lo

g
o

Nikola Rot

OSNOVI

SOCIJALNE
PSIHOLOGIJE

UNIVERZITET U BEOGRADU

Dr NIKOLA ROT

OSNOVI SOCIJALNE
PSIHOLOGIJE

ZAVOD ZA UDBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA BEOGRAD

PREDGOVOR ESETOM 1ZDANJU

Predgovor desetom IZDANJU

Prvo izdanje Osnova socijalne psihologije objavljeno je 1973. godine. esto lzdanje iz
1982. godine dopunjeno je u delu knjige u kome se razmatraju efekti socijalizacije. A
glavne promene u devetom izdanju iz 1994. godine odnosile su se na prikaz motivacije. U
tom izdanju je izostavljeno u ranijim izdanjima prisutno poglavlje o istraivanju i
ispitivanju socijalnih stavova. To je uinjeno ne zbog toga to je smatrano nevanim ili
manje vanim, ve zato to se ta materija posebno i potpunije izuava u okviru obaveznih
vebi. Informacije o istraivanju i ispitivanju socijalnih stavova mogu se dobiti iz knjige
Havelka N., Kuzmanovic B. i Popadi D., Metode i tehnike socijalno-psiholokih istraivanja,
koja je objavljena 1998. godine. Ona predstavlja prirunik za vebe iz socijalne
psihologije.
Ovo, deseto izdanje ne razlikuje se mnogo od devetog. Kao i sva dosadanja izdanja
ine ga etiri dela. U prvom, pod naslovom Uvodni deo (strane od 7. do 70), razmatraju se
opta pitanja socijalne psihologije kao nauke. To su izlaganja o predmetu i problemima
kojima se bavi socijalna psihologija, o razvoju socijalne psihologije, osnovnim metodama i
tehnikama koje se koriste, te o teorijskim pristupima i objanjavanju socijalno-psiholokih
pojava. Taj deo knjige (koji se bavi osnovnim pitanjima koja svaka nauna disciplina
razmatra), zajedno sa ostale tri celine u kojima se izlae problematika socijalizacije (koja
je bitna za prikazivanje socijalnog ponaanja), opravdava naslov knjige Osnovi socijalne
psihologije.
Drugi deo knjige, pod naslovom Socijalizacija: procesi, agensi i izvori (strane od 71. do
181), posveen je razmatranju tri pitanja pojave socijalizacije, a to su: procesi, agensi i
izvori socijalizacije. Kao procesi, prikazani su razliiti putevi sticanja socijalnorelevantnog ponaanja. To su razliite vrste uenja koje se mogu, s obzirom na to da se ima
u vidu socijalni efekat na uenje, nazvati socijalnim uenjem. Detaljno su prikazane
pojedine vrste uenja po modelu vane i este u procesu socijalizacije. Razlikuju se agensi
od izvora socijalizacije. Pod agensima se podrazumevaju osobe i institucije putem kojih se
prenosi konkretan sadraj socijalizacije, a pod izvorima inioci od kojih taj sadraj zavisi.
Treba napomenuti da se manje govori o izvorima nego o agensima socijalizacije. Kao
izvori, navode se kulture, drutveni. sistemi i drutvene strukture u kojima pojedinci ive.
Nedovoljno se prikazuju faktori koji se pojavljuju i razvi-

NIKOLA ROT

jaju u toku filogenetskog razvoja ljudske vrste (u toku antropogeneze), a utiu na mnoge
sadraje socijalizacije, pre svega one koji se za ljude pokazuju univerzalnim.
U treem delu knjige, iji je naslov Efekti socijalizacije (strane od 183. do 311),
saoptava se vie o genetskim osnovama sadraja socijalizacije, naroito u poglavlju sa
podnaslovom Socijalizacija i motivacija. Posle izlaganja o dejstvu socijalnih inilaca na
pojedine kognitivne funkcije i na emocionalno ponaanje, iscrpno se prikazuje povezanost
socijalizacije i motivacije. Kao dve kategorije motiva, obe vane za socijalno ponaanje,
razlikuju se motivi socijalnog ponaanja i socijalni motivi. Prvima se oznaavaju brojni
motivi koji utiu na socijalno ponaanje samim tim to se realizuju u socijalnim uslovima.
Od njih se razlikuju socijalni motivi, tj. oni za iju je rea lizaciju potrebna interakcija sa
drugim osobama, a koji predstavljaju vaan pokreta socijalnog ponaanja i imaju, vie ili
manje, genetske komponente kao osnovu. Takvi motivi su ne samo gregarni afilijativni,
motiv za afektivnom vezanou, motiv borbenosti, ve i svi ostali motivi u knjizi prikazani
i oznaeni kao socijalni. Zato svi oni i predstavljaju izvore socijalizacije.
Motive ljudske aktivnosti i to takoe socijalne motive predstavljaju i u etvrtom
delu knjige, koji nosi naslov Socijalni stavovi (strane od 313. do 461), prikazane vane
dinamike dispozicije koje se nazivaju stavovima, vrednostima i ideologijama. To su u toku
ivota usvojene vane pokretake snage. Nisu vie nepromenljive po sadraju i trajne
dinamike snage. Naprotiv, esto su po cilju izmenljive i ograniene po trajanju. Ali su
vani i stalni pokretai irokog opsega i raznih vidova ponaanja, naroito socijalnog.
Doprinose povezivanju sa nekim osobama i grupama, ali i sukobima sa drugima. Zbog
znaaja koji imaju za socijalno ponaanje i odnose meu ljudima, izlaganju o ovim
kontinuirano aktualizovanim dinamikim dispozicijama poklonjen je relativno veliki
prostor u knjizi. Iako promenljive i izmenljive dinamike snage po svom sadraju,
neosporne su njihove genetske osnove. U toku antropogeneze dolazi do izuzetnog razvitka
kognitivne i, posebno, simbolike sposobnosti budue ljudske vrste. Naroita razvijena i
izgraena verbalna simbolika sposobnost dovodi do pojave govora i jezika, koje meu
svim vrstama ivih bia poseduje jedino ljudska vrsta. Angaovanjem navedenih za ljude
distinktivnih karakteristika razvijenosti kognitivnih funkcija, simbolike kompetentnosti i
sposobnosti govora one postaju pokretake snage bitne ne samo za odranje nego i za
izuzetan razvoj, stvaralatvo i mo ljudske vrste Dovode do pojave i drugih za ljude
specifinih svojstava, koja nisu samo pozitivna. Stavovi, vrednosti i ieologije i drugi
oblici uverenja i verovanja izraz su novih i samo za ljude karakteristinih pokretakih
snaga aktivnosti traenja objanjenja, uzroka, razloga i smisla svih stvari i zbivanja koja
ovek uoava. Javlja se nova, samo ljudima svojstvena, snana kategorija pokretakih
snaga, ija je sutina traenje objanjenja i smisla svega to ovek vidi i mis li da postoji.
Kada ovek nema za ovo proverene, a esto ni proverljive podatke, ljudska potreba za
traenjem objanjenja zadovoljava se verovanjima i uveravanjima, koja su esto u neskladu
sa realnou i racionalnou. Ali uvek su veoma vani i snani motivi,

________________________________________________________________________PREDGOVOR
________________________________________________________________________

DESETOM

IZDANJU

iako mnogi stavovi, ranoge vrednosii i ideologije, ili bar njihov deo, predstavljaju ne samo
neproverene i nesigurne tvrdnje nego i predrasude, neracionalna verovanja i interesima i
eljama izazvana uverenja.
U ovoj knjizi, u kojoj se uglavnom izlau problemi socijalizacije, prikazuje se samo
deo problematike kojom se bavi socijana psihologija. Ne razmatraju se sistematski vane
oblasti ove discipline, pre svega problemi socijalne percepcije i kognicije i iroka oblast
socijalne interakcije. Ne izlae se iscrpnije ni uloga socijalno-psiholokih procesa u
obavljanju mnogih delatnosti. Delimino se govori o socijalnoj kogniciji i nekim pitanjima
drutveno-politike aktivnosti ljudi. Meutim, neka vana pitanja socijalnog ponaanja
ljudi, kojima se ova knjiga namerno ne bavi, obrauju se organizovano tokom studija
socijalne psihologije. O njima je objavljeno vie knjiga i publikacija. Neke od njih, iji se
delovi koriste u nastavi socijalne psihologije, jesu:
Havelka, N.: Socijalna percepcija, drugo izdanje, Zavod za udbenike, 2001.
Rot, N.: Psihologija grupa, etvrto izdanje, Zavod za udbenike, 1999.
Rot, N.: Znakovi iznaenja. Verbalna i neverbalna komunikacija, Nolit, 1982.
Havelka, N.: Psihologija interpersonalnih odnosa u obrazovanju, Uiteljski fakultet u
Beogradu, 1996.
Havelka, N.: Uenik i nastavnik u obrazovnom procesu, Zavod za udbenike, 2000.
Kuzmanovi, B., Popadi, D. i Havelka, N.: Promene vrednosti i vrednosnih orijentacija
mladih, Psiholoka istraivanja br. 7,1995.
Golubovi, Z., Kuzmanovi, B. i Vasovi, M.: Drutveni karakter i drutvene promene u
svetlu nacionalnih sukoba, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, 1995.
O problemima kojima se bavi socijalna psihologija napisane su i druge publikacije i
radovi, strani i nai, objavljeni ranije i u novije vreme. Tokom poslednjih desetak godina
kod nas je objavljen vei broj radova u kojima se prikazuju i analiziraju mnoga za nau
drutvenu situaciju vana socijalno-psiholoka pitanja. Ti radovi se bave, izmeu ostalog,
pitanjima meuljudskih odnosa u procesu obrazovanja, ciljevima i promenama ciljeva
obrazovanja i vaspitanja, vrednosnim orijentacijama adolescenata i njihovim promenama,
javnim mnjenjem i faktorima koji na njega utiu, autoritarnou i oblicima nacionalne
svesti, socijalnim konfliktima i njihovim reavanjem. Autori tih radova su N. Havelka, B.
Kuzmanovi,
Panti, M. Vasovi i mnogi drugi istraivai u domenu socijalne psihologije.

U Beogradu, jula 2002.

Nikola Rot

PREDMET I PROBLEMI
SOCIJALNE PSIHOLOGIJE

PREDMET SOCIJALNE PSIHOLOGIJE

Socijalna psihologija postaje samostalna empirijska nauna disciplina tek u XX
veku. Psihologija, koja sredinom XIX veka postaje empirijski zasnovana nauna
disciplina, a pre toga vekovima poiva prvenstveno na slobodnom razmatranju psihikih
pojava, dugo vremena i poto se formirala kao empirijska nauka, psihiki ivot ljudi
posmatra i prouava kao ivot izolovanih pojedinaca. Ona ne obraa posebnu panju na to
da je ovek u stalnom odnosu sa drugim Ljudima, da se u drutvenim uslovima razvija i
formira i da se celokupno njegovo delovanje ostvaruje u drutvenoj situaciji. Uoeno je,
dodue, odavno da drutveni inioci utiu na miljenje, oseanje i osobine ljudi, kao i to da
psihike osobine Ijudi imaju uticaj na drutvene pojave. Ali to u novoformiranoj
empirijskoj psihologiji dugo vremena nije posebno izuavano. Formirane su bile i mnoge
posebne grane psihologije a socijalna psihologija kao posebna psiholoka disciplina nije
postojala, iako je psihiki ivot oveka odreen socijalnim uslovima a ljudsko ponaanje
znatnim delom drutveno ponaanje.
Sistematsko empirijsko izuavanje ponaanja ljudi u drutvenim uslovima poinje
tek 20-tih godina XX veka. Tada se formira socijalna psihologija kao posebna empirijska
psiholoka disciplina. Njen predmet je, najoptije reeno, prouavanje, drutvenog
ponaanja ljudi. Ali izrazom drutveno ponaanje predmet socijalne psihologije nije
dovoljno jasno odreen. esto se navodi da drutveno ponaanje prouavaju razne od
drutvenih nauka. U nastojanju da se jasnije odredi predmet izuavanja socijalne
psihologije istie se da taj predmet ini ponaanje pojedinaca u drutvu, u drutvenom
kontekstu ili u drutvenoj situaciji. Kad se ovako odreuje predmet socijalne psihologije,
naglasak se postavlja na pojam ,,pojedinac. eli se istai da se socijalna psihologija uvek
interesuje za individue, pojedince, njihove doivljaje i postupke, a ne za drutvo i
drutvene institucije u celini niti za rezultate zajednikog drutvenog ivota. Za ovo se
interesuju druge drutvene nauke. Ali i odreenje da socijalna psihologija izuava
ponaanje pojedinca u drutvu ostaje jo dosta opte i nedovoljno jasno odreenje. Ostaje
takvim zbog toga to su pojmovi ,,ponaanje i ,,drutvo ili drutvena situacija
nedovoljno precizirani.
Pokuavajui da se blie odredi i otrije ogranii pojam socijalne psihologije vrlo
esto se suava njen predmet i oblast interesovanja istraivanja. Naroito je ta-

PREDMET I PROBLEMI SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

ko u shvatanjima laika, nestrunjaka, jer mnogi od njih esto smatraju da je glavni predmet
interesovanja socijalne psihologije ponaanje ljudi u masi. Prema ovome shvatanju,
socijalna psihologija bi, pre svega, prouavala ponaanje koje odstupa od uobiajenog
(normalnog) i od ponaanja koje je u skladu sa postojeim drutvenim normama
(normativnog), a koje je pod snanim uticajem emocija i javlja se u masovnim situacijama.
Tako bi, na primer, bilo ponaanje ljudi u panici u kojoj, savladani strahom, pokuavaju da
se spasu ne obazirui se na druge, ili u masovnom revoltu kada, poneseni besom, rue i
unitavaju ne vodei rauna o smislu i celishodnosti takvih postupaka. Drugi smatraju da je
glavno pitanje kojima se socijalna psihologija bavi prouavanje agresivnog ponaanja
Ijudi; osobina ljudi i psiholokih inilaca koji doprinose formiranju sukoba izmeu
pojedinaca i izmeu grupa, sporova i borbi meu etnikim grupama i narodima, javljanju
rasne i verske netrpeljivosti i uopte nasilja, sukoba i ratova meu ljudima. Trei istiu kao
glavnu oblast interesovanja socijalne psihologije prouavanje miljenja i uverenja ljudi o
raznim drutveno vanim pitanjima, njihovih stavova prema nacionalnom pitanju i
nacionalizmu, prema religiji i crkvi, drutvenom sistemu i ureenju, sistemu obrazovanja i
vaspitanja i mnogim drugim za drutveni ivot vanim pitanjima; drugim reima, da je
glavni problem kojim se socijalna psihologija bavi prouavanje formiranja i menjanja
stavova i javnog mnjenja.
Sve su to zaista problemi kojima se socijalna psihologija bavi. Ali to je samo deo
pojava i pitanja iz iroke oblasti ponaanja pojedinaca u socijalnim situacijama koje
socijalna psihologija izuava ili treba da izuava. Koje sve pojave i koja pitanja ulaze u
oblast izuavanja socijalne psihologije postae jasnije ako objasnimo ta sve predstavlja
socijalnu situaciju i ako ukaemo na to kakav moe biti odnos izmeu pojedinca i socijalne
situacije. Pojam socijalne situacije obuhvata druge osobe, grupe ljudi, ustanove i
organizacije koje postoje u drutvu, proizvode drutvenog ivota i rada ljudi kako
materijalne (kao to su: naselja, putevi, fabrike i sve to su ljudi stvorili) tako i
nematerijalne (kao to su: jezik, umetnost, drutve na shvatanja i norme i kultura uopte).
Izmeu pojedinaca i tako iroko odreenog pojma socijalne situacije mogua su u naelu
tri odnosa:
neposredne interakcije kako izmeu pojedinaca tako i izmeu grupa;
2. uticaj socijalnih situacija razliite vrste na ponaanje ljudi i njihove psihike
funkcije i osobine i
3. uticaj psihikih karakteristika ljudi na socijalne situacije i drutvena zbivanja. U
okviru svakog od ova tri odnosa izmeu pojedinaca i socijalne situacije postoje
mnogobrojne pojave koje mogu biti predmet izuavanja, te se mogu razlikovati tri
velike grupe problema kojima se bavi socijalna psihologija.

P ROBLEMI IZUAVANJA
ta prouava socijalna psihologija postae nam jasnije kad iznesemo pregled
glavnih problema za koje se ona interesuje. Zadravajui se na iznoenju problema koji su,
pre svega, od teorijskog interesa, ali ne navodei samo one pojave

NIKOLA ROT

koje su do danas izuavane nego i sve one koje po svojoj prirodi pripadaju oblasti socijalne
psihologije, mi moemo razlikovati tri velike grupe problema. U okviru svake od ovih
grupa problema postoje skupine pitanja za koje se socijalna psihologija interesuje ve
danas ili e se njima baviti u budunosti.
Prvu veliku grupu problema ini prouavanje razliitih vidova neposredne
interakcije ljudi. Postoji veliki broj razliitih vrsta interakcija meu Ijudima.
Interpersonalnu interakciju imamo i kad se sastanu dve osobe i uzajamno se ocenjuju ili
kada postoji meu njima odreeni emocionalni odnos. Meusobnu interakciju imamo i kad
nastavnik izlae nastavno gradivo uenicima na asu. U takvoj situaciji ne samo da uenici
sluaju i ocenjuju nastavnikovo izlaganje nego i nastavnik reaguje na ponaanje uenika.
Imamo interakciju i kad pojedinci koji se nalaze na nekom sastanku reavaju o odreenim
pitanjima dnevnog reda. Mnogi problemi kojima se bavi socijalna psihologija predstavljaju
pojave u kojima neposredni uzajamni odnos ljudi i neposredni uzajamni uticaj jedne osobe
na drugu imaju veliki udeo. Neki autori i odreuju socijalnu psihologiju kao prouavanje
socijalne interakcije Ijudi. Iako nije jedina oblast problema kojima se socijalna psihologija
bavi, problematika socijalne interakcije je iroka oblast problema socijalne psihologije u
okviru koje moemo razlikovati vei broj uih skupina ili podgrupa problema. Takve
skupine problema u okviru izuavanja neposredne socijalne interakcije, meu ostalim, jesu:
1. Prouavanje komuniciranja meu ljudima, odnosa meu njima koji se ostvaruje
korienjem znakova. Za oveka je specifina verbalna komunikacja, ali vano
sredstvo saoptavanja informacija ostaje i neverbalna komunikacija.
2. Izuavanje opaanja i ocenjivanja drugih osoba i njihovih osobina; ocenjivanje
emocionalnih stanja ljudi sa kojima dolazimo u dodir i njihovih relativno trajnih
osobina ili crta linosti motiva i namera, kao i zakonitosti na kojima poiva
formiranje impresija o drugim osobama, te prouavanje tanosti naih ocena o
drugim osobama i uslova od kojih zavisi tanost ili netanost naih ocena.
3. Prouavanje javljanja naklonosti i nenaklonosti meu osobama, prouavanje tzv.
interpersonalne privlanosti. U okviru ove relativno nove oblasti izuavanja
razmatraju se inioci koji dovode do javljanja naklonosti ili nenaklonosti.
4. Prouavanje ponaanja Ijudi u struktuiranoj grupi: formiranja grupe, nastajanja
grupnih normi, grupne strukture i pitanja voa u grupi i rukovoenja, dinamike
grupe ili menjanja ponaanja lanova grupe i mnogih drugih pitanja u vezi sa
ponaanjem pojedinaca u grupi; kao i prouavanje ponaanja ljudi u
nestruktuiranoj grupi, u masi i u izuzetnim situacijama, kao to su, na primer,
panika ili agresivno masovno ponaanje.
U ovu grupu problema ulazi i deo problematike socijalnih stavova, problematike
formiranja i menjanja stavova putem interakcije. Stavovi se meutim, izuavaju
prvenstveno u okviru pojave socijalizacije budui da su oni rezultat i efekat procesa
socijalizacije i delovanja posrednika ili agensa socijalizacije.
Drugu veliku grupu problema predstavlja prouavanje delovanja razliitih socijalnih
faktora na opaanje, miljenje, motivaciju i celokupnu linost. Takvi

10

PREDMET I PROBLEMI SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

socijalni faktori koji utiu na psihike funkcije i ponaanje pojedinaca mogu biti razliiti.
O njima govorimo kao o agensima, i izvorima socijalizacije. Njihovim delovanjem na
pojedinca nastaju odreene promene u ponaanju i u osobinama pojedinaca o kojim
promenama govorimo kao o efektima socijalizacije. Celu ovu veliku grupu problema
socijalne psihologije nazivamo problemima socijalizacije. U okviru nje moemo
razlikovati vie podgrupa problema. Meu ostalim, sledee:
1. Prouavanje procesa socijalnog uenja putem kojih se ostvaruje socijalizacija, tj.
putem kojih dete i odrastao ovek prihvataju odreene oblike socijalnog ponaanja
i formiraju se kao linosti.
2. Prouavanje delovanja pojedinih izmeu drutvenih inilaca na promene u
ponaanju pojedinaca. Takvi drutveni inioci mogu biti porodica, vrnjaci, kola i
mnogi drugi faktori koje nazivamo agensima socijalizacije. A moe to biti i kultura
u celini, kao i drutvena zajednica sa svojom socijalnom stretifikacijom i
drutveno-politikim sistemom, a o kojima moemo govoriti kao o izvoru
socijalizacije.
3. Prouavanje posledica delovanja socijalnih faktora na psihike funkcije oveka i
na njegovu linost u celini, te posebno dve oblasti efekata socijalizacije.
4. Prouavanje socijalne motivacije ljudi, tj. izvora i prirode motiva koji pokreu na
socijalno ponaanje i koji se javljaju u procesu socijalne interakcije ljudi, a koji su
takoe prvenstveno rezultat socijalizacije.
5. Prouavanje formiranja, menjanja i delovanja socijalnih stavova i vrednosti
vanih, determinanti socijalnog ponaanja ljudi.
I u okviru ovih podgrupa pitanja postoje skupine problema kojima se pojedini
strunjaci posebno bave. Jedna takva danas razvijena oblast prouavanja jeste prouavanje
uticaja jezika i jezike zajednice kojoj pojedinac pripada na njegovo opaanje, miljenje i
oseanje. Druga jedna znaajna i veoma razvijena oblast ispitivanja jeste prouavanje
uloge kulture u razvitku psihikih funkcija i celokupne linosti pojedinaca lanova
odreene kulture.
Treu grupu problema, za sada najmanje sistematski prouavanih, ine pitanja o
ulozi pojedinih psihikih funkcija i posebno linosti i njenih osobina na drutvene pojave i
drutveno zbivanje. Od individualnih osobina pojedinaca zavisie u izvesnoj meri njegovo
opaanje i ocenjivanje drugih osoba. Od linih karakteristika zavisi donekle i formiranje
odreenih socijalnih stavova, kao i predrasuda, prema nacionalnim, verskim ili rasnim
grupama. Individualne osobine pojedinaca doi e do izraaja i pri ponaanju u izuzetnim
masovnim situacijama. Ali, psiholoke karakteristike ljudi imaju uticaj i na politiki ivot,
na meunarodne i ekonomske odnose i socijalnu patologiju. U okviru ove, za sada
relativno malo istraivane grupe problema, poinju se formirati pojedine oblasti
istraivanja koje se postepeno osamostaljuju. Meu ostalim, takve su oblasti: prouavanje
politikog ponaanja, tj. ispitivanja o tom u kojoj meri karakteristike linosti utiu na
opredeljivanje i zalaganje za odreene oblike politikog ureenja; prouavanje

NIKOLA ROT

uloge psiholokih faktora u odnosima meu narodima i dravama; psihologija

meunarodnog ponaanja; prouavanje uloge psiholokih inilaca u ekonomskom ivotu; u
javljanju delinkventnog i devijantnog ponaanja.
Pitanjima iz ove grupe problema bave se delimino i sve grane primenjene socijalne
psihologije. Sve one, meu ostalim, prouavaju kako psihike karakteristike ljudi utiu na
aktivnost i rezultate aktivnosti u razliitim oblastima ljudske delatnosti: u industriji,
kolskom radu, u vojsci, u administraciji. Razvijaju se i postepeno obrazuju i posebne
grane primenjene psihologije. Treba istai da tzv. primenjena socijalna psihologija nije
naprosto korienje rezultata istraivanja o osnovnim psiholokim i socijalno-psiholokim
problemima, a radi to uspenijeg obavljanja pojedinih ljudskih delatnosti. Takvo prosto
prenoenje saznanja bilo bi nemoguno i neispravno jer se ponaanje ljudi menja u
zavisnosti od uslova u kojima se odvija i u svakoj oblasti delatnosti dobija svoje
osobenosti. Zato pojedine grane primenjene socijalne psihologije postaju samostalne
oblasti socijalno-psiholokog istraivanja. Neke su od ovih oblasti danas u procesu brzog
razvitka. Pre svega, to je industrijska socijalna psihologija koja prouava socijalnopsiholoke pojave u uslovima industrijskog rada. Ona se danas pretvara u veliku i vanu
oblast psihologije koja naglaava i uzima u obzir znaaj injenice da u industrijskom radu
ljudi ne deluju samo u izolovanim malim grupama (koje su gotovo iskljuivo prouavane
ranije) nego u preduzeu, koje predstavlja povezani sistem grupa: organizaciju.
Treba spomenuti da postoji veoma velik broj pokuaja klasifikovanja problematike
kojom se bavi socijalna psihologija. U razliitim pregledima i udbenicima socijalne
psihologije nailazimo na razliite pokuaje razvrstavanja socija lno-psiholokih problema.
U udbenicima je esto kao merilo razvrstavanja prihvaen princip da se kao odvojena
poglavlja prikau one grupe problema o kojima postoji najvie istraivanja i rezultata
istraivanja, pa se esto kao tri velika poglavlja u udbenicima socijalne psihologije mogu
nai poglavlja o socijalizaciji, stavovima i grupnim procesima.
Navedene tri velike grupe problema nisu meu sobom strogo odvojeni problemi, niti
su iznetim pregledima iscrpene sve grupe iz skupina problema kojima se socijalna
psihologija bavi. Nije mogue strogo odvojiti psiholoke probleme i rei da pripadaju
iskljuivo jednoj ili drugoj grupi problema. Izuavajui pojedina pitanja iz ma koje od
spomenutih grupa problema, redovno je neophodno voditi rauna o zakonitostima ije je
prouavanje oznaeno kao osnovno pitanje neke druge grupe problema. Prouavajui, na
primer, opaanje osoba a to smo svrstali meu probleme socijalne interakcije Ijudi mi
moramo voditi rauna i o iniocima koji su doveli do toga da se druge osobe opaaju na
odreeni nain, dakle o problemu socijalizacije, o osnovnoj temi jedne druge velike grupe
socijalno-psiholokih pitanja. Socijalna psihologija je u stalnom i brzom razvitku i
neprestano se razvijaju nove oblasti istraivanja koje i nisu spomenute u ovom pregledu.
Ve vie godina razvija se, npr., prouavanje socijalnog ponaanja ivotinja; poslednjih
godina kao posebna oblast poinje se formirati genetika socijalna psihologija koja ima za
cilj da utvrdi eventualne uroene osnove socijalnog ponaanja Ijudi.

12

PREDMET 1 PROBLEMl SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

DEFINICIJE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE

Izneti pregled pitanja kojima se bavi socijalna psihologija pomoi e nam da saeto
odredimo predmet socijalne psihologije, da je definiemo. Definisanje predmeta socijalne
psihologije dosta je teko zbog toga to nema pune saglasnosti o tome ta sve socijalna
psihologija treba da prouava i zbog toga to ima vie drutvenih naunih disciplina koje
se interesuju za iste pojave, mada sa drugim ciljem, kao i socijalna psihologija.
Polazei od navedene podele problema kojima se socijalna psihologija bavi, mogli
bismo dati njenu opisnu definiciju i oznaiti je kao naunu disciplinu koja prouava uticaj
socijalnih inilaca na ponaanje pojedinaca, njihovo ponaanje kad su u neposrednoj
interakciji, kao i ulogu psiholokih karakteristika ljudi u drutvenom zbivanju.
Odreujui, meutim, predmet neke discipline, mi nastojimo da iznesemo opte i
zajednike karakteristike problema kojim se odreena nauna disciplina bavi i da te
karakteristike istaknemo u definicijama naune discipline.
Veoma esto se socijalna psihologija, u skladu sa shvatanjem da ona treba da
izuava socijalnu interakciju ljudi, odreuje kao nauni studij o tome kako ljudi utiu
jedan na drugoga. Polazei od tog shvatanja neki autori definiu socijalnu psihologiju kao
granu psiholoke nauke koja se bavi prouavanjem ponaanja pojedinaca u
multiindividualnim (gde postoji meudejstvo veeg broja pojedinaca) i kolektivnim
situacijama (Floyd Allport) ili kao izuavanje psihike aktivnosti ljudi u kolektivu i masi, a
koje se javljaju na osnovu meudejstva linosti (sovjetski psiholog Baranov).
Ovakve definicije su preuske; ne obuhvataju, bar eksplicitno, svu problematiku
kojom se socijalna psihologija stvarno bavi i ne vidi se da su njen predmet jo dve velike
grupe problema problemi socijalizacije i problemi delovanja psiholokih inilaca na
drutvene pojave. Zbog toga bolje odgovaraju definicije koje ire odreuju predmet
socijalne psihologije i postavljaju joj kao zadatak: prouavanje socijalne prirode oveka
(Asch, 1952), ili prouavanje ponaanja pojedinaca u drutvu (Krech i Crutshfield, 1962),
ili prouavanje pojedinaca u drutvenom kontekstu (Sekord Backman, 1964). Meutim,
nedostatak ovih definicija je njihova nedovoljna odreenost.
Kao definicije koje najbolje odgovaraju mogu se prihvatiti one koje objedinjuju
ukazivanje na stvarno iroku problematiku socijalne psihologije i relativno jasno
odreivanje pojava koje ona treba da izuava. Takve, meu ostalim, izgledaju definicije G.
Olporta (Allport) i erifa (Sherif). Olport (1968) veli da je predmet socijalne psihologije
prouavanje socijalne prirode pojedinaca sa glavnim ciljem da se razume i objasni kako na
misao, oseanja i ponaanje pojedinaca utie aktuelno, zamiljeno ili implicitno prisustvo
drugih ljudi. Time to navodi ne samo aktuelno prisustvo drugih ljudi nego i implicitno i
zamiljeno njihovo prisustvo ova definicija ne ograniava predmet socijalne psihologije na
izuavanje aktuelne interakcije meu ljudima. Ona ukljuuje i prouavanje delovanja
drugih

13

NIKOl.A ROT

osoba, drutva, drutvenih institucija i drutvenih proizvoda koji su rezultat ranijih

interakcija. Navodei da prouava i uticaj zamiljenog prisustva drugih ljudi na ponaanje
pojedinaca, u ovoj definiciji se vodi rauna o tome da na nae psihike funkcije i na
konkretno ponaanje utie i zamisao o buduem kontaktu sa ljudima. Nae pamenje, npr.,
zavisi od toga pred kim oekujemo da emo saoptiti ono to nastojimo upamtiti.
Jo potpunije odreuje predmet socijalne psihologije erifova definicija. Prema
erifu (Sherif, 1956) predmet socijalne psihologije je nauni studij neposrednog iskustva i
ponaanja ljudi u odnosu na socijalnu situaciju. Ova nam definicija izgleda najpogodnijom
iz nekoliko razloga:
1. Ukazuje izriito na to da je, prouavajui socijalno-psiholoka pitanja, neophodno
prouavati ne samo postupke ljudi nego i ono to doivljavaju.
2. Ne ograniava se na prouavanje neposredne interakcije ljudi nego zahteva
prouavanje ponaanja i iskustva u odnosu na socijalnu situaciju. A pojam
socijalne situacije, ili socijalne drai veoma se iroko odreuje. erif navodi da
socijalnu dra mogu predstavljati pojedinci, grupe ljudi, proizvodi materijalne
kulture (kao to su tehnologija i sva sredstva kojima se ljudi slue) i proizvodi
nematerijalne kulture (kao to su shvatanja i vrednosti koja vae u nekom drutvu
ili jezik neke zajednice).
3. Najzad, vana prednost ove definicije je ta to se formulacijom ,,u odnosu na
socijalnu situaciju dozvoljava tumaenje da je predmet socijalne psihologije,
pored prouavanja interakcije ljudi, i prouavanje uticaja socijalnih faktora na
ponaanje pojedinca, kao i prouavanje uticaja ljudi i njihovih psihikih
karakteristika na drutvene pojave i drutvena zbivanja. Ako u erifov pojam
socijalne drai ukljuimo i razvijenost proizvodnih snaga i na njima izgraene
proizvodne odnose, onda u erifovom odreenju imamo i dovoljno iroku i
dovoljno odreenu definiciju socijalne psihologije.
Navodei karakteristike socijalne psihologije kao nauke, istaknuto je da je ona
psiholoka disciplina i da ona, za razliku od nekih drugih disciplina koje kao svoj predmet
odreuju takoe ponaanje oveka, izuava ponaanje oveka s obzirom na psihiki ivot.
To nam izgleda da bi to trebalo jasno naglasiti i u definicijama socijalne psihologije. Mogli
bismo je, polazei od erifovog odreenja, definisati kao nauno prouavanje psihikih
pojava i njihovih manifestacija u vezi sa socijalnom situacijom. Ako doivljaje i postupke u
vezi sa socijalnom situacijom oznaimo kao socijalno ponaanje, mogli bismo rei da je
socijalna psihologija nauna disciplina koja prouava socijalno ponaanje. Takvim
odreenjem se istiu dva momenta bitna za socijalnu psihologiju kao nauku:
1. Da ona prouava, kao svaka psiholoka disciplina, psiholoke pojave
(intelektualne, emocionalne, konativne procese i osobine oveka) i njihovo
manifestovanje u postupcima i proizvodima ljudi i
2. Da ih prouava uvek u vezi sa socijalnim drutvenim pojavama, a to znai: ili u
neposrednoj socijalnoj interakciji osoba, ili kad socija lne pojave utiu na psihike,
ili kad psihike utiu na socijalne.

14

PREDMET 1 PROBLEMI SOCIJ ALNE PSIIIOLOGIJ E

SOCIJALNA PSIHOLOGIJA I S RODNE

NAUNE DISCI PLINE
Budui da je socijalna psihologija psiholoka disciplina, ona je, pre svega, povezana
sa optom psihologijom, a zatim i sa mnogim drugim psiholokim disciplinama. Kako je
socijalna psihologija istovremeno i drutvena nauka, ona je u vezi sa drugim drutvenim
naukama, a posebno sa sociologijom i antropologijom.

Soci jalna psihologi ja i opta psihologija

Za studij socijalne psihologije potrebno je poznavati optu psihologiju. Opta
psihologija se bavi prouavanjem ponaanja pojedinaca prvenstveno obraajui panju na
aktivnost oveka u odnosu na nesocijalnu (fiziku) sredinu. Socijalna psihologija ispituje
ljudsku aktivnost s obzirom na delovanje socijalnih faktora. Stoga prouavajui probleme
socijalne psihologije nesumnjivo je da je neophodno potrebno poznavati pojmove koje
koristi opta psihologija i rezultate do kojih je ona dola. Veza izmeu opte i socijalne
psihologije je neosporna. Ali o tome kakav je odnos izmeu socijalne i opte psihologije
postoje razliita miljenja.
Jedno je shvatanje da opta psihologija otkriva osnovne zakonitosti psihikog
ivota, zakonitosti koje uopte vae za psihiki ivot, a socijalna psihologija te opte
vaee zakonitosti primenjuje na probleme kojima se ona bavi. Da bi se otkrile opte
zakonitosti socijalnog ponaanja oveka, nije potrebno posebno istraivati drutveno
ponaanje ljudi, nego je dovoljno primeniti saznanja opte psihologije. Principi
percipiranja, motivacije, uenja, utvreni u optoj psihologiji primenjivi su i u prouavanju
problema socijalne psihologije. Tako Hal (Hull, 1943. u knjizi Principi ponaanja) iznosi
miljenje da za upoznavanje i psiholokih fenomena uopte, kao i socijalno-psiholokih,
treba da koristimo zakonitosti principa uenja koje smo utvrdili u optoj psihologiji.
Ukratko: generalna ili opta psihologija otkriva osnovne principe ponaanja, a socijalna
psihologija te principe ekstrapolira na odreene probleme kojima se bavi.
Meutim, ovo shvatanje je kritikovano. Jedan od najotrijih kritiara je A koji
istie da je nemogue upoznati principe ljudskog ponaanja, npr., dati adekvatnu teoriju
emocija ili motivacije, ako se ne prouava i odnos izmeu pojedinaca i drugih ljudi, ako se
zakljuci donose samo na osnovu posmatranja odnosa oveka i fizike drai. Socijalna
psihologija ne moe naprosto da primenjuje principe opte psihologije do kojih je ova
dola ispitujui situacije koje nisu socijalne. A zakljuuje da je socijalna psihologija
posebna nauka ijim se saznanjem dopunjuju i koriguju pojmovi opte psihologije.
Ukratko, socijalna psihologija nije prosta primena principa opte psihologije ili deo opte
psihologije. Socijalna psihologija je samostalna nauna disciplina, koja omoguuje da se
dopuni i koriguje opta slika o oveku, jer je slika koju daje opta psihologija nepotpuna.
Danas uglavnom preovladava ovakav stav.
Neki autori smatraju ak da bi bilo opravdano govoriti samo o socijalnoj psihologiji,
jer je psihiki ivot pojedinaca uvek pod uticajem drugih osoba i dru-

NIKOLA ROT

tvenih inilaca. Individua onakva kakva se po tradiciji tretira u optoj psiho logiji je
apstrakcija. I zaista, danas sve vie preovladava miljenje da pri ispitivanjima u optoj
psihologiji treba uzimati u obzir i socijalni faktor. Na primer, da treba imati u vidu da na
percipiranje ne utiu samo fiziki faktori nego i socijalni. Danas opta psihologija uzima u
obzir sve vie delovanje socijalnih faktora. Ali, to ne znai da je opta psiho logija u
potpunosti socijalna psihologija ili njen deo. Ona ostaje posebna i osnovna psiholoka
disciplina. Iako postoji uska veza izmeu opte i socijalne psihologije, moe se i utvrditi
razlika meu njima. ta e prouavati opta a ta socijalna psihologija moe se odrediti
prema tome u kom stepenu socijalni faktori utiu na pojedine pojave. U optoj psihologiji
se tretiraju pojave za koje uloga socijalnih faktora nije bitna i naroito znaajna, kao, npr.,
proces javljanja naknadnih slika ili procesi opaanja fizikih objekata. Tu socijalni faktori
igraju izvesnu ulogu, ali nisu odluujui. Meutim, psihike fenomene za koje su socijalni
faktori odluujui prouava socijalna psihologija. Pokuavajui da razgraniimo predmet
opte i socijalne psihologije moemo rei da opta psihologija prouava one procese kod
kojih socijalni faktori nisu odluujui, iako imaju ulogu i treba ih uzimati u obzir, a
socijalna psihologija prouava one fenomene kod kojih su socijalni faktori odluujui.
Zakljuujui moemo rei da postoje ubedljivi razlozi za to da je socijalna
psihologija, iako blisko povezana sa optom psihologijom, ipak samostalna psiholoka
disciplina. Ona je to, prvo, zbog toga to postoji cela oblast pojava kojima se opta
psihologija ne bavi. Takve su pojave, meu ostalim, ponaanje pojedinaca u grupi i
izuavanje uticaja psiholokih momenata na drutveno zbivanje. Socijalna psihologija,
dalje, iako koristi istraivake postupke razvijene u optoj psihologiji, ima i posebne
naune postupke stvorene radi izuavanja socijalno-psiholokih pojava i pronaene u toku
razvitka socijalne psihologije. Takvi su postupci, na primer, sociometrijska tehnika ili skale
za merenje stavova. A glavni je razlog opravdanosti postojanja socijalne psihologije kao
posebne discipline taj to je orijentacija socijalne psihologije drukija od orijentacije opte
psihologije ak i onda kada izuavaju iste psihike aktivnosti. Opta psihologija bavi se
izuavanjem psihikih procesa uopte, posmatrajui ih apstraktno i izuavajui ih, pre
svega, u odnosu na fizike objekte a socijalna psihologija izuava te procese s obzirom na
socijalnu situaciju, s obzirom na njihovu uslovljenost socijalnom situacijom. Stoga, iako
veza izmeu opte i socijalne psihologije ostaje uska i trajna, socijalna psihologija
predstavlja samostalnu oblast istraivanja psiho loke stvarnosti kojom se opta psihologija
u naelu ne bavi.

Sojalna psihologija i sociologija

Socijalna psihologija je u vezi sa mnogim, u naelu sa svim, drutvenim naukama,
ali je posebno bliska njena veza sa sociologijom i antropologijom. Naroito esto se istie
povezanost sa sociologijom. Po miljenju nekih autora, socijalna psihologija i nije drugo
nego spoj psihologije i sociologije ak, po nekima, grana sociologije. Veze su zaista bliske.
Ali razlike izmeu socijalne psihologije i socio-

16

PREDMET I PROBLEMl SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

)lonjitreDa) ne
3na
eu
iaenu
ave
>ces
ctof e
j
raz'gija
ulokod
alna
iholma
ina;ocipsiihotupraz;o je
ak i
avasve)bzijom.
1.
2.
l naroialna
rana
)cio-

logije kao naunih disciplina postoje. Teko ih je precizno fiksirati jer mnoge od
drutvenih pojava izuavaju i sociologija i socijalna psihologija.
Cesto se pokuava da se razlika izmeu socijalne psihologije i sociologije odredi definisanjem socijalne psihologije kao naune discipline koja prouava ponaanje pojedinaca u grupi, a sociologije kao nauke koja se bavi prouavanjem grupe u celini. Meutim, i socijalna psihologija se interesuje za neke strane grupe u
celini: za strukturu grupe, za grupne norme, za uticaj grupe u celini na pojedince.
A. s druge strane, i sociologija se interesuje i za psiholoke karakteristike pojedinaca lanova grupe: za njihove stavove, za njihove uloge u grupi. Zato spomenute definicije ne razgraniavaju dovoljno otro i dovoljno jasno predmet socijalne psihologije od predmeta sociologije, ne pokazuju sutinu razlike izmeu ovih
dveju naunih disciplina.
Da bi se potpunije objasnile te razlike, ponekad se navodi da bi razlike izmeu ovih dveju naunih disciplina trebalo traiti u faktorima kojima one objanjavaju drutveno ponaanje, u osnovnim pojmovima koje koriste u prikazivanju i objanjavanju drutvenog ponaanja, jednom rei, u razlikama u pristupu
drutvenim pojavama. Razlika izmeu socijalne psihologije i sociologije, veli se, je u tome
sa kog aspekta posmatraju pojave socijalna psihologija i sociologija. Pojave u vezi sa grupom mogu se posmatrati sa psiholokog ili sa sociolokog aspekta.
Ako se vodi rauna na primer o tome kako ekonomski faktori utiu na ponaanje grupe u celini, ili ako se vodi rauna o posledicama tog ponaanja na drutvene odnose imamo socioloko prouavanje. Ako se, meutim, pri prouavanju
grupe panja obraa na line karakteristike lanova grupe i koriste psiholoki pojmovi za objanjenje imamo socijalno-psiholoko istraivanje.
Klajnberg (Klineberg, 1954), socijalni psiholog, ilustruje razliku izmeu
predmeta socijalne psihologije i sociologije na primeru prouavanja gangova. Prouavajui gang sociolog se interesuje prvenstveno za ekonomske i druge socijalne
jzroke koji su doveli do formiranja ganga, za odnos ganga prema raznim socijalnim institucijama (zakonima, koli), za efekat delovanja ganga na zajednicu
u uem i irem smislu). Socijalnog psihologa interesuju psiholoke karakteristike
pojedinca i gang u celini, lini stavovi pojedinca, kao 1 stavovi karakteristini za
ceo gang, ivotne istorije pojedinih lanova, delovanje pojedinaca na gang.
Tri razlike koje se istiu jesu:
sociologija obraa, pre svega, panju na grupu u celini, na njeno poveza 20 delovanje; socijalna
psihologija na psihike momente u vezi sa grupom: stavove. crte linosti itd.;
sociolog prouavajui grupu i kad se bavi pojedincem, trai ono to je sli zo i jednako u
ljudskom ponaanju, dok socijalni psiholog ukazuje na individualne razlike i nastoji da ih protumai objanjavajui ih bilo linim iskustvom poje-uica, bilo nasleem;
3. sociolog se zadrava, pre svega, na sadrajima ponaanja lanova grupe,
na sadrajima drutvenih normi, dok socijalni psiholog obraa panju na procese,
na to kako dolazi do odreenog ponaanja i formiranja odreenih shvatanja.

17

NIKOLA ROT

Postoji zaista bliska povezanost socijalne psihologije sa sociologijom, jer

sociologija esto prati i koristi za objanjenje psiholoke pojave kao to su: socijalni
stavovi, vrednosti i prihvaene grupne norme, a socijalna psihologija izuavajui socijalno
ponaanje mora voditi rauna o sociolokim fenomenima kao to su drutvena
stratifikacija, drutveni sistem i drutvene institucije. Meutim, izmeu sociologije i
socijalne psihologije, iako su veze bliske, postoje i razlike i u predmetu izuavanja i u
postupcima i u njihovoj orijentaciji. Sociologija se interesuje, pre svega, za drutvene
pojave u njihovoj celovitosti, a ako se i interesuje za ponaanje pojedinaca, ona to ini da
bi dobila dopunske podatke i ostvarila svoj osnovni zadatak. Socijalna psihologija se,
meutim, uvek bavi izuavanjem psiholokih pojava, bilo ponaanja pojedinca u drutvenoj
situaciji bilo psiholokim karakteristikama grupe kao celine. Bitna razlika izmeu ovih
dveju disciplina je u njihovoj orijentaciji. Socijalna psihologija se interesuje za psihike
pojave i kad izuava isti onaj objekat koji izuava sociologija, npr. grupu, a sociologija se
uvek interesuje za grupu i druge drutvene pojave kao za socioloke pojave, ak i kad
koristi (kao dopunske) podatke o psihikim karakteristikama pojedinaca -lanova grupe.

Soci jalna psihologija i antropologi ja

Termin antropologija oznaava nauku o oveku. Ali tim terminom oznaava se i
prouavanje telesnih karakteristika pripadnika drutvenih grupa, kao i nekih rezultata
grupnog ivota (jezika, umetnosti, obiaja i kulture uopte). Deo antropologije koji
prouava telesne karakteristike lanova drutva naziva se fizikom antropologijom, a deo
koji izuava pojedine oblike i proizvode drutvenog ivota socijalnom antropologijom.
esto se iroko odreenje antropologije kao nauke o oveku ograniava tako to se
antropologija odreuje kao nauka koja se bavi prouavanjem kulture primitivnih drutava,
nerazvijenih naroda i plemena, pa se naziva kulturnom antropologijom. Sve ee se
meutim, javlja tendencija da se kulturna antropologija ne ogranii na prouavanje
ekonomski zaostalih plemena, nego se kao njen predmet postavlja prouavanje kultura
razliitih drutava, nerazvijenih i razvijenih.
Veza izmeu socijalne psihologije i antropologije postoji. Socijalni psiholozi koriste
razliite nalaze do kojih je dola antropologija, a antropolozima su potrebna saznanja,
teorije i metode psihologije. Za razumevanje i objanjenje mnogih psiholokih problema
potrebno je znati kako se psiholoke pojave manifestuju u razliitim kulturama, da bi se
razgraniilo ta univerzalno vai za sve ljude, a ta je specifino za odreeno drutvo. Ako
se eli, na primer, ispitati da li je motiv za sticanjem uroen ili steen, potrebno je uzimati
u obzir rezultate antropolokih istraivanja. Ako se motiv za sticanjem ne sree u svim
drutvima, onda se o njemu teko moe govoriti kao o uroenom motivu. Slino je sa
pitanjem univerzalnosti pojave Edipovog kompleksa.
S druge strane, psihologija pomae antropologiji da objasni odreene antropoloke
nalaze. Mnoge pojmove, teorije i zakonitosti psihologije koriste antropo-

18

PREDMET 1 PROBLEMI SOCIJ ALNE PS IHOLOGIJ E

lozi da objasne ivot pojedinih plemena i grupa. Na primer, u antropologiji je poznat

primer jednog plemena sa Nove Gvineje (Arapei) u kome su karakteristini nesebinost i
gostoljublje, gde ne postoji elja za isticanjem, gde niko ne eli biti voa, gde nema
agresivnosti. Ovakvo ponaanje mnogi antropolozi, kao i psiholozi, objanjavaju koristei
psiholoke pojmove, konkretno time to se deca slobodno vaspitavaju, bez mnogo
kanjavanja i to nisu frustrirana.
Ali injenica da se ove dve naune discipline uzajamno dopunjuju ne znai da meu
njima nema bitnih razlika i da nisu dve samostalne naune oblasti. Raz lika je opet, pre
svega, u osnovnom zadatku tih nauka. Antropologija se interesuje za karakteristine naine
organizovanja ivota u razliitim drutvenim zajednicama a ne za psihike procese i
aktivnost pojedinaca, pripadnika tih zajednica. To je predmet izuavanja socijalne
psihologije.
esto se i istraivanja psiholokih problema u vezi sa drutvenim pojavama nazivaju
sociolokim ili antropolokim. To se obrazlae time da je odvajanje problema socijalne
psihologije, sociologije i antropologije nepotrebno i nemogue. Da li e se istraivanje
psiholokih karakteristika pripadnika pojedinih naroda nazvati sociolokim i antropolokim
istraivanjem, a to je dosta est sluaj, ili psiholokim nije, po njihovom miljenju, vano.
Da je npr. socijalne stavove mogue razumeti i objasniti samo uzimajui u obzir socioloke
(ekonomske) faktore, a karakteristike pripadnika neke drutvene zajednice uzimajui u
obzir njihovu kulturu to je neosporno. Ali to ne moe znaiti da ispitivanje psihikih
pojava, kao to su stavovi, uverenja, osobine linosti, a koje mora da se ostvaruje koristei
znanja o psihikim pojavama i naune postupke najpodesnije za takvo ispitivanje nije
psiholoko ispitivanje. Zaista je potrebno, ispitujui stvarnost, koja je kompleksna, vriti
kompleksna istraivanja. Treba izuavati i socioloku i antropoloku i psiholoku stranu
drutvenih pojava. Neophodna je saradnja strunjaka tih nauka. Saradnja strunjaka raznih
nauka potrebna je, redovno kad se izuavaju sloene pojave stvarnosti. Ali to ne znai da
strunjaci pojedinih naunih disciplina ne izuavaju i nemaju za zadatak da izuavaju
upravo odreenu stranu stvarnosti, odreeni aspekt pojava. Oni to najuspenije mogu
upravo ako su kao strunjaci osposobljeni za izuavanje problema odreene naune oblasti.
O sociologiji, antropologiji i socijalnoj psihologiji opravdano je govoriti kao o tri razliite
naune discipline. Kao to se saznanja istih disciplina dopunjuju, tako i strunjaci iz tih
oblasti treba da sarauju. Ali to ne znai da to nisu posebne i samostalne naune discipline.

19

N IKOLA ROT _________________________________________________________________________________________

RAZVOJ SOCIJALNE PSIHOLOGIJE

TRI PERIODA U RAZVITKU

SOCIJALNE PSIHOLOGIJE
Psihologija je dugo prouavala ponaanje ljudi ne uzimajui u obzir da ovek ivi u
drutvu, da je stalno u nekom odnosu sa drugima i da svoju drutvenu situaciju doivljava i
na nju reaguje. Prouavala psihiki ivot oveka uzimajui ga kao izolovanog pojedinca.
Nije postojala izgraena socijalna psihologija koja bi prouavala kako na psihike procese
i ponaanje ljudi deluje aktivnost drugih ljudi i uslovi u kojima ive. Cak ni davno uoene
injenice da drutveni inioci drugi ljudi, drutvene institucije i proizvodi zajednike
aktivnosti ljudi utiu na psihiki ivot pojedinca i da psihiki procesi i osobenosti oveka
utiu na drutvene pojave psihologija dugo nije sistematski izuavala. Formirane su ve i
posebne grane psihologije, namenjene izuavanju pojedinih oblasti psihikog ivota: kao
deja psihologija (za prouavanje psihikog razvoja deteta), psihofiziologija (za
prouavanje odnosa i veza izmeu fiziolokih osnova i psihikih pojava), diferencijalna
psihologija (za prouavanje razlika izmeu pojedinaca i grupa), pedagoka psihologija (za
prouavanje psihikih procesa u toku obrazovanja i vaspitanja), psihologija ivotinja (za
prouavanje ponaanja ivotinja) a socijalna psihologija jo nije postojala kao samostalna
nauna disciplina.
Ali iako nije bilo socijalne psihologije kao samostalne naune discipline, odavno je
bilo razmatranja, ideja i pretpostavki o mnogim pitanjima kojima se danas socijalna
psihologija bavi. Mislioce i strunjake iz pojedinih oblasti drutvenih nauka odavno je
zanimalo zato se Ijudi udruuju i ive u drutvu; koji psiholoki momenti utiu na to da se
ljudi organizuju u drutvu i stvaraju drave sa odreenom organizacijom i koja drutvena
organizacija najbolje odgovara ljudskim osobinama; ko postaje voa i kako voe utiu na
one koje vode i zato ih njihovi sledbenici sluaju; da li se ljudi u razliitim drutvenim
uslovima menjaju i kako je mogue vaspitati ljude za drutveni ivot i za odreenu
organizaciju drutvenog ivota. Sva su ova pitanja bar delimino i socijalno-psiholoki
problemi za koje se i savremena socijalna psihologija interesuje i istrauje ih.
Pre svega filozofi su nastojali da shvate i objasne i drutveno ponaanje ljudi. Od
Platona i Aristotela pa do savremenih filozofa mnogi medu njima pokuavaju da dadu
celovitu sliku o svetu i drutvu i objasne drutveno ponaanje ljudi. Oni takva

20

RAZVOJ SOCIJALNE PSIIIOLOGIJE

svoja nastojanja zasnivaju redovno na odreenim podacima koje su ili sami prikupili ili su
to uinili drugi, ali, po pravilu, na ogranienom i za takva iroka uoptavanja nedovoljnom
broju podataka. Mnogi od njih ukazali su na vana pitanja, izneli nove i plodne ideje i
ponudili reenja koja se i danas potvruju kao mogua i verovatna.
Ali da bismo potpunije upoznali pojedine oblasti pojava i utvrdili zakonitosti
njihovog javljanja, mi moramo paljivo izuavati te pojave koristei odgovarajue naune
postupke. Izuavanju odreenih pojava potrebno je posvetiti posebnu naunu disciplinu
koja e sistematski izuavati te pojave. Teoretske pretpostavke mogu dati orijentaciju i
ponuditi objanjenja, ali ne mogu same za sebe pruiti potrebno znanje. To moe tek
nauna aktivnost koja povezuje teorijsko razmatranje sa sistematskim empirijskim
istraivanjima. Tek kad doe do takvog povezivanja moemo govoriti o naunom
prouavanju objektivno datih pojava.
Nauka koja se bavi sistematskim izuavanjem socijalno-psiholokih pojava,
objedinjujui teorijsko uoptavanje i sistematsko empirijsko istraivanje, obrazovala se
relativno kasno. Ona koristi ideje i zamisli filozofa, ali ih proverava na prikupljenim
podacima i injenicama. Mogu se razlikovati tri perioda u razvitku socijalne psihologije:
Prvi, relativno dug period u kome socijalna psihologija ne postoji kao posebna ni
teorijska ni empirijska disciplina. Pojedini socijalno-psiholoki problemi pretresaju se u
okviru filozofije. Sistematska ispitivanja se ne vre, a pojedina pitanja se razmatraju u
sklopu i u skladu sa drugim filozofskim razmatranjima. Taj period traje od antikih
vremena do polovine XIX veka. Socijalna psihologija u tom periodu ne postoji kao
posebna ni teorijska ni empirijska nauna disciplina.
Drugi period u kome se problemi socijalne psihologije tretiraju posebno, odvojeno
od drugih problema. Problemi se tretiraju pod razliitim nazivima: kao psihologija naroda,
psihologija mase, kolektivna psihologija. Ali jo nema razraene adekvatne metodike
empirijskog istraivanja niti takvog istraivanja. Ovaj period traje od druge polovine XIX
veka do dvadesetih godina XX veka i u njemu postoji, moe se rei, socijalna psihologija
kao teorijska disciplina ali ne postoji kao empirijska.
Trei period je relativno kratak period socijalne psihologije. To je period u kom se
socijalna psihologija konstruie kao posebna empirijska nauka sa fiksiranim predmetom i
razvijenim metodama i tehnikama, a to se dogaa tek poetkom XX veka.

RAZMATRANJA O POJEDINIM SOCIJALNO-

PSIHOLOKIM PROBLEMIMA Platon i Aristotel

O mnogim problemima koje danas izuava socijalna psihologija filozofi iz: se od
davnina svoja shvatanja. Posebno se istiu dva takva pitanja: 1) koji psi: loki momenti
podstiu ljude da ive u drutvu i 2) da li se ljudi menjaju usled

21

NIKOLA ROT

delovanja drutvenih uslova. Ova dva pitanja obuhvataju dve velike grupe problerna i
savremene socijalne psihologije: problem uloge psihikih momenata u drutvenom zbivanju
i problem uticaja socijalnih faktora na psihike procese i funkcije. Oba ova pitanja
razmatraju i dva najistaknutija filozofa antikog doba, Platon i Aristotel.
Platon smatra da drutvo nastaje i postoji jer ljudi sami sebi nisu dovoljni. Potrebna
je organizovana aktivnost veeg broja ljudi da bi se mogli odrati. Van drutva pojedinci ne
bi mogli zadovoljiti ni svoje osnovne potrebe. Zato ljudi stvaraju drutvo (dravu) i zato ga
odravaju. A kakva e biti drava zavisi od toga kakvi su ljudi u njoj. Ne moemo se nadati
da emo stvoriti dobru dravu dok ne stvorimo takve ljude koji e imati odreene osobine
koje obezbeuju funkcionisanje drave. Drave mogu biti dobre i loe. To zavisi, pre
svega, od toga kakvi su ljudi koji dravom upravljaju. Najbolja je drava u kojoj vladaju
oni kod kojih je visoko razvijena sposobnost razuma i tenja sa saznanjem. Dok ne postanu
filozofi kraljevi ili kraljevi filozofi, nee biti dobre drave veli Platon. Najbolji, a to su
filozofi, meu ljudima treba da vladaju. Oni kod kojih preovlauje tenja za sticanjem
treba da rade i privreuju; a oni kod kojih je jaka elja za au i slavom treba da brane
dravu od neprijatelja i ratuju. Ljude je mogue vaspitavati i menjati, smatra Platon. Njih i
treba posebno i dugo vaspitati za graane najbolje, idealne drave. Platon razvija detaljni
plan takvog vaspitanja. Svu decu treba odvojiti od roditelja da ne bi primila njihove rave
navike i da se ne bi ugledala na njihov ravi primer. Treba sprovoditi sistematsko
obrazovanje, vaspitanje i strogi izbor posle odreenih perioda takvog vaspitanja. Onaj mali
deo stanovnitva koji posle trideset i pet godina vaspitavanja i tri stroge selekcije preostane
treba jo petnaest godina da se snalazi sam u ivotu i da proe kroz period borbi i
takmienja sa drugim ljudima. A kad i taj period proe, oni koji se odre, bie zreli ljudi,
filozofi, i oni u pedesetoj godini ivota treba da preuzmu vladanje dravom.
Aristotel se razlikuje od Platona u shvatanju o uzrocima postojanja drutva. I on
navodi da je drutvo neophodno da bi se ljudi odrali. Ali ljudi ne ive u drutvu samo radi
toga to im je ono potrebno za odravanje nego i zbog toga to po svojoj prirodi tee za
drutvenim ivotom, to su drutvena bia. Vea je potreba za porodicom nego za ivotom
u iroj drutvenoj zajednici. Ali kod svih postoji potreba za drutvenim ivotom. Zato je
prirodno da ljudi ive u drutvu, ali ne i da svi imaju pravo da upravljaju drutvom. To
treba da ine samo najsposobniji. Veina ljudi je po prirodi glupa i lenja i blia ivotinji
nego boanstvu. Njima se ne moe dati vlast da upravljaju dravom. Oni su sposobni samo
zato da snagom svog tela izvravaju nareenja. Oni su robovi po prirodi i njima i dravom
treba da upravljaju oni koji su u stanju da, koristei razum, predviaju ono to e biti. Sve
ljude je, meutim, mogue i potrebno vaspitavati za drutveni ivot. Ali razne ljude za
razliite dunosti. Oni koji se odlikuju razumom putem aktivnosti e razviti svoje osobine i
postati osposobljeni da uspostave ravnoteu svojih potreba, da umeju da se savlauju i da u
svom karakteru i svom delovanju nau srednji put, zlatnu sredinu. A sve treba uiti da
sluaju zakone i potuju red. ovek, ako nije

22

RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

usavren, najgora je ivotinja ba zato to je obdaren razumom koji moe da koristi da

zadovolji svoju pohlepu i nezasitost. Zato drutvo treba da nadzire oveka, da stvori u
njemu potrebu da slua i potuje zakone, a ne da bude sklon naglim i tetnim promenama.

Hobs i Ruso
Svoja shvatanja o spomenuta dva pitanja, kao i o mnogim drugim problemima
kojima se socijalna psihologija bavi i danas, iznosili su mnogi mislioci od antikog doba
do danas.
U sedamnaestom veku daje Hobs (1588-1679) svoj odgovor na pitanje zato ljudi
ive u drutvu. On smatra, kao i Platon, da oni ive u drutvu jer je to neophodno za
njihovo odranje. Ali drutveni ivot ne proizilazi iz prirode oveka. Naprotiv, drutveni
ivot je nasilje nad ljudima. ovek je po prirodi samoiv i sebian. Njegova glavna tenja
je elja za moi, a za njom tei da bi osigurao zadovoljenje svoje sebinosti. ovek je
oveku vuk i ljudi su u stalnoj meusobnoj borbi i nadmetanju nastojei da ostvare svoje
line interese i sebe uzvise a druge da savladaju i unize. Ljudi su u stalnom meusobnom
ratu. Da taj rat svih protiv svih ne bi doveo do propasti svih Ijudi, oni se udruuju i
stvaraju dravu. Iako drutveni ivot nije prirodan za oveka, on je neophodan za njega. Iz
straha da drugi ne uine njemu ono to on tei da uini drugima, ovek stvara i prihvata
drutvenu organizaciju i odrava je. Tako Hobs prvenstveno psiholokim faktorima
objanjava i poreklo drutva i regulisanje drutvenog ivota.
Sto godina kasnije, u osamnaestom veku, Ruso (1712-1778) iznosi shvatanje slino
Hobsovom da ivot u drutvu nije prirodno stanje oveka. Do drutvenog ivota dolazi jer
spoljni uzroci (oskudica, napad neprijatelja) nagone ljude na to. Zbog toga se Ijudi
dogovaraju da zajedniki ive. Sklapaju drutveni ugovor, ugovor da e iveti u drutvu da
bi zajedniki lake savladali tekoe. Ali Ruso nema tako ravo miljenje o prirodi oveka
kao Hobs. Njegov prirodni ovek, koji ivi sam, nije rav ovek. Pre stvaranja drave svi
su ljudi ravnopravni a svaki je slobodan. Nema prisvajanja tueg jer nema privatne
svojine. U to doba ovek i ne zna ta je dobro a ta zlo. Stvaranjem drutva on se menja i
stie osobine koje se mogu oznaiti bilo kao dobre bilo kao rave. Tek u drutvu stvaraju
se moralne norme, tek u njemu ima prestupa i zloina. Tek stvaranjem drutva koje poiva
na privatnom vlasnitvu javlja se takmienje i rivalstvo i razvijaju osobine kao to su
lakomost i zavist. Drutveni ivot odluno menja oveka jer kad se menja drutvo menjaju
se ovek i njegove osobine. Ruso se zalae za stvaranje novog drutva u kom e biti
ukinute privilegije plemstva i izgraditi drutvo u kome e narod biti suveren.
Ruso ne smatra, kao Hobs, da je izvor drutvenih tekoa i drutvenog zla u ravoj
prirodi ljudi. Po njemu je suprotno: izvor ravih osobina ljudi je u ra<om drutvu: u
drutvenoj nejednakosti i na njoj organizovanom drutvu. On ne postavlja da treba
vaspitavati ljude da bi postoj' i drutveni sistem bolje funkcionisao, nego treba menjati
drutveni sistem, a time e se menjati i ljudi.

23

NIKOLA ROT

Hedonizam i altruizam
Na sebinosti oveka kao njegovoj osnovnoj karakteristici izgraena je veoma
proirena i uticajna koncepcija o individualnom i socijalnom ponaanju oveka, poznata
pod nazivom hedonistika teorija. Razvio ju je engleski filozof Bentam (J. Bentham, 17481832). Osnovna pokretaka snaga oveka je tenja za postizanjem zadovoljstva i nastojanje
da se izbegne bol. ovek ocenjuje ta e mu doneti vie zadovoljstva a manje nevolje. On
se odrie neposrednog uitka da bi izbegao kasniju neprijatnost ili postigao vee i trajnije
zadovoljstvo u budunosti. On postupa po nekoj vrsti hedonistike raunice. I drutvo
poiva na istom principu; najbolje je ono drutvo u kome postoji najvee mogue
zadovoljstvo za najvei mogui broj ljudi.
Osnovna ideja hedonistikog shvatanja javlja se i u mnogim savremenim
psiholokim teorijama. Ona je prisutna i u psihoana litikoj teoriji, a po kojoj ovek i
svesno i nesvesno tei za zadovoljstvom i ta tenja predstavlja jedan od najmonijih
pokretaa aktivnosti, a takozvani princip zadovoljstva jedan od vanih principa objanjenja
ljudskog ponaanja. Javlja se u razliitim varijantama i kod ranijih i kod savremenih
bihejviorista. Bihejvioristiki principi potkrepljivanja redukcije tenzije izgraeni su na
hedonistikoj ideji. Isto tako hedonistika teorija motivacije ukljuena je u mnoge
savremene teorije motivacije.
Hedonistiku koncepciju mnogi opravdano kritikuju ukazujui na to da se celokupno
ljudsko ponaanje ne moe objasniti tenjom za zadovoljstvom. Ali trajnost hedonistike
ideje i njeno pojavljivanje u mnogim varijantama kod pristalica razliitih koncepcija
govori za to da u toj teoriji lei delimino objanjenje ljudskog ponaanja, iako njome nije
mogue objasniti to ponaanje u celini.
Vei je broj autora koji obrazlau shvatanje da egoizam, lini interes i tenja za
zadovoljstvom ne mogu biti jedini princip objanjenja ni individualnog ni drutvenog
ponaanja Ijudi. Oni ukazuju na to da, pored sebinosti kao podsticaja aktivnosti, postoji i
ljubav prema drugim ljudima, simpatija za druge kao snaga koja pokree ljude. Osim
tenje za linim zadovoljstvom, postoji i spremnost ljudi da se udrue sa drugim ljudima i
da im pomau. Ve Adam Smit (A. Smith, 1727-1790), poznati engleski ekonomista, koji
inae istie iste ideje kao i Bentam i smatra da sebinost i tenja za zadovoljstvom
predstavljaju vane pokretae ljudske aktivnosti, navodi da postoje i drugi principi u
ljudskoj prirodi koji podstiu ljude da deluju u interesu i za sreu drugih i ine da se srea
drugih osea kao sopstvena potreba.
U XIX veku vei je broj autora koji, kao i Ruso, istiu kao osnovu drutvenog ivota
i drutvenog ponaanja ljudi spremnost za saradnju sa drugima i druvenost, a ne sebinost
i tenju za moi. I Darvin, a onda i osta li autori koji prihvataju princip evolucije vrste,
istie simpatiju i drutvenost kao vane faktore u ljudskom ivotu. Od prirode datu tenju
za solidarnou, naglaava kao osnovu drutvenog ivota jedan od osnivaa anarhizma,
Bakunjin (M. A. Bakunjin, 1814-1876). Drugi istaknuti teoretiar anarhizma Kropotkin (P.
A. Kropotkin, 1824-1921) navodi kao karakteristiku ljudskog ponaanja uzajamno
pomaganje Ijudi zasnovano na uroenoj tenji ka solidarnosti. Drutvenost ili gregarnost
ili afilijativnost na-

24

RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

glaavaju mnogi autori kao sutinsku karakteristiku oveka. Francuski psiholog Ribo (T.
Ribot, 1839-1916) kao i mnogi drugi naglaavaju da su saoseanje i simpatija za druge vrlo
znaajna odlika Ijudskog reagovanja. On razlikuje vie vrsti takvog oseanja i u njemu vidi
osnove prosocijalnog ponaanja. Pojavu saoseanja kao vanog faktora drutvenog ivota
najdetaljnije analizira filozof eler (M. Scheler, 1874-1928) koji razlikuje 8 vrsti
saoseanja.

SHVATANJA O SUTINI SOCIJALNOG PONAANJA Pitan je

osnivaa socijalne psihologi je
Iako u periodu do potkraj devetnaestog veka imamo mnogo zanimljivih i vrednih
ideja o socijalnom ponaanju ljudi, nemamo jo socijalne psihologije. Ne samo zato to
spomenuti i drugi mislioci ne koriste sistematsko istraivanje odgovarajuim naunim
postupcima nego, pre svega, zbog toga to njihov cilj nije bio da prouavaju i prikau
psiholoke momente drutvenog ponaanja. Oni se nisu prvenstveno interesovali za
prouavanje psihikih procesa u vezi sa drutvenim pojavama, nego su se, pre svega,
interesovali za pitanje porekla drutva i pojedinih oblika drutvene organizacije. Oni
prvenstveno iznose shvatanje o problemima koji su socioloki a ne socijalno-psiholoki,
iako pojedine drutvene pojave objanjavaju psiholokim momentima. Upravo su zbog toga
i njihove ideje od interesa za socijalnu psihologiju.
Od devetnaestog veka vei je broj autora koji pokuavaju prikazati ulogu psihikih
inilaca u raznim oblicima drutvenog ivota. Oni ne razmatraju samo pojedina pitanja,
npr., pitanje o poreklu drutvenog ivota i o njegovoj ulozi u menjanju ljudi, nego kao cilj
svoga razmatranja postavljaju objanjenje raznih socijalno-psiholokih pojava i
objanjenje socijalnog ponaanja' u celini nalazei kao osnovne uzroke psiholoke inioce.
Neki od njih prikazuju karakteristike pojedinih naroda izvodei ih iz psiholokih
karakteristika kao nemaki etnopsiholozi. Drugi analiziraju socijalne pojave nalazei im
uzrok u podrutvljavanju ili imitaciji kao Tarde i Ross. Trei objanjavaju socijalno
ponaanje ljudi pojmom sugestije kao Le Bon. Neki opet, kao McDougall, pokuavaju da
celokupno drutveno ponaanje izvedu iz uroenih osobina ljudi, iz instinkata.
Danas se neki od ovih autora (kao i neki drugi koji se bave slinim pitanjima)
oznaavaju osnivaima socijalne psihologije i prvim socijalnim psiholozima. Ali ni spisi ni
njihova razmatranja nisu socijalna psihologija u savremenom smislu. Iako zaista obrauje
problematiku koja je socijalno-psiholoka, oni je obrauju jo uvek pre svega na osnovu
slobodnoga razmatranja i zakljuivanja. Meutim, njihov prilog razvitku socijalne
psihologije kao samostalne naune discipline veoma je znaajan. Oni iznose mnoge od
savremenih problema postavljajui teite na praenje psihikih procesa i na objanjavanje
njihove uloge u drutvenom ivotu. Oni pokazuju da postoji potreba i mogunost da se
formira socijalna psi-

25

NIKOLA ROT

hologija kao samostalna nauna disciplina i od luno utiu na njeno formiranje i njen
razvoj.
Odgovor na pitanje od kada postoji socijalna psihologija i ko je njen osniva zavisi
od toga ta podrazumevamo pod socijalnom psihologijom. Ako pod socijalnom
psihologijom podrazumevamo samostalnu empirijsku naunu disciplinu iji se nalazi i
tumaenja zasnivaju na predmetu socijalne psihologije adekvatnom empirijskom naunom
postupku, onda je ona veoma mlada nauna disciplina na ijem formiranju i razvijanju radi
od dvadesetih godina XX veka veliki broj istraivaa. Ako, meutim, socijalnom
psihologijom budemo smatrali i slobodno, vie ili manje argumentovano, razmatranje o
raznim pojavama drutvenog ponaanja, moemo rei da socijalna psihologija kao nauka
postoji odavno.
Takva razmatranja javljaju se, kao to je navedeno, od antikog doba. Mnoga se
javljaju i u toku XIX veka. Istiu se meu njima etiri koncepcije: shvatanja koja za
objanjenje socijalnog ponaanja koriste princip evolucije; tumaenja koja naglaavaju
kolektivnu i grupnu svest; uenja koja za osnovu objanjenja koriste pojmove imitacije i
sugestije, kao i instinktivistika koncepcija. Sve su te koncepcije bile i podsticaj za
empirijska istraivanja, pa time i za formiranje socijalne psihologije kao empirijske naune
discipline.

Shvatanja evolucionista
Pod uticajem Darvinovih radova vei broj autora objanjava drutveni ivot i
drutveno ponaanje polazei od ideje evolucije. Najznaajniji je meu njima, sem Darvina
(Ch. Darwin, 1809-1882), Spenser (H. Spencer, 1820-1903). Njihova osnovna, nova i
veoma vana ideja je da se oblici drutvenog ponaanja ljudi menjaju i da su u razliitim
drutvenim uslovima razliiti.
Darvin se bavi pitanjima drutvenog ivota oveka u svojim delima Poreklo vrsta i
Poreklo oveka u kojima obrazlae svoju hipotezu da se ovek razvija iz niih bia.
Objanjavajui ovekov drutveni razvitak, on naroito istie ulogu kulture, naglaavajui
dva procesa: proces kooperacije i proces simpatije. On je smatrao da su ova dva momenta
bitna za drutveni ivot. Od posebnog je interesa to on za objanjenje drutvenog ivota
ne istie prirodno odabiranje kao prvenstveni uzrok, nego smatra da razvitak oveka zavisi,
pre svega, od selekcije u psiholokom i socijalnom smislu. Afirmisae se i stei poloaj i
ugled u drutvu oni ljudi koji razvijaju osobine koje e odgovarati drutvenim potrebama i
koji unapreuju drutveni ivot ljudi.
Spenser koristei Darvinov princip evolucije iznosi da je ivot proces stalnog
prilagoavanja unutranjih uslova pojedinaca spoljanjim uslovima sredine. I on
upotrebljava pojam simpatije za objanjenje socijalnog ponaanja oveka. Drutvo se
formira na bazi seksualnog instinkta koji dovodi do stvaranja porodice koja je osnovna
jedinica drutva. U osnovi porodice je simpatija i saradnja. Za odravanje i podizanje dece
neophodni su saoseanje i simpatija. Dete je nemono i slabo. Svojom nemoi izaziva
simpatiju, prvenstveno majke, ali i ostalih

26

RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

lanova porodice. I drutvo u celini i socijalno ponaanje i socijalne institucije imaju

postepen razvitak prema odreenim zakonima evolucije. Iz ranijih nerazvijenih oblika
moemo objasniti postojee razvijene oblike. Zadatak socijalne psihologije je da detaljno
prouava razvitak socijalnog ponaanja.
Ove ideje prihvata niz autora i primenjuje ih u objanjavanju pojedinih socijalnih
institucija. Tako Tajlor (E. B. Tylor 1832-1917) smatra da se religija razvija od animizma,
preko panteizma do monoteizma. Morgan (L. N. Morgan, 1818-1881) smatra da se
ekonomski ivot razvijao od lova, preko stoarstva i poljoprivrede, do industrijskog naina
ivota. I porodini odnosi imaju svoj evolucioni put od promiskuiteta, preko grupne
enidbe i poligamije, do monogamije.

Shvatan ja koja naglaavaju nadindividualnu svest

U drugoj polovini XIX veka kao jedno od objanjenja drutvenog ponaanja ljudi
javlja se objanjenje idejom o grupnoj ili kolektivnoj svesti. Ta grupna ili kolektivna svest,
navodi se, razlikuje se od individualne i u njoj lei izvor i drutvenog ponaanja ljudi i za
pojedino drutvo karakteristinih institucija. Ovu ideju najpre razvijaju nemaki naunici
Lazarus i tajntal (M. Lazarus i H. Steinthal) koristei pojam i termin narodnoga duha.
Ova ideja je najvie razraena kod francuskog sociologa Dirkema (E. Durkheim). Zastupa
je i osniva eksperimentalne psihologije Vunt (W. Wundt).
Dirkem (E. Durkheim, 1859-1919) je delovao krajem XIX i poetkom XX veka i ima
znaajan uticaj na razvoj drutvenih nauka kao i socijalne psihologije. Smatrao je da
postoje dve svesti: individualna i kolektivna. Ljudi u drutvenoj zajednici imaju odreene
ideje, misli, praksu, iskustvo (a njih stvara kolektivni ivot). Te ideje imaju neku vrstu
samostalne egzistencije, nezavisne od individualne. On ove ideje naziva grupna svest jer
predstavljaju misli i oseanja grupe. Ne postoji samo individualna nego i kolektivna svest,
drugaija od individualne i nezavisna od nje. Upravo kolektivna svest odrava socijalni
ivot i regulie ga. Kolektivne ideje predstavljaju snagu koja prisiljava pojedinca na
odreeno ponaanje. Ovu samostalnu kolektivnu svest objanjava primerom religije, koja
kao kolektivna ideja ima svoju samostalnu egzistenciju. Religiozna ideja, po Dirkemu, ne
postoji samo kao uverenje pojedinca, a ipak ona umnogome regulie ponaanje Ijudi.
Pojam kolektivne ideje i kolektivne svesti u raznim formama sree se do dananjih dana,
mada, po pravilu, taj pojam ostaje nejasan i neodreen. Kolektivnu svest, veli Dirkem, ne
moemo upoznati istraujui psihiki ivot pojedinca. Upoznajemo je na osnovu
kolektivnih, drutvenih, manifestacija: pravnog sistema drutva, njegovih moralnih normi i
drugih institucija. Sve one prisiljavaju oveka, koji je po pravilu sebian, da nastupa
drutveno korisno i da manifestuje solidarnost. Drugi osnovni pojam kojim Dirkem operie
jeste pojam solidarnost. Solidarnost je, po njemu, jedna od osnovnih drutvenih snaga. Ona
je u nerazvijenim drutvima mehanika, a u organizovanim organska. Pojam solidarnosti je
naroito naglaavan u elji da se pokae da klasna borba nije neizbena zakonitost
drutvenog razvitka.

27

NIKOLA ROT

Lazarus (L. Lazarus, 1824-1903) i tajntal (M. Steinthal, 1823-1899) su nemaki

naunici koji su radili zajedno. Oni su svoj interes upravili na prouavanje jezika,
mitologije, religije, literature i umetnosti naroda i njihovih psiholokih (etnopsiholokih)
karakteristika. Lazarus i tajntal uvode nov pojam, pojam narodnog duha, koji u njihovim
izlaganjima dobija mistino znaenje. Sam pojam narodnog duha definiu, dodue, na
prihvatljiv nain. Pod njime podrazumevaju slinu svest mnogih pojedinaca. Pojedinci koji
ine narod, imaju izvesne ideje i predstave zajednike. Ali u objanjavanju pojedinih
pojava taj narodni duh suprotstavljaju pojedinanoj svesti, prikazujui ga kao samostalno
bie. Objektivizacija tog metafizikog narodnog duha je folklor, jezik, miljenje, moral.
Prouavajui moral, jezik i obiaje nekog naroda upoznajemo njegov narodni duh. Istiui
da su jezik i obiaji osnovne manifestacije narodnog duha, vie su uticali na to da se
razviju filoloka i etnografska nauka nego to su doprineli razvitku socijalne psihologije,
iako se smatraju osnivaima takozvane etnopsihologije.
Viljem Vunt (W. Wundt, 1832-1921) dao je vaan prilog razvitku socijalne
psihologije. Vunt smatra da treba razlikovati dve grane psihologije: fizioloku psihologiju i
psihologiju naroda. Psihologija naroda ili etnika psihologija obuhvatala bi, po Vuntovom
miljenju, prouavanje svih viih mentalnih procesa. Individualna psihologija ne moe
potpuno da prikae sloenije mentalne procese, a koji su uslovljeni socijalnim momentima:
jezikom, obiajima i mitovima. Vunt tako istie vanost socijalnih faktora za vie mentalne
procese. Pri tome naglaava posebno ulogu triju socijalnih faktora: jezika, mitova i obiaja.
Da bi prikazao vie mentalne procese, on prouava ta tri socijalna momenta. Vunt
argumentie: miljenje je sistem asocijacija. Ali ta e se asocirati zavisi od aperceptivne
mase, a ova opet, pre svega, od jezikih navika, mitova i obiaja.
Zacelo da je ispravno Vuntovo isticanje znaaja socijalnih faktora za mentalne
procese. Meutim, i Vunt je platio danak vremenu u kojem je iveo. I on je koristio slian
pojam kao Lazarus i tajntal, s kojima je inae otro polemisao napadajui ove autore zbog
njihovog miljenja da moe postojati neki duh van pojedinane svesti. Meutim, i sam je,
pod uticajem Hegela, isticao da postoji samostalna narodna dua (Volksseele) ije su
upravo manifestacije jezik, obiaji i mitovi.

Shvatanja ko ja naglaavaju imitaci ju i sugestiju

Vei je broj autora koji kao osnovne pojmove za objanjenje drutvenog ponaanja
koriste pojmove sugestije i imitacije. Upravo su meu njima autori koji su prvi sistematski
pokuali da prikau i objasne socijalno ponaanje u celini.
Gabrijel Tard (G. Tarde, 1843-1904) je u svojim studijama isticao da je osnovni
socijalni proces proces imitacije. Objanjavanje socijalnog ponaanja Tard bazira na pojavi
imitacije i mnogo napora uloio je u pronalaenje pojedinih zakonitosti procesa imitacije
pomou kojih nastoji da protumai drutveno ponaanje. On istie tri zakona imitacije.
Prvi, tzv. zakon silaska, kazuje da socijalno nie klase po-

28

RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

draavaju socijalno vie klase. Ono to se dogaa u centru, imitira se na periferiji. Radi
ilustracije navodi primer mode. Drugi, tzv. zakon geometrijske progresije, kazuje da se
pojedine pojave socijalnog ivota ire geometrijskom progresijom. Ilustracije su glasine.
Sa udaljenou od mesta izvora iz kojeg su potekle glasine postaju sve proirenije i sve im
se vie dodaje i sve se vie po sadraju menjaju. Trei, tzv. zakon o unutranjem koje se
preferira spoljanjem, istie da se vie imitira kultura ue sredine (npr., vlastite nacije),
nego ire sredine (neke druge nacije).
Meutim, Tard ne objanjava detaljnije kako tee proces imitiranja. Pod uticajem
Sarkove (Charcot) kole Tard prihvata da se imitacija bazira na nekoj vrsti somnambulizma
i nepotpune svesti. Ali ako je imitacija jedini zakon drutvenog ponaanja, postavlja se
pitanje kako objasniti sporove i sukobe. To je Tard pokuao objasniti navodei da je sve
novo, svaka invencija i inovacija rezultat konflikta dvaju modela koji se imitiraju. I
drutveni sukobi (pa i ratovi) nastaju zato to se imitiraju razliiti modeli.
GistavLe Bon (G. Lebon, 1841-1931) je imao veliki uticaj na shvatanja svoga
vremena. Njegova dela su i kod nas prevoena. On je bio pod uticajem pomenutih
francuskih psihijatara, a posebno P. Janeta, pa je mnoge pojave u socijalnom ponaanju
objanjavao sugestijom i regresijom na primitivniji stupanj svesti. Po njemu je ponaanje
mase osnovna socijalna pojava. Le Bon kae: U masi, gomili pojedinac u potpunosti gubi
svoju svesnu linost i pokorava se svim sugestijama koje na njega deluju (pre svega,
sugestijama voe), te postupa u suprotnosti sa svojim navikama i svojim karakterom. Na
neki nain se pojedinac u gomili ponaa kao hipnotisan subjekt. Pod uticajem svemoi
sugestije u oveku izbija njegova primitivna priroda, izbijaju njegovi instinkti i od davnina
ukorenjene predrasude. Ljudi u masi su impulzivni, emocionalni, okrutni, nesposobni za
racionalno miljenje. Covek u gomili, masi, sputa se za nekoliko stepenica niz lestvice
civilizacije.
Ove karakteristike ponaanja ljudi u masi i njihovu podlonost sugestiji, mogu
izvesni pojedinci da iskoriste. Takvi pojedinci koji umeju pokrenuti mase na akciju postaju
voe. Za pokretanje mase na akciju nije vana racionalna argumentacija. Re voe koji
uspeva da pokrene mase predstavlja samo neku vrstu pritiska na dugme, znak na koji mase
stupaju u akciju, predstavlja neku vrstu signala koji u ljudima izaziva oivljavanje svih
primitivnih nagona. Le Bon naroito naglaava da uloga mase postaje sve monija i da u
njoj treba videti opasnost za civilizaciju i opasnost da ovek opet padne na primitivan
nivo.
U sutini Lebonovog shvatanja nalazi se strah od revolucionarnih pokreta koji su se
sve snanije irili u drugoj polovini XIX veka. Njegovo uenje o masi trebalo je da poslui
buroaziji kao opravdanje borbe protiv masovnih revolucionarnih pokreta.
E.

Ros (E. Ross, 1866-1907) je svoja shvatanja izneo u delu Socijalna psihologija"
(1908). On odreuje socijalnu psihologiju kao naunu granu koja se bavi
prouavanjem interakcije izmeu oveka i njegove socijalne sredine. Pod uticajem
Le Bona, Ros smatra za najvaniji drutveni fenomen sugestiju, ocenjujui je

29

NIKOLA ROT

kao princip drutvenog ponaanja uopte. Pojmove sugestije i imitacije koristi za

objanjenje razliitih drutvenih pojava. Njima objanjava: obiaje, modu, javno mnjenje,
konflikte meu ljudima i druge drutvene pojave.
Bos je zasluan, pre svega, to je ubedljivo isticao ulogu socijalnih faktora u
ponaanju i mentalnim procesima. Bez uticaja socijalnih faktora, mentalni razvitak deteta
bi se zaustavio na stupnju inteligencije koji nije daleko od stupnja idiota, veli Ros.

Instinktivistiko shvatanje Mek Dugala

Psiholog Vilijem Mek Dugal (W. McDougall, 1871-1938) godine 1908. publikuje
delo Uvod u socijalnu psihologiju, u kome iznosi shvatanje da se osnova socijalnog
ponaanja ne moe traiti samo u sugestiji i imitaciji, nego je treba traiti pre svega u
instinktima. Mek Dugal je najizrazitiji predstavnik instinktivistikog shvatanja, shvatanja
koje u instinktima vidi osnov celokupnog ponaanja oveka. Mek Dugal instinkte odreuje
kao uroene tendencije. Mek Dugal prvo navodi dvanaest a zatim osamnaest instinkata na
koje je mogue svesti i iz kojih je mogue objasniti sve oblike ponaanja. Meu
instinktima Mek Dugal istie naroito sledee: instinkt beanja (uz koji se vezuje emocija
straha), instinkt odbacivanja, odbijanja od sebe (emocija odvratnosti), instinkt radoznalosti
(emocija uenja), instinkt borbenosti (emocija besa), instinkt potinjavanja (oseanje
poniavanja), instinkt samopotvrivanja (oseanje vlastite vrednosti), instinkt za
reprodukcijom vrste (seksualni); roditeljski (sa emocijom nenosti); zatim: gregarni, za
sticanjem i za stvaranjem.
Snaan podsticaj razvitku socijalne psihologije bilo je upravo delo Mek Dugala
Uvod u socijalnu psihologiju. On istie da je psihologija zanemarila prouavanje
ljudskog socijalnog ponaanja. Upoznati socijalno ponaanje i prouavati ga potrebno je da
bi se upoznao znatan deo psihikog ivota. Ali psiholoko prouavanje drutvenog
ponaanja vano je i za sve drutvene nauke. One trae odgovor na pitanje koje ljudske
pokretake snage dovode do toga da ljudi ive u grupama, da slede voe, da se pokoravaju
zakonima i propisima ili da im se suprotstave. Psiholozi treba da utvrde da li su takve
pokretake snage strah jednog oveka od drugog kao to misli Hobs, ili su to potrebe da se
ljudi meusobno pomau da bi se mogli odrati kao to smatraju Platon i Ruso, ili je to
rezultat procene da e ivei u drutvu imati vie zadovoljstva, a manje neprijatnosti kao
to misli Bentam, ili je to opta sklonost Ijudi da podraavaju tue ponaanje kao to kae
Tard. Jer psihologija ne daje reenja, strunjaci iz pojedinih drutvenih nauka sami, a bez
dovoljno podataka i obrazloenja za to, konstruiu psiholoke pretpostavke ljudskog
drutvenog ponaanja. Na njima onda grade svoja objanjenja drutvenih pojava koje
izuavaju. Bez dovoljno poznavanja psihologije oni obino konstruiu ili prihvataju takva
psiholoka objanjenja koja e potvrditi njihove osnovne ideje. Klasina politika
ekonomija, npr., polazi od pretpostavke da je ovek dosledno i potpuno razumno i
inteligentno bie koje uvek trai ta je za njega najkorisnije iako ljudi, kako navodi Mek
Dugal, veinom deluju iz neracional-

30

RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

nih, a ne iz racionalnih uzroka. Mnogi etiki sistemi poivaju na amaterskoj psihologiji,

npr. na shvatanju stoika da je ideal oveka ovek osloboen emocija i emocionalnog
reagovanja ili na Kantovom uenju da mudar i dobar ovek treba da bude slobodan od
elja. Meu strunjacima, u razliitim oblastima drutvenih nauka. veli Mek Dugal,
mogue je razlikovati dve grupe. Jednu, koja kao psiholoko objanjenje drutvenog
ponaanja prihvata utilitaristiko shvatanje da izvor svog ponaanja ljudi treba da trae u
tenji da se postigne zadovoljstvo, a izbegne bol. Drugu, koja sve objanjava proizvoljno
izabranim, nejasno shvaenim i neodreeno prikazanim pojmovima koje nazivaju saveu,
moralnom sposobnou ili instinktima.
Osnovna injenica od koje treba poi u analizi ljudskog ponaanja, navodi Mek
Dugal, jeste da je ljudska aktivnost prema odreenim ciljevima upravljena, namerna
aktivnost. Zato je osnovni zadatak psihologije da otkrije koji su osnovni ciljevi kojima
ovek tei i koji su osnovni pokretai, bazini motivi, koji gone oveka na aktivnost. Mek
Dugal smatra da su takve pokretake snage instinkti: uroene tendencije da se na odreene
objekte obraa panja, da se u vezi sa njiina doivljavaju odreene, emocije i da se na
odreeni nain postupi u odnosu na njih. On nastoji utvrditi koje takve uroene tenje
postoje kod oveka. Mek Dugal smatra da na osnovu svoje analize moe pokazati da
postoji ogranien broj takvih uroenih tendencija, kojima je mogue objasniti celokupno
ponaanje Ijudi. U prvom izdanju svoje knjige (1908. godine) navodi, kao to smo rekli,
dvanaest uroenih tendencija, a u kasnijem osamnaest. Osim toga, postoje i uroene
nespecifine tendencije za oreenim nainima ponaanja u odnosu na druge ljude:
simpatija, sugestija i imitacija. Uz odreene objekte koji predstavljaju ciljeve kojima ljudi
tee vezuje se vie instinkata i povezuje u sentimente. Krajnji uzrok ponaanja ljudi lei u
instinktima. U njima je i izvor drutvenog ponaanja ljudi: u gregarnom okupljanju ljudi i
formiranja grupa, u instinktu za isticanjem izvor je takmienja i rivalstva meu ljudima, a
u instinktu borbenosti ratovima i sukobima meu ljudima. Koliko e se razviti i u kojoj
meri doi do izraaja pojedini instinkti i pojedini sentimenti, zavisi od mnogih uslova, jer
se uslovi u kojima ljudi ive razlikuju. Postoje i razlike u drutvenom ponaanju i
njegovim oblicima meu pojedincima i meu pojedinim grupama. Koristei svoje veliko
psiholoko znanje, ali i vie nego to je bilo korisno izvanrednu imaginaciju, Mek Dugal
daje detaljne analize moralnosti, savesti, religioznosti i pokuava objasniti razliite oblike
drutvenog ponaanja.
Mek Dugal je zaista ubedljivo ukazao na potrebu sistematskog psiholokog
izuavanja drutvenog ponaanja ljudi. Ali i on je dao jednu u sutini spekulativnu
konstrukciju psiholokih osnova drutvenog ponaanja. Svojim izlaganjem on je pruio
jedan povezan sistem objanjenja ali, i pored sveg njegovog irokog znanja, nedovoljno
zasnovan na injeninim podacima. Njegovo shvatanje uskoro je i podvrgnuto opravdanoj
otroj kritici. Ukazano je na to da mnogi pokretai ljudske aktivnosti, koje Mek Dugal
smatra uroenim instinktima (na primer, instinkti za sticanjem, za potinjavanjem) i nisu
uroene tendencije, da kod oveka kao pokretae njegove delatnosti nalazimo velik broj
steenih motiva koji se ne mogu svesti na uroene tendencije, nego su formirani u toku
ivota oveka, a pre

31

NIKOLA ROT

svega u toku njegovog drutvenog ivota, te da je nedopustivo zanemarena uloga socijalne

sredine. Kritiari su opravdano naglaavali da se pod uticajem drutvenih uslova stvaraju
razne potrebe oveka i da nae ponaanje uopte, a drutveno ponaanje napose, nije u
manjoj meri odreeno kulturom kojoj pripadamo i drutvenim uslovima u kojima ivimo,
nego to je uroenim tendencijama. Drutveno ponaanje ljudi ak prvenstveno je odreeno
drutvenim uslovima.

RAZVOJ SISTEMATSKOG EMPI RIJSKOG IZUAVANJA Poeci

sistematskog empirijskog istraivanja

Socijalna psihologija se konano oformljuje kao samostalna nauna disciplina
razvitkom sistematskog empirijskog prouavanja drutvenog ponaanja ljudi. Misaoni
napor pojedinaca koji su u toku vekova iznosili svoja shvatanja i o pojavama kojima se
danas bavi socijalna psihologija bio je neophodan uslov da se pojavi socijalna psihologija
kao nova nauna disciplina. Meutim, da bi se drutveno ponaanje oveka moglo sigurnije
upoznati, bilo je neophodno pristupiti sistematskom empirijskom prouavanju toga
ponaanja. Neophodno je bilo koristiti odgovarajue naune postupke da bi se dolo do
podataka ija e se tanost moi da proverava i do saznanja koja se mogu dodavati jedno
drugome, koja se mogu kumulirati. Nije bilo dovoljno razvijati samo teorijske sisteme
kojima se prua neko objanjenje odreenih pojava, ma koliko takvi sistemi izgledali
ubedljivi i privlani. Uvek je mogue jednom takvom sistemu suprotstaviti drugi teorijski
sistem sa drugaijim tumaenjem pojava. Da bi se stvorila jedna nauna disciplina koja
prouava empirijske pojave, kao to je to socijalna psihologija, nuno je bilo pristupiti
sistematskom izuavanju tih empirijskih pojava. I takvom sistematskom empirijskom
istraivanju neophodan je teorijski pristup i nuna su teorijska uoptavanja. To daje
orijentaciju ta treba istraivati i kako treba istraivati, i omoguava uoptavanje koje nam
prua objanjenje pojava. Ali teorijska orijentacija i teorijsko uoptavanje moraju se
osloniti na empirijska istraivanja jer se takvim istraivanjima proverava opravdanost
teorijskih pretpostavki i vrednost teorijskih uoptavanja.
Zato o formiranju socijalne psihologije kao samostalne nauke moemo govoriti tek
kada su se nali istraivai koji pristupaju sistematskom empirijskom izuavanju socijalnopsiholokih pojava. Do toga dolazi dvadesetih godina XX veka. U periodu od 1920. do
1930. godine vie istraivaa poinje sa empirijskim istraivanjima veeg broja socijalnopsiholokih problema. Nemaki psiholog Mede (W. Moede) proverava pretpostavku o
uticaju prisustva drugih osoba, na razne psihike funkcije pojedinca. On utvruje da
pojedinci u prisustvu drugih osoba pokazuju manju osetljivost na bol. Ako uz
prisustvovanje drugih proveravamo njihovu miinu snagu (posebnim aparatom koji se
zove dinamometar), oni pokazuju veu snagu ruke nego ako proveravanje vrimo kad nema
drugih osoba. Ako se od pojedinaca zahteva da izmeu velikog broja razliitih slova
precrtavaju sa-

32

RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

mo neka od tih slova, uinak e biti vei kad rade u prisustvu drugih nego kad rade
pojedinano, iako e poiniti vie greaka.
Gotovo istovremeno sovjetski psiholog Behtjerev (V. Behterev) eksperimentalno
proverava da li su taniji sudovi i ocene koji se donose pojedinano ili sudovi i ocene do
kojih se dolazi putem diskusije u grupi. Njegova istraivanja pokazuju da se donosei
sudove i ocene u grupi tanije procenjuje trajanje odreenih vremenskih intervala, da se sa
veom potpunosti oznaavaju detalji na pokazanoj slici i da se uspenije reavaju zadati
problemi.
Ameriki psiholog Mur (T. Moore) ispituje eksperimentalno neke pojave sugestije,
pojave kojoj su mnogi autori pridavali izuzetan znaaj u objanjavanju drutvenog
ponaanja. Od svojih ispitanika zahteva da ocene tanost veeg broja tvrdnji o jezikoj
pravilnosti i nepravilnosti, o tom ta je moralno i ta nije moralno i o tom koji su muziki
intervali dopadljiviji. Posle izvesnog vremena istim ispitanicima saoptava ta o tim
pojavama toboe misle druge osobe i kakvo miljenje toboe imaju strunjaci, te trai od
njih da ponovno ocene iste tvrdnje. Mogao je da konstatuje da ispitanici pod uticajem
miljenja veine i saoptenog miljenja strunjaka u velikoj meri menjaju svoje ranije
sudove.
Ameriki psiholog F. Olport (Floyd Allport) produava i produbljuje istraivanja
koja je zapoeo Mede, o delovanju prisustva drugih osoba na ponaanje pojedinaca. I on
utvruje da usled prisustva drugih dolazi do poveanja uinka motornih aktivnosti: bre se
obavljaju razliite jednostavne radnje kad su prisutne druge osobe nego kad su ispitanici
sami, a ta razlika je naroito velika kod onih koji su radei sami radili veoma sporo. U
prisustvu drugih vie je verbalnih asocijacija, nalazi se vie argumenata za neku tvrdnju i
daju se manje ekstremne ocene. Meutim, ispitanici, iako iznose vie argumenata kad su
drugi prisutni nego kad se nalaze u izolovanoj situaciji, iznose argumente koji su manje
dobri i manje vredni nego argumenti saopteni u izolovanoj situaciji. Olport zakljuuje da
se brzina sloenijih aktivnosti u prisustvu drugih poveava, ali njihova vrednost smanjuje.
Na osnovu vlastitih i tuih empirijskih istraivanja Olport objavljuje 1924. godine knjigu u
kojoj daje pregled socijalne psihologije a u kojoj se zalae za empirijsko izuavanje
socijalno-psiholokih pojava, otro kritikuje tetnost i neopravdanost pokuaja objanjenja
drutvenog ponaanja pojmom nadindividualne, kolektivne i grupne svesti. Ovom knjigom
on osniva bihejvioristiki pravac u amerikoj socijalnoj psihologiji i odluno utie na dalji
razvoj socijalne psihologije.
U tom periodu i Mejo (E. Mayo), Retlisberger (F. Roethlisberger) i Dikson (W. J.
Dickson) poinju sa istraivanjem vanim za razvitak socijalne industrijske psihologije u
Hautorn (Havvthorne) fabrikama kod ikaga o faktorima koji utiu na produktivnost rada.
Dolaze do nalaza o velikoj vanosti meuljudskih odnosa: postupaka poslovoe, odnosa
meu radnicima, znaaja koji se daje radu pojedinca. Bogardus (E. S. Bogardus) konstruie
svoju skalu socijalne distance pomou koje utvruje koliki se stepen prisnosti prihvata u
odnosima sa predstavnicima pojedinih naroda i grupa. Konstatuje, a to potvruju i dvadeset
godina kasnije po-

33

NIKOLA ROT

novljena ispitivanja, da je u stavovima prema pojedinim narodima veoma velika

podudarnost meu njegovim ispitanicima, studentima iz raznih krajeva Sjedinjenih
Amerikih Drava. Znatna veina njegovih ispitanika pokazuje najveu naklonost prema
Englezima i severnim Evropljanima, izrazit negativan odnos prema Crncima, Indijcima,
narodima Istoka, a u neto manjoj meri negativan stav prema pripadnicima junoevropskih
zemalja. U tom razdoblju konstruie i Terston (L. L. Thurstone) jedan novi instrument za
ispitivanje i merenje stavova. Po uzoru na metodoloke postupke koriene u ispitivanju
odnosa izmeu fizikih drai i jaine oseta, on pronalazi daleko osetljivije i pouzdanije
sredstvo za utvrivanje socijalnih stavova nego to su upitnik i intervju postupci koji su
gotovo iskljuivo do tada korieni za ispitivanje stavova. Socijalni stavovi, tj. pozitivan ili
negativan odnos prema drutveno vanim pojavama i institucijama, isticani su od strane
vie autora kao relativno trajne psiholoke karakteristike ijim ispitivanjem moemo
uspeno prouavati drutveno ponaanje. Terston, u zajednici sa vie saradnika, konstruie
skale za ispitivanje stavova prema razliitim drutvenim pojavama: religiji, nacijama,
Crncima, ratu i miru, kontroli raanja itd. Njegove skale za ispitivanje stavova, kao i
kasnije konstruisani usavreni oblici tih skala, postaju veoma vano sredstvo za mnoga i do
danas veoma intenzivna ispitivanja kako prirode stavova tako i njihovog sadraja.

Razvoj od tridesetih godina XX veka

Dvadesetih godina zapoeti razvitak ubrzano se nastavlja tridesetih godina i kasnije.
U periodu od 1930. do 1940. godine u oblasti socijalne psiho logije javlja se ve veoma
velik broj istraivaa.
Veliki je broj istraivaa koji ve tridesetih godina razvijaju socijalno-psiholoka
istraivanja. Meu ostalima potrebno je spomenuti engleskog psihologa Bartleta (F.
Bartlett) koji vri sistematska istraivanja o uticaju socijalnih faktora na pamenje i
posebno na proces retencije. Utvruje uticaj socijalnih inilaca na tri karakteristina
momenta u procesu retencije: na simplifikaciju ili uproavanje zapamenog sadraja, na
racionalizaciju ili usklaivanje zapamenog shvatanjima karakteristinim za kulturu kojoj
pojedinac pripada i akcentuaciju ili naglaavanje nekih momenata kao posebno vanih.
Poetkom tridesetih godina javljaju se i istraivanja Kaca i Brejlija (D. Katz i K.
Braly) o etnikim stereotipijama, tj. o proirenim, uproenim, rigidnim shvatanjima o
karakteristikama pripadnika pojedinih naroda, shvatanjima koja su po pravilu izraz
predrasuda i podrka odravanju predrasuda. Koristei postupak koji su prvi primenili Kac
i Brejli izvren je veoma veliki broj slinih istraivanja, a vri se jo i danas.
Tridesetih godina vri i objavljuje svoja znaajna i veoma uticajna istraivanja,
vana i za razumevanje socijalnog ponaanja ljudi, vajcarski psiholog Pijae (J. Piaget).
Njegova su istraivanja posveena, pre svega, prouavanju intelektualnoga razvoja dece.
Ali su ona od veoma velikog znaaja za upoznavanje procesa socijalizacije i posebno
formiranja moralne svesti. Dugo vremena znaajni radovi Pi-

34

RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

jaea zanemareni su od strane amerikih a onda i drugih, socijalnih psihologa. Danas,

meutim, ne samo oni koji se bave razvojnom psihologijom nego i socijalni psiholozi
posebnu panju obraaju njegovim istraivanjima i njegovi nalazi i njegove ideje
predstavljaju vaan podsticaj za mnoga savremena istraivanja moralnog razvitka, kao i
uopte za pokuaje teorijskog uoptavanja procesa socijalizacije.
U smiljeno konstruisanoj eksperimentalnoj situaciji utvruje e r i f ( M . Sherif) da
mi ocene i o fizikim i o drutvenim pojavama donosimo ne samo na osnovu drai koje na
nas deluju nego i na osnovu naeg referentnog sistema, tj. na osnovu standarda za
ocenjivanje odreene vrste pojava koje smo obrazovali na osnovu naeg iskustva. Na
stvaranje referentnog sistema deluju razni momenti. Jedan takav vaan momenat, naroito
ako je situacija koja se ocenjuje nedovoljno odreena, jeste ocena drugih lanova grupe
kojoj pojedinac pripada. Kad doe do ocenjivanja neke situacije, onda meusobno razliite
ocene pojedinaca, koje su dali kad su bili sami, poinju se pribliavati jedna drugoj kad
ocene o istoj pojavi daju u grupi. Naa procena da je kretanje svetle take u tamnoj
prostoriji a koja se u stvari ne kree (pojava koja se naziva autokinetikim efektom),
kretanje u odreenom rasponu, izmenie se kad ujemo drugaije ocene drugih pojedinaca
1 tom kretanju. Mi emo ocenjivati da je kretanje manje nego to smo to ocenjivali
pre, ako drugi ocenjuju da je to kretanje malo a ocenjivaemo ga da je vee nego
to smo ga ocenjivali kad smo bili sami, ako drugi ocenjuju da je veliko, ak
2 kasnije, kad ponovo sami posmatramo takvo tobono kretanje, mi emo ga
ocenjivati prema standardu ili normi koja je formirana u grupnoj situaciji. Ovim
svojim ispitivanjem erif ukazuje na to koliko nai sudovi zavise od socijalnih
momenata. Tim istraivanjem erif pokree mnogobrojna i plodna istraivanja o
formiranju grupnih normi i o konformiranju.
Objavljivanjem svog postupka za ispitivanje naklonosti i nenaklonosti meu
lanovima grupe, postupka poznatim pod nazivom sociometrijski test, tridesetih godina XX
veka Moreno (J. Moreno) daje veoma koristan nain za ispitivanje odnosa u grupi i grupne
strukture kako se to tehniki naziva. To je u sutini jednostavan postupak pri kome svaki
lan grupe treba da oznai sa kojim drugim lanovima grupe bi najradije, a sa kojim
najmanje rado obavljao neke aktivnosti (bio u drutvu, radio neki posao). Korienjem
ovog postupka moemo utvrditi poloaj ili status koji pojedini lanovi grupe imaju,
povezanost ili kohezivnost grupe, postojanje podgrupa i klika i druge odnose u grupi.
Usavren i kombinovan drugim postupcima ispitivanja Morenov sociometrijski postupak
omoguuje uspeno istraivanje i faktora od kojih zavise odreene vrste odnosa. Meu
ostalim, koristei ovaj postupak, utvrdeno je da e se kao osobe sa kojima e se obrazovati
trajne male grupe (prijateljska grupa, brana zajednica), birati pre svega, takve osobe sa
kojima postoji mogunost estog i neposrednog kontakta, zatim one koje imaju sline
vrednosti i sline stavove, pa osobe ije se karakteristike ocenjuju kao poeljne i vane za
ostvarenje ciljeva grupe ili ije osobine ocenjujemo kao korisne za nas.

35

NIKOLA ROT

Razvitak od etrdesetih godina

Najsnaniji podsticaj razvitku socijalne psihologije dala je aktivnost Levina (K.
Lewin). Levin krajem tridesetih godina zapoinje sa eksperimentalnim istraivanjem
nekoliko sloenijih oblika drutvenog ponaanja, za koje je dotle smatrano da ih je
nemogue istraivati eksperimentalno. Meu ostalim, on poinje sa istraivanjima o
tipovima rukovoenja. Dobro smiljenim eksperimentima on pokazuje da je mogue
razlikovati tri tipa rukovoenja: demokratsko pri kome svi lanovi uestvuju pri donoenju
odluke, autokratsko pri kome voa reava o svemu i svima namee svoje odluke, zatim
zanemareno rukovoenje (koje Levin naziva laissez faire pusti da ide kako hoe) pri
kome se voa ne interesuje za rad grupe. Kao najomiljenije rukovoenje pokazuje se
demokratsko rukovoenje. Najmanje omiljen i najmanje koristan za ostvarenje zadataka
grupe pokazuje se poslednji nain rukovoenja, zanemareno rukovoenje. Autokratsko
rukovoenje koje, kao to naknadna istraivanja pokazuju, u nekim kritinim situacijama
predstavlja koristan i prihvaen nain rukovoenja u redovnoj, normalnoj situaciji izaziva
kod lanova grupe apatiju (nezainteresovanost i neangaovanost) ili agresivnost i manje je
omiljeno od demokratskog naina rukovoenja. Pod uticajem ovih ispitivanja razvija se i
cela jedna oblast teorijskog istraivanja o rukovoenju, kao to dolazi i do praktine
primene dobijenih rezultata, do pokuaja vebanja za uspeno rukovoenje.
Jo znaajnija za razvoj socijalne psihologije su Levinova istraivanja o grupnom
odluivanju. Koristei posebnu vrstu eksperimentalnog istraivanja, tzv. akcioni
eksperiment, pri kome se problem ispituje na sadrajima koji imaju za ispitanike praktian
znaaj, a postignuti rezultati proveravaju u svakodnevnoj ivotnoj situaciji, Levin pristupa
istraivanju o najpogodnijem nainu uticaja na menjanje ponaanja. Na amerikim
domaicama ispituje na koji ih je nain mogue najuspenije podstai da promene nain
ishrane u porodici i nain ishrane dojenadi. Uporeuje efikasnost tri postupka: 1)
postupka pri kome strunjaci izlau pred grupom domaica opravdanost korienja
iznutrice stoke (a to do tada amerike domaice nisu upotrebljavale u ishrani) u ishrani
porodice ili upotrebe ribljeg ulja i mleka u ishrani dece; 2) postupka pri kome strunjaci
ubeuju pojedinano svakog od ispitanika, i 3) postupka pri kome same domaice u grupi
putem diskusije zajedniki odluuju o tome da li e promeniti ili nee promeniti do tada
uobiajeni nain ishrane. Utvruje da je do najvee promene stavova prema nainu ishrane
dolo pri korienju treeg od spomenutih postupaka, pri primeni grupne diskusije.
Kontrolie kakav je efekat svakog od ovih vrsta pokuaja da se promeni ponaanje
proveravajui kako se posle izvrenog ispitivanja domaice stvarno hrane u svojim kuama
i kako ishranjuju decu. Dolazi do zakljuka da je grupna diskusija najcelishodniji postupak
da se postigne promena ponaanja jer najvei postotak upravo onih domaica, koje su
diskutovale u grupi, i donele zajedniki zakljuak da e promeniti nain ishrane, stvarno i
menja nain ishrane. Naravno da Levinov cilj nije bio samo da promeni nain ishrane
nekoliko amerikih domaica. Smisao njegovih istraivanja bio je da, polazei od
odreenih te-

36

RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

orijskih pretpostavki, utvrdi od kojih faktora, snaga, zavisi donoenje odluka u grupi i
menjanje ponaanja lanova grupe. Interesuje ga, kako je on to nazvao, problem grupne
dinamike. Tim ispitivanjem poinju i pokreu se veoma znaajna i danas veoma intenzivna
istraivanja o problemima grupne dinamike. Levin je pokazao, vlastitim istraivanjima i
istraivanjima drugih, koja je pokretao i organizovao, da je mogue empirijski, pa i
eksperimentalno, istraivati i sloenije oblike socijalnog ponaanja i proirio problematiku
socijalne psihologije ukljuujui u nju i pojave rukovoenja i grupne dinamike.
Za razvoj socijalne psihologije nije od manjega znaaja i orijentacija u socijalnopsiholokim istraivanjima za koju se on zalagao. Ukazivao je na vanost povezivanja
teorije i sistematskog eksperimentalnog istraivanja, naglaavajui da nita nije tako
praktino kao dobra teorija. Isticao je da socijalna psihologija moe i treba da doprinese ne
samo boljem poznavanju prirode i ponaanju oveka nego da moe i mora da doprinese i
stvaranju boljih odnosa meu ljudima i boljem ivotu Ijudi. Nijedno istraivanje bez akcije
a nijedna akcija bez istraivanja bila je postavka za koju se Levin zalagao. Rezultate
istraivanja treba proveravati u praksi, a drutveno vane akcije i reforme potrebno je
nauno pripremiti i pratiti.
Nisu, razume se, spomenuti za razvitak socijalne pihologije znaajni istraivai,
jedini istraivai koji se bave izuavanjem socijalno-psiholokih problema tridesetih
godina ovoga veka. Naprotiv, ve je u to doba veoma veliki broj strunjaka koji izuavaju
socijalno-psiholoku problematiku. U toku i posle Drugog svetskog rata se broj i
strunjaka i istraivanja jo vie i naglo uveao. Stvaraju se posebni instituti za
prouavanje socijalno-psiholokih problema, osnivaju posebni psiholoki asopisi
posveeni iskljuivo objavljivanju radova iz oblasti socijalne psihologije a problematika
istraivanja proiruje se i produbljuje. Osim teorijskih istraivanja razvijaju se i
mnogobrojna istraivanja u primenjenoj socijalnoj psihologiji: u industriji, u oblasti
socijalnog staranja, u vojsci, u kolskom ivotu, u oblasti politikog ponaanja i
meunarodnih odnosa itd. Socijalno-psiholoka istraivanja izvode se i u okviru drugih
drutvenih nauka: sociologiji, antropologiji, politikologiji i drugima. Danas je oblast
socijalno-psiholokih istraivanja jedna od oblasti psihologije u kojoj radi veoma veliki
broj psihologa strunjaka i u kojoj se objavljuje veoma veliki broj radova.
Sedamdesetih godina se intenzivno produuje izuavanje socijalno-psiholokih
problema i podruja zapoetih u prethodnim decenijama. Ali poinje i razvija se
prouavanje i novih pitanja iz ve ranije prouavanih podruja, kao i novih oblasti
socijalno-psiholokih pojava. Sve se vea panja poklanja izuavanju vrednosti kao
dinamikih snaga i dispozicija koje pokreu iri obim ponaanja od socijalnih stavova (M.
Rokeach i dr.). Intenzivno se izuavaju grupna interakcija i posebno problemi kompeticije i
kooperacije i grupnog odluivanja (M. Deutsch, H. A. Simon, J. L. Janis i dr.). Ranije
zapoeto prouavanje opaanja osoba snano se razvija i proiruje u izuavanje atribucije
psiholokih procesa procene pokretakih snaga, motiva i namera, tueg i vlastitog
ponaanja (E. E. Jones, H. H.

37

NIKOLA ROT

Kelley, D. J. Bern i dr.). I javljanje naklonosti prema drugima, pa i ljubav, postaju teme
organizovanog empirijskog prouavanja (E. Walster, Z. Rubin, B. J. Murstein i dr.). Dugo
zanemareno a drutveno veoma vano empirijsko izuavanje prosocijalnog i altruistikog
ponaanja naglo se i sistematski razvija (B. Latane, J. M. Darley, E. Staub i dr.). Daleko su
intenzivnija socijalno-psiholoka lingvistika istraivanja (G. A. Miller, R. Brown), a
prouavanju verbalne komunikacije pridruuje se ivo interesovanje za komunikaciju telom
ili neverbalnu komunikaciju (M. Argyle, A. Mehrabian i dr.). Formiraju se i, kao oblasti
socijalne psihologije, ekoloka psihologija koja prati uticaj fizikalne sredine na socijalno
ponaanje (J. Altman, H. M. Proshansky i dr.), te izuavanje seksualnog ponaanja i
seksualnom motivacijom izazvani interpersonalni odnosi (D. Byrne i dr.). Sva ta pitanja i
problemi, u naelu teme fundamentalne, neprimenjene, socijalne psihologije, postaju teme i
problemi i posebnog izuavanja kome je cilj da doprinese reavanju tekoa koje se
javljaju u raznim oblastima ljudske delatnosti, postaju i teme primenjene socijalne
psihologije.
Meu velikim brojem istraivaa koji u toku Drugog svetskog rata i kasnije pokreu
i vre vana socijalno-psiholoka istraivanja mogue je ovde spomenuti samo nekoliko. U
toku Drugog svetskog rata Olport i Postman (G. Allport i L. Postman) izvode
eksperimentalna istraivanja glasina i nalaze zakonitosti koje je Bartlet ve utvrdio kao
karakteristine za proces menjanja zapamenog materijala. Cetrdesetih godina poinje A
(S. Asch) sa sistematskim istraivanjem opaanja osoba ukazujui na celovitost impresije
koja se formira o drugima i na vanost pojedinih crta kao centralnih crta oko kojih se
impresija o drugim osobama obrazuje. Krajem etrdesetih godina vri Adorno (T. Adorno)
sa saradnicima opsena empirijska istraivanja o ulozi linih karakteristika pri politikom
opredeljivanju. Utvruje da postoje linosti, koje on naziva autoritarnim linostima, koje
su upravo zbog crta linosti koje poseduju sklone prihvatanju antidemokratske orijentacije
i faistike ideologije.
Socijalno-psiholoko istraivanje snano se razvija pedesetih godina. A, koji je
etrdesetih godina pokrenuo sistematsko istraivanje opaanja osoba, pedesetih godina sa
svojim klasinim ispitivanjima o pritisku grupe na suenje pojedinaca pokree kasnije
brojna istraivanja pojave konformiranja. Pedesetih godina Haulend (C. Hovland) sa
saradnicima poinje na Jelskom univerzitetu sa sistematskim eksperimentalnim
istraivanjima uloge pojedinih faktora u formiranju i menjanju stavova. Sa ovim njegovim
radovima poinje veoma intenzivno istraivanje stavova i uslova njihovog javljanja i
menjanja.
Pedesetih i ezdesetih godina stalno raste broj istraivaa i istraivanja. Sve
sloeniji problemi podvrgavaju se sistematskom empirijskom, pa i eksperimentalnom
istraivanju. Poinje se sa eksperimentalnim istraivanjem lako sloenih problema kao to
su: uslovi intenziteta afilijativnog motiva (S. Schachter). motiva za postignuem (D. C.
McClelland), agresivnosti (L. Berkovvitz i A. Bandura), pokornosti i potinjavanja (S.
Milgram) i mnogih drugih sloenih oblika drutvenog ponaanja.

38

RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

I poslednjih decenija XX veka nastavlja se razvitak socijalne psihologije i socijalnopsiholokih istraivanja. Sve je ira i sve ea primena socijalno-psiholokih znanja u
pojedinim oblastima delatnosti. Meu ostalima u radu raznih vrsta organizacija, od
privrednih i upravnih do obrazovnih i zdravstvenih, kao i u organizovanju funkcionisanja
manjih teritorijalnih zajednica kao to je komuna. Naroito se socijalno-psiholoka znanja
koriste u delovanju sredstava masovnih komunikacija. Uporedo sa primenom steenih
socijalno-psiholokih znanja razvija se istraivaka i teorijska aktivnost u oblasti socijalne
psihologije. Kao to se moe oceniti iz periodikih pregleda socijalno-psiholokih
istraivanja proiruje se i produbljuje izuavanje od ranije praenih pitanja iz oblasti
socijalizacije, socijalne kognicije i socijalne motivacije, kao i socijalne interakcije, a
pokreu nove teme i problemi. Iz publikacije (European Review of Social Psychology,
Vol. 11) koju su pripremili trebe i Hjuston (Stroebe i Hewstone, 2000) vidi se da je
poslednje decenije, panja, meu ostalim problemima, bila posveena izuavanju
ambivalentnosti stavova, strukturalnim karakteristikama jezika u njegovoj reprezentacionoj
i komunikativnoj funkciji, ulozi stereotipnosti u socijalnoj kategorizaciji, a naroito pitanju
socijalne identifikacije i socijalnog identiteta.

Uzroci brzog razvo ja

Nastojei da ukau na uzroke tog naglog razvoja socijalne psihologije autori navode
nekoliko momenata. Pre svega, ukazuju na podsticaj koji je doao od opte psihologije.
Razvitkom opte psihologije dolazi se do saznanja da se psihiki ivot oveka ne moe
izuavati posmatrajui oveka kao izolovanu jedinku i van socijalne situacije u kojoj ivi.
Drutveni uslovi u kojima pojedinac ivi znaajno utiu na njegove psihike funkcije i
njegovu linost u celini. Dalje, uoeno je da se u drutvenom kontekstu javljaju psiholoke
pojave koje ne moemo uoiti prouavajui samo izolovano ponaanje oveka.
Istovremeno, ve relativno razvijena opta psihologija svojim postignutim rezultatima i
razvijenim sredstvima istraivanja omoguava relativno brz razvitak socijalne psihologije.
Formiranje socijalne psihologije je pre svega, veli francuski socijalni psiholog Stecel (J.
Stoetzel, 1963), rezultat smelosti ljudskog duha da se sve oblasti ljudskog ponaanja, i
individualnog i kolektivnog, podvrgnu sistematskom posmatranju, pa i eksperimentisanju.
Drugi podsticaj dolazi od raznih drutvenih nauka. Njihov napredak, s jedne strane,
prua mnogobrojne podatke vane za socijalnu psihologiju a, s druge strane, postavlja
psihologiji zahteve da prui odgovor na mnoga pitanja o psihikom ivotu ljudi. Psiholoka
pitanja koja se postavljaju u drutvenim naukama, jer se i one bave prouavanjem pojava
vezanih za aktivnost ljudi, zahtevaju i podstiu psiholoko prouavanje drutvenog
ponaanja. Na primer, kulturna antropologija ne moe objasniti pojave koje prouava ako
ne upozna i ne utvrdi shvatanja, norme i karakteristike linosti pripadnika odreene
kulture. Slino vai i za sociologiju; za potpunije razumevanje drutvenih zbivanja
potrebno je uzeti u obzir stavove Ijudi, aktera tih zbivanja.

39

NIKOLA ROT

Trei je podsticaj u praktinim potrebama drutva i nastojanju da se planski utie na

socijalno ponaanje ljudi i tako olaka reavanje razliitih aktuelnih drutvenih problema i
zadataka. Prouavanje grupnog ponaanja intenzivnije se razvija jer se eli da se rezultati
psiholokog istraivanja koriste za poveanje proizvodnje i zarade u industriji i
ublaavanje tenzija i sporova meu klasama i slojevima stanovnitva. Nije sluajno da u
toku II svetskog rata dolazi do mnogobrojnih istraivanja glasina, propagande, formiranja i
menjanja stavova.

40

METODE I TEHN IKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

METODE I TEHNIKE
SOCIJALNE PSIHOLOGIJE

METODA KAO OPTI PRISTUP POJAVAMA

Svaku nauku karakterie poseban postupak u prouavanju pojava za koje se
interesuje. Bez takvog razraenog postupka kojim se slui i koji svaka nauka nastoji
usavriti i razviti ne moe se konstituisati neka nauna disciplina. Taj nauni postupak
kojim se slue pojedine naune discipline naziva se metodom. Najoptije znaenje toga
termina je: postupak kojim se nastoje utvrditi naune injenice i otkriti nauna istina.
To je razraeni i sistematski postupak racionalnog miljenja i prikupljanja podataka
pri kome nastojimo da, kolikogod je to mogue, izbegnemo greke u ocenama i
zakljucima, a koje u svakodnevnom, nenauenom, posmatranju i prikazivanju zbivanja
esto inimo. O njemu govorimo kao o naunom nainu miljenja. etiri su karakteristike
toga naunog pristupa koje, meu ostalima, istie Z. Buja (1967). Prva je sistematinost a
oznaava da se odreenom postupnou prati i proverava mogunost delovanja raznih
potencijalnih uslova na oblike javljanja i menjanja izuavane pojave. Druga je
karakteristika objektivnost izuavanja i prikazivanja pojava a podrazumeva se pod tim
dosledno nastojanje da se na prikaz i tumaenje prouavanih pojava iskljui uticaj
oekivanja, elja i naklonosti. Kontrola manifestovanja prouavane pojave trea je
karakteristika a sastoji se u briljivom kontrolisanju njenog izazivanja i praenju javljanja i
roka izuavane pojave kolikogod se puta smatra potrebnim. Cetvrta je opreznost u
zakljucima i generalizacijama a odlikuje je izbegavanje da se uoptava na osnovu jednog
ili malog broja sluajeva i preduzimanje tolikog broja proveravanja da se zakljuci sa,
makar relativnom, sigurnou mogu izvesti.
Proces utvrivanja naunih injenica i otkrivanja istine je sloen. Koriste se razliiti
pristupi, primenjuju razliiti principi u pojedinim fazama istraivanja, koriste se razliiti
postupci u organizovanju istraivanja prikupljanja i obradi, kao i u interpretaciji. Vrlo
esto se i razliiti pristupi i principi ili vrste postupaka nazivaju takoe metodom. Tako se
izraz ,,metoda upotrebljava esto u veoma razliitim znaenjima.
Metodom se esto oznaava oblik misaone aktivnosti koji se preteno koristi u
prikazivanju i objanjavanju odreenih pojava, opti pristup izuavanim pojavama. Takvi
oblici misaone aktivnosti mogu biti: analitiki (kada iz sloene ce-

41

NIKOLA ROT

line izdvajamo delove ili elemente) ili sintetiki (kada izdvojene, elemente povezujemo u
celinu); komparativni (kada uporeujemo produkte pratei razlike i slinosti meu njima);
deskriptivni (kada se ograniavamo na opisivanje opaenog); genetiki (kada utvrujemo
stupnjeve u razvitku prouavane pojave). Najee razlikovani oblici misaone aktivnosti po
kojoj se nain prouavanja moe klasifikovati jesu induktivni i deduktivni postupak. O
induktivnom postupku govorimo kada iz pojedinanih opaenih podataka izvodimo opte
zakljuke, a o deduktivnom kada iz optih postavki zakljuujemo o pojedinim sluajevima.
Ova dva oblika misaone aktivnosti predstavljaju dva najea opta pristupa u naunom
prouavanju.
O njima moemo da govorimo i kao o racionalistikom i empiristikom pristupu
pojavama. Racionalistiki pristup pojavama to je deduktivno-hipotetski pristup. Na osnovu
ogranienog broja opservacija, ili na osnovu principa i pojmova izvedenih iz odreenog
filozofskog sistema, prihvata se izvesna pretpostavka pa se, rezonujui uz potovanje
formalno logikih principa, pokuava objasniti pojava. Mnogi mislioci dali su zanimljive
prikaze i tumaenja socijalno-psiholokih pojava koristei racionalistiki pristup.
Meutim, potrebno je napomenuti da je to nedovoljno pouzdan put ispitivanja
socijalno-psiholokih pojava, poto se ovakvim postupkom teko mogu proveriti nain rada
kojim se slui autor i rezultati do kojih je doao. Sam autor ne navodi iscrpnije podatke
koje je koristio i naune postupke kojima se sluio. On to ne moe navesti, budui da je on
pre svega prikazivao pojave i izvodio zakljuke ne koristei odreene naune postupke i
oslanjajui se na ogranieni broj informacija i podataka. Usled tekoe verifikacije
rezultata takav pristup se ne prihvata kao dovoljna osnova za razvoj socijalno-psiholoke
nauke. Racionalistiki pristup dozvoljava da se ospori pravilnost svakog donesenog
zakljuka, jer ne prua dovoljno sigurnih argumenata za doneti zakljuak. Dozvoljava da i
oni koji brane takav zakljuak, isto tako kao i oni koji ga kritikuju, s jednakim pravom
zastupaju svoja shvatanja a bez obaveze da se pozovu na proverene podatke.
Racionalistiki pristup pojavama bio je dominantan u prvom i drugom periodu razvoja
socijalne psihologije. Le Bon, Tard, pa i Mek Dugal koristili su se takoe pre svega
zakljuivanjem na osnovu pretpostavki koje su mogle biti opravdane, ali koje nisu bile
proverene i zato su stalno osporavane.
Empiristiki pristup pojavama stavlja teite na utvrivanje injenica, na ono to je
empirijski provereno. Zakljuivanje se vie ne vri samo na osnovu ogranienih
informacija i optih pretpostavki nego se naunim postupkom prikupljaju podaci, pa se iz
tih empirijski dobijenih podataka oprezno izvode generalizacije. Razume se da se koristei
i ovaj pristup primenjuje deduktivno-hipotetiko zakljuivanje. Takav postupak je sporiji,
ne vodi obino do tako irokih generalizacija kao racionalistiki. Meutim, poto je
pouzdaniji, on danas predstavlja opte prihvaeni pristup pojavama u oblasti socijalne
psihologije. Ali njegovo korienje ne znai odbacivanje ili zanemarivanje teorije. Znai
samo zahtev da se teorija bazira na to je mogue sigurnijem empirijskom materijalu.

42

METODE I TEHN IKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

METODA KAO METODOLOKI PRINCIP

Izraz metoda upotrebljava se i za oznaavanje optih osnovnih principa koje
koristimo pri prouavanju nekog problema. O tim principima govorimo i kao o
metodolokim principima.
Vani metodoloki principi za sve nauke, pa i za socijalnu psihologiju, su principi na
koje ukazuje dijalektiki materijalizam i, posebno, istorijski materijalizam. Treba istai da
principi dijalektikog materijalizma nisu neke apriorne postavke ili proizvoljne
konstrukcije. To su na osnovu postignutog naunog saznanja iz raznih oblasti nauka
izvedene postavke o optim zakonitostima javljanja pojava. Njihova primena pri svakom
novom istraivanju prua znaajnu pomo za uspeno ostvarivanje tog istraivanja jer daje
orijentaciju u postavljanju problema, u prikupljanju podataka, u njihovoj obradi i njihovom
objanjenju. Spomenuemo neke od dijalektikih metodolokih principa ija je primena od
znaaja i u socijalno-psiholokim istraivanjima. Takvi su meu ostalima: princip
materijalnosti, princip razvojnosti, princip prerastanja kvantitativnih promena u
kvalitativne, princip svestranosti i princip konkretnosti.
Princip materijalnosti ili materijalistiki princip kazuje da je materija primarna a da
psihiko nastaje u toku evolucije materije. Primenjen u psihologiji taj princip istie da
treba polaziti od toga da svi psihiki fenomeni imaju svoju materijalnu, konkretno svoju
fizioloku osnovu. Njegov posebni smisao u socijalnoj psihologiji je da u psiholokim
komponentama drutvenih zbivanja, iako ih je neophodno uzimati u obzir pri objanjenju
drutvenih pojava, ne moemo traiti i nai poslednji i osnovni uzrok pojava. Mi ne
moemo, na primer, pojedine drutvene pokrete objasniti samo na osnovu ideja ili stavova
koje pristalice ili protivnici nekog pokreta imaju, iako je prouavanje i njihovih stavova i
poreklo tih stavova vano i potrebno za razumevanje pokreta. Kad se drutvene pojave
objanjavaju psiholokim fenomenima kao krajnjim uzrocima, imamo posla sa
psihologizmom, jednom neadekvatnom koncepcijom objanjavanja drutvenih zbivanja.
Princip razvojnosti ili istorinosti kazuje da svaku pojavu treba razmatrati kao pojavu
koja je nastala i koja se menja, a ne kao veitu i nepromenljivu. Punu primenu ima ovaj
princip i u objanjavanju socijalno-psiholokih pojava. Stavovi, norme i vrednosti, na
primer, karakteristini za neku grupu ili zajednicu u jednom periodu ne ostaju isti u
drugom periodu, ako je u meuvremenu dolo do razvitka u proizvodnim snagama,
proizvodnim odnosima, tehnici, civilizaciji i kulturi. Isto tako, norme drutvenog
ponaanja koje su karakteristine za zajednicu u kojoj mi ivimo ne predstavljaju
univerzalne norme koje vae za sve zajednice. Shvatanja bila bi suprotna principu
razvojnosti i pogrena. Druge zajednice koje su se razvile i ive u drugim uslovima zacelo
imaju neke druge karakteristike. Takvo shvatanje da su oblici ponaanja vlastite zajednice
opti i jedino pravilni, a svi koji od tih oblika odstupaju da su devijantni i inferiorni, jedna
je od formi etnocentrizma.
Princip prerastanja kvantitativnih promena u kvalitativne, sa kojim je povezan i princip
jedinstva postepenih i skokovitih promena, takoe se manifestuje i u socijalno-psiholokim
pojavama. Grupa, na primer, nije naprosto zbir pojedinaca;

43

NIKOLA ROT

prouavajui karakteristike grupe nai emo psiholoke pojave koje ne moemo utvrditi
kod pojedinaca koji ine grupu, posmatrajui svakog za sebe. Formiranjem grupe javljaju
se nove pojave: grupne norme, grupna struktura i odnosi meu lanovima grupe.
Objedinjavanje grupa daje takoe novu pojavu: organizaciju koja isto tako nije naprosto
zbir grupa nego nova pojava sa svojim posebnim karakteristikama koje nema svaka grupa
posmatrana za sebe.
Princip svestranosti naglaava mnogostruku povezanost pojava i kazuje o potrebi da
pri istraivanju svake socijalno-psiholoke pojave treba uzeti u obzir uticaj velikog broja
raznih inilaca. Mi ne moemo, na primer, esto navoenu pozitivnu korelaciju izmeu
stavova roditelja i dece prema pojedinim drutvenim pitanjima uvek objasniti samo
prihvatanjem roditeljskih stavova od strane dece. Pripadnost istom sloju, ista ekonomska
situacija isto tako mogu biti uzrok podudarnosti, kao to to mogu biti i mnogi drugi
inioci.
Princip konkretnosti kazuje da uvek treba voditi rauna o posebnosti pojava koje se
izuavaju i specifinosti uslova u kojima se javljaju. Mi ne moemo, na primer, neije
postupke objasniti samo stavovima prema nekom objektu (u odnosu na koji postupa), niti
samo poznavanjem osnovnih crta linosti ili karakteristinih motiva, nego uvek moramo uz
sve to uzeti u obzir i specifinu situaciju (sa mnogo obeleja koje ona sadri) u kojoj
dolaze postupci do izraaja da bismo odreene oblike socijalnog ponaanja shvatili i
objasnili. Realnosti treba pristupiti kao odreenoj konkretnoj pojavi.

METODA KAO OPTI NAIN O RGANIZACIJE

ISTRAIVANJA
Istraivanje problema svake nauke sloena je aktivnost koja obuhvata vie posebnih
radnji i faza: 1) formulisanje problema istraivanja: esto u formi hipoteza koje se
istraivanjem proveravaju; 2) izrada plana istraivanja (koji sadri predvianje subjekata
na kojima e se vriti istraivanje, postupaka i instrumenata za prikupljanje i za obradu
podataka, toka istraivanja i drugih momenata, kao i konstruisanje i proveravanje
predvienih postupaka za prikupljanje podataka);
3) sprovoenje istraivanja; 4) obrada dobijenih rezultata, njihova analiza i
tumaenje; 5) izvoenje zakljuka. Sve ove radnje zajedno predstavljaju opti
nain organizovanja istraivanja i ine naunu metodu.
Kao kod svih empirijskih nauka tako i u socijalnoj psihologiji razlikujemo dve
osnovne metode istraivanja: sistematsko neeksperimentalno i eksperimentalno
istraivanje. Razlika izmeu ovih dveju metoda prvenstveno je u tome to pri
eksperimentalnom ispitivanju namerno i sistematski menjamo uslove u kojima se neka
pojava javlja. Ovim menjanjem uslova proveravamo da li e ono dovesti do promene na
pojavi. Na taj nain moemo zakljuiti o zakonitostima javljanja neke pojave. Kod
sistematskog neeksperimentalnog istraivanja o uzrocima i uslovima javljanja ili menjanja
neke pojave zakljuujemo na osnovu posmatranja i analize povezanosti prouavane pojave
sa nekim drugim pojavama a bez namer-

44

METODE 1 TEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

nog manipulisanja uslovima javljanja ispitivane pojave. O takvoj metodi govori se i kao o
korelacionoj metodi jer se ispituju i uporeuju korelacije meu podacima i na osnovu njih
nastoji objasniti pojava.
Pri istraivanju mi teimo ne samo tome da to egzaktnije opiemo izuavanu
pojavu nego i da proverimo postojanje povezanosti izmeu uslova ili varijabli koje pratimo
u istraivanju. elimo da utvrdimo od kojih uslova zavisi odreeni oblik ponaanja koji
pratimo. Takav uslov nazivamo nezavisnom varijablom ili nezavisnom promen ljivom.
Ponaanje koje taj (praeni) uslov izaziva i uzrokuje nazivamo zavisnom varijablom ili
zavisnom promenljivom. Koristei i eksperimentalnu i neeksperimentalnu metodu cilj
istraivamja moe biti, a po pravilu i jeste, utvrivanje takvih veza i pronalaenje
kauzalnih odnosa meu varijablama. Pri eksperimentalnom istraivanju mi moemo, po
naem planu i prema naoj volji, menjati odreene uslove i pratiti da li e njihova promena
izazvati neke promene u posmatranom ponaanju. Pri neeksperimentalnoj metodi to nismo
u mogunosti, nego se moramo osloniti na utvrivanje statistike korelacije.
Koristei obe ove osnovne metode mi moemo u istraivanju postaviti kao cilj da
pojavu koju izuavamo pratimo i to tanije opiemo. Istraivanje sa takvim optim ciljem
nazivamo deskriptivnim. Kada istraivanje ima za cilj i praenje promena na izuavanim
pojavama i uslova u kojima dolazi do promena, govorimo o eksplorativnom istraivanju.
Mi ne predviamo da e se neto odreeno sa posmatranom pojavom dogoditi. Mi moemo,
i kad pri tom primenimo eksperimentalnu metodu (menjamo odreene uslove), samo da
pratimo da li e se i ta e se sa praenom pojavom dogoditi. Ali ne oekujemo sasvim
odreeni ishod niti proveravamo da li e ili se nee dogoditi ono to smo oekivali i
predvideli. Kad, meutim, polazimo od odreene hipoteze i u istraivanju proveravamo
njenu tanost, imamo posla, sa eksplikativnim istraivanjem. To je istraivanje sa
odreenim zadatkom; ono omoguava ne samo nauni opis pojava nego i njeno
objanjenje, eksplikaciju. Koristei ga nastojimo utvrditi veze izmeu varijabli, i to, kad
god je mogue, uzrone veze izmeu nezavisne i zavisne varijable. Koristei
eksperimentalnu metodu mi moemo sa veom sigurnou zakljuiti o kauzalnim vezama.
Ali mi to inimo i na osnovu sistematskog neeksperimentalnog istraivanja koristei pri
tom korelacioni postupak i multivarijantnu analizu. Budui da je cilj naunog istraivanja
utvrivanje veza meu pojavama, objanjenje pojava, mi po pravilu, posle eksplorativnog
istraivanja, koje omoguava da bolje upoznamo pojavu i koje ukazuje na mogue veze,
pristupamo eksplikativnom istraivanju kojim se proverava da li pretpostavljena relacija
zaista postoji.

METODA EKSPE RIMENTALNOG ISTRAIVANJA

Karakteristike
Eksperimentalno istraivanje, koje predstavlja jednu od osnovnih metoda kako
psihologije uopte tako i socijalne psihologije, mogli bismo definisati kao nain
organizovanja istraivanja pri kome se ne samo kontroliu nego stvaraju i

45

NIKOLA ROT

menjaju uslovi javljanja neke pojave a sa ciljem da se utvrdi zavisnost odreene pojave od
odreenih uslova. Kao karakteristike eksperimenta navode se obino sledee:
1) Namerno izazivanje pojave koja se eli posmatrati. Kod eksperimenta se ne eka
na to da se pojava spontano javi nego se ona namerno izaziva da bi se posmatrala.
2) Ponavljanje javljanja pojave. Da bi se eljena pojava mogla potpunije ispitati, ona
se moe opetovano namerno izazvati.
3) Kontrola uslova pod kojima se javlja posmatrana pojava. Svi uslovi koji se
smatraju vanim za neku pojavu kontroliu se i prate jer samo kad su svi bitni
uslovi od kojih zavisi neka pojava pod kontrolom, mi moemo biti sigurni u
vrednost naeg ispitivanja i u vrednost zakljuaka koje donosimo na osnovu
rezultata ispitivanja.
4) Kvantifikacija ili brojno izraavanje takoe se navodi kao karakteristika
eksperimentalnog istraivanja. Omoguava merenje ispitivanih pojava i preciznije
opisivanje i pouzdanije objanjenje.
5) Sistematsko menjanje uslova pod kojima se javlja neka pojava. Bitna
karakteristika eksperimentalnog istraivanja je da se namerno menjaju pojedini od
uslova, dok se svi ostali uslovi zadravaju konstantnim, da bi se videlo da li e se,
i
koliko, pojava promeniti sa promenom nekih od uslova. Ova se karakteristika
eksperimenta smatra sutinskom osobinom eksperimenta. Uslov kojim se
manipulie (koji se namerno menja) naziva se nezavisnom eksperimentalnom
varijablom ili promenljivom, a promena na pojavi do koje dolazi takvim
menjanjem uslova zavisnom varijablom ili zavisnom promenljivom.
Iz navedenih karakteristika proizlazi i odreena prednost eksperimentalnog
istraivanja. Namerno izazivanje pojava omoguava nam da istraivanje izvrimo kad
elimo i da za istraivanje izaberemo najpogodniju priliku i najpogodnije uslove. Druga
karakteristika eksperimenta, a to je ponavljanje ispitivanja po volji, omoguava
proveravanje i vlastitih i tuih rezultata i na taj nain obezbeuje sigurnost dobijenih
rezultata. Striktna kontrola uslova, a pre svega variranje uslova (to predstavlja bitnu
karakteristiku eksperimenta) prua i najveu prednost eksperimentalnom ispitivanju i ini
ga najpouzdanijim nainom za otkrivanje zavisnosti meu pojavama i za utvrivanje
kauzalnih odnosa. Eksperiment se, ba zahvaljujui ovoj karakteristici, i moe definisati
kao stvaranje uslova pod kojima e se javljati pojava koja se eli posmatrati da bi se
utvrdile kauzalne veze izmeu tih uslova i posmatrane pojave.

Vrste eksperimentalnog istraivanja

Eksperimentalno istraivanje ili eksperiment mogue je klasifikovati na osnovu
razliitih kriterijuma. Prema tome da li se za sve ispitanike uvodi eksperimentalna
varijabla ili samo za deo subjekta razlikujemo eksperiment jednostavne sukcesije i
eksperiment sa kontrolnom grupom.

46

METODE I TEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

Kod eksperimenta jednostavne sukcesije svi su subjekti izloeni odreenim

eksperimentalnim uslovima. Na istim subjektima se vri posmatranje promena njihovog
ponaanja pre i u toku eksperimentalnog variranja varijabli. Mere se karakteristike
ponaanja ispitanika pre uvoenja odreenih uslova, a zatim posle davanja odreenih
uslova. Na primer, meri se kakvi su stavovi odreene grupe pre odreenog naina
ubeivanja, neposredno posle ubeivanja i eventualno posle dueg perioda vremena.
Prednost ove vrste eksperimenta je u tome to se mogu pratiti promene na istim
individuama. Nedostaci su, pak, u tome to ve prvo ispitivanje i merenje moe delovati
kao neko upozorenje. Na primer, ispitivanjem stavova, prema ratu na neki nain te
ispitanike upozoravamo na problem, pa ve to da oni o tome razmiljaju vie nego obino,
moe da izazove izvesne promene u njihovim stavovima.
Kod eksperimenata sa kontroinom grupom obino se radi sa dve grupe subjekata, a
moe i sa vie grupa. Obino se jedna grupa izloi nekim odreenim uslovima (recimo,
propagandi) a druga ne. Rezultat eksperimenta se utvruje tako to se uporeuje ponaanje
obe grupe. Zato je bitno da grupe budu izjednaene ili da budu bar ujednaene prema
bitnim obelejima. na primer, po uzrastu, po lu, inteligenciji i drugim nekim osobinama.
Ujednaavanje se vri u onim obelejima za koje se moe oekivati da mogu da izazovu
razlike u rezultatima. Ako to ne bi bilo uraeno, ne bi se moglo utvrditi da li postoji
zavisnost izmeu promena u ponaanju i variranog uslova ili ne postoji.
Ovakvom vrstom eksperimenta otklanja se nedostatak koji se javlja u
eksperimentima jednostavne sukcesije. Danas se ova vrsta eksperimenta preferira, mada i
ona sadri nedostatke. Jedan proizlazi iz tekoe da se dobiju ekvivalentne grupe. Za
njihovo obrazovanje postoje razliiti postupci, kao: postupak reprezentativnih uzoraka,
sluajnog izbora pojedinaca i drugi naini izbora.
Mogue je kombinovati prvu i drugu vrstu eksperimenata pa pratiti promene u
ponaanju istih subjekata a istovremeno posmatrati i drugu, kontrolnu, grupu.
Prema jednom, drugom kriterijumu, eksperimente bismo mogli podeliti na
laboratorijske i terenske. Terenski eksperiment karakterie to to se izvodi u svakodnevnoj,
normalnoj situaciji (u fabrici, koli itd.). Kod njega nema artificijelnosti situacije, ali je
zato tee precizno kontrolisati situaciju poto moe da deluje vie razliitih faktora nego
to je to mogue u laboratorijskom eksperimentu.
Laboratorijski eksperiment iz tih razloga ima u naunim istraivanjima prednost.
Pomou laboratorijskog eksperimenta sa vie sigurnosti moemo utvrivati kauzalne
odnose ili proveravati rezultate dobijene drugim postupcima. Ukoliko bi eksperimentalna
situacija zaista postala toliko artificijelna da utie na rezultate, eksperimenta se moramo
odrei. Meutim, laboratorijska situacija postaje artificijelna samo onda ako je proputeno
da se uzmu u obzir bitni momenti situacije. Ali ako su uzeti u obzir bitni uslovi javljanja
pojave, eksperimentalna situacija i u laboratorijskim uslovima dozvoljava uspeno
ispitivanje, pa ak je i uspenija od drugih vrsta postupaka.
Postoji izvesna prednost terenskog eksperimenta nad laboratorijskim. Ona je, pre
svega, u tome to se istraivanje vri u ivotnoj situaciji. Meutim, terenski

NIKOLA ROT

eksperiment nije pogodan za proveravanje hipoteza onom preciznou koju prua

laboratorijski eksperiment. Zato, kad god je to mogue, rezultati dobijeni terenskim
eksperimentom proveravaju se laboratorijskim eksperime ntom. To znai da se ove dve
vrste eksperimenta esto kombinuju i dopunjuju.
Razlikuju se i posebne vrste eksperimentalnog istraivanja. Takva jedna je akcioni
eksperiment koji je uveo Levin. Karakteristika te vrste eksperimenta je ne samo to se
obavlja u prirodnim uslovima (a to imamo i kod terenskog eksperimenta) nego i to se
ostvaruje na konkretnoj praktinoj akciji i to se efekat namernog variranja uslova prati u
toku dueg vremenskog perioda i u redovnom ponaanju subjekata.
Takvom akcionom eksperimentalnom istraivanju srodan je postupak tzv.
kvazieksperimentalnog nacrta. Ta vrsta istraivanja primenjuje se kada se sistematski i
korienjem naune metodologije prati efekat pojedinih namerno organizovanih novih
drutvenih mera u raznim oblastima ivota. Na primer, uvoenje odreenih mera u
saobraaju da bi se smanjio broj saobraajnih nesrea, novih postupaka u nastavi i slino.
Naziva se i prirodnim eksperimentom, iako se taj naziv koristi ee u drugom znaenju.
Ponekad se kao posebna vrsta eksperimenta u strunoj literaturi navode takvi oblici
organizacije istraivanja koji, u stvari, iako se nazivaju eksperimentalnim, nisu
eksperimentalno istraivanje. Tako je sa tzv. prirodnim eksperimentom
i
tzv. eksperimentom ,,ex post facto. Prirodnim eksperimentom naziva se, ponekad,
posmatranje ponaanja ljudi u izuzetnim ali ne namerno izazvanim situacijama. Na
primer, pri izbijanju poara, pri potresu, poplavi. U takvim situacijama, koje se
razlikuju od redovnih i koje sama priroda kao da varira, moe doi do promena u
ponaanju. O eksperimentu ,,ex post facto govorimo kad se neka prola pojava,
koja se odvijala u razliitim uslovima i eventualno dovela do razliitih oblika
ponaanja, naknadno analizira, obino koristei statistike podatke i postupke i
pratei pojedine faktore. Meutim, ni jedan od ova dva oblika istraivanja nije
stvarno eksperimentalno istraivanje. Oba predstavljaju posebne oblike
sistematskog neeksperimentalnog istraivanja.

Ogranienja eksperimentalnog istraivanja

Iako je eksperimentalno istraivanje veoma pogodna nauna metoda koja se sve vie
i sve uspenije primenjuje, ipak postoje granice mogunosti njene primene. Nije mogue
eksperiment koristiti pri ispitivanju svih pojava, jer je neke pojave nemogue namerno
izazvati. Nemogue je, na primer, eksperimentalnim putem ispitivati od kojih faktora zavisi
uspean brak, jer nije mogue ljude dovoditi u branu vezu radi toga da bi se utvrdile neke
zakonitosti. Nemogue je isto tako eksperimentalnim putem ispitivati uticaj odreenih
socijalnih faktora na formiranje odreenih crta linosti ili na primer, javnog mnjenja o
nekoj drutvenoj pojavi.
Eksperimentalnom izuavanju dosta se esto postavlja i prigovor da je to vetaki
nain ispitivanja, da su uslovi ispitivanja u laboratorijskom eksperimentu

48

METODE I TEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

neprirodni, da su to uslovi koji ne postoje u normalnoj ivotnoj situaciji, pa da zbog toga

ni reagovanje koje se javlja u takvim uslovima nije opravdano prihvatiti kao zakonito
reagovanje. U ivotu, navodi se, redovno deluje jedan sloen splet faktora a ne ogranien
broj uslova koji se nalaze pod kontrolom. Ovaj prigovor koji se postavlja
eksperimentalnom ispitivanju psihikih pojava, iako je esto na mestu, opte uzev, nije
opravdan. Kao to su to potvrdila i iskustva na osnovu velikog broja izvrenih
eksperimentalnih istraivanja, eksperiment je uvek opravdan kada su dati bitni uslovi. Nije
neophodno da u eksperimentalnoj situaciji imamo sve one uslove koje nalazimo u redovnoj
ivotnoj situaciji. Kad god su dati bitni uslovi javljanja odreene pojave, opravdano je
koristiti eksperiment i oekivati rezultate na osnovu kojih e se moi zakljuiti sa
relativnom sigurnou o ispitanoj pojavi.
Kao prigovor eksperimentu navodi se i to da eksperimentalna situacija sama po sebi
utie na menjanje pojave koja se posmatra. Sama injenica da se subjekt nalazi u
eksperimentalnoj situaciji i da zna da se na njemu vri eksperiment, navodi se, izazvae
drugaije reagovanje nego to bi bilo da subjekt nije svestan toga da se na njemu vri neki
opit. Da bi se pokazala vanost ovog prigovora, dosta esto se spominje ispitivanje u kome
je grupa radnica stavljena pod nepovoljne uslove, oekujui da e ti nepovoljni uslovi
izazvati smanjenje efekata rada. Pokazalo se, meutim, da su ove radnice stalno
poveavale svoj radni uinak, iako su uslovi u kojima su radile bili gori nego kod ostalih
radnika sa kojima nije vren eksperiment. To se objanjava, izmeu ostalog, time to su
one, znajui da se njihov rad posmatra i da se na njih obraa panja, ulagale vei napor. U
vezi sa ovim prigovorom moemo rei da ima veliki broj pojava koje je mogue ispitivati a
da subjekt zna da se nad njim vri ispitivanje, a da ipak zbog toga ne doe do promena u
ponaanju. Meutim, eksperimentalna situacija moe zaista uticati na odreene pojave. Ali
i takve pojave je mogue eksperimentalno ispitivati, samo subjekti ne smeju da znaju ta se
kod njih ispituje i kakva se reakcija od njih oekuje.
Iznosi se ponekad prigovor eksperimentalnom istraivanju u socijalnoj psihologiji
polazei od etikog stajalita. Navodi se da nije etiki uopte eksperimentisati sa ljudima.
Ovako uopten prigovor ne moe se prihvatiti, ali sigurno je da je, iz humanih razloga
nedopustivo, vriti oglede na ljudima kad ti ogledi imaju tetne posledice za pojedinca i
njegovu linost.
Zakljuujui izlaganje o metodi eksperimentalnog istraivanja potrebno je lstai da
ona nije nipoto samo odreeni nain prikupljanja podataka nego, pre svega, predstavlja
odreeni nain organizovanja istraivanja, i to najsigurniji za proveravanje postavljene
hipoteze i utvrivanja zakonitosti. Postoje i drugi validni. iako neeksperimentalni postupci
za utvrivanje zakonitosti. Podaci prikupljeni sistematskim neeksperimentalnim
istraivanjem dozvoljavaju takoe da se na osnovu njih izvedu opti zakljuci i
generalizacije. Zato se koriste razni postupci, korelacioni i komparativni postupak koji
takoe omoguuju utvrivanje zavisno>ti i zakonitosti meu pojavama.

49

NIKOLA ROT

METODA SISTEMATSKOG NEEKSPERIMENTALNOG

ISTRAIVANJA Karakteristike
Druga osnovna metoda, kao to smo spomenuli, jeste metoda sistematskog ili
kontrolisanog neeksperimentalnog istraivanja. Ova se metoda veoma mnogo koristi i u
prirodnim naukama. Ali naroito se esto koristi u drutvenim naukama, takoe i u
psihologiji, posebno u socijalnoj psihologiji. Svoju osnovu ima u posmatranju koje se esto
upranjava u svakodnevnom ivotu. Mi se u svakodnevnom ivotu koristimo posmatranjem
ponaanja ljudi u razliitim prilikama u kojima ih sretamo. Mnoga shvatanja o psihikim
pojavama, i socijalnom ponaanju posebno, predstavljaju uoptavanja na osnovu takvog
svakodnevnog posmatranja. Treba, meutim, napomenuti da takvo prigodno posmatranje ne
predstavlja naunu metodu i da uoptavanja izvedena na osnovu njega nisu sigurna niti na
naunoj osnovi bazirana uoptavanja. Da bi neeksperimentalno posmatranje moglo sluiti
naunim ciljevima i moglo biti osnova naune metode, ono treba da zadovolji odreene
uslove. Ono mora biti: 1) sa ciljem tj. predmet posmatranja i njegova svrha treba da budu
odreeni; 2) sa planom tj. prema unapred utvrenom postupku koji e se primeniti u
posmatranju; 3) sistematsko tj. posmatranje u kome e se registrovati sve to moe biti od
znaaja za ispitivani problem; 4) kontrolisano tj. posmatranje pri kome e se voditi rauna
o uslovima u kojima se posmatrana pojava javila, i 5) objektivno tj. posmatranje pri kome
e se registrovanje pojava jasno razlikovati od objanjavanja i tumaenja na osnovu
predubeenja i elja. Tek ovakvo sistematsko neeksperimentalno posmatranje ima naunu
vrednost i predstavlja osnovu za naunu metodu. Ovakvo posmatranje, za raz liku od
prigodnog posmatranja, a koje svi stalno upranjavamo u svakodnevnoj praksi, naziva se
sistematskim ili kontrolisanim posmatranjem.
Iako se o metodi sistematskog neeksperimentalnog istraivanja govori kao
o metodi posmatranja, pod tom metodom se ne podrazumeva samo posmatranje koje bi
znailo opaanje samo neposrednim korienjem ula nego i korienje razliitih
instrumenata za prikupljanje podataka i obrada podataka prikupljenih putem razliitih
statistikih tehnika. I ova metoda ukljuuje sve faze istraivanja kao i metoda
eksperimentalnog istraivanja. Mogla bi se definisati kao nauno istraivanje pri kome
nema namernog variranja uslova (manipulisanja varijablama) nego se pojave prouavaju u
uslovima u kojima su prirodno date.
Sistematsko neeksperimentalno istraivanje moe poivati na slobodnom,
nestruktuiranom posmatranju pojava. Ali najee ne poiva, nego se pri primeni ove
metode koriste razliite tehnike za prikupljanje podataka u naelu sve koje se koriste i pri
eksperimentalnom istraivanju. Cak je mogunost korienja raznih tehnika kod
sistematskog neeksperimentalnog istraivanja i vea. Za takvo istraivanje mogue je
koristiti i tehnike koje poivaju na tzv. sekundarnim podacima, tj. takvim podacima koji
postoje od ranije, a koji se u predvienom neeksperimen-

50

METODE ITEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

talnom istraivanju koriste kao izvor. Meu ostalim takva je tehnika analize sadraja
komunikacije.
I
ova metoda predstavlja sloen proces istraivanja koji se sastoji iz vie faza kao i
eksperimentalno istraivanje. Uopte, izmeu dveju pomenutih osnovnih metoda i
ne postoje otre granice. Veinu od pet spomenutih karakteristika
eksperimentalnog istraivanja nalazimo obino i kod neeksperimentalnog
istraivanja (namerno izazivanje pojave, ponavljanje ispitivanja, kontrolu uslova,
kvantifikaciju). Osnovna razlika je u tome to kod neeksperimentalnog istraivanja
ne manipuliemo po svojoj volji i po svom planu uslovima iji uticaj elimo
ispitati.

Prednosti i nedostaci
Moe se rei da metoda sistematskog neeksperimentalnog istraivanja ima neke
prednosti nad metodom eksperimentalnog istraivanja. To su:
1) ira primenljivost. Metodu neeksperimentalnog istraivanja mogue je koristiti za
istraivanje velikog broja problema, pa i mnogih problema koji se ne mogu
istraivati eksperimentalno, a svih koji se mogu prouavati koristei i
eksperimentalnu metodu. Ova je metoda upotrebljiva u sluajevima u kojima je
nemogue namerno izazvati pojavu koju elimo prouavati i kad ne postoji
mogunost da se manipulie nezavisnom varijablom ili zbog toga to se ne zna koji
bi faktor mogao biti uzrok javljanja neke pojave ili to manipulisanje iz etikih ili
drugih razloga nije ostvarivo.
2) Vea prirodnost situacije. ak i kada neeksperimentalno istraivanje nije terensko
i kad se ne ostvaruje u toku redovnog javljanja pojave koja se istrauje,
sistematsko neeksperimentalno istraivanje je manje artificijalno, manje vetako,
jer se pri njemu ne izdvaja pojava iz uslova u kojima se redovno javlja, pa su i
podaci koji se dobijaju blii i sliniji javljanju istraivane pojave u svakodnevnom
ivotu. Na primer, zakljuci distribucije stavova dobijeni neeksperimentalnom
metodom esto vie odgovaraju i vie su slini distribuciji stavova kako se u
svakodnevnom ivotu manifestuju, nego to su to podaci o stavovima na osnovu
eksperimentalnog istraivanja.
3) Istraivanje deluje manje na ispitivanu pojavu nego to je to sluaj pri metodi
eksperimentalnog istraivanja. Pri neeksperimentalnom istraivanju ispitanici i ne
znaju da se na njima vri ispitivanje. A i kad je nemogue izbei da to ne znaju,
situacija je blia redovnoj i svakodnevnoj i manje utie na reagovanje ispitanika.
Spomenuto je da su sve ovo prigovori metodi eksperimentalnog istraivanja. Oni u
daleko manjoj meri vae, ili uopte ne vae, za sistematsko neeksperimentalno istraivanje.
Njen nedostatak i njeno ogranienje, meutim, upravo su u onom u emu je nauna
prednost eksperimentalnog istraivanja, a to su:
1) Tea i nesigurnija kontrola uslova u kojima se ispitivana pojava javlja. Ba zbog
toga to se ispituje u prirodnoj situaciji i to pojava koja se ispituje nije lzalovana
od okolnosti u kojima se redovno javlja, mi smo i manje sigurni nisu li neki od
nekontrolisanih uslova izazvali onaj oblik pojave koji nam se prezentuje.

51

NIKOLA ROT

A zato to je tih uslova potencijalno mnogo, mi ni onda kada ih pratimo ne moemo

odreeno i pouzdano rei koji je od njih uticao, vie ili manje, na pojavu onakvu kakva se u
neeksperimentalnom istraivanju manifestuje.
2) Nemogue je sa onom pouzdanou, kao to je to mogue koristei metodu
eksperimentalnog istraivanja, zakljuiti o kauzalnim vezama. Nemogue je, jer
nema osnovne karakteristike eksperimentalnog postupka, sistematskog i namernog
manipulisanja nezavisnom promenljivom. Slika o distribuciji odreenih stavova u
odreenoj populaciji, dobijena anketiranjem moe biti slinija stvarnoj situaciji
nego slika dobijena na osnovu laboratorijskog eksperimenta. Ali, koje su
determinante javljanja stavova i uopte sutinski uslovi javljanja ispitivane pojave
(njena struktura, razvoj, menjanje) bolje i sigurnije e se upoznati korienjem
metoda eksperimentalnog istraivanja.

Vrste neeksperimentalnog istraivanja u

soci jalno j psihologiji
Moemo razlikovati vie vrsta istraivanja. Prema tome da li se ono vri u
svakodnevnoj prirodnoj situaciji, na terenu, ili ne raz likuje se terensko i neterensko
sistematsko neeksperimentalno istraivanje. A prema tome koristimo li posebne tehnike (i
kakve) za prikupljanje postoji struktuirano i nestruktuirano istraivanje.
O nestruktuiranom neeksperimentalnom istraivanju govorimo kad pri prikupljanju
podataka ne koristimo posebne tehnike, nego se oslanjamo na neposredno posmatranje.
Takvo posmatranje (neposredno) moe biti sa participacijom ili bez participacije.
Neposredno posmatranje sa participacijom imamo kada istraiva i sam obavlja aktivnosti
koje i osobe ije ponaanje prati. O struktuiranom neeksperimentalnom istraivanju
govorimo i kad koristimo lane tehnike za prikupljanje podataka.
Kad se istraivanje vri na mestu na kome se istraivana pojava redovno javlja ili
kad se vri dok se ona javlja, govorimo o terenskom istraivanju. Na primer, kad se
prouavaju odnosi meu radnicima u preduzeu, u samom preduzeu i dok su oni na svom
redovnom radu. Neterensko neeksperimentalno istraivanje imamo kad pojavu koju elimo
ispitati posebno i namerno izazivamo na taj nain to pitamo ispitanike o njoj, kao to se to
ini, na primer, pri ispitivanju javnog mnjenja.
Ove vrste sistematskog neeksperimentalnog istraivanja uzajamno se ne iskljuuju.
One se mogu kombinovati: strukturalno istraivanje moe biti na terenu ili van terena.
Detaljnije emo prikazati terensko sistematsko neeksperimentalno istraivanje, i to
jednu posebnu, esto korienu, vrstu neterenskog neeksperimentalnog istraivanja
istraivanje stavova i miljenje na osnovu uzorka.
Sistematsko neeksperimentalno istraivanje na osnovu uzorkaje postupak kojim se
ispituje neka pojava koristei za to uzorak iz celokupne populacije kojoj ispitivani subjekti
pripadaju. Naziva se esto i anketiranjem ili survey (servej) is-

52

METODE I TEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

traivanjem. Uz njegovu primenu koriste se razliite tehnike za prikupljanje podataka.

esto je to upitnik, pa neki autori izjednauju upitnik sa postupkom istraivanja na osnovu
uzorka. To je neopravdano jer, sem upitnika, mogu da se koriste i druge tehnike.
Ispitivanje ovim postupkom moe se obaviti samo u jednom odreenom momentu ili
u vie sukcesivnih ispitivanja. Ponavljanje ispitivanja na istom uzorku ili panel-ispitivanje,
imamo esto: a) kada se ispituje uticaj nekog dogaaja na ponaanje i b) kada se ispituje
neka tendencija. Ako se eli ispitati da li je neki krupan dogaaj, na primer neki politiki
dogaaj, uticao na pojedine stavove ljudi, onda se ispitivanje obavlja pre i posle dogaaja.
Tako je, na primer, u SAD ispitivano miljenje o korienju atomske bombe u ratne svrhe:
prvi put pre atomske eksplozije (probe na Bikinskim ostrvima), a drugi put posle nje.
Koristi se esto i pri ispitivanju razvoja neke tendencije. Obino u takvom sluaju nisu
samo dva, nego je vie sukcesivnih ispitivanja na istom uzorku. Pri tome se unapred
odreuju periodi u kojima e se vriti ispitivanja. Takva ispitivanja je, na primer, vrio kod
nas R. Supek na radnim akcijama. Primer panel-ispitivanja predstavlja i rad Lazarsfelda,
Berelsona i Gaudeta (1940) o problemu menjanja raspoloenja glasaa od dana
objavljivanja izbora glasanja. Uzorak je brojao 600 ljudi i subjekti su sedam puta
intervjuisani u toku sedam meseci, otprilike svakog meseca po jedanput. Autori su
posmatrali promene i iz njih zakljuivali o vanosti pojedinih faktora za konanu odluku
glasaa.
Prednosti panelskog ispitivanja su: 1) pouzdanija ispitivanja jer se ponavljaju; 2)
omoguavaju da se prate promene i otkriju faktori koji utiu na njihovo javljanje.
Nedostaci su: 1) veoma je teko, pa i nemogue, odrati isti uzorak. Utvreno je da u toku
jedne godine oko 25% ispitanika otpadne usled smrti, seobe ili zato to su bili
nepristupani za ispitivanje u vreme ispitivanja. Ukoliko je vremenski period izmeu
ispitivanja dui, utoliko se uzorak vie osipa; 2) ranije ispitivanje moe uticati na
ponaanje. Na primer, ako vrimo ispitivanje o stavu prema korienju atomske bombe,
samim postavljanjem pitanja moemo da podstaknemo vee interesovanje ispitnika za ovaj
problem: ispitanici vie razmiljaju o njemu i mogu da zauzmu drugaiji stav od onog koji
bi imali da nisu podstaknuti na razmiljanje; prestaju biti pravi predstavnici ispitivane
grupe. Ipak, i pored ovih nedostataka, panelskim ispitivanjima se dobijaju korisni podaci.
Terensko sistematsko neeksperimentalno istraivanje proiruje mogunost ispitivanja
socijalno-psiholokih problema i to prouavanjem neke pojave u prirodnim uslovima u
kojima se ona javlja, na samom terenu. Na taj nain postaje mogue utvrditi delovanje niza
faktora koji nisu dostupni eksperimentalnom pristupu.
Prva takva istraivanja, vrena u antropologiji, raz likuju se donekle od primene ove metode kasnije
u sociologiji i socija lno j psihologiji. Razlika jc u tom to u ranijim antropolokim ispitivanjima nije bilo
kvantitativnog registrovanja podataka nego je materijai prikupljan na osnovu neposrednog posmatranja i
eventualno terenskog intervjua. To nam moe ilustrovati antropoloko terensko ispitivanje kojc je vrio
Malinovski (1926). Malinovski je koristio ovaj postupak ispitujui karakteristike stanovnika Trobri-

53

NIKOLA ROT

jandskih ostrva (u Tihom okeanu, blizu Nove Gvineje). On je iveo jedan dui period vremena meu
stanovnicima tih ostrva, posmatrao je njihov ivot i vodio razgovore s pripadnicima plemena o pojavama koje
su ga interesovale. Na taj nain je prikupio i podatke o ekonomskom ivotu, drutvenim odnosima i
psihikim osobinama pripadnika toga plemena.
U sociologiji je razvijen i usavren ovaj postupak. Primer ovakvog ispitivanja u sociologiji moe
nam pruiti studija Vornera i Lanta (W. L. Warner i P. S. Lunt, 1941). Ispitivanja su vrena u jednom tipinom
gradu SA D. Autori su angaovali itav tim ispitivaa koji su zajedno sa njima iveli u gradu i uestvovali u
ivotu stanovnitva. Oni su pravili zapise o dogaajima, vrili intervjue, prouavali razne izvetaje, itali
zapisnike sednica raznih organizacija, interesovali se za razne momente ivota stanovnika: versku pripadnost,
prihode. Tako su doli do podataka o karakteristinim drutvenim aktivnostima, ugledu, o klasnoj strukturi i
drugim karakterislikama stanovnika grada. Kod ovog ispitivanja koriena je ve, za razliku od ispitivanja
koje je vrio Ma linovski, i tehnika koja je omoguava la kvantifikaciju zadataka.

U socijalnoj psihologiji metoda je dalje razvijana, naroito u pravcu potpunije

kvantifikacije i verifikacije (proveravanja) podataka. Tako se ova metoda razvila od
relativno slobodne interpretacije podataka dobijenih na osnovu linog posmatranja do
istraivanja na osnovu stroge kvantifikacije i verikacije. Jedno poznato ispitivanje ove
vrste je tzv. Benington studija Njukoma (T. Newcomb, 1943). Njukom je na jednom
amerikom koledu vrio obimna terenska ispitivanja, od kojih navodimo samo jedan
aspekt. Ispitivao je, pored ostalog, karakteristike osoba koje su se isticale u javnom ivotu
koleda. Da bi to ispitao, koristio se tehnikom skala procene, a za ocenjivanje osobina
pojedinaca koji su se isticali u ispitivanoj sredini. Traio je da izabrani procenjiva za
svakog takvog pojedinca odredi 28 linih karakteristika. Zatim je registrovao shvatanje tih
pojedinaca o vlastitoj ulozi i sredini u kojoj su iveli. Organizovao je fiktivne izbore da bi
utvrdio stvarni drutveni ugled pojedinaca. Ove podatke dopunio je ispitivanjem stavova
(pomou skale za merenje stavova) prema raznim drutvenim pojavama. Za sve to vreme
ispitiva je iveo u toj zajednici i vrio posmatranja.
Pri upotrebi postupka terenskog istraivanja mogue je koristiti razliite tehnike, ali
je bitna karakteristika ta to istraivai posmatraju pojave i prikupljaju o njima podatke na
terenu u njihovom prirodnom odvijanju.

METODA KAO POSTUPAK U POJEDINIM FAZAMA

ISTRAIVANJA; TEHNIKE ISTRAIVANJA
Izraz metoda upotrebljava se, dalje, za oznaavanje metodskih postupaka koji se
koriste za istraivanje i prouavanje pojedinih grupa pojava, na primer uenja ili stavova,
te se govori o metodama istraivanja uenja ili metodama istraivanja stavova. Veoma
esto se metodom oznaava i poseban nauni postupak korien u jednom odreenom
istraivanju od strane jednog odreenog istraivaa. Govori se, na primer, o metodi
istraivanja formiranja grupnih normi

54

METODE 1 TEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

koju je koristio erif sluei se ocenama autokinetikog efekta kao materijalom na kome
istrauje problem. Za oznaavanje naunog postupka kojim se koristi odreeni istraiva
ispitujui odreeni problem esto se koristi i termin metodika istraivanja, a ponekad i
metodologija odreenog istraivanja. Moda bi bilo najcelishodnije, a sve zbog toga da bi
bilo vie preciznosti i jasnoe, za oznaavanje u odreenom istraivanju primenjenog i
prikazanog postupka koristiti izraz metodika.
Moemo najzad, spomenuti korienje izraza metoda u jo jednom znaenju: u
znaenju naunog postupka u pojedinim fazama istraivanja. Mi emo za ovaj smisao
koristiti izraz tehnika. Pod tehnikama, dakle, podrazumevamo naune postupke koji se
koriste u pojedinim fazama istraivanja. Moemo razlikovati tehnike. u fazi prikupljanja
podataka (sprovoenja istraivanja), u fazi sreivanja i obrade podataka, u fazi izvoenja
zakljuaka. U fazi sreivanja i obrade podataka takve su tehnike razliiti postupci
statistikog opisivanja i grafikog prikazivanja prikupljenih podataka. U fazi izvoenja
zakljuaka koristimo tehnike analize prikupljenih podataka kao to su, na primer, tehnike
statistikog zakljuivanja.
Mi emo se ukratko zadrati samo na tehnikama prikupljanja podataka. Napredak
empirijskih drutvenih nauka, pa i socijalne psihologije, u velikoj meri zavisi od postojanja
dobrih tehnika za prikupljanje podataka. Zato istraivai stalno nastoje da usavre ve
postojee tehnike i da nau nove koje e jo bolje posluiti.
Postoji veliki broj takvih tehnika koje se koriste u istraivanjima socijalnopsiholoke problematike. One se mogu klasifikovati prema razliitim kriterijumima. Ako se
podele prema tome koliko detaljne podatke dobijamo i koliko nam ti podaci omoguuju da
potpunije utvrdimo uslove i uzroke javljanja neke pojave, razlikujemo: intenzivne i
ekstenzivne tehnike. Intenzivne tehnike, kao na primer intervju, omoguavaju nam da
utvrdimo mnoge karakteristike ponaanja (koje je teko utvrditi koristei ekstenzivne
tehnike) kao i motive, karakteristine crte ili strukturu linosti pojedinaca koje ispitujemo.
Ekstenzivne tehnike, na primer upitnik, imaju drugu prednost: omoguavaju ispitivanje
neke pojave na iroj populaciji.
Prema tome da li podatke dobijamo obraajui se ispitanicima zahtevom da nas
neposredno obaveste o pojavi koju ispitujemo ili postupamo tako da kod ispitanika
izazivamo neke reakcije koje nam slue kao pokazatelji na osnovu kojih zajuujemo o
ispitivanoj pojavi razlikujemo direktne i indirektne tehnike. Direktne tehnike poivaju na
odgovorima ispitanika na neposredno postavljena pitanja o ponaanju koje nas interesuje.
Indirektne tehnike poivaju na tumaenjima reakcije ispitanika, koje mi inae namerno
izazivamo (i iz kojih zakljuujemo
o ispitivanoj pojavi) a koje tek posredno, indirektno, govore o problemu koji istraujemo.
Direktne su tehnike, u tome smislu, na primer, upitnik, intervju, skale procene, skale za
merenje stavova, sodometrijska tehnika i drugi postupci. Poseba vrsta direktnih tehnika je
tehnika neposredne opservacije koja moe biti sa -eem posmatraa u aktivnosti tehnike
ispitanika koji se posmatraju, ili bez nji-

55

NIKOLA ROT

hovog uea; dalje, nestruktuirano ili struktuirano (kao to je, na primer, Bejlsov sistem
kategorija) posmatranje. Indirektne su tehnike razne projektivne tehnike i razni postupci
prikupljanja podataka kada ispitanici ne znaju radi ega ih ispituju
i o emu se zakljuuje na osnovu njihovih odgovora.
Prema tome da li koristimo ve od ranije u neku svrhu prikupljene podatke ili ih
prikupljamo u toku obavljanja istraivanja tehnike za prikupljanje podataka mogu se
podeliti na tehnike na primarnim podacima i tehnike na sekundarnim podacima. Sve dosada
spomenute intenzivne i ekstenzivne, direktne i indirektne tehnike su tehnike na primarnim
podacima. Meu tehnike na sekunarnim podacima ubrajaju se: analiza raznih statistikih
podataka, analiza biografskih podataka ili proizvoda delatnosti. Jedna posebna detaljnije
razraena tehnika koja poiva na sekundarnim podacima jeste kvantitativna analiza
sadraja komunikacija.
Pregled najee korienih tehnika za prikupljanje podataka, rasporeenih prema
spomenutim kriterijumima, izgledao bi ovako:
A. Tehnike na primarnim podacima

I
Tehnike neposredne opservacije
1.
Nestruktuirana
neposredna opservacija:
sa participacijo m
bez participacije
2.
Struktuirana neposredna
opservacija, na primer:
Balesov siste m analize
interakcionog procesa
Tehnika simulacije

56

II
Direktne (i poludirektne) tehnike
u formi upitnika
Upitnik (u uem smislu).
Intervju
Sociometrijski postupak
Skale procene
Poludirektne skale za merenje stavova

III
Indirektne tehnike
I Projektivne tehnike, kao
Rorschachova,
TAT,
Rosenzvveilgov frustracioni test
Semantiki diferencijal
3.
Razne
vrste
struktuiranih tehnika
korienih
za
indirektno ispitivanje:
testovi znanja, testovi
zakljuivanja, upitnici
i sl.

4.
5.
6.
7.

Tehnike na sekundarnim podacima

8.

Analiza sadraja komunikacija specifino struktuirana i kvantitativna analiza manifestnog sadraja

raznih vrsta saoptavanja.

Statistiki popisi (ranije i u druge svrhe izvedeni);

Personalni i drugi dokumenti (arhivska graa, autobiografije, nevnici, pisma);
Kvalitativna analiza raznih produkata ljudske aktivnosti i drutvenog ivota (raznih proizvoda
materijalne i nematerijalne kulture: naina stanovanja, ishrane, podizanja dece, jezika, obiaja, normi
ponaanja);

TEORIJ SKI PRISTUPl U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ I I KARAKTERISTIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

TEORIJSKI PRISTUPI U SOCIJALNOJ

PSIHOLOGIJI I KARAKTERISTIKE
SOCIJALNE PSIHOLOGIJE

TEORIJSKI PRISTUPI
Nijedna nauka ne moe da postoji ni da se razvija bez odreenih teorijskih postavki
od kojih polazi u istraivanju problema. Teorijski pristup daje orijentaciju u izboru
problema i u izboru pojava koje e se posmatrati, odreuje sredstva kojima e se podaci
prikupljati i prikazivati, kao to odreuje i nain na koji e se objanjavati.
Teorije u socijalnoj psihologiji nisu razraeni teorijski sistemi iz kojih bi bilo
mogue izvesti odreene i proverljive hipoteze za cele oblasti socijalnog ponaanja i na
osnovu kojih bi bilo mogue logino i koherentno objasniti sve pojave socijalnog
ponaanja. ak se moe rei da teorije u socijalnoj psihologiji za sada nisu uvek ni
dovoljno razraene teorije srednjeg obima, tj. takva teorijska uoptavanja koja
predstavljaju sredinu izmeu specifinih radnih hipoteza postavljenih u istraivanjima i
obuhvatnijih spekulativnih sistematskih teorija. Mnoge teorije u socijalnoj psihologiji tek
se u tom pravcu razvijaju. Teorije srednjeg obima su, pre svega, pokuaji da se objasne
odreene vrste pojava kao to je, na primer, frustraciona psihodinamika teorija predrasuda
ili kao to je, jo ua od ove, inokulaciona teorija Mek Gvajera kojom on objanjava
sticanje imunosti prema ubeivanju. One su dosta brojne i, po pravilu, poivaju na nekoj
od optih psiholokih teorija. Predstavljaju primenu teorijskih pristupa, uglavnom onih
istih koje nalazimo pri objanjavanju psiholokih problema uopte. Tri takva najea
koriena teorijska pristupa jesu: bihejvioristiki, getaltistiki i psihoanalitiki.

Bihejvioristiki pristup
Bihejvioristiko shvatanje ili bihejvioristika teorija imala je, a ima i danas, velik
uticaj na istraivanje psiholokih pojava uopte. Naroito u Sjedinjenim Amerikim
Dravama. Jedna od postavki bihejviorizma jeste da organizam, na primer ovek, reaguje
na odreene drai i da se to reagovanje manifestuje u spoljnjem ponaanju, u pokretima i
sistemima pokreta, i da psihologija, ukoliko eli biti nauna, treba da prouava upravo to
spoljnje ponaanje. Druga vana postavka jeste da kao osnovnu jedinicu prouavanja treba
uzeti povezanost izmeu drai (S) i reakcije organizma na dra (R). Dra (S) izaziva neke
promene u organima

57

NIKOLA ROT

(O) i te se promene manifestuju u uoljivim reakcijama organizma (R). Zbog toga se, kao
formula i za prouavanje i za objanjavanje svih psiholokih pojava, moe smatrati
formula: S-O-R. Neke su vrste reagovanja nasledne (refleksne) i uvek se javljaju kad se
javi odreena dra. Ali veina je steena. Ponaanje ljudi, onakvo kakvo jest, prvenstveno
je steeno, naueno ponaanje. Na primer, stavovi i vrednosti, a to je est predmet
izuavanja u socijalnoj psihologiji, jesu steene reakcije. Kako se stiu pojedini oblici
ponaanja i koji procesi lee u osnovi sticanja, glavni je problem i zadatak na koji treba da
odgovori psiholoko istraivanje. Zato je proces uenja kljuni problem psihologije.
Uenje se moe objasniti uslovljavanjem i stvaranjem asocijativne veze izmeu drai i
reakcije. Da izmeu odreenih drai i odreenih reakcija dolazi do vrstih asocijativnih
veza, bihejvioristi esto objanjavaju time to takve odreene veze predstavljaju korist za
organizam, donose mu zadovoljstvo i oslobaaju ga od odreenih tekoa (dovode do
redukcije tenzije, smanjenja ili prestanka napregnutosti organizma). Tako hedonizam
postaje sledea osnovna postavka koju esto koriste bihejvioristi u objanjavanju
ponaanja ljudi.
Ovi se principi koriste i pri objanjavanju pojedinih oblika socijalnog ponaanja.
Formiranje stavova objanjava se, na primer, takoe ovim principima. Delovanje
ubeivanja (persuazije) na menjanje stavova bihejvioristi objanjavaju modelom
instrumentalnog uenja. Do menjanja stavova dolazi zbog toga to posle promene sledi, ili
se pretpostavlja da e slediti, neko zadovoljstvo ili neka korist. Koristei ove principe,
autori koji prihvataju bihejvioristiko uenje objanjavaju i poreklo predrasuda. Predrasude
su, po njima, sredstva za smanjenje napetosti i nezadovoljstva izazvanih frustracijom
(osujeenjem) nekih motiva; pomeranjem agresivnosti na neke etnike i rasne grupe mi se
oslobaamo tenzije. Jedan poznati istraiva Skiner (J. B. Skinner, 1957), i govor ili, kako
ga on naziva, verbalno ponaanje, objanjava kao rezultat uenja na osnovu dugotrajnog i
mnogo puta ponovljenog namernog uslovljavanja od strane sredine. Neki autori (G. C.
Homans, 1950, H. H. Kelley i J. W. Thibaut, 1959) i grupne procese objanjavaju
spomenutim principima. Treba, meutim, imati na umu da se istraivai koje smo
pomenuli, kao i mnogi drugi koji koriste bihejvioristiku teoriju, ne zadovoljavaju u
objanjavanju pojava prostom primenom spomenutih bihejvioristikih postavki. Oni ih
modifikuju, proiruju i unose mnoge nove pojmove da bi objasnili pojave koje istrauju.
Samo njihova osnovna postavka ostaje bihejvioristika.

Getaltistiki pristup
Najuticajnija teorijska koncepcija, a verovatno i najplodnija, u socijalnoj psihologiji
jeste getaltistika. Prva osnovna getaltistika postavka jeste isticanje vanosti celine i
celovitosti pojava. Ono to je pri posmatranju psihikih pojava, prvenstveno dato to su
celine. Psihologija uopte, i socijalna psihologija posebno, treba da prouavaju takve
celine. Karakteristino je za oveka da on tei da ima i odri organizovan i smisleno
povezan pogled na pojave oko sebe i na svet. Celina ima odlike koje ne moemo upoznati
ako prouavamo pojedine elemente

58

TEORIJ SKI PRISTUPI U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ I I KARAKTERISTIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

pojedine faktore za sebe. Zato uvek pri prouavanju treba voditi rauna da se sve
doivljava u celinama. Druga osnovna postavka getaltista je da neke takve celine
predstavljaju usklaenije i jednostavnije organizacije i da mi nastojimo upravo da
sve doivljavamo u takvim usklaenijim i jednostavnijim celinama.
Ovi getaltistiki principi, postavljeni i korieni prvobitno u prouavanju i
objanjavanju percepcije, primenjeni su i pokazali su se veoma plodni i pri objanjavanju
socijalno-psiholokih pojava. Kao to odreene karakteristike opaanja ostaju iste neki
crte, npr., trougao, opaamo kao crte iste vrste i kad je veliina njegovih stranica i ugao
meu njima razliit tako i u oblasti socijalnog ponaanja ostaju neki oblici isti i kad se
izmene pojedini njeni delovi. Interakcija ljudi koja se odvija u odreenom vidu ostaje
istovrsna i kad se izmene svi pojedinci koji su u interakciji; sistem birokratije ili sistem
autokratskog rukovoenja mogu ostati i onda kad sve osobe izmeu kojih su ostvarivani
ovi sistemi budu nove osobe. Kao to elementi u opaanju zavise od opaanja celine tako
e i ocena socijalnog ponaanja nekog pojedinca biti u zavisnosti od celog socijalnog
okvira u kome se to ponaanje odvija. Polazei od getaltistikog shvatanja socijalni
psiholog A (S. E. Asch, 1952) pokazuje da mi i osobine ljudi nastojimo opaati kao celine.
Ocenjujui neku osobu mi prvenstveno uoavamo kod nje takve osobine koje ine
meusobni sklad i daju jedinstvenu sliku o oveku. ak i kad nema dovoljno podataka za
takvu usklaenu celovitu sliku, mi izmiljamo i dodajemo odreene osobine da bismo
dobili jedinstvenu celovitu sliku o oveku. Ljudi, naglaava drugi psiholog, Hajder (F.
Heider, 1958), tee za redom, jednostavnou i ravnoteom u svemu to doivljavaju. Tom
tenjom za usklaenou i ravnoteom i mnogi drugi psiholozi objanjavaju formiranje i
menjanje stavova i razne grupne procese.

Psihoanalitiki pristup
Dosta je autora i psihologa, a jo vie antropologa, koji socijalne pojave
objanjavaju polazei od psihoanalitikih shvatanja. Psihoanalitika koncepcija istie
vanost nesvesnih psihikih procesa, ulogu nagona, a posebno seksualnog nagona libida i
agresivnosti, znaaj doivljaja u prvim godinama ivota formiranje i ponaanje oveka u
toku celog njegovog ivota. Ona zastupa sloenost strukture linosti, koja se sastoji od
nagonskog dela (id), osnovnih psihikih funkcija kao to su opaanje i miljenje (ego),
koje su u slubi zadovoljenja nagona i savesti i nad ja (super ego) koji predstavlja
drutvene norme usvojene kao principe vlastitoga ponaanja. Ovim i nekim drugim
psihoanalitikim postavkama i pojmovima mnogi autori pokuavaju objasniti pojave
socijalnog ponaanja. Ve osniva psihoanaiitikog uenja, Frojd (S. Freud) nastanak grupa
i drutva objanjava time to dolazi do deseksualizacije libida (gubljenja otvorenog
seksualnog karaktera libida) i identifikovanja sa voom grupe, koji za lanove grupe
predstavlja uzor i ideal, koji ima poloaj u grupi kao to ga ima otac u porodici. Ne postoji,
po Frojdovom shvatanju, usklaenost izmeu ciljeva pojedinaca i ciljeva drutva. Kod
pojedinaca postoji snana uroena agresivnost koju super ego (savest oveka) stalno
pokuava da obuzda, ali u tome nikad u potpunosti ne uspeva. Vrlo esto ta uroena agre-

59

NIKOLA ROT

sivnost preovladava i u takvim sluajevima imamo ratove, sukobe i progone drugih ljudi.
Ako se super ego pokae dovoljno jakim, onda dolazi do drutveno prihvatljivog ponaanja
ali se agresivnost usmerava prema samom sebi.
objanjenje jednog poznatog istraivaa, Adorna (T. Adorno i saradnici, 1950), o
povezanosti izmeu autoritarne strukture linosti (a za koju je karakteristino potinjavanje
autoritetu, konvencionalnost u ponaanju, krutost u miljenju, postojanje predrasuda) i
antidemokratske orijentacije poiva na psihoanalitikom shvatanju. Do formiranja
autoritarne linosti dolazi zbog potisnute mrnje
agresivnosti prema roditeljima koji zahtevaju od dece bezuslovnu pokornost i sputavaju
svako njihovo slobodno izraavanje. Ova se agresivnost prema roditeljima potiskuje u
oblast nesvesnog ali dolazi ipak do izraaja u ponaanju linosti. Ona se manifestuje u
predrasudama prema drugim narodima, u konzervativnosti u odnosu na razne drutvene
pojave i pitanja i u spomenutim crtama autoritarne linosti.

Vrednost pojedinih teorijskih pristupa

Svi ovi principi, kao i neki drugi koji se koriste pri objanjenju socijalnopsiholokih pojava, pre svega su teorijski pristupi. Oni nisu kompletni teorijski sistemi,
razraena shvatanja koja bi omoguila da se sve socijalno-psiholoke pojave objasne
jednim optim principom ili sa nekoliko principa izvedenih iz tog principa, kao to je, npr.,
Tardovo shvatanje koje sve socijalno-psiholoke pojave objanjava imitacijom
(podraavanjem) ili Mek Dugalovo shvatanje po kome se sve socijalno-psiholoke pojave
izvode iz odreenog broja instinkata i njihovih kombinacija.
Bihejvioristike, getaltistike, a u izvesnoj meri, i psihoanalitike postavke koje
smo spomenuli slue prvenstveno kao orijentacija u izboru problema koji de se istraivati,
pojava koje e se prouavati i nalaenju naela kojima e se problemi objasniti. Socijalni
psiholozi njihovu vrednost redovno proveravaju empirijskim istraivanjima, kao to i iz
takvih empirijskih istraivanja izvode i razvijaju i nove dopunske teorijske postavke.
Ne postoji danas, a mnogi smatraju da pri sadanjem znanju i nije mogue da
postoji, neki opti teorijski sistem kojim bi bilo mogue objasniti do kraja sve socijalnopsiholoke pojave. Ukazuje se na to da svaki od spomenutih teorijskih pristupa ima makar
delimino opravdanje pri istraivanju i objanjavanju odreenih pitanja i odreenih strana
socijalno-psiholokih pojava. Zbog toga izmeu pristalica i zagovornika raznih teorijskih
pristupa ne mora biti suprotnosti nego moe, a esto i jest tako, da bude dopunjavanje.
Ali, dok je koristei ove teorijske principe mogue neke pojave istraivati i
objanjavati, njihova se primena pri prouavanju drugih pojava pokazuje nedovoljnom.
Bihejviorizam sa svojom formulom dra-reakcija pokazuje se esto kao suvie uzak i krut
pristup. Frojdova psihoanalitika koncepcija, zasnovana pre

60

TEORIJ SKI PRISTUPI U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ I I KARAKTERISTIKE SOCIJ ALNE PS IHOLOGIJ E

svega na analizi pojedinaca, moe esto korisno da poslui za objanjenje nekih oblika
individualnog ponaanja, ali ne zadovoljava pri objanjavanju drutvenog ponaanja. I
getaltistiko uenje ne uvaava dovoljno injenicu da u socijalnom ponaanju postoji
trajna uzajamna interakcija i povezanost sa celokupnom socijalnom strukturom u kojoj se ta
interakcija odvija. Zato se ulau napori za nalaenje novih, drugaijih teorijskih formula i
pristupa koji bi bili podesniji za objanjavanje raznih socijalno-psiholokih pojava. Jedan
takav pokuaj je i teorija uloga, koja naglaava znaaj kulturne sredine u kojoj ljudi ive i u
kojoj se ostvaruje njihovo socijalno ponaanje. Ali i ova teorija daje jednostranu i
uproenu sliku o ponaanju ljudi izvodei celokupno socijalno ponaanje iz toga koje
mesto pojedinac zauzima u drutvu i grupi.
Poslednjih godina se pokuava da se nedostaci spomenutih teorijskih pristupa
prevaziu tzv. teorijom otvorenog sistema, koja naglaava povezanost psiholokih pojava i
sredine u kojoj se one pojavljuju, a ipak ne svodi u celini aktivnost oveka na sredinske
faktore nego naglaava vanost ljudske motivacije i aktivnosti i istie njihov uticaj na
sredinu. Za sada je ova teorija jo nedovoljno razraena ali su ideje koje se u njoj istiu
veoma plodne.

Marksovo uenje
Dugo vremena su u socijalno-psiholokim istraivanjima i objanjenjima nedovoljno
koriene Marksove (K. Marx, 1818 1883) postavke, iako su veoma vane i korisne i za
objanjenje socijalno-psiholokih pojava. Uzrok tome je to su na Zapadu, u zemljama
kapitalistikog sistema, Marksove ideje, iz straha da bi mogle izazvati revolucionarne
drutvene pojave, preutkivane i iskrivljavane. U socijalistikim zemljama opet u kojima
se moglo oekivati da se Marksova shvatanja koriste i za razvijanje psiholokih i socijalnopsiholokih istraivanja preovladalo je kruto dogmatsko tumaenje, pa i iskrivljavanje
Marksovih ideja i svako se socijalno-psiholoko istraivanje ili objanjenje prikazivalo kao
idealistiki psihologizam. Navoeno je i na Zapadu i na Istoku da Marks i marksizam ue
da sve odreuju, do kraja i u potpunosti, ekonomski faktori, proizvodne snage i na njima
ostvareni proizvodni odnosi. Iznoeno je da zbog toga, navodno prema marksistikom
shvatanju, nema potrebe ni razloga da se vre neka psiholoka istraivanja drutvenog
ponaanja. Meutim, niti je to Marksovo shvatanje, niti se prouavanjem psiholokih
momenata u drutvenom zbivanju negira vanost ekonomskih i drugih socijalnih faktora za
ponaanje ljudi.
Marks je sasvim sigurno opravdano isticao znaaj ekonomskih faktora za razvitak
drutva i za formiranje odreenih oblika ponaanja i svesti ljudi. Ali on je istovremeno
isticao vanost uzimanja u obzir i ovekovih osobina i njegove aktivnosti za objanjavanje
drutvenog zbivanja. On je isticao da postoji uzajamno dejstvo objektivnih uslova u kojima
ovek ivi i ljudske aktivnosti. I stavovi, vrednosti, uverenja, oekivanja i namere ljudi od
vanosti su za razumevanje ne samo ' udi i njihovog ponaanja nego i drutvenih pojava.
Marks je isticao, kao bitnu udsku karakteristiku, stvaralatvo ljudi i tenju oveka da
ispolji i razvije svoju

61

NIKOLA ROT

linost. Poznato je da je Marksova ideja da je smisao revolucionarne aktivnosti upravo

stvoriti takve uslove u kojima e ovek postati razvijena, skladna i slobodna stvaralaka
linost.
Kad Marks analizira drutvene pojave, on ukazuje na vanost ljudskih ideja i
karakteristika ljudi kao na jedan od znaajnih faktora drutvenog kretanja. Razmatrajui
odnos izmeu drutvenih uslova i ponaanja ljudi, Marks ne istie kao neposrednu
determinantu ekonomsku situaciju oveka, nego njegovo mesto u proizvodnji, tj. njegov
odnos prema ostalim Ijudima u procesu proizvodnje; sa time u skladu formiraju se
ovekove ideje, stavovi i oekivanja. Time na neki nain anticipira jednu od savremenih
socijalno-psiholokih teorija, teoriju uloga, kao to se i jo novija i optija teorija, teorija
otvorenog sistema, moe pozvati na Marksove ideje. Moglo bi se rei da iz Marksovih
koncepcija ne samo da ne proizlazi da ne treba prouavati psiholoke pojave nego,
naprotiv, direktno sledi da je potrebno psiholoko izuavanje drutvenog ponaanja.
U konkretnim Marksovim analizama mogue je sresti i sasvim odreene postavke o
pojedinim socijalno-psiholokim pojavama: o efektu interakcije ljudi, o formiranju grupnih
shvatanja, o znaaju i ulozi uverenja i stavova. Marks, izmeu ostalog, navodi, da e
stvaranjem velikih preduzea, u kojima se okuplja veliki broj radnika i gde do lazi do
bliskog dodira meu njima, doi do ubrzanog razvijanja klasne ideologije, tj. odreenih
stavova i vrednosti i da ti stavovi i vrednosti utiu na drutveno zbivanje. Od znaaja je i
ukazivanje na istorijski karakter svih drutvenih pojava, pa i oblika drutvenog ponaanja,
njegove ideje o tenji za samoaktualizacijom oveka i sutini ljudske prirode, kao i
Marksovo uenje o alijenaciji i dezalijenaciji oveka. Meutim, od navedenih, uglavnom
optih postavki, ni Marks ni marksisti nisu otili mnogo dalje.

KARAKTERISTIKE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE KAO

NAUKE Socijalna psihologija kao drutvena nauka
Odreujui blie karakter socijalne psihologije kao nauke, mogu se istai tri njene
karakteristike: 1) da je drutvena nauka, 2) da je psiho loka disciplina i 3) da je empirijska
nauna disciplina.
Mogue je, ne obuhvatajui time sve postojee naune discipline, razlikovati
prirodne i drutvene nauke. Dok su predmet izuavanja prirodnih nauka fizike i bioloke
pojave, drutvene nauke izuavaju, uopteno reeno, drutvene pojave. Ove drutvene
pojave mogu biti drutveni ivot i njegova organizacija u celini ili pojedine grupe
proizvoda aktivnosti ljudi u drutvu. Prouavanjem drutvenog ivota u celini i
prouavanjem njegovog razvoja bavi se sociologija, a prouavanjem pojedinih proizvoda
aktivnosti drutvenog ivota Ijudi bave se pojedine od mnogih drutvenih nauka. Tako se,
npr., politika ekonomija bavi prouavanjem pro-

62

TEOR IJ SKI PRISTUPI U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ l 1 KARAKTERIST IKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

izvodnje, raspodele i potronje dobara, lingvistika govorom i njegovim zakonitostima itd.

Svima drutvenim naukama zajedniko je to to se bave problematikom vezanom za oveka
kao drutveno bie. ato se nazivaju i humanistikim naunim disciplinama.
Dok se o optoj psihologiji moe govoriti kao o naunoj disciplini koja je
istovremeno i prirodna i drutvena nauka, socijalna psihologija je prvenstveno drutvena
nauna disciplina. O optoj psihologiji moemo govoriti i kao o prirodnoj nauci, jer je
ovek bioloko bie i njegov psihiki ivot prirodna pojava. Poseban razlog to je opta
psihologija i prirodna nauka je taj to ona ukljuuje prouavanje biolokih i fiziolokih
osnova psihikog ivota, a to znai prirodnih pojava. Ali ovek i njegov psihiki ivot
formiraju se i manifestuju u drutvenim uslovima i pod uticajem brojnih drutvenih
inilaca. Zato je opta psihologija istovremeno i drutvena nauna disciplina. Socijalna
psihologija bavi se, meutim, prvenstveno prouavanjem ponaanja ljudi u drutvenim
situacijama. Ona u poslednje vreme izuava dodue bioloke i fizioloke momente
socijalnog ponaanja ljudi nastojei da utvrdi postoje li i u emu su genetike osnove
drutvenog ponaanja ljudi. Zbog toga se sve vie izuava i socijalno ponaanje ivotinja.
Socijalna psihologija, kao i ostale drutvene nauke, prvenstveno prouava
problematiku vezanu za drutveni ivot ljudi. Ali socijalna psihologija, kao drutvena
nauna disciplina, ima svoju posebnu problematiku po kojoj se razlikuje od ostalih
drutvenih nauka. Socijalna psihologija izuava drutveno ponaanje oveka kao svoj
specifian problem. Ona ne izuava oblike organizacije drutvenog ivota, kao to to ini
sociologija, niti zakonitosti pojedinih posebnih aktivnosti ljudi u drutvu, kao to ine
ostale drutvene nauke, nego se bavi prouavanjem drutvenog ponaanja ljudi uopte, bez
obzira na to u kojoj se sferi aktivnosti to ponaanje ostvaruje i bez obzira na to koje su
vrste proizvodi te aktivnosti.

Socijalna psihologija kao psiholoka disciplina

Ve iz injenice da socijalna psihologija prouava odreene oblike ponaanja
oveka, konkretno da prouava njegovo drutveno ponaanje, moglo bi se izvesti da je
socijalna psihologija psiholoka disciplina. Meutim, i mnoge druge drutvene nauke
odreuju se kao naune discipline koje prouavaju odreene oblike ponaanja. Zato,
odreujui predmet socijalne psihologije, treba istai da ona izuava ponaanje ljudi u
drutvu s obzirom na psihiki ivot i psihike pojave. I socijalna psihologija, kao i opta
psihologija, prouava kognitivne, emotivne i ko".ativne procese uvek u vezi sa nekom
drutvenom situacijom ili drai. Upravo po :ome ona se razlikuje od ostalih drutvenih
nauka.
Razlikuje se od opte psihologije po tome to opta psihologija izuava za*;onitosti
ponaanja bez obzira na to da li se ono ostvaruje u odnosu na fizikalne rai i situacije ili
ne. Ona ga izuava uopteno i apstrahovano. Socijalna psiholoa. meutim, ograniava se
upravo na prouavanje drutvenog ponaanja ovekako se pojedine funkcije razvijaju pod
uticajem drutvenih inilaca i kako se _ rutvenim uslovima manifestuju, u kojim se
oblicima u raznim vrstama dru-

63

NIKOLA ROT

tvenih odnosa javljaju, kao i to kako psihiki faktori deluju na pojedine drutvene pojave.
Time se socijalna psihologija po svom predmetu razlikuje od opte psihologije.
Ponekad se socijalno-psiholoka istraivanja nazivaju i sociolokim. Polazi se od
toga da se i neke drutvene nauke interesuju, pa i same istrauju, kako pojedini psihiki
procesi i izvesne psihike osobine deluju na odreene drutvene pojave i zbivanja.
Empirijska sociologija, na primer, zanima se i za to kako ljudsko saznanje ili kako motivi
utiu na drutvene pojave. Ali i u sluajevima kad se sociologija ili neka druga drutvena
nauka bavi izuavanjem opaanja i stavova, motiva i crta linosti imamo posla sa
psiholokom problematikom. Takvo izuavanje uvek je izuavanje psiholokog pitanja bilo
koje struke da je strunjak koji se njime bavi.
Prouavajui drutveno ponaanje, socijalna, psihologija mora uzimati u obzir
delovanje razliitih socijalnih faktora i koristiti saznanja pojedinih drutvenih disciplina.
Ali to ne znai da je socijalna psihologija samim tim socioloka disciplina ili meovita
nauka, spoj neke drutvene nauke, konkretno, sociologije i psihologije. Svaka nauna
disciplina mora da koristi rezultate drugih nauka, posebno onih koje izuavaju pojave u
vezi sa kojima se manifestuju zakonitosti predmeta koje ona izuava. Socijalna psihologija
mora da uzima u obzir rezultate sociologije i antropologije, kao i niza drugih drutvenih
nauka. Ali, iz toga ne proizlazi da je ona spoj ili hibrid psihologije i sociologije ili
psihologije i antropologije. Da bi se odredio karakter neke nauke, odluujue je uoiti ta
predstavlja osnovne probleme koje ona izuava. Za socijalnu psihologiju, reeno je, takav
sutinski problem je prouavanje drutvenog ponaanja s obzirom na psihike pojave. Zato
je socijalna psihologija psiholoka nauna disciplina.

