Nevidljivi Balkan PDF The Invisible Balk PDF

Sanja Lazarevi Radak
NEVIDLJIVI BALKAN:
PRILOG ISTORIJI
POSTKOLONIJALNIH GEOGRAFIJA
Biblioteka
NOVA EVROPA
NEVIDLJIVI BALKAN:
PRILOG ISTORIJI POSTKOLONIJALNIH GEOGRAFIJA
Urednik
Milan Orli
Recenzenti
Dr ore S. Kosti,
prof. dr Sava Damjanov
Izdava
Mali Nemo
Jadranska 17, 26000 Panevo
tel/faks: 013/370313
office@malinemo.rs
www.malinemo.rs
Lektura i korektura
Mali Nemo
tampa
Mali Nemo
Panevo
Tira
300
ISBN
9788679720900
NEVIDLJIVI BALKAN:
PRILOG ISTORIJI
POSTKOLONIJALNIH GEOGRAFIJA
Panevo, 2014
PREDGOVOR
Ova knjiga je rezultat traganja za teorijskim precima akademskog

polja koje danas nazivamo studijama Balkana. Nastala je iz potrebe da se
rekonstruie teorijski identitet studija o predstavama koje drugi imaju o
nama i mi imamo o drugima, te na taj nain uvrsti veza izmeu teksta o
Balkanu i teksta o drugim zemljama, regionima; o drugim delovima sveta.
injenica da nerado govorimo o kolonijalnim studijama, postkolo-
nijalizmu, i srodnim akademskim formulacijama kojima se moe oznaiti
stvarnost jedne grupe zemalja pokazuje koliko dugo se izbegava suoava-
nje sa problemom periferizacije Balkana. Studije o njemu su se dugo zadr-
ale na simbolikoj granici izmeu Istoka i Zapada pothranjujui oseanje
posebnosti i izdvojenosti njegovih kultura, geografije, njegovih drutava
i njihove istorije. Uprkos elji da Balkan vidimo kao deo sveta koji zavre-
uje osmiljavanje zasebne paradigme, udaljavanje od kolonijalnih studija,
postkolonijalizma, postmodernih geografija, psihopatologije kolonizacije
i brojnih drugih pristupa koji spolja, u ovom sluaju, deluju nepodesno,
takav trend ne daje vidljiv napredak. Bez osvrta na ove pristupe i bez uklju-
enja njihovih funkcionalnih delova u studije diskurzivnog, ili imagi-
narnog Balkana, pogled na sliku o ovom delu sveta ostaje fragmentaran ili
povran. Stoga, ova knjiga itaoca vodi na teorijsko putovanje potkrepljeno
primerima iz svakodnevice, kako bi se dokazala vrednost i upotrebljivost
zanemarenih modela u interpretaciji, kako teksta, tako ukupne medijske
slike balkanskih zemalja. Jednovremeno, na ovom putovanju je mogue
upoznati tvorce drutvenih i knjievnih teorija, pravaca i pokreta koji su
iveli u ponovljivim kontekstima periferizovanih, direktno i suptilno ko-
lonizovanih drutava. U njihovim biografijama, delima i paradigmama
otkrivaju se situacije izmetenosti, egzila, kolonizacije, scene ratova, re-
volucija i otpora tehnolokoj i simbolikoj centralizaciji sveta. Zbog toga,
uvodni delovi poglavlja, esto eksplicitno ne govore o Balkanu, premda je
veza izmeu Balkana i konteksta u kojima su ove paradigme nastale, ja-
5
Nevidljivi Balkan: prilog istoriji postkolonijalnih geografija
sna. U tom smislu svako zasebno poglavlje jeste istorijsko-teorijski uvod

i alternativni model u koji je mogue smestiti istraivanja Balkana. Ovim
ogledom se, bar delimino, nastoji na oduivanju teorijskog duga koji istra-
ivanja slike o Balkanu imaju u odnosu na drutvene i knjievne kritiare
dvadesetog veka.
Misaona nit koja povezuje Ruritaniju, bure baruta, evropsku
Afriku, unutranju Aziju sa svim realnim i imaginarnim Izgubljenim
rajevima, Draguljima u kruni, Devianskim ostrvima, Srcima tame
i oblikuje ih u jedinstveno polje zamiljanih i periferizovanih delova sveta,
nikada nije prekinuta i iz dana u dan jaa dobijajui raznolike narativne i
performativne forme. Teorije u kojima se ove stvarne i imaginarne zemlje
susreu ostaju tlo za promiljanje granica izmeu diskursa i stvarnosti;
imaginacije i prakse, ali i stalni izazovi drutvenoj nejednakosti.
Pragmatina strana ove studije sadrana je u mogunosti da poslui
kao izvor informacija zainteresovanima za vezu izmeu psihologije, poli-
tike sociologije, antropologije i knjievne kritike koja se formira na polju
studija Balkana. Ona je ujedno pregled imagolokih, postkolonijalnih i
drugih postmodernih teorija koje su oslonac dananjeg razumevanja men-
talne mape sveta. U tom smislu, njena funkcija teorijskog vodia na putu
razumevanja studija o Balkanu znaajna je koliko i funkcija prirunika za
skretanje panje na perifernu poziciju koju Balkan deli sa drugim delovima
sveta. Manje pragmatina, ali istraivakim interesom voena strana studi-
je omoguila je izgradnju mosta izmeu Balkana i drugih delova sveta; iz-
meu teorija u koje ga postavljamo i onih koje izbegavamo iz nesigurnosti,
ambivalentnosti i sklonosti da se, usled inercije, zadravamo na predstavi o
njegovom graninom statusu.
Zahvaljujem se izdavakoj kui Mali Nemo sa kojom uspeno sa-
raujem od svojih prvih publikacija; porodici, prijateljima i kolegama koji
su imali razumevanja za moju nevidljivost tokom rada na ovoj studiji.1
1
Ova monografija je rezultat rada na projektu Dunav i Balkan: kulturno-istorijsko naslee
177006, Balkanolokog instituta SANU koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Repu-
blike Srbije.
6
UVOD
Postoje dve zemlje, stvarna i imaginarna, koje

zauzimaju isti prostor, ili bezmalo isti prostor. Moja pri-
a, moja imaginarna zemlja postoji, kao to postojim ja,
pod izvesnim uglom u odnosu na stvarnost. Ovo izme-
tanje smatram nunim; ali njegovu valjanost, naravno,
otvorenom za raspravu.
Salman Rudi
Radovi o postkolonijalizmu ili oni koji ga predlau za okvir inter-

pretacije raznovrsnog pisanog materijala o Balkanu: od novinskih lanaka
do romana, ostali su rasuti u naunim i strunim asopisima i zbornicima
radova. Neki od njih, poput zbornika: Balkan kao metafora, urednika
Duana Bjelia i Obrada Savia2, dostigli su zasluenu popularnost, a ra-
dovi poput Postkolonijalne teorije diskursa, Jelene orevi3 danas su
polazite za itanje studija o ovom kritikom pravcu. Ipak, knjige o postko-
lonijalizmu i postmodernim geografijama objavljene u Srbiji mahom nose
imena autora koji ive izvan nje, te ree analizuju tekstove o indirektno
osvojenim podrujima. Balkan je tu i nije, on ostaje na margini, na nivou
asocijacije, nesigurno izlazei na scenu po kojoj padaju projektili, na kojoj
se vode unutranji ratovi; kojom se kreu kolone izbeglica i emigranata; i-
jim ulicama se kree mafija, a ija je svakodnevica oblikovana ekonomskim
siromatvom i prepoznaje se u predstavi u ijim pauzama izmeu inova
odjekuju sirene za vazdunu opasnost. Balkan se javlja i nestaje; provlai
2
Bjeli Duan, Savi Obrad, (ed), Balkan as a Metaphor: Between Globalization and Frag-
mentation, London, Cambridge, Gratz: University of Massachusets, Massachusetts Institu-
te of Technology 2002.
3
orevi Jelena, Postkolonijalna teorija diskursa, Godinjak 2008, Fakultet politikih na-
uka, Beogradski Univerzitet, 2008.
7
se pored Irske; uzgred se pominje kada se pie o Siciliji; on podsea na

varvarsku Istonu Evropu, ali i na prie o Mediteranu, o ponosu, sramoti i
krvnoj osveti. Jednovremeno, svojim stanovnicima daruje seanja na dece-
nije otvorenosti koje su zamenile decenije izolacije i uspomenu na aroliki,
od iluzija i utopija ispleteni svet Trikontinentalizma i Pokreta Nesvrstanih.
Dok klasici kritike kolonijalizma poput Edvarda Saida i etablirani
postkolonijalni kritiari poput Homija Babe izdvajaju ratove koji su se vodi-
li na podruju Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije kao paradig-
mu bratoubilatva i netolerancije, promie im injenica o unutranjoj pode-
ljenosti balkanskih drutava koja je karakteristina za postkolonijalna stanja.
Oni teite analize radije postavljaju na direktno kolonizovane zemlje, po-
put Indije, koje se po nominalnom okonanju kolonijalne vladavine nalaze
u stanju unutranjeg etnikog, konfesionalnog i ekonomsko-statusnog pro-
cepa i ije se stanje dovodi u vezu sa posledicama produetka kolonijalne
politike putem spolja dirigovanih podela. Sa druge strane, jedna od naju-
ticajnijih postkolonijalnih kritiarki dananjice - Gajatri akravorti Spivak
na Balkanu vidi budunost razvijenih i elastino shvaenih postkolonijalnih
studija. Predgovor srpskom izdanju knjige Kritika postkolonijalnog uma,
gde Spivak prepoznaje Balkan kao podruje na kome treba razvijati postko-
lonijalizam, ostaje podsetnik na obavezu da se konstruktivistika shvatanja i
istraivanja predstava o Balkanu, prodube i pokrenu u novom pravcu.
Marija Todorova i Milica Baki Hejden ponudile su konzistentne
modele za dalja prouavanja Balkana, ali je dinamika kojom se paradigme
smenjuju i samo oigledna potronost materijala i ideja o ovom delu sveta
doprinela trenutnom zatvaranju studija o Balkanu u krug ponovljivih tema.
Dublja i opsenija istraivanja ovog simbolikog i stvarnog prostora poka-
zuju da imagoloke i istoriografske studije ne uspevaju da prodru u sva nje-
gova znaenja, ali jo manje da je ovaj deo sveta skrojen po orijentalistikoj
ili balkanistikoj meri. Ideje koje su u osnovi savremenog razumevanja
reprezentacija o Balkanu ne naputaju okvire dvadesetog i dvadesetprvog
veka budui da je re o mladom naunom trendu koji je imao svoj poetak,
klimaks i pad. Upravo zbog ovog pada, zbog zatija i otuda proisteklog uti-
ska da radimo na temi koja je na nekoj vrsti akademske rasprodaje i koja
se kree po tankoj i opasnoj granici izmeu disciplina, namee se pitanje
jesu li istraivanja imaginarnih Balkana odista istroena i odista ne daju
vie od ponovljenih naslova, slinih ideja i optih mesta.
8
U odbranu istraivanja predstava o Balkanu koja su se poela gru-

bo sudarati na narativnom tlu putopisa, romana i novinskih izvetaja, vra-
tiu se pedesetak godina unazad i sa idejama primenjenim na istraivanja
diskurzivnog, zamiljenog ili simbolikog Balkana prikazati put njegovog
teorijskog pozicioniranja. Iako su tekstovi o Balkanu svoj interpretativni
vrh dostigli u vreme ratova na prostoru Socijalistike Federativne Repu-
blike Jugoslavije i neposredno po njihovom okonanju, o njemu se nasta-
vilo pisati, a on je u javnom diskursu posle kratke pauze, iznova postao
metafora i simbolika geografija koja se moe koristiti u svrhu uporeiva-
nja, konstruisanja prideva, davanja loeg/dobrog primera, a najee kao
primer skupa zemalja koje su zadocnile u pogledu ulaska u Evropu; ija
je istorija dugi narativ o konfliktima; koje imaju strateku vanost; koje po-
litiki sazrevaju; koje su preskoile fazu moderne. U tom smislu, iako
se ini da su istraivanja reprezentacija o Balkanu danas zanimljiva samo
onima koji na njemu ive (ako i to nije isuvie optimistina pretpostavka),
kao metafora, kao diskurs on se odista ukorenio, to ga ini jo aktuelnijim
i nedovoljno istraenim. Stoga je ova studija posveena teorijskim okviri-
ma koji su istraivaima predstave o Balkanu najdragoceniji. U knjizi su: 1.
izloene teorije koje o ovom delu sveta otvoreno govore ili ne govore, ali je
prisustvo Balkana, makar nemo ili tiho, u njima nesumnjivo; 2. nainjen je
pregled istraivanja koja su sprovedena u ovom pravcu, i najzad, 3. ponu-
en alternativni okvir kritike teksta o Balkanu.
Struktura ove knjige dobila je donekle neuobiajenu formu. Pogla-
vlja otpoinju izlaganjem i kritikim osvrtom na pojedinanu paradigmu,
a za njim sledi ispitivanje mogunosti njihove primene na Balkan. Drugi
deo obuhvata kako kratki istorijat uspelih ili neuspelih pokuaja smeta-
nja Balkana u neki od pomenutih okvira, tako otvara mogunost promi-
ljanja veze izmeu stanja u kome se nalazi savremeni Balkan i drutva
takozvanog Treeg sveta, da bi se ispitale veze izmeu balkanizma i post-
kolonijalizma, ili nekog drugog istoriografskog, knjievnog, lingvistikog,
psiholokog okvira i postmodernih pristupa. Zbog toga poglavlja akcentu-
ju postkolonijalizam kao paradigmu prema kojoj istraivai imaginarnog
Balkana, zadravaju ambivalenciju. Obim ponuenih ideja i materijala u
izvesnim delovima studije nije dovoljan da bi se izvela ubedljiva argumen-
tacija, no, teorije najee govore same za sebe i doputaju da itajui o
9
njima asociramo Balkan i dogaaje koji su ga postavili na marginalni deo

simbolike mape Evrope.
Prvo poglavlje ove knjige, moda neoekivano, dovodi u vezu
Franca Fanona i Balkan. Ovo povezivanje treba da opravda postkoloni-
jalnu upotrebu termina mimikrija kojoj prethodi Fanonova formulacija
epidermalizacija inferiornosti. Ovim se ukazuje na implikacije njegovog
shvatanja psihopatologije kolonijalnog odnosa na interpretaciju govora o
Balkanu. Ono je osvrt na antikolonijalnu teoriju sa kojom je postkolonija-
lizam odrao vrstu vezu, a koja ne dolazi iz knjievnosti, ve iz psihijatrije.
Premda Franc Fanon verovatno nikada nije napisao re Balkan, istraivai
ovog podruja imaju teorijski dug prema njemu. Istini za volju, ni Edvard
Said se nije bavio Balkanom. Izuzev nekoliko pasusa koje je posvetio ratu
na teritoriji Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije i nekoliko re-
enica koje je izrekao o mestu Bonjaka u njemu, njegov rad prelazi preko
geografski evropskih podruja i orijentalizaciju retko vezuje za njih. U tom
smislu, Balkan o kojem govorimo i jeste nevidljiv, on je tih i nem, odsutan
za veinu teoretiara na ije se ideje danas oslanjamo, ali ija imena nedo-
voljno esto nalazimo u popisima koriene literature. Ideje Franca Fanona
i Edvarda Saida pruile su tlo za balkanizam ontoloki stabilnog Balkana,
a potom slede teorijski izazovi Gajatri Spivak i Homija Babe koji su do
danas paradigma izbora u evropskim i amerikim akademskim krugovima.
Najzad, shvatanje heterotopije koje izvodi Fuko na osnovu ranijih
postavki, a koje je eksplicirano i primenjeno u radu Edvarda Sode deluje
kao teorijski model podesan za istraivanja Balkana. Njegov potencijal je
gotovo neuporediv sa primenljivou dosadanjih teorijskih okvira. No jo
uvek se eka na otkrivanje i adekvatnu primenu shvatanja o heterotopijama
na reprezentacije o ovom delu sveta i od nje neodvojivu analizu odnosa
izmeu centra i periferije koji su prostorno i ekonomski uslovljeni.
Uprkos nemogunosti da se Balkan istorijski i teorijski postavi na
stabilna mesta, uprkos tome to jo uvek izmie definisanju dokazujui da
je pre reprezentacija nego stvarno geografsko podruje, problem njegove
esencijalizacije nije prevazien. Poput Orijenta koji u trenutku oznaava-
nja podlee orijentalizaciji i stoga esencijalizaciji, poput Okcidenta koji
putem esencijalizacije uporno podlee vesternizaciji, okcidentalizaciji i
najzad, nemogunosti da se naini distanca izmeu reprezentacije i fizi-
ke geografije, Balkan je esencijalizovan samim inom oznaavanja. Na taj
10
problem nije imuna ni ova studija, niti ga je za sada mogue prevazii, a

da se pri tome ne narue mnogi teorijski temelji. Lingvistike barijere i
svesnost o jazu izmeu oznaenog i oznaavajueg ine njegove, dve teko
premostive strane.
Na stranicama koje slede, Balkan je skup stvarnih, realnih drutava
sainjenih od ljudi sa stvarnim ivotima, potrebama i tenjama, ali i skup
simbolikih geografija, te prostor koji postoji u imaginacijama i generali-
zacijama. On je imenovan Balkanom usled nunosti oznaavanja i usled
svesti o ukorenjenosti mentalnih slika - predstava koje su jedino to ga ini
celinom.
11
I
BALKAN U SLIKAMA
Knjievost je poput stvarnog ivota, preplavljena

problemima nacionalnog identiteta i nacionalnog sue-
ljavalja. Ti problemi se oseaju i u eksplicitno temati-
zovanoj i u suptilnoj (podmukloj formi) od ekspira do
Tomasa Mana i od Dostojevskog do Jehude Miaija, od
Lutera do Musolinija i od Tomaa Masarika do Nelso-
na Mendele.
Joep Leersen
Otkrivanje Drugoga i
komparativna knjievnost
Od kako je u ranim zajednicama zapoela borba za preivljavanje i

iz nje proistekla sklonost ka teritorijalnom razgraniavanju, prisustvo Dru-
goga je izazivalo strepnju i znatielju. No, tek u moderno doba su se stekli
uslovi i usavrila sredstva za njegovo bolje upoznavanje. Doba Prosveti-
teljstva postavlja zadatak da se drugi upozna kako bi se teritorije i resursi
mogli kontrolisati. Ovo, naravno, ne znai da je on u procesu upoznavanja
verno prikazivan na crteima i da su koordinate njegovih teritorija preci-
zno postavljene. Konstruisanju Drugoga je doprinela podela sveta na Istok
i Zapad; Sever i Jug; na civilizaciju i necivilizaciju. U skladu sa takvom lo-
gikom, inferiorni su bili svi koji su se nali izvan simbolike mape Severa,
a potom i Zapada.
Ideje o otuenim osobinama koje se pripisuju drugima su se nesi-
gurno i fragmentarno javile u imagolokim krugovima, neposredno posle
Drugog svetskog rata. Imagologija poddisciplina koja potie iz tog kon-
13
teksta, ne problematizuje samo odnose izmeu Prvog i Treeg sveta, niti

prouava iskljuivo istorijski materijal o susretima izmeu kolonizatora i
kolonizovanog stanovnitva. Ona se usmerava na svaki odnos izmeu nas
i drugih i moe se razumeti kao prvi kritiki pokuaj pisanja o odnosima
centra i margine i suptilnog razumevanja teksta o neravnopravnosti.
Reprezentacija ili kako se pisalo u ranim imagolokim radovima
slika, je jedna od najsloenijih rei u drutvenim i humanistikim nauka-
ma. Upotrebljava se u umetnosti, politici i nauci. Kritika odnosa izmeu
znanja i reprezentacije je sredinje pitanje u modernoj filozofiji. Ona nas
ui da je realnost relativna, da zavisi od ugla gledanja, pa ak i ako se, u
idealnim eksperimentalnim uslovima objekt moe nepristrasno sagledati,
u praksi ga prelama mnotvo filtera koji dovode do njegovog iskrivljenja.
Tako je percepcija zavisna od niza faktora vaspitanja, emocija, prethod-
nog znanja, iskustva i uslova u kojima posmatramo objekt. Pedesetih, e-
zdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, kada se u knjievnoj kri-
tici i istoriji knjievnosti javljaju strunjaci za prouavanje slike Drugoga
- imagolozi, semiotika je popularizovala stanovite Ferdinanda de Sosira o
arbitrarnom odnosu oznaenog i oznaitelja. Sa modernom semiotikom
izmeu rei i stvari otvorio se jaz koji se nikada nee zatvoriti, a sve to se
do tada uzimalo za realno, objektivno i racionalno uzdrmano je i dovedeno
u pitanje. O tome svedoe brojni intelektualni pokreti tog vremena.4 Oni
se zasnivaju na stavu po kojem pojedinac i drutvo funkcioniu oslanjajui
se na reprezentacije usled nemogunosti da obrade sloenost sveta sa ko-
jim se suoavaju. U tom smislu, reprezentacija je neto kulturoloki nuno
koliko i neuroloki determinisano. Za imagologe je stvarnost i dalje rela-
tivna. Ono to vidimo nije objektivno i stvarno, ve je konstrukt - proizvod
iskustva, seanja, znanja, pretpostavki, povrnih utisaka i nesvesnih elja.
Slika nikada nije odraz stvarnosti, niti saglasne i objektivne realnosti
jer se izmeu posmatraa i posmatranog ispreuje filter kroz koji prolaze
omake, generalizacije, a zamrzavaju je drugi elementi koji upotpunjuju
percepciju. Videti Drugoga i videti sebe samog znai razdvojiti, rascepiti i
subjekt i objekt, ono znai otuiti se od bogatog sadraja koji sainjavaju
Ja/Mene i Njega/Drugoga.
4
Ola Sodelstrom, Reprezentacija, Kulturna geografija: kritiki renik kljunih pojmova, Di-
sput, Zagreb, 2008, str. 35-39.
14
Institucionalna pozadina imagologije je komparatistika, koja se

praktikovala u Francuskoj pod uticajem Ferdinanda Baldenspergera i Pola
Hazarda utemeljivaa Revije za komparativu knjievnost, jo 1921. Ovaj
rad se tretira kao pretea istorijske kontekstualizacije teksta kao produkta
razdoblja, drutva ili mentaliteta, a tek trea generacija istraivaa sa Sor-
bone nastojala je da iznova zapone imagoloke aktivnosti kako bi spasla
komparativnu knjievnost iz institucionalnog posleratnog haosa. Dve go-
dine po okonanju Drugog svetskog rata, an Mari Kare, studenti, profe-
sori i slobodni intelektualci, poeli su upotrebljavati termin image kako bi
oznaili sliku jednog naroda ili pripadnika jednog naroda u nekom knji-
evnom delu. Prvi veliki projekat koji je pokrenuo ovaj krug tematizovao je
konstrukciju Jevrejina u nemakoj knjievnosti neposredno pred izbijanje
Drugog svetskog rata. Ubrzo e se ova istraivaka ideja proiriti itavom
Evropom u ijim institutima za knjievnost, na ijim katedrama za jezik, a
sve ee i u okvirima sociolokih i politolokih projekata strunjaci prou-
avaju slike marginalizovanih naroda, perifernih drutava, od kolonijalne
ekspanzije do ezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. Za ovim
istraivanjima su usledila ona koja su se ticala napetosti izmeu dve nacio-
nalne, etnike ili konfesionalne zajednice u okviru jedne drave. Imagolo-
gija se pomerila sa tradicionalnog pojma egzistencije ka pojmu percepcije
ili reprezentacije.5 Sa druge strane, usavrila je istraivanja onoga to je
tradicionalno smatrano jedinstvenom jedinicom, zvanom identitet u bipo-
larnost identiteta i alteriteta naavi zajedniki jezik sa post-hegelovskom
filozofijom. Rani imagolozi su savremenici Merlo Pontija, Kamija i Sartra,
dok su kasniji, poput Paoa pokazali slinost sa strukturalizmom i oslonili
se na Fukoovo shvatanje diskursa.
Imagoloka potraga je metadiskurzivna jer su predstave koje prou-
ava deo teksta, intelektualni proizvod ija istinitost nije merljiva, te je ne-
pouzdana, neverodostojna informacija i stoga konstrukt.6 Uostalom, ona
je proizvod otuenja. Premda se danas nastoji na usavravanju imagolo-
gije ukljuivanjem filozofije, postkolonijalne kritike i postmodernih geo-
grafija, takozvana Holandska kola iji je napor usmeren u ovom pravcu,
5
Daniel Anri Pao, Opta i komparativna knjievnost, Makedonska kniga, Skopje, 2002, str.
105.
6
Joep Leersen, Odjeci i slike o stranom prostoru, Kako vidimo strane zemlje: Uvod u ima-
gologiju, prir. Davor Duki, Zrinka Blaevi, Srednja Europa, Zagreb, 2009, str. 88.
15
nije uspela da ih oivi kao savremena i originalna istraivanja. Ona su se

zadrala na relativno povrnom nastojanju da se drugi iznova konstrui-
e korienjem postojeeg materijala o njemu, te da se ukae na socijal-
no-psiholoke mehanizme koji oblikuju stereotipe dugog trajanja. Snano
poststrukturalistiko usmerenje, vratilo ih je korak unazad, a ambivalentan
odnos prema postkolonijalizmu uveo je nejasnoe u interpretativni tekst.
Ova istraivanja su se zadrala na onome to se u socijalnoj psihologiji i
sociologiji naziva nacionalnim stereotipom. Omiljeni anr imagologa
ostaje putopis koji se javlja jo u helenistikom periodu i prenosi putniku
fantaziju otkrivajui odnose izmeu nas i drugih.7
Danas se sa priblinom uspenou na analizu predstava o Drugo-
me primenjuje i translatoloki pristup. Translatoloke studije se usmera-
vanju na interpretacije kulture i prevoenje razliitih situacija i konflikata.
Razumevanje konflikata ne kolonijalne prirode i njihove upotrebe u me-
dijskoj sferi dovode u pitanje kako imagoloki tako postkolonijalni okvir
kolonijalne hegemonije i odnosa izmeu centra i periferije; metropole i ko-
lonije kao i hibridnosti. Translatolozi, naime, odbacuju dosadanju upotre-
bu koncepta imperije i istiu njen pluralni karakter, te tvrde da uspevaju
u odbacivanju dosadanje zablude o podeli sveta na dva nejednaka dela i
umanjivanju vanosti diskursa. U tom smislu, na jednoj strani, translato-
logija se nalazi negde izmeu neutralne i politiki neaktivne imagologije i
ideoloki angaovane postkolonijalne kritike, na drugoj strani nastojei da
balansira izmeu razliitih disciplina i idejnih pozicija.8
Stvarni i zamiljeni Balkan
Uprkos njenim slabim i jakim stranama, uticaj komparatistike ostao

je uoljiv u istraivanjima predstava o Balkanu. Studije koje su poetkom i
sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka poeli sprovoditi mahom
filolozi moemo uvrstiti u imagoloka. To je i prvi okvir u koji se postavlja
7
Vladimir Gvozden, Putovanje i laganje (nekoliko napomena o putopisnom diskursu i Sta-
rom Rimu), U: Putopis: asopis za putopisnu knjievnost, Amiral Books, Beograd 1/2013,
godina 2, str. 188-198.
8
Zrinka Stahuljak, Translation Theory, Interpreting Studies, History of Translation and
Interpreting, Special Issue: Translation and Violent Conflict, Journal Issue:Volume 16, 2010.
Number 2, 2010, str. 255-274.
16
putopisna knjievnost i memoarska graa sa Balkana, ali se u ukupnom

zbiru grae mogu nai istraivanja slika o Balkanu u avanturistikim ro-
manima i komedijama. Devedesetih godina dvadesetog veka i poetkom
dvehiljaditih ona doivljavaju kulminaciju. Tada raste interesovanje kako
akademske javnosti tako iroke italake publike za studije koje otkrivaju
kako su nas drugi videli. Kao to emo istai u narednim poglavljima, na
ovom sloju istraivanja zadravaju se znaajne autorke poput Vesne Gold-
svorti koja uprkos dominantno imagolokom pristupu, Balkan postavlja
u iroko shvaeni orijentalistiki okvir. Ovoj grupi pripada i rad Boidara
Jezernika koji otkriva kontinutitet u oslikavanju Balkana u poslednjih ne-
koliko vekova, ne ulazei u mogue interpretacije slika, ostavljajui da one
govore same za sebe. Njihovi prethodnici poput Omera Hadiselimovia i
drugih autora iji je doprinos bio mahom u sakupljanju i prevoenju tek-
stova o delovima Balkana, iz ega su nastale bogate putopisne antologije,
postavili su temelje za sloenije pristupe usklaene sa imagolokim tren-
dovima.
No, ova istraivanja u osnovi imaju tenju za iznalaenjem, anali-
zom i interpretacijom odnosa nejednakosti i postupka stereotipizacije i ge-
neralizacije koji se prepoznaje i u odnosu izmeu kolonizovanog i koloni-
zatora. S obzirom da je imagoloki pristup izuavanju predstava o Balkanu
do sada bio dominantan, da je dobro poznat kako akademskoj tako irokoj
italakoj javnosti i da ini vie od polovine ukupnih radova o ovoj temi,
zadravanje na njoj bilo bi suvino. Uostalom, u imagolokim studijama
Balkan je itekako vidljivo podruje, a teorijski potencijal ovog pristupa je
do sada dovoljno eksploatisan.
Iako uvodi u istorijate i interpretacije postkolonijalne teorije najee
zapoinju diskutabilnom tvrdnjom da je Edvard Said zaetnik postkoloni-
jalne teorije, ili bar prvo inspirativno ime u ovom krugu, a njegov Orijen-
talizam prvi konstruktivistiki rad koji se usmerava na analizu odnosa iz-
meu kolonizovanog i kolonizatora, injenice govore u prilog neto duoj
istoriji ovog teorijskog pravca. Postkolonijalizam nije zaet 1978. godine
kada su prvi primerci Orijentalizma izali iz tamparije, ve dve decenije
ranije, kada je Franc Fanon, podstaknut Lakanovim idejama, marksizmom,
Frojdovim, Jungovim i Adlerovim idejama uveo pojam epidermalizacije
inferiornosti nastojei da oznai specifian odnos izmeu dominantnog i
submisivnog/ kolonizatora i kolonizovanog, u okviru kojeg poslednji tei
17
da postane poput prvog, najpre uzimajui negov fiziki izgled, a potom i

njegove kulturne karakteristike. Zasluge za postavljanje temelja postkolo-
nijalne kritike pripisuju se Edvardu Saidu jer su docnije teorije na ovom
tragu dolazile iz istorije i teorije knjievnosti. Poput imagologa, Said pri-
stupa reprezentacijama, dakle tekstu. Meutim, postkolonijalizam je u di-
reknoj vezi sa antikolonijalnizmom i antikolonijalnom borbom, pre nego
sa knjievnou. U knjievnosti je antikolonijalizam naao plodno tlo, te su
tekstualne reprezentacije do danas ostale jedan od najbogatijih i najdostup-
nijih izvora za prouavanje odnosa izmeu kolonizatora i kolonizovanog;
nas i drugih; suseda i stranaca.
18
II
FRANC FANON I PSIHOPATOLOGIJA
KOLONIJALNOG ODNOSA
Osloboenje je donelo seriju uasnih i brutalnih

seksualnih inova zasnovanih na elji za degradacijom;
kasapljenje je naueno od kasapina. Ponieni su postali
poinioci zloina. Ljudi su se poeli kvariti iznutra; godi-
ne ropstva stvorile su novu drutvenu hijerarhiju predvo-
enu indigenim bogaljima, predatorima, unititelji-
ma na koje su se kolonizatori mogli osloniti kako bi jo
efikasnije unitavali drutva iznutra, za uzvrat im dajui
materijalno bogatstvo i nezaslueni drutveni status.
Abena P. A. Busia
Psihologija, revolt i
postkolonijalna kritika
Postkolonijalna kritika se zasniva na jedinstvenom projektu op-

tem izuavanju zapadnih struktura moi koje su obezbedile osnovu za
marginalizaciju Drugoga i diskursa koji su u pozadini ove prakse.9 Ona
nastaje sa prvim uspesima antikolonijalne borbe i zadrava njene osnovne
postulate. iroka, interdisciplinarna oblast koja ukljuuje pre svih, knji-
evnu kritiku, translatologiju, psihologiju, lingvistiku, istoriju i sociologiju
politike istrauje odnos kolonizatora i kolonizovanog. Ona nije tek kriti-
ka nauka, ve ideoloki opredeljeno polje. Sticaj okolnosti i interesovanje
9
Alfred Lopez, Posts and Pasts: A Theory of Postcolonialism, State University of New York
Press, New York, 2001, str. 121.
19
koje se javlja za psihologiju i psihijatriju, neposredno pre i posle Drugog

svetskog rata, a koje je uoljivo u imagologiji, socijalnoj psihologiji i anga-
manu Frankfurtskog kruga, presudilo je u korist psihijatra kao zaetnika
postkolonijalizma. Psihijatrija i psiholoka nauka nisu nastale u socijalnom
vakuumu izoptenom iz istorije nasilja koje je pratilo kolonizaciju. Uspon
kapitalizma, porast evropskog i opadanje broja afrikog stanovnitva olak-
ali su osvajanja i doveli do reorganizacije u ravnotei odnosa svetskih sila.
U Francuskoj zahvaenoj revolucijom, abolicija ropstva je uvedena 1794.
godine. U Britaniji, gde su se vodile javne debate o takozvanom crnakom
pitanju i gde je pokrenuta intelektualna rasprava izmeu Tomasa Karlajla
i Dona Stjuarta Mila, prvog kao zastupnika i drugoga kao oponenta robo-
vlasnikom sistemu, ovo pitanje ljudskih prava okonalo se 1833. No po-
dela u drutvu je opstala, a pitanje robovlasnitva je podignuto na nauni
nivo iz ega je izrastao i nauni rasizam.10 Uprkos aboliciji odjeci ropstva
su trajali dugo. Crnci su ostvarivali graanska prava tek u drugoj polovini
dvadesetog veka. Ritualna nasilja, silovanja, upadi u kue, prebijanja, oti-
manja, prodaja ljudi, masovna ubistva i institucija linovanja bili su svakod-
nevica afrikih drutava. Pristupiti ovim problemima iz ugla psihoanalize i
izrei ih javno, etrdesetih i pedesetih godina kada su Francuska i Britanija
jo uvek imale kolonije i dok je u Sjedinjenim Amerikim Dravama trajao
aparthejd, odista je bila hrabrost. Smelou se smatralo skretanje panje na
socijalne probleme u kolonizovanim drutvima od strane belog stanovni-
tva koje je ideoloko talasanje skupo plaalo, a crnci koji bi se usudili da o
ovoj temi progovore, ubrzo bi se vodili kao nestali. Ipak, mnogi smeli lju-
di su doprineli antikolonijalizmu i raanju postkolonijalizma: Ame Sezer
i njegov Diskurs o kolonijalizmu iz 1961. godine; Leopold Sengor kao
osniva pokreta Negritude; Albert Memi i njegova studija Kolonizovani i
kolonizator iz 1970. godine uputili su poetne impulse onome to danas
prepoznajemo kao polje postkolonijalnih i kolonijalnih studija. Ame Sezer
i Leopold Sengor su verovali da je mogue iznai zajedniku osnovu meu
kolonizovanim narodima, iz ega bi docnije nastala i jedinstvena crnaka
revolucija.11 Negritudizam, koji je oznaavao ovakvu osnovu, pretvorio se
10
Ben Grant, Postcolonialism, Psychoanalysis and Burton: Power Play of Empire, Routledge,
New York, London, 2009, str. 91.
11
Margaret Kohn, Deally Mc Bride, Political Theories of Decolonization: Postcolonialism
and the problem of Foundations, New York, Oxford University Press, 2011, str. 20.
20
u kulturni pokret, politiku platformu, i simbol kosmike snage, ostavi

prilagodljiv razliitim kontekstima karakteristinim za dvadeseti vek. U
svojoj idejnoj osnovi, ostao je stav o vrednosti crnog identiteta i kulture, i
iz ovoga proisteklo odbijanje teorije i prakse rasizma.12 Kao crnaka ideo-
logija i pomodni pokret meu revolucionarno opredeljenim belcima, on
je preispitao vladajui sistem vrednosti onako kako to danas ini postko-
lonijalna kritika. Ovaj pokret je ukazao na apsurd rasizma; na zajedniku
snagu i duhovni potencijal koji potie iz jedinstvenog kolonizovanog pro-
stora, kulturno izgnane due, i kosmikog poretka koji nudi alternativnu
stvarnost. No, uprkos Sengorovim i Sezerovim naporima da iznau zajed-
niko antikolonijalno tlo sa koga bi se mogao pruati otpor centru, pre
Franca Fanona nije bilo autora koji su na inventivan i sistematian nain
predstavili psiholoku i ekonomsku prirodu kolonijalnog odnosa. Fanonov
rad je prevaziao kategorije crno/belo, pa iako su njegovi paradigmatini
kolonijalni sluajevi crnac i Arapin, teorijski okvir koji je ponudio ostavio
je dovoljno prostora da se u njega ukljue svi narodi i drutvene grupe koji
su bili i koji su danas izloeni marginalizaciji. U tom smislu se u okvirima
njegovih shvatanja mogu prepoznati kako nominalno kolonizovani, tako
narativno, diskurzivno oblikovani prostori i stereotipno oslikani narodi
koje su predrasude i generalizacije odvele na rubove ekonomskog razvoja i
socijalnog povezivanja. Meu njima su simbolike geografije i stereotipno
predstavljeni narodi Afrike, Azije, Australije i Istone Evrope.
Psihologija u drugoj polovini

dvadesetog veka
Pedesetih godina dvadesetog veka, sumnje u psihologiju javljale su

se sa svih strana: da li je ona odista nauka ili nekakvo alternativno zna-
nje; da li je njena metodologija nauna i ne zasnivaju li se psiholoki re-
zultati na spekulacijama. Objanjenje ljudske patnje iz ugla psihologije kao
da nije bilo ubedljivo za svet iscrpljen svetskim ratovima i ponovljivim eko-
nomskim krizama. Upotrebiti psihologiju kao instrument demonstracije
posledica kolonijalizma bilo je, u akademskim krugovima smelo koliko i
pominjati ih u politikoj sferi. Uostalom i sama ova disciplina imala je unu-
12
Ibid, str. 24-25.
21
tranje potekoe i sporo se oslobaala kulturnog tereta nametnutog jo u

doba njenog nastanka. Psihologija je u trenutku kada kolonizacija kulmini-
ra izrazito evropocentrina; ona ne prihvata kulturnu razliitost i svet koji
je izvan evropskog. Rodno je opredeljena maskulinistika, a koeficijent
inteligencije izraunava na osnovu pretpostavki o snalaenju u situacija-
ma koje proizvode evropska drutva.13 No, i dalje se u njoj prepoznavao
humanistiki potencijal i sposobnost reavanja individualnih problema.
Trea grupa je prepoznala potencijal psihoanalize da pojedinca oslobodi
suvinog, sputavajueg kulturnog tereta i postane primenljiva na itavo
oveanstvo. Psihoanalitike perspektive u istraivanju koncepta Drugoga
postae uoljivije deceniju i po kasnije. Od naroitog znaaja postalo je
Lakanovo shvatanje imaginarnog u konstrukciji Drugoga tokom preje-
zikog stadijuma deteta. Lakan govori o fazi ogledala tokom koje, u inu
neprepoznavanja vlastite refleksije, dete konstruie otueno Ja. Frojdovo
shvatanje rada sna takoe e se pokazati kao znaajno u konceptualizaciji
Drugosti kao izvrnute predstave stvarnosti koja reflektuje spoljanji svet i
emocionalni ivot snevaa. Zamiljanje u analizi zapadnih slika i najzad,
snolika predstava Orijenta provlai se kroz postkolonijalno privilegova-
nje mitskog nad realnim, te ukljuuje preispitivanje istinitog i neistinitog,
imaginarnog i stvarnog u konvencionalnom smislu. Jezik psihoanalize se
do danas smatra opskurnim i donekle neprikladnim u analizi drutvenih
odnosa. Njemu kao da nije mesto u politikoj temi kakav je odnos izmeu
centra i periferije; kolonizatora i kolonizovanog. No, bez psihologije se ne
mogu razumeti kompleksne konstrukcije identiteta pod kolonijalizmom.
Ovoj disciplini ostaje zadatak razumevanja inferiornih aspekata identi-
teta jer se koncept drugoga, kao to to pokazuje ve imagologija, dovodi u
vezu sa seksualnou, primitivnim emocijama koje su potisnute u takozva-
nim civilizovanim drutvima. Psihologija druge discipline ui zato i kada
drugi postaje izvrnuta verzija konstruisane/zamiljene stvarnosti, radikal-
no drugaije od vlastite.14 Sa druge strane, ona nudi objanjenja komplek-
snih duevenih stanja u kojima se nalaze kolonizovani narodi i omoguava
razumevanje produenih drutvenih kriza nakon okonanja kolonijalizma.
13
Hussein Abdilahi Bulhan, Frantz Fanon and the Psychology of Oppression, Boston, Massac-
hussets: Boston University, Plenum Press, London, New York, 1985, str. 70.
14
Barbara Bush, Imperialism and Postcolonialism: History, Concepts, Theories and Practice,
Pearson, Longman, Harlow, 2006, str. 55.
22
Psihijatrija Franca Fanona
Psiholoku teoriju je u analizu odnosa kolonizatora i kolonizovanih

uveo psihijatar Franc Fanon. Roen je na Martiniku u francuskoj koloniji
okruenoj britanskim posedima, te je i sam bio crni subjekt kolonizacije.
Kritikujui Frojdov ontogenetski redukcionizam i jungovske filo-
genetske spekulacije, ispitivao je postavku o napetosti izmeu pojedinca
i drutva. Za razliku od oeva i klasika psihoanalize, u prvi plan postavlja
drutvo i kulturu istiui da je kultura visoko organizovani sistem represi-
je pod ijim pritiskom pojedinac mora popustiti ili izmeniti instinktivnu
seksualnost i agresiju.15 On odbija jedan od kljunih psihoanalitikih kon-
cepata Edipov kompleks, ali i Frojdov antropoloki pesimizam koji negi-
ra ovekovu sposobnost da transformie sebe i prirodu. Iako je shvatanje
Edipovog kompleksa jo uvek smatrano radikalnim, patilo je od brojnih
slabosti i tretiralo odnos izmeu majke i sina kao univerzalan, uobiajen
deo procesa psiholokog sazrevanja. Ovo je za Fanona bila jedna od ma-
nifestacija ideoloke represije kapitalizma. Ekonomija odnosa majka-sin
duboko je utkana u buroaski nain ivota i ovaj koncept je po Fanonu pri-
padao kapitalistikom drutvu, pa se nije mogao pripisivati svim drutve-
nim slojevima i neevropskim kulturama. U tom smislu, psihoanaliza koja
se oslanjala na shvatanja o nunosti ovakvih kompleksa, bila je terapeutska
institucija koja za svoj raun zastupa kapitalizam.16 Nasuprot Frojdu, Fa-
non je antropoloki optimista koji veruje da ovek, obdaren sposobnou
da stvara i oblikuje kulturu, ukoliko eli, moe promeniti svet. Otud njego-
va uverenost u mo kolonijalnog subjekta da nadjaa kolonijalnu situaciju
i preokrene je u svoju korist. Da bi predstavio stvarnost kolonizacije, Fanon
se isprva oslanja na Jungove termine poput Animusa, Anime, Selfa, kolek-
tivno nesvesnog, ekstravertnosti/introvertnosti i u fenomenima i ljudskim
ulogama prepoznaje simbole. Ovo postaje jasno kada Fanon uoi praksu
izjednaavanja crnca sa nebiem i negativnou nesvesnog i primordijal-
nog pripisanog crnoj boji. S ozbirom da judeo-hrianska tradicija, crno
15
V. Sigmund Frojd, Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska, Novi Sad, 1969, Tumaenje snova II,
Matica srpska, Novi Sad, 1969, Psihopatologija svakodnevnog ivota, Matica srpska, Novi
Sad, 1969, O Seksualnoj teoriji, Totem i tabu, Matica srpska, Novi Sad, 1969.
16
Robert J. Young Colonial Desire: Hybridity in Theory, Culture and Race, Routledge, London,
New York, 1995, str. 159.
23
izjednaava sa zlim, neistim i inferiornim, crnac je tama, negativnost,

inferiornost.17 Najzad, on je nesvesno i tama evropskog Ja.18 U njemu su
sve one osobine koje treba potisnuti ili ih treba civilizovati, modifikovati,
pripitomiti.19 Ubrzo e, uoivi da je Jungovo kolektivno nesvesno zapravo
nesvesno Evrope, napustiti i ovaj koncept. Zakljuivi da je Jungov koncept
detinjstva oveanstva redukovan na detinjstvo Evrope i belog oveka, Fa-
non mu kritiki pristupa i odbacuje nefunkcionalne delove teorije kolek-
tivno nesvesnog.
Na Fanona je, ipak, najsnaniji uticaj izvrio Alfred Adler. Kao to je
Frojd polazei od sopstvenih nereenih konflikata univerzalizovao Edipov
kompleks, Adler je na oseanju inferiornosti koje je poteklo iz detinjstva
provedenog u siromanoj, radnikoj, jevrejskoj porodici izgradio psihoa-
nalizu inferiornosti i pozabavio se kompenzatornom tenjom da se ovo
oseanje savlada. Adler istie socijalne uzroke neuroze. Inspirisan Nieo-
vim delom, on se bavi odnosom izmeu superiornosti i inferiornosti kao
prisustvom i odsustvom volje za mo. Idui korak dalje razvija tezu da iz
oseanja inferiornosti izrasta potreba za potvrivanjem svoga Ja. Tako te-
nja za mo, po Adleru nije sama po sebi bolest, ali postaje neuroza usled
nedovoljne spoljne konstelacije koja podupire oseanje nie vrednosti i pri-
nuava oveka da ini izuzetne napore da bi ga savladala. Inferiorizovani
se ustremljuju ka ostvarenju neurotinih ciljeva jer su daleko od realosti.20
Za Adlera, oseanje inferiornosti kompenzuje se potrebom za postizajem
superiornosti, to se Fanonu ini relevantnim kada je re o kolonijalnom
subjektu. Kako traje nasilje kolonizatora nad kolonizovanim, u poslednjem
raste napetost koja proizvodi tenju da se inferiorna pozicija zameni su-
periornom to rezultuje otputanjem napetosti u pravcima u kojima je to
mogue. Zato se umesto revolucije, javljaju brojni oblici socijalne patolo-
gije, od porodine do one koja se prepoznaje u irim drutvenim kontek-
stima. Ve u ranim radovima, Fanon je prihvatio Adlerove termine poput
superiornosti/inferiornosti, kompenzacije i formulacije poput ivotnog
stila. Ovim putem ukazuje na psihopatologiju koja je inherentna koloni-
17
Helmut Hark, Leksikon osnovnih jungovskih pojmova, Dereta, Beorad, 1998, str. 99.
18
Vie o rasistikim reprezentacijama o kanonizovanoj knjievnosti, videti: Charles E. Will-
son, Race and Racism In Literature, Greenwood Press, London, 2005, str. V-VII
19
Jolanda Jakobi, Psihologija Karla Gustava Junga, Dereta, Beograd, 2000, str. 161.
20
Alfred Adler, O nervoznom karakteru, Prosveta, Prosveta, 1977, str. 7-8.
24
jalnoj situaciji. Inspirisan Adlerovim shvatanjima, ve u prvim radovima

istie da je crni subjekt opsednut samoocenjivajem i samopropitivanjem, te
njegovu opsesiju odreuje kao difuznu agresiju, elju da dominira kao po-
sledicu internalizovanog kompleksa inferiornosti. No, Frojd, Jung i Adler
se nisu bavili problemom ekonomske i kulturne dominacije kolonizatora
nad kolonizovanim. Nikome od njih nisu bili poznati i dostupni prizori iz
Fanonove svakodnevice niti su ih oni lino doticali.21
Ko gleda iza bele maske?
U svojim esejima, knjigama i javnim izlaganjima, Fanon ukazuje

na drastine primere nasilja kolonizatora nad kolonizovanima. U slua-
ju Afrike, ovo nasilje nije okonano abolicijom, to jasno pokazuje doku-
mentacija iz njegove psihoterapeutske prakse. Fanon u svom radu nailazi
na primere ciklinih strahova praenih napadima histerije kolonizovanih
subjekata. Nasilje Kju Kluks Klana postalo je opte mesto terora belog nad
crnim stanovnitvom to je preutkivano od strane vlasti i najzad, samog
establimenta SAD. Fanonovi pacijenti patili su od paranoje, od individu-
alnog, direktnog ili seanjima prenoenog iskustva institucionalnog lino-
vanja. Sadistiki rituali Kju Kluks Klana i masovno slavljenje nasilja, ritu-
alno silovanje crnkinja koje je kod njihovih partnera izazivalo strahove od
kastracije dovelo je do niza socijalnih problema meu kojima su drasti-
ni primeri u okvirima porodine strukture.22 Uznemiren ovim prizorima,
slinim narativima koji su mu od detinjstva prenoeni, ili iji je bio sve-
dok, Fanon poinje da rekonstruie svet u kojem ivi kolonijalni subjekt,
upotpunjavajui svoja znanja, iskustva i seanja, podacima koje dobija od
pacijenata. Zato od samog uvoda u knjigu Crna koa, bela maska, koju
pie tokom studija i svog ranog psihoanalitikog rada, Fanon prouava kli-
nike posledice nasilja u kolonijalnoj situaciji. On diskutuje o ispoljavanju
agresije i seksualnosti, njihovim dijalektikim supstitutima, manifestaci-
jom nasilja u jeziku, fantaziji, snovima ili psihopatologiji i njihovoj spo-
21
Ibid, str. 75.
22
Sanja Lazarevi Radak, Tri modela antikolonijalizma: nasilje, nenasilje i analiza diskursa,
Sveske, broj 109. Godina 213, Mali Nemo, Panevo, str. 124-125.
25
ni sa narcizmom, mazohizmom i samo-mrnjom.23 Ve tada mu postaje

jasno da imperijalna okruenja proizvode shizoidne, otuene subjekte, a
kolonizovane preokreu u dehumanizovanu gomilu. Manifestno, javljaju
se polifone kulture i viestruki identiteti, manifestacije duboke alijenacije
koja rezultuje nemogunou da se hibridno naslee prihvati kao vlastito.24
Fanon saima Hegelovo shvatanje dijalektikog odnosa izmeu cr-
nih i belih kao najrelevantnije. Ovo shvatanje preformulie i proiruje da
bi ga primenio na konkretna, iva iskustva ropstva i kolonijalizma istiu-
i nezainteresovanost i neosetljivost evropskih filozofa prema problemima
crnog oveka. Njegove hipoteze su zasnovane na psihoanalitikoj praksi u
okviru koje je radio kako sa kolonizovanima, tako sa predstavnicima dru-
tava kolonizatora vojskom i policijom koja je vrila nasilje nad kolonizo-
vanima. Anamneza i govor pacijenta su forme teksta i ta injenica je ono to
fanonovsku paradigmu povezuje sa drugim interpretacijama teksta. Kada
psihijatar analizira pacijenta, on se bavi interpretacijom njegovog govora.
U tom smislu, ono to Fanon ini, jesu rane analize kolonijalnog diskursa.
Seajui se prvog oseanja marginalnosti, odbacivanja, iznenaenja
i neprihvatanja jo na studijama u Lionu, Fanon pie o fizikom oseaju
prisustva pogleda na svojoj crnoj koi. Oko njega ljudi apuu, sklanjaju
se, zaobilaze ga, a deca upiru prstom u njega. On je crni ovek, Nebie.
O tom neposrednom iskustvu izmetenosti, odbaenosti i prezrenosti, go-
vore brojna knjievna dela i svedoenja imigranata i putnika. Fanonovo
neposredno iskustvo se dogodilo kada je dete upirui prstom, majci skre-
nulo panju na njega. Ono je praeno reenicom Mama, vidi crnja! Ova
reenica je poznata mnogima koji ne znaju za rad Franca Fanona. Prisutna
je bilo kao nemi diskurs, bilo kao verbalno nasilje koje demokratija institu-
cionalno potiskuje. Evo kako Fanon pie o svom iskustvu:
Vidi, crnja! Ovo je bio spoljanji podsticaj koji je zatreperio u meni
i iznenada proao. Kruto sam se osmehnuo.
Vidi crnja Istina, zabavljalo me je. Nisam mogao da sakrijem koliko
me zabavlja.
Mama vidi crnja, Plaim se
23
Abilahi Bulhan Hussein, Frantz nd Fanon aThe Psychology of Oppression, Plenum Press,
New York, London, 1985, str. 72.
24
Amar Acheraiou, Rethinking Postcolonialism: Colonialis discourse in Modern Literature and
the Legacy of Classical Writers, Palgrave, Macmillan, London, 2008, str. 12-13.
26
Plaim se, Plaim se

eleo sam da se smejem do suza, ali suza nije bilo. 25
Posle ovog iskustva, zbog tereta svakodnevice i psihoanalitike prak-
se, Fanon je proao kroz krizu depersonalizacije, fazu dubokog linog pre-
ispitivanja koje stvara potrebu da odgovori na pitanje ko je on: deo grupe
mi ili deo grupe oni, drugi; kolonizovani, inferiorni crnac ili obrazova-
ni, uglaeni belac? U svetu u kojem je iveo, jedno je iskljuivalo drugo.
Njegova kriza, nezadovoljstvo i oseanje da gubi razum, zapravo su, kao to
e to docnije sam napisati, univerzalno iskustvo kolonizovanog koji je osu-
en na dokazivanje jednakosti svog duha, na jednakost svog tela. U uvodu
knjige Crna koa, bela maska, Fanon objanjava sutinu svog daljeg rada:
Rizikujui da izazovem gnev svoje obojene brae, rei u da crno
nije ljudsko. Postoji zona nebia, jedna izuzetno sterilna i suva regija, pot-
puno gola, puki prazni prostor u kojem se moe roditi autentinost. No, crni
ovek nema mogunost da zaroni u dubine prolosti i sagleda svoje poreklo
u paklu stvarnosti. ovek ne nastaje iz prostog nitavila, iz negacije. Ako
je istina da je svesnost sposobnost transcendencije, ta transcendencija je
zarobljena nemogunou ljubavi i razumevanja. ovek je postojanje koje
vibrira u kosmikim harmonijama. Iskorenjen, prognan, zbunjen, osuen je
da gleda ukidanje istina koje je, za sebe, jednu za drugom proizveo. Doao
je trenutak kada mora prestati da na svet projektuje antinomije koje koegzi-
stiraju u njemu samom. Crni ovek je rezultat niza socijalno neprihvatljivih
reakcija; ukorenjen je u univerzumu koga se mora osloboditi. Imajui na
umu ovaj problem, ne predlaem nita manje od osloboenja crnog oveka
od njega samog. Ali, moramo biti strpljivi, jer postoje dva suprotstavljena
sveta: Beli i Crni. Stoga ispitujem metafiziku oba kako bih pokazao njihovu
fluidnost. Zato u ovoj knjizi neu imati milosti prema nekadanjim vladama
i bivim misionarima. ovek koji oboava crnca jednako je bolestan kao i
onaj koji ga mrzi. I obratno, crni ovek koji eli da postane beo, jadan je kao
i onaj koji propoveda mrnju prema belima.26
Fanon svoje pisanje o rasizmu otpoinje podstaknut uvidom da
rase kao bioloki entiteti ne postoje i da se tradicionalni koncept rase ne
moe razumeti bez uvida u koncepte genetske prirode ljudske raznolikosti.
25
Frantz Fanon, Black Skin, White Masks, Grove Press, London, 1967, str. 10.
26
Ibid.
27
Uostalom, ve kasnih tridesetih godina dvadesetog veka, nauna vrednost

ovog koncepta bila je prevaziena.27 Uprkos tome, rasna diskriminacija je
opstala. Iako su ezdesetih godina kada Fanon pie o ovom dogaaju sve
uestalije akcije antirasista, trajkovi i kolektivne akcije, uporedo se doga-
aju napadi na pojedince, porodice, grupe koje se izmetaju iz okvira nae
rase.28 Fanon polazi od pretpostavke da je beli ovek zakljuan u svojoj
belini u meri u kojoj je crni ovek zakljuan u svom crnilu. Stoga pie o
putevima dvostrukog narcizma. Naime, beli ovek smatra da je superioran
u odnosu na crnog oveka, a s ozbirom da je upravo on pokazao tehnolo-
ku premo i kolonizovao svog Drugoga, crni ovek eli da po svaku cenu
dokae bogatstvo svoje misli i jednakost svog intelekta. Po Fanonu, samo
psihoanalitiki pristup problemu crnog oveka moe obelodaniti anomali-
je afekata koje su odgovorne za strukturu njegovog kompleksa. Ostajui u
okvirima Frojdove i Marksove misli, zakljuuje da za crnog oveka postoji
samo jedna sudbina da postane beo. Analize koje je sproveo pokazuju da
efekti alijenacije crnog oveka zahtevaju trenutno prepoznavanje socijalne
stvarnosti. Kompleks inferiornosti je rezultat dvostrukog procesa. Najpre
ekonomskog, a potom, posledino, oni su psiholoki i internalizacijski,
manifestacije inferiornosti. Za Fanona, ovo je problem sociodijagnostike.
Stoga, zakljuuje da crni ovek mora voditi rat na dva fronta. S obzirom
da u istorijskoj perspektivi, beli i crni ovek deluju jedan na drugog, sva-
ko unilateralno osloboenje ostaje besmisleno. Ovakve tendencije su u
suprotnosti sa istorijskim injenicama, a na objektivnom i subjektivnom
nivou, to proizvodi jedinstveni, autentini pokuaj de-alijenacije, ili ponov-
nog povezivanja Ja sa otuenim sobom, te prevazilaenja ograniavajueg
samootuenja.
Verujem da je injenica poloaja crne u odnosu na belu rasu i obrat-
no, proizvela naroiti psiho-egzistencijalni kompleks, te da e moja analiza
omoguiti njegovu ideoloku destabilizaciju. Mnogi crnci se nee prepo-
znati u redovima koji slede, a ovo vai i za belce. No injenica da se ja ose-
am kao stranac u svetovima izofreniara i seksualno pervertiranih ni na
koji nain ne moe naruiti njihove realnosti. Stavovi koje nameravam da
iznesem su realni i susreem se sa njima iznova i iznova. Meu studentima
27
Graham Richards, Race, Racism and Psychology: Towards a Reflexive History, Routledge,
London, New York, 1997, str. IX
28
John Solomos, Race and Racism in Britain, MacMillan, Palgrave, New York, 2003, str. 78.
28
i radnicima, meu prostitutkama Pigala i Marseljea, uspevao sam da izo-

lujem iste obrasce agresivnosti i pasivnosti. Ova knjiga je klinika studija i
oni koji sebe prepoznaju u njoj uinie korak napred. Odista se nadam da
u moi da ubedim svog brata - crnog ili belog da sa sebe skine sramotnu
koulju neznanja.29
Najznaajnija poglavlja ove knjige posvetio je pokuaju da izvede
psihopatoloko i filozofsko objanjenje stanja koje naziva biti crnac. Po-
glavlje injenica crnosti, zasnovano je na Frojdovim shvatanjima i uspo-
stavlja vezu izmeu Crnca o kojem Fanon govori u ovom poglavlju i crnca
koji eli seks sa belom enom. Drugi oigledno eli da bude beo.30 udnja
za osvetom, figurira u svakom sluaju. To je oajnika borba kolonizovanog
koji je primoran da traga za znaenjima svog - kolonijalnog identiteta kako
bi rekonstruisao vlastito Ja/Mi. Bela civilizacija i evropska kultura izazvali
su egzistencijalne devijacije kod kolonizovanih. Belo se shvata kao sinonim
evropskog naslea. Ono pripada grupi rasnih kategorija koje zaokuplja-
ju matu jer apstrahuje politiku i istoriju, daje jednostavne odgovore na
neravnopravnost i nepravdu, te se one ine prirodnim i samorazumljivim.
Stoga se beli identitet upotrebljava za konstrukciju normativnih geografija
i omoguuje da se u razliitim drutvima normira modernost. Imperijalne
geografije s kraja devetnaestog i poetka dvadesetog veka su nastojale odre-
diti granice i mogunosti belog naseljavanja i kolonijalnog razvoja, posta-
vljajui belog oveka u centar diskursa vlasti. Svakodnevna retorika belog
ideala je sastavni deo kulturne geografije belosti. Ona normira odreena
mesta, dok druga svrstava u egzotina, pa tako proizvodi centar i periferiju.
Funkcija belosti u simbolizaciji ili proizvodnji normalnosti, zasnovana je
na injenici da je za ne-bele ljude vea verovatnoa da e biti vidljivi, da e
se smatrati da nisu na mestu, da su hibridi, deo dijaspore ili kolonizova-
nog sveta. ak i u kosmopolitskim i u multikultrnim gradovima belost ima
svoje teritorije i svoje granice. Belost se, uprkos anti-rasistikoj retorici i
danas postulira kao rasna i kulturna norma. Ovo se ini na osnovu jednog
atributa navodne sposobnosti prilagoavanja i preivljavanja (survival of
the fitest). Beli ovek i kolonizator sebe predstavljaju u svetlosti evolucio-
nistike teorije koja dri da najjai opstaju. Fanon ovim daje jednostavno
29
Frantz Fanon, Black Skin, White Masks, Grove Press, London, 1967, str. 12-13.
30
Ann E. Cudd, Analyzing Oppresion, Oxford University Press, New York, 2006, str. 48.
29
objanjenje procesa kolonizacije crni subjekt nije dovoljno jak i stoga

ne moe vladati svetom. Trajnost simbola i ideala belosti izvire iz prisnog
odnosa sa modernou jer se beli ideal na razliite naine upotrebljavao za
fiksiranje modernosti u kulturama evropskih politikih jedinica. Belost ko-
notira stil ivota, simboliki je povezana sa uicima identiteta voenog po-
tronjom. Rasni i kulturni arhetip belosti, danas podrazumeva njegovu ra-
spoloivost za lokalne reinterpretacije i oponaanja ispoljena u maskiranju
vlastitog dela kakvo je odevanje po uzoru na kolonizatora, ili decenijama
kasnije odevanje u doba globalizacije u kojem jedna boja kose, oiju, koe i
artefakt dinsa kao zapadnjake robe za iroku potronju omoguuju da se
poput belog subjekta, bude nevidljiv.31
Fanon ovde nagovetava ono to e se u postkolonijalnoj kritici doc-
nije imenovati mimikrijom. Crni subjekt ivi u skladu sa zakonima kolo-
nizatora jer ne moe drugaije, pa poinje liiti na svog agresora. On eli
da skine svoju kou, da sve vie lii na beloga, da zadobije njegovo znanje,
njegovu mo, da bi najzad zagospodario sobom i povratio vlastiti identitet.
No, ovo nije svestan proces, ve nesvesna potreba da se bude slian onome
ko se predstavlja kao nosilac znanja, poslanja, civilizacije - onoga ko je uzor
kulture i obrazovanosti. Tamo gde mrnja prema boji sopstvene koe nije
osveena, javlja se samomrnja, odbacivanje vlastite kulture, tradicije, ne-
posrednog okruenja. Iz ovoga nastaje nesputana agresivnost u odnosu na
okruenje koje je crno, koje ne zna za bolje, koje je inferiorno, periferno,
podreeno, podeljeno ili nedovoljno inteligentno. Subjekt kolonizacije
je izgubio kulturnu orijentaciju. On mrzi sve to bi trebalo da brani. Ovu
ideju e Fanon razraditi u svom narednom znaajnom delu Prezreni u
kojem se bavi psihopatologijom samomrnje, homicidom i porodinim
nasiljem. Agresija koju je kolonizovano stanovnitvo pokazalo pred kraj
kolonizacije i koja je postala manifestacija unutranjih podela, zapravo je
nepriznato oseanje nemoi i inferiornosti koje je kolonizator uspeo da
mu nametne. Naime, kolonizovani je uvek onaj koji se stavlja u inferiornu
poziciju, te tei da postane Drugi, kako bi izbegao nasilje. Otud metafo-
ra maske iza koje se crni subjekt krije u tenji da svoju kulturu predsta-
vi kao belu, krijui se od asocijacija i simbola vezanih za crno. Kompleks
31
Alastair Bonnet, Bijelost, U: Kulturna geografija: kritiki renik kljunih pojmova, (ur.) D.
Atkinson, P. Jackson, D. Sibley, N. Washbourne, Disput, Zagreb, 2008, str. 143-151.
30
inferiornosti se po Fanonu javlja usled sistematskog sprovoenja fizikog,

verbalnog i intelektualnog nasilja koliko i suptilnog, simbolikog i metafo-
rikog koji crne izjednaavaju sa negacijom, sa neistim, glupim, nezrelim
i primitivnim, a nisu primenjivani samo u praksi kolonizovanja crnih su-
bjekata. Problem kojim se bavi u knjizi Crna koa, bela maska je zapravo
fenomen prikrivanja fizikog i svakog drugog identiteta. Tako Fanon uvodi
termin mimikrija ukazujui na elju kolonizovanog da poput kameleona
promeni boju i priblii se civilizaciji. U knjizi Prezreni, ovo shvatnaje
e biti potkrepljeno statistikim podacima i svedoenjima pacijenata koji u
nastupima samomrnje ubijaju sebi najblie.
Mi kao Oni:
Prezreni na svetu
Institucionalizacija postkolonijalnih studija otpoinje zastupanjem

slobode i ravnopravnosti u Fanonovoj knjizi Prezreni. U njenom uvodu,
Sartr skree panju na Fanonovo poreenje Evrope sa prodrljivim biem
u ijem se vrstom i surovom zagrljaju nalaze Drugi kontinenti. Stari
kontinent je izrastao na tradiciji korienja Drugih u vlastite svrhe, pa je,
ini mu se, dolo vreme da se izgubi u esticama istorije.32 Ti drugi, neo-
premljeni vatrenim orujem, umesto da prue otpor, bore se meusobno,
noevima i rukama, krivei najblie susede, brau i sunarodnike za nesreu
koja ih je zahvatila.33 U ovom Sartrovom predgovoru, po prvi put se uoava
otvorena kritika polarizacije na Centar i Periferiju koja je sutinska post-
kolonijalna tema.
Podreeni i kako Franc Fanon pie, prezreni jesu oni na koje se
upire prstom, od kojih se odmie kako zbog njihovog siromatva, neu-
sklaenosti znanja sa merilima Zapada i ukupne smetenosti na marginu.
Kreui se tragom Frojdove misli, Fanon izvodi zakljuke o pogubnosti he-
gemonije. Nakon Fanonove smrti, 1961. godine, knjiga Prezreni postaje
kljuni spis dekolonizacije i podstie borbu protiv razliitih oblika opresije
irom sveta. Dve godine kasnije, knjiga je objavljena u Londonu pod naslo-
vom Prezreni na svetu, a u Sjedinjenim Amerikim Dravama kao Stu-
32
Frantz Fanon, Wretched of The Earth, Grove Press, London, 1961, str. 9.
33
Rumina Sethi, Postcolonialism: Empire, Nation and Resistance, Pluto Press, London, 2011,
str. 6.
31
dija crnca psihoanalitiara o problemima rasizma i kolonijalizma danas.34

Zabranjivana knjiga, Prezreni na svetu, postala je jedno od najznaajnijih
dela koja tematizuju teoriju i praksu dekolonizacije. Analizujui odnos go-
spodara i roba, Fanon istie raspoluenost sveta. Manihejski svet je nase-
ljen razliitim vrstama i nalazi se u stanju neprekidnog konflikta. Njegovi
protagonisti ive u odvojenim zonama, a njihovo susedstvo, ishrana, orua,
naini ivota i smrti ostaju u otrom kontrastu. Naseljavanje ve izgraenih
prostora i njihovo unitenje kako bi se iznova stvorili novi uslovi ivota u
novim zgradama, na novom asfaltu, opremljeni novom industrijom ini da
se domorodako stanovnitvo osea izmeteno kao stranac u vlastitom
prostoru.35 Prostor koji je pripadao kolonizovanom stanovnitvu, crnako
selo u kojem je veina roena i odrastala i u kojem e umreti, postaje ne-
to novo i drugaije. Nekadanja domorodaka sela, sada su siti i bogati
gradovi koji prodiru meso, cipele, svetlost, kontejnere, barove, alkohol.
Nasuprot ovome, tradicionalno selo ostaje mesto gladi bez prednosti sa-
vremenog ivota, periferija na koju su izgurani primitivni crnci i pr-
ljavi Arapi. U svakom pogledu, kolonizator i kolonizovani su zakljuani
u svojim svetovima i obeleeni razliitim nainima ivota. Kolonizator se
smatra donosiocem udobnosti i materijalnih dobara, dok se kolonizovani
nalazi u stanju dezorijentisanosti dok mu opresor daje lekcije o moralnoj
superiornosti. Istovremeno izntra i spolja, saznaje se o pravednosti ko-
lonijalnih administratora o evropskoj misiji prosveivanja tamnog konti-
nenta i nesebinosti misionara koji domorodako stanovnivo spaavaju
iz duhovne tame. Kolonizvani zna da su ovakve tvrdnje kolonizatora nita
vie do samoobmane i obmane drugoga koje slue da bi se legitimisalo na-
silno zauzimanje teritorija i pratee nasilje nad drutvom, kulturom i psi-
hom kolonizovanog. Meutim, strah je ono to domorodako stanovnitvo
ini amorfnom masom koja doputa neogranienu tiraniju.36 Sa psihoana-
litikog aspekta, u kolonizovanom se akumulira bes koji nije usmeren na
agresora, te se okree vlastitoj grupi iz ega proizilaze klanovske, politike
podele i nasilje u porodici. U drugim sluajevima, ono e za rezultat imati
alkoholizam ili depresiju, povlaenje iz svakodnevnih aktivnosti, indolen-
34
Robert D. S. Jang, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, Slubeni glasnik, Beograd, 2013,
str. 134.
35
Frantz Fanon, Wretched of the Earth, Grove Press, New York 1961, str. 38-42.
36
Ibid, str. 52-54.
32
ciju, nezainteresovanost za socijalne promene i najzad, preputanje duhov-

noj i fizikoj smrti. Kada se otkrije da se ovo stanje moe okonati unite-
njem kolonizatora, kolonizovani demistifikuje omnipotenciju kolonizatora
i obnavlja samouverenost i samopotovanje. Otkrie se manifestuje u dugo
oekivanoj revolucionarnoj borbi. Prema Fanonu, represija je samo institu-
cionalizovani oblik nasilja okrutan i suptilan, a zasnovan na manihejskoj
logici koja porie bazine ljudske vrednosti. Nasilje omoguuju ekonom-
ski, psiholoki i kulturni faktori. Put ka osloboenju koji predlae Fanon
zapravo je praksa organizovanja kontranasilja nad opresorom. Sloboda se
ne daje, ona mora biti uzeta. Opresor, postavi to kroz praksu nasilja razu-
me samo nasilje. Ukratko, revolucionarno kontra-nasilje donosi novi jezik,
onaj koji pripada narodu, slobodi i novoj humanosti.37 Naizgled paradok-
salno, Fanonovo shvatanje osloboenja ukljuuje primenu nasilja kojem
ne postavlja granice. Sloboda se dakle mora zasluiti, a sredstva kojom se
postie, ne mogu se birati.38 Ukoliko je okupacija zemlje u osnovi okupa-
cije psihe, tada se rat za osloboenje mora voditi na dva fronta. Zadobiti
slobodu znai povratiti izvestan stepen samopotovanja i samovrednova-
nje koje e mu obezbediti da rekonstruie sliku sebe samog kao humanog,
dostojnog slobode i intelektualno jednakog opresoru. Meutim, u prolon-
giranim uslovima opresije, ovakvi procesi se odvijaju sporo. Uverenost u
vlastitu vrednost je dugo bila potisnuta, a sa druge strane pokidane su veze
u lokalnoj zajednici i porodici. Subjekt kolonizacije je redukovan na bie
bez istorije, otueno od sebe i drugih. Nasilje i ponienje, represija i te-
ka svakodnevica unitili su njegovo samopouzdanje i razorili drutvenu
strukturu. S obzirom da mogunost kolektivne psihoterapije ne postoji, da
elitistike, politike i klasne podele zadravaju status quo, a s obzirom na
etnocentrinu orijentaciju psihoterapije koja ukljuuje rasistiku i solipsi-
stiku teoriju i praksu, ona lako moe postati oruje opresora. Uostalom iz
ovakvog sistema vrednosti nasilje i potie. Civilizacija i visoke vrednosti,
navodno karakteriu opresora. Boja koe, navike i drugi elementi, identifi-
kuju ga kao superiornog, dok je objekt opresije shvaen kao personifikacija
prljavtine i zla. On je predstvljen kao ivotinja, manje inteligentno bie, na
njegov raun se zbijaju ale i stoga je u stanju stalne tenzije. Kolonizacija
37
Ibid, str. 71.
38
Hussein Abilahi Bulhan, Frantz Fanon and The Psychology of Oppression, Plenum Press,
New York, London, 1985, str. 129-132.
33
je ojaala podelu na dva dela sveta, na dve vrste razliitih karakteristika

koje ive iza granica, koje uvaju vojska, rampe, bodljikave ice.39 Kada se
na osnovama manihejske logike jednom uspostavi manihejska psihologija,
nasilje i kriminal su u porastu. Upotreba stereotipa, predrasuda, etiketa,
pria u kojima se Drugi inferiorizuje, u kojem mu se oduzima pravo da
misli i odluuje, doputa nasilju da se slobodno kree. Ako je drugi glup,
prljav i inferioran u svakom pogledu, ako je on crnja uspostavljena je po-
dloga za nasilje. Manihejska psihologija je od koristi kolonizatoru. Njegov
identitet je sigurniji, samopotovanje postignuto, samouverenost vrsta,
on ima oseaj za prolost, istoriju, no sve ovo je zasnovano na ponienju
Drugoga. Dehumanizovani crnja se osea inferiornim, njegovo samopo-
tovanje i veze sa porodicom su pokidane, on vie ne moe kontrolisati
dogaaje oko sebe. rtva opresije je internalizovala negativnu sliku o sebi.
Veza izmeu kulturne traume i postkolonijalnog stanja je predmet
aktuelnih diskusija. Specifinost kolonijalne traume i in kolonijalnog na-
silja ostaju u vezi sa dominantnim diskursom i danas se kreu u pravcu al-
ternativnih koncepcija traume i tekstualne inskripcije. Ovako su, zahvalju-
jui podsticaju Franca Fanona nastale i revitalizovane studije traume koje
naroiti akcenat stavljaju na kolonijalno stanje i ine zasebnu granu ove
discipline. Tipologija traume i dinamika iskustva nasilja u ne-zapadnim
zemljama, ipak je podvrgnuta sutinski evropocentrinoj orijentaciji. U
okviru nje, vre se tipologije, klasifikacije i sistematizacije, ili pak, podele u
skladu sa kontekstom u kome se nasilje javilo, i prethodnim stanjima rtve
i agresora. Danas su uspostavljeni kljuni modeli u ovoj oblasti. Postkolo-
nijalna trauma tei da ukljui model koji inkorporira nezapadne uslove
i razumevanje kulturnih specifinosti traumatskog iskustva. Lila Gandi se
zalae za slian pristup ne-zapadnim sistemima znanja da bismo nauili da
govorimo u hibridnom svetu koji trai ravnopravnost.40
Fanonova psihoanalitika praksa pokazuje da su snovi rtava ko-
lonizacije puni slika nasilja i da njima vlada maskulinistika slika nasilja
nad kolonizatorom. No, u stvarnosti, ona se sprovodi na pogrenoj stra-
ni. U najveem broju sluajeva nastupa psiholoki proces identifikacije sa
39
Frantz Fanon, Wretched of the Earth, Grove Press, New York, 1961, str. 91.
40
Ecaterina Patrascu, Alexandru Ioan Cuza, Trauma Studies, Postcolonialism and Postcom-
munism: Conceptual Disjunctions and Conjunctions, Transnational Network for Integrated
Management of Postdoctoral Research in Communicating Sciences, Bucaresti, 2009.
34
agresorom. Subjekt opresije zna da e svaki napor da se odbrani od napada

na vlastitu linost samo proizvesti snanije zlostavljanje. Tada dolazi do
erupcije nagomilanog besa, zbog odloenog nezadovoljstva. Ovako dolazi
i do porasta kriminala, nasilja, ubistava koje policija i kolonijalna admi-
nistracija uglavnom tretiraju kao lokalne probleme i izbegavaju njihovo
reavanje.41 Pokuavajui da iznae naine na koje bi se ovi problemi mo-
gli prevazii, Fanon dolazi do samo jednog reenja podizanja revolucije,
ustanka protiv kolonizatora. Kako su godine odmicale i kako se Fanon sve
aktivnije ukljuivao u revoluciju, njegovi stavovi su postajali radikalniji. U
poslednjoj knjizi se otvoreno zaloio za upotrebu nasilja u revoluciji. Fano-
nov maoistiki naglasak na revolucionarnom prvenstvu seljatva povezuju
ga sa poznatim meunarodnim aktivistima protiv kolonizacije. Fanon je
podran od strane Gerilskog pokreta na Kubi, Malkoma Eksa i komunista
irom sveta.42
Druge znaajne ideje
Fanonove knjige i eseji, egzistencijalistiki humanizam i teze o psi-

hopatologiji kolonizacije, danas su neizostavni deo postkolonijalnih studi-
ja. Uvoenje Fanonovog pojma mimikrija obeleava rad Homija Babe koji
ga veto povezuje sa liminalnou. Fanonovo shvatanje dvostruke funkcije
zara (hidaba) jedno je od najintrigantnijih. Rat u Aliru je pokazao kako
ovaj element materijalne kulture nije samo manifestacija mukarevog
nasilja nad enom ve moe biti oblik politike kamuflae. Kolonizator je
po pravilu zbunjen pojavom ene ija je glava pokrivena. Ona ga moe
videti, ali on nju ne moe. Ovo je posluilo kao instrument za krijuma-
renje oruja tokom revolucije. Dvostruka funcija vela o kojoj danas piu
brojni postkolonijalni autori, plodno je tlo za dekonstrukciju jednostranog
shvatanja vela kao represivnog instrumenta koga se ena Treeg sveta mora
osloboditi.
Jednako je zanimljivo shvatanje seksualne privlanosti tela Drugo-
ga. Fanon ovde misli na telo Drugoga ija je koa druge boje. Posmatranje
razliitosti nije samo uenje i interesovanje, ve kako je to Lakan primetio
41
Frantz Fanon, Wretched of the Earth, Grove Press, New York, 1961, 54.
42
Sanja Lazarevi Radak, Tri modela antikolonijalizma: nenasilje, nasilje i analiza diskursa,
Sveske, broj 109. Broj, 113, Mali Nemo, Panevo, str. 124.
35
- ispoljavanje elje. Svi pogledi koje je Fanon osetio na svojoj koi, bili su
pogledi kolonijalne elje koja kae: Potreban si mi. elim da te posedujem.
U tom pravcu treba razmiljati o znaenju egzotizma elje belog mukarca
u odnosu na crnu enu, ili bele ene u odnosu na crnog mukarca. Ova ero-
tika nije jednostrana, pa crnac eli belkinju i obratno. Ovo je oblik upotpu-
njavanja Ja razliitou. Teoretiare evolucije su zanimali sirovi seksualni
impulsi Afrikanaca. Njihova retorika je ukljuivala dominaciju, ropstvo, se-
gregaciju i standardne opozicije izmeu porodine tradicije i seksualnih od-
nosa. Evolucionisti zamiljaju kako bi izgledao iskorenjeni afriki seksualni
impuls i pitaju se da li bi vodio biolokom hedonizmu. Neki od njih prepo-
znaju socijalnu dezorganizaciju i promiskuitet koji moraju biti primeeni da
bi se formirala ideoloka baza za civilizovanje crnca ili crnkinje obojenog
oveka i obojene ene. Oni su optueni za seksualni primitivizam, za nemo-
gunost da kontroliu seksualne impulse. Kontrast izmeu civilizovane kla-
se i nekadanjih robova mora se prepoznati u razlici izmeu starog i novog
stanja, u novim globalnim odnosima kako bi se seksualni impulsi Afrikanca
obuzdali. itava serija opozicionih ema erotike i seksualnog identiteta vi-
dljiva je u radovima evolucionista, naroito u Frejzerovoj sociologiji. Pseu-
do-generiki model prirodnog mukarca i ene Zapada i opozicija izmeu
aristokratskih manira suprotstavljenih seksualnim apetitima srednje i rad-
nike klase; seksualne preferencije dama i gospode, nasuprot seksualnim
preferencijama lumpenproletarijata, zamenjeni su opozicijom izmeu sek-
sualnosti belog i seksualnosti crnog oveka.43 Ova predstava o seksualno
nezajaljivom crncu je nasleena i provlai se kroz itav dvadeseti vek, kroz
stereotipe i predrasude u vicevima, u televizijskim emisijama. Seksualnost
Drugoga uvek je ono to intrigira, ona nudi mogunost neega novog, ne
samo kulturne, ve i bioloke meavine, a ona budi strah i znatielju.
Balkan na psihoanalitiarevom kauu
Na dvadesetak stranica je nemogue saeti vredno i inspirativno

delo Franca Fanona i predstaviti kontroverze koje su se javile u vezi sa njim.
No sam uvod u njegov rad izaziva neke od asocijacija na simboliku geo-
43
Greg Thomas, The Sexual Demon of Colonial Power: Pan-African Embodiment and Erotic
Shemes of Empire, Indiana University Press, Bloomington, Indianapolis, 2007. str. 67.
36
grafiju i simboliku kulturu i podstie na razmiljanje o njihovim pato-

logijama. Izoptavanju Fanonovih shvatanja iz analize teksta o Balkanu i
ekonomskog i politikog stanja u kojem se ovaj deo sveta nalazi, doprinela
je ambivalentnost u odnosu na mogunost da se paradigma beli koloniza-
tor / crni kolonizovani izmesti iz originalnog konteksta i prenese na odno-
se nejednakosti u drugim okvirima. irenje prvobitnog polja doprinelo bi
ukljuivanju analize nejednakosti u okvire samog evropskog kontineneta,
koliko i drugih oblika nejednakosti poput onih koji rezultuju siromatvom
i razliitim oblicima socijalne izolacije. Drugi razlog jeste injenica da Bal-
kan nije crni subjekt kolonizacije i da njegova kolonizacija nikada nije bila
fizika ili administrativna, ve se zadrala na posrednom planu usled zaka-
snelog otkrivanja ovog podruja od strane zapadnih putnika i ugnedenja
viktorijanske retorike u popularni tekst. Viktorijanske diplomate, istraiva-
i, misionari, delili su istu retoriku o tek otkrivenim delovima sveta. Sve to
se nalazilo izvan centra i mapiranih delova sveta opisivano je kao manje
vredno, primitivno, nezrelo, varvarsko ili divlje. U vreme oblikovanja ove
retorike, otkriven je i Balkan. Tada, u doba viktorijanskog uspona, otkri-
vanja i kolonizacije sveta otpoinje ogledanje marginalizovanih subjekata
u tekstu superiorizovanih i centralnih subjekata, oblikovanje u skladu sa
nametnutom slikom i introjekcija koja omoguuje uvrivanje simboli-
kih geografija.
Poznato je da prvi utisci koje imamo o sebi, prvi stavovi i prvi inioci
koji e odrediti odnos prema nama samima, zavise od znaajnog Drugog.44
Da li je pojedinac lep pametan, ili civilizovan, premda je relativno, za-
visie od nefizike slike, dakle verbalne, narativne slike koja mu je namet-
nuta od znaajnog drugog odreenog pridevima snage, zrelosti, ispravno-
sti. Otuda i prisustvo/odsustvo samopotovanja, samouverenosti, visoko
ili nisko vrednovanje vlastite linosti/drutva/kulture. U tipinoj situaciji
prenosilac takve informacije je roditelj. Ukoliko se sa individualnog pree
na kolektivni plan jasno je da kolonizovani zavisi od slike koju mu name-
e kolonizator. Ovako posmatrano, geografije imaju svoje psihopatologije
i, posledino, ukljuuju komplekse. Oni zavise od efekta slike i delovanja
internalizacije. Stoga je Fanonovo shvatanje traume izazvane nametnutom
44
Uticaj aka Lakana na razumevanje fenomena mimirije koje nam je Fanon ponudio, ovde
je oigledan. Ogledalo je instrument putem kojeg pojedinac u fazi primarne socijalizacije
ulazi u poredak Imaginarnog. No, ogledalo nije jedino sredstvo ogledanja.
37
slikom relevantno kada je re o direktno kolonizovanim prostorima koliko

