SADRAJ

1 UVOD.................................................................................................................................2
2 Vod Karaore..................................................................................................................3
2.1 ivot Voda Karaora....................................................................................................4
2.2 Vod Karaore i Prvi srpski ustanak.............................................................................8
2.3 Smrt Voda Karaora..................................................................................................14
3 ZAKLJUAK.....................................................................................................................17
4 LITERATURA...................................................................................................................18
 1 UVOD

ore Petrovi Karaore, roen je najverovatnije 16. novembra (po starom kalendaru
3. novembra) 1762. godine (po nekim podacima 1752. godine) u Vievcu u Osmanskom
carstvu (danas Srbija) na uric, od oca Petra i majke Marice.
Kaemo najverovatnije, jer se za godinu roenja pominju period od 1749. do 1770. godine.
Karaore je osniva srpske kraljevske loze Karaorevia.1

Slika 1 Vod Karaore

Predmet ovog rada u nastavku bie ova znaajna linost i heroj srpske istorije, ore
Petrovi zvani Karaore.
U sklopu rada, bie obuhvaene sledee teze:
- ivot ora Petrovia Karaore,
- njegov znaaj i uestvovanje u Prvom sprsko ustanku i
- njegova smrt.

1
www.wikipedia.org
2
 2 Vod Karaore

2.1 ivot Voda Karaora

Ni danas ne raspolaemo sigurnim podacima o vremenu kada je roen ore

Petrovi, iako se o ovom problemu raspravljalo vie puta.
Po jednoj verziji, Karaorevi preci potiu iz Vasojevia. Po Radou Ljuiu u jednoj od
poznatijih seoba srpskog naroda, pod patrijarhom akabentom 1737. 1739. godine, doselili
su se Karaorevi preci, najverovatnije, sa hercegovako - crnogorskih brda u umadiju. Ova
seoba, kao to je i dotad bivalo, usledila je kao posledica austrijsko-turskog rata 1737-1739.
godine u kojem su uestvovali Srbi.
Pred naletom Turaka sklanjao se i Karaorev deda Jovan, sa mnogobrojnom porodicom. On
se, iz nepoznatih razloga, zadrao na podruju Srbije koju je izmeu prethodnog i ovog rata,
drala Austrija odvojivi se tako od matice izbeglica koja se uputila preko Save i Dunava. Ako
se moe verovati ovoj prii o preseljenju Karorevih predaka u vreme pomenute seobe,
onda je ona obavljena s izvesnim zakanjenjem, prouzrokovanim odreenim tekoama, koje
su im onemoguile da se na vreme prebace na sever, preko reka, pre nego to je tu dospela
turska vojska.
Prema ustaljenom pravilu serhata, raja je najbolje ivela u pograninim pojasima. Zna se da
je deo pobunjenika i uesnika Druge velike seobe ostao na podruju Beogradskog paaluka,
tek povraenog od Turaka. Kao i sve prethodne seobe, i ovu je pratila neizbena kuga, koja
je kod unezverenog naroda pojaavala ve uroeni strah od prokletih Agarjana. Moda bi se i
u ovim pojavama mogao nai uzrok seobi Karaorevih predaka.
Karaore je svoje prezime mu je po ocu Petru. Ime je dobio po svetitelju koje kao da je
nagovetavalo da e orev ivot biti mueniki. To je, nesumnjivo, uticalo, jo tokom
ustanka, a pogotovu posle ubistva, da nastane nekoliko legendi sa nebeskim i ljudskim
znamenjima pri njegovom roenju. Zabeleeno je, tako, da se neobina svetlost pojavila na
nebu u trenutku njegovog roenja, da je imao krilca pod pazuhom i da je majka ugledala na
njegovim grudima mesec. Pomenuto islamsko znamenje i prisustvo Turina seoskog spahije,
njegovom dolasku na svet, to belee svi memoaristi, trebalo je da nagovesti budue
znamenite dogaaje.
Karaore potie iz siromane porodice. Majka mu je bila Marica ivkovi iz Masloeva u
umadiji. Njegov otac je zbog siromatva esto menjao spahije i mesto boravka, obzirom da
Turci raju nisu preterano vezivali za batinu. Kako je ore stasavao i sluio kod imunijih
Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.
Sredinom 1787. godine njegova porodica je prebegla u Srem da bi izbegli tursku odmazdu.
Karaore je stupio u slubu manastira Kruedola, a krajem iste godine je uestvovao u
neuspelom austrijskom napadu na Beograd.
Za vreme austrijsko-turskog rata borio se u zapadnoj Srbiji i tada je stekao dragoceno
vojniko iskustvo, koje e primeniti u Prvom srpskom ustanku.
Vod Karaore se bavio trgovinom, hajdukovao i esto dolazio u sukob sa Turcima.
U svojoj mladosti vod Karaore se esto i veoma otro suprotstavljao turskim zulumima,
sukobljavajui se sa nasilnicima. Posle jednog takvog sukoba na kragujevakom drumu i
ubistva Turina, a plaei se turske odmazde, Karaore je morao sa porodicom da napusti
Srbiju.