Socijalna psihologija kao empirijska disciplina

O socijalno-psiholokim pojavama odavno postoje razmatranja pojedinih mislilaca.
U prikazu razvoja socijalne psihologije spomenuto je da od Platona i drugih mislilaca
staroga veka pa sve do danas postoje razmatranja i pokuaji objanjenja prirode drutvenog
ponaanja oveka i pojedinih vidova tog ponaanja. Svi ovi napori i rezultati od znaaja su
za razvitak socijalne psihologije, iako ne poivaju na sistematskom izuavanju empirijskih
podataka putem odreenih metoda i tehnika izuavanja. Meutim, mi danas o socijalnoj
psihologiji govorimo kao o naunoj disciplini koja poiva na sistematskom empirijskom
izuavanju svojih problema odgovarajuim naunim postupcima. To znai da ona sve
generalizacije zasniva na empirijskim podacima prikupljenim naunim putem.
Govorei danas o socijalnoj psihologiji mi govorimo o njoj kao o empirijskoj
naunoj disciplini. Kao takva nauna disciplina socijalna psihologija, kao to je pokazano,
konstituie se relativno kasno, tek u XX stoleu. Tek dvadesetih godina XX veka pristupa
se sistematskom empirijskom izuavanju adekvatnim metodama i tehnikama. I tek od toga
perioda moemo govoriti o socijalnoj psihologiji kao o samostalnoj psiholokoj disciplini.

64

TEORUSKI PRISTUPI U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ I I KARAKTER ISTIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E

I danas vaan sastavni deo izuavanja drutvenog ponaanja ljudi ine teorijska
razmatranja o tom ponaanju. I danas teorija i u socijalnoj psihologiji, kao i u drugim
naukama, ima znaajnu ulogu. Ali, i u socijalnoj psihologiji, kao i drugim empirijskim
disciplinama, teorijske pretpostavke i teorijska uoptavanja postavljaju se na osnovu
sistematskih, naunim putem prikupljenih, empirijskih podataka, kao to se i na
empirijskim podacima proveravaju i verifikuju.

STANJE SAVREMENE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE

Kao karakteristike stanja u socijalnoj psihologiji danas mogue je istai nekoliko
momenata: proirenje problematike, razvitak istraivanja u mnogim zemljama,
usavravanje i razvijanje tehnika i postupaka istraivanja, irenje socijalno-psiholokih
istraivanja u okviru mnogih drutvenih nauka, kao i napor u razvijanju teorijskih osnova
socijalno-psiholokih istraivanja.
Poslednjih deset godina socijalno-psiholoko istraivanje se i dalje snano razvija i
proiruje problematika kojom se socijalna psihologija bavi. U pregledima tekuih
psiholokih istraivanja znatan je broj iz oblasti socijalne psihologije. Stvaraju se i
osamostaljuju nove oblasti socijalno-psiholokih istraivanja i nove grane socijalne
psihologije. Razvijaju se, pored industrijske socijalne psihologije i psiholingvistike, kao
posebne grane socijalne psihologije, psihologija politikog ponaanja i psihologija
internacionalnih odnosa, psihologija socijalnog ponaanja ivotinja i genetika psihologija,
a naglo i sa velikim uspehom psihologija organizacija. Razvijaju se psiholoka istraivanja
u oblasti mentalnog zdravlja ljudi koji ive u naseljima (komunalna socijalna psihologija).
Vei broj strunjaka danas opravdano istie da se vie i ne moe govoriti o socijalnoj
psihologiji kao o jednoj jedinoj nauci, nego da treba govoriti o socijalno-psiholokim
naukama. Malo je pojedinaca koji mogu obuhvatiti i pratiti celokupnu problematiku kojom
se danas socijalna psihologija bavi. Pored opte socijalne psihologije, koja obrauje opte i
osnovne socijalno-psiholoke probleme, danas postoji socijalna psihologija malih grupa,
socijalna psihologija organizacija, socijalna psihologija komunikacionog procesa, socijalna
psihologija u koli, socijalna psihologija u industriji, kao i mnoge druge ve osamostaljene
oblasti socijalne psihologije.
Ali, taj nagli razvitak ima i svoju negativnu stranu. Zbog njenog naglog razvoja,
socijalnu psihologiju je sve tee pratiti i poznavati oblast u celini, i sve je vie pojava
dobrog poznavanja neke uske grane, a nepoznavanje celine nauke.
Socijalna psihologija ima svoje zaetke u idejama i razmatranjima evropskih
filozofa i mislilaca. Ali kao empirijska nauna disciplina ona se formira u Sjedinjenim
Amerikim Dravama. Ovde dolazi i do njenog naglog razvoja. Veina socijalnopsiholokih istraivanja, a posebno eksperimentalnih, vrena je u Americi 1 donedavna su
neki ameriki autori bili u pravu kad su govorili da je socijalna psihologija amerika
nauna disciplina. Ali od pedesetih godina socijalno-psiholoko istraivanje naglo se
razvija u evropskim i drugim neamerikim zemljama.

65

NIKOLA ROT

Danas postoji relativno razvijena socijalna psihologija u Francuskoj, Engleskoj, Holandiji,

Belgiji, Japanu, Zapadnoj Nemakoj i u drugim zemljama. Socijalna psihologija u ovim
zemljama, objedinjujui dobre tradicije evropskog interesovanja za teoriju sa znaajnim
amerikim dostignuima u tehnici istraivanja, postaje sve znaajniji deo svetske socijalne
psihologije.
Razvitak socijalne psihologije u socijalistikim zemljama poinje znatno kasnije.
Uzrok tome je, pre svega, u krutoj interpretaciji marksizma i u proglaavanju svakog
istraivanja psiholokih inilaca drutvenog zbivanja idea listikim zastranjivanjem. To je
imalo za posledicu da se zakoi razvitak socijalne psihologije u gotovo svim
socijalistikim zemljama. Meutim, poslednjih godina uvia se neopravdanost i
neodrivost takvog shvatanja. Postaje jasno da je upravo u socijalistikim zemljama gde je
sastavni deo revolucionarnih promena drutva stvaranje nove socijalistike svesti i
razvijanje novih, humanijih socijalistikih odnosa socijalno-psiholoko istraivanje
posebno potrebno i naroito znaajno. Od ezdesetih godinapoinje se uspeno razvijati
socijalna psihologija u SSSR-u, pa zatim u Poljskoj, Cehoslovakoj i drugim
socijalistikim zemljama.
I kod nas se socijalna psihologija, kao samostalna nauna disciplina, poinje
razvijati kasnije nego u Sjedinjenim Amerikim Dravama i nekim evropskim zemljama.
Pojedina socijalno-psiholoka istraivanja vre se, meutim, kod nas relativno rano. Ve
tridesetih godina znaajna su istraivanja profesora Stevanovia o ulozi socijalnih faktora
u ispitivanju sposobnosti. A od etrdesetih godina u Beogradu i u Zagrebu istrauju se
pojedini socijalno-psiholoki problemi (kao, na primer, sociometrijska istraivanja u
grupama, istraivanje pojedinih socijalno-psiholokih problema u industriji). Pedesetih
godina formiraju se na psiholokim odeljenjima filozofskih fakulteta u Zagrebu, Beogradu,
a zatim u Ljubljani, posebne katedre za socijalnu psihologiju. Time poinje intenzivnija
aktivnost u oblasti socijalne psihologije; pre svega u formiranju kadrova, a zatim i u
sistematskom istraivanju socijalno-psiholokih problema. Danas je socijalna psihologija u
naoj zemlji u razvoju i vei broj istraivaa obrauje probleme iz razliitih oblasti
socijalne psihologije: uticaj socijalnih faktora na pojedine psihike funkcije; grupne
interakcije, a posebno u uslovima industrijskog rada; formiranja stavova i vrednosti
pojedinih kategorija stanovnitva a posebno omladine; psiholoke probleme u vezi sa
samoupravljanjem. socijalno-psiholoke probleme delinkvencije. Iako jo ogranien po
obimu, taj istraivaki rad, zahvaljujui poveanom broju strunjaka i steenom iskustvu,
ima uslove da se znatno bre razvija.
Dalja karakteristika sadanjeg stepena razvitka socijalne psihologije jest nagao
razvitak istraivakih tehnika. Postupci za istraivanje se usavravaju i nalaze novi,
statistika obrada postaje sve obimnija i preciznija, a korienje elektronskih raunskih
maina (kompjutera) u socijalno-psiholokim istraivanjima stvara mogunost za
ispitivanje sve sloenijih problema na sve iroj populaciji. Razvitkom postupaka
istraivanja i korienjem automatizacije u obradi podataka empirijsko istraivanje dobija
veoma iroke mogunosti. Razvijaju se ne samo tehnike istra-

66

TEORIJ SKI PRISTUP I U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ I 1 KARAKTERISTIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE

ivanja nego su znaajno usavreni: planiranje istraivanja, kontrola uslova u kojima se

istraivanje vri, utvrivanja i specifikacija varijabli koje se prate.
Za savremenu socijalnu psihologiju karakteristino je, meutim, da se znatno vie
razvijala jedna vrsta empirijskog istraivanja: laboratorijsko eksperimentalno istraivanje.
Metodom eksperimenta pristupa se danas ispitivanju veoma sloenih vidova socijalnog
ponaanja. Ne samo ispitivanju formiranja i menjanja stavova i grupnog odluivanja nego i
takvih problema kao to su ispitivanje komunikacija meu ljudima, raspodele drutvene
moi, donoenja odluka, uslova javljanja pojedinih socijalnih motiva (agresivnog,
afilijativnog) i drugih sloenih oblika socijalnog ponaanja. Dobro smiljenim
eksperimentima pokuavaju se danas prouavati razna veoma sloena pitanja. Ali taj
razvitak eksperimentalne metodologije imao je u izvesnim s luajevima i negativne
posledice koje neki strunjaci opravdano kritikuju. U sve veem broju poeli su se javljati
istraivaki radovi kojima se ispituju, dodue metodoloki korektno, i takvi problemi koji
nemaju ni teorijskog ni praktinog znaaja i iji rezultati vae samo u laboratorijskoj
situaciji, a esto se ne mogu ni primeniti i ne pokuavaju primenjivati na realne situacije.
Jedan pesimistiki raspoloen kritiar prikazuje takvu tendenciju izjavom da mi sve vie
znamo o sve beznaajnijim stvarima. Iznosi se opravdan prigovor na artificijelnost i na
nerealnost takvih rezultata. Ali time se ne porie prvorazredni znaaj eksperimenta u
socijalno-psiholokom istraivanju i potreba korienja eksperimentalne metode.
Karakteristino je za dananji razvitak socijalne psihologije i da ima sve vie
interesa za socijalno-psiholoka istraivanja u raznim drutvenim naukama i sve vie
istraivanja socijalno-psiholokih momenata u okviru istraivanja problema vezanih za
pojedine drutvene nauke. Razvija se sve intenzivnija saradnja socija lnih psihologa sa
strunjacima iz drugih oblasti drutvenih nauka. Istovremeno se sve vea panja obraa
teoriji. Sve vie problema drutvenog ivota iz raznih nauka prevodi se na socijalnopsiholoki jezik, formulie kao odreen socijalno-psiholoki problem i podvrgava
sistematskom empirijskom istraivanju. Naglaava se potreba da socijalna psihologija prui
to puniji doprinos reavanju tekuih drutvenih problema, stvaranju to boljih i humanijih
odnosa meu ljudima.
Interes za teorijski pristup u socijalno-psiholokim istraivanjima dolazi do izraaja
ne samo u nastojanjima da se sve ee koriste pojmovi i konstrukti pojedinih od
spomenutih opte teorijskih orijentacija u istraivanju nego i u razvijanju novih teorijskih
pristupa i jo ee u razvijanju tzv. teorija srednjeg obima, tj. takvih teorijskih
uoptavanja kojima se nastoje objasniti pojave iz neke ue oblasti socijalne psihologije kao
i pojedine grupe problema. Ali jo uvek nema ire socijalno-psiholoke teorije i obino se
koriste pojmovi i konstrukti optih psiholokih teorija.
Socijalna psihologija je, kao to veli G. Olport u jednom od svojih poslednjih
radova, jo gotovo u zaetku. Ali pored svih tekoa i lutanja koje je kao mladu naunu
disciplinu karakteriu, ,,ona moe da postane centralna nauka za razumevanje i poboljanje
oveanstva. Ali, put je dug i teak, a nae znanje jo oskudno.

67

SOCIJALIZACIJA:
PROCESI, AGENSI
IIZVORI

SOCIJALIZACIJA:
PROCESI, AGENSI
IIZVORI

PROCESI SOCIJALIZACIJE

SHVATANJA I PROBLEMI Vanost

prouavanja socijalizacije
Ljudska jedinka se raa ne samo kao najbespomonije bie meu svima vrstama
ivih bia nego i bez ikakvih znakova onih osobina koje smatramo da odlikuju oveka kao
posebnu vrstu ivih bia. Raa se snabdeveno samo odreenim brojem nagona i refleksa,
kao nehumanizovana, nekultivisana i nesocijalizovana bioloka kreatura. Raanje svake
nove generacije je, kao to se slikovito izraava T. Parsons, ponavljanje najezde varvara.
Ljudska jedinka se raa bez ikakvih znanja i navika rukovanja stvarima i ophoenja sa
ljudima, bez sposobnosti govora i komunikacije, bez ikakve kulture i morala; raa se sa
impulsima koji ak oteavaju socijalne kontakte i socijalni ivot. Ali, istovremeno, ona se
raa sa mogunostima da se razvije neuporedivo vie nego svaka druga vrsta ivih bia. I u
najteim uslovima podignuta ljudska jedinka postaje kvalitativno drugaija od ma kog
drugog ivog bia, bie koje se, meu ostalim, slui sistematski oruima i govorom. Ali
ona to postaje tek uenjem putem delovanja socijalnih faktora. Tek postepeno, ivei u
ljudskoj sredini i uei u njoj, ljudska jedinka stie navike, znanja, osobine i naine
ponaanja koji joj omoguavaju da ivi i deluje u drutvu i da postane osoba i linost.
Sve to ona postie procesom socijalizacije. Socijalizacijom ona stie ogroman fond
znanja, navika i vetina, razvija esto veoma sloene osobine i sposobnosti i stie sve one
kvalitete kojima se sutinski razlikuje od svih drugih ivih bia. Dve su grupe efekata
socijalizacije: 1) formiranje za ivot u drutvu i za funkcionisanje drutvu vanih osobina i
naina ponaanja i 2) razvitak od bioloke jedinke u linost sa mnogim karakteristikama
zajednikim za sve ljude, ali i sa svojim specifinim osobinama.
Svako drutvo preduzima mere, navodi Inkeles (A. Inkeles, 1968), da se formiraju
za funkcionisanje drutva odgovarajui oblici ponaanja. Meu ostalim: odreena znanja i
vetine radi fizikog odranja ljudi, govor i jezik radi uzajamne komunikacije, stavovi i
miljenja radi zajednike orijentacije, vrednosti radi ostvarivanja zajednikih ciljeva,
odreene forme efektivnog ponaanja radi regulisanja afektivnog sporazumevanja meu
ljudima, odreeni naini moralnog ponaanja radi kontrole nepoeljnih i drutveno tetnih
istupa i postupaka. Drutvo, preko raznih faktora i razliitim sredstvima, nastoji da kod
svojih lanova stvori za odranje drutva poeljne, i potrebne oblike ponaanja.

PROCESI SOCIJ ALIZACUE

Socijalizacijom se, kao to je spomenuto, formira i ljudska linost. Pojedinac se raa

sa ogranienim brojem uroenih refleksa i uroenih tendencija za reagovanje. Tek
postepeno, putem socijalnog uenja, formira se pojedinac u osobu i linost sa
karakteristikama koje ga ine ljudskim biem, pripadnikom odreene kulture i specifinom
svojevrsnom individuom.
Jedan od prvih i najvanijih podsticaja za sistematsko prouavanje socijalizacije
dolazi od antropologa koji su svojim istraivanjima pokazali da postoje znaajne razlike u
ponaanju ljudi pripadnika razliitih drutava i kultura. Oni, traei objanjenje za ove
razlike, nalaze da je uzrok razlikama u tome to se u razliitim kulturama postavljaju
razliiti zahtevi za ponaanje. Mehanizam putem kojeg su zahtevi kultura prenoeni na
pojedince, lanove odreene kulturne zajednice, oni su oznaavali kao proces socijalizacije
ili naprosto kao socijalizaciju. Malinovski (B. Malinowski), Margaret Mid (M. Mead), Rut
Benedikt (R. Benedict), Klakhon (C. Kluckhohn) i dr. kao jedan od vanih zadataka
antropologije postavili su prouavanje uticaja kulture na linost. Polazei od toga da je u
tom mehanizmu najvaniji momenat postupak u podizanju dece, karakteristian za
pojedinu kulturu, antropolozi su posebnu panju poklonili praenju i izuavanju naina
podizanja dece.
I u sociolokoj literaturi ve krajem prolog veka poinje se obraati panja pojavi
socijalizacije i pojam socijalizacije poinje se koristiti za objanjenje ponaanja pripadnika
razliitih drutvenih grupa. Jedan od istaknutih sociologa, nemaki sociolog Zimel (G.
Simmel), govori o procesu formiranja grupe i razvijanju oblika udruivanja ljudi kao o
socijalizaciji. Da bi dolo do celishodnog udruivanja i da bi se drutvo odralo, potrebno
je obezbediti usvajanje odreenih oblika ponaanja lanova grupa i drutva. Pojavom
socijalizacije sociolozi objanjavaju relativnu stabilnost drutvenih odnosa. Formira se,
navode oni, kod ljudi stanje drutvene svesti ili socijalni karakter, koji obezbeuje
odravanje odreenih drutvenih odnosa. Problem socijalne kontrole, tj. formiranja i
oblikovanja oseanja i elja pojedinaca tako da budu usklaeni sa potrebama grupe, jedan
je od problema kojim se pre svega, veoma intenzivno bave psiholoki orijentisani
sociolozi. Zavisnost naina podizanja dece od klasne pripadnosti i socijalne strukture i
vanost drutvenih uloga i usvajanje ponaanja vezanog uz poloaje koje pojedinci imaju u
drutvu i drutvenim grupama dalji su problemi za koje se interesuju sociolozi.
Ali svako prouavanje procesa socijalizacije, ma koja od drutvenih nauka da se
time bavi, uvek je i prouavanje psiholokog problema. Jer prouavati pojavu socijalizacije
znai istraivati i utvrditi zato i kako ovek manifestuje odreene oblike ponaanja
(posebno u vezi sa drutveno vanim pojavama), znai istraivati kako dolazi do odreenih
oseanja, sudova, motiva, stavova ili crta linosti. Bez korienja psiholokih pojmova i
znanja takvo je izuavanje nemogue. Mnoge od psiholokih disciplina bavile su se u
stvari prouavanjem pojedinih problema socijalizacije i pre nego to je ovaj termin
sistematski korien za oznaavanje osnovnog izvora socijalnog ponaanja ljudske jedinke.
U optoj psihologiji prouavan je i prouava se proces uenja, meu ostalim, i uenja u
socijalnim

73

NIKOLA RO'l'

uslovima. U razvojnoj psihologiji samim tim to je ona prouavanje razvitka jedinke, a

posebno deteta, predmet izuavanja proces socijalizacije nuno se detaljno izuava, i
razmatra. U pedagokoj psihologiji izuavaju se efekti razliitih naina i uslova uenja, pa
i socijalnih, na ponaanje i razvoj jedinke. Posebno i izriito, socijalna psihologija
postavila je kao jedan od svojih centralnih problema prouavanje socijalnog uenja i
socijalizacije. U tom prouavanju ona, pored posebnih problema koje postavlja i
specijalnih istraivanja koje vri, sintetiki koristi saznanja drugih psiholokih disciplina.

Pojam socijalizacije
U skladu sa dve grupe efekata socijalizacije imamo i dve grupe definicija pojma
socijalizacije. Jednu uu, koju sretamo prvenstveno kod sociologa i antropologa i koja
naglaava vanost socijalizacije za osposobljavanje jedinke za drutveni ivot, i drugu iru,
koju nalazimo prvenstveno kod psihologa a koji, osim ovoga efekta socijalizacije,
naglaavaju i vanost socijalizacije za formiranje linosti.
U okviru prve grupe definicija socijalizacija se odreuje kao sticanje vetina,
znanja, motiva i stavova koji su potrebni za izvrenje sadanjih i buduih uloga pojedinaca
u drutvu (D. F. Aberle, 1961); kao proces putem kojeg jedinka ui da se ponaa tako da
bude prihvaena od ostalih lanova, grupe kojoj pripada; odnosno kao proces putem kojeg
Ijudska jedinka ui da se ponaa kao ostali lanovi drutva.
Nema sumnje da je vaan cilj aktivnosti razliitih agensa socijalizacije da nove
generacije naue ponaanje u skladu sa prihvaenim drutvenim normama i da ih formira
tako da ponaanje doprinosi odravanju i funkcionisanju drutva u kome ive. Opravdano
istie From (E. Fromm, 1963) da je smisao socijalizacije uvek i u tome da se kod pojedinca
stvore potrebe da lanovi drutva tee da se odrava i razvija postojei drutveni sistem.
Meutim, takve su definicije preuske. One izjednauju pojam konformiranja i pojam
socijalizacije. Ne mora rezultat socijalizacije biti usvajanje svih oblika ponaanja sredine
kao sopstvenih principa ponaanja. Pojedinac moe da odbaci vei ili manji deo
konvencionalnih shvatanja i normi. Kad tako ne bi bilo, ne bi bilo ni intenzivnijeg razvitka
i napretka drutva. Socijalizacija moe da dovede do formiranja i linosti sa shvatanjima
suprotnim konvencionalnim shvatanjima.
Da su ovakve socioloke i antropoloke definicije preuske, pokazuje i injenica da
se ni u jednoj kulturi ne formiraju lanovi kulture koji bi imali potpuno jednake oblike
ponaanja. Dalje, prema takvim definicijama rezultat socijalizacije bio bi uvek formiranje
drutveno-pozitivnih socijalnih osobina. Svaka socijalizovana jedinka bila bi nuno i
pozitivna socijalna jedinka. Meutim, oigledno je da nije tako jer u svakom drutvu
postoje i tzv. devijantne osobe. I ove devijantne osobe su socijalizovane, tj. i njihovo
ponaanje je, makar delimino, rezultat socijalizacije i socijalnog uenja. Rezultat
socijalizacije moe biti socijalno ponaanje koje se u drutvu prihvata i ceni i koje pomae
u odravanju drutvenog ivota -

74

PROCESI SOCIJ ALIZACIJE

prosocijalno ponaanje. Ali rnoe biti i ponaanje koje se u drutvu osuuje i progoni. I
ovakvo ponaanje je socijalizacijom ostvareno ponaanje. Najzad, uvek e rezultat
socijalizacije zavisiti i od nasleenih individualnih karakteristika pojedinca i od njegovog
linog iskustva, pa nikad efekat socijalizacije nee biti stvaranje potpuno jednoobraznih
ljudskih jedinki.
Psiholoke definicije pojma socijalizacije su ire. Sve one istiu da rezultat
socijalizacije pripadnika odreenog drutva nije samo sticanje zajednikih oblika
ponaanja nego uvek i formiranje svojevrsne linosti. Linost u celini, sa svojim
specifinim karakteristikama, takoer je proizvod socijalizacije. Zbog toga se u
psiholokim definicijama pojam socijalizacije ponekad odreuje veoma iroko: kao proces
putem kojeg se ljudska jedinka od biolokog bia transformie u linost, tj. biosocijalnu
jedinku sa odreenim, za nju karakteristinim osobinama i nainom ponaanja.
Prihvatajui da se linost u celini formira procesom socijalizacije i psiholozi
naglaavaju da se, govorei o socijalizaciji, uvek misli i na formiranje za drutveni ivot
odreenih relevantnih osobina. Polazei od toga, socijalizaciju definiu Cigler i ajld (E.
Zigler i J. J. Child, 1969) kao proces kojim individua putem transakcije sa drugim osobama
razvija svoje specifine oblike socijalno-relevantnog ponaanja i iskustva. Ovom
definicijom kao proizvod socijalizacije naglaava se stvaranje socijalno-relevantnog
ponaanja. Iz ovakve definicije moglo bi se zakljuiti da se u proces socijalizacije ne
ukljuuje formiranje jedinke sa svojim specifinim karakteristikama. Meutim, i jedinka,
sa svim svojim osobenostima, jeste proizvod socijalizacije. Zato bi, po naem miljenju,
bila potpunija definicija socijalizacije kao procesa socijalnog uenja putem kojeg jedinka
stie socijalno-relevantne oblike ponaanja i formira se kao linost sa svojim specifinim
karakteristikama.
Neki autori umesto pojma socijalizacije upotrebljavaju pojam kulturalizacije ili
akulturacije (J. Stoetzel, 1963. i G. Allport, 1969). Oni naglaavaju da je proces
socijalizacije uvek proces putem kojeg lanovi drutva usvajaju one oblike ponaanja koji
su karakteristini za kulturu kojoj pripadaju. Svi oblici ponaanja koje pojedinac ui, svi
modeli koje treba da usvoji, oblici su ponaanja koji postoje u odreenoj kulturi i u njoj se
zahtevaju ili smatraju poeljnim. Propisi kako da se jede, odmara, ophodi sa drugim
ljudima, tumai svet, oko sebe jesu propisi i shvatanja odreene kulture. Nema deteta koje
bi moglo da se odupre delovanju kulture i kulturnih normi i koje bi moglo da ne usvoji za
odreenu kulturu karakteristine oblike ponaanja. Svako je, kao to se izraava G. Olport,
zatvorenik kulture u kojoj se podie.
Iako je socijalizacija zaista usvajanje sasvim odreenih oblika ponaanja, ipak nije
opravdano izjednaiti pojam socijalizacije sa pojmom kulturalizacije, odnosno zameniti
prvi sa drugim. Pojam socijalizacije je iri pojam. Njime se oznaava uopte proces
nastajanja ljudskog socijalnog bia. Pojmom kulturalizacije oznaava se usvajanje
odreenog sadraja neke kulture. Prouavajui formiranje jedinke u socijalno bie nas
zanima taj proces formiranja bez obzira na to koja je kultura u pitanju, zanima nas upravo
ono to je opte i zajedniko u svakoj kul-

75

NIKOLA ROT

turalizaciji. Prouavajui proces socijalizacije mi se ne zadovoljavamo izuavanjem

globalnog uticaja jednog kompleksa faktora (a na to ukazuje pojam kulture), nego traimo
da utvrdimo delovanje pojedinih momenata kulture, delovanje pojedinih od socijalnih
faktora. Najzad, kao to je ve spomenuto, socijalizacija ne dovodi do potpunog
izjednaavanja ljudi. A pojam kulturalizacije u izvesnoj meri implicira takvo shvatanje.

Problemi socijalizacije
Za proces socijalizacije, kao to je spomenuto, interesuju se i antropologija i
sociologija i socijalna psihologija. Kao to se ove drutvene discipline razlikuju u
odreenju pojma socijalizacije, razlikuju se i po tome koje probleme socijalizacije
postavljaju kao osnovne probleme. Antropologe i sociologe interesuje, pre svega, pitanje
odravanja i obnavljanja kulture i drutva. Interesuje ih kako je mogue da odreena
drutva traju i produavaju da se razvijaju i kako se sirovi materijal biolokog oveka
transformie u osobu koja je u stanju da izvrava drutvene operacije. Sociolog tretira
socijalizaciju kao usvajanje ponaanja u skladu sa poloajem u grupi, kao sticanje uloga, tj.
navika i stavova koji omoguavaju da ovek izvrava zadatke koji se u drutvu oekuju od
njega. Zanima ga, pre svega, razvitak modalne linosti karakteristine za odreeno drutvo.
U psiholokim istraivanjima dva pitanja dugo su bila u sreditu interesovanja:
procesi socijalizacije, tj. osnovni principi socijalnog uenja putem kojeg se ostvaruje
socijalizacija, te uloga roditelja u socijalizaciji deteta, a posebno vanost odnosa i
postupaka roditelja u toku podizanja dece. Sa razvitkom prouavanja proiruje se
problematika istraivanja. Pod uticajem rezultata koje su dobili antropolozi i psiholozi sve
veu panju poklanjaju ulozi specifine kulture u kojoj se dete razvija. Poinju istraivanja
razlika u postupku podizanja dece u razliitim kulturama i efekta tih razlika na
socijalizaciju. Pod uticajem sociolokih interesovanja i razmatranja i psiholozi poinju
prouavati delovanje i drugih prenosnika drutvenih zahteva pored roditelja i delovanje
kole i vrnjaka. I oni prihvataju vanost izuavanja de lovanja socijalne strukture pojedinih
drutava i njenog uticaja na podizanje dece. Istovremeno interes se vie ne ograniava na
socijalizaciju deteta nego se prouava i proces socijalizacije adolescenata i odraslih. Sve
vea panja poinje se poklanjati i ulozi masovnih sredstava komunikacija.
Pokuavajui, makar uproeno, da damo pregled problematike prouavanja
socijalizacije, moemo razlikovati tri velike grupe problema:
Prouavanje procesa socijalizacije, tj. vrsta i oblika uenja putem kojih se
socijalizacija ostvaruje. Ovo je centra lni problem psiholokog prouavanja socijalizacije.
On je od teorijskog i praktinog interesa. Od teorijskog je interesa zato to se takvim
prouavanjem utvruju osnovni principi i mehanizmi kojima se stiu i socijalno-relevantno
ponaanje i osobene karakteristike pojedinaca. Prouavanjem toga problema ele se utvrditi
osnovni naini uenja, posebno socijalnog uenja. Opravdano je pretpostaviti da se kao to
pri uenju uopte ima vie principa uenja, tako i pri socijalnom uenju moe utvrditi
nekoliko osnovnih vrsta so-

76

PROCESl SOCIJ ALIZACIJ E

cijalnog uenja. Ova grupa problema ukljuuje i izuavanje faktora koji olakavaju ili
oteavaju ostvarenje odreenih, drutvenom shvatanju usklaenih oblika socijalnog
ponaanja. Meu ostalim: kakvu ulogu imaju nasleem dati faktori; kakva je posledica
nagraivanja i kanjavanja i posebnih oblika nagraivanja i kanjavanja; kakav je znaaj
odnosa prema detetu i atmosfere u porodici, i veliki broj drugih posebnih pitanja. Praktiki
znaaj izuavanja ove grupe problema je u tome to se rezultati utvreni teorijskim
istraivanjem mogu primeniti i primenjuju se u svakodnevnoj praksi vaspitanja.
Drugu grupu problema predstavlja izuavanje uloge izvora i agensa socijalizacije.
Socijalizacija uvek ima odreeni sadraj, tj. putem socijalizacije nastoje se oformiti kod
pojedinaca sasvim odreene osobine i naini ponaanja, pre svega oni koji se u odreenoj
kulturi i odreenom drutvu smatraju vrednim i poeljnim. Zato kultura i drutvo kome
jedinka pripada predstavljaju osnovni izvor socijalizacije. Socijalizacija se ostvaruje putem
delovanja drugih osoba i institucija koji predstavljaju faktore preko kojih drutvo nastoji
da se odreeni oblici ponaanja usvoje. Ti faktori su orua drutva, njihovi agensi. Veliki
je broj takvih prenosnika drutvenih standara i normi na dete, mladia i odrasla oveka.
Pre svega, to su porodica, a posebno, u prvim godinama ivota kada je uticaj na dete
najizrazitiji, majka. Zatim su takvi prenosnici: kola, vrnjaci osobe sa kojima je pojedinac
u kontaktu pri obavljanju svoje profesije, masovna sredstva komunikacija i druge osobe i
institucije.
Treu grupu problema ini prouavanje efekta socijalizacije. Pre svega su to pitanja
delovanja socijalizacije na formiranje drutveno-relevantnog ponaanja: stavova i vrednosti
prema mnogobrojnim optevanim pitanjima, kao i sistema ponaanja koje je neophodno
socijalizovati u svakome drutvu (nain kako se jede, kako se eliminie hrana iz tela,
agresivni impulsi, seksualno ponaanje). Zatim su to pitanja o delovanju drugih osoba i
ostalih socijalnih faktora na razvitak psihikih funkcija i linosti u celini. Ovu treu grupu
problema ini veoma veliki broj, dosad uglavnom nedovoljno prouenih, pitanja. Tek je
mali broj sistema ponaanja iscrpnije prouavan i za neznatan broj takvih sistema mi danas
posedujemo makar ograniena saznanja o njihovom formiranju i razvitku.
Treba istai da ove grupe problema nisu meusobno odvojena pitanja. Vie su to
varijable koje je mogue apstrahovati iz sloenog procesa socijalizacije. Istraujui
pojedine od ovih problema socijalizacije mi koristimo dve spomenute osnovne metode
istraivanja u socijalnoj psihologiji: sistematsko neeksperimentalno i eksperimentalno
istraivanje. Nastojei da utvrdimo zavisnost pojedinih oblika socijalizovanog ponaanja
od odreenih faktora, mi smo esto prisiljeni da se koristimo terenskim istraivanjima.
Takva istraivanja nam omoguavaju da posmatramo ponaanje u toku dueg perioda, na
velikim uzorcima i da pratimo simultano delovanje veeg broja faktora. Korienje
sistematskog neeksperimentalnog metoda esto je nuno i iz etikih razloga. Nemogue je i
nedozvoljeno je, na primer namerno izazivati oblike postupanja sa decom koji bi mogli dati
negativni efekat. Iako je, i u ovim istraivanjima, sistematsko neeksperimentalno
istraivanje manje pouzdano, mi smo ipak, koristei ga, u mogunosti da pratimo vezu

77

NIKOLA ROT

izmeu varijabli koje posmatramo. Nismo meutim, i onda kad utvrdimo povezanost
posmatramh varijabli, sigurni koja je od njih antecedentna a koja je posledina. Utvreno
je, na primer, u vie istraivanja da neprihvatanje deteta i stepen neprihvatanja deteta od
roditelja ide uporedo sa stepenom nesocijalnog ponaanja deteta. Ali teko je na osnovu
terenskih studija zakljuiti da je neprihvatanje uzrok nesocijalnog ponaanja jer esto
neprihvatanje dolazi zbog toga to dete pokazuje ponaanje koje roditelji ocenjuju kao
nesocijalno.
Eksperimentalno istraivanje, a posebno laboratorijski eksperiment, ima prednost
zato to sa relativnom sigurnou omoguava utvrivanje interakcionog odnosa. Ali
spomenuta ogranienja primene eksperimenata zahtevaju da se pri istraivanju problema
socijalizacije koriste obe osnovne metode i da se kad god je to mogue, povezuju i
dopunjuju. Na osnovu terenskih istraivanja, a posebno longitudinalnih, mi emo
formulisati hipoteze iju emo tanost proveravati eksperimentalnim istraivanjem. To e
nam omoguiti i zakljuivanje o interakcionim odnosima. I kad koristimo eksperimentalno
istraivanje prouavajui proces socijalizacije, ogled treba da organizujemo tako da
eksperimentalna situacija bude to slinija ivotnoj situaciji. To, meutim, ne znai da u
ogledu moraju biti prisutni svi faktori koje zatiemo u realnom ivotu. Oni ak i ne smeju
biti svi prisutni. Ali moraju postojati i treba kontrolisati one faktore koji su u ivotnoj
situaciji bitni.

Teorijska shvatanja i pristupi

Mi nemamo izgraenu neku celovitu teoriju socijalizacije. Pokuaji teorijskog
uoptavanja po pravilu se ograniavaju na objanjenje procesa socijalnog uenja putem
kojeg se ostvaruje socijalizacija. U teorijama redovno nije dovoljno razmotrena uloga
raznih varijabli koje utiu na proces socijalizacije, na primer: uloga socijalnih agenasa, niti
se u dovoljnoj meri razmatraju efekti socijalizacije. Njima se, pre svega, pokuavaju
objasniti putevi i naini kojima se ostvaruje proces socijalizacije.
Proces socijalizacije ostvaruje se uvek socijalnim uenjem. Pod socijalnim uenjem
podrazumeva se uenje u kom vanu ulogu imaju socijalni faktori, pre svega druge osobe.
Kao to postoje razliiti pokuaji objanjenja procesa uenja uopte, razliite teorije
uenja, tako postoje i razliite teorije socijalnog uenja. Te teorije veoma esto
predstavljaju prostu ekstrapolaciju principa uenja na socijalno uenje. Odatle i opravdana
kritika nekih autora danas relativno malobrojnih pokuaja teorijskog objanjenja procesa
socijalnog uenja. Meu ostalima i Bandura i Valters (Bandura i Walters, 1963) naglaavaju
da su sve danas postojee teorije socijalnog uenja nepotpune. One predstavljaju prosto
prenoenje, vrlo esto na prouavanju ponaanja pacova, utvrenih principa uenja na
uenje u specifinoj ljudskoj situaciji. One ne vode dovoljno rauna o tome da je socijalno
uenje redovno uenje pod uticajem drugih osoba, uenje koje ima svoje specifine
karakteristike.
Moemo razlikovati dve velike grupe teorija socijalizacije. Prvu grupu ine
bihejvioristike teorije socijalnog uenja putem uslovljavanja, tzv. S-R teorije uenja.
Drugu veliku grupu ine kognitivne razvojne teorije socijalizacije.

78

PROCESI SOCIJ ALIZACIJE

Za sve S-R teorije uenja karakteristino je shvatanje da do uenja dolazi na osnovu

stvaranja veza izmeu drai i odgovora, a putem asocijacija. Uenje se sastoji u sticanju
spremnosti da se u odreenoj situaciji (koja predstavlja dra) ponaa na odreeni nain
(izvri odreena reakcija). Svako uenje po tom shvatanju je uenje uslovljavanjem. U
shvatanju o tome koji su osnovni mehanizmi uslovljavanja postoje razlike. Prema tome
koji od mehanizama naglaavaju bihejvioristike S-R teorije meusobno se razlikuju. Neke
od njih dosledno naglaavaju Pavlovljev princip uslovljavanja. Prema njima uslovljavanje
poiva na povezivanju uslovne drai i bezuslovne reakcije. Mi smo u mogunosti bez
uenja da bezuslovnom reakcijom reagujemo na bezuslovnu dra na hranu luenjem
pljuvake. Ako se uz bezuslovnu dra dovoljno esto povezano javi uslovna dra, mi emo
nauiti da bezuslovnom reakcijom odgovorimo i na ovakvu uslovnu dra. Mehanika
asocijativna veza po dodiru, dovoljno puta ponavljana, osnova je uslovljavanja. Drugu
podgrupu ovih teorija socijalizacije predstavljaju teorije koje naglaavaju princip
instrumentalnog uslovljavanja. Najproirenije i najuticajnije od ovakvih teorija socijalnog
uenja jesu teorije koje polaze od teorijskih uoptavanja Hala (C. Hull) i njegove teorije
uslovljavanja putem potkrepljivanja. Ova grupa teorija naglaava da je redukcija tenzije
osnovni pokreta i socijalnog uenja kao i uenja uopte. Istie vanost spoljnjeg
potkrepljivanja nagrade i kazne. Pojedini autori koji polaze od Halove teorije
potkrepljivanja, objanjavajui proces socijalizacije, istiu vanost tzv. medijacionih
varijabli: oekivanja, nade i drugih. Treu podgrupu bihejvioristikih S-R teorija
predstavlja ezdesetih godina formulisana Bandura teorija opservacionog uslovljavanja.
Bandura naglaava da se preteni deo socijalnog uenja ostvaruje imitacijom, ija je
osnova tzv. opservaciono uslovljavanje. Takvo opservaciono uslovljavanje imamo u
sluajevima kada se neto ui i bez posebnog vebanja i bez neposrednog nagraivanja, a
naprosto na osnovu posmatranja tueg ponaanja i efekta tog ponaanja. Bandura smatra da
je i takvo uenje uenje uslovljavanjem jer da se i pri tom uenju stvara veza izmeu
odreene drai i odreene reakcije putem potkrepljivanja, tj. zamiljanja korisnog efekta
odreenog oblika ponaanja. O ovoj teoriji, vrlo uticajnoj u poslednje vreme, kao i o
drugim S-R teorijama, bie jo posebno rei.
Sve ove bihejvioristiki orijentisane teorije karakterie zanemarivanje znaaja
razvoja i razvojnih stadija. One zastupaju shvatanje da se u toku celog ivota, na svim
uzrastima istim principima uenja mogu objasniti sve pojave socijalizacije. To osporava
druga grupa teorija socijalizacije, tzv. kognitivne razvojne teorije. One u objanjavanju
dejeg razvitka uopte, a socijalizacije posebno, istiu znaaj maturacije i razvitka. Meu
prvima ideju razvoja isticao je Gezel (A. Gesell, 1937). On naglaava da je za razvoj vana
maturacija uroenih osnova. Mehanizmi koji na odreenom uzrastu dolaze do svog punog
razvitka i izraaja determiniu odreeni oblik ponaanja. U njegovom pristupu sredinski
faktori, iako on eksplicitno ne negira njihovu ulogu, ne dobijaju znaaj. Zato njegovo
objanjenje dejeg razvoja, kao i objanjenje svih onih koji istiu iskljuivu ili dominantnu
ulogu genetikih faktora u razvitku, i ne predstavlja u pravom smislu teoriju socijalizacije.

79

NIKOLA ROT

Stvarnu teoriju socijalizacije principijelno raz liitu od S-R teorija, predstavIjaju

shvatanja Pijaea (J. Piaget) i Kolberga (R. Kohlberg). I oni istiu vanost razvitka, govore
o stadijalnom kognitivnom razvoju od kojeg zavisi javljanje razliitih oblika ponaanja. Ali
Pijae i Kolberg naglaavaju i vanost iskustva, pa time u procesu uenja i znaaj
sredinskih i posebno socijalnih faktora.
Prema razvojnoj kognitivnoj teoriji, koju je razvio Pijae, razvoj je funkcija
unutarnjih procesa ali zavisi od aktivnosti i iskustva pojedine jedinke. Kod deteta se
zakonito na odreenom uzrastu javljaju nove kognitivne strukture, novi naini shvatanja
sveta oko sebe. U razvitku miljenja ili inteligencije Pijae razlikuje 4 glavne faze: fazu
senzorimotorne inteligencije koja dominira u periodu do 2 godine, predoperacionalnu fazu
od 2 godine do zakljuno 7 godina, konkretno operacionalnu fazu od 8 do zakljuno 11
godina i, kao najviu i zavrnu fazu razvitka, formalno operacionalnu koja se razvija od
dvanaeste godine ivota.
Tek u etvrtom periodu, od 12-te godine ivota, nalazimo potpuno manipulisanje
simbolima, sposobnost da se vei broj karakteristika neke situacije i problema ocenjuju i
istovremeno kombinuju, da se postupa prema unapred izraenom planu kojim se predviaju
razliite mogunosti kombinacije. U tom periodu tek karakteristino je za miljenje da se
zamiljaju brojne mogue pretpostavke i njihova vrednost proverava u mislima pre nego
to se donese zakljuak i pristupi akciji. Tek u tom periodu javlja se razvijeno hipotetiko
deduktivno miljenje koje omoguava nauno razmatranje.
Pijae opravdano postavlja da socijalizacija nee zavisiti samo od toga da li
socijalni agensi deluju i koji se sadraj preko socijalnih posrednika prenosi nego i od toga
da li jedinka shvata ta se prenosi i kako shvata. Za razumevanje i objanjenje
socijalizacije vano je imati na umu da se kognitivne strukture razlikuju i da na razliitim
uzrastima postoje razlike u mogunostima i nainima shvatanja. I sadraj socijalizacije i
uspenost u nastojanju da se odreeni drutveni zahtevi socijalizacijom realizuju zavisie
od kognitivnih sposobnosti deteta. Dokaz za to, prema Pijaeu, prua pre svega razvitak
moralnog prosuivanja i moralne svesti kod deteta. Dobar ilustrativan primer za to jeste i
objanjenje karakteristika adolescenata koje daju Pijae i Inhelderova (J. Piaget i B.
Inhelder, 1958). Kod adolescenata imamo razvijenu najviu fazu miljenja, formalno
operacionalnu inteligenciju. Ona omoguava adolescentima da razmiljaju, pretpostavljaju
i zakljuuju veoma dosledno o razliitim pojavama sveta i drutva: o prirodi oveka, o
dobru i zlu, o drutvu u kom ive i o tom kako bi ono moglo da se menja i koje bi
posledice odreene promene izazvale, o podizanju dece, o tome kako su sa njima postupali
njihovi roditelji i kako bi bilo mogue bolje postupati. Oni razmatraju razliite mogunosti
i zakljuuju o njihovim moguim posledicama. A bilo kakav od zakljuaka koji logiki
opravdano proizlazi iz premisa da prihvate, oni smatraju da ga treba dosledno u praksi i
realizovati i sprovoditi. Emocionalno se vezuju i angauju za apstraktne ideje i zakljuke
do kojih dolaze koristei razvijenu sposobnost formalno operacionalnog miljenja. Oni su
iznenaeni da odrasli ne pristupaju realizaciji logikih implikacija ideja koje oni sami
(odrasli) zastupaju. Uoavaju da postupci odraslih nisu u skladu sa njihovim ispovedanim
uverenjima.

80

PROCESI SOC IJALIZAC IJ E

Adolescenti sami reeni su da postupaju logiki i dosledno. U tome je jedan od izvora

kritikog odnosa adolescenata prema odraslima i njihove kritike ureenja sveta i drutva.
Pijaeovim shvatanjima stavljaju se mnogi prigovori. Pored svih prigovora (da su
stadiji o kojima govori u velikoj meri arbitrarni, da je nepravilno govoriti o animistikom
miljenju kao posebnoj fazi, da se ne vodi dovoljno rauna o ulozi socijalnih faktora u
razvitku prikazujui smanjivanje pojedinih faza kao nuno i vezano za odreeni uzrast bez
obzira na iskustvo deteta i socijalne uslove u kojima ivi) koji se mogu staviti, Pijae ima
velikih zasluga za bolje razumevanje procesa socijalizacije. On je, pre svega, pokazao da
proces socijalizacije, a posebno razvitak moralne svesti, zavisi u velikoj meri od
kognitivnih funkcija. Dete na odreenom uzrastu ne moe da shvati i prihvati sve zahteve
okoline. Kakvo e se ponaanje formirati pod delovanjem socijalnih faktora zavisie od
toga koliko je dete sposobno da shvati socijalnu stimulaciju kojoj je izloeno. Pijae je u
pravu da u procesu socijalizacije vii kognitivni procesi imaju vanu ulogu i da se
socijalizacija ne moe objasniti principom prostog vezivanja dra i reakcije. S-R
mehanizmom kako to bihejvioristike teorije postavljaju. Ali ni Pijaeova, kao ni S-R
teorija, a niti ostale teorije razvoja ne mogu nam objasniti kako se ostvaruje proces
socijalizacije u celini. Teorije razvoja i mogu jo manje nego S-R teorije da objasne kako
dete i odrastao ovek interakcijom sa socijalnom sredinom stiu nove oblike socijalnog
ponaanja. One dopunjuju teorije socijalizacije opravdano ukazujui da se pri objanjenju
socijalizacije neophodno mora voditi rauna o tome da e i sadraj i efekat socijalizacije
zavisiti od stepena kognitivnog razvitka na kom se jedinka nalazi.
Zasluga je Pijaea, i kasnije Kolberga, to su znatno doprineli tome da se
preovladavaju mnoge jednostranosti u pristupu izuavanju socijalizacije, karakteristine za
shvatanja bihejviorista. Takve jednostranosti medu ostalim, jesu: zanemarivanje uloge
naslea i razvoja, gledanje na dete samo kao na pasivno i reaktivno bie, snvatanje da su za
ljudsko ponaanje znaajni samo bioloki motivi i da je sutina socijalizacije u ukroivanju
ovih motiva.
Pijae je, ukazujui na vanost razvitka kognitivnih struktura, ukazao na to da
nasleem dati osnovi za razvitak miljenja imaju znaaja za socijalizaciju. Danas ve
postoji dosta obimna literatura koja pokazuje da se ljudske jedinke ve roenjem razlikuju
po veem broju tendencija, i da sve one mogu uticati na proces socijalizacije. Postoje
razlike u ulnoj osetljivosti, pokretljivosti, perceptualnoj reakciji, kvalitetu i intenzitetu
emocionalnog reagovanja, intenzitetu pojedinih nagonskih tendencija, biohemijskim
karakteristikama i drugome. Po mnogim autorima, i razlike u manifestovanju agresivnosti
kao i motiva zavisnosti u izvesnoj meri odreene su nasleem. Nije dete tabula rasa u
koju je mogue utisnuti togod se eli i na koje je mogue izvriti uticaj kakav god se eli.
Nee jednaka nastojanja i uticanja imati jednak efekat kod sve dece.
Pijaeova istraivanja i razmatranja doprinose i preovladavanju shvatanja o oveku
kao pasivnom biu koga socijalni uslovi modeliraju kao to lonar modelira glinu. Dete je
aktivno bie koje i samo pokuava da deluje na svoju sredinu i

81

NIKOLA ROT

stvarno deluje na nju. Postoji interakcija izmeu jedinke i sredine a ne samo uticaj sredine
na jedinku. Kognitivne karakteristike, pokazao je Pijae, razliito razvijene na razliitim
uzrastima, predstavljaju faktor koji posreduje u toj interakciji i od karakteristika kognitivne
strukture zavisie i efekat interakcije.
Za S-R teorije karakteristino je i shvatanje da su pokretake snage oveka odreeni
broj biolokih potreba i nagona i da je smisao socijalizacije da zadovoljenje ovih potreba
kanalie u socijalno prihvatljive okvire. Te teorije bliske su Hopsovom uenju o punom
egoizmu oveka ili Frojdovom shvatanju po kome drutvo postoji prvenstveno zbog toga da
jednog oveka zatiti od drugoga i da primitivni, sebini i destruktivni nagoni ne bi postali
dominantni pokretai aktivnosti. Danas se opravdano ukazuje na to, a to potvruju i novija
istraivanja, da, osim potreba ije zadovoljenje omoguava odranje jedinke i vrste,
postoje i druge karakteristine ljudske potrebe koje imaju i svoju genetiku osnovu;
radoznalost i tenja za saznanjem i istraivanjem, tenja za aktivnou i manipulisanjem,
tenja da se manifestuju i razviju razliite sposobnosti i mogunosti koje jedinka poseduje.
U toku razvitka formira se veliki broj potreba koje deluju kao samostalne snage i
neopravdano je tvrditi da je jedini cilj ljudske aktivnosti usmeren na redukciju biolokim
nagonima izazvanih tenzija i postizanje oseanja zadovoljstva redukcijom tih tenzija. Ne
postoje drutvo i socijalizacija samo zbog toga to je svaki ovek sebian i opasan za druge
i to treba zatititi jednog pojedinca od drugoga nego i radi toga da se omogui i vlastitim
mogunostima i drutvenim zahtevima usklaen razvitak jedinke.

SOCIJALNO UENJE Vrste i oblici

socijalnog uen ja
Bez obzira na to kolika je uloga nasleem datih opteljudskih i individualnih
karakteristika i njihovog postepenog sazrevanja socijalizacija zavisi prvenstveno od uenja,
zapravo od socijalnog uenja. Redovno se principi koji vae za uenje uopte koriste i za
objanjenje socijalnog uenja. Zato, i kad je re o socijalnom uenju, postavlja se pitanje
kao kad se govori o uenju uopte o osnovnim vrstama uenja ili o osnovnim principima na
kojima poiva socijalizacija. Postavlja se pitanje da li se celokupno socijalno uenje moe
svesti na princip klasinog uslovljavanja, uslovljavanja asocijacijom po kontigvitetu kao
to je to zastupao Pavlov ili danas smatra Gatri (E. R. Guthrie); ili se moe svesti na uenje
putem instrumentalnog uslovljavanja i potkrepljivanja, kako to misle Skiner (B. F. Skinner)
i Hal (C. L. Hull) i mnogi drugi; ili se moe svesti na princip tzv. vikarijskog ili
opservacionog uslovljavanja, princip kojim Bandura (A. Bandura) pokuava da objasni
najvei broj sluajeva socijalnog uenja.
Postavlja se pitanje da li je uopte mogue prihvatiti postojanje jednog jedinog
oblika uenja kao principa objanjenja procesa socijalizacije. Pokazalo se pri objanjavanju
procesa uenja (uopte) da nijedna od redukcionistikih teorija nije

82

PROCESI SOCIJ ALIZACIJE

uspela u svom pokuaju da sve sluajeve uenja objasni takvim svoenjem samo na jedan
odreeni oblik uenja. Zato je danas (i kad je re o uenju uopte) veina psihologa
miljenja da postoji vie osnovnih oblika uenja i da je nemogue objasniti uenje
svodenjem na jedan mehanizam i jedan princip, nego da treba prihvatiti vie principa i
mehanizama uenja.
To to vai za uenje uopte vai i za socijalno uenje. Kad je re o socijalnom
uenju, postavlja se jo i novo pitanje: da li je proces socijalizacije mogue objasniti makar
i sa vie principa uenja uslovljavanjem ili, kao vane vrste uenja mi nalazimo i druge
forme za koje uslovljavanje nije bitno. Veoma esto se o takvim, za socijalno uenje
karakteristinim formama, govori o identifikaciji, imitaciji i drugim oblicima uenja po
modelu. Dodue autori po pravilu i ove forme uenja po modelu pokuavaju svesti na neki
oblik uslovljavanja. Moemo odmah napomenuti da nam izgleda da se pokuaji da se svi
oblici uenja po modelu svedu na neki oblik uenja uslovljavanjem ne mogu da odre i da
makar o nekim od oblika uenja po modelu treba govoriti kao o posebnoj vrsti uenja,
razliitoj od uenja uslovljavanjem.
Po naem miljenju, pored uenja uslovljavanjem i uenja po modelu, opravdano je
razlikovati i treu posebnu vrstu socijalnog uenja uenje koje poiva prvenstveno na
viim kognitivnim procesima. Pijaeova istraivanja, pre svega, a onda i istraivanja
drugih autora zastupnika kognitivne razvojne teorije, potvruju da se o socijalizaciji na
osnovu uvianja moe govoriti kao o posebnom putu socijalizacije. Za takvo uenje su
upravo vii mentalni procesi zakljuivanja
o relacijama bitni i karakteristini. To se uenje ne moe svesti niti na mehaniki princip
uslovljavanja niti na identifikaciju ma kako se oni objanjavali. Ne moe se svesti niti na
kognitivno uenje kakvo prihvata, na primer, Tolman, koji ukazuje na vanost kognitivnih
procesa, ali pre svega jednostavnih i zasnovanih na asocijativnom vezivanju.
Mi emo, polazei od ovih razmatranja, razlikovati tri glavne vrste socijalnog
uenja: uenje uslovljavanjem, uenje po modelu i uenje uvianjem. U okviru svake od
ovih vrsta mogue je razlikovati nekoliko oblika uenja.

Klasino uslovljavanje
Veoma vaan i est oblik socijalnog uenja i put socijalizacije nesumnjivo je -enje
uslovljavanjem. U toku celog ivota, a posebno u detinjstvu, to je vrsta uenja kojim se
stiu mnogi oblici socijalnog ponaanja. Mogue je razlikovati vie obli*:a uenja
uslovljavanjem. Pre svega, moemo navesti uenje uslovljavanjem koje se :asniva na
asocijacijama po dodiru. Polazei od Pavlovljevih nalaza i zakljuaka, rrvi je Votson (B.
Watson) razvio teoriju koja kao osnovu uenja i kao jedinicu po"aanja postavlja uslovni
refleks. Sutina njegovog shvatanja jeste: uenje se sastoji _ stvaranju asocijativne veze
izmeu jedne fizike drai (S) i reakcije organizma R u stvaranju tzv. S-R veze. Svako
sloeno ponaanje moe da se svede na vei rroj takvih elementarnih veza. Uenje je,
saeto reeno, povezivanje drai i reakcie zasnovano na senzorno-motornim asocijacijama
po kontigvitetu. Kad se asociaci-

83

NIKOLA ROT

ona veza drai i odgovora ponavljanjem uvrsti imaemo naueno ponaarfje. To ilustruju
Pavlovljevi ogledi na psima. Na vienje hrane (bezuslovna dra) pas reaguje luenjem
pljuvake. Za ovu reakciju na hranu nije potrebno nikakvo uenje. Ova reakcija organizma
je bezuslovna reakcija ili bezuslovni refleks. Ako se, meutim, uz hranu povezano
pojavljuje glas zvona i ovo povezano davanje hrane i zvona dovoljno puta ponovi, ivotinja
e nauiti da lui pljuvaku i na glas zvona. Glas zvona je za luenje pljuvake uslovna
dra a luenje pljuvake na glas zvona uslovni refleks. Stvorena je asocijativna veza
izmeu zvuka zvona i odreene reakcije luenja pljuvake. Velimo: ivotinja je nauila da
na glas zvona lui pljuvaku, ona je uspostavila jednu novu vezu do koje je dolo
asocijacijom po dodiru ili kontigvitetu. im se ta veza ee javlja ona postaje i vra.
Ova reakcija na glas zvona nije uroena. Ona je steena. Po Pavlovljevom miljenju i
miljenju mnogih drugih, do te veze nije dolo zbog toga to reakcija koja je nauena
dovodi do nagrade. ivotinja ne dobija hranu zbog toga to na glas zvona lui pljuvaku.
To je dakle uslovljena reakcija ali nije instrumentalno uslovljena.
Po mnogim autorima, veliki broj sluajeva socijalnog uenja moe se objasniti ovim
modelom. Po F. Olportu (F. Allport) na tom principu dete ui da govori. Ono na odreenom
stupnju razvitka refleksno poinje da proizvodi glasove i kombinacije glasova. Kad se uz
odreene, sluajno proizvedene glasove, pojavi neka odreena spoljna situacija ili neka
reakcija odraslih (pojavi se na primer majka) i ova veza izmeu odreenih glasova i
odreene spoljne pojave odreeni broj puta ponovi stvorie se izmeu glasova i objekata
odreena veza, dete e odreenim glasovima (,,mama) imenovati majku. Velimo: dete je
nauilo da imenuje i zove majku. Slino se stiu nazivi za razliite predmete: roditelji
ponavljajui odreene glasove pokazuju na odreene predmete; dete tako ui da imenuje
odreene predmete, da povezuje odreene kombinacije glasova i odreene objekte.
Ovakvim klasinim uslovljavanjem autori pokuavaju da objasne uenje deteta da se
suzdri od reakcija koje drutvo smatra nepoeljnim, na primer od ispoljavanja
agresivnosti. Takvim uslovljavanjem objanjava se i uenje deteta na istou. Ako dete na
neeljen nain vri uriniranje ili defekaciju, roditelji e (kad dete bude na odreenom
uzrastu) reagovati na to nekom kaznom (fizikom, ukorom, uskraivanjem detetu neeg to
ono eli). Zbog toga se uz javljanje drutveno nepoeljnog ponaanja kod deteta javlja i
oseanje neprijatnosti izazvano kaznom. Ovo oseanje neprijatnosti poiva na reakciji
autonomnog nervnog sistema, karakteristinoj za svako emocionalno reagovanje. Posle
izvesnog ponavljanja veze izmeu kazne i manifestovanja neeljenog ponaanja ve i
pomisao na realizovanje nepoeljnog ponaanja izaziva takvu autonomnu reakciju a koju
prati oseanje neprijatnosti. Zbog toga dete odustaje od manifestovanja nepoeljnog
reagovanja. Nije posredi, smatraju autori zastupnici principa klasinog uslovljavanja,
delovanje zakona efekta koji imamo kod tzv. instrumentalnog uenja. Uzrok suzdravanja
od nepoeljnog ponaanja, smatra meu ostalim Ajzenk (H. J. Eysenck, 1965), nije u tome
to time dete postie neto to eli i to mu donosi nagradu, jer upravo ostvarenje
drutveno nepoeljne reakcije predstavlja ne-

84

PROCESI SOC IJALIZAC IJ E

posredno zadovoljstvo za dete, nego je uzrok uzdravanju asocijacijom uspostavljena veza

izmeu autonomne reakcije koja izaziva neprijatnost i neeljenog ponaanja.
Po Ajzenku se ak i formiranje tzv. moralne svesti i moralno ponaanje mogu
objasniti ovakvim klasinim uslovljavanjem. Moralna svest ili savest po njemu i nije nita
drugo nego principom klasinog uslovljavanja formiran uslovni refleks. Da je zaista tako
pokuava da dokae pozivajui se na ogled harvardskih istraivaa Solomona i Vajna (R.
L. Solomon i C. Wynne, 1953).
Ova dva istraivaa ostavili su tenad, staru est meseci, da gladuju 24 asa. Potom su
izgladneli psi dovoeni u prostoriju u kojoj se nalazio eksperimentator i uz njega dve zdele sa hranom.
U jednoj zdeli je bilo kuvano konjsko meso, omiljena pasja hrana, a u drugoj komercijalna pasja hrana
(koja se kupuje pripremljena u trgovini) a koja je manje omiljena kod ivotinja. Kad je psima
ostavljeno da biraju hranu, uvek su bira li kuvano konjsko meso. Eksperimentator je, meutim, kad
god bi tene pokualo da uzme omi ljeno meso, udario tene dosta blago po leima.
tene bi odustalo od uzimanja hrane i pristupalo zdeli sa manje omiljenom hranom.
Eksperimentator je ponavljao ovaj postupak u toku nekoliko dana sve dok ivotinje nisu nauile da
odmah im uu u prostoriju odu ka zdeli u kojoj je bi la manje omi ljena hrana.
Istraivai produavaju sa og ledom. Psi koji su nauili da uzimaju manje omiljenu hranu
ostavljeni su dva dana bez hrane i onda dovedeni u prostoriju. U prostoriji su opet bile zdele sa vie i
manje omiljenom hranom. Ali u njoj sad nije bilo eksperimentatora. Sve su ivotinje, kao to su
nauile, pourile ka zde li sa manje omiljenom hranom. Ove hrane, meutim, nije bi lo dovoljno da se
ivotinje zasite. U drugoj zdeli bila je za njih omiljena hrana. Ali, kao to je posmatranjem utvreno,
sve su ivotinje oklevale da odmah pristupe zde li sa tom hranom. Iako su bile gladne i iako je to bila
vie omiljena hrana, kruile su oko zdele, njukale hranu, ualjavale se pa opet pribliavale, neke su
uzbueno lajale i cvilele. Bilo je oigledno da je dolo do emocionalne reakcije kod ivotinja. Kod njih
je dolo, moe se zakljuiti, do konflikta izmeu elje da se uzme hrana i izmeu nauenog ponaanja,
tj. navike da se ta vrsta hrane ne uzima. Pratei ko liko e se vremena gladne ivotinje suzdravati da
uzmu hranu istraivai su konstatovali da je to vreme suzdravanja razliito za pojedine ivotinje.
Jedno je od tenadi poelo da jede ve posle 6 minuta, drugo tek iza nekoliko asova, a jedno od tenadi
nije ak ni za 16 dana gladovanja pristupilo jelu i istraiva je prekinuo posmatranje jer bi ivotinja
uginu la. Kod ove ivotinje oigledno da je naueno ponaanje bilo veoma vrsto. Odreenim
postupcima, navode istraivai, mogue je postii kod ivotinja da ili vie odolevaju iskuenju ili da
vie imaju oseanje nelagodnosti, ,,krivice. Kad bi udarili tene odmah poto je pristupilo zdeli sa
zabranjenom hranom, a pre nego to je poelo da jede stvarala se jaa otpornost prema iskuenju. A
kad bi tene bilo udareno tek kad bi pojelo neto hrane vie se javljalo izrazito emocionalno
reagovanje; kao da se javlja lo izrazitije oseanje nelagodnosti.

Ovaj ogled, smatra Ajzenk, potvruje da savest i postupanje po odreenim normama

nije nita drugo nego uslovljavanjem naueno ponaanje, uslovni refleks. U svakom
drutvu, veli on, postoji niz zabranjenih akata ije se izvravanje ocenjuje kao nemoralno.
Ako neko poini jedan od tih akata, nastupaju sa kaznom bilo roditelji bilo nastavnici bilo
druge osobe. Kazna, kao to je spomenuto, izaziva oseanje neprijatnosti vezano za
reakciju autonomnog nervnog sistema. Ako se kod deteta deluje sa kaznom neposredno
posle poinjenog zabranjenog

85

NIKOLA ROT

akta, i to praktikuje dovoljno esto i dovo ljno rano, ve pomisao na zabranjeni akt izazvae
slinu autonomnu reakciju. Ona e odvraati od izvrenja zabranjenog akta. Formirae se
unutranji policajac", kako se izraava Ajzenk, i dete e se uzdrati od neeljenog akta i
bez primene neke pretnje ili spoljne sile. Uslovljavanjem se kod njega stvara kao to je
pokazano u opisanom eksperimentu da se dogaa i kod tenadi unutranji otpor da se ini
to je zabranjeno. Formira se unutranji regulator ponaanja koji nazivamo moralnom
sveu ili saveu. Kod oveka, navodi Ajzenk, taj proces e biti daleko bri i optiji,
zahvaljujui njegovoj sposobnosti generalisanja i korienja govora. Ali u sutini proces e
biti isti kao i opisani proces u ogledu sa tenadi: savest e se i kod njega formirati
uslovljavanjem i predstavljae isto tako uslovni refleks.

Instrumentalno uslovljavanje
Najee se proces socijalizacije objanjava uenjem na principu instrumentalnog
uslovljavanja ili potkrepljivanja. Veina autora, koja pokuava da da teoretsko objanjenje
procesa socijalizacije (R. Seas, E. Maccoby, P. Mussen, N. Miller, J. Dollard, A. Bandura i
dr.) objanjava ga prvenstveno uenjem na principu instrumentalnog uslovljavanja. Takvo
uenje naziva se instrumentalnim jer predstavlja sredstvo, instrument, da se neka potreba
zadovolji i neki cilj postigne. Ne naui se neto naprosto zbog toga to postoji
ponavljanjem uspostavljena veza (kao to smatraju pristalice klasinog uslovljavanja),
nego se naui zbog toga to se tim novim steenim oblikom ponaanja postie neki cilj i to
se njime moe zadovoljiti neka potreba. Da takav nain uenja moe biti put sticanja novih
naina ponaanja, dokazuje se, meu ostalim, rezultatima Skinerovih ogleda sa
ivotinjama.
Izgladneli pacov koji se nalazi u kavezu i koji, da bi doao do hrane, mora da naui da pritisne
jednu polugu nauie to postepeno. Pacov podstaknut glau vri razliite pokrete. Jednim od njih
sluajno pokrene polugu. Pokretanje poluge izaziva padanje male kourice slanine u kavez. Pacov i
kad pojede tu kouricu ostane gladan, i dalje vri niz sluajnih pokreta. Opet neki od pokreta dovode
do pritiska na polugu i do dobijanja hrane. Ako se ovaj postupak due vremena ponavlja, broj
sluajnih pokreta sve se vie smanjuje a odreeni pokreti, oni koji dovode do pokretanja poluge i
dobijanja hrane, sve vie se uvruju. Posle dovoljnog broja ponavljanja pacov naui da vri samo
jedan celishodan pokret kojim odmah dolazi do hrane. On je nauio odreeni oblik, ponaanja koji mu
slui kao sredstvo za zadovoljenje potrebe. On ga je nauio jer je taj pokret instrumentalan, jer mu
omoguava da doe do hrane.

Na vanost ovakvog oblika uenja ve je ukazao Torndajk (E. Thorndike). On je

ovaj princip uenja detaljno opisao i kao najvanije naelo uenja oznaio zakon efekta po
kome organizam bre ui one reakcije kojima dolazi do zadovoljenja potreba, koje imaju
odreeni efekat. Ukazujui na karakteristike ove vrste uenja navodi se da je, da bi dolo
do uenja, potrebno da organizam bude motivisan i aktivan; dalje da je potrebno da neka od
njegovih sluajnih reakcija dovede do nagrade, da se takvo nagraivanje ili potkrepljavanje
odreenih reakcija dovoljno puta ponovi. Na taj nain stvara se odreena veza izmeu drai
(nagrade) i reakcije.

86

PROCESI SOCIJ ALIZACIJE

Polazei od ovog shvatanja Hal (Hull) je izgradio svoju veoma proirenu teoriju
uenja poznatu pod nazivom teorije potkrepljenja. I po njemu, neophodni uslov svakoga
uenja je postojanje neke potrebe ili motiva i zadovoljenje te potrebe. Da bi neki oblik
ponaanja bio nauen, on mora da dovede do smanjenja potrebe ili do redukcije tenzije. Tu
redukciju Hal naziva potkrepljenjem. Ako se neka dra i neka reakcija, koja dovodi do
redukcije tenzije, javljaju dovoljno esto zajedno, doi e do uvrenja veze izmeu te
drai i reakcije. Kad se sledei put javi ista dra, javie se i tendencija da se ponovi ista
reakcija. Velimo da je organizam nauio da na odreenu dra reaguje odreenim
odgovorom. Hal je za objanjenje koristio vei broj i drugih pomonih pojmova i hipoteza.
Polazei od Halove teorije Miler i Dolard (N. Miller i J. Dollard, 1941) razvili su
svoju teoriju socijalnog uenja koju su oni nazvali teorijom imitacije. Oni razlikuju vie
oblika imitacije, svodei meutim sve te oblike na uenje uslovljavanjem. Jedan oblik
imitacije imamo u dijadnoj situaciji u kojoj je ponaanje jednog pojedinca dra ili
diskriminativni znak za drugog pojedinca. Drugi pojedinac vri istu reakciju koju i model,
jer ta reakcija i kod njega dovodi do nagrade. Uenje na istom principu imamo i onda kad
od strane modela postoji upuivanje i voenje ponaanja. Model pokazuje i kazuje koji su
znaci vani i koje su reakcije vane. Na taj nain se ponavljanjem ui i uvebava da se
postupi kao to i model postupa. Ali na odreeni nain postupa se zbog toga to taj nain
ponaanja dovodi do zadovoljenja neke potrebe. Svoju koncepciju uenja imitacijom, a
koja se svodi na uslovljavanje, autori ilustruju primerom sa dva mala deaka, dva brata,
koja obojica ele bombone. Starije dete (model) ve ranije je nauilo da e u sluaju kad
uje pribliavanje oca, potrati prema vratima, dobiti bombonu, jer otac to redovno ini,
kad mu deak izae u susret. Ako drugi deak i sam, kad vidi da njegov stariji brat (model)
tri, takoe potri ka vratima i takoe primi bombonu (nagradu od oca), on e posle
izvesnog vremena nauiti ponaanje koje je ve od ranije bilo ponaanje modela.
Masen (P. Mussen, 1967), kao i mnogi drugi autori, takav oblik uenja smatra
glavnim nainom socijalizacije. Da bi majka nauila dete da se ponaa utivo, da dete, na
primer, svaki put kad neto trai rekne ,,molim, a svaki put kad neto dobije, da kae
,,hvala nagradie ga kad postupi onako kako ona eli. A nee ga nagraditi kad ne postupi
tako. Nagradie ga kad rekne ,,molim ili kae ,,hvala. Ona na taj nain potkrepljuje
odreenu reakciju sve dok ta reakcija ne postane potpuno nauena. Na slian nain majka
e uiti dete da sedi mirno za stolom, da pere ruke, da odrava red u prostoriji.
Nagraivae eljeni oblik ponaanja. Nagrade, koje uvek zadovoljavaju neku potrebu,
mogu biti razliite vrste: priznanje, pohvala, zadovoljenje neke elje, poklon itd. Sve ono
to dovodi do zadovoljstva moe predstavljati sredstvo za sticanje odreenog
socijalizovanog oblika ponaanja.
I antropoloki podaci pokazuju da je takav nain uenja ''eoma proirena praksa kod
mnogih plemena i drutava.

87

NIKOLA ROT

U knjizi B. Vajtinga (B. Whiting, J960) est kultura jedan od saradnika (W. Nydegger)
izvetava o nainu razvijanja veoma cenjene osobine odgovornosti kod pripadnika jednog filipinskog
plemena, Tavonga. Kod tog plemena roditelji veoma rano, ve u petoj godini ivota, daju svoj deci da
obavljaju razliite poslove: da stavljaju drva na vatru, da se sama peru, da donose vodu. Odrasli
paljivo prate kako deca rade. Svaki put kad uine onako kako to roditelji ele, oni ih nagrauju:
pohvalom, nekom hranom, nekim eljenim predmetom. Mnogi od roditelja koriste i posebne oblike
potkrepljivanja. esto, navodi autor, u elji da potkrepi ponaanje svoje male kerke koja je neto
dobro uradila, na primer, lepo oprala sudove, majka govori detetu: To je vrlo dobro. Uskoro e sve ti
raditi za mene, moja ,,balasanko. Rei maloj devojici balasanko velika je pohvala i priznanje, jer
se tako naziva mlada devojka u doba za udaju. A deca tog plemena, kao i sva deca, veoma eljno i
nestrpljivo oekuju da budu to pre odrasle osobe.
U istom plemenu na slian nain razvija se i druga, veoma cenjena osobina osobina
kooperativnosti. Kad god dete pokae spremnost da nekom pomogne da radi zajedno sa njim, da sa
drugim detetom podeli jelo ili svoju igraku manifestovana osobina se nagrauje. Takvo nagraivanje
poinje jo u najranijim godinama. im kod deteta primete neki postupak koji izraava spremnost za
saradnju sa drugim, odrasli pohvale ili nagrade dete.

Ali ne samo u ranom detinjstvu nego u toku celog ivota takav oblik uenja, na
principu instrumentalnog uslovljavanja, predstavlja vaan nain socijalizacije.
Nagraivanje za manifestovanu marljivost, za spremnost da se pomogne drugima, za
istinoljubivost za sve ono to drutvo ceni kao osobinu i nain ponaanja uvrstie
nagraivanjem te osobine i njima odgovarajui nain ponaanja.
Pri ovom, kao i pri drugim oblicima uenja, vanu ulogu ima transfer uenja:
naueno ponaanje ne ograniava se na uvrenu vezu izmeu sasvim odreene drai i
poeljnog reagovanja nego se proiruje i na mnoge druge sline situacije. Dete koje je
nauilo da kazuje ,,molim i ,,hvala, nee to rei samo onda kad dobije kola nego i
mnoge druge stvari, ne samo onda kad neto trai i dobija od majke nego i kad trai i
dobija i od drugih osoba. Reagovanje naueno na jednu dra javlja se i u vezi sa slinim
draima.
Razume se da i ponaanje koje je drutveno nepoeljno i koje veina lanova
drutva osuuje moe, ako bude dovodilo do nagrade pojedinca koji takvo ponaanje
upranjava, da se uvrsti i da postane za tog pojedinca karakteristino. Ako, na primer,
siledijsko ponaanje za onoga ko ga ispoljava nema nikakvih negativnih posledica a
dovodi do neke nagrade na primer ugleda meu vrnjacima, oseanja moi ili nekog drugog
oblika zadovoljstva ono e se fiksirati kao oblik ponaanja i lako postati ponaanje
podraavano od drugih koji od takvog ponaanja takoe oekuje nagradu za sebe. ak i bez
namere da neko nagrauje negativno ponaanje takvo negativno ponaanje moe postati
karakteristian oblik reagovanja jer omoguava zadovoljenje odreenih potreba. Ako dete
vikanjem ili ispoljavanjem agresivnosti, na primer, bacanjem o pod, bude uspevalo da
postigne to eli, jer roditelj u elji da se dete umiri ini to ono trai, postae takvo
ponaanje karakteristino ponaanje deteta.
Prema mnogim autorima i ponaanje kojim je mogue izbei kaznu (ne samo ono
kojim se postie nagrada) moe biti instrumentalno ponaanje. Mogue je

88

PROCESI SOCIJ ALIZACIJ E

nauiti odreeni oblik ponaanja jer se, upranjavajui ga, izbegavaju negativne sankcije.
U takvom sluaju imamo, vele ovi autori, takoe uenje potkrepljivanjem, dodue ne
pozitivnim nego negativnim. Kad dete naui da se stara o istoi na taj nain to ga
roditelji svaki put kad ne vodi rauna kazne i ono upranjavajui zahtevani oblik ponaanja
moe da izbegne kaznu opet uenje moemo objasniti instrumentalnim uslovljavanjem.
Nije. prema tome, jedino mogue objanjavanje za suzbijanje nepoeljnih oblika ponaanja
objanjenje uenjem na osnovu principa klasinog uslovljavanja, nego je takvo uenje
mogue objasniti i principima kako ih formuliu Torndajk i Hal. Veliki broj autora i smatra
da se socijalizacija ostvaruje i jednim i drugim od spomenutih naina uslovljavanja: i
putem asocijativnog uslovljavanja na principu kontigviteta i instrumentalnim
uslovljavanjem. Sticanje novih oblika ponaanja, smatraju meu ostalim Maurer (O.
Mowrer) i Ajzenk, ostvaruje se prvenstveno putem instrumentalnog uslovljavanja, a uenje
uzdravanja od manifestovanja drutveno nepoeljnih impulsa i tendencija prvenstveno
klasinim uslovljavanjem.

Opservaciono ili vikarijsko uslovljavanje

Posebnu vrednost za objanjavanje procesa socijalizacije imaju istraivanja koja je
ezdesetih godina vrio A. Bandura sa saradnicima, kao i njegova razmatranja o prirodi
socijalnog uenja. Bandura smatra da je za proces socijalizacije od naroitog znaaja jedan
poseban, za socijalno uenje naroito vaan oblik uenja uslovljavanjem, uenje koje on
naziva vikarijskim (pomonim ili posrednim) ili opservacionim (uenjem na osnovu
posmatranja tueg ponaanja) uslovljavanjem. Po njegovom miljenju, na takvoj vrsti
uenja poivaju svi oni oblici uenja koji se oznaavaju kao uenje imitacijom ili
identifikacijom, kao i uenje uloga, a i pojava socijalne facilitacije, kao i pojave
sugestivne zaraze. Takvo uenje imamo kad se stiu novi oblici ponaanja ili se modifikuju
oblici ponaanja koje je pojedinac jo od pre stekao a samo na osnovu posmatranja
ponaanja drugih, bez pokuavanja da se uvebava i ui takvo ponaanje, bez neposredne
nagrade onoga koji ui takvo ponaanje, naprosto direktnim podraavanjem ponaanja
nekoga modela. Bez podsticanja nagradom ili nekom vrstom potkrepljivanja ui se, smatra
Bandura, veoma esto ponaanje koje manifestuje neki model. Verovatno je, po njemu, da
medijacioni procesi (predstave ili implicitne verbalne reprezentacije) imaju vanu ulogu u
tom uenju.
Postojee teorije uenja, koje izlau Bandura i Valters (1963) na principu
uslovljavanja po dodiru, kao i na principu instrumentalnog uslovljavanja, nisu u
mogunosti da nam objasne veoma velik broj sticanja novih oblika ponaanja u procesu
socijalizacije ukoliko se te teorije ne dopune i u izvesnoj meri ne koriguju. Te teorije, po
njihovom miljenju, ne mogu da nam objasne kako e se javiti novi oblici ponaanja
razliiti od onih kojima jedinka ve raspolae. Ne moe ni objanjavanje koje meu
ostalima daje Skiner, a to je sukcesivnom aproksimacijom pri kojoj se potkrepljuju samo
one od postojeih reakcija (koriene kao instrument da se zadovolji neka potreba) koje su
sline obliku ponaanja za koje se

89

NIKOLA ROT

eli da bude usvojeno. Na taj nain, smatra Skiner, reakcije kojima pojedinac ve vlada
mogu se pretvoriti u nove sisteme odgovora. Opravdano primeuju Bandura i Valters da bi
bilo veoma teko objasniti veliko bogatstvo i raznolikost oblika socija lnog ponaanja kad
bi jedini put sticanja novih naina bio onaj o kome govori Skiner. Za razvitak socija lnog
ponaanja i za proces socijalizacije, smatraju Bandura i Valters, uenje opservacionim
uslovljavanjem predstavlja najvaniji oblik uenja. Veoma esto se takvim uenjem stiu i
oblici drutveno poeljnog ponaanja i drutveno neeljenog i osuivanog ponaanja.
Za potvrdu svoga shvatanja pozivaju se ovi autori na velik broj ogleda koje su
izveli, naroito na oglede sa sticanjem agresivnog ponaanja.
U jednom takvom istraivanju, objav ljenom J967. formirano je nekoliko grupa dece. Sva ona
posmatraju film u kome model (junak u filmu) manifestuje niz agresivnih akcija, fizikih i verbalnih.
Taj se film, meutim, razlikuje po posledicama koje agresivno ponaanje donosi glavnom licu u filmu.
Jedna grupa ece posmatra film u kome g lavni junak biva kanjen za manifestaciju agresivnosti, druga
posmatra varijantu filma u kojoj agresivni junak dobija nagradu, a trea grupa g lcda varijantu filma u
kome agresivnost junaka nema za njega nikakvlih posledica, ni pozitivnih ni negativnih. Na osnovu
posebnog testa (koji slui proveravanju u kojoj e meri biti podraavano posmatrano agresivno
ponaanje u filmu), istraivai konstatuju da sve tri grupe podraavaju posmatrane oblike agresivnog
panaanja. Ali oni ih podraavaju u razliitom stepenu. Daleko vie podraavaju agresivno ponaanje
deca koja su gledala film u kome je agresivno ponaanje bilo nagraeno ili nije imalo nikakvih
posledica, nego deca koja su gledala varijantu u kojoj je agresivno ponaanje bilo kanjeno. U svim
situacijama agresivno ponaanje u veoj meri manifestuju deaci nego devojice. Medutim, kad je
naknadno proveravano samo da li su deca zapazila i zapamtila koji su oblici agresivnog ponaanja
prikazani u filmu, moglo se utvrditi da nije bilo razlike u znanju o vienom agresivnom ponaanju
meu grupama. Razlike u tome nije bi lo ni izmeu deaka i devojica.

Ovim istraivanjem Bandura, u skladu sa svojom teorijskom koncepcijom, e li da

pokae da treba razlikovati znanje o nekom ponaanju (znanje da ono postoji i da je
mogue) od primene toga znanja u sopstvenom reagovanju od sticanja novih osmotrenih
reakcija a na osnovu posmatranja ponaanja modela. Posmatrano ponaanje postae
sopstveno ponaanje, smatra Bandura, tek onda ako ono bude potkrepljeno. A ono moe
biti potkrepljeno na taj nain to subjekt koji posmatra tue ponaanje i uoava da je ono
nagraeno (ili bar da nije kanjeno), zamilja i ocenjuje da, kad bi se on na taj nain
ponaao, moe postii odreenu nagradu. Od razliitih faktora zavisi koja e koliina
opserviranog ponaanja biti primenjivana pri vlastitom reagovanju. Zavisi, izmeu ostalog,
i od pripadnosti polu. Deaci su skloniji da podraavaju posmatrano agresivno ponaanje
nego devojice.
Bandura i njegovi saradnici navode veliki broj eksperimenata koji potvruju da
postoji uenje socijalnog ponaanja na osnovu posmatranja ponaanja drugih osoba. Pre
svega, na taj nain dolazi do sticanja razliitih oblika agresivnog ponaanja. Autori to
pokazuju veim brojem ogleda.

90

PROCESI SOCIJ ALIZACIJ E

Meu ostalim, i jednim ogledom u kome ivi model ispoljava neuo biajene oblike agresivnosti
u odnosu na lutku. I sasvim mala deca, kad im se po tom dade lutka da se njom igraju, manifestuju
sline inae neuobiajene oblike agresivnog ponaanja. Kontrolna grupa dece, kojoj nije prezentovano
takvo ponaanje nije pokazivala oblike agresivnog ponaanja igrajui se lutkom.

Ali ne samo da podraava tue agresivno ponaanje nego se, kao to pokazuju
istraivanja, podraavaju i veoma razliiti oblici ponaanja, a putem uenja na osnovu
opservacije: reakcije samoocenjivanja sopstvenih postupaka, orijentacija u donoenju
sudova, specifine varijacije u nainu izgovaranja, korienje odreenih jezikih
formulacija i drugi oblici ponaanja. Istraivanja potvruju da takav nain uenja, pri kom
nema oiglednog pokuavanja da se neki oblik ponaanja postepenim vebanjem stekne,
niti neposrednog nagraivanja, moe da se manifestuje i posle, dueg vremenskog perioda
proteklog od uoavanja ponaanja modela.
Na taj nain, navodi Bandura, mogu se sticati i socijalni stavovi. Uoavajui kako
ocenjuju i kakav odnos imaju drugi prema odreenim pojavama ili osobama, esto se
usvaja njihova ocena i njihov stav.
Bandura to i lustruje sledeim primerom. Na jednom sastanku pristalica amerike rasistike
organizacije Ku-k luks-k lan prisustvuju zajedno sa rodite ljima i deca. Na sastanku se istie da je glavni
uzrok poveanog kriminala u SAD u nemoralnosti i sklonosti nemoralu amerikih Crnaca. Navodi se
da oni imaju osobine koje ih ine sklonim krimina lu, da imaju ak i drugaiji sastav krvi da ih treba
izolovati od belaca i da ne treba dozvoliti nikakvo meanje belaca i Crnaca. Ispoljena mrnja prema
Crncima i negativni stav prema njima prisutna deca manifestuju kasnije u svojim igrama. Svoje
protivnike u igri oni nazivaju prokletim Crncima. Deca, zakljuuje Bandura, stekla su predrasude
direktno posmatranjem negativnog odnosa drugih osoba, modela.

Postoje razliiti oblici takvog posrednog uslovljavanja smatra Bandura. Mogue je

da posredno ili opservaciono uslovljavanje poiva na principu asocijacija po kontigvitetu,
na klasinom uslovljavanju. Za potvrdu poziva se na jedno saopteno istraivanje prema
kom, kad je kod jednog psa stvoren refleks luenja pljuvake (uslovni refleks) na neki znak
vezan sa hranom, da je i kod drugog psa, a na kom nije vren ogled nego koji je samo bio
prisutan dok je na prvom obavljen eksperiment, dolo do luenja pljuvake na uslovnu
dra. Poziva se na jedno drugo istraivanje (S. M. Berger, 1962) u kom je formiran
galvanski koni refleks kao uslovna reakcija. Takav psihogalvanski refleks javio se ne
samo kod onih kod kojih je direktno sprovedeno uslovljavanje nego i kod onih koji su
posmatrali stvaranje galvanskog konog refleksa kao uslovnog refleksa. Kad su te osobe
posmatrai videle da model izbegava dra a za koju su pretpostavljale da izaziva bol
dolazilo je do javljanja psihogalvanske reakcije i kod njih. Javljanje predrasuda kod dece
na osnovu uoavanja predrasuda kod roditelja Bandura takoe objanjava klasinim
uslovljavanjem viega reda. Pridavanje negativnih karakteristika Crncima od strane
roditelja izaziva negativne emotivne reakcije i kod dece, a na osnovu prethodnog
primarnog uslovljavanja, na osnovu steenog pozitivnog odnosa prema roditeljima.
Najee je ipak takvo opservaciono uslov-

91

NIKOLA ROT

ljavanje, po miljenju Bandure, na primeru instrumentalnog uslovljavanja. Zamilja se i

ocenjuje da podraavajui neki oblik tueg ponaanja moemo postii nagradu ili neko
zadovoljenje za sebe; da podraavani oblik ponaanja ima instrumentalnu vrednost za nas.
Bandura smatra da ovakvo posredno uslovljavanje poiva u sutini na istim
principima kao i drugi oblici uenja uslovljavanjem. I pri ovakvom uenju formiraju se
nove reakcije stvaranjem asocijativnih veza izmeu odreenih elemenata. Ne direktnim
vebanjem, ali putem opservacije. Ove nove integracije ukljuuju reprezentacione reakcije
(predstave, verbalizacije) izazvane posmatranim ponaanjem modela. Ipak to nije
fundamentalno razliit tip uenja od tradicionalnog asocijativnog uenja. Ono to je
karakteristino za takvo uenje jest, po Banduri, injenica da karakteristike modela i
razliite interpersonalne varijable mogu znaajno da utiu na obim, nivo i tip reagovanja
koji se stie takvim opservacionim uslovljavanjem. Upravo po tome, i uglavnom po tome,
ovo se uenje razlikuje od spomenutih vrsta uenja uslovljavanja. I upravo zbog toga to se
o ulozi ovakvih interpersonalnih varijabli pri socijalizaciji ne vodi dovoljno rauna, smatra
Bandura, nije mogue u potpunosti dosad postojeim koncepcijama uenja objasniti veliki
broj sluajeva socijalnog uenja.
Nema sumnje da je Bandura ukazao na vanost i uestalost socijalnog uenja koje
poiva na podraavanju tueg ponaanja i ugledanju na nain reagovanja nekoga modela.
Zaista tue ponaanje i uoavanje naina reagovanja drugih osoba predstavlja vaan izvor
sticanja sopstvenih oblika ponaanja. Ali je sporno da li pri tome imamo redovno, kao to
Bandura misli, neki oblik uenja uslovljavanjem i da li je mogue to uenje svesti na
uenje na principu klasinog ili instrumentalnog uslovljavanja kao to to Bandura
pokuava. Govorei o imitaciji mi emo se vratiti na razmatranje ovog, za socijalno uenje,
vanog oblika uenja.

UENJE PO MODELU Uestalost i vrste

uenja po modelu
Cesto se u strunoj literaturi ukazuje na to da je podraavanje tueg ponaanja i
ugledanje na naine reagovanja koje pokazuju druge osobe vaan izvor socijalnog
ponaanja. Danas mi raspolaemo mnogobrojnim podacima o tome da je socijalno
ponaanje kakvo sretamo kod lanova pojedinih drutava i kultura, u velikoj meri
ponaanje koje je steeno na osnovu ugledanja na ponaanje drugih osoba. Pokazuju to,
meu ostalim, i brojni antropoloki podaci. Kod mnogih plemena sticanje odreenog oblika
socijalnog ponaanja zasniva se prvenstveno na ugledanju na postupke odraslih. Odrasli
namerno i sistematski nastoje da obezbede da deca podraavaju njihovo ponaanje. Meu
ostalim, izvetava jedan antropolog (M. Nash, 1958) da kod pripadnika jedne subkulture u
Gvatemali majke jo

92

PROCES l SOCIJ ALIZACIJ E

sasvim malim devojicama daju minijaturne upotrebne predmete mali vr za vodu, etku,
kamen za tucanje kafe da bi deca sa tim predmetima radila ono isto to rade i odrasli.
Devojice se podstiu da obavljaju, koristei ove predmete, iste poslove koje obavlja
majka i da se tako pripremaju za razliite aktivnosti budue domaice. Deaci u istom
plemenu prate oeve pri njihovim odlascima u lov i tako ue kako e sami loviti. U
mnogim jezicima jednom istom rei oznaavaju se nai pojmovi ,,pouavati i ,,pokazati.
Le Vin 1 Le Vin (R. Le Vine i B. Le Vine, 1963. u knjizi est kultura) navode da se kod
Gusi plemena u Keniji i obavljanje nude ui ugledanjem na to kako odrasli vre tu
aktivnost. Majka izvodi dete u polje i sama tamo obavlja nudu da bi mu pokazala kako
ono treba da je obavlja. Ili to ini stariji brat ili starija sestra. Tek poto je pokazano vie
puta kako ta aktivnost treba da se obavlja, roditelji pristupaju korienju sankcija,
kanjavanju, da bi decu nauili socijalizovanom obavljanju ove aktivnosti.
I u zapadnoj kulturi mnoge od igraaka predstavljaju minijature razliitih
upotrebnih predmeta i orua. Igrajui se tim predmetima dete ui mnoge aktivnosti
odraslih podraavajui njihov nain postupanja sa istim predmetima i oruima namenjenim
odraslima. Korienje modela u svakodnevnom ivotu kao puta za sticanje odreenih
oblika ponaanja toliko je esto da mi to i ne opaamo. Mnogo puta su ti modeli samo
simboliki, ikoniki modeli slike, na kojima je prikazano kako treba neto uiniti ili
verbalna uputstva kako se treba sluiti nekom napravom. I u tim sluajevima, u stvari, mi
imamo proces uenja na osnovu podraavanja neke aktivnosti.
U vaspitavanju takvo uenje po modelu ima veoma vanu ulogu. Istiu se razliite
znaajne linosti i opisuje njihovo ponaanje, a sa ciljem da postanu uzori za nae
ponaanje. U dejoj literaturi stalno sretamo dobre i rave junake. Dobri junaci treba da
poslue kao uzor koji treba podraavati a ravi treba da nam demonstriraju ponaanje koje
ne bi smelo da se upranjava. I preko jednih i preko drugih dolaze do izraaja socijalne
norme koje se socijalizacijom ele nametnuti deci.
ak i kad ne postoji namera da tue ponaanje bude model, ono esto postaje takav
model. Sve to vidimo i ujemo preko sredstava masovnih komunikacija (televizije, filma,
revija, radija) predstavlja vane izvore sticanja socijalnog ponaanja a na osnovu ugledanja
na prikazano ponaanje. Poto je takvih masovnih sredstava komunikacija toliko mnogo i
zato to je svako od nas izloen toliko mnogo vremena njihovom delovanju, mnogi autori
smatraju da ta sredstva danas imaju veoma veliku ulogu u formiranju naeg socijalnog
ponaanja. Posebno veliki uticaj imaju na decu i adolescente kod kojih jo nisu vrsto
fiksirani odreeni oblici ponaanja, posebno moralnog ponaanja. Po miljenju mnogih,
danas su ta sredstva masovnih komunikacija vaniji faktori u formiranju odreenih
standarda i normi nego to je to uticaj roditelja i kole.
O tome da je uenje po modelu veoma est i veoma vaan put socijalizacije ne
moe biti spora. Meutim, pitanje o kome se diskutuje u strunoj literaturi je: da li postoji
jedan ili vie oblika uenja po modelu i da li je uenje po modelu posebna vrsta uenja,
naelno drugaija od uenja uslovljavanjem.

93

NIKOLA ROT

Ve je spomenuto Bandurino miljenje da svi oblici uenja po modelu predstavljaju

u osnovi jedan isti oblik uenja uenje opservacionim uslovljavanjem i da se to uenje ne
moe smatrati sutinski drugaijim od uenja uslovljavanjem. Mnogi autori, meutim, ne
dele to miljenje. Oni govore o nekoliko oblika uenja po modelu, smatrajui neke od tih
oblika specifinim, posebnim vrstama uenja, razliitim od uenja uslovljavanjem. Kao tri
oblika uenja po modelu spominju se: uenje identifikacijom, uenje imitacijom i uenje
uenjem uloga. Neki autori smatraju da su uenje identifikacijom i imitacijom ista vrsta
uenja koja se razlikuje od uenja uenjem uloga, dok drugi razlikuju i identifikaciju od
imitacije.
Po naem miljenju, opravdano je govoriti o tri oblika uenja po modelu
identifikaciji, imitaciji i uenju uloga. Pitanje je, meutim, da li su sva tri oblika posebne
forme uenja koji se ne mogu svesti ni na jedan drugi oblik uenja. Po naem miljenju,
uenje uloga je jedan sloen postupak uenja u koji je ukljueno i uenje uslovljavanjem i
uenje identifikacijom i imitacijom, kao i uenje na osnovu uvianja, ali ne predstavlja
autonoman i samostalan nain uenja. Uenje imitacijom moe da bude takoe na osnovu
razliitih principa uenja ali moe da predstavlja i poseban oblik uenja srodan
identifikaciji.
Po naem miljenju, opravdano je shvatanje koje u uenju identifikacijom gleda, pre
svega, posebnu vrstu uenja koje sadri karakteristike koje nemamo kod uenja
uslovljavanjem ili uenja na osnovu uvianja. Pre svega, kod tog uenja imamo vanu
ulogu motivacionih i emocionalnih faktora i upravo na emocionalnoj osnovi zasnovanu
povezanost sa modelom: usvajanje globalnih oblika ponaanja kao svojih trajnih naina
reagovanja. Upravo po ovim karakteristikama uenje identifikacijom moe da se razlikuje
ne samo od uenja uslovljavanjem i uvianjem nego i od drugih oblika uenja po modelu.
Prihvatljivo je shvatanje Masenovo da se identifikacija i imitacija razlikuju kao
procesi uenja. Kad imamo posla sa usvajanjem sloenih, integrisanih oblika ponaanja, a
ne posebnih reakcija i specifinih naina reagovanja, a do kojih sloenih oblika ponaanja
dolazi bez posebnog treninga i bez direktnog nagraivanja manifestovanog ponaanja;
dalje, kad je veza sa modelom u ije se ponaanje ugleda lina vezanost za model,
pozitivan emocionalan odnos prema njemu, i, najzad, kad su usvojeni oblici ponaanja
stalni oblici ponaanja koji se manifestuju u toku dueg vremena opravdano je govoriti o
identifikaciji i uenju identifikacijom. Kad meutim, imamo usvajanje specifinih oblika
ponaanja, a na osnovu opservacije i bez posebnog treninga i direktnog nagraivanja; kad
pri tom ne mora da postoji emocionalna vezanost za model; i, najzad, kad usvojen ui
segment ponaanja moe da se upranjava samo u toku ogranienog perioda vremena
opravdano je govoriti o imitaciji i uenju imitacijom.

Uenje identifikaci jom

Mnoge sloene reakcije, mnogi sistemi ponaanja, brojne karakteristike linosti,
razliiti motivi i stavovi nisu rezultat neposrednog potkrepljivanja i postepenog
uvebavanja u njihovom sticanju. esto takve osobine kao da se pojav-

94

PROCESI SOCIJ ALIZACIJ E

ljuju spontano, bez neposrednog vebanja i bez postojanja neije svesne namere da te
osobine pouavanjem usadi nekome drugome. LJ takvim sluajevima obino se govori da
su te osobine steene identifikacijom sa nekom osobom. Kad vidimo oveka da pokazuje
sline pokrete kao i njegov otac, da voli ona jela koja on vo li, da ponavlja sudove i
shvatanja koje otac iznosi opravdano je da smatramo da imamo posla sa identifikacijom
deteta sa ocem.
Zasluga je Frojdova (S. Freud) to je prvi sistematski ukazao na postojanje takvog
spontanog i sloenog ugledanja na ponaanje nekoga uzora i da je za takvo ugledanje uveo
pojam identifikacije. Iako Frojd mnogo i dosta detaljno govori o identifikaciji, njegovo
odreenje pojma jest uglavnom deskriptivno. On veli (u delu Grupna psihologija i analiza
ega, 1921) da se identifikacijom oblikuje ja (ego) neke osobe prema obliku nekoga ko je
prihvaen za model. Frojd razlikuje dve vrste identifikacije: defanzivnu i, kako je on zove,
anaklitiku. Prvu vrstu identifikacije povezuje sa razreenjem edipalnog kompleksa. Dete,
koje zbog svojih neprijateljskih oseanja prema ocu doivljava strah od kastracije i osvete
a istovremeno ocu i zavidi zbog ljubavi majke prema ocu, oslobaa se svoje konfliktne
situacije na taj nain to se poistoveuje, identifikuje sa ocem. Uvidajui da ne moe sa
uspehom da se takmii sa ocem, a u strahu da e biti kanjeno, ono svoje rivalstvo sa ocem
i neprijateljstvo prema njemu zamenjuje identifikovanjem sa njim. Time postie, veli
Frojd, smanjenje straha i posredno zadovoljenje elje za majkom. Identifikacijom se
odstranjuje ili bar smanjuje anksioznost izazvana edipalnom situacijom. Identifikujui se
sa ocem dete usvaja oeve stavove i vrednosti kao sopstvene. Oni postaju deo linosti
deteta, njegov tzv. super ego. Do takve identifikacije dolazi iz straha od kazne, iz straha od
toga da model ne ispolji agresivnost prema onome koji se identifikuje sa modelom. Zato se
o takvoj identifikaciji govori kao o identifikaciji sa agresorom ili o agresivnoj identifikaciji.
Stoga to ona istovremeno slui kao odbrana onome ko se identifikuje, ova vrsta
identifikacije naziva se i defanzivnom ili odbrambenom identifikacijom.
O postojanju takve vrste identifikacije govore i drugi autori. Mnogi od njih,
meutim, poreklo ove vrste identifikacije drugaije objanjavaju. Takva drugaija
objanjenja daju, meu ostalim, J. Vajting (J. V. M. Whiting, 1960) i J. Kagan (1958).
Prema Vajtingu, izvor identifikacije sa nekim modelom jeste u elji da se ima poloaj koji
ima model, u zavisti to se nema isti status koji ima model. To je dosta esto u literaturi
navoena koncepcija o poreklu defanzivne identifikacije za koju se kae da poiva na
hipotezi zavisti za statusom. Prema Vajtingu, dete uoavajui da neka osoba ima kontrolu
nad stvarima koje ono eli i da bi mu ta kontrola omoguila da postigne neto to eli
zavidi takvoj osobi i nastoji da je podraava. Ne mora to vie biti roditelj, niti ljubav
roditelja, ve druge osobe i sve ono to dete eli: priznanje, odreeni predmeti, ljubav itd.
to vie zavidi nekoj osobi na njenom poloaju, utoliko e dete jae nastojati da se ponaa
kao ta osoba. Ono u mati, u zamiljanju, vidi sebe kao osobu kojoj zavidi, koja ima
poloaj koji joj omoguava zadovoljenje njegovih elja. Upravo ovo zamiljanje sebe kao
druge osobe ijem se statusu zavidi sutina je onoga to nazivamo identifikacijom smatra
Vajting.

NIKOLA ROT

Kaganovo objanjenje je slino. Samo on ne naglaava toliko zavist i suprotnost

prema modelu sa kojim se identifikuje. On istie takoe da je izvor identifikacije u elji da
se ima status drugoga, ali zbog toga to se uoava da ta osoba sa kojom se dete identifikuje
ima neke karakteristike koje bi dete elelo da su i njegove. Identifikovanje nije toliko zbog
straha i zavisti koliko usled elje da se ostvare ciljevi koje dete eli da ostvari (a koje
ostvaruje neka druga osoba) i to se ocenjuje da druga osoba ima odreenu mo nad
stvarima; da ona poseduje ljubav drugih, da je drugi potuju, da su joj privreni, da moe
sebi da obezbedi razliite predmete i prednosti. Budui da roditelji izgledaju detetu kao
osobe koje mogu sve postii, kao osobe koje su mone, suprotno od deteta koje se osea
bespomonim, dete eli da ima mo koju poseduju i roditelji. Ono eli da im bude slino da
bi imalo i slinu mo.
Ima vie pokuaja da se primerima i empirijskim istraivanjima pokae da zaista
postoji ova vrsta identifikacije, tj. defanzivna identifikacija ili identifikacija sa agresorom.
Obino su, meutim, takvi pokuaji vie ilustracije i interpretacije nego stvarni dokazi na
osnovu empirijskog materijala. Meu ostalim, postojanje te vrste identifikacije pokuava
potvrditi Ana Frojd (Anna Freud, 1946) svojim tumaenjima odreenih klinikih sluajeva.
Meu ostalim, sledeeg:
Jedan deak, koji ne pokazuje uspeh u uenju, svaki put kad ga uitelj prozove da odgovara
izvodi grimase koje izazivaju smeh kod ostalih uenika. To se stalno ponavlja i deak je doveden u
kliniki tretman. U toku analize utvruje se da su te grimase u stvari podraavanje ljutitog izraza
nastavnika da ih deak ini nenamerno i uvek kad se plai da e nastavnik njime biti nezadovoljan.
Upravo on ih i ini zbog toga to se plai nastavnika i on, nenamerno, podraavajui njegovo ponaanje
nesvesno oekuje da e ublaiti agresivnost nastavnika prema njemu.
Dosta esto se za potvrdu postojanja defanzivne identifikacije navodi saoptenje Betelhajma
(B. Bettelheim, 1943) o ponaanju zatvorenika u nacistikim koncentracionim logorima. Betelhajm
navodi da mnogi zatvorenici, iako strahovito mueni i maltretirani od gestapovskih straara,
podraavaju mnoge oblike ponaanja straara, da se ponaaju kao da su promeni li vlastitu linost i kao
da su prihvatili vrednosti koje su vrednosti njihovih muitelja. Prema Betelhajmu, veina zatvorenika
koji su bili due vremena u logoru prema novim zatvorenicima pokazuje agresivno ponaanje slino
ponaanju koje pokazuju i logorski straari; i renik im je slian. Posebno prema dostavljaima meu
zatvorenicima postupaju surovo i to na isti nain kao i gestapovski straari prema njima. ak se moe
zapaziti, veli Betelhajm, da zatvorenici i u nainu zabavljanja i u nainu odevanja nastoje da
podraavaju prema sebi neprijateljske i agresivne straare. Dolo je, smatra Betelhajm, do
identifikacije sa agresorom.

Mnogi autori, meutim, dovode u pitanje postojanje takve vrste identifikacije, a

posebno navedene ilustracije i interpretacije kao dokaz za njihovo postojanje. Ono to
navodi Ana Frojd i ono to iznosi Betelhajm, pre svega, je tumaenje na osnovu jedne
usvojene koncepcije, a nije sistematska evidencija postojanja defanzivne identifikacije
navode ovi kritiari. Opisane pojave, pokazuju oni, mogu se i drugaije tumaiti. Bandura,
na primer, iznosi da je objanjenje Ane Frojd da do grimasa kod deaka dolazi usled
identifikacije sa nastavnikom nedokazana pretpostavka. Protiv nje govori injenica da se
uenici svaki put smeju kad deak izvodi grimase. Taj smeh je upravo potkrepljivanje
izvoenja grimasa. On

______________________________________________________________________________________________ PROCESI SOCIJ ALIZACIJ E _________________

je podsticaj da se takvo ponaanje ponavlja jer deaku donosi odredeno zadovoljstvo; na

njega se obraa panja, on stie ugled. Isto tako Bandura kritikuje Betelhajmovo
objanjenje. Otrina u postupanju starijih zatvorenika prema novijim zatvorenicima, veli
Bandura, moe se objasniti time to je u logoru postojao princip kanjavanja svih za
prestup jednoga. Moe se objasniti eljom da se izbegne odmazda koja bi pogodila sve
zatvorenike. Jo manje govori u prilog defanzivne identifikacije, smatra Bandura, pojava
otrog kanjavanja dounika. Prirodno je da e se u logorskoj situaciji prema takvim
osobama veoma otro postupiti. Ni podraavanje u nainu odevanja ne moe potvrditi
postojanje ove vrste identifikacije jer su logorai za takvo podraavanje redovno bili
kanjavani. Bandura smatra da je verovatnije da kod onih osoba koje su podraavale neke
oblike ponaanja straara (odevanje, nain zabavljanja) imamo posla sa linostima za koje
je karakteristina tenja za moi, koji se i inae dive autoritetima i podraavaju one koje
imaju mo. Verovatno je da se podraava neko ponaanje, ne zbog identifikacije sa
agresorom, nego zbog toga to se ocenjuje da takvo ponaanje moe dovesti do uspeha.
Kad deca prema kojima roditelji ispoljavaju agresivnost kanjavajui ih otrim fizikim
kaznama pokazuju agresivnost prema drugoj deci, to ne znai defanzivnu identifikaciju sa
roditeljima, nego je to opravdanije objanjavati kao usvajanje naina ponaanja koje se
ocenjuje kao efikasno i sa kojim se neto postie.
Druga vrsta identifikacije, a koja je manje sporna, jeste tzv. razvojna identifikacija.
Frojd je, spomenuli smo, naziva anaklitikom. O ovoj vrsti identifikacije on govori ve
zibog toga to ne bi bilo mogue objasniti, koristei samo pojam defanzivne identifikacije,
socijalizaciju enske dece. Naime, socijalizacija putem defanzivne identifikacije
objanjava se, po Frojdu, strahom od kastracije i mehanizmom koji razreava edipalni
konflikt. Kod devojica se ne moe govoriti o strahu od kastracije i Edipovom kompleksu.
Zato on pretpostavlja postojanje i druge vrste identifikacije a koja poiva na vezanosti uz
drugu osobu koja prua pomo i podrku. Izvor ove vrste identifikacije nije u strahu od
kastracije nego u strahu devojice da ne izgubi ljubav majke i u njenoj tenji da zadri i
obezbedi majinu pomo i podrku.
Vei broj drugih autora sutinu identifikacije uopte vidi u ljubavi prema modelu,
potovanju prema njemu i emocionalnoj vezanosti za model. Meu prvima je Maurer (O.
Mowrer, 1950) koji u ovim momentima vidi osnovu identifikacije i koju naziva razvojnom
identifikacijom. Osnova identifikacije sa roditeljima lei u pomoi i podrci koju roditelji
pruaju detetu. Zato to se dete osea zavisnim od roditelja i vezanim za njih javlja se kod
deteta i spremnost da usvoji naine ponaanja roditelja koje voli. Po Maureru. takvo
usvajanje ponaanja roditelja moemo objasniti principom sekundarnog uslovljavanja.
Sekundarno uslovljavanje, kao to je poznato, imamo kad se uslovna dra (na koju je ve
uslovljavanjem steena reakcija) povezuje sa nekom novom drai, drugom uslovnom iii
sekundarnom uslovnom drai. Pas koji je nauio da lui pljuvaku na zvuk zvona, moe,
ako se taj zvuk zvona povezuje sa javljanjem neke nove drai, na primer dodira, da naui
da reaguje luenjem pljuvake i na dodir. Dete je primar-

97

NIKOLA ROT

nim uslovljavanjem nauilo da voli majku. Majka zadovoljava potrebe deteta i kad god
dete ima neku potrebu, prisutna je majka; zbog toga dete poinje da voli majku. Ono se
emocionalno vezuje za majku. Zato to je emocionalno vezano za majku, dete podraava
sada i pojedine oblike ponaanja majke. To podraavanje ponaanja majke predstavlja,
prema Maureru, supstituciju, zamenu, za majku i prua detetu, kome je prisutnost majke
potrebna i koje eli prisutnost majke, zadovoljstvo. U svom objanjenju Maurer posebno
govori o ulozi verbalnog ponaanja. Starajui se o detetu, majka tepa detetu, proizvodi
odreene glasove. Dete podraava te glasove i samo to podraavanje prua detetu
zadovoljstvo jer mu stvara situaciju sigurnosti. Podraavajui glasove ili neko drugo
ponaanje majke dete to doivljava kao prisutnost same majke. Glasovi i drugi oblici
ponaanja koje podraava predstavljaju majku i doivljavaju se kao zamena za nju.
Svoje shvatanje Maurer je razvio, kao to on sam veli, na osnovu posmatranja kako pojedine
vrste ptica mogu da naue da podraavaju ljudske glasove. Posmatrajui dresiranje ptica on je utvrdio
da je dreser mogao imati uspeha samo onda ako je on ptice redovno sam hranio, pojio, starao se o
njima. Da bi ptice nauio da izgovaraju pojedine rei bilo je neophodno da mnogo vremena provodi sa
pticama, ponavljajui rei i fraze koje je eleo da ptice naue. Uoio je da su ptice, kad god bi videle
onoga ko ih dresira i kad god bi ule glasove koje je on proizvodio, manifestovale radovanje. Ptice su,
smatra Maurer, upravo zbog toga i ponavljale g lasove koje je proizvodio dreser i koje je on hteo da
ptice naue, jer su ti g lasovi dobili vrednost sekundarnog nagraivanja. I izgovaranje tih glasova kao i
sama prisutnost dresera predstavlja lo je za ptice zadovoljstvo.

Empirijsko istraivanje procesa identifikacije dosta je teko. Izmeu ostalog i zbog

toga to se identifikacija kao hipotetski pojam ne moe neposredno posmatrati. Potrebno je
nai operaciono odreenje identifikacije, tj. objektivno uoljive pojave kojima je mogue
potvrditi postojanje identifikacije sa nekim modelom i meriti obim te identifikacije.
Istraivai su to pokuali na nekoliko naina. Meu ostalim, pokuali su to polazei od
koncepcije da identifikacija predstavlja usvajanje globalnih oblika ponaanja. Zato su
nastojali da utvrde slinosti izmeu ponaanja modela i ponaanja subjekta koji se
identifikuje sa modelom u odreenim. globalnim oblicima ponaanja: u nainima
izraavanja, sistemima pokreta, sloenim aktivnostima. Obino se pretpostavlja da postoji
identifikacija dece sa roditeljima, pa su traeni takvi slini globalni oblici ponaanja kod
dece i roditelja. Meutim, veoma je teko utvrditi postojanje takve slinosti izmeu
roditelja i dece jer je teko na osnovu posmatranja globalnog ponaanja, kao to su nain
izraavanja ili naini pokreta, utvrivati slinost izmeu odraslih roditelja i nedorasle dece.
Drugi je postupak utvrivanja identifikacije ne na osnovu traenja objektivne slinosti
nego na osnovu ocenjivanja slinosti sa modelom. Od ispitanika se zahteva da reavaju
razliite testove linosti, a potom da oznae kako bi model, otac, odgovarao na iste testove.
Broj identinih odgovora u ova dva sluaja reavanja testova kazuje o stepenu
identifikacije. Osnovna tekoa kod ovog postupka je u tome to ga je mogue primeniti
tek sa decom starijeg uzrasta. Trei je po-

98

_______________________________________________________________________________________________ PROCESl SOCtJ AL IZAC IJ E _________________

stupak utvrivanja slinosti u shvatanjima o ulogama, vrednostima i stavovima.

Pretpostavlja se da tamo gde imamo identifikaciju imamo i sline stavove i vrednosti. Za
ovaj postupak vai prigovor koji i za prvi od spomenutih postupaka; naime, teko je
uporeivati stavove, vrednosti i druga shvatanja odraslih i dece. Osim ovih prigovora
ukazuje se i na tekou da je i u sluajevima gde se manje-vie pokae postojanje slinosti
teko utvrditi uzroke te slinosti, teko je dokazati da li je zaista identifikacija uzrok
slinosti.
Empirijskim istraivanjima, s pomenutim ili njima slinim, istraivani su mnogi
problemi u vezi sa identifikacijom. Meu ostalim, pokuava se proveriti postojanje svake
od spomenutih vrsta identifikacije.
Meu empirijski m istraivanjima sa takvim ciljem pominje se u literaturi istraivanje Miela i
Grusekove (W. Mischel i J. E. Grusec, 1966). Istraivai su formirali dve grupe predkolske dece. Sa
jednom je nastavnica (koja je bila u dogovoru sa istraivaima) postupala izrazito ljubazno pokazujui
prema svakom od dece srdaan odnos u individualnom kontaktu sa decom. Prema drugoj grupi dece
pokazivala je nezainteresovani odnos. Deca su ostavljena da se igraju, a ona nije obraala panju na
njih. Pos le toga nastavnica je pred decom demonstrirala jednu igru. U prikazivanje te igre ukljuila je
odreene oblike ponaanja neke izraze i neke pokrete koji nisu bili bitni za samu igru. Potom su deca iz
obeju grupa postavljena da sama izvode tu igru bez prisustva nastavnice. Posmatrano je ponaanje
dece u toku izvoenja igre. Utvreno je da deca sa kojom je nastavnica prethodno postupala izrazito
srdano vie podraavaju njeno ponaanje u toku igre nego deca iz grupe prema kojoj je nastavnica
prethodno pokazivala nezainteresovani odnos. Rezultati pokazuju da je do ugledanja na ponaanje
modela i do eventualne identifikacije sa njime dolazilo u sluaju kad je postojala emocionalna vezanost
sa modelom. Potvruju dakle postojanje razvojne identifikacije. Moemo napomenuti da su istraivai
poli od pretpostavke da e se potvrditi postojanje odbrambene identifikacije, tj. da e se deca iz one
grupe prema kojoj je nastavnica pokazivala nezainteresovani odnos vie ugledati na nju nego deca iz
druge grupe.
I jedno ranije istraivanje Bandure i Hjustonove (A. Bandura i A. C. Huston, 1961), u kom je
koriena slina metodika, daje sline rezultate. I ovi su autori radili sa grupama predkolske dece
prema kojima je manifestovan razliiti odnos. Eksperimentatori su takoe prikazali pred decom neku
igru pri emu su vrili neke za igru nebitne ali upadljive radnje (ponavljali frazu Sad idem ovamo,
govorili Mar, mar, napred!" i slino). Poto su deca ostavljena sama da se igraju, utvreno je da su
deca iz grupe prema kojoj je prethodno manifestovan prijateljski i srdaan odnos vie podraavala ove
nebitne pokrete i izraze nego deca iz druge grupe. Treba spomenuti da autori inae ne smatraju da
rezultat potvruje postojanje razvojne identifikacije. Oni, u skladu sa svojom teorijskom koncepcijom,
smatraju da je identifikacija zasnovana na us lovljavanju i tumae dobijene rezultate kao posledicu
incidentalnoga uslovljavanja, naime da su ti neuobiajeni oblici ponaanja naueni uslovljavanjem
uzput, bez namere da se naue.

Neki autori (B. Mussen i A. Parker, 1965) opravdano istiu da postojanje razvojne
identifikacije treba proveravati tamo gde postoji trajna vezanost izmeu onih koji ue i
izmeu modela, a ne na licima izmeu kojih postoje samo kratkotrajni odnosi. Zbog toga
oni nastoje da provere da li e biti vie ugledanja na ponaanje roditelja koji su deci
skloniji i koji pokazuju stalno razumevanje i podrku ili kod roditelja koji su manje bliski
u svojim odnosima prema deci i koje i deca ocenjuju kao vie rezervisane i manje srdane.

99

NIKOLA ROT

Istraivai najpre intervjuiu 30 majki petogodinjih devojica. Tim intervjuima ele da utvrde
kakav je odnos majki prema deci: da li one pokazuju razumevanje prema deci i daju joj podrku ili ne.
Posle toga svakoj od devojica daju da reava jedan poznat test prolaska kroz lavirint. etiri nedelje
kasnije ponavljaju ispitivanje sa istim testom. Ali sada su prisutne i majke. Svaka od njih pokazuje
svojoj kerki kako da rei zadatak. Istovremeno prema dogovoru sa istraivaima manifestuje niz
posebnih oblika ponaanja: povremeno vue veoma sporo linije, komentarie reima Daj sad da
vidim, pravi odreene petlje u crteu, stav lja odreen znak na kraju reenja i sl. Posle toga devojice
treba opet same da reavaju zadatak. Sve one, razume se, pokazuju, izrazit napredak u reavanju. I one
devojice za koje je utvreno da majke imaju blizak i srdaan odnos prema njima, kao i one za koje je
utvreno suprotno. Meutim, u namerno ukljuenim za reavanje nevanim nainima postupanja
prilikom reavanja (a prema dogovoru sa istraivaima) postoje signifikantne razlike. One devojice
ije majke pokazuju izrazitu bliskost u vlastitim reenjima podraavaju znaajno vie takvih postupaka
majke.

Ovi, kao i vei broj drugih rezultata empirijskih istraivanja potvruju postojanje
razvojne identifikacije. Za to govore i podaci istraivanja u kojima se pokazuje veza
izmeu razvijenosti motiva zavisnosti i ugledanja na ponaanje odraslih prema kojima
postoji zavisnost i od kojih se trai i oekuje pomo i podrka. Rezultati empirijskih
istraivanja ne potvruju, meutim, postojanje odbrambene identifikacije sa agresorom.

Uenje imitacijom
Pri objanjavanju ne samo socijalnoga uenja nego uopte socijalnoga ponaanja
ljudi veoma se esto koristi termin imitacija. Njime se objanjava slinost u ponaanju
lanova pojedinih grupa, zajednica, kao i uopte pojava konformiranja u ljudskom drutvu.
Jedan od sistema koji kao kljuni pojam za objanjenje socijalnog ponaanja koristi pojam
imitacije jest poznati pokuaj Tardov (G. Tarde). Po njemu je imitacija klju za socijalnu
tajnu. On govori da je drutvo u sutini imitacija. Postavlja tzv. zakone imitacije kojima
pokuava da objasni socijalno ponaanje. Proces imitacije po njemu slian je hipnotikom
stanju, somnambulizmu. Odvija se pod delovanjem slika u glavama onih koji imitiraju, a te
slike nastale su na osnovu opaanja modela. U stvari, Tard vie opisuje pojavu
podraavanja tueg ponaanja nego to je objanjava.
Traei izvore nesumnjivo este pojave podraavanja tueg ponaanja veliki broj
autora izvor imitacije vidi u instinktima. Po njima, meu ostalim nasleenim tendencijama
za odreene oblike ponaanja, postoji i instinkt za imitacijom. Navodi se da je on vaan za
odravanje jedinke. Zahvaljujui njemu jedinka lako i brzo usvaja oblike ponaanja koji joj
omoguavaju da se uspeno nosi sa preprekama na koje nailazi u prirodi i u kontaktu sa
drugim jedinkama. Neki autori, prihvatajui instinktivni karakter imitacije, ne pridaju
imitaciji motivacioni karakter. Gledaju na imitaciju kao nasledem dat nain postupanja, kao
sredstvo putem kojeg se mogu zadovoljiti razliiti nagoni i motivi. Meu ostalim, Mek
Dugal (W. McDugall, 1908) navodi da je to nespecifina uroena tendencija, kao to je i
primitivna pasivna simpatija. Ona omoguava da se neki od uroenih motiva zadovolje.
Mek

100

PROCESi SOCIJ ALIZACIJE

Dugal pokuava i da objasni kako dolazi do imitacije. Njegovu panju privlai pojava da
deca uspevaju da relativno precizno podraavaju glasove modela i naue govor ma koje
sredine, ili da lako podraavaju razliite pokrete odraslih. On smatra da je to podraavanje
mogue objasniti tzv. empatijom u ijoj osnovi lei automatska motorna mimikrija. U
procesu opaanja ukljuuje se automatski motorno podraavanje pokreta koje vri
posmatrani objekt. Ovom objanjenju slino je i objanjenje pojavom tzv. ideomotome
aktivnosti a koje sretamo kod Demsa (W. James, 1890). Po toj koncepciji, ideja o nekoj
akciji sama po sebi podstie na izvrenje akcije. Javlja se tenja da se ono to se vidi ili
zamilja i izvede. Mi uvek imamo impuls da uinimo ono to vidimo da neko drugi ini.
Bihejvioristima je korienje takvih ,,mentalistikih pojmova kao empatija i
,,ideja strano. Oni pojavu imitacije, kao i svako uenje, pokuavaju da objasne
uslovljavanjem. Dete e (veli, meu ostalima, E. B. Holt, 1931) ponoviti svaku akciju
nekoga drugoga, ako tue izvrenje akta stimulira neki ulni organ deteta u trenutku kada
ono samo, i to sluajno, vri taj akt. Stvara se asocijativna veza izmeu tueg akta i slinog
akta deteta. Dete e, na primer, nauiti da pljee rukama na taj nain to e meu ostalim
pokretima sluajno izvriti pokret udaranja o dlan. Roditelji kad to opaze upotrefcie
odreeni izraz, na primer ,,tai-tai. Ako se to nekoliko puta ponovi, dete e zapljeskati
rukama kad uje te rei ili kad vidi da neko drugi pljee. Na slian nain, kao to je
pomenuto, F. Olport objanjava uenje govora kod dece. KriHkujui ovo objanjenje
Bandura i Valters navode da je takvim objanjenjem nemogue objasniti sticanje novih
reakcija. Dete bi na taj nain moglo da naui samo ono to na neki nain ve ima u svom
repertoaru.
Veliki broj autora pojavu imitacije pokuava da objasni pojmom operacionog ili
instrumentalnog uslovljavanja. U poetku sluajan oblik ponaanja, ako bude potkrepljen
dovoljno puta, usvojie se kao vlastiti oblik ponaanja. Do podraavanja dolazi, navode
meu ostalim Miler i Dolard, jer se takvim uslovljavanjem mogu zadovoljiti odreene
potrebe. Ni ovo objanjenje, meutim, ne moe da poslui za sve sluajeve. Posebno za
one gde nema pokuavanja i nema direktnog nagraivanja. Na to, kao to je ve ranije
navedeno, ukazuju posebno Bandura i njegovi saradnici. Oni posveuju posebnu panju
prouavanju procesa imitacije. Bez obzira na to da li je njihovo teorijskc objanjenje
procesa ispravno i prihvatljivo, nesumnjivo je da njihovim istraivanjima i razmatranjima
zahvaljujemo za najvie novih podataka o pojavi imitacije. Oni su ukazali na veoma veliku
ulogu tog oblika uenja koji je, po njihovom miljenju, i najvaniji oblik socijalizacije i
razvitka linosti. Imitacijom je mogue, pokazuju oni na osnovu eksperimentalnih
istraivanja, usvojiti nove oblike ponaanja koje ispoljava neki posmatrani model. Oni to
potvruju velikim brojem ogleda.
Uticaj posmatranog ponaanja na ponaanje onih koji ga posmatraju potvruju i
istraivanja o ponaanju dece roditelja koji u svojim postupcima manifestuju agresivno
ponaanje, kao i roditelja koji sebe kontroliu i koji kod sebe inhil/iraju agresivno
ponaanje. Slini su rezultati dobijeni i praenjem uticaja demonstriranog seksualnog
ponaanja. Gde se pred decom uzdrava od takvog ponaanja jer

101

NIKOLA ROT

se ono inhibira, manje se pojavljuje i kod dece nego gde to nije sluaj. Bandura i saradnici
misle da kao modeli ne deluju samo roditelji nego i razliite osobe iz deje sredine, kao i
sredstva masovnih komunikacija.
U jednom istraivanju (A. Bandura i ostali, 1961) jedna grupa predkolske dece posmatra
agresivno ponaanje odraslih a druga grupa posmatra neagresivno ponaanje. Pri tom u svakoj od ovih
grupa polovina ima kao uzor odraslu osobu istoga pola a druga polovina suprotnoga pola. Prikazano
agresivno ponaanje sastoji se u odreenim oblicima fizike i verbalne agresije ispoljene prema lutki
igraki. Ovaj isti ogled ponavljaju istraivai (1963) prikazujui filmove sa agresivnim ponaanjem,
zatim agresivno ponaanje ivih modela, kao i crtane filmove u kojima se prikazuje agresivno
ponaanje. Dobijeni rezultati ovih istraivanja pokazuju da su deca posmatrajui agresivno ponaanje
redovno u svojoj sopstvenoj aktivnosti manifestovala posmatrane agresivne reakcije. U filmu
prikazana agresivnost isto je tako podraavana kao i agresivnost koju je pokazivao ivi model. Deca iz
grupa kojima nije manifestovano agresivno ponaanje nisu ga pokazivala ni u sopstvenom postupku.
Ona su podraava la suzdrljivo ponaanje koje je tim grupama demonstrirano.

Posmatranjem ponaanja modela mogue je izazvati mhibitorne i desinhibitorne

efekte. To znai da e u sluajevima gde se model uzdrava od ispoljavanja odreenih
impulsa (na primer, agresivnog) koji se osuuju u drutvu i subjekti koji su izloeni
modelu pokazivati inhibiciju takvih impulsa. Slino, tamo gde model manifestuje izrazito
nekontrolisano ponaanje, i posmatrani subjekti manifestovae ne samo takvo
nekontrolisano ponaanje nego i druge uzdravane oblilke ispoljavanja dotad inhibiranog
impulsa. Ono to su do tada koili oni e sada slobodnije manifestovati. Da ponaanje
modela moe imati desinhibitorni efekat 1 kod odraslih pokazuju, meu ostalim, ogledi
Valtera i saradnika (1962,1963).
Subjekti, odrasle osobe, uestvuju u tobonjem prouavanju pamenja. Njima je reeno da
treba da pomau eksperimentatoru u prouavanju efekta kanjavanja na uenje. Oni treba da za svaku
greku u uenju (a koje se toboe prouava na jednoj grupi ispitanika) daju elektrini ok. Ispitanici su
u stvari u dogovoru sa istraivaem i oni namerno u 15 do 30 pokuaja uenja daju pogrene odgovore.
Subjekti na kojima se prouava desinhibitorni efekat ponaanja razume se, ne znaju za taj dogovor sa
tobonjim ispitanicima. Poto je izvrena prva serija od 30 pokuaja, prikazuje se subjektima film u
kome se dva ado lescenta tuku noevima. Dakle, film sa agresivnim sadrajem. Jedna druga grupa
subjekata, kontrolna, gleda film u kome takoe dva ado lescenta deluju, ali zajedniki rade na izvrenju
nekog zadatka. Posle gledanja filmova produava se sa tobonjim ispitivanjem uenja: Opet subjekti, u
eksperimentalnoj i u kontrolnoj grupi, treba da daju elektrine okove tobonjim ispitanicima koji
gree. Istraivae interesuje da li e biti razlike u intenzitetu okova koje daju subjekti
eksperimentalne grupe i subjekti kontrolne grupe, i da li e biti razlike u intenzitetu davanja okova
pre i posle gledanja filma sa agresivnim sadrajem. Pokazuje se da postoje takve razlike. Subjekti iz
eksperimentalne grupe daju intenzivnije okove od subjekata iz kontrolne grupe, kao to daju i okove
sa veim intenzitetom posle gledanja agresivnog filma. Istraivai zakljuuju da je posmatranje
agresivnosti imalo desinhibitorni efekat.

Slian desinhibitorni efekat pokazuju i ogledi u vezi sa seksualnim ponaanjem. Oni

koji su posmatrali manje uzdrano seksualno ponaanje pokazuju i sami posle posmatranja
takvog ponaanja slobodnije ponaanje nego ranije. Moe se zakljuiti da e i oni koji
posmatraju krenje razliitih vrsta zabrana od strane

102

drugi
zai
a
pise
p
efek
a
posm
,
kvog
anje
naa
n
ponaj
mode
ranije
vri n
Bandi
jalno
nijeg
sluaj
vrlo h
Band
i
zavis
i
mod
e ti.
ali
mod
e Iim
i
agres
i
drug
a
nakn
j
mani
f
doci
i nje.
D

PROCESI SOCIJ ALIZAC IJE

drugih i sami posle posmatranja u veem stepenu kriti te zabrane. Na primer, vozai
automobila koji uoavaju da drugi vozai nekanjeno kre saobraajne propise pokazae i
sami sklonost da te propise kre. Do inhibitornih i desinhibitornih efekata na osnovu
ponaanja modela dolazi, pokazuju istraivanja, ve na osnovu posmatranja odreenih
oblika ponaanja, ak i kad se ne uoavaju posledice takvog ponaanja. Ali jo vie dolazi
kad se uoavaju pozitivne posledice za ponaanje modela, kad se, na primer, uoava da
model za ispoljavanje agresivnog ponaanja nije kanjen nego ak i nagraen.
Imitacijom, najzad, mogue je da doe do manifestovanja ranije nauenog
ponaanja, a koje nije u meuvremenu manifestovano. Posmatrano ponaanje modela moe
da poslui kao podsticaj da se obnove reakcije sline vrste koje su ranije nauene ali koje
neko vreme nisu bile manifestovane. Kad se uoi da model vri neke reakcije koje su sline
tim ranije nauenim one se ponu obnavljati. Bandura i saradnici smatraju da je na taj
nain mogue da se izazove kako socijalno nepoeljno, tako i socijalno poeljno ponaanje.
Kao primer obnavljanja ranijeg nauenog ponaanja pod uticajem posmatranog ponaanja
Bandura navodi sluaj osobe koja je napustila lokalni nain govora, a koja, kad doe u svoj
kraj, vrlo brzo prihvata stari nain izraavanja.
Na sve ove tri kategorije ponaanja do kojeg dolazi imitacijom utiu, prema Banduri
i Valtersu, odreeni faktori. Jedan od tako vanih momenata od kojeg e zavisiti imitacija i
stepen imitacije jeste posledica koju posmatrano ponaanje modela ima za model. ak i
takve posledice koje se ne mogu neposredno osmotriti, ali o kojim je mogue zakljuivati,
utiu na imitaciju. Uticaj posledica koje za model ima posmatrano ponaanje modela
potvruje vei broj ogleda. Meu ostalim i ve spomenuti ogled sa nekoliko grupa dece
koja posmatraju filmove sa agresivnim sadrajem u kojima agresivni junak u jednom
sluaju biva kanjen, u drugom nagraen, a u treem ostaje bez posledica. Kad su deca iz
svih tih grupa naknadno bila testirana radi toga da bi se proverilo koliko e agresivno
ponaanje manifestovati u sopstvenom ponaanju, pokazalo se: da su deca koja su bila
svedoci nagraenog agresivnog ponaanja manifestovala najvie agresivno ponaanje. Deca
koja su gledala kanjeno agresivno ponaanje pokazivala su manje agresivnog ponaanja i
od grupe dece koja su gledala film u kome je agresivni junak bio nagraen i od grupe dece
koja je gledala film u kome agresivno ponaanje nije imalo nikakvih posledica. U
intervjuima sa decom koja su gledala film u kome je agresivni junak bio nagraen i koja su
sama pokazivala posle toga agresivno ponaanje moglo se utvrditi da su i ta deca osuivala
agresivno ponaanje iako su ga sama podraavala. Posledice nagrada za agresivno
ponaanje pokazale su se monijim podsticajem ponaanja nego steeni sistemi vrednosti.
Posmatranje nagraivanja agresivnog ponaanja imalo je desinhibitorni efekat. Suprotno
tome, pokazalo se da je uoavanje kanjavanja za agresivno ponaanje imalo inhibitorni
efekat. Imalo je za posledicu uzdravanje agresivnog ponaanja u najveoj meri. Ova, kao i
druga istraivanja, potvruju da, kako pozitivno socijalno tako i devijantno ponaanje,
mogu da se ue i usvajaju posmatranjem modela koji je za svoje ponaanje nagraen
odnosno kanjen.

103

NIKOLA ROT

Na stepen imitacije posmatranog ponaanja utiu, dalje, karakteristike osoba koje

posmatraju ponaanje modela. Vei broj istraivanja potvruje da e osobe koje za svoje
napore nisu dovoljno nagraivane ili koje smatraju da to nisu, biti spremnije da
podraavaju model koji ima uspeha, model koji, na primer, agresivnim ponaanjem, postie
neto to eli. Vie e podraavati model osobe koje nemaju dovoljno samopouzdanja,
zatim osobe koje su ve ranije imale uspeha manifestujui ponaanje koje je ispoljio
model. Isto tako, osobe za koje je karakteristina zavisnost od drugih vie e podraavati
tue ponaanje nego samostalne osobe. Izvesnu ulogu imaju i karakteristike linosti sline
karakteristikama linosti modela. Pa ve i sama pretpostavka da postoji slinost sa
modelom doprinosi podraavanju. U jednom istraivanju, na primer (E. Stotland i M.
Patchen, 1961), pokazalo se da su vei stepen predrasuda prema Crncima ispo ljavali oni
subjekti kojima je saopteno da imaju sline karakteristike sa osobama koje poseduju
izrazite predrasude prema Crncima.
I odreena emocionalna stanja mogu ulicati na stepen imitacije. Valters i saradnici
pokazali su da subjekti srednjokolci dovedeni u situaciju emocionalne uzbuenosti (stresa)
vie menjaju svoje sudove o autokinetikom rasponu pod delovanjem drugih subjekata
nego subjekti koji se nalaze u emocionalno uravnoteenom stanju. I fiziolokim putem
izmenjeno emocionalno stanje, na primer, drogama ili farmakolokim preparatima, dovodi
do pojaavanja podraavanja. Posebno u sluajevima kad subjekti nisu u stanju da objasne
svoje stanje, kad ne znaju da je do njega dolo usled delovanja nekih farmakolokih
sredstava. I agresivno ponaanje roditelja koji pokazuju agresivnost kanjavajui dete
stvara sklonost ka podraavanju agresivnog ponaanja od strane deteta, izmeu ostalog, i
zbog toga to se dete nalazi u izmenjenom emocionalnom stanju. Bandura smatra da i tzv.
masovne zaraze mogu da se delimino objasne takvom, zbog emocionalnog stanja,
poveanom sklonou ka podraavanju. U masovnoj situaciji imamo uzajamno delovanje
modela koji se svi nalaze u izmenjenom emocionalnom stanju; usled toga dolazi bilo do
desinhibitornih efekata (i naputanja nekih normi ponaanja) bilo do pojavljivanja ranije
nauenih primitivnih oblika ponaanja.
Spomenuto je da se pojava imitacije pokuava objasniti razliitim principima uenja.
Verovatno je da ona, u stvari, i moe da poiva na razliitim mehanizmima uenja: na
uenju na principu klasinog uslovljavanja, na uenju na principu instrumentalnog
uslovljavanja, a u velikom broju sluajeva na posmatranju tueg ponaanja i bez
neposrednog potkrepljivanja. Bandura, kao to smo pomenuli, smatra da u takvim
sluajevima imamo posla sa opservacionim uslovljavanjem. Po naem miljenju, meutim,
kod takvog podraavanja veoma esto vanu ulogu imaju kognitivne funkcije, i to i vie
kognitivne funkcije, pa je verovatno da u velikom broju sluajeva gde Bandura govori o
opservacionom uslovljavanju mi imamo sloeniji vid uenja uenje uvianjem.

104

PROCESI SOCIJ AUZACIJE

Uenje uenjem uloga

Neki autori govore i o treem obliku uenja po modelu: o uenju putem uenja
uloga. Mi od detinjstva uimo kakva se oekivanja u odnosu na ponaanje vezuju uz
zauzimanje razliitih poloaja. Od pojedinaca na razliitim poloajima u drutvu i u
grupama oekuje se, naime, odreeno ponaanje. Svaki od lanova porodice, na primer,
ima odreeni poloaj ili status: poloaj oca, majke, starijeg sina, mlae kerke. U skladu sa
drutvenim shvatanjem oekuje se od svakoga od njih da e se na odreeni nain ponaati:
majka da e se starati o podizanju dece, otac o obezbeenju potrebnih sredstava za ivot
porodice, deca da e pokazati potovanje prema roditeljima itd. Slino, od osoba sa
odreenim zanimanjem oekuje se da e se ponaati u skladu sa svojim zanimanjem. Od
lekara, na primer, da se stara da izlei svoje pacijente, da ne govori o njihovim intimnim
tekoama itd. Ovo ponaanje koje se oekuje od osoba sa odreenim statusom ili
poloajem naziva se ulogom. Uloga se definie kao oekivano ponaanje vezano uz
odreeni status. U literaturi se ukazuje na to da je takvo ponaanje vezano uz status vano
i za drutvo i za pojedinca. Za drutvo je vano jer se na taj nain usklauju aktivnosti
lanova drutva i lanova grupa. Za pojedinca je vano jer mu omoguava da se lake
snae u razliitim situacijama znajui ta se od njega oekuje.
Velik deo vaspitanja sastoji se u sticanju znanja o tome kakvo se ponaanje oekuje
od osoba na razliitim poloajima i u razliitim situacijama. Mi svi uimo razliite uloge.
Takvo uenje uloga ukljuuje sticanje znanja o tome kako treba postupiti, kakve stavove
treba imati, kako treba emocionalno reagovati kad se zauzima odreeni poloaj. Takvo
uenje u velikoj meri je uenje ugledanjem na ponaanje nekoga ko ima poloaj koji smo
mi sami stekli ili koji elimo da steknemo. Na primer, student medicine pripremajui se za
lekara usvaja odreene naine ponaanja koje vidi kod ve gotovog lekara. On usvaja
odreen odnos prema pacijentima, odreena shvatanja o ivotu, zdravlju i bolesti. Osobe
koje imaju poloaj lekara slue mu kao model.
Postoji diskusija o tome da li je to uenje uenje posebne vrste, koje poiva na
principima drugaijim nego to su principi na kojima poiva uenje uslovljavanjem. Po
nekim autorima, opravdano je govoriti o takvom uenju kao o uenju koje ima svoje
posebne karakteristike. Prema Serbinu i Elenu (Th. A. Sarbin i V. L. Allen, 1969), takvo
uenje ima nekoliko specifinih karakteristika, pri njemu se ne ue pojedine reakcije nego
organizovani sistemi ponaanja; uloga se mora uiti kao totalni organizovani sistem. Dalje,
zato to uloge imaju uvek interakcioni karakter, to su uvek komplementarne sa nekom
drugom ulogom, uei ih treba uiti i ove druge komplementarne uloge. Za razumevanje
karakteristika toga oblika uenja, po spomenutim autorima, moe nam posluiti
dramaturki model, model kako glumci ue svoje pozorine uloge. Ni za uenje ivotnih
uloga nije dovoljno uiti samo rei nego treba uiti i postupke i akcije; uloga se mora
postepeno uvebavati; pri tom je vaan inilac voditelj koji kritikuje, hvali i daje socijalnu
podrku. Uenje uloga koje poiva na pokuajima i grekcma vanije je od proste
imitacije.

105

NIKOLA ROT

Verovatnije je, meutim, da pri tom obliku uenja nemamo posla sa jednom sasvim
novom vrstom uenja koje bi poivalo na drugaijim principima od onih na kojima poiva
uenje uslovljavanjem i na kojima poivaju drugi oblici uenja po modelu. Verovatno je da
imamo posla sa jednim sloenim oblikom uenja pri kome se kombinuju razliiti principi
uenja: uenje uslovljavanjem, opservaciono uenje (kako ga prikazuje Bandura). ali i
uenje koje ukljuuje u velikom stepenu i angaovanje kognitivnih funkcija. Ipak je
opravdano posebno pomenuti ovaj nain uenja jer predstavlja jedan poseban sloen proces
uenja, veoma est i vrlo vaan za socijalizaciju.
Ukazujui na faktore koji olakavaju ili oteavaju ovaj oblik uenja po modelu,
Sikord i Bekmen (P. F. Secord i S. W. Backman, 1964), koji smatraju da uenje uloga
predstavlja posebnu vrstu uenja, navode vei broj takvih momenata. Meu ostalim: 1)
Jasnou o oekivanom ponaanju koje se vezuje uz odreenu poziciju. Tamo gde su uloge
jasno definisane, gde je precizirano, kakvo se ponaanje, vezano uz odreeni poloaj,
oekuje takvo se ponaanje i lake usvaja. U periodima drutvenih promena u kojima se
raniji standardi i naini ponaanja naputaju a novi jo nisu dovoljno fiksirani, kad je
ponaanje vezano uz odreene poloaje manje-vie neodreeno uloge se tee stiu. I kod
nas su, u procesu menjanja mnoge uloge: oca, adolescenta, ene, nastavnika, uenika; 2)
Saglasnost meu lanovima drutva o tome kakvo se ponaanje vezano uz odreeni poloaj
oekuje. Gde postoji saglasnost lake se uoava odreeno ponaanje vezano uz odreeni
poloaj. To ve zbog toga to se ponaanje vezano uz odreeni poloaj konzistentno
nagrauje, ukoliko je u skladu sa drutvenim shvatanjem, a dosledno kanjava, ukoliko nije
u skladu. Gde se drutvo u celini slae da ena treba da ima ravnopravnost u razliitim
odnosima lake e se usvojiti i nauiti ponaanje vezano uz pripadnost enskom polu (od
strane devojica ili devojaka) nego tamo gde se sa novijim shvatanjima o ravnopravnosti
meaju i starija patrijarhalna shvatanja; 3) Lake e se nauiti ponaanje vezano uz
odreeni poloaj tamo gde se svi slau da neka osoba zaista ima odreeni poloaj i ima
pravo na takav poloaj i gde svi postupaju u skladu sa tim. Na primer, ako majka postupa
sa kerkom as kao sa odraslom osobom a as kao sa jo nedoraslom, ili otac sa sinom
jedanput kao sa samostalnim a onda kao sa nesamostalnim subjektom kerci i sinu bie
tee sticanje uloga vezanih uz njihov poloaj; 4) Sticanje uloga bie olakano onda ako je
shvatanje o oekivanom ponaanju vezano uz odreeni poloaj usklaeno sa shvatanjem o
ponaanju vezanom uz komplementarni poloaj. Na primer, tee e se usvojiti ponaanje
koje proizilazi iz shvatanja da je ena ravnopravna ako se smatra da mukarac ipak treba da
bude dominantan; 5) Jedan od faktora koji utie na sticanje uloga jest i pervazivnost uloga,
tj. pojava da se ponaanje vezano uz poloaj manifestuje u velikom broju odnosa i prilika.
Tamo gde se ponaanje manifestuje u veem broju situacija velimo da imamo pervazivniju
ulogu. Uloga nastavnika je, na primer, pervazivnija, proima vei broj njegovih aktivnosti,
nego to je uloga radnika. Od nastavnika se trai da se u velikom broju situacija ponaa u
skladu sa svojim poloajem. Pervazivnije uloge se tee i sporije ue i zahtevaju dui period
socijalizacije; 6) Najzad, sticanje uloga

106

PROCESI SOCIJ ALIZAC IJE

zavisi i od motivisanosti da se odreeno ponaanje, vezano uz neki poloaj, usvoji. eli li

se neki status, bre i lake e se usvojiti i ponaanje vezano uz njega. Primer za to pruaju
nam uloge vezane uz uzraste. Deak ili devojka ele biti odrasli i motivisani su da se
ponaaju tako. Zato oni brzo ue ponaanje vezano uz status odrasle osobe. Ljudi su,
meutim, manje motivisani da prihvate poloaj starih osoba i kad imaju godine i zato se
sporije prihvata i ui ponaanje vezano uz starako doba.

UENJE UVIANJEM
O uenju uvianjem kao vrsti uenja, u strunoj literaturi relativno se malo govori.
Uzroka za to ima vie. Jedan od razloga jeste i taj to je uenje obino prouavano u
jednostavnim situacijama, u kojima je kontrola uslova relativno dobra. Vaan razlog jeste i
uticaj bihejvioristikog shvatanja a koje namerno zapostavlja prouavanje neposrednog
iskustva a upravo pri takvom prouavanju dolazi do izraaja uvianje.
Ve prouavajui proces uenja kod ivotinja istraivai su ukazivali na vanost
kognitivnih elemenata u uenju. Pre svih je to uinio Tolman (E. Tolman), koji je zastupao
miljenje da uenje nije naprosto S-R veza, asocijativna veza izmeu jedne senzacije i
jedne motorne reakcije i da se ne moe svesti na mehaniko povezivanje putem dodira
dvaju elemenata i ponavljanja tog povezivanja. Uenje se u sutini sastoji, smatrao je
Tolman, u znanju o odreenim odnosima izmeu drai. I ivotinja, kad ui prolazi kroz
lavirint, ui raspored pojedinih mesta (ui gde treba da skrene levo ili desno, da ide napred
ili natrag), ui, kao to se Tolman izraava, kognitivnu mapu. Dotad neutralne drai
tokom uenja prolaza kroz lavirint postaju znaci koji upozoravaju na neto. ivotinja ui
tako to ui da oekuje da e u odreenoj situaciji, kad se javi odreeni znak, ako se na
odreeni nain ponaa, doi do odreenog cilja. Ui da odreeno ponaanje, da odreeni
znak predstavlja sredstvo za odreeni cilj. Uenje je, prema tome, sticanje znaenja
znakova.
Sigurno je da kod oveka kognitivne funkcije pri uenju imaju jo vei znaaj.
Opravdano je pretpostavljati da je pri uenju oveka angaovanje kognitivnih funkcija, i to
i viih kognitivnih funkcija, po pravilu ukljueno u sticanje novih oblika ponaanja.
Izmeu optih psiholokih teorija na znaaj kognitivnih procesa, i posebno uvianja,
pri procesu uenja ukazuje getaltistika teorija. Zasluga je getaltista to su dali
psiholoku analizu procesa uvianja pokazujui da ono ne poiva na mehanikim
asocijacijama i da i kod viih ivotinja ve postoji uenje putem uvianja. To je pokazano,
pre svega, poznatim Kelerovim ogledima sa impanzama. Kad do sticanja odreenog
naina ponaanja dolazi usled toga ta se uoava postojanje odreenih odnosa u datoj
situaciji, onda nema vie uenja na principu asocijacija po kontigvitetu, niti na osnovu
uslovljavanja potkrepljivanjem, niti uenje podraavanjem. To je novi ob lik uenja, uenje
putem reavanja problem-

107

NIKOLA ROT

nih situacija i uvianja odnosa. Takvo uenje, za razliku od uenja pokuaVanjem i

uslovljavanjem, karakterie: 1) da do uspeha dolazi naglo, odjednom; 2) da se, poto je
jednom reen problem, pokuavanje vie ne ponavlja i 3) da se naeno reenje koristi ne
samo u istim nego i u slinim situacijama. Getaltisti navode da u osnovi takvog uenja
lei prestruktuiranje opaajnog polja. Situacija se vidi na novi nain, delovi situacije vide
u novim odnosima i upravo usled toga dolazi do sticanja novog naina ponaanja i reenja
problema.
I
kada pristalice pojedinih teorija uslovljavanja, da bi objasnili sloenije procese
uenja, uvode pojam takozvanih medijacionih faktora, mi, u stvari, imamo
ukljuivanje kognitivnih faktora u objanjenje uenja. Na primer, Maurerova
teorija, koja u svom novijem obliku pridaje vanost pri uenju emocionalnom
stanju koje on naziva ,,nadom, pretpostavlja kognitivne procese. ,,Nada
oznaava, u stvari, oekivanje neke budue koristi za organizam koji ui i nije
samo emocionalno stanje nego, upravo zato to je oekivanje, ona predstavlja i
zamiljanje i zakljuivanje.
I
uenje imitacijom u velikom broju sluajeva moe se, po naem miljenju,
objasniti uenjem koje poiva na viim kognitivnim procesima. To vai i za
objanjenje imitacije koje daje Bandura, za objanjenje putem opservacionog
uslovljavanja. Bandura i sam, izlaui svoje shvatanje, ukazuje na vanost
kognitivnih procesa. Po njemu, vanu ulogu u opservacionom uslovljavanju imaju
reprezentacioni procesi. On doslovno veli: Predstavne i verbalne reprezentacije
drai modela determiniraju trajne produkte uenja na osnovu opservacionog
iskustva (1963). Nove reakcije, veli dalje Bandura, stiu se na taj nain to se
nove asocijativne veze izmeu bihejvioralnih elemenata uspostavljaju putem
opservacije. Pri tom uenju, objanjava Bandura, stvaraju se nove integracije na
osnovu novih veza, a koje se ne zapaaju direktno nego koje se trae i nalaze za
koje je dakle potrebno miljenje. Pri opservacionom uenju, imajui pred sobom
kao uzor neije ponaanje, mi to ponaanje podraavamo tako to kombinujemo
elemente kojima ve od ranije raspolaemo, to ostvarujemo nove veze i nove
strukture. Na taj nain mi dobijamo nove celine. U te celine ulaze ne samo
predstave o naem ranije nauenom nainu ponaanja nego i reprezentacije
(predstave) na osnovu opaanja ponaanja modela. Upravo tako dolazimo do novih
integracija i novih smislenih celina a koje ine oblik ponaanja koje se podraava.
Takvo sticanje novog naina ponaanja a koje treba da se ostvari i bez vebanja, tj.
odjednom, i bez direktnog neposrednog nagraivanja moe zaista da se realizuje
samo korienjem simbolinih procesa, dakle miljenjem. Zato takvo uenje, po
naem shvatanju, predstavlja zaista oblik uenja koji se razlikuje od uenja
uslovljavanjem i oblik uenja koji je blii uenju uvianjem nego uenju
mehanikim uslovljavanjem.
Vano je istai da ne bi bilo opravdano smatrati da je svako uenje u koje su
ukljueni kognitivni procesi, pa i eventualno vii kognitivni procesi, samim tim uenje
koje nije na principu uslovljavanja. Kod svakog uenja prisutni su kognitivni procesi u
izvesnoj meri, pa i kod uenja ivotinja. Ako nema drugih, prisutne su bar senzacije i
percepcije i diskriminacija i selekcija drai na osnovu njih. I

108

PROCESI SOCIJ ALIZACIJ E

kod najjednostavnijeg uslovljavanja na principu kontigviteta nalazimo neke saznajne

procese. Kad ivotinja naui da izbegne, na primer, neki zamraeni put jer doivljava ok
ako se njime kree, ona to ui koristei senzornu diskriminaciju, razlikovanje svetlosti od
tame. Mogu i vii kognitivni procesi kod oveka da budu ukljueni u proces uenja, a da
ipak opravdano smatramo da je takvo uenje na principu asocijativnog uslovljavanja, bilo
klasinog bilo instrumentalnog. Kad dete ui da kae ,,hvala ono to ini pre svega zbog
toga to se uz takvu reakciju vie puta ponavlja nagrada. Ono verovatno tek naknadno
uspostavlja relaciju izmeu odreenog ponaanja i posledica tog ponaanja. Ono tek
naknadno uvia.
Uenje uvianjem imamo onda kad je uoavanje relacija sutina uenja, kad efekta
uenja ne bi bilo bez korienja viih kognitivnih funkcija. Kao to o uenju uvianjem
uopte govorimo kad ovek ne bi mogao reiti probleme na koje naie bez korienja
simbolikih procesa, tako, moemo rei, da i pri socijalnom uenju
o uvianju govorimo tek kad su osnova socijalnim uenjem steenog naina socijalnog
ponaanja nalaenje relacija i apstraktno miljenje. Sigurno je da ponaanja, steenog na
taj nain, imamo u oblasti socijalne percepcije, obrazovanja stavova, grupne aktivnosti, a
posebno u oblasti moralnog ponaanja. Takozvani dobar procenjiva ljudi svoje ponaanje
zacelo zasniva na takvom nainu uenja. On iz odreenih znakova zakljuuje o odreenim
osobinama ljudi i prema tome zakljuku podeava svoj postupak prema ljudima. Nai
stavovi nisu samo automatski prihvaene grupne norme, ili samo emocionalni odnosi koji
proizlaze iz naih potreba i elja, nego su esto i zakljuci na osnovu ocene injenica. Da
ljudi, koji ive pod jednakim uslovima, imaju razliite stavove, moe da bude posledica ne
samo razliitih motiva nego i razliitih zakljuaka, na osnovu slinih ili razliitih
podataka. Teei za kognitivnom konzistentnou ljudi menjaju svoje stavove da bi ih
uskladili sa injenicama. Tako u formiranju grupne strukture, a koja redovno predstavlja
hijerarhiju statusa. lanovi grupe ispoljavaju ponaanje vezano uz status koji zauzimaju
koristei svoje kognitivne funkcije. Oni ocenjuju i zakljuuju koje oblike ponaanja, radi
svoje afirmacije u grupi, treba da usvoje i upranjavaju.
Vanost viih kognitivnih procesa u procesu socijalizacije najizrazitije pokazuje
Pijae u objanjavanju sticanja moralnog ponaanja. Da se moralna svest postepeno razvija
i da prolazi kroz odreene faze razvoja a u zavisnosti od razvijenosti i angaovanja
kognitivnih funkcija, dokazali su sistematskim istraivanjima Pijae i Kolberg (J. Piaget i
L. Kohlberg).
Prouavajui proces moralnog suenja, Pijae (1932) je zahtevao od ece razliitog uzrasta da
ocene koja je od devojica iji se postupci saoptavaju u konstruisanim priama ,,dobro a koja je od
njih ,,zloesto dete. Dve od takvih pria glase:
1)

2)

Bila jedinom jedna devojica koja se zvala Marija. Ona je elela da prijatno iznenadi svoju majku i
da joj neto izveze. Ali ona nije dobro znala kako se barata makazama i napravila je veliku rupu na
svojoj haljini.
Jedna devojica koja se zvala Margarita jednoga dana, kada njena majka nije bila kod kue, uzela je
majine makaze. Igrala se malo njima. A onda je, jer nije dobro znala kako se njima barata,
napravila malu rupu na svom haljetku.
Deca-ispitanici trebala su da oznae koja je od devojica bila vie ,,zloesta.

109

NIKOLA ROT

Ova ispitivanja pokazuju da deca na uzrastu do 9 godina nisu u stanju da ocenjuju

namere i da, donosei svoje moralne sudove, uzmu u obzir intenciju onoga koji je neto
poinio. Deca su do tog uzrasta odgovarala da je vie ,,zloesta bila Marija, jer je ona
napravila veu tetu, veu rupu na svojoj haljini. Tek deca iznad 8 godina, navodi Pijae,
uzimaju u obzir i nameru pri svojoj moralnoj oceni, pa odgovaraju da je Marija, iako je
napravila veu rupu, bila bolja, i to zbog toga to je imala dobru nameru. Na raznim
uzrastima, zakljuuje Pijae, postoje razliita shvatanja o tome ta je moralno. Na mlaem
uzrastu postoji, kako se on izraava, heteronomna moralnost, tj. moralnost koja poiva na
shvatanju da je potrebno pokoravati se odreenim propisima koje je neko postavio i
nametnuo.
Moralno je ono to je neophodno da se uradi, to mora da se uradi jer to zahtevaju
odrasli. Nemoralno je ono za to slede sankcije. Moralnost se postepeno razvija u
zavisnosti od razvitka kognitivnih sposobnosti. Tek od 9 godina pojavljuje se takozvana
autonomna moralnost, tj. takva moralnost pri kojoj se postupci ne ocenjuju vie prema
tuim propisima nego prema sopstvenim principima. Sad tek postaje namera, a ne
objektivni efekat, kriterijum za ocenjivanje moralnosti. Ocenjuje se prema sopstvenom
zakonu, sopstvenom merilu. Ovaj razvitak od heteronomne do autonomne moralnosti
ostvaruje se, smatra Pijae, ne uslovljavanjem ili pouavanjem od strane odraslih nego
zahvaljujui razvitku kognitivnih sposobnosti i spontanom naporu dece da se moralno
ponaanje ocenjuje prema nekom optijem principu.
Nastavljajui sa slinim ispitivanjima, Kolberg (1963, 1964. i 1969) zakljuuje da
razvitak moralnosti traje due i ide dalje nego to je smatrao Pijae. Po njemu, najvia faza
razvitka, a koja se javlja tek kod adolescenata i tek sa razvitkom formalno operacionalnog
miljenja, nije naprosto u usvajanju odreenih naina postupanja kao sopstvenih principa,
nego je u izgradnji sistema optih pravila na osnovu kojih se ocenjuju pojedinani
sluajevi, i to relativno nezavisno od shvatanja sredine. Postoje veoma opta sopstvena
merila ta je moralno. Postoji sistem izgraenih i koherentnih optih principa koji i ini
ono to nazivamo linom saveu, a prema kojim principima se ocenjuje svaki pojedini
sluaj. Takvo ocenjivanje, razume se, mogue je samo korienjem viih kognitivnih
funkcija.

NEKI OD USLOVA SOCIJALIZACIJE

Da li e proces socijalizacije uspenije ili manje uspeno da se ostvaruje, da li e se
odvijati bre ili sporije zavisie od velikog broja faktora. Zavisie, pre svega, od procesa
diskriminacije, generalizacije i, naroito, procesa internalizacije, procesa koji ine sastavni
deo socijalizacije. Zavisie, zatim, od naina nagraivanja i kanjavanja, njihovog
intenziteta, rasporeda i vrste. Zavisie, dalje, od uslova u sredinama u kojima se
socijalizacija ostvaruje i od odnosa tzv. agensa socijalizacije prema onom ko se
socijalizuje. Zavisie, najzad, od mnogih karakteristika linosti, delom zasnovanih na
nasleu a jo veim delom steenih.

110

PROCESI SOCIJ ALIZACIJE

Diskriminaci ja i generalizacija drai

I

u procesu socijalizacije putem socijalnog uenja vanu ulogu imaju procesi na

koje je ukazano u prouavanju uenja uopte. Meu ostalim, diskriminacija
i
generalizacija. Vaan sastavni deo uenja je sticanje sposobnosti da se u odnosu na
odreene drai ponaa drugaije nego u odnosu na druge drai. Sastavni deo
uenja je, dakle, i razlikovanje drai i razliito reagovanje na razliite drai. I
efikasno socijalno uenje zahteva sposobnost, esto veoma preciznog, razlikovanja
drai i situacija. Bandura to ilustruje na primerima agresivnosti koja moe biti
drutveno prihvaena i drutveno osuivana. Opte uzev, u veini drutava
agresivnost se osuuje i kanjava. Ali, ipak, ne svaka i ne uvek. Umerena fizika
agresija prema vrnjacima u mnogim drutvima ne samo da se tolerie nego se i
podrava. Veli se: Neka se brani ako ga neko napadne i neka uzvrati ako ga neko
udari. Ali agresivnost prema odreenim osobama, ili suvie intenzivna
agresivnost ne odobrava se nego kanjava. Prema vlastitoj brai, na primer, smatra
se nepoeljnom, jo nepoeljnijom i jo vie osuivanom smatra se agresija prema
roditeljima. Slino, u odreenim situacijama ona se podrava pa ak i ceni i
potuje, a u drugim osuuje. Na primer, u ratu. Ali ne samo u ratu nego i u
mnogim igrama i sportovima agresivnost se podrava. Ceni se, na primer, bokser
koji ne izbegava borbu nego koji je dovoljno agresivan. Opet, meutim, vae neka
pravila: doputaju se samo odreeni naini agresije, a drugi osuuju. Socijalnim
uenjem potrebno je nauiti razlike u situacijama u kojima je agresivnost kao
oblik socijalnog ponaanja dozvoljena a u kojima nije, koji oblik agresivnosti sme
da se manifestuje a koji ne sme. Ukratko: treba nauiti diskriminisanje drai na
koje e se reagovati. Ova diskriminacija ostvaruje se pri razliitim vrstama uenja
na razliit nain; pri uenju instrumentalnim uslovljavanjem tako to se odreeni
oblici reagovanja potkrepljuju pozitivnom nagradom a drugi ne, ili, potkrepljuju
negativnim sankcijama. Kod uenja imitacijom kao diskriminativni znak za
odreeno ponaanje slui i uoavanje posledica koje manifestuje model.
Nagraeno ponaanje podsticaj je za podraavanje ponaanja.
Nauen oblik ponaanja po pravilu se uoptava, generalie; primenjuje se i u
situacijama koje nisu kao ona u kojoj je ponaanje naueno nego su samo sline. Svako
ponaanje, pa i socijalno, bilo bi teko uiti kada ne bi bilo generalizacije, nego bi u svakoj
novoj situaciji trebalo nauiti novi nain reagovanja. Potrebni bi bili bezbrojni sluajevi
pokuavanja i uenja, a opet bi ostali nedovoljno korisni jer su socijalne drai i situacije
retko identine. Zato je generalizacija nauenog ponaanja neophodna za efikasno
socijalno ponaanje.
U Ijudskom ponaanju mi sretamo i sluajeve neopravdanog generalizovanja ili
pregeneralizovanja. Takav sluaj imamo kad se naueno ponaanje manifestuje u odnosu
na drai na koje se ne oekuje naueno reagovanje i koje se smatraju nebitnim draima za
odgovarajue reagovanje. Takav sluaj imamo pri neurotikim reakcijama. Primer za to je
rezultat klasinog ogleda Votsona (J. Watson i R. Revner, 1920) poznat pod nazivom
sluaj Albert, gde dolazi do javljanja straha ne samo od pacova, za koje je strah
uslovljen, nego i od svih belih predmeta.

111

NIKOLA ROT

Internalizacija
Od posebnog znaaja za proces socijalizacije jesu internalizacija i inhibicija.
O inhibiciji govorimo u vezi sa socijalizacijom kada je re o uzdravanju od
manifestovanja impulsa ije manifestovanje drutvo smatra nepoeljnim ili o uzdravanju
od nauenih a drutveno nepoeljnih naina ponaanja. Internalizacijom se oznaava
usvajanje odreenih od drutva i drutvenih agenasa zahtevanih principa ponaanja kao
stalnih sopstvenih pravila ponaanja. Pojam internalizacije u stvari obuhvata i pojam
inhibicije. Kad je re o socijalizaciji, onda i uzdravanje od neeljenih naina ponaanja i
manifestovanje drutveno zahtevanih oblika ponaanja predstavljaju naine ponaanja koji
se upranjavaju ne usled vanjskog pritiska nego iz unutranjih razloga. Pozitivno
socijalizovana osoba ne dolazi u iskuenje da manifestuje neprihvaene impulse. Ona
sama, pokrenuta unutranjim snagama, spreava javljanje takvih impulsa. Isto tako, ona e
u odgovarajuim situacijama postupiti prema normama i standardima, ne zbog toga to je
neko prisiljava ili to se plai sankcija, nego zbog toga to je odreeni nain ponaanja
postao za socijalizovanu osobu sopstveni princip ponaanja.
Moramo istai da jo nije dovoljno jasno kako spoljnim ogranienjima nametnuti
naini ponaanja postaju unutranjim regulativima diktirani oblici ponaanja i kako takva
samokontrola moe da dobije premo nad neposrednim nagradama i kaznama. To se
pokuava objasniti razliitim principima: razliitim nainima us lovljavanja i razliitim
nainima uenja po modelu. Koristei princip klasinog uslovljavanja za objanjenje,
navodi se da do internalizacije dolazi (takoe) uvrivanjem veza izmeu drai i reakcije
putem ponavljanja. Poto ispoljavanje drutveno nepoeljnog impulsa, na primer
agresivnosti, dovodi do kanjavanja, javlja se autonomna reakcija koju prati oseanje
neprijatnosti ne samo pri pokuaju manifestovanja tog impulsa nego i na pomisao tog
manifestovanja. Zbog toga se odustaje od realizovanja nepoeljnog ponaanja.
Neprihvaeni impuls se inhibira. Prema teoriji instrumentalnog uslov ljavanja, uzrok za
nemanifestovanje nepoeljnih impulsa jest negativno potkrepljivanje, a uzrok za
manifestovanje eljenog ponaanja pozitivno potkrepljivanje. Na taj nain se formiraju
navike ponaanja u skladu sa drutvenim zahtevima. Ove generalizovane navike
predstavljaju ono to nazivamo internalizacijom.
Ali dato objanjenje generalizovanim navikama ne pokazuje se ubedljivim. Ostaje
neobjanjeno zato se odreeno, drutvenim normama usklaeno, ponaanje odrava i kada
vie nije potkrepljivano ili da ostaje ak i onda kada se usvojenom moralnom ponaanju
suprotno ponaanje potkrepljuje. Zato Aronfrid (Aronfreed, 1969), nastojei da ostane u
okviru bihejvioristike teorije, nudi posebno dopunsko objanjenje. Instrumentalnim
uslovljavanjem steeno ponaanje koje je u skladu sa moralnim normama moe da se
uvrsti i da postane trajno i internalizovano ponaanje. Moe, na primer, iskrenost i
izbegavanje lai postati trajan i karakteristian nain ponaanja. Postaje to jer se pri
pridravanju, uslovljavanjem steene, iskrenosti kao naina ponaanja javlja oseanje
zadovoljstva, upravo zato to se pridrava takvog postupanja koje je drutveno cenjeno.
Kasni-

112

PROCESI SOCIJ ALIZACIJE

je, kadgod se pojavi situacija u kojoj moe da se lae ili da se ne lae, ve sama ideja da se
nee lagati i da e se pridravati usvojene norme ponaanja izaziva oseanje zadovoljstva.
To oseanje je potkrepljenje za usvojeno moralno ponaanje. Tako se pokuavaju zadrati i
pojam internalizacije i bihejvioristiki principi objanjenja.
Veoma esto se pojava internalizacije objanjava nekom od vrsta uenja po modelu.
Dete identifikacijom sa roditeljima usvaja kao svoje sopstvene principe njihove principe
ponaanja. Ovi principi, kao to Frojd navodi, ine relativno samostalni deo nae linosti,
tzv. super ego. On je stalni regulator ponaanja usklaenog sa drutvenim normama. On
zadrava ispoljavanje drutveno neprihvaenih impulsa a goni na manifestovanje drutveno
zahtevanih oblika ponaanja. Po drugim teorijama uenja po modelu, mi imamo relativno
dosledno ponaanje prema drutvenim normama zbog toga jer naprosto podraavamo
reagovanje roditelja ili drugih uzora.
Razvojne teorije socijalnog uenja koje naglaavaju vanost viih kognitivnih
procesa za socijalizaciju istiu da se opti stavovi ponaanja, moralni stavovi, stiu
postepeno uenjem u zavisnosti od razvitka kognitivnih funkcija. Celokupnu sredinu, ceo
socijalni svet u kom ivi, dete postepeno shvata i razume, pa tako shvata i propise
ponaanja koji su takoe deo toga sveta. Ono ih shvata i usvaja na taj nain to uestvuje u
tom socijalnom svetu i to je u socijalnoj interakciji sa njim. U zavisnosti od toga koliko
shvata i kako shvata te principe ponaanja, ono je u stanju da ih usvoji i da se prema njima
ravna. A shvata ih u zavisnosti od svog intelektualnog razvitka. Stoga, kao to je
spomenuto, mi i razlikujemo faze u razvitku moralnog ponaanja.
Ovi razliiti pokuaji objanjenja zacelo da ukazuju na neke od momenata coji su
znaajni za internalizaciju. Ali ni jedno od ovih objanjenja ne daje dovojan uvid u sutinu
procesa internalizacije. Ni jedno ne daje zadovoljavajui odgorar na ve spomenuta
pitanja: kako to da spoljnim faktorima nametnuti naini polaanja postaju sopstveni
principi ponaanja i kako to da ponaanje prema usvoenim principima postaje snanija
determinanta postupaka od neposredne nagraie ili kazne? To je i razlog to su neki
teoretiari postavili pitanje: da li je uopte Dpravdano govoriti o internalizaciji kao o
posebnom procesu u okviru procesa so:ijalizacije; da li je taj pojam uopte potreban? Po
njima, internalizacija je neka vrta uenja o kojoj se govori kad se kontrola ponaanja vri
od strane samog pojeiinca a ne od strane spoljnih faktora. Prvobitno je kontrola ponaanja
bila eksterla, spoljna (neka nagrada ili kazna), a onda je postepeno postala ponaanje
nezaisno od spoljnih sankcija jer je jedinka poela sama da manipulie nagradama i
;aznama prema samoj sebi. Ako pojedinac postigne da samog sebe nagrauje i :anjava,
onda on to ini anticipirajui neku drutvenu nagradu ili kaznu, iako ni jdna ni druga ne
moraju biti stvarno realizovane. Vernik, na primer, postupa u ladu sa moralnim normama
koje mu nalae njegova vera, jer mu se obeava za oralno ponaanje vena nagrada,
odnosno jer mu se za takozvano nemoralno onaanje preti kaznom na onom svetu. Kad
imamo uenje zamiljenom i oekinom nagradom i kaznom, govorimo o internalizaciji.
Meutim, ni ovakvim re-

113

N IKOLA ROT

zonovanjem problem internalizacije nije reen. Ostaje otvoreno pitanje kako se spoljna
kontrola zamenjuje unutranjom i kako to da ta unutranja kontrola deluje i bez posebnog
spoljnog potkrepljivanja.

Faktori koji doprinose internalizaciji

Da bi doprineli objanjenju procesa internalizacije, istraivai ukazuju na mnoge
empirijskim istraivanjima utvrene zakonitosti koje, bar donekle, objanjavaju pojavu da
se neki princip ponaanja trajno odrava, iako nema spoljnog potkrepljenja. Oni ukazuju na
delovanje nekoliko faktora: na ulogu emocija, na znaaj takozvanog medijacionog
potkrepljivanja i na uticaj faktora kao to su intenzitet i raspored nagraivanja i
kanjavanja.
Istraivanja pokazuju da e rezultat uslovljavanja biti veoma trajan ako se neka
uslovna dra vezuje sa intenzivnom reakcijom autonomnog nervnog sistema
i
intenzivnim negativnim emocijama. im se intenzivnije emocije javljaju uz neku
uslovnu dra, tim se upornije odrava uslovljavanjem nauena reakcija na tu dra.
Time se, meu ostalim, objanjava i uporno odravanje neuroze.
Teoretiari koji zastupaju shvatanje da je uenje uslovljavanjem put socijalizacije
vrlo esto ukazuju na takozvano medijaciono potkrepljivanje. Utvreno je da ukoliko je
dui period izmeu reakcije i potkrepljivanja, utoliko je manji efekat potkrepljivanja. Da bi
ivotinja instrumentalnim uslovljavanjem neto nauila, potrebno je da postoji bliska
temporalna veza izmeu reakcije i nagrade; nagrada treba da doe neposredno iza akta
ponaanja koje se eli fiksirati. Isti princip vai za uenje na osnovu asocijacija po
kontigvitetu. Pas nee moi da se uslovIjavanjem naui da lui pljuvaku na glas zvona,
ako se zvuk bude javljao u razmacima veim od pola minuta posle prezentovanja hrane.
ovek je, meutim, u stanju da anticipira potkrepljivanje, da odlae zadovoljenje elja na
dui rok. On moe da odloi neposredno zadovoljenje. Dodue, i za ljudsko ponaanje vai
princip da ukoliko interval izmeu zahtevanog ponaanja i potkrepljivanja bude dui,
efekat potkrepljivanja (bilo nagradom bilo kaznom) e utoliko biti manji. Taj negativni
efekat dueg intervala ovek, meutim, moe da umanji korienjem simbolikog
samonagraivanja. Mogue je, naime, navode neki autori (O. K. Mowrer i A. D. Ullman,
1945), da ovek samog sebe podsea na nagradu koja e naknadno doi, koja se oekuje.
Mogue je, utvrdili su istraivai, nauiti ak i pacove da odloe zadovoljenje neke potrebe
ako se u toku perioda u kome ne smeju da pristupe hrani (jer e doiveti elektrini ok)
stalno oglaava metronom, koji inae redovno prati i davanje oka. Kod deteta, i oveka
uopte, takvu ulogu podseanja na korisnost odlaganja zadovoljenja potrebe moe imati
ukazivanje samom sebi na buduu nagradu, samopotkrepljivanje u intervalu od
manifestovanja eljenog ponaanja i nagrade takvog ponaanja.
Neka istraivanja o odlaganju zadovoljenja potrebe pokazuju da odlaganje
zadovoljenja zavisi od veeg broja faktora, dakle i ponaanje koje se odrava i bez
spoljnjeg potkrepljivanja. Jedan od takvih faktora je uverenost da e se odricanjem od
neposredne nagrade, u kasnijem periodu zaista postii vea i trajnija nagrada.

114

PROCESI SOCIJ ALIZACIJE

To potvruju istraivanja koja je vrio Miel sa saradnicima (W. Mischel, 1958. do 1964). On je
ispitivao decu sa Trinidada. Zahtevao je od dece da biraju iz meu male nagrade koja se daje
neposredno (bombone u vrednosti od 5 centi) i vee nagrade ali koja e se dobiti kasnije (bombona u
vrednosti od 20 centi). Naao je da e od vie faktora zavisiti da li e dete prihvatiti kasniju i veu
nagradu. Meu ostalim, od poverenja u osobu koja je obeavala, nagradu koja e uslediti kasnije. Deca,
kad nisu imala poverenja u tu osobu birala su manju nagradu. Pokazalo se, analizom istraivanja, da
su deaci iji je otac bio stalno u porodici u znatno veem postotku birala veu i kasniju nagradu. Po
miljenju istraivaa zbog toga to su imala vee poverenje u eksperimentatora, a imala su takvo
poverenje jer su u porodici nauili da im odrastao mukarac obeanja i ispunjava.

Potkrepljivanje ponaanja u sklau sa drutvenim normama mi imamo ne samo

samoinstrukcijom o emu govori Maurer. Stalno postoji takvo potkrepljivanje od strane
raznih agensa socijalizacije, a putem simbolikog nagraivanja i kanjavanja. Naime, i
roditelji i nastavnici i druge osobe, pa sredstva masovnih komunikacija, stalno istiu i
ponavljaju vanost odravanja odreenih moralnih principa. I ukoliko agensi socijalizacije
to jasnije i doslednije ine utoliko se ljudi tih principa potpunije i pridravaju.
Izmeu faktora u vezi sa rasporedom nagraivanja i kanjavanja, a koji utiu na
internalizaciju, naroito se naglaava vanost parcijalnog potkrepljivanja. O parcijalnom
potkrepljivanju govorimo kad se potkrepljuju ne svi eljeni odgovori organizma na neku
dra, nego samo neki od takvih odgovora. Parcijalno potkrepljivanje, kao to su pokazala
istraivanja, ima za posledicu da se naueno ponaanje due odrava i sporije gubi nego
ponaanje formirano kontinuiranim potkrepljivanjem. Ako se dva pacova stave u Skinerov
kavez i jedan od njih stalno 100 puta potkrepljuje (dobija svaki put hranu kad pokrene
polugu), a drugi potkrepljuje 100 puta, ali ne za svaki odreeni pokret nego za svaki
etvrti (tri pravilna pokreta se ne nagrauju hranom tek se na etvrti pojavljuje hrana),
onda e ovaj drugi pacov znatno kasnije prestati sa vrenjem nauenoga pokreta i kad vie
ne bude bio nagraivan. Prema tome, posledica parcijalnog potkrepljivanja je da se
naueno ponaanje odrava dugo i kad nije vie neposredno nagraivano. Vie autora
smatra da je upravo u dejstvu parcijalnog potkrepljivanja objanjenje relativne trajnosti
svakog nauenog ponaanja. Iako sticanje novih naina ponaanja, navode neki autori, ide
znatno bre kad je nagraivanje sistematsko i dosledno, tako steeni odgovori brzo se
gube. Ako je, meutim, potkrepljivanje samo povremeno, odreeni nain ponaanja usvaja
se sporije, ali, jednom steen, pokazuje trajnost.
Postavlja se pitanje ima li i parcijalno kanjavanje slian efekat. Hoe li se iete due
uzdravati od zabranjenog ponaanja ako kanjavanje bude parcijalno, tj. bude povremeno
kanjavano a ne za svaki prestup? Po analogiji sa delovanjem rarcijalnog nagraivanja,
moglo bi se zakljuiti da e biti tako. Prema miljenju ~.ekih autora (L. Festinger, 1963),
kanjavanje, ako je relativno blago i povreme",o, a pri tom nije sigurno da e uvek uslediti
kad se poini neki zabranjeni akt, bi:e trajnije po svojim posledicama za ponaanje. Bie to
zbog toga to e osoba nobilisati dopunske razloge za uzdravanje od zabranjenog
postupka. Dete e, ~ieu ostalim, isticati (u zamiljanju) strogost kazne ili umanjivati
vrednost izvr-

115

NIKOLA ROT

enja zabranjivanog akta, ili e sebe ubeivati da e izvrenje akta biti suprotnc moralnim
principima. Ukratko: ono e ulagati napor da opravda uzdravanje oc eljenog a
zabranjenog akta i tako uvrivati internalizaciju.
Ako pojedinac uopte ne predvia kaznu za neki drutveno nepoeljan i zabranjen
postupak, ili predvia da kazne nee biti on e eventualno initi ono to je drutveno
nepoeljno a u oekivanju koristi za sebe. Ako predvia redovno i strogo kanjavanje on e
izbegavati da ini ono to je zabranjeno, ali ne prvenstveno zbog toga to je dolo do
internalizacije drutvenih normi. Najverovatnije je da e do najvieg internalizovanja, kao i
najpotpunijeg pridravanja internalizovanih normi, smatra Festinger, doi kad kanjavanje
bude parcijalno primenjivano. Ali treba istai da za takve zakljuke nema dovoljno
eksperimentalnih dokaza. Oni su, pre svega, rezultat rezonovanja i ostaju veoma nesigurni.
Tim vie to ima dosta podataka koji pokazuju da konzistentnost u kanjavanju drutveno
nepoeljnog ponaanja ipak pokazuje najvei efekat.
Prema Festingeru, manje intenzivno nagraivanje moe imati pozitivni uticaj na
odravanje nauenog naina ponaanja od intenzivnijeg. Utvreno je nekim istraivanjima
(L. Festinger i O. Lawrence, 1960) da potkrepljivanja koja su manje intenzivna pokazuju
tendenciju boljeg odravanja uslovljenih principa ponaanja. Naueni naini ponaanja u
takvim sluajevima tee se gase i gube. Istraivai to objanjavaju opet time da subjekt
nastoji da opravda napor koji ulae da bi se drao usvojenih principa. Festinger postavlja
hipotezu da e vii organizmi (na viem razvojnom stupnju od pacova) biti vie vezani uz
neto za ije ostvarenje treba ulagati napor, ak i ako se rezultat tog napora ne moe
dovoljno da opravda. Kad ljudi ulau napor kome postignuta nagrada nije adekvatna, oni e
sami nastojati da nau neko potkrepljenje za uloeni napor, pridavae posebnu vrednost
onome to su postigli. Ljudi ono za ta su trpeli cene i vole. Nema u tim sluajevima
izrazitog spoljnjeg nagraivanja, a ipak se usvojeno ponaanje odrava, i to ak due nego
kad postoji izrazito nagraivanje. U skladu sa ovim je i opte iskustvo da e roditelji koji
manje i ree nagrauju decu za aktivnosti koje oni ele da deca vre, imati vie uspeha od
onih koji vie i stalno nagrauju. Ako deca stalno dobijaju novac, ili neto drugo to ele,
to e biti manji i manje trajan podsticaj da se ponaaju prema oekivanjima i eljama
roditelja: da marljivo ue, da postignu dobre ocene i slino.
Da e manja zabrana i manje stroga pretnja imati vei efekat internalizacije
potvruju i neka eksperimentalna istraivanja.
Dva istraivaa (E. Aronson i J. Carlsmith, 1963) dovodi li su decu od 3 do 4 godine u prostoriju
u kojoj su se nalazile igrake. Bilo je 5 igraaka. Za svaku od igraaka utvren je rang preferencije za
svako dete. Istraivai su posle toga onu igraku koja je bila druga po preferenciji izdvojili. U
produetku ogleda deo dece se igrao sa svim igrakama, osim sa igrakom koja je za njih bila druga po
preferenciji (a koju je istraiva poneo sa sobom). Za drugi deo dece stvorena je drugaija situacija.
Ostavljene su sve igrake u prostoriji ali je deci reeno da im se zabranjuje da se igraju igrakom koju
su ta deca ocenila kao drugu po preferenciji. Pri tom je strogost zabrane varirana. Nekima od dece je
strogo zabranjeno da se igraju spomenutom igrakom, a drugoj je deci to mnogo blae zabranjeno.
Posmatrano je ponaanje dece. Utvreno je da se deca i ko-

116

PROCESI SOCIJ AL IZAC IJ E

joj je blae i kojoj je stroe zabranjeno nisu igrala igrakom. Istraivae je, meutim, zanimalo da li e
se i u kom sluaju poveati privlanost igrake kojom je bilo zabranjeno da se igraju. Posebnim
ispitivanjem istraivai su utvrdili da je u situaciji blage zabrane bilo malo promena, a u sluaju stroge
zabrane mnogo promena u preferenciji. Pri blaoj zabrani ak je dobila kod izvesnog broja dece i nii
rang preferencije. Ali pri strooj zabrani kod veeg broja igraka je dobila vii rang preferencije. Blaa
zabrana, zakljuuju istraivai, pokazalo se da ima veu snagu internalizacije.

Polazei od rezultata ovih i nekih drugih istraivanja, autori zakljuuju da zabrane i

zastraivanja kaznom koje su stroge i otre nee dovesti do internalizacije nekih moralnih
vrednosti, ili e eventualno dovesti do slabe internalizacije. Meutim, tamo gde je zabrana
ipak dovoljno jaka da sprei prekraj, ali istovremeno jo toliko slaba da zahteva posebni
napor da se zabrane pridrava, internalizacija e biti izrazita.
Treba istai da dobijeni rezultati i iz njih izvedeni zakljuci nisu uvek u skladu sa
nekim drugim rezultatima istraivanja o delovanju intenzivne i manje intenzivne kazne i
parcijalnog, odnosno neprekidnog potkrepljivanja. I autori koji su izveli spomenute
zakljuke ograuju se od njihovog generalisanja. Oni ukazuju na to da njihove nalaze, na
primer, nalaze o delovanju parcijalnog potkrepljivanja, ne treba tumaiti kao da
konzistentnost u nagraivanju i kanjavanju nije efikasna. Konzistentnim
potkrepljivanjem, vele oni, lake se i bre uspostavlja eljeno ponaanje. Verovatno je,
meutim, da se takvo ponaanje i ranije gubi.
Svi spomenuti faktori ukazuju na momente koji verovatno deluju na proces
internalizacije. Ali taj proces, kao to je spomenuto, ostaje jo uvek nedovoljno razjanjen.
Ni pokuaj korienjem pojma funkcionalne autonomije, tj. objanjenjem da neto to je
bilo sredstvo za ostvarenje nekog cilja moe postati cilj kome se tei radi njega samoga, a
koji je uveo G. Olport (G. Allport, 1907) ne objanjava pojavu internalizacije nego je samo
opisuje. Bie potrebno jo mnogo istraivanja da bi se objasnila priroda toga procesa.

Nagraivanje i kanjavanje
Mnogobrojni rezultati pokazuju da je nagraivanje efikasnije sredstvo socijalizacije
od kanjavanja. Ono je efikasnije: 1) jer nagraivanje ima jai efekat; ako se koristi,
eljeno ponaanje bre se i lake stie nego kanjavanjem; 2) nagraivanje, dalje, ima
trajniji efekat; nagraivanjem usvojen oblik ponaanja due se zadrava nego nain
ponaanja iznuen kanjavanjem; 3) nagraivanjem se redovno stiu novi oblici ponaanja,
a kanjavanjem prvenstveno postie uzdravanje od neeljenog ponaanja, i to iz straha od
kazne i samo dotle dok je pretnja kanjavanjem aktuelna; 4) nagraivanje, najzad, ima
pozitivan efekat na razvitak linosti; razvija oseanje sopstvene vrednosti, sigurnosti u
sebe, aktivnost i kreativnost i podie nivo aspiracije; kanjavanje, meutim, a ono redovno
izaziva frustraciju, moe imati supretan efekat na linost.
Kanjavanje se ipak veoma iroko i veoma esto koristi u procesu socijalizacije i
dece i odraslih. Ono je veoma proireno sredstvo kojim se slue roditelji, nastavnici i
drutvo u celini. Meu strunjacima pokrenuta je diskusija o celishod-

117

NIKOLA ROT

nosti primenjivanja kanjavanja kao sredstva socijalizacije i vaspitanja. Postavljeno je

pitanje nije li, s obzirom na prednosti nagraivanja nad kanjavanjem, celishodno
izbegavati kanjavanje uopte i ima li ono uopte neki koristan efekat. Pristupilo se i
eksperimentalnom istraivanju delovanja kanjavanja. Pre svega sa ivotinjama.
U jednom ogledu dva su pacova u Skinerovom boksu vebana da naue da pritisnu na polugu.
Potkrepljivani su hranom. Poto su nauili pokret, jedan od pacova bi dobio jak udarac elektrinom strujom
kad bi dotakao polugu; bio je kanjavan. Drugi pacov, meutim, ostavljen je samo bez nagrade, nije naprosto
dobijao hranu: nije bilo potkrepljivanja, nagrade.

Problem koji je istraiva postavio bio je: da li e ono to je naueno pre da se

izgubi kod pacova koji vie nije nagraivan a kanjavan je svaki put kad bi manifestovao
ono to je nauio, ili e naueno pre da se izgubi kod pacova koji nije vie nagraivan ali
nije ni kanjavan. Pokazalo se da je pacov koji je kanjavan ispoljavao naueno ponaanje
slabijim pokretima, manje izraenim i sporijim. Ali i
to je bio iznenaujui rezultat ogleda kod njega je jednako dugo zadrano naueno
ponaanje (koje je kanjavano) kao i kod drugog pacova koji nije vie nagraivan,
ali nije ni kanjavan. Kanjavanje nije smanjilo manifestovanje broja nauenih
reakcija koje su kanjavane u odnosu na manifestovanje broja reakcija koje
naprosto nisu vie nagraivane. Ponovljeni ogledi ovakve vrste dali su sline
rezultate. Na osnovu svih njih zakljueno je: kanjavanje utie na smanjenje
intenziteta reagovanja a naroito ako je kanjavanje intermitentno; meutim, nema
znatnijeg uticaja na celokupno trajanje reagovanja i na broj manifestovanja
kanjavanog reagovanja. Ukratko, efekat kanjavanja pokazao se veoma slabim,
znatno manjim nego to je oekivano (W. K. Estes, 1944).
Treba, meutim, imati na umu da je u pomenutom i u njemu slinim ogledima
situacija bila posebna. Prvo, pacovi su bili veoma motivisani da pokreu polugu na to ih je
gonila glad, veoma intenzivan i jak motiv ijeg se zadovoljenja ne moe odrei. I drugo,
pritiskivanje poluge bio je jedini nain na koji su u datoj situaciji ivotinje mogle
zadovoljiti potrebu, druge alternative nije bilo za pacove u pomenutom ogledu. Zato,
smatraju ejn i Valters (J. A. Cheyne i R. H. Walters, 1971) u jednoj skoro objavljenoj
monografiji o efektu kanjavanja, dobijeni rezultati o malom efektu kanjavanja vae za
situaciju kad imamo posla sa pokuajem otklanjanja reagovanja a za koje je reagovanje
organizam veoma motivisan
i
kad takvo reagovanje predstavlja jedini mogui nain da se postojea jaka potreba
zadovolji.
Moe se zakljuiti da efekat kanjavanja zavisi od veeg broja faktora, a
prvenstveno od dva: 1) od toga koliko je jaka motivacija organizma koji se kanjava da
upranjava ponaanje koje se kanjava i 2) od toga da li postoji ili ne postoji alternativno
ponaanje za neeljeno i kanjavano ponaanje, a kojim bi bilo mogue zadovoljiti motiv.
U sluajevima kad deluju ova dva faktora, postoji tendencija da se ponaanje koje se
nastoji otkloniti kanjavanjem veoma sporo gubi i isto tako dugo zadrava kao ono
ponaanje koje nije ni nagraivano ni kanjavano.

118

PROCESI SOCIJ ALIZACIJE

Kad, meutim, ne deluju navedena dva faktora (nema jake motivacije i postoji
alternativni nain reagovanja za zadovoljenje potrebe), rezultati kanjavanja pokazuju se
mnogo efikasnijim. Istraivanja Postmana (L. Postman, 1944), Disa (J. Deese, 1952) i
drugih pokazuju da je u sluaju, kad nema jake motivacije da se neto ini, i blagim
kanjavanjem mogue otkloniti neeljeno ponaanje, ak i ako je to ponaanje jedina
alternativa za zadovoljenje, inae ne naroito jake, potrebe. Isto tako mogue je
kanjavanjem otkloniti i veoma motivisano reagovanje ukoliko postoji alternativno
reagovanje za zadovoljenje inae jake potrebe. U ovom poslednjem sluaju kanjavanje
izaziva menjanje ponaanja, podstie na varijabilnost ponaanja. Subjekti pod njegovim
uticajem naputaju dotadanje naine zadovoljenja potreba i trae nove naine zadovoljenja.
Ne samo ostvareno kanjavanje nego i pretnja kanjavanjem, smatra vei broj
autora, pokazuje se efikasnom. Oni ukazuju na to da se pretnja kanjavanjem s uspehom
koristi u drutvu da bi se predupredilo javljanje neeljenih oblika ponaanja. Pretnja da e
se platiti kazna (a koja se zaista i ostvaruje) za protupropisnu vonju, pretnja zatvorom za
uinjeno delinkventno delo utiu na to da znatan broj osoba koje bi inae uinile te
prestupe ipak prestupe ne vri. Sigurno je da efikasnost i kazne i pretnje nije potpuna. To
pokazuje injenica da ima i mnogo prestupa i mnogo kanjavanja. Opravdano je, meutim,
pretpostaviti da bi ih bilo i vie da pretnje kaznom i kanjavanja nema. Verovatno da bi
efekat kanjavanja i pretnje kaznom bio daleko vei kad bi se kazna dosledno primenjivala
(za svaki sluaj prestupa) i kad bi ona usledila neposredno iza prekraja. Efekat
kanjavanja i efekat pretnje kaznom moemo objasniti time to i ponaanje drugih osoba i
posledice tog ponaanja slue kao modeli naeg ponaanja. 1 pri uzdravanju od prestupa
zbog toga to znamo da postoji kanjavanie, imamo socijalno uenje, obino uenjem na
osnovu imitacije.
Kanjavanje kao sredstvo socijalizacije nemogue je izbei. Jedan od osnovnih
zahteva socijalnog razvitka jeste nauiti dete da inhibira izvesne oblike ponaanja putem
kojih inae dolazi neposredno do nagrade. Neophodno je nauiti dete otpornosti iskuenju
ili tanije reeno otpornosti prema ponaanju koje se u drutvu smatra devijantnim ili
nepoeljnim i suzdravanju od odreenih akcija, a koje inae same po sebi dovode do
zadovoljstva.
Veliki broj istraivanja posveen je prouavanju uticaja pojedinih faktora na efekat
kanjavanja. Ta su istraivanja pokazala da efekat kanjavanja za ponaanje zavisi od
karakteristika kazni, intenziteta, frekvencije, doslednosti i vremenskog rasporeda
kanjavanja, od prirode odnosa izmeu osobe koje kanjava i osobe koju kanjavaju, od
uslova u kojima se kazna primenjuje i od velikog broja drugih faktora. Mi emo ovde
ukratko pomenuti samo nekoliko: intenzitet kanjavanja, vremenski raspored kanjavanja i
ulogu kognitivnih momenata pri kanjavanju.
Na osnovu ogleda sa ivotinjama, zakljueno je da veliki znaaj za efekat
kanjavanja ima intenzitet kazni. Ispitivanja sa ivotinjama pokazala su da, kad je
intenzitet malen, pacov koji je nauio da prolazi kroz jednostavni lavirint da bi doao do
hrane, a koji je potom, kad je pokuavao da ponovo proe kroz lavirint,

119

NIKOLA ROT

dobivao elektrini ok malog intenziteta nije naputao naueni oblik ponaanja. Kazna nije
imala efekta. Kad je intenzitet kazne bio jai ivotinja je pokrete vrila sporije. Kad je,
meutim, intenzitet jo vie pojaan ivotinja je prestala da prolazi kroz lavirint. Iz
ovakvih ogleda izvedena je generalizacija: da sa promenom intenziteta od slabije ka jaoj
kazna se pokazuje sukcesivno: neefikasnom, zatim delimino supresivnom, te potpuno
supresivnom. Ako se poveu intenzitet i trajanje kazne, dolazi do sumiranja efekata; jo
bre se naputa neeljeno kanjavano ponaanje. I istraivanja sa decom pokazuju da su
deca koja su u laboratoriji kanjavana intenzivnim kaznama pokazivala manju spremnost
da se igraju sa za njih privlanim igrakama od dece koja su kanjavana manje intenzivnim
kaznama. Tako je, meutim, bilo samo kad su koriene jednostavne i neverbalne kazne.
Kad su, meutim, koriene bilo samo verbalne ili osim drugih, i verbalne kazne, odnos
izmeu intenziteta i efekta kazne nije bio tako jednostavan.
U laboratorijskim studijama sa ivotinjama dosledno se pokazuje da je efikasnost
kazne utoliko manja ukoliko je vremenski razmak izmeu manifestovanja neeljenog
ponaanja i kanjavanja vei. Slino potvruju i laboratorijska istraivanja sa ljudima. Ako
se kanjavanje primeni u vreme kad se neeljeno ponaanje jo manifestuje, kad ono nije
jo zavreno, kao reakcija na kaznu javlja se oseanje anksioznosti. Po pravilu se ta
anksioznost povezuje sa razliitim doivljajima prilikom manifestovanja odreenog
ponaanja, na primer na proprioceptivnim osetima. Kasnije takvi doivljaji predstavljaju
znak za izbegavanje zabranjenog akta i dovode, ukoliko doe do odustajanja izvrenja, do
redukcije anksioznosti. Ovo potvruju kako istraivanja sa ivotinjama tako i istraivanja
na deci. Deca kolskog uzrasta koja su kanjavana verbalnim ukorom kad god bi uzela za
njih privlane igrake u sluajevima kad su kanjavana odmah im bi se pribliila igraki
(ali pre nego to bi se dotakla igrake) due su oklevala da se igraju tim igrakama, i ree
su se igrala tim igrakama od one dece koja su kanjavana tek poto su ve uzela igrake
ili drala ih rukama nekoliko sekundi.
Opravdano se ukazuje na to da se rezultati dobijeni istraivanjima na ivotinjama ne
smeju primeniti bez posebnog proveravanja na ljudsko ponaanje. Na potrebu velike
opreznosti ukazuju posebno podaci o tome da korienje govora i angaovanje kognitivnih
funkcija znaajno utiu na menjanje ponaanja. Ogledima je utvreno da verbalne
instrukcije utiu na usmeravanje panje, na menjanje motivacije, na anticipaciju posledica i
da uopte olakavaju uenje uzdravanja od odreenih oblika ponaanja. Ve oznaavanje
nekog akta da je ,,rav moe da predstavlja snaan podsticaj da se taj akt ne izvri. U
ogledima je npr. pokazano da e inhibicija od izvrenja akta biti daleko vea ako se deci
ukae da ne samo da ne smeju da dotaknu odreenu igraku, nego da ne smeju ni da ele da
dotaknu igraku, jer bi to bio ,,rav postupak. Zakljuuje se da e mnogo uspenije biti
zadravanje od izvravanja nepoeljnog naina ponaanja ako se koristi neko objanjenje i
apelira na odreene momente, ako se angauju kognitivne funkcije deteta. U takvim
sluajevima, kad imamo angaovanje kognitivnih funkcija mogue je da i slaba kazna,
primenjena poto je izvren zabranjeni akt, moe imati za posledicu naknadno uzdravanje
od neeljenog ponaanja. Subjekt postaje

120

PROCESI SOCIJ AL IZAC IJ E

lake svestan opte zakonitosti ponaanja u vezi sa zabranjenim aktom. Poveavajui

kognitivne elemente informacije kojima se apelira na potrebu i opravdanost uzdravanja od
zabranjenog akta poveava se efikasnost kanjavanja.
O efektu fizike kazne u literaturi ima veoma mnogo diskusije. Istraivai se slau
u tome da je intenzivno fiziko kanjavanje dece nepoeljno i da ima negativne efekte.
Postoji, meutim, spor o tome da li povremeno i blae fiziko kanjavanje koristi ili teti.
Danas veliki broj autora smatra da umerena fizika kazna, iza koje sledi objanjenje,
predstavlja upotrebljiv put za inhibiranje odreenih nauenih i neeljenih reakcija.
Meutim, ako intenzitet fizike kazne postane visok, dolazi do javljanja anksioznosti, koja
se (na principu klasinog uslovljavanja) vezuje sa zabranjenim reagovanjem ali koja
istovremeno interferira sa obraanjem panje na verbalna obrazloenja koja su trebala da
poslue kao orijentacija za uzdravanje od neeljenog ponaanja. Ukratko, efekat postaje
manji, jer se uputstva koja se daju slabije prate i na njih obraa manja panja. Ukazuje se,
dakle, na to da intenzivna fizika kazna ima dvostruki negativni efekat: a) dovodi do
anksioznosti koja se povezuje sa nekom od komponenata zabranjenog reagovanja ali b)
dovodi i do interferencije sa korienjem verbalnih uputstava koje je trebalo da slui za kontrolu ponaanja.
Na pitanje treba li detetu najpre objanjavati (poto je izvrilo zabranjeni akt), pa ga
onda kanjavati ili treba ii obrnutim putem prvo ga kazniti za uinjeni prestup a onda
objasniti zato je kanjeno psiholozi odgovaraju da je efikasnije primeniti fiziku kaznu,
ali blagu, a potom koristiti objanjavanja zbog ega je dolo do kazne. Ovaj princip,
navode istraivai, vai dok je kazna umerena.
Kanjavanje ima za posledicu ne samo odreeni odnos prema aktivnosti koja se
kanjava nego i prema osobi koja kanjava. Autori navode da, u sluajevima u kojima
postoji dobar odnos izmeu roditelja i deteta, kanjavanje ne remeti taj odnos, nego ak
moe dovesti do vee vezanosti za roditelje. Efekat kanjavanja zavisie od otrine
kanjavanja i frekvencije primene kazne. Ukoliko agensi socijalizacije, koji inae redovno
nagrauju, pristupaju povremeno kazni kanjavanje se pokazuje efikasnijim. Zbog toga je
kazna onih roditelja koji imaju srdaan odnos prema svojoj deci efikasnija nego kazna
roditelja koji nemaju srdaan odnos prema deci. U takvim sluajevima i umereno fiziko
kanjavanje, a koje se samo povremeno primenjuje, pokazuje se efikasnim. Ono je efikasno
ne zbog toga to izaziva bol kod kanjenog deteta, nego pre svega zbog toga to za dete
predstavlja znak da je roditelj nezadovoljan i da se suzdrava od manifestovanja pozitivnog
afektivnog odnosa prema detetu. Takvo povremeno uzdravanje pokazuje se veoma
efikasnim u razvijanju otpornosti prema iskuenjima i postupcima koji se zabranjuju;
posebno u sluajevima kad je detetu jasno da e se podrka opet obnoviti i pojaviti kad se
dete bude u budunosti dralo zahtevanog pravila ponaanja.