i o geo-simbolici rubnih podruja koja su kolonizovana usled reprodukcije
diskursa ili itavih narativa. Zbog interiorizacije inferiornosti, kolonizova-
ni nastoji da civilizovanom dokae bogatstvo svoje misli, jednakost svog
intelekta. Za kolonizovanog/inferiorizovanog zato postoji samo jedna mo-
gunost, jedna sudbina - civilizovanje. Ova situacija nije primenljiva samo
na kolonijalna drutva gde boja koe podupire osvajanje. Fanonovo orue
je psihoanalitiko i uz pomo njega se prikazuje funkcionisanje kompleksa
inferiornosti kao dvostrukog procesa. Primarno, ovaj proces je ekonomski i
posledino, internalizacijski. Internalizacija, ili, kako je Fanon naziva, epi-
dermalizacija inferiornosti otpoinje kao tenja za promenom fizikog iz-
gleda, okonavajui se u prihvatanju elemenata druge kulture i jezika, stoga
to se on smatra uzvienim, kompleksnijim, bogatijim, boljim. Evropa je
izjednaena sa civilizacijom i premda ju je teko definisati zbog dinamike
njenog znaenja, ona izaziva strahopotovanje kod Drugoga. Evropski tekst
od ranog devetnaestog veka, Balkan ili Bliski Istok tematizuje kao Drugoga.
U to vreme, na Balkanu se Evropa izjednaava sa modernim vrednostima,
pa Evropa i Moderna dobijaju slinu semantiku.45 Novine su prepune la-
naka o modernizaciji i evropejstvu. Biti Evropa, biti kao Evopa, postati svet.
Fanon pie da je inferiorizovani/marginalizovani zarobljen svojom
zbunjenou i inferiornou, da ga je znaajni drugi zarobio navodnom
superiornou u ponaanju, izgledu i znanju. Fanon podsea da se inferi-
orizovani sa uasom i gaenjem poinje odnositi prema vlastitoj prolosti,
svakodnevici, najbliem okruenju. Agresija se poinje okretati unutra, ka
pripadnicima vlastitog drutva i kulture to dovodi do umnoavanja an-
tagonizama. Ponaanje inferiorizovanog je neurotino, ali on je u situaci-
onoj neurozi. Poto je uinjen inferiornim on je nesiguran, njegov govor
je na granici patolokog.46 Ovakvo shvatanje psihopatologije kolonijalnog
odnosa, se dakle, moe univerzalizovati prevoenjem u termine centar/
margina i superiorizovani/inferiorizovani, te ga moemo itati u drugom
svetlu: inferiorizovane/marginalizovane kulture izmetene iz glavnog toka
nose nadimke poput onih zemlje u razvoju, prostor meuplemenskog
sukoba, a za koje se vezuju cikline pojave inflacije, graanskih ratova, gde
45
Sran Radovi, Slike Evrope, Etnografski institut, Beograd, SANU, 2009, str. 46.
46
Frantz Fanon, Black Skin, White Masks, Grove Press, 1967, str. 60.
38
je nezaposlenost u porastu. One moraju imati uroenu kulturnu greku,

ili je ona posledica neizbrisive istorijske okolnosti. Ponaanje stanovnika
ovakvih prostora nuno je neurotino, premda je njihova neuroza drutve-
no strukturisana i situaciona. Nosioci graninih identiteta ive u stalnom
naporu da pobegnu drugde, da pobegnu sami od sebe, poriui mogunost
ovladavanja vlastitom egzistencijom. S obzirom da im je nametnuta etiketa
inferiornosti koju je samo pojaalo prisustvo siromatva, nefunkcionalne
administracije, na line ciljeve usmerenih elita, oni su postali nesigurni, a
njihov govor odjekuje od samooptuivanja - Nikada neemo postati deo
sveta. Takav stav inferiorizovanog koji je karakteristian za balkanska dru-
tva odista je na granici patolokog. On nije u Evropi, ali nije ni u svetu. Iz-
meten, izvan sveta, besprostorni subjekt je u potrazi za irim kontekstom,
uklopivim identitetom. Ovo stanje dalje dovodi do pasivizacije, pa kolektiv
ulazi u circulus vitiosus, u nemoguu politiku, ekonomsku i administrativ-
nu situaciju u okviru koje jedan nefunkcionalni, zamenjuje drugi nefunk-
cionalni sistem. Pojedinac iekuje potpuni slom drutva, verujui se da je
to jedini put izlaska iz patolokog stanja.
Balkan kao potisnuta geografija
Premda je rasizam na iju se kritiku oslanja Fanonovo delo, menjao

znaenja i danas se kao termin proirio kako bi obuhvatio brojne aspekte
inferiorizacije Drugoga, u obliku u kojem Fanon o njemu govori, tek impli-
citno deluje na rubnim podrujima savremenog sveta.
Balkan je u vreme ekspanzivnog pisanja o rubnim i neotkrivenim
podrujima Evrope oznaen kao unutranja Afrika, sa znaenjima koja
se pripisuju afrikom kontinentu od njegovog otkria, a ostaju dominantni
stereotipi o njemu do danas. Ovde je re o aluzijama na tamu, nepoznato,
neznanje, neistou, demonsko. O ovim obelejima Fanon govori oslanja-
jui se na Junga i znaenja koja se pripisuju Senci kao inferiornoj funkciji
Ega. Kreui se u evolucionistikom okviru, Jung smatra da na animalnom
nivou, svest jo uvek nije potpuno integrisana a da se tek docnije poinje di-
ferencirati. Usled ovog deljenja, u okvirima psihe civilizacije neke funkcije
ostaju jae a neke slabije razvijene. Raslojavanje koje je imperativ ovekovog
razvoja ima kreativnu koliko i destruktivnu stranu. Ovako Jung dolazi do
psiholokog fenomena Senke pod kojom podrazumeva neizdiferencirane
39
i/ili postisnute aspekte svesnosti.47 Ovo shvatanje je bilo inspirativno kako

za Fanona, tako savremenim istraivaima reprezentacija Balkana. No, ono
se zasniva na relativno pojednostavljenom shvatanju Jungove senke kao
mranog alter-ega, premda ima kompleksnija znaenja i podrazumeva kako
i neosvetljene aspekte svesti, tako odreenu vrstu pozitivnog alter-ega koji
moe biti pokretaka snaga za ostvarivanje potiskivanog potencijala.
U poslednjih desetak godina, napisano je dosta radova na temu se-
novitog Balkana, a kao mrani alter-ego i predstavu kolektivne tame i ne-
znanja, premda implicitno, objanjava ga i Marija Todorova. Fanon tvrdi da
nesvesno ostaje determinisano kulturom, pa tenje, strahovi, obrasci nisu
isti u razliitim kulturama. Jednovremeno, on podrava glavne Jungove po-
stavke koje se tiu puteva kojima drugi, stranci, nepoznati postaju simboli
opskurnog, zlog, opasnog, to ne vai samo za crnce, nego i za Jevreje, a
kasnije za sve koji se nalaze izvan mi-grupe. Fanon zakljuuje da je izvor
ovog simbolizma boje i negativnog stereotipiziranja utkan u psihiku struk-
turu belog oveka kao predstavnika Okcidenta. U najdubljim slojevima psi-
he evropskog nesvesnog taloe se nemoralni impulsi, elje kojih se stidi pa
tako Evropljanin eli isprva da prikrije, potom uniti svog unutranjeg dru-
goga. U kolektivnom nesvesnom belog Evropljanina on sugerie da crno i
kulturno drugo igraju ulogu Senke jer ih iri kolektiv ne eli. Senka se u jun-
govskoj analizi odreuje kao stoer zabranjenog, ono to se ne sme ospolji-
ti.48 Re je o arhetipskoj figuri koja je deo jedinke, ali i neka vrsta otceplje-
nja njegovog bia koje je povezano sa njim ba kao njegova senka. U tom
smislu, stigmatizovani, inferiorizovani je za superiorizovanog sve ono to
ovaj sebi ne moe prisvestiti. Za razumevanje osobina koje putnik pripisuje
drugome koliko i za nain na koji taj drugi razume sebe, bitna su znaenja
sadrana u samom naslovu Fanonove knjige Crna koa, bela maska. Ona
sugerie epidermalizaciju ili mimikriju o kojoj govore Lakan i docnije, Baba
- o procesu u kojem evropska civilizacija budui da postaje merilo vrednosti
i ukusa namee svom unutranjem Drugome oseanje nie vrednosti zbog
koje se on samo naizgled dobrovoljno predaje raznim oblicima asimilacija i
samoponitavanja. Ona se sprovodi pod maskom socijalizacije (civilizacije)
drugoga koji se budui da ne deli vrednosti i manire evropske civilizacije
47
Karl Gustav Jung, Dinamika nesvesnog, Matica srpska, Novi Sad, 1978, str. 286.
48
Aniela Jafe, Iz ivota i dela K. G. Junga, Atos, Beograd, 1998, str. 87.
40
mora podvri delovanju njenog razuma. Promiljanja o internalizaciji koja

potiu od Olporta danas se sve ee sreu u kritici narativnih oblika zapad-
ne dominacije. Jedno od podruja koje se ukljuuje u ovakve kritike danas
je i Balkan. No, osnovu za ovakva promiljanja daje Edvard Said koji, osla-
njajui se na Fukoova saznanja, o odnosu znanja i moi objanjava proces
kojim se Zapad namee kao jedino merilo vrednosti.
Negritud Evrope
Jungovski orijentisani analitiari smatraju da se Senka javlja u pred-

stavama takozvanog primitivnog oveka. Ona je deo jedinke, a u ovom
sluaju geosimbolike celine, premda neka vrsta otcepljenog bia koje je
povezano sa njim na nain na koji je sa pojedincem povezana senka. U
magijskim ceremonijama, u umetnikim delima ili kao ceremonija gaenja
senke ona je arhetipska slika, motiv prisutan u veini kultura. Dok se ova
strana linosti ne osvetli i ne razvije, karakter i ivot se sastoje od bolnih
nedovoljnosti, detinjastih emocija i autodestrukcije.49 Senka nije nuno zla,
premda je uglavnom neista, neposluna i nerafinirana. U nju se smetaju
osobine koje civilizacija sebi odbija da prizna. Ratovi i revolucije, neistoa,
nefunkcionalne institucije, spora administracija, eksplozivnost lako prela-
ze sa individualnog na kolektivni plan, dobijajui nadimke poput bureta
baruta, okidaa, kapije izmeu Istoka i Zapada, izlaznih vrata Evrope.
Senka je ono to u kulturi ne elimo, odbacujemo, ne elimo da vidimo
i priznamo, te smetamo u ostavu kolektivne osude. Re je o osobinama
koje nisu nuno u mraku, ali dugo ostaju u senci, kao to je Balkan dugo
zadrao rubnu poziciju evropske Senke.
Sasvim u skladu sa psihoanalizom ovo znai da je civilizacija izgra-
ena na potiskivanju. Ovo potiskivanje po pravilu zahteva ventil. Kao to
su neprijatni, runi ili zastraujui prizori uvek smeteni na rub, granicu, na
marginu prostora, te udaljeni od reprezentativnog centra, Balkan se mora
skloniti u stranu, na marginu gde bure baruta moe eksplodirati, a da gra-
nice kontinenta budu kontrolisane. Na primer, tokom Balkanskih ratova i
poetkom Prvog svetskog rata, Balkan je kao neizdiferencirana funkcija i
49
Vladimir V. Odajnik, Jung i politika: politike i socioloke ideje K. G. Junga, Esotheria, Beo-
grad, 1994, str. 114.
41
mrani prostor, optuen za nedostatak kontrole, pa se karta psihe civiliza-

cije iznova morala prekrajati tako da se opasni prostor smesti to istonije.
Dakle, drutvo, a u ovom sluaju Evropa, podrava odreeni skup osobi-
na pojedinca, pa ga ovaj po automatizmu neguje, dok druge osobine koje
mogu sakrivati i znaajne potencijale ostaju zatvorene u nesvesnom.50 Tako
pojedinac (kultura) neguje samo jedan deo sebe, razvija se u ogranienoj
meri, dok drugi ostaje zakljuan i u najveem broju pojedinanih sluajeva
nikada osveen.51 U tom obliku Balkan je prostor koji naseljavaju dobri di-
vljaci ili neuka deca koju nije dotakla iskvarenost civilizacije.52 Personifika-
cije Senke ukljuuju i priprostog oveka,53 a to stvorenje moe biti prirodno,
ali kultura i vaspitanje primoravaju ga da navue na sebe Personu i ponaa
se neprirodno. Jedno je sigurno: Senka se mora drati pod kontrolom. Ako
je odista tako, ispostavie se da je intervencionizam na Balkanu neophodan.
Naime, instinktivne, animalne reakcije koje putnici pripisuju takozvanim
balkancima moraju biti uguene i zamenjene uglaenim, uljudnim reago-
vanjem kako nalau drutvene okolnosti i sama civilizacija. Zato putnici
koji postaju svesni Balkana kao unutranje Afrike prolaze kroz muno
iskustvo. Ono oblikuje stereotipne reenice i zakljuke: Na rubu Evrope jo
uvek vladaju divljatvo, varvarstvo; ljudi se ubijaju zbog nacionalnosti ili
veroispovesti! Balkan - Senka je negativni iskupitelj, on oslobaa civilizaciju
obaveze da se suoi sa inferiornom funkcijom.54
Tokom nekoliko vekova, Balkan je bio poznat francuskim i nema-
kim putnicima.55 U devetnaestom veku dogodila se ekspanzija pisanja o
Balkanu u okviru koje su engleski i ameriki putnici opisujui marginalni
i nedovoljno poznati deo sveta granicu Evrope narativno preneli slike iz
50
Senka se sree u obliku unutranje simboline ili spoljanje konkretne figure. U prvom slua-
ju koji deluje i na nivou geosimbolikog, ona se javlja kao personifikacija koja sadri brojna
ali nepriznata duhovna svojstva. U drugom sluaju, Drugi moe postati nosilac projekcije ta-
kvih pojedinanih osobina koje se skrivaju. Ona pripada nama samima, iako smo nespremni
da je priznamo kao takvu. Njeni su ispadi i izlivi besa, izvesna koliina autentinosti koju dru-
tvo najee potiskuje. Senka e iznova i iznova glorifikovati sve ono to drutvo potiskuje,
pa e tako modernizacija biti ugroena tradicionalizmom, a civilizacija primitivizmom.
51
Karl Jung, ovek i njegovi simboli, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1996, str. 52-55.
52
Jolanda Jakobi, Psihologija Karla Gustava Junga, Beograd: Dereta, Beograd, 1998, str. 92-94.
53
Karl Gustav Jung, Alhemijske studije, Atos, Beograd, 1997, str. 47-52.
54
Frejzer Boa, Svet snova: O jungovskom tumaenju snova: razgovor sa Mari Luiz Franz, As
Sovex, Beograd, 2005, str. 88.
55
Vesna Goldsvorti, Izmiljane Ruritanije, Geopoetika, Beograd, 2005, str. XI.
42
ivota neobinog stanovnitva ije se rasno poreklo i pripadnost ne-

koj od velikih grupa naroda teko mogla utvrditi. Jedno je bilo sigurno, to
stanovnitvo je inilo hibridnu meavinu orijentalnog stanovnitva, vojski
koje su njime prole, trgovaca koji su eleli da se obogate na njegov raun i
moda neke vrste autohtonog stanovnitva ije poreklo see u daleku pro-
lost. Svoja naselja su izgradili na mestu nekadanjih rimskih utvrenja, u
sjaju vizantijsko-orijentalne atmosfere. Reju, inila ih je udna meavina.
Dvadesetih godina devetnaestog veka, kada je ovaj deo sveta postao pra-
va meka za engleske novinare, diplomate, misionare, politiare, izvetae i
pustolove, konstruisan je prvi, kako to veina imagologa pie imaginarni,
diskurzivni ili zamiljeni Balkan.56
Runi varvari i
plemeniti divljaci
Engleski i ameriki putnici na Balkanu uoavaju nedostatak evrop-

ske kulture i evropskog znanja, takozvano primitivno stanovnitvo koje
ne vodi rauna o higijeni i koje ne poznaje tekovine civilizacije. U svojoj
studiji o engleskoj i amerikoj percepciji Balkana, Endrju Hamond istie
da prvi izvetaji iz ovog dela sveta pokazuju da je predstavljen kao necivi-
lizovani kulturni prostor to je docnije postala neizostavna komponenta
balkanistikog diskursa, a jedna od prvih asocijacija na region bila je var-
varstvo. Hamond se poziva na izvetaje u kojima je lokalno stanovnitvo u
najboljem sluaju uporeeno sa decom, a neretko su iznalaene korelacije
izmeu ljudi koji tu ive i razliitih ivotinja - pasa, maaka i zveri iz ume.
Dehumanizacija je prvi postupak koji oblikuje lokalne karaktere. Uporedo
sa zahtevom za hitnim intervencionizmom koji bi podrazumevao osnovno
obrazovanje Plemenitog Divljaka, tih prljavih ljudi u polu-divljem ili
polu-varvarskom stanju, dehumanizacija deluje iz pozadine i obezvreu-
je njihove ivote. Oni ive u avoljim planinama i stoga su divlji ljudi.
Braun ne insistira na injenici da balkansko stanovnitvo ivi u Evropi ili
izvan nje, ve ih postavlja u vakuum nepostojeeg, na granicu nebia slinu
onoj o kojoj pie Fanon. Premda e se njihovo pitanje na neki nain reiti,
Braun otvorenim ostavlja pitanje hoe li uspeti postupak civilizovanja ovih
56
Boidar Jezernik, Divlja Evropa, XX vek, Beograd, 2007, str. 21.
43
ljudi.57 Ako je Crni ovek za Belog ne-bie i nepostojanje, negacija civiliza-

cije, Balkan je zajedno sa drugim podrujima koja su kasno otkrivena, onaj
deo Evrope koji ini negaciju nje same. On je ne-civilizacija u civlizaciji,
ne-kultura u kulturi. On unosi nemir i ratove u atmosferu mira i harmonije,
postajui deo koji Evropa mora da integrie ne bi li postala jedinstvena i
celovita u kulturno-psiholokom smislu.
Uvid u engleske i amerike tekstove s poetka devetnaestog veka
svedoi da je Balkan u ovom periodu bio shvaen kao unutranja Afrika.
Ono to se pripisivalo tada ve otkrivenoj Africi reflektovano je na Balkan
i posluilo oblikovanju stereotipa o njemu. Premda se sporadini uzleti u
orijentalistiku fascinaciju ne mogu porei, prve predstave teko potiskuju
one koje se javljaju kasnije. Polu-divlje stanovnitvo postaje opte mesto
u opisima ljudi koje ovi putnici zatiu na Balkanu. Od polovine devetnae-
stog veka, analogije sa Afrikom su uestalije, pa je na nivou diskursa, za en-
gleske i amerike putnike, Balkan, novootkrivena Afrika. Ovo je nepoznat,
taman i zatvoren deo kontinenta, tu su smetene zemlje divljaka. Bal-
kan je kako pie Hari de Vindt, deo divljeg, izolovanog, mranog sveta.58
Afrika je u to vreme ukljuena je u tekstualne strategije kojima se pred-
stavlja radikalna drugost, kulturna i fizika. Ovaj deo Evrope je oznaen
kao evropski crni potkontinent, evropsko crno poluostrvo. Prisetimo
se kako Fanon smatra da u kolonijalnoj logici ono to je crno figurira kao
negacija kao nepostojanje, a da je crni ovek ne-ovek. No, ako se pri-
setimo kako funkcionie Senka, postaje jasno da crno potvruje beli self,
a belo prazni crni subjekt. U tom procesu, ono to je crno preuzima belu
masku, a ova potvruje delotvornost mimikrije. Balkan ipak nije Afrika,
on je polu-afrika, ili semi-barbarious peninsula.59 To je prostor koji tek
treba kultivisati. Tomas Forester pie da je Balkan, skriven od oiju Evrope,
naseljen narodima koji ive u afrikom stanju. On eka da se probudi
obasjan svetlou civilizacije i da mu bela rasa donese kulturne dobrobiti.60
57
Andrew Hammond, The Debated Lands:British Travel Writtings and the Construction of the
Balkans, Warwick: University of Warwick, Centre for translation and Comparative Cultu-
ral Studies, 2002, str. 53.
58
Harry de Vindt, Through Savage Europe, T. F. Unwin, London, 1907, str. 15.
59
Sanja Lazarevi Radak, Otkrivanje Balkan, Mali Nemo, Panevo, 2013, str. 67.
60
Tomas Forester, The Danube and the Black Sea, Edward Stanford, London, 1857, str. 13.
44
Ove i druge slike, asocijacije na zatvorenost i necivilizovanost, pre-

skau razdoblja i javljaju se od ranih tridesetih godina devetnaestog veka
do samog kraja dvadesetog veka. Diskurzivno izjednaavanje Balkana sa
Afrikom moe se smatrati kako svojevrsnom stigmatizacijom u kojoj jednu
od centranih uloga igra simbolika crne boje i negacije koju ono u judeo
-hrianskom kontekstu podrazumeva, tako reprodukovanje orijentaliza-
cije. Balkan, dakle nije Afrika, ali je paradigma svega to se u putopisima i
generalizacijama koje oni sadre smatra afrikim. Mali afriki kontinent
smeten na rub Evrope moe igrati ulogu unutranjeg tamnog prostora i
nesvesnog Evrope. Ovo je neizdiferencirana funkcija o kojoj Fanon govori,
oslanjajui se na Junga. S obzirom na sposobnost diskursa i stereotipa da
se umnoavaju i da vre snaan uticaj na stigmatizovano stanovnitvo, oni
postaju otporni na demante i proteste. U balkanskim zemljama se usled
traume koju je ovakva stigmatizacija izazvala javlja potreba da se stigma re-
produkuje, da se zbaci sa vlastitog kulturnog paketa i kao teret prebaci na
Drugoga, najee neposrednog suseda. Baki Hejden o ovome zakljuuje:
Naime, pored ideoloko-politikih nedoumica, komaru su dopri-
nele i one vezane za simboliko-kulturnu geografiju. Besmislenost ovih
poslednjih je potpuna, naroito kada se pita o svojoj pripadnosti Evropi.
Da li mi, Balkanci, pripadamo Evropi? Moe li Srbija, u Evropu, u svet?61
Kao to iz ovih reenica uoavamo stepen nesigurnosti u balkan-
skim drutvima je narastao do te mere da dolazi do sudaranja identite-
ta, zbunjenosti subjekata koji ne znaju odgovor na osnovna pitanja poput
onih: Na kom kontinentu ivimo?. Diskursi koji su dugo trajali usled
mehanizma njihovog reprodukovanja proizveli su auto-stigmatizaciju, pa
je i sam termin Balkan postao pogrdan naziv koji se neretko izbegava ili
koristi kao eufemizam za neki od najsnanijih stereotipa poput primiti-
vizma. Ovako je i Balkan poput Fanonovog crnog subjekta primoran da
nosi izbeljenu masku i da sa gaenjem odbaci injenice o vlastitoj istori-
ji. Pet vekova provedenih pod vladavinom Osmanskog carstva poinju se
doivljavati kao sramota, pa se u javnim diskursima, najee politikim i
akademskim, koriste da bi se istakli razlozi navodnog kulturnog kanje-
nja i kaskanja za Evropom. Aspekt istorije koji bi morao biti legitiman,
61
Milica Baki Hayden, Varijacije na temu Balkan, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, I.
P. Filip Vinji, Beograd, 2006, str. 25.
45
odbaen je da bi se istakla faza navodnog kulturnog mirovanja ili kulturne

regresije pod Osmanskim carstvom. U istoriografiji se ovaj period tretira
kao faza koja je usledila nakon vizantijskog sjaja i obrisala pismenost kao i
druga znanja koja su bila prisutna u vreme politikog, istorijskog i kultur-
nog vrhunca balkanskih zemalja.
Posmatrajui ove procese ne moemo izbei asocijaciju na kom-
pleks superiornosti/inferiornosti za koji Fanon tvrdi da nastaje u kolonijal-
noj situaciji. Premda Balkan nije kolonizovan u modernom smislu, o nje-
mu se od poetka devetnaestog veka pie u terminima u kojima se to ini
sa Azijom i Afrikom. Ovakvo pisanje izaziva kompleks inferiornosti, a ovaj
se naizgled paradoksalno, ali sasvim u skladu sa Adlerovim shvatanjem na
koje se oslanja Fanon, transformie u kompleks superiornosti/inferiornosti
kao janusovih lica istog procesa. Prvi aspekt - lice se moe dovesti u vezu sa
autostigmatizacijom koja deluje na nivou samooptuivanja i oznaavanja
vlastite kulture kao primitivne ili inferiorne u odnosu na evropsku, iji je
fiziki deo. Diskursi o prljavtini, unutranoj nesposobnosti za politiku
organizaciju, zakljuci o neophodnosti intervencionizma ili pretvaranja
balkanskih zemalja u protektorate, infantilizaciji i isticanju unutranje za-
visnosti neki su od elemenata autoreprezentacije u balkanskim zemljama
danas. Antropoloka i socioloka istraivanja otkrivaju u kom obliku se ove
etikete mogu prepozanti: Da sam proklet to sam Srbin.62; Mi smo po-
prilino nekulturan narod63; Drugaiji smo od Evrope jer smo ogrezli
u mitu, korupciji i primitivizmu.64
Ovaj kompleks je, kao to to Fanon istie, nalije potrebe za superi-
ornou i zavesa iza koje se krije visok stepen agresivnosti. Kada se ovim
kompleksima da oduka oni mogu proizvesti raznovrsne rezultate. Jedan
od narativa koji nastaje na ovim osnovama jeste onaj o slavnom srednje-
vekovnom carstvu koje se prisvaja meu balkanskim narodima. Na ovaj
nain, nastao je i takozvani balkanizam kao polje koje je racionalno znanje
napustilo ideja u skladu sa kojom je Balkan posebni, nezavisni entitet,
kulturno i istorijski udaljen i neuporediv sa drugim delovima sveta. to se
62
Prema Gordana eri, Pr(a)vo lice mnoine, Institut za Filozofiju i drutvenu teoriju, I. P.
Filip Vinji, Beograd, 2005, str. 99.
63
Ibid, str. 100.
64
Prema, Sran Radovi, Slike Evrope, Etnografski institut SANU, Beograd, 2009, str. 118.
46
tie civilizacije (Okcidenta/Evrope) mi smo ispred njih sto godina.65 Ova

reenica dokumentuje injenicu da oseanje inferiornosti ima drugo lice u
potrebi za postizanjem superiornosti, te otkriva izrazitu ambivalenciju. Fa-
non pie kako je druga strana inferiornosti, oseanje odabranosti, uzvie-
nosti, moi, ispunjeno agresijom, akumuliranom i nesvesnom spremnou
da se dokae vlastita vrednost i superiornost. S obzirom da je nemogue
suprotstaviti se jaem od sebe, javlja se unutranja agresivnost. Naime, po-
jedinana balkanska drutva poinju isticati vlastitu posebnost, ali i inferi-
ornost svog suseda. Ovako nastaju podele nalik onima kroz koje prolaze
kolonizovana drutva po okonanju procesa dekolonizacije. Odbacivanje
suseda, prebacivanje odgovornosti za ekonomsku i socijalnu krizu na one
koji su neposredno spolja, ili porast nasilja u porodici ne odstupaju od psi-
hopatologije na koju nam ukazuje Fanon. U realnosti, ovakva situacija se
najee prepoznaje kao stigmatizacija Drugoga kao inferiornog ili jo infe-
riornijeg od nas samih. Stigmatizacija suseda deluje poput bumeranga. U
takmienju za zadobijanje evropskog identiteta ili balkanske autentinosti
dolazi do dubokog konflikta koji zapoinje mrnjom, okonava se ratom, a
oni razaranjem porodica, imanja, razaranjem sistema vrednosti koji je do
tada bio preovlaujui. Tako su se ova drutva nala u poziciji vrlo bliskoj
onoj o kojoj Fanon govori analizujui dekolonizovana drutva i kulture.
Obnavljanje pokidanih veza u ovim drutvima odvija se sporo, a usposta-
vljanje novih celina i jedinstvenih dravanih tvorevina je onemogueno.
Jednom razorena i ugaena drutva se sporo regeneriu. Ovako narativna
kolonizacija, stereotip nastao u tekstu proizvode destruktivni kompleks in-
feriornosti i okonavaju se socijalnim i individualnim tragedijama.
Fanonova psihopatologija kolonijalnog odnosa je osmiljenja sa
ciljem da se psihoanalitikim i socijalno-psiholokim putem pristupi ra-
zumevanju poloaja crnog subjekta u stanju kolonizacije. Izvorno su njen
metodoloki aparat i teorijski potencijal usmereni na direktno kolonizova-
na drutva i psiholoki univerzum crnog subjekta izloenog nasilju koloni-
zatora. U okvirima stvarnog i simbolikog evropskog kontinenta nije bilo
uporedivih situacija. No, kako su Fanonova shvatanja ostala neizostavni
deo postkolonijalizma i kako je upravo on dao poetni impuls shvatanju
65
Gordana eri, Pr(a)vo lice mnoine, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, I. P. Filip
Vinji, Beograd, 2005, str. 99.
47
ambivalencije liminalnosti i mimikrije, njegova shvatanja su se pokazala

dovoljno elastinim kada je re o istraivanjima stanja u kojem se nalazi
marginalizovani beli subjekt.
Balkan na psihoanalizi:
osvrt na druge kritike i
analitike postupke: iek i Kristeva
Trend psihoanalizovanja Balkana je dugo prisutan kod savremenih

analitiara i kritiara. On se javio devedesetih godina u vreme ratnog suko-
ba u Jugoslaviji kada su se umnoavale pseudo-karakterologije i oivljavali
evolucionistiki i fiziko-antropoloki trendovi s poetka dvadesetog veka.
No, oni se u drugom, produbljenom obliku uoavaju i kod Julije Kristeve i
Slavoja ieka koji se zadravaju na fuziji lakanovske, frojdovske, grami-
jevsko-marksistike i u celini, post-strukturalistike psihoanalize. U centru
njihove analize, nalazi se Balkan kao geografski pacijent - kao skup kultu-
ra u shizoidnom procepu. Oni analizuju stanje rata i destrukcije dovodei
ga u vezu sa Edipovim i Elektra kompleksom. Preciznije, vraaju se korak
unazad u odnosu na postkolonijalne kritiare. Primeri silovanja i ubijanja
u ratovima, za ove kritiare, nisu posledica puke agresije koja se akumuli-
ra pred rat, niti simboliki inovi posedovanja teritorije/tela ene, ve da-
vanje oduka dugo potiskivanim odnosima izmeu sina/majke; oca/keri
koji su u okvirima represivnog patrijarhata dobijali implicitne ili ritualne
forme. iek je usvojio Frojdovu kognitivnu mapu Evrope kao osnovu za
sopstveni oblik psiho-kulturnog diskursa. Ovo je vidljivo kada iek arti-
kulie projekt o nemogunosti analize u cilju dijagnostikovanja kolektiv-
nog stanja slovenakog Edipa. Prema njegovom tumaenju zasnovanom
na lakanovskim shvatanjima, balkansko stanovnitvo, meu kojim izdvaja
Slovence je u svojoj nacionalnoj fantaziji prekomerno vezano za Maj-
ku. Odsustvo figure oca unutranjeg nosioca figure reda/zabrane, uvodi
psiholoku zabunu i stoga, neurozu. iek se pojavljuje kao psihoanaliti-
ar politike situacije na Balkanu u vreme eksplozija nacionalizma na tom
prostoru. Analizujui nasilje u proteklim ratovima, iek uoava prisustvo
vrstih incestuoznih veza u odnosu na arhainu majku. U knjizi Stranci
sebi samima, Kristeva se suoava sa vlastitom stranou. Ona identifikuje
etiri vrste Drugosti: Drugi kao imigrant; Drugi kao francuski domain
48
imigrantima; Drugi kao njena sopstvena nesvesna projekcija; nesvesna

projekcija sebe kao Drugoga na sugraane. Balkan prepoznaje kao ne-
pravilni aspekt pravilnog sopstva. Stoga politizuje edipalnu subjektivnost.
Odvajanje od majke (vlastitog kulturnog konteksta) proizvodi traumu.
Ova trauma je poput one koju proivljavaju Fanonovi kolonijalni subjekti.
Njihovo iskorenjivanje/ocepljenje ili odvajanje od zemlje koja je simboli-
ka majka proizvodi unutranji procep i iskrivljeni doivljaj Ja. Iako se ovo
shvatanje moe primeniti kako na Balkan tako na druge geo-simbolike
prostore, fragmentarnim doivljajem Ja objanjavaju se unutranji konflik-
ti i ponovljive ekonomske i politike krize.
ini se da ova grupa kritiara nastoji da izbegne Fanonov pristup
nasilju i problematizuje vie aspekata ratnog nasilja dovodei ga u vezu
sa politikom istorijom Balkana. No, mogue je predloiti jednostavniju
paradigmu oslonjenu na Fanonovo shvatanje psihopatologije kolonizato-
r-kolonizovani i postaviti sluaj Balkana na iri evropski, svetski plan sa
istorijskom kontekstualizacijom. Ukoliko geografije imaju patologije, isto-
rijska razdoblja imaju dominirajua patoloka stanja i preovlaujue neu-
roze. Balkanski problem u tom smislu otpoinje sa dvostrukim odnosom
prema Evropi s kraja devetnaestog veka kada po postepenom propadanju
Osmanskog carstva nastaju nezavisna balkanska drutva.
Sa druge strane, crni i beli se u Fanonovim shvatanjima prepoznaju
kao paradigme kolonizovanog i kolonizatora. Fanona iskustvo navodi da
prepozna crnce i Arape kao rascepljene subjekte kojima su oduzete tradi-
cionalne kulture. Oni su skriveno poprite na kojem se vri artikulisanje
rasno-teoloko-lingvistikog deljenja. Svi zapisi u zapadne civlizacije u ko-
jima se javljaju crnac, Jevrejin, Arapin uvek su zapisi o njima/Drugima
kojima se pie istorija neobinog tajnog uesnika, sumnjivog subjekta u
istoriji oveanstva.66 Kada govori o Senci, Jung u kontekstu ritualnog r-
tvovanja jarca, isterivanja avola, projekcije vlastite negativnosti, prepo-
znaje Jevreje. Kada pie o destabilizaciji identiteta i rtvama egzila, Edvard
Said najpre misli na Palestince. Dok istie posledice alijenacije, Gajatri Spi-
vak koristi primere iz Indije. U iroke i elastine okvire postavljamo pri-
mere iz neposrednog okruenja. U onoj meri u kojoj je Frojdovo shvatanje
66
Gil Anidar, Jevrejin, Arapin: Istorija neprijatelja, Beogradski krug & CZKD, Beograd, 2006,
str. 9.
49
libida primenljivo na itavu Evropu, a Marksov termin alijenacije na itav,

kapitalizmom zahvaen svet, koncepti maske i sa njom povezane mimikrije
primenljivi su na sva kolonizovana drutva, bilo da je uzrok njihove kolo-
nizacije neposredna ekonomska i administrativna eksploatacija ili oseanje
inferiornosti koje je proizvela verbalna etiketa. U tom smislu u svim na-
vedenim sluajevima nailazimo na rtve patologije politikih odnosa. No,
i drugi psihoanalitiki pristupi primenljivi su na primere kolonizovanih
drutava ili marginalizovanih i inferiorizovanih prostora kakav je Balkan.
Rastko Monik i edipalna pobuna
Prema Rastku Moniku ija su shvatanja bliska socijalnoj psiho-

logiji, balkanizmom rukovode strukture dominacije i subordinacije. Prvi
je horizontalni antagonizam meu balkanskim etnikim kategorijama u
kojima je svako svakome potencijalni agresor, dok je drugi vertikalni si-
stem saradnje izmeu pojedinanih strana i Evropske unije. U okviru ovog
sistema antagonizma i saradnje, stereotipi o Balkanu postaju kako znanje,
tako identiteti. Balkanski identitet je celovit samo kao geopolitika mapa i
kao takav je dodatak globalnoj ideologiji. Edipalna pobuna koju Kristeva
prepoznaje u balkanskoj situaciji, mogla bi da neutralie oba aspekta koje
predlae Monik. Najpre horizontalni antagonizam u odnosu na Balkan
kao primitivno drugo i kao opasnog suseda prepoznaje se kao vertikalna
saradnja sa ustanovljenom geopolitikom hijerarhijom.67 Strukture subor-
dinacije i dominacije u koje se ukljuuju unutranji antagonizmi bliske su
Fanonovom shvatanju dominacije i kolonizacije koja proizvodi unutranje
procepe. Dok je Fanonov renik lakanovski, Moniku je blia socijalna psi-
hologija u frojdovskim terminima, no praena osavremenjenim i osvee-
nim politikim kontekstom vesternizacije.
67
Duan Bjeli, Radikalni konzervativizam balkanske geo-psihoanalize, Interkulturalnost,
Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, broj, 04. 2012, str. 12-35.
50
Duan Bjeli: normalnost Evrope

versus ludilo Balkana
Duan Bjeli smatra da psihoanaliza Balkana podrazumeva ne samo

istorijski sluaj psiholoke normalizacije jedne geografije, ve objanjava
radikalnu transparentnost tenzije izmeu diskursa univerzalne normal-
nosti i ludila. U tom smislu, adekvatni okvir ove analize moralo bi biti
Fukoovo shvatanje psihijatrijske moi. U skladu sa njegovim shvatanjem,
dispozitiv moi je proizvodna instanca diskurzivne prakse, pa bi diskurziv-
na analiza moi omoguila da razumemo kako univerzalno shvatanje nor-
malnosti prenosi mo na svoje protagoniste. Preciznije, problem koji Fuko
istie, tie se moi i igre istine izmeu normalnosti ija pravila uspostavlja
psihijatrija, sa jedne strane i ludila sa druge strane.68 Fuko eli da kae da
su kategorije normalnosti i ludila relativne, a da na osnovu univerzalizacije
normalnosti psihijatrija zadobija mo sluei se suptilnim ili manje suptil-
nim oblicima nasilja kao dopunama koje tu mo osiguravaju. Fuko tvrdi da
je svaki poredak psihike normalizacije kreirao vlastiti tip patologije kao
konstitutivni efekat procesa normalizacije. Stoga Bjeli ukazuje na mogu-
nost da se psihoanaliza Balkana uspostavi kao specifian istorijski sluaj u
okvirima Fukoove teze. Na Balkanu, patologija unutranjih podela, etnike
mrnje i rata sjedinjena je sa psihoanalitikim jezikom koji strateki nor-
malizuje geografije regiona u vreme pada komunizma. Dominantna ide-
ologija socijalistike Jugoslavije bio je marksizam. Kada je raspad zemlje
zapoeo, javili su se kontra-narativi distanciranja i mrnje u odnosu na
suseda, suprotni vrednostima koje su do tada zastupane. Ovi kontra-nara-
tivi su u javnom diskursu predstavljeni kao lek protiv socijalne patologije
i individualnih bolesti koje je navodno izazvao socijalistiki totalitarizam.
Leenje od prethodne ideologije zapoelo je ienjem, oslobaanjem od
komunistiko-orijentalnih vrednosti koje su spreavale narode Balkana
da dostignu nacionalnu emancipaciju. Ovakva situacija u kojoj se jedan
sistem vrednosti zamenjuje drugim, sasvim suprotnim prvom, dovela je do
destabilizacije unutranjeg rascepa drutva, shizoidne situacije, kolektivne
68
Miel Fuko, Psihijatrijska mo, Svetovi, Novi Sad, 2000, str. 27.
51
paranoje, ekonomskog kraha i najzad rata u kojem su se umnoavali ne-

prijatelji, a nestajali saveznici.69
Plutajui Balkan:
u prilog novom itanju
Geosimboliki poloaj Balkana se vezuje za graninost. Graninost

ili liminalnost Balkana kao stabilnog i fiziki opipljivog poluostrva razmo-
trena je u radu Marije Todorove koja ovaj deo sveta, u reprezentacijama,
prepoznaje kao mranu ostavu Evrope i granini deo sveta, ne pozivajui
se na psihoanalitike teorije. Iako se Todorova o ijem e shvatanju limi-
nalnosti biti vie rei u jednom od narednih poglavlja, ne poziva na Van
Genepa, ni na Viktora Tarnera koji liminalnost prepoznaju kao jednu od
faza u obredu prelaza, zajedno sa separacijom i segregacijom, ni na Jun-
ga i jungovske analitiare koji liminalnost pripisuju tranzitornim dobima
(adolescencijom, srednjim godinama) za nju Balkan ostaje tranzit izmeu
dve simbolike kulture i dva sistema vrednosti. Smetanje Balkana u plu-
tajue stanje liminalnosti simptom je uslonjenog odnosa izmeu njegove
geosimbolike i geosimbolike Evrope. Oni se iznova mogu itati kao odnos
izmeu incijanta (inferiornog) i predvodnika inicijacije i simbola itavog
kolektiva (superiorne Evrope).
U jungovskom kontekstu, liminalnost obeleava ivotne faze koje
su praene krizom identiteta i stoga, usvojenih vrednosti. Na kolektivnom
nivou, one se prepoznaju kao istorijska razdoblja drutava: politika sepa-
racija od prethodnog stanja (sticanje nezavisnosti, promena politikog re-
ima, osloboenje od kolonijalne vlasti); liminalnost kao stanje drutvene
zamrznutosti u kojem nove uloge jo uvek nisu podeljene, pa vlada speci-
fina zamrznutost umesto socijalne dinamike; reintegracije kao faze u kojoj
se nove uloge najzad prihvataju a drutva zadobijaju novi identitet. Ovi
analitiari fokus razvoja zadravaju u bazinoj promeni stava od identiteta
Ja ka identitetu Jastva. Naime, tranzicija i kriza u ova dva ivotna razdoblja
jesu priprema za psiholoku opasnost. Psiholoki krizne situacije su one u
kojima unutranja dinamika linosti zahteva potpuni razvoj najveeg dela
69
Duan Bjeli, Normalizing the Balkans: Geopolitics of Psychoanalysis and Psychiatry, Ashga-
te Publishing Company, Burlington, 2011, str. 6-7.
52
potencijala i ostvarivanje potisnutih elja. U ovoj fazi pojedinac je neto

poput bia koje tek treba da to postane, tek treba da se rodi u psiholokom
smislu. Ono to ga neoekivano obuzima u toj krizi jeste psiholoko stanje
stvari koje krade sigurnost u sebe i pokree sumnju u sopstveno mentalno
zdravlje.70 Granice se kreu preko zemlje i mora, one su poput prelaza, sta-
za, poput bazara, gde se odvijaju dvosmislene razmene, a graninost pred-
stavlja tip svesti koji postoji unutar prelaznog prostora i vremena. Engleska
re (liminal) liminalno ili liminalnost, dolazi od latinske rei limen, to
znai ulaz ili prag. Ulazei u prostoriju ili naputajui je, pojedinac prelazi
limen i dok je na njemu ili u njemu, obuzet je graninou nestabilnou
identiteta. Arhetip granice reflektuje doivljeno odsustvo vrstih struktu-
ra i identifikacija. U ovom stanju, doivljaj linog identiteta je doveden u
sumnju jer u njemu nema fiksiranosti za odreene predstave o vlastitom
sadraju, niti o sadraju drugih.
Navedena shvatanja je sa individualne psihologije mogue preneti
na plan socijalne psihologije, o emu, uostalom svedoi i Tarnerovo shvata-
nje drutvene drame u kojoj su prelazne faze okarakterisane graninim sta-
njima. Drutvenim poljima ukljuenim u liminalno stanje dominira ose-
anje otuenosti, marginalnosti i lutanja. Kritina pitanja koja se javljaju,
u liminalnim drutvima, jesu odakle dolazim?; ko sam? kuda idem?;
kome pripadam? U liminalnom stanju balkanska drutva postaju drutva
beskunika i pitanja koja se u njima i u vezi sa njima postavljaju otkrivaju
njegov plutajui prostor. Balkan nije jasno odreen kao ovo ili ono,
pa ak i ne to. Vreme se menja, iskrivljuje, a fiksirane granice seanja se
mute i blede. Prolost juri napred i zamenjuje sadanjost, pa se ini kao da
drutvo ivi u konstruisanoj, epskoj istoriji, pre nego u sadanjosti.71 Sta-
novnitvo vie nije vezano za vrstu unutranju predstavu o sebi, za ideju ili
oseanje, ve nepovezano luta preko mnogih ranijih granica pokuavajui
da ih ponovo ocrta i tako oivi. Ovako se iznova pokreu liminalna stanja
rata i kriza u nastojanju da iznova nae svoje mesto, fiksiranjem novih ili
oivljavanjem funkcija starih granica. Ovu liminalnu fazu, koliko i peri-
od opsednutosti granicama odlikuje visok stepen vunerabilnosti iznutra
i spolja praen visoko nabijenim predstavama i mislima bliskim kompen-
70
Mari Stajn, U srednjim godinama: jungovska perspektiva, Plato, Beograd, 2005, str. 15.
71
Ibid, str. 17.
53
zaciji inferiornosti (civilizacijska superiornost, srce Evrope, most izmeu

dva sveta, verige Evrope) kao i iznenadno dobijanje i gubljenje oseanja
kolektivne vrednosti. Unutranji prostori se rekonfiguriu, a budui da
osnova nije vrsta, politiki se potpada pod razliite spoljanje uticaje. Do
liminalnosti dolazi u trenucima nesposobnosti za potpunu identifikaciju
sa prethodnom predstavom o sebi. Zbog toga se liminalna drutva nalaze
u stanju suspenzije. Iako postoje maglovita seanja o preanjem statusu,
o identitetu junakih branilaca carstava, velikih srednjevekovnih carstava,
seanja o navodnoj superiornosti kultura, padu posle kulturnog i politi-
kog vrhunca i najzad, potpadanju pod tuinsku vlast, balkanska drutva sa
kulturnim prtljagom, imaginarnim domovinama i maglovitim seanjima
plutaju kroz nejasne prostore u smislu ciklinog vremena, kroz teritorije
neodreenih granica i nesigurnih margina. Konstruisane istorije su u jun-
govskom smislu, neto poput Velikih snova u kojima drutvo pokuava da
nae istorijski kompas, politiko i kulturno vostvo i tako fiksira identitet
kao evropski ili neevropski.72 One su najee veliki narativi u kojima dru-
tvo sanja ono to se dogodilo, to se moglo dogoditi, to ga eka i to u
znaajnoj meri odreuje aktuelnu situaciju.
Ovo stanje nastupilo osamdesetih i devedesetih godina devetna-
estog veka, kada su se pojedina balkanska drutva oslobodila osmanske
vlasti. Trenutak separacije doveo je do dezorijentacije i separacione anksi-
oznosti. Jedno stanje je okonano, ali drugo jo nije otpoelo. Drutva su
se poela kretati ka fazi modernizacije i evropeizacije, ali ih je i u ovoj
kratkoj fazi od dve decenije prekinuo Drugi svetski rat. Rat je ukinuo pret-
hodno postojee odnose i zahtevao ukljuivanje u nove politike i ekonom-
ske tokove. Duboka separacije od ranijeg stanja i oseanja identiteta zahte-
va svesno prepoznavanje promene i odluku da se kree u jednom pravcu.
Doivljaj unutranjeg integriteta se poeo javljati osamdesetih i devedese-
tih godina dvadesetog veka, no, za liminalnost karakteristina potreba za
iznalaenjem starih i ponovnim iscrtavanjem granica dovela je do ratova
na Balkanu. Istorijske okolnosti onemoguavaju da se tranzicija izvede do
kraja, te umesto da separacija, preko liminalnosti vodi fazi reintegracije,
dolazi do desetabilizacije, destrukcije i regresivnog povratka u stanje stal-
ne liminalnosti. Ovako plutajua, as zamrznuta, as pokretna drutva se
72
Ibid, str. 29.
54
zaglavljuju u stanju tranzicije. Kretanje ka integraciji sa Evropom koje bi

trebalo da bude krajnji cilj ove separacije, zapravo nudi iluziju. Balkanska
drutva koja oekuju da e na tom mestu nai konkretne istorije i konkret-
ne granice, suoavaju se sa jo jednom hermesovskom pojavom. Umesto
fiksiranog stanja nailazi se na ideologije, nova oekivanja, maglovite slike
i isparenja. Ukoliko je rezultat prihvatanje ovih neopipljivih stanja, onda
je prava slika balkanskih drutava liminalnost. Meutim, javni diskurs o
ovom pokuaju integracije balkanskih drutava u iri evropski kontekst
pokazuje nam susret dezorijentisanih drutava sa praznom maskom Per-
sonom i fasadom. Evropa se poinje prepoznavati kao persona - maska
puna apsurdnog poziranja. Iako je razlog za takvo prepoznavanje sadran
u samim osobinama liminalnosti, fluidnosti, nedefinisanosti i hermesov-
skoj poziciji oba entiteta, rezultat je da balkanska drutva, evropska poi-
nju prepoznavati kao svoje kontraparove. Iz ovoga proizilazi uslonjavanje
odnosa i potreba za ponovnim promljanjem odnosa izmeu superiorizo-
vanog i inferiorizovanog o kojem govori Fanon.
Znaajni pomak u razumevanju odnosa kolonizovani/kolonizator;
superiorni/inferiorni kroz Orijent/Okcident paradigmu, ipak se javio iz-
van psihoanalitiki orijentisanih istraivaa drutvenih pojava i teksta. On
se javlja tridesetak godina posle Fanonovog angamana, a u njegovom cen-
tru iznova su pitanja: Da li postojimo?; Ko smo? Ova pitanja postavlje-
na su u kontekstu palestinskog identiteta nakon formiranja drave Izrael
i ukazuju na mogunost dvostrukog postojanja/nepostojanja zajednice u
kojoj se javlja kulturni rascep slian onome koji podstie kolonijalna situa-
cija. Za razliku od Fanona, Edvard Said je bio profesor knjievnosti, istori-
ar knjievnosti i knjievni kritiar, te je svoju paradigmu izveo na osnovu
analize opsenog pisanog materijala. Iako se eksplicitno ne bavi Balkanom,
njegova interpretacija kolonijalnog odnosa kako ga predstavlja knjievnost,
ostaje relevantna za ovaj geosimboliki kontekst.
55
III
EDVARD SAID:
KNJIEVNOST KAO IZVOR MOI
Najvei deo materijala iz kog se znanje o tzv. tre-

em svetu proizvodi u metropolama uvek je bio, i ostao,
sakupljan unutar velegradskih institucija za istraiva-
nja i tumaenja.
Aijaz Ahmad
Politika knjievnosti podrazumeva da se knji-

evnost bavi politikom ostajui knjievnost.
ak Ransijer
Edvard Said
Veza izmeu psihopatologije kolonijalnog odnosa i knjievne kriti-

ke nije uoljiva u radu Edvarda Saida koliko u studijama njegovih sledbe-
nika - zvaninih tvoraca savremene postkolonijalne teorije i kritiara ko-
lonijalnog odnosa. No, bilo da je re o psihoanalizi ili o knjievnom tekstu,
centralna taka ovih studija ostaje pruanje otpora kolonijalizmu i drugim
oblicima eksploatacije koji su zasnovani na odnosima nejednakosti. U tom
smislu, Saidovo delo je karika koja povezuje Fanonovu psihoanalizu, an-
tikolonijalnu praksu i savremenu postkolonijalnu teoriju. Oba dela ostaju
stubovi otpora koji e postajati sve uoljiviji u knjievnoj kritici.
Edvard Said je roen u hriansko-palestinskoj porodici u Jerusa-
limu. Sa Fanonom deli oseanje izmetenosti, a ono mu prua mogunost
da politiku situaciju posmatra iz dva ugla. Naime, trinestogodinji Said i
njegova porodica bili su primorani da napuste dotadanju Palestinu i odsele
se u Egipat i potom Liban 1947. kada je nastajala drava Izrael. Oseanje
57
egzila i ivot sa etiketom Arapina, podstakao ga je da iznova promisli svoj

identitet i rekonstruie ga. Kao kritiar i docnije profesor na Univerzitetu
Kolumbija bio je praen, prislukivan, optuivan za antisemitizam i naao
se na crnoj listi protivnika drave Izrael. U nekoliko navrata, njegovi radovi
su spaljivani, a kako istie, decenijama se oseao kriminalizovano i bio
primoran da se nosi sa podozrivim pogledima koji su u njemu videli arap-
skog teroristu. U Saidovoj biografiji, kao i u biografiji Franca Fanona ita-
mo o pogledima, onim sumnjiavim pogledima, podozrivou u odnosu na
stranca koja, kako godine odmiu, utie na odabir akademskog konteksta,
paradigme i predmeta istraivanja. Said je u Engleskoj i Americi bio Drugi,
a usled politikih okolnosti nastalih posle Drugog svetskog rata, onemo-
guen je da se vrati u rodnu Palestinu.73 Said je tako postao naroita vrsta
Drugoga koji se uvek kree u naem/njihovom drutvu, apatrida koli-
ko i hibrida, paradigmatinog Drugog koji nema dravu roenja i koji je u
igri politikih okolnosti osuen na stalno promiljanje identiteta i problema
pripadanja. Ovo postaje pokretaka snaga njegove drutveno angaovane
nauke, ideolokog opredeljenja i najzad njegovog politikog aktivizma.
Jedno od kljunih pitanja koje se provlai kroz Saidovo delo, prem-
da u razliitim formama kroz njegove refleksije i intervjue jeste: Da li mi
Palestinci, postojimo; Ako postojimo, koji je dokaz naeg postojanja. U
tom smislu, Said se kao i Fanon bavi pitanjem ontologije pojedinca u egzilu
i posledica koje egzil ostavlja na pojedince i drutva. Zakljuivi da Palesti-
na i palestinski identitet postoje samo u seanjima, znakovima, asocijacija-
ma, replikama drave, postavlja ih u red izmiljenih/rekonstruisanih tradi-
cija i imaginarnih domovina.74 Ovo iskustvo inspirie nastanak njegovih
najznaajnijih dela kakva su Orijentalizam (1978) i Kultura i imperija
(1993), a one su tek neke od preko dvadeset studija u kojima problematizu-
je identitet u egzilu; kritikuje polarizaciju izmeu Istoka i Zapada; ukazuje
na narativnu, ekonomsku, politiku i administrativnu dominaciju Zapada
nad ostalim delovima sveta. Kada je re o Balkanu, dve pomenute knjige,
sa naglaskom na Orijentalizam dugo su bile oslonac istraivanja predstava
o ovom delu sveta. Njegova studija Falsifikovanje islama (1981) postala
je metodoloki okvir za studije o Balkanu, napisane devedesetih godina
73
U njegovom pasou nije bila upisana zemlja roenja. Umesto Palestina, pisalo je Jerusalim.
74
Salman Rushdie, Imaginary Homelands: Essays and Criticism 1981-1991, Granta Books in
association with Penguin Books, London, 1991.
58
dvadesetog veka i po okonanju ratova na prostoru SFR Jugoslavije.75 Ova

studija mnogo pre dogaaja u Sjedinjenim dravama 2000. godine po-
kazuje kako se u zapadnim medijima manipulie vezom izmeu islama i
terorizma. Studije napisane na osnovu iskustava i grae iz ratova irom
sveta svedoe da je ovakav stil odnoenja prema islamu, postao opte me-
sto odnoenja Sjedinjenih drava prema Drugome, najee na Bliskom i
Dalekom Istoku, ali i da je isti model pisanja o Drugome primenjivan kada
je re o svim stranama u jugoslovenskom ratnom sukobu.
Saidovo obimno i originalno istraivanje Orijentalizam, zasno-
vano je na plodnoj sintezi Gramijevog shvatanja hegemonije i Fukoovog
razumevanja diskursa, po kome su u okvirima zapadne epistemologije
znanje i mo meusobno konstitutivni elementi reima istine.76 Diskurs je
shvaen kao konceptualni prostor miljenja, sistem ideja i stavova kojima
se izraava jedna forma znanja.77 Ovako shvaena elja za znanjem je u
osnovi elje za ovladavanjem.78 Said usvaja Gramijevo shvatanje naina
na koji hegemonija opstaje ne samo kroz nasilje, politiku i ekonomsku
kontrolu, ve i kroz ideologiju. Buroazija razvija kulturu koja propagira
vlastite vrednosti i norme dajui im znaenje zdravorazumskog i ovim
putem diskriminie ono to oznaava kao iracionalno, ili nezdravo. Tako
se buroaske vrednosti nisu irile samo u vlastitom drutvu, ve se putem
diskursa o racionalnosti sprovodila i sprovodi kontrola od vrha nadole,
ukrtanjem i povezivanjem svih elemenata drutva. Ovaj model primenjen
je i prilikom kolonizacije. Ono to je bilo neuklopivo u jedan sistem vred-
nosti okcidentalni, smatralo se devijantnim, inferiornim, to je opravda-
valo njegovu marginalizaciju, a esto i potpuno unitenje.
Oslanjajui se na okvir koji postavljaju Fuko i Grami, Said svoje
teze izvodi na bogatoj grai klasika evropske knjievnosti, diplomatskih iz-
vetaja, putopisa, politikih govora, retko se pozivajui na novinske lanke.
Danas se Orijentalizam smatra zvaninim zaetnikom postkolonijalnih
75
V. Slobodan Vukovi, Kako su nas voleli: antisrpska propaganda i razbijanje Jugoslavije,
Stylos, Beograd, 2007.
76
Zrinka Blaevi, Balkanizam vs Ilirizam ili de/konstrukcija mitopolitike identiteta, u
Mitski zbornik, HED, Zagreb, 2010, str. 433.
77
V. Miel Fuko, Poredak diskursa: Pristupno predavanje na Kole de Fransu (1970), Karpos,
Beograd, 2007, str. 17-20.
78
V. Miel Fuko, Volja za znanjem, Istorija seksualnosti, Karpos, Beograd, 2006, str. 188.
59
studija. U osnovi ovog dela je promiljanje uzroka i posledica odnosa ne-

ravnopravnosti na koji se kritiki usmeravaju svi docniji postkolonijalni te-
oretiari. Orijentalizam je moda jedan od najuticajnijih tekstova dvade-
setog veka kojim se Said predstavio kao vodei zastupnik marginalizovanih
drutava u itavom svetu. U Kulturi i imperiji, Said promilja znaenja
termina kultura i njegove veze sa imperijalizmom. Stoga, za izuavanje
reprezentacija o Balkanu kljuna ostaje analiza stanja koju proizvode impe-
rijalizam i kolonijalna situacija, a koji mobiliu kulturu u svoje, hegemone
svrhe i deluju kako kroz spoljanji pritisak, tako ojaavanjem unutranjih
tenzija i podela u osvojenim drutvima.
Kolonijalizam i knjievnost:
preistorija i arheologija Orijentalizma
Ideja o postojanju veze izmeu knjievnosti i politike je dugo odba-

civana u humanistikim disciplinama. Smatralo se da je knjievnost isuvie
transcendentna i stoga, za nauku, neprobojna. Zato se veza izmeu koloni-
jalizma i knjievnosti dugo nije izuavala. Dosadanja shvatanja knjievne
kritike kao entiteta koji ne slui politikim, ideolokim i uopte drutvenim
svrhama, nisu nestala. Analize kolonijalizma, rase, rodne i sline studije se
jo uvek smatraju zasebnim podrujima koja ostaju na granici knjievne kri-
tike pribliavajui se sociologiji i antropologiji, a udaljavajui se od umetno-
sti. No, sa savremenijim drutveno angaovanijim kritikama koje otpoinju
sedamdesetih godina dvadesetog veka termini menjaju znaenja i situacija u
nauno-kritikim studijama se poinje menjati uvoenjem transkulturnih
studija. Uloga knjievnosti u kolonijalnom i antikolonijalnom diskursu se
prouava tek nekoliko decenija, iako jo Platon pokazuje kako se knjievnost
koleba izmeu stvarnog i imaginarnog, a marksistike i post-strukturalisti-
ke polemike o ideologiji ispituju prirodu tog meuprostora. Knjievnost se
kree drutvom postajui deo institucija kao to su trite i obrazovni sistem.
Preko ovih institucija igra vanu ulogu u konstruisanju kulturnog autorite-
ta. Jasno je da knjievnost nije puka refleksija dominantnih ideologija, iako
ukljuuje tenzije koje su deo kolonijalnih kultura i situacija. Ona je prostor u
kojem transkulturni kodovi zauzimaju kljuna mesta, dele i apsorbuju, upi-
suju ili briu aspekte drugoga, kreiraju nove anrove, ideje i identitete. No,
vekovima su ekonomski i politiki interesi zahtevali da Drugi bude opisan u
60
terminima runoe i inferiornosti, ili u najboljem sluaju kao plemenita, ne-

uka, civilizacijom neiskvarena bia.79 Jezik i knjievnost implicitni su upravo
ovakvoj podeli na evropsko i neevropsko. U tom smislu, knjievnost reflek-
tuje naine na koji se Drugi prepoznaje i artikulie u kolonijalnom procesu.
Tako nastaje kolonijalni diskurs. Ovo dugo proizvoeno i akumulirano zna-
nje postaje osnova za dalju ekonomsku eksploataciju, a zapaanja i analiza
ovog procesa, stub Saidove studije Orijentalizam.
Kako je orijentalizovan Orijent
Polazei od pretpostavke o neodvojivosti teksta i dominantne ide-

ologije, Edvard Said traga za nainima na koje je knjievnost odigrala
ulogu u podeli sveta na Istok i Zapad. Istok ili Orijent je mesto najstarijih
evropskih kolonija, izvor njenih civilizacija i jedna od najdubljih slika o
Drugome koja je omoguila da se Zapad definie.80 Orijent nastaje priku-
pljanjem materijala i akumulacijom navodno preciznog i objektivnog zna-
nja od strane Zapada. Kada se nagomilaju slike, uvrste stereotipi i kada
nasele mentalne mape pojedinaca i drutva, akumulirana je dovoljna ener-
gija za osvajanje Drugoga. Na ovaj nain, sluei se imaginacijom, proi-
zvodnjom slika, matom i generalizacijama, Zapad je oblikovao, proizveo
ili konstruisao Orijent.81 Dakle, ono to Zapad oznaava Orijentom nije
nekakva geografska i kulturna stvarnost, ve sakupljakim radom obliko-
vani i imaginacijom upotpunjeni deo sveta koji tako zamiljen, proizve-
den, izmatan moe biti eksploatisan i upotrebljen u okcidentalne svrhe.
Saida ne zanima pravi (fiziki, nekonstruisani) Orijent stoga to on i ne
postoji kao homogena celina. On ne porie stvarnost ljudi koji ive u ze-
mljama obuhvaenim ovim terminom Indije, Egipta, Irana, Libije, Iraka,
ali pokazuje kako povezivanje Balkana, Indije i Kine u jedinstvenu celinu,
svet svodi na generalizovane strane i omoguuje njihovu mobilizaciju u
imperijalne svrhe.82 Udruena snaga ili kompleks stereotipa o Orijentu koji
sainjavaju imaginarni Orijent i njegove tesne veze sa monim politikim
79
Ibid, str. 66.
80
Edvard Said, Orijentalizam, XX vek, Beograd, 2008, str. 9-10.
81
Ibid, str. 10.
82
Ibid, str. 14.
61
institucijama obezbeuju mu trajnost i izazivaju konfuziju koja se ogleda u

nemogunosti razlikovanja stvarnog i imaginarnog.83
Po Saidu, Orijent (ili ono na ta Evropa misli kada upotrebljava
taj termin) je, u realnosti, znatno kompleksnije, raznoliko podruje koje
se ne moe svesti na mreu stereotipa koji ga navodno odreuju. Orijen-
talizam, kako ga Said shvata ima tri znaenja: 1. Orijentalizam je korups
znanja nastao na osnovama upotrebe znanja i moi kako ih definie Fuko.
Naime, ovladavanje jednim prostorom neodvojivo je od prikupljanja zna-
nja o njemu. U okvirima tog korpusa smeteno je lingvistiko, istorijsko,
antropoloko, geografsko, politiko, ekonomsko, etnografsko i svako dru-
go znanje. Da bi se ono uinilo dostupnim proizvode se romani, umetnika
dela, a svesno se oblikuje akademsko znanje. Zato danas postoje instituti za
prouavanje Orijenta; katedre za izuavanje orijentalnih jezika; orijentalne
umetnosti; materijalne kulture Orijenta. Takav orijentalizam akademski
ivi kroz doktrine i teze o Orijentu i Orijentalcima, a od ovako usposta-
vljene tradicije neodvojivo je opte znaenje orijentalizma. 2. S obzirom
da su ve postavljeni stubovi za razumevanje Orijenta kao neega opiplji-
vog, stvarnog, orijentalizam postaje stil miljenja zasnovan na ontolokoj i
epistemolokoj distinkciji izmeu Orijenta i Okcidenta. Zato pisci, filozofi,
imperijalni administratori i politiki teoretiari, u skladu sa principima ge-
neralizacija i stereotipizacija prihvataju razliku izmeu Istoka i Zapada kao
polazite za svoje politike izvetaje, romane, opise svakodnevice, putopise
i druge aspekte koji se tiu Orijenta. Ovakav orijentalizam se po Saidu, pro-
tee od Eshila, preko Dantea, do Marksa.84 On je iv i delujui u savreme-
noj evropskoj i amerikoj politikoj praksi koliko je bio u petnaestom veku.
3. Najzad, orijentalizam postaje zapadni nain dominacije i posedovanja
vlasti nad Orijentom. Ali taj Orijent ostaje imaginaran, on ostaje na nivou
govora ija je mo dovoljno jaka da se jedno geo-simboliko polje proizve-
de politiki, socioloki, ideoloki i nauno. Zbog svega ovoga, Orijent nije
bio, niti je slobodan predmet miljenja jer je sa njim povezana itava mrea
politikih interesa.85 Stoga, orijentalizam nije puka evropska fantazija o ko-
joj je mogue itati u avanturistikim romanima, a ostati svestan granice
izmeu fantazije i stvarnosti, nego stvoreni korpus teorije i prakse u koji se
83
Ibid, str. 15.
84
Ibid, str. 10-11.
85
Ibid, str. 12.
62
tokom vekova materijalno ulagalo. Takvo ulaganje je orijentalizam uinilo

sistemom znanja o Orijentu, te filterom kroz koji su precizno odabrani po-
daci o njemu ulazili u zapadnu svest. Ti podaci su se umnoavali, taloili
u istorijskom diskursu dok nisu postali ukorenjeni u onoj meri u kojoj su
poeli zamenjivati stvarnost fantazijom i politikom manipulacijom. Iskazi,
odabrani podaci, generalizacije, stereotipi, predrasude, slike i diskursi su
prelazili u optu kulturu.86 U svom Orijentalizmu, Said nastoji da pokae
kako je do toga dolo i kako je evropska kultura ojaala i izgradila vla-
stiti identitet profiliui se spram Orijenta kao svoje suprotnosti ili svog
skrivenog Ja.87 Ovako shvaen orijentalizam je zapravo diskurs postupak
proizvodnje ideja, znanja i miljenja o Orijentu. To ukljuuje odreene na-
ine reprezentacije Orijenta (Othering Orient, Orijent kao mrani aspekt
Evrope, drugo Ja/alter Ego). Analizujui ovaj diskurs, Said pokazuje kako
su tekstovi postajali filteri kroz koje se Orijent prepoznavao kao onaj kojim
treba ovladati. Oni reflektuju pritiske, preokupacije i predrasude sveta koji
okruuje Orijent jer ni jedan tekst nije slobodan od konteksta. Znanje ili
knjievna imaginacija se zato ne smeju smatrati nedunima u invazijama,
ratovima, kolonizacijama. Ovi motivi pokretali su nastanak stereotipnih
Orijenta naseljenog poudnim, lukavim, servilnim lokalcima. Zapadnjak
mora voditi rauna o Orijentalcima jer oni ne mogu voditi rauna sami o
sebi. Ovaj stereotip je omoguio uvoenje zapadne prakse u razliite uloge
institucionalnih zatitnika poput policije, vojske, suda, a potom i drugih
zapadnih institucija.
Radikalna distinkcija izmeu Istoka i Zapada oznaena je kao on-
toloka i epistemoloka, a zasnovana na pretpostavkama o raspoloivom,
iroko rasprostranjenom telu teksta. Za Saida je Orijent zapadni znaajni
drugi, premda su obe geo-simbolike oznake dinamine i nikada se ne zna
gde poinju a gde se zavravaju. Naime, Okcident i Orijent su konstrukcije
iako ih naseljavaju stvarni ljudi u stvarnim uslovima ivota. Ovo ne uma-
njuje snagu orijentalistikog diskursa, niti ini Orijent pasivnim objektom
koji drugi zamilja, prekraja i njime manipulie. Istorijski kontekst je pre-
sudio u korist Okcidenta koji se naao u tehnoloki superiornoj poziciji i
zahvaljujui njoj uspeo da istrai Orijent i formira kolonije na njegovom
86
Ibid, str. 16.
87
Ibid.
63
prostoru. Ukoliko je Orijent u najveoj meri evropski proizvod istovreme-

no je predstava koja slui interesima imperijalnih sila i odrava sliku ko-
lonizovanih kao onih koji ne mogu zastupati sami sebe. Knjievni Orijent
oblikovan je u latentni ali dugotrajni diskurs koji se manifestuje u kanoni-
zovanim romanima poput Floberovog Buvara i Pekiea, ili Dizraelijevog
Tankerda, a koji su se prenosili na nove generacije kao klasina knjiev-
nost od presudne vanosti za obrazovanje pojedinca. Ovo je najuoljivije u
devetnaestom veku, kada ekspanziju doivljavaju imperijalna ili kolonijal-
na istraivanja, pa se masovno proizvode politiki izvetaji i putopisi. Pod
optom oznakom poznavanja Orijenta i praksom zapadne hegemonije nad
njim, od poetka osamnaestog veka, pojavio se jedan sloeni Orijent koji
je bio pogodan za izuavanje u akademskim ustanovama i za izlaganje u
muzejima i kolonijalnim kancelarijama. Iz njega su nastale antropoloke,
bioloke, lingvistike, istorijske i rasne teze o ljudskoj prolosti. On je bio
element koji je nedostajao u samo-razumevanju, u samo-konstruisanju i
potvrivanju vlastite moi. Istraivanje Orijenta je bilo zasnovano na su-
verenoj zapadnoj svesti iz ije pozicije je izronio konstruisani svet uskla-
en sa idejama ko je Orijentalac i kakva je njegova logika. Tim sistemom
znanja je vladao skup elja, ulaganja i projekcija.88 Said, takoe, razlikuje
manifestni i latentni Orijent(alizam).89 U latentni orijentalizam su smete-
ne ideje o zaostalosti, rasnoj nejednakosti i degenerisanosti. Manifestni je
sainjen od ideja i koncepata o orijentalnim jezicima, kulturi, drutvu. Sve
promene koje se dogaaju u znanju o Orijentu odvijaju se u okvirima ma-
nifestnog Orijentalizma. Prepoznaju se dva naina na koje orijentalizam
iri Orijent Zapadom u ranom dvadesetom veku: 1. Kroz univerzitete, zva-
nino obrazovanje, geografska udruenja, izdavatvo; 2. Kroz prevoenje
Orijenta u termine Okcidenta, pri emu strunjaci za Orijent ive i rade
izvan samog Orijenta. Orijentalizam pristupa heterogenoj, sloenoj, pro-
menljivoj istorijskoj stvarnosti sa esencijalistikog stanovita, pokuavajui
da otkrije postojanje jedne vanvremenske, trajne, nepromenljive stvarnosti.
Uporedo sa slikom istorijski promenljivog Zapada, opstaju slike pasivnog i
nepromenljivog Istoka. Tako jednom konstruisani Orijent postaje suprot-
nost Zapadu. Antiteroristike akcije koje su Sjedinjene drave preuzele po-
88
Ibid, str. 17.
89
Ibid, str. 273.
64
sle septembra 2000. kao i savremeni evropski i ameriki intervencionizam

u najee primenjivanoj formi bombardovanja opravdava se na osnovu
orijentalistikih stereotipa koji izjednaavaju terorizam i kulturu Istoka.
Kritika Orijentalizma
Saidova shvatanja su izloena kritici od strane onih koji su smatrali

da se obraa iz pozicije koju izlae kritici kao i da insistiranjem na odvajanju
imaginarnih i realnih entiteta Orijenta/Okcidenta uvruje opasnost od nji-
hove podele. Sutinska kritika Saidovog dela, odnosi se na njegovu predstavu
Orijenta.90 Naime, kritiari smatraju da on orijentalizam predstavlja na nain
na koji tvrdi da orijentalisti saimaju/generalizuju stvarni Orijent. Drugim
reima, Said je kritikovan zbog esencijalizma kojim udvostruava orijenta-
lizaciju Orijenta jer ne moe da izbegne zapadnu perspektivu zasnovanu na
kartezijanskoj logici. Upravo u ovoj taki, Said ne moe izbei da konstruie
i tako esencijalizuje Okcident na nain na koji je ovaj to ve uinio sa Orijen-
tom. Ako je Okcident zamislio, proizveo, konstruisao i generalizovao Orijent,
on je ve morao postojati u jednom saetom, generalnom, stereotipnom smi-
slu, kao entitet eljan dominacije nad Drugim, tehnoloki superioran i mili-
tantno dobro organizovan, politiki nadaren i nadahnut samovoljom. Ovako
posmatrano Said je sa Okcidentom uinio isto to i Okcident sa Orijentom.
Ukoliko je Okcident orijentalizovao Orijent, Said je okcidentalizovao Orijent
u svrhu prikazivanja postupka orijentalizacije Orijenta. Drugi kritiari tvrde
da se Said nije obazirao na raznolikost istorijskog konteksta u kojem su slike
Orijenta nastajale; da orijentalizam nije monolitan, ve da je njegova slika
bila izloena dinamici zavisnoj od konteksta u kojem se svet nalazio, te je
studija Orijentalizam teorijski naivna, a njeni stubovi naopako postavlje-
ni.91 Ipak, ostaje nesumnjivo da je Edvard Said utemeljio plodno polje kritike
iz kojeg izrastaju nove i usavrenije kritike odnosa izmeu kolonizatora i
kolonizovanih. Saidov humanizam i drutveni angaman spadaju u najhra-
brije i najradikalnije javne istupe naunika dvadesetog veka. Tip kritike koji
uvodi Edvard Said, zasniva se na ve postojeem manihejanizmu. Savremeni
teoretiari o kojima e docnije biti rei, a ije okvire kritiari predstave o
90
Daniel Martin Varisco, Reading Orientalism: Said and the Unsaid, University of Washing-
ton Press, Seatle and London, 2006, str. 252.
91
Ibid, str. 253.
65
Balkanu izostavljaju iz svojih radova, destabilizuju ovu binarnu podelu na

Orijent i Okcident. Oni konstituiu reprezentacije koje mogu da preokrenu
superiornost Zapada i ukau na moi otpora zapadnoj hegemoniji. Kreui
se ovim intelektualnim tokom teoretiari poput Homija Babe i Gajatri Spi-
vak otkrivaju optimistiniju verziju slike sveta od Saidove. Metropole mogu
biti dokaz da je kolonizacija zapravo kolonizatorov bumerang. Uporedo sa
njegovim naseljavanjem kolonizovanih drutava, dogodilo se ono od ega je
Okcident strepeo. Metropola je naseljena stanovnitvom iz takozvanog Tre-
eg sveta. U ovako hibridnoj situaciji ukidaju se podele na Orijent/Okcident,
na koloniziovanog/kolonizatora, a dominacija jedne kulture nad drugom
preoblikuje se u meavinu. Sa druge strane, maska koju nosi Fanonov ko-
lonijalni subjekt preoblikovala se u hibridnu masku, poput one iz Orvelove
novele Shooting an Elephant. Nosei masku dovoljno dugo, sahibovo lice
se preoblikovalo tako da poinje liiti na masku. Kolonizovani nosi masku
otpora, ljubavi i identifikacije. Ali, esencijalizovane maske ga dekonstruiu
sve dok ne shvati da one nisu ni sasvim odvojene ni sasvim srasle sa njego-
vim licem. Ovo je deo kolonijalnog reima koji neizbenim ini interakciju
diskursa izmeu kolonizovanog i kolonizatora i stoga, nemogunost da se
izbegnu jezik, kulturne prakse, politike institucije i identifikacije. Dve stra-
ne su kontaminirane jedna drugom. Ovako dolazimo do Babinih hibridnih
subjekata, do meuprostora kojima se kreu skoro-ali-ne-sasvim entiteti;
kulture stepenita, hodnika, mostova i drugih meuprostora.92 U savreme-
nom drutvu; u kontekstu metropole kulturno se tope i nestaju Orijenti i
Okcidenti, postajui ni-tamo-ni-ovamo subjekti; pojedinci ije su domovine
imaginarne; iji su jezici hibridne meavine. Upotreba termina hibridnost i
sinkretizam u okvirima postkolonijalnih nomenklatura, ukazuju na nesta-
nak rasne istoe to je rezultat kontakta izmeu subalternog i kolonizato-
ra.93 U svom narednom velikom i znaajnom delu Kultura i imperija, Said
umnogome menja perspektivu iz koje pie o Orijentalizmu. Na taj nain se
pribliava shvatanjima koje e njegovi sledbenici razviti nepunu deceniju ka-
snije. Said se pribliava perspektivi sinkretizma, hibridnosti, pisanja o egzilu
i drugim temama koje e biti vidljivije kod Babe i Spivak.
92
V. Homi Bhabha, Smetanje kulture, Beogradski krug, Beograd, 2004.
93
Alfred Lopez, Posts and Pasts A Theory of Postcolonialism, State University of New York
Press, New York, 2001, str. 6.
66
Kultura kao opravdanje imperijalizma
U Kulturi i imperiji, Said iznova ita kanonizovana dela Raskina,

