaka).
Zakon o obligacionim odnosima naputa ovu tradiciju, a ne prihvata ni Skicu
profesora Konstantinovia, ve uvodi pravni standard: oigledna nesrazmera". Ovo
reenje nije sasvim razumljivo, budui da je taj pravni standard bio rezervisan za
pojam zelenakog ugovora. Ovo je tim tee razumeti jer su u pitanju dva razliita
instituta koji slue istoj svrsi (zatiti poremeene kauze, odnosno ekvivalentnosti
prestacija), ali u razliitim uslovima i razliitim pojavnim oblicima. ta je to
oigledna nesrazmera",
Knjga druga Ugovori
409
gde su njene granice, to je sada faktiko pitanje koje, od sluaja do sluaja, treba da
utvruje sud, a to je u ovoj materiji, moda, prevelik kreativni zadatak suda koji pak
moe lako da odvede u pravnu nesigurnost. Sud e se prilikom procene trine
vrednosti stvari oslanjati na nalaz i miljenje vetaka, ali opet ostaje pitanje gde je
granica oigledne nesrazmere", a na to pitanje, koje je, u stvari, pravno pitanje
(questo iuris), vetaci, razume se, ne mogu dati odgovor.
3) Da postoji zabluda o vrednosti protivprestacije kod oteenog. Kao to
je reeno, tradicionalno shvatanje lezije ne zasniva se na potrebi postojanja
nedostatka u volji oteenog. Ipak, Code civil, u odreenoj meri, i austrijski Graanski
zakonik uzimaju da je zabluda o vrednosti" bitan element lezije. Skica prof.
Konstantinovia dri se tradicionalnog shvatanja i ne priklanja se subjektivnom
kriterijumu za postojanje odgovornosti za leziju. Zakon o obligacionim odnosima
ipak zahteva da oteena strana moe zahtevati ponitenje, ali pod uslovom ako za
pravu vrednost u vreme zakljuenja ugovora nije znala niti je morala znati. Na taj nain
Zakon se priklanja subjektivnom shvatanju prekomernog oteenja (tzv. prekomerno
oteenje kao mana volje), za ta, ini se, nema dovoljno argumenata, niti potrebe, a
konano nije ni u naoj tradiciji. Smatramo da bi se, de lege ferenda, trebalo vratiti
objektivnom shvatanju prekomernog oteenja.
9.3. Ponitenje
Pravo da se zahteva ponitenje usled prekomernog oteenja prestaje istekom
roka od jedne godine od zakljuenja ugovora. To znai da je to zakonski objektivan rok,
koji ne zavisi od saznanja oteenog, ve poinje da tee upravo sledeeg dana od
dana u kome je ugovor zakljuen.
Budui da je re o poremeaju same kauze ugovora, odricanje od prava na
zatitu usled prekomernog oteenja ne spada u krug unutar koga vlada naelo
privatne autonomije. Naprotiv, odricanje unapred od prava na zatitu usled
prekomernog oteenja ne proizvodi pravno dejstvo. Ali ako druga strana ponudi
oteenom da otkloni prekomerni poremeaj kauze, odnosno ponudi dopunu do
prave vrednosti protivprestacije, oklonjen je sam uzrok lezije, te
410
e ugovor ostati na snazi. U nekim sluajevima, i pored toga to je uspostavljena

prekomerna disproporcija u prestacijama, nee se primeniti pravila o leziji. To su
sluajevi: aleatornih ugovora, ugovora zakljuenih na osnovu javne prodaje i u
sluajevima kada je jedna strana pristala na znatno viu cenu iz osobite naklonosti.
Ukoliko doe do primene pravila o leziji i ugovor bude poniten, to ne znai
nita drugo nego kada je u pitanju odsustvo kauze. To dalje znai da e ponitenje
imati retroaktivno dejstvo (ex tunc), tj. smatrae se da ugovor nije ni bio zakljuen.
Ipak, razvrgnue konkretnih pravnih odnosa moe se kretati u dva pravca, a to
zavisi od injenice da li ugovorne obaveze nisu ili jesu izvrene.
Ako ugovarai nisu izvrili svoje prestacije, ponitenjem ugovora nestaje i
pravni osnov za zahtevanje inidbe, tako da nijedna strana nije duna da izvri
bilo kakvu prestaciju. Meutim, ukoliko je ugovor izvren, budui da je titulus
posla nestao, stranke su dune da izvre restituciju. Restitucija se, po
mogustvu, treba izvriti in natura. Ali, ako je naturalna restitucija nemogua
(npr. ugraena je krovna konstrukcija, potroeno je gorivo i sl.), pristupie se
civilnoj restituciji, odnosno strana koja ne moe da ispuni naturalnu restituciju
bie duna da isplati odgovarajui novani ekvivalent, jer bi se, u suprotnom,
nala u polju pravno neosnovanog obogaenja.
10. Zelenaki ugovor

10.1. Pojam
Nitav je ugovor kojim neko, koristei se stanjem nude ili tekim
materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenou ili
zavisnou, ugovori za sebe ili za nekog treeg korist koja je u oiglednoj nesrazmeri
sa onim to je on drugom dao ili uinio, ili se obavezao dati ili uiniti.
Knjga druga UJovori
411
Iz samog pojma proizlazi da zelenaki ugovor grade dve vrste uslova:

objektivni i subjektivni.
Objektivni uslov podrazumeva postojanje oigledne nesrazmere u prestacijama
ugovaraa, a to je materija kauze ugovora. Oigledna nesrazmera uzajamnih injenja
ili neinjenja, odnosno inidbi ili obeanja inidbi remeti kauzu obligacije u
teretnim ugovorima, a time, naravno, i naelo jednakosti davanja (ekvivalentnosti
prestacija).
Subjektivni uslov objanjava razloge zbog kojih je nastupio poremeaj kauze da
bi se konkretan sluaj mogao podvesti pod pojam zelenakog ugovora. Naime,
strana koja je, putem ugovora, ostvarila poremeaj u svoju korist, to je uinila tako
to se koristila stanjem nude ili tekim materijalnim stanjem drugog (oteenog),
njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenou ili zavisnou. Ista je pravna
situacija i kada je poremeaj u kauzi ostvaren u korist treeg lica.
Ako se uporede prekomerno oteenje i zelenaki ugovor, i to onako kako su
postavljeni u naem pravu, moe se postaviti pitanje opravdanosti istovremenog
postojanja oba instituta. Poto, naime, oba instituta slue istoj svrsi, a to je
dovoenje u ravnoteu poremeene kauze, odnosno usklaivanje s naelom
jednakosti davanja u dvostranoobaveznim ugovorima, pitanje je u emu je bitna
razlika meu njima, odnosno da li postoji neko pravno polje koje ne pokriva
jedan od ta dva instituta. Pri tom, nije beznaajno to to neki veliki pravni
sistemi ne prihvataju postojanje oba instituta, smatrajui da je zelenaki ugovor
dovoljan pravni instrument kojim se moe ostvariti efikasna zatita principa
ekvivalentnosti prestacija, drugaije reeno, ne prihvataju prekomerno oteenje
kada je posredi zelenaki ugovor. Upravo takvo pravno stanovite zauzimaju, npr.
nemako, vajcarsko i italijansko pravo.
U nauci je istaknuto da se lezionarni i zelenaki ugovori ne poklapaju i da je
zato opravdano paralelno postojanje oba instituta. Ali takvo stanovite je zasnovano
na lezionarnim ugovorima bez subjektivne komponente, dakle, na klasinom
shvatanju lezionarnih ugovora koji su objektivnog karaktera; u kojima postoji
odreena disproporcija u kauzi, najee izraena razlomkom: 1/2 (oteenje preko
polovine). I, a contrario, ukoliko se prihvati stanovite da je za oba instituta, kako za
prekomerno oteenje tako i za zelenaki ugovor, nuan i subjektivni uslov, ini se
da je to dvojstvo zatite u osnovi istog poremeaja u kauzi, a to je razlog to neka
prava prihvataju samo institut zelenakog ugovora.
412
10.2. Uslovi
Da bi jedan ugovor mogao podvesti pod zelenaki, potrebno je postojanje
objektivnosubjektivnih elemenata i, naravno, da ugovor bude teretan.
Dosledno tome, za nastanak odgovornosti za zelenaki ugovor u naem pravu
su potrebna tri elementa: 1) da je u pitanju teretni ugovor; 2) da postoji odreeni
stepen nesrazmere u prestacijama; 3) da postoji pristanak oteenog (iskorienog)
usled neke vrste mane volje i 4) nesavesnost zelenaa.
1) Da je u pitanju teretni (onerozni), odnosno dvostranoobavezni ugovor.
Ovaj uslov je isti kao pri prekomernom oteenju, jer je u dobroinim ugo
vorima, po prirodi stvari, nemogu sluaj poremeaja kauze zbog nesrazmere
uzajamnih prestacija.
2) Da postoji odreeni stepen nesrazmere u prestacijama. Odgovornost
za zelenaki ugovor, kao uostalom i za leziju, pretpostavlja odreeni stepen
nesrazmere u protivprestaciji; po pravilu
je u pitanju sticanje koristi
koja je u oiglednoj nesrazmeri sa onim to je zelena dao ili uinio, ili
se obavezao dati ili uiniti. Ovaj uslov, u stvari, pravni standard, koji e
sud ceniti u svakom konkretnom sluaju, odgovara u svemu kao i odgovarajui
uslov pri prekomernom oteenju.
3) Da postoji pristanak oteenog (iskorienog) usled neke vrste mane
volje. U ovom uslovu bi trebalo da se javi bitna razlika izmeu lezionarnih
i zelenakih ugovora. Naime, tradicionalno shvatanje lezije polazi od objek
tivnog uslova, najee je to oteenje preko polovine vrednosti protivpre
stacije. Ipak, u nekim pravima, meu kojima je i nae, smatra se da je zabluda
o vrednosti" bitan element lezije, to je u klasinom shvatanju rezervisano
za zelenake ugovore. U naem pravu, kada je re o zelenakom ugovoru, nedo
staci u volji iskorienog postavljeni su neto ire u odnosu na leziju.
U zelenakom ugovoru iskorieni se nalazio u stanju nude ili u tekom
materijalnom stanju, ili je bio nedovoljno iskusan, ili, pak, lakomislen, ili
se nalazio u odnosu zavisnosti prema zelenau i upravo neki od ovih razloga
naveo ga je na pristanak na imovinski gubitak. Pristanak oteenog je usle
dio iz jednog od pet razloga koji su odluujue, ali nedoputeno uticali na
njegovu volju. To su sledei razlozi:
413
a) Da se oteeni nalazio u stanju nude. Stanje nude oteenog, odno

sno iskorienog izraeno je u najviem stepenu potrebe za prestaciju zele
naa. U tom smislu, oteeni ili njemu blisko lice ili, ak, stvar oteenog,
nalazi se u stanju ugroenosti, koje bi se, bez prestacije zelenaa, moglo okon
ati nesagledivim ili traginim posledicama, npr. zbog gladne godine, da bi
prehranio porodicu i sebe, seljak za minimalnu koliinu hrane obea zelena
u celokupnu sledeu letinu; oteeni ili njegovo dete bi mogli umreti bez
odgovarajueg seruma protiv ujeda zmije otrovnice; usled nesrenog sluaja
lice krvari, a bolniar za zbrinjavanje rane trai honorar koji viestruko
prelazi i iznos sloene operacije; za hitno ispiranje eluca otrovanog ku
nog ljubimca kernterijera veterinar trai naknadu koja je nesrazmerna (npr.
prelazi trinu vrednost odgovarajueg mladunca).
b) Da se oteeni nalazio u tekom materijalnom stanju. Teko materi
jalno stanje je, u stvari, veoma slino stanju nude. Ipak, ini se da je teko
materijalno stanje za nijansu laki" sluaj od stanja nude. Tako, teko ma
terijalno stanje moe usloviti pad u jo tee materijalno stanje: npr. zbog
neblagovremenog vraanja zajma oteeni prihvati nesrazmerno uveanje duga;
da bi izbegao plenidbu stvari koja neposredno preti, oteeni uzme zajam s
nesrazmerno visokom kamatom.
v) Da je oteeni bio nedovoljno iskusan. Nedovoljno iskustvo vezuje se,
prima faciae, za ivotno iskustvo, ali, ono to je praktino znaajnije, za odre
ena specijalizovana znanja iz najrazliitijih oblasti, kako tehnikih, tako
i drutvenih nauka. Tako, ako bi iskusan pedesetogodinji trgovac zakljuio
sa osamnaestogodinjakom vrlo nepovoljan ugovor po ovog drugog, takva bi se
situacija mogla podvesti pod iskoriavanje nedovoljnog iskustva saugovara
a. S druge strane, ako bi mainski inenjer, kao prodavac, predstavio neke
karakteristike odreene maine koje su istinite, ali, u sutini, nebitne
za funkciju zbog koje kupac i pribavlja stvar, a kupac zbog nedovoljnog isku
stva smatra da su upravo te karakteristike odluujue, takoe se moe govo
riti o korienju nedovoljnog iskustva saugovaraa. Slino bi bilo i kada
bi jedna ugovorna strana bila vrhunski pravnik, a druga laik, pa se u ugovor
postave brojne restriktivne klauzule koje znatno oteavaju pravni poloaj
druge strane. Neiskustvo se, dakle, moe odnositi kako na faktika (injeni
na), tako i na pravna pitanja, a moe biti prouzrokovano kako mladou, tako
i nedovoljnim obrazovanjem za relevantnu oblast.
g) Da je oteeni bio lakomislen. Lakomislenost se, u ovom smislu, od
nosi na sasvim konkretan ugovor. Ali, tu nije re o lakoumnosti uopte,
ili, jo manje, o nekom obliku psihopatologije koji bi mogao da vodi u lie
nje poslovne sposobnosti. Naprotiv, lakomislenost oteenog se odnosi sa
mo na konkretan ugovorni odnos kada je oteeni, odnosno iskorieni bez
dovoljno promiljanja, na mah" u nekom euforinom raspoloenju, dao svoj
414
pristanak na ugovor koji mu donosi brojne, sloene i teke obaveze. Ipak, u nekim
ugovorima ovo pitanje se ne moe ni postaviti: to su ugovori sa sveanom formom ad
solemnitatem, npr. ugovor o doivotnom izdravanju ili ugovor o ustupanju i raspodeli
imovine za ivota kada je, pored ostalog, sudija duan da strankama proita utovor i da
ih upozori na njegove posledice, uz jo neka specifina razjanjenja. U takvim
ugovorima pojaana (sveana) forma ima i zatitni karakter upravo u cilju otklanjanja
svake lakomislenosti.
d) Da se oteeni nalazio u odnosu zavisnosti prema zelenau. Oteeni, odnosno
iskorieni je bio u pravnom ili faktikom odnosu podreenosti prema zelenau. Tu bi,
pre svega, spadali oni koji su zaposleni kod odreenog poslodavca, koji im nametne
neki ugovor koji nije neposredno vezan za radnopravni status, ali je upravo zadravanje
radnopravnog statusa bio razlog zbog kojeg je oteeni prihvatio nepovoljne ugovorne
odredbe. Ili, npr. upravnik zatvora zakljuuje za sebe veoma povoljan kupoprodajni
utovor s roditeljima lica koje se nalazi na odsluenju dugogodinje zatvorske kazne, ili
pak hirurg pre operacije zakljui za sebe veoma povoljan ugovor sa suprutom svog
pacijenta i sl.
4) Nesavesnost zelenaa. Zakon ovaj uslov izreno ne predvia. Meutim, kako
su svi ovi sluajevi vezani za neki oblik manljivosti volje oteenog, to logino znai
da je zelena znao ili morao znati da se oteeni, kao druga ugovorna strana, nalazi: u
stanju nude, ili u tekom materijalnom stanju, ili da je nedovoljno iskusna, ili da je
lakomislena, ili da se nalazi u odnosu zavisnosti prema njemu. Zelena je upravo
svestan da oteeni u konkretnoj situaciji ili nema izbora, ili gotovo da nema izbora i
zato pristaje na sve njegove uslove. Pri tom, nije bitno da li je zelena prvi ponudio
zakljuenje (takvog) ugovora, ili je pak ponuda potekla od oteenog, bitno je da
okolnosti sluaja nesumnjivo govore da je zelena bio svestan, odnosno morao biti
svestan da oteeni nije imao drugog izbora nego da prihvati veoma nepovoljne uslove
koji su poremetili jedan od bitnih uslova za nastanak punovanog ugovora, a to je sama
kauza ugovora. To drugim reima znai da je oteeni zbog neslobodne volje in concreto
morao da prihvati neopravdano odstupanje od principa jednakosti davanja.
10.3. Ponitenje
U nauci se najee istie da zelenakim ugovorom jedna ugovorna strana
ekonomski iskoriava drugu stranu, te da bi zbog toga trebalo da spada u kategoriju
zabranjenih ugovora, odnosno da je takav ugovor protivan izvesnim osnovnim
naelima (naelu savesnosti i potenja, naelu jednake vrednosti davanja, naelu da
su uesnici u obligacionim odnosima duni da postupaju u skladu sa dobrim
poslovnim obiajima), kao i moralnim shvatanjima naeg
Knjga druga Ugovori
415
drutva" i da se njime, pored pojedinanih, vreaju i javni interesi izraeni

ustanovom javnog poretka, zbog ega je predviena sankcija nitavosti. Upravo zato
to je nemoralan, odnosno protivan dobrim obiajima, u jednom broju prava
zelenaki ugovor je praen sankcijom apsolutne nitavosti. Ipak, u drugim pravmma
sankcija nije tako otra, jer se smatra da su, u osnovi, u pitanju nedostaci volje, a oni
pogaaju pojedinane interese, zbog ega sledi sankcija relativne nitavosti.
Ukoliko bi se dosledno sprovelo shvatanje o zelenakom ugovoru koji vrea javni
poredak i dobre obiaje, onda je iskljuivo apsolutna nitavost pratea sankcija. Poto
je ugovor nitav, to znai da mora doi do uspostavljanja predugovornog stanja,
odnosno do restitucije, a sasvim bi bilo umesno i oduzimanje predmeta prestacije
zelenaa u korist drave, ili, ako bi zelena zahtevao ispunjenje prestacije oteenog
putem tube odbijanje tubenog zahteva zelenaa uz pozivanje na pravila Nemo
auditur propriam turpitudinem allegans. Ovo tim pre to je zelenaki ugovor, odnosno
zelenaenje esto i posebno krivino delo u pojedinim pravima.
Ako bi se, pak, zauzelo stanovite da je re o poremeaju u kauzi koji je posledica
neke vrste manljivosti volje, postojala bi i mogunost, ako se disproporcija otkloni,
ugovor da opstane. U tom sluaju mogli bi, iako zelenaki ugovor sadri elemente
koji vuku u pravcu apsolutne nitavosti, da prevagnu argumenti koji vode u polje
relativne nitavosti.
Nae pravo izrie sledeu sankciju: na zelenaki ugovor shodno se primenjuju
zakonske odredbe o posledicama nitavosti i o deliminoj nitavosti ugovora. Ali,
iako Zakon upuuje na otre sankcije nitavosti, ipak, sama odredba koja ureuje
nitavost predvia mogunost nekih izuzetaka. Ti izuzeci su postavljeni i u materiji
zelenakog ugovora, jer Zakon propisuje da oteeni moe da zahteva da se njegova
obaveza smanji na pravian iznos i, ako je to mogue, sud e takvom zahtevu
udovoljiti, u kom sluaju, sa odgovarajuom izmenom, ugovor ostaje na snazi. Pored
toga, ako bi se dosledno primenila pravila o nitavosti zelenakog ugovora, pravo na
isticanje nitavosti ne
416
bi bilo podlono zastarelosti, ali zelenaki ugovor i ovde odstupa od pravila, jer oteeni
moe podneti zahtev za smanjenje svoje prestacije na pravian iznos u roku od pet
godina od zakljuenja ugovora. Naravno, zakonska odredba koja propisuje da ugovara
koji je kriv za zakljuenje nitavog ugovora (ovde zelena), bie odgovoran svome
saugovarau za tetu koju trpi zbog nitavosti ugovora, ostaje kao posebna i poslednja
garancija oteenom u odnosu na tetu koju je pretrpeo zakljuenjem zelenakog
ugovora.
Sve ove specifinostiupogledu sankcije, koje predstavljaju znatno odstupanje od
strogih posledica apsolutne nitavosti, posebno mogunost konvalidacije ugovora (na
zahtev oteenog...) i odreeni rok zastarelosti, upuuju na to da se zelenaki ugovor
nalazi u graninom polju izmeu apsolutne i relativne nitavosti. Ovo stoga to je
poremeaj u kauzi posledica nekog oblika mane volje na strani oteenog, zbog koga
on pristaje na takav kvantitet ili, ak, kvalitet, protivprestacije na koji, u redovnim
prilikama, ne bi pristao, ali takav poremeaj se, po pravilu, moe ispraviti (da se
njegova obaveza smanji na pravian iznos"). Meutim, u onim sluajevima u kojima se
utovorena prestacija oteenog otro suprotstavlja prinudnim propisima, javnom poretku
i dobrim obiajima, posebno gde takva prestacija predstavlja i bie nekog drugog
krivinog dela (osim zelenaenja), smatramo da bi sankcija morala biti apsolutna
nitavost, bez (navedenih) izuzetaka koji ublaavaju posledice nitavosti.
Konano, poreenjem ustanova lezije i zelenakog ugovora, kako su one
postavljene u naem pozitivnom pravu, namee se zakljuak da je, de lege ferenda,
nuno njihovo meusobno usklaivanje, koje podrazumeva odreeni stepen izmena i
dopuna navedenih propisa, posebno u pravcu postavljanja pravila o leziji na
objektivne, tradicionalne osnove.
PRESTANAK UGOVORA
Ugovor je nastao da bi izvrenjem (ispunjenjem) prestao. Ugovarai su, voeni
kauzom, stvorili ugovor koji je upravo ispunjenjem kauzalnih obeanja ispunio svoju
misiju i zato je prirodno" ugaen. Naravno, u izvesnom smislu, ugovor ostaje veno
da ivi, u smislu trajnog dokaza o osnovanosti izmena u imovinama ugovaraa, npr.
prestankom utovora ispunjenjem nastao je stvarnopravni odnos (kupac je postao
vlasnik stvari i sl.). U tom smislu, ugovor ostaje kao
Knjga druga Ugovori
417
pravni garant status quoa subjektivnih prava ugovaraa posle gaenja njihovih ugovornih
obaveza ispunjenjem, i to kako pre isteka zastarnih rokova, tako i posle njihovog
isteka: pre isteka roka zastarelosti izvren, i u tom smislu ugaen, ugovor svedoi o
nepostojanju civilne obligacije (spreie nesavesnog tuioca da uspe sa zahtevom za
ispunjenje ve ispunjenog), a posle isteka zastarnog roka spreie nastanak prirodne
obligacije (omoguie povraaj datog, odnosno omoguie primenu ustanove pravno
neosnovanog obogaenja).
Meutim, ugovor, kao jedan od izvora obligacija, moe prestati ne samo
ispunjenjem, kao nekom vrstom prirodnog razreenja", ve i na druge naine. Tako,
ugovor moe prestati onako kako je i nastao, tj. novom saglasnou volja ugovaraa,
na osnovu njihove prmvatne autonomije, kojom ima isti, ali negativan sadraj u
odnosu na prethodno izjavljenu saglasnost volja, to znai da su se stranke
sporazumele da odustanu od ugovora, odnosno da raskinu ugovor i izvre restituciju
u predugovorno stanje. Ponekad je mogue da ugovor prestane i kao rezultat
realizacije privatne autonomije samo jedne ugovorne strane (jednostrani raskid
ugovora). Moguno je, s druge strane, da sporazum ugovaraa nije prerastao u ugovor,
jer je protivpravan u meri da pravo ne moe tolerisati nijedan trenutak njegovog
postojanja, u kom sluaju je re o apsolutnoj nitavosti, ili je pak nastao, ali je kasnije
poniten iz nekog razloga koji pravo rezervie za polje relativne nitavosti. Jedan, ne
tako veliki, broj sluajeva prestanka ugovora vezan je za prestanak subjekta,
odnosno smrt ugovaraa, ali i za situaciju sluajne propasti predmeta (objekta)
ugovorene prestacije. Poto u navedenim sluajevima nije dolo do prirodnog
razreenja", postavlja se i pitanje pravnih posledica raskida, odnosno ponitenja
ugovora.
ODUSTANAK OD UGOVORA RASKID UGOVORA
Ugovor moe da prestane na osnovu privatne autonomije obe ili, izuzetno,
samo jedne ugovorne strane. Ve je bilo rei o nekim nainima prestanka obligacija
na osnovu realizacije privatne autonomije, npr. novacija, kompenzacija, oprotaj
duga. Na ovom mestu bie rei o dve vrste odustanka od ugovora, odnosno raskida
ugovora:1. sporazumnom i 2. jednostranom.
1. Sporazumni odustanak, odnosno raskid ugovora
1.1. Pojam
Saglasnost volja koja je stvorila ugovorno vezivanje", ugovornu obligaciju,
moe na isti nain, naravno u suprotnom smeru, da ostvari ugovorno
418
odvezivanje", ugovornu soluciju. Sporazumnim raskidom stranke, dakle, odustaju od

svog ranije punovano zakljuenog ugovora. To znai da sporazumni raskid ugovora
podrazumeva nov, drugi punovaan ugovor kojim se negira kauza prvog ugovora, jer
se odustaje od izvrenja obeanih prestacija. Pri sporazumnom raskidu mora postojati
negativ kauze prvobitno zakljuenog ugovora. To logino znai da ugovor nije
izvren, jer da je izvren (ispunjen), on bi ve bio ugaen, a stranke razreene".
Naravno, ukoliko se stranke predomisle posle urednog izvrenja ugovora, one mogu
nainiti novi ugovor sa obrnutim ulogama, npr. sada e prodavac biti kupac i vice
versa, tada nije re o sporazumnom raskidu ugovora, ve o ispunjenju dva posebna
ugovora.
1.2. Pravno dejstvo
Pravno dejstvo zavisi, pre svega, od injenice da li su stranke ugovorile raskid
ex tunc ili ex nunc. Pravilo je da raskid nema povratno dejstvo, to znai da se
ugovarai oslobaaju obaveza izvrenja neizvrenih prestacija, dok se delimino
ispunjene prestacije smatraju punovanim, jer imaju pravni osnov. Meutim, ukoliko
nijedna strana nije ispunila svoje ugovorno obeanje, raskid, u stvari, ima retroaktivno
dejstvo, jer se ugovarai faktiki vraaju upredugovorno stanje. Ukoliko su, pak,
stranke ugovorile povratno dejstvo raskida, svaka je duna da vrati primljeno, te se
stranke takoe vraaju u predugovorno stanje. Ukoliko su trea savesna lica stekla
neko pravo na osnovu sada raskinutog ugovora, njihov pravni poloaj mora biti
zatien.
Svakaugovorna obligacija moe prestati sporazumnim raskidom, i to kada su u
pitanju klasini ugovori izmeu fizikih lica, ali i kada je re o ugovorima trgovinskog
prava. Postoje, meutim, i takve ugovorne obligacije koje nisu podobne za raskid ex
tunc. To su trajne obligacije ije je izvrenje ve otpoelo, npr. ugovor o zakupu koji
se raskida posle nekoliko meseci.
1.3. Uslovi
Kako je ve reeno, sporazumni raskid ugovora podrazumeva nov, drugi
punovaan ugovor, to znai da novi ugovor mora da ispuni sve to se inae zahteva
za punovanost ugovora: sposobnost za ugovaranje, saglasnost volja, kao i zahteve
koji se tiu predmeta i kauze. Kako je posredi drugi, novi ugovor, to znai da ove
elemente valja ceniti potpuno nezavisno u odnosu na prvi ugovor,
Knjga druga Ugovori
419
koji sada treba da se raskine. To je sasvim logino, jer je mogue da, npr. jedan
ugovara, usled duevne bolesti, u meuvremenu izgubi poslovnu sposobnost;
mogue je da se jedan ugovara nae pod dejstvom neke mane volje; mogue je da
kauza raskida bude nedoputena.
Kao to je reeno, prilikom nastanka ugovora ponekad se za njegovu
punovanost zahteva i odreena forma. To su svi oni sluajevi kada zakon ili same
stranke predvide bitnu formu, formu ad solemnitatem. U starom rimskom ius civileu
za prestanak ugovorne obligacije vaio je strogi paralelizam formi: svakoj formi
nastanka odgovarala je odreena forma prestanka obligacije. U poznom rimskom
pravu, posebno posle Justinijanovih reformi, forma gubi raniji znaaj i pravo se
okree kauzalnosti. To, naravno, u najveoj meri vai za savremena prava u kojima
dominira naelo konsensualizma. U vezi s tim se postavlja pitanje: u kojoj meri
forma ima znaaj za prestanak obligacije koja je nastala na osnovu formalnog
ugovora? Odgovor na ovo pitanje podrazumeva odmeravanje argumenata pro et
contra naela privatne autonomije stranaka i naela konsensualizma, s jedne, i naela
pravne sigurnosti, s druge strane, jer prva dva naela govore u prilog neformalnosti
sporazumnog raskida, dok tree naelo upuuje na suprotno reenje.
Ipak, treba konstatovati da je paralelizam formi, ma koliko blagotvoran po
naelo pravne sigurnosti, karakteristian za stara prava, odnosno formalistina
zakonodavstva. U savremenom pravu forma je potpuno izmenila svoj karakter.
Ona nije vie sakramentalna, ve kao sredstvo pravne tehnike, slui praktinim
potrebama." Paralelizam formi bi se u savremenim pravima, pa i u naem, mogao
prihvatiti ne kao pravilo, ve kao izuzetak, i to ako je propisan zakonom ili
predvien voljom stranaka. Mogunost gaenja formalno nastale obligacije,
neformalnim nainima, moe se slobodno nazvati modernom tendencijom. Otuda i u
naem pozitivnom pravu pravilo da formalni ugovori mogu biti raskinuti
neformalnim sporazumom. Ipak, ovo pravilo trpi i izvesna ogranienja
paralelizam formi bie potreban u dva sluaja: ako to predvia zakon i ako cilj zbog
koga je propisana forma za
420
zakljuenje ugovora zahteva da raskid bude obavljen u istoj formm. Pravilo o

neformalnom raskidu formalnog ugovora vai i u sluaju ugovorene forme. Ako su
stranke, naime, ugovorile posebnu formu kao uslov punovanosti njihovog ugovora,
takav ugovor moe biti raskinut, dopunjen ili na drugi nain izmenjen i neformalnim
sporazumom.
Sutinski razlozi za odbacivanje pravila o paralelizmu formi jesu u funkciji
forme. Forma, kao to je poznato, u svim pravnim sistemima titi odreene vrednosti,
odnosno ima nekoliko funkcija od kojih su najznaanije: dokazna, zatitna (zatita
privatnih ili javnih interesa) i usmeravajua. Otuda sledi da je za nastanak ugovora
bitno potovati formu zbog jedne ili, pak, vie navedenih funkcija forme, ali ne i
obrnuto. Ukoliko, naime, nisu u pitanjujavni interesi koji bi najee bili zatieni
posebnim zakonskim odredbama, ili ako to nije voljom stranaka iskljueno,
prestanak obaveza oslobaa, a ne obavezuje, te je jasno da je za oslobaanje od
obaveza bilo koja od funkcija forme, po pravilu, izlina. Ipak, u sluaju spora, ako
nema odlunog dokaza o sporazumnom raskidu, treba se drati pretpostavke da
formalni ugovor nije raskinut neformalnim putem, jer je navedena pretpostavka ne
samo u slubi dokazne funkcije forme ve i u funkciji naela pravne sigurnosti.
Razume se, potpuno je drugaijasituacijaukoliko sporazuman neformalni raskid nije
sporan meu ugovaraima, jer tada same stranke, koristei svoju privatnu
autonomiju, odustaju od pozivanja na formu.
Na kraju, moda bi bilo terminoloki preciznije sporazumni raskid ugovora
nazvati odustankom od ugovora, jer to neposredno odraava samu sutinu privatne
autonomije i njene uloge u takvim sluajevima, a za jednostrani odustanak koristiti
izraz jednostrani raskid. Moda bi se na taj nain izbegli i mogui terminoloki
sporovi.
2. Jednostrani raskid ugovora
Ugovor je plod dvostrukog kauzalnog obeanja. Takva uvezanost dveju izjava
volje koja je stvorila voljnu obligaciju ujedno znai da je samo te volje mogu i
odvezati", odnosno da samo te dve volje, koje su u svojoj harmoniji stvorile
kauzalno obeanje, mogu na isti nain od njega odustati. To je pravilo, ali pravilo koje
trpi izvesne izuzetke, a ti izuzeci se upravo odnose na jednostrani raskid ugovora.
Knjga druga Uvori
421
Poto jednostrani raskid ugovora nije pravilo, znai da mora biti ili ugovoren,
ili zakonom posebno predvien. Neke razloge zakonskog jednostranog raskida
ugovora ve smo raspravili: to su sluajevi promenjenih okolnosti i fizikih mana
stvari. Otuda emo na ovom mestu izloiti pravila raskida ugovora zbog
neispunjenja.
2.1. Raskid ugovora zbog neispunjenja
U antikim pravima ugovor nije mogao da prestane usled neizvrenja. Poverilac i

dunik su bili povezani sveanim izjavama koje su bile upuene boanstvu, dakle,
formom koja je davala samu sutinu ugovoru (forma dat esse rei). Dosledno tome,
ugovor nije bilo mogue raskinuti ni zbog neispunjenja (datog obeanja). Naprotiv,
ugovor se mogao prinudno ispuniti, i to tako to e se dunik naterati da svoju
obavezu ispuni, a poto je nije ispunio na ugovoreni nain, dunik e, uz to, biti
prinuen i na naknadu tete poveriocu. To je bila logina posledica vladajueg
sistema formalnosti prava i apstraktnosti obaveza koje su iz takve formalnosti
proisticale. Drugim reima, raskid ugovora zbog neispunjenja morao je saekati
sazrevanje prava, u smislu njegove kauzalnosti. Ta kauzalnost, istina, stidljivo i
postupno, raa se jo u pretorskom pravu, i to tako to su ugovorne strane pri
kupoprodaji mogle da predvide jednu klauzulu u svom ugovoru koja je pruala
mogunost prodavcu da raskine ugovornu obligaciju zbog neizvrenja, odnosno
neisplaivanja cene od strane kupca lex commissoria. U stvari, takva klauzula u
ugovoru o kupoprodaji davala je pravo prodavcu na alternativnu obligaciju; na
prodavcu je pravo izbora: ili da zahteva isplatu cene, ili da raskine ugovor zbog
neisplate cene, a u oba sluaja prodavac zadrava pravo na naknadu pretrpljene tete.
Razvojem teorije o kauzi ugovora, posebno u skladu sa shvatanjima o pravinosti u
kanonskom pravu, raskid ugovora zbog neispunjenja iri se na sve
dvostranoobavezne ugovore. Nekad izuzetak, lex commissoria kao neka vrsta izreno
ugovorenog raskidnog uslova, sada postaje pravilo, i to kao pravilo koje se
podrazumeva, kao preutno ugovoreni uslov. U stvari, naputanje sistema formalnosti i
apstraktnosti, i prihvatanje sistema kauzalnosti prava vodilo je samo jednom
naelnom reenju, a to je pravo poverioca, ije je obeanje ispunjenja iznevereno
gaenjem obeanja ispunjenja druge strane da odustane od ugovora, da raskine
ugovor zbog neizvrenja.
Savremena prava, dakle, sadre opte pravilo da kada u dvostranom ugovoru
jedna strana ne ispuni svoje kauzalno obeanje, druga moe, u skladu sa zakonom,
da raskine ugovor jednostranom izjavom volje. Ovaj veliki izuzetak od pravila pacta
sunt servanda upravo ukazuje na samu sutinu ugovorne obligacije. Kauzalno
obeanje u takvim ugovorima povezano je dvostrukom vezom
422
i ako jedna otpadne, druga gubi svoj smisao. Ugovarai su stupili u ugovorni odnos
zato to su raunali na ispunjenje obaveze druge strane. Kada se takvo oekivanje
izjalovi, onda bi pruanje zatite zahtevu za ispunjenje prestacije od druge strane bilo
zasnovano na ikani savesne strane, na nasilju forme nad sutinom, a u krajnjoj
liniji, stvorilo bi novu obligaciju sa suprotnim zahtevom: pravno neosnovano
obogaenje.
Ipak, uporednopravna praksa dugo se kolebala oko primene principa raskida
ugovora zbog neispunjenja. U dravama u kojima je bila jaka teorija kauze, kao to je
to sluaj sa Francuskom, svaki dvostranoobavezni ugovor je sadrao zakonsku
pretpostavku o raskidnom uslovu. S druge strane, u dravama u kojima teorija kauze
nije bila ire zastupljena, raskid ugovora zbog neispunjenja ili nije bio mogu, ili je,
pak, bio znatno otean. Moderni zakonici predviaju mogunost raskida ugovora zbog
neispunjenja.
Raskidanje ugovora zbog neispunjenja je zakonska ustanova i u naem pravu.
Zakon,1382 naime, predvia da kada jedna strana, u dvostranom ugovoru, ne ispuni
svoju obavezu, druga strana moe, ako nije odreeno to drugo, zahtevati
ispunjenje obaveza ili, pod zakonskim uslovima, raskinuti ugovor prostom
izjavom, ako raskid ugovora ne stupa po samom zakonu, a u svakom sluaju, ima
pravo na naknadu tete.
Knji druga Ugovori
423
2.2. Teorijska zasnovanost

Iz navedenog se moe zakljuiti da je ustanova raskida ugovora zbog neizvrenja
imala dugu evoluciju koja je bila praena i razliitim teorijskim shvatanjima. Jedno
od prvih teorijskih objaenja, koje su branili pisci kole egzegeze koji su se drali
teksta Code civilaa, isticalo je preutni zakonski modalitet ugovora raskidni uslov,
kao sutinski pravni razlog koji je vodio mogunosti prestanka ugovora zbog
neizvrenja. Drugi su pravnu zasnovanost ovog raskida videli u optem principu
pravinosti i naelu ekvivalentnosti prestacija, odnosno u krajnjoj liniji, na planu
moralizacije ugovora.
Meutim, ako se trai teorijska zasnovanost mogunosti jednostranog raskida
ugovora zbog neispunjenja, a da se pri tom ne naputa pravna argumentacija, teorija
kauze je jedina u stanju da prui celovit odgovor. Moderno shvatanje kauze je
pokazalo da se od prvobitna dva obeanja koja daju grau za ugovor, u trenutku
njihovog spajanja, raa jedinstvena (ugovorna) obligacija, uvezana dvostrukom, ali
jedinstvenom vezom. U tom smislu, ugovorna obligacija se moe predstaviti kao
jednaina i ako joj oduzmemo jednu stranu, to, naravno, vie nije jednaina. Drugim
reima, nestanak jednog obeanja isto je to i odvezivanje jedne od dve trake koje
povezuju celinu, a to odvezivanje vodi povraaju u predugovorno stanje. Dosledno
tome, poverilac moe zahtevati prinudno (spoljanje) vezivanje (putem suda) ili
jednostavno konstatovati da je odvezivanje dovelo do osloboenja od ugovorenih
(obeanih) prestacija. To se, dakle, odnosi samo na ugovornu obligaciju, ali iz njenog
neispunjenja moe proizii vanugovorna obligacija, ukoliko je tom prilikom priinjena
teta drugoj strani.
2.3. Uslovi
U nauci se najee navodi nekoliko uslova da bi se jedan ugovor mogao
raskinuti zbog neizvrenja. Meutim, autori nisu saglasni u vezi s kriterijumima
podele. Jedni smatraju da je podela ugovora na teretne i dobroine prvi uslov, a
potom slede i uslovi koji se odnose na neizvrenje ugovora, krivicu dunika i
obavetavanje dunika o nameri raskidanja od strane poverioca. Drugi autori smatraju
da se uslovi ove vrste raskida dele na dve grupe: prva se odnosi na neispunjenje
obaveze, a druga na samu realizaciju raskida.
I. Prva podela podrazumeva: (1) da je ugovor teretan; (2) da ugovor nije izvren;
(3) da je dunik kriv za neizvrenje ugovora i (4) da poverilac obavesti dunika o
svojoj nameri da raskine ugovor.
424
Teretni ugovor. Zastupnici ovog stava smatraju da besteretni ugovori ne mogu

biti raskinuti zbog neispunjenja, odnosno da je takav raskid rezervisan iskljuivo za
teretne ugovore, a iz razloga to samo u teretnim ugovorima moe biti re o
poremeaju naela jednakosti davanja, tako da bi pravna sigurnost zahtevala da se
ugovoru vernoj strani da mogunost da moe da izae iz ugovora i da ga raskine". Iako
je pravilo da dvostranoobavezni utovori mogu da prestanu zbog neispunjenja, od tog
pravila ima i izuzetaka, npr. ugovor o deobi ili ugovor o poravnanju. Izuzetak, s druge
strane, predstavljaju i neki jednostranoobavezni ugovorm, pod uslovom da su teretni,
npr. ugovor o zajmu s kamatom.
Neizvrenje ugovora. Pravilo je da se ugovor uvek moe raskinuti zbog
neizvrenja, ukoliko postoji potpuno neispunjenje od dunika. Meutim, ako je
posredi delimino neispunjenje, postavlja se pitanje koja je to mera neizvrenja koja
vodi mogunosti raskida?
U teoriji se navodi da poverilac ne bi uvek imao pravo na raskid zbog deliminog
neispunjenja. Naprotiv, pravo na raskid postojalo bi samo u sluaju kada bi
delimino ispunjenje u konkretnom sluaju bilo protivno ostvarenju cilja ugovora,
odnosno ako bi delimino ispunjenje bilo u suprotnosti s prirodom zakljuenog posla,
o emu bi, naravno, odluivao sud. Uoljivo je da i ovo shvatanje koje govori o cilju
i prirodi ugovora, u stvari, podrazumeva primenu teorije o kauzi.
Krivica dunika. Raskid ugovora zbog neispunjenja podrazumeva i injenicu
da dunik nije izvrio svoju prestaciju, i to svojom krivicom. Ugovor, naime, moe
prestati i bez krivice dunika, npr. krivicom poverioca, viom silom i sl ali u
takvim sluajevima nee doi do primene pravila o raskidu ugovora zbog
neispunjenja.
Obavetavanje dunika. Kao to je reeno, poverilac moe, pod zakonom
odreenim uslovima, da izabere: prinudno ispunjenje ili raskid. Otuda proizlazi da
dunik mora biti obaveten o nameri poverioca, jer od nje zavisi i konkretizovanje
dunikove obaveze. Obavetenje dunika o raskidu ugovora od strane poverioca
je, takoe, pravilo koje trpi izuzetak. Ukoliko je ugovor zakljuen tako da je rok
ispunjenja njegov bitan element (tzv. fiksni ugovor), obavetavanje dunika o raskidu
nije potrebno. U stvari, izjava poverioca duniku je od znaaja u fiksnim ugovorima
samo u sluaju da poverilac eli da odri takav ugovor na snazi; tada poverilac
mora pre isteka roka ili istekom roka ali, tada bez odlaganja (odmah), da izjavi da
eli ispunjenje ugovora, a ne raskid.
II. Druga podela je preciznija, jer predvia osnovnu podelu uslova koji se moraju
ispuniti da bi dolo do raskida ugovora zbog neispunjenja: 1. na one koji se odnose
na neispunjenje obaveze i 2. one koji se odnose na realizaciju
Knji druga Ugovori
425
raskida ugovora. Ova podela zasniva se na tome da je za ovu vrstu raskida potreban
i jedan preduslov: da je re o dvostranim ugovorima, jer samo u njima postoji
uzajamnost obaveza. I prema ovom shvatanju postoje odreeni izuzeci od pravila o
neophodnosti da ugovori budu dvostrani: s jedne strane, neki dvostrani ugovori se
ne mogu raskinuti zbog neispunjenja, a to su deoba, poravnanje i neki aleatorni
ugovori; s druge strane, i neki jednostrani ugovori se mogu raskinuti, ukoliko su
teretni (npr. zajam s kamatom). U stvari, ovo shvatanje zasniva se na tome da je za
ovu vrstu raskida ugovora bitno da su ugovori teretni, jer teretni ugovori obuhvataju
dvostrane, ali su od njih iri poto podrazumevaju i one jednostrane ugovore kod
kojih jedna stranka daje naknadu za korist koju je ugovorom dobila".
2.4. Neispunjenje obaveze
Osnovni uslov da bi uopte moglo biti rei o primeni ovog naina prestanka
ugovora jeste neispunjenje obaveze, odnosno neizvrenje ugovorene (obeane)
prestacije. Meutim, i ovaj pristup se, slino prethodnom, sueljava s dva pitanja:
prvo, da li neispunjenje mora biti potpuno i, drugo, da li je krivica dunika nuna?
a) Obim neispunjenja. Uopteno reeno, obim neispunjenja ugovorne prestacije je
od znaaja za primenu ustanove raskida ugovorne obligacije zbog neizvrenja. Jasno je da
postoji bitna razlika izmeu totalnog neizvrenja i neizvrenja neznatnog dela ugovorene
prestacije, jer takva razlika vie i nije razlika u kvantitetu, ve u samom kvalitetu. U
stvari, ova dva navedena sluaja su dva ekstrema u spektru neispunjenja ugovorom
obeane prestacije; u prvom sluaju, bez sumnje, sva savremena prava doputaju ovu
vrstu raskida, u drugom nijedno. Problem je, dakle, obim neispunjenja, odnosno blie
izraeno, deliminog (ne)ispunjenja, koji se nalazi izmeu ova dva ekstrema dutinog
pravnog spektra.
Ovaj problem nije nimalo jednostavan, jer ovi unutranji lanovi spektra, ba
kao i boje, mogu biti vrlo razliiti: dunik je platio jedan deo cene;
426
isporueno je pet, umesto ugovorenih, deset vagona ita; ugovoreno je da nametaj