121

NIKOLA ROT

AGENSI I IZVORI SOCIJALIZACIJE

Definicija socijalizacije kao socijalnog uenja koje se ostvaruje interakcijora sa

drugim osobama ukazuje na postojanje i delovanje faktora preko kojih se socijalizacija
ostvaruje, ukazuje na postojanje takozvanih agensa ili posrednika socijalizacije. Svaki lan
drutva moe biti agens socijalizacije, moe biti prenosilac drutvenih shvatanja o
ponaanju. esto su takvi agensi socijalizacije osobe i kad nemaju namere da deluju na
odreene oblike ponaanja i da nekoga socijalizuju. Meutim, agense socijalizacije
najee predstavljaju osobe koje svesno i namerno utiu na formiranje ponaanja deteta i
sa kojima je dete u trajnoj i afektivnoj vezi: roditelji i nastavnici. Iako se socijalizacija
ostvaruje, pre svega, direktnom interakcijom s drugim osobama, pre svega sa roditeljima,
nije neposredno delovanje drugih osoba jedini put socijalizacije. Prenosnike drutvenih
shvatanja i normi predstavljaju i razliite drutvene institucije, na primer, kola i sredstva
masovnih komunikacija.
Termin agens socijalizacije ili posrednik odnosno prenosilac socijalizacije
pokazuje istovremeno da, osim osoba i institucija preko kojih se prenose drutvena
shvatanja, deluju i faktori koji odreuju sadraj socijalizacije, od kojih se sadraj
socijalizacije prenosi. Takve faktore moemo nazvati izvorima socijalizacije. Od njih
zavisi koje e se norme, standardi, zahtevi za ponaanje preko agensa prenositi kao oblici
ponaanja koje dete treba da usvoji. Osnovni izvor socijalizacije jeste kultura zajednice
kojoj dete pripada, odnosno subkulture u koje su dete i njegova sredina ukljueni. Posebnu
i vanu ulogu u delovanju kulture kao izvora socijalizacije imaju drutveni sistem i
drutvena struktura karakteristini za odreenu kulturu.

AGENSI SOCIJALIZACIJE
Porodica
U strunoj literaturi najvea se vanost u procesu socijalizacije redovno pridaje
porodici. Ona se po pravilu i najdetaljnije prikazuje meu agensima socijalizacije.
Shvatanje skoro svih autora je da su uslovi porodinog ivota, i to posebno u prvim
godinama detinjstva, odluujui za formiranje linosti. Dete je otac oveka naglaavaju
ovi autori zajedno sa Frojdom (S. Freud). Ovom formulacijom oni ele da istaknu da, vie
od svega drugog, rano detinjstvo deteta odreu-

122

AGENSI I IZVOP.I SOCIJ ALIZACIJE

je kakva e biti linost odrasla oveka. Porodica predstav lja socijalnu instituciju ijem
uticaju na dete je Frojd posvetio posebnu panju. Njegovu analizu strukture porodice i
dinamike uticaja porodice ocenjuju mnogi autori kao jedan od naroito znaajnih priloga
socijalnoj psihologiji. I Frojd i drugi psihoanalitiari nastoje da prikau da je porodica ne
samo institucija preko koje se ostvaruje socijalizacija u tom smislu to porodica deluje da
se usvoje drutvene norme nego da je porodica i faktor od kojeg zavisi u kakvu e se
linost dete razviti. Nain na koji roditelji nagraujui i kanjavajui nastoje da postignu
da dete usvoji drutvene norme odreuje ne samo norme ponaanja deteta nego determinie
i njegovu linost.
Pod uticajem psihoanalitikih shvatanja mnogi su autori u razmatranju procesa
socijalizacije pridavali poseban znaaj nekim posebnim aktivnostima u vezi sa
zadovoljavanjem dejih potreba: nainu zadovoljenja potrebe deteta za hranom, posebno u
prvoj godini ivota (u oralnoj fazi po Frojdu) i postupku u navikavanju na istou posebno
u toku druge godine ivota (u analnoj fazi po Frojdu). Ukazuje se na to da je za razvitak
linosti, za efekat socijalizacije, vano da li se dete doji ili ne i koliko dugo vremena se
doji. Niz autora ukazuje na to da e dete biti utoliko tolerantnije u svojim odnosima, da e
ono i kao linost pokazivati utoliko vie poverenja prema drugim ljudima ukoliko je due
dojeno. Rano prekidanje dojenja, navode neki psihoanalitiari, dovodi do formiranja
pesimizma, tzv. oralnog pesimizma, a kasno prekidanje do optimizma, tzv. oralnog
optimizma. Meutim, izvrena istraivanja nisu pokazala da postoji pretpostavljena
korelacija izmeu osobina linosti i dojenja ili nedojenja, odnosno ranog ili kasnog
prekidanja dojenja. Bar nisu pokazaia da postoji jednoznana korelacija. Neka istraivanja
ipak ukazuju na to da izvesna veza izmeu trajanja dojenja i osobina linosti postoji. Jedan
istraiva, Vajting (J. W. M. Whiting, 1954) na osnovu uporednog istraivanja u 37
razliitih drutava dolazi do zakljuka da postoji veza izmeu emocionalne stabilnosti i
perioda u kome je prekinuto dojenje. Zakljuuje da je relacija pozitivna ako se dojenje
obavlja do 18 meseci. Ukoliko je dete due dojeno do toga perioda, utoliko je njegova
emocionalna stabilnost izrazitija. Po Vajtingu, meutim, ukoliko se dojenje produi posle
toga perioda veza izmeu emocionalne stabilnosti i trajanja dojenja postaje negativna; im
je due dojenje iza 18 meseci, emocionalna nestabilnost je vea.
Spomenuto je da je posebna panja posveivana i uticaju postupaka u navikavanju
deteta na istou i uspehu ili neuspehu u tome navikavanju. Po Frojdu, od neuspeha ili
uspeha da dete bez posebnih tekoa preovlada stadij razvitka na kome se ostvaruje
navikavanje na istou zavisi javljanje ili nejavljanje karakteristika tzv. analnog karaktera.
Dete koje nije uspelo da preovlada potpuno analni stadij pokazae kao linost osobine kao
to su pedantnost, tvrdoglavost i krtost tri glavne karakteristike analnog karaktera.
Istraivanja koja su vrena sa ciljem da se potvrdi ova povezanost izmeu manje ili vie
neuspenog naina navikavanja na istou i tzv. analnog karaktera nisu dala oekivane
rezultate. Nisu pokazala da takva veza postoji. Dosta je istraivanja koja su potvrdila da je
mokrenje u krevet (enurezis) najee kod dece kod koje je bio izrazito strog postupak u
na-

123

NIKOLA ROT

vikavanju na istou i prema kojoj majke nisu bile dovoljno srdane u svojim odnosima, a
same su patile od odreenih oblika anksioznosti. Ali nema potvrde da sa odreenim
postupcima u navikavanju na istou ide uporedo i javljanje spomenutih karakteristika
analnog karaktera. Treba, meutim, napomenuti da je vei broj istraivanja potvrdio da
postoji korelacija izmeu spomenute tri karakteristike analnog karaktera.
U strunoj se literaturi naglaava ne poriui znaaj ni naina ishrane ni naina
navikavanja na istou, ali ne pridajui tome odluujuu ulogu da je za razvitak budue
linosti deteta najvaniji momenat oseanje sigurnosti, oseanje deteta da ga roditelji vole
i da se brinu o njemu. Nisu toliko vani pojedini specifini postupci u odnosu prema detetu
koliko opti odnos i opta atmosfera u porodici, a prvenstveno oseanje sigurnosti deteta.
Nedovoljna briga za dete ili nedostatak ljubavi prema detetu, istie se, prvenstveni su
uzroci zbog kojih se kod deteta razvijaju odreene drutveno nepoeljne osobine:
agresivnost i neprijateljski stav prema okolini ili zatvaranje pred oko linom, povuenost i
pasivnost. Nee toliko smetati, smatra se danas, to dete nije dojeno; ak nee toliko
smetati daljem razvitku deteta ni strog postupak prema njemu (ako dete takav postupak
osea kao izraz brige za njega) koliko e negativne posledice za razvitak linosti deteta
izazvati nebriga za dete i loa atmosfera u porodici. Postupak u ishrani i nain navikavanja
na istou verovatno imaju takoe uticaja na socijalizaciju deteta, ali prvenstveno utoliko
ukoliko kroz ove postupke dolazi do izraaja opti odnos roditelja prema detetu, njihova
ljubav ili neljubav, njihova briga ili nebriga.
Opta atmosfera u porodici vanija je, dakle, nego pojedine vrste postupaka prema
deci. Deca iz porodica u kojima postoji meusobno poverenje, ljubav i drugarski odnosi i
izmeu roditelja samih i izmeu roditelja i dece, verovatnije je da e biti odrasli ljudi sa
pozitivnim osobinama (sa oseanjem nezavisnosti, sigurnosti u sebe, uravnoteeni, sa
dobrim socijalnim kontaktima) nego to e postati deca iz porodica u kojima su esti
sukobi i razmirice i u kojima nema dovoljno brige i ljubavi za dete.
Razmatrajui znaaj opteg odnosa prema detetu u strunoj literaturi istiu se
posebno kao vani za proces socijalizacije dva odnosa: srdaan odnos prema detetu
nasuprot hladnom odnosu, te omoguavanje slobodne aktivnosti detetu nasuprot strogom
ograniavanju njegove aktivnosti. Vei je broj istraivanja koji pokazuje da srdaan
roditeljski odnos prema deci predstavlja vaan uslov uspene socijalizacije u pravcu u kom
to roditelji ele. Ve je spomenuto da je ogledima utvreno da e dete vie podraavati
ponaanje modela ako mu model prua podrku, nego ako mu je ne prua, ako postoji
srdaan odnos prema detetu, nego ako ne postoji. Objanjava se to time to u situaciji u
kojoj postoji srdaan odnos lake dolazi do formiranja oseanja odgovornosti i lake se i
ee javlja oseanje krivice kad dete postupi suprotno postavljenoj normi. Modeli, tj.
roditelji koji pokazuju srdaan odnos bie efikasniji u procesu socijalizacije, pre svega,
zbog toga to e ih deca vie podraavati i to e od njih spremnije prihvatiti svaku pouku.
Dete se osea vezanijim za roditelje koji su srdani prema njemu. Dete, objanjava se
dalje, koje ima oseaj pozitivne vezanosti za roditelje, elee da bude to vi-

124

AGENSl 1 IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

e u prisustvu roditelja, pa e tako biti i vie mogunosti za ugledanje na roditelje. Dalje,

dete u sluajevima kad postoji srdaan odnos, posebno je motivisano da stekne
odobravanje roditelja a izbegne neodobravanje.
Tamo gde postoji srdaan odnos kao najefikasniji nain socijalizacije pokazuje se
korienje tzv. psiholokog kanjavanja, tj. povremenog manifestovanja uskraivanja
ljubavi. Pokazalo se, meutim, da ova tehnika kanjavanja deluje u veoj meri na javljanje
oseanja krivice nego na konformiranje ponaanja, na javljanje samokritinosti i
samoosude ukoliko je dete uinilo neki prestup. Pri tome vanu ulogu ima i korienje
kognitivnih momenata, ubeivanje i apelovanje na kognitivne funkcije deteta. Pokazuje se
da ve korienje oznaavanja pojedinih postupaka kao negativnih, na primer izjave ,,To je
ravo, ,,To je runo imaju izrazit efekt. Ali i ovo korienje kognitivnih momenata
deluje vie na ponaanje posle prestupa, na samokritiku i oseanje krivice nego to deluje
na same postupke.
Drugi opti stav roditelja o kome u strunoj literaturi ima mnogo diskusije jeste
davanje slobode aktivnosti deteta ili permisivnost nasuprot strogoj kontroli aktivnosti
deteta ili restriktivnosti u odnosu na dete. lako se ukazuje na vanost toga odnosa, nisu
sasvim jasne veze izmeu permisivnosti i restriktivnosti, s jedne strane, i njihovih
posledica u ponaanju deteta, s druge strane. Ukazuje se, naime, da e taj efekat zavisiti od
delovanja drugih faktora, posebno od emocionalnog konteksta u kome se ostvaruje kontrola
aktivnosti deteta. Neki autori istiu da e roditelji koji ostvaruju strogu kontrolu, koji su
izrazito restriktivni, ali imaju istovremeno i izraen srdaan odnos prema detetu postii da
deca budu posluna, utiva, ista ali istovremeno da e deca prema kojima postoji takav
odnos pokazivati manje kreativnosti i manje nezavisnosti nego deca roditelja koja imaju
srdaan odnos prema deci, ali su manje stroga u kontrolisanju dece, manje su restriktivni.
Miljenja, meutim, nisu podudarna. Neki autori smatraju da e najvei uspeh imati jaka
kontrola i dovoljno srdanosti u odnosu prema deci, dok drugi da e takav pozitivan efekat
imati pre svega umerena kontrola uz koju ide srdaan odnos prema deci. Ove razlike u
rezultatima istraivanja i u zakljucima pokuavaju se objasniti razlikama u definisanju
pojmova kontrole i razlikama u shvatanjima o tome to treba podrazumevati pod strogom a
to pod umerenom kontrolom. Dosta je, meutim, jedinstveno miljenje u tome da potpuna
tolerantnost, potpuna permisivnost, ne daje uspene rezultate u socijalizaciji. Ako nema
nikakve kontrole, i u sluaju da postoji srdaan odnos, verovatno je da e posledica biti
slabo kontrolisanje sopstvenih impulsa kod deteta i nizak nivo aspiracije deteta iako
posledica ne mora biti i antisocijalno ponaanje deteta. Meutim, ako sa preteranom
permisivnou ide uporedo odbacivanje deteta, verovatno je da e dete pokazivati, pored
drugih negativnih osobina, i antisocijalno ponaanje. Govorei o uenju imitacijom
spomenuto je da e model koji ima mo dete vie podraavati nego model koji nema moi.
Roditelji, po pravilu, imaju mo i oni se : doivljavaju od strane deteta kao osobe koje ih
zatiuju i sve mogu. Zato rodirelji ne bi trebalo da budu preterano restriktivni prema
detetu. Oni samim svojim poloajem izazivaju kod deteta podraavanja njihovog
ponaanja, oni su samim svojim roditeljskim poloajem model na koji se esto ugleda.

125

NIKOLA ROT

U strunoj literaturi koja se bavi problemima vaspitanja ukazuje se na efekat

razliitih naina postupanja prema deci za formiranje linosti. Istie se, kao to je
spomenuto, da je najuspeniji nain socijalizacije naizmenino manifestovanje ljubavi za
dete i uskraivanje manifestovanja takve ljubavi. Dete treba da vidi da ga vole, ali i da
oseti kad postupi na nain koji nije u skladu sa zahtevanim ponaanjem da mu se ljubav
uskrauje. Ovaj postupak tzv. psiholoke discipline pokazuje se efikasnim jer kod dece
postoji intenzivna potreba za podrkom i za ljubavi. Neki oblik kanjavanja, meutim,
smatra se, mora da se primenjuje jer deca imaju nesocijalizovane impulse koje je potrebno
kontrolisati i menjati, a ovaj psiholoki vid kanjavanja pokazuje se najcelishodnijim.
Istraivai ukazuju i na odreene oblike vaspitanja koji oteavaju proces
socijalizacije i formiranja pozitivne linosti. Proces socijalizacije je otean, ako se detetu
dozvoljava da ini sve to hoe, a nita mu se ne zabranjuje, ako se manifestuje samo
ljubav prema detetu, a nikad uskraivanje ljubavi ili neka druga kazna. Takvo dete lako
postaje sebino i samoivo. Ne doprinosi uspenoj socijalizaciji ni nedovoljno
manifestovanje ljubavi prema detetu, i to ili zbog toga to takve ljubavi prema detetu
stvarno nema ili zbog toga to se ne vodi rauna o potrebi deteta da ga roditelji vole. Dosta
je verovatno da e u sluajevima gde nema manifestovanja ljubavi prema detetu doi do
razvijanja nezainteresovanosti za svoju sredinu i za drutvo, a esto i do formiranja
agresivnosti. Negativno deluje i nedosledno postupanje roditelja. Kad roditelji u pojedinim
sluajevima na neeljeno ponaanje deteta reaguju otrim sankcijama a u drugim
sluajevima ili uopte ne reaguju ili ak nagrauju ponaanje deteta, reagovanje roditelja
za dete bie nepredvidljivo i verovatno je da e ono postati nesigurno i da e se kod njega
razviti sklonost ka neurotinosti.
Postoji veliki broj istraivanja o pojedinim konkretnim iniocima porodinog ivota
i njihovoj ulozi u procesu socijalizacije. Jedan od takvih esto razmatranih posebnih
faktora jeste odnos izmeu roditelja. Rezultati istraivanja pokazuju vanost skladnih
odnosa izmeu roditelja za razvitak deteta. Nesklad izmeu roditelja dovodi do javljanja
konflikta i u samom detetu. Deca, po pravilu, vole oba roditelja, identifikuju se delimino i
sa jednim i sa drugim i zato konflikt meu roditeljima izaziva esto i konflikt u samom
detetu. Ono u sluajevima gde postoji razdor meu roditeljima ocenjuje da je ugroena
njegova potreba za sigurnosti i ljubavi, i to ponekad izaziva kod deteta reakcije koje
dobijaju vid antisocijalnog ponaanja i agresivnosti. Istraivanja pokazuju da postoji
pozitivna korelacija izmeu nesklada i sukoba u porodici, s jedne strane, i odreenih
nepoeljnih oblika ponaanja kod dece, s druge strane; javljanja ljubomore, sebinosti,
emocionalne nestabilnosti, straljivosti, svadljivosti, oseanja nesigurnosti. Zato neki
autori smatraju da je za decu bolje da se roditelji izmeu kojih postoji teak i nesavladiv
nesklad razvedu nego da ostanu, eventualno zbog deteta, zajedno. Vanost dobrih odnosa
meu roditeljima potvruju i ispitivanja koja pokazuju da stabilnost linosti, lina srea i
posebno uspean brak zavise u velikoj meri od toga da li su brakovi roditelja (jednog i
drugog branog druga) bili sreni ili nisu. Terman (L. M. Terman, 1938) na osnovu
sistematskog ispitivanja, dolazi do za-

126

AGENSI I IZVORI SOCIJ AI.IZACIJE

kljuka da je najvaniji uslov za srean brak emocionalna stabilnost suprunika, a

najvaniji faktor od kojeg zavisi ova emocionalna stabilnost srean brak njihovih roditelja.
Neka istraivanja potvrujui Termanove zakljuke dolaze do rezultata da su u onim
sluajevima u kojima su brakovi roditelja oba suprunika bili uspeni u 3/4 sluajeva bili
uspeni i brakovi njihove dece. Gde su brakovi roditelja suprunika bili nesretni, bilo je
samo 28% uspelih a 38% izrazito ravih brakova. Neka istraivanja pokazuju da je za
uspeh u braku posebno vano da je bio srean brak roditelja sa muevljeve strane.
Drugi poseban faktor u vezi sa porodicom, iji je uticaj posebno ispitivan, jeste
nepotpunost porodice. Nepotpuna je ona porodica u kojoj nedostaje jedan od roditelja bilo
usled smrti bilo usled razvoda. Vei je broj istraivanja koja pokazuju da je meu
delinkventnom omladinom dva puta vie dece iz nepotpunih porodica nego meu
nedelinkventnom omladinom. Nepotpuna porodica ima u veoj meri negativan uticaj na
decu izmeu 8-10 godina nego na stariju decu. Ipak, istiu mnoga istraivanja, vaniji
faktor od nepotpunosti porodice i negativniji za socijalizaciju deteta predstavlja
neusklaenost odnosa meu roditeljima. U strunoj se literaturi razmatra delovanje i
drugih inilaca. Meu ostalim: uticaj na socijalizaciju deteta pripadnosti odreenoj klasi i
sloju, zaposlenosti majke, broja dece i reda roenosti.
Danas se opravdano ukazuje na to da na socijalizaciju i na razvitak linosti porodica
ne utie samo u periodu ranog detinjstva. I kasniji periodi ivota, a posebno period
adolescencije, predstavlja razdoblje u kojima je znaajan ne samo uticaj faktora van
porodice nego i porodice. Period adolescencije predstavlja posebno osetljiv period razvitka
jer se u to doba ostvaruje prelaz od potpune zavisnosti dece od roditelja u relativnu
samostalnost dece. Omladina u tom periodu izrazito tei za nezavisnou i samostalnou,
a ekonomska zavisnost od roditelja, kao i nedovoljna pripremljenost za ivot i nedostatak
uslova za to ne dozvoljavaju punu nezavisnost i samostalnost. Zato odnos roditelja u tom
periodu treba da je dobro odmeren i paljiv. Ako roditelji u tom periodu ne budu pokazali
izvesnu tolerantnost i ne budu davali izvesnu slobodu, moe to izazvati protest koji e se
manifestovati ili agresivnou ili zatvaranjem i povlaenjem u sebe.

kola
Vaan faktor socijalizacije, esto istican u literaturi, jeste i kola. kola je vana za
proces socijalizacije i za razvitak deteta iz vie razloga: zbog toga to dolazak u kolu
predstavlja dolazak u novu sredinu sa novim i stroim zahtevima, to se dolaskom u kolu
ulazi u nove, drugaije odnose sa osobama druge vrste nego to su to bili odnosi u
porodici; to i nastavnici, kao i roditelji, predstavljaju za dete uzore koje ono podraava i
preko kojih usvaja nova shvatanja i stavove; to drutvo putem kole nastoji da kod dece
razvije odreene osobine koje se smatraju u drutvu poeljnim a da sprei razvijanje onih
koje se smatraju drutveno negativnim; to je nastojanje kole da utie na formiranje
linosti deteta organizovano i veoma sistematsko; to je delovanje kole na dete u toku
mnogo i dugo vre-

127

NIKOLA ROT

mena. Preko postavljenih ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja drutvo nastoji da se

kod deteta formiraju odreena drutvena shvatanja koja smatra bitnim i vanim. kola je
kontrolisani agens socijalizacije koji planski deluje u pravcu u kom to ele vladajue snage
u drutvu. kola je, kao to navodi Havelka (1980), najznaajnija od drutvenih institucija
koje nastoje da integriu nove generacije u drutveni ivot.
Proces intelektualnog, emocionalnog i naroito socijalnog razvitka, zapoet u
porodici, sistematski i intenzivno se produava u ko li ali u novim uslovima i sa mnogo
stroim i teim zahtevima. Dete uavi u kolu mora da prihvati mnoge nove oblike
ponaanja. Mora da naui da se uzdrava od zadovoljenja mnogih elja a koje su roditelji
bez odlaganja zadovoljavali. Mora, da naui da bude u toku dueg vremena mirno, da se
prilagodi situaciji u kojoj je ono jedna jedinka meu velikim brojem svojih vrnjaka. Treba
da se prilagodi i da se snae u mnogobrojnim novim zahtevima koje postavljaju i nastavnik
i drugovi. To su stroi i tei zahtevi od onih koje su detetu postavljali roditelji.
Dete e se utoliko lake snai u za njega novim kolskim uslovima ukoliko su
oekivanja i stavovi uitelja sliniji oekivanjima i stavovima roditelja. U poetku nastave,
u prvim godinama osnovnog kolovanja, namere i aktivnosti roditelja i nastavnika u vezi sa
socijalizacijom donekle su istovetni. To olakava veliki prelaz do kojeg je dolo za dete.
eli li nastavnik, posebno u prvim godinama osnovne nastave, a to je period u kome je
uticaj nastavnika izrazito velik, da uspe u svojim ciljevima socijalizacije, neophodno je da
vodi rauna o toj situaciji naglog prelaza i da ostvari personalni odnos prema svakom od
uenika u razredu. Za uspeh socijalizacije vano je da postoji srdaan odnos nastavnika
prema uenicima, kao to je to vano i u porodinoj situaciji. Mnogi autori, ipak, istiu da
taj odnos topline ne bi smeo biti izrazito lino emocionalno angaovanje, nego bi trebalo
da bude neki oblik srdane objektivnosti, jednaka zainteresovanost za sve uenike. Treba
napomenuti da, iako su sredstva kojima nastavnik raspolae u ostvarivanju ciljeva
socijalizacije znatna, ona su ipak manja nego sredstva kojima raspolau roditelji i mogu,
ako se kod deteta pojavi otpor, biti nedovoljna za uspeh socijalizacije.
Efekat socijalizacije u kolskim uslovima zavisi od velikog broja ini laca vezanih za
uenika, za nastavnika, ali i za njegovu domau sredinu. Takvi faktori su, meu ostalim,
line osobine deteta, line osobine nastavnika, odnos nastavnika prema ueniku, njegova
pedagoka umenost, odnosi meu uenicima i mnogi drugi. Izmeu velikog broja
momenata u vezi sa kolskim ivotom koji mogu uticati na proces socijalizacije i na
razvitak linosti deteta poseban znaaj imaju organizacija kolskog ivota, linost uitelja i
nastavni kolski program.
S obzirom na organizaciju kolskog ivota, kola moe da poiva na principu
autoritarnosti ili na vie-manje razvijenim demokratskim odnosima meu svim uesnicima
u procesu nastave. Po pravilu, u kolskim odnosima vlada vei ili manji stepen autoritarnih
odnosa. Potrebno je ulagati sistematski napor da se u to veoj meri razvijaju demokratski
odnosi i u kolskom ivotu jer e uticaj takvih odnosa biti veoma veliki na kasnije
ponaanje deteta. Drugi vaan momenat u vezi sa organizacijom kolskog ivota jeste
orijentacija: ili na doslovno usvajanje

128

AGENSI 1 IZVORI SOC IJALIZAC IJ E

am
u
),
u

nastavnog gradiva ili na razvijanje spremnosti za samostalno miljenje i samostalno reavanje problema. Oigledno je da je potrebno razvijati ovu drugu orijentaciju i to bre se osloboditi tradicionalne orijentacije kole uglavnom na memoriranje gradiva.
Nastavnici i kao linosti ve predstavljaju i naglaavaju odreene vrednosti
i time ve utiu na svoje uenike. Njihov uticaj zavisi, dalje, od toga koliku panju -t
poklanjaju svakom pojedinom ueniku i koliko vode rauna o individualnosti i ini
dividualnoj situaciji svakog deteta pojedinano. Uticaj nastavnika pokazuju neka
e
ispitivanja i razmatranja, u znatnoj meri zavisi i od njegovog drutvenog poloaja.
Na alost, sa razvitkom privrede u razliitim zemljama po pravilu ide smanjivaJ
nje
drutvenog ugleda nastavnikog poloaja. To ima svoje negativne posledice i
l
u selekciji nastavnikog kadra i u uticaju koji nastavnici imaju na svoje uenike,
ak i onda kad su nastavnici izrazito pozitivne linosti.
Preko sadraja nastave prenosi se sis.ematski odreeno gledanje na svet i drutvo.
Nastavni programi su svesno i namerno izraeni u skladu sa shvatanjima ) onih snaga i drutvenih
struktura koje predstavljaju vodee politike i drutvene
snage u drutvu. Pre svega, u skladu su sa koncepcijom i ideologijom na kojoj i
poiva
drutveni sistem. Ne manje nego preko sadraja nastavnog gradiva, kola
deluje na formiranje linosti uenika angaujui se svesno i direktno na procesu
vaspitavanja linosti. ak i onda kad taj proces vaspitavanja nije dovoljno organizovan, on
se ostvaruje preko celokupne atmosfere kole, odnosno drutva iji je kola, u stvari, uvek
samo sastavni deo.
Mnogobrojna ispitivanja pokazuju kako postojei kolski sistem i dananja praksa u
procesu nastave imaju razliit uticaj na razliite kategorije uenika. kola je u svojim
zahtevima orijentisana, po pravilu, prema uenicima srednjih sposobnosti. Zato ona vri u
izvesnoj meri negativan uticaj i na one sa niim, kao i na one sa najvie razvijenim
sposobnostima. Neka ispitivanja pokazuju da manje sposobni deaci kao reakciju na
frustracije, do kojih dolazi jer ne mogu udovoljiti zahtevima kole, pokazuju odreene
negativne osobine: sklonost svai i nasilju, hvalisavost, sebinost, eventualno apatiju i
zatvaranje u sebe. Kod devojica je, navode ova ista istraivanja, esta pojava, kao
reakcija na frustraciju a zbog nemogunosti da se udovolji zahtevima koje postavlja kola:
nepaljivost, obeshrabrenost i zanoenje matom. kola je naroito teka za uenike sa
posebnim linim problemima. Vrlo esto nastavnici, ve zbog obino velikog broja uenika
u razredu, ne obraaju dovoljno panje individualnim situacijama i problemima. Jedno
starije istraivanje, a za koje postoje potvrde i u novijim razmatranjima, pokazuje da
uitelji kao glavne probleme kod uenika smatraju: laganje, varanje, povredu drutvenih
seksualnih normi, lenost i drskost. Oni manje panje obraaju osobinama kojima kliniari
posveuju veu panju i koje su upravo posledica posebnih linih problema uenika:
nesocijalnom ponaanju i agresivnosti kao simptomima linih problema uenika. I izrazito
dobri uenici ne dobijaju dovoljno podsticaja u tradicionalnoj koli. Poto su oni u
mogunosti da mnogo bre savladavaju materijal i da savladavaju znatno vie gradiva,
kolski zahtevi nisu za njih dovoljan podsticaj za angaovanje njihovih intelektualnih
sposobnosti. Naprotiv,

129

NIKOLA ROT

dosta esto izazivaju kod njih dosadu, lenarenje, matanje ili agresivne oblike ponaanja.
Za uspeh socijalizacije u koli od znaaja je domaa sredina uenika. Verovatno je
da deca iz siromanih slojeva imaju vie tekoa da se snau u kolskim uslovima nego
deca iz porodica sa boljim ekonomskim i kulturnim uslovima. Deca iz razliitih sredina
gledaju razliito na koiu i na nastavnike. Ona koja su, zahvaljujui porodinim uslovima,
dola pripremljena u kolu, lako e savladavati kolsko gradivo i videti u nastavniku osobu
koja im pomae i koja im omoguava da ostvare ciljeve kojima i oni i njihovi roditelji tee.
Ona deca koja dolaze nedovoljno pripremljena, ili su nedovoljno sposobna da zadovolje
kolske zahteve, lako e u nastavniku videti osobu neprijateljski raspoloenu prema sebi,
kao osobu koja dete ne ceni i ne voli. Ako postoji takav odnos u poetku kolovanja, on e
se odraziti na ceo proces socijalizacije u toku kolovanja, kao i na celu linost.
U strunoj literaturi se naglaava da je za uspeh deteta u koli veoma vaan odnos
roditelja prema koli. Ispitivanja pokazuju da je u poetku kolovanja kod pretene veine
roditelja i dece odnos prema koli pozitivan. Roditelji ele da im deca idu u kolu i deca
vole da idu u kolu. Ali ako se dete posle nekog vremena ne oseti zadovoljnim, ako doe
do neuspeha u koli, promenie se ne samo oseanje deteta prema koli nego vrlo esto i
stavovi roditelja prema koli. A negativan stav roditelja prema koli doprinee tome da se
neuspeh deteta u koli jo vie povea i pojaa. U jednoj britanskoj studiji (H.
Himmelvveit i A. Sealy, 1966) pokazuje se da uenici iz radnikih slojeva koji su postizali
dobre rezultate u koli imaju u mnogo veoj meri podrku roditelja za rad u koli, a njihovi
roditelji, po pravilu, pozitivan odnos prema koli. Meutim, deca, inae jednakih
sposobnosti, ali koja su pokazivala neuspeh u koli, ponavljala razred ili naputala kolu
esto nisu imala u porodici podrku za svoj rad u koli, a njihovi roditelji esto su
pokazivali negativan odnos prema koli.
Treba napomenuti da ima mnogo opravdanja za shvatanja koja istiu da danas kola
nema vie onaj dominantan znaaj za socijalizaciju koji joj je nekada pridavan, a koji joj se
i danas ponekad pripisuje. Uticaj kole je danas manji ve zbog toga to je manji znaaj
svakog od tradicionalnih autoriteta. Osim toga, na proces socijalizacije utie danas
snanije nego ranije veliki broj drugih agenasa socijalizacije, pored porodice i kole.
Posebno veliki uticaj imaju vrnjaci i masovna sredstva komunikacija. Vea izloenost
upravo ovim uticajima danas nego u prolosti ini da je neopravdano pridavati izrazito
velik znaaj koli u procesu socijalizacije, kao to je i neosnovano kolu initi odgovornom
za svaki neuspeh u socijalizaciji.

Vrnjaci
Vei broj autora istie da vrnjaci grupa dece ili mladia i devojaka priblino istog
doba i sa slinim interesima a koja meusobno druguju imaju u detinjstvu i mladalakom
dobu veliki uticaj na formiranje linosti. Grupa vrnjaka znaajno utie na to koje e
vrednosti dete nastojati da ostvari, deluje na njegovo

130

AGENSl 1 IZVOR I SOCIJ ALIZAC IJ E

nastojanje za nezavisnou i samostalnou, kao i na formiranje mnogobrojnih i linih, a

posebno socijalnih stavova. Po mnogim autorima, vrnjaci su moda najuticajniji faktori u
formiranju stavova deteta i mladia, a po miljenju nekih autora vaniji od nastavnika i
odmah po vanosti posle roditelja.
Grupe vrnjaka, po Hevigharstu (R. Havighurst, 1953), imaju nekoliko funkcija u
razvijanju linosti deteta i mladia: one omoguavaju da se dete razvija kao druga deca
istog uzrasta, da se postane drugaije i ekstravagantno; omoguavaju razvijanje novih
vrednosti i sticanje odgovarajuih socijalnih stavova i uloga; omoguavaju postizanje line
samostalnosti i nezavisnosti; doprinose tome da se razvija socijabilnost, normalno
ponaanje, da se shvataju i prihvataju drutveni ciljevi i uopte osigura normalan razvitak
mladog oveka. Zato ukljuivanje u razredni kolektiv i prijateljsko vezivanje sa vrnjacima
predstavljaju vane momente u procesu socijalizacije. Pijae u drugovanju sa vrnjacima
nalazi izvor autonomne moralnosti.
Uticaj vrnjaka ostvaruje se postepeno. Na ranom uzrastu dete jo nije spremno za
zajedniku aktivnost sa vrnjacima. Dvogodinje dete, na primer, i kad se zajedno igra sa
drugom decom igra se, u stvari, uporedo sa njima. U tom dobu malo ima saradnje u
aktivnosti. Sposobnost za zajedniku igru raste u treoj i etvrtoj godini. Tek sad je
mogue govoriti o zaecima formiranja grupe vrnjaka ili grupa za igru. Tek u to doba dete
postaje svesno prisustva druge dece i pokazuje elju za drugom decom. Ali ni u tom dobu
vrnjaci nemaju veeg znaaja na formiranje ponaanja deteta. Taj znaaj dobijaju tek
nekoliko godina kasnije, kad dete poe u kolu. Doavi u kolu dete eli da bude
prihvaeno od drugih, da se ukljui u razredni kolektiv i da se u njemu afirmie. Ono mora
da razvije odreene osobine koje e tome doprineti. Sociometrijska ispitivanja pokazuju da
su meu takvim osobinama kod deaka u osnovnoj koli osobine kao to su: fizika snaga i
vetina, smelost, sposobnost za kontakt s drugima, smisao za alu i humor. Deaci sigurni u
sebe lake su i bre prihvaeni od strane vrnjaka, a oni plaljivi i nesigurni lako postaju
meta napada ostale dece. Pri tom su deca osetljiva na tue ocene o njima. Prihvatanje od
strane druge dece podie njihovo oseanje sigurnosti i razvija njihovo samopotovanje.
esto kao zamenu za nepostignutu popularnost u razredu deca trae tenji prijateljski
kontakt sa jednim ili dva vrnjaka. Takvo prijateljstvo za veliki broj moe da postane
vanije nego prihvatanje od strane razreda i konformiranje normama razreda.
Kroz pripadnost grupi vrnjaka, pre svega u periodu adolescencije, mladi ljudi trae
svoj identitet, nastoje da postignu linu autonomiju i nau uspeniji put u svet odraslih. U
periodu od 14 godina veinu dece privlae vie zajednike aktivnosti sa vrnjacima nego
ivot u porodici. Ne mora to znaiti da se automatski naputaju roditeljske vrednosti, iako
se i to deava. Ali redovno je da mladi ljudi u to doba postaju otvoreniji za nova iskustva i
pokazuju vie samostalnosti. Oni tee da se emancipuju od roditeljskog ograniavanja i
nita nije neprijatnije adolescentu nego prebacivanje i ruganje da je nesamostalan, da je
potpuno pod kontrolom roditelja i posebno majke. Grupe vrnjaka ne karakterie samo to
to imaju neke zajednike vrednosti i stavove, to pokazuju odreene istovetne naine

131

ponaanja nego je vana karakteristika drugovanja i ukljuenost u grupe vrnjaka,

nastojanje da se objasne i formuliu sopstvene dileme, da se izmene mnogobrojna
iskustva o drutvu i ivotu, da se stavljaju pod pitanje i u sumnju autoritativne
deklaracije roditelja, nastavnika i drugih odraslih s obzirom na to da su takve deklaracije
esto uproene idealizacije i mnogo puta suprotne njihovom konkretnom ponaanju.
Neki pisci (T. Parsons, 1951) govore o kulturi vrnjaka, a pod time podrazumevaju
standarde ponaanja koje postavlja odreena omladinska grupa. Omladinska grupa vri jak
pritisak na sve svoje lanove da se potine ovim standardima. Ti su standardi esto u
suprotnosti sa shvatanjima i normama roditelja i drugih odraslih osoba. esto se deava da
se zahtevi i oekivanja koje postavljaju roditelji podreuju zahtevima koje postavlja grupa
vrnjaka. Vrlo esto je kod adolescenata mnogo vanije odobravanje ili neodobravanje
vrnjaka nego odobravanje ili neodobravanje roditelja. Najizrazitiji uticaj je shvatanje
vrnjaka u periodu od 13 do 19 godina. Istraivanja pokazuju da se u to doba mladi ljudi
razlikuju u mnogim svojim stavovima od svojih roditelja.
To pokazuje, meu ostalim i jedno istraivanje (L. J. Neiman, 1963) o stavovima prema ulozi ene.
Autor je na 350 ispitanika od kojih je deo imao 1J-13 godina, deo 15-18 a deo 20-24 godine isipitivao koje su
norme za ispitanika vanije: one formirane u porodici ili one koje zastupaju vrnjaci; te koliko se razlikuju,
posebno stavovi o ulozi ene, kod ispitanika od stavova njihovih roditelja. Posebnim skalama ispitivana su
shvatanja o socijalnim i politikim pravima ena (ene imaju pravo da se takmie sa mukarcima u
razliitim poslovima), o seksualnom ponaanju (ene imaju isto toliko prava da imaju predbrane polne
odnose kao i mukarci), o porodinom autoritetu (Prirodno je da roditelji stroe kontroliu kerku nego
sina) i o ekonomskim pravima (,,Za jednak rad treba da bude jednaka nagrada enama kao i mukarcima).
Rezultati ispitivanja pokazuju da kod deaka postoji puno prihvatanje jednakih enskih prava na uzrastu od
11 do 13 godina, a neprihvatanje na kasnijim uzrastima, na uzrastu od 15 do 18 i na uzrastu od 20 do 24
godine. Kod devojaka se pojavljuje na svim uzrastima prihvatanje jednakih prava za mukarce i ene.
Utvreno je da je i za deake i za devojke postojala razlika u stavovima koje su oni imali i stavovima koje su
smatrali da ih imaju njihovi roditelji. Ta je razlika bila naroito velika kod ispitanika na uzrastu od 15 do 18
godina. Na uzrastu od 20 do 24 godine pokazuje se da ispitanici smatraju da izrazita razlika postoji samo
izmeu njihovih stavova i stavova roditelja suprotnoga pola. Kod mladia na tom uzrastu pojavljuje se
ponovo vraanje na antifeministike stavove i pribliavanje stavovima oca.

Manja se suprotnost javlja izmeu shvatanja mladih ljudi i shvatanja roditelja u

sluajevima gde postoje prisni i srdani porodini odnosi. Tamo, meutim, gde nema
vrstog porodinog ivota ili gde u samoj porodici postoje suprotnosti, prihvatanje
standarda i normi vrnjaka je izrazitije i znatnija je razlika izmeu tih standarda i
roditeljskih shvatanja.
U sluajevima kad dete ne bude dovoljno prihvaeno od strane drugova u razredu
verovatno je da e ono traiti grupe vrnjaka van razreda, i to, pre svega, takve grupe u
kojima se nalaze pojedinci koji imaju tekoe sline njegovim. To su redovno grupe iz
blieg susedstva koje mogu postati potencijalna osnova za devijantno ponaanje i za
regrutovanje u maloletne prestupnike. Mnoga istraiva-

AGENSII IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

nja sociologa i psihologa pokazuju veliku ulogu vrnjaka u razvijanju delinkventnoga

ponaanja. Po miljenju izvesnog broja, naroito starijih autora, delinkventi se prvenstveno
regrutuju iz odredenih gradskih rejona a preko odreenih grupa vrnjaka. Po njima je, na
susedstvu bazirana grupa vrnjaka, glavni izvor delinkvenata. Drugi autori ne prihvataju u
potpunosti ovo shvatanje. Oni govore o dve kategorije delinkvenata: a) o delinkventima
koji su u prestupnitvo upali, pre svega, druenjem sa drugim mladim Ijudima iako i u tom
sluaju postoje odreeni problemi u porodinom ivotu koji su doprineli javljanju
delinkventnog ponaanja, i
b) o onima kojima nisu sredina i drutvo osnovni uzrok delinkventnosti nego je to,
pre svega, nesreena porodina situacija i zbog nje njihov poremeen emocionalni
ivot. Danas se i smatra da delinkventnost i nije direktna posledica drugovanja,
nego da je osnovni uzrok pojave delinkvetnosti u nesreenim i nesrenim
porodinim prilikama. Ove prilike ine osnovu, a ukljuivanje u grupu vrnjaka
stvara priliku za orijentaciju mladih ljudi prema prestupnitvu.

Socijalizacija odraslih
Niti su roditelji, nastavnici i vrnjaci jedini agensi socijalizacije, niti socijalizacija
prestaje sa detinjstvom i mladalakim dobom. Socijalizacija se odvija u toku celoga ivota
a kao agensi socijalizacije deluju mnogobrojni faktori.
Socijalizacija ostvarena u detinjstvu i mladosti nije dovoljna da pojedinac moe sa
uspehom da udovolji zahtevima na koje nailazi u toku ivota. Ukoliko je drutveni razvitak
nagliji, potreba za sticanjem novih oblika ponaanja, potreba za daljom socijalizacijom,
sve je vea. Potrebne su stalne promene i u znanjima i u vetinama i u nainima
zadovoljenja svakodnevnih potreba (ishrani, stanovanju, odevanju), kao i u shvatanjima i
vrednostima i u odnosima sa drugim ljudima. Promene u ponaanju stalno se zbivaju, i to
bilo na taj nain to nam druge osobe direktno postavljaju zahteve za odreenim nama
novim oblicima ponaanja, bilo tako to ponaanje drugih, ocenjujui ga kao uspeno,
uzimamo kao uzor.
U novijoj literaturi opravdano se ukazuje na to da ljudi i samoinicijativno
preduzimaju napor da svoje ranije oblike ponaanja koriguju i zamene, sve radi toga da bi
uspenije odravali odnose sa drugim ljudima i sa veim uspehom obavljali razliite
aktivnosti. Zato se, po nekim autorima, moe govoriti i o sopstvenoj socijalizaciji, o
socijalizaciji samoga sebe. Iako to socijalizacija nikad nije, jer i kad sami ulaemo napor
da promenimo svoje ponaanje, mi ga menjamo prema nekome modelu, ipak je opravdano
govoriti o sopstvenoj inicijativi da se izmeni ponaanje. Podsticaji za to mogu bili odreeni
ekonomski motivi: nastojanje da se ponaa tako da se obezbedi vei prihod i bolje
materijalno stanje. Mogu to biti elja za priznanjem, za moi ili neki drugi motiv. Najee
je takvo sopstvenom inicijativom ostvarivano menjanje ponaanja menjanje koje se
ostvaruje uenjem uloga vezanim uz status koji se eli.
Kolike promene u linosti ovaj trajni proces socijalizacije izaziva, koje situacije
zahtevaju nove oblike socijalizacije, koji sve agensi i na koji nain deluju o tome jo ne
znamo mnogo. Moemo istai nekoliko faktora koji su, prema auto-

NIKOLA ROT

rima, koji se bave pitanjima socijalizacije odraslih (O. Brim, 1968) posebno vani. Takvi
su faktori: zanimanje koje se obavlja, situacija u vezi sa njom, sopstvena porodica koja se
osniva i situacija u njoj, kao i ira zajednica u kojoj se odvija ivot pojedinca.
Zanimanja koja obavljamo esto zahtevaju izmene u nainu naega ponaanja. Mi
esto i ne obavljamo u toku svog ivota ona zanimanja za koja smo se pripremali. Ali i kad
ih obavljamo, pripreme za ta zanimanja samo su opte i redovno su nedovoljne za uspeno
obavljanje odreenih konkretnih poslova u okviru toga zanimanja i za usklaivanje svoje
aktivnosti sa stalnim usavravanjima u tehnolokom procesu koja zahvataju manje-vie sva
zanimanja. Zato je potrebno uiti nove vetine i sticati nova znanja. Potrebno je
istovremeno i uiti nove interpersonalne odnose, menjati navike, interese, stavove,
shvatanja, pa i vrednosti. Promene su u ponaanju potrebne vrlo esto i zbog toga to su,
kao to to potvruju istraivanja, oekivanja u vezi sa izabranim zanimanjem esto
nerealistika. esto se oekuje da e zanimanje pruiti pune mogunosti u zadovoljavanju
elja za prihodom i za drutvenim priznanjem, za uticajem i za manifestovanjem i
ispoljavanjem svojih sposobnosti i interesa. Kad se pokae da su oekivanja bila nerealna,
potrebno je menjati nivo svojih aspiracija, mnoge vrednosti, pa i sliku o samome sebi.
Istraivanja pokazuju da i u sluajevima kad nema promena zanimanja niti promena
u zanimanjima ve sama injenica da se ukljuuje u odreenu profesiju dovodi do menjanja
mnogih ranijih stavova i uverenja i formiranja novih normi. Ukljuivanje u odreenu
profesiju, meu ostalim, raa odreeno shvatanje o drutvenom znaaju te profesije,
shvatanje o drugim profesijama, odreena uverenja
1 svom sopstvenom poloaju u drutvu. Upranjavanje ma koje profesije utie na
razvijanje linosti i s obzirom na to koliko bavljenje odreenom profesijom prua
zadovoljstva pojedincu. Ako je pojedinac zadovoljan svojim zvanjem i aktivnou
vezanom uz svoje zvanje, to zadovoljstvo znaajno utie na njegovu linost, jer
predstavlja jedno od najtrajnijih zadovoljstava, budui da aktivnost u vezi sa
zvanjem ispunjava glavni deo delatnosti oveka. Zadovoljstvo koje donosi
sopstveno zanimanje i posao utie na samopotovanje, i oseanje sigurnosti, na
odnos prema drugim ljudima, na shvatanja o mnogim drutvenim pitanjima, na
opte oseanje
2 optimizam. Razume se, ne manji uticaj na linost ima nezadovoljstvo sopstvenim
poslom i zanimanjem.
Vaan podsticaj za promenu ponaanja, pa i vanih osobina pojedinca, predstavlja
enidba i udaja. Ulaskom u brak postavljaju se novi zahtevi za oba brana druga. Odnos
izmeu suprunika, mua i ene, verovatno je podsticaj za najvee promene u ponaanju
odraslih. Da bi brak bio uspean, potrebno je da se suprunici prilagode zajednikom
ivotu i jedno drugome. Oni moraju da podese svoje navike i nain ivota, da usklade
interese i stavove, pa i da menjaju neke svoje osobine. Ovakvo usklaivanje je uslov za
srean brak. Razvodi su pokazatelji neuspeha da se brani drugovi izmene koliko je to nov
zajedniki ivot zahtevao. Promene u ponaanju suprunika moraju biti utoliko vee
ukoliko je meu njima vea razlika u kulturi. Promene su neophodne ve i u sluaju kad
brani drugovi

134

AGENSI IIZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

pripadaju istoj kulturi ili istoj subkulturi, kad su iz istog drutvenog sloja i sa slinim
obrazovanjem. Ali one su znatno vee kad pripadaju razliitim drutvenim slojevima,
razliitim etnikim grupama, kad postoje razlike u obrazovanju. Pripadnost razliitim
kulturnim sredinama esto znai razliit nain ishrane, odevanja, zabave, razliito gledanje
na podizanje dece, na seksualno ponaanjt. Sve to zahteva usklaivanje i menjanje i
uzajamno pribliavanje ponaanja.
U strunoj literaturi se posebno istie vanost usklaivanja motiva zavisnosti, za
dominacijom i za pomoi. Ako su ovi motivi kod oba suprunika izrazito razvijeni, a ne
doe do promena, verovatno je da e doi do sukoba. Brak e se odrati samo ako se pored
drugih oblika ponaanja usklade i ovi motivi. Istraivanja pokazuju da se zaista linosti
oenjenih, odnosno udatih, osoba vie menjaju nego linosti (iz kontrolne grupe)
neoenjenih i neudatih. Oni koji se mladi ene vie menjaju karakteristike linosti nego
oni koji su se enili u kasnijim godinama.
Ne samo da do promena dolazi u prvim godinama braka i da su te promene u tom
periodu potrebne nego je sa starenjem suprunika potrebno dalje menjanje ponaanja.
Moe se govoriti o kontinuiranoj uzajamnoj socijalizaciji suprunika. Prema nekim
podacima (a na osnovu vie ispitivanja projektivnim tehnikama TAT) muevi postaju
vremenom sve zavisniji; sve se vie konformiraju u razliitim odnosima na poslu, a u kui
raste autoritet ene. Neka ispitivanja o zadovoljstvu i srei u braku pokazuju da su oni
najvei u prvoj godini. Zatim da otprilike sledeih 15 godina to zadovoljstvo opada, a onda
ponovo raste i zaustavlja se na odreenom nivou, esto u periodu kad poslednje od dece
naputa kuu stvarajui svoju sopstvenu porodicu ili odlazei u samostalno zanimanje.
Mogue je da sklad izmeu suprunika, posle tog perioda u kom su sva deca odrasla i
napustila kuu, bude i vei nego u ranijem periodu. Sada su oni upueni vie jedno na
drugo i vode vie rauna jedno o drugome nego u vreme dok su deca bila u porodici.
Pitanje je, meutim, da li je uvek i zadovoljstvo u odnosu na sopstveni lvot vee budui
da ima dosta podataka koji pokazuju da ivot u tom periodu izgleda manje ispunjen i da je
sa manje oekivanja.
Znaajne promene u nainu ivota suprunika zahteva raanje dece. Potrebno je
nauiti starati se o deci, treba im posvetiti znatan deo vremena, neophodno je drugaije
organizovati i rad i odmor i zabavu. Pod uticajem dolaska dece u porodicu menjaju se i
mnoga gledanja na oblaenje, linu slobodu, na vanost autoriteta i reda. Neka
istraivanja, ukazuju na to da mnogi od mladih roditelja nisu spremni za zadatke oca i
majke i da treba da naue nove stavove, da formiraju nove motive i da promene mnoge od
uobiajenih naina ponaanja. Od njih se zahteva vie nesebinosti, vie staranja o
drugome, posebno o detetu, vie uzdravanja, i promene u mnogim drugim oblicima
ponaanja.
Sa dolaskom dece u porodici, a posebno sa njihovim razvitkom, stvaraju se i novi
interpersonalni odnosi. Kako se ponaati da bi ti odnosi bili dobri treba da naue ne samo
deca nego i roditelji. Sa rastom dece roditelji moraju formirati nove uzrastu i potrebama
dece usklaene stavove, moraju da vode rauna o potrebama i eljama dece na razliitim
uzrastima. Deca, sa svoje strane, utiu na pona-

135

NIKOLA ROT

anje i stavove roditelja i nastoje da imaju uticaj ve zbog toga da bi dranje roditelja bilo
to vie u skladu sa njihovim eljama. Tako i deca postaju agensi socijalizacije za roditelje,
i moe se rei da je izmeu roditelja i dece u toku uzajamni proces socijalizacije. Uticaj
dece raste sa njihovim uzrastom i sa starenjem roditelja. Ako deca koja su odrasla ne ive
odvojeno, dolazi sa starou roditelja do inverzije u odnosima. Od prvobitne situacije u
kojoj su roditelji imali punu odgovornost, autoritet i mo nad decom dolazi do toga da deca
preuzimaju sve veu odgovornost za roditelje, imaju sve vei autoritet i sve veu mo nad
njima. Ponekad se ta promena odvija postepeno i bezbolno, a ponekad, meutim, raa
konflikte i krize.
I ivot u zajednici, komuni, posebno uoj, kao to su naselje, mesto ili optina utie
na promene ponaanja. Dolazi do interakcije sa prijateljima, lanovima razliitih
institucija, sa susedima i mnogim osobama iz okoline. Zajednica je institucija u kojoj se
pojedinac nuno susree sa normama i standardima ireg drutva kome zajednica pripada.
Tako i zajednica utie na prihvatanje odreenih drutvenih normi i shvatanja. Ali ona sama
se menja u zavisnosti od sastava njenih lanova. Promene u gustini populacije, u starosnoj
dobi, u etnikom sastavu, sastavu s obzirom na obrazovanje i kvalifikacije utiu i na
zajednicu. Sa promenom sastava zajednice menjaju se i mnoga shvatanja i uverenja.
Posebno, promena mesta boravka izaziva promene u ponaanju. Socijalna pokretljivost,
prelazak sa sela u grad, izaziva menjanje i naputanje starih, u seoskim uslovima
formiranih shvatanja i vrednosti i usvajanja novih, karakteristinih za novu gradsku
sredinu. Menja se shvatanje o nainu odevanja, ishrani, odmaranju, o podizanju dece, o
seksualnom ponaanju, odnosima meu ljudima.

Sredstva masovnih komunikacija

Ve je spomenuto miljenje Bandure i Valtersa da su simboliki modeli,
prezentovani ili slikom ili putem rei, vaan objekt podraavanja. Danas, pri ogromnom
broju sredstava masovnih komunikacija kojima smo izloeni, njihov uticaj, postaje veoma
veliki. U literaturi se navodi da je naroito uticaj televizije na ponaanje ljudi, a posebno
na ponaanje mladih, sve znaajniji. Modeli ponaanja prikazani na televizijskom ekranu
dobijaju sve veu ulogu u formiranju ponaanja i modifikovanju socijalnih normi. Jedan od
razloga to roditelji i kola postaju manje uticajni, po miljenju Bandure i Valtersa, jest
upravo u tome to sve uticajnija postaje televizija. Jedan od uzroka to je televizija sve
vie, a roditelji sve manje uticajni, lei u tome to su modeli dati televizijskom i filmskom
slikom daleko bogatiji detaljima, daleko jasniji, daleko konkretniji i, prema tome, mnogo
laki za podraavanje nego to su to pouke i verbalna uputstva o tome kako se treba
ponaati koje pruaju roditelji. Ako roditelji i svojim sopstvenim ponaanjem pruaju
model, bogatstvo detalja i jasan uzor za podraavanje, tek tada mogu imati znaajan uticaj
i eventualno vei od modela koje prua televizija i film.
Na osnovu laboratorijskih istraivanja u kojima je deci putem filma prikazano
devijantno ponaanje, najee agresivno, i meren uticaj na filmu prikazanog ponaanja,
proizlazi da je delovanje modela sa filma isto toliko snano i veliko kao

136

AGENSl I IZVOR l SOCIJ ALIZACIJE

i uticaj modela u realnom ivotu. Bandura i Valters na osnovu svojih istraivanja

zakljuuju da slikom prikazano ponaanje deluje ne samo na podraavanje novih oblika
ponaanja nego i na obnavljanje ranije steenih, a naputenih, agresivnih oblika ponaanja.
U istraivanjima Valtersa i saradnika (Walters, 1962,1963) od ispitanika je zahtevano da toboe
sudeluju u jednom ispitivanju pamenja. Njima je kao zadatak postavljeno da pomau eksperimentatoru u
ispitivanju deavanja kanjavanja na uenje. Za svaki pogreni odgovor trebalo je da ispitanika sa kojim su
saraivali kazne elektrinim okom. Ovi ispitanici su, meutim, bili u dogovoru sa ispitivaem i oni su,
prema unapred utvrenom planu, namerno davali pogrene odgovore. (Davanje elektrinih okova bilo je
podeeno tako da nije moglo izazvati nikakvo negativno dejstvo kod ispitanika.) Neki subjekti prethodno su
posmatrali tue agresivno ponaanje, a drugi nisu. Utvreno je da su subjekti koji su posmatraii agresivno
ponaanje davali intenzivnije elektrine okove nego subjekti koji nisu posmatrali agresivno ponaanje.
Posmatranje agresivnog ponaanja, zakljuili su istraivai, ima dezinhibitorni efekat, izaziva javijanje
neeljenog agresivnog ponaanja, koje je pod uticajem drutvenih normi dotad bilo uzdravano.

Ne samo posmatrano agresivno ponaanje nego i drugi posmatrani oblici ponaanja,

konstatuju isti autori, podraavaju se i postaju modeli prema kojima se oblikuje sopstveno
ponaanje. Nema sumnje, smatraju neki autori, ogromna masa seksualne i agresivne
stimulacije, na koje dete neizbeno nailazi u sredstvima masovne komunikacije, utiu na
njega i na tok njegove socijalizacije. Ta stalna seksualna i agresivna stimulacija vri
pritisak na dete i oteava uspeh njegova nastojanja da, u skladu sa roditeljskim i
drutvenim normama, kontrolie svoje impulse i kanalie ih u drutveno prihvaene oblike.
Treba napomenuti da ima i drugaijih miljenja o delovanju masovnih sredstava
komunikacija i posebno o uticaju u tim sredstvima prikazanog agresivnog ponaanja.
Prema ovom miljenju to delovanje je ogranieno, a sredstva masovnih komunikacija, i kad
se njima prezentuje agresivno ponaanje, mogu da poslue za oslobaanje od agresivnih
impulsa. Primer za podraavanje je samo za one osobe koje trae takav primer, dakle, samo
za one osobe koje su ve iz nekih uzroka sklone agresivnosti i devijantnom ponaanju. Isto
se tako ponekad iznose argumenti da su sadraji prezentovani u sredstvima masovnih
komunikacija upravo oni sadraji za koje postoji interes publike i da se ne moe rei da se
ljudi na odreeni nain ponaaju zato to im se neko ponaanje prezentuje u sredstvima
masovnih komunikacija, nego da stvar stoji obrnuto: da se prezentuje ono emu su ljudi
skloni i to oni ele da im bude prezentovano. Verovatno je, meutim, da je postojala
sklonost i interesovanje za odreeno drutveno nepoeljno opaanje ili ne da se
prikazivanjem pruaju konkretni modeli ponaanja i da interesovanje, i ukoliko ga je bilo,
postaje intenzivnije, a moe da se pojavi ako ga nije bilo. Verovatno je da je delovanje
cirkularno: postoji interes kome se udovoljava prezentovanjem odreenih naina
ponaanja, a to prezentovanje onda doprinosi razvijanju i irenju tog interesovanja.
Mi nemamo dovoljno pouzdanih naina utvrivanja delovanja sredstava
komunikacija na ponaanje ljudi, kao to nemamo ni dovoljno metodoloki do-

137

NIKOLA ROT

bro zasnovanih sistematskih ispitivanja o tome. Pri nastojanju da se utvrdi delovanje

sredstava masovnih komunikacija na ponaanje obino se koriste tehnike intervjua i
upitnika. Eksperimentalna laboratorijska istraivanja, koja bi mogla dati pouzdanije
podatke, teko je organizovati pri ispitivanju ove problematike. Laboratorijska istraivanja
koja su vrili Bandura i saradnici zacelo su metodoloki korektnija istraivanja, a rezultati
dobijeni njime nedvosmisleniji i zakljuci koji se iz njih izvode opravdaniji. Za
opravdanost zakljuaka Bandure i saradnika govore i indirektni podaci o tome kako se
masovnim sredstvima komunikacija posredovani pojedini oblici ponaanja brzo i iroko
ire i podraavaju. Tako je, na primer, sa nainom odevanja kod omladine, nainom zabave
i drugim oblicima ponaanja. Ova proirenost ne obuhvata samo gradove nego i udaljenija
mesta jer upravo zahvaljujui sredstvima masovnih komunikacija, posebno televiziji,
prostorna udaljenost ne predstavlja vie prepreku za podraavanje odreenih modela.
Da sredstva masovnih komunikacija, a posebno televizija, snano utiu na sadraj
socijalizacije, pokazuju danas ve brojna istraivanja. Australijski psiholozi Mari i Susan
Kipaks (Murray i Kippax, 1979), daju pregled velikog broja istraivanja izvrenih u 16
zemalja u toku ezdesetih i sedamdesetih godina o gledanju televizije i njenom uticaju.
Podaci pokazuju da je esto da deca ve i u ranom uzrastu (od tri do pet godina) prate
dnevno televizijske emisije dva asa i vie. Na kasnijem se uzrastu trajanje gledanja jo
uveava. U Velikoj Britaniji, na primer, deca u uzrastu od 12 do 15 godina giedaju razne
televizijske programe od tri do tri i po asa dnevno. Slino je i u nekim drugim zemljama.
Angaovanou gledanjem televizije smanjuje se vreme za socijalne kontakte i sa
odraslima i sa drugom decom, za igru i za itanje. Tolika zaokupljenost gledanjem
televizije ne moe da ne utie i na formiranje odreenih osobina deteta. Televizija uveava
znanje, doprinosi realnijem gledanju na svet, znaajno olakava i ubrzava razumevanje
prirodnih i drutvenih zbivanja. Ali istovremeno, posebno odreenim svojim sadrajima
reklamom i obimom prezentovanog nasilja, dejem uzrastu neodgovarajuim nainima
prikazivanje razliitih meuljudskih odnosa ima i negativne posledice. Meu ostalim
razvija potroaki mentalitet, toleranciju prema nasilju koje se stalno prikazuje i vidi, a
verovatno kod odreenog dela gledalaca razvija i sklonost ka nasilju.

138

IZVORl SOCIJ ALIZAC IJ E

IZVORI SOCIJALIZACIJE

KULTURA I SOCIJALIZACIJA Pojam

kulture; implicitna kultura
Svaka ljudska jedinka ve roenjem postaje deo odreene drutvene zajednice koja
ima svoje karakteristine naine regulisanja ivota i karakteristine norme svoga
ponaanja, tj. svoju kulturu. Drutveni sistem sa svojom ideologijom i kultura sa svojim
standardima i normama osnovni su faktori koji odreuju sadraj socijalizacije; glavni su
izvori socijalizacije. Za neku grupu karakteristini i normirani, naini ponaanja odreuju,
pre svega, sadraj socijalizacije. Svaka je socijalizacija zato i kulturalizacija, ili
akulturacija. Za odreenu kulturu karakteristian nain ivota, karakteristina shvatanja o
ivotu i norme ponaanja deluju kontinuirano od njihovog rodenja na sve lanove kulturne
zajednice. Ljudi pripadnici ma kog drutva moraju da reavaju mnoge probleme. Neki od
tih problema su opti za sve ljude, pa zato i za sva drutva. Takav je sluaj sa
zadovoljenjem biolokih potreba (za hranom, temperaturom, odnosno stanovanjem i
druge). Druge su potrebe specifine za pojedina drutva. Ali i jedne i druge potrebe
reavaju pripadnici razliitih drutava na donekle razliite naine. Pripadnici drutava vie
ili manje se razlikuju u tome na koji nain reavaju pitanja odravanja ivota, reguliu
odnose meu sobom, organizuju drutvo u kome ive. Sve to ini kulturu odreenog
drutva.
Kako e ljudi i drutva reavati pojedine probleme zavisi od nekoliko faktora. Zavisi
najpre od fizikalnih faktora: klime, oblika zemljita, prirodnog bogatstva zemlje. Ima
autora koji su naglaavali znaaj geografskih faktora za organizaciju drutva i ivot ljudi.
Nauna disciplina koja prouava uticaj ovih faktora na Ijudski ivot, geografska
antropologija, istie ove momente. Treba, meutim, imati na umu da ovek nije pasivno
bie i da ne postoji njegova potpuna zavisnost od fizikalnih faktora nego da je ljudska
karakteristika da aktivno i sistematski menja svoju geografsku sredinu. Kako e ljudi
reavati svoje probleme zavisi, zbog toga, i od tradicija odreene drutvene zajednice,
njene istorije, njenog kontakta sa drugim narodima i sa njihovim shvatanjima. Zasluga je
antropologa to su naglasili znaaj ovih faktora za objanjenje organizacije ivota ljudi i
naina njihovog ponaanja. Ali reavanje ivotnih problema ljudi i drutva zavisi, pre
svega, od razvitka proizvodnih snaga drutva, drutvenih odnosa i na tome izgraenog
drutve-

139

NIKOLA ROT

nog sistema. Najvee razlike u organizaciji ivota i nainu ponaanja, najvee razlike u
kulturi, jesu meu drutvenim zajednicama koje se nalaze na razliitom stupnju privrednog
i drutvenog razvitka.
Od dvadesetih godina poeli su mnogi strunjaci, posebno antropolozi, ukazivati na
znaaj kulture za socijalizaciju. Kultura je faktor od kojeg zavisi formiranje osnovnih
karakteristika organizacije ivota ljudi, a onda i u velikoj meri, i njihovih osobina isticano
je. Pri tom se pojam kulture razliito odreuje. Pod kulturom se ponekad podrazumeva sve
ono to je ljudskom rukom stvoreno. U pojam kulture bi ulazili i objekti koje je ovek
izgradio, i obiaji koji su se kod pripadnika odreene zajednice formirali, njihova
ekonomska praksa, nain podizanja dece, politike institucije koje postoje u zajednici,
mitovi, verovanja, tradicije, znanja, nauka, umetnost i mnogo drugog. Jedan antropolog (C.
Wissler, 1923), pokuavajui da sistematizuje mnogobrojne momente koji po njegovom
shvatanju ulaze u pojam kulture, razlikuje 9 oblasti ivota, koje ine kulturu, i to: jezik,
materijalne karakteristike drutva (nain ishrane, stanovanja, saobraaja, orua, oruja,
nain odevanja, postojea zanimanja); umetnost; mitologiju, verovanja i znanja; crkvenu
organizaciju i religioznu praksu (u to se ukljuuje i tretiranje bolesnih i mrtvih); porodini
i socijalni sistem (nain sklapanja braka, meuljudske odnose, drutvenu kontrolu, nain
zabavljanja); vlasnitvo i sistem na koji je organizovano vlasnitvo; upravljanje drutvom
(politike organizacije, pravnu i sudsku praksu); ratovanje i nain ratovanja.
U ovako irokom i neodreeno fiksiranom sadraju lei slabost ovakve definicije
pojma kulture. Korienje tako irokog odreenja pokuavaju pravdati neki autori
primenom principa getalta preuzetim iz psiholoke teorije. Oni vele, meu ostalima
Kardiner i Linton, da su svi mnogobrojni momenti koji ine kulturu meusobno povezani,
da postoji koherentnost kulture jer svaki deo zavisi od celine i ima neke sline
karakteristike. ak i linost, smatraju oni, oformljuje se u zavisnosti od kulture kao celine.
Drugi autori, da bi taj toliko iroki i neodreeni pojam pokuali odrediti, prihvataju
razlikovanje eksplicitne i implicitne kulture. Pod eksplicitnom kulturom podrazumevaju
spoljne manifestacije ivota neke zajednice. Pod implicitnom: motive i osobine pripadnika
te zajednice, njihove ideje i verovanja. Oni ukazuju na to da su upravo motivi, osobine i
ideje faktori koji deluju na spoljno ponaanje i bez kojih je to spoljno ponaanje nemogue
objasniti. Ovakvo razlikovanje dvaju delova kulture nalazimo i u dosta esto citiranoj
definiciji kulture Krebera i Klakhona (L. Kroeber i C. Kluckhohn, 1952). Po njima, pod
kulturom treba podrazumevati sistem eksplicitnih i implicitnih naina ponaanja i propisa o
ponaanju, formiranih u toku ivota grupe, a koji se prenose od generacije na generaciju.
Jezgro kulture, po njima, ine upravo tradicionalne ideje i njima pridavana vrednost a koje
se prenose od jednog na drugo pokolenje.
Po naem miljenju, upravo ovaj momenat koji spomenuti autori naglaavaju kao
jezgro kulture, sistem tradicijom prenoenih ideja i vrednosti, ini ovako

140

IZVOR l SOCIJ ALIZAC IJ E

odreenje spornim. Opravdano je, naime, postaviti pitanje da li su za ivot drutva

najvaniji naini organizacije ivota i shvatanja koja se zaista nepromenjeno prenose od
generacije na generaciju. Ako su stepen razvitka proizvodnih snaga i na njima izgraena i
tehnologija i drutveni odnosi od znaaja, a oni to jesu, onda je nuno prihvatiti da se
upravo najvaniji momenti u ivotu neke drutvene zajednice menjaju sa razvitkom
proizvodnih snaga te zajednice. Da je zaista tako, pokazuju uporeivanja razvoja pojedinih
drutava i u relativno kraim vremenskim periodima. U roku od 100 i manje godina
menjaju se mnogi osnovni i karakteristini naini ponaanja razliitih drutava. Ono to se
prenosi od generacije na generaciju po pravilu su manje znaajni elementi drutva: folklor,
obiaji, nain odevanja, odreene preferencije u ishrani i slino.
Opravdano je, meutim, prilhvatiti da postoje razlike u organizaciji ivota izmeu
pojedinih drutava i da na nain ivota i ponaanje ljudi utiu i istorija i tradicija
odreenog drutva, da te razlike ini veliki broj faktora koji povezano deluju, i da sve to
utie i na sadraj i nain socijalizacije. Zbog toga nam izgleda kao podesnija definicija
kulture odreenje po kome bi se pod kulturom podrazumevali za odreenu zajednicu
karakteristian nain organizovanja ivota i sistem ponaanja i vrednosti koji se formiraju i
menjaju u toku ivota grupe.
Radi boljeg objanjenja pojma kulture antropolozi su uveli pojam implicitne kulture.
Uvoenjem toga pojma pribliile su se antropoloka i psiholoka problematika. Granice
izmeu socijalnih psihologa koji se bave prouavanjem veze izmeu drutvenih uslova i
ponaanja i psiholoki orijentisanih antropologa, a takvim moemo oznaiti sve one koji
koriste pojam implicitne kulture i koji spoljne naine ponaanja odreene zajednice
objanjavaju korienjem psiholokih pojmova, postaju veoma neodreene. Zbog toga to
ono to ljudi ine i kako ine zavisi od njihovih saznanja, njihove motivacije i njihovih
osobina, stav mnogih antropologa je da, radi objanjenja odreenih spoljnih naina ivota,
za pripadnike odreenog drutva, treba utvrditi karakteristine ideje, motive i osobine. To
ini implicitnu kulturu ili sutinu kulture, kao to se izraava Klakhon. Utvrivati sve
faktore znai prouavati psiholoke faktore i tako dolazi do nune veze izmeu
antropologije i psihologije. U pojam implicitne kulture ulazi nekoliko kategorija
psiholokih fenomena. Prema Kreu, Krafildu i Balakiju (D. Krech, R. Crutchfield i L. E.
Ballachey, 1962); 1) saznanja i verovanja, 2) vrednosti i 3) norme.
Implicitnu kulturu ine saznanja i verovanja karakteristina za odreeno drutvo.
Ovamo pripadaju i sva steena saznanja o svetu i drutvu, nauna saznanja ali i verovanja,
praznoverice i mitovi. Mitovi i religiozna uverenja za pripadnike odreenog drutva nisu
proste fikcije kao to bi bio sadraj neke prie ili novele. Mitovi za njih realno postoje i
utiu na njihovu sudbinu. Pripadniku nekog nerazvijenog drutva mit znai isto to i
verniku hrianinu biblijska pria o stvaranju sveta ili o prvom oveku. To postaje sastavni
deo njegova gledanja na ivot i svet kao to su verska uenja postala sastavni deo
hrianske civilizacije, a onda i ponaanja i normi ljudi.

141

NIKOLA ROT

Drugu kategoriju psiholokih fenomena koji ine implicitnu kulturu predstavljaju

vrednosti. Pod vrednostima podrazumevamo shvatanja o tome ta se ocenjuje kao dobro ili
loe i za ta se, prema uverenju pripadnika neke grupe, treba boriti i emu treba teiti. U
svakom drutvu postoje odreene vrednosti kao vie ili manje dominantne.
Opteprihvaene vrednosti predstavljaju drutvene ideale koji se postavljaju kao uzori i
zadaci pred pojedine lanove drutva, ak i onda ako oni te ideale ne ostvaruju trajno i u
svakodnevnoj aktivnosti.
Norme, trei momenat implicitne kulture, predstavljaju propise i standarde
prihvaene od lanova drutva ili grupe. Veliki broj normi postoji u svakom drutvu. Za
razumevanje drutva najvanije norme predstavljaju sistemi uloga koji postoje u drutvu.
Mogu se poeliti na: obiaje, norme ponaanja u uem smislu i institucionalizovane norme.
Za obiaje se ne zahteva njihovo bezuslovno odravanje. Da neko nosi kravatu ili ne nosi,
da se eni ili ne eni, da mukarac ne radi kune poslove ili da ih radi nije bitno za
odranje drutva. Odreeni nain ponaanja smatra se prirodnim i normalnim, ali ako
pojedinac drugaije postupi, to ne izaziva posebne posledice, ne kanjava se posebnim
kaznama. Moe samo biti ocenjeno u drutvu kao neobino i tue. Norme u uem smislu ili
tzv. moralne norme reguliu, meutim, ponaanje koje se smatra vanim za drutvo. Na
primer, norme da se ne smeju zlostavljati deca, da treba nemonim i bolesnim pomoi i
druge ukljuuju sankcije protiv krenja ovih vrsta drutvenih standarda, ponekad i
korienje utvrenih normi kanjavanja. Najvaniji oblik ponaanja za neko drutvo su
institucionalizovani oblici ponaanja. To su sistemi standarda ponaanja o tome kako se
mora postupiti u odreenim situacijama. Ne postupi li se, slede nuno sankcije drutva.
Tim standardima se reguliu za odranje drutva, onakvog kakvo jeste, bitni momenti i
zbog toga se standardi i uvaju korienjem razliitih drutvenih sankcija. U svakom
veem i razvijenijem drutvu ne postoji samo jedan sistem standarda i jedan sistem
ponaanja potpuno identian za sve lanove drutva. U okviru jednog opteg globalnog
sistema, opte kulture, obino imamo i nekoliko meusobno donekle razliitih sistema
ponaanja, nekoliko subkultura. One se formiraju, pre svega, na osnovu klasne, etnike ili
regionalne pripadnosti.

Istraivanja o vezi kulture i linosti

Na znaaj kulture za socijalizaciju i formiranje linosti ukazuju, pre svega,
antropolozi. Njihova istraivanja, od dvadesetih godina XX veka pruaju bogatstvo
podataka o tome da se pripadnici razliitih kultura meusobno razlikuju ne samo u nainu
organizovanja ivota drutva nego i u svojim shvatanjima, stavovima, vrednostima, pa i
crtama linosti. Dvadesetih godina Rivers (W. H. Rivers), Malinovski (B. Malinowski) i
Sapir (E. Sapir) sakupljaju veliki broj podataka o ivotu i karakteristikama pripadnika
razliitih kultura. Ova istraivanja postaju podsticaj brojnim istraivanjima tridesetih i
etrdesetih godina u kojima se ukazuje upravo na vezu izmeu odreene kulture i linosti
pripadnika te kulture. Meu ovim istraivanjima istiu se istraivanja Margaret Mid (M.
Mead), Rut Benedikt (R. Benedict), R. Lintona, A. Halovela (A. J. Hallowell) i drugih.

142

IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

U jednom svom poznatom radu Margaret Mid (1930) prikazuje 3 fiziki meusobno slina plemena
sa Nove Gvineje, plemena Arape, Mundugumor i ambuli. Konstatuje da meu tim plemenima ima
znaajnih razlika u nainu organizovanja ivota, sa kojima idu uporedo i razlike u karakteristikama linosti.
Pripadnici plemena Arape istiu kao cenjene osobine linosti i sami se odlikuju njima: kooperativnost,
spremnost za meusobno pomaganje, oseanje odgovornosti, tolerantnost. Pripadnici plemena Mundugumor
istiu se kao svadljivi. skloni neprijateljskim aktima prema ostalim lanovima plemena, izrazito kompetitivni
i agresivni. Pripadnike treeg plemena, plemena ambuli, karakterie i izrazit smisao za umetnost, sklonost
ceremonijalu i formalistikom ponaanju. Kod tog su plemena jasno razgranieni poslovl izmeu mukaraca i
ena, kao to su i veoma precizno fiksirani naini ponaanja, s jedne strane, za ene, s druge, za mukarce.
Pri tom, ene, pre svega, privreuju i imaju realnu mo u drutvu.

Rut Benedikt, koja je takoer prouavala kulturu mnogih nerazvijenih plemena,

naglaava povezanost i koherentnost svih elemenata kulture i usklaenost linih
karakteristika sa odreenom kulturom.
U jednom istraivanju (1934) ona uporeuje kulture i linosti pripadnika indijanskog plemena Zunji
iz Novog Meksika, plemena Dobu sa Nove Gvineje i plemena Kvakiutl Indijanaca sa pacifike obale SAD.
Dok je za pripadnike plemena Zunji karakteristina umerenost, blagost, trezvenost, potiskivanje line
inicijative i uzdravanje od agresivnosti, pripadnici plemena Dobu estoki su, agresivini, lukavi i
nepoverljivi. Indijanci iz plemena Kvakiutl, opet izraziti su individualci koji strogo vode rauna o privatnom
vlasnitvu, kod kojih je veoma razvijena tenja za isticanjem, prestiom i slavom. Za njih je karakteristina
institucija ,,potla koja se sastoji u tome da se dugo vremena sabirana imovina izlae da bi se videlo koliko
je pojedinac bogat i moan i prilikom plemenske sveanosti spaljuje.

Autori Tomson i Dozef (L. Thomson i A. Joseph, 1947) prouavajui pleme Hopi
Indijanaca u SAD naglaavaju da se karakteristike linosti pripadnika toga plemena mogu
objasniti time to pomau pripadnicima plemena da se odre u veoma tekim prirodnim
uslovima u kojima ive. Oni istovremeno istiu da, iako je mogue govoriti o nekim optim
karakteristikama linosti pripadnika plemena, ipak postoje znatne varijacije meu
pojedincima.
Tomson i Dozef konstatuju da kod plemena Hopi i deca i odrasli izbegavaju manifestovanje
svakoga isticanja. Kod svih su razvijena nastojanja da se zadovolje zahtevi i oekivanja ostalih. Ispoljavanje
neprijateljstva i agresivnost kao i isticanje pred ostalim, smatraju se manom i sramotnim. Potisnuto je
spontano reagovanje i oigledna je tendencija ka rigidnom ponaaju. Linost, karakteristina za pripadnika
plemena Hopi, smatraju autori rezultat je uslova prirodne sredine u kojoj ive, infantilnih seksualnih
konflikata i odreenih emocionalnih odnosa u porodici.

Osim ovih autora, etrdesetih i pedesetih godina, veliki broj drugih poznatih
antropologa vri slina istraivanja. Klakhon (C. Klukhohn, 1941,1945) prouava Navaho
Indijance koji se po njemu odlikuju praktinou, izrazitim aktivitetom, energinou,
vitalnou i radoznalou. Halovel prouava druga indijanska plemena, meu ostalim
pleme Odibva, za koje je karakteristina dezinteresovanost za personalne veze,
neemocionalni odnosi meu lanovima. oslanjanje na samog sebe. Po miljenju ovih i
drugih autora, kultura u znatnoj meri odreuje kako e se pripadnici odreene grupe
ponaati u razliitim situacijama, kojim e

143

NIKOLA ROT

vrednostima teiti i koje e osobine linosti razvijati. Postoji korelacija izmeu

karakteristika kulture i karakteristika linosti.
Od pedesetih godina ima vei broj pokuaja antropolokih istraivanja u kojima se
nastoje preovladati mnogi metodoloki nedostaci u ranijim antropolokim istraivanjima.
U njima se vie ne nastoji obuhvatiti prikazivanje celokupnog ponaanja, nego se orijentie
na utvrivanje odreenih sistema ponaanja, a istovremeno pokuavaju izvesti
generalizacije o osnovnim determinantama razlika u nainu ponaanja pripadnika pojedinih
kultura. Meu ovim istraivanjima mogu se pomenuti istraivanja Vajtinga i ajlda (J. V.
M. Whiting i 1.1. Child, 1953). Na osnovu posmatranja ponaanja pripadnika 75 kulturnih
zajednica, i to, pre svega, njihovih stavova prema bolesti i njihovih postupaka prema
bolesnicima, autori zakljuuju da strogost u suzbijanju agresivnosti u procesu vaspitavanja
dece i otri zahtevi za kontrolom agresivnosti idu uporedo sa shvatanjem da su bolesti
prouzrokovane bacanjem ini. Strog postupak u odvikavanju od dojenja povezan je, po
njima, sa verovanjem da bolesti izazivaju odreena jela koja su vrai svojim arolijama
uinili otrovnim.
Druga jedna grupa autora, Beri, ajld i Bejkn (H. Barry, 1.1. Child i H. Bacon,
1959) razliku u ponaanju vezuju uz razlike u obimu u kom se akumuliraju zalihe hrane.
Oni razlikuju privrede u kojima ima mnogo stvaranja rezervne hrane i u kojima se koriste
domae ivotinje i privrede koje poivaju, pre svega, na lovu i ribarenju i u kojima se ne
stvaraju zalihe hrane. Drutva za koja je karakteristian visok stepen akumuliranja hrane
tee da njihova deca socijalizacijom razvijaju crte linosti kao to su odgovornost, tanost,
poslunost, pokoravanje. Drutva u kojima se stvaraju samo male zalihe hrane nastoje da
se kod njihove dece razvijaju osobine kao to su tenja za linim uspehom i postignuem,
samostalnost, nezavisnost i upornost. Karakter privrede odreuje, dakle, sadraj
socijalizacije. Nije sadraj socijalizacije arbitraran nego zavisi od uslova ivota. Kad bi
lanovi drutava u kojima je razvijena poljoprivreda i u kojima se zajednikim
organizovanim radom akumulira hrana razvijali kod svoje dece vie tenju za linom
afirmacijom nego za saradnjom i poslunou, to bi dovodilo do konflikata i ometalo
uspeno ostvarivanje ciljeva drutva. U drugom jednom svom radu (1957) isti autori
pokazuju da je i razlikovanje mukih i enskih uloga, tj. postavljanje otrih razlika u
ponaanju izmeu pripadnika enskog i mukog pola, zavisno od ekonomskih uslova.
Najvee razlike u ulogama zahtevaju se u drutvima u kojima su ulaganje velikog napora i
razvijena vetina neophodni za privreivanje. Po miljenju ovih autora, koje iznose u
drugom jednom radu (1963), i frekvencija delinkvencije zavisi od odreenih karakteristika
drutava, od karakteristinih tipova domainstva i od toga zavisne prirode i koliine
kontakta oca porodice sa mukom decom.
Naveemo, najzad, jedan pokuaj razlikovanja tipova kultura koje je izveo ameriki
antropolog Hsu (F. L. Hsu, 1961). On je pokuao da vei broj kultura svede na etiri tipa
kulture koji se meusobno razlikuju prema tome koji je odnos u porodici dominantan:
odnos otac sin, odnos majka sin, odnos mu ena ili odnos brat brat.

144

IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

Prvi tip kulture ine drutva u kom je dominantan odnos otac sin. Karakteristina ku ltura u kojoj je
dominantan ovaj odnos jeste stara Kina. Panja se poklanja deacima koji treba da nastave tradiciju porodice,
i uvaju uspomenu na oca, dedove i pradedove. Od sina se zahteva da je pokoran a od oca da podrava sina.
enidbu organizuju roditelji. Brak se ne sklapa zbog ljubavi nego zbog toga da bi se produilo muko
potomstvo i produila porodica. ovek ija ena ne rodi sina ima pravo da uzme drugu enu. Drutva u
kojima je dominantan ovaj odnos konzervativna su drutva u kojima se naglaavaju obaveze, upravljanje je
autokratsko, a oboavanje predaka jena forma poliateizma.
Primer za kulturu u kojoj se naglaava odnos majka sin pruaju pojedina drutva u Indiji. Ovde je
karakteristina zavisnost sina od materinske brige. Iako se u kulturi odraslih naglaava uloga mukarca,
staranje o deci je briga majke. U ivotu deteta otac je manje vana figura i u religioznim verovanjima
nalazimo mnoga enska boanstva. Za verovanje karakteristina je zavisnost od natprirodnih sila. Kao to
deca zavise od majke, tako odrasli zavise od tih nadnaravnih snaga. Krajnje blaenstvo jeste u ponovnom
ujedinjenju sa boanstvom.
Dominacija odnosa mu ena karakteristina je za evropske kulture, kao i za SAD. U tim kulturama
m ladii i devojke samostalno trae svoje brane drugove. Vanu ulogu u ivotu m ladih ljudi ima romantina
ljubav. Svako treba da sam kri sebi put u ivot. Ne treba da oekuje da e to uiniti porodica za njega.
Naglaavaju se lina sloboda i oslanjanje na samog sebe. est je konflikt meu generacijama. Lake dolazi
do socijalnih promena.
Dominaciju odnosa brat brat sretamo kod mnogih plemena u Africi i kod nekih plemena amerikih
Indijanaca. Deaci rano naputaju roditeljsku kuu i ive sa vrnjacima. U ivotu plemena vanu ulogu ima
ritual brata po krvi. Njime se uvruje veza izmeu pojedinih vrnjaka. Manje se naglaavaju veze sa
prolou, a i slabija je orijentacija prema budunosti.

Treba napomenuti da, i pored metodolokog napretka u antropolokim

istraivanjima, ostaju otvorena mnoga metodoloka pitanja. Pre svega, pitanje o tome ta je
uzrok a ta posledica meu prikazanim pojavama. Posebno je pitanje da li zaista nain
vaspitavanja dece predstavlja uvek osnovni uzrok odreenog naina ponaanja
karakteristinog za odreeno drutvo. Osim ovog opteg metodolokog problema
diskutabilni su i mnogi konkretni postupci u istraivanju. Nije uvek obezbeena
relijabilnost i validnost razliitim od korienih tehnika. Otvoreno je pitanje opravdanosti
generalizacija, pitanje koliko je iz takvih, obino uporednih, studija vie kultura opravdano
izvoditi uoptavanja o znaaju pojedinih faktora za ponaanje uopte.

Pokuaji objanjenja povezanos.i kulture i linosti

Pokuavajui da nau objanjenje za utvrene veze izmeu karakteristika kulture i
odreenih naina ponaanja, a posebno odreenih osobina linosti, autori najee izvor te
veze nalaze u iskustvima u ranom detinjstvu. Ova iskustva, smatraju oni, karakteristina su
za pojedine kulture u kojima po tradiciji postoji odreeni nain podizanja dece,
determinisan eventualno i uslovima ivota, koji onda odreuje kakva e se linost
formirati. Pri tom neki autori naglaavaju neke posebne momente. Margaret Mid, na
primer, kao i neki drugi autori, kao vaan momenat koji e odrediti formiranje linosti
esto istie stepen tolerantnosti od-

145

NIKOLA ROT

nosno netolerantnosti prema deci i od toga zavisnu veu ili manju frustriranost. to su
pripadnici plemena Arape blagorodni i plemeniti ljudi, uzrok lei u tome to se prema deci
ne vri nikakva presija, to se ona retko kanjavaju i to usled toga nisu frustrirana.
Suprotno tome, pripadnici plemena Mundugumor bili bi netrpeljivi i agresivni zbog toga
to se deca od malena surovo kanjavaju i to su, usled toga, veoma frustrirana.
Drugi autori, kao posebno vaan momenat, naglaavaju odnos prema ispoIjavanju
agresivnosti. Vajting, na primer, istie da e tamo gde se manje tolerie ispoljavanje
agresivnosti kod dece, biti i manje agresivnosti u ponaanju odraslih. U motivima i
narodnim priama takvih drutava pripadnici plemena se nikad ne prikazuju agresivnim,
agresivni su samo stranci koji se spominju.
Trei autori istiu razvijenost emocionalnih odnosa, odnosno njihovu nerazvijenost
u ranom detinjstvu. Sto su, na primer, stanovnici Bali otoja u Indoneziji, navode Bejtson i
Mid (B. Bateson i M. Mead, 1942), introvertirani i izrazito neemocionalni u svojim
odnosima objanjavaju oni time to malu decu podiu njihove neto starije, ali jo uvek i
same male i mlade, sestre. O svakom malom detetu brine se vie takvih malih majki.
Mala sestra igra se sa detetom dokle je to za nju zanimljivo, a redovno joj je staranje i
briga o detetu teret i dosadan posao. Ne dolazi do razvijanja srdanijih i trajnijih
emocionalnih odnosa. Na vanost emocionalnih odnosa za razvijanje odreene kulture
ukazuje i Hsu ije smo shvatanje izneli. Pored dominacije odreenih odnosa, navodi Hsu,
odreena kultura zavisie i od obima i veliine porodice, tolerisanja ili suzbijanja
agresivnosti i vee ili manje strogosti u vaspitavanju. Proirene porodice (a pod tim se ne
podrazumevaju samo porodice sa velikim brojem dece nego uopte porodice u kojima
postoji uska povezanost sa irom rodbinom) stvaraju decu koja se pokazuju tolerantna. U
takvoj proirenoj porodici uvaju se tradicije i tradicionalni naini ponaanja. Emocionalne
veze sa pojedinim lanom nisu intenzivne, ali zato postoje veze sa velikim brojem lanova
porodice i razliiti od lanova mogu se prihvatiti kao uzori. Deca se oseaju manje
frustrirana razliitim barijerama jer mogu da nau podrku i zatitu, ako im to ne daju
roditelji, kod nekog od mnogobrojnih roaka. U takvim drutvima, po miljenju Margaret
Mid, nema pojave Edipovoga kompleksa.
Mnogi autori istiu ne negirajui vanost naina vaspitavanja dece ulogu uslova
sredine, a prvenstveno ekonomskih uslova. Spomenuto je objanjenje Tomasa i Dozefa za
javljanje karakteristika Hopi Indijanaca. Napomenuli smo da vanost ekonomskog faktora
naglaavaju i Beri, ajld i Bejkn koji razlikuju drutva koja u veem i u manjem stepenu
akumuliraju rezerve hrane. Ulogu ekonomskih faktora pominju, meu ostalima, Kardiner i
drugi, koji pokazuju kako se sa promenom naina privreivanja menjaju mnoga uverenja i
mnoge osobine. U jednom svom ispitivanju M. Mid (1955) pokazuje kako sa uvoenjem
efikasnije uprave i izgradnjom eleznice u krajevima gde je ranije vladao kruti plemenski
hijerarhijski sistem i postojao izraziti autoritet starijih dolazi do promena u moralnim
shvatanjima, u nainu sklapanja brakova, gledanju na autoritete.
Spomenuemo posebno dva pokuaja da se sistematski prikae veza izmeu kulture i
linosti. To su pokuaji Lintona i Kardinera da objasne te veze i po-

146

IZVORl SOCIJ ALIZAC IJ E

znat pokuaj objanjenja uticaja kulture na linost E. Froma. Linton i Kardiner (R. Linton,
1945) za objanjenje ove veze koriste pojam bazine strukture linosti. Ova struktura
linosti, po njima, ne obuhvata celu linost nego samo one delove linosti koji su
zajedniki za lanove grupe, a po kojima se, opet, lanovi jedne grupe razlikuju od lanova
druge grupe. Ova bazina struktura linosti usklauje se institucijama odreene kulture, a
do nje dolazi na osnovu odreenog ranog iskustva zajednikog svim lanovima drutva, pre
svega, usled odreenoga naina podizanja deteta. Pri tom podizanju naroito su vani
momenti: nain ishrane i odvikavanje od dojenja, emocionalni odnosi sa roditeljima, nain
disciplinovanja, odnos meu braom. Ovi momenti odreuju rano iskustvo deteta. A ovo
rano iskustvo determinie kasnije osobine linosti. Nain podizanja deteta povezan je sa
razliitim karakteristikama drutva, vladajuom mitologijom i karakteristinom tehnikom i
proizvodnjom. Osnovne karakteristike linosti formirane u ranom detinjstvu zajednike za
sve lanove drutva dolaze do izraaja putem projekcije u razliitim institucijama drutva,
u folkloru, umetnosti. Ovaj projektivni sistem odreuje onda, sistem realnosti, tj.
shvatanja o pojavama i odnosima u svetu i drutvu.
E. From (E. Fromm, 1941,1947. i 1955) naglaava da je linost rezultat
prilagoavanja ljudskih potreba uslovima drutvenog ivota uzetog u celini. Neopravdano
je prihvatiti, po njegovom miljenju, da su porodini odnosi sami za sebe i iskljuivo uzrok
formiranja odreene linosti. Nain ivota nekoga drutva rezultira iz kompleksa
istorijskih, ekonomskih, socijalnih i psiholokih faktora i manifestuje se u idejama,
stavovima, i celokupnom ponaanju koje dete usvaja putem vaspitanja. Ali roditelji koji
vaspitavaju dete samo su predstavnici drutva; oni predstavljaju osobe koje prenose na dete
za odreeno drutvo karakteristine ideje i vrednosti. Porodica nije poslednji uzrok
odreenih osobina linosti nego je i sama efekat odreene kulture, kao to je i agens
sredstvo kojim se odreena kultura slui u vaspitavanju novih generacija. Kao centralni
pojam kojim nastoji objasniti vezu izmeu kulture i linosti From koristi pojam socijalnog
karaktera. Pod tim on podrazumeva jezgro karakterne strukture koje je zajedniko za
veinu lanova iste kulture i u suprotnosti sa individualnim karakterom po kome se ljudi
koji pripadaju istoj kulturi meusobno razlikuju jedan od drugoga. Moemo, dakle, po
Fromu, razlikovati socijalni karakter, kao deo karaktera zajedniki za veinu pripadnika
odreenog drutva, i individualni karakter, kao deo karaktera po kome se svaki pojedinac
razlikuje od svakog drugog.
Uslovi u kojima neko drutvo ivi a koje ini nain proizvodnje, industrijska
tehnika, klima, naseljenost, politiki i geogr&fski faktori, kulturne tradicije i uticaji
dovode do toga da je svako drutvo struktuirano na svoj odreeni nain i da mi uvek imamo
posla sa odreenim specifinim drutvom. Socijalne strukture drutva su relativno fiksirane
(za odreeni istorijski period). lanovi drutva, klase i slojevi u drutvu, ponaaju se na taj
nain da drutvo bude sposobno da funkcionie u skladu sa postojeim drutvenim
sistemom. Funkcija je socijalnog karaktera upravo da formira linosti lanova drutva tako
da oni ele da deluju upravo onako kako treba da deluju da bi drutvo funkcionisalo. Preko
socijalnog

147

NIKOLA ROT

karaktera kanalie se ljudska energija na aktivnost i na nain aktivnosti koji omoguavaju

odravanje odreenog drutva. Moderno industrijsko drutvo, na primer, veli From, trai i
formira odreene osobine koje omoguavaju uspeno funkcionisanje toga drutva. Takve su
osobine meu ostalim: disciplinovanost, urednost, tanost. Drutvo treba oveka koji e
maksimalno koristiti svoje energije za rad, koji e biti uredan i taan. Socijalni karakter
stvara se interakcijom ekonomskih, sociolokih i ideolokih faktora. U toj interakciji
najvaniji su ekonomski faktori jer se oni najsporije i najtee menjaju. Zato nain
proizvodnje determinie socijalne relacije u drutvu, nain i praksu drutvenog ivota. A li i
religiozna, politika i filozofska shvatanja nisu samo proste projekcije proizvodnih odnosa,
nego takoer utiu na socijalni karakter i stabilizuju ga. Dok su objektivni uslovi stabilni,
socijalni karakter ima ulogu drutvenog stabilizatora. Kad se, meutim, spoljni uslovi
promene i kad nisu vie u skladu sa tradicionalnim socijalnim karakterom, on postaje
elemenat dezintegracije drutva, dinamit namesto socijalnog maltera. Ali treba istai da
ovek, iako je u stanju da se prilagodi razliitim uslovima, nije ipak beli list hartije na
kome kultura pie svoj tekst. ovek ima svoje uroene karakteristine ljudske potrebe: za
sreom, harmonijom, ljubavi i slobodom. Ove potrebe su dinamiki faktori i izazivaju, kad
je njihovo zadovoljenje frustrirano, reagovanje i otpor. Ako se ne mogu trajno zadovoljiti,
izazivaju otuenje ili alijenaciju oveka. Do sada nijedno od postojeih drutava nije bilo
tako struktuirano da je zadovoljavalo ove osnovne potrebe oveka. Zato su sva dosadanja
drutva bila drutva u neskladu sa pravom ljudskom prirodom, drutva u kojima se nije
mogao razviti potpun i zdrav ovek. Bila su to nezdrava drutva. Stvar svesnog ljudskog
revolucionamog napora, je formiranje zdravog drutva.
Nesumnjivo da su prouavanja antropologa i korienje saznanja do kojih su oni
doli u vezi sa istraivanjem uloge kulture doprinela boljem razumevanju problema
socijalizacije linosti. Korienjem pojma kulture uveden je jedan nov vaan momenat u
objanjenje formiranja linosti. Ukazuje se, koristei ovaj pojam, na to da je veliki broj
faktora, a koji svi deluju povezano, od kojih zavisi efekat socijalizacije. Pri tom se
opravdano pridaje znaaj i ulozi tradicija, istorije i uopte specifinih uslova razvitka
pojedinog drutva. Sigurno je da i ovi momenti, povezani sa drugim, i u zavisnosti sa
njima, utiu na formiranje drutva. Zasluga je antropologa, dalje, to su, prouavajui
razliite kulture i za njih, karakteristine naine ponaanja pokazali da se pripadnici
razliitih kultura mogu razlikovati u bitnim momentima ljudskog ponaanja. Oni su
pokazali da ljudsku prirodu nije pravilno gledati ni kao nepromenjivu ni kao svuda istu,
niti smatrati da su karakteristike i naini ponaanja pripadnika ma kog drutva nuno i
univerzalni ljudski naini ponaanja i univerzalne ljudske karakteristike; istraivanja
antropologa znaajno su doprinela tome da se oslobodimo pogrenog etnocentrikog
shvatanja.
Ali, zakljuujui ovo izlaganje o pokuaju objanjenja veze izmeu kulture i
linosti, treba ukazati na odreene nedostatke i odreena pogrena shvatanja koji se dosta
esto javljaju kod antropologa i kod antropolokih pristupa. 1) Mnoge antropoloke studije
prikazuju lanove odreene kulturne zajednice suvie upro-

148

IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

eno, prikazuju ih kao manje-vie jednoobrazne linosti. Meutim, pripadnici jednog

istog plemena mogu biti i kooperativni i srdani, kao i to mogu biti i agresivni i
netolerantni. Ljudi jesu fleksibilni, menjaju se pod uticajem sredine, ali oni, ipak, nisu kao
glina od koje lonar formira oblike kakve hoe. Iako u ponaanju Ijudi vanu ulogu imaju
u odreenoj kulturi institucionalizovani oblici ponaanja, ipak postoje razlike u potrebama
pojedinaca i u mnogim njihovim karakteristikama. 2) esto se pojam kulture dosta
neodreeno upotrebljava, ne precizira se na koje se sve faktore misli kada se ukazuje na
determinisanost odreenih oblika ponaanja kulturom. Pojmom kulture vrlo esto
zamagljuje se uloga pojedinih vanih faktora drutvenog razvitka uopte, pa i razvitka
same kulture. 3) Kultura se tretira kao neto to postoji samo od sebe i samo po sebi, a ne
vidi znaaj, prvenstveno vanih za drutveni razvitak i ponaanje ljudi, proizvodnih snaga i
proizvodnih odnosa. Osobenosti drutvene organizacije i ponaanja Ijudi pripisuju se
kulturi u celini kao glavnoj determinanti. Zanemaruju se odreene zakonitosti drutvenog
ivota i ponaanja, i jedno i drugo pokuava objasniti delovanjem specifinosti kulture.
Takva koncepcija se oznaava kulturnim determinizmom. Ne uoava se da su esto vee
slinosti izmeu pripadnika razliitih klasa i slojeva, pripadnika grupa sa istom pozicijom
u drutvu a u razliitim nacijama i kulturama, nego to su razlike meu pripadnicima
razliitih slojeva i statusa u istoj kulturi. 4) Tome treba dodati mnogobrojne metodoloke
slabosti i ogranienja koja se pri istraivanju tako sloenih pojava, kao to su, s jedne
strane, kultura a, s druge strane, linosti, javljaju, a o kojima je ve bilo rei.

Nacionalne karakteristike
Bilo je i ima pokuaja da se utvrdi veza i izmeu karakteristinih osobina kulture i
osobina linosti i kod pripadnika razvijenih drutava zapane civilizacije. Takva drutva
su, po pravilu, organizovana na etnikom principu, predstavljaju nacionalne drave. Zato
se o karakteristikama pripadnika razvijenih drutava obino govori kao o nacionalnim
karakteristikama ili o nacionalnom karakteru. Pojam nacionalnog karaktera proiruje se i
na pripadnike odreenih etnikih grupa van matine nacionalne drzave. esto su autori
takvih prikaza novinari i publicisti koji uoavaju mnoge zanimljive osobine nekog naroda
ili zemlje, ali iji su zakljuci u velikoj meri zasnovani, pre svega, na impresijama i
predstavljaju, po pravilu, uoptavanja u stepenu u kome podaci kojima oni raspolau to ne
doputaju. Takvi prikazi su obino uproavanje stvarnog stanja stvari i mogu posluiti kao
korisne hipoteze koje je, meutim, potrebno stroim istraivakim postupcima proveravati.
Postoje pokuaji prikazivanja nacionalnih karakteristika i od strane strunjaka iz
pojedinih oblasti drutvenih nauka, pre svega od strane antropologa, a koji su zasnovani na
vie sistematskom posmatranju, ponekad i na sistematskom istraivanju. Ali ni od
strunjaka dosad dati prikazi nacionalnih karakteristika ne mogu zadovoljiti stroe naune
kriterijume. Zato se, za gotovo sve prikaze nacionalnih karakteristika kojima zasad
raspolaemc moe rei da ne predstavljaju do-

149

NIKOLA ROT

voljno sigurne rezultate i zakljuke. Razloga za to ima vie. Ni osnovni pojmovi, na primer
pojam o tome ta treba smatrati nacionalnim karakteristikama, nisu do sada dovoljno
raieni. Nije fiksirano koje osobine linosti treba ispitivati i kako ih utvrivati. Takvo
istraivanje oteano je gotovo zakonitim delovanjem predrasuda onih koji zakljuuju o
karakteristikama odreenih naroda i njihovom vezanou za sopstvenu naciju i kulturu a
nenaklonou prema nacijama sa kojima je njihova vlastita bila u sukobu ili jeste u sukobu;
zatim ideologijom, aktualnom situacijom u svetu i naroito manje-vie svuda proirenim
etnikim stereotipijama. Metodoloke slabosti su dalji faktor koji se redovno javlja pri
datim istraivanjima, a koje izviru iz nerazraene teorijske osnove, nepostojanja pouzdanih
tehnika istraivanja, sklonosti ka neopravdanim generalizacijama. Zato vrlo esto prikazi
nacionalnih karakteristika pripadnika odreenih naroda, umesto da nas oslobaaju
stereotipnog gledanja na pojedine narode i umesto da doprinesu suzbijanju etnikih
stereotipija, esto doprinose jo njihovom proirivanju.
U naelu je opravdano postaviti zahtev za utvrivanjem odreenih nacionalnih
karakteristika. Opravdano je zbog toga to zaista kultura kao celina, pa tako i kultura neke
razvijene nacionalne drave, utie na psiholoke osobine Ijudi i to postoji verovatnoa da
u odreenoj nacionalnoj dravi nalazimo odreene psihike karakteristike kod pripadnika
odreenog naroda ee nego u drugoj nacionalnoj dravi kod pripadnika neke druge
nacije.
Od etrdesetih godina ovoga veka ima sve vie pokuaja prikazivanja karakteristika
pojedinih naroda. Antropolozi, sociolozi, a u manjoj meri psiholozi, pokuavaju da,
polazei od razliitih teoretskih pretpostavki, najee od psihoanalitike teorije, iznesu
sintetike prikaze nacionalnih karakteristika pojedinih naroda. Mi emo ovde ukratko
spomenuti neke pokuaje prikaza nacionalnih karakteristika: Amerikanaca, Nemaca i Rusa
naroda ijem je prikazu karakteristika u toku I svetskog rata i posle njega poklonjeno
najvie panje.
Karakteristike Amerikanaca pokazuje, meu osta lim, ve spomenuti istaknuti ameriki antropolog
Margaret Mid. Ona kao sutinske osobine Amerikanaca navodi tenju za uspehom, i to prvenstveno za
uspehom u ekonomskom napredovanju i poboljanju svog ekonomskog stanja, i sklonost ka konformiranju. U
tenju da postigne uspeh, Amerikanac se energino bori sa preprekama i tekoama. Uspeh vidi kao nagradu
za vrlinu a neuspeh kao znak i dokaz svoje nedovoljne line vrednosti. Iako redovno samosvestan i siguran u
sebe, u izrazito tekim situacijama pokazuje javljanje oseanja nesigurnosti. Nezainteresovan je za prolost,
osim u sluaju kad pozivanje na pretke doprinosi uglednijem statusu.
Drugi jedan antropolog G. Gorer, istie kao karakteristike Amerikanaca odbacivanje i nepriznavanje
autoriteta, dominaciju majke i ene u svakodnevnom ivotu, popustljivost prema deci i nastojanje da se
postigne to vii drutveni status. Ameriko je dete, veli Gorer nezasito u svojim zahtevima da mu se obraa
panja i da mu se ini po volji. Zbog toga i odrastao Amerikanac stalno tei da bude priznat, da bude uticajan
i da ima prijatelje. Zadovoljstvo u posedovanju maina ili sticanju razliitih predmeta, a radi toga da bi
dostigao i prestigao standard svojih suseda, dalja je karakteristika amerikog karaktera. Drugi se cene, prema
tome, koliko se pribliavaju amerikom shvatanju o vrednostima, drutvenim odnosima i drutvenom
ureenju.

150

V.

IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

Prema prikazivanju Amerikanaca, pa i pripadnika ma koga naroda, kao osoba sa

jednoobraznim trajnim osobinama veliku skeptinost izraava ameriki sociolog Risman
(D. Riesman, 1950), i to u svojoj poznatoj knjizi Osamljena gomila. Po njemu, mogue
je govoriti eventualno o tipovima ponaanja koji se sretaju u drutvu. To bi bili oblici
ponaanja ei od nekih drugih, ali predstavljaju posledice drutveno-ekonomskih uslova
u kojima ljudi ive. Sline, este oblike ponaanja mogue je sresti u svakom drutvu sa
jednakim uslovima. U jednom svom novijem radu (1967) Risman je jo vie rezervisan
prema pokuajima davanja nacionalnih karakteristika kao nekih optih i trajnih osobina
pripadnika nekog naroda. Takvi holistiki pristupi, veli on, pod uticajem su stereotipija.
Teko je govoriti da postoji neka karakterizacija opta za sve, jer postoje, posebno u
amerikom drutvu, znatne razlike izmeu etnikih grupa i klasa. Zatim i one
karakteristike koje se mogu eventualno uoiti pre svega su posledica razvitka drutva,
industrijalizacije i urbanizacije. One se mogu uoiti i kod drugih naroda sa slinim
stepenom razvitka. Nemogue je prihvatiti ni da su eventualne karakteristike koje moemo
u odreenom periodu uoiti trajne karakteristike. Prihvatanje fiksiranosti nacionalnih
karakteristika u suprotnosti je sa evidentnou ljudske plastinosti koju potvruju podaci iz
istorije razliitih drutava. Meu ostalim, engleskog i vedskog drutva, veli Risman. Ovi
narodi, koji su danas poznati po svojoj disciplinovanosti i stabilnosti, bili su jo u XIX
veku veoma nemirni, buntovni i skloni neredima. Sve karakteristike grupa menjaju se u
zavisnosti od razvitka. Zato je tesko prihvatiti da postoje neke trajne karakteroloke
osobine Amerikanaca. Osobine koje su danas eventualno tipine za Amerikance nisu
specifino amerike. One se javljaju, ili se mogu javljati, i van granica Amerike. Tako je,
na primer, uoljivo da je ono to je meu ostalim karakteristino za znatan deo amerike
omladine, na primer, interes za filmske zvezde, odreeni nain zabave, uticalo na omladinu
i van granica Amerike i postalo sastavni deo internacionalne omladinske subkulture.
Mogu se, eventual no, kao relativno este osobine koje se u amerikom drutvu naglaavaju i kao
vredne i kao este, prema Rismanu, spomenuti: egalitarizam, aktivizam ili bar nefatalizam, iskrenost i
otvorenost, nestrpljivost, mala uloga tradicionalnih veza. Veliki je uticaj masovnih sredstava komunikacija
koje ire kao vrednosti odreene oblike i ponaanja i odreeni izgled oveka: da je bo lje biti ivahan il
preduzimljiv nego inertan, da je vrednije teiti da se neto postigne nego biti rezigniran, da je bolje traiti
zadovoljstvo nego biti uzdrljiv, da je bolje biti drutven nego povuen u sebe, da je korisnije biti vitak nego
debeo, i slino. Masovna sredstva komunikacija utiu na shvatanja kako treba biti obuen, kako opremiti
kuu, kako se zabavljaiti i tako utiu na stvaranja tipinih naina ponaanja i ivota. Jedno od masovnih
sredstava komunikacija koje ima veliki uticaj na mlade Amerikance jeste, po miljenju Rismana, koled, koji
poseuje sve vei broj omladine a uskoro e ga poseivati i veina. Moe se oekivati da e obrazovanje koje
se tu stie i sve tolerantniji postupak u podizanju dece imati za posledicu da autoritarnost kao osobina
linosti pone da se gubi, a tolerantnost da postaje sve izrazitija. Stoga, to vie raste bogatstvo, verovatno je
da e biti manje izrazito kompetitivnih, manje tedljivih i manje onih ija je karakteristika izrazita tenja za
linim uspehom.

151

NIKOLA ROT

U posleratnim godinama bio je veliki interes za utvrivanje i objanjenje

nacionalnih karakteristika Nemaca, naroda koga su njegovi upravljai u relativno kratkom
periodu poveli u dva velika rata. U tim prikazima nastoji se, pre svega, objasniti kako je
bilo mogue da se stanovnitvo Nemake ne samo pridobije za rat nego i skloni da se
odluno zalae u dva, po razaranjima i rtvama, za sve strana rata.
Po miljenju veeg broja autora, osnova nemakog nacionalnog karaktera je u autoritarnosti oca
porodice. Naroito naglaavana crta Nemaca je pokoravanje autoritetu i potovanje autoriteta. Dete se
identifikuje sa ocem, smatraju mnogi autori tih prikaza u skladu sa psihoanalitikom teorijom, i svoju
sk lonost ka autoritarnosti prenosi na ceo drutveni ivot. U autoritarnosti je koren i drugih karakteristinih
osobina: intezivnih nacionalistikih oseanja i spremnosti da se rtvuje za domovinu, na koju se gleda kao na
iru zajednicu slinu porodici a iji se upravlja predstavlja i doivljava kao otac. I domovina se oznaava
kao zemlja oca, otadbina Vaterland. Kao osobine istiu se i tenja za moi, i prestiem, jako i duboko
oseanje nesigurnosti (koje se oseanje nastoji kompenzirati tenjom za moi), grupna i nacionalna
solidarnost, oseanje dunosti, smisao za disciplinu, red i istou, te portvovanost (budui da se i dete i
graanin vaspitavaju da potuju autoritet i da mu se pokoravaju). Od Hitlera formirani dravni sistem,
nacionalsocijalizam, navode neki od ovih autora, predstavljao je model drave koji se zasniva na jednakim
principima autoritarnosti kao i autoritarna porodica i zato je imao iroku podrku Nemaca.
Po nekim autorima, nema znaajnijih promena u linosti Nemaca ni posle II svetskog rata. Po njima,
postoji i dalje izrazito potovanje autoriteta i jednaka spremnost da se pokorava nekom voi kao to je to i
dosad bila karakteristika Nemaca. Drugi autori, meutim, pozivajui se na mnogo uverljivih podataka
ukazuju na to da su bar kod jednoga dela mladih u Nemakoj nastupi le znatne promene. Umesto pokoravanja
autoritetu kao vana karakteristika javlja se kritinost prema autoritetu i izrazita tenja za individualnom
slobodom.

Iz navedenih primera se vidi da su mnoge karakterizacije dosta nesigurna

uoptavanja, da ima razliitih tumaenja istih podataka, a uvek mnogo slobodnoga
konstruisanja. Ovi nedostaci u prikazivanju nacionalnih karakteristika jo vie dolaze do
izraaja u pokuajima utvrivanja nacionalnih karakteristika Rusa. Kod ovih prikaza veliki
uticaj imaju i predrasude prema drutvenom sistemu u Sovjetskom Savezu.
Meu ostalim, antropolozi Corer i Rikman (G. Gorer i J. Rickman, 1949) pokuavaju konstruisati
sliku ruskog karaktera polazei od psihoanalitikih postavki o oralnom karakteru. Od luujul faktor za
formiranje ruskog nacionalnog karaktera, vele oni, ima dugo povijanje deteta i fiksacija na oralnoj fazi. Iz
toga proizlaze osobine kao to su: indiferentnost za fiziki bol i njeno lako podnoenje, prihvatanje razliitih
vrsta ograniavanja i sk lonost situaciji neodgovarajuem emocionalnom reagovanju.
Ne mogu se smatrati dovoljno zasnovanim ni generalizacije koje o Rusima iznosi Margaret Mid
(1951). Ona navodi da na osnovu tri vrste izvora ruskih linosti prikazanih u literaturi, ciljeva i ideala koji se
postavljaju u sovjetskom drutvu, te podataka o karakteristikama savremene generacije Rusa proizlazi da je
za Ruse karakteristino naglo i otro izmenjivanje intenzivnih oseanja ljubavi i mrnje, nepostojanje trajnog
uzajamnog poveranja u meulinim odnosima, jako oseanje krivice, slaba samokontrola i nepostojanje
planiranja vlastitih postupaka.

152

IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

Na primeru prikaza nacionalnih karakteristika Rusa, jo oiglednije nego na ostalim

prikazima, uoljivo je kako veliku ulogu imaju arbitrarne konstrukcije, stereotipije i
predrasude, obino povezane sa politikom orijentacijom i ideologijom. Mi zato, kao to je
spomenuto, veoma malo pouzdano znamo o nacionalnim karakteristikama. Cak je ostalo i
otvoreno pitanje koliko je opravdano govoriti o nacionalnim karakteristikama, kao to je
ostao dosta neodreen i sam pojam nacionalnog karaktera.
Ponekad se pojam nacionalnog karaktera odreuje naprosto kao kulturom formirano
ponaanje. Tako se, u stvari, kultura dovodi u vezu sa samom sobom, odreujui ponaanje
kao proizvod kulture i linost kao izraz odreene nacionalne specifine kulture. Ovog
nedostatka u odreenju pojma ne oslobaa se ni Kardiner, koristei pojam bazine
strukture linosti. Naime, njegova bazina struktura linosti odnosi se vie na sociokulturnu osnovu linosti nego na stvarnu linost. Opravdano naglaavaju Inkeles i
Levinson (A. Inkeles i D. Levinson, 1969) da, ukoliko uopte govorimo o nacionalnom
karakteru, onda pod tim treba podrazumevati odreene relativno trajne dispozicije linosti.
Ne moe se pojam karaktera izjednaiti sa za drutvo karakteristinim oblicima ponaanja,
formiranim pod uticajem drutvenih uslova: sa navikama, obiajima, folklorom. O
nacionalnom karakteru opravdano je govoriti tek ako se poe od koncepcije linosti kao
relativno trajnog i organizovanog sistema dispozicija. Pri tom ne mora se nuno
pretpostaviti, ak se to i ne sme, da e sve linosti pripadnika odreene nacije biti
jednoobrazne. Ono to se moe eventualno oekivati to je javljanje odreenog modalnog
tipa linosti, ili jo verovatnije, vie modalnih tipova linosti u odreenoj nacionalnoj
kulturi. Polazei od ovakvih pretpostavki, Inkeles i Levinson odreuju pojam nacionalnog
karaktera kao sistem relativno trajnih karakteristika i sklopova u linosti koji su modalni
meu odraslim lanovima drutva. Prihvatajui ovakvo odreenje, opravdano je
proveravati kolika je uloga socijalno-kulturnih faktora u stvaranju i menjanju modalne
linosti; drugim reima, u kojoj meri sistem uslova ivota u odreenom drutvu dovodi do
posebnih sklopova osobina u linosti svojih lanova. Ukoliko se utvrdi postojanje nekih
modalnih tipova linosti, opravdano je postaviti i drugi problem, a to je o ulozi modalne
linosti u odravanju stabilnosti, odnosno u menjanju drutvene strukture i drutvenih
odnosa.
Zbog sloenosti problematike istraivanja nacionalnih karakteristika pomenuti
autori opravdano predlau da bi istraivanje trebalo orijentisati ne prema utvrivanju
globalne linosti, nego, pre svega u sadanjem periodu istraivanja, obratiti panju na
utvrivanje odreenog ogranienog broja kategorija ponaanja. Po njihovom miljenju
takve kategorije koje bi za sada bilo mogue ispitivati jesu meu ostalima: odnos prema
autoritetu, shvatanje o vlastitom ja (shvatanje o tome ta pojedinac misli da jeste, ta bi
voleo da bude i ta oekuje da e biti), o osnovnim mehanizmima koje koristi za
odravanje ravnotee (ta ini da bi odrao oseanje samopotovanja), o glavnim formama
anksioznosti (koji su glavni oblici iskustva koji se ocenjuju da ugroavaju linost), o
agresivnosti, o nainima

153

NIKOLA ROT

kognitivne aktivnosti i neke druge. Potrebno bi bilo kategorije operacionalno definisati,

utvrditi za njih odgovarajuu tehniku istraivanja, te vriti uporedna istraivanja
pripadnika veeg broja nacionalnih kultura. Tek veoma paljivim sistematskim
ispitivanjima mi emo moi da utvrdimo koliko je opravdano uopte govoriti o nacionalnim
karakteristikama i koliko je uopte celishodno razvijati istraivanja nacionalnog karaktera.

Istraivanja J. Cvijia o psihikim osobinama

junoslovenskih naroda
Postoji vie pokuaja da se utvrde nacionalne karakteristike i junoslovenskih naroda
Balkana. Najvredniji i najznaajniji od takvih prikaza jeste rad Jovana Cvijia, objavljen u
knjizi Balkansko poluostrvo. Knjiga je objavljena 1918. godine na francuskom. Na
srpskohrvatskom je izala 1931. a posle smrti Cvijieve. U prvom delu prikazuje geografiju
Balkanskog poluostrva, a u drugom govori o psihikim osobinama stanovnika Balkanskog
poluostrva smatrajui da je prouavanje psihikih osobina deo antropogeografije.
Cviji smatra da postoji etniko, pa i psiholoko jedinstvo junoslovenskih naroda.
Kao zajednike psihike karakteristike navodi osobine kao to su oseajnost, saoseanje,
bogata mata i sklonost oduevljenju i zanosu. Oznaava ih jednim imenom kao idealizam.
U okviru tog jedinstva postoje regionalne razlike: tipovi mentaliteta. Razlikuje etiri
glavna tipa: dinarski (sa varijetetima umadijskim, erskim, bosanskim i jadranskim),
centralni (sa varijetetima kosovsko-metohijskim, zapadno-makedonskim, moravskovardarskim, opskim i juno-makedonskim), istono-balkanski (sa varijetetima:
donjodunavskim, srednjogorskim, rumelijsko-trakim i pomakim) i panonski (sa
varijetetima: sremsko-banatskim, slavonskim i alpijskim). Najdetaljnije i ne bez
idealizovanja, prikazuje dinarski tip koji, po njemu, obuhvata najvei deo slovenskog
stanovnitva Balkanskog poluostrva.
Daje detaljnu karakterizaciju ovog tipa, i kao njegove oznake, meu ostalim, navodi: mentalno
zdravlje i stoiko podnoenje tekoa, solidarnost koja je naroito izrazita u tekim pri likama, toplinu
oseanja i srdanost (koje se izraavaju u velikom razlikovanju razliitih vrsta srodstava), izrazito lino
dostojanstvo, potovanja starijih, dece i ena, i potovanje predaka, jaku naciona lnu svest i ivo oseanje
potrebe za naciona lnom slobodom, izrazite vojnike vrline, energinost i impu lsivnost, bistar i hitar duh,
smisao za pesnitvo, pripovedaku sposobnost i slikovit stil.

Sa manje idealizovanja i konkretnije prikazani su pojedini varijeteti u okviru

dinarskog tipa i pojedine grupe u okviru varijeteta. Meu varijetetima posebnu panju
poklanja prikazu erskog varijeteta koji smatra najhomogenijim i najpotpunijim
predstavnikom dinarskog tipa. U okviru njega razlikuje vie grupa. Jednu od takvih grupa
ine i dinarska plemena a pod kojim nazivom Cviji obuhvata Crnogorce.
Navodimo samo nekoliko karakteristika koje on daje za dinarska plemena: izrazito junatvo, junaka
sujeta, oholost, ponos, isticanje asti i dostojanstva, ozbiljnost do ukruenosti, snano javno mnjenje i njegov
veliki uticaj, veoma jaka elja za pohvalama,

154

IZVORl SOCIJ AUZACUE

izrazit strah od sramote; ljudi i u punoj snazi malo rade, veli Cviji, ,,ne ure i ne vode rauna o vremenu, ene rade mnogo a, nisu ravnopravne.

Sa manje detalja, a ne uvek bez predrasuda, prikazuje Cvijic ostale tipove i njihove
varijetete i grupe. Ali uvek daje ivu i bogatu karakterizaciju nastojei da kompleksno
objasni javljanje pojedinih osobina koje smatra karakteristinim.
Moemo istai da Cvijiev rad, iako relativno davno objavljen, i po svojim
teorijskim osnovama i po obradi predstavlja znaajno delo, u mnogo pogleda vrednije od
svih spomenutih izlaganja o nacionalnim karakteristikama pojedinih naroda. Cviji, iako
radi i pie u periodu kad su rasno etnika shvatanja bila proirena, odbacuje objanjenje
nacionalnih karakteristika pojmom rase. On sam veli da se malo koristio antropologijom,
podrazumevajui pod tim fiziku antropolgij u > i razlikovanjem po uroenim fizikim
karakteristikama. Istie da je to uinio zbog toga to se rase ne podudaraju sa etnikim
grupama. Iako smatra da je zadatak geografije, a posebno antropogeografije, da utvruje i
psihike karakteristike, on te karakteristike ne izvodi samo iz geografskih faktora nego kao
inioce koji determiniu odreene psihike osobine, navodi i istoriju, seobe i kulturu.
Veliki znaaj pridaje drutvenim i ekonomskim odnosima i nainu privreivanja. Ovim
momentima objanjava, na primer, glavnu razliku izmeu pripadnika dinarskog i
centralnog tipa. Za ovaj poslednji, centralni, tip jedna je od bitnih karakteristika, veli
Cviji, moralna mimikrija" socijalno preruavanje, zatim nepoverljivost i pretvorljivost.
Ali to su osobine, navodi Cviji, stvorene uslovima ivota i stanovnici centralnih oblasti
razvili su ih da mogu iveti i da se sauvaju od nasilja ugnjetaa. I jednu od njega
naglaenih optih karakteristika junoslovenskih naroda, matovitost, dovodi u vezu sa
nainom privreivanja, i konkretno sa ekstenzivnim stoarstvom koje ljudima ostavlja
dosta slobodnog vremena, Veina junakih srpskih pesama, i pripovedaka, basni i
poslovica su neosporno pastirskog porekla" jer se ,,u dokolici, na vrhovima visokih planina
esto poveava navika da se razmilja o svetu i o ljudskoj sudbini: stvaralaka mata se
razvija" veli Cviji. Ali razvija se i sklonost ka sporom nainu rada, radu bez naprezanja i
sklonost besposlici dodaje Cviji.
Iako u uvodu govori o psiholokom jedinstvu junoslovenskih naroda, u stvari
razlikuje veliki broj tipova linosti. On, moemo zakljuiti, u skladu sa najnovijim
zahtevima strunjaka koji se bave problematikom utvrenja nacionalnih karakteristika,
prihvata u praksi multimodalni pristup. lako Cviji to izriito ne formulie, on u sutini
upotrebljava i pojam modalnog tipa. On, naime, govori o etnopsihikim profilima i
tipovima. To znai da, prikazujui psihike osobine junoslovenskih naroda, ne misli na
prikaz kompletnih linosti nego na utvrivanje najeih karakteristika kod pojedinih
tipova, varijeteta i grupa.
Iako je istraivanje izvreno pre mnogo godina, mora se odati priznanje postupku
istraivanja kojim se Cviji koristio. On sam veli da je koristio metodu direktnog i metodu
indirektnog posmatranja. Sam je izradio detaljne upitnike na osnovu kojih su njegovi
mnogobrojni saradnici beleili podatke koje je od njih traio. Koristei postupak
indirektnog posmatranja, on na osnovu folklora, narodnih

155

NIKOLA ROT

pesama, narodnih shvatanja, zatim na osnovu istorije i politikih institucija, te najzad na

osnovu antropolokih razlika (a kojima, kao to sam veli, ne pridaje vei znaaj) zakljuuje
o odreenim karakteristikama grupa, varijeteta i tipova. Razume se, on nije preovladao,
niti je mogao preovladati, mnoge metodoloke tekoe i probleme koji su otvoreni jo i
danas, i za mnoge njegove zakljuke moe se postaviti pitanje njihove opravdanosti, kao
to se za pojedine od postupaka koje je koristio postavlja pitanje validnosti.
Kao to je esto pri istraivanju nacionalnih karakteristika, lina shvatanja i lina
orijentacija utiu na izbor podataka i na njihovu interpretaciju. Cviji je, kao to sam veli,
poao od postavke jedinstva junih Slovena i od ubeenja o potrebi njihovog ujedinjenja.
Pri tom on dinarski tip smatra najvanijim i osnovnim tipom meu svim junoslovenskim
tipovima. Ta koncepcija je uticala na rad i dinarski tip je detaljnije obraen i u izvesnoj
meri idealizovan. Pripadnici onih grupa koje, po Cvijievom miljenju, pokazuju manje
nacionalne svesti otrije su ocenjivani i nepotpunije prikazani. Zacelo je u njegovom radu
dolo do izraaja njegovo lino politiko angaovanje, njegove naklonosti i pristrasnosti.
Ali, i po bogatstvu podataka i opservacija, i po polaznim postavkama i metodologiji,
Cvijiev rad ima ne samo veliki znaaj za razvitak naunih disciplina, kao to su
geografija, antropogeografija i etnologija, nego i Cvijieva istraivanja i njegovi rezultati o
nacionalnim karakteristikama junoslovenskih naroda, i pored neizbenih nedostataka,
predstavljaju znaajan i do sada nedostignut prilog prouavanju nacionalnih karakteristika
junoslovenskih naroda.

POLOAJII ULOGE Pojam i vrste

poloaja i uloga
Veza izmeu kulture i drutvene strukture, s jedne strane, i linosti i ponaanja, s
druge, ostvaruje se, izmeu ostalog, kroz poloaje koje pojedinci zauzimaju u drutvu i
kroz ponaanje koje se vezuje uz odreeni poloaj. U razliitim drutvima mogu se
razlikovati kategorije stanovnitva koje imaju razliite funkcije i poloaje u drutvu i od
kojih se zahteva i oekuje, u odreenom drutvu, odreeno ponaanje. Ljudi se u svakom
drutvu ponaaju vodei rauna o tome kakav poloaj zauzimaju, kakve poslove obavljaju i
kakvo se ponaanje od njih oekuje. Socijalizacija u svakom drutvu znatnim delom sastoji
se upravo u usvajanju odreenog naina ponaanja, onoga koje se od strane lanova
drutva oekuje od onih koji imaju odreene pozicije i funkcije.
Svako drutvo predstavlja jednu sloenu organizaciju u kojoj se kategorije
stanovnitva razlikuju po funkcijama. Za funkcionisanje drutva u celini neophodno je da
postoje takve razliite kategorije stanovnitva koje e ostvarivati razliite zadatke u
drutvu. Za svaku vrstu takvih mesta u drutvu postoje propisi i norme o tome kako treba
da se ponaaju oni koji zauzimaju odreena mesta u sloenoj drutvenoj organizaciji.
Mesta razliita po zadacima i funkciji, i u drutvu u celini i u

156

1ZVORI SOCIJ ALIZACIJE

pojedinim veim i manjim grupama, nazivaju se poloajima ili statusima. Ponaanje koje
se oekuje od pojedinaca koji imaju odreene poloaje naziva se ulogom. Moe se rei da
se usklaivanje aktivnosti lanova drutva u celini, a tako i usklaivanje lanova pojedinih
grupa i kontrola njihove aktivnosti ostvaruje upravo pomou sistema poloaja i uloga koji
postoje u odreenim drutvima i grupama.
Ukazivanje na postojanje poloaja i uloga od strane antropologa predstavIjalo je
vaan prilog razumevanju i objanjenju organizacije i ivota drutva. Pojmovi poloaja i
uloga pokazali su se veoma plodnim i korisnim. Zbog njihove vrednosti za objanjenje i
drutvenih odnosa i ponaanja ljudi oni su iz antropologije preli u socioloke i socijalnopsiholoke prikaze drutvene strukture i drutvenog ponaanja.
Na alost, odreenje pojmova u vezi sa postojanjem odreenih funkcija i
oekivanog ponaanja u drutvu nije u strunoj literaturi uvek ujednaeno. Neki autori
upotrebljavaju termin pozicija, drugi termin status za oznaavanje postojanja razliitih
funkcija koje pojedine kategorije stanovnitva u drutvu imaju. Neki od njih smatraju da je
opravdano samo korienje termina pozicija jer termin status sadri ukazivanje na ugled i
vrednost koji se pridaju odreenoj funkciji. Ima ih opet koji smatraju da, upravo zbog toga
to uz svaku funkciju ide i shvatanje o vrednosti te funkcije, postoji opravdanje da se za
oznaavanje razliitih funkcija u drutvu koristi termin status i govore o hijerarhiji statusa
koja, smatra se, postoji u svakom drutvu. Neki autori opet koriste oba pojma naizmenino
i ne prave razlike izmeu njih. Dok, najzad, neki pojam statusa upotrebljavaju kao iri
pojam u okviru kojeg je mogue razlikovati vie razliitih pozicija.
Mi emo u izlaganju koristiti termin poloaj. Tek kad budemo eleli da istaknemo
razlike u ugledu koju neka funkcija u drutvu ima, upotrebiemo termin status. Poloaj
moemo definisati kao mesto u odreenom socijalnom sistemu koje se sastoji u
upranjavanju odreenih aktivnosti ili obavljanju odreenih funkcija i ispunjavanju
odreenih zadataka, a uz koje se vezuju odreeni oblici ponaanja. Svaki pojedinac, ma u
kom drutvu, ima bar jedan poloaj. Ve i malo dete ima odreeni poloaj u drutvu:
poloaj malog deteta. Obino odrastao ovek ima vei broj poloaja; svoj klasni poloaj,
zatim poloaj s obzirom na profesiju koju obavlja, poloaj u porodici iji je lan, poloaj u
preduzeu ili ustanovi u kojoj radi, pa u krugu prijatelja sa kojima druguje, kao i u drugim
organizacijama i grupama kojima pripada.
Ima poloaja koji se mogu sresti u svim drutvima. To su univerzalni poloaji.
Mogue je da se u razliitim kulturama uz iste poloaje vezuju razliita oekivanja o
ponaanju osoba koje imaju te poloaje. Antropolog Linton (R. Linton,
1945)
, koji je veoma mnogo uticao na to da se u drutvenim naukama koriste
pojmovi statusa (kako se on izraavao) i uloga, definisao je status kao mesto koje
u odreenom sistemu zauzima pojedinac za odreeno vreme. Drutvo se po njemu
moe prikazati kao organizovani sistem raznih statusa. U razliitim drutvima
postoje razliiti statusi. Neki su statusi (ili poloaji) opti i nalaze se u svim
drutvima. Linton razlikuje pet vrsti takvih optih ili univerzalnih statusa, s
obzirom na: 1) pol i doba (a s obzirom na ovaj status mogue je razlikovati vei
broj uih sta-

157

NIKOLA ROT

tusa: status malog deteta, deaka, devojice, odrasla oveka, odrasle ene, starog oveka i
stare ene); 2) profesije koje obavljaju lanovi drutva (u svakom drutvu postoje odreena
zanimanja: poljoprivrednici, zanatlije, lekari itd.); 3) drutveni presti i hijerarhiju (u
svakom drutvu postoji rangovanje ljudi i pojedinih grupa ljudi s obzirom na razliite
kriterijume ili s obzirom na posed, na obrazovanje ili na zanimanje); 4) porodinu ili
plemensku pripadnost (u svim drutvima razlikuju se grupe stanovnitva s obzirom na
zajedniko poreklo, zajedniko krvno srodstvo) i 5) pripadnost grupama iji lanovi imaju
nekakav zajedniki interes. (Takve grupe mogu biti: klase, politike stranke, verske
organizacije.) Ovih pet vrsta Lintonovih univerzalnih statusa moemo razlikovati i u
nerazvijenim i u razvijenim drutvima. Ali oni nisu jedini poloaji koji postoje u drutvu.
Osim njih postoji veliki broj poloaja specifinih za odreeno drutvo, a kojih u mnogim
drugim drutvima nema. Svi poloaji koji postoje u nekom drutvu utiu na ponaanje
osoba koje zauzimaju te poloaje. Neki utiu vie, a drugi manje. Kao dva naroito vana
poloaja, na ijem emo se mi prikazivanju neto vie zadrati, moemo spomenuti klasni
poloaj i poloaj s obzirom na pol.
Dok poloaj oznaava mesto u drutvenoj strukturi ili, eventualno, mesto pojedinaca
u nekoj grupi, pojam uloge oznaava ponaanje vezano uz odreeni poloaj, oznaava
ponaanje koje lanovi drutva oekuju od onih koji imaju odreeni poloaj. Obino se
uloga i definie kao oekivano ponaanje u odreenoj kulturi od pojedinca koji ima
odreeni poloaj. Ovo oekivano ponaanje ukljuuje u sebi: a) postupke koji se smatraju
obaveznim da ih izvrava onaj koji ima odreeni poloaj, b) postupke na koje ima pravo
onaj koji ima odreeni poloaj i
c) odreene naine psiholokog reagovanja koji se smatraju prirodnim za osobe koje
imaju odreene poloaje u drutvu ili u grupama. Ove tri kategorije ponaanja
vezanog uz odreeni poloaj, a koje nazivamo ulogom, mogue je ilustrovati na
primeru ponaanja koje se oekuje od lekara. Lekar je obavezan za odreene
postupke: da se stara o bolesniku, da nastoji da ga izlei, da se uzdrava od
iznoenja privatnih stvari svojih pacijenata, da se prema bolesnicima i potinjenom
osoblju moralno ponaa itd. Lekar istovremeno ima i pravo na odreene postupke:
da naredi odreeni sistem ishrane i higijene, da zahteva otvorenost i iskrenost od
svojih pacijenata itd. Najzad od lekara se oekuje da ima odreene stavove i tei
za odreenim vrednostima: da, na primer, smatra nauku vanom i da je ceni kao
znaajno sredstvo u razvijanju znanja u borbi protiv bolesti i za zdravlje, da je
trajno zainteresovan za uveavanje svog medicinskog znanja. Slino je mogue
utvrditi za poloaj pripadnika neke druge profesije, ili za poloaj oca ili majke ili
deteta. U odreenom drutvu vezuju se uz ove poloaje odreeni postupci koji se
smatraju obaveznim, odreeni postupci za koje se smatra da nosioci tih poloaja na
njih imaju pravo kao i odreeni karakteristini naini psiholokog reagovanja.
Potrebno je istai da zauzimanje nekoga poloaja u drutvu ili grupi ne dovodi do
karakteristinog ponaanja samo zbog toga to ostali ljudi oekuju odreeno ponaanje.
Zauzimanje odreenog poloaja, a naroito nekih, izaziva samo po sebi izvesne oblike
ponaanja. Do tih oblika ponaanja ne dolazi naprosto zbog

158

IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

toga to se oekuju i zahtevaju nego i zbog toga to ih poloaj sam po sebi determinie. Na
primer, klasni poloaj ili status prate odreeni oblici ponaanja, ali ne prvenstveno zbog
toga to se takvo ponaanje zahteva, nego zbog toga to ono proizlazi iz toga mesta koje
pojedinac u drutvenoj strukturi zauzima. Kao to se dete sa kojim se loe postupa moe
formirati kao osoba sa odreenim negativnim osobinama, i to ne zato to se te osobine od
njega oekuju, nego zbog toga to po odreenim psiholokim zakonitostima odreeni
postupak izaziva odreeno reagovanje tako i pripadnost odreenom poloaju raa ponekad,
sama po sebi, odreene karakteristike linosti onoga koji zauzima taj poloaj. Zato je
potpunija definicija uloga odreenje da su uloge oekivano i karakteristino ponaanje
osobe koja zauzima odreeni poloaj.
Oblici ponaanja vezani uz neki poloaj nisu svi podjednako bitni. Neki su vaniji i
zahtevaju se uvek, a drugi su manje vani i ne zahtevaju se redovno. Bitni i neophodni deo
ponaanja vezanog uz odreeni poloaj naziva Njukom (T. M. Newcomb, 1950)
propisanom ulogom, odnosno zabranjenom ulogom. Propisanu ulogu ini ponaanje koje se
bezuslovno oekuje ili bezuslovno zabranjuje nekome koji ima odreeni poloaj. Ponaanje
koje se vezuje uz odreeni poloaj moe se prikazati linijom na ijem jednom kraju
nalazimo oblike ponaanja koji se zahtevaju kao obavezni od svih onih koji zauzimaju
odreen poloaj, a na drugom kraju naine ponaanja koji su svima koji imaju taj poloaj
zabranjeni. Izmeu ova dva ekstrema, izmeu propisane i zabranjene uloge, nalazi se
ponaanje koje se smatra vie ili manje poeljnim, odnosno vie ili manje nepoeljnim.
Njukom to ilustruje ulogom majke u savremenom amerikom drutvu. Od nje se kao bezuslovno
ponaanje oekuje staranje da dete dobije dovoljno hrane (u 100% sluajeva), kao poeljno njeno nastojanje
da dete bude u svojim akcijama poteno (u 70%), kao relativno poeljno ponaanje da se bavi detetom
nastojei da zadovolji njegov interes za sluanjem pria (5%), kao ponaanje koje se u znaajnoj meri
zabranjuje da lae detetu i da ga obmanjuje (u 50%) i kao ponaanje koje se apsolutno zabranjuje da fiziki
maltretira dete (100%).

Poloaj i uloge mogu se meusobno razlikovati na osnovu vie kriterijuma. Mogu

se, pre svega, razlikovati s obzirom na njihovu proirenost ili optost meu lanovima
drutva. Neke poloaje zauzimaju svi lanovi drutva i od svih njih se oekuje odreeno
ponaanje, na primer poloaj i uloga graanina. Drugi poloaj i uloge ogranieni su samo
na ue grupe, na primer lekare, trgovce, zanatlije. Propisi o ponaanju za pojedince od tih
grupa ne vae i za pripadnike drugih grupa.
Uloge se mogu, dalje, razlikovati s obzirom na doslednost ili pervazivnost
mamfestovanja odreenog ponaanja. Ponaanje vezano uz odreeni poloaj moe se
oekivati kao ponaanje koje se mora manifestovati u svakom odnosu koji nosilac tog
poloaja ima prema drugim Ijudima. Od uloga vezanih, na primer, za poloaj nastavnika ili
svetenika zahteva se da se odreeno ponaanje manifestuje u svim kontaktima koje
pojedinac na tom poloaju ima sa drugim osobama. Druge uloge, meutim, mogu da se
manifestuju samo povremeno, samo u odnosu sa odreenim Ijudima. Na primer, od
studenta se izriito zahteva odreeni

159

NIKOLA ROT

nain ponaanja samo pri ispunjavanju njegove osnovne funkcije studiranja, a u razliitim
odnosima u razliitim situacijama od njega se ne zahteva neko odreeno ponaanje kao
studenta.
Nadalje se uloge razlikuju s obzirom na specifinost ili odreenost ponaanja koje
se vezuje uz poziciju. Ponaanje vezano uz neki poloaj moe biti vie ili manje odreeno.
Uz neke poloaje vezano je sasvim odreeno i specifino ponaanje, podjednako obavezno
za sve koji imaju taj poloaj. Tako je, na primer, sa ponaanjem vojnika i vojnika posebnih
inova. Uz druge poloaje vezuje se slobodnije variranje ponaanja; nema tako vrstih
propisa o ponaanju. Lekar, na primer, treba da to bolje lei svoje pacijente, ali mnogi od
oblika njegovog ponaanja nisu propisani.
Uloge se, najzad, mogu razlikovati i s obzirom na njihovo trajanje. Neke uloge traju
tokom celog ivota, a neke su samo povremene. Uloga mukarca ili ene ukljuuje
ponaanje koje se manifestuje u toku celog ivota. Uloga studenta je, meutim, samo
privremena.
Uloge su uzajamno povezane, one su komplementarne i reciprone. Svaka uloga je
deo sistema uzajamno zavisnih odnosa. Neko ko treba da vri neku ulogu treba da naui ne
samo ponaanje vezano uz poloaj koji on zauzima nego i uloge i drugih osoba sa kojima
je njegov poloaj u vezi. Na primer, poloaj majke i oca i njihove uloge su reciprone i
komplementarne. Uloga majke ukljuuje ne samo znanje o oekivanom ponaanju vezanom
uz poloaj majke nego i znanje o oekivanom ponaanju vezanom uz poloaj oca. I
obrnuto: poloaj i uloga oca povezani su sa poloajem i ulogom majke. Upravo ovakvo
usklaivanje i dopunjavanje uloga omoguava da se akcije lanova drutva usklade i da se
njihova aktivnost kontrolie, tj. omoguavaju ostvarenje dveju vanih funkcija uloga:
njihovu funkciju da kanaliu razliite aktivnosti lanova grupe tako da se te aktivnosti
dopunjuju i usklauju, i drugu funkciju, vanu za pojedinca, da mu omogue da se lake
snalazi u razliitim situacijama a na osnovu znanja kakvo ponaanje se od njega oekuje i
kakvo ponaanje moe da oekuje od onoga sa kime je u kontaktu.

Uloga i ponaanje linosti

Budui da izmeu poloaja i uloge postoji povezanost, opravdano je oekivati da e
sa promenom poloaja doi do promene ponaanja pojedinca. Mladi, poto se oeni,
verovatno e, zato to je promenio jedan od svojih drutvenih poloaja, promeniti i mnoge
oblike ponaanja. Da se zaista sa promenom poloaja menja i ponaanje, potvruje vie
istraivanja.
Uloge vezane uz odreene poloaje razliite su u razliitim drutvima. Ali one mogu
da se menjaju u toku vremena i u istom drutvu. Sa razvitkom i promenom drutva menjaju
se i uloge vezane uz mnoge poloaje. Sa razvitkom drutva menja se, na primer, i shvatanje
o ulozi ene; priznaju joj se vea prava nego u

160

1ZVORI SOCIJ ALIZACIJE

manje nerazvijenom drutvu. Mogue je da sa razvitkom drutva i neki poloaji nestanu, a

novi da se pojave. Prouavajui drutvene promene mi moramo prouavati promene u
poloajima, funkcijama i zadacima, kao i promene u sadrajima uloga uz poloaje koji su
eventualno ostali nepromenjeni. Danas je, meu ostalim, veoma iv proces promene uloge
studenata, a i omladine uopte, u velikom broju drutava.
Treba istai da ponaanje pojedinca nije odreeno samo poloajem koji neko
zauzima. Ono zavisi od sklonosti, sposobnosti i raznih linih karakteristika pojedinca.
Razliite osobe na istom poloaju pokazuju razliku u svom ponaanju a da time jo uvek ne
kre standarde o oekivanom ponaanju vezanom uz taj poloaj. Po pravilu, meutim, u
relativno stabilizovanom drutvu postojae, makar delimino, prihvatanje propisanih
naina ponaanja. Neki elementi ponaanja, oni koji se smatraju, bitnim za odreeni
poloaj, javljae se kao zajedniki za sve one koje imaju taj poloaj. Istovremeno e biti
ipak mogue da oni u ispoljavanju tih uloga manifestuju svoj lini stil.
Kao to je spomenuto, zauzimanje nekog poloaja u drutvu ili u grupi ne dovodi do
odreenog ponaanja samo zbog toga to lanovi drutva oekuju odreeno ponaanje od
nekoga ko zauzima odreeni poloaj. Zauzimanje naroito nekih od poloaja izaziva samo
po sebi neke karakteristine oblike ponaanja. Zauzimanje nekog poloaja utie na
formiranje odreenih osobina linosti kao to pokazuje vei broj istraivanja.
U jednom istraivanju (W. E. Henry, 1949) na osnovu ispitivanja 100 osoba na rukovodeim
poloajima u amerikoj privredi utvrdio je da se kod njih mogu nai kao zajednike, meu ostali m, sledee
osobine linosti: izrazita tenja za prestiom, agresivnost, odlunost, organizaciona sposobnost,
identifikovanje sa viima od sebe, hladan i poslovan odnos prema potinjenima, oseanje nesigurnosti i strah
od gubitka poloaja. Verovatno je, pretpostavlja istraiva, da svi ispitanici nisu imali sve te osobine pre
nego to su zauzimali rukovodee poloaje. Oni su ih stekli upravo upranjavajui odreene poloaje.
U jednom drugom ispitivanju u kome su registrovane osobine linosti odreenog broja nastavnika
pokazalo se da je veliki broj nastavnika, dok su radili u razredu sa decom, pokazivao smisao za humor,
demokratinost, kooperativnost. Kad su ovi isti nastavnici bili unapreeni na vie administrativne poloaje,
konstatovano je da su ove osobine izgubili, a umesto njih su se pojavile osobine autoritarnosti i formalizma u
odnosima sa Ijudima.

Kao to proizlazi iz analize uloga, pojam uloga koristi nam da potpunije objasnimo
ponaanje pojedinca. Koristi nam zato to je ponaanje, vezano uz odreeni poloaj, jedna
od vanih determinanti ponaanja ljudi. Ljudi e se u konkretnoj situaciji ponaati i u
zavisnosti od toga kako se u odreenom drutvu oekuje da se u takvoj konkretnoj situaciji
ponaa. Uzimanje u obzir pojma uloga pomae nam da objasnimo neke nedoslednosti u
ponaanju pojedinaca. Ljudi, naime, ne mogu da postupaju samo u skladu sa svojim trajnim
dispozicijama nego moraju voditi rauna o situaciji i o ponaanju koje drutvo oekuje od
njih u odreenoj situaciji. Zbog toga i neki autori zahtevaju da se pri utvrivanju osobina
linosti po-

161

smatra ponaanje pojedinca u razliitim situacijama. Pretpostavka da se osobine linosti

manifestuju konzistentno i nezavisno od situacije u kojoj se pojedinac nalazi, smatraju oni,
nije ispravna. Bilo bi korisno, predlau, na primer, Serdent i Pis (S. S. Sargent i K. Pease,
1950), da se konstruiu takvi testovi osobina linosti kojima e se odreena osobina
proveravati u veem broju razliitih situacija u koje pojedinac dolazi. Korienje pojma
uloge pomae nam, dalje, u objanjenju ponaanja ljudi i zbog toga to zauzimanje
odreenih poloaja i ponaanje kakvo se oekuje od onoga ko zauzima odreeni poloaj
moe da utie kao to je navedeno na formiranje nekih trajnih osobina linosti.
Sve to, meutim, ne znai da se linost moe tretirati samo kao subjektivni aspekt
kulture i da se neije ponaanje moe svesti na uloge koje on u drutvu i grupama zauzima.
Postoji tendencija da se drutvo i njegova kultura tretiraju kao neto to postoji i mimo
lanova drutva i ima egzistenciju samu po sebi. Neki sociolozi zastupaju miljenje da je za
upoznavanje ponaanja ljudi dovoljno poznavati kulturu i uloge karakteristine za odreenu
kulturu. Da bismo upoznali ponaanje ljudi, smatraju oni, vanije je upoznati kulturu kojoj
pojedinci pripadaju nego utvrivati individualne karakteristike pojedinaca. Ovakvo
shvatanje, ve smo istakli, neopravdano je jer svaki pojedinac ima i nasleem date osobine
i linim specifinim iskustvom formirane karakteristike. Ponaanje je uvek, pa i u
konkretnim situacijama, odreeno ne samo poloajem i ulogom nego i manje-vie trajnim
osobinama linosti. Kad tako ne bi bilo, mi ne bismo imali ni razlike meu ljudima u efektu
socijalizacije ni neuspele socijalizacije. Linost nije prost zbir uloga karakteristinih za
odreenu kulturu. Drutvo i kultura nisu svemone institucije koje bi u potpunosti
determinisale ponaanje pojedinca. To, razume se, ne znai da kultura, i posebno poloaji i
uloge koje postoje u odreenoj kulturi, nisu vaan inilac za razumevanje ponaanja ljudi.
Oni sigurno utiu na to da se formiraju odreeni modeli ponaanja koji se onda
podraavaju i u ponaanju pojedinaca lanova odreenog drutva. Izmeu kulture i linosti
postoji interakcija. Nije linost prosti otisak kulture, ali ni proces socijalizacije, koji je
uvek determinisan odreenom kulturom, ne ostaje bez delovanja na linost i njeno
ponaanje.

Sukobi uloga
Uloge predstavljaju, kao to je reeno, oekivano ponaanje. Ponekad je, meutim,
takvo oekivano ponaanje teko ili nemogue ostvariti, ili zbog toga to je neka uloga u
neskladu sa drugim ulogama koje isto lice treba da ostvaruje, ili zbog toga to oekivanja
jednih, koja se vezuju uz odreeni poloaj, nisu uskladiva sa oekivanjima drugih ili sa
mogunostima onoga koji ima ulogu. U prvom sluaju imamo sukob vie uloga ili sukob
meu ulogama, a u drugom sluaju sukob u vezi sa jednom ulogom ili konfliktom unutar
uloge.
Odrastao ovek ima po pravilu vei broj uloga. Obino on moe da ih obavlja bez
tekoa jer se one ostvaruju u razliito vreme i jedna drugoj ne protivree. Neko je otac
porodice, lan radne jedinice i lan prijateljske grupe. Sve ove uloge, po pravilu, on moe
bez ikakvog sukobljavanja jedne uloge sa drugom da ostvaru-

IZVOR I SOCIJ ALIZACIJE

je. Mogue je, meutim, da uloge postanu neuskladive, da jedna uloga zahteva ponaanje
koje je u suprotnosti sa drugom ulogom. Na primer, uloga ispravnog graanina zahteva od
svakoga da osuuje prestupe i krenja zakona i trai kaznu za prestupnike. Takav graanin
istovremeno moe biti otac ili prijatelj neke osobe koja vri prestup. U takvom sluaju su
njegova uloga kao dobrog graanina i njegova uloga kao oca u sukobu. U takvom je
sukobu, na primer, lekar koga bolesnik poziva uvee, a on eli da prisustvuje proslavi koju
prireuju njegovi prijatelji; njegove uloge kao lekara i kao prijatelja nalaze se u tom
sluaju u sukobu.
Da bi dolo do sukoba izmeu vie uloga, potrebno je da postoji zahtev da ista osoba
obavlja istovremeno vie uloga i da te uloge sadre suprotno ponaanje, ponaanje koje se
ne moe uskladiti. Takvu situaciju imamo esto kod ena koje su zaposlene a koje
istovremeno treba da se staraju o porodici i deci.
Sukobi meu ulogama esto su samo privremeni; trae se i nalaze naini da se one
usklade. To se postie obino na taj nain to se uloge vre u razliito vreme. U normalnim
situacijama konflikt obino moe da se izbegne. Ali u vanrednim situacijama pojavljuje se
esto dilema u kojoj je nemogue uskladiti uloge. Takva je, na primer, situacija kad izbije
poplava, potres, kad doe do poara, a pojedinci koji pripadaju razliitim grupama meu
ostalim, porodici i odreenoj radnoj organizaciji moraju se opredeliti koja e im grupa biti
vanija. Jedan ameriki istraiva (L. M. Killian, 1952) ispitivao je kako bi se ponaali
pripadnici razliitih grupa kad u takvoj vanrednoj situaciji doe do konflikta meu
ulogama. On je utvrdio da u takvim situacijama prevladava ponaanje koje je odreeno
pripadnou primarnim grupama, pre svega pripadnou porodici. Veina ispitanika je
saoptavala da bi se u sluaju neke elementarne katastrofe pre svega zaloila za to da spase
svoju porodicu, a tek potom da uva interese ustanove u kojoj radi.
ei su sukobi druge vrste: konflikti unutar jedne uloge. Do takvih sukoba moe
doi ili zbog toga to postoji nesklad izmeu osobina nosioca uloge i ponaanja koje se
oekuje od osobe na tom poloaju ili zbog toga to postoje razliita shvatanja i oekivanja
o tome kako treba da se ponaa onaj koji ima odreeni poloaj. Prvi sluaj imamo kad neko
nema sposobncsti da uspeno ostvaruje zadatke na poioaju koji zauzima ili kad nije
dovoljno motivisan da ini ono to se od njega oekuje. Na primer, neki lekar koji ne bi
mogao da podnese krv ili rane, teko obavlja posao lekara. Najei su konflikti usled toga
to postoje protivreni zahtevi u vezi sa ponaanjem uz odreeni poloaj. Postoje razliita
shvatanja o tome kako treba neko ko ima odreeni poloaj da se ponaa. Mogu postojati
razliita shvatanja o tome kako treba da se ponaa direktor k'ile; jedno shvatanje imaju
vii administrativni organi, a drugo shvatanje mogu da imaju nastavnici. Ako ona osoba
koja ima poloaj direktora ocenjuje da je opravdano i jedno i drugo oekivanje i da ima
obaveze i prema jednima i prema drugima a nije u mogunosti da ih uskladi ona e se nai
u konfliktnoj situaciji.
Jedan istraiva (M. Komarovska, 1946) izvetava da se esto devojke studentkinje nalaze u
konfliktnoj situaciji zbog teko usk ladivih oekivanja koja im se postavljaju. Od njih se oekuje, a one to i
same ele, da budu to marljiviji studenti i postanu

163

NIKOLA ROT

to bolji strunjaci i da se to vie posvete svome studiju. S druge strane, roditelji, a i one same, ele da ree i
svoje line probleme; da osnuju porodicu. Zahtevaju od njih i da se dopadnu, da se scaraju o svome izgledu,
da poseuju drutva. Tako se ova dva oekivanja sukobljavaju.
Isti istraiva govori, o jo jednoj estoj konfliktnoj situaciji kod devojaka studentkinja. Ova
proizlazi iz, ne tako retkog, shvatanja da ena ne treba da se istie svojim intelektualnim sposobnostima i da
suvie pametna i suvie obrazovana ena nije dobra ena. Istraiva saoptava o izvetaju jedne od svojih
ispitanica koja se nalazi u tako nastaloj konfliktnoj situaciji. Ona izvetava da ima mladia iz sredine koja
smatra da ene niti mogu niti treba da budu naroito pametne. U toj situaciji studentkinja, prema svom
saoptenju, ponaa se ponekad tako da daje izgled da je nedovoljno obrazovana. Ona ostav lja mladiu da
objanjava stvari koje zna inae bolje od njega, namerno izgovara neispravno strane rei, ne pobija njegove
vr lo uproene i primitivne sudove o umetnosti ili slino. Sve radi toga da svoje ponaanje i karakteristike
uskladi oekivanjima mladia.

Postoje pokuaji i eksperimentalnog istraivanja o tome kako se ljudi ponaaju kad

doe do konflikta uloga.
Izmeu ostalih, eksperimentalno su to istraivali Gros, Mekiem i Mejsn (N. Gross, A. W.
McEachern, I. W. Mason, 1958). Kao ispitanike uzeli su 108 kolskih upravitelja u jednoj od drava SAD.
Svojim su ispitanicima najpre prezentovali situacije koje su ukljuivale probleme sa kojima se upravitelji
sretaju. Meu ostalim, saoptili su da uite lji kojima oni upravljaju postavljaju zahtev za poveanjem plate, a
istovremeno da gradski finansijski odbor, koji reava o sredstvima za kole, zahteva da se p late ne poveaju.
Ispitanici su trebali da oznae: a) smatraju li opravdanim zahteve uitelja ili zahteve gradskog odbora; b)
kakve reakcije i sankcije oekuju ako ne podre zahteve jednih odnosno drugih i c) kako bi se u takvoj
situaciji ponaali. Utvrdi li su da je veina ispitanika bila svesna da je dolo do konflikta u vezi sa njihovom
ulogom upravitelja ko le. Na pitanje kako bi se ponaali, veina (64%) je izjavila da bi preporuila najvie
plate na koje uitelji, s obzirom na svoj posao, imaju pravo. Manji deo (9%) saoptilo je da ne bi poveao
plate i da bi se pridravao zahteva gradskog odbora. Jedan znatan deo (28) izjavio je da bi u nastaloj situaciji
traio nekakav kompromis.

Na osnovu rezultata istraivanja Gros i saradnici izvode zakljuke (koje oni

oznaavaju teorijom) o moguem ponaanju kad doe do konflikta u vezi sa ulogom. Osoba
koja se nalazi pred suprotnim oekivanjima moe izabrati jednu od sledee tri mogunosti:
a) da prihvati jedno ili da prihvati drugo oekivanje; b) da trai kompromis i c) da pokua
da izbegne ponaanje i prema jednom i prema drugom zahtevu. ta e ta osoba izabrati,
zavisi od tri inioca: a) ta ocenjuje kao opravdano, b) koliko uvaava mogue sankcije i c)
ta smatra vanijim: opravdanost oekivanja ili sankcije. Kad bi se rukovodila samo
opravdanou oekivanja, samo time to smatra da je pravedno, onda bi ona mogla da
postupi na sledee naine: a) ako smatra jedno od oekivanja pravednim ili pravednijim
nego drugo, da postupi prema njemu; b) ako smatra oba oekivanja jednako opravdanim,
da trai kompromis i c) ako ne smatra ni jedno opravdanim, da izbegava da donese odluku.
Kad bi se ta osoba pri svom odluivanju rukovodila samo sankcijama, ona bi; a) ako uz
udovoljenje i jednog i drugog oekivanja idu sankcije, ali jedna je pozitivna (nagrada) a
druga negativna, izabrala onaj postupak od kojeg e imati veu korist i b) ako uz
udovoljenje i jednog i drugog oekivanja idu jednako negativne

164

IZVOR l SOCIJ ALIZAC IJ E

sankcije, ona bi traila kompromis. Budui da oba momenta, i ocena opravdanosti i

sankcije, utiu na ponaanje, mogua su tri naina ponaanja. Prvi nain predstavlja
ponaanje osobe koje moemo nazvati moralnim tipom ponaanja. O takvom ponaanju
govorimo kad se daje uvek prvenstvo opravdanosti oekivanja nad sankcijom. Postoji
spremnost da se prihvati ono to se ocenjuje da je pravo, bez obzira na sankcije. Samo u
sluaju kad se ocenjuje da su oba suprotna oekivanja opravdana, trai se kompromis. Ako
se ocenjuje da su oba neopravdana, ne pristupa se uopte akciji. Drugi nain ponaanja je
ono koje pokazuje praktini tip. O tom tipu govorimo kad se prvenstvo daje sankcijama.
Postupie se tako da negativne sankcije i negativne posledice budu to manje. Da li neko
ima pravo ili nema, za osobe toga tipa nije od znaaja. Trei tip se moe nazvati moralnopraktinim tipom. Uzimaju se u obzir i opravdanost oekivanja i sankcije, ne dajui
prvenstvo ni jednom ni drugom. Situacija se lako reava ako oba momenta upuuju na isto
reenje. Ali ako nije tako, trai se izlaz u kompromisu.
Neki drugi istraivai predlau korienje jednog drugoga modela ponaanja u
konfliktnoj situaciji vezanoj uz uloge. Prema njima, za odluku o ponaanju nisu toliko bitni
opravdanost oekivanog ponaanja i sankcije koliko je vano shvatanje i oekivanje za
pojedinca njemu najvanije referentne grupe. U konkretnoj situaciji postupae onako kako,
po njegovom miljenju, od njega oekuje grupa sa kojom se on identifikuje i kojoj se on
konformira.

Razlike izmeu mukaraca i ena;

muke i enske uloge
Nijedna od razlika meu ljudima nije toliko uoljiva kao razlika izmeu mukaraca i
ena, i to razlika i u njihovom izgledu i u njihovom ponaanju. Pre svega, izrazite su
fizike i fizioloke razlike: u visini, u teini, u telesnoj snazi, a naroito u anatomskoj
konstituciji i u morfologiji. Utvrene su i druge fizioloke i bioloke razlike: vea smrtnost
muke dece, vea otpornost ena prema bolestima i fizikim tegobama, vei proseni vek
ena, ee javljanje odreenih bolesti i nedostataka kod muskaraca (slepoa za boje,
mucanje, epilepsija, ir u stomaku, kostobolja, bolesti srca).
Ukazuje se i na znatne razlike u psiholokim karakteristikama: u osobinama
temperamenta, u sposoonostima, zatim u razliitim crtama linosti, vrednostima i
interesima. Mnogi naglaavaju da je, u vezi sa temperamentom, karakteristina vea
podlonost ena emocijama, a vei aktivitet i izrazitija agresivnost da su karakteristike
mukarca. Navodi se da su, po pravilu, deaci nemirniji, neposluniji, a devojice
plaljivije, osetljivije i vie ekstravertirane.
Mnogo je diskusije i o razlikama u sposobnostima. Danas se smatra dokazanim da
nema nikakve znaajne razlike u optoj inteligenciji i da izmeu proseka velikog broja
mukaraca i velikog broja ena nema signifikantne razlike u stepenu inteligencije.
Distribucija inteligencije, prema nekim nalazima, dodue, jest razliita i vee su razlike u
kvocijentu inteligencije meu mukarcima nego meu

165

NIKOLA ROT

enama. Ima, prema tim navodima, neto vie mukaraca sa izrazito visokom
inteligencijom, ali ih vie ima i sa izrazito niskom. Na osnovu ispitivanja pokazuju se,
meutim, izvesne razlike u pojedinim sposobnostima koje ulaze u sklop inteligencije kao
opte sposobnosti. Prema tim nalazima, ene su superiornije u verbalnoj sposobnosti,
sposobnosti pamenja i perceptivnoj diskriminaciji, a mukarci u numerikoj i spacijalnoj
sposobnosti.
Meu psihikim osobinama veoma esto se naglaavaju razlike u pojedinim crtama
linosti u vrednostima i interesima. Prema veem broju nalaza kod mukaraca je izrazitija
tenja za linom afirmacijom, za dominacijom i moi, ee se kao osnovna vrednost javlja
tenja za saznanjem (teorijska vrednost), izrazitiji su interesi za sport, politiku, tehniku,
nauku, otkria. Za ene se navodi da je kod njih ee najvanija estetska ili religiozna
vrednost, da su saoseajnije, moralistinije, da je izrazitiji interes za socijalne odnose, za
humane aktivnosti, za odevanje i ukraavanje.
Brojna istraivanja i razmatranja u psiholokim razlikama rezimiraju Mekobi i
Deklin (Maccoby i Jacklin, 1974). Navode da je mogue navesti tri grupe osobina za koje
se spominje da se po njima razlikuju mukarci i ene: osobine u kojima je verovatno da
postoje razlike, takve u kojima je sasvim nesigurno da li postoje, te takve u kojima nema
razlika, iako se istie da postoje. Verovatna je vea agresivnost kod deaka i razvijenija
spacijalna sposobnost, a izraenija verbalna sposobnost kod devojica. Sasvim je
nesigurno, kako se esto navodi, da su deaci aktivniji, kompetitivniji i sa jaom tenjom
za dominacijom, a devojice anksioznije i pasivnije. Prema nalazima istraivanja moe se
rei da nije tano, iako se esto misli da jeste, da su devojice socijalnije, sugestibilnije, sa
manjim samopotovanjem, slabijim motivom za postignuem i sa osobinama vie
odreenim nasleem nego to su to deaci.
Ali i onda kada se razlike pojavljuju, postavlja se pitanje o poreklu tih razlika. O
tome postoje dva shvatanja. Prvo je shvatanje da su sve razlike vie ili manje zasnovane na
nasleu, da imaju svoju genetiku osnovu. Ne samo fizioloke i bioloke nego i razlike u
osobinama temperamenta, pa onda i razlike u vrednostima i interesima da imaju svoj koren
u nasleu. Te razlike su, navodi se, nune i one proizlaze iz same pripadnosti odreenom
polu.
Drugo je shvatanje da su sve razlike, osim onih koje proizlaze neposredno iz
fiziolokih funkcija vanih za reprodukciju vrste, rezultat kulturne elaboracije kako se
izraava Margaret Mid. Do njih je dolo zato to se u odreenim kulturama sretaju
odreena shvatanja o enama, jer se od ena oekuje odreeno ponaanje. Do razlika,
drugim reima, dolazi jer se pridaju razliite uloge enama i razliite uloge mukarcima.
Margaret Mid, koja je najodluniji zastupnik ovoga shvatanja, iznosi miljenje da su
gotovo sve, ako ne i sve, crte linosti koje nazivamo maskulinim ili femininim isto tako
malo vezane uz pol kao i oblaenje i maniri. Po njenom miljenju, nema ni osobina
temperamenta za koje bi se moglo rei da su karakteristine osobine za enu odnosno
karakteristine osobine za mukarca. Ona se poziva na rezultate antropolokih istraivanja
prema kojima kod onih na-

166

IZVORI SOCIJ AUZAC IJ E

roda kod kojih je karakteristika blag i tolerantan odnos, kao to je to sluaj kod Arapea,
takvu osobinu blagosti i tolerantnosti nalazimo u istoj meri i kod mukaraca i kod ena.
Kod onih kod kojih je karakteristina agresivnost, kao kod Mundugumora, nalazimo je u
istoj srazmeri i kod mukaraca i kod ena. Osobine temperamenta, iako se baziraju na
nasleu, smatra Margaret Mid, jednako su distribuirane i kod mukaraca i kod ena. to se
tie razliitih drugih crta linosti, posebno vrednosti i interesa, oigledno je da su razlike u
tome rezultat kulturne elaboracije, posledica shvatanja o tome kakve treba da budu ene i
kakvi treba da budu mukarci i kakvo se od njih ponaanje oekuje. Glavni uzrok
razlikama u psiholokim osobinama izmeu mukaraca i ena koje su se javljale u toku
istorije i koje se javljaju i danas jest, smatra V. Smiljani (1979), u tome to postoje
razliita oekivanja i razliiti naini gajenja muke i enske dece.
Danas nema sumnje o tome da su mnoga shvatanja o karakteristikama ena izazvana
predrasudama prema eni. Te predrasude vuku svoj koren iz razliitih izvora, i iz
religioznih shvatanja i shvatanja mnogih uticajnih filozofa. I jevrejsko-hrianska religija,
i na njoj zasnovana zapadna civilizacija i kultura, naglaavaju superiornost mukarca.
Slino je i u mnogim drugim religijama: hinduistikoj, muslimanskoj. Slina miljenja o
manjoj vrednosti ena iznose i mnogi uticajni filozofi klasike. Opravdano je zbog toga
shvatanje da veliki broj miljenja o enama kao manje vrednim poiva na prenoenim i
prihvaenim predrasudama. Da je to tako potvruju radikalne promene i u ponaanju i u
mogunostima ena do kojih dolazi u drutvima u kojima se stvaraju uslovi za
ravnopravnije uee ena u celokupnom ivotu drutva i u kojima se oslobaa od
predrasuda.
Sporno je, ipak, da li zaista postoji puna izjednaenost u svim crtama linosti,
posebno u crtama temperamenta. Dosta je autora koji smatraju da je vei broj osobina
linosti, posebno temperamenta, determinisan pripadnou odreenom polu, meu ostalim,
da je osobina agresivnosti vezana uz pol. Dosta je podataka da su, po pravilu, kod ivih
bia mujaci i bolje opremljeni za borbu i agresivniji. Navodi se, dalje, da u svim
kulturama mukarci ratuju. Ukazuje se na razlike u aktivitetu izmeu muke i enske
(male) dece. Sigurno je, meutim, da su razlike u vrednostima, interesima, kao i u mnogim
drugim osobinama linosti, rezultat kulturne elaboracije, posledice shvatanja o tome kakva
treba da bude ena a kakav mukarac i kako treba da se ponaaju. Ove propise o ponaanju,
karakteristine za odreena drutva i odreene sredine, po pravilu i same ene prihvataju,
pa i samo prema tome usmeravaju svoj razvitak. U borbi protiv predrasuda o inferiornosti
ena mnogi od onih koji se zalau za ravnopravnost ena smatraju da e opravdanost
takvih zahteva dokazati ako budu dokazali da postoji potpuna jednakost izmeu mukaraca
i ena, i to u svim njihovim osobinama. Meutim, za opravdano pnhvatanje ravnopravnosti
ena nije uopte od znaaja da li su ene po svim osobinama jednake sa mukarcima. One
to, verovatno, nisu i nema potrebe ni da budu. Reenje ravnopravnosti jeste u oslobaanju
od predrasuda prema enama i u jednakom vrednovanju i mukih i enskih osobina, bilo da
su te osobine posledica naslea ili rezultat kulturne elaboracije.

167

NIKOLA ROT

DRUTVENA STRUKTURA I SOCIJALIZACIJA

PONAANJA Vanost drutvene strukture za razvitak
linosti
Najznaajniji meu poloajima jeste socijalno-ekonomski poloaj i, posebno, klasni
poloaj koji pripadnici odreenog drutva zauzimaju. To je jedan od najproirenijih
poloaja, budui da se svi lanovi drutva mogu svrstati u odreene klase i slojeve. On je,
dalje, veoma trajan poloaj, jer da ga lanovi, po pravilu, zauzimaju u toku celog svoga
ivota. Uz njega se zatim, vezuje veliki broj oblika razliitog ponaanja i on znaajno utie
na razvitak linosti pojedinaca, pa se o njemu moe govoriti kao o veoma pervazivnom
poloaju. Iako su drutvena struktura i klasna pripadnost tako znaajni za objanjenje
ponaanja ljudi, ipak je dosta kasno poelo da se prouava kako i koliko klasna pripadnost
utie na razvitak linosti i na ponaanje. Interesovanje sociologa i socijalnih psihologa za
prouavanje uticaja drutvene strukture i klasne pripadnosti na ponaanje poinje relativno
kasno, u zapadnoj literaturi zapravo tek od etrdesetih godina XX veka.
Drutvena struktura i pripadnost odreenim klasama znaajno deluju na razvitak
linosti i na ponaanje, i to i neposredno i posredno. Drutveni sistem u kom pojedinac ivi
odreuje i porodine odnose, i kolski sistem, i vrednosni sistem, i pravni sistem, kao i
mnogobrojne druge institucije drutva i preko svih njih utie na socijalizaciju. Odreeni
drutveni poredak deluje ne samo posredno nego i neposredno. Svako drutvo, u skladu sa
svojim ureenjem, postavlja odreene zahteve ponaanja, namee odreeni moral,
podrava odreene vrednosti i stavove i orijentie na formiranje pojedinih motiva i crta
linosti.
Drutveni sistem, dalje, utie na razvitak linosti svakog pojedinog lana drutva i
na taj nain to od njega i od pripadnosti odreenoj klasi ili odreenom sloju u drutvu
zavise mogunosti razvitka linosti svih pripadnika drutva. U klasnom drutvu takve su
mogunosti nejednake. Pripadnici vladajue klase potencijalno imaju daleko vee
mogunosti nego pripadnici eksploatisane klase. Opravdano se, meutim, iznosi da ni
pripadnici vladajue klase nisu u stanju da koriste mogunosti koje im se pruaju upravo
zbog svoje klasne vezanosti. Oni, da bi zadrali svoj privilegovani poloaj, razvijaju
upravo one osobine linosti koje pogoduju odravanju tog poloaja i na taj nain koe i
onemoguavaju razvitak linosti. From je u pravu kad veli da je linost koju je ovek
mogao da razvije u svakom od klasnih drutvenih sistema bila uvek samo kompromis
izmeu tenji pojedinca i zahteva koje je postavljalo odreeno drutvo. Linost se, istie
From, zato i moe razumeti samo ako se poznaje struktura drutva u kome pojedinac ivi.
Obrazlaui opravdanost izuavanja veza izmeu klasne pripadnosti i ponaanja
mnogi autori istiu da su i linost i ponaanje determinisani socijalnom sredinom u kojoj se
pojedinac kree. Pripadnost odreenoj klasi upuuje na kontakte sa pripadnicima iste klase
a oteava kontakte sa pripadnicima drugih klasa
slojeva. Psiholoki efekat klasne pripadnosti, naglaavaju Dejvis i Hevigharst

168

IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

(A. Davis i R. J. Havighurst, 1946), jeste da postavlja razliitu okolinu i razliito uenje za
decu razliitih klasa. Ljudi slinog socijalnog ekonomskog poloaja, slinih zanimanja,
slini po obrazovanju i prihodima vie saobraaju meusobno nego ljudi koji se razlikuju
po tim karakteristikama. Ljudi slinog socijalno-ekonomskog statusa i ive, kao to to
pokazuju amerika istraivanja, u sasvim odreenim delovima grada, njihova deca idu u
kole u kojima je malo pripadnika drugih klasa i slojeva. Jedan istraiva, Trajon (R. C.
Tryon, 1955. i 1959), mogao je pokazati za vei broj amerikih gradova da su pojedine
etvrti naseljene pripadnicima istih slojeva. Drugi jedan autor, Senters (R. Centers, 1949)
pokazao je kako odreena zanimanja velikim delom preuzimaju pripadnici odreenog sloja.
Jedan autor (A. Hollingshead, 1949), razlikujui pet klasa, mogao je utvrditi u jednom
amerikom gradiu da pretena veina (63%) uenika jedne kole druguje sa pripadnicima
iste klase, jedan manji postotak (33%) sa pripadnicima dveju susednih klasa, a samo
neznatan broj (4%) sa onim uenicima koji pripadaju udaljenijim klasama. Ali odreena
sredina i uestali kontakt sa takvom sredinom nisu ni jedini ni osnovni uzrok postojanja
veze izmeu pripadnosti odredenoj klasi ili sloju i ponaanja. Vaniji je uzrok u tome to
pripadnost odreenoj klasi utie i posredno i neposredno kao to je navedeno na razvitak
linosti i na formiranje ponaanja i to klasna pripadnost znai odreeni socijalnoekonomski poloaj i samim tim stvara razlike u potrebama, interesima i drugim osobinama.
Ponekad se pokuava negirati znaaj klasnog kriterijuma za razlikovanje populacije
uopte i posebno za razlike u ponaanju i osobinama linosti. Meu ostalim, ameriki
psiholog R. Braun (R. Brovvn, 1965), u svom pregledu socijalne psihologije, navodi da bi
se znaaj klasnih razlika za ponaanje mogao prihvatiti samo u sluaju da postoje jasne i
odreene granice izmeu: a) objektivne pripadnosti nekoj klasi, b) svesti o pripadnosti
nekoj klasi i c) stila i naina ivota. Po svim ovim karakteristikama klase bi morale da se
jasno razlikuju, a i razlike da se dosledno podudaraju. Ovakav je zahtev, meutim,
neopravdan, jer ni u razmatranju efekata drugih varijabli u determinisanju odreenih oblika
ponaanja mi nemamo potpunu podudarnost ni uvek otre distinkcije. Ako postoje globalna
podudarnost, i modalne razlike opravdano je i potrebno uzimati u obzir delovanje klasne
pripadnosti na ponaanje. Ako mi zaista moemo razlikovati, s jedne strane, bogate,
uticajnije i uglednije, a s druge strane, siromane, manje uticajne i manje ugledne i, ako uz
te razlike idu opte razlike u ponaanju opravdano je razlikovati populaciju odreenoga
drutva s obzirom na klasnu pripadnost i uz klasnu pripadnost vezane oblike ponaanja.
Veliki broj istraivanja pokazao je da je to zaista tako i da mi moemo bez tekoa svrstati,
s jedne strane, stanovmtvo nekog drutva u klase i slojeve, a s druge strane, utvrditi za
pojedine klase i slojeve karakteristine modalne oblike ponaanja.
lako je pokazano da postoji uticaj klasne pripadnosti, i to pervazivni uticaj, tj. uticaj
koji se manifestuje u velikom obimu razliitih oblika ponaanja, ipak ne bi bilo ispravno
smatrati da pripadnost odreenoj klasi ili odreenom sloju automatski odreduju neke
odreene line karakteristike, stavove i vrednosti. Veza je

169

zaista samo opta. Ne postoji potpuna korelacija izmeu pripadnosti nekoj klasi ili sloju i
odreenog oblika ponaanja. Da takve pune korelacije nema, razumljivo je iz vie razloga.
Pre svega, ne postoji podudarnost izmeu realne klasne pripadnosti i svesti o toj
pripadnosti. To je, meu ostalim, utvrdio i Senters (R. Centers, 1949) koji je, zahtevajui,
od svojih ispitanika da sami oznae u koju klasu pripadaju, utvrdio da je dosta velik broj
ispitanika koji su objektivno pripadali radnikoj klasi a sebe svrstali u srednju klasu.
Istraivanja su pokazala da su takvi pripadnici radnike klase koji su se identifikovali sa
srednjom klasom zastupali konzervativnija shvatanja od onih radnika koji su se
identifikovali sa radnikom klasom. Ne postoji potpuna podudarnost, dalje, zbog toga to
se ekonomska pozicija, pripadnika srednjih slojeva menja u toku razvitka i to postoji vea
ili manja drutvena mobilnost. Postoji u svim drutvima i prelaenje iz jednog sloja i jedne
klase u drugi sloj i drugu klasu, tzv. drutvena pokretljivost.
Jedan od vanih razloga to ne postoji potpuna podudarnost jeste i tzv. dinamika
zavisnost izmeu klasne pripadnosti i odreenog ponaanja. Vie autora, meu njima i
Konvers (Ph. E. Converse, 1958), prihvatajui postojanje zavisnosti odreenih oblika
ponaanja od pripadanja odreenoj klasi, smatraju da je stepen ove zavisnosti razliit u
razliito vreme i u toku vremena se menja; da je zavisnost dinamina. ak i u kratkim
vremenskim periodima dolazi, po Konversu, do promena u stepenu zavisnosti stavova i
drugih psihikih karakteristika od odreene klasne pripadnosti. Konvers to zakljuuje na
osnovu uporeivanja rezultata istraivanja o vezi izmeu klasne pripadnosti i ponaanja
izvrenih 1945. i 1956. godine. On je mogao da utvrdi da je 1956. ta zavisnost bila manja.
Kao neke od inilaca slabljenja stepena zavisnosti u periodu od 1945. do 1956. u SAD
Konvers iznosi: a) porast ekonomskog prosperiteta posle 1945. godine, a time i smanjenje
klasne polarizacije u odnosu na period slabijeg ekonomskog stanja, posebno u odnosu na
period ekonomske depresije; b) delovanje rata i spoljno-politike situacije u situacijama u
kojima postoje (ili se prihvata da postoje) zajedniki problemi za sve pripadnike drutva,
klasne razlike se smanjuju, tako je redovno u ratnoj situaciji, a tako je bilo i sredinom 50tih godina u periodu kad je voen intenzivan hladni rat; c) razliite momente u vezi sa
politikim ivotom: smanjivanje razlika u politikim stavovima dveju velikih amerikih
partija, privlanost kandidata za predsednika drave i druge. Ovakvo prilaenje pitanju
zavisnosti izmeu klasne pripadnosti i ponaanja, a koje Konvers naziva dinamikom
zavisnou, ima svoje opravdanje. Ali treba naglasiti, a i sam autor navodi taj momenat, da
je eventualno slabljenje zavisnosti privremeno. Sa promenom nekih od faktora moe doi
do ponovnog jaanja zavisnosti izmeu ponaanja i klasne pripadnosti. Dogod postoje
klase, klasna pripadnost ostaje vana determinanta ponaanja.
Ne moe, najzad, biti pune korelacije izmeu ponaanja i klasne pripadnosti i zbog
toga to na ponaanje ljudi utiu mnogobrojni faktori: nasledni momenti, lino iskustvo,
obrazovanje, pripadnost odreenoj etnikoj ili religioznoj grupi, uopte pripadnost
odreenim subkulturama itd. Zbog svega toga, na povezanost izmeu psihikih
karakteristika i klasne pripadnosti treba gledati kao na odnos

170

IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

koji postoji kad se posmatraju pripadnici pojedinih slojeva u celini i kad se misli samo na
ee oblike ponaanja kod pripadnika jednog sloja nego kod pripadnika drugog sloja; kad
se utvruju modalni oblici ponaanja.

Odreivanje klasne pripadnosti u socijalno-psiholokim

istraivanjima
U socijalnoj psihologiji obraa se panja na znaaj klasne pripadnosti za ponaanje
tek od pre nekoliko decenija. Pojam klase pri tome ne odreuje se ni u socijalnoj
psihologiji, kao to je to sluaj sa drugim drutvenim naukama, jednoznano i uvek
dovoljno jasno.
Poznato je Lenjinovo odreenje pojma klase, dato u oslonu na radove Marksa i
Engelsa. Klasa je po njemu velika grupa ljudi koja se razlikuje po svom mestu u istorijski
odreenom sistemu drutvene proizvodnje, i to: a) po svome odnosu prema sredstvima
proizvodnje (jedni su vlasnici sredstava za proizvodnju, a drugi to nisu); b) po svojoj ulozi
u drutvenoj organizaciji rada (jedni upravljaju i odluuju, a drugi to ne ine), i c) po
nainu raspodele i veliini udela u raspodeli drutvenog bogatstva (jedni prisvajaju rad
drugih i uzimaju za sebe preteni deo proizvedenih dobara a drugi se moraju zadovoljiti
neznatnim delom, neophodnim za njihovo odravanje). Prema klasicima marksizma,
postoje svega dve klase: jedna koja je vlasnik sredstava za proizvodnju i koja iskoriava
drugu klasu i druga koja radi i stvara vrednosti ali je eksploatisana i siromana. Ali i
marksizam prihvata da se u okviru ovih dveju osnovnih klasa mogu razlikovati i sporedne
klase ili slojevi, kao to mogu postojati i meuklase i prelazne klase, a koje objedinjuju
karakteristike dveju osnovnih klasa.
Primenjujui u potpunosti gornje kriterijume, u svakom savremenom drutvu bilo bi
mogue podeliti stanovnitvo na dve osnovne ili eventualno na tri klase i nastojati utvrditi
i postotak stanovnitva koji pojedina od ovih klasa obuhvata. Po nekim autorima (na
primer, G. Watsonu, 1966), primenjujui taj kriterijum na stanovnitvo SAD, utvrdilo bi se
da 2/3 stanovnitva pripada radnikoj klasi, 10% klasi vlasnika nad sredstvima za
proizvodnju a koji ne ive od svog vlastitog rada nego od rente, dividendi i kamata i oko
23% onima koji delom ive od svog rada, a delom od povlastica koje im pruaju imovina i
posed. Meutim, takva podela ne pokazuje se najpodesnijom za empirijska istraivanja,
posebno u razvijenim drutvima, jer je teko nai pokazatelje po kojima bi bilo mogue
relativno lako kategorisanje stanovnitva na pojedine klase. Zbog toga je traen takav
indikator podele na klase i slojeve ijom primenom emo relativno lako moi svrstati
populaciju u odreene kategorije, a istovremeno dobiti razlike u ekonomskoj
i
drutvenoj moi, kao i razlike u psiholokim karakteristikama pripadnika
pojedinih kategorija.
U amerikoj sociolokoj i socijalno-psiholokoj literaturi nalazimo najee tri
kriterijuma na osnovu kojih se pokuava izvriti klasifikacija po klasnoj pripadnosti: 1) na
osnovu ocene prestia i ugleda pripadnika pojedinih kategorija; 2) na

171

NIKOLA ROT

osnovu svesti o pripadnosti odreenoj klasi ili odreenom sloju i 3) na osnovu objektivnih
indeksa kao to su visina prihoda, obrazovanje ili vrsta zanimanja. Istraivanja su pokazala
da na osnovu sva ova tri kriterijuma, kao i korienjem nekih drugih, moemo razlikovati
slojeve razliite i po ekonomskoj i drutvenoj moi i po odreenim psiholokim
karakteristikama.
U ranijim sistematskim istraivanjima veze izmeu drutvene strukture i ponaanja korien je prvi
od spomenutih kriterijuma razlikovanje pripadnika pojedinih klasa na osnovu prestia i ugleda. Vorner (L.
Warner, 1941) i saradnici na osnovu istraivanja stratifikacije stanovnitva jednoga grada na istonoj obali
SAD, a koristei slobodne intervjue u kojima je pitano za ugled koji imaju pojedinci i za razlike u ponaanju,
dobili su (i danas najee korienu) pode lu na tri klase i, u okviru svake od njih, na dve potklase. Tako su
oni doli do poznate podele na gornju klasu (sa potklasama gornja gornja i donja gornja), srednju klasu (sa
potklasama gornja srednja i donja srednja) i donju klasu (sa potklasama gornja donja i donja donja). Oni su
utvrdili da u svakoj od potklasa gornje klase ima oko 2% stanovnitva: u gornjoj gornjoj nalaze se oni koji se
odlikuju bogatstvom i ugledom po poreklu, a u donju gornju ulaze oni koji se odlikuju takoe bogatstvom i
ugledom, ali koji su stekli prvenstveno sopstvenim uspehom. U gornju srednju potklasu, a koju po njihovim
nalazima ini 10% stanovnitva, ulaze prvenstveno osobe koje obavljaju vane rukovodee poslove u
privredi i administraciji: i pripadnici slobodnih profesija, a u donju srednju, koja obuhvata 28% stanovnika,
ulaze inovnici, poslovni ljudi na manje vanim poloajima i kvalifikovani radnici. U gornju donju, koja
obuhvata 33% populacije, ulaze polukvalifikovani radnici i u poslednju od potklasa, donju donju, koja
obuhvata 25% stanovnitva, nekvalifikovani radnici i razne vrste najamnih radnika.
Slian kriterijum pri klasifikovanju u klase i slojeve upotrebio je u jednoj od poznatih studija
(Elmtovvn-studiji, 1949) i Holingshed (A. B. Hollingshead) i zakljuio o postojanju pet klasa: I koju ini 1%
najbogatijih; II koju ini oko 7% stanovnika koje karakterie vrlo dobar socijalno-ekonomski poloaj i dobro
obrazovanje; III koju ini 13% inovnika i visokokvalifikovanih radnika; IV koju ini 39% stanovnitva a
sastavljena je od po lukvalifikovanih radnika, i V koju ini 37% stanovnitva a sastavljena je od
nekvalifikovanih radnika.
Drugi od spomenutih kriterijuma razvrstavanje na osnovu svesti o pripadnosti odreenoj klasi
koristio je sredinom 40-tih godina Senters i 13 godina kasnije (1958) Konvers. Oni su traili od ispitanika da
sami sebe uvrste u neke od ponuenih kategorija. Kategorije koje su bile ponuene bile su sledee: gornja,
srednja, radnika i donja klasa. Oni su uveli termin radnika klasa, ukazujui opravdano na to da je
korienje tog termina ispravnije nego termina donja klasa i da bi upotreba termina ,,donja klasa za
radniku klasu verovatno uticala na to da se izbegava svrstavanje u tako nazvanu klasu. Mogli su utvrditi da
je distribucija, a na osnovu sopstvenog opredeljivanja, 1945. i 1958. bila slina. U gornju k lasu svrstalo se
3% odnosno 1%, u srednju 43% odnosno 35%, u radniku 51 odnosno 59%, u donju 1 odnosno 2%. Kao to
je ve spomenuto, pokazalo se da ovo svrstavanje u klase nije bilo u potpunom skladu sa objektivnim
kriterijuma i objektivnom pripadnou odreenoj klasi.
Kao to se vidi, postoji relativna podudarnost na osnovu klasifikacije po oba pomenuta kriterijuma.
Sa tim se rezu ltatima delimino podudaraju i podaci svrstavanja u klase na osnovu objektivnih kriterijuma
kao to su: visina prihoda, stepen obrazovanja i vrsta zanimanja. Na osnovu svrstavanja prema ovim
kriterijumima, koje je izvreno u SAD 1958. i 1959. pokazalo se da onih sa visokim prihodima (iznad 10 000
dolara) ima 12%, onih sa zavrenim fakultetom 18% i otprilike 25% populacije koji se po zanimanju mogu
svrstati meu slobodne profesije, direktore i vlasnike. Tako bi gornji sloj

172

IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

sainjavao, prema ovoj klasifikaciji, izmeu 12 i 25% stanovnitva. Onih sa prihodima od 5-10 000 dolara
bilo je 43%, sa srednjim kolskim obrazovanjem 41%, a oko 34% onih koji su po zanimanju bili inovnici,
trgovci ili visokokvalifikovani radnici. Prema tome, srednji sloj obuhvatao bi izmeu 34 i 43%. Najzad onih
sa manjim prihodom od 5 000 dolara bilo je 43%, sa obrazovanjem niim od srednjeg 39%, a oko 41% onih
koji su bili polukvalifikovani i nekvalifikovani radnici. Ove bi kategorije sainjavale donji sloj, a koji bi
obuhvatao izmeu 35% i 49% populacije SAD. Kao to se vidi, podudarnost izmeu tri upotrebljena
objektivna kriterijuma nije potpuna, ali je priblina.

lspitivanja pokazuju da je na osnovu sve tri vrste kriterijuma ocenjivanja ugleda,

vlastitog svrstavanja i na osnovu objektivnih pokazatelja mogue razlikovati nekoliko
kategorija stanovnitva, koje se razlikuju meusobno po svom mestu u drutvenoj
proizvodnji, kao i po svojim prihodima, zanimanju, svom uticaju i ugledu, te svojoj klasnoj
svesti. Razume se dobijeni postoci i podaci vae samo za onu zemlju u kojoj je izvreno
ispitivanje. Sigurno je, takoe, da postotak pojedinih kategorija populacije varira i sa
vremenom u kome se vri ispitivanje, a verovatno i sa uzorkom na kom se vri ispitivanje.
Pokazuje se, meutim, da je na osnovu svakog od pomenutih kriterijuma takva klasifikacija
na klase i slojeve mogua.
U utvrivanju drutvene stratifikacije mogue je poi i od drugih kriterijuma. Jedan takav drugi
kriterijum primenio je jedan ameriki istraiva (P. Goodman, 1960) koji je razvrstavao ispitanike prema
uticaju koji imaju u amerikom drutvu i prema stavovima koje su saoptili da imaju prema vladajuem
socijalnom sistemu. On je na taj nain doao do razlikovanja 4 kategorije stanovnitva, veoma razliite po
postotku populacije koji ulaze u pojedine kategorije. Po njemu, prvu kategoriju inili bi uprav ljai koji
predstavljaju vrh drutva. To su oni na monim kljunim poloajima u zemlji, koji upravljaju odborima
velikih finansijskih i industrijskih korporacija, zatim guverneri drava, senatori, lanovi vrhovnog suda i neki
drugi; ini ih 1/100% SAD. Drugu kategoriju naziva organizatorima. To su oni kojima je povereno da
organizuju aktivnost u razliitim preduzeima i ustanovama i koji istovremeno zarauju vie od 10 000
dolara godinje a obuhvataju 5% amerike populacije. Preteni deo stanovnitva ovaj autor uvrstava u
,,mase. U ovu kategoriju ulazi oko 75% populacije a koja se meusobno dosta razlikuje. U nju ulaze, kako
se autor izraava, alijenirani izvrioci razliitih poslova za nekoga drugoga koji se po pravilu ne brinu o tome
da li su principi amerikog ekonomskog sistema i drutva ispravni i opravdani ili nisu, i koji se trude da se
odre na povrini drutva. Najzad, u IV kategoriju ulazi oko 20% onih koji su po strani u drutvenom
ivotu, ,,autsajderi, kako se autor izraava. To su siromasi razliitog porekla; najamni radnici na farmama,
Crnci, Portorikanci i drugi.

Istraivanja o povezanosti klasne pripadnosti i

osobina linosti
Govorei o drutvenoj strukturi i njenoj vezi sa socijalizacijom i ponaanjem,
mogue je ukazati samo naelno na povezanost izmeu drutvene strukture i ponaanja. To
smo i uinili u uvodnom izlaganju. elimo li, meutim, da konkretnije ukaemo na vezu,
potrebno je pristupiti istraivanju o povezanosti pripadnosti sasvim odreenoj strukturi i
odreenih karakteristika linosti. Takvi su pokuaji od etrdesetih godina dosta esto
vreni u SAD. U poetku etrdesetih godina nastojalo se, pre svega, utvrditi kakve veze
postoje izmeu klasne pripadnosti i oso-

173

NIKOLA ROT

bina linosti uopte; pristup je bio, moe se rei, globalan. Uviajui nedostatak ovakvoga
pristupa, od pedesetih godina postoje pokuaji da se utvrdi veza izmeu klasne pripadnosti
i konkretnih sistema ponaanja.
Jedan od vanih podsticaja za utvrivanje znaaja klasne pripadnosti za ponaanje
ljudi, a pri kom je korien globalni pristup, jeste istraivanje prikazano u radu Vornera i
Lanta (L. Warner i P. S. Lunt, 1941). Istraivanje je izvreno u jednom amerikom gradu
koji su naunici smatrali tipinim za SAD. Bez tekoa, vele autori, bilo je mogue
stanovnitvo svrstati u tri klase: gornju, srednju i donju i u po dve potklase svake od njih.
lanovi pojedinih klasa i potklasa, zakljuuju autori, misle o sebi kao o manje-vie
jedinstvenoj grupi i pokazuju slinost u svojim gledanjima na mnoge drutvene pojave.
Njihovo oseanje solidarnosti dolazi naroito do izraaja kad govore o klasi koja je iznad
one kojoj oni pripadaju, alei se na njenu ekskluzivnost, i kad govore o klasi ispod svoje
klase, kritikujui njenu pokretljivost, tj. nastojanje da se uvrste u klasu vie od vlastite.
Pripadnici jedne klase ocenjuju pripadnike druge klase kao drugaije od sebe, i to s
obzirom na njihov poloaj u drutvu, s obzirom na odreene naine ponaanja i na pojedine
osobine linosti. Ovakvo ukazivanje na razlike utoliko je detaljnije ukoliko su klase i
potklase blie jedna drugoj. im je stvarna klasna razlika vea, ona se manje detaljno
istie. Opte uzev, manje se jasno uoavaju klasne razlike i razlike u ponaanju kod klasa
iznad sopstvene nego kod klasa ispod sopstvene. Zbog toga pripadnici najviih potklasa
prave otrije razlike u stratifikaciji, ukazuju na vie pojedinosti u razlikama meu klasama
nego pripadnici ostalih klasa i potklasa. I ovi autori konstatuju da se ne moe govoriti o
jednoobraznosti u ponaanju kod pripadnika pojedine klase ili potklase nego da se moe
govoriti samo o nekoj ,,modalnoj sredini s obzirom na ponaanje.
Iznosei karakteristike pojedinih klasa i potklasa Vorner i Lant, kao karakteristike
gornje klase navode, meu ostalim: tenju za novcem, isticanje vanosti porekla, oseanje
line sigurnosti, odbijanje da se drava mea u ekonomski ivot. Sline karakteristike
nalazi i Stagner (R. Stagner, 1948), koji rezimira rezultate veeg broja razliitih
istraivanja. Prema njemu, karakteristike su gornje klase jo i: izrazita tenja za moi,
sebinost, bezobzirnost, autokratski odnos prema ljudima, netrpeljivost, konzervativnost, a
istovremeno vee samopouzdanje, vea emocionalna uravnoteenost, vea otvorenost u
ponaanju i vea sigurnost u sebe nego kod pripadnika niih klasa.
Za srednju klasu karakteristino je, prema Vorneru i Lantu, meu ostalim: tenja za
sticanjem imovine, nastojanje da se povea ivotni standard, izrazit napor da se vlastitoj
deci omogui uspeh u drutvenoj hijerarhiji i obezbedi udobniji ivot. Prema rezultatima
koje saoptava Stagner, za srednju klasu je karakteristino: oseanje nesigurnosti i
nezadovoljstva vojim poloajem. Naroito ekonomski slabiji deo ove klase (donja srednja
potklasa) nastoji da pokae da je njen socijalni poloaj vii nego to je poloaj
pripadnika ,,nie, radnike klase. Ovaj deo srednje klase karakterie: konzervativnost,
netolerantnost i sklonost agresivnosti. Pripadnici ove potklase esto nastoje da se uvrste u
vii sloj. Kako im to po

174

IZVOR I SOCIJ ALIZAC IJ E

pravilu ne uspeva, kod njih je najvie nezadovoljstva i sa svojim poloajem i sa samim

sobom. To je i razlog, navodi se u nekim sociolokim analizama, da pripadnici ove
potklase predstavljaju najpogodniji materijal za prihvatanje razliitih nacionalistikih
ideologija i rasnih i etnikih predrasuda.
Vorner i Lant, iznosei psiholoke karakteristike radnike klase, istiu da je za
gornji sloj te klase takoe karakteristina tenja za sticanjem imovine i novca, zatim
nastojanje da se pripadnici ove potklase pokau kao vii po drutvenom statusu nego to
jesu, ambicija da napreduju u drutvenoj hijerarhiji, nastojanje da svojoj deci daju bolje
obrazovanje nego to su ga sami stekli. Za donji sloj, meutim, novac nema tako veliki
znaaj; tei se za novcem, radi toga to je potreban za odravanje. Manje se brine za
podizanje dece, manje su ambicije da se napreduje u drutevnoj hijerarhiji i manje su
aspiracije uopte. Treba istai da razliiti autori prikazujui karakteristike pripadnika
radnike klase u SAD esto iznose suprotne karakteristike kao njihove odlike. Dosta esto
se istie oseanje manje sigurnosti u sebe, manja spontanost u reakcijama i slabija
emocionalna uravnoteenost. Po nekima i vea sklonost ka neurotinosti. Po drugima,
meutim, pojave neuroze ee su kod viih klasa, a najree upravo kod najnie s obzirom
na drutvenu hijerarhiju i mo. Dosta se esto ukazuje na postojanje agresivnosti kod
radnike klase a koja se manje ispoljava na radnom mestu, a vie prema razliitim
manjinskim grupama, pa i prema lanovima vlastite porodice.
Vei broj istraivanja pokazuju da pripadnost odreenoj klasi i potklasi ima za
posledicu daleko intenzivniju komunikaciju izmeu pripadnika istog sloja nego izmeu
pripadnika razliitih slojeva. Spomenuto je ve Holingshedovo istraivanje kojim je to
pokazano za uenike osnovnih kola. Slini su nalazi u vezi sa komunikacijama izmeu
studenata, kao i meu odraslima. Uporedo sa uzajamnom komunikacijom meu
pripadnicima istog sloja ide i participacija u pojedinim organizacijama i institucijama. U
odreenim institucijama, klubovima, organizacijama nalaze se po pravilu lanovi koji su iz
iste potklase ili klase. Ova uzajamnost u komuniciranju i zajednika participacija u istim
organizacijama i institucijama doprinose da se oformljuju slini stavovi, slina uverenja i
sline vrednosti, kao i mnoge sline osobine linosti ne samo u vezi sa pojavama koje su
bitne za pripadnost odreenoj klasi nego i u odnosu na pojave za koje karakteristini
stavovi nisu nuno determinisani klasnom pripadnou.