Karlajla, Konrada, Flobera, Balzaka, Mila, Kiplinga, Ostin, Kamija, Jejtsa,
Blejka i drugih kako bi prikazao implikacije ovih tekstova na kolonijalni
diskurs. Ako izuzmemo diplomatske izvetaje, ovo su dela, manje ili vie
bliska onima koje analizuje u Orijentalizmu. Re je o neprikosnovenim
imenima knjievnosti, klasinoj literaturi koja je sastavni deo opteg obra-
zovanja. U ovoj studiji, imperijalizam oznaava praksu, teoriju i stavove
dominantnih metropola koje vladaju udaljenim teritorijama, dok kolonija-
lizam kao njegova posledica oznaava naseljavanje tih prostora kako u real-
nosti tako u imaginaciji. Polazei od premise da institucionalne, politike i
ekonomske operacije imperijalizma nisu mogue bez moi kulture koja ih
pokree, Said kulturu predstavlja kao moralnu snagu koja sprovodi ideo-
loku pacifikaciju.94 ta je omoguilo Britaniji da sa raspoloivih stotinak
hiljada ovlada drutvom od nekoliko stotina miliona ljudi; ta je te ljude
moglo navesti da se identifikuju i ponekad oboavaju britanske elite upr-
kos eksproprijaciji i eksploataciji Rada? Said podsea kako je Don Stjuart
Mil govorio o Indiji. Britanska vlast je dospela u Indiju zato to joj je bila
potrebna, zato to bi Indija istrulila i nestala da tu nisu bile engleske ideje
i engleske ruke da je podignu. Kao to pokazuje, imperijalistiki diskurs
manipulie oseanjem da je pozvan/obavezan da vlada u cilju spaavanja
palog subjekta. Imperija je tu da pomogne. Ona svoju pomo nesebino
deli gladnima, siromanima, onima koji ne znaju da obrauju zemlju ili
izrauju proizvode na normirani nain. Za imperiju ovo je obaveza saeta
u ideji misije. Ova ideja daje mogunost da se preuzme teritorija i omogui
dominacija. Imperija se gradi na duboko ukorenjenim idejama koje nikada
ne postaju deo diskusija o socijalnoj reformi i pravdi. U kasnom devetne-
stom veku, Evropa je izgradila samouverenu, autoritativnu kulturu koja je
centralizovala evropski ivot i kompleksnost civilizujue misije i koja se
nije mogla, zato to se nije smela dovoditi u pitanje.
Dve teme dominiraju Kulturom i imperijom. Prva je analiza op-
teg obrasca imperijalne kulture koja opravdava i utemeljuje eksploataciju,
94
Bill Ashcroft, Pal Ahluwalia, Edward Said (Routledge Critical Thinkers), Routledge, Lon-
don, New York, 2001, str. 84.
67
a druga, istorijsko iskustvo otpora protiv imperije. Metropolitska Evropa

je neretko ukazivala na pojavu treih glasova koji trae svoja prava, ali
se ogluila o njihove zahteve. Upravo zbog toga, oni se preklapaju sa im-
perijalnom kulturom i za nju karakteristinim otporom, formirajui svo-
jevrsnu interakciju kao pokreta otpora. Said ukazuje na lakou kojom su
estetski proizvodi visoke kulture sa malo obzira prema nasilju i nepravdi
koje su sprovodile politike institucije bili prihvatani i glorifikovani u ma-
tinim, imperijalnim drutvima. Ideje o inferironosti rase ili kolonijalna
ekspanzija koju su podravali esejisti i kritiari poput Tomasa Karlajla,
Dona Raskina, pa i arlsa Dikensa dokazuju kako svi kulturni proizvo-
di sadre duboke investicije politikog karaktera. Ovo ih uzajamno ener-
gizuje i ojaava. Politika i kultura uzimaju ono najpotrebnije jedno od
drugoga, omoguujui da pogon koji odrava drutvo uvek besprekorno
funkcionie. Veza izmeu visoke kulture i politike je najee nevidljiva,
to ideologiju ini neobino efikasnom. Kako Said primeuje, kultura nije
proizvedena samo za heroje svog vremena, ve i za veliki broj anonimnih
pokreta i ljudi. Konzervativna priroda kulturne formacije objanjava sloe-
ni odnos izmeu kulture i politike ideologije. Kultura povremeno postaje
asocijalna, ponekad agresivna, no uvek zadrava izvesni stepen ksenofobi-
je kako ne bi izgubila vezu sa politikom sferom. Ovo obezbeuje uvanje
granica, a kultura postaje politiko sredstvo koje legitimie dominantne
ideologije usmerene na naciju i imperiju. Istim putem orijentalisti i orijen-
talistiki diskurs konsolidovali su imperijalnu dominaciju Evrope. Kultura
je funkcija i izvor identiteta. U postkolonijalnim drutvima esto je forma
religijskog i nacionalnog fundamentalizma. Imperijalna kultura je najmo-
niji zastupnik imperijalne hegemonije u kolonizovanom svetu, to ne udi
kada se ima na umu da je engleska knjievnost posluila civilizovanju,
obrazovanju i disciplinovanju Indije. Alternativno je postala jedan od
najmonijih zastupnika postkolonijalnih drutava, a otpor u dekoloni-
zovanim drutvima pokazao je visok stepen identifikacije sa religijskim i
nacionalnim fundamentalizmom koji je pretio da uzme oblik hegemone
funkcije imperijalne kulture.95
Tako za Saida, kultura oznaava sve prakse poput umetnosti, ko-
munikacije i reprezentacije koje imaju relativnu autonomiju u odnosu na
95
Ibid, str. 88.
68
socijalnu i politiku sferu i koje se mogu javiti u ne estetskoj formi, ali

uvajui kao kljuni cilj - uivanje. Drugo znaenje odnosi se na koncept
koji ukljuuje rezervoar rafiniranih elemenata po kojima je svako drutvo
poznato. 96
Said rekonstruie veze izmeu kanonizovanih i potisnutih/margi-
nalizovanih tekstova, dovodei ih u vezu sa narodima koji su i sami poput
narativa skloni socijalnom oblikovanju, kulturnom preoblikovanju i fi-
zikoj dinamici. U ovoj studiji, on proiruje opseg kolonizovanog sveta sa
Azije i Afrike na sve one prostore u kojima su kulture Britanije, Francuske
i dananjih Sjedinjenih drava ostavile trag, a koje su na kolonizaciju rea-
govale aktivnim otporom. Said se okree globalizacijskom procesu koji je
nekada pokrenuo moderni imperijalizam, pokazujui kako se kulture Za-
pada i kolonizovanih svetova dodiruju i meaju jer su i jedni i drugi imali
imperijalno iskustvo. Stoga je imperijalizam odredio reprezentacije i auto
-reprezentacije u svim delovima sveta. Kultura koja je za Saida najpre so-
fisticirana tvorevina shvaena u devetnaestovekovnom stilu viktorijanskih
mislilaca irila se putem knjievnosti. Nain pripovedanja i uspostavljanje
odnosa meu likovima nije bio samo plod individualnog napora, erudicije
i razvijene imaginacije klasika knjievnosti Okcidenta, ve je odreen sli-
kom koju namee jo rana kolonizacija. Tako romani nisu samosvojni i izo-
lovani elementi kulture, nego baza reprezentacija u okviru koje je mogue
preispitati naraciju imperijalizma kao unutranjeg principa oblikovanja ro-
manesknog sveta.97 Knjievni klasici, politiari, filozofi, pesnici u jednakoj
meri, premda na razliite naine u svojim delima iskazuju podrazumevaju-
e stavove prema necivilizovanima, prema drutvima i kulturama kojima
nedostaje individualnost u smislu identiteta, skupa vrednosti koji ine
evropstvo ili Okcident. No, ovde e nastati trauma kojoj emo vie prosto-
ra posvetiti kasnije. Saidovo shvatanje stanja u kojem se nalaze kolonizova-
na drutva blisko je Fanonovom. On pokazuje kako se imperijalizam kao
agresija prema osvojenom drutvu udruuje sa pokretima za emancipaciju,
unutranjim antagonizmima i separatizmima delujui razorno i pogubno
na samo kolonizovano drutvo. Tako imperijalizam Prvog sveta i etno-
centrizam Treeg sveta podravaju jedan drugi. Hegemonija se, dakle, ne
96
Ibid, str. 89.
97
Jelena orevi, Postkolonijalna teorija diskursa, Godinjak 2008, Fakultet politikih na-
uka, Beogradski Univerzitet, 2008, str. 39.
69
okonava zvaninim oslobaanjem od kolonijalne vlasti, ve deluje dugo

posle nje. Na delu je imperijalizacija kultura koje imaju sloene posledice i
sklone su da se ukljue u tokove globalizacije. Eho imperijalizma kao i novi
imperijalizam vie nije podstaknut fizikim kontaktom izmeu kolonizo-
vanog i kolonizatora, ve dobija sofistikovane oblike, ubrzanje i svojevrsnu
dinamiku na osnovu dominacije kulturne sfere u kojoj Sjedinjene drave
igraju kljunu ulogu. Pored politikog i militantnog intervencionizma, Sje-
dinjene drave sprovode mentalnu kolonizaciju irenjem vrednosnih obra-
zaca i reprezentacija na osnovu kojih postaju supersila. Ovom studijom,
Said se kree ka destabilizaciji autoriteta kulture centra i periferije, ali i
protiv ideje nacionalne knjievnosti. Ravnotea u kritici hegemonije i na-
cionalizma, ini ovo delo inspirativnim kada je re o istraivanjima repre-
zentacija kolonizovanih podruja.98
Kako bi pronikao u naine na koje kolonijalna kultura funkcionie,
Said iznova ita pojedinane tekstove kao proizvode kreativne imaginacije,
a potom kao vezu izmeu kulture i imperije. Stoga sugerie da iz te veze
proizilaze dve mogue perspektive: videti hibridna drutva, poput Sjedi-
njenih drava kao kulturne prostore naseljene imigrantima, a iji se kultur-
ni prtljag nadovezuje na ve postojei, ili prepoznati hibridni identitet u li-
nearnoj perspektivi koja je osetljiva na istorijsko iskustvo. Naime, evropska
pisanja o Africi, Indiji, delovima Dalekog Istoka i Australije, Said vidi kao
deo evropskog istrajavanja na vladanju udajenim krajevima i narodima, i
od ove prakse neodvojivog procesa orijentalistikog opisa islamskog sve-
ta koliko i evropskog naina predstavljanja Irske, Kariba i drugih delova
sveta. U ovim diskursima upadljivo je odravanje kontinuiteta u opisima
mistinog Istoka i stereotipa o azijskom ili irskom mentalitetu. Iznova
izviru zapaanja o civilizovanju primitivnih i varvarskih naroda i kako pie
uznemirujue poznatim idejama o neophodnosti uvoenja disciplinskih
mera (prebijanje, ubijanje, odsecanje ekstremiteta) na lokalno stanovni-
tvo.99 Upravo stoga, iako prihvata klasino shvatanje kulture, ona za
Saida oznaava: praksu poput umetnosti, deskripcije, komunikacije, repre-
zentacije koji imaju relativnu autonomiju u odnosu na svet ekonomskih,
socijalnih i politikih ideja.100 Stoga Saidov akcenat ostaje na modernim
98
Ibid, str. 39-40.
99
Edward Said, Culture and Imperialism, Vintage Books, London, 1994.
100
Ibid, str. XII
70
zapadnim imperijama devetnaestog i dvadesetog veka, naroito na roma-

nima koji kako smatra, formiraju imperijalne stavove, koncepte i iskustva.
To ne znai da roman ima ekskluzivno pravo na ovaj postupak, ve da je
kao estetski objekat sposoban da povee ekspanzivna drutva u celinu.101 Sa
druge strane, kultura je za njega koncept koji ukljuuje rafinirane elemente
smetene u rezervoar svakog drutva.102 Ovo shvatanje se, najpe javlja kod
Arnolda koji je verovao da kultura ima potencijal da neutralie moderne,
agresivne, merkantilne i urbane aspekte ivota. U tom smislu, ona uklju-
uje kodove intelektualnog i moralnog ponaanja koji su u suprotnosti sa
relativno liberalnim filozofijama poput multikulturalizma i hibridnosti.103
U tom znaenju, kultura je teatar u kojem se pojavljuju razliite politike
i ideoloke figure. Umesto da bude izvor sofisticiranosti, kultura je bojno
polje ne kojem se u kotac hvataju nacionalni klasici, a tradicije i nacije
nastoje da istisnu jedna drugu.104 No kao to kultura ima dve strane, ima
ih i imperijalizam. Neki od njegovih uspeha se prepoznaju u mogunosti
pribliavanja sveta i uprkos nepravednom procesu separacije izmeu Evro-
pljanja i stanovnitva zateenog u imperijama, istorijsko iskustvo imperije
ostaje jedinstveno. Kulturne i estetske forme dolaze iz istorijskog iskustva
koje za efekat ima globalni proces generalizacije i sumarizacije.105 Svet se
saima, kulture se pribliavaju, proizvodei hibridne entitete, meavine,
sinkretizam. Saidov argument jeste da drugo shvatanje kulture ostaje ose-
tljivo na stvarnost istorijskog iskustva. Delimino zbog imperijalizma, sve
kulture ulaze jedna u drugu, nijedna nije ista, jedinstvena, monolitna,
sve su hibridne, heterogene, raznolike. Ovo se uoava posmatranjem sada-
njice Sjedinjenih drava koliko i modernog arapskog sveta, gde premda
postoje defanzivnost, reaktivnost i paranoidni nacionalizam, hibridnost
opstaje na suptilnom nivou.106 Istovremeno, pod devizom svetosti demo-
kratije i dalje se tvrdi da glavnu opasnost ovom poretku ine nacionali-
zmi. Oni se po pravilu izmetaju u takozvane nerazvijene zemlje. Ultra-
nacionalizmi, nacionalni reimi i druge poasti tradicionalizma imaju
101
Ibid, str. XII-XIII
102
Ibid, str. XIII
103
Ibid.
104
Ibid.
105
Ibid, str. XXV
106
Ibid, str. XXVI
71
sebi svojstvenu geografiju. Oni retko opstaju u politikom i ekonomskom

centru i navodni su proizvod Treeg sveta koji ih poput infekcije iri Okci-
dentom. Nasilnim merama zatite na treem mestu, obezbeuje se zatita
geo-simbolikog centra.107 Ma koliko se nacionalizmu opiralo, gotovo je
nemogue savladati ga. Uprkos ovome, hibridna drutva ostaju jedinstvene
tvorevine, pa makar i sa povremenim iskliznuima i neravnomernostima
kakve proizvode nacionalizmi. Kulturna odstupanja i arolikost, ne ine ih
razbijenim drutvima i ne ukidaju njihovu celovitost. Graani ovih zema-
lja najpre su Arapi, Jevreji, Nemci, Englezi, panci, a potom i Amerikanci.
Identitet je udvostruen, ali on opstaje. Ljudi koji ive u takozvanom za-
padnom svetu imaju svoje kontraparove u Treem svetu i dele oseanje da
ive u eri visoko sofistikovanog imperijalizma.
Kritiari smatraju da je Said u grubim hronolokim crtama, obuhva-
tajui poslednja dva veka i saimajui prostor u vremenu pokuao da kon-
trastira percepciju zapadnih pisaca i onih iz treeg sveta, ali su istoriari i
romansijeri treeg sveta pisali uglavnom u postkolonijalnom periodu. Oni,
dakle, nisu bili savremenici Konrada, Jejtsa, Ostin i drugih. Izvan ovih spa-
tijalno-hronolokih opozicija on razvija naroito itanje u okvirima kojeg
autori treeg sveta kritikuju zapadnu misao. Na ovaj nain, Said, ne samo
da konsturie vesternizuje, okcidentalizuje Okcident, ve formira gene-
ralni kontekst priziao iz sekundarnih, najpre istorijskih izvora. Iako Said
porie smrt autora, zanemaruje individualnu ulogu i individualni knjiev-
ni doprinos, itajui tekst kao politiko tivo. Uporedo sa ovim, selektivno
se odnosi prema romanima, te zanemaruje romane koji bi mogli ponuditi
suprotstavljeni model.108
Zamiljanje ili falsifikovanje kultura?
U knjizi Krivotvorenje islama, Said se bavi nainima na koje me-

diji oblikuju sliku Drugoga. Islam je ponuen kao paradigmatini primer
falsifikovane konfesije i iz nje proizalih falsifikovanih kultura. Ovo je
poslednja u nizu knjiga u kojima je Said govorio o savremenom odnosu
izmeu islamskog, arapskog sveta i Istoka na jednoj strani, i Zapada na
107
Noam omski, ta to u stvari hoe Amerika, igoja tampa, Beograd, 1999, str. 26.
108
Michael Murrin, Culture and Imperialism, and: Edward Said: A Critical Reader (review),
Modernism/Modernity, Cambridge, Volume 1, Number 3, September 1994, str. 259-263.
72
drugoj strani. Tema ove studije je aktuelna Zapad i ameriki odgovori na

islamski svet, o kojem se od druge polovine dvadesetog veka, iznova govori
kao o vanom, problematinom i preteem. Glavni uzrok takve percepcije
je po Saidu ekonomski. Naime, re je o nedostatku energetskih zaliha, na-
roito nafte iz Arapskog i Persijskog zaliva. Uporedo sa ovim, takozvani
povratak islama koji se javio kao reakcija na iri politiki kontekst u koji
ubraja revoluciju u Iranu, krize sa taocima, iransko-iraki rat i sovjetsku
intervencija u Avganistanu doprineli su irenju slike zastraujueg, dobro
organizovanog, svirepog i odlunog islama.109 U centru te slike je figura te-
roriste pojedinca bez drugog, osim nacionalno/konfesionalnog identiteta
koji se bori za zadobijanje venosti na drugom, obezbeivanjem pravde
na ovom svetu. Kao to ve postaje jasno, islam je u zapadnim medijima
vrlo saet i malo je prosenih hriana na Zapadu koji ovaj kulturni i ver-
ski kontekst poznaju izvan medijski ponuene slike. Ovo otvara nebrojene
mogunosti za manipulaciju.
Imperije manipuliu slikama kreirajui imaginarne kulturne prosto-
re a u ovome im pomae postupak selekcionisanja informacija. O islamu
se pie u kontekstu teroristikih napada, nacionalizama, destruktivnosti,
irenja i reprodukovanja demokratiji suprotstavljenih vrednosti. Uporedo
ne postoji mogunost da se javnost Zapada, ukoliko to samoinicijativno
ne pokrene, upozna sa realnou islamskih kultura, sa sadrajem svetih
knjiga, vrednou materijalne kulture, spomenicima kulture od vrednosti
za istoriju oveanstva koji su uniteni u bombardovanjima Iraka, Irana,
Avganistana i drugih delova sveta. Islam je izjednaen sa terorizmom, a
ovi diskursi imaju dugu istoriju i vrste korene koji potiu jo iz etrna-
estog veka. Antiislamska propaganda pokrenuta je sa prvim osmanskim
osvajanjima kada je Evropa poela strepeti da su njene teritorije i njen si-
stem vrednosti ugroeni od nezaustavive sile koja dolazi sa Istoka. Islam je
orijentalizovan u sasvim novom smislu. On je pretnja, izaziva, terorista
koji seje bolest i smrt. Said nije uspeo otkriti nijedno razdoblje u evropskoj
ili amerikoj istoriji od srednjeg veka u kojem se o islamu raspravlja uop-
teno ili razmilja izvan okvira koje odreuju stereotipi, strasti i politiki
interesi.110 U savremenom svetu, umesto znanja, novinari daju ekstrava-
109
Edvard Said, Krivotvorenje islama, TRIDVAJEDAN, Zagreb, 2003, str. XL
110
Ibid, str. 18.
73
gantne izjave koje mediji dalje dramatizuju. Kroz njihov rad se provlai
koncept fundamentalizma re koja se u poslednje vreme povezuje sa
islamom, iako je ta re u prolosti bila blisko povezivana sa hrianstvom,
judaizmom i hinduizmom. Namerno stvorene asocijacije izmeu islama
i fundamentalizma osiguravaju da e proseni itaoci poistovetiti islam
i fundamentalizam. Uzimajui u obzir sklonost da se islam redukuje na
skup stereotipa, generalizacija, optih informacija o veri i njenom osnivau,
oblikuju se ovetale negativne reprezentacije o ovoj konfesiji i kulturi. Tako
se islam svodi na nasilje, primitivizam, atavizam, preteu odliku da se iri.
Jednovremeno, nisu poznati ozbiljni napori da se fundamentalizam defini-
e. Nepoznat pojam, optereen negativnim znaenjima iri strah.111 Slika je
sloenija no to se ini. irenjem straha od fundamentalizma, terorizma i
drugih izama, vezanih za islam, zapadni mediji su irili druge slike koje
su takoe imale svoju politiku i ekonomsku podlogu. Novinski lanci i in-
formativne emisije bile su zasiene prizorima o napadima na eeniju, a u
sluaju Libije i Iraka, prve zemlje koju su SAD bombardovale 1986. godine
u najgledanijem veernjem terminu, kreirajui svojevrsni spektakl unite-
nja i ubistava u formi emisije za iroku potronju, a potom i vazduni na-
padi 1993. i 1996. oiveli su emocije u itavom islamskom svetu. Dok su se
na Zapadu ovi napadi inili opravdanima, napadnute zemlje i stanovnitvo
egzila posmatralo je nepravdu uivo. Ovo je dovelo do novih, snanih po-
dela sveta na Istok i Zapad. Opte stanje u islamskom svetu praeno je po-
rastom siromatva, cenzura, prevlasti diktatura koje ohrabruju terorizam.
Said istie mogunost da e sama upotreba oznake islam zavriti tako
to e ona biti oblik napada koji e zauzvrat izazvati dodatno neprijatelj-
stvo meu samoproglaenim muslimanskim i zapadnim zastupnicima.112
Said tvrdi da je mnogo toga u aktuelnom opisivanju islama konstrusano
da pokae inferiornost vere upuivanjem na Zapad kojem se islam navod-
no suprotstavlja i sa kojim se navodno takmii, ispoljavajui neopravdanu
agresivnost. O tome svedoe politike i kulturne aktuelnosti koliko i prevo-
di eseja i knjievnih dela muslimanskih ili arapskih autora na engleski jezik.
Ovde je selekcija iznova klju dominacije jer se prevode samo ona dela na
osnovu kojih bi se moglo zakljuiti o opasnostima irenja islama i uvek
111
Ibid, str. XIII
112
Ibid, str. XII
74
preteem terorizmu.113 Po pravilu, re je o delima u kojima se ispoljava stav

o superiornosti islama ili pak antisemitizam na koji je ameriko drutvo
navodno veoma osetljivo.114
Falsifikovanje Balkana?
Ovde postaje jasna veza izmeu ukupnog Saidovog dela i istraiva-

nja reprezentacija o Balkanu. Krivotvorenje islama je najsnanija i naj-
pouzdanija karika koja nas ne mora vraati u devetnesti vek kako bismo
dokazali da se predstave o Balkanu poklapaju sa predstavama o Indiji ili
afrikim zemljama. Seanja na rat koji se okonao pre samo esnaest godi-
na jo uvek su svea. Seamo se kako je funkcionisalo izvetavanje o ratu
kako iznutra, tako spolja. Izbijanje jugoslovenske krize je privuklo politi-
ku panju svetskih medija, a potom i naune javnosti. Za prvih nekoliko
godina pojavilo se na stotine knjiga i na hiljade tekstova optereenih pre-
drasudama i interesima autora. Nain na koji su ove publikacije napisane
doprinosio je iskrivljavanju onoga to se dogaalo tokom raspada zemlje.
Stoga jo uvek nema konanog odgovora na pitanje odnosa izmeu unu-
tranjih razloga za raspad Jugoslavije, i spoljanjih inilaca.115
Iznutra smo dobijali selekcionisane informacije u kojima je samo
jedna strana, ona neka naa, bila rtva, dok su one, neke druge nae/
njihove bile agresori. Na taj nain se postizala dezintegracija, podizao ste-
pen agresivnosti i straha u odnosu na Drugoga. Kreiralo se panino stanje
ili se po potrebi, prezentovala slika u kojima svima preti opasnost od svih.
Svirepi prizori diktirani unutranjom politikom koja je plasirala znanje o
tome da su u logorima, da su streljani, spaljeni, proterani nai, podstica-
la je agresiju u odnosu na njihove. Izvan teritorije na kojoj se prostirala
Socijalistika Federativna Jugoslavija birani su neprijatelji i ljubimci. Slika
koja je na Zapadu prezentovana, ipak je bila isuvie zamuena da bi pro-
seni gledalac mogao razlikovati Srbe, Hrvate, Bosance, Slovence. U celini,
ovi narodi su bili samo manje ili vie orijentalizovani, zavisno od okolnosti.
113
Ibid, str. XX
114
Uvid u tekstove o ovoj problematici pokazuje da su Jevreji jednako orijentalizovani, no
korienjem drugih, ali srodnih tekstualnih postupaka.
115
Slobodan Vukovi, Kako su nas voleli, Stylos, Beograd, 2007, str. 8.
75
Poput krivotvorenja islama, krivotvorena je itava istorija Jugoslavi-

je, spolja i iznutra su zamiljani narodi i kulture, a rat koji se vodio u Evropi,
najzad je predstavljen kao periferna apsurdna borba meusobno zavae-
nih plemena koji jedni drugima ne daju slobodu kako bi svako zadrao
svoj deo plena. Istovetni narativi se prepoznaju vie od stotinu godina rani-
je u izvetajima novinara i diplomata. Od devetnestog do kraja dvadesetog
veka, poigravalo se narativima o istoriji, o dinastijama, nainima njihovog
vladanja, gde su se esto meala imena i titule, bilo da su pozajmljivana iz
ruskih romana, ili meana sa poljskim, grkim i turskim imenima. Ma-
nipulacija reprezentacijama i selektivno davanje informacija, proizveli su
jedan novi, uporedni, imaginarni rat koji se, sreom, po Okcident vodio na
periferiji Evrope. U skladu sa ovim, u korpusu znanja o Orijentu, sticajem
istorijskih, koliko i geografskih okolnosti, naao se i Balkan. Balkan je od
prve polovine devetnaestog veka orijentalizovan na slian nain na koji
su to putnici inili sa drugim delovima sveta. Orijentalizacija je skup ste-
reotipa ili ukupnih reprezentacija koji omoguuju neravnopravnu podelu
sveta na manje razvijene i razvijenije delove sveta, a koja u skladu sa
kartezijanskom logikom omoguuje da razvijeniji ovladaju manje ra-
zvijenima, koriste njihove resurse i demonstriraju politiku, ekonomsku i
tehnoloku mo. Da bismo shvatili kako su ove slike funkcionisale i zbog
ega je saidovska paradigma bila akademski vrlo plodna u balkanskim ze-
mljama moramo se iznova vratiti na kljune trenutke u kojima je Balkan
bio zanimljiv drugim delovima sveta.
Orijentalizam kao metod istraivanja nije nuno vezan za Orijent,
ve za analizu postupka konstruisanja ili diskurzivnog oblikovanja Dru-
goga, nezavisno od toga da li ono treba da poslui imperijalnim, ili dru-
gim svrhama.116 U tom smislu, orijentalizacija se moe shvatiti kao govor
o Drugome zasnovan na stereotipima, predrasudama, uopte, razliitim
vrstama generalizacija. S obzirom na iroku primenljivost orijentalizacija,
Balkan je bio izloen geo-simbolikoj ekskluziji i smetanju u okvire iroko
shvaenog Orijenta.117
116
Jelena orevi, Postkolonijalna teorija diskursa, Godinjak 2008, Beograd: Fakultet po-
litikih nauka, 2008, str. 38-40.
117
Diana Mishkova, In Quest of Balkan Occidentalism, How to think about the Balkans,
Sofia Academic Nexus, Centre for advanced study, Sofia, 2007, str. 3-34.
76
Fluidna Ruritanija:
putevi koji vode preko Balkana
Izuzimajui brojne eseje i kritike osvrte, prvo obimnije i zapaenije

delo koje tematizuje orijentalizaciju Balkana u engleskoj i amerikoj fikciji,
ali i u kanonizovanim realistikim romanima jeste Izmiljanje Ruritanije
Vesne Goldsvorti.118 Zakljuci do kojih Goldsvorti dolazi, zasnovani su na
obimnoj grai, te izvanrednom poznavanju engleske i amerike knjiev-
nosti. Doprinos koji ovom polju daje, ne okonava se u pukom ukaziva-
nju na orijentalizaciju Balkana kao postupku njegove egzotizacije, ve u
skretanju panje na ontologiju podorijenta unutranjeg Orijenta, koji
je putnicima i romansijerima posluio kao inspiracija i obezbedio prodaju
visokih tiraa izdanja koja tematizuju Balkan. Meutim, njeno delo, iako
inspirativno i informativno, teorijski je nedovoljno utemeljeno, a teze koje
izvodi podlone kritici. Kao jedan od prvih radova u ovoj oblasti, njena
Ruritanija je podstakla druge kritiare i interpretatore predstava o Balka-
nu da promisle naine na koje su se razliiti delovi sveta mogli kolonizovati.
Prema podacima do kojih dolazi, izmeu 1811. i 1814. Britanija je
posedovala ostrvo Vis. Ova teritorija bila je sve to je Velika Britanija fiziki
kolonizovala na Balkanu. No, u oblasti knjievnosti, na filmu i televiziji,
britanski uticaj na percepciju Balkana nadmaio je dostignua Nemake,
Francuske, Rusije i Italije. Prikazi britanskih doivljaja na Balkanu koliko
i predstave o njemu (od Vilijema ekspira do Brama Stokera) doprineli su
kreiranju simbolike geografije ovog poluostrva u toj meri da se Balkan
do danas, u veini evropskih i ne-evropskih zemalja zamilja iskljuivo
na osnovu slika koje ova dela nude. Stoga je Ruritanija paradigma kolo-
nizacije matom proizvodnje narativa kojima jedna velika politika sila
koristi resurse jedne oblasti i utiskuje granice na simbolikoj mapi sveta.
U skladu sa ovim shvatanjem, Balkan je jedinstveni primer, kako to Gold-
svorti zapaa istone kolonizacije jedne evropske oblasti. Umesto opisa
radikalno Drugoga, nailazi se na poimanje balkanskog identiteta u meu-
118
Iako se smatra da su radovi Vesne Goldsvorti, Marije Todorove i Milice Baki-Hajden, deo
jednog istraivakog kruga koji je u potrazi za paradigmom podesnom u sluaju Balkana,
smatram da je istraivaki rad Vesne Goldsvorti ostao u teorijskom krugu Orijentalizma.
Kritikim osvrtom na njeno delo, to u i opravdati. Iz ovih razloga, promiljanja radova
Milice Baki Hajden i Marije Todorove, inie zasebno poglavlje.
77
zoni izmeu evropstva i orijentalnosti. U istorijskom smislu, ta koloniza-

cija se poklapa sa pojavom prvih popularnih novina, te razvojem irokog
trita romana i docnije filmova iji su najbrojniji konzumenti dolazili iz
nie, srednje i vie srednje klase, inei tako najvei deo ukupne britan-
ske populacije. Po autorki, sve vea glad srednje klase za zabavom, postaje
optereenje za zabavnu industriju kojoj poinju nedostajati ideje i stoga
posrednici koji omoguuju bekstvo od stvarnosti. Stoga, proces knjievne
kolonizacije, treba razlikovati od takozvane stvarne kolonizacije. Imagi-
narnu, narativnu, ili knjievnu kolonizaciju zapoinju putnici, istraivai
i avanturisti koji preduzimaju misije u opasno podruje. Njih slede roma-
nopisci, dramski pisci i pesnici u potrazi za novim zapletima i mestima
radnje. Novootkrivene teritorije su prisvojili pisci popularne proze i upot-
punili zamiljenu mapu sveta. Ubrzo su njihovi saradnici u filmskoj indu-
striji doprineli komercijalnom iskoriavanju osvojene teritorije.119 Zato
Goldsvorti s pravom primeuje da su pojedinosti iz geografije Balkana od
manje vanosti od narativa o njemu. Svaki pokuaj da se odrede granice
ovog poluostrva pokazuje da, kao posebna geografska celina, Balkan pred-
stavlja istorijsku konstrukciju, te niz preklapajuih, imaginarnih prostora u
kojima su itave zemlje jednako odreene i smetene na Balkan dok su iz
drugih iskljuene.120 Naime, Goldsvorti tvrdi da su balkanski svetovi ma-
te naseljeni britanskim tvorevinama, poput Transilvanije Brama Stokera
i Ruritanije Entonija Houpa. Po njoj je britanska narativna kolonizacija
zapoela poetkom 19. veka sa Bajronom u ulozi Kolumba, a ona traje i da-
nas. Kao kolonizovani region, Balkan je ogledalo tradicionalnijih oblasti
postkolonijalnog istraivanja, pa dakle, Saidovog Orijentalizma, i stoga se
ovakvo istraivanje mora usredsrediti na tekstualne postpuke u okviru fi-
zike eksploatacije jednog podruja od strane jedne zapadne sile.121 Gold-
svorti smatra da preuzimanje intelektualnog poseda i eksploatacija istorij-
skih sirovina, premda deluje beznaajno, moe biti veoma unosan posao.
Iako smatra da je Balkan kolonizovan od strane Osmanskog carstva, tek-
stualna kolonizacija koju je nad njim sprovela Velika Britanija, uspela je da
obezbedi industrijama mate lak i neometan pristup sirovinama. Nasuprot
tome, iako je osmanska vladavina nadmaila zapadne vladavine, bar po
119
Vesna Goldsvorti, Izmiljanje Ruritanije, Geopoetika, Beograd, 2005, str. 2 -3.
120
Ibid, str. 3.
121
Ibid, str. XIV.
78
trajanju, njen neposredni pripovedni doprinos nainu na koji se Balkan

posmatra, ostaje zanemarljiv.122
Ruritanizam umesto Orijentalizma?

Kritiki osvrt
Uprkos inventivnosti u primeni Saidovog Orijentalizma na Balkan,

Goldsvorti proputa da primeti kako je kolonizacija specifian oblik vla-
davine povezan sa kulminacijom imperijalizma, te je neodvojiv od kapi-
talizma kao svog izvora. Osmansko carstvo je bilo feudalna tvorevina i u
devetnaestom veku se njen kraj jasno video. S obzirom da ovo carstvo nije
bilo kapitalistiko nije moglo ni sprovoditi kolonizaciju u smislu u kojem
se ona shvata danas. Ova znaenja se kod Goldsvorti prepliu, te se stie
utisak da su Velika Britanija i Osmansko carstvo bili dve kolonijalne sile
zasnovane na slinim politikim i idejnim konceptima koje su se tek u tek-
stualnom smislu ostatku sveta obraale drugaije. Osmansko carstvo je u
devetnaestom veku bilo Bolesnik sa Bosfora, dok je Velika Britanija od
1851. godine bila u imperijalnom usponu iekujui doba kolonijalizma
kao svoj ekonomski i politiki vrhunac. Upravo je stoga, primenjivanjem
postupka znanje/ mo Britanija uspela da proizvede dovoljnu koliinu
tekstova koji su omoguili dalje mentalno mapiranje sveta. ak i povrno
podseanje na teze koje iznosi Edvard Said i letimino podseanje na de-
vetnaestovekovni politiki kontekst otvaraju mogunost kritike njene teze
o kolonizaciji matom.
Naime, Goldsvorti iznosi injenicu da su u istorijskom smislu, bri-
tanski ekonomski interesi na Balkanu uglavnom bili srazmerno mali. Bri-
tanski uvoz iz pet balkanskih zemalja inio je svega 0,66% ukupnog bri-
tanskog uvoza. U tom smislu bi zasnivanje kolonizacije na ekonomskom
interesu fizike eksploatacije Balkana bilo apsurdno iako tvrdi da su upravo
u ovom periodu nastale neke od najtrajnijih slika poluostrva putem po-
sredne, narativne kolonizacije i eksploatacije balkanske potke od strane
britanske i amerike industrije zabave. Drugim reima, Goldsvorti suge-
rie da bi prodaja knjiga o Balkanu obezbeivala znatno veu akumulaciju
profita od one koju bi mogla obezbediti recimo, ekploatacija rudnika na
122
Ibid, str. XIV
79
nekom drugom mestu. Taj proces narativnog kolonizovanja se ticao po-

treba industrije zabave vie nego stvarnih interesa u ovom podruju. Na-
vodno, Balkan je toliko dugo mogao nastaviti da obezbeuje sirovine, te
deluje kao egzotina pozadina u putopisima i avanturistikim romanima
i politikim zapletima stoga to je do kraja dvadesetog veka, angaova-
nost Britanije i Amerike bila mala, pa je realno poznavanje situacije bilo
zanemarljivo.123 Goldsvorti ovde iznova proputa da uoi nekoliko inje-
nica. Najpre, britansko interesovanje za Balkan u devetnaestom veku bilo
je itekako zasnovano na ekonomskim interesima. Balkan je inio prolaz
izmeu Okcidenta i Osmanskog carstva koji se due od tri i po veka nije
mogao probiti. Ovaj deo sveta je bilo najkrai, te najekonominiji prolaz ka
bogatstvima na Dalekom Istoku, a mogunost da se taj put iskoristi zavisila
je od britanskih i francuskih odnosa sa Osmanskim carstvom. Balkan i
jeste kasno otkriven zbog nepopustljive snage Osmanskog carstva koje se
nalo u izme-u prostoru, na zamiljenoj granici izmeu Istoka i Zapada.
To je ona granica koja je posluila ruskim interesima da se priblie Indiji i
Kini. Ipak, Velika Britanija je vetim politikim potezima uspela da ouva
dragocenu Indiju dragulj u kruni. Dakle, Balkan je bio fizika preica
do kolonijalnog poseda - prostor koji je omoguavao ili onemoguavao
Britaniju da osvoji/ouva Indiju za koju je od osamnaestog veka Rusija
pokazivala jednako interesovanje. U to vreme se Australija tek otkrivala
i bila puna prirodnih prepreka, znatno opasnijih od prepreka koje su se
na Balkanu mogle reiti diplomatskim putevima. Do poetka devetnaestog
veka, kada je Balkan otkriven u narativnom smislu, Australija je bila tek
geografska i prirodna pretpostavka. Stoga nije mogla biti direktan put za
Indiju. Naime, francuske karte iz XVI veka su juno od Jave ocrtavale jedan
prostrani kontinent, nazvan Vea Java ili Velika Java. Kasnije je sluajno,
ili pod pretpostavkom da ne postoji, izbrisan. Posle toga se dugo mislilo da
je Tasmanija povezana sa Holandijom, to je dovodilo do drugih zabuna,
pogreno upuenih brodova, gubljenja kursa. itava ova zabluda je trajala
vek i po i odnela je puno ivota. Zapadni i severni deo kontinenta su bili na
putu brodovima, pa su se bolje poznavali. Istonu obalu je otkrio tek Kuk
koji je 1770. godine plovio pored nje, od juga na sever. Karte koje su vodile
do Indije dugo su bile pogrene. Tek je Er tokom 1839-1940. otkrio Flin-
123
Ibid, str. XV
80
dersovu planinu, Torensovo jezero i uopte srednju Australiju.124 Ozbiljnije

ekspedicije poinju tek sa Barkom, 1860. godine, a tek 1871. i 1973. odi-
grala su se detaljnija istraivanja ovog kontinenta.125 Britanija, dakle, dugo
nije raspolagala preciznom mapom drugog puta kojim bi se moglo stii
u Indiju. Zato je upravo Balkan morao postati ta teritorija i tako pokrie
brojnih politikih manipulacija i igara na britanskom politikom vrhu. Od
prihoda koje je imperiji obezbeivala Indija, ivela je itava Britanija, te je
u tom smislu, Balkan bio uvar ovih poseda, ili zakljuana kapija kroz koju
je bilo nemogue kontrolisati kljuni izvor sirovina.126 Povremeno, kada bi
diplomatski odnosi sa Osmanskim carstvom bili dobri, ili kada su se vodili
ratovi izmeu Austrijanaca i Turaka, unutranja struktura se menjala, pa je
spolja delovalo da je prolaz mogao biti otvoren. No, nije bilo tako. Kada su
se vodili ratovi ili kada su Britanija i Osmansko carstvo bili u miru, unutar
poluostrva su vrebale bande, napadani su tovari, koije; hajduci, uskoci,
komiti, vrebali su u umama kraj sporednih puteva, dok su glavni bili blo-
kirani. Treba, izmeu ostalog, podsetiti da su britanske diplomate i putnici
koje je pratila srea u prvoj polovini devetnaestog veka, dolazili na Balkan
kako bi detaljno popisali ekonomske mogunosti koje je donosila eksplo-
atacija leita mineralnih sirovina na Kosovu, a zapisane su i pretpostav-
ke o resursima Jadranskog mora.127 U tom smislu bi proizvodnja narativa
mogla biti nusprodukt, primarnom istraivanju ekonomskih potencijala i
geografskog poloaja koji e tek kasnije biti od znaaja za Velike sile. Uo-
stalom, teko je poverovati da su ratovi spolja izazivani samo da bi se nala
romaneskna inspiracija u njima. Ulaganje u oruje, unitavanje materijalne
kulture i docnije pozajmice evropskih zemalja i SAD-a, teko da su mogli
pokriti tirai dnevnika, reportera, novinara i diplomata sa ratom zahvae-
nog Balkana.
Trea primedba koja bi se ovom zakljuku mogla uputiti jeste da bi
bilo koje podruje na svetu moglo biti jednako uzbudljiva potka avanturi-
stikog romana. U vreme kada je otkrivan Balkan, otkrivena je i Australija,
124
Iber Dean, Velika geografkska otkria, Beogradski izdavako grafiki zavod, Beograd,
1979, str. 141.
125
Ibid, str. 143.
126
Sanja Lazarevi Radak, Otkrivanje Balkana, Mali Nemo, Panevo, 2013, str. 27-35.
127
V: Suterland Menzies (pseud) Elizabeth Stone Menzies, Turkey Old and New: Historical
Geographical and Statistical Vol I, BiblioBazaar, London, New York, 2011.
81
iako znatno sporijim tempom, ali prema pretpostavkama Goldsvorti, Bal-

kan je donosio veu zabavu i veu zaradu. Aboridini, njihova mitologija,
svakodnevica, pirati, biljne i ivotinjske vrste koje su otkrivene u dalekoj
i nedostupnoj Australiji, bi prema ovome, prosenom engleskom i ame-
rikom itaocu bile manje zanimljive od ratova koji su se vodili na rubu
Evrope, ili od obiaja i naina ivota balkanskog stanovnitva.
Najzad, Goldsvorti s pravom tvrdi da kada nije bio poprite ratova,
Balkan je ostajao na rubovima percepcije. On jeste bio egzotina Evropa,
ali nedovoljno zanimljiv ukoliko na njemu nije bilo osvajakih pohoda i
graanskih ratova. Srazmerno odsustvo neposrednog ekonomskog anga-
ovanja na Balkanu je podralo uticaj orijentalistikih slika stvorenih u
anglofonim zemljama i pomoglo da se oblikuje nain na koji se Balkan i
dalje predstavlja u drugim delovima sveta.128 Drugo, jednako aktuelno vi-
enje Balkana u anglofonoj javnosti jeste da je Balkan odstupanje od ideja
kosmopolitizma koje treba za dobrobit svih da bude reeno bilo nasilno-
didaktikom intervencijom, bilo potpunim odstranjivanjem ovog po-
druja iz evropskog simbolikog, kulturnog i geografskog konteksta. Ova
shvatanja su poduprta stereotipima koje Goldsvorti ispituje u Izmiljanju
Ruritanije, naglaavajui da je Balkan kontinuirano shvatan kao imaginar-
ni, unutranji Orijent koji Evropom iri, bilo pogrene, mahom orijentalne
koncepte i obrasce nerada, stalnog konflikta i neorganizovanosti, bilo au-
tohtono balkanistiku sklonost ka separatizmu.
Ova studija ini neizostavni deo pokuaja interpretacije orijentali-
stike slike Balkana. S obzirom da Goldsvorti Balkan shvata kao imagi-
narno podruje koje je Okcident proizveo, zamislio, konstruisao za svoje
potrebe, ona jasno ukazuje na njegovu orijentalizaciju i vrsto ga postavlja
u red zemalja i delova sveta Saidovog orijentalizovanog Orijenta. U smi-
slu u kojem je Orijent orijentalizovan, to je uinjeno i sa Balkanom. Tako,
nevano ostaje da li je Balkan narativno kolonizovan usled ekonomskih
interesa smetenih u sferu medija kakvi su romani, film, novinski lanci i
emisije i zadrao se u tom vakuumu ili su ga stereotipi, predrasude i dis-
kursi kreirali kako bi posluio dubljim i sloenijim politikim interesima.
Balkan, u smislu u kojem o njemu pie Goldsvorti nije stvarno podruje,
ve konstrukcija, imaginarni prostor koji naseljavaju imaginarni ljudi sa
128
Vesna Goldsvorti, Izmiljanje Ruritanije, Beograd, Geopoetika, 2005, str. XV
82
svojim imaginarnim svakodnevicama i obiajima. Stoga se znaaj te stu-

dije otkriva u injenici da skree panju na ona marginalna i magolovita
podruja sveta koja su postala utoite obrascima neokolonijalnog ponaa-
nja.129 Upravo stoga, kako i sama istie, rasprave o Balkanu do danas ostaju
optereene izvetajima o sukobima u razliitim, do nedavno, kolonijalnim
posedima. Balkan tako nastavlja da nudi staromodno orijentalizovane zlo-
ince i heroje, a politika uobrazilja se hrani upravo takvim arhetipovima.130
Balkan u jezikim igrama
Teorijski napredak na konstruktivistikom i donekle postkolonijal-

nom polju nainili su Duan Bijeli i Obrad Savi zbornikom Balkan kao
metafora iz 2002. godine. Zadravajui se na podeli stereotipa na nega-
tivne i pozitivne, urednici ukazuju na kontinuiranu upotrebu zapadnog
paradoksa kojim se oblikuje i napaja predstava balkanskog Drugog. Taj
Drugi je raznolik, izloen unutranjoj fragmentaciji i separatizmu; on je
sloen, neujednaen i nerazumljiv u toj meri da se mora generalizovati ste-
reotipom razliitosti. Paradoksalno, raznolikost i sloenost Balkana postaju
povod da se on izloi kritici i klju za njegovo definisanje. Uporedo sa ovim,
uoavamo mo diskursa o kosmopolitizmu kao neizostavnom elementu
demokratskih drutava. Nadimci koje je Balkan dobijao od devetnaestog
veka, kretali su se od kreativno formulisane meane salate, arolike pi-
jace, sve dok se nije poeo vezivati za bosanski lonac i balkanizaciju.
Balkanski Drugi su nepopravljivo slini u svojoj razliitosti zbog ega ih
treba razgraniiti od ostatka Evrope! No, ta ista Evropa tei da postane
kosmopolitska i ouva svoje gradove kao metropole. Upotrebom stereo-
tipa o arolikom poluostrvu na kojem se usled nepomirljivih razliitosti
javljaju stalni antagonizmi, opravdava se intervencionizam a negativne
stigme usled spoljanjih pritisaka bivaju prihvaene od strane lokalnog sta-
novnitva. Da bi se intervencionizam retoriki opravdao na prostoru koji je
arolik i neujednaen poput meane salate, uvodi se pojam balkanizacije
kao uroena sklonost balkanskog stanovnitva ka netrpeljivosti i daljem
usitnjavaju administrativnih i nacionalnih entiteta. Ovakva situacija pod-
129
Ibid, str. XV
130
Ibid, str. 258.
83
stie nacionalizam i druge oblike netolerancije; ona proizvodi auto-margi-

nalizaciju, samoumanjivanje, potcenjivanje vlastitih kultura, ili pak ono to
Adler i Fanon prepoznaju kao kompleks inferiornosti ispoljen u latentnoj
agresiji prema hegemonoj sili. Vanost ovih stereotipa i njihovo zapanju-
jue irenje sposobnosti da se ukorene u javnom diskursu.131 Kada jednom
zauzmu ova mesta, ovakva drugojaenja dobijaju heuristiki i eksplana-
torni potencijal. Stoga retorika sredstva nisu samo simbolika ve i instru-
mentalna. Politiki lideri ovim sredstvima opravdavaju mirovne misije i
druge oblike kontrole. Balkan kao metafora ne obuhvata samo kritiku
analizu narativa o Balkanu zasnovanu na spoljanjem nepoznavanju lo-
kalnih istorija i kultura ve procese koji deluju iznutra i najzad formiraju
autoreprezentaciju Evrope/Zapada.132 Interdisciplinarnost koju je ispoljio
projekat Balkan kao metafora, omoguila je obuhvatanje iroke lepeze
tema o liminalnosti Balkana shvaene bilo na nain ili suprotno nainu
na koji to ini Marija Todorova, preko orijentalistike retorike Balkana i
mitologizacije balkanskog stanovnitva oslanjanjem na upotrebu usmene
tradicije, istorijskih i teorijskih promiljanja vizantijskog naslea na Bal-
kanu, kontekstualizacije simbolike geografije, do promiljanja identiteta i
naina na koji su se oni ispoljavali u ratovima devedesetih godina dvadese-
tog veka. Urednici nisu propustili ni da ukljue radove o stereotipima kra-
eg trajanja, niti postupke poput egzotizacije posredstvom seksualizacije i
erotizacije, kao ni filmsku i muziku kritiku.
U skladu sa preovlaujuim teorijskim trendom, ali i slikama koje se
itaocima i kritiarima romana i filmovima sa temom Balkana nameu, iz-
dvojenim radovima dominira tendencija da se dekonstruiu orijentalistiki
obrasci predstavljanja ovog poluostrva. Meutim, ovaj zbornik je jedan od
prvih u kojima je u okvirima akademske javnosti i spolja i iznutra nainjen
siguran korak ka postkolonijalnoj kritici kakva se razvija posle Edvarda Sa-
ida. Kako to Duan Bjeli istie, radovi prikupljeni u ovom zborniku ostaju
pod uticajem Saidovog rada, dele njegov humanizam, a njihovi autori bi se
sloili sa Gajatri akravorti Spivak da je njihov napor dokaz o orijentali-
zmu kao rascvetaloj bati iz koje subalterni subjekat moe govoriti. Ipak,
balkanski istraivai ovde tematizuju takozvani balkanizam koji nije samo
131
Michael Herzfield, Foreword, Balkan as a Metaphor, Cambridge, Gratz: University of
Massachusets, Massachusetts Institute of Technology London, 2002, str. XI
132
Ibid.
84
derivat orijentalizma, ve marginalno polje na koje je orijentalizam pri-

menljiv zbog specifinosti politikog i geo-simbolikog konteksta.133 Upra-
vo je insistiranje na delotvornosti mehanizama reprezentacija ono to ovi
radovi dele sa Orijentalizmom. Ispitan iz brojnih uglova, pri emu su zna-
nja iz lingvistike, istoriografije, knjievnosti, antropologije i politologije u
jednakoj meri koriena ne doputajui da reprezentacije budu liene spa-
tijalno-hronoloke dimenzije, balkanizam je u zborniku predstavljen kao
diskurs blizak orijentalistikom. No, od ovog diskursa ga deli sklonost ka
insistiranju na smetenosti izmeu Istoka i Zapada. U tom smislu, balkani-
zam je kolebljiv, on se kree po granici, kako Bjeli u svom predgovoru pie
mostu, on nije nije stabilan, ve u stalnom pokretu izmeu orijentalizma
i okcidentalizma / tradicije i modernosti.134
Slika postaje reprezentacija
Nepune etiri godine kasnije, u izdanju Makedonske akademije na-

uka, pojavio se zbornik Balkanska slika na svetot u kojem se radovi na
slian nain kreu izmeu balkanistike i orijentalistike paradigme. Ovaj
interdisciplinarni projekat se obraa iz primarno imagolokog ugla, pola-
zei od slike kao preduslova za formiranje jednog modela sveta i modela
koji moe da proizvede odreena slika sveta. Uzimajui u obzir pretpostav-
ku da postoje slike koje mogu biti paradigmatine za jedan model imagolo-
ka istraivanja su otpoela tematizacijom aktualizacije balkanskog mode-
la sveta u formi diskursa, knjievnosti, teatra, filma, slikarstva, fotografije,
muzike, mita, folklora. Razliiti subjekti i i razliite instance ne formiraju
identine slike sveta; neke od njih su manje, a neke vie predisponirane za
stereotipizaciju koju pokazuje istorijski model.135 Premda projekat polazi
od imagoloke zamisli da postoji balkanska slika sveta uporedo sa sli-
kom balkanskog sveta, zahvaljujui velikom broju autora, prvobitna zami-
133
Duan Bjeli, Introduction: Blowing Up the Bridge, Balkan as a Metaphor, University of
Massachusets, Massachusetts Institute of Technology, London, Cambridge, Gratz, 2002, str. XI
134
vrste i bibliografski potkrepljene modele za ova shvatanja nude Marija Todorova i Milica
Baki Hajden, premda se njihove paradigme suprotstavljaju kao balkanizam i reprodu-
kovani orijentalizam. S obzirom da odstupaju od orijentalizma kao zasebna i originalna
shvatanja, bie im posveeno zasebno poglavlje.
135
Kata Kulavkova, Balkanskiot model na svet, Balkanska slika na svetot, MANU, Skopje,
2006, str. 16-47.
85
sao se iri, kreui se u pravcu teorijski odreenijeg orijentalizma i inei

novi korak ka postkolonijalnoj kritici. Premda se slabost zbornika prepo-
znaje u dominantno knjievnoj interpretaciji teksta kojoj nedostaju dublji
aspekti poznavanja istoriografije, folklora, poststrukturalistike antropolo-
gije i uopte teorijska utemeljenost, u zborniku su svoje mesto nali i tek-
stovi posveeni analizi liminalnosti, topografiji i geomitologiji poluostrva,
a naroito promiljanja o politici tela, te mehanizmima nadzora. Oni znat-
no proiruju neretko jednodimenzionalnu interpretaciju kakva je klasina
imagoloka.136 U tom smislu, ovaj projekat se ne moe zanemariti kada je
re o irenju orijentalistike perspektive i analizi mehanizama percepcije u
skladu sa kojom funkcioniu reprezentacije Balkana.
Balkan na Orijentu:
Govoriti o optoj orijentalizaciji Balkana donosi brojne izazove, ali

moe voditi put teorijskih i metodolokih stranputica. Balkan nije orijen-
talizovan na nain na koji se to inilo sa klasinim Orijentom u tom smi-
slu to oni ne dele iste stereotipe. Orijent je, kako nam to Said saoptava,
mesto velikih kulturnih centara i bogatstava koje je Okcident eksploatisao.
Zapad nije eksploatisao samo materijalne resurse, nego i znanja filozofi-
ju, filologiju. Balkan bi tako mogao biti deo jednog vrlo iroko shvaenog
Orijenta i stoga postavljen u elastine orijentalistike okvire. Motivi osvaja-
nja i eksploatacije Orijenta uslovili su proizvodnju slike, a ova proizvodnju
stereotipa. Dakle, Orijent koji Said rekonstruie ostaje definisan terminima
mudrosti, bogatstva, senzualnosti, vladavinom despotskih reima, misteri-
oznosti, lukavstva, lenjosti, uitka, ali i inferiornosti u odnosu na zapadnu
tehnologiju i nauni/objektivistiki nain miljenja. Obrazac miljenja o
Balkanu iskljuuje mudrost, bogatstvo, dok zadrava takozvanu politiku
misterioznost, kulturnu zamrenost, sklonost ka zaverama i despotskim
reimima, prisustvo orijentalne lenjosti, a tek u izvesnoj meri hedonizma
koji se preplie sa pasivnou, letargijom (jer istorijske/politike okolnosti
hedonizam na Balkanu u devetnaestom veku teko da odista doputaju)
136
Ilina Jakimovska, Politika na teloto, Mehanizmi na nadzor, disciplina i kazna na make-
donska narodna kultura, Balkanska slika na svetot, MANU, Skopje, 2006, str. 327-341.
86
emu se dodaju predstave o hrabrosti, nesebinosti i snazi, a u okvirima

neizostavne, ukupne kulturne inferiornosti. Stoga najpre treba uzeti u obzir
istorijski kontekst u kojem su engleski i ameriki putnici otkrili Balkan, kao
i svrhu njegovog otkrivanja jer ona i odreuje sadraj i karakter stereotipa.
Iako putnici odlaze na Balkan jo u prvoj polovini devetnaestog veka i iako
tada odista nastaje neka vrsta hiperprodukcije putopisa, izvetaja i avantu-
ristikog romana o njemu, u britanskim asopisima, politikim magazini-
ma i dnevnim novinama, on se jasno uoava tek u godinama Istone krize
(1875-1878). Ovo se ini kroz pokuaje da mu se pristupi ozbiljnom poli-
tikom analizom okolnosti u udaljenom delu Evrope. Ipak, takve analize
izmiu putnicima i diplomatama koji uprkos znanju koje imaju o Balkanu,
esto naputaju svoj rad sa zakljukom da je isuvie sloen za razumevanje.
Dok je Osmansko carstvo bilo u opadanju i dok je bilo nuno odre-
diti novog staratelja Balkanu, poeli su se tekstualno proizvoditi nezati-
eni, neuki, slobodoljubivi, hrabri, slovenski narodi. U pozadini ovih na-
rativa nalazila se velika politika igra izmeu Velike Britanije i Rusije koje
su se borile za prevlast nad ovim poluostrvom. Gledstonova liberalna
kampanja suprotstavila se konzervativizmu koji je insistirao na ouvanju
Bolesnika sa Bosfora. Tokom ove tri godine Istone krize traju debate o
potlaenim Slovenima i turskoj tiraniji, uspevajui da odnesu pobedu
nad suprotstavljenim, konzervativnim govorom o slovenskim pobunje-
nicima i carstvu koje balkanski narodi, i tako skloni separatizmu, uni-
tavaju iznutra. U osnovi debate, nala se hrianska raja, njene pobune
u bosanskim i bugarskim provincijama.137 Dok su konzervativni britanski
asopisi irili strah od opasnih i zavaenih slovenskih plemena, liberalni
su ih predstavljali kao potlaenu, gladnu i umornu decu, eljnu slobode i
mira. Interesovanje za Balkan je raslo, ali je jedna injenica ostavila nei-
zbrisiv trag u daljim reprezentacijama o njemu. On se nalazio u okvirima
Osmanskog carstva i u engleskim i amerikim udbenicima, romanima
i brojnim anrovima informativnog karaktera, geografski je smeten na
Bliski Istok. Sa druge strane, ve rani dvadesetovekovni balkanski politi-
ari i intelektualci prepoznaju Gledstovnovu liberalnu politiku kao tipini
model odnoenja Britanije prema Balkanu. Vilijema Gledstona i njegovu
137
Neval Berber, Unveiling Bosnia-Herzegovina in British Travel Literature (1844-1912), Pisa
University Press, Pisa, 2010, str. XIV
87
liberalnu struju zanimala je Bugarska, donekle Bosna i Hercegovina, dok

se Srbija nalazila na dnu liste politiki zanimljivih zemalja Balkana. Mali i
potlaeni, hrianski narodi za Gledstona su najpre Bugari. Srbi su Sloveni
koji se u konfliktu sa Turcima mogu starati sami o sebi, dok u treu grupu
balkanskih naroda ubraja, one ije spaavanje iz ruku Osmanske imperije
ne mora biti trenutno i ne mora se sprovesti radikalno.138 Orijentalni Slo-
veni, slobodoljubivi hrianski narodi, potlaena raja, deca Evrope,
neevropska Evropa, su imenice i pridevi pod kojima se podrazumeva Bu-
garska. Tek docnije, kada nastupe Balkanski ratovi, a potom i Prvi svetski
rat, vei broj stereotipa koji e prekriti itav Balkan, poticae iz Srbije. To
e biti bure baruta, okida na revolveru, sigurnosna brava na buretu
baruta.
Stanje koje su misionari i diplomate zatekli na Balkanu devetnae-
stog veka bilo je inspirativna podloga za kreiranje stereotipa bliskim orijen-
talistikim. Od prve polovine devetnaestog do sedamdesetih godina devet-
naestog veka, tu su se jo uvek mogli zatei prizori ena pod zarom, pa ak i
ena u burkama, ibuk i sedenje ispred malih duana, ispijanje kafe, pogled
na minarete, damije i hamame, zvuk sa minareta koji je putnik po auto-
matizmu vezivao za Orijent i mnogo drugih predmeta i institucija dovodi-
lo se u vezu sa klasinim Orijentom. Naime, uprkos lokalnoj samoupravi,
uprkos delovanju crkve i svim optim mestima koja se danas dovode u
vezu sa ouvanjem identiteta slovenskih naroda na Balkanu, Osmansko
carstvo je svojim prisustvom i svojom vladavinom ostavljalo trag u bal-
kanskim kulturama. Sa druge strane, pojedini gradovi u kojima ive kako
hriani, tako muslimani, formiraju vrsto tlo stereotipu o balkanskoj me-
avini i svojevrsnom amalgamu orijentalno-okcidentalog. Sarajevo, Mostar
i drugi gradovi u Bosni, bude naroito interesovanje kao svedoci ivota
pravog Orijenta koji se ne nalazi u Evropi, ve ilavo opstaje na njenim
rubovima. Odnos prema tom prizoru postaje ambivalentan on se kao
egzotian prieljkuje, ali kao potencijalna pretnja odrava kontinuitet ank-
sioznosti Evrope koja bi mogla biti ugroena tuim vrednostima. Najzad,
pojedini orijentalistiki stereotipi koji su vezivani za tursko stanovnitvo
na poluostrvu, po inerciji i po optem utisku, prenoeni su na takozvano
138
edomir Anti, Gladstone and Serbia, The South Slav Journal, Anglo-Serbian Society,
Budapest, Belgrade, London, Vol. 29, No. 3-4, 2010, str. 5-14.
88
junoslovensko ili hriansko stanovnitvo. Ovako su formirani orijen-

talistiki diskursi koji traju do danas. Naravno, njihovo trajanje i iznutra i
spolja zavisno je od funkcije koju vre. Narativi o orijentalnim osobinama
ili orijentalnom kulturnom nasleu mobiliu se kada nema drugog odgo-
vora na pitanje politikih problema i ekonomskih kriza. Jedan od najee
eksploatisanih motiva jeste onaj o osmanskom mentalitetu koji je navodno
uavi u pore slovenskih drutava doveo do njihovog istorijskog i politi-
kog, uopte kulturnog zastajkivanja.139 No, ovaj skup orijentalistikih ste-
reotipa e tek biti karika u dugom lancu formiranja i nadogradnje mita o
zemljama izmeu Istoka i Zapada.
Zbog ovoga je orijentalizacija Balkana nepotpuna. Balkan je nesum-
njivo orijentalizovani prostor, ali je njegova orijentalnost izloena dinami-
nom testiranju i propitivanju kako spolja tako iznutra. Stanovnici Balkana
koriste orijentalizam kao etiketu, kao oznaku za ne-Ja; za marginalnog,
inferiorizovanog Drugoga. U devetnaestom veku, kada se Balkan otkriva,
istrauje i upisuje u simbolike i kulturne mape Evrope, putnici su prijatno
iznenaeni kada tu zateknu Orijent. Prepoznaju ga u batama, terasama,
minaretima, krovovima toplih boja, hramovima koji umesto da streme
nebeskim daljinama otkrivaju harmoniju kupola. Uporedo sa batama pu-
nim mirisnih rua, stolicama ispred duana, izranjaju nemirne moderne,
monolitne, evropske zgrade koje sa oslobaanjem od turske vlasti poinju
da grade Sloveni.140 Nekoliko decenija kasnije, dok putnici, podloni isto-
rijskim iskrivljenjima koje prizvodi egzotizam prolosti prieljkuju povra-
tak mirnog i harmoninog Orijenta, nailaze na hriansko stanovnitvo
koje kao da nije izgradilo ni stvorilo nita originalno, a unitava ostatke
Orijenta.141 Tako e diplomate, putnici, novinari i avanturisti zakljuiti da
je dolo do kulturne igre, a ona proizvela neoekivane uinke. Po okon-
anju osmanske vladavine oekivala se neka vrsta kreativnosti slovenskog
stanovnitva, a ona je dala paradoksalni rezultat sporog menjanja i pri-
dravanja orijentalnih obiaja.142 Revoltirani putnici, uoivi nedovreni
139
Amy Singer, The Ottoman Balkans and the Middle East: How might this be acomplished,
Searching for Ottoman Legacies, New Directions, Routledge23-40., London, 2010.
140
Percy Henderson, British Officer in the Balkans: The Account of a Journey Through the Dalma-
tia, Montenegro, Turkey In Austria, Magyarland, Bosnia and Herzegovina, London, 1909, str. 68.
141
Ibid.
142
Ibid.
89
posao urbanizacije balkanskih gradova, Slovenima vraaju orijentalisti-

ke etikete sporost, konzervativnost, letargiju, hedonistiko preputanje
neradu, potekoe u dovoenju administracije u red, nehigijenu.143 Odgo-
vor na pitanja o zastajkivanju, nenapredovanju, neurednosti i sklonosti ka
preputanju zateenoj situaciji, putnici nalaze u konstruktu orijentalnog
mentaliteta. Iako je zateeno stanovnitvo slovenske krvi, njihov men-
talitet je orijentalan.144 S obzirom na njihovu varvarsku prolost vie se
nije moglo oekivati. Na tu, navodno varvarsku prolost, koja je u inter-
nom diskursu predstavljena radikalno drugaije kao vizantijska i uzvie-
na, putnici dodaju dobro poznati govor o pet vekova osmanske vladavine
koja je dodatno otetila ve zavaena i lako osvojiva plemena.145 U prvoj
polovini dvadesetog veka, situacija se nije znaajnije izmenila. Engleske
diplomate i misionari piu o temperamentu, mentalitetu, o orijentalnom
sklopu linosti.146 Orijentalna inercija i pomirljivost duha u kontrastu sa
haotinim dogaajima i normalnim odvijanjem svakodnevice, ukazuju
na jaz izmeu orijentalnog i okcidentalnog.147 Identitet gradova meri
prisutnou smirenih nasmejanih figura sa fesovima.148 Kulturnom armu
srpskog drutva doprinose prizori mukaraca u nonjama, ena sa ud-
nim frizurama.149 Tada se spolja, iznova mobilie mrlja (ljaga) diskurs
o orijentalnom nasleu koji e biti obnovljen posle Drugog svetskog rata,
no samo meu prvom generacijom britabskih diplomata. ezdesete i se-
damdesete godine znaajno, ali ne zadugo, menjaju percepciju Balkana kao
malog i nepotpunog Orijenta. I najzad, Balkan je nepotpuni Orijent stoga
to se na njemu tu i tamo sreu orijentalne figure, nikada tako savreno
izbruene, dostojanstvene u pojavnosti i precizno definisane kao to je to
sluaj sa likovima u kanonizovanim romanima o Indiji ili Egiptu kojima
Said posveuje istraivaku panju. Balkan u putopisima, avanturistikim
romanima i fikciji jeste zamiljen, ali on nikada nije delio grandioznost i
143
Ibid, str. 170.
144
Ibid.
145
R. T. Claridge, A Guide Among the Danube from Vienna to Constantinopol, Smyrna, Athens,
The Morea, The Ionian Islands and Venice, London, F. C Vestley, 1836, str. VI, VII
146
Lena Yovichich, Pages from Here and There in Serbia, State Printing Works, Beograd, 1925,
str. 210.
147
Prema: Sanja Lazarevi Radak, Na granicama Orijenta, Mali Nemo, Panevo, 2011, str. 90.
148
Ibid, str. 92.
149
Ibid.
90
filigransku istananost orijentalizma. On u istoriji svojih reprezentacija ret-

ko ostaje mesto dubokog divljenja ili dubokog prezira. Ovo e doneti tek
poslednja decenija dvadesetog veka. Slike o njemu u romanima i u filmskoj
industriji nikada nisu bile tako dirljivo impresivne, niti su delile mo Ori-
jenta sposobnu da oara, hipnotie, najpre pisce, pa potom i reditelja,
a najzad gledaoca svojom mudrou ili misterioznou. Na njemu se
odvijaju mali, orijentalni dogaaji. Najpre, zato to je njime dugo vladalo
Osmansko carstvo od koga je Britanija strepela i prema kome je odravala
naroitu vrstu prezira. Stoga Balkan nikada nije dovoljno narativno po-
rastao u meri u kojoj bi mogao biti despotski, zavodljiv, bogat i senzualan
kao to je to klasini Orijent. Ostao je na pola puta, no to ne znai da se
sasvim ili iskljuivo zaglavio i umetnuo izmeu Istoka i Zapada. ini
se da je ostao na spoljanjoj pre nego na unutranjoj granici Evrope na
granici Orijenta, pre nego na granici Okcidenta.
Auto-orijentalizacija
i strah od turske mrlje
Savremena istraivanja, kako reprezentacija o Balkanu, tako socio-

loka i antropoloka istraivanja koja se tiu i samopoimanja stanovnitva
na Balkanu svedoe u korist orijentalizacije kao postupka iskljuivanja i
marginalizacije koja deluje unutar samih balkanskih drutava. Uporedo
sa ovim, iznutra i spolja opstaju orijentalizujui stereotipi i etikete koje se
smetaju u tekst o Drugome kako bi se on predstavio kao manje vredan u
skladu sa starom podelom na Istok kao zaostali i inferiorni i Zapad kao
razvijeni/civilizovani deo sveta. Ve je bilo rei o tome kako su orijentali-
zujue etikete odigrale jednu od kljunih retorikih, a potom i praktinih
uloga u podeli Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije. Jedna od
retorikih figura aktivnih u Srbiji, u ovom postupku jeste turska mrlja ili
turska ljaga kako to formulie Marko ivkovi. Mrlja se retoriki pove-
zivala sa raspadanjem komunizma kome su pripisivane brojne negativne
karakterne crte koje su se postavljale nasuprot kobnog nedostatka kultu-
re. Jedan od izraza koji je bio bogat istorijskim asocijacijama, bio je rajin-
ski mentalitet koji karakteriu pragmatinost, spremnost na kompromis,
sebinost, hedonizam, lukava servilnost. Svaljivanje krivice za probleme u
svakodnevici bilo je zasnovano na konceptu nacionalnog karaktera ili for-
91
mulaciji: pet vekova pod turskim jarmom. Ovo je esto korien i opte
rairen retoriki topos meu svim nekadanjim turskim podanicima na
Balkanu. Njegova svojstva variraju od zemlje do zemlje u regionu, shodno
kontekstu i potrebama. Za vreme rata u Bosni, Srbi su tu etiketu primenji-
vali na Muslimane, preciznije Bonjake150 koje su nazivali Turcima, a ovo
nacionalno izmetanje je bilo praeno daljim orijentalistikim etiketama.151
I pitanje njegove interiorizacije, promiljanje mogunosti da je on jedna od
nametnutih slika, moe biti valjan razlog za diskusiju.
Strah od turske mrlje je otporan, duboko ukorenjen u stereotipima
i opstaje pod pritiscima vremena. U okvirima pojedinanih balkanskih ze-
malja, ova podela slui kako etnikoj, tako ideolokoj podeli. U Srbiji je
prisutna kako u formi auto-marginalizacije tako prilikom ideoloke podele
na tri Srbije, pri emu, ona trea ima funkciju premoivanja jaza izmeu
prve dve.152 Postjugoslovenska orijentalizacija podrazumeva tenju da se
pripadnik druge kulture esencijalizuje kako bi se njime moglo vladati. U
okviru ovog diskursa konstruiu se dve pozicije: inferiorni Drugi kao obje-
kat i superiorno Ja kao subjekat, nosilac znanja i antipod Drugog. Preko
analogija, orijentalizam u postjugoslovenskom kontekstu daje specifine
parove: ruralno/evropsko; balkansko/civilizovano; primitivno/moderno.153
Dakle, kultura nije shvaena kao skup institucija ili izjednaena sa ideolo-
kom sferom drutva, ve je moralno i civilizacijsko pitanje. Ona je strate-
gija za povlaenje razlike prema drugima. U postjugoslovenskom sluaju
kultura se nalazila u sreditu borbe za legitimnost. Diskurs o njoj se zasni-
vao na dvostrukoj logici: sa jedne strane, njegovi zagovornici insisitiraju na
tome da se ona prenosi s generacije na generaciju, dok drugi istiu ulogu
linog napora u tom pravcu. Tako kultura sadri elemente poput jezika,
obrazovanja, odee, dranja, mesta stanovanja, frizure. Glavni kriterijum
150
Imenicom Muslimani je u socijalistikoj Jugoslaviji oznaavano stanovnitvo islamske
veroisposvesti u Bosni. Ovo je verovatno jedinstven sluaj da je etnika grupa nazvana po
konfesionalnom identitetu.
151
Marko ivkovi, Srpski sanovnik, XX vek, Beograd, 2012, str. 154-155.
152
Ivana Spasi, Tamara Petrovi, Varieties of Third Serbia, Us and Them: Symbolic Divisions
in Western Balkan Societies, (ed) Ivana Spasi, Predrag Cvetianin, Beograd; The Institute
for Philosophy and Social Theory of University of Belgrade, Beograd, 2013, str. 219-244.
153
Natalia Waldhuber, Shifting Discourses of Nesting Orientalisms: The Case of Western Balkan
Fragmentation, Central European University, Department of International Relations and
European Studies, Budapest, 2013. 2-7.
92
drutvene diferencijacije u postjugoslovenskim drutvima dobija orijenta-

listiki karakter: urbanost, Evropa, kosmopolitizam Zapad, civilizovanost,
vs, ruralnost, Balkan/Orijent, nacionalizam, primitivizam.154
Veina balkanskih drutava se dugo odreuje na osnovu podela po
razliitim osnovama. Jedna od najznaajnijih je ona izmeu manjina i ve-
ine gde se kao poslednje oznaavaju kako etnike, tako religijske i druge
grupe koje nisu brojne. Kao kriterijum se uzima pristup izvorima moi/
odsustvo pristupa strukturama moi.155 U tom smislu, marginalni je uko-
liko ne eksplicitno, orijentalizovani drugi, on deli njegove stereotipe o
inferiornosti, detinjastosti, nerazvijenosti.
Zapadniji Istok i istoniji Zapad:

ta je to Zapadni Balkan?
Pitanje na koje istraivai predstava Balkana ukazuju glasi: Da li

drutva Balkana pripadaju Evropi? Samo pitanje je postalo opte mesto,
te se vie i ne uoava aporija koju sadri. Problem koji onemoguava da-
vanje jasnog odgovora je viestruk. Naime, iako je ovo poluostrvo fiziki,
geografski deo Evrope, ona sama ima svoju simboliku geografiju zasno-
vanu na idejama i slikama u koje su slike i diskursi o Balkanu neuklopivi.
Evropa je izjednaena sa visokom kulturom, civilizacijom, ureenou i
uglaenou, vrhuncima ljudskog duha, dakle stereotipima kojima se u do-
broj meri suprotstavljaju stereotipi nagomilani u predstavama o Balkanu.
Sa druge strane, savremena Evropa se izjednaava sa jednom politikom
tvorevinom Evropskom unijom. Ukoliko jedna evropska zemlja nije la-
nica Evropske unije, ona se najee izbacuje iz njene simbolike geografije.
Uslovljenost napretka istonijih zemalja ili takozvanog evropskog Istoka
ka Evropi zavisi od niza drutveno-politikih kriterijuma, prihvatanja eko-
nomskih i pravnih regulativa, a ono se odvija sporo, to se u javnom dis-
kursu zapadnih zemalja dovodi u vezu sa nepromenljivou Istoka. itav
154
Stef Jansen, Antinacionalizam, XX vek, Beograd, 2005, str. 116-117
155
Davor Marko, Power Constelation(s), Symbolc Divisions and Media: Perception of Islam as a
Personalized, Minorized and Subordinated Part of Serbian Society, Us and Them: Symbo-
lic Divisions in Western Balkan Societies, (ed) Ivana Spasi, Predrag Cvetianin, Beograd;
The Institute for Philosophy and Social Theory of University of Belgrade, Beograd, 2013,
str. 179-195.
93
proces prikljuenja Evropi, dokazuje do koje mere je balkansko simboliko

polje odreeno zapadnom predstavom i u kojoj meri je konstruisani Bal-
kan unutar Balkana, konstrukcija. U tom smislu, ovo je jo jedan dokaz
mogunosti da se orijentalistika paradigma primeni na situaciju u kojoj se
Balkan nalazi danas. U kontekstu zamiljanja Balkana su zavladale podele
zasnovane na naroitoj vrsti pod, suborijentalizma, podorijentalizacije i
specifikacije drutava kao manje i/ili vie balkanskih.
Uporedo sa postupkom konstruisanja Balkana analognom konstru-
isanju Orijenta, odvijala se diskurzivna proizvodnja Zapadnog Balkana.
Ovako je Zapadni Balkan kao imaginarni prostor imaginarnog Balka-
na postao onaj njegov deo u koji se smetaju zgusnuti stereotipi, dok se
jednovremeno on predstavlja kao blii Evropi, te njime vladaju evropska
politika i kulturna oekivanja. Sama fizika geografija Balkana dovoljno
je neodreena i dovoljno imaginarna da konstruisanje okcidentalnosti/
evropskosti dodatno uslonjava analizu njegovih interpretacija. Kao i u
sluaju klasinog Orijentalizma, ovaj imaginarni podbalkan je postao
sredstvo ontolokog zamagljivanja Balkana i stvaranja imaginarnog Bal-
kana koji se oblikuje, konstruie u praksi u skladu sa politikim interesima
kako iznutra, tako spolja. Ovaj ontoloki nestabilni i otueni Balkan, sai-
njen je on niza reprezentacija koje zamenjuju stvarno znanje o ovom delu
sveta. Kao i orijentalizam, ovaj diskurs je iznedrio irok krug poznavala-
ca Balkana koji publikuju prie i novinske lanke. Ovde pojednostavljenja
omoguuju tira i gledanost, slikovito predstavljanje dogaaja, linosti i
procesa u vestima sa Zapadnog Balkana. U skladu sa informacijama, a
zapravo javnost se opredeljuje prema politiki i ekonomskim interesima
koji dolaze od spolja.
Jedna od najkompleksnijih i najdugotrajnijih zapadnih predstava o
Balkanu je sklonost njegovog stanovnitva ka separatizmu terminom bal-
kanizacija. Ukoliko je konstruisan Zapadni Balkan, namee se pitanje ta
su to ne-zapadni Balkani i ne vode li ova nuna pitanja daljem usitnjavanju
i takozvanoj balkanizaciji Balkana. On se zasniva na pretpostavci vodeih
evropskih zemalja da bi neke balkanske zemlje mogle biti kulturno i poli-
tiki blie Evropi, samo da. Na ovaj nain se uvoenjem kriterijuma
evropstva/modernizacije/demokratizacije vri hijerarhizacija / marginali-
zacija meu njima. Hijerarhizacija lokalnih evropejstava negira temelje po-
likulturne Evrope i iznova vodi u debate o etnicitetu, kulturi, mentalitetu i
94
konfesiji koji bi trebalo da budu neprihvatljivi u demokratskim drutvima.