3
Kau da je Napoleon Bonaparta jednom nazvao Karaora Petrovia najveim vojskovoom
savremenog sveta.
Uinio je to navodno imajui u vidu uspeh jednog seljakog ustanka tokom devet godina
sukoba sa velikim osmanskim armijama, suoenog sa neprijateljstvom Austrije i nesigurnim
ruskim saveznitvom.
Karaore je imao dve sestre:
- Mariju i
- Milicu.
Karaoreva sestra Marija bila je udata 1787. godine u selo Neradin kod Iriga za umara
Miliju Pantelia. Tako dolazi do njegove rodbinske veze u Neradinu, a zna se i mesto gde je
bilo domainstvo Pantelia. Posle smrti erke Sare i mua, 1811. godine, Marija je napustila
selo Neradin i vratila se u Srbiju, da bi se kasnije udala u selo Vlaku kod Kragujevca za
nekog seljaka iz porodice Novakovi, sa kojim je imala dva sina i dve keri.
Mlaa sestra Milica bila je udata negde oko Smedereva, a u braku je imala tri sina. 1785/86.
godine ore Petrovi se oenio Jelenom Jovanovi.
Ne zna se tano ni kada je roena njegova supruga Jelena. Austrijske vlasti izdale su joj
paso 1813. godine i navele da joj je tada bilo etrdeset osam, iz ega proizlazi da je roena
1765. godine. Novine srbske zabeleile su da je umrla 28. januara/ 9. februara 1842. godine,
u sedamdesetoj godini. Prema ovom izvoru, ona je roena 1771. godine.
Kad bismo poklonili poverenje austrijskim pisanim izvorima, ispalo bi da je Jelena (1765) bila
starija od Karaora (1768), to je malo verovatno.
Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imuniji i nisu dali svoju ker, ali ju je ore
oteo i uinio svojom enom. Posle enidbe nije dugo ostao u Srbiji, jer je navodno ubio
Turina. Kada su Turci saznali da je to moglo uinio, njemu nije preostalo nita drugo nego
da bei u Austriju. Austrijska agitacija, iji je cilj bio pridobijanje Srba za rat protiv Turske, nije
vrst motiv za seobu cele porodice.
Iz ivota voda Karaora Petrovia pre 1804. godine dva su dogaaja u istoriografiji bila
sporna, i oba su u neposrednoj vezi. Njih su vodovi savremenici, knjievnici i potonji biografi
opisivali i tumaili na razliite naine.
Ni danas ne postoji usaglaeno miljenje o tome da li je ore Petrovi imao samo oca ili
ouha, i da li je izvrio oceubistvo ili ouhoubistvo.
Veina izvora pominje Petra kao oca voda Karaora.
U svim izvorima zabeleeno je da je ore ubio oca. Naime, s jeseni 1785. godine ili prvih
dana posle Uskrsa 1786. godine, neposredno po enidbi, zbog ubistva Turina i izbegavanja
prava prve brane noi, ore je bio primoran da bei iz Srbije: s porodicom se uputio u
Austriju. Izbegao je u Srem sa svojom porodicom. Njima se, belee neki izvori, pridruilo jo
nekoliko familija iz zaviaja. Predvodio ih je ore, umskim stazama i bogazama, njemu ve
poznatim, da ih Turci ne bi opazili.
Nikome nije padalo na pamet da e imati neprilika s osobom iz ovog zbega u pokretu. Svi su
strepeli od turske potere, koju je za njima uputio Mula Husein, palanaki spahija i
itluksahibija Zagorice. U poteri je bilo Srba, meu njima i orev stari svat, koji su se
predano trudili da zametnu trag zbegu i tako mu omogue odlazak na sever.
U tom zbegu se desio dogaaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike meu
istoriarima - oceubistvo.
Najverovatnija pria je da je njegov otac, koji je godinama sluio kod Turaka, u jednom
trenutku odluio da nagovori sve da se vrate i nastave da ive kao do sada, sluei Turke.
Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da e se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da
majino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomae i da ima podrku svih, digao je