Veza izmeu drutvene strukture i pojedinih sistema

ponaanja
Pedesetih i ezdesetih godina istraivai nastoje da utvrde konkretnije veze izmeu
klasne pripadnosti i ponaanja. Oni vie ne idu na traenje veze izmeu klasne pripadnosti
i globalnog ponaanja i linosti u ceiini nego pokuavaju, koristei razraeni metodoloki
postupak, da utvrde povezanost izmeu pripadnosti odreenom sloju i odreenih uih
segmenata i sistema ponaanja. Tako, meu ostalim, nastoje da utvrde vezu izmeu klasne
pripadnosti i ponaanja u porodici,

175

NIKOLA ROT

klasne pripadnosti i stavova prema deci, klasne pripadnosti i agresivnosti itd. Neke
od rezultata ovakvih istraivanja ukratko emo navesti.
Istraivanja pokazuju da su porodice srednje klase stabilnije nego porodice nie
klase. U porodicama koje imaju vii drutveni status, prema nekim istraivanjima, muevi
donose vie odluka u kui nego ene, dok je u porodicama sa srednjim statusom
(porodicama koje pripadaju srednjoj klasi) visok stepen ravnopravnosti meu branim
drugovima u odluivanju. U porodicama sa niskim socijalnim statusom, prema nekim
rezultatima, ena bi bila dominantnija u porodinim odnosima nego u grupama sa srednjim
i viim statusom.
Roditelji svih klasa manifestuju sline vrednosti u vaspitavanju svoje dece. Svi ih
pouavaju da budu razumni, umereni, posluni, da se pridravaju drutvenih normi i slino.
Utvrene su, meutim, i izvesne razlike: roditelji iz srednjih klasa ulau poseban napor da
se kod dece internalizuju drutveni standardi, posebno drutveni mor;;l, samokontrola,
promiljenost u akcijama. Roditelji iz radnike klase vie naglaavaju, istiu neki
istraivai, zahtev za poslunou, urednou, portvovanou. Roditelji srednje klase
pokazuju najtolerantniji odnos prema deci, manifestuju najvie ravnopravnosti u
kontaktima sa njima i pokazuju najveu pristupanost. Istovremeno deca iz srednje klase
ocenjuju svoje roditelje kao zainteresovane za njih, kao kompetentne, i uopte, ocenjuju
svoje roditelje pozitivnije nego to to, prema istraivanjima, ine deaci iz radnike klase.
Razmatrajui povezanost klasne pripadnosti sa agresivnim ponaanjem vei broj
istraivanja konstatuje da odrasle osobe iz radnike klase svoju agresivnost ee
ispoljavaju u otvorenom neprijateljstvu prema drugima nego pripadnici gornje i gornje
srednje klase. Oni iz viih klasa ee pokazuju agresivnost prema samima sebi,
potcenjujui sami sebe; u tim klasama je i vie sluajeva samoubistava. Ideca iz radnike
klase pokazuju se agresivnijima u odnosu na drugu decu nego deca iz srednje klase. To se
moe konstatovati, prema nekim istraivaima, i analizirajui deje fantazije. U njima se
javlja vie agresivnosti kod dece iz niih klasa. Deca iz srednje klase, meutim, vie
naglaavaju nezavisnost i potrebu za nezavisnou, pokazuju vei nivo aspiracija, posebno
u vezi sa kolom i u vezi sa uspehom u koli, manifestuju veu veru u uspeh, pokazuju
veu istrajnost u aktivnostima i izrazitiju internalizaciju motiva za postignuem, ali
istovremeno manifestuju i veu spremnost ka konformisanju.
U istraivanjima posebna je panja posveena utvrivanju razlika u nainu
podizanja dece u zavisnosti od klasne pripadnosti. Na pitanje zato postoje razlike u
ponaanju pripadnika razliitih klasa, esto se odgovara da je tako upravo zbog toga to
postoje razlike u nainu podizanja dece.
Izvren je veliki broj sistematskih istraivanja sa ciljem da se utvrdi ovakva
povezanost izmeu klasne povezanosti i naina podizanja dece. Prvo vee i poznato
istraivanje izvrili su Dejvis i Hevigharst (A. Davis i R. J. Havighurst,
1946)
u Cikagu. Oni su nali da su deca iz radnike klase ee i due dojena, da
su i, kad je prekinuto dojenje, ee hranjena i da im je davana hrana kad god su to
deca elela, da je kod njih kasnije poelo navikavanje na istou, ali i kasnije

176

IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

zahtevano da preuzimaju odgovornosti i dunosti u kui. Kod dece iz srednje klase bio je
stroi sistem dojenja i ishrane, ranije se poelo sa navikavanjem na istou, ali manje su
strogo kanjavana za neodravanje istoe kad je vebanje na istou zapoeto, ee su
pohvaljivana i nagraivana. Ipak, u celini uzeto, prema ovom istraivanju, koje je poznato
pod nazivom ikaka studija, postupak kod roditelja srednje klase stroi je, sa vie
zahteva samodiscipline i vie ograniavanja nego kod roditelja iz radnike klase. Roditelji
iz radnike klase prema ovoj studiji, pokazuju se permisivnijim i tolerantnijim prema deci
u prvim godinama ivota.
U istraivanju izvrenom desetak godina kasnije (R. Sears, E. E. Maccoby i H.
Levin, 1957), u Bostonu dobijeni su, meutim, gornjim rezultatima suprotni rezultati.
Prema ovoj bostonskoj studiji, roditelji srednje klase poinju kasnije sa navikavanjem na
istou, manje fiziki kanjavaju, uopte su manje strogi, srdaniji su prema deci i, u celini
uzeto, tolerantniji su i permisivniji prema deci od roditelja iz radnike klase. Traei
objanjenje za to to se rezultati razlikuju od rezultata autora ikake studije ovi autori
(bostonske studije) smatraju da Dejvis i Hevigharst nisu ispravno interpretirali svoje
rezultate i da je i iz njihovih podataka bilo mogue zakljuiti o veoj permisivnosti
roditelja srednje klase. Dejvis i Hevigharst ne prihvataju, meutim, takvo objanjenje i
navode da njihovi podaci ukazuju nesumnjivo na veu permisivnost kod roditelja radnike
klase. Razlog to su rezultati razliiti, oni smatraju da je u tome to nisu bili korieni
jednaki i adekvatni uzorci.
Da bi proverili opravdanost bilo jednog bilo drugoga zakljuka, vei broj istraivaa
ponovio je ispitivanja o vezi izmeu klasne pripadnosti i naina podizanja dece. To su,
meu ostalima, uinili Ltman (N. Littman, 1957) i saradnici u dravi Oregon, i Vajt (M.
White, 1957) u Kaliforniji. Iz oba ova istraivanja proizlazi da su zakljuci bostonske
studijo, po kojoj postoji vea permisivnost kod roditelja srednje klase, ispravniji. Obe
studije, meutim, istovremeno pokazuju da su razlike u nainu podizanja dece meu
klasama neto manje nego to se to u bostonskoj studiji navodi.
Pokuavajui da nau uzrok razlika u rezultatima istraivanja etrdesetih i
istraivanja pedesetih godina, Bronfenbrener (U. feronfenbrenner, 1958) proverava
mogunost da razlike potiu otuda to su stvarno postojali razliiti postupci kod pripadnika
pojedinih klasa u razliitim periodima. On smatra da su od etrdesetih godina nastupile
znaajne promene u shvatanjima pripadnika srednje klase o najpogodnijem nainu
podizanja dece. Pre Drugog svetskog rata, po njemu, amerike radnike majke bile su
zaista popustljivije u vaspitavanju dece, a posle Drugog svetskog rata to su postale i majke
iz srednje klase. Do toga je, po Bronfenbrenerovom miljenju, dolo usled toga to su se i
shvatanja strunjaka o tome kako treba podizati decu izmenila. On za ovo nalazi potvrdu u
analizi sadraja strunih publikacija o podizanju dece. Mogao je konstatovati da je u tim
publikacijama od kraja dvj desetih do kraja tridesetih godina naglaavano da roditelji treba
da budu tani ; sistematini u postupcima prema deci: da majke strogo po od-

177

NIKOLA ROT

reenom vremenskom redosledu doje decu, da ponu u tano odreeno vreme sa davanjem
vrste hrane deci ne vodei rauna o otporu deteta, da tano i odluno ponu sa vebanjem
na istou, da paze da dete ne zagospodari roditeljem itd. Meutim, deset godina kasnije
naglaava se u strunoj literaturi da je za uspeno podizanje dece, pre svega, vano
manifestovanje brige i poklanjanje panje detetu, da mu panju treba ukazati kad god dete
pokazuje potrebu za njom, da je korisniji blai postupak, da sisanje palca nije tako tetno i
opasno, da se moe prekinuti sa dojenjem i navikavanjem na istou i kasnije itd. Majke
srednje klase, srnatra Bronfenbrener, bolje su upoznate i vie se dre preporuka strunjaka
o tome kako treba podizati decu. One su etrdesetih godina sluale jedan savet a pedesetih
godina drugi savet, drugaiji od ranijeg. Zbog toga majke iz srednjih klasa postaju
tolerantnije prema impulsima i eljama dece pedesetih godina nego to su bile etrdesetih.
One dozvoljavaju veu slobodu izraavanja, vie toleriu agresivnost svoje dece, doputaju
veu slobodu kretanja van kue. Istovremeno roditelji iz srednje klase i vie oekuju od
dece, postavljaju im vee zahteve, vie nastoje da deca produe kolovanje i da se osposobe
za to bolji i ugledniji drutveni poloaj. Roditelji radnike klase, meutim, zahtevaju veu
disciplinu, skloni su korienju otrijih kazni, ponekad i fizikih, odlunije zahtevaju od
svoje dece pokornost i poslunost. Razlike izmeu postupaka roditelja pripadnika srednje
klase i radnike klase, meutim, konstatuje i Bronfenbrener, postaju sve manje.

LITERATURA*
Na srpskohrvatskom jeziku
Cviji, J.: Balkansko poluostrvo. Vojno delo, Beograd, 1966.
Frojd, S. (Freud, S.): Odabrana dela I-VIll. Matica srpska, Novi Sad, 1970. From, E.
(Fromm, E.): Zdravo drutvo. Rad, Beograd, 1963. Na engleskom
1955.
From, E. (Fromm, E.): Bekstvo od slobode. Nolit, Beograd, 1964. Na engleskom;
1941.
From, E. (Fromm, E.): ovjek za sebe. Naprijed, Zagreb, 1966. Na engleskom 1947.

*) U pregledu literature na srpskohrvatskom jeziku navedeni su pored knjiga i

monografskih studija i pojedinani radovi. U pregledu literature na stranim jezicima
navedene su samo knjige i studije, a od pojedinanih radova samo neki o kojima se u
tekstu opirnije izlae.

178

IZVORI SOCIJ AL IZACIJE

Havelka, N.: Socijalizacija linosti. U: Rot, N. (urednik) Socijalna psihologija. Rad,

Beograd, 1972, 64-122.
Havelka, N.: Psiholoke osnove grupnog rada u vaspitanju i obrazovanju. Nauna knjiga,
Beograd, 1980.
Hrnjica, S.: Socijalizacija. U: Hrnjica, S: Opta psihologija sa psihologijom linosti.
Nauna knjiga, Beograd, 1980, 109-215.
Kreber, A. L. (Kroeber, A. L.) urednik: Antropologija danas. Vuk Karadi, Beograd,
1972. Na engleskom 1953.
Malinovski, B.: Magija, nauka i religija. Prosveta, Beograd, 1971.
Mead, M.: Spol i temperament u tri primitivna drutva. Naprijed, Zagreb, 1968. Na
engleskom 1935.
Mili, V.: Socioloka koncepcija Jovana Cvijia. Knjievnost, Beograd, 1958, 9 i 1011.
Olport, G. V. (Allport, G. W.): Razvoj linosti. U: Olport, G. V.: Sklop i razvoj
linosti, Kultura, Beograd, 1969, 79-398. Na engleskom 1961.
Pijae, . (Piaget, J.) U: Psihologija inteligencije. Nolit, Beograd, 1968. Na
francuskom 1961.
Risman, D. (Riesman, D.): Usamljena gomila, Beograd, 1965 Na engleskom 1950.
Rot, N.: Razvoj linosti. U: Rot, N.: Psihologija linosti. Zavod za udbenike Srbije,
12. izd. 1982, 146-177.
Smiljani, Vera: Drutveni razvoj i muke i enske uloge. Psihologija, 1979, 2, 107113.
Zvonarevi, M.: Socijalizacija linosti. U: Zvonarevi, M.: Socijalna psihologija.
kolska knjiga, Zagreb, 1976,181-320.
Na stranim jezicima
Allport, G. W.: Pattern and Growth in Personality. Holt, New York, 1965.
Aronfreed, J.: The concept of Internalization. U: Goslin, D. A. and Glass, D. C. (Eds.):
Handbook of Socialization Theory and Research. Rand McNally, Chicago, 1969.
Bandura, A.: Social Learning through Imitation. U: Jones, M. R. (Ed.): Nebraska
Symposium on Motivation. Univer. of Nebraska Press, 1962, 211-269.
Bandura, A.: Vicarious Processes: A Case of no Trial Learning. U: Advances in Exp.
Social Psychology. Vol. 2, Academic Press, New York, 1965, 3-55.
Bandura, A. and Walters, R. H.: Social Learning and Personality Development. Holt,
New York, 1963.
Benedict, Ruth: Patterns of Culture. Houghton Mifflin, Boston, 1934.
Bronfenbrenner, U.: Socialization and Social Class trough Time and Space. U: Maccoby
E. E., Newcomb, T. and Hartley, E. (Eds.): Readings in Social Psychology, 3. ed, Holt, 1958,
400-425.

179

NIKOLA ROT

Cheyne, J. A. and Walters, R.M.: Punishment and Prohibition. U: New Directions in

Psychology. Holt, New Yark, 1970.
Clausen, J. A. (Ed.): Socialization and Society. Little, Boston, 1968.
Davis, A. and Havighurst, R. U.: Social Class and Color Differences in Child. Rearing.
Amer. Sociol. Review, 1964, 11, 698-710.
Duijker, H. C. and Frijda, N. H.: National Character and National Stereotypes. North
Holand, Amsterdam, 1960.
Eysenck, M. J.: Fact and Fiction in Psychology. Penguin Books. Harmandsworth, 1965.
Gorer, G. and Rickman, J.: The People of Great Russia. Grosset Press, London, 1949.
Gross, N., McEachern, A. W. and Mason, W. S.: Role Conflict and its Resolution. U:
Maccoby E. E. and al.: Readings in Social Psychology, 1958, 447-459.
Freud Anna: The Ego and the Mechanisms ofDefence. Intern. Univ. Press. New York,
1946.
Freud, S.: Civilisation and its Discontents. Hogarth, London, 1930.
Hsu, F. L. K. (Ed.): PsychologicaI AnthropoIogy. Dorsey, Homewood 111,
1961.
Inkeles, H. and Levinson, D.: National Character. U: Handbook of Social Psychology.
Vol. IV, 1969, 418^50.
Kluckhohn C.: Culture and Behavior. U: Lindzey, G. (Ed.): Handbook of Social
PsychoIogy. Addison Wesley, Cambridge, Mass, 1954.
Maccoby, E. E. and Jacklin, C. N.: The PsychoIogy o f S e x Differences. Stanford Univ.
Press, Stanford, 1974.
Mead, Margaret: Growing Up in New Guinea. Morrow, New York, 1930.
Mead, Margaret: Male and Female: A Study of the Sexes in a Changing World. Morrow,
New York, 1949.
Miller, N. E. and Dollard, J.: Social Learning and Imitation. Yale Univ. Press, New
Haven, 1941.
Mowrer, O. M.; Learning Theory and Personality Dynamics. Ronald, New York, 1950.
Murray, J. P. and Kippax Susan: From the Early Window to the Late Night Show:
International Trends in the Study of Televisions Impact on Children and Adults.V: Berkowitz. L.
(Ed.): Advances in Exper. Soc. Psychology. Vol. 12, Academic Press, New York, 1979, 253320.
Mussen, P.: Early Socialization. U: New Directions in Psychology. III. Holt. New
York, 1967.
Piaget, J.: Le jugement moral chez lenfant Alcan, Paris, 1932.
Sarbin, T. R. and Allen, V. L.: Role Theory. U: Handbook of Social Psychology Vol. I.
1969, 488-567.

180

IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

Sears, R. R., Maccoby, E. E. and Levin, H.: Patterns of Child Rearing. Row, Evanston,
111,1957.
Solomon, R. L. and Wynne. L. C.: Traumatic Avoidance Learning: Acquisition in
Normal Dogs. Psychological Monographs, 1953, 67.
Stoetzel, J.: La psychologie sociall. Flammarion, Paris, 1963.
Warner, W. L. and Lunt, P. S.: The Social Life of a Modern Community. Yale Univ.
Press, New Haven, 1941.
Whiting, B. B. (Ed.): Six Cultures: Studies in Child Rearing. Wiley, New York, 1963.
Whiting, J. W. and Child, J. L.: Child Training and Personality: A Crosscultural Study.
Yale Univ. Press, New Haven, 1953.
Zigler, E. and Child, J. L.: Socialization. U: Handbook of Social Psychology. Vol. III.
1969, 450-589.

181

NIKOLA ROT

Prouavanje dejstva procesa socijalizacije, a do kojeg dolazi socijalnim uenjem ije

sadraje odreuju izvori socijalizacije koji se prenose i ostvaruju putem bitnih agensa
socijalizacije, ini treu veliku grupu problema socijalizacije. O tim dejstvima ili
rezultatima procesa socijalizacije govorimo kao o efektima socijalizacije.
O tome ta sve treba razmatrati prikazujui efekte socijalizacije postoje razliita
shvatanja. Ona zavise, pre svega, od odreenja pojma socijalizacije. Ako taj pojam
odredimo imajui uvek u vidu samo drutveno poeljne i korisne efekte, kao to ga
odreuju socioloke definicije, onda pod efektima socijalizacije treba podrazumevati
znanja, stavove i motive koje je potrebno da ljudi imaju da bi mogli izvravati svoje uloge
u drutvu i da bi drutvo moglo da se odrava i funkcionie. Mi smo se, meutim,
opredelili za ire odreenje prema kome ovek procesom socijalizacije stie ne samo
znanja i osobine potrebne za odravanje i funkcionisanje drutva nego i mnogobrojne i
raznovrsne osobine i naine njihovog manifestovanja. Efekti socijalizacije dolaze do
izraaja u celokupnom ponaanju oveka, u svim njegovim funkcijama i u linosti u celini.
Dolaze, razume se, do izraaja i u drutvenom ponaanju, a koje socijalna psihologija
upravo izuava. U naelu, svi oblici ponaanja oveka predstavljaju, makar delimino, i
efekte socijalizacije. Svi su se oni razvijali i oformili, a neki i u potpunosti nastali, bilo
pod direktnim uticajem drugih osoba bilo indirektnim uticajem ljudi, tj. delovanjem
razliitih objekata i institucija nastalih ljudskom aktivnou i interakcijom. Celokupno
ponaanje ljudi i sve ljudske osobine mogu se posmatrati i kao efekti socijaiizacije kao
ponaanje i kao osobine koje su nastale ili se oformile socijalnim uenjem, uenjem u
kome je uticaj drugih osoba bio vaan inilac.
Iako bi bilo opravdano razmatrajui efekte socijalizacije prouavati sve oblike
ponaanja ljudi, kao i linost oveka u celini, mi to ne bismo bili u mogunosti da uinimo
i da imamo dovoljno podataka i dovoljno znanja. Ali ne postoji ni potreba da se u okviru
prikaza socijalno-psiholoke problematike govori o svim razliitim efektima socijalizacije.
Nema potrebe za to ve zbog toga to se o pojedinim efektima socijalizacije govori u
generalnoj psihologiji, psihologiji linosti i u vie grana psihologije, kao to se i o
socijalizaciji nuno govori izlaui svaku od posebnih oblasti socijalne psihologije. U
optoj psihologiji govori se, iako ne uvek davoljno niti dovoljno sistematski, o ulozi
socijalnih faktora u razvitku pojedinih psiholokih funkcija. Nema prikazivanja psihologije
linosti a da se ne razmatra i uticaj

184

EFEKTI SOCIJ ALIZACIJE

socijalnih inilaca na razvoj linosti. O dejstvu socijalnih uslova na formiranje ponaanja i

osobina izlae se i u razvojnoj i u pedagokoj psihologiji, u psihologiji rada i u klinikoj
psihologiji, kao i u drugim granama psihologije. Kada se u socijalnoj psihologiji govori o
pojedinim oblastima socijalno-psiholokih pojava o komuniciranju, opaanju i ocenjivanju
osoba, javljanju naklonosti i nenaklonosti, o grupnom ponaanju uvek je ukljueno i
izlaganje o efektima socijalizacije.
Zato je i mogue i celishodno da se u izlaganju o efektima socijalizacije u ovom
pregledu ograniimo na iznoenje podataka o uticaju socijalnih faktora na pojedine od
osnovnih psihikih funkcija i na formiranje dveju vrsta dispozicionih osnova od posebne
vanosti za socijalno ponaanje: na izlaganje o motivima socijalnog ponaanja i o
socijalnim stavovima. Zadraemo se, dakle, na tri grupe efekata socijalizacije. Poeemo
sa podacima o dejstvu socijalnih faktora na neke od kognitivnih funkcija i na emocionalno
ponaanje. Budui da se o tome, makar uzgred, govori i u optoj psihologiji, ovde e biti
delovanje socijalnih faktora na te funkcije sasvim ukratko izloeno. Detaljnije e biti
prikazana uloga socijalnih inilaca u razvitku i formiranju konativne funkcije, u formiranju
motiva kao determinanti socijalnog ponaanja, posebno za socijalno ponaanje najvanijih
motiva socijalnih motiva. Treu grupu efekata socijalizacije koja e biti prikazana u
posebnom odeljku i kojoj e biti posveeno najvie prostora ine socijalni stavovi. Oni
predstavljaju dispozicione osnove koje znaajno utiu na socijalno ponaanje ljudi, pre
svega na njihov odnos i postupke u vezi sa raznim drutveno vanim pojavama. Intenzivno
su izuavani socijalni stavovi u socijalnoj psihologiji i neko vreme bili centralna tema
socijalno-psiholokih istraivanja i razmatranja. I u ovome pregledu bie iscrpnije rei o
prirodi socijalnih stavova, njihovom formiranju i menjanju, o pojedinim posebnim vrstama
socijalnih stavova, kao i o postupcima koji se koriste za njihovo utVrivanje.

185

NIKOLA ROT

SOCIJALIZACIJA OSNOVNIH
PSIHIKIH FUNKCIJA

SOCIJALNI FAKTORI I OPAANJE

Antropoloki podaci o delovanju socijalnih faktora na
opaanje
Opaanje se esto odreuje kao neposredno ulno saznanje. Takva definicija
prikriva sloenost procesa opaanja i navodi na pomisao da opaanje nije drugo nego
jednostavno odraavanje putem ula onoga to je objektivno dato. Opaanje je, meutim,
sloen proces koji zavisi i od objektivno datih drai, i od fizioloke strukture organizma i
procesa u organizmu, kao i od mnogih personalnih i socijalnih faktora. ini ga vie
procesa: selekcija drai, njihova organizacija u celine i interpretacija drai. Na sve ove
sastavne procese sloenog procesa opaanja utiu socijalni faktori i ine da i opaanje kao
proces i kao rezultat opaanja opaaj zavise od socijalizacije.
Da je to tako potvruju, meu ostalim podacima, oigledno i antropoloki podaci,
kao to to pokazuju i mnogi eksperimentalnim istraivanjem dobiveni nalazi, posebno
pojava tzv. perceptualne odbrane i perceptualne akcentuacije. Antropolozi izuavajui
karakteristike pojedinih grupa stanovnitva mogli su da konstatuju da osim razlika u
socijalnim institucijama postoje i razlike u kognitivnim funkcijama, emocionalnom
reagovanju i u motivaciji. Meu ostalim i u opaanju. Najvie podataka o uticaju socijalnih
faktora na opaanje ima u podacima o opaanju boja kod pripadnika razliitih manje
razvijenih drutava.
Prema nekim strunjacima, postoji teoretska mogunost da se uzimajui u obzir ton
boje, zasienost i svetlinu razlikuje oko 7,5 miliona boja. Meutim, i u najrazvijenijim
jezicima nalazimo samo nekoliko hiljada termina za razne nijanse boja. Ali i u ovim
jezicima u redovnoj upotrebi tek je neznatan broj termina za odreen veoma ogranien broj
boja, najee za 7 tzv. duginih boja i jo nekoliko prelaznih meu njima, te jo nekoliko
boja kojih u duginom spektru nema. Antropolozi pokazuju da je u pojedinim kulturama broj
naziva za boje jo manji. Prema jednom autoru (D. Walles, 1926) pripadnici afrikog
crnakog plemena Aanti nemaju vie od tri termina za boje. Oni imaju samo termine koji
odgovaraju naim nazivima za crno, crveno i belo. Terminom za crno oznaavaju i
purpurnu, i plavu, i mrku, i jo mnogo drugih boja. Terminom za crveno oznaavaju i
ruiasto,

186

SOCIJ ALIZAC IJ A OSNOVN IH PSIHIKIH FUNKCIJ A

i uto, i narandasto. Terminom za belo oznaavaju ne samo belu boju nego svetle nijanse
mnogih boja. Slino iznosi Margaret Mid da pripadnici jednog novogvinejskog plemena
smatraju istom bojom i utu, i maslinastu, i plavozelenu, i mnoge nijanse sivoga.
I analize klasinih grkih tekstova pokazuju da se tek sa razvitkom grkog drutva
javljaju brojniji izrazi za vei broj nijansa boja. Kod starijih grkih autora, Ksenofona i
Homera, manje je naziva za boje nego kod Aristotela. Ksenofon, koji je iveo u VI veku
pre nae ere, nema termina za narandasto, a koji nalazimo kod Aristotela (,,ksantos), koji
je iveo u IV veku. Aristotel nema poseban termin za tamnoplavu boju koji nalazimo kod
Posidonija iz II veka pre nae ere (,,kianus).
Svaka kultura deli spektar, moe se zakljuiti, na drugi nain. Pokuavajui da
odgovore na pitanje zato je tako, neki su autori traili objanjenje u neurofiziolokim
razlikama, u razlikama u sposobnosti da se opaaju razliite boje. Danas je takvo
objanjenje naputeno. Razlike su ne u sposobnosti uoavanja razliitih boja nego u
postojanju i nepostojanju termina za odreene boje. To potvruju, meu ostalim, podaci
koje navodi Dub (L. Doob, 1956). Prema ovim podacima, pripadnici plemena Buganda u
Africi, kad im se dade zadatak da razliito obojene kartone svrstaju u klase, nee ih svrstati
prema bojama nego prema obliku ili veliini. Oni ne obraaju panju na razlike u bojama.
Ali pripadnici toga plemena koji su proli kroz evropske kole, svrstae kartone i po
bojama, i to na isti nain kao to bi to uinili i Evropljani. Opravdan je zakljuak da
opaanje i razlikovanje boja zavisi od leksikog fonda. Od njega zavisi da li e biti
imenovana odreena boja. Od toga zavisi i da li e na odreene nijanse biti obraena
panja, pa prema tome i da li e te nijanse biti opaene. Ne zavisi to od odreene
anatomske strukture oka ili centralnog nervnog sistema. A da li e biti vie ili manje
termina za boje i koji e termini postojati u jeziku, zavisie od vanosti razlikovanja
odreenih boja za ivot i vanosti toga razlikovanja u svakodnevnoj delatnosti, kao i od
razvijenosti drutva. Gde uslovi sredine i kontakti meu ljudima zahtevaju taniju
diskriminaciju boja, bie opaanje boja detaljnije i preciznije. Uostalom, i meu
pripadnicima iste kulture postoje znaajne razlike i u imenovanju, a verovatno i u opaanju
boja. Obrazovaniji, po pravilu, razlikuju vie boja od manje obrazovanih, i to upravo zbog
toga to raspolau bogatijim renikom. Zainteresovani za razlike u bojama opazie vie
nijansi od onih koji to nisu: ene koje vie vode rauna o odevanju i bojama esto tanije i
potpunije razlikuju boje od mukaraca.
Kao to postoji uticaj socijalnih faktora na vizuelne senzacije, takav uticaj postoji i
na auditivne i na drugim ulima zasnovane osete i opaaje. Iz strune i putopisne literature
poznato je da pripadnici pojedinih plemena ne reaguju na mnoge zvukove na koje su
lanovi drugih plemena, meutim, veoma osetljivi. Pripadnici manje razvijenih drutava
zapaaju i razlikuju mnoge glasove koje lanovi civilizovanih drutava, koji ive u
slabijem kontaktu sa prirodom, ili uopte ne zapaaju ili ne razlikuju. Od interesovanja,
dalje, zavisie i percepcija i dis-

187

NIKOLA ROT

kriminacija razliitih auditivnih drai: dobar poznavalac svojih kola zapaa i neznatne
razlike u umu motora dok neko ko ne poznaje ta kola ne opaa takve razlike.
to vai za opaanje pojedinih zvukova vai i za opaanje odreenih kombinacija
zvukova i reagovanje na njih. Iste kombinacije tonova pripadnici jedne kulture
doivljavaju kao prijatne, a neke druge kao neprijatne, kao konsonantne, odnosno
disonantne. Moderna, u odreeno i razliito doba, muzika pokazuje kulturna istorija od
publike je redovno ocenjivana u poetku kao neprijatan doivljaj. Tako je ocenjivana kad
se pojavila ak, danas smatrana kao najvii domet muzikog stvaralatva, i Betovenova
muzika.
Oigledna je razlika u osetljivosti za razliite vrste ili intenzitet mirisa i ukusa i
njihove kombinacije. Zapaanje mirisa i ukusa i reagovanje na njih veoma je zavisno od
socijalnih uslova i zato dosta razliito u razliitim kulturama. Prema nekim podacima, ak
i osetljivost za bol, ili bar manifestovanje reagovanja na bol, razliito je kod pripadnika
razliitih drutava. Prema antropolokim podacima, Indijanci su manje osetljivi za neke
vrste bola; oni su u stanju da dre ruku i u vreloj vodi ne pokazujui nikakve znake bola.
Postoje mnogobrojni podaci i o uticaju socijalnih faktora na opaanje predmeta.
Poznati su podaci da se u jezicima razliitih kultura nalazi razliiti broj termina za
pojedine kategorije predmeta. Kod Eskima nalazimo veoma velik broj rei za razliite vrste
snega, kod Arapa za razliite vrste peska i slino. Jedan izrazit primer uticaja kulturnih
normi na opaanje ili bar imenovanje pojava navodi antropolog Malinovski (B.
MaIinowski, 1922). On saoptava da je za stanovnike Trobrijandskih ostrva karakteristino
da smatraju da postoji slinost deteta sa ocem, ali da ne postoji slinost deteta sa majkom i
da ne postoji slinost meu braom istih roditelja. Takve slinosti smatraju neprirodnim i
nemoguim. lako se smatra da deca treba da lie na oca, tvrdi se da braa ne lie jedan na
drugoga. Neki pripadnik plemena nikad nee rei da dete lii na majku ili da braa lie
jedno na drugo. Roditelj kojemu bi to bilo reeno smatrao bi to velikom uvredom.
Cinjenica da se ne navodi slinost sa majkom i slinost meu braom ne mora znaiti da se
ta slinost ne zapaa. Verovatno je, meutim, da se ona zaista manje zapaa, ili, kao to
neki autori smatraju, uopte ne zapaa. Poznato je, naime, da potpunije opaamo ono za to
smo motivisani da opaamo, a da ono za ta nismo motivisani opaamo nepotpuno ili
uopte ne opaamo.
Drutveni ivot i drutveni faktori utiu na opaanje vremena. Poznato je da se
astronomsko vreme (mereno asovnicima) ne podudara sa doivljajem vremena, sa
psiholokim vremenom. Doivljaj trajanja zavisi od ritma odreenih biolokih procesa,
ispunjenosti vremenskog intervala sadrajem, naeg interesovanja za sadraj i naeg
emocionalnog reagovanja na njega, kao i od socijalnih faktora. Antropolog Kreber (A. L.
Kroeber, 1920) iznosi podatke o kalifornijskim Indijancima prema kojima nijedan od njih
nije znao svoje godine starosti niti pamtio dogaaje koji su se dogodili pre 5-6 godina. Oni
nisu poklanjali panju proticanju vremena, pa nisu imali nikakvu vremensku meru, jer za
njihov ivot nije bilo va-

188

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

no obraanje na due periode prolosti. esto su, pokazuju antropoloki podaci, razliiti
socijalni dogaaji osnova za ocenjivanje trajanja. Tako, prema podacima, uroenici sa
Madagaskara trajanje odreuju trajanjem kuvanja odreenih jela. Kad ele da kau da
neto traje oko pola sata, vele da traje koliko traje kuvanje pirina. Za kratko vremensko
trajanje navode da traje onoliko koliko je potrebno da se ispri skakavac. Pripadnici jednog
drugog plemena period od 15 minuta oznaavaju kao vreme potrebno da se ispee kukuruz
ili skuva pregrt povra.
Ilustrativan primer uticaja socijalnih faktora na opaanje vremena i kod evropskog oveka
daje Lazarsfeld (P. Lazarsfeld, 1937) prikazujui ponaanje nezaposlenih radnika. On saoptava da su
ti radnici dok su bili zaposleni pa ljivo kontrolisali proticanje vremena, a kad su postali nezaposleni,
postali su indiferentni prema tome. Dok su pre bili veoma tani, sad se deavalo da su na sastanke
dolazili i po itav sat kasnije. injenica da su ostali bez posla uticala je i na to koliko e vanosti
pridavati vremenu, kao i na njihov doivljaj vremena. Slino potvruju i primeri iz nae sredine. U
mnogim nerazvijenim planinskim krajevima, gde ne vai uzreica da je vreme novac, veoma se
neodreeno ocenjuju periodi vremena. Ako upitate ljude iz tih krajeva koliko vremena treba da se
doe do odreenog mesta, a put donde oni dobro poznaju, oni e dati sasvim neadekvatne procene, bilo
znatno krae bilo znatno due od vremena koje je stvarno potrebno da se pree taj put.

Polazei od toga da se fizikalna situacija u razliitim kulturama razliito opaa, neki

autori govore o institucionalizaciji opaanja, tj. o tome da postoje norme kako odreene
situacije i objekte treba opaati. Kad takve norme postoje, onda se opaa ne onako kakav
je objekt realno, nego onako kao to standardi zahtevaju smatraju mnogi od istraivaa. Za
stanovnike Trobrijandskih ostrva zaista je dete uvek slino ocu, a nikad nije slino majci.
Da socijalni faktori utiu na opaanje objanjava se esto od socijalnih uslova zavisnom
kategorizacijom drai. Postoji ogromna koliina drai i ogroman broj razlika meu
draima. Sve te drai i sve razlike meu njima Ijudi ne opaaju iako, s obzirom na svoje
fizioloke sposobnosti, postoji mogunost da ih opaaju. ak bi opaanje svih razlika u
draima ometalo snalaenje i aktivnosti ljudi. I meu sobom razliite drai mi svrstavamo
u iste kategorije. Na taj nain, dodue, mi uproavamo datu situaciju, proputamo da
koristimo mnoge informacije koje prua sredina, ali olakavamo sebi snalaenje i
orijentaciju. U kategorizaciji kljunu ulogu ima leksiki fond. Socijalni faktori utiu na
opaanje prvenstveno preko jezika. Od njega zavisi koje e se i koliko kategorija upotrebiti
da bi se prikazala stvarnost koja nas okruuje. U onim sredinama u kojima je iz razliitih
razloga vana finija diskriminacija odreenih oblasti stvarnosti postoji vie termina
kategorija za tu oblast. Stvarnost se potpunije i detaljnije opaa. Zbog toga kod stoarskih
naroda nalazimo veliki broj termina u vezi sa stokom, kod naroda koji ive u snegu veliki
broj termina za razliite vrste snega, kod onih u pustinji za vrste peska. Postojanje
posebnih termina omoguava da se brzo reaguje na drai i da se lake sporazumeva sa
drugim ljudima. Gde nema posebnih termina potrebno je pojave opisivati i tee se utvruje
odreena dra ili odreena konstelacija drai.

189

NIKOLA ROT

Perceptualna odbrana i perceptualna akcentuacija

Izmeu veeg broja laboratorijskih eksperimentalnih dokaza o uticaju socijalnih
faktora na opaanje od posebnog su interesa pojave perceptualne odbrane i perceptualne
akcentuacije. Na pojavu perceptualne odbrane ukazao je Mek Ginis (E. McGinnies, 1949).
On je pokazao da se moe govoriti o tendenciji da se predmeti i situacije, koji su iz ma
kojeg razloga neprijatni, sporije i tee opaaju, da postoji pojava kao da se osoba brani od
toga da ono to ne voli ne doe do njene svesti. Mek Ginis je tu pojavu nazvao
perceptualnom odbranom. O njenom postojanju zakljuio je na osnovu eksperimentalnih
istraivanja.
U jednom istraivanju, Postman, Bruner i Mek Ginis (L. Postman, J. Bruner i E. McGinnies,
1947), izlagali su na tahistoskopu rei izabrane prema Olport-Vernonovoj skali za ispitivanje vrednosti.
Ova skala, kao to je poznato, polazi od prangerovog raz likovanja 6 tipova vrednosti: teorijske,
ekonomske, estetske, socijalne, politike, i religiozne. Poto su prethodno utvrdili koje su vrednosti
karakteristine za njihove ispitanike, oni su na tahistoskopu izlagali rei u vezi sa pojedinim od ovih
vrednosti, na primer rei: ,,nauka, ,,istina (u vezi sa teorijskom vrednosti), ,,koristan u vezi sa
ekonomskom vrednosti, ,,lepota u vezi sa estetskom vrednosti itd. Mogli su konstatovati da ispitanici
bre opaaju rei koje su u skladu sa vrednostima karakteristinim za njih. Meutim, rei koje su bile
u vezi sa vrednostima suprotnim njihovim, opaali su posle dueg vremena negoli rei koje su bile u
vezi sa njihovim vrednostima i u vezi sa vrednostima za njih neutralnim. Zakljuili su da postoji neka
vrsta koenja ili blokiranja opaanja drai koje su suprotne interesima linosti i koje izazivaju
negativnu emocionalnu reakciju kod njih.
Mek Ginis je, polazei od ovih podataka, produio sa ovim istraivanjima. On je u jednom
ogledu (1949) izloio na tahistoskopu 11 neutralnih i 7 socijalno tabuiranih rei, rei ije se izgovaranje
izbegava u drutvu jer se smatraju nepristojnim i nepodesnim za korienje u komuniciranju. Sve te
rei izlagao je najpre veoma kratko i postepeno poveavao trajanje izlaganja sve dotle dok ispitanik
rei nije tano prepoznao. Istovremeno merio je galvanski koni refleks kao indikator emocija.

Izvodei ovaj ogled mogao je utvrditi da je prag prepoznavanja bio znatno vii za
tabuirane nego za neutralne rei. Meutim, mogao je konstatovati da se pri eksponiranju
tabuiranih rei, a i onda kad nisu bile prepoznate, javljao psihogalvanski refleks. Takve
tabuirane rei, dalje, vrlo esto su netano prezentovane, mnogo ee nego neutralne rei.
Zakljuio je da se ispitanici ponaaju kao da se brane da opaze rei ije se izgovaranje
smatra nepristojnim i izbegava u drutvu, kao da postoji odbrana od toga da se opazi ono
to izaziva neprijatnost. Danas kad se govori o perceptualnoj odbrani, na koju je Mek Ginis
ukazao ovim svojim istraivanjima, misli se na tri momenta: 1) da za neprijatne drai
postoji vii prag prepoznavanja nego za neutralne drai; 2) da takve drai izazivaju
iskrivljene, neadekvatne opaaje i 3) da i onda kad se saoptava da nisu prepoznate, ipak
izazivaju emocionalno reagovanje.
Pojam perceptualne odbrane izazvao je dosta diskusije. Ukazuje se da je to
protivrean pojam: govori se o odbrani od prepoznavanja drai zbog toga to ona izaziva
odreen sadraj oseanja neprijatnosti; meutim, da bi mogla izazvati oseanje
neprijatnosti, ona bi morala biti prepoznata, tj. prezentovana re bi mo-

190

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

rala biti opaena. Terminom perceptualna odbrana kazuje se, u stvari, navode kritiari tog
termina, da se izbegava opaanje odreenih drai pre nego to se saznaje ta drai
predstavljaju. Zato su Mek Ginisovi nalazi podstakli niz novih istraivanja i pokuaja
objanjenja. Meu, objanjenjima pojave perceptualne odbrane nalazimo i sledee: a) da
subjekti u stvari opaaju drai, ali da izbegavaju da ih nazovu pravim imenom budui da se
u drutvu smatra nepodesnim i nepristojnim da se ime iznese; b) da se odreene drai zbog
manje uestalosti javljanja zaista i tee i sporije opaaju, da postoji kompeticija izmeu
razliitih dispozicija za odgovor; slabije su dispozicije za opaanje retko prezentovanih
drai, kao to su drutveno tabuirane rei, a vea je dispozicija za sline njima po obliku ali
netabuirane rei; c) da drai ostaju polusvesne, subliminalne, u sluajevima kad postoji
tendencija da se izbegava njihovo opaanje i da se brani od njihovog opaanja; one su
percipirane ali ne potpuno i ne dovoljno da bi dole sasvim do svesti, meutim, dovoljno da
izazovu emocionalnu reakciju. Otvoreno je, meutim, pitanje postojanja subliminalnih
percepcija. Bez obzira na to koje je objanjenje pojave perceptualne odbrane tano,
dobijeni podaci potvruju da na nae opaanje utiu socijalni faktori i da opaanje
odreenih vrsta drai zavisi od drutvenih normi.
Postoji cela grupa eksperimentalnih istraivanja koja pokazuje uticaj socijalnih
faktora na spremnost za odreenu organizaciju drai. Vei je broj laboratorijskih
eksperimenata koji pokazuju kako socijalni faktori utiu na opaanje na taj nain to se
stvara socijalnim faktorima uslovljena spremnost da se na odreeni nain drai organizuju
u celine i na odreeni nain interpretiraju. Ova ispitivanja pokazuju, pre svega, vanost
nagraivanja odnosno kanjavanja odreenog naina organizovanja drai. Ta istraivanja
pokazuju da nagraivanje stvara veu spremnost da se aktualizira odreen nain opaanja
pre nego drugi neki nain a koji nije nagraivan.
Jedan od prvih eksperimenata kojim je to pokazano bio je eksperiment efera i Marfija (E.
Schafer i G. Murphy, 1943). Oni su koristili parove figura koje zajedno ine krug a svaka figura u paru
moe se opaati kao profil lica. U prvoj fazi eksperimenta svaki od profila prikazan je grupama
ispitanika. Pri prezentovanju jednoj grupi uz profil A davana je uvek nagrada, neki iznos novca. Isto je
raeno sa prezentovanjem drugog profila, B. U drugoj fazi eksperimenta izlagana je celovita slika svim
grupama sa kojima je vreno vebanje. Ta slika predstavlja reverzibilnu sliku, tj. sliku na kojoj se as
jedan deo opaa kao figura na osnovi a as drugi deo. U ogiedu je slika izlagana na tahistoskopu.
Ukoliko nije bilo prethodnog nagraivanja (bilo uz deo A bilo uz deo B), ispitanici su jednom opaali
deo A kao figuru na osnovi a potom figuru B na osnovi (koju je inio deo A). Meutim, kod ispitanika
koji su bili nagraivani pri opaanju dela A kao figure, kad god je bila izloena cela slika, opaana je
redovno samo figura A na osnovi (koju je inila figura B). Kod druge grupe koja je bila nagraivana
kad je bila izloena figura B, opaana je uvek (i kad je izloena cela slika), samo figura B (na osnovi
koju je inila figura A).

Iako rezultati istraivanja nisu sasvim konzistentni (naime, dok nagraivanje po

pravilu ima za posledicu isticanje one figure koja je nagraivana, kanjavanje ne utie
redovno na menjanje opaanja) ipak se, sumirajui rezultate, opravdano moe zakljuiti da
se potkrepljivanjem odreenih naina organizovanja dra-

191

NIKOLA ROT

i u celine stvara izrazitija spremnost da se opaa na nain koji je nagraivan. Mi u

svakodnevnom ivotu naglaavamo esto odreene naine opaanja i odreenu organizaciju
opaanja i takva drutvena podrka ima zacelo uticaja na organizaciju naih opaaja.
Da ono to predstavlja nagradu, ono to se smatra drutveno vrednim i poeljnim,
utie na nae opaanje, pokazuju ogledi poznati pod nazivom perceptualna akcentuacija ili
naglaavanje u opaanju. Ovi ogledi pokazuju da socijalni faktori mogu uticati na opaanje
ak i takvih karakteristika opaaja kao to je veliina. Poznat je ogled Brunera i Gudmana
(J. Bruner i C. Goodman, 1947) koji pokazuje takav uticaj socijalnih faktora.
Istraivai su od svojih subjekata, deaka od 10 godina, traili da ocene veliinu metalnog
novca razne vrednosti i razliite veliine: od jednog centa, pet centi, 10 centi, 25 centi i pola dolara.
Novci vee vrednosti su vei. Trebalo je da ispitanici oznae veliinu metalnih komada novca na taj
nain to bi na posebno konstruisanom aparatu oznaili krug one veliine koju ima posmatrani novac.
Radili su sa nekoliko grupa ispitanika. Meu ostalim bile su grupe deaka iz siromanih porodica i
jedna grupa deaka iz bogatih porodica. U produetku ogleda zahtevali su od svojih ispitanika da
veliinu pojedinih vrsta metalnog novca oznae prema seanju. Rezultati ov og istraivanja su pokazali:
1)
da je pri neposrednom posmatranju svaka vrsta novca bila donekle precenjivana s obzirom na svoju
veliinu, i to utoliko vie ukoliko je bila vea vrednost metalnog komada novca;
2)
kod siromanije dece precenjivanje veliine bilo je izrazitije nego kod dece iz bogatijih porodica;
3)
kod procenjivanja na osnovu seanja kod dece bogatijih roditelja dolazilo je do precenjivanja veliine
samo komada od pola dolara a kod siromanije dece kod procenjivanja veliine svih vrsta novca
javljalo se precenjivanje njihove veliine.

Istraivai su mogli zakljuiti da socijalni faktor, kao to je imovno stanje, i na

osnovu njega pridavanje razliite vrednosti i vanosti pojedinim vrstama novca (u
zavisnosti od ekonomskog stanja), utie na ocenu veliine pojedinih vrsta novca. Javila se
tendencija da se precenjuje veliina objekata koji su smatrani vanim i vrednim. Zato to
su za siromaniju decu i komadi metalnog novca manje vrednosti vani i znaajniji nego
to su za bogatiju decu, siromanija deca su i na osnovu seanja precenjivali veliinu ovih
komada novca i vie precenjivali tu veliinu pri neposrednom posmatranju. Istraivai su
ovu pojavu nazvali naglaavanjem u opaanju ili perceptualnom akcentuacijom. Ponovljena
ispitivanja, iako su esto dala iste rezultate, nisu ih ipak uvek potvrivala. Nije uvek ono
to je smatrano vanijim opaano veim. Jedan socijalni psiholog (H. Tajfel, 1957),
uzimajui u obzir rezultate veeg broja istraivanja, zakljuuje da za pojavu perceptualne
akcentuacije koja po njemu nesumnjivo postoji i koja je rezultat uticaja socijalnih faktora
na opaanje treba uzeti u obzir vie momenata: intraserijalni i interserijalni efekat, kao i,
pre svega, vanost dimenzije veliine za vrednost objekata. Kod metalnog novca, gde je
veliina proporcionalna vrednosti novca, dimenzija veliine je vaan momenat. Zato pri
ocenjivanju veliine novca imamo pojavu perceptualne akcentuacije. Tamo, meutim, gde
je stvarna veliina nebitna za znaenje i vrednost objekta nemamo pojavu perceptualne
akcentuacije veliine.

192

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

Postoji vei broj razliitih laboratorijskih ispitivanja koja potvruju uticaj socijalnih
faktora na opaanje, bilo neposredni bilo posredni. Meu ostalim, takva su istraivanja o
uticaju motiva gladi na opaanje subjekata kojima se moe zadovoljiti glad (D. McClelland
i J. Atkinson, 1948), istraivanja o uticaju osobina linosti na opaanje (H. Witkin, 1954) i
dr. Ova istraivanja pokazuju da percepcija zavisi od aktuelnih motiva, kao i od osobina
linosti, a motivi, kao i osobine linosti, formiraju se pod uticajem socijalnih faktora.
Meu istraivanjima moemo, najzad, spomenuti istraivanja o uticaju kulture na
geometrijsko optike obmane ili iluzije. U jednom od takvih ispitivanja (H. H. Segall, D. T.
Campbell i M. Herskovits, 1963. i 1964) istraivai su ispitivali blizu 400 subjekata iz 14
neevropskih i tri evropske kulturne zajednice. Proveravali su da li postoji razlika meu
pripadnicima pojedinih kultura u ocenjivanju Miler-Lajerove (Miller-Lyer), Sandersove i
vertikalno-horizontalne iluzije. Njihovi rezultati pokazuju da pripadnici evropskih kultura
otrije zapaaju Miler-Lajerovu i Sandersovu iluziju a slabije vertikalno-horizc.Ttalnu
iluziju nego subjekti iz neevropskih kultura. Istraivai to objanjavaju time to evropski
narodi ive u sredinama u kojima se esto javljaju tesani predmeti (graene kue u obliku
paralelopipeda i drugi predmeti u obliku kutija) i da oni, na primer, Miler-Lajerovu krau
liniju vide kao prednji brid neke kutije, a ,,duu kao zadnji brid, kao unutranjost; budui
da znaju da kutije imaju iste bridove, oni na osnovu navike ocenjuju da su prednji bridovi
(a koji su objektivno jednake duine kao zadnji) krai, a stranji dui. Polazei od ovog
objanjenja postavili su pretpostavku da e osobe koje ive u tropskim umama, u kojima
je malo tesanih predmeta, slabije opaati Miler-Lajerovu iluziju. Njihova se pretpostavka
potvrdila.

Uticaj socijalnih faktora na

uenje i pamenje
Kao to je dosta dugo pri razmatranju u generalnoj psihologiji zanemarivano
ukazivanje na ulogu socijalnih faktora pri opaanju, tako je zanemarivano i uzimanje u
obzir uticaja socijalnih faktora pri procesima uenja i pamenja. Socijalni faktori,
meutim, dolaze do izraaja kod svih mentalnih aktivnosti koje ine procese uenja i
pamenja.
Uenje odreujemo kao relativno trajno menjanje ponaanja na osnovu iskustva, a
pamenje kao trajanje ostvarenih promena uenja. To su meusobno povezani procesi i
jedan pretpostavlja drugi. Oni su sloeni i obino se, kao o sastavnim delovima procesa
pamenja, govori o fiksaciji ili uenju (koje mora prethoditi pamenju), retenciji
(zadravanju) i zaboravljanju, te rekogniciji i reprodukciji. Uticaj socijalnih faktora postoji
na svaki od ovih procesa. Postoji pri fiksaciji, ve zbog toga to ona ukljuuju selekciju
drai, a pri selekciji kao to smo pokazali govorei o opaanju socijalni faktori imaju
znaaja. Ve uei neki materijal mi ga fiksiramo s obzirom na nae interese formirane u
zavisnosti od socijalnih uslova i s obzirom na to gde i kome emo ga reprodukovati. Mi
uimo s obzirom na soci-

193

NIKOLA ROT

jalnu situaciju u kojoj oekujemo da emo ono to uimo saoptiti i koristiti. Pri retenciji i
zaboravljanju mi imamo gubljenje jednog dela podataka koje smo nauili i zadravanje i
organizaciju drugog dela. Koji e se detalj izgubiti iz seanja a koji e se zadrati i
formirati odreenu koherentnu i smislenu celinu onoga to smo uili zavisi takoe od
socijalnih faktora. U velikoj meri zavisi od kulture kojoj pripadamo i koji emo smisao dati
onome to smo zadrali u seanju. Delovanje socijalnih faktora imamo i pri rekogniciji i
reprodukciji ve zbog toga to jedan i drugi proces zavise od onoga to je zadrano,
odnosno zaboravljeno.
U izlaganju o uticaju socijalnih faktora na funkcije pamenja i uenja nemamo
nameru da govorimo o uticaju tih faktora na specifine sadraje uenja. Da je takav uticaj
veoma velik, pokazuju podaci o delovanju socijalnih faktora na formiranje stavova,
uverenja i vrednosti. Mi emo o tome govoriti posebno. Ovde elimo istai kako socijalni
faktori utiu na same procese uenja i pamenja, bez obzira na to koji se sadraj ui i
pamti. Prikazaemo to na rezultatima istraivanja F. Bartleta (F. Bartlett) o uticaju
socijalnih faktora na retenciju i reprodukciju, na istraivanjima glasina i na
eksperimentalnim istraivanjima o uticaju stavova i oekivanja na pamenje.

Uticaj socijalnih faktora na retenciju i reprodukciju

Poznata su u literaturi istraivanja engleskog psihologa Bartleta (1932) o uticaju
socijalnih faktora na transformaciju zapamenog materijala u procesu retencije. On je,
koristei metod ponovljene i metod serijske reprodukcije, izvrio vei broj istraivanja o
promenama u procesu retencije. Primenjujui metod ponovljene reprodukcije, Bartlet je od
svojih ispitanika, Engleza po nacionalnosti, zahtevao da proitaju (dvaput) jednu afrikocrnaku priu. Zatim je, najpre posle 15 minuta, a potom posle razliitih vremenskih
intervala traio od ispitanika da prema seanju reprodukuju proitanu priu. Primenjujui
postupak serijske reprodukcije i koristei pri tom sline narodne prie, ali i razne tekstove i
slike, zahtevao je od svojih ispitanika da, poto upoznaju sadraj, ovaj sadraj saopte
drugom ispitaniku. Ovaj je trebalo da to prenese sledeem, ovaj opet nekom drugom itd. Na
ovaj nain je bilo mogue pratiti za socijalnu psihologiju zanimljivu pojavu prenoenja saoptenja.
Na osnovu rezultata svojih istraivanja Bartlet je zakljuio da u procesu retencije
dolazi do tri vrste transformacija na materijal. Pre svega, dolazi do uproavanja ili
simplifikacije sadraja. Izostavljanjem mnogih detalja i gubljenjem mnogih pojedinosti
sadraj se znatno skrauje. Od zadranih detalja konstruie se jedan uproeni ali smisleno
povezan sadraj. Pri tome se ono to je nepoznato i strano shvatanjima pojedinca
pripadnika odreene kulture gubi pre nego to je poznato i blisko. Po pravilu se nepoznato
i strano zamenjuje poznatim i bliskim. Time dolazi do druge vrste promena na materijalu,
koju Bartlet naziva racionalizovanjem. I delovi sadraja i sadraj u celini dobijaju oblik
koji je prihvatljiv ispitaniku i njegovoj socijalnoj grupi i njima razumljiv. Ne samo termini
nego i navoenje uzroka i objanjenja stranih za neku kulturu zamenjuju se uobiajenim i
prihvatljivim u odreenoj kulturi. Trea vrsta transformacije sastoji se u tome to se neki
momen-

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

ti, koji se u originalnom sadraju ne istiu, u reprodukovanim saoptenjima naglaavaju.

Neki momenti postaju dominantni, i to upravo oni koji su vani u odreenoj drutvenoj
sredini. Ovu vrstu transformacije Bartler naziva naglaavanjem ili dominacijom. Kod sve
tri vrste transformacija u procesu retencije, kao to se vidi, vanu ulogu imaju socijalni
faktori. Promene na materijalu vre se, pre svega, radi usklaivanja sa shvatanjima i
konvencijama socijalne grupe kojoj pojedinac pripada.
Meu Bartletovim nalazima od interesa su za socijalnu psihologiju i njegovi
rezultati o uticaju kulture na sadraj, obim i nain reprodukovanja. Bartlet je, izmeu
ostalog, utvrdio da pripadnici odreene kulture pamte pre svega ono to je u sk ladu sa
institucijama i obiajima koji postoje u odreenoj kulturi i koji, po njemu, deluju kao
ematska baza za konstruisanje zapamenoga pri reprodukciji. Istovremeno, interesi,
vrednosti, shvatanja, karakteristini i specifini za odreenu kulturu deluju na to ta e biti
zapameno i na koji nain reprodukovano. Bartlet to pokazuje na primerima o tome ta su
pripadnici jednog afrikog plemena zapamtili i saoptili posle svog puta u Englesku (tada
metropolu njihove zemlje koja je bila kolonija Velike Britanije).
Predstavnici plemena Svazi, saoptava Bartlet, posetili su radi pregovora Englesku. Po
povratku u zemlju, kad je od njih zatraeno da saopte ta su videli i doiveli prilikom boravka u
Engleskoj, Bartlet je mogao uoiti da se kod svih pripadnika plemena naroito ivo i vrsto zadrala u
seanju slika o pokretima engleskih saobraajaca koji su regulisali gradski saobraaj. Objanjavajui
zato je upravo ovaj detalj zadran u seanju pripadnika plemena, Bartlet iznosi da je tome raz log to
pokret kojim londonski saobraajac regulie saobraaj predstavlja kod pripadnika Svazi plemena gest
pozdravljanja. Upravo zbog toga to se pokret saobraajaca uklapao u socijalni okvir, u nain
ponaanja karakteristian za pleme. on je ostavio utisak na pripadnike plemena i isticao se u njihovoj
reprodukciji.

Bartlet je mogao konstatovati da i nain reprodukovanja, manja ili vea ivost

prilikom reprodukovanja sadraja zavise od socijalnih faktora. Neke se reprodukcije, veli
Bartlet, iznose ivo i sa unoenjem u ono to se izlae. Kod plemena Svazi to su pre svega
saoptenja, u vezi sa stokom, enidbom i decom. Kod susednog, manje miroljubivog, Zuluplemena, na takav nain se izlau, pre svega, dogaaji u vezi sa borbama i ratovanjima.
Ne samo na nain reprodukovanja nego i na bogatstvo detalja u reprodukciji utiu
socijalni faktori. Bartlet je utvrdio da pripadnici Svazi-plemena pamte i najsitnije detalje u
vezi sa stokom. Oni su mogli da saopte za svako od grla stoke kad je nabavljeno, od koga
je kupljeno i koliko je plaeno. To su bili u stanju da uine pripadnici plemena i u sluaju
kad je bio u pitanju vrlo veliki broj grla. Dobijao se utisak da pripadnici plemena imaju
izrazito, iznad uobiajenog, razvijeno pamenje.
Bartlet je pristupio proveravanju postoji li zaista kod pripadnika plemena posebno razvijena
sposobnost pamenja. Stavljao je u zadatak deacima iz p lemena da prenose poruke koje su se sastojale
od odreenog broja (25) rei, iz jednog dela sela u drugi deo, udaljen od prvoga 10 minuta i pratio
koliko e pojedinosti biti saopteno. Mogao je utvrditi da u takvim sluajevima pamenje pripadnika
plemena nije bilo vee neg o to je pamenje eng leskih deaka.

195

NIKOLA ROT

Zakljuio je da i obim pamenja zavisi od toga koji znaaj ima sadraj za one koji
pamte. Stoga to je za pripadnike stoarskog Svazi-plemena bilo od znaaja sve to je u
vezi sa stokom, oni su sadraje u vezi sa grlima stoke odlino pamtili. Ono to za njih nije
bilo od posebnog znaaja, to i nisu pamtili bolje nego osobe sa prosenim pamenjem.
Bartlet je zakljuio da u sluaju kad u odreenom drutvu postoji prema nekom sadraju
posebni interes, onda reprodukcija tog sadraja moe biti veoma detaljna, gotovo
kompletna, i onda je takva reprodukcija veoma iva. Ukoliko ne postoji neki poseban
interes, reprodukcija e imati prosean obim i bie vie mehanika. Pamenje u celini,
smatra Bartlet, pod uticajem je za grupu karakteristinih i od nje preferiranih tendencija.
Ovakve tendericije mogu da izazovu i konstrukciju u reprodukovanju, kao to to potvruje
primer sa pripadnicima Svazi-plemena koji su se vratili posle posete Londonu u svoju
zemlju i saoptavali ta su tamo videli.
Za objanjenje uticaja razliitih faktora, a meu ostalim i socijalnih, na nae
iskustvo i ponaanje ameriki psiholog erif (M. Sherif, 1936) koristi pojam ,,sistem
referencija. Ovaj pojam erif definie kao sistem faktora koji stoje u funkcionalnom
odnosu i koji deluju u konkretnoj situaciji na ponaanje. Na nae ponaanje uopte, pa i na
nae pamenje, a posebno reprodukovanje, deluje mnogo faktora i svi oni deluju povezano,
kao sistem smatra erif. Mi moemo ponaanje objasniti samo uzimajui u obzir ovako
povezano delovanje razliitih faktora: spoljnih (kao to su drai) i unutranjih (kao to su
potrebe, interesi i stavovi). Pri tom delovanje socijalnih faktora dolazi do izraaja na taj
nain to od njih zavisi formiranje potreba, interesa i stavova.
Kao ilustracija delovanja socijalnih faktora, konkretno normi, shvatanja i iskustava odreene
grupe na izbor, prezentovanih sadraja, njihovo tumaenje i njihovo reprodukovanje moe nam
pos luiti i opis mletakog pozorita kako ga daje Vojvoda Drako u Gorskom vijencu:
,,U jednu se kuu sakupljahu, poto
mrkni i poto veeraj.
Kua bjee sila od svijeta! udi u njoj
hiljadu svijeah; po zidu joj svud
bjehu panjege, cijele se napuni
naroda. tako isto i kua osta la; svud
mogae iz zida vidjeti, e virahu ka
mii iz gnjezda.
Dok se jedna podie zavjesa, trei dio
od kue otvori.
Boe dragi, tu da vidi uda!
Tu izmilje nekakvoga puka, to ni u
san nikad do ne moe, svi areni kao
divlje make: dok ih stade po kui
krivanja, gdje ko bjee zapljeska
rukama; imah mrtav padnut od
smijeha!

196

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

Ono to Drako zapaa u M letakom pozoritu i ta od toga pamti odreeno je time to je za

njega, kao pripadnika odreene sredine, s jedne strane, vano, a s druge strane, neobino. Iznosi
upravo ono to Njego, uivljavajui se u psihologiju svojih sunarodnika, smatra da bi oni u pozoritu
zapazili.

Glasine i irenje glasina

Karakteristine promene u pamenju, o kojima govori Bartlet, pokazuju se naroito
izrazito, kao to su pokazali Olport i Postman (G. Allport i L. Postman,
1947)
, u pojavi glasina. Olport i Postman, koji su se bavili eksperimentalnim
prouavanjem glasina, odreuju glasine kao specifine vrste tvrdnji koje se
zasnivaju na verovanju, a koje kolaju od osobe do osobe, obino usmenim putem i
bez oslonca na utvrena fakta. Glasine bismo mogli definisati kao neverifikovane
tvrdnje o nekom ogaaju koje usmeno cirkuliu i koje se u toku cirkulisanja
menjaju u svom sadraju. Njihove bi karakteristike bile: a) neverifikovanost
podataka koji se primaju i prenose kao stvarno postojee injenice; b) prenoenje
tvrdnji o tim podacima od osobe na osobu i c) promene u sadraju u toku
prenoenja tvrdnji. Treba istai da nije svako prenoenje saoptenja irenje
glasina. O glasinama moemo govoriti tek kad imamo posla sa prenoenjem na
osnovu neevidentiranih podataka, kad se ti podaci u toku prenoenja transformiu i
kad se prenoenje ostvaruje putem veeg broja lica.
Takve neverifikovane, a po pravilu znatnim delom i netane, tvrdnje kolaju gotovo u
svako doba u svakom drutvu. Postaju naroito brojne i naroito proirene kada za lanove
drutva nastupi izuzetno vana ili posebno teka situacija. Veliki broj glasina koje krue
kod velikog dela stanovnitva javljaju se, npr., u ratnim situacijama. U svojoj studiji o
glasinama Olport i Postman navode velik broj primera glasina koje su kolale u SAD u toku
II svetskog rata. Posebno je japanski napad na Perl Harbor (Pearl Harbour, 1942) prilikom
kojeg su Japanci potopili znatan deo amerike pacifike ratne flote, bio povod za irenje
glasina. Pronosili su se glasovi da vlasti priznaju samo mali deo stvarno unitenih
pomorskih jedinica, da su Japanci zauzeli Havaje, da je cela amerika flota u potpunosti
unitena. Ispitivanja su pokazala da je takve glasine prihvatala velika veina stanovnitva.
Na primer, na jednom od univerziteta 68% svih studenata verovalo je u sve te tvrdnje od
kojih ni jedna nije bila tana.
Glasine koje su se irile u toku rata, konstatuju Olport i Postman, bile su pre svega
izraz straha. Kad god bi bio objavljen neki neuspeh amerikih jedinica a uspeh neprijatelja,
to je bio povod za irenje odreenih glasina, Tako, na primer, saoptavaju spomenuti
autori, kad je potonuo jedan ameriki brod za prenoenje uglja, proirena je glasina da je
neprijatelj torpedovao jedan od najveih amerikih brodova na kome je bilo ukrcano
nekoliko hiljada amerikih bolniarki. Glasine su se u toku rata produavale i onda kad se
vojna situacija sasvim izmenila u prilog SAD. Sad su dobile prvenstvo one glasine koje su
imale izvor ne u strahu, nego takve kojima je izraavano neprijateljstvo prema nekim
grupama stanovnitva prema kojima su ve postojale predrasude. I kad sc ve nazirala
pobe-

197

NIKOLA ROT

da, javljale su se mnoge glasine. Sada im je izvor prvenstveno bio u eljama i

oekivanjima. Tim glasinama prikazivano je da se neto stvarno dogodilo to se eli da se
dogodi. Na osnovu analiza Olport i Postman razlikuju, po izvoru, tri vrste glasina: glasine
koje su prvenstveno izraz straha, glasine koje sadre, pre svega neprijateljstva prema
pojedinim grupama stanovnitva, i glasine kojima se izraavaju elje.
Izvor glasina, po miljenju Olporta i Postmana, lee, pre svega, u strahovanju za
sebe i svoju grupu i u postojanju agresivnih i neprijateljskih tendencija prema odreenim
grupama. Obino su ova dva izvora glasina meusobno povezana. Strahovanje, na primer u
situaciji kad je japanska mornarica napala ameriku flotu u Perl Harboru, izazvalo je
napetost i emocionalnu tenziju. Ona se ublaava samim time to se saoptava o
strahovanju. Ublaavanje je jo vee ako se neKO okrivi kao uzronik tekoa koje su
izazvale strahovanje. Po pravilu, kod ljudi postoje, usled razliitih frustracija, potisnute
agresivnosti. U tekoj situaciji koja je dovela do strahovanja ljudi ispoljavaju agresivnost
usmeravajui je prema grupama prema kojima postoje predrasude. Osim ova dva izvora
glasina strahovanja i nagomilane agresivnosti i neprijateljstva, izvor glasina moe biti u
sukobu motiva kod pojedinaca i u tenziji koja usled toga sukoba nastupa. Kad, na primer,
neko ko inae zastupa stavove protiv rata ipak eli da se protivnik njegove zemlje napadne
i uniti, on e sukob izmeu miroljubivih principa i neprijateljskih stavova na neki nain
ublaiti time to e istai vesti o okrutnosti i nedelima protivnika, govoriti o njegovoj
nehumanosti i loim osobinama. Neki autori (R. T. La Piere i P. R. Farnswort, 1936) kao
izvor glasina spominju i tenju pojedinca da se istakne u drutvu meu drugima, oni
govore o rivalstvu u konverzaciji kao o jednom od izvora glasina. Pojedinci, u elji da u
sredini u kojoj se nalaze obrate panju na sebe, saoptavaju neto to e privui interes
grupe. Zbog toga oni saoptavajui neke dogaaje uveavaju neke momente ili dodaju neke
nove, za sluaoce zanimljive, pojedinosti.
Dva su osnovna faktora od kojih e zavisiti irenje glasina, kao i to da li e se
proiriti na vei ili manji deo stanovnitva. Ta dva faktora jesu: vanost sadraja glasina i
nesigurnost situacije u kojoj dolazi do irenja glasina. Prema Olportu i Postmanu, stepen
irenja glasina moe se prikazati kao proizvod vanosti sadraja glasina i nesigurnosti i
nejasnoe situacije u kojoj se glasine saoptavaju. Nije, prema tome, dovoljno da postoji
jedan od ovih faktora, nego je neophodno da su oba prisutna. Nee biti irenja glasina ako
je neki sadraj vaan ali situacija nije nejasna, kao to nee biti kolanja glasina ni ako je
situacija veoma nejasna ali dogaaj koji se zbio nije od znaaja. Delovanje ova dva faktora
ilustruje ve i spomenuti primer u vezi sa napadom na Perl Harbor. Glasine su se posle toga
napada veoma proirile zbog toga to se radilo o jednom veoma vanom dogaaju za celu
zemlju i zbog toga to je, istovremeno, situacija, bar za neko vreme, bila veoma nejasna.
Osim ova dva momenta, vani uslovi za irenje glasina jesu i dramatinost i zanimljivost
sadraja koji se glasinom prenosi i izgled autentinosti saoptenja kojim se glasina prenosi.
Ako je neto neobino, zanimljivo i ivo prikaza-

198

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

no lako postaje predmet prepriavanja i glasina. irenju doprinosi i tobonja

verodostojnost saoptenja, prividna autentinost prepriavanoga sadraja. Ta se
autentinost ostvaruje na taj nain to se iznose veoma konkretni detalji, na primer, podaci
o tanom mestu gde se neto zbilo, tanom vremenu u kome se zbilo, o broju lica koji je
tom dogaaju prisustvovao iako o svemu tome stvarnih podataka nema.
S obzirom na njihovo poreklo, mogu se razlikovati dve vrste glasina: spontano
nastale i namerno konstruisane glasine. Navedeni primeri glasina bili su primeri spontanih
glasina kojima je izvor bio u stvarnom strahovanju i u neizvesnosti situacije. Mogu glasine,
meutim, i namerno da se ubacuju sa odreenim ciljem. Tako se i u propagandi, posebno u
ratnoj propagandi, namerno ubacuju odreene glasine kao sastavni deo tzv. psiholokog
rata. U literaturi se navodi da se nacionalsocijalistika propaganda obilno sluila glasinama
kao sredstvom. Tako je, na primer, 1940. godine meu francuskim vojnicima sistematski
ireno i saoptavano o tome da njihove porodice gladuju, da je vlada podmiena i
korumpirana, da jedan deo ljudi uiva u izobilju. Sistematski su irili glasove o
organizovanim zaverama pripadnika jevrejske manjine u razliitim zemljama, ak su
uporno irili i dosta fantastinu konstrukciju o tzv. zaveri sionskih mudraca. I u svom
vlastitom narodu namerno su irili odreene glasine, meu ostalim da je u ratu svaki
zarobljeni Nemac bio muen i ubijen, da postoji plan da se celokupno nemako
stanovnitvo po zavretku rata iseli ili istrebi. Glasine se namerno koriste kao sredstvo i u
unutranjim politikim borbama meu strankama i grupacijama, a postoje podaci da se
svesno koriste i u trgovini radi unitenja konkurencije. Ameriki autori, na primer,
saoptavaju da su organizovano irene glasine da se u jednoj od poznatih fabrika cigareta
pojavila kuga ili da se odreena vrsta robe koju proizvodi odreeno preduzee izrauje od
neistog materijala. Oni govore da postoje odreene organizacije (rumor racketing) za
irenje takvih glasina.
Upravo zbog brojnosti glasina u toku rata i njihove opasnosti za borbenu sposobnost
zemlje, u SAD je u toku Drugog svetskog rata pristupljeno sistematskom praenju i
prouavanju glasina. Spomenuti autori, Olport i Postman, pristupili su eksperimentalnom
ispitivanju glasina koristei postupak serijske reprodukcije, kojim se sluio i Bartlet pri
prouavanju promena u sadraju zapamenoga u procesu retencije. Oni su u tim svojim
istraivanjima mogli utvrditi da se u sadraju glasina javljaju iste one vrste promena o
kojima je Bartlet govorio da se javljaju u procesu retencije. Javlja se pre svega, kako se oni
izraavaju, niveliranje sadraja (,,leveling); time oznaavaju promenu koju je Bartlet
nazvao simplifikacijom. Glasine, konstatovali su ovi autori, nasuprot dosta proirenom
shvatanju da se po sadraju uveavaju, postaju konciznije, sadre sve manje podataka i rei
i sve se manje detalja u njima spominje ukoliko se dalje prenose. Broj detalja opada
naroito naglo u poetku. Kasnije je njihovo opadanje znatno sporije. Linija smanjivanja
detalja slina je Ebinghausovoj krivulji zaboravljanja. Ostvaruje se, meutim, bar u
eksperimentima, svega za nekoliko minuta, i u toku prenoenja

99

Grupa

Uenje posle

Zaboravljanje posle

1. uenje

5. uenje

1. reprodukcije

5. reprodukcije

Prosovjetska

16,8

48,0

37,0

18,8

Antisovjetska

14,2

41,0

31,0

11,4

Grupa

Uenje posle

Zaboravljanje posle

1. uenje

5. uenje

1. reprodukcije

5. reprodukcije

Prosovjetska

6,2

16,0

20,0

5,8

Antisovjetska

10,0

26,0

30,0

18,1

SOCIJ ALIZAC IJ A OSNOVNIH PSIH IKIH FUNKCIJ A

NIKOLA ROT

Za svoje istraivanje izabrali su dve grupe subjekata. U prvoj grupi su bili ispitanici koji su,
na osnovu posebnog ispitivanja njihovih stavova i na osnovu poznavanja, ocenjeni kao antisovjetski
ve putem malog broja osoba. Ne dolazi, meutim, nikad do tako velikog zaboravljanja i
orijentisani. U drugoj grupi su bili studenti prosovjetski orijentisani. Ispitanicima iz obe grupe najpre
gubitkaje prezentovan
sadraja kao
to neutralan
se to javlja
normalnog
procesa
zaboravljanja.
Odreeni,
politiki
tekst, akod
sa ciljem
da se utvrdi
da li postoje
raz like u pamenju
meu
preostali
deo
sadraja
posle
prenoenja
preko
nekoliko
osoba
stabilizuje
se
i dalje
grupama. Poto su grupe ujednaene, svakoj od grupa dato je da ui dva izabrana teksta. Jedan
od
ovih podataka
tekstova bio je
je izrazito
drugi (blago)
prosovjetski.
prosovjetskom
tekstu
bile su
gubljenje
veoma antisovjetski,
usporeno. aSadraj
se povezuje
u Uodreenu
celinu,
koja
se
da je u Sovjetskom
Savezu
postignut
veliki privredni
su izgraene
mnogobrojne
obinotvrdnje
tako formulie
da se lako
pamti
i prenosi.
Katkad napredak,
preostajedajedna
otro formulisana
fabrike, da je formirana radnika klasa koja nije vie eksploatisana i sl. I jedna i druga grupa trebalo
tvrdnja ili parola. Skraivanje i nivelisanje sadraja nije sluajno. Zadravaju se oni detalji
je da dva puta uzastopno paljivo proita oba teksta. Petnaest minuta posle itanja zatraeno je od njih
koji doprinose
tome
da celoreprodukuju
zbivanje predstavlja
smislenu
oni jedanput
podaci koji
da to tanije
i potpunije
ono to su proitali.
Ovo celinu
je ponaviljano
svakemogu
nedeljeda
a
poslue
da se
potvrdi
toputsejeoekuje
i to itan
se eli.
napomenuti
da neki
u toku
etiri
nedelje.ono
Svaki
ponovo dvaput
tekstTreba
i 15 minuta
posle itanja
trebaloautori
ga je
Na taj ivotu,
nain bilozaje razliku
ukupno 5 od
uenja.
U drugom delu situacije,
eksperimentamiispitivano
je
navodereprodukovati.
da u stvarnom
eksperimentalne
nemamo
zaboravljanje.
Bez ponovnog
davanja
na itanje
i uenje u toku pet
nedelja,
svake nego
nedeljedajedanput,
prenoenje
na osnovu
prethodnoga
opaanja
i konstatovanja
nekih
faktora,
irenje
ispitivano je ko liko je svaka od grupa zapamti la od jednoga i drugoga teksta. Proveravano je koliko je
glasinazadrano,
najee
poinje od seanja i tumaenja. Zato ve i na poetku nema mnogo
odnosno zaboravljeno 5 puta. Na osnovu koliine nauenoga i koliine zaboravljenoga
detalja,materijala
ali ni kasnije
izraenemnogo
su kriveuproavanja.
uenja i krive zaboravljanja. Istraivanje je bilo tako organizovano da je
Druga
karakteristika
je usklaivanje
sadraja
glasina
bila
mogua
kvantifikacijai kod
efektaglasina
uenja i kod
efektaretencije
zaboravljanja.
Skraeno prikazani
rezultati
su
sledei:
shvatanjima onih koji glasine prenose. Ovu karakteristiku, koju Bartlet naziva

racionalizovanjem, Olport i Postman oznaavaju kao pojavu asimilacije. Asimilacija se vri

u zavisnosti od veeg broja faktora. Meu ostalim, menja se sadraj pojedinih delova sa
ciljem da celo saoptavanje postane povezana zaokruena celina. Iskrivljavanje se esto
a) Uenje
zaboravljanje
vri radi
toga da ibi
se neto to prosovjetskog
je nedoreenomaterijala
do kraja objasnilo. Veliki uticaj na sadraj
imaju i predrasude. I situacije i osobe koje se u glasinama spominju prikazuju se u skladu
sa predrasudama koje prenosilac glasina ima.
Trea vrsta promena, o kojima Bartlet govori kao o dominaciji ili naglaavanju
pojedinih tema, kod Olporta i Postmana oznaava se kao akcentuacija, isticanje pojedinih
detalja. Mogu to biti ponekad beznaajne pojedinosti, ali obino su istaknuti takvi detalji
koji su neobiniji, koji privlae panju i upadljiviji su. Isticanje moe biti na taj nain to
se poveava broj, ili se poveava veliina neega to se spominje u glasinama, to se neto
to se zbivalo u prolosti prikazuje kao neto to se dogaa sada. Vrlo esto se istiu
razliiti simboli i stereotipna tumaenja, zatim kretanje, obim i drugo.
b) Uenje
i
zaboravljanje
antisovjetskog materijala

Uticaj stavova i oekivanja na pamenje

Postoji vei broj istraivanja i podataka o tome da sadraj pamenja u velikoj meri
zavisi od mnogobrojnih personalnih i socijalnih faktora, meu ostalim od formiranih
stavova. Uticaj stavova na uenje i na reprodukciju ispitivali su, meu ostalim, u danas ve
klasinom radu Levin i Marfi (J. M. Levine i G. Murphy, 1953). Oni su u svom istraivanju
eleli da provere da li e pod uticajem odreenih stavova doi do brega uenja i sporijeg
zaboravljanja sadraja koji su u skladu sa tim stavovima, a sporijeg uenja i breg
zaboravljanja sadraja koji je u suprotnosti sa stavovima. Posebno ih je zanimalo da li e
biti razlike u krivama uenja i zaboravIjanja izmeu sadraja koji su u skladu sa stavovima
i sadraja koji im je u suprotnosti.

200

Publika za podizanje plata

Publika protiv podizanje plata

Argumenti

Argumenti

kongruentni

nekongruentni

kongruentni

nekongruentni

novinarstva

11,3

4,9

13,7

6,1

pedagogije

11,5

8,6

11,3

8,8

NIKOLA ROT

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

su izabrali
dve grupe
ispitanika, studente
novinarstva
i studente
pedagogije.
Poto
u suprotnosti Istraivai
sa njihovim
stavovima.
Pokuavajui
da objasne
razlike
u krivama
uenja
za
im saoptili
da e odnosno
materijal koji
ba da ue oni naknadno saoptiti: jedanput publici koja se slae
jedan i sudrugi
materijal,
za tre
jednu
i drugu grupu, autori navode da bi razlozi za to
sa sadrajem koji se ita, a drugi put publici koja se ne slae sa tim sadrajem, dali su i jednoj i drugoj
mogli biti
u prirodi materijala, u specifinosti stavova, u razlikama u njihovom afektivnom
grupi da dvaput proitaju materijal. I materijal je bio razliit. U jednom tekstu saoptavani su
tonu, u argumenti
stepenu suprotnosti
materijala
stava ali
nekusaoptavani
zakonitost
krivama
uenja
za poveanje izmeu
plata nastavnika,
a ui drugom
tekstu
su orazlozi
protiv
takvogi
zaboravljanja
za sadraje
kojikojoj
su ueskladu
sa stavovima,
koji su uje:suprotnosti
sa
poveavanja.
Kao publika
se prezentovati
ono to jeodnosno
naueno navedena
a) organizacija
nastavnika
koja
se
zalae
za
poveanje
plate
nastavnika
i
b)
organizacija
graana
iz
ijih
poreza
stavovima, autori nisu mogli utvrditi. Potvrdili su, meutim, postavljenu pretpostavku seo
javne slube, pa i plate, a koja je protiv poveanja plata nastavnika. Istraivai su izabrali
efektu naplauju
stavova na
uenje i pamenje. Moe se zakljuiti: da pri uenju uestvuje linost
spomenute dve grupe subjekata namerno, pretpostavljajui da e studenti novinarstva biti osetljiviji
kao celina,
sa
svojim
stavovima, eljama i interesima. Ovi momenti utiu na selektivnost i
prema stavovima oekivane publike od studenata pedagogije. Materijal je opet bio tako organizovan
u fiksaciji,
u retenciji,
i u reprodukciji
materijala. Postoji zavisnost uenja i zaboravljanja
da je ibilo
mogue rezultate
izraziti brojevima.
Pokazalo se
da u reprodukovanju
neposredno
posle upoznavanja
materijala
nema uiti
bitne razlike
od socijalnih stavova
onoga
koji ui. Rezultati
potvruju
hipotezu da
e se bre
i bre
tome da likoji
se pretpostavlja
biti sapteno
publici
shvatanjima koji
je tekst
u skladu
pamtitiumaterijal
je u skladu da
sa e
stavom
subjekta
koji sa
uiijim
od materijala
je suprotan
(kongruentan) ili publici za koju se moe oekivati da je tekst u suprotnosti sa njenim shvatanjima
tome stavu ili koji je subjektu irelevantan.
(nekongruentan). Pokazale su se signifikantne razlike u koliini zadranog materijala kad je
Neka
istraivanja
meutim,
da ova
generalizacija
ne vai apsolutno.
Dva
reprodukcija
vrena pokazuju,
nedelju dana
posle uenja.
Potvrena
je i pretpostavljena
razlika izmedu
istraivaa
(E. Jones
i Jane
Aneshausel,
1956)Skraeno
pokazali
su da ima
sluajeva
kad subjekti
studenata
novinarstva
i studenata
pedagogije.
su prikazani
rezultati
u sledeem
pregledu.
Cifre iuvie
tabelizadre
oznaavaju
broj tano reprodukovanih
jedinica.
bre naue
od materijala
koji nije u skladu
sa njihovim stavovima. To se moe
dogoditi u sluajevima kad zapamivanje takvog materijala ima posebnu funkciju, kad
treba da poslui za pripremu odbrane vlastitih stavova, a u materijalu su izneti argumenti
protiv tih stavova. U spomenutom istraivanju pristalice segregacije bre su uili i vie
zapamtili iz antisegregacionog materijala nego protivnici segregacije kad su pretpostavljali
da e uslediti
debata
segregaciji.
Upravo
Zadrano
posle onedelju
dana od
uenjas obzirom na ovaj rezultat moe se postaviti
prigovor korienju testova informisanosti za utvrivanje motiva i stavova. Ima, naime,
pokuaja da se na osnovu koliine znanja o nekoj pojavi zakljuuje o pozitivnom odnosu
prema toj pojavi.
Eksperimentalno je istraivano i delovanje drugog jednog socijalnog faktora,
oekivanja, konkretno oekivanje o tome pred kojom publikom e se reprodukovati ono to
se ui. Znatan deo mentalne aktivnosti oveka sastoji se u komunikaciji sa nekom realnom
ili imaginarnom publikom. Kad neto radimo ili o neemu mislimo, mi veoma esto to
inimo imajui u svesti neku osobu ili neku grupu koja eventualno posmatra ta inimo ili
kojoj emo eventualno saoptiti ta smo uradili ili saznali. Isto tako i kad neto fiksiramo,
uimo, inimo to s obzirom na to kada, gde i kome emo to saoptiti. Mi i pamtimo vodei
rauna o tome kako emo i kojom prilikom reprodukovati ono to pamtimo. Mi ve pri
uenju uzimamo u obzir publiku za koju pretpostavljamo da emo joj ono to uimo i
pamtimo saoptiti. Moe se pretpostaviti da e takva oekivana publika imati uticaja na
nae pamenje i da emo mi vie zapamtiti iz materijala za koji ocenjujemo da je u skladu
sa shvatanjima i stavovima oekivane publike kojoj emo taj materijal reprodukovati, a da
emo manje zapamtiti ako je taj materijal koji uimo u suprotnosti sa shvatanjima i
stavovima zamiljene i oekivane publike. Upravo polazei od ove pretpostavke, dva
Rezultati
pokazuju
da postojii znaajna
koliiniorganizuju
materijala koje
su pojedine
istraivaa
(Claire
Zimmerman
R. A. razlika
Bauer, u1958)
eksperimentalno
grupe
zapamtile.
Prosovjetska
grupa
bre
je
i
vie
nauila
iz
prosovjetskog
nego iz
istraivanje.
antisovjetskog materijala, sporije je zaboravljavala i manje zaboravila iz prosovjetskog
nego iz antisovjetskog materijala. I obrnuto: antisovjetska grupa bre je uila i sporije
zaboravljala antisovjetski materijal nego prosovjetski. Pokazale su se razlike i u koliini
zapamivanja i zaboravljanja izmeu grupa i materijala koji je bio u skladu sa stavovima
subjekata i koji je bio

202

201

NIKOLA ROT

manje podataka kad su oekivali publiku koja se ne slae od onoga to su zadrali kada su
oekivali publiku koja se slae sa informacijama koje su uili. Dolo je do promene i u
sadraju i do smanjenja tanosti, pa i menjanja sadraja saoptenja. Na primer, grupa
ispitanika predviajui da e saoptenje o opravdanosti poveanja nastavnikih plata biti
dato publici koja je suprotna takvom poveavanju ne samo da je znatno manje zapamtila od
argumenata nego je argumente i iskrivila. U originalu teksta je saopteno da je poveanje
plata nastavnika opravdano i zbog toga to su velike razlike u platama izmeu zdravstvenih
radnika i nastavnika. Meutim, veliki broj subjekata, reprodukujui taj deo teksta navodili
su da je ta razlika relativno mala. Do smanjenja tanosti, smatraju autori, dolazi iz dva
razloga: a) usled potpunog zaboravljanja i b) usled menjanja sadraja i njegovog
iskrivljavanja pod uticajem pretpostavljenih stavova oekivane publike. Moemo prihvatiti
da je istraivanjem ukazano zaista na jednu zakonitost koja se esto manifestuje u praksi.
Mi uimo i pamtimo s obzirom na buduu publiku. Student ui za ispit ba tako da moe
to uspenije odgovoriti upravo onom nastavniku koga i oekuje da e ga ispitivati i da
moe izloiti upravo ono to oekuje i kako oekuje da e biti ispitivan.

SOCIJALNI FAKTORII MILJENJE

Prouavanje uticaja socijalnih faktora na miljenje i suenje jedan je od centralnih
problema socijalne psihologije. Tim se pitanjem bavimo prouavajui formiranje i
menjanje socijalnih stavova, kao to je to i jedan od centralnih problema pri formiranju
grupnih normi ili pri pojavi konformisanja pod pritiskom grupe. Meutim, i kad miljenje
po svom sadraju nije vezano za drutveno ponaanje ili socijalne pojave, socijalni faktori
utiu na proces miljenja i suenja. Takvi socijalni faktori mogu biti grupa kojoj pripadaju
subjekti kod kojih se odvija proces miljenja; mogu to biti pojedinci sa kojima je neko u
neposrednom kontaktu, kao to to moe biti i stvarna ili fiktivna veina. U okviru ovog
izlaganja, o uticaju socijalnih faktora na miljenje mi se ograniavamo na razmatranje
samo nekih pitanja iz inae veoma iroke problematike o delovanju socijalnih momenata na
Pretpostavka
od koje su poli
istraivanju
potvrena
Koliina
zapamenog
miljenje
i suenje. Ograniiemo
se nau izlaganje
o uticaju
drugihje.osoba
i o pritisku
grupe
materijala
zaista
zavisi
od
toga
kome
e
materijal
biti
reprodukovan,
odnosno
za
koga
se
na suenje, o uticaju tuih sudova na uverenost u sudove razliite psiholoke strukture, na
pretpostavlja
da esugestije
predstavljati
publiku
kojoj
e materijal
saopten.
se
izlaganja o pojavi
i o vezi
izmeu
kulture,
jezika ibiti
miljenja,
te Publika
na kratakkojoj
prikaz
namerava
to senaui
utie i na iobim
i na
sadraj pamenja. Autori smatraju da
delovanja saoptiti
socijalnihono
faktora
utvrivanje
razvoj
inteligencije.
se moe govoriti o optoj zakonitosti da znatan deo mentalne aktivnosti pri uenju i pri
zadravanju
pod uticajem
realne
ili zamiljene komunikacije realnoj ili zamiljenoj
Uticajstoji
drugih
osoba na
suenje
publici.Rezultati
Anticipacija
subjekata
kojima
saopten
ima znatan
uticaj
na to tau
miljenja
dolaze
estoedomaterijal
izraaja biti
u vidu
iskazanih
sudova,
na primer,
e
biti
zadrano
i
koliko
e
biti
zadrano
od
informacija
koje
se
fiksiraju.
Ako
se
odreenim stavovima. Sud se moe oznaiti kao zakljuni, konkluzivni, deo ocenjuje
procesa
da
se oekivana
publikaseslae
sa oznaiti
informacijama
za koje saznajemo,
e biti
tanije i
miljenja,
a miljenje
moe
kao problemom
usmerenoseanje
operisanje
simbolima
potpunije
nego ako
ocenjujemo
da se ona
sa tim informacijama
ne slae. Razlike su tako
kojim dolazimo
do saznanja
ili uverenja
o postojanju
odrevelike da je to, smatraju autori, i od praktine vanosti. U spomenutom ispitivanju jedna
grupa ispitanika (studenti novinarstva) zadrali su upola

204

203

SOCIJ AUZAC IJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

enih odnosa meu pojavama. Sud je, meutim, ne samo konani i zakljuni proces u
duem procesu miljenja nego je i akt kojim se izraava rezultat procesa miljenja u
pojedinim njegovim fazama. Kao dve bitne karakteristike suda istiu se: a) konstatovanje
postojanja odreenih odnosa (sud kao konkluzivni deo procesa miljenja sadri
konstataciju o postojanju ili nepostojanju odnosa saznanje do kojeg smo doli, na osnovu
mentalne intelektualne aktivnosti) i b) doivljaj uverenosti o tanosti ili netanosti odnosa
koji se konstatuje. Ovaj doivljaj uverenosti je kod suda manje ili vie eksplicitan, a
uverenost u iskazani sud je bitan, konstitutivan, momenat suda. Moe se odrediti kao
stepen sigurnosti o tanosti ili netanosti donetoga suda.
Pokazano je i prihvaeno da e na sudove koji imaju za sadraj konstatovanje
drutveno vanih odnosa postojati uticaj razliitih socijalnih faktora. Sigurno je da e
sadraj sudova o drutveno-relevantnim pitanjima zavisiti od shvatanja sredine.
Antropoloki podaci pokazuju da su shvatanja i sudovi pojedinaca o razliitim pitanjima
drutvenog ivota vie ili manje u skladu sa normama zajednice. U socijalnoj psihologiji
utvren je uticaj porodice kojoj pojedinac pripada, kulture u kojoj je vaspitan i drugih
socijalnih faktora na stavove individue. Postoji, meutim, uticaj socijalnih faktora na sve
vrste sudova, a ne samo na sudove kojima se iznosi neto od drutvenog znaaja.
Problemu uticaja pojedinih socijalnih faktora posebno miljenja autoriteta, shvatanja
veine, sudova grupe posveena su istraivanja ve u poetku razvitka empirijske socijalne
psihologije. Jedno od takvih ispitivanja je jo poetkom dvadesetih godina izvreno
eksperimentalno istraivanje H. Mura (H. T. Moore, 1921), o uticaju veine i uticaju
eksperata na sudove o razliitim pojavama. Mur je proveravao da li je mogue promeniti
evaluaciju o nekom sadraju samo na osnovu znanja kako o tom sadraju sude drugi, iako
nema nikakvih posebnih racionalnih razloga i argumenata za takvu promenu.
Mur je od svojih ispita nika zahtevao da donesu sud o tanosti nekoliko kategorija tvrdnji.
Prezentovano im je 18 parova reenica koje su sve bile gramatiki nepravilno formulisane i zahtevao
da za svaki par navedu koja je od formulacija u paru gramatiki manje ispravna. Prezentovano je
zatim 18 parova tvrdnji u kojima je navedeno neko krenje etikih normi; ispitanici su imali da navedu
koji je od saoptenih prekraja etikih normi tei prekraj. Najzad, ispitanici su imali da ocene, opet
dato u 18 parova, koja su od dva muzika intervala vie konsonantni. Poto je posle nekoliko dana
ponovio ispitivanje da bi utvrdio koliko su dati sudovi stabilni, istraiva je nakon dva i po meseca
(posle perioda za koji se moglo oekivati da se ispitanici vie ne seaju kakve su sudove dali pri prvom
ispitivanju), zahtevao od ispitanika da ponovo donesu sudove o istim reenicama i tvrdnjama.
Meutim, ovoga puta je jednoj grupi subjekata saoptio kakvo miljenje o tvrdnjama ima navodna
veina, a drugoj kako procenjuju tvrdnje eksperti.
Sumirajui rezultate svog ispitivanja Mur je utvrdio da je i navedeno miljenje veine i
navedeno miljenje strunjaka znatno uticalo na promenu sudova ispitanika. Pod uticajem miljenja
veine ispitanici su promenili 63% svojih sudova o jezikim formulacijama, 50% sudova o krenju
etikih normi i 43% svojih sudova o konsonanciji. Slian uticaj bio je i tobonjih eksperata.

205

NIKOLA ROT

Mur smatra da su istraivanja potvrdila pretpostavku da nije potrebno iznoenje

posebnih racionalnih razloga i argumenata da bi dolo do takve promene; do promene
moe doi ve na osnovu toga to saznajemo kako drugi, veina ili osobe koje uivaju
autoritet, neto procenjuju. Imamo, smatra Mur, u ovom sluaju delovanje sugestije na
nae miljenje.
Da li postoji uticaj prestia ili autoriteta na nae sudove i kad nema nikakvih
opravdanih razloga za njihovu promenu, dak le, da li postoji delovanje sugestije proveravao
je u jednom poznatom istraivanju i M. erif (M. Sherif, 1936).
Istraiva je najpre zahtevao da ispitanici imena 16 pisaca poreaju prema tome koliko ih
cene, koju im vrednost pridaju. Potom je zahtevao da isto tako ranguju po vrednosti 16 kraih proznih
tekstova, svaki od 2 do 3 reenice, a uz koje je uvek oznaeno ime jednog od 16 autora koje su
prethodno poreali po vrednosti. Ovi tekstovi nisu bili, meutim, tekstovi razliitih autora, nego su bili
svi tekstovi jednog te istog autora, izabrani tako da se meusobno, po svojim stilskim
karakteristikama, i uopte po vrednosti, ne razlikuju. Pokazalo se da je prethodno rangovanje autora
po vrednosti uticalo i na rangovanje tekstova. Subjekti su pokaziva li tendenciju da kao vrednije ocene
one tekstove uz koje su bili oznaeni autori kojima su dali vii rang. I obrnuto: da kao manje vredne
ocene one tekstove kojima su dali manji rang. Korelacija izmeu rangovanja autora i rangovanja
tekstova iznosila je kod razliitih subjekata izmeu 0,30 i 0,53.

Dobijene rezultate erif smatra dokazom da postoji delovanje sugestije na osnovu

prestia. Subjekti, iako nema opravdanih razloga za to, ocenjuju tekstove pod uticajem
svoje ocene vrednosti autora. Presti sa autora se prenosi i na tekstove. Tekst se smatra
vrednijim naprosto zbog toga to se takvim smatra autor. Mi mnoge svoje sudove
donosimo pod delovanjem sugestije, meu ostalim, sugestije na osnovu prestia.
Kritian prema takvom tumaenju i sa namerom da pokae njegovu neispravnost
organizuje A (S. Asch, 1952, 1958) eksperimente kojima eli da proveri opravdanost
shvatanja o delovanju neracionalnih momenata, sugestije, na sud ljudi. On proverava da li
socijalna presija na pojedinca moe da dovede do toga da on izmeni svoje sudove, i da tim
svojim prethodnim sudovima sam donese suprotne sudove. On pretpostavlja da je
neopravdano shvatanje da socijalni uticaji mogu, ne uzimajui u obzir nikakve racionalne
razloge, izazvati promene u sudovima, da postoji automatsko potinjavanje shvatanjima
ostalih lanova grupe. On to proverava svojim danas klasinim istraivanjima o de lovanju
pritiska grupe na sud pojedinca.
Formira grupe od 4 do 9 ispitanika. Poto je sa tokom budueg ispitivanja i sa zadacima koje
treba da izvre u toku ispitivanja prethodno upoznao sve lanove grupe osim jednoga, ispitiva
saoptava da e pokazati etiri vertikalne linije. Krajnje leva od njih je standardna linija. Ostale tri se
razlikuju po svojoj duini meusobno, s tim da je jedna od njih iste duine kao standardna linija.
Zadatak ispitanika jeste da navedu koja je od ovih triju linija jednaka standardnoj liniji. Ispitanici
treba da redom glasno saopte svoj sud. Svi su ispitanici, osim jednog instruirani kako treba da
odgovore.
U jednoj seriji ispitivanja (pokazanoj u studiji o nezavisnosti i konformisanju, 1956) ima 18
procena duina i predvieno je da u 12 od ovih procena instruisani subjekti izjave bilo za krau bilo za
duu od standardne linije da je jednaka standardnoj liniji.

206

SOCIJ ALIZACiJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

Subjekt koji nije instruisan, kritiki ili naivni subjekt, daje svoj sud poslednji, poto su svi drugi
ispitanici, od kojih je zatraeno da namerno daju pogrene sudove, dali svoje procene. Razlike izmeu
standardne linije i linija za koje su subjekti, koji su bili u dogovoru sa istraivaem, izjavljivali da su
jednake bile su oigledne, one su se kretale od pola do jedan i tri etvrt ina (in palac = 2,5 cm).
Rezultati pokazuju da je od 50 kritikih subjekata bilo samo 13 koji nisu ni jednom sudu
podlegli pritisku ostalih lanova i koji su u svojim procenama veliine ostali nezavisni. Jedan od
ispitanika podlegao je u 11 od 12 ocena, 3 u 10 od 12,3 u 9, 5 u 8 itd. Od 600 moguih pogrenih sudova
(12 x 50) 50 subjekata dalo je ukupno 192 suda koji su bili pod uticajem namerno neispravnih sudova
ostalih lanova grupe i izjavilo bilo za duu bilo za krau liniju da je jednaka standardnoj, a ne za onu
od 3 linije koja je bila stvarno jednaka standardnoj liniji. 68% suova ostalo je nezavisnih a 32%
doneto je pod pritiskom grupe i u oiglednoj suprotnosti sa opaenom situacijom.

Rezultati nesumnjivo govore o uticaju miljenja grupe na suenje pojedinaca. I A

prihvata postojanje takvoga uticaja. Postavlja, meutim, pitanje da li taj uticaj treba
shvatiti kao delovanje sugestije ili i za realno netaan sud, dat pod uticajem grupe, postoje
racionalni i opravdani razlozi. A smatra da ni u ovom sluaju, iako imamo promene u
jednostavnim perceptivnim sudovima, a pod uticajem sudova drugih osoba, nemamo posla
sa sugestijom, tj. sa promenom sudova za koju ne postoje racionalni razlozi. On to
pokuava da obrazloi analizom ponaanja subjekata u ovom istraivanju i analizom
pretpostavljenih procesa koji su se kod njih odvijali. Kad su sudovi veine neoekivano
bili suprotni sudovima kritikih subjekata, dolo je veli A do delovanja dveju snaga na
ove subjekte. Jedna je snaga jasna i nedvosmislena percipirana situacija, a druga je snaga
vrsta i jedinstvena ocena ostalih lanova grupe, a koja je u protivrenosti sa percipiranom
situacijom. U traenju svoga odgovora, veli A, ni jedan od kritikih subjekata ne moe da
ne uzme u obzir sudove koje su dali ostali lanovi grupe i koja su u suprotnosti sa onim to
on opaa. Svaki mora da vodi rauna o jedinstvenom i drugaijem sudu od vlastitoga. I
neposredna reakcija kritikih subjekata jeste pokazivanje nesigurnosti i (kao to se moe
oceniti iz naknadnih intervjua) doivljaj neobinosti i zagonetnosti. Subjekti pitaju
ispitivaa da li su pravilno shvatili instrukciju, ponovo paljivo posmatraju izloene linije,
pribliavaju se kartonima na kojima su oznaene linije i mere ih. Kad se neslaganje izmeu
sopstvenih sudova i sudova ostalih lanova u grupi produava, oni poinju da sumnjaju u
ispravnost svoga vida ili postavljaju razliite hipoteze (da njima izgleda drugaije jer oni
gledaju iz drugog ugla) da bi objasnili nesklad izmeu onoga to oni opaaju i onog kako
ocenjuje veina. Neki, i pored dilema, ostaju pri svojim sudovima, suprotnim sudovima
ostalih lanova grupe. Meutim, mnogi, bar u jednom delu sudova, naroito kad su razlike
izmeu standardne linije i njoj nejednake linije male, podleu sudovima veine i
saoptavaju isto to i ostali lanovi grupe.
Ali, smatra A, i kad nastanu promene u izjavama pod uticajem sudova veine, one
retko nastupaju zbog toga to se percepcija, perceptivni sud, zaista promenio, zbog toga
to subjekti vide drugaije nego ranije. Kritiki subjekti su, smatra A, i onda kad su
menjali svoje sudove, menjali te sudove ne zato to su drugaije opaali nego zbog toga
to su smatrali da je prirodno da ostali koji su je-

207

NIKOLA ROT

dinstveni u svom sudu imaju pravo. Neki su subjekti i izjavljivali da su svoj sud promenili
zbog toga da se njihovi sudovi ne bi razlikovali od sudova veine. Takvo reagovanje,
navodi A, bilo je sasvim logino i opravdano. Subjekti ocenjuju da se svi u grupi nalaze
pred objektivno istom situacijom. Zbog toga sudovi drugih imaju za njih objektivnu
vrednost i predstavljaju validni izvor evidencije. Zakljuuju, s obzirom na to da je
objektivna situacija za sve ista, da i sudovi treba da budu jednaki i da sudovi koje oni
donose treba da budu jednaki sudovima koje donose svi ostali. Na osnovu analize,
zakljuuje A, moe se rei da promene u sudovima pod uticajem veine ne nastaju zbog
automatskog podraavanja sudova veine, zbog delovanja sugestije, nego u datoj situaciji,
iz opravdanih razloga.
Aovi rezultati izazvali su brojna nova istraivanja i podstakli na ispitivanje pojave
konformisanja. lako njegovo tumaenje moe biti sporno, ovim originalnim i znaajnim
ogledima pokrenuto je prouavanje i razmatranje jedne nove oblasti pojava. Rezultati, bez
obzira na to kako ih tumaiti, pokazuju da postoji snaan uticaj tuih sudova na nae
sudove.

Uticaj tuih sudova na uverenost

razliitih vrsta sudova
U istraivanjima o uticaju drugih osoba na suenje ispitivano je de lovanje na
promenu sadraja suda. Nije ispitivan daleko ei i ba zato vaan, uticaj na promenu
uverenosti u sud. Da li tui sudovi i saopteni stepen uverenosti u te sudove utiu, i u kojoj
meri, na uverenost u sudove proveravano je u jednom kod nas izvrenom istraivanju (N.
Rot, 1960,1970). Cilj istraivanja bio je: utvrditi da li postoji razliit po veliini uticaj
sudova veine na uverenost u sudove razliite psiholoke strukture, to jest sudove koji
poivaju na razliitim vrstama psiholokih podataka (na razliitim vrstama psiholokih
procesa). Nije ispitivan uticaj na sadraj suda nego uticaj na jedan od konstitutivnih
momenata suenja, na uverenost u doneti sud.

a)
b)

c)

d)

Na osnovu prethodnih ispitivanja utvreno je da se sudovi mogu razlikovati po vrsti podataka

na kojoj poivaju, po razliitoj psiholokoj strukturi. Izmeu pojedinih sudova, razliitih po
psiholokoj strukturi, postoji, utvreno je ranijim istraivanjima, izrazita i signifikantna razlika u
stepenu uverenosti. Mogu se razlikovati:
Sudovi na perceptivnoj evidentnosti, tj. sudovi koji poivaju na perceptivnim podacima, kao na
primer sud Ova so ba ima prozore". Uz takve sudove pridruuje se najvei stepen uverenosti;
Sudovi na logikoj evidentnosti, tj. sudovi koji poivaju na uoavanju opravdanosti ili
neopravdanosti nekog logikog zakljuka, kao na primer sud Ako je A jednako B, a B jednako C,
onda je A jednako C. I uz ove sudove pridruuje se visok stepen uverenosti, ali manji nego uz
sudove na perceptivnoj evidentnosti;
Sudovi na naunom autoritetu, tj. sudovi koji se prihvataju na osnovu poverenja u podatke
prezentovane kao naune, kao na primer sud Zemlja se okree oko svoje osovine". I uz ove sudove
pridruuje se relativno visok stepen uverenosti ipak signifikantno manji nego uz dve ve pomenute
vrste sudova;
Sudovi na subjektivnom iskustvu, tj. sudovi koji poivaju na seanju o vlastitom ponaanju, kao na
primer sud esto se kajem zbog rei izreenih u srdbi i naglo-

208

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

sti. Uz ove sudove pridruuje se signifikantno manji stepen uverenosti nego uz ranije spomenute
sudove;
e)
Sudovi na afektivnom odnosu, tj. sudovi koji se donose prvenstveno zbog emocionalnog odnosa prema
nekom sadraju, ali pri kom odnosu nije linost izrazito angaovana, kao na primer sud Crvena
boja je lepa od plave. Uz ovu vrstu sudova nalazimo najnii stepen uverenosti.
U istraivanju zahtevano je od ispitanika da oznae stepen uverenosti u vei broj sudova svake
od pomenutih kategorija sudova. Posle nekoliko meseci, kad vie nije bilo mogue da se ispitanici
seaju svojih ranijih odgovora, ponovo je od njih zahtevano da oznae svoju uverenost u tanost ili
netanost istih sudova. Meutim, pri ovom ispitivanju istovremeno su saopteni i tobonji odgovori
navodno ve velikog broja ispitanih studenata. Pored eksperimentalne grupe, koju je inilo 50
ispitanika, ispitivanje je izvreno sa kontrolnom grupom od koje je zahtevano da ponovo oznai svoju
uverenost ali kojoj nije saoptena nikakva uverenost drugih u iznete sudove.

Dobijeni rezultati su pokazali da je kod svih vrsta sudova pod uticajem oznaene
uverenosti tobonje veine dolo do promene u uverenosti (u odnosu na ranije date
odgovore). U 23% sudova uverenost pri ponovnom ispitivanju pribliila se oznaenoj
uverenosti veine. Obim uticaja bio je razliit kod sudova razliite psiholoke strukture.
Najmanji je bio uticaj na sudove na perceptivnoj evidentnosti na 5,3% takvih sudova; neto
vei na sudove na logikoj evidentnosti na 19,5%; zatim na sudove na subjektivnom
iskustvu 26,5%, pa na sudove na afektivnom odnosu 30,0%, i najvei na sudove na
naunom autoritetu 43,5% sudova.
Iz analize obrazloenja (zahtevanih u istraivanju) koja su ispitanici dali uz svaki
svoj odgovor pri prvom i drugom ispitivanju bilo je mogue zakljuiti da je osnovni razlog
za razliit uticaj miljenja veine na uverenost sudova razliite psiholoke strukture u
razlikama u poverenju u podatke razliite vrste. Pokazalo se da je najvee poverenje u
perceptivne podatke, pa je i najmanji uticaj tuih sudova na sudove koji poivaju na takvim
podacima. Najvei uticaj bio je na sudove na naunom autoritetu, a razlog za to mogao bi
biti u tome to o sadrajima ovih sudova saznajemo uvek na osnovu tvrenja drugih.
Budui da se ovi sudovi zasnivaju na miljenju drugih, opravdano je pretpostaviti da e
uticaj miljenja drugih biti na te sudove najvei.
Iz analize obrazloenja i posebno uporeenja obrazloenja datih pri prvoj i pri
ponovljenoj oceni sudova (kada je saopteno tobonje miljenje veine), vidi se da se ne
moe smatrati da su novi odgovori, u kojima je izmenjen stepen uverenosti i priblien
saoptenom stepenu veine, obrazloeni jednako valjanim razlozima kao to su razlozi
zbog kojih je dat prvi odgovor. Analiza pokazuje da se kod svih vrsta sudova u odgovorima
datim pod uticajem veine navode neadekvatni argumenti. Moe se prihvatiti miljenje da
promene uverenosti nastaju usled toga to se na sadraj o kom se donosi sud gleda iz novog
ugla. Meutim, taj novi aspekt nije po pravilu jednako opravdan i jednako racionalan.
Razlozi koji se navode kad se uverenost pribliava oznaenoj uverenosti veine nisu
jednako valjani kao oni koji su navoeni pri prvom davanju odgovora kad nije bilo uticaja
veine. Iz rezultata proizlazi da se pod uticajem miljenja veine esto menja i sud a ne
samo predmet suenja. Menja se zbog toga to se drugaije gleda na isti

209

NIKOLA ROT

sadraj, a drugaije se gleda upravo pod uticajem miljenja veine. To miljenje veine
izaziva traenje obrazloenja koja, meutim, nisu racionalna nego racionalizovana
obrazloenja. Ne sudi se, kao to A smatra, pod uticajem drugih o drugom nekom
sadraju. Sudi se o istom, ali drugaije, i to upravo pod uticajem drugih. Postoji, moe se
zakljuiti, delovanje sugestije, tj. delovanje koje ne poiva na jednako racionalnim
razlozima kao to poivaju sudovi koji se donose nezavisno od uticaja miljenja veine. To
naravno ne znai da nema korienja mentalnih funkcija, da nema ocenjivanja i
rezonovanja. Samo to rezonovanje nije jednako vredno kao ono kad ne deluje uticaj veine.
Verovatno se, pre svega, u takvom traenju novih i po pravilu neadekvatnih razloga i
obrazloenja za svoje odgovore, a pod delovanjem drugih osoba, i sastoji sugestija.

Sugestija i shvatanje o sugestiji

Spomenutim istraivanjima o uticajima drugih osoba na sadraj sudova i na
uverenost u sudove koje donosimo ponovo je pokrenuto ve ranije u strunoj literaturi
razmatrano pitanje uloge sugestije u socijalnom ponaanju. Dok Mur, Serif i drugi autori
smatraju da postoji delovanje sugestije i da se uticaj drugih osoba i veine moe objasniti
delovanjem sugestije, A, kao i neki drugi autori zastupaju suprotno miljenje i smatraju da
i u sluaju kad postoji delovanje drugih osoba na miljenje i suenje imamo u naelu isti
racionalni proces kao to ga imamo redovno pri miljenju i suenju. Postavlja se, dakle,
pitanje postoji li pojava sugestije i, ako postoji, kako je treba objasniti.
Problem sugestije odavno je razmatran u socijalnoj psihologiji i pojedini autori
objanjavali su razliite pojave ponaanja uopte i socijalnog ponaanja posebno pojavom
sugestije. Delovanjem sugestije, na primer, objanjavana je hipnoza, zatim nesigurnost
svedoenja (zbog podlonosti sugestivnosti pitanja), delovanje propagande, ponaanje u
masi. Neki autori su ak iznosili miljenje da se sutina socijalnog ponaanja moe
objasniti delovanjem sugestije. Poznato je takvo shvatanje G. Tarda (G. Tarde). On je, kao i
neki drugi autori a pre svega Liebo i Bernem (Liebault i Bernhim), psihijatri koji su
delovali u francuskom gradu Nansiju, smatrao podraavanje drugih univerzalnom i
fundamentalnom pojavom u socijalnom ivotu. I velik broj drugih autora naglaava
postojanje sugestije, ne pridajui joj, meutim, takvo univerzalno znaenje nego tumaei
pojavom sugestije, ogranieni, vei ili manji, broj pojava u oblasti socijalnog ivota.
Postoje razliiti pokuaji objanjenja podlonosti tuem miljenju i podraavanja tuih
postupaka, razliita objanjenja za pojavu sugestije i imitacije. Jedno od starijih objanjenja jeste
objanjenje ideomotornom reakcijom. Navodi se, kao to je mislio izmeu ostalih i V. Dems (W.
James), da do pojave sugestije, a onda i hipnoze, dolazi kad nastupa senzorna fiksacija, kad se ogranii
svest na jedan opaaj ili jednu ideju. Ta u svest vrsto usaena ideja automatski prelazi u motorno
ponaanje, u motornu reakciju. Zbog toga ve ideja ili predstava pokreta, miljenje o pokretu, moe
dovesti do izazivanja pokreta. Ovo shvatanje prihvata i nansijski psihijatar A. Liebo i iznosi miljenje
da u takvim ideomotornim reakcijama lei sutina i hipnotikih fenomena. On razvija shvatanje da su
sugestija i hipnoza istovrsni procesi. Sugestija je samo forma pro-

210

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

cesa koji imamo kod hipnoze a do koje dolazi zbog toga to se raportom (odnosom izmeu onoga koji
hipnotie i hipnotisanoga) ograniava polje panje i dominantna postaje jedna ideja. Lieboova
shvatanja produava Bernem i razvija psihoterapiju na osnovu hipnoze. On zastupa miljenje da je i
sugestja, kao i hipnoza, normalan i u sutini ideomotorni proces. I sugestiji kao i hipnozi pod loan je
svaki zdrav ovek. Drugaije je shvatanje pariskog psihijatra arkoa (J. M. Charcot) koji smatra da
samo bolesne osobe konkretno one koje boluju od histerije, mogu biti hipnotisane. Izmeu hipnoze i
sugestije postoji zato otra razlika. Sugestija se pojavljuje kod svih osoba i opti je proces. P. Zane (P.
Janet) ublaava tu suprotnost izmeu hipnoze i sugestije. Veli da je pojava hipnoze abnormalni oblik
sugestibilnosti. Kod hipnoze dolazi do segregacije svesti, a kod normalne sugestibilnosti, iako postoji
takoe cepanje svesti, ona je manjega oblika. I kod sugestije kao i hipnoze postoji, dakle, disocijacija i
odvajanje izmeu budne svesti i automatskog, refleksnog, podsvesnog ja. Dok Tard razvija svoju
koncepciju o imitaciji kao univerzalnom i osnovnom procesu socijalnog ponaanja na osnovu shvatanja
Lieboa i Bernema, arkoovo shvatanje slui kao osnova za Lebonovo (G. LeBon) objanjenje
ponaanja gomi le. U gomili, naime, kao u stanju hipnoze dolazi, po njemu, do razdvajanja izmeu
razvijene i racionalne svesti i podsvesnih primitivnih slojeva i do izbijanja i dominiranja onoga to je
zaostalo i iracionalno.
Postoje i druga shvatanja. Pre svega, pokuaj da se sugestija objasni asocijacijama i uslovnim
reakcijama kao to ine F. Olport (F. A llport), Behtjerev (V. M. Behterev) i C. Hal (C. Hull). Oni
smatraju da do pojave sugestije do lazi tako to se uvruju veze izmeu odreenih znakova i
odreenih motornih puteva; ti znakovi postaju onda uslovljavanjem podsticaja za reaktivizaciju
odreenih motornih puteva. I u stanju sugestije deava se slino kao u reagovanju deaka koji
neposredno na poziv majke: Sine, hajde u krevet, odmah i neposredno izvrava nalog. Drugi autori
nastoje da ukau na razliku izmeu asocijacija koje redovno imamo kod uenja i asocijacija koje se
mogu nazvati sugestijom. Oni navode da kod sugestije pojedinac ne uzima u obzir sve vane ideje koje
bi mogao i koje redovno uzima u obzir, ne koristi svoju punu inteligenciju. Pri sugestiji neke, inae
koriene, asocijacije su blokirane. Kad vet trgovac, u elji da neto proda, spominje modu i laskajui
muteriji (Odlino vam stoji) uspeva da eliminie da kupac uzme u razmatranje razliite momente
koji bi ga mogli navesti da ne kupi robu ceni, svog specifine potrebe, svoj lini ukus imamo takav
sluaj redukcije tendencija koje inae determiniu ponaanje na ogranieni broj ili ak jednu
determinantu reagovanja.

Objanjavajui delovanje uticaja lanova grupe na menjanje sudova, u ogledu koji

smo spominjali, A polazi od drugaijeg shvatanja. On prihvata geta ltistiko miljenje po
kome nema stvarne razlike izmeu ponaanja koje se oznaava kao ponaanje pod
sugestijom i ponaanje koje nije pod sugestijom. U oba sluaja procesi su u sutini
racionalni. Do promena u suenju, smatra A, ne dolazi usled delovanja nekih
neracionalnih razloga, nego i onda kad miljenje nekog autoriteta ili veine utie na sud
pojedinca, postoje za to logiki opravdani, racionalni, razlozi. Ljudi, kad promene svoj sud
o nekom sadraju na osnovu toga to su upoznali miljenje drugih o tom sadraju, menjaju svoj sud zbog toga to su sada upozoreni
na jedan drugi aspekt situacije o kojoj sude. Sada sude o tom aspektu a ne o onom
o kome su ranije sudili. Kad subjekti u Murovom ogledu daju poto im je
saopteno miljenje veine i eksperata drugaije ocene nego ranije, oni to ine zato
to je opravdano da uzimaju u obzir tako vaan momenat kao to je shvatanje
strunjaka ili miljenje veine. Greke u sintaksi, etike prekraje, konsonanciju
tonova sada drugaije procenjuju i drugaije vide. U stvari ne dolazi do pro-

NIKOLA ROT

mene suda nego do promene u predmetu suenja smatra A, pozivajui se na miljenje

jednog drugog pristalice getaltistikog shvatanja, Dunkera (K. Duncker, 1938). Zbog
svega toga treba prihvatiti da je sud pod uticajem miljenja veine ili pod uticajem nekog
autoriteta isto tako racionalan kao to je sud donesen na osnovu zakljuivanja iz datih
podataka ili premisa. Osnovni principi i opaanja i uenja i miljenja vae i onda kad se
opaanje ili sud menjaju pod uticajem sudova drugih osoba.
Zauzimajui stav moemo istai da je davanje znaaja sugestiji, koji su joj pridavali
Liebo i Bernem i pod njihovim uticajem, Tard, Le Bon i drugi, zaista neopravdano. ovek
ne prihvata automatski miljenje drugih u svakoj situaciji, niti se svi procesi pri delovanju
miljenja drugih mogu objasniti neracionalnim momentima. Ne moe se menjanje suda i
ponaanje pojedinaca shvatiti kao automatsko podraavanje sudova ili postupaka drugih, a
pri emu ne bi sudelovale intelektualne funkcije oveka. ovek je razumno bie koje
koristi svoje intelektualne sposobnosti i onda kad racionalni razlozi nisu osnovni razlozi
njegovih postupaka. Isto tako je tano da pod uticajem miljenja drugih ne mora doi do
direktne promene suda. Do promene suda moe doi kad se sazna za tue miljenje zaista
zbog toga to se sada situacija drugaije zapaa ili drugaije interpretira, to se, kao to
veli A, o neemu drugome sudi. Meutim, injenica je, takoe, da u odreenim
situacijama dolazi do promene suda, iako nema nikakvih promena u sadraju o kom se sudi
i u ocenjivanju sadraja. U beogradskim ispitivanjima bilo je mogue konstatovati,
uporeujui obrazloenja istih ispitanika koja su dali sudei prvi put samostalno a drugi
put pod uticajem miljenja veine, da, iako su sudovi bili razliiti, u obrazloenjima nije
bilo razlike. Nije dolo do promene u objektu suenja, iako je dolo do promene u sudu. Ali
ni u sluajevima kad dolazi do promene suda pod uticajem neijeg tueg miljenja, mi
nemamo prosto podraavanje tuih sudova bez angaovanja intelektualnih funkcija i bez
nastojanja da se nau, koliko god je mogue, neki ,,dobri razlozi za novi sud. Trae se i
nalaze eventualno argumenti za novi sud. Ali ovi argumenti nisu jednako vredni ni jednako
valjani kao to su bili oni koje je pojedinac koristio donosei svoj sud dok nije poznavao
miljenje pod ijim je uticajem. Ovi argumenti esto u stvari nisu racionalni argumenti
nego racionalizovani argumenti; oni se trae da bi se nalo opravdanje za promenu do koje
je ve pod tuim uticajem dolo. Moemo, prema tome, zakljuiti da sugestija kao pojava
koja se razlikuje od reagovanja koje nije pod sugestijom postoji, iako nije tako univerzalan
i tako fundamentalan proces kao to Tard, Lebon i neki drugi autori misle. Poreklo
sugestije nije u uroenoj i kod svih ljudi prisutnoj instinktivnoj tendenciji. Zbog toga to
mi esto opravdano prihvatamo miljenje drugih i oslanjamo se na njega, mi miljenje
drugih prihvatamo esto i kad nema takvog logikog opravdanja. Kad e do takvog logiki
neopravdanog prihvatanja tueg miljenja doi, kad emo imati posla sa pojavom sugestija,
zavisie od karaktera situacije kao i odreenih osobina linosti koja podlee sugestiji.
Sugestiju bismo mogli definisati kao pojavu da se prihvata neko uverenje ili postupa
na odreeni nain pod uticajem onoga to drugi saoptavaju ili ine, a ne

212

____________________________________________

SOCIJALIZACIJA OSNOVNIH PSIHIK IH FUNKCIJA ______________

na osnovu racionalno opravdanih razloga niti na osnovu prisile od strane drugih. Postoje
razliite vrste ponaanja koje je prvenstveno determinisano uticajem tueg ponaanja a bez
logiki adekvatnih razloga ili prisile i nareenja. Najee se razlikuju dve vrste sugestije:
ideomotorna i sugestija na osnovu prestia. Ideomotornom sugestijom naziva se vrsta
sugestije do koje dolazi bilo na osnovu opaanja tueg pokreta i li na osnovu verbalnog
saoptenja a koja se manifestuje u menjanju pokreta. Primer za ideomotornu sugestiju bio
bi zarazno zevanje ili nenamerno vrenje nekog pokreta, na primer pomeranje ruke,
naprosto na osnovu izjave neke druge osobe da se ruka pomera. Sugestija koja se
manifestuje u promeni miljenja i sudova pod uticajem drugih naziva se sugestijom na
osnovu prestia. Moe se definisati kao prihvatanje s uverenjem postavki nekoga
komunikatora a u odsustvu logiki adekvatnih razloga za prihvatanje. Moe biti po
uticajem autoriteta, referentne grupe, neposrednim uticajem druge osobe, pod uticajem
stvarne ili tobonje veine. Upravo ova vrsta sugestije od posebnog je interesa za socija lnu
psihologiju.
Uloeno je dosta napora u proveravanje postavke da kod ljudi postoji posebno
svojstvo, razvijeno u veoj ili manjoj meri, koje izaziva spremnost da se prihvati tui
uticaj. O toj spremnosti za prihvatanje sugestije govori se kao o sugestibi lnosti. U
pokuaju, meutim, da se empirijskim putem utvrdi da li postoji takva opta spremnost za
prihvatanje sugestije, dobijeni su negativni rezultati. Takve jedinstvene opte spremnosti,
vie ili manje razvijene kod razliitih pojedinaca, nema. Zato su neki istraivai pokuali
da utvrde eventualno razliite vrste sugestibi lnosti. Jedan od takvih pokuaja, korienjem
faktorske analize, jeste i pokuaj engleskog psihologa Ajzenka (H. J. Eysenck, 1957). On je
doao do zakljuka da postoje tri vrste sugestibilnosti: a) primarna sugestibilnost koja se
manifestuje u pokretima izazvanim verbalnom sugestijom (da se na primer telo, i bez
namere subjekta, pokree u pravcu koji neko sugerie); b) sekundarna sugestibi lnost koja
dovodi do promena u osetima i opaajima (da se oseti, na primer, miris kad nam neko
saoptava da postoji miris, iako ga stvarno nema); c) sugestibilnost za sugestiju na osnovu
prestia a koja se manifestuje u menjanju miljenja i sudova pod uticajem saoptenih tuih
stavova i sudova. Proveravajuci ove rezultate ameriki psiholog Gilford (J. P. Guilford,
1959) konstatuje da se ne moe sa sigurnou govoriti ni o spomenuta tri faktora ili tri
vrste sugestibilnosti. Verovatnije je da deluju razliiti faktori kod razliitih s luajeva
sugestibilnosti, kao i da je u velikoj meri prijemljivost za sugestiju zavisna od razliitih
osobina linosti. Moda se moe, ako ne uvek a ono esto, i svesti na odreene osobine
linosti, meu ostalim na osobine kao to su submisivnost, impulsivnost, pos lunost i
druge.

Kultura, jezik i miljenje

Najradikalnije shvatanje o uticaju kulture na nain miljenja je shvatanje koje je
poetkom ovoga veka izneo francuski naunik Levi-Bril (L. Levy-Bruhl, 1910). On zastupa
shvatanje o sutinskoj razlici u mentalitetu podrazumevajui pod mentalitetom, pre svega,
nain miljenja i tumaenja stvarnosti izmeu pri-

213

NIKOLA ROT

padnika razvijenih i civilizovanih naroda i mentaliteta nerazvijenih ili primitivnih naroda.

O njihovom nainu miljenja on govori kao o primitivnom mentalitetu. Za pripadnike
razvijenih i civilizovanih naroda karakteristino je da se u svom rniljenju rukovode
principom logikog determinizma i da to miljenje poiva na logikom principu identiteta.
To je kauzalno miljenje. Za primitivni mentalitet bilo bi karakteristino da je misljenje animistiko i mistiko i da poiva na principu
participacije, tj. prihvatanja mogunosti da ista stvar bude istovremeno razliita, na primer
da neka ptica bude i ptica i boanstvo i plemenski tabu. Ovakvo miljenje je prekauzalno
miljenje, miljenje koje je nesposobno za traenje i nalaenje kauzalnih veza. Zato to kod
pripadnika nerazvijenih naroda postoji primitivni mentalitet, nemogue je verovanja,
institucije i praksu pripadnika primitivnih plemena tumaiti naim pojmovima i
objanjavati naim nainom miljenja. Do takvog primitivnog mentaliteta doveli su
odreeni socijalni uslovi i tek sa njihovom promenom moe eventualno doi i do promene
toga naina miljenja.
Detaljnija ispitivanja i na njima razvijena razmatranja pokazala su da je ovakvo
shvatanje neodrivo. Animizma i animistikog miljenja ima i kod civilizovanih naroda.
Ima ga vie kod manje razvijenih, ali zbog toga to je vie pojava nepoznato. Meutim, one
pojave stvarnosti koje pripadnici razliitih plemena, i najnerazvijenijih poznaju
objanjavaju se isto tako kauzalno kao i kod pripadnika civilizovanih naroda. Znai da su i
oni sposobni za kauzalno miljenje i stvarno ga koriste tamo gde imaju dovoljno iskustva i
informacija. Ne postoji, dakle, principijelna razlika u nainu miljenja ili u mentaliletu,
kako se izraavao Levi-Bril. I on sam je u kasnijim radovima napustio svoje prvobitno
shvatanje i prihvatio da nema sutinske razlike izmeu naina miljenja pripadnika
razvijenih i civilizovanih naroda i pripadnika nerazvijenih drutava.
Kultura je, meutim, kao to je ve spomenuto, ipak znaajan faktor koji utie na
nae miljenje i suenje. U velikoj meri kultura utie na miljenje i suenje preko jezika
karakteristinog za odreenu kulturu. Ovaj uticaj odreenih jezika, oreenih kultura
utvrdili su i pokazali strunjaci u brojnim psiholingvistikim istraivanjima. Oni su
pokazali da postoji, s jedne strane, zavisnost jezika odreene zajednice od uslova ivota, a,
s druge strane, zavisnost mentalnih procesa, i posebno miljenja, od jezika i njegovog
leksikog fonda i njegove strukture. Jedan od osnivaa psiholingvistike, Sapir (E. Sapir,
1921) veli: Nije jezik samo sredstvo komuniciranja. Mi u velikoj meri vidimo i tumaimo
svet u zavisnosti od jezikih navika grupe kojoj pripadamo. Mi vidimo i ujemo, veli Sapir,
i imamo druga iskustva u znatnoj meri ba onako kako to inimo jer jezike navike nae
zajednice stvaraju predispozicije za odreeni izbor i interpretaciju. Slina shvatanja iznosi
i jedan od kasnijih i istaknutih psiholingvista, Vorf (B. L. Whorf, 1956) koji smatra da ljudi
razliitih kultura vide svet na razliit nain. Gramatike kategorije jezika utiu na
kognitivne kategorije. Da je jezik odreene zajednice vaan faktor za nain doivljavanja,
pokuao je Vorf da pokae analizom jezika Hopi-Indijanaca. Jezik Hopi-Indijanaca, po
Vorfu, bitno se razlikuje po lingvistikim karakteristikama od evropskih jezika. Hop i
nemaju jezike forme za neposredno

214

SOCIJ ALIZAC IJ A OSNOVNIH PSIH IKIH FUNKCIJ A

izraavanje prolosti, sadanjosti, ili budunosti. Hopi, na primer, nikada nee rei Bio
sam onde pet dana; oni e eventualno rei: Ostao sam peti dan. Za sve ono to znai
kratko trajanje oni nemaju imenica; nema, na primer, rei kao to su ,,plamen, ,,dim. Oni
nemaju ni rei kojima bi izrazili pojam brzine. Pojam brzine izraavaju na taj nain da uz
re koja znai neki pokret dodaju re kojom se istie intenzitet pokreta. Oni ne mogu rei
brzo tri, nego eventualno jako tri. Oni ne prikazuju zbivanja kao dogaanja u
vremenu, kao neto to se zbiva du vremenske dimenzije: prolost sadanjost budunost,
nego po pravilu kao neto to se preobraava iz unutranjeg u spoljanje, to nastaje iz
unutranjih mogunosti stvari, iz srca i svesti ne samo ljudi i ivotinja, nego i biljaka,
stena i cele prirode. Korienje takvog jezika namee i odreen nain gledanja na svet i
njegovo odreeno tumaenje. Vei broj autora na slian nain analizira jezike drugih
plemena i naroda. Klakhon i Lajton (C. Kluckhohn i A. A. Leighton, 1946) konstatuju da
pripadnici Navaho-Indijanaca imaju razliite rei, glagole, kojima oznaavaju
manipulisanje na razliitim vrstama predmeta. I ako je ista vrsta radnje, ako je predmet na
kome se vri radnja vrst i krut upotrebljava se jedna re, a ako je njegov oblik promenljiv
upotrebljava se druga re. Sline razlike su utvrdili i drugi istraivai, ukazujui na velike
razlike i u sintaksi i u leksikom fondu. Oni svi zakljuuju da leksiki fond, kao i struktura
jezika, utiu na miljenje i ocenjivanje pojava, na gledanje na svet i stvari oko sebe, pa i
na nain ponaanja pripadnika odreene jezike zajednice.
Vrlo esto psiholingvisti i prenaglaavaju uticaj jezika na miljenje i na tumaenje
sveta. Oni vele da ljudi razliite kulture govorei razliite jezike svet oko sebe organizuju
na razliit nain i misle o njemu raliito. Takvo shvatanje o jeziku kao odluujuoj
determinanti miljenja naziva se lingvistikim determinizmom. Opravdano se osporava
tanost ovakvog shvatanja. Treba uzeti u obzir da i sam jezik zavisi od stvarnosti, i on je
formiran pod uticajem uslova u kojima ljudi ive. Ukoliko je stvarnost slina, sline su i
jezike forme. I stoga to je ona zaista u mnogo emu slina za sve ljude, postoje (u
velikoj meri) i zajedniki principi na kojima poivaju i leksika graa i sintaksa razliitih
jezika. Svi jezici imaju konstrukcije kojima se izraava odnos subjekt predikat, svima je
mogue izraziti osnovne logike operacije (kauzalne ili druge veze), u svakom postoje
pojmovi broja i vremena, svi imaju sisteme zamenica kojima se razlikuju osobe kao
,,ja, ,,ti, ,,on itd. Zbog toga je, ne poriui uticaj jezika na miljenje, pravilnije rei da i
jezik i miljenje zavise u izvesnoj meri od uslova u kojima ljudi ive. Nije jezik sam po
sebi determinanta miljenja nego i miljenje odreuje jezik, i oni uzajamno utiu, a zavise
i jedno i drugo od kulture i uslova ivota odreene drutvene i jezike zajednice.
Da postoji povezanost izmeu jezika i miljenja pokazao je svojom analizom razlika
u jeziku izmeu obrazovanih i slabo obrazovanih Engleza engleski istraiva Bernsten (B.
Bernstein, 1959). On uporeuje, kako se on izraava, ,,javni govor kojim se slui slabije
obrazovano stanovnitvo Engleske i formalni govor koji upotrebljava obrazovana srednja
klasa; pokazuje da postoje dosta izra-

NIKOLA ROT

zite razlike izmeu tih dvaju govora i smatra da te razlike izraavaju i razlike u nainu
miljenja i ponaanja. Za javni govor ili govor slabo obrazovanih karakteristino je,
meu ostalim: korienje kratkih, gramatiki jednostavnih, reenica i upotreba siromanih,
esto nedovrenih, konstrukcija to za posledicu ima ogranieno shvatanje stvarnosti,
oteano saoptavanje ideja i odnosa (budui da za to treba koristiti precizne i razraene
formulacije); esto ponavljanje ogranienog broja jednostavnih sveza kao to su:
,,onda, ,,pa, ,,tako to ima za posledicu da se teko izraavaju sloeniji logiki odnosi i
tee fiksiraju finije logike distinkcije; korienje ogranienog broja prideva i priloga to
smanjuje individualno oznaavanje objekata i prikazivanje specifinosti i osobenosti
procesa; esta upotreba linih zamenica ,,mi, ,,ti, ,,vi, na primer, ,,Mi mislimo, ,,Vi
kaete" i sl. to spreava da se zauzme objektivniji odnos prema zbivanju; esta upotreba
reenice u obliku pitanja a kojima se trai solidarnost, kao na primer ,,To je tako zar ne?"
to oteava i spreava analizu onoga to se prikazuje, esta upotreba kategorikih tvrdnji
kao to su Kad vam ja kaem to podstie na uzdravanje od proveravanja i na
nekritinost. I ova analiza, kao i mnogi drugi podaci do kojih se dolo psiholingvistikim
istraivanjima, potvruje da jezik zaista stoji u vezi sa nainom miljenja i da razvijanje
kulture govora znaajno utie i na razvijanje miljenja i doprinosi njegovoj veoj
preciznosti, objektivnosti, apstraktnosti i kritinosti.

Socijalni faktori i merenje inteligencije

Socijalni faktori koji utiu na miljenje utiu i na sposobnost miljenja, na
inteligenciju. Istraivanja socijalnih psihologa pokazala su da u velikoj meri od socijalnih
faktora zavise i odreenje pojma inteligencije, merenje, kao i razvitak inteligencije.
Inteligencija se razliito definie: kao uspenost u prilagoavanju sredini, kao
sposobnost apstraktnog miljenja, kao sposobnost za uenje itd. U tim definicijama obraa
se panja na razliite momente, na one momente koji se u odreenom drutvu cene. Oni
ulaze u odreenje inteligencije. Ova zavisnost od vrednovanja odreenih karakteristika
miljenja pokuava se prevazii irom definicijom inteligencije pa se ona, kao to je to
najee, odreuje kao sposobnost snalaenja putem miljenja u novim situacijama, ili kao
sposobnost reavanja problema putem miljenja. Meutim, uticaj pripadnosti odreenoj
kulturi ne moe se izbei ni pri takvom odreenju. Nije, naime, svejedno ta se
podrazumeva pod problemom i na reavanje kakvih problemnih situacija se misli. Iako to u
spomenutoj definiciji nije izreeno, u instrumentima kojima se meri inteligencija nalaze se
odreeni problemi karakteristini za odreenu kulturu. U instrumentima za merenje
inteligencije, testovima inteligencije, mi imamo uvek odreene vrste zadataka, takve
zadatke ije se reavanje smatra vanim u odreenoj kulturi. esto se, na primer, u
amerikim testovima inteligencije nalaze zadaci kojima se reavaju problemi prostora i
kojima se ispituje tzv. spacijalna sposobnost. Takvi su zadaci i takva sposobnost sigurno
vaniji za tehniki razvijenu nego za tehniki ma-

216

SOCIJ AUZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

nje razvijenu zemlju. Problemi, dalje, koji se nalaze u testovima inteligencije zahtevaju
uvek odreeno znanje. A znanje zavisi od odreenog obrazovanja, od pripadnosti odreenoj
kulturi i subkulturi. Koliko god psiholozi ulagali napor da konstruiu takve zadatke u
testovima koji nee biti tei ili laki za pripadnike razliitih kultura i subkultura, oni su
danas svesni toga da takvih zadataka ije reavanje ne bi olakavala ili oteavala
pripadnost odreenoj kulturi nema. Ispitanici, smatra na primer francuski psiholog Stecel
(J. Stetzel, 1963), iz one sredine u kojoj je konstruisan test, redovno e postii u proseku
bolje rezultate nego ispitanici iz druge sredine. Svaka kultura preferira odreene strane
inae sloene sposobnosti kao to je inteligencija. Ovo preferiranje dolazi do izraza i kad
se inteligencija odreuje i, posebno, kad se ispituje. Zbog toga pripadnici drugih kultura ili
subkultura, a ne onih za ije je prilike konstruisan test, nee biti u ravnopravnom poloaju
kad budu njime ispitivani. Zadaci u testu bie laki za one koji pripadaju subkulturi kojoj
pripadaju i konstruktori testa i subjekti na kojima je proveravana merna vrednost testa.
Ovo je u jednom istraivanju tridesetih godina ubedljivo pokazao B. Stevanovi (1934).
On je, dajui svpju konstrukciju testa inteligencije poznatu pod nazivom
Beogradska revizija (a koji test predstavlja originalnu reviziju Termanove revizije BineSimonovog testa inteligencije) i ispitujui njime veliki broj dece, mogao konstatovati da su
bolji proseni rezultati gradske dece od rezultata seoske dece. Slino je konstatovano i u
drugim zemljama. To je utvrdio i ameriki psiholog Terman ispitujui ameriku decu.
Terman je bio miljenja da je uzrok tome u razlikama u prirodnoj obdarenosti, u tome to
se inteligencija gradske dece stvarno znaajno razlikuje od inteligencije seoske dece.
Inteligencija gradske dece vea je, smatra Terman, pre svega zbog toga to se vri
pozitivna selekcija gradskog stanovnitva; u gradove dolaze sa sela oni koji su
najpreduzimljiviji i najsposobniji, a u selu ostaju manje sposobni. B. Stevanovi eli da
proveri opte vaenje takvoga tumaenja. On, naime, sumnja da je to glavni uzrok razlika u
inteligenciji gradske i seoske dece, koje je i on utvrdio ispitujui decu u Srbiji. Verovatnije
je da je uzrok slabijeg proseka seoske dece u tome to su zadaci u testu (zbog manjeg
znanja i iskustva) tei za seosku decu. On smatra da je proveravanje ove pretpostavke
upravo na deci iz Srbije veoma pogodno, jer u Srbiji je veina gradskog stanovnitva u
prvoj generaciji seljakog porekla; pa, ak i kad bi se prihvatilo da sposobniji seljaci lake
prelaze u grad, prekratak je period ove migracije da bi odabiranje moglo imati veeg
efekta. Da bi proverio tanost, odnosno netanost Termanovog miljenja, B. Stevanovi
pristupa sistematskoj analizi rezultata ispitivanja inteligencije odreenog broja gradske i
seoske dece iz Srbije.
Ispitujui 233 deteta iz Beograda i Kragujevca (iz gradova) i 157 dece iz sela u blizini tih
gradova, dobija da je proseni kvocijent inteligencije gradske dece 109. a seoske dece 95. Razlika je
znaajna. Se oska deca zaostaju u proseku za 14,28 meseci iza gradske dece, zaostaju vie od jedne
godine umnog kolinika. Da bi utvrdio da li je ta razlika us lovljena stvarnom razlikom u inteligenciji,
B. Stevanovi pristupa analizi uspeha i seoske i gradske dece na pojedinim zadacima. Rezonuje: kad bi
gradska deca u reavanju svih zadataka testova bila bolja a seoska slabija, opravdano bi bilo prihvatiti
da

217

NIKOLA ROT

je uzrok razlika u rezultatima ispitivanja inteligeneije u stvarnim razlikama u inteligenciji. Meutim,

ako nije tako, ako su seoska deca na nekim zadacima bolja od gradske ili jednaka gradskoj takav
zakljuak ne bi bio opravdan. Analiza pokazuje da u 55 zadataka, koliko ih je bilo u testu, ima 9
zadataka u kojima su seoska deca bolja od gradske, a 10 zadataka u kojima su jednaka. Proveravajui
u kojim su zadacima bolja gradska deca, on konstatuje da su to, pre svega, zadaci kojima se zahteva
okretnost verbalnog izraavanja, tumaenje motiva i duevnih stanja raz likovanje veih novanica i
uopte zadaci u kojima dolazi do izraza iskustvo i znanje koji se stiu pre svega u gradskim uslovima.
U zadacima u kojima dolazi do izraza ulna diskriminacija, neposredno pamenje, koncentracija
panje, obavljanje jednostavnih raunskih radnji seoska deca su bolja ili jednaka gradskoj deci. Za
reavanje ovakvih zadataka nisu bitni gradski uslovi, za njihovo reavanje mogu deca da steknu znanje
i iskustva i u seoskoj sredini. Zadaci u testu, konstatuje B. Stevanovi, nisu jednako teki odnosno
jednako laki za seosku i gradsku decu. Oni su tei za seosku decu. Za proveravanje svoje pretpostavke
Stevanovi koristi jo jedan postupak. Izraunava kore laciju izmeu rasporeda zadataka iz testa koji
su dobro diskriminisali inteligentnu i neinteligentnu decu i izmeu rasporeda zadataka koji su najvie
diskriminisali gradsku i seosku decu. Polazi naime, od pretpostavke da: kada bi seoska eca bila
stvarno slabija po inteligenciji. onda bi i za njih bili najtei oni zadaci (i u njima imali najmanji uspeh)
koji su najtei za slabije inteligentnu decu. Raunanjem utvruje da je ta korelacija bila veoma mala,
iznosila je svega 0,15.

Nalazi analiza govore u prilog pretpostavke da glavni uzrok proseno s labijih

rezultata seoske dece od gradske dece, utvren ispitivanjem inteligencije dece u Srbiji, ne
lei u razlikama u inteligenciji, nego prvenstveno u tome to su zadaci u testovima laki za
gradsku decu, to su oni podeeni, iako ne namerno, za pripadnike odreene subkulture. B.
Stevanovi sam zakljuuje svoje istraivanje: Ako bi nam se dopustila izvesna pekulacija
sa ovim brojevima, mogli bismo rei da u relativnom neuspehu kod seoske dece (prema
varokoj) uestvuje otprilike 1/5 do 1/4 uroene sposobnosti, a da se ostatak neuspeha (4/5
do 3/4) moe da objasni nedostatkom iskustva, tj. uticajem sredine."
Znatne razlike u rezu ltatima na testovima inte ligencije izmeu gradske i seoske dece Srbije
konstatovane su i merenjem sedamdesetih godina novom revizijom koju su nakon sistematskih
istraivanja i proveravanja izradili Ivi, Mi lenkovi, Ruica Rosandi i Vera Smiljani (1967). Novom
beogradskom ska lom, koja predstavlja u znatnoj meri izmenjenu Beogradsku reviziju Bine-Simonove
skale koju je izradio B. Stevanovi, pokazuje se da je prosek izmerene inteligencije seoske dece
odreenog uzrasta, jednak proseku inteligencije gradske dece mlae za jednu godinu. Na primer,
prosek seoske dece stare osam godina jednak je proseku initeligenc lje gradske dece stare sedam godina.
Kada se uporede rezultati samo dece iz velikih gradova Srbije (Beograda, Novog Sada, Kragujevca i
Nia) sa rezultatima seoske dece razlika je jo vea. Ona je za godinu i po do pune dve godine na
pojedinim uzrastima. G lavnim uzrokom razlika smatraju autori razlike u sreinskim uslovima, vanim
za podsticanje razvoja inteligencije. To potvruju podaci koji pokazuju da se razlika u rezultatima
seoske i gradske dece smanjuje sa trajanjem kolovanja; zaostajanje seoske deca za gradskom mnogo
je vee na predkolskim uzrastima. Vanost sredinskih uslova potvruje i konzistentna veza izmeu
obrazovanja roditelja i rezultata na testovima i kod gradske i kod seoske dece. Deca obrazovanijih
roditelja imaju vei izmereni prosek inteligencije od dece istog uzrasta a iji roditelji imaju slabije
obrazovanje. Ispitivanja izvrena na uzorku od preko 2 000 ispitanika iz raznih krajeva Srbije
pokazuju izvesnu ne veliku, razliku i u prosenoj inteligen-

218

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

ciji deaka i devojica. Ona je na dva od jeanaest praenih uzrasta u korist devojica a na ostalim
uzrastima u korist deaka. Ali znaajna je (u korist deaka) samo na dva praena poslednja uzrasta,
kod dece od 13 i 14 godina. Razlike, smatraju autori. ne mogu se svesti na raz like u inteligenciji vezane
uz pol.

Sredinski uslovi u razvitku inteligencije

Mnogo je istraivanja i mnogo diskusije o tome u kojoj je meri inteligencija
odreena nasleem a u kojoj meri na njen razvitak utiu faktori sredine. Ima autora koji
smatraju da je razvitak inteligencije gotovo u potpunosti zavisan od maturacije i naslea.
Ovi se autori pozivaju na tzv. stalnost kvocijenta inteligencije kao na dokaz za svoje
shvatanje. (Kvocijent inteligencije je broj koji se dobija kad se, testovima utvren,
mentalni uzrast podeli sa hronolokim i pomnoi sa 100.) Stabilnost kvocijenta
inteligencije znai da se ona, u stvari, u toku ivota, kad se posmatra u poreenju sa
inteligencijom ostalih istog doba, uvek zadrava u istoj proporciji. Ako smo utvrdili, na
primer, da dete od dve godine ima kvocijent inteligencije tano 100, mi opravdano
moemo oekivati da e njegov kvocijent inteligencije biti isto toliki i u dvadesetoj i u
etrdesetoj godini. Pokazalo se, meutim, da apsolutne stalnosti kvocijenta inteligencije
nema; moe se govoriti samo o relativnoj stalnosti. On e ostati za iste osobe priblino
jednak samo ako se bitnije ne izmene uslovi u kojima su osobe kao deca ili mladi ljudi
iveli. Izmene li se znatno ti uslovi, kao to pokazuju ispitivanja, izmenie se i kvocijent
inteligencije.
Postoje i direktni dokazi za to da razvitak inteligencije u velikoj meri zavisi od
uslova u kojma dete ivi i razvija se: od ekonomskih uslova, od stepena u kome se bave sa
detetom roditelji i u kom podstiu razvoj njegovih intelektualnih dispozicija, od kvaliteta
kole, kolske nastave i drugih faktora. Postoji danas veliki broj istraivanja iji rezultati
govore u prilog shvatanja da, iako inteligencija u prvom redu zavisi od naslea, njen razvoj
ipak u velikoj meri odreuju i socijalni faktori u kojima dete ivi i raste.
U prilog shvatanja o znaaju socijalnih faktora za razvitak inteligencije govore i
uporeivanja i analize razlika u inteligenciji Crnaca i belaca vrenih u SAD. Ispitivanja
redovno pokazuju da belo stanovnitvo, uzeto u celini. ima vii prosek inteligencije (100)
nego crnako stanovnitvo u proseku (86). Neki su autori iz toga izvodili zakljuak o
uroenosti inteligencije navodei da je ta razlika uslovljena razlikama u rasnoj pripadnosti.
Detaljnija ispitivanja pokazala su, meutim, da je takav zakljuak neopravdan i da
paljivije razmatrani podaci govore upravo u prilog shvatanja uticaja sredinskih uslova na
razvitak inteligencije. Ova istraivanja pokazala su, meu ostalim, da je inteligencija
Crnaca sa severa SAD u proseku via nego inteligencija Crnaca sa juga SAD, ak da je
inteligencija nekih kategorija Crnaca sa severa u proseku via nego inteligencija belaca iz
pojedinih krajeva sa juga. Ovi rezultati mogu se objasniti time to su uslovi ivota, a
posebno mogunosti kolovanja Crnaca na severu daleko bolji nego to su uslovi ivota
Crnaca na jugu.
Uticaj socijalnih faktora na razvitak inteligencije jo oiglednije potvruju nalazi
Klajnberga (O. Klineberg, 1935) o razlikama u inteligenciji crnake dece u

219

NIKOLA ROT

zavisnosti od vremena koje su ona provela u gradu. Kad su, naime, uporeivana crnaka
deca koja su dola u grad i ivela u gradu sa crnakom decom koja su ostala na selu,
pokazalo se da je prosena inteligencija crnake dece iz gradova bila utoliko vea ukoliko
su ova deca vie godina provela u gradskim uslovima, koji su bolji nego seoski. Pokazalo
se da je prosek inteligencije crnake dece koja su provela u gradu: jednu do dve godine bio
72, one koja su provela 3-4 godine bio je 76, dece koja su u gradu ivela 5-6 godina bio je
84, one koja su ivela u gradu 7 do 8 godina bio je 90, a dece koja su ivela u gradu vie
od 8 godina prosek inteligencije bio je 94.
Proizlazi da za razvitak inteligencije nije nevano da li dete ivi i raste u dobrim ili
loim materijalnim uslovima, u gradu ili selu, da li poseuje kolu ili ne, da
li je kola koju poseuje dobra ili slaba, da li u kui postoji podsticaj za intelektualni
razvitak ili ne itd. Bolji uslovi daju vie podstreka za razvitak inteligencije.
Inteligencija je, zakljuuje jedan autor (A. Montagu, 1964), u socijalnim uslovima
steena sposobnost, jedan oblik ponaanja koji se mora nauiti od drugih ljudi.
Roenjem data sposobnost za inteligenciju postaje razvijena umenost jedino ako
bude vebana, a ta e od ove sposobnosti postati zavisie od sredinskih uslova.
Danas se sve vie prihvata da je uticaj naslea vei od uticaja sredinskih uslova.
Zakljuuje se to, meu ostalim, iz podataka koji pokazuju pozitivnu korelaciju izmeu
kvocijenta inteligencije i bliskosti srodstva. Kvocijent inteligencije jednojajnih blizanaca
mnogo je sliniji nego dvojajnih blizanaca, a ovih nego dece koja nisu blizanci. Ali
korelacija ni kod jednojajnih blizanaca, a koji imaju jednake genetske osnove i za razvoj
inteligencije, nije potpuna. Ona iznosi kada rastu odvojeno a prema podacima, iz vie
ispitivanja, oko 0,75. Uticaj sredinskih faktora ostaje, dakle, znatan. Potvruju to i podaci
o zavisnosti izmerenog stepena inteligencije od obrazovanja roditelja, njihovog
ekonomskog stanja i od opte razvijenosti kraja. Veoma uverljiv argument za znaaj
sredinskih uslova za razvitak inteligencije jesu podaci o tome kako sa razvitkom optih
uslova ivota, ekonomskih i kulturnih, nekoga kraja rastu i procesi izmerene inteligencije
dece iz tog kraja.
To pokazuju, meu ostalim, i nalazi amerikog istraivaa Vilera (Wheeler, 1965). On je merio
inteligenciju dece u jednom planinskom kraju amerike drave Tenesi (Tennessee), najpre 1930.
godine, a potom 1940. Prosek je 1930. iznosio 82+40, a deset godina kasnije 9325. Taj veliki porast u
proseku inteligencije dece, koju je paljivo birao da budu u oba ispitivanja iz istih porodica,
objanjava autor velikim ekonomskim i kulturnim napretkom do kojeg je dolo u tom ranije zaostalom
i siromanom kraju. U toku proteklih deset godina izmeu prvog i drugog ispitivanja izgraene su
ceste i kraj povezan sa razvijenijim centrima, razvijen saobraaj, izgraeno vie industrijskih
objekata, proiren sistem kola i poboljani uslovi kolovanja; uopte unapreivani su i ekonomski i
kulturni uslovi iv ljenja.

U jednoj studiji engleski psiholog Vernon (Ph. E. Vernon, 1969), na osnovu

razmatranja velikog broja tuih istraivanja, kao i posebno, na osnovu rezultata vlastitih
ispitivanja inteligencije dece iz razliitih krajeva sveta (Engleske i kotske, crnake dece
sa Jamajke i iz Ugande, eskimske dece i indijanske dece iz Ka-

220

SOCUAUZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

nade), zakljuuje o glavnim sredinskim faktorima koji utiu na razvitak intelektualnih

sposobnosti.
Po njegovom miljenju, pre svega, negativan uticaj na razvoj inteligencije ima, kako
se on izraava, konceptualna i jezika deprivacija u periodu ranog i kasnijeg detinjstva, u
periodu kad deca formiraju svoje pojmove o objektima i razvijaju svoju umenost
uoavanja relacija i miljenja. Posebno su znaajne predkolske godine i prve kolske
godine. Od vanosti je, meutim, i period sve do adolescencije. Ako nema dovoljno
podsticaja da se razvija jezik i sposobnost izraavanja i razvija formiranje pojmova, to e
imati izrazite negativne posledice na razvoj inteligencije. On naglaava povezanost izmeu
govora i miljenja. Opaanje i formiranje pojmova o svetu oko sebe, naglaava Vernon,
zavisi od jezika kojima dete raspolae. A razvijenost jezika zavisi opet od kulturne grupe
kojoj pripada. Poziva se na spomenutu analizu Berntajna o razlikama izmeu ,,javnog i
formalnog" govora. Miljenja je da razlike koje je utvrdio Berntajn (Bernesten, 1979) ne
vae samo za slojeve u Velikoj Britaniji nego da se sline razlike mogu utvrditi izmeu
tehnoloki razvijenih i nerazvijenih kultura. Ne samo da postoji podudarnost razvijenosti
jezika sa miljenjem nego postoji i sa odreenim vrednostima. Tamo gde postoji detaljno
razraen i razvijen jezik uporedo ide i internalizovana kontrola (samokontrola). Kod manje
obrazovanih, za koje je karakteristian tzv. javni govor, nalazimo spolja nametnutu
disciplinu i manju orijentaciju na budunost.
Veliki uticaj, po miljenju Vernona, na razvitak inteligencije imaju, pre svega jo
dva faktora: nedovoljni podsticaj u praksi rane socijalizacije i nepovoljna domaa klima, te
nedovoljna intelektualna stimulacija u periodu adolescencije. Atmosfera u porodici koju
karakterie bilo autokratski odnos prema detetu, bilo nezainteresovanost za njega izazivaju
manji napor da se savlada novo i predstavljaju nedovoljan podsticaj za razvitak. I
prezatienost ne predstavlja povoljne uslove za puni razvitak intelektualnih sposobnosti.
Najpovoljnija je situacija demokratska klima, ali u kojoj se postavljaju zahtevi detetu.
Materinska prezatienost moe doprineti razvitku verbalnih sposobnosti, ali ne dovodi do
razvitka celokupne intelektualne sposobnosti. Za takav razvitak najpovoljnija je
demokratska klima u kojoj se detetu postavljaju zadaci i zahtevi. I nedovoljna stimulacija u
periodu adolescencije, bilo po obimu bilo po vrsti, utie negativno na razvitak. Vanu
ulogu ima u tom periodu kola koju mladi ljudi poseuju. U tom periodu nije toliko vaan
podsticaj na aktiviranje senzorno-motornih funkcija, pa ni na formiranje pojmova, smatra
Vernon, koliko je vano razvijanje i podravanje razvijanja intelektualne radoznalosti,
tenje da se napreduje i razvija i nastojanja da se postigne uspeh i lina afirmacija.
Postoji ceo niz faktora koji, iako imaju znaaj, nemaju toliki uticaj na razvitak intelektualne
sposobnosti kao ve spomenuta tri faktora. Takvi su faktori po Vernonu: nedovoljna ishrana i
nedostatak u ishrani, nedostatak senzorne stimulacije, nedovoljna materinska briga u podizanju
deteta, kasni poetak i kratko trajanje pohaanja kole i neke karakteristike kulture. Nedovoljnost
ishrane, a koja je esta posebno u zemljama sa niskim prihodima, moe da izazove trajna oteenja na
mozgu, ali pre svega u forma-

~221

NIKOLA ROT

tivnom stadiju, u periodu trudnoe majke i u ranom detinjstvu, i moe tako uticati na smanjenje
mogunosti razvitka uroenih osnova sposobnosti. Meutim, kasnije, i slaba ishrana kao i slabo
zdravlje, ma koliko da uz njih ide smanjena aktivnost, izgleda da ne utiu mnogo na mentalni razvitak.
Iako mnogi psiholozi kao vaan faktor istiu senzornu stimu laciju i emocionalni odnos u prve dve
godine ivota Vernon je miljenja da podaci kojima danas raspolaemo nisu dovoljno ubedljivi. Jasno
je da ekstremna socijalna deprivacija ima traumatske efekte za dete. Ali u praksi ona nije bitan faktor.
Nije zbog toga to redovno u svim socijalnim sredinama ima dovoljno podsticaja za angaovanje ula i
senzorne aktivnosti; i zbog toga se moe smatrati da senzorna i perceptualna deprivacija nisu posebno
vaan faktor za razvitak intelektualnih sposobnosti. To nije, po Vernonu, ni nedovoljna materinska
briga, u podizanju dojenadi. To moe da izazove emocionalne poremeaje, ali je nesigurno da li ima
dugotrajne efekte na razvitak sposobnosti. Sigurno je da duina poseivanja kole, i u nerazvijenim
zemljama, pa ak i u sluaju kad su kole slabe, doprinosi tome da se postignu bolji rezultati i u
kolskom uspehu i u razvitku sposobnosti miljenja. Ali ni taj nain nije odluan. tetnijim za razvitak
inteligencije pokazuje se due odlaganje poetka nastave. Mogu se najzad pomenuti i neke opte
karakteristike kulture kao momenti koji usporavaju odnosno zadravaju razvitak inteligencije.
Vrednosti puritanske etike, smatra Vernon, karakteristine za zapadnu srednju klasu, znatno
doprinose razvitku inteligencije. Po njegovom miljenju, vie nego kulture manje civilizovanih naroda.

I klasna i etika pripadnost, smatra Vernon, ima uticaja na razvitak sposobnosti.

Rezultati istraivanja veeg broja istraivaa pokazali su manji prosek razvijenosti
sposobnosti kod pripadnika niih klasa i pojedinih etnikih grupa. Treba, meutim,
spomenuti da su te razlike znatno manje poslednjih godina nego pre 40 i 50 godina,
posebno razlike meu pripadnicima, pojedinih klasa. to je kod siromanijih slojeva
razvitak sporiji, uzrok bi mogao biti u tome to je manji podsticaj u razvitku dece, to se
manje ceni vrednost pohaanja kole i to svi spomenuti faktori koji deluju negativno,
mogu lake da imaju vei znaaj kod pripadnika sloja koji je ekonomski u nepovoljnijem
poloaju. Vrlo esto se uticaj klasne pripadnosti ispreplie sa pripadnou etnikim
grupama, posebno kad su pojedine etnike grupe manje razvijene i u slabijem ekonomskom
poloaju od veinske etnike grupe. Kao to je spomenuto, u SAD postoje razlike izmeu
Crnaca i belaca, kao to postoje i razlike izmeu doseljenih belaca i novih imigranata,
posebno iz Portorika i Meksika. I tu se javlja kumulativna razlika. Kod dece Crnaca i
pojedinih etnikih grupa, koje su slabijeg ekonomskog poloaja, kod mlae dece je razlika
manja nego dece starijeg uzrasta.
Na osnovu analize faktora koji usporavaju razvitak intelektualnih sposobnosti i
negativno deluju na njega Vernon zakljuuje da se kao faktori koji pozitivno utiu i
podstiu razvitak sposobnosti mogu spomenuti: zadovoljenje biolokih i socijalnih potreba
deteta i razvijanje radoznalosti kod njega; razvijanje kinestetskog i perceptivnog iskustva
ohrabrivanjem razliitih vrsta aktivnosti; tolerisanje nekonformisanja i eliminisanje
magikog verovanja; redovno i produeno kolovanje u kom e se vie naglaavati
samostalno otkrivanje novoga nego memorisanje. Posebnu vrednost, smatra Vernon, imaju:
lingvistika stimulacija i razvijanje precizne jezike formulacije i jasnoe u odreivanju
pojmova; demokratska klima ali sa zahtevima meu kojima se naglaavaju samokontrola i
lina odgovornost; konceptualna stimulacija i podsticanje na upoznavanja novih stvari i
formi-

222

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

ranja novih pojmova (putem putovanja, knjiga, televizije) a naroito razvijanje jezikog
izraavanja.
Raspravljajui o tome na koji nain u nerazvijenim drutvima stvoriti uslove za uspeniji i
bri razvitak sposobnosti, Vernon ukazuje na nekoliko puteva. Jedan od tih je ekonomski progres
drutva, posebno ako se u okviru tog progresa pobolja vaspitni sistem i daju perspektive za
napredovanje i obezbeenje line egzistencije. Drugi je put otvaranje kola i razvijanje sistema
vaspitanja. Vernon, meutim, smatra da u praksi u nerazvijenim zemljama kola nije tako moan
instrument razvijanja sposobnosti kao to to izg leda u teoriji. Nije zbog toga jer su sami nastavnici
duboko proeti tradicijama stare kulture. Oni nastoje, pre svega, da prenesu odreena znanja koja su
sama po sebi neznaajna za razvijanje inteligencije, a manje su orijentisani na razvijanje logikog
rezonovanja, razvijanje apstraktnog miljenja i govora, te razvijanje inicijative, odgovornosti i
demokratskih stavova. Vernon iznosi miljenje da poseban znaaj za razvitak sposobnosti u
nerazvijenim drutvima ima savladavanje i usvajanje razvijenog stranog jezika podesnog za
unapreenje mi ljenja, posebno tamo gde maternji jezik nije dovo ljno razvijen. U takvim drutvima
najvea je smetnja za bri razvitak sposobnosti, po Vernonu, u tradicionalnom, za razvijanje
sposobnosti nepodesnom, nainu podizanja dece i vaspitavanja om ladine i mnogim stavovima odraslih.
Sve to treba menjati eli li se postii bri razvitak. Meutim, to je najtee i mi najmanje znamo o tome
kako je to mogue postii.

SOCIJALNI FAKTORII EMOCIONALNO PONAANJE Socijalni

momenti i javljanje emocija
Emocije se mogu definisati kao stanje poveane aktivnosti organizma koje se
manifestuje u karakteristinom doivljaju (prijatnosti odnosno neprijatnosti), u odreenim
fiziolokim promenama i karakteristinom spoljnjem ponaanju (ekspresiji emocija). Iako
je emocionalno ponaanje u velikoj meri odreeno naslednim osnovama, kao to to
pokazuju nalazi o osnovama temperamenata, socijalni faktori znaajno utiu i na javljanje
emocija i na njihovo izraavanje. Emocionalno ponaanje, kao i svako drugo sloeno
ponaanje, razvija se u zavisnosti od naslea i od uenja. Pojedine vrste emocija javljaju se
u korelaciji sa uzrastom pojedinca, razvitkom nervnog i glandularnog sistema i
sposobnou miinog reagovanja. Ovo ukazuje na ulogu naslednog faktora u razvitku
emocija. Ali istovremeno mi znamo da dete postepeno ui da emocionalno reaguje na
odreene objekte i situacije, kao to postepeno, jednim delom, stie i naine kako e
izraziti svoje emocije. To ukazuje na to da razvitak emocije zaista, s jedne strane, zavisi od
naslea, a s druge strane, od uenja.
Da je naslee vaan faktor razvitka emocija pokazuju, meu ostalim, ispitivanja K.
Bridesove (K. Bridges, 1932). Ona je prouavajui emocionalnu ekspresiju dece u dobi od
nekoliko dana do dve godine dola do zakljuka, potvrenog i naknadnim proveravanjima,
da se emocije javljaju uvek odreenim redom. Kod svakog deteta u toku njegovog razvitka
javlja se kao prva jedna odreena vrsta emocija, pa onda zakonitim redom razliite druge.

223

NIKOLA ROT

Prilikom roenja i neko vreme posle roenja mogue je u okviru emocionalnog ponaanja
utvrditi samo postojanje neizdiferenciranog stanja uzbuenosti. U dobi od tri meseca iz ovog stanja
opte uzbuenosti diferenciraju se dve vrste emocija: emocija prijatnosti i emocija neprijatnosti. Sada
se zavisno od situacija, javlja jedna ili druga. Od emocije neprijatnosti (bola) u periodu od 3-eg do 5og meseca ivota diferenciraju se gnev i gaenje, a u sedmom mesecu pojavljuje se emocija straha. Od
emocije prijatnosti, kad je detetu otprilike 6 meseci, diferenciraju se emocije zadovoljstva i ponosa, a
iza osmog meseca javlja se emocija ljubavi, i to najpre ljubav prema odraslima, i potom Ijubavi prema
deci.

Mi imamo dosta dokaza i o tome da uenje predstavlja vaan faktor u razvitku

emocija. Pre svega to nam pokazuje, u strunoj literaturi veoma poznat, ogled sa malim
Albertom.
Voltson sa svojim saradnicima (J. Watson i R. Raynar, 1920) izveli su poznati eksperiment sa
devetomesenim Albertom. Mali deak se, dolazei u laboratoriju, rado igrao sa belim pacovima ne
pokazujui nikakav strah od njih. Kad je nekoliko puta, dok se igrao sa pacovima, namerno izazvan
nenadan jak zvuk, dra na koju deca reaguju strahom, poeo se plaiti belih pacova. Ali nije pokazivao
strah samo od belih pacova nego i od mnogih drugih predmeta koji su bili slini pacovima: belih
predmeta, krznenih predmeta.

Ranije neutralna dra uenjem putem uslovljavanja postala je dra koja izaziva
emociju straha. Na taj nain, smatra Votson, ovek ui gotovo sve posebne emocije, sem
ogranienog broja uroenih emocija koje i predstavljaju osnovu za sticanje novih emocija.
Da uenje predstavlja faktor u razvitku emocija pokazuju i razlike u draima i
situacijama koje kod razliitih pojedinaca izazivaju emocije i to esto razliite. Postoje za
pojedine karakteristine dispozicije za emocionalno reagovanje, na primer, preferencije za
odreena jela, za odreene boje, za odreene oblike steene uenjem. Ulogu uenja
pokazuje i pojava podudarnosti izmeu javljanja odreenih emocija na odreene situacije
izmeu roditelja i dece. Tamo gde se majke plae mraka i grmljavine, po pravilu, plae se
mraka i grmljavine i deca.
I pri spomenutom uenju emocija, posebno pri sticanju preferencija za odreena jela
i odreene boje, socijalni faktori imaju vanu ulogu. Uticaj socijalnih faktora na javljanje
emocija pokazuju najjasnije antropoloki podaci o razlikama u emocionalnom reagovanju
pripadnika razliitih kultura na iste situacije. Meu ostalim, Klajnberg (O. Klineberg,
1954) daje primere koji pokazuju kako se kod pripadnika razliitih drutava javljaju
razliite emocije u vezi sa inae najvanijim momentima u ivotu: sa raanjem, sa ljubavi i
sa smrti. Klajnberg navodi, koristei antropoloke podatke, kako raanje blizanaca u
razliitim drutvima izaziva razliite emocionalne reakcije. Kod jednog australijskog
plemena majka redovno ubija jedno od blizanaca jer, prema shvatanju pripadnika plemena,
imati blizance znai sramotu, znai imati porod kao to ga imaju ivotinje raajui vei
broj mladunadi. Prema nekim starijim podacima, kod nekih crnakih plemena u delti
Nigera ak je postojao zakon da se blizanci i majka ubiju. Ukoliko bi se u izuzetnom

224

SOC IJALIZAC IJ A OSNOVNIH PSIHlCKIH FUNKCIJ A

sluaju majka ostavila u ivotu, ona je ivela prezrena i prokaena, odvojena od ostalih
lanova plemena. Postoji, meutim, kod drugih plemena sasvim suprotno reagovanje na
raanje blizanaca. Kod jednog plemena u dolini reke Konigo (Bankundo plemena) majci
blizanaca ukazuje se u toku celog njenog ivota najvee potovanje. Ona nosi specijalni
poasni znak na leima i ima specijalni naziv majka blizanaca".
Veliki je broj podataka o razlikama u emocijama u vezi sa seksualnim ponaanjem
ljudi. Kod razliitih plemena razliita su shvatanja o telesnoj lepoti i prema tome razliiti
ideali dopadanja. Kod mnogih naroda se, na primer, ena smatra utoliko lepom,
poeljnijom ukoliko je deblja. Negde su vanbrana deca sramota, a drugde je to neophodni
dokaz za vrednost ene i za njenu sposobnost da raa decu, ak i preduslov da se moe
udati. Kulturna antropologija pokazuje, a o tome e biti jo rei govorei o socijalizaciji
biolokih potreba da postoji veoma razliito emocionalno reagovanje u vezi sa mnogim
momentima seksualnog ponaanja.
Kao i raanje i seksualni ivot, tako i smrt, posebno smrt srodnika, izaziva razliite
emocionalne reakcije u razliitim kulturama. Po pravilu, smrt srodnika izaziva duboku
alost i zahteva jasno i dugotrajno manifestovanje te alosti. Ima, meutim, drutava gde
smrt i najbliih srodnika ne izaziva mnogo alosti niti manifestovanje alosti. Antropolozi
izvetavaju da kod jednog plemena na Filipinima smrt i najblieg srodnika ne izaziva duu
alost. Majka za detetom ili ena za muem ale svega jedan dan. A kad umru stari ljudi,
nema aljenja uopte; smatra se da je smrt u starosti neizbena i da oekuje sve ljude i da
nema razloga ni za iznenaenje ni za aljenje. Kod nekih plemena ak (u Sibiru i na Fidi
ostrvima) veruje se da svako produava posle smrti zagrobni ivot u onom fizikom smislu
u kome je umro; smatra se dunou dobrog sina da ubije oca pre nego to postane suvie
star, toliko star da bi mu ivot i posle smrti bio isto tako teak kao to je staraki ivot.
Razlike u emocionalnom reagovanju povodom smrti srodnika, kao i na druge
situacije koje izazivaju intenzivna emocionalna reagovanja, posledica su drutvenih uslova
i posebno uloga koje se vezuju za odreene poloaje, poloaje pojedinih lanova porodice
u odreenoj kulturi. Zbog toga to su drutveni uslovi drugaiji nego u zapadnoj kulturi i
reagovanje na smrt je drugaije. Socijalni psiholog Stecel (J. Stotzel, 1965) ukazuje na
nekoliko momenata koji uslovljavaju takvo razliito reagovanje na pojavu smrti. On veli: u
zapadnoj kulturi smrt lana ue porodice veliki je i nenadoknadiv gubitak jer je u tom
sistemu porodica jezgro drutva i jer se ona sastoji od malog broja lanova i u njoj svaki
ima svoju posebnu ulogu; postoji samo jedan otac, jedna majka. U sistemu zapadne kulture
nema nikakvog automatskog nadoknaivanja poloaja i uloge umrloga u odnosu na
preivele lanove porodice kao to je to kod nekih plemena. Jean od razloga to se
dozvoljava i manifestuje intenzivna bol kad doe do smrti ueg srodnika u zapadnoj kulturi
je i to to su lanovi ue porodice bili ne samo subjekti koje smo voleli nego i izvor
frustracija. Prema njima su postojala ambivalentna oseanja, pa

225

se zbog toga sa njihovom smru javlja i oseanje krivice. Ovo oseanje krivice namee
tada izraavanje intenzivne alosti, pa i doivljaj intenzivnog bola da bi se na taj nain
iskupila krivica. Najzad, u zapadnim drutvima, u skladu sa drutvenim normama, oekuje
se i zahteva da se za bliim srodnikom ali i alost manifestuje. U kulturama sa drugaijom
socijalnom strukturom i drugaijim ulogama reagovanje na smrt je drugaije. U mnogim
drutvima svi ujaci se smatraju osobama koje imaju istu ulogu kao to je ima otac; otac se
lako nadoknadi. U mnogim drutvima posle smrti mua ili ene obavezna je ponovna
enidba ili udaja za odreenog srodnika umrlog, a postoji i institucija adopcije dece.
Postoje i razliite druge institucije koje sve ine da smrt nekog lana porodice predstavlja
manji gubitak nego u zemljama zapadne kulture.

Kulturom uslovljene razlike u izraavanju emocije

I izraavanje emocija jednim delom je posledica socijalizacije. Treba, meutim,
istai da svi autori dugo nisu smatrali da socijalni faktori imaju znaajnijeg uticaja na
ekspresiju emocija. Mnogi su zastupali miljenje da je izraavanje emocija, kako se
manifestuje i pri pojedinim specifinim emocijama, odreeno nasleem. Takvo miljenje je
zastupao i Darvin (Ch. Darwin, 1873). U svom delu Izraavanje emocija kod oveka i
ivotinja on navodi da su nasleem dati faktori osnova emocionalne ekspresije, i to zbog
toga to ekspresija emocija predstavlja ostatke nekad korisnih pokreta i to je ta ekspresija
direktna posledica fiziolokih promena koje se deavaju pri emocijama. to se mi pri
iznenaenju stresemo, ostatak je, za odranje korisnog reagovanja (koje se sastoji u
pojaanoj spremnosti na akciju organizma) na neku iznenadnu promenu u okolini. Slino,
stiskanje zuba i stezanje pesnica u gnevu predstavljaju ostatke pokreta koji su pratili
napadaku aktivnost na neprijatelja a na koju je reagovano odreenim akcijama i emocijom
besa. Da su neki emocionalni izrazi direktna posledica fiziolokih promena pri emocijama,
pokazuju primeri kao to su drhtanje, bledilo, crvenilo to je posledica promena u
funkcionisanju organa za krvotok, disanje i varenje, promene redovne pri emocionalnom
reagovanju. U prilog shvatanja o uroenosti emocionalnog izraza navode se i podaci koje
je dala Ladigina Kots (Ladygina Kohts, 1935) prema kojoj postoji velika slinost u
emocionalnim ekspresijama kod oveka i kod impanza.
Mnogi autori, meutim, koristei veliki broj podataka pokazuju da je izraavanje
emocija odreeno i nasleem i socijalnim faktorima. Proveravajui miljenje Ladigine
Kots o slinosti emocionalne ekspresije kod oveka i majmuna, neki autori (J. Foley, 1935)
iznose podatke iz kojih proizlazi da je teko rei da postoji takva slinost. Poznavajui
situaciju u kojoj ivotinja izraava odreenu emociju mi pokazujemo tendenciju da izraze
tih emocija tumaimo kao emocije koje mi imamo u slinim situacijama. Meutim, kad se
zahteva da se ocene emocionalni izrazi ivotinja sa slika, ne poznajui situaciju u kojoj je
izraz manifestovan, ocene o izrazu emocija kod ivotinja su veoma nekonzistentne.
Ubedljive dokaze o uticaju socijalnih faktora, posebno pripadnosti odreenoj
kulturi, na izraavanje emocija predstavljaju brojni antropoloki podaci. Oni

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

pokazuju da se iste emocije u razliitim kulturama mogu izraziti na razliit nain, kao i da
isti izraz u razliitim kulturama moe da predstavlja ekspresiju za razliite emocije.
Antropolozi naglaavaju da je taj uticaj kulture na emocionalni izraz razumljiv jer
emocionalna ekspresija slui i kao sredstvo komunikacije meu ljudima. Izraavajui
emocije mi saoptavamo neto drugima i izraavanje emocija treba uiti kao to treba uiti
i govor.
Postoje brojni podaci koji potvruju razlike u ekspresiji istih emocija u razliitim kulturama.
U literaturi se, meu ostalim, navodi da se agresivnost kod Eskima, koja se u zapadnim drutvima
manifestuje esto fizikim napadom, izraava prvenstveno pevanjem podrugljivih pesama. Pobedio je
protivnik koji je uspeo da sastavi podrugljiviju i bo lju pesmu. Kinezi, navodi se u literaturi,
ispoljavaju gnev, meu ostalim, fiksiranjem irom otvorenih oiju. (Zbog toga, navode neki autori,
Kinezima lica Evropljana, koji, po pravilu, imaju krupnije oi nego Kinezi, izgledaju kao gnevna i
ljutita lica.) Iznenaenje se, prema nekim autorima, kod Kineza izraava plaenjem jezika, a
nezadovoljstvo i neslaganje udaranjem o dlanove (to u zapadnim drutvima predstavlja znak za
zadovoljstvo i odobravanje.) Vei bpoj primera razlika u ekspresiji emocija iznosi Klakhohn (C.
Kluckhohn, 1954) koristei podatke La Bara (W. LaBarre, 1947). On navodi da je, na primer, zvidanje
u Japanu izraz utive poslunosti prema osobi koja je socijalno superiorna, kod jednog afrikog
plemena (Basubo-plemena) znak odobravanja, a u Evropi izraz nezadovoljstva prema nekom
govorniku ili glumcu. P ljuvanje na nekoga je u mnogim delovima sveta izraz krajnjeg prezira,
meutim, kod afrikog plemena Masai ono predstavlja izraavanje dobre volje i sk lonosti prema
nekom. M okrenje po nekom je teak napad i izrazita uvreda na Zapadu, a kod afrikih vraa to je
znak prenoenja snage na drugoga i poetak ritualnog leenja. U znak potovanja prema nekome na
Zapadu se ustaje pred njima, a kod stanovnika Fidi ostrva seda pr;d onim kome se eli ukazatl
potovanje. Ovi i mnogi drugi primeri pokazuju da izraavanje emocija, iako delom odreeno
naslednim i organskim faktorima, ipak je u znatnoj meri pod uticajem kulture i socija lnog uenja.

Uticaj socijalnih faktora dolazi do izraza i u stepenu u kom se emocije izraavaju, u

razlikama u koliini i intenzitetu emocionalne ekspresije. U kulturi Zapada smatra se
opravdanim i normalnim, bar u veini situacija, izraziti svoje emocije. Nije meutim,
svuda tako. U mnogim kulturama ispoljavanje emocija je strogo regulisano, a esto i
sasvim zadrano. Mnogi narodi Dalekog istoka, na primer Japanci, ude se fizikoj
stidljivosti a psiholokoj nestidljivosti ljudi zapadne kulture. Neki njihovi autori vele da
ljudi sa Zapada slobodno ispoljavaju svoje emocije sline abi koja toliko otvara usta da
joj se vidi utroba. U strunoj literaturi se navodi da je, izmeu ostalog, za Kineze i za
veinu severnoamerikih Indijanaca karakteristino da se odlikuju uzdrljivou u
izraavanju emocija. Suprotno tome, pripadnici nekih naroda pokazuju veoma intenzivnu
ekspresiju emocija, na primer veina pripadnika crnakih naroda i plemena, kao i
pripadnici nekih romanskih naroda.
Velike su razlike u shvatanjima o ulozi naslea, odnosno socijalnog uenja i kulture
na izraavanje emocija. Ima autora koji, poput La Bara (LaBarre, 1947), smatraju da se
izraavanje emocija ui. Nasuprot takvom shvatanju danas se sve ee naglaava i uloga
naslea. Predstavnik tog shvatanja je Ekmen (1971). Po njemu izraavanje glavnih emocija
a to bi bila srea i alost, strah i gnev, gaenje

227

NIKOLA ROT

i iznenaenje poiva na genetiki datim osnovama. Zbog toga je ekspresija tih emocija
univerzalna; na slian se nain izraavaju u raznim kulturama i pripadnici raznih kultura
uzajamno ih tano ocenjuju. Uticaj uenja i kulture znatan je, meutim, na izraavanje
brojnih sloenih emocija. Postoje u razliitim kulturama, smatra Ekmen, specifini za
kulturu karakteristini i nauni naini ekspresije ovih emocija. Ali i na izraavanje
spomenutih est bazinih emocija, prema Ekmenu, deluju sredinski uslovi. Od kulture i
kulturnih normi e zavisiti koje e drai uopte izazvati te emocije, a i onda kada se jave
zavisie od vaeih normi u kojim e situacijama i kojim intenzitetom manifestovati.
Bilo je pokuaja da se razlike meu pripadnicima raz liitih kultura u obimu
emocionalne ekspresije objasne anatomsko-fiziolokim razlikama. Postavljena je, na
primer, tvrdnja da je facijalna ekspresija emocija Kineza zbog toga tako uzdrana i
neznatna to je kod Kineza autonomija miia lica drugaija nego kod Evropljana, to im
nedostaju neki miii lica. Podaci, meutim, pokazuju da ovakvi anatomski razlozi, ak i
ako ima izvesnih razlika (a to nije dokazano), nisu glavni uzrok razlika u obimu
emocionalne ekspresije. To potvruje injenica da Kinezi koji due vremena ive izmeani
sa pripadnicima drugih naroda i kultura, na primer Kinezi na Havajskim ostrvima,
pokazuju slinu ivost ekspresije emocija kao i pripadnici drugih naroda i daleko
intenzivnije manifestovanje emocija od Kineza koji ive u Kini.
U prilog shvatanja da na ekspresiju emocija utie socijalno uenje govori i razlika u
obimu ispoljavanja razliitih emocija kod pripadnika raznih ku ltura. Dok se kod pripadnika
odreene kulture neke emocije veoma suzdrano manifestuju, druge se veoma intenzivno
ispoljavaju. Kinezi i Indijanci, na primer, veoma su uzdrljivi u manifestovanju veine
emocija. Meutim, alost zbog smrti roditelja ili dece manifestuju intenzivnije i due nego
veina drugih naroda. Indijanac, na primer, povodom smrti deteta ili ene, satima i danima
glasno narie. U Kini se deca vaspitavaju da ne pokazuju pred ostalima uzbuenje ili gnev,
ali se isto tako vaspitavaju da veoma ivo ispoljavaju alost zbog smrti oca ili majke.
Razlike u stepenu ispoljavanja emocija, zavisne od socijalnih faktora, mogu se utvrditi i
meu razliitim slojevima stanovnitva istoga naroda. Po pravilu, gradska populacija je
otvorenija i ivlja u ispoljavanju emocija nego seoska; siromaniji su otvoreniji i
neposredniji, a bogatiji i kultivisaniji uzdrljiviji u ispoljavanju mnogih emocija.
Na emocionalno ponaanje utiu socijalni faktori, a posebno kultura, mogli bismo
rei, pre svega, iz dva razloga: 1. Mi emocionalnim reagovanjem izraavamo odnos prema
vrednostima i normama odreene kulture. Zajednica je zainteresovana da obezbedi da se
odreene vrednosti i norme cene i odravaju. Ona zbog toga socijalnim uenjem nastoji da
se uz odreene vrednosti vezuju odreeni subjektivni emocionalni odnosi, da se neto to
treba da se ceni to intenzivnije voli, a neto to ne treba da se ceni i odrava da se to
intenzivnije ne voli; 2. Emocionalno reagovanje predstavlja aktiviranje organizma i
mobilizaciju snaga organizma. Ono izaziva angaovanje pojedinca budui da emocije imaju
snano motivaciono dej-

228

SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJ A

stvo. Zbog toga je zajednica zainteresovana da kontrolie i da regulie kad e se ovakvo

aktiviranje javiti i kad e se u odreenom pravcu, sa posebnim intenzitetom angaovati
lanovi drutva. Ovim razlozima, meu ostalim, moemo objasniti da je afektivno
ponaanje u odreenom drutvu u velikoj meri institucionalizovano, da je u odreenom
drutvu regulisano koja situacija izaziva kakve emocije i kad i kako te emocije treba da se
izraze. Shvatanja o tome toliko su ukorenjena da mi smatramo prirodnim da se na odreenu
dra ili odreenu situaciju reaguje sasvim odreenom emocijom: da izdajstvo domovine
izaziva, na primer prezir, da hrabrost izaziva divljenje, da kraa izaziva drutvenu osudu
itd. U svakom drutvu odreene emocionalne reakcije ocenjuju se kao nuan i normalan
izraz ljuske prirode. Gubi se iz vida da je do odreenog emocionalnog reagovanja na
odreenu situaciju dolo zbog toga to se takvo reagovanje predvia drutvenim normama.
Smatra se nunim i zakonitim da se drukije i ne moe ponaati nego onako kako se u
odreenom drutvu ponaa.

229

NIKOLA ROT

SOCIJALIZACIJA I MOTIVACIJA

SHVATANJA O MOTIVIMA I VRSTAMA MOTIVA

Proces pokretanja aktivnosti oveka, njenog usmeravanja na odreene objekte i
regulisanja aktivnosti radi postizanja odreenih ciljeva naziva se motivacijom. Pokretake
snage koje izazivaju aktivnost oveka, koje usmeravaju i upravljaju njome nazivamo
motivima. Vie nego i jedna druga od mentalnih funkcija motivacija je karakteristina za
linost, ona je istovremeno vanija za socijalno ponaanje od svake druge kao to je i vie
nego i jedna druga od mentalnih funkcija formirana pod uticajem drutvenih faktora. Ovaj
znaajan uticaj drutvenih faktora izrazit je i za motive koji poivaju na naslednim
osnovama, kao to je sluaj sa veinom biolokih motiva, a jo je vei za veliki broj u toku
socijalnoga ivota steenih motiva. Socijalizacija ostavlja potpuniji i dublji efekat na
motivaciju nego na i jednu od drugih psihikih funkcija oveka.
Mnogi autori govorei o efektima socijalizacije pre svega i imaju u vidu ulogu
drutvenih faktora u formiranju i modifikovanju pokretakih snaga Ijudske delatnosti, u
formiranju motiva i iz njih vezanih sistema ponaanja. Posebno se u okviru problema
socijalizacije razmatraju oni motivi i na njima zasnovani sistemi ponaanja, koji najee
dolaze do izraza u odnosima sa drugim ljudima i koji su zbog toga najvaniji za socijalno
ponaanje ljudi. Kao takvi motivi i sistemi ponaanja prikazuju se samo neki od
mnogobrojnih i ne uvek istih kod razliitih autora. Ovakvo ograniavanje u prikazivanju
uloge socijalizacije na motivaciju je neizbeno kad se ima na umu postojanje i delovanje
ogromnog broja motiva, kao pokretaa ljudskih delatnosti.
Postoji veoma veliki broj motiva. Zbog toga je teko izvriti klasifikaciju motiva.
Ima mnogo pokuaja da se motivi svrstavaju u pojedine vrste i kategorije. Oni se mogu
podeliti prema razliitim merilima: prema tome da li poivaju na uroenim ili na steenim
potrebama. Bioloki ili fizioloki motivi poivaju po pravilu na uroenim, na nasleu
zasnovanim potrebama, kao na primer, motiv za hranom, za odmorom, seksualni motiv i
mnogi drugi. Ogroman broj motiva poiva, meutim, na potrebama koje su u toku ivota
steene i formirane. Na primer, u razmatranju socijalnog ponaanja ljudi esto isticani
motivi za sticanjem poivaju na potrebi steenoj i razvijenoj u odreenim drutvenim
uslovima. Motivi se, dalje, mogu podeliti na primarne i sekundarne. Cesto se o uroenim
motivima govori kao o pri-

230

SOCIJ ALIZAC IJ A I MOTIVACIJ A

raarnim, a o svim onima koji poivaju na steenim potrebama kao o sekundamim

motivima. Katkad se izrazom primarni motiv ne oznaavaju samo motivi koji poivaju
na uroenim potrebama nego svi oni motivi koji su bitni za bioloku i socijalnu
egzistenciju oveka, pa se primarnim motivima, osim uroenih biolokih motiva, smatraju i
razliiti vani socijalni motivi, kao motiv za drutvom ili motiv za sigurnou. Veoma esta
je podela motiva na bioloke i na socijalne motive. Pod biolokim motivima
podrazumevaju se motivi koji poivaju na telesnim potrebama. To su, po pravilu, uroeni
motivi, iako ne moraju svi bioloki motivi biti uroeni. I motiv za puenjem kod strasnog
puaa ili za alkoholom kod alkoholiara zasnivaju se na telesnoj potrebi, ali takvoj koja
nije uroena nego steena. Motivi koji poivaju na psiholokim potrebama (na potrebama
koje nisu izazvane telesnim organskim potrebama), a za ije je ostvarenje neophodan
kontakt sa drugim ljudima i koji su zajedniki veem broju ljudi nazivaju se socijalnim
motivima.
Velike su razlike u shvatanjima o tome koje su osnovne pokretake snage ljudske
aktivnosti i koji su karakteristini ljudski motivi. Neki autori smatraju da se celokupno
ljudsko ponaanje moe objasniti relativno ogranienim brojem organskih potreba. Takve
bi potrebe bile, pre svega: potreba za hranom, vodom, seksualna potreba i jo nekoliko
drugih biolokih potreba. Sve te potrebe predstavljaju uroene potrebe i osnovni motivi
bili bi samo oni koji poivaju na ovim uroenim potrebama. Svi drugi motivi ljudske
aktivnosti zasnivaju se na ovakvim uroenim biolokim potrebama i nastali su tako to se
zadovoljenje odreenih biolokih potreba ostvaruje na odreen nain ili pomou odreenih
objekata. Na primer, ljubav deteta prema majci moe postati pokretaka snaga aktivnosti
deteta, moe postati motiv, vele ovi autori, ali ona to postaje tako to dete naui da majka
predstavlja osobu koja zadovoljava njegove bioloke potrebe. To nije uroen ni osnovni
motiv; on se formira tako to se vezuje uz bioloke potrebe.
Jedan vid nativistikog gledanja, tj. shvatanja da je sva motivacija oveka zasnovana
na urodenim i nasleem datim tendencijama jeste i shvatanje da, osim uroenih biolokih
potreba neophodnih za odranje organizma, postoji odreeni broj uroenih tendencija ili
instinkata kojima se zadovoljavaju razliite ne samo telesne potrebe oveka nego i
nebioloke, psiholoke potrebe. To je takozvano instinktivistiko shvatanje. Prema
instinktivistikoj teoriji, celokupno ponaanje oveka svodi se na odreeni broj nasleem
datih instinkata koji predstavljaju osnovne pokretake snage svih aktivnosti oveka. Prema
nekima, takvih instikata je sasvim mali broj. Prema Frojdu, na primer, postoje svega dva
instinkta: instinkt ivota ili libido i instinkt smrti ili destruktivni instinkt. Prema drugima,
postoji vei, ali jo uvek ogranien broj. Takvo je, na primer, shvatanje Mek Dugala koji
ponaanje ljudi objanjava na osnovu 18 vrsti instinkata koji, po njemu, predstavljaju
konane uzroke svih ljudskih postupaka. Prema nekima, opet, postoji veoma veliki broj
razliitih instinkata, cele liste i spiskovi instinkata.
Prema drugom shvatanju, a za kdje, po naem miljenju, ima vie opravdanja, pored
ogranienog broja uroenih motiva, postoji i veliki broj motiva koji

231

NIKOLA ROT

ne poivaju na telesnim potrebama i koji nisu uroeni nego predstavljaju psiholoke

potrebe i razvili su se u toku individualnog ivota oveka. Nije moguno, prema ovom
shvatanju, ponaanje ljudi objasniti svoenjem na ogranieni broj ni telesnih potreba ni
uroenih tendencija instinkata, jer ljudski postupci mogu imati svoj izvor u veoma velikom
broju razliitih motiva od kojih je pretena veina steena na osnovu linog iskustva u toku
ivota. Ovi steeni motivi predstavljaju pokretae raznovrsnih aktivnosti oveka, meu
ostalim i pokretae pretenog broja oblika socijalnog ponaanja ljudi. Pored posebnih
steenih motiva, takve pokretake snage koje imaju motivacioni karakter predstavljaju i
mnogobrojni stavovi, interesi, ili interesovanja, ideali, norme, vrednosti, kao i razliite
osobine linosti oveka. Pristalice shvatanja (a jedan od njihovih glavnih predstavnika
jeste G. Olport G. Allport, 1969) da postoje mnogobrojni steeni motivi kao samostalne
pokretake snage, smatraju da se ovi motivi formiraju u toku ivota, na osnovi povezanosti
sa odreenim uroenim biolokim potrebama, a putem funkcionalne autonomije. Neki
nain ponaanja koji je nekad predstavljao sredstvo i put da se zadovolji neka od uroenih
potreba moe postati samostalna (autonomna) snaga koja kasnije sama po sebi pokree
oveka na aktivnost.
Iako se psiholozi razlikuju u shvatanjima o prirodi ljudskih motiva, svi prihvataju da
odrasli ljudi postavljaju veoma veliki broj razliitih ciljeva. Ali pristalice shvatanja da se
ponaanje ljudi moe objasniti ogranienim brojem uroenih motiva smatraju da ljudi ove
razliite ciljeve postavljaju uvek radi zadovoljenja ogranienog broja uroenih motiva. Ma
kakvo da je ponaanje, mi moemo analizom utvrditi da su pokretai tog ponaanja uvek
samo neki od malog broja uroenih motiva oveka. Meutim, pristalice shvatanja da kod
odraslog oveka postoji veliki broj motiva misle da steeni motivi postaju autonomni,
postaju samostalne snage ponaanja. Odrastao ovek tei njihovom zadovoljenju radi njih
samih, a ne radi zadovoljenja nekih drugih, uroenih motiva. Analize postupaka ljudi
ukazuju na to da za ovo poslednje shvatanje ima vie razloga.
I
pristalice shvatanja da svi motivi mogu da se svedu na odreeni broj uroenih
tendencija zastupaju miljenje o vanosti socijalnih faktora za razvitak motivacije.
I oni smatraju da se motivi, i kad su uroeni, razvijaju i menjaju pod uticajem
socijalnih faktora. Upravo delovanjem drutvenih uslova, kao i linog iskustva,
uroene tendencije zadovoljavaju se ne na jednom jedinom nego na razliitim
objektima i ne na jedan odreeni roenjem dati nain nego na razliite, od uslova
razvitka zavisne, naine. Zato, iako se, po njihovom miljenju, svi motivi mogu
svesti na odreene uroene osnove, oni se razlikuju kod pripadnika razliitih
kultura, pa i pojedinaca za iste kulture. O uenju pod delovanjem iskustva, a pre
svega socijalnog iskustva, redovno se govori kao o faktoru od kojeg e zavisiti
motivacija ljudi. Niko od autora koji objanjavaju motivaciju oveka ne zastupa
miljenje da je identina motivacija malog deteta i odraslog oveka. Svako je
miljenja da usled delovanja iskustva, a pre svega socijalnog iskustva, dolazi do
formiranja sloene motivacije karakteristine za odrasla oveka.

232

SOCIJ ALIZACIJA 1 MOTIVACIJA

Mogu je i jedan drugaiji pokuaj tumaenja Ijudske motivacije. Mogao bi se nazvati

evolucionistikim pristupom. Polazei od shvatanja da je oveka adekvatnije odrediti kao animal
symbolicum, tj. kao ivo bie koje karakterie posedovanje izgraenog simbolikog sistema nego kao homo
sapiens a kako glasi proireno odreenje ljudske prirode mogue je razlikovati dve grupe osnovnih
pokretakih snaga koje deluju kod svih vrsta ivih bia. Mogu se oznaiti vitalnim ili animalnim. To su
nagonske snage za odravanjem jedinke, za odravanjem vrste i za zatitom ivog bia od svega to ga
ugroava. Uz njih se javlja sve vie i drugih dinamikih snaga ukoliko je vrsta razvijenija i sloenija: za
odreenom vrstom hrane, za kopulacijom, za borbom i agresijom ili beanjem i pokoravanjem, za
komunikacijom i kontaktom sa drugim jedinkama i mnoge druge nagonske snage. Kod oveka se pojavljuje i
druga grupa za njega specifinih osnovnih pokretakih snaga a koje imaju svoj izvor u razvijenosti
kognitivnih funkcija, a posebno i jedino kod oveka izgraenoj i razvijenoj verbalnoj simbolikoj
sposobnosti, izraenoj u sposobnosti govora i korienju nekoga od jezika. Ova je sposobnost omoguila i
izazvala za ljudsku vrstu distinktivne potrebe: za upoznavanjem pojava i zbivanja i za traenjem razloga,
uzroka i veza meu stvarima i dogaajima, za potvrivanjem vlastite vrednosti i smisla svoje egzistencije,
kao i sisteme vrednosti i ideologije. Postoji uzajamni uticaj navedenih dveju grupa osnovnih pokretakih
snaga ljudi. One su i izvor velikog broja drugih dinamikih snaga ljudske aktivnosti, kao to su uslovi u
kojima pojedinci ive, njihovo iskustvo i njihove individualne odlike faktori koji izazivaju brojnost i
raznovrsnost ljudskih motiva.

SOCIJALIZACIJA BIOLOKIH POTREBA

Nesumnjivo je da na biolokim osnovama zasnovane pokretake snage aktivnosti
oveka imaju znaajnu ulogu u toku celog njegovog ivota. Bioloke potrebe predstavljaju
nedostatak ili suviak neega u organizmu. Ovo stanje nedostatka ili suvika dovodi do
aktiviranja organizma, a radi toga da bi se uspostavila ravnotea, homeostaza, u organizmu.
Kad doe do aktivnosti organizma usled toga to mu neto nedostaje ili mu je suvino,
ovek to doivljava kao napregnutost, ili tenziju. Tenzija je doivljena potreba. Kad se na
tenziju nadovee zamiljanje objekata i situacija kojima je mogue otkloniti napregnutost,
govorimo o (biolokim) motivima. Neke bioloke potrebe mogu se automatski zadovoljiti;
kao na primer potreba za kiseonikom. One se redovno ne doivljavaju i ne postaju motivi.
Veina biolokih potreba ne zadovoljava se, meutim, automatski nego je potrebno da se
nau objekti kojima e se one zadovoljiti i nain na koji e se ti objekti koristiti. Zato o
njima moemo govoriti kao o biolokim motivima. Biolokih potreba ima vei broj: za
hranom, za vodom, za odreenom temperaturom, za kiseonikom, za izluivanjem suvinih
proizvoda iz organizma, za izbegavanjem boli, za odmorom, za aktivitetom, zatim
seksualna i materinska potreba. Bioloke potrebe deluju u toku celog ivota oveka, ali se
u toku ivota menjaju. Menja se nain na koji se zadovoljavaju te potrebe i menjaju se
objekti i situacije kojima se zadovoljavaju. To menjanje ostvaruje se pod delovanjem
socijalnog uenja i zato o tom menjanju govorimo kao o socijalizaciji biolokih potreba.

233

NIKOLA ROT

U poetku ivota i u toku prve dve godine ivota dete tei da neposredno zadovolji
svaku bioloku potrebu kako se ona pojavi. Ono trai zadovoljenje bez odlaganja, ne
vodei rauna o drugim osobama, kao ni o trenutnoj situaciji. Gotovo svu aktivnost deteta
u to doba odreuju: glad i zadovoljenje gladi, potreba za aktivitetom, za odmorom, za
izluivanjem suvinih proizvoda metabolizma i zadovoljenjem drugih bio lokih potreba.
Ono ove potrebe nastoji da zadovolji neposredno kako se one jave. Pogledajte
dvogodinje dete, veli G. Olport, koliko god ga mi voleli, prisiljeni smo da priznamo da je
ono nesocijalizovani uas. Tek postepeno se dete povinuje zahtevima okoline, pre svega
porodice (a preko koje deluje kulturna zajednica iji je porodica deo) i naini zadovoljenja
koji se zahtevaju u odreenoj kulturi postaju postepeno naini na koje dete zadovoljava
svoje bioloke potrebe. Uticaj socijalnih faktora na modifikovanje bio lokih potreba
ilustrovaemo ukratko na primeru menjanja dveju od tih potreba, potrebe za hranom i
seksualnog nagona.
Dok malo dete nagonski stavlja sve predmete u usta, razvijajui se ono postepeno
ui da se potreba za hranom moe zadovoljiti samo odreenim vrstama hrane i samo
uzimanjem hrane na odreeni nain. Malo dete ne razlikuje objekte kojima e zadovo ljiti
potrebu za hranom. Ono stavlja u usta i guta sve to mu doe do ruke. Dodue, sam
organizam vri izvesno regulisanje koju e koliinu materija odreenog hemijskog sastava
(proteina, ugljenih hidrata, masti, minerala), dete uzimati kao to to potvruju i
eksperimentalna istraivanja. Ali organizam ne regulie koje e sve predmete stavljati u
usta i da li e, pored onih koji nisu tetni, uzimati i one koji su tetni da bi zadovo ljilo
potrebu za hranom. Meutim, pod uticajem socija lnih faktora, pre svega navika u ishrani
sredine u kojoj raste, dete naui da samo neke vrste hrane uzima da bi zadovoljilo g lad.
Prema velikom broju razliitih vrsta materija formira se averzija ili odvratnost i ne koriste
se nikada kao hrana, iako mnoge od tih materija, s obzirom na njihov hemijski sastav i
njihovu vrednost za ishranu i odravanje organizma, mogu da pos lue kao hrana. Pod
uticajem socijalnog uenja javlja se odvratnost prema mesu raznih ivotinja, iako nema
nikakvih biolokih razloga, da se to meso ne koristi kao hrana, jednako kao meso drugih
ivotinjskih vrsta. Formira se, na primer, odvratnost prema mesu pasa, maaka, konjskom
mesu. S druge strane, javlja se preferencija i posebna sklonost za odreene vrste hrane iako
te vrste hrane mogu biti tetne za organizam, kao to su na primer, veoma masna i veoma
zainjena jela. U svakoj kulturi postoje karakteristine preferencije za odreene vrste je la,
kao to postoje i averzije prema razliitim vrstama hrane. Nema gotovo nijedne vrste hrane,
navode autori, prema kojoj ne postoji u jednoj kulturi averzija, dok se ta ista vrsta hrane u
drugoj nekoj kulturi normalno koristi ili ak preferira kao hrana.
Muslimani vernici, na primer. ne samo da ne koriste svinjsko meso kao hranu nego kod njih, po
pravilu, postoji i odvratnost prema njemu. Prema antropolokim podacima u Kini i Japanu tradicionalno se
nisu koristili kao hrana mleko i maslac. Meutim, kao vaan sastavni deo ishrane koriste se meso razliitih
vrsta zmija i mnogih morskih ivotinja koje se jedu sirove. ak ni glad, koja moe dobiti takav intenzitet da
ugroava opstanak, esto nee moi da dovede do toga da se obiajima utvreni objekti ishrane, ocenjeni kao
tabuirani, ipak koriste. U Indiji vernici nee koristiti za hranu, na primer, govee meso, iako postoji glad i
iako i sama stoka ugiba.