Pisanje o Zapadnom Balkanu i njegovo prouavanje, podrazumeva i pro-
uavanje vrednosti interesa i stavova zapadnog diskursa kao i mehanizme,
kategorije i klasifikacije koje proistiu iz zapadnog znanja o Balkanu. U
tom smislu Zapadni Balkan je model reprezentacije regionalnog identiteta
u samom regionu. Njegovo konstruisanje odreuju dominantni drutveni
procesi, to je u ovom sluaju tenja ka integraciji ovog dela sveta u EU.156 U
tom smislu na njemu i u vezi sa njim vladaju procesi o kojima je nemogue
misliti bez pozivanja na Saidov Orijentalizam.
Premda bi bilo logino nainiti korak napred i naredno poglavlje
posvetiti razvoju Saidovog miljenja u formi postkolonijalne kritike, pa-
nju emo na as posvetiti balkanizmu kao pokuaju zasnivanja nezavisne
paradigme o ovom delu sveta. S obzirom da se u akademskoj javnosti Bal-
kana javilo izbegavanje postkolonijalne kritike koja istraivaa obavezuje
na davanje odgovora na pitanje da li je Balkan kolonizovano podruje,
reenja su se traila u uspostavljanju novog okvira. Ta reenja su nastaja-
la uporedo sa razvijanjem postkolonijalne teorije, u koju se, paradoksalno,
Balkan smetao izvan balkanskih akademskih krugova. Ovaj pokuaj da
se za Balkan osmisli i na njega primeni specifina paradigma koja bi bila
osetljiva na istorijski i simboliki kontekst u kojem je nastajao nazvana je
balkanizmom i ubrzo dobila svoj kontrapar koji je zastupanjem orijentali-
zma, zapravo kreirao naroitu paradigmu.
156
Predrag Svilar, Medijska konstrukcija Zapadnog Balkana, Mediterran Publishing, Novi Sad,
2011, str. 125.
95
IV
BALKAN IZMEU DVE PARADIGME:
BALKANIZAM MARIJE TODOROVE I REPRODUKOVANI
ORIJENTALIZAM MILICE BAKI HEJDEN
On je jednostavno granica, odbojni dar to ga

Drugi, postavi alter ego, naputa da Ja ne bi u njemu
nestalo, nego da u tom uzvienom otuenju, nae pro-
palo postojanje.
Julija Kristeva
Balkan: Senka Evrope i granica

izmeu Istoka i Zapada
U prethodnom poglavlju bilo je rei o nainima na koje je Balkan

naseljavan matovitim tvorevinama; postupcima kojima je konstruisan i
medijskoj ekspanziji koja je posluila irenju zamagljene, ali za irok sloj
konzumenata teksta, privlane slike o ne-evropskom delu Evrope. Deve-
desetih godina dvadesetog veka, kada postaje predmet novinskog izveta-
vanja, podsticaj za otvaranje novih rubrika i ureivanje politikih emisija,
u njegovim akademskim krugovima se prepoznaje napor da se nametnute
slike dekonstruiu, a pri tome izbegnu postojee paradigme u koje su se
smetali drugi delovi sveta. Pitanje: moe li se Balkan smestiti u okvire ve
postojeeg orijentalizma, podstie bugarsku istoriarku Mariju Todorovu
da napie svoj Imaginarni Balkan, utemeljen u stotinama bibliografskih
jedinica, mahom putopisa i izvetaja na osnovu kojih tvrdi da je za ovaj deo
sveta neophodno ponuditi novi teorijski okvir. Svoje tvrdnje argumentuje
fizikom opipljivou i geografskom stabilnou Balkana koja se suprot-
97
stavlja neopipljivom i konstruisanom, izmatanom Orijentu, kao i istorij-

skim i politikim okolnostima koje su ga smestile izmeu Istoka i Zapada.
Bauk krui Evropom
Dok devedesetih godina mediji stvaraju bunu i zastraujuu atmo-

sferu, dok Evropom iznova, posle sedamdeset godina pauze krue gotske
prie sa Balkana, Todorova zapoinje svoju studiju aluzijom na forme i-
renja straha od spoljanjeg i ideolokog neprijatelja. Balkan postaje ideja,
ree maglovita, rubna stvarnost koja plai civilizovani svet. Na slian
nain, samo nekoliko godina pre toga, svet je stajao zapanjen, zastraen,
medijski nahranjen slikama iz Iraka i Kuvajta; drhtei pred mogunou
da bude preplavljen naftom ili lien njenih izvora, najzad, nepomino gle-
dajui televizore iekivao je katastrofu novi svetski rat. Poetkom deve-
desetih, doiveo je novo iznenaenje i dobio novu medijsku hranu. Najpre
je nastupilo ruenje Berlinskog zida, entuzijazam i nove mogunosti uje-
dinjene Evrope. Svet je ukinuo jednu veliku politiku podelu nazvanu blo-
kovskom. Ova naizgled blistava stvarnost koja je obeavala prosperitetnu
budunost, pretvorila se u brutalne raspade nekada socijalistikih dravnih
tvorevina, gde su jedna za drugom nestajale velike administrativne i poli-
tike jedinice na levoj strani Evrope. Usledio je poslednji balkanski rat.
U tom ratu, Velike sile imaju svoje rtve i ljubimce, loe i dobre uloge,
ali u ujednaenom balkanizovanom svetu, svi su manje-vie isti nose pri-
dev balkanski. Odreivanje rtava, ljubimaca, negativnih figura samo je
delimino voeno iskustvima i odabirima iz prolosti. Novi ekonomski i
politiki interesi, zahtevali su novoizabrane rtve i agresore.
Promiljajui Balkan i prikupljajui grau u ovom istorijskom kon-
tekstu Todorova pie:
Jedan bauk krui kulturom Zapada-bauk Balkana. Sve sile ule su u
sveti savez da bi isterale tu avet: politiari i novinari, konzervativni nau-
nici i radikalni intelektualci, moralisti svih vrsta, rodova i oblika. Postoji li
ijedna suparnika grupa koju njeni protivnici nisu ocrnili kao Balkan ili
optuili za balkanizaciju? Koji od optuenih nije uzvratio igoui taj in
kao balkanizam157
157
Marija Todorova, Imaginarni Balkan, XX vek, Beograd, 1999, str. 15.
98
Re balkan je nomen mundum, ali se u savremenoj politikoj

kulturi koristi da oznai konkretnu geografsku i istorijsku realnost, dok
je pridev balkanski pomono retoriko sredstvo stigmatizacije i margi-
nalizacije. Uprkos bogatstvu pojmova i rei, pridev balkanski je otrgnut
od svoje ontoloke osnove i iznova stvoren kao apstraktni demon. Da li
je Balkan geo-simboliki, geo-politiki, ili moda kulturni i istorijski de-
mon? Todorova ovo retoriko pitanje postavlja iz uverenosti da se onto-
logija Balkana ne moe poistovetiti sa predstavom koja proistie iz upo-
trebe prideva balkanski i glagola balkanizovati u renicima savremene
politike i kulture. Pogrena primena ovog termina je posledica jednostav-
nog para silogistikih konstrukcija. Naime, Balkan je kao realnost stekao
lou reputaciju, i drugo, atribut balkanski se odnosi na ni malo prijatnu
stvarnost.158 Premda se slini zakljuci mogu izvesti i prilikom promiljanja
Orijenta, Todorova ostaje uverena da su ove ontologije odvojene. Orijent i
Balkan moda imaju sline uloge, ali se oni ne mogu poistovetiti. Zato na-
stoji da pronikne u korene balkanizma i rekonstruie njegovu evoluciju.
Naime, balkanizam je zavladao zapadnom percepcijom regiona poetkom
dvadesetog veka, a potom obnovio svoju snagu raspadom Sovjetskog Save-
za. Tokom komunistikog peroda, dobar deo Balkana je shvatan kao deo
monolitne Istone Evrope, a posle 1989. godine postao Drugi u novoformi-
ranom konstruktu Srednje Evrope. Naravno, ovde treba uzeti u obzir i izu-
zetke. Todorova izvodi zakljuke na osnovu istorijskih prilika u Bugarskog
tog doba, zanemarujuu specifinu poziciju jedne velike dravne tvorevine
Jugoslavije. Njen poloaj odista je bio granian, s obzirom na politiko i
svako drugo balansiranje izmeu Istoka i Zapada.
Pitanje da li je balkanizam ta avet od koje svet strahuje, integralni
deo orijentalistikih pristupa omoguilo je da se iskae slojevitost izgrad-
nje zapadnih drugosti. Diskurzivni Balkan, slian Saidovom apstraktnom
Orijentu je po Todorovoj ostao izvan dometa neposrednih kolonijalnih
previranja. Stoga konstrukcija balkanistikog diskursa nije bila rezultat mi-
sionarskih pokuaja civilizovanja, pa samim tim ni predstava o jo jednoj
istonoj oblasti pod zapadnom dominacijom koja ima kulturoloki pro-
blem prihvatanja civilizacijskih struktura. U tom smislu, mogu se izdvojiti
dve ravni po kojima funkcioniu orijentalizam i balkanizam. Orijentalizam
158
Ibid, str. 70-72.
99
prepoznajemo tamo gde Okcident konstruie svoj direktni kontrapar, na-

seljavajui ga stereotipima o zaostalosti, senzualnosti, despotizmu i tako
formira jedinstveni pogled Zapada na Istok.159 Balkanizam je nasuprot Ori-
jentalizmu, okarakterisan istorijsko-politikom konkretnou zbog koje je
proizvodnja egzotinog teksta o njemu onemoguena.160 Todorova na bo-
gatoj grai ukazuje na konkretnost i na stvarnost Balkana, naglaavajui
njegovu liminalnost. U tom smislu, diskurs o Balkanu jeste onaj o imputi-
ranoj dvosmislenosti, pre nego o imputiranoj Drugosti.161 Drugaije ree-
no, on nije Drugi na nain na koji je to Orijent jer ga zapadni posmatra
postavlja izmeu Istoka i Zapada, pa moe biti i Istok i Zapad zbog ega
je njegova drugost unutranja i imputirana. Za razliku od Orijenta, kako
ga Todorova shvata, Balkan je ontoloki stabilan i opipljiv, on je konkretno
geografsko podruje, sa konkretnom istorijom ispunjenom ljudima i do-
gaajima, za razliku od efemernog Orijenta ija je istorija fluidna, ili pak
statina, a ljudi i dogaaji nejasno ocrtani.
Da bi ovo argumentovala, Todorova postavlja pitanje Kako se
pojedinac osea kada ga nazovu Balkancem? 162 Odgovarajui na njega,
istie da se kao aksiom uzima da stanovnici Balkana o sebi imaju negativ-
nu predstavu jer im ona, tako nepovoljna i puna omalovaavanja dolazi
od spolja. Razmiljanje Balkanaca o samima sebi optereeno je etnikom,
nacionalnom, verskom i lokalnom raznolikou kao i drugim viestru-
kim identitetima.163 No, u najveem broju sluajeva oni nose negativan
predznak preuzet od spolja. To ne znai da su balkanski narodi bili pa-
sivni recipijenti prideva, stereotipa i generalizacija, ve da su imali ulogu
u kreiranju percepcije koja odreuje njihovu politiku i ekonomsku bu-
dunost. Evropeizovane elite, mahom mladi ljudi kolovani u Evropi, su u
devetnaestom veku usvojili hegemonistiki diskurs centra, to je proizvelo
distancu u odnosu na sopstvenu kulturnu stvarnost. Ona se otuuje i po-
staje njihova stvarnost zaostalog stanovnitva, svakodnevica rodbine
koja je, mahom nepismena, ostala na selu. Oseajui se otueno, mladi
159
Predrag Svilar, Medijska konstrukcija Zapadnog Balkana, Beograd: Mediterrain Publishing,
2011, str. 142.
160
161
Sanja Lazarevi Radak, Otkrivanje Balkana, Mali Nemo, Panevo, 2013, str. 18.
162
163
Ibid, str. 24.
100
kolovani ljudi prihvataju evropske vrednosti. Ovako dolazi do rascepa, do

proizvoljnog odvajanja njihove i nae geografije - jedne koja oznaava
primitivnost, nerazvijenost, kulturno zastajkivanje i druge, koja se dovodi
u vezu sa civilizacijom. Tako oni kod kue postaju neuki seljaci koje
treba poduiti vrednostima civilizacije, a mi u Evropi nosioci civiliza-
cijskog poslanja. Iz slinog unutranjeg rascepa nastalo je i ono to Fanon
prepoznaje kao otuenost obrazovanog crnca. Elita koja se vraa kui vie
nije ni-tamo-ni-ovamo. Ona usvaja merila koja je stekla obrazovanjem.
Imajui na umu da nove vrednosti i merila dolaze spolja, Todorova odabira
evropsko izvetavanje o Balkanu kao Drugome ne bi li rekonstruisala i po-
tom iznova konstruisala ono to naizva imaginarnim Balkanom. Na grai
koju izdvaja, izvodi teze po kojima vesti o Balkanu prodiru u spoljni svet
samo u vreme uasa i nevolja, dok se u vreme mira, Balkan sa prezirom i
potcenjivanjem ignorie. No, Balkan ima monu ontologiju koja zasluuje
ozbiljno i kompleksno prouavanje, ali je slika o njemu, nezavisna, pojed-
nostavljena, iako kompleksnija od stereotipa, ova nametnuta reprezenta-
cija izgleda kao stvarnost i odraz pojavnog sveta. Statina slika Balkana
odreena je optim parametrima iz doba oko Prvog svetskog rata i repro-
dukovana tokom sledeih nekoliko decenija, zasluivi status zasebnog dis-
kursa koji Todorova imenuje balkanizmom.164 Uprkos ovoj zamrznutoj
slici, Balkan je geografski neodvojiv od Evrope, ali je kulturno konstruisan
kao unutranja Drugost, i postao praktino sredstvo apsorpcije eksternali-
zovanih politikih, ideolokih i kulturnih frustracija koje potiu iz tenzija i
protivrenosti svojstvenih ostatku Evrope. Balkanizam je zbog toga postao
neka vrsta zamene za emocionalno pranjenje koje je od devetnaestog veka
i potom u navratima u dvadesetom veku, pruao orijentalizam. Oznaiti
Balkan i iskoristiti ga u svrhu zamene za Afriku uvoenjem prideva unu-
tranja, oslobaalo je Evropu niza optubi o rasizmu i etnocentrizmu koje
ne bi mogla izbei na drugim kontinentima.165 Iz ovih razloga, Balkan je
posluio kao skladite negativnih karakteristika naspram kojih je konstru-
sana pozitivna slika kulturno uzviene Evrope spremne da iz svojih fizikih,
pa dakle teritorijalnih okvira, iskljui sve to se ne uklapa u demokratski
diskurs.166 Ovim Evropa pokazuje velikodunost i doslednost svojim poli-
164
Ibid, str. 316.
165
Ibid, str. 323.
166
Ibid, str. 324.
101
tikim i kulturnim idealima. Tako bi na izvestan nain Evropa, mogla tre-

nirati svoj orijentalizam na unutranjem podruuju, dokazujui da se ne
odrie vlastitih vrednosti, a u izvesnoj meri rastereujui medije stalnim
prisustvom Orijenta svedenog na Bliski i Daleki Istok, te terorizam od ko-
jeg joj kontinuirano preti opasnost.
Ovako je Balkan, kako formulie Todorova postao kmet Evrope
anticivilizacija, aler-ego i njena tamna strana, a Evropa, domovina koje
nema.167 U tom smislu, ako je Evropa stvorila ne samo rasizam, nego i anti
-rasizam, ne samo mizoginiju, nego i feminizam, balkanizam jo uvek nije
pronaeni komplementarni par.168 Govor o Balkanu nastavlja da se kree
izmeu patronizujueg/optuujueg diskursa i samo-defanzivne retorike.
Prvi jaa u vreme kritine situacije u Socijalistikoj Federativnoj Jugoslaviji i
otkriva aroganciju koja dolazi iz nedovoljnog poznavanja konteksta u kojem
rat izbija. Kao posledica tekstualne/medijske debate, javlja se oseanje da je
Balkan personifikovan i apsorbovan u retorikoj odbrani od esencijalizacija
koje dolaze sa Okcidenta. U nastojanju da se sauvaju od negativnih repre-
zentacija, stanovnici Balkana ostaju u repetitivnom zaaranom krugu koji
zvui kao odbrana, ili pak strah optuenika od izricanja optube. 169 Jedan
od naina na koji se ovo ini je zadravanje na staroj reprezentaciji o Bal-
kanu na razmei civilizacija; raskrsnici ili granici izmeu Istoka i Zapada.
Granica: izmeu ega?
Pre no to se pozabavimo liminalnou Balkana kako je shvata Ma-

rija Todorova, prisetimo se Fanonovih postavki o crnom subjektu. Fanon
naime, tvrdi da su Crnci bili ta tamna strana sveta, to je u osnaenoj
kombinaciji sa judeo-hrianskim asocijacijama na crnu boju doprinelo da
oni odigraju ulogu Senke i budu rtvovani kao ne-civilizacija. Istu, u osno-
vi, preutno jungovsku ideju, prepoznajemo kod Marije Todorove. Iako se
otvoreno ne poziva na Junga ili Fanona, veze su jasne. Po Todorovoj, Bal-
kan je spolja, a neretko i iznutra, shvaen kao senka senoviti primitivac
koji uzemirava harmonine veze uspostavljene u zapadnim, evropskim
167
Masimo Kaari, Geofilozofija Evrope, Plato, Beograd, 2010, str. 108.
168
169
Tatjana Aleksi, Mythistorical Genres of the Nation, Mythistory and the Narratives of the Na-
tion in the Balkans, (ed) Tatjana Aleksi, Cambridge Scholars Publishing, UK, 2007, str. 1-11.
102
drutvima. On je taj koga treba isterati, simboliki ili stvarno, na koga tre-
ba upirati prstom kao na negativca i u krajnjoj liniji, u skladu sa Adlerovim
shvatanjem, on je jo jedan u nizu rtvenih jaraca u istoriji oveanstva.
Jedna od osnovnih razlika izmeu Orijenta i Balkana, ili druga klju-
na razlika sastoji se u graninoj pozicioniranosti ovog poluostrva. Polovi
simbolike geografije Evrope ukrtali su se na Balkanu raskru Rimsko
-Vizantijskog i Osmansko-Habsburkog; istono i zapadno hrianskog,
emu svakako treba dodati i islam, judaizam i protestantizam. Zamisao o
postojanju linije kulturolokog razgranienja unutar same Evrope predsta-
vlja jednu od najistrajnijih simbolikih slika Evrope koja balkanistikim
diskursom svoje drugo Ja smeta u donekle paradoksalnu konstrukciju
evropskog Orijenta.170 Predstavljanjem Balkana tako dominira postupak
preklapanja i ukrtanja razliitih geografskih, kulturnih, konfesionalnih i
simbolikih mapa. Biti konstitutivni i komplementarni par onom drugome
unutar njega samog znailo bi smestiti se na naroitu vrstu granice. Stoga
Todorova insistira na liminalnosti, ali izbegavajui da primeni Van Gene-
pov koncept ovog geografskog, socijalnog i psiholokog stanja. Ona gra-
ninost vidi kao specifinu vrstu potiskivanja. Balkan je mesto propusnih
granica, problem evropske epistemologije i diskurzivne formacije. Premda
je istorijski i geografski entitet i premda, istie nepostojanje institucional-
ne i pravne razlike izmeu Osmanske imperije kao osvajaa i Balkanskog
poluostrva kao osvojenog, Todorova povlai granicu na mestu koje prepo-
znaje kao skrivenu Evropu.171 Otud je njeno shvatanje Balkana kao granice,
kao liminalnog podruja neraskidivo povezano sa konceptom senke u koju
Evropa ostavlja osuivane, prezrene ili neeljenje slike i dogaaje. Veto
se oslanjajui na istoriografiju a koristei granine koncepte psiholokog i
simbolikog, Todorova ukazuje na preklapanje istorijske, kulturoloke, pa
stoga realno-fiziko-teritorijalno opipljive granice i mesta ukrtanja, koliko
i psiholoke funkcije granice kao objekta ograivanja, te udaljavanja od ne-
poeljnog. Stoga problem Balkana, za razliku od Orijentalizma koji podra-
zumeva imputiranu Drugost, zadrava znaenja imputirane dvosmislenosti.
Ukoliko je Orijent komplementarni Drugi, Balkan je granini bauk, izmeu
Istoka i Zapada, na ta nas podsea ve u prvim redovima svoje studije.
170
Predrag Svilar, Medijska konstrukcija Zapadnog Balkana, Mediterrain Publishing, Novi
Sad, 2011, str. 15.
171
Sanja Lazarevi Radak, Na granicama Orijenta, Mali Nemo, Panevo, 2011, str. 17.
103
Milica Baki Hejden:

reprodukcija orijentalizma
versus konstuisanje balkanizma
Nekoliko godina nakon to je objavljen Imaginarni Balkan, Marije

Todorove, u formi kritike ponuenog shvatanja balkanizma, nastae nova,
Balkanu prilagoena paradigma Milice Baki Hejden. Kao indolog, prijem-
iva za senzibilitet i potencijal koji nose modifikovane verzije orijentalizma,
iznova je primenila ovu teoriju na Balkan. Za razliku od Marije Todoro-
ve, Baki-Hejden, istie da je pretpostavka o geografskoj neopipljivosti i
fluidnosti Orijenta kako je shvata Todorova teko odriva. Pojava na koju
Said ukazuje uvoenjem termina orijentalizam, sastoji se od preklapanja
geografskih, kulturnih i ideolokih mapa. Upravo je jugoslovenski prostor
bio taj na kome su se slamale posledice geo-simbolikog i kulturno-geo-
grafskog zamiljanja u okviru kojeg se jug smetao sve junije, zapad sve za-
padnije, a Istok sve istonije. Logika na kojoj su se zasnivale debate izmeu
jugoslovenskih republika imala je sve elemente orijentalistikog govora, a
sa zaotravanjem odnosa i ratnim sukobima, ovaj proces se irio.172
Iako priznaje da je balkanizam za neke kontekste precizniji termin,
uoava da retorika balkanizma ne stoji sama za sebe, izdvojena od orijen-
talistike retorike i fenomenologije, nego se sa njom proima i preklapa.
To proimanje Baki-Hejden vidi kao odraz dveju pojava ija je sutina
ista. Retoriko preklapanje prisutno je kod svakog diskursa moi: kod mo-
dernizacije, civilizacije, retorike razvoja. Razlozi preklapanja sadrani su u
moi diskursa da u sebi nosi sve ostale, iako se za potrebe razliitih ana-
liza koncentrie na odabrane - modernizaciju, civilizaciju ili neto tree.
Ove kategorije ne stoje odvojeno, ve ih povezuje uloga u razmatranjima
modernosti, razvijenosti, civilizacije. U geografskom i simbolikom smislu,
njihova veza sa orijentalizmom ne sme biti zanemarena.173
Tvrdnja Todorove da za razliku od fluidnog i statinog Orijenta,
Balkan postoji kao dinamina i opipljiva geografsko-istorijska celina, nije
kritiki izazov za istraivae orijentalistikog teorijskog usmerenja. Naime,
Orijent je itekako bio opipljivo, istorijski i geografski konkretno podruje
172
Milica Baki-Hayden, Varijacije na temu Balkan, IFDT, Filip Vinji, Beograd, 2006, str. 20.
173
Ibid.
104
za Veliku Britaniju. Njegova istorija se rekonstruisala, o mapama se vodi-

lo rauna, a ovaj prostor je uveliko obezbeivao egzistenciju stanovnitva
Velike Britanije. S obzirom da je re o kolonizaciji koju su predvodili egzi-
stencijalni interesi, najpre trgovina, pa potom eksploatacija zaina, dragog
kamenja, zlata, srebra, ljudskih resursa, Orijent nije bio iskljuivi predmet
imaginacije koji je omoguavao prodaju avanturistikih romana ili gleda-
nost ljubavnih filmova ija se radnja smetala izmeu kulisa kartonskih
kamila i Tad Mahala. Indija je za Veliku Britaniju bila konkretan prirodni
resurs koji je trebalo iskoristiti, a ne plod imaginacije. Slino je bilo i sa dru-
gim delovima Orijenta koje je kruna upoznavala, uvala ili unitavala kako
bi zadovoljila vlastite privredne, ekonomske, uopte ivotne potrebe. Ovo
naglaava i Edvard Said, tvrdnjom da iza imaginarnog Orijenta postoji i
onaj stvarni Orijent koji naseljavaju ljudi sa svojim potrebama i sudbinama.
Dakle, Todorova prenebregava Saidovo ukazivanje na ontologiju dvostru-
kog Orijenta jednog koji je naseljavan imaginacijom radi lakeg osvajanja
i potinjavanja, to uostalom moemo shvatiti kao uvod u proces konkret-
ne administrativne i politike kolonizacije i drugog: stvarnog, ivog Ori-
jenta kojim evropska geografija odreuje Aziju, Afriku i druge delove sveta.
Stoga Baki - Hejden istie da je za britansku imperiju Indija bila
geografski konkretan prostor uprkos zamagljenoj retorici kojom su je opi-
sivali. Sam nadimak dragulj u kruni, dovoljno je reit u ovom smislu.174
Kada je re o Balkanu postavlja se pitanje: da li su stvarno istorijske
i geografske granice o kojima pie jasno omeene i da li je odista jasno o
kojoj celini je re. Poznato je da su se od vremena kada je skovan termin
balkan, razliite zemlje ukljuivale i iskljuivale iz njega. Ova praksa po-
inje jo u njegovoj preistoriji, u vreme kada je nazivan Bliskim Istokom i
obuhvatao ire podruje no danas. Sve do dvadesetih i tridesetih godina
dvadesetog veka, Balkan je imenovan Bliskim Istokom. Krajem dvadesetog
veka, uoavamo praksu ukljuivanja i iskljuivanja razliitih delova ovog
poluostrva iz njegovih fizikih i kulturno-simbolikih granica. Naime,
ovako se manipulisalo Slovenijom, Rumunijom i Pokrajinom Vojvodinom,
koje bi se as nale u njegovim okvirima, as bile izoptene iz njih. U pret-
hodnom poglavlju bilo je rei i o novom Balkanu koji je laskavo nazvan
174
Ibid, str. 21.
105
zapadnim, to doprinosi podeli i ukrtanjima prostora koji se smeteni

juno udaljavaju junije, a smeteni zapadno smetaju zapadnije.
Kako god se odreivali u odnosu na Saidovo delo, njegov uinak osta-
je nesporan jer se ubrzo ispostavilo da je Orijentalizam prerastao okvire u
kojima je prvobitno formulisan. Preklapanje orijentalizma sa balkanizmom
ne umanjuje znaaj balkanizma kao autentine analize teritorijalnog dela
Evrope. Izdvajanje i omeivanje retorike o Balkanu kroz pojam balkanizma
ostaje vredan doprinos promiljanju internalizacije i istorije kreiranja slike
Balkana. Stoga se u okvirima balkanizma prednost daje promiljanju uticaja
koji je slika drugoga o nama samima imala na nas same i obrnuto: u
kojoj meri smo mi sami uticali na stvaranje predstave o nama samima.
Iz ovakvih analiza izronili su samokritiki osvrti, svest o vlastitim predrasu-
dama iz kojih se u dugom istorijskom procesu predvoenom spremnou
na autoreferencijalnost mogu izvui vredni zakljuci. Neke od posledica
prepoznaju se u krizi identiteta istono-evropskih zemalja koje su se odvi-
jale u ideoloko-politikim granicama. Kriza jugoslovenskog identiteta bila
je obeleena nedoumicama vezanim za simboliko-kulturnu geografiju, a u
formi apsurdnih pitanja o tome jesmo li deo sveta.175
Ipak, ako se Orijent dovodio u vezu sa despotizmom, sjajem, sen-
zualnou, Istona Evropa u koju se smetao Balkan, povezivala se sa zao-
stalou, a Balkan sa nasiljem. S obzirom da ima vie predstava o Orijentu
i Balkanu, zanima nas jedna od najuestalijih koje se na Balkanu koriste
kao sredstvo legitimizacije marginalizacije i intervencionizma. Re je o
onome to Baki - Hejden naizva reprodukcijom orijentalizama ili nesting
orientalisms.176 Po tom obrascu, Azija je vie Istok ili druga u odnosu na
istonu Evropu, a u okvirima same Istone Evrope, ovi mehanizmi poi-
nju da funkcioniu nezavisno. Tako je Balkan istoniji od Istone Evrope,
a u okviru Balkana, Zapadni Balkan, najmanje istoan od drugih delova
poluostrva. Ovo gnedenje orijentalizama je moralo imati svoju prolost.
Ona see u doba otkrivanja Balkana, te u vreme kada je on prvi put fiziki
upisan u geografske i mentalno upisan u simbolike mape sveta. Na njemu
je zaticana Osmanska imerija, osmanska kultura koja je imenovana kao
azijsko naslee.
175
Ibid, str. 24.
176
Ibid, str. 55.
106
Ukazujui na azijsko naslee, putnici su u devetnaestom veku obli-

kovali naroiti aspekt balkanizma. On se reprodukovao kroz knjievna
dela i memoarsku grau, ali se spolja gnezdio dok je mogao posluiti poli-
tikim svrhama. Uostalom, videli smo kako je to funkcionisalo u kampanji
Gledston protiv Dizreaelija i obrnuto. Balkanski Sloveni su bili as rtve
osmanskog naslea, as nasilnici koji su nasledili sve najgore od osvajaa,
pa sada nastoje da rasparaju staru imperiju i proire svoje balkanistike
sklonosti ka balkanizaciji po ostatku Evrope i sveta. Iznutra, ovaj diskurs je
prihvaen i reprodukovan u jednakoj meri, ali je njegovo prihvatanje dalo
drugaije rezultate. Aktiviranje procesa reprodukcije orijentalizama smo
imali priliku da posmatramo uivo dok su se vodili ratovi na prostoru
SFR Jugoslavije. Reprodukovanje orijentalizama svedenih na osmanska
svojstva utkana u mentalitet i duu naroda (sic!) omoguilo je reto-
riko i ojaalo praktino povlaenje granica i podizanje zidova izmeu
nas i susednih drugih. U dravama koje su nastale raspadom Jugosla-
vije, koriena je formulacija oni drugi od strane onih koji su i sami bili
tako obeleeni u orijentalistikom diskursu. Tako se u Evropi Orijent nije
koristio samo u pogrdnom smislu, nego se shodno pravilima u skladu sa
kojima funkcionie reprodukcija narativa, irio na one delove evropskog
kontinenta koji su bili pod orijentalnom otomanskom vlau. Naavi se u
retorikoj zamci zasnovanoj na vrednosnim stubovima Okcidenta, narodi
koji su bili pod vlau Habzburke monarhije isticali su razlike u odnosu
na one koji su iveli pod Osmanskom vlau. Tako su jedni postali deo
Srednje Evrope, a drugi bili oznaeni kao Balkanci, to je neizbeno vodi-
lo njihovoj retorikoj primitivizaciji. Ti drugi, oni Balkanci za svoje su-
sede vie nisu pripadali Evropi u uem smislu. Esencijalizovane percepcije
utkane u podele koje su prethodile stvaranju jugoslovenske drave 1918.
godine iznova su izronile iz istorijskih dubina postavi deo javnog diskursa
koji se odvijao u pozadini najavljivanog ujedinjenja Evrope i pretpostavlje-
no ekonomski bolje budunosti. U tom postupku ubrzanog preispitivanja
identiteta dojueranjih sukoba dolo je do saimanja vremena, u kojem su
se poeli preplitati, zgunjavati istorijski dogaaji. Ovo je dovelo do ponov-
ne mobilizacije slika iz prolosti, revanizama, podseanja na imaginarne
koliko i stvarne dogaaje, na podelu graana i seljaka; centar i periferiju.
Junaci iz mitske prolosti poeli su se susretati/sudarati sa stvarnim, real-
nim, aktuelnim politikim i drugim linostima iz sadanjosti, oblikujui
107
sloen i zgusnut mitsko-politiki panteon. Sve dalje manipulacije istorijom,

znanjima, ukljuivanje novih reprezentacija i retorikih figura rezultovalo
je haotinom svakodnevicom i padom sistema vrednosti. Gnedenje ori-
jentalizama je ilustrativan primer snage orijentalistikog diskursa koliko
i refleksija postkolonijalnog stanja. Gubitak moralnog kompasa, ukidanje
hronoloke dimenzije i njeno ponovno uvoenje saimanjem dogaaja,
pokazuje kako naizgled bezazleni stereotipi i oznake mogu doprineti do-
datnim objanjenjima dramatinog raspada zemlje. Najzad se javilo i novo
pitanje koje se logino nadovezalo na problem identiteta i pozicije Balka-
na u odnosu na Evropu: ko je u Jugoslaviji Evropljanin? Ovo pitanje je
buknuvi poput plamena, uvelo nove podele i izazvalo nova previranja u
drutvu. Stanovnitvo severnijih republika kakve su Slovenija i Hrvatska
smatralo se evropskijim od svojih istonih suseda koji su etiketirani kao
balkanci, uz neizostavno podseanje na trajanje osmanske vlasti u pojedi-
nanim republikama i zaostalost koja je iz ovog stanja proistekla. Nasta-
jale su rezolucije o srednje-evropskom karakteru Slovenije, a u Vojvodini
se sve ee, makar u ali, pozivalo na stari ustav koji je ovu autonomnu
pokrajinu smetao u Srednju Evropu.
Korak unazad:
Od Vizantije do Balkana
Drugo pitanje koje postavlja Baki-Hejden jeste: ta je tako vizan-

tijsko na Balkanu. Naime, trulo zdanje Istonog Carstva, kako to Hegel
formulie, ili pogana slika imbecilnosti, gde umobolne strasti sputavaju
razvoj svega to je plemenito u misli, delu i oveku, primer je retorike
primenjene na Vizantiju.177 U vrednosnom smislu ovakva predstava je do-
prinela falsifikovanju istorijske stvarnosti, pribliivi zamiljenu Vizantiju,
stereotipnim balkanizmima i orijentalizmima. Ovakav nain milje-
nja jo uvek definie ak i onu akademsku svest koja je slabo upoznata sa
vizantijskom istorijom i obiajima, te nekritiki preuzima ve formirane
slike. U prilog shvatanju predstava o Balkanu, kao i nezavidnoj situaciji
u kojoj se on dugo nalazi, Baki Hejden predlae da se razliiti aspekti
177
Prema Milica Baki Hejden, Varijacije na temu Balkan, IFDT, Filip Vinji, Beograd, 2006,
str. 76.
108
vizantijske batine ispitaju u novom svetlu, a ne samo u okvirima politi-

ke istorije. Ovo bi bilo od naroitog znaaja za pravoslavno hrianstvo.
Akademska javnost Zapada je tokom ratnih sukoba u Jugoslaviji koristila
verske razlike izmeu vizantijske i katolike crkve ne bi li objasni-
la razlike koje stoje u optoj politikoj kulturi postkomunistike Istone i
Centralne Evrope. Tako uporedo sa orijentalizmom i balkanizmom moe
postojati i vizantinizam koji se bavi predstavama o vizantijskoj civilizaciji.
Ovo zapaanje Milice Baki Hejden koje je potkrepljeno izvorima iz
akademske javnosti, moe biti podrano iz ugla drugog diskursa. U svojoj
knjizi Otkrivanje Balkana, gde su teze izvedene na osnovu putopisnih be-
leaka, ukazujem na mesta na kojima se Balkan orijentalizuje posredstvom
pojednostavljenih predstava o vizantijskoj drugosti.178 Vizantijsko je ono
dekadentno, frivolno; ono je simbol insititucionalne zaostalosti i nerazvi-
jene umetnosti. Balkan je politiki, istorijski, kulturno i geografski zamr-
eno podruje stoga to se oko njega bore dva dela sveta Istok u devet-
nestom veku olien u Rusiji i Zapad koji predstavlja Velika Britanija. Ovo
je mrani, nerazumljivi deo sveta oko koga se bore imperije na istoku,
koji pripada Turskoj, a prieljkuje ga Rusija.179 U udbeniku Jezekije Bater-
vorta koji pominjem u toj studiji, hrianski narodi sa jasnom aluzijom na
stanovnitvo pravoslavne veroispovesti predstavljeni su kao nesposobni i
stoga potinjeni vie vekova. Njihova logika je po piscu ovog amerikog
udbenika, postavljena suprotno zapadnoj, a nije ni sasvim istona. Ti
hrianski narodi o kojima pie pripadaju grkoj crkvi180 odreenoj na-
roitom hijerarhijom, i udnom strukturom, a spolja obeleenoj niskim
stepenastim krovovima i vrlo visokim tornjevima.181 Autor zakljuuje da
je ova crkva zajedno sa kulturom iz koje dolazi i koju istovremeno formira,
premda formalno deo hrianstva zasnovana na vrednostima iz drugog -
istonog sveta. Adolf Slejd zakljuuje da je toj crkvi bliska iskvarenost, da
je nastala u kvarenju, moralnom padu i pogubnim dodirima sa islamskim
svetom. To je sekta, a ne hrianstvo u pravom smislu. Ono se nalazi u
178
179
Hezekiah Butterworth, Zigzag Journeys in the Orient: The Adriatic and the Baltic- A Jo-
urneys of the Zigzag Club from Vienna to the Golden Horn, The Euxin, Moscow, Altra nad
Laureat, Boston, 1882, str. 49-50.
180
Ibid, str. 50.
181
Ibid.
109
stanju kontinuiranog intelektualnog i moralnog pada.182 Hegel u Vizantiji

prepoznaje dekadenciju i poronost, ironizujui je:
Vizantijsko carstvo je svim strastima bilo rastrzano u sebi, a spolja
su pritisnuli barbari kojima su carevi malo toga imali da suprotstave. Car-
stvo je bilo u trajnom stanju nesigurnosti, pa predstavlja u celosti odvratnu
sliku slabosti, u kojoj bedne, apsurdne strasti nisu dale da nastanu velike
misli, dela i individue. Pobune vojskovoa, ruenje careva pomou tih voj-
skovoa i intriga dvorjanika, ubistvo ili trovanje careva, od strane njihovih
vlastitih ena ili sinova to su prizori, koje nam povest ovde daje, dok
najzad, sredinom petnaestog stolea, snani Turci nisu razorili trulu grae-
vinu istono-rimskog carstva.183
Ovome dodaje da pravoslavnoj imperiji nedostaje originalnost:
Povest visoko obrazovanog istono-rimskog carstva, gde se, kako bi
se mislilo, duh hrianstva mogao shvatiti u istini i istoi, prikazuje nam
hiljadugodinji niz neprekidnih zloina, slabosti, podlosti i beskarakterno-
sti, najjezovitiju i zato najneinteresantniju sliku.184
Svedoci i naratori pada ovog carstva vide ga kao okonanje hilja-
dugodinjeg neprekidnog sleda zloina, slabosti, beaa i mrtvila ili kao
kraj sveta dostojnog ivota, tog grko-rimskog sveta kojeg ujedinjuju je-
zik i kultura. Zahvaljujui epskoj borbi protiv osmanskih Turaka i najzad
romantizmu, posredstvom pravoslavne crkve, opstala je kako smatra an
Kiznije kao kulturni domen.185
Aluzije na meavinu tornjeva i kupola, na zbunjujue i apsurdno me-
anje hrianskog i islamskog proizvelo je pretpostavku putnika da je pra-
voslavlje nastalo meavinom hrianstva i islama, a da je samo hrianstvo
koje se zaticalo na Balkanu, ve bilo izloeno kulturnom truljenju koje je
dolo sa Istoka. Tako je hrianstvo, ve zahvaeno istonim uticajima po-
eo obeleavati islam, kvariti ga i od njega stvarati pretnju u smislu kultur-
nog propusta i greke koja se javlja na rubnom podruju Evrope. Drugaije,
putnici u ukupnom broju Slovena zatiu hriane i muslimane, a meu
182
Adolphus Slade, Travels in Germany and Russia including a steam Voyage by the Danube
and the Euxine from Vienna to Constantinopole in 1838-39, Cambridge, University Press,
2012, str. 156.
183
Georg Fridrih Hegel, Filozofija povijesti, Kultura, Zagreb, 1951, str. 312.
184
Ibid.
185
an Kiznije, Etnologija Evrope, XX vek, Beograd, 1996, str. 69.
110
prvima uoavaju podelu na istone i zapadne. Iz ovoga nastaju konstruk-

cije o uticajima ruskih, varvarskih interesa na islamom iskvareno grko
hrianstvo, pa se ono moe shvatiti na dva naina: 1. kao iskvareno hri-
anstvo koje je naslednik dekadentne Vizantije; 2. kao grko hrianstvo
izloeno ruskim uticajima. U oba sluaja re je o prisustvu Orijenta unutar
hrianstva koje bi se po putnicima moralo vezivati za Zapad. Konstrukcije,
improvizacije u tumaenju i stoga krivotvorenje Vizantije i pravoslavlja po-
kazale su se kao kreativne i za itaoce putopisa komine informacije. No iz
njih su progovarale slike i opasna iskrivljenja koja su svoju mo pokazala u
decenijama koje su usledile. Ovo nam govori o jo jednoj predstavi koja se
vezuje za liminalnost. Balkan je izmeu Istoka i Zapada, i to na specifian
nain. Predstave o Vizantiji obeleene su ambivalentnou. Smatra se da je
u Vizantiji ambivalentnost bila ne tek stvar poetskog izraza ve i svojstvo
stvarnosti koje se materijalizovalo u razliitim aspektima drutvenog ivo-
ta.186 Planine su bile zastraujue i svete, more pretee i privlano, mudrost
spoljanja i unutranja. Ovakvo prepoznavanje vizantijskog duha, kao i re-
alni udeo ovakvog naina miljenja mogao je uticati na oblikovanje pred-
stave o delovima Balkana kao ambivalentnim i graninim. U ovom smislu,
graninost/ambivalentnost bi se itala drugaije nego kod Marije Todorove
jer je smetena u sferu duha i utkana u drutvene strukture. Uporedo sa
tim, Vizantija bi bila Istono carstvo koje ulazi u simbolike-granice Za-
pada i stoga jeste i nije njegov deo. Ova predstava se kao jedna od kljunih
u esencijalizacijama Balkana provlai do danas. Balkan je, tako odreen
svojom neodreenou, koliko ga od drugih odvaja, vlastita raznolikost.
Termin Evropa dobio je znaenje u kojem se danas upotrebljava
uporedo sa distanciranjem severnije Evrope od junije Evrope. Ova
junija, pa i Jugozapadna Evropa iznova, u dvadesetprvom veku asocira
na Vizantiju koja je, dodue, bila u dubokoj dravnoj vezi sa Rimom i u
kulturnoj vezi sa antikom Grkom Ona podsea na zapadnu slavu Rima
i na njenog antikog prethodnika Grku. No, kao to smo uoili, slika
Vizantije se na Okcidentu tokom modernog doba svela na opskurni, isto-
ni deo evropskog tla. U savremenom dobu, ta reprezentacija je nadivela
pokuaje istorijskih korekcija u vidu neobrazloene diskvalifikacije Vizan-
186
Milica Baki- Hayden, Varijacije na temu Balkan, IFDT, Filip Vinji, Beograd, 2006, str.
84.
111
tinaca. Ukoliko bi konstitutivni znaaj Vizantije u evropskom kontekstu

bio priznat, Evropa bi se morala suoiti sa nesavladanim dvojstvom konti-
nentalnog identiteta. Zato priznanje tvorake uloge Vizantije deluje nemo-
gue. Okcident je proizveo niz reprezentacija koje preutkuju ili potcenjuju
Vizantiju.187 Pojmovi hrianskog Istoka i hrianskog Zapada su s obzirom
na migracije relativni, a u proceni vizantijskog carstva, Hegel i putnici iz
devetnaestog i dvadesetog veka, zajedno sa drugim imenima, propustili su
da primete vrednost ouvanja rimskog prava, grkog pesnitva, filozofije,
nauke i drugih komponenti koje su sainjavale modernu i ine postmo-
dernu Evropu.
Osvrt na drugaiju semantiku granice:

Balkan je konstrukt poput Orijenta i Okcidenta. Zasnovan je na

esencijalizaciji kao i drugi geo-simboliki prostori i stoga uvek iznova oba-
vezuje na interpretacije i postavljanje pitanja: Postoji li zajedniki balkan-
ski regionalni identitet? Ukoliko ne postoji, kao to moemo pretpostaviti
na osnovu politike, ekonomske stvarnosti i istraivanja identiteta, ta je
osnova pisanja o Balkanu. On je akademski imaginaran onoliko koliko je
proizvod knjievne mate. ta je to Jugoistona Evropa i kada se javlja?
Da li je samo eufemizam za Balkan i dokaz negativne stigmatizacije? Ovo
prate problemi poput onih: da li teoretisanje o Balkanu treba da se fokusi-
ra na horizontalnu dimenziju njegovog identiteta, umesto reprodukovanja
starih paradigmi u terminima nacionalnih i kulturnih vrednosti? Esen-
cijalizacija je, ma koliko izbegavana, neizostavni deo svake dekonstrukcije
reprezentacije. Upravo sa ovim u vezi i ostaje problem zasnivanja itavih
paradigmi o Balkanu, Orijentu, Okcidentu na primeru jedne zemlje. Ovaj
problem se susree i kod Saida. On najpre Orijentalizam izvodi na prime-
rima tekstova o Egiptu, Indiji uopteno oznaenom Orijentu, da bi ga tek
docnije u Kulturi i imperiji, proirio na jo desetak zemalja. Upotreba
termina Balkan i u ovom radu skree panju na itav niz esencijalizaci-
ja i problematinih odnosa izmeu oznaenog i oznaitelja u teorijskom
kontekstu, na nedostatak definicija i slabosti zasnovanih na esencijaliza-
187
Milo Kneevi, Mo Zapada, Mali Nemo, Panevo, 2005, str. 53.
112
cijama koje jo uvek vladaju u kritikoj nauci. Stoga je jedan od korisnih

postupaka za izbegavanje generalizacija u naunom kontekstu, fokusiranje
na tekst koji Balkan oznaava uopteno. U tom smislu bismo o Balkanu
govorili kada novinar, izveta, uopte putnik upotrebi termin Bliski Istok
ili Balkan. No i ovaj pristup jednako sadri nedostatke. Na taj nain ostaje
nepokrivena bogata graa o brojnim zemljama koje se u enciklopedijama
i geografskim prirunicima ubrajaju u balkanske. Najzad, gubi se hrono-
loki kontekst, s obzirom na stalno prekrajanje granica Balkana. Problem
je nesumnjivo aktuelan i dalje. Jednom esencijalizacijom se nastoji podvri
kritici prethodna esencijalizacija, pa one tako tvore neku vrstu stepenita u
evolucionistikoj konotaciji. Ukoliko je svaka naredna esencijalizacija ma-
nje opasna, kreemo se putem njihovog umanjivanja.
Radovima Todorove i Baki Hejden bi se moglo dodati produbljeno
itanje graninosti. Stereotip o granici ne znai samo smetanje na mar-
ginu, niti legitimizaciju ocrnjivanja Balkana. Granica izmeu Istoka i
Zapada ne mora biti samo ona psiholoka granica kojom se Ego odvaja
od alter-Ega, a Istok od Zapada uasavanjem nad dekadentnou Vizantije.
Savremena postokolonijalna itanja polaze od granice kao sutine savre-
menog kosmopolitskog drutva. Ni jedno drutvo nije monolitno, sva su
dinamina, u pokretu, praena smenjivanjem kultura i sistema vrednosti.
U tom smislu, uprkos istorijskom kontekstu, Balkan ija je istorija i tradi-
cija graninosti dua no to je to sluaj u evropskim metropolama, mogao
bi ponuditi alternativno i u vrednosnom smislu drugaije itanje granice.
Internalizovani koncept granice je na Balkanu menjao vrednosnu sadri-
nu postajui as negativan i opasan po iri evropski kontekst, as delei
tu ulogu sa mostom kao medijatorom i vezom izmeu Istoka i Zapada.188
Govor o Balkanu, ispunjen je simbolima poput klupka, zamrenosti,
mree, bureta baruta, mosta, kapije, kotla, stepenita i lavirinta.
U svakom pojedinanom sluaju, radi se o simboliki jakom mestu. No,
rubovi/margine su, ma koliko izopteni bili, puni neostvarenog potencijala.
Zato ne treba potcenjivati i eventualnu medijatorsku ulogu koju prelazna
podruja poput Balkana mogu imati.189 Uostalom, uoili smo da oni koji
dolaze na Balkan strepe od njegove izmeanosti. Stoga je on ni-tamo-ni
188
Sanja Lazarevi Radak, Na granicama Orijenta, Mali Nemo, Panevo, 2011, str. 277.
189
U vezi sa svim ovim ambivalencijama ostaje hibridnost - termin o kojem e vie rei biti u
poglavlju o postkolonijalnoj kritici.
113
-ovamo. Ukoliko njegovu liminalnost shvatimo poput Marije Todorove i

prepoznamo ga u granici izmeu ega i nesvesnog, arolikost i neodree-
nost, udruene sa rubnou i izostankom higijene koju putnici manifestno
koriste kao retoriko sredstvo omalovaavanja, onda je asocijacija na odla-
ganje neeljenog (otpadaka/vikova, predmeta sa grekom) lako smestiva
na ovo poluostrvo. No, i ovaj simbol se moe itati drugaije jer je i sam
ambivalentan i varljiv. Ukoliko je Balkan nasledio narativ o Vizantiji kao
amivalentnom prostoru, a uz to se naao na simboliki jakom i geografski
znaajnom mestu, utoliko je njegova hibridnost, te sposobnost da spaja
naizgled nespojivo, jaa.
Hibridnost, o kojoj je bilo rei u poglavlju o Edvardu Saidu, ukazuje
na veze izmeu razliitih kategorija prolosti i sadanjosti kulturnog dis-
kursa i iznova pokree dinamiku ekonomije ije tenzije i podele opstaju u
okvirima vlastite strukture. Ne postoji jedinstveni koncept hibridnosti jer
su hibridi u stalnom pokretu, izloeni unutranjoj i spoljanjoj dinamici.
Hibridi ive na rubovima i stoga su dokaz krhkosti podele na unutranje
i spoljanje. Moda otud tolika potreba za medijskom zastupljenou Bal-
kana u doba ratova. Upravo ona moe biti nain na koji se podiu granice
i na koji se titi od upliva nepoznatih vrednosti. Prisutnost meavine je
refleksija udela vlastitog u drugome i drugoga u vlastitom, ono je izazov
postojeoj binarnoj logici u skladu sa kojom su kategorije jasno omeene.
Postojanje hibrida je dokaz da je binarna logika puka fantazija, da je nastala
iz interesa i potreba za kontrolom. Strepnja od hibrida kao paradigmati-
ne meavine ugroava imperijalne projekte jer je dokaz da je monolitno
drutvo u kojem elita moe koristiti sve resurse samo iluzija. Na prostoru
Balkana uzdrmane su vrste mentalne strukture, ugroene su vrednosti na
kojima je Evropa sebe gradila u osamnaestom veku. Balkan je jedno od
prvih hibridnih mesta koje su evropski istraivai otkrili. Do tada otkri-
vena drutva su bila znatno zatvorenija i manje arolika. injenica da su
evropski i ameriki putnici jo u drugoj deceniji devetnaestog veka, otkrili
drutva u kojima ive ljudi razliitih konfesija poput hrianstva i islama;
ljudi koji nose razliitu nonju; koji koriste razliite jezike, navela ih je na
proizvodnju etikete meane salate. No, ta salata nastavlja da iri intelek-
tualni nemir. Pretpostavimo da je mogue vratiti se u devetnaesti vek i nai
se u ulozi putnika. Odista, koliko je drutava u Evropi delilo hibridnost
balkanskih drutava? U koliko evropskih drava je putnik mogao videti
114
neometano i uporedno kretanje muslimanskog i hrianskog stanovni-

tva? Hibridnost je bila svojstvo drutava koje su Evropljani orijentalizovali.
Tamo su prvi put zabeleene socijalne i stoga materijalne meavine. Sve
do sredine devetnaestog veka, smatralo se da pripadnici razliitih rasa ne
mogu imati potomstvo. Kao primer davala se sterilnost mule. Ali, eventu-
alni projekat meanja bio je mogu i njegova stvarnost je remetila ustaljene
obrasce miljenja, uvodei nemir u do tada stabilni vrednosni sistem. A
onda se poelo zazirati od polutanstva. Sve do sredine devetnaestog veka
koncept odranja iste rase, a krajem devetnaestog veka, izgradnje monog
Anglosaksonca delovao je ostvarivo. Ako se na rubovima Evrope mogu
dogoditi meanja: hrianki i osmanskih vladara; dodiri tela muslimana i
hriana; razmenjivanje elemenata materijalne i socijalne kulture, ideja, pa
najzad i nastanak tako opasno frivolnih i dekadentnih tvorevina kakva
je grka crkva pod ruskim uticajima - orijentalni potomak stare, trule
Vizantije. Tih dvadesetih godina devetnaestog veka tek se oblikovo termin
hibridnost, jo uvek ne naavi adekvatno mesto sa stabilnim znaenjima u
okviru prirodnjakih enciklopedija.
Docnije e hibridna drutva postati demokratski ideal nedovojiv od
ideja na kojima se zasniva i traje savremeni Zapad. Ali, ok, neretko gaenje
i politika zamrenost Balkana koju proizvodi brujanje razliitih jezika,
arolika pojavnost, nemogunost razumevanja ko je ko, ostae shvaene
na dva naina. Prvi primer bi mogao biti slikar Lester Dor Hornbi koji
je poetkom dvadesetog veka, bio svedok kada je bosanski seljak pravo-
slavac spustio novi u prosjaku posudu slepog muslimana koji je uao
na ulazu u damiju. Tada se zapitao: Nije li tolerancija najvea vrlina?190
Stotinak godina pre njega, jedan italijanski putnik je zapisao na svom putu
kroz Osmansko carstvo da uporedo sa netolerancijom Londona i Pariza
postoji svet u kojem se crkva smeta izmeu damije i sinagoge. Ovo pre-
poznaje kao uspeh drutva i srenu okolnost koju drugde nije sreo. Ovde
se vide Turci, Jevreji, katolici, Jermeni, Grci i protestanti kako razgovaraju
u skladu i u dobroj volji.191
Druga je onaj o eksplozivnom prostoru mrnje i nesloge, veitim ra-
tovima, meusobno zavaenim plemenima koja kulminira u Balkanskim
190
Boidar Jezernik, Divlja Evropa, XX vek, Beograd, 2007, str. 96.
191
Ibid.
115
ratovima i zadrava se u javnom diskursu zapadnih zemalja do danas. To

ne znai da izostaje u devetnaestom veku. Engleski i ameriki putnici su
u ovom periodu zbunjeni i uasnuti meavinama, oni piu o ustancima
lokalnog stanovnitva protiv osmanskog terora, ali bure baruta, premda
konstruisano pre Balkanskih ratova, zaivelo je upravo tada, kada su se slo-
venski narodi oslobodili osmanske vladavine. Znai li to da su tolerancija
prema susedima i izostanak konfesionalne netrpeljivosti, veto postignuti
zahvaljujui visokim sposobnostim osmanskih vladara, a mrnja, podele i
netolerancija nastale sa ruenjem Osmanskog carstva. Savremena istorij-
ska istraivanja su pokazala da postoji osnova za postavljanje pitanja koja
su se nekada smatrala neumesnim. Jedno od njih je: da li su helenistika
imperija i Rim bili multikulturne tvorevine u smislu u kojem savremena
drutva ne uspevaju da postignu? U prilog tvrdnje da su razliiti narodi
iveli na prostoru jedne drave i uspevali da ouvaju toleranciju, donekle,
moe govoriti klasini primer helenistike imperije Aleksandra Velikog, ili
primer Rima. Oba sluaja ostaju upitna i navodna tolerancija koja je njima
vladala zadrava se na nivou hipoteze. No, injenica je da su u njima zajed-
no iveli pripadnici mnogih naroda ije su se kulture dodirivale i meale. U
novovekovnu istoriju spada Osmansko carstvo koje neki istraivai istiu
kao primer sloenog multikulturnog drutva. Oslanjajui se na postojeu
grau i savremene teorije, Andrea Semprini tvrdi da je ovo bilo drutvo
koje je multikulturnu razliitost definisalo u kategorijama religijskog i
kulturnog prava neislamskih zajednica (hriana i Jevreja). Ovo je bilo re-
gulisano unutar svake zajednice, ali je za razliku od savremenih drutava
koje multikulturalnost zasnivaju na kulturnim pravima pojedinca, ovo bilo
propisano autonomnim pravnim sistemom. Ovakvi pravni sistemi, tako-
zvani mileti, omoguavali su pravo na kulturnu osobenost zajednice.192 ak
i iznutra, na samom Balkanu, sve do raspada Jugoslavije, na visokoj ceni je
bila, recimo, bosanskohercegovaka multikonfesionalnost i multietninost.
Otkako su osmanskom okupacijom srednjevekovne bosanske drave stvo-
reni uslovi za nastanak sistema sa jednom dravnom konfesijom i trima
konfesijama od kojih se zahtevala tolerancija, plurimorfnost (multikonfe-
sionalizam, multietninost, multinacionalnost) je ovde bila osnovno i naj-
uoljivije obeleje kulturnog prostora. U dvadesetom veku poinje bledeti
192
Andrea Semprini, Multikulturalizam, Beograd: Clio, 2004, str. 154.
116
i vetaki se odravati u vreme Titove Jugoslavije. No ono nestaje od 1990.

godine, upravo sa dolaskom demokratije i viestranaja, stvarnost je po-
kazala duboku podelu drutva.193 U medijskom epicentru ratnog raspada
Jugoslavije bile su prie o opsadi Sarajeva. Javnost Zapada se prisea Zim-
skih olimpijskih igara, tolerancije i evropskog karaktera ovog grada, koli-
ko i multietninosti, metropolitskog karaktera i pluralizma drutva koje
fiziki nestaje. I dok se Njujorku i Londonu organizuju veeri za Sarajevo,
dok medijske linosti Zapada podseaju na nekada harmonino drutvo
koje je to prestalo biti, u pozadini se javlja drugi, stari glas. On podsea na
atentnat na nadvojvodu Franca Ferdinanda koji se dogodio upravo u tom
multikulturnom gradu. arolika slika multietninog drutva i harmonini
ideal pluralnosti ustuknuli su pred seanjem da je tu poeo Prvi svetski
rad. Harmonini i neni glas, prekinut je uzvikom, podseanjem da se u
tom balkanskom centru dogaaju opasni oruani napadi. Oni naruavaju
stabilnost Evrope!194
Ostaje nam da pretpostavljamo koja verzija istorije je najbilia ono-
me to se vie ne moe ni rekonstruisati kao stvarnost jer je zagueno re-
prezentacijma. Njihova silovitost istiskuje istoriografiju, stvarajui od nje
politikim podelama, iskrivljenjima i konstrukcijama sklonu disciplinu. I
dok turski istoriari tvrde da su balkanski narodi, na separatizam bili na-
voeni vetom britanskom, anti-osmanskom propagandom, zvanina ver-
zija istorije koju danas uimo, dolazi nam iz Velike Britanije i Sjedinjenih
Amerikih Drava. U skladu sa njom, balkanski narodi su se pet vekova
nalazili u ropstvu i pod terorom osmanskog sistema vladanja. Uzajamno
su se mrzeli, a u jednakoj meri su mrzeli i svoje osvajae, napisao je jedan
engleski diplomata. Po toj verziji, mrnja je danas uroena kod balkanskih
naroda, jer su ivei na tlu na kojem su se svi morali tititi od svih razvili
brzi refleksi i sklonost ka eksplozivnosti. Moda paradoksalno, ali svakako
istinito, netolerancija i mrnja su zavladale kada je Velika Britanija uspela
da se stratekim potezima i vetom manipulacijom hrianskim i drugim
slovenskih stanovnitvom sa Balkana, oslobodi svog prvog i najveeg im-
perijalnog protivnika Osmanskog carstva. Drugi suparnik protiv kojeg
193
Ivan Lovrenovi, Imela i stablo, XX vek, Beograd, 2011, str. 211.
194
Muharem Bazdulj, I oni su pjevali o ratu (odjeci raspada Jugoslavije u engleskoj i amerikoj
knjievnosti), XX vek, Beograd, 2013, str. 6.
117
e borba trajati due, bila je Rusija jednako sklona manipulisanju balkan-

skim stanovnitvom.
Tako se iznova moramo vratiti pitanju granice. Moemo pretposta-
viti da je hibridnost Balkana izazvala iznenaenje i uporedo sa fantazijama
i konstrukcijama doprinela njegovom svrstavanju u red orijentalnih dru-
tava. Samo su na Istoku opstajale meavine. Videti takvu meavinu kao
moguu, kao realnost na vlastitom kontinentu koji je zamiljen poput go-
spodara i prosvetitelja drugih kontinenta dovodi putnike u zbunjujuu po-
ziciju i podstie ih da aroliko poluostrvo smeste na marginu. No mogua
su i druga itanja balkanske prolosti i razloga zbog kojih je postao granica
Orijenta u Okcidentu ili granica izmeu Istoka i Zapada. injenica ostaje
mnogo: putnici su na Balkanu prepoznali meavine koje su karakteristine
za Orijent, a potom je komsmopolitizam postao jedan od ideala demokrat-
ske Evrope. U tom smislu, podrivena je sama ideja granice. One su samo
konstrukti ili linije povuene po zemlji. One su simboline, pa uprkos sna-
nom delovanju simbola, ini se da u idejnom smislu ne postoje.
Evropa je tek ezdesetih godina dvadesetog veka poela teiti ukida-
nju granica koje dele, drave i narode. Savremena tehnologija i njen ubrzani
razvoj potvrdili su najavu o globalnom selu u kojem e granice izgubiti sva-
ki znaaj. Evropska granica je imala razliite oblike. Povuena je da bi delila,
zastraivala i izolovala, da bi titila i povezivala. Promena stava prema grani-
cama je povezana sa formiranjem novog pogleda na svet. Dananjica je tre-
nutak prevrednovanja, pada starih sistema i hijerarhija. U Evropi sam od-
nos prema granici ostaje obeleen ambivalentnou. Sa jedne strane postoji
tenja za upoznavanjem drugoga, za ukidanjem otuenja, znatielja i iza-
zov otvaranja, dok sa druge vladaju ksenofobija i elja za ukorenjivanjem.195
Ona ima nova znaenja. Kulturni identiteti ne koincidiraju meusobno, oni
ne tvore jasno razgraniene teritorije, u njima se raznovrsni elementi nepre-
stano meaju ili se slau jedni preko drugih. Svaki pojedinac je polikultura;
kulture nisu monolitna ostrva ve nanosi koji se uzajamno susreu i ukrta-
ju. Individualni identitet potie od viestrukih ve uspostavljenih identiteta,
a svaki pojedinani identitet doprinosi oblikovanju jedinstvenog bia. Kako
pie Cvetan Todorov, Ljudi nisu svi ni slini ni potpuno razliiti; poto je
svaki ovek u sebi mnoina, on svoje konstitutivne crte deli sa raznovrsnim
195
Kitof ievski, Etos pogranija, XX vek, Beograd, 2010, str. 78
118
grupama, ali ih kombinuje na svoj nain.196 Saradnja i udruivanje razliitih

grupa i kultura u pojedincima proizvodi individualni identitet koji je ishod
ukrtanja nekoliko kolektivnih identiteta. Ti identitetni su ve postojali u
prolosti, a nova kultura se raa iz susreta, manjih kultura ili iz raspada neke
obuhvatnije kulture, ili iz interakcije sa susednom kulturom. U tom smislu
ne postoje iste kulture, sve one su meovite ili hibridne, pitanje je samo
kada su istraivai i drutva ovoga postali svesni. Osvrt na istoriju bi mogao
posvedoiti da se to dogodilo kasno. Do danas, podele opstaju, a pojedinci
su nesvesni slojevitosti svojih identiteta i udela Drugoga u sebi samima. Do-
diri izmeu ljudskih grupa seu u prolost do porekla vrste i ostavljaju trag
na nainu na koji lanovi grupe komuniciraju.197 Kulture su u neprestanom
preobraaju. Sve one se menjaju, ak i ako sebe ili ako ih drugi naizvaju
tradicionalnima. Svako drutvo obuhvata druga drutva, preseca se sa nji-
hovim vrednostima tvorei nepostojanu ravnoteu. Stoga drutvo koje se
ne menja kao, uostalom i statina kultura ne postoje. Drutvene prakse su
brojne i promenljive i stoga je lako zakljuiti da su kulture konstrukti. One
su zapravo predstave koje drutva grade o sebi samima. To su one predsta-
ve sa kojima se pojedinci identifikuju. Te predstave su odreene praksama,
ali one deluju na pojedince. Kao norme koju drutvo izrie ili slike sveta,
percepcije i konstrukcije one su zasnovane na potrebi za identifikovanjem
predmeta i dogaaja.198 Ukoliko se uzme u obzir ova propusnost drutava i
kultura koja nas u krajnjoj liniji vodi do konstrukta, iznova zakljuujemo da
u krajnoj liniji uvek dolazimo do Balkana granice kao konstrukta kojim ga
je trebalo zabeleiti, anotirati, definisati i uiniti posebnim. Kasno otkriven,
naao se na rubovima interesovanja, percepcije, refleksije i najzad kao jedan
od prvih hibrida postao ogledalo onoga emu e Okcident u budunosti
teiti. Centar iz kojeg se ovaj projekat irio bio je Carigrad. Pred poetak
Balkanskih ratova, engleski putnici e postati nostalgini u odnosu na ovo
carstvo i uputie opasku na raun vekovne nesloge balkanskih plemena.
Dvadesetih godina je Harold Spender, engleski diplomata, u povratku iz Sr-
bije zakljuio da malim hrianskim narodima nije trebalo dati slobodu.199
196
Cvetan Todorov, Strah od varvara, Karpos, Beorad, 210, str. 86.
197
Ibid, str. 86.
198
Ibid, str. 92-93.
199
V. Sanja Lazarevi Radak, Na granicama Orijenta, Panevo: Mali Nemo, 2011.
119
Sloboda im je donela balkanizaciju.200 Zatim e zakljuiti da je separati-

zam sasvim logina posledica meavine. Tako meavina ima ambivalentna
znaenja kao i granica izmeu Istoka i Zapada. U vreme kada ona treba da
postoji, grade se odbrambeni zidovi, nastaje Limes koji deli Istono i Zapad-
no; Rim i ostatak sveta. Kada prestane potreba za ovim Austrija se ograuje
od Turske graenjem posebne vrste granice, nastale u meavini straha od
upliva kulturnih vrednosti i straha od bolesti koja bi mogla unititi Zapad.
Ova granica usporava kulturnu komunikaciju, ali je ne ukida. Razmena do-
bara i tenja da se onaj drugi vidi i upozna, savladava ak i ovu granicu za
iji pokuaj prelaenja je bila propisana smrtna kazna.
Raskre kao entitet
Drutva pogoena strahom od meanja danas su smetena na raskr-

e puteva. To je jedan od dominantnih toposa o Balkanu. Ovakva nekada
polikulturna, a potom balkanizovana drutva se kanjavaju zatvaranjem
u dvojni odnos, odnos suparnitva i konfrontacija. Ona se izbacuju na
marginu, kako ne bi remetila harmoniju u kojoj ivi ostatak Evrope. Potom,
uzajamna netrpeljivost i paranoidnost rastu sve do eksplozivnih emocija
koje dovode do destrukcije. Strah jednih navodi da jaom merom uzvrate
drugima to ih vodi u zaarani krug agresije, povlaenja granica i otpoi-
njanja ratova. Najzad o posledicama smetanja (izbacivanja) Balkana iz-
meu Istoka i Zapada na sveto raskre, svedoe brojni ratovi koji su se
vodili u dvadesetom veku. Ako je Balkan morao postati granica, stoga to
se iza njega nalazio put ka kolonijalnim posedima, posledice koje je zbog
toga pretrpeo zadrale su ga na raskrsnici. Ako je uprkos svedoanstvima o
multikulturalnosti i pluralitetu kao afirmiuem odnosu prema fluidnosti
drutava i kultura, morao (p)ostati granica, nesumnjivo je da ovaj diskurs
o njemu jo uvek vlada u javnosti, zbog ega u jo jednom svetlu treba uka-
zati na novu semantiku granice u evropskoj perspektivi.
Ono to se naziva evropskom kulturom, koliko i ono to se naziva
situacijom na Balkanu, proizvod je generalizacije. Evropa u svom usko-ci-
vilizacijskom znaenju politikog uzora i kulturnog ideala, svodi se na oko
deset zemalja Francusku, Veliku Britaniju, Nemaku, paniju, Portuga-
200
Ibid.
120
liju i osam jezika. Definisati Evropu terminoloki je protivreno jer bi tre-

balo da je ona kontinent bez granica. No, ona nije geografsko podruje ni
istorijski entitet, ve skup oblasti koje su nasledile trostruku batinu. Kao
to je nemogue geografski je omeiti teko je odrediti i njenu sadrinu
jer je navodno naelo njenog duha, odbacivanje svakog ogranienja.201
Evropa je demokratska. Ona je sinonim civilizacije i tei ukidanju granica.
Evropski identitet se zasniva na unutranjem pluralitetu Evrope. Ako je
odista tako, mogli bismo zakljuiti da je Evropu nemogue vrsto omeiti
jer joj nijedna Drugost ne bi mogla biti suvie strana i ona bi svaku drugost
mogla utopiti u sebe. Osim to zvui apsurdno, takva vizija sveta je, kao to
realnost pokazuje, utopistika. Praksa pokazuje da je uslov postojanja po-
litikog entiteta postavljanje granica. Kriterijumi za pridruivanje Evropi
nisu samo formalno-administrativni, nego i kulturni o emu svedoe razli-
iti oblici diskriminacije prilikom kandidature za prikljuenje. U pogledu
stupanja istonoevropskih zemalja u Evropsku uniju, pridruivanje Grke
je bilo izuzetak koji je pravdan geografskom pozicijom u Sredozemnom
moru. Drugi nedovoljno ekspliciran kriterijum se tie veliine zemalja
kandidata. Rusiji, ak i ako bi to elela i ako bi zadovoljila druge kriteriju-
me, ne bi bilo mogue pristupiti Evropskoj uniji jer je njena povrina dva
puta vea od povrine ove zajednice, a politika koju vodi, politika velike
sile. Primena kulturnog/konfesionalnog kriterijuma vidljiva je na prime-
ru Turske. Oigledno je da evropski pluralizam tei izostavljanju islama iz
svojih okvira. Ukoliko bi Turska postala deo Evropske unije, Evropa bi za
neposredne susede imala Iran, Irak i Siriju.202
U skladu sa ovim, Balkan je problematian stoga to je granica.
Ukoliko je odista granica on je to u zastareloj semantici pa sadraj njegove
graninosti treba ili izmeniti ili ga kao region ukinuti. Ali, diskursi i sim-
boliki prostori se teko iskorenjuju. Oni imaju sklonost da se taloe i da
ojaavaju ve pojednostavljena vienja sveta. Naravno ne treba zanemariti
injenicu da se nijedna granica ne moe pojednostaviti. Njena znaenja su
isuvie kompleksna. Granica ima sakralna znaenja, pa je njeno ukidanje
simboliki koliko i praktino uvek problematino. Uprkos tome, u skladu
sa svojom ambivalentnou, ona je i relativna. Granice jedne zemlje su se
201
an Mari Domenak, Evropa: kulturni izazov, XX vek, Beograd, 1991, str. 65.
202
Cvetan Todorov, Strah od varvara, Karpos, Beograd, 2010, str. 280.
121
u Evropi posle Drugog svetskog rata menjale i nekoliko puta. Jugoslavija je

pre poetka Drugog svetskog rata i u prvoj deceniji po njegovom okona-
nju bila jedno od takvih podruja. Ovo je bio sluaj sa itavom Istonom
Evropom, posle Drugog svetskog rata. Blokovska podela je zahtevala stalne
preraspodele, izmetanja i premetanja granica, a tako i ljudi, pa je posle-
dino proizvela meanje kultura i hibridnost. Promene imena i umnoa-
vanje imena zemalja takoe svedoe o ideolokoj propusnosti granica na
kojoj su pojedine drave kao ideje utemeljene. U istonoj i zapadnoj Evropi,
pojavu promena granica pratila je migracijska dinamika izazvana uglav-
nom ekonomskim razlozima. Granice se mogu ukloniti, kako zapaa Ki-
tof ievski. S obzirom da Evropa tei odomaivanju i otuivanju, granica
je izazov na koji treba odgovoriti. Ali, kako da drutvo, klub ili politiki
entitet kakva je Evropska unija, u sebe ukljui ideju granice? Granica je
neto to treba izbaciti, ukinuti, obrisati? Ako Balkan kao takav nestane,
svakako e uvek biti onih drugih drugih koji mogu odigrati tu ulogu. No,
da li e oni odista moi da tako brzo zamene simboliku podelu i ukoliko
ta podela ne bude simbolika ko e biti zid koji deli Istok i Zapad; koji Istok
i koji Zapad?
Postojanje pogranija kojih e u savremenoj multikulturnoj, naj-
zad hibridnoj Evropi biti sve vie, vano je u procesu stvaranja Ujedinjene
Evrope. Ovde postoji ansa za isticanje posebnosti, zbog koje se u okvirima
novih shvatanja granica javlja i njihov centar.203 Meutim, osveivanje ne
moe biti ni potencijalno ni dugorono reenje za debalkanizaciju Balkana,
za njegovo ukljuenje umesto iskljuenja, za korak sa margine ka centru.
Njegova graninost je diskurzivna i simbolika, a takve granice se ukida-
ju tee no politike i administrativne. Ovo su dugi procesi koji otpoinju
ekonomskim i politikim interesima, a ovi vode navodnom osveenju i
prihvatanju Drugoga, pruanju mogunosti da kultura njih bude deo
kulture nas. Ali, na putu tog priseanja kako neka podruja vekovima
moraju biti forme razgranienja, treba konstatovati da je istorija Evrope,
istorija brojnih stereotipa koji poput stubova podupiru predstavu granice.
Istorija Evrope je ispunjena sukobima, proganjanjima, ratovima, zato to je
ljudska istorija oduvek bila takva. Da bi se ova strana svog politikog/dru-
tvenog karaktera osvestila, vraamo se ideji Marije Todorove formulisanoj
203
Ibid, str. 85.
122
u istorijsko-analitikim terminima introjekcije vlastite prolosti. Da bi se

pribliilo dalekom idealu humanosti i ukidanja granica; kreiranju prostora
za sve, pod uslovom da on nije politika retorika koja pokriva ekonomske
interese, potrebno je prevazii strah od suoavanja sa sobom. U tom smislu,
ocena je pesimistina. Ukoliko je civilizacija jednaka uzvienosti duha, jed-
nakosti, humanosti i toleranciji, ona svakako nije prolost Evrope, a da bi
bila njena budunost potrebno je osvestiti prolost nejednakosti, nehuma-
nosti i netolerancije, na dubljem nivou od retorikog. Uostalom, u ovom
trenutku vodi se as tihi, as buni, ali otvoreni rat sofistifikovanih metoda
i tehnologija izmeu Istoka i Zapada. Hrianstvo i islam su u jednako za-
tegnutim odnosima kao i u etrnaestom veku. Iza ovog manifestnog rata
protiv terorizma, naizgled kulturolokog rata, nalazi se borba za resurse
u kojoj stradaju civili, a ostaci materijalne kulture Istoka, tonu sve dublje
u slojeve zemlje. Balkan je na, oiglednom raskru sa svim simbolikim
i stvarnim znaenjima, ukljuujui tu kako zemlje koje ekaju na kandi-
daturu u evropski klub; one koje su kandidati, ili one koje su ve deo ove
zajednice.
Granica: medijska i sakralna
Kako se Balkan dugo nalazi u svetu politikih simbola, u pristu-

pu prouavanju njegovih reprezentacija ne bismo smeli zanemariti ovaj
aspekt. Smatrati ga iskljuivo politikim simbolom, mranom ostavom u
koju Evropa smeta svoje strahove i nezadovoljstva, ili ostatkom Orijenta
kojeg se Okcident uasava, bilo bi jednostrano. U njegovom smetanju i
izmetanju iz granica Evrope, ulogu igraju brojni faktori. Posedovati poli-
tiki simbol koji je mogue mobilisati u vreme strepnji, ekonomskih kriza
i dramatinih socijalnih promena, moe biti praktino, u politikom smi-
slu. Tada Balkan postaje destruktivna geografija jer se sa njega ire opasni
procesi poput balkanizacije. Kada itamo tekst o Balkanu, ini nam se da je
svet jedan obimni politiki tekst i da su naizgled jednostavni svakodnevni
i ekonomski problemi optereeni dubokim htonskim znaenjima. No, ona
se zadravaju na retorikom nivou i povratak u svakodnevicu obino brie
utiske o snazi simboliki jakog mesta.
Iznova, Balkan nije jedino ovakvo mesto. Poetak finansijske krize
koji je duboko potresao Evropu, bio je medijski podran vestima iz sveta
123
koje stvaraju oseanje ugroenosti. Stoga je pozicija Balkana kako teorijski,

tako praktino vieslojna. Balkan u tekstu jeste mesto avanture i opasnosti,
zamrene politike, atentnata, ljubavnih avantura, ednih vampira. Svi oni
nose svoja znaenja. Ipak, iscrtavanje granica na Balkanu i najzad deljenje
Balkana od ostatka Evrope povlaenjem granice, ljudi poput psa i ma-
ke204, ukleto poluostrvo205 problem promenljive datosti granice. Njeni
koreni su u igri, politikih i ekonomskih interesa, kako unutranjih elita,
tako velikih spoljnih politika koje se vode trenutnom procenom interesa, te
stoga odreuju udaljenosti i granice izmeu nas i drugih.
Balkan je, uprkos afirmativnom govoru o meanoj salati, postao pa-
radigmatino mesto neprekidne dezintegracije. Danas se nalazi pred za-
datkom da dokae suprotno jer je njegovo ukljuenje u Evropu nemogue
ukoliko boluje od sindroma balkanizacije. S obzirom da se pokazalo da je
re o izmestivom fenomenu dovoljno snanom da obuhvati itavu planetu,
svuda je dobrodoao kada je potrebno proiriti strah i izazvati tenziju. Ne-
gativni junak, metafora, paradigma simbol, ini se sve osim stvarnog geo-
grafskog podruja naseljenog stvarnim ljudima iji su ivoti bili i jo uvek
jesu pogoeni siromatvom, teko reivim politikim problemima i neop-
hodnou oslanjanja na finansijske infuzije spolja, Balkan je imao pravo na
sve osim da dobije status stvarnog regiona. U tom smislu, on je preplavljen
reprezentacijama, tekstom, slikama, imaginarnim i stvarnim dogaajima,
ali je u tom procesu ljudima koji ga naseljavaju oduzeto pravo na ljudskost
i dostojanstvo. Medijska slika anticivilizacijskih obrauna koji njime vla-
daju od Osmanskog carstva, preko Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata,
Drugog svetskog rata i najzad, obrauna izmeu bivih jugoslovenskih re-
publika, pretovorila ga je u monolitni spomenik rtvama ratova; neznanih
junaka; muenika; upravnika logora; rtvama i poiniteljima masakra. Na
njemu kao da vie ne ive stvarni ljudi sa eljama, potrebama, nadama za
budunost, nego kako to putnici poput Roberta Kaplana primeuju ska-
menjene figure i duhovi. Ali, uporedo sa reprezentacijama, sa zague-
nou ivota, stvarnosti i svakodnevica slikama koje su o njemu proizveli
drugi, koje je njegovo stanovnitvo preuzelo i reprodukovalo, pa najzad
i samo stvaralo, on je u akademskom i svakodnevnom ivotu, bar done-
204
Marry Edith Durham, Twenty Years of Balkan Tangle, Project Gutenberg, 2007.
205
Harold Spender, The Cauldron of Europe, H. F. & G, Whiterby, London, 1925.
124
kle samosvestan. O ovome nam svedoe nauni napori kakve su uloile

Marija Todorova i Milica Baki Hajden. Svakodnevica koja uprkos onome
kako je spolja prepoznata, tee i ponekad izaziva iznenaenja putnika koji
na njemu ne zatiu brkate ratnike i heroje, ve stvarne ljude, pomirene sa
ivotom kakav vode ili pomalo komine buntovnike koji na tranzitornim/
graninim prostorima poput autobusa, ili u zgusnutom redu na mostu po-
diu retoriku revoluciju protiv reima, drave, vlasti, sistema; koji
se ale na komunistiku prolost; i kritikuju demokratsku budunost.
125
V
POSTKOLONIJALIZAM: BITI OBJEKAT
U SOPSTVENOJ REENICI
Praksa i teorija
Postkolonijalizam zahteva pravo na isto materi-

jalno i kulturno blagostanje za sve ljude na ovoj zemlji.
Robert Jang
Ukoliko je devedesetih godina jedan bauk psiholokog sadraja

i politike forme, kruio Evropom ne bi li ona kao vlastitu, unutranju
stvarnost introjektovala stereotipe o Balkanu, u isto vreme, poela se ubr-
zano razvijati i postkolonijalna kritika. Budila je asocijacije na marksizam,
strukturalizam i mogunost da stvari nisu onakve kakvima smo naueni
da ih vidimo.206 Iz brojnih razloga, ona u akademskim krugovima Balkana
nije prihvaena kao teorija koja bi se ozbiljno mogla uzeti u razmatranje
prilikom istraivanja reprezentacija o ovom geo-simbolikom prostoru.
Izvan Balkana nastavila je da nosi reputaciju teorijskog bauka, zbog viso-
koparnog renika, akademske arogancije kojom se udaljavala od predmeta
istraivanja, zbog zbunjujueg prefiksa post, nemogunosti uspostavlja-
nja stabilne granice izmeu post i kolonijalizma, zbog ve postojeih
geosimobolikih zabuna i potekoa da se odupre hetero i autoreprezen-
tacijama. Uporedo sa ovim potekoama, izazvala je hronoloku zabunu iz
koje su nastale zamrene interpretativne niti o tome jesu li post-kolonijalna
drutva ona u kojima se kolonizacija tek okonala, ili savremena drutva
zahvaena procesom globalizacije kao sofistikovanim vidom dominacije.
Javio se problem imenovanja sovjetskog imperijalizma i docnije kolonija-
lizama koji su imali slinu praksu onom na Okcidentu. Na brojna postko-
206
Ketrin Belsi, Poststrukturalizam: sasvim kratak uvod, Slubeni glasnik, Beograd, 2010, str. 11.
127
lonijalna pitanja nema konanog i nedvosmislenog odgovora, ali uprkos

kontroverznom imenu i nagovetajima da nije preivela svoje vrhunce, ova
teorija iz godine u godinu, u vremenu globalizacije nalazi nove predmete
istraivanja dokazujui da je ona sama, pa stoga i kolonijalizam iv i akti-
van, premda u novim formama i pod novim imenima.
Na Balkanu se od ove teorije distanciralo s obzirom na injenicu da
se on nikada nije naao pod direktnom kolonijalnom upravom, a u teorij-
skim radovima o postkolonijalnoj kritici, Balkan je gotovo po pravilu, kao
geografski deo Evrope, izostavljan iz grupe zemalja koje se nalaze u postko-
lonijalnom stanju. Iznutra je termin Balkan, praen pridevom balkanski,
glagolom balkanizovati i ozloglaenom imenicom balkanac bio opte-
reen dovoljno negativnim znaenjima te je razmatranje njegove margi-
nalnosti u svetlu postkolonijalnih teorija, ak i u delovima akademskog
kruga, smatrano, u najmanju ruku, problematinim. S obzirom na dugu
istoriju tenje za prihvatanjem od strane Evrope ili ponovnim sjedinjenjem
sa njom, na strepnju da nismo dovoljno civilizovani, ukljuivanje Balka-
na u postkolonijalne okvire delovalo bi poput udvostruavanja i tako mar-
ginalne pozicije ovog dela sveta. Ovako rigidno definisanje i jednostrano
shvatanje nije spreilo mlade, jo uvek neetablirane istraivae na Balkanu,
predavae na amerikim univerzitetima, i doktorante irom akademske
Evrope da Balkan istrae u svetlu postkolonijalizma, posmatrajui ga kao
periferiju iz pozicije centra i oekujui da se i sam oglasi.207 No, kao to smo
uoili u prethodnom poglavlju takva oglaavanja su bila retka i esto ne-
dovoljno ubedljiva da bi doprla do centralnih akademskih pozicija. Kada
su bila glasna i uoljiva kretala su se u pravcu pokuaja da se za Balkan
osmisli i oblikuje zasebna paradigma specifini balkanistiki prostor koji
bi odgovarao balkanskoj situaciji i poziciji.
Ukoliko je postkolonijalna kritika izdanak Saidovog Orijentalizma,
a zamiljeni Balkan bio deo znanja o podreenima uokviren odnosom iz-
meu znanja i moi, utoliko je primena postkolonijalne kritike na balkan-
ski simboliki teren opravdana. U prilog odbrani primene postkolonijalne
kritike na predstave o Balkanu, izdvaja se bogata istorija sadrana u anti-
kolonijalizmu, a vei deo balkanskih zemalja (one koje su ulazile u sastav
207
V:Endrju Hamond, The Debated Lands:British Travel Writtings and the Construction of the
Balkans, Warwick: University of Warwick, Centre for translation and Comparative Cultu-
ral Studies, 2002.
128
Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije) pripadao je Pokretu ne-

svrstanih. Kao to je to sluaj i sa drugim drutvima, ovaj deo sveta je poli-
tiki rasparan i razoren kao kolateralna posledica politike koja se vodila
u pravcu ruenja blokovskih podela i stvaranja Ujedinjene Evrope. U tom
smislu, Balkan ima dvostruko perifernu poziciju i pravo da bude predmet
postkolonijalnih istraivanja. Najpre se naao u nesvrstanom krugu a rato-
vi i nestanak vee dravne tvorevine odvijali su se uporedo i u kontekstu
ruenja velikog zida koji je delio Evropu. Uostalom, pitanje smetanja ir-
ske knjievnosti u postkolonijalni kontekst se ne postavlja, problematizuje
ili relativizuje, uprkos injenici da je ova zemlja deo evropskog kontinenta.
Drugi postkolonijalni prostori, poput Baskije, ili Sicilije, nalaze se u Evropi
i istovremeno su postavljani u postkolonijalne okvire. Najzad, trei manje
geografski, politiki, a vie subjektivni razlog unutranje oseanje nepri-
padanja irem evropskom kontekstu i najzad, ono to Robert Jang naziva
postavljenou izvan matice, na Balkanu je prisutno od sticanja nezavi-
snosti drava koje ga ine.208 Sve ovo jesu karakteristike postkolonijalnog
stanja, pa stoga nema razloga da Balkan bude izopten iz ovog polja.
Uprkos karakteristinom visokoparnom jeziku zbog kojeg je post-
kolonijalizam poeo gubiti kontakt sa stvarnou podreenih subjekata,
pojedini autori jezgrovito predstavljaju postkolonijalno stanje koje se lako
uoava i na Balkanu kao oseanje marginalnosti i pratee nesigurnosti.
Identitet i identifikacija
marginalnog subjekta
Postkolonijalizam je nastao u dugom procesu, pre nego u kratkoj

seriji intenzivnih dogaaja. Poetni impulsi su dolazili sa razliitih strana,
ponekad izvan samog kolonijalizma. Kako ga danas shvatamo, dovodi se
u direktnu vezu sa naseljavanjem kolonija u petnaestom veku, imperijal-
nim usponom u dvadesetom, dekolonizacijom posle Drugog svetskog rata,
promenljivou globalne politike i nastankom novih nezavisnih drava ne-
posredno podstaknut politikom situacijom u Evropi osamdesetih godina
dvadesetog veka, u debatama o empirizmu i kulturalizmu, percepciji ek-
208
Robert D. S. Jang, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, Slubeni glasnik, Beograd, 2013,
str. 13.
129
spanzionizma kolonijalne vladavine, u drutvenim naukama od ezdesetih

godina dvadesetog veka, u izazovima dominantnim diskursima i reprezen-
tacijama, iz pravca rodnih studija, etnikih studija sedamdesetih, studija
identiteta osamdesetih godina dvadesetog veka i konano, onako kako je
opisan u lingvistikom zaokretu koji svoj poetak duguje Ferdinandu de
Sosiru i pravcima u kojima su ga usmerili Levi Stros, Bart, Derida, Lakan
i drugi.209
Prisutno je nekoliko kriterijuma koje ovo iroko polje ine jedin-
stvenim. Njegove elemente povezuje analiza diskursa moi, kritika mo-
dernizma i evropocentrizma, ali nadasve usredsreenost na podreena i
marginalizovana drutva. Postkolonijalni pristupi su izazov dominantnim
narativima, oni pruaju mogunost da se ovi narativi izmene i obezbede
adekvatnije kategorije analize. Postkolonijalizam daje glas onima kojima je
on u istorijskom toku bio oduzet, zahtevajui da se transparentnom uini
veza izmeu znanja i politike.210
Ove studije se pozivaju na poststrukturalistike i postmodernistike
teorije i metod dekonstrukcije binarnih opozicija utemeljenih u koloni-
jalnom projektu.211 Stoga postkolonijalizam nije iskljuivo pravo kultura
Afrike, Azije, June Amerike i Australije, koje su bile neposredni objekti
kolonijalnih osvajanja, ve svih savremenih drutava u kojima deluju stare
i nove hegemonije, krize identiteta i kulturni otpori. Poput drugih studija
kulture one se opiru esencijalizacijama i usredsreuju na probleme veza-
ne za razliite oblike materijalne i diskurzivne hegemonije, i odbijajui da
prihvate koncepte nacionalnih identiteta promiljaju stvaranje hegemonij-
skih instanci.212 Odnosi koje stvara hegemonija praeni su oseanjem iz-
metnosti kao uvek prisutnim nepripadanjem i neuklopljenou. Fluidnost
i hibridnost onemoguavaju subjektu da se odredi, identifikuje i ustali u
jednom kontekstu oseajui se preplavljenim utiscima koje stvara okolina.
Robert Jang o ovome govori na jasan nain:
209
Oto Quayson, Postcolonialism; Theory, Practice or Process? Polity Press, Cambridge, 2000,
str. 3.
210
Gurminder K. Bhambra, Rethinking Modernity: Postcolonialism and Sociological Imagina-
tion, Palgrave, Macmillan, London, 2007, str. 16.
211
Jelena orevi, Postkolonijalna teorija diskursa, (Godinjak FPN), issue: 2 / 2008, str.
29-45.
212
Ibid.
130
biti deo manjine, iveti kao osoba koja je uvek na marginama,

biti osoba koja se nikada ne kvalifikuje kao merilo, koja nije ovlaena da
govori. Ovo vai kako za narode, tako i za pojedince. Da li oseate da su va
narod i drava nekako uvek postavljeni izvan matice? Da li ste ikada osetili
da je u trenutku kada ste rekli ja, to bio neko drugi? Da na neki nepoznat
nain niste bili subjekat u sopstvenoj reenici? Da li ikada oseate da kada
god govorite na neki nain neko ve govori za vas, ili da ste kada ujete
druge kako govore, uvek samo predmet njihovog govora? Da li nasluujete
da se taj govor nikada nee odnositi na pokuaj da se otkrije kako stvari iz-
gledaju vama, iz vae pozicije? Da li ivite u svetu drugih, svetu koji postoji
za druge.213
Od ranih osamdesetih godina prolog veka, postkolonijalizam po-
inje razvijati telo koje tei promenama dominantnih naina sagledavanja
odnosa izmeu Istoka i Zapada. Ovo znai uzdrmati postojee strukture
miljenja, okrenuti sliku naglavake, proitati tekst iz suprotnog pravca,
najzad shvatiti da onaj o kome se govori i pie ima vlastitu sliku sveta, te
da svakodnevica ljudi koji ive u Bagdadu, Beogradu, Bukuretu, izgleda
drugaije od one u Bostonu, Bernu i Berlinu. U tom smislu, zalaui se za
drugaije/obrnuto itanje, postkolonijalizam remeti ustaljene podele na
Zapad koji ivi u blagostanju i Istok ija se svakodnevica od imperijalnog
uspona i uspostavljanja kolonijalizma, vezuje za siromatvo i ratove. Razli-
iti aspekti uobiajenog, samorazumljivog, opteprihvaenog, te racional-
nog i normalnog naina ivota, postavljeni su naopako, a ispod povr-
ine razuma, jednakosti i pravde, otkriven je itav nevidljivi svet istkan od
neravnopravnosti. Tako su inspirisane rodne studije, eko pokreti, borba za
prava ivotinja. Zbog svega navedenog, postkolonijalizam i nije teorija u
strogo naunom smislu, ve koherentno izloen skup principa koji mogu
da predvide ishod odnosa neravnopravnosti. Zbog svoje drutvene anga-
ovanosti, makar na tekstualnom niovu, on uspeva da se svojim alterna-
tivnim znanjima probije u strukture moi, menjajui preovlaujui nain
razmiljanja. Na tom putu obuhvata razliite prakse i ideje, remeti poredak
sveta, ugroava privilegiju i mo; iri nemir meu samodovoljnim elitima,
odbija da prihvati superiornost/inferiornost drutava i kultura.
213
Robert D. S. Jang, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, Slubeni glasnik, Beograd,
2013, str. 13.
131
Imperija uzvraa:
kljuni koncepti i termini
Za poetniko razumevanje postkolonijalne kritike najdragocenija

je konsultacija jedne od najuticajnijih studija iz oblasti knjievnosti i kultu-
re dvadesetog veka, Imperija odgovara (The Empire Writes Back) iji au-
tori Bil Ekroft, Geret Grifits i Helen Tifin danas spadaju u etablirana ime-
na postkolonijalne kritike, a njihov rad u klasike knjievne teorije. Autori
polaze od postavke da su ivoti vie od tri etvrtine ljudi u savremenom
svetu obeleeni kolonijalnim iskustvom. Kao kljuni zadatak postkoloni-
jalne teorije izdvajaju ukazivanje na politike i ekonomske strukture koje
omoguuju kolonijalno iskustvo, a proputene su i kodirane kroz medije
posredstvom knjievnosti kolonizatora i kolonizovanog.214 Kljunim ter-
minima koji odreuju postkolonijalno stanje smatraju: izmetenost, jezi-
ku hegemoniju;, hibridnost i sinkretizam. Na osnovama njihovih shvatanja
izgraeni su savremeniji, sloeniji pristupi postkolonijalizmu.
Knjievnost je za ovu grupu kritiara najznaajniji izvor za prepo-
znavanje politikih problema jer, po pravilu, nesvesno, ali ubedljivo otkriva
hegemoniju. Ova hegemonija, kako nam jo Said pokazuje, kanonizuje telo
britanskog teksta kao temelj ukusa i vrednosti koji uspostavlja univerzalne
norme i predstavlja se u navodnoj drevnoj intelektualnoj teini i univer-
zalnoj etici. Ona na sebe navlai plat dominantnog kulturnog proizvoda
teksta za iroku konzumaciju od periferije do centra, od kolonijalnih
centara do nekada direktno kolonizovanih drutava. Kulturna hegemoni-
ja je tako iskazana kroz kanonske pretpostavke o knjievnoj prefinjenosti
centra, a naspram nje tekstu periferije koji je prikazan kao izolovana naci-
onalna reprodukcija, umesto kao stvarni proizvod druge kulture.215 Ovim
postupkom, engleska, a docnije i amerika knjievnost, u veem delu kolo-
nizovanog sveta zadrava status teksta (takozvane visoke knjievnosti) koji
dolazi iz civilizacije i reflektuje njene visoke vrednosti. Ovakva kanoni-
zacija dovodi do intelektualnog rascepa u nekadanjim neposrednim bri-
tanskim kolonijalnim posedima jer se pisci poinju deliti na one koji slede
stil i anrove Okcidenta i na one koji pokuavaju ouvati takozvane tra-
214
Bill Ashcroft, Gareth Griffiths, Hellen Tiffin, The Empire Writes Back, Routledge, London,
New York, 2009, str. 6.
215
Ibid, str. 7.
132
dicionalne kulturne vrednosti, pri emu prva grupa, zahvaljujui dobrim

kritikama, nagradama i pohvalama od spolja, lako istiskuje drugu grupu
ija knjievnost ne moe isplivati na povrinu jer kodovi, vrednosti, nor-
me na koje se oslanja nisu bliski ni poznati veem delu sveta. Ovo je sluaj
i sa drugim kolonijalnim i postkolonijalnim drutvima. U nekadanjim
francuskim kolonijama, uzor su francuski pisci, u panskim, to je panska
knjievnost, u nekadanjem Sovjetskom savezu i zemljama Istone Evrope,
ovu ulogu je odigrala ruska knjievnost. Sve one se u jednakoj meri perife-
riji prikazuju kao umetniki vrhovi da bi istisnuli i marginalizovali manje
(lokalne) knjievnosti. Retorika velike knjievnosti centra insistira na in-
telektualnoj i psiholokoj dubini, umetnikoj sofisticiranosti, uei da je
kultura periferije samo jedan od njenih malih izdanaka derivata koji po-
punjavaju sitne pukotine i jedva primetne kulturne nedostatke u irokom
globalnom pisanju sveta. Danas je, u itavom svetu, najrasprostranjenija
amerika knjievnost ona ima globalnu vrednost i iri standarde prili-
no ujednaenog sveta. No, sve ove knjievnosti ukljuuju svoje standarde
prosuivanja nameui ih lokalnim knjievnostima i tako zamenjujui je-
dan sistem vrednosti drugim, jednu grupu institucija drugom, smanjujui
njihov broj i arolikost.
Drugo obeleje imperijalne opresije kao indikatora postkolonijali-
zma jeste jezik. Imperijalni sistem obrazovanja uspostavlja standardne ver-
zije jezika metropole kao norme i marginalizuje sve varijante njegove nei-
stoe. Naime, u realnosti savremenog sveta ne postoji jedan engleski jezik
ve mnotva engleskih jezika koji su prilagoeni lokalnim gramatikama.
Meutim centar insistira na istoti izraavanja periferije. Ovaj pokuaj
uspostavljanja jedinstvenog centralnog jezika i nametanja njegove iste
forme svim ostalim delovima sveta, za sada nije uspeo. Lokalne varijante
ne dostiu akademske nivoe izraavanja. No, jezik postaje medijum putem
koga se hijerarhijske strukture moi ponavljaju. Koncepcije istine, poretka,
reda, stvarnosti su ustanovljene kroz jezik koji ima vlastitu logiku. Ta logi-
ka se preplie sa zateenim nainom miljenja, pa jedna kategorija utisnuta
u jezik poinje potiskivati drugu. Standardizovani britanski engleski jezik
je naslednik kolonijalne kulture dok su druge varijante nastale u lokalnim
kulturama. Britanski imperijalizam se proirio svetom putem jezike do-
minacije, ali nesumnjivo je da jamaianski engleski nije isto to i kanadski,
da hindu engleski nije razumljiv engleskim govornicima iz Kenije. Lingvi-
133
stike veze izmeu engleskog i razliitih postkolonijalnih engleskih jezika

nisu pokidane i zadrale su politiko znaenje. Njihov odnos jednak je od-
nosu izmeu centra i periferije dok se prvi smatra superiornim, istim
i bogatim ostali su oznaeni i tretirani kao inferiorne verzije i nedovoljno
dobre reprodukcije. Jezik periferije je oblikovao represivni diskurs moi,
ali uprkos toj injenici lokalni engleski jezici zadravaju naroitu inventiv-
nost i mogunost da ispod politikih tenzija i normativnih kodova razviju
nove regionalne verzije.
Izmetenost
Najznaajniji oblik postkolonijalizma tie se veze izmeu mesta i

izmetenosti; doma i bezdomnosti. Kao to je poznato, kolonijalizam je
podstakao najvee migracije u istoriji oveanstva. Stoga se postavlja pita-
nje da li postoji specifina kriza identiteta postkolonijalnog subjekta. Prise-
timo se da bi Fanon verovatno odgovorio potvrdno na ovo pitanje. Oseaj
da Ja i Mi aktivno postojimo moe biti naruen dislokacijom koja je re-
zultat migracije, iskustva ropstva, transportacije ili dobrovoljne selidbe
iz ekonomskih razloga. Dijalektika mesta i izmetenosti je odraz postko-
lonijalnog stanja bilo da je ono rezultat procesa naseljavanja, intervenci-
onizma (rat, bombardovanje, namerno i ciljano prekidanje veze izmeu
lokalnog stanovnitva i resursa koji je/koji su izvor egzistencije). Iza isto-
rijske i kulturne pozadine vladaju mitovi o identitetu i autentinosti koji
su uobiajeni za sve postkolonijalne knjievnosti na engleskom jeziku. Biti
premeten, izmeten, biti izbeglica, u tom kontekstu znai biti otrgnut
od vlastite autentinosti, to dovodi do alijenacije i krize auto-slike. Soci-
jalna i lingvistika alijenacija se teko prepoznaju u povrnom kulturnom
kontekstu. Do njih se dolazi dubljom interpretacijom teksta sa naglaskom
na poznavanju socijalne i individualne, analitike psihologije. Pojedinac
koji je izmeten u bilo kojoj vrsti postkolonijalng procesa iznutra proivlja-
va oseanje da je dvostruk; da je iveo dva ivota i da se deli na dve linosti.
Ova socijalna/kulturna shizofrenija, manifestovana je na individualnom
nivou i praena snanom potrebom da se spolja dokae kulturna i bio-
loka bliskost centru/kolonizatoru. Takav skup psiholokih disocijacija je
vidljiv u poznatom Englishness sindromu. Poznati su primeri kolonizo-
vanog stanovnitva Indije koje je oponaalo kolonizatora, u jeziku, obrazo-
134
vanju, na nivou materijalne kulture. Bili su to uglavnom pripadnici viih

kasta koji su se kolovali u Velikoj Britaniji, a potom se vraali u Indiju.
Ovo stanovnitvo se posle podele zemlje esto iseljavalo u Englesku gde
je prolazilo kroz iskustvo izmetenosti i dvostruke marginalizacije. Iako
je sa kolonijalnom administracijom u Indiji odravalo dobre odnose koji
su mu obezbeivali izvestan povlaeni status, emigracija u Englesku je
bila ispunjena poraavajuim dokazima engleskog rasizma, zbog koga su
se emigranti vraali u domovinu. Istraivanja pokazuju da svako iskustvo
izmetanja, bilo da je re o ekonomskoj migraciji, ili izbeglitvu dovodi do
oseanja podvojenosti subjekta, do podele na ivot tamo i ivot ovde.
Prisetimo se sluaja meuratnog Balkana. Premda nije bio niija
direktna kolonija, jedan od naina da se priblii Evropi bio je ponaanje
po francuskom modelu, uenje francuskog, noenje francuske mode.
Francuska posebnost kao merilo istinitosti; Francuska kao prva demo-
kratska zemlja; Francuska kao simbol revolucije; kao sinonim deklaracije;
ovenosti; prefinjenosti, napretka, visoke kulture, zapravo je mala, idealna
Evropa.216 itava kompleksna potreba da se postane Evropa akumulirala
se u jednoj taki francuske kulture koja je zbog faktora obrazovanja elite
izvan zemlje postala paradigmatina u oznaavanju itavog simbolikog
i stvarnog evropskog kontinenta. Evropa se saima u Francusku, a Fran-
cuska postaje simbol Evrope i stoga visoke kulture i civilizovanosti. Opo-
naanje francuske mode, nositi se i govoriti francuski bilo je neka vrsta
ulaznice u malu, imaginarnu Evropu koja je postojala, pre na nivou repre-
zentacije i u samom pojednicu, nego u stvarnosti.
Jezik i prevoenje kulture
Do poetka dvadesetog veka, lingvistika je bila pomono sredstvo

poricanja jezika drugih naroda, to je, uz ostala poricanja, bio ideoloki te-
melj superiornosti hrianskog Zapada nad narodima koje je trebalo ko-
lonizovati. Lingvistiki diskurs o jezicima pripremio bi diskurs politiara
naklonjenih aneksiji i teoretiara kolonijalizma. Jeziki problem ima dru-
gorazredno mesto u kolonijalnom procesu. Ako lingvistiku, u poetnom
periodu kolonijalizma posmatramo kao pripremu u ideolokoj ravni, onda
216
Mark Oe, Prilog antropologiji savremenih svetova, XX vek, Beograd, 2005, str. 35.
135
je u poodmaklom periodu kolonijalizma ona sredstvo opresije. U XVIII i