ruku na oca, a potom je njegovog oca Petra dotukao momak iz pratnje. Tanije, dok se
udaljavao od zbega, pogodilo ga je metak iz oreve puke.
4
Oevo ubistvo se desilo u vrh pustog Stojnika. Petar je sahranjen u oblinjoj Crvenoj jaruzi.
Oevo ubistvo (1786), bratovo ubistvo (1806) i bekstvo iz Srbije (1813), tri su najtea
momenta u Karaorevom ivotu. 1796. godine, po povratku u Srbiju, Karaore se
ispovedio i zamolio za oprotaj, koji je od svetenstva i naroda dobio.
Ubistvo je, po Vuku Karadiu, uinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spaeni svi iz zbega, a
njegov otac sramote i ropstva.
Nemogue je saznati koje su misli opsele njegov um od trenutka majinog zaklinjanja do
povlaenja oroza. Osim kletve, straha od Turaka, koji su im bili za petama, odgovornosti za
sudbinu zbega, bitno je jo orevo uverenje da se bekstvom iz Turske sticala sloboda. To je
bilo opte uverenje Srba tokom tog i prethodnih vekova.
Austrijska agitacija, vrlo aktivna, koja je oru bila dobro poznata uoi izbijanja poslednjeg
austrijskoturskograta, uticala je na nemirnog mladia da ostane postojan u sprovoenju
odluke o bekstvu.
U ovom traginom sukobu osea se raskid izmeu dva pokolenja, Petrovog, jo uvek
podanikog, nespremnog za vea pregnua, i orevog, tek bruenog za kidanje ropskih
odnosa.
Karaorev povratak u Srbiju razreio je sve dileme oko ocevog ubistva. On se posle
izvesnog vremena pojavio u manastiru Blagovetenja, u kom je stareina bio arhimandrit
Gligorije Radojii. Poto se ispovedio, zamolio je arhimandrita za oprotaj. On je obavljen na
Blagovesti 1796. godine, na manastirskoj slavi.
Tradicionalno okupljanje naroda na slavi nije sluajno odabrano. in oprotaja izveden je u
prisustvu velikog broja ljudi iz zaviaja, kojima je dogaaj bio dobro poznat i pred kojima se
nije mogla sakriti nijedna pojedinost. ore je doneo po dvesta oka rakije, vina i hleba, da ih
razdeli narodu, ocu za duu. Narod je prihvatio oprotaj koji je oitao arhimandrit.
ore je potom pisao pet dukata arhimandritu za trud, a manastiru je poklonio vola.
Karaore je nerado govorio o oceubistvu, iz razumljivih razloga.
Pred kraj austrijsko-turskog rata, 1787. godine, kod nas poznatijeg kao Koina krajina,
Karaore poinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka.
Kao podoficir ratovao je neoklevajui da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske
junake. On je uestvovao u akciji osvajanja Beograda, uoi Vavedenja, poetkom decembra
1787. godine. Beograd nije osvojen zbog loe voene akcije austrijskih oficira.
eta u kojoj je bio Karaore, uspela je da ue u grad, ali su austrijske rene jedinice,
sastavljene najveim delom od Srba, promaile kapije zbog guste magle.
Karaore, kao i veina uesnika u prepadu, jedva su se spasli iz Beograda. Odatle se
uputio u Zagoricu.
Po svemu sudei, morao se ubrzo vratiti u Srem, da bi, po objavljivanju rata, kao frajkorac jo
jednom preao Savu. U to vreme udala se njegova sestra Marija za Miliju Pantelia iz
Nerodima.
Uee Srba u poslednjem austrijsko-turskom ratu bilo je masovno, pa je poprimilo obeleje
ustanka. Srbi su bili iskljuivi uesnici Koine krajine, inili su glavninu frajkora, mnogobrojne
hajduke druine krstarile su Paalukom, a deo naroda sklonio se u zbegove. Skoro
celokupno stanovnitvo bilo je u pokretu. ore je u vreme rata bio i frajkorac, i hajduk, i
zatitnik zbega.
On je sa Mihaljevievim frajkorom preao u Srbiju. Bio je rasporeen u etu kapetana
Sokolovia. Ona je prva ula u abac 27. aprila 1788. godine.
Nepun mesec kasnije sa Radievim i Deli orevim dobrovoljcima, imala je zapaene
uspehe u borbi sa Turcima kod eleznika.