bude izraen runo, ali on je izraen mainski; isporuka je ugovorena u Beogradu,
a roba je ostavljena u magacinu u Pritini; zavretak radova je ugovoren za prvi
april, a radovi su okonani prvog juna. Oigledno je da u okviru ovih pet vrsta
deliminog (ne)ispunjenja, odnosno u okviru ovih pet unutranjih boja spektra,
postoji i itav niz nijansi. Npr. da li e se neispunjenje 15 odsto ili 20 odsto i sl.
obaveze smatrati neispunjenjem neznatnog dela obaveze? Ali, ne moe biti isto ako
je u konkretnom sluaju re o predaji generinih stvari sa odstupanjem od 15 odsto
ili pak o izradi aparata za precizna merenja i sa znatno manjim odstupanjem! Ne
moe biti isto tretiran sluaj kada je isporuka za kupca sa seditem u Beogradu
ugovorena u Kopru, pa u jednom sluaju bude stavljena kupcu na raspolaganje u Baru,
a u drugom sluaju u Napulju! Zakanjenje od dva meseca, kada je u pitanju
izgradnja hidrocentrale, ili ista docnja kada je re o izradi posebnog tanda za
meunarodni sajam, tako da je obaveza u potpunosti ispunjena na dan zatvaranja
sajma, sigurno se ne mogu staviti na isti tas vage pravde, iako je u oba sluaja re o
doslovno istoj docnji! Sve ovo vodi samo jednom zakljuku: bitne su okolnosti svakog
konkretnog sluaja, koje mogu objektivno da se postave u datoj ugovornoj jednaini, a
to je, u stvari, samo drugo ime za problem kauze in concreto.
Da li je u konkretnom sluaju postignut cilj ugovora, da li je ostvarena njegova
svrha, to je formula koja vodi do reenja date jednaine. Drugim reima, mora se
pristupiti tumaenju ugovora i u sklapu svih okolnosti, utvrditi glavnu stvar: da li je
zadovoljena kauza ugovorom meusobno uvezanih obeanja. U tom smislu je oigledno
da, npr. kanjenje od dva meseca sa izgradnjom hidrocentrale ne moe biti smatrano
neispunjenjem ugovorne obaveze, ali isto kanjenje kada je u pitanju sajamska
prezentacija, lako moe doi u podruje manjkavog ispunjenja
Knjta dru UJovori
427
koje, u stvari, predstavlja razlog za raskid ugovora zbog neispunjenja i naknadu

pretrpljene tete. Slino tome, isporuka robe u Baru moe ak dovesti do vee utede
nego da je postupljeno po ugovoru, koji je predviao klauzulu frankoKopar", to,
naravno, nije isto sa sluajem kada bi roba bila istovarena u Napulju.
Na osnovu izloenog moe se zakljuiti da neispunjenje ne mora biti potpuno da
bi se steklo pravo na raskid ugovora zbog neispunjenja. Obim neispunjenja jeste bitan,
ali on mora biti podvrgnut objektivnom kriterijumu kauze i tek tada e se dobiti
odgovor da li je delimino ispunjenje, makar u osnovi, odnosno u granicama
tolerancije konkretnih okolnosti, zadralo srazmeru ugovorene jednaine, ili se, pak,
ugovorena jednaina takvim (ne)ispunjenjem pretvorila u nejednainu, to je i
logian razlog za odustanak od ugovora, odnosno njegov raskid.
6) Krivica dunika. Neispunjenje ugovorene prestacije, odnosno delimino
ispunjenje u odreenom obimu koje otvara mogunost raskida ugovora, mora biti
skrivljeno. Dunik, drugim reima, nije ispunio svoju ugovorom utvrenu obavezu
usled svoje krivice. Kada su u pitanju ugovorne obligacije, postoji pravna oboriva
pretpostavka da je dunik, koji nije ispunio svoju prestaciju kako je to ugovoreno,
kriv za neizvrenje. Otuda Zakon o obligacionim odnosima i ne predvia krivicu kao
poseban uslov za prestanak ugovora na ovaj nain. Ipak, prisustvo krivice je vidljivo
na posredan nain, jer dunik moe da dokazuje da nije kriv za neispunjenje. Ukoliko
bi, naime, dunik dokazao da nije skrivio neizvrenje svoje obaveze, npr. da
obavezu nije ispunio usled vie sile ili dejstva sluaja, ili iskljuivom krivicom
treeg lica, onda ovaj uslov ne bi bio ostvaren, ve bi se tada primenila pravila o
posledicama rizika za prestanak ugovora usled vie sile ili sluaja, odnosno pravila o
naknadi tete, ukoliko je trei svojom krivicom spreio dunika da ispuni svoju
obavezu.
Skrivljeno neispunjenje jeste, u stvari, izjava volje dunika kojom odbija
izvrenje svoje obaveze. Ta izjava volje moe biti o obliku pasivnog ili aktivnog
ponaanja.
Pasivno ponaanje jeste potpuno uzdravanje dunika od akata koji u pravnoj
komunikaciji slue za izraavanje volje. Ovakvo stanje se u pravu oznaava
utanjem, to u pravu ima iri smisao nego u laikom shvatanju ovog pojma. Dunik
jednostavno ne ini nita u cilju izvrenja svoje ugovorne obaveze, niti se izjanjava
o njoj. S druge strane, aktivno ponaanje podrazumeva dunikovo izraavanje
volje da ne izvri svoju ugovornu obavezu
428
izreno ili konkludentno (facta concludentia); u prvom sluaju izjavi usmeno ili napie
da nee da izvri ugovor ili pak na pitanje poverioca da li e isplatiti cenu, dunik
odmahne glavom; u drugom, npr. dunik proda alat bez koga nije u stanju da ispuni
prestaciju iz ugovora o delu.
Ako je re o izrenoj volji dunika, kao obliku aktivnog ponaanja, kojom
odbija ispunjenje obaveze, nije potreban nikakav drugi pokazatelj da bi uslov
skrivljenog neispunjenja bio zadovoljen. Meutim, ako je u pitanju utanje ili
konkludentno izraavanje volje, postavlja se pitanje da li je nuno da dunik bude u
docnji, da bi se smatralo da je u pitanju skrivljeno neispunjenje? Npr. dunik se pasivno
ponaa sve do pred istek roka, ali tada otpone s kontinuiranim i ubrzanim radovima
u cilju ispunjenja obaveze, ili je dunik prodao alat, ali je kasnije pribavio
kvalitetniji, kojim e za krae vreme izvriti svoju obavezu. Odgovor na ovo pitanje
nije tako jednostavan, jer zavisi od okolnosti sluaja. Naelno, moe se rei da je u
navedenim sluajevima nuno da se dunik nae u docnji i da ga poverilac mora
opomenuti, uz davanje naknadnog primerenog roka za ispunjenje da bi, tek potom,
mogao da zahteva raskid ugovora zbog dunikove krivice. Ipak, od tog pravila ima
izuzetaka, npr. kada je oigledno da dunik u preostalom vremenu, pre no to padne u
docnju, oigledno nee moi da ispuni svoju prestaciju.
2.5. Realizacija raskida ugovora
Realizacija, odnosno ostvarenje raskida ugovora je takoe nuan korak koji
treba preduzeti u cilju odustanka od ugovora. Ugovara (poverilac) mora da
preduzme neke mere kako bi dolo do razvrgnua pravne veze koja je nastala
zakljuenjem ugovora izmeu njega i druge strane (dunika). Najvea razlika se
javlja u vezi s podelom pravnih sistema koji, s jedne strane, predviaju jednostavan
odustanak (vansudski raskid) i, s druge strane, sudski raskid.
a) Sudski raskid. Code civil predvia sudski sistem raskida ugovora zbog
neizvrenja. Polazei od injenice da su same stranke svojom voljom stvorile jednu
obligaciju koja za njih predstavlja zakon, taj zakon ne moe izgubiti dejstvo tako to
e jedna strana jednostavno odustati od njegove primene. Suprotno reenje bi
ugrozilo i naelo pravne sigurnosti.
Prema francuskom pravu, ugovorna strana, moemo je nazvati poverilac, poto
smatra da su njena subjektivna graanska prava zasnovana ugovorom povreena ili
ugroena (procesnim jezikom tuilac), ima pravo da zahteva od suda da izrekne raskid
ugovornog odnosa. Pri tom, sud ima aktivnu ulogu, odnosno
Knji dru1p Ugovori
429
njegova odluka ima konstitutivno dejstvo. Ovaj sistem je posebno znaajan u onim
situacijama kada se postavlja pitanje obima (ne)izvrenja, odnosno kada je sporno da li
delimino (ne)ispunjenje ovlauje poverioca na raskid ili ne. Poto je to pitanje kauze
ugovora, a kauza je zakonska ustanova francuskog prava, to je jedno sloeno pitanje
koje ne moe biti preputeno laicima, ve naprotiv, o tome mora odluivati sud. Ipak,
sudskom sistemu raskida stavljaju se i odreeni prigovori, koji se mogu svesti na
sledee: neefikasnost i neekonominost.
6) Vansudski raskid. Najznaajnije manjkavosti sudskog raskida otklonjene su, po
prirodi stvari, u sistemu vansudskog raskida. Ovaj sistem odlikuju brzina i ekonominost,
a pravna nesigurnost se uvek moe otkloniti putem deklarativne tube, odnosno
utvrujue presude da je ugovor prestao odustankom poverioca koji je bio u skladu s
pozitivnim propisima. Pored toga, iako je ugovor zakon za stranke, taj odnos je nastao
korienjem privatne autonomije stranaka, po pravilu, bez ikakvog meanja suda, tako da
ni za prestanak ne bi trebalo da bude pravilo sudska intervencija. To su razlozi zbog kojih
je veina prava, meu kojima i nae, kao pravilo, prihvatila vansudski sistem raskida
ugovora zbog neispunjenja.
2.6. Vansudskiraskid u naem pravu
Nae pravo, takoe, prihvata ovaj sistem raskida ugovora zbog neispunjenja.
Kada, naime, u dvostranim ugovorima jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga
moe, ako neto drugo nije odreeno i pod zakonskim uslovima, da zahteva
ispunjenje, ali moe i raskinuti ugovor prostom izjavom. Prema naim pozitivnim
propisima, u sluaju da je ispunjenje o roku bitan sastojak ugovora (tzv. fiksni
ugovor), ugovor e se, faktom neizvrenja, smatrati raskinutim ipso iure. U naem
sistemu vansudskog raskida ugovora zbog neispunjenja poverilac uvek ima pravo
izbora. U tom smislu, on moe: izjaviti da ugovor
430
odrava na snazi ili izjaviti da ga raskida, pri emu uvek zadrava i pravo na
naknadu tete koju je pretrpeo neispunjenjem, odnosno neurednim ispunjenjem svoje
prestacije. Poto poverilac ima ius optionis, on je duan da svoj izbor saopti
duniku, a to e naroito biti sluaj kada se odlui za raskid. Dosledno tome,
poverilac koji je odluio da raskine ugovor zbog neispunjenja, duan je da to saopti
duniku odmah, bez odlaganja". Ukoliko bi se poverilac ogluio o ovu obavezu (tzv.
utanje poverioca), time bi pruio duniku priliku da svoju obavezu ispuni, to znai
da tada poverilac ne bi vie imao pravo na raskid ugovora, ve bi zadrao samo
pravo na naknadu eventualno pretrpljene tete. Meutim, potpuno pasivno ponaanje i
poverioca i dunika (utanje obojice) koje traje due vreme, moe, prema
okolnostima sluaja, znaiti i da su preutno odustali od ugovora.
Kada izvrenje ugovora nije bitan sastojak ugovora, poverilac koji eli da raskine
ugovor mora duniku da prui dodatnu priliku za izvrenje njegove prestacije, i to putem
naknadnog primerenog roka. Ako, meutim, dunik i posle isteka tog roka ne izvri svoju
obavezu, ugovor se raskida po samom zakonu, isto kao i u sluaju kada je rok bitan
element ugovora. Dakle, ostavljanje naknadnog primerenog roka duniku je uslov da bi
dolo do raskida ugovora zbog neispunjenja. Meutim, pored sluaja kada je rok bitan
element ugovora, od pravila obaveze davanja naknadnog roka duniku postoje jo dva
izuzetka: 1) raskid utovora bez ostavljanja naknadnog roka i 2) raskid ugovora pre isteka
roka.
1) Raskid ugovora bez ostavljanja naknadnog roka je sluaj kada iz duniko
vog ukupnog dranja proizlazi da svoju obavezu nee izvriti ni u naknadnom
roku. Npr. ugovorena je izgradnja kue do kraja septembra, ali kada se poveri
lac vratio sa odmora 30. septembra, konstatovao je da nisu iskopani ni teme
lji. Tada poverilac, istekom ugovorenog roka, moe svojom izjavom raskinuti
ugovor bez ostavljanja bilo kakvog dodatnog roka duniku.
2) Raskid ugovora pre isteka roka je sluaj kada je i pre isteka roka za is
punjenje dunikove prestacije oigledno da on nee moi da je ispuni. Npr. do
isteka ugovorenog roka za izradu, montiranje i putanje u probni rad maine
za pakovanje odreene robe ostalo je jo mesec dana, a dunik nije otpoeo s
radom, prodao je alate, iznajmio halu treem licu i kupio povratnu kartu za
Knjga druga UJovori
431
Australiju sa fiksnim povratkom kroz dva meseca. Ova situacija je, dakle, vezana za
raskid ugovora izjavom poverioca i pre isteka ugovorenog roka, jer bi prema
poveriocu bilo nepravino (protivno naelu savesnosti i potenja) ogranimti ga na
striktno potovanje ugovorenog roka, kada je svakom razumnom oveku oigledno
jasno da dunik, u konkretnom sluaju, nee moi da ispuni svoju ugovorom
utvrenu prestaciju. Suprotno reenje bi ak predstavljalo neku vrstu ikane prema
poveriocu.
Meutim, postavlja se pitanje: kako postupiti kada je u pitanju ugovor sa uzastopnim
obavezama?. Npr. ugovorom je predvieno da se zakupnina stana plaa svakog prvog
u mesecu, ali posle godinu dana urednog ispunjenja zakupac ne plati zakupninu za
januar, ili oruar napravi oruje posebnog kalibra i obavee se da naruioca (lovca)
uredno snabdeva odgovarajuom municijom, svakog prvog do petog u mesecu, u
narednih deset godina, ali po isteku jedne godine ne isporui municiju. Oba ova sluaja
spadaju u ugovore sa uzastopnim obavezama, ali je oigledno da se ne mogu, samo
zato, podvesti pod isti pravni reim.
U ugovorima sa uzastopnim obavezama osnovni je problem da li neispunjenje
obaveze od dunika ovlauje poverioca da raskine ugovor samo za ubudue (ex
nunc) ili raskid moe imati i povratno, retroaktivno dejstvo (ex tunc). Na prvi pogled
izgleda da je u takvim vrstama ugovora mogua samo prva opcija. O tome svedoi
ak i sam naziv ustanove: raskid ugovora zbog neispunjenja; zato onda raskinuti
ono to je ve ispunjeno! Naime, ako je neto ve izvreno, bilo bi neracionalno, pa i
nepravino sve vraati u preanje stanje. Ipak, reenje tog problema zavisi od
rezultata ispitivanja kauze konkretnog ugovora. Tako, ako se, npr. raskida ugovor o
zakupu koji je zakljuen na period od dve godine, posle isteka roka od jedne,
oigledno je da e se dejstva raskida prostirati samo eh nunc. To i jeste pravilo
prilikom raskida ugovora sa uzastopnim obavezama, a u tom smislu se izjanjava i
nae pravo. Ipak, ovo pravilo ima izuzetaka. Poverilac, naime, moe da raskine
ugovor ne samo u pogledu buduih obaveza nego i u pogledu ve ispunjenih
obaveza, ako njihovo ispunjenje, bez ostalih ispunjenja, nema interesa za njega to se
vidi iz primera oruara koji je, prema ugovoru, napravio oruje posebnog kalibra i
obavezao se da naruioca (lovca) snabdeva odgovarajuom municijom uredno u
narednih deset godina, ali po isteku jedne godine ne isporui municiju i obavesti
drugu stranu da vie nije u stanju da pravi takvu municiju. U takvom sluaju
ispitivanje kauze ukazuje da treba raskinuti ugovor ex tunc, jer je i nabavka oruja
neposredno povezana s municijom, te ako lovac nema odgovarajuu
432
Prof. dr Opiver Ani: Oblaciono pravo
municiju, on nema interes da zadri oruje. Ukoliko dunik, i pored zakanjenja

koje ne remeti samu kauzu, moe da ispuni svoju obavezu, on moe odrati ugovor
ukoliko prui odgovarajue obezbeenje.
U sluaju kada poverilac nije izreno izjavio da e po isteku naknadnog primerenog
roka da raskine ugovor, mogue je da i posle isteka tog roka poverilac insistira na
ispunjenju ugovora. Ukoliko, pak, po isteku roka odabere raskid, potrebno je da o tome
bez odlaganja izvesti dunika. Poverilac samo u jednoj situciji nije ovlaen na raskid i
pored neurednog ispunjenja od strane dunika, a to je sluaj kada dunik nije ispunio
neznatan deo svoje prestacije. Koji su to sluajevi, to je svakako faktiko pitanje koje e
reavati sud od sluaja do sluaja uvek uzimajui u obzir ne samo kvantitet prestacija ve
i kauzu ugovora.
Treba istai da u svakom sluaju kada je poverilac izvrio izbor, dakle, kada se
odluio za raskid, on je konzumirao ius optionis, tako da utovor jednostavno vie ne
postoji, te je i, logino, njegov izbor neopoziv. Kao i vice versa, jer ako poverilac i posle
ispunjenja zakonskih uslova koji ga ovlauju na raskid, izjavi da ostaje pri utovoru i trai
ispunjenje, pa dunik otpone sa ozbiljnim pripremama za izvrenje svoje obaveze, bilo
bi protivno naelu savesnosti i potenja tada dopustiti poveriocu da se predomisli i izjavi
da ugovor raskida.
2.7. Dejstvo raskida
Ostvarenjem raskida gasi se ugovorna obligacija. To znai da prestaje kauzalna
veza izmeu ugovaraa koja je i inila armaturu njihovih prava i obaveza. Ugovarai
vie ne mogu zahtevati ispunjenje obaveza, ali ukoliko je, usled neispunjenja obaveze
jedne, druga strana pretrpela tetu, raa se nova, vanugovorna obligacija pravo na
naknadu tete: Raskidom ugovora obe strane su osloboene svojih obaveza, izuzev
obaveze na naknadu eventualne tete. Ako nijedna strana nije izvrila svoju obavezu,
nema ni restitucije. Meutim,
Knjta druga Ugovori
433
ako je jedna strana svoju obavezu ispunila, u celini ili delimino, ona ima pravo da
zahteva povraaj datog. Povraaj datog se vri in natura ukoliko je moguno, ali ako je
to nemogue, ili bi iziskivalo nesrazmerne trokove, naknadie se u novcu. Jedan od
sluajeva nemogunosti restitucije postoji kada tree savesno lice stekne stvar koju bi
trebalo da vrati dunik u sluaju raskida ugovora zbog neispunjenja. Savremena
prava su znatno proirila zatitu treih savesnih lica, jaajui ujedno i sigurnost
pravnog prometa (npr. pravila o sticanju od nevlasnika), tako da danas savesni
sticalac zadrava stvar, a dunik restitucije e je izvriti u novcu.
Ukoliko obe strane imaju pravo da zahtevaju restituciju, izvrie se uzajamni
i istovremeni povraaj, po pravilima za izvrenje dvostranih ugovora. U takvom
sluaju, svaka strana ima pravo da zahteva od druge nanadu za koristi koje je u
meuvremenu imala od onoga to je duna da vrati, odnosno naknadi. To je, u
stvari, deo restitucije, jer bi, u protivnom, nastala posebna obligacija: pravno
neosnovano obogaenje. Ako se restitucija odnosi na novac, strana koja vraa
novac duna je da plati i zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila. Ali treba
istai da, pored restitucije, ukljuujui i naknadu za korienje stvari, poverilac
moe da zahteva (kumulativno) i naknadu eventualno pretrpljene tete, jer je to
poseban izvor obligacija.
3. Prestanak ugovora zbog nemogunosti ispunjenja
Kao to je reeno, obligacija moe prestati usled nemogunosti ispunjenja,
odnosno izvrenja. To se, mutatis mutandis, reperkutuje i na planuugovora. U
ugovornim obligacijama moe biti rei samo o nemogunosti koja je nastupila
posle punovano zakljuenog ugovora, dakle, o naknadnoj (supsekventnoj)
nemogunosti.
3.1. Pojam
Dvostrani ugovor prestaje ukoliko prestaciju jedne strane nije mogue izvriti
zbog dogaaja za koji ne postoji odgovornost nijedne ugovorne strane.
434
To je posledica kauze ugovorne obligacije. Oba ugovaraa su se, svojom saglasnou

volja, meusobno povezala upravo zbog izvrenja obaveze svog partnera. Ako, pak,
iz nekog spoljanjeg razloga, izvan volje i moi ugovaraa, jedna obaveza postane
neizvriva, u tom trenutku se razvezuje iuris vinculum koja je i inila sutinu takve
obligacije. Drugim reima, gasi se sama obligacija, pa i ugovara koji bi mogao da
izvri svoju prestaciju vie nije duan da to uini, a ukoliko je svoju obavezu izvrio,
delimino, ili u celini, ima pravo na restituciju. Prestanak ugovora usled
nemogunosti ispunjenja nije nita drugo do prestanak obligacije usled
nemogunosti ispunjenja, a sutinski razlog za to moe objasniti samo teorija
kauze. Razlog za retroaktivno dejstvo, uz posledicu povraaja datog, koje ima
prestanak sinalagmatinog ugovora usled nemogunosti ispunjenja, lei upravo u
gaenju same sutine takvog utovora nestanku kauze.
3.2. Uslovi
Meutim, ako je do nemogunosti ispunjenja dolo krivicom jedne od
ugovornih strana, ugovorom stvorena obligacija ne prestaje. Pre svega, naelo
savesnosti i potenja nalae da nesavesna strana ne moe imati koristi od svoje
nesavesnosti. Kauza ugovorne obligacije jeste objektivna veza, uvezanost dva
subjekta koja vie ne zavisi od volje jednog; u suprotnom, kada bi takav odnos
mogao da prestane jednostranom izjavom volje bilo koje strane po njenom
nahoenju, to ne bi bila obligacija, ak ne bi bila ni pravna ustanova. Kada, dakle, u
dvostranom ugovoru doe do nemogunosti ispunjenja ugovorne obaveze
krivicom jedne strane, na mesto ugaene ugovorne prestacije stupa drugi izvor
obligacija, priinjena teta, odnosno njena naknada. Obaveza naknade tete, kao
imovinska sankcija za nepotovanje ugovorne obligacije u konkretnom sluaju,
sada supstituie iznevereno kauzalno obeanje nesavesnog ugovaraa, to je
ujedno razlog opstanka obligacije, za razliku od situacije kada nemogunost
ispunjenja nastupi bez krivice ugovaraa, to dovodi do gaenja same obligacije.
Prema Zakonu, kada je ispunjenje prestacije jedne strane u sinalagmatinom
ugovoru postalo nemogue zbog dogaaja za koji odgovara druga strana, njena e
se obaveza ugasiti, ali ona zadrava svoje potraivanje prema drugoj strani, no to
e se potraivanje smanjiti u onoj srazmeri u kojoj je ona imala koristi od
oslobaanja od sopstvene obaveze (npr. smanjenje kamata). Pored toga, strana ija
se obaveza ugasila iz navedenih razloga duna je da drugoj strani ustupi sva
Knjta druga Ugovori
435
odgovarajua prava koja bi imala prema treim licima u vezi s predmetom svoje
obaveze, ije je ispunjenje postalo nemogue.
Nemogunost ispunjenja koja dovodi do prestanka ugovora, odnosno
ugovorne obligacije zbog nemogunosti ispunjenja, uslovljena je jo jednom
okolnou. Prestacija mora biti nezamenljiva, bilo da je u pitanju, npr. predaja
nezamenljive stvari ili inidba koju moe izvriti upravo i samo dunik koji je
vie ne moe izvriti (umro, postao invalid i sl.). Kada je re o generinim
stvarima, tada se pravila o prestanku ugovorne obligacije zbog nemogunosti
ispunjenja ne primenjuju iz jednostavnog razloga uoenog jo u ranoj mladosti
civilnog prava: genera non pereunt uz posledicu res perit domino.
Nemogunost ispunjenja mora biti potpuna (totalna), jer ako je delimina, pitanje
je u kojoj se meri ugovor moe ispuniti, te e u skladu sa odgovorom na to pitanje
nastupiti i odgovarajue pravne posledice. Sama, pak, nemogunost moe biti faktika
(materijalna) ili pravna. Materijalne nemogunosti se tiu odreenih prirodnih
dogaaja ili sluajeva, ali i radnji treih lica, npr. zemljotresi, udar komete, uragan,
smrt ugovaraa za ugovore intuitu personae, protivpravno ponaanje treeg lica i sl.
Naravno, za dunika obaveze je bitno da nije pao u docnju u pogledu ispunjenja
svoje prestacije, jer e, u suprotnom, biti duan da poveriocu naknadi tetu. Pravna
nemogunost je posledica promene propisa, odnosno pravnog reima koji se odnosi
na ugovorenu prestaciju, u smislu da je mogue da ugovorena prestacija naknadno
bude zabranjena putem imperativnog propisa.
Privatna autonomija ovlauje ugovarae da i pravila o prestanku ugovora usled
neispunjenja modifikuju, ali u odreenim okvirima. Ti opti okviri omeeni su
naelima obligacionog prava u konkretnom pravu. U tom smislu, mogue je putem
ugovora smanjivati ili poveavati odgovornost dunika, ali uvek do granice
prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih obiaja. Tako, npr. ne bi bilo mogue
iskljuiti odgovornost dunika za njegova ponaanja koja bi bila plod njegove
namere ili krajnje nepanje, ili ograniiti visinu tete koja bi bila u oiglednoj
nesrazmeri s posledicama koje ona moe
436
proizvesti u odnosu na poverioca. Drugim reima, ak i privatna autonomija stranaka

ne moe negirati naelo savesnosti i potenja. Naprotiv, to opte naelo i jeste
protivtea optem naelu privatne autonomije (autonomije volje) u obligacionom,
odnosno graanskom pravu uopte.
Nemogunost ispunjenja, kao to je reeno, moe biti prouzrokovana i
protivpravnim ponaanjem treeg lica, npr. razbojnik uniti odreenu stvar. U
takvom sluaju, dunik odreene stvari koji je osloboen svoje obaveze usled
nemogunosti ispunjenja, duan je da ustupi poveriocu pravo koje bi imao prema
treem licu zbog nastale nemogunosti. Ovo pravilo je, takoe, zasnovano na naelu
savesnosti i potenja, jer dunik nije kriv za nemogunost ispunjenja zbog ega je i
osloboen svake obaveze, ali zato onaj ko jeste kriv za nastalu situaciju (tetnik)
zbog koje poverilac trpi tetu, treba da zauzme mesto ranijeg ugovornog dunika.
Obligacija se transformisala ne samo u pogledu subjekta ve i u pogledu osnova, jer
vie nije u pitanju ugovorna odgovornost, ve odgovornost za naknadu tete.
3.3. Posebni sluajevi
Ukoliko je ugovorom stvorena neka alternativna ili fakultativna obligacija, pa
doe do nemogunosti ispunjenja, onda vae posebna pravila, koja ureuju
alternativne, odnosno fakultativne obligacije. O tome je ve bilo rei, ali
podseanja radi, naveemo samo ono najznaajnije.
U alternativnim obligacijama ako jedan predmet postane nemogu, usled dogaaja
za koji ne odgovara nijedna strana, obligacija postaje jednostavna i ograniava se na
preostali predmet. U takvom sluaju kada je odgovoran dunik, obaveza se
ograniava na preostali predmet, ako on ima pravo izbora, ali ako pravo opcije
pripada poveriocu, on moe da trai ili preostali predmet, ili naknadu tete. U
obrnutom sluaju, kada je predmet obaveze postao nemogu a za to odgovara
poverilac, dunikova obaveza prestaje; ipak, ovde se razlikuju dve situacije: ako
pravo izbora ima dunik, on moe da izvri svoju obavezu preostalim predmetom i
da trai naknadu tete, ali ako pravo izbora ima poverilac, on moe traiti
mspunjenje obligacije preostalim predmetom i dati duniku naknadu tete.
U ugovornim fakultativnim obligacijama poverilac je ovlaen da zahteva od
dunika samo ugovorom utvrenu prestaciju. Iz toga logino proizlazi da ako
predmet obaveze postane nemogu usled dogaaja za koji dunik odgovara,
poverilac moe traiti samo naknadu tete, ali dunik se moe osloboditi obaveze
naknade tete ukoliko izvri prestaciju na koju je ovlaen na osnovu ugovorene
alternative (facultas alternativa).
Knji druga Ugovori
437
4. Prestanak ugovora usled smrti ugovornika

Prestanak ugovora usled smrti ugovornika nije opti nain prestanka ugovora,
naprotiv. Kada se konstatuje da ugovor deluje inter partes to, u stvari, podrazumeva
ugovarae, ali i njihove univerzalne sukcesore, a u skladu s nasledivou
obligacionih odnosa. Pravilo je, dakle, da su obligacioni odnosi zasnovani
ugovorom podobni za nasleivanje, i to kako prava (poverilac), tako i obaveze
(dunik). To pravilo vai i za posebne obligacije, npr. nastale ugovorom o licenci, ili
kada su u pitanju autorska prava. Ipak, postoje i odreena ogranienja, kao i izuzeci
od navedenog pravila.
Ogranienja se odnose, s jedne strane, na nasleivanje pasivnog poloaja,
poloaja dunika, odnosno odgovornosti za dugove ostavioca, a to ogranienje se u
savremenim pravima svodi na odgovornost naslednika do visine vrednosti nasleene
imovine ostavioca. S druge strane, potraivanje naknade nematerijalne tete prelazi
na naslednike samo ako je priznato pravnosnanom sudskom odlukom ili pismenim
sporazumom.
4.1. Pojam
Pravilo je, dakle, da ugovor ne prestaje usled smrti ugovaraa. Meutim,
izuzetaka od pravila da se obligacije nasleuju ima nekoliko. Pre svega, smru
poverioca ili dunika ugovorna obligacija e se ugasiti ako je nastala s obzirom
na line osobine koje od ugovornih strana ili line osobine dunika (u tzv.
ugovorima intuitu personae). Pravo pree kupovine pokretnih stvari, iako
imovinsko pravo, ne moe se ni otuiti ni naslediti, ukoliko zakonom nije to drugo
predvieno. Ugovor o nalogu se, barem s jedne strane, smatra poslom intuitu
personae, te zato nalog prestaje smru nalogoprimca. S druge strane, smru
nalogodavca nalog prestaje samo ako je tako ugovoreno ili ako se nalogoprimac
primio naloga s obzirom na svoje line
438
odnose s nalogodavcem. Ako je, pak, nalogodavac ili nalogoprimac neko pravno
lice, nalog prestaje kad to lice prestane postojati.
4.2. Dejstvo
Za razliku od prestanaka sinalagmatinog ugovora usled nemogunosti ispunjenja
koji kao posledicu ima dejstvo ex tunc, prestanak ugovora usled smrti ugovornika
deluje ex nunc. Npr. ugovarai su uredno ispunjavali svoje obaveze iz ugovora koji
je zakljuen s obzirom na lino svojstvo jedne ugovorne i u trenutku delacije upravo
te strane zbog ijih linih osobina i kvaliteta je ugovor zakljuen, sam ugovor
prestaje, ali ve uinjene prestacije su imale svoj pravni osnov i zato su pravila o
restituciji iskljuena. Zakon ponekad propisuje da odreena lica imaju pravo da
naslede ugovorni poloaj ostavioca iako je u pitanju ugovor intuitu personae, npr. u
sluaju smrti davaoca izdravanja, u ugovoru o doivotnom izdravanju, njegove
obaveze prelaze na njegovog suprunika i njegove potomke.
Knjiga trea
PROUZROKOVANjE TETE
POJAM
Pravni poslovi, naroito ugovori, tradicionalno su najznaajniji izvori obligacija.
Ipak, prouzrokovanje tete je u savremenim uslovima toliko znaajan izvor
obligacija da se postavlja pitanje da li ve ozbiljno konkurie za primat u odnosu na
obligacije nastale voljom pravnih subjekata. U modernim uslovima ivota znatno su
porasli rizici prouzrokovanja tete, a njen obim je u mnogim sluajevima daleko
prevaziao mogunosti naknade ne samo bogatih pojedinaca ve i pojedinih velikih
osiguravajuih drutava. Otuda je znaaj prouavanja ovog izvora obligacija
znatno porastao u odnosu ne samo na tradicionalna ve i doskoranja shvatanja.
Napredak tehnike civilizacije, intenziviranje razliitih vrsta saobraaja, ali i globalni
poremeaji u prirodi (npr. fenomen globalnog zagrevanja) znatno uveavaju rizike
nastanka ogromnih teta, i to kako po brojnosti i uestalosti, tako i po njihovom
obimu, tako da e u vremenu koje dolazi ovaj izvor obligacija dobiti jo vie na
znaaju.
Prouzrokovanje tete stvara obavezu njene naknade, odnosno raa obligaciju, a
to, naravno, znai da moraju da postoje dve strane: poverilac i dunik; poverilac je
oteenik (oteeni), a dunik je tetnik. Iz toga logino proizlazi jo jedna posledica:
teta mora da bude prouzrokovana drugom licu, a ne samom sebi, jer u protivnom
nema obligacije, pa time ni prava, odnosno dunosti naknade tete. Ono to moe biti
predmet obligacije, a to je ponaanje pravnog subjekta, dakle injenje ili neinjenje,
moe biti uzrok nanoenja tete, npr. prouzrokovanje tete razbojnikom kraom,
nepruanje nune pomoi, neispunjenje ugovorne obaveze, kleveta itd.
Iz navedenog proizlazi da postoje i tri osnovna oblika odgovornosti za naknadu
tete: po osnovu krivice, to se ponekad naziva i odgovornost za svoje radnje;
odgovornost za drugog; objektivna odgovornost, odnosno odgovornost za opasne
stvari i opasne delatnosti.
442
Neminim laedere je opta norma koja podrazumeva obavezu zabrane

prouzrokovanja tete. U Zakonu o obligacionim odnosima ona je postavljena u
osnovnim naelima: Svako je duan da se uzdri od postupaka kojim se moe
drugom prouzrokovati teta". Ta opta norma sankcionisana je konkretnom odredbom:
Ko drugome prouzrokuje tetu duan je naknaditi je, ukoliko ne dokae da je teta
nastala bez njegove krivice". Odgovornost za naknadu tete moe postojati i bez
krivice.
U naem pravu pojam tete odreen je na sledei nain: teta je umanjenje
neije imovine (obina teta) i spreavanje njenog poveanja (izmakla korist), kao i
nanoenje drugome fizikog ili psihikog bola ili straha (nematerijalna teta)."
1. Ugovorna i deliktna odgovornost za tetu
Znaaj problema razlikovanjaugovorne i deliktne odgovornosti za tetu je velik.
Evropska komisija je, ak, naruila posebnu komparativnu studiju u kojoj je ovo
pitanje zauzelo izuzetno mesto. U zakljunim razmatranjima ove studije postavljeno
je pitanje da li meanje, sistemski problemi, pa ak i terminoloke i konceptualne
razlike izmeu ugovornog i deliktnog prava za zemlje lanice Unije predstavljaju
prepreke pravilnom funkcionisanju internog trita. Iako na prvi pogled postoji
velika bliskost izmeu ugovorne i deliktne odgovornosti za tetu, to su, u stvari,
dve raznorodne oblasti s jedinstvenim ciljem, a to je obeteenje oteenog.
Uklapanje raznorodnih pravnih ustanova, posebno onih koje imaju isti ili slian
cilj, u jedinstven pravni sistem bio je veliki problem za sve zakonodavce, kako u
istoriji, tako i danas. Otuda je raspravljanje ovog pitanja od velikog znaaja kako za
pravnu nauku, tako i za zakonodavnu praksu i, posebno, praktinu
Knjga rea Prouzrokovanje ee
443
primenu prava. Raznorodnost ovih ustanova u mnogim elementima opravdava

postojanje dihotomije na ugovornu i vanugovornu, deliktnu odgovornost za tetu,
ali njihov zajedniki cilj otvara pitanje: da li je mogue ublaiti postojee razlike i,
ako je to mogue, u kojoj meri?
Nepotovanje obaveze Neminim laedere moe biti relativno (ugovorna
odgovornost, ugovorna teta) i opte, odnosno apsolutno (deliktna, odnosno
vanugovorna odgovornost za tetu). Odgovornost za deliktnu tetu poznata je od
najstarijih pravnih izvora, npr. Zakon Enune iz XVIII veka pre n. e., Hamurabijev
zakonik iz XVII veka pre n.e., Zakon XII tablica, Mojsijevi zakoni i dr. U Zakonu
XII tablica lake povrede prava linosti, npr. lake telesne povrede, amar, krae
protivpravno lienje slobode i sl., spadale su u iniuria. U sluaju iniuriae oteeni
je od tetnika dobijao 25 asa. U pretorskom pravu, u drugoj polovini republike
iniuria trpi velike promene u odnosu na reenja Zakona XII tablica. Pretor, pored
ostalog, posebnim ediktima odreuje za injuriju: javno vreanje uinjeno od vie
lica; napad na ast potene ene i maloletnika pogrdnim dobacivanjima,
ponudama, praenjem, odvoenjem pratilaca (asnih ena ili maloletnika) i drugi
napad na ugled graana s namerom da se omalovai njihova ast. Od kraja republike
actio iniuriae se koristi u svim sluajevima u kojima se povreda imovine ili
ometanje uivanja stvari moe smatrati povredom asti. U klasinom periodu injurija
pokriva jo ire polje deliktne tete, naroito radnje kojima se neko vrea ili
omalovaava. Ideja naknade nematerijalne tete ne samo da je imala vrsto
utemeljenje u rimskom pravu ve je njeno praktino ostvarivanje imalo konstantan
razvoj.
Osnovna razlika izmeu ugovorne i deliktne odgovornosti za naknadu
priinjene tete javlja se u vezi s postojanjem, odnosno nepostojanjem obaveze koja
prethodi odgovornosti za tetu. Ugovorna odgovornost podrazumeva postojanje
punovanog ugovora kojim je dunik preuzeo kauzalno obeanje koje nije ispunio.
U ugovornoj odgovornosti, dakle, postoji prethodna obligacija, nastala voljom
stranaka, koja je potom povreena, npr. prodavac nije predao kupcu robu o roku i
kupac trpi tetu. U ugovornoj odgovornosti, re je o ogranienom broju sluajeva, jer
oteeni je izneveren u svom opravdanom oekivanju, koje ima osnov u pravnom
poslu. U ugovornoj odgovornosti re je, dakle,
444
o neispunjenju kauzalnog obeanja, odnosno povredi ili ugroavanju same kauze. Iz

ovoga neki autori zakljuuju da je u ugovornoj odgovornosti u pitanju dvojstvo
primarne i sekundarne obaveze dunika: dunik je obavezan da ispuni ugovorenu
prestaciju a ako to ne uini, stupa u dejstvo sekundarna obaveza, a to je naknada
tete. Sekundarna obaveza moe da se duguje i pored primarne (osnovne) obaveze, a
moe i da zameni osnovnu obavezu (npr. u sluaju raskida ugovora zbog
neispunjenja). Ipak, u irem smislu, tzv. ugovorna obligacija obuhvata i sluajeve
ranijih obligacija koje nisu nastale na osnovu volje. To su sluajevi ranije (pre tete)
postojeih obligacija na osnovu samog zakona, npr. zakonska obaveza izdravanja. U
stvari, kada ve postoji ranija obligacija, postoji i pretpostavka o krivici one strane
koja stoji u toj obligaciji nasuprot oteenom. Ve postojea obligacija, drukije
reeno, stvara pretpostavku tetnika, a to je zajedniko i za ugovorne (voljne) i za
zakonske obligacije. Zbog toga je odgovorno lice u ugovornim obligacija uvek i samo
druga strana dunik. U tom smislu, kao i sam ugovor, ugovorna odgovornost deluje
inter partes.
S druge strane, postoji neuporedivo vei broj sluajeva kada oteeni trpi
tetu, a to je injenje ili neinjenje tetnika koje nije vezano za uzajamno
obeanje, odnosno iz koga neposredno proistie nastanak obaveze naknade tete,
npr. povreda ili ugroavanje linih ili imovinskih prava. U tim sluajevima re je
o vanugovornoj, odnosno deliktnoj teti. U prvom sluaju graanskopravna
odgovornost, odnosno odgovornost za tetu ima osnov u pravnom poslu, a u
drugom sluaju osnov naknade je sam delikt, pa u oba sluaja oteeni ima pravo
da od tetnika zahteva naknadu pretrpljene tete. U deliktnoj odgovornosti, dakle,
nije postojala prethodna obligacija, ve je obligacija nastala samim faktom
prouzrokovanja tete. Otuda u deliktnoj odgovornosti za tetu postoji znatno iri
krug odgovornih lica no to je to sluaj u ugovornoj odgovornosti: odgovara kako
izvrilac, tako i podstrekai i pomagai, postoji i odgovornost za drugog, ali i
objektivna odgovornost. U izvesnom smislu, dakle, deliktna odgovornost deluje
erga omnes.
Iz navedenog sledi da se u ugovornoj odgovornosti odgovara po osnovu
pretpostavljene krivice, dok deliktna odgovornost moe biti zasnovana ne
445
samo na (dokazanoj ili pretpostavljenoj) krivici ve i bez obzira na krivicu