XIX veku, istie se modernost Evrope nasuprot preistorijskom divljatvu
ostatka sveta, a geografska nesreenost pretvara se u istorijsku sreenost.
O tuem, razliito se spekulie kao o preanjem stanju vlastite istorije, ili
nesavrenom obliku vlastite nesavrenosti. Jezik Drugoga postoji samo kao
dokaz vlastite superiornosti superiornosti naeg jezika. Drugi ive kao
ostaci nae evolucije, pa stoga i evolucije naeg jezika. Oni mumlaju,
mucaju, njihov vokabular je siromaan, a jezici zapadne Evrope odraavaju
procvat zrelog razuma. Ova glotofagija je zaetak opravdavanja kolonija-
lizma. Jedna od prvih etapa kolonijalizma bila je smetanje naeg jezika,
tamo gde je bio njihov nerazvijeni, siromani jezik. Nejednakost proisti-
e iz razliitog stepena razvitka, a ne iz inferiornosti. No, takva predstava o
svetu, ne umanjuje kolonijalnu glad za sakupljanjem ljudi, terotorija, arte-
fakata, pa glotofagija traje sve do danas.217
Iskustvo koje otvara rascep marginalizovanog subjekta dovodi se u
vezu sa jezikom na kojem je nemogue misliti. Migrant/hibrid ili onaj ko
tei da se pretvori u svog odabranog predstavnika civilizacije susree se sa
nemogunou da poznate elemente kulture prevede u termine koje ui na
drugom civilizovanom jeziku. Ovo je rascep koji podstie nemogunost
artikulacije, to pojaava oseanje inferiornosti te istrajnost u naporu da se
lii na predstavnike civilizacije, ili drugu, jednako opasnu krajnost retra-
dicionalizacije. Ona podrazumeva mobilisanje diskursa o tradiciji, precima,
krvi i tlu koji dovode do unutranjih podela i uvod su u graanske rato-
ve. Ukoliko je re o emigrantima, njihova situacija obavezuje na korienje
odreenog jezika na kojem se ne moe u celosti izraziti ono to se misli i
proivljava. Oba proistiu iz hegemonije, inei tako trougao postkolonijal-
nog odnosa koji natkriljuje neravnopravnost teksta, jezika i prostora.
Hibridnost i sinkretizam
Dva termina ostaju kljuna za razumevanje postkolonijalnih stanja

hibridnost i sinkretizam o kojima je u vie navrata bilo rei. Oba se odnose
na mogunosti i granice dodira i meanja kultura. Ovog puta ih moemo
promisliti u potpunijem, postkolonijalnom svetlu.
217
Luj an Kalve, Lingvistika i kolonijalizam, BIGZ, XX vek, Beograd, 1981, str. 38-39.
136
Hibridnost i sinkretizam su prisutni u drutvima gde su dodiri kultu-

ra neprekidni i u kojima se ivot grupa moe odvijati uporednim zadrava-
njem razliitosti u relativno harmoninoj i kooperativnoj svakodnevici. No,
na primeru savermenih metropola, koliko i Balkana i drugih liminalnih po-
druja, takav rezultat nikada nije sasvim osloboen problema. S obzirom da
hibridnost nastaje kao posledica stalnih izmetanja esto podstaknutih ko-
lonizacijom, pojedinci koji ive u ovoj meovitoj sadanjici, prolaze kroz
krizu identiteta i rascep uzrokovan specifinim odnosom izmeu jezika i
prostora. No, meavina je stvarnost postmodernog, transnacionalnog, glo-
balnog i post-kolonijalnog drutva, a u jednakoj meri i stvarnost dve treine
sveta koja je u stanju stalne dinamike i kulturno-jezike razmene. U tom
smislu je monolitna percepcija metropole, kolonizovanog i postkolonijal-
nog drutva nemogua. Iz ugla kulturne politike i politike identiteta ova
mogunost doputa umnoavanje kultura. Zbog epistemoloke elastinosti
i ideoloke otvorenosti, diskurs o hibridnosti moe ukljuiti suprotstavljena,
naizgled nepomirljiva politika i ideoloka stanovita. U smislu strukturne
fleksibilnosti, diskurs o hibridnosti je uklopiv u razliite politike i ideolo-
ke svrhe. Konceptualno, on je ogranien i ideoloki, on je kontradiktoran,
naroito s obzirom na odnos sa binarizmom. Koncept hibridnosti je for-
miran kako bi pruio otpor hegemoniji i razmiljanju u binarnim opozi-
cijama. Definisan kao anti-binaristiki, ovaj diskurs je zapravo dvostruko
retoriko i diskurzivno opredeljen da bude izazov binarizmu i da otvori
diskurzivni prostor za binarne i monolitne strukture. Ovo podupire ideju da
je hibridnost, s obzirom na mo da se suprotstavi hegemoniji, zapravo sub-
verzivna. Diskurzivni dijalog koji doputa ambivalenciju susree se sa anta-
gonistikom praksom u okviru istog diskurzivnog prostora. Sa jedne strane
on prua otpor hegemonim i ideolokim strukturama moi, a sa druge je
suprotstavljen sistemima dominacije i nejednakosti. Ovo je odraz Januso-
vog lica koje se protivi binarnosti i hegemoniji, a sa druge strane omoguuje
toliku elastinost da, paradoksalno doputa binarno miljenje. Zahvaljujui
inherentnoj dvostrukosti, diskurs o hibridnosti podstie emancipaciju ko-
liko i retrogresiju; progresiju i regresiju. Postkolonijalni kritiari koji istiu
ambivalentnost drutva kao kvalitet, slau se da je koncept hibridnosti ela-
stian i stoga dvostruko ideoloki usmeren. Meutim, oni se jednako slau
da su svi slobodni da ga koriste u svojim ideolokim, teorijskim, ili politi-
kim okvirima i za svoje ciljeve. Ovo je uvod u metodoloku, intelektualnu
137
i etiku raspravu koja je deo svakog intelektualnog poduhvata. injenica

je da veina postkolonijalnih kritiara istie ambivalenciju diskursa hibrid-
nosti, da ukljuuju hibridnost kao elastian, dekontekstualizujui, u mno-
go emu, pomodni koncept. Veina postkolonijalnih kritiara u ovoj ela-
stinosti i relativnosti prepoznaje obavezivanje prema anti-hegemonijskoj
globalnoj borbi i kompleksnost savremenog kolonijalnog stanja. Premda
kritiari postkolonijalizma priznaju da ambivalentnost ovog diskursa moe
zvuati kao slavljenje neokolonijalne prakse, njegova popularnost izvire iz
mogunosti primene u razliite svrhe. Kao i sve strukture moi, diskurs o
hibridnosti funkcionie pozitivno i negativno. Sa jedne strane, on proizvo-
di alternativne forme identifikacije i nove sisteme znanja i reprezentacije.
Sa negativne strane, hibridnost porie i potiskuje percepcije i forme znanja
koje se ne uklapaju u njegove teorijske i empirijske svrhe. Insistiranje na
antagonizmu kao neizostavnoj komponenti hibridnosti pogodno je za anti
-hegemonijsku postkolonijalnu senzibilnost i efikasno u formiranju opozi-
cija totalizujuim strukturama moi. Antagonistika etika zahteva anti-he-
gemonijsku epistemologiju. Ona podrazumeva da istraiva mora usvojiti
poziciju kritiara globalnog i savremenog geopolitikog sveta.218
Istorijska i teorijska pozadina postkolonijalizma
Manifestno, temelj za nastanak postkolonijalnih studija postavili

su intelektualci i borci protiv kolonijalizma u samim kolonizovanim ze-
mljama. Otpoevi sa pobunama, a potom sa isticanjem kulturnog naslea,
vanosti i vrednosti tradicije, iznova itajui dominantne, od strane impe-
rije nametnute, definicije rase, kulture, jezika i klase, postavili su temelje
konstruktivistikom pristupu kao pretei postkolonijalizma i tako zapoeli
ono to danas nazivamo dekonstrukcijom dominantnog obrasca milje-
nja. Namera im je bila da kod kolonizovanog stanovnitva povrate osea-
nje vlastite vrednosti nestalo u procesu kolonizovanja. No, ovaj postupak
se odvijao sporo, a rezultovao sporadinim pobunama koje su se retko
okonavale ustupanjem prava kolonizovanom, a najee svirepom osve-
tom, kao upozoravajuim i imobiliuim postupkom irenja straha od ko-
218
Amar Achearou, Questioning Hibridity, Postcolonialism and Globalization, Palgrave Mac-
millan, New York, 2011. str. 54-57.
138
lonijalnih struktura. Drugi, intelektualni postupak, obuhvatao je ponovno

i produbljeno itanje naina na koji jezik artikulie iskustvo, ukazivanje na
principe funkcionisanja ideologije i obrasce socijalnog formiranja pojedin-
ca. Obrazovani deo kolonizovanog drutva koji se nije naao u neposred-
noj slubi kolonizatoru, ukazivao je na mogunost deljenja prava na kultu-
ru. Ovi napori su u kolonizovanim zemljama mahom, ostajali nezapaeni,
autori tekstova hapeni, a stanovnitvo se preputalo letargiji i oseanju
inferiornosti, te nemogunosti da se suprotstavi kolonizatoru. Prisetimo se
kako je indijski pesnik i borac protiv kolonijalizma, ri Aurobindo, posle
hapenja, napustio politiku praksu otiavi u Aram i posvetivi se filozo-
fiji, poeziji i esejistici. Ovakvi primeri odustajanja ili efikasnog uutkivanja
bili su brojni u Aziji i Africi. No, bilo je i onih koji su poput Gandija tvrdili
da su upravo hapenja ta koja ih navode da idu napred i u miru osmisle efi-
kasnije strategije za antikolonijalnu borbu. Taj prvi intelektualni talas anti
-kolonijalizma koji bi se mogao smatrati preteom postkolonijalne teorija,
kakvu poznajemo danas, vezuje se i za imena Franca Fanona i Ami Sezera i
procese stvaranja novih drava u Aziji, Africi i na Karibima. Ono ukljuuje
istraivanja posledica kolonijalizma, nacionalne pokrete za osloboenje i
isticanje autonomne, autentine kulture indigenog stanovnitva.
Iako sfera ideologije i teksta na jednoj strani i praksa pobuna u ko-
lonijama, ustanci protiv ropstva i razliitih formi neravnopravnosti, delu-
ju kao prakse podeljene epistemolokim granicama, jedinstvena i vrsta
nit povezuje borbu protiv direktne kolonijalne eksploatacije i savremenu
kritiku teksta koja kao kriterijum uzima misao Okcidenta. Oba oblika ot-
pora imaju duboke istorijske korene jer je rani kolonijalizam neodvojiv od
dananje hegemonije Okcidenta. Okonanje Hladnog rata, nestanak stare
sigurnosti i pojava novih identiteta dali su neposredni impuls nastanku
postmodernih i postkolonijalnih teorija. No, razliiti uglovi i razliite di-
scipline dali bi i raznolike odgovore na pitanje ko je i u kom kontekstu
oblikovao ovu teoriju. Istoriari bi, distancirani od kulturolokih teorija
istakli politike odnose meu imperijama, psiholozi oseanje inferiornosti
kolonizovanog subjekta, dok bi pojedinac koji je odrastao u odreenoj im-
periji ili kritiar imperijalnog projekta ukazao na upadljive razlike izmeu
metropolitskog i anti-imperijalistikog okruenja koje su u osnovi nerav-
nopravnosti. Antropolozi i sociolozi bi u takvom retrospektivnom pisanju
uoili postojanje perspektiva Severa/Juga; Zapada i ostatka sveta, binarnih
139
opozicija koje vladaju neravnopravnou u politikim, ekonomskim, rod-

nim i drugim odnosima. No, neposredni teorijski impuls postkolonijali-
zmu koji dolazi iz shvatanja Robinsona i Saida osamdesetih godina dva-
desetog veka izrastao je na osnovama socijalistikih teorija imperijalizma.
Kao to postkolonijalizam nije nastao ranih osamdesetih godina
dvadesetog veka, usled akumulacije nezadovoljstva i revolta protiv vladaju-
ih struktura, moderni evropski kolonijalizam nije nekakav trans-istorijski
impuls za osvajanjem ve integralni deo kapitalistikog razvoja. U tom
smislu, istorija postkolonijalizma mogla bi biti dua no to deluje. iroko
posmatrano, on je oblik intelektualne i praktine reakcije na vladajuu po-
litiku. Kako to formulie ak Derida: U trenutku kada jedan novi svetski
nered pokuava da uspostavi svoj neokapitalizam i neoliberalizam nikakvo
poricanje nije u stanju da se otarasi svih Marksovih fantoma. Hegemonija
uvek organizuje represiju i prema tome potvrdu jedne opsednutosti.219 S
obzirom da se postkolonijalizam kree od anti-kolonijalne prakse prema
kritici kolonijalnog diskursa kako bi na akademskom nivou ukazao na
neravnopravnost centra i periferije, njegov zadatak ipak ostaje da, makar
ukazivanjem na posledice ove neravnopravnosti, utie na stvarnost. Iako se
borba protiv neravnopravnosti prepoznaje jo u pobunama u hronoloki
dalekim drutvima esnaestog i sedamnaestog veka, teorijski oblik joj je
dao marksizam devetnaestog veka. Tako je postkolonijalizam, s obzirom
da danas pre oznaava akademsku praksu, nego aktivno uee u pokua-
jima da se ovi odnosi izmene, jedan od direktnih potomaka marksistike
teorije. Ovo deluje paradoksalno jer su sami marksistiki teoretiari zago-
varali kolonizaciju kao nain na koji je mogue ubrzati tranziciju iz jedne
faze kapitalizma, u drugu, napredniju, ali injenica da su marksisti meu
prvima teorijski uobliili razumevanje procesa eksploatacije i formulisali
pojam otuenja/alijenacije na nain koji je aktuelan i danas, svedoi da se
o postkolonijalizmu ne moe diskutovati bez osvrta na njegove marksisti-
ke korene. Ironino, ovome je doprineo dobro poznati narativ o progresu
koji je i posluio kao legitimacija osvajanjima. Usavren u odnosu na oblik
koji je imao u devetnaestom veku, narativ o progresu od jednostavnih ka
sloenijim formama drutva, izronio je na povrinu u politikom svetu to-
219
ak Derida, Marksove sablasti: stanje duga, rad alosti i nova internacionala, Jasen, Slube-
ni list, Uice, 2004, str. 49.
140
kom Prvog svetskog rata.220 Ve u prvim javnim nastupima boraca protiv

kolonijalizma postaje jasno da postoje dva uporedna narativa o istorijskom
progresu. Kolonizovani narodi ga tumae kao nunost oslobaanja, a ko-
lonizatori kao mogunost da imperijalizam podrazumeva evolucionistiki
razvoj drutava od jednostavnijih ka sloenijim oblicima. Narativ o istorij-
skom progresu evociran je od strane kolonijalnih reima na zalasku, sve
do 1950. godine, kada su se zastupnici Britanskih kolonijalnih ispostava
sloili da transfer moi nije znak slabljenja imperije ve, naprotiv, moi sa-
drane u prilagodljivosti i vitalnosti. Kada je postalo jasno da im direktna
dominacija izmie, evropske kolonijalne sile nale su racionalizaciju u ideji
progresa, modifikujui je na razliite naine, primarno, kao odraz dinami-
ke politike moi i promenu obrasca vladavine.221
Mnogi marksistiki mislioci su kolonijalizam smatrali nunom,
premda eksploatiuom fazom u razvoju oveanstva. U izvesnim aspek-
tima, zagovornici socijalizma i kapitalizma, progres shvataju slino kao
industrijalizaciju, ovladavanje oveka prirodom i ukljuuju moderni
220
Ova shvatanja imaju temelje i u politikoj stvarnosti. U januaru 1917. godine, Vudro Vilson
je izneo proklamaciju po kojoj narodi ne smeju biti voeni tuom rukom kao da su posedi.
Najznaajniji politiki koncept postaje samoodreenje. U tom trenutku Vilson je mislio na
evropske narode, ali kolonizovani narodi irom sveta, prepoznali su njegovu proklamaciju
kao poziv na osloboenje. U Egiptu, Indiji, Kini i Koreji voe nacionalistikih pokreta iskori-
stile su ovaj trenutak da se obrate iroj javnosti i zatrae nezavisnost. Godine 1918. egipatski
nacionalni lideri pokuali su da otponu pregovore sa Britanskom vladom oslanjajui se na
Vilsonov govor. Tokom godinu dana, brojne molbe su odbijene, a 1919. godine otpoela je
revolucija. Mirne demonstracije protiv Britanske vladavine, pretvorile su se u masakr u ko-
jem je ubijeno devetsto egipatskih civila. Sline epizode odvijale su se irom kolonizovanog
sveta, a jedan od najpoznatijih primera je Amritsar masakr u Indiji 13 aprila 1919. godine.
Naime, u svetom gradu Sika, britanske i gurka trupe ubile su najmanje etiristotine civila koji
su se okupili u parku kako bi mirno protestovali protiv visokog poreza i prisilne vojne oba-
veze Indijaca. Prvo antikolonijalno okupljanje dogodilo se tek devet godina kasnije u Briselu.
Sukarno, Nehru, Mesali i voe iz Irana, June Afrike i Palestine formirale su internacionalnu
organizaciju. Ve u prvim javnim nastupima postaje jasno da postoje dva uporedna narativa
o istorijskom progresu. Kolonizovani narodi ga tumae kao nunost oslobaanja, a koloniza-
tori kao mogunost da imperijalizam podrazumeva izvesnu dinamiku. Ona se svodi na oblik
istorijskog i formalnog osveenja naina na koji centar vlada periferijom.
221
Devetnaestovekovni evolucionizam jo uvek je dominirao politikim narativima o osvaja-
nju i osloboenju. Politika tenzija izmeu ideje o istorijskom progresu i progresu ljudske
vrste uoava se u polemikama u vezi sa delovanjem marksista krajem devetnaestog veka:
hoe li revolucija biti proizvod istorijskih kontradikcija ili e biti potrebni politiki akti-
visti sposobni da proizvedu istoriju? Odgovor i razliite strategije koje sugerie dolaze od
marksizma. Prema: Margaret Kohn, Keally McBride, Political Theories of Decolonization:
Postcolonialism and the Problem of Foundation,
141
evropski pogled na nauku i tehnologiju. ak i Marks kolonijalizam smatra

preduslovom za oslobaanje oveka od feudalnih okova i nainom na koji
se toak istorije ubrzava u pravcu stvaranja idealnog drutva. injenica da
Britanija izaziva revoluciju u Hindustanu, za njega nije od presudne vano-
sti, ve da Velika Britanija akumulira kapital i uspeno izvede industrijali-
zaciju.222 Kao to se moglo uoiti u poglavlju o Francu Fanonu i njegovoj
psihopatologiji crnog/belog, marksistika teorija, u istorijskoj horizontali,
daje konani impuls antikolonijalnom pokretu a decenijama kasnije i ra-
zvoju postkolonijalne teorije. Said se oslanja na Antonija Gramija da bi
definisao hegemoniju, Gajatri Spivak uvodi pojmove subalternih subjekata,
a Homi Baba reafirmie Fanona i Frojda. Naizgled rigidno marksistiko
razmiljanje, ini se, ima hibridni karakter jer razvija kritiki dijalog ak i
sa samim sobom. Iako je, kako to Lenjin pie, proizvod nemake filozofi-
je, engleske politike ekonomije i francuskog socijalizma, anti-kolonijalni
marksizam se prepoznao kao idejni hibrid Istoka i Zapada.
U kolonijalnoj trikontinentalnoj areni, marksizam se razvija u skla-
du sa zahtevima razliitog socijalnog i kulturnog konteksta. Marksisti-
ka misao je inspirisala veinu pokreta za nacionalno osloboenje na tri
kontinenta posle 1917. godine. Antikolonijalni pokreti su ve postojali u
Africi, Aziji Centralnoj i Junoj Americi. Izuzimajui Srednji istok, ideo-
loke adaptacije su nale mesto u razliitim kolonijama izmeu postojeih
nacionalnih i anti-kolonijalnih, kao i novih radikalnih politikih pokreta.
Uz neke izuzetke, marksizam je istorijski obezbedio teorijsku inspiraciju
i efikasnu politiku praksu za dvadesetovekovni antikolonijalni otpor. Za
razliku od autocentrinog nacionalizma i tradicionalizma kojim su otpo-
ele prve pobune, marksizam je obezbedio prevodivu politiku i politiki
jezik pomou kojeg su aktivisti u razliitim situacijama mogli komunicirati
meusobno i obezbedio univerzalni medij kroz koji se moe diskutovati o
razliitostima zasnovanim na zajednikom cilju anti-kolonijalizma. Ovo
je u dobroj meri inicirala lenjinistika doktrina univerzalnog modela koja
je mogla biti modifikovana tako da odgovara razliitim kolonijalnim uslo-
vima. Stoga, nacija-klasa prestaju da budu mesto spoticanja i postaju lako
prevodive kategorije. Inspirisani Lenjinovim sugestijama, revolucionari
su obratili veu panju na lokalne forme i preveli univerzalno-teorijsko u
222
Ania Loomba, Colonialism/Postcolonialism, Routledge, London, New York, 2010, str. 24.
142
termine lokalnog. Od 1928. godine do okonanja Drugog svetskog rata,

razvili su se heterogeni, policentrini marksizmi koji su docnije postali deo
postkolonijalne teorije. Najpre Fanonove psihopatologije crnog/belog za-
snovane na ideji internacionalizacije i jednakih prava za sve, a potom i Sa-
idovog Orijentalizma, koji reafirmie Gramijevo shvatanje hegemonije.
Neki subjekti kolonijalizma poput Fanona i Gandija, kolovali su
se u evropskim centrima gde su prikupili znanja i modifikovali postojea
shvatanja prilagoavajui ih lokalnim situacijama. Ne treba zaboraviti da
je ovo i doba kada se pokret sifraetkinja nastavlja u feministikom toku,
razvija se i jaa kao pretea rodnih studija. Posle Drugog svetskog rata, me-
nja se kontekst i prekrajaju granice. Na primer, Tunis i Libija koje je okupi-
rala Italija, dobile su nezavisnost od Saveznika. Kolonije Japana su vraene
svojim starim imperijalnim gospodarima. No, evropske sile vie nikada
nee uspeti da povrate staru hegemoniju, bar ne na nain na koji su njima
vladale. Tokom i odmah posle rata, javljaju se sporadine pobune u Ali-
ru, na Bahamima, Burmi, u Keniji, Nigeriji, na Solomonovim ostrvima i
drugde. Na kraju rata, zahtevi za osloboenjem, postaju sve glasniji. Indija
se oslobaa Britanske vlasti, dolazi do podele i razgranienja od Pakistana.
Druge imperijalne sile - Francuska, Holandija i Portugalija oklevale su da
daju nezavisnost svojim posedima. Afrike zemlje su postale nezavisne,
a u Junoj Americi su trajale populistike leviarske i desniarske kampa-
nje to je rezultovalo zauzimanjem zatitnikog stava Sjedinjenih drava u
odnosu na ovaj deo sveta, dalji intervencionizam i neometano prekrajanje
politikih podela u njima. Deavanja u ileu i zamena legalno izabranog
predsednika vladavinom vojne hunte, spadaju u najdramatinije primere
posledica unutranjih manifestno ideolokih podela. Dakle, Drugi svetski
rat nije zaustavio trikontinentalne ratove - one koji su se vodili izvan Evro-
pe.223 U ovom trenutku, kada je svet zahvaen agresivnom hegemonom po-
litikom koja dolazi sa razliitih strana, javlja se ratoborna verzija politike
treeg sveta kao globalnog saveza koji prua otpor produenju zapadnog
imperijalizma. Trikontinental i trei svet uvaju svoju snagu jer nagoveta-
vaju raanje alternativne epistemologije.224
223
Robert J. C. Young, Postcolonialism An Historical Introduction, Blackwell Publisher, godi-
na 2001, str. 181.
224
Robert. D. S. Jang, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, Slubeni glasnik, Beograd, 2013,
str. 30.
143
Postkolonijalna teorija kao tek roena alternativna epistemologija

je ranih osamdesetih godina bila nesumnjivi potomak marksizma i prevra-
ta karakteristinih za dvadeseti vek, najpre stoga to je prva ve utkana u
antikolonijalizam, dok je marksizam bio instrument antikolonijalnog de-
lovanja. Uprkos marksistikom evropocentrizmu, postkolonijalna teorija
je kulturni proizvod dekolonizacije i u jednakoj meri je istorijski produkt
marksizma i antikolonijanog intelektualnog prostora. Za prve generacije
postkolonijalnih kritiara, marksizam je bio polazina taka, kljuna za
ono to ovi kritiari ine, dominantna u tadanjoj intelektualnoj kulturi i
smatrana je bazom svakog daljeg rada.225 Uprkos ovoj intelektualnoj bazi,
postkolonijalizam polazi od sopstvenih znanja koja su utvrena tokom du-
gog razvoja antikolonijalnih pokreta i poinje s premisom da znanje na Za-
padu treba da pristupi drugim znanjima i perspektivama sa istom ozbiljno-
u kao to pristupa onima na Zapadu. On je u tom smislu naslednik onoga
to se nazvalo Trikontinentalizmom znanja koja dolaze od pobunjenog
i podreenog, te tee da izmene uslove i vrednosti u koje je svet upleten.226
Teorijski i metodoloki
problemi postkolonijalizma
S obzirom da je postkolonijalizam iroko, nedovoljno definisano

polje u stalnom pokretu izmeu ideologije i nauke, smetanje jednog dis-
kurzivnog prostora u njegove okvire nosi teorijske probleme. Ovi problemi
su brojni, a za potrebe smeanja ili izmetanja Balkana u/iz njegovih okvira
istiu se tri. Najpre, 1. problem prefiksa koji ostaje u vezi sa sloenim odno-
som izmeu kritike nauke i postmoderne; 2. problematini odnos izmeu
postkolonijalizma i globalizacije; 3. pitanje metodologije postkolonijalnih
studija.
U knjievnim i kulturnim studijama upotreba prefiksa post (po-
sle) postala je uobiajena i proizvela postmodernizam, postkolonijalizam,
postfeminizam. ivot u stanju posle kolonijalizma podrazumeva da se
kolonijalno stanje okonalo, dok ivot u prekolonijalnom stanju oznaava
225
Sanja Lazarevi Radak, Marks je mrtav, iveo Marks: marksizam i postkolonijalna teorija,
u Sveske, br. 110, Mali Nemo, Panevo, str. 107-118.
226
Robert J. C. Young, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, Slubeni glasnik, Beograd, 2013,
str. 30.
144
vreme pre poetka kolonijalizma. Oba zakljuka navode da se zapita o ko-

risnosti upotrebe ovih prefiksa i iznova promisle njihova znaenja. Naime,
danas postoje dve forme postkolonijalizma. Post-kolonijalno su najpre
koristili politolozi i ekonomisti kako bi oznaili vreme posle kolonijalizma,
ali od kasnih sedamdesetih godina termin je uao u polje iroke kulturo-
loke analize i upotrebljen od strane knjievnih kritiara postao postko-
lonijalizam. Mogua radna definicija postkolonijalizma ukljuuje iskustvo
kolonijalizma, njegove prole i aktuelne efekte na lokalnom nivou nekada-
njih kolonija koje su jo uvek zahvaene kolonijalnim stanjem i kulturnim
ili drugim delovanjem imperije. Postkolonijalizam ukljuuje diskusije o
razliitim iskustvima poput onih o ropstvu, migraciji, opresiji, otporu, rasi,
rodu, prostoru i odgovore na diskurse koji dolaze iz imperijalne Evrope,
poput istorije, filozofije, antropologije i lingvistike. Termin se odnosi na
uslove pod imerijalizmom i kolonijalizmom koliko i na one koji nastupaju
posle istorijskog okonanja kolonijalizma, to opravdava upotrebu termina
postkolonijalan. Zbog navedenog, postkolonijalizam doputa irok opseg
tema, preplitanje ideja i prenoenje dogaaja, oseanje istorijske tranzicije,
socijalnog i kulturnog lociranja, konstruisanja, dekonstruisanja i rekon-
struisanja epoha i ideja koje one proizvode.
Podsetimo se na as Stjuarta Hola i njegovog uticajnog rada Kada
je bilo postkolonijalno? (When was the postcolonial? Thinking at the Li-
mit)227 Hol se pita kada se dogodilo postkolonijalno i da li ga treba uklju-
iti ili iskljuiti iz vlastitog (postkolonijalnog) okvira u kojem je nevidljiva
postala linija izmeu njegovih Drugih (kolonijalizma, neokolonijalizma,
Treeg sveta i imperijalizma u odnosu na koje se odreuje. ta oznaavaju
navodnici koji uporno prate post-kolonijalizam?. Strah da izgovorimo ne-
to pogreno? Strepnju od ambivalentnosti znaenja termina kolonizacija?
Ukoliko je post-kolonijalno vreme posle kolonijalizma i kolonijalizam je
definisan u terminima binarnih opozicija izmeu kolonizovanih i koloni-
zatora. Podseajui na rad Ele ohat koja post-kolonijalno kritikuje zbog
njegove teorijske i politike ambivalencije, njegovih istorijskih i univerza-
lizujuih izmetenja, vetog politikog ekvilibriranja izmeu nas i drugih;
istovremene drutvene angaovanosti i politikog neuplitanja koje se reava
227
Stuart Hall, When was the postcolonial? Thinking at the Limit), Postcolonal Question, ed.
I Charbers, L. Curti, Routledge, London, New York, 1996, str. 242.
145
zatvaranjem u teorijske kule akademskog sveta koji se sporazumeva tajnim

jezikom univerzitetskog centra. Usled svega ovoga, u sloenom teorijskom
svetu, gubi se dijalektika opozicija izmeu kolonizovanog i kolonizatora, a
kritika koja je isprva bila usmerena na nejednakosti, postala je depolitizuju-
a. Za ohat, post znai zavreno. U tom smislu, postkolonijalizmom je
stavljena taka na kolonijalizam, pa se zbunjujui i atraktivni postmoderni
termini prepoznaju kao politiki opasne igre zatakavanja globalne stvarno-
sti. Sa ovim shvatanjem se slae En Mek Klintok koja kritikuje koncept li-
nearnosti i suspenzije istorije na koji se oslanjaju postkolonijalni teoretiari.
Za obe autorke, ovaj prefiks zatvara epohu i tako ide na ruku novim koloni-
jalizmima.228 One postavljaju pitanja u kojim se stanjima nalaze drutva po-
put Iraka, Irana, Avganistana, Izraela i Palestine. Ovaj pravac miljenja na-
dovezuje se na sve prisutnije kritike postkolonijalizma kao donekle cinine
i paternalistike maske koja doputa da intelektualci zaposleni na zapadnim
univerzitetima interveniu u stvarnim ivotima postkolonijalnih drutava,
pri emu ostaje nejasno u ije ime zastupaju ukidanje binarih opozicija i
ravnopravnost.229 U tom smislu se ini paradoksalnim govoriti o negativ-
nim efektima kolonijalizma ukoliko nismo opredeljeni za odreeni, stabilni
skup vrednosti ili znanje koje e diskusije o tim efektima proizvesti. U kon-
tekstu postkolonijalnih studija, ovo bi znailo vie angaovanja i umnoava-
nja pitanja koja bi doprinela preciznijem definisanju ovih studija.230 Uprkos
brojnim problemima, oigledno je da kolonijalni period nije okonan, ve
228
Ibid, str. 242-243.
229
Oto Quayson, Postcolonialism; Theory, Practice or Process? Cambridge: Polity Press, 2000,
str. 45.
230
Na problem prefiksa i imenovanja doba u kojem ivimo oslanjaju se nova pitanja poput
onih: Odnosi li se ovaj termin i dalje jednako na tekst i praksu, na psiholoke uslove ili
konkretne istorijske procese.? Uostalom ta ustanovljuje procese koje oznaavamo post-
kolonijalnim i nisu li moda i postkolonijalna drutva jedna u nizu esencijalizacija, ili se
analiza njihovog stanja temelji na konkretnim istorijskim i politikim procesima? Da li
je objekat analize specifino stanje ili diskurs, pa stoga i u kojoj su vezi stvarni ljudi, do-
gaaji i diskursi? No kako ovo postavljanje pitanja ne bi ilo u nedogled i potom se svelo
na nekoliko ili tek jedno sutinsko kojim se obuhvataju sva ostala, treba imati na umu da
svi ovi teorijski izazovi formiraju irok kontekst za postkolonijalne studije kao prostor koji
obuhvata diskurse o naciji, klasi, etnicitetu, rodu, jeziku, ekonomiji, geografiji i drugima.
Izdvojiti jedno pitanje nad ostalima, pristati na termin postkolonijalizam znailo bi favo-
rizovati jedan metod na raun drugog, te zanemariti u kojim su se sve formama imperijalni
diskursi vekovima javljali.
146
je formiran prelazni tip indirektne kolonijalne hegemonije koji je ispitan i

usavren na mnogim unutranjim krizama koje centri moi podstaknu-
ti realnou loih politikih modela, osnauju na periferiji sveta. injenica
da je kolonijalizam nominalno okonan izmeu etrdesetih i sedamdesetih
godina dvadesetog veka, ne znai da ne traje i danas. Ukinut je tek jedan
njegov oblik, jedna od praksi koja je omoguavala vladavinu Okcidenta
nad Orijentom. Kada su se kolonije oslobodile kolonizatora, zapoela
je nova faza, modernije postmoderne hegemonije. Po Holu, u smislu pe-
riodizacije, post-kolonijalno zadrava izvesnu ambivalentnost jer da bi se
identifikovao postkolonijalni trenutak dekolonizacije, termin mora uklju-
iti periodizaciju kao alternativni narativ koji oznaava okonanje narativa
modernosti. Kolonizacija iz ovog, postkolonijalnog ugla vie nije prelazak iz
feudalizma u kapitalizam, nego oznaitelj istorijske rupture koja je okonala
staro i sa kojim je zapoelo novo doba. Otpoela je postmoderna u kojoj ko-
lonijalizam znai vie od direktne vladavine nad odreenim delovima sveta.
Ona obuhvata vievekovni proces ekspanzije, istraivakog rada, osvajanja,
kolonizacije i imperijalne hegemonizacije koja je proizvela novi oblik vlada-
vine - globalizaciju. Sada novo post-moderno drutvo ne napreduje osla-
njajui se na sredstva direktne kolonizacije, ve kroz novu fazu, iako izmeu
posleratnog perioda i posle okonanja blokovske podele nije bilo vidljive
istorijske i socijalne rupture. Tehnoloko usavravanje postavilo je okvire
globalizacije, pa hegemonija deluje u post-globalizacijskom kontekstu.231
Stari naini irenja reprezentacija i stereotipa nisu ukinuti, oni se samo pre-
nose tehnoloki usavrenijim putevima, premda je itav svet, ukljuujui
tu i periferiju, globalno umreen korienjem televizije i interneta. Ovako
se prenose medijske slike, diskursi, ali hegemoni procesi se mogu odvijati
sa ogromnih udaljenosti. Ukoliko je imperijalizam otpoeo ivot jo sredi-
nom petnaestog veka, on je imao mogunosti menjanja i prevoenja. U tom
smislu, ako moderno vie ne traje, zamenjuje ga post-moderno, a vladavi-
na postaje postkolonijalna. Zato danas treba postaviti pitanje opravdanosti
upotrebe ovog termina iz novog ugla jer je i postmoderna okonano stanje.
Vreme u kome ivimo je doba ubrzane tehnologije, globalnog umreavanja i
stoga je globalizacijsko, transnacionalno i transmoderno. Prethodna znanja
231
Stuart Hall, When was the postcolonial? Thinking at the Limit, Postcolonal Question, ed. I
Charbers, L. Curti, London, New York, Routledge, 1996, str. 254.
147
se meaju i stapaju pa je i globalizacija nastala na osnovama post-modernih

tipova ureenja politikih odnosa.
Najzad, postkolonijalno je odgovor na injenicu savremene globali-
zacije iza koje se nalazi analiza reprezentacije povezane sa kolonijalizmom.
Ona otkriva kako je taj proces prepoznat, oslikan, kakva je bila njegova re-
cepcija iznutra i spolja. Stoga se ini da je dimenzija koja nedostaje postko-
lonijalnom, hronoloka i istorijska. Postmoderni pristupi ukidaju istorijsko,
oni ga suspenduju, premetaju stvarne ekonomske i politike probleme na
nivo diskursa zanemarujui dinamiku koju diskurs ima. Naime, sadraji
diskursa nikada nisu sasvim statini, oni se menjaju i slojeviti su. Jedan
diskurs uvek nosi sadraj prethodnog, te se ideje, koncepti, stereotipi na-
dovezuju jedan na drugi. Moemo ih zamisliti poput kultura koje nikada
nisu jedinstvene i nepromenljive, ve nose deli one prethodne na koju se
nadovezuje novopridola.
Postkolonijalno u eri globalizacije

i problem izostanka istorijske perspektive
Bez istorijskog konteksta i promiljanja prirode kolonijalizma u

hronolokoj perspektivi, teko je odrediti odnos izmeu postkolonijali-
zma i globalizacije. Raspad pretposlednje velike imperije, Sovjetskog Sa-
veza, otvorio je vrata postimperijalnoj fazi, periodu konflikata i borbi za
uspostavljanjem identiteta u novonastalim multietnikim dravama ije su
formiranje odlagali odnosi izmeu velikih sila u dvadesetom veku. Ovo
ne objanjava militantnost Sjedinjenih drava od ranih devedesetih godina
dvadesetog veka, niti ruski angaman oko nekadanjih sovjetskih teritorija.
Savremeno doba je moda postkolonijalno, ali ne i postimperijalno. ire
globalne borbe usmerene na religijske, politike, ekonomske i kulturne pro-
bleme koji potiu iz imperijalnog perioda, opstaju. Imperije su sruene, ali
praen njima nije nestao imperijalizam sa kulturnom opresijom, ekonom-
skom eksploatacijom, genocidima, rasnom ekskluzijom i nejednakostima.
Globalizacija je nova forma imperijalizma. Svet postaje jedinstveno mesto
zasnovano na novim konceptima vremena i prostora. Odreen je porastom
ekonomskih i politikih aktivnosti, kulture i migracija irom zemalja i kon-
tinenata. Ubrzana kulturna komunikacija, migracije i etnika raznolikost,
saimanje vremena koje formira jednu globalnu svest, retorika globalnog
148
graanstva, demokratije, jednakosti i mirne koegzistencije zamenila je onu

koja je zastupala inferiorizovane narode. No, sa druge strane, njeno nalije
otkriva nasilni postkolonijalni imperijalizam, ekonomski zavisne narode,
klasne i rodne hijerarhije.232 Od ere ropstva do sistematskog novog struk-
turisanja trita, nacionalnih drava i tehnologija prisutna je kritika stanja
u kojem jedan deo sveta dominira drugim. Kolonijalizam, imperijalizam,
ropstvo i svetski ratovi prostiru se irom itavog sveta, no ono to razlikuje
savremenu globalizaciju od navedenih istorijskih fenomena jeste brzina i
intenzitet kretanja kapitala u svetu u kojem su vreme i prostor saeti. Ne-
oliberalni kapitalizam zahteva takmiarstvo izmeu nejednako razvijenih
delova globalnog drutva, ubrzavajui dinamiku dobara, kapitala, znanja i
kretanje ljudi preko granica. Na kulturnom planu, globalizacija je ukljuila
slavljenje razlike, ali su se kulture iznenada poele utapati jedna u drugu;
nastao je svetski sistem standardizacije i prisilne integracije koji je nemo-
gue izbei. Ovako je slavljenje heterogenizacije dovelo do homogenizacije
sveta.233 Identitet je u ovakvom svetu izloen stalnoj dinamici i performa-
tivnim praksama zasnovanim na ponovnom promiljanju prolosti iz koje
nastaju novi identiteti.234
Postkolonijalizam postoji kako u akademskim, tako izvan ovih kru-
gova kao savremena praksa zasnovana na kritici globalizacije koja se iri
kroz popularne medije, od televizije i novina do svog rafiniranog oblika -
knjievnosti. Ukoliko je istorija postkolonijalnih studija, zapravo istorija
eksploatacije, borbe i otpora, zbog ega je dolo do zgunjavanja termino-
lokih i semantikih sadraja hibridnosti, sinkretizma, multikulturalnosti,
koji su jednako zastupljeni u globalistikim teorijama? Postoji li semantiko
razgranienje izmeu multikulturalnosti u postkolonijalnom i multikultu-
ralnosti u globalizacijskom kontekstu? Isto pitanje bi vailo i za hibridnost ili
pluralizam. Multikulturalizam kao i ostali navedeni procesi javili su se kao
posledica procesa meanja i susretanja razliitosti. On ima osobine snanog
232
Barbara Bush, Imperialism and Postcolonialism: History, Concepts, Theories and Practice,
Pearson, Longman, Harlow, 2006, str. 92.
233
C. Michael Hall, Tourism and Postcolonialism, London, New York, Routledge, 2004, str.
179.
234
Shankaran Krishna, In One Innings: National Identity In Postcolonial Times, ed. Geeta
Chowdry, Sheila Nair, Power, Postcolonialism And International Relations, Routledge, New
York, Routledge, 2004, str. 170-184.
149
pokreta utemeljenog na teorijskom korpusu koji mu slui kao konceptual-

na osnova i intelektualna legitimacija.235 Ukoliko je re o istim znaenjima,
istom afirmativnom odnosu prema postmodernim rezultatima, jednakom
otporu prema istroenosti i nedovoljnosti moderne, znai li to da postko-
lonijalisti i globalisti, paradoksalno zastupaju istu stvar, ili da je proces glo-
balizacije toliko snaan da je, u asu kada je panja popustila, zahvatio i
svog najveeg oponenta. Naime, globalizacija koja poinje tokom poslednje
decenije dvadesetog veka postaje jedan od kljunih pojmova u drutvenoj
teoriji, zadravajui mnogostruka znaenja. Vieznanost proizilazi iz njene
sloenosti. Svet je izloen stalnoj dinamici pa promena ima razliit karakter,
uzroke i posledice. U dvadesetom veku ta promena se manifestovala kao
povezanost i meuzavisnost drutava koja je rezultat tehnoloko-informa-
tike revolucije i njome izazvanog saimanja vremena i prostora; stvaranja
globalnog trita i sve vee mogunosti delovanja iz velikih udaljenosti.
Ukljuivanje nekada zatvorenih i sebi okrenutih lokalnih ekonomija Kine i
Indije koje zajedno ine etrdeset procenata ukupne svetske populacije kao
i nekadanjeg komunistikog bloka Istone Evrope u svetsko trite znai
da kapitalizam i trina ideologija gospodare veim delom sveta nego ikada.
Dolo je do zapanjujueg porasta internacionalne trgovine, naroito na skali
mobilnosti i na planu investicija kapitala tokom protekle dve i po deceni-
je. Ekspanzija i mobilnost kapitala ubrzali su komunikaciju,236 te omoguili
formiranje svesti o meuzavisnosti udaljenih delova sveta, do uspona trans-
nacionalnih ekonomskih sila i rasprostiranja trine ekonomije, postindu-
strijalizma i informatike revolucije na itav svet.237 U politikom kontekstu,
u XX veku je univerzalistika ideologija ponovo oivela i dobila zastupnike
u intelektualnoj misli i konkretnim politikim angamanima. SAD preuzi-
ma ulogu vodia sveta, iza retorike o slobodi, pravdi, jednakosti graana,
naroda i rasa. Iz analize njene retorike izdvaja se univerzalistika, evolucio-
nistika i progresivistika tvrdnja kojom SAD eksplicitno i implicitno sebe
predstavlja kao svetionik na putu, kako planetarnog razvoja, tako sveukup-
ne slobode. Jasno je da se ovde iznova polazi od evolucionistike paradigme
235
Andrea Semprini, Multikulturalizam, Beograd: Clio, 2004, str. 6.
236
Sankaran Krishna, Globalization and Postcolonialism: Hegemony and Resistance in the
Twenty-first Century, Lanham, Boulder, New York, Toronto, Plymouth: Rowman and Lit-
tlefield Publishers, INC. 2000, str. 2.
237
Lorna trbac, Globalizacija i nacionalna kultura, KOC, id, 2007, str. 41.
150
po kojoj sva drutva moraju proi kroz iste faze kako bi se pribliila idealu
koji im postavlja civilizator. Nesumnjivo, na ovaj nain se na osnovu de-
finisanih vrednosti, istie superiornost drutvenog i geografskog prostora,
kulturnog i politikog lidera.238
Postaje jasno da je globalizacija sve ono protiv ega se postkolonijalni
kritiari bore u poslednjih tridesetak godina, no na nivou diskursa. Zgu-
njavanje jezika, preplitanje znaenja, zapravo govore o tome da globalisti
i anti-kolonijalisti opaaju iste fenomene. Svakako, odnos prema njima se
sutinski razlikuje. Postkolonijalizam na akademskom nivou ukazuje na
procese, imenuje postojanje odreenih fenomena i entiteta, ali se prema
mnogostrukim znaenjima hibridnosti i multikulturalnosti vrednosno ne
opredeljuje. Problem se javlja drugde. Naime, ukidajui vezivanje identiteta
zasnovanog na rasi i naciji, postkolonijalizam se naao u vlastitoj intelek-
tualnoj klopci. On se protivi nacionalizmu, ne pristaje na globalizaciju, ali
je put izmeu ova dva radikalno razliita fenomena jo uvek neosvetljen.
Zadravanjem na dekonstrukciji i analizi diskursa, problem se uveavao.
Naime, postkolonijalni kritiari su se pojavili kao intelektualni zastupnici
odbrane lokalnih drutava od eksploatacije i unitenja lokalnih kultura. Me-
utim, njihova retorika nije odolela globalizacijskoj snazi, te se stie utisak
o prisustvu dve idejne struje koje se zalau za uspostavljanje istih drutve-
nih stanja. Stoga su zastupnici postkolonijalne teorije esto kritikovani zbog
zadravanja na nivou teksta i upotrebe termina diskurs kojim obezbeu-
ju distanciranje od realnih ekonomskih i politikih problema. Veliki broj
studija o postkolonijalizmu koji se pojavio kasnih osamdesetih i tokom
devedesetih godina pratio je poreklo postkolonijalizma od borbe za deko-
lonizaciju do savremene globalizacije uspostavljene primarno od strane Sje-
dinjenih drava. Ovi tekstovi iznalaze veze izmeu razliitih post stanja i
tako otkrivaju kompleksan odnos izmeu zapadnih teorija i reprezentacija
o borbama u Treem svetu. U hronolokom vakuumu vie nije jasno jesu
li postkolonijalni kritiari dekonstruisali reprezentacije zapadnih druta-
va o drutvima Treeg sveta ili su postkolonijalne studije globalizovane/
amerikanizovane, ili su sasvim sluajno dobile hibridnu formu. Promene,
pa ak i preokret u postkolonijalizmu povezan je sa uspehom informacio-
nih tehnologija i interneta, globalnog irenja transnacionalnih korporacija
238
Ibid, str. 50.
151
i tokova kapitala. Uostalom i ideologija postkolonijalizma se proirila za-

hvaljujui ovim dostignuima. Pitanje trita i lokalizovanja kapitala kao
marksistikih impulsa, izgubilo se u maglovitoj globalnoj razmeni, a trijumf
globalizacije nad kategorijama rada i nacije koji su bili od sutinske vanosti
za dekolonizaciju pokazuje da su istorijski i materijalistiki tragovi poeli
nestajati u postkolonijalnim radovima. Hegemonija amerikog obrazovnog
sistema irom svetskih univerzitetskih centara, migracija postkolonijalnih
teoretiara u Sjedinjene drave i pozicija ove zemlje kao svetskog lidera
proizvela je kolonijalizam kakav danas poznajemo. Voene postmodernim
vrednostima, postkolonijalne teorije su paradoksalno i protiv svoje volje
ule u debatu o izmima te izloene ideolokoj kritici. Uporedo sa postmo-
dernim okonanjem istorije, ukinuta je mogunost da se iznova jave po-
kreti otpora u postkolonijalnom svetu.239 Stoga su, verujem, postkolonijalne
studije ive i primenljive, no u krizi koja prati globalne tokove.
Postkolonijalna analiza diskursa

i stvarnost kolonizacije
Ukoliko i dalje ele da ostanu aktuelne i ostvare svoje ciljeve, vreme

je da postkolonijalne studije ponu promovisati empirijska istraivanja di-
jaspora i razorenih drutava na periferiji; ukazivati na nejednakosti koje je
proizvela savremena globalna situacija. U tom smislu, ukoliko se ne eli
ostati u prolosti i iznova iznalaziti materijal za analizu u vekovima starim
izvetajima koji dokazuju udeo diskurzivne dominacije u amerikom in-
tervencionizmu, postkolonijalnim kritiarima preostaje nimalo lak zada-
tak da se uhvate ukotac sa odnosom izmeu svetskih finansijskih fondova
i odgovornosti za ekoloke katastrofe, problem sadraja i kvaliteta humani-
tarne pomoi, irenje HIV-a, glad, zagaenost, politike probleme koji dele
drutva Treeg sveta.
Za one iji je akademski zadatak istraivanje kulturnih proizvoda ili
itavih kultura, izazov koji je postavila globalizacija zahteva nove pristupe
i nove diskurse. Uostalom, svemu je potrebna revizija jer vie nije mogue
zamisliti svet kao skup autonomnih prostora, bilo da je re o narodima,
regionima ili kulturama. Postoji globalno oseanje prostora i veze izme-
239
Rumina Sethi, The Politics of Postcolonialism, Pluto Press, London, 2011, str. 112 - 113.
152
u kulture i kulturnih objekata.240 Danas se ini da je akademski postko-

lonijalizam pokuao da globalizaciju objasni diskursima, ne upliui se u
ekonomsku stvarnost koju on proizvodi. Svest o nacionalnom identitetu,
pripadnosti, ukorenjenosti, tradiciji, prevoena u termin diskurs, zapravo
je i sama poput binarizama proizvod prosvetiteljstva. Narod/nacija/tradi-
cija su postali neizbeni u procesu dekolonizacije. Kada je sloboda jednom
bila postignuta, nacionalne strukture u novostvorenim dravama postale
su sumnjive, a na njihovo mesto su dole klasne i ideoloke podele.
Danas je jasno da globalizacija formulom o transnacionalnom svetu,
ukida stare kategorije naroda, nacije i kulturnih posebnosti. Binarizmi, ka-
tegorije kolonizovani/kolonizator, strukture opresije, dominacije i sloeni
postkolonijalni argon udaljio je ove studije od stvarnosti sveta izloenog
kritinom moralnom i ekonomskom osiromaenju. U novom dobu su one-
moguene razliite forme otpora, poput institucionalizovanih pokreta i or-
ganizacija kakve su postojale u devetnaestom i dvadesetom veku. Globalne
opozicije stvorile su disperzivne i haotine mase bez fokusa, a postkoloni-
jalizam je izgubio vezu sa antikolonijalnom praksom iz koje je iznikao. Na-
ravno, ovo ne znai da jednoj irokoj oblasti koja je roena u knjievnom
kontekstu i ostala usmerena na kritiku govora kao kritiku moi treba odu-
zeti tekst. Naprotiv, njen tekst mora ostati u kontekstu savremenih zbivanja.
Premda je neophodno aktivnije ukljuivanje postkolonijalnih kritiara u
empirijski svet i irenje fokusa sa teksta na stvarnost koju on proizvodi ili
pak ona proizvodi njega, obe strane hegemonije tekst i praksa ostaju ne-
odvojive. Analiza diskursa bi se u tom smislu mogla preusmeriti na analizu
onog teksta koji u savremenosti omoguuje nejednakost. U ovom smislu,
ne treba izbegavati hronoloki kontekst, istorijsku nit koja jednom diskur-
su omoguuje da proizvede drugi ili se na njega nadovee. Tako se dobi-
ja celovita slika i istorijski presek hegemonije, ovako se prepoznaju njene
prednosti, slabosti i otvara mogunost za unapreena, osavremenjena is-
traivanja. Kritiki metod postkolonijalizma zahteva ne samo angaman u
interpretaciji glavnih, kanonizovanih narativa i ispitivanje njihove veze sa
slobodom, ve ukljuivanje moguih empirijskih detalja koliko i poetike
kolonijalne i postkolonijalne kulture.
240
Imre Szeman, Zones of Instability: Literature, Postcolonialism and the Nation, The John
Hopkins University Press, Baltimore, London, 2003, str. 202.
153
Interdisciplinarnost
postkolonijalne teorije
Ukoliko se nastoji postii ravnotea izmeu diskursa i prakse, ili

shvatiti odnos izmeu globalizacije i postkolonijalizma, pa najzad i pove-
zati Trei svet koji se po automatizmu vezuje za Aziju i Afriku, sa Balka-
nom, znaajno je sagledati problem iz vie uglova. Za postkolonijalizam
karakteristian interdisciplinarni model ima naroite prednosti jer daje
odgovor na naine na koje se oblikuju stavovi prema stvarnosti. Interdisci-
plinarnost se prepoznaje u radovima istraivaa koje ve moemo nazvati
postkolonijalnim klasicima: od Saidovih poetaka preko Gajatri Spivak do
Homija Babe; ona je prisutna u zborniku Imperija uzvraa jer definisanje
sloenih termina poput hibridnosti i sinkretizma ne bi bilo mogue bez
iznalaenja veze izmeu knjievne teorije, psihologije, lingvistike, filozofije
i istorije. Uostalom, svaka analiza teksta bilo visoke knjievnosti ili putopi-
snog izvetaja zasnovana je na filozofiji, a nemogua bez analitikog znanja
i bez hronolokog preseka. Uprkos dobrim namerama kritiara ukljuiva-
nje interdisciplinarnih modela je neretko praeno slavljenjem teorije sebe
radi. Postkolonijalizam je polje u kojem je ovo naroito upadljivo. Kako je
i sam postkolonijalizam sklon kreiranju vlastitog argona i zatvaranju u
akademski krug, bavljenju samim sobom umesto drutvenim odnosima
u tekstu, interdisciplinarnost moe biti jo jedan nesigurni metodoloki
put. Iako ovo ne bismo morali smatrati manom, interdisciplinarni modeli
esto pate od otuenja u okviru kojih kritiki diskurs gui objekat diskusije.
U nekim sluajevima, uobiajeno je da privrenost poststrukturalizmu da
efekat kritikog diskursa kojem nedostaju parametri za promiljanje pro-
blema koji postoji u stvarnom svetu.
Sa druge strane, interdisciplinarni model obezbeuje naine da se
kroz tekst pribliimo stvarnosti; da kritikujui tekst uvek imamo na umu da
se bavimo realnou nejednakih odnosa dominacije i eksploatacije. Stoga
su ovom kritikom polju potrebni instrumenti za razumevanje, ali i za bor-
bu protiv nepravde i opresije.241 Upravo interdisciplinarnost u ovom smislu,
ima jedan naroiti kvalitet. Ona je sposobna da granice meu disciplinama
241
Oto Quayson, Postcolonialism; Theory, Practice or Process? Polity Press, Cambridge, 2000,
str. 47.
154
i rigidna nauna razmiljanja uini propusnim, da se poigra sa njima, ali i

da privilegovane i kanonske izvore predstavi u drugom svetlu. Kao i sam
postkolonijalizam, interdisciplinarnost se, na suptilan nain, poigrava kate-
gorijama, opteprihvaenim znanjima, ona rui zidove i obezbeuje alterna-
tivne naine miljenja i pristupanja problemu. Ona podrazumeva fluidnost
i slobodno kretanje u meuzonama nauke slavei intelektualnu pluralnost,
suprotstavljajui se relativistikim premisama i ukazujui na raznolikost. Is-
tovremeno ona ukida podele na superiorne i podreene nauke i discipline i
odbija da pristane na njihovu diskriminaciju. Ovo ostaje znaajno zbog efe-
kata razlitiitih disciplinarnih tehnologija u vezi sa politikama analitikih
strategija i prikladnosti pojedinanih teorijskih jezika.242
Balkan i novi identiteti:

Za globalizovani Balkan Evropa je jo uvek neka vrsta nemogue

elje, veliki narativ o nemogunosti pribliavanja i ukljuivanja u deo ci-
vilizacije.243 Ukoliko prihvatimo postkolonijalnu pretpostavku da se i u
globalno doba u stanju podreenosti, marginalnosti i posledino, post-
kolonijalnosti nalazi tri etvrtine sveta, nije teko zakljuiti da Balkan ne
pripada centru koji dominira svetom. Kasno otkriven, delio je narativnu
sudbinu Afrike i Azije, a potom je dodatno izmeten na rubove s obzirom
na evropsku potrebu za distanciranjem od turske mrlje. U tom smislu,
Balkan spada u jedno od onih podruja koja se nisu nala pod direktnom
kolonijalnom upravom, ali su zahvaena savremenim globalnim trendovi-
ma i izloena ponavljanju traume neprihvatanja u geografske okvire koje
prepoznaje kao svoje ili Njene.
Balkan je kao i drugi savremeni prostori obeleen simbolikim zna-
enjima i upleten u globalnu mreu ekonomskog i politikog intervencio-
nizma, te je posledino uklopiv u postkolonijalne teorije. Akutelno pitanje
njegovog ukljuivanja u okvire Evropske unije, sada bi se moglo, umesto iz
klasino-orijentalistikog, sagledati iz postkolonijalnog ugla koji uzima u
obzir osavremenjenu hegemoniju transnacionalnog i postglobalizacijskog
242
Ibid, str. 47.
243
Milorad Belani, Evropa na Balkanu, Radio B92, Beogradski krug, Beograd, 1998, str. 136.
155
doba, nove vidove hibridnosti i sinkretizma; globalne izmene na nivou je-

zikih struktura i najsavremenije podsticaje migracija. Visoke tehnologije
su donekle zatvorile stara pitanja identiteta i nacionalnih interesa, na Bal-
kanu. Ona se i dalje sporadino javljaju, ali dominantni i ogoljeni ostaju
ekonomski problemi koji zahtevaju finansijske intervencije u kojem se Bal-
kan nalazi i zbog ije neophodnosti podie stepen zavisnosti od okruenja.
Kada je re o hegemoniji u okviru koje se periferija osea jo perifer-
nijom no to to odista jeste, ini se da je pitanje identiteta balkanskih zema-
lja dobilo novi, globalizacijski i transglobalizacijski karakter u iji centar su
smeteni problemi ekonomskog interesa. Prikljuenje Evropskoj uniji za-
pravo je trebalo da odigra simboliki in sjedinjenja i prihvatanja od strane
vee celine i pranja balkanske/turske mrlje. Za druge, ono je oznaavalo
jedno veliko i glasno DA Evrope kojim se proizvodi distinkcija izmeu
istono-balkanskih i zapadno-balkanskih zemalja; oni koji su bili pod vla-
davinom Srednje Evrope i drugih koji su se nali u orijentalnom ropstvu.
Neke zemlje su u ovome uspele, a neke ne. U obe grupe, uoavamo staro
iskustvo nepripadanja i izmetenosti; nemogunost da se ustali i bude sigu-
ran u jedan identitet. Sada, kada je u nekim zemljama taj cilj najzad postig-
nut, javlja se nezadovoljstvo u raznolikim segmentima svakodnevice, koli-
ko i dodatno ekonomsko nezadovoljstvo. Ono se prepoznaje na retorikom
planu u formi reenica Pre Evrope je bilo bolje, Evropo, napolje; Ne-
emo u EU. Paradigmatian je primer Slovenije koja je prva zemlja Za-
padnog Balkana prihvaena u politike i ekonomske granice ove zajednice.
Diskurs evropejstva koji je dominirao pred poetak rata na teritoriji Socija-
listike Federativne Republike Jugoslavije, trajao tokom devedesetih i prve
decenije dvadesetprvog veka, sada je zamenjen obnovljenim i osnaenim
balkanistikim diskursom. Slovenija eli da bude balkanskija i orijen-
talnija, traei zabavu u orijentalnijim delovima nekadanje Jugoslavi-
je kakav je, po svedoenju slovenakih turista - Beograd. Na jelovnicima
slovenakih restorana sada se nalaze balkanske pljeskavice, balkanski
evapi i mnogo balkanskih jela koje ugostiteljima donose dobru zaradu i
efikasno prazne depove balkanonostalgiara omaijanih arima nepotpu-
nog Orijenta. Balkan je imaginarna domovina za kojom se razvija nostal-
gija u stilu starih, dobrih vremena kada se nije pripadalo Evropi i svetu.
U to, Zlatno doba, radno vreme je bilo krae, a plate su trajale due; nije
bilo onih linih kredita, zaduivanja; hipoteka; straha od kontrole i kanja-
156
vanja za nepropisno ponaanje. Balkanska nostalgija, evociranje uspomena

na davne dogaaje ili one kojih nije bilo prepoznaje se kao jedna u nizu
postkolonijalnih, globalizacijsko-transnacionalnih trauma. Na delu je, za
postkolonijalizam, karakteristina kriza identiteta ispoljena u kulturnom
rascepu vezanom za pripadanje/nepripadanje Evropi kao kolevci civili-
zacije; prihvatanje i/ili odbijanje da se bude deo te civilizacije i sklonost
ka isticanju autentinosti, posebnosti, no manje na nacionalnom a pre na
regionalnom nivou. Dok njeni susedi tee da se prikljue Evropskoj uniji,
na as se ini kako Slovenija nostalgino gleda na ekonomsko siromatvo,
nesposobnost elite, takozvano partijsko zapoljavanje, sa sentimentalnim
prizvukom starih vremena u kojima je bilo lepe i slobodnije.
Balkanonostalgija se javlja i kao preruena jugonostalgija. Zemlja
sa nefunkcionalnim dravnim aparatom, u stanju teko-odrivog socijali-
zma zasnovanog na kreditima i nagomilanim dugovima, raspala se u gra-
anskom ratu, ali seanje na nju postaje odraz nostalgije za zamiljenom
domovinom i ovog puta u vie nekadanjih jugoslovenskih republika, sada
nezavisnih druava, postaje simbol Zlatnog doba i humanog drutva otkri-
vajui jo jedan sloj krize identiteta. Nosioci dominantnog diskursa i dalje
izraavaju lojalnost novoj zajednici na ponizan nain u kojem se prepliu
oseanja nie vrednosti prema Zapadu, razvijenom svetu, Evropi sa
vie vrednosti prema Balkanu i Istoku.244 Zato se iznova jedan sklop
pitanja odnosi na to ko je drugi u odnosu na Zapad, a ko je u grupi jo-ne
-zapad, ne-zapad i nikada-zapad245
U bipolarnoj konstrukciji stvarnosti drugi identitet je negativna su-
protnost prvom. U binarnim parovima Evropa-Neevropa postoje dva pola
istog kontineneta koji su hijerarhijski podeljeni, a razlika stvara podelu na
bolje i loije, vie i nie, one koji jesu zapadni, one koji to nisu, kao i na zna-
ajne i beznaajne. Teze o zaostalosti Orijenta, njegovoj degenerisanosti se
vraaju u samu Evropu, meu one koji su tek-postali-Evropa i one koji te-
k-treba-da-postanu Evropa. Ovaj metadiskurs vraa evropsku kolonijalnu
situaciju kolonijalizam se uvek predstavlja kao altruistika misija kultivi-
sanja i civilizovanja, evropeizacije, prosveivanja i spasavanja od varvarstva
u samu, istonu Evropu. Na nju se sada gleda onako kako se gledalo na
244
Mitija Velikonja, Evroza, XX vek, Beograd, 2007, str. 140.
245
Ibid, str. 141.
157
Orijent na prostor kojem je neophodna regeneracija. Ponovljen je kolo-

nijalni odnos evropeizacije neevropljana za koje je od odluujueg znaaja
magini kontakt sa Evropom. U ovoj kolonijalnoj/postkolonijalnoj situa-
ciji odgovornost dele kolonizatori i kolonizovani koji slede diskurs novih
gospodara.246 Ubrzo, sledi nostalgija, u strahu da je cena za ulazak u civili-
zaciju previsoka. U takvoj situaciji, hegemonistiki evropocentrini meta-
diskurs izaziva rascep u drutvu i pojedincu. Ovaj rascep je karakteristian
za postkolonijalna stanja, trenutke maglovitih, nejasnih, neartikulisanih i
nesmetenih identiteta kao posledice dugoj izloenosti stanju odbaenosti i
izmetenosti. Naviknutost na perifernost i formalno priznanje centralnosti
zahtevaju obavezivanje na pravila civlizacije. Potovanje skupa politikih
pravila i pravila ponaanja u sferi politike-ekonomije, izazivaju nostalgiju
i proizvode drutva koje u iskrivljenom ogledalu vide nekadanju politiku
stvarnost. Ovaj primer iznova vraa na problem ambivalentnosti drutva,
na nemogunost da se ona smeste u definisanom prostoru i odrede u od-
nosu na pozicije centra.
No, otpor Evropi, se javlja u formi otpora civilizaciji, iza ega je
skriveno odbijanje globalizacije. Nezadovoljstvo nastalo prilikom priklju-
enja pojedinih balkanskih zemalja Evropskoj Uniji kao sinonimu Evro-
pe otpoinje i okonava se ekonomskim nezadovoljstvom. Ono je samo
argonski prikriveno kulturnim formama poput neprihvatanja evropskih
pravila ponaanja. Duboko nezadovoljstvo i duboka nesigurnost dolazi od
straha za sudbinu liberalnog kapitalizma i globalnog ujednaavanja koje
su donele savremene forme kapitalizma. Svedoci smo nestanka malih pre-
duzea, ukupne monopolizacije i strepnje za egzistenciju koja je zadobila
oblik anti-evropskog stava. U osnovi, balkanistiki diskurs se javlja kao
univerzalizujua, premda lokalna forma otpora kapitalistikim struktura-
ma u iji kontekst je region teio da ue. On je otpor stvarnosti kojom
deluje mo globalnog kapitala i stoga jo jedno u nizu drutava koje ekaju
na paljivo ispitivanje od strane postkolonijalnih kritiara.
246
Ibid, str. 144.
158
Homi K. Baba:
Izmeu kulture, ambivalentnost
i hibridnost savremenog drutva
Homi Karei Baba je obnovio dva znaajna koncepta u humani-

stikim naukama, postavivi ih kao centralne u postkolonijalnoj teoriji:
hibridnost i ambivalenciju/liminalnost, kako bi objasnio delovanje koloni-
jalnog diskursa. Uporedo sa ovim, nastojao je da usavri Fanonov koncept
mimikrije i primeni ga na savremenu transnacionalnu i globalnu situaciju.
Zgusnut tekst, sloen i umnogome samo-proizveden, improvizujui renik,
nije lako razumeti. Zbog toga se esto nalazi na meti kritiara koji istiu
problematinu visokoparnost postkolonijalnog jezika koja onemoguava
kolonizovanom/subalternom da pristupi rekonstrukciji i prokretanju kolo-
nijalnog diskursa u svoju korist. Homi Baba je pod oiglednim uticajem
psihoanalitikih pravaca, lakanovske analize koju preuzima od Franca Fa-
nona, pre nego u originalnom itanju; posredno i neposredno Sigmunda
Frojda, pa se ini da je i njegova teorija poput hibridnosti kojom se bavi - u
stalnom kretanju, ispunjena nejasnoama i maglovitim pribliavanjima ci-
lju, pre no konkretnim uvidima. No, ove konstatacije ne umanjuju vrednost
njegovog dela, premda ga zatvaraju u nedovoljno pristupaan akademski
prostor. Njegovo podseanje na znaaj Franca Fanona i specifino shvatanje
takozvanih iz-meu prostora, graninih entiteta i liminalnosti od izuzetne
je vanosti za dalja prouavanja Balkana koji je i tako oznaen i upisan u
kolonijalne mape i postkolonijalni koncept sveta kao granini region. Ovo
vai i za mnoga druga mesta. Nijedan postkolonijalni teoretiar, osim mo-
da Roberta Janga nije posvetio toliku panju dijasporinosti i procepima
identiteta hibrida (migranata) to otvara dalji put za razumevanja stanja u
kojem se svojevrsnoj dinamici izloeni svet globalizacije trenutno nalazi.
Umesto da kolonijalizam smesti u prolost, na vrhunce devetnae-
stog veka, kako se to najee inilo u imagolokoj literaturi i preteama
postkolonijalizma, on ukazuje na naine na koje se istorije i kulture stalno
menjaju, te utiu jedna na drugu onemoguujui da dominantne nacije
odre apsolutnu vlast, istovremeno ometajui kolonizovanog da uzvrati
udarac centru. U tom smislu, Baba kolonijalizam ne shvata kao jedno-
smerni proces u okviru kojeg centar/kolonizator osvaja periferiju, ve kao
sloenu igru preplitanja kulturnih elemenata koja traje stotinama i hilja-
159
dama godina, a ija je forma imperijalno osvajanje. Uporedo sa nasiljem

i dominacijom Okcidenta nad Orijentom, u proteklih pet stotina godina
dogodili su se kulturni kontakti i interakcije sa produenim delovanjem
koje se kroz globalizaciju prepoznaju do danas. Oslanjajui se na tekstual-
ne materijale iz kolonijalnih arhiva koji na manifestnom nivou odraavaju
kolonizatorovu dominaciju, Baba prepoznaje prikrivene procepe u tekstu,
nesigurnosti i strepnje koji su uobiajeni za kolonijalnu situaciju. Ovi tre-
nuci tekstualne nesigurnosti javili su se kada kolonizator nije uspevao da
se odupre kolonizovanim drutvima i prihvatio elemente zateenih kultu-
ra, bilo posredstvom trgovine, preuzimanja, i najzad, bio nesvesno izloen
bumerangu kolonizacije. Ovako dolazi do kolonijalanog udvostruavanja
ili povratnog kulturnog osvajanja, takozvane reverzibilne kolonizacije.
Ona problematizuje autoreprezentaciju kolonizatora na isti nain na koji
on podstie kulturni rascep kod kolonizovanog. U trenutku kada je kolo-
nizator svoj sistem vrednosti nametnuo kolonizovanom, nije bio svestan
da je inficiran tom drugom, lokalnom, oznaeno inferiornom kulturom.
Svakodnevica kolonijalnih administratora bila je duboko proeta nainom
ivota kolonijalanog stanovnitva. Dakle, nije samo kolonizovani bio pri-
moran da ui jezik kolonizatora, nego i obrnuto. Tako svaki kulturni proces
ima svoj podtekst, svoj bumerang koji proizvodi specifinu meavinu kul-
ture centra i periferije. Obostrani problem prihvatanja one druge kul-
ture se u tekstu manifestuje kroz proizvodnju zastraujuih figura, strepnju
od monstruoznog hibrida, otkrivajui punu snagu potrebe za kontaktom
sa drugim koliko i strepnju od njega. 247
Gde smestiti kulturu?
Kulture i drutva negde treba smestiti, treba ih locirati. ini se da

je potreba za smetanjem opteljudska i da je u vezi sa kategorizacijama
koliko i potrebom da se stvarnost pojednostavi. Druge razumemo posred-
stvom generalizacija. No, tako razumemo i sebe. Kako obuhvatiti nas i
druge, postaviti granice, odrediti na odnos, ukoliko ne samemo vla-
stite sadraje. Zapravo, kao to druge vidimo kroz stereotipe i ablone, ni
247
David Huddart, Homi K Bhabha (Routledge Critical Thinkers), Routledge, London, New
York, 2006, str. 4-5.
160
sebe/nas ne sagledavamo u svoj sloenosti. No, ta ako nam to genera-

lizovanje, to kulturno uproavanje ne ide? ta ako su identiteti u globali-
zovanim, nadnacionalnim drutvima isuvie sloeni da bismo mogli da na
lak nain konstruiemo na i njihov svet?
Baba izlae koncepte na osnovu kojih je dolo do polarizacije sveta
na nas i druge, jasno pokazujui da je ta podela nefunkcionalna koliko
i apsurdna. Stoga ukazuje na mogunost da su sve kulture hibridne, to se
na prvom niovu prepoznaje kao prisustvo meavine, ili neistoe kultura.
Na drugom nivou, Baba pokazuje da je hibridnost zapravo oblik kulturnog
identiteta odraz onih kultura koje su u stalnom dodiru sa drugim kultu-
rama. Ovaj koncept naruava svaku tvrdnju o mogunosti odravanja au-
tentinog identiteta ili autentine kulturne forme kakva je recimo tradicija.
Ipak, on insistira na hibridizaciji kao procesu koji je uvek u pokretu. Za
njega ne postoje kulture koje vode hibridnim formama, one su posledice
pokuaja da se zaustavi stalni protok meavine, a koji je oigledno kontra-
produktivan jer dovodi do umnoavanja izmeanih kultura. Ove kulture
su u stalnom dodiru sa drugim kulturama, one su ni-tamo-ni-ovamo, u
stanjima koje naziva liminalnim. To su drutva smetena na granicu. Pod
liminalnou podrazumeva da ono to je izmeu, to je meavina naeg i
njihovog to dobija sasvim novo kulturno znaenje. Ovakve pozicije idu
na ruku stvaranju neoekivanih, novih kultura koje su donekle poznate i
bliske zvaninoj kulturi, ali opet nisu njen deo, niti tu zvaninu kulturu de-
finiu kao vlastitu. Stoga kada govori o smetanju kulture ne koristi meta-
foru. Prostorno i vremensko-liminalni su oni koji ive u postkolonijalnim
drutvima i nosioci su kontinuiranog procesa kreiranja novog identiteta.
Zato su u stanju kulturne otvorenosti, u postajanju. Hibridnost i liminal-
nost se ne odnose samo na prostor nego i na vreme.248 Hibridnost implicira
disrupciju, unoenje razlike u jednostavnost, monotono, ujednaeno okru-
enje -jednost. Ona oznaava proces pretvaranja dva razliita objekta u
jedno, na nain koji onemoguava da se razazna gde je nekada bila njihova
granica. U kasnom devetnaestom veku, pretpostavljalo se da e potomci
meane rase pripadati jednoj od dve originalne rase koja e docnije po-
kazati privremene efekte kao i neprirodnost svoje prirode. Unosei ra-
zliitost u istost i istost u razliitost oni ukidaju samu razliku. U tom
248
Ibid, str. 5.
161
smislu postoje kao izolovani, smrvljeni, podeljeni, ali jedinstveni objekti u