5
Oko Beograda voeno je vie bitaka do njegovog osvajanja (29. novembar 1789).Posle borbi
za abac i poetnih oko Beograda, Mihaljeviev frajkor osvojio je Valjevo (jun 1788).
Tada je Karaore napustio frajkorske jedinice, verovatno uz doputenje oficira i okupio
hajduku druinu. Nemogue je tano utvrditi kada je sve Karaore etovao samostalno, a
kada u sastavu Mihaljevievog frajkora. Kad se od njega zahtevalo, on se prikljuivao
frajkoru, a kada je ovaj mirovao, on je nastavljao sukobe s Turcima.
Austrijska vojska se povukla. Frajkorci, ponajvie iz Srbije, masovno su dezertirali. Do kraja
1790. godine rasputeni su dobrovoljaki odredi. Zatim je usledio period primirja, dok 4.
avgusta 1791. godine nije sklopljen Svitovski mir, kojim je vraeno prethodno stanje, a Srbi
amnestirani. Karaore dobija unapreenje i medalju za hrabrost i odmee se u hajduke, gde
predvodi veliku hajduku druinu.
Za vreme dok je trajao taj rat, nije lako razluiti kad je Karaore nastupao kao frajkorac a
kad kao hajduk. Iz ovog rata Srbi su izvukli znaajne pouke, od kojih je najbitnija ona o
nainu sticanja slobode.
Za Karaora je bitno da je ratujui kao frajkorac i etujui kao hajduk obiao celu Srbiju,
upoznao mnoge ljude u zemlji i austrijskoj vojsci, stekao iskustvo u ratovanju.
Predustaniki period Karaoreva ivota esto se dovodio u vezu s hajduijom. Ona je u dva
maha, izmeu Koine krajine i ustanka, do dolaska Hadi Mustafa-pae i u vreme dahija,
davala osobit peat ivotu Srba u Beogradskom paaluku. Uee u frajkoru i hajduiji
ostavilo je velikoga traga na Karaorevu linost. Krug prijatelja tada steen postao je
njegova ua okolina u vreme ustanka.
Poto je porodicu smestio u Topoli, a prilike se, krajem 1793. i poetkom 1794. godine,
stabilizovale ponovnim zavoenjem samoupravnih ustanova, Karaore se okanio hajduije.
Nastanivi se u Topoli, ore je mogao da doe do imanja novcem steenim u ratu I
hajdukovanjem, kao i zahvatanjem pustara i krevinom ikara. Radei ratarske poslove,
pomalo trgujui, on je stekao pristojan imetak, dovoljan da mu osigura poloaj uobiajen za
mlada domaina.
Pravnim aktima 1793, 1794. i 1796. godine Porta je dala konaan oblik kneinskoj
samoupravi u Beogradskom paaluku, ali nije bilo ni vremena, niti su novi nemiri doputali da
se ona ustali i razvije do krajnjih granica svojih mogunosti.
U jednom pravcu, a vreme e pokazati da je ba taj pravac posebno vaan, samouprava je
dala znaajne rezultate. U sukobima proteranih janiara i vidinskog uzurpatora Pazvan Oglua
sa beogradskim vezirom, vaan inilac bili su srpski odredi, koji su imali do 16.000 vojnika. Ta
srpska vojska u turskoj slubi imala je svoju organizaciju, na elu sa bimbaom Stankom
Arambaiem. Njegovo prezime, ukazuje na hajduku prolost predaka. Nie stareine bili su
harambae i bimbae. O njima su brinuli nahijski knezovi, a bili su pod zapovednitvom
beogradskog vezira i njegovih vojskovoa. Briga kneinske organizacije za srpske odrede
nije bez znaaja za potonje ustanike dogaaje. Na ovaj nain proirena je kneinska
autonomija, bez obzira na to to su se srpski odredi neposredno borili za turske interese, a
posredno za svoja samoupravna prava.
U vreme vezirovanja Hadi Mustafa-pae, kad Karaore nije hajdukovao, hajduija u
Beogradskom paaluku nije prestajala, ali je bila slabija nego u vreme prethodnog rata i
dahijske strahovlade. Borbe protiv janiara i Pazvan Oglua, prolazak turskih trupa kroz Srbiju
i nasilja koja su pri tome inili, bili su dovoljan podstrek za porast hajduije. Ona je bila
rasprostranjena s obe strane Save i Dunava. Hajduke druine iz Srema i Banata prelazile su
u Srbiju pred austrijskim poterama, a iz Paaluka odlazile su na sever gonjene turskim
teftiima. Obe vlasti nastojale su da hajduiju iskorene, pa su pohvatane hajduke predavale
drugoj strani. Zarobljeni hajduci, posebno harambae, ubijani su.