(odgovornost za drugog, objektivna odgovornost).
U ugovornoj odgovornosti generalno je re o licima koja poseduju poslovnu
sposobnost, jer teti prethodi ugovorna obligacija. Naravno, mogui su i neki
izuzeci, npr. univerzalni sukcesor tetnika je maloletno lice. Deliktna sposobnost
fizikih lica se stie znatno ranije, puna sa etrnaest godina, a moguna je i
odgovornost tetnika uzrasta izmeu sedam i 14 godina.
Veoma znaajna razlika izmeu ugovorne i deliktne odgovornosti za tetu javlja
se na planu karaktera normi koje ureuju jedno, odnosno drugo polje odgovornosti.
Ugovorna odgovornost je, naelno, plod privatne autonomije i zato je volja stranaka
dominantna. To povlai i odgovarajuu posledicu, u smislu da je ugovorna
odgovornost ureena dispozitivnim normama, a to podrazumeva pravilo da
ugovarai mogu da urede tu odgovornost po svojoj volji, poveavajui ili smanjujui
njen obim, pa je ak i iskljuiti u nekim sluajevima. S druge strane, deliktna
odgovornost je regulisana imperativnim, prinudnim propisima, koje stranke ne mogu
svojim ugovorom menjati, a poto su posredi prinudne norme, to znai da se odgovara
kako za umiljaj i grubu nepanju, tako i za nehat. Izmeu ugovorne i deliktne
odgovornosti javlja se i razlika u prirodi obligacije, i to prema kriterijumu deljivosti
obligacije a posebno problem deljive obligacije koja treba da se ispuni u celini (in
solidum). U ugovornoj odgovornosti za tetu pravilo je podeljena odgovornost,
odnosno solidarna ugovorna odgovornost mora biti ugovorena ili, za neke posebne
ugovore (npr. trgovinske), zakonom predviena. S druge strane, kada vie lica
prouzrokuje tetu drugom svojim deliktom, njihova odgovornost je po samom
zakonu solidarna, tj. pravo predvia da iako je obaveza deljiva, ona se stavlja pod
reim nedeljive obaveze.
U ugovornoj odgovornosti po pravilu je re o odgovornosti za predvidljivu tetu,
osim kada je teta prouzrokovana prevarom, namernim neispunjenjem ili zbog
krajnje nepanje kada je dunik obavezan da naknadi predvidljivu i nepredvidljivu
tetu.
Vanugovorna odgovornost je znatno ira: podrazumeva potpunu, integralnu
naknadu (stvarna teta i izmakla korist), a kada je teta uinjena
446
krivinim delom sa umiljajem, onda je i posebna naknada, prema subjektivnoj

vrednosti praetium affectionis.
Razlika izmeu ugovorne i deliktne odgovornosti javlja se i na planu
zastarelosti. U ugovornoj odgovornosti rok poinje da tee od dospelosti konkretne
obaveze do isteka zakonom predvienog roka za konkretnu ugovornu obligaciju. U
deliktnoj odgovornosti dospelost nastupa uvek u istom trenutku, a to je trenutak
nastanka tete. Deliktna odgovornost podrazumeva i subjektivni i objektivni rok:
subjektivni, koji tee od saznanja za priinjenu tetu i tetnika, i iznosi tri godine, i
objektivni, koji predstavlja krajnji rok u kome oteeni moe da zahteva naknadu od
tetnika, a to je pet godina od pretrpljene tete.
Iz navedenog je vidljivo da dihotomna podela na ugovornu i vanugovornu,
odnosno deliktu odgovornost za tetu nije vetaka i da predstavlja realnost. U
unutranjem pravu ta podela i ne predstavlja neki problem. Ipak, na meunarodnom
planu, posebno kada je re o meunarodnom trgovinskom pravu, ona izaziva
odreene probleme, npr. poveanje trokova za informacije u vezi s inostranim
pravom (npr. razlika u reimu deliktne odgovornosti izmeu zemlje izvoza i zemlje
uvoza), razliiti sistemi zastarelosti, razliiti sistemi prenosa svojine (npr. translativni
sistem koji se primenjuje u francuskom ili italijanskom pravu, za razliku od sistema
titulusa i modusa u nemakom, austrijskom i naem pravu), razliiti sistemi
zalonih prava itd. Sve su to injenice koje ukazuju na razliite posledice koje
proizvodi kako dihotomna podela odgovornosti za tetu, tako i razlike u sistemima
deliktne odgovornosti, kao i u relevantnim pravnim ustanovama koje utiu na
pravne reime odgovornosti za tetu.
teta, dakle, moe da nastane ili usled nepotovanja ugovornih obaveza
(ugovorna teta), ili na osnovu delikta (vanugovorna, deliktna teta). Nastanak
tete moe biti, pak, vezan i za jednu grupu sluajeva koja, na neki nain, stoji
izmeu ove dve osnovne grupe, jer ugovor" ili nije ni nastao (apsolutno nitav)
ili nije opstao (relativno nitav), i to zbog
447
ponaanja jedne strane, koje je bilo protivno naelu savesnosti i potenja, tj.
krivicom jedne strane culpa in contrahendo.
Culpa in contrahendo, odnosno odgovornost koju ona uspostavlja, treba da zatiti
stranu koja je dala kauzalno obeanje i, dosledno naelu savesnosti i potenja,
raunala da je i druga strana pristupila kako pregovorima, tako i samom dogovoru.
Obeanje druge strane, meutim, nije bilo kauzalno, tj. nije se zasnivalo na onim
injenicama koje bi savestan i poten ugovara imao na umu pri izgraivanju
ugovornog odnosa, zbog koga je u konkretnom sluaju dolo, umesto do izvrenja
kauzalnih obeanja, odnosno ostvarenja kauze ugovora do njegove nitavosti ili
ruljivosti. Savesna strana je, imajui poverenje u obeanje druge strane, pretrpela
tetu upravo zato to se oslonila na ispunjenje ugovorne obaveze druge strane i zato
nesavesna strana odgovara za tzv. negativan ugovorni interes. Taj negativan
ugovorni interes je, u stvari, teta koju savesna strana trpi zbog nesavesnosti
druge, odnosno to je cena" nekauzalnosti obeanja. Strogo gledano, osnov
odgovornosti ovde nije u pravnom poslu, ali jeste povodom pokuaja zasnivanja
pravnog posla; osnov nije u ugovornoj obligaciji, jer ona ili nije nastala, ili je ve
prestala pre ispunjavanja meusobnih kauzalnih obeanja, ali nije ni u sferi koja se
moe oznaiti isto vanugovornom iako dolus ili culpa nesavesne strane umnogome
naginju ka deliktnoj odgovornosti. Otuda se odgovornost za negativan ugovorni
interes moe postaviti, kao kakav srednji lan, izmeu ugovorne i deliktne
odgovornosti.
2. Pojam i vrste tete
Code civil odreuje da delo ma koje vrste jednog lica, koje prouzrokuje tetu
drugome, obavezuje onog ijom je krivicom priinjeno, na ispravku ili naknadu
tete, pri emu je odgovoran svako ne samo za tetu priinjenu namerno nego i za
tetu prouzrokovanu njegovom nebriljivou ili nesmotrenou. Kada se u naoj
literaturi definie teta, najee se navodi da je to utrb" priinjen nekom licu u
njegovoj imovini, pravima ili njegovoj linosti, kao i izmakla dobit, koju je
neko po obinom toku stvari mogao da oekuje. To je, u stvari, parafraziranje
definicije tete iz austrijskog Graanskog zakonika, budui da srpski Graanski
zakonik nije imao posebnu odredbu kojom bi teta bila definisana.
448
Nemaki Graanski zakonik, a po ugledu na njega i vajcarski Zakonik o

obligacijama, sadri neto iru definiciju tete.
Prof. Konstantinovi je u Skici t zakonik o oblacijama i ugovorima definisao
tetu ne samo kao svako umanjenje neije imovine i spreavanje njenog poveanja
nego i povrede svakog zakonitog interesa, kao i povrede prava linosti: slobode,
asti, ugleda, stida, linog i porodinog mira i drugih linih dobara, kao i nanoenje
drugome fizikog ili psihikog bola (moralna ili neimovinska teta)".
Zakon o obligacionim odnosima sadri definiciju tete: a to je umanjenje neije
imovine (obina teta) i spreavanje njenog poveanja (izmakla korist), kao i
nanoenje drugome fizikog ili psihikog bola, ili straha (nematerijalna teta).
Materijalna teta pogaa imovinu oteenog, i to: neposredno (stvarna teta), kada
se ogleda u umanjenju njegove imovine, ili pak posredno (izmakla dobit), kada je re
o spreavanju njenog uveanja do koga bi po redovnom toku stvari i dolo da nije
bilo tetnog dogaaja. Do stvarne tete, odnosno neposrednog umanjenja imovine
oteenog moe doi usled injenja ili neinjenja tetnika. tetnik moe injenjem
naneti tetu oteenom kako umiljajem, npr. zbog provalne krae ili objavljivanjem
neistinite vesti da je odreena banka pod steajem, zbog ega doe do enormnog
povlaenja depozita, ali i nehatom, npr. nepanjom srui au crnog vina koje se
prolije na odelo oteenog. Neinjenjem, tetnik moe prouzrokovati tetu oteenom
zbog nepotovanja neke postojee obaveze, npr. oglui se o zakonsku normu o
obavezi pruanja nune pomoi, ne iskljui mainu posle odreenog broja radnih
sati radi remonta i sl. Izmakla korist (dobit) postojae, npr. ako je tetnik razbio
vetrobran na autobusu oteenog tako da on nije mogao dva
449
dana, koliko je trajala popravka, da prevozi svoje putnike, ili ako fabrika izradi
proizvod koji sadri zatieni patent oteenog, a bez njegovog odobrenja, odnosno
ako izdava bez odobrenja autora odtampa i pusti u prodaju njegovu knjigu. Otuda
i njen naziv: imovinska teta. S druge strane, nanoenje drugome fizikog ili
psihikog bola, ili straha nije teta koja pogaa imovinu oteenog. Zato je ZOO
naziva nematerijalnom tetom. U nauci se nematerijalna teta naziva i
neimovinskom, moralnom, neekonomskom i idealnom tetom. Npr. objave se
montirane fotografije koje tete asti i ugledu oteenog, ili oteeni bude lien
slobode na osnovu odluke koja se zasniva na neustavnom ili nezakonitom aktu, ili
oteeni usled ozbiljne pretnje po ivot trpi strah visokog intenziteta.
Za razliku od odreivanja pojma materijalne, imovinske tete, nauka je imala
tekoe pri odreivanju pojma nematerijalne tete.
Tekoa u odreivanju pojma moralne tete vidljiva je i iz injenice da su je
i poznati autori s kraja XIX i poetka XX veka odreivali na negativan nain.
Tako Bodri i Lakantineri navode da je to svaka teta koja ne pogaa pojedinca u
njegovoj imovini ili telu. Drugi autori prve polovine XX veka navode da
neimovinska teta postoji uvek onda kad novana reparacija nije u stanju da
bude adekvatna teti, da bude objektivno procenjena..."; novac u odnosu na
pretrpljenu tetu ne moe da ispuni svoju funkciju ekvivalenta".
Problem definisanja vidljiv je i iz pokuaja da se do pojma doe posredno i to
preko pojma umanjenja moralne imovine". Pod tim pojmom se, pak, podrazumeva
skup linih dobara koja pripadaju pravnom subjektu, a to su ast, ugled, telesni
integritet, fizike patnje, alost i briga, kao posledice tetne radnje i sl.1494 Jedan broj
autora je materijalnu i moralnu tetu razlikovao prema prirodi objekta na kome je
tetna radnja izvrena: materijalna pogaa oteenu stranu u njenim imovinskim
dobrima ili samoj linosti, a moralna u njenoj asti, uvaavanju, legitimnim
afekcijama.
Tekoa u definisanju pojma proizlazi ve iz injenice to se bol i strah
podvode pod pojam tete, a taj pojam, razvijan stoleim , uvek je vezivan za
meterijalnu tetu. Umanjenje neije imovine uvek je bio bitan element definisanja
tete, pa se tekoa javila upravo u vezi s podvoenjem subjektivnih i psiholokih
elemenata pod zajedniki naziv teta. Drugim reima,
450
sada je trebalo da se duevni bol, duevna patnja, strah, briga, nespokojstvo,

alost, reju, duevna neravnotea, upodobi sa imovinskom neravnoteom koja je
nastala usled tetnikovog ponaanja. Oigledno je, dakle, da se duevna
ravnotea, odnosno neravnotea ne moe podvesti pod pojam imovine, pa ni
moralne imovine, jer je neimovinske, subjektivne prirode. Otuda je valjalo
razdvojiti tetu na imovinsku, kao materijalnu, s jedne, i neimovinsku, moralnu, s
druge strane. Zato je proizalo da i definicija tete mora imati dva elementa:
materijalni, odnosno imovinski, i nematerijalni, neimovinski. No i pored
teorijske opravdanosti praktine potrebe razdvajanja ovih pojmova, treba imati na
umu da je i ova podela, kao uostalom i svaka druga, u svojoj sutini relativna.
Tako, treba imati na umu da i prouzrokovanje duevne neravnotee moe izazvati
znatnu, ak i teko merljivu materijalnu tetu. Unakaenost lica jedne manekenke,
koja je itav ivot usmerila upravo u tom pravcu, ili violiniste kome je odseena
aka, moe dovesti do potpunog kolapsa stvaralake volje, psihike snage, pa i
volje za ivot, te iskljuivanja iz normalnih ivotnih funkcija. Takvu materijalnu
tetu nije nemogue, ali svakako nije lako izraunati, a da ne govorimo o tekoi
odreivanja i dosuivanja nematerijalne tete u takvim i slinim sluajevima.
3. Osnov tete
Osnov ili uzrok deliktne tete treba razlikovati od osnova za odgovornost
(naknadu) tete. Osnov, odnosno uzrok tete, u najirem smislu, moe biti dvojak:
prirodni dogaaji i ljudske radnje ili proputanja. Prirodni dogaaji mogu biti vrlo
razliiti, npr. zemljotresi, erupcije vulkana, udari talasa ili poplave, pad meteorita,
sue, udar groma, umski poari i sl. Ljudske radnje ili proputanja, takoe, mogu biti
dvojaki. Oni, naime, mogu poticati: od samog oteenog ili od drugog lica.
U starim pravima ova osnovna podela na prirodne dogaaje i ljudske radnje
ili proputanja imala je vei znaaj, jer su prirodni dogaaji bili razlog za
iskljuivanje odgovornosti za tetu poto su se podvodili pod viu silu ili sluaj.
Slino tome, podela na radnje ili proputanje samog oteenog ili drugog lica,
odnosno tetnika imala je veliki znaaj, jer je
451
u prvom sluaju naknada tete bila iskljuena, a tek drugi sluaj je, uz druge uslove,
otvarao mogunost odgovornosti za priinjenu tetu. U modernim pravima ove
podele su relativizovane.
U savremenim pravima, naime, poto je uporedo s razvojem tehnikih nauka
otvorena mogunost preduzimanja zatitnih mera u odreenim sluajevima, npr.
obaveza postavljanja gromobrana na odreenim objektima, obavezno
ugraivanje protivpoarnih alarma, pa ak i automatskih ureaja za gaenje
poara i sl., i neki prirodni dogaaji sada su se nali u drugoj grupi, jer postoji
propisana obaveza odreenog lica da preduzme odreene mere, to ukoliko ne
uini, onda je uzrok tete, u stvari, ljudska radnja (npr. postavljanje
neodgovarajueg gromobrana ili neispravnog protivpoarnog sistema), odnosno
proputanje (npr. nepostavljanje gromobrana, odnosno nepostavljanje
protivpoarnih ureaja). S druge strane, postoji mogunost da m u sluaju kada
uzrok tete potie od samog oteenog, ipak, doe do situacije prava na naknadu
tete (npr. staralac duevno bolesnog lica nije vrio odgovarajui nadzor i doe do
tete na imovini takvog lica koju je ono samo prouzrokovalo).
Prema austrijskom Graanskom zakoniku, teta potie ili iz protivpravne radnje,
ili to je protivno zakonu neto proputeno da se uini, ili pak od sluaja. Takva
protivpravna radnja se moe uiniti namerno ili nepanjom i u oba sluaja re je o
krivici.
Osnov svake tete jeste povreda nekog subjektivnog graanskog prava oteenog
ili njegovog zakonom zatienog interesa. Za materijalnu tetu to je oigledno: (1)
povreeno je neko apsolutno pravo titulara, npr. vlasniku je stvar ili oduzeta, ili
unmtena, ili oteena; (2) povreeno je neko relativno pravo titulara, npr. dunik
nije vratio dug, prodavac nije isporuio robu, poverilac je odbio da primi uredno
ispunjenje obaveze od strane dunika, pa je ovaj morao da stvar smesti u javni
magacin i sl.; (3) umanjena je imovina oteenog ili spreeno njeno uveanje
deliktnom radnjom tetnika kojom je povreen neki pravom zatieni interes
oteenog, npr. prevarom, falsifikatom ili zloupotrebom poverenja oduzeta je
dravina od oteenog, te nije mogao da koristi stvar odreeno vreme, ili je usled
prevare dao negativnu naslednu izjavu, ili nije prihvatio dobru ponudu, ili je tetnik
preutao odlunu injenicu zbog ega se oteeni naao u bitnoj zabludi (kupuje plac
za zidanje kue a tu je zabranjena gradnja) i sl. Oteeni je, drukije reeno, imao
odgovarajue subjektivno pravo ili pravom zatien interes, te je usled povrede tog
prava, odnosno interesa dolo do tete. To kao posledicu ima uspostavljanje posebnog
obligacionog odnosa prouzrokovanje tete, u kome se tetnik javlja kao dunik, a
oteeni kao poverilac.
452
S teorijskog aspekta postavlja se pitanje: da li neimovinskoj teti, kao to je to

sluaj pri materijalnoj teti, prethodi odgovarajue neimovinsko pravo koje treba da
bude povreeno? U nauci se zato isticalo da subjektivnih prava nema izvan onih koja
su predviena zakonom ili ugovorom stranaka, ali ljudska linost je toliko suptilna i
sloena, a njeno ispoljavanje mnogobrojno i raznovrsno da ni najingeniozniji sistem
subjektivnih prava ne bi bio u stanju da pokrije sve sluajeve neimovinskih teta. Jo
u prvoj polovini prolog veka konstatovano je da su principi na kojima se zasniva
naknada materijalne tete u osnovi isti kao i principi naknade moralne tete.
Teorija je u pogledu novane naknade nematerijalne tete, ipak, dugo bila
podeljena.
Sovjetsko pravo je, naime, kao i prava koja su verno sledila taj sistem, vrsto
stajalo na stanovitu neosnovanosti ovakve naknade. U opravdavanju tog stava
isticani su brojni pravni i etiki argumenti. Pre svega, naknada tete ima kao cilj
naturalnu restituciju, a ona je u nematerijalnoj teti faktiki nemogua. Novana
naknada se daje kada je naturalna restitucija nemogua za materijalnu tetu i ona
se da egzaktno izraunati, a to je za nematerijalnu tetu takoe nemogue.
Priznavanje novane naknade nematerijalne tete nuno bi dovelo do proizvoljnosti
ve zato to je ona subjektivne i individualne prirode, tako da dva lica mogu isti
intenzitet bola doivljavati potpuno razliito. Dosledno tome, sud bi se morao
osloniti na iskaz oteenog, a to bi znailo da oteeni sam sebi daje titulus za
naknadu, to je protivno optem naelu da nije doputeno sopstvenom voljom
stvarati odgovornost drugom i tako pribavljati korist. U suprotnom, otvorile bi se
neograniene mogunosti zloupotreba, pekulacije, simuliranja bola i njegovog
intenziteta od strane tuioca, dok bi s druge strane, tuenik isticao sve mogue
okolnosti, ak i one intimnog karaktera, koje bi ukazivale na odsustvo ili nii
stepen intenziteta bola tuioca, to bi sve zajedno nuno vodilo ponienju ljudske
linosti. Konano, treba imati na umu da su lina dobra zatiena efikasnim
sistemom normi krivinog prava. Sline argumente isticali su i protivnici novane
naknade nematerijalne tete i u onim pravnim sistemima u kojima je ovakva
naknada bila realnost. Odmeravajui teorijske razloge pro aut contra, ubedljivo
453
su nadvladali argumenti koji opravdavaju sve oblike naknade nematerijalne tete,

ukljuujui i novanu naknadu.
4. Odgovornost za tetu
Kao to je reeno, uzroci tete mogu biti veoma razliiti. Tako, npr. pad
meteorita moe izazvati umanjenje neije imovine, moe dovesti do spreavanja
njenog uveanja, a moe prouzrokovati fizike ili psihike bolove, ili strah, ili pak,
sve to zajedno. Meutim, u takvom sluaju nema odgovornosti za nastalu tetu i
oteeni nee imati mogunosti da dobije naknadu. Naravno, drugo je pitanje
mogunosti osiguranja ak i od ovakvih vrsta tete, jer bi tada postojala ugovorna
odgovornost osiguravaa. Ali, kada je re o vanugovornoj odgovornosti za tetu, iz
navedenog primera je vidljivo da ne dovodi svaka teta ujedno i do odgovornosti
za njenu naknadu. Da bi postojalo pravo na naknadu, mora postojati i neija
odgovornost za tetu koju trpi oteeni, a da bi postojala odgovornost, mora
postojati i pravni osnov takve odgovornosti.
U ugovornoj odgovornosti osnov je jednostavan, to je kauzalna veza koja je
stvorena voljom stranaka putem odgovarajueg pravnog posla. Ukoliko jedna strana
svojom krivicom ne izvri svoje kauzalno obeanje, odgovorna je za neispunjenje,
ali i za naknadu tete koju zbog toga trpi druga strana. U tom smislu, re je o
subjektivnoj odgovornosti tetnika.
Osnov deliktne odgovornosti za tetu vekovima se, takoe, zasnivao na
subjektivnom kriterijumu, na krivici tetnika. Otuda i naziv ovog sistema
odgovornosti: subjektivna odgovornost za tetu. Meutim, industrijska revolucija i
nagli napredak tehnike strane civilizacije imao je kao posledicu opti porast
ivotnog standarda, ali, s druge strane, i znatno uveanje rizika, koji su do tada bili
nepoznati, jer su se dogaale tete za koje se nije mogao nai krivac", odnosno
tetnik. Ta injenica je dovela i do promene
454
Prof. dr Oliver Ani: Obpiciono iravo
gledanja na tradicionalni, subjektivni osnov odgovornosti, to je imalo kao posledicu

uvoenje novog osnova koji se ne zasniva na krivici, tj. objektivne odgovornosti za
tetu, koja se zasniva na ideji da onaj ko ima korist od neke aktivnosti, treba da snosi i
odreene rizike vezane za takvu delatnost. Drugim reima, objektivna odgovornost
za prouzrokovanu tetu zasniva se na poveanom riziku nastanka tete. I trei
mogui osnov tete u naem pravu jeste pravinost, tj. odgovornost po osnovu
pravinosti. Pravinost je konkretna primena najvie, stoerne vrline pravednosti koja,
u krajnjoj liniji, mora da bude nukleus svake pravne norme. U tom smislu, ako je tetu
prouzrokovalo lice koje za nju ne odgovara, a naknada se ne moe dobiti ni od
odgovornog lica (npr. zakonskog zastupnika ili staraoca) sud moe, kada to zahteva
pravinost, uzimajui u obzir naroito materijalno stanje oteenika i tetnika, da
osudi tetnika da nadoknadi tetu u celini ili delimino. Slino tome, ako to
pravinost zahteva, sud moe da osudi i roditelje maloletnika da nadoknade tetu
oteenom bez obzira na njihovu krivicu.
Najvei deo istorije prava protekao je uz dogmu" krivice tetnika koja se nije
dovodila u pitanje. Deliktna odgovornost za naknadu tete zasnivala se na tri
kumulativno postavljena elementa: 1) postojanje tete; 2) krivica tetnika; 3) uzrona
(kauzalna) veza izmeu prva dva elementa.
I u srpskom Graanskom zakoniku to trojstvo elemenata takoe je bilo predvieno,
tako da je obligacija naknade tete nastajala ako je nastupila tetna
455
posledica usled tetnikove protivpravne radnje ili proputanja, koji mu se mogu

upisati u krivicu. Odgovornost koja se zasniva na kumulaciji ova tri elementa naziva se
subjektivna odgovornost za tetu, ili odgovornost za tetu po osnovu krivice.
Subjektivna odgovornost za priinjenu tetu vekovima je bila jedina mogua
odgovornost, jer se zasnivala na potpuno pravednom osnovu: tetu naknauje samo
onaj ko je kriv za njeno prouzrokovanje.
Zahvaljujui znaajnim promenama koje je donela industrijska revolucija i
potonji tehniki razvoj u savremene ivotne uslove, otkriveno je da postoje mnogi
drugi sluajevi kada je iskljuivo subjektivna odgovornost za nastalu tetu ne samo
nedovoljna ve i nepravedna. To je bio razlog zasnivanja odgovornosti za tetu bez
obzira na krivicu. U stvari, ako bismo tetnika definisali kao lice koje je odgovorno za
naknadu tete, jer je svojim ponaanjem, injenjem ili neinjenjem, koje mu se moe
upisati u krivicu, prouzrokovalo tetu oteenom, ako, dakle, tetnika veemo samo
za subjektivnu odgovornost, moderno pravo uvodi sluajeve kada se uspostavlja
dunost naknade tete bez tetnika. No, o tim osnovama odgovornosti koje se ne
zasnivaju na krivici tetnika bie rei kasnije, posle razmatranja svih elemenata
subjektivne odgovornosti, koji se mogu nazvati klasinim.
4.1. Postojanje tete
Oteeni mora da pretrpi neku vrstu tete i, ukoliko je to sporno, treba da dokae
njeno postojanje. To znai da lice koje zahteva naknadu mora da se legitimie kao oteeni,
tj. da dokae da je njegova imovina umanjena, ili da je spreeno njeno uveanje, ili pak
da je trpeo fiziki ili psihiki bol, ili strah, odnosno da je pretrpeo imovinsku tetu u
vidu obine tete, odnosno izmakle dobiti, ili neimovinsku (moralnu) tetu. Pri tom,
dovoljno je da dokae i da je trpeo samo jedan oblik tete, ali je mogue da u
konkretnom sluaju trpi tetu u vie oblika, pa ak i u svim njenim oblicima. teta, kao
to smo napomenuli, moe proizai i iz povrede nekog pravom zatienog interesa
(npr. dravine).
Dokazivanje postojanja tete vri se svim dokaznim sredstvima koja stoje na
raspolaganju strankama u parninom postupku. Uz tubu radi naknade tete, oteeni
e kao tuilac podneti odgovarajue dokaze o pretrpljenoj teti (zapisnik policije,
svedoci, sasluanje stranaka i dr.) i, eventualno, predloiti sudu izvoenje dokaza
putem sudskog vetaka, kao i izlazak suda na lice mesta. Oteeni moe i pre
pokretanja parnice da podnese zahtev sudu za tzv. obezbeenje dokaza, te e sud
izlaskom na lice mesta, uz uee sudskog vetaka, konstatovati postojanje tete,
njen obim, kao i uzroke, to e posluiti kao jedan od dokaza u buduoj parnici.
Dokazivanje postojanja tete ima ui i iri smisao, jer se odnosi kako na njeno samo
postojanje, tako i na njenu visinu. Dokazivanje postojanja tete u uem smislu je u
ovakvim postupcima najlake.
454
gledanja na tradicionalni, subjektivni osnov odgovornosti, to je imalo kao posledicu

uvoenje novog osnova koji se ne zasniva na krivici, tj. objektivne odgovornosti za
tetu, koja se zasniva na ideji da onaj ko ima korist od neke aktivnosti, treba da snosi i
odreene rizike vezane za takvu delatnost. Drugim reima, objektivna odgovornost za
prouzrokovanu tetu zasniva se na poveanom riziku nastanka tete. I trei mogui
osnov tete u naem pravu jeste pravinost, tj. odgovornost po osnovu pravinosti.
Pravinost je konkretna primena najvie, stoerne vrline pravednosti koja, u krajnjoj
liniji, mora da bude nukleus svake pravne norme. U tom smislu, ako je tetu
prouzrokovalo lice koje za nju ne odgovara, a naknada se ne moe dobiti ni od
odgovornog lica (npr. zakonskog zastupnika ili staraoca) sud moe, kada to zahteva
pravinost, uzimajui u obzir naroito materijalno stanje oteenika i tetnika, da
osudi tetnika da nadoknadi tetu u celini ili delimino. Slino tome, ako to
pravinost zahteva, sud moe da osudi i roditelje maloletnika da nadoknade tetu
oteenom bez obzira na njihovu krivicu.
Najvei deo istorije prava protekao je uz dogmu" krivice tetnika koja se nije
dovodila u pitanje. Deliktna odgovornost za naknadu tete zasnivala se na tri
kumulativno postavljena elementa: 1) postojanje tete; 2) krivica tetnika; 3) uzrona
(kauzalna) veza izmeu prva dva elementa.
I u srpskom Graanskom zakoniku to trojstvo elemenata takoe je bilo predvieno,
tako da je obligacija naknade tete nastajala ako je nastupila tetna
455
posledica usled tetnikove protivpravne radnje ili proputanja, koji mu se mogu

upisati u krivicu. Odgovornost koja se zasniva na kumulaciji ova tri elementa naziva se
subjektivna odgovornost za tetu, ili odgovornost za tetu po osnovu krivice.
Subjektivna odgovornost za priinjenu tetu vekovima je bila jedina mogua
odgovornost, jer se zasnivala na potpuno pravednom osnovu: tetu naknauje samo
onaj ko je kriv za njeno prouzrokovanje.
Zahvaljujui znaajnim promenama koje je donela industrijska revolucija i
potonji tehniki razvoj u savremene ivotne uslove, otkriveno je da postoje mnogi
drugi sluajevi kada je iskljuivo subjektivna odgovornost za nastalu tetu ne samo
nedovoljna ve i nepravedna. To je bio razlog zasnivanja odgovornosti za tetu bez
obzira na krivicu. U stvari, ako bismo tetnika definisali kao lice koje je odgovorno za
naknadu tete, jer je svojim ponaanjem, injenjem ili neinjenjem, koje mu se moe
upisati u krivicu, prouzrokovalo tetu oteenom, ako, dakle, tetnika veemo samo
za subjektivnu odgovornost, moderno pravo uvodi sluajeve kada se uspostavlja
dunost naknade tete bez tetnika. No, o tim osnovama odgovornosti koje se ne
zasnivaju na krivici tetnika bie rei kasnije, posle razmatranja svih elemenata
subjektivne odgovornosti, koji se mogu nazvati klasinim.
4.1. Postojanje tete
Oteeni mora da pretrpi neku vrstu tete i, ukoliko je to sporno, treba da dokae
njeno postojanje. To znai da lice koje zahteva naknadu mora da se legitimie kao oteeni,
tj. da dokae da je njegova imovina umanjena, ili da je spreeno njeno uveanje, ili pak
da je trpeo fiziki ili psihiki bol, ili strah, odnosno da je pretrpeo imovinsku tetu u
vidu obine tete, odnosno izmakle dobiti, ili neimovinsku (moralnu) tetu. Pri tom,
dovoljno je da dokae i da je trpeo samo jedan oblik tete, ali je mogue da u
konkretnom sluaju trpi tetu u vie oblika, pa ak i u svim njenim oblicima. teta, kao
to smo napomenuli, moe proizai i iz povrede nekog pravom zatienog interesa
(npr. dravine).
Dokazivanje postojanja tete vri se svim dokaznim sredstvima koja stoje na
raspolaganju strankama u parninom postupku. Uz tubu radi naknade tete, oteeni
e kao tuilac podneti odgovarajue dokaze o pretrpljenoj teti (zapisnik policije,
svedoci, sasluanje stranaka i dr.) i, eventualno, predloiti sudu izvoenje dokaza
putem sudskog vetaka, kao i izlazak suda na lice mesta. Oteeni moe i pre
pokretanja parnice da podnese zahtev sudu za tzv. obezbeenje dokaza, te e sud
izlaskom na lice mesta, uz uee sudskog vetaka, konstatovati postojanje tete,
njen obim, kao i uzroke, to e posluiti kao jedan od dokaza u buduoj parnici.
Dokazivanje postojanja tete ima ui i iri smisao, jer se odnosi kako na njeno samo
postojanje, tako i na njenu visinu. Dokazivanje postojanja tete u uem smislu je u
ovakvim postupcima najlake.
456
To se naroito odnosi na obinu (prostu) tetu, a dokazivanje njene visine, po pravilu,

nije vezano za tekoe. Kada je u pitanju izmakla dobit, mogu se javiti odreene
tekoe kako pri dokazivanju postojanja tete u uem smislu, tako i, naroito, njene
visine, to praktino bezizuzetno zahteva uee sudskog vetaka odreene (npr.
finansijske) struke. Naravno.najteejepitanjedokazivanja nematerijalne tete, i to
kako njenog samog postojanja, tako i njene visine, i tu se moraju pojaviti vetaci
medicinske (ortopedi, hirurzi, psihijatri, neurolozi i dr.), a eventualno, i drugih struka
(npr. farmaceutske). Teret dokazivanja (onus probandi) postojanja tete lei na
oteenom (tuiocu).
4.2. Krivica tetnika
Da bi se ostvarilo pravo na naknadu tete po osnovu subjektivne odgovornosti,
potrebno je utvrditi krivicu tetnika. Krivica tetnika postoji kako u sluaju kada je
tetu prouzrokovao namerno, tako i usled nepanje. Krivica tetenika je vezana za
njegovu volju, odnosno odreeni stepen angaovanja njegove volje, i to od namere,
kao najvieg stepena angaovanja volje, do odreenih stepena nepanje, kada volja
nije bila dovoljno angaovana, usled ega je dolo do injenja ili neinjenja koje je
dovelo do tete. Krivica tetnika, dakle, takoe podrazumeva dokazivanje
kauzalnog, uzronoposledinog odnosa izmeu tetnikove volje i same tete. To dalje
znai da volja tetnika mora biti pravnorelevantna, jer u suprotnom ne moe biti rei o
ovom obliku odgovornosti za tetu, tj. o subjektivnoj odgovornosti. Namerno,
odnosno umiljajno prouzrokovanje tete naziva se i dolozno (dolus), a u starijim
formulacijama esto se naziva i zla namera (dolus malus). Dolus se deli na dolus
directus i dolus eventualis. Kada je u pitanju prvi oblik umiljaja, tetnik eli nastanak
tetne posledice; on, dakle, pri injenju tete upravo ima nameru da svojim injenjem
ili neinjenjem proizvede tetnu posledicu. Kada je pak re o eventualnom umiljaju,
tetnik ima svest o moguim posledicama, iako ih ne eli, ali je njegova namera tako
vrsta da on ne odustaje od svojih postupaka koji su proizveli tetu, iako je bio
svestan posledica koje su se mogle dogoditi i koje su se, u stvari, i dogodile u
konkretnom sluaju.
Knji rea Prouzrokovanje ee
457
Sa stanovita naknade tete, ova podela nema praktian znaaj poto tetnik
odgovara za naknadu celokupne tete u oba vida umiljaja.
Ako tetnik nije hteo namerno da izazove tetu, ali je svojim ponaanjem to ipak
uinio, iako je uz poveanu ili ak obinu panju to mogao izbei, takoe je re o
njegovoj krivici, ali sada usled nepanje (culpa). Nepanju tetnika uvek prati i neka
nesrena okolnost, jer da nje nije bilo, i pored takvog ponaanja subjekta, do tete ne bi
dolo. Ponaanje tetnika se zato uporeuje s ponaanjem ne konkretnog oveka, ve
nekog zamiljenog, apstraktnog oveka. Iz navedenog je jasno da nepanja moe biti
gruba, odnosno krajnja (culpa lata) i obina, odnosno laka nepanja (culpa levis). Culpa
lata postoji kada tetnik nije obratio ni onu panju koju bi uinio i sasvim prosean
ovek u datim okolnostima. To je, dakle, tako grub nemar koji se granii s namerom i
zato su jo stara prava izjednaila ove dve vrste krivice u pogledu posledica: culpa
lata dolo aequiparatur. Nasuprot tome, culpa levis postoji kada tetnik nije pokazao
onu panju koju bi paljiv, briljiv ovek, dobar domain pokazao u okolnostima
konkretnog sluaja. U skladu s tradicijom rimskog prava, ponekad se, pri gradaciji
nepanje, navodi i najlaka nepanja (culpa levissima). Ipak, culpa levissima
prvenstveno ima znaaj za ugovornu odgovornost za priinjenu tetu, naroito u
besteretnim ugovorima, ali moe biti relevantna za utvrivanje visine naknade tete
kada je re i o deliktima, npr. u vezi s pravilom da sud moe odrediti manju naknadu
u odnosu na pretrpljenu tetu, ukoliko je tetnik radio neto korisno za oteenog, ali
mu je tom prilikom priinio tetu.
U sutini, ista su merila i u sistemu common law. Naime, ponaanje tetnika se
takoe odmerava prema pravnom standardu, jer ako lice ne postupa s potrebnom
panjom u konkretnim okolnostima, posredi je krivica u obliku
458
nepanje gross neglegence a ona pak moe biti gruba nepanja gross negligence,
ili obina nepanja ordinary negligence.
Kao to je subjektivna odgovornost vekovima figurirala kao jedina vrsta
odgovornosti, tako je i razlikovanje stepena krivice vekovima imalo neposrednog
uticaja na visinu naknade tete. Namerno izazivanje tete (dolus) podrazumeva
integralnu naknadu, odnosno naknadu celokupne tete, kako obine tete, tako i
izmakle dobiti. A imajui na umu pravilo culpa lata dolo aequiparatur, znai da potpuna
naknada tete vai i za krajnju nepanju, odnosno grubi nehat. Drugim reima, obina
nepanja tetnika obavezuje samo na naknadu obine tete. To je, konsekventno,
znailo da ukoliko je oteeni pretrpeo tetu, ali se ona nikome nije mogla upisati u
neki od navedenih oblika i stepena krivice, smatralo se da je u pitanju sluaj (ili via
sila), a za sluaj (i, naravno, viu silu) ne odgovara se, ve vlasnik snosi rizik
sluajne propasti stvari res perit domino.
U naem pravu vlada naelo integralne naknade tete, tako da oteenik ima
pravo kako na naknadu obine tete, tako i na naknadu izmakle koristi, pri emu e
sud, uzimajui u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja tete,
dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oteenikova materijalna situacija
dovede u stanje u kome bi se nalazila da nije bilo tetne radnje ili proputanja.
Meutim, to ne znai da stepenovanje krivice nema pravnog znaaja. Naprotiv, Zakon
u mnogim situacijama, kao to je ve navedeno, pravi razliku izmeu namernog (sa
umiljajem) prouzrokovanja tete. Ipak, navedimo na ovom mestu i sledee
primere: kada se naknauje i afekciona vrednost, ali i u situacijama kada je sud
ovlaen da, vodei rauna o materijalnom stanju oteenika i tetnika, umanji iznos
naknade tete, ali tada je zakonski uslov da teta nije prouzrokovana ni namerno, niti
krajnjom nepanjom; umanjenje obima naknade tete je mogue i kada je tetnik radio
neto korisno za oteenika, ali, takoe, uz iskljuenje namere ili krajnje nepanje,
jer je tada uslov da je tetnik pokazao onaj stepen (obine) panje koji pokazuje i u
svojim poslovima.
Knjta rea Prouzrokovanje ee
459
Za pitanje tereta dokazivanja krivice vekovima je vailo pravilo da oteeni

mora dokazati krivicu tetnika. To je pravilo bilo zasnovano na dve bitne
pretpostavke: prvoj materijalnopravnoj, na savesnosti i potenju, i drugoj
procesnopravnoj, da je na tuiocu teret dokazivanja (actori incumbit probatio). U
nekim modernim pravima polo se od toga da je dokazivanje krivice tetnika u
mnogim sluajevima povezano s velikim tekoama, to dovodi do odugovlaenja
postupka, pa u tom smislu oteeni trpi i dodatnu tetu usled takvog odlaganja.
Otuda je pretpostavka savesnosti i potenja sada okrenuta u korist oteenog, a
procesni teret dokazivanja delimino prenet i na tuenika (tetnika). U procesnom
smislu, naime, oteeni treba da dokae tetu i uzronu vezu izmeu ponaanja
tetnika i same tete, dok na tetnika pada teret dokazivanja odsustva njegove krivice.
Na taj nain nae pravo je uspostavilo oborivu pretpostavku krivice tetnika". To
znai da tueni, odnosno tetnik" treba da dokae da teta nije nastala ni usled
njegove namere, niti usled njegove nepanje i ukoliko u tome uspe, tubeni zahtev e
biti odbijen. U takvom sluaju moe biti re ili o sluaju, ili vioj sili, ili pak krivici
treeg lica, ali u svakom od ovih sluajeva tetnik" prestaje to biti. Ipak, u
savremenim pravima treba voditi rauna i o tome da postoje oblici odgovornosti za
tetu koji nisu vezani za krivicu tetnika, odnosno da postoje i odgovorna lica koja, u
stvari, i nisu tetnici, uzimajui taj termin u njegovom uem smislu (npr. objektivna
odgovornost).
Krivica tetnika, kao uslov odgovornosti, pretpostavlja jo jedan znaajan segment.
Njegov je znaaj toliki da ga neki zakonici i autori izdvajaju kao poseban uslov. Ali bez
obzira na to da li e se postaviti kao poseban uslov ili pak u okviru problema krivice, u
sutini je u pitanju conditio sine qua non odgovornosti za priinjenu tetu. To je pitanje
protivpravnosti (nedoputenost).
U austrijskom Graanskom zakoniku je protivpravnost predviena kao uslov za
odgovornost za priinjenu tetu. Srpski Graanski zakonik je propustio da pitanje
protivpravnosti posebno uredi, ali u nauci nije bilo sporno da je to jedna od
pretpostavki za postojanje potraivanja naknade tete. Zakon o obligacionim odnosima
takoe ne predvia protivpravnost kao posebnu pretpostavku odgovornosti za
priinjenu tetu, ve slino francuskom pravu, polazi od toga da je protivpravnost
obuhvaena pojmom krivice, koja je, pak, postavljena na stepen oborive pretpostavke.
U nauci je istaknuto da je na taj nain, dakle, nepredvianjem protivpravnosti kao
posebnog uslova
460
odgovornosti za tetu, Zakon objektivizovao taj pojam, postavljajui krivicu kao

odreeni pravni standard, odnosno uporeujui ponaanje tetnika s ponaanjem
paljivog oveka. Postavljanjem problema krivice na taj nain pokrivaju" se svi
sluajevi koji ponaanjem tetnika, izvan navedenog pravnog standarda,
prouzrokuju tetu oteenom. Drugi sistem, zastupljen u germanskim pravima, koji
posebno istie protivpravnost kao uslov, odnosno pretpostavku odgovornosti,
moda jasnije razdvaja pojam krivice tetnika, kao ponaanja koje je upereno na
namerno prouzrokovanje tete, ili pak na nehatno izazivanje tete usled proputanja
odreenog stepena panje koji se u konkretnim okolnostima zahteva od prosenog
pravnog subjekta, s jedne, i protivpravnosti, kao povrede tuih subjektivnih prava ili
pravom zatienih interesa, s druge strane. Posebno isticanje protivpravnosti, u
krajnjoj liniji, ima kao cilj postizanje vieg stepena pravne sigurnosti. Drevno
pravilo, koje je nadivelo vekove, nemini facit iniuriam qui suo iure utitur, zasluilo je
da bude posebno istaknuto, tim pre to krivica i protivpravnost, iako se dodiruju pa u
izvesnom smislu i preklapaju, ipak nisu pojmovi koji se potpuno podudaraju. Jer ako
je jedno lice namerno ili nepanjom drugom prouzrokovalo tetu, ali je za to
ovlaeno, npr. suzbijanje nasilja navijaa na sportskoj manifestaciji kada policija
upotrebi silu, jasno je da je protivpravnost poseban uslov, odnosno posebna
pretpostavka za postojanje odgovornosti za tetu. Namerna primena sile u
odreenim situacijama upravo je u opisu slubene dunosti odreenih dravnih
organa (vojske, policije, sudskih straara i sl.) i ukoliko doe do tete u situacijama
koje ne predstavljaju protivpravno postupanje, nee biti ni odgovornosti za
priinjenu tetu. Naravno, mogue je rei da tada nema krivice tetnika" i da zato
nema ni odgovornosti, ali ponekad postoji odgovornost iako nema krivice
odgovornog lica (npr. objek
461
tivna odgovornost), zbog ega, posebno u nekim sloenim sluajevima, moe

nastati zabuna usled nedovoljne distinkcije svih relevantnih pojmova koji
uslovljavaju odgovornost za naknadu priinjene tete. Podsetimo se samo na pitanje
susedskih prava ili zloupotrebu prava i probleme razgranienja krivice i
protivpravnosti u takvim sluajevima! Ovo tim pre to granice mere vrenja svog prava
ne samo to zavise od svih elemenata konkretnog sluaja ve nisu ni statine, u
smislu vremenske nepromenljivosti. Naprotiv. Ipak, nae pozitivno pravo prihvata
francuski sistem prema kome se protivpravnost obuhvata objektivizovanim pojmom
krivice. Taj sistem je u prednosti jer je sveobuhvatniji, a iskljuenje odgovornosti u
odreenim situacijama se izvlai" tumaenjem pravnog standarda, a mogue ga je
navesti u zakonu i posebno (npr. neke karakteristine sluajeve odsustva
protivpravnosti).
U klasinim sistemima odgovornosti za tetu na osnovu krivice takoe je
postojala pretpostavka o krivici, ali ona je bila vezana za ugovornu odgovornost,
odnosno za ve postojeu obligaciju. To je imalo svoju duboku logiku. U ugovornoj
odgovornosti teta je prouzrokovana ponaanjem tetnika koji je svojim ponaanjem
povredio ve postojeu obligaciju. Poto je u pitanju ve postojea obligacija, znai
da se oteeni i tetnik ve nalaze u odnosu poverioca i dunika u toj obligaciji, te je
jedan od njih pretrpeo tetu upravo u vezi s njihovim obligacionim odnosom. Otuda
oteeni treba da dokae samo tetu i uzronu vezu izmeu ponaanja saugovaraa i
tete. Drugim reima, oteeni je, poto je dokazao tetu i uzronost, osloboen
dokazivanja krivice, odnosno protivpravnog ponaanja svog saugovaraa,
odnosno
462
tetnika. U stvari, sama postojea obligacija ukazuje na to da je tetnik druga strana u

obligaciji u odnosu na onu koja je pretrpela tetu. S druge strane, kada nema prethodne
obligacije, ve ona treba da bude zasnovana samim deliktom, postavlja se osnovno
pitanje da li uopte postoji odgovornost nekog lica za tetu, jer je ona moda
posledica ponaanja oteenog, ili je prouzrokovana viom silom ili sluajem. Tek
potom se postavlja pitanje koje je lice svojim protivpravnim ponaanjem, koje mu
se moe upisati u krivicu, nanelo tetu oteenom, to povlai odgovornost njene
naknade. Praktini, ne teorijski razlozi doveli su do premetanja pretpostavke o
krivici iz ugovorne u deliktnu odgovornost za tetu. Pokazalo se, naime, da je u
savremenim uslovima tehnike civilizacije ponekad veoma teko dokazati krivicu
tetnika. Poto je teret dokazivanja krivice bio na oteenom, samo odugovlaenje
postupka, zbog sloenosti dokazivanja tog uslova odgovornosti, ilo je u prilog
tetniku, odnosno na tetu oteenog. Na taj nain oteeni je praktino jo jednom
trpeo tetu. To su bili razlozi to su neka moderna prava poboljala procesni poloaj
tuioca, odnosno oteenog, time to su na tuenog, tj. oteenog preneli teret
dokazivanja negativne injenice da nije kriv.
Taj problem, u stvari, nije teorijski nov. On se svodi na staro pitanje: da li osnov
odgovornosti za naknadu tete treba da bude subjektivan ili objektivan, krivica ili
kauzalitet (uzronost, povod), odnosno da li prouzrokova tete treba da odgovara
samo ako do njega ima krivice" ili pak treba uopte za tetu da odgovara, bez
obzira na krivicu, svaki onaj koji je svojim postupkom tetu prouzrokovao (princip
kauzaliteta)". Dosledno prihvatanje odgovornosti za naknadu tete po principu
kauzaliteta, znailo bi, pored ostalog, da bi u pogledu priinjene tete odgovarala i
lica koja su prouzrokovala tetu u besvesnom stanju (npr. usled trzaja u stanju kome),
odnosno da bi bila odgovorna i deca ispod sedam godina, i duevno bolesni, i onaj
koji je najveu panju na svoje postupke obraao, jednom rei svaki, ko svojim
postupkom tetu prouzrokuje... Dovoljno je, dakle, da postoji kauzalna (uzrona)
veza izmeu tetne injenice i tete, pa da postoji i odgovornost onoga za naknadu
tete, koji je tu injenicu stvorio". Ipak, praktini razlozi, naroito postojanje sve
veeg broja rizika od tete koje nezadrivo dono
463
si tehnika civilizacija a koji su nametali potrebu vieg stepena zatite oteenog,