isto vreme na istom mestu. Hibrid je nosilac i objekt dvostruke logike koja
se suprotstavlja racionalnom i konvencionalnom i ini vidljivim procep
izmeu inkompatibilnih logika racionalnosti koje dominiraju zapadnim
diskursom i prakse koja pokazuje da su hibridi mogui, da su nezavisne
jedinke, otporne i snane poput originala. Sve brojniji hibridi dvadesetog
veka, postaju izazov opozicionoj dijalektikoj logici devetnestog veka. Oni
se kreu u okviru konfliktnih struktura poput savremenih teorija. U tom
smislu naruavaju koncept istokrvnosti, tradicije i autentine kultu-
re jer iznova ponavljaju mogunost distinkcije izmeu iste i meane rase,
ukazujui na vezu izmeu rasnih kategorija prolosti i savremenog kultur-
nog diskursa: oni se mogu koristiti na razliite naine, ali uvek ponavljaju
dinamiku iste konfliktne ekonomije i tenzija u vlastitim strukturama. Sto-
ga ne postoji jedan, ispravan, jedinstveni koncept hibridnosti. Kao to su
mogunosti hibridizacije mnogostruke, milionske, tako bi mogli postojati
milioni njihovih definicija. Hibrid se menja i ponavlja istovremeno pona-
vljajui promenu i podseajui nas da smo jo uvek zatvoreni u ideolo-
ke mree kulture za koje verujemo da smo ostavili iza sebe. Hibrid druge
i samoga sebe ne dovodi u pitanje. No, nauke i humanistike discipline,
fascinirane su hibridom u istoj meri, mada na drugi nain, u odnosu na
devetnaestovekovne istraivae. Pitanje koje hibrid namee jeste: da li su
stare esencijalizujue kategorije kulture, identiteta i rase, bile odista toliko
esencijalizovane, ili su retrospektivno konstruisane kao fiksiranije no to
su bile. Kada se osvrnemo na tekstove o rasnim teorijama, uoavamo da su
kontradiktorne disruptivne i ve u dobroj meri dekonstruisane samom
sumnjom rasnih teoretiara u vlastite postavke. Nona mora, strahovi od
kategorija, esencijalizacija ideologija, rasizma i drugih i izama nastavlja da
traje do danas. 249 To znai da dokazana ontologija hibrida, njegova uskla-
enost sa drutvima u kojima ivi jo uvek izaziva nemir. Ovde su na snazi
odjeci potrebe za kategorizacijom; odjeci nemogunosti da prihvatimo i-
njenicu da smo svi hibridi i da se ne moemo smestiti u kalupe definicija,
kao to se to sve do postmodernog doba pretpostavljalo. Porekla hibrida
su brojna koliko i kombinacije iz kojih oni mogu nastati. Jedan od naje-
249
Robert R. C. Young, Hybridity in theory, culture and race, Routledge, London and New
York, 2005, str. 24-26.
162
ih oblika, ili bar oblika o kojima se najvie pisalo jeste rasni hibrid, ali u
poslednjih etrdeset godina, mesto mu ustupa dijasoprini hibrid. Pitanje
kako se jedna kultura uklapa u drugu i kako jedna kultura funkcionie u
drugom kulturnom kontekstu omeuje meavinu. Samo nekoliko koraka
moe deliti Istok i Zapad, samo nekoliko reenica moe prevesti Okciden-
talno u Orijentalno i obratno. Samo jedan korak napred ili nazad i ve se
meamo sa svojom drugou: Okcidentalnom/Orijentalnom. Istost (sa-
meness) Zapada uvek je naruena razlikom. Svake naredne decenije veli-
ki evropski centri, dananje metropole bile su sve proetije heterogenim
identitetima, tako da se sada ulicama kreu preci i potomci istih rasa
od Kariba i Afrike, Indije, Pakistana, Kine, Tibeta, Somalije, Balkana iz-
meani i sa onima iji su preci napustili Britanska ostrva kao Angli, Kelti,
Holanani, Irci. U svakodnevici nema mesta za razmiljaje o ovim hetero-
genostima. Fiksiranom identitetu se tei samo u situacijama nestabilnosti,
nemira, konflika i radikalne promene.250
Kako Baba zakljuuje, trop naeg doba je da se pitanje kulture sme-
ta u oblast onoga to je s one strane.251 Pod ovim podrazumeva injenicu
da su nae egzistencije obeleene oseanjem preivljavanja i raznim oblici-
ma ivljenja na granici. To su granice bez odgovarajueg imena osim stal-
nog i kontroverznog promicanja prefiksa post postmodernizam, postfe-
minizam, postkolonijalizam. Ali kada se prostor i vreme ukrste kao to je
to sluaj u savremenim drutvima, oni proizvode sloene figure razlike i
identiteta, prolosti i sadanjosti, unutranjosti i spoljanjosti, ukljuivanja
i iskljuivanja. Tako su sve kulture izloene stalnom istraivakom, nemir-
nom kretanju ovde i tamo; napred i nazad.252 Ovi kulturni postaju
inovativna poprita saradnje, meavine, ali i osporavanja fiksiranih identi-
teta. U nastajanju ovih meuprostora, u preklapanju i izmetanju domena
razlike posreduju intersubjektivna i kolektivna iskustva nacije, a subjek-
ti se obrazuju u liminalnim prostorima. U tom smislu, kulture mogu biti
saradnike i dijaloke, ali u jednakoj meri i antagonistike i konfliktne.253
Zato granine kulturne razlike mogu biti sporazumne i konfliktne, mogu
pomutiti odreenja tradicije i modernosti i nanovo uspostaviti uobiajene
250
Ibid, str. 5.
251
Homi Baba, Smetanje kulture, Beogradski krug, Beograd, 2004, str. 18.
252
Ibid.
253
Ibid, str. 19.
163
granice koje dovode u pitanje normativna oekivanja i ustaljene kategorije

razvoja i napretka. No, ovo je pozitivni momenat jer one nude mogunost
prekoraivanja prepreke. Sam in smetanja na granicu, ivota na grani-
nom prostoru koji je u stalnom kretanju, u venom iekivanju neega no-
vog bilo konflikta; bilo harmoninog zajednitva i sjedinjenja dva naoko
suprotstavljena modela, istie drutvene razlike koje remete oseanje kul-
turne savremenosti. Biti na granici i biti sa njene druge strane; iveti izvan
centra, izvan njegovih granica, znai nastanjivati dinamini prostor na ko-
jem se nastaju hibridni entiteti. Hibridno, marginalno, liminalno jesu pro-
stori u kojima se slavi utopijska samomarginalizacija. Tu vie nema mesta
za modernost, progres, koncept nacije, ili duge istorije koja racionalizuje
autoritarne, normalizujue tendencije kulture u ime nacionalnih interesa.
U tom smislu, hibridno je ambivalentna, antagonistika perspektiva.254
Kritiari teorije o hibridnosti se mogu podeliti u nekoliko katego-
rija. Prvoj pripadaju oni koji u potpunosti odbacuju diskurs o hibridnosti
smatrajui ga beskorisnim. Ovaj tip kritike se sastoji u poricanju koncep-
tualne vrednosti teorije o hibridnosti, no bez stabilnih i ubedljivih tvrdnji
o njenoj beskorisnosti. Druga grupa prihvata izmeu poziciju i zadrava se
na ogranienoj kritici ovog diskursa bez preispitivanja njegovog konceptu-
alnog i empirijskog potencijala. Ovaj pristup se ograniava na zadravanju
teorijskog i ideolokog statusa quo. U treoj kategoriji su istraivai koji
teoriju hibridnosti izlau otroj kritici. Ova radikalna kritika skree panju
na preice i propuste u postkolonijalnoj teoriji istiui da teoriji hibrid-
nosti nedostaje materijalni kontekst. Ova kritika ima potencijal da otvori
konstruktivnu diskusiju o ulozi identiteta u postkolonijalnoj hibridnosti. 255
No, vratimo se granici kao mestu pogodnom za opstanak hibrid-
nih identiteta. Ukoliko prihvatimo vezu izmeu hibridnosti i graninosti,
postaje jasno da pogranini rad kulture zahteva suoavanje sa meavinom
koja podrazumeva kulturno prevoenje. To je vetina koja ne samo da pri-
ziva prolost kao drutveni problem ili estetski presedan, nego obnavlja
prolost, preoblikujui je kao izme-u prostor koji inovira i prekida dea-
vanje sadanjosti. Ovo granino stanje podrazumeva stalno kretanje, a ono
254
Homi Bhabha, Narrating the Nation, Homi Bhabha, (ed) Nation and Narration, Routled-
ge, New York and London, 1990, str. 1.
255
Ahmad Acheraiou, Questioning Hibridity, Postcolonialism and Globalization, Palgrave
Macmillan, New York, 2011, str. 74-60.
164
neku vrstu bezdomnosti. Mada je to paradigmatino kolonijalno i postko-

lonijalno stanje, njegov odjek se uje u fikcijama koje za ishodite imaju
matu. Nju naseljavaju vijugave stepenice, visoki i uski prostori, kue tame
i slina mesta na kojima se umnoavaju hibridi. Ne zaboravimo, hibridi na-
staju od sastavljanja nespojivog i nose eksplozivan potencijal. Oni su stalna
pretnja, ugroavajui entiteti koji remete ustaljenu svakodnevicu, fiksirano
stanje u kojem su binarne opozicije navikle da ive. Njihove kue su na
pola puta izmeu rasnih i kulturnih izvora premoivanja, oni su na ivici
egzila; iznova postavljaju pitanje gde je njihovo stvarno mesto za ivot. Tu
su bure baruta, kapija Evrope, zadnji ulaz kontinenta, lavirint, ras-
kre simboli i metafore koji su dobro poznati na Balkanu. Tekst o njima
kao drugima i sebi samima je uvek put egzila, tajnih imena, podzemnih
aktivnosti, ljudi za koje je pravi dom, ekonomska i socijalna stabilnost ono
to e doiveti budue generacije.
ini se da paralela izmeu hibridnosti o kojoj govori Baba i one koja
je kulturna stvarnost Balkana, jasna. U hiljadama izvetaja, novinskih la-
naka, putopisa, dnevnika diplomata, koliko i u unutranjem diskursu u
knjievnosti, politikoj javnosti, u kritikim osvrtima, konstruisanim i re-
konstruisanim istorijama, novinskim lancima i studijama, Balkan je pred-
stavljen kao granino drutvo. No, kako Baba pokazuje, a primer Balkana
moe potkrepiti, ovakva drutva mogu biti harmonina i dijaloka koliko
i konfliktna i u stalnom procepu. Glavni razlog za to je ambivalentnost
kljuni sastojak stereotipa.
Ambivalencija, graninost i
proizvodnja stereotipa
Iako nas savremenost onemoguava da u hibridnoj svakodnevnici

precizno samemo nas i druge, stereotip je neto to opstaje jer je vrsta
naslea. To naslee se uva, ne zato to ima sentimentalnu vrednost podse-
anja na imperijalne vrhunce, ve zato to je postalo nain miljenja kojeg
se, ak ni kada stvarnost govori suprotno, ne moe osloboditi.
Kolonijalizam se pridrava jedne ambivalentne adrese koju Baba
saima kao protivrenost. Kolonizator nastupa samouvereno sa opravda-
njem da je, poput starozavetnog Jahvea, otac i tlaitelj, pravedan i nepra-
vedan. Istorija kolonijalne ekpanzije i eksploatacije se pravda upisivanjem
165
zapadnog diskursa koji normalizuje i postavlja kao nunost kolonizovanje

ukljuivanjem drugog u vrstu hijerarhiju napretka civilizacije. Po toj for-
muli, moralna obaveza kolonizatora / civilizatora jeste da Drugome po-
mogne opismenjavanjem, uvoenjem oprobanih institucija, administrativ-
nim delovanjem, eleo on to ili ne. Zadatak podsea na davanje leka detetu.
S obzirom da nije svesno blagotvornog dejstva leka, treba mu ga nametnuti.
U tom smislu, kolonizator radi za samoga sebe koliko i za kolonizovanog
jer je njegov zadatak da unapredi ukupno oveanstvo. Iz tog razloga pred-
stavnici vlasti alju posrednika tela, sprovode sisteme beleenja, prosle-
uju administrativne kontrolore i razvijaju strategije nadzora. Beleenje
spada u diskurzivnu praksu sistema koji mora da stvara administativne iz-
vrioce ime se preseca veza izmeu teritorije sa narodom i potom raskida
sa pretpostavkama veze izmeu demokratije i liberalizma sa jedne strane, i
rasprave sa druge strane. U postupku ponavaljanja javlja se dvojnik pred-
stavnik jedne demokratije koji zamenjuje direktnu despotsku vlast koloni-
jalizma. Utvara osamnaestovekovnog despotizma - reima okamenjenosti
i ponavljanja proganjala je devetnestovekovne kolonijalne prakse i upadala
u tekst o Drugima. Ovde se uoava aporija. Naime, dvostruko upisivanje,
sa jedne strane i zapadnjaki imperijalistiki diskurs sa druge strane, briu
civilnost, a kolonijalni tekst se uporedo sa ovim javlja u okvirima narativa
o napretku. Ko zapravo napreduje? Kome je potrebna intervencija? I ko-
lonizator i kolonizovani se nalaze u procesu pogrene spoznaje u kojem
je svaka taka poistoveenja dvostruko ponavljanje sopstva demokrate
i despota; individue i sluge; domoroca i deteta.256 Zato je u kolonijalnom
tekstu prostor Drugog uvek zaposednut despotom, neznabocem, haosom,
nasiljem. Ako su ovi simboli u tekstu uvek isti, njihovo ponavljanje ih ini
nekom vrstom kolonijalnog kanona. Tu hibridni jezici kolonijalnog pro-
stora unapred sadre fantazije o stanovnitvu koje se klanja avolu, koje
treba spasiti, koje je agresivno, pa ga treba umiriti. No, na delu je projek-
cija, putem koje domorodac u diskursu ostaje fiksiran mrnjom i postao
objekt devetnaestovekovne kolonijalne pravne regulative. 257 Njega treba
drati pod kontrolom, ili u lancima, ne bi li nakodio sam sebi. Ali ko ga
dri u lancima? Ne demokratija, ve kolonijalni despot. Da bi se ova vrsta
256
Homi Baba, Smetanje kulture, Beogradski krug, Beograd, 2004, str. 183.
257
Ibid, str. 187.
166
suptilnog intervencionizma koji ukljuuje dozvole, zabrane, pravne regu-

lative i druge propise opravdala, nesvesno se mobilie diskurs. U njemu je
sadran stereotip kao teko iskorenjiva istina o drugome laljivom, po-
kvarenom, seksualno nezajaljivom, sklonom konfliktima. Tim prostorom
se kreu veiti ratnici, pijanci, prodrljivci, histerini i opsednuti seksom.
Dakle. Svi oni, koje treba ukloniti sa vidljivih, javnih mesta, kakvo je centar.
Ambivalencija:
biti nalik Gospodarima
Prvo artikulisano zapaanje o mimikriji je taktika kolonizovanog.

Kolonizovani je zaguen stereotipima koji ga ubeuju da je prodrljiv i pi-
jan i on se mora odbraniti od negativne stigmatizacije. On, kao to smo
videli kod Fanona, poinje da veruje u svoju negativnost, u demonsku pri-
rodu, ne pruajui otpor, ve se utapajui u kulturu koja mu je te predstave
nametnula. No, nije sve na retorikom planu. Kolonizovani se mora odbra-
niti od kolonizatora kako bi preiveo. Mimikrija doputa kolonizovanom
da, poput novog nakita, isproba kako mu stoji reflektovana slika koloniza-
tora. U trenutku politike destabilizacije, u momentu line i kolektivne kri-
ze, pre nego pod dejstvom opojne tatine, kolonizovani prihvata da lii na
kolonizatora. Mimikrija se javlja kao formalna i sutinska. Babina verzija
mimikrije odraava proces uenja onoga to se naziva formalnom mimi-
krijom. Ona je replika afekata koji pogaaju Ja; ona je odbrana od tehnolo-
ki superiornog drugog, bilo da je re o savremenom odevanju mladih Azi-
jata i Afrikanaca u Aziji, Africi i na Zapadu u dins, ili posvetljavanju kose,
noenju plavih soiva ili dovoenju kolonijalnog jezika do perfekcionizma/
uenja argona politikog centra. U smislu ekonomskog razvoja, formalna
mimikrija se prepoznaje u drutvima bez liberalnih tradicija koje prihvata-
ju/pozajmljuju liberalne ideologije, strane savetnike, konsultante i eksperte
ili pravila, vrednosti i prakse Prvog sveta. Vremenom, mimikrija moe da
preraste u svoj novi oblik. Ovo maskiranje moe prerasti u akumuliranu
strategiju integrisanog, koherentnog reavanja problema i da stoga proi-
zvede hibridni oseaj za nas i druge. Uei da ivi u skladu sa vrednosnim
sistemom kolonizatora i shvatajui da mu to moe doneti ako ne beneficije,
onda bar deliminu zatitu, kolonizovani poinje kopirati zapadne kapita-
listike modele ili moe odluiti da napusti dotadanje okruenje i potrai
167
sreu na Zapadu prihvatajui ulogu japija/dobre ene, mudre majke. Ova-

kva mimikrija povlai kulturne resurse izvan vidokruga liberalizma. Ona
artikulie inovativno, interno razvijenu ideologiju u kontrastu sa formal-
nom mimikrijom koja je konvencionalna. Oba tipa mimikrije, ine ono
na ta ukazuju Franc Fanon i Homi Baba destabilizaciju odnosa izmeu
nas i drugih, unutranju ravnoteu oslanjajui se ne na imitaciju nego na
prihvatanje hegemonije.258 Ovim postupkom odustajanja od primarne kul-
ture i prihvatanje kulture kolonizatora kolonizovani se naizged predao. On
proivljava unutranji rascep, bolno kidanje izmeu JA/MI i TI/ONI, ali
duboko, u trenucima tiine, u tami, on se sea ko je bio i ezne za povrat-
kom u stanje kada Ja nije zaposela hegemonija. O kojem god obliku mi-
mikrije govorili, jedno je sigruno ona je taktika borbe za opstanak. Kod
Fanona i Babe ostaje jasno, kolonizovani se maskira u kolonizatora kako
bi preiveo kulturni ovinizam kolonizatora. Baba se u Smetanju kultu-
re sasvim oslanja na Fanona, ukazujui na unutranji rascep kao cepanje
koe Ja koje je internalizovano. Ono je cepanje identiteta, kulture i najzad,
simboliko, mentalno, psihiko cepanje subjekta kolonizacije. No, Mama
vidi Crnja, nastavlja da odjekuje. Eho je praen stereotipima oni drugi
su runi, glupi, nesposobni i siromani. Eho ne prestaje. Eho se fiksira
u jednu jasnu, jednoznanu reenicu. Ja/Mi nismo dovoljno dobri. To
odjekivanje je jedna od osobina kolonijalnog diskursa, nain na koji on
uspeva da sprovede svoju mo. On podsea da ma koliko se drugi krio, ma
koliko se pretvarao da nije Drugi, da nije Crnja, Centar e znati ta se
krije ispod njegovog nakita, ispod njegove nove koe. Tu se umnoavaju,
gmiui i nagrizajui kulturu desetine i stotine stereotipa koji oblikuju sli-
ku; koji kolonijalni diskurs putaju u opticaj.
Stereotip kao instrument kolonizacije
Za Babu je jedna od najznaajnijih odlika kolonijalnog diskursa

njegova konstrukcija drugosti koja poiva na pojmu fiksiranosti. Kao znak
kulturne / istorijske/ rasne razlike u diskursu kolonijalizma on je nain na
koji kolonizator predstavlja Drugoga.259 U tom nainu predstavljanja se pre-
258
Geeta Chowdhry, Sheila Nair, Power Postcolonialism and International Relations, Routled-
ge, London and New York 2002, str. 107.
259
Ibid, str. 128.
168
poznaje kao nepromenljivi poredak praen onim to naziva demonskim

ponavljanjem260 istih prideva, reenica, konstrukcija, slika. Kolonijalizam
za Babu u osnovi jeste politika i ekonomska praksa, ali je zavisan od kul-
turnih struktura koje mu obezbeuju koherentnost i legitimizaciju. Jedno
obrazloenje je navodna inferiornost kolonizovanog, ali da bi taj zakljuak/
stereotip oiveo potrebno mu je rigidno ponavljanje. Hiljadama i hiljadama
puta ponovljenoj reenici da je Azijat lukav, vie nije potrebno dokazivanje.
Hiljadama puta ponovoljenom zakljuku da su Balkanci ratoborni i svirepi,
nije potrebna empirija. Putem rasistikih ala, knjievnih i kinematograf-
skih slika, kolskih udbenika, stripova i drugih formi reprezentacije, kolo-
nizator obezbeuje kruenje stereotipa o lenjosti ili gluposti periferije. Ovi
stereotipi se taloe du istorijskog diskursa to im omoguuje kontinuitet i
snagu u skladu sa pravilom da vie puta ponovljena la lako postaje istina.
Stereotip je forma kolonijalnog znanja nesigurnog i ambivalentnog, ali
dovoljno monog da opravda diskriminaciju. Stereotip je glavna diskurziv-
na strategija kolonijalizma. On je prepun opisa koji se nikada stvarno ne
mogu ni dokazati ni osporiti. Ukoliko je italac izvetaja devetnasetovekov-
ni predstavnik Parlamenta, koliko i pripadnik nie srednje klase do njega
stie ista reprodukovana, rigidna slika o deformisanom i neukom drugome;
o seksualno nasrtljivom i lukavom domorocu. Nema potrebe proveravati
injenicu. Drugi su to ve uinili. Ova praksa se uoava na primeru po-
pularne literature kakav je putopis. Ovaj anr se neretko zasniva na preu-
zimanju opisa ambijenta i izgleda stanovnitva od prethodnika. to dublje
idemo u prolost primeujemo jau tenju za ouavanjem i umanjivanjem
periferije. Na ovaj nain se oni kojima je to mogue (itaoci) ne izlau rizi-
ku susretanja sa neprijatnim prizorima, ili eventualnim nezgodama, a nia
srednja i nia klasa ostaju realativno zadovoljni zabavom koja im je pruena.
No stereotip i mora biti neto vie od onoga to je empirijski dokazivo, on
mora proizvesti uinak predvidivosti da bi se ostvario kao strategija moi. U
njemu mora biti zastraujue snane imaginacije koliko i autoriteta/oreola
neupitnosti. Stereotip postaje neupitan, sadraj stvarnosti nesaznatljiv, a on
sam dovoljno moan da opravda prakse diskriminacije i kolonizacije.
U skladu sa onim to prepoznaje kao teoriju kolonijalnog diskursa,
Baba sugerie da se stereotipno znanje prepoznaje kao ono to jeste, da je
260
Ibid.
169
izvor praktine kontrole i da omoguuje odvajanje termina civilizacija u

smislu duhovnih dometa, od civilizujue misije kao prakse darivanja tog
povlaenog stanja duha. Stereotip fiksira pojedince i grupe na jedno mesto,
poriui im oseaj identiteta i pretpostavljajui da ih je mogue razumeti
na osnovu ve postojeeg znanja naroito onog koje nije aktivno. Ovaj
problem je prisutan u kolonijalnom diskursu. On fiksira stereotipe kao
neto to je po sebi razumljivo i prihvatljivo i oslonoac nalazi u konceptu
normalizujueg i zdravorazumskog.261 Uprkos ovome, Baba ne nastoji da
dekonstruie kolonijalni diskurs da bi otkrio njegove zablude. Da bi se razu-
meo nain funkcionsanja kolonijalne moi, znaajno je konstruisati reim
istine koji uspostavlja. Samo je tako mogue razumeti kako drugost postaje
predmet elje i poruge.262 Stoga ukazuje na to kako se proizvodi znanje o ko-
lonizatoru i kolonizovanom koje je stereotipno. Cilj kolonijalnog diskursa je
da se kolonizovani uspostave kao populacija tipova koji su degenerisani na
osnovu svog porekla, kako bi se opravdalo njihovo osvajanje i uspostavlja-
nje institucija centra koje treba da zamene zateene inferiorne institucije.
Igra moi koja ukljuuje upravljanje i vaspitavanje dalje formira specifian
kompleks vladavine (governmentality) koji obeleavajui subjekte koloni-
zacije prisvaja njene sfere delovanja, usmerava ih i dominira njima. Na taj
nain se kolonizovani proizvode kao drutvena stvarnost koja je druga, ali
transparentna. Tako kolonizator koristi jedan sistem predstavljanja i jedan
reim istine koji je strukturno slian realizmu. To je vrsta jezika i miljenja
koju Said naziva orijentalizmom. Ukazujui na latentni orijentalizam sasta-
vljen od ideja, miljenja i koncepata, sa jedne strane i manifestni Orijentali-
zam koji ine izloena znanja i gledita o Istoku, Said pokazuje da je svestan
ambivalentnosti orijentalitikog diskursa. 263 Oslanjajui se na ove Saidove
zakljuke Baba pretpostavlja da odnosima moi/znanja nije mogue ne pri-
pisati ambivalentnost kada se uzmu u obzir sve one slike o kanibalizmu i
opasnim hibridima, konstruisane da zaplae i tako proizvedu granicu izme-
u konstrukcije i stvarnosti. Baba se poziva na Fanona, da bi pokazao kako
je upravo ova funkcija stereotipa kao fobije i fetia ono to ugroava zatva-
261
York, 2006, str. 26.
262
Homi Baba, Smetanje kulture, Beogradski krug, Beograd, 2004. str. 129.
263
Ibid, str. 136.
170
ranje mimikrijske sheme kolonijalnom subjektu i otvara put imaginarnom

naseljevanju periferije tvorevinama mate.
Tako stereotip i dalje ostaje kljuni element u proizvodnji koloni-
zatorove strane istine. On je primarna taka subjektifikacije u kolonijal-
nom diskursu u kojem poricanje razlike preokree kolonijalnog subjekta u
neuklopljenog ili u mimikriju koja preti da identifikacijom osvojenog sa
osvajaem izazove unutranji rascep, a potom se spolja prepozna kao cepa-
nje ega. Stereotip nije uproavanje zato to je pogrena slika, nego zato to
je zaustavljena i ukoena forma koju je, kada je jednom formirana i zadata,
teko ili nemogue probiti. Baba nas podsea na Fanona koji tvrdi da legen-
de, prie, istorije i anegdote kolonijalne kulture otkrivaju subjekta koji je
fiksiran u stanju treeg lica ili jo drastinije, negacije ljudskosti. Stereotip
sputava kruenje, dinamiku, promenu, on nudi stvrdnutu stvarnost u kojoj
Crnac uvek ostaje Crnac.264 Zato svaki kolonizovani narod iji je kompleks
inferiornosti formiran unitenjem lokalne kulture ostaje suoen sa jezikom
civilizatora. Kolonizovanom se daje ansa da se izdigne iz statusa bia iz
dungle i postane belji. 265 U tekstovima koji su puni asocijacija na sli-
nost sa Drugim i pretnju od Drugoga, postaje uoljiv proces kolonijalne
mimikrije koja, sa jedne strane ukljuuje deo kolonizatorove elja za izme-
njenim i prepoznatljivim Drugim, a sa druge, vodi ouvanju kolonijalne
moi. Trenuci u kojima kolonizovani subjekt postaje kao kolonizator su
u istoj meri trenuci nesigurnosti i pretnje koji otkrivaju razliitost izmeu
dve ideologije zasnovane na rasnoj osnovi. Iz tog razloga Baba ukazuje
na problematini oblik mimikrije koji stvara specifinu situaciju. U njenim
okvirima nastaje kolonizovani subjekt koji skoro isti, ali ne sasvim, ili
isti, samo ne beo, isti samo ne (sasvim) civilizovan. 266
Ali postoji potranja za Drugim/Crncem/Ircem/Balkancem onim
problematinim i nedovoljno civilizovanim. Ukoliko je izbeljen/civilizo-
van u procesu mimikrije on nestaje i vie se ne moe prepoznati u beloj go-
mili. Zato ga treba zamisliti. Kolonijalna mimikrija kako Baba primenuje
Fanonovu epidermalnu mimikriju je elja za reformisanim, prepoznatlji-
vim Drugim koji je istovremeno subjekt razliitosti: skoro isti, ali ne sasvim.
264
Prema: Homi Baba, Smetanje kulture, Beogradski krug, Beograd, 2004. str. 142.
265
Prema: Nikola Petkovi, Identitet i granica, Jesenski i Turk, Zagreb, 2010, str. 166.
266
Carl Plasa, Textual Politics: From Slavery to Postcolonialism, Palgrave, MacMilllan, London,
2000, str. 2.
171
Kolonijalni diskurs tei da kolonizovanog uini slinim kolonizatoru, ali da

oni ipak ne budu identini. Ukoliko bi postojala apsolutna jednakost, ideo-
logije koje opravdavaju kolonijalnu vladavinu vie ne bi mogle biti funkci-
onalne. Njihova pokretaka snaga opravdava strukturnu nejednakost, ras-
cep izmeu superiornog i inferiornog koji je objanjenje zato jedna grupa
dominira drugom. Ukljuivi tu malu razliku, kolonijalni diskurs vie ne
moe da funkcionie. Ovde iznova postaje vidljiva njegova ambivalentnost:
on je moda sluajno ambivalentan, moda ukljuuje ambivalenciju. Baba
sugerie ovo drugo. Ispod velikog narativa o humanizmu, Prosveenosti,
vladavini Razuma, prepoznaje se jasna disjunkcija izmeu materijalnih
efekata kolonijalizma i diskursa o materijalnoj i intelektualnoj superior-
nosti.267 Upravo je ambivalentnost kvalitet koji kolonijalnom diskursu
doputa rad. Intervencionizam roditelja koji kanjava da bi unapredio, a
ispod kojeg se nalazi elja za ovladavanjem posedovanjem, u svoj manifest-
noj ambivalenciji sainjava jedan politiki i ekonomski produktivni sistem
koji obezbeuje dominaciju nad populacijom sveta.
Od mimikrije do intervencionistike politike
Slino je i u evropskim kolonijalnim kontekstima. Irca, Baskijca, Si-

cilijanca, Balkanca treba konstruisati. On tako postaje nosilac negativnih
projekcija o kojima je bilo rei u kontekstu rada Marije Todorove. Uosta-
lom, na ovaj nain Balkanac moe biti uinjen prihvatljivim. U kontekstu
Balkana feti kolonijalnog diskursa ili ono to Fanon naziva epidermalnom
shemom moe biti opte znanje o nizu kulturnih i istorijskih diskursa. Ste-
reotip o Balkancu, Baskijcu, Ircu je ono to ih ustaljuje na nain na koji
se ustaljuje i Crnac koji je uspeo izbei epidermalnu shemu, a iznutra je
introjektovao procep izmeu vlastite inferiorne i kolonizatorove supe-
riorne kulture.
Stereotipi o Balkanu ije je poreklo u prvim decenijama devetna-
estog veka, manifestovali su se punom snagom u vreme Balkanskih rato-
va i poetkom Prvog svetskog rata.268 Oblikovanje balkanske drugosti iz
267
York, 2006, str. 40.
268
Bogoljub ijakovi, A Critique of Balkanistic Discourse: Contribution to the Phenomenology
of Balkan Otherness, Serbian Literary Company, Toronto, 2004, str. 42.
172
pozicije centra bilo je praeno pripisivanjem neeljenih kvaliteta i unutar

samog Balkana izazvalo diskvalifikujue etikete, reprezentacije koje su
uvek sadrale odstupanje od unutranje eljene percepcije. Diskurs koji je
ukazivao na bure baruta, varvarski jezik, polu-varvarsko stanje, zao-
stalost sasvim odgovara onome to Homi Baba prepoznaje kao kolonijal-
ni diskurs. Ambivalencija paternalistikog odnosa koji manifestno tei da
zatiti Balkan od sebe samoga, da zaustavi ratove i sprei ekonomsko siro-
matvo, reflektuje govor iz pozicije moi koji ureuje odnose na periferiji.
Balkanac je sklon konfliktu, politiki neuk, nezreo i nesamostalan, te mu je
neophodno vostvo politiki iskusnog Okcidenta. No to vostvo sadri
aporiju jer sa sobom nosi unutranja razaranja, praeno je sve dubljim i
tee premostivim konfliktima suseda na poluostrvu, to mobilie potrebu
za ponovnom intervencijom kojom se uspostavlja navodni mir. Mir donosi
ekonomsko siromatvo, latentnu zategnutost odnosa meu susedima koji
jedni druge optuuju za otpoinjanje konflikta, to se zavrava ponovnim
intervencijama i kratkotrajnim finansijskim infuzijama. Odsustvo unutra-
nje integracije i pratee neprijateljstvo svih protiv svih pojaavaju svojevr-
sni oblik individualizma u ijim okvirima se ne ulae u trajne strukture, ve
se organizuju kratkotrajna investiranja, kreditiranja apsurdnih projekata
koje iznova diktira centar na nain koji omoguuje povratak sredstava u
izvore. Unutranje pseudonaune potvrde nametnutih stereotipa, popu-
larno poigravanje njihovim sadrajem u formi ambivalentnosti kritike
kolektivnog ponaanja samo produbljuje procep u drutvima.
Stereotipi o Balkanu, umnoavaju se ili pak nastaju u doba otvore-
nih konflikata. Tada se centar poziva na brutalnost, varvarstvo, ratove pod-
staknute primitivnim i plemenskim nainom miljenja, poricanje razlii-
tosti ili pak naglaavanje opasnosti balkanske multietninosti, pravdajui
intervencionizam i otkrivajui postkolonijalno stanje Balkana. Za razliku
od devetnaestog i poetka dvadesetog veka, sada stanje na njemu iri drugi
oblici umetnosti, poput filma koji predlae raznovrsne zaplete i rasplete
balkanske situacije ratova i ekonomskih kriza; pobuna, sudbina pogo-
enih migracijama; oseanju izmetenosti i nepripadanja. Udeo je jednak.
Oni se snimaju na Balkanu koliko i izvan njega postiui pribline uspehe,
s obzirom da balkansku potku prikazuju na slian nain.
Rezultat je iznova svojevrsna mimikrija u okviru koje Balkan tei da
se izmesti iz periferije, bude evropskiji, to se najzad reava razoaranjem u
173
civilizatorske misije, okcidentalne institucije, vrednosti koje demokrati-

ja obeava i ponovno prieljkivanje autentino-balkanske prolosti. Na
taj nain, hibridni Balkan ne uspeva da se ustali, zemlje koje se nalaze na
tom simbolikom i geografskom poluostrvu nose spoljanju i unutranju
stigmu, praene oseanjem stida, nezadovoljstva, neprijatnosti, sa uvek
prisutnim pitanjem na usnama: Da li smo Evropa; moemo li u svet?
Gajatri akravorti Spivak

i nemi subalterni subjekat
U predgovoru srpskog prevoda svoje najznaajnije knjige Kritika

postkolonijalnog uma, Gajatri akravorti Spivak, istie da je izdanje ove
knjige pouan dogaaj za Balkan. Naime, jednoj od najuticajnijih savre-
menih postkolonijalnih kritiarki se ini da je Balkan paradigmatino rub-
no mesto kojem pripadaju budunost i obnova postkolonijalne kritike.269
Upravo stoga to je njegovo prisustvo u ovim kritikim okvirima nemo ili
bar tiho, on otvara mogunost diskusije o drutvima, regionima, delovima
sveta koji su marginalni ne tek za centar, nego i za studije koje izokreu
odnose izmeu centra i periferije. Balkanu pripada budunost postkoloni-
jalne kritike, prostor na kojem moe biti testirana njena primenljivost. Iako
se u studiji Kritika postkolonijalnog uma, eksplicitno ne bavi Balkanom,
smatra ga prostorom na koji je ovaj okvir primenljiv po sebi. Sve to sledi,
argumentuje primenu postkolonijalne kritike na sva subalterna drutva i
subalterne subjekte one koji su kao rtve buroaske eksploatacije i irenja
globalnog kapitalizma postali nemi posmatrai stvarnog ivota.
Gajatri Spivak, u teorijskom smislu, prednost daje Marksu koga
smatra tvorcem jedinstvene i jo uvek provokativne teorije, revolucionarne
egzegeze globalnog kapitalizma i ita ga u smislu generalnog politikog i
ekonomskog razumevanja kapitala, te onako kako on danas funkcionie u
itavom svetu. Oslanjajui se na neke od njegovih koncepata, ispituje me-
haniku postkolonijalne i deterministike teorije. Njen rad je zasnovan na
Marksovom shvatanju ekonomske eksploatacije, Fukoovoj analizi odnosa
izmeu znanja i moi i Deridinim shvatnjima manifestacije otuenja u jezi-
ku. S obzirom da se kree u ovim primarno poststrukturalistikim okvirima,
269
Gajatri akravorti Spivak, Kritika postkolonijalnog uma, Beogradski krug, Beograd, 2005.
174
ona marksizam podvrgava kritici ne bi li upotpunila praznine koje prepo-

znaje u njegovim okvirima. Takvo ponovno iitavanje ekonomskih teorija
omoguuje joj rodno razumevanje ekonomskog teksta faktora koji obez-
beuje trajanje subalternih pozicija. Spivak se najpre usmerava na rodne
odnose, te kada pie o opresiji subalternog, ona prvenstvo daje istraivanju
specifinosti dvostruke potinjenosti ene koja potie od delovanja imperi-
jalizma.270 U itanje Marksa uvodi inovaciju koristei dekonstruktivistiku
strategiju, a istovremeno kritikujui Deridino shvatanje Marksa. Po Spivak,
nakon itanja Deride, Marks postaje neto drugo, njegovi teorijski okviri su
tekst, a rane i pozne radove je mogue sueljavati. Marks postaje produktiv-
niji ukoliko se uoe procepi u njegovom tekstu, a na ovaj nain se mogu po-
staviti izazovi standardnoj dekonstruktivistikoj analizi koja u Marksovim
ranim radovima prepoznaje utopijski idealizam.271 Njeno pisanje o Marksu
je neobini amalgam podravanja materijalistikih, ekonomskih analiza i
lingvistike, sa jedne i uspenog, inovativno tekstualizovanog Marksa.
Moe li subalterni dobiti glas?
Ono to smo do sada nazivali perifernim subjektom, Spivak nazi-

va subalteritetom. Pojam subalteriteta ili subalternog subjekta uvodi da
bi oznaila stanja u okviru specifinog istorijskog, kulturnog i politikog
konteksta i pokazala kako se kolonijalni diskurs odnosi prema postkolo-
nijalnoj sadanjosti. Naime, diskurzivna borba je stalno u toku. U okviru
nje se razliiti Drugi izmetaju na periferiju, nastoje da je napuste i priblie
se centru. Ti drugi su periferni subjekti, poput transnacionalnih migranata,
osoba sa posebnim potrebama i drugih koje zakoni podvrgavaju opresiji i
ekskluziji.272
Jedan od najznaajnijih delova politike analize Gajatri Spivak od-
nosi se na praksu sati samospaljivanje indijskih udovica. Ovim Spivak de-
monstrira posledice procepa izmeu kulturne prakse i novouspostavljenih
270
Sanja Lazarevi Radak, Marks je mrtav, iveo Marks, Sveske, decembar, 110, Panevo,
2013, str. 89-96.
271
Michael Syrotinski, Deconstruction and the Postcolonial: At the Limits of Theory, Liverpool
University Press, Liverpool, 2007, str. 47.
272
Ratna Kapur, Erotic Justice: Postcolonialism, Subjects and Rights, Glasshouse Press, London,
Sidney 2005, str. 3.
175
institucija kolonizatora i uvodi formulaciju nemosti subalteriteta. Sa jedne

strane, kolonijalni zvaninici tee da zabrane ovu praksu, to se tumai
kao spaavanje smee ene od strane belog oveka, dok sa druge stra-
ne, indijski tradicionalisti tvrde da ene zapravo ele da umru posle svo-
jih mueva. Ove dve pozicije slue jedna drugoj, uzajamno se legitimizuju,
ali obe iskljuuju glas ene. U glasnoj prepirci izmeu dve politike struje,
ena postaje nemi, subalterni subjekat. Policijski izvetaji su fragmentar-
ni i dokazuju kako je imperijalni stav prema praksi sati saet u retoriku
potrebe da se objekat spase od vlastitog okruenja. Analiza indijskog za-
kona o obiaju sati kako je formulisana u Darmaastri i Rigvedi, pokazuje
sasvim razliitu praksu. Spivak se posveuje ovoj analizi kako bi dokazala
odsustvo ene u politikoj reprezentaciji kako u kolonijalnom tako u tradi-
cionalnom indijskom kulturnom kontekstu. U obe forme sankcionisanog
suicida, ena je nevidljiva, njen glas je prikriven, neujan. U prvom sluaju
ona se ubija tako to zauzima muevljevo mesto. U drugom sluaju re je
o sekundarnom inu mimikrije. Spivak uoava da Darmaastra, ini izu-
zetak doputajui suicid udovice koju oekuje pasivni prebrani status da
bi se samoubistvo opravdalo. Na drugom niovu, kada zamenjuje mesto sa
muem ili deli njegovu karmu, ona obavlja in imitacije, mimetiki perfor-
mans. Pretpostavljeni slobodni izbor je samo imitacija koda osmiljenog
za mukarca. Izbora zapravo nema, jer nema ni eninog glasa. Prikrive-
no kretanje znaenja u mimetikom aktu samospaljivanja otkriva slino
odnoenja kolonizatora i kolonizovanog prema eni kao treem objektu.273
Ovde su uoljive asocijacije na razliite vidove intervencionistike politike.
ena je jedan od podreenih subjekata i paradigmatina socijalna peri-
ferija. U politikim raspravama velikih politikih i ekonomskih sila, po-
litiki objekat nad kojim treba intervenisati kako bi se jedna grupa spasla
od druge, nema pravo da se konano opredeli i kae ta eli. O njegovoj
sudbini odluuju dve ili tri spoljanje manifestacije politike, socijalne i
ekonomske moi, interveniui u njegovu korist. Pri tome, onaj u iju se
korist intervenie, najee ostaje rtva intervencije koja treba da pobolja
njegovu poziciju.
273
Jane Hiddleston Understanding Postcolonialism, Stocksfield Hall, Acumen, 2009, str. 156-
157.
176
Od Saida do Deride
Svoj istraivaki rad, Spivak je zapoela dekonstruktivistikom kri-

tikom kolonijalne knjievnosti i delima Vudsvorta, Vulf, Jejtsa i drugih. No,
ubrzo zakljuuje da je popularno razumevanje dekonstrukcije kao apoliti-
nog i relativistikog procesa povrno i reduktivistiko, te poinje ukazivati
na znaaj dekonstrukcije kao monog politikog i teorijskog sredstva. Ona
se usmerava na retorike take koje stabilizuju konvencionane predstave o
istini i stvarnosti. Poput Deride i Saida, ukazuje na delove teksta koji oblikuju
nae razumevanje drutvenog sveta i dovode u pitanje opoziciju izmeu fi-
lozofskog i knjievnog teksta na jednoj strani, i realnosti, na drugoj. Poput
Saida, ona ispituje naine na koje je ova stvarnost proizvedena mreom
tekstova nastalih u u britanskim kolonijalnim arhivima i prenetih kroz javni
diskurs. Oni nastavljaju da ive i deluju u spoljnoj politici. Izvorno Saidov
termin worldlines, Spivak upotrebljava kao glagol worldling ukazujui na ge-
neralno pisanje ili tekstualnost koja obezbeuje retorike strukture dovoljno
mone da opravdaju imperijalnu ekspanziju. U mnogim knjievnim, isto-
rijskim, pravnim i geografskim tekstovima, napisanim tokom kolonijalnog
perioda; u delima od ekspira do Dejvida Livingstona, prisutne su aluzije na
kolonijalne teritorije kao prazne (vasted lands, empty spaces, terra nullius) ili
na lokalno stanovnitvo bez kulture, bez poznavanja pisma i lokalne uprave.
Ovi opisi kolonijalnih teritorija kao neopisanih delova zemlje i indigenih
zajednica kao ljudi bez politikog znanja postaju ubedljive metafore koje
opravdavaju kolonijalnu ekspanziju. Ove metafore sugeriu da teritorije tre-
ba da budu kontrolisane, da treba da postanu subjekti eksploatisani od stra-
ne dominantnog sistema zapadnog pisanja, tekstualnosti i znanja.274 Spivak
tekstualnost povezuje sa postupkom koji naziva worlding of a world i zapaa
ga na geografski i simboliki neispisanim teritorijama. U tom smislu, kako
ona shvata ovaj geo-simboliki tekst, imperija odluuje o tome da li e neki
deo uiniti svetom ili ne. Otud docnije, kao posledica i pitanja margina-
lizovanih drutava, pripadaju li svetu. Na slian nain, ukoliko jedan deo
sveta, imperija upie u svoje i mape i prihvati da on postoji kao svet ili deo
sveta, na njoj je da odlui hoe li ga smestiti u centar ili na periferiju.
274
Stephen Morton, Gayatri Spivak: Critical Thinkers, Routledge, London, New York, 2003, str.
17-19.
177
Primeri koje daje Spivak i koji potiu mahom iz Indije, mogu se

zameniti primerima sa Balkana. Naime, zadatak prvih britanskih putnika
na Balkan bio je da ga upiu u svoje mape. Stanje koje su na njemu zatekli
ili predstava koju su o njemu stekli navela ih je da ga izmeste na periferiju.
U knjizi Otkrivanje Balkana, izdvajam ambivalenciju koja se prepoznaje
pri ranim britanskim i amerikim posetama ovom delu sveta. Putnik kon-
statuje fiziko stanje u kojem nalazi balkanske zemlje i belei njihov ukupni
potencijal. Govor o Balkanu je govor o necivilizovanom delu sveta. Jedan
od naina na koje se ovo saoptavao bilo je poreenje sa Afrikom kao para-
digmom nenaseljenosti evropskim kulturnim elementima. Postupkom po-
vezivanja Afrike i Balkana markiraju se civilizacijske granice. Skup stereoti-
pa koji se koristio prilikom opisivanja afrikog kontinenta uao je u iroku
upotrebu i posluio kao preica u miljenju, ili skup generalizacija kojima
su se opisivali i drugi do devetnestog veka nepoznati delovi kontinenta.
Jedan od primera je i Australija koja je zamenivi narativno eksploatisanu
Afriku oivela u knjigama za decu i prvim igrakama u obliku australijskih
ivotinja. Sredinom i u drugoj polovini devetnaestog veka, putopisi britan-
skoj italakoj publici otkrivaju da je Balkan svetu poznat koliko i Afrika,
da je dalek kao divljine Azije.275 Ovako prve asocijacije o njemu postaju
one na divlje, neistraeno i nepoznato. Ameriki istraiva i izveta To-
mas Forester u svom putopisu iz 1857. godine, Balkan ili evropski bliski
istok opisuje kao skup neiskorienih zemalja koje ekaju privrednu inter-
venciju zapadnih zemalja. U suprotnom, to zaostalo stanovnitvo, nesna-
eno u novom, naprednom dobu, sasvim e nestati.276 ta bi se sve moglo
uiniti kada bi ovu plodnu zemlju zauzeo preduzimljivi gospodar Zapada,
pie putnik.277 Ovako diskurzivna dominacija i intervencionizam dobijaju
moralno pokrie, uostalom oni su deo istraivakog duha i humane obave-
ze da se svet upozna, povee, da ostvari komunikaciju. Dve godine kasnije,
engleski pisac konstatuje zaputenost tog nepoznatog prostora. erson
nalazi lek za ovo stanje u uvoenju zapadnih institucija i civilizovanju koje
e obezbediti obrazovanje lokalnog stanovnitva, uenje geografije, istori-
275
276
Tomas Forester, Danube and The Balkan Sea, Edward Stanford Charing Cross, London,
1857, str. 98.
277
Ibid, str. 61.
178
je i biblije278 uveni putnik po Crnoj Gori De Vindt pie da je Balkan

zemlja divljaka i terra incognita za ostatak Evrope.279
U ovom kontekstu, no oslanjajui se na primere iz Indije koji jedna-
ko svedoe o njenoj pustoi i neiskorienosti, Spivak uvodi termin episte-
moloko nasilje da bi pokazala kako se zapadno znanje koristi da politika
mo bila sprovedena nad ne-zapadnim kulturama Odnos izmeu zapad-
nog znanja i nasilja kao kolonijalnog posedovanja ilustruje Konradovim
Srcem tame, u kojem je izneta kljuna teza na koju se ova epistemologija
oslanja. Naime, Konrad zakljuuje da osvajanje zemlje znai uzeti ih oni-
ma koji imaju drugaiju put ili ravnije noseve od nas. Zbog toga je samo
ideja.280 Prazno je i pusto, neupisano i nezabeleeno sve ono to nije ispu-
njeno binarnom logikom i zapadnom epistemologijom. Civilizovati treba
sve ono gde se ne nalaze institucije koje su dobro poznate.
Spivak otvara polemiku o relevantnosti i pragmatikoj vrednosti
zapadne politike misli u kontekstu borbi Treeg sveta za osloboenje.
Ona pokazuje na koje naine, zapadna epistemologija uspeva da od ranih
otkrivanja i prouavanja sveta; upisivanja nepoznatih delova u mape, ovla-
da i nametne svoja znanja i stav o vlastitoj superiornosti. On se kao vrsta,
neprekidna nit provlai od otkrivanja sveta koje je kulminiralo sredinom
devetnaestog veka, sve do savremenih globalizacijskih trendova.
S obzirom da cirkulaciju novca i informacija kontrolie takozvani
Prvi svet koji za stvarnost uzima ve formirane diskurse, logina posledica
ostaje da vei deo sveta njegove dve treine ive kako u materijalnom
siromatvu, tako doziranom pruanju informacija, nestabilnosti i opresiji.
Tom delu sveta nametnuta je epistemologija nerazvijenosti, opravdanosti
intervencionizma, nesamostalnosti i detinjastosti. On je se sve tee osloba-
a jer je postala njegova epistemologija, deo naina na koji poima sebe.
Osvetljavajui politike i ekonomske interese koji slue globalizaciji,
Spivak otkriva na koji nain je svet predstavljen od strane dominantne per-
spektive i geopolitike lokacije Prvog sveta.
278
Parnauvel Omney Tcherson, A Trip to Turkey and Travellers Guide to the Turkish Capital,
Houlston and Stoneman, London, 1855, str. IV.
279
Harry de Vindt, Through Savage Europe, T. F. Unwin, London, 1907, str. 116.
280
20.
179
Poblem dekonstrukcije
Deridina dekonstruktivistika strategija se pokazala plodnom u

kontekstu postkolonijalnih studija, a naroito autora poput Homija Babe,
Roberta Janga i Gajatri Spivak jer oni obezbeuju konceptualni okvir za
preispitivanje filozofske tradicije koja opravdava prisvajanja i eksploataciju
ne-zapadnih drutava. Gajatri Spivak je paljivo pratila misao aka Deride
od rane dekonstrukcije zapadne filozofije do novijih diskusija o etici, prav-
di i post-marksistikim idejama internacionalizma. U tom pravcu, istakla
je potencijal Deridine misli za uspostavljanje efektivne kritike interven-
cije na diskurs o kolonijalizmu, savremenu globalnu ekonomiju i podelu
rada izmeu Prvog i Treeg sveta. Spivak postavlja svoje politiko intere-
sovanje za Deridu u odnos sa ranijim iskustvima britanskog kolonijalnog
sistema obrazovanja u Indiji. U tom smislu, njen projekat nije isto filo-
zofski, ve je motivisan eljom da dekonstruie, razmontira, okrene
naopako, tradiciju zapadne misli koja je opravdala evropski kolonijalizam.
Ona sugerie da se Deridina dekonstrukcija zapadnih humanistikih su-
bjekata moe produktvno ukljuiti u kontekst postkolonijalne misli.281 O
Deridinom promiljanju situacije na Balkanu moe se govoriti i nezavisno
od direktne veze sa postkolonijalnom misli. Njegova gostovanja i razgovori
o balkanskoj situaciji, koliko i knjiga Odmetnike drave ostaju u vezi
sa perifernom pozicijom u kojoj se nalazi i Balkan. Ta pozicija je uporediva
sa pozicijom odmetnika, odbeglog, obeleenog, onoga koji je primoran da
ivi na rubu usled stalne strepnje Centra da bi njegovo prisustvo moglo
naruiti stubove na kojima je postavljena civilizacija.282 Kada je boravio u
Beogradu 1992. godine, zapoinjali su prvi sukobi u Sarajevu. Tako je na-
silje ulo u filozofski diskurs. Dekonstrukcija koja nikada nije bila destruk-
cija oznaila je podrhtavanje tla na kojem stoji Evropa. Evropocentrizam
i destruktivna kritika evropskih tradicija bila je signal da se moraju iznai
nova evropska razmiljanja, nove epistemologije. Rat koji je poeo u Jugo-
slaviji devedesetih bio je jedan od signala koji, kako i sam tvrdi, potvruju
njegove pretpostavke.283
281
Ibid, str. 29-30.
282
ak Derida, Odmetnike drave, Beogradski krug, Beograd, 2007.
283
ak Derida (intervju), Destrukcijai dekonstrukcija, U: Milorad Belani, B92 i Beograd-
ski krug, 1998, str. 150.
180
Derida u radu Of Gramatology284 ini upravo ono to bi trebalo

da bude zadatak savremene postkolonijalne misli koja nee potedeti ve-
lika imena filozofije i antropologije. On se ne zadrava na kritici struktura
moi, na optuivanju zapadnih politiara i ekonomskih institucija kao da
su one transistorijski subjekti, ve ukazuje na dublje probleme koje dolaze
iz akademskog sveta. Ovim binarnim opozicijama i praktinim nainima
razmiljanja koji pravdaju eksploataciju nije odolela ni antropologija iji je
to primarni zadatak. U svojoj knjizi The Violence of Letters285, Derida pre-
poznaje Levi Strosov etnocentrizam. Kada pie o terenskom radu sa Nam-
bikvarama, Levi Stros konstatuje da je re o nedunim ljudima netakntim
civilizacijom. Tu odvojenost od civilizacije pripisuje nepismenosti pripad-
nika ovog plemena. Ne treba podseati da je opismenjavanje kao interven-
cionistika praksa zapravo nametanje jednog naina miljenja koji se uzi-
ma kao opteprihvaen, zdravorazumski i normalizujui. Eventualna Levi
Strosova sentimentalnost, po Deridi i Spivak nije nikakvo opravdanje za
ovakvo odsustvo autorefleksivnosti i odraava snagu kojom deluje zapadna
epistemologija. Istovremeno, ovaj primer dovodi u pitanje itav koncept
na kojem je antropologija zasnovana, jer ne zaboravimo, re je o primarno
imperijalnom poduhvatu koji za cilj ima to bolje upoznavanje drugoga.
Premda se, istini za volju, veliki broj antropologa zalagao za suprotstavlja-
nje ovakvoj politici civilizacije, ova drutva su danas razorena i globalizo-
vana. Otvarajui diskusiju o opismenjavnju, Spivak podsea da politika
mobilizacija za kljune rei uzima gramatiku - rei jer imaju snaan efekat.
No, ovde dolazimo do ambivalentnog zakljuka. Opismenjavanje je i most
izmeu centra i periferije koji omoguuje subalternom da progovori. Uko-
liko ne znaju jezik onog drugoga, oni se ne mogu sporazumevati, to nas
dovodi do njenog treeg pitanja: Moe li subalterni govoriti? Glas rad-
nika ili glas ene u politikom diskursu najee zahteva predstavnika koji
se obraa u ime lanova grupe. Ovakvi politiki diskursi predstavljaju one
koji nemaju mo, tako da se stie utisak obraanja kolektiva ili ujedinjenog
politikog subjekta. Za Spivak je ovakav koherentni politiki identitet uvek
efekat dominantnog diskursa. On predstavlja date grupe, pre nego to daje
transparentni portret stvarnog radnika, ili stvarne ene. Njeno promilja-
284
Jacques Derrida, Of Gramatology, John Hopkins University Press, Baltimore, 1997.
285
Jonathan Culler, Jacques Derrida Structuralism and Since 1979. Oxford University Press,
1979. str. 154-80.
181
nje dekonstrukcije u kontekstu politikog predstavnitva pokazuje kako

jezik univerzalne politike borbe ima potencijalno tetan efekat na ivote
grupa koje nemaju mo (kolonizovani, radnici, ene). Njihovi stvarni ivo-
ti su tako progutani radikalnim politikim diskursima koji ih navodno
zastupaju. Said nas podsea na koji nain dolazi do ovog oduzimanja glasa
subalternom, navodei primere iz istorije kolonizacije. Paradigmatina je
reenica koju je upravo izrekao Karl Marks: Oni sebe ne mogu zastupati,
njih mora da zastupa drugi.286 Subalterni subjekti, bilo da su kolonizovani,
radnici ili ene, kako primeuje Said uvek neko mora da zastupa. Ukoliko
je re o direktnom intervencionizmu, u doba rata, strani predstavnici, a-
lju se da bi, u sloenoj politikoj igri zastupali onog drugoga, jer zaraene
strane ne mogu pregovarati. U sluaju da problem postoji na nivou pe-
riferije i centra, periferija mora odabrati grupu svojih zastupnika koji e
se obraati u ime subalternih. No, ta grupa nikada nije imuna na pritisak
samog centra, ili na pritisak drugih struktura koje su sa centrom u vezi. Na
taj nain komunikacija ostaje jednosmerna, a subalterni subjekat nemi en-
titet koji ne moe promeniti svoju situaciju. Ilustrativni su primeri brojnih
stranih prestavnika i predstavnika lokalnih vlasti, pregovaraa, mirovnih
posrednika i slinih struktura koji su veoma aktivni na Balkanu u posled-
njih dvadesetpet godina. Ovakav posredni intervencionizam, retoriki se
pravda politikim i demokratskim neiskustvom proizalim iz mladosti dr-
avne i politike tvorevine. Tu je predstavnik koji treba da pregovara ili
civilizator iji je zadatak da zatiti prava svih zemalja u regionu, na nain
koji bi onemoguio postojanje nezadovoljne strane. Ukoliko je re o lokal-
nim posrednicima kao predstavnicima pokreta i politikih partija, kao to
e dalje biti jasno na primeru Indije koji daje Gajatri Spivak, situacija se
ne menja znaajnije. Pripadnici srednje klase zauzimaju pozicije moi, a
bogatstvom i privilegijama omoguuju status quo. Na Balkanu je paradig-
matian primer Srbije u kojoj odsustvuje svaka realna politika dinamika,
a posrednici postaju neka vrsta formalizovanih i uvek istih predstavnika
zajednice. Drutvo se suoava sa zamrznutom ideolokom, politikom i
ekonomskom stvarnou. Posrednik je tek kanal kroz koji se ispoljavaju
stvarni zahtevi i postaju uoljivi realni motivi.
286
Prema Edvard Said, Orijentalizam, Beograd: XX vek, 2008.
182
Gajatri Spivak daje stari primer nacionalistike politike figure Mo-

handasa Karamanda Gandija koji je vodio polisu pasivnog otpora protiv
britanske vlasti. Njegova politika mobilisala je popularnu politiku podrku
subalternih grupa, ukljuujui seljake i ene. Brojni su drugi primeri sub-
alternog otpora kolonijalnoj vlasti i klasnoj opresiji od devetnaestog veka
do danas, ali su ostali nezabeleeni u analima zvanine istorije. No, uprkos
ovim primerima, Spivak smatra da istoriari subalternih studija proputa-
ju da se pozabave klasnom i rodnom sveu buroaske elite koja je pisa-
la istoriju. Pokret za nacionalno osloboenje je ouvao postojeu klasnu
strukturu u Indiji. Mala grupa obrazovanih ljudi, pripadnika srednje klase,
drala je politiku i ekonomsku mo i u velikoj meri dodatno osiromai-
la populaciju seljaka i radnika, malo doprinosei ili ne doprinosei uopte
rezultatima koje su oekivali od nacionalnog osloboenja. U tom smislu,
Spivak predlae uvoenje marksistikog modela drutvene promene koja
bi uzela u obzir i opravdala kompleksnu i dugu istoriju subalternog otpora.
Svakodnevni ivoti mnogih ena, radnika i seljaka u Treem svetu, toliko su
nesistematini i kompleksni da se ne mogu suprotstaviti zapadnom diskur-
su moi.287 Uostalom, pristup znanju je onemoguen s obzirom na nepozna-
vanje kritike teorije. Kriza znanja osvetljava rizike i dovodi u pitanje etiku
prisvajanja znanja. Privilegovani intelektualci govore u ime onih koji su
izloeni opresiji i koji su odista u ovoj sloenoj svakodnevici, onemogueni
da govore u svoje ime. Dakle, vie nije re o tome da oni ne mogu govoriti
u svoje ime jer za to nisu sposobni, ve da iza ove situacije postoji sloena
hijerarhijska igra koja ih onemoguava da govore u svoje ime.
Zato Spivak podsea da je cilj postkolonijalne kritike izvrtanje po-
stojeih, ustaljenih vrednosti i normi, kodova i konvencija, zapadnog zna-
nja koji odravaju imperijalnu mo. Ako je odista tako, preostaje nam da
Balkan sagledamo iz ovog ugla na savremen nain. Uostalom, znanje o glo-
balizaciji; poznavanje savremenog stanja u kojem se nalazi itava planeta,
dovoljno je da se Balkan uzme u obzir kao stvarni i imaginarni prostor koji
je smestiv u okvire postkolonijalne kritike. U jednakoj meri, postkolonijal-
na teorija i razumevanje konteksta globalizacije je svakako neto to se tie
Balkana i situacije u kojoj se on nalazi.
287
34.
183
Premda je u diplomatskim izvetajima i avanturistikim romanima

nekoliko decenija bio utopija koju naseljavaju hrabri i iskreni ratnici, koli-
ko i svirepe bande, a istovremeno figurirao kao ostatak prolog vremena u
kojem je deija nevinost, ukljuujui tu i histerini bes i impulsivnost
jo vladala zlatnim, civilizacijom neiskvarenim krajevima sveta, Balkan
je po okonanju ove idiline faze postao paradigmatini izvrnuti pro-
stor. Ovde je re o terminu koji uvodi Fuko heterotopiji kao stanju koje
se suprotstavlja utopiji i u kojem je sve izokrenuto; u kojem su vrednosti
i norme suprotne oekivanim, u kojima je svakodnevica okrenuta nagla-
vake, gde postoje abloni izvrnutosti i paradoksalnosti, procepi kroz koje
upadaju kulturni elementi, nestaju institucije i ljudi dobijaju dvostruki ka-
rakter, onda je Balkan sam po sebi jedna vrsta postkolonijalnog itanja. O
tome vie saznajemo u savremenom kontekstu drutva koje brzo odbacuje
teorije kao to to ini sa televizorima, mobilnim telefonima, kompjuterima
i automobilima. Klasici postkolonijalizma koji su do jue bili pomodni i
revolucionarni kritiari dominantnog diskursa, nestaju u teorijskoj tami
nedovoljne funkcionalnosti. Izvrnutost i transmodernost Balkana u glo-
balnom dobu, njegovu sliku na zidu Okcidenta, prenosi nam otro teorij-
sko i kritiko oko Edvarda Sode.
184
VII
EDVARD SODA:
KONSTRUISANJE MESTA I POSTMODERNE
GEOGRAFIJE
U odnosu prema jedinom mestu mog aktivnog

izlaska u svet, svi mogui prostorni i vremenski odnosi
dobijaju vrednosni centar, sabiraju se oko njega u jednu
stabilnu, konkretnu arhitektonsku celinu: mogue jedin-
stvo postaje stvarna jedinost.
Mihail Bahtin
Razumevanje globalizacije i sa njom povezano lociranje kultura

danas se ini nemoguim bez makar povrnog poznavanja rada Edvarda
Sode, iz prve polovine osamdesetih godina, dakle pre Saidovog Orijen-
talizma i pre postkolonijalnih naslednika Saidovog kritikog pravca. Ona
je u kontekstu interpretacije teksta o Balkanu i analize dogaaja na njemu
ostala neprimeena vie od tri decenije. U vreme kada se poelo disku-
tovati o potronosti imagolokih i balkanistikih studija, o nepodesnosti
postkolonijalne kritike, u Sodinoj paradigmi je prepoznat novi potencijal.
Ona nas vraa u istoriju lociranja, geografskog i kulturnog smetanja ko-
liko i podsea na odnos prostora i ekonomije. Iako Soda naputa klasini
model kolonizator/kolonizovani, zadrava se na liniji nejednakosti izmeu
Centra i Periferije. Naime, geografska nauka u saradnji sa ekonomskom te-
orijom otvara novi put razumevanju procesa smetanja Balkana i njegove
periferizacije. Preciznije, u okvirima ovih shvatanja, Centar je prostor u
koji se uliva kapital, dok je Periferija onaj drugi deo geografija, pored koga
kapital protie ne zadravajui se i stoga, ne akumulirajui se na njemu.
No, ovde prednost vie nije na istorijskim, ve na prostornim okolnostima.
Ova paradigma sugerie da politiki dogaaji u prolosti nisu jedino to je
185
igralo ulogu u podeli sveta na centar i periferiju, ve da se iza njih prepo-

znaju prostorni razlozi.
Geografija i istorija
Od petnaestog do devetnaestog veka, raste zanimanje za nauku. U

toku je proizvodnja geografskih prirunika, novih mapa i velikih globu-
sa jer postoje uske veze izmeu geografije - zapadnog kartiranja, znanja i
moi. Uzajamne veze izmeu kartografije i teritorijalne vlasti su vidljive na
Zapadu kao i na Istoku, dakle, u oba pravca imperijalnog kartiranja. Njiho-
ve duge tradicije otkrivaju kulturno specifine oblike prostorne spoznaje
i povezanosti izmeu stanovnitva i mesta. Kartirati je znailo omoguiti
gospodarenje, to je geografiju bar privremeno uinilo gospodaricom nau-
ke. No, ubrzo je Prosveeni XVIII vek svrgao geografiju sa prestola i na nju
postavio istoriju.
Takmienje evropskih sila preko mora i imperijalistika borba koja
se svela na kolonizovanje Afrike, Okeanije i velikog dela Azije, nainila je
od geografa neku vrstu izviaa, deskriptivnih radnika i vojnika koji umeju
da spoje nauni pogled sa planovima svojih vlada. Geograf postaje onaj ko
za formalnu potrebu nauke izvrava geo-politike zadatke. Najraniji postu-
pak periferizacije geografije u drutvenoj teoriji dogodio se izmeu 1880. i
1920. godine. Izmenjena predstava o prostoru, vremenu i modernosti javila
se decenijama pred kraj devetnaestog veka. Premda stvarna iskustva ovo-
me nisu mogla biti ishodite, na svakom nivou filozofskog i teorijskog dis-
kursa, od ontologije i epistemologije; do objanjenja empirijskih dogaaja i
interpretacije specifinih socijalnih praksi, istorijska imaginacija je brisala
senzitivnost kritikih geografija. Na kraju ovog perioda dogodio se uspon
istoricizma i teorijske svesti koja je inila da kritika geografija mladim ge-
neracijama zapadnih marksista i drugih kritiara deluje apsurdno i anahro-
nistiki. Ovako je humana geografija marginalizovana kao manje bitna hu-
manistika grana. Disciplina moderne geografije je uporedo uspevala da se
oblikuje kao polje teorijske konstrukcije. Uticaj istoricizma preovladao je u
interpretacijama dinamike modernizacije i modernizma. U tada preovla-
ujuoj marksistikoj paradigmi sve se posmatralo kroz istorijsku prizmu
i sve je imalo istorijski presek. Geografija je gotovo zaboravljena. Do 1920.
godine, izolacija moderne geografije iz socijalne teorije je napredovala i za
186
narednih pedeset godina, geografsko miljenje kao da je obrisalo i seanja

na ranije uee u drutvenim naukama. Geografija se nala u poziciji mo-
derne akademske podele rada koja deli i racionalizuje drutvene nauke i
prirodne nauke, a najzad od njih odvaja i tehnologiju.
Geografija i istorija su bili naini miljenja i subjekti eme koja je
posedovala mo da konstruie, dekonstruie i rekonstruie sliku sveta. No,
zahvaljujui modernom lobiranju za znaaj hronolokog, istoriari su za-
uzeli kljunu interpretativnu ulogu u modernoj drutvenoj teoriji odgo-
vornost za razvoj, promene, modernizaciju, objanjenje istorijskih doga-
aja i drutvenog sistema. Istoriari su dobili privilegovanu interpretativu
ulogu, a nasuprot njima geografi su svedeni na neku vrstu deskriptivnih
pomagaa. U tom kontekstu, veza izmeu ove dve discipline sasvim se iz-
gubila koliko i integralni pristup vezi izmeu prostora i vremena; fizikog
konteksta i dogaaja. Geografi se vie nisu pitali zato se neto dogodilo;
niti koje su prognoze. Na ta pitanja, odgovarali su istoriari. No, danas,
kada iznova govorimo o simbolikim geografijama, mentalnim mapama,
geografiji kulture, geografiji jezika, pa najzad i o stereotipu geografske sud-
bine, znaajno je podsetiti se koju ulogu su imale moderna i docnije post-
moderna u, najpre periferizaciji geografije, a potom u pokuaju ponovnog
afirmisanja njenih znanja.
Kako dananjica pokazuje, istoriografija je na polju razumevanja
ljudskih odnosa i obrazaca ponaanja pokazala ogranien domet. Stoga
se savremena nauka vraa geografiji pokazujui kako se postmoderne i
globalne geografije oslanjaju na pretpostavku da postoji jedna geografija
inherentna ljudskom drutvu, prostorna anatomija ljudskog ponaanja
i organizacija koja ima svoje karakteristike i obrasce. Potraga za tim ob-
rascima otvorila je novi izazov geografskog istraivanja granice i odnosa
izmeu centra i periferije. Sve to je do sada uinjeno na ovom polju svodi
se na generalizacije koje grubo i povrno pristupaju procesu oblikovanja
politike organizacije prostora. Ljudske aktivnosti su smetene na nain
koji omoguuje da se jedinstvenim mestima na zemlji pripie skup osobi-
na, te tako nastaje ono to imagolozi i docniji kritiari stereotipa nazivaju
simbolikim geografijama. Atributi koji se pripisuju prostorima i ljudima
koji ih naseljavaju takoe su relativni. Njihova relativnost proizilazi iz slo-
enosti mentalnog ili kognitivnog kartiranja, dakle, injenice da su u naim
187
umovima prostorne slike koje slue usmeravanju prostornog ponaanja,

nalaenju puta ili prepoznavanja mesta.288
Balkan je za ovo ilustrativan primer. Njegove granice su propusne
u toj meri da se u razliitim periodima razliite zemlje nalaze u njegovim
okvirima; pa je as poput samog stereotipa oznaka za konflikte, odustvo
istoe, most izmeu Istoka i Zapada; meanje kultura, a as, u enciklope-
dijama, geografskim i istorijskim atlasima, definisano podruje u kojem se
nalaze konkretno i precizno navedena imena zemalja i koji izbegavanjem
predrasuda, nazivaju Jugoistonom Evropom. Znaajno je da ovi postup-
ci omoguuju lako manipulisanje. No, prisetimo se da je glavnu ulogu u
smetanju i izmetanju Balkana u razliite i iz razliitih fiziko-geografskih
prostora imala istorija, ili preciznije, politika istorija koja je tematizovala
politike dogaaje, politiku stvarnost, interpretirala ih i u tom pravcu
konstruisala, dekonstruisala odreene slike; uvrivala ili ree, uticala
na umanjivanje stereotipa o njemu. Teoretiar postmodernih geografija,
Edvard Soda koristi upravo istorijsku perspektivu da bi istraio prolost
odnosa izmeu istorije i geografije i istoriju geografije to za rezultat ima
analizu njihovog meuodnosa. U tom odnosu on iznalazi niz dogaaja
koji su uticali na etabliranje istorije i periferizaciju geografske discipline,
koja je sa istom snagom i ubedljivou sa kojom je to inila istorija, mogla
interpretirati svet i dogaaje u njemu.
Kritika spatijalnost
- novo shvatanje prostora
Kritika spatijalnost kako je prepoznaje Edvard Soda, oslanjajui

se na Fukoov koncept treeg mesta je, mogui plodan teren za razumeva-
nje nesigurnih fizikih i simbolikih granica izmeu razliitih delova sveta.
Kako Fuko primeuje, devetnaestovekovna opsesija istorijom nije nestala,
niti je sasvim zamenjena spatijalizacijom misli i iskustva. Esencijalistika
istorijska epistemologija traje i u modernoj socijalnoj teoriji. Njeno prisu-
stvo je sauvalo mesto za istorijsku imaginaciju i simboliku geografiju za
dva humanistika sveta koji ostavljaju nesigurne pretpostavke i neubedlji-
288
Edvard Soja, The Political Organization of Space, Association of American Geographers,
Washington, 1971, str. 2.
188
ve interpretacije. ak i kritika hermeneutika ostaje ukljuena u preovla-

ujue velike narative, u istorijskoj i tek donekle geografskoj imaginaciji.
Prostor se jo uvek tretira kao fiksiran, mrtav, nedijalektiki, a vreme kao
ivo, dijalektiko. Premda smo odavno u dvadesetprvom veku, Fukoova
zapaanja o vanosti vremena i prostora, jo uvek nisu, ali moraju biti
ukljuena u postmoderni i transmoderni intelektualni kontekst. Moderna
je imala svoju opsesiju istorijom, etablirala je i ouvala njen akademski zna-
aj. Prostornost i geografija, danas najzad iznova preuzimaju ulogu koju je
imala istorija, iako neujno, bez imenovanja i bez dubljih akademskih di-
skusija. Vreme je da kritika geografija da odgovor na pitanja nejednakosti.
Ukoliko se istorija nejednakosti prepoznaje u sloenom spletu politikih
dogaaja koji su se odigrali u prolosti, kritika geografija odgovor na pi-
tanja neravnopravnosti trai u prostoru i u postupku smetanju drutava i
kultura u te prostore.
Danas je jasno, smatra Soa, da je istoricizam ostao bez odgovora na
kljuna pitanja koja postavljaju humanistike nauke, on opstaje, premda
kaskajui za drugim, teorijski i metodoloki unapreenim poljima i disci-
plinama, ali se poput Bartovog proganjajueg stereotipa289, mit o znaaju
istorije i dalje taloi u velikim naunim narativima.290 ivei u svetu vlastite
vanosti nije ula otvoreni poziv na prouavanja prostora, optu vanost
geografske kritike. Da bi slika neravnopravnosti koja se iri svetom bila
potpuna treba ili konsultovati geografiju ili uskladiti hronoloku i spatijal-
nu dimenziju, a to se moe postii jedino afirmacijom uzajamnog dopunja-
vanja ove dve discipline.
Geografija jo uvek nije sasvim zamenila istoriju u kriticizmu, iako
je neophodno da se kritike take koje obe discipline neguju, izbore za jed-
naka prava u svetu drutvenih nauka, da razmene miljenja, dekonstruiu
svet iz koga izviru i dovedu u pitanje same sebe. Iz ovih razloga, teoretiar
postmodernih geografija - Edvard Soda ne namerava da ukine istorijsku
hermeneutiku, ve da otvori i iznova sklopi mehanizam istorijske imagi-
nacije putem kritike spatijalizacije. Ovo davanje prednosti prostoru u so-
cijalnoj teoriji je jedna vrsta vebe dekonstrukcije i ponovne rekonstrukcije.
289
Rolan Bart, Zadovoljstvo u tekstu i Varijacije o pismu, Slubeni glasnik, Beograd, 2010, str.
127.
290
Edvard Soja, Postmodern Geographies: The Reassertation of Space in Critical Social Theory,
Verso, London, New York, 1990, str. 24-25.
189
Insistirajui na tome da istoricizam mora da zastane pred geografskom i

socijalnom kritikom, pred stvarnou koju posmatra jednim okom, So-
da svoj projekat postmodernih geografija otpoinje kritikom glorifikaci-
je istorije. U drutvenim naukama vlada koncept o akumulaciji prolosti,
koju on otvoreno dovodi u pitanje.
Uzmimo za primer Balkan. Ukoliko se na njemu akumulirala istorija,
da li je ona ta koja je odredila njegovu geografiju, ili je obratno? ta ukoliko
je geografija Balkana, odredila njegovu istoriju i emu se nadati ukoliko su
obe jednako imaginarne. S obzirom da je u doba otkrivanja Balkana istorija
bila privilegovana i akademska disciplina, njenim naunim predstavnicima
data je mogunost da rekonstruiu prolost Balkana i uzmu je zdravo za
gotovo. No ta bi bilo da su odista geografi, a ne politiari, diplomate, ratni
izvetai, otkrili Balkan; ta bi kritiki i humani geografi videli na njemu?
Naravno, ovde se ne moe izbei ono to sa uspehom zaobilaze imagolozi i
njima bliski interpretatori teksta. Sada se namee pitanje veze izmeu ima-
ginacije i takozvane stvarnosti, saglasne realnosti u kojoj ivimo. Putnici
koji govore o crnom kontinentu ili unutranjoj, skrivenoj Evropi, o di-
vljem ostatku kontinenta kao opte mesto koriste nerazvijenost, nejed-
nak razvoj, neophodnost intervencije koja bi ubrzala razvoj zemalja na
Istoku Evrope. Moglo bi se pretpostaviti da je ono to vide zapravo nejedna-
kost u razvitku kapitalistikog naina proizvodnje, pa stoga i naina ivota.
Od devetnaestog veka do danas, napredak zemalja u koje misionari, diplo-
mate i izvetai dolaze, mere se na skali akumulacije kapitala. U tom smislu
i iz te perspektive, kapitalistikog naina proizvodnje i stilova ivota koje
kapitalizam proizvodi na Balkanu odista nije bilo. No, da bi se ovo razumelo,
istoriografija i interpretacija epohalnih dogaaja, unutranjih sukoba, mo-
tivacija Velikih sila i drugih istorijskih diskursa nije dovoljna. Odgovor na
ova pitanja koja se tiu, kako percepcije, tako odista zateenog stanja koje
je izvan diskursa, izvan rei i stereotipa, moe ponuditi geografija ili druge
discipline koje su otvorene za razumevanje prostornosti.
Najzad, u poslednjih trideset godina, stare kategorije, granice i po-
dele meu disciplinama poinju da slabe i najzad se prikazuju kao neodr-
ive. Uostalom, kolonijalne studije i postkolonijalizam svoj uspeh i popu-
larnost u dobroj meri duguju interdisciplinarnosti. Zadatak koji je danas
postavljen pred istoriografiju tie se njenog otvaranja prema drugim disci-
plinama jer je to jedini nain da opstane.
190
Promena mesta:
talasi spatijalizacije
Ono to je bilo centralno sada se, uglavnom zahvaljujui poststruk-

turalistikoj kritici istoriografije, pomera ka periferiji. Izmetanje centra i
skretanje panje na njegovu nepravedno favorizovanu poziciju, Soda pre-
poznaje kao deo postmodernog stanja. Fuko, Berger i Mendel kristalizuju
savremeno shvatanje spatijalnosti (prostornosti) koje se dogaa u klju-
nom istorijskom trenutku Velike depresije i u trenutku kada svet zahvata
posleratni bum menjajui i restrukturiui sfere socijalnog ivota.291 Na
snazi su nove ideje, nastupaju postfordizam, postistoricizam i postmoder-
nizam, a dalja spatijalizacija (oprostorenje i promena mesta) se ukljuuje u
menjanje drutvenog ivota esencijalistiku ontologiju koja reinterpreti-
ra vezu izmeu istorije, geografije i drutava koja one prouavaju.
Druga spatijalizacija se vezuje za politiku ekonomiju i materijalni
svet, za etvrtu fazu modernizacije kapitalizma najnoviju fazu fazu soci-
o-spatijalnog restrukturisanja koje se javilo uporedo sa posleratnim eko-
nomskim bumom i oznailo posleratnu tranziciju u sistemima industrijske
proizvodnje, masovnom konzumerizmu i suburbanizaciji.292 U ovom peri-
odu se odigrala velika kulturna i ideoloka promena, ponovno definisanje
znaenja modernosti, pojava novih kultura, prostora i vremena. Postmo-
dernizam se preklapa sa post-istoricizmom (novom istorijom) i post-fordi-
zmom kao teorijski diskurs u kojem geografsko dominira nad istorijskim.
Geograija i nejednakost
U genezi i transformaciji kapitalizma, drutva su imala nejednak ra-

zvoj. Nedovoljna ekonomska razvijenost pojedinih regiona i uopte delova
sveta je integralni deo ekspanzivne reprodukcije i kontradiktornog toka
kapitalistike produktivnosti. Kapitalistiki razvoj nije samo nejednak, ve
su neke geografske nejednakosti rezultat socijalnih procesa. Kljuno je da
se kapitalizam kao aktivnost potrage za kapitalom gradi na prostornim
nejednakostima to postaje izvor opstanka centra. U tom smislu, razlike
291
Ibid, str. 60-61.
292
Ibid, str. 62.
191
nastaju zbog kljunih parametara koji ukljuuju rad, produktivnost, rad-

nu snagu, nivoe tehnologije, mehanizacije, organizacije rada i nejednake
resurse. Razlike opstaju usled ulaganja nejednakog kapitala i posledinog
podravanja nejednakosti ulaganja u infrastrukturu. Dijalektika tenzi-
ja izmeu razlike i ujednaavanja je oblik nejednakog razvoja. Prostorni
problemi jednako su uoljivi u antagonizmu izmeu grada i sela, izmeu
centra metropole i njene periferije koliko i izmeu kapitalistikih moi, na
jednoj i siromane periferije, na drugoj strani. 293 Ono to se proizvodi na
periferiji uliva se u centre moi, u velike korporacije i banke koje su sme-
tene na centralnim pozicijama. Sedamdesetih godina dvadesetog veka,
uporedo sa internacionalizacijom kapitala, skree se panja na geografski
nejednak razvoj kao znaajan problem u ranim teorijama imperijalizma.
Internacionalna podela rada, kapitalizam kao forma globalne spatijalizaci-
je prerasta ak i kontradiktornost, te i opozicije razliitost/ujednaavanje;
dezintegracija/integracija; fragmentacija/artikulacija. U svim prolim i sa-
vremenim formama ostaje osnovni obrazac - centralizacija i koncentracija
kapitala ili dominacija centra nad periferijom. Deo resursa i proizvoda na
jednom prostoru je blokiran i stoga je u tom (perifernom) delu sveta one-
moguena akumulacija kapitala. Socijalni i prostorni kanali eksploatacije
su ukorenjeni u nainu proizvodnje tako duboko da bi ih mogla ugroziti
samo revolucionalrna i globalna transformacija. No, oba kanala su vrsto
povezana i isprepletana politikom i ideologijom, to bilo koji oblik revolu-
cije ini nemoguim.294 Dananji svet svedoi o optoj re-teritorijalizaciji
drutvenih pojava. U fordistikim ili proizvodnim prostorima ili u naci-
onalnoj dravi ustupa se mesto prostorima kojima su bila svojstvena in-
teraktivna vorita, fluidne veze, umreeni spojevi, kulturna hibridnost i
marginalnost. Margina je mesto proizvodnje, ali ne i priliva kapitala. 295
293
Ibid, str. 107.
294
Ibid, str. 115.
295
Phil Hubbard, Prostor/mjesto, U: Kulturna geografija, kritiki rjenik pojmova, Disput,
Zagreb, 2008, str. 55-62.
192
Globalni kapitalizam:
traganje za profitom i
kreditiranje perifernih regiona
Edvard Said imperijalizam shvata kao in geografskog nasilja putem