6
Beogradski vezir davao je oprotaj onim hajducima koji bi pristupali srpskoj vojsci i borili se
protiv sultanovih odmetnika. A kada su 1801. godine ivot pain ugrozile dahije, on je, u
dogovoru sa Petrom Ikom i uz pomo hajdukih eta, odluio da se obrauna s janiarima.

2.2 Vod Karaore i Prvi srpski ustanak

U vreme dahijske vladavine (1801-1804) Karaore je najmanje vremena provodio u

obavljanju ratarskih i, pokatkad, trgovakih poslova. Kao i svi Srbi koji se nisu odmetnuli u
umu, tako je i on morao da gradi turski han u Topoli. Svako poznatnije selo dobilo je han s
prolea 1802. godine, pa je tih hanova, po kazivanju Gaje Pantelia, bilo u Paaluku 600.
Podizani su kulukom, pored druma ili crkve, na mestu sa dobrim vidikom, radi osmatranja
okoline. Pravljeni su iskljuivo od drveta.
Kuluenje i nasilja koja su vrili u vreme podizanja hanova, kao i kasnije, zavoenje
strahovlade od strane subaa i njihovih momaka, potpuna kontrola nad stanovnicima sela I
palanaka, kakva nije postojala od pada pod Turke, uinili su hanove najomraenijom
dahijskom ustanovom.
Subae, odnosno handije, kako ih je narod zvao, radile su to su htele. Njihov zulum
prelazio je svaku meru. Topolski handija Ibrahim nije bio u tome izuzetak. Naredni primer
odslikava ropstvo, patnju i potpuno ljudsko unienje, ali i odlunost da se prekine podaniki
poloaj. Ljudska dua nije vie mogla da podnosi takav vid nasilja.
Dugogodinje ropstvo i stradanje ulili su u krv Srba strah od turske sile i moi. Zulum I
strahovlada dahija uinili su strah jo veim, tako da je dosezao granice uasa. On je bio
prva prepreka Srbima na putu ka slobodi, a da su se Srbi njega s naporom oslobaali.
Na letnjeg Svetog Aranela, 25. jula 1803. godine, kada je narod svet kovao u manastiru
Voljavi, Karaore je reio da sa svojim drutvom (Stanoje Glava, Vule Kolarac, Milosav
Lapovac, Mileta iz Glibovca, Milovan iz Plane, Kara Steva iz Vlaola, Janiije i Milovan uri)
ubije najveeg zulumara u umadiji, Sali-agu, rudnikog bika, brata dahije Kuuk Alije. On je
zaveo obiaj sa kraljicama, seljankama koje su u svakom selu inile sve to je njihova
pouda i dua zaelela. orevo odabrano drutvo i oko dvesta seljana nisu ipak imali
hrabrosti da se obraunaju sa zulumarima, kojih nije bilo ni deset. Karaore je bio uveren
da e sa smaknuem ovih Turaka zapoeti krajina (rat), pa je, prema jednoj verziji, sam
odustao od namere, a prema drugoj, bio nagovoren od topolskog kneza Matije da ne gazi u
sukob sa Turcima.
ore Petrovi Karaore imao je 1804. godine samo podoficirsko iskustvo iz vremena
ratovanja u austrijskoj vojsci izmeu 1787 i 1791. godine. Ipak, tokom prvih meseci ustanka
postavi neosporni vojni komandant i politiki voa ustanike drave Vod, Karaore je
uspeo da organizuje ustaniku vojsku koja je tokom najveeg narodnog ustanka u istoriji
Osmanskog carstva uspeo da posle tristapedeset godina obnovi srpsku dravu i uspostavi
njene ustanove. Iako prek, nedovoljno obrazovan i politiki povodljiv, Karaore je ipak bio
najbolji mogui izbor svog vremena ovek odlune komande i nepokolebljive volje koji je
lino predvodio vojsku u bitkama.
Karaore, kako je reeno, nije obavljao nijednu samoupravnu dunost, nije bio ni seoski
knez, ve je bio poznat kao hajduki harambaa I buljubaa srpske vojske, to je ostavilo

7
traga u kasnijem voenju Prvog ustanka. Memoaristi su pratili njegovo kretanje i rad tokom
1803. i 1804. godine i na osnovu toga moe se suditi o njegovom ueu u pripremanju
Srpske revolucije.