imali su presudan uticaj da se i u teoriji i u zakonodavstvima trai reenje koje bi
poboljalo ionako teak poloaj oteenog. Pokazalo se, naime, da princip
razvijenog rimskog prava o krivici kao nunoj pretpostavci odgovornosti za tetu,
koju je morao da dokae oteeni, vie ne moe u svom istom vidu da zadovolji
potrebe prakse. I tu nastaje gotovo jedan paradoks, jer su se staro rimsko i staro
germansko pravo zasnivali na principu kauzaliteta, a ta prava su bila nesumnjivo
manje razvijena u odnosu na zrelo rimsko pravo, koje je pak usvajalo princip
krivice pri naknadi tete. I tu nastaje jedan prividno retrogradni proces kada se
moderna prava okreu pravilima koja su vladala u antikim pravima i koja su
prethodila zrelom rimskom pravu. Meutim, takvi procesi nisu nepoznati u pravu,
jer izmenjeni drutveni uslovi umeju ponekad da nametnu stara reenja, ali sada s
drugaijom svrhom. Kao to je u savremenim pravima primetna renesansa forme",
odnosno sve vea odstupanja od naela konsensualizma, koja neodoljivo podseaju na
stara prava koja su se zasnivala na principu formalizma, ali danas iz drugih razloga
u odnosu na antika prava, tako se, posmatrano grosso modo, iz istih razloga
krivica kao subjektivni element odgovornosti, naroito preko oslobaanja oteenog
u pogledu tereta dokazivanja i njegovog premetanja na plea pretpostavljenog
tetnika, u jednoj meri objektivizuje, a to neodoljivo podsea na paralelni proces
renesanse objektivne odgovornosti koja je postojala u detinjstvu prava. Razume se,
ovaj proces je u savremenim uslovima modifikovan.
Nae pravo, kao to je reeno, krivicu, kao subjektivni element odgovornosti za
tetu, pomera ka objektivnom polju, jer se smatra krivim svaki onaj koji se nije
ponaao kako je trebalo da se ponaa u odreenim okolnostima; krivica je pogreno,
nestandarno ponaanje. To je veoma irok pravni standard koji sudu, ako se
doslovno shvati, daje poloaj kreiranja prava, u smislu sudske prakse kao posebnog
izvora prava, slino kao u sistemu precedentnog prava, odnosno common lawa.
Utvrivanje konkretne protivpravnosti postupka kojim je naneta teta, ipak,
donekle ograniava ovu slobodu i namee dunost sudu da prui ire i ubedljivije
obrazloenje svoje odluke. Naime, utvrivanje protivpravnosti postupka tetnika
mora se staviti u istu ravan kako u deliktnoj, tako i u ugovornoj odgovornosti za
tetu. Ne treba zaboraviti civilizacijski znaaj pretpostavke o savesnosti i potenju
svih pravnih subjekata, koja je, u krajnjoj liniji, posledica naela ravnopravnosti.
Otuda je pitanje utvrivanja protivpravnosti neijeg postupka, ak i pod
pretpostavkom krivice tetnika, a moda i upravo zbog postojanja takve
pretpostavke, od velikog znaaja za primenu prava i ostvarenje tzv.
464
pravinog prava. Sasvim je drugaija situacija, naravno, kada je u pitanju

odgovornost za tetu bez obzira na krivicu odgovornog lica. Otuda je u primeni
ovog objektivizovanog principa krivice potrebno pokazati nunu meru opreza,
kako se u apstraktnom pokuaju postizanja pravinijih reenja, preko prave
norme, ne bi dogodio proboj konkretne nepravde, i to preko, tj. uz pomo sudske
prakse.
Konano, treba voditi rauna da postoje sluajevi iskljuenja krivice tetnika
zbog odsustva protivpravnosti (tzv. iskljuenje protivpravnosti).
4.2.1. Iskljuenje protivpravnosti (krivice)
Iskljuenjem protivpravnosti ponaanja pravnog subjekta, iskljuuje se i
njegova krivica, odnosno takvo lice se nee smatrati tetnikom iako je uinilo
tetu. To su sledei sluajevi prouzrokovanja tete: a) vrenjem subjektivnog
prava; b) vrenjem slubene dunosti; v) uz pristanak oteenog; g) nunom
odbranom, odnosno stanjem nude i otklanjanjem tete od drugog.
a) Prouzrokovanje tete vrenjem svog subjektivnog prava. Ko vri svo
je subjektivno graansko pravo ne moe drugome da ini nepravdu, odnosno
tetu (nemini facit iniuriam qui suo iure utitur) jeste staro i logino pravilo.
Pravilo je, dakle, da onaj ko vri svoje subjektivno pravo ne odgovara za te
tu koju time priini drugom, jer u vrenju svog prava nema protivpravnosti,
naprotiv. Budui da je pravilo, to ujedno znai da ono ne moe imati apsolut
ni karakter, jer se problem upravo moe javiti u nainu vrenja prava. Taj
problem je posebno prisutan u uslovima savremene tehnike civilizacije,
zbog ega se o njemu razvila itava jedna teorija (teorija zloupotrebe prava).
Na ovom mestu je dovoljno podsetiti da je zloupotreba prava priznat prav
ni insitut u veini prava, a kod nas je jedno od naela obligacionog prava.1545
Drugim reima, mogue je da neko ko ima neko pravo, to pravo u konkretnom
sluaju vri na nain koji nije doputen, jer je, u stvari, nain vrenja pro
tivan cilju (svrsi) zbog koga je to pravo ustanovljeno, odnosno priznato. To
znai da je mogue da neko priini tetu drugome neadekvatnim vrenjem svog
prava, a to povlai i odgovornost za priinjenu tetu.
b) Prouzrokovanje tete vrenjem slubene dunosti.
U sluaju kada
slubeno lice u vrenju slubene dunosti naini tetu drugom, budui da
nema protivpravnosti, nema ni odgovornosti za tako priinjenu tetu. Kada,
npr. vatrogasci nekome razvale vrata u cilju lokalizovanja i gaenja poara,
ili kada policija intervenie na sportskom stadionu kako bi zavela red pa
465
povredi nekog od navijaa, ili nadlena inspekcija uniti ekoloki ili sanitarno
neispravnu robu, onda nema protivpravnosti, pa time ni odgovornosti za priinjenu
tetu. Razume se, od znaaja je da slubeno lice vri ovlaenje upravo u okvirima
pozitivnih propisa, jer bi prekoraenje ovlaenja odvelo u polje protivpravnosti, a
to bi znailo da bi pravno lice iji je organ u vrenju slubene dunosti izvrio
prekoraenje bio duan da oteenom naknadi tetu.
v) Prouzrokovanje tete uz pristanak oteenog Ukoliko oteeni pristane da
mu se uini teta, nema pravo na njenu naknadu (volenti non fit iniuria), jer tu nema
protivpravnosti, budui da je ona u konkretnom sluaju iskljuena voljom samog
oteenog. Pristanak je jednostrana izjava volje ovlaenog lica i za nju vae sva
pravila o jednostranim izjavama volje (npr. mogu je i jednostrani opoziv sve do
trenutka prouzrokovanja tete). Naravno da bi pristanak oteenog bio punovaan,
potrebno je da se ispune odreeni uslovi: prvo, potrebno je da oteeni ima
sposobnost za rasuivanje i odreeni uzrast, odnosno treba da ima poslovnu
sposobnost; potrebno je da je pristanak dat pre prouzrokovanja tete, jer samo u
tom sluaju se smatra da do tete, zbog odsustva protivpravnosti, nije ni dolo;
potrebno je da oteeni da pristanak u vezi s konkretnim pravima koja spadaju u krug
njegovih subjektivnih prava kojima moe da raspolae (koja spadaju u njegovu
privatnu autonomiju).
I) Prouzrokovanje tete u nunoj odbrani ili krajnjoj nudi, ili otklanjanje tete
od drugog. Nuna odbrana je injenje u skladu s pravom, iz ega proizlazi da je
protivpravnost iskljuena po samom zakonu. Pravni subjekt je, naime, ovlaen
da od sebe ili drugog (u tom sluaju se ponekad naziva i nuna pomo) odbije
istovremeni protivpravni napad putem sopstvene i primerene (adekvatne) sile, te
u takvom sluaju nee odgovarati za tetu koju napadau prouzrokuje, npr.
prilikom teroristikog napada izvrenog sredstvima koja su podobna da ubiju ili
nanesu teke telesne povrede, graanin ubije teroristu ili mu nanese teke telesne
povrede. Ukoliko, s druge strane, lice prouzrokuje tetu drugom u cilju otklanjanja
vee tete koja bi neminovno pogodila njega ili drugo lice, tada se takoe
iskljuuje protivpravnost, npr. iz jahte kojoj preti potonue izbace se stvari putnika
u cilju spasavanja njihovih ivota.
466
Prof. dr Oliver Ani: ObliGaciono iravo
4.3. Uzrona (kauzalna) veza izmeu ponaanja tetnika i tete

Za utvrivanje subjektivne odgovornosti, logino, treba utvrditi
uzronoposledinu vezu izmeu ponaanja tetnika (uzrok) i nastale tete
(posledica). U ugovornim obligacijama, kao to smo videli, izjava jedne, odnosno
druge volje jeste jedna subjektivna kategorija, ali njihova saglasnost stvara kauzalnu
vezu koja stvara ugovor, a koja je, pak, objektivnog karaktera. U pravnofilozofskom
smislu slino se dogaa i u obligacijama koje imaju kao svoj osnov deliktnu tetu:
krivica tetnika je subjektivni obavezujui element, a uzronost, odnosno
uzronoposledina veza izmeu tete i protivpravne radnje tetnika jeste objektivni
obavezujui element. Tek u spoju oba ova elementa stvara se ga iuris vinculum
izmeu poverioca i dunika naknade tete, stvara se konkretna obligacija.
Uzrok tete moe biti posledica sluaja ili vie sile; uzrok moe biti i u ponaanju
nekog treeg lica, a ne onog koga je oteeni oznaio kao tetnmka. Uzrona veza e,
pre svega, postojati ako je tetnik postupio protivno nekoj zakonskoj obavezi, npr.
protivno odredbi krivinog zakonika ili protivno nekom administrativnom aktu.
Deliktna radnja tetnika najee ima predvidljivu posledicu, npr. tetnik je gurnuo
oteenog i on je pao i otetio odelo, ali moe imati i nepredvidljivu posledicu, npr.
tetnik gurne oteenog, kome usled udarca prilikom pada pukne aneurizma i pretrpi
invaliditet prve kategorije. Sa stanovita uzrone veze, nije odluujue da li je teta
bila uobiajena ili ne, bitno je da je ponaanje tetnika izazvalo tetu, da je bilo uzrok
tete koju je pretrpeo oteeni. I upravo na ovom mestu se postavlja sloeno teorijsko
pitanje: gde je granica uzronoposledinog lanca dogaaja? Da li svi uzroci koji na
bilo koji nain mogu da poveu ponaanje odreenog lica, s jedne, i tete, s druge
strane, predstavljaju odgovarajuu kauzalnu vezu koja vodi odgovornosti u pogledu
naknade takve tete? Da li kauzalnost podrazumeva potpuno neometen sled dogaaja
koji je prouzrokovan ponaanjem jednog lica? Da li meanje ponaanja drugih lica
utie na kauzalni niz i, ako utie, na koji nain m u kojoj meri, u smislu da li uzronost
obuhvata tada i ta druga lica, to bi kao posledicu moglo imati i solidarnu odgovornost?
Na to pitanje odgovor mora da prui sud, uzimajui u obzir sve okolnosti sluaja. To
je, ujedno, jedno od najteih pitanja od kojeg zavisi zakonitost, ali i pravinost sudske
odluke, a ujedno i pitanje u kome se ogleda sloboda suda u odluivanju, ali sloboda
koja je neposredno zasnovana na saznanju i shvatanju nunosti koja je posledica
uzronoposledinog sleda dogaaja. Da bi sud mogao uspeno da odgovori kako na
ovaj zadatak, tako i na izazov, neophodno je da bude upoznat
467
s teorijama koje, svaka iz svog ugla, pokuavaju da sagledaju i objasne tajne uzronog
sleda dogaaja koji je doveo do tetne posledice.
a) Teorijauslova. Do tete mogu dovesti razliita ponaanja, kako inje
nja tako i neinjenja pravnih subjekata. Od svih ponaanja koja su povezana sa
tetnom posledicom treba odbaciti ona bez kojih bi teta svakako nastala
i izdvojiti ono injenje ili neinjenje koje je bilo uzrok tete, odnosno bez
koga se teta ne bi dogodila. Uzrok tete je, u stvari, uslov sine qua non tete.
To dalje znai da treba ii unazad, od tete ka nedoputenom ponaanju, prate
i lanac dogaaja u njegovom kontinuiranom, neprekidnom trajanju. Iako ova
teorija izgleda sasvim logina i jasna, ona zapada u znatne tekoe prilikom
praktine primene. Prema varijanti ove teorije koja se ponekad naziva i teo
rija o prirodnoj uzronosti, uzrokom se moe smatrati samo ona okolnost bez
koje ne moe nastati tetna posledica.
Ako, npr. putovanje u vazdunom saobraaju ne bi zapoelo u roku od etiri asa
posle vremena polaska vazduhoplova predvienog redom letenja ili ugovorom,
putnik ima zakonsko pravo da zahteva od avioprevoznika da ga preveze svojim ili
drugim pogodnim vazduhoplovom, odnosno drugim prevoznim sredstvom do mesta
opredeljenja. Avion za Podgoricu je bio pun, ali su samo dva putnika imala karte za
Tivat, zbog ega avioprevoznik obavi let samo do Podgorice, a putnike A i B ukrca
u minibus s ciljem prevoza do Tivta. Na putu ka konanoj destinaciji doe do
sudara, jer je voza kamiona preduzea INA Crna Gora" izgubio kontrolu nad
vozilom zbog neprilagoene brzine na vlanom putu, u kome lice A pogine, a lice B
zadobije teku telesnu povredu zbog koje bude prebaen u bolnicu u Kotoru. U toku
leenja lice B dobije sepsu i umre. Prema teoriji uslova, avioprevoznik e biti
odgovoran za materijalnu i nematerijalnu tetu u oba sluaja, jer lica A i B ne bi
stradala da nije otkazan let, odnosno nastavak leta od Podgorice do Tivta. To
ukazuje na nedovoljnu preciznost koja prati ovu teoriju, jer i veoma udaljen i
posredan uzrok bez koga se svakako ne bi odigrao tetni dogaaj, smatra se
kauzalnom vezom koja dovodi do uspostavljanja obligacije naknade tete. Primena
ove teorije ponekad je vodila i apsurdnim rezultatima, zbog ega je naputena i u
teoriji i u praksi.
b) Teorija neposredne uzronosti. Uvidevi da teorija uslova stavlja
u isti rang i posredne i neposredne, i blie i dalje uslove koji su doveli
do tetnog dogaaja, teorija neposredne uzronosti, koja je bila zastupljena
u starijoj francuskoj teoriji, skrauje vremenski lanac dogaaja, pokuava
jui da odredi onu najbliu kariku koja je neposredno uticala na kritinu
posledicu. Varijanta ovog shvatanja je i tzv. teorija kreativne uzronosti,
468
koja istrauje onaj uzrok (cause generatrice) koji je dominantno uticao na posledicu
i koji apsorbuje druge uzroke.
U naem primeru, prema ovoj teoriji, avioprevoznik ne bi mogao biti kriv za
tetne posledice, jer je otkazivanje leta udaljeni i posredni uzrok, a neposredni uzrok
tete je saobraajna nesrea za koju je odgovorno sasvim drugo lice, te e za tetu u
konkretnom sluaju odgovarati pravno lice, odnosno preduzee iji je zaposleni,
svojom krivicom, prouzrokovao nesreu.
v) Teorija adekvatne uzronosti. U sluaju postojanja vie razliitih uzroka,
koji svaki za sebe u odreenoj meri utie na prouzrokovanje tetne posledice,
postavlja se pitanje: da li ti uzroci u istoj meri doprinose posledici, odnosno, postavlja
se ak jo znaajnije pitanje: da li su ti uzroci, sami za sebe, podesni da po redovnom
toku stvari (id qoud plerumque fit) proizvedu tetnu posledicu? Osnovno pitanje koje
ova teorija postavlja je sofisticiranije u odnosu na prethodna shvatanja, a odgovor
prua mogunost za bolju distinkciju prilikom odluivanja o uzronoposledinom
lancu koji je proizveo tetnu posledicu. Ova teorija, iroko zastupljena u
uporednom pravu i naem pravu, traga za onim uzrokom koji je podesan, odgovarajui,
podudaran sa tetnom posledicom, reju, traga za adekvatnim uzrokom koji po
redovnom toku stvari, a na osnovu praktinog iskustva, proizvodi datu posledicu.
Varijanta ovog shvatanja je i teorija predvidljivosti zastupljena u delu nauke
common law. Ovo shvatanje polazi od toga da svako treba da odgovara za posledice
svog ponaanja i pri tome se trai najblii uzrok date posledice (causa proxima), te se
uvek odgovara za najblie posledice. Meutim, problem se javlja u vezi s udaljenijim
posledicama i tada se, prema ovoj teoriji, odgovara samo ako su takve posledice bile
predvidljive. Naravno, predvidljivost mora poivati na principu id quod plerumque fit i
iskustvu, odnosno, u krajnjoj liniji, na statistikoj istini.
Imajui na umu nae primere, primenom teorije adekvatne uzronosti, doi e
do razliite odgovornosti za tetu u sluaju A i B. U prvom sluaju uzrok tete je
ponaanje vozaa navedenog preduzea, a do takvog reenja se moe doi i
primenom teorije neposredne uzronosti. Meutim, u drugom sluaju teka telesna
povreda, koja je u naem primeru takoe prouzrokovana saobraajnim udesom, po
pravilu, ne dovodi do sepse i smrti lica, naprotiv. Otuda uzrok fatalnog ishodau
drugom sluaju nije ponaanje vozaa koji je prouzrokovao saobraajnu nesreu, ve
je odgovarajui, adekvatan uzrok u injenju ili neinjenu (npr. nesterilisani
instrumenti) medicinskog osoblja u bolnici, zbog ega je nastupila sepsa i smrt lica B,
pa e u tom sluaju, za razliku
469
od prvog, odgovarati drugo pravno lice, a to je kotorska bolnica. Naravno, pitanje

odgovornosti avioprevoznika se nee ni postaviti, jer je oigledno da otkazivanje
leta aviona ni u kom sluaju, po redovnom toku stvari, ne moe da dovede do
saobraajne nesree ili sepse, odnosno saobraajni udes i sepsa ne mogu biti
povezani adekvatnom uzronou sa otkazivanjem leta aviona. Drugim reima, u
sluaju B tri su uzroka bez kojih ne bi bilo tetne posledice: otkazivanje leta,
saobraajni udes i sepsa. Meutim, u tom uzronoposledinom lancu dogaaja,
prema ovoj teoriji, karika koja dri odluujui uzrok je samo trea, jer samo ona
neposredno i adekvatno vodi ka datoj tetnoj posledici; na taj nain ona iskljuuje
prve dve iz lanca adekvatne uzronosti.
Savremena shvatanja uzrone veze, sa stanovita njene funkcije, zasnivaju se na
tome da je ona, u stvari, dodatak krivici, odnosno subjektivnoj odgovornosti za tetu i
da, stoga, shvatanje uzronosti mora da podrazumeva i odreene normativne
elemente. Takvi normativni elementi se u nauci i sudskoj praksi evropskih
dravajavljajuu dvavida: s jedne strane, kao atributivnost, odnosno pripisivost tete
ponaanju tetnika kao uzroka tete i, s druge strane, adekvatnost tetnikove radnje,
odnosno njena podesnost da se javi kao uzrok predmetne tete. U ovom shvatanju se
prepoznaje i uticaj teorije adekvatne uzronosti, ali uz dodatak tumaenja
relevantnih normi kroz njihov ratio legis. Ovo shvatanje se, dakle, zasniva na tome da
od moguih uzroka treba odabrati one adekvatne, ali koji istovremeno predstavljaju
povredu pravne norme, iz ega sledi da su takvi uzroci, s obzirom na ratio legis,
odluujui. U tom smislu, problem protivpravnosti i ne postavlja se kao poseban
uslov, jer je konzumiran objektivizovanim pojmom krivice, to je, inae, sluaj s
naim pozitivnim pravom. Ipak, ini se da je sa stanovita praktine primene
razliitih teorija o uzronosti, teorija adekvatne uzronosti okosnica koja se ne
moe zaobii, s tim to se moe dopunjavati raznim srodnim varijantama, a
posebno savremenim shvatanjima koja vode rauna o ratio legis, odnosno o
normativnim elementima same uzronosti.
4.3.1. Uzronost i budua teta
Jedno od veoma sloenih pitanja koje se postavlja u materiji naknade tete jeste
problem odnosa uzrone veze i budue tete. Do sada smo razmatrali uzronost ex tunc,
ali za naknadu budue tete uzronost se, po prirodi stvari, mora usmeriti i u budunost.
ini se da osnovne polute teorije adekvatne uzronosti,
470
kombmnovane s teorijom predvidljivosti, mogu biti najadekvatnije primenjene u ovom

sluaju. Naime, retki su sluajevi u praksi da je budua teta sasvim izvesna. U svim
ostalim sluajevima javlja se problem adekvatnosti i predvidljivosti.
U praksi su najei problemi u vezi s buduom tetom vezani za materijalnu
tetu, koju oteenik trpi zbog radnje tetnika koja je onemoguila oteenika da
pribavi odreenu materijalu korist, koja se mogla osnovano oekivati. Tu je, dakle,
re o izmakloj koristi, odnosno ne o sadanjoj, izvesnoj imovini, ve o buduoj
imovini, anticipaciji uveanja imovine do koje bi dolo po redovnom toku stvari da
nije bilo tetnikove radnje ili proputanja. Tu je, takoe, re o nekoj vrsti statistike
istine, o viem stepenu verovatnoe da bi dolo do naturalnog ili civilnog uveanja
imovine oteenog koje bi se odigralo, i to po redovnom toku stvari, ili prema
posebnim okolnostima konkretnog sluaja, a na osnovu praktinog iskustva. Kao to je
vidljivo, izmakla korist neodoljivo podsea na teorije uzronosti, posebno na teoriju
adekvatne uzronosti. Slino je i u sluaju apstraktne tete, iji je iznos odreen pre
njenog nastupanja. Ta vrsta tete se moe predvideti ugovorom, ali moe biti i
zakonska ustanova, kao to je to sluaj u naem pravu, u vezi s ugovorom o prodaji:
ako je raskinut ugovor o kupoprodaji zbog neispunjenja od strane kupca, a tekua
cena je nia od ugovorene cene, prodavac moe da zahteva razliku izmeu ugovorene
i tekue cene (apstraktna teta). Ali i obrnuto: ako je ugovor raskinut zbog
neispunjenja krivicom prodavca, a tekua cena je via od ugovorene, kupac ima pravo
da zahteva apstraktnu tetu. Apstraktna teta posebno podsea na shvatanje o
normativnim elementima uzronosti.
U stvari, budua teta je dvostruko vezana za kauzalnost. Pre svega, do nje dolazi
povredom ugovorne obaveze, a u tom sluaju se mora pozvati u pomo teorija kauze.
Naime, da bi se odredila budua teta kada je povreena ugovorna obligacija, mora se
poi od onoga zbog ega su stranke zakljuile ugovor, odnosno ta su oekivale od
izvrenja prestacije druge strane kada su davale svoja kauzalna obeanja. To
potvruje i Zakon navodei da poverilac ima pravo na naknadu kako obine tete,
tako i izmakle koristi, koje je dunik u vreme zakljuenja ugovora morao predvideti
kao mogue posledice povrede ugovora, a s obzirom na injenice koje su mu u to
vreme bile poznate ili za koje je morao znati. Meutim, zakonska pravila o obimu
naknade tete, raunajui tu i buduu tetu, koja vae za ugovorne obligacije, vae
mutatis mutandis, dakle,
471
shodno i za vanugovorne obligacije. Naravno, kada je re o vanugovornim

obligacijama, umesto teorija o kauzi (primerene ugovornim obligacijama),
primenjujemo teorije uzronosti.
Ova pravila se, pre svega, odnose na materijalnu tetu, ali je mogue da
naknada budue tete bude dosuena i kada je re o nematerijalnoj teti. Npr. leenje i
rehabilitacija takve vrste povrede kime, uvek su praeni bolovima visokog
intenziteta; naruenje devojke je trajno i, uz smanjenu mogunost udaje, izazivae
psihiki bol tokom celog njenog ivota.
Zanimljivo je i pitanje budue tete u sluaju kada imalac line slubenosti, npr.
plodouivanja ili stanovanja, izgubi ivot krivicom tetnika. S jedne strane, lina
slubenost prestaje smru imaoca i na prvi pogled se namee odgovor da, samo
sa gledita line slubenosti, i ne moe biti nekakve tete. S druge strane, oigledno
je da je imalac line slubenosti prekinuo njeno uivanje krivicom tetnika i da zbog
toga trpe tetu ostaviocu bliska lica, npr. lanovi porodice koji su s njim iveli.
Tako, imalac prava plodouivanja sticao je pravo svojine na plodovima stvari i to
je, nesumnjivo, bila odreena stavka u budetu porodice; ili posle smrti imaoca
prava stanovanja, sada porodica mora da plaa zakupninu i dr. Oigledno je da
odreeni univerzalni sukcesori, pa ak i druga lica (npr. vanbrani drug ostavioca),
trpe tetu. U tom smislu trebalo bi uzeti da tetnik odgovara i za izgubljenu dobit,
koju bi, prema jednom razumnom roku predvidljivosti duine ivota imaoca prava
line slubenosti, trebalo dosuditi licima koja su s njim ivela u zajednici ivota.
4.3.2. Doprinos oteenog
Poseban problem je pitanje da li je sam oteeni svojim ponaanjem, u
odreenoj meri, doprineo nastanku tete ili poveanju njenog obima. Jer, ako se
utvrdi da je i oteeni doprineo teti, to mora imati i odreene posledice na planu
odgovornosti. Ukoliko se utvrdi da je oteeni svojim injenjem ili proputanjem u
odreenoj meri doprineo nastanku tete ili njenom obimu, u tolikoj meri e se
umanjiti odgovornost tetnika. U ispitivanju uzronoposledinog lanca dogaaja
mogue je da se utvrdi da je tetu uinilo lice koje se nalo u stanju prolazne
nesposobnosti za rasuivanje, npr. pod dejstvom alkohola, droge, hipnoze i sl.
Takav sluaj e imati kao posledicu odgovornost lica koje se nalo u stanju prolazne
nesposobnosti, osim ako to
472
lice dokae da je u stanje prolazne nesposobnosti dospelo bez svoje krivice.

Naravno, ukoliko se dokae da je stanje prolazne nesposobnosti za rasuivanje
navedenog lica prouzrokovalo neko drugo odreeno lice, to lice bie odgovorno za
priinjenu tetu. Npr. lice A potajno sipa drogu u pie lica B koje potom uini tetu
licu V. Uzronost tada ukazuje da je tetu, u stvari, prouzrokovalo lice A, koje e za
nju i odgovarati.
Pri utvrivanju uzronog niza dogaaja uvek je otvoreno pitanje: da li neka
injenica prekida tu uzronost? Npr. lice A udari kolima lice B na peakom
prelazu i pobegne s lica mesta. Lice V naie neposredno posle nesree i, iako je
videlo ta se dogodilo, produi dalje i ne prui licu B nunu pomo. Dok se lice B
nalazilo u nesvesti, lice G mu ukrade novanik sa odreenom svotom novca i runi
sat. Oigledno je da nije bilo radnje lica A i proputanja lica V, ne bi bilo ni radnje
lica G. Ali u pogledu tete koja je nastala kraom lica G, A i V nisu odgovorni, jer je
uzronost u pogledu te tete (usled krae) prekinuta neposrednom radnjom lica G.
Analogno tome namee se i pitanje da li je moguno prekidanje uzronosti i usled
drugih injenica, a ne samo ljudskim ponaanjem. Odgovor je potvrdan, jer uzroni
niz moe biti prekinut, kao to smo videli, kako viom silom, tako i sluajem. U
izvesnom smislu, uzronoposledini niz se prekida i kada uzrok tete spada u ljudsko
ponaanje, ali je saglasan pozitivnom pravu. U stvari, to je pitanje da li je radnja (ili
proputanje) bila protivpravna ili ne, ali to je pitanje koje je vie vezano za krivicu,
a o tome je ve bilo rei.
4.3.3. Uzronost i teret dokazivanja
Problem u klasinom sistemu naknade tete po osnovu krivice bio je taj to je
oteeni, pored toga to je pretrpeo tetu (to je esto izazivalo njegov teak
materijalni poloaj), bio i u tekom procesnom poloaju, jer je morao da dokae i
uzronu vezu i krivicu tetnika. Zbog toga su sudski postupci za naknadu tete
trajali veoma dugo, tako da se dogaalo da usled proteka vremena i sama naknada
tete bude obesmiljena. To su bili razlozi da moderna prava, meu njima i nae,
odstupi od tradicionalnog pravila ija se starost meri vekovima da u pogledu krivice
tetnika onus probandi lei na oteenom. Dolo se, naime, do shvatanja da ukoliko
postoji uzrona veza izmeu ponaanja tetnika i tete, to je dovoljno da stvori
oborivu pretpostavku njegove krivice, te da se, dosledno tome, teret dokazivanja
prebaci sa oteenog na tetnika. To je smisao odredbe da je tetnik duan da
dokazuje da je teta nastala bez njegove krivice. To pravilo dosledno je sprovedeno i
pri naknadi ugovorne tete, jer e dunik biti osloboen odgovornosti ako dokae
da svoju obavezu nije mogao da ispuni, odnosno da je sa ispunjenjem
KnjiGa rea Prouzrokovanje ee
473
obaveze zakasnio zbog okolnosti nastalih posle zakljuenja ugovora, a koje on nije
mogao da sprei, otkloni ili izbegne.
Iz navedenog proizlazi da uzronost uvek dokazuje oteeni, a krivicu,
odnosno njeno odsustvo, u modernim pravima dokazuje tetnik.
4.3.4. Uticaj krivine presude u parnici za naknadu tete
Krivini sud je ovlaen da rei i pitanje naknade tete koje je posledica
izvrenog krivinog dela. Kako su, meutim, pitanja vezana za naknadu tete
sasvim druge prirode i poivaju na drugoj prirodi metoda i propisa, i to kako
materijalnopravnih, tako i procesnopravnih, u odnosu na krivinopravnu materiju,
krivini sud se ne uputa u tu vrstu pitanja, ve stranke upuuje da svoje
graanskopravne zahteve ostvare u parnmnom postupku. To, pak, otvara poseban
problem odnosa krivine i parnine presude.
Odnos krivine i parnine presude moe biti dvojak.
U sistemu common law to su dva potpuno odvojena postupka i otuda je mogue da
se pravnosnana krivina presuda nae u potpunoj suprotnosti s pravnosnanom
parninom presudom. Slino je i u nemakom pravu. Ipak, veina evropskih drava
predvia odreeni uticaj pravnosnane krivine presude u odgovarajuoj parnici.
Pravilo je, naime, da pravnosnana krivina presuda vezuje parnini sud u pogledu
postojanja krivinog dela i odgovornosti osuenog. Sa gledita parninog suda,
injenina graa utvrena u krivinom postupku, kojom je tetnik osuen kao uinilac
nedoputenog ponaanja, jednostavno znai da je osnov tubenog zahteva tada
neosporan, tj. smatrae se ve utvrenim (teta postoji, uzrona veza postoji,
odgovornost tetnika postoji), a predmet rasprave moe biti samo visina pretrpljene
tete (npr. sporna je izgubljena dobit). I obrnuto, ako je krivini sud ustanovio da
nema uzrone veze izmeu radnje okrivljenog i posledice i zbog toga doneo
oslobaajuu presudu, onda ni parnini sud ne moe da ga obavee na naknadu tete
474
povodom istog injeninog stanja. Razume se, ukoliko elementi odreenog krivinog
dela nisu ujedno i elementi od kojih zavisi naknada tete, onda oslobaajua presuda
krivinog suda ne vezuje parnini sud, jer u takvom sluaju nee doi do kolizije
izreka krivine i graanske presude. Isto e biti ako okrivljeni bude pravnosnano
osloboen zbog nedostatka dokaza, ali se kasnije nae krunski dokaz koji potvruje
uzronu vezu izmeu ponaanja tetnika i tete. Naravno, parnica se moe uspeno
okonati po tubi oteenog i u sluajevima zastarelosti krivinog gonjenja,
abolicije, pomilovanja i slinih spoljnih" razloga zbog kojih okrivljeni nije osuen
ili krivina sankcija in concreto ne bude primenjena.
Postoje odreeni sluajevi kada je osuujua presuda krivinog suda conditio
sine qua non usvajanja tubenog zahteva oteenog, odnosno pitanja koja se
razreavaju u krivinom postupku, koja se javljaju kao prejudicijalna pitanja u
parnici. U sluaju kada je stvar unitena ili oteena krivinim delom uinjenim sa
umiljajem, sud moe da odredi visinu naknade prema vrednosti koju je stvar imala
za oteenika (praetiom affectionis). Drugim reima, afekciona vrednost se moe
dosuditi u parnici samo ako tome prethodi pravnosnana krivina presuda kojom se
tetnik osuuje za krivino delo sa umiljajem, npr. provalnik je ubio psa, koji nije bio
rasan, ali je bio kuni ljubimac oteenika, te nije imao trinu vrednost.
Savremeno krivino pravo ne poznaje objektivnu odgovornost i upravo tu
poinje otra linija razdvajanja krivinopravne i graanskopravne odgovornosti.
Gledano grosso modo u vremenima kada pravna civilizacija dolazi do stepena razvoja
koji, s jedne strane, vodi ukidanju objektivne krivine odgovornosti, a s druge
strane, u graanskopravnoj materiji dovodi do uvoenja objektivne odgovornosti za
naknadu tete.
5. Objektivna odgovornost za pretrpljenu tetu
(odgovornost bez krivice ili kauzalna odgovornost)
Objektivna odgovornost ili, kako se jo naziva, odgovornost za naknadu tete
bez krivice, ili kauzalna odgovornost ima iri i ui smisao.
475
U irem smislu, to je svaka vrsta odgovornosti za tetu koja se ne zasniva na

krivici tetnika, ve na nekoj vrsti poveanog rizika koji povezuje tetnika i tetu.
U uem smislu, objektivna odgovornost jeste odgovornost za opasne stvari i opasne
delatnosti, gde se pretpostvalja da uzrok tete neposredno lei u opasnoj stvari,
odnosno opasnoj delatnosti.
Objektivna odgovornost stvara (ne)oborivu pretpostavku odgovornosti
obaveznog lica. (Ne)oboriva pretpostavka" ovde je vie figurativno navedena, jer je
re o nekoj vrsti pretpostavke koja je na granici oborive i neoborive pretpostavke, jer
ima karakteristike i jedne i druge. To znai da izuzetno postoji mogunost da lice
koga tereti takva pretpostavka moe izbei odgovornost. Ako, naime, lice dokae da
je teta nastala usled vie sile, sluaja, iskljuive krivice treeg lica ili samog
oteenog, ova pretpostavka pada, te otpada i (objektivna) odgovornost navedenog
lica. Kada je u pitanju iri smisao objektivne odgovornosti, ponekad postoje i neki
drugi razlozi koji mogu iskljuiti dejstvo pretpostavke odgovornosti, npr. da bi teta
nastala i pri najviem stepenu nadzora.
5.1. Odgovorenost za drugog
Odgovornost za drugog spada u objektivnu odgovornost za tetu u irem
smislu. Tu se javlja sluaj razdvajanja pojma tetnika i odgovornog lica, tako da se
javljaju tri lica: oteeni, tetnik i odgovorno lice. Oteeni je pretrpeo tetu od
tetnika, ali tetnik je lice koje iz nekog razloga nije odgovorno, ali je tetnik u
pravnorelevantnoj vezi s drugim licem koje e zato odgovarati umesto njega
(odgovorno lice). Odgovorno lice ima neku vrstu vlasti nad tetnikom, npr.
roditeljska vlast, starateljstvo ili poloaj poslodavca. Ta ovlaenja koja proistiu iz
njegovog poloaja subordinacije uslovljavaju njegovu graanskopravnu komandnu"
odgovornost. Odgovornost za drugog se moe javiti u vie oblika: odgovornost za
duevno bolesne i zaostale u umnom razvoju; odgovornost roditelja ili staratelja;
odgovornost za saradnike i odgovornost pravnih lica prema treem.
5.1.1. Odgovornost za duevno bolesne i zaostale u umnom razvoju
Duevno bolesna lica i lica zaostala u umnom razvoju nemaju sposobnost za
rasuivanje, to povlai i odsustvo deliktne sposobnosti. Otuda za tetu koju
prouzrokuju lica koja usled duevne bolesti ili zaostalog umnog razvoja, ili pak drugih
razloga, nisu sposobna za rasuivanje, odgovara lice koje je na osnovu zakona, ili
odluke nadlenog organa, ili ugovora, duno da vodi nadzor nad
476
tetnicima. Kako je ovo objektivna odgovornost u irem smislu, postoji i poseban razlog
za osloboenje odgovornog lica. Sud, naime, moe osloboditi odgovorno lice od dunosti
naknade tete ukoliko to lice dokae da je nadzor vrilo s poveanom panjom i da bi
teta nastala i pored briljivog nadzora.
Izuzetno, lica koja usled duevne bolesti ili zaostalog umnog razvoja, ili pak
drugih razloga, nisu sposobna za rasuivanje mogu da odgovaraju za tetu koju su
priinila, ali po posebnom zakonskom osnovu, takoe objektivne prirode, a to je
odgovornost po osnovu pravinosti.
U nekim pravima je mogua odgovornost takvih lica kada se, u trenutku
prouzrokovanja tete, nau u tzv. svetlim trenucima (lucida intervalla), a neki autori
smatraju da takva mogunost postoji i u naem pravu.
5.1.2. Odgovornost roditelja ili staratelja
Lica uzrasta do sedam godina ne odgovaraju za tetu koju prouzrokuju. To je
posledica pretpostavke da takva lica nisu sposobna za rasuivanje, a ta pretpostavka
je neoboriva (praesumptio iuris et de iure). Dunost je roditelja ili staratelja da takvu
decu uvaju i staraju se o njima, i oni odgovaraju za tetu koju takva deca
prouzrokuju bez obzira na svoju krivicu. Ipak, ako je dete bilo povereno na uvanje
drugom licu (npr. predkolska ili kolska ustanova), za tetu koju priini dete uzrasta
do sedam godina odgovara lice kome je dete bilo povereno.
Pravilo je da roditelji, odnosno staratelj, odgovaraju i za tetu koju priini dete
uzrasta od sedam do etrnaest godina i to pravilo se zasniva na pravnoj pretpostavci, ali
je ona u ovom sluaju oboriva (praesumptio iuris et de iure). To znai da roditelji,
odnosno staratelj, odgovaraju za tetu koju priini takav maloletnik, ali je doputeno
da dokau da je teta nastala bez njihove krivice, odnosno da su nadzor vrili na nain
na koji su obavezni, ili da bi teta nastala i pri briljivom vrenju nadzora. Ako,
dakle, obore pretpostavku o svojoj odgovornosti u konkretnom sluaju, otpada i
njihova odgovornost. Ukoliko postoji odgovornost roditelja, odnosno staratelja i
maloletnog lica (od sedme do etrnaeste godine), takva je odgovornost solidarna.
Meutim, postoji i sluaj posebne odgovornosti roditelja, koja se zasniva na
njihovoj pretpostavljenoj krivici, krivici usled propusta u
477
vaspitanju. Ukoliko dunost nadzora nad maloletnim licem (do etrnaest godina) ne
lei na roditeljima, ve na drugom licu, oteenik ima pravo da zahteva naknadu od
roditelja ako je teta nastala usled loeg vaspitanja maloletnika, ravih primera ili
poronih navika koje su mu pruili roditelji, ili se, inae, teta moe upisati u krivicu
roditeljima. Npr. usled stalnih svaa, pijanstva i fizikih obrauna u kui, dete
povremeno ispolji nasilno ponaanje u koli za vreme asa ubode estarom uenika
ispred sebe. Ako je u takvom sluaju staralac (npr. kola) naknadio tetu oteenom,
ima pravo da od roditelja zahteva odgovarajuu naknadu (regresni zahtev).
5.1.3. Odgovornost za saradnike
Ukoliko je izmeu oteenika i odgovornog lica pre nastanka tete ve postojao
obligacioni odnos, pa povodom tog odnosa tree lice, koje je pak u odreenom
odnosu sa odgovornim licem, prouzrokuje tetu oteeniku, onda e dunik naknade
biti odgovorno lice. Ako je, npr. advokat preuzeo sluaj po osnovu ugovora o
punomostvu, ali na roite za glavnu raspravu poalje zamenika, ijom grekom
spor bude nepovoljno okonan po vlastodavca, za tetu e odgovarati
advokatpunomonik. Isto je, naravno, i u drugim ugo vorima, npr. u ugovorima o
delu kada se poslenik obavee da e izvriti popravku neke stvari za naruioca posla,
a potom stvar poveri drugom licu, koje sasvim upropasti stvar, te za tetu odgovara
poslenik. Ipak, u jednoj situaciji postoji i pojaana odgovornost lica koja se ve nalaze
u obligacionom odnosu: to je sluaj kada tree lice pretrpi tetu koja nastane u vezi sa
izvoenjem radova na nepokretnosti, kada, po samom Zakonu, naruilac (investitor) i
izvoa radova odgovaraju treem solidarno. Razume se, pod odreenim uslovima
odgovorno lice moi e kasnije da zahteva naknadu (regresna tuba) od svog
saradnika koji je i prouzrokovao tetu.
Ovde je re o vrsti ugovorne odgovornosti, jer je osnovno pitanje da li je druga
ugovorna strana ispunila svoje kauzalno obeanje, odnosno svoju obavezu kako je to
ugovorom predvieno i kako to proizlazi iz vrste i prirode konkretnog ugovora. S
druge strane, prilikom odluivanja o naknadi tete mora se ispitati i krivica
odgovornog lica, te je ovde posredi vie prividan sluaj objektivne odgovornosti.
Naravno, u nekim situacijama naknada od odgovornog lica se pribliava
odgovornosti bez njegove neposredne krivice. Npr. poto je njegov saradnik
pogreio, odgovarae odgovorno lice, bez
478
obzira na to to nije neposredno krivo. Njegova krivica je posredna, npr. zbog

nedovoljno dobrog izbora saradnika, ili zbog toga to nije sve vreme vrio kontrolu,
ili zato to saradnik nije zatraio nabavku specijalnog alata, a odgovorno lice nije ni
znalo da je takav alat neophodan sl.
6.1.4. Odgovornost pravnih lica prema treem i odgovornost zaposlenog
Ova odgovornost se ponekad naziva i odgovornou poslodavca za svoje radnike,
odnosno odgovornost poslodavca za zaposlene. Navedena odgovornost poslodavca
ponekad je predviena u obliku optih pravila, a ponekad se ureuju kako pravila, tako i
neki izuzeci, odnosno specifine pravne situacije.
Odgovornost pravnih lica moe biti dvojaka: odgovornost za tetu koju
zaposleni, u radu ili u vezi s radom, priine treim licima i odgovornost za tetu koju
prouzrokuju organi pravnog lica treim licima.
a) Odgovornost pravnih lica za tetu koju zaposleni u radu ili u vezi s radom
priine treim licima. Ova odgovornost se odnosi na preduzea i druge
poslodavce u pogledu odgovornosti za tetu koju zaposleni koji rade kod njih
prouzrokuju treim licima u procesu rada ili u vezi s radom. Za takve tete odgovara
preduzee, odnosno drugi poslodavac, umesto zaposlenog koji je tetu priinio. Ovo
jeste jedna vrsta objektivne odgovornosti, jer umesto fizikog lica tetnika,
odgovara (odgovorno) pravno lice kao njegov poslodavac. Meutim, ni ovo nije
ista objektivna odgovornost, jer odgovorno lice moe da se oslobodi odgovornosti
pod uslovom da dokae da je
479
zaposleni u u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo". Pravni standard