234

SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA

Kao to su socijalno determinisani objekti kojima e se zadovoljiti potreba za

hranom, tako od socijalnih faktora zavisi i nain zadovoljavanja potrebe za hranom: vreme
kad e se hrana uzimati, nain na koji e se pripremati, nain na koji e se prezentovati za
jelo itd.
Postoje jo detaljniji antropoloki podaci o razlikama u zadovoljavanju seksualnog
uagona u raznim drutvima: a) Prema tim podacima postoje socijalno uslovljene razlike u
karakteristikama koje ine osobu drugoga pola seksualno privlanom. U nekim kulturama
to je, na primer, snaga ene, a u drugim vitkost i nena graa. Kod niza plemena pripadnike
i jednog i drugog pola privlanijim ine namerno stvorene brazgotine na licu. b) Postoje
razlike i u shvatanjima o objektima kojima se seksualni nagon sme i zadovoljiti. Po pravilu
su takvi objekti osobe suprotnog pola. Ali ima drutava u kojima se prihvata, ili bar ne
osuuje, i homoseksualni odnos. Tako je ne samo u pojedinim razvijenijim drutvima (kao
to je bilo u staroj Grkoj) nego i kod pojedinih nerazvijenih plemena, na primer kod
plemena uka u Sibiru. c) U razliitim kulturama odnosi sa razliitim od srodnika ili
lanova drutva smatraju se nedozvoljenim ili tabuiranim, ocenjuju se kao incest
rodoskrnavljenje. U razliitim drutvima postoje zabrane sklapanja brakova izmeu
razliitih vrsta srodnika. Negde je zabranjeno sklapanje braka samo izmeu bliskih
srodnika, dok je drugde ta zabrana proirena i na veoma daleke krvne srodnike, pa ak i na
osobe sa kojima postoji prisniji odnos iako nisu srodnici (na primer, na kumove). Meutim,
prema podacima u starom Egiptu, kao i u indijanskoj dravi staroga Perua bila je
dozvoljena ak i zahtevana enidba i izmeu brae i sestara kraljevskoga roda. d) Posebno
su velike razlike meu kulturama u razliitim oblicima seksualnog ponaanja. Dok u veini
drutava inicijativu za seksualni odnos imaju mukarci, u nekim drutvima postoji
institucija inicijative od strane ena. e) Velike su razlike u shvatanjima o predbranim i
vanbranim seksualnim odnosima. Prema jednom antropolokom izvetaju (G. B. Mardock)
od 118 drutava, koje je grupa antropologa ispitivala, samo su tri drutva bila u kojima je
predbrano seksualno iskustvo smatrano nedozvoljenim. Ova istraivanja su pokazala da se
kod nekih plemena ak i zahteva i za mladia i za devojku da imaju predbrane seksualne
odnose; u ponekima se trai da devojka pre udaje rodi dete da bi tako dokazala da e biti
sposobna da u buduem braku raa potomstvo. Upravo zbog tako velikog uticaja socijalnih
faktora na zadovoljenje seksualnog nagona fizioloki mehanizam javljanja seksualnih
nagona, iako danas relativno dobro poznat, ne moe u potpunosti da objasni ni javljanje ni
zadovoljenje seksualne potrebe kod oveka. Kao vane komponente zadovoljenja seksualne
potrebe kod oveka javljaju se socijalni i psiholoki faktori i oni, tek zajedno sa
fiziolokom osnovom, dovode do formiranja seksualnog motiva kakav se javlja kod Ijudi.
Seksualno ponaanje i motivacija za seksualno ponaanje sve se ee razmatraju i u
socijalno-psiholokim pregledima. To je opravdano iz dva osnovna razloga. Prvo, zato to
je seksualno ponaanje pod snanim uticajem drutvenih

NIKOLA ROT

shvatanja. Tu zavisnost seksualnog ponaanja od socijalnih uslova potvruju i neobine

velike promene i u gledanju na seksualnost i u seksualnom ponaanju do kojih je dolo
ezdesetih godina ovoga veka. Te su promene u odnosu za seksualno ponaanje ranijih
decenija i vekova tolike, da je esto korien termin seksualna revolucija sasvim
opravdan. Drugo, seksualno ponaanje je samo po sebi vid socijalnog ponaanja, kao to i
podstie na razne oblike interakcije i raznovrsne interpersonalne odnose: na ljubav prema
drugoj osobi i vezanost za nju, na staranje o drugome i brigu o njemu, ali i na ljubomoru i
nepoverenje, na bezobzirnost prema drugima i nasilje.
Slian uticaj socijalnih faktora na menjanje naina zadovoljenja nalazimo i kod
drugih biolokih potreba: za izluivanjem suvinih materija iz organizma, za odmorom, za
zadovoljenjem materinske potrebe itd.

SOCIJALNl MOTIVI Motivi socijalnog ponaanja i

socijalni motivi
Razmatrajui motive socijalnog ponaanja, tj. takvog ponaanja koje se ostvaruje u
interakciji sa drugim osobama, navode se razliita shvatanja o tome koji su motivi osnovni
pokretai socijalnog ponaanja Ijui. Mnogi autori smatraju da je takav opti motiv
ponaanja, pa i socijalnog, tenja za zadovoljstvom. Predstavnik takvog shvatanja,
poznatog kao hedonistika teorija, jeste Jeremija Bentam (J. Bentham, 1879). Drugi su
autori isticali, hedonistikom shvatanju blisku, koncepciju o tenji za moi kao glavnoj
pokretakoj snazi socijalnog ponaanja ljudi. Egoizam i tenja za moi, i to zbog toga da bi
se obezbedilo to vie zadovoljstva, smatra, meu ostalim, kao osnovni motiv celokupnog
ljudskog ponaanja Hobs (Th. Hobbes, 1651). Vei je broj autora koji osnovu socijalnog
ivota i socijalnog ponaanja nalaze u uroenoj tenji za drutvom, u gregarnom motivu
(kako ga je nazvao Mek Dugal), a iji je znaaj naglaavao ve Aristotel. Ovom shvatanju
je slino shvatanje koje osnovu socijalnog ponaanja vidi u uroenom interesu i uroenoj
simpatiji za druge ljude, u uroenoj sklonosti da se saosea sa drugima. Takvo shvatanje,
meu ostalim, zastupaju Adam Smit (A. Smith, 1970) i teoretiar anarhizma Kropotkin (P.
Kropotkin, 1902). Spomenuto je ve i da su neki autori isticali imitaciju i sugestiju, tj.
uroenu tendenciju da se podraava aktivnost drugih ljudi i spremnost da se prihvati
njihovo miljenje kao osnovu drutvenog ponaanja. Najizrazitiji predstavnik ovog
shvatanja je francuski sociolog Tard (G. Tarde). Navode se i mnogi drugi motivi kao
osnova socijalnog ponaanja ljudi. Danas se, meutim, po pravilu naglaava da su izvori
socijalnog ponaanja mnogobrojni. Takvi izvori su i bioloke potrebe, jer se one, po
pravilu, mogu zadovoljiti tek putem interakcije sa drugim osobama. Osim posebnih
pokretakih snaga o kojima se govori kao o socijalnim motivima, pokretai za socijalno
ponaanje jesu i mnogobrojni interesi ili interesovanja, stavovi, razne vrednosti i crte
linosti ljudi. Prouavajui, meutim, soci-

SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA

jalno ponaanje nastoje se utvrditi i prouiti odreene pokretake snage kojima se

prvenstveno moe pripisati za pojedine drutvene grupe i pojedince karakteristini nain
interakcije sa drugim ljudima; nastoje se utvrditi posebni socijalni motivi.
Svi motivi, proizlaze iz dosadanjeg izlaganja, poivali oni na uroenim potrebama
ili ne, onakvi kakvi postoje kod odraslog oveka rezultat su uticaja socijalnih faktora na
pojedinca. Za socijalnu psihologiju koja izuava drutveno ponaanje od interesa su
prvenstveno, izmeu mnogobrojnih motiva koji pokreu na interakciju, oni motivi koji
odluno utiu na drutveno ponaanje i od kojih vie nego od drugih motiva zavise
odreeni, za pojedino drutvo karakteristini naini interakcije, a koji su istovremeno
zajedniki za celo drutvo ili za vee ili manje grupe pripadnika odreenog drutva.
Upravo o takvim motivima govorimo kao o socijalnim motivima. Pokuavajui odrediti
blie karakteristike socijalnih motiva mogli bismo navesti sledee: a) to su motivi koji se
mogu zadovoljiti samo direktnim kontaktom sa drugim ljudima, direktnom interakcijom sa
drugim osobama; b) koji, upravo zbog toga to se mogu zadovoljiti samo putem direktne
interakcije, pokreu na socijalno ponaanje, predstavljaju pokretake snage za interakciju
meu Ijudima vie nego drugi motivi; c) koji poivaju ne na biolokim potrebama, na
potrebama da se otkloni neki nedostatak ili odstrani neki suviak u organizmu, nego na
psiholokim potrebama, tj. takvim potrebama ije nezadovoljenje ne dovodi do telesnih
poremeaja, ali ije nezadovoljenje se ipak doivljava kao stanje napregnutosti kojega se
ovek eli osloboditi; d) motivi koje, po pravilu, nalazimo u razliitom stepenu razvijene
kod lanova jednog ili vie drutava, koji su vie ili manje opte pokretake snage
drutvenog ponaanja.
Treba istai da koristei termin socijalni motivi 11 mi ne mislimo time rei da svi ti
motivi doprinose razvijanju skladnih odnosa meu lanovima drutva, da doprinose boljem
funkcionisanju i napretku drutva. Mnogi od tzv. socijalnih motiva, naprotiv, dovode do
sukoba i sporova i oteavaju skladno funkcionisanje drutva. Oni se nazivaju socijalnim
zbog toga, to se mogu zadovoljiti iskljuivo socijalnom interakcijom. iskljuivo
stvaranjem odreenih odnosa meu ljudima lanovima drutva i to pokreu na interakciju.
Mi moemo razlikovati za drutveni razvitak pozitivne socijalne motive ili prosocijalne,
kako ih neki autori nazivaju, i socijalne motive (kao to je, na primer, motiv borbenosti i
agresivnosti) koji oteavaju drutveni ivot.
U strunoj literaturi se od strane razliitih autora navode brojni i razliiti motivi kao
vani socijalni motivi: za drutvom, za moi, za prestiom, za uspehom, za sticanjem
imovine, za sigurnosti itd. Mi nemamo ni opte izgraene i opteprihvaene teorije o
osnovnim socijalnim motivima, niti opteprihvaene sistematizacije i klasifikacije
socijalnih motiva. Ponekad se razlikuju dve grupe socijalnih motiva: a) socijalni, motivi za
vezanou sa drugim ljudima, motivi za drutvom, kao to su, na primer, afilijativni motiv
ili motiv za afektivnom vezanou i b) socijalni motivi za obezbeenjem line egzistencije
i afirmacije kao to su, na primer, motiv borbenosti ili motiv sigurnosti.

237

NIKOLA ROT

Postoje vani oblici socijalnog ponaanja za koje se ne moe uvek rei da su

pokrenuti samo jednim za odreeni oblik ponaanja specifinim motivom. etiri vrste
takvog ponaanja, o kojima e takoe u ovom delu izlaganja biti govora, jesu: altruistiko
ponaanje, agresivno ponaanje, ponaanje koje se manifestuje kao poslunost i
pokoravanje, te moralna svest ili moralno ponaanje, ponaanje ije su pokretake snage
usvojeni normalni principi.

SOCIJALNI MOTIVI USMERENI NA OBEZBEENJE LINE

EGZISTENCIJE I AFIRMACIJU Motiv borbenosti
U okviru ove grupe motiva moemo, pre svega, govoriti o motivu borbenosti.
Manifestuje se u sklonosti pojedinca da ciljeve ijem ostvarenju tei, a ijem se
neposrednom realizovanju kao smetnja javljaju drugi ljudi obezbedi ne obazirui se na
interes drugih, i to borbom, kompeticijom s njima, koristei se, ako je to potrebno za
ostvarenje ciljeva, i prisiljavanjem i nasilnim sredstvima. esto se sa ovim motivom
borbenosti izjednauje motiv agresivnosti. Opravdano bi bilo, meutim, razlikovati ove
motive. O motivu agresivnosti ili uopte o agresivnosti govorimo onda kad je cilj
aktivnosti, da se nanese teta nekom drugom ili da se neko drugi povredi. Kod motiva
borbenosti to nije osnovna karakteristika. Za taj motiv je karakteristino da se borbom, sa
drugima, kompeticijom, nastoji ostvariti neto emu se tei, ako su drugi smetnja da se to
ostvari.
Jedan deo autora pokuava da prikae motiv borbenosti ne samo kao jedan od bitnih
ljudskih motiva nego i kao univerzalni i uroeni motiv. Obrazlaui univerzalnost i
uroenost ovog motiva pozivaju se ovi autori na to da meu ljudima oduvek i uvek postoje
sukobi, borbe i ratovi. Ukazujui na uroenost i univerzalnost ovog motiva zakljuuje se da
su ratovi meu ljudima neizbeni i da je verovanje u mogunost trajnog mira meu ljudima
iluzija budui da je to u suprotnosti sa ljudskom prirodom. Antropoloka istraivanja,
meutim, pokazuju da nisu uvek sva plemena vodila ratove. Ratovi su zaista esti ali ne
vode se radi toga da bi se zadovoljila borbenost, nego prvenstveno da bi se ostvarili
razliiti ciljevi: da bi se dolo do plena, da bi se zatitilo od tueg napada itd. Borbenost,
istiu mnogi psiholozi, vie je nain zadovoljenja motiva nego poseban motiv. Motivi se
mogu zadovoljiti borbenou i kompeticijom, a mogu i tome suprotnim nainom
kooperacijom i saradnjom sa drugima. Od mnogih faktora e zavisiti na koji e se nain
razliiti vani motivi zadovoljiti: od karakteristika pojedinca i njegovog linog iskustva, a
pre svega od drutvenih uslova i od drutvenog sistema u kome ljudi ive. U nekim
drutvenim sistemima, na primer u klasnom, posebno kapitalistikom drutvenom sistemu,
kompeticija je opti nain odnosa meu ljudima, pa i princip na kome drutvo poiva. U
takvom drutvu je kompetitivnost neizbena. U njemu moe i za drutveni sistem
karakteristini nain zadovoljavanja motiva postati samostalan motiv. Borbe-

238

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

nost i kompetitivnost mogu postati opta osobina pripadnika odreenoga drutva posebno
odreene klase. Ova osobina se u kapitalistikom drutvenom sistemu stvarno i podrava i
gaji; od detinjstva se deca ue tome da kroz takmienje sa drugim treba da postignu uspeh
i pokau se sposobnijim i vrednijim od drugih.

Motiv sigurnosti
Drugi vaan socijalni motiv iz ove grupe jeste motiv sigurnosti. On se manifestuje u
tenji da se odri nepromenjenom situacija koja e obezbediti zadovoljenje za pojedinca
bitnih motiva. Postoji potreba za sigurnou: a) da e biti obezbeene sve njegove bio loke
potrebe, a pre svega sredstva potrebna za odranje egzistencije; b) da e ouvati svoj
poloaj i ugled u drutvu i da e biti tretiran kao punopravni lan drutva; c) da e
zadovoljiti svoje razliite psiholoke i socijalne potrebe kao to su estetska, za saznanjem i
druge.
Motiv sigurnosti, smatra se, ima svoj izvor u potrebi deteta da bude voljeno i da se
na njega obraa panja. Danas veliki broj psihologa istie da nezadovoljavanje ove deje
potrebe ima nepoeljne posledice za formiranje linosti deteta i budueg oveka. Od
zadovoljenja motiva sigurnosti kod deteta, istiu mnogi, vie e zavisiti kakve e se
osobine linosti formirati, nego od fiksacije na pojedinim stupnjevima psiho-seksua lnog
razvitka kao to je pomenuto, ima veliki znaaj i u ivotu odraslih. U tenji da se mogu u
toku celog ivota da pokazuju kao karakteristine osobine linosti: ili nepoverljivost prema
okolini i povuenost, ili agresivnost i neprijateljski odnos prema drugima. Deca kod koje
je zadovoljen motiv sigurnosti bie socijalna i bolji saradnici u razliitim meuljudskim
odnosima. Ovaj motiv, kao to je pomenuto, ima*veliki znaaj i u ivotu odraslih. U tenji
da se osigura egzistencijalna, socijalna i psiholoka sigurnost, smatraju mnogi, lei izvor
tenje za redom u drutvu, za odravanjem zakonitosti i discipline, za sticanjem svojine.
Mnogi ameriki psiholozi iznose da je motiv sigurnosti, jedan od najmonijih motiva
stanovnika SAD. U njemu, po miljenju mnogih, jedan je od izvora konzervativnosti ljudi.
U elji da obezbede stalnu i sigurnu sredinu u kojoj e razliite potrebe i motivi biti
zadovoljeni, mnogi se plae svake ideje o nekoj odlunoj i revolucionarnoj promeni
drutvenog sistema. Plae se da e radikalnim menjanjem onoga to postoji i to je
relativno stabilno i sigurino biti ugroeno zadovoljavanje mnogih potreba.

Motiv za sticanjem
Kao o posebnom i vanom socijalnom motivu govori se esto i o motivu za
sticanjem. Po nekima ovaj motiv, ak se moe smatrati i uroenim. Zastupajui shvatanje o
vanosti i uroenosti ovog motiva poziva se ponekad na pojavu da je mogue ve kod dece
zapaziti sakupljanje razliitih predmeta i da je izvor tom sakupljanju u odreenom motivu
za sticanjem. Navodi se da i kod izvesnih ivotinjskih vrsta, kod pojedinih ptica, na primer
gavrana, imamo pojavu sakupljanja ne-

239

NIKOLA ROT

kih predmeta, posebno svetlih predmeta, iako oni ne slue zadovoljenju nikakve druge
potrebe. Uroenou ovoga motiva, a to je zacelo i razlog upornom nastojanju da se
prikae uroeni karakter ovoga motiva, pokuava se pravdati nunost kapitalistikog
drutvenog poretka. Argumentie se: s obzirom na to da je motiv za sticanjem uroen i
proizlazi iz Ijudske prirode, i drutveni sistem koji poiva na sticanju privatne svojine
predstavlja prirodan, neizbean i jedino odriv drutveni poredak. Meutim, rezultati veeg
broja istraivanja pokazuju da su razliiti uzroci tenje za sakupljanjem odreenih
predmeta kod dece, kao to su i razliiti razlozi tenje za sticanjem imovine kod odraslih.
Kod dece to moe biti elja da se ini to i drugi ine, nastojanje da se neto sazna (kao to
je, esto sluaj, na primer, sa sakupljanjem maraka), tenja da se angauje aktivnost, i
drugo. Sticanje imovine po pravilu je razlog da se osigura obezbeenje razliitih potreba,
posebno u drutvenom sistemu u kom je posedovanje jedini nain da se potrebe mogu
zadovoljiti. Antropoloka ispitivanja pokazuju da ima dosta plemena u kojima se ne tei za
sticanjem line imovine. Meutim, pretena veina drutava organizovana je na principu
privatne svojine i na korienju motiva za sticanjem kao pokretake snage aktivnosti.
Smatrajui da uvek postoji neki vid tenje za linim posedovanjem mnogi su autori
miljenja da motiv za sticanjem ima uroene osnove i da predstavlja univerzalnu dinamiku
snagu. Ovaj motiv nesumnjivo je snaan faktor ljudske aktivnosti, ali i izvor sukoba i
izmeu pojedinaca i izmeu raznih grupa, slojeva i klasa.
Motiv za sticanjem ima vanu ulogu i u formiranju i razvoju linosti. Ameriki
psiholog Viljem Dems (James) istie da se vlastiti posed i imovina doivljavaju kao vaan
deo linosti. On navodi da postoji ne samo psiholoko i telesno ja nego i materijalno ja.
ini ga doivljaj vlastite imovine kao dela samoga sebe, kao vanog segmenta vlastite
linosti. Tenja za posedovanjem dolazi do izraaja i kao istaknuta crta linosti. Doivljaj
zadovoljstva u sticanju raznih dobara formira crtu koja se oznaava kao sebinost, a kada
se manifestuje kao bezobzirno prisvajanje imovine kao crta gramzivosti i lakomosti.

Motiv za samopotvrivanjem
Motivom za samopotvrivanjem obuhvata se neodreena, veoma opta ali intenzivna
i za ljude karakteristina tenja da se potvrde kao osobe i da i sami sebe a i ljudima pokau
da njihovo postojanje i njihova aktivnost imaju smisao i vrednost. Takva tenja proizilazi
iz specifine ljudske karakteristike koja se sastoji u svesti o samom sebi i svome
postojanju. ovek raspolaui razvijenom kognitivnom funkcijom i sposobnou da zna o
vlastitim doivljajima samog sebe stalno ocenjuje. On tei da pokae da njegova
egzistencija kao i ono to radi imaju smisao i znaaj. Sa tom tenjom za potvrdom
opravdanosti i vrednosti vlastite egzistencije povezani su mnogi motivi.
Katkada se sa motivom za samopotvrivanjem izjednaava motiv za linom
afirmacijom. Iako mu je taj motiv srodan po izvoru, nije po sadraju.

240

SOCIJAUZACIJ A I MOTIVACIJA

Motiv za priznanjem, statusom i prestiom

Motiv za priznanjem manifestuje se u nastojanju da nas drugi prihvataju, u traenju
da drugi odobravaju nae postupke i izjave i u tenji da nas drugi uvaavaju. Po nekim
autorima potreba za prihvaenosti i priznanjem od strane drugih verovatno je
najuniverzalnija steena ljudska potreba. Od rane mladosti dete nastoji da stekne i zadri
priznanje i odobravanje najpre roditelja, pa nastavnika i drugova. I odrasle osobe, iako to
esto ne priznaju, imaju jaku potrebu da ih drugi prihvate i cene. Oseanja sigurnosti i
vlastite vrednosti zavise u velikoj meri od toga da li drugi pokazuju da nas uvaavaju.
Upravo zbog proirenosti i snage motiva za priznanjem mi esto koristimo izjave da
cenimo neije postupke i ideje, da ih smatramo znaajnim osobama kao sredstvo uticanja
na druge. Laskanje drugima uspean je nain manipulisanja ljudima ba zato to kod ljudi
postoji snana potreba za priznanjem. Ukoliko je motiv za priznanjem razvijeniji, utoliko
je izraajnije konformiranje i utoliko je, uopte, vea zavisnost od drugih osoba.
Srodan motivu za priznanjem je motiv za statusom i prestiom. Status oznaava
mesto koje pojedinac ima u raznim grupama a uz koje se vezuje vei ili manji drutveni
ugled. Statusi su, po pravilu, u hijerarhijskom odnosu: neki su vii i sa veim ugledom,
drugi su nii i sa manjim ugledom. Kod ljudi postoji proirena tenja za to viim statusom
i to veim ugledom i deluje kod njih kao trajna pokretaka snaga. To je posebno uoljivo
u izrazito formalizovanim organizacijama; izrazit primer je vojska. lanovi takvih
organizacija veoma su zaokupljeni eljom i nastojanjem da postignu vii poloaj ili status.
Ali i u neformalnim grupama, kao i u drutvu u celini, postoje razlike u statusu i prestiu
vezanom za status. Posebno se tei za statusom i prestiem u profesiji koju neka osoba
upranjava i poslu kojim se stalno bavi. Uspeno ostvarenje elje za statusom izaziva
oseanje line vrednosti a neuspeh dovodi do oseanja line povreenosti i manje
vrednosti. esto su tenja i borba za statusom pritajeni ali ipak intenzivni. Osnova prestia
moe biti razliita: pored uspeha u delatnosti kojom se neko bavi, veliina materijalnog
bogatstva, popularnost u javnosti a na osnovu razliitih aktivnosti umetnike, sportske,
naune. esto je motiv za statusom i prestiom povezan sa motivom za sticanjem i sa
motivom za moi; tei se za veom imovinom i veom moi radi toga to se tako stie vii
status i vei ugled.

Motiv moi
Mo znai mogunost kontrolisanja tueg ponaanja i uticanja na njega.
Posedovanje moi i hijerarhijski raspored s obzirom na mo imaju vanu ulogu i kod
mnogih ivotinja, a posebno je imaju kod ljudi. Kod mnogih ivotinjskih vrsta postoji
ustaljena hijerarhija moi meu jedinkama koje ive u jatu, stadu ili oporu. Na primer,
meu kokokama jednog kokoinjca, meu jelenima, majmunima. Jedinke sa veom moi
imaju prvenstvo nad onima sa manjom moi u uzimanju hrane, biranju smetaja, izboru
partnera.

241

NIKOLA ROT

Odnosi moi kod ljudi su sloeni jer postoji mo s obzirom na razliita svojstva i u
vezi sa razliitim odnosima. Razlike u moi oznaavaju razlike u stepenu uticanja jer mo i
znai potencijalni uticaj. Mo moe da poiva na razliitim karakteristikama neke osobe:
na linim karakteristikama kao to su energija, odlunost, kompetentnost, samopouzdanje,
kontrola vlastitog ponaanja, ubedljivost. Ne zavisi manje ni od razliitih socijalnih
faktora: porekla, pripadnosti odreenim grupama i organizacijama, statusa i poloaja,
imovnog stanja i drugih inilaca.
Razliiti su izvori tenje za moi. Mo daje mogunost samopotvrivanja pruajui
oseanje sigurnosti i doprinosei uverenosti u vlastito znaenje i vrednost. Mo ima
instrumentalnu vrednost za zadovoljenje razliitih potreba. Zadovoljstvo posedovanjem
moi moe poivati na tome to obezbeuje autonomiju, nezavisnost i samostalnost, to
omoguava da pojedinac lake radi ono to eli i u veem stepenu upravlja svojom
sudbinom. Moi se moe teiti i radi nje same nalazei zadovoljstvo u injenici da se
poseduje vlast nad drugima i da su drugi zavisni od onog koji poseduje mo. Da postoji i
takav psiholoki izvor tenje za moi, potvruju sluajevi da mnoge stvarno mone osobe
ne ele da budu poznate u javnosti i ele da ostanu anonimne. Holandski psiholog Mulder
(Mulder, 1977) koji se bavio izuavanjem psiholokih aspekata moi smatra da je u takvoj
tenji osnovni izvor motiva moi. Na osnovu nalaza vie eksperimenata zakljuuje se da
posedovanje moi samo po sebi prua zadovoljstvo. to se manifestuje vea mo, tim se
osea vee zadovoljstvo. Zato oni koji poseduju mo nastoje da je zadre ili da jo vie
poveaju razliku u moi izmeu sebe i onih sa manjom moi. Takvo e nastojanje biti tim
intenzivnije im je razlika u moi vea. To znai da im je neija mo vea, on eli da oni
sa manjom moi budu to zavisniji od njega.
Mo je od vanosti i za linost onih koji je poseduju i za linost onih koji su tuoj
moi podloni. Onima koji je poseduju daje veu slobodu akcije i veu mogunost
delovanja, prua oseanje sigurnosti i samopouzdanja, podstie na vee zahteve prema sebi
(podie nivo aspiracije) i razvija optimizam. esto, meutim, dovodi i do nefleksibilnosti i
rigidnosti ponaanja i do bezobzirnosti prema drugima. Kod onih ija je mo mala ili koji
je uopte nemaju javlja se oprezno i suzdrano ponaanje, manje je oekivanja o
budunosti i vie pesimizma. Kad je vlast tue moi veoma izraena i dugotrajna javlja se
oseanje nesigurnosti, nesamostalnosti i zavisnosti. Razvija se pokorno i posluno
ponaanje, ali postepeno i otpor tuoj moi i zahtev za njenim ograniavanjem i ukidanjem.
Drutveni ivot ispunjen je borbom za mo i vlast, pre svega borbom izmeu
pojedinih drutvenih grupa. One grupe koje nemaju mo ili smatraju da je ona nedovoljna,
predvoene ambicioznim ljudima koji obino tee i linoj moi, bore se da preuzmu vlast i
zadobiju mo. One drutvene grupe opet koje mo i vlast poseduju nastoje da je zadre i
uvrste.

242

SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA

Motiv za samostalnou i slobodom

Za motiv za samostalnou ili nezavisnosti karakteristino je nastojanje da se zadri
sloboda vlastitih postupaka i odri samostalnost uprkos redovnog nastojanja i grupa i
pojedinaca da druge podine i da oni usvoje njihove stavove.
Ve kod sasvim male dece uoljiv je otpor ograniavanju slobode pokreta i
reagovanje ljutnjom i besom na pokuaje spreavanja slobodnog pokretanja udova. Na
preesto nareivanje od strane odraslih reaguju deca negativistiki postupcima upravo
suprotnim onima koji se od njih zahtevaju. Osetljivost na tue nareivanje i nastojanje da
se odri vlastita samostalnost naroito su izraeni u periodu puberteta i adolescencije kada
esto dolazi do konflikta izmeu dece i roditelja, a naroito izmeu dece i dominantnog i
autoritarnog oca.
I odrasle osobe brane se od nastojanja da im se nametnu odreena shvatanja i
odreeno ponaanje. Oseajui se ugroenim u svojoj samostalnosti suvie nametljivim
ubeivanjem Ijudi reaguju esto ne samo neprihvatanjem ciljeva za koje se neko zalae
nego ak opredeljenjem za suprotne ciljeve. Takva tendencija kao jedna od karakteristika
Ijudskog ponaanja utvrena je istraivanjima. Jedan od istraivaa (Brehm, 1964) nazvao
ju je reaktancijom. Mi smo, u stvari, stalno izloeni brojnim pokuajima uticanja na nae
stavove i postupke. Da ne postoji tendencija kod ljudi da se odupru tuim nastojanjima da
mislimo kao oni i da postupamo kao to drugi ele, mi ne samo da ne bismo ni o emu
imali vlastito miljenje nego bismo, jer smo izloeni neprestanim ubeivanjima u
ispravnost tuih gledanja, stalno menjali nae stavove i miljenja.
Kao to tenja za nezavisnou raa otpor nametljivom nametanju tueg miljenja,
ona je isto tako izvor suprotstavljanja konformiranju. Povremeno se pritisku grupe da svi
lanovi imaju ista miljenja suprotstavljaju pojedinci kod kojih je motiv za samostalnou
dovoljno jak. Dogaa se da kao reakcija na pritisak izbija protivljenje svemu to grupa
trai i oekuje. Umesto konformizma pojavljuje se antikonformizam i zauzimanje grupnim
stavovima suprotnih stavova samo radi toga da bi se manifestovala vlastita nezavisnost.
Treba, meutim, napomenuti da suprotstavljanje sopstvenog stanovita grupnim stavovima
i zahtevima nije lako. Pritisak grupe je jak a pojedinac koji se odupire grupnim
shvatanjima izlae se opasnosti da bude igosan, osuen i odbaen.
Ljudi lake uspevaju da ostanu nezavisni i slobodni kada su podrani makar od
malog broja pojedinaca. Da je tenja za nezavisnou i slobodom takoe jedan od vanih
ljudskih motiva potvruje esto angaovanje za nove i vladajuim idejama suprotne
stavove kao i stalne oslobodilake borbe grupa i naroda.

Motiv za samoaktualizacijom
Oblik samopotvrivanja predstavlja i tenja za samoaktualizacijom ili mctiv za
samoaktualizacijcm. O njemu, kao o jednom od osnovnih i najkarakteristinijih ljudskih
motiva, govori vei broj psihologa i filozofa, pristalica tzv. humanistike psihologije i
filozofije. Najizrazitiji predstavnik shvatanja da je motiv za samoaktu-

alizacijom sutinski i karakteristino ljudski motiv jeste A. Mas lov (A. Maslovv, 1954). Po
Maslovu, postoji vei broj motiva koji pokreu ljudske delatnosti. Pre svega, to su bio loki
motivi, koji, kad nisu zadovoljeni, dobijaju prioritet pred svim osta lim motivima. Meutim,
u normalnim uslovima u kojima su osnovne bioloke potrebe ljudi zadovoljene, kao to je
to u svakom manje-vie razvijenom drutvu, takav prioritet imaju drugi motivi, pre svega
motiv sigurnosti. Ovaj motiv zajedno sa biolokim motivima, veli Maslov, predstav lja nie
motive u hijerarhiji motiva. On ih naziva motivima nedostatka. Od njih razlikuje motive
rasta ili razvitka. Ovi motivi su vaniji za objanjenje ponaanja oveka. Meu te motive se
ubrajaju: motiv za emocionalnom vezanou, zatim motiv za ugledom i potovanjem, te kao
najvaniji i najvii u hijerarhiji motiva, motiv za samoaktualizacijom.
Motiv za samoaktualizacijom sastoji se u tenji ljudi da svoje sposobnosti
manifestuju, da postanu ono to u sutini jesu. ovek mora da bude ono to moe da bude,
za ta postoje kod njega mogunosti da bude. On tei da svoje mogunosti ostvari, da sebe
aktualizira. Ova tenja da ostvari, aktua lizira svoje mogunosti jeste, specifian ljudski
motiv. On e se moi zadovoljiti tek ako svi drugi motivi u hijerarhiji motiva budu
zadovoljeni. Da bi ovek postao stvarno razvijena i zrela linost, neophodno je da ovaj
motiv postoji kod njega kao dominantan ljudski motiv i da se sa uspehom zadovoljava.
Zadovoljavajui ovaj motiv ovek zadovoljava i svoju potrebu za linim identitetom, za
time da bude svojevrsna linost koja se razlikuje od svake druge linosti, kao i svoju
potrebu za stvaralatvom. ovek ima potrebu, kao to se From izraava, ne samo da bude
kreatura (stvor) prirode nego kreator (stvaralac) u prirodi. Slina toj koncepciji jeste i
koncepcija G. Olporta (G. Allport, 1969) koji nag laava da je stalna tenja oveka i
njegova sutinska karakteristika stalno razvijanje i napredovanje, stalno postajanje.
U ovu grupu motiva spada i u socijalnoj psihologiji mnogo izuavani motiv za
postignuem. O njemu e biti govora posebno i opirnije.

SOCIJALNI MOTIVI USMERENI NA POVEZANOST SA

DRUGIM LJUDIMA Gregarni motiv
Meu ovim motivima pre svega se istie tzv. gregarni motiv, koji vei broj autora
navodi kao najvaniju osnovu drutvenog ivota ljudi. Kod oveka, istiu autori koji
govore o ovom motivu i naglaavaju njegovu vanost, postoji tenja za vezanou za neku
grupu, tenja da pripada nekoj grupi i da od te grupe bude prihvaen. Kao to kod raznih
vrsta ivotinjskih predaka oveka postoji instinktivna osnova za zajedniki ivot, posebno
kod nekih insekata, na primer mrava, zatim kod mnogih ptica, pa i kod mnogih sisara koji
ive u gomili ili stadu, tako i kod oveka postoji uroena tenja za pripadnou nekoj
ljudskoj grupi. I sam termin, gregarni motiv, uzet je na osnovu analogije sa ponaanjem
ivotinjskih vrsta koje

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

ive u sredinama (latinska re grex, gregis znai stado). Sa ovim motivom dovodi se u vezu
i afirmativni motiv. Ali gregarni motiv moe se razlikovati od afirmativnog motiva po tome
to ga karakterie tenja da pojedinac pripada iroj grupi, gomili, dok se afirmativni motiv
manifestuje u tenji da se bude u drutvu sa drugim pojedincima. U gregarnom motivu vide
neki autori osnovu vezanosti pojedinaca za razliite grupacije ljudi, a pre svega vezanosti
za odreenu naciju. U njemu bi, po ovom shvatanju, bila i jedna od osnova nacionalnog
oseanja i pojave nacionalizma, kao to bi bio i jedan od glavnih faktora motiva
patriotizma.
Mnogi autori smatraju gregarni motiv uroenim motivom. Prvi je ideju o njegovoj
uroenosti obrazlagao Mek Dugal u svom Uvodu u socijalnu psihologiju (1908). Po
njemu je gregarni motiv instinktivnog porekla i od najvee socijalne vanosti. On je
osnova za razliite oblike udruivanja ljudi. Nasleen je od niih vrsta ivih bia. Mnoge
ivotinje, odvojene od stada pokazuju intenzivnu uznemirenost i nastoje svim sredstvima
da se ponovo nau u stadu. ak bi se moglo rei, veli Mek Dugal, da to je brojnije stado
ili gomila kome jedinka pripada, tim je potpunije zadovoljstvo to se jedinka u njemu
nalazi. Kod oveka se taj njihov motiv stalno manifestuje, veli Mek Dugal. Ljudi
doivljavaju boravak u gomili kao rekreaciju. Oni idu da se odmaraju i da doive
zadovoljstvo etajui ulicama u kojima ima mnogo sveta. U danima odmora skupljaju se na
izletitima, sveanostima gde je gomila sveta. I prisustvovanje sportskim takmienjima, na
primer fudbalskim utakmicama, smatra Mek Dugal, ima svoj uzrok i u elji da se bude u
gomili. Koliko ljudi bi, pita Mek Dugal, stajalo sat i vie na vetru i kii kad bi svaki od
njih bio izolovan od ostalih i mogao da vidi samo igrae, a ne i ostale brojne prisutne
posmatrae kao to je on sam. Taj motiv dolazi do izraza i u prisustvovanju koncertima i
pozorinim predstavama. Mi se prijatnije oseamo kad gledamo pozorini komad i sluamo
koncert u punoj nego u praznoj sali.
Ali tenja da se bude u drutvu ne znai i drutvenost, ne znai istovremeno i
spremnost da se pomae drugima, da se uzmu u obzir njihove potrebe, i elje, da se
eventualno u zajednikoj aktivnosti nastoje ostvariti neki zajedniki interesi. Kao i svaki
instinkt, smatra Mek Dugal, i gregarni motiv moe dobiti preterani, morbidno
hipertrofirani oblik. Takav je u sluaju osoba koje nikad ne mogu biti same, koje se plae
da preu preko praznog prostora ili imaju stalnu potrebu da budu okruene drugim ljudima.
Mnogi autori, priznajui znaaj ovoga motiva, ipak ne smatraju da je on uroen.
Njegovu osnovu vide u sticanju navike da se bude u drutvu. Od ranog detinjstva ivi se u
porodinim uslovima, u drutvu, i zato to se tako od ranog detinjstva ui da se razliite
potrebe zadovoljavaju putem kontakta i u drutvu sa drugima, tenja za drutvom postaje
trajna karakteristika. Drugi neki autori, koji takoe ne smatraju da je gregarni motiv
uroen, ali dele miljenje da predstavlja vaan socijalni motiv, vide njegov izvor u
bespomonosti deteta. Dete moe da zadovolji svoje potrebe samo na taj nain to mu
drugi pomau. Ono tako ui da zadovoljenje svojih potreba ostvaruje putem drutva sa
drugima i potreba za drutvom postaje njegova stalna karakteristika.

245

NIKOLA ROT

Danas je sve vie autora, meutim, koji smatraju da postoje i uroene osnove
gregarnog motiva, kao i ostalih motiva usmerenih na povezanost sa drugima. Sasvim je
mogue, veli Hernstejn (Herrnstein, 1975), da u toku filogenetske evolucije oveka, a
budui da se stalno nagrauje manifestovanje vezanosti za drutvenu zajednicu, potreba za
drutvom dobija i nasledne osnove, postaje delom uroena. Ne tako potpuno kao kod
socijalnih insekata (mrava, pela), ali ipak toliko da se izolovanost od ljudi osea kao
tegoba i da se tei tome da se bude meu drugima i sa drugima, iako se time ne postie
nikakav poseban cilj.

Motiv za afektivnom vezanou

Vei broj autora kao jednu od vanih potreba oveka naglaava potrebu da voli i da
bude voljen. Govore o toj potrebi kao o motivu za afektivnom vezanou. Kod oveka
ljubav, veli From (E. Fromm, 1956) koji naglaava njenu vanost za ljudski ivot, nije
izazvana i prouzrokovana nekim posebnim predmetom, nego je ljubav pritajeno i iskonsko
ovekovo svojstvo koje neki predmet aktualizira. Ona je, veli dalje From, aktivno
stremljenje da ono to volimo bude sreno, slobodno i da se razvija. Ne samo ljubav prema
razliitim osobama nego ak i ljubav prema nekom predmetu predstavlja aktualizovanje
neispoljene ljubavi prema osobi kao opte karakteristike oveka. ovek, kad nekoga voli
realizuje tu potrebu za voljenjem. I ljubav prema osobi suprotnog pola jedan je od oblika
ove iskonske ljudske potrebe i druga osoba se voli kao otelotvorenje sutinskih ljudskih
svojstava. Nije, tano da postoji samo jedna osoba na svetu koju ovek moe ili mora da
voli. Postoji iskonska potreba da se voli.
Postoje pokuaji sistematskog empirijskog istraivanja o tome da li je potreba za
afektivnom vezanou uroena potreba. Budui da se takva ispitivanja ne mogu vriti na
deci jer je kod dece, afektivnu vezanost mogue posmatrati tek na odreenom stupnju
razvitka, a tada nije mogue utvrditi ta je od ponaanja koje dete pokazuje, ispoljavajui
afektivnu vezanost, roenjem dato a ta naueno. Zbog toga je istraiva Harlou (A. P.
Harlovv, 1958) pristupio istraivanju uroenosti motiva za afektivnom vezanou kod
malih majmuna.
Bebe majmuni pogodan su materijal za ovakva ispitivanja jer ve u toku 2-40 dana po roenju
pokazuju veliku pokretljivost: kreu se u prostoru i manipuliu objektima. Istraiva je male majmune,
odmah posle roenja, stav ljao u kaveze. Na taj nain su ostali bez kontakta i sa jedinkama svoje vrste i sa
ljudima. Kavezi su bili posebno konstruisani. Svaki je bio povezan sa jo jednim drugim kavezom u koji je
malo majmune moglo slobodno da prelazi. U jednom od tih kaveza bi la je smetena naprava od ice u
obliku valjka. U drugom kavezu bila je lutka u obliku majmuna, napravljena od gume i presvuena tkaninom,
sasvim slina stvarnoj majmunskoj majci. Jedna grupa malih majmuna smetena je u jedan kavez u kom je
bila naprava od ice, a druga u drugi kavez u kome je bi la majka-lutka. I jednoj i drugoj grupi malih
majmuna stavljena je flaa sa mlekom u kavez i mali majmuni nisu imali potrebe da se zbog hrane udaljuju iz
kaveza u koje su smeteni. Istraivae je interesovalo koliko e vremena ma li majmuni provoditi uz objekat
uz koji im je davana i hrana a koliko vremena uz drugi objekat u drugom kavezu. Pokazalo se da su mali
majmuni kojima ie hrana bila uz icu u obliku valjka ipak ve od prvoga dana vie vremena provodili u
drugom kavezu, u ka-

246

SOCIJAUZACUA I MOTIVACIJA

vezu sa majkom-Iutkom. Oni su bili svega 2-3 asa dnevno, pre svega dok su uzimali hranu, uz objekat od
ice, a preteno vreme provodili su uz lutku slinu pravoj majmunskoj majci. Suprotno tome: mali majmuni
koji su dobijali hranu uz majku-lutku zadravali su se ug lavnom uz ovaj objekat, samo su povremeno,
podstaknuti tenjom za kretanjem, prelazi li u drugi kavez i provodili u njemu neznatni deo vremena.

Istraiva zakljuuje iz podataka da su oni mali majmuni koji su bili uz objekat koji
je bio slian stvarnoj majmunskoj majci provodili znatno vie vremena i kad im je hrana
davana uz drugi objekat. da postoji uroena potreba za afektivnom vezanou. Mali
majmuni nisu se zadravali uz lik slian majmunskoj majci iz fizioloke potrebe za
hranom, nego zbog toga to je postojala druga vrsta potrebe, iz potrebe za afektivnom
vezanou.

Motiv zavisnosti i neki drugi motivi

Postoji vei broj motiva koje je mogue svrstati u grupu socijalnih motiva
usmerenih na povezanost sa drugima. Takav je i dosta esto u strunoj literaturi spominjani
motiv zavisnosti. Izvor tog motiva bi mogao biti u bespomonosti novoroeneta i
relativno dugoj zavisnosti deteta od odraslih. Iz bioloki uslovljene zavisnosti deteta esto
se razvija trajna potreba za osloncem na drugu osobu, za podrkom koju drugi pruaju. Ta
potreba je kod mnogih jedna od determinanti u izboru branog partnera, ulaska u brak i
odnosa zavisnosti u braku. esta je kod ena koje, pre svega usled vaspitanja na
nesamostalnost i oslanjanja na roditelje, oekuju da im oslonac koji su bili roditelji bude
mukarac za koga se udaju. Ali taj motiv nije redak ni kod mukaraca koji trae suprugu
koja e postati zamena za njihovu posesivnu i dominantnu majku koja je svesno podsticala
i gajila zavisnost dece od nje.
I potreba koja je motivu zavisnosti komplementarna i suprotna, potreba za
pruanjem podrke drugoj osobi, takoe je jedan od estih socijalnih motiva. Ovaj motiv
za pruanjem podrke dolazi do izraaja u zatiivanju druge osobe, u savetovanju i
pomaganju drugima, posebno u traenju i nalaenju takvih osoba kojima je potrebna tua
pomo, osoba koje su osamljene, obeshrabrene ili bar nesamostalne.
U ovu grupu motiva ulazi i afilijativni motiv ije je javljanje i eksperimentalno
prouavano, kao i vaan altruistiki motiv, te iz prakse poslunosti razvijena spremnost na
pokoravanje i sluanje. O ova tri motiva i o ponaanju ija su pokretaka snaga bie
posebno govora.

MOTIV ZA POSTIGNUEM Motiv za postignuem, njegovo

utvrivanje i poreklo
Motiv za postignuem je motiv koji je meu steenim motivima najsistematskije
empirijski istraivan. Naeni su za njega posebni postupci utvrivanja njegovog postojanja
i merenja njegovoga intenziteta. Istraivanjem su ispitivani uslovi

247

NIKOLA ROT

njegovog javljanja i razliiti oblici ponaanja koji su u korelaciji sa stepenom razvitka

motiva za postignuem. ak je ispitivana i razmatrana uloga motiva za postignuem u
ekonomskom razvitku drutva.
Psiholog Mek Klilend (D. C. McClelland, 1953) koji je pokrenuo istraivanje toga
motiva ukazuje na njega kao na vanu karakteristiku ljudi. Mek Klilend motiv za
postignuem odreuje kao tendenciju da se ulae napor da se postigne i ostvari neto to se
smatra vrednim i ime e se istai pred drugima.
Na postojanje takvoga motiva ukazao je meu prvima psiholog Mari (H. Murray,
1938), koji meu 20 glavnih potreba koje po njegovom miljenju predstavljaju osnovne
pokretake snage aktivnosti ljudi ubraja i potrebu za postignuem. Odreuje je kao dosta
sloenu potrebu koja se manifestuje u elji da se postigne neto to je teko ostvariti; da se
ovlada i manipulie stvarima, ljudima i idejama; da se savladaju prepreke i dostigne neto
to se ceni; da se takmii sa drugima i da se istakne pred drugima i da se drugi nadvise; da
se ulae dugo ponavljani napor da bi se ostvarilo neto to ja teko. Iz ovog Marijevog
odreenja potrebe za postignuem proizlazi da ona ima zajednike momente za veim
brojem motiva; motivom borbenosti, motivom za prestiom, motivom za
samopotvrivanjem, motivom za dominacijom, pa i nekim drugim.
I ue odreenje motiva za postignuem koje nalazimo kod Mek Klilenda nije sasvim
precizno jer, i prema njegovoj definiciji, ovaj motiv ukljuuje, s jedne strane, tenju da se
postigne neto to se smatra vrednim, a s druge strane, tenju da se istakne pred drugima.
I pored nedostatka u odreenju pojma motiva za postignuem, istraivanja koja su
sprovedena pokazala su se veoma plodnim i podsticajnim. Velika je prednost pri
istraivanju toga motiva i njegovog delovanja to su naeni relativno pouzdani postupci za
njegovo merenje. Mek Klilend je uloio mnogo napora da nae tehniku kojom e biti
mogue utvrditi postojanje tog motiva i meriti njegov intenzitet.
Da bi doao do postupka kojim e se moi utvrivati motiv za postignuem, on je
pristupio proveravanju mogunosti utvrivanja jednostavnijeg motiva motiva gladi.
Koristio je projektivni postupak koji je naao Mari, TAT-postupak. On je grupe subjekata
ostavljao bez hrane 1, 4 ili 16 asova. Posle perioda liavanja zahtevao je od njih da daju
tumaenja pojedinih slika u Marijevom testu. Mogao je konstatovati da sa trajanjem
gladovanja raste broj odgovora u kojima se spominje glad ili aktivnosti koje mogu dovesti
do zadovoljenja te potrebe. Proverivi na taj nain mogunost korienja spomenutog
instrumenta za utrvrivanje i postojanja i intenziteta potrebe za hranom, Mek Klilend
pristupa briljivom traenju naina utvrivanja i merenja motiva za postignuem. Nakon
mnogobrojnih pokuaja on dolazi do zakljuka da je i taj motiv mogue meriti koristei
TAT-tehniku. Ako se ispitanicima prezentuju odgovarajue, relativno dvosmislene slike
kakve nalazimo u TAT-testu, pa se od njih zahteva da konstruiu priu u vezi sa situacijom
prikazanom na slici zahtevajui da u toj prii odgovore na etiri pitanja 1) ta se dogaa i
ko su ljudi prikazani na slici; 2) ta se dogodilo pre situ-

248

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

acije prikazane na slici; 3) ta ele i o emu misle ljudi prikazani na slici, te 4) ta e se

dogoditi kasnije i ta e uiniti lica prezentovana na slici mogue je analizom odgovora
ispitanika utvrditi stepan razvijenosti motiva za postignuem.
Mek Klilend, na osnovu uih proveravanja, zakljuuje da se odgovori mogu analizarati s obzirom
na sledeih 12 kategorija:
1)

2)
3)
4)
5)
6)
7)
8)
9)
10)
11)
12)

Da li se u konstruisanoj prii uopte govori o postizanju cilja (ukoliko se govori, ne treba dati nijedan
poen, ukoliko se, meutim, ne govori, odgovor treba oceniti
sa-1);
Da li se u odgovoru spominje uspeh u takmienju i u ostvarenju nekog cilja kojim se neto moe istai
pred drugima;
Da li se u odgovorima nalazi reenica, izraz ili re kojima se saoptava da neko eli da postigne neki cilj;
Da li se spominje neka aktivnost (fizika ili mentalna) koja se preduzima da bi se postigao cilj;
Da li se anticipira, zamilja, ostvarivanje ci lja;
Da li se anticipira neostvarivanje cilja;
Da li se u odgovorima spominje neka smetnja ili prepreka koju predstavlja neka osoba;
Da li se spominju smetnje ka postizanju nekog cilja a koje se nalaze u spoljnjem svetu;
Da li se spominju osobine i snage linosti koje pomau tome da se postigne cilj;
Da li navodi da postoji pozitivno afektivno stanje usled toga to se postie cilj;
Da li se spominje negativno emocionalno stanje usled toga to se ne postie cilj;
Da li je postizanje cilja postavljeno kao osnovna centralna tema u odgovoru.
Ocenjujui motiv za postignuem za sve kategorije odgovora od 2 do 12 daje se po jedan poen. Na
taj nain mogue je, ocenjujui odgovor na jednu sliku, izraziti intenzitet motiva za postignuem brojevima
od 1 do + 11. Kako se u merenju motiva za postignuem koriste 4 slike, rezultati se mogu izraziti brojevima
od 4 do + 44. Proveravanja ovog instrumenta pokazala su da on poseduje dovoljno visoku relijabilnost i da
predstav lja upotrebljiv instrument.

Prouavanja motiva za postignuem koju je pokrenuo Mek Kli lend produavaju

mnogi istraivai. Kod nas su poslednjih godina taj motiv prouavali Havelka i Lazarevi
(1981). Oni smatraju da od opteg motiva za postignuem, a koji se sastoji u tenji da se
postigne kompetentnost i to bolji ucinak u svakoj akitvnosti koja se obav lja, treba
razlikovati specijalne vrste motiva za postignuem, raz liite posebne motive za
postignuem. Pod tim podrazumevaju tendencije steene delovanjem odgovarajuih
socijalnih uslova da se postigne uspeh u odreenim posebnim ob lastima delatnosti.
Havelku i Lazarevia su interesovale motivacione osnove sportske aktivnosti najuspenijih sportista.
Nali su da se kod njih opti motiv za postignuem ne razlikuje znaajno u razvijenosti toga motiva kod onih
koji se ne bave sportom. Meutim, posebni motiv za postignuem uspeha u sportskoj aktivnosti signifikantno
je vei nego kod odgovarajueg uzorka nesportista. Znaajan je, meu ostalim, i njihov nalaz da je opti
motiv za postignutim (ispitan na uzorku od 1176 ispitanika) kod nae omladine nedovoljno razvijen. Radi
vanosti koji ima razvijen motiv za postignuem za preduzimljivost, za oseanje odgovornosti, a time i za
opti drutveni razvitak, autori su miljenja da bi bilo korisno preduzeti mere socijalizacije za razvijanje
opteg motiva za postignutim.

249

N IKOLA ROT

Mek Klilend smatra da svi motivi kakve sretamo kod oveka predstavljaju na osnovu
iskustva razvijene motive. Tako je, po njegovom miljenju, i motiv za postignuem u
sutini steen motiv koji moe da bude razvijen u razliitom stepenu kod pojedinaca
lanova istog drutva i po kojem se mogu razlikovati pripadnici razliitih drutava.
Razvitak toga motiva zavisi, po Mek Klilendu, od odreenog naina i sadraja vaspitanja,
kao i od vrednosti koje se postavljaju i cene u odreenoj kulturi. Ova dva momenta deluju
povezano. U drutvu u kom se odreene vrednosti cene nastojae se vaspitavanjem da deca
usvoje te vrednosti. Zato e razvitak ovog motiva, pre svega, zavisiti od vaspitanja, od
odreenog iskustva koje dete stie u mladosti.
Izvor ovom motivu, po miljenju Mek Klilenda, lei, pre svega, u odreenom
postupku prema deci. Ako dete bude podsticano da se takmii sa drugima i da dobro
obavlja razne zadatke koji mu budu postavljani i ako bude kad uspe, nagraivano verovatno
je, smatra Mek Klilend. da e doi do razvijanja snanog motiva za postignuem. Ako se ne
bude podsticala kompeticija i ne bude pozitivno reagovalo na postignuti uspeh deteta,
verovatno je da se nee razviti ovaj motiv. Ukratko, moe se pretpostaviti da e sticanje i
razvitak toga motiva zavisiti od odreenih postupaka roditelja prema deci.
Polazei od ovih pretpostavki, vie autora pristupa konkretnom istraivanju o
delovanju odreenih postupaka u procesu socijalizacije. Na osnovu tih istraivanja oni
zakljuuju da e razvijanje motiva za postignuem zavisiti, meu ostalim, od relativne
strogosti roditelja prema deci. Izmeu motiva za postignuem i strogosti utvrena je
istraivanjem korelacija 0,40. Ukoliko je kod ispitanika motiv za postignuem bio izrazitiji,
roditelji su deci izgledali stroi u postavljanju svojih zahteva. U drugom jednom
istraivanju utvrena je korelacija sa brojem obaveza i odgovornosti koje su postavljene
pred dete. Tamo gde je zahtevano vie odgovornosti i davano vie obaveza, motiv za
postignuem bio je vie razvijen. Jedan istraiva (M. R. Winterbottom, 1958) utvruje da
je motiv za postignuem bio razvijeniji kod onih deaka kod kojih je majka na ranijem
uzrastu razvijala samostalnost, a istovremeno gde je na uspeh u istraivanju razliitih
zadataka reagovano pozitivno, manifestovanjem priznanja i pokazivanjem ljubavi. Drugi
jedan istraiva (N. M. N. Bradburn, 1963) ukazuje da je motiv za postignuem izrazitije
bio razvijen kod onih deaka ija je majka bila dominantna. Naprotiv, kod kojih je bio otac
dominantan, pokazao se relativno nizak motiv za postignuem.
Moe se spomenuti da neki autori spore pojedine od ovih rezultata. Oni smatraju (B.
C. Rosen i R. D. Andrade, 1959) da naprosto vebanje za samostalnost i nezavisnost nee
dovesti do intenzivnijeg motiva za postignuem. Vebanje za nezavisnost ne mora da
dovede do jae razvijenosti motiva za postignuem nego moe dovesti do nezavisnog
ponaanja u odreenoj oblasti u kojoj je nezavisnost vebana. Tek ako je trenirana
samostalnost i nezavisnost upravo u postizanju uspeha u takmienju sa drugima, doi e do
razvijanja motiva za postignuem, smatraju ovi autori.
Na osnovu izvrenih istraivanja zakljuuje se danas da su tri momenta posebno
vana za razvijanje motiva za postignuem: 1) Dosledno, naglaavanje i raz-

250

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

vijanje samostalnosti i nezavisnosti u vezi sa postizanjem ciljeva kojima e se dete modi

istai pred drugom decom i izvravanjem zadataka kojima e se pokazati da je bolje i da
ima vie uspeha od drugih; 2) Relativno rano postavljanje razliitih i dosta tekih
zadataka, manifestujui istovremeno zadovoljstvo zbog postignutog uspeha u reavanju
zadataka i manifestujui nezadovoljstvo zbog neuspeha i
3) Posebnu ulogu ima uticaj majke i postavljanje relativno visokih oekivanja s njene
strane i manifestovanje zadovoljstva i ljubavi kad se ti zadaci uspeno obave.
Nemaki socijalni psiholog Hekhauzen (Heckhausen, 1972), koji se mnogo bavio
izuavanjem motiva za postignuem, daje u jednom od svojih radova pregled faktora koji
utiu na razvijanje motiva za postignuem. Navodi veliki broj inilaca, a meu kojima
postoji i interakcija. Istie etiri grupe inilaca: 1) inioce koji doprinose razvijanju
oseanja odgovornosti za vlastite uspehe i neuspehe; 2) faktore koji podstiu samostalnost
u preduzimanju akcija; 3) inioce kojima se potkrepljuje postizanje uspeha; i 4) faktore
koji dovode do identifikacije sa osobama kod kojih je razvijen motiv za postignuem.

Motiv za postignuem i pojedine

karakteristike ponaanja
Motiv za postignuem dolazi do izraaja u velikom broju razliitih aktivnosti ljudi
pretpostavljao je Mek Klilend. Ako se motiv za postignuem manifestuje u mnogobrojnim
aktivnostima, opravdano je oekivati da e mnogi oblici ponaanja biti povezani sa
razvijenim motivom za postignuem, da e postojati korelacija izmeu razvijenosti motiva
za postignuem i odreenih oblika ponaanja. Izvren je veliki broj istraivanja kojima je
proveravano da li postoji takva korelacija izmeu razvijenosti motiva za postignuem i
odreenih oblika ponaanja. Takva korelacija utvrena je za vei broj karakteristika
ponaanja.
1) Postoji korelacija izmeu razvijenosti motiva za postignuem i osetljivosti za
percipiranje drai koje su u vezi sa postizanjem uspeha. Oni pojedinci kod kojih je
razvijen motiv za postignuem bre i lake zapaaju objekte i situacije koji stoje u
nekoj relaciji sa postizanjem postavljenog cilja.
To je potvreno i eksperimentalnim istraivanjem ... (D. C. McCIelland, and A. M. Liberman, 1949),
pri kome je korieno prezentovanje rei koje stoje u pozitivnoj vezi sa postizanjem cilja. Ispitanici sa jakim
motivom za postignuem za krae vreme prepoznavali su takve rei nego ispitanici sa slabim motivom za
postignuem. Kad su prezentovane neutralne rei ili rei koje su bi le negativno povezane sa postignuem,
nije bilo razlike u vremenu percipiranja izmeu ispitanika sa visokim i niskim motivom za postignuem. Ovu
povezanost vie istraivaa objanjava time to su rei kojima se kazuje neto pozitivno u odnosu na
postizanje cilja kod onih kod kojih je razvijen motiv za postignuem poznatije, ee opaaju, izgovaraju i
zamiljaju.

2)

Postoji povezanost razvijenosti motiva za postignuem i seanja o prekinutim

zadacima. Posebno kad je re o zadacima za koje se smatra da njihovo reavanje
pokazuje razvijenost, sposobnost i umenost, kod onih kod kojih je razvijen motiv
za postignuem postoji i izrazito bolje seanje na takve zadatke.

251

NIKOLA ROT

I ova je povezanost eksperimentalno utvrena. (J. W. Atkinson, 1953). Formirane su tri

eksperimenta lne situacije. Prva se sastojala u davanju zadataka sa uputstvom da zadaci neto mere, ali se ne
zna ta mere. Druga eksperimentalna situacija ukljuivala je davanje zadataka bez davanja ikakvih uputstava
i objanjenja. U treoj eksperimentalnoj situaciji saopteno je da se zadacima mere vane sposobnosti i od
subjekata zahtevano da ih urade to bo lje umeju.
Posle interpo lirane aktivnosti traeno je od subjekata da od ukupno 20 zadanih zadataka navedu one
kojih se seaju. Pokazalo se da je naroito znaajna razlika izmeu pojedinaca sa izrazito razvijenim
motivom za postignuem i pojedinaca sa niskim motivom za postignuem bila u seanju o zadacima iz tree
eksperimentalne situacije, situacije u kojoj je saopteno da se zadacima mere vane sposobnosti. Ispitanici sa
razvijenim motivom za postignuem seali su se daleko veeg broja takvih zadataka i njihovo je seanje bilo
daleko potpunije. Nije bilo razlike u seanju na zadatke iz druge eksperimentalne situacije, a u seanju na
zadatke iz prve eksperimentalne situacije ispitanici sa niskim motivom za postignuem bili su neto
superiorniji.

3)

4)

5)

Postoji korelacija izmeu razvijenosti motiva za postignuem i otpornosti prema

pritisku ka konformiranju. Mek Klilend je postavio hipotezu da e pojedinci sa
visokim motivom za postignuem biti nezavisni i u veoj meri manifestovati
nekonformistiko ponaanje. Dovedeni u situaciju u kojoj su bili izloeni pritisku
grupe (D. C. McClelland et al., 1953), prikazanim postupkom koji je u istraivanju
delovanja miljenja jednodune veine na pojedinca primenio A (S. Asch, 1952),
pojedinci kod kojih je bio razvijeniji motiv za postignuem znatno ree su menjali
svoje sudove o duini prikazanih linija. Od 15 kod kojih je bio visoko razvijen
motiv za postignuem promenili su svoj sud samo dva ispitanika, a od 15 sa niskim
motivom za postignuem 13 ispitanika. Potvruje se da su pojedinci sa visoko
razvijenim motivom za postignuem mnogo manje spremni da menjaju svoje
miljenje pod pritiskom miljenja veine i sredine:
Prema nekim istraivaima (P. Robinson, 1961), postoji i korelacija izmeu
intenziteta motiva za postignuem i kvocijenta inteligencije. Objanjava se to time
to inteligentniji pre i lake uviaju ta je vano za odravanje i uspeh u
odreenom drutvu. Budui da je u kompetitivnom drutvu za uspeh vana
borbenost i takmienje, oni takvo ponaanje prihvataju kao koristan i celishodan
nain ponaanja.
Neki autori utvrdili su i korelaciju sa kolskim uspehom (meu ostalim i sam Mek
Klilend, 1953). Prema nekim nalazima, ta je korelacija dosta visoka, a prema
drugima, ona je niska. Ima, meutim i podataka da takva korelacija izmeu
razvijenosti motiva za postignuem i kolskog uspeha ne postoji. Nekonzistentnost
rezultata objanjava se time to postoje razlike meu kolama u pritisku koji one
vre da se postigne uspeh. Navodi se da verovatno u kolama u kojima se vri jak
pritisak na sve uenike da postignu to bolji uspeh, korelacija nee postojati, jer
postignuti uspeh nee biti rezultat inicijative uenika nego posledica pre svega,
nastojanja kola. U prilog postojanja takve korelacije govore i podaci da je vei
motiv za postignuem kod onih sa viim nego kod onih sa niim obrazovanjem.
Oni sa viim obrazovanjem po pravilu su osobe koje sa boljim uspehom ostvaruju
kolovanje.

252

SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA

6)

Vrena su ispitivanja o povezanosti razvijenosti motiva za postignuem i izbora

odreenih zanimanja (C. A. Minor i R. G. Nell, 1958). U ispitivanjima vrenim u
SAD utvreno je da je izrazito vie razvijen motiv za postignuem kod odreenih
profesija: kod trgovaca, posrednika koji se bave poslovima osiguranja, onih na
rukovodeim mestima u privrednim preduzeima, kod osoba koje se bave
slobodnom privrednom aktivnou. Ispitivanjima je takoe utvreno da od
studenata sa visoko razvijenim motivom za postignuem vie odlazi u zaposlenja u
privredi nego u druga zaposlenja. Obrnuto je kod onih sa niskim motivom za
postignuem. Smatra se da bi mogla biti dva uzroka za ovo: a) to oni koji imaju
razvijen motiv za postignuem trae aktivnost u kojima e taj motiv moi da se
manifestuje, a to je pre svega u privredi; b) to samo oni koji su spremni na
bezobzirnu kompeticiju mogu s uspehom da se odre u razliitim privrednim
aktivnostima.

7)

Utvrena je povezanost razvijenosti motiva za postignuem i preferencija za boje.

Prema nekim istraivanjima (R. H. Knapp, 1958), pojedinci sa razvijenim
motivom za postignuem preferiraju tamnije i mirnije boje, a oni sa niskim
motivom za postignuem ivlje i svetlije boje. Ova razlika objanjava se razlikama
u odnosu prema sredini. Oni sa izrazitije razvijenim motivom za postignuem ele
da imaju blagu i pasivnu okolinu na koju se moe uticati. A oni sa niskim motivom
za postignuem tee za vrom i aktivnijom okolinom, a koju reprezentuju
svetlije i ivlje boje.

8)

Istraivanja Aronsona (E. Aronson, 1958) utvrena je i razlika izmeu razvijenosti

motiva za postignuem i grafike ekspresije. Ako pojedincima stavimo u zadatak
da za kratko vreme bace pogled na razliite are, a potom od njih zahtevamo da
nacrtaju one koje su zapamtili, pokazuje se da e biti razlike izmeu pojedinaca sa
visokim i niskim motivima za postignuem u tome koje vrste ara su zapamtili i
kako zapamene are prikazuju. Oni sa razvijenim motivom za postignuem ee
crtaju linije koje se ne dotiu, koje su odvojene, ostavljaju na krajevima stranica
manje prostora, crtaju vie prave i dijagonalne linije, ee oznaavaju otre i
jasno izraene forme. Oni sa niskim motivom za postignuem crtaju isprepletane i
povezane linije, ostavljajui vee margine, prave crtee sa oblim linijama i u
obliku petlje, crtaju u manje otrim i jasnim formama i preferiraju talasaste oblike.
Istraiva smatra da zbog toga to postoji jasna razlika u crteima oni mogu da
poslue kao alternativna forma za utvrivanje razvijenosti motiva za postignuem.
Razlike interpretira navodei da je kod onih sa razvijenim motivom za
postignuem grafiko izraavanje vie dinamiko, da oni tee da ispune prostor,
da pokazuju potrebu za veom raznolikou i da izbegavaju ponavljanje.

9)

Kao naroito znaajne odlike pojedinaca za visoko razvijenim motivom za

postignuem, za razliku od onih sa nisko razvijenim motivom za postignuem,
istie se da e prvi preferirati odreenu vrstu zadataka (J. W. Atkinson, 1957).
Nee ih privlaiti suvie laki zadaci, ali e izbegavati i suvie teke zadatke.
Izbegavae ih zbog toga to oni izrazito tee ka uspehu i to se plae da suvie
teki zadaci mogu dovesti do neuspeha a koji osobe sa jako razvijenim motivom za
po-

253

NIKOLA ROT

stignuem veoma teko podnose. Zato e pojedinci sa razvijenim motivom za postignuem

teiti preduzimanju takvih aktivnosti koje, dodue, zahtevaju izvestan rizik ali taj rizik ne
sme biti suvie velik nego mora biti umeren.
10) Utvreno je, dalje, da osobe kod kojih je razvijen motiv za postignuem pokazuju
naviku da planiraju na dui rok i pokazuju bolji uspeh u razliitim dugoronim
ciljevima, u aktivnostima koje se upranjavaju kroz dugi period vremena. Oni su
uspeniji u koli posmatrajui kolovanje u celini. Oni isto tako pokazuju vei
uspeh u razliitim profesijama koje obavljaju.
11) Jedna od karakteristika osoba sa visoko razvijenim motivom za postignuem,
pokazuju ispitivanja, jeste i jasno formulisanje podataka i ciljeva. Oni odreenije i
preciznije oznaavaju ta predstavlja uspeh a ta predstavlja neuspeh. Isto tako,
mnogo detaljnije odreuje to na pojedinim etapama treba uraditi u ostvarivanju
odreenog cilja.
Polazei od rezultata ispitivanja povezanosti razvijenosti motiva za postignuem sa
razliitim oblicima ponaanja Etkinson (J. W. Atkinson, 1957) pokuao je utvrditi model na
osnovu kojeg bi bilo mogue predvideti postupke aktivnosti ljudi. On smatra da e i izbor
aktivnosti i uspeh u aktivnostima koje ljudi preduzimaju zavisiti, pre svega, od stepena
razvijenosti motiva za postignuem. Ali, po njemu, to nee zavisiti samo od razvijenosti
toga motiva, nego i od nekih drugih faktora. Pre svega od oekivanja da e aktivnost
dovesti do odreenog cilja, da e se aktivnou postii uspeh, te od privlanosti cilja koji
se eli ostvariti, odnosno posledica do kojih e doi ako se cilj ostvari odnosno ne ostvari.
Snaga motivacije za odreenu aktivnost, po njemu, moe se prikazati kao proizvod tri
faktora: snage motiva za postignuem, ocene i oekivanja verovatnoe da e aktivnost
dovesti do cilja, te vrednosti i privlanosti cilja. Snagu motivacije treba predstaviti kao
proizvod ova tri faktora. To znai, ako je jedan od ovih faktora jednak nuli da uopte nee
biti motivacije za odreenu aktivnost. Ako je, na primer, motiv za postignuem veoma
razvijen, a takoe se sa velikom verovatnoom ocenjuje da e se postav ljeni cilj ostvariti,
ali cilj nije uopte privlaan, ne pridaje mu se nikakva vrednost nee biti motivacije za
aktivnost. Slino e biti u drugim sluajevima. Ako nema razvijenog motiva za
postignuem ili nema verovatnoe da e se postavljeni cilj ostvariti, iako budu druga dva
faktora razvijena, ipak do aktivnosti nee doi. Iz povezanosti ova tri faktora proizilazi
dalje, da e ocena verovatnoe uspeha biti uto liko manja ukoliko je zadatak tei a time
manja i motivacija za aktivnost. Ali zato to e i ocena vrednosti cilja biti tim manja im se
ocenjuje zadatak lakim, i u tom sluaju motivacija e biti niska.

Motiv za postignuem i ekonomski razvitak

Mek Klilend je svoja istraivanja i posmatranja o motivu za postignuem proirio i
na razmatranje uslova ekonomskog razvitka pojedinih drutava u razliitim istorijskim
epohama. Poao je od izlaganja poznatog sociologa M. Vebera (M. We-

254

SOCIJALIZAC IJA I MOTIVACIJ A

ber, 1904) u njegovoj knjizi Protestantska etika i duh kapitalizma. Veber u o\ r oj knjizi
zastupa tezu da je protestantska reformacija dovela do razvitka modernog kapitalizma zbog
toga to je izazvala promene u karakteru ljudi, to je prethodno dovela do, moe se rei,
karakteroloke revolucije. Sa irenjem protestantizma javlja se vea preduzimljivost i
radnika i vlasnika sredstava za proizvodnju, vea energinost i vea radinost, i to je upravo
dovelo do razvitka modernog industrijskog kapitalizma. Upravo zbog toga postoji
podudarnost izmeu irenja protestantizma u pojedinim zemljama (Nemakoj, vajcarskoj,
Engleskoj, Holandiji) i ekonomskog razvitka u tim zemljama. Odreeni verski pokret
izazvao je ekonomski razvoj. Protestantizam je imao takvo delovanje, smatra Veber, jer ui
da se spas ne moe postii odvajanjem od sveta u kome ivimo, ne moe se obezbediti ni
formalnim izvravanjem verskih rituala, kao to se ne moe osigurati ni prostim vrenjem
dobrih dela. Covek, ui protestantizam, ima svoj poziv, svoje dunosti u svetu i on treba
taj poziv i te dunosti da ispuni. Dunost preduzimaa i radnika je da proizvode i stvaraju
dobra. Budui da je protestantizam istovremeno bio protivnik raskoi i telesnih
zadovoljstava, a propovedao tednju i uvanje onog to je steeno, kao i proirivanje
proizvodnje i stvaranje sve veeg obima dobara, on je podstakao nagao i moan ekonomski
razvitak. U istom smislu uticao je veli Veber, i kalvinizam, koji predstavlja jedan oblik
protestantskog uenja, iako je uenje o predestinaciji (uenje da je napred odreeno ko e
biti izabran za spasenje i veni ivot) naoko u suprotnosti sa preduzimljivou. Ako veruju
u predestinaciju, moglo se oekivati da e kalvinistiki vernici biti pasivni ljudi koji
ekaju da se dogodi ono to mora da se dogodi i da bude spasen onaj koji je izabran da
bude spasen. Meutim, kalvinistiko uenje sadravalo je i druge postavke. Po njemu, niko
ne zna boje odluke i ne zna da li pripada meu izabrane. Izabrane mogue je prepoznati
ipak po odreenim znacima i odreenom ponaanju, meu ostalim po: jednostavnosti,
samoodricanju i odanosti dunostima, te po tome to uspevaju. Na taj nain je mogue i
kalvinizam tumaiti kao uenje koje i podstie aktivnosti i preduzimljivost.
Mek Klilend, polazei od ovih Veberovih misli, eli da Veberovo objanjenje dopuni
unoenjem jednog psiholokog faktora, konkretno razvijenosti motiva za postignuem.
Motiv za postignuem predstavlja psiholoki mehanizam koji omoguava, smatra Mek
Klilend, da bolje razumemo vezu izmeu prirode oveka i ekonomskoga napretka.
ematski prikazano, Mek Klilendovo objanjenje je u sledeem: vrednosti karakteristine
za protestantizam odreuju sadraj vaspitanja dece i njihovo vaspitanje ka nezavisnosti i
samostalnosti; ovo vaspitanje dovodi do stvaranja i razvijanja motiva za postignuem i
njemu odgovarajuih vrednosti; ove, opet, stvaraju duh preduzimljivosti karakteristian za
moderni industrijski kapitalizam a koji predstavlja, kao to Veber iznosi, bitan faktor
ekonomskoga razvitka.
Ovu svoju tezu o znaaju socijalno-psiholokog mehanizma koju unosi, Mek
Klilend pokuava empirijski proveriti na primeru konkretnih drutava.
Najpre uporeuje stepen razvitka u protestantskim i katolikim zemljama Evrope. Ako se kao
pokazatelj stepena razvitka uzme koliina proizvedene elektrine energije, uzimajui prirodne pogodnosti i
mogunosti pojedine zemlje u obzir, pokazuje se

255

NIKOLA ROT

superiornost protestantskih zemalja nad katolikim. Prosek u 12 protestantskih zemalja Evrope proizvedene
koliine elektrine energije po glavi stanovnika 1950. godine iznosio je 1 983 kilovat-asova elektrine
energije, dok je prosek e lektrine energije u katolikim zemljama Evrope, a koje nisu imale slabije prirodne
uslove, iznosio 474 kW/h elektrine energije po glavi stanovnika. ak i protestantske zemlje sa najslabijim
prirodnim uslovima, kao to su Holandija i Danska, imale su vei prosek po glavi stanovnika nego to je
prosek veine katolikih zemalja (Poljske, Maarske, Irske, panije, Portugalije).
Drugo proveravanje je daleko sistematinije i sloenije i sastoji se u analizi sadraja tiva u
kolskim itankama uenika na uzrastu od 8 do 10 godina i utvrivanja u tim tivima izraenog motiva za
postignuem, te uporeivanja ekonomskog razvitka sa razvijenou motiva za postiguem naenom
spomenutom analizom. U tivima i itankama dolaze do izraaja odreene vrednosti drutva. Ta su tiva
pogodna za analizu jer su jednostavna i kratka. Mek Klilend bira po dve prie iz 23 zemlje za period 1920.
do 1929. godine i za 40 zemalja za godine od 1946. do 1950. Sva izabrana tiva prevedena su na engleski, u
njima su izmenjena imena tako da ocenjivai ne mogu da pogode iz koje je ze mlje uzeto tivo. Proverava se
da li su tiva zaista karakteristina za sadraje koji se prezentuju u itankama na taj nain to se trai
korelacija tih pria sa grupom ostalih iz iste zemlje. Uzimaju se samo ona za koje postoji visoka kore lacija.
Dva ocenjivaa nezavisno vre analizu i njihova ocena pokazuje se veoma relijabilnom.
Za 23 zemlje koje su bile u uzorku kojim su obuhvaene itanke iz 1920-1929. godine bilo je
mogue pratiti stepen razvitka motiva za postignuem u toku intervala od 25 godina. Ako je zaista visok
stepen motiva za postignuem vana determinanta ekonomskog razvitka, onda je opravdano pretpostaviti da
e u onim zemljama za koje se utvrdi da u tom ranijem periodu (1920-1929) pokazuju visok stepen
razvijenosti motiva za postignuem doi do snanog ekonomskog razvitka. Lica, naime, koja su u periodu od
1920 do 1929. bila deca, postali su aktivni lanovi drutva, na poloajima odlinim za ivot i razvitak
zemlje.
Da bi utvrdio koliki je ekonomski razvitak pojedine ze mlje, Mek Klilend pristupa kompleksno m
utvrivanju toga razvitka. Ne zadovoljava se vie samo utvrivanjem koliine proizvedene elektrine
energije, nego kao pokazatelj uzima i realni dohodak po stanovniku u svakoj zemlji, izraen tako da je taj
dohodak mogue uporeivati meu razliitim zemljama, zatim, kao trei indikator, uzima tempo ekonomskog
rasta koristei regresivnu jednainu. Na osnovu ova tri indeksa ekonomskog razvitka konstatuje Mek
Klilend, utvrdivi prethodno da izmeu njih postoji pozitivna korelacija, da kod tih zemalja a to je u skladu
sa njegovom osnovnom tezom kod kojih je 1925. godine motiv za postignuem, izraen u tivima itanki, bio
vii, postoji i vii porast ekonomskog razvitka nego to bi se oekivao prema regresionoj jednaini. Nije,
dodue signifikantna korelacija izmeu razvijenosti motiva za postignuem i svakog od pokazatelja
ekonomskog razvitka: izmeu motiva za postignuem i porasta elektrine energije korelacija je pozitivna i
znaajna na nivou 0,01, za proseni prihod po glavi stanovnika korelacija, meutim, nije znaajna, ali ona je
znaajna ako se oba indeksa prikau zajedno. U tom sluaju je korelacija izmeu motiva za postignuem i
zajednikog indeksa ekonomskog razvitka znaajan na nivou 0,02. Time je, smatra Mek Klilend, potvrena
pretpostavka da je utvren nivo razvijenosti motiva za postignuem prediktivan za budui porast i tempo
ekonomskog razvitka i da zaista motiv za postignuem predstavlja znaajnu determinantu ekonomskog
razvitka.

Mek Klilend svoju tezu o povezanosti izmeu razvijenosti motiva za postignuem i

ekonomskog razvitka primenjuje i u analizi drutava u prolim, istorijskim periodima.

256

SOCIJALIZACIJ A 1 MOTIVACIJ A

Postavlja hipotezu da e kod onih drutava kod kojih bude, na osnovu analize
literature ili karakteristine grafike ekspresije (na primer, u ornamentici graevina) za
odreeni period utvren odreen stepen razvitka motiva za postignuem, biti mogue
utvrditi i odgovarajui stepen ekonomskog razvitka. Tamo gde se utvrdi visok motiv za
postignuem, moe se oekivati da e u razdoblju od 30 do 50 godina (poto generacija
koja se vaspitava bude postala vodea snaga u drutvu), uslediti i znaajan ekonomski
razvitak. Ovu svoju pretpostavku Mek Klilend proverava na vie sluajeva.
Uzima uzorke iz engleske literature za svakih 50 godina, za period od 1400. do danas i utvruje
krivu koja pokazuje razvoj stepena motiva za postignuem. Na osnovu analize literature utvruje i stepen
ekonomskog razvitka za svako razdoblje od 50 godina. Uporeujui krive razvitka motiva za postignuem i
ekonomskog razvitka Mek Klilend moe konstatovati da su one sline. Pri tom se moe zapaziti da porast ili
pad krive kojom se pokazuje stepen razvitka motiva za postignuem ide 3-50 godina ispred odgovarajue
krive za ekonomski razvitak. Slian odnos utvruje i za SAD od 1800. do 1950. Na osnovu uporeivanja
motiva za postignuem, izvedenog iz analize udbenika i broja tehnikih patenata, dobija opet pozitivnu
korelaciju izmeu ovih dvaju niza podataka.
Pokuava da utvrdi vezu izmeu motiva za postignuem i ekonomskog razvitka i za veoma udaljene
periode kao to je razdoblje antike Grke i istorija Perua iz doba pre Inka (800. pre nae ere do 700. posle
nae ere). Uporeuje podatke iz grke literature sa raspoloivim podacima o ekonomskom razvitku zem lje.
Konstatuje da je motiv za postignuem, ocenjujui ga prema literaturi, najvii u ranom periodu razvitka
Grke, u vremenu od 900. do 475. pre nae ere. Zatim opada u periodu upravo kad je grka civi lizacija na
vrhuncu (475. do 362. pre nae ere). Taj motiv postaje nizak kad zem lja poinje ekonomski da nazaduje, tj. u
periodu od 362. do 100. pre nae ere.
Za Peru iz spomenutog vremena nema nikakvih literarnih tekstova, kao to nema ni mnogo podataka
o razvoju privrede. Kao indeks za ekonomski razvitak uzima broj graevina, a kao indeks za motiv za
postignuem grafiku ekspresiju na dekoracijama i u ornamentici graevina (a o emu postoje arheoloki
podaci). Pokazuje se da se u tom periodu od 1500 godina (od 800. pre nae ere do 70. posle nae ere) mogu
razlikovati dva perioda visoke razvijenosti motiva za postignuem i dva perioda niske razvijenosti motiva
postignuem. To je mogue raz likovati i u ekonomskom razvitku. Posle perioda visoke razvijenosti motiva za
postignuem slede periodi izrazito kulturnog razvoja, kao to se to moe zakljuiti po broju monumentalnih
javnih graevina. A iza perioda niskog motiva za postignuem slede periodi osvajanja Perua od strane
pripadnika drugih naroda i civilizacija.

Koristei istu osnovnu tezu, Mek Klilend pokuava da objasni i nazadovanje i pad
civilizacije i moi pojedinih drava i drutava. On smatra da je i opadanje moi povezano
sa opadanjem motiva za postignuem kod pripadnika odreenih drutava. Navodi posebno
dva uzroka koji, po njegovom miljenju, deluju na smanjivanje razvijenosti motiva za
postignuem. To su: a) korienje robova i preputanje vaspitavanja dece robovima (kao
to je to bilo u Grkoj i na jugu SAD), i b) razvijanje, poto je dolo do zadovoljenja
motiva za postignuem, novih motiva koji postaju dominantni i znatno moniji motiv od
motiva za postignuem, kao to su, meu ostalim, motiv za uivanjem i estetski motiv.
Rezonuje: sa porastom ekonomske i vojne moi dolazi do uvoenja institucije ropstva.
Drave koje su postale mone koriste za razliite poslove robove. Koriste ih, meu
ostalim, i za vas-

257

NIKOLA ROT

pitanje dece. Robovi sami, pretpostavlja Mek Klilend, imaju niski motiv za postignuem
budui da su u punoj zavisnosti od svojih gospodara. (On to i potvruje ispitivanjem
motiva za postignuem kod amerikih crnaca. Pokazuje se da ameriki crnci i njihova deca
i danas, iako su slobodni, ukoliko nisu uspeli da se uzdignu iz sloja najsiromanijih, imaju
relativno veoma nizak motiv za postignuem.) Po pravilu, u zemljama u kojima postoje
robovi preputa se vaspitavanje dece robovima. Robovi, zbog toga to su sami sa niskim
motivom za postignuem, a zatim zbog toga to kao vaspitai toleriu svaku elju deteta ne
samo da ne podstiu nego upravo koe razvijanje motiva za postignuem. Tako nuno
dolazi do toga da generacije koje su imale izrazito visok motiv za postignuem, i
zahvaljujui njemu razvile mo zemlje, nasleuju nove generacije kod kojih je
karakteristian nizak motiv za postignuem. Tako kao psiholoka nunost dolazi do toga da
iza perioda moi i procvata sledi period opadanja i nazadovanja.
Mek Klilend ovo ilustruje na primeru junih drava SAD. Belci koji su naselili jug SAD verovatno
su bili Ijudi sa visoko razvijenim motivom za postignuem. U tim se dravama, meutim, dugo odrava
period ropstva i robovi postaju vaspitai dece belaca. Usled toga deca belaca postaju ljudi sa slabije
razvijenim motivom za postignuem. Slabije se usled toga razvija i njihova zemlja. To je razlog to se
razvitak SAD od polovine XVIII veka vie ne odvija na jugu zemlje nego prelazi na sever SAD gde je
ropstvo bilo slabije razvijeno i ranije ukinuto.
Na slian nain se moe, smatra Mek Klilend, objasniti i opadanie moi antike Grke. Od 325. pre
nae ere znatan broj atinskih porodica postaje dovoljno bogat da dri robove. Svakom detetu iz bogatije
porodice dodeljuju se dva roba; jedna ojilja, negovateljica i jedan rob pedagog koji vodi dete u kolu. Kad
ova generacija dece odraste, grko drutvo ine graani sa slabo razvijenim motivom za postignuem. Zato u
periodu kad oni postaju zreli Ijudi, dolazi do opadanja moi zemlje. Tako posledica moi i bogatstva, ropstvo,
razara svoj izvor tu istu mo i bogatstvo. Posle perioda moi i vlasti nad robovima civilizacije postaju manje
preduzimljive i neotpornije na napade neprijatelja i poinje period ekonomskog nazadovanja i gubitka moi.
Na primeru razvitka Firence, smatra Mek Klilend, mogue je pokazati delovanje drugog uzroka
slabljenja motiva za postignuem javljanja novih dominantnih motiva i time opadanja ekonomskog razvitka.
Firenca je u XV veku bila neobian primer procvata i napretka. Po prostranstvu i po broju stanovnika mala
talijanska dravica, ona je, u stvari, bila mona evropska snaga. U periodu renesanse u Firenci niu krupne
istorijske linosti vodee u'trgovini, literaturi, arhitekturi, slikarstvu, nauci i muzici. To je bilo mogue
smatra Mek Klilend zapravo zbog preduzimljivosti i visoko razvijenog motiva za postignuem stanovnika
toga grada i posebno njenih osnivaa i voa. Osniva porodice Medii, ovani, bio je moan trgovac i bankar
i njegova e lja za uspehom omoguila je da je razvio poslove u celoj tadanjoj Evropi. Meutim, u sledeim
generacijama, veli Mek Klilend, slabi motiv za postignuem. I lanove porodice Medii i druge bogate
Firentince vie od preduzimanja poslova interesuju umetnost, ljubav i razni oblici uivanja. Pasle Kozima,
koji uvruje ono to je ovani utemeljio, dolazi Lorenco Velianstveni, zatitnik umetnosti i zasluan za
procvat kulture. Ali istovremeno dolazi do slabljenja i opadanja moi Firentinske Republike.

Pokuaj Mek Klilenda, Etkinsona i drugih istraivaa da to sistematskije

empirijskim putem ispitaju jedan vaan segment ponaanja ljudi, kao to je to tenja za
afirmacijom i isticanjem, pokazao se veoma znaajan. On je vredan po re-

258

SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA

zultatima, kao i po podsticaju koji je dao istraivanju sloenog ljudskog ponaanja i

sloenosti ljudske motivacije. Nalazi o povezanosti i razvijenosti motiva za postignuem
sa razliitim oblicima ponaanja, rezultati istraivanja o uslovima koji dovode do razvitka
toga motiva sve su to nalazi i rezultati koje u velikoj meri potvruju i kasnije vrena
istraivanja. I pokuaj Mek Klilenda da se unesu psiholoki faktori u objanjenje
drutvenog razvitka opravdan je i koristan. Za razumevanje drutvenih zbivanja
neophodno je, meu ostalim, utvrditi ta pokree ljude u razliitim uslovima na razliite
aktivnosti. Drutveni razvitak, kao i ekonomski razvitak, zacelo zavise i od postojanja
odreenih pokretakih snaga u ljudima, od odreenih motiva i njihove snage i razvijenosti.
Mek Klilendu i njegovim objanjenjima mogue je ipak postaviti izvesne prigovore.
Pre svega, kao to je ve napomenuto, sam pojam motiva za postignuem nedovo ljno je
precizno odreen. S jedne strane, on oznaava tendenciju blisku tenji za afirmacijom i za
samoaktualizacijom, tenju da se ovlada stvarima, tenju za kompetentnou i elju da se
ispolje sopstvene sposobnosti. Ali on istovremeno oznaava i tendenciju za kompeticijom,
tenju da se uspe bolje od drugih, da se postigne vie od njih i bude moniji od ostalih. Iz
Mek Klilendovih, pa i drugih nekih istraivanja, proizilazi da se veoma esto zadovoljenje
ovoga motiva trai u ostvarenju to boljeg materijalnog stanja, pa se esto motiv za
postignuem svodi (ne na optu tenju za kompetencijom nego) na tenju da se
kompeticijom ostvari vii ekonomski standard i vii status. Problematino je, meutim, da
je zaista tako kod svih onih ljudi koji pokazuju preduzim ljivost za novo i tenju za
stvaralatvom, U stvari, motivom za postignuem, kako ga odreuje pa i ispituje Mek
Klilend, obuhvaeno je vie motiva i motivacionih faktora.
Moe se postaviti prigovor i zakljucima o kore latima ponaanja motivu za
postignuem. Nisu uvek tako nedvosmisleno utvrene veze izmeu razvijenosti motiva za
postignuem i odreenih oblika ponaanja, kao to se to u zakljucima Mek K lilenda i
saradnika navodi. Rezultati koji se pokazuju suprotni oekivanjima nastoje se objasniti
korienjem dodatnih, esto dosta iskonstruisanih hipoteza. Slino nije sasvim odreeno
koji su precizno faktori u procesu vaspitanja koji dovode do razvitka motiva za
postignuem.
Verovatno je najopravdaniji prigovor Mek Klilendovom objanjenju ekonomskog
razvitka (korienjem razvijenosti motiva za postignuem) jednostranost psiho logistikog
tumaenja. Teko je prihvatiti protestantizam kao poetni lanac u ekonomskom razvitku
Evrope. Protestantizam nastaje i iri se kao izraz promenjenih proizvodnih uslova i
odnosa. On nastaje kao protest protiv situacije koja koi drutveni razvitak. Isticanje
oslonca na sebe, vanosti onoga to pojedinac ini, karakteristino za protestantizam, izraz
ja stvorene snage i svesti novog graanskog sloja kome feudalizam onemoguava razvitak
i koi napredak. Protest protiv feudalizma i katolikog uenja (koje feudalizam podrava)
da samo crkva i njeni zastupnici mogu osigurati spasenje, protest je linosti koje su postale
svesne svojih snaga. Ali one su to jer su postale ekonomski monije. Upravo ve ostvareni
ekonomski razvitak dovodi do javljanja novih drutvenih vrednosti. Ni-

259

N IKOLA ROT

su naprosto konstruisane vrednosti one koje su dovele do promene. Ove nove vrednosti
izrastaju iz novih uslova i stiu svoju snagu upravo zbog toga jer omoguavaju bri i dalji
razvitak. Verovatno je, dakle, da postoji obrnut odnos od onoga koji navode Veber i Mek
Klilend. Javljanje novih vrednosti i javljanje odreenog motiva (kao to je to motiv za
postignuem) ne izaziva ekonomski razvitak. Stvar stoji suprotno: podizanje ekonomskog
stanja raa vee elje i zahteve i raa nove motive i izrazitiji motiv za postignuem. To
onda, i u tome je Mek Klilend u pravu, zacelo doprinosi jo naglijem i monijem daljem
razvitku. U tom razvitku i Mek Klilendova zasluga je to je to pokazao, zacelo psiholoki
faktori imaju vanoga udela. Stoga Mek Klilendov pokuaj kojim pokazuje udeo
psiholokih faktora u spletu uslova koji pokreu drutveno zbivanje nesumnjivo doprinosi
potpunijoj analizi i drutveno-ekonomskih zbivanja i boljem razumevanju drutvenog
kretanja.

AFILIJATIVNI MOTIV
Manifestovanje afilijativnosti,
izvori i uslovi afilijativnosti
Afilijativnost ili afilijativni motiv manifestuje se u tenji oveka ne samo da bude
zajedno sa drugim osobama i u njihovom prisustvu (kao to je to pri manifestovanju
gregarnog motiva) nego i u tenji da se udruuje sa ljudima. Ukazujui na postojanje
afilijativnog motiva poziva se takoe, kao i pri ukazivanju na gregarni motiv, sa kojim je
afilijativni motiv nesumnjivo povezan (a po nekim i identian), na podatke o tom da se
izolacija od drugih osoba doivljava kao intenzivna neprijatnost. To potvruju izvetaji
ljudi koji u toku dueg perioda nisu bili u kontaktu sa drugim osobama, na primer,
zabeleke brodolomnika, osuenika na samicu i pustinjaka. Iz tih izvetaja proizlazi da se
ponekad fiziki bol lake podnosi od izolacije. Iz ovakvih izvetaja moe se zakljuiti da
intenzitet neprijatnosti izazvane izolacijom varira. Posle jaanja neprijatnosti i njenoga
porasta do velikog intenziteta esto nastupa stanje apatije koje moe dobiti oblike potpune
bezvoljnosti. Podaci pokazuju da u sluajevima izolacije postoji tendencija da se zamilja
prisustvo drugih, da se o takvom prisustvu sanja, pa i halucinira. Iz nekih podataka
pustinjaka eremita proizlazi da oni povremeno doivljavaju teke duevne krize,
doivljavaju stanja depresije, besmislenost svoje aktivnosti i ivota uopte, ak i
besmislenost pobonosti i vere, a zbog kojih su se i zavetovali da e biti u pustinji i
odvojeni od ljudi. Oni o takvim stanjima duevne krize saoptavaju kao o iskuenjima
avola. U skladu sa ovim podacima da se osamljenost doivljava kao intenzivna
neprijatnost jeste i injenica da se kanjenici, kad im se eli nametnuti posebna teka
kazna, osuduju za odreeni period vremena na samicu. Takvo samovanje se neobino teko
izdrava, ukoliko osobe osuene na samicu ne budu u stanju da same sebi organizuju neku
fiziku ili mentalnu aktivnost. Postoje i eksperimentalni podaci kako se potpuna izolacija
od ljudi doivljava kao intenzivna neprijatnost.

SOCUALIZACIJA I MOTIVACIJA

Istraiva ehter (S. Sehachter, 1959) obavetava o ogledu koji je sproveo sa 5 studenata
dobrovoljaca. Ispitanici su pristali da ostanu sami u prostoriji bez prozora i bez ikakve komunikacije (osim
putem telefona) sa spoljnim svetom, bez knjiga, radija ili bez iega to bi moglo zabaviti. Predvieno je,
razume se, da im se redovno dotura hrana. Rezultati pokazuju da je od 5 subjekata ogled jedan napustio
svega posle dva sata boravka u izolaciji, tri ispitanika napustila su ogled posle dva dana, a samo jedan je
ostao 8 dana (do kojega je roka ogled bio i predvien). Svi ispitanici izvetavaju da su imali oseanje vee ili
manje nelagodnosti. Ispitanik koji je ostao najdue izjavljuje kako je to oseanje nelagodnosti, iako je znao
da e posle 8 dana izolacija biti prekinuta, stalno raslo i poveavalo se.

Postoji vie pokuaja objanjenja porekla afilijativnosti. Meu ostalim, nalazimo

pokuaj objanjenja na osnovu uroenih tendencija za afilijativnou, na osnovu instinkta
za udruivanje. Tako je ve spomenuto objanjenje Mek Dugala. Ljudi su, veli on,
afilijativni jer postoji uroena tenja za udruivanjem. Kao to se mravi skupljaju u
kolonije tako se nuno i ljudi udruuju u grupe. I dete, odraslo sasvim izolovano od ljudi
im bi imalo priliku da doe u kontakt sa ljudima, udruivalo bi se sa njima i teilo da
bude sa njima. Drugi autori ne smatraju da postoji posebna uroena tenja za
afilijativnou. Po njima, do afilijativnosti dolazi zbog toga to se tek udruivanjem mogu
zadovoljiti razliite od uroenih potreba. Tek ako se ljudi udrue, oni sebi mogu da
osiguraju hranu, vodu, toplinu. Osnova afilijativnosti lei po tom shvatanju u
bespomonosti deteta i njegovoj zavisnosti od majke. Dete je dugo vremena bespomono i
u zadovoljavanju svojih osnovnih biolokih potreba prisiljeno da se osloni na pomo
drugih, da trai tu pomo od drugih i da bude sa drugima. Zbog toga, vele ovi autori, i kad
dete odraste i postane ovek ono, i kad bi moglo da ivi bez kontakta sa drugima, trai
takav kontakt sa drugima. To je razlog to Ijudi tek izuzetno ive usamljeni i bez dodira sa
drugim osobama i to se takvo ponaanje smatra nenormalnim i devijantnim. Trea grupa
autora smatra da je glavni uzrok udruivanja odraslih osoba ne u tenji da se zadovolje
razliite uroene potrebe, jer se takve bioloke potrebe kod odraslog oveka, posebno kod
onog koji ima dovoljno sredstava za ivot, mogu zadovoljiti i bez udruivanja sa drugim
osobama, nego u razliitim psiholokim i steenim potrebama kao to su: potreba za
postignuem, za prestiom, za moi i druge. One se ne mogu zadovoljiti u izolaciji, nego
se ove steene potrebe, nauene putem socijalnog uenja, mogu zadovoljiti tek kontaktom i
stvaranjem odreenih odnosa sa drugim Ijudima. Zbog zadovoljenja ovih steenih potreba
javlja se afilijativno ponaanje. Postoji, najzad, etvrto shvatanje po kome je afilijativno
ponaanje u celini naueno ponaanje i po kome do njega dolazi i zbog toga to se ele
zadovoljiti bilo bioloke bilo steene potrebe, niti zbog toga to bi postojala neka uroena tendencija za
udruivanjem, nego to je takav nain ponaanja nauen. Od ranog detinjstva dete se ui
kontaktima. Za udruivanje sa drugima se nagrauje i na takvo udruivanje podstie. Na
taj nain se uenjem, na principu uslovljavanja, usvaja afilijativnost kao nain ponaanja.
U detinjstvu nauen afilijativni nain ponaanja produava se i upranjava kao naviknuti
oblik ponaanja i kod odraslog oveka.
Mi nemamo mogunosti da posebnim istraivanjima proverimo tanost ma kojeg od
ovih shvatanja, a eventualnu netanost svih ostalih. Posebno je teko pro-

261

Postupak ispitanika
zajedno

Snaga afilijativnosti

svejedno

sam

Jaka anksioznost

62,5

28,1

9,4

0,88

Slaba anksioznost

33,5

60,0

7,0

0,35

NIKOLA ROT

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

Proveravanja
podatakaosnovama
pokazuju daafilijativnog
je zaista kodponaanja
subjekata stvorena
vea odnosno
manja
veravati shvatanje
o uroenim
kod oveka.
To je teko
anksioznost,
zavisno
od
informacija
u
poetku
ogleda,
da
je
odreen
postotak
onih
(19%)
kod
kojih
je
zbog toga, jer na uzrastu deteta, kad bi se eventualno moglo pristupiti proveravanju, mi
izazvana jaka anksioznost odbio da produi sa ogledom i, najzad, a ime je potvrena postavljena hipoteza,
nikad ne moemo sa sigurnou utvrditi to je do ponaanja koje dete manifestuje
da sa veom anksioznou ide uporedo i izrazitija elja za afilijativnou. To pokazuju i brojevi iz sledee
nasleem
dato a to je naueno. Verovatno je da do afilijativnog ponaanja dolazi iz sva
tabele:
etiri uzroka spomenuta u pokuajima objanjenja izvora toga ponaanja: i zbog toga to
postoje uroene tendencije za afilijativnou, i zbog toga to se tek udruivanjem sa
drugim osobama mogu zadovoljiti bioloke potrebe, i zbog toga to tek kontakt sa drugim
ljudima omoguava zadovoljenje mnogih steenih potreba, kao i zbog toga to se
potkrepljivanjem afilijativno ponaanje ui od detinjstva.

Uzroci intenziteta afilijativnosti

U nemogunosti da istraivanjima daju odgovor o optim uzrocima udruivanja
psiholozi su pristupili istraivanju posebnih, specifinih, faktora od kojih zavisi intenzitet
tenje za udruivanjem, intenzitet afilijativnog motiva. Oni su poli od injenice da
tendencija za udruivanjem, bez obzira na to koji je njen osnovni uzrok, postoji i da treba
pokuati utvrditi koji su specifini uslovi koji razvijaju ili koe tenju za udruivanjem, od
kojih zavisi jaanje ili slabljenje afilijativnog motiva. Takav zadatak istraivanja postavio
je i S. Sahter (S. Schachter, 1959). Na osnovu podataka o reagovanju osoba koje su due
vremena bile izolovane od dodira sa drugim ljudima opravdano je zakljuiti da je tenja za
udruivanjemjrovezana sa oseanjem neprijatnosti, posebno sa oseanjem straha ili, kako
se Sahter izraava, anksioznosti. Zato on postavlja hipotezu da e jaanje anksioznosti
dovesti do jaanja afilijativne tendencije. Da bi je proverio, organizuje dosta sloenu
eksprimentalnu situaciju.
Istraiva svoje subjekte, studentkinje, dovodi u prostoriju u kojoj se nalazi ovek ozbiljna lica, u
belom mantilu, sa stetoskopom. U prostoriji se nalaze i impresivni elektrini aparati. ovek u prostoriji
predstavlja se subjektima kao lekar koji bi eleo da vri oglede sa elektrinim okovima. Jednom delu
subjekata saoptava da e ti elektrini okovi biti jaki u veoma bolni, iako nee izazvati nikakve tetne
pasledice. Namera istraivaa je da kod tih subjekata izazove jaku anksioznost. Drugom delu subjekata, ista
osoba saoptava da ima nameru da izvede oglede sa elektrinim okovima, ali da ti okovi nee biti bolni i da
e og led biti dosta zanimljiv. Namera je da se ovim saoptenjem izazove blai oblik anksioznosti. I kod
prvog i kod drugog dela nastavlja sa objanjenjem, da treba da dadu podatke o tome kako se oseaju i da na
skali sa pet kategorija (od -2 dio +2) oznae kako se oseaju u vezi sa time da treba da prime elektrini ok.
Posle toga svim subjektima je reeno da je potrebno jo 10 minuta da se sve pripremi za eksperiment. Za ovo
vreme, saopteno im je, mogu da priekaju bilo u prostorijama u kojima e svaki biti sam, a koje su udobne i
snabdevene knjigama i asopisima, ili u uionicama u kojima e biti zajedno sa drugima. S obzirom na to da
je ogranien broj prostorija, reeno je dalje u objanjenju, u kojima bi subjekti morali ekati poetak
eksperimenta sami, treba da oni koji ele da budu zajedno sa drugima oznae i stepen svoje elje. Na kraju je
svima saopteno da mogu, ako to ele, i da odustanu od sudelovanja u ogledu. Sa ovime je, u stvari, ogled i
bio zavren. Smisao ogleda je bio da se kod subjekata stvori vea i manja anksioznost i proveri da li sa
jaanjem anksioznosti ide i jaanje afilijativnog motiva.

262

NIKOLA ROT

trinog oka), birali u velikom postotku da budu zajedno. Meutim, ispitanici kod kojih
je izazvana anksioznost time to su dovedeni u infantilnu situaciju, elju da budu u drutvu sa drugima izraavali su mnogo ree od onih kod kojih je izazvan strah.

Na osnovu rezultata ovog ispitivanja istraivai zakljuuju da treba razlikovati strah

i anksioznost i delovanja jednog i drugog emocionalnog stanja na afilijativnu tendenciju.
Dok intenzivniji strah, po njima, izaziva intenzivniju afilijativnost, anksioznost smanjuje
tenju za udruivanjem sa drugim ljudima, i to tim vie ukoliko je vea. Objanjavaju to
time to u sluaju kad je izazvan strah razgovor sa drugima dovodi do smanjenja straha, a u
sluajevima kad je usled namerno izazvane infantilne situacije dolo do oseanja
nelagodnosti, subjektima postaje neprijatno da o svom stanju saoptavaju i oni ne ele zbog
toga kontakt sa drugim osobama. Treba napomenuti da mi nemamo dovoljno podataka za
opravdanost ovoga zakljuka. Mi ne moemo sa sigurnou rei da razliite vrste straha
razliito deluju na javljanje afilijativnoga motiva. Sigurno je da izazvan strah od
elektrinog oka a ostavljajui nereeno pitanje da li imamo u tom sluaju javljanje sasvim
Dobijeni podaci potvruju postavljenu hipotezu. Ispitanici kod kojih je izazvana
odreenog ili vie-manje neodreenog straha (kao to misli ehter) utie na intenzitet
vea anksioznost u veem postotku su eleli da vreme do poetka ogleda provedu zajedno
afilijativnog motiva.
sa drugima, da budu u drutvu sa drugima. Kod njih je, kao to je to utvreno merenjem,
Postavlja se pitanje usled ega dolazi do veze izmeu intenziteta straha i intenziteta
intenzitet afilijativnosti bio u proseku znatno vei. Posebnim istraivanjima utvreno je da
afilijativnog
motiva.
Zato onivea
kojianksioznost
doivljavajuele
intenzivni
imajusai drugima
intenzivnije
elje
osobe kod kojih
je izazvana
da budustrah
zajedno
u znatno
da
se
udruuju
sa
drugim
osobama.
Na
ovo
pitanje
moe
se
odgovoriti,
veli
ehter,
veem broju samo u sluajevima kad je postojala mogunost da komuniciraju, da
navoenjem
uzroka:
to udruivanje
do redukovanja
straha ogledima
i 2) to
razgovaraju sadva
drugima
i to 1)
upravo
o ogledu kojidovodi
se priprema.
Kad je u posebnim
udruivanje
dovodi
do
vee
kognitivne
jasnoe.
Prvi
uzrok,
po
ehterovom
miljenju,
zato
bila dana mogunost da budu zajedno, ali je ispitanicima saopteno da nee smeti
to
sa
jaanjem
straha
dolazi
do
jaanja
afilijativnog
motiva
je
u
tome
to
subjekti
kod
meusobno razgovarati ili da e moi da razgovaraju, ali samo o stvarima koje nemaju
kojih
je
izazvan
intenzivan
strah
boravei
zajedno
imaju
mogunost
da
razgovaraju
veze sa ogledom ni onih sa veom anksioznou koji su izjavili da ele biti zajedno nijeo
situaciji
koja onih
je izazvala
strah.
Samo saoptavanje o odreenom stanju tenzije i
bilo vie nego
sa slabijom
anksioznou.
neprijatnosti
dovodismatra
do smanjenja
te tenzije i do
smanjenja
straha.
a to govori
Dok Sehter
da veu afilijativnost
izaziva
javljanje
vee Ljudi,
anksioznosti,
neki
takoe
u prilogdaovog
objanjenja,
su to
nauili
da u drutvu
drugih mogu
lake koji
da se
autori smatraju
neodreen
strah, kao
je to sluaj
kod anksioznosti,
nije faktor
je
suprotstave
opasnosti
koja
je
izvor
straha,
da
su
jai
kad
ih
je
vie,
pa
se
zato
u
drutvu
u pozitivnoj korelaciji sa intenzitetom afilijativnog motiva, nego da je u pozitivnoji
manje
plae.
korelaciji
sa intenzitetom afilijativne tendencije intenzitet sasvim odreenog straha; dakle,
uzrok povezana
to se prisa intenzivnijem
strahovanju
intenzivnije
e li drutvo
sa
da nijeDrugi
afilijativnost
anksioznou nego
da je povezana
sa strahom.
Istraivai
drugima,
po
miljenju
ehterovom,
je
u
tome
to
kontakt
sa
drugima
dovodi
do
vee
(I. Sarnoff i P. G. Zimbardo, 1961) zakljuuju to na osnovu posebnog ogleda koji su izveli.
jasnoe i boljeg
uvida u sopstveno stanje. ehter, naime, polazi od jedne ideje koju je izneo
Jednoj grupi, kao i u ehterovom ogledu, reeno je da e dobiti elektrini ok. Polovini lanova
L. Festinger,
a to jejeda
za kognitivnom
Ljudi
tee
da sebe
ocene,
grupe saopteno
da postoji
e ok bititenja
jak, a polovini
da e biti slab.jasnoom.
Kod obe grupe
izazvan
je strah
od elektrinog
da znaju
oka.
taFormirana
je sa njima,
je i druga
u grupa
kakvom
kod koje
su stanju,
je izazvana
koje
anksioznost,
sposobnosti
i to kodimaju
jednogi,dela
posebno,
grupe jakakakve
a kod
grupe
slaba.
Jednomemocije
delu ispitanika
iz ovesagrupe
saoptenokoja
je dajetreba
da sisaju
razliite
emocijedrugog
imajudela
i da
li su
njihove
u skladu
situacijom
emocije
izazvala.
objekte: deje cucle, enske grudnjake i druge neke objekte. Kako su objekti bili studenti, zreli i odrasli
Kad nemaju
objektivnih kriterijuma na osnovu kojih bi mogli da sebe evaluiraju, ljudi do
ljudi, ovaj zahtev je kod njih izazvao neodreenu neprijatnu emociju; kao to je pretpostavljano, infantilna
jasnoesituacija
o sebiu nastoje
da douizazvala
uporeujui
se sakoja
drugim
Naroito
kad intenzivna.
je re o
koju su dovedeni
je anksioznost
je, kaoosobama.
to je provereno,
bila dosta
oseanjima,
nedostaju
objektivni
kriterijumi
da
se
oceni
da
li
su
ta
oseanja
adekvatna
Drugom delu grupe bilo je nareeno da duvaju u deje pitaljke. Oekivano je, a to je i potvreno, da e
takvo
ponaanje
takoe
izazvati
izvesnu
nelagodnost,
veliku nego
manju. Treba
Ispitanicima
grupa, kao
situaciji.
Zato
se ljudi
pitaju:
Kako
drugi
reagujualiunetakvoj
situaciji?
li sesvih
te situacije
i u Sehterovom
ogledu,
saoptenoreagovanja
je da pre produavanja
ogleda
mogu
biti zajedno sopstvena
i sami. Pokazalo
se da su
plaiti ili
ne treba?.
Na osnovu
drugih mi
onda
ocenjujemo
oseanja.
ispitanici iz grupe kod koje je izazvan realistiki strah (strah od elekOseanje je, posebno njihovu vrstu i njihov kvalitet, smatra ehter, uopte teko oceniti i
mi pokazujemo sklonost da, kad se naemo u stanju uzbuenosti,

264

263

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

emocije koje su se javile ocenjujemo prema manifestacijama drugih osoba u istoj situaciji.
I u spomenutim ogledima subjekti su bili u stanju neizvesnosti o svojim oseanjima i eleli
su da se nau sa drugima i da razgovaraju sa drugima da bi smanjili stanje neizvesnosti.
Budui da je trebalo da prime elektrini ok, izazvalo je to kod njih odreeno oseanje straha. Pitali su se koliko je opravdano da se plae. Da
bi to utvrdili, eleli su da doznaju ta drugi oseaju u istoj situaciji.
U prilog prihvatanja vanosti tenje za kognitivnom jasnoom za javljanje
afilijativnosti govori i podatak da su subjekti pre poetka najavljenog eksperimenta
izraavali elju da budu upravo sa osobama koje su se nalazile u istoj situaciji. Kad im je u
jednom posebnom ogledu ostavljeno da biraju da budu sa drugim subjektima koji su u istoj
situaciji ili sa studentima koji su doli na konsultaciju (a koji nita ne znaju o
eksperimentu), oni su po pravilu birali da budu sa onim subjektima sa kojima takoe treba
da bude izveden isti ogled. ehter, kao i mnogi drugi autori, smatra da se moe zakljuiti
da su zaista dva uzroka zbog kojih strah dovodi do jaanja afilijativne tenje: prvi je uzrok
smanjenje straha u afilijativnoj situaciji i drugi je elja da se vlastita oseanja uporede sa
oseanjima drugih i na taj nain smanji neizvesnost o sebi i postigne vea kognitivna
jasnoa o svom stanju.

Red roenosti i afilijativnost

Na osnovu odreenih pretpostavki, kao i na osnovu podataka o redu roenosti
subjekata sa kojima je vrio oglede, ehter je doao od zakljuka da je red roenosti,
injenica da li je pojedinac prvo dete koje je roeno ili je dete koje je roeno posle druge
dece, faktor od kojeg zavisi intenzitet afilijativnog motiva u situaciji kad doe do javljanja
anksioznosti. On je posebnim ogledima mogao da utvrdi da znatno vei broj prvoroenih
bira, u eksperimentalnoj situaciji koju je organizovao, da do poetka davanja elektrinih
okova bude zajedno sa drugima, nego to to biraju subjekti koji su kasnije roeni. ehter
je postavio pitanje: nije li moda to zbog toga to su prvoroena deca drutvenija, to
uopte vie tee za drutvom u svakoj situaciji a ne samo kad doe do straha. Posebne
analize koje je vrio pokazale su da nije tako. Kad je izazvani strah bio malen, onda
prvoroenih koji su eleli da budu zajedno u drutvu sa drugima nije bilo vie nego onih
koji su kasnije roeni. Samo kad je strah bio dovoljno intenzivan, razlika izmeu
prvoroenih i kasnije roenih, koji su traili drutvo sa drugima, bila je signifikantna.
ehter je pristupio i posebnom ispitivanju da bi proverio da li uopte red roenosti
(injenica da je neko prvo dete, drugo, tree ili etvrto) stoji u korelaciji sa intenzitetom
afilijativnog motiva u situaciji kad doe do javljanja dovoljno intenzivnog straha. Na
osnovu uporeivanja podataka dolazi do zakljuka da je intenzitet afilijativne tenje u
strogom odnosu, u izrazitoj korelaciji, sa redosledom po roenosti. Koliko je dete dalje u
redosledu roenosti, toliko se proporcionalno smanjuje broj izbora da se bude pre poetka
davanja okova zajedno sa drugima, utoliko je manji intenzitet afilijativnog motiva. Iz
porodica sa etvoro dece, na primer, prvoroeni biraju ee da budu zajedno sa drugima
nego drugoroeni, drugoroeni ee nego treeroeni, a treeroeni ee od
etvororoenih. On

NIKOLA ROT

je mogao utvrditi da prvoroeni tee da budu u drutvu sa drugima, kad se kod njih izazove
dovoljno intenzivna aksioznost, u 74-100% sluajeva, drugoroeni u 45-60%, a treeroeni
u 17-20%. Red roenosti je, zakljuuje ehter, bitna varijabla. Oni koji su raniji po redu
roenosti, utvruje ehter, pokazuju u spomenutoj eksperimentalnoj situaciji i vei stepen
anksioznosti, kao to pokazuju i izrazitiju tenju za afilijacijom. Nema, veli ehter, razlike
izmeu jedinaca i prvoroenih, kao to na intenzitet afilijativnog motiva ne utie ni
veliina familije. Apsolutni red roenosti je u vrstom odnosu sa afilijativnom reakcijom
anksioznih subjekata.
Pokuavajui da objasni ovu vezu izmeu reda roenosti, s jedne strane, intenziteta
anksioznosti i afilijativnog motiva, s druge strane, ehter ukazuje na nekoliko momenata.
On navodi da e razlog ovoj povezanosti leati, meu ostalim, u tome to roditelji prilikom
roenja prvoga deteta imaju manje iskustvo u podizanju dece, to su nesigurniji u to kako
treba da se ponaaju i kako da reaguju na razliite oblike ponaanja kod deteta. Ova
njihova nesigurnost ima za posledicu da se brinu za dete vie nego to je to potrebno i da
reaguju brigom i staranjem ee nego to to stvarna situacija zahteva. Zbog toga i dete
vie trai panju roditelja i vie je uz njih vezano. Osim toga, po pravilu, ranije roena
deca oseaju se raanjem mlae brae ugroena, a starija se braa esto ponaaju grubo
prema mlaoj deci. Tako se mlaa deca ve u detinjstvu postepeno navikavaju i na
neprijatne situacije, a u kojima se moraju snai sami. Kod ranije roene dece, poziva se
ehter na rezultate istraivanja veeg broja drugih autora, razvija se intenzivnije oseanje
zavisnosti i jaa potreba za zavisnosti od rodite lja. I upravo ova razlika u razvijenost
potrebe za zavisnosti, smatra ehter, osnova je za objanjenje povezanosti izmeu reda
roenosti i intenziteta afilijativnoga motiva. Ranije roena deca oseaju intenzivniju
potrebu za osloncem na roditelje i na druge osobe, kod njih dolazi situacija neizvesnosti do
izrazitijeg oseanja zavisnosti i, usled toga, do izrazitije tenje da se bude sa drugima.
Ove svoje zakljuke o povezanosti izmeu reda roenosti, intenziteta anksioznosti i
intenziteta afilijativnog motiva ehter pokuava da proveri na pojavama iz svakodnevnog
ivota. On to ini razmatrajui vezu izmeu reda roenosti i pojave alkoho lizma, reda
roenosti i frekvencije traenja pomoi od psihoterapeuta, te reda roenosti i efikasnosti
borbenih pilota. Na osnovu statistikih podataka mogue je utvrditi da hroninih
alkoholiara ima znatno vie meu kasnije roenom decom, a znatao manje meu
jedincima i prvoroenima. To se, prema ehterovom miljenju, moe objasniti tako to su
hronini alkoholiari, koji, kao alkoholiari uopte, pribegavaju alkoho lu zbog oseanja
teskobe ili nelagodnosti, osobe koje piju same, koje ne trae drutvo u piu. Oni sa svojom
teskobom i nelagodnou se nose sami, ne traei drutvo. To tee mogu ranije roeni i
zbog toga meu hroninim alkoholiarima nalazimo znatno vie kasnije roenih.
Drugu potvrdu za svoje zakljuke nalazi u razlikama izmeu prvoroenih jedinaca, s
jedne strane, i kasnije roenih, s druge strane, koji trae pomo psihoterapeuta. Traiti
pomo psihoterapeuta, kad se pojave tekoe tumai autor kao

266

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

traenje socijalnog kontakta. Zbog toga e vie traiti pomo psihoterapeuta on i koji, kad
se nau u tekoama, trae drutvo drugih nego oni koji su u stanju da se i sami nose sa
svojim tekoama. Zbog toga je opravdano oekivati da e meu pacijentima
psihoterapeuta biti vie ranije nego kasnije roenih. Prema ehteru, statistiki podaci to i
potvruju. Oni pokazuju da je meu ranije roenim proporcionalno vie onih koji dolaze
da trae pomo psihoterapeuta, da oni koji su ranije roeni due ostaju u
psihoterapeutskom tretmanu od kasnije roenih, kao i da ranije prekidaju psihoterapeutsko
uenje od kasnije roenih.
Sa usmerenim porastom straha poboljava se izvravanje razliitih aktivnosti. Ali
ako strah postane izrazit, efekat aktivnosti se pogorava. Iz ovog saznanja moglo bi se
pretpostaviti da e prvoroeni i ranije roeni biti manje efikasni u razliitim aktivnostima
od kasnije roenih, ako su te aktivnosti praene izrazitijim oseanjem straha. Budui da se
strah nuno i redovno javlja u raznim ratnim situacijama, moe se pretpostaviti da e i
vojnici, posebno kad treba da izvravaju individualne zadatke, koji su kasnije roena deca
biti bolji borci nego vojnici koji su prvoroena ili ranije roena deca. Da je zaista tako, o
tome nema mnogo podataka. Meu ostalim podacima koji ovu pretpostavku potvruju i na
koje se ehter poziva jesu podaci jednog istraivaa psihologa (E. P. Torrance, 1954) o
pilotima lovcima. Ovi su podaci posebno podesni za proveravanje iznete pretpostavke iz
vie razloga: to se efikasnost pilota lovaca lako moe izraziti brojem oborenih
neprijateljskih aviona, to se piloti lovci bore sami i rezultat njihove aktivnosti nije pod
uticajem tako velikog broja faktora kao to je aktivnost u zajednikoj borbi i, najzad, to
kritine situacije u koje dolazi svaki pilot lovac prirodno da izazivaju izrazito oseanje
straha. Zaista, podaci na koje se ehter poziva potvruju pretpostavku. Prema njima, meu
pilotima lovcima koji su naroito pokazali uspeh (koji se mogu ubrojati meu asove pilote
koji su oborili pet i vie neprijateljskih aviona) ima znaajno vie kasnije roenih nego
prvoroenih i jedinaca. Vie kasnije roenih ima i meu onim pilotima koji su oborili u
borbi sa neprijateljem jedan ili vie aviona, dok manje prvoroenih i jedinaca ima meu
onima koji nisu pokazali poseban uspeh. Podaci pokazuju da je relativno mali broj istaknutih pilota lovaca
meu prvoroenim i jedincima, a da je istaknutih pilota lovaca utoliko vei broj
(proporcionalno) ukoliko su kasnije roeni.
Zakljuujui izlaganje o afilijativnosti, moemo rei da je opravdano pretpostaviti
da se ljudi udruuju iz razliitih razloga: delimino zbog toga to postoji nasleem data
tendencija za udruivanjem, zacelo i zbog toga to se mnoge uroene potrebe mogu
zadovoljiti samo udruivanjem ljudi u grupe i zajednice, dalje delom zbog toga to se
veliki broj u toku ivota steenih potreba zadovoljava samo zajednikom ljudskom
aktivnou, te najzad zbog toga to se afilijativno ponaanje ui i potkrepljuje i postaje i
jedna od navika ponaanja. U okviru ovih optih uzroka deluje vei broj specifinih
faktora koji utiu na to da se elja za udruivanjem bilo povea bilo smanjuje.
Dosadanjim istraivanjem utvren je relativno mali broj faktora. Iz izlaganja koje je
izneto proizlazi da su meu takvim faktorima: strah i intenzitet straha koji poveava elju
za afilijacijom; nesigurnost i

267

NIKOLA ROT

nejasnoa o svom psihikom stanju i posebno o vlastitim emocijama koji takoe

poveavaju tenju za udruivanjem; slinost sa drugim osobama i slinost situacije u
kojima se ljudi nalaze, kao i mogunost verbalne komunikacije sa drugima koji takoe
utiu na poveanje elje za udruivanjem; zatim red roenosti koji, kad se pojavi dovoljno
intenzivan strah, predstavlja vaan faktor budui da e oni ranije roeni u takvim
situacijama pokazati vei stepen tenje za afilijacijom nego oni kasnije roeni; te, najzad,
sa redom roenosti povezan stepen razvijenosti motiva za zavisnou koji je kod jedinaca i
ranije roenih po pravilu izrazitiji i zato kod njih vie podstie na javljanje tenje za
afilijacijom nego to je kod kasnije roenih kod kojih se pojavljuje manje izrazita elja za
afilijativnim ponaanjem u situaciji straha.

AGRESIVNOST Pojam i pojava

agresivnosti
Postoji diskusija o tome ta treba podrazumevati pod agresivnim ponaanjem.
Ponekad se kao agresivno odreuje svako ponaanje neke osobe koje nanosi tetu drugoj
osobi ili je povreuje. Opravdano se, meutim, postavlja prigovor takvom odreenju.
Navodi se da je mogue da neiji postupak, a koji se ne moe oznaiti agresivnim, nanese
tetu drugoj osobi, kao na primer postupak nespretnog lovca koji umesto zeca rani svog
druga u lovu. Ponaanje u tom sluaju nije opravdano oznaiti kao agresivno ponaanje.
Zato je opravdano prihvatiti kao odreenje agresivnog ponaanja takvo ponaanje koje se
manifestuje u napadu na druge osobe a sa namerom da se drugoj osobi nanese teta. Prema
tom odreenju, opravdano je smatrati agresivnim ponaanjem i to ponaanje koje u
stvarnosti ne prouzrokuje tetu drugoj osobi ali pri kome postoji namera onoga ije
ponaanje oznaavamo agresivnim da takvu tetu drugom nanese.
Agresivno ponaanje ima iroke razmere u odnosima i meu pojedincima i meu
grupama i izvor je mnogih tekoa i problema i u pojedinanim meuljudskim odnosima
kao i u odnosima meu grupama Ijudi. Upravo zbog toga to je agresivno ponaanje tako
esto i tako veliki broj u ivotu ljudi i drutva, ulagan je veliki napor da se individualna
agresivnost lanova zajednice obuzda. U svakom drutvu postoje mnogobrojne sankcije
protiv agresivnog ponaanja. Drutveni propisi, kao i moralni sistemi, usvajaju naela i
principe kojima se agresivnost nastoji obuzdati i ograniiti. Na alost, vie je takvog
nastojanja kad je re o agresivnosti u meulinim odnosima nego kad je re o agresivnosti
meu grupama i narodima. Agresivnost meu grupama ak se esto i direktno i indirektno
podrava.
Govorei o agresivnom ponaanju treba razlikovati agresivnost kao nain reagovanja
od agresivnog motiva i tenje da se agresivno postupi. Veoma je verovatno da je uroena i
prirodna reakcija Ijudi da reaguju agresivnim impulsom kad su napadnuti od drugih ili
spreeni da ostvare svoje intenzivne potrebe, e-

268

SOCIJA I.IZACIJA I MOTIVACIJA

lje i motive. Ve malo dete, kada mu se spreava slobodno kretanje, na primer kada ga
oblae, reaguje agresivnim pokretima. Opravdano se smatra da je emocija gneva
karakteristina psihika reakcija agresivnog impulsa, primarna emocija. Meutim, mi
nemamo pravo da u svim sluajevima kad se pojavi agresivni impuls govorimo o
postojanju motiva agresivnosti. O takvom motivu moemo govoriti tek onda kada
ponaanje koje moe, meu ostalim, biti izazvano agresivnim impulsom ima jasan i
svestan cilj da povredi nekoga ili nanese nekome tetu. O agresivnom motivu moemo
govoriti, dakle, samo onda kad ponaanje nije prosta reakcija na spreavanje zadovoljstva
neke potrebe ili reakcije odbrane na napad nego ponaanje koje nalazi zadovoljstvo u
samom agresivnom aktu. Dok je reagovanje agresivnim impulsom verovatno zasnovano,
makar delimino, na uroenim tendencijama (budui da je vano za odravanje jedinke),
opravdano se postavlja pitanje da li se o agresivnom motivu moe govoriti kao optem i
uroenom.
Opravdano je takvo razlikovanje napada na nekoga, kad smo ugroeni tuim
napadom, od agresivnog postupanja koje je pokrenuto naom eljom i namerom da
drugome nanesemo tetu. Meutim, takvo razlikovanje nije uvek lako sprovesti. Nije lako
zbog toga jer mi, iako reagujemo napadom zbog toga to smo ugroeni ili izazvani tuim
napadom, esto u svojoj reakciji napadom doivljavamo i zadovo ljstvo to sami uzvraamo
agresivnim ponaanjem. U takvim sluajevima, naglaavaju neki autori, lako do lazi do
aktualizacije i javljanja elje i tenje kod nas da se neko drugi povredi. A ako je tako, onda
je opravdano takvo ponaanje oceniti kao agresivno. Zato esto i ponaanje, i kad nije
pokrenuto eljom da se nekome nanese teta nego iz potrebe da se branimo, lako postaje
ponaanje koje je opravdano oznaiti kao agresivno ponaanje.
Potrebno je praviti razliku izmeu agresivnih impulsa i oseanja i agresivnih
postupaka. Agresivno oseanje se ne ispoljava uvek otvoreno i vrlo esto ne dovodi do
agresivnih postupaka. Drutvo i drutvene norme predviaju razne mere protiv
manifestovanja agresivnosti i ispoljavanja agresivnih postupaka. Agresivna oseanja
nesumnjivo da su jedan od bitnih podsticaja za agresivne postupke. Ali, da li e doi do
agresivnih postupaka ne zavisi samo od agresivnih impulsa nego i od drugih uslova koji
zajedno sa agresivnim oseanjem deluju kao podsticaj za agresivne postupke.
Mi emo u ovom izlaganju pod agresivnim ponaanjem podrazumevati ponaanje
kome je namera da nekom drugom bude naneta teta i li da neko drugi bude povreen bez
obzira na to kako je do tog ponaanja do lo (da li je od poetha postojala namera da se
neko povredi ili se ona tek javila u toku reagovanja na neku situaciju) i bez obzira na to da
li se manifestuje u otvorenim i uoljivim postupcima na tetu drugoga ili ostaje samo e lja
da drugi bude povreen.
S obzirom na to to je za razumevanje ljudskog ponaanja, a onda i za
organizovanje odnosa u drutvu, veoma vano utvrditi poreklo agresivnog ponaanja i
uslove njegovog javljanja i jaanja, mnogo je razmatranja o agresivnosti. Meu ostalim,
postoji vei broj pokuaja da se objasni poreklo agresivnog ponaanja. Te

NIKOLA ROT

pokuaje bismo mogli svrstati u tri grupe: 1) shvatanja koja smatraju da je agresivnost
jedna od fundamentalnih i uroenih snaga ljudskog ponaanja; 2) shvatanja koja prihvataju
uroene elemente kao komponentu agresivnog ponaanja, ali istiu i znaaj sredinskih
uslova za javljanje i razvijanje agresivnog ponaanja, kao i vanost uenja i 3) shvatanja
koja smatraju da je agresivno ponaanje iskljuivo ili prvenstveno steeno i naueno
ponaanje.

Instinktivistika shvatanja
Vei je broj shvatanja koja izvor agresivnog ponaanja vide u uroenim osnovama
instinktima. Dva naroito razraena i esto navoena takva shvatanja jesu shvatanja S.
Frojda (S. Freud) i K. Lorenca (K. Lorenz). Frojd koji izvor celokupne aktivnosti oveka
vidi u instinktima, kao to je poznato, nije sasvim precizno izneo koji sve instinkti kod
oveka, po njegovom miljenju, postoje i deluju. U kasnim svojim radovima govori o dve
grupe instinkata: instinktima ivota i instinktima smrti. Instinkti ivota s lue odranju
jedinke i vrste. Meu njima najveu panju posvetio je izlaganju o seksualnom instinktu u
kome je video izvor najrazliitijih oblika ponaanja. Instinkt smrti i li destruktivni instinkt
nije tako oigledan, veli Frojd, kao instinkt ivota. Zato je taj instinkt manje prouavan i
zbog toga mi o njemu manje znamo. A i on je veoma vaan za razumevanje ljudskog
ponaanja, misli Frojd. Svaki ovek umire to je oigledno i moe se rei, veli Frojd, da je
cilj ivota smrt. ovek umire jer dolazi do organskih fiziolokih promena koje dovode do
smrti. Ali, naglaava Frojd, postoji kod oveka i elja za smrti. Ona je nesvesna. Ona je
psiholoki izraz principa konstantnosti koji vlada u celoj prirodi. Tim principom se
postavlja da svi ivi procesi pokazuju tendenciju ka stabi lnosti koja postoji u neorganskom
svetu, tendenciju da se vrate u stanje mirovanja neorganskog sveta, iva bia su rezultat
delovanja kosmikih snaga na neorgansku materiju. Promene do kojih do lazi delovanjem
ovih snaga u poetku su veoma nestabilne; javljaju se samo kratkotrajne iskre ivota.
Postepeno, usled evolucionih promena, poveava se trajanje ivota. Ali jo uvek se
oivljeni oblici prirode vraaju ka stabilnosti mrtve prirode. Kad, meutim, doe do
razvitka reprodukcionih mehanizama, mehanizama putem kojih se pojedine vrste ivih bia
mnoe, iva bia postaju sposobna da reprodukuju jedinke svojih vrsti ivot postaje trajna
pojava. Ali i dalje ostaje snano delovanje principa konstantnosti, i ivi oblici prirode i
dalje tee da se vrate u stanje mirovanja. elja za smrti je stalni izraz toga principa.
Iz instinkta smrti izvire agresivni nagon. Agresivnost je tenja za destrukcijom
samoga sebe, tenja za sopstvenom smru, usmerena prema drugim objektima koji tako
predstavljaju zamenu za vlastito bie. Jedinka se bori sa drugim osobama za svoj opstanak
jer je njena elja za vlastitom smru blokirana snagama instinkta ivota. Agresivni nagon
veoma je moan nagon i Frojd je postajao u toku ivota kao savremenik unitavanja,
ubijanja, progona sve uvereniji u njegovu izvanrednu mo i njegovo strano delovanje i
ogromnu ulogu u ivotu ljudi i drutava.

270

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

Polazei od ovih Frojdovih shvatanja, Hartman (H. Hartmann, 1949) i Ana Frojd
(Anna Freud, 1949) razvijaju shvatanja da se agresivna energija, jednako kao i energija
libida, stalno stvara u organizmu. Ako se ova agresivna energija ne neutralie ili ne
oslobodi putem neke socijalno prihvatljive akcije, doi e neizbeno do manifestovanja
ruilake i destruktivne snage te energije, doi e do agresivnog napada na druge osobe. U
takvom napadu nalazi se zadovoljstvo, jer ispoljavanje agresivnosti znai oslobaanje
tenzije izazvane nezadovoljenim nagonom. Prema ovim shvatanjima, agresivnost se
akumulie u organizmu kao voda u bazenu u koji stalno pridolaze pritoke. Kad
akumulacija pree odreeni nivo, neizbeno dolazi do agresivnih akata. Procesi koji se
automatski odvijaju u organizmu nuno dovode do agresivnosti. Prikazujui ovo shvatanje
neki strunjaci oznaavaju ga kao hidrauliki model o poreklu agresivnosti.
Ne prihvatajui da je agresivnom ponaanju izvor u instinktu smrti, poznati naunik
u oblasti istraivanja ponaanja ivotinja Lorenc (K. Lorenz, 1970), isto tako kao i Frojd,
smatra da je izvor agresivnom ponaanju u monom uroenom agresivnom instinktu. Taj
agresivni instinkt je moan jer je, kao i svi drugi instinkti, vaan za odravanje jedinke i
vrste. Agresivno ponaanje je izrazito instinktivno ponaanje, veli Lorenc. Ono je uvek
socijalna aktivnost, budui da je neophodno, da bi moglo da doe do manifestovanja
agresivnog ponaanja, da imamo prisustvo organizma iste vrste.
O agresivnom ponaanju moe se govoriti kad je agresivnost cilj za sebe a ne
sredstvo za ostvarenje nekih drugih ciljeva ili za zadovoljenje nekih drugih potreba. Kad
jedinke pojedinih vrsta ivih bia napadaju jedinke neke druge vrste, one to ine ne iz
agresivnosti nego radi razliitih drugih ciljeva. Agresivnost se javlja samo u odnosu na
jedinke iste vrste. O agresivnosti koja je izraz uroenog instinkta moemo govoriti kad se
ta agresivnost nuno pojavljuje i kad se njom ne ostvaruje neki poseban cilj. Lorenc je
uloio mnogo napora da pokae da takvo agresivno ponaanje, agresivnost radi
agresivnosti same po sebi, postoji kod razliitih vrsta ivih bia. On smatra da je takvo
ponaanje mogao utvrditi meu ostalim, kod jedne vrste (istonoindijskih) riba.
Posmatrajui ponaanje ovih riba u akvarijumu on je naao da je za tu vrstu karakteristino
da pokazuju izrazitu agresivnost u doba parenja. Pokazuje je prvo enka. Njena
agresivnost izaziva agresivnost mujaka. Mujak, meut'm, tu agresivnost redovno ne
ispoljava na enki, on je manifestuje na nekom drugom mujaku. Ispoljivi je pristupa
parenju ostavljajui enku nepovreenu. Ali ako nema u blizini mujaka on e unititi
enku. Agresivnost se mora ispoljiti; ako nema prisutnog rivala, onda na nekom drugom
objektu.
Agresivno ponaanje koje ima svoj izvor u instinktu postoji i kod ljudi. Zbog toga
to postoji takav agresivni instinkt, ljudi, na primer, u polarnoj ekspediciji, iako vezani
meusobno prijateljstvom i poslom, a zbog odsustva drugih osoba na koje bi mogli da
usmere svoju agresivnost, poinju posle izvesnog vremena da se ponaaju agresivno jedan
prema drugome. Dolazi do estih sukoba meu lanovima grupe, kojih ne bi bilo, ili bi
bilo manje, da ive u normalnim uslovima. Ljudi se meusobno bore sa takvim
entuzijazmom, veli Lorenc, jer postoji potre-

271

NIKOLA ROT

ba za agresivnim ponaanjem. Oni se ne bore zbog toga to su podeljeni u tabore, stranke i

protivnike grupe, nego su podeljeni u protivnike grupe jer postoji potreba za agresivnim
ponaanjem, potreba da se bore.
Kod ivotinjskih vrsta, posebno onih koje su osposobljene da ubijaju druge ivotinje
relativno lako i jednim udarcem (ili ujedom), razvile su se u toku filogenetskog razvitka, a
radi zatite i odranja vrste, snane forme inhibicije agresivnosti u ponaanju prema
jedinkama iste vrste. Postoje i kod oveka odreene inhibicije agresivnosti. Takvu
inhibiciju predstavlja, na primer, ritual puenja lule mira, smeak pri pozdravljanju i sve
ono to nazivamo dobrim manirima' 1 . Ali zato to ovek po svojoj prilici nije iskljuivi
mesoder i to nije imao toliko razvijene fizike mogunosti da sa lakoom ubije drugu
jedinku, niti je bio prisiljen da to zbog svog odranja ini kod njega su inhibicije
agresivnosti slabije nego kod ivotinja osposobljenih da jednim udarcem ubiju drugu
jedinku. Moe se aliti, veli Lorenc, to ovek nije stekao sline osobine inhibicije kao isti mesoder. U
osnovi bezopasni svedera, kome nedostaju od prirode data oruja da ubije svoj
plen, on je ostao bez izgraenih mehanizama koji spreavaju iste mesodere da
zloupotrebe svoju mo ubijanja za unitavanje jedinke svoje vrste. ovek je,
meutim, izmislio vetaka orua i oruja, stekao ogromnu mo ubijanja i
poremetio ravnoteu upravo zbog toga to kod njega nema monih inhibicionih
mehanizama. Budunost je oveka da stvori i razvije takve mone brane protiv
unitavajue snage svoje agresivnosti, koja ima jake instinktivne korene.
Kao to je sa svim teorijama koje poivaju na shvatanjima o instinktima kao
osnovnim pokretaima aktivnosti, tako je i sa instinktivistikim teorijama o poreklu
agresivnosti: one nisu dokazane, ali nisu ni oborene budui da ih je teko proveravati.
Treba, meutim, istai da osnovne postavke tih teorija nisu potvrene. Ne moe se rei ni
da kod ivotinja koje se odravaju ubijajui druge ivotinje nedvosmisleno postoji
agresivni instinkt koji bi dovodio do agresivnosti radi same sebe. Borbenost i spremnost da
se napadnu druge jedinke po pravilu ima za cilj obezbeenje plena, zatitu svoje teritorije,
odbranu mladunadi. I teko je aktivnosti koje se u tom cilju manifestuju nazvati
ponaanjem koje poiva na agresivnom instinktu kojemu bi i izvor i smisao bili agresivnost
sama po sebi. I kad se ivotinje iste vrste bore uzajamno, bore se radi obezbeenja
zadovoljenja razliitih potreba. O instinktu agresivnosti kao fundamentalnoj uroenoj
karakteristici bilo bi opravdano govoriti kad bi se agresivno ponaanje javljalo bez obzira
na situaciju u kojoj se ivo bie nalazi i kad bi se stalno, posle izvesnog vremena, javljala
agresivnost i bez obzira na potrebu za hranom ili neku drugu potrebu. Lorenc je pokuao
pokazati da takvo ponaanje postoji kod ivotinja. Ali njegovi su dokazi veoma oskudni, a i
njih je, meutim, mogue tumaiti i drugaije.

Frustracija i agresivnost
Najee se agresivnost objanjava frustracionom teorijom agresivnosti. Prema ovoj
teoriji ne prihvata se da se agresivnost automatski gomila sama po sebi. Do nje dolazi usled
spreavanja zadovoljenja potreba i motiva, usled frustraci-

272

SOCIJALIZACIJ A 1 MOTIVACIJ A

je. Ako se frustracije ponavljaju, dolazi do gomilanja agresivnosti. Prema koncepciji

Milera i Dolarda (N. Miller i J. Dollard, 1941), poznatoj kao teorija traenja rtve,
frustracijom izazvana i nagomilana agresivnost usmerava se kod oveka i na
najpristupanije ciljeve, pre svega na razne manjinske grupe. Ne zbog toga to bi te grupe
bili faktori koji stvarno ometaju zadovoljenje motiva oveka, nego zbog toga to je usled
frustracije dolo do nagomilane agresivnosti a te grupe predstavljaju objekte prema kojima
je najjednostavnije, sa najmanje straha od nepoeljnog reagovanja za sebe, usmeriti
agresivnost. Po ovom shvatanju nema dodue, agresivnog nagona koji bi se gomilao sam
po sebi, ne postoji poseban nasleeni nagon za agresivnou ili destrukcijom ali postoji na
nasleu zasnovan fizioloki proces koji dovodi do agresivnosti.
Dosta je dokaza da spreavanje zadovoljenja motiva kod oveka i ometanje
postizanja postavljenih ciljeva izaziva agresivna oseanja i, eventualno agresivne
postupke. Meu ostalim to potvruju istraivanja Berkera, Demba i Levina (R. Barker, T.
Dembo i K. Lewin, 1941).
Istraivai su deci pokazali privlane igrake. Deca su mogla da gledaju te igrake, smetene u
jednoj prostoriji. Nije im meutim, bilo dozvoljeno da u prostoriju uu i da se igrakama igraju. Kad su
posle izvesnog vremena putena da se igraju sa njima, njihovo postupanje sa igrakama bilo je destruktivno;
frustrirana deca bila su agresivna i poela su da razbijaju igrake. Druga grupa dece, kojoj je dozvoljeno
odmah da se igraju igrakama, kada dakle nisu bila frustrirana, nisu pokazivala destruktivno i agresivno
ponaanje.

I izolacija, u toku dueg vremena po nekim autorima, izaziva javljanje agresivnosti,

i to upravo zbog toga to predstavlja frustraciju. Slino, odbacivanje ili strogost i surovost
u postupanju roditelja sa decom, usled toga to su ta deca frustrirana, imaju za posledicu
agresivno ponaanje. Prihvatljivo je da i mnogi oblici drutvenog agresivnog ponaanja
imaju slian izvor. Due ekonomske nevolje i razne tekoe stanovnitva izazivaju kod
njega nezadovoljstvo i sklonost za agresivno ponaanje. Takav izvor grupnog agresivnog
ponaanja dokazuju neki autori pozivajui se na utvrenu korelaciju u toku gotovo 50
godina (1882-1930) izmeu cena pamuka i broja linovanja u junim dravama SAD.
Frustracionoj teoriji iznose se mnogi prigovori. Meu ostalim: da ne dovode sve
frustracije do agresivnosti; da reakcije na frustraciju nisu samo agresivno ponaanje nego
da i drugaije ponaanje (pojaano ulaganje napora da se neto postigne) moe biti
posledica frustracije; da moe biti agresivnosti i bez ikakve frustracije. Mnogi autori, meu
njima i L. Berkovic (L. Berkowitz, 1962. i 1965), smatraju da su takvi prigovori tani. Oni,
meutim, po njihovom miljenju, ne znae da ipak frustracija u odreenim uslovima ne
izaziva agresivnost. Frustraciona teorija ne moe da nam do kraja objasni javljanje
agresivnosti. Ali ona je zacelo u pravu ukazujui na to da i frustracija predstavlja est izvor
agresivnosti.
Berkovic, kao i pristalice frustracione teorije, ne prihvata da postoji stalan, bioloki
baziran nagon za destrukcijom. Ali i on je miljenja da postoje uroene komponente u
ljudskom agresivnom ponaanju. On iznosi miljenje da podaci o

273

NIKOLA ROT

tome da iskustvo i uenje utiu na manifestovanje agresivnog ponaanja ne obaraju

pretpostavku o postojanju i uroenih komponenata agresivnog ponaanja. Takvi podaci o
uticaju uenja samo pokazuju da prethodno iskustvo moe da pojaa i li da oslabi
manifestovanje agresivnog ponaanja. Ali ti podaci ne dokazuju da u odreenim uslovima
ne bi dolo do agresivnog ponaanja i bez ikakvog uenja. Vie ogleda sa ivotinjama,
podignutim u punoj izolovanosti, dakle bez mogunosti da naue agresivno ponaanje,
pokazuju da su se ivotinje pri pojavi odreenih drai ipak agresivno ponaale.
Prihvatajui u osnovi frustracionu teoriju agresivnosti Berkovic smatra da je ona
ipak nepotpuna, i to zbog toga to ne uzima dovoljno u obzir injenicu da pojava
agresivnosti ne zavisi samo od javljanja odreenog mehanizma kad doe do frustracije
nego da manifestovanje agresivnosti zavisi i od prisustva odgovarajuih drai.
Emocionalna reakcija na frustraciju stvara samo spremnost za agresivne akte. Takvu
spremnost mogue je stei i uenjem i navikavanjem na agresivnost, smatra Berkovic. Da
bi, meutim, dolo do manifestovanja agresivnih reakcija, potrebno je da postoje odreene
drai povezane sa agresivnim reagovanjem, koje podseaju na agresivnu reakciju. Bez
prisustva takvih drai ne dolazi do agresivnosti. Drai koje izazivaju agresivno ponaanje
sasvim su odreeni objekti, na primer osoba koja je izazvala frustraciju kod nas ili neka
dra povezana sa tom osobom. Tek ako se pojavi i odgovarajua dra, onda e agresivno
oseanje da se produi u agresivnu akciju. Vanost prisutnosti odreenih drai, da bi dolo
do agresivnih postupaka, pokuava Berkovic da proveri i potvrdi veim brojem ogleda.
U ovim ogledima postupa se obino na sledei nain: u dogovoru sa istraivaem subjekti (studenti
prema uputstvima istraivaa) sarauju sa drugim subjektima kojima nije poznato da su njihovi saradnici u
dogovoru sa istraivaem. Saveznici istraivaa postupaju na dva naina: kod nekih ispitanika namerno
izazivaju ljutnju a prema drugima se odnose neutra lno.
Svim ispitanicima potom prikazuju se filmovi: u nekim je dat neki agresivni sadraj, a neki su
neagresivni. Posle toga stvara se mogunost da ispitanici manifestuju svoju eventualnu agresivnost, obino
tako da daju elektrine okove subjektima saveznicima istraivaa. Da bi proverio delovanje drai za
manifestovanje agresivnog ponaanja, istraiva za grupu studenata saveznika saoptava ispitanicima da su ti
saveznici studenti koji se bave boksom, drugima saoptava da su ti studenti sa odeljenja za lingvistiku.
Pretpostavka je da e informacija da se neko bavi boksom vie podstai na agresivnost, da e biti dra za
manifestovanje intenzivnije agresivnosti. Rezultati potvruju nalaz do kojeg je ve doao Bandura sa
saradnicima: da e oni isipitanici koji su gledali agresivni film pokazivati veu agresivnost i davati vei broj
elektrinih okova u toku dueg perioda vremena. Ali oni potvruju i Berkovicevu pretpostavku o delovanju
posebnih drai; pokazuje se da e onim studentima (saradnicima istraivaa) biti davani brojniji i jai okovi
za koje je saopteno da su bokseri. Berkovic, objanjavajui ovaj nalaz navodi da je to zbog toga to je
aktivnost boksovanja povezana sa agresivnou i li zbog toga to oni koji su davali vie okova ne vo le boks i
boksere; ukratko, to predstav ljaju podesne drai za izazivanje agresivnosti.

Smisao Berkoviceve dopune i korekcije frustracione teorije agresivnosti, moemo

zakljuiti, jeste u tome da pored frustracijom izazvane spremnosti za agresivnost,
izazvanog impulsa agresivnosti, treba da postoji odreena dra koja

274

SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA

e agresivnost pojaati ili eventualno i izazvati. Vanu ulogu u javljanju agresivnih

postupaka, a posebno u pojaavanju agresivnosti, imaju odreene drai. To su drai koje
izazivaju neprijateljstvo ili nesklonost. Koje e to drai biti zavisi i od linog iskustva i
socijalnog uenja. Zbog toga agresivno ponaanje, pri kom imamo uvek i prisustvo
uroenih komponenata, zavisi u velikoj meri i od uenja, pre svega uenja drai i situacija
koje dobijaju ulogu podsticaja za agresivne postupke.

Agresivnost i uenje
Danas preovladavaju shvatanja koja istiu ulogu uenja, a li prihvataju i postojanje
nasleem datih osnova agresivnosti. U stvari i frustraciona teorija agresivnosti i
Berkoviceva dopuna te teorije pretpostavljaju i uroene osnove agresivnog ponaanja.
Miljenje da su i naslee i uenje izvori agresivnosti zastupa i From u svojoj knjizi
Anatomija ljudske destruktivnosti (Fromm, 1978). Po njemu postoje dve vrste
agresivnosti. Prva je filogenetski programirana, dakle uroena, zajednika ljudima i
ivotinjama. Manifestuje se u impulsivnom napadu na one koji ugroavaju nae vitalne
interese. To je bioloki korisna, reaktivna i odbrambena agresivnost, a koja prestaje im
prestane i ugroavanje. Javlja se kao agresivna reakcija na uskraivanje slobode, na
ugroavanje naeg ivota, na spreavanje zadovo ljenja ljudskih egzistencijalnih potreba.
From je naziva odbrambenom ili benignom agresivnou. Ali kod oveka postoji i druga
vrsta agresivnosti a koja nije uroena nego steena. Za nju je karakteristino zadovoljstvo
u povreivanju drugih, u nanoenju zla drugima i u unitavanju. Specifina je za oveka
jer nijedna druga vrsta primata ne mui i ne ubija lanove svoje v lastite vrste naprosto zato
to u tome osea zadovoljstvo. From je naziva destruktivnom ili malignom agresivnou.
Dva njena ekstremna i razliita oblika su sadizam i nekrofilija. Sadizam je zadovoljstvo u
tome da se drugima nanosi bol i da se dre u strahu. Nekrofilija je zadovoljstvo u
pretvaranju svega kreativnog u mehaniko i mrtvo i u unitavanju ivota i svega ivoga.
Ova za ljude karakteristina steena i destruktivna agresivnost nastaje kada sredinski i
lini uslovi onemoguavaju da se ljudi sa zanosom angauju u stvaranju neega to
unapreuje ivot, kad ne mogu sa strau da se posvete neemu to je od ivotne vrednosti.
Potreba za intenzivnim doivljajima i za za laganjem sa strasti za neto karakteristika je
oveka. Kada ne mogu da zadovolje svoje pozitivne strasti, kod ljudi se obrazuju negativne
strasti, potreba za unitavanjem i nanoenjem zla drugima.
Ali i frustraciona teorija, kao i Berkoviceva dopuna te teorije, istiu vanost uenja
za agresivno ponaanje. Uenje kao jedini ili osnovni izvor agresivnog ponaanja
naglaavaju pojedine bihejvioristike teorije. Najdos lednije i najrazraenije shvatanje o
uenju kao izvoru agresivnosti iznosi Bandura (A. Bandura,
1965)
. Prema shvatanjima koja istiu vanost uenja na razliite drai i
situacije, a koje ometaju ili oteavaju zadovoljenje naih motiva, mogue je
reagovati i kompetitivno ali i kooperativno. Kako e se reagovati zavisi od toga
koji je nain reagovanja nauen. Mogue je ak nauiti i ivotinje da na situacije,
na koje inae re-

NIKOLA ROT

aguju agresivno, ne reaguju tako. Mogue je postii i suprotno: nauiti ivotinje da reaguju
agresivno na situacije na koje ranije nisu reagovale agresivno. To potvruju i ogledi sa
ljudima.
U jednom ogledu (J. R. Davitz, 1952) jedna grupa deaka nagraivana je za agresivne i kompetitivne
postupke, a druga za kooperativne i konstruktivne. Kad su pojedinci iz ovih grupa bili izloeni frustraciji
(prekinuto je gledanje filma koji ih je interesovao, oduzete im bombone koje su im date), pasmatrano je
njihovo ponaanje pri slobodnoj igri. Pokazalo se da su oni deaci koji su nagraivani za agresivne postupke
manifestovali vie agresivnog ponaanja nego oni koji su nagraivani za kooperativne postupke.

Mi esto, smatra Bandura, neke oblike ponaanja neopravdano oznaavamo

agresivnim ponaanjem. To je zbog toga to smo nauili da energino ponaanje koje se
nadovezuje na frustraciju oznaavamo kao agresivno ponaanje, iako to ponaanje ne sadri
nikakve namere da se neko drugi povredi.
Bandura se poziva na veoma veliki broj podataka koji govore o znaaju uenja za
sticanje agresivnog ponaanja. Meu ostalim, poziva se na brojne antropoloke podatke
prema kojima agresivnost nije u svim kulturama tipian odgovor na frustracije. Da postoje
razlike u ponaanju pripadnika razliitih kulturnih zajednica potvruju i ve navedeni
podaci od strane Margaret Mid o razlikama u ponaanju pripadnika plemena Arape i
pripadnika plemena Mundugumor.
Da je uenje vaan faktor u sticanju agresivnog ponaanja, potvruju i podaci o
zavisnosti agresivnog ponaanja od naina podizanja dece i postupaka roditelja prema deci.
Tamo gde postoji suvie zabrana, mnogo kanjavanja, posebno fizikog, agresivno
ponaanje javlja se kao ei oblik ponaanja nego tamo gde postoji tolerancija i
razumevanje za decu. Na osnovu i neeksperimentalnih terenskih i eksperimentalnih
istraivanja mogue je utvrditi da su deca roditelja koji toleriu ili ak i ohrabruju i
nagrauju agresivnost agresivnija od dece roditelja koji vaspitavaju decu da ograniavaju
manifestovanje agresivnih impulsa. Kao i kod drugih oblika ponaanja steenih
potkrepljivanjem intermitentno, povremeno, potkrepljivanje dovodi do najveeg stepena
javljanja agresivnog ponaanja.
Da uslovi u kojima dete ivi utiu na stepen agresivnog ponaanja, potvruju i
istraivanja Margaret Bejkon, ajlda i Berija (Margaret Bacon, I. L. Child, H. Barry,
1963). Oni su na osnovu sistematskog istraivanja u velikom broju kultura mogli utvrditi
da se vie agresivnog, i uopte devijantnog, ponaanja javlja kod onih deaka koji se
podiu u odsustvu oca. Oni to objanjavaju time to kod deaka u takvim situacijama
dolazi najpre do feminine identifikacije, identifikacije sa majkom. Kasnije, kao reakcija na
takvu femininu identifikaciju, a u tenji da se manifestuje izrazita maskulinost, dolazi do
uestalog i intenzivnog javljanja agresivnog i drugih vrsta devijantnog ponaanja.
Najubedljiviji dokazi o znaaju uenja za javljanje agresivnog ponaanja jesu ve
spomenuti ogledi Bandure i saradnika o efektu imitacije. Rezultati tih istraivanja pokazuju
da posmatranje agresivnih postupaka dovodi do podraavanja agresivnog ponaanja
modela. Opservacionim uenjem, zakljuuje Bandura,

276

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

moe doi do prihvatanja novih, dotad nepoznatih oblika agresivnog ponaanja, moe doi
do dezinhibicije dotad inhibiranih agresivnih reakcija, moe doi, nadalje, do obnavljanja
naputenih oblika agresivnog ponaanja, kao i do usvajanja i primenjivanja razliitih
oblika agresivnog ponaanja na nove situacije u kojima agresivno ponaanje nije ranije
ispoljavano.
Mi nemamo danas jo punu i usklaenu sliku o izvorima i uslovima agresivnosti.
Postoji veliki broj podataka, kao to ima i vie shvatanja, meusobno neusklaenih i
protivurenih. Iz tih podataka i razmatranja izgleda nam opravdano je zakljuiti: 1) Postoji
uroeni mehanizam javljanja agresivnog impulsa, agresivnog oseanja. Njegovo javljanje
izazivaju odreene vrste frustracija, posebno atak na nas, kao to zavisi i od odreenih
vrsta drai. 2) Od linog e iskustva i socijalnog uenja zavisiti frekvencija javljanja
agresivnog impulsa, kao i njegov intenzitet. Mogue je socijalizacijom agresivne impulse
inhibirati, kao to je mogue da uenjem mnoge drai i situacije koje ranije nisu
predstavljale podsticaj za javljanje agresivnog oseanja postanu podsticaj za takvo
javljanje. 3) Od agresivnog impulsa i oseanja treba razlikovati agresivne postupke.
Agresivna aktivnost jo je u daleko veoj meri, ak prvenstveno i preteno, zavisna od
socijalnog uenja.

Pomeranje agresivnosti i katarza

O pomeranju agresivnosti govorimo kad se agresivnost koja ne moe da se ispolji
prema izazivau frustracije i agresivnog oseanja manifestuje prema nekoj drugoj osobi
koja nije stvarni uzrok frustracije. Do pomeranja agresivnosti dolazi iz razliitih uzroka:
jer se plaimo sankcije ako usmerimo agresivnost na onoga koji je izazvao frustraciju ili
zato to smo nauili da agresivnost ispoljavamo prema odreenim osobama. U takvim
sluajevima mi traimo zamenu za objekt na kome emo ispoljiti agresivnost, prenosimo
agresivnost sa izvora koji je izazvao agresivno oseanje na druge objekte koji ga, u stvari,
nisu izazvali. Istraivanja pokazuju da e neka osoba utoliko verovatnije postati objekt
prema kojoj e se usmeriti agresivnost, ukoliko je slinija stvarnom izvoru agresivnog
oseanja. Meutim, takva osoba istovremeno, ukoliko je slinija izvoru koji je izazvao
frustraciju, utoliko vie i izaziva i uzdravanje od ispoljavanja agresivnosti iz istog razloga
iz kojeg i izaziva frustracije. Na taj nain dva faktora: impuls za agresijom i respekt
deluju u suprotnim pravcima. Dok su potovanje i autoritet, na taj nain izazvani, jai od
agresivnog impulsa, nee biti agresivnog akta. Kad agresivni impuls postane jai od
potovanja, ispoljie se agresivnost.
U drutvenom ponaanju dolazi esto do pomeranja agresivnosti. Pre svega, do
takvog pomeranja dolazi u ponaanju pripadnika odreenih grupa prema pripadnicima
drugih grupa, razliitog etnikog sastava ili razliitog porekla. Naroito esto dolazi do
takvog pomeranja agresivnosti na pojedine manjinske grupe. U tom pomeranju
frustracijom izazvane agresivnosti je jedan od vanih izvora nacionalnih predrasuda i
progona. I pojava da mladi ljudi pokazuju esto nezadovoljstvo i neprijateljstvo prema
svakoj vrsti autoriteta, delimina je posledica pomeranja agresivnosti prema ocu na druge
autoritete kao to su nastavnici, ko-

277

N IKOLA ROT

la, razne drutvene institucije. Uopte, kad god sretamo koliinu agresivnosti koja je u
izrazitoj nesrazmeri sa karakterom situacije na koju se agresivno reaguje, moemo rei da
imamo posla sa pomeranjem agresivnosti.
Agresivnosti se moemo osloboditi, smatraju neki autori, i putem katarze. Termin
,,katarza uzet je od Aristotela. Tim terminom Aristotel objanjava doivljaje posmatraa
tragedije. Posmatrajui to doivljava junak tragedije i uivljavajui se u prikazano
zbivanje, posmatra takoe doivljava emocije koje i junak tragedije, preivljava njegova
kolebanja i sumnje. Doivljavajui ih oslobaa se emocionalne tenzije. On gledanjem
tragedije proiava svoju duu kao to se veli, oslobaa se razliitih neprijatnih emocija
koje su se kod njega nagomilale. Moe se zamisliti da posmatra tragedije doiv ljava
takoe u sebi nagomilane impulse agresivnosti i os lobaa ih se posmatranjem onoga to se
zbiva i uivljavanjem u to.
Kad se posmatranjem prikazane agresivnosti, na primer u filmu i li na televiziji, naa,
usled frustracije nagomilana agresivnost, smanjuje ili gubi, imamo pojavu katarze. Ponekad
se taj termin upotrebljava i u drugom znaenju. Frojd pod katarzom podrazumeva svako
oslobaanje od emocionalne tenzije izraavanjem oseanja. Manifestujui ljutnju
oslobaamo se ljutnje. O katarzi se obino i govori u ovom irem znaenju, u znaenju da
svako oslobaanje od potisnutih agresivnih impulsa koje se ostvaruje bilo manifestovanjem
vlastite agresivnosti bilo posmatranjem tue agresivnosti dovodi do osloboenja od tenzije
i do manjeg stanja agresivnosti. Prema ovom shvatanju, sa agresivnou je kao i sa
jedenjem. ovek jede onoliko koliko je gladan. Ako je jeo ranije neto, kasnije e jesti
manje; ako je ma na koji nain prethodno doiveo i iiveo agresivnost, bie kasnije manje
agresivnosti.
Sline pojave oslobaanja agresivnosti, bilo kroz sopstvenu agresivnu akciju bilo
uivljavanjem u posmatranu tuu agresivnost, imamo u svakodnevnom ivotu. Vozai se
obino ljute kad ih pretekne neki drugi voza. Ako oni neto kasnije preteknu njega i li na
neki drugi nain ispolje ljutnju koja je kod njih izazvana (nipodotavanjem vozaa,
psovkom ili drugim nainom), njihova se agresivnost smanjuje. Psovka i grdnja su veoma
est nain oslobaanja od ljutnje i agresivnosti. Do smanjenja agresivnosti moe dovesti i
uoavanje da je onaj koji je izazvao nau ljutnju sam stradao, sam bio izloen neijoj tuoj
agresivnosti. Ve to to neko koji je u nama izazvao agresivnost strada, biva kanjen, moe
da smanji nau agresivnost. Ako nekog vozaa koji nas je preticao i time izazvao nau
ljutnju, kasnije zaustavi milicionar i kazni, mi emo biti ne samo manje ljuti nego i
zadovoljni. Pojavu katarze kao naina za smanjenje agresivnosti potvruju i neki ogledi.
Meu ostalim to potvruju ogledi koje je sproveo S. Febah (S. Feschbach, 1955). U jednom od
njegovih ogleda subjekti su dovedeni u stanje ljutnje i agresivniosti na taj nain to ih je eksperimentator
otro napao i grdio. Posle toga jednoj polovini subjekata daje se mogunost da u svojim odgovorima na TATtest, a kojima iznose agresivne teme, daju oduka svojoj agresivnosti. Drugoj polovini ne daju se takvi zadaci
iz TAT-testa. Merenjem agresivnosti, posebnim za to konstruisanim instrumentima, bilo je mogue utvrditi da
je naknadna agresivnost bila manja kod onih subjekata koji su svojim odgovorima mogli da konstruiu priu
sa agresivnim temama nego kod onih kojima nije data mogunost da odgovaraju na TAT-test.

278

SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA

U drugom svom ogledu (1961) istraiva je opet formirao dve grupe. Kod jedne je izazvao ljutnju a
kod druge nije. Polovina subjekata iz jedne i druge grupe gleda posle toga film sa agresivnim sadrajem, a
druga polovina iz obe grupe film sa neutralnim sadrajem. Merenje agresivnog ponaanja posle toga
pokazuje manji stepen agresivnosti kod onih koji su bili pre naljueni pa su gledali agresivni film nego kod
onih koji su bili naljueni pa su gledali film sa neutralnim sadrajem. Meutim, kod onih kod kojih nije
prethodno izazvana ljutnja pokazalo se da je pos le gledanja filma sa agresivnim sadrajem bi lo vie
agresivnosti nego kod onih koji takav film nisu gledali.

Neki autori, meu ostalim Bandura, ukazuju na to da ogledi sa pojavom katarze nisu
tako jednoznani. Oni navode da ima istraivanja koja pokazuju da i posle prisustvovanja
agresivnim scenama agresivnost nije smanjena, da nije, dakle, dolo do katartikog
delovanja. Bandura se, meu ostalim, poziva na vie istraivanja.
U jednom od takvih istraivanja (D. T. Kenny, 1952) po lovini dece data je prilika da ispoljavaju
fiziku i verbalnu agresivnost. Drugoj polovini nije data takva mogunost. Kad je posle toga merena
agresivnost, pokazalo se da je ona bila vea kod onih koji su imali prilike da ispoljavaju agresivnost.

Treba istai da i oni koji zastupaju miljenje o katarktikom delovanju posmatranja

agresivnih scena ipak ne misle da bi bila opravdana generalizacija da usled toga to neko
ima mogunost da ispolji agresivnost (bilo posmatranjem, bilo manifestovanjem agresivnih
akata) time postaje (uopte) manje agresivan. Dolazi, smatraju oni po pravilu do trenutnog
olakavanja i smanjenja agresivnosti. Ali, ako se agresija, kad god se javi agresivni impuls,
bez kontrole manifestuje, ili ako se trajno gledaju agresivne scene, a sopstveno ponaanje
ne bude kontrolisano, dovee to do uestalosti agresivnog ponaanja. Ako mi budemo ili
samo esto ispoljavali agresivnost ili esto uoavali ispoljavanje tue agresivnosti (a koja
nema negativne posledice) verovatno je da e to dovesti do estog javljanja agresivnog
ponaanja i kod nas. Zakljuuje se da katarza, iako ima izvesno delovanje na smanjenje
agresivnosti, to ima samo u odreenim uslovima i za ogranieno vreme. Katarza e se
pojaviti samo u tom sluaju ako kod nekoga postoji agresivnost u momentu kad posmatra
agresivnu scenu. U tom sluaju verovatno je da e se kod njega smanjiti agresivnost. Ali
ako neko, ko inae nije u agresivnom stanju, posmatra agresivnost, to e posmatranje
dovesti do javljanja agresivnosti kod njega. Drugo, i kad postoji putem katarze smanjenje
agresivnosti, to smanjenje je samo kratkotrajno i privremeno. Ako se, meutim, bude esto
posmatrala agresivnost, prikazana, na primer sredstvima masovnih komunikacija, smatra se
da e to doprineti sticanju navike agresivnog ponanja, da e dovesti do toga da se i sam
posmatra, u situacijama slinim onima koje je posmatrao, ponaa agresivno.
U vezi sa razmatranjem delovanja katarze postavlja se vano praktino pitanje: da li
prikazivanje agresivnosti putem sredstava masovnih komunikacija (televizije, filma,
tampe) dovodi ili ne dovodi do razvijanja agresivnosti kod posmatraa, posebno kod dece
nego ak do smanjenja agresivnosti. Jedan deo strunjaka, pozivajui se na podatke o tome
da imitacija ima vanu ulogu u procesu socijalizacije, a posebno na podatke istraivanja
Bandure i saradnika, zastu-

279

NIKOLA ROT

pa miljenje da prezentovanje agresivnih scena u sredstvima masovnih komunikacija

doprinosi razvijanju agresivnosti. Deca, ako budu esto gledala prikazivanja surove borbe i
ubijanja, mogu doi do uverenja da je prezentovano agresivno ponaanje uopte prihvaeno
i normalno ponaanje. Ona mogu da zakljue da onako kao to reaguje prikazana agresivna
linost reaguju i drugi. Ona tako ue da reaguju odreenim oblicima agresivnosti. Drugi
autori, meutim, iznose argumente za suprotno shvatanje, za shvatanje da u masovnim
sredstvima komunikacija prezentovana agresivnost, ako ve ne dovodi do smanjenja
agresivnosti kod gledalaca, ne dovodi ni do poveanja. Oni svoje shvatanje obrazlau na
sledei nain: 1) televizija ili film ne prikazuju nita to deca ne bi mogla da vide i u
svakodnevnom ivotu i 2) posmatranje agresivnih situacija prua mogunost da se iivi,
putem katarze, vlastita agresivnost.
Zauzimajui stav u ovoj dilemi, moe se, na osnovu raspoloivih podataka
istraivanja, rei da postoji vie verovatnosti da e kontinuirano prezentovanje agresivnosti
putem sredstava masovnih komunikacija dovesti do poveanja agresivnog ponaanja kod
posmatraa. Za takav zakljuak govori to to je delovanje katarze za osloboenje
agresivnosti, kao to je spomenuto, ogranieno i pojav ljuje se samo pod odreenim
uslovima. Argument da agresivnosti ima u svakodnevnom ivotu i da zbog toga
prezentovana agresivnost ne upoznaje ni sa im novim, nije ubedljiv razlog za shvatanje da
prikazivanje agresivnosti nee imati negativnog efekta. Izrazitu agresivnost kakva se
prezentuje u sredstvima masovnih komunikacija, ne opaaju i ne doivljavaju svi oni
kojima se namee putem masovnih sredstava komunikacije, ona se za njih ili ne javlja
uopte ili javlja samo retko. Meutim, stalna prisutnost agresivnog ponaanja i njeno stalno
prikazivanje u sredstvima masovnih komunikacija verovatno da e podstai posmatrae na
to da ne suzdravaju sopstvene agresivne impulse, uie ih tome da nema dovo ljno razloga
da osuuju agresivnost niti da se sami uzdravaju od agresivnosti koju lako mogu da
tumae kao stalnu i redovnu pojavu, ili ak normalnu reakciju. Moe, dalje, doprineti tome
da se putem imitacije ue i novi oblici agresivnosti koje deca pre toga nisu ispoljava la.

ALTRUISTIKO PONAANJE
Empirijsko prouavanje pomaganja i
nepomaganja drugima
Vanost altruistikog, i uopte prosocijalnog, ponaanja za drutveni ivot podstakla
je mnoga filozofska i etika razmatranja o altruizmu i moralnom ponaanju. Ali i pored
drutvenog znaaja altruistikog ponaanja empirijskog izuavanja altruistikog ponaanja
do ezdesetih godina u socijalnoj psihologiji gotovo i nije bi lo. Mnogo je vie istraivanja
agresivnog ponaanja ljudi nego nesebinog ponaanja kojim se nastoji pomoi drugima.
Da takvo ponaanje postoji, pokazu-

280

SOCIJ AUZACIJ A I MOTIVACIJ A

ju svakodnevni primeri naklonosti prema deci i nemonima, pruanja pomoi drugim

osobama i kada to trai i napor i odricanje. U svim drutvima postoje filantropske i
socijalne institucije kojima je svrha pomo onima koji su u nevolji. U mnogim situacijama
ljudi pritiu u pomo jedan drugome i manifestuju dobru volju da uine neku uslugu i
pomognu drugoj osobi. Naravno, to ne znai da ljudi veoma esto, iz razliitih sebinih
razloga postupaju i drugaije i na tetu tuih interesa i ne obazirui se na potrebe i tekoe
svojih blinjih.
Upravo pojave neobaziranja na nevolje ljudi koji su se nali u tekoama, pa i u
smrtnoj opasnosti, i nepriticanje u pomo, i kad je takvo ponaanje u suprotnosti sa
proklamovanim moralnim normama postale su podsticaj za sistematska empirijska
istraivanja o pomaganju i nepomaganju drugima i o uslovima od kojih zavise. To su u
savremenom svetu esti sluajevi pasivnog posmatranja tue nevolje ili neobaziranja
uopte na osobe koje su u tekoama i kojima je tua pomo neophodna. Takvo ponaanje
posmatraa koji nita ne preduzima bilo je i povod da su Latane i Darli (Latane i Darley,
1970) pristupili ispitivanju o tome zato ljudi i u sluajevima kada je oigledno da je
njihova pomo potrebna nita ne preduzimaju. Jedan od takvih sluajeva koji je bio
neposredan podsticaj istraivanju sami opisuju ovako:
,,Kitty Genovese sledio je jedan manijak kada se vraala kui sa posla u tri asa ujutro. Trideset i
osam njenih suseda u Kew-Gardens-u iza lo je na svoje prozore kada je uasnuta kriknu la i nijedan nije
doao da joj pomogne, iako je trajalo vie od pola asa dok ju je progonitelj ubijao. Nijedan ak nije uinio
ni toliko da bi pozvao policiju. Ona je ostala mrtva.
U knjizi objavljenoj 1970. u kojoj saoptavaju rezultate svojih istraivanja Latane i Darli spominju i
mnoge druge primere nepomaganja. U podzemnoj eleznici napada i ubija neka banda oveka u prisustvu
velikog broja putnika od kojih niko nita ne preduzima. Pored oveka koji lei nemoan na trotoaru prolazi
gomila ljudi ne osvrui se.
Imamo dosta primera o slinom ponaanju ljudi i kod nas. Pored rtava saobraajnih udesa
ostavljenih na cesti prolaze desetine vozaa automobila nezaustavljajui se izvetava povremeno naa
tampa. ovek pogoen infarktom lei na volanu automobila i niko od brojnih i vozaa i prolaznika ne
preduzima nita. Jedan teak sluaj nereagovanja i bezobzirnosti opisan je u ljub ljanskim novinama ,,DeIo
od 9. marta 1976. Dvadesetjednogodinju Joicu Tanek obara automobil na cesti koju je prelazila. Devojka
je baena na krov auta sa kojeg je posle ezdeset metara pala na cestu. U tom trenutku iz suprotnog je smera
naila kolona automobi la koji su svi preli preko devojke i valja li je jo dvanaest metara po cesti. Vozai se
nisu zaustavili i mirno su produili dalje zavrava svoj izvetaj dopisnik lista. Beogradski list ,,Politika 30.
maja 1982. objavljuje dopis iz Leskovca o nepoznatom oveku koji je pao u nesvest u jednoj prodavnici
hleba. Niko od prisutnih ne preduzima nita. Tek dostavlja pote koji se tu naao iznosi onesveenog
oveka na ulicu, sada uz pomo nekih od prisutnih. Potar zaustavlja automobile da bi prevezli oveka u
bolnicu. Neki nee ni da se zaustave. etvorica vozaa se zaustavlja ali izjav ljuju da se ure. Posle vie
pokuaja jedan od vozaa ipak prihvata da nemonog oveka odveze do bolnice.

Iznose se, za tako esto konstatovani pasivni odnos prema tuoj potrebi i "evolji,
razliita objanjenja. To je posledica ivota u velikim gradovima i uopte zaina ivota u
savremenom svetu, a koji dovodi do alijenacije ljudi i njihove de-

281

NIKOLA ROT

personalizacije i nezainteresovanosti za druge esto je objanjenje. Izvor takvog ponaanja

je u zadovoljavanju nesvesnih sadistikih impulsa pri posmatranju tueg stradanja
objanjenje je koje se takoe sreta. Specifino i konkretnije je objanjenje da je uzrok
nepomaganja posledica meanja fantazije i realnosti a to pothranjuje beskrajni tok
televizijskog nasilja, tako da u mozgu nagomilane slike agresije dovode do toga da i stvarni
prizor nasilja doivljavamo kao sliku. Slino tome, a jednostavnije i ubedljivije,
obrazloenje je da nam sredstva masovnih komunikacija kontinuirano prezentuju toliko
nasilja da nam ono izgleda kao redovna pojava na koju postajemo neosetljivi.
U mnogim prilikama, meutim, ljudi pomau jedni drugima, ine uzajamne usluge,
predusretljivi su i ljubazni. Ljudi, dakle, nekad jedni drugima pomau a nekad to ne ine.
Da bi nali odgovor na pitanje kada ljudi pomau a kada ne pomau jedni drugima, dva
amerika istraivaa, Latane i Darli (Latane i Darley), poinju ezdesetih godina sa serijom
istraivanja. Koriste terenski eksperiment pri kom je simulirana prirodna situacija.
Proveravaju nekoliko hipoteza o uzrocima nepomaganja u nevolji. Nije nezainteresovanost
za druge i apatinost uzrok nepomaganja. Drugi su uzroci, smatraju Latane i Darli (1970).
Pre svega dva: a) ocena da je situacija manje ozbiljna nego to stvarno jeste a na osnovu
uoavanja da niko od vie prisutnih osoba nita ne preduzima; b) difuzija odgovornosti; ak
i kada pojedinac oceni da je neka osoba u tekoj situaciji, on rezonuje da nije sam
obavezan da pomogne niti sam odogovoran za ono ta se dogaa, nego su to i svi ostali.
Kada su Ijudi sami, oni su spremniji da pomognu nego kada su zajedno sa drugima
pretpostavljaju Latane i Darli.
Nalaze potvrdu za svoje pretpostavke u rezultatima veeg broja sprovedenih ogleda. Meu ostalim i
u ogledu u kom su ispitanici studenti. Oni pre, toboe predviene, diskusije o nekom problemu popunjavaju
upitnike. Dok ih popunjavaju, poinje kroz otvor na zidu da kulja mlaz dima. Nije jasno ta je uzrok dima, pa
je situacija potencijalno opasna. Ogled je tako organizovan da su 24 ispitanika sami dok se javlja dim, a 24 u
grupama od po tri osobe. Potvruje se pretpostavka da e ispitanici koji su sami ee preduzeti neto nego
ispitanici u grupama. Od onih koji su sami 75% upozorava na opasnost. Od ispitanika u grupama u toku prve
etiri minute to ini svega jedan, a u toku est minuta trojica, dakle svega 12,5%.

Pored spomenuta dva uslova Latane i Darli proveravaju ogledima i dejstvo drugih
faktora. Zakljuuju da je prisustvo drugih najvaniji uslov. Verovatno je, zakljuuju, da
prisustvo drugih osoba deluje inhibitorno na spremnost da se pomogne drugima. Nekoliko
je razloga, smatraju, za takvo inhibitorno dejstvo: 1. to se, uoavajui da su ostali prisutni
neaktivni, ocenjuje da situacija nije ozbiljna i opasna; 2. to dolazi do smanjenja oseanja
odgovornosti jer se rezonuje da su drugi isto toliko obavezni da pomau; 3. to svi prisutni
za svakog pojedinca predstavljaju grupu publiku i jer se smatra, budui da niko nita ne
preduzima, da je to prirodno i normalno ponaanje, a drugaije ponaanje da bi moglo biti
ocenjeno kao neprikladno.
U ogledima prate uticaj mnogih varijabli: pola, klasne pripadnosti, odreenih
osobina linosti, poznanstva sa ostalim prisutnima i poznavanje osobe u nevo-

282

SOCIJ AL IZACUA I MOTIVACIJA

lji, te veliine mesta u kom ispitanici ive. Samo poslednje dve varijable pokazuju se od
uticaja na ponaanje. U onim sluajevima kada su ostali prisutni poznati ili se poznaje
osoba koja je u nevolji, pomaganje je signifikantno ee. Postoji, iako ne visoka, ipak
znaajna korelacija i izmeu spremnosti da se pomogne i veliine mesta bilo porek la bilo
boravka. Oni iz manjih mesta ee pomau od ispitanika iz velikih gradova. Ostaje
nejasno zato je tako: da li zbog toga to se u manjim mestima vie prati svaije ponaanje,
pa se vie vodi rauna o vlastitim postupcima i li kao to neki autori navode zbog toga to
su ljudi u gradskim uslovima izloeni ogromnoj ko liini drai od ijeg se tetnog delovanja
brane indiferentnou prema onome to se oko njih deava. Nisu, miljenja su Latane i
Darli, alijenacija, nezainteresovanost za tuu sudbinu i neverovanje u vanost socijalnih
normi osnovni razlozi nepomaganja drugima. Moda je u ovim, kako ih autori oznaavaju,
neodreenim razlozima deo objanjenja, ali odreeni situacioni faktori, a posebno
prisustvo drugih osoba, vaniji su smatraju Latane i Darli.
Verovatno je da u odreenim situacijama deluju faktori ije su dejstvo Latane i Darli
nali u svojim ogledima. Ali ne samo da to nisu najvaniji faktori nego u nekim uslovima
prisustvo drugih osoba ima suprotno dejstvo od onoga koje spomenuti autori navode. Ima
situacija kada se pomae upravo u prisustvu drugih i zbog tueg prisustva. Mnogi e
vozai automobila, koji kada ih niko ne vidi ne bi ukazali pomo nekoj rtvi saobraajne
nesree, stati i pomoi kada znaju da neko registruje njihovo ponaanje i da zbog toga to
nisu pruili pomo mogu da uslede negativne sankcije za njih. Pruanje pomoi u takvim
sluajevima naravno ne moe se smatrati altruistikim ponaanjem.

Odreenje pojma
Da bismo prouili ponaanje koje se naziva altruistikim, treba ga poblie odrediti.
Latane i Darli ulau malo napora da ponaanje koje oni obino nazivaju pomaganjem, a
ponekad i altruistikim ponaanjem, preciznije odrede. Iz njihovog izlaganja proizilazi da
oni i kada koriste izraz altruistiko ponaanje (altruistic behavior) podrazumevaju pod
time pruanje pomoi drugoj osobi bez obzira na motive koji pokreu na pomaganje. Za
istraivanje, navode, dovoljno je altruistikim ponaanjem ili pomaganjem smatrati ono
ponaanje za koje postoji saglasnost, konsensus, da je takvo. Ali takvo je odreenje
neodrivo. Ako se izjednae pojmovi altruistikog ponaanja i pomaganja i ne uzima u
obzir motiv pomaganja nekome, svako bi se ponaanje od kojeg drugi ima koristi mog lo
nazvati altruistikim. I usluge potara, ofera, prodavca, pa i davanje mita bilo bi takvo
ponaanje. Iz ogleda koje vre vidi se da se u stvari ni Latane i Darli ne dre svog
bihejvioristikog odreenja nego ispituju ponaanje koje nije samo objektivno pomo
nekome nego je ponaanje ija je namera da se, ulaui napor i podnosei neku rtvu,
drugome pomogne.
Drugaije i specifino odreenje altruistikog ponaanja daje Aronfrid (Aronfreed,
1970), jedan od strunjaka za pitanja socijalizacije. Altruizam je po njemu ponaanje koje
poiva na empatiji sa drugom osobom a koja nama omo-

guava da znamo ta drugi doivljava i da pretpostavljamo da e na postupak izazvati kod

drugoga zadovoljstvo, a i nama samima biti prijatan. Altruistiko ponaanje bi bilo
ponaanje koje preduzimamo iz zadovoljstva to drugima inimo zadovoljstvo. Altruistiko
ponaanje po Aronfridu, moe se rei, sadri tri karakteristike: 1. uivljavanje u psihiko
stanje drugoga, 2. anticipaciju prijatnih posledica naih postupaka za drugoga i 3. vlastito
zadovoljstvo svojim postupkom. Sutinu altruizma inio bi specifini emocionalni
doivljaj. Prema ovakvom odreenju pomaganje nekome u nevolji zbog toga to je to za
nas norma, na princip postupanja kojeg se drimo makar morali trpeti i rtvovati ne bi
bilo altruistiko ponaanje.
Neki autori, meutim, na primer, varc (Schwartz, 1970) zastupaju miljenje da se o
altruistikom ponaanju moe govoriti samo u sluaju kada se postupa prema
internalizovanim moralnim normama. Bez znanja o tome ta je moralno, bez trajnih
dispozicija da se prema moralnim normama, a koje postaju regulatori naih postupaka,
postupa i bez njihovog aktiviranja u situacijama na koje se norme mogu primeniti prema
ovome shvatanju nema altruistikog ponaanja. 1 takvo je odreenje preusko. Prema njemu
nije altruistiko ponaanje izazvano osetljivou za tue potrebe i postupak naprosto iz
elje i radi zadovoljstva da se drugoj osobi pomogne.

inioci koji utiu na altruistiko ponaanje

I kada postoje relativno trajne dispozicije za altruistiko ponaanje, njihovo
aktuelizovanje zavisie od mnogih uslova. Od karakteristika situacije, ponaanja drugih
osoba, socijalnih normi i od osobina linosti zavisie da li e doi do manifestovanja
altruistikog ponaanja. Preteni deo danas ve velikog broja empirijskih istraivanja
posveen je upravo utvrivanju raznih inilaca koji utiu na javljanje altruistikog
ponaanja. Pored Latanea i Darlija, meu ostalima, preglede o takvim istraivanjima daju
Mekoli i Berkovic (Macaulay i Berkowitz, 1970), Krebs (1970) i taub (Staub, 1974). O
nekima od ogleda o dejstvu pojedinih faktora na altruistiko ponaanje postoje informacije
i u naoj strunoj literaturi (Rot, 1976). Faktori za koje je naeno da utiu na altruistiko
ponaanje mogu se svrstati u etiri grupe: situacione inioce, ponaanje drugih osoba,
norme ponaanja i osobine linosti.
Od situacionih faktora, pored prisustva drugih i njihovog broja i poznatosti,
spomenuemo i dejstvo stepena nevolje osobe kojoj treba pomo, obima potrebnog
angaovanja, vrste pruene pomoi, naina traenja pomoi i pola. taub obavetava o
svojim ogledima iz kojih proizilazi da e se pre i ee pomoi osobi koja je u veoj
nevolji nego osobi koja je u manjim tekoama ali u zavisnosti od toga koliko se treba
angaovati u pruanju pomoi. Kada se oceni da pruanje pomoi zahteva napor, veliko
angaovanje, nanosi tetu i moe dovesti do neprijatnosti ispitanici esto izbegavaju da
prue pomo. Pravilo da e se pre ukazati pomo kada je potrebnija nee vie vaiti.

SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA'

Onim osobama za koje su ispitanici u fingiranoj terenskoj eksperimenta lnoj situaciji ocenili da
imaju vee tekoe sa nogama osobama za koje je izgleda lo da ne mogu da stanu na noge vie je od
ispitivanih osoba priteklo u pomo nego osobama koje su samo navodili da su se povredile pri padu i koje su
se samo (simulirajui to) tee kretale. Ali pomo koja je zahtevana sastojala se jedino u tome da se telefonom
obavesti neko. Meutim, osobama koje su dobile (fingirani) srani napad i leale na ulici, u eksperimentu
koji je taub organizovao, niko nije pomogao od ukupno 20 prolaznika. Istraiva smatra da nisu pomogli jer
im je izgledalo da bi pruanje pomoi zahtevalo previe angaovanja: traenje prevoznog sredstva,
prevoenje i smetanje u bolnicu. Da je procena potrebnog stepena vlastitog anga ovanja vana, potvruju i
rezu ltati istraivanja (Piliarin i saradnici, 1970) koje pokazuje da posmatrani pro laznici nastoje da izbegnu
susret sa osobama za koje misle da trebaju pomo i utoliko vie izbegavaju susret ukoliko smatraju da je
potrebna vea pomo i vee angaovanje.

Da je stepen napora i rtvovanja vezan uz davanje pomoi vaan, pokazuju

podaci o uticaju vrste pomoi na pomaganje drugome. Latane i Darli (1970)
organizuju istraivanje u kome se saradnici istraivaa obraaju veem broju
prolaznika (1 520) traei od njih razne vrste usluga. im traena usluga zahteva
manje angaovanje, time se ee prua: 85% prolaznika odgovara na pitanje
Koliko je sati?, ali samo 39% na traenje kako se zove saoptava svoje ime, a
34% daje zatraenih 10 centi. Od znatnog je uticaja nain na koji se trai tua
pomo; kada se 10 centi zatrai utivo i sa prihvatljivim obrazloenjem daje
zatraeni iznos 72% prolaznika. Potvren je slinim postupkom, traenjem od
2091-og prolaznika da dade 20 centi, i uticaj pola i osobe koja trai i osobe koja
prua pomo. Kada je 20 centi traio mladi, dalo mu ih je 30% prolaznika, a kada
ih je traila devojka dalo je 57%. Kada su novac traili mukarci dalo ga je 27%
ena i 40% mukaraca, a kada su traile ene 54% ena i 68% mukaraca od kojih
je novac traen.
Znatan je uticaj drugih prisutnih osoba njihove ocene situacije i njihovog postupanja
na altruistiko ponaanje. Vie je ispitanika u ogledima (taub, 1974) preduzelo neku
aktivnost da pomogne osobi koja je bila u nevolji kada je druga prisutna osoba (saradnik
istraivaa) izjavila da je situacija ozbiljna nego kada je izjavila da nije. Jo je vei
postotak ispitanika pristupio pomoganju kada. je druga osoba odreeno izjavi la da bi bilo
potrebno pomoi. Kada je druga osoba sama preduzela neto da pomogne osobi u nevolji,
postotak onih koji su pomogli dalje se poveavao. Najvie je bilo pomaganja kada je
prisutna osoba i ukazivala na to da treba pomoi a i sama pomagala.
Ponaanje drugih, potvruje se, predstavlja model za vlastito ponaanje i kada se
radi o altruistikom ponaanju. Postupci su drugih osoba pritom da leko uticajniji nego
saveti i uputstva.
i

Potvruju to i rezultati ogleda (Bryan, 1970). Jednom delu dece izmeu 10 i 12 godina odrasla
osoba je izlagala kako je potrebno da se pomae siromanoj deci. Intervjuisana deca (pokazuju proveravanja
pos le ogleda) znaju da se smatra da treba pomagati druge, ali je manje od treine stvarno pomoglo.
Signifikantno vei broj dece zaista i pomae iz grupe koja je videla da je osoba koja je govorila da treba
pomagati druge i sama aktivno pomagala. Potvruje se davno saznanje da su postupci vanije sredstvo
socijalizacije od verbalnih uputstava.

285

NIKOLA ROT

Veoma vaan izvor altruistikog ponaanja su drutvene norme, koje za sadraj

imaju moralno obavezivanje na pomaganje drugima. Takve su norme, po pravilu, sastavni
deo vaspitnog sistema u svim drutvima, bitan deo mnogih ideologija i raznih religioznih
uenja. Zacelo zbog njihove vanosti za odranje i funkcionisanje ljudskih zajednica.
Internalizovane, postaju pokretaka snaga altruistikih postupaka. Dodue ne toliko mona
koliko bi se iz uestalosti verbalnog isticanja znaaja tih normi mog lo zakljuiti. Tako je iz
vie razloga. Pre svega zbog toga to postoje i snage koje izazivaju nealtruistiko
ponaanje i altruistikom suprotno ponaanje i mnoge norme ponaanja koje nisu usklaene
altruizmu. Ali i pored toga, norme iji je sadraj pruanje pomoi onima kojima je potrebna
predstavljaju neke od vanih determinanti ponaanja ljudi.
Bihejvioristiki orijentisani autori, kao to su Latane i Darli, ne pridaju vanost
normama kao izvorima altruistikog ponaanja. Navode da je drutvenih normi mnogo, da
su nedovoljno odreene i uzajamno protivrene. Zato su za pojedinca od male koristi kada
u konkretnoj situaciji treba da odlui kako e postupiti. Vaniji su ve spomenuti i drugi
situacioni faktori. Pre nego to e reiti da li e nekome pomoi ili nee ocenjuje ovek
datu situaciju i interpretira je i, vodei rauna koje e koristi i tete imati, bira svoje
postupke manje vie nezavisno od socijalnih normi. Norme oveku vie slue za naknadno
konstituisanje objanjenja svoga postupka. Ni Aronfrid, koji inae istie vanost
internalizacije standarda ponaanja za socijalizaciju, ne smatra da su norme vane za
altruistiko ponaanje. Vana je po njemu sposobnost empatije i oseanje zadovoljstva to
se drugome koristi. Kao odgovor na argumente spomenutih koncepcija koje ne pridaju
znaaja altruistikim normama ponaanja moe se navesti: 1. nisu norme, posebno moralne
norme, uvek tako neodreene da se ne bismo mogli prema njima orijentisati, da na primer
ne znamo da nekome ko nemoan ili povreen lei na ulici treba pomoi; 2. podatak da je
saoseanje pokretaka snaga altruistikog ponaanja ne znai da i internalizovane moralne
norme to nisu; verovatno je da e, po pravilu, zajedno sa empatijom sa osobom kojoj je
potrebna pomo doi u svest i delovati i odreeni principi i norme ponaanja.
I

empirijska istraivanja, iako ih nema mnogo, pokazuju znaaj moralnih normi za

altruistiko ponaanje. Meu ostalim varc (Schwartz, 1970), na osnovu
istraivanja procesa donoenja odluke koja prethodi altruistikom ponaanju,
zakljuuje da je za preduzimanje altruistikog akta potrebno da postoje: a) namera
da se preduzme neto to je dobro za drugoga; b) oseanje odgovornosti za
postupak za koji se ocenjuje da je od koristi za drugoga; c) znanje da je taj
postupak u skladu sa drutvenim moralnim normama. Moglo bi se rei da je
altruistiki akt dvostruko determiniran normama: prvo normom da treba preduzeti
neto u korist drugoga i drugo time to sadraj onog to se ini treba da je u skladu
sa prihvaenim drutvenim normama. Moralne norme su vaan izvor altruistikog
ponaanja, veli taub (1970), a mogu se razlikovati dve vrste takvih normi. Prvu
ine principi o tome kakvo je ponaanje ispravno i konkretno, norma da je
pomaganje drugima ljudska obaveza. Drugu vrstu normi ine internalizovani
principi da

286

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

treba voditi rauna o tuim potrebama i tuoj dobrobiti. Za ljude koji postupaju po prvoj
od ovih vrsta normi velimo da su savesni i odgovorni, a za one koji se dre druge vrste
normi da su dobri i plemeniti.
U veem broju istraivanja proverava se da li postoji korelacija izmeu altruistikog
ponaanja i crta linosti, a sa namerom da se utvrdi eventualna uzrona veza. Ali veina
istraivanja, verovatno pre svega zbog raznih vrsta nedostataka u metodologiji, prua
nedovoljno pouzdane rezultate. Mogue je ipak, smatra Krebs (1970), koji obavetava o
desetak korelacionih studija, zakljuiti o postojanju nekih povezanosti. Kod dece je naena
pozitivna korelacija izmeu altruizma, s jedne strane, i socijalne prilagoenosti, manje
agresivnosti i manje kompetitivnosti, te vee emocionalne stabilnosti, s druge strane. Kod
odraslih osoba, i to kod ena, utvrena je pozitivna korelacija sa blagom ekstraverzijom,
razvijenou socijalne vrednosti (merene Olport-Vernonovom skalom), sa ispodprosenim
motivom za postignuem i za dominacijom. Kod odraslih mukaraca: sa socijalnom
orijentisanou, odsustvom neurotinosti, te sa blagom konzervativnou i blago
razvijenom autoritativnou. Da postoji pozitivna korelacija altruistikog ponaanja sa
poslednje dve osobine, moda se moe objasniti time da te osobine dolaze do izraaja i u
nekoj vrsti paternalizma: u tenji ne samo da se usmerava tue ponaanje nego i da se stara
o onima na koje se eli uticati.
Nastojei da dobije pouzdanije podatke taub (1974) organizuje sloeno i obimno
istraivanje o vezi izmeu osobina linosti i altruizma.
U prvom delu ispitivanja ispitanici (130 studenata) reavaju vie testova linosti kojima se ispituju
razvijenost oseanja odgovornosti, crta makijavelizma (tendencije da se radi vlastite koristi manipulie
drugima), razvijenost moralnosti (prema Kolbergovoj emi o est faza), vrednosti kao to su spremnost za
pomaganje drugima, tenja za udobnou, zahtev za jednakou sa sve i neke druge osobine. Nekoliko
nedelja kasnije, u drugom i glavnom delu ispitivanja, dovode se subjekti u nekoliko situacija, a radi toga da
bi istraiva proverio svoju pretpostavku da e se osobine linosti kao determinante altruistikog ponaanja
pojaviti zavisno od situacionih faktora.
Simuliraju se razna stanja koja zahtevaju pomo, stvaraju uslovi u kojima druge prisutne osobe
podstiu ili ne podstiu pomaganje i situacije u kojima se zahteva razliit stepen angaovanja.

Iz podataka dobijenih istraivanjem zakljuuje istraiva, meu ostalim, da postoji

visoka pozitivna korelacija izmeu altruistikog ponaanja i sindroma crta linosti koji
ine: razvijenost oseanja odgovornosti, zainteresovanosti za dobro drugih, razvijena
moralnost, nesebinost, ljubav za ljude crte koje izraavaju socijalnu orijentaciju.
Odreene usvojene drutvene norme, odreene vrednosti i crte linosti, moe se zakljuiti,
predstavljaju dispozicije za altruistiko ponaanje. Rezultatima ovoga istraivanja
potvrena je i vanost internalizovanja odreenih normi za altruistiko ponaanje.
Ispitivanja su pokazala takoe da istovremeno sa dejstvom dispozicija za altruistiko
ponaanje postoji snaan uticaj situacionih faktora: vrste pomoi koju treba pruiti,
podsticanja od strane drugih osoba, zahtevanog stepena angaovanja. Postoji interakcija
izmeu odreenih crta linosti i situacionih faktora. Ponaanje i onih osoba kod kojih je
razvijena prosocijal-

287

NIKOLA ROT

na orijentacija bie u razliitim situacijama razliito. Kada su uslovi povoljniji kada je

potreban manji napor, kada je dat primer i podsticaj angaovanje u altruistikom ponaanju
je ee i vee i kod osoba sa izraenom prosocijalnom orijentacijom.

Poreklo altruistikog ponaanja

Naglaavajui vanost nesebine spremnosti za pomaganje drugima za odranje
ivota svakog pojedinca, kao i za funkcionisanje i odranje drutava mnogi autori izvore
altruistikog ponaanja vide u nasleem datim uroenim osnovama. Poreklo je brige i
staranja za druge, vele mnogi autori poev od Aristotela, u monim uroenim tendencijama
drutvenosti, bitnoj karakteristici ljudi. Po drugima je poreklo u uroenom saoseanju sa
drugima, u uroenoj simpatiji i empatiji kao to to naglaavaju Adam Smit (Smith),
Spenser (Spencer) i eler (Scheler) meu ostalima. Teoretiar anarhizma kao sistema
drutva Kropotkin i njegove pristalice uroene tendencije da se ljudi uzajamno pomau
ocenjuju toliko snanim da se na njima moe organizovati drutveni ivot. Od psihologa
zastupnika uroenih osnova altruistikog ponaanja najdetaljnije izlae uroenu prirodu
altruistikog ponaanja Mek Dugal. Po njemu glavni izvor altruistikog ponaanja lei u
roditeljskom, i posebno, materinskom, instinktu. Kao i kod ivotinja i kod ljudi uroena
tendencija za staranjem o vlastitom porodu, briga za njega i nenost prema njemu izrazito
su ivi. Povezana sa drugim tendencijama i razvijena pod uticajem iskustva postaje vaan i
moan sentiment roditeljske ljubavi. U uroenoj tendenciji za pomoi i zatitom
mladunadi lei osnova plemenitosti, ljubavi prema drugima i dobrih namera, kao i drugih
vrsta altruistikog ponaanja. Oseanje nenosti prema sopstvenom detetu moe da se
proiri, pa se javlja spremnost da se zatiti ne samo svoje nego svako dete, svako mlado
bie, pa i svako ko se nae u nevolji i potrebna mu je pomo i zatita. U uroenoj
tendenciji da se zatiti malo dete, pa onda i sve to je nemono i emu je potrebna pomo
izvor je i moralne indignacije, veli Mek Dugal, a na njoj poiva oseanje pravednosti i
spremnosti da se bori za pravdu i pomae pravedna borba drugih.
Mek Dugai smatre i simpatiju za druge uroenom tendencijom. Odreuje, kao to mnogi fakori
definir. empatiju, kao tendenciju da doivimo oseanje iju manifestaciju uoavamo kod neke druge osobe
iii drugog ivog bia. Za sve gregarne ivotinje je vano i za odravanje jedinki i za odravanje grupe. Ova
sposobnost je, na primer, u osnovi ponaanja ivotinja kada na krik kojim se izraava strah jedne ivotinje u
stadu ili jatu javlja irenje straha i impuls beanja kod svih ostalih jedinki. Posledica dejstva uroene
simpatije je pojava da se na pla jedne bebe javljaju plaem i ostale prisutne bebe. I ostali pokazuju
simpatetike reakcije. Izraz vesclog lica druge osobe izaziva radost i kod nas, krik uasa izaziva slian
doivljaj kod onih koji uju taj krik. Meutim, Mek Dugal smatra da simpatetika osetljivost nije glavni
izvor altruistikog ponaanja. Ona ne podstie na spremnost da se drugima pomogne. Kad je razvijena, moe
dovesti i do toga da se izbegava svaki prizor tue nesree, i to upravo zbog toga da se ne bi javila teka i
neprijatna emocija tuge, oaja, straha ili uasa i kod sebe. Zato mnogi, inae veoma osetljivi ljudi nisu
pogodni za neke aktivnosti pomaganja onima koji pate. U rodite ljskom instinktu lei izravna osnova
pomaganja i staranja za druge.