U vreme Karaorevih sastanaka sa zemunskim trgovcima sainjen je jedan spisak lica

spremnih na ustanak, koji bi jemili za naplatu novca za oruje i municiju. Memoaristi tvrde
da je i on doao dahijama u ruke. Karaorevo ime moglo se, dakle, nai samo na ovome
spisku.
Oigledno, pripreme nisu obavljene dovoljno obazrivo, poto su vesti o tome doprle do
dounika. Ni izdaje ne bi trebalo iskljuiti.
Karaore, sem u poslednjoj varijanti pripreme ustanka u umadiji, o emu su zemunski
trgovci obavestili dahije, nije u tome uestvovao. Ono to je radio Karaore bilo im je manje
poznato, a to je upravo dovelo do Ustanka.
Strahujui da ponovo ne dopadne turskog apsa, Karaore je bio primoran da posredstvom
Gaje Pantelia uspostavi vezu sa istaknutim pojedincima u umadiji. On je Pantelia slao
Vasi arapiu, Janku Katiu, Mladenu Milovanoviu, Milanu Obrenoviu i Miliji Todoroviu.
Lino je posetio Obrada iz Krsne, uu Vulievia i Stevana Sinelia. Janko Kati sastao se
sa Simom Markoviem, koji je iao u Valjevsku nahiju da obavesti Aleksu i Jakova
Nenadovia. Milan Obrenovi je doao u dodir s ljudima iz jugozapadne Srbije (Mutap,
Drini, Kursula, Ponudu Crnog ora o ueu u podizanju ustanka prihvatili su, posebno
Milan Obrenovi, tek poto su se uverili da nee biti izdaje.
Mone dahije 1802. godine pokuale su spahije, uz pomo Srba, da se oslobode dahija, ali u
tome nisu uspele. Zanimljivo je da su obe sukobljene strane primale u svoje jedinice srpsku
narodnu vojsku, ak i hajduke ete. Ovaj neuspeh prinudio je srpske obor-knezove da ipak
zanemare gorka iskustva iz poslednjeg rata i obrate se Austriji s predlogom da uz njenu
pomo otrgnu Srbiju ispod vlasti Porte i potine je austrijskom dvoru. Poto su bili odbijeni,
nita im drugo nije preostalo nego da sami povedu rat protiv dahija. Ideja o sopstvenoj borbi
za slobodu probijala se sporo, da bi se konano uobliila u vreme priprema za podizanje
ustanka, 1803. godine i poetkom prve ustanike godine.

Slika 2 Karaorev peat

Karaore vie nije smeo da se pojavljuje u Topoli, pa je sve vreme provodio na svom tlu.
Naputao ga je samo radi obavljanja neophodnih poslova. Tako su se, pred Boi, dakle pri

8
kraju 1803. godine, sastali u Ostrunici on i Andrija Joki sa zemunskim trgovcima od kojih su