koji se navodi u smislu ekskulpirajuih okolnosti, da je zaposleni u datim
okolnostima postupao kako je trebalo, nije nita drugo do preciziranje opteg
pravila o osnovu odgovornosti: ko drugome prouzrokuje tetu duan je naknaditi je,
ukoliko ne dokae da je teta nastala bez njegove krivice.1602 Postupanje u datim
okolnostima kako je trebalo, znai, drugim reima, da ako se tako i dokae, teta je
nastala bez krivice zaposlenog, te ako otpada neposredna odgovornost zbog
odsustva krivice, otpada i iz toga izvedena, posredna odgovornost pravnog lica, te je
u krajnjoj liniji i ovo subjektivna odgovornost. Npr. jedno lice je pretrpelo telesne
povrede i materijalnu tetu (cepanje odee, razbijen runi sat) pruajui otpor
straaru preduzea prilikom razbojnike krae, u kom sluaju nema odgovornosti
za priinjenu tetu. Meutim, da je straar upotrebio vatreno oruje i ubio
nenaoruanog provalnika, postojala bi odgovornost za tetu, jer je straar upotrebio
nesrazmernu silu i sam e odgovarati za krivino delo ubistva (npr. u prekoraenju
nune odbrane ili iz nehata i sl.), a sa stanovita graanskog prava, nije postupio kako
je trebalo da postupi prema datim okolnostima. U takvim okolnostima naknadu
isplauje pravno, kao odgovorno lice. Ukoliko bi se pak dokazalo da je zaposleni
uinio tetu namerno, npr. prepoznao je provalnika s kojim je bio odavno u tekom
sukobu i zato ga ubio, oteenici e imati pravo da zahtevaju naknadu kako od
pravnog lica, tako i od zaposlenog. Ako je zaposleni tetu prouzrokovao namerno ili
krajnjom nepanjom, preduzee, odnosno poslodavac koje je naknadilo tetu,
imae pravo na regresni zahtev protiv zaposlenog tetnika."
b) Odgovornost za tetu koju prouzrokuju organi pravnog lica treim licima.
U realnosti, pravno lice postoji i ispoljava se uvek preko svojih organa. To
ujedno znai da pravno lice, kao takvo, nije u stanju da prouzrokuje tetu, jer to
mogu da uine samo njegovi organi. Otuda i pravilo: pravno lice odgovara za
tetu koju njegov organ prouzrokuje treem licu u vrenju ili u vezi s vrenjem
svojih funkcija. Ova odgovornost pravnog lica je objektivna, jer Zakon ovde ne
predvia izuzetak, kao za preduzea i druge poslodavce. Ako je organ
prouzrokovao tetu treem namerno ili krajnjom nepanjom, pravno lice ima pravo
na regresni zahtev, odnosno pravo na naknadu od lica koje je tetu skrivilo. Drugim
reima, u spoljanjem
480
odnosu naknade tete prema treem licu, pravno lice odgovara bez obzira na
krivicu, ali u unutranjem odnosu izmeu pravnog lica i njegovog organa koji je
prouzrokovao tetu treem, pitanje stepena krivice je relevantno, ali samo u
pogledu regresne tube.
v) Odgovornost za tetu koju zaposleni prouzrokuje poslodavcu. Mogue je i da
zaposleni prouzrokuje tetu poslodavcu i u tom sluaju znaajnu ulogu igra stepen
krivice. Naime, zaposleni e biti odgovoran za tetu koju je prouzrokovao
poslodavcu, na radu ili u vezi s radom, samo u sluaju namere ili krajnje nepanje.
Smatra se da je obina nepanja deo rizika posla i da je poslodavac obavezan da
organizuje proizvodnju i radne uslove (zatita na radu, odmor radnika i sl.), tako da
se nepanja svede na minimum, a ukoliko se i desi neka teta koja je rezultat obine
nepanje, najpravednije je da upravo on snosi takav rizik.
Ukoliko vie zaposlenih lica prouzrokuju tetu, oni, za razliku od opteg pravila,
ne odgovaraju solidarno, ve je njihova odgovornost podeljena, jer svaki odgovara
za deo tete koji je prouzrokovao. Ali ako se ne moe utvrditi pojedinani udeo,
smatra se da su svi zaposleni podjednako odgovorni i tetu naknauju u jednakim
delovima. Samo ako su tetu uinili krivinim delom sa umiljajem, zaposleni
odgovaraju solidarno.
Inae, postojanje tete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je tetu
prouzrokovao i kako se naknauje utvruje poslodavac, u skladu sa optim aktom,
odnosno ugovorom o radu, ali ako se naknada tete ne ostvari na ovaj nain, o
naknadi e odluiti nadleni sud. Dakle, o teti koju poslodavcu priini zaposleni
prvo e se odluivati unutar pravnog lica, ali ako se na taj nain ne regulie
konkretan problem, sporni odnos razreie sud.
Konano, treba napomenuti da je mogue i da sam zaposleni pretrpi tetu na radu
ili u vezi s radom i u takvom sluaju e se primeniti opta pravila o naknadi tete i
opti akti pravnog lica, te ukoliko budu ispunjene odgovarajue pravne pretpostavke,
za tetu e odgovarati poslodavac.
5.2. Odvornost za tetu od opasne stvari ili opasne delatnosti
Ustanova odgovornosti za tetu od opasne stvari ili opasne delatnosti, iako sama
ideja nije nepoznata u istoriji prava, nije lako prokrila put u sferu zakonodavne
prakse. Prvi graanski zakonici: francuski, austrijski, holandski, srpski, nemaki, pa
ni vajcarski ne sadre odredbe koje neposredno govore o ovoj vrsti odgovornosti za
tetu. Tek s naglim razvojem saobraaja, posebno eleznikog, zbog sve veeg broja
nesrea, odnosno teta za koje se nije mogla vezati odgovornost po osnovu krivice,
donose se posebni zakoni koji ureuju ovu materiju na nov nain, npr. srpski Zakon
o obavezi za naknadu
481
tete uinjene pri eljeznikom saobraaju smru ili telesnom povredom iz 1885.
godine. Tek potom se trai nain da se putem tumaenja odredaba tih graanskih
zakonika doe do odgovornosti za opasne stvari.
Odgovornost za tetu od opasne stvari ili opasne delatnosti pretpostavlja
definisanje pojma takvih stvari i delatnosti. Obraujui ovu materiju, Zakon otpoinje s
normom kojaureuje pretpostavkuuzronosti: teta nastala u vezi sa opasnom
stvari, odnosno opasnom delatnou smatra se da potie od te stvari, odnosno
delatnosti, izuzev ako se dokae da one nisu bile uzrok tete". Ve na prvi pogled
izgleda da je ova norma nepotpuna, jer, s jedne strane, nije odreen osnovni pojam,
makar u obliku pravnog standarda, a s druge strane, odredba pokuava da uspostavi
pretpostavku uzronosti izmeu tete i opasne stvari, odnosno opasne delatnosti, ali
ne na najsreniji nain.
5.2.1. Pojam
Ovde je re o pravoj objektivnoj odgovornosti, odgovornosti koja se ne
zasniva na krivici, ve na posledici poveanog rizika za nastanak tete na optem
planu, koja potie od odreene vrste stvari (delatnosti). U krajnjoj liniji, i ivot je
pojava koja podrazumeva mnoge rizike, odnosno grubo reeno, sve je rizino ve
samim svojim postojanjem. Ipak, pravo je pozvano da posebno ureuje posebne
sluajeve, odnosno u ovom smislu one rizike koji nisu proseni, naroito one koji
nisu pokriveni uobiajenom zatitom koja se zasniva na krivici tetnika, pa ak i kada
je krivica pretpostavljena. Postoje, dakle, takve natprosene pretnje koje mogu
prouzrokovati tetu za koju niko ne bi odgovarao, jer nema krivice, tako da bi
oteenik ostao bez naknade. Npr. usled zamora materijala eksplodira boca sa
gaziranim piem, pri emu oteenik izgubi vid; nivo vode u vetakom jezeru naglo
se podigne zbog zatvaranja ustava na brani hidrocentrale, tako da se lice koje se
sunalo na obali udavi; iznenada se otvori ventil i viak vrele pare povredi
oteenika i dr. Savremeni svet poznaje sve vei broj uzronika koji izazivaju
natprosean rizik za nastanak tete, npr. radioaktivni materijali, energenti, imisije,
pad vazduhoplova ili, ak, delova vetakih satelita i sl. Ti uzronici su
482__________________________________________Prof. dr Opiver Ani: Oblaciono pravo
brojni i raznorodni i zato ih nije lako obuhvatiti jednom definicijom, zbog ega je,
verovatno, i u naem pravu definicija jednostavno zaobiena. Razlog tome je,
verovatno, koncepcijsko neslaganje o pojmu opasne stvari, jer je pisac Skice smatrao
da opasna stvar" konzumira, kao iri pojam, i opasnu delatnost. Drugi su, pak,
smatrali da je opasna delatnost razliit pojam u odnosu na opasnu stvar i da zato ta dva
pojma treba da budu razdvojena. Otuda u Skici za zakonik o oblacijama i
ugovorima, prof. Konstantinovi, otpoinjui ureenje materije objektivne
odgovornosti za tetu, i to marginalnim naslovom Koje se stvari smatraju opasnim",
odreuje samo pojam opasne stvari. Prema toj definiciji, pojam opasne stvari obuhvata:
pokretne ili nepokretne stvari, iji poloaj, ili upotreba, ili osobine, ili samo postojanje
predstavljaju poveanu opasnost po okolinu. Na osnovu ovakve definicije, pojam
opasne delatnosti se pokazuje nepotrebnim, jer opasna delatnost nije nita drugo nego
upotreba, odnosno nain upotrebe i funkcionisanja opasnih stvari. Ipak, u nauci je i
pre donoenja Zakona o obligacionim odnosima, bilo i takvih shvatanja da pojmove
opasne stvari i opasne delatnosti treba razdvojiti. Zato je bila predloena definicija
opasne delatnosti u smislu da ona predstavlja poveanu opasnost kada u njezinom
redovnom toku, ve po samoj njezinoj tehnikoj prirodi i nainu obavljanja, mogu biti
ugroeni ivoti i zdravlje ljudi ili imovina, tako da to ugroavanje iziskuje poveanu
panju lica koja vre tu djelatnost kao i lica koja s njom dolaze u dodir".
Redaktori Zakona o obligacionim odnosima izgleda da su hteli da naine razliku
izmeu opasnih stvari i opasnih delatnosti, zbog ega su i stavili naslov posebnog
odseka: Odgovornost za tetu od opasne stvari ili opasne delatnosti, ali ipak nisu
postavili ni definiciju ni principijelnu razliku. Izgleda da je bilo bolje ne menjati tekst
Skice.
U sudskoj praksi se navodi itav niz primera opasnih stvari (i delatnosti):
reaktori nuklearne energije; radioaktivni izotopi; opasne energije i eksplozivi;
topovske granate i rune bombe; artiljerijska gaanja; maine na parni i plinski
pogon; elektrine maine; eleznice, benzinski motori, automobili, vralice;
postrojenja jake struje i dalekovodi; ventilatori; slobodni pad stvari koje je
prouzrokovao ovek (svemirski objekti, pad helikoptera i sl.); vebe na spravama;
boce sa sodavodom; baena cigareta ili loenje vatre na otvorenom prostoru; imisije
zagaenja vazduha ili zagaenje vode otpadnim vodama; delatnosti u vezi sa
iskopavanjem zemljita; kopanje brane u etaama na kamenitom krnom podruju;
rad uvara prostorija s velikim vrednostima; rad na ivici nezatienog balkona na
etvrtom spratu; pad u otvore na ulicama (ahtove i sl.); domae ivotinje i dr.
483
5.2.2. Uzronost
Zakon je pokuao da postavi pretpostavku uzronosti izmeu tete i opasne
stvari, odnosno opasne delatnosti, navodei da e se smatrati da je ona teta koja je
nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnou potekla od te stvari
(delatnosti), osim ako se ne dokae da one nisu bile uzrok tete. Ali tu se zbog i suvie
iroke formulacije (teta u vezi sa opasnom stvari...) postavlja pitanje: kako utvrditi
vezu izmeu opasne stvari i tete? Ta veza se moe utvrditi samo preko teorije
uzronosti (!), ali tada se ulazi u circulus vitiosus. BILO bi bolje da je reeno da
oteenik samo treba da uini verovatnim da teta potie od opasne stvari i tek potom,
ako to negira, tetnik mora dokazivati da nema uzrone veze izmeu tete i opasne
stvari (delatnosti). Navedenu verovatnou je znatno lake dokazati nego uzronost, jer
je za to dovoljno, u krajnjoj liniji, pokazati da izmeu tete i opasne stvari (delatnosti)
postoji odreen prostornovremenski (materijalni) odnos.
5.2.3. Odgovornost
Kada je re o odgovornosti za tetu koja je posledica opasne stvari (delatnosti),
postavlja se pitanje teorijskog osnova takve odgovornosti. Prema jednom shvatanju,
osnov odgovornosti je sama uzronost, odnosno injenica da uzrona veza izmeu
opasne stvari i tete, vodi logikom zakljuku da je upravo opasna stvar uzrok tete.
Otuda i obaveza odgovornosti za naknadu takve tete lei na vlasniku, odnosno
imaocu opasne stvari. Drugi stav, posebno branjen u nemakoj nauci, polazi od
interesa, jer ako neko koristi opasnu stvar da bi ostvario neki svoj interes, iz tog
interesa proizlaze kako prava, tako i obaveze, a jedna od obaveza jeste i dunost
naknade tete koja je prouzrokovana ostvarivanjem svojih interesa. Na slian nain je
i francuska teorija dola do pojma rizika, koji je, po tom shvatanju, kljuni pojam koji
objanjava osnov ove vrste objektivne odgovornosti. Ipak, tu se i francuski
teoretiari dele na one koji rizik shvataju kao ekonomsku korist i one koji smatraju da
je to tzv. stvoreni (prouzrokovani) rizik. Prema teoriji rizika kao ekonomske koristi,
onaj koji ostvaruje ekonomsku korist od upotrebe opasnih stvari, treba da snosi i
rizik, dakle i obavezu naknade takvih teta. S druge strane, teorija stvorenog rizika
obrazlae se argumentom da opasna stvar, sama po sebi, predstavlja poveani rizik za
svoju okolinu, odnosno njena upotreba prouzrokuje uveani rizik koji kulminira
nanoenjem tete. Otuda proizlazi da vlasnik, odnosno imalac opasne stvari, zbog
prouzrokovanja uveanog rizika
484
koji je na kraju doveo do tete, treba za nju i da odgovara. U naem pravu autori se
najee ne izjanjavaju o teorijskom osnovu ove vrste odgovornosti za tetu, dok
neki daju prednost teoriji stvorenog rizika i istiu da je ona prihvaena i u sudskoj
praksi.
Nama se ini da se sve ove teorije mogu okupiti oko tri osnovna pojma:
uzronost, interes i rizik. Opasna stvar podrazumeva sva tri elementa, jer se
jednostavno ne moe izuzeti nijedan a da samostalno opstane jedan ili ak oba.
Naime, onaj ko dri opasnu stvar, pod pretpostavkom da je posredi racionalno
ponaanje, oigledno je dri radi ostvarenja nekog svog interesa, odnosno neke svoje
koristi (najee ekonomske, ali moe biti i neko duevno zadovoljstvo), a onaj ko
ima neki interes mora da snosi i rizik koji ta korist podrazumeva.
Meutim, da bi se uopte moglo govoriti o odgovornosti za bilo kakvu tetu,
kako subjektivnoj, tako i objektivnoj, mora se ispitati uzronost, uzrona veza koja
povezuje, na ovaj ili onaj nain, tj. neposredno ili posredno, tetu i odgovorno lice.
Kada je u pitanju subjektivna odgovornost, ta uzronost je neposredna (teta i
ponaanje tetnika), a kada je re o objektivnoj odgovornosti, ta uzronost je
posredna (teta opasna stvar imalac opasne stvari). Ergo, uzronost je
nezaobilazna kauzalnost koja mora postojati i u objektivnoj odgovornosti, jer ako se
dokae da opasna stvar nije prouzrokovala tetu (nije uzrok tete), nema ni
odgovornosti imaoca opasne stvari. U stvari, sve navedene teorije imaju po jednu
kocku mozaika, ali mozaik je sainjen od tri kocke. Zato zakljuujemo da je osnov
odgovornosti za opasnu stvar trojak: uzronost, interes i poveani, odnosno
stvoreni rizik.
5.2.4. Odgovorno lice
Sa stanovita oteenog, najvanije je pitanje ko odgovara za tetu? Prema naem
pravu, za tetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za tetu od opasne delatnosti
odgovara lice koje se njom bavi.
U izvornom tekstu Zakona o obligacionim odnosima stajalo je da se imaocem
smatra sopstvenik stvari. Ovo je znaajno sa stanovita istorijskog
485
tumaenja, ali isto tako je znaajno to je u Skici za zakonik o obligacijama i

ugovorima odgovorno lice nazvano imaonikom", a taj je izraz prof. Konstantinovi
preuzeo je od prof. Bogiia, iji je Opti imovinski zakonik veoma cenio. Sistematsko
tumaenje kako Skice, tako i Zakona o obligacionim odnosima, upuuje da je za tetu
nastalu u vezi sa opasnom stvari prvenstveno odgovoran njen vlasnik. Drugim reima,
u navedenom smislu imalac opasne stvari znai vlasnik opasne stvari. Meutim, u
izvesnim sluajevima vlasnik opasne stvari nije ujedno i njen dralac, pa se postavlja
pitanje da li i u takvom sluaju treba da odgovara vlasnik, ili odgovornost treba vezati
za draoca, ili pak takva odgovornost treba da tereti kako draoca, tako i vlasnika.
Odgovor na ova pitanja zavisie od odreenih okolnosti pri emu e savesnost, odnosno
nesavesnost vlasnika i draoca opasne stvari biti odluujua.
5.2.5. Nesavesni dralac opasne stvari
Ukoliko je vlasniku opasne stvari ova oduzeta na protivpravan nain (npr. iako
je oruje drano na propisan nain, dralac ga je oduzeo od vlasnika putem provalne
krae), za tetu koja od nje potie ne odgovara vlasnik, ve nesavesni dralac, dakle,
onaj koji mu je oduzeo opasnu stvar. Meutim, Zakon iskljuuje odgovornost vlasnika
u ovakvom sluaju, pod uslovom da sam vlasnik nije odgovoran, makar i delimino,
za ovo oduzimanje. Nesavesni dralac je, nezavisno od volje vlasnika, stekao
potpunu faktiku kontrolu nad opasnom stvari, to mora imati kao posledicu i
potpuni prelazak rizika na njega. Meutim, vlasnik se nee osloboditi objektivne
odgovornosti ukoliko je, npr. svojom nepanjom doprineo protivpravnom gubitku
dravine (ostavio oruje kraj otvorenog prozora u prizemlju, nije zakljuao stan,
ostavio kljueve u vozilu i sl.). Pravni poloaj nesavesnog draoca imae i lice koje je
svojom iskljuivom radnjom nateralo ili navelo samog vlasnika opasne stvari da je
upotrebi i nanese tetu oteeniku, pri emu vlasnik nije mogao izbei ili otkloniti
radnju treeg.
5.2.6. Savesni dralac opasne stvari
Ukoliko se opasna stvar nae u dravini lica koje nije vlasnik te stvari, a do
dravine nije doao na pritivpravni nain (savesni dralac), mogue su razliite
pravne situacije.
486
a) Savesni dralac kojije zaposlen kod vlasnika opasne stvari. U takvom

sluaju primenjuju se pravila koja vae izmeu poslodavca i zaposlenog. To
znai da e zaposleni, iako savesni dralac, odgovarati za tetu od opasne
stvari, ako ju je prouzrokovao namerno. U takvim sluajevima subjektivna od
govornost apsorbuje objektivnu.
b) Savesnidralac koji nije zaposlen kod vlasnika opasne stvari.
Ukoli
ko je vlasnik opasne stvari ovu poverio draocu da se njome slui, za tetu
umesto vlasnika, a po istim pravilima, odgovara savesni dralac. Na isti
nain e odgovarati i lice koje je duno da nadgleda opasnu stvar. Npr. ako
vlasnik glisera poveri stvar na due vreme punoletnom licu, koje ima polo
en ispit za upravljanje takvim plovnim objektom, pa savesni dralac nai
ni tetu treem licu, odgovara dralac; ili vlasnik ostavi gliser u marini,
pa radnik marine manevriui gliserom u cilju da ga prevee, naini tetu
treem licu, odgovarae pravno lice marina, a ne vlasnik opasne stvari.
Sve ovo kao pravilo, ali to ne znai da treba odustati od cilja norme koji
ureuje odgovornost za opasne stvari i delatnosti. Postoje sluajevi kada se
oteeni ne moe namiriti od savesnog draoca i zato je ova podela odgovor
nosti relativna. Npr. tetnik je savesni dralac jer je od za to registrova
nog pravnog lica (rent a car agencije) iznajmio vozilo, kojim je nainio tetu.
U takvim sluaju prvenstveno odgovara pravno lice, jer se smatra da se opasna
stvar i tada upotrebljava u korist vlasnika (pravnog lica), koga treba da te
reti i rizik naknade tete, a poloaj oteenog je, naelno, bolji jer je vla
snik solventniji. U krajnjoj liniji, zakonske odredbe koje ureuju ovu materiju
pruaju dovoljno mesta da se i u drugim sluajevima kada nije mogue dobiti
naknadu od savesnog draoca, zahtevati je od vlasnika. Npr. u navedenom slu
aju kada oteenik ne moe da naplati tetu od savesnog draoca koji mu
je naneo tetu gliserom (npr. iao punom brzinom blie od 200 metara od
obale), zakonska odredba da e odgovarati vlasnik opasne stvari ako ju je po
verio licu koje nije osposobljeno (iako, npr. ima dozvolu) da njome upravlja,
daje dovoljno prostora za zakonitu i pravinu sudsku odluku. Pitanje odno
sa izmeu vlasnika i savesnog draoca, koji se moe razreavati na osnovu
subjektivne odgovornosti, jeste posebno pitanje (npr. zahtev za potpun ili
delimian regres od vlasnika prema savesnom draocu opasne stvari). Pove
ravanje opasne stvari na kratko vreme, npr. u priteanje drugom licu, ne moe
osloboditi vlasnika (i draoca) stvari objektivne odgovornosti. Nasuprot
tome, predaja stvari savesnom draocu na relativno due vreme oslobaa
487
vlasnika objektivne odgovornosti (npr. prilikom davanja motornog vozila i sl. na

upotrebu drugom licu).
v) Skrivena mana opasne stvari . Meutim, ako je opasna stvar imala
neki skriveni nedostatak ili skriveno svojstvo na koje vlasnik nije upozo
rio draoca, za tetu koja je proizala iz takve mane odgovarae i vlasnik
i dralac stvari prema treem licu, ali e savesni dralac, ukoliko je on
isplatio tetu, imati pravo regresa od vlasnika, i to u celini. Npr. ruica
gasa na gliseru se povremeno zaglavljuje kada je u poloaju za vonju unazad
(rikverc"), pa poto s tim problemom nije bio upoznat, savesni dralac na
ini tetu treem licu.
G) Nesavesnost vlasnika opasne stvari . Ukoliko, pak, vlasnik poveri
opasnu stvar licu koje nije osposobljeno ili nije ovlaeno da njome rukuje,
onda (samo vlasnik) odgovara za tetu koja potekne od opasne stvari. Npr. vla
snik preda gliser licu koje nema dozvolu za upravljanje takvim plovnim objek
tom i ovaj naini tetu treem licu, ili vlasnik tokom lova preda lovaku
puku maloletnom licu, pa ovaj priini tetu treem.
5.2.7. Osloboenje vlasnika opasne stvari od odgovornosti

Objektivna odgovornost jo se naziva i kauzalna odgovornost. To, narav no, nije
sluajno, jer bez tete i uzronoposledinog odnosa izmeu nje i opa sne stvari
(delatnosti) ne moe biti nikakve, pa ni objektivne odgovornosti za tetu. Otuda ima
nekoliko zakonskih razloga za osloboenje vlasnika opa sne stvari od odgovornosti za
tetu.
a) Odsustvo uzronosti. Ukoliko se dokae da nema uzrone veze izmeu
opasne stvari i tete, odnosno da teta potie od nekog uzroka koji se nala
zio van stvari, a ije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbei ili ot
kloniti, to ima kao posledicu da ne postoji ni odgovornost za tetu kako
vlasnika, tako i draoca opasne stvari. Odsustvo kauzalnosti izmeu tete i
opasne stvari mora imati kao posledicu i odsustvo odgovornosti inae odgo
vornih lica za opasnu stvar.
b) Iskljuiva krivica oteenika, odnosno treeg lica .
Vlasnik, odno
sno dralac stvari bie osloboen obaveze naknade tete ako dokae da je
teta nastala iskljuivo radnjom oteenika ili treeg lica, a koju on nije
mogao da predvidi i ije posledice nije mogao izbei ili otkloniti. I ovaj
je sluaj slian prvom, jer valja dokazati da uzrok tete nije u opasnoj stvari, ve u
ponaanju oteenika, odnosno treeg lica, to znai da odsustvo navedenog
kauzaliteta oslobaa lica na kojima lei pretpostavka odgovornosti za tete od
opasnih stvari (delatnosti).
v) Delimina krivica oteenika, odnosno treeg lica. Vlasnik, odnosno dralac
stvari bie srazmerno osloboen obaveze naknade tete ako se dokae da je
oteenik delimino doprineo nastanku tete. To znai da e oteenik dobiti
umanjenu naknadu za onoliko koliko je i sam doprineo sopstvenoj teti (ovakvi
sluajevi su esti u saobraaju). Meutim, ako je nastanku tete doprinelo tree lice,
oteenik treba da uiva vii stepen zatite zato e vlasnik stvari, odnosno njen
dralac i tree lice odgovarati oteeniku solidarno. Po naknadi tete oteeniku,
tree lice i lice koje tereti objektivna odgovornost za opasnu stvar, u meusobnim
odnosima, imaju pravo na regresni zahtev, i to u srazmeri koju odreuje teina
njihove krivice. U sluaju spora bie nuno angaovati vetaka odgovarajue struke
(npr. saobraajne, finansijske, graevinske i sl.), radi utvrivanja udela treeg u
nastanku i visini tete.
5.2.8. Odgovornost u sluaju udesa izazvanog motornim vozilima u pokretu
Kao to je ve reeno, razvoj moderne objektivne odgovornosti posebno je
bio podstaknut naglim razvojem eleznikog saobraaja u XIX veku, kada je
uvedena odgovornost eleznikotransportnih preduzea, bez obzira na krivicu, za
tete koje pretrpe putnici, ali i trea lica u vezi sa ovim transportom. Naela
objektivne odgovornosti koncipirana u eleznikom saobraaju kasnije se, mutatis
mutandis, prenose i u ostale saobraajne grane. Za mnoge vidove saobraaja postoje i
posebni zakoni (npr. elezniki, pomorski ili vazduni saobraaj). Zakon o
obligacionim odnosima ureuje problem odgovornosti u sluaju udesa izazvanog
motornim vozilima u pokretu.
Ova vrsta odgovornosti ima tu specifinost to podrazumeva meusobno
uee dve opasne stvari u prouzrokovanju (uzajamne) tete. Pravni problemi koji
mogu proistei iz ovakve kolizije su viestruki. Npr.: da li treba uzeti kao osnov
subjektivnu odgovornost? Npr. u sudaru dva vozila jedan voza je iskljuivo kriv
(oigledno je primeren sistem krivice), ali kako postupiti kada su oba vozaa kriva
u utvrenoj ili neutvrenoj srazmeri? Da li treba primeniti sistem prebijanja
(kompenzacije), da li pak kompenzaciju urediti srazmerno ili, jednostavno,
podeliti? Kako postupiti kada je jedno vozilo znatno jae i skuplje od drugog, a oba
vlasnika su usled neprilagoene brzine uslovima puta izazvala udes, pri emu se ne
zna tano u kom udelu?

489
Posebno je pitanje kada se u takvom sluaju, pored meusobne tete, javlja i teta
priinjena treem licu.
Prema naem pozitivnom pravu, u sluaju udesa izazvanog motornim vozilom u
pokretu, koji je izazvan iskljuivom krivicom jednog imaoca, tj. vlasnika, odnosno
draoca, primenjuju se pravila subjektivne odgovornosti (odgovornost po osnovu
krivice). Ako postoji obostrana krivica, svaki vlasnik, odnosno dralac odgovara za
ukupnu pretrpljenu tetu, uzetu u celini, ali u srazemeri stepena svoje krivice.
Ukoliko, pak, nema krivice nijednog od njih, imaoci odgovaraju za ukupnu tetu, na
ravne delove, ali pod uslovom da razlozi pravinosti ne odreuju to drugo. Tu Zakon
daje sudu ovlaenje da s obzirom na okolnosti sluaja, nae pravinu srazmeru, npr.
svakako nije pravino da vlasnik poslednjeg modela mercedesa" i vlasnik peglice"
stare dvadest godina odgovaraju za ukupnu tetu na ravne delove. U takvim
sluajevima ne samo to razlozi pravinosti diktiraju razliitu srazmeru ve to
podravaju i teorijski argumenti. Naime, ne izaziva isti stepen poveanog rizika po
okolinu svaka opasna stvar iste vrste. Tako, npr. automobil vee snage, kubikae i
teine izaziva vei rizik od onog koji ima manju snagu, kubikau i teinu, ili u
odnosu izmeu kamiona s prikolicom koji prevozi drvo i putnikog vozila jugo 55"
oigledno je da je razlika u stvorenom riziku ogromna. Dosledno tome, dunost suda
je da, procenjujui razliku u stvorenom riziku, vrednosti vozila i visini tete koju su
pretrpele obestrane ukupno, ali i pojedinano, donese odluku koja e zadovoljiti
najviu, stoernu vrlinu u kojoj se spajaju pravo i etika, a to je princip pravinosti.
Ukoliko je u udesu izazvanom motornim vozilima u pokretu tetu pretrpelo
tree lice, uspostavlja se zakonska solidarna odgovornost vlasnika, odnosno
dralaca tih vozila. Posle isplate tete treem, strana koja je ispunila solidarnu
obligaciju ima pravo regresa prema drugoj. Visina regresa zavisie od stepena
krivice i drugih relevantnih okolnosti, dakle, sve do primene kriterijuma
pravinosti.
6. Odgovornost proizvoaa stvari s nedostatkom
Savremena trgovina, po pravilu, razdvaja proizvoaa stvari i kupca, odnosno
krajnjeg korisnika koji moe pretrpeti tetu zbog nekog skrivenog nedostatka stvari.
Izmeu proizvoaa stvari i njenog konzumenta moe se javiti ak i vie posrednika,
npr. veletrgovac, uvoznik, trgovac i sl., tako da se, sa stanovita krajnjeg korisnika
oteenika, karike uzronog lanca mogu protegnuti u nedogled. Ako bi, npr. lice kupilo
lek za neku bezazlenu bolest, ali njegova primena u konkretnom sluaju izazove teko
oteenje zdravlja, ili kupac novog inostranog vozila strada u prvoj krivini zbog
otkazivanja upravljakog mehanizma, ili mikser pod garancijom izazove strujni udar
i smrt domaice, postavlja se pitanje: ko odgovara za tako priinjene tete i po kom
osnovu?
490
a) Osnov odgovornosti proizvoaa stvari s nedostatkom. Problem osnova ove

odgovornosti bio je razlog razliitih teorijskih pristupa, koji su se posebno razvili u
SAD, kao zemlji s najviim standardima zatite potroaa. Osnovna podela je na
ugovornu, s jedne, i vanugovornu osnovu odgovornosti, s druge strane. Ugovorna, tzv.
teorija ugovorne garancije, polazi od toga da svaka stvar koja se puta u promet mora
biti praena odgovarajuom garancijom, odnosno svaki kupoprodajni ugovor
podrazumeva i odgovornost prodavca za skrivene mane stvari. Kako ovo shvatanje
nije moglo efikasno da pokrije sve sluajeve teta usled stvari s nedostatkom, teorija
se okree deliktnoj odgovornosti za tetu. Meutim, i u okviru deliktne
odgovornosti nauka se podelila na nekoliko shvatanja: teorija javne garancije, prema
kojoj svaki proizvoa mora da odgovara za tetu koja proistekne iz skrivenih
nedostataka stvari za pribavioca, jer proizvoa je bio obavezan da upozori kupce na
svojstva stvari koja mogu prouzrokovati tetu; teorija objektivne odgovornosti, koja
podrazumeva odgovornost proizvoaa ukoliko se dokau teta i uzronost; teorija
socijalizacije rizika, koja takoe podrazumeva objektivnu odgovornost na osnovu
relacije koristi i rizika, to se mora uspostaviti u jednoj pravno ureenoj zajednici. U
evropskoj teoriji ovome se dodaju i druga shvatanja, npr. teorija poverenja, i to
poverenja kako u pravni promet, tako i u trgovinski promet koji se mora zasnivati
na naelu savesnosti i potenja, teorija o faktikom ugovornom odnosu i sl.
Iz teorije poverenja razvilo se i shvatanje da se mora nainiti razlika na tete
koje su prouzrokovane konstrukcijskim grekama, koje su posledica loe
organizacije pri projektovanju, konstrukciji ili izradi odreenog dela koji je ugraen
u seriju proizvoda, tzv. konstrukcijske greke, to sve dovodi do greke u itavoj
jednoj seriji ili modelu proizvoda, zatim tete koja je prouzrokovana tzv. fabrikom
grekom, koja pogaa samo pojedinani proizvod, kao i teta koja je prouzrokovana
loim, nedovoljnim ili ak odsustvom odgovarajueg uputstva (instrukcije) za
upotrebu stvari (npr. prikljuenje, putanje u prvi pogon, najdue vreme
kontinuiranog rada, drati nedostupno za decu i sl). Za greke u konstrukciji i fabrike
greke odgovara se po osnovu objektivne odgovornosti. U sluajevima instrukcijskog
nedostatka ili loe ambalae, npr. prilikom prenosa proizvoda posle predaje kupcu
raspadne se paleta i oteti se stvar, odgovara se po osnovu subjektivne
491
odgovornosti, jer se, po pravilu, teta mogla izbei, odnosno spreiti. Izuzetno, mogue
je da se, npr. i na ambalai pojavi konstrukcijska greka i tada e se postupiti po
pravilima za konstrukcijske greke. Prema naem pozitivnom pravu, osnov
odgovornosti proizvoaa stvari s nedostatkom treba traiti u objektivnoj odgovornosti
za opasne stvari, odnosno delatnosti.
b) Nedostatak stvari i opasna svojstva stvari.
Proizvod ima nedosta
tak ukoliko se njegovom redovnom upotrebom, pod uobiajenim okolnostima,
ipak prouzrokuje teta. Nedostatak je takve prirode da se uobiajenim pre
gledom stvari ne moe otkriti, te se i njegovo tetno dejstvo ne moe predvi
deti, pa time ni spreiti. Za sam pojam nedostatka stvari nije bitno da li je
takav nedostatak plod konstrukcijske greke ili fabrike greke. To razli
kovanje moe uticati na neka pravila o odgovornosti.
Opasna svojstva stvari postoje kada je proizvoa mogao da predvidi tetu i sprei je
putem uputstva ili upozorenja, sigurne ambalae ili na drugi nain.
v) Odgovorno lice. Opte je pravilo da za tete koje poisteknu iz stva
ri s nedostatkom odgovara ono lice koje ih je stavilo u promet, a to je proiz
voa stvari. Meutim, tu treba praviti razliku na one (nesavesne) proiz
voae koji su znali za nedostatak, a ipak su stvar stavili u promet, jer tada
je re o subjektivnoj odgovornosti, i to o njenom najviem stepenu (namera,
dolus malus), s jedne, i one (savesne) koji nisu znali da postoji nedostatak stva
ri koji predstavlja opasnost tete za lica ili stvari, u kom sluaju su du
ni da naknade tako nastalu tetu po objektivnoj odgovornosti. Naveli
smo da za pojam nedostatka stvari nije bitno da li je nedostatak proistekao
iz konstrukcijske ili fabrike greke. Ipak, ovo razlikovanje nije bez zna
aja u pogledu odgovornosti za tetu. Za fabriki nedostatak (greku) odgo
vara proizvoa po objektivnoj odgovornosti. Meutim, za konstrukcijski
nedostatak ne mora da postoji uzrona veza izmeu proizvoaa i nedostatka,
ve, naprotiv, da se ustanovi da je uzrok nedostatka greka u projektantskom
birou, koji je pak posebno pravno lice u odnosu na proizvoaa. Poto je
uzrona veza bitna u svakoj odgovornosti za tetu, pa i u objektivnoj, moe
se postaviti pitanje efikasnosti zatite pribavioca stvari s nedostatkom.
Primenjujui sistematsko i ciljno tumaenje propisa, treba zakljuiti da
u takvom sluaju postoji solidarna odgovornost projektanta i proizvoaa
stvari prema oteeniku, jer je, u krajnjoj liniji, i proizvoa bio u obavezi
da testira gotov proizvod koji stavlja u promet, a njihov meusobni odnos e
se, posle namirenja oteenika, urediti po regresnom zahtevu i na osnovu su
bjektivne odgovornosti. U tom smislu se izjanjava i naa sudska praksa.
492
Naravno, i ovde vae sva ona ve navedena pravila koja mogu proizvoaa
osloboditi objektivne odgovornosti, npr. kupac je upotrebio stvar u svrhu za koju
proizvod nije predvien (npr. stavi grejalicu u kadu i ukljui je!), ili je ignorisao
pravila iz uputstva, tj. iskljuivo je kriv za nastanak tete ili je doprineo nastanku
tete itd.
7. Odgovornost za tetu od ivotinja
Odgovornost za tetu od ivotinja, u vreme donoenja Zakona o obligacionim
odnosima, nije ula u Zakon sa obrazloenjem da tu pravnu materiju ne treba da ureuje
savezna drava, ve je treba prepustiti republikoj nadlenosti. U nekim pravima, npr. u
Nemakoj, pravi se razlika izmeu kunih ljubimaca (ivotinja za razonodu), s jedne, i
ekonomski korisnih ivotinja, s druge strane, pa za prve vai reim objektivne
odgovornosti, a za druge sistem pretpostavljene subjektivne odgovornosti vlasnika.
Poto ova materija nije ureena naim pozitivnim pravom, znai da se u sudskom sporu
moraju primeniti pravna pravila predratnog prava, a u skladu sa Zakonom o nevanosti
pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. i za vreme neprijateljske okupacije.
a) Odgovornost za tetu. Starije evropsko zakonodavstvo je odgovornost
za tetu od ivotinja zasnivalo na naelu pretpostavljene krivice vlasnika,
odnosno draoca, a izuzetno je postojala i pretpostavka nevinosti". Srps
ki Graanski zakonik je prilikom odgovornosti za tetu od ivotinje pravio
razliku izmeu odgovornih lica, i to po principu subjektivne odgovornosti.
Ako, naime, ivotinja nekom nanese tetu, za nju odgovara onaj koji je takvu
ivotinju naterao ili nadraio, ili je sauvati prenebregao". Naravno, u
skladu s novim sistemom prava koji tei maksimalno da obezbedi oteenika,
u ovakvim sluajevima se moe predvideti solidarna odgovornost vlasnika i
lica koje je svojom krivicom izazvalo ivotinju da uini tetu.
b) Odgovornost vlasnika. Prof. Konstantinovi je u svojoj Skici pred
loio da odgovornost za tetu od ivotinja bude deo odgovornosti za opasne
stvari. U skladu s tim predlogom ne ini se razlika, kao ponekad u upored
nom pravu, na divlje i domae ivotinje, ve sve ivotinje spadaju u grupu
493
opasnih stvari, koje pak povlae objektivnu odgovornost za tetu. Naime, za tetu
koju prouzrokuje ivotinja odgovara njen vlasnik (imaonik), bilo da je ivotinja
kod njega, bilo da je zalutala ili pobegla. Vlasnik odgovara i u sluaju kada je
uznemirena ivotinja prouzrokovala tetu licu koje je dobrovoljno (dragovoljno)
pokualo da je uhvati ili zadri.
U sluaju da je vlasnik predao ivotinju drugome da se njome slui, ili na uvanje
ili staranje, bilo licima ili ustanovama koji se bave primanjem ivotinja na uvanje i
staranje (veterinari, potkivai, krmari, bolnice za ivotinje), duan je da im skrene
panju na mane ivotinje ukoliko ih ona ima (konju se ne sme prii otpozadi, pas je
ujedljiv, ptica napada decu i sl.), jer e u suprotnom vlasnik odgovarati za tetu koja
proistekne iz takvih mana.
v) Odgovornost draoca. Ukoliko je ivotinja poverena na uvanje ili
staranje licima i ustanovama koji se bave primanjem ivotinja na uvanje i
staranje, kao to su veterinari, potkivai, krmari, bolnice za ivotinje,
odgovaraju ta lica i ustanove onako kako bi odgovarao i vlasnik. Dralac
odgovara i za tete nastale usled skrivene mane ivotinje, ako je vlasnik upo
zorio draoca na njih.
G) Pravo
zadravanja (ius retentionis) Prema pravnom pravilu sadranom

u srpskom Graanskom zakoniku, ivotinja uhvaena u teti moe se silom
odbiti, isterati ili se moe uhvatiti i zadrati u zalozi, a vlasnik je du
an da naknadi tetu u roku od osam dana, to ukoliko ne uini, oteenik
se mora obratiti sudu. Oteenik ne mora da vrati ivotinju sve dok mu se
teta ne nadoknadi ili sigurnost dovoljna ne ostavi".
Prema Skici , dralac nepokretnosti ima pravo da uhvati tuu ivoti nju koja tu
ini tetu i da je zadri kao zalogu radi naplate pretrpljene tete. Lice koje je
zadralo ivotinju duno je da bez odlaganja obavesti o teti i zadravanju
ivotinje njenog vlasnika, odnosno draoca, a ukoliko je vlasnik (dralac)
nepoznat, optinu na ijem se podruju teta odigrala, odnosno na ijoj teritoriji je
ivotinja zadrana.
8. Odgovornost za tetu od graevina
Ova vrsta odgovornosti za tetu ne podrazumeva samo objekte u izgradnji (npr.
zidovi, skele i sl.), kako bi se to moglo zakljuiti na prvi pogled. Narav no, najvei
rizik nastanka tete prati upravo proces izgradnje objekata koje savremeno pravo
svrstava u pojam graevine", i to kako visokogradnje (zgrade,
494
mostovi, brane i sl.), tako i niskogradnje (kanali, podzemne garae, plinovodi,

naftovodi i sl). Meutim, teta se moe dogoditi i na ve izgraenim objektima, npr.
padne deo fasade sa zgrade, srui se stub ili tribina, otpadne ukras s mosta i oteti
brod, urui se kanal zbog ega se obustavi plovidba i dr., koji se, takoe, podvode
pod pojam tete od graevine.
Pravilo je da su stariji zakonici, umesto objektivne odgovornosti za opasne
stvari, predviali oborivu pretpostavku krivice u svim sluajevima poveanog rizika
od nastanka tete. Takav je sluaj i sa tetom koja je nastala od graevina. Savremeni
zakonici za ovakve tete predviaju objektivnu odgovornost. Na taj nain postupa i
prof. Konstantinovi u svojoj Skici. Tu je, naime, odreeno da vlasnik, odnosno
svojinski dralac zgrade i svake druge graevine odgovara za tetu koju ona
prouzrokuje svojim ruenjem, ili padom nekog njenog dela, ili na drugi nain.
Meutim, on se moe osloboditi ove odgovornosti, ali samo u dva sluaja: ako dokae
viu silu ili krivicu oteenika. To znai da za sluaj da je za prouzrokovanje tete
krivo tree lice, vlasnik je ipak odgovorno lice prema oteeniku, npr. tree lice je
htelo da ukrade bakarni oluk, ali ga je samo razlabavilo, pa je usled jake koave oluk
kasnije pao na prolaznika i povredio ga. Ali, ako je vlasnik objekta naknadio tetu
oteeniku, on ima pravo regresa prema licu koje je prouzrokovalo tetu svojom
krivicom.
Na slian nain bi trebalo urediti i odgovornost za tete usled bacanja predmeta
iz stana. Tu bi, pre svega, odgovarao onaj koji je tetu prouzrokovao svojom
krivicom. Ako se to ne moe utvrditi, onda vlasnik stana, odnosno svojinski dralac iz
koga je predmet baen, odnosno ispao ili pao (npr. padne saksija s cveem i povredi
prolaznika). Osloboenje od odgovornosti i pravila o regresu bila bi ista kao i u
sluaju odgovornosti od graevina.
9. Obavezno osiguranje u vezi sa tetama od opasnih stvari
Opasne stvari, kao to je reeno, izazivaju poveanu opasnost od nastanka tete.
One objektivno, ak i uz poveanu panju imalaca, podiu stepen verovatnoe
nastanka tete, a pojedine vrste opasnih stvari uveavaju takav
495
rizik do mere da je neophodna dravna, zakonodavna intervencija u cilju zatite