koga je svaki deo sveta istraen, ucrtan u mape i najzad, doveden pod kon-
trolu. 296 Na ovom tragu je i Edvard Soda. Imperijalna ekspanzija usposta-
vlja naroit prostorni raspored u kojem imperijalne elje postaju materijal-
na stvarnost politike povezanosti, ekonomske zavisnosti i arhitektonske
transformacije. Uloga prostorne imaginacije u imperijalnom projektu je
najuoljivija u prostornom mapiranju i imenovanju. U ovom procesu nai-
zgled naivna kartografska nauka uspostavlja teritorijalne imperative odre-
enog politikog sistema. Meuodnos imaginarne i materijalne prostorno-
sti omoguuje uspenu eksploataciju kolonijalnih resursa.297
Na putu razumevanja geografskog nasilja, Soa insistira na neop-
hodnosti prepoznavanja hijerarhije regionalizovanih prostora, na potrazi
za takama akumulacije superprofita koliko i mogunostima za otvaranje
novih trita praenih geografskom ekspanzijom koja traga za jeftinom
radnom snagom i sirovinama. Spatijalizacija je danas u vezi sa neumor-
nom potragom za profitom. Ovo je tek deli slike evolucije urbanih formi i
nejednakog regionalnog razvoja koliko i kratka deskripcija koja izdvaja po-
sebnosti i kompleksnost kapitalistikih uslova u prostornoj perspektivi.298
Do ponovne spatijalizacije dolo je zbog rastue centralizacije i koncen-
tracije kapitala, te posledinog formiranja koglomerata koji kombinuju ra-
zliite industrijske proizvodnje poput finansija, procesuiranja informacija,
zabave i drugih aktivnosti; 2. Premetanje kapitala i rada u okvire spatijal-
nog sistema proizvodnje koji povezuje centre i administrativnu mo preko
investiranja u kapital do formiranja specijalizovanih javnih i privatnih ser-
visa. Vie no ikad, spatijalnost ovog sistema proizvodnje je postala globalna
iako ima urbanizacijski efekat kroz lokalne aglomerate novih teritorija i
industrijskih kompleksa koji su uglavnom smeteni izvan starih centara
fordistike industrije. Ovde se iznova javlja paradoksalna dekoncentracija i
296
Edvard Said, Culture and Imperialism, Vintage Books, New York, 1994.
297
Jane Jacobs, Edge of Empire: Postcolonialism and the City, Routledge, London, New York,
1996, str. 20-21.
298
Ibid, str. 185.
193
koncentracija kapitalistikih geografija; 3. Povezanost sa porastom koncen-

tracija kapitala utie na globalno ukljuenje produktivnog kapitala podra-
nog kreditima. Ovaj transnacionalni ili globalni kapital eksploatie dobra,
obezbeujui do sada nezabeleenu kontrolu centra nad periferijom kojoj
se kredit ustupa: 4. Nastanak lokalne kontrole i dravne regulacije uz mo-
bilni kapital doprinose globalnom restrukturisanju industrijske proizvod-
nje. Kapitalistika industrijalizacija se javlja, najpre, u grupi perifernih ze-
malja i regija, dok su druge zemlje izloene industrijskom propadanju. Prvi,
Drugi i Trei svetski rat su obezbedili tlo za razliitu, ali ne sasvim novu
podelu rada i za nejednaku raspodelu kapitala. Preciznije, oni su uvrstili
nejednakost: 5. U Sjedinjenim dravama geografska mobilnost industrije
i industrijskog kapitala ojaava teritorijalno takmiarstvo izmeu vladaju-
ih jedinica u trci za novim ulaganjima. 6. Uporedo sa globalnom skalom,
regionalna podela rada u okviru zemalja bila je izloena dramatinim pro-
menama u proteklih sto godina. Regioni u kojima su postojale radionice
i koji su predvodili fordistiki posleratni bum proizvodnjom automobila,
elika, aviona, racionalizovani su, to je dovelo do utede rada i smanje-
nja broja zaposlenih, pa posledino utede plata koje se ulivaju u banke. 7.
Glavne pomene u strukturi rada odvijaju se u gradu. Dublja fragmentacija
je dovela do visoko, vie i nisko, nie plaenih radnika i specijalizovanog
posla baziranog na profesiji, rasi etnicitetu, imigrantskom statusu, godi-
nama. Porast rada se koncentrie u onim sektorima koji doputaju jeftinu,
slabo organizovanu radnu snagu kojom je lako manipulisati i koja nema
nikakvu zatitu na radu, socijalno i zdravstveno osiguranje, a da ne govori-
mo o zatiti od internacionalnog takmiarstva. Ovakvi radni sektori stalno
su u porastu. Samo u Sjedinjenim dravama ovakvi dramtini primeri su
brojni i dovode se u vezu sa racionalnou i odrivom agregacijom porasta
rada.299 Globalni gradovi, poput Los Anelesa, Londona, Tokija, Njujorka
nastali su irenjem kontrole i kompleksnih transnacionalnih finansijskih
servisa. Gradovi-ovrita globalnog bankarstva i finansijskih operacija su
sedita multinacionalnih korporacija. Postmoderni gradovi vorita po-
staju centri kolonijalne i neokolonijalne eksploatacije. Druga mesta, ona
koja se ne nalaze u simbolikom jezgru, proizvodnom centru i sreditu
akumulacije kapitala postaju sve perifernija i zavisna od centra.
299
Ibid, str. 187.
194
Ovi i drugi kapitalistiki procesi doveli su promene geografskog ob-

rasca koji i dalje odreuje opozicija izmeu centra i periferije.
Soda dalje pokazuje na koji nain se kroz sve ove detaljno razrae-
ne procese novac uliva u svetske metropole, kako se stiu monopoli i belee
milionski dnevni prometi u bankama centra.
Balkan na ekonomskoj periferiji
Jasno je da je Balkan izopten iz konteksta kapitalistikog razvoja,

uprkos kratkom periodu u okviru koga se radilo na njegovoj moderniza-
ciji. Krajem devetnaestog i prvih decenija dvadesetog veka, u toku je fo-
miranje balkanskih drava, pa se u javnosti vode polemike o nacionalnoj
tradiciji i identitetu. Te polemike nisu imale diskurzivnu samostalnost, ve
su ostajale u okvirima debata o agrarnoj reformi, industrijalizaciji i poli-
tikim promenama. U kontekstu ovih problema, javljaju se i oni o naci-
onalnom karakteru, te se preispituju termini poput modernosti, tradicije,
progresa, zaostalosti, a relativizuju prosperitet, siromatvo, hvatanje voza
za Evropu, sustizanje susednih zemalja. Sve ove formulacije, a naroito
esencijalistike rasprave o naciji, kolektivnom identitetu, artikulisane su u
okvirima mogunosti razvoja i drutvenih reformi. Uporedo sa govorom
o modernizaciji i neophodnosti razvoja i diskusijama o znaenju reformi,
socijalne integracije, industrijalizacije, kapitalizma, urbanizacije, vesterni-
zacije, prepoznatljive su i one o neophodnosti ouvanja tradicije, lokalnih
formi ekonomije, ouvanju autentinosti i originalnog balkanskog (jugo-
slovenskog, bugarskog ili nekog drugog) duha. U ovom periodu mali
broj stanovnitva ivi u gradovima, a dvadesetih godina dvadesetog veka,
uporedo sa otvaranjem novih radnih mesta, nastaju radnike etvrti koje
nalikuju onima u drugim delovima Evrope.300 Njih odlikuju siromatvo,
opti nedostatak solidnih uslova za ivot proistekao iz neplanske gradnje
i problemi sa izmestivou ovog stanovnitva. Tako dolazi do vetakog
prirataja i neplanskog oblikovanja grada to vodi infrastrukturnim nedo-
stacima.301 U tom periodu veliki balkanski gradovi poinju podseati na
300
Diana Mishkova, The Use of Tradition and National Identity in the Development De-
bates in the nineteenth-century Balkans, U: Godinjak za drutvenu istoriju, Godina VII,
Sveska 2-3, 2000, Beograd, str. 142-164.
301
Mari anin ali, Socijalna istorija Srbije 1815-1845, Clio, Beograd, 2004, str. 42-26.
195
gradove sa predgraima s kraja devetnaestog veka u Evropi. No, ovaj spo-

ljanji pomak od feudalizma ka kapitalizmu odista je reflektovao ono to se
dogaalo iznutra. Sporo kretanje u pravcu kapitalizma posledica je unutra-
njeg ideolokog kolebanja. U osnovi balkanske modernosti devetnaestog
veka, liberalizam i nacionalizam su formirali nevidljivi procep. Liberalne
ideje i pokreti su bili primarno odgovorni za pojavu lokalnih koncepata
moderne uprave i prvih modernih institucija. Ideologija liberalnog nacio-
nalizma iza koje se borilo za nacionalno ujedinjenje i nezavisnost, kolebala
se izmeu koncepata legitimne vlade i tradicionalnog predstavnitva kao
opozicije autokratiji ili birokratiji koja bi mogla biti proizvod liberalizma.
Centralna taka ovakvog politikog liberalizma nije bio napad na socijal-
ne i politike privilegije i odbrana individualnih prava, u njegovoj osnovu
bili su obrisi demokratskih ideala. Mladi liberalno opredeljeni intelektualci
kolovali su se na Zapadu i irili takozvane progresivistike ideje. Za njih je
ekonomski pomak ka kapitalizmu bio ono oko ega treba oformiti i emu
treba prilagoditi socijalne uslove. Od kapitalizma i uslova koje kapitalizam
zahteva, zavisi koju formu e drutvo imati. Politiki liberalizam je u svim
balkanskim zemljama zapravo bio zapadni hibrid, prototip i u dobroj meri,
naslednik romantinog populizma koji se hranio meavinom nacionalne
prolosti i liberalne nacije-drave. Glavno obeleje ovih drutava bila bi
sposobnost da postanu demokratska. Ona su ve bila predstavljana kao
slobodoljubiva i u njima se prepoznavala autentina tradicija kojom se alu-
diralo na starost nacije i drutva, te na njeno pravo da postane evropska.
Za srpske liberale, moralne vrline i javni srpski duh, institucionalizovane
tradicije, patrijarhalnog ivota, slobodarski ideali i spremnost na rtvu, uz
druge stereotipe koji su dobro poznati i aktivni do danas, nastojalo se na
konstruisanju koncepta popularne demokratije zasnovane na tradiciji. Pri-
zivala se prolost po kojoj je navodno drevno srpsko drutvo, formirano
vekovima pre Kosovske bitke bilo demokratsko jer su u njemu pre pisanog
zakona postojala jednaka prava za sve lanove. U tom smislu bi savremena,
moderna, kapitalistika i demokratska Srbija bila ne neto novo, ne ruptura
u ekonomskom i socijalnom smislu, ve logini produetak takvog ve
postojeeg drutva. U tom kontekstu, pozivalo se na instituciju zadruge, na
sadraj usmene tradicije, na obiajno pravo i ovako se radilo na konstuisa-
nju kolektivne psihologije koja je u osnovi demokratska. Ovaj pokuaj da
se naini sinteza izmeu tradicije i modernosti osigurao bi implantaciju
196
modernih formi socijalne organizacije, ekonomske i politike slobode. Me-

utim, ovaj koncept kao deo modernog nacionalizma u smislu popularne
slobode, slobode za ceo narod, zasnovan na meavini liberalnog naciona-
lizma i konstitutivne demokratije ostavlja malo prostora za srpskog seljaka
na kojem je jo uvek bila zasnovana proizvodnja. Sa druge strane, radikali
insistiraju na uspostavljanju koncepta slovenskog drutva koje je sposobno
za dalja usavravanja, dok zapadnoevropski svet zasnovan na kapitalisti-
kom modelu nema mogunosti za daji razvoj. Insistiranje na slovenskom
duhu, slovenskom krakteru, slovenskoj zadruzi, praeno uverenjem da ka-
pitalizam preti da uniti nacionalni identitet zamenom nacije klasom pro-
letarijata, produbio je civilizacijsku podelu izmeu Istone i Zapadne Evro-
pe. Radikalni, anizapadni patos i populistiki nacionalizam insistirao je na
tome da Srbija pripada pravoslavnom i istonoevropskom svetu. Paradok-
salno, radikalna, istonjaka opcija je bila rezultat prihvatanja modernih
zapadnih modela i institucija i bila je predvoena modernom evropskom
socijalnom analizom marksizmom. Ona je teila avangardnom drutvu
i bilo ju je nemogue uspostaviti neophodnom dinamikom. U tom smi-
slu, radikali poinju da trae trei, alternativni put izmeu Istoka i Zapada.
Odavde dolazi ideja da je Srbija izgubila ekonomsku i politiku nezavisnost
i stoga identitet. Potrebno je nai trei put, trei nain i trei identitet koji
nije ni na zapadu ni na istoku. Ovakva populistika mobilizacija zasnova-
na je na tradicionalnim vrednostima. Ovo je bila tehnika nacionalne inte-
gracije gde je pokretanje narodnih masa oznaavalo njihovo ukljuenje u
kompleksan politiki proces. Traenje treeg puta oznaavalo je demokrat-
ski pravac neke vrste samoupravljanja domovinom i zahtevalo jednakost
na institucionalnom i individualnom nivou.302 Populizmom, ukljuenjem
tradicionalnih vrednosti i retorikom o samostalnosti, radikali su usposta-
vili dominaciju ideje o naciji i legitimizovali norme politikog diskursa.
Kako Dubravka Stojanovi istie u svojoj knjizi Kaldrma i asfalt
veito tranziciono srpsko drutvo (a ovo se moe preformulisati i u veito
tranziciona balkanska drutva) provelo je svoju modernu istoriju u poku-
aju izgradnje institucija i u procesima njihove razgradnje. Slobodnog ka-
pitala je bilo malo, a drutveni slojevi koji su na Zapadu bili nosioci mo-
dernizacije, na Balkanu su bili ekonomski slabi i zavisni od drave koja je
302
Isto, str. 158.
197
politiku stavljala ispred ekonomije, a istoriju ispred geografije. U drutvu

ranog kapitalizma posao su obavljale alternativne institucije kao zamena
za zvanine stubove drutva. Poslovi i kapital nisu mogli da napreduju a
mrea neformalnih institucija ostvarila je samo skromne potrebe, no nije
omoguila bri razvoj privrede. Kao i u drugim sluajevima ovakva situa-
cija je omoguila izvesnu slobodu razvoja izvan formalnih institucija, ali je
drutvo stalno zadravalo svojstva koja ne mogu da obezbede odriv razvoj.
Alternativne institucije nisu se nalazile pod kontrolom i zbog toga je nji-
hov sistem tokom srpske moderne istorije bio zaklon za ostvarivanje linih
umesto dravnih i drutvenih ciljeva. Institucije su svojom prirodom i pre-
modernom sutinom onemoguavale kapitalistiki razvitak i uspostavljanje
demokratizacije i modernizacije. Demokratski eksperiment je ostao proje-
kat obrazovane graanske elite koja nije imala dovoljno snage i praktinog
znanja da reformie drutvo, pa je ostala ograniena u uskom krugu.303
Period tokom kojeg su se vodile debate o modernizaciji i/ili tradi-
cionalizmu, usporio je obrazovanje kapitalistikog sistema poslovanja. On
je nuno podrazumevao i promene u socijalnim odnosima, to dobar deo
populacije nije smatrao dobrodolim. Dvadesetih i tridesetih godina ot-
poela su strana ulaganja na Balkanu, ali je ovaj period trajao tek dvade-
setjednu godinu jer je po njegovom okonanju usledio Drugi svetski rat.
Ne zaboravimo da su dvadesete i tridesete godine bile obeleene Velikom
depresijom i da je u Jugoslaviji propao veliki broj domaih i stranih banaka,
to domaem kapitalistikom razvoju svakako nije ilo na ruku. Kontinui-
tet kapitalistike izgradnje i kapitalistikog ulaganja koji je u unutranjem
argonu nazivan modernizacijom i evopeizacijom, zavrio se po okonanju
Drugog svetskog rata, kada je izmuena, novostvorena zemlja pokuala da
pronae spas okretanjem ka Levom bloku.
Otpoinjui sa rascepom Sovjetskog bloka 1948. Godine, Jugosla-
vija je teila pribliavanju savezima koji bi mogli uvrstiti njenu sigurnost.
Poetkom 1953. godine uspostavila je veze sa azijskim zemljama koje se
nisu nalazile pod politikim uticajem Istoka ili Zapada. Ve 1954. Tito je
predloio povlaenje iz Balkanskog Pakta sa Grkom i Turskom. Uporedo
sa ovim dogaajima, na drugom kontinentu, u Indiji dolazi do zategnutih
303
Dubravka Stojanovi, Kaldrma i asfalt, Udruenje za drutvenu istoriju, Beograd, 2008, str.
278-279.
198
odnosa sa Sjedinjenim Amerikim Dravama. Indija, ne samo da se su-

protstavljala politici Sjedinjenih drava i novoj formi imperijalizma koju su
kreirale, ve je otvoreno odbila da se prikljui Hladnom ratu na strani Sje-
dinjenih amerikih drava. No, Indija irenje drugog bloka i uspostavljanje
nove birokratije takoe nije smatrala dobrodolim, te je njen tadanji pred-
sednik Davahalal Nehru poeo insistirati na neutralnosti.
Jo kada je dolo do raskida izmeu Tita i Staljina, a Tito bio izbaen
iz Kominterne, Jugoslavija se opredeljuje za put Nesvrstanosti, ili tanije
jednu njegovu modifikovanu varijantu koja bi ukljuila konano neopre-
deljivanje, ili jednako opredeljivanje kako za Istok, tako za Zapad. Nakon
to je dolo do prvih nesuglasica sa Sovjetskim savezom, Jugoslavija poi-
nje primati pomo sa Zapada to produbljuje rascep izmeu nje i ostatka
Istonog Bloka. Nastojei da odri neutralnu politiku, zemlja je decenijama
ivela u miru zavisei od poklona koji su pristizali sa Istoka i pozajmica
koje su dolazile sa Zapada.
Granice Treeg sveta ostaju propusne. Fizika geografija ne odreuje
Trei svet. Prvi pokuaj na konferenciji u Bandungu (Bandung konferencija
1955) da se uspostavi blok koji ne bi bio ni zapadni ni istoni trebalo je od-
govori na novi svetski poredak uspostavljen posle Drugog svetskog rata.
Dvadesetdevet azijskih zemalja deklarisalo se u terminima politike neu-
tralnosti. Prihvatili su desetolanu deklaraciju u skladu sa kojom se stavljaju
na stranu svetskog mira i uzajamne pomoi. Ovaj pokuaj nije praen du-
bljim intelektualnim naporima, pa je jedino to ga definie bilo nastojanje
da se kreira kulturno polje koje bi prualo otpor starom svetskom poretku.
Trei svet bi bio onaj koji izrasta iz otpora imperijalizmu i nacionalizmu.
Ovaj termin se odnosi na imaginarne prostore jer istovremeno oznaava i
zamagljuje funkcionisanje ekonomskih, politikih i imaginarnih geografija
koje mogu da ujedine ogromne, raznolike prostore sveta u jedan. No, Prvi
svet upotrebljava termin Trei svet kako bi oznaio i pri tome diskriminisao
veliki deo sveta za koji se vezuju siromatvo i tehnoloka nerazvijenost. Ju-
goslavija je delila ideale antiimperijalizma dokazujui to pruanjem otpora
sovjetskoj hegemoniji, ekonomskom iscrpljivanju Jugoslavije od strane Sta-
ljinove politike. Josip Broz Tito je u sovjetskom ekonomskom i politikom
oporezivanju zemalja iza Gvozdene zavese prepoznao oblik imperijalizma,
te se Jugoslavija ubrzo nala sa druge strane Gvozdene zavese ili na granici
izmeu zemalja koje snosile posledice komunistike birokratije Levog bloka
199
i onih koje su uivale prednosti komunikacije sa Prvim svetom. Kao socija-

listika tvorevina sastavljena iz razliitih fizikih i kulturnih delova, Jugosla-
vija je trebalo da simbolizuje otpor nacionalizmu. U tom smislu, ideali Tre-
eg sveta bili su bliski jugoslovenskoj politici, vie no to je to bila gvozdena
birokratija Sovjetskog saveza. Meutim, nacije-drave Latinske Amerike,
delova Afrike, June i Jugo-istone Azije, Kine, June Afrike i Okeanije kon-
stituisale su parametre ne-evropskog Treeg sveta. U skladu sa tim, crnci,
latinoamerikanci, azijati i domorodaki narodi Sjedinjenih Drava i Austra-
lije prvi su nosioci identiteta narodi Treeg sveta. Danas se ovaj termin
primenjuje u dva znaenja: 1. da oznai nerazvijene (prekomerno eksplo-
atisane geografske jedinice, zemlje i regione, pa ak i kontinente) i 2. poti-
snute narode ije nekadanje zemlje danas naseljava razvijeni Prvi svet.304
Iako nije spadala u primarne nosioce ovog identiteta, Jugoslavija je, istiui
solidarnost sa njihovim stanjem i politikom koju su vodile uspela da se pri-
kljui krugu zemalja koje se nisu opredelile ni za Istok, ni za Zapad, ve za
trei put. est godina kasnije, 1961. godine, u Beogradu, na podsticaj Ne-
hrua (ija je ideja i bio sam termin nesvrstanost) Sukarna, Nasera i Tita i
drugih zastupnika srednjeg puta u politici zemalja u razvoju ustanovljen
je Pokret Nesvrstanih. Dominantna tema ovog susreta bila je pretnja od
ulaska u novi svetski konflikt koliko i opasnosti prihvatanja ideoloke, poli-
tike, ekonomske i svake druge polarizacije sveta. Uesnici samita su insisti-
rali na nezavisnom prosuivanju, na mogunostima donoenja odluka koji-
ma ne bi diktirala jedna od dve dominantne imperije. Re je o
mogunostima donoenja nezavisnih politikih odluka umesto onih koje bi
bile diktirane od strane najmonije zemlje koja se prema lanicama svog
bloka odnosi kao prema posedima. U tom smislu, kljune rei ove konfe-
rencije postaju mir, neutralnost, humanost, potovanje. Ciljevi ovog
pokreta bili su usmereni na iznalaenje puteva kojima bi se ubrzao ekonom-
ski i tehnoloki razvoj, a jednovremeno suprotstavilo kolonijalizmu, neoko-
lonijalizmu i imperijalizmu. Pokretu je pristupilo sto zemalja koje su inile
vie od polovine stanovnitva planete. U osnovi pokreta Nesvrstanih nalo
se pet principa: 1. Uzajamno potovanje teritorijalnog intergriteta i suvere-
niteta; 2. Uzajamno nenapadanje; 3. Uzajamno nemeanje u unutranje po-
304
http://postcolonialstudies.emory.edu/third-world-and-third-world-women/#ixzz31ng6u-
VWj
200
slove; 4. Jednakost i uzajamna korist; 5. Miroljubiva koegzistencija. S obzi-

rom da je pokret uspeo da veto manevrie demokratskom retorikom,
diskursom o ljudskim pravima i humanizmu kao najviim civilizacijskim
idealima zadobio je izuzetno potovanje irom itavog sveta. Pokret je igrao
znaajnu ulogu u podrci naroda koji su se zalagali za nezavisnost i pokazao
visok stepen solidarnosti u skladu sa najviim ciljevima humanizma. Ne-
sumnjivo je doprineo trijumfu borbe za dekolonizaciju zadobijajui visoko
potovanje u diplomatskim krugovima. Iako je pokret bio deklarativno
opredeljen za neutralizam on nije bio neutralan. Za razliku od neutralnosti
koja u internacionalnom pravu oznaava pravila koja su drave dune da
potuju tokom proglaenja rata ukoliko u njemu ne uestvuju. Neutralizam
je polisa uspostavljena posle Drugog svetskog rata i iji je cilj pruanje otpo-
ra izolacionistikoj politici i izbegavanje ulaska u alijanse. Termin se javlja
jo u vreme Francuske revolucije a njegovo znaenje je produbljeno u okvi-
rima Pokreta Nesvrstanosti. O razlici izmeu neutralnosti i neutralizma
svedoi politika koju je Jugoslavija vodila. Ona je bila snano orijentisana ka
takozvanim arapskim zemljama i podravala Palestinski pokret za oslo-
boenje. Titovo prijateljstvo sa Gamalom Abdelom Naserom i injenica da
je znaajan deo populacije Jugoslavije inilo stanovnitvo islamske veroi-
spovesti pomoglo je da uvrsti internacionalnu poziciju kao zemlja Treeg
sveta. Deo postupka balansiranja izmeu Istoka i Zapada bilo je uvriva-
nje veze sa Kinom sedamdesetih godina. S obzirom da se Kina nala u zao-
trenim odnosima sa Sovjetskim Savezom, a da je Titovo uporno protivlje-
nje sovjetskom imperijalizmu demonstrirano je vrstim odnosima sa
Kinom.305 Tokom sedamdesetih godina, Jugoslavija je bila jedna od politiki
najumerenijih zemalja u okviru pokreta. Balansirala je izmeu pro-sovjet-
ski orijentisanog Fidela Kastra kome je Tito bar retoriki davao snanu po-
drku. No, Kastrov izbor za predsednika pokreta bio je gubitak za Tita koji
je odbijao praktino okretanje sovjetskoj politici i principe na kojima je Levi
blok zasnovan. Uprkos idealima humanizma i brojnosti lanica, pokret se
sedamdesetih godina poeo vezivati za politiku Sovjetskog saveza i krenje
ljudskih prava. Jedna od zemalja lanica bila je i Kuba koja je uprkos dekla-
rativnom govoru o odabiru puta izmeu Istoka i Zapada ostala dosledan
305
http://www.mongabay.com/history/yugoslavia/yugoslavia-nonalignment.html#i6aX5uts-
BlgdRqxd.99
201
sledbenik sovjetskog komunizma. Brojni kritiari smatraju da je Kastro u

velikoj meri doprineo ugroavanju diplomatskog rejtinga koji je ovaj pokret
imao. Uprkos Kastrovoj politici i drugim politikim problemima koji su se
javili u Latinskoj Americi i delovima Afrike, a koji su zakomplikovali status
Nesvrstanih i njen imid u svetskoj politici, tokom sedamdesetih i osamde-
setih godina ovaj pokret je odigrao kljunu ulogu u borbi za uspostavljanje
novog ekonomskog sistema koji bi dopustio svim narodima sveta da upo-
trebe vlastite prirodne resurse i radnu snagu kako bi obezbedili platformu
za promene u meunarodnim ekonomskim odnosima i omoguile eko-
nomsku emancipaciju ekspolatisanih zemalja. Jugoslavija je povratila zna-
ajnu ulogu na Osmom samitu 1986. godine. Deveti samit se odrao u Beo-
gradu 1989. godine, a Jugoslavija je postala predsedavajua zemlja pokreta
sve do 1992. godine. Osamdesetih godina Jugoslavija je lobirala u korist
poputanja hladnoratovskih tenzija koje su zahvatile Evropu, a koje su bila
praene konfliktima u zemljama Treeg sveta gde je dolo do rata izmeu
Iraka i Irana. Tokom gotovo pedeset godina postojanja ovaj pokret je okupio
veliki broj pokreta za nacionalnu emancipaciju i uprkos ideolokim, politi-
kim i ekonomskim razilaenjima uspeno prevazilazio brojne potekoe.
Krajem osamdesetih godina pokret se suoio sa izazovima koje je doneo
kolaps socijalistikog bloka. Okonanje podele izmeu dva antagonistika
bloka obesmislio je njegovo postojanje, njegovo ime i njegovu sutinu. Ovo
je oznailo poetak kraja Pokreta Nesvrstanih. lanice takoe nisu bile po-
teene hegemonih pozicija i unipolarnosti kao i unutranih potekoa
usled heterogenosti i razliitih interesa svojih lanica. Pored ovoga, principi
i ciljevi Nesvrstanih zadrali su punu validnost i snagu internacionalnog
pokreta. Uprkos nestanku blokova, strateki interesi velikih sila su ojaali i
dobili nove oblike kojima su ugroeni stabilnost i suverenitet takozvanih
nerazvijenih drava. U tom smislu, na ideolokom, politikom i ekonom-
skom planu, ovaj pokret nije izgubio svoja prvobitna znaenja. Raspad So-
cijalistike Federativne Republike Jugoslavije, oznaio je nestanak jedne od
nesvrstanih zemalja, a porast unutranjih napetosti i nacionalizma, krenje
osnovih principa nesvrstanosti i stoga, gubitak podrke drugih zemalja.306
Sam pokret, a naroito politiko ponaanje Jugoslavije u njegovim okvirima
306
http://mea.gov.in/in-focus-article.htm?20349/History+and+Evolution+of+NonAligne-
d+Movement
202
bilo je liminalno. Jugoslavija je, kao to se moglo uoiti koristila retoriku

kojom je veto razdvajala neutralnost i neutralizam o emu svedoi podra-
vanje sovjetski opredeljenog Fidela Kastra sa jednovremenim protivljenjem
politici Levog bloka. Sam pokret se protivi kako politici Levog, tako Desnog
Bloka, dok zemlje lanice u svoju organizaciju primaju zemlje koje su na
ovaj ili onaj nain, vie ili manje orijentisane ka jednom ili drugom bloku.
Istovremeno, mnoge od njih, a naroito Jugoslavija prihvataju pomo Zapa-
da pozivajui se na demokratske principe i odravaju dobre odnose sa Sje-
dinjenim amerikim dravama.
ezdesetih i sedamdesetih godina Jugoslavija kao jedna od retkih
uz Maltu i Kipar, nesvrstana zemlja Treeg sveta u Evropi, uveliko koristi
prednosti statusa egzotine evropske zemlje koji pristiu u obliku finan-
sijskih pomoi, kredita, a putnici je u to vreme, esto opisuju kao prostor
uspeno izvedenog projekta multikulturalnosti, oznaavajui stanovnitvo,
institucije i svakodnevicu pridevom jugoslovenski. Danas se u javnom
diskursu moe uti da taj pridev nije nosio teret stigmatizacije niti nega-
tivne stereotipizacije. Jedna od urbanih legendi govori o crvenom pasou
koji je, kako se veruje, u to doba mamio blagonaklone osmehe carinika. No,
cena kreditiranja i relativno mirnog ivota bila je visoka. Kreditirana Jugo-
slavija je ostala izvan tokova svetskih ekonomskih trendova, te je kapital
kroz nju samo prolazio. Delovala je poput velike maine za protok finansij-
ske pomoi koja se retko vraala davaocima. Iako je u Jugoslaviji postojala
industrijska proizvodnja, iako su se tu mogli nai bogati rude i namirnice
za izvoz, njen udeo u izvozu zapadnim, koliko i istonim zemljama bio je
srazmerno mali da bi mogao obezbediti odriv razvoj.
U prilog novom itanju:

Balkan kao trei prostor
Kao i druga drutva koja se nisu opredelila za Istok ili Zapad, Jugo-
slavija je zauzela poziciju treeg mesta (Third Place). Prvi svet je onaj koji
odreuje gde e i kada biti smeten Trei svet, on se poigrava etiketama,
medijima, stereotipima, davanjima finansijske pomoi, ukidanjima iste,
kreditiranjima i sankcionisanjem neeljenog ponaanja. U oima Okciden-
ta graanin takozvane Druge (istone) Evrope lako moe biti izmeten na
tree mesto. Ovo je vidljivo u primerima iz putopisa Balkan je jo pod
203
osmanskom vlau bio oznaen kao kapija, sepenite, raskre. To su ona

mesta koja se ne mogu smestiti na jedno od dva dominantna. Oblikova-
na u ogledalu Okcidenta taka gledita treeg lica ne dozvoljava da o sebi
mislimo kao o predmetu i da sebe sagledavamo kao objekte. Ovo dovodi
do svojevrsnog stanja zamrznutosti u istorijskom prezentu koji odreuje
prostor prolog futura, predstavljajui nam ga kao istorijsku sudbinu. Ta
sudbina je sledea: taka gledita treeg lica ne doputa introspekciju i la-
no obavetava kako su prolost i budunost identine. Otud ponavljanje
formule da je klju nae budunosti u prolosti i ona postaje jedini materi-
jal budunosti.307 Odgovor koji nam nudi Fuko, a koji predlae i Edvard So-
da odnosi se na heterotopije mesta koja jesu i nisu mesta, koja su tamo
negde, daleko od pogleda, daleko od uea u tokovima svetskog kapitala,
oni nisu idealni poput utopije ve njena suprotnost mesta na kojima se
sve izvre i preokree i kojima vladaju Prvom licu nepoznata pravila. Tu
se susree i spaja nespojivo, pa ona najvie lie na hibride. Ipak, u pitanju su
naroite geografije u kojima hibridnost nema metropolitski karakter, ve
karakter izvrnutosti dominantnih vrednosti i to na nain na koji Centrar/
Prvo lice/ Prvi prostor podvrgava ironizaciji. Ali, Edvard Soda trai geo-
grafsku pravdu, smatrajui da deskripcije resursa i usluga i pristup njima
moraju biti osnovno ljudsko pravo.308 U tom smislu, treem prostoru treba
vratiti glas. On u ovom pravcu razvija teoriju treeg mesta koje je u post-
kolonijalnom smislu subalterno i nemo, ali u kojem se sve sudara, stapa,
susree i sve moe ii sa svim. Ovo su simboliki i stvarni prostori u kojima
se sudaraju subjektivnost i objektivnost, apstraktno i konkretno, realno i
iracionalno. Trei prostor je radikalno inkluzivni koncept koji ukljuuje
epistemologiju, ontologiju i istoriografiju prema Drugome.309 Uiniti pro-
stor treim znai izvesti kumulativnu trijalektiku koja je radikalno otvore-
na ka drugosti i stalnoj ekspanziji spatijalnog znanja. Stoga je trei prostor
transcendentni koncept koji se stalno proiruje da bi obuhvatio Drugoga,
omoguujui ponovne diskusije i ponovna pregovaranja o tome ta su gra-
nice i gde su smeteni kulturni ideniteti. Soda podsea na hibridizaciju
treeg prostora u kojoj su sve forme kulture stalno izloene procesima me-
307
Nikola Petkovi, Identitet i granica, Jesenski i Turk, Zagreb, 2010, str. 33-34.
308
Edvard Soja, Seeking Spatial Justice, Minnesota: Minnesota Univeristy Press, 2010, str. 12.
309
Edvard Soja, Thirdspace: Journeys to Los Angeles and Other Real and Imagined Spaces, New
York, Wiley, 1996, str. 27-20.
204
anja koji izmetaju istorije i stvaraju ih iznova. Trei prostor se otvara da

bi prihvatio nove strukture identiteta, nove politike inicijative, a proces
kulturne hibridnosti se otvara da bi omoguio neto drugo, razliito i ne-
prepoznatljivo novi prostor za nova znaenja i reprezentacije.310
Koncept treeg prostora koji ukljuuje filozofsku, psiholoku, so-
cioloku i geografsku komponentu, ima politiko znaenje. Robert Jang i
Homi Baba ekstenzivno pristupaju spatijalnom tropu, izvodei zakljuak
da je trei prostor zapravo prostor u geografskom smislu, ali filozofski,
psiholoki, socioloki, antropoloki, pa ak ni lingvistiki on nije ni prostor
ni mesto. On je neto poput karavana, mesto koje se kree i koje za sobom
ne ostavlja trag. Babin pokuaj konceptualizacije treeg prostora i Jangov
napor da razjasni znaenja ovog koncepta ostaju ogranieni. Ono to ostaje
stabilno i sigurno jeste hibridnost treeg mesta, njegova povezanost sa mi-
grantskim, fluidnim, viestrukim. Njegove definicije su zamagljene post-
modernim i postkolonijalnim jezikom kojem nedostaje konkretnost i kri-
stalizacija znaenja. Ovaj koncept je, ukljuujui hibridnost i sinkretizam
smeten u okvire globalne politike i za otkrivanje njegovog dubljeg zna-
enja potrebno je poznavanje ekonomskih snaga, globalnih odnosa i geo-
politikih reprezentacija. Odsustvo kontekstualizacije u okvirima globalne
neokolonijalne strukture moi premeta teite znaenja sa ekonomskih na
apstraktne psihoanalitike i lingvistike diskusije o kulturnim razlikama
i drutvenoj komunikaciji.311 Kao karavan, granica u pokretu, nomadska
grupa, Trei prostor je geografija u pokretu, ona koja nema mape ili su one
promenljive, koja nema istoriju, ili je ona fluidna i bez stabilnog sadraja.
Trei prostor u postmodernom kontekstu:

sinteza istorije i geografije
Iako Soda tree mesto prepoznaje na periferijama metropola poput

Los Anelesa, njegova teorija ostaje primenljiva na sva izmetena drutva
kojima cirkuliu nespojivi kulturni elementi. No, za Sodu je tree mesto i
materijalizacija/ manifestacija jedne alternativne epistemologije i dokaz o
310
http://www.thirdspacetoledo.org/1/post/2012/2/edward-soja-thirdspace-spatial-theory.
html
311
Amar Achearou, Questioning Hibridity, Postcolonialism and Globalization, Palgrave Mac-
millan, New York, 2011, str. 119.
205
inventivnosti arolikog sveta. On objanjava tree mesto kao drugi nain

razumevanja i delovanja u pravcu menjanja spatijalnosti ljudskog ivota i
uvoenje kritikog stava koji omoguuje ravoteu i upotrebljivost trijalekti-
ke spatijalno - istoricizam drutvo. Trei prostor je kritika po sebi. Na ovaj
nain ukida postojee fiksirane podele na centar i periferiju; urbano/rural-
no, na istoriju i geografiju; na ekonomske lidere i siromane grupe. Soda se
oslanja na postkolonijalnu teoriju, premda kritikuje rano marksistiko insi-
stiranje na akumulaciji istorije, ali je u centru njegove panje ipak Fukoovo
shvatanje prostora i prostornosti. Prisetimo se kako Fuko obraa panju na
strukture zatvora i duevnih bolnica. On u njima vidi mesta iz kojih se iri
nadzor i prostore koji treba da budu nadzirani. U njima su ljudi koji nadziru
i ljudi koje treba nadzirati. Uvek voditi rauna o tome ta se deava na ova-
kvim mestima znai sprovesti kontrolu, a jo u osamnaestom veku ovo se
inilo uz pomo naroite Bentamove arhitektonske ideje panoptikona.312
O slinim sistemima nadzora, Fuko govori u kontekstu sirotita i popravnih
domova, prihvatilita za beskunike i kolama.313 Svi subjekti koji se nadziru,
u simbolikom smislu, mogu biti deo treeg prostora. Oni trei su: ludaci,
kriminalci, beskunici, deca iji se pravni identitet ne zna, najzad sva deca
jer ona jo uvek nisu punopravni lanovi drutva. U savremenim demo-
kratskim drutvima, ovaj sistem je razraen tako da svako moe biti poten-
cijalni intruder, da svako moe biti prepoznat kao trei. Otuda je uz pomo
kamera razraen sistem sigurnosti institucija, razliitih objekata. Fuko hete-
rotopiju dovodi u vezu sa svim prelaznim stanjima za koje je karakteristino
drutveno neprihvatljivo ponaanje, ili ono to dato drutveno imenuje kao
nenormalno. Takva mesta su duevne bolnice i zatvori. Ovako heterotopija
moe biti svako mesto koje remeti ustaljeni poredak, pa ak i civilizacijske
principe. Uloga heterotopije je da formira prostor koji je drugi u odnosu
na na, da bude neka vrsta opozicije, igrajui kontrastnu ulogu i postajui
isti, kada je nae prljavo, ureeni kada je nae neureeno. Ovde se
heterotopije i utopije udvajaju i prepliu. Soda zakljuuje da su pojedini
delovi sveta, postavi margine i iskusivi siromatvo i druge probleme ostali
zakljuani u stanju marginalnosti. Meutim, od njega saznajemo i kako je
svetski kapital tekao da bi se ulio u centre bogatstva i moi, ostavljajui po
312
Sistem gradnje koji omoguuje nadzor svih od strane jednog kontroliueg faktora. Vidi u:
Miel Fuko, Psihijatrijska mo, Svetovi, Novi Sad, 2005, str. 63.
313
Miel Fuko, Volja za znanjem i Istorija seksualnosti I, Karpos, Beograd, 2006, str. 156.
206
strani marignalne kako bi njihova radna snaga mogla biti koriena. Sigur-
no je da se Balkan naao izvan ovih tokova i daleko od centra politike i
ekonomske moi. Meutim, njegova slinost sa heterotopijom kako je shva-
ta Miel Fuko premda ima ekonomsku i strategijsku osnovu podrazumeva
i simboliko znaenje. Fuko najpre uvodi distinkciju izmeu utopije i hete-
rotopije. Utopije su prostori bez stvarnog fizikog mesta. One su direktne
inverzije stvarnim mestima u drutvu. One predstavljaju drutvo u svojoj
idealnoj formi, ili izokrenuto drutvo, ali su u svakom sluaju sutinski ne-
realna mesta. Meutim, u svakoj kulturi, u svakoj civilizaciji postoje realna
mesta, ona koja postoje, ali su neka vrsta kontra-mesta. Njima vlada inver-
zija uspostavljenih znaenja, pa mogu imati funkciju ventila, mesta na ko-
jem se oslobaa uspostavljenih normi. Ona su poput oprostorenih rituala u
kojima je mogue tragediju preokrenuti u komediju, smrt u ivot, neisto
u isto. Poput karnevala koji je jedno od njegovih performativnih oblika
ona su u stanju da izokrenu, da se narugaju, oude, zabave, uplae. Na ove
prostore smetene su engime pitanja na koja drutvo nema odgovor, ne-
prihvatljivi ali neizbeni oblici ponaanja. Izvan ovih mesta, ili ak kroz njih
mogue je locirati onu krhku konstrukciju koju nazivamo stvarnou. Stoga
to su ova mesta drugaija od ostalih koja reflektuju i o kojima govore; stoga
to su suprotnost idealnom i utopijskom, Fuko ih naziva heterotopijama.314
Izmeu heterotopije i utopije nalaze se druga mesta, drugi prostori koji dele
izmeano, ali jedinstveno iskustvo koje moe posluiti kao ogledalo kako
utopiji tako heterotopiji. No, Fuko skree panju na injenicu da je i ogle-
dalo utopija jer u njemu vidimo eljenu sliku. Uostalom, utopija je jer je
mesto bez mesta. U njemu vidimo sebe tamo gde nismo, nego u nerealnom,
virtualnom prostoru koji se otvara iza nas.315 Mi smo tu i nismo tu, poput
senke koja nam daje iluziju vidljivosti, ali koja nam omoguava da vidimo
sebe tamo gde smo odsutni. Heterotopija postoji dok ogledalo postoji kao
stvarni opipljivi objekat jer ogledalo funkcionie kao heterotopija stoga to
ini da mesto koje zauzimamo dok se ogledamo deluje sasvim stvarno, po-
vezano sa realnim objektima kojima smo okrueni i sasvim nerealno jer vir-
314
Michael Foucault, Of Other Spaces: Utopias and Heterotopias, From: Architecture /Mou-
vement/ Continuit October, 1984;(Des Espace Autres, March 1967,Translated from the
French by Jay Miskowiec) http://web.mit.edu/allanmc/www/foucault1.pdf
315
Ibid.
207
tualnost refleksije daje iluziju i preokree izvornu perspektivu. Ono to je

bilo levo, sada je desno. Ono to je gore, moe biti dole.
Heterotopija je zasnovana na nekoliko principa. Najpre, Fuko je
uveren da ne postoji nijedna kultura koja na ovaj ili onaj nain ne kreira
heterotopiju. Ona je konstanta u svakoj ljudskoj grupi. Ipak, heterotopije
mogu uzeti razliite forme, i verovatno nema apsolutno univerzalne forme
heterotopije. Stoga se mogu smestiti u dve osnovne kategorije. Naime, u
takozvanim, primitivnim drutvima postoje odreene forme heterotopije
koje se mogu nazvati heterotopijama krize. Ovo su privilegovana, sveta ili
zabranjena mesta, rezervisana za pojedince koji u skladu sa drutvenim za-
htevima moraju biti privremeno izmetena kako ne bi remetila uspostavlje-
ni red.316 Takvi su adolescenti, ene u vreme menstruacije, trudnice, starci.
Ovo je heterotopija krize. S obzirom da se svi oni smatraju pojedincima u
kriznim periodima, znaajno je izdvojiti iz prostora koji mora da funkcio-
nie normalno, uobiajenim, svakodnevnim, rutinskim tokom. U devet-
naestom veku, u Evropi, mogu se iznai paralele u ovakvim obrascima. Na
primer, mukarci u vojsci su zapravo mukarci u obredu prelaza. Mukarac
stoga mora biti izmeten izvan uobiajenog mesta on je slubi, u kasarni.
Prva brana no dovodi se u vezu sa tajnom defloracije koja se dogaa na
mestu bez mesta, te se stoga kree na medeni mesec, ili mladenci prvu
no provode u krmama/ motelima rezervisanim za tu priliku. Ovakva
mesta, kako uoava Fuko, danas nestaju, ili su zamenjena heterotopijama
devijacije onima u okviru kojih ponaanje oznaeno kao nenormalno
treba da bude izopteno iz svakodnevice. Takve su psihijatrijske ustanove,
zatvori, staraki domovi za koje bi se moglo rei da su na granici izmeu
heterotopije krize i heterotopije devijacije.
Ve iz odeljka o postkolonijalnom stanju Balkana vidimo na koji
nain je Balkan izopten iz centra i postavljen na marginu Evrope. On se
odista nalazi na mestu bez mesta; on je izmeu, slian Senci i Ogledalu koji
odraavaju stvarnost i ne odraavaju je onakvom kakva ona odista jeste.
Senka zatamnjuje, ogledalo izokree. Naravno, ukoliko je Balkan jedna od
heterotopija krize, onda se to odnosi na njegovu reprezentaciju. U toj re-
prezentaciji se prepoznaje devijantno, krizno, izoptavajue, neregulisano,
nepredvidivo, on je u egzilu, u procepu izmeu identiteta, ili se njegovi
316
Ibid.
208
identiteti umnoavaju, raslojavaju, cepaju. S obzirom da je predstavljen kao

granica, sasvim je razumljivo to to je shvaen kao nomad ili prostor u
pokretu, pa je u pravom smislu, on mesto bez pravog mesta u kojem se
reflektuju nedostaci i nepoeljne drutvene situacije. 317
U skladu sa drugim principom, heterotopije funkcioniu na vrlo ra-
zliite naine. Svaka od njih ima odreenu funkciu u okviru drutva, ali
pojedinana heterotopija moe delovati na razliite naine. Fuko uzima za
primer groblje. Ono je mesto kulture kao i svako drugo mesto. Povezano
je sa drugim delovima grada, drave, drutva, sela, stoga to svaki pojedi-
nac, svaka porodica imaju grobnice ili grobove roaka. Pozicioniranje gro-
blja je u proteklih nekoliko vekova prolo kroz razliite faze. Sve do kraja
osamnaestog veka groblje se nalazilo u srcu grada, blizu crkve i podrazu-
mevalo hijerarhijski raspored grobova. U devetnaestom veku, na velikim
posedima u Engleskoj, uticajne i bogate porodice su mogle imati vlastita
groblja. U vreme kada je religija igrala znaajnu kulturnu ulogu i kada se
u hrianskim drutvima verovalo u besmrtnost due uvedena je praksa
izmetanja groblja iz centra grada ili blizine kue. Dok se verovalo u be-
smrtnost, zemaljski ostaci nisu bili od tolike vanosti, tek savremeno doba
i ateizam koji ga prati, donose brigu o telu. U skladu sa individualizacojom
smrti, javlja se veza izmeu smrti i bolesti. Mrtvi naravno, mogu ivima
doneti zarazu i bolest i stoga moraju biti izmeteni izvan granica onoga to
se smatra gradom, ili centrom grada. Tema bolesti i irenja zaraze na gro-
bljima javlja se krajem osamnaestog veka i oznaava poetak anksioznosti
koju proizvodi sumnja u teoloke postavke. Postepeno, groblje je sve manje
sveto, a sve vie mesto na koje se odlae ono o emu ne elimo da mislimo,
ne umemo da objasnimo, ono ega se plaimo u kontaktu sa ime bismo
mogli i sami postati drugaiji, bolesni, zarazni.
Poetkom devetnaestog veka, izvetaji o Balkanu svedoe o potrebi
da se on izmesti iz okvira evropske civilizacije, i postavi sa one strane gra-
nice. U okvire evropske civilizacije uli su stranci Osmansko carstvo je
ono koje iri bolest, najpre stvarnu, a potom i imaginarnu kugu to postaje
povod za izgradnju novog limesa, nove granice izmeu Istoka i Zapada. U
ovom procesu izmetanja Balkana iz granica Zapada, on je postavljen na
marginu, ali mu nije odreen prostor na Istoku. Poput groblja, Balkan jeste
317
Ibid.
209
i nije deo grada. Ukoliko ima vezu sa centrom Evrope i civilizacije uop-
te, onda je on neka vrsta predgraa. On je na mestu pored koga se prolazi
kada se izlazi iz grada i mesto kroz koje se prolazi kada se u njega ulazi. U
oba sluaja on jeste i nije njegov deo. Razlozi za izmetanje slini su onima
kojima se opravdava izmetanje groblja. Sve to je nejasno konfuzija i
meuplemenski sukobi koji vladaju ovim rubnim delom civilizacije; ne-
mogunost utvrivanja porekla naroda koja potie iz devetnaestog veka;
blizina geo-simbolikom Istoku koji je poetkom devetnaestog veka nazvan
Bliskim Istokom, neki su od razloga zbog kojih se Balkan smeta na pred-
grae civilizacije.
Heterotopija je sposobna da spoji nespojivo. Ona spaja itave serije,
lance mesta koja su strana jedna drugima. Fukoa ovaj princip podsea na
bioskop. Ovo su stare udne prostorije na ijem kraju dvodimenzionalni
ekran projektuje trodimenzionalni prostor. Ovakve su i bate koje pove-
zuju razliite vrste cvea, nespojivih mirisa i boja, inei da prostor deluje
jedinstveno. Ovakav je zooloki vrt koji, u prilino slinim i jedinstvenim
uslovima, na vetaki nain povezuje biljne i ivotinjske vrste koje spontano
nikada ne bi preivele zajedno. Ovo je lako mogue dovesti u vezu sa starim
narativom o balkanskom multikulturalizmu. Prisetimo se francuskog putni-
ka koji je fasciniran mogunou da toliko razliitih etnikih i konfesional-
nih grupa ivi na jednom prostoru kao to je to sluaj u Sarajevu, Mostaru.
Balkanski bazar, pijaca na kojima se komeaju razliiti jezici i razliite nonje
gde sve povezuje jedan cilj kupovine i prodaje razliitih proizvoda; suivot
damije i crkve jedan je od primera ovakve heterotopije. Engleski, ameriki,
nemaki, francuski putnici od ranog devetnaestog veka fascinirani su i upla-
eni mogunou meavine jezika, rasa i kultura. U ratnim izvetajima iz
devedesetih godina dvadesetog veka, pie se u tragediji ruenja multikultur-
nih prostora, o pitanju na koje nema odgovora kako je Balkan decenijama
mogao biti tako polivalentan, tako izmean, hibridan, multikulturan?
Heterotopije su nalik isecima iz razliitih vremena. U njima je mo-
gue otvoriti ono to je prolo i zatvoriti protok istorije. Takoe je mogu-
e sasvim obrisati prolost i zameniti je neim drugim. Na heterotopnom
mestu je mogue iveti u nekoj vrsti kvazi-venosti koja se ispoljava u po-
novljivosti istorije. Zato su one poput optih arhiva.318 U njima je mogue
318
Ibid.
210
akumulirati epohe, forme, ukuse, ideje i kreirati vreme koje je izvan tekueg
vremena. Muzeji i arhivi su ovakva mesta. Takve heterotopije akumuliraju
vreme, dok druge ive u tekuem, tranzitornom vremenu. U balkanskim
drutvima je uoljiva potreba za akumuliranjem i zamrzavanjem vremena
koja omoguuje dalji ivot u venoj prolosti/budunosti. Ovde su prolost
i budunost vrsto povezane, ali ne sadanjou, ve zaobilaenjem mo-
gunosti da se ivi sada i ovde, nego spajanjem prolog i budueg. Ovo je
karakteristika graninih prostora u kojima se istorija lako kreira i prekra-
ja zato to ima mnotvo verzija. Politiki mitovi u balkanskim drutvima
odreuju kako e izgledati budunosti. Oni se pozivaju na mo svetosti,
pravde, rtve, osvete. Eventualna svest o sadanjosti je svest o rtvi koja
je odreena dogaajem iz prolosti, dok je budunost bilo oblik prevazi-
laenja te prolosti, bilo trenutak iskupljenja koji e omoguiti ponovno
ispisivanje prave i pravedne istorije. 319
Peti princip pretpostavlja sistem otvaranja i zatvaranja heterotopije.
Oba aspekta ovog principa ga izoluju i ini dostupnim. Ovakva su mesta
proienja koja imaju delimino religijsku a delimino higijensku funk-
ciju. Fuko navodi primere dodirivanja svete vode, pranja ruku muslimana,
skandinavskih sauna. Sa druge strane, ova mesta su istovremeno ulazi i
izlazi. Tamo gde je ulaz, zapravo se moe izai i obrnuto. Na Balkanu se
nekoliko vekova nalazila granica koja je delila Istok i Zapad. Kada bi put-
nik eleo da pree sa Zapada na Istok, morao bi provesti etrdeset dana
u karantinu. Svi predmeti u njegovom posedu i on sam bili bi izloeni is-
pitivanju i dezinfekciji. Ukoliko bi preiveo tih etrdeset dana, bilo bi mu
dozvoljeno da pree u svet druge kulture. Ovo je stvaralo zbunjujuu si-
tuaciju. Putnici na Balkan bi se esto zapitali da li su uli u Istok, ili izali
iz Zapada. Zato je Balkan nazivan zadnjim vratima Evrope. Ona su se
koristila za sluaj izlaza, ali se kroz njih moglo i ui u heterotopiju.
Najzad, heterotopije imaju ulogu da stvore prostor iluzija koji vi-
dljivim ini svaki stvarni prostor. Fuko za primer daje bordele. Uloga ova-
kvog mesta je da proizvede drugo mesto kao savreno, dobro organizova-
no, onda kada je nae prljavo, u neredu, haosu, zahvaeno ratovoma.
Fuko tvrdi da je upravo ovo simbolika uloga i smisao kolonije.
319
Ibid.
211
Ukoliko kolonija ve nije zateena u stanju unutranjih podela i

razorenih institucija, kolonizator e je podeliti i razoriti kako bi se u njoj
mogao ogledati kao uzor civilizacije i svrenstva. U prethodnim poglavlji-
ma navedeno je mnotvo primera u kojima je Balkan igrao ulogu ogledala,
negativnog iskupitelja i Senke, kako bi se mogla ouvati idealna slika o
vlastitom.
Balkan je u ovom kontekstu odraz spatijalnosti inverzije vredno-
snoj inverziji svemu normiranom. Balkan je kao heterotopija u razliitim
vremenskih razdobljima bio kompenzacija za poigravanje vrednosnim
sistemom, to je bilo kanjivo. Njemu se moglo diviti, a to divljenje je sa-
dravao podtekst uasavanja nad normama; njegova hibridnost je mogla
uasnuti, biti prepoznata kao multikulturalnost ili uasna meavina svega
i svaega, zbog ega se na njemu ne moe uvesti red. Ovakve reakcije
uglavnom otkrivaju ambivalentne odnose prema heterotopijama i sklono-
sti da se netestirani odnosi i pojave sklone na periferni prostor.
Postkolonijalni svet odraava novu konfiguraciju globalne ekonomi-
je koja uslonjava orijentalistiki model zamenom binarne geografije iz jed-
ne baze centra, na drugi i trei svet. No, novi svetski poredak se jo uvek
zasniva na binarnim opozicijama. Prva je izmeu prvog i drugog sveta: Prvi
svetski rat je obezbedio slobodno kapitalistiko trite i formulisao politika
prava demokratije. Zapadni teoretiari ovo smatraju izrazom modernosti u
kojem se stvari odvijaju u skladu sa binarnim opozicijama, a direktne, na-
silne intervencije ostaju mahom nepotrebne. Drugi svetski rat, nudi alter-
nativni model razvoja zasnovan na logici interveniranja drave u trite i
kontrolu slobode od strane dravnog vrha. Drugi svetski rat je kontaminiran
meavinom ideologija koje spreavaju efikasno, racionalno i prirodno, te su
i njegove posledice jo uvek zasnovane na kolonijalnoj opoziciji racionalno/
iracionalno. Oba modela sveta su opozicija Treem svetu. Trei svet je neka
vrsta ostatka. Prva binarna opozicija prepoznaje podelu sveta na tradicio-
nalni i moderni, ali ukljuuje i modernu podelu na komunizam i slobodu.
Modernizacija povezuje sve: sve zemlje bi morale biti modernizovane ili e
biti iskljuene iz sveta. Ovakav koncept treeg mesta je primarno geopo-
litiki jer je tree mesto/Trei svet kategorija nesvrstanih objekata. Onaj
koji se ne moe svrstati/kategorizovati ne pripada nigde i ne deli niiji pro-
fit. Ovakvo shvatanje sveta zahvata kako ekonomiju, tako politiku i najzad
akademsku zajednicu. Tokom kolonijalizma i posle njega, orijentalistiki
212
eksperti su sistematizovali odreene aspekte Orijenta jezik ili knjievnost.

Sada je vidljivija podela izmeu disciplina. Antropolozi koji prouavaju
Trei svet vide ga u stanju u kojem je zahvaen posledicama modernizacije.
Oni vie ne mogu prou kroz terensko iskustvo treeg mesta/ Treeg sveta
pre moderne i posledica koje je ostavila na ostatak sveta, te i ne mogu
rekonstruisati stanje u kojem su se ovi delovi sveta nalazili. U zamenu piu
etnografije detaljne deskripcije i objanjenja ivota u Treem svetu kako
bi trei svet pribliili i objasnili drugom svetu.320 ee u privatnom, nego u
javnom diskursu moemo uti da je jedan od krivaca za stanje u kojem se
Balkan nalazi izostanak faze moderne. Odista, Balkan se neposredno posle
Balkanskih ratova koji su i formalno okonali osmansku feudalnu vladavinu
naao u kratkom, meuratnom periodu tokom kojeg se pokualo sa uspo-
stavljanjem kapitalistikog trita. Kako ovo, zbog ekonomske depresije, ali
i drugih istorijskih i politikih razloga nije bilo sreno vreme za etabliranje
novih oblika drutvenih odnosa, a prostor ubrzo zahvatio Drugi svetski rat,
region se naao ili u Treem svetu ili iza Gvozdene zavese.
Ipak, nakon feudalizma, usledio je komunizam. Tako je Balkan, iro-
nino, saeo istoriju, ubrzavi njen toak. No, ovo bi se moglo prihvatiti
samo pod uslovom nekritikog preuzimanja marksistiko-evolucionistike
postavke da se istorija sveta svodi na razvojne faze drutvenih sistema za-
snovanih na ekonomskim odnosima. Ova interpretacija zadrava ubedlji-
vost, ali tek ukoliko se iznova oivi ta nesigurna strana interpretatitvnosti
istorije i pridrui joj se savremena spatijalnost. Jer ukoliko prihvatimo da je
Balkan iz feudalizma uao u relativno kratku fazu komunizma i koji se kao
drutveni sistem nije pokazao modelom koji odgovara teoriji, otvara se novi
problem. Balkan se danas nalazi u dobu globalizacije, a geografija te glo-
balizacije zadrava ga na treem prostoru. Globalizacija je okonala staru
semantiku dihotomije Istok/Zapad. Nekadanje oseanje vrednosti proiza-
lo iz ideologija realnog socijalizma, sruilo se uporedo poetkom novog
Hladnog rata koji deli Istok i Zapad, kapitalizam i socijalizam, pozitivce i
negativce. Sruen je mit o zdravom razumu na koje se kao napredni i radi-
kalni potomak Prosvetiteljstva oslanjala ova ideologija.321 Nastupilo je novo
kulturno stanje i novo stanje svesti globalno. Globalizacija nije jedinstven,
320
Jo Sharp, Geographies of Postcolonialism, Sage, London, 2009, str. 79.
321
Rada Ivekovi, The Split of Reason and the Postcolonial Backlash, Goethezeitportal, Forum:
Postcoloniale Arbeiten/Postcolonial studies, 4. Saint Etienne, 2005.
213
niti iskljuivo ekonomski proces. Meupovezanost daje prednost razmeni

simbolikih dobara, ukljuujui i ekonomske. Ove poslednje predvode glo-
balne korporacije. Kritika kulturna geografija povezuje iskustva globaliza-
cije i njihove posledice, podstiui viestruke narative o razliitostima, ko-
liko i o odnosu centra i periferije. No, kritika humana geografija proiruje
postmodernizujue pristupe na analizu odnosa izmeu centra i periferije,
najpre na teorijskoj ravni. Tretiranjem Zapada kao predmeta prouavanja i
kritike, otkrivanjem strategija iskljuivanja Drugoga, preobraavaju se kolo-
nijalne istorije otkrivajui dijalogizam, hibridnost i povratnu reprezentaciju.
U tom smislu, mogue je preokrenuti i pitanje globalnog. Teorije drutva
eka zadatak preispitivnja odnosa izmeu globalizacije drutva i globaliza-
cije kulture. U tom smislu, stare teorije o vezi izmeu kapitala i kulture se
dovode u pitanje, te deluje da se savremena izgradnja kulture dogaa na vie
nivoa i moe se okarakterisati viesmernou kulturnog toka, pre no sta-
rim modelima meuodnosa centra i periferije. Stoga treba iznova preispiati
ekonomsku globalizaciju i posledino odnos izmeu globalnih kapitalisti-
kih postrojenja i kulture. Preispitivanjem ekonomske globalizacije moe se
naglasiti kulturno posredovanje kapitalizma jer je kultura uvek ugraena u
svakodnevicu na vremenski prostorno povezane naine.322
Teorijski modeli vie nemaju trajnost koju su imali do dvadesetog
veka i stoga je postalo jasno da nema konanih odgovora na pitanje zato se
neto dogaa. ini se da bi posmatranje i izuavanje predstava o Balkanu
kao heterotopnih moglo privremeno zadovoljiti zahteve za odgovorima na
pitanja koja nam se iznova vraaju. No, kritika humana geografija je tek
izronila iz tame preutkivane spatijalnosti, a nova shvatanja globalizacije je
poinju potiskivati u drugi plan. Odista bismo mogli tvrditi da je Balkan
heterotopno mesto trei prostor koji je usled istorijskih ali i geografskih
okolnosti primoran da ivi izvrnutim ivotom, ali i da je eksperimen-
talno mesto jedne alternativne epistemologije. No, kao to to stanovnici
Balkana mogu posvedoiti, ova alternativna epistemologija i alternativni
prostor ne pruaju zadovoljstvo i harmoniju onima koji je naseljavaju.
322
Neil Washourne, Globalizacija/globalnost, Kulturna geografija: kritiki renik kljunih
pojmova, Disput, Zagreb, 2008, str. 213-221.
214
VIII
ZAVRNA RAZMATRANJA:
U prilog novim itanjima
Od otkrivanja Drugog do upotrebe knjievnosti
Balkan za koji se u poslednjih nekoliko vekova vezuje politiki mit o

graninoj poziciji, naao se i na teorijskoj granici. Naravno, ni ovo nije spe-
cifinost ni ekskluzivno pravo u doba kada se anrovi ukrtaju, pravci sta-
paju, a kulture postaju sve ujednaenije. Graninost je nesumnjiva prednost
jer nudi mogunost sagledavanja problema iz vie uglova. Mogunost da se
jedan problem sagleda iz ire perspektive iz umnoenih uglova, iz neega
to je relativno i otvoreno za alternativne epistemologije, poput granice, sve-
doi o primenljivosti kros- kulturnih teorija na balkanski simboliki prostor.
Znatielja i ekonomski interes dovode do prvih kontakata izmeu
Evropljana i ne-Evropljana, generiui tok predstava i ideja. Ta zaintere-
sovanost za Drugoga koji ivi izvan poznatog sveta vodie do ovladavanja
njegovom svakodnevicom i preuzimanja njegovih materijalnih vrednosti i
znanja. Ve uspostavljeni stavovi o superiornosti Evropljana i inferiornosti
ne-Evropljana postali su temelj za uspostavljanje evropskih naseobina, tr-
govine, misionarskih poduhvata, vojnih aktivnosti. Stereotipi ovde igraju
kljunu ulogu. Oni podrazumevaju redukciju slike i ideje u jednostavne i
praktine forme, postajui metod procesuiranja informacija. Funkcija ste-
reotipa je da omogui kruenje artificijelnog znaenja razlike izmeu nas
i drugih, pa u tom smislu, kolekcije putopisa proizvedene u petnaestom,
esnaestom i sedamnaestom veku, reprodukuju ne-Evropljane kao jedno-
stavna bia koja su nalik jedna drugima. Putnici belee odreene obrasce
ivota, nain ishrane, odevanje i socijalnu organizaciju to uspostavlja po-
dlogu za nastanak antropoloke nauke. Nauni napredak nije bio uvod
u dekonstrukciju takve slike, ve je ubrzao proizvodnju zamagljenih i re-
dukovanih slika Drugoga. Daleko od toga da je bila objektivna, slobodna
215
od ideologije, moderna zapadna nauka je ukorenjena u konstrukcijama

rase, Drugosti i zasnovana na binarnim opozicijama, na podelama sveta
na nas i druge. Pozivanjem na objektivnost, opservacije, racionalnost
i trezvenost nauke, Evropa legitimizuje ulazak u druge zemlje i u druge
kontinente. Pozivanjem na budunost oveanstva i unapreenje njegovog
ivota, evropsko znanje legitimizuje antropoloka merenja, eksperimente u
drutvima radikalno drugih, oznaeno inferiornih. Moderni diskurs o rasi
je proizvod zapadne nauke u osamnaestom veku. Ta ista objektivna nauka
tvrdila je da postoji veza izmeu boje koe, zapremine mozga i koeficijen-
ta inteligencije. Boja kose, oblik lobanje, boja oiju postepeno e upotpu-
njavati vezu izmeu boje koe i zapremine mozga da bi dola do indeksa
rasnih razlika. Ovo je bio jedan od naina na koje je vrena legitimizacija
naseljavanja drugih kontinenata. U tom procesu nestala su drutva/kulture
o kojima nisu zabeleena nikakva znanja, te se do danas ne moe rekonstu-
isati broj unitenih institucija, sistema, jezika i znanja. Do danas se ne moe
rekonstruisati broj ljudi koji su nastradali u procesu evropskog sakuplja-
nja znanja. Kolonijalna proizvodnja znanja je bila proces u okviru kojeg je
najpre znanje Drugoga moralo biti marginalizovano. Ipak, kolonizatori su
zavisili od proizvodnje teksta koji bi u kontinuumu potvrivao inferiornost
drugoga i opravdavao evropsku dominaciju. Ali, Evropljani ne bi uspeli da
uspostave i odre kolonijalnu vlast da se nisu sluili lokalnim znanjima.
Mostovi u Indiji ne bi bili podignuti da lokalni inenjeri znanje o toku reke
i dostupnim materijalima nisu dali kolonizatorima. Slino je bilo i sa obra-
dom pamuka u Africi. Tehnologija sa kojom su Evropljani doli, posedova-
nje oruja koje je nadmailo ono kojim je raspolagalo lokalno stanovnitvo
odnelo je kolonijalnu pobedu. Ovo znai da osvajanja nisu ila stihijski, ili
spontano ve da su bila dobro organizovana i kretala se od pribliavanja
lokalnom stanovnitvu, preko ovladavanja znanjima do marginalizacije ili
unitenja zateenog stanovnitva. Interakcija izmeu kolonizatora i koloni-
zovanog bila je izazov podeli izmeu rasa i kultura. Kolonijalizam je, stoga,
proizveo znanje koje je moglo strukturisati uslove za njegovu diseminaciju
i recepciju. Ti procesi svedoe o kolonijalnoj moi i kompleksnoj prirodi
interakcije sa drugim epistemologijama i percepcijama. O tome kako je
jedan deo sveta upoznao drugi i kako je Okcident ovladao Orijentom zna-
mo na osnovu raznolikog pisanog materijala, od putopisa, preko poezije do
kanonizovanih romana.
216
Drutva koja danas nazivamo zapadnim su se ubrzano irila, a nji-

hove egzistencijalne potrebe su rasle. Stoga je druge kontinente trebalo
zauzeti, iskoristiti a lokalno stanovnitvo unititi ili mu ponuditi reenja
strana njihovom sistemu vrednosti. U doba rastue znatielje, kolonizova-
no stanovnitvo se prikazivalo na izlobama poput eksponata; ili se njihovo
telo koristilo u medicinske svrhe. Cilj je i u ovom sluaju opravdavao sred-
stvo, a nasilje se inilo u ime dobrobiti celokupnog oveanstva; u ime
napretka; nauke, pa ak i slobode. No, na amerikom kontinentu je
preivelo stanovnitvo ostavljeno u nehumanim uslovima ivota, a njihove
institucije su razorene. Afrika drutva su oznaena najpre kao primitivna,
a potom kao tradicionalna, pa je u procesu njihove modernizacije i civili-
zovanja, materijalna kultura unitena ili prenoena u etnografske muzeje
starog kontinenta. Evropljani, tehnoloki nadmoni putnici, uspeli su da
osvoje teritorije zastraujui lokalno stanovnitvo. Tehnoloka premo je
svakako odigrala presudnu ulogu u osvajanju, a ovim je zapoela eksploa-
tacija novootkrivenih teritorija i uspostavljanje sistema ropstva za takozva-
ne domoroce. Do nedavno slobodno stanovnitvo, sada je moralo iveti u
skladu sa principima koje je nametao kolonizator. U centru sveta odakle se
irio imperijalizam, ekonomska sredstva su se sticala i troila. Visoki slojevi
kolonijalnih sila, recimo, britanskog drutva koje je tada bilo na vrhuncu
moi, poeli su troiti vie nego to je to kolonijalna ekonomija doputala.
Siromatvo irokih masa i potreba kolonijalnih elita za pribavlja-
njem i akumulacijom onoga to se nije moglo proizvesti u Londonu, ili
Parizu, dovela je, najpre do ekspolatacije, a potom i kulturnog i fizikog
unitenja kolonizovanih zemalja. Srazmerno unutranjem ekonomskom
slabljenju imperija, jaala je represija u kolonizovanim drutvima. Iako je
od ovog manifestnog vrhunca kolonijalizma i imperijalizma proao jedan
i po vek, a kapitalizam promenio bar izvesne delove svoje forme, njegova
razorna dejstva i manifestacije u formi ropstva, trajali su sve do poetka
druge polovine dvadesetog veka. U ovom periodu sve nekadanje kolonije
se nominalno uspevaju osloboditi neposrednog ropstva, ali politike pode-
le i unutranje krize, u ovim drutvima ostaju vidljive do danas. Pedesetih
godina, kada je najvei broj nekadanjih kolonija uspeo da ostvari slobodu,
interne politike podele su kulminirale. Ve ezdesetih godina, ova drutva
su se iznova nala u tekim ekonomskim uslovima, u politiki bezizlaznim
stanjima koja su dovela do novih pobuna i revolucija. Zapravo, od osvaja-
217
nja do osloboenja ona nisu izala iz kriza koje donose siromatvo, uni-
tenje lokalnih ekonomija i nemogunost da se izgrade nove ekonomije.
Dezorijentisanost, unitenje do tada vladajuih institucija, razaranje poro-
dica i promena sistema vlasnitva nad zemljom, uinile su ih zemljama na
rubu ekonomske i politike propasti. Ironino, po nominalnom okonanju
kolonijalnog stanja, nekadanji kolonizatori kao osveene i demokratske
drave pruaju infuzije pomoi nekada kolonizovanim zemljama, odrava-
jui ih tako u stalnom odnosu kreditirajue zavisnosti. Dakle, nekadanje
kolonije se u praksi na ovaj nain nikada ne oslobaaju kolonizatora. Kada
su njihove institucije i male ekonomije jednom unitene, nekadanji kolo-
nizator im prua ekonomsku pomo kako bi izgradili nove civilizovane
institucije i ekonomije, nalik na one uspene - zapadne. Kada takav poku-
aj ne uspe, on se ponavlja, uvlaei ova drutva u sve dublju zavisnost od
kredita, pregovaranja i sankcija - sistema kanjavanja neuspeha. Potom
otpoinju politika uslovljavanja i kanjavanja ime se stvara zaarani
krug kolonijalnog odnosa. Na ovaj nain, kapitalizam je proao dug put
od uspostavljanja moi kroz robovlasnitvo do sofistikovanih politikih i
ekonomskih delovanja globalizacije. Razliiti delovi sveta su na razliite
naine pogoeni ovom injenicom. Dok se u jednom delu sveta, uporedo
sa prednostima umreavanja i usavravanja maina za koje se isprva stre-
pelo da e zameniti oveka, osmoasovno radno vreme iznova pretvorilo u
etrnaestoasovno, a ovekovo oseanje slobode zamenilo oseanje pose-
dovanja novca, u drugim delovima sveta, osamnaeset sati radnog vremena
ne uspeva da pokrije egzistencijalne potrebe. Otuenje, ili alijenacija posta-
je jedan od najznaajnijih termina kojima se objanjavaju posledice kapita-
listikog sistema unutranje i spoljanje eksploatacije. Shvatanja otuenja
su upotpunjena dvadesetovekovnim psihoanalitikim konceptima, naro-
ito Lakanovom psihoanalizom. Kao i druge discipline knjievna kritika
ih je iskoristila na produktivan nain. Ukoliko u Drugome prepoznajemo
ono to nam izmie u autorefleksiji knjievnost je jedan od najdostupni-
jih izvora koji svedoe o otuenju. Shvaena kao otuenje od sredstava za
proizvodnju, rezultata proizvodnje i najzad pojedinca samog od sebe, alije-
nacija latentno ukljuuje i pojam Drugosti. Ispitivanje ovog pojma i feno-
mena e se nai u centru nove komparativne poddiscipline imagologije.
Dugo eksploatisana imagologija nala se na granici upotrebljivosti.
Iako je njen angaman uveliko imao ideoloku konotaciju zbog injenice da
218
je ukazivala na opasnosti od pojednostavljivanja Drugoga, stalna upotreba

kruto definisanih nacionalnih stereotipa, zatvorila ju je u circulus vitiosus
analize predstava Mi vs Drugi. Ipak, imagologiji i konstruktivistikom
pristupu moemo zahvaliti za znaajan korak u pravcu razumevanja me-
hanizma koji pokree konflikte i socijalne distance. Predstave o narodima
su u njenim okvirima shvaene neesencijalistiki, pa se odustaje od analize
njihove spoznajne dimenzije. Uostalom, ona je meu prvima postavila pi-
tanje, postoji li uopte nacionalni karakter. Heteropredstave i autopred-
stave su shvaene kao diskurzivne tvorevine nastoji se otkriti nain na
koje su nastale i mehanizmi putem kojih se ire. Pritom, imagologija ima
interdisciplinarni karakter jer prelazi granice knjievnog i zalazi u socijalni
i istorijski kontekst.323 Pa, iako je imagoloki potencijal istraivanja Balkana
danas uveliko iscrpen, upravo ovoj poddisciplini moemo odati priznanje
za osveivanje stereotipa, filtera, negativnih etiketa, pa ak i prve kora-
ke ka kritici orijentalistikog oblikovanja slike Balkana. Imagologija je za-
jedno sa sociologijom knjievnosti u pravom trenutku izdvojila romane,
novinske lanke, kinematografske poduhvate i druge, mahom umetnike
tvorevine koje su esencijalizovale Drugoga. Taj Drugi je u ovom kontekstu
najee bio sused koji u ratnom kontekstu postaje stranac-neprijatelj, pa
su se i imagoloka istraivanja u balkanskim drutvima javila kasno. S ob-
zirom da su ova drutva posle Drugog svetskog rata bila socijalistika ili
komunistika, insistiralo se na uutkivanju svakog pokuaja da se bilo kla-
sno, bilo nacionalno raslojavanje uini transparentnim. Kasne osamdesete
godine dvadesetog veka, bile su vreme ruenja ovih reima i prvih, nesigur-
nih pokuaja da se napetosti i latentni antagonizmi uine vidljivim. Kratke
revolucije i dugi ratovi u zemljama Balkana oznaili su poetak istraivanja
na polju imagologije. Ona je prva ula u korene konflikata, ukazala na opa-
snosti skica i povrnih slika, diskursa i ala o Drugima, ali je prikazala i nji-
hovu socijalno-psiholoku funkciju ventila. Meutim, uprkos pokuajima
holandske kole da se imagologija reafirmie teorijskim produbljivanjem,
usavravanjem metodologije, proirivanjem znaenja termina imaginacije,
uspostavljanjem istorijske i kritike sinteze, na Balkanu ovi pokuaji nisu
323
Davor Duki, O:imagologiji, Kako vidimo strane zemlje: uvod u imagologiju, (prir) Davor
Duki, Zrinka Blaevi, Srednja Europa, Zagreb, 2009, str. 5-23.
219
naili na zapaeni odaziv. U celini, imagologija i konstruktivistiki pristup

su ostali prvi okviri za slike Balkana.
Maske Balkana
Iako je Fanonov pristup primarno bio zamiljen kao paradigma za

sagledavanje psihopatologije odnosa izmeu crnog/kolonizovanog i belog/
kolonizatora, iskorak iz ovog okvira, pokazao je da se u kolonijalnoj situa-
ciji nije nalazilo samo crno stanovnitvo. Meutim, Fanon i, njegovim ra-
dom inspirisani Homi Baba otkrivaju prikriveni i podmukli rad koloniza-
cije. Normalizacija kojoj tei kolonizovani je zapravo prihvatanje vrednosti
zapadnih kultura i unutranji rascep subjekta koji eli da pobegne iz svoje
nenormalne situacije i normalizuje se. Ovo shvatanje izmetenosti, epi-
dermalizacije i/ili mimikrije je dovoljno elastino da bismo u njemu mogli
prepoznati situaciju balkanskog subjekta. Ako ostavimo po strani moder-
nizaciju/evropeizaciju koja je dominirala balkanskim gradovima dvadese-
tih i tridesetih godina dvadesetog veka i kada se nastojalo to vie liiti
na Okcident, faza u kojoj dolazi do mimikrije javlja se u itavoj Istonoj
Evropi gde krajem osamdesetih godina dvadesetog veka vidimo beskrajne
redove pred stranim ambasadama. U pokuaju da pobegnu iz nenormal-
ne situaciju koju proizvode spoljanji uticaji i politiki vrh, graani Srbije,
Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, ekaju vizu ulaznicu u pro-
stor normalnog ivota. Oni ive u tranziciji u drutvenom i simboli-
kom prostoru u kojem su sve vrednosti preokrenute, u kojem je izgubljena
ekonomska sigurnost, budunost neizvesna, ivoti ugroeni. Oni koji su
na vreme stigli na cilj u velikoj trci za ulaznicu u normalniji ivot, sprem-
ni su da postanu Drugi. Isprva to i jesu, sve dok, kako to formulie Julija
Kristeva, ne postanu stranci sebi samima. Druga faza u koju ulazi subjekt
koji je uspeno izvrio mimikriju je jo jedna tranzicija identitetsko kole-
banje koje izaziva strah od neprepoznavanja sebe u novom identitetu. Kao
u obredu prelaza, subjekt se odvojio od prethodnog identiteta, ali jo nije
zadobio drugi. Meutim, trea faza reintegracije se nikada nee ni dogoditi
jer mimikrija i epidermalizacija podrazumevaju stalni ivot izmeu dva
identiteta. Tako subjekt, umesto da se integrie u normalnost, ostaje u za-
mrznutom stanju ambivalentnog identiteta. Presudnu ulogu u ovome igra
injenica da on iznutra, u zemlji u kojoj pokuava da se integrie nije deo
220
mi-sistema, nego veiti hibrid, meavina koja se kree izmeu maglovito

odreenih nas i drugih.
Iako Fanon odista misli na crnca kao crnog subjekta, imagologija i
postkolonijalna teorija nas ue da je iznova re o konstruktima. Boja koe
nikoga ne odreuje, a injenica crnosti je za Fanona, zapravo simbol. i-
njenice tek proizilaze iz delovanja simbola. Oseanje odbaenosti, upira-
nje prstom, odbojni pogledi koje je Fanon osetio i koji su cepali njegovu
kou, devedesetih godina dvadesetog veka su na Balkanu bili deo svakod-
nevnih narativa. Oni retki graani koji su tokom ratova koji su se vodili
na teritoriji nekadanje Jugoslavije imali priliku da sluaju strane izvetaje,
suoavali su se sa priivanjem senke. U fanonovsko-jungovskom smislu,
itava grupa zemalja postala je nosilac crnila, senke, postajala je negativni
iskupitelj za ratove koji su se vodili u evropskoj istoriji. Oni koji su zadra-
li visokovrednovanu i namentnutu sliku normalnosti, odista su se oseali
postieno i osueno. eleli su da zbace sa sebe pridev balkanski, ori-
jentalni, ruralni. Ovo je proizvelo naroit oblik alijenacije. Drutva su
se pocepala na balkance i evropski orijentisane; orijentalci su postali
oni drugi neprijatelji protiv kojih ratuju neprijatelji evropeizacije, a
ruralno je postalo sve to nije ukazivalo na mogunost uspostavljanja alter-
nativne stvarnosti. Ovim je proizveden niz apsurdnih situacija u kojem su
se jedni neprijatelji okretali protiv drugih neprijatelja; prave patriote
protiv lanih, pri emu je do danas teko odrediti sadraje kojima su se
punili ovi pojmovi. Fanon nas podsea koliko su krhki uzajamni odnosi
u drutvima obeleenim tranzicijom i suptilnom kolonizacijom. Oseanje
sramote u vezi sa nacionalnim identitetom postalo je jedno od najsuptilni-
jih pokazatelja efikasnosti tranzicije. Popisi stanovnitva u Srbiji u vreme
rata otkrivaju snagu mimikrije i potrebu da se izmesti iz ovakve situacije.
Popisani su vanzemaljci, Eskimi, Indijanci, vanzemaljci. Alijenaci-
ja o kojoj pie Fanon najuoljivija je u pojedinanim pokuajima besktva
od bilo kakvog identiteta. elja da se bude niko bila je jedan od ideala
mladih tog vremena. U ovom smislu, Fanonovo shvatanje psihopatologije
kolonijalnog odnosa, iako smeteno u pedesete godine dvadesetog veka i
borbu protiv direktne i neposredne kolonizacije, lako je mogue oiveti us-
postavljanjem paralela u vezi sa alijenacijom, negativnim doivljajem Selfa,
potrebom da se jedan identitet zameni drugim ili da se vreme i potrebe
drutva i pojedinca zaustave, blokiraju.
221
Duga istorija smetanja Balkana na marginu civilizacije, otpoi-