288

SOCIJ ALIZAC IJA I MOTIVAC IJA

Zatita potomstva je izvor mnogih aktivnosti, posebno kod ivotinjskih vrsta koje raaju odjednom jedno ili
najvie dvoje mladunadi. Instinkt materinske zatite je kod njih toliko moan da pobeuje svaki strah. I kod
Ijudi je to mona uroena pokretaka snaga aktivnosti, slabija kod mukaraca nego kod ena, ali jaka i kod
njih. Svi pokuaji da se pojave roditeljskog portvovanja objasne kao iskljuivo naueno ponaanje i li kao
ponaanje koje proizilazi iz linog interesa pokazuju se, tvrdi Mek Dugal, neodrivim.

Drugo shvatanje kao izvor altruistikog ponaanja vidi njegovo sticanje putem
razliitih vrsta socijalnog uenja. Altruistiko ponaanje je uslovljavanjem na osnovu
vezivanja sa primarnim ljudskim potrebama i nagonima steeno ponaanje smatraju
bihejvioristi. Ono je steeno ponaanje kao to su i ostale forme prosocijalnog ponaanja i
razni prosocijalni motivi, na primer, gregarni i afilijativni. Ovde spomenuta objanjenja
koja daju Latane i Darli, koji istiu vanost situacionih faktora i ocenjivanje koristi i tete
za sebe od eventualnog pomaganja drugima takoe su izraz takvog shvatanja. Nastanak
altruistikog ponaanja objanjava se interakcionom teorijom razmene koristi i tete koju
primenjuje Keli (Kelley,
1966)
za objanjenje razliitih dijadnih interakcionih odnosa, pa i grupnih
procesa. I u ovom tekstu navedena istraivanja potvruju vanost uenja
uslovljavanjem za sticanje altruistikog ponaanja. Ali pokazuju i znaaj sloenijih
formi uenja, posebno uenja po modelu i potvruju ulogu procesa i faktora na
koje je ukazao Bandura u svojoj analizi tzv. opservacionog uslovljanja, u stvari
uenja u kom je vaan udeo viih kognitivnih procesa. Razmatranja i istraivanja o
vanosti internalizacije odreenih normi govore o tome da su i sloenije
kognitivne forme uenja putevi kojima se stie altruistiko ponaanje.
Altruistiko se ponaanje ui, dakle, raznim vrstama socijalnog uenja. To, meutim,
ne znai da nema i uroenih osnova za takvo ponaanje. Ovde se i zastupa shvatanje da se
altruistiko ponaanje jednim delom razvija na osnovu uroenih osnova. Razvija se
uslovljavanjem, i drugim oblicima uenja. Preteni deo altruistikog ponaanja ovek stie
putem raznih procesa uenja i dejstvom raznih uslova. Uenje je tako vaniji izvor
altruistikog ponaanja i tek uenjem ono postaje jedno od za ljude karakteristinih naina
ponaanja i eventualno se oformljuje u altruistiki motiv kao specifinu ljudsku pokretaku
snagu.

Razvijanje altruistikog ponaanja

Altruistiko ponaanje je kod nekih pojedinaca izrazitije nego kod drugih. To moe
delom zavisiti od naslednih osnova, ali pre svega su razlike u altruistikom ponaanju i
meu pripadnicima iste kulture kao i razlike meu raznim kulturnim zajednicama,
posledice razlika u sticanju, u uenju altruistikog ponaanja. Zato to je zanemareno
prouavanje altruizma, nije bilo mogue koristiti za sistematsko i uspeno razvijanje
rezultate naunog saznanja. Nastojanje da se razvije altruistiko ponaanje postoji u
svakom drutvu, makar kao ogranieno altruistiko ponaanje kao spremnost za
pomaganje, samo pripadnika vlastite etnike grupe ili lanova neke druge jo ue grupe.
Kao sredstvo razvijanja altruistikog ponaanja

NIKOLA ROT

najee je korieno verbalno ubeivanje, koje meutim, kad nije praeno odgovarajuim
postupcima, ima slab efekat. Drugi efikasniji nain razvijanja je potkrep ljivanje
altruistikog ponaanja, pozitivno za manifestovanje altruizma, a negativno za odsustvo
altruistikih postupaka tamo gde se zahtevaju i oekuju.
Dosada izvrena ispitivanja altruistikog ponaanja pokazuju da se ono ui putem
razliitih od spomenutih vrsta socijalnog uenja, da pojedini od agensa socijalizacije mogu
da imaju vanu ulogu i da je vei broj faktora koji utiu na razvijanje a ltruistikog faktora.
Dosledno potkrepljivanje altruistikog ponaanja, davanje primera i uenje po mode lu, kao
i uenje uvianjem mogu biti uspeno korieni naini socijalnog uenja.
Vani su agensi socijalizacije i za sticanje altruistikog ponaanja roditelji. U
porodicama u kojima vlada srdana atmosfera i gde se koriste psiholoke mere kanjavanja
neeljenog ponaanja, a ne primenjuje otro fiziko kanjavanje, pre do lazi do razvijanja
altruizma i formiranja altruistikih normi ponaanja. Tamo gde bar jedan od rodite lja
manifestuje altruistiko ponaanje i tako postaje model za dete ee je a ltruistiko
ponaanje. Masovna sredstva komunikacije, a posebno te levizija, koja deluju na formiranje
raznih oblika ponaanja, pretpostavlja se, mogu biti i vani agensi za razvijanje altruizma.
Kanadski psiholog Raton (Rushton, 1979) to pokazuje prikazom rezultata veeg broja
empirijskih istraivanja u kojim je proveravana mogunost korienja televizijskih
programa za razvijanje prosocijalnog ponaanja.
Raton razlikuje neko liko vrsta prosocijalnog ponaanja. Meu ostalima: 1. a ltruistiko koje
odreuje kao nesebino pomaganje drugima; 2. prijate ljsko ponaanje koje se ogleda u ljubavnom ophoenju
sa drugima; 3. samokontro lisano ponaanje ono koje se odlikuje sposobnou da se odupre iskuenjima. U
nekom od prikazanih istraivanja (Stein i Friedrich, 1972. i 1975) ispitanicima se, deo predko lakog uzasta,
kontinuirano u toku dueg perioda vremena prezentuju televizijski programi sa agresivnim i programi sa
prosocija lnim ponaanjem. Potom se prati ponaanje ispitanika u svakodnevnom ivotu, u igri i kontaktima sa
ostalom decom. Istraivanja ne potvruju da prezentovanje prosocijalnih sadraja, samo po sebi, dovodi do
trajnog prosocija lnog ponaanja. Ali pokazuju da se kod jednog dela dece prosocijalno ponaanje poveava u
periodu dok gledaju filmove sa prosocijalnom sadrinom (kao to gledanje agresivnih filmova poveava
agresivnost u periodu dok se gledaju). Kada se meutim, pored gledanja prosocija lnih sadraja koriste i drugi
naini uticaja igranje uloga onih koji pomau i, na primer, dolazi do trajnijeg poveavanja prosocijalnog
ponaanja: do vie pomaganja drugima, vie prijaznog ophoenja i vie samokontrole u toku dueg vremena.
Dva su verovatna puta kojima se ostvaruje razvijanje prosocija lnog ponaanja smatra Raston. To su: 1.
formiranje novlh prosocija lnih normi, a do ega dolazi pre svega kod onih pojedinaca kod kojih nije dotad
bilo nikakvih normi i nema prosocijalnih suprotnih normi; 2. razvijanje osetljivosti za druge i sposobnosti
empatije.

Jedno od sredstava razvijanja altruistikog ponaanja jeste i osposobljavanje za

otklanjanje dvoumljenja kako postupiti u situaciji u kojoj neko trai pomo. Ceste su
situacije u kojima dolazi do aktiviranja po sadraju uzajamno suprotnih ideja: jednih da u
datoj situaciji treba pomoi, a drugih da se treba uzdrati od akcije, da se na primer ne
treba meati u tue stvari, ili da se treba uvati od pona-

290

SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA

anja koje drugi mogu oceniti kao neprikladno. U toku socijalizacije deca ue mnoga
inhibitorna pravila ponaanja kojima se kazuje ta ne treba initi, ue, na primer, da se ne
sme uiniti nita to nije dozvoljeno. Previe se naglaava zabrana razliitih oblika
ponaanja, a premalo ue prosocijalne norme. Zato se lake aktualizuju norme da se
suzdri od aktivnosti nego norme da se aktivno postupi i pomogne drugome.
Potvruju to i neka istraivanja tauba (1971). Deci koja uestvuju u ogledima daje se, svakom
ponaosob, zadatak da izrade odreeni crte. Saoptava se svima da u susednoj prostoriji jedno drugo dete
radi na istom zadatku. Uz to se jednom delu dece saoptava da mogu, ako im to zatreba, otii u drugu sobu,
drugom delu dece da ne ulaze, a treem se o odlaenju u susednu prostoriju ne kae nita. Kratko vreme po
odlasku eksperimentatora zauje se iz druge prostorje (sa zvunog snimka) p la i molba za pomo devojice
koja je navodno pala i uganu la nogu. Iz grupe dece kojoj je saopteno da sme ako treba da ue u susednu
prostoriju signifikantno je vie dece polo da pomogne nego iz grupe kojoj je zabranjeno da ue i iz grupe
kojoj nije nita reeno. Na kasnije pitanje istraivaa zato se nisu odazvali pozivu za pomo ispitanici iz
ovih dveju grupa odgovaraju da su smatrali da nije u redu da ulaze kada im nije reeno da smeju da uu.

Nejasnoa i dvoumljenje o tome ta da se uini u konkretnoj situaciji mogla bi se

otkloniti, smatraju Bejron i Bern (1977), kada bismo decu uili ne samo uoptenim
normama ponaanja nego i tome kako da postupe u odreenoj situaciji. Trebalo bi decu i u
kolama uiti kako da pomognu nekome ko nemoan lei na ulici, ta da preduzmu kad
izbije poar, ta da urade kada se neko davi ili je neko napadnut. Kao to se u toku vojne
obuke priprema za odreeno ponaanje u razliitim ratnim situacijama, tako treba uiti
kako pomoi drugima u konkretnim situacijama u kojima drugima treba pomoi. A li takvih
je situacija mnogo i raznovrsne su. Ve zbog toga je za razvijanje altruistikog ponaanja
neophodno razvijati i altruistike moralne norme i odreene osobine linosti za koje je
naeno da su pratioci i pokretai altruistikog ponaanja. Pre svega dve: osetijivost za tue
potrebe i odgovornost pred samim sobom za vlastite postupke. Internalizacija altruistikih
moralnih normi i razvijanje odreenih crta linosti vani su pre svega radi toga da bi
altruistiko ponaanje postalo trajno ponaanje i da bi se formirao altruistiki motiv kao
jedan od trajnih i jakih motiva ponaanja.

KONFORMIRANJE, POSLUNOST I POKORAVANJE

Konformiranje kao motiv
Konformiranje predstavlja est i vaan vid socijalnog ponaanja. Pod njim se
podrazumeva spremnost da se prihvati miljenje i gledanje drugih, uglednih i
autoritativnih, osoba i, pre svega, grupa kojima pojedinac pripada a da za takvo prihvatanje
nema racionalnih razloga niti da postoji prisila da se to uini. Konformiranju nisu uzrok
uvianje opravdanosti prihvaenih miljenja ili podraavanih postupaka. Konformira se
neemu naprosto zato to neko drugi ili grupa tako misli i ini.

291

NIKOLA ROT

O konformiranju se obino govori kao o nainu ponaanja. Ali spremnost na

konformiranje jest i, vie ili manje razvijena dispozicija pojedinaca, njihovo trajno
svojstvo. Zato je konformizam i pokretaka snaga ili motiv ponaanja. Konformiranje je
veoma vaan oblik socijalnog ponaanja, nastao naprosto iz potrebe da se ponaa kao to to
ine ostali i kao to to drugi oekuju da se ponaa. Ponekad se konformiranje manifestuje
samo u deklarisanju za stavove koje grupa ima i oekuje, a da se pri tom vlastita gledanja
zadravaju. Najee, meutim, dolazi ne samo do manifestovanja oekivanog shvatanja
veine i od veine zahtevanog ponaanja nego i do stvarne promene vlastitog miljenja i
ponaanja.
Koliko je motiv za konformiranjem snaan potvrdila su i eksperimentalna
istraivanja. Poznat je meu vie ogleda eksperiment koji je pedesetih godina izveo A
(Asch, 1958). On je grupama ispitanika izlagao tri linije raznih duina i zahtevao da ih
uporede sa etvrtom linijom standardnom. Svi su u grupi osim jednoga lana a upravo taj je
bio stvarni ispitanik u ogledu davali unapred predviene i namerno netane odgovore.
Stvarni ispitanici, oni koji nisu znali za dogovor sa eksperimentatorom, odgovarali su
poslednji a poto su prethodno uli namerno netane odgovore. Pokazalo se da je veliki
postotak ovih ispitanika, usled konformiranja veini, za oigledno razliite linije od
standardne navodio da su standardnoj liniji jednake linije. Druga ispitivanja, a u kojima
suprotnost izmeu namerno netanih ocena grupe i stvarnosti nije bila tako oigledna, dala
su jo izraeniji efekat konformiranja. Navedeni i drugi ogledi potvruju postojanje
konformiranja kao opte pojave i veoma este u svakodnevnom ivotu. Mi usvajamo ocene
grupa kojima pripadamo i saoptena gledanja stvarne ili navodne veine o raznim
pitanjima: politikim, estetskim i drugim, iako racionalnih razloga za takve ocene nemamo.
Naroito je esto konformiranje izjavama o pojavama koje je teko neposredno proveriti.
Posebno, ako postoje emocijama zasiene predrasude ili postoji jednodunost i velika
saglasnost sredine. Uporno ponavljano iznoenje nekih tvrdnji, bez obzira na njihovu
istinitost, lako se usvaja i iri zahvaljujui i optoj sklonosti ljudi konformiranju.
Konformiranje je veoma izrazito u stavovima, a naroito negativnim stavovima prema
pojedinim narodima. Zavisi, pokazala su istraivanja, i od mnogih crta linosti. Vee je kod
osoba sa manjim intelektualnim sposobnostina, kod emocionalno nestabilnih osoba, kod
linosti koje karakteriu crte zavisnosti i pasivnosti. Iako postoje individualne razlike u
spremnosti na konformiranje, ono je opta odlika ponaanja svih ljudi. Postoji kao
proirena sklonost i spremnost na usvajanje tuih i grupnih miljenja i postupaka bez
obzira na njihovu razlonost i moralnu opravdanost.

Spremnost za prihvatanje tuih zahteva; ogled

S. Milgrema
Ljudi esto relativno lako i bez otpora prihvataju da uine neto to se od njih
zahteva, iako taj zahtev ne samo da nije obrazloen i opravdan, nego esto nije ni u skladu
sa principima ponaanja ljudi, niti sa etikim normama, usvojenim od njih. Ljudi ne samo
da se lako konformiraju, tj. da pod pritiskom grupe me-

292

SOCIJALIZACIJ A 1 MOTIVACIJ A

njaju svoja shvatanja i ocene, kao to je to prikazano Aovim ogledima, nego su oni
spremni da postupaju prema tuim zahtevima, iako se ti njihovi postupci mogu opravdano
oznaiti nehumanim i neetikim. Da takvih oblika ponaanja ima, potvruje spremnost
ljudi da se lako angauju u porobljivakim ratovima, progonima i raznim akcijama nasilja,
koje mnogi kao pojedinci ne bi prihvatili i ne bi inili, nego bi ih verovatno ocenjivali kao
neetike i nehumane akcije i osuivali.
Da slina tendencija kod ljudi postoji, smatrao je vei broj autora. Mari (H. Murray,
1938) meu svojih 20 osnovnih potreba pominje ak dve koje se mogu dovesti u vezu sa
ponaanjem ljudi koje oznaavamo kao spremnost na potinjavanje. Prva od tih potreba je
potreba za samoponienjem (abasement kako se Mari izraava). Ona se manifestuje u
spremnosti ka pasivnom potinjavanju spoljnoj sili, spremnosti da se podnosi nepravda, da
se prihvata vlastita inferiornost, da se priznaju kao pogrena vlastita dela koja su ranije
smatrana ispravnim, da se umanjuje sopstvena vrednost, podnosi bol i nesree. Ova
tendencija je bliska tendenciji o kojoj govori Mek Dugal (W. McDougall, 1908) i koju on
naziva instinktom samoponiavanja ili potinjavanja. On o tom instinktu govori kao o
suprotnom instinktu samopotvrivanja ili samoisticanja. Manifestuje se, po njemu, u
posramljenom i pokunjenom ponaanju koje prate: smanjenje muskularne tenzije, sporiji i
ogranieniji pokreti, sputenost glave i bacanje pogleda sa strane. Svi ovi pokreti, veli
Mek Dugal, izraavaju potinjavanje i usmereni su na to da se izbegne obraanje panje na
pojedinca ili ublai eventualno neprijateljstvo neke druge osobe. Oseanje koje se vezuje
uz ovaj instinkt, po miljenju Mek Dugala, jeste oseanje stida. Ova uroena tendencija,
po njemu, manifestuje se ve kod dece i esto se pogreno tumai kao strah. Kad dete
sedei na majinom krilu, utljivo, sa skrenutim pogledom, bacajui samo povremeno
pogled na nekog stranca i daje utisak zastraenosti imamo, u stvari, reagovanje u kom
dolazi do izraaja uroena tendencija za potinjavanjem. Postojanje ovakvog instinkta,
smatra Mek Dugal, potvruje mogunost patoloke hipertrofije ove tendencije. Takvu
imamo kod bolesnika koji sebe ocenjuje kao kreaturu bez koristi i punu greha, koji za sebe
veruje da je poinio mnotvo sramnih stvari i koji trai sam sopstveno kanjavanje.
Teko je, meutim, prihvatiti da tendencija za potinjavanjem postoji kao uroena
tendencija. Daleko je verovatnije da ponaanje koje karakterie potinjavanje predstavlja
posledicu uslova u kojima je ovek kroz dugi period istorije iveo, a znatnim delom ivi i
danas. Za to da nemamo posla sa jednom uroenom tendencijom, govori injenica da
postoji stalna borba ljudi da i po cenu najviih rtava dou do slobode i nezavisnosti i
oslobode se potinjenosti. Snanija je i vie karakteristina za oveka upravo suprotna
tenja, tenja za slobodom i nezavisnou. Potinjavanje i poslunost manifestuju se
povremeno kao oblici prilagoavanja uslovima u kojima ovek ivi i situacijama u kojima
se nalazi.
Pojavi potinjavanja koju sretamo u ljudskom ponaanju blia je druga od ljudskih
potreba o kojoj govori Mari, koja se takoe ne moe smatrati uroenom potrebom. To je
potreba koju on naziva potrebom za poslunou i pokoravanjem

293

NIKOLA ROT

(deference). Ona se, po Mariju, manifestuje u sklonosti da se divi nekome drugome, da se

taj drugi smatra superiornijim, da mu se odaje potovanje, u spremnosti da se prepusti
uticaju nekoga sa kime se nalazi u drutvu, da se podraava tui primer i da se konformira.
Da postoji spremnost za potinjavanje tuim zahtevima u odreenim uslovima, ak i
u sluaju da se zahtevaju postupci koji se nikad ne bi inili kad takvog zahteva ne bi bilo i
koji su u suprotnosti sa prihvaenim normama i principima potvruje laboratorijski ogled
S. Milgrema (S. Milgram, 1966, 1974). Milgrema je podstakla na istraivanje uoena
spremnost ljudi da se pokoravaju nalogu razliitih vrsta autoriteta i onda kad izvravanje
naloga predstavlja suprotnost svakoj humanosti i svim proklamovanim etikim principima.
Bez ove spremnosti ne bi bilo mogue u istoriji dosad najmasovnije unitavanje do kojeg je
dolo dolaskom na vlast nacista u Nemakoj. Ne samo na bojitima u ratu nego i u
zatvorima irom Evrope, u zarobljenikim i koncentracionim logorima, streljanjem i u
gasnim komorama uniteni su milioni ljudi. To ne bi bilo mogue da veoma irok krug ljudi
to nije podravao a vrlo velik broj njih spremno se povinovao nalogu da unitava ljude.
Milgremov ogled je izazvao veliku panju i razliite pokuaje objanjenja dobijenih
rezultata. Milgrem je postavio kao zadatak ispitivanja da proveri dokle e ii spremnost
ljudi da na zahtev nekog autoriteta nanesu drugim osobama, sa kojima inae nisu bile ni u
kakvom kontaktu i koje ne poznaju, teke povrede, pa i smrt; da li e ljudi pokazati
spremnost da na zahtev autoriteta, a bez ikakvih drugih uzroka i razloga, prihvate nalog da
nanesu teke povrede i to samo radi toga da bi ispunili postavljeni zahtev. Milgrem je, da
bi to istraivao, organizovao jedan dosta sloen eksperiment:
Subjektima, dobrovoljcima u eksperimentu, saopteno je da e se prouavati efekat kanjavanja za
uspenost u uenju. Posle uvodnog izlaganja da nauka zna malo o efektu kanjavanja na pamenje,
ispitanicima je saopteno da e biti obrazovani parovi subjekata. U svakom paru jedan lan e biti uitelj koji
e priimenjivati kaznu, a drugi e biti uenik na kome e biti primenjena kazna. U stvari, onaj lan u paru
koji je dobio ulogu uenika radio je tano prem? uputstvu istraivaa i reagovao u toku ogleda onako kako
mu je napred reeno da treba da reaguje. Stvarni ispitanici u istraivanju bi li su oni subjekti kojima je dat
zadatak da izvravaju kaznu kad se pokae neuspeh u uenju, oni koji su imali ulogu uitelja.
Ovim ispitanicima je reeno da je njihov zadatak da postignu da drugi lan u paru upamti listu rei i
da za svaku njegovu greku primene kanjavanje. Kanjavanje, saopteno je ispitanicima, bie elektrinim
okovima koje ispitanik moe sam da izazove koristei generator u laboratoriji. Saopteno mu je da za svaku
greku primeni e lektrini ok, i to tako da za svaku novu greku primeni ok jaeg intenziteta.
Na generatoru su oznaeni stupnjevi intenziteta. Intenzitet se kretao, prema oznaenoj skali, od 15
do 450 volti. Ovaj raspon predstavljao je 30 jedinica intenziteta. Na generatoru su bili i natpisi kojima je
oznaavano da se daje slab ok ili se daje jak elektrini ok. Subjektima uiteljima pre poetka postupka dat
je ok od 15 volti, dosta jak elektrini ok, ali jo bezopasan. Dat je radi toga da se uvere da e manipulisati
stvarnim e lektrinim okovima.
Drugi subjekt u paru, koji je bio u saveznitvu sa istraivaem, trebalo je da, prema uputstvu, daje
velik broj pogrenih odgovora. Broj tih pogrenih odgovora treba lo

294

SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA

je da bude toliki, da je tobonji uitelj uskoro posle poetka ,,uenja mogao da primeni veoma jake okove.
Istovremeno mu je bilo dato uputstvo kako treba da reaguje na svako pojaanje elektrinog oka. (Razume se
on nije dobijao stvarne elektrine okove. Ispitanici uitelji, meutim, bili su uvereni da oni daju one okove
koji su bili oznaeni na generatoru.) Saradnici istraivai trebalo je da kad njihov ,,uitelj primeni ok od
75 volti da ponu da prigovaraju, da stenju, kod tobonje primene oka od 120 volti da viu da je to
neizdrivo bolno, kod tobonje primene oka od 150 volti da trae da se prekine sa ogledom i da izjave da
dalje ne ele da uestvuju u ogledu, kod 180 volti da viu da ne mogu vie izdrati bol, kod 270 volti da
odaju glasove kao da su u agoniji, kod 300 da odbijaju svaki odgovor naglaavajui da nee vie uestvovati
i da se smatraju osloboenim svake obaveze. Stalno pri tobonjem davanju visokih okova, okova iznad 200
volti, trebalo je da simuliraju vrisak, stenjanje i glasove kao da su u, agoniji; a da bi onaj ko ih slua nuno
imao impresiju da se radi o stvarnoj agoniji i umiranju.
Subjektima uiteljima kad bi se obratili sa pitanjem ta treba da rade poto bi uli proteste,
odbijanje, stenjanje, glasove koji su liili na agonijiu eksperimentator bi odgovarao da treba da produe sa
postupkom bez obzira na ono to izjavljuju uenici. Od njih je traeno da se povinuju zahtevu
eksperimenta i produe sa zapoetim istraivanjem. Eksperimentator je davao uputstvo da i onda, kad
tobonji uenici vie ne daju odgovore, produe sa poveanjem intenziteta okova i da neodgovaranje
tretiraju kao pogrean odgovor. Eksperimentator je izjavljivao: Produite. Nemate drugog izbora. Ogled je
bio zavren kad su ispitanici ,,uitelji odluno odbili da produe sa daljim davanjem okova.
Subjekti u ovom ogledu bili su odrasli mukarci izmeu 20 i 50 godina raznih zanimanja. U svakom
ogledu uestvovalo je 40 subjekata od kojih su 40% bili inovnici, trgovci i prodavci u trgovinama; 40%
radnici, kvalifikovani i nekvalifikovani i 20% osobe slobodnih profesija sa zavrenim fakultetima. Svi su bili
plaeni za uestvovanje u ogledima. Ponaanje svakog subjekta registrovano je u toku ogleda, a posebno je
beleeno pri kojem intenzitetu davanja okova protestuje ili definitivno odbija da produi dalje sa
uestvovanjem u ogledu. Ceo raspon, kao to je spomenuto, od 15 do 450 volti podeljen je bio na 30 jedinica
intenziteta.
a)

b)
c)
d)

Rezultati ovog istraivanja su sledei:

kad je rtva bila u odvojenoj sobi a ispitanici nisu mogli ni da je vide ni da uju drugo osim protestovanja
rtve lupanjem o zid (pri tobonjem davanju oka od 300 V a iza kojeg bi osoba u drugoj sobi posvema
uutala) 66% ispitanika ilo je do kraja u davanju elektrinih okova, a samo 34% odbilo je ranije da
produi sa eksperimentom; prosek datih okova iznosio je 27 jedinica;
kad rtvu nisu videli ali su mogli da uju sve njene glasove, proteste i albe do kraja eksperimenta ilo je
62,5% ispitanika a prosek tobonje datih okova iznosio je 24 jedinice;
kad je rtva bila u istoj prostoriji sa ispitanikom, na pola metra udaljenosti od nje 40% je ilo do kraja u
ogledu a prosek intenziteta tobonjih okova iznosio je 20 jedinica;
kad je rtva bila u sobi i pri davanju oka intenzivnijeg od 150 volti, zahtevajui da se prekine ogled,
odbijala da sama stavi ruku na predmet preko kojeg je toboe dolazila elektrina energija, tako da je
ispitanik bio prisiljen da sam silom stavi ruku tobonjeg ,,uenika na plou i bio sa rtvom u telesnom
dodiru 30% je ilo do kraja ogleda, a prosek datih okova iznosio je 17 jedinica intenziteta.

Rezultati ovog ogleda pokazuju da se 2/3 subjekata povinuje nalogu da drugoj osobi
nanese smrtonosne povrede, ne obazirui se na njene molbe i preklinja-

295

NIKOLA ROT

nja a u sluaju da ne vidi rtvu. Kada ne samo uje nego i vidi rtvu, jos uvek 40%
ispitanika ini sve to se od njih zahteva. ak 30% ispitanika stavlja silom ruku rtve na
aparat da bi rtve mogle biti izloene smrtonosnim okovima. Istraiva, radi toga da bi
proverio da li takva spremnost da se izvre nalozi za najtee atake na druge osobe nije
samo rezultat toga to postoji veliki autoritet ustanove u kojoj su vreni ogledi (u
laboratorijama Jelskog univerziteta), vri oglede sa drugim grupama ispitanika van
univerziteta u jednom predgrau grada Nju Hevn (New Haven). Tom prilikom saoptava da
oglede izvodi Udruenje istraivaa", u stvari jedna izmiljena institucija. I u ovoj
situaciji rezultati su bili slini. Neto manji postotak, ali jo uvek 48 % ispitanika slua do
kraja naloge eksperimentatora.
Istraivai su u tom ogledu proveravali efekat nekoliko varijabli. Uvodili su
saradnike koji su pred subjektima ispitanicima, a u dogovoru sa istraivaem, posle
izvesnog vremena odbijali da produe sa og ledom. U takvim situacijama kad su videli da
neko drugi odbija povinovanje zahtevima, i subjekti ispitanici su u 90% sluajeva odbijali
da produe sa ogledima. Kad su, meutim, prema planu istraivanja, takvi saradnici
manifestovali izrazitu spremnost da posluaju zahteve istraivaa kod pravih subjekata
ispitanika dolo je do izvesnog blagog poveanja postotka potinjavanja zahtevima. U
treoj variranoj situaciji ispitanici imaju samo pomoni zadatak. Oni treba samo da saopte
drugima da pokrenu polugu na generatoru da bi se pojaao intenzitet oka. U takvoj
situaciji sasvim mali postotak 3 od 40 ispitanika, tj. 7,5% odbija da produi sa ogledom do
kraja. Vreni su i takvi oblici ogleda pri kojima bi se ekperimentator nalazio u drugoj
prostoriji i nareenja davao telefonom ili preko magnetofona. U takvom sluaju znatno se
smanjio postotak onih koji su ili do kraja ogleda, a istovremeno mnogi subjekti izjavljuju
da sluaju zahteve eksperimentatora, a davali su, u stvari, okove slabijeg intenziteta.
Sam istraiva bio je iznenaen i, moe se rei, uzbuen i zabrinut dobijenim
rezultatima, kao to se to moe zakljuiti iz njegovog komentara: ,,Sa udnom pravilnou
pokoravaju se dobri ljudi zahtevima autoriteta i izvravaju akcije koje su bezoseajne i
surove. Ljudi koji su u svakodnevnom ivotu odgovorni i pristojni, zavedeni su sjajem
autoriteta, kontrolom njihovog opaanja i nekritikim prihvatanjem eksperimentatorove
definicije situacije da izvravaju surove akte. Postoje li granice takvom pokoravanju pita
se autor. On ukazuje na to da je moda nemogue spreiti ljude da postupaju bruta lno i
nehumano kad to zahteva nedvosmisleni legitimni autoritet. Treba se pitati ta kad
anonimni eksperimentator moe da navede normalne odrasle ljude da, uprkos zaklinjanja i
molbi rtvi puste smrtonosnu struju moe tek da uini neka vlada koja poseduje ogroman
autoritet i presti dajui svojim graanima nareenje da unitavaju ili ubijaju druge ljude.
Istraiva sam ne objanjava u ogledima utvreno ponaanje. On pretpostavlja da
moda izvesnu ulogu igra postojanje agresivnosti kod ljudi, a moda neka druga jo
nedovoljno prouena, a za drutveni ivot ljudi veoma vana ljudska osobina. Verovatno je,
meutim, da agresivnost nije osnovna determinanta ponaanja manifestovanog u
prikazanom ogledu. To pokazuje vie injenica registro-

296

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

vanih u samom ogledu: ispitanici ele da prekinu i pitaju da li da prekinu sa ogledom ili
sami, kad mogu, falsifikuju izvetaj izjavljujui da daju intenzivniji elektrini ok nego to
ga stvarno daju. Nije verovatno ni da se radi o nekoj uroenoj tendenciji da se prihvata ma
kakvo nareenje i uroenoj tendenciji za potinjavanjem, kao to misli Mek Dugal.
Verovatnije je da imamo posla sa jednim oblikom ponaanja do kojeg je dolo dugom
navikom postupanja. ivei kroz duge periode pod veoma tekim uslovima u kojima
mnoge od ljudskih potreba, bitnih i za uspostavljanje skladnijih odnosa meu ljudima, za
razvitak linosti, nisu mogle da se razvijaju i dou do punog izraaja, a u kojima je ovek,
da bi se odrao, bio prisiljen da prihvata'zahteve koji su dolazili od strane monih i
autoriteta kod njega se formira jedna tendencija ponaanja koju karakterie pokoravanje i
poslunost. Da nije u pitanju uroena tendencija, potvruju i injenice iz samoga ogledL, a
pre svega podatak da nikada 100% ispitanika nije do kraja ilo u potinjavanju zahtevima
eksperimentatora. U dosadanjim uslovima lvota Ijudi previe je bilo prisile na
pokoravanje i poslunost, a premalo podsticaja na razvijanje potrebe za slobodom i
nezavisnosti i oseanja line odgovornosti.

Korienje razliitih naina da se izazove

pokoravanje
Da potinjavanje, iako est oblik ponaanja, nije uroena i univerzalna tendencija
kod ljudi, pokazuju i podaci da se u nameri da se postigne potinjavanje, koriste brojni
postupci kojima se aktualiziraju razliite potrebe i razliiti motivi ljudi. U opisanom
Milgremovom ogledu jedan od takvih korienih naina bio je dovoenje pojedinca u
takvu situaciju u kojoj je sve podeeno da se neprihvatanje tuih zahteva uini tekim. Od
pojedinca se zahteva da neto uini. On, dodue, moe to da odbije, ali odbijanje je veoma
teko jer je stvorena navika da se u slinoj situaciji potini zahtevu i jer je stvoren stav da
je opravdano da se prihvati zahtev autoriteta. Pojedinac se osea obaveznim, zbog uloge
koju je nauio, da ini ono lo se od njega oekuje. Drugi jedan nain korienja spoljnjeg
pritiska za potinjavanje tuim zahtevima je primena socijalnog pritiska od strane grupe,
kao to je bio sluaj u Aovom ogledu, a koji dovodi do pojave konformiranja. Dalji nain
korienja spoljnog pritiska za postizanje pokoravanja je korienje kanjavanja i
nagraivanja, kao to to ini majka ili neka druga osoba kad eli da postigne da se dete
ponaa na odreeni eljeni nain.
Nee, meutim, uvek doi do pokoravanja korienjem spoljnje prisile. Ljudi, ipak,
ponekad odbijaju da uine ono to se od njih zahteva. Spoljni pritisak esto ima granice
efikasnosti. Vojnik, na primer, koji je zarobljen. iako se na njega vri otar pritisak, odbija
da da podatke koje od njega zahteva neprijatelj koji ga je zarobio. Vaspitavanjem stvorena
je spremnost da se u takvim sluajevima odupire pritisku. Deava se ak da poveavajui
pritisak dolazi do smanjenja, a ne do poveanja, spremnosti da se pokori. Pritisak moe da
izazove suprotan efekat, kao to to potvruju i neki eksperimentalni rezultati.

297

NIKOLA ROT

Istraiva (J. W. Brehm i A. H. Cole, 1966) pruali su subjektima mogunost da biraju izmeu dva
problema na kojima e raditi u toku ogleda. Saopteno im je da su od drugih ispitanika koji su radili na
reavanju tih problema neki bolje uspeli u reavanju jednoga od tih problema. a drugi u reavanju drugoga
problema. Spoljni pritisak u ogledu predstavljale su saoptene tobonje napomene subjektima koji su ve
uestvovali u ogledu i reavali probleme. Jednom delu subjekata saopteno je da je raniji ispitanik ostavio
poruku da je izabrao prvi od problema, problem A. Drugim ispitanicima tobonja poruka je bila odreenija;
saopteno je da je subjekt ostavio poruku da on treba da radi na prvom od problema, problemu A. Mada je u
drugom sluaju pritisak bio vei, on je izazvao prihvatanje u manjem broju sluajeva nego prvi blai ob lik
pritiska.

Istraivai o ovoj pojavi reagovanja u suprotnosti sa zahtevom govore kao

o pojavi ,,reaktancije. Ljudi nastoje da zadre slobodu svoje akcije. Kad im izvreni
pritisak izgleda kao neto to ugroava slobodu njihove akcije, oni svoju slobodu-uvaju na
taj nain to odbijaju da prihvate zahtev ili ak na taj nain to uine suprotno. Mi tu
pojavu vidimo i kod dece na odreenom uzrastu. Deca, kad se od njih izriito neto trai,
odgovaraju (na odreenom uzrastu): ,,Neu. Ako se na to reaguje izjavom: ,,U redu, onda
nemoj deca veoma esto prihvataju da uine ono to je zahtevano.
Da bi se postiglo potinjavanje nekom zahtevu, esto je uspenije od pojaavanja
spoljnog pritiska koristiti druge naine, koristiti angaovanje unutranjih psiholokih
faktora. esto se, na primer, postie prihvatanje neega to elimo da bude prihvaeno na
taj nain to se subjektu ukazuje panja, nastoji se uiniti zadovoljnim i raspoloenim. U
takvoj situaciji osea se pojedinac obaveznim prema onome za koga ocenjuje da je
dobronameran prema njemu i da eli da mu pomogne. Teko mu je da odbije zahtevano i
pokazuje spremnost da postupi onako kako se od njega trai i oekuje. Slian je takvom
nainu veoma esto postupak, korien u svakodnevnom ivotu; to je postupak laskanja ili
ingracijacije.
Dva su posebna takva naina kojima se apelovanjem na odreene psiholoke faktore
pokuava postii prihvatanje zahteva i u tome esto uspeva. To su: nastojanje da se skloni
osoba da prihvati neki manji zahtev s tim da se posle iznese vei, te korienje oseanja
krivice koje se ili namerno izaziva ili za koje je utvreno da postoji. Prvi od ovih naina,
nastojanje da se obezbedi potinjavanje time to se najpre postie prihvatanje manjeg
zahteva, imamo esto u propagandi. Od potencijalnih kupaca trai se da uine neto to je u
vezi sa korienjem reklamirane robe, na primer da odgovore na to da li su zadovoljni
uzorkom robe koji je poslat (s uputstvom da ukoliko nije, mogu robu da vrate). Pokazuje se
da je vrlo esto efekat toga da potencijalni kupac postaje stvarni kupac robe. Uspenost u
korienju ovog naina potvrena je i nekim ogledima.
U jednom ogledu (J. L. Freedman i S. C. Fraser. 1966) traeno je od domaica u jednom amerikom
gradu da potpiu peticiju (kalifornijskim senatorima) za preduzimanje mera za sigurnost u vonji. Gotovo sve
domaice kojima su se obratili saradnici istraivaa potpisale su peticije. Nekoliko nedelja posle toga drugi
saradnici posetili su iste domaice i grupu (drugih) domaica od kojih ranije nije traeno, da potpiu peticiju.
Od svih je sada traeno da pred svoje kue stave plakate, koji su namerno bili veliki

298

SOCIJALIZACIJ A 1 MOTIVACIJ A

namerno runi, sa pozivom vozaima da voze pa ljivo. Od onih domaica koje su potpisale peticiju pristalo
je 55%, a od onih kojima se obratilo prvi put, i to odmah sa veim zahtevom, prihvatilo je samo 17%.

Istraivai objanjavaju ovaj rezultat da u veem postotku prihvataju neki zahtev

koji su ve manji zahtev prihvatili time to prihvatanje i malog zahteva dovodi do
ukljuivanja u odreenu akciju i izjanjavanja za odreenu stvar. Osim toga, u konkretnom
primeru spomenutog ogleda, i slika o samom sebi se menja. Kad je neko uzeo makar malo
uee u nekoj optoj akciji, kao to su, na primer, domaice koje su potpisale peticiju za
preduzimanje mere za veu paljivost pri vonji, on se ukljuio u drutvenu akciju i na
sebe gleda sad kao na lice koje je postalo aktivno u drutvenom ivotu. Izvravanjem i
male akcije menja se bilo odnos prema samoj akciji i ideji, ili se menja odnos prema
samome sebi, ili eventualno oboje. To onda ini osobu manje otpornom da sline akcije ne
prihvati u budunosti, i ak i kad one predstavljaju vee i znaajnije angaovanje.
Drugi nain korienja unutranjih faktora da bi se postiglo potinjavanje jest
operisanje sa oseanjem krivice. Kad neko uini neto to sam smatra neispravnim i
nepravednim, on se osea krivim. On nastoji to oseanje krivice da umanji. Umanjiti ga
moe na nekoliko naina: 1) tako to e izvriti neko dobro delo koje zahteva izvesno
odricanje ili izvestan napor i na taj nain postii ravnoteu izmeu ravog i dobrog
postupka; 2) tako to samom sebi namee neku neprijatnost, izvrenje neke akcije koja mu
je neugodna i koju inae ne bi uinio i tako samog sebe kanjava za svoju krivicu; 3) tako
to pokuava da umanji negativnost svoga postupka koji je izazvao oseanje krivice
pravdajui taj postupak i nalazei racionalizaciju za njega. Pokazuje se da prva dva naina
imaju za posledicu stvaranje vee spremnosti da se prihvate tui zahtevi. Zato se moe
izvesti zakljuak da ljudi koji se oseaju krivim lake prihvataju tue zahteve, postaju
skloniji da prihvate ono to se od njih trai od osoba koje se ne oseaju krivima. Za
opravdanost ovog zakljuka postoje takoe eksperimentalni nalazi.
U tim ogledima istraivai (J. L. Freedman, S. Wallington, E. Bless, 1967. J. M. Carlsmith i A. E.
Gross, 1969) pokazuju da su subjekti koji su davali okove u eksperimentima, slinim prikazanom
Milgremovom ogledu, bili spremniji da prihvate i zahteve druge vrste (da uestvuju u kampanji za uvanje
prirode) od onih koji su u tim ogledima imali zadatak samo da pomau (da stavljaju u pokret metronom
kojim je praen rad u eksperimentu), U drugom jednom ogledu u kom je namerno stvorena mogunost da
ispitanici obmanu eksperimentatora, oni koji su obmanuli bili su spremniji da prihvataju nove zahteve
eksperimentatora od onih koji ga nisu obmanu li.

Pokazalo se da, bez obzira na vrstu prestupa i vrstu krivice, subjekti koji su izvrili
neki prestup pokazuju veu spremnost da prihvate tui zahtev nego oni koji nisu izvrili
prestup. Izvreni prestup izazvao je oseanje krivice i doveo do poveanja spremnosti da
se tui zahtev prihvati. Pri tom nije neophodno da postoji sklonost prema osobi koja
postavlja zahtev, niti naklonost za ono to se trai da se uini. Na primer, naklonost prema
osobi kojoj treba (prema zahtevu) uiniti neku uslugu. Cak zahtev ne mora ni da bude
ikome od koristi. Vrlo je esto ak, ako je nekome naneta teta, pa se usled toga pojedinac
osea krivim, da on izbe-

299

NIKOLA ROT

gava kontakt sa onim kome je naneo tetu, izbegava dodir sa rtvom a da ipak pokazuje
spremnost da na neki nain popravi krivicu. Navodi se, naime, da kod onih koji su poinili
neku krivicu postoje dve vrste motivacije: da poprave krivicu time to e da uine neto
dobro, te da izbegnu suoavanje sa rtvom jer se plae da se ne otkrije njihova krivica.
Priznavanje krivice dovodi do redukcije oseanja krivice, ali i do spremnosti na
potinjavanje. To takoe potvruju istraivanja. U jednom ogledu, oni subjekti, uvereni da
su svojim lanim izjavama onemoguili izvoenje ogleda, po pravilu su prihvatili zahtev da
uestvuju u jednom drugom, neprijatnijem, ogledu. A oni meu takvim subjektima kojima
je pruena prilika da priznaju da su dali lane izjave, u mnogo manjoj meri su prihvatili
zahtev istraivaa da produe sa novim i neugodnim ogledima.
Uspeno korienje spomenuta dva postupka potvruje se u analizi pojave poznate
pod nazivom pranje mozga" (brainvvashing).
Analizirajui postupak indoktrinacije amerikih zarobljenika u Korejskom ratu (E. H. Schein, 195 J.
i 1956) moe se utvrditi da je u tome koriena tehnika icoja je, pre svega, poivala na spomenuta dva
mehanizma. Prema tim analizama, propagandisti Kinezi traili su od amerikih zarobljenika najpre da uine
neto, to dodue nije u sk ladu sa njihovim poloajem amerikih vojnika, ali to ne predstav lja veliku
povredu ili veliki ustupak. Traili su da, na primer, rukovode diskusionom grupom o sistemu koji v lada u
Kini ili da izjave da demokratski sistem nije savren sistem. Iza takvog malog zahteva sledio je vei. Mnogi
su se i potinili takvom veem zahtevu. Koriena je dakle tehnika stopa po stopu. Druga koriena tehnika
bila je izazivanje oseanja krivice. Zarobljenici su podsticani da iznesu rune stvari koje su poinili u svom
ivotu i da navedu one od najmanjih do najveih. Takvo ispovedanje svojih greaka trajalo je dui period. Pri
kraju toga perioda ispovedanja neki su pojedinci iznosili i najintimnije tajne, pa priznavali ak i zamisli i
fantazije o nekom runom delu. Sve to izazvalo je jako oseanje krivice, ali i spremnost na prihvatanje
razliitih zahteva. U izvesnom broju sluajeva imalo je za posledicu i zahtevanu potpunu promenu u glcdanju
na svet.

MORALNA SVEST Pojam i struktura

moraine svesti
O moralnoj svesti ne moemo govoriti kao o nekom specifinom motivu, kao to je,
na primer, afilijativni motiv ili motiv za postignuem. Ne moemo govoriti o njoj ni kao o
odreenom ogranienom segmentu ili sistemu ponaanja, kao to su, na primer, agresivnost
ili potinjavanje. Ali moralna svest predstavlja veoma vanu optu pokretaku snagu
oveka i dolazi do izraaja u veoma velikom broju aktivnosti i delatnosti ljudi.
Istovremeno, ona je i najizrazitiji rezultat procesa socijalizacije. Zbog svega toga, u
razmatranju delovanja socijalizacije na motivaciju i ponaanje oveka potrebno je ukazati i
na ulogu moralne svesti u tome.
Svako drutvo, pa i svaka manja grupa, ima odreene standarde o tome ta je pravo i
pravilno, a ta nije. Svako drutvo postavlja zahteve i propise o tome ta lanovi drutva
treba, a ta ne smeju da ine. Takve propise i standarde za postu-

300

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

pke lanova drutva nazivamo drutvenim i moralnim normama. Fi lozofija, a posebno

etika, pa onda razne drutvene nauke, a prvenstveno sociologija, prouavaju i razmatraju
pitanja o poreklu i sadraju moralnih normi. Meu ostalim, pitanje apsolutnog karaktera
moralnih normi i pitanje njihove univerzalnosti. Dok je na pitanje o apsolutnosti moralnih
normi odgovor koji daje nauka negativan, o pitanju univerzalnosti postoji diskusija. Mnogi
strunjaci smatraju da injenica da svi ljudi moraju da reavaju odreene egzistencijalne
probleme i da svi ive u drutvu namee postavljanje i odravanje odreenih principa
postupanja u svim drutvima. Meutim, problem sadraja i porekla drutvenih moralnih
normi nije problem kojim se bavi psihologija. Psihologiju, u vezi sa mora lom interesuje,
izmeu ostalog, koje su psiholoke komponente mora lnog ponaanja ili moralne svesti i
kako se formira i razvija moralna svest.
Moralne norme drutva znaajno utiu na ponaanje ljudi. Oni, pod njihovim
uticajem, izgrauju vlastiti moralni sistem i razvijaju kao odreene mora lne principe. Ti
principi postaju regulator njihovih ocena, reagovanja i akcija. Ljudi postupaju na odreeni
nain ne samo zato to se to od njih zahteva ili to su prisiljeni pretnjom sankcijama nego i
zbog toga to oni sami tee da postupaju u skladu sa odreenim principima ponaanja a
koje su usvojili ili izgradili i koje doivljuju kao sastavni deo svoje linosti. Formirani
principi postaju unutranja pokretaka snaga koja upravlja njihovim postupcima. Ljudi
uglavnom ne ubijaju druge, ne kradu, ne varaju, ne lau ne samo zbog toga to bi to moglo
izazvati negativne posledice za njih; oni tako postupaju i kada kraa ili prevara ne bi ima le
nikakvih posledica. Postupaju pokretani svojom moralnom svesti.
Moralna svest ili moralnost je psiholoka dispozicija, slina veoma generalizovanim
stavovima. Ima tri komponente: intelektualnu, emocionalnu i konativnu ili voljnu.
Intelektualnu komponentu ine znanja o moralnim principima prema kojima treba
postupiti, o tome kako se razni postupci evaluiraju, kao i intelektua lna sposobnost da se
odreeni opti principi primene na pojedine s luajeve. Emocionalnu komponentu ine
oseanja u vezi sa postupcima koje ocenjujemo kao moralne ili nemoralne: oseanje
moralne dunosti dok se reavamo da li emo ili da li neemo postupiti na odreeni nain,
oseanje zadovoljstva kad postupamo u skladu sa usvojenim principima, a nezadovoljstva,
oseanja krivice, stida ili kajanja kada tako ne uinimo. Aktivnu ili konativnu komponentu
ini spremnost za donoenje odluka da se postupi u skladu sa usvojenim moralnim
normama, izvravanje takvih odluka i doslednost u njihovom izvravanju. O razvijenoj
moralnoj svesti moemo govoriti kada su sve ove komponente prisutne i dovoljno
razvijene: kad postoje dovoljno jasni i odreeni meusobno usk laeni moralni rnncipi i
sposobnost da se oni primene; kad imamo postupanje u sk ladu sa tim rrincipima i kad se u
vlastitim akcijama i delatnostima oni redovno i primenjuju; :e kad dolazi do emocionalnog
reagovanja u sluajevima kad se postupi odnosno _e postupi prema usvojenim i izgraenim
moralnim principima.
Nisu meutim ove tri komponente uvek jednako razvijene i uvek jednako -sklaene.
Moe da postoji znanje o tome ta se u drutvu ocenjuje kao moralni

N IKOLA ROT

ili nemoralni postupak, kao to moe da postoji i dovoljno razvijena intelektualna

sposobnost da se moralni standardi primene u razliitim postupcima ili da se prema
odreenim moralnim principima ocenjuju tui postupci --a da ipak nema razvijene moralne
svesti. Znanje o tome ta je moralno nije dovoljno da neko bude moralan. To pokazuje i
primer psihopata. Oni, po pravilu, znaju ta drutvo ocenjuje kao moralno i normalno, ali
sami drutvene standarde o tom ta je moralno kao principe vlastitog ponaanja nisu
usvojili. Oni imaju znanje o moralnom, ali nemaju oseanja krivice, stida i kajanja, niti
razvijenu spremnost da prema poznatim principima postupaju. Oni e se od postupaka koji
nisu moralni uzdrati samo onda kad im za takve postupke neposredno prete sankcije. ak
e, zato to postoje jaki impulsi da zadovolje odreene tenje, potceniti verovatnost
primene sankcija. Ali i meu ljudima koji nisu psihopati ima ih koji postupaju u skladu sa
drutvenim moralnim normama samo zato to oekuju sankcije i kada oekuju sankcije. Ni
kod njih emocionalna i aktivna komponenta moralne svesti nisu dovoljno razvijene. Zato ni
za njih ne moemo rei da imaju razvijenu moralnu svest.
Iako se ponekad, govorei o moralnoj svesti, misli pre svega na postojanje moralnih
oseanja, ipak ni razvijena emocionalna komponenta i uz postojanje intelektualne nije
dovoljna da bismo mogli rei da postoji razvijena moralnost. esto, naime, i relativno
razvijena emocionalna komponenta vie je razlog da se uzdravamo od postupka koji
ocenjujemo kao nemoralan nego da u vlastitoj delatnosti realizujemo moralne principe.
esto su ljudi u situaciji i da znaju ta bi trebalo uiniti i da oseaju ta ne valja uiniti pa
ne preduzimaju dodue akcije za koje smatraju da ih ne bi trebalo uraditi ipak ne ine ono
to oseaju da bi trebalo da uine. U takvim sluajevima javlja se oseanje nespokojstva,
dakle odreena emocionalna reakcija. Ali ljudi se tog nespokojstva obino uspeno
oslobaaju pribegavajui esto korienom mehanizmu racionalizacije i konstruiui
opravdanje za to to nisu u konkretnom sluaju postupili drugaije nego to jesu. U takvim
sluajevima nema dovoljno razvijene konativne ili voljne komponente. Bez dovoljno
razvijene aktivne komponente, uz intelektualnu i emocionalnu, nema ni dovoljno razvijene
moralne svesti. Najusklaenije su ove tri komponente moralne svesti kod revolucionara
koji dosledno deluju prema usvojenim principima postupanja i nastoje da ih u svojoj
celokupnoj aktivnosti, i uz cene rtava, primene.
Jo ee se deava da, iako postoje relativno razvijene sve tri komponente moralne
svesti, one ne deluju sve u svakoj situaciji i da ljudi, iako ne moemo rei za njih da
nemaju moralne svesti, u svom moralnom ponaanju nisu dosledni. Ponekad postupaju u
skladu sa moralnim normama i usvojenim moralnim principima, a ponekad to ne ine.
Jedan od uzroka to ponekad ne postupaju prema sopstvenim moralnim principima lei u
tome to, osim moralne svesti kao pokretake snage akcija ljudi, deluju i mnogi razliiti
motivi i to moralne vrednosti nisu jedini ciljevi ijem ostvarenju ljudi tee. Postoje
razliite potrebe i razliiti motivi ljudi kao i razliiti ciljevi ijem ostvarenju ljudi tee, a
koji u odreenim situacijama stoje u suprotnosti sa moralnim principima i dobijaju premo
nad njima.

302

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACUA

Moralna svest, kao i svaki drugi efekat socijalizacije, stie se socijalnim uenjem.
Svi spomenuti oblici uenja su naini kojima se ostvaruje moralna svest. Meutim, R.
Braun (R. Brown, 1966) smatra da svi oblici uenja nemaju istu ulogu u formiranju
moralne svesti. Razvitak emocionalne komponente zavisi prvenstveno od uenja
uslovljavanjem, pa zatim od uenja na osnovu modela. Konativna komponenta u velikoj
meri zavisi od uenja po modelu, a za razvitak kognitivne komponente a bez ijeg razvitka
nema razvijene moralne svesti od prvenstvenog je znaaja kognitivno uenje i posebno
uenje uvianjem. Bez uenja na osnovu uvianja ne moe se formirati moralna svest kao
koherentni sistem optih principa koji e se, kao to je neophodno za razvijenu moralnost,
dosledno primenjivati u razliitim situacijama.
Kao to je spomenuto, za uspeh socijalizacije bitno je da doe do internalizacije
odreenih principa ponaanja. A da bi dolo do formiranja moralne svesti, neophodno je da
odreene moralne vrednosti budu internalizovane. Pojava internalizacije centralna je za
moralni razvoj. Bez internalizacije nema formiranja moralne svesti. Na alost mi, kao to
je navedeno, ne znamo sasvim sigurno kako dolazi do internalizacije. Postoji vie pokuaja
objanjenja za proces internalizacije, kao to postoji i vie objanjenja za javljanje
oseanja krivice kad se internalizovani moralni principi ne primenjuju. Iako nemamo puno
objanjenje ni procesa internalizacije ni javljanja krivice, mi znamo, kao to je u izlaganju
o procesu internalizacije izneto, o mnogim faktorima koji nam bar delimino objanjavaju
zato se odreeni principi ponaanja odravaju i kad nema posebnog podsticaja za njihovo
primenjivanje u spoljnoj situaciji, niti sankcija niti potkrepljivanja.

Razvoj i menjanje moralne svesti

Kao uopte o procesu socijalizacije tako i o razvitku moralne svesti moemo
razlikovati dve grupe teorija: teorije socijalnog uenja uslovljavanjem i kognitivne
razvojne teorije. Teorije socijalnog uenja uslovljavanjem, koje su, po pravilu,
bihejvioristike teorije, naglaavaju da je put formiranja moralne svesti uenje
uslovljavanjem ili potkrepljivanjem odreenih sadraja ponaanja. One istiu ulogu agensa
socijalizacije i znaaj odreenih tehnika u postupcima prema detetu pomou kojih dolazi
do sticanja moralnosti. Svi oblici uslovljavanja asocijativno ili klasino, instrumentalno,
incidentalno, parcijalno, sekundarno, opservaciono navode se kao vani oblici sticanja
moralnosti, a u zavisnosti od koncepcija autora.
Razumevanju procesa razvitka moralne svesti znaajno su doprinele kognitivne
razvojne teorije, a pre evega Pijaeovo (J. Piaget, 1932) istraivanje razvitka moralnog
suenja. Opta shvatanja Pijaea ve su prikazana prilikom izlaganja o teorijskim
koncepcijama procesa socijalizacije. Kad je re o moralnom razvoju, a kojim se Pijae
posebno bavio, nalazimo primenu 'stih principa. Na osnovu prikazanih postupaka pri
istraivanju, a pri kojima je Pijae zahtevao od dece razliitog uzrasta da ocene moralnost
odreenih postupaka lica koja se spominju u konstruisanim priama, Pijae je (kao to je
spomenuto), smatrao da na mlaem uzrastu do 9 godina) moemo govoriti samo o
heteronomnoj moralnosti, tj. o moralnosti

303

NIKOLA ROT

koja poiva na shvatanju da je moralno ono to se mora uraditi jer neko drugi (odrasle
osobe) zahteva da se tako uradi. Tek na kasnijem uzrastu javlja se vii oblik moralnosti,
autonomna moralnost pri kojoj se postupci ocenjuju na osnovu usvojenih i internalizovanih
principa o ponaanju, koji deluju kao sopstveni i autonomni regulatori ocena i postupaka.
Osnovna ideja Pijaea jeste da je razvitak moralnih sudova, i moralnosti uopte, deo
opteg procesa kognitivnog razvoja. Da bi moglo doi do razvitka moralnosti, dete mora da
dostigne odreeni nivo intelektualnog razvitka. U ranijoj fazi razvitka, kao to je
spomenuto, za dete je karakteristian realizam i egocentrizam miljenja, tj. shvatanje da
sve ono o emu se misli i to objektivno postoji, odnosno nesposobnost da se zamisli da
stvari drugoj osobi mogu izgledati drugaijima nego to izg ledaju njemu. U oblasti
moralnog suenja realizam se izraava u verovanju deteta da su moralni propisi apsolutni i
nepromenljivi i da imaju postojanje sami za sebe, a ne da predstavljaju vrstu socijalnog
dogovora koji se moe i izmeniti. Egocentrizam se u oblasti moralnog suenja izraava u
nesposobnosti da se preduzme tua uloga i da se shvati kako drugi oseaju i kako na druge
utie ono to dete radi.
Budui da moralni razvitak zavisi od intelektualnog razvitka, dete u prvoj fazi, kad
dominiraju realizam i egocentrizam, doivljava moralne propise kao spoljnje snage. Iza
ovoga perioda sledi, po Pijaeu, period kad se dete konformira spoljnim zahtevima i kad
ono prihvata obavezu da se konformira, ali jo ne uoava svoje uee u formiranju propisa
ponaanja. Ono moe da generalie odreene opte principe i da ih primenjuje na pojedine
situacije. Ali jo uvek je moralni propis neto to proizlazi iz spoljnjeg autoriteta. U treoj
i poslednjoj fazi razvitka moralnosti dolazi do shvatanja potrebe o uzajamnom potovanju i
uzajamnom pridravanju odreenih pravila, do svesti o potrebi kooperacije deteta sa
drugim osobama. Dete sad postaje svesno da je ono samo prista lo da se u svom ponaanju
ravna prema odreenim propisima, a radi koristi za sebe samog i radi koristi za drugoga.
Ono se sada ravna po odreenim principima jer prihvata te principe kao svoje principe. Sad
je tek moralnost postala autonomnom moralnou.
Ovakvo se shvatanje razlikuje od bihejvioristikog shvatanja za koje je uenje
uslovljavanjem iskljuivi put formiranja moralnosti. Razlikuje se i od psihoanalitikog
shvatanja po kome internalizacija principa nastupa identifikacijom sa rodite ljem (i to
znatno ranije nego to smatra Pijae) a internalizovane moralne vrednosti se vie ne
menjaju. Znaajna jc razlika izmeu Pijaeovog i psihoainalitikog shvatanja i po vanosti
koja se pridaje roditeljima u formiranju moralnosti. Po Pijaeu, do mora lnosti dolazi uvek
uvianjem prava i drugih, ona je uvek moralnost recipronosti. Ne dolazi do formiranja
moralne svesti naprosto na osnovu odnosa sa roditeljima i prostim usvajanjem roditeljskih
principa. Zato, po Pijaeovom miljenju, do formiranja autonomne moralnosti dolazi tek
kad se roditeljski pritisak smanji i kad se ogranii regulisanje ponaanja roditeljskim
zahtevima ili roditeljskim uzorom, tek kad uestaju kontakti sa vrnjacima i tim kontaktima
dolazi do uzajamnog prihvatanja odreenih pravila ponaanja.

304

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A

Nastavljajui sa istraivanjem razvitka moralnosti u duhu Pijaeovih ideja Kolberg

(L. Kohlberg, 1963.1964. i 1969) poetkom ezdesetih godina pokazuje da razvitak
moralnosti traje due i da ide dalje nego to je smatrao Pijae. On se u svojim
istraivanjima koristi slinim postupcima kojim se koristio i Pijae. I on saoptava svojim
ispitanicima konstruisane dogaaje i situacije i trai od njih da ocene da li su odreeni
postupci, saopteni u tim konstruisanim priama, moralni. Ali sadraji koji se ispitanicima
saoptavaju zahtevaju od njih da ocene navedene mogunosti i da se odlue izmeu dvaju
postupaka od kojih i jedan i drugi mogu biti oce njeni kao moralni, te da navedu koji od tih
postupaka smatraju ispravnijim i moralnjim i zbog ega. Ilustrovaemo prezentovane
dileme u Kolbergovim istraivanjima na jednom skraeno prikazanom konstruisanom
Kolbergovom zadatku.
Jcdna ena obolela je od neke posebne vrste raka. Postojao je, jedan lek koji je cni mogao pomoi.
Lek proizvodi neki farmaceut u mestu. Ali on ga skupo prodaje, za
2
000 dolara dozu leka. Mu bolesne ene traio je od poznanika da mu posude potrebni novac. Meutim,
skupio je svega 1 000 dolara. Otiao je farmaceutu i molio ga da mu ili lek proda jeftinije ili da pristane da
mu postepeno otplauje za lek. Farmaceut je odgovorio: ,,Ne, ja sam lek otkrio i hou da zaradim na
njemu. Oajni ovek provalio je u radionicu farmaceuta i ukrao lek za svoju enu.
Treba oceniti da li je mu bolesne ene to smeo i trebalo da uini. Ako se smatra da jeste, zato je
bi lo opravdano da tako uini.

Kolberg je zahtevao da oko stotinu ispitanika razliitog uzrasta, izmeu 7 i 17

godina, ocene ovu i sline situacije koje im je prezentovao. U svim saoptenim situacijama
postoji sukob izmeu moralnih shvatanja sankcionisanih zakonom i postupka koji,
meutim, moe biti opravdan sa gledita jednog optijeg i nekonvencionalnog moralnog
principa.
I Kolbergovi rezultati potvruju Pijaeov zakljuak da se moralnost postepeno
razvija. Najpre dolazi do razvitka heteronomne a potom do razvitka autonomne moralnosti.
Kolberg takoe objanjava neophodnost kognitivnog razvitka za moralni razvoj. Razlikuje,
meutim, vei broj faza razvitka moralnosti i smatra da razvoj moralnosti traje due i ide
dalje nego to je mislio Pijae.
U ranoj fazi ili na stupnju predmoralnosti, karakteristini su za postupke deteta, po
Kolbergu (a u tome je saglasan sa Pijaeom): objektivna odgovornost koja dolazi do
izraaja u tome to se postupak ocenjuje prema rezultatu a ne prema namerama; fiksiranost
propisa koja se manifestuje u tome to nema prilagoavanja propisa specifinoj situaciji;
apsolutizam vrednosti koji se manifestuje u verovanju da propisi vrede za sve i da ih svi
prihvataju; naivni pragmatizam koji dolazi do izraaja u shvatanju da je krivo ono to se
kanjava i da je neki postupak upravo zbog toga rav jer se kanjava; imanentna pravda
shvatanje da sve stvari i pojave mogu da kanjavaju, da i neiva okolina moe da kazni
nekoga.
U razvitku moralnosti Kolberg razlikuje tri stupnja i nekoliko podstupnjeva, ukupno
6 faza. Prvi je stupanj predmoralnosti. U okviru njega razlikujemo dve faze. Prvu fazu ini
orijentacija prema kazni i pokoravanju: pokorava se propisima da bi se izbegla kazna.
Drugu fazu ini naivni instrumentalni hedonizam; konformira se da bi se postigla nagrada,
postupak je instrumentalan za zadovoljenje potreba.

NIKOLA ROT

Drugi stupanj jest moralnost konvencionalnog konformiranja propisu. Prvu fazu u

okviru tog stupnja ini tzv. moralnost dobrog deteta". Konformira se radi toga da bi se
izbeglo neodobravanje i nesklonost drugih. Konformira se konvencionalnim i uobiajenim
principima koje postavlja veina. Druga faza u okviru ovoga stupnja je mora lnost
orijentisana prema autoritetu. Za nju je karakteristino shvatanje da treba initi ono to
je ,,dunost, a dunost je odravanje drutvenog reda i autoriteta. Ono to treba initi ima
vrednost za sebe, a ne samo instrumentalnu vrednost. Ako se ne konformira, dolazi do
oseanja krivice.
Trei stupanj ini moralnost zasnovana na usvojenim i izgraenim moralnim
principima i moralnim vrednostima. Na ovom stupnju neophodno je uskladiti ponaanje s
izgraenim optim principima. Postoji izgraeni sistem optih pravi la koja predstavljaju od
linosti usvojena merila, koja se dosledno primenjuju u svakom pojedinom sluaju, bez
obzira na njihovu korist i tetu za onoga koji ih primenjuje. I na ovom stupnju raz likuju se
dve faze. Prvu ini moral drutvenog dogovora. Karakteristino je za ovu fazu razvijeno
shvatanje da svi imaju pravo da ive, da de laju i da se razvijaju. Zbog toga je potrebno
odreene principe ponaanja prihvatiti kao opte principe. Iako su oni dogovorom
prihvaeni principi, arbitrarni principi, oni treba da vae za sve. Ne sme se povrediti pravo
drugoga i treba priznavati i potovati opte dobro svih. Sledeu i najviu fazu razvijene
moralnosti karakterie orijentacija ne samo na aktuelne drutvene norme i zakone nego i na
principe koji imaju svoju logiku univerzalnost i konzistentnost. Ti principi, smatra se,
treba da se manifestuju u svakom postupku i da se odravaju bez obzira na to da li su u
skladu sa vladajuim normama ili nisu. Ti principi postaju lini imperativ da se prema
njima konzistentno postupi.
Kolberg, kao to se vidi, u sutini zastupa istu teorijsku koncepciju kao i Pijae. I on
naglaava vanost kognitivnog razvoja. Njegova teorija, kao i Pijaeova suprotstavlja se
bihejvioristikim teorijama socijalnog uenja uslovljavanjem. Ali ni ona nije neuskladiva sa
tim teorijama, kao to se uopte teorije socijalnog uenja i teorije kognitivnog razvoja ne
iskljuuju, nego u izvesnoj meri dopunjuju. Ni teorije kognitivnog razvoja ne mogu
poricati znaaj socijalnih agensa ni ulogu ni vanost razliitih oblika socija lnog uenja.
Kolberg stvarno i ne negira ulogu roditelja, kole i drugih agensa socijalizacje. On isto tako
ne porie znaaj razliitih oblika uenja za formiranje moralne svesti. On sam napominje
da sa drugom fazom (prvog stupnja) poinje internalizacija moralnih principa, prvenstveno
identifikacijom sa roditeljima. Po Kolbergu, i uslovljavanje ima svoju ulogu, a posebno
prva faza razvitka poiva prvenstveno na uslovljavanju. Ono to se naglaava jest znaaj
intelektualnog razvitka. I zaista teorije socijalnog uenja, ukoliko ne prihvate i ukljue
ulogu intelektualnog razvitka u formiranju moralne svesti, nee biti u mogunosti da
objasne kako dolazi do razvijene moralnosti. S druge strane, teorije kognitivnog razvoja
moraju izriitije i jasnije ukljuiti u svoja objanjenja delovanje i efekat delovanja
socijalnih agensa i drutvenih uslova uopte.
U psiholokom razmatranju moralnosti kao posebno pitanje postavlja se pitanje o
tome kako dolazi do razlika u moralnoj svesti meu generacijama. Ovo pi-

306

SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACUA

tanje je posebno problem za pristalice teorija socijalnog uenja. Po njima, do formiranja

moralnosti dolazi prvenstveno usvajanjem i internalizacijom moralnih vrednosti agensa
socijalizacije, pre svega roditelja. Ako je tako, kako onda objasniti razlike u sadraju
moralnosti izmeu roditelja i dece, uopte izmeu generacija.
Razlika u vrednostima, makar deliminih, zaista ima i promene u moralnim
vrednostima stalno se odvijaju. Jedan od izvora nesporazuma meu generacijama redovno
je neuvianje da takve razlike u moralnim vrednostima postoje. Svaka od generacija
ocenjuje shvatanja i postupke druge generacije sa svoga stanovita. Starija veli za mlau da
je manje moralna i da su se kod nje izgubile moralne vrednosti i norme. Mlaa generacija
ocenjuje stariju kao zaostalu i konzervativnu. Pripadnici i jedne i druge generacije, dajui
takve ocene, ne vide da je dolo do promena u moralnim shvatanjima i vrednostima. Mlaa
ne uvia da ona postupke ocenjuje sa drugih kriterijuma nego starija generacija. Starija
generacija isto tako ne uvia da su drugi principi odreivanja kod mlae generacije, a i ona
ima odreene moralne vrednosti, ali nove i drugaije, makar delimino, od onih koje ima
starija generacija.
U pokuajima objanjenja promena u moralnom shvatanju kod nove generacije istiu
se razliiti momenti. Prema Elenor Mekobi (E. E. Maccoby, 1968) najee se pominju tri
momenta kao objanjenje promena u moralnim vrednostima. Prema nekim autorima,
promene nastupaju tokom vremena ve kod jedne iste generacije. Vrednosti koje su
usvojene jo rano u porodici ne ostaju nepromenjene. Da bi vrednosti uopte postojale, one
moraju biti potkrepljivane. Ako tokom vremena sredina u kojoj se ivi pone da
potkrepljuje moralne vrednosti koje nisu ranije potkrepljivane, onda e kod pripadnika iste
generacije nastati menjanje moralnih vrednosti. Budui da se drutvo stalno razvija, menja
se i ono to e biti potkrepljivano kao vredno, to se postavlja kao princip delovanja kojeg
se treba drati. Menjaju se i zakonski propisi, menjaju i ciljevi obrazovanja i oni zajedno
sa drugim promenjenim uslovima utiu da se jo u toku ivota iste generacije, sa drugim
shvatanjima, menjaju i moralna shvatanja. Te promene su, razume se, jo izrazitije kod
mladih ljudi pripadnika nove generacije, kod njih idu i bre i dalje.
Drugi autori kao objanjenje razlika u moralnim vrednostima ukazuju, pre svega, na
to da sa uzrastom i zrelou dolazi do delovanja novih i drugih agensa socijalizacije nego
to su bili oni u ranom detinjstvu. Preko tih novih agensa prenose se esto i mnogi novi i
drugaiji sadraji. kola e, na primer, posle perioda krupnih drutvenih promena, posle
revolucionarnog perioda, zastupati i nastojati da prenese vrednosti koje su drugaije od
vrednosti posredovanih preko roditelja kao agensa u predrevolucionarnom periodu. Veliku
ulogu e imati i stalno menjani novi sadraji morala, a koji se javljaju i ire preko
masovnih sredstava komunikacija. Ba zbog snanog i irokog delovanja masovnih
sredstava komunikacija i na moralna shvatanja, moe se govoriti o slinoj i
internacionalnoj subkulturi omladine razliitih zemalja. Sredstva masovnih komunikacija,
posebno namenjena omladini, veoma su slina po svojim sadrajima u razliitim zemljama,
i omladina u raznim zemljama prihvata promene koje se javljaju u nekoj od zemalja koja
ima trenutno veliki uticaj ne samo na nain odevanja i zabavljanja nego i na stavove i
vrednosti.

307

NIKOLA ROT

Tree objanjenje, ili tanije reeno trei momenat koji se istie u objanjenju, jeste
da vrednosti karakteristine za odrasla zrela oveka predstavljaju vrednosti razliite od
onih koje su kod iste osobe bile dominantne u mladosti zbog toga to su one racionalno
izvedene iz celokupnog znanja i iskustva kojim odrasla i zrela linost raspolae. Ona je
intelektualno sposobnija i moe izvesti druge i nove zakljuke. Istovremeno se i drutvena i
lina situacija promenila. Pojavili su se mnogobrojni novi momenti koji se moraju uzeti u
obzir pri ocenjivanju postupaka. Kao posledica oba ova uzroka razvijaju se i drugaiji
principi od onih koji su naueni i primljeni od roditelja.
Kod nas se prouavanjem moralnog ponaanja bavi vie godina B. Popovi. Zastupa shvatanje da
postoje univerza lne osnove moralnosli. Po njcmu u ljudi svih meridijana ipak postoji neto zajedniko to bi
dozvoli lo isto moralno vaspitanje za sve mlade. Postoje norme mora lnog ponaanja, razliite u raznim
kulturama, ali one nisu u sukobu ,,s nekim nadreenim sveljudskim naelom" (Popovi, J97S). Za psihologiju
su od veeg interesa istraivanja o razvitku moralnosti koju je izvrio sa saradnici ma. Na osnovu istraivanja
razvoja moraln lh vrednosti dece i mladih Popovi i Mioinovi (1977) zakljuuju da sc i korienjem
drugaijeg i samostalnijeg postupka koji su primenili uglavnom potvruju u strunoj Iiteraturi razlikovane
etape u razvitku mora lnosti. Utvruju tri perioda. U prvom dominiraju utilitarne i hedonistike vrednosti ili
heterenomna moralnost. Drugi period je, doba od 9 do 13 godine, vreme promena i nepostojanosti a u kome
nalazimo redovno i brigu o drugima i predvianje dobrih posledica za sebe. Trei je period apstraktne
autonomne nacionalnosti. Na osnovu istraivanja i razmatranja o razvoju moralnog saznanja autori Popovi,
Mioinovi i Risti (1981) zakljuuju da je nuni us lov moralnog saznavanja razvijanje procesa moralnog
shvatanja o svojstvima drugih osoba. Potovanje tue linosti je izvor potovanja apstraktnih moralnih
pravila. Ispitivanjem uzoraka deaka i devojica na uzrastima od pete do trinaeste godine utvrdili su, mcu
ostalim: da u dejim sudovima postoje razlike u opisu svojstava odraslih osoba i u opisu svojih vrnjaka, kao
i u pridatim osobinama osobama koje se oznaavaju dobrima i onim koje se ocenjuju kao rave, da do devete
godine nema vrste pravilnosti u korienju odreenih psiholokih kategorija u ocenama, da deca to su
starija sve ree koriste u ocenama spoljanje oblike (fiziki izgled) a sve vie osobine linosti (crte
temperamenta i karakterne crte).

Uzimajui u obzir nunost i zakonitost da se moralni principi, makar delimino,

vremenom menjaju, mnogi autori naglaavaju da glavni zadatak socijalizacije u formiranju
moralnosti, ne bi trebalo toliko da bude u prenoenju i usaivanju specifinih i fiksiranih
normi i standarda, a kojih bi se trebalo nepromenjeno pridravati, nego, pre svega, u
vaspitavanju deteta da osea kao svoju potrebu da se u opredeljivanju i postupcima
rukovodi pravdom i pravednou, u razvijanju kod deteta tenje da u svemu to ini vodi
rauna i o drugima, u nastojanju da se kod njega razviju kao izraziti motivi prosocijalni,
pozitivno socijalni motivi, konkretno motiv za afilijacijom, motiv za pomoi drugima,
tenja za napretkom i humanou.

SOCIJALNI
STAVOVI

NIKOLA ROT

POJAM I PRIRODA
SOCIJALNIH STAVOVA

KORIENJE POJMA STAVA

Pojam stava, iako relativno kratkog veka u znaenju u kom se danas upotrebljava,
veoma se naglo proirio i veoma se mnogo danas koristi ne samo u radovima socijalnih
psihologa nego i u radovima strunjaka iz oblasti drugih drutvenih nauka. Strunjaci iz
raznih oblasti drutvenih nauka koriste taj pojam da objasne razne vrste drutvenog
zbivanja: politiko opredeljivanje stanovnika, odnose pojedinih slojeva drutva prema
raznim drutveno vanim pojavama, promene u porodinim odnosima itd. A li ne samo kao
pojam korien za teorijska objanjenja nego i kao pojam primenjen u praktine svrhe,
pojam stava se naglo i veoma proirio. Danas je ispitivanje stavova, kako vele Krech,
Chrutcfield i Ballachey (1962), postala velika amerika industrija. Moe se rei da sve vie
postaje i opti evropski interes, jer se u sve veem broju evropskih zemalja, kao ve od
ranije u SAD, intenzivno ispituju stavovi graana prema raznim drutvenim pojavama i
pitanjima. Institucije za ispitivanje javnog mnjenja stalno vre takva ispitivanja.
Za stavove se interesuju ne samo naunici i strunjaci nego i politiari nastojei da
doznaju odnos stanovnika prema tekuim politikim pitanjima, da bi prema tome podesili
svoju aktivnost i propagandu; interesuje se dravna uprava da bi znala da li e imati
podrku ili otpor stanovnitva u preduzimanju raznih mera praktine politike; interesuju se
zdravstvo i zdravstveni organi da bi prema tome orijentisali aktivnost na zdravstvenom
vaspitanju; zanimaju se za stavove proizvoai robe da bi mogli baciti na trite one i
onakve proizvode koje potencijalni kupci ele; kao i mnogi drugi koji na raznim mestima
deluju.
Ima nekoliko razloga za tako iroko korienje pojma stava. Jedan od njih je u
sloenosti pojma stava. Odavno je traen pojam kojim e biti mogue to potpunije
prikazati kompleksno ponaanje ljudi. Od Platona sreta se podela psihikog ivota na tri
oblasti: intelektualnu, emocionalnu i konativnu (voljnu). Ovu trihotomiju psihikih procesa
razradili su Tetens i Kant i posle njih je sretamo redovno u prikazima psihikog ivota.
Iako je ljudsko ponaanje kompleksno i predstavlja redovno u svakom svom aktu
integraciju svih ovih triju funkcija, ponaanje oveka prikazivano je obino polazei od
shvatanja da je jedna od ovih funkcija iskljuivo ili dominantno u akciji. Kad od XVIII
veka poinje ivlje razmatranje psiholokih pitanja, izmeu ovih funkcija kao osnovna
istie se intelektualna. Asocijacionistiki filo-

314

POJAM I PRIRODA SOC IJALNIH STAVOVA

zofi smatraju da kognitivni procesi preteno objanjavaju psihiki ivot i ponaanje ljudi.
Polazei od toga shvatanja stvara se racionalistiki model linosti. Covek sve to ini, ini
na osnovu toga to je odreenu stvar saznao i uvideo. Covek se prikazuje kao prevashodno
racionalno bie. Kad se formiraju kasnije i drugaiji modeli linosti i oni su redovno
jednostrani, jer se u njima naglaava ili jedna od pomenutih funkcija ili ak samo jedan
momenat iz ponaanja oveka. Tako se, na primer, pod uticajem psihoanalize proirila ideja
o oveku kao iracionalnom biu, biu kojim vladaju impulsi i emocije koje on sam ne
razume i prema kojima je nemoan. Uloga intelektualnih funkcija, prema tome shvatanju,
pre svega je u ragionalizaciji, tj. u pokuaju pojedinaca da konstruie logiki prihvatljive
razloge svojih postupaka koji je gonjen impulsima i emocijama uinio i morao uiniti. Ima
shvatanja o sutini oveka, prema kojima sve njegove postupke odreuje jedan odreeni
motiv. Takvo je shvatanje, na primer, izraeno u modelu ekonomskog oveka, koji i danas
koriste mnogi ekonomisti pa i drugi strunjaci, a prema kome oveka pokreu na njegove
akcije iskljuivo motivi line koristi i sticanja. Nije retko ni da se, prema potrebi, u
pojedinim disciplinama drutvenih nauka konstruie slika oveka odreujui arbitrarno,
nezasnovano na proverenim podacima, neki momenat uzima kao osnovna karakteristika
oveka i izvodi iz njega objanjenje prouavanih pojava. Upravo primer ekonomskog
oveka kao modela, ilustruje nam takav pristup. Sve su to jednostrana i uproena
prikazivanja oveka koja ne mogu zadovoljiti. Zato je za objanjenje ponaanja oveka
traen takav pojam koji nee jednostrano naglaavati jednu od psihikih funkcija i li samo
jedan od momenata u psihikom ivotu ljudi, nego e potpunije izraziti sloeno ljudsko
ponaanje u kom dolaze do izraaja sve tri pomenute osnovne funkcije i koji, upravo zbog
toga, omoguava bolje objanjenje relativno doslednog ponaanja oveka. Takav pojam
predstavlja upravo pojam stava, koji ukljuuje integraciju svih ovih funkcija.
Drugi razlog za uspenu mnogostruku primenu pojma stava je u tome to on
omoguava da se prevazie jednostranost i sociologistikog i psihologistikog
objanjavanja ljudskog ponaanja. Razna su shvatanja, naime, a tako je delom jo i danas,
naglaavala uroenost kao osnovu Ijudskog ponaanja, pa su i drutveni ivot i drutveno
ponaanje Ijudi izvodila iz na nasleu zasnovanih ljudskih osobina. Tako je, na primer,
istinktivistiko shvatanje koje uroenim tenjama za linom koristi, ili za moi, ili za
drutvenim ivotom, ili nekim drugima, pokuava da objasni sve drutvene pojave dajui
drutvenim uslovima sekundarnu ulogu ili im ak poriui svaki znaaj. Nasuprot takvim
psihologistikim objanjenjima, javljaju se sociologistika, koja ne samo drutveno
kretanje u celini nego i ponaanje pojedinaca pokuavaju da objasne isk ljuivo sociolokim
faktorima. Line karakteristike Ijudi i uopte ljudska aktivnost zanemaruju se kao faktor u
objanjenju ak i pojedinanog i konkretnog ponaanja ljudi. Pojam stava pokazao se kao
pojam koji omoguava da se savladaju ove dve krajnosti i da se poveu dva, za ljudsko
ponaanje, a posebno za drutveno ponaanje oveka, znaajna momenta: delovanje
socijalnih inilaca i osobenost i aktivnost oveka. Stav predstavlja pojam koji vodi rauna
o aktivnosti oveka, uzima u obzir njegovo do-

315

NIKOLA ROT

ivljavanje ocenjivanje i shvatanje date situacije, emocije kojima on reaguje na to,

aktivnost kojom on menja svoju sredinu a istovremeno uzima u obzir i delovanje socijalnih
snaga. Stav je, naime, pojam koji predstavlja tzv. meulanu promenljivu. On je steena
dispozicija, steena spremnost da se na odreeni nain opaa, misli, emocionalno reaguje i
deluje; ali kakvo e to reagovanje biti zavisi od iskustva pojedinaca formiranog u toku
njihovog ivota. Ovo iskustvo je, opet, uvek iskustvo izgraeno u toku drutvenog ivota
pod delovanjem socijalnih inilaca. Stav je, dakle, takva osobina oveka preko koje mogu
na ponaanje da deluju razliiti faktori, pre svega, razliiti socijalni faktori. Stvar je
konkretnog istraivanja da se utvrdi od kojih faktora zavise stavovi kod pojedinaca, koji su
to antecedenti, koje su nezavisne promenljive u lancu u kom je stav meulana ili posebna
promenljiva, a akcije oveka koju stav determinie zavisna promenljiva i rezultat delovanja
odreenih faktora na odreenu linost. Tako odreen pojam stava je ,,miroljubiv kao to
se izraava G. Olport (G. Allport, 1968) koji je prihvatljiv strunjacima iz raznih
drutvenih nauka i pristalicama raznih teorijskih orijentacija.
Pojam stava je, dalje, potpunije nego dotad korieni pojmovi omoguio ono to je
cilj svakog naunog nastojanja predvianje. Na osnovu poznavanja stavova prema
odreenim objektima, upravo zato to se njima bolje nego do tad korienim pojmovima
izraava kompleksnost ponaanja oveka i to se pomou njega povezuje delovanje
razliitih socijalnih faktora i aktivnosti oveka, mi moemo, iako jo uvek nesigurno i
nepotpuno, predviati ponaanje ljudi. Pojam stava pokazuje se posebno pogodan za
objanjenje i predvianje ponaanja u vezi sa drutveno vanim pojavama i pitanjima.

DEFINICIJE STAVA
Vie je pokuaja definisanja pojma stava. Najjednostavnije odreenje jeste da je on
tendencija da se bilo pozitivno bilo negativno reaguje prema odreenim osobinama,
objektima ili situacijama (Morgan, 1956). Ova jednostavna definicija, kao i svi pokuaji da
se neka pojava to jednostavnije, prostije odredi, ima svoje prednosti i nedostatke. Ona je
naoko razumljiva ali je po svom sadraju siromana. I ovakva definicija stava je suvie
opta, jer ne odreuje posebne Jcarakteristike pojma stava pa se izjednauje sa mnogim
drugim srodnim pojmovima, na primer, sa pojmom mnjenja, uverenja, navika i nekim
drugim.
Na vie karakteristika pojma stava ukazuje definicija koju daju Ingli i Ingli
(English i English, 1958). Oni stav odreuju kao trajno steenu predispoziciju da se na
dosledan nain ponaa prema nekoj grupi objekata. Ova definicija ukazuje ve na neke
posebne karakteristike stava: 1) da je on predispozicija, tj. da predstavlja spremnost da se
na odreeni nain odnosi prema odreenim objektima, a za to postoji i odreena relativno
trajna fizioloka osnova; 2) da je stav steena predispozicija, tj. da stavovi nisu uroeni
nego u toku ivota pojedinca

316

POJAM 1 PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

formirana spremnost da se na odreeni nain reaguje. Stavovi nisu nasleem preuzeti nego
su naueni; 3) da je stav osnova na dosledan nain ponaanja prema nekoj grupi objekata i
da zato utvrivanje stavova omoguava predvianje ponaanja. lako ova definicija ve
sadri vei broj karakteristika pojma stava nego prethodna, ni ona ne naglaava sve bitne
momente prirode stavova, niti omoguava dovoljno jasno razlikovanje od drugih nekih
pojmova koji se koriste za objanjenje ponaanja ljudi.
Sloenija, zato i potpunija definicija stava, koja istie jo vie karakteristika toga
pojma, jeste poznata definicija G. Olporta (G. Allport, 1935). Po njemu, pod stavom treba
podrazumevati neuralnu i mentalnu spremnost, formiranu na osnovu iskustva, koja vri
direktivni ili dinamiki uticaj na reagovanje pojedinca na objekte i situacije sa kojima
dolazi u dodir. I ova definicija naglaava: 1) Dispozicioni karakter stavova. Da su stavovi
dispozicija ili predispozicija, znai naglaava Olport da oni predstavljaju trajnu neuralnu i
mentalnu spremnost, da postoji odreena fizioloka organizacija koja uslovljava odreeni
nain reagovanja koje se oituje u odreenoj situaciji. Stavovi, drugim reima, ne postoje
uvek manifestno nego samo kao spremnost koja se moe aktualizirati u odreenoj situaciji.
Na primer, kad se povede re o kontroli raanja ili o smrtnoj kazni ili o nekom drugom
drutveno vanom pitanju, onda e neko ko ima odreeni stav o tim pitanjima reagovati na
odreeni nain. Njegova neuralna i mentalna dispozicija e se aktivirati. 2) Navodei da su
stavovi spremnost formirana na osnovu iskustva i Olport istie njihovu steenost a negira
njihovu uroenost; ljudi se ne raaju sa stavovima prema nekoj rasi, religiji ili naciji nego
se ti stavovi stiu u toku ivota pojedinaca usled odreenih uticaja na njega. 3) Navodei
da su stavovi predispozicije, Olport implicitno ukazuje i na njihovu ulogu u relativno
doslednom ponaanju ljudi: dolazei u kontakt sa odreenim objektima i situacijama ovek
e uvek reagovati prema dispozicijama koje su u njemu formirane u vezi sa tim objektima i
situacijama. U Olportovoj se definiciji meutim, ukazuje i na to zato stavovi determiniu
odreeno ponaanje u vezi sa odreenim objektima i situacijama. Stavovi imaju direktivno
ili dinamiko dejstvo. Da imaju direktivno dejstvo znai da e od stava koji imamo zavisiti
da li emo neku ideju, neke osobe, ili neke objekte oceniti pozitivno ili negativno, biti za
njih ili protiv njih. Na primer, od naeg stava prema pitanju razvoda braka zavisie da li
emo smatrati da razvod braka treba olakati ili ga treba ograniiti i dozvoliti samo u
sluaju kad postoje eoma krupni razlozi za razvod ili ga ne treba uopte dozvoliti. Da stav
moe imati dinamiki uticaj znai da e esto od stava zavisiti ne samo naa procena
situacije, nae miljenje, nego da e od njega zavisiti i naa akcija. Na primer, stav prema
odreenom drutvenom sistemu, socijalistikom ili kapitalistikom, uticae i na nae
postupke, na nae zalaganje i borbu za odranje i razvitak onog sistema za koji smo, a na
borbu protiv onog sistema prema kome imamo negativan stav. Ali ni Olportovo odreenje
ne ukljuuje jednu ve spomenutu i danas veoma naaenu karakteristiku stavova, a to je
da su stavovi integracija triju osnovnih mentalnih funkcija.

317

NIKOLA ROT

Ovaj momenat naglaen je u definiciji stava koju daju Kre, Krafild i Balaki (D.
Krech, B. S. Crutchfield i L. E. Ballachey, 1972). Prema njima, stavovi su trajni sistemi
pozitivnog ili negativnog ocenjivanja, oseanja i tendencije da se preduzme akcija za ili
protiv a u odnosu na razliite objekte. Ova definicija u prvi plan stavlja sloenost stavova,
naglaavajui da oni istovremeno ukljuuju i kognitivnu i emocionalnu i konativnu
funkciju. Izrazom trajni sistem naglaava se njihov dispozicioni karakter i njihova uloga
kao osnove za relativnu doslednost ponaanja. Mnogi autori istiu sloenost stavova kao
njihovu bitnu karakteristiku. Pri tome posebno naglaavaju emocionalnu i li afektivnu
komponentu.

SLOENOST STAVA
Iz navedenih definicija proizlaze i karakteristike stavova. Te su: njihov dispozicioni
karakter, njihova steenost, njihovo delovanje na ponaanje i doslednost ponaanja, te
njihova sloenost. Kako je o prve tri karakteristike ve bilo rei, zadraemo se na neto
detaljnijem objanjenju sloenosti stavova.
Ve je naglaeno da je jedan od uzroka iroke upotrebe i upotrebljivosti stavova
sloenost stava. Stavovi obuhvataju uvek tri komponente: kognitivnu, emocionalnu i
konativnu. Kognitivnu komponentu stava ine shvatanja i znanja o projektima prema
kojima postoji stav. Na stav prema nekom narodu ili prema nekom drutveno vanom
problemu, na primer vaspitanju omladine, pretpostavlja odreena znanja i odreene sudove.
To moe biti veoma usko znanje koje tek dozvoljava da razlikujemo jednu pojavu od
drugih, a moe biti ceo sistem znanja. Na primer, mnogi imaju odreeni stav prema
korienju atomskog naoruanja. Ali pri tom neki znaju samo da je atomsko oruje veoma
razorno, a drugi, meutim, znaju i principe na kojima poiva razorno delovanje, koliinu
proizvedenog naoruanja u svetu i druge detalje. Kognitivna komponenta stavova ne
ukljuuje samo odreena znanja nego i sudove, pa i vrednosne sudove. Mi ne samo to
imamo neka znanja o objektu prema kome imamo stav nego mi dajemo i ocenu o vrednosti
toga objekta. Uz znanje vezuje se i vrednovanje ili evaluiranje, ocena da je neto dobro ili
ravo, korisno ili tetno, vredno ili nevredno.
Da stavovi sadre emocionalnu komponentu znai da uvek ukljuuju oseanja u vezi
sa objektom prema kome postoji stav. Objekt nam se svia ili ne svia, prijatan nam je ili
neprijatan, mi ga volimo ili ne volimo. Postoje i fizioloki dokazi da su oseanja sastavni
deo stavova. Jedan istraiva (J. B. Cooper, 1959) pokazuje to sledeim laboratorijskim
ogledom.
Utvrdio je kakve stavove imaju ispitanici prema odreenim nacijama. Izdvojio je potom one
ispitanike koji su imali ekstremne stavove, bilo pozitivne bilo negativne. Ovima je prezentovao tvrdnje u
kojima se iznosi sud o narodima prema kojima su oni ima li ekstremne stavove. Dve tvrdnje sadravale su
izrazito negativan a dve tvrdnje izrazito pozitivan sud o tim narodima (na primer: Jedan od najboljih naroda
jeste ... Ili pozitivan sud: Izmeu naroda koji su dali najvie za civilizaciju jesu . . . ) . Sudovi su glasno itani
pred ispitanicima a istovremeno je kod njih registrovan psiho-galvanski refleks.

318

POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA

Pokazalo se da je kod 19 do 20 ispitanika psiho-galvanski refleks bio intenzivniji kad su davani pozitivni
sudovi o narodima prema kojima su imali pozitivan stav, nego kad su takvi sudovi iznoeni o narodima
prema kojima su imali neutralan stav. Slino, kod 14 od 20 subjekata bio je izraziti psiho-galvanski refleks
kad su davani negativni sudovi o narodima prema kojima su imali pozitivan stav nego kad su takvi sudovi
davani o narodima prema kojima su bili neutralni.

Kao i kognitivna, i emocionalna komponenta moe biti vie ili manje sloena. Sa
javljanjem stava moe naprosto da se javi oseanje prijatnosti ili neprijatnosti, a mogue da
se javi ceo niz emocija: saoseanje, divljenje, potovanje i druge sloene emocije.
Konativna komponenta stava sastoji se u tendenciji da se uini neto u odnosu na
objekt prema kome imamo stav, da se pristupi akciji u vezi sa tim objektom, da se pomogne
da se neto prema emu imamo pozitivan stav razvije a da se suzbije neto prema emu
imamo negativan stav. Pozitivan stav prema socijalistikom drutvenom sistemu ukljuuje
preuzimanje akcije da se taj sistem uvrsti i razvije i, obrnuto, negativan stav da se sprei
njegov razvitak. Pozitivan stav prema nekoj naciji ili rasi povlai za sobom da se prihvata
drutvo pripadnika te nacije ili rase, a negativan stav da se izbegava. I konativna
komponenta moe biti vie ili manje sloena. Tendencija ka akciji u vezi sa nekim
objektom moe da se izraava samo u spremnosti da mu se priblii ili da se od njega udalji,
a moe da se manifestuje u celom nizu aktivnosti. Neko ko ima negativan stav prema
atomskom naoruanju moe da organizuje sastanke, pohode i razne manifestacije protiv
atomskog naoruanja, a drugi samo da sa svojim poznanicima diskutuje o tome.
Sve spomenute tri komponente stavova mogu biti vie ili manje ekstremne i izrazite.
Sudovi o objektima prema kojima postoji stav mogu biti vie ili manje pozitivni ili vie ili
manje negativni, emocije vie ili manje intenzivne, a aktivnost vie ili manje odluna.
Izmeu stupnjeva razvijenosti pojedinih komponenata postoji povezanost. Ukoliko je jedna
izrazitije pozitivna, verovatno je da e i druge biti izrazitije pozitivne. Ta povezanost je,
prema rezultatima nekih istraivaa, relativno visoka, a prema miljenju drugih samo
umerena. Prema rezultatima ispitivanja Adorna i saradnika (o kojima e biti vie rei), ova
povezanost je veoma visoka. Izmeu stepena pozitivnosti kognitivne i konativne
komponente na primer, po Adornu, postoji korelacija, koja se kree izmeu 0,74 do 0,84.
Meutim, prema nekim drugim ispitivanjima, povezanost meu komponentama je mnogo
labavija i korelacija meu njima nia. Prema jednom autoru (Mc Kenzie, 1948), na primer,
izmeu miljenja o Crncima i tendencije ka akciji u vezi sa njima, korelacija je znatno
nia. Izmeu negativnih sudova o njima i odbijanja da se radi zajedno sa Crncima,
korelacija je svega 0,18 do 0,30. Miljenje je da je takva korelacija izmeu komponenti
utoliko via ukoliko su pojedine komponente ekstremnije, ukoliko je valencija pojedinih
komponenti kao to se neki autori izraavaju izrazitija. Kad postoje izrazito negativni
sudovi o Crncima ili nekom drugom narodu, obino se javljaju istovremeno i izrazita
intenzivna negativna oseanja prema njima i izrazita tendencija da se odvaja od njih i
preduzimaju akcije protiv njih. Ako je valencija bilo koje komponente blaga, onda se ne
javlja visoka kore-

319

NIKOLA ROT

lacija ni meu komponentama. Moe uz blago pozitivne sudove o nekim osobinama

Crnaca, na primer, da idu ipak uporedo negativna oseanja prema njima ili negativna
tendencija ka akciji. Novija izuavanja stavova ukazuju na to da sloenost stavova
poveava esta pojava ambivalentnosti stavova, istovremeni i pozitivni i negativni odnos
prema objektu stava.

POJMOVI SRODNI POJMU STAVA

Vei je broj pojmova koji su po svom sadraju slini pojmu stava i koje ponekad
neki autori upotrebljavaju u sluajevima u kojima drugi autori govore o stavovima. Ipak je
mogue ukazati na izvesne razlike izmeu ovih pojmova i pojma stava.
Pre svega, takav pojam srodan pojmu stava je pojam uverenja. Kao to imamo stav
prema neemu, moemo imati i uverenje o neemu. Meutim, koristei taj izraz, obino se
u veoj meri naglaava intelektualna operacija. Kad je re o uverenjima, redovno imamo
naglaeno pozivanje na injenice i argumente, ili bar na ono to se smatra injenicom ili
argumentom. Uverenje koje neko ima, ima ga obino zato to smatra da za takvo uverenje
postoji logina opravdanost. Kad god je ovaj intelektualni momenat naglaen, opravdano je
govoriti o uverenjima. Mi imamo, na primer, uverenja o principu evolucije, ili o tetnosti
puenja, ili o apstraktnom slikarstvu, iako moemo u vezi sa tim pojavama imati i stavove.
Uverenja mogu biti zasnovana samo na pretpostavci da postoje argumenti, iako loginih
argumenata u stvari nema. U takvom sluaju govorimo o verovanju. Kad su zasnovana na
izriito pogrenim tumaenjima, koja su u suprotnosti sa stvamim stanjem, govorimo o
praznovericama.
Drugi srodan i esto korien jeste pojam mnjenja ili miljenja (engleski opinion").
Mnjenje predstavlja prema nekim autorima, prelaz izmeu stavova i uverenja. Intelektualna
osnova je manje istaknuta nego kod uverenja kao to je i emocionalni momenat manje
izrazit nego kod stavova. Od stavova se razlikuje i po tome to su stavovi optiji, a mnjenja
specifinija. Stavovi su meutim, trajniji, a mnjenja pro laznija. Opravdano je, na primer,
govoriti o stavu prema samoupravljanju a o mnjenju ili miljenju o sprovoenju
samoupravljanja. Pri ispitivanju javnog mnjenja obino se ispituju i stavovi i mnjenja.
Neki autori, meutim (E. L. Hartly i R. E. Hartley, 1952) ne razlikuju mnjenja od stavova;
po njima miljenja ili mnjenja predstavljaju manifestaciju stavova u konkretnoj situaciji
kad se pojedinac o nekom objektu, prema kome ima stav, izjanjava. Tree je shvatanje o
odnosu stavova i mnjenja, shvatanje koje iznosi Ajzenk (Eysenck, 1954). Prema njemu,
stavovi predstavljaju integraciju mnjenja; vie specifinih mnjenja o jednom objektu
dovode do formiranja stava prema tom objektu.
Drugi srodni pojmovi kojima se ponekad oznaavaju dispozicije za ponaanje jesu
pojmovi interesa, crta linosti, navika i motiva. Te pojmove meutim, korisno je razlikovati
od pojma stava.

320

POJAM I PRIRODA SOCIJ ALN IH STAVOVA

Interesi ili interesovanja mogu se odrediti kao tenja pojedinca da redovno obraa
panju na odreene objekte i sadraje i da se njima bilo mentalno (u mislima) bilo aktivno
bavi (Rot, 1963). Prirodom interesovanja se kod nas intenzivno bavi Panti (1980).
Smatra ih posebnom vrstom vrednosti ija je bitna karakteristika zaokupljenost svesti
preferiranim sadrajima i bavljenje izabranim aktivnostima. Navodi vie odlika
interesovanja po kojima se razlikuju od stavova: uvek su pozitivan odnos, optija su,
predstavljaju dispozicije koje se konstantno manifestuju kao aktivnost i linost je njima
trajnije i dublje zaokupljena nego to je pojedinim stavovima.
Izvrio je, zajedno sa saradnieima, na uzorku od blizu 3 000 ispitanika, istraivanje o razvoju i
strukturi interesovanja kod omladine Srbije. Nalazi da su najrasprostranjenija, od trideset raznih
interesovanja koje prati, interesovanja za humor, za putovanja, za sportsko-rekreativnu aktivnost i za seks.

Terminom motiv vie se istie konativna komponenta dispozicija ponaanja a manje

ukazuje na sadraj prema kome su usmerene dispozicije nego kod stavova. Crte linosti
predstavljaju optiju dispoziciju od stavova, ne oznaavaju direkciju i manje su dinamike
dispozicije. Pojmom navika oznaavaju se, takoe, dispozicije da se u odnosu na odreene
objekte ponaa na odredeni nain (ali su tim pojmom manje istaknute emotivna i konativna
komponenta) i specifinije su od stavova.
Treba pomenuti jedan stariji pojam, korien pre svega u engleskoj strunoj
literaturi, a koji je najsrodniji pojmu stava. To je pojam sentimenta. Ovaj pojam su uvela i
koristila tri poznata engleska psihologa, Stout, Shand i McDougal l. Poslednji je detaljnije
obradio ovaj pojam kao jedan od osnovnih pojmova za objanjenje ljudskog ponaanja. Po
McDougallu (1908) sentimenti su sloene dispozicije za reagovanje u vezi sa odreenim
objektima ili osobama. Sloeni su od konativnog, afektivnog i kognitivnog e lementa.
Konativnost im daje dinamiki karakter i zato delimino determiniu ponaanje. Primeri
sentimenta po MekDugalu su: patriotizam, prijateljstvo, ljubav ili mrnja prema nekoj
osobi. Prema tome u kakvoj se situaciji nalazi objekt i li osoba prema kojoj postoji
sentiment, aktualiziraju se dispozicije. Na primer, sentiment patriotizma manifestuje se u
sluaju kad zemlja koja nam je domovina bude napadnuta od neprijatelja u javljanju
oseanja mrnje i neprijateljstva prema onome ko je ugroava. Kad neko odaje priznanje
naoj domovini, javie se oseanje zadovoljstva i ponosa itd. ... Postoji, dakle, ceo sistem
dispozicija za reagovanje, a koje e se dispozicije javiti zavisi od situacije u kojoj se nalazi
objekt prema kojem postoji sentiment. lako veoma srodan pojmu stava, pre svega po tome
to naglaava sloenost dispozicija za odreeno ponaanje, pojam sentiment se nije odrao
u literaturi. Po miljenju Ajzenka, a koji naglaava srodnost pojmova sentimenta i stavova,
uzrok tome je u naglaavanju instinktivnog karaktera sentimenta (kod MekDuga la naime,
svaki sentiment ima svoje instinktivno jezgro, a u skladu sa njegovim instinktivistikim
uenjem) i zbog toga to je ostao teorijski pojam ija vrednost nije empirijski proveravana
kao to je to sluaj sa pojmom stava.

321

NIKOLA ROT

VREDNOSTI
I vrednosti su pojam srodan pojmu stava. Sve ee se ispituju i u socijalnoj
psihologiji. Osnovni razlog za sve uestalije korienje vrednosti za opis socijalnog
ponaanja lei u tome to vrednosti koje se navode u socijalno-psiholokim prikazima
ukljuuju vei broj socijalnih stavova i tako obuhvataju iri obim socijalnog ponaanja
nego pojedini socijalni stavovi.
Pojam vrednosti koristi se u raznim naukama (filozofiji, ekonomiji, matematici), i to
u razliitim znaenjima. Kada se koristi u psihologiji njime se uvek oznaavaju dispozicije
za odreeno ponaanje i ciljevi na ije ostvarenje je ponaanje usmereno. Ali ni u
psihologiji se pod vrednostima ne podrazumeva uvek ista pojava. Nekad se naglaavaju kao
vrednosti ciljevi, dakle, neto to postoji van oveka. Drugi put tenje ka odreenim
ciljevima, dakle neto to je u oveku. Za psihologiju ima smisla govoriti o vrednostima
samo kao o subjektivnim pojavama, kao o dispozicijama ili tenjama usmerenim na neto.
Ali i o vrednostima kao dispozicijama postoje razliita shvatanja. Prema jednom od
njih sve stvari i pojave mogu postati vrednosti za oveka; sve to za oveka postane
izrazito vredno, pa on ulae intenzivan i trajan napor da to ostvari predstavlja vrednost. To
mogu biti stvari koje su od znaaja samo za pojedinca na primer lini ugled, posedovanje
kue ili naklonost neke odreene osobe, a mogu biti i takvi objekti i pojave koji su vani za
celu drutvenu zajednicu: napredak zemlje, pravda, sloboda. Drugo je shvatanje da je pod
vrednostima opravdano podrazumevati samo takve dispozicije koje odreuju irok obim
ponaanja i koje kontinuirano i trajno deluju. Prema prvom shvatanju vrednosti mogu biti
dispozicije i za sasvim odreeno i specifino ponaanje, a prema drugom to mogu biti samo
opte dispozicije ili tanije dispozicije za ponaanje koje nije specifino nego opte i
manifestuje se u odnosu na razne objekte i u mnogim situacijama.
Sa psiholokog stajalita je opravdano kao vrednosti smatrati sve one dispozicije
koje su usmerene na ciljeve ije ostvarenje pojedinac veoma intenzivno i kontinuirano eli
ostvariti. Samo one dispozicije se mogu smatrati vrednostima koje su, kao to se izraava
Roki (Rokeach, 1973), istraiva koji se meu prvima zalagao za korienje pojma
vrednosti u socijalno-psiholokim prikazima, centralne za oveka. Moemo kao dve bitne
karakteristike pojma vrednosti navesti: a) da su to dispozicije usmerene na ostvarenje
ciljeva koji su poeljni i vredni za oveka i b) da su to dispozicije koje su centralne u
strukturi linosti oveka i koje ga snano i trajno pokreu na odreene aktivnosti. Zato eli
li se pokazati sutina linosti oveka treba utvrditi i za njega karakteristine vrednosti,
smatra meu ostalima autorima Olport (G. Allport, 1961). Ali budui da ogroman broj
objekata moe psiholoki predstavljati vrednosti za oveka, vie je pokuaja da se
mnogobrojne potencijalne specifine vrednosti svedu na ogranieni broj optih vrednosti
od kojih svaka moe da se javi kod velikog broja pojedinaca. Dva najpoznatija takva
pokuaja u psihologiji jesu Olportov i Morisov (C. Morris, 1956).

322

POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA

Olport, polazei od filozofsko-antropolokih razmatranja nemakog filozofa prangera (Spranger),

razlikuje est optih vrednosti koje naziva vrednosnim orijentacijama. Po pravi lu mogue je kod svakog
pojedinog oveka utvrditi jednu ili nekoliko od tih vrednosti. Tih est vrednosnih orijentacija jesu: 1.
teorijska za koju je karakteristino interesovanje za saznavanje istine; 2. ekonomska za koju je dominantno
interesovanje za ono to je korisno; 3. estetska za koju je karakteristina tenja za lepotom i sk ladom; 4.
socijalna kada je nesebina ljubav prema ljudima glavna orijentacija; 5. politika za koju je centralno
interesovanje tenja za moi; 6. religiozna za koju je najvaniji i dominantni doivljaj oseanje jedinstva sa
svetom. Zajedno sa Lindzijem i Vernonom konstruie Olport mnogo korienu skalu za merenje vrednosti
(Allport-Vernon-Lindzeyeva skala).
Moris razlikuje 13 osnovnih naina ivljenja: simpatetiku brigu za druge, stoiku samokontrolu,
dinamiku integraciju raz liitosti i druge. Mogu se svesti na tri osnovne vrednosti: na dionizijsku za koju je
karakteristina intenzivna elja za neposrednim zadovoljstvom i uitkom, prometejsku sa glavnom tenjom
da se uvek trai, da se menja svet i upravlja njime i budistiku ija je karakteristika potiskivanje elja i
samokontrola.

Vrednosti kako ih tretiraju Olport i Moris slue za upoznavanje pojedine linosti. I

te vrednosti ukazuju na odreeno socijalno relevantno ponaanje, pa se mogu koristiti i
koriste se i pri izuavanju socijalnog ponaanja. Kada se pojam vrednosti koristi za
objanjavanje socijalnog ponaanja, imaju se na umu one vrednosti koje su opte
dispozicije socijalnog ponaanja. Kao to se razlikuju stavovi kao personalni i socijalni
tako je opravdano razlikovati i line i socija lne vrednosti. Za socijalnu psihologiju su od
interesa upravo socijalne vrednosti, tj. takve vrednosti koje se odnose na drutveno vane
pojave i koje predstavljaju veoma opte dispozicije koje determiniraju irok raspon
socijalnog ponaanja. Moemo rei da socijalne vrednosti kojima se bavi socijalna
psihologija, pored poeljnosti i centralnosti a to je odlika svih vrednosti karakteriu jo i
optost i drustvena relevantnost. Socijalne vrednosti su uvek opte dispozicije. Ta optost
moe biti razliitog stepena, ali nikad socijalne vrednosti nisu specifine.
Vie posebnih socijalnih vrednosti moe se integrisati u jo optiju dispoziciju. Na
primer, vrednosti kao tolerantnost, individualizam, otvorenost prema novome i neke druge
povezuju se u optiju vrednost, u ideologiju koja se ponekad oznaava kao liberalnost. I
ideologije, koje su ve sistemi optih vrednosti, mogu se povezati u jo iru vrednost o
kojoj onda govorimo kao o pogledu na svet. Sadraj socijalnih vrednosti se uvek odnosi na
drutveno vane pojave i na izrazito drutveno ponaanje i moe biti razliit. Mogu
postojati altruistike vrednosti, utilitaristike, makijavelistike, politike i mnoge druge. U
socijalnoj psihologiji su od posebnog interesa tzv. politike vrednosti, tj. takve vrednosti
koje se odnose na ideje o politiko-ekonomskom organizovanju drutva, na primer na
kapitalistiki ili socijalistiki sistem, na demokratiju ili autokratiju.

Ispitivanje vrednosti kod nas

I kod nas je izvreno vie ispitivanja vrednosti. Mi lica Petrovi (1973) trai i nalazi razlike i u
vrednostima izmeu delinkventne i nedelinkventne omladine. Zakljuuje da je kod delinkvenata ea
uti litaristiko-hedonistika vrednosna orijentacija: usme-

323

NIKOLA ROT

renost na materijalnu korist i traenje neposrednog zadovoljstva. Kod nedelinkventne omladine izraeniji je
sistem vrednosti koji naziva vrednosnom orijentacijom samoprevazilaenja i samoostvarivanja. Medu
vrednostima posebno su kod nedelinkventne omladine, u odnosu na delinkventnu, izraene radnospoznajne
vrednosti usmerenost na sticanje znanja i sentimenta lna ili humanistika vrednost, kako je autor naziva, a
koja dolazi do izraaja u pridavanju vanosti ljubavi i nenosti prema drugima. Za delinkventnu omladinu
nije karakteristino samo da su ove vrednosti slabo razvijene nego i da su uopte vrednosti slabo integrisane
u vrednosne sisteme.
Iste godine objavili su Rot i Haveika (1973) nalaze svojih istraivanja o vrstama nacionalne
vezanosti i vrednostima kod srednjokolske omladine iz Beograda i Kragujevca. Ispitivali su proirenost i
razvijenost etiri para suprotnih vrednosti: kapitalizma socijalizma, demokratije autokratije, ravnopravnosti
neravnopravnosti mukaraca i ena, areligioznosti religioznosti. Nali su da su u visokom stepenu prihvaene
kao vrednosti: areligioznost, socijalizam, demokratija i puna ravnopravnost ena sa mukarcima. Vie kod
gimnazijske omladine nego one koja poseuje radnike kole. Od vrednosti su razlikovali vrednosne
orijentacije, podrazumevajui pod time opte naine ivljenja. Rezultati pokazuju da je veina, iz uzorka od
790 ispitanika, prihvatila etiri od sedam raz likovanih optih naina ivljenja: delatnu vrednosnu orijentaciju,
kognitivnu, altruistiku i (sa malom veinom) hedonistiku. Relativno neprihvaene ostale su: ekonomskoutilitaristika vrednosna orijentacija, orijentacija na mo i estetska vrednosna orijentacija. Uenici
industrijskih kola vie su od uenika gimnazija prihvatali orijentaciju na mo i hedonistiko-utilataristiku,
a manje estetsku, altruistiku i kognitivnu. Moda zato to su te vrednosne orijentacije za njihovu materijalnu
sigurnost vaniji cilj budui da ive u teim ekonomskim uslovima i zato jer oseaju da se ko le u koje idu i
zanimanja za koja se pripremaju manje cene u drutvu. Meutim, treba istai da je korienim instrumentima
i u ovom, kao i u drugim ispitivanjima vrednosti, bilo mogue utvrditi samo za koje se vrednosti ispitanici
deklariu, a ne i koje stvarno u svakodnevnom ivotu realizuju.
Vei broj radova o vrednostima objavljuju kod nas od sedamdesetih godina Panti i Kuzmanovi.
Panti, meu ostalim, ispituje vrednosti u vezi sa drutvenim i politikim ivotom deset razlikovanih slojeva
u ispitivanjima izvrenim sedamdesetih godina (Panti, 1977). Posebnu panju posveuje vrednosti, ili kako
se on izraava vrednosnoj orijentaciji, koju naziva modernizmom (Panti, 1990). Suprotstavlja je
tradicionalizmu kao vrednosti. Kao karakteristike modernizma i moderne linosti navodi: sposobnost za
enpatiju (za uivljavanje u doivljaje drugih), za odlaganje zadovoljenja potreba, visok stepen zahteva prema
sebi, otvorenost za nova iskustva, optimizam, nekonformizam i oseanje v lastite kompetentnosti.
Kuzmanovi (1984) se posebno bavio izuavanjem aktivistike vrednosti i naroito drutvenim
aktivizmom i njegovom motivacionom snagom. Drutveni aktivizam prikazuje kao s loenu dispoziciju koja
dolazi do izraaja u pozitivnom odnosu prema angaovanju u reavanju drutvenih pitanja. Njenu kognitivnu
komponentu ini, meu ostalim, ocena vanosti zalaganja za reavanje drutvenih pitanja, a emocionalnu
komponentu zadovoljstvo u drutvenoj aktivnosti. Glavni sastavni deo konativne komponente jeste spremnost
da se angaovano uestvuje u drutvenom zbivanju. U radu, kasnije objavljenom (1990), zakljuuje da se
mogu razlikovati opti aktivizam aktivnost u razliitim oblastima i drutveni aktivizam. Obe ove vrednosti
povezane su sa odreenim linim karakteristikama; i jednu i drugu prate crte linosti kao to su dominantnost
i ekstravertiranost. Autor aktivistikoj vrednosnoj orijentaciji suprotstavlja pasivistiku. Za ovu su
karakteristini otpornost prema angaovanju, pasivnost i oseanje nemoi.
Verovatno je da se znatan deo osoba ne moe naprosto svrstati prema dihotomiji pasivizam
aktivizam. Za veliki deo ljudi, moe se pretpostaviti, karakteristina je orijen-

324

POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

tacija aktivni fataliza m, tj. orijentacija da treba preduzeti sve to se moe uz uverenje da ishod stvari ne
zavisi samo od nas i da nam ne preostaje, u krajnjoj liniji, drugo do da se mirimo sa onim to mora da bude.
To je orijentacija za koju sociolog Veber (Weber, 1968) navodi da je karakteristina za protestantizam i,
posebno, kalvinizam. Po njemu, takva je orijentacija izvor preduzimljivosti i vaan faktor ekonomskog
napredovanja drutva.

Vrednosti nastaju, smatra se, tako to se odreeni broj pojedinanih socijalnih

stavova povezuje u jedan optiji stav prema veem broju drutvenih pojava, a koji
obuhvata sve one odnose koji su sadraj svakoga od integrisanih stavova. Kada se takva
integracija ostvari i formira odgovarajua vrednost, ona postaje izvor i mnogih novih
odnosa i stavova i determinanta za irok obim ponaanja. Vrednosti obino u socijalnopsiholokim istraivanjima utvrujemo registrovanjem odreenog broja socijalnih stavova i
proveravanjem, obino putem faktorske analize, da li im je osnovom pretpostavljena
skupina stavova. I kada se pojam vrednosti koristi u socijalno-psiholokim istraivanjima,
ispituju se u stvari socijalni stavovi. Zato su socijalni stavovi jo uvek sadrajniji i za
empirijsko ispitivanje odnosa prema drutvenim pojavama korisniji pojam.

IDEOLOGIJE Pojam i opte

karakteristike
Pod ideologijom se podrazumevaju usklaena uverenja i opredeljenja o optim
pitanjima ivota, drutva i sveta. Ova uverenja obuhvataju irok krug pojava i utiu na
iroku oblast ponaanja. esto se ideologije odreuju kao sistemi vrednosti i stavova o
optim, za ljude vanim, pitanjima. Njima se ivotne i drutvene pojave objanjavaju,
prema pojavama zauzima odnos i stvara spremnost da se u skladu sa ocenom o njima
deluje. Iako su stavovi i vrednosti njihov sastavni deo ideologije nisu naprosto zbir
vrednosti i stavova nego njihova vrsta povezanost i objedinjenost. Ideologije su vre i
stabilnije dispozicije i od stavova i od vrednosti. To pokazuju posebne karakteristike
ideologija koje su po miljenju nekih strunjaka (Shils i Johnson, 1968) sledee:
Zatvorenost uverenja i njihova otpornost na pokuaje menjanja uverenja koja ine
ideologiju uzajamno se podravaju i suprotstavljaju svakom njihovom osporavanju; 2.
Insistiranje na njihovoj neprikosnovenosti i potpunom njihovom pridravanju od
deklarisanih pristalica odreene ideologije (na primer, lanova neke politike stranke ili
pripadnika neke crkve) zahteva se puno usvajanje i dosledno pridravanje uverenja
karakteristinih za odreenu ideologiju; 3. Sveobuhvatnost uverenja i njihovo iroko
primenjivanje uverenja se odnose na irok krug pojava i osnova su za orijentaciju
o mnogim i raznim pitanjima; 4. Orijentacija na akciju ideologije ukljuuju zahtev za
realizacijom uverenja koja su sadraj ideologije, predstavljaju optu spremnost za akciju i
neposredni su pokreta delovanja u skladu sa sadrajima ideolokih uverenja. Ove odlike
ideologija ine ih koherentnim sistemima shvatanja i ubeenja, praene snanim afektima i
monim motivacionim delovanjem.

NIKOLA ROT

Ideologije nastaju, usvajaju se i odravaju se na osnovu raznih ljudskih potreba.

Meu ovim potrebama posebno je vana potreba za snalaenjem u sloenom svetu pojava i
zbivanja a koje se mogu razliito objanjavati a razliito se i tumae. Ova potreba
proizilazi iz razvijenosti kognitivnih funkcija karakteristinih za oveka. One su izvor
nastojanja da se objasne stvari oko nas i trai smisao svega postojanja i zbivanja. Za
ideologije karakteristina spremnost za akciju proizi lazi iz potrebe za delovanjem i
angaovanjem, a kao izraz aktiviteta koji predstavlja takoe svojstvo oveka. Ideologije ne
nastaju spontano i odjednom. One imaju svoje zaetnike osobe koje ih prve artikuliu i
sistematski se i postepeno izgrauju i razvijaju. Obrazuju se i organizovane institucije koje
zastupaju, brane i nastoje da ideologije za koje su formirane proire. Politike stranke, na
primer, organizuju se i nastoje da nametnu svoja ideoloka g ledanja. Budui da one
predstavljaju interese i shvatanja odreenih grupa, neki autori su zakljuili da su ideo logije
redovno sistemi izabranih i iskrivljenih ideja kojima odreene snage u drutvu ele da
osiguraju svoj uticaj a vladajue snage da uvaju i obezbede svoju vlast. Odatle i poznato
Marksovo shvatanje o ideologiji kao lanoj svesti, tj. namerno povezanom sistemu u sutini
netanih ideja a radi toga da bi se pruilo tumaenje u korist odreene grupe koja zastupa
njoj odgovarajuu ideologiju. I autor poznate rasprave o pojavi ideologije Manhajm
(Mannheim, 1978) iznosi da u ideologijama, po pravilu, ima i obmanjivanja drugih i
samoobmanjivanja. I onda kada nema namernog iskrivljavanja, ideologije su uvek
drutveno uslovljena shvatanja naglaava Manhajm. Ideologije stvarno nisu sistemi naunih
saznanja. Meutim, nisu ni izbor samo netanih postavki. One sadre i generalizovana
iskustva i steena znanja, ali uvek i nedokazane tvrdnje, po pravilu, i problematine a
veoma esto i netane postavke.
Dve najvanije grupe ideologija jesu politike ideologije i religijsko-crkvene
ideologije. Politike ili drutveno-politike ideologije predstavljaju sisteme vrednosti i
stavova iji sadraji ine uverenja i tvrdnje o drutveno-po litikim pitanjima. Govorei o
ideologijama najee se i misli na ovu vrstu ideologija. Religijsko-crkvene ideo logije nude
odgovore na teka pitanja o uzrocima i smislu postojanja i trajanja i mestu i ulozi oveka u
svetu, kao i postavke o prirodi oveka i njegovim obavezama i dunostima.

Politike ideologije
Politikih ideologija je mnogo. Ima ih optijih i uih, razraenih i neodreenih,
ekstremnih i umerenih. Jednu optu podelu politikih ideologija daje Ajzenk (Eysenck,
1954). Na optoj ideolokoj dimenziji koja predstavlja prelaz od krajnjeg radikalizma do
krajnjeg konzervativizma razlikuje vie politikih opredeljenja. Kao ekstremnu radikalnu
ideologiju oznaava komunistiku, a kao ekstremnu konzervativnu faistiku ideologiju. Po
njemu, izmeu ovih ideologija blii radikalizmu je socijalizam, a blii konzervativizmu je
liberalizam kao ideologija. Jedna veoma iroka podela ideo logija jeste na ideologije
socijalizma i ideologije

326

POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA

kapitalizma. U njihove se okvire svrstavaju brojne ideoloke koncepcije iji sadraj zavisi
od drutvenih uslova i snaga zemalja u kojima se javljaju.
Prihvatanje odreene politike ideologije zavisi od vie faktora. Najvaniji faktor je
interes grupe koja stoji iza odreene ideologije. Za prihvatanje ideologije od strane
pojedinaca od znaaja je shvatanje ue sredine a posebno porodice, kao to su vane i ideje
koje u odreenom periodu dominiraju. Vanu ulogu u prihvatanju ideologija imaju i neke
od osobina linosti. Neke su od tih osobina trajne i na nasleu osnovane kao to su osobine
temperamenta, a druge su steene kao to je sluaj sa crtama autoritarnosti, a koje podstiu
na usvajanje ekstremnih konzervativnih ideologija.
Funkcija ideologija jeste, pored zadovoljenja grupnih i linih interesa, i
zadovoljenje potrebe za objanjenjem mnogih drutvenih i drugih pitanja, tenja da se
zauzme stav o spornim i za pojedinca vanim problemima i da se u skladu sa time deluje.
Iako se ideologije dosta konzistentno odravaju, vremenom se menjaju kao to i intenzitet
odanosti odreenoj prihvaenoj ideologiji ne ostaje uvek isti. Protiv onih pripadnika neke
ideologije koji, vie ili manje, od nje odstupaju, oni koji joj ostaju verni estoko reaguju.
Osuuju ih i progone nazivajui ih otpadnicima i jereticima, izdajicama i renegatima. I oni
koji naputaju ideologije kojih su se ranije drali, bilo zbog toga to su izmenili uverenja,
bilo zato to im izgleda korisnije deklarisanje za nova i vladajua uverenja, otro napadaju
ideologiju koju su ranije zastupali i kojoj su bili odani. Kod onih koji due ostaju vezani za
odreenu ideologiju nije retko da postepeno slabe ar i intenzitet uverenja. esto je
ideoloko izjanjavanje samo deklarisanje za odreena uverenja iz oportunizma ili iz
straha. Kada je, meutim, ideologija iskreno usvojena, ona se obino odrava i predstavlja
trajnu pokretaku snagu za irok obim ponaanja.
U nastavku knjige izlae se analiza psiholokih osnova politike ideologije koja je
oznaena kao antidemokratska orijentacija, a koja se moe nazvati i faistikom
ideologijom, i razmatraju psiholoki aspekti nekih drugih politikih ideologija.

Religijsko-crkvene ideologije
Najproirenije, najobuhvatnije po objektima i pojavama na koje se odnose i
najobaveznije za one koji ih usvajaju, pa time i najuticajnije na ponaanje jesu religijskocrkvene ideologije. Latinska re religio znai pobonost, odanost bogu ili bogovima kao
natprirodnim, venim i svemonim biima. Religijska ideologija predstavlja sistem
postavki, stavova i vrednosti kao i kompleks ponaanja koja iz njih proizilaze, vezanih uz
duboku uverenost u postojanje svemonog, transcendentalnog (vanzemaljskog) bia.
Religije postoje otkad traje ljudska istorija. Ima lh znatan broj. Tri najproirenije religije i
sa izgraenim uenjem i uverenjima, dakle tri religijske ideologije, sa najvie pristalica su
hrianstvo, budizam i islam. Religijska uenja, a kojima se pripisuje redovno natprirodno
i boansko poreklo i pridaje apsolutni autoritet, razvijaju i nastoje da proire posebne
organizacije cr-

327

NIKOLA ROT

kve. One se staraju da se religijska uenja vrsto odravaju, ostanu neizmenjena i da se

odreeno ponaanje, proglaeno kao sastavni deo religije, dosledno upranjava. Religije na
taj nain postaju stabilne, trajne i veoma uticajne ideologije.
Religijsko-crkvene ideologije poivaju na sloenim trajnim i po dejstvu monim
dispozicijama. Svaka od triju komponenti koje dispozicije uvek sadre veoma je razvijena,
raznovrsna i delotvorna po efektima koje izaziva. Kognitivna komponenta obuhvata mnoga
i razna uverenja. Pre svega opta uverenja, karakteristina za sve religije, o postojanju
natprirodnih venih boanskih bia sa izuzetnim moima koja su izvor svega to postoji i
uzronik svega to se zbiva. U opti sadraj religija ulazi i verovanje u postojanje dva
sveta: ovozemaljskog, ogranienog po svom trajanju, i venog, vanzemaljskog, bez granica
u vremenu i prostoru. I ovek se prikazuje kao dvostruko bie: kao telesno bie sa
ogranienim trajanjem ivota i obuzeto strahom pre smrti i kao duhovno bie ija je sutina
dua koja je besmrtna. Posebno istaknut sadraj svih religija su odreene moralne norme
od velikog znaaja za ponaanje ljudi i za odranje njihovog drutvenog ivota. Znatan deo
sadraja religijskih uverenja ine postavke o prirodi oveka koja se, po pravilu, prikazuje
kao sklona i dobru i zlu, o svetu, njegovom nastanku i razvoju, kao i o raznim drutvenim
pitanjima (odnosima meu ljudima, meu polovima, meu generacijama, prema vlasti i
prema drugim pitanjima). Trei deo sadraja ine specifina dogmatska uenja,
karakteristina za pojedine religije; za hrianstvo, na primer, uenje o tri lica u jednoj
osobi ili o bezgrenom zaeu sina boijega.
Veoma razvijen je i veoma vaan i emocionalan deo religijskih ideolokih
dispozicija. U odravanju religioznosti poklanja se velika panja razvijanju emocionalnog
ivota vernika. Meu ostalim i zbog toga to odanost odreenom religijskom uenju, a koje
uvek sadri mnogo iracionalnih elemenata, poiva na emocijama zasienom verovanju
ljubavi i poniznosti prema bogu, strahu od boije kazne i oseanju krivice i kajanju, kao i
na razvijenom oseanju obaveznosti strogog postupanja prema verskim propisima. Za
religioznost, istiu psiholoke analize, karakteristini su i posebni, emocijama zasieni
doivljaji. Posebno je vana postavka da se religiozne vrednosti oseaju i doivljavaju kao
ispunjenje smisla individualnog ivota. pranger (Spranger, 1942), jedan od autora koji se
bavio psihologijom religije, istie, kao za religiju karakteristian, poseban doivljaj koji
naziva religioznim misticizmom. On razlikuje religioznu imanentnu mistiku koju imamo
kada se u svemu to postoji nalazi klica boanskog a prema ivotu i svemu ivom postoji
afirmativan odnos, i transcendentni misticizam za koji je karakteristino negiranje znaaja
pojavnoga sveta, zagovaranje askeze i oseanje samoga sebe kao dela venosti i
univerzuma. Olport (Allport, 1950), koji je pisao o doivljaju religioznosti, razlikuje dve
vrste religioznosti. Prva je povrna religioznost ili, kako se on izraava, ekstrinsika
religioznost. Ona boanstvo shvata kao bie koje se brine o interesima svakog pojedinca,
gleda na boga kao na dobrog oca koji se stara o nama, naim blinjima i o naem narodu.
Takvu religioznost sreemo kod veine ljudi. Osobe za koje je ona posebno karakteristina
vernici su koji se dre verskih propisa i redovno idu u crkvu. Kod takvih je vernika, navodi
Olport, vie predra-

328

POJAM I PRIRODA SOCIJALN IH STAVOVA

suda, meu ostalim rasnih i etnikih, nego kod onih osoba koje nisu revni vemici i ne
odlaze redovno u crkvu. Druga vrsta religioznosti je duboka unutarnja ili intrinsika
religioznost. Religiozne vrednosti predstavljaju vrednosti koje se cene same po sebi a za
vernike karakteristian je doivljaj koji je, kao to je spomenuto, pranger oznaio kao
imanentni ili transcendentni religiozni misticizam.
I trea dispoziciona komponenta, konativna, a iz koje prvenstveno potie
sistematsko i trajno ponaanje u skladu sa postavkama religijske ideologije, razvijena je i
sloena. Meu principima religijsko-crkvenih uverenja istaknuto mesto ima naglaavanje
obaveznosti sprovoenja u delo religijskih uenja i od crkve postavljenih normi ponaanja.
Crkva kao institucija postavlja zahteve za odreene i fiksirane vidove ponaanja i nastoji
da se ostvaruju u svakodnevnom ivotu vernika. To su zahtevi u neposrednoj vezi sa verom
kao to su redovna molitva, polaenje u crkvu, postovi, odravanje religijskih praznika. Ali
i druge, sasvim odreene, oblike ponaanja namee pripadnost nekoj crkvenoj organizaciji.
Meu ostalim: nain ishrane, postupak u podizanju dece, odreene odnose u braku, norme
seksualnog ponaanja, postupanje prema drugim ljudima. Propisi o nainima ponaanja
koji predstavljaju sastavni deo religijsko-crkvenih ideologija strogi su i detaljni. I preko
njih postaje usvajanje odreene verske ideologije veoma vana determinanta ponaanja i
pojedinaca i velikih grupa kao to su narodi. U nekim sluajevima, kao kod
junoslovenskih pripadnika islama slovenskog porekla, verska uverenja i norme ponaanja
postaju i glavna snaga konstituisanja pripadnika muslimanske vere kao posebne nacije.
Znaaj koji religijski ideoloki sistemi dobijaju objanjava se funkcijama koje mogu
da imaju u ivotu ljudi. U svom pregledu sociologije religije Pavievi (1980) navodi vie
funkcija koje religija ima i putem kojih zadovoljava razne vane ljudske potrebe. Meu
ostalim navodi i sledee tri funkcije religije: 1. Pruanje odgovora na neka osnovna pitanja
koja se postavljaju oveku kao misaonom biu, kao i na brojna razliita pitanja o kojima
postoje protivrena objanjenja i za koja se nude razliita reenja; 2. Davanje utehe i
nadanja u, za oveka neizbenim, ivotnim tegobama i nevoljama i nemoi da se preovlada
ili ublai nespokojstvo usled neizbenosti smrti; 3. Svojim moralno-etikim zahtevima i
normama doprinosi odravanju moralnih standarda a time i odravanju drutva. Pored ovih
univerzalnih funkcija religijsko-crkvena opredeljenja daju mogunost da se zadovolje
mnogi i razliiti motivi karakteristini za oveka. Takvi su, meu ostalim, motiv za
drutvom i altruistiki motiv, motiv za afektivnom vezanou, zavisnosti i drugi. Ali
omoguavaju i zadovoljavanje nesocijalnih i antisocijalnih impulsa. Opravdavajui se
odanou svojoj, jedino istinitoj, veri pripadnost odreenoj crkvi moe da podrava
netolerantnost prema onima koji njihovu veru ne prihvataju, daje osnovu i opravdanje za
mrnju i progone i omoguava zadovoljenje, kod svih ljudi prisutnih, agresivnih
tendencija, redovno izraenih i snanih kod verskih fanatika. Intenzivna proetost
religioznim oseanjima moe postati i kompenzacija i supstitucija razliitih snanih a
nezadovoljenih motiva, od motiva za linom afirmacijom i vaenjem do seksualnih motiva.

329

Religijsko-crkvene ideologije su, po autoritetu na koji se pozivaju i kojim se

odravaju veoma znaajni faktori ponaanja i vane determinante ljudskih postupaka.
iroke po sadraju predstavljaju za znatan deo populacije, za vernike, koherentan pogled na
svet. Za one koji vrsto prihvataju odreenu religijsku ideologiju ona je daleko delotvorniji
faktor i pokreta ponaanja nego to su, i veoma izgraeni, filozofski sistemi.

VRSTE STAVOVA
Stavovi se mogu podeliti prema vie kriterijuma. Prema jednom, mogu se podeliti na
line i socijalne. Lini stavovi su oni koji su karakteristini samo za odreenog pojedinca.
Lini je stav, na primer, stav nekog oveka prema svojoj majci, prema nekom od svojih
prijatelja, prema nekom predmetu koji on poseduje. To su stavovi za koje se, pre svega,
interesuje psihologija linosti. Socijalnim stavovima nazivaju se takvi stavovi koji su
zajedniki za vei broj osoba i s obzirom na koje ih je mogue uporeivati i koji se odnose
na drutveno znaajne pojave. Na primer: stav prema pitanju nacionalnosti ili prema
pojedinim nacijama, prema pitanju religije ili pojedinim religijama, prema ratu i pitanju
razoruanja, prema samoupravljanju, prema braku, porodici, sistemu vaspitanja, prema
smrtnoj kazni. Prouavanjem socijalnih stavova bavi se socijalna psihologija, a njihovim
utvrivanjem i mnoge druge drutvene nauke (sociologija, politikologija, politika
ekonomija). Prema miljenju nekih autora, prouavanje prirode socijalnih stavova jeste
centralni problem socijalne psihologije.
Socijalni stavovi se, dalje, mogu razlikovati prema tome na koje se pojave iz koje
oblasti odnose na pojave iz oblasti politikog ivota, na pojave iz oblasti privrede, iz
oblasti umetnosti itd. Prema tome na koju se vrstu sadraja odnose, govorimo o politikim,
ekonomskim, estetskim i drugim grupama stavova.
Stavovi se mogu razlikovati i s obzirom na njihovu logiku zasnovanost, pa se kao
vrsta stavova u okviru ostalih stavova izdvajaju predrasude. I predrasude predstavljaju
stavove, ali takve za koje je karakteristino da su logiki neosnovani, da se teko menjaju i
da su po pravilu praeni intenzivnim emocijama. U socijalnoj psihologiji predrasudama se
poklanja posebna panja jer su predrasude u vezi sa pojedinim drutveno vanim pojavama
koje se javljaju kod veeg ili manjeg broja lanova drutva vaan inilac drutvenog
ponaanja. U toku kasnijeg izlaganja bie posebno rei o takvim socijalnim predrasudama.

DIMENZIJE STAVOVA
Velik broj pojedinaca moe imati stav prema istim objektima a da se njihovi stavovi
meusobno razlikuju. Ispitujui stavove, treba voditi rauna o takvim razlikama jer stavovi
prema istim objektima nisu jednaki po svojoj strukturi. Sta-

POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

vovi, iako prema istim objektima, nisu jednaki kod svih koji ih imaju. Oni se mogu
razlikovati s obzirom na: direkciju, sloenost, ekstremnost, usklaenost, dos lednost, snagu
stava i otvorenost stava. O razlikama izmeu stavova prema istom objektu govorimo kao o
dimenzijama stava.
Direkcija stava oznaava da li je odnos prema objektu prema kome imamo stav
pozitivan ili negativan. Ova karakteristika stava naziva se ponekad i va lencijom stava.
Svaka od pomenutih komponenata stava ima takoe pozitivnu ili negativnu valenciju i
moe oznaavati ili pozitivne ili negativne odnose.
Sloenost stava oznaava koliinu i vrstu saznanja, emocija i tendencija ka akciji
ukljuenih u stav. Ve je spomenuto da svaka od komponenata stava moe biti vie ili
manje sloena, ukljuivati vie ili manje saznanja ili oseanja i tenji ka akciji u vezi sa
objektom prema kome postoji stav. Kad je re o sloenosti kognitivne komponente, treba
istai da sloenost ove komponente dolazi do izraaja ne samo u koliini znanja u vezi sa
objektom prema kojima postoji stav nego i u vrsti saznanja i u sadraju sudova i ocena o
tom objektu. Moe se govoriti o kognitivnom sadraju stava. Stavovi prema istom objektu,
pa i isti po direkciji, mogu naime, kod razliitih osoba da se vezuju uz razliite sadraje.
Neko je, na primer, za socijalizam prvenstveno zbog toga to smatra da se samo u
socijalistikom sistemu mogu u potpunosti otkloniti nematina i beda, drugi u prvom redu
zato to smatra da je socijalizam jedini drutveni sistem koji omoguava puni razvitak
linosti, trei zbog toga to u socijalizmu vidi jedino drutveno ureenje u kome se mogu
ostvariti demokratski odnosi.
Ekstremnost ili stupanj pristajanja uz neki stav jedan je od posebno vanih dimenzija
stava. Stav moe biti u razliitom stepenu pozitivan i u razliitom stepenu negativan. I
svaka od komponenata stavova moe sadrati u veoj i li manjoj meri pozitivan odnosno
negativan odnos. Ispitujui stavove, mi nastojimo utvrditi i stepen u kome se neki objekt
prihvata ili odbija. Mnogo je napora uloeno da se kvantitativno izrazi, izmeri, stepen
ekstremnosti stava. U principu to se nastoji postii svrstavanjem stavova pojedinaca koje
ispitujemo u linearni kontinuum koji se protee od ekstremne nak lonosti preko neutralne
take do ekstremne suprotnosti.
O usklaenosti stava govorimo kad su tri komponente koje ine stav iste valencije;
kad su, na primer, sve tri pozitivne ili sve tri negativne. Usklaenost je utoliko vea
okoliko su i, osim podudaranja u valenciji, vea podudaranja i u stepenu va lencije
pojedinih komponenti: ukoliko su sa izrazito pozitivnim miljenjem o objektu stava
povezane i intenzivno pozitivno oseanje i snana dispozicija za akciju u prilog objekta
prema kome postoji stav. Ispitivanja pokazuju da kod stavova nije redovna potpuna
usklaenost i s obzirom na stepen valencije pojedinih komponenti. Ve smo spomenuli da
su neki istraivai doli do zakljuaka da je ona esto dosta visoka, a drugi da je ona samo
umerena. Prema Adornu, kod antisemitske predrasude postoji izrazita konzistentnost ili
usklaenost, jer njegova ispitivanja pokazuju visoku kore laciju izmeu negativnosti
miljenja o Jevrejima, negativnih oseanja prema njima i spremnosti za razne vrste
represalija pro-

331

NIKOLA ROT

tiv njih. Drugi autori, kao to je spomenuto, nalaze da su stavovi po pravilu znatno manje
konzistentni. Campbell (1947), na primer, ispitujui stepen ekstremnosti tri komponente
stavova prema odreenim narodima, nalazi da je korelacija stepena ekstremnosti
komponenata bila izmeu 0,34 i 0,65. Ponekad se o usklaenosti stavova govori u jednom
drugom znaenju: misli se na to koliko se pojedini stavovi koje pojedinac ima podudaraju
sa njegovim drugim stavovima, koliko su stavovi o odreenim drutvenim pitanjima u
skladu sa stavovima prema drugim pitanjima. Ukazuje se, naime, na pojavu da kod ljudi
postoji tendencija da se stavovi meu sobom povezuju i usklauju u jedinstveni sistem.
Doslednost stava se ogleda u tome u kojoj se meri stavovi primenjuju na sve
sluajeve gde ih je mogue primeniti. Dosledniji je, na primer, stav prema principu
samoopredeljenja naroda kod onoga koji prihvata primenu toga principa u svim
sluajevima, a manje dosledan kod onoga koji to u sluaju kad smatra da je to protiv
interesa njegove zemlje ne prihvata.
Snaga stava manifestuje se u otpornosti stava prema podacima koji su suprotni stavu,
u njihovoj otpornosti prema menjanju. Najotpornija vrsta stavova su predrasude. Zato je
snaga njihovog delovanja velika a mogunost suzbijanja mala.
Mogue je govoriti i o otvorenosti ili izrazitosti stava. Ova se karakteristika stava
ogleda u spremnosti da se stav manifestuje, da se ispolji. Neki pojedinci stavove spremno i
otvoreno ispoljavaju, a drugi, iako kod njih stavovi nisu manje snani, ipak ih ne pokazuju
i ne iznose.
Ambivalentnost stava, kao to je navedeno, oznaava simultanu pozitivnu i negativnu
evaluaciju objekta prema kome postoji stav.
Ovo svojstvo nekih stavova spominje se ve ezdesetih godina XX veka. Ali interesovanje za
ambivalentnost i sistematsko izuavanje ambivalentnosti stavova poinje devedesetih godina. Uoava se da
mnogi stavovi nisu jednodimenzionalni, ili pozitivni ili negativni po direkciji, nego istovremeno po nekim
odnosima prema objektu prema kojemu postoji stav pozitivni, a po drugima negativni. Istraivai (Jonas,
Broemer i Diehl, 2000) pokazuju da ambivalentnost utie na perzistentnost stava, na njegovu otpornost
prema persuaziji, kao i na uticaj stavova na ponaanje. Ambivalentnost nije isto to i neutralnost stavova. Pod
neutra lnosti se podrazumeva srednje mesto izmeu pozitivne i negativne evaluacije, a pod ambivalentnosti
istovremeno postojanje obe od ovih eva luacija. Istraivai esto razlikuju tri tipa ambivalentnosti stavova.
Prvi je tip kognitivna ambivalentnost kada se, npr., smatra da je odreena osoba inteligentna, ali istovremeno
da se u nju ne moe pouzdati. Drugi je tip emociona lna ambivalentnost kada prema istoj osobi postoji i
naklonost i nenaklonost, i ljubav i mrnja. Trei je tip afektivno-kognitivna ambivalentnost kada prema
objektu stava postoji pozitivno oseanje a u isto vreme negativno miijenje o njemu; ili obrnuto negativno
oseanje a pozitivno mi ljenje.

Sve ove odlike stavova nazivaju se obino dimenzijama stava, tj. takvim osobinama
koje nalazimo kod svakog stava, ili bar kod velikog broja stavova, i koje mogu biti
izraene u veem ili manjem stepenu i za koje je mogue oznaiti taj stepen razvijenosti.

332

POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

STRUKTURE STAVOVA Sindromi stavova i

bazini socijalni stavovi
Ne javljaju se pojedini stavovi izolovani. Naprotiv, oni se redovno javljaju povezani
sa nizom drugih stavova. Kod pojedinaca kod kojih konstatujemo odreeni stav prema
nekoj odreenoj pojavi, na primer, negativan stav prema nekoj etnikoj grupi ili rasi,
moemo oekivati i sasvim odreene stavove i prema mnogim drugim pitanjima prema
drugim narodima, prema pitanju religije i crkve, atomskom naoruanju i ratu itd. Mi, u
stvari, i kad kaemo za nekog pojedinca da je po svojim shvatanjima konzervativan ili
napredan, elimo rei da ima ne samo jedan odreeni stav prema jednom odreenom
pitanju nego da kod njega postoji ceo niz srodnih stavova prema veem broju pitanja. Vr lo
esto su i stavovi koji izgledaju jednostavni, u stvari, sloeni stavovi. Mi govorimo o stavu
prema samoupravljanju i o stavu prema socijalizmu, a u stvari jedan i drugi se sastoje od
celog broja razliitih stavova. Stav prema socijalizmu, na primer, ukljuuje stav prema
ekonomskom sistemu koji ini osnovu socijalizma, prema politiko-pravnom sistemu koji
ga karakterie, prema shvatanjima o nagraivanju koje se primenjuje u socijalizmu i prema
mnogim drugim pitanjima.
Iako je retko da se pojedini stavovi javljaju izolovano obino se javljaju povezani sa
drugima sa kojima ine sistem stavova retko i da su svi stavovi koje pojedinac ima potpuno
povezani i usklaeni sa svim drugim njegovim stavovima. Ako takav sluaj postoji,
govorimo o izgraenoj jedinstvenoj ideologiji, jedinstvenom pogledu na svet ili
jedinstvenoj ivotnoj filozofiji. ee je, meutim, da se samo neki od stavova povezuju u
sistem, u sindrom, dok su mnogi drugi stavovi o raznim pitanjima vie ili manje
neusklaeni sa tim sistemom stavova.
Zato to nas utvrivanje odreenih sistema stavova potpunije informie o
drutvenom ponaanju pojedinaca koje ispitujemo i zato to nam olakava predvianje
njihovog ponaanja, a i pre svega doprinosi razumevanju socijalnog ponaanja uopte,
uinjeno je vie pokuaja da se utvrdi koji se socijalni stavovi javljaju esto zajedno, kao i
da se nau zajednike osnove javljanju pojedinih grupa stavova. U oba sluaja govorimo o
strukturama stavova.
U literaturi, kad se govori o strukturama stavova, ne podrazumevaju se uvek isti
pojmovi. Ponekad se pod izrazom struktura stavova podrazumeva veza izmeu odreenog
broja stavova koji se zajedno pojavljuju i ine sindrom, a ponekad se pod tim izrazom
podrazumevaju osnovni faktori, koji se nazivaju i osnovnim ili bazinim stavovima, a koji
izazivaju javljanje niza drugih stavova, odnosno koji se manifestuju u odreenom broju
drugih sekundarnih stavova. Moe se izraz upotrebiti u jo jednom znaenju i govoriti o
strukturi jednog pojedinanog stava. U tome se sluaju misli, pre svega, na odnos izmeu
afektivne, kognitivne i konativne komponente koje ine stav.
Neki autori, bavei se pitanjem strukture stavova, nastojali su da strukture stavova
utvrde na taj nain to bi nali neke faktore, koji se mogu oznaiti kao primarni ili bazini
ili kao osnovni stavovi, koji izazivaju javljanje odreenog broja

333

NIKOLA ROT

drugih stavova (koji se pojavljuju bilo kao manifestacija tih stavova ili grupiu oko tih
osnovnih stavova). Redovno se utvrivanje takvih osnovnih stavova pokuava putem
faktorske analize, korelacijom izmeu odnosa velikog broja ispitanika prema velikom broju
pojava.
Jedan od prvih sistematskih pokuaja da se na taj nain utvrde osnovni socijalni
stavovi bio je pokuaj Fergusona (L. W. Ferguson, 1939). On je sa 10 Terstonovih skala za
merenje stavova ispitao stavove 185 studenata prema ratu, religioznosti, patriotizmu,
smrtnoj kazni, cenzuri, evoluciji, kontroli raanja i komunizmu. Dobijene odgovore
podvrgao je faktorskoj analizi i doao do zakljuka da se mogu utvrditi 3 faktora, koji
predstavljaju osnovu svih ispitivanih socijalnih stavova. Takvi osnovni faktori ili bazini
stavovi po Fergusonu jesu: 1) religioznost koja se manifestuje pozitivnim stavom prema
postojanju boga, negativnim prema evoluciji i prema kontroli raanja; 2) humanitarnost
koja se manifestuje, meu ostalima, u negativnom stavu prema smrtnoj kazni i prema ratu,
a u zalaganju za blag postupak prema kriminalcima; 3) nacionalizam koji se manifestuje u
negativnom stavu prema komunizmu i prema kontroli privredne aktivnosti i u pozitivnom
odnosu prema patriotizmu (nacionalistikom).

Osnovni socijalni stavovi prema Gilfordu

Jedan od pokuaja da se faktorskom analizom utvrde osnovni stavovi jeste i pokuaj
Gilforda (Guilford, 1959). Analogno ovome pokuaju da linost odredi utvrivanjem
osnovnih dimenzija sposobnosti, temperamenta, hermetikih i morfolokih osobina, Gilford
pokuava da odredi i osnovne dimenzije socijalnih stavova koje bi predstavljale faktore
koji ine osnovu socijalnih stavova. Naziva ih dimenzijama jer smatra da mogu biti u
razliitom stepenu razvijene, da se mogu kretati od jednog, pozitivnog, ekstrema preko
sasvim slabe razvijenosti do drugog, negativnog, ekstrema. Kod razliitih osoba ove
dimenzije ili osnovni faktor socijalnih stavova mogu biti razvijeni u razliitom stepenu. Na
osnovu postupka faktorske analize veeg broja drugih istraivaa, kao i na osnovu vlastitih
istraivanja, Gilford dolazi do zakljuka da se svi socijalni stavovi mogu svesti na sledeih
pet dimenzija: (1) liberalizam konzervativnost, (2) religioznost areligioznost, (3)
humanitarizam nehumanitarizam, (4) nacionalizam intemacionalizam i (5) evolucionalizam
revolucionarnost.
Svaka od ovih dimenzija, smatra Gilford, manifestuje se u nizu stavova, u celom
sindromu stavova. Ona je u vezi sa osnovnim crtama linosti pojedinca, sa njegovom
motivacijom i njegovim osobinama temperamenta. Svaka od njih predstavlja orijentaciju
prema irokoj grupi raznih drutvenih pojava i ukljuuje vei broj stavova i mnjenja o
razliitim drutvenim pitanjima. Sve se odnose na socijalne pojave, kao to su razne
drutvene institucije (crkva, brak, nain upravljanja zemljom) ili socijalne grupe (nacije i
nacionalnosti, klase, rase) ili na socijalne akcije (kao to je upranjavanje politikih
sloboda, sistem kazni koji se u nekom drutvu primenjuje). Vane su za razumevanje
socijalnog ponaanja ljudi odreene zajednice. Socijalna organizacija, smatra Gilford,
zavisi u znatnoj meri od toga da li kod lanova zajednice preteu vie ili manje izraene
pojedine di-

334

POJAM I PR IRODA SOCIJALNIH STAVOVA

menzije, ali i razvijenost ovih dimenzija zavisi ad socijalnih uslova u kojima ljudi ive.
Najvanijom od ovih pet dimenzija smatra dimenziju liberalnost konzervativnost i
nju Gilford najdetaljnije i prikazuje. Na osnovu veeg broja analiza mnogih autora, smatra
Gilford, mogue je utvrditi postojanje veeg broja stavova kojima je svima u osnovi ova
dimenzija. Prema tome koji je pol ove dimenzije razvijeniji, nalazimo i odreene stavove.
Kod pojedinaca kod kojih je tzraen ekstrem koji oznaavamo liberalizmom sretamo, meu
ostalim, sledee stavove: prihvatanje uenja o evoluciji vrsta, prihvatanje kontrole raanja,
zalaganje za olakanje razvoda braka, naklonost prema komunizmu, spremnost za
prihvatanje novoga i sklonost ka kritikovanju kapitalistikog sistema. Kod pojedinaca kod
kojih je razvijen drugi ekstrem ove dimenzije konzervativnost imamo upravo suprotne
stavove.
Postoji, mogue je zakljuiti na osnovu veeg broja istraivanja, korelacija sindroma
stavova koji oznaavaju liberalizam sa nekoliko obeleja: sa socijalno-ekonomskim
poloajem pojedinca korelacija je 0,30; sa inteligencijom korelacija se kree kod razliitih
grupa ispitanika izmeu 0,50 i 0,45, posebno je liberalizam povezan sa kreativnom
inteligencijom; sa starosnom dobi sa starenjem se poveava sklonost ka konzervativizmu;
sa obrazovanjem sa kojim postoji takoe izvesna pozitivna korelacija. Kod onih koji
prihvataju liberalne stavove postoji tendencija da potuju naunike, pronalazae, umetnike,
dravnike, dok kod onih sa konzervativnim stavovima da je ee potovanje vojnikih
voa, atleta
i
sportista, finansijera i industrijalaca. S obzirom na religioznu pripadnost, izmeu
mnogobrojnih religijskih grupa u SAD nalazi da veu liberalnost pokazuju
pripadnici jevrejske veroispovesti, unitarijanci (od protestantskih grupa), te
baptisti
i
metodisti, nego katolici i neke protestantske grupe u SAD. Liberalne stavove
(uporeujui amerike politike partije), u najveoj meri prihvataju komunisti,
zatim socijalisti, pa demokrati i republikanci.
Manje iscrpno, pre svega zbog toga to o tome ima manje istraivanja i manje
saglasnosti meu istraivaima, prikazane su ostale etiri dimenzije. Dimenzija
religioznosti nereligioznosti ogleda se u vrstini vezanosti za neku organizovanu religioznu
grupu ili doktrinu. Tri osnovna indikatora ove dimenzije su: verovanje u boga, prihvatanje
odnosno neprihvatanje evolucije i prihvatanje kontrole raanja. Kod pojedinaca kod kojih
postoji razvijena karakteristika religioznosti nalazimo verovanje u boga, neprihvatanje
evolucije i kontrole raanja. Postoji korelacija ove dimenzije sa dimenzijom liberalizam
konzervativizam. Manje religiozni pokazuju ee liberalne stavove, a vie religiozni ee
konzervativne stavove. Izvesna korelacija postoji i sa pripadnou polu ene pokazuju veu
religioznost; sa socijalno-ekonomskim statusom oni sa viim statusom ee pokazuju
religioznost; sa veliinom mesta u kome ive pojedinci u veim mestima manja je
religioznost.
Trea dimenzija humanitarizam nehumanitarizam (koja se katkat oznaava i
terminom V. Demsa (W. James) tender-mindedness osetljivost i toughmindedness
neosetljivost) manifestuje se stavovima prema smrtnoj kazni,

335

tretiranju kriminalaca i ratu. Kod onih kod kojih je razvijen humanitarizam na lazimo
protivljenje ratu, odbacivanje smrtne kazne i zalaganje za blai tretman krimina laca. Neki
autori navode da je humanitarizam razvijeniji kod ena nego kod mukaraca a razlog tome
leao bi u materinskom nagonu.
etvrta je dimenzija nacionalizam internacionalizam. Ona se manifestuje u
naglaavanju odnosno nenaglaavanju vanosti patriotizma, zastupanju ili odbijanju
opravdanosti ratova, zalaganju odnosno protivljenju, kontroli i cenzuri drutvenog ivota,
odbacivanju komunizma odnosno sklonosti ka komunizmu, zalaganju za zatitu odnosno
odbijanju zatite vlastitog trita i carine, u pozitivnom odnosno negativnom odnosu prema
sindikalnim organizacijama.
Peta dimenzija evolucionizam revolucionarnost ogleda se u shvatanju o tome
kakvim postupkom i kakvim tempom treba sprovoditi socijalne, ekonomske
politike promene u drutvu.
Ovaj Gilfordov pokuaj da se socijalni stavovi svedu na 5 faktora ili, kako on veli,
dimenzija, ne moe se smatrati dovoljno proverenim i sigurnim. Premalo je pojedinih
stavova ije su postojanje i stepen razvijenosti ispitivani, a dosta je arbitraran izbor onih
stavova koji su ispitivani i na osnovu kojih su izvedeni zakljuci o postojanju tih
dimenzija. Stavovi koji se navode kao karakteristini za pojedine dimenzije, u stvari, nisu
stavovi koji bi se dosledno manifestovali u svim situacijama u kojima se pojedinac nae.
Njihova razvijenost zavisi od toga u kojoj socijalnoj sredini pojedinci ive, kao i od
momentalne drutvene i line situacije. Nadalje, razni stavovi koji se navode kao stavovi
jednog sindroma nebitni su, kao to i nema jasne razlike izmeu pojedinih stavova vezanih
uz razne dimenzije: uz liberalizam, humanitarizam i internacionalizam. Ali, iako Gilford ne
uspeva da da proverenu i sigurnu sliku socijalnih stavova, njegova analiza ubedljivo
potvruje postojanje povezanosti stavova i njihovo javljanje u sindromima. Faktorskom
analizom sprovedenom sa drugim tvrdnjama i li u drugim sredinama verovatno bismo dobili
druge ili bar po sadraju drugaije osnovne dimenzije. To to Gilford oznaava
dimenzijama ili osnovom i faktorima stavova veoma je srodno pojmu vrednosti. Te
dimenzije predstavljaju veoma opte odnose koji determiniu znatan broj stavova,
predstavljaju tako veoma iroke i za drutveno ponaanje vane i bitne orijentacije. To
zacelo govori u prilog opravdanosti i korisnosti Gilfordovog postupka.

ANTIDEMOKRATSKA ORIJENTACIJA I
AUTORITARNA LINOST Problem
istraivanja
Jedno od najiscrpnijih a istovremeno najstimulativnijih ispitivanja o sindromima
stavova i njihovim izvorima jeste ispitivanje koje su izvrili T. W. Adorno, Else FrenkelBrunswik, D. J. Levinson i R. N. Sanford, objavljeno u knjizi pod naslovom Autoritarna
linost (1950). Podsticaj za preduzimanje ovoga istraiva-

_________________________________________________________________________ POJAM I PRIRODA SOC IJALNIH STAVOVA_______________________

nja bila je veoma proirena, naroito u toku Drugog svetskog rata kod nacista izraena,
antisemitska predrasuda. Ispitivanje je zavreno u periodu neposredno posle Drugog
svetskog rata, i to u vremenu veoma zaotrenog hladnog rata izmeu Zapada i Istoka,
dakle, u periodu kad su naroito u zemljama Zapada opet dolazile do izraaja veoma
intenzivne predrasude, predstavljajui prepreku sporazumevanju i saradnji meu narodima.
Istraivanje je imalo veoma velik odjek i pokrenulo veliki broj ispitivanja o predrasudama.
Autori polaze od pretpostavke da antisemitizam (negativan odnos prema Jevrejima)
predstavlja jedan povezan sistem stavova, jednu, kako oni vele, organizaciju miljenja,
stavova i vrednosti. Ovaj sindrom stavova povezan je i sa drugim sindromima stavova, pre
svega, sa etnocentrizmom negativnim stavovima prema razliitim nacionalnostima i
manjinama i sa konzervativnou i konzervativnim stavovima prema razliitim drutvenim
pitanjima. Ova tri sindroma stavova povezuju se, dalje, u jedan jedinstveni sindrom, u
antidemokratsku orijentaciju. Antidemokratska orijentacija, po shvatanju autora, zato to se
sreta kod pojedinaca pripadnika razliitih nacija i raznih slojeva, vezana je uz odreene
karakteristike linosti. Osnovna hipoteza od koje su autori poli u svome istraivanju jest
da postoji korelacija izmeu povezanog sistema stavova, koji moemo nazvati
antidemokratskom orijentacijom i odreenih karakteristika linosti, odreene strukture
linoti. Nije nezavisno od osobina linosti, smatrali su ovi autori, kakve e stavove neko
imati. Postoji na odreenim osobinama linosti zasnovana spremnost za prihvatanje
antidemokratskih stavova. irenje i propaganda antidemokratskih shvatanja zavisi od
prijemivosti pojedinaca za takvu propagandu. A ta prijemivost nije ista kod svih
pojedinaca; ona zavisi od njihove linosti.
Da bi proverili svoju osnovnu hipotezu o postojanju korelacije izmeu
antidemokratske orijentacije i odreene strukture linosti, autori su se poduhvatili sledeih
zadataka: (1) da pokau da postoji sindrom antidemokratske orijentacije, (2) da postoji
takva struktura linosti koju moemo nazvati autoritarnom linosti i (3) da zaista izmeu
antidemokratske orijentacije i autoritarne strukture postoji povezanost.
Pristupili su ispitivanju velikog broja stavova i veeg broja osobina linosti
razliitim psiholokim instrumentima na uzorku od 2 099 ispitanika. Ispitanici su bili belci
iz SAD (koji nisu bili jevrejskog porekla), svi roeni u SAD, pripadnici razliitih grupa
(studenata, veterana, radnika, inovnika, ak i pacijenti jedne psihijatrijske klinike i grupa
osuenika koja je izdravala kaznu u zatvoru), mukog
enskog pola.
Korien je u ispitivanju vei broj instrumenata; upitnik kojim su prikupljani podaci
o zanimanju, ekonomskom stanju, politikoj i verskoj pripadnosti i nekim drugim
obelejima; skale za merenje stavova kojima su ispitivani stavovi prema Jevrejima (Askala); stavovi prema raznim nacionalnostima i manjinama (E-skala) i stavovi prema
razliitim drutveno vanim pitanjima (PEC-skala). Za ispitivanje osobina linosti
koriena je, takoe, jedna skala (F-skala), a pored toga, intervju, TAT-test i projektivna
pitanja.

337

___________NIKOLA ROT ___________________________________________________________________________________________________________________

Iz dobijenih rezultata, autori su zakljuili da zaista postoje linosti koje su sklonije

antidemokratskoj orijentaciji od drugih i da te linosti pokazuju sasvim odreene
karakteristike, da poseduju odreenu strukturu linosti i predstavljaju linost koju su autori
nazvali autoritativnom ili autoritarnom linosti.

Antisemitizam i antidemokratska orijentacija

Najdctaljnije su autori ispitivali antisemitizam. Oni naglaavaju da je antisemitizam jedna od
najrairenijih i najintenzivnijih predrasuda i da predstavlja mono sredstvo koje koriste antidemokratske
snage i politiki pokreti radi ostvarenja odreenih ciljeva. Svoju pretpostavku da antisemitizam dolazi do
izraaja u celom sistemu stavova i mi ljenja i da on predstav lja jednu ideologiju o Jevrejima i nejevrejima
proverava li su ispitujui velik broj razliitih stavova prema Jevrejima. Konstruisali su, posle veeg broja
prethodnih proveravanja, posebnu skalu od 52 tvrdnje, nazvanu A-ska lom, skalom za ispitivanje
antisemitizma. U svojoj g lavnoj formi ska la se sastoji od 52 tvrdnje koje sve sadre negativne ocene o
Jevrejima. Podeljena je na 5 grupa tvrdnji i li 5 podskala, a svakom od tih podskala ispituje se jedna grupa
negativnih ocena o Jevrejima.
Prva podskala sadri tvrdnje u kojima se iznosi da su Jevreji agresivni, neugodni, uobraeni, neisti i
sa drugim negativnim svojstvima. Sadri, meu osta lim, tvrdnje kao to su: Jedan od velikih nedostataka
Jevreja jesle da su sujetni, prekomerno uobraeni, kao i njihova ideja da su izabrana rasa; Jevreji vo le veoma
luksuzan ekstravagantan i senzua lan nain ivota.
Drugu podska lu ine tvrdnje kojim se iznosi, da su opasni za oko linu, okrutni, kompetitivni, da imaju
radikalne ideje i druge. Meu ovim tvrdnjama nalaze se tvrdnje kao to su: Jevreji imaju averziju prema
tekom poslu, oni nastoje da budu parazitski e lement u drutvu, nalazei za sebe lagan i neproduktivan posao;
Jevreji smanjuju opti standard ivota svojom spremnou da rade najprostiji posao i da ive standardom
ispod prosenog; Izgleda da postojl neka revolucionarna crta u jevrejskom karakteru, a to pokazuje injenica
da ima tako mnogo Jevreja komunista i agitatora."
Treu podska lu ine tvrdnje u kojima se zastupaju razni diskriminativni akti prema Jevrejima. Meu
ostalim, tvrdnje kao to su: Jevrejima treba ograniiti obav ljanje odreenih zanimanja, posebno onih u
kojima ima ve previe Jevreja; Treba spreiti da dobiju vanije poloaje u drutvu" itd.
etvrtu grupu ine tvrdnje u kojima se iznosi da se Jevreji suvie odvajaju od drugih i da se dre
suvie zajedno. Meu ostalim, u toj se grupi nalaze tvrdnje, kao: ,,Jevreji iskljuuju nejevreje iz svog
drutvenog ivota; Oni se preterano izdvajaju i uvek nastoje da manifestuju svoj jevrejski izgled, manire, i da
odravaju veze, pre svega, sa Jevrejima.
Petu podskalu ine tvrdnje u kojima se navodi da su suvie prodorni, da preterano ele da se ukljue
u nejevrejsku sredinu i da u njoj dobiju poloaje. Meu ostalim, takve su tvrdnje: Jevreji previe podravaju
stvari koje su vane za starosedeoce zemlje; Oni previe sakrivaju svoje jevrejstvo, menjaju imena i
podraavaju hrianske navike i obiaje.
Kao to se vidi, i mnoge tvrdnje u pojedinim subskalama su meusobno protivrene, a tako i cele
grupe tvrdnji, a posebno tvrdnje iz etvrte subskale, u kojima se navodi da se suvie odvajaju od drugih, i
tvrdnje pete subskale, u kojima se navodi da se suvie meaju sa drugima. Autori su namerno u svoju skalu
uvrstili ovakve protivrene tvrdnje, da bi proverili svoju pretpostavku da antisemitizam predstavlja ceo
sistem meusobno vrsto povezanih stavova, iako su oni po svom sadraju vrlo esto u suprotnosti.

338

POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

Rezultati koje su dobili potvruju njihovu pretpostavku. Pokazala se veoma visoka korelacija
izmeu prihvatanja razliitih tvrdnji jedne subskale kao i izmeu svih subska la. Tako je, na primer, korelacija
izmeu, po sadraju suprotnih, subskala, etvrte i pete, bila 0,74, a izmeu ostalih jo i via (na primer:
izmeu subskale 3 i 4 kod pojedinih grupa isipitanika i 0,94). Skala se pokazala veoma re lijabilnom.
Koeficijent relijabilnosti iznosio je, prema ispitivanjima autora 0,92. Proveravali su i validnost skale
procenjujui rezultate dobijene ovom skalom na izjavama subjekata koji su jasno deklarisa li bilo svoj
antisemitski bilo svoj prosemitski stav. Potvrena je i visoka validnost skala.
Na osnovu dobijenih rezultata, autori su zakljuili da je zaista antisemitizam jedan povezan sistem
stavova, jedna ideologija, koja se sastoji od stereotipnih negativnih mi ljenja kojima se Jevreji opisuju kao
neto to ugroava, kao imoralni, kao izrazito razliiti od nejevreja, sa neprijateljskim stavovima; a to
namee potrebu razliitih oblika restrikcije prema njima: izdvajanje iz sredine, supresiju (pritisak na njih ili
ograniavanje prava) kao sredstava za reavanje jevrejskog problema". Antisemitizam je opti nain
miljenja o Jevrejima i odnosima izmeu Jevreja i nejevreja zakljuuju autori.
Autori smatraju da ovako vrsto povezan sistem meusobno po sadraju suprotnih stavova ne mogu
da objasne razliite postojee teorije o antisemitizmu. Ne moe pojavu antisemitizma da objasni, na primer,
shvatanja da je antisemitizam naprosto jedna vrsta rasne predrasude i da se svodi na neopravdano uverenje o
postojanju nasleenih negativnih crta koje bi karakterisale Jevreje. Ne moe se, po miljenju autora, objasniti
ni shvatanjem da je antisemitizam vrsta religiozne predrasude, tj. da poiva na prihvatanju izrazitih
konfesijskih razlika i da su optube protiv Jevreja zasnovane na re ligioznim uverenjima glavni izvor
antisemitizma. Ne prihvataju kao objanjenje ni miljenje da antisemitizam predstavlja neopravdano
uoptavanje i pogreno interpretiranje, da je, na primer, zasnovan na pogrenom miljenju da su svi Jevreji
neobino bogati, ili da su svi nepoteni, i li da su svi politiki radikalni, ili da su uopte svi jednaki. Autori
smatraju da antisemitizam, pre svega, poiva na odreenim karakteristikama linosti i da te karakteristike
linosti dolaze do izraaja i u shvatanjima o drugim narodima i o drugim drutvenim pojavama.
Ovde treba pomenuti da, iako se moemo sloiti sa miljenjem autora da antisemitizam nije naprosto
ni forma rasne predrasude, ni oblik religiozne predrasude, ni naprosto neopravdano i pogreno uoptavanje o
Jevrejima, ipak je njihovo dosta kategoriko objanjenje da je antisemitizam, u stvari izraz odreenih osobina
linosti, u ovom obliku koji autori iznose, teko prihvatljivo. Antisemitizam kao i razne druge vrste
predrasuda, koje su sve i drutvena pojava, uslovljen je mnogim faktorima, meu kojima odreeni drutveni
momenti imaju vanu ulogu. Ono to je prihvatijivo jeste da odreene osobine linosti utiu na to da se lake
prihvati antisemitska orijentacija i da zaista ima osoba koje su prihvatanju antisemitske orijentacije vie
sklone od drugih. Ali, time se ne moe objasniti univerzalnost ove predrasude. Da se antisemitizam, kao i
druge predrasude, ne moe iskljuivo objasniti odreenim osobinama linosti, meu ostalim, potvruje i
injenica da je dosta esto da antisemitsku orijentaciju pokazuju i pojedinci kod kojih ne postoji autoritarna
struktura linosti. Opravdan je, meutim, zakljuak autora da antisemitizam predstavlja ceo sistem redovno
po sadraju meusobno protivrenih stavova i miijenja.

Etnocentrizam
Jedan drugi sindrom stavova povezanih sa antisemitskom orijentacijom, smatraju autori, predstav lja
sindrom koji su oni nazvali etnocentrizam. I etnocentrizam definiu kao ideologiju, za koju je karakteristino
da se pripadnici vlastite grupe, vlastite naci-

339

NIKOLA ROT

je, smatraju superiornijim i vrednijim od pripadnika drugih grupa a mnoge druge etnike i rasne grupe
ocenjuju kao manje vredne i inferiorne.
Da bi proverili svoju pretpostavku da kod pojedinaca postoji tendencija da se druge nacionalne ili
rasne grupe smatraju inferiornijima u odnosu na v lastitu i o drugim grupama imaju negativne stavove i
miljenja, autori opet konstruiu jednu skalu Likertovog tipa, koju nazivaju E-skalom. Skala se sastoji od 34
tvrdnje svrstane u 3 podskale. U prvoj podskali su tvrdnje u kojima se iznose negativna miljenja o Crncima.
Meu ostalima, tvrdnje kao to su: Crnci bi reili mnoge od svojih problema da nisu tako neodgovorni, lenji i
takve neznalice; Bi lo bi najbolje ograniiti polazak Crnaca u kolu jer vee obrazovanje stvara kod njih
ambicije i elje koje oni nisu u stanju da ostvare u takmienju sa belcima. Tvrdnje iz druge podskale sadre
negativne ocene o raznim narodima i manjinama: Filipincima, Japancima i strancima uopte. Meu ovim
tvrdnjama nalaze se i sledee: Svaka grupa ili socijalni pokret u kome je mnogo stranaca su sumnjivi i treba
da budu nadzirani, a kad god je to mogue, proveravani od strane FBI (Federalne policije); Sve je u redu dok
su Filipinci na mestu koje im odgovara, ali, oni idu predaleko kad se raskono oblae, kupuju dobra kola i
provode se sa belim devojkama. U treoj podskali nalaze se tvrdnje u kojima se proverava nacionalistiki ili
pseudopatriotski stav. Kao ilustracija mogu posluiti tvrdnje, kao to su: Uvek e biti superiornih i
inferiornih nacija u svetu i u interesu svih je najbolje da superiorne nacije imaju kontrolu nad svetskim
zbivanjima; Glavna opasnost za amerike institucije u toku ovoga veka dolazila je od infiltracije stranih
ideja, doktrina i agitatora.
Ispitivanja su pokazala, opet, veliku korelaciju u odgovorima i na tvrdnje pojedinih subskala i meu
subskalama. Ona se kretala od 0,74 do 0,92. Skala je validirana na taj nain to su njome ispitivani pojedinci
o kojima su postojali drugim putem dobijeni podaci koji pokazuju da imaju izrazit etnocentrini stav.
Utvrena je i relativno visoka relijabilnost i ove skale. Autori su mog li, na osnovu dobijenih rezultata,
potvrditi i ono to im je bio jedan od glavnih ciljeva ispitivanja: da postoji visoka korelacija izmeu
odgovora na E-skalu i odgovora na A-skalu. Ona je u proseku iznosila 0,80.
Zakljuili su da etnocentrizam predstavlja ceo jedan sistem stavova i miljenja i da redovno ne
postoji negativan stav prema samo jednoj grupi nego prema veem broju grupa, u nae lu prema svima onima
koji se ocenjuju kao stranci. Odbacuju se sve one nacionalne, rasne i manjinske grupe koje se ocenjuju kao
tue i drugaije, a to redovno nije samo jedna takva grupa. Karakteristino je za etnocentrizam, vele autori,
do krajnosti sprovedeno rigidno razlikovanje vlastite grupe i drugih grupa; negativne stereotipije i razni
neprijateljski stavovi prema tim drugim grupama, pozitivna stereotipija u odnosu na vlastitu grupu; te
hijerarhijsko-autoritativno gledanje na grupnu interakciju, pri emu se uvek ocenjuje vlastita grupa kao ona
koja treba da dominira a druge grupe kao one koje su ili treba da budu podreene. Antisemitizam se u stvari,
uklapa u jednu iru orijentaciju, koja se manifestuje u negativnom odnosu prema velikom broju razliitih
grupa. Antisemitizam je deo etnocentrikog shvatanja i oni koji su antisemiti redovno pokazuju i
etnocentrizam uopte.

Politiki konzervativizam
Autori su, kao to je spomenuto, poli jo od jedne ire postavke, od toga da se antisemitizam
povezuje ne samo sa etnocentrizmom nego i sa jednim sistemom stavova prema raz liitim politikim,
ekonomskim i socijalnim pitanjima i da zajedno sa ovim sistemom stavova ini jednu koherentnu
antidemokratsku orijentaciju.
Da bi ovo proverili, pristupaju konstruisanju jedne skale kojom ispituju niz stavova prema razliitim
politikim, ekonomskim i drutvenim pitanjima. Skalom je trebalo ispitati: da li postoji sistem stavova koji
zajedno ine ono to nazivamo konzervativi-

340

POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA

zmom. Na osnovu prethodnih ispitivanja, zakljuili su da se konzervativnost u amerikim uslovima

manifestuje u: podravanju drutveno-politikog stanja onakvog kakvo jeste (zalaganju za statas quo), u
suprotstav ljanju drutvenim promenama; u podrci konzervativnih vrednosti kao to su naglaavanje
praktinosti, ambicioznosti, tenje za napredovanjem u drutvenoj hijerarhiji, tenje za uspehom, izraenim,
pre svega, novcem; isticanju vanosti kompeticije i slo bodne konkurencije; zastupanju miljenja da drava
treba to manje da se mea u ekonomski ivot zem lje i ivot graana i da treba da se ogranii mo sindikata.
Konstruisali su nekoliko varijanti skale za merenje ovako shvaene konzervativnosti, a koju su nazvali PECskalom (skalom za ispitivanje politiko-ekonomskog konzervativizma). Pojedine varijante ove skale sadre
razliit broj tvrdnji, prva 16 a trea samo 5. U skali se nalaze, meu ostalim, i tvrdnje kao to su: Opte uzev
puna ekonomska sigurnost ne valja; Veina ljudi ne bi radila kad ne bi imala potrebu za novcem da njime
nabave ono to je neophodno za hranu i ivot. Dete treba da naui rano u ivotu vrednost dolara i vanost
ambicije i efikasnost, i da odreeno zna ta hoe. Za razliku od dve ranije spomenute skale, neke su tvrdnje u
skali tako formulisane da njihovo prihvatanje govori o konzervativnosti a neke da njihovo prihvatanje
oznaava liberalizam. (Sa metodoloke strane ovakav oblik skale je ispravniji.) Proveravanja su pokazala
postojanje korelacije izmeu odgovora na pojedine tvrdnje, dosta veliku relijabilnost skale i relativnu
validnost. Proveravajui korelaciju odgovora na ovu skalu sa odgovorima Ai E-skale dobili su samo umerenu
korelaciju: sa A-skalom 0,43 a sa E-skalom 0,57. Kod pojedinih grupa, korelacija sa ovim skalama, posebno
sa A-skalom, bila je i znatno manja.
Kako je i korelacija izmeu odgovora na pojedine tvrdnje ove skale bila umerena, autori su
zakljuili da konzervativnost i liberalnost nisu tako konzistentne ideologije kao to su antisemitizam i
etnocentrizam. Ali, zato to ipak postoji izvesna korelacija autori smatraju da i stavovi prema politikoekonomskim pitanjima predstavljaju u izvesnoj meri izraz odreenih relativno trajnih psiholokih dispozicija.
S obzirom na to da postoji, makar umerena, korelacija sa Ai E-skalom, autori su zakljuili da je opravdano
govoriti o antidemokratskoj orijentaciji kao jednom sistemu stavova a koji ukljuuje nekoliko drugih
sindroma, pre svega, antisemitizam, etnocentrizam i konzervativnost.

Autoritarna linost
Poto su istraivanjem utvrdili da postoje tri sindroma politikih stavova koji se
povezano javljaju i koji su opravdano oznaili zajednikim nazivom kao antidemokratsku
orijentaciju, autori pristupaju proveravanju svoje osnovne hipoteze: da izmeu
antidemokratske orijentacije i odreene strukture linosti postoji pozitivna korelacija. Oni
pristupaju ispitivanju osobina linosti kod kojih je utvren visok stepen antisemitizma,
etnocentrizma i konzervativizma. Koriste razliite instrumente: intervju, projektivne
tehnike, a narotto, jednu posebnu skalu koju su oni nazvali F-ska lom. F-skalu su
konstruisali na osnovu velikog broja prethodnih proveravanja a nazvali su je F-ska lom
smatrajui da ona otkriva sklonost ka faistikoj ideo logiji, ideologiji koja predstavlja
najizrazitiji oblik antidemokratske orijentacije. F-skala, dakle, nije skala za ispitivanje
faistikih stavova i stavova uopte, nego je instrument za ispitivanje odreenih osobina
linosti za koje su autori smatrali na osnovu niza ispitivanja da su karakteristine za one
linosti koje pokazuju sklonost faistikoj ideologiji i antidemokratskoj orijentaciji. U
tvrdnjama koje sadri F-skala ne pominju se ni Jevreji, niti druge nacionalne grupe, kao ni
po-

NIKOLA ROT

jedini drutveno vani problemi. Sadraj tvrdnji u F-skali uvek se odnosi na pojedine
tendencije reagovanja linosti koje naoko nemaju veze sa politiko-drutvenim stavovima.
Skala se sastoji od 38 tvrdnji i deli se na 8 podskala kojima se ispituje o osobinama
autoritarne linosti, devet takvih osobina za koje se pretpostavlja, na osnovu posebnih
ispitivanja, da karakteriu autoritarnu linost. Tih devet karakteristika autoritarne linosti
koje se ispituju F-skalom su sledee:
1) Konvencionalizam: koji se manifestuje u prihvatanju vrednosti i standarda srednje
klase i u njihovom rigidnom odravanju. Manifestuje se u prihvatanju takvih
tvrdnji kao to su: pokoravanje i potovanje autoriteta jeste vrlina koju dete treba
pre svega da usvoji; pristojan ovek e izbegavati da se drui sa ljudima sa ravim
navikama i ravim nainom ponaanja.
2) Autoritarna submisivnost: koja se manifestuje u nekritinom stavu prema
idealizovanim autoritetima grupe, u zavisnosti od autoriteta. Ogleda se u
prihvatanju tvrdnji kao to su: ono to ovoj zemlji najvie treba, vie nego zakoni i
politiki programi to je nekoliko hrabrih i odanih voa u koje narod moe verovati.
3) Agresivnost: koja se ispoljava u tendenciji da se otro reaguje prema ljudima koji
kre konvencionalne vrednosti, u zalaganju da se oni kazne, prezru i odbace.
Manifestuje se u prihvatanju tvrdnji, kao to je tvrdnja: potrebna je stroga
disciplina, svaki prestup i devijaciju treba otro suzbijati.
4) Antiintraceptivnost: suprotstavljanje svemu subjektivnom i imaginativnom,
odbijanje bavljenja psihikim ivotom i vlastitim doivljajima. Manifestuje se u
prihvatanju tvrdnji, kao to je tvrdnja: kad ovek ima problema i dilema, najbolje
je da ne misli na to; njegove privatne preokupacije treba da ostanu njegova lina
stvar.
5) Potovanje vlasti: i pozitivan odnos prema njoj identifikovanje sa onima koji
imaju mo, naglaavanje strogosti. Ogleda se u prihvatanju tvrdnji, kao to je
tvrdnja: ono to nam treba to je disciplina i vrsta volja da radimo za porodicu i
zemlju.
6) Destruktivnost i cinizam: odbacivanje humanosti, potcenjivanje humanih
vrednosti. Ogleda se u prihvatanju tvrdnji kao to je tvrdnja: kakva god bila
Ijudska priroda, bie uvek ratova i konflikata.
7) esto korienje mehanizma projekcije: projektovanje u spoljni svet vlastitih
nesvesnih impulsa, sklonost da se veruje da se u svetu zbivaju tajne opasne stvari.
Ogleda se u prihvatanju tvrdnji, kao to je tvrdnja: veina ljudi ne shvata kako
znatan deo naeg ivota kontroliu tajne spletke i planovi.
8) Rigidnost miljenja i postojanja praznoverica i stereotipija sklonost da se misli u
rigidnim kategorijama i verovanje u mistine uzroke sudbine pojedinca. Ogleda se
u prihvatanju tvrdnji, kao to je tvrdnja: svako mora da veruje u neke natprirodne
sile i njihovoj moi treba da se u potpunosti pokorava.
9) Preterano interesovanje za seksualne nastranosti: njihovo otro osuivanje ali
esto pominjanje, dakle lano moralisanje. Ogleda se u prihvatanju tvrd-

342

POJAM 1 PR IRODA SOCIJALN IH STAVOVA

nji, kao to je tvrdnja: homoseksualci nisu bolji od kriminalaca i treba ih najstroe

kanjavati.
Adornova F-skala koristi se jo uvek i smatra dobrim instrumentom za utvrivanje
sindroma crta linosti, karakteristinih za osobe krajnje konzervativne orijentacije.
Proveravanja vrena na Odeljenju za psihologiju u Beogradu pokazuju, meutim, da
prihvatanje znatnog broja tvrdnji iz skale ne mora biti izraz postojanja nekih trajnih
osobina linosti koje ukazuju na spremnost prihvatanja faistike ideologije. Prihvatanje
znatnog broja tvrdnji govori vie o uverenjima karakteristinim za relativno patrijarhalnu
sredinu nego o nekim vrstim osobinama linosti. One su za populaciju iz takve sredine
potpuno nediskriminativne. Tvrdnje da treba izbegavati druenje sa osobama sa ravim
ponaanjem, da prestupe i devijantnosti treba otro osuivati, da se treba pokoravati
roditeljima, da homoseksualce treba progoniti i znatan broj drugih prihvatili su gotovo svi
lanovi pojedinih podgrupa ispitivane populacije, na primer gotovo sve devojke uenice
industrijskih kola iz unutranjosti Srbije. Skala nema onu univerzalnu vrednost koja joj se
esto pripisuje i ne ukazuje redovno na postojanje trajnih crta linosti iz kojih se zakonito
razvijaju profaistiki stavovi.
Autori smatraju da ispitivanja u potpunosti potvruju njihovu hipotezu o korelaciji
odreene vrste linosti sa antidemokratskom orijentacijom. Izraunavanja su pokazala da
postoji pozitivna korelacija izmeu rezultata na F-skali kojom se ispituje postojanje
autoritarne strukture linosti i izmeu svih spomenutih skala kojima se ispituju stavovi.
Korelacija izmeu Fi A-skale iznosila je 0,53, izmeu Fi E-skale 0,73; i izmeu Fi PECskale 0,52. Prema tome, zakljuuju autori, opravdano je tvrditi da postoje line dispozicije
za antidemokratsku orijentaciju. Osobe koje pokazuju predrasude koje nam otkrivaju skale
za merenje stavova odlikuju se osobinama koje karakteriu autoritarnu linost. Takva
linost, smatraju autori, formira se, pre svega, odreenim odnosima roditelja prema deci.
Polazei od psihoanalitike koncepcije, autori iznose miljenje da formiranje crta
autoritarne linosti nastaje kao posledica veoma otrog i rigidnog postupanja roditelja
prema deci, njihovog traenja bezuslovne discipline, njihovog naglaavanja dunosti i
obaveza a nedovoljnog ispoljavanja ljubavi prema deci, isticanja vanosti statusa i
prisiljavanja da se uzdri od svake spontane manifestacije. Kao posledica zahteva da se u
potpunosti podvrgnu surovom roditeljskom autoritetu, kod dece se razvija neprijateljski
stav, ali poto je za njih opasno da ga manifestuju, oni taj stav potiskuju, identifikuju se sa
svojim autoritativnim roditeljem, idealizuju ga, a svoje neprijateljske impulse projektuju
na pripadnike nekih grupa, po pravilu takvih grupa koje imaju slabiji drutveni status, pre
svega na manjine. Strah od vlastitih neprijateljskih impulsa dovodi do rigidne organizacije
linosti, do stereotipnog miljenja, izbegavanja bavljenja vlastitim doivljajima i
moralistikog prezira svega to odstupa od konvencionalnih vrednosti. Karakteristike
autoritarne linosti, prema tome, u stvari odraavaju odbrambene mehanizme kojima se
spreava izraavanje potisnutog neprijateljstva prema surovom autoritativnom ocu.

343

NIKOLA ROT

Vrednost i kritika
Adornovog istraivanja
Studija Adorna i saradnika nesumnjivo se ubraja meu vana istraivanja <
socijalnom ponaanju ljudi, a posebno o predrasudama i njihovom poreklu. Siste matski
sprovedeno istraivanje, sa bogatim rezultatima imalo je velik uticaj na sa vremena
istraivanja u socijalnoj psihologiji. Veliki broj istraivaa u mnogin zemljama ponavljao
je u razliitim formama Adornovo ispitivanje.
Iako je ispitivanje veoma briljivo sprovedeno i iako su autori nastojali da svoje
zakljuke izvedu iz detaljno prikazanih kvantitativnih pokazatelja ipak je vie strunjaka (a
to je bilo mogue upravo zbog toga to su autori saoptili svoje podatke iz kojih su izveli
svoje zakljuke) ukazalo na izvestan broj metodolokih nedostataka ovih istraivanja, kao
to su drugi, ukazali na problematinost i nekih korienih polaznih pojmova i mnogih
navedenih zakljuaka.
1)

Jedan izmeu veeg broja metodolokih prigovora je da uzorak nije bio adekvatan i dovoljno
reprezentativan. Svi ispitanici su bili pripadnici odreenih grupa grupe studenata jednog univerziteta,
grupe slua laca jedne trgovake ko le, grupe radnika pojedine fabrike. Ljudi koji su lanovi formalnih
grupa i organizacija razlikuju se od ljudi koji nisu lanovi takvih formalnih grupa i organizacija, kao to se
takve grupe, posmatrane u celini, razlikuju meu sobom. Zacelo je njihova ideologija pod uticajem
shvatanja koja preovladavaju u grupama kojima pripadaju. Neka proveravanja su, na primer, pokazala (P.
T. Prothro, 1952), da je korelacija izmeu antisemitskih stavova i anticrnakih stavova kod ispitanika iz
amerike drave Luizijane znatno manja nego to je u Adornovim istraivanjima. Svi ispitanici, naime, iz
ove drave imali su anticrnaki stav, jer je to proiren stav u ovoj junjakoj dravi.
U zamerkama na uzorak, navodi se takoe da su Adornovi ispitanici pripada li relativno homogenom
socija lnom sloju. Svi su bi li pripadnici srednjega s loja. Zato, zakljuci izvedeni iz rezultata ispitivanja ne
daju puno pravo da se zakljui o povezanosti izmeu antidemokratske orijentacije i autoritarne strukture
linosti kao optoj zakonitosti. Primeuje se, najzad, da je veza izmeu autoritarnosti antidemokratske
orijentacije proveravana na subjektima koji su pokazivali ekstremnu antidemokratsku orijentaciju i da opet,
na taj nain dobijeni rezultati, ne opravdavaju generalizaciju i za one pojedince kod kojih antidemokratski
stavovi nisu toliko ekstremni.
2)
Drugi, esto naglaeni prigovor jest na konstrukciju instrumenata. Tvrdnje u skalama koje je koristio
Adorno bile su redovno tako formu lisane da je prihvatanje tvrdnji znailo antisemitizam, odnosno
etnocentrizam, odnosno autoritarnost. Neki istraivai su ukazali na to da takvo formulisanje moe da
izazove sasvim odreenu vrstu odgovora (koja zavisi od odreenih karakteristika linosti) pa odgovori ne
govore samo o stavovima nego i o drugim osobinama linosti. U psiholokoj literaturi danas razlikuju se,
naime, pojedinci koji pokazuju tendenciju da prihvataju tvrdnje, da odgovaraju sa ,,da, i s druge strane,
takvi pojedinci kod kojih se moe uoiti sklonost da odbijaju tvrdnje koje im se prezentuju. Jedan od
kritiara (B. H. Bass, 1955) sastavio je Adornovu skalu formuliui sva pitanja u negativnom obliku.
Ispitanicima je dao i originalnu formu F-skale i svoju transformaciju. Teoretski bi korelacija izmeu
odgovora na dve ovako u suprotnoj formi formulisane skale morala biti 1,00 a stvarno je bila samo 0,20.
Proveravajui uticaj tendencije kod pojedinaca da sta lno prihvataju iznetu tvrdnju, odnosno da
konzistentno odbijaju tvrdnju dva istraivaa (A. Couch i K. Keniston, 1960) doli su do zakljuka da
forma datih tvrdnji znaajno utie na odgovore.

344

Najvanija stvar koju treba nauiti decu je

apsolutna pokornost roditeljima.
Postoje dve vrste Ijudi u svetu: slabi i jaki. Nijedan
pristojan ovek ne moe potovati enu koja je
imala seksualne odnose pre udaje.

Pozitivan odgovor u postocima s

obrazovanjem:
FakultetSrednjoOsnovnoskim
kolskim
kolskim
35
60
80
30
14

53
26

71
39

POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA

U pri log ove kritike govore i rezultati dobijeni beogradskim istraivanjem o uticaju miljenja veine
na uverenost pri suenju (Rot, 1960). Tim istraivanjima je pokazano da, po pravilu, i u sluaju da su tvrdnje
problematinog sadraja znatno vie ispitanika odgovara sa ,,da nego sa ,,ne, ak i onih koji su se pre toga
uzdra li da iznesu svoje miljenje. U tom istraivanju zakljueno je da se lake i ee, ako su ostali us lovi
NIKOLA
ROT
podjednaki,
donose afirmativni nego negativni sudovi. Kako je prihvatanje tvrdnji u skalama preteno
ukazivalo na postojanje antidemokratske orijentacije odnosno autoritarnosti i ovaj je momenat mogao uticati
dva
H. visoke
Hvmankorelacije
i P. B. Sheatsley,
1954) na
na skale
irokom
uzorku
sastavljenom
od populacije sa
na autora
to da se(H.
dobiju
izmeu odgovora
koriene
u ovom
istraivanju.
fakultetskim,
srednjokolskim
i
osnovnokolskim
obrazovanjem
ispitivali
uticaje
obrazovanja
na reagovanja
3)
Mogu se postaviti prigovori postupku pri ocenjivanju odgovora ispitanika u inntervjuima,
kao i u
na F-skalu. Oni su mogli utvrditi da postoje znaajne razlike izmeu odgovora osoba sa razliitim
interpretaciji dobijenih podataka TAT-testom i projektivnim pitanjima. Naime, osobe koje su vrile
obrazovanjem, kao to je to prikazano u datom pregledu, u kome se navode odgovori osoba sa razliitim
intervjue i osobe koje su interpretirale odgovore iz intervjua i odgovore dobijene projektovanim
obrazovanjem na neke od tvrdnji u F-skali.
tehnikama znale su kakve su odgovore dali ispitanici na ska lama, zna li su koji se subjekti prema
odgovorima u njihovim skalama mogu smatrati osobama koje poseduju predrasude a koje ne. Ovo
znanje je moglo uticati na interpretaciju podataka dobijenih intervjuom i projektivnim tehnikama.
Tim vie, to su svi istraivai bili upoznati sa osnovnim koncepcijama Adorna i njegovih
saradnika. Opravdano je pretpostavljati da e u takvom sluaju istraivai insistirati, pre svega, na
takvim pitanjima kojima e se u odgovoru potvrditi osnovna hipoteza autora. Metodoloki bi bi lo
ispravnije da oni koji su vrili intervjue nisu nita znali unapred o onima koje intervjuiu. Tako je,
meutim, bilo samo kod jedne male grupe ispitanika, kod ispitivanja grupe psihijatrijskih
pacijenata. Ve preputanjem kodiranja odgovora, dobijenih spomenutim tehnikama, ispitivaima,
koji su upoznati sa osnovnim hipotezama istraivanja moe doi do deformisanja rezultata. Ako
su, na pnimer, ispitivai naili na neodreen odgovor, verovatno da su ga oni tumaili u skladu sa
osnovnom hipotezom.
Nadalje, znanje o tome kako je iz odgovora ocenjena jedna od karakteristika autoritarne linosti
moglo je uticati na ocenjivanje ostalih karakteristika. Ako su ispitivai, na primer, utvrdili, na osnovu
odreenih odgovora, da ispitanik manifestuje rigidnost, oni su verovatno i kasnije odgovore, pa makar oni
bili i neodreeni, svrstavali u skalu sa prvom utvrenom karakteristikom. Ve utvrene karakteristike
pokaziva le su delovanje halo-efekta na kasnije utvrivane karakteristike. Da je tako zaista, potvruju i
konkretni primeri iz Adornove studije. Jedan ispitanik je, na primer, u intervjuu izjavio: Majka je u stvari
bila izvanredna osoba. Ona je bila veoma nervozna. Razdraljiva samo onda kad je bila umorna od rada.
Ovaj odgovor mogue je bilo svrstati pod karakteristiku koja oznaava konvencionalno idealizovanje
roditelja i postojanje crte konvencionalnosti i potinjavanju autoritetu. Ali, ona je mogla biti kategorisana i
kao objektivno ocenjivanje a to bi ukazivalo na to da ne postoji crta konvencionalnosti. Meutim, poto je
na osnovu ranijih izjava (i to opravdano) zakljueno da kod te osobe postoje neke druge crte autoritarne
linosti, to je na osnovu halo-efekta i ova izjava tumaena kao izraz jedne nove crte autoritarnosti
(konvencionalnosti). Metodoloki bi bilo ispravno da su razliiti ocenjivai ocenjivali svaki samo po jednu
od karakteristika autoritarne linosti, nezavisno jedan od drugoga. Na taj nain bi de lovanje halo-efekta bilo
izbegnuto. Ovako su, meutim, podaci i nehotice interpretirani prema onome to su ocenjivai znali o
ispitanicima i u skladu sa psihoanalitiki m shvatanjima od kojih su polazili autori.
4)
Dosta kritiara ukazuje na to kao na neki nedostatak istraivanja da u istraivanju nisu dovoljno
uzimana u obzir tri vana faktora: obrazovanje ispitanika, njihov socijalno-ekonomski status i
inteligencija. Vei broj ispitivanja pokaza lo je da postoji korelacija ispoljavanja predrasuda, s
jedne strane, i obrazovanja i statusa, s druge strane. Kod osoba sa veim obrazovanjem i sa viim
statusom manje je predrasuda, dok je kod osoba sa niim statusom i niim obrazovanjem vie
predrasuda. Meu osta lim su

POJAM 1 PRRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

Ali i istraivaima koji iznose ve spomenute kritike primedbe treba primetiti da faktori, kao to su
obrazovanje i ekonomski status, ne deluju jednako u svim sredinama. Ve za mnoge evropske zemlje ne
moe se rei da sa niim obrazovanjem i niim socijalnim statusom idu uporedo i poveane predrasude. ak
je verovatno da je u mnogim zemljama situacija obrnuta, jer sa uvrtavanjem u borbene radnike organizacije
i partije ide i prihvatanje ideologije koja se bori sa predrasudama. Njlhove primedbe verovatno vae kad je
re o amerikim ispitanicima. Ni oni, ni Adorno i njegovi saradnici, u stvari, nisu vodili dovoljno rauna o
optim drutvenim uslovima u kojima su iveli ispitanici ni o tome da njihovi odgovori na instrumente (koje
su koristili Adorno i drugi istraivai koji su proveravali opravdanost Adornovih zakljuaka) zavise u velikoj
meri od drutvenih uslova i za njih karakteristinih shvatanja, i ne moraju biti, iskljuivo ili prvenstveno,
izraz odreenih trajnih karakteristika linosti.

Sigurno je jedan od nedostataka i logiki neopravdana generalizacija da

manifestovanje antidemokratske orijentacije govori nepobitno o postojanju autoritarne
linosti, i obrnuto: da autoritarne linosti nema gde nema ispoljavanja antidemokratske
orijentacije. Mi ne moemo ni iz postojanja odreenih osobina linosti uvek zakljuiti o
postojanju antidemokratske orijentacije. To potvruju i ispitivanja jednog autora (T. F.
Pettigrevv, 1958), koja je vrio sa belim studentima iz Junoafrike unije. Ispitivanja, su
pokazala postojanje ekstremnih predrasuda prema Crncima, ali istovremeno manje osobine
autoritarne linosti nego kod mnogih amerikih studenata, a koji su imali manje predrasuda
prema Crncima. S druge strane, mogu postojati i osobine autoritarne linosti i tamo gde se
Iz ovih podataka proizlazi da se odreeni odgovori koji ukazuju na autoritarnost izrazito smanjuju sa
ne manifestuju etnike ili rasne predrasude. I u zemljama sa socijalistikim ureenjem, u
stepenom obrazovanja i da, prema tome, utvreni stepen autoritarnosti moe biti u zavisnosti ne samo od
kojimanekih
se prihvata
socijalistika
a iji je sastavni
tolerantan
odnos prema
trajnih crta
linosti nego iideologija,
od stepena obrazovanja.
Uostalom,deo
i sami
autori saoptavaju
o toj
svim nacijama
rasama,
ima uljudi
iako
prihvataju progresivnu ideologiju u celini,
mogunosti, iiako
je ne uzimaju
obzir koji,
u svojim
interpretacijama.
Slinoizvesne
pokazuju neki
podaci da postoji,
bar u SAD, korelacija
izmeu
autoritarnosti,
prikazane
na Fipak pokazuju
karakteristike
autoritarne
linosti.
Drugim
reima,
najvei
skali
i
statusa,
kao
i
izmeu
statusa
i
predrasuda
koje
se
utvruju
iz
ostale
tri
skale
koje
su
Adorno
i
njegovi
nedostatak Adornovih zakljuaka je neopravdano veliko pridavanje znaaja
saradnici koristili. Pripadnici radnike klase, a posebno iz donjeg sloja radnike klase, prema amerikim
karakteristikama
linosti u formiranju socijalnih stavova. To preterano isticanje uloge
ispitivanjima, ispoljavali su, na primer, u veem stepenu predrasude prema Crncima nego pripadnici srednjeg
psiholokih
faktora,
iako oni
nesumnjivo
imaju
znaaja
i uo veem
obrazovanju
stavova prema
sloja. Ali vee ispoljavanje
etnocentrizma
kod njih
ne mora
da govori
stepenu autoritarnosti.
Uzroci
razliitim
drutvenim
Adorna
i njegovih
u znatnoj
meri
za vee
ispoljavanjepitanjima,
predrasuda ini
mogushvatanje
biti razliiti,
kao to
i odgovorisaradnika
koji predstavljaju
indikatore
autoritarnosti mogu biti izazvani razliitim uzrocima. Meu ostalim: ispoljavanje predrasuda u veem
psihologistikim.
stepenu moe biti izazvano time to neko poseduje manje informacije o grupama o kojima ispoljava
Meutim, pored svih metodolokih nedostataka i neopravdanih generalizacija
predrasude. Isto tako, manifestovanje nekih crta linosti koje karakteriu autoritarnu linost moe imati
Adornova
studija je od veoma velikog znaaja. Adorno i saradnici su nesumnjivo pokazali
razliite uzroke. Tako, vei zahtev za strogou prema deci, koji je konstatovan kod pripadnika radnike
postojanje
sindroma
antidemokratske
orijentacije
kao sistema
meusobno
klase, moe
biti izazvan
namerom da se izbegne
opasnost negativnog
uticaja sredine
u kojoj detepovezanih
boravi. to
pripadnici
radnike
klase pokazuju
manju zakljuak
intraceptivnost,
moe bitiosobina
izazvano time
to u na
zaokupljenosti
stavova,
kao to
je opravdan
i njihov
o uticaju
linosti
socijalne
obezbeivanja
sredstava
imajuapsolutnom
manje vremenavidu,
da se bave
i da ga
stavove,
iako, zacelo,
nezauivot
onom
ne usvojim
onojvlastitim
meri psihikim
u kojoj ivotom
to smatraju
analiziraju. Ili: nalaz da vie poznaju i u svojim odgovorima spominju linosti vojnika, popularnih pevaa, a
autori. Posebna vrednost njihovog rada je u tome to je, pored toga to je ukazano na neki
manje istaknutih umetnika i naunika moe biti naprosto zato to imaju manje obrazovanje.
od vanih izvora
predrasuda,
predstavljao
za velik
broj istraivanja
o
Sliandrutvenih
uticaj na odgovore
moe imati
i inteligencija, podsticaj
kao to pokazuju
neki istraivai,
zato i manji
ulozi psiholokih
faktora
u
formiranju
stavova
prema
razliitim
drutvenim
pitanjima.
stepen inteligencije sam po sebi moe biti uzrok da se prihvataju tvrdnje iz skala.
Ovde treba napomenuti
da su autori
studije sami
navodili
da postoji mogunost
odreenog
Velik broj istraivanja
u razliitim
sredinama
zaista
je potvrdio
postojanje
takve uticaja
veze
obrazovanja,
statusa
i
inteligencije
na
odgovore.
A
l
i,
oni
su
bili
miljenja
da
ovi
uticaji
deluju
u
razliitom
izmeu osobina linosti i stavova, izmeu odgovora na Ai E-skali, s jedne, i F-skali, s
smeru i da se manje-vie meusobno neutraliu i da zbog toga nije neophodno o njima voditi rauna.
druge strane, izmeu antisemitizma i etnocentrizma i autoritarnosti. Istraivanje je, moe
se zakljuiti, podstaklo razvoj jedne vane oblasti socijalne psihologije, psihologije
politikog ponaanja.