optih interesa. To su bili razlozi za donoenje kako u uporednom pravu, tako i kod
nas, posebnih propisa koji daju prevagu naelu savesnosti i potenja nad privatnom
autonomijom, odnosno autonomijom volje, u smislu da odreena lica, vlasnici ili
korisnici odreenih opasnih stvari moraju, imaju dunost da stupe u ugovorni odnos
iji je rezultat zatita lica i imovine koji mogu pretrpeti tetu od tih stvari.
U naem pravu ovaj cilj se ostvaruje putem Zakona o osiguranju imovine i lica, i
to u delu koji ureuje obavezno osiguranje. Zakonsko obavezno osiguranje u vezi sa
tetama od opasnih stvari javlja se u tri oblika: (1) osiguranje putnika u javnom
saobraaju od posledica nesrenog sluaja; (2) osiguranje vlasnika, odnosno korisnika
motornih i prikljunih vozila od odgovornosti za tetu priinjenu treim licima; (3)
osiguranje vlasnika, odnosno korisnika vazduhoplova od odgovornosti za tetu
priinjenu treim licima.
Imaoci navedenih prevoznih sredstava imaju zakonsku dunost da, pre
stavljanja prevoznog sredstva u saobraaj, zakljue ugovor sa organizacijom za
osiguranje; ovaj ugovor se zato i naziva ugovor o obaveznom osuranju. Ukoliko imalac
ne postupi u skladu s navedenom zakonskom obavezom, ne znai da teta oteeniku
nee biti nadoknaena, naprotiv. teta koja je prouzrokovana upotrebom prevoznih
sredstava koja su odreena zakonom, naknauje se u istom obimu i prema istim
uslovima kao da je ugovor o obaveznom osiguranju bio valjano zakljuen.
Naravno, organizacija za osiguranje koja je naknadila tetu oteeniku, tada ima
pravo regresa od imaoca koji, i pored zakonske dunosti, nije zakljuio ugovor o
obaveznom osiguranju, i to u punom iznosu, to podrazumeva isplaeni iznos
naknade tete, kamatu, kao i trokove sluaja (npr. sudske trokove, trokove
vetaenja i sl.).
Ipak, pre no to se pree na izlaganje konkretnih oblika obaveznog osiguranja,
potrebno je rei nekoliko rei o osnovnim pojmovima koji se odnose na samu
ustanovu osiguranja.
Ugovorom o osiguranju se obavezuje ugovara osiguranja da plati odreeni
iznos organizaciji za osiguranje (osigurava), a organizacija se obavezuje
496
da, ukoliko se desi dogaaj koji predstavlja osigurani sluaj, isplati osiguraniku ili
nekom treem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili, pak, uini neto drugo.
Osurani sluaj je dogaaj s obzirom na koji se zakljuuje osiguranje i on mora
biti budui, neizvestan i nezavisan od iskljuive volje ugovaraa. Ugovor o
osiguranju bie nitav ako je u trenutku njegovog zakljuenja ve nastao osigurani
sluaj, ili ako je on ve bio u nastupanju, ili je bilo izvesno da e nastupiti, ili ako je
ve tada bila prestala mogunost da on nastane. Meutim, ako je ugovoreno da e
osiguranjem biti obuhvaen odreeni period koji prethodi zakljuenju ugovora, on
e biti nitav samo ako je u asu njegovog zakljuenja zainteresovanoj strani bilo
poznato da se osigurani sluaj ve dogodio, odnosno da je ve tada bila prestala
mogunost da se dogodi.
Premija osuranja je iznos novca koji uplauje ugovara osiguranja organizaciji
za osiguranje na ime osiguranja, a suma osturanja je iznos novca koji organizacija za
osiguranje isplauje ovlaenom licu (npr. putniku u javnom saobraaju koji je
pretrpeo tetu, lanu porodice poginulog lica, ugovarau osiguranja i sl.).
(1) Osturanje putnika ujavnom saobraaju od posledica nesrenog sluaja.
Imaoci prevoznih sredstava koja su namenjena za prevoz putnika u javnom
saobraaju obavezni su da zakljue ugovor o osuranju putnika od posledica
nesrenog sluaja. Tu se postavlja pitanje: ta se sve podrazumeva pod pojmom
prevoznih sredstava koja su namenjena za prevoz putnika u javnom saobraa ju?
Odgovor na ovo pitanje daje sam Zakon, odreujui deset kategorija prevoznih
sredstava koja spadaju pod navedeni pojam: autobusi kojima se obavlja javni prevoz
u gradskom, meugradskom i meunarodnom linijskom i vanlinijskom saobraaju;
putniki taksi automobili i rentakar" vozila; autobusi kojima se obavlja prevoz
zaposlenih na posao i s posla; inska vozila za prevoz putnika; sve vrste pomorskih,
jezerskih i renih plovila, ukljuujui skele i splavove, kojima se na redovnim
linijama ili slobodno prevoze putnici, ukljuujui i krstarenja i prevoz turista; sve
vrste rentakar" plovila pomorskih, jezerskih i renih, ukljuujui skele i splavove,
kojima se na redovnim linijama ili slobodno prevoze putnici, ukljuujui i krstarenja
i prevoz turista; vazduhoplovi kojima se obavlja javni prevoz putnika u redovnom i
neredovnom (arter i aviotaksi) vazdunom saobraaju; vazduhoplovi koji se koriste
za krae prelete i panoramske letove i rentakar" vazduhoplovi; autobusi za prevoz
turista; druga prevozna sredstva, bez obzira na vrstu pogona, kojima se prevoze
putnici, uz naplatu prevoza, u vidu delatnosti.
497
Sledee pitanje na koje treba dati odgovor jeste: koja se sve lica smatraju
putnicima u zakonskom smislu? Putnici u smislu ovog Zakona su tri grupe lica: lica
koja se nalaze u prevoznom sredstvu radi putovanja, bez obzira na to da li imaju voznu
kartu ili ne, dakle i lica koja imaju pravo na besplatnu vonju; lica koja se nalaze u
krugu stanice, pristanita, luke, aerodroma ili u neposrednoj blizini prevoznog
sredstva pre ukrcavanja, odnosno posle ukrcavanja; lica koja su imala nameru da
putuju odreenim prevoznom sredstvom ili su njime putovala, osim lica kojima je
mesto rada na prevoznom sredstvu.
Osurana suma na koju mora biti ugovoreno obavezno osiguranje po jednom
putniku ne moe biti nia od dinarske protivvrednosti obraunate po kursu na dan
zakljuenja ugovora o osiguranju, zakonom utvrenih iznosa. Putnik koji je pretrpeo
nesreni sluaj, odnosno korisnik u sluaju smrti putnika, ima pravo da neposredno
zahteva izvrenje ugovorne obaveze (osigurane sume) od organizacije za osiguranje.
Ukoliko imalac prevoznog sredstva nije zakljuio ugovor o osiguranju, putnik koji
je pretrpeo nesreni sluaj, odnosno korisnik u sluaju smrti putnika, ipak e imati
pravo da se naplati, i to iz sredstava garantnog fonda.
Sa stanovita prirode ugovora, ali i njegovih pravnih posledica, postavlja se vrlo
znaajno pitanje: da li ugovor o osiguranju putnika od posledica nesrenog sluaja
predstavlja naknadu pretrpljene tete oteenicima ili ne? Suma osiguranja koju
dobija putnik koji je pretrpeo nesreni sluaj, odnosno korisnik u sluaju smrti
putnika, od organizacije za osiguranje nema pravnu prirodu naknade tete. Zakon o
obligacionim odnosima, kao to je reeno, sadri naelo integralne naknade tete, a
suma osiguranja je, po pravilu, manja od pretrpljene tete. Suma osiguranja ima
ugovornu prirodu, a to je poseban izvor obligacija u odnosu na prouzrokovanje tete.
Dosledno tome, ako je, npr. putnik pretrpeo tetu ija visina prelazi sumu
osiguranja, imae pravo da zahteva od odgovornog lica razliku izmeu primljene
osigurane sume i ukupnog iznosa tete koju je pretrpeo u konkretnom tetnom
dogaaju.
(2) Osiguranje vlasnika, odnosno korisnika motornih i prikljunih vozila od
odvornosti za tetu priinjenu treim licima. Imalac motornog ili prikljunog vozila
duan je da zakljui ugovor o osturanju od odgovornosti za tetu koju upotrebom
motornog vozila priini treim licima usled smrti, povrede tela, naruavanja
zdravlja, unitenja ili oteenja stvari, osim za
498
tetu na stvarima koje je primio na prevoz. Zakon ovaj ugovorni odnos skraeno
naziva osturanje od autoodgovornosti.
I tu se postavlja pitanje: koja se sve vozila podvrgavaju zakonskom reimu
osiguranja od autoodgovornosti? Motorno i prikljuno vozilo (prikolice,
kampprikolice, cisterne i sl.), Zakon naziva jedinstvenim izrazom motorno
vozilo. Motornim vozilima se u smislu obaveze osiguranja od autoodgovornosti
smatraju: vozila za prevoz lica; vozila za prevoz stvari i za vuu, kao i radna vozila
koja, prema propisima o registraciji drumskih vozila, moraju imati saobraajnu
dozvolu koja se produava u rokovima ne duim od 12 meseci.
Odreeni krug lica nema pravo na naknadu tete po osnovu autoodgovornosti.
U pitanju su sledea lica: imalac motornog vozmla ijom je upotrebom priinjena
teta, bez obzira na to da li je on upravljao vozilom u trenutku nastanka tete; voza
motornog vozila ijom je upotrebom priinjena teta, a koji je odgovoran za tetu;
lice koje je uestvovalo u protivpravnom oduzimanju motornog vozila ijom je
upotrebom prouzrokovana teta.
Najnia osurana suma na koju mora biti ugovoreno obavezno osiguranje od
autoodgovornosti razliita je za autobuse, teretna vozila i za ostala motorna
vozila.1676 Ukoliko osigurana suma nije dovoljna da se naknadi celokupna
prouzrokovana teta, prvenstvo u naknadi imaju tete na licima.
U sluaju da imalac motornog vozila inostrane registracije ulazi u Srbiju, on
mora da ima valjanu meunarodnu ispravu o osiguranju od autoodgovornosti, koja
vai na naoj teritiriji (tzv. zeleni karton), ili neki drugi dokaz o postojanju takvog
osiguranja, koji pokriva tete do najniih zakonskih osiguranih suma. Ukoliko
imalac nema takvu ispravu, mora na granici da zakljui ugovor o osiguranju od
autoodgovornosti s nekom od domaih organizacija za osiguranje.
(3) Osuranje vlasnika, odnosno korisnika vazduhoplova od odgovornosti za
tetu priinjenu treim liciia. Vlasnik srpskog vazduhoplova duan je da se
osigura od odgovornosti za tete iz posedovanja ili upotrebe vazduhoplova, a to je
duan da uini i vlasnik inostranog vazduhoplova koji ulazi u vazduni prostor
Srbije, ukoliko nije prueno drugo obezbeenje
499
u vezi s naknadom ovakvih teta, odnosno ako meunarodnim ugovorom nije to

drugo predvieno. Zakon, inae, odreuje i najnie osigurane iznose i kada su u
pitanju vazduhoplovi.
Sa stanovita prirode ugovora i njegovih pravnih posledica, postavlja se pitanje:
da li su osiguranje vlasnika, odnosno korisnika motornih i prikljunih vozila od
odgovornosti za tetu priinjenu treim licima i osiguranje vlasnika, odnosno
korisnika vazduhoplova od odgovornosti za tetu priinjenu treim licima, ugovori
koji, u stvari, pokrivaju celokupnu naknadu pretrpljene tete oteenicima, ili ne?
Kada je u pitanju osiguranje putnika u javnom saobraaju od posledica nesrenog
sluaja, videli smo da suma osiguranja koju dobija putnik koji je pretrpeo nesreni
sluaj, odnosno korisnik u sluaju smrti putnika, od organizacije za osiguranje nema
pravnu prirodu naknade tete, te da e putnik koji je pretrpeo tetu ija visina prelazi
sumu osiguranja imati pravo da zahteva od odgovornog lica razliku izmeu
primljene osigurane sume i ukupnog iznosa tete koju je pretrpeo u konkretnom
tetnom dogaaju. U autoosiguranju i osiguranju vazduhoplova od odgovornosti za
tetu pravna situacija je neto drugaija. Naime, oteenik, odnosno njegov univerzalni
sukcesor dobija upravo naknadu pretrpljene tete i ona, po pravilu, pokriva celokupnu
tetu, zbog ega oteenik ne moe zahtevati naknadu tete i od imaoca motornog
vozila, odnosno vazduhoplova. Meutim, ukoliko suma osiguranja nije dovoljna da
pokrije celokupnu pretrpljenu tetu, oteenik e, u skladu s naelom integralne
naknade, biti ovlaen da zahteva razliku od imaoca motornog vozila, odnosno
vazduhoplova. Iako je, dakle, pravna priroda osiguranja putnika u javnom saobraaju
od posledica nesrenog sluaja, s jedne, i autoosiguranja i osiguranja vazduhoplova, s
druge strane, razliita, u oba sluaja dolazi se, u odreenim situacijama, do istih
efekata upravo zbog potovanja ireg naela integralne naknade tete.
10. Posebni spuajevi odgovornosti
Zakon o obligacionim odnosima ureuje nekoliko razliitih sluajeva
odgovornosti za tetu u okvirujedne jedinstvene grupe. Ovi sluajevi odgovornosti, u
stvari, nemaju zajedniki imenilac, jer u nekim postoji objektivna, a u drugim
subjektivna odgovornost. Ti sluajevi su sledei: odgovornost
500
usled teroristikih akata, javnih demonstracija ili manifestacija; odgovornost

organizatora priredbi; odgovornost zbog uskraivanja neophodne pomoi;
odgovornost u vezi sa obavezom zakljuenja ugovora; odgovornost u vezi s
vrenjem poslova od opteg interesa.
a) Odgovornost usled teroristikih akata, javnih demonstracija ili
manifestacija.
Drava prikuplja porez radi ostvarenja svojih funkcija, a
osnovna njena obaveza jeste da obezbedi javni red i mir. Zato je jo Duanov za
konik, kako je ve reeno, predviao objektivnu odgovornost drave za odreene
vrste teta, npr. kada njeni organi propuste da spree drumska razbojnitva i
sl. Naknada tete je isplaivana i iz carske riznice, a car je imao pravo regre
sa prema odgovornim licima, odnosno slubenim licima koja su bila duna da
spree takvu tetu. Zakon o obligacionim odnosima predviao je odgovornost
drutvenopolitike zajednice, iji su organi po vaeim propisima bili
duni da spree tetu, ako je uzrok tete akt nasilja ili terora, odnosno javne
demonstracije i manifestacije, a teta se sastoji u telesnoj povredi ili smrti
lica. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o obligacionim odnosima
proirena je odgovornost drave, i to s retroaktivnom primenom.
Za tetu koja je nastala usled smrti lica, telesnom povredom ili oteenjem,
odnosno unitenjem imovine fizikog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom
javnih demonstracija i manifestacija, odgovara drava iji su organi po vaeim
propmsima bili duni da spree takvu tetu. To danas, naravno, znai da odgovara
Republika Srbija. Meutim, odreena lica nemaju pravo na naknadu tete po ovom
osnovu, a to su: organizatori, uesnici, podstrekai i pomagai u aktima nasilja ili
terora u javnim demonstracijama i manifestacijama, koje su usmerene na podrivanje
ustavnog ureenja. Drava ima pravo i obavezu da podnese regresni zahtev protiv
lica koje je tetu prouzrokovalo. Dakle, u navedenim sluajevima odgovara Republika
Srbija po osnovu objektivne odgovornosti, s tim to drava ima pravo i obavezu da
zahteva naknadu isplaenog iznosa tete od lica koje je za tu tetu subjektivno
odgovorno, odnosno koje ju je prouzrokovalo.
b) Odgovornost organizatora priredbi. Priredbe koje podrazumevaju oku
pljanje veeg broja ljudi, kako u zatvorenom, tako i na otvorenom prostoru,
501
moraju biti tako organizovane da ne doe do izvanrednih okolnosti, kao to je

nekontrolisano kretanje mase i sl. Priredbe u zatvorenom prostoru mogu biti
sportska nadmetanja, politike tribine, bioskopi, diskoklubovi i sl. Priredbe na
otvorenom prostoru mogu biti, takoe, sportske utakmice, mitinzi, vojne parade,
rok koncerti i sl. Ukoliko na nekoj takvoj priredbi doe do tete koja nastane usled
smrti ili telesne povrede fizikog lica, a usled izvanrednih okolnosti koje nisu
mogle da se kontroliu, npr. opta tua, guranje mase koja stisne ljude do ograde i
povredi ih, ili juri ka izlazu pri emu neko bude pregaen, bacanje eksplozivnih
materijala u masu, bacanje kamenja i sl., tada po objektivnoj odgovornosti za
pretrpljenu tetu odgovara organizator takve priredbe. Razume se, ukoliko se utvrdi
neija subjektivna odgovornost, organizator priredbe imae pravo regresa, npr.
utvrdi se ko je odreeno lice liio ivota.
v) Odgovornost zboguskraivanja neophodne pomoi. Svaka zajednica, ua ili
ira (porodica, drava, ak i ire zajednice), da bi opstala, mora da ima nekakav
minimum solidarnosti. Taj minimum se postie prinudnim normama, pre svega
krivinim, ali i graanskopravnim. Ponekad krivinopravna i graanskopravna
norma ine dve strane istovetne ideje i cilja (npr. Zele, naki ugovor, prevara,
falsifikat i sl.). Jedan od takvih sluajeva je i krivino delo ngpruanje pomoi,
odnosno sa stanovita graanskog, odnosno obligacionog prava odgovornost
zboguskraivanja neophodne pomoi. Ponekad ista ideja i cilj povezuju i razliite delove
graanskog prava.
Ko, naime, bez opasnosti po sebe uskrati pomo licu iji su ivot ili zdravlje
oigledno ugroeni, odgovara za tetu koja je otuda nastala, ako je on tu tetu prema
okolnostima sluaja morao predvideti. Bitno je, dakle, da budu kumulativno
ispunjena sva tri elementa: ugroenost ivota ili zdravlja (nije, dakle, u pitanju
imovina); neizlaganje samog sebe takvim opasnostima; najvii stepen predvianja
date posledice. Npr. lice koje je odlian pliva ne prui pomo eni koja se davi
blizu obale, i to po bonaci, ili naoruano lice pusti da psi lutalice teko povrede dete
i sl. Iz navedenog proizlazi da u sluaju uskraivanja neophodne pomoi nije u
pitanju objektivan, ve, naprotiv, subjektivan oblik odgovornosti za priinjenu
tetu. Poto je u pitanju odgovornost po osnovu krivice, okolnosti sluaja mogu biti
takve da pravinost zahteva da se odgovorno lice za uskraivanje pomoi
oslobodi
502
naknade tete. To, naravno, podrazumeva i da se odgovorno lice obavee samo na

deliminu naknadu tete. Npr. obavezno lice je po prirodi plaljivo, nespretno i
siromano.
G)
Odgovornost u vezi sa obavezom zakljuenja ugovora. Zakon predvia da

e lice koje je po zakonu obavezno da zakljui neki ugovor, a to ne uini bez
odlaganja na zahtev zainteresovanog lica, biti duno da oteeniku naknadi
pretrpljenu tetu koja je proizila iz nezakljuenja ugovora. Ve u naelima
obligacionog prava videli smo da, pored ostalog, savesnost i potenje, ravno
pravnost strana, zabrana stvaranja i iskoriavanja monopolskog poloaja i
dunost ispunjavanja obaveza upravo upuuju i na ovakvu obavezu. To, naravno,
vai za obe strane, jer ukoliko zainteresovano lice za zakljuenje ugovora
ne bi podnelo odgovarajuu dokumentaciju, ili ne bi na drugi nain ispuni
lo svoju obavezu, ne moe zahtevati ni od suprotne strane zakljuenje ugovora
bez odlaganja. Npr. poto je pribavilo sve odgovarajue dozvole, lice napravi
poslovni objekat, otvori softversko preduzee, preda zahtev za zakljuenje ugo
vora sa Elektrodistribucijom, odnosno za prikljuenje elektrine energije
i zakljui ugovor s preduzeem u inostranstvu da ga sukcesivno snabdeva od
hovarajuim delovima softvera. Ako bi Elektrodistribucija bez opravdanog
razloga, dakle, svojom krivicom, odugovlaila sa zakljuenjem takvog ugovora,
zainteresovani bi mogao da pretrpi tetu. U takvim sluajevima, kao lice ko
je je obavezno da po zakonu zakljui traeni ugovor, Elektrodistribucija bi
bila dunik naknade tete. Ovo je, razume se, vrsta subjektivne odgovornosti
za priinjenu tetu.
d) Odgovornost u vezi s vrenjem poslova od opteg interesa. Ova vrsta
odgovornosti je povezana s prethodnom. Naime, preduzea i druta pravna lica
koja vre komunalnu ili drugu slinu delatnost od opteg interesa odgovara
ju za tetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vre svoju uslu
gu. U prethodnom sluaju lice koje je po zakonu obavezno da zakljui neki
utovor, a to ne uini bez odlaganja na zahtev zainteresovanog lica, duno je da
oteeniku naknadi tetu, dok u ovom sluaju pravno lice neuredno izvra
va svoju ugovornu obavezu, ili ak prestane da je izvrava, a sve to bez oprav
danog razloga. Npr. Elektrodistribucija bez opravdanog razloga ukine dovod
struje ili je pak isporuuje, ali uz svakodnevne prekide i time nanese tetu
oteeniku. Naravno, ukoliko neko lice due vreme, i pored opomene, ne iz
vrava svoj deo obaveze, ne plaa raune za utroenu elektrinu energiju, ne
moe se pozivati na ovaj propis, jer pravno lice nije obustavilo izvrenje
svoje obaveze bez opravdanog razloga. Naprotiv, kauza obaveze jedne strane, je
ste uredno izvrenje obaveze druge strane.
503
NAKNADA TETE
teta nanosi odreenu povredu graanskim subjektivnim pravima. Ta povreda
mora biti podobna da se u krajnjoj liniji svede na novac. Naime, iz pojma tete videli
smo da ona moe biti materijalna i nematerijalna. Kada je re o materijalnoj teti, to
je poremeaj koji je stvorio tetni dogaaj u imovini oteenika. Ako je posredi
stvarna teta, taj je poremeaj neposredan, a ukoliko je re o izgubljenoj dobiti, taj
poremeaj je posredan, ali je, u svakom sluaju, mogue povratiti izgubljenu
ravnoteu u imovini oteenika tako to e tetnik, odnosno odgovorno lice u tu
svrhu angaovati deo svoje imovine, sve dok tas na terazijama imovine oteenika
ne doe ponovo u prvobitnu ravnoteu. Ako je u pitanju neimovinska teta, onda je
povraaj poremeene ravnotee specifian, jer nije re o materijalnoj, fizikoj
ravnotei, kao u prethodnom sluaju, ve o nematerijalnoj, psihikoj ravnotei.
Otuda i razliita pravila koja prate ispravljanje tete, ali ono to ini zajedniki
imenilac u svim sluajevima pretrpljene tete jeste da se ta povreda moe, makar i
ne sasvim adekvatno, svesti na novac. Ta svodljivost povrede na novac, kao opti
ekvivalent imovinskog optenja, jeste bitan uslov da uopte moe doi do ispravljanja
tetnih posledica.
Upravo u vezi s ispravljanjem posledica koje je izazvala teta treba nainiti
nekoliko terminolokih napomena. Postavlja se, naime, pitanje adekvatnosti termina
koji treba da oznai samu ispravku poremeene ravnotee koju je izazvala teta: da li
naknada tete, ili ispravka tete, ili popravljanje tete, ili uklanjanje tete, odnosno
njenih posledica? Izvesni autori smatraju da, u tom smislu, treba koristiti izraz
popravljanje tete, jer se na taj nain obuhvataju sve ispravke poremeene ravnotee
do kojih je teta dovela. Zbog toga je izraz samo jedan od moguih oblika
popravljanja tete. Drugi autori koriste izraz naknada tete, ili nadoknada tete. Naravno,
nije neprihvatljiva distinkcija na iri i ui pojam, na popravljanje (ispravljanje,
uklanjanje i sl.) tete i naknadu tete. U tom sluaju naknada tete ima samo novani
vid. Meutim, kao i mnogi drugi pojmovi, naknada tete ima svoj iri i ui smisao. U
irem smislu, naknada tete upravo podrazumeva sve mogue oblike ispravljanja
posledica koje je teta nanela. Taj izraz se odomaio i u obinom govoru, ali i u nauci.
S druge strane, kada se koristi ui smisao ovog pojma, jednostavno se precizira
pridevom: novana naknada tete.
504
Odgovorno lice moe grosso modo biti obavezano na tri oblika naknade tete:
restitucija, novana naknada i satisfakcija.
Oblici naknade zavise, pre svega, od podele tete na materijalnu i nematerijalnu.
1. Naknada materijalne tete
Materijalna teta je, u stvari, poremeaj koji je stvorio tetni dogaaj u imovini
oteenika, tako da je cilj naknade otklanjanje tog poremeaja. Drugim reima,
naknada materijalne tete sastoji se u restituciji, u povraaju u predtetno stanje. Ta
restitucija, kada je re o materijalnoj teti, moe imati dva osnovna oblika: naturalna
restitucija i novana restitucija, odnosno novana naknada tete.
1.1. Naturalna restitucija
Naturalna restitucija je neposredna naknada, to je uspostavljanje ranijeg stanja,
vremeplov" koji vraa stvar u vreme pre tete. To znai da je osnovna dunost
odgovornog lica da uspostavi stanje koje je bilo pre nego to je teta nastala.
Oteenik ne treba da izae iz stanja pretrpljene tete, u imovinskom smislu, ni
siromaniji ni bogatiji; u prvom sluaju naknada ne bi bila potpuna; u drugom
oteenik bi se neosnovano obogatio. Naknadom se, dakle, mora nai prava mera,
pravi ekvivalent, a to se, Aristotelovim reima, postie korektivnom pravdom,
odnosno Lajbnicovim renikom, re je o komutativnoj pravdi. To je pravda koja se
moe egzaktno, matematiki dokazati. Zato se sud prilikom utvrivanja visine
materijalne tete koristi i specijalizovanim znanjima sudskih vetaka (npr.
graevinske ili saobraajne struke). Ako je, npr. oteenik pretrpeo tetu tako to se
zbog iskopavanja na susednom zemljitu sruio potporni zid, tada e tetnik morati
da sazida nov potporni zid. Ili, ukoliko je tetnik otetio oteenikovo motorno
vozilo, morae da obezbedi njegovu popravku (promenu delova, ispravljanje
limarije, farbanje). U stvari, naturalna restitucija podrazumeva tri podvrste:
individualnu, odnosno pojedinanu, generinu restituciju, kao i restituciju putem
pokria trokova reparacije.
Individualna restitucija se vri kada stvar koja je objekt tete u potpunosti
odgovara stvari koja je predmet restitucije. Npr. oteenom se vrati stvar koja mu
je bila oduzeta krivinim delom krae. Tu je, po pravilu, re o istovetnoj,
individualno odreenoj stvari. Ipak, to ne treba shvatiti u doslovnom znaenju.
Naime, mogue je da je prilikom podmetanja poara izgoreo
Knjiga rea Prouzrokovanje ee
505
i nedavno dovreni portret, ulje na platnu, oteenika. U takvom sluaju mogua je i

individualna naturalna restitucija, tako to e isti slikar ponovo naslikati
oteenikov portret.
U praksi je ea generina restitucija. To su svi oni sluajevi kada se umesto
unitene ili tee oteene generine stvari, daje stvar istog roda i kvaliteta. Npr.
krivicom tetnika prevrnuo se brod i deset vagona ita prve klase je prosuto u reku,
ili uniten je potpuno nov jugo 55" i sl., te umesto tih stvari, tetnik mora oteenom
da preda u svojinu deset vagona ita prve klase, novi automobil jugo 55" i sl.
Restitucija putem pokria trokova reparacije jeste oblik naturalne restitucije,
jer se oteena stvar vraa u preanje stanje putem popravke. Tu je bitno da
oteenik dobija stvar u stanju koje je prethodilo teti. Nain same popravke nije od
znaaja, npr. tetnik je stolar i sam popravi deo oteene ograde, ali ista je pravna
situacija i kada tetnik plati stolaru da opravi ogradu koju je tetnik otetio. U
drugom sluaju tetnik isplauje majstora koji vri popravku, ali sa stanovita
oteenika, teta je naknaena in natura.
U naem pravu, naturalna restitucija, naravno kada je moguna, tradicionalno
ima prednost nad novanom naknadom tete. Ponekad je moguna i kombinacija
naturalne i novane naknade tete. To e biti sluajevi kada naturalna naknada
samo delimino pokriva priinjenu tetu.
1.2. Novana naknada tete
Novana naknada tete je posredna, ona ne vraa stvari u prvobitno stanje, ve
samo" vraa imovinsku ravnoteu; ona dovodi aktivu i pasivu imovine u isto
vrednosno stanje kao da do tete nije ni dolo. Mnogi pravni sistemi, po ugledu na
rimsko pravo, kao osnovni oblik naknade predviaju novanu naknadu tete, ali i ona
prava koja naturalnu restituciju predviaju kao osnovni oblik naknade tete, u praksi,
esto pribegavaju novanoj naknadi. Prema naem Zakonu, novana naknada se
primenjuje u sledeim pravnim situacijama: a) kad uspostavljanje ranijeg stanja nije
mogue, ili kad sud smatra da nije nuno da to uini odgovorno lice; b) kad
uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja tetu u potpunosti; v) kad oteenik zahteva
novanu naknadu, a okolnosti konkretnog sluaja ne opravdavaju naturalnu
restituciju;
506
g) kada je stvar bila oduzeta imaocu na nedozvoljen nain, pa je potom propala usled
vie sile; d) kada se teta sastoji u prouzrokovanju smrti, telesne povrede ili oteenja
zdravlja; ) kada se teta sastoji u povredi asti i irenju neistinitih navoda.
a) Kad uspostavljanje ranijeg stanja nije mogue, ili kad sud smatra da
nije nuno da to uini odgovorno lice. Ukoliko sud oceni da je natural
na restitucija nemogua, ili da nije nuno da odgovorno lice izvri
restituciju, odredie da se na ime pretrpljene tete oteeniku isplati
odgovarajua svota novca.
b) Kaduspostavljanjeranijegstanja neuklanja tetuu potpunosti.
Uko
liko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja tetu u potpunosti, odgovorno li
ce je duno da ostatak tete naknadi u novcu, npr. zbog opravke oteene
antikvarne stvari, ona je izgubila na trinoj vrednosti, te se razlika treba
pokriti u novcu.
v) Kad oteenik zahteva novanu naknadu, a okolnosti konkretnog
sluaja ne opravdavaju naturalnu restituciju.
Ovaj sluaj u potpunosti
relativizuje naelo naturalne restitucije u naem pravu. Zakon, naime,
odreuje da e sud dosuditi oteeniku naknadu u novcu kad on to zahteva,
izuzev ako okolnosti datog sluaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg sta
nja. Cilj norme je da se izae u susret oteeniku, odnosno poveriocu na
knade tete, a moderni uslovi ivota pokazuju tendenciju sve veeg broja
zahteva za novanu naknadu tete. U stvari, u savremenim uslovima bie
veoma retke situacije da sud odbije zahtev oteenika za naknadu tete
u novanom obliku. Sluaj koji bi opravdavao naturalnu restituciju, od
nosno odbijanje zahteva oteenika za naknadu u novcu, bio bi, npr. kada
je tetnik autolimar i farbar otetio tue motorno vozilo, tako da je
nuno izvriti limarske i farbarske radove. Ipak, oigledno je da ovo
zakonsko pravilo da e se na zahtev oteenika dosuditi novana naknada
tete, pribliava i nae pravo onim pravnim sistemima koji novanu na
knadu postavljaju kao naelo.
G) Kada je stvar bila oduzeta imaocu na nedozvoljen nain, pa je potom
propala usled vie sile. Ukoliko stvar propadne usled vie sile, opte je pravno
pravilo da rizik snosi vlasnik stvari. Meutim, ako je stvar oduzeta vlasniku,
odnosno draocu na protivpravni nain, lice koje je odgovorno za
507
takvo oduzimanje bie duno da izvri naknadu tete u novcu i u sluaju kada je stvar
propala usled vie sile.
d) Kada se teta sastoji u prouzrokovanju smrti, telesne povrede ili
oteenjazdravnja. Ko prouzrokuje neiju smrt, duan je naknaditi uobiajene
trokove njegove sahrane. Odgovorno lice je duno da naknadi i trokove leenja od
zadobijenih povreda i druge potrebne trokove u vezi s leenjem, kao i zaradu
izgubljenu zbog nesposobnosti za rad.
Lice koje je poginuli izdravao ili redovno pomagao, kao i ono koje je po zakonu
imalo pravo zahtevati izdravanje od poginulog, ima pravo na naknadu tete koju trpi
gubitkom izdravanja, odnosno pomaganja, a ova teta se naknauje plaanjem
novane rente, iji se iznos odmerava s obzirom na sve okolnosti sluaja, a koji ne
moe biti vii od onoga to bi oteenik dobijao od poginulog da je ovaj ostao u
ivotu.
Ko drugome nanese telesnu povredu ili mu narui zdravlje, duan je naknaditi
mu trokove leenja i druge potrebne trokove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu
zbog nesposobnosti za rad za vreme leenja. Ali, ako povreeni zbog potpune ili
delimine nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno poveane, ili su
mogunosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja unitene ili smanjene,
odgovorno lice duno je plaati povreenom odreenu novanu rentu kao naknadu za
tu tetu.
Dosuena renta, kao oblik naknade materijalne tete, moe se izmeniti, u
skladu s promenjenim okolnostima, u smislu kako poveanja, tako i smanjenja.
Pravo na naknadu tete u vidu novane rente usled smrti bliskog lica, ili usled povrede
tela ili oteenja zdravlja, ne moe se preneti drugom licu, ali dospeli iznosi naknade
mogu se preneti drugome ako je iznos naknade odreen pismenim sporazumom strana
ili pravnosnanom sudskom odlukom.
) Kada se teta sastoji u povredi asti i irenju neistinitih navoda. Ko drugome
povredi ast i ko iznosi ili prenosi neistinite navode o prolosti, o znanju, o
sposobnosti drugog lica, ili o emu drugome, a zna ili bi morao znati da su neistiniti,
i time mu prouzrokuje materijalnu tetu, duan je naknaditi je. Naravno, ova
naknada bie, po pravilu, uinjena u novanom obliku. Ipak, nee odgovarati za
prouzrokovanu tetu onaj ko uini neistinito saoptenje o drugome ne znajui da je
ono neistinito, ako je on ili onaj kome je saoptenje uinjeno imao u tome ozbiljnog
interesa.
508
1.3. Obim (visina) naknade maerijalne ee

Obaveza naknade tete dospeva od trenutka nastanka tete, a u pogledu
njene visine vai naelo integralne naknade.
Oteenik ima, dakle, pravo kako na naknadu obine tete (damnum
emergens), tako i na naknadu izmakle koristi (lucrum cessans). Obim tete, u stvari,
podrazumeva sve ono to je povodom tete umanjilo imovinu oteenika, a tu
spadaju stvarna teta i izmakla korist, ali i svi drugi trokovi koji su izazvani
tetnim dogaajem (npr. prevoz stvari do mesta opravke, umanjena vrednost
stvari posle opravke, umanjena ukupna vrednost imovine zbog posredne tete,
kamate na izgubljena, odnosno upotrebljena novana sredstva u cilju otklanjanja
posledica tete). Kada je u pitanju ugovorna odgovornost za tetu, treba voditi
rauna o stepenu krivice: kada je u pitanju obina nepanja tetnika, stvarna teta i
izmakla dobit ograniavaju se na predvidljivu tetu; kada je re o prevari, nameri i
krajnjoj nepanji, tetnik duguje celokupnu tetu, bez obzira na to to dunik nije
znao za posebne okolnosti sluaja; ako je za poverioca prilikom prouzrokovanja
tete nastao i neki dobitak, o njemu e se voditi rauna, u razumnoj meri, prilikom
dosuivanja visine naknade; strana koja se poziva na povredu ugovora duna je
preduzeti sve razumne mere da bi se smanjila teta izazvana povredom, jer u
protivnom druga strana ima pravo da trai smanjenje naknade. Kada dunik
zadocni sa ispunjenjem novane obligacije, pored glavnice, duguje i zakonsku
zateznu kamatu.
Visina naknade tete odreuje se prema cenama u vreme donoenja
sudske odluke, osim kada zakon odreuje to drugo. U starijim zakonicima
trenutak ocene visine tete bio je vezan za trenutak prouzrokovanja tete.
Meutim, u uslovima inflacije to se reenje pokazalo kao dobitak za
tetnika, a gubitak za oteenog, to je protivno naelu integralne naknade u
modernim pravima, zbog ega je i naputeno. Bilo je pokuaja da se vri
revalorizacija nominalnog iznosa naknade tete, i to od trenutka
prouzrokovanja tete, kasnije i od dosuenja, do trenutka isplate, ali se
pokazalo da je i takav
509
sistem relativno neefikasan i da esto ide na tetu poverioca (oteenika). Zato je u

nauci bilo istaknuto da se ovom shvatanju mogu uiniti zamerke koje ga ine
neprihvatljivim i da taj sistem pokazuje svoje prve slabosti pri pokuaju da se
preciznije tehniki organizuje, kako bi se vrila njena potpuna upotreba", tako da je
primena instituta izgubljene dobiti bolji nain, kojim se s vie osnova postie cilj
integralne naknade tete.
Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano
oekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a iji je
ostvarenje spreeno tetnikovom radnjom ili proputanjem. A ukoliko je stvar
unitena krivinim delom uinjenim sa umiljajem, sud moe da odredi visinu
naknade prema vrednosti koju je stvar imala za oteenika (pretium affectionis).
Sud e, uzimajui u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja
tete, dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oteenikova materijalna
situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo tetne radnje ili
proputanja.
Sud moe u odreenim sluajevima da osudi odgovorno lice da isplati manju
naknadu nego to iznosi teta. To se moe dogoditi ako teta nije prouzrokovana
namerno ili krajnjom nepanjom, a odgovorno lice je slabog imovnog stanja, tako
da bi ga isplata integralne tete dovela u oskudicu. Pri odluivanju o smanjenju, sud
mora da uzme u obzir i imovno stanje oteenika. Snienje naknade je mogue i
ukoliko je tetnik prouzrokovao tetu radei neto u korist oteenika, pri emu e
sud uzeti u obzir onaj stepen panje koji tetnik pokazuje i u sopstvenim poslovima.
U sluaju podeljene odgovornosti za prouzrokovanje tete, oteenik koji je
doprineo da teta nastane ili bude vea no to bi inae bila, ima pravo samo na
srazmerno smanjenu naknadu. Kada je pak nemogue utvrditi koji deo tete potie
od oteenikove radnje, sud e dosuditi naknadu vodei rauna o okolnostima sluaja.
2. Naknada nematerijalne tete
O pitanju osnova naknade nematerijalne tete, posebno kada je bila re o
novanoj naknadi, postojala su dva suprotstavljena teorijska stava: negativan i
pozitivan.
510__________________________________________Prof. dr Opiver Ani: Obligaciono pravo
U sovjetskoj teoriji je zastupan negativan stav, tj. da je takva naknada

nemogua, pa i nemoralna. Nemogua, jer nije mogue izvriti naturalnu restituciju
po prirodi stvari, dok bi novana naknada bila pekulacija linim dobrmma,
prevoenje bola na novac, to bi sve vodilo uniavanju ljudske linosti, a ona se ve
efikasno titi krivinim pravom.
Pozitivna teorija istie viestruke argumente u prilog novanoj naknadi
nematerijalne tete. Pre svega, navodi se da ova naknada ne predstavlja stipulisanje
imovinskih vrednosti namesto linih dobara. Tuilac ne trai dobrovoljnu razmenu
linog dobra za novac. On je, u stvari, protiv svoje volje rtva jedne aktivnosti koja
ga u veoj ili manjoj meri ini nesrenim i remeti njegov mir i duhovnu ravnoteu".
Zato pravo mora da postavlja pitanje iznalaenja sredstava kojima e se ukloniti,
odnosno, koliko je maksimalno mogue, ublaiti neravnotea koja je u psihiki
ivot rtve uneta trpljenjem psihikog, odnosno fizikog bola". To se moe postii tako
to e se rtvi dati mogunost da pribavi neku prijatnost, radost, uivanje, neko
zadovoljstvo u najirem smislu, tako da se u njen ivot unese pozitivan i aktivan
element, a to moe biti ulno, intelektualno ili duhovno uivanje. Dosuivanjem
novane naknade ove tete, oteeniku se omoguava da sam izabere najprikladniji
nain uspostavljanja psihike i emocionalne ravnotee koja je postojala pre tetnog
dogaaja. Pod raznim imenima reparacija, kompenzacija, satisfakcija ovakvu
funkciju naknade prihvata i odobrava veliki broj pisaca u naem i u stranim pravima".
U delu Skice posveenom naknadi neimovinske (moralne) tete predviaju se
sledee mogunosti: objavljivanje presude ili ispravke i satisfakcija; satisfakcija
enskom licu; satisfakcija u sluaju nanoenja bola; ustupanje i nasleivanje prava na
naknadu.
Satisfakcija je specifian oblik naknade" neimovinske tete ili, bolje reeno,
takav oblik otklanjanja njenih posledica kojim se oteenom priznaje subjektivno
zadovoljenje (zadovoljtina). To subjektivno zadovoljenje je individualno i ne moe
se unapred predvideti ni oblik ni visina naknade"
511
takve tete. Naime, kada je re o nematerijalnoj, moralnoj teti, nije moguna prava
naknada takve tete, kao to je to mogue prilikom materijalne tete. Visina
materijalne tete moe se egzaktno utvrditi, a nematerijalne, naravno, ne. Otuda se
ne moe govoriti o naknadi nematerijalne tete (osim u irem smislu), ve samo o
satisfakciji, dakle, o posrednim nainima otklanjanja ili umanjivanja tetnih
posledica.
Posledice nematerijalne tete mogu se otklanjati na dva naina: moralnom
(nematerijalnom) satisfakcijom i novanom (materijalnom) satisfakcijom. Moralna
satisfakcija se ini: objavljivanjem presude; objavljivanjem ispravke; opozivom
uvrede ili nekim drugim nainom kojim se moe ostvariti svrha otklanjanja posledice
priinjene tete. S druge strane, novana satisfakcija je dosuivanje odreenog
novanog iznosa kao oblika subjektivnog zadovoljenja, kojim oteeni moe sebi
omoguiti neko zadovoljstvo kojim e povratiti psihiku ravnoteu poremeenu
tetnim dogaajem.
Objavljivanje presude ili ispravke i satisfakcija jesu prvi oblik naknade
neimovinske, odnosno moralne tete, u Skici. Naime, u sluaju povrede prava
linosti, sud moe da naredi objavljivanje presude na troak tetnika, ili
objavljivanje ispravke, ili da tetnik povue izjavu kojom je povreda uinjena, ili to
drugo ime se moe postii svrha naknade. Pored toga, sud moe kada nae da je
takva naknada u konkretnom sluaju opravdana teinom krivice ili teinom nanete
tete, pored naknade koja se sastoji u objavljivanju presude ili ispravke, ili povlaenju
izjave, ili umesto nje, i nezavisno od naknade imovinske tete, kao i u odsustvu
imovinske tete, dosuditi povreenome, po njegovom zahtevu, odreeni iznos novca
za pretrpljenu neimovinsku tetu. Drugim reima, pored nenovane naknade
neimovinske tete ili ak umesto nje, kao i pored novane naknade materijalne tete,
sud moe dosuditi i novanu naknadu nematerijalne, neimovinske tete
(satisfakcija).
U Skici se predvia i posebna satisfakcija enskom licu, koja je nezavisna od
imovinske tete, ukoliko je takvo lice lukavstvom, pretnjom ili zloupotrebom nekog
odnosa podreenosti ili zavisnosti, navedeno na vanbranu obljubu, kao i ensko
lice prema kome je izvreno neko krivino delo protiv dostojanstva linosti i morala.
Poseban sluaj u Skici predstavlja i satisfakcija u sluaju nanoenja bola (tzv.
bolnina). Naime, za pretrpljene fizike bolove, kao i za strah, brigu, tugu i druge
duevne bolove sud moe, prema okolnostima sluaja, dosuditi pravinu novanu
naknadu nezavisno od naknade neimovinske tete, kao i u odsustvu imovinske tete.
Dosledno tome, u sluaju smrti nekog lica sud moe dosuditi lanovima njegove ue
porodice pravinu naknadu za njihove duevne bolove.
Na kraju, Skica predvia pravila koja se odnose na ustupanje i nasleivanje
prava na naknadu tete. Kada je re o ustupanju naknade neimovinske tete,
predvieno je pravilo da se ona ne moe ustupati, ali i izuzeci od tog pravila: kada
je ustupanje predvieno ugovorom i u sluaju kada je u vezi s tim
512
pravom poveden spor. To isto vai i za nasleivanje, tj. pravo na naknadu

nematerijalne tete nije podobno za nasleivanje, osim ako je to odreeno pravnim
poslom, dakle i zavetanjem, kao i u sluaju kada je ostavilac ve bio pokrenuo spor
za naknadu ove tete.
Zakon definie pojam tete, te u pogledu nematerijalne tete navodi da je to
nanoenje drugome fizikog ili psihikog bola, ili straha, izostavljajui iz definicije
povrede prava linosti i primere: sloboda, ast, ugled i dr., smatrajui da se to
podrazumeva. Naknadu nematerijalne tete Zakon posebno ureuje. Tu je re kako o
nenovanoj, tako i o novanoj naknadi.
2.1. Objavljivanje presude ili ispravke
Objavljivanje presude ili ispravke spada u nenovanu naknadu", odnosno
nenovanu satisfakciju za pretrpljenu nematerijalnu tetu. To je, u stvari, javno
izvinjenje kojim se opovrgavaju tvrdnje koje su oteeniku nanele nematerijalnu tetu
(npr. kleveta u sredstvima javnog informisanja). Na taj nain se u materiji moralne
tete primenjuje institut neposredne, naturalne restitucije. Naime, u sluaju povrede
prava linosti sud moe da naredi da se u sredstvima javnog informisanja objavi
presuda ili ispravka, sve na troak tetnika, moe narediti tetniku i povlaenje izjave
kojom je uinio povredu linih prava oteenog, a moe narediti i neto drugo to bi
moglo u konkretnom sluaju da ostvari svrhu naknade. Na osnovu ove zakonske
norme, pored objavljivanja presude ili ispravke, sud moe narediti i neto drugo to
bi moglo u konkretnom sluaju da ostvari svrhu naknade, a u naroito tekim
sluajevima naturalna restitucija moe se kombinovati s novanom naknadom
nematerijalne tete.
2.2. Novana naknada
U sluaju trpljenja fizikih bolova, duevnih bolova zbog umanjene ivotne
aktivnosti, naruenosti, povrede ugleda, asti, slobode ili prava linosti, smrti
bliskog lica, kao i straha, ukoliko to opravdavaju okolnosti sluaja, a naroito
jaina bolova i straha i njihovo trajanje, sud e dosuditi pravinu novanu naknadu, i
to nezavisno od naknade materijalne tete, to podrazumeva i sluaj potpunog
odsustva materijalne tete. Kao to se vidi, stepen (teina) krivice iz Skice je
izostavljen, ali, s druge strane, uneta je posebna, korektivna odredba, koja nije bila
predviena u Skici. To je, u stvari, uputstvo sudu da prilikom odluivanja o
novanoj naknadi ove tete, kao
513
i o njenoj visini, vodi rauna o znaaju povreenog dobra i cilju kome ta naknada
slui, ali i o tome da se njome ne pogoduje tenjama koje nisu spojive s njenom
prirodom i drutvenom svrhom. Nama se ini da je unoenje ove odredbe u ZOO bio
danak tada vladajuoj ideologiji, na ta naroito ukazuje zavretak teksta te odredbe:
da se njome ne pogoduje tenjama koje nisu spojive s njenom prirodom i
drutvenom svrhom". Tenje su, u stvari, motivi i to otvara pitanje: kakvi mogu biti
pravno relevantni motivi kada se zahteva novana naknada nematerijalne tete,
kojima bi se pogodovalo tenjama koje nisu spojive s prirodom i drutvenom
svrhom naknade nematerijalne tete? To bi, dakle, bili nekakvi nedoputeni motivi
koji bi uticali na nedosuivanje naknade ili, eventualno, na smanjivanje visine
naknade! Takva odredba je odgovarala prvobitnoj formulaciji u ZOO (1978. god.),
kada je opte ogranienje slobode ugovaranja bilo omeeno ustavom utvrenim
naelima drutvenog ureenja, prinudnim propisima i moralu socijalistikog
samoupravnog drutva". Budui da je ovo ogranienje imalo snagu naela koje proima
ceo ZOO, njegov duh" se nije mogao zadrati samo u oblasti ugovora. Naprotiv,
odredba koja u materiji novane naknade nematerijalne tete usmerava sud da
svojom odlukom ne pogoduje tenjama koje nisu spojive s prirodom i drutvenom
svrhom naknade tete, upravo svedoi o tome. Naime, novana naknada
nematerijalne tete u tzv. socijalistikim dravama bila je ili nedoputena, ili pod
senkom velike i veite sumnje. Ta sumnja u pogledu osnova i visine naknade
nematerijalne tete u novanom obliku bila je u naem pravu izraena formulacijama
da se njome ne pogoduje tenjama koje nisu spojive s njenom prirodom i
drutvenom svrhom, odnosno da se ne protivi tada sveprisutnom moralu
socijalistikog samoupravnog drutva". Kada je 1993, Zakonom o izmenama i
dopunama Zakona o obligacionim odnosima,
izmenjen ZOO naputanjem
prevazienih drutvenoekonomskih koncepcija i stvaranja uslova za realizaciju
ustavnih opredeljenja u ovoj oblasti s obzirom da je jo Ustav SRJ inaugurisao
privredni sistem koji se zasniva na zakonitostima trita, te u skladu s tim garantuje
svojinu..." proputeno je, ini se, tom prilikom da se izvri i izmena nekoliko
odredaba koje se odnose na novanu naknadu nematerijalne tete. Smatramo da je
stav 2. lana 200. trebalo da bude brisan, jer je ostatak ideoloke rtve koja je morala
biti podneta u vreme donoenja Zakona o obligacionim odnosima. Danas ta odredba
nema nikakvu praktinu vrednost, niti znaaj. Naprotiv, svakako pre moe zbuniti
nego pomoi ne samo strankama u postupku ve i sudu u tumaenju prefinjene
pravne materije novane naknade nematerijalne tete.
514
Novana naknada" moralne tete ima karakter satisfakcije, a to znai da sud

treba da uzme u obzir sve elemente sluaja, naroito jainu bolova i straha i
njihovo trajanje, kao i da odmeri adekvatnu naknadu, koja e rtvi (oteeniku,
poveriocu) omoguiti pribavljanje nekog dobra, odnosno zadovoljstva koje e u
najveoj meri da povrati njegovu naruenu duevnu ravnoteu.
2.3. Lica koja imaju pravo na novanu naknadu u sluaju smrti ili
tekog invaliditeta
Sud moe dosuditi lanovima ue porodice umrlog lica, i to branom drugu,
deci i roditeljima, pravinu novanu naknadu za njihove duevne bolove. Ovom
naknadom mogu biti obuhvaeni i braa i sestre, ukoliko je izmeu njih i umrlog
postojala trajnija zajednica ivota. Satisfakcija se moe dosuditi branom drugu, deci i
roditeljima i u sluaju naroito tekog invaliditeta lica. U svim tim sluajevima
moguno je i dosuivanje pravine novane naknade vanbranom drugu lica u
pitanju, pod uslovom da je meu njima postojala trajnija zajednica ivota.
2.4. Satisfakcija u posebnim sluajevima
Lice koje je prevarom, prinudom ili zloupotrebom nekog odnosa podreenosti
ili zavisnosti navedeno na kanjivu obljubu ili kanjivu bludnu radnju, kao i lice
prema kome je izvreno neko drugo krivino delo protiv dostojanstva linosti i
morala, ima, takoe, pravo na pravinu novanu naknadu zbog pretrpljenih
duevnih bolova.
2.5. Naknada budue tete
Na zahtev oteenog, sud e dosuditi naknadu i za buduu nematerijalnu tetu
ako je po redovnom toku izvesno da e ona trajati i u budunosti.
515
2.6. Nasleivanje i ustupanje potraivanja naknade nematerijalne tete