nje sa prvim istraivanjima nedovoljno poznatih delova Evrope. U prvoj
polovini devetnaestog veka, oko 1830. godine, objavljeni su neki od pr-
vih putopisa i studija o ovom delu sveta. Oni su sainjavali deo pokuaja
da se istrai Bliski Istok koji se nalazio najblie Evropi. S obzirom da se
ovaj deo Bliskog istoka nalazio pod vladavinom Osmanskog carstva, dugo
mu je bilo teko pristupiti. Engleski i ameriki putnici mu tada pripisuju
atribute primitivnosti, zaostalosti, neupuenosti zateenog stanovnitva u
higijenske navike, opti izostanak onoga to nazivaju kulturom. Za ovim
slede zakljuci da je balkansko stanovnitvo divlje, varvarsko, da je njihova
istorija nepisana prolost plemenskih ratova i sukoba, te da u politikom i
svakom drugom smislu nisu u stanju da vode rauna sami o sebi. Ovo pro-
izvodi dalje isticanje potrebe za intervencionizmom civilizovanog Zapada.
Zapadni ovek je onaj koji e ljudima na Bliskom istoku koji je teritori-
jalno povezan sa Evropom, doneti zakone, pomoi mu da uspostavi sistem
vrednosti, doneti mu obrazovanje, elementarno znanje poput pismenosti,
poznavanja aritmetike, Biblije, uvesti zakone koji su u skladu sa vredno-
stima Prosveenosti. U tom smislu se izjednaavaju diskursi o Balkanu i
direktno kolonizovanim zemljama poput onih u Aziji i Africi. S obzirom
da su upravo ove decenije devetnaestog veka bile doba kolonijalnog uspo-
na, kreirana je opta retorika koja je omoguavala konstruisanje svih tek
otkrivenih podruja. Ovde se ne radi samo o postupku diskurzivne ko-
lonizacije. Uporno ponavljani diskursi o divljatvu, varvarstvu, zahtevi za
intervencionizmom stvorili su osnovu za kolonijalnu praksu. Prema ovom
delu sveta se nastavilo odnositi kao prema inferiornom, u svakom pogledu
manje vrednom, a stanovnitvo se opisivalo na naine karakteristine za
one neposredno kolonizovane. Zato je Balkan u politikoj i ekonomskoj
praksi poeo deliti sudbinu marginalnog prostora. Naime, prvi tekstovi na-
pisani o jednom geografskom i simbolikom prostoru se najee fiksiraju
i taloe u istorijskom diskursu, te su kasniji slojevi zapaanja o njemu uvek
manje ili vie modifikovane verzije osnovne slike. Istorijske okolnosti koje
imaju karakter rupture i obreda prelaza, ili granina stanja poput ratova ili
smene reima, mogu znaajno izmeniti nastalu sliku. No, ta izmena, ma
kako radikalno delovala, najee nije dugog trajanja. Stari diskursi lako
zamenjuju nove zakljuke i nove slike, izbijajui iz pozadine istorijske ima-
ginacije. Balkan je kasno prikljuen fizikoj karti Evrope, a jo kasnije je
222
postao deo njenog istorijskog atlasa. Zakasnivi sa otkrivanjem u oba

pogleda fizikom i istorijskom, smeten je na periferiju, tako da zauzima
prostor ni-tamo-ni-ovamo, ni-u-Evropi-ni-na-Bliskom Istoku. Meutim,
do pre tridesetak godina, bar iznutra, u veini balkanskih drutava pozi-
cioniranost na evropski kontinent se nije dovodila u pitanje. Uprkos tome
to su smetena u Evropu, drutva Balkana nisu negovala ideju o pripad-
nosti Zapadu. Stanovnici Balkana sebe jesu smatrali Evropljanima, ali ne i
Zapadnjacima. Zapad je bio onaj drugi, u kojem se mnogo radilo, ali jo
bogatije ivelo. Sa druge strane, stanovnitvo Balkana sebe nije smatralo
ni Istonjacima. Polarizacija je uspeno izbegnuta, no oseanje stalne izme-
tenosti sa oba geosimbolika kontrapara je izazvalo duboku nesigurnost
karakteristinu za postkolonijalno stanje. Kolonijalizam ima mo da preo-
blikuje postojee strukture ljudskog znanja. U esnaestom i sedamnaestom
veku, evropska putovanja u Aziju, Ameriku i Afriku, posluila su ostvari-
vanju prvog kontakta izmeu Evropljana i ne-evropljana, a tekstovi nastali
na osnovama tog iskustva oznaili su poetak novog naina miljenja i stila
proizvoenja dve kategorije ljudi. Naravno, ovo nije bio jedini rezultat. Na
osnovu kolonijalnog iskustva prenoene su i razmenjivane vetine, mate-
rijalna kultura, a najzad i ono to se ubraja u sferu ideolokog i neopiplji-
vog brojna, raznolika znanja. Putopisi i rani izvetaji o drugima su bili
glavni izvor kako novog znanja, tako evropskog samodefinisanja u odnosu
na ostatak sveta. Znanje o Drugima i prostoru koji naseljavaju, javlja se
rano, pa su stoga definicije civilizacije i varvarstva zasnovane na prethodno
formulisanim nepremostivim razlikama izmeu crnih i belih, nas i
drugih. Tek vekovima potom, empirijski usmerena terenska istraivanja
ila su u korak sa otkriem da slike ljudi egzotinih drutava ne odgovaraju
stvarnosti.
Ovako se Balkan, premda definisan kao geografsko poluostrvo is-
tovremeno naao izvan njega, bar u simbolikom, u ekonomskom, politi-
kom i istorijskom smislu. Kako to Robert Jang formulie:
Ako ste neko ko se ne identifikuje kao zapadnjak ili ne u potpunosti
kao zapadnjak, iako ivite u zapadnoj zemlji ili ukoliko se identifikujete
kao neko ko je deo kulture, a ipak iskljuen od strane njenih dominantnih
glasova, unutra, a ipak napolju, tada vam postkolonijalizam nudi nain da
223
posmatrate stvari drugaije, jezik i politiku u kojima su vai interesi na

prvom, a ne na poslednjem mestu.324
Postkolonijalizam, dakle, nije samo plodno kritiko polje za zemlje
koje su se nale na margini evropskog kontinenta, na margini sveta, ili one
ije su se vlade suprotstavile zapadnoj kontroli i stoga pretrpele vojne inter-
vencije, ve osnova za alternativno posmatranje sveta u kojem uloge Centra
i Periferije nisu zasnovane na viem vrednovanju prvog, niti su fiksirane.
S obzirom na dugu istoriju smetanja Balkana u okvire Evrope i
njegovog izmetanja iz nje, on se naao u specifinoj poziciji unutranjeg
emigranta ili hibrida. On fiziki ivi u Evropi, ali jednovremeno sva bal-
kanska drutva prati oseanje stalne izmetenosti i nepripadanja matinom
kontinentu. Ovo oseanje je karakteristino za egzil i proizvodi stalno pre-
ispitivanje identiteta.
Balkan u egzilu
Prvo glasno postavljanje pitanja da li je Balkanu mesto u Evropi javi-

lo se uporedo sa stvaranjem slobodnih balkanskih kraljevina. Ono je pono-
vljeno posle Balkanskih ratova. U meuratnom periodu manifestovao se u
formi borbe izmeu modernista/evropejaca i konzervativne struje/tradici-
onalista. Bunu raspravu je u Srbiji prekinuo zvuk nemakih aviona 1941.
Iz ruevina koje su bombe ostavile za sobom izronila je sigurnost da Srbija
pripada Evropi. Odista, kraj rata je ovo i potvrdio, balkanske zemlje geo-
grafski jesu u Evropi, ali su, neke od njih, sada bile odvojene ideolokom,
ekonomskom i politikom zavesom. Neke su se nale pod patronatom
orijentalnijeg evro-azijskog suseda Sovjetskog saveza, dok je Federativna
Narodna Republika Jugoslavija, ubrzo postavi Socijalistika Federativna
Republika Jugoslavija odabrala trei put. Postala je nesvrstana i time, bar
zvanino deo Treeg sveta. Ovako je jedan fiziki deo Prvog sveta, poeo
da ivi u Treem svetu. Naravno, mora se zapitati: Da li je Jugoslavija bila
emigrant u Trei ili u Prvi svet? Jugoslavija je emigrirala od Istone, pre
nego od Zapadne Evrope, kada je njen socijalistiki lider zakljuio da je tre-
i put bolje reenje od Istonog bloka. Jo jednom se najvei deo Balkana
324
Robert Jang, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, Slubeni glasnik, Beograd, 2013, str.
14.
224
naao iz-meu, ni-tamo-ni-ovamo. Naravno, sasvim u skladu sa postkolo-

nijalnom strategijom, tom prilikom se posluila mimikrijom. Ona je fiziki
smetena u Prvi svet, ivela put izmeu Prvog i Treeg sveta, prepoznajui
sebe kao dvostrukog subjekta: boljeg od Istoka, boljeg od Zapada, egzoti-
no Treeg koji ivi u blagostanju i slobodi Prvog.
Meutim, zakasnela kriza identiteta karakteristina za preruenog
emigranta i hibrida nije izostala. Kod postkolonijalnih subjekata u emigra-
ciji, aktivni oseaj Ja je esto naruen dislokacijom koja je rezultat migracije
ili dobrovoljnog preseljenja. Taj oseaj moe biti uniten oseanjem kultur-
nih poricanja, svesne ili nesvesne opresije stanovnitva koje se identifiko-
valo sa superiornim kulturnim modelom. Dijalektika mesta i izmetenja
je uvek ospoljenje postkolonijalnog drutva bilo da je ono stvoreno proce-
som naseljavanja, intervencije ili meavine poslednja dva. Iza istorijskih i
kultrunih razlika, iza novoosmiljenih mitova o identitetu i autentinosti
nalaze se pojave uobiajene za postkolonijalno. Spolja nastaju slike uljeza.
Balkan je intruder stanovnici njegovih drutava su nezgodni, neumesni,
otrgnuti od vlastite zemlje. Ovo je bolno iskustvo prekidanja, izmetanja i
zaborava koje podrava novo iskuenje postkolonijalnog stanja. On je no-
mad koji se spotie du svoje putanje. ivot se zaustavlja u pokretu. On
je polomljen, porodice su izdeljene po fizikim, ideolokim, politikim i
psiholokim osnovama. Promenljivost ovog subjekta je nastala usled nedo-
statka temelja za njegovo postojanje. Nasilno je sruen zamiljeni ili veta-
ki odravani socijalizam, okonana je udobnost, sruen ideoloki oslonac.
Susree se sa novom kulturom kojoj se treba prilagoditi, a ona je u skladu
sa aluzijama na stalno kretanje iskorenjenog i bezdomnog subjekta nazva-
na tranzicijom. Spolja nastaju slike uljeza. Balkan je intruder stanovnici
njegovih drutava su nezgodni, neumesni, otrgnuti od vlastite zemlje. Ovo
je bolno iskustvo prekidanja, izmetanja i zaborava koje podrava novo is-
kuenje postkolonijalnog stanja.325 Prostor koji ovaj hibrid naseljava nije
stvarnost i njegov identitet nikada nije fiksiran. Prostor u kojem ivi je
bolno imaginaran, uglavnom bezimen i ispunjen pokuajima da se vlastiti
kulturni prtljag fiksira i imenuje.326 Na ovom prostoru je sve vie onih koji
325
Robert Jang, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, Slubeni glasnik, Beograd, 2013, str.
24.
326
Salman Rushdie, Imaginary Homelands, Granta Books i association with Penguin Books,
London, 1991, str. 9.
225
veruju da je ivot Treeg sveta u geografski Prvom svetu i odbijanje da se

pristane na pravila Istoka i Zapada bilo jedino pravo reenje. Ostaje seanje
da je jedan represivni reim bio udoban i da je meu sadanjim drava-
ma a nekadanjim jugoslovenskim republikama vladalo istinsko jedinstvo
i istinska bratska ljubav. Sasvim u skladu sa postkolonijalnim stanjima,
jedna kriza identiteta koja je zahtevala nezavisnost, zamenjena je drugom
krizom identiteta koja pokazuje nemogunost da se sa njim nosi i da se
ispune novi zahtevi koje postavlja evropski uzor. Tako sadanjost postaje
traumatina koliko i prolost, a identitet vieslojno rascepljen. Nacional-
ni identiteti za koje se oekivalo da e biti ideoloki centar novostvorenih
drava sada e se iznova pokazati kao nevani i kao prelazni period od us-
postavljanja stanja rata do demokratizacije. Evropska Unija e se pokazati
kao jo jedan kolektivni identitet koji od malih drava zahteva odricanje od
nacionalnih baza zarad prihvatanja ideolokog jedinstva maglovito shva-
enog civilizacijskog poslanja koje u osnovama sadri materijalni interes.
Interpretacija narativa o Balkanu uklopiva je u imagololoke, kon-
struktivistike okvire odakle je dospela u orijentalistiku paradigmu, ali
se usavravanje ovih okvira pokazalo uspenim kada je re o pokuajima
kreiranja teorijskih okvira prilagoenih navodnoj geografskoj i fizikoj
opipljivosti Balkana. Postkolonijalna teorija je odista okvir koji moe omo-
guiti radikalni pomak u ovim istraivanjima s ozbirom da su postavke
na kojima je zasnovana dovoljno elastine da u istraivanja moe ukljuiti
kako drutva koja su se nala pod direktnom kolonijalnom upravom, dis-
kurzivno kolonizovana drutva, tako i ona koja su smetena na marginu iz
brojnih istorijskih, politikih i ekonomskih razloga.
Teorija o postmodernim geografijama Edvarda Sode ini se jed-
nako primenljivom i naprednom na ovom polju jer ukazuje na procese
usled kojih su odreena drutva dovedena u stanja siromatva iz ega su
sledili unutranji konflikti sve do ustinjavanja administrativnih jedinica i
ugroavanja preovlaujueg sistema vrednosti. U tom smislu, iako bi pro-
ces nadoknaivanja proputenog u istraivanjima reprezentacija o Balkanu
morao biti dug i iscrpan, on je svakako vredan novih poduhvata. Upravo
je Balkan jedno od onih podruja ije prisustvo u javnom diskursu, u iz-
vetajima, avanturistikim romanima dokazuje da teorije o kojima je bilo
rei nisu puki potroni okviri i refleksije apstraktne igre, ve panje vred-
na razmiljanja koja vode u pravcu usavravanja nauke o Drugome. Dakle,
226
ne samo da postkolonijalne studije i postmoderne geografije, prouavanja

diskurzivnog Balkana i drugih simbolikih geografija nisu iscrpena, ve
da je pred njima bogata budunost ukljuivanja u nove uglove gledanja, u
usavrenije i sa savremenou usklaenije okvire. Ovo prua novu ansu
ne samo za razumevanje reprezentacija o Balkanu i drugih marginalizova-
nih podruja, ve otvara mogunost za uspostavljanje paradigmi iji bi se
predmet istraivanja i okvir u koji se postavlja mogli nadopunjavati.
227
SUMMARY
The Invisible Balkan:
A Contribution to the History of Postcolonial Geographies
With the postwar rise of comparative literature and from the result-
ing imagology, the travel accounts about the Balkans have been translated
and thus, emerged a rich anthology of travel writing from the Balkans. The
interest in this approach is being renewed in the late eighties and early
nineties of the twentieth century, when the Balkan was in the political
and economic crisis. It was one of the academic attempts to understand
the complexity of the present situation of the region. Only after Maria To-
dorova announced her study Imagining the Balkans, one could notice
a tendency towards complexity of the so-called Balkan Studies and the
introduction of discourse analysis. This analysis becomes a form of coun-
terbalance to the rigid and superficial historiographical approach and out-
dated comparative methodology. But the so-called image studies in the last
decade - of the twentieth century, remain the intellectual nucleus around
which critics were gathering following the attempt to reconstruct the West-
ern images of the Balkans. Along with this, outside the academic context of
the Balkans, from the seventies of the twentieth century, were created and
developed approaches such as Saids Orientalism which is based on the
analysis of colonial discourse; postcolonial theory (Gayatri Chakravorty
Spivak, Homi Bhabha) and postmodern geography (Edward Soja), which
are fertile ground for a deeper theoretical understanding of the image of
the Balkans. In the first decade of the twenty-first century, a certain scien-
tist mainly originating from the Balkans and the staff at American universi-
ties, begin running projects involving the analysis of narratives about the
Balkans that goes beyond the rigid historiography which is still trying to
prove or disprove its accuracy. However, in the Balkans, it lacks the radical
shift in this direction. Discovering stimulating and fruitful theoretical
229
framework is happening at a time when postmodernism was at stake in

European and American academic context.
This is often cited as a reason for avoiding the application of the
post-colonial, colonial and general post-modern approaches to the Bal-
kans. This state of the academic communities of the Balkans can certainly
be attributed partly to economical, political crisis and consequently, the
academic isolation and inertia which, due to the demands of politically
engaged science, insist on proving the accuracy / inaccuracy of Western
writing on the Balkans. Such actions are not of concern to the colonial
and postcolonial studies which are dealing with the relationship between
individuals and their wider community, regarding travelers as transferrers
of their own society values. Another and equally important reason for the
long absence of interest in colonial and postcolonial approaches is the fact
that Balkan societies were not directly colonized by the West. From the late
nineteenth century to the present day in these societies we see the division
of the traditionalists and advocates of Europeanism. While the first group
includes a variety of conservative power, the second is focused on Euro-
pean values and the discourses about safe, worry-free, financially secured
future and the European roots of Balkan societies. For both groups, the
typical is a dismissive attitude towards the long history during which the
Balkan countries were part of the great Ottoman Empire. The concept of
unjust rejection of the Balkans by Europe because of perceived cultural
closeness to Turkey, and non-Christian cultural values, is one of those that
both views rely on.
Finally, representatives of the colonial and post-colonial approach
to the Balkans held that this part of the world is colonized due to the dis-
courses or narratives, indirectly and in sophisticated ways, which is evident
by a number of English and American political reports, travel books, nov-
els and films. The historical and geographical circumstances ruled in favor
of such a situation. The Balkans is one of the areas of Europe, which have
been discovered in the first half of 19th century. Although the French and
German travelers have visited the Balkans for centuries, access to this area
was more complex for English diplomats, reporters and adventurers. Due
to the constant alternation of good and bad relationships, conservative and
liberal currents in the UK, the relationship between the British Empire and
the Ottoman Empire was complicated. Rare passengers dare to set foot
230
in this part of the world, until the first half of the nineteenth century. In
the twenties of the nineteenth century, the Balkan was no longer a Terra
Incognita. The meanings were inscribed on his map. These meanings are
consistent with those of English and American travelers attributed to India,
Africa, Australia. Balkan was considered the uncivilized area, a part of the
world that is waiting for interventionism of Western masters. As English
travel books testify the indigenous populations lack literacy, learning the
Bible, arithmetic, while the European justice must replace barbaric law. It
is for these reasons that the works of Franz Fanon, Edward Said, the work
of Gayatri Spivak and Homi Bhabha can be applied on the Balkan situa-
tion. In all these theories and individual narratives, one finds overlapping
discourses of backwardness / primitivism; barbarism / savagery; national
conflicts which Western master must prevent in order not to jepardize the
so-called civilized world. Therefore, within the framework of these theo-
ries, functional parts can still be fruitful in analyzing the question of the
Balkans. Whether we are talking about Frantz Fanon as a scientific found-
er of combating inequality; Edward Said, whose stimulating articles are
explaining how and why the Balkans were Orientalized, or postcolonial
studies in a flexible way, to show the relationship between the dominant
and submissive culture, the text about the Balkans can discover the wealth
of representations about the relationship between east / west and north /
south. For these reasons, the chapters of this book are made up of three
parts. The first part consists of an overview of the particular theory, a criti-
cal review of it, and the third part, opens the possibility of applying criti-
cally handled theories in the Balkans.
Although we can testify to the effort of revitalizing imagology by
including philosophy, translation studies, postcolonial criticism and post-
modern geography, the so-called Dutch school whose effort aimed in this
direction, failed to revive imagology as contemporary and original re-
search. They were kept at a relatively superficial attempt to reconstruct
the second using the existing material on it, and to point out the social and
psychological mechanisms that shape the long-term stereotypes. Powerful
poststructuralist orientation, returned them step back and produced am-
bivalent relationship to postcolonialism. This research is to see only what is
in social psychology and sociology as national stereotypes. Nonetheless,
the comparative influence remained visible in the process of Discovering
231
the Balkans. From the twentieth century and the beginning of twenty first
century, she experienced the culmination through growing interest of both
academic and broad readership of studies that reveal how others see us
The research on this layer are retained significant authors such as Vesna
Goldsworthy that despite the dominant imagological approach sets the
Balkan, widely understood Orientalist framework. To this group belongs a
work of Boidar Jezernik who detects continuity in depicting the Balkans
in the last few centuries, without going into the possible interpretations of
images, leaving them to speak for themselves. Their academic predeces-
sors like Omer Hadiselimovi and other authors, whose contribution was
mainly in collecting and translating texts on parts of the Balkans, from
which emerged a rich anthology, laid the foundations for a more com-
plex approach. This complex research is basically a desire to develop and
analyze the relationship of inequality and the process of stereotyping and
generalization that are identified in the relationship between the colonized
and the colonizers. While introducing the history and interpretation of
postcolonial theory most often begin with questionable claim that Edward
Said is the founder of postcolonial theory, while his Orientalism a first
constructivist work focused on analysis of the relationship between the
colonized and the colonizers, the facts speak in favor of the longer history
of this theoretical direction. Psychology and psychoanalysis as a mode of
analysis of the relations between colonizer and colonized, was introduced
by Franz Fanon. Exclusion of Fanons understandings in the analysis of the
Balkans and the economic and political situation in which this part of the
world is contributed is linked with the ambivalence to the possibility that
the paradigm of white colonizer / colonized black can be relocated from
its original context and applied to relations of inequality in the second box.
The expansion of the original fields would contribute to the inclusion of the
analysis of inequalities within the European continent, while the European
idea is based on equal rights for all her citizens. Another reason is the fact
that the Balkans is not the subject of black colonization and its colonization
has never been any physical or administrative, but remained at an interme-
diate level, due to the belated discovery of the region by Western travelers
and nesting Victorian rhetoric of popular text. In the era of imperial discov-
ery and colonization of the world, begins to mirror marginalized subjects
in the text of those who consider themselves superior and central entities
232
and introjection that allows consolidation of symbolic geography. Fanons

understanding of psychopathology of colonial relationship, therefore, can
be universalized through translation in terms of center / margin and supe-
rior/ inferior, and it can be read in a different light: marginalized culture
displaced from the mainstream carry nicknames such as developing coun-
tries, space of national conflict and it bind cyclic crisis. The inhabitants of
these spaces are necessary neurotic, although their neurosis is socially de-
termined, structured and opportunistic. Holders of border identity live in a
constant effort to flee elsewhere, denying the possibility of mastering their
own existence. Observing these processes cannot avoid association with a
complex of superiority / inferiority which Fanon argues that occurs in the
colonial situation. Although the Balkans are not colonized in the modern
sense of it is, from the beginning of the nineteenth century, its written in
the same terms as Asia and Africa. This writing provokes an inferiority
complex, which occurs due to an increase in aggression.
It leads to the escalation of the internal conflict and the loss of value
system. External and inner discourses on incapacity for political organiza-
tion, conclusions about the necessity of intervention or conversion of Bal-
kan countries into protectorates, infantilisation and emphasizing internal
dependency are some of the elements of self-representation in the Balkans
today. Work of Edward Said is a link that connects Fanons psychoanaly-
sis, the practice of anti-colonial and the contemporary postcolonial theory.
Both parts remain pillars of resistance that will become more evident in
literary criticism. The role of literature in the colonial and anti-colonial dis-
course has been studied only a few decades. But even Plato shows how lit-
erature vacillates between the real and the imaginary. Literature shifting is
becoming part of institutions such as the market and the education system.
Through these institutions, it plays an important role in the construction
of cultural authority. It is clear that literature is not merely a reflection of
the dominant ideology, even though it includes the tensions that are a part
of colonial culture and situation. It is a space where transcultural codes
occupy key positions, share and absorb, write or erase aspects of the other,
creating new genres, ideas and identities. In order to understand how the
culture works, Said re - read individual texts as products of the creative
imagination, and then as the relationship between culture and empire. Eu-
ropean writing about Africa, India, parts of the Far East and Australia, are
233
seen as part of the European insistence on the rule on distant regions and
nations and the practice of the inherent process of Orientalism and Euro-
pean ways of representing Ireland, the Caribbean and other parts of the
world. In these discourses, it is a remarkable continuity in the description
of the mystic East and stereotypes about Asian or Irish mentality. The
Balkans is one of those orientalized areas. However, it is not oriental-
ized in the way it does with the classical Orient in the sense that they do
not share the same stereotypes. Classical Orient is a place of great cultural
centers and resources exploited by the Occident. The West is not exploited
only material resources, but also by knowledge - philosophy and philology.
Balkans would also be a part of a very widely understood Orient and there-
fore placed in the elastic Orientalist frames. Orient that Said reconstructed
remains defined in terms of wisdom, wealth, sensuality, the rule of despotic
regimes, mystery, plots, deceit, laziness, pleasure, and inferior to Western
technology and scientific / objectivist way of thinking. Opinions about
the Balkans excludes wisdom, wealth, while retaining the so-called po-
litical mystery , cultural intricacies, the tendency to conspiracy and
despotic regimes, the presence of oriental laziness, and only to a certain
extent, hedonism, which is intertwined with passivity, lethargy. Therefore,
the Balkans orientalizing is incomplete.
Postcolonial theory was considered unsuitable for the Balkans con-
sidering that he never came under direct colonial rule. Inside, the term
Balkans was burdened with negative connotations, so the analysis of its
marginalization in the light of postcolonial theory considered, at the very
least, problematic. Given the long history of striving for acceptance by Eu-
rope and the reunification with her; the fear that The Balkans will never be
civilized enough, the inclusion of the Balkans in the post-colonial frame-
work seemed like doubling already a marginal position of this part of the
world. Such a rigid definition of one-sided understanding did not stop the
young, yet non-established researchers in the Balkans, a lecturer at Ameri-
can universities, and doctoral students throughout the academic Europe to
explore the Balkans in the light of post-colonialism, viewing it as the pe-
riphery of the center position and expecting that he himself will apply the
same approach. But such advertising were rare and often not convincing
enough to reach the central academic position. When they were loud and
noticeable, ranged in the direction of trying to conceive for the Balkans
234
and formed a separate paradigm - specific Balkanist space to fit the Balkan
situation and position.
If the postcolonial critique of Saids Orientalism offspring, the
Balkans has to be considered as a part of the knowledge of subordinates
framed the relationship between knowledge and power, the more the appli-
cation of postcolonial criticism in the Balkan symbolic terrain justified. In
the support of the application of postcolonial criticism of the performance
of the Balkans, one can point out a rich history contained in the anti-colo-
nialism. Most of the Balkan countries (those that were part of the Socialist
Federal Republic of Yugoslavia) belonged to the Nonaligned Movement.
As is the case with other countries, this part of the world was politically
fragmented and destroyed as collateral consequence of the policy which
led towards the destruction of block division and the creation of a united
Europe. In this sense, the Balkans has a double peripheral position and a
right to be the subject of postcolonial studies. First, find the non-aligned
within a war and the disappearance of larger state formation took place si-
multaneously in the context of destruction of the Great Wall that divided
Europe. What Robert Young called the displacement is present in the
Balkans since independence states that make it. All of these are character-
istics of the post-colonial state, so there is no reason that the Balkans and
in this field to be ostracized. Despite the typical high-sounding language
that makes it postcolonialism began to lose contact with reality subordi-
nate entities, some authors concisely represent postcolonial condition that
is easily observed in the Balkans as a feeling of marginality and associated
uncertainties. Since the early eighties, postcolonialism began to develop a
body that seeks to change the dominant way of looking at the relationship
between East and West.
This means shaking the existing structures of thought, turning the
picture upside down to read the text from the opposite direction, and fi-
nally to realize that everyday life of people who live in Baghdad, Belgrade,
Bucharest, looks different from the one in Boston, Bern and Berlin. In this
sense, arguing for a different / other way around reading, postcolonial-
ism disturb the established division of the West, who lives in prosperity
and East whose everyday life of the imperial rise and establishment of colo-
nialism is linked to poverty and wars. Various aspects of normal, generally
accepted, and the rational lifestyle, set the upside down and below the
235
surface of reason, equality and justice, discovered a whole invisible world

woven of inequality. In a globalized Balkan Europe is still a kind of impos-
sible desire, a great narrative about the impossibility of approaching and
including the part of civilization. If we accept the assumption that the
global age is in a state of subjugation, marginalization and consequently,
postcolonialism is a state in which lives three -quarters of the world, so
it is not difficult to conclude that the Balkans do not belong to the center,
which dominates the world. Late revealed, he shared the fate of the nar-
rative directly colonized continents. In this sense, the Balkans belong to
one of those areas that have not come under direct colonial rule, but are
affected by contemporary global trends and exposed to repeated trauma of
rejection in geographical terms that are recognized as his or her.
The Balkan and other modern places have symbolic meanings in-
volved in the global network of economic and political intervention, and
consequently in the framework of postcolonial theory. The accute question
its inclusion in the European Union, would be, instead of the classical ori-
entalist, seen from the postcolonial perspective that takes into account an
updated hegemony of transnational and postglobal time, new forms of hy-
bridity and syncretism; global changes in the level of linguistic structures
and modern migration incentives. High technologies are somewhat closed
the old issues of identity and national interests in the Balkans. It continues
sporadically, but the dominant and remain bare economic problems that
require financial intervention in the Balkans, which is due to the necessity
of which raises the level depending on the environment.
Speaking of hegemony in which the periphery feel more perifer-
ized seems to be the question of the identity of the Balkan countries a new,
globalization and transglobalizaton character in the center of which are
housed problems of economic interest.
Joining the European Union is actually supposed to play a symbolic
act of unification and acceptance by the larger whole. For others, it signi-
fied a big and resounding YES of Europe which produced the distinc-
tion between Eastern and Western Balkan countries; those who were under
the rule of Central Europe, and the others who have found themselves in
the Oriental slavery. Some countries have succeeded in this, and some
did not. In both groups, one can notice the old experience of not belong-
ing and displacement; inability to stand up and be sure of one identity. In
236
binary pairs Europe Non-Europe of two poles of the continents which

are hierarchically divided and divides the difference for the better and
worse, more or less, those who are western, those who are not as significant
and insignificant. Theses of Oriental backwardness, the degeneracy of his
return to Europe alone, among those who are just - become Europe and
those just - need - to - become Europe. This meta-discourse returns to Eu-
ropean colonial situation - colonialism is always presented as an altruistic
mission of cultivating and civilizing, Europeanization, Enlightenment and
salvation from barbarism - the very Eastern Europe. The hegemonic Eu-
rocentric meta-discourse causing rifts in the society and in the individual.
This cleavage is characteristic of post-colonial states, moments of foggy,
unclear, and unarticulated, displaced identity as a result of the long expo-
sure condition of rejection and displacement. Familiarity with peripheral-
ity and formal recognition of the centrality require a commitment to the
rule of civilization. Compliance with a set of political rules and codes of
conduct in the field of political - economy, provoke nostalgia and produce
a society that in the distorted mirror sees a former political reality. Under-
standing of globalization and locating culture seems impossible without at
least a cursory knowledge of the work of Edward Soja, from the first half of
the eighties. In the context of the interpretation of the text of the Balkans it
remained unnoticed for more than three decades. At the time began to dis-
cuss consumability of the image and the Balkan studies, the inadequacies
of postcolonial criticism, in Soja paradigm gives a new potential. It takes
us back in history to locate geographical and cultural placement as it re-
sembles the relationship of space and economy. Although Soja abandoned
the classical model colonizer / colonized, he remained in the line of in-
equalities between the center and the periphery. The geographical sciences
in collaboration with economic theory opens a new understanding of the
process of placing the Balkans and its peripherization. More specifically,
in terms of these concepts, the center space is the one in which capital
flows, while in the peripherals geography capital flows without accumulat-
ing on it. This paradigm is not focused on historical but but the spatial cir-
cumstances. It suggests that political events in the past are not the only that
played a role in the division of the world in the center and the periphery. It
is clear that the Balkan was ostracized in the context of capitalist develop-
ment. Edward Soja named this places - third space. The third area is the
237
criticism itself. This method eliminates the existing fixed division between
center and periphery; urban / rural, the history and geography; the eco-
nomic leaders and the poor. Soja draws on postcolonial theory, although
he is critical of the early Marxist insistence on the accumulation of his-
tory. In the center of his attention is Foucaults understanding of space and
spatiality. So he revitalizes Foucaults understanding of the relationship of
space and control. Foucault pays attention to the structure of prisons and
mental hospitals. He sees in them of an expanding surveillance and areas
that should be monitored. Foucault uses the concept of heterotopia to ex-
plain the meaning and function of the third space. Heterotopia is based on
several principles. First, Foucault was convinced that there is no culture
that in one way or another does not create a heterotopia. It is a constant
in every human group. However, heterotopias can take many forms and
there is probably no absolute universal form of heterotopia. At the begin-
ning of the nineteenth century, reports on the Balkans testify about the
need to relocate it within the framework of European civilization, and to
place it beyond the borders of Europe. Within the European civilization
the Ottoman Empire is the one that spreads the disease, first real, then im-
aginary plague. This gives the opportunity to construct a new limes, new
border between East and West. In this process of relocation of the Balkans
from the borders of the West, he was appointed to the margins, but it is
not certain space in the East. Like a cemetery, the Balkan is not the part
of the city center. If he has a connection with the center of Europe and
civilization, it is a kind of suburb. It is the place where the next pass when
out of the cities and towns through which it passes when it is going into it.
The reasons for outsourcing are similar to those justifying the relocation of
cemeteries. All that is clear - confusion and intertribal conflicts prevail-
ing in this part of the edge of civilization. It appears that the observation
and study of the perception of the Balkans as heterotopia may temporarily
satisfy the demands for answers to the questions that we are looking for.
However, critical human geography has just emerged from the darkness of
spatiality, and a new understanding of globalization is beginning to push
into the background. Indeed, we could argue that the Balkan heterotopic
place - the third space, which is due to historical and geographical circum-
stances compelled to live twisted life, but that the experimental place is
an alternative epistemology. However, as the inhabitants of the Balkans can
238
testify, this alternative epistemology and alternative space does not provide
pleasure and harmony to those who inhabit it.
Postcolonial studies and postmodern geography, the study of dis-
cursive Balkans and other symbolic geography are not exhausted, but vait
for the future involvement in the new viewing angles, the more sophisti-
cated and more coherent framework. This provides a new opportunity not
only to understand the representation of the Balkans and other marginal-
ized areas, but an opportunity to establish a paradigm which would be the
subject of research and a framework in which the questions could comple-
ment each other.
239
LITERATURA
1. Adler Alfred, O nervoznom karakteru, Prosveta, Prosveta, 1977.

2. Abilahi Bulhan Hussein, Frantz Fanon and The Psychology of Oppression, Plenum
Press, New York, London, 1985.
3. Anti edomir, Gladstone and Serbia, The South Slav Journal Vol. 29, No. 3-4,
Beograd, 2010.
4. Aleksi Tatjana, Mythistorical Genres of the Nation, Mythistory and the Narra-
tives of the Nation in the Balkans, (ed) Tatjana Aleksi, Cambridge Scholars Pu-
blishing, UK, 2007.
5. Ashcroft Bill, Griffiths Gareth, Tiffin Hellen, The Empire Writes Back, Routledge,
London and New York, 2009.
6. Achearou Amar, Questioning Hibridity, Postcolonialism and Globalization, New
York: Palgrave Macmillan, 2011.
7. Bart Rolan, Zadovoljstvo u tekstu i Varijacije o pismu, Slubeni glasnik, Beograd,
2010.
8. Bahtin Mihail, Ka filosofiji postupka, Slubeni Glasnik, Beograd, 2010.
9. Berber Neval, Unveiling Bosnia-Herzegovina in British Travel Literature (1844-
1912), Pisa University Press, Pisa, 2010, XIV
10. Brigs Ejza, Drutvena istorija Engleske, Svetovi, Novi Sad, 2001.
11. Bradioti Rosi, Nomadski subjekti, Makedonska knjiga, Skopje, 2002.
12. Bush Barbara, Imperialism and Postcolonialism: History, Concepts, Theories and
Practice, Pearson, Longman, Harlow, 2006.
13. Bonnet Alastair, Bijelost, U: Kulturna geografija: kritiki renik kljunih pojmova
(ur) D. Atkinson, P. Jackson, D. Sibley, N. Washbourne, Disput, Zagreb, 2008.
14. Bjeli Duan, Radikalni konzervativizam balkanske geo-psihoanalize, Interkul-
turalnost, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2012.
15. Bjeli Duan, Normalizing the Balkans: Geopolitics of Psychoanalysis and Psychia-
try, Ashgate Publishing Company, Burlington, 2011.
16. Bjeli Duan, Introduction: Blowing Up the Bridge, Balkan as a Metaphor, Lon-
don, Cambridge, Gratz: University of Massachusets, Massachusetts Institute of
Technology 2002,
17. Berber Neval, Unveiling Bosnia-Herzegovina in British Travel Literature (1844-
1912), Pisa University Press, Pisa, 2010.
18. Boa Frejzer, (Razgovor sa Mari Luiz fon Frantz) Svet snova: O jungovskom tuma-
enju snova As Sovex, Beograd, 2005.
241
19. Baki Hayden Milica, Varijacije na temu Balkan, Filip Vinji, IFDT, Beograd,
2006.
20. Baki Hayden Milica, Robert Hayden, Orientalist Variations on Theme Bal-
kans: Symbolic Geography in Recent Yugoslav Cultural Politics, Slavic Review,
51, Spring, 1992.
21. Bahtin Mihail, Marksizam i filozofija jezika, Nolit, Beograd, 1980.
22. Blaevi Zrinka, Balkanizam vs Ilirizam ili de/konstrukcija mitopolitike identi-
teta, u Mitski zbornik, HED, Zagreb, 2010.
23. Busia P. A. Abena, Parasites and Prophets: The Use of Women in Ayi Kwei Ar-
mahs Novels, U: Ngambika:Studies of Women in African Literature, (ed) Carole
Boyce Davies, Anne Adams Graves, Africa World Press Inc., Trenton, New Jersey,
1986.
24. Bhabha Homi, Narrating the Nation, Homi Bhabha, (ed) Nation and Narration.
New York, London: Routledge, 1990.
25. Bhabha Homi, Smetanje kulture, Beograd: Beogradski krug, 2004.
26. Butterworth Hezekiah, Zigzag Journeys in the Orient: The Adriatic and the Baltic-
A Journeys of the Zigzag Club from Vienna to the Golden Horn, The Euxin, Moscow,
Altra nad Laureat, Boston, 1882.
27. Bazdulj Muharem, I oni su pjevali o ratu (odjeci raspada Jugoslavije u engleskoj i
amerikoj knjievnosti), XX vek, Beograd, 2013.
28. Milorad Belani, Evropa na Balkanu, Beograd, Radio B92, Beogradski krug,
1998.
29. Bhambra Gurminder, Rethinking Modernity: Postcolonialism and Sociological
Imagination, Palgrave, Macmillan, London, 2007.
30. Claridge, R. T. A Guide Among the Danube from Vienna to Constantinopol, Smyr-
na, Athens, The Morea, The Ionian Islands and Venice, London, F. C Vestley, 1836.
31. Chowdhry Greeta, Sheila Nair, Power Postcolonialism and International Relati-
ons, Routledge, London and New York, 2002.
32. Cudd Ann E, Analyzing Oppresion, Oxford University Press, New York, 2006.
33. Mari anin ali, Socijalna istorija Srbije 1815-1845, Clio, Beograd, 2004.
34. Jonathan Culler, Jacques Derrida Structuralism and Since 1979. Oxford Univer-
sity Press, 1979.
35. omski Noam, ta to u stvari hoe Amerika, igoja tampa, Beograd, 1999
36. Daglas Meri isto i opasno, XX vek, Beograd, XX vek, Beograd, 2001.
37. De Vindt Harry, Through Savage Europe, T. F. Unwin, London, 1907.
38. Domenak an Marik, Evropa: kulturni izazov, XX vek, Beograd, 1991.
39. Dean Iber, Velika geografska otkria, Beogradski grafiko izdavaki zavod, Beo-
grad, 1969.
40. Derida ak, Marksove Sablasti, Slubeni list, SCG, Uice, 2004.
41. Derida ak, Odmetnike drave, Beogradski krug, Beograd, 2007.
242
42. Derida ak, Destrukcija i dekonstrukcija, U: Evropa na Balkanu, Milorad Be-

lani B92 i Beogradski krug, Beograd, 1998.
43. Derrida, Of Gramatology, John Hopkins University Press, Baltimore, 1997.
44. Duki Davor, O:imagologiji, Kako vidimo strane zemlje: uvod u imagologiju,
(prir) Davor Duki, Zrinka Blaevi, Srednja Europa, Zagreb, 2009.
45. Mary Edith, The Burden of the Balkans, Arnold, London, 1905.
46. Durham Mary Edith, Twenty Years of Balkan Tangle, Project Gutenberg, 2007.
47. ordano Kristijan, Ogledi o kulturnoj komunikaciji, Knjiara krug, XX vek, Beo-
grad, 2001.
48. eri Gordana, Pr(a)vo lice mnoine, Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, I. P.
Filip Vinji, Beograd, 2005.
49. orevi Jelena, Postkolonijalna teorija diskursa, Godinjak 2008, Fakultet po-
litikih nauka, Beogradski Univerzitet, 2008.
50. Fanon Frantz, Black Skin, White Masks, Grove Press, 1967.
51. Fanon Frantz, Wretched of The Earth, Grove Press, New York, 1961.
52. Fuko Miel, Arheologija znanja, Plato, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia,
Beograd, Novi Sad, 1998.
53. Fuko Miel, Poredak diskursa: Pristupno predavanje na Kole de Fransu (1970),
Karpos, Beograd, 2007.
54. Fuko Miel, Psihijatrijska mo, Svetovi, Novi Sad, 2000.
55. Foucault Michael, Of Other Spaces: Utopias and Heterotopias From: Archi-
tecture /Mouvement/ Continuit October, 1984;(Des Espace Autres, March
1967,Translated from the French by Jay Miskowiec) http://web.mit.edu/allanmc/
www/foucault1.pdf
56. Fuko Miel, Raanje klinike, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2009.
57. Fo Def, Majel Leri, Nejednakost i globalna ekonomija, Na ivici: iveti sa glo-
balnim kapitalizmom, (prir) Vil Haton i Entoni Gidens, Plato, Beograd, 2003.
58. Frojd Sigmund, Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska, Novi Sad, 1969,
59. Frojd Sigmund, Tumaenje snova II, Matica srpska, Novi Sad, 1969,
60. Frojd Sigmund, Psihopatologija svakodnevnog ivota, Matica srpska, Novi Sad,
1969,
61. Frojd Sigmund, O Seksualnoj teoriji, Matica Srpska, Novi Sad, 1969.
62. Frojd Sigmund, Totem i tabu, Matica srpska, Novi Sad, 1969.
63. Forester Thomas, The Danube and the Black Sea, Edward Stanford, London, 1857.
64. Gvozden Vladimir, Putovanje i laganje (nekoliko napomene o putopisnom dis-
kursu i Starom Rimu), U: Putopis: asopis za putopisnu knjievnost, Beograd:
Amiral Books, 1/2013, godina 2.
65. Goldsvorti Vesna, Izmiljane Ruritanije, Geopoetika, Beograd, 2005.
66. Harold Spender, The Cauldron of Europe, H.F&G.Whiterby, London, 1925.
67. Hiddlerstone Jane, Understanding Postcolonialism, Stocksfield Hall, Acumen,
2009.
243
68. Huddart David, Homi K Bhabha (Routledge Critical Thinkers), London, New
York: Routledge, 2006.
69. Hubbard Phil, Prostor/mjesto, U: Kulturna geografija, kritiki rjenik pojmova,
Disput, Zagreb, 2008.
70. Hammond Andrew, The Debated Lands:British Travel Writtings and the Construc-
tion of the Balkans, Warwick: University of Warwick, Centre for translation and
Comparative Cultural Studies, 2002.
71. Henderson Peter, British Officer in the Balkans: The Account of a Journey Through
the Dalmatia, Montenegro, Turkey In Austria, Magyarland, Bosnia and Herzego-
vina, London, 1909.
72. Hark Hark, Leksikon osnovnih jungovskih pojmova, Dereta, Beorad, 1998.
73. Herzfield Michael, Foreword, Balkan as a Metaphor, Cambridge, Gratz: Univer-
sity of Massachusets, Massachusetts Institute of Technology 2002, Lond
74. Hegel Georg Fridrih, Filozofija povijesti, Kultura, Zagreb, 1951.
75. Hall Stuart, When was the postcolonial? Thinking at the Limit), Postcolonal Que-
stion, ed. I Charbers, L. Curti, Routledge, London, New York, 1996.
76. Hall Michael, Tourism and Postcolonialism, London, New York, Routledge, 2004,
77. Ivekovi Rada, The Split of Reason and the Postcolonial Backlash, Goethezeitportal,
Forum: Postcoloniale Arbeiten/Postcolonial studies, 4. Saint Etienne, 2005.
78. Jakimovska Ilina, Politika na teloto, Mehanizmi na nadzor, disciplina i kazna na
makedonska narodna kultura, Balkanska slika na svetot, MANU, Skopje, 2006.
79. Jansen Stef, Antinacionalizam, XX vek, Beograd, 2005.
80. Jung, Karl Gustav, Dinamika nesvesnog, Matica srpska, Novi Sad, 1978.
81. Jung Karl Gustav, Psihologija i alhemija, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 1998.
82. Jung Karl, ovek i njegovi simboli, Alfa, Narodnja knjiga, Beograd, 1996.
83. Karl Gustav Jung, Alhemijske studije, Atos, Beograd, 1997.
84. Jafe Aniela, Iz ivota i dela K. G. Junga, Atos, Beograd, 1998.
85. Jezernik Boidar, Divlja Evropa, XX vek, Beograd, 2007.
86. Jakobi Jolanda, Psihologija Karla Gustava Junga, Dereta, Beograd 2000.
87. Jang Robert, Postkolonijalizam: sasvim kratak uvod, Slubeni glasnik, Beograd,
2013
88. Kaari Masimo, Geofilozofija Evrope, Plato, Beograd, 2004.
89. Kohn Margaret, McBride Keally, Political Theories of Decolonization: Postcoloni-
alism and the Problem of Foundation, Oxford University Press, New York, 2011.
90. Krishna Shankaran, In One Innings: National Identity In Postcolonial Times,
ed. Geeta Chowdry, Sheila Nair, Power, Postcolonialism And International Relati-
ons, Routledge, New York, Routledge, 2004.
91. Kapur Ratna, Erotic Justice: Postcolonialism, Subjects and Rights, Glasshouse Press,
London, Sidney 2005.
92. Kristeva Julija, Moi uasa, Naprijed, Zagreb, 1989.
244
93. Kulavkova Kata, Balkanskiot model na svet, Balkanska slika na svetot, MANU,
Skopje, 2006.
94. Kiznije an, Etnologija Evrope, XX vek, Beograd, 1996
95. Lazarevi Radak Sanja, Na granicama Orijenta, Mali Nemo, Panevo, 2011.
96. Lazarevi Radak Sanja, Otkrivanje Balkana, Mali Nemo, Panevo, 2013.
97. Lazarevi Radak Sanja, Tri modela antikolonijalizma: nasilje, nenasilje i analiza
diskursa, Sveske, broj 109. Godina 213, Mali Nemo, Panevo.
98. Lazarevi Radak Sanja, Marks je mrtav, iveo Marks: marksizam i postkolonijal-
na teorija, u Sveske, br. 110, Mali Nemo, Panevo, 2014.
99. Lafazanovski Ermis, Granici, Balkanska slika na svetot, MANU, Skopje, 2006.
100. Lopez Alfred, Posts and Pasts A Theory of Postcolonialism, New York: State Uni-
versity of New York Press, 2001.
101. Lovrenovi Ivan, Imela i stablo, XX vek, Beograd, 2011.
102. Leersen Joep, Odjeci i slike o stranom prostoru, Kako vidimo strane zemlje:
Uvod u imagologiju, prir. Davor Duki, Zrinka Blaevi, Zagreb: Srednja Europa,
2009.
103. Loomba Ania, Colonialism, Postcolonialism: The New Critical Idiom, Routledge,
New York, London, 2005,
104. Marko Davor, Power Constelation(s), Symbolc Divisions and Media: Perception
of Islam as a Personalized, Minorized and Subordinated Part of Serbian Society,
Us and Them: Symbolic Divisions in Western Balkan Societies, (ed) Ivana Spasi,
Predrag Cvetianin, Beograd; The Institute for Philosophy and Social Theory of
University of Belgrade, Beograd, 2013.
105. Mazover Mark, Balkan: kratka istorija, Alexandria Press, Beograd, 2003.
106. Mishkova Diana, The Use of Tradition and National Identity in the Development
Debates in the nineteenth-century Balkans, U: Godinjak za drutvenu istoriju,
Godina VII, Sveska 2-3, 2000, Beograd.
107. Mishkova Diana, In Quest of Balkan Occidentalism, How to think about the
Balkans, Sofia Academic Nexus, Centre for advanced study Sofia, 207. 3-34.
108. Menzes Suterland, Turkey Old and New: Historical Geographical and Statistical,
vol. I H. Allen & Co. 13, Waterloo Place, S. W. London, 1880.
109. Morton Stephen, Gayatri Spivak, London, New York: Routledge, 2003.
110. Murrin Michael, Culture and Imperialism, and: Edward Said: A Critical Reader
(review), Modernism/Modernity, Cambridge, Volume 1, Number 3, September
1994.
111. Oe Mark, Prilog antropologiji savremenih svetova, XX vek, Beograd, 2005.
112. Odajnik Vladimir, Politike i socioloke ideje Karla Gustava Junga, Ezoterija, Beo-
grad, 1994.
113. Petkovi Nikola, Identitet i granica, Jesenski i Turk, Zagreb, 2010.
114. Plasa Carl, Textual Politics: From Slavery to Postcolonialism, Palgrave, MacMilllan,
London, 2000.
245
115. Njaradi Dunja The Balkan Studies: History, Post-Colonialism and Critical Regi-
onalism, DEBATTE, London, New York, Routledge, 2012Vol. 20, Nos. 23.
116. Pal Ahluwalia, Edward Said, Routledge, London, New York, 2001.
117. Pao Anri Daniel, Opta i komparativna knjievnost, Skopje: Makedonska kniga,
2002.
118. Quayson Oto, Postcolonialism; Theory, Practice or Process? Polity Press, Cambrid-
ge, 2000.
119. Rudi Salman, Satanski stihovi, Prosveta, Beograd, 1989.
120. Rudi Salman, Sramota, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2002.
121. Rushdie Salman, Imaginary Homelands: Essays and Criticism 1981-1991, Granta
Books in association with Penguin Books, London, 1991.
122. Rudi Salman, Deca ponoi II tom, Bigz, Beograd, 1989.
123. Ransijer ak, Politika knjievnosti, Adresa, Novi Sad, 2008.
124. Rot Klaus, Slike u glavama, XX vek, Beograd
125. Said Edvard, Orijentalizam, XX vek, Beograd, 2008.
126. Said Edvard, Culture and Imperialism, Vintage Books, London, 1994.
127. Said Edvard, Krivotvorenje islama, TRIDVAJEDAN, Zagreb, 2003.
128. Semprini Andrea, Multikulturalizam, Clio, Beograd, 2004.
129. Sodelstrom Ola, Reprezentacija, Kulturna geografija: kritiki renik kljunih poj-
mova, Disput, Zagreb, 2008.
130. Solomons John, Race and Racism in Britain, MacMillan, Palgrave, New York,
2003.
131. Sethi Rumina, Postcolonialism: Empire, Nation and Resistance, Pluto Press, Lon-
don, 2011.
132. Young Robert, Colonial desire, Culture and Race, Routledge, London, New York,
1995. Desire: Hybridity in Theory
133. Willson Charles, Race and Racism In Literature, Greenwood Press, London, 2005.
134. Solomons John, Race and Racism in Britain, MacMillan, Palgrave, New York,
2003.
135. Sethi Rumina, Postcolonialism: Empire, Nation and Resistance, Pluto Press, Lon-
don, 2011.
136. Spivak Gajatri akravorti, Kritika postkolonijalnog uma, Beogradski krug, Beo-
grad, 2005.
137. Syrotinski Michael, Deconstruction and the Postcolonial: At the Limits of Theory,
Liverpool University Press, Liverpool, 2007.
138. Singer Amy, The Ottoman Balkans and the Middle East: How might this be
acomplished, Searching for Ottoman Legacies, New Directions, Routledge23-40.,
London, 2010,
139. Spasi Ivana, Petrovi Tamara, Varieties of Third Serbia, Us and Them: Symbolic
Divisions in Western Balkan Societies, (ed) Ivana Spasi, Predrag Cvetianin, Beo-
246
grad; The Institute for Philosophy and Social Theory of University of Belgrade,
Beograd, 2013.
140. Strahuljak Zrinka, Translation Theory, Interpreting Studies, History of Trans-
lation and Interpreting, Special Issue: Translation and Violent Conflict, Journal
Issue:Volume 16, 2010. Number 2, 2010.
141. Svilar Predrag, Medijska konstrukcija Zapadnog Balkana, Mediterran Publishing,
Novi Sad, 2011.
142. Slade Adolphus, Travels in Germany and Russia including a steam Voyage by the
Danube and the Euxine from Vienna to Constantinopole in 1838-39, Cambridge,
University Press, 2012.
143. Soja Edvard, The Political Organization of Space, Association of American Geo-
graphers, Washington, 1971.
144. Soja Edvard, Postmodern Geographies: The Reassertation of Space in Critical Social
Theory, Verso, London, New York, 1990.
145. Soja Edvard, Seeking Spatial Justice, Minnesota: Minnesota Univeristy Press, 2010.
146. Soja Edvard, Thirdspace: Journeys to Los Angeles and Other Real and Imagined
Spaces, New York, Wiley, 1996.
147. Stojanovi Dubravka, Kaldrma i asfalt, Udruenje za drutvenu istoriju, Beograd,
2008.
148. Sharp Jo, Geographies of Postcolonialism, Sage, London, 2009.
149. Szeman Imre, Zones of Instability: Literature, Postcolonialism and the Nation, The
John Hopkins University Press, Baltimore, London, 2003.
150. Suterland Menzies (pseud) Elizabeth Stone Menzies, Turkey Old and New: Hi-
storical Geographical and Statistical Vol I, BiblioBazaar, London, New York, 2011.
151. Spender Harold, The Cauldron of Europe, H. F. & G, Whiterby, London, 1925.
152. ijakovi Bogoljub, A Critique of Balkanistic Discourse: Contribution to the Pheno-
menology of Balkan Otherness, Serbian Literary Company, Toronto, 2004.
153. ievski Kitof, Etos pogranija, XX vek, Beograd, 2010.
154. trbac Lorna, Globalizacija i nacionalna kultura, KOC, id, 2007.
155. iva Vandana, Svet na ivici, Na ivici: iveti sa globalnim kapitalizmom, (prir) Vil
Haton i Entoni Gidens, Plato, Beograd 2003.
156. Thomas Greg, The Sexual Demon of Colonial Power: Pan-African Embodiment
and Erotic Shemes of Empire, Indiana University Press, Bloomington, Indinapolis,
2007.
157. Todorov Cvetan, Strah od varvara, Karpos, Beograd, 2010.
158. Todorova Marija, Imaginarni Balkan, XX vek, Beograd, 1999.
159. Vukovi Slobodan, Kako su nas voleli: antisrpska propaganda i razbijanje Jugosla-
vije, Stylos, Beograd, 2007.
160. Varisco Daniel Martin, Reading Orientalism: Said and the Unsaid, University of
Washington Press, Seatle and London, 2006.
247
161. Van Genep Arnold, Obredi prelaza: sistematsko izuavanje rituala, SKZ, Beograd,
2007.
162. Velikonja Mitija, Evroza, XX vek, Beograd, 2007.
163. Washourne Neil, Globalizacija/globalnost, Kulturna geografija: kritiki renik
kljunih pojmova, Disput, Zagreb, 2008.
164. Willson Charles E., Race and Racism In Literature, Greenwood Press, London,
2005.
165. Waldhuber Natalia, Shifting Discourses of Nesting Orientalisms: The Case of We-
stern Balkan Fragmentation, Central European University, Department of Inter-
national Relations and European Studies, Budapest, 2013.
166. Yovichich Lena, Pages from Here and There in Serbia, State Printing Works, Beo-
grad1925,
167. Young Robert, Postcolonialism: A Historical Introduction, Blackwell Publishing,
London, 2008.
168. Young Robert, Hybridity in theory, culture and race, Routledge, London and New
York, 2005.
169. ivkovi Marko, Srpski sanovnik, XX vek, Beograd, 2012.
Internet stranice
170. http://postcolonialstudies.emory.edu/third-world-and-third-world-women/#i-
xzz31ng6uVWj
171. http://mea.gov.in/in-focus-article.htm?20349/History+and+Evolution
248
INDEX
A 230
Balkanska slika na svetot 85, 86, 250, 251
Adler 24, 84, 247 Bart 132, 193, 247
Afrika 39, 44, 45, 182 Beli ovek 28, 30
Agresija 30, 38 Berger 195
agresivnost 30, 75 Bil Ekroft, 134
Albert Memi 20 Braun 44
Alfred Adler 24 Buroazija 59
alijenacija 136, 224
alter-ego 40 C
Ambivalencija 169, 170, 176
Ame Sezer 20 centar 29, 39, 110, 124, 135, 155, 159,
analiza diskursa 25, 35, 132, 154, 251 163, 170, 177181, 189, 190, 210, 232
analiza diskursa moi 132 civilizacija 29, 4144, 61, 104, 125, 184
Anamneza 26 civilizovani 91, 100, 130
Anti-kolonijalni pokreti 144 civilizovanost 95
antisemitizam 58, 75 ovek 27, 42, 250
Antropolozi 142, 217 Crna koa, bela maska 25, 27, 31, 41
Arapin 21, 49, 50 Crni ovek 26, 27, 28, 44
Arhetip 53 Cvetan Todorov 121, 123
arhetipska slika 41
auto-marginalizacije 94 D
avanturisti 78, 90 Darmaastra, 179
azijsko naslee 109 debate 20, 87, 97, 104, 106, 202
Dehumanizacija 44
B dekonstrukcije binarnih opozicija 132
Baki Hejden 45, 106, 111, 115 Derida 132, 142, 184, 248, 249
Balkan 610, 16, 17, 3753, 7680, dijalektika opozicija 148
8289, 94111, 113116, 122, 123, dijaspora 155
125, 126, 130, 158160, 168, 176, 177, diplomate 37
181184, 187, 192, 194, 199, 208, 211, diskurs 9, 26, 55, 6164, 67, 68, 85, 91,
213221, 228242, 247254 96, 102, 103, 109, 122, 136139, 148,
balkanizam 10, 47, 85, 100, 101, 104, 106 150, 153, 156, 157, 161, 162, 167, 169,
balkanizovati 101, 130 172176, 179, 180, 183, 195, 222
balkanska drutva 39, 47, 49, 53, 54, 201, Diskurs 20, 59, 94, 159, 176
249
diskurzivne hegemonije 132 Frojd 23, 24, 249
diskurzivni 43, 139 Fuko 10, 51, 59, 60, 62, 187, 192, 195,
distinkcija 63, 159 208, 210216, 249
dragulj u kruni 80, 107 fundamentalizam 74
Drugi 9, 13, 16, 17, 22, 29, 31, 34, 37, 40,
42, 54, 58, 61, 65, 83, 93, 94, 99, 101, G
120, 123, 131, 138, 141, 145, 172, 173,
179, 198, 202, 216, 225, 226 Gajatri akravorti Spivak 8, 85, 177
drugost 44, 102, 103, 105, 123, 173 Gajatri Spivak 10, 50, 66, 144, 157, 178,
drutvo 14, 23, 42, 53, 68, 69, 70, 75, 179, 183, 186
115118, 121, 124, 149, 168, 200, 201, generalizacija 62, 74, 77, 102, 115, 164,
210 181
Duan Bijeli 83 Genetski inenjering 155
Duan Bjeli 50, 51, 52, 85 geografija 5, 11, 14, 15, 29, 30, 37, 39, 96,
107, 125, 189198, 210, 218, 219, 233,
E 247, 250, 252, 254
Geosimboliki 52
Edipov kompleks 23, 24 Geret Grifits 134
Edvard Said 10, 17, 41, 50, 55, 57, 61, 65, globalizacija 150156
73, 79, 107, 185, 197 Globalizacija 151, 152, 218, 253, 254
egzotian 89 globalne politike 131, 209
ekoloke katastrofe 156 Grami 60
ekonomski interesi 79 granice 29, 33, 42, 53, 55, 63, 78, 105,
emocija 14, 41, 122 107, 113116, 120, 122, 124, 126, 129,
Endrju Hamond 43, 130 139, 145, 158, 159, 164, 166, 181, 191,
epidermalizacija inferiornosti 38 192, 194, 209, 214, 221, 225
epistemologija 146, 182, 183, 185, 192, Graninost 52, 221
219
esencijalizacije 10 H
etnocentrizam 70, 184
Evolucionisti 36 Hegel 110, 112, 114, 250
Evropa 38, 4244, 55, 62, 68, 73, 82, 83, Helen Tifin 134
88, 95, 103105, 108, 113117, 120, Heterotopija 212, 214
123125, 137, 158, 161, 177, 184, 248, heterotopije 10, 208, 211216
249, 250 heuristiki 84
Evropska granica 120 hibrid 138, 144, 165, 200, 227, 231
evropska kultura 29, 63 hibridnost 66, 72, 116, 117, 120, 124, 132,
evropski kontekst 55, 115 138, 139, 152, 162, 164, 196, 208, 209,
216, 218
F Hibridnost 116, 138, 139, 165
Holandska kola 15
Falsifikovanje islama 59 Homi Baba 144, 162, 166, 170176, 209,
Franca Fanona 10, 21, 23, 26, 34, 37, 58, 226, 237
141, 162 Homi K. Baba 162, 235
Franc Fanon 10, 17, 23, 31, 171 hrianski narodi 88, 111
250
humanizam 35, 66, 85 knjievne kritike 6, 57, 60
Knjievni klasici 69
I knjievnost 1317, 55, 57, 60, 64, 68, 134,
217, 224, 249, 252
ideja 8, 9, 15, 47, 59, 63, 64, 67, 71, 82, knjievnosti 10, 14, 15, 18, 24, 55, 57, 60,
100, 117, 120, 147, 174, 182, 201, 221 67, 69, 77, 85, 86, 119, 131, 134, 136,
identifikacija marginalnog subjekta 131 151, 157, 168, 180, 221, 225, 248, 252
identitet 5, 15, 29, 30, 34, 50, 52, 54, 58, kolonijalne hegemonije 16, 149
63, 70, 114, 121, 123, 159, 161, 185, kolonijalni period 149
201, 210, 228, 231 Kolonizacija 34, 149
ideologija 21, 51, 61, 152, 154, 166, 217, kolonizacije matom 78, 79
218 Kolonizator 32, 35, 169
imaginarni 43, 62, 76, 82, 83, 92, 96, 187 kolonizovani 21, 23, 27, 30, 32, 37, 38, 49,
Imaginarni Balkan 99 55, 78, 156, 161, 163, 169, 170, 173,
imagolozi 14, 15, 191, 194 174, 185, 189, 226
imperijalizam 60, 67, 69, 71, 135, 143, kolonizovani narodi 23
149, 150, 197, 223 koncept mimikrije 162
inferioran 34 koncept treeg mesta 192, 217
inferiorni 13 konstrukt 14, 15, 93, 114
infiltracije 93 kontra-nasilje 33
institucije 41, 66, 68, 173, 177, 183, 187, konzervativnost 90
202, 207, 223, 224 kosmopolitizam 95
Interdisciplinarnost 84, 157 kriminal 34
Internalizacija 38 Kristeva 4850, 99, 226, 250
interpretativni tekst 16 Kritiari 72, 167
Istok 13, 38, 74, 88, 91, 95, 102, 104, 106, Kritika spatijalnost 192
108, 111, 115, 124, 133, 166, 203, 208, Kritika 8, 14, 65, 177, 252
215, 218, 228 kritika modernizma 132
istoricizam 193, 194, 210 kultivisati 45
istorija 9, 49, 76, 84, 102, 107, 115, 124, Kultura i imperija 58, 66
130, 142, 151, 191194, 199, 215, 217, Kulturna hegemonija 134
228, 247, 248, 251 kulturna komunikacija 151
istorijski materijal 14 kulturno zastajkivanje 103
istoriografija 191, 194
Izrael 55, 58 L
J Lakan 22, 36, 41, 132
legitimnost 94
Jung 25, 40, 41, 42, 50, 250 Leopold Sengor 20
Levi Stros 132, 184
K liberalna kampanja 87
kapitalizam 23, 149, 151, 152, 194, 195, Lila Gandi 34
197, 200, 218, 223 liminalnost 52, 54, 102, 113, 116, 162,
klasifikacije 34, 97 165
Lingvistike veze 136
251
M O
manihejski svet 32 objekt 14, 34, 165, 170
marginalizovani 38, 48 objektivno 14
marginalni 10, 43, 95, 178 Obrad Savi 83
marginalni deo 10 ontoloki 10, 96, 102
Marija Todorova 8, 40, 84, 85, 100, 102, Orijent 55, 61, 62, 63, 65, 76, 82, 83, 86,
104, 127 88, 89, 95, 101, 102, 106, 107, 108,
Marks 144, 146, 178, 185, 251 109, 120, 161
Marksistika misao 144 Orijenta 10, 22, 62, 64, 65, 77, 83, 86, 89,
marksistiki mislioci 144 90, 93, 94, 96, 101, 102, 104, 105, 106,
marksizam 51, 129, 142, 144, 146, 178, 107, 113, 114, 115, 120, 122, 125, 160,
251 161, 217, 251
Mendel 195 orijentalisitki karakter 95
meavina 36, 43, 122, 139, 164, 216, 227 Orijentalisti 65, 68
metadiskurs 161 orijentalistike etikete 90
metafora 7, 9, 31, 83, 126 orijentalistiki diskursi 89
metropola 67, 139, 210 orijentalistiki stereotipi 89
Metropola 66 orijentalizacija 76, 89, 91, 94
migracije 114, 136, 151, 231 orijentalizam 62, 64, 65, 85, 89, 94, 96,
Migrant 138 101, 103, 106, 174
Milica Baki Hejden 8, 106, 110 Orijentalizam 17, 58, 59, 60, 61, 62, 64,
Mimikrija 170 65, 76, 97, 101, 108, 114, 174, 185, 252
misionari 88, 90, 194 orijentalizovan 61, 74, 76, 83, 86
mitovi 136, 215 oseanje marginalnosti 131
modernost Evrope 138 oseanje nie vrednosti 24, 41
multietninost 119 Osmanska imerija 109
multikonfesionalizam 119 Osmansko carstvo 79, 81, 87, 88, 91, 117,
multinacionalnost 119 118, 214
muslimani 89 osmansko naslee 93
osvajanja 20, 86, 107, 132, 149, 163, 222,
N 224
nacionalizam 72, 84, 95, 200 P
narativi 51, 54, 76, 132
Naseljavanje 32 paradigma 10, 37, 45, 76, 78, 96, 97, 106,
Nasilje 25, 33 126, 130, 189, 226
Negritudizam 21 patoloka stanja 49
Nejednakost 138, 155, 249 Periferija 189
neokolonijalne diskurzivne prakse 140 Personifikacije 42
nepotpuni Orijent 91 Platon 60
neuroze 24, 49 politike organizacije 191
nevidljivi svet 133 popularni tekst 37
nezavisnost 145, 200, 232 postkolonijalizam 8, 9, 10, 131, 132, 133,
nostalgija 160, 161 142, 146, 147, 149, 153, 156, 157, 158,
252
160, 194, 229 raznolikost 65, 83, 113, 151
Postkolonijalizam 17, 32, 129, 131, 132, regeneracija 161
133, 146, 147, 151, 153, 157, 230, 231, region 43, 78, 123, 162, 217, 235, 238
250 represija 33, 223
postkolonijalna kritika 19, 21, 129, 130 reprezentacija 8, 9, 10, 14, 40, 60, 64, 69,
Postkolonijalna\ kritika 19 75, 76, 85, 91, 93, 96, 103, 104, 110,
Postkolonijalna teorija 7, 69, 76, 132, 146, 114, 125, 129, 149, 153, 209, 232
232, 249 reprezentacije Balkana 86
postkolonijalni imperijalizam 151 reprodukcija orijentalizma 106
postkolonijalni okvir 16 retoriki topos 92
postkolonijalni prostori 131 Retoriko preklapanje 106
postkolonijalno stanje 131, 168, 177, 229 Retorika 135
post-strukturalistike 48, 60 Robert Jang 129, 131, 132, 209, 229, 230,
predstava 8, 9, 16, 17, 22, 36, 59, 77, 83, 231
96, 101, 108, 110, 111, 113, 138, 181, Ronald Robinson 142
190, 219, 225 ropstvo 36, 151
Predstave o Vizantiji 113 rub 42, 45
prelazne faze 53 Ruritanija 77, 78
prevoenje 64, 137, 168
Prezreni 30, 31 S
proces knjievne kolonizacije 78
prostor 7, 11, 27, 39, 42, 43, 45, 53, 59, 61, samovrednovanje 33
72, 80, 83, 89, 96, 106, 107, 130, 139, semiotika 14
149, 151, 161, 162, 165, 166, 168, 170, Senka 40, 41, 42, 43, 45, 99, 213
178, 187, 189, 207, 208, 209, 210, 213, simbol 21, 111, 116, 125, 126, 137, 160,
214, 216, 217, 219, 221, 226, 229 227
Prostor 32, 193, 196, 231, 250 simbolika geografija 9
Prostornost 193 sinkretizam 66, 71, 138, 139, 209
Prosveeni 190 sirovine 80
Prvi svetski rat 88, 216 sistematizacije, 34
Psihijatrija 20, 23 Sjedinjene drave 65, 70, 154
psiholoko stanje 53 smrt autora 72
psihopatologija 48 sociolozi 142
putnici 42, 43, 44, 76, 78, 81, 87, 89, 109, Soda 189, 192, 193, 195, 197, 199, 208,
113, 116, 118, 120, 121, 126, 207, 215, 210
223, 228 stereotipi 39, 50, 61, 63, 74, 83, 91, 95, 96,
110, 150, 172
R stereotipne reenice 43
Stigmatizacija 47
racionalno 14, 47, 217 stranac 29, 32, 225
Raskre 122 strukturalizam 129
rasna diskriminacija 28 struktura moi 19, 184
Rastko Monik 50 strukture miljenja 133
Rat 35, 54, 184 strukture moi 133, 135, 140, 209
ravnopravnost 34, 148 studije traume 34
253
subjekt 14, 25, 30, 37, 39, 45, 48, 66, 175, trei prostor 209
226 Trei prostor 209, 210
superiornost/inferiornost 133 turska mrlja 92
T U
tekst 38, 63, 72, 91, 115, 125, 133, 148, urbanost 95
156, 158, 169, 178, 181
tekst o Drugome 91 V
teorije 7, 9, 10, 17, 21, 24, 30, 52, 57, 63,
97, 118, 130, 132, 134, 142, 144, 145, Vandana iva 154
153, 154, 157, 159, 167, 178, 187, 190, varvari 43
218, 233 Velika Britanija 77, 79, 80, 111, 120, 144
teorijski potencijal 17, 48 Vizantijsko carstvo 112
Third Place 208
Tomas Forester 45, 182 Z
tradicije 30, 36, 62, 71, 84, 85, 93, 140, zamiljeni 16, 43, 130, 231
165, 167, 183, 190, 199 an Kiznije 112
translatologija 16 Zapadni Balkan 97, 108
translatoloki pristup 16 zemlje u razvoju 39
transmoderno 150 iek 48
transnacionalno 150 rtva opresije 34
tranzicije 55, 147, 227 rtve 34, 50, 100, 109, 178, 215
254
BELEKA O AUTORU
Lazarevi Radak, Sanja (Beo-

grad, 1978). Diplomirala na Ode-
ljenju za etnologiju i antropologiju
Filozofskog fakulteta Univerziteta u
Beogradu. Godine 2006. odbranila je
magistarsku tezu Interdisciplinarni
pristup autoritarnosti: politika di-
menzija i mogue sinteze, na Katedi
za interdisciplinarne studije antropo-
logije, Filozofskog fakulteta u Beo-
gradu. Na istoj katedri odbranila je i doktorsku disertaciju Predstave o
Srbiji u engleskim i amerikim putopisima izmeu dva svetska rata.
Od 2003. do 2005. godine saraivala je u izvoenju nastave na pred-
metu Antropologija drutva na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Fi-
lozofskog fakulteta u Beogradu.
Od 2007. godine, zaposlena je kao istraiva - saradnik na projektu
Dunav i Balkan: kulturno-istorijsko naslee Balkanolokog instituta Srpske
akademije nauka i umetnosti.
Godine 2012. izabrana je u zvanje naunog saradnika. Odrala je
vie javnih predavanja u zemlji i uestvovala na brojnim meunarodnim
konferencijama. Naune i strune radove objavljuje u naunoj perioici i
tematskim zbornicima u zemlji i inostranstvu.
Autorka je monografija Na granicama Orijenta: predstave o Srbiji u
engleskim i amerikim putopisima izmeu dva svetska rata (Mali Nemo,
Panevo, 2011) i Otkrivanje Balkana (Mali Nemo, Panevo, 2013).
255
SADRAJ
PREDGOVOR ................................................................................................. 5
UVOD .............................................................................................................. 7
I BALKAN U SLIKAMA ....................................................................... 13
Otkrivanje Drugoga i komparativna knjievnost .............................. 13
Stvarni i zamiljeni Balkan .................................................................. 16
II FRANC FANON I PSIHOPATOLOGIJA
KOLONIJALNOG ODNOSA ............................................................. 19
Psihologija, revolt i postkolonijalna kritika ........................................ 19
Psihologija u drugoj polovini dvadesetog veka .................................. 21
Psihijatrija Franca Fanona ..................................................................... 23
Ko gleda iza bele maske? ....................................................................... 25
Mi kao Oni: Prezreni na svetu .............................................................. 31
Druge znaajne ideje .............................................................................. 35
Balkan na psihoanalitiarevom kauu................................................. 37
Balkan kao potisnuta geografija ........................................................... 39
Negritud Evrope ..................................................................................... 41
Runi varvari i plemeniti divljaci ......................................................... 43
Balkan na psihoanalizi: osvrt na druge kritike i
analitike postupke: iek i Kristeva ................................................... 48
Rastko Monik i edipalna pobuna ....................................................... 50
Duan Bjeli: normalnost Evrope versus ludilo Balkana .................. 51
Plutajui Balkan: u prilog novom itanju............................................ 52
III EDVARD SAID: KNJIEVNOST KAO IZVOR MOI ................... 57
Edvard Said.............................................................................................. 57
Kolonijalizam i knjievnost:
preistorija i arheologija Orijentalizma................................................. 60
Kako je orijentalizovan Orijent ........................................................... 61
Kritika Orijentalizma ............................................................................. 65
Kultura kao opravdanje imperijalizma ................................................ 67
257
Zamiljanje ili falsifikovanje kultura? .................................................. 72
Falsifikovanje Balkana? .......................................................................... 75
Fluidna Ruritanija: putevi koji vode preko Balkana .......................... 77
Ruritanizam umesto Orijentalizma? Kritiki osvrt ........................... 79
Balkan u jezikim igrama ...................................................................... 83
Slika postaje reprezentacija ................................................................... 85
Balkan na Orijentu: u prilog novom itanju....................................... 86
Auto-orijentalizacija i strah od turske mrlje ................................... 91
Zapadniji Istok i istoniji Zapad: ta je to Zapadni Balkan?......... 93
IV BALKAN IZMEU DVE PARADIGME: BALKANIZAM
MARIJE TODOROVE I REPRODUKOVANI
ORIJENTALIZAM MILICE BAKI HEJDEN ............................... 97
Balkan: Senka Evrope i granica izmeu Istoka i Zapada .................. 97
Bauk krui Evropom .............................................................................. 98
Granica: izmeu ega? ......................................................................... 102
Milica Baki Hejden: reprodukcija orijentalizma
versus konstuisanje balkanizma ......................................................... 104
Korak unazad: Od Vizantije do Balkana ........................................... 108
Osvrt na drugaiju semantiku granice: u prilog novom itanju .... 112
Raskre kao entitet.............................................................................. 120
Granica: medijska i sakralna ............................................................... 123
V POSTKOLONIJALIZAM: BITI OBJEKAT U
SOPSTVENOJ REENICI Praksa i teorija .....................................127
Identitet i identifikacija marginalnog subjekta................................. 129
Imperija uzvraa: kljuni koncepti i termini .................................... 132
Izmetenost ............................................................................................ 134
Jezik i prevoenje kulture .................................................................... 135
Hibridnost i sinkretizam ..................................................................... 136
Istorijska i teorijska pozadina postkolonijalizma ............................ 138
Teorijski i metodoloki problemi postkolonijalizma....................... 144
Postkolonijalno u eri globalizacije i problem izostanka
istorijske perspektive ............................................................................ 148
Postkolonijalna analiza diskursa i stvarnost kolonizacije .............. 152
Interdisciplinarnost postkolonijalne teorije ..................................... 154
Balkan i novi identiteti: u prilog novom itanju .............................. 155
258
Homi K. Baba: Izmeu kulture, ambivalentnost
i hibridnost savremenog drutva........................................................ 159
Gde smestiti kulturu? .......................................................................... 160
Ambivalencija, graninost i proizvodnja stereotipa ........................ 165
Ambivalencija: biti nalik Gospodarima ............................................ 167
Stereotip kao instrument kolonizacije ............................................... 168
Od mimikrije do intervencionistike politike .................................. 172
Gajatri akravorti Spivak i nemi subalterni subjekat ..................... 174
Moe li subalterni dobiti glas? ............................................................ 175
Od Saida do Deride .............................................................................. 177
Poblem dekonstrukcije ........................................................................ 180
VII EDVARD SODA: KONSTRUISANJE MESTA I
POSTMODERNE GEOGRAFIJE.....................................................185
Geografija i istorija ............................................................................... 186
Kritika spatijalnost - novo shvatanje prostora ................................ 188
Promena mesta: talasi spatijalizacije .............................................. 191
Geograija i nejednakost ....................................................................... 191
Globalni kapitalizam: traganje za profitom i
kreditiranje perifernih regiona ........................................................... 193
Balkan na ekonomskoj periferiji ........................................................ 195
U prilog novom itanju: Balkan kao trei prostor ........................... 203
Trei prostor u postmodernom kontekstu: sinteza
istorije i geografije ................................................................................ 205
VIII ZAVRNA RAZMATRANJA: U prilog novim itanjima ...............215
Od otkrivanja Drugog do upotrebe knjievnosti............................. 215
Maske Balkana ...................................................................................... 220
Balkan u egzilu ...................................................................................... 224
SUMMARY The Invisible Balkan: A Contribution to the
History of Postcolonial Geographies ...............................................229
LITERATURA .............................................................................................241
INDEX..........................................................................................................249
BELEKA O AUTORU ..............................................................................255
259
CIP -
,
316.7:572(4-12)18/20
327:911.3(4-12)18/20
930:316.7(4-12)18/20
, , 1978-
Nevidljivi Balkan: prilog istoriji
postkolonijalnih geografija / Sanja Lazarevi
Radak. - Panevo : Mali Nemo, 2014 (Panevo :
Mali Nemo). - 259 str. : autorkina slika ; 21
cm. - (Biblioteka Nova Evropa)
Tira 300. - Beleka o autoru: str. 255. -

Napomene i biliografske reference uz tekst. -
Summary: The Invisible Balkan. -
Bibliografija: str. 241-248. - Registar.
ISBN 978-86-7972-090-0
a) -
- 19-21 b) -
- -
19-21 c) -
- - 19-21
COBISS.SR-ID 209474572

Nevidljivi Balkan PDF The Invisible Balk PDF

Загружено:

Сведения о документе

Оригинальное название

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Nevidljivi Balkan PDF The Invisible Balk PDF

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

Sanja Lazarevi Radak

Ova knjiga je rezultat traganja za teorijskim precima akademskog

sna. U tom smislu svako zasebno poglavlje jeste istorijsko-teorijski uvod

Postoje dve zemlje, stvarna i imaginarna, koje

Radovi o postkolonijalizmu ili oni koji ga predlau za okvir inter-

se pored Irske; uzgred se pominje kada se pie o Siciliji; on podsea na

U odbranu istraivanja predstava o Balkanu koja su se poela gru-

njima asociramo Balkan i dogaaje koji su ga postavili na marginalni deo

problem nije imuna ni ova studija, niti ga je za sada mogue prevazii, a

Knjievost je poput stvarnog ivota, preplavljena

Od kako je u ranim zajednicama zapoela borba za preivljavanje i

teksta, ne problematizuje samo odnose izmeu Prvog i Treeg sveta, niti

Institucionalna pozadina imagologije je komparatistika, koja se

nije uspela da ih oivi kao savremena i originalna istraivanja. Ona su se

Stvarni i zamiljeni Balkan

Uprkos njenim slabim i jakim stranama, uticaj komparatistike ostao

putopisna knjievnost i memoarska graa sa Balkana, ali se u ukupnom

da postane poput prvog, najpre uzimajui negov fiziki izgled, a potom i

Osloboenje je donelo seriju uasnih i brutalnih

Postkolonijalna kritika se zasniva na jedinstvenom projektu op-

koje se javlja za psihologiju i psihijatriju, neposredno pre i posle Drugog

u kulturni pokret, politiku platformu, i simbol kosmike snage, ostavi

Psihologija u drugoj polovini

Pedesetih godina dvadesetog veka, sumnje u psihologiju javljale su

tranje potekoe i sporo se oslobaala kulturnog tereta nametnutog jo u

Psihijatrija Franca Fanona

Psiholoku teoriju je u analizu odnosa kolonizatora i kolonizovanih

izjednaava sa zlim, neistim i inferiornim, crnac je tama, negativnost,

jalnoj situaciji. Inspirisan Adlerovim shvatanjima, ve u prvim radovima

Ko gleda iza bele maske?

U svojim esejima, knjigama i javnim izlaganjima, Fanon ukazuje

ni sa narcizmom, mazohizmom i samo-mrnjom.23 Ve tada mu postaje

Plaim se, Plaim se

Uostalom, ve kasnih tridesetih godina dvadesetog veka, nauna vrednost

i radnicima, meu prostitutkama Pigala i Marseljea, uspevao sam da izo-

objanjenje procesa kolonizacije crni subjekt nije dovoljno jak i stoga

inferiornosti se po Fanonu javlja usled sistematskog sprovoenja fizikog,

Institucionalizacija postkolonijalnih studija otpoinje zastupanjem

dija crnca psihoanalitiara o problemima rasizma i kolonijalizma danas.34

ciju, nezainteresovanost za socijalne promene i najzad, preputanje duhov-

je ojaala podelu na dva dela sveta, na dve vrste razliitih karakteristika

agresorom. Subjekt opresije zna da e svaki napor da se odbrani od napada

Druge znaajne ideje

Fanonove knjige i eseji, egzistencijalistiki humanizam i teze o psi-

Balkan na psihoanalitiarevom kauu

Na dvadesetak stranica je nemogue saeti vredno i inspirativno

grafiju i simboliku kulturu i podstie na razmiljanje o njihovim pato-

slikom relevantno kada je re o direktno kolonizovanim prostorima koliko

je nezaposlenost u porastu. One moraju imati uroenu kulturnu greku,

Balkan kao potisnuta geografija

Premda je rasizam na iju se kritiku oslanja Fanonovo delo, menjao

i/ili postisnute aspekte svesnosti.47 Ovo shvatanje je bilo inspirativno kako

mora podvri delovanju njenog razuma. Promiljanja o internalizaciji koja

Jungovski orijentisani analitiari smatraju da se Senka javlja u pred-

mrani prostor, optuen za nedostatak kontrole, pa se karta psihe civiliza-

ivota neobinog stanovnitva ije se rasno poreklo i pripadnost ne-

Engleski i ameriki putnici na Balkanu uoavaju nedostatak evrop-

ljudi.57 Ako je Crni ovek za Belog ne-bie i nepostojanje, negacija civiliza-

Ove i druge slike, asocijacije na zatvorenost i necivilizovanost, pre-

odbaen je da bi se istakla faza navodnog kulturnog mirovanja ili kulturne

tie civilizacije (Okcidenta/Evrope) mi smo ispred njih sto godina.65 Ova

ambivalencije liminalnosti i mimikrije, njegova shvatanja su se pokazala

Trend psihoanalizovanja Balkana je dugo prisutan kod savremenih