346

347

NIKOLA ROT

POLITIKO OPREDELJIVANJE I AUTORITARNOST

Ajzenkovo shvatanje i kritika tog shvatanja
Polazei od svoje ideje o hijerarhijskoj organizaciji stavova (po kojoj se specifine
reakcije na pojedine socijalne situacije objedinjuju u miljenja i mnjenja, ova u stavove, a
stavovi u ideologiju) engleski psiholog Ajzenk (H. J. Eysenck, 1954) analogno svojoj
koncepciji o strukturi linosti pokuava da utvrdi i osnovne faktore na koje se mogu svesti
politiki stavovi i politiko ponaanje. Politiko ponaanje ljudi, po njegovom miljenju,
mogue je objasniti kao rezultantu kombinacija dvaju faktora na koje se mogu svesti
stavovi. On razlikuje dve osnovne dimenzije na koje se politiko ponaanje, a i socijalno
ponaanje uopte, moe svesti: jednu dimenziju, koju on naziva R-faktorom, a koja prema
njemu reprezentuje prihvaene politike stavove i drugu, koju on naziva T-faktorom, a na
koju se mogu svesti trajne osobine linosti, i to prvenstveno one koje dolaze do izraaja u
politikom opredeljivanju.
R-dimenzija ili R-faktor, predstavlja prelaz od krajnjeg radikalizma do krajnjeg
konzervativizma. Oni koji su radika lniji prihvataju tvrdnje iz Ajzenkove skale, kao to su:
da treba ukinuti privatno vlasnitvo; da treba ukinuti smrtnu kaznu, da je praktikovanje tzv.
engleske nedelje (da se nedeljom ne odravaju nikakve zabavne priredbe niti vri ikakva
aktivnost) zastarelo, da je patriotizam snaga koja ometa mir meu Ijudima i dr. Na osnovu
faktorske analize odgovora zakljuuje da se odgovori mogu grupisati u nekoliko optih
stavova, pre svega: pacifizam, zatim verovanje u drutveni napredak i zastupanje veih
sloboda linosti (slobodniji razvod braka, humanost u izricanju kazni itd.). Oni koji su
konzervativniji prihvataju tvrdnje kao to su: da je nacionalizacija industrije nekorisna, da
treba razvijati religioznost Ijudi, da su obojeni narodi inferiorni, da su graani koji iz
odreenog ubeenja odbijaju da prime oruje izdajice. Iz odgovora onih koji prihvataju ove
tvrdnje izvodi postojanje etiri opte dispozicije, etiri stava, koji, po njemu, karakteriu
konzervativnost. To su: etnocentrizam, strogost u vaspitanju dece, religioznost i
patriotizam (nacionalistiki).
Navedeni radikalni stavovi redovno idu zajedno, kao to idu povezano i pomenuta
etiri konzervativna stava. Oni ine radikalnu, odnosno konzervativnu ideologiju: dva
ekstrema suprotne ideologije na R-dimenziji; R-dimenzija ili R-faktor izraava, dakle,
ideoloki sistem karakteristian za odreenog pojedinca. Kod raznih pojedinaca on moe
biti vie ili manje ekstreman u jednom ili drugom pravcu. Ideologija se stie u toku ivota.
Ona se ui, kako Ajzenk smatra, pre svega, instrumentalnim uslovljavanjem. Kod onih koji
su bogatiji, koji imaju vii socijalno-ekonomski status, ea su konzervativna politika
shvatanja, jer su takva shvatanja za njihove interese korisnija. Obrnuto, kod onih koji
imaju nii drutveni status i koji su siromaniji ea su radikalna shvatanja, opet zbog
toga to su, na osnovu iskustva, nauili da su takva shvatanja vie u skladu sa njihovim
interesima. I Ajzenkovom postupku i njegovim zakljucima mogu se postaviti mnogobrojni
prigovori. Pored metodolokih prigovora, koji su spomenuti pri oceni

348

POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA

Adornovih skala, i arbitrarnosti u izboru tvrdnji za skalu i vlastitim politikim

opredeljenjem determinirano tumaenje dobijenih rezultata. Ajzenk ve pristalice
Laburalistike stranke ocenjuje kao pristalice politikog radikalizma, verovatno zato to za
njega, koji se otvoreno deklarie da je najblii liberalnim shvatanjima, ve shvatanja
laburista izgledaju radikalna. Zato se moe rei da je R-faktor, u znaenju koje mu pridaje
Ajzenk, dosta problematian.
Nije manje problematian njegov zakljuak o postojanju druge dimenzije (T-faktora)
koja utie na politiko ponaanje. Ajzenk ovu dimenziju naziva T-faktorom na osnovu
Demsovog shvatanja da se mogu razlikovati dva suprotna pola temperamenta. Jedan pol
koji V. Dems (W. James) naziva tolerantnim tenderminded = nean, osetijiv, tolerantan;
drugi netolerantnim toughminded = surov, bezobziran, netolerantan. Ajzenk pokuava da i
empirijskim putem proveri i potvrdi postojanje ove dimenzije. On, opet, subjektima
(prezentuje vei broj tvrdnji i zahteva od njih da oznae stepen u kome ih prihvataju,
odnosno ne prihvataju. Tvrdnje u toj skali sline su tvrdnjama u Adornovoj F-skali. Na
osnovu rezultata faktorske analize opet zakljuuje da se odgovori mogu grupisati na jednoj
dimenziji, koja se protee od jednog ekstrema (koji nalazimo kod onih koji odluno
prihvataju tvrdnje iz Ajzenkove skale) do drugog suprotnog ekstrema (kod onih koji
odluno odbijaju tvrdnje iz Ajzenkove skale). Drugim reima: dolazi do zakljuka da se
moe govoriti o jednoj optoj dispoziciji linosti, a koja predstavlja dimenziju pod koju se
mogu svrstati pojedinci, s obzirom na stepen tolerantnosti i netolerantnosti koju pokazuju.
Ova T-dimenzija je, po Ajzenku, projekcija osobina temperamenta na oblast socijalnih
pojava; ona pokazuje kako ljudi odreenog temperamenta reaguju na drutvene pojave i
politika zbivanja. Jer temperament ima svoju bioloko-fizioloku osnovu datu nasleem,
Ajzenk zakljuuje da nasledni momenti igraju izvesnu ulogu i u politikom opredeljivanju.
Opet se postupku, kojim Ajzenk dolazi do svojih zakljuaka, mogu izneti isti prigovori koji
su pomenuti u vezi sa zakljukom o postojanju R-faktora. Slobodna spekulacija i
konstrukcija u Ajzenkovom zakljuku o postojanju T-faktora i njegovom tumaenju
njegovoga karaktera jo je izrazitija.
Ajzenkovi izvodi i njegovo konstruisanje idu, meutim, i dalje. On kombinacijom
ovih dvaju faktora, B i T, pokuava da objasni razne vrste politikog ponaanja, da
protumai osnovne uzroke opredeljivanja za oreene politike partije.
Kombinovanjem stepena razvijenoti Ri T-faktora kod pojedinaca pokuava da
objasni opredeljivanje za pojedine partije u Engleskoj. Za pristalice Komunistike partije
karakteristini bi bili: visok stepen netolerantnosti i radikalizam; za faiste: visok stepen
razvijenosti netolerantnosti i konzervativizam; za laburiste: razvijenost radikalizma i
srednja razvijenost T-dimenzije; za konzervativce: konzervativizam i srednji stepen
razvijenosti T-dimenzije; za liberale: razvijenost tolerantnosti i srednja razvijenost Rdimenzije.
Osnovni zakljuak koji Ajzenk izvlai iz svoje eme jeste da su komunisti, po
svojim osobinama linosti, slini faistima. Oni, po njemu, u istoj meri pokazuju
autoritarnu strukturu linosti. Zato on kritikuje Adorna i njegove saradnike to

349

NIKOLA ROT

su svoju skalu za utvrivanje autoritarne strukture linosti nazvali F-ska lom, tj. skalom za
utvrivanje osobina linosti koja je sklona faistikoj ideologiji.
Koliko je ovakvo ekstrapoliranje Ajzenkovo neosnovano, ne samo zbog mnogih
nedostataka koje pokazuje njegov postupak utvrivanja Ri T-faktora, nego i zbog
samovoljnog interpretiranja podataka, koji neki kritiari opravdano oznaavaju kao nauno
nekorektno, nastojaemo pokazati u daljem izlaganju o pitanju veze izmeu autoritarnosti i
leviarske ideologije.
Svoju tvrdnju da je i za pristalice Komunistike partije, kao i za pristalice faistike
ideologije, karakteristino postojanje autoritarne strukture linosti, Ajzenk pokuava da
dokae i empirijskim podacima. Treba odmah rei da su ovi njegovi argumenti veoma
problematini. On se poziva na dve grupe empirijskih podataka koji, meutim, ne
dozvoljavaju, kao to pokazuju analize, zakljuke koje iz njih izvodi Ajzenk.
Prvu grupu empirijskih podataka, na koje se poziva Ajzenk da bi potkrepio svoju gornju tezu, jeste
ispitivanje koje je izvrio jedan njegov saradnik (Coulter, 1953, neobjavljena doktorska disertacija). Ovaj
njegov saradnik vrio je ispitivanja pod Ajzenkovim rukovodstvom. On je 43 ispitanika pristalice engleske
Komunistike partije, 43 pristalice faistike ideologije i 83 engleska vojnika koji su izjavili da ne pripadaju
ni komunistima ni faistima, ispitao skalom za merenje R-dimenzije i skalom za merenje T-dimenzije.
Zakljuio je da su i prista lice komunizma i faizma slini na skali za ispitivanje T-faktora. Rezultati dobijeni
tim ispitivanjem podudarali su se sa rezultatima dobijenim Adornovom F-skalom (kojom su, takoe, svi ovi
ispitanici ispitani). Ajzenk, meutim, ne navodi kvantitativne rezultate, dobijene ovim ispitivanjima. Jedan
istraiva (Christie, 1956) uspeo je, na osnovu raspoloivih podataka, da proceni srednje vrednosti koje su
ispitanici na ovim ska lama pokazali. On je mogao utvrditi da je brojem izraen T-faktor kod politiki
neutralnih (vojnika) iznosio 14,2, kod komunista 11,05, a kod faista 7,85 (vei broj pokazuje u veem
stepenu razvijeniju to lerantnost, tendermindedness). Ovi kvalitativni pokazatelji kao to se vidi, ukazuju na to
da izmeu komunista i faista postoji razlika, a ne slinost, kao to Ajzenk, na osnovu istih podataka, tvrdi.
Vea je dodue tolerantnost, prema ovim brojevima, kod neutralnih vojnika nego kod komunista, ali je
znaajno manja kod faista nego to je kod komunista. S lino je, pokazuje isti kritiar, i sa interpretacijom
rezultata dobijenih F-ska lom. Brojevi koji izraavaju rezultate dobijene F-skalom kreu se od 1,0 (a to
oznaava najmanji stepen razvijenosti autoritarne strukture linosti) do 7,0 (to oznaava najvie razvijen
stepen autoritarnosti). Ameriki studenti, ispitivani F-skalom, obino su dobijali rezultate izmeu 3,0 i 4,5.
Najvii stepen autoritarnosti utvren putem F-skale dobijen je u jednom ispitavanju izvrenom 1952. godine
kod grupe nemakih ispitanika (Cohn i Carsch, 1954). Srednja vrednost za 140 ispitanika iznosila je 5,26.
Pomenuti kritiar Ajzenkovog postupka (Christie) mogao je, na osnovu analize, utvrditi da je kod Ajzenkovih
ispitanika pristaiica faistikog pokpeta proseni rezultat iznosio 5,30, a kod komunista 3,13, dok kod
politiki neutra lnih" vojnika 2,50. (To je istovremeno najni i rezu ltat za autoritarnost saopten uopte na
osnovu ispitivanja grupa.) Ajzenk je iz ovlh rezultata izveo opet zaista neobian zak ljuak kao to se izraava
jedan autor (Brown, 1965). On je, kao to je spomenuto, zakljuio da su komunisti po autoritarnosti isti kao i
pristalice faista, iako njegovi vlastiti rezultati pokazuju da je razlika izmeu njih izrazito velika i da su
sasvim blizu rezultatima koje je on naveo da su dobili politiki neutralni" ispitanici. ak su brojevi koji su i
u ovom ispitivanju dobijeni za prista lice Komunistike partije nii od brojeva koji su karakteristini za
amerike studente.

350

POJ AM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

Drugo ispitivanje, na koje se Ajzenk poziva, a koje je sam vrlo, jeste istraivanje jedne grupe
radnika meu kojima je bilo pristalica Libera lne, Laburistike i Komunistike partije Eng leske. Ajzenk u
skladu sa svojim oekivanjima, dobija rezultat da komunisti imaju najnii stepen tolerantnosti. Meutim, kad
su neki istraivai (Rokeach i Hanley, 1956) analizirali tvrdnje na osnovu kojih je Ajzenk izveo svoje
zakljuke, utvrdili su iznenaujue podatke. Pre svega, pokazalo se da su se komunisti i prema Ajzenkovim
podacima pokazali netolerantnim samo u odgovoru na 6 tvrdnji, meutim, u odgavorima na 8 tvrdnji (od
ukupno 14 u skali) oni su se pokazali veoma tolerantnima. Ve ovi podaci pokazuju neispravnost Ajzenkovog
zakljuka. Ali to jo vie pokazuje analiza tvrdnji na kojima su se pristalice Komunistike partije u ovom
ispitivanju pokazali netolerantnim. Sve su to tvrdnje o religiji i religioznosti. Meu ostalim, takve tvrdnje su
sledee: Jedino ako se vratimo religiji moemo se nadati da e preiveti civilizacija; ispravno je da
religiozno vaspitanje u kolama bude obavezno i sl. Neopravdano je rei da prihvatanje ovih tvrdnji
pokazuje optu karakteristiku netolerantnosti, i nehumanitarnosti. Pristalice Komunistike partije odbijaju
ovakve tvrdnje zbog toga to nisu u skladu sa shvatanjima i ideologijom koju su prihvatili. A ne moe se rei
da neprihvatanje ovih tvrdnji, nereligiozan stav ili antireligijski, oznaava nehumanitarnost. Naprotiv, ve je
i spomenuto da je vei broj istraivaa utvrdio ak pozitivnu korelaciju izmeu areligioznosti i
humanitarizma kod mnogih ispitanika. Ova analiza, prema tome, pokazuje i da Ajzenkova T-skala u celini ne
odgovara i da su njegovi zakljuci neispravni. Samo ovakvom proizvoljnom interpretacijom Ajzenk (koji je,
meutim, istaknuti istraiva, odlian pisac i koji je nesumnjivo dao znaajan prilog istraivanju linosti, a
posebno vaan doprinos u oblasti klinike psihologije) mogao je doi do zakljuka da je autoritarna struktura
linosti kod komunista i faista ista, i da oni pokazuju sline rezultate kada se ispitaju skalama za ispitivanje
autoritarnosti (F-skalom).

Ovakvi Ajzenkovi zakljuci i ovakav njegov postupak otro je kritikovan u literaturi

i njegov zakljuak da se F-skalom dobijaju jednaki stupnjevi autoritarnosti i kod
komunista i kod faista, da se, dakle, F-skalom utvruje i autoritarnost komunista,
opravdano je odbaen kao neispravan. Jedan od kritiara (R. Christie, 1956) parafrazirajui
naslov jedne veoma popularne Ajzenkove knjige, Uses and Abuses of Psychology
(1953), svom radu, u kome kritikuje Ajzenkov postupak i njegove zakljuke, daje naslov
Some Abuses of Psychology (1956).

Shvatanja Rokia i drugih

Da je Ajzenkov zakljuak da se F-skalom jednako utvruje autoritarnost komunista
kao i faista neispravan, pokazuju i mnoga ispitivanja amerikih i engleskih istraivaa o
stepenu autoritarnosti kod pristalica razliitih politikih stranaka. U Adornovoj studiji, na
primer, nalaze se podaci za ispitanike koji sebe sami smatraju i oznaavaju pristalicama
komunizma, zatim, posetilaca jedne sindikalne kole (orijentisane ,,levo). Ovi podaci
pokazuju veoma nizak stepen autoritarnosti. I drugi jedan poznati istraiva, Roki (M.
Rokeach, 1960) saoptava rezultate ispitivanja pristalica komunizma iz Engleske i
konstatuje da je kod njih utvren nii stepen autoritarnosti nego kod pristalica svih drugih
partija koji su u istom ispitivanju ispitivani (konzervativaca, liberala, laburista i levih
laburista). Iako su uzorci u ovim ispitivanjima mali, dobijeni rezultati su od znaaja, jer
svi pokazuju veoma niske rezultate autoritarnosti kod komunista. Zato ovi autori, a ta-

351

NIKOLA ROT

kvo je miljenje veine istraivaa, zakljuuju da F-skala zaista meri autoritarnost kod
pristalica faistike ideologije, a da takve autoritarnosti (koja se meri i utvruje F-skalom)
nema kod pristalica ,,levo orijentisanih politikih partija.
Roki, meutim, i neki drugi autori opravdano zakljuuju da to ipak ne znai da kod
pristalica Komunistike partije nema autoritarnosti. Oni sasvim ispravno rezonuju da kod
pristalica svih partija, kao i kod pristalica razliitih pokreta i organizacija, moemo nai
pojedince koji pokazuju autoritarnost. Opravdano je samo zakljuiti da F-skala ne meri kod
njih autoritarnost. Oni iz toga izvode: da F-skala meri samo jednu formu autoritarnosti a da
ne meri autoritarnost uopte. Zato oni pokuavaju konstruisati drugaiju skalu za merenje
autoritarnosti, takvu, koja bi merila optu autoritarnost. Roki smatra da bi takav
instrument morao biti slobodan od ideolokog sadraja, da u njemu ne bi smele biti tvrdnje
koje se odnose na neto to predstavlja ubeenje ma koje grupe. Optu autoritarnost, po
Rokiu, treba shvatiti kao nain miljenja a ne kao sistem uverenja. Naziva je
dogmatizmom. Glavna je karakteristika dogmatizma da je zatvoreni sistem uverenja,
zatvorena svest kako se Roki izraava (closed mind) vrsto povezan sistem uverenja pri
kome se uporno odbija prihvatanje svega to tome sistemu uverenja protivrei.
Treba istai da je Rokievu ideju da za ispitivanje opte autoritarnosti treba
konstruisati takvu skalu u kojoj nee biti tvrdnji iji se sadraj odnosi na neka uverenja o
drutvenim pojavama, neobino teko, pa i nemogue ostvariti. Kod pristalica razliitih
ideologija i pokreta postoji esto veoma irok sistem uverenja. Njihova ideologija esto
utie na ocenjivanje raznolikih i mnogobrojnih pojava ivota budui da predstavlja jedan
veoma razraen koherentan sistem, pa je iz prihvatanja ili neprihvatanja nekih tvrdnji
(kakve se, npr., nalaze u Rokievoj skali za utvrivanje dogmatizma) veoma teko
zakljuiti da li je njihovo opredeljivanje posledica odreene vie ili manje dogmatske
strukture linosti ili odreene ideologije.
Takvu kritiku Rokievoga pokuaja iznose i neki autori. Meu ostalim i R. Braon (R.
Brown, 1965). On smatra da bi za utvrivanje opte autoritarnosti trebalo uzeti drugaiji
kriterijum od Rokievog. Po njegovom miljenju, trebalo bi je utvrivati na osnovu toga
kakva vrsta informacija dovodi do promene stavova. Ako do promene stavova dovodi
naprosto lini autoritet nekog voe, onda imamo posla sa autoritarnou. Kod nekoga ko ne
bi posedovao autoritarnost, do promene stavova moglo bi doi samo u sluaju ako postoje
odreeni argumenti dovoljno logiki obrazloeni ili takvi kojima se apeluje na onoga koga
ubeujemo. Ukratko: na postojanje ili nepostojanje autoritarnosti, po Braonu, ukazivali bi
uslovi pod kojima se menja uverenje a ne samo uverenje. Ne moe se, meutim, rei ni da
je time naen put za utvrivanje opte autoritarnosti.
Van svake sumnje opravdano je pretpostaviti da meu pristalicama svih partija i
organizacija ima i pojedinaca koji kao linu osobinu pokazuju i autoritarnost. Zacelo ih ima
i meu pojedinim pristalicama levo orijentisanih i socijalistikih partija. Ima ih iz prostog
razloga zato to politiko opredeljivanje nije determinisano samo ili prvenstveno
osobinama linosti. Pokuavajui da nau neki instrument kojim bi se merila autoritarnost
uopte, autori vrlo esto ele da ostvare i jednu na-

352

POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

meru, koja se ne moe smatrati naunom i koja je izraz dosta proirene predrasude i meu
naunicima na Zapadu. esto iza tih pokuaja lei namera da se utvrde da i kod pristalica
ekstremnih ,,desnih i ekstremnih ,,levih partija postoje sline karakteristike. Uzrok
ovakvom miljenju je u dosta proirenom i neopravdanom identifikovanju marksizma i
socijalizma sa odreenom njegovom interpretacijom, pre svega sa staljinizmom, dakle, u
stvari u jednoj zabludi i nepoznavanju, i obino u jednoj predrasudi. U mnogim
sluajevima marksistika ideologija ima znaajan uticaj na formiranje neautoritarnih
osobina linosti. Opravdano je pretpostaviti da e opte humanistiko gledanje,
karakteristino za marksizam, uticati na razvijanje humanosti i tolerantnosti i kod onih
pojedinaca kod kojih ove dve karakteristike nisu izrazite line osobine ukoliko oni
marksizam i socijalizam zaista s ubeenjem prihvataju.

DELOVANJE I FUNKCIJA STAVOVA Uticaj

stava na ponaanje
Stavovi su sistemi kognitivnih, emocionalnih i konativnih tendencija. Oni
predstavljaju, kao to je reeno, mentalnu spremnost za odreeni nain reagovanja i zato
utiu na to kako emo opaati pojedine objekte, ta emo o njima misliti i kako emo na
njih emocionalno reagovati. Stavovi redovno imaju i dinamiko dejstvo, deluju kao motivi
i podstiu i utiu na nae postupke. Znatan deo stavova postaje deo nae linosti. Mnogi
nai stavovi su neto to smatramo delom samoga sebe. To nam ilustruje injenica da mi, u
sluaju kad neko napada ili hvali neto prema emu imamo izrazito pozitivan stav, to
shvatamo kao napad na nas ili pohvalu nas samih. Kad neko napada nau zemlju ili nau
decu, mi to doivljavamo kao napad na nau linost. Razvoj linosti velikim delom se i
sastoji u formiranju novih stavova i transformiranju postojeih. Zbog takve svoje prirode
stavovi utiu na sve nae mentalne funkcije: na opaanje, na pamenje, na suenje i
miljenje, na nae emocionalne reakcije i na nau akciju.
Njihov uticaj na opaanje manifestuje se, meu ostalim, u njihovom delovanju na
selektivnost percepcije. Odreeni stav utie na to da mi, izmeu moguih opaaja biramo
one koji su u skladu sa naim stavom. Neko ko ima negativan stav prema nekoj naciji i
njenim pripadnicima videe kod pripadnika te nacije, pre svega, ono to on osuuje i to
smatra negativnim kod njih. Da direktivni i dinamiki karakter stava utie na to da se
perceptivne drai biraju u skladu sa stavom i da se u skladu sa stavom te drai organizuju i
interpretiraju, potvruje velik broj podataka dobijenih istraivanjima. Ova istraivanja
pokazuju da takav uticaj stavova i predrasuda postoji ne samo na opaanje socijalnih drai,
na primer, drugih osoba, nego i na opaanje i fizikih karakteristika objekta. To potvruju
rezultati ispitivanja o pojavi tzv. perceptualne odbrane i mnogobrojna ispitivanja o
delovanju etnikih predrasuda. Ovde emo pomenuti dva istraivanja koja pokazuju
delovanje stavova na opaanje.

353

NIKOLA ROT

U prvom od ovih ispitivanja jedan istraiva (E. Marks, 1943) zahtevao je od svojih ispitanika,
studenata belaca, da ocene stepene u kome je boja njihovih kolega studenata Crnaca crna. Pokazalo se da su
ispitanici stepen crnila boje koe svojih ko lega Crnaca ocenjivali u zavisnosti od toga koliko su im bili
skloni. Opte shvatanje o prednosti ljudl bele koe uticalo je na opaanje boje koe kod drugih osoba. Kod
onih svojih kolega Crnaca koje su vie voleli ocenjivali su da im je koa svetlija nego to je stvarno bila, a
onih kolega koje nisu voleli, ocenjivali su da je koa tamnija.
Drugo u literaturi poznato ispitivanje, jeste ispitivanje koje je izvrio Razran (G.-H. Razran, 1950) o
uticaju etnikih stereotipija na ocenjivanje drugih osoba. On je grupi studenata pokazao fotografije 30
devojaka i od svojih ispitanika zahtevao da, koristei skalu od 5 kategorija (brojeve od 1 do 5), za svaku od
devojaka, prikazanih fotografijama, navedu njihovu: priv lanost, lepotu, inteligenciju, drutvenost,
pozitivnost karaktera, anksioznost i zabavnost. Posle dva meseca pokazao je istim subjektima ove iste
fotografije, izmeane sa odreenim brojem novih. Ovaj put je za svaku fotografiju dodao fiktivna imena. Uz
fotografije nekih devojaka naveo je jevrejska prezimena, uz fotografije drugih italijanska, irska i amerika.
Opet je zahtevao od ispitanika da istim postupkom ocene iste osobine kao i ranije. Pokazalo se da su se
ocene, koje su sada dali ispitanici znatno razlikovale od njihovih preanjih ocena. Za osobe na fotografijama
uz koje su oznaena jevrejska i italijanska imena znatno su se izmeni le ocene o njihovim osobinama.
Smanjena je ocena o privlanosti, zabavnosti, pozitivnosti karaktera, pa ak i ocena o lepoti.

Stavovi deluju isto tako na uenje i pamenje. Brzo se ui i bolje pamti ono to je u
skladu sa naim stavovima, a tee ui i slabije pamti ono to nije sa njima u skladu. Ovu
zakonitost, meu ostalim, potvruje prikazano ispitivanje Levina i Marfija (J. M. Levine i
Murphy, 1943) o brzini uenja i koliini zapamenog prosovjetskog i antisovjetskog
materijala kod prosovjetski, odnosno antisovjetski orijentisanih ispitanika. Jedno drugo
ispitivanje (L. Postman i G. Murphy, 1943) pokazuje da se bre pamte i due zadravaju
oni, od veeg broja navedenih atributa nekog naroda, koji su u skladu sa stavom prema
tome narodu. Potvrda ovakvog uticaja stavova na proces pamenja jeste i navedeno
ispitivanje Bartleta (F. Bartlett, 1932) o promenama u toku retencije.
Potvrdu da stavovi utiu na nae ocene, sudove i na nae miljenje moe nam pruiti i
nae svakodnevno iskustvo. Pratimo li diskusiju navijaa za dva protivnika kluba,
konstatovaemo da oni istu situaciju veoma razliito ocenjuju. Onaj koji navija za jedan od
klubova nalazi da je taj klub, iako je utakmicu izgubio, igrao dobro ili da nije imao sree,
ili da je sudija na utakmici bio pristrasan. Navija protivnikog kluba ocenie istu situaciju
sasvim drugaije, on e rei da je protivniki klub bio slab, da je sudija bio korektan, da je
klub za koji on navija igrao bolje.
Psiholog K lajnberg (O. Klineberg, 1954) spominje jedan veoma ilustrativan sluaj poznat u istoriji
naunog istraivanja. Poetkom XX veka jedan, u to doba poznati anatom, koji je iveo u Junoj Africi,
objavio je raspravu o anatomskim razlikama izmeu mozgova Crnaca i belaca. U raspravi je, pozivajui se na
rezu ltate svojih anatomskih ispitivanja, tvrdio da je iz rezultata oigledno, meu ostalim, da je fronta lna zona
mozga kod Crnaca slabije razvijena nego kod belaca, da su vijuge u korteksu Crnaca plie i da su vie nalik
vijugama koje sreemo kod deteta nego to je to sluaj kod belaca. Zak ljuio je da ove i druge injenice"
potvruju i objanjavaju intelektualnu superiornost belaca. Ta je rasprava objavljena u veoma uglednom
amerikom anatomskom asopi'su.

354

POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

Nekoliko godina kasnije, drugi jedan istraiva, koji je radio u istoj naunoj ustanovi, posumnjavi
u tanost zakljuaka ponovio je ova ispitivanja. Da bi izbegao uticaj eventualnih predubeenja, on je pri
ponovljenom istraivanju (to nije uinio prvi istraiva) organizovao istraivanje tako da nije mogao znati
unapred koji mozgovi pripadaju Crncima a koji belcima. Rezultat ovog ponovljenog istraivanja bio je
sasvim razliit od rezultata do kojih je doao raniji istraiva koji nije koristio ovu meru obezbeenja od
uticaja predubeenja. Ovim drugim ispitivanjem pokazalo se da je gotovo sasvim ista proporcija frontalne
zone u odnosu na ostale zone mozga i kod Crnaca i kod belaca, da nema gotovo nikakve razlike u dubini
modanih vijuga, niti postoje druge ,,razlike koje je konstatovao prvi istraiva.
Klajnberg smatra da ne treba sumnjati da je prvi istraiva postupio sa najboljom namerom i sa
naunom savesnou, niti verovati da je namerno falsifikovao injenice. Meutim, predrasude prema
Crncima, koje je imao kao i mnogi drugi belci iz June Afrike, imale su za posledicu da je on naao i
zakljuio ono to je eleo i oekivao da, naime, postoje anatomske razlike izmeu mozgova Crnaca i belaca,
i da one objanjavaju inferiornost Crnaca u koju je bio ubeen.

Veoma je oigledan uticaj stavova i predrasuda na nae emocionalno reagovanje,

motivaciju i postupke. Uticaj na emocionalno ponaanje ubedljivo iznose, meu ostalim
antropoloki podaci, koji prikazuju kako od shvatanja, vrednosti i stavova, karakteristinih
za pripadnike neke kulture zavisi kakve e emocije izazvati iste socijalne situacije: raanje
blizanaca, fiziki izgled drugih osoba. Afektivni momenat, opravdano se istie, bitni je deo
stava. Stav prema nekom objektu uvek znai naklonost ili nenaklonost prema njemu. To
ima za posledicu da se emocionalno reaguje i na pojedine karakteristike objekta i na
mnoge pojave u vezi sa objektom prema kome postoji stav. Ako imamo pozitivan stav
prema nekom narodu, voleemo i njegovu kulturu i pozitivno ocenjivati njegovu istoriju.
Stavovi imaju, a upravo zbog toga i postoji tako veliki interes za njegovo
prouavanje i istraivanje, znaajan uticaj i na postupke ljudi. Ve spomenuta ispitivanja o
strukturi antidemokratske orijentacije, o stavovima koji ine sindrom antisemitizma,
etnocentrizma, politike konzervativnosti, pokazuju da se uticaj tih stavova ne ograniava
na sudove i ocene nego da se manifestuje i u odreenim postupcima: u opredeljivanju za
odreene partije, u aktivnom zalaganju i sprovoenju odreenih mera u korist ili protiv
Crnaca i raznih naroda i manjina, u podrci revolucionarnim drutvenim promenama ili u
postupcima kojima se one nastoje spreiti. Upravo ovakav uticaj stavova na postupke daje
mogunost predvianja delovanja ljudi na osnovu utvrivanja njihovih stavova. To je i,
kao to je spomenuto, glavni uzrok interesovanja za ispitivanje stavova u razliitim
drutvenim naukama.
Treba, meutim, spomenuti da delovanje stavova na nae mentalne funkcije nije
neogranieno. Ne utiu oni na nae opaanje i sudove bez obzira na objektivne podatke. I
kod ocena o boji koe, u spomenutom ispitivanju, ispitanici nisu mogli da ne vode rauna
o stvarnoj boji koe. Oni nisu u potpunosti negirali objektivnu situaciju. Oni su je samo
donekle deformisali, a u skladu sa svojim stavovima. Nisu je mogli potpuno ignorisati.
Koliko god bili stavovi intenzivni, objektivna situacija predstavlja ogranienje za njihovo
delovanje na

355

NIKOLA ROT

nae opaanje i nae sudove. Ukoliko je takva situacija odreenija i jasnija, uticaj stavova
na proizvoljno tumaenje i na deformisanje podataka je manji. A im je situacija o kojoj se
sudi neodreenija. dvosmislenija i manje jasna, uticaj stavova i predrasuda na opaanje,
pamenje i miljenje, bie utoliko vei. Ba zbog toga to su socijalne situacije sloenije i
manje odreene i manje jasne nego fizikalne, uticaj stavova i predrasuda na njihovu ocenu
i interpretaciju je daleko vei.
Poznavanje stavova ne moe sa sigurnou obezbediti tanost predvianja ponaanja
osoba ije stavove znamo. Akcije ljudi ne moraju biti uvek adekvatne njihovim stavovima.
Moguno je da postoji sasvim odreeni stav a da ipak postupci ne budu u skladu sa njima.
est razlog ove nesaglasnosti izmeu stavova i postupaka jeste u tome to su postupci
mnogostruko determinisani, zavisni od velikog broja inilaca. Kako emo u odnosu na
odreene pojave postupiti ne zavisi samo od toga ta volimo i ta bismo eleli uiniti nego
i od moguih posledica za nas ako na odreeni nain postupimo i od us lova u kojima
postupamo. Zato, ak i u sluaju da smo sasvim tano utvrdili koje stavove u odnosu na
pojedine pojave pojedinci imaju, pa i ekstremnost i snagu tih stavova, mi ne moemo sa
sigurnou zakljuiti da e to imati za posledicu i sasvim odreene postupke. Takvi
postupci u skladu sa stavovima su samo verovatni, a nisu sigurni.

Funkcionalni karakter stavova i predrasuda

Kao i svi psihiki procesi i akti tako i stavovi imaju odreenu funkciju u ponaanju
oveka, odreenu ulogu u njegovom reagovanju na razliite situacije i u njegovom
snalaenju u mnogostrukoj i sloenoj stvarnosti. Stavovi, pre svega, omoguavaju
pojedincu da stekne fiksirane standarde za svoje suenje i svoje postupke, i da se na taj
nain lake snae u ogromnoj raznolikosti situacija sa kojima se sreta i da ih lake
prosuuje i kategorie. Svaki od nas treba da odredi svoj odnos prema velikom broju
razliitih i esto veoma sloenih pojava. esto i u situacijama kad nema dovoljno podataka
da taj odnos odredi, niti dovoljno mogunosti da takve podatke prikupi. Stavovi omoguuju
da se lake i bre snaemo, ocenimo mnogobrojne situacije i, budui da je ovek delatno,
aktivno bie, delujemo. U psiholokoj literaturi se ukazuje na to da ljudi uopte teko
podnose nejasne ili neodreene situacije i trae da ih razumeju i da se prema njima
opredele. Stavovi to upravo omoguavaju.
Stavovi, nadalje, pomau zadovoljenju razliitih ljudskih motiva. Pomau esto
pojedincu da postigne neku materijalnu korist, da bude prihvaen od strane svoje sredine,
da odri svoje samopotovanje, kao i da rea lizuje druge, za oveka vane motive.
Zastupajui na primer, stavove koje zastupa i njegova sredina, ovek dek larie svoju
saglasnost sa tom sredinom i obezbeuje da bude prihvaen od te sredine. Pojedince iji
stavovi nisu u skladu sa njenim normama i stavovima grupa kritikuje, izoluje i progoni, a
pojedince koji prihvataju norme i stavove grupe, ta grupa prihvata kao svoje.

356

POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

Funkcionalnost stavova naroito jasno dolazi do izraaja u brojnim analizama o

ulozi koju imaju predrasude, koje su vrste stavova, za odreenu linost. Ove analize
pokazuju mnogostruku funkcionalnost predrasuda. Predrasude se, pre svega, formiraju i
odravaju radi zadovoljenja mnogih linih ciljeva i tenji. Nezadovoljni motivi i usled njih
stvorena oseanja nesigurnosti i nagomilana agresivnost veoma esto se odraavaju u
predrasudama.
Osim ve spomenutih primera dobru ilustraciju za ovo pruaju i rezultati istraivanja Kempbela (A.
Campbell, 1957). Na uzorku od 316 amerikih ispitanika on je, putem intervjua, utvrdio njihove stavove
prema Jevrejima, zatim stepen njihovog zadovoljstva vlastitom ekonomskom situacijom, te stepen
zadovoljstva optom situacijom u zemlji. Mogao je utvrditi dalje meu onima koji su bili zadovoljni
sopstvenom ekonomskom situacijom u zemlji bilo svega oko 15% kod kojih se mogao konstatovati
antisemitizam; kod onih koji su bili zadovoljni samo sopstvenom ekonomskom situacijom, a nezadovoljni
optom situacijom, ili obrnuto, bilo je znatno vie osoba sa negativnim stavom prema Jevrejima 54%; a kod
onih koji su bi li nezadovoljni sa oba momenta postotak osoba koje su ispoljavale antisemitizam iznosio je
oko 67%. Pri tome, utvrdio je istraiva, ocena nije zavisila od stvarnoga prihoda i stvarne sopstvene
ekonomske situacije nego je zadovoljstvo bilo zavisno od njihove ocene visine prihoda i od njihove ocene da
li je njihova ekonomska situacija dobra ili nije dobra.

Ve je spomenuto da je jedan od vanih izvora predrasuda potisnuta i nagomilana

agresivnost, koju pojedinac nije u mogunosti da usmeri na stvarni uzrok frustracije nego
koju pomera na grupe prema kojima nije opasno ispoljiti agresivnost. Razliite manjine
esto predstavljaju rtvenog jarca (prema biblijskoj prii
o starim Jevrejima koji su, kad su ocenili da su zgreili prema bogu, slali u pustinju jarca
da bog svoju ljutinu iskali na jarcu a ne na njima) na kome se ispoljava potisnuta i
nagomilana agresivnost. Detaljnije analize ukazuju na uslove koji pogoduju tome da se
nagomilana agresivnost usmeri na druge objekte. Prema zakljucima jednog istraivaa (R.
M. Wiliams, 1947), takvi povoljni uslovi jesu: (1) da je agresivnost blokirana i da ju je
nemogue direktno ispoljiti jer su osobe koje su izazvale frustraciju i predstavljaju stvarni
uzrok agresivnosti mone ili su autoriteti; (2) da su frustracije nejasne i da ih je teko
definisati, da se ne zna tano uzrok oseanja nelagodnosti izazvanog frustracijama; (3) da
su supstituti, zamene za agresiju, lako uoljive, lako povredive grupe; (4) da te grupe nisu
u mogunosti da na, prema njima ispoljenoj agresivnosti, uzvrate sopstvenom
agresivnou, da su slabe i nezatiene.
Predrasude mogu posluiti ne samo kao sredstva da se zadovolje razliite
nezadovoljene elje, za bogatstvom, imovinom, za drutvenim ugledom, za odravanjem
vlastitog samopotovanja, a koje su pojedincu jasne elje i za koje on zna, nego, pokazuju
Kra i saradnici (1972), i kao sredstva za zadovoljenjem potisnu: ih elja. Upravo,
drutveno neprihvaene i drutveno osuivane elje esto se zadovoljavaju ispoljavanjem
neprijateljskog ponaanja prema pripadnicima pojedinih grupa. Te su elje, esto i za
samog onog koji ih ima, nepoznate elje, jer ih on sam, pod pritiskom drutvenog
shvatanja, prikriva i od samoga sebe. Upravo takve prikrivene elje postaju snane i oni
koji ih imaju (jer ih ne mogu a i ne ele

357

NIKOLA ROT

direktno zadovoljiti) nastoje ih zadovoljiti indirektnim putem. Koriste razliite mehanizme,

a naroito esto mehanizam projekcije. Tako, oni vlastite prikrivene elje, a koje se pod
pritiskom drutvenog shvatanja ocenjuju kao nemoralne, pripisuju drugima, esto razliitim
manjinskim grupama. Na taj nain, umesto da budu nezadovo ljni samim sobom, oni
ispoljavaju nezadovoljstvo prema drugima.
Adomo i saradnici pokazali su, na osnovu analize odgovora dobijenih projektivnim tehnikama, da
kod njihovih ispitanika koji su pokazali najizrazitiji antisemitizam, esto, izvor antisemitizma lei u
potisnutim eljama koje oni sami, kao i drutvo, ocenjuju kao nedoputene i nemora lne. Antisemitski
orijentisane studentkinje prikazivale sa mladie i devojke (koji su na slikama bili prezentovani) kao osobe
koje imaju nedozvoljene seksualne odnose, kao agresivne i bez morala. Sebe su smatrale slobodnim od
ovakvih impulsa i to saoptavale u svojim odgovorima u kojima je bilo, takoe, mogue konstatovati zavist
to same nemaju dovo ljnu slobodu da ostvaruju takve odnose kakve su pripisivali drugima i osuivali kod
drugih. Kod ovih subjekata redovno su u odgovorima bi le izjave o tome kako neobino potuju i vole svoje
roditelje. Analize su pokazale da u stvari, postoji agresivna tendencija prema roditeljima i drugim osobama.
One su, na primer, uz mnoge slike koriene u upotrebljenim projektivnim tehnikama, vezivale prie o
ranjavanju, kanjavanju, ubistvu. U njihovim odgovorima dolazila je do izraaja mrnja prema roditeljima i
sumnja u njihovu vrednost. Ova neprijate ljska oseanja prenosile su, meutim, na razliite grupe, na
ekonomski slabije slojeve, na Jevreje. Te su im grupe slui le kao sredstvo za pranjenje od neprijateljskih
oseanja koja su same imale, prema v lastitim rodite ljima a koji ni sebi nisu priznavale.

Predrasude slue, nadalje, kao sredstvo za zadovoljenje i takvih drutveno

neprihvaenih i osuivanih elja i ciljeva kojih su osobe koje ih imaju svesne. Kod dosta
ljudi postoje tenje ije zadovoljenje drutvo ne dozvoljava a ispoljavanje osuuje i
kanjava. Mogu to biti ne samo izrazita lakomost, sebinost, sklonost okrutnosti, sklonost
seksualnoj agresivnosti nego i psihopatske sklonosti. Od straha pred drutvenim
represalijama i kaznama moraju se odrei njihovog neposrednog zadovoljenja i moraju ih
prikrivati. Te, od drutv'a osuivane i kanjavane sklonosti pojedinci, meutim, mogu esto
zadovoljiti u svojim postupcima prema manjinama. Prema Crncima ili nekoj drugoj manjini
oni mogu da ispolje, na primer, okrutnost objanjavajui je kao akt koji ine iz idejnih
razloga, u korist drutva. Analize pokazuju da su pokretai linovanja Crnaca i najaktivniji
uesnici u linovanju esto bile osobe sa takvim, od drutva neprihvaenim, eljama. U
takvom ispoljavanju neprijateljstva prema grupama oni mogu da zadovolje svoje osuivane
sklonosti a da pri tome ne kre socijalne norme nego, ak eventualno, u odreenoj sredini,
steknu i afirmaciju. esto je meu osobama koje pokazuju izrazito intenzivne rasne
predrasude dosta lica koja se mogu oznaiti kao patoloke linosti. Takve osobe ne samo da
imaju sklonosti ka zadovoljavanju drutveno neprihvaenih tenji nego esto imaju
neodoljivu potrebu da manifestuju svoje patoloke sklonosti. One bi se, pre ili kasnije,
kada ne bi dobili priliku da te sklonosti ispolje u neprijateljstvu prema pojedinim
manjinama, nale ili u duevnim bolnicama ili u zatvoru. Navodi se da se po pravilu meu
najogorenijim i najrevnijim progoniteljima razliitih manjina i etnikih grupa nalazi uvek
odreeni broj patolokih lica za koje bi bilo normalno da se nalaze ili u zatvorima ili u
duevnim

358

POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA

bolnicama. I mada broj takvih ljudi nije veliki, oni esto u pokretima i organizacijama koje
kao jedan od svojih osnovnih ciljeva postavljaju borbu protiv odreenih etnikih grupa i
manjina imaju vaan poloaj i veliki uticaj.
Ali bio bi pogrean zakljuak da se smatra da svi oni kod kojih postoje
nezadovoljene tenje, ili prikrivene i otvorene od strane drutva osuivane elje, ili
patoloke sklonosti imaju uvek predrasude ili uvek predstavljaju osobe sa izrazitim
predrasudama. Isto tako bi bilo nepravilno zakljuiti da su u svim sluajevima osobe koje
imaju predrasude osobe sa takvim karakteristikama. Veliki je broj, naa lost, normalnih i,
prema optim drutvenim merilima, moralnih ljudi koji imaju predrasude. Kao to su
razliiti i mnogobrojni izvori predrasuda, i osobe koje ih imaju linosti su sa razliitim
osobinama i karakteristikama.

359

NIKOLA ROT

FORMIRANJE I MENJANJE
SOCIJALNIH STAVOVA

Stavovi predstavljaju rezultat socijalizacije oveka. Oni se usvajaju, pre svega,

socijalnim uenjem, tj. uenjem u drutvenim uslovima pri kome deluju razni socijalni
faktori. Zato s'd faktori koji odreuju proces socijalizacije i utiu na njega predstavljaju i
determinante formiranja socijalnih stavova. Za socijalizaciju linosti su od znaaja
mnogobrojni od socijalnih faktora: i drutveni sistem u kom pojedinac ivi, i pripadnost
odreenoj naciji i drugim razliitim, velikim i malim grupama. Razume se, istovremeno
oblik u kome se socijalizacija manifestuje zavisi od linih osobina. Svi ovi spomenuti
elementi, kao i razliiti specifini uslovi u kojima se pojedinac trajno ili privremeno nalazi,
predstavljaju faktore koji utiu na formiranje stavova. Sve ove faktore mogue je, prema
njihovoj optosti i prema tome da li deluju posredno ili neposredno, svrstati u 3 velike
kategorije. Prvu bi inili opti, univerzalni faktori, koji utiu na celokupno drutveno
zbivanje i, globalno i u istorijskoj perspektivi posmatrano, predstavljaju osnovne
determinante toga zbivanja, pa onda i drutvenog ponaanja ljudi. Takvi su faktori: razvitak
proizvodnih snaga i proizvodni odnosi. Oni predstavljaju osnovne uzroke kojima moemo,
posmatrajui u celini drutvene pojave, objasniti drutveno kretanje. Oni zacelo utiu i na
formiranje stavova. Ali njihov uticaj je posredan. On se ostvaruje preko drugih faktora na
koje deluju, i moe se konstatovati samo kad se stavovi posmatraju na iroj populaciji i u
toku dueg vremenskog (ak istorijskog) perioda. Prouavanje delovanja ovih faktora na
formiranje stavova ne moe biti poseban zadatak psihologa ve zbog toga to se psihologija
bavi prouavanjem ponaanja pojedinca, a odreeno ponaanje pojedinca uvek je izazvano
delovanjem mnogobrojnih inilaca i nikad se ne moe u celini objasniti samo takvim
optim i posredno delujuim faktorima.
Drugu grupu faktora ine takvi optiji inioci koji neposredno deluju na ponaanje
na primer: pripadnost odreenoj grupi. Redovno i ovi faktori, u veoj ili manjoj meri,
zavise od univerzalnih faktora, kao to su proizvodni odnosi u odreenom drutvu. Osim
grupne pripadnosti, u ovu kategoriju faktora koji utiu na formiranje stavova moemo
uvrstiti: informisanost i znanje o objektima i situacijama prema kojima postoji stav, kao i
razliite personalne momente (aktuelne potrebe i motivaciju i trajne karakteristike
odreene linosti). Jer, ova kategorija faktora deluje neposredno na formiranje stavova
pojedinaca i omoguava da konkretnije utvrdimo uzroke postojanja odreenih stavova kod
odreenog pojedinca, psihologija se zanima upravo za delovanje ovih faktora.

360

FORMIRANJE I MENJANJE SOCIJ ALNIH STAVOVA

Moemo, najzad, razlikovati i treu kategoriju faktora od kojih zavisi formiranje

stavova. To su mnogobrojni specifini uslovi u kojima se u toku dueg ili kraeg vremena,
nalazi pojedinac. To su, na primer: izloenost odreenim vrstama sredstava masovnih
komunikacija, ili odreenom nainu organizovanja takvih komunikacija. Danas se vri sve
vei broj i eksperimentalnih ispitivanja o delovanju razliitih specifinih faktora na
formiranje i menjanje stavova. Utvrivanje znaaja pojedinih od ovih specifinih faktora
daje najkonkretniju sliku o uzrocima i javljanju menjanja stavova. A istovremeno
omoguava i namerno i plansko formiranje i menjanje stavova. To je i razlog to se u
psihologiji, poslednjih desetina godina, prvenstveno posveuje panja prouavanju dejstva
specifinih inilaca u formiranju i menjanju stavova.

GRUPNA
PRIPADNOST
SOCIJALNIH STAVOVA

KAO

FAKTOR

FORMIRANJA

Javljanje odreenih stavova kod ljudi shvatiemo, pre svega, utvrivanjem

karakteristinih normi grupa kojima pojedinac pripada i sa kojima se identifikuje. Svaki
pojedinac je lan velikog broja razliitih grupa: velikih grupa kao to su nacija i klasa, i
malih grupa kao to su tzv. primarne grupe: porodica, krug prijatelja, radna jedinica.
Grupe, velike i male, karakteriu odreena uverenja, verovanja, vrednosti, stavovi,
miljenja. Stavovi pripadnika pojedine grupe zavisie i od za grupu karakteristinih
stavova i normi.
Grupa koja uopte ima vanu ulogu u formiranju i menjanju stavova svoj uticaj
moe da vri na tri naina: (1) pre svega, time to deluje na izbor, filtriranje komunikacija
i informacija koje e dopreti do lanova grupe. One komunikacije koje nisu u skladu sa
shvatanjima grupe, po pravilu se ne ire kroz grupu. Ljudi, o pojedinim temama (na
primer: o kandidatima za izbore, a za koje se oni zalau) govore sa ostalim lanovima
grupe. Iznose argumente za opravdanost glasanja za njih, i argumente za glasanje protiv
protivnikih kandidata. Argumenti za protivnike kandidate ne prenose se u takvim
grupama.
Drugi nain na koji grupa utie sastoji se u naglaavanju vrednosti za koje se grupa
zalae i u naglaavanju verodostojnosti komunikacija i komunikatora kojima je grupa
sklona, i u koje ima poverenja. Oni komunikatori koji saoptavaju shvatanja u skladu sa
shvatanjima grupe predstavljaju vie cenjene komunikatore. Za pripadnike neke crkve, na
primer, verodostojniji je komunikator i vei autoritet svetenik te crkve nego mnoga druga
lica.
Trei nain uticaja grupe jeste u socijalnoj podrci koju grupa prua odravanju
stavova u skladu sa grupnim shvatanjima. U savremenom drutvu svaki je pojedinac
izloen velikom broju razliitih i esto suprotnih saoptenja. U izboru izmeu ovih
saoptenja, i u otporu prema drugima, grupa je veoma vaan inilac. Neki autori smatraju
da je upravo za nas referentna grupa onaj faktor koji ini da se nai stavovi ne menjaju
stalno i ostaju otporni prema mnogobrojnim i razliitim

361

Skloni sportu
----------------------------------------------------------------------Inteligentni
----------------------------------------------------------------------Konvencionalni--------------------------------------------------

53%

Vole tradiciju
----------------------------------------------------------------------Konzervativni----------------------------------------------------

21%

46

29

34
31

25
42

30

22

45

24

39

35

38
32

16
11

29

30

84

41

75

31

38
38

17
24

26

33

Irci:

Borbeni
----------------------------------------------------------------------Nag log temperamenta
----------------------------------------------------------------------Duhoviti----------------------------------------------------------Poteni
----------------------------------------------------------------------Vrlo religiozni---------------------------------------------------Crnci:

Praznoverni
----------------------------------------------------------------------Lenji
----------------------------------------------------------------------Lakoumni
----------------------------------------------------------------------Neznalice
----------------------------------------------------------------------Muzikanti
-----------------------------------------------------------------------

NIKOLA ROT

FORMIRANJE 1 MENJ ANJE SOCIJ ALNIH STAVOVA

ispitivanje
izvreno 1932,
1933), adopiru.
18 godinaGrupa
kasnije vri
ponovio
Di lbertda(G.stavovi
M. Gilbert,
1951). grupe
komunikacijama
kojea objavljeno
do nas stalno
pritisak
lanova
Uporeenja
ova dva ispitivanja
pokazala su
samo da pridravaju.
je kod ispitanikaOna
jednepodrava
i druge grupe
isti zastupaju
red
budu uniformni,
i da se lanovi
tihnestavova
onebiokoji
naroda po preferenciji nego da se, u velikoj meri, podudaraju shvatanja ispitanika o linim karakteristikama
takve stavove, i sprovodi sankcije protiv onih koji takve stavove ne manifestuju.
pripadnika pojedinih naroda. Pokazalo se, na primer, da su izmeu 10 naroda o kojima je vreno ispitivanje i
uticajnajvie
grupne
pripadnosti
na formiranje
stavova
morali
kad
u jednomProuavajui
i u drugom ispitivanju
preferirani
bili Amerikanci,
a zatim redom:
Englezi,
Nemci,bismo,
Irci,
bismo Japanci
hteli iscrpno
ovo pitanje,
razmatrati
uticaj
svih
vrstaKao
grupa.
Mi emo se,
Italijani,
i drugi a obraditi
na dnu hijerarhije
preferencija
nalazili su
se Turci
i Crnci.
to pokazuje
navedeni
pregled,
u velikoj
su se podudarale
i ocene
o karakteristikama
naroda (etnike
meutim,
ograniiti
nameri
iznoenje
samo nekih
osnovnih
podatakapojedinih
o delovanju
nekih velikih
stereotipije), i u prvom i u drugom ispitivanju.

grupa, kao to su nacije i politike i religiozne organizacije, te

o delovanju primarnih grupa.
Ispitivanja 1932. godine 1950. godine

Uticaj nacionalne kulture

O normama i karakteristinim nainima reagovanja velike grupe kao to je nacija
govori se obino kao o kulturi odreene grupe. Svaki pojedinac, pripadnik takve grupe,
Englezi:
procesom kulturalizacije usvaja kulturu iroke zajednice kojoj pripada. Od normi takve
zajednice zavisi kako e se hraniti, odevati, kako e stanovati, koja e zanimanja i na koji
nain obavljati, kako e se odmarati i zabavljati. Od kulture zavisi i kako e postupati
prema deci, prema starim ljudima, drugim osobama, prema gostu. I socijalni stavovi,
stavovi prema mnogobrojnim drutveno vanim pojavama zavise takoe u znatnoj meri od
uverenja, vrednosti normi karakteristinih za pojedine vrste velikih grupa kojima pripada.
Samo tako moemo objasniti relativnu slinost u razliitim stavovima kod mnogobrojnih
pripadnika pojedinih vrsta takvih velikih grupa. (Posebno se taj uticaj prouava u kulturnoj
antropologiji.) Uticaj kulture na odreene stavove moe nam objasniti ne samo proirenost
odreenih stavova meu lanovima neke velike grupe nego i relativnu trajnost takvih
stavova, koji se javljaju ponekad i kod veeg broja generacija.
Mi emo ilustrovati uticaj nacionalne kulture na formiranje stavova podacima o
stavovima prema drugim narodima. Oni pokazuju slinost u tim stavovima meu
mnogobrojnim lanovima grupe kao i to da se ta slinost odrava u toku drugih vremenskih
razdoblja.

Prvi je primer ispitavanje Bogardusa (E. S. Bogardus, 1928. i 1947) o preferencijama prema vee m
broju naroda i etnikih grupa kod relativno velikog broja graana SAD. On je, na uzorku subjekata koj li su
pripadali razliitim grupama, ispitivao preferencije prema pojedinim narodima. Kod razliitih grupa svojih
ispitanika dobio je veoma slinu hijerarhiju preferencija. Kad je 20 godina kasnije (1946) ameriki psiholog
Hartli (E. Hartley) ponovio ovo ispitivanje na 20 razliitih grupa amerikih graana, dobio je sline rezultate
kao i Bogardus pre 20 godina. Kanaani, kotlanani, Irci, Francuzi su i 1928. i 1946. na vrhu, izmeu 1. i 6.
mesta; Rusi Italijani, Poljaci Rumuni
u sredini, izmeu 14. i 18. mesta; a Filipinci i Crnci pri dnu hijerarhijskog reda preferencija. On je za grupe
studenata razliitih fakulteta i koleda a koji su se razlikovali po svom socijalnom poloaju (etnikoj
pripadnosti), linim interesima i drugim momentima dobio veoma slian red preferencija. Korelacija izmeu
preferencija pojedinih grupa i korelacija sa Bogardusovim rezultatima, bila je visoka. Korelacija izmeu
stavova svih ovih grupa iznosila je od 0,68 do 0,95, a sa Bogardusovim rezuitatima 0,78.
Druga potvrda vanosti pripadnosti odreenoj grupi i uticaja kulture na stavove jeste i ispitivanje
etnikih preferencija koje su izvrili Kac i Brejli (D. Katz i K. W. Braly,

362

___________NIKOLA ROT __________________________________________________________________________________________________________________

Zasnivajui se na humanistikim koncepcijama osnivaa marksistikog pogleda na svet,

razvija se kod njih ceo sistem stavova karakteristian za humanizam: stav prema
nacionalnoj jednakosti, odreeni stavovi prema eni zastupanje prava na ravnopravnost,
prema deci vea tolerantnost i davanje mogunosti njihovog slobodnog razvitka, prema
drugim osobama priznavanje linih prava, prema stranim nacijama tolerantnost i odsustvo
predrasuda itd.
Da pripadnost odreenoj religioznoj grupi i crkvenoj organizaciji ima uticaja na
stavove, pokazalo se u vie ispitivanja. Meu ostalim, i u ispitivanju Adorna i njegovih
saradnika. Oni su mogli utvrditi da ispitanici koji saoptavaju da su pripadnici odreene
religije i crkve pokazuju i karakteristine stavove i da imaju sline rezultate na skalama
kojima se ispituje antidemokratska orijentacija. Prema njihovim nalazima, pripadnici
katolike crkve i nekih protestantskih sekti (luteranske, mormonske) pokazuju vei stepen
antidemokratske orijentacije, posebno antisemitizma i etnocentrizma nego pripadnici nekih
drugih verskih ogranizacija, na primer, unitarijanaca. Ali, autori istiu da opredeljivanje za
odreenu versku organizaciju samo po sebi nije toliko znaajan faktor za formiranje
odreenih stavova, kao to je izraeno shvatanje o vanosti odreenog religioznog uenja i
odravanja religioznih propisa koje to uenje zahteva. Upravo oni, za koje je utvreno da
ispoljavaju takva uverenja o vanosti odreenoga uenja i odravanja propisa odreene
crkve, pokazuju u veem stepenu antisemitske i etnocentrike stavove. Pri tome se vei
etnocentrizam manifestuje kod onih ispitanika ija su oba roditelja izrazito religiozna.
Autori smatraju da u takvim sluajevima dolazi do razvijanja ne samo religioznosti nego i
submisivnosti roditeljskom autoritetu i da je upravo kombinacija ovih osobina uzrok za
izraeniji etnocentrizam. Pripadanje nekoj crkvi, na primer, odreenoj hrianskoj crkvi i
identifikovanje sa njom, navode autori na osnovu podataka svojih istraivanja, ne znai da
svi pripadnici te crkve ispoljavaju za versko uenje karakteristine vrednosti, na primer, za
hriansko uenje karakteristino isticanje tolerantnosti, bratstva i jednakosti meu
ljudima. Naprotiv, prema rezultatima Adorna, izgleda da su u SAD ove vrednosti izrazitije
kod onih koji se ne oseaju pripadnicima pojedinih hrianskih crkvi i crkvi uopte.
Uticaj pripadnosti odreenoj crkvenoj organizaciji potvruju i neka novija ispitivanja. Dva autora (P.
H. Rossi i Alice S. Rossi, 1961) ispitivali su uticaj pripadnosti odreenoj crkvenoj organizaciji na pojedine
stavove i na ponaanje svojih ispitanika. Zahtevali su od subjekata, meu ostalim, da oznae koje bi
pojedince ili institucije pitali za savet kako da se opredele u vezi sa pojedinim loka lnim problemima.
Uticaj Rezultati
politikih
i crkvenih organizacija
pokazuju da pripadnici katolike crkve najee navode da bi takve referentne linosti, ija bi
Vanu vrstu
grupa
koje
vre bili
uticaj
na formiranje
odreenih
stavova
ine crkvena
politike
shvatanja i stavove usvojili,
svetenici.
Posebno u pitanjima
vaspitanja
za katolike
organizacija i
organizacije. Ve
su spomenuti
o slinim
stavovima
pojedinih partija.
svetenici
predstavljaju podaci
ee autoritet
koji podravaju
nego pripadnika
za pripadnike protestantskih
crkvi. Vie autora
uopte naglaava
da pripadnosti
meu verskimpartija
onganizacijama
ima nego
najveijeuticaj
na iformiranje
Zacelo, nije prvenstveno
uticaj
izazvaokatolika
slinostcrkva
stavova
ee,
odreenih stavova
svojih vernika.
u veoj meri, postojanje
odreenih
stavova uticalo na opredeljenje za pojedine partije. A li
Drugo partiji
je ispitivanje
Konversa i Kempbela
Converse i A. Campbe
ll, 1960) a koje pokazuje uticaj
sa lanstvom u pojedinoj
i prihvatanjem
za nju (P.
karakteristine
ideologije
uvruju
religiozne pripadnosti na opredeljivanje kandidata prilikom glasanja. Pripadnici katolike crkve u SAD, u
se mnogi od stavova koji su od ranije postojali a oformljuju i mnogi drugi koji proizi laze iz
veem broju nego pripadnici ostalih crkvi, opredeljuju se prema verskom pripadnitvu kandidata. Oni se
osnovnih shvatanja
karakteristinih
partijsku
ideologiju.
Nema,
na primer,
sumnje da
ee nego
drugi pri glasanju za
odluuju
za kandidata
katolika nego
kandidata
druge vere.

lanstvo u komunistikim partijama, a koje za osnovu imaju razraen sistem gledanja na

razliita drutvena pitanja, vri znaajan uticaj na formiranje stavova svojih pripadnika.

363
364

FORMIRANJE I MENJ ANJE SOCIJ ALN IH STAVOVA

Uticaj primarnih grupa

Najznaajniji uticaj meu grupama imaju primarne grupe, kao to su: porodica, ili
krug prijatelja, ili radna jedinica.
Meu ostalim, to pokazuju ispitivanja koja su izvrili Kempbel i saradnici (A. Campbell, G. Gurin i
W. E. Miller, 1954). Oni su ispitivali kolika je podudarnost u opredeljivanju pri glasanju za demokrate ili
republikance kod pripadnika primarnih grupa, kao to su porodica, prijateljska grupa i radna jedinica. Mogli
su utvrditi da je 91% ispitanika glasao za istog kandidata koga su glasali njegovi roditelji ili njegova braa
kad su glasali za republikance, a 70% kad su glasali za demokrate. Kao to su glasali prijatelji glasalo je
84% ispitanika koji su glasali za republikance i 83% onih koji su glasali za demokrate. Kao drugovi sa
kojima zajedno rade glasali su ispitanici u 76% za republikance a u 78% za demokrate. U jednom ranijem
ispitivanju, dva autora (T. M. Nevvcomb i G. Svehla, 1934) pokazali su postojanje korelacije izmeu
stavova dece i roditelja. Ta je bila: u stavovima prema crkvi: 0,41, prema komunizmu: 0,54, prema ratu:
0,44. Ispitivanja Lazarsfelda i saradnika (P. Lazarsfeld, B. Berelson i Gaudet, 1944) pokazuju takoe
podudarnost izmeu glasanja roditelja i dece. Izmeu 2/3 i 3/4 glasaa, uopte, glasa za stranke za koje je
glasao njihov otac.

Uticaj primarnih grupa i grupa uopte na formiranje stavova postoji, pre svega, kad
su te grupe za pojedinca referentne grupe, tj. takve grupe ije norme pojedinci prihvataju i
sa kojima se identifikuju. Mogue je da se pojedinci identifikuju i sa takvim grupama
kojima stvarno ne pripadaju nego bi im samo eleli pripadati. Dosta je esto, na primer, u
amerikim uslovima, da se sin iz radnike porodice identifikuje sa srednjim slojem. U tom
sluaju nije radnika klasa nego srednji sloj za njega referentna grupa. Grupu prihvaenu
kao referentnu pojedinac uzima kao kriterijum za ocenjivanje sebe i vlastitog ponaanja i
za obrazovanje razliitih stavova. Ona podstie na odravanje odreenih normi i stvaranje
novih normi i ima kao to jedan autor navodi (H. H. Kelley, 1952) normativnu funkciju.
Slui i kao osnova za uporeivanje sebe i vlastitog ponaanja i ocenjivanja drugih i
njihovog ponaanja ima funkciju uporeivanja i vrednovanja.
Treba istai da bi bilo neispravno smatrati da pojedine vrste grupa deluju
samostalno i izolovano od drugih grupa i uopte od drugih faktora koji utiu na formiranje
stavova. Kad se, na primer, konstatuje podudarnost izmeu stavova dece i roditelja, ta
podudarnost nije samo zbog toga to su pripadnici iste primarne grupe. Deluje, pri tome, i
pripadnost svih lanova odreenim drugim grupama, pre svega, pripadnost odreenoj
kulturi i odreenoj klasi. To potvruju i posebna ispitivanja o sluajevima kad su ispitanici
glasali suprotno njihovom socijalnom poreklu. U takvim je sluajevima samo u 50%
glasanje bilo kao i glasanje roditelja, a u 50% je bilo u skladu sa vlastitim socijalnim
statusom. Podudarnost u stavovima pripadnika pojedinih grupa potrebno je objanjavati
delovanjem vie momenata. Ona postoji, meu ostalim, zato to na pripadnike odreene
grupe deluje pritisak da se konformiraju i prihvataju za grupu karakteristini standardi i
stavovi. Zatim, to se esto pojedinci ukljuuju u takve grupe koje imaju sline stavove
njihovima, pa, dalje, zbog toga to pripadnost odreenoj grupi (kulturi, klasi) ima

365

NIKOLA ROT

za posledicu da se primaju sline informacije o razliitim objektima i situacijama prema

kojima postoje stavovi.
O uticaju grupe i grupne pripadnosti na formiranje stavova i uopte na ponaanje
govori se posebno u partijama o socijalizaciji linosti i grupnom ponaanju.

ULOGA INFORMISANOSTII ZNANJA

Opta je ljudska praksa, kad elimo da se kod pojedinaca formira odreeni stav, bilo
pozitivni bilo negativni, da to pokuavamo ostvariti iznoenjem podataka koji pokazuju
loginu opravdanost stavova koje zastupamo i za koje elimo da budu i stavovi drugih.
Iskustva koja stiemo o pojavama i znanja koja imamo o njima, nesumnjivo je da
predstavljaju faktor formiranja stavova. Primera za ulogu informisanosti i znanja o
pojavama za formiranje stavova prema tim pojavama ima mnogo: nema, na primer, sumnje
da se negativan stav mnogih ljudi prema korienju atomskog naoruanja formirao u
velikoj meri zahvaljujui informacijama i znanjima o strahovito razornom delovanju takvih
oruja i o moguim katastrofalnim posledicama njegove upotrebe za oveanstvo.
Ulogu saznanja i informacija u formiranju i menjanju stavova istiu i mnoge teorije
stavova, posebno, razliite teorije balansa. Treba istai da sve ove teorije naglaavaju da
kognitivni elementi koji ulaze u stav ne moraju biti i objektivno tana saznanja, da
formiranje stava ne zavisi samo od kognitivnih elemenata nego i od line motivacije
pojedinca, da nesklad izmeu kognitivnih elemenata i kad deluje na formiranje odreenog
stava ili na menjanje postojeih stavova, ne mora uvek da dovede do obrazovanja takvih
stavova koji bi bili u skladu sa prezentovanim podacima, nego se moe javiti korienje
razliitih mehanizama i zadravanje i obrazovanje stavova koji su u logikoj protivrenosti
sa pruenim podacima.
Iako injenice i saznanja imaju vanu ulogu u formiranju stavova, njihov uticaj
ograniavaju razliiti faktori. Meu ostalim: ogranienost naih znanja, delovanje
autoriteta i lini interesi i motivi. Stavovi, kao to je reeno, ukljuuju uvek kognitivnu
komponentu. Ali mnogi stavovi mogu da poivaju na veoma ogranienim i oskudnim, a
esto i objektivno netanim podacima. Postoji objektivna tekoa da mi o ogromnom broju
pojava i situacija prema kojima zauzimamo stav imamo kompletne ili dovoljno potpune
podatke. Naprotiv, podaci su veoma esto nepotpuni, i ova nepotpunost podataka kojim
raspolaemo moe imati za posledicu formiranje stava koji je, dodue, u skladu sa tim
podacima, ali je ipak objektivno neopravdan. Parcijalni i nesutinski podaci, koji su sami
za sebe tani, mogu da dovedu do formiranja stava koji, u stvari, nije u skladu sa
injenicama. Ako znamo samo za podatak da Crnci u junim amerikim dravama u
testovima za ispitivanje inteligencije imaju u proseku nie rezultate nego belci, onda
zakljuak da su oni inferiorniji po inteligenciji koji je naoko logian ipak nije taan.
Potpunije poznavanje situacije, uzimanje u obzir da oni imaju manje obrazovanje, sla-

366

FORMIRANJE I MENJ ANJE SOCIJ ALN IH STAVOVA

bije kole, da su manje motivisani pri reavanju testova pokazuju da takav zakljuak i tom
zakljuku odgovarajui stav prema Crncima nije opravdan. Da zaista mogu nepotpuni i
netani podaci da ine kognitivni sadraj stava, potvruju este predrasude i praznoverice
kod ljudi.
To nam ilustruje rezultat jednog ispitivanja u SAD. U toj zemlji je pre izvesnog broja godina,
voena iva kampanja za fluorisanje vode za pie da bi se na taj nain smanji lo oteenje zuba. Dobra
namera strunjaka koji su pokrenu li tu akciju naila je, meutim, na estok otpor kod velikog broja
stanovnitva, a taj otpor obraz lagan je na razliite naine. Jedan istraiva koji je pristupio prouavanju
razloga koje su navodili oni koji su se opirali fluorisanju, mogao je konstatovati da je velik broj takvih
obrazloenja bio potpuno logiki bes mislen. Kao raz log, navoeno je, na primer, meu ostalim, da
dekalcinisana voda izaziva zakreenje arterija i vena, prerano starenje, gubljenje pamenja, slabljenje volje,
nimfomaniju i druge posledice.

Uticaj injenica i podataka esto ometa delovanje i prihvatanje autoriteta tamo gde
je takav autoritet logiki neopravdan. Mi se moramo u mnogim naim miljenjima i
stavovima osloniti na autoritet pre svega na nauni autoritet jer je nemogue da o svim
pojavama naeg sloenog ivota imamo miljenja i stavove iju smo opravdanost sami
proveravali i utvrdili. Uostalom, opravdanost takvog autoriteta potvruju nae iskustvo i
praksa, pa je takvo prihvatanje autoriteta strunjaka i neophodno i opravdano. Ali, veoma
esto mi preuzimamo kao autoritete osobe koje to nisu, ili nisu u onoj oblasti u kojoj ih mi
takoe prihvatamo kao merodavne za formiranje stavova. Ispitivanja pokazuju ovaj veliki i
esto negativni uticaj autoriteta ukazujui na raz like meu pojedincima u podlonosti
delovanja autoriteta.
Spomenuemo, najzad, najvaniji momenat koji ometa delovanje injenica na
formiranje stavova. To je personalni momenat: postojanje odreenih snanih motiva kod
ljudi. Vei broj autora smatra da informacije i saznanja imaju samo drugorazredni i
sporedni znaaj u formiranju stavova. Oni glavnije izvore stavova vide u linoj motivaciji.
Informacije e retko biti determinante stavova, smatraju, na primer, Kre, Krafi ld i Balaki
(1972). Bie samo kad te informacije pomau da se stvore stavovi koji su u skladu sa
stavovima koji ve postoje kod pojedinaca, a koji svoj izvor imaju, pre svega, u linoj
motivaciji. U krajnjoj liniji, smatraju oni, e lje i motivi su faktori koji odreuju da li e se
podaci koji stoje na raspolaganju koristiti i, ako se ve koriste, kako e se interpretirati.
Informacije i saznanja ne mogu se, po njihovom miljenju, prihvatiti kao samostalne snage
u formiranju stavova.
Ukazivanje na vanost motivacije za formiranje stavova je opravdano. Zaista, ovek
ne deluje, pa i ne prihvata stavove, samo na osnovu odreenih injenica. Ipak je, po naem
miljenju, u navedenom shvatanju, potcenjena uloga injenica i informacija u formiranju
stavova. Jedna od bitnih ljudskih karakteristika jeste i tenja za usklaenou svojih
miljenja i stavova i za otklanjanjem kognitivnog nesklada. Ve ova tenja za
usklaivanjem, kao i tenja za saznanjem, za jasnoom, za utvrivanjem istine, predstavlja
takoe motivacionu snagu. Drugim reima, i injenice imaju motivaciono dejstvo. Podaci
zaista nee uvek izazvati na-

367

NIKOLA ROT

putanje ranijeg stava koji nije u skladu sa novim saznanjem i formiranjem novog,
drugaijeg, koji to jeste. Ali uvek e izazvati proces reorganizovanja postojeih stavova.
Ljudi e ponekiput koristiti razliite mehanizme da bi zadrali miljenja i stavove koji
odgovaraju njihovim eljama, ali isto tako, esto e injenice, dovoljno jasne, delovati i da
se napuste ranije logiki neopravdani stavovi i formiraju novi. Nesklad meu kognitivnim
elementima deluje motivaciono i predstavlja takoe snagu kao to to opravdano, meu
ostalima, istie Festinger (1957). Zato, iako njihovo delovanje nije apsolutno niti stalno,
podaci i injenice imaju znaajnu ulogu u formiranju stavova. Nedovoljno je zasada
sistematskih ispitivanja o uticaju podataka, injenica i saznanja na formiranje stavova.

PERSONALNI MOMENTII FORMIRANJE

STAVOVA
Kao treu grupu optih faktora koji neposredno deluju na formiranje stavova
moemo istai line momente. Moemo razlikovati dve grupe personalnih momenata
vanih za formiranje stavova: a) aktuelnu motivaciju pojedinaca i b) trajne karakteristike ili
crte linosti. Psihologija, koja se bavi psihikim ivotom i psihikim karakteristikama
pojedinaca, posveuje posebnu panju izuavanju ovih momenata. Iako ovi momenti nisu ni
jedini, a obino ni odluujui faktori stavova, nesumnjivo je da oni imaju znaajnu ulogu.
A i kada deluju drugi, socioloki, faktori i oni deluju preko personalnih momenata.

Aktualna motivacija
Formiranje stavova zavisi u velikoj meri od toga koliko oni doprinose zadovoljenju
elja pojedinaca i ostvarivanju njihovih ciljeva. Objekti i pojave koji doprinose
zadovoljavanju naih ciljeva obino se pozitivno ocenjuju, prema njima se zauzima
pozitivan stav. Obrnuto, prema takvim pojavama koje spreavaju zadovoljenje naih motiva
zauzima se negativan stav. Prema drutvenom sistemu koji omoguava udobniji ivot,
ugledniji poloaj u drutvu imaemo pozitivan stav. Meutim, oni kojima odreeni
drutveni sistem stvara tee uslove ivota, kojima je, na primer, nacionalizovana imovina,
ili iji je drutveni ugled i uticaj smanjen imae prema tom istom drutvenom sistemu,
esto, negativan stav.
Da prema objektima koji doprinose zadovoljenju naih motiva imamo pozitivan stav,
prema onima koji spreavaju negativan, potvruju i rezultati eksperimentalnog ispitivanja.
Meu ostalim, to potvruje i ispitivanje M. B. Smita i saradnika (M. B. Smith, J. S. Bruner
i R. W. White, 1956).
Oni su pokazali kako stavovi prema Sovjetskom Savezu kod njihovih ispitanika zavise od toga u
kojoj meri ti stavovi slue zadovoljavanju njihovih elja. Utvrdili su da taj stav zavisi od razliitih motiva
karakteristinih za ispitanike: da budu prihvaeni lanovi odreene grupe; da imaju priznatu ili dominantnu
ulogu u grupi; da se razlikuju od

368

FORMIRANJE I MENJANJE SOCIJ ALNIH STAVOVA

pripadnika neke odreene grupe. Kad su negativni stavovi prema Sovjetskom Savezu mog li tome doprineti,
formira li su se takvi stavovi; a kad su tome mogli doprineti pozitivni stavovi prema Sovjetskom Savezu,
mogue je bilo konstatovati postojanje takvih stavova.

Uticaj motiva na formiranje stavova i znaaj instrumentalne vrednosti stavova kako

se izraavaju autori za pojedinca pokazuje, na osnovu svog istraivanja, i Rozenberg (M.
Y. Rosenberg, 1956).
On je, kod svojih ispitanika, najpre utvrivao njihov stav prema davanju slobode delovanja
Komunistikoj partiji u SAD. Ispitivao je da li su za to da se dozvoli da se lanovi Komunistike partije
slobodno i bez ogranienja obraaju javnosti ili ne. Nekoliko nedelja kasnije, njegovi ispitanici, studenti,
trebalo je da oznae: u kojoj meri tee za ostvarenjem odreenih ci ljeva i koliko zadovo ljenje oekuju od
ostvarenja tih ci ljeva. Naveli su 35 moguih ciljeva. Meu osta lim: mogunost promena i mogunost da
ovek ima nove i razliite vrste iskustva; da bude cenjen od drugih; da ima sta lni prihod; da bude sa drugim
u drutvu. Treba lo je zatim, da ispitanici svaki od ovih 35 ciljeva svrstaju u 11 kategorija ocena koje su
meusobno ini le prelaz od ocene da se odreeni cilj moe u potpunosti ostvariti (i kad se dozvoli lanovima
Komunistike partije da se slobodno obraaju javnosti) do ocene da (dozvoljavanje Komunistikoj partiji
pune slobode obraanja javnosti) u potpunosti spreava zadovoljenje odreenog cilja. Na osnovu dobijenih
rezuitata autor zakljuuje: da stav prema s lobodi obraanja javnosti za komuniste i intenzitet toga stava stoji
u zavisnosti od toga da li se ocenjuje da dozvola ili zabrana slobode javnosti delovanja Komunistikoj partiji
doprinosi ili ometa zadovoljenje ciljeva koje su pojedinci oznaili kao svoje vane ciljeve.

Stav zavisi od njegove, kako se autor izraava, instrumentalne vrednosti za

ostvarenje odreenih ciljeva. Prema onome to pojedinac ocenjuje da slui, ostvarenju
njegovih ciljeva postojae pozitivan stav, a prema onome to ocenjuje da spreava
ostvarenje ciljeva imae negativan stav.
Vanost line motivacije u formiranju i odravanju stavova, a posebno predrasuda,
potvruju analize izvora mnogih rasnih predrasuda. One pokazuju da, po pravilu, takve
predrasude imaju funkcionalni karakter: da slue kao sredstvo da se zadovolje razliite
tenje i elje koje pojedinci inae nisu u mogunosti da zadovolje (obino zbog toga to to
drutvo ne dozvoljava, budui da se te elje ocenjuju kao nesocijalne), da se oslobode
nagomilane agresije i tenzije. Predrasude imaju odreenu funkciju za linost slue
ostvarenju nekih motiva. Analize pokazuju da to mogu biti i razliite vrste elja i razliiti
impulsi i da predrasude redovno imaju u njima svoj izvor.

Trajne karakteristike linosti

Mi smo ve pomenuli vie istraivanja koja ukazuju na vezu izmeu odreenih crta
linosti i odreenih stavova. Pre svega, to pokazuje istraivanje Adorna i njegovih
saradnika, koji su pokazali da sindrom antidemokratske orijentacije stoji u korelaciji sa
karakteristikama autoritarne linosti. Postoji vei broj i drugih pokuaja da se pojedini
stavovi i sindromi stavova dovedu u vezu sa odreenim trajnim karakteristikama linosti.
Mi emo ovde ukratko izneti neke podatke o

369

N IKOLA ROT

vezi izmeu trajnih karakteristika linosti i stavova koji ine nacionalistiku orijentaciju,
kao i stavova koji ine sindrom konzervativnosti.
Vei je broj pokuaja da se sistematskim ispitivanjem nau korelati odreenih formi
nacionalizma, pre svega etnocentrizma, u nekim trajnim karakteristikama linosti. Ve je
spomenut najpoznatiji takav pokuaj: ispitivanje i rezultati Adorna i njegovih saradnika.
Ovde emo, ukratko, spomenuti dva druga, novija, istraivanja o vezi izmeu
etnocentrizma i nekih trajnih crta linosti.
Prvo od njih je ispitivanje H. P. Smita i Elen Rozen (H. P. Smith i Ellen W. Rosen, 1957). Koristili su
jednu skalu koju su autori sami konstruisali i kojom smatraju da se moe ispitati jedan sindrom stavova koji
su oni nazva li otvorenost prema svetu (worldopenness) i koji, prema njima, otkriva stepen etnocentrizma.
Meu ispitanicima odabrali su one koji su pokazali taj sindrom u najveem obliku. Potom su ove ispitanike,
izjednaivi ih pre toga s obzirom na razna obeleja, kao to su doba, pol, vaspitanje, status, mesto
stanovanja, ispitivali standardizovanim intervjuom i sa nekoliko testova linosti. Utvrdili su da su oni
ispitanici koji su imali nizak rezultat na skali i, prema tome, pokazivali visok stepen etnocentrizma, imali kao
karakteristike odreene crte linosti stereotipnost, spremnost potinjavanja autoritetu, sklonost pokoravanju,
disciplini. Meutim, u maloj meri su pokazivali tenju sa samoaktualizacijom, kritinost prema roditeljima i
druge neke crte. Naprotiv, oni koji su pokazivali visok stepen ispitivanog sindroma, a prema tome mali stepen
etnocentrizma, obrnuto, pokazivali su izrazitu tenju za samoaktualizacijom, kritinost, a u maloj meri
stereotipnost u ponaanju i sklonost potinjavanju autoritetima. Ispitavi svoje ispitanike i F-skalom
konstatovali su kod njih one karakteristike za koje Adorno smatra da postoje kod linosti sa autoritarnom
strukturom.
Drugo slino je ispitivanje norvekog psihologa Kristijansena (B. Christiansen, 1959) koji je za
subjekte uzeo grupe slualaca vojnih kola. On je konstatovao da kod subjekata koji pokazuju etnocentrizam
postoji sklonost i da otvoreno agresivno reaguju prema drugim osobama, da napadaju i okrivljuju druge
nacije, kao i u velikom stepenu nagomilane latentne agresivne tendencije.

I o vezi izmeu politike konzervativnosti i linosti daje podatke i Adornova studija.

Osim nje, tu vezu pokuava utvrditi i vei broj drugih istraivaa. Izmeu ostalih i
Mekloski (N. McClosky, 1958).
On je kanstruisao skalu za ispitivanje konzervativnosti, uvrtavajui u nju tvrdnje koje se esto
nalaze kod pisaca koji zastupaju konzervativnost u politici. Meu ostalim, takve tvrdnje su: Obaveze su
vanije od prava; Ljudsku prirodu ne moemo promeniti; Nije vano ta ljudi misle, uvek e odreeni mali
broj reavati ta e biti; Malo Ijudi stvarno zna ta je njihov najvaniji interes u toku dueg perioda. Ovom
skalom i razliitim drugim instrumentima kojima se ispituju razne osobine linosti izvrili su ispitivanje na
uzorku od oko 1 200 stanovnika dva amerika grada. Na osnovu analize dobijenih podataka doli su do
razlikovanja s obzirom na konzervativnost etiri grupe ispitanika: izrazito liberalnih u svojim politikim
stavovima, umereno liberalnih, umereno konzervativnih i izrazito konzervativnih. Konstatovali su da ove
kategorije ispitanika poseduju u razliitom stepenu line karakteristike, kao to su: intenzivno oseanje
krivice; neprijateljstvo prema drugim osobama; osuivanje drugih za njihove slabosti; netolerantnost; krutost
u sudovima i neke druge karakteristike. Ove osobine linosti najmanje su bile izraene kod grupe koja je
pokazivala izrazito liberalnc stavove a najvie kod grupe koja je pokazivala izrazito konzervativne politike
stavove.

370

FORMIRANJE I MENJ ANJE SOCIJ ALN IH STAVOVA

Na osnovu ovih podataka zakljuuju da je konzervativno shvatanje karakteristino

za ljude sa oseajem nesigurnosti i nezadovoljstva sa sobom, za submisivne, nesigurne u
svoje vrednosti, sumnjiave i neprijateljski raspoloene prema drugim osobama, rigidne,
netolerantne, slabo integrisane, anksiozne i za ljude sa oseajem krivice. Vezu izmeu ovih
crta linosti i konzervativnosti pokuavaju objasniti time to je naglaavanje reda i
dunosti, potrebe discipline, vanosti simbola i rituala vlastite kulture, protivljenja
promenama a to su sve karakteristike konzervativne orijentacije izraz linosti koja ima
izrazitu potrebu za urednou, za osloncem na neto stabilno, koja se teko prilagoava
promenama i koja ne moe da se miri s tim da je neto nereeno i neko pitanje otvoreno.
Takvi ljudi imaju potrebu za podrkom i za odbranom drutva onakvog kakvo je. Oni
zahtevaju krutu i strogu institucionalizaciju ba zato to se oseaju lino nesigurnim. Iako
ljudi sa konzervativnim shvatanjima, prema nalazu autora, ima vie meu osobama sa
niim obrazovanjem, autor smatra da obrazovanje nije odluan faktor za formiranje
konzervativnih stavova. Vaniji, po njemu, jeste odreena struktura linosti, a takva se
moe sresti kod osoba i sa veim i sa manjim obrazovanjem.
Sva ova ispitivanja o vezi izmeu odreenih osobina linosti i odreenih stavova
dosta su nesigurna u svojim zakljucima i zacelo ne predstavljaju nikakve definitivne
nalaze. Donosei svoje zakljuke autori esto ne uzimaju u obzir da odreeni stavovi
zavise i od pripadnosti nekoj kulturi ili subkulturi, od odreene ekonomske situacije u
kojoj se ispitanici nalaze, da na njih utiu trenutna drutvena i politika stanja i
mnogobrojni drugi spoljni momenti. Zato oni esto preterano naglaavaju ulogu pojedinih
osobina linosti u obrazovanju stavova. Nema sumnje da takvi psiholoki momenti imaju
udela u formiranju stavova, ali je taj udeo razliit u razliitim sredinama, za razliite grupe
i u razliitim momentima i pitanje je da li je toliko odluujui koliko su mnogi od autora
psihologa skloni da veruju i istaknu. Tek e sistematska dalja istraivanja moi dati
pouzdaniju sliku o sloenoj vezi izmeu trajnih osobina linosti i odreenih sindroma
stavova.

MENJANJE STAVOVA
lako je za sve stavove, a posebno za predrasude, karakteristina relativna trajnost,
stavovi se ipak mogu menjati. Isti faktori koji utiu na formiranje stavova utiu i na
njihovo menjanje. Tri grupe optih faktora, koji utiu neposredno na formiranje stavova,
predstavljaju i opte faktore menjanja stavova. Ali, u nastojanju da se to bolje proui
proces formiranja i menjanja stavova, vre se danas mnoga istraivanja: da bi se utvrdili
posebni uslovi koji pogoduju delovanju takvih optih faktora, ili koji spreavaju njihovo
dejstvo. Na osnovu sistematskih empirijskih istraivanja, esto i laboratorijskih
eksperimenata, istraivai ukazuju na postojanje odreenog broja takvih posebnih inilaca
od kojih zavisi uspeh u nastojanju da se promeni postojei stav. Jer, menjati postojee
stavove, po pravilu,

371

NIKOLA ROT

znai i formirati nove stavove. Ovi specifini faktori, od kojih zavisi menjanje stavova,
predstavljaju i faktore formiranja stavova.
Opravdano istiu Kre, Krafild i Balaki (1972) da treba razlikovati razne vrste
promena stavova. Stavovi se mogu menjati samo s obzirom na njihov intenzitet, tj. od vie
ekstremnih promenie se u manje ekstremne ili obrnuto, od manje ekstremnih promeniti se
u vie ekstremne (kongruentno menjanje). Stavovi se mogu menjati i s obzirom na njihovu
direkciju, tj. od pozitivnih menjati se u negativne, i obrnuto, od negativnih preobraziti u
pozitivne (nekongruentno menjanje). Sigurno je da je lake menjati samo intenzitet nego
direkciju stava. Mogue bi bilo razlikovati menjanje stavova i s obzirom na neke druge
momente: menjanje predrasuda od menjanja stavova u uem smislu; sistematsko i namerno
nastojanje da doe do promene u stavovima od nenamernih promena stavova koje nastupaju
usled izmene uslova koji su izazvali javljanje stavova; menjanje koje se ostvaruje direktnim
apeliranjem na intelektualne procese od menjanja koje se ostvaruje bez takvog direktnog
apelovanja.

Zavisnost od karakteristika stavova

Da li e se stavovi lake ili tee promeniti delovanjem razliitih faktora koji utiu na
menjanje stavova, zavisi i od karakteristika samih stavova: ekstremnosti, s loenosti,
usklaenosti, snage, i drugih karakteristika, kao i od odreenih osobina linosti.
Ekstremniji stavovi, stavovi sa veim intenzitetom uverenosti u njihovu tanost,
verovatno e se tee menjati od manje ekstremnih. To potvruje i eksperimentalno
ispitivanje koje je izvrio ameriki psiholog Tannenbaum (1956). Na osnovu dobijenih
rezultata on je zakljuio: da stepen promene stava ostvaren delovanjem persuazivne
komunikacije (ubeivanjem) jeste obrnuto proporcionalan stepenu ekstremnosti stava koji
se nastojao izmeniti. Meutim, u ovako formulisanoj zakonitosti o ulozi ekstremnosti stava
pri menjanju stavova, ne pravi se razlika izmeu kongruentnog menjanja, tj. menjanja pri
kome se nastoji izmeniti samo intenzitet stava, i nekongruentnog menjanja, tj. menjanja u
kom se nastoji izmeniti direkcija stava. Verovatno je da takva raz lika postoji. Drugaiji e
biti efekat persuazivne komunikacije ako se njom eli izmeniti samo intenzitet, ne
menjajui direkciju, i kad se njome nastoji izmeniti i direkcija. Na osnovu opteg iskustva i
na osnovu rezonovanja, mogue je zakljuiti da je tee izmeniti direkciju stava i da na
ekstremnije stavove persuazivna komunikacija manje utie. A to potvruju i neka
ispitivanja.
Stavovi mogu da se razlikuju, reeno je, s obzirom na svoju sloenost. Oni mogu
ukljuiti vie raznih kognitivnih, emotivnih elemenata i vie vrsta tendencija ka akciji.
Jednostavniji, manje sloeni stavovi, koji ukljuuju manje ovih elemenata, lake e se
menjati s obzirom na direkciju stava od sloenijih. Meutim, vie sloeni stavovi lake e
se menjati od jednostavnijih kad je menjanje usmereno samo na menjanje intenziteta.
Opravdano je, na primer, oekivati da, u sluaju kad ve raspolaemo sa dosta podataka o
tetnosti atomskog naoruanja i imamo

372

FORM IRANJE 1 MENJANJE SOCIJ ALNIH STAVOVA

odreen blag negativan stav prema atomskom naoruanju da e ubeivanje, kome je

namera da se kod nas stvori izrazit negativan stav protiv atomskog naoruanja, lake
dovesti do eljenog dejstva nego kod osoba koje ne raspolau tolikim podacima o tetnosti
atomskog naoruanja.
Karakteristika od koje u velikoj meri zavisi efekat delovanja na stavove jeste
usklaenost stava sa drugim stavovima koje imamo. Stav, koji je povezan sa veim brojem
drugih stavova i usklaen sa njima, pokazae se otporniji prema pokuajima menjanja od
stava koji nije usklaen sa drugim naim stavovima. Cak se moe dogoditi da takvo
nastojanje izazove i tzv. bumerang-efekat, tj. da dovede do poveanja intenziteta ranijeg
stava namesto do nameravanog slabljenja tog stava. Ako doe, na primer, do pokuaja da
se neko ko je ubeen u opravdanost socijalistikog drutvenog poretka ubeuje odreenim
argumentima protiv toga poretka, a taj opti stav prema socijalizmu u skladu je sa mnogim
drugim stavovima koje subjekt ima (na primer: pozitivnim stavom o pravu na slobodu i
samostalan razvitak svih naroda, pozitivnim stavom prema ravnopravnosti ena,
zalaganjem za humane odnose u postupku sa Ijudima itd.) onda pokuaji antisocijalistike
propagande da se izazove promena stava koji je u prilog socijalizmu moe dovesti do jo
vre uverenosti u opravdanost socijalistikog sistema. to se, meutim, tie kongruentne
promene, tj. poveanja intenziteta, verovatno je da su usklaeniji stavovi podloniji ovoj
vrsti promene nego stavovi koji su izolovani, koji nisu povezani ni usklaeni sa drugim
stavovima.

Zavisnost od karakteristika linosti

Osim od karakteristika samog stava, na koji se vri uticaj, efekat delovanja raznih
faktora zavisie i od mnogih karakteristika linosti. Zavisie od motiva karakteristinih za
pojedinca. Ukoliko su odreeni motivi intenzivniji, a postojei stav ima veu
instrumentalnu vrednost za njihovo zadovoljenje, utoliko e se stavovi tee promeniti.
Kao odreene opte crte linosti, od kojih zavisi efekat delovanja razliitih od
faktora na menjanje stava, navode se u literaturi posebno: inteligencija, persuazibilnost i
potreba za kognitivnom jasnoom. O ulozi inteligencije postoje meusobno suprotna
shvatanja: jedni autori smatraju da vei stepen inteligencije olakava menjanje stavova, a
drugi autori su miljenja, naprotiv, da manji stepen inteligencije olakava menjanje
stavova. Ispitivanja vrena u Beogradu pokazuju da to zavisi, meu ostalim, od toga na
kakvim podacima poivaju sudovi; inteligentni e biti pristupaniji menjanju svojih sudova
i stavova ako njihov stav i argumentacija za njega poivaju na logiki zasnovanim
argumentima, na logikoj evidentnosti, a manje e biti pristupani menjanju ako argumenti
poivaju na prostom autoritetu ili na emocionalnom odnosu prema pojavi o kojoj postoji
stav.
Druga karakteristika linosti, o ijoj se vanosti pri menjanju stavova u novijim
istraivanjima esto govori, jeste persuazibilnost a pod kojom se podrazumeva opta
karakteristika ljudi, kod pojedinaca razvijena u veoj ili manjoj meri,

373

NIKOLA ROT

da se podlee uticaju neke komunikacije bez obzira na njen sadraj, bez obzira na
komunikatora, na sredstva komunikacije i na uslove u kojima se komunikacija ostvaruje.
Neki autori (J. L. Janis, 1959) smatraju da ima osoba kod kojih je ta osobina znatno vie
razvijena nego kod drugih. Prvi e lake a drugi tee menjati svoje stavove. O tome da li
zaista postoji takav samostalan opti faktor persuazibilnosti postoji jo spor.
Neki autori, najzad, kao karakteristiku koja ima uticaja na menjanje stavova, navode
tenju za kognitivnom jasnoom (H. C. Kelman, 1961). Ljudi, uopte, tee za jasnoom
situacije i nalaenjem smisla. Ali postoje razlike u tome kako realizuju te tenje, kakav je
njihov kognitivni stil. Neki na situaciju neodreenosti, nejasnoe, dvosmislenosti,
reaguju traei nove podatke, nastojei da shvate relacije meu podacima, da objasne
situaciju. Kod njih e nove informacije imati vei efekat. Druge osobe, koje na nejasnu
situaciju reaguju odbrambenim mehanizmima i nastoje da se nejasnoe oslobode
uproavanjem i uproenim objanjenjem i odlikuju se sklonou da sve ocenjuju po emi
crno-belo tee e prihvatiti nove informacije koje bi mogle dovesti do promene stava i
promeniti sliku o situaciji koju su izgradili.

Zavisnost od grupe
Kao to je grupa jedan od osnovnih izvora formiranja stavova tako je ona i jedan od
najvanijih faktora menjanja stavova. Ona moe znaajno da utie na formiranje i na
odravanje postojeih stavova (spreavajui njihovo menjanje), ali moe biti i veoma
znaajan faktor menjanja stavova. Naputanjem grupe sa odreenim shvatanjima i
stavovima i ukljuivanjem u novu grupu sa drugaijim shvatanjima i stavovima, esto
dolazi kod ljudi do znaajnih promena stavova. To nam potvruje opte iskustvo. Dolaskom
u novu sredinu, mi prihvatamo i mnoge stavove karakteristine za nju. Uenici, koji iz
jednoga razreda u kom postoji opte raspoloenje da se ne ceni marljivost i uspeh u koli,
ako dou u razred u kom se to ceni, menjaju i svoj odnos prema uenju. Slino je kad se
doe iz nerazvijenoga kraja u razvijeni, kad se iz jednog kruga prijatelja pree u drugi krug
prijatelja.
Ovu zakonitost potvruje i vie ispitivanja. Meu ostalim, i poznato ispitivanje koje
je sa saradnicima u toku nekoliko godina na amerikom koledu u Beningtonu proveo
psiholog Njukomb (T. M. Nevvcomb, 1943). Na tom koledu, pre svega, pod uticajem
nastavnika naprednih po svojim shvatanjima, dominirala su liberalna shvatanja o razliitim
drutvenim pitanjima. Njukomb je sa saradnicima, koristei razliite instrumente, u toku 4
godine pratio stavove studenata toga univerziteta. Mogao je konstatovati da su studenti,
iako je veina njih bila iz konzervativnih porodica sa Juga SAD, utoliko veem postotku
prihvatali napredna shvatanja karakteristina za koled u kome su ui li i iveli ukoliko su
due boravili u njemu.
Ovu promenu stavova pod utieajem do laska u novu sredinu ilustruju podaci o postotku studenata koji
su posle raznih perioda boravka u novoj sredini glasali (nezvanino) za kandidate za predsednika SAD.

374

FORMIRANJE I MENJANJE SOCIJ ALNIH STAVOVA

Iz pregleda se vidi da je otprilike isti postotak studenata, i njihovih roditelja koji su glasali za
pojedine od ovih kandidata kod studenata prve godine. Kod studenata druge godine, a u jo veem postotku
kod studenata tree i etvrte godine, smanjuje se postotak studenata u odnosu na postotak njihovih roditelja,
koji su glasali za republikanskog kandidata predstavnika konzervativnijih shvatanja, a povean broj
studenata i razlika u glasanju njihovih roditelja koji su glasali za demokratskog, pa i socijalistikog ili
komunistikog kandidata, dakle. za predstavnike liberalnijih i naprednijih shvatanja. Dolazi do naputanja
stavova, karakteristinih za grupe kojima su studenti ranije pripadali (konzervativna porodica, konzervativni
Jug) a do prihvatanja naprednijih shvatanja karakteristinih za novu grupu u kojoj studenti ive
(beningtonski koled).
Istraiva, meutim, konstatuje da, ipak, nije dolo do promene stavova kod svih studenata koji su
promenili grupu, a i kod onih kod kojih je dolo do promena te promene su bile razliitog stepena. Da bi
utvrdio koji su posebni inioci uticali na to da doe ili ne doe do promena, odnosno, da su promene u
stavovima bile razliitog stepena, Njukomb je detaljnije ispitivao 24 progresivna i 19 konzervativnih
studenata po stavovima. Zak ljuio je da uticaj nove grupe zavisi od opteg odnosa studenata prema novoj
spedini (prema koledu) i od njihovog odnosa prema roditeljima. Kod onih studenata iz konzervativnih
porodica. kod kojih je do lo do promene stavova, karakteristine osobine linosti bile su: tenja za
nezavisnou i tenja za prestiom (koja se realizovala usvajanjem i identifikovanjem sa vladajuim
liberalnim shvatanjem u koleu). Oni, koji su ostali pri strogim konzervativnim shvatanjima, ostali su to
zbog vezanosti uz svoju porodicu, i oni su tu svoju vezanost u intervjuima isticali. To ilustruje i izjava
jednog od tih studenata. On saoptava: ,,Ja sam oseao da ne mogu da se borim protiv tih ideja koje
prevladavaju na koledu, ali sam odluio da ostanem uz ideje svoga oca. Autor smatra da je uz oseanje
vezanosti za porodicu, za ovakve studente koji su zadrali konzervativna shvatanja svoje porodice,
karakteristino i oseanje line nesigurnosti i nemogunosti da intelektuatno savladaju nove ideje
karakteristine za koled.

U literaturi se navodi vei broj podataka koji pokazuju znaaj grupe za odravanje i
menjanje stavova. Medu tim podacima ubedljivi su neki primeri iz Drugog svetskog rata
koji pokazuju da se pripadnici pojedine vojne jedinice ne demoraliu i ne predaju sve dotle
dok njihova jedinica deluje kao vrsta organizacija i, prema tome, moe da vri uticaj na
lanove svoje grupe. Saveznika propaganda (amerika, engleska) vrila je veoma ivu
propagandu 1944. i poetkom 1945. godine u nemakim vojnim jedinicama za predaju tih
jedinica. Ta propaganda, meutim, nije imala uspeha sve dok ete ostaju dobro i vrsto
organizovane grupe, tj. dok su pojedinci ocenjivali ostale vojnike kao svoje ratne drugove
sa kojima zajedno izdravaju sve tekoe, na koje se mogu osloniti i koji ih pomau.
Dobro zasnovano i opravdano razobliavanje nacistike ideologije nije bilo od znaaja
smatraju neki autori jer glavni faktor koji je odravao kohezivnost nemakih vojnih
jedinica, eta, nije bila nacistika ideologija nego dobro organizovana grupa i grupna
atmosfera. Kad su, meutim, ete postale slabije organizovane, kad nije bilo redovnog
snabdevanja hranom, municijom, delovanje grupe se gubilo a lina elja da se odri ivot
postala moniji faktor od grupnih shvatanja persuazivna komunikacija, propaganda za
predaju je delovala. Autori konstatuju: da je naroito do predaje u veem broju dolazilo
upravo ond? kad je grupa, kao celina, reila da se preda savezniciria. Kao primer delovanja
grupe na spreavanje prome-

375

NIKOLA ROT

ne shvatanja navode se podaci o zatvorenicima i posebno o maloletnim delinkventima.

Nastojanje vaspitaa da takvi kakvi su promene svoje stavove ostaju po pravilu bez uspeha
zbog toga jer se meu delinkventima i meu zatvorenicima stvaraju neformalne grupe koje
se zalau za odravanje svojih nesocijalnih i antisocijalnih stavova.
Ali, kao to grupa moe da predstavlja znaajan faktor u otporu menjanju stavova,
ona moe biti i znaajan inilac koji utie na njihovo menjanje. Ona to postaje time to,
kao celina, uskrauje podrku ranijim, dotadanjim stavovima, i pomae formiranje novih
stavova. Pri tome razvijanje diskusije u grupi o novim stavovima mnogo doprinosi tome da
se lake napuste stari i prihvate novi stavovi. Ovakvo delovanje grupe u pravcu menjanja
stavova potvruju i podaci o dranju nemakih vojnih jedinica krajem Drugog svetskog
rata. Od momenta kad su ete postajale sve vie dezorganizovane, poinje masovna
predaja. Prestala je u grupi podrka ranijim stavovima. Diskusija o novim drugaijim
stavovima doprinosi njihovom prihvatanju. Uoava se spremnost najpre pojedinaca i
postepeno sve veeg broja da se prihvate novi stavovi. To znaajno utie na to da lanovi
grupe ili veina njih prihvata nove stavove.

376

SPECIFINl FAKTORI FORMIRANJ A I MENJ ANJ A STAVOVA

SPECIFINI FAKTORI FORMIRANJA I

MENJANJA STAVOVA

U toku dvadesetak godina mnogo je napora uloeno da se sistematskim

istraivanjima utvrde posebni i konkretni uslovi od kojih e zavisiti menjanje dotadanjih i
formiranje novih stavova. U nekim od tih istraivanja koriena je metoda sistematskog
neeksperimentalnog istraivanja, a u velikom broju koriene su metode eksperimentalnog
istraivanja, i to najee u laboratorijskoj situaciji. Izvestan broj tih istraivanja izvren
je putem terenskog eksperimenta. U tim istraivanjima su ispitanici redovno bili izloeni
ubeivanju (persuaziji) kojoj je bio cilj da se utie na promenu stavova koje su ispitanici
imali. Namera istraivaa je bila da utvrdi od kojih posebnih uslova ili specifinih faktora
zavisi da li e ubeivanje ovesti do vee ili manje promene u stavovima ispitanika,
odnosno da li e ili nee imati ikakvog efekta. Veliki deo tih istraivanja vrili su na
Odeljenju za psihologiju Jelskog (Yale, SAD) univerziteta Haulend (C. J. Hovland) i
saradnici.
Tim istraivanjima utvren je veliki broj posebnih uslova ili specifinh faktora od
kojih zavisi efekat ubeivanja na menjanje stavova. U daljem izlaganju izneemo neke od
ovih istraivanjima utvrenih specifinih faktora koji utiu na menjanje stavova.
Preglednosti radi svrstali smo ih u est grupa, u specifine faktore u vezi sa: 1) grupom, 2)
komunikacionim situacijama, 3) sadrajem komunikacije, 4) organizacijom komunikacije,
5) karakteristikama komunikatora i 6) korienjem masovnih sredstava komunikacije.

SPECIFICNI FAKTORI U VEZI SA

GRUPOM
Utvreno je delovanje veeg broja specifinih faktora u vezi sa grupom kojoj
pojedinac pripada na efekat ubeivanja. Pored sadraja grupnih normi kao to je to izneto
u prikazu Njukombovog istraivanja poznatog pod nazivom Benington studija i celokupne
atmosfere grupe kao to to pokazuju podaci o nastojanjima da se u toku Drugog svetskog
rata utie propagandom na vojnike ratnog protivnika istraivanja su pokazala da su takvi
specifini uslovi u vezi sa grupom, a od kojih zavisi efekat ubeivanja: vrstina grupnih
normi, ocena opravdanosti grupnih normi, kontrola njihovog odravanja, procena vrednosti
toga da se bude lan grupe i status u grupi.

377

NIKOLA ROT

vrstina grupnih normi

Jedan od takvih faktora koji utiu na menjanje stavova jeste vrstina grupnih normi.
Ukoliko su grupne vrednosti vre usvojene od lanova grupe utoliko e biti tee
promeniti njihove stavove. To potvruje iskustvo a pokazuju i rezultati pojedinih
istraivanja.
U jednom istraivanju proveravala su dva istraivaa (H. H. Kelley i E. H. Volkart, 1952) uticaj
vrstine grupnih normi na 12 grupa skauta (izvidnika). Poznato je da je meu vanim ciljevima ove
organizacije logorovanje i ivot u prirodi i da se istie vrednost i poeljnost takvog naina ivota. Istraivai
su skalom za merenje stavova kod svih lanova grupa ispitali njihov stav prema logorovanju i ivotu u umi,
kao i to koliko su zadovoljni time to su lanovi skautske organizacije. Posle zavretka ovog ispitivanja
upuen je, prema planu istraivanja, u logor jcdan odrastao posetilac. On je pred svim lanovima odrao
izlaganje u kome je kritikovao logorovanje i boravljenje u prirodi. Posle njegovog izlaganja opet je izvreno
merenje stavova prema logorovanju i pridavanje vrednosti lanstvu u skautskoj organizaciji. Utvreno je da
je dolo do izvesne promene stavova. Ali se pokazalo da izmeu koliine promene i stepena prihvatanja
normi skautske grupe postoji negativna korelacija. im se manje vrsto prihvataju norme i manje ceni
lanstvo u skautskoj organizaciji tim su promene u stavovima i oceni vrednosti lanstva vee. Ali oni koji su
u velikom stepenu bili ubeeni i ispravnost normi i bili veoma vrsto vezani za skautsku organizaciju,
pojaali su intenzitet svojih ranijih stavova i ocena. Dolo je, kod njih, do tzv. bumerang-efekta.

Kod onih koji nisu bili vrsto uvereni u vanost grupnih stavova napad na te stavove
imao je dejstva. Ali oni koji su bili duboko uvereni u tanost i vrednost stavova, ponekad
su posle napada postali jo uvereniji. Napad je imao suprotan efekat od nameravanog i
oekivanog.
Iskustvo nam pokazuje da je zaista teko delovati na vrsto ubeenog vernika i
veoma odanog pristalicu nekog pokreta da promeni svoje stavove i svoja shvatanja. Moe
se izvesti zakljuak: elimo li da lanovi neke organizacije budu otporni prema propagandi
protiv te organizacije, vano je da obezbedimo vrstu uverenost u ispravnost ideja i
stavova za koje se ta organizacija zalae.
Sa vrstinom grupnih normi obino ide uporedo i ocena njihove opravdanosti. Uticaj
normi karakteristinih za neku grupu zavisie i od stepena uverenosti u opravdanost tih
normi. Upornije e se odravati i tee menjati one grupne norme
i
stavovi za iju opravdanost postoji vea uverenost. Zato i efekat nastojanja da se
promene stavovi zavisi od stepena uverenosti u opravdanost stavova
karakteristinih za grupu.
Ovu postavku proveravali su, meu ostalim, dva istraivaa (P. Converse i A. Campbell, 1960)
ispitujui uticaj pripadnosti odreenim organizacijama na opredeljivanje pri glasanju. Ispitivali su 4 grupe:
grupu katolika, grupu Jevreja, grupu Crnaca i grupu lanova sindikata. Sve su ih pitali: da li smatraju
ispravnim da grupe kojima oni pripadaju podravaju odreene politike stranke i donoenje pojedinih vanih
zakona za koje se te stranke zalau. Pokazalo se da postoji dosta visoka korelacija izmeu uverenosti u
opravdanost normi karakteristinih za grupu kojoj su ispitanici pripadali i opredeljivanja za stavove koje je
preporuival; njihova stranka ili grupa. Oni lanovi

378

SPECIFINI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA

koji su se vie identifikovali sa svojom grupom, i u veoj meri smatrali norme te grupe opravdanima, vie su
se, u svojim postupcima, pridravali i preporuka svoje grupe. Meu rncima i lanovima sindikata veoma
velik broj je glasao za demokrate, a za koje su njihove organizacije i preporuivale da se glasa. Taj broj je
bio vei meu onima koji su izjavili da su vrsto uvereni u opravdanost normi i shvatanja grupa kojima su
pripadali. Manji je broj glasaa bio za Demokratsku stranku meu onim pojedincima koji su takoe pripadali
istim organizacijama (a koje su preporuivale glasanje za Demokratsku stranku), ali su, pri ispitivanju,
izjavili da su u maloj meri uvereni u opravdanost normi organizacija kojima su pripadali.

Kontrola odravanja grupnih normi

Dok u dobrovoljnim grupama, kao to je, na primer, grupa vrnjaka, sama elja da se
bude i ostane u grupi ima za posledicu da svaki pojedinac, lan takve grupe, zastupa i
odrava stavove karakteristine za grupu, dotle se kod nedobrovoljnih grupa na primer
vojnih jedinica vri pritisak i postavljaju zahtevi da se norme, karakteristine za tu grupu
odravaju. Za nepridravanje izriu se kazne. eli li se osigurati pridravanje normi,
potrebno je da se, u veoj ili manjoj meri, kontroliu. To pridravanje je potpunije kad
postoje efikasna sredstva kontrole nego kad nema takvih sredstava. Ukoliko su sredstva
efikasnija utoliko e biti i manje menjanja stavova, a vre pridravanje stavova
karakteristinih za grupu. Kontrola je efikasnija i laka u javnom ponaanju (u ponaanju u
grupi) nego u tzv. privatnom ponaanju (ponaanju u kontaktima sa pojedinim osobama).
Istraivai su i utvrdili da u izjanjavanjima pred javnosti, na primer na nekom sastanku,
dolazi do izraaja potpunije slaganje sa grupnim shvatanjima nego u razliitim linim
dodirima koji nisu pod kontrolom javnosti grupe.

Jo je tridesetih godina jedan istraiva (R. I. Schenck, 1932) utvrdio: da u jednom amerikom
mestu, u kom su stanovnici bi li pripadnici metodistike crkve, norme ponaanja koje propisuje ta crkva
manifestovale su se pred javnosti, a nisu se upranjava le u privatnom ivotu. Metodistika crkva je protiv
uivanja alkohola i igranja karata
i svi su se pripadnici crkve pred javnosti izjanjavali protiv alkohola i kartanja. Meutim, u svojim kuama,
privatno, oni su sami troili alkohol i karta li se.

Treba naglaava autor razlikovati deklarisane i fiktivne norme, koje se saoptavaju

pred javnosti, od realnih normi prema kojima se ponaa u svakodnevnoj praksi. Takvo
dvojstvo ponaanja javlja se kad nema efikasnog sistema nadzora. U takvim sluajevima
dolazi esto do pojave koja se u strunoj literaturi naziva plura listikim neznanjem".
Naime, lanovi grupe koji se sami u privatnom odnosu ne pridravaju normi organizacije
kojoj pripadaju, veruju da se ostali ire tih normi. To ine i ostali i oni se u praksi ne
pridravaju. ali oni smatraju Ja su izuzetak, a da to ostali ne ine. U stvari, postoji
masovno nepridravanje lormi.
Tamo gde ne postoji efikasan sistem kontrole, delovanjem razliitih sredsta>a
persuazije, menjanje stavova je lake i ee nego tamo gde postoji sistem eficasne
kontrole. Organizacije koje ele da se lanovi pridravaju grupnih normi reba da
proveravaju njihovo ponaanje.

379

NIKOLA ROT

Procena vrednosti lanstva u grupi

Dalji jedan momenat, u vezi s grupnom pripadnou, od kojeg zavisi efekat menjanja
stavova, predstavlja procena vrednosti lanstva u grupi u koju je pojedinac ulanjen.
Ocenjuje li neko vanim za sebe lanstvo u grupi, on e se vre pridravati stavova
grupe. Isto tako, smatra li neko vanim da postane lan neke nove grupe i da bude
prihvaen i priznat u grupi, on e bre i vre usvojiti stavove karakteristine za ovu
grupu. Ulani li se, na primer, neko u neku organizaciju, ne zbog toga to smatra za sebe
vanim i bitnim takvo ulanjavanje nego nekim sluajem, npr. zato to to i drugi ine,
verovatno je da e sporije, ili uopte nee, usvojiti stavove karakteristine za tu grupu.
Ulogu ocene vanosti lanstva za menjanje, odnosno pridravanje stavova, potvruje ve i
spomenuto ispitivanje sa grupama skauta. Oni pojedinci iz tih grupa, koji su ocenili lanstvo u skautskoj
organizaciji vanim za sebe, veoma su malo, ili nimalo, promenili svoje shvatanje o vrednosti logorovanja i
ivota u prirodi posle kritikovanja ovih shvatanja.

Status u grupi
Uticaj na pridravanje i menjanje stavova karakteristinih za grupu ima i status koji
pojedinac zauzima u grupi. Moe se, opte uzev, rei im je vii status, ili jo tanije im se
vii status eli u nekoj grupi, tim e se vre pridravati stavova karakrteristinih za tu
grupu, i ovi stavovi tee e se menjati. To vai i za prihvatanje stavova u novoj grupi, iji
lan pojedinac eli da bude. Na osnovu svojih istraivanja, jedan autor (G. C. Homans,
1950) zakljuuje da u sluaju kad se eli postii visok status u nekoj grupi, dolazi i do
vrstog pridravanja stavova karakteristinih za grupu. Takvo vrsto pridravanje stavova
posebno je veoma izrazito kod onih koji ivo ele da budu pripadnici neke grupe ili da
budu smatrani takvim, a imaju tekoe da tako budu tretirani. Tako je, na primer, kod
mnogih konvertita, onih koji prelaze iz jedne vere u drugu i iz organizacije sa jednom
ideologijom u organizaciju sa suprotnom ideologijom. Oni pokazuju naroitu revnost u
ispoljavanju shvatanja i stavova karakteristinih za grupu ijim lanovima ele da budu
smatrani. Ova karakteristika takvih osoba izraena je i u naoj poslovici: Poturica gori od
Turina".
Uoeno je, meutim, izvesno odstupanje od ove opte pravilnosti da sa viim
statusom u grupi ide vre pridravanje stavova grupe i vea sklonost ka menjanju tih
stavova. Pokazuje se dosta esto da oni koji imaju priznati status i koji su sigurni za taj
svoj status sebi povremeno dozvoljavaju da se ne pridravaju grupnih normi.

SPECIFINI FAKTORI U VEZI SA

KOMUNIKACIONOM SITUACIJOM
Sledeu grupu specifinih faktora od kojih zavisi menjanje stavova ine faktori u
vezi sa komunikacionom situacijom, faktori u vezi sa uslovima u kojima se primaju
saoptenja. U literaturi se pominju tri posebna uslova primanja saopte-

380

SPECIFINI FAK TORI FORMIRANJ A I MENJ ANJ A STAVOVA

nja od kojih zavisi efekat menjanja stavova: prihvatanje komunikacije u masi ili izolovanoj
situaciji, javno deklarisanje prihvatanja saoptenih stavova i grupna diskusija i grupno
odluivanje.

Masovna i izolovana situacija

esto se istie da je delovanje efikasnije kad se saoptenja primaju u neizolovanoj
situaciji, u prisustvu drugih, u grupi ili masi. Navodi se da u takvim sluajevima razliiti
znaci koji sa opaaju na ostalim prisutnima, a kojima se izraava prihvatanje saoptenih
gledanja i stavova (aplauzi, odobravanje, izrazi pozitivnih emocija) doprinose tome da se
lake i potpunije prihvate pred njima izneta shvatanja. To je i razlog to se masovni
zborovi i mitinzi koriste za irenje odreenih ideja i pridobijanje pristalica za njih.
Ispitivanja, meutim, pokazuju da ovaj zakljuak o prednosti iznoenja novih ideja i
stavova pred masom ne vai u svim sluajevima. Ima sluajeva kad je vea efikasnost
izolovanog primanja komunikacija (u kojima se zastupaju odreeni stavovi i shvatanja)
nego primanja u masi. Delovanje komunikacije zavisi od stepena jedinstva grupe pred
kojom se iznose saoptenja i od stepena saglasnosti lanova grupe sa onim to se
saoptava. Ako grupa nije saglasna sa saoptenjem, onda efikasnost komunikacije postaje u
masovnoj situaciji manja nego da je komunikacija primljena izolovano. Vie ispitivanja
meu ostalim i poznata ispitivanja Aova (S. Asch, 1952), potvruju vanost stepena
jedinstvenosti za prihvatanje saoptenja. Kad su svi lanovi grupe, osim jednoga, saglasni
sa onim to se saoptava, onda e i pojedinac koji je imao izrazito suprotan stav o takvom
saoptenju i kome je ono izgledalo u prvi mah potpuno neopravdano, ipak lako izmeniti
svoje shvatanje i prihvatiti deklasirana shvatanja jedinstvene veine.
Momente koji utiu na to da li e masovno ili izolovano saoptenje biti efikasnije
izuavali su, meu ostalim, i dva autora (L. Mitnick i McGinnies, 1958) prouavajui
delovanje filma u kome se zalagalo za rasnu toleranciju. U ispitivanju su formirane
razliite grupe: neke su bile sastavljene od subjekata koji su imali predrasude prema
Crncima, a neke od subjekata bez takvih predrasuda ili sa neznatnim predrasudama.
Eksperiment je variran i s obzirom na to da li se na prikazivanje nadovezivala grupna
diskusija ili nije. Na osnovu dobijenih podataka o stavovima pre i posle prikazivanja filma
i grupne diskusije, autori su zakljuili: (a) Kad su grupe koje su bile sastavljene od
subjekata sa predrasudama samo gledale film, predrasude su se smanjile; (b) Ako se na
takvo gledanje nadovezala grupna diskusija u grupama u kojima su lanovi imali izrazite
predrasude, onda je takvo smanjivanje predrasuda bilo manje nego kad grupne diskusije
nije bilo. Diskusija je doprinela tome da pojedinci u argumentima pojedinih diskutanata za
opravdanost rasne diskriminacije nau podrku za odravanje svojih predrasuda; (c) Kod
takvih subjekata sa predrasudama efekat menjanja predrasuda bio je vei u izolovanoj
situaciji: i kad su pojedinano gledali film, i kad je pojedinano sa njima razgovarano o
opravdanosti ideja koje su zastupljene u tom filmu; (d) Kod

381

NIKOLA ROT

onih kod kojih su predrasude bile blage, grupna diskusija je dovela do znatnog smanjenja
predrasuda, efekat grupne diskusije bio je vei nego kod grupe sa izrazitim predrasudama.

Javno deklarisanje
Opta iskustva i istraivanja pokazuju da se vre odravaju i tee menjaju oni
stavovi koje su pojedinci javno, pred skupom, izneli i zastupali. Javno deklarisanje da se
naputaju dotadanji (od grupe pred kojom se vri deklarisanje osuivani stavovi), a
prihvataju novi stavovi, ima za posledicu vre pridravanje ovih novih stavova. Razliite
organizacije esto i zahtevaju takvo deklarisanje. Da je ono od koristi za ciljeve koje eli
ostvariti grupa, potvruju i sprovedena eksperimentalna istraivanja.
Meu ostalim potvruje to i ispitivanje koje je izvrio Houlend (C. Hovland, 1958) sa saradnicima.
Formirao je nekoliko grupa. U svim grupama su iznoeni argumenti za promenu starosne dobi kojom se stie
pravo glasanja. Zalagao se da umesto sa 21-om godinom mladi ljudi steknu pravo glasanja sa 18 godina. Od
lanova jednih grupa zahtevano je da sc javno izjasne o svom miljenju, da potpiu tekst u kojem se iznosi
takvo miljenje koje zastupaju i saopteno im je da e njihova imena biti javno objavIjena. Kod drugih grupa
nije zahtevano takvo potpisivanje i nije reeno da e miljenje pojedinaca biti javno objavljeno. Posle toga
grupe su sluale izlaganja u kojima su saoptavani argumenti za shvatanje suprotno stavovima ispitanika.
Konstatovano je da su ova izlaganja razliito delovala na one grupe koje su se javno deklarisa le i na lanove
onih grupa koji se nisu javno deklarisali. Kod lanova onih grupa koje su se javno deklarisale, posle takvog
izlaganja, suprotnog njihovim stavovima svoje stavove je zadralo 75%, a promenilo u pravcu izlaganja 14%
a (1 1% u pravcu suprotnom zalaganju). Kod grupe, meutim, gde nije traeno javno izjanjenje 41% lanova
te grupe je izmenilo miljenje i saglasilo se sa izlaganjem, dok je 50% ostalo pri svom ranijem mi ljenju i
svojim ranijim stavovima (9% izmenilo u suprotnom pravcu zalaganju). lanovi onih grupa, koji su se javno
izjasnili o svojim stavovima, bili su, dakle, manje podloni delovanju komunikacije, od onih koji to nisu
uinili.

Grupna diskusija i grupno odluivanje

Da efekat komunikacije zavisi od toga da li pojedinci komunikaciju primaju u
izolovanoj situaciji (itajui je ili sluajui neko izlaganje) u neposredno direktnom
obraanju komunikatora svakom pojedincu ponaosob, ili diskusiju u grupi o onom to je
izloeno pokazala su poznata istraivanja K. Levina. On je, koristei tzv. akcioni
eksperiment, ispitivao kako na grupe domaica utie zalaganje da se izmeni nain ishrane
odraslih i koristi i riblje ulje, mleko i narandin sok u ishrani deteta. Zanimalo ga je kada
e (pri kojim nainima saoptavanja) uticaj zalaganja imati vei efekat na menjanje
dotadanjeg naina ishrane, i kada e taj efekat biti dugotrajniji. Levin je doao do
zakljuka da grupna diskusija ima neospornu prednost pored druga dva naina primanja
saoptenja pred sluanjem strunog predavanja, pa ak i pred linim pojedinanim
ubeivanjem. I vei broj subjekata je promenio svoja miljenja o ishrani, a i vei broj je, u
toku dueg

382

SPECIFINI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA

vremena, promenio i u stvarnosti nain ishrane onih ispitanika kod kojih je dolo do
grupne diskusije.
to u takvoj grupnoj situaciji dolazi lake do menjanja stavova, moe zavisiti od
vie faktora: (1) od toga to postoji aktivno uestvovanje pojedinaca pri sprovoenju
grupne diskusije u grupi, drugim reima da se, samim tim to postoji diskusija u grupi,
lake naputaju stari i prihvataju novi stavovi; (2) to se u toku grupne diskusije uoava
spremnost lanova grupe da razmatraju opravdanost promene svojih miljenja i svoje
prakse, da ,,odmrznu svoje ranije stavove; (3) to dolazi do javnog deklarisanja,
saoptavanja vlastitih stavova a deklarisani stavovi se, kao to je reeno, upornije
odravaju; (4) to se pristupa odluivanju za nove stavove, donose odluke da se prihvati
novi stav.
Jedan istraiva (Edith Benet Pelz, 1955) pokuao je vrei ispitivanja sa vie grupa
i varirajui pojedine uslove da utvrdi koji od ovih faktora utiu na veu efikasnost.
Zakljuila je da to nije naprosto zbog toga to postoji grupna diskusija i to se pojedinci u
njoj ne nalaze u izolovanoj situaciji. Po njoj, ni javno deklarisanje ne izaziva taj efekat.
Vaniji su faktori, po njenom miljenju, opaanje da se jedan deo lanova grupe slae sa
predlozima o promeni stava i usvajanjem novoga stava, a to onda i njega podstie da
promeni stav. Ali najvanije je to to se donosi zajednika odluka da e se izmeniti
dosadanji nain ishrane i da e se postupiti drugaije nego do sada. Vie autora naglaava
da i grupna diskusija sama po sebi ima pozitivan efekat, koji istie Levin, posebno u
sluaju ako se pred lanove grupe postavi zahtev da se kroz grupnu diskusiju postigne
saglasnost i zahtev da se donese zajednika odluka. Meutim, ako se prepusti pojedincima
da sami donose odluku kako e postupiti, grupna diskusija ne mora da se pokae
efikasnijim putem za menjanje stavova.

SPECIFINI FAKTORI U VEZI SA SADRAJEM

KOMUNIKACIJE
Kad se putem komunikacije nastoji uticati na menjanje stavova, nije svejedno kakve
e se informacije saoptavati i kakvi e se argumenti iznositi. Efekat promene delovanjem
komunikacije zavisi u velikom stepenu od sadraja informacija. Eksperimentalna
istraivanja ukazuju na nekoliko momenata u vezi sa sadrajem informacija od kojih zavisi
menjanje stavova.

Ocena vanosti stavova za line ciljeve

Jedan od vanih momenata jest ocena vanosti stavova prema odreenim pojavama
za line ciljeve. To potvruje vie eksperimentalnih istraivanja. Spomenuto je ve
istraivanje Rozenberga (M. Rosenberg, 1956) o ulozi instrumentalne vrednosti stavova pri
njihovom formiranju i menjanju, a ovde e biti izneto istraivanje koje je izvrio drugi
jedan istraiva (E. R. Carlson, 1956).

383

NIKOLA ROT

On je proveravao kakvi e argumenti biti efikasniji u pokuaju da se promene negativni stavovi

prema Crncima i, posebno, da se smanji otpor prihvatanju da Crnci stanuju sa belcima u istim ulicama i istim
kvartovima. Polazei od pretpostavke da e vei efekat imati oni argumenti koji su u skladu sa razliitim
linim ciljevima subjekata, on je u komunikaciji u kojoj se zalae za zajedniko stanovanje sa Crncima,
izabrao takve argumente koji su povezani sa vrednostima karakteristinim za stanovnike SAD: apelovanje na
ameriki ugled pred svetom, na pravo privatnog v lasnitva, na jednaku mogunost za lini razvitak za sve i
na postojanje irine shvatanja. Formirao je dve grupe: eksperimentalnu, u kojoj su iznoeni ovakvi argumenti
kojima se apeluje na ciljeve za koje se moe pretpostaviti da ih ameriki belci postavljaju kao vlastite line
ciljeve, i kontrolnu grupu u kojoj nisu iznoeni ovi argumenti nego uobiajeni argumenti u kojima se ukazuje
na humanost i jednakost ljudi. Na osnovu merenja u kom su stepenu promenjeni stavovi kod jedne i druge
grupe, pokazalo se da postoje signifikativnc razlike izmeu eksperimentalne i kontrolne grupe. Pokazalo se
da su subjekti iz eksperimentalne grupe poeli drugaije da g ledaju na pitanje zajednikog stanovanja sa
Crncima. Oni su u velikom postotku ocenili i li prihvatanje zajednikog stanovanja sa Crncima kao sredstvo
koje doprinosi tome da se postignu ciljevi kojima oni tee (da se podigne ugled SAD u inostranstvu, da se
odri pravo privatnog v lasnitva, da postoji jednaka mogunost linog razvitka za sve i da postoji irina
shvatanja). Na prihvatanje zajednikog stanovanja poe lo se drugaije gledati. Ono je ocenjeno kao vano za
rcalizovanje vrednosti i ciljeva i pojedinaca. Kao posledica ovakve promene u gledanju na znaenje
zajednikog stanovanja, promenili su se i stavovi prema segregaciji stanovanja. Ispitivanjem je pokazano da
su promene kod raz liitih kategorija ispitanika bile u razliitom stepenu. Najvee su bi le kod onih ispitanika
iji su raniji stavovi protiv zajednikog stanovanja sa Crncima bili umerenog intenziteta. Znatno manje su
bile promcne kod onih koji su imali veoma intenzivne predrasude prema Crncima. Razume se da ni do
kakvih promena nije dolo ni kod onih koji su ve od pre bili skloni prihvatanju zajednikog stanovanja sa
Crncima.

Iz rezultata se moe izvesti zakljuak da e vei efekat, u nastojanju da se izmene

stavovi, imati ona saoptenja koja dovode do toga da se na objekt, prema kome se zauzima
stav (prema kome ve postoji drugaiji stav od pre) gleda na nov
i
drugaiji nain nego ranije, i koja dovode do toga da se novi stavovi (koji se
prihvataju) ocenjuju kao stavovi koji pomau ostvarenju linih ciljeva. Zato u
zalaganju za promenu stavova, zakljuuje autor, treba nai takve informacije koje
e uticati, na stvaranje shvatanja i uverenja da novi stavovi stoje u skladu sa
linim ciljevima i vrednostima i doprinose njihovom ostvarenju.

Stepen promena za koji se zalae

Opte iskustvo pokazuje da za efekat menjanja nije bez znaaja da li se onaj koji eli
da kod drugih osoba izazove promenu stava zalae za radikalnu ili za blau izmenu stava.
U razmatranju delovanja ovoga momenta neki su autori iznosi li miljenje da je korisnije
zalagati se za radikalne izmene, a drugi da e se vie postii zalaganjem za blage izmene.
Da bi ispitali da li je uspenije zalaganje za ekstremne ili umerene promene, Haulend i Pricker (C. J.
Hovland i H. A. Pritzker, 1957) formirali su grupu ispitanika studenata, kod kojih su najpre ispitali mi ljenje
o 12 razliitih objekata. Na primer: Miljenje o tome ko je bio vei predsednik SAD Vaington i li Linkoln;
koje su bolje uiteljice:

384

SPECIFINI FAK TORI FORMIRANJ A I MENJ ANJ A STAVOVA

udate il neudate ene; da li je verovatno ili nije da e se nai lek protiv raka u roku od 5 godina. Mesec dana
kasnije tim ispitanicima izneli sa saoptenja u kojima su se pozivali na odreene autoritete o svim temama o
kojima su prethodno ispitali mu ljenje. Sad su formira li 3 grupe. Pred prvom grupom su iznosi li shvatanja
tobonjih autoriteta a koja su se samo malo raz likovala od miljenja samih ispitanika. Pred drugom gupom su
iznosili shvatanja koja su se u veoj meri (srednjoj) raz likovaia od miljenja ispitanika, a u treoj grupi takva
shvatanja fiktivnih autoriteta, koja su se izrazito razlikova la od registrovanih miljenja ispitanika. Da bi
utvrdili da li je posle ovih saoptenja i u kojoj meri u pojedinanim od ovih grupa dolo do promene u
odnosu na ranije (pre mesec dana) izloeno miljenje, ponovo su zahtevali od ispitanika da iznesu svoje
miljenje o istim temama.

Rezultat koji su dobili na osnovu obrade podataka pokazuje: da je utoliko vea bila
razlika od ranijih shvatanja ukoliko su se shvatanja tobonjih autoriteta vie razlikovala od
shvatanja ispitanika. Drugim reima: promene su bile utoliko vee ukoliko se zalagalo za
vie ekstremne izmene stavova. Dvaput vie izmena bilo je kod onih ispitanika kod kojih
su bile izrazito velike razlike izmeu njihovih miljenja i saoptenih miljenja autoriteta.
Vee su bile promene u miljenju o onim temama po kojima su postojale vee razlike. Ova
zakonitost da zalaganje za izrazitije promene ima vei efekat, pokazalo se da se javlja i
kod ispitanika koji su imali ekstremne pozitivne stavove i kod onih koji su imali izrazite
negativne stavove.
Postavlja se, ipak, pitanje: da li ova zakonitost vai uvek i da li u svim sluajevima
zalaganja za vee promene ima vei efekat. Autori prikazanoga ispitivanja naglasili su
sami da se iz ovih rezultata sme zakljuiti samo za sluajeve kad ispitanici nisu lino jako
zainteresovani za svoja shvatanja, kad njihovi stavovi nisu vaan sastavni deo linosti.
Sami su izneli pretpostavku da u onim sluajevima kad su osobe vrsto uverene u svoje
stavove, kad su duboko vezane za njih, nee zalaganje za vee promene izazvati stvarno
veu izmenu stavova nego zalaganje za blae promene. Verovatnije je suprotno: zalaganje
za blae promene lmae vei efekat. Zalaganje za ekstremne promene moe izazvati
bumerang-efekat, moe dovesti do toga da se oni stavovi koji su se hteli otkloniti ili
sasvim izmeniti ne samo ne izmene nego da postanu jo vri. Haulend je sa grupom
saradnika (C. J. Hovland, O. J. Harvey i M. Sherif, 1957) proveravao i ovu hipotezu o
bumerang-efektu zalaganja za ekstremne promene. Istraivai su izabrali dve grupe
ispitanika iz amerike drave Oklahoma, u kojoj je u doba ispitivanja vaio jo zakon o
prohibiciji (zabrani korienja alkohola) i u kojoj se vodila veoma estoka diskusija o
zadravanju ili ukidanju toga zakona. Neposredno pre ispitivanja sproveden je u dravi
Oklahoma i referendum o tome. Na njemu su pristalice zadravanja prohibicije dobile malu
veinu. Formirano je u istraivanju vie grupa. U prvoj grupi bila su 183 vatrena
zagovornika prohibicije, a u drugoj grupi 290 ispitanika izabranih na principu sluaja.
Poto su i kod jedne i kod druge grupe utvreni stavovi prema prohibiciji, izvreno je
ispitivanje sa grupom koju su sainjavali vatreni zagovornici prohibicije i jednim
poduzorkom druge (iz 290 izabranih na osnovu sluaja) koju su sainjavali subjekti koji su
se umereno zalagali za naputanje prohibicije. Izloeni su komunikacijama u kojima se
izlau shvatanja suprotna ispitanicima. Pokazalo se: da je delovanjem komunikacija bilo
vie pro-

385

NIKOLA ROT

mena u sluajevima kad je razlika izmeu stavova ispitanika i shvatanja zastupanog u

komunikaciji bila mala, a da je retko dolazilo do promene kad je takva razlika bila velika.

Izazivanje emocije straha

Komunikacije se mogu razlikovati i s obzirom na to u kojoj meri apeluju na emocije
i u kojoj ih meri izazivaju. U nastojanjima da se izazove promena stavova esto se
praktikuje izazivanje emocionalnih reakcija, posebno, izazivanje straha kod onih ije
stavove ele komunikatori da izmene. Politiari. na primer, ponekad nastoje da
stanovnitvo pridobiju za politiku naoruanja koju oni zastupaju, govorei o opasnostima
od neprijatelja i od tekih posledica koje e nastupiti ako zemlja ne bude dovoljno
naoruana u sluaju rata. U zdravstvenoj propagandi obino se navode teke posledice
nedovoljne zdravstvene higijene, ili na primer, teke posledice uivanja alkohola i puenja.
Zastrauje se tekim neugodnim posledicama ako se ne prihvati ono to komunikator
preporuuje. I reklama se, esto, koristi takvim informacijama kojima je cilj da izazovu
emociju straha. Na primer, esto u reklamama za negu zuba navodi se kako e teke
posledice nastupiti ako se zubi ne budu redovno negovali.
Upravo ovakav sadraj koristili su Denis i Febah (J. L. Janis i S. Feshbach, 1953)
da organizuju ogled u kome e ispitati delovanje komunikacija kojima se nastoje izazvati
strahovanja. Kao problem postavili su pitanje: kakva komunikacija ima vee dejstvo na
promenu stava ona u kojoj su intenzivne pretnje i zastraivanja, ili ona u kojoj su te pretnje
zastraivanja blae?
Formirali su vie grupa ispitanika i konstruisali vie vrsta komunikacija. Prvoj grupi saoptili su
ko munikacije koje su sadravale veoma intenzivne pretnje. U komunikaciji se navodilo da e neredovno
negovani zubi dovesti do truljenja zuba i desni, izazvati teke bolove i prouzrokovati trajne bolesti.
Prikazivane su fotografije koje su veoma drastino ilustrovale teke poslcdice nemarnosti u negovanju zuba.
Komunikacija je sadravala 71 pretnju. Drugoj grupi saoptena je komunikacija koja je predstavljala blai
oblik zastraivanja i sadravala neto manje pretnji (49) i u kojoj su iznoeni manje dramatini i drastini
sluajevi. Treoj grupi saoptena je komunikacija sa najmanjim intenzitetom, sa najmanjim brojem
zastraivanja (18).

Na osnovu dobijenih podataka, autori su mogli konstatovati da su, stvarno,

komunikacije sa najintenzivnijim pretnjama izazvale najvei stepen strahovanja, najvei
stepen nelagodnosti (anksioznost). Ali, ove komunikacije nisu imale najvei praktini
efekat. nisu u najveoj meri dovele do promena u miljenjima ispitanika. Naprotiv,
komunikacije koje su sadravale zastraivanje u najmanjoj meri imale su najvei efekat.
One su dovele do promene miljenja ispitanika u 36% sluajeva. One sa srednjim
intenzitetom zastraivanja dovele su do promena u 22%, a one sa najveim intenzitetom
zastraivanja u svega 8%. Ove nalaze potvruju i rezultati nekih drugih istraivanja, u
kojima je forma zastraivanja bila jo otrija, i u kojima je svaki pojedinac ak direktno
apostrofiran navoenjem

386

SPECIFINI FAK TOR I FORMIRANJ A 1 MENJ ANJ A STAVOVA

fraze: ,,To se moe dogoditi i vama. I u ovom istraivanju se pokazalo isto: da je efekat
veoma intenzivnog zastraivanja manji nego efekat umerenog zastraivanja.
Ovakvi rezultati istraivanja objanjavaju se time to suvie intenzivna pretnja
izaziva neprijateljstvo prema komunikatoru i dovodi do otpora prema komunikaciji u
celini. lako takva intenzivna pretnja izaziva jako strahovanje, pojedinac ne postupa u
skladu sa tim. On se koristi razliitim mehanizmima, da bi izazvanu anksioznost
redukovao. Festingerova teorija kognitivne disonance objanjava dobijeni rezultat time to
saoptenje koje sadri jaku pretnju stoji u neskladu sa velikim brojem razliitih kognitivnih
elemenata kod subjekata. U saoptenju sa malim ili minimalnim brojem pretnji mali je broj
elemenata u takvom neskladu. U prvom sluaju, situacija je veoma neizbalansirana, i za
subjekta je teko da je prevlada. Za njega je naj laki nain da izbegne taj nesklad da u
celini odbaci komunikatora i njegovu komunikaciju. Kad, meutim, postoji zastraivanje u
maloj meri, subjekt se oslobaa nastaloga nesklada na taj nain to prihvata mali broj
iznetih blagih pretnji. I takva, onda, komunikacija moe dovesti do izvesne promene u
stavovima. Otpor prema komunikaciji, navodi Festinger, uvek je funkcija odnosa izmeu
broja kognitivnih elemenata kod pojedinca i broja disonantnih elemenata. im je vie
jednih i drugih tim je otpor vei.
Ispitivana je ne samo koliina promena usled delovanja komunikacija sa razliitim
intenzitetom pretnji nego i otpornost prema suprotnoj komunikaciji u kojoj se izlae
beznaajnost i nevanost dentalne higijene (dok je u prvoj komunikaciji iznoena vanost
dentalne higijene).
Opet su formirane tri grupe i sve su one bile izloene komunikacijama u kojima se sa razliitim
intenzitetom pretnji zastupala vanost negovanja zuba. Dve nedelje posle ovih saoptenja dato je drugo
jedno saoptenje, u kom je reeno da jedan drugi autoritet zastupa miljenje da dentalna higijena nije
naroito vana, posebno, da nije vano kakva e se vrsta etkica za zube upotrebljavati i na koji nain.
Pokazalo se da je kod one grupe kojoj je u prvoj komunikaciji saopten najmanji broj pretnji i kod
koje je, kao to je spomenuto, postignut najvei efekat u prilog zastupanog shvatanja bio i najvei otpor
prema ovoj drugoj komunikaciji. Iz ove grupe 32% ispitanika ostalo je pri miljenju koje su formirali pod
dejstvom prve komunikacije, 54% ak je jo povealo ovo svoje ubeenje, a svega 14% je promenilo
miljenje pod dejstvom druge komunikacije (protivpropagande). Meutim, kod grupe kojoj je u prvoj
komunikaciji saopteno mnogo pretnji, kao i kod grupe kod koje je komunikacija sadravala srednji broj
pretnji, uticaj druge komunikacije bio je vei. Kod prve od ovih grupa u 32% sluaja nije bilo promene
stava, u 30% sluajeva je dolo do promene stava. Dosta s lian odnos izmeu onih kod kojih nije bilo
promene, kod kojih je raniji stav postao jo vri i onih kod kojih je dolo do promene, nalazimo i kod one
grupe koja je bila izloena u prvoj komunikaciji srednjem broju pretnji, umerenom (srednjem) zastraivanju.

Iz ovih rezultata izveden je zakljuak da korienje informacija kojima se nastoji

izazvati intenzivan strah ima manji efekat i stvara manju otpornost prema menjanju
stavova nego korienje informacija u kojima je zastraivanje samo u blagoj meri.

387

NIKOLA ROT

Dok je nekoliko autora, proveravajui nalaz Denisa i Febaha, dobilo iste rezultate,
drugi su istraivai doli do suprotnih nalaza. Nali su da izmeu intenziteta zastraivanja i
obima promena u stavu postoji pozitivan odnos: im je vei strah izazvan, tim je vie
promena bilo. Ovakve rezultate dobili su, meu ostalim, Berkovi i Kotingem (L.
Berkovvitz i D. R. Cottingham, 1960) koristei za izazivanje straha ukazivanje na teke
posledice nekorienja sigurnosnih pojaseva pri automobilskoj vonji. Prema njima,
promene u stavovima bile su tim vee im je vei strah izazvan kod ispitanika. Sline
rezultate dobili su i neki drugi istraivai (G. Leventhal i saradnici, 1964. i kasnije)
istraujui vezu izmeu ukazivanja na opasnost od raka i promene stava prema puenju, te
na vezu izmeu straha od tetanusa i stava prema primanju injekcije protiv tetanusa. I oni
nalaze da je dolo do utoliko vee promene stava ukoliko je persuazivnom komunikacijom
bio izazvan vei strah. Neki su autori, koristei iste sadraje kao Denis i Febah, dobili
njihovim rezultatima suprotne nalaze: da je bio vei efekat onih persuativnih tekstova koji
su sadravali vie pretnji i vie zastraivanja.
Ovi protivreni rezultati, smatra Mekgvajer (W. McGuire, 1963, 1969), mogu se
objasniti ako se prihvati da ne postoji, kako se on izraava, monotona relacija izmeu
intenziteta straha i menjanja stava. Delovanje intenzivnog odnosno manje intenzivnog
zastraivanja zavisi od stepena zastraenosti koja je ve od pre postojala kod osobe. Kad je
ta ranija zastraenost, anksioznost, manja vee e biti delovanje intenzivnog zastraivanja,
a kad je trajna anksioznost vea uspenije e biti dejstvo manje intenzivnog zastraivanja.
Kad nema od ranije straha od kvarenja i neodravanja higijene zuba ili od opasnosti od
puenja, onda e pre i vie doi do promene stava sa intenzivnijim zastraivanjem. Kada
meutim, postoji oseanje line ugroenosti, strah od bolesti umereno izazivanje straha
putem persuazivne komunikacije imae vei efekat nego intenzivno zastraivanje. Postoji
neki ,,optimum stepena zastraivanja koji je razliit za razliite osobe.
Neka eksperimentalna istraivanja (P. Niles, 1964) potvruju ovu pretpostavku. Ona
pokazuje da kod onih puaa koji su stalno zabrinuti za svoje zdravlje uspenije deluje vie
umereni stepen zastraivanja, dok kod onih puaa koji se oseaju relativno sigurnim i koji
veruju da su veoma zdravi i otporni prema svakoj bolesti efikasnije deluje tek visok stepen
zastraivanja.

SPECIFINI FAKTORI U VEZI SA ORGANIZACIJOM

KOMUNIKACIJE
Pristupilo se i eksperimentalnom ispitivanju kakva organizacija komunikacija ima
vee dejstvo na menjanje stavova. Ima li to jednostrana komunikacija u kojoj se iznose
samo podaci koji govore u prilog shvatanja koje zastupa komunikator, ili dvostrana,
potpuna informacija u kojoj se iznose i suprotni podaci i argumenti? Koji podaci imaju
vee dejstvo: oni koji se iznose pre, na poetku informisanja ili oni koji se iznose kasnije,
pri kraju informisanja? Da li je efikasnije pr-

388

SPECIFINI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA

vo izazvati javljanje odreene potrebe, a onda saoptiti sredstvo kojim se potreba moe
zadovoljiti, ili je efikasnije postupiti obrnutim redom? Da li je bolje istai zakljuke koje
komunikator eli da, na osnovu iznetih podataka, sluaoci prihvate, ili je bolje ostaviti da
sluaoci sami izvedu takve zakljuke?

Jednostrana ili potpuna informacija

Jednostrano informisanje imamo redovno u rek lami. Reklamirajui neku robu
proizvoa ili trgovac istiu samo dobre strane robe. Vrlo esto je jednostrana informacija
i u politikoj propagandi. U takvoj propagandi esto se navode samo argumenti i podaci
koji govore u prilog shvatanja koje se zastupa. Postavljeno je pitanje: ima li takav
jednostran nain informisanja vee dejstvo ili to ima potpuna informacija, tj. informacija u
kojoj se iznose i takvi argumenti koji su u skladu sa stavom koji eli komunikator da
prihvate oni koji sluaju ali i argumenti koje iznose protivnici?
Radi proveravanja ove dileme izvreno je vie ispitivanja. Jedno od njih izvreno je u toku Drugog
svetskog rata sa amerikim vojnicima koji su ostali na frontovima protiv Japanaca i pos le nemake
kapitu lac lje. Pokazalo se, naime, da su vojnici postali nestrp ljivi, i da se kod njlh javlja e lja da zavre sa
ratom. Rukovodstvo amerike vojske trailo je od strunjaka psihologa koji su radili u Armiji da proveri koji
e nain biti pogodan da se kod vojnika povea spremnost da produe sa ratovanjem i da se smanji njihovo
nestrpljenje. Da bi to proverili, psiholozi u amerikoj vojsci pripremili su dva naina ubeivanja vojnika.
Prvi nain je predstav ljao jednostrani nain ubeivanja, tj. ubeivanje u kome je samo isticano da rat mora
jo dugo da traje, jer su izvori snabdevanja amerike vojske udaljeni, jer Japan jo ima sredstava da produi
rat. Jer je broj japanskih vojnika jo velik i njihov kvalitet dobar. Drugi nain ubeivanja predstav ljao je tzv.
dvostrano informisanje, informisanje u kome su iznoeni i argumenti koji govore za neophodnost jo
relativno dugog trajanja rata, ali su iznoeni i razlozi koji su govori li u prilog skore pobede nad japanskom
vojskom (da je ve postignuta pobeda na moru, da su amerike snage monije, da su Japanci pretrpeli velike
tete od vazdunih napada, da su izgubili brodove). Oba ova oblika informisanja saoptavana su razliitim
grupama vojnika. Njihova miljenja o moguem trajanju rata registrovana su pre i posle iznoenja
saoptenja.

Rezimirajui dobijene rezultate, istraivai su zakljuili: da, u celini uzeto,

uzimajui u obzir sve grupe na kojima je vreno istraivanje, nije bilo raz like u efektu.
Oba naina ubeivanja dovela su do toga da su vojnici ocenjivali da e rat morati da traje
due nego to su to smatrali pre informisanja. Pokazale su se, meutim, razlike izmeu
pojedinih grupa. Kod nekih grupa bio je vei efekat jednostrane, a kod drugih dvostrane
informacije. Vei efekat jednostrane informacije bio je kod onih vojnika koji su imali
manje obrazovanje, te kod onih koji su pre informisanja smatrali da e rat trajati vrlo dugo,
najmanje jo dve godine. Vei efekat imalo je dvostrano informisanje kod vie obrazovanih
vojnika i kod onih vojnika koji su pre informisanja smatrali da e rat trajati relativno
kratko vreme.
Mnogi autori navode da dvostrano informisanje ima prednost i po tome to stvara
veu otpornost prema neprijateljskoj propagandi. Kad se protivniki argu-

389

NIKOLA ROT

menti iznose pored vlastitih (u odgovarajuem kontekstu), onda e kasnije delovanje

protivnike propagande biti slabije nego ako se ne uini tako.

Raspored argumenata
Postavljeno je pitanje da li je korisnije (kad je informisanje dvostrano) pre iznositi
protivnike argumente a onda vlastite, ili obrnuto; da li e uopte oni argumenti, koji se
iznose pre, imati jae dejstvo nego oni podaci koji se navode kasnije ili e biti obrnuto.
Ova se pitanja postavljaju u razliitim situacijama u kojima se eli uticati na tue stavove
kad, na primer, neko koristi dvostrano informisanje, ili kad o istoj temi govore dva
govornika koji zastupaju suprotna shvatanja. U ovom drugom sluaju postavlja se pitanje:
Koji e od njih biti u prednosti onaj koji prvi ili onaj koji poslednji govori? Ima logikih
razloga koji govore i za prednost ranijeg i za prednost kasnijeg saoptavanja. Za prednost
ranijeg saoptavanja u procesu informisanja govori zakon primarnosti (da se bo lje uoava i
pamti ono to je na prvom mestu) i delovanje prve impresije (da jednom formiran utisak
utie da se kasnije podaci tumae u skladu sa njim, da izaziva tzv. halo-efekat). Za
prednost kasnijeg izlaganja govori zakon recencije (da se bolje pamti i zadrava ono to je
novije, to je kasnije saopteno).
Vren je vei broj ispitivanja. U jednom od ovih ispitivanja ( J. L. Janis i Rosalind L. Feierabend,
1957) ispitanicima su prezentovana dva saoptenja: u jednom su iznoeni argumenti u skladu sa shvatanjima
slualaca, a u drugom argumenti protivni njihovom shvatanju. Kod jednih su davani najpre argumenti u
skladu sa njihovim shvatanjem, a zatim argumenti suprotni njihovim shvatanjima. Kod drugih grupa
postupano je obrnuto: najpre su iznoen argumenti protiv", a zatim ,,za. Prema rezu ltatima ovih istraivaa
pokazao se vei efekat argumenata ,,protiv, kad su oni izlocni pre argumenata ,,za.

Zakljueno je da ranije saoptenje ima prednost pred kasnije iznetim saoptenjem.

To se objanjava time to sluaoci koji prihvate saoptene argumente i sloe se sa
miljenjem onoga koji prvi izlae postaju otporniji prema drugaijim i kasnije iznetim
argumentima. Oni ih ne ele uzimati u obzir i uvaavati jer ve imaju svoje stvoreno
miljenje i jer bi prihvatanje novih argumenata zahtevalo ponovno menjanje miljenja.
Zato je, smatra se, pri dvostranom informisanju bolje iznositi najpre argumente za ono to
elimo da bude prihvaeno, a tek posle toga argumente koji se iznose protiv takvih
stavova. Ove druge argumente sluaoci e, ako su izneseni kasnije, povrnije primati i
ignorisati ih; i to zbog toga da bi izbegli konfliktnu situaciju. Navodi se, meutim, da e
ranije saoptavanje biti od prednosti samo u tom sluaju kad osobe koje primaju saoptenja
nemaju ve od ranije jake protivargumente ili izrazito suprotan stav onome za koji se u
komunikaciji zalae. Ako je tako, verovatno e oni odbijati iznetu argumentaciju, iako se
ona iznosi u poetku izlaganja. Nee biti razlike u delovanju saoptenja koje je izneto
ranije i saoptenja koje je izneto kasnije ili e ak kasnije izneto saoptenje imati jae
dejstvo u sluaju da je izmeu ranijeg i kasnijeg iznoenja saoptenja vei vremenski
interval. U takvom sluaju deluje i zakon recencije.

390

SPECIFINI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA

Po miljenju mnogih vie je, meutim, podataka koji govore u prilog zakona
primarnosti. Meu ostalim, da ranije izneto saoptenje ima vee dejstvo, misle i Miler i
Kempbel (N. Miller i D. T. Campbell, 1951). Oni zastupaju teoriju proaktivne inhibicije i,
po njima, ranije naueni sadraj oteava uenje kasnije prezentovanog materijala. To je, po
njihovom miljenju, razlog to je vei efekat zakona primarnosti nego principa recencije.
Ovaj poslednji pokazae se znaajnijim, smatraju i oni, samo ukoliko bude vei vremenski
razmak izmeu delova izlaganja.
Iako rezultati istraivanja o prednosti odreenog rasporeda argumenata nisu
jednoznani, smatra se da e u veini sluajeva, ipak, prvo saoptenje imati prednost.
(Pretpostavka je da su i ranije i kasnije saoptenje jednako dobro argumentovani i jednako
dobro izloeni.) Naglaava se da e pod uticajem ranije izneenog saoptenja, kod onih
kod kojih ti argumenti budu delovali, doi do prihvatanja i intimnog deklarisanja za
zastupani stav. Ovakvo opredeljivanje ometae delovanje kasnijeg izlaganja i u sluaju da
je ono jednako vredno kao i ranije.

Potrebe i sredstva
Povezano sa pitanjem o prednosti ranijeg ili kasnijeg iznoenja podataka jeste i
pitanje: da li je efikasnije najpre izazvati javljanje potreba a onda saoptiti nain i sredstva
kako se te potrebe mogu zadovoljiti, ili je za delovanje na stavove drugih osoba efikasniji
obrnuti red? Ovo pitanje se postavlja vrlo esto pri formulisanju razliitih reklama. U
reklamama je, naime, mogue najpre izazvati elju za neim, na primer za puenjem, ili za
korienjem nekog napitka (slikom osobe na ijem se licu izraava zadovoljstvo to pui
ili to pije), pa potom navesti odreenu vrstu cigareta ili pia (kojima se elja moe
zadovoljiti) ili je mogue postupati obrnuto.
Slino je mogue, u nastojanju da se formiraju odreeni stavovi kod publike, najpre
iznositi negativne posledice koje e nastupiti ako se stav ne prihvati, pa zatim iznositi sam
stav, ili postupiti obrnuto najpre izneti sam stav i injenice koje govore za stav, pa onda
negativne posledice do kojih moe doi ako se stav ne prihvati. Istraivai, na osnovu
svojih istraivanja, zakljuuju da je efikasnije najpre izazvati potrebu za neim, ili strah od
neega a onda iznositi sredstva kojima je mogue potrebu zadovoljiti ili saoptavati mere i
sredstva koji e doprineti tome da se negativne posledice izbegnu.

Izvoenje ili neizvoenje zakljuaka

Zalaui se za neko shvatanje komunikator moe da se ogranii na iznoenje
podataka i argumenata koji govore u prilog stavova koje on eli da budu oformljeni kod
slualaca, ostavljajui sluaocima da sami izvedu zakljuak iz podataka koje je izneo. A
mogue je da komunikator sam iznese i istakne zakljuke koje on eli da se izvuku iz
njegovog izlaganja. Postavlja se pitanje: da li je bolje da komunikator sam istakne
zakljuke, ili da ostavi da takve zakljuke izvedu slua-

391

NIKOLA ROT

oci? Mogu se navesti argumenti u prilog i jednog i drugog naina saoptavanja

komunikacija. Ostavi li se sluaocima da sami izvedu zakljuke, moe se dogoditi da
izvedu drugaije zakljuke nego to komunikator eli. Meutim, verovatno je da e
sluaoci, u sluaju da sami izvode zakljuke, biti uvereniji u ono to su zakljuili nego ako
im se ne prepusti da ih oni sami izvedu ve da im se ti zakljuci nametnu. Pokuaji da se
eksperimentalnim putem proveri prednost jednog ili drugog naina nisu dali jasne rezultate.
Meu, ostalim, problem su istraivali Haulend i Mandel (C. J. Hovland i W. Mandell, 1952). Radi li
su sa dve grupe ispitanika. Pred jednom grupom je komunikator sam izvodio zakljuke iz svoga izlaganja, a
pred drugom grupom to nije uinio nego je prepustio samim sluaocima da to uine. Na osnovu ispitivanja
koliine nastaiih promena u stavovima, doao je do rezultata da je izvoenje zakljuaka od strane samog
komunikatora bilo fikasnije. Grupe su sluale sa magnetofona izlaganje o potrebi smanjenja vrednosti dolara
u odnosu na ostale valute. Pokazalo se da je u onoj grupi u kojoj je komunikator prepustio sluaocima da
izvedu zakljuke 31% izvelo zakljuke u onom pravcu u kom je eleo komunikator i promenio svoje ranije
stavove, a 11% je izve lo komunikatorovim namerama suprotne stavove (promenilo stavove u suprotnom,
neeljenom, pravcu. Meutim, u grupi u kojoj je sam komunikator istakao zakljuke koji proiz laze iz
njegovog izlaganja 51% slualaca je promenilo stavove u pravcu u kom je to eleo komunikator, a svega 3%
u suprotnom.
Jedna druga grupa istraivaa, analizirajui ovo Hovlandovo istraivanje, smatra da zakljuak da
postoji prednost takvog izlaganja u kome sam komunikator istie zakljuke nije siguran. Nag laava se da se
iz dobijenih podataka ne moe izvesti takav opti zakljuak. Moe se samo rei da, u sluaju kad
komunikator direktno saoptava zakljuak, postaje jasnije ta on eli svojim iz laganjem da istakne, a da se ne
moe rei da u svim sluajevima kad su sluaoci izjavili da iz izlaganja proizlazi zaista zakljuak koji je sam
komunikator istakao, oni i prihvataju da je taj zakljuak ispravan.

Na osnovu ovih i drugih istraivakih podataka i njihovih interpretacija smatra se da

se o pitanju da li je korisnije direktno izvoenje zakljuaka ili preputanje tog izvoenja
sluaocima, moe zakljuiti: ako se sluaocima prepusti da sami izvedu zakljuke, to e
vie uticati na promenu stava, ali pod uslovom da je izlaganje bilo takvo da su sluaoci
dobro shvatili saoptenje i da je iz saoptenja jasno proizlazio zakljuak koji je
komunikator eleo da oni izvedu.

SPECIFINI FAKTORI U VEZI SA

KARAKTERISTIKAMA KOMUNIKATORA
Odavno je poznato da ima pojedinaca koji odlunije utiu na formiranje i menjanje
stavova, koji odluno utiu na sluaoce i lako ih pridobijaju za odreena shvatanja, a
odvraaju od drugih. Poznat je, iz istorije razliitih pokreta, uticaj pojedinih vodeih
linosti na mase. Postavlja se pitanje: koje osobine linosti doprinose tome da je uticaj
pojedinaca vei nego drugih osoba? Sigurno je da ima vei broj takvih osobina. U
eksperimentalnim istraivanjima, koja su zapoeli i sistematski vrili Haulend i njegovi
saradnici o mnogim specifinim faktorima koji

392

SPECIFINI FAK TORI FORMIRANJ A 1 MENJ ANJ A STAVOVA

deluju na menjanje stavova, oni su proveravali, izmeu delovanja ostalih osobina,

delovanje verodostojnosti koja se pridaje pojedinim komunikatorima (poverenje u njih,
njihov autoritet), i opta privlanost komunikatora.

Poverenje u komunikatora
Haulend, Denis i Keli (C. Hovland, I. L. Janis i H. H. Kelley, 1953) smatraju da
poverenje u komunikatora poiva na dva momenta: na oceni njegove strunosti i oceni
njegove iskrenosti. Ocena strunosti zavisi od iskustva, dobi, obrazovanja i poloaja koja
ima komunikator. Ocena njegove iskrenosti zasniva se na razliitim, dosta teko
odredivim, momentima koji daju utisak da je komunikator u svom saoptenju iskren i
poten. Meu takve momente ulazi: nain izraavanja komunikatora, njegov status i
razliite osobine linosti. Kad se ocenjuje da komunikator ima posebnog linog interesa da
njegov stav bude prihvaen, redovno se javlja manje poverenje u njega. U izjave trgovaca
koji hvale robu kupci nemaju uvek puno poverenje, jer znaju da je od line koristi za
trgovca da robu proda.

Uticaj ovih faktora proveravali su istraivai organizujui posebne eksperimentalne situacije. U

jednom od takvlh istraivanja formirane su dve grupe ispitanika. Obe grupe su dobile da itaju isti tekst.
Meu osta lim: sapteno je da je mogue izgraditi atomsku podmornicu (ispitivanja su vrili Hovland i Weiss,
1951. kad jo nije bila izgraena atomska podmornica). U jednoj grupi je sapteno da je informacija od osobe
u koju su ispitanici imali poverenje (da ju je dao poznati atomski fiziar Openhajmer), a u drugoj grupi je
kao izvor naveden autor u koga nije bilo poverenja (moskovske novine ,,Pravda). U tekstu, datom i jednoj i
drugoj grupi, izneti su jednaki argumenti. Ispitivano je u kojoj e meri ova saoptenja uticati na miljenje
ispitanika. Konstatovano je da je neposredno posle upoznavanja sa saoptenjem u grupi u kojoj je reeno da
je autor saoptenja fiziar Openhajmer, u koga su ispitanici imali poverenja, bilo 23% promena
dok je u drugoj grupi, u pravcu date informacije u kojoj je saopteno da je izvor informacija u koga
ispitanici nisu imali poverenja, bilo takvih promena miljenja samo kod 7% ispitanika.

Ovi rezultati ukazuju na vanost poverenja u izvor informacije. Meutim, kad je

posle etiri nedelje kod obe grupe ponovljeno ispitivanje o broju i koliini promena pod
uticajem ranije saoptenih informacija, dobijeni su sasvim drugaiji rezultati. Kod one
grupe kojoj je saopteno da je izloena informacija miljenje osobe u koju su imali
poverenje, postotak ispitanika koji su neposredno posle saoptenja promenili stavove
smanjio se posle etiri nedelje pao je od 23 na 12%. U drugoj grupi, meutim, taj postotak
je porastao od 7% na 14%. Istraivai ovu pojavu naknadnog delovanja komunikacija koju
nazivaju efekat spavanja (sleeper effect) objanjavaju time to se u toku vremena, koje
je prolo od prvog i drugog ispitivanja, veza izmeu izvora i sadraja gubila i
zanemarivala. Dok je kod prvog izjanjavanja, koje je bilo neposredno poto je saopten
izvor informacije, taj izvor bio istaknut u prvi plan, u toku vremena sadraj same
informacije i argumentacija za nju dobili su vee znaenje.

393

NIKOLA ROT

Treba napomenuti da je verovatno da ova zakonitost vai, pre svega, u onim

sluajevima u kojima se u komunikaciji iznosi dovoljno argumenata za stav i to takvih koji
mogu istai vrednost sadraja komunikacije. Ukoliko, meutim, informacija ne sadri
dovoljno ubedljivih argumenata, verovatno je da je uticaj samog autoriteta komunikatora
vei i deluje i tokom vremena.
Moe se postaviti pitanje: zato se nekom komunikatoru vie veruje nego drugom, i
zato je znatniji efekat komunikatora koji uiva vee poverenje? Jedno je objanjenje: da
ljudi komunikatora u koga imaju manje poverenja naprosto manje s luaju, manje paljivo
primaju. Drugo je objanjenje: da je vei efekat na stavove koje iznosi komunikator u koga
postoji vee poverenje zbog toga to su sluaoci skloniji da primaju ono to saoptava
komunikator u koga imaju vee poverenje nego komunikator u koga imaju manje
poverenje, da se presti koji ima komunikator prenosi i na saoptenje koje on iznosi. U
potvrdu ovog drugog shvatanja navodi se jedno ispitivanje koje je sproveo A (S. Asch,
1952), koje je pokazalo da e od ugleda i ocene komunikatora zavisiti i tumaenje smisla
saoptenja koje on daje.

Privlanost i status komunikatora

I

iskustvo i ispitivanja pokazuju da osobe kojima smo skloni, koje nam se dopadaju,
imaju vei uticaj na menjanje stavova nego osobe koje za nas nisu privlane i
kojima nismo skloni. Postoji, meutim, obrazloeno shvatanje da vei znaaj od
linih osobina (kao to su fizika privlanost i cenjene crte karaktera) ima
injenica da li su stavovi koje komunikator iznosi u skladu sa naim stavovima ili
nisu. Jedan istraiva (P. H. Tannenbaum, 1956) pokazao je da osoba ve samim
tim to iznosi stavove koji su suprotni naima izaziva nenak lonost, a da naklonost
raste za onoga komunikatora koji se za lae za stavove koji su u skladu sa
stavovima slualaca. On pokazuje da je ovaj momenat usklaenosti izmeu stavova
slualaca i stavova koje iznosi komunikator vaniji nego privlanost komunikatora
sama po sebi i njegove crte linosti. On je, eksperimentalno i kvantitativno, mogao
pokazati da su komunikatori koji su pre izlaganja ocenjeni kao prijatni i privlani,
ako su u toku izlaganja iznosili stavove koji su bili suprotni stavovima slua laca,
posle takvog izlaganja ocenjivani kao neprivlani. I obrnuto: oni koji su pre
izlaganja ocenjivani kao neprijatni ako su iznosili stavove u skladu sa stavovima
slualaca, ocenjivani su naknadno mnogo pozitivnije.
Vei broj podataka pokazuje da na efekat komunikacije utie i ocena statusa
komunikatora. Oni komunikatori koji pripadaju istoj grupi (istom sloju ili istoj grupi i
organizaciji) kojoj i sluaoci, koji se ocenjuju kao jedan od naih, imaju vei uticaj nego
komunikatori koji pripadaju drugim grupama, a naroito grupama prema kojima postoji
negativan stav. Mnoga istraivanja pokazuju da, po pravilu, komunikatori sa viim
statusom imaju vei uticaj od komunikatora sa niim statusom.

394

SPECIFINI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA

UTICAJ MASOVNIH SREDSTAVA KOMUNIKACIJE Miljenja

o efektu
Sa ogromnim porastom razliitih sredstava komunikacije dolo je zacelo do
poVeanja njihovoga uticaja na miljenje i stavove stanovnitva. Novine i razne vrste
popularnih asopisa, tampane u velikim tiraima, pa zatim radio, televizija, film, ije
dejstvo dopire gotovo do svakoga u zemlji, nesumnjivo je da su mona sredstva u
formiranju i menjanju stavova. etrdesetih godina preovlada lo je, ak, shvatanje o
njihovoj odsudnoj i, tako rei, apsolutnoj ulozi u formiranju miljenja stanovnitva. Ova
sredstva su prikazivana kao vrsta nervnog sistema drutva. kao kanali koji dopiru do svih
delova drutva i do svakog pojedinog njegovog lana. Isticano je da informacije, davane
putem masovnih sredstava komunikacije, ne pruaju samo prosta obavetenja nego
predstavljaju odluujui podsticaj za postupke ljudi budui da sugeriraju ocene i stavove.
Ukratko, razvilo se shvatanje da je pojedinac, kansumator masovnih sredstava
komunikacija, nemoan pred njihovom svemoi.
Ovo shvatanje poivalo je na pretpostavci koja daje uproenu sliku o delovanju
sredstava masovnih komunikacija. Ljudi su zamiljeni kao izolovani pojedinci, izloeni
trajnom i stalnom napadu ogromnog broja sredstava masovnih komunikacija. Takva slika,
meutim. nije ispravna. Svaki konsumator masovnih sredstava komunikacija nije naprosto
izolovani italac novina ili gledalac televizije ili slualac radija. Svaki od njih ima mesto u
drutvu, pripada odreenoj klasi i odreenom sloju, odreenom krugu prijatelja, odreenoj
porodici, drugim reima, ima velik broj interpersonalnih odnosa, ima svoje line interese i
svoja lina iskustva, odreene sklonosti i druge osobine linosti. Uticaj svake
komunikacije pa i masovnih komunikacija, zavisi od mnogih momenata. Taj uticaj, pre
svega, zavisi od poloaja koji zauzima i onaj koji slua i onaj koji saoptava u drutvenoj
strukturi, zatim od razliitih primarnih i sekundarnih grupa kojima pripada, od
interpersonalnih odnosa koje odrava i, najzad, od linih iskustava i osobina linosti.
Kad su stvarno krajem etrdesetih godina poela sistematska istraivanja delovanja
sredstava komunikacija, pre svega na opredeljivanje glasaa prilikom izbora (P. F.
Lazarsfeld, B. Berelson i H. Gaudet, 1948, 1954) pokazalo se da je direktni uticaj
masovnih sredstava znatno manji nego to je pre toga smatrano. ak su spomenuti autori
doli do zakljuka da je on relativno veoma mali. Samo kod oko 5% ispitanika, zak ljuili
su istraivai na osnovu svojih ispitivanja, konstatovana je promena u miljenjima i
stavovima pod uticajem masovnih sredstava komunikacija.
Zastupajui miljenje da je uticaj masovnih srcdstava komunikacija znatno manji nego to se, opte
uzev, misli, pozivaju se autori na jo nekoliko istraivanja. Meu ostalim i na terenski eksperiment koji je
sproveo Hartman (G. W. Hartmann, 1936). On je hteo da proveri kakva komunikacija vie deluje na
menjanje stavova s lualaca prilikom opredeljivanja za razliite kandidate da li takva u kojima se prvenstveno
iznose

395

NIKOLA ROT

racionalni i logiki razlozi ili takva kojom se pokuava delovati na emocije. On je koristio sve vrste letaka. U
jednim je vie naglaavan racionalni momenat, a u drugim se prvenstveno ape lovalo na emocije. Doao je do
rezultata da su ovi leci, obe njihove varijante, iako su doprli do 10 000 osoba, doneli socija listikom
kandidatu (za koga se u lecima agitovalo) svega 72 nova glasaa, a verovatno je da bi neki od ovih novih
glasaa glasali za socijalistikog kandidata i da nisu itali letke.
Druga jedna studija, koja takoe ukazuje na relativno slabo dejstvo masovnih sredstava
komunikacija, jeste ispitivanje dva istraivaa (S. A. Star i H. M. Hughes, 1950) o efektu veoma iroke
kampanje za Ujedinjene nacije u amerikom gradu Sinsinati. Ova kampanja je vrena preko novina, radioemisija, predavanja, filmova i broura. Proveravajui koliko se povealo znanje o Ujedinjenim nacijama i
njenoj aktivnosti, konstatovano je da je svega 3% vie ispitanih osoba znalo da u Savetu bezbednosti (jednom
od najvanijih organa UN) postoji pravo veta svakog lana toga Saveta. Postotak onih koji su to znali
porastao je delovanjem kampanje od 34 do 37%.

Ova istraivanja govore, dakle, nasuprot ranijem shvatanju, o veoma ogranienom

efektu delovanja masovnih sredstava komunikacija i predstavljaju neke vrste reakcije na
ranije shvatanje o njihovoj svemoi. Novija, detaljnija ispitivanja
o kretanju uticaja i nainu delovanja pojedinih vrsta masovnih sredstava komunikacija na
stavove pokazuju, meutim, da je i takvo potcenjivanje njihove uloge isto tako
neopravdano kao ranije prenaglaavanje njihove apsolutne moi.

Nain delovanja
O delovanju masovnih sredstava komunikacija vren je vei broj istraivanja.
Proveravano je, meu ostalim, da li je uticaj sredstava komunikacija vei ili manji nego to
je uticaj neposrednog linog obraanja. Nalazi su dosta jedinstveni: efikasniji je lini
neposredni kontakt na menjanje stavova. Lazarsfeld, Berelson i Godetova nalaze da je kod
amerikih glasaa personalni kontakt imao daleko vei uticaj i na odluku da se uopte glasa
i na odluku za koga se glasa. Oni to objanjavaju time to kod neposrednog linog
obraanja postoji vea fleksibilnost persuazije, zatim, to do glasaa ne dopiru podjednako
sva sredstva masovnih komunikacija. Oni biraju ona koja su u skladu sa stavovima koje
ve imaju. Kac i Lazarsfeld (E. Katz i P. F. Lazarsfeld, 1955) doli su do zakljuka da ova
prednost neposrednog linog saoptavanja pred saoptavanje putem sredstava komunikacija
postoji i pri izboru vrste hrane i preduzea koja hranu iznose na trite, kao i pri izboru
naina odevanja, pri izboru filmova i u drugim sluajevima.
Ovi podaci o prednosti neposrednog linog dodira, meutim, a to navode i
spomenuti istraivai, ne znae da i pri delovanju linog kontakta masovna sredstva
komunikacije nemaju udela i uticaja. Njihov uticaj je posredan, on se ostvaruje preko
uticaja onih osoba koje ubeuju putem linog kontakta i razgovora, pre svega, preko
pojedinih odreenih osoba koje postoje u svakoj grupi a koje se odlikuju
komunikativnou, ivou i koje ono to saznanju iz sredstava komunikacija prenose u
kontaktima sa pojedincima. Takve osobe nazvane su voama u miljenju (opinion
leaders). Ove osobe preuzimaju miljenja i stavove iz sredstava komunikacija i prenose ih
na irok krug ljudi. Na osnovu podataka o utica-

396

SPECIFINI FAK TORI FORMIRANJ A I MENJ ANJ A STAVOVA

ju takvih osoba formirala se i odreena koncepcija o nainu delovanja sredstava

komunikacije, tzv. teorija o dvostepenom uticaju na javno mnjenje. Po ovom shvatanju,
ideje iz tampe, radija i drugih sredstava komunikacija dopiru, pre svega, do tzv. voa u
miljenju. Oni prihvataju te ideje i prenose ih na manje aktivne delove populacije. U
proces delovanja masovnih sredstava komunikacije ukljuuju se pojedinci koji proiruju
delovanje masovnih sredstava putem linog kontakta.
Posebna ispitivanja o takvim osobama koje se nazivaju voama u miljenju
pokazuju da te osobe imaju, po pravilu, odreene karakteristike: a) Oni personifikuju
odreene vrednosti vane za one sa kojima dolaze u kontakt. Za razne oblasti to su lica sa
razliitim karakteristikama. U grupi deaka, pre svega, takvi su pojedinci koji su lino
hrabri, okretni i borbeni. Kad je re o pitanjima mode, to su obino mlae osobe koje se
odlikuju privlanou. Za razna drutvena pitanja to su, po pravilu, starije obrazovane
osobe sa drutvenim ugledom. b) To su obino lica struna i kompetentna za pojedinu
oblast pitanja ili se takvima ocenjuju. U grupi lekara, na primer, oni koji imaju najvie
uticaja na to da se prihvataju novi lekovi jesu oni za koje se smatra da najvie prate
literaturu i da su najbolje obaveteni. c) To su lica koja imaju razvijene interpersonalne
odnose i takvo mesto u komunikacionoj strukturi da njihova saoptenja mogu dopreti do
irokog kruga. Takav poloaj u komunikacionoj strukturi imaju, meu ostalim, nastavnici
i, ako poseduju i druge karakteristike, njihov uticaj je, po pravilu, velik na irenje
odreenih shvatanja i ideja.
Uticaj voa u miljenju nije samo u menjanju i formiranju novih stavova. Njihov je
uticaj velik i na otpor prema promeni stavova i u upornom odravanju starih shvatanja i
stavova. Oni su esto odluni zastupnici ustaljenih drutvenih normi. ak i veina njihovih
saoptenja u linim kontaktima ima za cilj da se postojee norme i postojea shvatanja ne
menjaju.
Razvijanje istraivanja o nainu delovanja masovnih sredstava komunikacija dovelo
je do saznanja da njihovo delovanje esto nije samo dvostepeno nego i viestepeno.
Takozvane voe u miljenju obraaju se esto odreenom krugu osoba koji predstavljaju
dalje vode u miljenju. Formira se viestepeni lanac takvih voa. Pokazalo se, nadalje, da
delovanje masovnih sredstava komunikacija ne ide uvek samo linijom: masovna sredstva
komunikacija voe u miljenju pojedinci, nego da taj put moe da bude i obrnut. Lini
kontakti mogu podseati pojedinca da se zainteresuje za odreene teme i da se sam obraa
masovnim sredstvima komunikacija za informisanje o tim temama. Proces delovanja
masovnih sredstava je, u stvari, raznovrsniji i sloeniji nego to ga prikazuje uproena
dvostepena teorija.
Istraivanja su pokazala, nadalje, da i nije uvek neophodno da postoje voe u
miljenju da bi masovna sredstva delovala na stanovnitvo. U velikoj meri informacije iz
masovnih sredstava dopiru neposredno do pojedinaca. im je vie informacija o odreenoj
temi (mnogo lanaka o njoj u novinama, mnogo emisija na televiziji i na radiju) i im su ta
sredstva rasprostranjenija, tim manja postaje

397

NIKOLA ROT

uloga posebnih lica posrednika, a neposredni uticaj masovnih sredstava komunikacija vei.
Veoma esto se deava da informacije iz masovnih sredstava dopru neposredno do
pojedinaca, a oni sa osobama sa kojima dolaze u kontakt razmatraju i diskutuju ono to su
direktno iz sredstava komunikacija saznali. Meutim, ukoliko je pristupanost sredstava
komunikacije publici manja, ukoliko manje dopiru do stanovnitva, utoliko je uloga linog
kontakta, pa i voa u miljenju, vea. Na selu kamo dopire ma lo tampe ili gde je dosta
nepismenih i polupismenih, uloga pojedinaca u irenju informacija i formiranju stavova i
javnog mnjenja postaje velika.

Delovanje pojedinih vrsta sredstava komunikacije

Masovna sredstva komunikacija imaju mnogostruko dejstvo: obavetavaju
1 razliitim zbivanjima u uoj sredini i svetu, utiu na formiranje miljenja i stavova
o razliitim pojavama, utiu na mnoge postupke Ijudi poev od njihovog politikog
opredeljivanja pa sve do izbora odreene knjige i pisca, odreenog filma
2 odreenog naina odevanja utiu na nain korienja s lobodnog vremena i vrste
zabave ljudi i uopte na ponaanje ljudi.
Dosta je pokuaja uinjeno da se utvrdi koliko je delovanje masovnih sredstava
komunikacije uopte i koliko je delovanje pojedinih vrsta masovnih sredstava komunikacija
i na koju formu ponaanja pojedino sredstvo, pre svega, utie. Treba odmah istai da su
rezultati istraivanja nepodudarni. Razlog je u dosta velikoj nepouzdanosti podataka.
Budui da se zakljuci o delovanju masovnih sredstava komunikacija obino zasnivaju na
izjavama subjekata o tome koja je, po njihovom miljenju, od vrsta masovnih sredstava
najvie na njih uticala zakljuci o dejstvu masovnih sredstava komunikacija su nesigurni,
kao to su izjave iz kojih se izvode nepouzdane i subjektivne i dosta proizvoljne.
Pre svega, poklonjena je panja ispitivanju o tom koja vrsta masovnih sredstava
komunikacija najvie utie na opredeljivanje glasaa pri izborima. Prema miljenju nekih
autora, u SAD na takvo odreivanje ima veoma jak uticaj televizija, vei nego druge
masovne komunikacije. Neki autori (A. Cambell, G. Gurin i W. E. Miller, 1954) smatraju
da je na prvim predsednikim izborima SAD 1952. godine bio najvei uticaj televizije. Iako
je vie ljudi italo novine nego to je gledalo televiziju ve zbog toga razloga to je u to
doba samo 40% od ispitivanih porodica imalo televiziju, a 53% gledalo televiziju ipak je
ee navoeno da su informacije na televiziji bile osnova za njihovo opredeljivanje.
Izmeu ispitanika koji su izjavili da su itali novine i da su gledali televiziju 59% je
izjavilo da je televizija za njih bila najvaniji izvor pri njihovom opredeljivanju. Od onih
koji su izbornu borbu pratili putem novina (a ne i g ledajui televiziju) samo 28% je navelo
da je njihov glavni izvor informacija i opredeljivanja bila tampa.
Drugi autori, meutim ne dele ovo miljenje. Oni ne smatraju da televizija znatnije
utie na orijentaciju prilikom glasanja. Televizija, po njihovom miljenju,

398

SPECIFINI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA

utie u sluaju kad kandidat koji se pojavljuje na televizijskom ekranu predstavlja

privlanu linost. On moe svojim izgledom i svojim nastupom da pridobije donekle
glasae. Ali, po njihovom miljenju, televizija ne deluje na promene ideja, stavova,
shvatanja. Vei uticaj, smatraju ti autori, ima televizija kao i film na pitanja estetskog
izbora: na oblaenje, na ocenu i omiljenost neke pesme, ili pevaa nego to ima na stavove
o razliitim drutvenim pitanjima. Na takve stavove, po njihovom miljenju, ima vei
uticaj tampa.
Sa naglim irenjem televizije dosta esto je, kao na jedan od njenih tetnih efekata,
ukazivano na to da vezanost za televizijske ekrane, da troenje velikog dela vremena na
gledanje televizije dovodi do smanjenja line aktivnosti, do pasivnosti i konformizma.
Gledaoci, a posebno deca, postaju pasivni posmatrai, a manje sami preduzimaju i manje
deluju. Neki istraivai (H. Himmelweit, 1950) smatraju da i takav zakljuak ima samo
relativnu vrednost. Ovaj efekat televizije (da dovodi do pasivnosti i potpuno angauje
vreme) postoji samo za neko vreme dok je televizija za porodicu koja je dobila televizor
novost. Posle izvesnog perioda lanovi porodice, a posebno deca, ne gledaju vie sve
programe nego biraju ono to ih interesuje. Istovremeno se naglaava da televizija prua
neobino iroke mogunosti proirenja znanja i shvatanja, jer omoguava da se gledaoci na
veoma ubedljiv nain upoznaju sa pojavama i zbivanjima iz najrazliitijih krajeva sveta i
iz najrazliitijih oblasti saznanja.

PRO PAGANDA Pojam i sutina

propagande
Kad postoji namera da se putem persuazivne komunikacije, a radi ostvarenja
odreenih ciljeva, izmene stavovi odreenih lica i grupa govorimo o propagandi. Re
dolazi od latinske rei propagare, koja najpre znai ubrzavati rast mladih biljaka, a zatim
iriti neto, pre svega iriti vesti, odreena shvatanja i ideje. Neki autori i definiu
propagandu kao irenje ideja, miljenja i stavova, a kad stvarni cilj onoga koji ih iri,
itaocima ili sluaocima nije jasan. Potpunija je definicija pojma propagande koju daje
Dub (C. W. Doob, 1948,1956). On je odreuje kao sistematsko nastojanje da se formiraju
stavovi i miljenja grupa ili pojedinaca da bi se preko njih kontrolisale njihove akcije.
O sutini propagande postoje razliita shvatanja. Dosta se otro razlikuju ameriko
i evropsko shvatanje. Prema veini amerikih autora o propagandi moemo govoriti samo
onda kada se nastoje proiriti objektivno neispravna shvatanja i miljenja, kad postoji
zalaganje za drutveno neopravdane ciljeve, drugim reima, kad se eli dezinformisati i
obmanuti javnost. Zato ameriki autori nastoje da otro odvoje aktivnost vaspitanja od
propagande. Oni navode da je izmeu vaspitanja i propagande razlika veoma izrazita.
Vaspitavanjem se nastoji ostvariti prosveivanje ljudi i razviti njihova samostalnost u
suenju, a propagandom osigurati prihvatanje gotovih sudova. Vaspitavanje je spor i
razvojan proces a

399

NIKOLA ROT

propaganda trai brze rezultate. Vaspitavanjem se ui kako treba misliti, a propaganda

namee gotova miljenja (ta treba misliti), vaspitavanje osposobljava za slobodu izbora u
svakoj situaciji, a propaganda nastoji ograniiti mogunost alternativa.
Teorijski bi se moglo prihvatiti da postoje izvesne razlike izmeu tih aktivnosti i da
vaspitavanje zaista ima ire i optije ciljeve a propagandom da se nastoje ostvariti ui
ciljevi u interesu pojedinaca i grupa. Meutim, u praksi je veoma teko povui otru
razliku. Vaspitavanje, po pravilu, ukljuuje i ono to ameriki autori navode da je samo
karakteristika propagande.
Upravo jedan ameriki autor (H. E. Freemann, 1930) pokazuje da ak i u nastavi tako izrazito
naunc discipline kao to je aritmetika nalazimo ukljuenu sasvim odreenu propagandu. Analizirajui jedan
ameriki udbenik aritmetike, on je u njemu naao veliki broj aritmetikih zadataka (643) kojima se, u stvari,
propagira kapitalistiki drutveni sistem. Svi ovi zadaci govore o trgovanju, zaraivanju, iznajmljivanju
radne snage, apeluju na motiv za sticanjem i razvijaju ga. Oni ameriki autori, navodi ovaj pisac, koji tako
otro odvajaju vaspitavanje od propagande smatra li bi da bi udbenik u kom bi bila druga vrsta zadataka,
takvih zadataka kojima se posredno kritikuje kapitalistiki sistem, predstavlja sredstvo propagande, a ne
sredstvo vaspitavanja. Kad bi se, na primer, procentni raun uio na zadatku kao to je sledei: proseni
minimum za ivot iznosi 80 dolara nedeljno. Don Dons zarauje 60 dolara nedeljno; koji pocenat plate,
potreban za pristojan ivot on dobija? onda bi ti autori rekli da je to propaganda a ne vaspitavanje.

Evropski autori, po pravilu, ire odreduju pojam propagande. Odreuju ga, kao to
smo napomenuli, kao sistematsku aktivnost i usmerenu na formiranje odreenih stavova, a
radi podsticaja na odreenu aktivnost. Pri tome stavovi koji se ire ne moraju biti
objektivno neispravni, ni aktivnosti na koje se podstie drutveno tetne. Propaganda se
esto, prema tome shvatanju, koristi i za irenje ispravnih ideja i podsticanje korisnog
postupanja. Primer je zdravstvena propaganda ili borba protiv predrasuda.
Spomenuli smo da i ameriki strunjak, Dub, daje s lino odreenje karakteristino za evropske
autore. Ali, ipak, objanjavajui detaljnije svoju definiciju, on pravi razliku izmeu propagande i vaspitanja.
On navodi da je razlika, pre svega, u tome to se vaspitavanjem pojedinci ue naunim istinama i vetinama
potrebnim za ivot, to nije sluaj kod propagande. Meutim, i takvo razlikovanje nije sigurno. Ono nije
sigurno ne samo zbog toga to su i naune istine re lativne (na primer, do Kopernika je smatrano da je
shvatanje nazvano geocentrinim sistemom ispravno, ili do razvitka atomske fizike vladalo je miljenje da su
elementi i molekuli najmanje jedinice materije) nego jo vie i pre svega zbog toga to se u pojedinom
drutvenom sistemu sasvim problematine i proizvoljne tvrdnje, a kojima se propagira odreeni drutveni
sistem, proglaavaju naunim istinama. Veoma esto sretamo u amerikim udbenicima i publikacija ma, na
primer, shvatanja da je ameriki drutveni sistem jedini oblik stvarne demokratije, ili da je pripadnost
leviarskoj ideji suprotna patriotizmu, i s line tvrdnje, koje se serviraju kao naune istine. U stvari, to su ne
samo vrednosti nego i netani sudovi koji imaju propagandistiki cilj. ak se moe rei da je takva vrsta
propagande koja se ostvaruje kroz vaspitavanje, a koja je prikazana i zamaskirana kao nauna istina, i jedna
od najeih a verovatno i jedna od najefikasnijih vrsti propagande.

400

SPECIFINI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA

Moemo razlikovati vie vrsta propagande. S obzirom na njenu drutvenu vrednost i

korisnost, ona moe biti irenje objektivno istinitih i opravdanih ideja i stavova, a moe
biti i irenje netanih i, sa gledita opteg drutvenog razvitka, tetnih ideja i stavova. S
obzirom na sadraj, propaganda moe biti politika kad se putem propagande ire odreena
shvatanja o raznim drutveno vanim pitanjima; komercijalna kad je cilj propagandne
aktivnosti bolja prodaja robe radi koristi onih koji vre propagandu. S obzirom na
saoptavanje ili nesaoptavanje ciljeva koji se ele postii propagandom, propaganda moe
biti otvorena ili ,,bela propaganda kad se u komunikaciji koja se koristi jasno iznose
ciljevi koji se propagandom ele postii, ili skrivena ili ,,crna propaganda kad se ciljevi
koji se ele postii prikrivaju i kad oni nisu oigledni svima koji su izloeni propagandi.
Mogla bi se, nadalje, deliti, prema vrstama sredstava koja se koriste: na propagandu putem
tampe, putem filma, na usmenu propagandu itd.
Analizirajui sutinu propagande moemo rei da je ona forma komunikacija i
prenoenja poruka kojom se eli postii promena u ponaanju onoga na koga se utie
propagandom saoptavanjem odreenih ideja, miljenja i stavova i nastojanjem da se
pridobije za takve ideje i stavove. Iz ovoga proizlazi da je osnovni postupak pri
propagandnoj aktivnosti irenje odreenih ideja i stavova i nastojanje da oni koji su
izloeni propagandi te stavove prihvate. I zaista, glavni napor koji propagandista ini jeste
nastojanje da stvori odreene stavove. Veina principa i tehnika kojim se propaganda
koristi usmerena je na to. Meutim, to nije osnovni i krajnji cilj propagande. Osnovni cilj
propagande jeste da se izazove odreena akcija, eljeni postupak. Nastoji se da se odreeni
stavovi i odreena miljenja proire radi toga da bi se preko njih uticalo na akcije ljudi, da
bi se njihovi postupci na taj nain kontrolisali. Zato sve definicije propagande kao irenja
ideja i stavova nisu potpune. Propaganda je irenje ideja i stavova radi stvaranja
spremnosti za odreeni nain postupanja.

Principi propagande
Radi ostvarenja cilja propagande potrebno je voditi rauna o nekoliko principa. Tri
vana principa izgledaju nam: 1) obratiti panju na komunikaciju koja se koristi u
propagandi; 2) voditi rauna o potrebama, eljama i drugim osobinama onih kojima se
obraa u propagandi, i 3) izazvati spremnost za prihvatanje propagiranih ideja i stavova
apelovanjem na takve motive za ije ostvarenje e stavovi (i akcije, koje iz stavova
proizlaze) predstavljati sredstva zadovoljenja. Vodei rauna o ovim principima, u
propagandnoj aktivnosti koriste se razliiti postupci
o kojima se esto govori kao o tehnikama propagande.
Da bi se privukla panja na komunikaciju kojom se vri propaganda, u praksi
propagande koriste se razliiti naini. Koriste se obe grupe determinanata panje o kojima
se govori u psihologiji panje. Koriste se faktori u vezi sa karakteristikama situacije ili
drai, spoljni faktori, kao i tzv. unutranji faktori, tj. izazivanje odreenih interesa i
motiva. Zato se, na primer, u komercijalnoj propagandi ili reklami tekst koji slui
propagandnom cilju daje kao istaknut, razliit od osta-

401

NIKOLA ROT

log teksta, ponavlja se mnogo puta odreena ideja ili tvrdnja. Meu ostalim spoljnim
faktorima koristi se neobinost oblika, kontrast itd. Jo ee se privlaenje panje nastoji
ostvariti delovanjem na motive i interese. Nastoje se aktualizirati razliiti stavovi i motivi
koji inae i nisu u vezi sa predmetom na koji se eli obratiti panja. Veoma esto su to
seksualni motiv, ili tenja za zdravljem, pa se i uz cigaretu koja se reklamira, uz sapun,
vrstu automobila i drugo daje slika lepe mlade ene ili osobe sa izrazom najveeg
zadovoljstva i zdravlja.
Drugi vani princip pri sprovoenju propagande jeste voenje rauna s potrebama i
eljama onih kojima se obraa propagandom, kao i o njihovom uzrastu, obrazovanju i
inteligenciji. Da bi propaganda imala dejstva, potrebno je da ono to se iznosi bude makar
delimino u skladu sa navikama i normama onih na koje se eli uticati propagandom.
U literaturi se navodi da su u toku Drugog svetskog rata kad je propagandna aktivnost bila neobino
intenzivna i amerika i sovjetska propaganda imale manje ejstvo od engleske propagande upravo zbog toga
to su inile krupne greke. Obe propagande nisu vodile dovoljno rauna o vrenostima, normama i
tradicijama stanovnitva. Argumenti i shvatanja za koje su se zalagale ove propagande mogli su eventualno
delovati u njihovim sopstvenim zemljama. A li ncmodifikovani bili su strani i nepristupani stanovnitvu
kome su zapravo bili namenjeni.

Da bi propagandna aktivnost imala dejstvo, potrebno je da tvrdnje koje se iznose

budu, makar delimino, u skladu sa socijalnim normama i stavovima onih na koje se eli
uticati propagandom. P~opaganda se usklauje i sa razliitim kategorijama stanovnitva
kome se obraa, i to i po obliku i po sadraju. Za efikasnost propagande vano je da se oni
kojima je namenjena, identifikuju makar delimino sa onim to se postavlja kao cilj koji se
propagandom eli ostvariti. Ovaj princip zahteva da se propaganda podeava prema dobi,
obrazovanju i inteligenciji onih kojima se obraa. Ukazuje se, na primer, na to da je za
manje obrazovane slojeve efikasnija jednostavna i jasna propaganda odreenih stavova. Iz
istog razloga potrebno je u propagandi voditi rauna o optoj situaciji politikoj i
drutvenoj.
U literaturi se navodi kako je Musolini ve 1933. godine planirao napad na Etiopiju. Ali kako
stanovnitvo u to doba u velikoj veini nije bilo spremno da prihvati takav rat, od loio je napad za kasniji
period a u meuvremenu nastojao stvoriti preduslove za raspoloenje za ovakvu akciju.

Trei vaan princip jeste aktualizirati takve motive za ije zadovoljenje e stavovi
koji se propagiraju, kao i akcije koje iz njih proizlaze, predstavljati sredstva i mogunosti
da se ti motivi zadovolje. Propagirani stavovi treba da imaju instrumentalnu vrednost.
Veoma esto se praktikuje povezivanje propagiranih stavova sa neim za ta se zna da
predstavlja postojeu tenju kod stanovnitva. Dub (1956) navodi da su za amerike
graane karakteristini motivi na koje zbog toga
naroito apeluje propaganda: tenja za ekonomskom sigurnou, elja da se bude omiljen i
cenjen od drugih, tenja za socijalnim statusom, tenja za zdravljem i udobnou, za
estetskim zadovoljstvima, tenja da pozna i razume sebe i tenja da se shvate drugi i ono
to se zbiva u drutvu. Drugi autori naroito naglaavaju va-

402

SPECIFINI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA

nu ulogu motiva za sigurnou, za zdravljem, za ugledom i seksualnog motiva.

Apelovanje na ove motive koristi se, kao to je ve pomenuto, da se obrati panja na
propagandnu komunikaciju, i obeavajui vie ili manje direktno zadovoljavanje ovih
motiva, da se usvoji ono za ta se u propagandi zalae. Vrlo esto se u propagandi apeluje i
na nepotpuno svesne i potisnute motive. Naroito veti praktiari, strunjaci za reklamu,
koriste apelovanje upravo na takve motive.

Tehnike propagande
U literaturi se ponekad pravi razlika izmeu principa i tehnika propagande. Pod
principima se podrazumevaju osnovni uslovi koje treba zadovoljiti da bi propaganda
uspela, a pod tehnikama naini i postupci kojima se to postie. Tehnika je veoma velik broj
i neke su ve i spomenute. Neki autori opravdano ukazuju na to da je nemogue dati
iscrpan pregled takvih tehnika, kao i da nema nekog prostog ablona kako postupiti jer
treba voditi rauna o mnogo momenata. Vanu ulogu ima inventivnost propagandiste. Neki
autori, ipak, pokuavaju dati klasifikaciju tehnika propagande. Jedan od takvih je njihovo
svrstavanje u tri grupe koje razlikuje Li (E. S. Lee, 1952). Po njemu, mogue je razlikovati
bazine postupke, tehnike koje koriste simbole, kojima se izazivaju emocije i tehnike
identifikacije.
U prvu grupu, u tzv. bazine postupke, ubraja se uproavanje sadraja koji se
prikazuje, selekcija onih momenata koji odgovaraju ciljevima propagandiste, iskrivljavanje
onih koji ne odgovaraju i izmiljanje novih. Ova dva poslednja postupka naroito se esto
koriste kad bi otvoreno iznoenje ciljeva propagande bilo neprihvat ljivo. U ovu grupu
moe se uvrstiti i uporno ponavljanje odreenih ideja i stavova koji se propagiraju. Ima
praktiara koji smatraju da je upravo ponavljanje jedno od najmonijih tehnika
propagande. U reklamama se taj postupak ponavljanja veoma esto koristi: ime neke firme,
naziv neke robe pojavljuje se stalno u novinskim oglasima, u reklami na radiju i na ulinim
plakatima. Poznato je da je miljenje nacistikih propagandista bi lo da se upornim
ponavljanjem neke besmislice i lai one mogu uiniti prihvatljivim, pa se najzad i ono to
je bilo na prvi pogled apsurdno i neprihvatljivo posle upornog ponavljanja prihvata kao
normalno i prirodno.
Druga grupa tehnika obuhvata korienje negativnih i pozitivnih stereotipija. U
politikoj propagandi primer takvih pozitivnih stereotipija (koje izazivaju pozitivne
emocije) je isticanje da je ono za ta se propaganda zalae demokratsko slobodoljubivo,
napredno. Primer negativnih stereotipija imamo kad se protivniku pripisuje nedovoljni
patriotizam, sluenje tuim interesima. U ovu grupu tehnika ulazi korienje razliitih
simbola kao to su nacionalna zastava, pozivanje na nacionalne veliine, istoriju i tradicije.
U treu grupu, koju Li naziva tehnikom identifikacije, mogu se uvrstiti ne samo
pokazivanje bliskosti sa ovekom iz naroda i slinosti sa njim, manifestovanje postojanja
jednakih vrednosti i tenji nego i pozivanje na osobe za koje se pretpostavlja da
predstavljaju autoritete za publiku na koju se eli uticati, nala-

403

NIKOLA ROT

enje krivca za tekoe, identifikovanje onoga za ta se propaganda zalae sa neim to je

publici vredno i blisko (na primer, zalaganje za nazadne i konzervativne politike mere
pozivanjem na nacionalnu ast i tradicije).
Razume se da i svi oni uslovi za koje je bilo navedeno da doprinose efikasnosti
persuazivne komunikacije i formiranju i menjanju stavova predstavljaju i postupke kojima
se propaganda koristi.
Ma koliko proirena u razliitim oblastima ivota, propaganda, ipak, nije tako
svemona kao to se esto naglaava. U stvari, mi sigurnih podataka o stepenu delovanja
razliitih propagandnih akcija i nemamo, kao ni sigurnih postupaka da to putem
istraivanja utvrdimo. Ciljeve propagande i postupke kojima se ona slui, lake moemo
utvrditi koristei tehniku analize sadraja komunikacija, koju su razvili Lasvel (H. D.
Lasswell, 1942) i Berelson (B. Berelson, 1952).