Prema Skici, pravo na naknadu neimovinske tete ne moe se drugome ustupiti,
osim ako je priznato ugovorom, ili je o njemu poveden spor, a pod istim uslovima se
moe i naslediti. To znai da je nasleivanje mogue ako je izmeu tetnika i oteenog
zakljuen ugovor kojim tetnik prihvata odgovornost za priinjenu tetu i visinu
naknade, kao i u sluaju kada je oteeni podneo protiv tetnika tubu kojom zahteva
novanu naknadu nematerijalne tete.
ZOO u ovom pogledu ponovo odstupa od svog izvornika, rukovoen, izgleda,
pravilima morala socijalistikog samoupravnog drutva". Naime, pitanje
nasleivanja i ustupanja potraivanja naknade nematerijalne tete je u ZOO
postavljeno znatno ue nego u Skici: potraivanje naknade nematerijalne tete
prelazi na naslednike samo ako je priznato pravnosnanom sudskom odlukom ili
pismenim sporazumom, a pod tim uslovima moe biti i predmet ustupanja, prebijanja
i prinudnog izvrenja. Ovakvo reenje je loe, ak nepravino. Naime, ono daje
povoljniji poloaj tetniku koji je oteenom priinio veu tetu, u odnosu na tetnika
koji je oteenom priinio manju tetu, odnosno stavlja u nepovoljniji poloaj
naslednike lica koje je pretrpelo vii intenzitet jaine i due trajanje bola ili straha,
u odnosu na naslednike oteenog koji je pretrpeo nii intenzitet jaine i krae
trajanje bola ili straha! Ukoliko je oteeni, dakle, pretrpeo takve fizike i psihike
bolove, odnosno strah da je posle oporavka podneo tubu i doiveo pravnosnanost
presude pa potom umro, onda e ta naknada, kao deo njegove zaostavtine, prei
na njegove naslednike. Ali i obrnuto. Ukoliko je oteeni koji je pretrpeo najvii
intenzitet fizikog i psihikog bola, ili straha, podneo tubu, ali usled tekih
posledica tetnog dogaaja nije doiveo pravnosnanost presude (bezuspeno leen
mesecima i umro tokom leenja), njegovi naslednici ne dobijaju nita, a tetnik je
na istom dobitku! Pri tom, treba imati na umu da sve parnice, a naroito parnice za
naknadu nematerijalne tete traju veoma dugo, tako da tetnik koji odugovlai
postupak, a za to u naem pravu postoji obilje mogunosti, ima neposrednu korist
od svoje nesavesnosti! Naravno, moe se otvoriti i pitanje interesa naslednika za
ostvarivanje i drugih oblika naknade nematerijalne tete (npr. u sredstvima
informisanja objave se lani podaci koji duboko diskredituju jedno lice koje zbog
toga doivi infarkt i umre), ak i kada tubu zbog datih okolnosti nije podigao
oteeni. No u svakom sluaju, civilizacijski minimum, koji moe zadovoljiti i
naelo savesnosti i potenja, kao jedno od najznaajnijih naela u savremenom
graanskom pravu, jeste upravo ono reenje koje
516
je predloeno u Skici: ustupanje i nasleivanje naknade neimovinske tete

doputeno je u sluaju ugovornog priznanja i pokrenutog spora. I mnoga reenja u
uporednom pravu zasnivaju se na tom principu. Npr. u italijanskom pravu, ukoliko
je oteeni podneo tubu za naknadu nematerijalne tete pa potom umro,
univerzalni sukcesori mogu stupiti u parnicu i nastaviti s postupkom. Takav je i stav
Vrhovnog suda Austrije, tako je tumaen i srpski Graanski zakonik, a tako je i u
nemakom pravu i u vajcarskom pravu. Inae, u naem pravu, kao to je poznato,
univerzalni sukcesori mogu stupiti u parnicu i zauzeti procesnopravni poloaj
ostavioca koji je podneo tubu za razvod braka pa potom umro. Po svojoj prirodi,
brak je odnos koji je u veoj meri intuitu personae nego to je to naknada bilo kakve,
pa i nematerijalne tete. Dosledno tome i odredba lana 204. ZOO zasluila je da
bude izmenjena, odnosno da se vrati svom pravom izvoru, a to je Skica prof.
Mihaila Konstantinovia. To potvruje i uporedno pravo.
Konano, odredbe o podeljenoj odgovornosti i snienju naknade koje vae za
materijalnu tetu shodno se primenjuju i na nematerijalnu tetu.
2.7. Uklanjanje opasnosti od tete
Zahtev da se ukloni opasnost od tete podrazumeva prevenciju, otklanjanje
mogunosti nastanka budue imovinske, ali i neimovinske tete. Naime, svako
ima pravo da od bilo kog drugog zahteva uklanjanje izvora opasnosti od koga
preti znatnija teta njemu ili neodreenom broju lica, kao i da se uzdri od
delatnosti iz koje proizlazi uznemiravanje ili opasnost od tete, ako se nastanak
uznemiravanja ili tete ne moe spreiti odgovarajuim merama.
Sud e na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajue mere
za spreavanje nastanka tete ili uznemiravanja, ili da se otkloni izvor opasnosti, na
troak draoca izvora opasnosti, ako ovaj sam to ne uini. Iako vai naelo integralne
naknade, u sluaju da teta nastane u obavljanju optekorisne delatnosti, za koju je
dobijena dozvola nadlenog organa, odstupa se od ovog naela. Tada je mogue da se
zahteva samo naknada tete koja prelazi normalne granice, tzv. prekomerna teta.
Ali, i u tom sluaju moe se zahtevati preduzimanje drutveno opravdanih mera za
spreavanje nastupanja tete ili njeno smanjenje.
517
Formulacija da svako ima pravo na zahtev za otklanjanje opasnosti od budue

tete, ukazuje da je u pitanju actio popularis (narodna tuba). To bi se, pored ostalog,
odnosilo i na mogunosti raznih imisija, pa i zatitu ovekove okoline (npr.
ugroavanje ivotne sredine).
Na osnovu zakonske odredbe kojom se ovlauje svako lice da zahteva od suda da
naredi prestanak radnje kojom se povreuje integritet ljudske linosti, linog i
porodinog ivota i drugih prava njegove linosti, sud, odnosno drugi nadleni organ
moe da naredi prestanak radnje pod pretnjom plaanja izvesnog iznosa novca,
odreenog ukupno ili po jedinici vremena, a u korist povreenog. Povreda prava
linosti moe se sastojati u razliitim oblicima injenja, npr. nedoputeno snimanje,
objavljivanje privatnih fotografija u nekom listu ili filmu. Ovo pravo se ostvaruje, po
pravilu, tubom na proputanje.
2.8. Odgovornost vie lica za istu tetu
Pravilo je da kada vie lica, nevezano, priine neku tetu, oni odgovaraju po
principu podeljene odgovornosti: svaki za svoj udeo u teti. To je tzv. podeljena
odgovornost. Ipak, postoji i solidarna odgovornost, a ona podrazumeva da svaki tetnik
odgovara za celokupnu tetu, bez obzira na njihov pojedinani udeo u nastanku i
visini tete.
Ukoliko je, naime, vie lica, zajedno, prouzrokovalo tetu, materijalnu ili
nematerijalnu, svi uesnici odgovaraju solidarno. Solidarnost obuhvata i sauesnike.
Naime, podstrekai i pomagai, kao i lica koja su pomagala da se odgovorna lica ne
otkriju, odgovaraju solidarno s njima.
Solidarna odgovornost obuhvata i lica koja su prouzrokovala tetu nezavisno
jedno od drugog, ukoliko se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj teti.
Slino tome, i kada je nesumnjivo da je tetu prouzrokovalo neko od dva ili
vie odreenih lica koja su na neki nain meusobno povezana, ali se ne moe
utvrditi koje je od njih prouzrokovalo tetu, ta lica takoe odgovaraju solidarno.
Solidarna odgovornost je, prema Zakonu, predviena i u sluaju kada nastane
teta u vezi sa izvoenjem radova na nepokretnosti, npr. izgradnja zgrade, popravka
fasade, izgradnja brana, tunela i sl. U tom sluaju odgovaraju, i to solidarno kako
naruilac, tako i izvoa radova.
Poto je jedan solidarni dunik isplatio tetu, on ima pravo da se naknadi od
drugih po tzv. regresnom pravu, odnosno regresnoj tubi. Naime,
518
solidarni dunik koji isplati vie nego to iznosi njegov udeo u teti, moe traiti od
svakog od ostalih dunika da mu naknadi ono to je platio za njega. A koliki je udeo
svakog od solidarnih dunika, odredie sud, uzimajui u obzir teinu krivice i teinu
posledica koje su proistekle iz njegovog delovanja. Ali ako se to ne moe utvrditi, na
svakog dunika pada jednak deo, osim ako pravinost zahteva da se u konkretnom
sluaju odlui drugaije.
2.9. Pravo oteenika posle zastarelosti
Posle nastupanja zastarelosti prava da zahteva naknadu tete, oteenik moe
zahtevati od odgovornog lica, po pravilima koja vae u sluaju sticanja bez
osnova, da mu ustupi ono to je dobio radnjom kojom je prouzrokovana teta.
Knjiga etvrta
STICANjE BEZ OSNOVA
PRAVNO NEOSNOVANO OBOGAENjE
UVOD
Skica prof. Konstantinovia navodi neosnovano obogaenje, s pravilom da se
niko ne moe obogatiti na tu raun, koje, u skladu s tradicijom rimskog prava, sadri
opte pravilo i pojedine sluajeve: isplata nedugovanog; sluaj kada je osnov docnije
otpao, ili se nije ostvario; primanje isplate tueg potraivanja i otuenje tue stvari;
nemoralan i nezakonit osnov.
Opte pravilo u Skici predvia da se niko ne moe obogatiti bez osnova na tu
raun. Dosledno tome, kada je neki deo imovine jednog lica preao na bilo koji
nain u imovinu nekog drugog, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom
poslu ili u zakonu, sticalac je duan vratiti ga kad je to mogue, u suprotnom,
mora naknaditi vrednost postignutih koristi. Slino tome, ko se neosnovano
koristio tuim, duan je da nadoknadi vrednost postignutih koristi. Skica predvia i
etiri posebna sluaja neosnovanog obogaenja.
Kada je re o pojedinim sluajevima neosnovanog obogaenja, najire je
obraen sluaj isplate nedugovanog, koji sadri etiri elementa:
a) Verovanje da dug postoji. Kada neko, verujui da je duan, plati to
nije bio duan, ima pravo da zahteva povraaj isplaenog. Isto pravo ima i
onaj ko isplati tui dug u zabludi, odnosno u pogrenom uverenju da je duan
da plati. Meutim, ovo pravo na povraaj ne odnosi se na sluajeve kada je
poverilac napustio obezbeenje koje je imao, ili je unitio isprave o svom
potraivanju, ili mu je pravo prema pravom duniku zastarelo, u kojim slua
jevima isplatiocu ostaje pravo da se obrati pravom duniku.
b) Kad se zna da dug ne postoji. Kada neko izvri isplatu znajui da nije
duan da plati, nema pravo da zahteva povraaj, osim ukoliko je pravo na po
vraaj zadrao, ili ako je platio da bi izbegao prinudno izvrenje, ili neku
drugu prinudu. Licu iz ije je imovine putem prinudnog izvrenja isplaen
tui dug, ima pravo da zahteva povraaj isplaenog.
v) Isplata preroka it pre ispunjenja uslova. Ukoliko neko isplati svoj
dug pre roka, nema pravo da zahteva povraaj, niti pravo na odbijanje odgovara
juih kamata. Dunik ima pravo da zahteva povraaj ako je isplatio uslovni
dug pre ispunjenja uslova, izuzev ako se uslov ispunio u meuvremenu.
522
G) Izvrenje neke prirodne obaveze, ili neke moralne ili drutvene dunosti. Ne
moe se traiti povraaj onog to je dato ili uinjeno na ime izvrenja neke prirodne
obaveze, ili neke moralne dunosti, ili drutvene dunosti, ili duga savesti.
Drugi poseban sluaj neosnovanog obogaenja je sluaj kada je osnov docnije

otpao, ili se nije ostvario. Pravo da zahteva povraaj datog ima i ono lice koje je
isplatilo ono to je, inae, bilo duno, ali je osnov duga kasnije otpao, kao i lice koje
je platilo s obzirom na budui, oekivani osnov, koji se, pak, kasnije nije ostvario.
Trei poseban sluaj jeste primanje isplate tueg potraivanja i otuenje tue
stvari. Ukoliko je neko, naime, primio isplatu tueg potraivanja kojom se to
potraivanje punovano ugasilo, duan je da primljeno isplati pravom poveriocu.
Isto pravilo e se primeniti i u sluaju punovanog otuenja tue stvari: ako naknada
jo nije isplaena otuiocu, tada se sopstvenik moe obratiti neposredno pribaviocu.
etvrti sluaj ureuje pitanje nemoralnog i nezakonitog osnova. Kada neko
primi togod da bi se uzdrao od nekog nedoputenog dela, ili da bi izvrio radnju
koju je inae duan da izvri, mora vratiti primljeno kao nesavesno obogaen. Isto
tako, lice koje drugome obea nagradu za delo za koje zna da je protivno zakonu,
javnom poretku ili moralu nije duno isplatiti je, ali ako je istu isplatilo ne moe
zahtevati povraaj, bez obzira na to da li je delo izvreno ili nije, niti je moe zadrati
za sebe, nego je duno sve to je primilo, odnosno ako to nije mogue, vrednost
primljenog da preda fondu za kulturu optine na ijem podruju ima prebivalite.
Istom fondu pripada i ono to je dato nekom slubeniku da bi izvrio neku slubenu
radnju.
ZOO prihvata optu tubu zbog sticanja bez osnova, kakvu nije poznavalo
rimsko pravo.
ZOO, naime, u odeljku 3 ureuje pitanje sticanja bez osnova (Condictio sine
causa), kao poseban izvor obligacija. Prelaz imovine s jednog titulara na drugog mora
imati valjan titulus, valjan pravni osnov. Ako prelaz imovine s jednog na drugo lice
nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je duan da ga vrati, a
kada to nije mogue, da naknadi vrednost postignutih koristi. Ova obaveza vraanja,
odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se neto primi s obzirom na osnov koji se nije
ostvario ili koji je kasnije otpao. Dakle, pravna posledica sticanja bez osnova je
nastanak obligacionog odnosa u kojem neosnovano obogaeni dunik poveriocu
mora da vrati ili nadoknadi steenu korist. Tuba kojom se poverilac obraa sudu
naziva se, tradicionalno, kondikcija. To je tuba za osudu na inidbu. Meutim, u
teoriji se vodio spor o tome da li se kondikcija zasniva na obogaenju ili pak na
injenici da
Knjga evra Sicanje bez osnova
523
nema valjanog titulusa. Ovo razlikovanje ima i praktian znaaj: ako je zahtev
zasnovan na obogaenju, tuilac e uspeti u sporu samo ako je tueni postao vlasnik
stvari; ako se tuba zasniva na nedostatku titulusa, trai se restitucija neosnovane
izmene do koje je dolo u korist imovine dunika, a na tetu imovine poverioca.
Miljenja u nauci se razlikuju, ali preovlauje da je tuba bazirana na obogaenju.
Ipak, obogaenje se shvata u smislu odgovarajue i definitivne promene u
imovinama poverioca i dunika.
Pravne pretpostavke nastanka obligacionog odnosa sticanja bez osnova jesu
sledee:
1. Poveanje imovine (obogaenje) sticaoca, i to bilo sticanjem nekog pra
va (npr. prava svojine ili kakvog obligacionog prava), poveanjem vrednosti
postojeeg prava ili utedom trokova sticaoca, a na tetu osiromaenog.
2. Umanjenje imovine (osiromaenje) druge strane, time to je deo imovi
ne osiromaenog preao u imovinu obogaenog.
1. Uzrona (kauzalna) veza izmeu navedenog prelaska imovine.
3. Nepostojanje titulusa, odnosno pravnog osnova tog prelaska. Dakle, ne
postojanje pravnog posla (npr. ugovora, zavetanja, javnog obeanja nagrade) ili
zakonske odredbe (npr. zakonsko izdravanje, okupacija, odraj, sudska odluka).
4. injenje usled koga je dolo do navedene promene u imovinama ne sme
biti deliktna radnja, jer bi to bio obligacioni odnos iji je osnov naknada
tete, a ne obligacioni odnos iz sticanja bez osnova.
Klasini sluajevi potiu iz rimskog prava, a navedeni su u Skici: isplata
nedugovanog (condictio indebiti); sluaj kada je osnov docnije otpao (condictio ob
causam finitam), ili se nije ostvario (condictio causa data, causa non secuta); primanje
isplate tueg potraivanja i otuenje tue stvari; nemoralan i nezakonit osnov.
PRAVILA VRAANjA PREMA ZAKONU
O OBLIGACIONIM ODNOSIMA
Ko izvri isplatu znajui da nije duan, nema pravo da zahteva vraanje, osim
ako je zadrao pravo da trai vraanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu (kad
se ne moe traiti vraanje lan 211).
Ko isplati isti dug dva puta, pa makar jednom i po osnovu izvrne isprave, ima
pravo traiti vraanje po optim pravilima o sticanju bez osnova (dvostruka isplata
lan 212).
Ne moe se traiti ono to je dato ili uinjeno na ime izvrenja neke prirodne
obaveze ili neke moralne ili drutvene dunosti (lan 213). Npr. naturalne obligacije
(zastareli dug), kupovina lekova bolesnim roditeljima, plaanje za ienje snega i
leda.
524
Kada se postavi pitanje obima vraanja, Zakon predvia da se vraaju, pored

steenog bez osnova, i plodovi stvari, i zatezna kamata, i to od podnoenja tube, osim
kada je sticalac nesavestan, tada od dana sticanja bez osnova.
Sticalac ima pravo na naknadu nunih i korisnih trokova, ali ako je bio
nesavestan, naknada za korisne trokove pripada mu samo do iznosa koji
predstavlja uveanje vrednosti u trenutku vraanja, jer bi se u suprotnom i sam
neosnovano obogatio.
Ali kada je re o naknadi tete zbog povrede tela, naruenja zdravlja ili smrti,
a isplata je izvrena savesnom pribaviocu, vraanje se ne moe traiti.
Ako je neko svoju ili tuu stvar upotrebio na korist treeg, a nema uslova za
primenu pravila o poslovodstvu bez naloga, trei je duan vratiti stvar, odnosno, ako
je to nemogue, nadoknaditi njenu vrednost.
Ukoliko neko za drugoga uini neki izdatak ili neto drugo to je ovaj po
zakonu bio duan da uini, ima pravo da zahteva naknadu od njega.
Kada je neko tuu stvar upotrebio u svoju korist, imalac moe da zahteva,
nezavisno do prava na naknadu tete, ili u odsustvu tog prava, da mu ovaj naknadi
korist koju je imao od upotrebe.
TUBA ZBOG STICANjA BEZ OSNOVA I NjEN ODNOS

PREMA DRUGIM GRAANSKIM TUBAMA
1. Pojam
Tuba zbog pravno neosnovanog obogaenja bila je poznata i u antikim
pravima. U rimskom pravu ta tuba bila je poznata pod nazivom condictio. U
rimskom pravu tube su nazivane actiones (tuba actio), a tuba nije nita drugo
do pravo da sudskim putem trai ono to ti pripada. Svaka tuba kojom se trai
zatita subjektivnog prava imala je svoj naziv koji je pratio opti naziv actio:actio
empti ili actio venditi (u vezi s kupevim subjektivnim pravom pri kupoprodaji
emptiovenditio, odnosno u vezi s prodavevim pravom); actio rei vindicatio ili actio
negatoria u vezi sa svojinom i dr. Da bi se pokrenuo postupak zatite prava, za razliku
od savremenih prava gde se uvek moe podii tuba kada subjekt prava smatra da
mu je neko pravo povreeno ili ugroeno, u rimskom pravu je morala postojati
unapred predviena i imenovana tuba.
Knjiga egivra Sicanje bez osnova
525
Kondikcije (condictio) su, s druge strane, sluile za pokretanje postupka kada

tuilac trai povraaj neke imovinske vrednosti iz imovine tuenika, ali taj svoj
zahtev ne moe da podvede ni pod jednu actio. Kondikcije se, dakle, za razliku od
ostalih tubi, ne zasnivaju na pravnom poslu ili deliktu, jer za takve sluajeve
rimsko pravo predvia posebne actio. Izvesna slinost izmeu kondikcije postoji s
tubom actio in factum, kojom se zahteva da dunik ispuni svoju protivinidbu, jer je
poverilac svoju ispunio. Meutim, u kondikciji se, za razliku od prethodnog sluaja,
zahteva povraaj neke imovinske vrednosti, ukljuujui i povraaj stvari, koje je
dunik primio ili uzeo od poverioca, ili u ime poverioca, a da pri tome nije bilo
osnova za protivinidbu ili savremenim renikom reeno, nije bilo kauze za tu
promenu u imovinskim pravima poverioca i dunika. Zato se kondikcijama
najee zahteva povraaj neke vrednosti (i stvari), npr. isplata nepostojeeg duga u
zabludi, predaja stvari duniku iako je ugovor bio nitav i sl., te su najee vrste ovih
tubi bile condictiones sine causa. Kondikcije se, u stvari, zasnivaju na pravinosti.
U periodu Rimske republike, kada se privredni i pravni odnosi ubrzano razvijaju,
pretor dobija poseban znaaj. Sloene forme i zatvoren sistem imenovanih tubi
postaju sve vea smetnja razvoju obligacionog prava. U tom novom drutvenom
ambijentu postepeno se shvata da kauza obaveze nije sama forma, ve volja
subjekata izraena preko te forme. To je bila velika promena u odnosu na staro ius
civile. Upravo tada se stvara i novi izvor obligacija pravno neosnovano
obogaenje, a tuba koja titi takvu obligaciju je kondikcija.
Savremena prava tubu zbog neosnovanog obogaenja, potujui tradiciju,
takoe nazivaju kondikcijom, iako izmeu rimske i savremene kondikcije postoje
razlike. Kondikcija danas obuhvata vrlo razliite faktike i pravne situacije. Ona je
klasina obligaciona tuba, tako da poverilac moe da tui samo lice koje se na
njegov raun neosnovano obogatilo i, naravno, njegove univerzalne (ne i singularne)
sukcesore. Ipak, kondikcija je nastala kao jedno od sredstava zatite naela savesnosti
i potenja, odnosno pravinosti, pa se postavlja pitanje: kako postupiti u sluaju
kada, npr. obogaeni
526
stvar prenese nekim pravnim poslom, bilo ugovorom ili zavetanjem, treem licu? U
tom sluaju je stvarno obogaeni, a to je tree lmce, steklo korist na osnovu valjanog
posla, tako da osnov sticanja postoji. To bi znailo da nije mogue upotrebiti
kondikciju. U izvesnim pravima, izuzetno, i to kada je re o besplatnim
raspolaganjima, doputa se kondikcijska zatita. Tako nemako pravo predvia da
poverilac, kao osiromaeno lice, ima pravo da kondikciju direktno uperi protiv treeg
lica.
Videli smo da je kondikcija u rimskom pravu imala funkciju da prui pravnu
zatitu kada nije postojala druga posebna, imenovana tuba. Ona je, dakle, imala
ulogu supsidijarne zatite, tube koja e biti upotrebljena kada neka druga nije
moguna. U savremenim pravima je situacija u tom pogledu slina, ali ne i
istovetna.
2. Kondikcija i posesorna tuba
Posesornom tubom se trai povraaj faktike vlasti na stvari, povraaj
dravine. Tubeni zahtev je kondemnatoran, jer se njime trai prestanak smetanja
dravine, otklanjanje posledica smetanja (npr. povraaj stvari), kao i zabrana
budueg smetanja. U posesornoj tubi se ne moe isticati zahtev zasnovan na
subjektivnom pravu, ve samo na faktu, injenici poslednje mirne dravine. Otuda
proizlazi da se u ovim sporovima ne moe zahtevati ni naknada tete koja je
posledica smetanja poseda. To se mora uiniti posebnom tubom za naknadu
prouzrokovane tete. Posesorna tuba je ograniena subjektivnim prekluzivnim
rokom od 30 dana, odnosno objektivnim rokom od jedne godine. Tuilac u
posesornom sporu moe biti lice koje je bilo dralac pre oduzimanja predmeta
dravine, odnosno lice ija se dravina ometa. Posesorna tuba moe biti uperena
protiv svakog lica koje vri smetanje, i to kako onoga koji je oduzeo stvar ili
izvrio smetanje, tako i onoga koji je naloio takva smetanja dravine, odnosno u
poloaju tuenog mogu se nai oba takva lica.
Kondikcijom se, takoe, trai restitucija, povraaj, ali se ovde, za razliku od
posesorne tube, ulazi u pitanje osnova sticanja, odnosno u pitanje subjektivnog
prava. Jer ako je jedna strana stekla stvar ili korist na osnovu odgovarajueg
pravnog osnova, npr. ugovora, kondikcija nee uspeti. S druge strane, posesorna
tuba moe uspeti bez obzira na valjan pravni osnov, jer
Knjga evra Sicanje bez osnova
527
taj osnov u takvim sporovima nije pravno relevantan, npr. zakljuen je ugovor o
kupoprodaji, ali kupac silom otme stvar od prodavca. U takvom sluaju prodavac e
dobiti dravinski spor, ali kada bi upotrebio tubu zbog neosnovanog obogaenja, on
bi izgubio kondikcijski spor. To je zato to ove dve tube idu po sasvim drugim
osnovima za prvu je bitan fakt a za drugu pravo i otuda su one sasvim razliite.
Kondikcija moe obuhvatiti i povraaj plodova i zatezne kamate, dok je ovo u
posesornom sporu iskljueno, jer je za to potrebna posebna tuba.
3. Kondikcija i tuba zbog neispunjenja ugovorne obaveze
Kondikcija i tuba zbog neispunjenja ugovorne obaveze, takoe, ne idu zajedno.
Za tubu zbog neispunjenja ugovorne obaveze postoji pravni osnov, a to je ugovor.
Tuba se, dakle, zasniva na punovanom pravnom poslu, drugim reima, jedna strana,
dunik, nije potovala ugovor, pa druga, poverilac, upravo zahteva njegovo
potovanje. U kondikciji takvog osnova nema, te poverilac upravo zbog toga to
nema osnova, zahteva od dunika restituciju.
Primer: zajmodavac je dao zajmoprimcu odreeni iznos novca, na odreeno
vreme. Zajmoprimac novac nije vratio o roku. Zajmodavac svoj zahtev zasniva na
nepotovanju ugovorne obaveze od strane zajmoprimca i zato zahteva da se odredbe
ugovora o zajmu sprovedu upravo onako kako glase. Meutim, ukoliko ugovor o
zajmu bude poniten ili raskinut, jedna strana e biti osiromaena za iznos koji je
dala, a druga obogaena za taj isti iznos, i to sada bez pravnog osnova. Otuda e
osiromaeni protiv obogaenog upotrebiti kondikciju.
4. Kondikcija i vindikacija (svojinska tuba)
Kondikcija i svojinska tuba takoe se iskljuuju. Svojinske tube uvek
upotrebljava lice koje tvrdi da je vlasnik stvari i od te injenice zavisi e i ishod
spora. Vlasnik moe upotrebiti vrlo razliite tube, u zavisnosti od naina
osporavanja njegove svojine ili naina ometanja svojinskih ovlaenja, npr.
reivindikaciona tuba, negatorna tuba, deklarativna tuba, izluna tuba, tuba za
naknadu tete. U svojinskim tubama nije relevantno na osnovu ega tueni dri
stvar ili ometa vlasnika, da li tueni ima neki pravni osnov ili ne. Cilj svojinskih
tubi je zatita svojine u svim njenim manifestacijama, drugim reima, tu nije re
o obligacionom,
528
ve o stvarnopravnom odnosu. Re je, dakle, o tome da se faktiko stanje dovede u

sklad s pravnim, i to tako to se faktiko stanje treba izmeniti u korist pravnog
stanja, npr. tueni je obavezan da tuiocu kao vlasniku, vrati stvar; tueni je duan
da trpi upis u zemljine knjige predmetne nepokretnosti, a u korist tuioca; tueni
mora tuiocu da naknadi tetu koju mu je prouzrokovao na objektu na kome tuilac
ima pravo svojine i sl. Meutim, moe se dogoditi da se stvarno pravo, usled
ponaanja dunika, pretvorilo u obligaciono. Npr. tuenik je ukrao gredu od
tuioca u kom sluaju tuilac kao vlasnik ima pravo na vindikaciju. No, u toku
spora se utvrdi da je ta greda ugraena u nepokretnost tuenika, tako da povraaj
stvari nije mogu. Sada se vlasnik pretvara u poverioca i moe upotrebiti samo
kondikciju, jer se tueni neosnovano obogatio na njegov raun. U pogledu odnosa
izmeu kondikcije i vindikacije vai stara formula: ko moe da vindicira, ne moe
da kondicira, odnosno upotreba kondikcije je uslovljena nemogunou upotrebe
vindikacije.
5. Kondikcija i tuba radi naknade tete
Kondikcija i tuba radi naknade tete nalaze se u odnosu konkurencije. To
proizlazi iz injenice da se povodom istog dogaaja mogu javiti dva paralelna
obligaciona odnosa: prvi zbog neosnovanog obogaenja, a drugi zbog
prouzrokovane tete. Poverilac moe upotrebiti obe ili jednu tubu. Pravo izbora u
pogledu upotrebe puta zatite, dakle, pripada poveriocu: kad je neko tuu stvar
upotrebio u svoju korist, imalac moe zahtevati, nezavisno od prava na naknadu
tete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.
Meutim, treba voditi rauna da se dve tube povodom istog osnova ne mogu
istovremeno upotrebiti protiv istog tuenog. Ali, kada je re o sluaju da je jedno
lice upotrebilo tuu stvar da bi uinilo korist drugom licu, tuilac moe drugog da
tui zbog neosnovanog obogaenja, a prvog radi naknade tete. Ukoliko je, pak,
nastao dvostruki odbligacioni odnos, koji omoguava upotrebu obe tube, ali je
jedna obligacija prela u naturalnu, npr. zbog zastarelosti, kao ultimum remedium,
ostae kondikcija. Kao, uostalom, i u rimskom pravu, i u savremenim pravima
kondikcija je esto ultimum remedium.
Knjiga peta
POSLOVODSTVO BEZ NALOGA
POJAM
Kada jedno lice, koje se naziva poslovoa (delovoa) bez naloga (negotiorum
gestor) obavlja poslove za raun i radi zatite interesa drugog lica, koji se naziva
gospodar posla (dominus negotii), a da pri tome poslovoa nema ni ovlaenje ni
obavezu, re je o poslovodstvu bez naloga, odnosno nezvanom vrenju tuih poslova
(negotiorum gestio).
Sam izraz negotiorum gestor nastao je u rimskom pravu i u poetku je
oznaavao lice kome je neki graanin zbog dueg odsustva poveravao svoju
imovinu na upravu. Praktino, negotiorum gestor odgovarao je pojmu procurator. U
periodu republike pretor ovo pravilo, putem analogije, proiruje i na sluajeve
kada jedno lice i bez ovlaenja titulara prava preuzme upravu nad njegovom
imovinom. U Justinijanovom pravu se negotiorum gestio utvrdio kao kvazikontrakt.
Pretpostavke poslovodstva bez naloga su sledee:
1) da se poslovodstvo sastoji u obavljanju posla.
To moe biti kako pravni posao, dakle, zastupanje gospodara posla, npr.
zakljuenje povoljnog ugovora o kupoprodaji s obzirom na to da je upravo ta stvar
bila neophodna gospodaru posla koji se nalazi na vojnoj vebi, tako i neki faktiki
posao, npr. popravka oteenog krova suseda, ishrana stoke roaka koji je zadran u
bolnici, isplata duga kako bi se izbegla plenidba stvari prijatelja i dr. Posao se mora
izvriti ili bar vriti, i to injenjem, jer neinjenje ili uzdravanje ne bi bilo dovoljno za
uspostavljanje ove obligacije. Poslovoa bez naloga mora nastaviti zapoeti posao do
kraja, ali rezultat ne mora biti idealan. Naprotiv, bitno je da je poslovoa delao
najbolje to je mogao u datim okolnostima, te treba ceniti i subjektivne i objektivne
prilike;
2) da posao mora biti tu (negotium alienum)
Kada je, naravno, re o sopstvenim poslovima, bilo pravnim, bilo faktikim, ova
je ustanova neprimenljiva. U nauci se ini i razlika izmeu objektivno i subjektivno
tuih poslova. Prvi su oni koji su po samoj svojoj prirodi tui (isplata tueg rauna
da ne bi dolo do plenidbe, gaenje poara koji
532
je izbio u tuoj kui i sl.) Drugi su oni koji se mogu odnositi i na sve ostale
(neutralan posao), pa mogu biti i u korist samog poslovoe, ali prema konkretnim
okolnostima proizlazi da bi najveu korist imao upravo gospodar posla, npr.
povoljna cena hrane za ribu, a gospodor posla ima veliki ribnjak, ali ostao je bez te
hrane, pri emu je zbog tekog nevremena spreen da se vrati u dogledno vreme. Pri
tom, nije nedopustivo da vrenje tueg posla bude korisno i za samog poslovou bez
naloga, npr. kod odsutnog suseda gasi poar koji preti da se proiri i na njegovu
kuu ili stan;
3) da posao bude obavljen u tuem interesu, odnosno u interesu gospodara
posla.
Posao mora biti obavljen tako da to odgovara imovinskim interesima gospodara
posla. Posao, dakle, ne mora biti obavljen u tue ime, ali mora biti obavljen za raun
gospodara posla. To podrazumeva da posao ne trpi odlaganje, npr. da se saeka
povratak gospodara posla, te usled toga preti nastanak tete ili proputanje oigledne
koristi. Drugim reima, hitnost i korisnost posla upravo opravdavaju to meanje u
tue poslove, jer kada toga nema, vai opte pravilo da je svako duan da se uzdri
(obaveza neinjenja) od meanja u tue poslove (u suprotnom, moe nastati
odgovornost za tetu, i to po osnovu delikta);
4) da poslovoa dela bez naloga.
Ukoliko bi poslovoa vrio posao u skladu sa ovlaenjem titulara prava, bila bi
re o nekoj vrsti naloga, tj. ugovornog odnosa, npr. punomostvo, ugovor o delu,
radu i sl. To, takoe, znai da poslovoa nije bio ni obavezan, npr. po zakonu, da
obavlja dati posao;
5) da poslovoa ima nameru (animus) zasnuje odnos nezvanog vrenja
tueg posla.
Drugim reima, poslovoa bez naloga treba da dela s namerom da mu se za to
da naknada. U tom pogledu postoji oboriva pravna pretpostavka da poslovoa ima
takav animus. Gospodar posla moe da pokua da obori tu pretpostavku, npr. da je
poslovoa delao na osnovu moralne dunosti, jer mu je ranije upravo gospodar posla
na isti nain pomogao gasei poar pri emu nije traio nikakvu naknadu.
Poslovna sposobnost poslovoe ili gospodara posla nije neophodna, jer tu nije
re o obligaciji koja se zasniva saglasnou volja. Ona je samo jo jedna potvrda
naela savesnosti i potenja i, u krajnjoj liniji, vrline dobroinstva i pravinosti.
U Skici je ovaj institut naslovljen kao Nezvano vrenje tuih poslova", a u
zagradi je stavljeno Poslovodstvo bez naloga". Tu je odreen pojam i opte pravilo:
Nezvano vrenje tuih poslova, ili poslovodstvo bez naloga, jeste vrenje tuih
poslova, pravnih i materijalnih, bez naloga ili ovlaenja, ali
Knjga iea Poslovodsvo bez naloga
533
za raun onoga iji su poslovi, a u cilju zatite njegovih interesa. Vrenju tueg
posla moe se nezvano pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji
neminovna teta ili nesumnjivo proputanje znatne koristi.
U Zakonu je postavljeno opte pravilo: Poslovodstvo bez naloga je vrenje tuih
poslova, pravnih ili materijalnih, bez naloga i ovlaenja, ali za raun onoga iji su
poslovi, a radi zatite njegovih interesa. Vrenju tueg posla moe se nezvano
pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji teta ili proputanje
oigledne koristi.
U ovoj ustanovi re je o dva lica: poslovoi (negotiorum gestor) koji
samoinicijativno obavlja tui posao i gospodaru posla (dominus negotii) iju korist
poslovoa obavlja posao.
VRSTE POSLOVODSTVA BEZ NALOGA

1. Nuno poslovodstvo (negotiorum gestio necessaria)
Nuno poslovodstvo bez naloga postoji kada se poslovodstvo vri u cilju
otklanjanja tete koja neposredno preti imovini gospodara posla. Npr. zameni se
uad na vezu broda pred nalet tropske oluje. U ovoj vrsti poslovodstva bitno je da se
postupalo savesno, u skladu sa okolnostima, tako da oekivani rezultat nije pravno
relevantan za uspostavljanje odgovarajuih prava i obaveza izmeu poslovoe bez
naloga i gospodara posla. ak i ako je poslovoa priinio tetu gospodaru posla usled
nepanje, sud je moe smanjiti. Poslovoa ima pravo na naknadu nunih i korisnih
trokova, pa i na nagradu za trud ukoliko je tetu otklonio.
2. Korisno poslovodstvo (negotiorum gestio utilis)
Korisno poslovodstvo postoji kada se posao obavlja u cilju postizanja
oigledne koristi za gospodara posla. Npr. vlasnik koe due vreme bezuspeno
pokuava da pribavi deo za dizalicu mree, pa to uini njegov prijatelj, pomorac u
inostranstvu, i poalje je DHLom.
Ko vri tui posao u nameri da drugome pomogne, a nisu ispunjeni uslovi za
poslovodstvo bez naloga, pripada mu pravo na naknadu uinjenih trokova, ali
najvie do visine koristi koju je drugi postigao.
534
3. Vrenje tuih poslova protiv zabrane gospodara posla

Ko se prihvati tueg posla i pored zabrane lica iji je posao, a za zabranu je znao
ili morao znati, nema prava koja pripadaju poslovoi bez naloga. U tom sluaju
postoji delikt, te on odgovara za tetu koju je prouzrokovao meanjem u tue
poslove, ak i ako je do nje dolo bez njegove krivice. Meutim, i od ovih pravila
postoji izuzetak. Naime, kada je zabrana vrenja posla protivna zakonu ili moralu, a
naroito ako je neko zabranio da drugi ispuni neku njegovu zakonsku obavezu koja
ne trpi odlaganje, vae opta pravila o poslovodstvu bez naloga.
4. Nepravo poslovodstvo
Ko vri tui posao u nameri da za sebe zadri postignute koristi iako zna da je
posao tu, duan je na zahtev onoga iji je posao da poloi raun kao poslovoa bez
naloga, kao i da mu preda sve postignute koristi. Onaj iji je posao moe zahtevati i
vraanje stvari u preanje stanje, kao i naknadu tete. Nepravo poslovodstvo je, u
stvari, nedoputena radnja, delikt.
5. Obaveze poslovoe bez naloga
Poslovoa bez naloga ima sledee obaveze: 1) da obavesti o svom postupku to
je mogue pre gospodara posla; 2) da nastavi zapoeti posao ukoliko je to razumno,
dok gospodar posla ne bude u stanju da preuzme zapoeti posao; 3) da po svrenom
poslu poloi raun i ustupi onome iji je posao sve to je pribavio vrei njegov
posao; 4) poslovoa bez naloga ima obaveze nalogoprimca u sluaju da nije to
drugo predvieno zakonom; 5) pri vrenju tueg posla poslovoa je duan da se
rukovodi stvarnim ili verovatnim namerama i potrebama gospodara posla; 6)
poslovoa je duan da postupa s panjom dobrog privrednika, odnosno dobrog
domaina.
Sud je ovlaen da prema okolnostima sluaja smanji odgovornost poslovoe ili
ga sasvim oslobodi odgovornosti za nepanju. Za odgovornost poslovno
nesposobnog poslovoe bez naloga vae pravila o njegovoj ugovornoj i
vanugovornoj odgovornosti.
6. Prava poslovoe bez naloga
Poslovoa bez naloga koji je u svemu postupao kako su to okolnosti nalagale,
ima sledea prava: 1) da bude osloboen svih obaveza koje je zbog tog posla uzeo
na sebe; 2) da gospodar posla preuzme sve obaveze koje je poslovoa
Knjga iea Poslovodsvo bez nalo