kupili barut. Posle toga on vie nije mogao da miruje, ostavio je Petru Jokiu na uvanje
stoku, pa se uputio u Resavu.

Tamo je uspostavio vezu sa Milenkom Stojkoviem, a vratio se s hajdukom druinom

Stanoja Glavaa, pre Svetog Save 1804. godine U Topoli ga je zatekla sea knezova.
Napori Milenka Vukievia da dokae da su ga Turci tri puta napali, u vreme see knezova,
ostali su bezuspeni. Toliku neopreznost Karaore sebi nikada nije doputao. Samo
zahvaljujui tome on se mogao izvui kad ga je napao Uzun Mehmed, 5. februara 1804.
godine. Nevelika eta Uzunova, dvanaest momaka, napala je Karaora drugog dana see.
U okraju, u dvoritu njegovog doma, Karaorevo vojniko i hajduko umee dalo je prve
rezultate - Turci su bili razbijeni. Shvatio je napad kao poslednju opomenu, pa se odmah
uputio Glavau.
U kui Marka Karatoia bili su Karaore, Glava, Kolarac, Milovan iz Plane, Kara Steva,
Milosav Lapovac i Mileta iz Glibovca. Tad je doneta odluka da se vie ne moe trpeti turski
zulum, da se hanovi pale, a handije ubijaju. Ovakav radikalizam poeo je sve vie da
obuzima prve ustanike druine, sastavljene od bivih i aktivnih hajduka i narodnih
odmetnika. Ovaj dogovor obavljen je na dvatri dana pred Oraaki zbor.
Najpre su se u umadiji sastala tri narodna poglavara, a to su bili ore Petrovi, kog su
Turci nazvali Karaore, zatim Janko Kati i Vasa arapi. Oko njih su se veoma brzo okupili
mnogi, kako i domae srpsko stanovnitvo, tako i hajduci, meu kojima su bili i Stanoje
Glava i hajduk Veljko.
Na ovu vest diglo se stanovnitvo i s one strane Kolubare, gde su se naroito istakli Jakov
Nenadovi, Aleksin brat, svetenik Luka Lazarevi. Slina situacija bila je i s one strane
Morave, gde su se istakli Milenko Stojkovi i Petar Teodorovi Dobrnjac. Ubrzo je skoro cela
zemlja bila pod orujem.
Za vou ustanka na skuptini najuglednijih iz umadije prvo je predloen Stanoje Glava, ali
poto je to ovaj odbio, predloen je knez Teodosije Marievi iz Oraja u kragujevakom
okrugu, ali posle njegovog odbijanja i na njegov predlog za vou ustanka izabran je
Karaore 14. februara 1804. godine na jednom zboru u Oracu.
Izbor Karaora za voda obavljen je u ranim jutarnjim asovima, dok su Turci jo spavali u
hanu. Odmah potom, pod snanim utiskom poloene zakletve, ustanici su poli da spale han,
u kome nije bilo vie od dvanaest Turaka.