404

NIKOLA ROT

ODRAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU

ne samo spoljni pritisak da se grupne norme odravaju i preduzimanje sankcija od strane

grupe ako se ne odravaju nego i mi sami teimo da nai stavovi budu u saglasnosti sa
stavovima nama referentne grupe. Ako hoemo da budemo prihvaeni i priznati od strane
grupe, mi elimo da grupni stavovi budu opravdani stavovi. Mi elimo da lanovi grupe
kojoj pripadamo, nai prijatelji, nai roaci, nai politiki istomiljenici, budu u pravu i da
njihovi stavovi budu i nai stavovi. To nam obezbeuje prihvatanje od strane grupe. Zato
zanemarujemo podatke koji govore za suprotni stav i koji mogu da utiu na menjanje naih
stavova. U toj tenji da nai stavovi budu u skladu sa stavovima grupe lei jedan od vanih
osnova konformizma.
4) Stavovi, kao to je reeno, predstavljaju fiksirane standarde za nae orijentisanje
FAKTORI
KOJI DOPRINOSE
OTPORNOSTI
prema kompleksnoj
stvarnosti, za nae
ocene i postupke. Oni nam omoguavaju da
sa relativno
malo napora
kategoriemo pojave sa kojima se sretamo, da se
PREMA
MENJANJU
STAVOVA
opredeljujemo
i orijentiemo.
I ovaj
momenat
predstavlja
vaansvoja
podsticaj
da sei
Mi
smo stalno izloeni
ogromnom
broju
pokuaja
da izmenimo
shvatanja
pridravamo
stavova
koje
smo
usvojili
i
da
izbegavamo
njihovo
menjanje.
stavove. Neki su strunjaci iznosili miljenje da prosean ovek, izloen baranoj vatri
5) Mnogostruki
funkcionalni
karakter
stavova,
za ostvarenje
persuazivne
komunikacije,
teko moe
ne samo
da joj njihova
se oduprekorisnost
nego uopte
da sauva
ekonomskog
interesa,
za
odranje
samopotovanja,
za
oslobaanje
od nije
gomilane
svoju nezavisnost i svoj identitet. Ipak, dejstvo persuazivne komunikacije
tako
agresivnosti,
za
zadovoljenje
drutveno
neprihvaenih
motiva
i
cijeva
dalji
svemono kao to bi se moglo pretpostaviti s obzirom na njen obim i intenzitet. Kojesuei
znaajni faktori
u otpornosti
menjanju
stavova. Ova
funkcionalnost
stavove naroito
ljudi da prihvataju
ne zavisi
samo od prema
persuazivne
komunikacije
nego
i od njihove
posebno
doprinosi
upornom
odravanju
predrasuda.
pripadnosti odreenim grupama, njihove upuenosti i informisanosti i njihovih motiva i
6) linih
Postepeno
sticanje imunosti
delovanja
argumenata
naim branu
stavovima
drugih
karakteristika.
A ovi suodmomenti
relativno
trajnisuprotnih
i predstavljaju
koja
takoe
je
jedan
od
momenata
otpornosti
prema
menjanju.
Argumenti
oveka titi od delovanja kontinuiranog i intenzivnog ataka persuazije i propagande. U
i stavovi
podaci koji
iznose protiv
naih stavova
postepeno
snagu
ako smo
ranije
iz
stvari,
se (ase posebno
predrasude)
ne menjaju
lako gube
i brzo.
ovek
koristi
razna
nekih
razloga
bili
otporni
prema
njima
i
ustrajali
na
naim
stavovima.
ak
e
sredstva za odbranu doslednosti svoga ponaanja i ve usvojeni stavovi pokazuja ilavu
stavovi
utoliko Uotporniji
ukoliko
smo miseee
sretali
otpornost
premabiti
promeni.
psiholokoj
literaturi
navodi
vie takve
uzrokaprotivargumente,
ove otpornosti
koji
iz
odreenih
razloga
nisu
imali
dejstvo.
Na
t'aj
nain
stie
se neka vrsta
prema promeni, koja postoji i kad bi promena bila logiki opravdana i korisna:
imunosti prema napadima. Lake se menjaju ona uverenja protiv kojih nam nisu
Otporu prema menjanju stavova doprinosi selektivni karakter opaanja i seanja odreen
poznati argumenti i o kojima nismo upoznali kritike primedbe. Ona su manje
postojeim stavovima. Stavovi koje ve imamo utiu da mi opaamo i pamtimo, pre svega,
vrsta i manje otporna.
ono to je u skladu sa njima. Postoji li predrasuda prema nekoj naciji ili rasi, mi emo
7) I korienje razliitih vrsta odbrambenih mehanizama jeste nain kojim mi
lake primetiti ono to je negativno kod pojedinih pripadnika te nacije ili rase, i lake emo
pokuavamo redovno da zadrimo i ouvamo postojee stavove. Komunikacija
se setiti takvih momenata koje mi ocenjujemo kao negativne.
koja je u neskladu sa naim stavovima izaziva kod nas preduzimanje razliitih
Izbegavanje upoznavanja sa podacima koji su u suprotnosti sa stavovima koje ve imamo
odbrambenih mehanizama kojima elimo zadrati snagu kognitivnih elemenata na
drugi je momenat koji doprinosi otpornosti prema menjanju. Ako imamo konzervativnu
kojima poiva stav. Kad doznamo za podatke koji protivree takvim kognitivnim
politiku orijentaciju, mi emo, pre svega, pratiti takve informacije koje su u skladu sa
elementima, koristimo razliite mehanizme, a pre svega:
naim shvatanjem a izbegavaemo takve koje pruaju podatke koji su u suprotnosti sa
a) Poricanje novih podataka. Taj mehanizam predstavlja najjednostavniji nain
naim stavovima. itaemo novine i publikacije stranke i organizacije kojoj pripadamo,
reagovanja kad su nai stavovi napadnuti argumentima. Na primer, puai ignoriu
izbegavaemo dodir sa predstavnicima manjine prema kojima imamo predrasude.
saoptenja o raku. Oni navode da podaci o korelaciji izmeu intenziteta puenja i
Pritisak grupa kojima pripadamo da se pridravamo normi i stavova karakteristinih za
javljanja raka ne moraju da govore o kauzalnoj vezi. Ili navode da je evidentnost te
njih, sledei je momenat koji spreava menjanje stavova. Postoji
korelacije suvie slaba. Saoptenja o raku izazivaju nesklad izmeu saznanja i
naeg postupanja. S obzirom na to da je snaga podataka velika, postupanje prema
njima zahtevalo bi naputanje puenja. Da se to ne bi uinilo, porie se vrednost
tih podataka.

ODRAVANJE STAVOVA I OTPOR

PREMA NJIHOVOM MENJANJU

406

405

ODRAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU

b)

c)

Pojaavanje ranijeg stava je drugi esto korieni mehanizam. Za raniji stav trae
se i nalaze novi argumenti. Suprotni podaci postaju tako manje moni. Pua koji
nailazi na razliita obavetenja o tetnosti puenja, postaje uznemiren. On trai
nove argumente kojima e pravdati svoju naviku puenja. Nalazi da puenje prua
izuzetno zadovoljstvo za koje vredi rizikovati, da smiruje napetost, da ini
sigurnijim u socijalnom kontaktu i da sve to opravdava eventualni rizik od
puenja.
Trei, esto korieni mehanizam, jeste izolovanje novih podataka. Novi podaci,
koji su u neskladu sa podacima kojima se pravda stav, izoluju se; navodi se da do
tetnog delovanja pue'nja ne dolazi pod svim uslovima, da nije puenje tetno za
sve ljude, da ne kode sve vrste cigareta, da postoje razliiti naini puenja od
kojih su neki kodljivi a neki nisu i sl.

NAINI STICANJA OTPORNOSTI

Kao i etrdesetih godina (kad je uoeno koliki je obim masovnih sredstava
komunikacija i njihovo permanentno i uporno atakiranje na samostalnost sudova oveka)
javlja se ponovo bojazan da umeno korienje rezultata naunih istraivanja o efikasnim
nainima menjanja stavova moe dovesti do toga da se jo vie
i
uspenije manipulie ljudima i da postaje sasvim nesigurno da li e ljudi biti
uopte u mogunosti da formiraju i zadre sopstveno miljenje i sopstvene
stavove.
Ali kao to poznavanje procesa menjanja stavova moe da se koristi za
manipulisanje Ijudima, steena znanja o faktorima od kojih zavisi efikasnost persuazivne
komunikacije mogu da poslue i za odbranu od manipulisanja stavovima i uverenjima ljudi
(Rot, 1969). Naime, svaki utvreni faktor i princip menjanja stavova i svaka korisna
teorija menjanja stavova mogu da se upotrebe i za razvijanje otpornosti prema ubeivanju
usmerenom na to da se menja nae miljenje, mogu se koristiti kao sredstva koja e nas
tititi od manipulisanja naim stavovima i miljenjima. Istraivanja o faktorima koji
doprinose menjanju stavova ukazuju, indirektno ili eksplicitno, i na momente koji
oteavaju menjanje naih stavova. Otkrivajui faktore koji utiu da se promene stavovi
otkriveni su i faktori koji doprinose otpornosti prema persuaziji i pomou kojih je mogue
namerno uticati na ljude da postanu manje prijemljivi za persuazivnu komunikacju.
Koristei rezultate tih istraivanja i klasifikaciju rezultata koju je saeto izneo
Mekgvajer (W. McGuire, 1964) moemo razlikovati razliite postupke koji su u
istraivanjima utvreni kao mogui postupci da se stvori otpornost prema ubeivanju. Prvi
je postupak deklarisanje za stavove i miljenja koje subjekti ve poseduju i obavezivanje
na taj nain da e se na njima ustrajati. Drugi je povezivanje stavova s drugim saznanjima i
uverenjima. Trei, izazivanje odreenih mentalnih stanja, koja dovode do javljanja otpora
prema menjanju ve usvojenih stavova. I, najzad, etvrti je nain stvaranja otpornosti
namernim i sistematskim pripremanjem za otpornost prema ubeivanju.

407

NIKOLA ROT

Vei broj istraivanja pokazuje da e se pojaavati spremnost ljudi da ustraju na

stavu koji ve imaju ako se deklariu za svoje stavove. Menjanje stavova dovelo bi do
krenja date obaveze da e se na stavovima ustrajati. Menjanje u takvom sluaju postaje za
linost neprijatno, ona ga osea kao ugroavanje svoga samopotovanja ili kao smanjenje
svoga ugleda, ukratko doivljava ga kao neugodno i tetno. Spomenuta istraivanja koja je
izvrila Benetova (E. Bennett, 1955) pokazuju da ve privatno, samom sebi data re da e
se na nekom stavu istrajati, dovodi do vreg odravanja stava nego ako takva odluka nije
uinjena.
Jo veu vrstinu stava i veu otpornost prema menjanju izazvae javno saoptenje o
svom stavu i miljenju. Vie je autora utvrdilo da javno saoptenje svog uverenja vre
obavezuje nego privatna odluka i stvara veu otpornost prema persuaziji. Ono ima za
posledicu vre ,,zamrzavanje stava, koji e sada tee biti ,,odmrznuti kao to je
smatrao ve Levin.
Na otpornost stavova posebno e uticati formalno javno obavezivanje da e se
odreenih stavova pridravati. Politike i druge organizacije ve odavno s uspehom koriste
takvo sredstvo da bi obezbedile da njihovi lanovi zastupaju i brane odreene stavove.
Naroito kad se jave suprotna shvatanja i dileme o nekom pitanju; one trae od svojih
lanova takvo javno deklarisanje. Ako je takvo deklarisanje bez pritiska, efekat javnog
izjanjavanja za odreene stavove bie jo vei.
Opravdano je pretpostaviti da e jo vie nego verbalno deklarisanje za odreene
stavove, otpornost stavova pojaati akcija izvrena na osnovu stava i uverenja, akcija koja
iz njih proizlazi. Ve napis (u eksperimentalnim situacijama, npr., sastavljanje eseja) u kom
se zastupa i obrazlae neki stav, ini stav manje podlonim napadu. Jo vie to ini, moe
se zakljuiti, postupak koji predstavlja manifestovanje stava.
Istraivanja su pokazala da ak i obavetenja o neijem stavu mogu imati slino
delovanje. Ako se nekoj osobi saopti da neko drugi, a do ijeg joj je miljenja osobito
stalo, ima odreeni stav koji je isti ili slian, vezanost za stav e se pojaati a otpornost
prema njegovom menjanju poveati.
Druga vrsta postupka pomou kojeg je mogue pojaati otpornost stavova prema
menjanju jest povezivanje stavova koje imamo s drugim naim uverenjima
i
stavovima. U takvom sluaju menjanje stava zahteva menjanje i drugih s njim
povezanih stavova i uverenja. Ukoliko do takvog menjanja ne bi dolo, nastupila bi
neravnotea i nesklad, a nesklad prema teorijama ravnotee od kojih ovaj postupak
i polazi izaziva oseanje nelagodnosti i izbegava se. Spominju se tri oblika ovog
postupka: vezivanje stavova koje imamo s prihvaenim vrednostima, povezivanje s
drugim stavovima i uverenjima i povezivanje s izvorima koje cenimo ili s
referentnim grupama.
Na stav e biti utoliko otporniji prema menjanju ukoliko se ocenjuje vanijim za
ostvarenje prihvaenih vrednosti ili za postizanje bitnih linih ciljeva. Meu ostalima, ovo
je pokazao Rozenberg (M. J. Rosenberg) u eksperimentalnom istraivanju u kom je utvrdio
da stav njegovih ispitanika prema davanju slobode propagiranja komunistike ideologije
zavisi od njihove ocene da li davanje slobo-

408

ODRAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU

de govora komunistima doprinosi ili ne doprinosi ostvarenju za njih vanih linih

ciljeva. Prema objektima koji se ocenjuju kao vana sredstva za postizanje za pojedinca
vanih ciljeva postoji pozitivan stav koji se teko menja. Ako se ukae na instrumentalni
karakter stavova za line vrednosti i ciljeve, oni e postati otporni prema pokuajima da se
stavovi izmene.
Drugi je nain povezivanje uverenja koje pojedinci imaju s drugim njihovim
uverenjima i stavovima. Ako se pojedinac uini osetljivim za uoavanje takve povezanosti,
ako on uvidi da su odreena njegova uverenja logiki povezana sa razliitim drugim
uverenjima i stavovima koje ima, on e na tim uverenjima vre ustrajati. Menjanje
pojedinog od tih uverenja izazvalo bi ceo niz neravnotea i oseanje nesklada koje ovek
eli da izbegne.
Trei nain je povezivanje stava i uverenja koje pojedinci imaju sa izvorima koje
cene. Ako se upozori, na primer, da odreene stavove imaju i autoriteti koje oni cene, ti
stavovi e postati otporniji prema ubeivanju usmerenom na njihovo menjanje. Ve i samo
navoenje da veina ima neki odreeni stav moe da pojaa otpornost prema menjanju. Isti
efekat ima i ukazivanje na to da za pojedinca referentne grupe, grupe s kojima se
identifikuje i ije norme prihvata, imaju stav koji se persuazijom napada.
Trei postupak stvaranja otpornosti prema ubeivanju zasniva se na rezultatima
psiholokih istraivanja koja pokazuju da postoji korelacija izmeu odreenih psihikih
stanja i otpornosti prema socijalnom uticaju. Izazivanje odreenih psihikih stanja moe
dovesti do otpornosti prema menjanju stavova. Ako se izazovu takva stanja, stvorie se i
otpornost prema pokuajima menjanja stavova koje pojedinci imaju.
Pre svega, otpornost se moe stvoriti izazivanjem anksioznosti, strahovanja, od
bavljenja odreenim temama. Ljudi e izbegavati da se upoznaju i bave takvim temama
koje izazivaju anksioznost, pa e i saoptena persuazivna komunikacija,
1 tim temama ostati bez uticaja. Posebno, ako se ukazuje na to da shvatanje koje se
persuazijom eli uiniti prijemljivim moe dovesti do teskoa i negativnih
posledica za pojedinca, on e izbegavati svako upoznavanje s porukama u kojima
se zalae za to shvatanje.
Drugi nain je izazivanje agresivnosti i neprijateljstva prema osobama
predstavnicima odreenih shvatanja. Neprijateljstvo prema tim osobama izaziva
neprijateljski odnos i prema shvatanjima koja oni iznose i zastupaju.
Stanje koje moe izazvati pojaanu otpornost prema menjanju uverenja jest
2 oseanje sigurnosti u sebe, razvijeno samopotovanje. Rezultati istraivanja
pokazuju da doivljen uspeh, ak i u sluaju kad lini uspeh nije ni u kakvoj vezi
sa sadrajem peruazije, jaa otpornost prema pokuaju da se putem ubeivanja
stavovi menjaju. Verovatno je sistematsko ideoloko pripremanje jedan od
najefikasnijih naina stvaranja otpornosti (u okviru ovoga postupka). Upoznavanje
sadraja kojima se potkrepljuje odreena ideologija (ideoloko obrazovanje)
uinie stavove i uverenja sigurnim i otpornim prema napadu na njih. Nastojanje
da se prihvati drugaija ideologija od usvojene nailazi na snaan otpor.

409

N IKOLA ROT

Najzad, etvrtu vrstu postupka u stvaranju otpornosti predstavlja sistematsko

namerno pripremanje i vebanje za otpornost i samostalnost sudova i stavova. Najee
korien nain ove vrste postupka jest pruanje to potpunijeg opteg obrazovanja.
Rezultati istraivanja ne pokazuju, meutim, da postoji puna pozitivna korelacija izmeu
obrazovanja i otpornosti prema ubeivanju, kao to ne pokazuju ni da postoji uvek
pozitivna korelacija izmeu inteligencije i otpornosti prema pokuaju uticaja na stavove.
Vei efekat da se smanji prijemljivost za persuazivnu komunikaciju ima specifino
uvebavanje da se prepozna sve to nije u skladu sa usvojenim stavovima i oceni kao
neispravno i neprihvatljivo. Sa gledita razvitka i slobode linosti to moe biti negativno i
dovesti do toga da se zaista svako shvatanje drugaije od eljenog prepoznaje po nekim
karakteristikama, osuuje i odbija upoznavanje sa njim. Svaka ideja suprotna onoj koja je
usvojena (i koja se proklamuje i smatra jedino opravdanom) osuuje se i odbija se svaka
diskusija i svako upoznavanje s njom.
Sa gledita razvitka linosti opravdanije je razvijanje kritike sposobnosti,
sposobnosti da se kritiki ocenjuje sadraj persuazivne komunikacije i da se prepoznaju i
otkrivaju eventualne skrivene namere i ciljevi komunikacije. Meu ostalim, Lains (A. S.
Luchins, 1960) je pokazao da ve upozorenje da treba biti kritian i da postoje drugaija
shvatanja od prezentovanog stvaraju manju podlonost komunikaciji.
Posebnu vrednost za upoznavanje stvaranja otpornosti putem namernog pripremanja
za otpornost imaju novija eksperimentalna istraivanja Mekgvajera (W. J. McGuire) i
saradnika i P. Tanenbauma (P. H. Tannenbaum) i saradnika. O tim e istraivanjima biti
reeno neto vie.

ISTRAIVANJA V. MEKGVAJERA O NAMERNOM

STVARANJU OTPORNOSTI
Mekgvajer, sam i zajedno sa Papageorgisom (D. Papageorgis), od 1960. organizuje
vie eksperimentalnih istraivanja u kojima proverava dejstvo nekoliko specifinih
varijabli na sticanje otpornosti prema persuazivnoj komunikaciji putem vebanja za
suprotstavljanje pokuaju da se ubeivanjem menjaju stavovi i ubeenja. U organizovanju
tih eksperimenata polazi od retkih teorijskih pretpostavki koje objedinjuje u svoju, kako je
sam naziva, inokulacionu teoriju. Ova teorijska konstrukcija o sticanju imunosti od
ubeivanja izvedena je na osnovu analogije sa sticanjem bioloke imunosti od zaraznih
oboljenja. Poznato je da se u medicini kao preventivno sredstvo od zaraznih oboljenja
koristi cepljenje (pelcovanje) ili inokulacija. Ako osoba, dok je jo zdrava, bude izloena
napadu manje koliine odreenih bakterija ili virusa sa smanjenom snagom, ona e postati
otpornom na napad te vrste bakterija i virusa, koji bi da nije organizam prethodno izloen
ublaenom napadu doveo do oboljenja. Cepljenjem unesene bakterije podstiu organizam
na osposobljavanje za odbranu izazivajui stvaranje antitela.

410

Vrsta odbrane pre napada

Interval izmeu napada i Odbrana s

Pobijanje

Pobijanje

odbrane

argumentima koji

argumentima koji prethodne

se kasnije navode

se kasnije ne

u napadu

navode u napadu

podrkom

Bez intervala

9,71

11,36

10,41

Dva dana

8,51

11,08

11,45

Sedam dana

8,82

9,49

9,68

Napad

bez Nema ni napada

ni odbrane

odbrane

8,49

NIKOLA ROT

11,74

ODRAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU

Organizam postaje
imun
prema
masovnim
napadima
bakterija.
Mekgvajer
smatra
da jese
Uverenost
u stavove
i menjanje
stavova
us led delovanja
persuazivne
komunikacije
utvruje
posebnim
upitnikom za merenje
uvcrenosti.
je instrument
u kome sei nalazi
sedamnaest
tvrdnji,
a u svakoj
prihvatljivo
pretpostaviti
da se na
slian To
nain
moe stvoriti
otpornost
prema
persuaziji.
iznosi neto to je u skladu s jednim od spomenuta etiri truizma. Za svako od navedenih higijenskih
Osobu setreba
cepiti, pelcovati, pre delovanja persuazije. Razume se, ne virusima i
pravila nalaze se u uputniku etiri takve tvrdnje. Tako dobijamo 16 tvrdnji. U sedamnaestoj je ponov ljena
bakterijama
nego
argumentima, i to bilo argumentima kojima se podrava stav koji se eli
jedna od ranijih da bi se utvrdila relijabilnost odgovora ispitanika. Iza svake od tih 17 tvrdnji je grafika
odbraniti
se treba
pobija
budui
sadranpodvlaenjem
u persuazivnoj
ska la ili
sa 15argumentima
jedinica, od 1 dokojima
15. Subjekti
da saopte
stepennapad
svoje uverenosti
jedne od
jedinica. Maksimalna
je uverenost izazvati
u sluaju kad
je prosek odgovora
na svih 17 tvrdnji
15, a minimalna
je kad
komunikaciji.
Ti e argumenti
mobilizaciju
organizma,
aktivirati
ga da trai
je tajkojima
prosek 1.e
Subjektima
se upitnik daje
na ispunjavanje
posle napada,
pose
le persuazivne
komunikacije.
odgovore
se suprotstaviti
napadu
u persuaziji.
Osoba
postati otporna
prema
Tim postupkom Mekgvajer proverava delovanje nekoliko varijabli. Pre svega tri: 1) imunizaciju
persuaziji, bie
imunizovana od napada na svoja shvatanja i stavove.
putem odbrane s pobijanjem i odbrane s podrkom; 2) de lovanje tzv. pasivne i aktivne odbrane, tj. postupaka
Dasubjekti
bi proverio
ove pretpostavke,
Mekgvajer
pristupa
organizovanju
pri kojima
treba samo
da itaju tekstove
i postupaka
pri kojima
treba da eksperimentalne
napiu manji esejsituacije.
u kome
Najpreopravdanost
trai takva truizma;
uverenja3)i uticaj
stavove
za koje
jo nijeodsteena
imunost
jer samo
tako moe
proveravati
brane
vremena
proteklog
imunizacije
odbranom
i napada
da bi utvrdio
koja
vrednost
namerne
imunizacije.
je dosta
teko nai takve stavove koji nisu ni od koga ranije
vrsta
odbrane
dovodi
do trajnije Utvruje
otpornostida
prema
persuaziji.
U svim
radi sa vieispitivanja
paralelnih na
grupa.
Pored
eksperimentalne
grupenalazi
uvek da
je se
i jedna
osporavani.
Posleistraivanjima
veeg broja prethodnih
svojim
ispitanicima
studentima
kao
grupa
koja je izloena
samo mogu
napadu,
a nije pripremana
za napad, i uvek
postoji kontrolna
koje
takvi neosporavani
stavovi
prihvatiti
odreeni opteprihvaeni
higijenski
principi. grupa
Meu kod
ostalim,
nema
ni etiri:
napadakorisno
ni odbrane.
Kod
svih ako
tih grupa
pomenutim
instrumentom
se uverenost
u truizme
i tako
sledea
je prati
zube,
je to mogue,
posle
svakog jela;meri
mentalna
obo ljenja
nisu zarazna
omoguava
uporeivanje
uvrivanje
varijabli.pregled da bi bilo mogue jo u poetnom
oboljenja; svako
treba barrezultata
jednom igodinje
da delovanja
izvri rendgenski
Nemamo
detaljnije
prikaemo
dobijene
koji
su svijei kvantitativno
izraeni
stadijumu
utvrditi mogunosti
da li postojida
neki
simptom
tuberkuloze;
efekatrezultate,
penicilina
gotovo
bez izuzetka od
velikei
podvrgnuti
briljivo statistikoj obradi. Izneemo samo u jednoj tabeli neke najzanimljivije rezultate
koristi.
(prikazane
u Mekgvajerovom
kao subjekti
i neke od
iznetih
Pokazalo
se zaista daradu
su izsvi1962),
njegovi
bilinjegovih
uverenizakljuaka.
u tanost Radi
ovih razumevanja
tvrdnji. Te tvrdnje
brojeva
treba imati
na umu da je inajvea
mogua uverenost
jedinica
i najmanja
jedinica.
predstavljaju
opteprihvaena
neosporavana
shvatanja, 15tzv.
truizme
tvrdnje1 koje
se prihvataju kao

neosporavane istine. Meutim, ako ova shvatanja budu napadnuta odreenim argumentima, na primer,
navoenjem da suvie esto pranje zuba moe dovesti do oteenja desni i delova zuba dolazi do velikog
kolebanja i nedoumice i znatnog s labljenja uverenosti u njihovu ispravnost. Mekgvajer trai zatim postupak
za imunizaciju. Pretpostav lja da bi to moglo biti saoptavanje ili argumenata kojima se pobijaju raz lozi
protiv tanosti truizma, ili argumenata kojima se podravaju. Jedna i druga vrsta argumenata treba da bude
saoptena subjektima pre persuazije, pre napada na od ranije prihvaena uverenja. Ako se ti argumenti bilo
podrke truizma, bilo argumenti protiv napada saopte pre persuazivnog napada, subjekt e se aktivirati za
svojih prema
od ranijeubeivanju
prihvaenih pri
uverenja
i postaerazliitih
otporniji prema
Tabelaodbranu
Otpornost
korienju
vrstapersuaziji.
odbrane i trajanje otpornosti
Eksperimenti koje organizuje polazei od iznetih pretpostavki sastoje se iz dva dela. U prvom delu
vri se inokulacija. Ona se moe vriti bilo putem tzv. odbrane s pobijanjem, bilo putem odbrane s podrkom.
Zato on konstruie posebne tekstove u kojima se iznose: a) po dva argumenta protiv napada na svaku od
etiri spomenute tvrdnje (higijenska principa), b) po dva argumenta u prilog svake od ovih tvrdnji. Tekstovi
u vezi sa svakom od etiri tvrdnje sadre isti broj rei, oko 600, i na slian nain su sti lizovani. Tekstovi se
prezentuju subjektima i od njlh zahteva da ih paljivo itaju i u njima oznae to je bitno navodei da se na
taj nain ispituje njihova sposobnost razumevanja verbalnog saoptenja. Meutim, stvarni cilj je da se
obezbedi da subjekti pa ljivo prate tekstove.
U drugom delu eksperimenata vidi se napad. Opet se prezentuju tekstovi od 600 rei u vezi sa
svakom od tvrdnji, a u njima se iznose dva razraena argumenta protiv svakog od spomenutih higijenskih
principa. Pos le toga se zahteva od subjekata da odgovore na neke testove linosti, radi toga da bi ispitanici
bili ubeeni da se ispituje njihova sposobnost razumevanja verbalne komunikacije i kore lacija te sposobnosti
s nekim osobinama linosti. U stvari rezultati dobijeni tim testovima za ispitivani problem nisu od vanosti
niti se obrauju.

411

ODRAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU

(kad je minimalna 1, a maksimalna 15). Meutim, kad je dolo do napada, a nije bilo
prethodne odbrane, srednja vrednost uverenosti bila je 8,49.
2) Obe vrste imunizacije (i odbrana s podrkom i odbrana s pobijanjem) dovode do
stvaranja otpornosti prema napadu putem persuazije. Ali znatno veu otpornost
daje imunizacija putem odbrane s pobijanjem. Srednja vrednost uverenosti kad je
napad izvren neposredno iza imunizacije putem odbrane sa pobijanjem iznosi
11,36, a s odbranom s podrkom 9.71.
3) Imunizacija putem odbrane s pobijanjem pokazuje se efikasnom ak i u sluaju
kad se u napadu navode argumenti protiv kojih nisu u imunizaciji izneti
protivrazlozi (nego su navedeni takvi argumenti koji kasnije u napadu nisu
navoeni). Cak je otpornost u takvom sluaju i najvea i kad je napad neposredno
posle odbrane (srednja uverenost 10,41), i kad je napad dva dana posle odbrane
(srednja uverenost 11,45), pa i kad je napad sedam dana posle imunizacije (srednja
vrednost 9,68).
4) Imunizacija odbranom s pobijanjem stvara dugotrajniju otpornost prema persuaziji
nego imunizacija putem odbrane s podrkom. Imunizacija putem odbrane s
podrkom uspena je samo u sluaju kad napad persuazivnom komunikacijom
usledi neposredno posle imunizacije. Kad je taj napad dva ili sedam dana posle
pojaavanja odbranom, nema znaajne razlike izmeu uverenosti onih koji nisu
podvrgnuti imunizaciji i onih kod kojih je koriena imunizacija putem odbrane sa
podrkom. Meutim, imunizacija s pobijanjem efikasna je ne samo u sluaju kad
napad usledi neposredno iza imunizacije nego i kad je napad dva ili sedam dana
kasnije.
Mekgvajer smatra da njegova inokulaciona teorija prua i objanjenje ovih
rezultata. Imunizacijom se stvara spremnost za odbranu od napada i vea otpornost prema
persuazivnoj komunikaciji jer dovodi do aktiviranja mentalnih funkcija, izaziva traenje
protivargumenata argumentima sa kojima oekuje da e se sresti u buduem napadu.
Odbrana s pobijanjem je efikasnija jer ne poiva prvenstveno na pamenju, na retenciji,
materijala kojim se daje podrka uverenju kao to je to sluaj kod odbrane s podrkom.
Ona poiva pre svega na aktiviranju organizma, na podsticanju da se misli na odupiranje
napadu i trae podaci kojima e se suprotstaviti napadu.

ISTRAIVANJA P. TANENBAUMA O
STVARANJU OTPORNOSTI
Drugu grupu sistematskih eksperimentalnih istraivanja o namernom i planskom
pripremanju na otpornost prema persuazivnoj komunikaciji ine istraivanja P.
Tanenbauma (T. H. Tannenbaum, 1967) sa univerziteta u Viskonsinu (Wisconsin), izvedena
Iz ovih
rezultata,
i drugih koji
ovde ne saoptavaju,
proizlazi:
ezdesetih
godina.
Dok aMekgvajer
i zasepretpostavke
istraivanja
i za objanjenje rezultata
1)
Da
je
napad
persuazivnom
komunikacijom,
kad
nije
pripreme koju
za odbranu,
koristi svoju teoriju inokulacije, Tanenbaum polazi od teorije bilo
kongruencije
je, kao
izazvao
znaajno
vee
promene
u
stavovima
nego
kad
je
postojala
priprema
za
odbranu od
jednu od teorija menjanja stavova, razvio
napada. Srednja vrednost uverenosti, kad nije bilo ni napada ni odbrane, dakle srednja
uverenost u truizme, kod svih subjekata iznosila je 11,74

412

413

Strategija

Imunizacija

Restauracija

Poricanje veze s
izvorom

9,06

9,96

8,56

11,77

Obezvreivanje
izvora

10,62

8,54

8,30

11,86

Pobijanje sadraja
napada

12,46

10,45

8,82

11,70

Pojaavanje
stavova

10,85

8,39

11,22

Napad bez
odbrane

NIKOLA ROT

Nema ni napada
ni odbrane

ODRAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU

Stvaranje
otpornosti
prema
ubeivanju
imunizacijom i restauracijom,
zajedno saTabela
Ozgudom
(C. E.
Osgood).
Prema
Ozgud-Tanenbaumovoj
teoriji kongruencije:
korienjem etiri strategije
kad se nekom tvrdnjom poveu dva objekta koji se pozitivno evaluiraju (prema kojima
postoji pozitivan stav), a i tvrdnja je koja ih povezuje pozitivna imamo kongruenciju. Ako
je tvrdnja pozitivna, ako konstatuje postojanje veze izmeu objekata, ali prema jednom
objektu postoji pozitivan a prema drugom negativan stav-javlja se inkongruencija. U tom
sluaju javlja se tendencija za usklaivanjem, za uspostavljanjem kongruencije.
Usklaivanje se ostvaruje tako to se sada objekt koji je negativno evaluiran ocenjuje
manje negativno, a onaj koji je pozitivno evaluiran manje pozitivno. Inkogruenciju imamo i
u sluaju da postoji pozitivna evaluacija oba objekta, ali je tvrdnja kojom se povezuje
disocijativna, kazuje neto negativno o jednom od objekata. Takav sluaj imamo upravo pri
pokuaju da se persuazivnom komunikacijom menjaju stavovi. Izvor, komunikator, koga
pozitivno evaluiramo (prema kome imamo pozitivan stav) o nekoj pojavi, koju takoe
pozitivno evaluiramo, iznosi neto negativno, napada tu pojavu. (U takvoj situaciji nastaje
inkogruencija koja se smanjuje ili otklanja na taj nain to pojavu sada ocenjujemo manje
pozitivno odnosno negativno time to menjamo stav o njoj.) Svaki nain da se smanji
inkogruencija, samim tim to se poveava kongruencija smanjuje se i spremnost za
menjanje stava i poveava otpornost prema persuaziji kada bude izneta.
Polazei od ovih postavki, Tanenbaum organizuje eksperimentalna istraivanja
o stvaranju otpornosti prema ubeivanju. Da bi mogao uporeivati svoje rezultate sa Mekgvajerovim,
istraivanja vri na istom materijalu i koristi iste merne istrumente. Kao objekt prema kome postoji pozitivan
stav, a koji se persuazivnom komunikacijom pokuava izmcniti, koriena su, kao i u Mekgvajerovim
istraivanjima opteprihvaena higijenska pravila (da treba to ee prati zube, da se treba podvri
povremenom rendgenskom pregledu i druga). I za napad na ove stavove i za njihovu odbranu od napada
koristi iste tekstove koje je konstruisao Mekgvajer. U Tanenbraumovom istraivanju, meutim, vanu ulogu
ima i izvor napada, komunikator, kome se pripisuje persuazivna komunikacija kojom se napadaju i
pokuavaju nametati stavovi. Druga bitna razlika od Mekgvajerova postupka jeste u tome to se otpornost
prema persuazivnoj komunikaciji ne pokuava stvoriti samo imunizacijom, tj. delovanjem pre napada, nego i
delovanjem na subjekte i poto je napad izvren. Oekuje se da e i takvim delovanjem posle napada na
stavove, a koje Tanenbaum naziva restauracijom ili obnavljanjem, biti mogue ponovo pojaati stavove koji
su putem persuazivne komunikacije oslabljeni i pokolebani.
Polazei od teorije kongruencije, Tanenbaum konstruie etiri postupka ili strategije stvaranja
otpornosti prema ubeivanju. To su: poricanje veze s izvorom napada, obezvreivanje izvora napada,
pobijanje sadraja napada i pojaavanje stavova prema objektu. U tabeli koja sledi, a koju smo konstruisali
na osnovu podataka koje saoptava Tanenbaum, iznosimo neke rezultate istraivanja o stvaranju otpornosti
prema ubeivanju korienjem sve etiri strategije za imunizaciju i restauraciju stavova. Kako su, kao to je
spomenuto, materijal s kojim je vreno istraivanje i instrument za merenje isti kao kod Mekgvajera,
dobijene vrednosti Tanenbaumovim istraivanjem mogu se uporeivati sa Mekgvajerovim.

414

NIKOLA ROT

kompetentnim ljudima koje su namestili razni politiari otputajui strunije ljude. Ova
strategija pokazuje se efikasnom jedino u sluaju kad je odbrana bila pre napada, samo pri
imunizaciji ali ne i pri restauraciji (kada je odbrana posle napada). To pokazuju brojevi
kojima se prikazuje prosena uverenost razliitih grupa. Kod kontrolne grupe, kod koje nije
bilo ni napada ni stvaranja otpornosti, prosena uverenost je 11,86, kod one kod koje
imamo samo napad 8,30. a kod one grupe kod koje je pre napada dolo do kritike izvora
prosena uverenost i posle napada iznosi 10,62. Jo efikasnijom se pokazuje ova strategija
kad se kao izvor napada navodi jedan pojedinani autoritet a kad se u odbrani obezvreuje
taj izvor, kad se, na primer, navede da negativno miljenje o higijenskim principima ima
jedan odreeni strunjak.
Dok se dve spomenute strategije zasnivaju na razbijanju ili slabljenju veze izmeu
izvora napada (koji ima negativan stav prema objektu prema spomenutim higijenskim
pravilima) i objekta (higijenskih pravila koja se pozitivno evaluiraju), sledee dve
strategije pobijanja sadraja napada i pojaavanja poetnih stavova poivaju na iznoenju
podataka o samoj pojavi, o higijenskim pravilima. Pri korienju strategije pobijanja
sadraja napada otpornost prema menjanju stavova persuazivnom komunikacijom nastoji se
postii slabljenjem
argumenata
sadranih
u napadu.
Nastoje
dovesti
Napomena:
Rezultati kontrolnih
grupa
kod kojih je
postojaose
samo
napad u
bezsumnju
odbrane,vrednosti
kao i onih
kod
kojih
nije
bilo
ni
napada
ni
odbrane,
donekle
se
razlikuju
jer
je
u
svakoj
grupi
raeno
sa drugim
tih argumenata. U Tanenbaumovim istraivanjima pri napadu na stavove
iznose
se,
subjektima.
koristei Mekgvajerove tekstove, argumenti protiv higijenskih pravila truizama, ali se pri
tom ne spominje izvor napada, ne navodi se ko osporava tanost tih pravila. Pobijanje
Iz teorije
kongruencije
izvode se
se posebnoj
etiri naina
ili strategije
stvaranja
argumenata
iznetih
u napadu pripisuje
medicinskoj
komisiji
i iznoseotpornosti
taka po
prema
menjanju
stavova.
taka argumenti protiv napada; pobija se napad. Ova se strategija pokazuje veoma
Prva najefikasnijom
je strategija poricanja
izvorom napada
kojaI polazi
od principa
efikasnom,
od sve veze
etiris koriene
strategije.
to u obe
varijante:teorije
i pri
kongruencije
po restauraciji,
kome do nekongruentnosti
dolazi
onda kada
elementi
imunizaciji
i pri
tj. i kada se odbrana
dajesamo
pre napada
i kadakognitivni
se daje posle.
Kad
(sadrani
evaluaciji
objekta
i u evaluaciji
izvora) bila
doujeu ak
odnos
drugima preko
je
odbranau bila
pre napada,
uverenost
posle napada
veajedni
kod seksperimentalne
neke tvrdnje,
ili disocijativne.
U sprovedenim
strategija
(12,46)
nego kodasocijativne
kontrolne grupe
koja nije bila izloena
ni napaduistraivanjima
ni odbrani (11,70).
poricanja
sastoji
se
u
suprotstavljanju
saoptenju
da
ministarstvo
zdravlja
osporava
etvrta strategija, strategija pojaavanja poetnih stavova, polazi od principa,
koje
ispravnost
pomenutih
higijenskih
principa
(to
predstavlja
napad
na
uverenja).
Daje
se
su takoe formulisali u svojoj teoriji Ozgud i Tanenbaum, da e pritisak na menjanje
usled
drugo
saoptenje
u
kome
se
veli
da
nije
tano
da
ministarstvo
zdravlja
ima
veze
s
izjavom
dejstva persuazivne komunikacije i efekat promene biti manji za stav koji je intenzivniji.
da su spomenuti
Ovo drugo
saoptenje
daje se zaSmisao
jednu grupu
Proizilazi
da e higijenski
se stavovi principi
utoliko sporni.
tee menjati
ukoliko
su intenzivniji.
ovoga
ispitanika
i
pre,
i
za
drugu
grupu
ispitanika
posle,
saoptenja
koje
predstavlja
napad.
postupka je da uini poetne stavove to intenzivnijim, da pojaa uverenost u njih.
U
Jednim i drugim nainom porie se samo tanost navoenja izvora napada, samo to da je
istraivanjima korien postupak slian je Mekgvajerovoj odbrani s podrkom. Pre napada
ministarstvo zdravlja dalo neko saoptenje o higijenskim principima. Ispitivanja su
saoptavaju se argumenti u prilog opravdanosti higijenskih pravila. Navodi se da je to
pokazala da ova strategija nije efikasna i da nije uticala na to da se napadom znatnije ne
miljenje jedne strune komisije. Sledi napad u kom se iznose argumenti protiv tanosti
smanji uverenost. Ovaj rezultat je u skladu sa svakodnevnim iskustvom da prosti demanti o
truizma, ali se ne spominje izvor napada. Istraivanje ovom strategijom vreno je samo u
tome da neko nema veze sa nekom kritikom ostaje bez efekta. U varijantama ove strategije
varijanti imunizacije. Rezultati pokazuju da je pojaavanje dovelo do vee otpornosti. U
u kojima izvor nije samo demantovao da je saoptenje njegovo nego je i izneo svoje
eksperimentalnoj grupi prosena uverenost bila je 10,85, a u grupi u kojoj je bio samo
miljenje, i to pozitivno, o spomenutim higijenskim principima odbrana se pokazala
napad 8,39. Razlika u uverenosti pokazala se statistiki znaajnom. U nekim naknadnim
efikasnom a otpornost prema napadu poveanom.
istraivanjima, navodi Tanenbaum, dobijena je ak i vea prosena uveDruga strategija je obezvreivanje izvora napada. Napad se sastoji u saoptenju da
ministarstvo zdravlja, ili drugi struni autoritet, negira ispravnost shvatanja o higijenskim
principima. Stvaranje otpornosti nastoji se obezbediti kritikom i obezvreivanjem izvora.
Veli se da je Ministarstvo zdravlja, popunjeno ne-

416

415

ODRAVANJF. STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJANJU

renost (13,29) nego kod kontrolne grupe kod koje nije bilo ni napada ni odbrane (a kod
koje je prosek uverenosti bio 11,22).
U nizu istraivanja Tanenbaum kombinuje po dve od spomenutih strategija i
konstatuje da se na taj nain odreenim kombinacijama moe poveati otpornost prema
menjanju stavova. Najuspenijom kombinacijom pokazuje se povezivanje strategije
pobijanja stavova sa strategijom obezvreivanja izvora. Ne poveava se otpornost
kombinovanjem strategije pobijanja argumenata iznetih u persuazivnoj komunikaciji i
pojaavanja poetnih stavova, a kombinovanjem strategije obezvreivanja izvora i
strategije pobijanja sadraja napada ak se postie manji efekat nego kad se svaka od ovih
strategija koristi sama za sebe.

417

NIKOLA ROT

PREDRASUDE

POJAM 1 KARAKTERISTIKE PREDRASUDA

Kao i mnogi drugi pojmovi koje koristimo u svakodnevnom govoru, pa i u nauci, i
pojam predrasuda ima vie znaenja. U najirem znaenju njime se oznaava iznoenje
tvrdnji uz koje se pridruuje uverenost u njihovu tanost iako te tvrdnje nisu potkrepljene
injenicama niti zasnovane na argumentima nego su donesene bez prethodnog proveravanja
njihove tanosti i bez prethodnog razmiljanja o tome. Ovo znaenje je i najblie
etimolokom poreklu izraza: predrasude su sudovi koji se donose bez prethodnog
rasuivanja. Kad se u socijalnoj psihologiji govori o predrasudama, ne misli se o ovoj vrsti
psihikih pojava. Pod predrasudama se u socijalnoj psihologiji, kao to je ve reeno,
podrazumeva vrsta stavova. I predrasude su stavovi, ali takvi koji imaju svoje posebne
karakteristike. Ali i odreivanje predrasuda kao vrste stavova nije uvek jednosmisleno. I
ovo se odreenje upotrebljava u vie znaenja. Prvo. pod njima se podrazumevaju stavovi
kod kojih je oigledan nedostatak opravdanosti, njihova logika neosnovanost, koji su
praeni intenzivnim emocijama, koji se uporno odravaju i otporni su prema menjanju. U
tom smislu mogli bismo ih definisati kao logiki neosnovan, uporno odravan i izrazitim
emocijama praen odnos prema razliitim objektima. Pojam predrasuda korien u ovom
smislu moe ukljuivati i pozitivan i negativan odnos. Mogu, na primer, postojati i
pozitivne predrasude prema nekim grupama, profesijama, ili nekim drutvenim pojavama i
institucijama. esto se, meutim, pod predrasudama podrazumeva ne samo logiki
neosnovan, uporno odravan, emocijama praen odnos, nego istovremeno i negativan
odnos. Kad se govori o predrasudama u tom znaenju, podrazumeva se: osuivanje,
potcenjivanje, neprijateljski stav, spremnost da se pristupi aktivnosti protiv grupa ili pojava
prema kojima postoje predrasude. Vrlo esto se tom pojmu pridaje jo ue znaenje i pod
predrasudama se podrazumevaju negativni stavovi prema pojedinim grupama ljudi; prema
pripadnicima neke rase, neke etnike grupe. Obino kad se govori o etnikim ili rasnim
predrasudama, misli se na predrasude u ovom znaenju.
Termin predrasuda, oznaavajui njime posebnu vrstu stavova, smatramo da je
opravdano upotrebiti u znaenju logiki neosnovanih, uporno odravanih i intenzivnim
emocijama praenih stavova prema objektima i klasama objekata. U socijalnoj psihologiji,
meutim, najvea panja poklanja se izuavanju negativnih etnikih i rasnih predrasuda, zbog
toga to su takve predrasude od posebnog

418

PREDRASUDE

znaaja za odnose meu Ijudima, posebno meu pojedinim grupama. Negativna etnika
predrasuda je nesklonost prema odreenim grupama, zasnovana na pogrenoj i promeni
teko pristupanoj generalizaciji. Bitna odlika takvih predrasuda je neosnovanost,
neopravdanost opteg odnosa prema odreenoj grupi pojava. I mnogi pojmovi koje
koristimo pogreni su, neopravdane su generalizacije. Ipak ih ne nazivamo predrasudama
zato to takve pojmove menjamo kad saznamo za nove podatke koji nisu u skladu sa
sadrajem pojma. Stoga, iako neosnovanost predstavlja bitnu karakteristiku predrasuda,
ova karakteristika nije dovoljna da ih u potpunosti odredi. Predrasude se razlikuju od
pogrenih pojmova po tome to su ne samo neopravdane generalizacije nego i takve
generalizacije koje se uporno odravaju. Predrasude su krute, nefleksibilne, otporne prema
podacima i kad su ti podaci u suprotnosti sa generalizacijama koje one sadre. Dalje,
ukljuuju neprijateljska oseanja koja mogu, a obino se to i dogaa, da se izraze i u
neprijateljskim postupcima. Pojam grupnih predrasuda, odnosno negativnih grupnih
predrasuda, sadri i etvrtu karakteristiku. Takve predrasude predstavljaju stav prema
odreenoj grupi i svim pojedincima koji se ocenjuju kao pripadnici te grupe. Prema svima
njima se reaguje tako kao da svi poseduju one kvalitete koji se, neopravdano, pripisuju
celoj grupi. Neko ko ima predrasuda prema Crncima, smatrajui ih lenjima, lakoumnima,
praznovernima i slino, ocenjuje tako, po pravilu, sve Crnce.
Predrasude kao vrsta stavova imaju sve spomenute karakteristike kao i stavovi. Pre
svega, one su, kao i ostali stavovi, steene. Stiu se u toku ivota socijalnim uenjem,
najee putem uenja po modelu. Ispitivanja pokazuju da mala deca nemaju etnikih
predrasuda. Meu ostalim, to pokazuju ispitivanja koja su provedena ((E. I. Horowitz i R.
E. Horowitz, 1938) na amerikoj deci u jednoj od junih drava SAD, dravi Tenesi, u
kojoj ivi mnogo Crnaca i gde postoje izrazite predrasude prema Crncima. Ispitivanje
pokazuje da se crna i bela deca zajedno igraju i da ne prave razliku meu sobom s obzirom
na boju koe sve dotle dok roditelji ne ponu zabranjivati beloj deci da se igraju sa svojim
crnim drugovima. To potvruju ispitivanja, koja pokazuju da predrasude kod dece idu
uporedo sa predrasudama njihovih roditelja. Redovno, ona deca iji roditelji nemaju
predrasuda, takoe nemaju predrasuda.
Predrasude prema grupama sadre i sve osta le karakteristike stavova: (pored
steenosti), one predstavljaju trajne dispozicije reagovanja, deluju na ponaanje i osnova
su doslednosti u reagovanju na odreene drai; sloene su, sadravaju, takoe, kognitivnu,
emotivnu i konativnu komponentu, od kojih su poslednje dve, a posebno emotivna, veoma
izrazite. I kod etnikih predrasuda moemo razlikovati dimenzije, tj. osobine koje mogu
biti izraene u razliitom stepenu, kao i kod svih stavova: ekstremnost, sloenost,
usklaenost, doslednost i snagu.
Sve te karakteristike, smatraju Harding i saradnici (J. Harding and al., 1969), ne
istiu dovoljno one osobine predrasuda prema pojedinim grupama iz kojih proizlazi
njihova drutvena tetnost i diskriminatorski postupak prema grupama prema kojima
postoje predrasude. To su, po njima, odstupanje od norme

419

NIKOLA ROT

racionalnosti, krenje norme pravednosti i negiranje norme humanosti. Predrasude

predstavljaju neopravdane generalizacije i uverenja za koja ne postoje razloni osnovi a
uporno se odravaju uprkos svim razlozima protiv njihovog odravanja. Umesto
prihvatanja istog prava za sve, predrasudama se kri princip pravednosti jer se prema grupi
prema kojoj postoje predrasude postupa nepravedno i prema njoj ponaa diskriminatorski.
Sastavni deo predrasuda je i nepotovanje ljudskog dostojanstva pripadnika progonjene
manjine i nehumanost u ponaanju prema njima.
Iako sve negativne grupne predrasude ukljuuju negativne emocije i spremnost da se
pristupi akciji protiv grupe prema kojoj postoje predrasude, vano je razlikovati predrasude
s obzirom na intenzitet njihove emotivne i konativne komponente. Neke su predrasude, pre
svega, posledica konformiranja, podraavanja i usvajanja neopravdanog i pogrenog
shvatanja proirenog u sredini u kojoj pojedinac ivi. Takve predrasude ne moraju biti
praene intenzivnim negativnim emocijama i izrazitim neprijateljstvom prema grupama
prema kojima postoje predrasude. Takve se predrasude i najlake suzbijaju. Drugu vrstu
ine predrasude koje su vrsto povezane sa tradicionalnim nainom ivota i tradicionalnim
shvatanjima. Takve predrasude predstavljaju sastavni deo ponaanja i reagovanja. One su
ve dublje ukorenjene u linosti i tee ih je otkloniti. (Neki autori, meu ostalim, G.
Olport, koji i iznosi ovu klasifikaciju predrasuda po intenzitetu, smatra da su predrasude
prema Crncima u junim dravama SAD predrasude ove vrste. Mnogim belcima u tim
krajevima izgleda prirodno i samo po sebi razumljivo da se jer to predstavlja tradicionalan
i proiren sistem uverenja Crncima ne daju ista prava i da se prema njima vri
diskriminacija.) Treu grupu ine predrasude praene veoma intenzivnim negativnim
emocijama koje imaju svoj koren u linim osobinama pojedinaca, u njihovoj linoj
nesigurnosti i u nagomilanoj agresivnosti. Za njih su predrasude sredstvo kojim pokuavaju
ublaiti line tekoe. One su deo njihove strukture linosti. Upravo zbog toga one se
najtee otklanjaju i suzbijaju.

NACIONALIZAM I DRUGI OBLICI

NACIONALNE VEZANOSTI Psiholoki
sadraj nacionalizma
Etnike predrasude dolaze do punog izraaja u ideologiji ili sistemu vrednosti i
stavova koji nazivamo nacionalizmom, ili tanije, etnocentrikim i ovinistikim
nacionalizmom. Predrasude se pojavljuju, s obzirom na njihovu optu proirenost, i uz
druge oblike nacionalne vezanosti, ali ne tako redovno i ne tako izrazito. Kad je re o
nacionalizmu, treba spomenuti da i u vezi sa tim pojmom, kao to je to sluaj i sa mnogim
drugim pojmovima, nema ni jedinstvenosti ni jasnoe. Moemo rei da pri odreenju pojma
nacionalizma sretamo dve grupe definicija. Prve izjednauju nacionalizam sa nacionalnom
svesti uopte. Tako je kod jednog od savremenih psihologa koji se bavi prouavanjem
psiholoke problematike na-

420

PREDRASUDE

cionalizma, kod H. Gickova (H. Guetzkow, 1955). On veli: Naciona lizam ili nacionalna
lojalnost ili patriotizam ili oseanje nacionalne povezanosti su sinonimi ija je zajednika
karakteristika da predstavljaju predispoziciju da pojedinci reaguju pozitivnom podrkom
prema svojoj nacionalnoj dravi, bilo da ona ve stvarno postoji, bi lo da se tek takva
nacionalna drava eli uspostaviti. Sline tom odreenju su i definicije prema kojima je
nacionalizam ideologija ili uverenost koja se manifestuje u reenosti da se zalae za
jedinstvo, nezavisnost i interese ljudi koji sebe ocenjuju kao lanove iste zajednice.
Primer za drugu grupu definicija, koje razlikuju nacionalizam od drugih oblika
nacionalne vezanosti, predstavljaju odreenja koja naglaavaju da je nacionalizam stanje
svesti pri kome je lojalnost svojoj nacionalnoj dravi superiornija svim ostalim
lojalnostima i za koje (stanje svesti) su karakteristini izraziti ponos na svoju nacionalnost
i uverenje u njenu neospornu izuzetnost i svetsku misiju. esto se u okviru ovih shvatanja
nacionalizam definie i kao uverenje da je lino dobro i dobro grupe zavisno od odravanja
i irenja moi i snage sopstvene nacionalne drave. Prema ovom odreenju, nacionalizam
bi bio specifian vid nacionalne vezanosti i lojalnosti, poseban i izrazit ob lik lojalnosti,
iskljuiva vezanost za svoju naciju. Njegove bi karakteristike bile, pored iskljuive
lojalnosti prema sopstvenoj nacionalnoj dravi, prihvatanje superiornosti i izuzetnosti
svoje nacije, tenja da se uvrsti i proiri mo svoje nacionalne drave. Takvu definiciju
nalazimo meu ostalim kod Duba (L. W. Dob, 1964).
Za koje emo se od ovih odreenja pojma nacionalizma opredeliti u velikoj je meri
stvar konvencije. Za odreenje koje pojam nacionalizma ograniava na jedan poseban
oblik nacionalne lojalnosti govori svakodnevna upotreba toga pojma i njegovo
izjednaavanje sa nacionalnim ovinizmom. Za ire odreenje pojma nacionalizma, za
njegovo odreenje kao nacionalne lojalnosti uopte govori injenica da su izvori svih
oblika nacionalne lojalnosti slini, da su i mnogi sadraji slini i da je u mnogim
sluajevima razlikovanje meu pojedinim oblicima nacionalne lojalnosti veoma
neodreeno i teko. Uvek e, meutim, biti neophodno da govorei o nacionalizmu
oznaimo ta pod tim pojmom podrazumevamo. Radi jasnoe sporazumevanja korisno je
razlikovati nacionalizam od drugih oblika nacionalne vezanosti.
Nacionalizam je ideologija nacionalne drave. On ukljuuje mnoge stavove i
vrednosti. Jedan od savremenih psihologa Kac (D. Katz, 1965) iznosei svoja razmatranja
o pojavi nacionalizma razlikuju tri grupe stavova i vrednosti koje ine sadraj
nacionalizma. Prvu grupu ine stavovi i vrednosti u vezi sa naglaavanjem suvereniteta i
autoriteta nacionalne drave. Kac ih naziva statizmom. Za ovu grupu vrednosti i stavova
karakteristino je da se istie znaaj suvereniteta drave, da se drava postavlja kao
legitimni izvor odluka koje obavezno vae za sve pripadnike drave, da se ona postavlja
kao najvia vrednost, da se naglaava neophodnost i neospornost lojalnosti i odanosti
dravi, a drava prihvata kao vrhovni arbitar. Nacionalni simboli, koji se glorifikuju, treba
da doprinesu uvrenju ovakvih uverenja, a pre svega tome treba da doprinesu simboli
kao: zastava, armija,

421

NIKOLA ROT

ef drave. esto se drava postavlja kao bie koje je iznad naroda, kao posebni i veni
entitet. Tretira se kao neto to postoji izvan i iznad stanovnitva, kao neto to je radi sebe
same, kao to se i nacija postavlja kao vrednost sama po sebi i za sebe. Vie bi realistiko
uverenje bilo, smatra Kac, kad bi se nacionalna drava shvatala samo kao sredstvo da se
ree zajedniki i opti problemi graana.
Drugu grupu stavova i vrednosti ine takvi stavovi i vrednosti kojima se naglaavaju
pojedine institucije karakteristine za odreenu nacionalnu dravu. Koje e se institucije
isticati zavisi od drutvenog i politikog sistema drave. Ameriki nacionalizam, na primer,
kao institucije koje predstavljaju najvie vrednosti, istie slobodu konkurencije. odreen
politiki sistem graanske demokratije, tzv. ameriki nain ivota, razvijenost tehnologije i
podravanje razvijanja tehnologije. Druge nacionalne drave istiu druge vrste institucija
postavljajui ih kao vrednosti ijem stalnom ostvarivanju treba dosledno teiti. Obino se
spomenute dve grupe vrednosti povezuju. Unapreenje nacionalnih interesa i obezbeenje
nacionalnog suvereniteta vezuje se uz postojanje i razvijanje odreenih institucija koje se
proklamuju kao sutinske za odreenu nacionalnu dravu. Vrlo esto se ove institucije
oznaavaju kao vrednosti koje ne vae samo za odreenu nacionalnu dravu nego se
prikazuju kao osnovne i opteljudske i drutvene vrednosti.
Treu grupu stavova ine stavovi kojima se istie kulturna osobenost, naglaavaju
specifine karakteristike naroda koji ini naciju kao to su kulturno naslee, jezik, obiaji;
ukratko naglaava kulturni identitet i specifina samosvojnost odreenog naroda. Upravo
ovi stavovi ine ono to nazivamo nacionalnom sveu. Ovi su stavovi manje-vie
karakteristini za razliite oblike nacionalne vezanosti. Tek kad isticanje ovih vrednosti
dostigne ekstremni oblik kada se karakteristike vlastite nacije smatraju ne samo razliitim i
drugaijim od karakteristika svih drugih nacija nego naglaavaju i ocenjuju kao izuzetne i
superiorne, a vlastita shvatanja i vrednosti kao jedine prave vrednosti, kao vrednosti koje
su superiornije vrednostima drugih naroda imamo posla sa etnocentrikim nacionalizmom
ili nacionalistikim ovinizmom. I ova grupa vrednosti, po pravilu, vezuje se sa isticanjem
znaaja nacionalnog suvereniteta i znaaja institucija karakteristinih za pojedinu
nacionalnu dravu.

Oblici nacionalne vezanosti

Nisu sve spomenute vrednosti i stavovi jednako zastupljeni u razliitim formama
nacionalne vezanosti. Moe se rei da postoje razlike u vrstama i oblicima nacionalne
vezanosti. Postoji nekoliko pokuaja da se, prema tome koji su stavovi karakteristini za
pojedini oblik nacionalne svesti i koliko su oni intenzivni i ekstremni, razlikuju vrste
nacionalne vezanosti. Jedan je od takvih pokuaja, Kacov (D. Katz, 1965) pokuaj, koji
inae govori o razlikama u vrstama nacionalizma, polazei od toga u kojoj se istorijskoj
fazi drutvenog razvitka nalazi pojedina nacionalna drava.

422

PREDRASUDE

Prema ovom kriterijumu, on razlikuje nacionalizam drutava u procesu formiranja

drutava koja tek nastoje da stvore svoju nacionalnu dravu. Ova drutva razvijaju
nacionalizam kao oruje u borbi za objedinjavanje stanovnitva odreene teritorije i za
odbranu od tue vlasti. Kod te vrste nacionalne vezanosti nalazimo istaknut zahtev za
nacionalnim suverenitetom za formiranjem nacionalnih institucija i, naroito naglaeno,
isticanje kulturnog identiteta. Drugu vrstu nacionalizma, po Kacu, imamo kao naciona lnu
ideologiju vezanu za razvijena drutva i u periodu jaanja i irenja njihove moi, pre svega
kod drutava kod kojih postoji ne samo eksploatacija nad delom sunarodnika nego i nad
drugim zemljama kolonijama. Za njih je karakteristino naglaavanje kulturne
specifinosti i identiteta, i to u formi etnocentrizma. A etnocentrizam im slui za pravdanje
eksploatacije drugih zemalja. Da bi svi slojevi matine zemlje da li podrku
eksploatatorskom sistemu, nastoji se razviti uverenje o vlastitoj superiornosti i nametnuti
uverenje o manjoj vrednosti naroda nad kojima se vlada. Treu vrstu, po njemu, ini
nacionalizam birokratsko-tehnokratskih drutava, kapitalistikih ili socijalistikih. Sa
privrednim razvitkom i porastom podele rada dolazi do organizacije drutva koje snano
razvija ne samo tehnoloki progres nego i birokratsko-tehnokratsku organizaciju. Nije vie
od tolikog znaaja naglaavanje kulturnog identiteta, pa ni nacionalnog suvereniteta kao
vrednosti koliko je karakteristino velianje drave, njene moi i snage. Mogue je najzad,
prema Kacu, razlikovati i etvrtu vrstu nacionalizma. To je nacionalizam u dravama u
kojima vladajui sloj gubi svoju mo i u kojima je snaga i ekspanzija tog sloja u opadanju.
Posebno kod onih slojeva koji gube uticaj javlja se naglaavanje kulturnog identiteta,
tradicije i istorije. Re je
o konzervativnom nacionalizmu koji opasnost za nacionalne vrednosti vidi, pre svega, u
unutranjim neprijateljima.
Ovakvo razlikovanje oblika nacionalne vezanosti ima svoju vrednost u tome to te
oblike vezuje uz ekonomsko-politiki razvitak drutva. Na taj nain mogue je objasniti
razlike u ponaanju lanova drutva u razliitim fazama njegovog razvitka, kao i razlike
meu pripadnicima razliito razvijenih drutava. Ali ovakva tipologija nedovoljno govori o
psiholokom sadraju oblika nacionalne vezanosti, posebno o razlikama koje postoje u tim
oblicima meu pripadnicima istog drutva, a esto i meu pripadnicima istog sloja. Na ove
mogue razlike u okviru istog drutva ukazuje bolje pokuaj Gickova (H. Guetzkow,
1955). On razlikuje, koristei izvesne, dosta ograniene empirijske podatke, oblike
nacionalne vezanosti prema tome da li postoji iskljuivo lojalnost prema vlastitoj naciji ili
i druge vrste iojalnosti. Ova ideja Gickova da se oblici nacionalne vezanosti (ili oblici
nacionalizma, kao to se on izraava) razlikuju prema kriteriju lojalnosti pokazao se
veoma korisnom. Njena je prednost u tome to prikazuje oseanje nacionalne vezanosti
kao razumljivu i prirodnu vrednosnu orijentaciju, a istovremeno prua perspektivu za
preovladavanje ovinistikog nacionalizma.
Polazei od ove ideje lojalnosti kao kriterijuma izgleda nam da bi bilo mogue
razlikovati nekoliko oblika nacionalne vezanosti. Meu ostalim: iskljuivu vezanost za
vlastitu naciju, istaknutu ali ne iskljuivu vezanost za svoju naciju, vi-

423

NIKOLA ROT

estruku vezanost, kao inepostojanje nacionalne vezanosti. O iskljuivoj vezanosti za

vlastitu naciju govorimo kao o nacionalizmu u uem smislu, kao o etnocentrikom ili
ovinistikom nacionalizmu. Karakterie ga nepostojanje vezanosti ma za koju vrednost
osim nacionalistike, uverenost o potrebi korienja svih sredstava za jaanje svoje vlastite
nacionalne drave, otro razlikovanje vrednosti i karakteristika svoje nacije od
karakteristika drugih nacija i uverenje u v lastitu superiornost. Redovno sa ovim stavovima
ide uporedo i uverenje o manjoj vrednosti drugih nacija, nepoverenje prema drugim
dravama i ocena da su sve druge nacije potencijalni neprijatelji. Verovatno je da takav
etnocentriki nacionalizam ima snane korene u odreenim osobinama linosti i da je esto
posledica defanzivne identifikacije i pomerene potisnute agresivnosti. A li nacionalni
ovinizam moe biti posledica i odreenih sadraja socijalizacije, a ne samo potisnute
agresivnosti i vlastitog oseanja nesigurnosti (Rot, 1970).
O obliku nacionalne vezanosti koji karakterie istaknuta vezanost za vlastitu naciju,
iako ne iskljuiva vezanost za nju, govori se ponekad kao o nacionalnoj idealizaciji,
patriotizmu ili umerenom nacionalizmu. To je oblik nacionalne vezanosti za koji je takoe
karakteristino da primarnu lojalnost predstavlja vezanost prema vlastitoj naciji. Ali
prihvata se postojanje i drugih vrsti vezanosti a ne samo nacionalne. Razlike izmeu
vlastitih i tuih karakteristika i vrednosti istiu se i naglaava se vlastiti nacionalni interes,
ali se pripadnici drugih nacija ne ocenjuju kao inferiorni i drugim se nacijama priznaje da
imaju svoje interese, karakteristike i vrednosti.
Sledei oblik nacionalne vezanosti mogao bi se uslovno nazvati internacionalizmom.
Internacionalizam je vrednosna orijentacija pri kojoj postoji lojalnost i vezanost, pre svega,
za oveanstvo, za ono to se ocenjuje humanim, vrednim, progresivnim i zajednikim za
sve narode i ljude. Ova orijentacija ne iskljuuje, meutim, oseanje vezanosti za vlastitu
nacionalnu zajednicu. Ali da bismo mogli govoriti o internacionalizmu, nacionalna
vezanost ne moe biti primarna lojalnost. Moe se pretpostaviti da je u okviru
internacionalizma mogue razlikovati takoe nekoliko formi odnosa prema pitanju nacija i
nacionalne vezanosti. Moe se pretpostaviti da postoji takav oblik u kome je i vezanost za
vlastitu naciju dosta jaka i izrazita, zatim takav oblik za koji je karakteristino da je
vezanost za vlastitu naciju slaba a nadnacionalna vezanost naglaena i istaknuta
(mondijalizam); kao i takav odnos pri kom nalazimo uverenje da je svaka naciona lna
vezanost ne samo suvina nego i tetna za odnose meu ljudima i grupama i za napredak
oveanstva.
Da bi proverili opravdanost razlikovanja vie vrsta odnosa prema pojavi nacije, Rot
i Havelka (1972) konstruisali su sloenu skalu za ispitivanje odnosa prema nacionalnosti.
Poli su od pretpostavke o postojanju vie vrsta nacionalne vezanosti. Posle vie probnih
istraivanja i nekoliko revizija skale pristupili su ispitivanju na uzorku omladine Srbije.
Istraivanja (1973) su potvrdila opravdanost razlikovanja vie vrsta nacionalne vezanosti.
Pre svega tri osnovna oblika: 1. oblika koji istie primarnu vanost vezanosti za vlastitu
naciju, 2. oblika koji istie

424

PREDRASUDE

istovremenu vanost vezanosti i za vlastitu naciju i za oveanstvo u celini i 3. odnosa za

koji nacionalna vezanost nema znaaja. Analize pokazuju da se u okviru prvog oblika
mogu razlikovati dve varijante: a) koja istie vezanost za vlastitu naciju kao za oveka
najvanije opredeljenje i za koju je karakteristian negativan odnos prema mnogim drugim
nacijama nacionalistiki etnocentrizam, b) varijanta koja naglaava vezanost za vlastitu
naciju kao vanu, ali koju ne prati negativan odnos prema drugim narodima. Autori su ove
dve varijante nazvali iskljuivom, odnosno istaknutom nacionalnom vezanosti. Dve su
varijante naene i u okviru drugog osnovnog oblika nacionalne vezanosti. Za prvu je
karakteristina istovremena vezanost za vlastitu naciju i internacionalna orijentacija, s tim
da se vea vanost pridaje vezanosti za svoju naciju. Druga varijanta istie
internacionalizam kao vaniji. Nazvane su podeljena nacionalna vezanost i opteljudska
vezanost. Peti utvreni vid odnosa prema pojavi nacije je negiranje znaaja svake
nacionalne vezanosti uopte.
Istraivanja na uzorku od 790 uenika gimnazija i radnikih ko la u Beogradu i Kragujevcu (Rot i
Havelka, 1973) pokazuju da je za ispitanu populaciju dominantna istovremena vezanost za vlastitu naciju i
internacionalistika orijentacija (tzv. podeljena nacionalna vezanost). Sledi po uestalosti tzv. opteljudska
vezanost, pa po tom istaknuta nacionalna vezanost. Izvestan postotak ispitanika poricao je vanost svakog
oblika nacionalne vezanosti. Najreim se pokazao etnocentriki nacionalizam.
Opravdanost razlikovanja vie vrsta nacionalne vezanosti potvruju i na lazi faktorske analize, zatim
naene razlike u stepenu korelacije razlikovanih vrsta nacionalne vezanosti sa rezultatima ispitivanja
socijalne distance prema drugim narodima, te razlike u prihvaenim vrednostima koje se jav ljaju povezane sa
pojedinim vrstama nacionalne vezanosti. Opravdanost razlikovanja vie formi nacionalne vezanosti
potvruju i rezultati ispitivanja izvrenih u raznim krajevima Jugoslavije.
Razliite oblike nacionalne vezanosti i za njih karakteristine razlike u socijalnoj distanci nalazi na
reprezentativnom uzorku 1 476 ispitanika iz Makedonije J. Lazeroski (1975). B. Peri (1975) utvruje
postojanje nekoliko oblika nacionalne vezanosti na 170 ispitanih studenata Slovenije, ali ne i korelacije sa
razlikama u socijalnoj distanci. Na 930 uenika srpske i maarske nacionalnosti nalazi . uri (1980) svih
pet spomenutih oblika odnosa prema pojavi nacije, ali sa neto drugaijim rasporedom uestalosti nego to je
ona kod ispitanika iz Beograda i Kragujevca.
Iz dobivenih nalaza mogue je izvesti nekoliko optih zakljuaka. Meu ostalim, da je opravdano
razlikovati vie vrsta subjektivnih odnosa prema pojavi nacije i da nije opravdano smatrati da postoji samo
alternativa nacionalizam ili nenaciona lizam. Drugo, da su viestruka lojalnost i vezanost za razliite grupe
(na primer i za vlastitu naciju i za oveanstvo u celini, za Jugoslaviju kao zajednicu) bili, pre izdvajanja iz
zajednike drave, pravilo i daleko ei nego iskljuiva vezanost za vlastitu nacionalnu grupu i li uopte
samo za jednu grupu. Postojanje razliitih i sloenih opredeljenja potvruje i pokuaj tipologije na osnovu
dobivenih podataka i njihove faktorske analize (Rot, 1975) koji pokazuje prisustvo veeg broja razliitih i
sloenih opredeljenja. I utvreni kognitivni sadraji pojedinih razlikovanih oblika pokazuju se razliitim
(Havelka, 1975) i govore o raznovrsnosti i sloenosti odnosa prema vlastitoj naciji i prema drugim nacijama.
Trei vaan nalaz govori o snanoj tendenciji usk laivanja dispozicionih osnova za odreene oblike
nacionalne vezanosti sa odreenim vrednostima i crtama linosti u relativno stabilne jedinstvene
dispozicione sisteme socijalnog ponaanja.

425

NIKOLA ROT

Uslovi javljanja i irenja predrasuda

Ima dosta podataka o uslovima koji pogoduju javljanju i irenju predrasuda. esto
se razlikuju dve grupe takvih uslova. Prvu ine drutveno-ekonomski i kulturni inioci, a
drugu psiholoki faktori u vezi sa linosti. Razmatrajui poreklo predrasuda neki strunjaci
teite postavljaju na jednu grupu inilaca, a drugi na drugu. Istoriari, antropolozi i
sociolozi interesuju se, pre svega, za spoljne, drutveno-ekonomske i kulturoloke faktore,
a psiholozi za psiholoke procese putem kojih ovi faktori deluju i, posebno, za psiholoke
inioce vezane za linost. Meutim, za razumevanje i objanjenje predrasuda treba uzeti u
obzir delovanje obeju grupa inilaca i imati na umu da svi oni povezano deluju.
Navodei neke od vanih faktora javljanja predrasuda treba, pre svega, istai
ekonomske inioce: ekonomsku eksploataciju, ekonomsku kompeticiju meu grupama i
pojedincima, ekonomske tekoe grupe u kojoj se javljaju predrasude, kao i potencijalne i
aktuelne konflikte meu grupama. Da bi se osigura la i, kad je potrebno, opravdala
eksploatacija jedne grupe od strane druge grupe, eksploatisana grupa se prikazuje kao
manje vredna. Aristotel govori o robovima kao o oruima za rad kojima nedostaju osnovne
Ijudske osobine. Mnogi istoriari i sociolozi pokazuju da postoji korelacija izmeu
javljanja izrazitih predrasuda prema pojedinim narodima i rasama i ekonomskih tekoa u
zajednici. Ve u situacijama javljanja razliitih prirodnih nesrea gladi, poara, poplava uz
razne vrste praznoverica esto se iri i uverenje da su za nevolje krive neke grupe, i prema
tim grupama se predrasude pojaavaju.
Jedan od faktora koji doprinosi irenju predrasuda jeste i institucionalizovanje
predrasuda prema odreenoj manjini i grupi. Poznati antropolog Klakhon (C. M.
Kluckhohn, 1949) iznosi miljenje da je za svaku socijalnu strukturu, od kamenog doba do
danas, karakteristino da se neke kategorije ljudi progone i da se progon tih kategorija ljudi
ne samo tolerie nego smatra prirodnim i opravdanim. Diskriminacija prema pojedinim
grupama predstavlja esto sastavni deo kulture, neku vrstu kulturnih normi. Pripadnici
neke kulture nuno se sretaju sa predrasudama prema odreenoj manjini i usvajaju te
predrasude kao neto to se samo po sebi razume.
I naini na koje drutvene zajednice nastoje da razviju lojalnost svojih pripadnika
mogu da doprinesu javljanju i irenju predrasuda, npr. kad se lojalnost razvija ne samo na
taj nain to se istiu zajednike karakteristike lanova zajednice, kao to su jezik, obiaji i
kultura, nego i time to se istorija v lastite grupe i nacije prikazuje kao posebno slavna,
izuzetno bogata podvizima, pobedama i velikim delima. Takvo prikazivanje, po pravilu,
ukljuuje ocenu drugih naroda, ili bar nekih drugih nacija, kao manje istaknutih, manje
slavnih i manje vrednih. Na taj se nain, i bez svesne namere, u nastavi kolskih predmeta,
posebno u nastavi istorije, mogu stvoriti uslovi za razvijanje predrasuda i irenje
nacionalizma.
Ali predrasude se ne usvajaju i ne stiu samo razliitim oblicima uenja, zbog toga
to ih neko postavlja i potkrepljuje i to postoje odreeni spoljni uslovi za njihovo irenje,
nego se one razvijaju i zbog toga to nalaze koren u odreenim

426

PREDRASUDE

uslovima formiranja linosti i osnovu u odreenim karakteristikama osoba. Postoje ljudi

koji su zbog svojih linih karakteristika skloni da manifestuju agresivnost prema drugim
grupama, da vlastitu naciju smatraju superiornom, a odreene etnike i rasne grupe da
ocenjuju kao inferiorne i manje vredne. Izlagano je da je Adorno takve linosti nazvao
autoritarnim linostima.
Spomenuti, i mnogi drugi, uslovi zacelo doprinose javljanju i irenju predrasuda.
Postavlja se, meutim, pitanje ta ini osnovu da ovi i drugi uslovi mogu delovati i da su u
stanju da izazovu predrasude. Da bismo mogli razumeti veliku proirenost predrasuda,
njihovo lako javljanje i irenje, nuno e pretpostaviti postojanje nekih optih
karakteristika ljudske prirode koje omoguavaju da odreeni uslovi dovedu do predrasuda.
Izgleda nam da, izmeu vie mogunosti takvih karakteristika, osnovu za javljanje
predrasuda ine i tri sledea momenta: vezanost za grupu, sklonost ka generalizacijama i
kad za to nema opravdanja, agresivnost kao prirodna reakcija na nezadovoljenje razliitih
potreba i motiva. (Rot, 1972).
Postoji ljudska potreba da se pripada grupi. Pripadnost grupi je uslov za egzistenciju
pojedinaca, kao i to je neophodna za njegov socijalni i psihiki razvitak. Vezanost za
odreenu grupu toliko je intenzivna da se grupa za koju smo vezani doivljava kao deo
vlastite linosti, kao sastavni momenat vlastitog identiteta. Pripadnici grupe ocenjuju se i
oseaju kao bliski, a svi oni koji ne pripadaju grupi doivljavaju se, bar po nekim
karakteristikama, kao drugaiji i kao stranci. Iako lojalnost prema vlastitoj grupi ne mora
nuno da bude praena neprijateljstvom prema drugim grupama, ipak uvek postoji
drugaiji odnos prema pripadnicima drugih grupa nego prema pripadnicima vlastite grupe.
Kad drutveno-istorijskim razvitkom najznaajnija grupa postane nacionalna drava, onda i
najznaajnija vezanost postaje vezanost za svoju nacionalnu dravu, nacionalna vezanost.
Kad je ta nacionalna vezanost iskljuiva lojalnost, ona postaje neizbean izvor predrasuda.
Mogu se, meutim, javiti uslovi da se svaka nacionalna vezanost pretvori u nacionalistiku
vezanost iji su sastavni deo predrasude prema manjinama i drugim narodima.
Drugu osnovu javljanja predrasuda predstavlja zakonita sklonost ljudi ka
generalisanju i uproavanju. Tendencija simplifikacije i uoptavanja funkcionalna je za
snalaenje oveka. ovek mora, ocenjujui svet oko sebe, da koristi ogranieni broj
kategorija i u njih svrstava ogroman broj razliitih pojava. Ogromnu raznolikost koja nas
okruuje mi moramo da sredimo i svrstamo u manji broj optijih pojava da bismo se snali
i da bismo mogli delovati. Kategorije u koje svrstavamo raznolikost sa kojom se sretamo
omoguavaju nam da brzo reagujemo na pojave. Ali te kategorije nisu uvek jednako i
dovoljno racionalne. Racionalne kategorije su nauni pojmovi. Ali i iracionalni momenti
vrlo esto imaju veliku ulogu u njihovom obrazovanju. Mi lako stvaramo opte pojmove
iako za to ne postoje opravdani razlozi i tako, na primer, sve pripadnike odreenih naroda
ocenjujemo kao jednake, a odreenom narodu, bez dovoljnog opravdanja, pridajemo
izvesne karakteristike kao opte. Neracionalne kategorije se ak lake, bre i ee
formiraju od racionalnih. Budui da su zasiene emocijama, uporno se odravaju i teko
koriguju kao to je to sluaj sa predrasudama.

427

NIKOLA ROT

Trea, i za javljanje predrasuda moda najvanija, karakteristika ljudske prirode

jeste spremnost na agresivno reagovanje kad doe do ometanja zadovoljenja razliitih
ljudskih potreba i elja. Agresivnost i agresivno ponaanje nesumnjivo su jedna od
karakteristika ponaanja ljudi, i to takva koja je posebno vana za razumevanje drutvenog
ponaanja Ijudi. Spomenuto je da ima razliitih shvatanja o izvorima i oblicima
agresivnosti kod oveka. Reeno je da mi jo nemamo punu sliku o poreklu i uslovima
agresivnosti, ali je veoma prihvatljivo shvatanje da postoji na nas leu zasnovan mehanizam
javljanja agresivnog impulsa. Na spreavanje zadovoljenja vitalnih potreba zakonito se
reaguje agresivnou. Ma koja koncepcija o poreklu agresivnosti da se prihvati, agresivno
reagovanje kao pojava u ljudskom ponaanju mora da se prizna. Agresivnost, kao to su to
psiholoka razmatranja pokazala, veoma esto i veoma spremno se manifestuje u odnosu na
odreene etnike, rasne ili verske grupe.
Postojanje navedenih osnova u ljudskoj prirodi za javljanje predrasuda ne znai da
do predrasuda uvek mora doi. Ali, ako se pri postojanju osnova za javljanje predrasuda
pojave odreeni uslovi, socijalno-ekonomski i psiholoki, doi e do javljanja predrasuda.
Prikazane opte karakteristike ljudske prirode predstavljaju potencijalnu osnovu za
javljanje predrasuda ije izbijanje i irenje izazivaju odreeni uslovi.

Izvori snage nacionalne vezanosti

Neosporno je da nacionalno oseanje i oseanje nacionalne vezanosti predstavljaju
snane pokretake snage pojedinaca i drutava. Izvori snage nacionalne vezanosti su
mnogostruki. Iako postoje mnogi izvori nacionalne vezanosti, sigurno je da nacionalno
oseanje, kao nijedan stav, nije uroeno. Niko se ne raa kao linost koja e se nuno
morati oseati pripadnikom odreene nacije. Nema nijednog pojedinca, roenog ma gde i
od roditelja ma kog etnikog porek la, koji ne bi mogao postati (nacionalno) vezan za ma
koju naciju. Pokuavajui da da analizu nacionalne vezanosti, Gickov (koga smo ve
spomenuli) razlikuje tri grupe izvora nacionalne lojalnosti: lojalnosti kao sredstva,
lojalnosti kao vrednosti same za sebe i lojalnosti kao rezultata konformiranja. Nacionalna
vezanost postaje karakteristian stav, pre svega, zato to slui kao sredstvo za ostvarenje
odreenih ciljeva i zadovoljenje razliitih potreba. Uz odreenu naciju vezuje se zbog toga
to nacionalna grupa moe, ili se ocenjuje da moe, da zadovolji mnoge vane individualne
ciljeve, pre svega da obezbedi mogunost egzistencije. Da nacionalna vezanost moe da
predstavlja sredstvo za zadovoljenje razliitih potreba, pokazuje pojava identifikacije. Kao
to dete identifikujui se sa ocem postie oseanje snage i moi tako i identifikacijom sa
nacijom mogu da se zadovolje razliite tenje: za linim vaenjem, za sigurnou, za
ispoljavanjem agresivnosti i druge. Zato to je savremena nacionalna drava najmonija
institucija meu grupama i meu institucijama, ona je i najei objekt najintenzivnije
identifikacije.
Drugu grupu izvora nacionalne lojalnosti imamo u tome to nacionalna vrednost
moe postati vrednost sama po sebi, moe dobiti samostalan znaaj. Ne

428

PREDRASUDE

vezuje se vie uz odreenu naciju samo zbog toga to ona omoguava zadovoljenje
razliitih potreba nego i zato to se smatra da su nacija i nacionalna vezanost samostalne
vrednosti. to se tako ocenjuje i doivljava nacija, uzrok lei, pre svega, u vaspitanju i
sistematskoj indoktrinaciji. Vaspitni sistem svake drave predstavlja kao jedan od
osnovnih ciljeva vaspitanja razvijanje odanosti svojoj nacionalnoj dravi. Koliko je
proirena i mona ova indoktrinacija znaaja nacionalne pripadnosti pokazuju ispitivanja o
razvitku svesti o nacionalnoj pripadnosti kod dece.
I mnoga strana, kao i naa, istraivanja pokazuju kako ve na ranom uzrastu, iako su jo pojmovi o
naciji i dravi nerazvijeni, postoji ne samo znanje o svojoj naciona lnoj pripadnosti nego nacionalnu
pripadnost veliki postotak dece doivljava kao najbitniju vlastitu karakteristiku. Prema jednom istraivanju
izvrenom kod nas (I. Ivi, 1970) u proseku 21% dece prvoga razreda osnovne ko le, dakle na uzrastu od 7
godina, na pitanje: Sta si ti?, na pitanje na koje bi bilo mogue dati razliite odgovare (deak, devojica,
uenik) odgovara da je Srbin, Hrvat, S lovenac; a na pitanje: ta si po narodnosti?" u proseku 60% dece iz
prvog razreda osnovne kole saoptava o svojoj nacionalnoj pripadnosti tano.

Trei izvor nacionalne lojalnosti imamo u konformiranju, u prihvatanju, u sredini

proirenih shvatanja i kad za takvo prihvatanje inae ne postoje opravdani razlozi. U tom
potinjavanju proirenim shvatanjima koriste se dva puta za postizanje konformiranja:
prikazivanje lojalnosti vlastitoj naciji kao neega to je neosporno i nuno, kao i
preduzimanje sankcija prema svakoj pojavi nacionalne nelojalnosti. Drutvena je norma da
graani nacionalnu dravu prihvataju kao najvii i zakoniti autoritet. O lojalnosti svojoj
nacionalnoj dravi ne moe biti diskusije. Dok se o ideologijama moe sporiti da li su
postavke koje one zastupaju ispravne ili nisu, o institucionalizovanoj lojalnosti prema
nacionalnoj dravi ne dozvoljava se nikakvo osporavanje i nikakva dilema. Ne samo za
svako odstupanje od lojalnosti nego ak i za nemanifestovanje lojalnosti preduzimaju se
sankcije. Te sankcije nisu samo u kaznenim merama predvienim propisima. Sankcije
preduzimaju i razliite grupe (kojima pojedinac pripada) svojom inicijativom. Preduzimaju
ih porodice, susedi, krug prijatelja i druge grupe. Zbog postojanja takvih sankcija teko se
pojedinac reava na to da ne manifestuje nacionalnu lojalnost, a jo tee da manifestuje
nacionalnu nelojalnost. Kod njega se razvija unutranja kontrola koja ga, takoe, a ne
samo spoljna sankcija, spreava da pokae nelojalnost i goni da postupa onako kako se od
njega oekuje.

ETNIKE STEREOTIPIJE
Priroda i funkcije
Nacionalizam i etnike predrasude manifestuju se u etnikim stereotipijama. ivei
u nacionalnim dravama i oseajui se pripadnicima odreene nacije, a okrueni drugim
nacionalnim dravama i pripadnicima drugih drava, mi nuno

429

NIKOLA ROT

formiramo shvatanja o drugim narodima. Stvaramo slike o drugim narodima, koje su

psiholoki sloeni oblici ponaanja. U stvari, to su stavovi prema drugim narodima i kao
stavovi ukljuuju spomenute tri osnovne funkcije i komponente: kognitivnu, afektivnu i
konativnu. Kognitivnu ine, pre svega, shvatanja o karakteristikama neke nacije. Te su
karakterizacije redovno uproene i krute i stoga se nazivaju stereotipijama ili etnikim
stereotipijama. Stereotipije o nacijama su kao abloni koji daju uvek isti otisak. Mi
pokazujemo sklonost da pripadnike neke nacije ocenjujemo kao osobe sa sasvim odreenim
linim karakteristikama a sve pripadnike iste nacije kao iste ili sline.
Pridajui odreene atribute pojedinim nacijama mi uz te atribute redovno vezujemo i
odreene afektivne reakcije, odreeni afektivni odnos. Prema nekim nacijama pokazujemo
sklonost i tim nacijama pridajemo vie pozitivnih osobina, a prema drugim nesklonosti, pa
im pridajemo preteno negativne karakteristike. U sluajevima kad u kognitivni sadraj
slike o drugim narodima ulaze i pozitivne i negativne karakteristike, verovatno je da e
afektivni odnos biti ambivalentan, da e biti kombinovanje sklonosti i nesklonosti, ili
eventualno neutralan odnos. Slike o narodima sadre i tendencije ka preduzimanju
odreenih akcija prema tim narodima. Tamo gde pridajemo pozitivne atribute nalazimo, uz
pozitivan afektivni odnos, i spremnost na preduzimanje akcija u korist onih kojima
pridajemo pozitivne karakteristike: javlja se i pozitivni konativni odnos. A tamo gde u slici
o narodima preovladavaju negativni atributi, negativan je i emocionalni odnos i postoji
spremnost ka preduzimanju neprijateljskih akata. U tom sluaju re je o etnikim
predrasudama.
Pod etnikim stereotipijama mi podrazumevamo deo kognitivne komponente odnosa
prema pojedinim narodima, i to takav deo kognitivnog odnosa koji karakterie relativno
uproeno i rigidno shvatanje o karakteristikama pripadnika pojedinih naroda. Ocene o
osobinama pojedinih naroda uproene su i neadekvatne jer su ishod tendencije ka
simplifikaciji a radi lakeg snalaenja. Rigidne su i teko promenljive zbog toga to su
zasiene emocijama. Kad su emocije prema nekom narodu negativne, kao to je to kod
nacionalnih predrasuda, i etnike stereotipije su negativne. Pored uproenosti i regidnosti
etnike stereotipije karakterie i njihova proirenost. Po pravilu, veliki deo pripadnika
jednog naroda ima uproene i rigidne slike o mnogim drugim narodima, i o onima sa
kojima ima dodira, ali i o mnogim jedva poznatim ili nepoznatim narodima.
Mogu se razlikovati dva shvatanja o prirodi stereotipija. Jedno ih izjednaava sa
predrasudama ili u njima vidi izvor predrasuda. Drugo, koje meu ostalim zastupa A (S.
Asch, 1952), po kome su stereotipije na osnovu iskustva o pojedinim narodima izvedeni
zakljuci o njihovim osobinama. Oni mogu biti pogreni kao i sve generalizacije. I neki
drugi autori smatraju da su etnike stereotipije vrsta pojmova, da predstavljaju organizaciju
iskustva u vezi sa nekom klasom objekata. Prema ovom shvatanju, stereotipije poivaju na
nepotpunoj indukciji i predstavljaju uoptenu i neopravdanu generalizaciju, ali upravo zbog
toga sadre pored netanih i delimino tane ocene.

430

PREDRASUDE

Meutim, iako etnike stereotipije mogu poivati na izvesnim podacima, ukoliko su

one zaista stereotipije, tj. shvatanja koja su rigidna, veoma uproena i koja su veoma
proirena kod pripadnika odreene grupe, a istovremeno su i negativne karakterizacije, po
pravilu su u vezi sa predrasudama. One su obino racionalizacija, iz razliitih uzroka,
postojeih neprijateljskih oseanja prema pojedinim grupama. Kad bismo imali posla samo
sa neopravdanim generalizacijama, ne bi bilo ni osnove govoriti o stereotipijama. U tom
sluaju zaista ne bi bilo razlike izmeu po svom sadraju pogrenih pojmova i stereotipija.
Ali o stereotipijama govorimo onda kad se takva pogrena shvatanja uporno odravaju,
nasuprot podacima i injenicama. Zato se ne moe prihvatiti da su negativne etnike
stereotipije samo pogrene generalizacije nego je nuno smatrati ih psihikim pojavama
povezanim sa predrasudama.
Postoje i dva shvatanja o njihovoj funkciji. Po jednom shvatanju, stereotipije se
formiraju zbog toga to predstavljaju generalizacije korisne za ocenjivanje razliitih
pojava u ivotu i to nam omoguavaju relativno stabilnu sliku sveta i lake snalaenje u
sloenim i stalno promenljivim pojavama sa kojima se sretamo. Pomau nam da objasnimo
mnoge stvari, da svrstamo razliite pojedinane pojave u odreene kategorije i da se na taj
nain lake orijentiemo. Ovu funkciju stereotipija naglaava i autor koji je i skovao
termin stereotipija Lipman (W. Lippmann, 1922). Drugo je shvatanje da je funkcija
stereotipija ne u tome da nam omogue kategoriziranje i objanjavanje raz liitih pojava
nego da nam poslue kao opravdanje naeg neprijate ljskog odnosa prema pojedinim
grupama. Drugim reima, da slue kao racionalizacija predrasuda, kao nain da ispoljimo
nagomilanu agresivnost i da se, na taj nain, oslobodimo potisnutih agresija. Zacelo,
stereotipije slue i za ocenjivanje pojava, njihovo kategorisanje i dobijanje neke stabilnije
slike sveta. Ali, zato to su, posebno negativne stereotipije, obino povezane i sa
predrasudama, njihova funkcija je i u pravdanju neprijateljskog odnosa prema pojedinim
grupama. Ove dve funkcije mogu biti vie ili manje izraene u zavisnosti od karaktera
stereotipije. I etnike stereotipije, kao i etnike predrasude, naime, mogu biti razliite
vrste. Mogu biti, naprosto, uproena i kruta shvatanja
o pojedinim etnikim grupama, proirena u odreenoj sredini i prihvaena od nje. A mogu
biti izrazi intenzivnih negativnih predrasuda, vaan deo njihove kognitivne komponente
koji slui obrazloenju i opravdanju neprijateljstva prema grupama prema kojima postoje
predrasude.

Ispitivanje etnikih stereotipija

Zbog proirenosti etnikih stereotipija i zbog njihove vanosti za meusobne i
meugrupne odnose, izvren je, a i danas se vri, veoma veliki broj ispitivanja
o karakteristinim etnikim stereotipijama kod pojedinih grupa. Klasino je ispitivanje
etnikih stereotipija, ponavljano i varirano u veoma velikom broju ispitivanja u razliitim
zemljama, koje su vrili Kac i Brejli (D. Katz i K. W. Braly, 1933). Ispitivanje su izvrili
na grupi studenata jednog amerikog univerziteta. Formirali su tri grupe ispitanika: prva
grupa je imala da oznai karakteristine line osobine

431

NIKOLA ROT

10 nacija. Te su osobine ispitanici oznaavali birajui sa jedne liste koja je sadravala

84 razliite osobine, one koje su smatrali karakteristinim za pojedine nacije,
odnosno onih 5, za koje su drali da izmeu ve oznaenih karakteristinih
osobina predstavljaju najizrazitije osobine ovih naroda. Druga grupa ispitanika
imala je da, koristei skalu od 1 do 10, proceni poeljnost svake od oznaenih
osobina. Najzad, trea grupa imala je zadatak da 10 etnikih grupa prema kojima
su ispitivane stereotipije porea prema preferenciji, prema tome koliko im je
sklona. Na osnovu dobijenih rezultata konstatovali su da svakoj od nacija o kojima
je vreno ispitivanje relativno veoma veliki broj ispitanika pridaje odreeni
ogranieni broj karakteristika, da zaista pri ocenjivanju osobina pojedinih naroda
imamo stereotipno ocenjivanje. Ovakve karakteristike pridavane su ne samo onim
narodima sa ijim pripadnicima su ispitanici imali dodira i o kojima su eventualno
mogli neto znati nego i o onim narodima koje su malo ili nimalo poznavali.
Tako su, u ovom ispitivanju u relativno velikom postotku kao osobine Amerikanaca oznaene:
marljivost (48% ispitanika), inteligencija (47%), materija lizam (33%), ambicioznost (33%), progresivnost
(27%); Italijana: smisao za umetnost (53%), impulsivnost (44%), vatrenost (37%), nagao temperamenat
(35%), muzikalnost (31%); Crnaca: sujevernost (84%), lenjost (75%), lakomislenost (38%). ignoranstvo
(38%), muzikalnost (36%), razmetljivost (26%). Slino su u velikom postotku pridavane odreene osobine i
pripadnicima drugih naroda o kojima je vreno ispitivanje: Engleza, Jevreja, Nemaca, Iraca, Kineza, Japanaca
i Turaka.

Ispitivanje je pokazalo da prema svim nacijama o kojima je vreno ispitivanje

postoje stereotipije. Meutim, stereotipije o nekim narodima bile su odreenije, tj. navoen
je manji broj osobina kao karakteristinih za njih i uniformnije, tj. veliki je postotak
ispitanika oznaavao iste karakteristike, a o drugim narodima manje odreene i manje
uniformne (manje proirene). Zato odreenije autori zakljuuju da se kao o dve dimenzije
stereotipija moe govoriti o njihovoj odreenosti (ili strukturi) i uniformnosti (ili
proirenosti). Obino izmeu dveju ovih karakteristika postoji pozitivna korelacija.
Jedan od ciljeva koji su u ovom ispitivanju istraivai sebi postavili bio je i da
provere postoji li veza izmeu stereotipija i predrasuda. Upravo zbog toga razloga
zahtevali su od spomenutih grupa ispitanika da ocene poeljnost pojedinih osobina i da
oznae preferencije nacija o kojima je vreno ispitivanje. Dobijeni podaci su pokazali da
postoji podudarnost izmeu broja karakteristika oznaenih kao negativne i stepena
nesklonosti prema pojedinim nacijama. Onim narodima koji su na skali preferencije bili
nie, pridato je vie negativnih osobina nego onim narodima koji su bili pri vrhu te skale.
Kao najpozitivnije osobine ispitanici, ameriki studenti, ocenili su one koje su pridali
vlastitoj naciji Amerikancima.
Posebnim postupkom izraunata je izraena pozitivnost osobina i prikazana brojevima. Tako
izraena, ona je za Amerikance iznosila 6,77, za Engleze 6,6, za Crnce 3,55 i Turke 3,05. Ovaj raspored
ocena pozitivnosti pridatih osobina pojedinim narodima podudarao se i sa rangom nacija po preferenciji. Kao
najvie preferirana nacija, razume se, oznaeni su Amerikanci, a zatim Englezi, a kao etnike grupe prema
kojima je najmanje sklonosti oznaeni su Turci i Crnci.

432

PREDRASUDE

Podaci potvruju vezu stereotipija sa predrasudama i iz njih je opravdano zakljuiti

da su etnike stereotipije, makar delimino, izraz negativnih etnikih predrasuda. To
potvruju i podaci da su najodreenije i najuniformnije etnike stereotipije, koje su
istovremeno i negativne, prema onim narodima sa kojima je vlastita grupa ili momentalno
u konfliktu i sporovima ili je to bila u toku svoje istorije.
Izmeu velikog broja izvrenih ispitivanja stereotipija pomenuemo jo ispitivanje
koje su organizovali i kojim su rukovodili dva amerika istraivaa (W. Buchanan i H.
Cantril, 1954). U ovom ispitivanju, izvrenom u 8 zemalja (Engleskoj, Francuskoj,
Holandiji, Italiji, Norvekoj, Z. Nemakoj, SAD i Australiji), osim drugih problema u vezi
sa odnosima meu narodima, ispitivano je i kako pripadnici pojedinih od ispitivanih
naroda ocenjuju sami sebe (autostereotipije) i koje osobine kao karakteristine pripadaju
drugim narodima (heterostereotipije). Utvreno je, kao to se moglo oekivati, da se uvek
vlastitom narodu pridaju pozitivne osobine, i to uglavnom sline pozitivne osobine kod
svih od ispitivanih naroda.
Amerikanci, na primer, oznaili su da je za njih karakteristino da su: inteligentni (72%),
velikoduni (76%), miroljubivi (82%), progresivni (70%), hrabri (66%), vr lo marljivi (68%). S lino su
Nemci naveli za sebe: da su vrlo marljivi (90%), inteligentni (64%), praktini (53%), napredni (39%),
miroljubivi (32%).

O drugim narodima, meutim, nisu sve ocene bile tako pozitivne njima su pridavane
u manjem, ili u veem broju i negativne osobine.

Najee osobine koje su kao karakteristine Amerikanci pripisivali Englezima bile su: progresivni,
uobraeni, velikoduni, miro ljubivi, inteligentni i praktini. Francuzima su Amerikanci kao najee osobine
pripisivali: praktinost, progresivnost, tenju za dominacijom, marljivost i inteligenciju. Slino su ocenjivali
i Englezi, Francuzi, Nemci i ostali veinu drugih naroda. Meutim, Rusima pridaju svi u tom ispitivanju
ispitivani narodi znatno vie negativnih osobina. Kao najee karakteristike Rusa, Englezi, su navodi li:
marljivost, tenju za dominacijom, okrutnost. ignoranstvo, hrabrost, praktinost i progresivnost. Nemci
navode da je za Ruse karakteristino da su: okrutni, zaostali, marljivi, da tee za dominacijom, da su hrabri i
praktini. Navedeni podaci pokazuju ne samo da zaista postoje stereotipne ocene o karakteristikama
pojedinih naroda nego da one zavise i od postojeih meunarodnih politikih odnosa i da su izraz vee i li
manje naklonosti, ukratko, da su izraz i predrasuda.
kod nas (na Odeljenju u Institutu za psihologiju u Beogradu) su organizovana ispitivanja o etnikim
stereotipijama koje postoje kod naih ljudi, a o nekim stranim, kao i o naim narodima. Ova ispitivanja
pokazuju da i kod nae om ladine jer su ispitivanja vrena na om ladini postoje stereotipije i prema stranim i
prema naim narodima. Meu osta lim, veliki postotak pridavao je Rusima osobine kao to su: sposobnost
za tehniku (68%), smisao za nauku (52%), hrabrost (42%) i druge. Kao karakteristike Nemaca oznaene
su: agresivnost (58%), tenja za vlau (48%), smisao za tehniku (45%), svirepost, marljivost i druge.
Kada ocenjuju karakteristike naih naroda, beogradski omladinci se manje slau meu sobom i, po pravilu
navode pozitivne osobine: disciplinovanost (33%), obrazovanost (32%), kao karakteristike Slovenaca;
veselost (37%), marljivost (37%), smisao za muziku (34%) kao tipine za Makedonce; hrabrost (50%),
ponositost (37%) kod Crnogoraca. Kao karakteristike pojedinih naih naroda

433

Poetkom 1959. godine

Smisao za umetnost
Religioznost

47%
31%

Marljivost
Prijatnost
Progresivnost
Potenje

24%
19,5%
17,5%
17%

U decembru 1959. godine

Agresivnost

71,5%

Sk lonost prevari
Sebinost
Sklonost umetnosti
Sklonost za rat
Okrutnost

60%
43,5%
32%
31%
20%
1942. godina

1948. godina

Vrlo marljivi

61%

49%

Inteligentni
Praktini
Uobraeni
Okrutni
Hrabri

16%
18%
3%
9%
48%

12%
13%
23%
50%
28%

NIKOLA
NIKOLAROT
ROT

PREDRASUDE

navode
se i pojedine
osobine:
uobraenost,
ovinizam,
lenjost,to
tvrdog
Kaogrupama.
karakteristine
po
pravilu
konsistentne
trajne,
u velikoj
zavisnosti
od promene
odnosa
meu
skloni
umetnosti
od 83inegativne
na
28%.
Po miljenju
autora,
razlozi
su lavost
stereotipije
postale
osobine Srba, naroda kome sami pripadaju beogradski omladinci iznose: hrabrost (47%), veselost 47%),
zavisnost
stereotipija lee
od meunacionalnih
odnosa potvruje
ispitivanje
manje Ovu
proirene
u stanovnitvu
u tome to je, zahvaljujui
veoj i proirenosti
gostoljubivost (44%), gurmanstvo (43%), borbenost (4 1%), sklonost ka sportu (40%), dobrodunost (39%),
(Buchanan
io Cantril,
1953) (30%),
o stereotipijama
koje
suOvih
Amerikanci
imali odolo
Rusima
1942.
informacija
raznim
narodima
putem
sredstava
masovnih
komunikacija,
do boljeg
iskrenost
(32%),
duhovitost
slobodoljubivost
(29%).
10 karakteristika sa najveom uestalosti
godine.
Godine
1942.
Amerikanci
i
Rusi
su
bi
li
saveznici
u
ratu
protiv
faistikih
sila,
meusobnog
poznavanja,
to je kao
smanjena
propaganda
protiv
pojedinih
naroda, jeto
sua
koje se pridaju
vlastitom narodu,
sve autostereotipije,
izrazito
su pozitivne.
Karakteristino
da nai
1948,
meutim,
postojao
je veoma
tzv.
hladni
rat,
i uopte
vrostvareni
boljidajui
odnosi
meu
narodima.
Autor
zakljuuje
da,
postoji
za
ispitanici,
karakteristike
naimintenzivan,
narodima,
pokazuju
re lativno
malu
uniformnost,
tj. utendencija
relativno malom
postotkustereotipnih
pripisuju i najee
navedene osobine
pojedinim
narodima.
To vai
a u jo
lo
smanjenjem
proirena
propaganda
okarakterizacija.
agresivnim
namerama
Treba,
meutim,
Rusa.
Podaci
istai
pokazuju
da,i zanapripisane
alost,
da je,pozitivne
uneki
zavisnosti
podaci
veojda
meriovakvo
za pridatesmanjenje
negativneodnosa,
osobine.
podaci
pokazuju
da stereotipije
kod nas
i isto odnosa
tako, da sui
pokazuju
moeAli,
biti
samo
privremeno.
zaotravanjem
od
promene
meudravnih
dolo
do
promene
i Sa
u postoje
etnikim
stereotipijama.
povezane sa predrasudama. I u naem ispitivanju su, naime, u veem broju pridate nej;ativne osobine onim
izbijanjem sporova
izmeu
pojedinih
moe navodih
opet doi
Amerikanci
su, kao to
pokazuju
podaci,naroda
1942. godine
za do
Rusepoveanog
pozitivnijejavljanja
osobine
naim narodima za koje je oznaeno da ih ispitanici manje prefeliraju.
etnikih
predrasuda,
izraenih
u
etnikim
stereotipijama.
Ovo
potvruje
i
ispitivanje
nego
1948.
godine.
Sistematsku analizu etnikih stereotipija kod srpske i maarske populacije Vojvodine daje . uri
izvreno
prei pokazuje
nekoliko
godina
u Indiji.
To ispitivanje
istovremeno
demonstrira
da se, u
(1980)
da su
stereotipije
vaan sastavni
deo kognitivne
strukture etnikih
stavova. Analizirajui
zavisnosti
od promene
meu da
narodima
dravama,
moei kod
promeniti
i sadraj
autostereotipije
i Srba i odnosa
Maara pokazuje
su izrazito ipozitivne
i kod jednih
drugih i veoma
s line.
Kao najee vlastite atribute navode uenici srpske nacionalnosti: hrabrost, borbenost, veselost, vrednou i
stereotipija.
gosto ljubivost, a maarski uenici vele za Maare da su slobodoljubivi, vredni, gosto ljubivi, miroljubivi i
Dva indijska autora (A. K. P. Sinha i O. P. Upadhyaya, 1960) proveli su poetkom 1959. godine
drueljubivi. Heterostereotipije Srba o Maarima i Maara o Srbima, iako manje, takoe su dosta sline.
ispitivanje 200 studenata jednog univerziteta u Indiji o etnikim stereotipijama prema 9 nacija. Meu
Pored veine pozitivnih pridatih atributa sadre i nekoliko negativnih. Na osnovu izvrene faktorske analize
ostalim: prema Amerikancima, Rusima, Englezima, Pakistancima i Kinezima. Ispitivanje je pokazalo da
odgovora oko 900 ispitanika zakljuuje autor da se i autostereotipije i heterostereotipije mogu svrstati u tri
postoje stereotipije prema svima ispitivanim narodima i da je njihova uniformnost relativno visoka. Isto tako
kategorije pridatih atributa: a) atribute kojima se istiu slobodarsko-herojske karakteristike kao to su
su pokazala postojanje korelacije izmeu ocene pozitivnosti pridatih osobina i preferencija pojedinih naroda,
atributi: hrabri, borbeni i slini, b) kojima se naglaava kulturna razvijenost atributi kao: kulturni, napredni i
dakle: vezu izmeu predrasuda i stereotipija. Ispitanici su najpozitivnije osobine pripisali, razume se,
vredni; c) atributi kojima se ukazuje na otvorenost, odnosno zatvorenost prema svetu atributi kao to su:
Indijcima a zatim, Kinezima i Rusima. Ova dva naroda su oznaena kao najvie preferirana. Najvie
gostoljubivi, veseli, a li i buni, svaaiice, sebini i uobraeni.
negativnih osobina pridali su Crncima i Pakistancima. Ove dve grupe su bile i na dnu lestvice preferencija.
Autori su, 10 meseci kasnije, ponovi li ispitivanje na drugom uzorku od 200 subjekata, ponovivi u celini
ranije ispitivanje. Dok je prvo ispitivanje bilo poetkom 1959. godine, drugo ispitivanje obavljeno je u
Persistencija
i menjanje stereotipije
decembru iste godine. U meuvremenu od ova dva ispitivanja izbio je spor sa Kinom zbog granica.
Vei
broj podatke
ispitivanja
pokazuje
da suispitivanjem,
etnike stereotipije
trajne.i
Uporeujui
dobijene
prvim i drugim
autori su moglirelativno
konstatovativeoma
da su i sadraj
Sline karakterizacije
pojedinih
odravaju
u toku
godinaostali
ne samo
kod pojedinaca
proirenost stereotipija
prema naroda
svim narodima,
osim seprema
Kinezima,
isti. Meutim,
ocene o
osobinamameu
Kinezastereotipijama
znaajno su se izmenile.
se promenile i sMi
obzirom
svoju
strukturu
nego slinost
postojiStereotipije
i meu sugeneracijama.
smo nave
pomenu
li
(sadraj) i s obzirom na svoju uniformnost. Sledei podaci pokazuju koje su osobine i u kom postotku
podudarnost izmeu ispitivanja stereotipija kod amerikih studenata, koje je dvadesetih
indijski ispitanici pripisivali Kinezima pre i posle sukoba:

godina izvrio Bogardus (E. S. Bogardus, 1928) i ispitivanja koja su dvadeset godina
kasnije ponovljena. Naveli smo, takoe, da je jedan ameriki istraiva (G. M. Gilbert,
1951), koristei potpuno isti postupak, ponovio opisana ispitivanja Kaca i Brejlija.
Rezultati koje je dobio Gilbert pokazuju da je sadraj stereotipija kod amerikih studenata
ostao gotovo isti kao onaj koji su Kac i Brejli utvrdili 18 godina ranije. Iste karakteristike
navoene su kao najee karakteristike pojedinih naroda, struktura stereotipija nije se
izmenila. Izmenila se, meutim, u izvesnoj meri druga dimenzija stereotipija: njihova
uniformnost. Stereotipije su, kao to veli autor, znatno izb ledele. Smanjio se postotak
ispitanika koji su navodili odreene osobine kao karakteristine za pojedinu naciju. Tako
je, na primer, postotak ispitanika, koji su za Crnce naveli da su lenji, pao od 84 na 31%,
onih koji su za Jevreje oznaili da su lukavi od 79 na 47%, onih koji su za Ita lijane naveli
da je karakteristino da su

Rezultati ispitivanja pokazuju da su pre sukoba Kinezima pridavane samo

karakteristike koje su oznaene kao pozitivne a na skali preferencije ispitivanih naroda
Kinezi su bili u gornjoj polovini. Posle sukoba, od 10 najee navedenih osobina 7 je bilo
negativnih, a u redosledu preferencija doli su Kinezi na poslednje mesto. Ispitivanje,
dakle, pokazuje da su stereotipije, iako su

434

435

PREDRASUDE

tivanja indijskih autora o stereotipijama prema Kinezima. Bez ikakvog logikog

opravdanja, samo usled toga to je dolo do sukoba izmeu Indije i Kine, ispitanici odriu
svim Kinezima pozitivne osobine koje su im neposredno pre toga sukoba pridavali, a
pripisuju im ceo niz negativnih osobina, koje ranije uopte nisu spominjali.
Moemo rei: stereotipija predstavlja uproavanje i ve zbog toga nije u potpunosti
tana. Ali, ukoliko ona nije izraz intenzivnih negativnih oseanja prema pojedinim
narodima, ukoliko nije samo racionalizacija predrasuda, ona moe biti delimino tana.
Ukoliko se vie gubi uticaj predrasuda i ukoliko je manja njihova rigidnost, stereotipije se
utoliko vie pribliavaju emocionalno neutralnim ocenama nacionalnih karakteristika. Ali
treba spomenuti da, su i te ocene nacionalnih karakteristika nesigurne i, takoe, redovno
uproavanja koja nikad nisu, ve zbog toga to su uproavanja, potpuno tane. Zato opet
moramo zakljuiti da su, u zavisnosti od karaktera, stereotipije u veem ili manjem stepenu
netane ocene karakteristika pojedinih naroda.

TEORIJE O POREKLU PREDRASUDA

Zbog proirenosti
etnikih predrasuda i njihove vanosti za meunacionalne odnose,
I ovi podaci pokazuju da su pod uticajem promena odnosa meu dravama, pogoranja tih odnosa,
ima vie
pokuaja
objanjenja
izvora pridavane
i poreklasada
etnikih
rasnih predrasuda.
(G.
osobine koje su oznaene kao pozitivne
u manjimi postocima,
a osobine kojeOlport
predstavljaju
negativne
karakteristike
u
veim.
Allport, 1954) u svojoj opirnoj monografiji o nacionalnim predrasudama razlikuje 6 grupa
teorija o predrasudama.

Pitanje tanosti stereotipnih ocena

Neki autori, ukazujui na podudarnost stereotipnih ocena meu ispitanicima, kao i
Teorije opravdane
reputacije
na podudarnost
izmeu stereotipija
koje razni narodi pridaju nekom drugom narodu,
smatraju
da grupu
je opravdano
zakljuiti
uvek, opravdane
makar delimino,
izraavaju
Prvu
inile bi teorije
kojedaonstereotipije
naziva teorijama
reputacije
(earned
injenino stanje.
zbog pristalica
toga to su
delimino
tane,
one sunenaklonosti
tako univerzalne
reputation).
Prema Samo
shvatanju
ovakvih
teorija,
u osnovi
premai
uniformne.narodima
One sadre,
smatraju oviprema
autori,razliitim
uvek neko
,,jezgro
Pokuavajui
da i
pojedinim
i neprijateljstva
grupama
leeistine.
stvarne
razlike izmeu
ispitivanjem
pitanje
o tanosti
stereotipija,
je autor
(Taft, prema
1962)
tih
naroda i odgovori
grupa i na
realna
suprotnost
izmeu
njihovih jedan
osobina.
Predrasude
proveravaomanjinama
u kojoj meri
zavise
(tanih
ili netanih)
informacija
kojima
pojedinim
postoje
zbogod
toga
to pripadnici
tih manjina
poseduju
lineraspolau
osobine
subjekti
koji daju stereotipne
ocene,
a u kojoj
meri od
stepena naklonosti
prema pojedinim
koje
predstavljaju
opasnost za
drutvo
i ometaju
drutveni
napredak. Takva
shvatanja
narodima prema
kojima
postoje
stereotipije.
Naaokoncepcija.
je, relativno, visoku korelaciju i sa
zastupaju,
pre svega,
pristalice
razliitih
rasistikih
jednimMeutim,
i drugim momentima:
sa informisanosti
0,80,
a sa preferencijama
0,85.biTaft
je bio
naglaava Olport,
nema nijednog
ozbiljnijeg
naunika koji
prihvatio
sklon objanjenje
zakljuku da
stereotipije
uvek predrasuda.
zavise i od Takvo
raspoloivih
podataka
i od njihovoga
takvo
porekla
nacionalnih
je objanjenje
neprihvatljivo
ve
karaktera
ili negativnosti)
i da,
prema
tome,
sadre
tane
zbog
toga (pozitivnosti
to nema nijedne
osobine linosti
kod
ma koje
grupe
kojamakar
bi biladelimino
karakteristina
odgovore.
za sve lanove te grupe i po kojoj bi se oni razlikovali od svih lanova neke grupe, nacije
stereotipije
zaista
mogu sadravati
tane fizikih
ocene i razlika
predstavljati,
delom,
ocenu
ili rase.Iako
Danas
se diskutuje
o postojanju
konzistentnih
meu tzv.
rasama,
a
tzv. nacionalnih
pojedinih
naroda,
veiu broj
ispitivanja
pokazuje
je
sasvim
je sigurnokarakteristika
da psiholokih
razlika kao
to su
osobinama
linosti
koje bidabile
mogue da stereotipije
u potpunosti
odgovaraju
da nisu na
ni uroenim
u kakvoj
karakteristine
za sve pripadnike
nekenerase
ili nacijestvarnosti
i koje bi i poivale
korelaciji sa
injenicama. Na to ukazuju, uoslalom, i spomenuta ispiosnovama
nema.

436

437

NIKOLA ROT

Fenomenoloke teorije predrasuda

Predrasude i neprijateljstva prema pojedinim grupama javljaju se, prema
shvatanjima koja zastupaju tzv. fonomenoloke teorije predrasuda, zbog toga to se te
grupe opaaju i ocenjuju kao nosioci negativnih osobina. Ne moraju te ocene biti ispravne,
one, po pravilu, to i nisu, ali bitno je za nae reagovanje kako neto opaamo. Prema
Crncima postoje, prema ovom shvatanju, kod znatnog dela amerikog belog stanovnitva
predrasude zbog toga to to stanovnitvo opaa Crnce kao lenje, nezna lice, neuredne,
neiste iako takva generalizacija o jednoj velikoj skupini u kojoj ima velik broj pojedinaca
sa razliitim osobinama ne moe biti tana.
Mnogi koji iznose ovakvo miljenje prihvataju ga samo kao delimino objanjenje,
dodajui da postoje odreeni uzroci zato se pripadnici odreene grupe opaaju kao osobe
sa negativnim osobinama i zato izazivaju nenaklonost i neprijateljski stav. Tako se
fenomenoloko objanjenje povezuje sa pokuajem nekog kauzalnog objanjenja. Ali ak i
kad se fenomenoloko objanjenje kombinuje sa nekom drugom vrstom objanjenja, ne
moe se prihvatiti, jer kao osnovni razlog postojanja predrasuda naglaava nain kako neko
opaa (jer inae ne bi bilo fenomenoloko), ili bar prihvata nain opaanja i uzroke naina
opaanja kao jednako vane uzroke, ne razlikujui primarne od sekundarnih uzroka.

Psihodinamike teorije
Treu grupu teorija ine brojne varijante psihodinamikih teorija. Za sve njih je
karakteristino da sutinu predrasuda vide u tome da su predrasude posledica i izraz
delovanja odreenih unutranjih, dinamikih, snaga i da se javljaju usled odreenih
karakteristika onih koji imaju predrasude, a ne karakteristika onih prema kojima postoje
predrasude.
Jedan je oblik ovih teorija i ve dosta stara instinktivistika koncepcija koja izvor
predrasuda vidi u uroenoj agresivnosti ljudi. Takvo shvatanje nalazimo, na primer, kod
Hobsa (Hobbes) po kome je fundamentalna ljudska tenja tenja za moi. Da bi je
zadovoljio, svaki pojedinac nastoji da bude moniji od drugoga, da ga nadjaa, a
istovremeno druge okrivljuje, napada i potcenjuje. Stoga su sukobi, sporovi i ratovi izmeu
ljudi i grupa ljudi, kao i negativno ocenjivanje protivnika neizbeni. To je u prirodi ljudi i
efikasnog sredstva u borbi protiv toga nema vele pristalice ovoga shvatanja. Kritikujui
ovu koncepciju, autori navode da mi to kod male dece a kad bi zaista postojali uroeni
instinktivni osnovi predrasuda, to bi bilo neophodno ne vidimo. Pojavljuje se i kod njih
agresivnost ali kao reakcija na spreavanje zadovoljenja razliitih potreba, a ne kao tenja
koja se nastoji zadovoljiti zbog sebe same.
Najproirenije psihodinamiko shvatanje izvora predrasuda jeste tzv. frustraciona
teorija predrasuda. Formulisali su je Dolard i saradnici (J. Dollard, 1939), koji je nazivaju i
teorijom traenja rtve ili teorijom rtvenog jarca. Osnovni pojmovi koje koristi ova teorija
jesu pojmovi frustracije, agresije i dinamikih mehanizama represije i projekcije.
Spreavanjem zadovoljenja motiva dolazi do

438

PREDRASUDE

stanja frustracije. Izvori frustracije mogu biti razliiti, kao to su razliite i vrste
frustracija koje se javljaju kao reakcija na spreavanje zadovoljenja motiva. Nisu sve vrste
frustracija u istoj meri izvor za javljanje predrasuda. U manjoj meri su to frustracije
izazvane telesnim defektima ili akutnim organskim potrebama, bo lestima i drugim
nedostacima pojedinca. Ove vrste frustracija ee dovode do razliitih formi
kompenzacije nego do predrasuda. Mali rast, na primer, slabo zdravlje, nedostatak hrane
nemaju, po pravilu, kao posledicu agresivnosti upravljenu prema grupama. O lport,
interpretirajui ovu teoriju, smatra, meutim, da hronino spreavanje zadovoljenja nekih
organskih potreba (za hranom, seksualne potrebe) ve moe dovesti do prenoenja
(projekcije) unutranjeg nezadovoljstva na neku grupu ljudi. Druga vrsta frustracija,
socijalne frustracije, predstavljaju ve ei izvor predrasuda. Frustracija do kojih je dolo
u porodici, na primer, usled nedovoljne ljubavi roditelja prema deci ili nesreenih odnosa i
svaa u porodici, pa frustracije koje se doivljavaju pri kontaktu sa raz liitim osobama (u
koli, na poslu, u krugu vrnjaka) predstavljaju ve takve vrste frustracija koje esto
dovode do agresivnosti prema etnikim grupama, obino manjinama.
Kada doe do frustracija, prema autorima klasine frustracione teorije, uvek i
neizbeno dolazi i do javljanja agresivnosti. Ta se agresivnost, eventualno, potiskuje zbog
toga to ju je tetno ispoljiti. Kad ispoljavanja agresivnosti prema stvarnom izvoru
frustracije krije potencijalnu opasnost da manifestovana agresivnost bude uzvraena, ona
se pomera ili projektuje na neku grupu prema kojoj nije opasno, ispo ljiti agresivnost.
Ovo se shvatanje nastoji potkrepiti veim brojem istraivanja. Vei je broj autora koji navodi da
predrasude prema rncima ili Jevrejima imaju takav izvor. Meu ostalim dva autora (Bettelheim i Janovitz,
1950) ispitujui veterane u SAD iz Drugog svetskog rata, konstatovali su da je izrazitiji antisemitizam kod
onih pojedinaca koji su po izlasku iz vojske imali tekoa da se snau u drutvu, da nau posao koji su
smatrali da im odgovara ili da dobiju nagradu koju su oekivali da im pripadne.

Meu primedbama na ovu teoriju navodi se da nije tano da je agresivnost jedina

reakcija na frustraciju. esto je odgovor na frustraciju ponov ljeni i bolje organizovani
pokuaj da se savlada tekoa koja je izazvala frustraciju. Uostalom, kad bi bila tana
ema: frustracija agresivnost pomeranje predrasuda, onda bi svi ljudi imali predrasuda, jer
svi stalno u veoj ili manjoj meri doivljavaju frustracije. Primeuje se, dalje, da se
agresija ne usmerava uvek prema drugim osobama. esto se agresivnost izazvana
frustracijama upravlja prema sebi samome, i u tom sluaju nema traenja rtve u
nacionalnim grupama. Navodi se, zatim, da projektovanjem agresivnosti prema odreenim
grupama i ne dolazi do prestanka frustracije. Siromani belci sa Juga SAD nee popraviti
svoju ekonomsku situaciju progonima Crnaca. Na Crnce upravljena agresivnost u vidu
predrasuda, dovodi, eventualno, do povremenog olakavanja frustracionog stanja, ali ne do
zadovoljenja frustriranog motiva.
Trea varijanta psihodinamikih teorija jeste ona koja u svom objanjenju nag laava
postojanje odreene strukture linosti kao izvora predrasuda. Samo

439

NIKOLA ROT

odreeni tipovi ljudi, veli se, razvijaju predrasude. To su anksiozne, nesigurne u sebe,
autoritarne linosti. Kao to je spomenuto, to je i shvatanje Adorna i njegovih saradnika, a
koje dele i mnogi drugi autori. Izvor takvih karakteristika linosti moe biti razliit; po
pravilu je u doivljajima iz detinjstva.
Psihodinamike teorije pruaju nesumnjivo znaajan prilog objanjenju javljanja
predrasuda. One pomau da razumemo zato neke osobe, iako u slinim ili istim sredinama
kao druge, imaju predrasude, a druge osobe ih nemaju. Ali, one nam ne mogu objasniti
zato se predrasude javljaju u intenzivnijem obliku u odreenim dobima i u odreenim
sredinama, i zato se agresija usmerava upravo na odreene grupe, a ne na neke druge
grupe ljudi.

Situacione teorije
Karakteristika etvrte grupe teorija situacionih teorija jeste da objanjenje porekla
predrasuda vide, pre svega, u aktuelnoj situaciji u kojoj se pojedinac nalazi. I meu ovim
teorijama ima vie varijanti, zavisno od toga koji se od situacionih faktora istie kao glavni
uzrok predrasuda. Jedna od takvih varijanti je tzv. teorija atmosfere. Prema njoj, izvor
predrasuda je u neposrednom uticaju i prenoenju shvatanja koja postoje u sredini u kojoj
pojedinac ivi. Na jugu Amerike este su predrasude prema Crncima, navodi se, jer je
pojedinac ve od detinjstva pod uticajem negativnih stavova prema Crncima, koje sreta kod
svojih roditelja i ostalih osoba sa kojima dolazi u kontakt. Dete se konformira ovim
shvatanjima i prihvata ih ne razmiljajui o njihovoj opravdanosti i ne vodei rauna o
tome. One su neposredni odraz onoga to vidi, uje i saznaje u svojoj sredini.
Druga shvatanja naglaavaju neke druge momente: nezaposlenost, poveanu
socijalnu mobilnost, ili neke druge aktuelne pojave u odreenoj sredini. Nezaposlenost,
smatraju neki, izaziva ekonomsku kompeticiju i traenje izlaza iz situacije u okrivljavanju
neke grupe ili manjine za tu teku situaciju. Zastupajui ovakvo shvatanje, neki autori
pozivaju se na rezultate ispitivanja, prema kojima se, na primer, prema Kinezima na
Pacifikoj obali SAD javljalo intenzivnije neprijateljstvo kad je porasla nezaposlenost
domaeg stanovnitva. Kad doe do procesa socijalne mobilnosti prema gore, kad, dotad u
drutvenoj hijerarhiji nii slojevi u veem broju uspevaju ua prodru u vie slojeve, onda
prema miljenjima nekih autora kod slojeva od ranije sa viim statusom dolazi do
neprijateljskog raspoloenja i predrasuda prema onima koji ele da se uspnu u drutvenoj
hijerarhiji posebno ako su poreklom iz neke druge etnike grupe.
Sve ove koncepcije ukazuju na faktore koji stvarno mogu doprineti pojaavanju
predrasuda. Ali, teko je da mogu da budu potpuna objanjenja predrasuda. Ni situacione,
kao ni druge teorije koje kao izvor predrasuda naglaavaju drutvene us love, ne mogu
objasniti zato se predrasude kod nekih pojedinaca javljaju a kod nekih ne. Situacione
teorije ne mogu nam, pored toga, objasniti ni relativnu trajnost odreenih vrsta predrasuda.
One nam eventualno mogu objasniti privremenu nenaklonost prema nekoj grupi (us led
ijeg brojnog pridolaska,

440

PREDRASUDE

na primer, dolazi toboe do pogoranja situacije za grupu koja ima predrasuda) ali ne mogu
protumaiti najee i najintenzivnije predrasude koje su usmerene prema odreenim uvek
istim etnikim grupama.

Kulturoloke teorije
Sledeu grupu teorija ine one koje kao izvore predrasuda naglaavaju odreene
socijalne norme, vrednosti i shvatanja, karakteristina za neku kulturu. Te su teorije srodne
situacionim teorijama. Od njih se razlikuju po tome to faktor koji prikazuju kao izvor
predrasuda ne posmatraju kao kratkotrajan, kao aktuelan samo u odreenom periodu, nego
kao relativno trajnu karakteristiku nekog drutva.
Meu ove teorije moe se ubrojati i shvatanje koje izvor predrasuda vidi u naglom
procesu urbanizacije odreenih drutava. Ima autora koji, na primer, antisemitizam
objanjavaju time to nagla urbanizacija dovodi do intenzivne kompeticije, poveanja
ekonomske nesigurnosti, smanjenog kontakta meu ljudima, do prestanka mirnog i manje
napregnutog naina ivota. A kao nosioce toga na kompeticiju, na brzo bogaenje
usmerenog naina ivota ocenjuju Jevreje, u kojima vide uzronike i predstavnike procesa
urbanizacije.
Kulturoloka koncepcija u uem smislu jeste i koncepcija da su izvor predrasuda
odreena tradicionalna grupna shvatanja. Gotovo u svakoj grupi postoje etnocentrini
stavovi, upravljeni prema odreenim etnikim grupama. Te predrasude predstavljaju
ukorenjena shvatanja i vrednosti u nekoj grupi ili nekoj kulturi. Kod razliitih naroda mi
nalazimo sa generacije na generaciju prenoenje shvatanja o pojedinim drugim narodima
kao narodima sa negativnim osobinama i narodima prema kojima je opravdano imati
neprijateljski stav. Ova tradicionalna shvatanja, navodi se, prihvataju pojedinci, lanovi tih
grupa, i u tome treba videti osnovni izvor predrasuda prema odreenim grupama.
I ova shvatanja mogu da predstavljaju prilog objanjenju postojanja predrasuda, ali
nam ni ona ne mogu u sutini objasniti poreklo predrasuda. Kulturoloka koncepcija u
uem smislu ne moe nam, na primer, objasniti zbog ega postoje u odreenoj kulturi
odreeni etnocentriki stavovi. Objanjenje na osnovu procesa urbanizacije i ocene Jevreja
kao nosilaca toga procesa, ak i kad bi predstavljalo faktor koji je uzrok predrasuda u
odreenom momentu ne moe nam objasniti zato predrasude postoje i tamo gde je taj
proces manje intenzivan ili ga nema, ili gde je proces urbanizacije prestao da se razvija
ranijim tempom.

Drutveno-istorijske teorije
Ove teorije izvore predrasuda ne vide u pojedinim karakteristikama kulture, niti u
odreenim aktuelnim momentima i situacijama, nego trae uzrok u celokupnom drutvenoistorijskom procesu. Antisemitizam, koji je imao neobino velik obim i intenzitet u
nacistikoj Nemakoj, ne moe se objasniti samo trenutnim zbivanjem koje se odvijalo u to
doba u Nemakoj nego samo uzimajui u obzir da je antisemitski stav postojao kod
Nemaca kroz vekove.

441

NIKOLA ROT

Najvanija i najvrednija meu ovim teorijama jeste teorija koja izvor predrasuda
vidi u produkcionim odnosima, konkretno, u klasnoj borbi izazvanoj odreenim klasnim
odnosima, koju Olport spominje kao teoriju eksploatacije. Predrasude se formiraju kod one
drutvene grupe koja ima povlaeni poloaj i u ijem je interesu irenje predrasuda prema
odreenim grupama. Iz sasvim odreenih ekonomskih razloga razvijaju se, na primer,
koncepcije o inferiornosti kolonijalnih naroda kojima vlada metropola. Takva tobonja
inferiornost opravdava zadravanje vlasti nad kolonijama. Razliite varijante rasnih teorija
stvaraju se upravo zbog toga da bi se, ukazujui na tobonje nedostatke i negativnosti
odreenih manjina, te manjine drale u neravnopravnom poloaju i eksploatisale. Govori
se, na primer, da Crncima ne treba davati vee plate jer e ih nekorisno rasipati; da bi
Portorikanci, kad bi imali vie novaca, samo vie pili i vie se kockali i slino. Postojanje
predrasuda i diskriminacija odreenih grupa daje sasvim odreene i praktine prednosti
grupi koja takve predrasude iri. Za nju je ekonomska dobit iz takvih predrasuda oigledna.
I nacistiki progoni Jevreja pruali su onima koji su se takvim progonima pridruili korist,
jer su omoguavali da dou do imovine Jevreja i do njihovih poloaja. Primera koji ukazuju na ove
vrste drutvenih korena predrasuda ima mnogo. panski konkvistadori, koji su
nemilosrdno pljakali novootkrivene zemlje Srednje i June Amerike i ubijali
domoroce Indijance, inili su to navodei da Indijanci i nisu ljudi u istom smislu
kao panci, pa da hrianski princip da ne treba ubijati i da u svim ljudima treba
gledati brau ne vai i za Indijance. uveni engleski pisci, koji u svojim delima
brane britanski imperijalizam, Karlajl (T. Karlyle) i Kipling (R. Kipling) govore,
na primer, da je engleska vlast nad kolonijama teret belog oveka" koji on nosi u
interesu civilizacije, jer su kolonijalni narodi nesposobni da sami ostvare napredak
i civilizaciju.
I ovoj se teoriji postavljaju razni prigovori. Meu ostalim, navodi se: zato prema
onom vlastitom delu naroda koji se eksploatie nema razvijenih predrasuda, nego su one
usmerene, po pravilu, prema pojedinim stranim grupama, zato u odreenim periodima
postoje intenzivnije predrasude nego u drugima; cdakle razlike u predrasudama meu
pojedincima. Iako su neki od ovih prigovora, pre svega, prigovor o izvorima individualnih
razlika u predrasudama, opravdani, oni, po naem miljenju, ne mogu porei vrednost ove
teorije.

Dvostruka funkcionalnost predrasuda

Zakljuujui ova izlaganja o poreklu predrasuda, treba istai da su izvori predrasuda
mnogostruki, da na njihovo javljanje deluju mnogobrojni faktori. Olport opravdano navodi:
Jedna osoba postupa, rukovodei se predrasudama, najpre zato to opaa objekt
predrasuda na odreeni nain. Ali ona je opaa na odreeni nain delimino zato jer je
njena linost ono to jeste, a njena linost je ono to jeste, uglavnom, zbog naina na koji
je socijalizovana (u porodici, koli, susedstvu). Postojea socijalna situacija je takoe
faktor u njenoj socijalizaciji i moe, takoe, biti determinanta njegovih koncepcija. Iza
ovih snaga lee drugi va-

442

PREDRASUDE

ni, ali vie udaljeni, uzroci uticaja. Oni ukljuuju drutvenu strukturu u kojoj osoba ivi,
dugotrajne ekonomske i kulturne tradicije, kao i nacionalne i istorijske uticaje u toku
dugog perioda (G. Allport, 1954, str. 209).
Reenju pitanja porekla predrasuda pribliiemo se ako imamo u vidu razlike
izmeu predrasuda kao drutvene pojave i predrasuda kao karakteristika pojedinca. O
etnikim, rasnim i o drugim grupnim predrasudama mi govorimo tek kad one postoje kod
znatnog dela populacije, kad postoje kao drutvena pojava. Istovremeno, predrasude su
vie ili manje izrazita lina karakteristika pojedinaca, one postoje i kao osobine linosti i
ine vaan deo strukture neke linosti. Odgovoriti na pitanje o poreklu predrasuda, znai
odgovoriti na pitanje ta je uzrok da predrasude predstavljaju proirenu drutvenu pojavu,
kao i na pitanje: zato one postoje, u veoj ili manjoj meri, kod odreenih pojedinaca a ne i
kod drugih. Na ta pitanja, izgleda nam, mogue je odgovoriti, imajui u vidu dvostruko
funkcionalni karakter predrasuda. Predrasude kao drutvena pojava imaju jednu funkciju, a
kao osobine linosti drugu. Kao drutvena pojava predrasude se javljaju i namerno
razvijaju u borbi za vlast i privilegije vladajue grupe kao i u tenji za odranjem neke
vladajue imperijalistike sile nad drugim zemljama. Ve kod Aristotela nalazimo
pravdanje atinskog robovlasnikog poretka obrazloenjem da veina stanovnitva smatra
da robovi ne mogu imati ista prava kao slobodni graani i ne mogu uestvovati u
drutvenom ivotu jer su manje vredni i manje sposobni. U toku cele istorije mi na lazimo
zastupanje negativnih ocena i odnosa prema grupama stanovnitva. U periodu feudalizma,
govori se o ogromnom delu stanovnitva, o seljacima, kao o manje vrednim ljudima.
Spomenuli smo ve primere korienja raznih vrsta rasnih teorija radi pravdanja
imperijalizma. Na prigovor kako ovom koncepcijom objasniti da predrasude nisu usmerene
na one delove vlastitoga naroda koji se eksploatie nego i na takve etnike grupe i narode
koji nisu eksploatisani ili od ijeg eventualnog eksploatisanja nikakve koristi ne bi bilo,
moe se odgovoriti: da se predrasude ire zbog toga to koriste vladajuoj grupi da odri
svoje pozicije. Ona ima korist od predrasuda ne samo eksploatisanjem onih prema kojima
ih iri ve i time to nezadovoljstvo velikih delova vlastitog naroda irenjem predrasuda
prema drugim narodima usmerava u pravcu koji za vladajuu grupu nije opasan. Zakonitost
je imperijalistike politike: da svoje vlastite tekoe nastoji da rei na taj nain to razvija
neprijateljstvo prema manjinama ili odreenim etnikim grupama. Predrasude, u tom
sluaju, slue za pomeranje nezadovoljstva stanovnitva radi toga da bi se sauvala vlastita
privilegovana pozicija.
Da bismo objasnili individualne razlike o postojanju predrasuda, dato objanjenje
nam nije dovoljno. injenicu da kod pojedinaca, pripadnika istoga sloja, nalazimo
intenzivne predrasude a kod drugih pojedinaca iz istog sloja ne nalazimo, moemo
objasniti samo linom funkcionalnou predrasuda. Moemo objasniti time to predrasude
pomau i pojedincima da pokuaju ostvariti razliite, inae za njih neostvarive elje, ili da
pokuavaju ublaiti stvoreno oseanje nesigurnosti i tenzije. Ovaj momenat mora da se
uzme u obzir, takoe, pri objanjenju porekla

NIKOLA ROT

predrasuda. Katkad se navodi da cilj psiholokog razmatranja nije traenje uzroka

predrasudama kao drutvene pojave i ukazivanje na drutvene korene predrasuda. Takvo
objanjenje, navodi se, jeste socioloki problem a ne psiholoki. Zaista je tano da je to
prvenstveno socioloki problem i da su socioloki momenti za istraivaa psihologa samo
dalji uzroci. Ali i u svakom psiholokom objanjenju porekla predrasuda mora se voditi
rauna i o ovim sociolokim faktorima inae se, kao to jedan autor navodi, ostaje u
psiholokom provincijalizmu. A i nemogue je objasniti zato su predrasude upravljene
prema odreenim grupama i zato su one u odreenim sredinama i periodima intenzivnije.
Predrasude su, kao to je reeno, i drutvena pojava i karakteristika pojedinca, i eli li se
objasniti njihovo poreklo, mora se objanjavati njihovom dvostrukom funkcionalnou i
delovanjem dve grupe faktora: drutveno-ekonomskih iju vanost naglaavaju poslednje
tri grupe teorija i psiholokih inilaca koje istiu psihodinamike teorije predrasuda.

BORBA PROTIV PREDRASUDA

Etnike predrasude predstavljaju krupan drutveni problem. One se koriste za
raspirivanje sukoba i sporova meu grupama i narodima. Za one, prema kojima su
upravljene, etnike predrasude predstavljaju nesreu i nevolju koja im oteava ivot. Jedan
autor (G. Saenger, 1953), analizirajui na koji nain dolaze do izraaja predrasude u ivotu
onih prema kojima postoje, mogao je pokazati da se njihovo negativno delovanje ogleda
gotovo u svim oblastima ivota. On je to pokazao na primeru predrasuda prema Crncima u
SAD: oni su diskriminisani na poslu, nemaju iste mogunosti zaposlenja, na mnoga radna
mesta se ne primaju, dobijaju manju platu, tee napreduju; diskriminisani su u kolama
crnake kole su slabije opremljene, uitelji u tim kolama slabije plaeni, otean im je
pristup u mnoge kole; zapostavljeni su u zdravstvenoj zatiti koja je za Crnce ograniena i
slabija, diskriminisani su s obzirom na svoje stanovanje ograniavaju se oblasti, mesta,
krajevi i ulice u kojima mogu dobiti stan; nejednako se tretiraju pred zakonom, ograniene
su im mogunosti odmora i zabave itd.
Zbog drutvenog znaaja etnikih predrasuda uloeno je mnogo pokuaja u traenju
efikasnih naina borbe protiv predrasuda. U literaturi se pominju razni naini borbe protiv
predrasuda i o njima diskutuje. Jedan nain jeste donoenje zakonskih propisa protiv
manifestovanja predrasuda. Ima mnogo diskusije o tome, da li je legislacija efikasno
sredstvo u borbi protiv predrasuda i diskriminacije prema pojedinim grupama. Neki autori
zastupaju miljenje da zakoni ne mogu imati delovanja jer je potrebno, da bismo otklonili
predrasude, da se ljudi prethodno prevaspitaju. Drugi, meutim, navode da je proglaenjem
diskriminacije nezakonitom i korienjem zakonskih propisa mogue uspeno suzbijati
predrasude. Zakonski propisi ne samo da dovode do olakavanja ivota manjinske grupe
prema kojoj postoje predrasude ve i do menjanja stavova prema njima na-

444

PREDRASUDE

vode oni koji istiu vanost legislacije u borbi protiv predrasuda. U pri log tome govore
mnogi podaci. To pokazuju meu ostalim i podaci o formiranju zajednikih vojnih jedinica
Crnaca i belaca u toku Drugog svetskog rata. Do Drugog svetskog rata, po pravilu, crni i
beli vojnici bili su u odvojenim vojnim jedinicama. Pre nego to je sprovedena odluka o
formiranju zajednikih jedinica, izvrena su ispitivanja o miljenju belaca, posebno belih
vojnih stareina, o formiranju zajednikih jedinica. Rezultati toga ispitivanja pokazuju da
je kod njih postojao izrazit otpor prema sprovoenju nameravane mere. Izraavano je
miljenje da se zajednike jedinice nee moi odrati i da e se one pokazati vojniki
slabim i nesposobnim. Kad je meutim, sprovedena desegracija i formirane zajednike
jedinice, utvrdilo se da ta predvianja nisu bila tana. Ali, ne samo to, nego je ispitivanjem
utvreno: da su kod mnogih nestali negativni stavovi prema Crncima ili da su postali
znatno blai. Danas se, uglavnom, smatra da borba protiv predrasuda zakonima ne samo da
dovodi do promenjenih spoljnih odnosa nego utie i na menjanje stavova. Utie, pre svega,
na onu vrstu predrasuda koja nije dublje ukorenjena u linosti pojedinca, na predrasude
koje imaju, pre svega, svoj izvor u konformiranju proirenom shvatanju. Na sreu, takve su
predrasude kod veine onih koji imaju predrasude.
Kao drugo sredstvo, u borbi protiv predrasuda spominje se sistematsko informisanje
o neopravdanosti predrasuda. Iako, opte uzev, takvo informisanje predstavlja korisno
sredstvo, ono nije uvek efikasno i ne daje uvek eljene i oekivane rezultate. Uzrok tome
je, meu ostalim, postojanje tzv. psiholokih barijera u komunikacijama, kao to neki
autori navode (H. H. Hyman i P. B. Sheatsley, 1956). Cesto, oni kojima su namenjene
informacije, a to su kad je re o borbi protiv predrasuda osobe sa predrasudama, te
informacije uopte ne primaju. Oni ih izbegavaju. Utvreno je da su takve informacije o
pojedinim etnikim grupama, davane sa ciljem da se smanje predrasude prema njima pratili
pre svega pripadnici upravo tih manjina, a populacija kojoj su te informacije zapravo bile
namenjene veoma malo. Vei efekat od informacija putem masovnih sredstava informisanja
imaju sistematska izlaganja u kolama i kursevima. Meutim, i u tim sluajevima kad
postoje snani odbrambeni mehanizmi koji se koriste za zadravanje predrasuda,
informisanje ostaje bez efekta. Podaci, na primer, pokazuju: da studenti iz junih drava
SAD imaju izrazitije predrasude prema Crncima nego to ih imaju manje obrazovane osobe
sa severa, iako oni znaju daleko vie o rasnim problemima, i daleko su bolje informisani o
etnikoj grupi prema kojoj imaju predrasude. Pokazuje se da oni smatraju da Crnci i nisu,
u sutini, u loijem poloaju, da njihovo tretiranje odgovara postojeim drutvenim
uslovima. Korienje razliitih mehanizama, pre svega, mehanizma racionalizacije,
pomae da se predrasude odre i nasuprot informacijama koje pokazuju njihovu
neopravdanost.
Tree sredstvo koje se esto koristi i esto smatra efikasnim je neposredni kontakt
sa grupama prema kojima postoje predrasude. Treba, meutim, istai da ni takav kontakt
nema uvek za posledicu smanjenje predrasuda. Da li e kontakt

445

NIKOLA ROT

imati ili nee imati efekta na smanjenje predrasuda, zavisi od prirode kontakta i prirode
odnosa meu onima koji imaju predrasude i pripadnika grupa prema kojima postoje
predrasude. Kontakt belih farmera i crnakih radnika, belih poslodavaca i njihovih crnakih
radnika nee izazvati smanjenje predrasuda prema Crncima. Beli poslodavci e i dalje svoj
diskriminativni odnos prema Crncima objanjavati time da su manje sposobni i manje
vredni i zastupati miljenje da je diskriminacija opravdana. Meutim, meu osobama sa
slinim interesima, istim statusom i sa istim ciljevima, neposredni kontakt moe imati
pozitivan efekat. Takav efekat ima, na primer, kontakt izmeu crnih i belih lanova
sindikata. Takav pozitivan efekat imao je i kontakt u ratnoj situaciji u zajednikim
jedinicama Crnaca i belaca. Mogunost pozitivnog efekta kontakta potvruju i neka
ispitivanja, meu ostalim i tzv. akcioni eksperiment, koji su sproveli dva istraivaa (M.
Deutsch i H. E. Collins, 1951) organizujui zajedniko stanovanje, stanovanje u istom
kraju i u istim zgradama Crnaca i belaca. Proveravajui razvijenost predrasuda kod belaca
pre sprovoenja toga ogleda i izvesno vreme poto je on sproveden, ko nstatovali su znatno
smanjenje predrasuda prema Crncima. Moda ovi podaci
i
nisu dovoljan argument za pozitivan efekat kontakta, jer je mogue da su oni koji
su prihvatili stanovanje u zajednikim kvartovima i zgradama sa Crncima, u stvari,
ve bili ljudi sa manje predrasuda ili bar sa manje ukorenjenih predrasuda. Ali,
vrednost kontakta nesumnjivo potvruju ve spomenuta iskustva o formiranju
zajednikih jedinica crnih i belih vojnika. Neki objavljeni podaci, na osnovu
intervjua sa 250 oficira i podoficira belaca, pokazuju da je 65% bilo protiv toga da
se formiraju zajednike jedinice. A posle izvesnog vremena, poto su jedinice bile
formirane, pri ponovnom ispitivanju od ovih 65% anticrnaki raspoloenih 80% je
izjavilo da su Crnci isto tako dobri vojnici kao i belci, a 16% ,,gotovo isto tako
dobri.
Vei broj proveravanja pokazuje da naroito efikasno dejstvo u smanjenju
predrasuda ima sistematsko vaspitavanje od strane osoba sa autoritetom, a pre svega,
roditelja. Smatra se, kad bi roditelji umesto predrasuda uili decu razumevanju i
toleranciji, da ne bi ni dolo do formiranja znatnog dela predrasuda. Sistematsko uticanje
putem agensa socijalizacije predstavlja vaan nain borbe protiv predrasuda. Najznaajniji
je roditeljski uticaj kako u ranom detinjstvu tako i kasnije.
Strunjaci izvetavaju da, i pored toga to danas ima mnogo korisnih naina borbe
protiv predrasuda, sigurnog naina za njihovo otklanjanje nema. Predrasude je, opte uzev,
teko otkloniti. Tee je razbiti predrasude, veli jedan autor, nego razbiti atom. Treba
naglasiti da je efekat borbe protiv predrasuda zavisan od mnogih okolnosti. Meu ostalim,
od karaktera i vrste predrasuda. Dok se predrasude koje imaju svoj prvenstveni uzrok u
konformiranju lake otklanjaju, predrasude koje imaju dublje korene u linosti teko je
suzbijati i relativno je mali uspeh u njihovom otklanjanju. Razlog tekoi da se predrasude
uspeno suzbijaju i otklanjaju lei u mnogostrukim uzrocima koji izazivaju predrasude i
koji se redovno javljaju meusobno povezani. Ekonomski momenti su jedan od osnovnih

446

______________________________________________________________________________________ ________________________ PREDRASUDE ______________

uzroka javljanju predrasuda kao drutvene pojave, stoga samo radikalne promene u
drutveno-ekonomskoj strukturi mogu dovesti do znaajnih efekata u borbi protiv
predrasuda. Takve promene doprinee da i pojedini psiholoki uzroci javljanja predrasuda
izgube u svome znaenju. Prestankom ekonomske ugroenosti
i nesigurnosti, zadovoljenjem egzistencijalnih Ijudskih potreba smanjie se i psiholoki
izvori javljanja predrasuda.

447

NIKOLA ROT

TEORIJE STAVOVA

POKUAJI TEORIJSKOG UOPTAVANJA O

MENJANJU I ODRAVANJU STAVOVA
Eksperimentalna istraivanja u toku poslednjih desetina godina o menjanju stavova
znaajno su unapredila naa znanja o procesu formiranja i menjanja stavova. Ali, iako je
nae znanje o procesu menjanja stavova znatno napredovalo i mi danas poznajemo vei
broj specifinih faktora od kojih zavisi uspenost u pokuajima promene stavova, sigurno
je da postoje jo uvek velike praznine u naem znanju. Ostale su neispitane i cele oblasti
problematike menjanja stavova. Tako, meu ostalim, pitanje: trajanja promena u stavovima
izazvanih persuazivnom komunikacijom, uticaja usled persuazije promenjenog stava na
ponaanje, internalizacije stava izmenjenog delovanjem persuazivne komunikacije, trajanja
namernim vebanjem steene upornosti prema ubeivanju, uticaja stvorene otpornosti na
ponaanje i mnoga druga pitanja.
Istraivanju o menjanju stavova i sticanju otpornosti mnogo su doprineli pokuaji
konstruisanja teorija o menjanju stavova i teorija o stvaranju otpornosti. Te su teorije
omoguile izbor problema, dale orijentaciju kakve podatke prikupljati i kako ih nai i
meriti, omoguile uoptavanja i podstakle na dalja istraivanja. Ve prva Haulendova
istraivanja menjanja stavova polazila su od odreenih teorijskih shvatanja. Teorijska
osnova njegovih istraivanja bila je bihejvioristika teorija potkrepljivanja koja je isticala
vanost socijalnog uenja putem instrumentalnog uslovljavanja, a na osnovu koncepcija
koje su izloili Miler i Dolard (N. Miller i J. Dolard, 1940). Koncipiran je veliki broj i
drugih teorija o menjanju stavova. Za ove teorije, kao to smatra Insko (C. K. Insko, 1967),
karakteristino je da istiu jedan od dva momenta: potkrepljivanje putem nagrade ili
redukcijom tenzije kao u spomenutoj teoriji Haulenda ili u psiho-analitikoj teoriji Sarnofa
(J. Sarnoff, 1960) ili tenju ka konzistentnosti, usklaenosti i ravnotei kao u teoriji
kongruentnosti Ozguda i Tanenbauma (C. Osgood i P. Tannenbaum, 1955) ili teoriji
kognitivne disonancije Festingera (L. Festinger, 1957). U nekim teorijama koriste se oba
spomenuta momenta kao u afektivno-kognitivnoj teoriji konzistencije Rozenberga i
Ejbelsona (M. Rosenberg i R. Abelson, 1960). Sve ove teorije, kao to je navedeno, manje
ili vie uspeno objanjavaju samo ogranienu grupu pojava, pre svega pojave ijim
prouavanjem su se istraivai direktno bavili. Veina naglaava znaaj usklaenosti
kognitivnih elemenata a retko povezuje menjanje stavova sa trajnim karakteristikama
linosti i psi-

448

TEORIJ E STAVOVA

holokim procesima u celini. Ni jedna od njih ne uzima ozbiljnije u obzir sredinske,

socioloke faktore, inae posebno znaajne za formiranje i menjanje stavova. Zato su sve
ove teorije ograniene po obimu i dosta specifine. Jo uvek nema uopte teorije
formiranja i menjanja stavova, kojom bi bilo mogue objasniti razliite i mnogobrojne
nalaze, iako istraivai ulau trud da se takva teorija izgradi.
to se tie teorijskog objanjenja javljanja otpornosti prema ubeivanju, situacija je
slina, pa ak i manje povoljna. Manje je istraivanja o otpornosti i manje pokuaja
konstruisanja teorija stvaranja otpornosti. Prvi je takav pokuaj teorijskog objanjenja
otpornosti izloena Mekgvajerova teorija inokulacije. Ona poiva, kao to je reeno, na
analogiji s biolokom imunizacijom. Ova originalna ideja pokazala se plodnom i za
organizovanje eksperimentalnih istraivanja i korisnom za objanjenje dobijenih rezultata.
Moemo prihvatiti da upozorenje na mogunost da stavovi budu napadnuti izaziva
aktiviranje organizma, njegovu mobilizaciju i spremnost na odbranu i da je ovakva
psiholoska mobilizacija osnovni mehanizam stvaranja otpornosti. Ali, sve nalaze do kojih
je doao, Mekgvajer ne moe objasniti putem analogije s biolokom imunizacijom. On je
prisiljen da koristi i druge hipoteze i da, na primer, za objanjenje prednosti pasivne nad
aktivnom odbranom, koju je utvrdio u svojim istraivanjima, trai psiholoke principe koji
ne proizlaze iz osnovnih postavki njegove teorije. Mekgvajerova teorija ne objanjava ni
pojavu, na koju je on sam ukazivao, a koju je Tanenbaum u svojim istraivanjima utvrdio,
da u odreenim uslovima restauracija predstavlja efikasniji put do imunizacije. Tako
Mekgvajerova teorija objanjava samo jednu vrstu stvaranja otpornosti, za sadraje koji
prethodno nisu osporavani.
Drugi teorijski pokuaj objanjenju stvaranja otpornosti jeste prikazani
Tanenbaumov pokuaj. Stvaranje otpornosti prema ubeivanju, kao i menjanje stavova
delovanjem ubeivanja, on objanjava teorijom kongruencije. Poziva se pri tome na svoje
nalaze. On, dodue, ne smatra da se ovim nalazima ponitava vrednost Mekgvajerove
teorije, ali je uveren da se njegovim nalazima i teorijom kongruencije dopunjuje
Mekgvajerova koncepcija i da se sve to je Mekgvajer naao moe objasniti i teorijom
kongruencije, a moda i nekom drugom od postojeih teorija menjanja stavova. Insistira na
tome da izazivanje budnosti, alertnosti, organizma nije jedini mehanizam kojim se
objanjava javljanje otpornosti prema ubeivanju. Slabljenje veze izmeu evaluativne
tvrdnje (izmeu stava prema objektu ili pojavi) i evaluacije izvora napada (stava prema
komunikatoru persuazivnog saoptenja a u skladu s osnovnim principom teorije
kongruentnosti predstavlja osnovni mehanizam stvaranja otpornosti prema ubeivanju.
Ovom njegovom objanjenju, kao i teoriji kongruencije u celini, moe se prigovoriti da je
nedovoljno jasno odreen karakter i asocijativne i disocijativne veze, da koristi veoma
neodreeno razlikovanje izmeu relevantnih i nerelevantnih izvora, da je autor prisiljen,
da bi objasnio dobijene nalaze, da upotrebi pojam nesigurnosti u tanost sadraja
(incredulity), ukratko da koristi pojmove koji do-

449

NIKOLA ROT

putaju veoma razliito tumaenje i koji ne proizlaze iz osnovnih postavki teorije

kongruencije.
Iako se ni jedna ni druga teorija stvaranja otpornosti prema ubeivanju ne moe
smatrati dosledno izgraenom, a jo manje optom teorijom, obe ove teorije, kao i nalazi
do kojih su doli autori polazei od njih, predstavljaju vaan doprinos proirenju naeg
znanja o menjanju stavova. Vrednost nalaza i teorijskih uoptavanja Mekgvajera i
Tanenbauma potvruje mogunost njihovog korienja za tumaenje ve davne prakse i
menjanja stavova i stvaranja otpornosti prema menjanju. Na lazi ovih autora su od znaaja i
za razumevanje stvaranja otpornosti prema persuaziji i procesa menjanja stavova.
Verovatno je da e i istraivanja o stvaranju otpornosti doprineti potpunijem razumevanju
procesa formiranja i menjanja stavova. Ve utvrena injenica da je mogue stvoriti
otpornost prema menjanju stavova i kad su postojei stavovi konfrontirani logiki
neuskladivim podacima, govori da ideja o kognitivnoj usklaenosti uverenja, osnovna ideja
mnogih teorija menjanja stavova, ne moe biti dovoljna da nam objasni proces menjanja
stavova. Neophodno je, izgleda, na osnovu rezultata istraivanja o stvaranju otpornosti, da
u teoriju koja e objasniti proces sticanja otpornosti, kao i uopte u svaku teoriju o
formiranju i menjanju stavova, budu ukljueni afektivni i kognitivni momenti, povezani s
karakteristikama linosti i njenom ocenom situacije, kao i uslovi u kojima dolazi do
menjanja stavova, odnosno do stvaranja otpornosti prema menjanju.
Zbog korisnosti pojma stava za objanjenje ponaanja ljudi i za predvianje njihovog
ponaanja izvreno je ne samo mnogo ispitivanja o stavovima, njihovim karakteristikama i
faktorima koji utiu na njihovo formiranje i menjanje nego je uinjeno i mnogo pokuaja
da se konstruiu teorijska uoptavanja o formiranju i menjanju stavova. Uloeno je mnogo
napora da se empirijski dobijeni podaci koriste za izvoenje optih zakljuaka koji bi se
povezali u jedan koherentni teorijski sistem, koji bi omoguio da se bolje razumeju i bolje
objasne stavovi i razliite pojave u vezi sa njima. Na alost sva ta brojna nastojanja, iako
veoma korisna, nisu urodila nekom irom teorijskom koncepcijom koja bi omoguila da se
stavovi objasne kao momenti u optem drutvenom zbivanju i istovremeno kao jedna od
karakteristika linosti povezana sa drugim osobinama linosti. Formulisane teorije ostale su
na intrapersonalnom nivou. U njima se prvenstveno ukazuje na vezu stavova sa ostalim
psihikim procesima. To nisu opte teorije koje bi dale odgovor na pitanje o ulozi stavova u
drutvenim zbivanjima, pa ni takve teorije koje bi jasno ukazale na mesto stavova u
strukturi celokupne linosti. Pored svega toga, svaka od njih otvorila je nove perspektive u
istraivanju i znaajno doprinela unapreenju naeg znanja o stavovima kao vanim
pokretaima socijalnog ponaanja.
Mi emo ukratko izloiti osnovne ideje tri od velikog broja izgraenih teorija
stavova.

450

TEORIJE STAVOVA

HAJDEROVA TEORIJA BALANSA

U svojoj koncepciji Hajder (F. Heider, 1958) polazi od shvatanja da ljudi nastoje da
formiraju to koherentniju i to vie uravnoteenu sliku o svojoj okolini i pojavama u njoj,
kao i o sebi samima. Oni tee kognitivnoj stabilnosti i skladu izmeu onoga to znaju o
raznim objektima, kao i izmeu znanja o objektima i osobama koje su u vezi sa tim
objektima, isto tako kao i izmeu znanja o osobama i objektima i vlastitog delovanja. Da
bi postojala ravnotea, mi nastojimo da ne protivree naa znanja, nae ocene i nai
postupci. Ako neko ocenjuje da je neko X korisno ili dobro, a neko Y isto tako korisno i
dobro onda on ne moe smatrati ni da je X u odnosu na Y ravo i tetno. Simboli X i Y
mogu oznaavati stvari, ljude, ljudske proizvode i karakteristike ljudi. Hajderova teorija je
opta teorija kojom pokuava objasniti socijalno ponaanje ljudi u celini, iako on sam
navodi da njegova teorija treba da poslui, pre svega, objanjenju procesa opaanja osoba
(objanjenju socijalne percepcije). Ona, meutim, predstavlja i jedno objanjenje menjanja
stavova i upravo kao koncepcija o menjanju stavova imala je veliki uticaj na konstruisanje
mnogih drugih teorija stavova.
Hajder razlikuje dve vrste odnosa kako izmeu ljudi tako i izmeu ljudi i objekata.
Jedan je emocionalni odnos (koji Hajder naziva ,,sentiment-relation) a drugi je odnos
zajednitva (,,unit-relation). Prvi odnos ukljuuje emocije kao to su naklonost, divljenje,
ljubav. Kod odnosa koje nazivamo stavovima imamo uvek
i
ovu vrstu odnosa. Drugi odnos ogleda se u oceni slinosti, bliskosti, kauzalne veze
ili neke druge veze ili meu osobama, ili meu osobama i objektima.
U dijadnoj situaciji (situaciji udvoje) postoji ravnotea ako su oba odnosa,
emocionalni i zajednitva, pozitivna ili oba negativna. Ako osoba P voli neko X (na primer
cvee) i istovremeno ista osoba P poseduje X; ili P ne voli X i istovremeno ne poseduje X.
U oba ovakva sluaja obe vrste odnosa imaju isti znak i u oba sluaja postoji ravnotea.
U tzv. trijadnim situacijama, u kojima imamo tri elementa, dve osobe (P i
O) i neki objekt X ravnoteu imamo ako su sva tri odnosa meu elementima pozitivna, ili
ako su dva odnosa negativna, a jedan pozitivan. Na primer, ako osoba P voli osobu O i
istovremeno voli X (ima na primer pozitivan odnos prema socijalizmu) a istovremeno
zapaa da osoba O ima takoe pozitivan odnos prema X (socijalizmu) mi imamo
ravnoteu. Ravnoteu imamo takoe ako P voli O i ne voli X a uoava da i osoba O ne voli
X. Hajder navodi primer za ovakav sluaj ravnotee: osoba P sklona je osobi O, a ima
negativan odnos prema kandidatu na izborima; ali i osoba O (koju P voli) ima negativan
odnos prema tom kandidatu. Ma koja kombinacija dva negativna i jednog pozitivnog
odnosa u trijadi daje uvek ravnoteu.
Neravnoteu imamo ako postoje dva pozitivna a jedan negativan odnos. Ako osoba P
voli osobu O i voli X (ima pozitivan odnos prema odreenom kandidatu na izborima) a
opaa da osoba O ne voli X (ima negativan odnos prema kandidatu) imamo neravnoteu.
Opet ma u kojoj kombinaciji da se pojave dva

451

NIKOLA ROT

pozitivna odnosa i jedan negativan, uvek e postojati neravnotea. U s luaju kad postoje tri
negativna odnosa (P ne voli O i ne voli X, a ni O ne voli X) Hajder veli da e postojati nestabilnost koja e pokazivati tendenciju da se izmeni u dva
negativna i jedan pozitivan odnos i tako iz stanja koje nije sasvim odreeno, ni kao
stanje ravnotee ni kao stanje neravnotee, doe do stanja ravnotee.
Kad doe do jednog od sluajeva neravnotee, javlja se potreba za uspostavljanjem
balansa. Ovaj se uspostavlja ili menjanjem odnosa (stava) prema nekoj pojavi ili
menjanjem odnosa (stava) prema drugoj osobi. Osoba P koja voli osobu O i ima pozitivan
odnos prema odreenom kandidatu kad uoi da osoba O ima prema tom istom kandidatu
negativan stav moe da promeni svoju ocenu o osobi O (da kae da njegov prijate lj O nije
dovoljno sposoban da oceni kandidata i da uopte ne vredi toliko koliko je on smatrao da
vredi) ili da promeni svoj odnos prema kandidatu (prema X i da kae da je kandidat X
manje sposoban nego to je pre mislio i uopte da manje vredi nego to je smatrao ranije).
U oba sluaja od dva pozitivna i jednog negativnog odnosa meu elementima trijade a to
predstavlja neravnoteu dobijamo jedan pozitivan i dva negativna odnosa meu elementima
to predstavlja uspostavljanje ravnotee. Ne znai da e se uvek uspostaviti poremeena
ravnotea ili da e se uopte uspostaviti. Ali uvek postoji tendencija da se ona uspostavi i
ona deluje na menjanje stavova.
Hajderova teorija predstavlja samostalnu i dobro obrazloenu primenu
getaltistikog uenja o postojanju tendencije za redom i jednostavnou kao karakteristike
svih naih psihikih procesa na oblast socijalne psihologije. Vei broj autora, polazei i
razvijajui Hajderove ideje, nastojao je da objasni pojedine grupe pojava iz oblasti
socijalnog ponaanja.

FESTINGEROVA TEORIJA KOGNITIVNE

DISONANCIJE
Festingerova teorija (L. Festinger, 1957) kognitivne disonancije slina je Hajderovoj
i drugim teorijama koje kao osnovnu ideju naglaavaju tenju za usk laenou. Ona
predstavlja proirenje Festingerovih teoretskih uoptavanja o socijalnom uporeivanju
prema kojima je za ljude karakteristina tenja da utvruju da li su njihova miljenja
ispravna uporeujui ih sa miljenjima drugih osoba. Zbog toga to ele da njihova
miljenja budu ispravna, oni, pre svega, svoja miljenja uporeuju sa mi ljenjima onih koji
su im slini. Potreba da se zna da li je nae miljenje ispravno u teoriji kognitivne
disonancije proiruje se u potrebu da naa znanja, kognitivni elementi, ne budu disonantni,
neusklaeni i da naa miljenja budu usklaena meusobno, a ne samo sa miljenjem
drugih.
Ova opta i trajna tenja ljudi za usklaenou manifestuje se u nastojanju da
stavovi koje imamo budu meusobno usklaeni ako imamo pozitivan stav prema
demokratiji ne moemo imati pozitivan stav prema faizmu; da su razne aktivnosti koje
ljudi vre meu sobom usklaene marljiv i savestan ovek u jed-

452

TEORIJ E STAVOVA

nom poslu pokazuje marljivost i savesnost i u drugim poslovima; da izmeu stavova koje
imamo i postupaka koje inimo takoe bude relativna usklaenost neko ko ima pozitivan
stav prema obrazovanju preduzimae mere da njegova deca steknu obrazovanje.
Ali, pre svega, postoji tendencija za skladom meu kognitivnim elementima naih
uverenja i stavova. Pod kognitivnim elementima Festinger podrazumeva znanja, miljenja,
ideje o stvarima, kao i o sebi samome, kao i o vlastitom ponaanju. Kognitivni elementi su
neusklaeni ili u disonanciji ako posmatrajui svaki od njih zasebno, iz jednog proizlazi
suprotno od onoga to sledi iz drugog kognitivnog elementa. Ilustrovaemo primerom koji
navodi sam Festinger: ako neko zna da najvie to moe da plati za auto jest 2 500 dolara,
a on potpisuje obavezu na 3 000 dolara, onda su ta dva elementa (znanje koliko moe da
plati i znanje kakvu je obavezu preduzeo) u disonanciji. Iz injenice da ima i da moe da
plati samo 2 500 dolara proizlazi da ne moe da plati 3 000 dolara. U konsonanciji su dva
kognitivna elementa ako iz jednog proizlazi drugi, ako su logiki usklaeni: u konsonanciji
je znanje da smo mokri i znanje da pada kia. Naravno da kod pojedinca imamo uvek velik
broj kognitivnih elemenata koji nisu svi meusobno povezani. Ali, ne izaziva nesklad ako
jedan elemenat za drugi nije relevantan. Mi znamo da se Zemlja okree oko Sunca i znamo
da je zdravo uzimati proteine. Ali, ova su dva kognitivna elementa meusobno
nerelevantni i izmeu njih ne moe biti ni disonancije ni konsonancije.
Disonancija moe biti vea ili manja. Stepen disonancije zavisi od: a) vanosti
elemenata koji su u disonanciji, b) broja elemenata koji su u disonanciji, i c) odnosa
izmeu broja disonantnih i broja konsonantnih elemenata u vezi sa jednim odreenim
objektom. Formula za stepen disonancije bi glasila:
vanost disonantnih elem. X broj disonan. elem.
Disonancija = ---------------------------------------------------------------------------vanost konsonantnih elem. X broj konson. elem.
Iz ove formule proizlazi da e disonancija biti utoliko vea ukoliko je u vezi sa
nekim objektom vie disonantnih a manje konsonantnih elemenata. Ako broj disonantnih
elemenata bude vei od broja konsonantnih elemenata, aritmetiki izraeno, disonancija
postaje vea od 1. Takva disonancija postaje neugodna. Neugodnosti se nastoji ovek
osloboditi, ona ga pokree na aktivnost da je redukuje, deluje kao motiv. ovek, pre svega,
nastoji da izbegne situacije i informacije koje mogu poveati disonanciju. Ukoliko je
disonancija vea, sve vei je pritisak da se otkloni i ovek se vie ne zadovoljava samo
izbegavanjem situacija koje mogu poveati disonanciju nego pristupa aktivnom procesu da
je smanji ili otkloni.
Za smanjenje disonancije mogu se koristiti tri naina:
1)

Menjanje vlastitog ponaanja, menjanje postupka. Ako uvidimo da ja nae

saznanje o nekom objektu u neskladu sa naim postupcima prema tom objektu,
najjednostavniji put za usklaivanje jeste da prekinemo sa tim postupcima koji su
u neskladu. Ako neki pua dode do uverenja da je puenje tetno, nesklad se
moe otkloniti tako to e prestati da pui. To je najjednostavniji nain, ali ne i
najei.

453

NIKOLA ROT

2)

Menjanje pojedinih kognitivnih elemenata je drugi nain za smanjenje disonancije.

Disonancija izmeu zadovoljstva u puenju i znanja da je puenje tetno i da
izaziva rak pokuava se otkloniti na taj nain to se trae podaci suprotni podacima
o tome da puenje izaziva rak. Poziva se, na primer, na miljenje autoriteta koji
zastupaju shvatanje da puenje ne izaziva rak ili na injenicu da i mnogi lekari
pue.
3) Trei nain je otklanjanje disonancije dodavanjem novih kognitivnih elemenata.
Kad je teko izmeniti postojee kognitivne elemente, mogu se traiti novi
kognitivni elementi koji su u konsonanciji sa ranijim kognitivnim elementima na
kojima je poivao na stav. Pua koga su uznemirile informacije o raku poinje da
pravda dalje puenje isticanjem da puenje dovodi do smanjenja tenzije, do
osloboenja od uznemirenosti i da tako u stvari pomae zdrav lju.
Naglaavanje potrebe za skladom, pa i objanjavanje uslova u kojima dolazi do
nesklada, nije nita novo. I mnoge druge teorije ravnotee to naglaavaju. Festingerovu
teoriju karakterie razmatranje procesa koji nastaje posle odluke (posle zauzimanja stava)
formirane usled uoene disonancije. Festinger navodi i da ova odluka opet raa
disonanciju; prihvatanju jedne alternative suprotstavlja se verovanje u eventualnu prednost
neizabrane alternative. Sad se ponovo javlja
i
tenja za redukcijom disonancije (koja se javlja i pre odluke ili zauzimanja
odreenog stava). Da bi se odluka stabilizovala ili prema Levinovom terminu
zamrzla nastojae se izmeniti kognitivni elementi tako da odluka dobije veu
vrednost. Ulae se napor da se izabrana a lternativa ili zauzeti stav doivi kao bolja
alternativa, kao opravdaniji stav.
Posebna je odlika Festingera to, polazei od svoje teorije i postavki koje on sadri,
konstruie veoma zanimljive eksperimente kojima nastoji da proveri konsekvencije tih
postavki. Na primer, iz spomenute teorijske postavke da e biti otriji pritisak da se otkloni
disonancija koja se javlja posle odluke ukoliko je disonancija vea, Festinger izvodi
pretpostavku naoko protivrenu optem iskustvu da e ljudi vie napora uloiti da pokau
ispravnom odluku ili opredeljenje kad je nagrada za postupanje koje proizlazi iz te odluke
manja nego kad je nagrada vea. Festinger to objanjava time to oni ele da se oslobode
disonancije koju je odluka izazvala, a koja je vea kad je nagrada manja. U eksperimentu
koji je sproveo (zajedno sa J. Carlsmithom, 1959) on je dao ispitanicima da obave jedan
dosadan i neugodan zadatak. Zatim je od ispitanika traio da drugim osobama buduim
ispitanicima saopte da je zadatak bio prijatan i interesantan (objanjavajui da treba
subjekte za dalje eksperimentisanje). Za ove izjave obmane on je ispitanike nagraivao.
Ispitanici u jednoj grupi su kao nagradu dobijali po jedan dolar, u drugoj po dvadeset
dolara. Formirao je i treu, kontrolnu grupu od koje nije traeno da obmanjuje druge
budue ispitanike i koja nije nagraivana. Poto su ispitanici dobili nagrade, od njih je
zahtevano da iznesu koliko im je stvarno bio neprijatan i dosadan zadatak. Rezultati su
pokazali: da su oni ispitanici, koji su za svoje izjave drugim buduim ispitanicima da im je
zadatak bio prijatan kao nagradu dobili 1 dolar, u ovom naknadnom ispitivanju ocenjiva li
ak da

454

TEORIJ E STAVOVA

je zadatak u izvesnoj meri bio prijatan. Oni koji su dobili 20 dolara ocenjivali su,
meutim, da nije bio ni prijatan ni neprijatan, da je bio neutralan. (Ispitanici iz kontrolne
grupe, razume se, izjavili su da je zadatak bio neprijatan.) Pokazalo se, zaista, da su oni,
koji su dobili za izvrenje zadatka manju nagradu, izjavljivali da je zadatak bio prijatniji
nego oni koji su dobili veu nagradu. Rezultati, dakle, podravaju Festingerovu
pretpostavku da manja nagrada moe biti efikasnija u izazivanju menjanja stavova nego
vea.
Festingerova teorija, kao to je spomenuto, pokazala se veoma stimulativnom za
istraivanje i on sam je organizovao vei broj veoma inventivnih i po rezultatima vrednih
eksperimentalnih istraivanja. Teorija, kao to vele Doj i Kraus (M. Deutsch i R. M.
Krauss, 1965) nije reila probleme i dala definitivno teorijsko objanjenje, ali je postavila
vei broj zanimljivih pitanja u vezi sa menjanjem stavova, a posebno u vezi sa procesima
koji se javljaju posle odluke i opredeljivanja. Zahvaljujui istraivanjima za koje je
predstavljala hipotetsku pretpostavku, dovela je do vie zanimljivih nalaza. Meu ostalim,
do nalaza da je mogue da bude vie pristrasnosti i predrasuda u ocenjivanju alternativa
posle odluke i opredeljenja nego pre donoenja od luke. Opravdani su prigovori
Festingerovoj teoriji da su neki pojmovi koje koristi suvie opti i nedovoljno jasni. Meu
ostalim, nije jasno odreen motivacioni karakter doivljene disonancije, ne odreuje se da
li je to opti i uroeni motiv (iako ga Festinger naziva i nagonom) ili je to motivaciona
snaga steena na osnovu iskustva u odreenoj kulturi. Ne vidi se jasno koji momenti
doprinose pojaavanju motivacione snage doivljenog nesklada meu kognitivnim
elementima, a koji slabljenju. Neke postavke od kojih polazi teorija veoma su diskutabilne.
Ne zna se, na primer, da li se ljudi zaista oseaju zadovoljni u stanju bez tenzije i da li
zaista tee za punim skladom. Rezultati pojedinih, eksperimentalnih istraivanja, koje je
Festinger organizovao radi provere hipoteza koje proizlaze iz njegove teorije, mogli bi se
tumaiti i drugaije nego to on ini i ti rezultati, iako od vrednosti sami po sebi, nisu tako
oigledna potvrda Festingerovih teorijskih postavki kao to to on navodi.

KACOVA FUNKCIONALNA TEORIJA

Postoji nekoliko teorija koje autori nazivaju tipolokim teorijama (C. A. Insko,
1967). One istiu da, pre nego to se pristupi pokuaju menjanja stavova, treba utvrditi
koje vrste ili koga tipa je stav. Takvu jednu teoriju je postavio Kac (D. Katz, 1960) sam i u
zajednici sa Stoutlendom (D. Katz i E. Stoutland, 1959). Karakteristino je za ovu
teoretsku koncepciju da naglaava motivacionu ulogu stavova. U funkcionalnosti stavova
za zadovoljenje razliitih motiva lei klju za objanjenje procesa formiranja i menjanja
stavova. Nisu, po miljenju ovih autora, toliko vani kognitivni procesi i kognitivni
elementi i njihova usklaenost koliko motivacioni momenti i smisao stava i korist od
njega.

455

NIKOLA ROT

S obzirom na to u kom su stepenu izraene tri komponente stavova (kogmtivna,

afektivna i konativna) moemo razlikovati vie vrsta stavova. Pre svega, moemo
razlikovati afektivne stavove. To su stavovi kod kojih je izraena emocionalna komponenta
a slabo razvijene kognitivna i konativna. Odreeni objekti ili sadraji izazivaju oseanja,
ali ne i neke jasne sudove o vrednosti ili odreenu spremnost za akciju. Zbog toga je, na
osnovu poznavanja ovih stavova, teko predviati ponaanje. Drugu vrstu stavova ine tzv.
intelektualizovani stavovi. To su stavovi kod kojih je, pored emocionalne komponente,
veoma izraena i kognitivna komponenta. Treu vrstu ine stavovi orijentisani prema
akcijama. Kod ovih je naroito izraena konativna komponenta a slabije razvijena
kognitivna. Samo kod etvrte vrste stavova, koju autori nazivaju uravnoteenim stavovima,
sve su komponente dovoljno izrazite, a ovi stavovi redovno su usklaeni i sa drugim
stavovima koje pojedinac ima i obrazuju sa njima jedan usklaen sistem stavova.
Pojedine od ovih vrsta stavova imaju jednu ili vie od s ledee etiri glavne funkcije
stavova:
1) Instrumentalnu ili utilitaristiku funkciju. Slue da se postigne neka korist ili
nagrada, a izbegne teta ili kazna. Takvi pozitivni stavovi formiraju se prema
objektima koji donose korist, a negativni prema objektima kod kojih se oekuje
teta. Naglaavanje ove funkcije u ovekovom ponaanju i njegovim uverenjima
nalazimo u Bentanovom modelu ekonomskog oveka; a u savremenim shvatanjima
u bihejvioristikim teorijama uenja.
2) Odbrambenu funkciju, tj. takvu koja slui tome da se osoba koja formira stav
odbrani od neugodnih saznanja o sebi ili uopte od prihvatanja neprijatne
stvarnosti. Takav karakter imaju, na primer, predrasude prema razliitim grupama a
kad se javljaju kod osoba nesigurnih u svoju vlastitu vrednost. Ovakvim osobama
ova vrsta stavova pomae da sebe doive kao vredne i vrednije od pripadnika grupa
prema kojima imaju predrasude. Psihoanalitike i neopsihoanalitike koncepcije
istiu ovaj izvor mnogih ljudskih reakcija.
3) Funkciju manifestovanja linih vrednosti. Neki stavovi se formiraju kao
manifestovanje personalnih vrednosti. Pojedinac osea zadovo ljstvo u iznoenju i
saoptavanju svojih stavova. Neko za koga su karakteristine demokratske
vrednosti doivljava zadovoljstvo kada moe da izrazi stavove kojima manifestuje
ove vrednosti i kada se angauje u aktivnostima koje doprinose afirmisanju
demokratskih vrednosti. Ova se funkcija uverenja i stavova istie kao centralna u
koncepcijama linosti koje naglaavaju samoaktualizaciju linosti kao osnovnu
ljudsku potrebu.
4) Funkciju saznavanja koja dolazi do izraaja u tenji da se shvate pojave u svetu.
Ljudi imaju potrebu da razumeju stvari i pojave oko sebe, da im nau smisao, da
usklade i uopte svoja iskustva. Oni formiraju stavove koji slue toj svrsi. Jedna
grupa stavova, meu stavovima, kao glavnu funkciju ima objanjavanje pojava i
njihovo smisleno povezivanje. Ovu funkciju stavova istie getaltistika
koncepcija i ona dolazi do izraaja u svim teorijama stavova koje naglaavaju
tenju za balansom, za konsonancijom, kongruencijom ili konzistencijom.

456

______________________________________________________________________________________________________ TEORIJB STAVOVA________________

Do menjanja stavova dolazi kad stavovi vie ne ispunjavaju funkcije koje su do tad
imali i uspeno vrili. Menjanje stavova moemo razumeti ako poznajemo njihovu
funkciju. Do promene stavova koji imaju utilitaristiku funkciju dolazi kad dotadanji stav
ne prua vie prednosti koje je do toga momenta pruao. Do promene ovih stavova moe
doi i usled promene nivoa aspiracije. Neko ko eli da podigne svoj status nije vie
zadovoljan malim automobilom, on menja svoj odnos prema njemu, ne voli ga i ne ceni ga
vie kao pre, a kao poeljan ocenjuje veliki automobil. Stavovi sa vrednosno-ekspresivnom
funkcijom menjae se ako doe do neke vrste nezadovoljstva sa samim sobom ili ako doe
do ocene da bi drukiji i novi stavovi pruali bolju mogunost da se izrazi vlastita linost.
Dvosmislenost koju izazivaju nove informacije ili drugaiji smisao i vea smislenost koji
su posledica novih podataka dovee do menjanja stavova sa saznajnom funkcijom.
Najtee se menjaju stavovi koji imaju odbrambenu funkciju. Reeno je da stavovi sa
odbrambenom funkcijom dolaze do izraaja kad se osoba osea ugroenom, na primer, kad
se plai da e u kompeticiji i poreenju sa drugima biti slabija ili kad strahuje od tuih
negativnih ocena o sebi. Veoma teko je osobi odrei se ovih stavova. Odricanjem od njih
ona se osea ugroenom. Na stavove sa ovom funkcijom persuazivna komunikacija. koja
inae moe da utie na stavove sa drugim funkcijama, zbog toga slabo deluje. Ona ostaje
neefikasna jer bi osoba prihvatanjem novih i drukijih stavova izgubila mogunost da se
brani od oseanja nesigurnosti. Da bi se takvi stavovi mogli menjati, potrebno je da se
smanji oseanje ugroenosti. Na menjanje ovih stavova najefikasnije deluje ona
komunikacija koja doprinosi tome da osoba dobije uvid u odbrambeni karakter svojih
stavova, a da pri tom ipak ne doe do poveanja oseanja ugroenosti, nego eventualno do
smanjenja toga oseanja.
Kacova koncepcija je pokuaj objedinjenja razliitih strana i razliitih funkcija
psihikih procesa u ponaanju ljudi. To samo po sebi predstavlja vredan pokuaj. Ali, kao
nedostatak Kacove koncepcije moe se oceniti nedovoljna povezanost meu pojedinim
delovima koji su ukljueni u njegov sistem i nepostojanje empirijske validacije za iznete
osnovne postavke ove koncepcije.

457

N IKO LA ROT

SADRAJ

PREDGOVOR DESETOM IZDANJU ............................................................................................ 3

UVODNI DEO
PREDMET I PROBLEMI SOCIJALNE PSIHOLOGIJE ................................................ 8
Predmet socijalne psihologije .............................................................................................. 8
Problemi izuavanja .............................................................................................................. 9
Definicije socijalne psihologije ......................................................................................... 13
Socijalna psihologija i srodne naune discipline ........................................................... 15
Socijalna psihologija i opta psihologija ............................................................. 15
Socijalna psihologija i sociologija ....................................................................... 16
Socijalna psihologija i antropologija ................................................................... 18
RAZVOJ SOCIJALNE PSIHOLOGIJE ............................................................................ 20
Tri perioda u razvitku socijalne psihologije ................................................................... 20
Razmatranja o pojedinim socijalno-psiholokim problemima ...................................... 21
Platon i Aristotel......................................................................................................21
Hobs i Ruso ............................................................................................................... 23
Hedonizam i altruizam ............................................................................................ 24
Shvatanja o sutini socijalnog ponaanja.........................................................................25
Pitanje osnivaa socijalne psihologije..................................................................25
Shvatanja evolucionista .......................................................................................... 26
Shvatanja koja naglaavaju nadindividualnu svest ............................................. 27
Shvatanja koja naglaavaju imitaciju i sugestiju ................................................. 28
Instinktivistiko shvatanje Mek Dugala ............................................................... 30
Razvoj sistematskog empirijskog izuavanja..................................................................32
Poeci sistematskog empirijskog istraivanja.....................................................32
Razvoj od tridesetih godina XX veka ................................................................... 34
Razvitak od etrdesetih godina .............................................................................. 36
Uzroci brzog razvoja ............................................................................................... 39
METODE I TEHNIKE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE .................................................... 41
Metoda kao opti pristup pojavama .................................................................................. 41
Metoda kao metodoloki princip ....................................................................................... 43
Metoda kao opti nain organizacije istraivanja ........................................................... 44
Metoda eksperimentalnog istraivauja ............................................................................. 45

462

SADRAJ

Karakteristike...........................................................................................................45
Vrste eksperimentalnog istraivanja ..................................................................... 46
Ogranienja eksperimentalnog istraivanja ......................................................... 48
Metoda sistematskog neeksperimentalnog istraivanja ................................................. 50
Karakteristike...........................................................................................................50
Prednosti i nedostaci ............................................................................................... 51
Vrste neeksperimentalnog istraivanja u socijalnoj psihologiji ....................... 52
Metoda kao postupak u pojedinim fazama istraivanja; tehnike istraivanja ...........54
TEORIJSKI PRISTUPI U SOCIJALNOJ PSIHOLOGIJI
I

KARAKTERISTIKE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE .......................................57

Teorijski pristupi ................................................................................................................. 57

Bihejvioristiki pristup ........................................................................................... 57
Getaltistiki pristup ............................................................................................... 58
Psihoanalitiki pristup ............................................................................................ 59
Vrednost pojedinih teorijskih pristupa ................................................................. 60
Marksovo uenje ...................................................................................................... 61
Karakteristike socijalne psihologije kao nauke..............................................................62
Socijalna psihologija kao drutvena nauka..........................................................62
Socijalna psihologija kao psiholoka disciplina ................................................. 63
Socijalna psihologija kao empirijska disciplina .................................................. 64
Stanje savremene socijalne psihologije ........................................................................... 65
Literatura ............................................................................................................................. 68
SOCIJALIZACIJA: PROCESI, AGENSIIIZVORI
PROCESI SOCIJALIZACIJE ............................................................................................ 72
Shvatanja i problemi...........................................................................................................72
Vanost prouavanja socijalizacije.......................................................................72
Pojam socijalizacije ................................................................................................ 74
Problemi socijalizacije ........................................................................................... 76
Teorijska shvatanja i pristupi ................................................................................. 78
Socijalno uenje..................................................................................................................82
Vrste i oblici socijalnog uenja.............................................................................82
Klasino uslovljavanje ............................................................................................ 83
Instrumentalno uslovljavanje ................................................................................. 86
Opservaciono ili vikarijsko uslovljavanje ........................................................... 89
Uenje po modelu...............................................................................................................92

463

NIKOLA ROT

Uestalost i vrste uenja po modelu ...................................................................... 92

Uenje identifikacijom ............................................................................................ 94
Uenje imitacijom .................................................................................................. 100
Uenje uenjem uloga ................................ .......................................................... 105
Uenje uvianjem .............................................................................................................. 107
Neki od uslova socijalizacije ........................................................................................... 110
Diskriminacija i generalizacija drai ................................................................... 111
Internalizacija ......................................................................................................... 112
Faktori koji doprinose internalizaciji .................................................................. 114
Nagraivanje i kanjavanje .................................................................................. 117
AGENSIIIZVORI SOCIJALIZACIJE ............................................................................ 122
AGENSI SOCIJALIZACIJE ............................................................................................ 122
Porodica..................................................................................................................122
kola ........................................................................................................................ 127
Vrnjaci ................................................................................................................... 130
Socijalizacija odraslih ........................................................................................... 133
Sredstva masovnih komunikacija ........................................................................ 136
IZVORI SOCIJALIZACIJE ............................................................................................. 139
Kultura i socijalizacija......................................................................................................139
Pojam kulture; implicitna kultura........................................................................139
Istraivanja o vezi kulture i linosti .................................................................... 142
Pokuaji objanjenja povezanosti kulture i linosti .......................................... 145
Nacionalne karakteristike ..................................................................................... 149
Istraivanja J. Cvijia o psihikim osobinama
junoslovenskih naroda.........................................................................................154
Poloaji i uloge .................................................................................................................156
Pojam i vrste poloaja i uloge..............................................................................156
Uloga i ponaanje linosti .................................................................................... 160
Sukobi uloga ........................................................................................................... 162
Razlike izmeu mukaraca i ena; muke i enske uloge ................................ 165
Drutvena struktura i socijalizacija ponaanja..............................................................168
Vanost drutvene strukture za razvitak linosti...............................................168
Odreivanje klasne pripadnosti u socijalno-psiholokim
istraivanjima.........................................................................................................171
Istraivanja o povezanosti klasne pripadnosti i osobina linosti .................... 173
Veza izmeu drutvene strukture i pojedinih sistema ponaanja .. 175
Literatura ........................................................................................................................... 178

464

SADRAJ

EFEKTI SOCIJALIZACIJE
SOCIJALIZACIJA OSNOVNIH PSIHIKIH FUNKCIJA ......................................... 186
Socijalni faktori i opaanje..............................................................................................186
Antropoloki podaci o delovanju socijalnih faktora na opaanje ....186
Perceptualna odbrana i perceptualna akcentuacija ........................................... 190
Uticaj socijalnih faktora na uenje i pamenje ............................................................. 193
Uticaj socijalnih faktora na retenciju i reprodukciju ......................................194
Glasine i irenje glasina ....................................................................................... 197
Uticaj stavova i oekivanja na pamenje ........................................................... 200
Socijalni faktori i miljenje ............................................................................................. 204
Uticaj drugih osoba na suenje ........................................................................... 204
Uticaj tuih sudova na uverenost razliitih vrsta sudova ................................ 208
Sugestija i shvatanje o sugestiji .......................................................................... 210
Kultura, jezik i miljenje......................................................................................213
Socijalni faktori i merenje inteligencije ........................................................... 216
Sredinski uslovi u razvitku inteligencije ........................................................... 219
Socijalni faktori i emocionalno ponaanje....................................................................223
Socijalni momenti i javljanje emocija................................................................223
Kulturom uslovljene razlike u istraivanju emocije ......................................... 226
SOCIJALIZACIJA I MOTIVACIJA ............................................................................... 230
Shvatanja o motivima i vrstama motiva ......................................................................... 230
Socijalizacija biolokih potreba ...................................................................................... 233
Socijalni motivi................................................................................................................236
Motivi socijalnog ponaanja i socijalni motivi ................................................. 236
Socijalni motivi usmereni na obezbeenje line egzistencije i afirmaciju...238
Motiv borbenosti...................................................................................................238
Motiv sigurnosti ................................................................................................... 239
Motiv za sticanjem ................................................................................................ 239
Motiv za samopotvrivanjem .............................................................................. 240
Motiv za priznanjem, statusom i prestiom ....................................................... 241
Motiv moi ............................................................................................................. 241
Motiv za samostalnou i slobodom ........................................................ . .........243
Motiv za samoaktualizacijom .............................................................................. 243
Socijalni motivi usmereni na povezanost sa drugim ljudima ..................................... 244
Gregarni motiv.......................................................................................................244
Motiv za afektivnom vezanou .......................................................................... 246
Motiv zavisnosti i neki drugi motivi .................................................................. 247

~465

NIKOLA ROT

Motiv za postignuem.......................................................................................................247
Motiv za postignuem, njegovo utvrivanje i poreklo ..................................... 247
Motiv za postignuem i pojedine karakteristike ponaanja ............................. 251
Motiv za postignuem i ekonomski razvitak ...................................................... 254
Afilijativni motiv...............................................................................................................260
Manifestovanje afilijativnosti, izvori i uslovi afilijativnosti ........................... 260
Uzroci intenziteta afilijativnosti .......................................................................... 262
Red roenosti i afilijativnost ................................................................................ 265
Agresivnost.........................................................................................................................268
Pojam i pojava agresivnosti .................................................................................. 268
Instiktivistika shvatanja ...................................................................................... 270
Frustracija i agresivnost ....................................................................................... 272
Agresivnost i uenje ............................................................................................. 275
Pomeranje agresivnosti i katarza ......................................................................... 277
Altruistiko ponaanje ...................................................................................................... 280
Empirijsko prouavanje pomaganja i nepomaganja drugima .......................... 280
Odreenje pojma .................................................................................................... 283
inioci koji utiu na altruistiko ponaanje ....................................................... 284
Poreklo altruistikog ponaanja ........................................................................... 288
Razvijanje altruistikog ponaanja......................................................................289
Konformiranje, poslunost i pokoravanje......................................................................291
Konformiranje kao motiv......................................................................................291
Spremnost za prihvatanje tuih zahteva; ogled S. Malgrema .......................... 292
Korienje razliitih naina da se izazove pokoravanje ................................... 297
Moralna svest.....................................................................................................................300
Pojam i struktura moralne svesti ......................................................................... 300
Razvoj i menjanje moralne svesti ............................................. . ......................... 303
Literatura ...........................................................................................................................309
SOCIJALNI STAVOVI
POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA............................................................ 314
Korienje pojma stava ..................................................................................................... 314
Definicije stava .................................................................................................................. 316
Sloenost stava ................................................................................................................... 318
Pojmovi srodni pojmu stava ............................................................................................. 320
Vrednosti ............................................................................................................................. 322
Ispitivanje vrednosti kod nas ................................................................................ 323
Ideologije............................................................................................................................325

466

SADRAJ

Pojam i opte karakteristike ................................................................................. 325

Politike ideologije .............................................................................................. 326
Religijsko-crkvene ideologije .............................................................................. 327
Vrste stavova ..................................................................................................................... 330
Dimenzije stavova ............................................................................................................. 330
Strukture stavova .............................................................................................................333
Sindromi stavova i bazini socijalni stavovi .................................................... 333
Osnovni socijalni stavovi prema Gilfordu ......................................................... 334
Antidemokratska orijentacija i autoritarna linost ....................................................... 336
Problem istraivanja.............................................................................................336
Antisemitizam i antidemokratska orijentacija ................................................... 338
Etnocentrizam ........................................................................................................ 339
Politiki konzervativizam .................................................................................... 340
Autoritarna linost ............................................................................................... 341
Vrednost i kritika Adornovog istraivanja ......................................................... 344
Politiko opredeljivanje i autoritarnost.........................................................................348
Ajzenkovo shvatanje i kritika tog shvatanja.....................................................348
Shvatanja Rokia i drugih .................................................................................... 351
Delovanje i funkcija stavova...........................................................................................353
Uticaj stavova na ponaanje.................................................................................353
Funkcionalni karakter stavova i predrasuda ...................................................... 356
FORMIRANJE I MENJANJE SOCIJALNIH STAVOVA............................................ 360
Grupna pripadnost kao faktor formiranja socijalnih stavova ..................................... 361
Uticaj nacionalne kulture ..................................................................................... 362
Uticaj politikih i crkvenih organizacija ........................................................... 363
Uticaj primarnih grupa ......................................................................................... 365
Uloga informisanosti i znanja ......................................................................................... 366
Personalni momenti i formiranje stavova ...................................................................... 368
Aktualna motivacija ............................................................................................. 368
Trajne karakteristike linosti .............................................................................. 369
Menjanje stavova .............................................................................................................. 371
Zavisnost od karakteristika stavova .................................................................... 372
Zavisnost od karakteristika linosti .................................................................... 373
Zavisnost od grupe ................................................................................................ 374
SPECIFINI FAKTORI FORMIRANJA
MENJANJA STAVOVA....................................................................................................377
Specifini faktori u vezi sa grupom ............................................................................... 377

467

NIKOLA ROT

vrstina grupnih normi ......................................................................................... 378

Kontrola odravanja grupnih normi .................................................................... 379
Procena vrednosti lanstva u grupi ..................................................................... 380
Status u grupi ....................................................... .................................................. 380
Specifini faktori u vezi sa komunikacionom situacijom ............................................ 380
Masovna i izolovana situacija ............................................................. . ...............381
Javno deklarisanje ................................................................................................ 382
Grupna diskusija i grupno odluivanje ............................................................... 382
Specifini faktori u vezi sa sadrajem komunikacija ................................................... 383
Ocena vanosti stavova za line ciljeve ............................................................. 383
Stepen promena za koji se zalae ........................................................................ 384
Izazivanje emocije straha ..................................................................................... 386
Specifini faktori u vezi sa organizacijom komunikacije ............................................ 388
Jednostrana ili potpuna informacija .................................................................... 389
Raspored argumenata ............................................................................................ 390
Potrebe i sredstva ................................................................................................. 391
Izvoenje ili neizvoenje zakljuaka .............................................. ................... 391
Specifini faktori u vezi sa karakteristikama komunikatora ....................................... 392
Poverenje u komunikatora .................................................................................... 393
Privlanost i status komunikatora ...................................................................... 394
Uticaj masovnih sredstava komunikacije.......................................................................395
Miljenja o efektu .................................................................................................395
Nain delovanja ....................... .............................................................................. 396
Delovanje pojedinih vrsta sredstava komunikacije ........................................... 398
Propaganda.........................................................................................................................399
Pojam i su .ina propagande ................................................................................. 399
Principi propagande ............................................................................................... 401
Tehnike propagande ................................................................................. ..............403
ODRAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJIHOVOM
MENJANJU........................................................................................................................405
Faktori koji doprinose otpornosti prema menjanju stavova ........................................ 405
Naini sticanja otpornosti ................................................................................................ 407
Istraivanja V. Mekgvajera o namernom stvaranju otpornosti ....................................410
Istraivanja P. Tanenbauma o stvaranju otpornosti ...................................................... 413
PREDRASUDE .................................................................................................................. 418
Pojam i karakteristike predrasuda ................................................................................... 418
Nacionalizam i drugi oblici nacionalne vezanosti........................................................420

468

Psiholoki sadraj nacionalizma.........................................................................420

Oblici nacionalne vezanosti ................................................................................. 422
Uslovi javljanja i irenja predrasuda .................................................................. 426
Izvori snage nacionalne vezanosti ..................................................................... 428
Etnike stereotipije...........................................................................................................429
Priroda i funkcije .................................................................................................429
Ispitivanje etnikih stereotipija ........................................................................... 431
Persistencija i menjanje stereotipija ................................................................... 434
Pitanje tanosti stereotipnih ocena ..................................................................... 436
Teorije o poreklu predrasuda ........................................................................................... 437
Teorije opravdane reputacije ............................................................................... 437
Fenomenoloke teorije predrasuda ..................................................................... 438
Psihodinamike teorije ......................................................................................... 438
Situacione teorije .................................................................................................. 440
Kulturoloke teorije ............................................................................................. 441
Drutveno-istorijske teorije ................................................................................. 441
Dvostruka funkcionalnost predrasuda ................................................................ 442
Borba protiv predrasuda .................................................................................................. 444
TEORIJE STAVOVA........................................................................................................ 448
Pokuaji teorijskog uoptavanja o menjanju i odravanju stavova ........................... 448
Hajderova teorija balansa ................................................................................................ 451
Festingerova teorija kognitivne disonancije ................................................................. 452
Kacova funkcionalna teorija ........................................................................................... 455
Literatura .......................................................................................................................... 458