535
zakljuio u njegovo ime; 3) da mu naknadi sve nune i korisne izdatke; 4) da mu

naknadi pretrpljenu tetu, ak i u sluaju da je izostao oekivani rezultat; 5) ako je
otklonio tetu, poslovoi pripada i primerena naknada za trud od lica iji je posao ili
ako mu je pribavio korist, koja u svemu odgovara njegovim namerama i potrebama;
6) svaki poslovoa bez naloga ima pravo da odnese (skine) stvari kojima je poveao
tuu imovinu a za koje mu se uinjeni izdaci ne naknauju (ius tollendi), pod uslovom
da se mogu odvojiti bez oteenja stvari kojoj su dodate, ali lice u iji se posao bio
umeao moe, ako hoe, zadrati te dodatke ukoliko mu naknadi njihovu sadanju
vrednost, ali najvie do visine vrednosti uinjenih izdataka.
7. Odobrenje
Ako onaj iji je posao naknadno odobri (ratifikacija; ratihabitio) ono to je
izvreno, poslovoa bez naloga smatra se nalogoprimcem, koji je od poetka, ex tunc,
radio po nalogu gospodara posla. Odobrenje, dakle, deluje retroaktivno.
Knjiga esta
JEDNOSTRANA IZJAVA VOLjE
UVOD
Jednostrana izjava volje takoe moe biti izvor vanugovornih obligacija ukoliko
se ispune odreeni zakonski uslovi. Zakon predvia dva takva sluaja: javno obeanje
nagrade i izdavanje vrednosnih papira. Naravno, i ponuda za zakljuenje ugovora spada u
polje jednostrane izjave, ali o njoj je ve bilo rei.
JAVNO OBEANjE NAGRADE
U vezi s pravnom prirodom javnog obeanja nagrade postoje dva
suprotstavljena stava. U sistemu common law javno obeanje nagrade je opta
(generalna) ponuda za zakljuenje ugovora, dakle, ponuda upuena neodreenom
broju lica. U kontinentalnoevropskom sistemu javno obeanje nagrade je jednostran
pravni posao, jer je za nastanak obaveze dovoljna izjava pravno relevantne volje
samo jednog subjekta u tom smislu. Prema naem pravu, javno obeanje nagrade
obavezuje kada je javnim oglasom uinjeno obeanje nagrade onome ko izvri
odreenu radnju, postigne neki uspeh, nae se u odreenoj situaciji, ili, ako je
obeanje uinjeno pod nekim drugim uslovom. Obeavalac nagrade ili bilo kakvog
nagradnog takmienja duan je da odredi rok za takmienje, a ako ga ne odredi,
svako ko eli da uestvuje u takmienju ima pravo da trai da sud odredi
odgovarajui, primereni rok.
Obaveza obeavaoca nastaje kada se ispune sledei uslovi:
1. da je nagrada obeana, npr. odreena svota novca ili odreena stvar
(stan, automobil i sl.);
2. daje obeanje uinjeno javnim oglasom, npr. putem tampe, radija, tele
vizije i sl.;
3. da je obeanje upueno neodreenom broju lica, pri emu to mogu biti
i lica iz odreene grupe, npr. profesije (arhitekti, slikari, lekari, knjiev
nici, muziari i dr.), uzrasta, kupci odreene robe, studenti Pravnog fakul
teta u Beogradu i sl.
4. da je radnja koju treba izvriti u cilju dobijanja nagrade, odnosno na
stanka obligacije, odreena, mogua i doputena, npr. pobednik takmienja u
540
besednitvu na zadatu temu na Pravnom fakultetu u Beogradu, ahista koji pobedi

na takmienju za prvenstvo Srbije;
5. da jedno ili vie lica ispuni uslove koji su predvieni kako bi se dobila
nagrada. Ukoliko nijedno lice ne ispuni uslove javnog obeanja nagrade, nee
nastati obligacioni odnos.
1. Opozivanje obeanja
Obeanje se moe opozvati kako je i uinjeno, kao i linim saoptenjem, ali onaj ko
je izvrio radnju, a nije znao niti je morao znati da je obeanje nagrade opozvano, ima
pravo da zahteva obeanu nagradu, a onaj ko je do opozivanja uinio potrebne izdatke
radi izvrenja radnje odreene u javnom oglasu ima pravo na njihovu naknadu, izuzev ako
obeavalac dokae da suuinjeni uzalud. Obeanje nagrade ne moe se opozvati ako je
oglasom odreen rok za izvrenje radnje, odnosno za obavetavanje o postignutom
rezultatu ili ostvarenju odreene situacije.
2. Ko ima pravo na nagradu
Pravo na nagradu ima onaj ko prvi izvri radnju za koju je nagrada obeana,
npr. ko prvi pronae izgubljenu stvar zbog koje je raspisana nagrada. Mogue je,
naravno, da u uslovima stoji da e nagradu dobiti ko najbolje izvri odreeni
zadatak, npr. da najbolje idejno reenje za Ratno ostrvo, napravi najefikasniji
kompjuterski program za odreenu svrhu i sl. Ukoliko je vie lica izvrilo takvu
radnju istovremeno, svakom pripada jednak deo nagrade, ukoliko pravinost ne
zahteva drukiju podelu.
3. Sluaj konkursa
O dodeljivanju nagrade u sluaju konkursa odluuje organizator konkursa ili jedno ili
vie lica koja on odredi. U svakom sluaju, mora unapred biti odreeno ko odluuje o
rezultatu konkursa. Ukoliko su u uslovima konkursa ili nekim optim propisima koji vae
za odreeni konkurs postavljena pravila po kojima nagrada treba da bude dodeljena,
svaki uesnik u konkursu ima pravo da zahteva ponitenje odluke o dodeljivanju
nagrade ako nagrada nije dodeljena saglasno tim pravilima. Svojinu ili neko drugo pravo
na dodelu nagraenom na konkursu stie organizator konkursa samo ako je to navedeno u
oglasu konkursa.
Knji esa Jednosrana izjava volje
541
4. Prestanak obaveze
Obaveza obeavaoca nagrade prestaje ako mu niko ne saopti, u roku odreenom
u oglasu, da je izvrio radnju, ili postigao uspeh, ili uopte ispunio uslove postavljene
u javnom oglasu, a ako rok nije odreen, istekom jedne godi
ne od oglasa.
5. Odgovornost za materijalne i pravne nedostatke
Onaj ko je obeao nagradu odgovara dobitniku za materijalne i pravne ne
dostatke predmeta nagrade.
IZDAVANjE HARTIJA OD VREDNOSTI

1. Pojam
Izdavanjem hartija od vrednosti (vrednosnih papira) takoe nastaju obligacije, i
to jednostranom izjavom volje. Hartije od vrednosti su isprave kojima se u pisanom
obliku izdavaoci obavezuju da ispune obligaciju upisanu na toj ispravi njenom
zakonitom imaocu. Npr. menice, ekovi, akcije, skladinice, polise osiguranja i sl. U
smislu iznete definicije novanice nisu hartije od vrednosti, ve samo sredstva
plaanja.
Hartija od vrednosti je, u stvari, trostruki pravni pojam. Ona podrazumeva:
ispravu, pravni posao i telesnu stvar.
Hartija od vrednosti je isprava koja sadri obligaciono pravo koje je, pak,
uslovljeno dravinom same isprave. Ni u jednoj drugoj ustanovi pravo i faktika
vlast na stvari nisu tako blisko povezani, jer ostvarivanje obligacije je neposredno
povezano, uslovljeno dravinom isprave (naelo inkorporacije). U skladu s naim
pravom, to znai da sam akt sainjavanja hartije
542
od vrednosti ne stvara obligaciju, ve ona nastaje u trenutku kada izdavalac preda

hartiju njenom korisniku.
Hartija od vrednosti je, po svojoj pravnoj prirodi, jednostran pravni posao, to
znai da je pravni posao perfektan izjavom jedne volje. Predajom hartije od vrednosti,
izdavalac se automatski obavezuje prema korisniku, stvarno pravo aktivira
obligaciono pravo. Hartija od vrednosti je, sa stanovita oblika nastanka, uvek
formalan pravni posao.
Hartija od vrednosti predstavlja stvar, kao objekt graanskih subjektivnih prava,
odnosno objekt stvarnih prava. U tom smislu je mogue da se na hartiji od vrednosti
konstituie pravo svojine, zalono pravo, plodouivanje, dravina i sl. Iako je hartija
od vrednosti telesna stvar, njena vrednost se nalazi u njenoj sadrini, dakle, u
bestelesnom pravu koje ona podrazumeva. Otuda je mogu promet hartijama od
vrednosti na tritu i kao bestelesnim stvarima, npr. takve hartije mogu sluiti i za
razliita plaanja umesto novca. Jedna od osobina hartija od vrednosti, koja se ponekad
posebno izdvaja, jeste i njihova negocijabilnost (prenosivost). Ipak, negocijabilnost
nije bezizuzetno pravilo, jer je mogua i zabrana prenosa, npr. zabrana prenosa
akcija bez javnog upisa.
Otuda se javlja i osnovno razlikovanje prava u vezi s hartijama od vrednosti:
pravo iz hartije i pravo na hartiju.
Pravo iz hartije od vrednosti je neko obligaciono pravo. Obligacija je, dakle,
inkorporisana u hartiju od vrednosti. Naravno, predajom odreenih vrsta hartija od
vrednosti (davanjem), mogue je i konstituisanje odreenih stvarnih prava.
Pravo na hartiju od vrednosti je stvarno pravo (svojina, zaloga i sl.). Meutim,
zbog naela inkorporacije, pravo na hartiju ujedno znai i pravo iz hartije stvarno
pravo u ovom sluaju automatski povlai i obligaciono pravo. Upravo zato je
izdavanje hartija od vrednosti koristan pravni instrument u savremenim uslovima
koji zahtevaju ubrzan i olakan pravni promet. Na taj nain, obligaciona prava se
brzo i jednostavno prenose s dunika na poverioca. U stvari, imamo obrnut sluaj od
redovnog, jer se redovno stvarna prava promeu putem obligacionih, a ovde,
naprotiv, obligaciona prava se putaju u promet putem stvarnih prava.
Knjga esa Jednosrana izjava vonje
543
2. Bitni sastojci
Svaka hartija od vrednosti, po Zakonu, mora da sadri odreene bitne elemente:
a) oznaenje vrste hartije od vrednosti;
b) firmu, odnosno naziv i sedite, odnosno ime i prebivalite izdavao
ca hartije od vrednosti;
v) firmu, odnosno naziv i sedite ili ime lica na koje, odnosno po ijoj na
redbi hartija od vrednosti glasi, ili oznaenje da hartija glasi na donosioca;
g) tano oznaenu obavezu izdavaoca koja proizlazi iz hartije od vrednosti;
d) mesto i datum izdavanja hartije od vrednosti, a za one koje se izdaju u
seriji i njihov serijski broj;
) potpis izdavaoca hartije od vrednosti, odnosno faksimil potpisa izdavaoca
hartija od vrednosti koje se izdaju u seriji.
Ukoliko isprava ne sadri bilo koji od ovih bitnih elemenata, odnosno sastojaka,
ona nee vaiti kao hartija od vrednosti, a hartije od vrednosti izdate u seriji koje ne
sadre bilo koji od bitnih sastojaka, nemaju pravno dejstvo. Zakon, dakle, u prvom
sluaju doputa mogunost da isprava ima umanjeno dejstvo, npr. priznanica o dugu,
dok u drugom sluaju, kada je re o hartijama izdatim u seriji koje ne sadre neki od
bitnih sastojaka, sankcija je tea, jer takve isprave nemaju nikakvo pravno dejstvo.
Za pojedine vrste hartija od vrednosti mogu biti odreeni i drugi bitni sastojci u
skladu s posebnim zakonima (lex specialis).
3. Vrste
Osnovna podela hartija od vrednosti je prema kriterijumu prirode inkorporisanog
prava, zatim prema vidljivosti kauze, kao i prema nainu utvrivanja poverioca.
1) Prema prirodi inkorporisanog prava, hartije od vrednosti mogu biti
obligacione, stvarnopravne ili hartije s pravom uea, odnosno korporacijske
prirode.
Oblacione hartije od vrednosti inkorporiraju odreeno obligaciono pravo,
dakle, pravo poverioca na odreeno ponaanje dunika. Npr. menica, ek,
obveznica, kreditno pismo i sl.
Stvarnopravne hartije od vrednosti sadre odreeno stvarno pravo. Npr.
predaja skladinice podrazumeva prenos svojine ili zalonog prava na robi koja se
nalazi u odreenom skladitu. Slino je i s konosmanom.
544
Hartije s pravom uea (korporacijske hartije od vrednosti) sadre kako

imovinska, tako i statusna prava. Npr. akcije odreenih pravnih lica, npr.
akcionarska drutva inkorporiu pravo na podelu dobiti (dividende), ali i lanska
prava na uee u upravljanju akcionarskim drutvom.
2) Prema vidljivosti kauze, hartije od vrednosti mogu biti kauzalne i
apstraktne.
Ukoliko se iz same hartije od vrednosti vidi kauza osnovnog pravnog posla tako
da je jasno zbog ega je hartija izdata, re je o kauzalnoj hartiji od vrednosti. Npr. ako
je u pitanju konosman, re je o ugovoru o pomorskom prevozu robe, ili ako je u
pitanju skladinica, re je o ugovoru o uskladitenju.
Ukoliko se pak iz hartije od vrednosti ne vidi kauza pravnog posla, re je o apstraktnoj
hartiji od vrednosti. Npr. iz menice se ne vidi povodom kog (osnovnog) pravnog posla je
izdata (to moe biti kupoprodaja, zajam, jemstvo, poklon i sl.).
3) Prema nainu utvrivanja poverioca, hartije od vrednosti mogu biti
na ime, po naredbi i na donosioca.
Hartije od vrednosti na ime (rekta hartije) jesu one za koje je poverilac odreen
poimenino (npr. imenom i prezimenom fizikog lica ili firmom pravnog lica).
Hartija od vrednosti imae svoje pravno dejstvo samo ako lice koje je podnosi
duniku moe da dokae svoju istovetnost (identitet) s licem koje je u hartiji
oznaeno kao poverilac. Npr. podizanje novca sa uloga na tednju moe uiniti samo
lice koje je oznaeno kao vlasnik tedne knjiice, odnosno ovlaeno lice od strane
vlasnika. Slino je i s polisama osiguranja, zatim sa skladinicom, konosmanom i
prenosivim tovarnim listom.
Neke hartije od vrednosti u odreenim situacijama mogu biti na ime, ali ponekad
mogu da budu i hartije po naredbi. To je sluaj s menicom i ekom. Naime, ako za ove
hartije od vrednosti postoji rekta klauzula, u pitanju su hartije od vrednosti na ime, jer
se isplauju neposredno i samo licu ije je ime oznaeno na hartiji, tako da imalac
nije ovlaen da upisuje neko drugo ime u cilju daljeg prenoenja. I vice versa, ako se
na menici ili eku stavi klauzula po naredbi", u pitanju su hartije od vrednosti koje se
mogu prenositi na svako drugo lice koje imalac oznai na poleini hartije.
Hartije od vrednosti na ime prenose se putem cesije, to ima svojih kako
prednosti, tako i mana. Prednost se sastoji u tome to postoji vea pravna
sigurnost, tj. smanjene su mogunosti zloupotreba, nezakonitog pribavljanja, a
izdavalac moe da ogranii njihov promet (npr. zabrani dalji promet). Nedostatak je
to ovakve hartije ne podravaju, veoma potreban, bri pravni promet, jer se
ugovorom o cesiji prvo mora preneti pravo iz hartije (obligaciono pravo), pa tek
potom se vri prenos prava na hartiji (stvarno pravo).
Knjta esa Jednosrana izjava volje
545
Hartije od vrednosti po naredbi su one za koje je poverilac odreen poimenino, ali

on moe, u skladu sa zakonom ili ugovorom, odrediti svog sukcesora, a ovaj pak svog
itd. Dakle, imenom odreeni poverilac ima ovlaenje da moe imenovati (po
naredbi") sledeeg poverioca, a ovaj potonji sledeeg itd. Ad infinitum. Npr. na poleini
menice se odredi sledei poverilac, tj. indosant prenosi svoje pravo na indosatara, a
ukoliko ovaj drugi eli dalje da prenese svoje pravo, onda e on biti indosant a njegov
sukcesor indosatar. Neke hartije od vrednosti po naredbi sadre zakonsku pretpostavku
o pravu na dalji prenos, npr. menica, ek na ime, akcije na ime. Naravno, mogue je da
izdavalac ogranii promet i ovakvih hartija stavljanjem klauzule ne po naredbi" tako da
e u tom sluaju hartija koja je, naelno, po naredbi, postati hartija na ime. S druge
strane, neke hartije od vrednosti ne mogu se dalje prenositi ukoliko se ne unese klauzula
po naredbi", kao to su konosman ili skladinica.
Hartije po naredbi se bre prenose nego hartije na ime, ali je ta prednost donekle
umanjena poveanjem rizika od zloupotreba, odnosno umanjenjem pravne
sigurnosti.
Hartije od vrednosti na donosioca su one za koje poverilac nije odreen, ve
postoji pretpostavka da je poverilac svaki njihov donosilac. Dakle, postoji
pretpostavka da je bilo koji donosilac ujedno i zakoniti imalac hartije. Ovakve hartije
od vrednosti najee sadre klauzulu plativo donosiocu". Npr. akcije, obveznice,
blagajniki zapisi i sl. Tu spadaju i neke vrste ekova (ek na kojem nije naveden
korisnik) koji ex lege spadaju u hartije na donosioca. Hartije od vrednosti na
donosioca prenose se bez ikakvih formalnosti, tradicijom, tj. iz ruke u ruku".
Ovakve hartije od vrednosti u najveoj meri omoguavaju ubrzavanje pravnog
prometa, kao i njegovo pojednostavljivanje jednostavna predaja bez formalnosti,
upisa i sl. Ipak, hartije od vrednosti na donosioca imaju taj nedostatak to je
umanjena pravna sigurnost, jer se izdaju u velikim serijama, a esto se, umesto
originalnog potpisa, koristi i faksimil potpisa.
4. Ostvarivanje prava
Zakoniti imalac hartije ima i pravo iz hartije. Ako je u pitanju hartija od
vrednosti na donosioca, njen zakoniti imalac je njen donosilac. Ukoliko je pak hartija
od vrednosti na ime ili po naredbi, njen zakoniti imalac je lice
546
na koje hartija glasi, odnosno lice na koje je uredno preneta. Savesni pribavilac hartije
od vrednosti na donosioca postaje njen zakoniti imalac i stie pravo na
potraivanje upisano na njoj i kad je hartija od vrednosti izala iz ruku njenog
izdavaoca, odnosno njenog ranijeg imaoca i bez njegove volje. Ispunjenje potraivanja
iz hartije od vrednosti moe da zahteva, uz njeno podnoenje, samo njen zakoniti
imalac, odnosno lice koje on ovlasti.
5. Prenos hartije od vrednosti
Pravo iz hartije od vrednosti na donosioca prenosi se njenom predajom. Kada
je re o hartiji na ime, ona se prenosi cesijom. Posebnim zakonom moe biti
odreeno da se pravo iz hartije od vrednosti na ime moe prenositi i
indosamentom. Prenos prava iz hartije od vrednosti na ime vri se ubeleavanjem na
samoj hartiji firme, odnosno naziva, odnosno imena novog imaoca, potpisivanjem
prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ako se takav registar
vodi kod izdavaoca. Pravo iz hartije od vrednosti po naredbi prenosi se
indosamentom. Poslednji indosatar dokazuje svoje pravo iz hartije od vrednosti
neprekidnim nizom indosamenata, a isto pravilo, mutatis mutandis, vai i za
poslednjeg cesionara.
6. Vrste indosamenta
Indosament moe biti pun, blanko i na donosioca.
Puni indosament sadri izjavu o prenosu i firmu, odnosno naziv ili ime lica na
koje se pravo iz hartije od vrednosti prenosi (indosatar) i potpis prenosioca (indosant),
a moe da sadri i druge podatke (mesto, datum i dr.).
Blanko indosament sadri samo potpis indosanta.
Indosament na donosioca vai kao blanko indosament. U sluaju prenosa na
donosioca, umesto imena indosatara, stavlja se re donosiocu".
Delimini indosament je nitav.
7. Zamena hartije od vrednosti
Imalac oteene hartije od vrednosti koja nije podobna za promet, ima pravo da
zahteva izdavanje nove hartije od vrednosti u istom iznosu. Za to je
Knjga esa Jednosrana izjava volje
547
potrebno da ispuni tri uslova: da vrati oteenu hartiju izdavaocu; da je mogue na

osnovu vraene hartije utvrditi njenu istinitost i tanu sadrinu; da naknadi
izdavaocu trokove izdavanja nove hartije od vrednosti.
8. Amortizacija hartija od vrednosti
Za hartije od vrednosti na ime i po naredbi naelo inkorporacije moglo bi da
dovede do pravnog apsurda. Naime, mogue je da neka od ovih hartija nestane na
protivpravan nain. Ako bi se insistiralo do kraja na naelu inkorporacije, onda bi
lice koje ima pravo iz hartije, ali ne poseduje hartiju, bilo oigledno oteeno. Zbog
toga je mogue da se zahteva sudski ponitaj isprave, odnosno amortizacija hartije od
vrednosti.
Lice koje ima pravni interes ima i mogunost da u vanparninom postupku
zahteva amortizaciju odreene hartije od vrednosti. Sud e pozvati imaoca da u
odreenom roku donese i pokae spornu hartiju. Ukoliko to ne uini, sud e hartiju
od vrednosti oglasiti nepunovanom i ta odluka e predstavljati zamenu nevaee
hartije od vrednosti dok se nova ne izda. Ukoliko se imalac hartije pojavi pred
vanparninim sudom i osporava zahtev podnosioca predloga, vanparnini sud e
stranke uputiti na parnicu da u tom postupku ostvaruju svoja prava.
9. Zastarelost
Obligaciona prava iz hartije od vrednosti zastarevaju po optim pravilima o
zastarelosti potraivanja ukoliko posebnim zakonom nije to drugo predvieno.
10. Pravna priroda nastanka obligacije iz hartije od vrednosti
Problem pravne prirode uspostavljanja obaveze iz hartije od vrednosti
razmatran je u okviru nekoliko teorija: ugovora, kreacije i emisije.
Teorija ugovora je jedno od najstarijih shvatanja. Prema teoriji ugovora, sama
obaveza izdavaoca hartije ne moe nastati pre nego to se zakljui ugovor s njenim
prvim korisnikom. Logika ove teorije polazi od toga da pravna priroda obaveze iz
hartije od vrednosti inicijalno mora biti povezana
548
s nastankom prve obligacije u nizu koji e kasnije slediti, a ta prva obligacija jeste
odnos izmeu izdavaoca i prvog korisnika, dok se ostali obligacioni odnosi
zasnivaju putem automatizma sukcesije. Ipak, ova teorija nailazi na nekoliko
prepreka. Pre svega, ugovorna teorija ipso facto negira postojanje izdavanja
hartija od vrednosti kao posebnog izvora obligacija (jednostranom izjavom
volje), iz ega sledi da je izdavanje ovih hartija deo ugovora kao izvora obligacija.
S druge strane, ukoliko bi hartija od vrednosti na donosioca izala iz dravine
izdavaoca po bilo kom drugom osnovu, osim kao akt izvrenja ugovora, obligacija
ne bi nastala! Konano, ova teorija ne moe da objasni nesumnjivu obavezu koju
ima izdavalac hartije od vrednosti prema svakom podnosiocu hartije (npr.
obveznica na donosioca ili ek), pa ak i onom koji do nje nije doao na osnovu
zakonitog titulusa. Ovi prigovori teoriji ugovora uslovili su odreene korekcije
preko teorije pravnog privida, koja istie da svako savesno tree lice, koje se oslonilo
na formalnu ispravnost hartije, mora biti pravno zatieno. Teorija pravnog
privida, u stvari, nije nita drugo do zatita sigurnosti pravnog prometa posebno
kada su u pitanju trea savesna lica. U tom smislu teorija privida se poklapa s
teorijom poverenja.
Teorija kreacije zasniva se na tome da obaveza izdavaoca hartije, posebno kada
je re o hartijama od vrednosti na donosioca, nastaje samim njenim izdavanjem
(stvaranjem, kreacijom). Izdavanje hartije od vrednosti obavezuje izdavaoca
dunika u trenutku kada je hartija postala perfektan pravni akt (npr. stavljanjem
potpisa na nju), jer je to jednostrana izjava volje. Ukoliko bi, npr. izdavalac hartije na
donosioca ovu izgubio, ili bi mu ak bila ukradena, ali kasnije do nje doe savesni
pribavilac, izdavalac bi bio duan da izvri prestaciju iz hartije od vrednosti takvom
poveriocu. Prema ovoj teoriji, u krajnjoj liniji, obaveza izdavaoca, posebno hartije
na donosioca, postoji uvek, pa i prema nesavesnom licu. Ipak, poto se u
uporednom pravu, kao i u naem pravu, postavlja uslov da imalac doe do hartije na
zakonit nain, ova teorija se ublaava zahtevom da korisnik bude savestan. Konano,
ovoj teoriji se zamera to samom kreacijom hartije od vrednosti ne nastaje nikakva
obligacija, jer ona nastaje tek kada hartija bude predata drugom licu, odnosno doe u
posed drugog lica.
Teorija emisije polazi od injenice da obligacija, sve dok je hartija od vrednosti
u posedu izdavaoca (bez obzira na to to je perfektan pravni akt), ne moe
punovano nastati. Ona nastaje tek u trenutku kada se hartija pusti (emituje) u
promet. Drugim reima, hartija od vrednosti stvara obligaciju
Knjga esa Jednosrana izjava volje

549
tek faktom predaje. Dosledno sprovedena, ova teorija bi znaila da ako je hartija od
vrednosti dola u dravinu treeg bez volje izdavaoca, takva hartija ne stvara
punovanu obligaciju. Ista je posledica ak i kada je tree lice savesno. Ipak, zbog
injenice da moderna prava tite pravnu sigurnost i savesna trea lica, ova teorija biva
ublaena, tako da se ak govori i o neoborivoj pretpostavci da je hartija uredno
emitovana. Na Zakon o obligacionim odnosima u objanjenju prirode obaveze iz
hartije od vrednosti polazi od teorije emisije, ali istu koriguje teorijom savesnosti". U
nauci se istie da ova teorijanijeprihvatljiva,
jer
vei
znaaj
pridajeputanjuupromethartije od vrednosti od njenog izdavanja; izdavanjem hartije
nastaje obaveza, a putanjem u promet realizuje se ispunjenje obaveze, to znai da
teorija emisije ne bi mogla samostalno da postoji bez teorije kreacije.
Ocenjujui navedene teorijske stavove, valja, pre svega, primetiti da ne
treba meati odreena pravna naela s teorijama. Npr. u ovom smislu se ne moe
govoriti o teoriji savesnosti (i potenja), jer je to opteprihvaeno naelo svih
savremenih prava. Primena tog naela dovodi, naravno, i do odreenih
posledica, npr. zatita treih savesnih lica. Dosledno tome, treba izdvojiti tri
osnovna teorijska stava sadrana u tri navedene teorije, tj. teorije ugovora, kreacije
i emisije. Nama se ini da se, apstraktno gledano, s najvie osnova moe braniti
teorija kreacije, uz odreenu korekciju putem naela savesnosti i potenja.
Naime, izdavalac hartije od vrednosti svojim inom volje, koji sadri njegovo
obeanje (odreenom ili neodreenom krugu lica) stvara (kreira) obligaciju. Kada
zakoniti imalac zahteva ispunjenje obaveze sadrane u hartiji od vrednosti, on
tada samo realizuje pravo na zahtev koji pripada svakom poveriocu u
obligacionom odnosu. Praktino, najeklatantniji je sluaj obligacije iz har tija od
vrednosti na donosioca, koje podrazumevaju obavezu ispunjenja ve samim
podnoenjem, po pravilu, ak i bez obzira na poverioev titulus. U takvim
sluajevima naelo savesnosti i potenja javlja se kao korektiv samo u postupku
amortizacije. Obaveza koju podrazumeva hartija od vrednosti nastaje, dakle,
jednostranim obeanjem koje se ini u odreenoj formi
550
i koja je perfektna ve trenutkom kreacije. To je, ujedno, jedino mogue objanjenje

za odgovornost dunika izdavaoca hartije i kada je hartija putena u promet i bez
njegove volje. Nae pravo, u vezi s nastankom obligacije iz hartije od vrednosti,
odreuje da obaveza nastaje u trenutku kada izdavalac hartiju od vrednosti preda
njenom korisniku". To bi znailo da nae pozitivno pravo prihvata teoriju emisije,
jer obligacija nastaje tek u trenutku kada se hartija pusti (emituje) u promet.
Nama se ini da, i pored navedene zakonske odredbe, praktino nije mogue
prihvatiti teoriju emisije koja daje prednost (voljnom) putanju u promet, a ne
izdavanju. Na taj nain, jednostavno, nije mogue objasniti obavezu izdavaoca
hartije na donosioca i u sluaju kada bude podneta od savesnog korisnika koji do
hartije od vrednosti nije doao od lica kome je izdavalac predao tu hartiju. Zato
prof. Konstantinovi u Skici predvia da Izdavanjem obveznice na donosioca
obavezuje se izdavalac da ispuni obavezu upisanu na obveznici svakome ko mu
donese i preda obveznicu. Izdavalac je duan izvriti obavezu upisanu na
obveznici i kad je obveznica izala iz njegove dravine protiv njegove volje".
Legitimacioni papiri i znaci. Hartije od vrednosti treba razlikovati od
legitimacionih papira i legitimacionih znakova. Razlikovanje prima faciae nije
tako lako, jer je sutina razlike pravne prirode. Razli ka se, pre svega, javlja u
njihovoj svrsi, jer namena hartija od vrednosti je ostvarivanje pravnog prometa,
posebno u trgovinskom pravu, dok je namena legitimacionih papira i
legitimacionih znakova, nasuprot tome, lako i brzo oznaenje poverioca
obligacije. Za hartije od vrednosti, zatim, ostvarivanje obligacije je neposredno
povezano, uslovljeno dravinom isprave (naelo inkorporacije), a kada je re o
legitimacionim papirima i legitimacionim znakovima, pravo nije vezano za papir
i, dosledno tome, moe se ostvarivati nezavisno od papira. Reju, za
legitimacione papire i legitimacione znakove zajedniko je to to ne vai naelo
inkorporacije. Ipak postoje i odreene razlike od kojih je najznaajnija ta to se na
legitimacione papire shodno primenjuju pravila o hartijama od vrednosti, a na
legitimacione znake su ova pravila neprimenljiva.
Legitimacioni papiri su pisane isprave koje sadre odreenu obavezu za
njihovog izdavaoca, ali u kojima nije oznaen poverilac, niti se iz njih ili okolnosti
u kojima su izdate moe zakljuiti da je nedoputeno da se mogu
Knji esa Jednosrana izjava vonje
551
ustupiti drugome. Pod ovu definiciju se podvode eleznike karte, pozorine i druge
ulaznice, bonovi i druge sline isprave koje sadre odreenu obavezu za njihovog
izdavaoca i na koje se, mutatis mutandis, primenjuju odredbe o hartijama od vrednosti.
Treba uoiti da je za legitimacione papire bitno da nije naveden poverilac, niti se iz
njih na bilo koji nain moe zakljuiti da se ne mogu prenositi na neko drugo lice.
Dosledno tome, eleznike ili autobuske karte spadaju u legitimacione papire, ali ne
i avionske karte poto je na njima oznaeno ime poverioca korisnika.
Legitimacioni znaci nisu pismene isprave, ve znaci utisnuti u komadu kartona,
metala ili hartije, gde se, po pravilu, nalazi odreeni broj ili broj predatih predmeta, a
koji obino ne sadre neto odreeno o obavezi njihovog izdavaoca i slue samo
zato da se pokau radi legitimisanja poverioca, u vezi sa obavezom prilikom ijeg
nastanka su izdati. Svrha legitmmacionog znaka je da se, iz praktinih razloga, brzo i
efikasno utvrdi istovetnost (identitet) poverioca, odnosno re je o garderobnim ili
slinim znacima iji je cilj da se bez posebnih formalnosti dokae poverilako
svojstvo u obligacionom odnosu.
Kao to je reeno, obligaciono pravo nije vezano za znak, i to u ovom sluaju
izaziva dvostruku posledicu. S jedne strane, poverilac moe da zahteva ispunjenje
obaveze iako je izgubio legitimacioni znak, tj. doputena su ostala dokazna sredstva
kako bi dokazao svoje poverilako svojstvo. S druge strane, ukoliko izdavalac
legitimacionog znaka, postupajui u skladu s naelom savesnosti i potenja, izvri
obligaciju donosiocu znaka, oslobodie se obaveze. Meutim, mzdavalac moe od
donosioca da zahteva i drugi dokaz da je on zaista poverilac, jer za donosioca
legitimacionog znaka ne vai pretpostavka da je on pravi poverilac, odnosno da je
ovlaen da zahteva ispunjenje. U sluaju spora donosilac legitimacionog znaka
duan je da dokazuje poverilako svojstvo. Iz toga proizlazi da u sluaju gubitka
legitimacionog znaka ne vae pravila o amortizaciji, jer poverilac moe da ostvari
svoje pravo uz drugi odgovarajui dokaz.
Ve je reeno da se na legitimacione papire shodno primenjuju pravila o hartijama od
vrednosti, a na legitimacione znake ova pravila su neprimenljiva, jer tu vae posebna
pravila. Na legitimacione znake, naime, primenjuju se sledea dopunska pravila: u
svakom pojedinom sluaju treba se drati zajednike volje (namere) stranaka, tj.
izdavaoca i primaoca legitimacionog znaka, kao i onoga to je u takvim situacijama
uobiajeno u pravnom prometu.
Knjiga sedma
ZAKON I DRUGE PRAVNORELEVANTNE
INjENICE KOJE NEPOSREDNO
PUTEM ZAKONA PREDSTAVLjAJU
IZVORE OBLIGACIJA
UVOD
Kao to je poznato, sve obligacije imaju, grosso modo, osnov u zakonskim propisima.
U stvari, to je posredni osnov svih vrsta obligacija. Ipak, savremene klasifikacije uzimaju
kao kriterijum neposredan pravni osnov, odnosno neposrednu pravnorelevantnu
injenicu, odnosno injenini skup koji ima odreeni zajedniki imenilac koji ga,
odnosno je izdvaja u odnosu na ostale: ugovor, prouzrokovanje tete, sticanje bez
osnova, poslovodstvo bez naloga, jednostrane izjave volje. Meutim, pored ovih izvora,
postoji i jedna grupa raznorodnih injenica (variae causarum figurae), koje nemaju blii
zajedniki imenilac, ve im je jedini imenilac upravo odreena zakonska norma, koja se
pak moe nalaziti u razliitim zakonima. To su, npr. srodstvo, brana ili vanbrana veza,
susedski ili suvlasniki odnos, administrativni akti, kondemnatorne sudske presude i sl.
U stvari, u okvmru ove grupe izvora mogu se nai relevantni odnosi koji proistiu iz
relativnih, ali i apsolutnih prava, pa ak i procesnih prava.
1. Zakonske obligacije izdravanja
Zakonske obligacije izdravanja dolaze u red najznaajnijih izvora zakonskih
obligacija, ali pored zakonskih propisa materijalnopravnog karaktera, koji su pravilo
kada je re o ovoj vrsti izvora, postoji i mogunost da izvesni propisi procesnog
karaktera proizvedu konkretnu obligaciju.
a) Zakonske obligacije koje proizlaze iz porodinopravnih propisa spadaju
meu najznaajnije izvore u okviru ove grupe izvora obligacija. Na te odnose, dakle
kada su u pitanju odnosi suprunika, vanbranih partnera, deteta i roditelja i lanova
porodine zajednice, kao lex generalis primenjuju se propisi koji ureuju obligacione
i stvarnopravne odnose, a naravno odredbe Porodinog zakona su lex specialis.
Porodini zakon sadri itav niz odredaba koje ureuju zakonsku obligaciju
izdravanja. U osnovnim odredbama Zakona predvieno je da je izdravanje pravo i
dunost lanova porodice i da je odricanje od tog prava bez pravnog
556
dejstva. Izdravanje se odreuje prema potrebama poverioca i mogunostima dunika

izdravanja, pri emu se vodi rauna o minimalnom iznosu izdravanja. Potrebe, pak,
poverioca izdravanja zavise od njegovih godina ivota, zdravlja, obrazovanja,
imovine, prihoda i drugih okolnosti od znaaja za odreivanje izdravanja. S drute
strane, mogunosti dunika izdravanja zavise od njegovih prihoda, mogunosti za
zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih linih potreba, obaveze da
izdrava druga lica i drugih okolnosti od znaaja za odreivanje izdravanja.
Minimalni iznos izdravanja je iznos koji kao naknadu za hranjenike, odnosno za lica
na porodinom smetaju, periodino utvruje ministarstvo nadleno za porodinu
zatitu.
Izdravanje se po pravilu odreuje u novcu, ali se moe odrediti i na drugi
nain, i to samo ako se poverilac i dunik izdravanja o tome sporazumeju. to se tie
visine izdravanja, Zakon ovlauje poverioca da moe po svom izboru da zahteva da
ono bude odreeno u fiksnom mesenom novanom iznosu ili u procentu od
redovnih mesenih novanih primanja dunika izdravanja. Ukoliko se visina
izdravanja odreuje u procentu od redovnih mesenih novanih primanja dunika
izdravanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd.), visina
izdravanja, po pravilu, ne moe biti manja od 15 odsto niti vea od 50 odsto od
redovnih mesenih novanih primanja dunika izdravanja umanjenih za poreze i
doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Ako je poverilac izdravanja dete,
visina izdravanja treba da omogui najmanje takav stepen ivotnog standarda za
dete, kakav uiva roditelj koji je dunik izdravanja. Visina izdravanja se moe
izmeniti ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka.
Izdravanje moe da traje odreeno ili neodreeno vreme. Tako, izdravanje
izmeu suprunika posle prestanka braka ne moe da traje due od pet godina, s tim
da se taj rok moe produiti ako opravdani razlozi spreavaju poverioca izdravanja da
radi.
Lice koje je faktiki davalo izdravanje, a nije imalo pravnu obavezu, ima
pravo na regres, odnosno na naknadu od lica koje je po ovom zakonu bilo duno da
daje izdravanje. No ukoliko je vie lica bilo istovremeno obavezno da daje
izdravanje, njihova je obaveza solidarna.
Lica koja su obavezna da se meusobno izdravaju su, pre svega, suprunici.
Suprunik koji nema dovoljno sredstava za izdravanje, a nesposoban
Knjga sedma Zakon i druge iravnorepevanne injenice...
557
je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdravanje od drugog suprunika

srazmerno njegovim mogunostima.
Ukoliko lica nisu u braku, ali imaju zajedniko dete, onda majka deteta koja
nema dovoljno sredstava za izdravanje ima pravo na izdravanje od oca deteta za
vreme od tri meseca pre poroaja i godinu dana posle poroaja.
Roditelji, zatim, imaju pravo i dunost da se staraju o detetu, a staranje
obuhvata: uvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, izdravanje, te
upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. Maloletno dete ima pravo na izdravanje
od roditelja, ali to pravo ima i od drugih krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji,
ako roditelji nisu ivi ili nemaju dovoljno sredstava za izdravanje. Roditelji imaju
dunost da obezbede osnovno kolovanje detetu. Dete je duno da roditeljima pomae u
skladu sa svojim godinama i zrelou, a ako stie zaradu ili ima prihode od imovine,
duno je da delimino podmiruje potrebe svog izdravanja, odnosno izdravanja
roditelja i maloletnog brata, odnosno sestre, a roditelji imaju pravo da glavnicu
imovine deteta upotrebe iskljuivo za njegovo izdravanje, odnosno kada to zahteva
njegov drugi vaan interes, i za sopstveno izdravanje, odnosno izdravanje svog
drugog zajednikog maloletnog deteta. Punoletno dete koje je nesposobno za rad, a
nema dovoljno sredstava za izdravanje, ima pravo na izdravanje od roditelja sve dok
traje takvo stanje. Punoletno dete na redovnom kolovanju ima pravo na
izdravanje od roditelja srazmerno njihovim mogunostima, a najkasnije do
navrene 26. godine ivota, dok u sluaju da roditelji nisu ivi ili nemaju dovoljno
sredstava za izdravanje, takvo punoletno lice duni su da izdravaju krvni srodnici u
pravoj ushodnoj liniji. U porodinim odnosima mora da vlada zlatno pravilo"
reciprociteta, tako da i roditelj koji je nesposoban za rad, a nema dovoljno sredstava
za izdravanje, ima pravo na izdravanje od punoletnog deteta ili drugog krvnog
srodnika u pravoj nishodnoj liniji, odnosno maloletnog deteta koje stie zaradu ili
ima prihode od imovine, srazmerno njegovim mogunostima.
558
Zakonska obligacija izdravanja obuhvata i brau i sestre. Naime, maloletni

brat, odnosno sestra imaju pravo na izdravanje od punoletnog brata ili sestre,
odnosno od maloletnog brata ili sestre koji stiu zaradu ili imaju prihode od imovine,
ako roditelji nisu ivi ili ako nemaju dovoljno sredstava za izdravanje.
Usvojenje, takoe, podrazumeva zakonsku obligaciju izdravanja: na
izdravanje graanskih srodnika primenjuju se zakonske odredbe o izdravanju
deteta, roditelja i drugih krvnih srodnika. Zakon ovde podrazumeva samo potpuno
usvojenje, dok za nepotpuno ne predvia nita, budui da ga je izostavio. U tom
smislu, na nepotpuna usvojanja zakljuena po ranijim propisima treba primeniti te
propise.
Obligacija izdravanja postoji i izmeu odreenih tazbinskih srodnika.
Maloletni pastorak, naime, ima pravo na izdravanje od maehe, odnosno ouha,
kao to i maeha, odnosno ouh koji su nesposobni za rad i nemaju dovoljno
sredstava za izdravanje, imaju pravo na izdravanje od punoletnog pastorka
srazmerno njegovim mogunostima.
U odnosu starateljstva, Zakon obavezuje staratelja da se stara o tieniku, a
staranje obuhvata: staranje o linosti, zastupanje, pribavljanje sredstava za
izdravanje, te upravljanje i raspolaganje imovinom tienika. Staratelj ima i zakonsko
pravo na nagradu.
Zakon odreuje sledei redosled obligacije izdravanja: (1) ostvarenje
izdravanja suprunika vri se prvenstveno od drugog suprunika; (2) krvni srodnici
meusobno ostvaruju izdravanje redosledom pozivanja na zakonsko nasleivanje;
(3) tazbinski srodnici ostvaruju meusobno pravo na izdravanje posle krvnih
srodnika; (4) ukoliko je vie poverilaca izdravanja, pravo deteta ima prvenstvo; (5)
ako je pak vie dunika izdravanja, njihova obligacija nije solidarna, ve podeljena.
Zakonska obligacija izdravanja prestaje ex lege u dva sluaja: kada istekne vreme
trajanja izdravanja ili smru poverioca ili dunika. Ova obligacija moe prestati na
osnovu odluke suda u nekoliko sluajeva: kada poverilac stekne dovoljno sredstava
za izdravanje, osim u sluaju kada je maloletnik; kada dunik izgubi mogunost
da daje izdravanje ili ono za njega postane oigledno nepravino, osim ako je
poverilac maloletnik; izdravanje suprunika prestaje i kada poverilac sklopi novi
brak, odnosno vanbranu zajed
Knjga sedma Zakon i druJe iravnorelevanne injenice...
559
nicu, a suprunik iJe Je pravo na izdravanje Jednom prestalo ne moe ponovo ostvariti to pravo od istog
suprunika.
Inae, pravo na izdravanje ostvaruje se u parninom postupku.
2. Pravo lica koje je poginuli izdravao
Pravo lica koje je poginuli izdravao jeste jedna od zakonskih obligacija predvienih Zakonom.
Lice koje je poginuli izdravao ili redovno pomagao, kao i ono koje je po zakonu imalo pravo da
zahteva izdravanje od poginulog lica, ima pravo na novanu rentu. Iznos rente se odmerava prema
okolnostima sluaja, ali on ne moe biti vii od onoga to bi oteenik dobijao od poginulog da je ostao
u ivotu.
3. Materijalna pravnosnanost kondemnatorne presude
Materijalna pravnosnanost kondemnatorne presude, takoe, moe biti izvor obligacije. Naime,
sudske odluke se zasnivaju na odreenim injenicama, ali mogue je da se sudska odluka donese na
osnovu pogrenih predstava i dokaza o datim injenicama. Razume se, u albenom postupku je mogue
ovo ispraviti, ali posle nastupanja formalne pravnosnanosti, usled nemogunosti da se presuda vie
menja, njena izreka sama po sebi postaje izvor obligacije, a posle iskljuenja mogunosti upotrebe i
vanrednih lekova ta pravna situacija postaje konana, trajna, odnosno definitivna; svi sudovi bivaju
vezani sadrinom takve presude, tj. ne mogu vie da odlue drugaije. Materijalna pravnosnanost deluje
inter, upravo kao i sama obligacija koja je proistekla iz takve odluke. U stvari, zbog specifinog procesnog
dejstva koje je izazvano formalnom i materijalnom pravnosnanou presude, mogue je da sama
izreka takve presude postane izvor obligacije koji nema veze s pravim injeninim stanjem. U tom smislu,
izvor obligacije predstavljaju odgovarajue procene odredbe koje onemoguavaju dalju izmenu izreke
date pravnosnane
560
presude. Razume se, tu je re kako o pravnosnanim sudskim presudama, tako i o arbitranim

odlukama (posebno kada prestane svaka mogunost ukidanja ili ponitaja arbitrane odluke).
4. injenice vezane za apsolutna prava
Postoji, razume se, i mogunost da neke injenice koje su vezane za apsolutna prava utiu na stvaranje
obligacije, npr. odreeni odnosi iz susedskih prava, suvlasnikih odnosa i sl., ali o njima je ve bilo rei u
Stvarnom pravu.
5. Upravni akti
Konano, mogue je da odreeni upravni akti, zasnovani na posebnim zakonima, dovedu do
nastanka obligacije, npr. reenje o porezu, reenje o penziji, reenje o usvojenju, reenje o plaanju
hidromelioracionog sistema i sl.
1869 Poreski propisi, zakoni o penzijskom i invalidskom osiguranju, zakoni o vodama i sl.
1870 U upravnimreenjimatakoesemoejavitiistapravnasituacijakaoupravnosnanoj sudskoj odlu
ci koja se ne zasniva na realnim injenicama.

Knjiga Prva Teorija Obligacija-Lat

Загружено:

Сведения о документе

Оригинальное название

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Knjiga Prva Teorija Obligacija-Lat

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

Knjiga prva

Prof. dr Oliver Ani: Obliciono iravo

Deo prvi NASTANAK

Prof. dr Oliver Ani: Obligaciono pravo

i u drugim zakonima ija je namena ureivanje drugih delova graanskog