9
 Slika 3 Karaorevo oruje2

Oskudica hrabrosti osetila se i ovaj put. Memoaristi kazuju da su, ustanici pustili
handije samo zato to je njihov subaa Ibrahim bio orev pobratim, a nama se ini da im je
to posluilo kao izgovor za putanje. Plamen je zahvatio oraaki han pred oima Turaka,
zadovoljnih to i oni nisu u njemu.
Na zgaritu spaljenog hana napisali su ustanici prva pobunjenika pisma i uputili ih u
Smederevskoj nahiji ui Vulieviu, u Poarevakoj Milenku Stojkoviu, Petru Dobrnjcu I
knezu Momiru, u uprijskoj Stevanu Sineliu i Iliji Zdravkoviu, u Jagodinskoj Stevanu
Jakovljeviu, u Rudnikoj Milanu Obrenoviu, Miliu Driniu i Lazaru Mutapu, u Beogradskoj
Vasi arapiu, Simi Markoviu, Janku Katiu i u Groanskoj Vientiju Petroviu.
Karaore je obavetavao da je poeo paliti hanove i Turke biti i proterivati iz sela.
Traio je da i oni tako postupaju.
U samom zaetku Revolucija se bojaljivo irila Srbijom. Kad se zna da je oraakoj eti ve
pri napadu na han nedostajala hrabrost iako je bila predvoena Karaorem, Glavaem i
Dukiem, lako se moe pretpostaviti stanje duha u drugim krajevima umadije i Srbije.
Tih dana se, ipak sve vie oseala hrabrost i odvanost one linosti koju su umadinci
odabrali za vou. Prvi revolucionarni dani nose peat Karaoreve linosti. Pored hrabrosti i
odlunosti, njegova pokretljivost, poznavanje terena i ljudi presudno su uticali na razvoj
dogaaja, koji su se odvijali u korist ustanika.
Saznavi da je jedna turska eta pohitala Rudniku u pomo, Crni ju je doekao istog dana u
Sibnici i razbio. Sa zarobljenih Turaka skinuo je bogata odela i dao ih svojim momcima, a njih
odenuo prostim srpskim haljinama. Tog dana spaljen je sibniki han. Tu ga je zatekao Radoje
Marinkovi Trnavac i obavestio da nije uspeo da pobuni sela Venane, Strmovo i Tule.
Tamonji pukar ubedio je seljane da ne idu sa hajducima. Razjaren, vod je sutradan stigao
u Venane, sa svim ustanicima. Usput je proao kroz Mirosalce, Tule i Strmovo, uzimajui iz
svake kue, milom ili silom, po jednog naoruanog oveka.

2
orovi V., (1989), Istorija Srba, Bigz, Beograd
10
 Slika 4 Prvi srpski ustanak

etvrtog dana od Oraakog zbora, 17. februara, uputio je vod drugi paket pisama. Iz
Darosave vod se uputio u Bukovik, pa u Veliku Vrbicu, da bi prenoio u Oracu. Svuda gde
je prolazio goreli su hanovi, a svaka kua davala je vojnika sa orujem, prisilom ako se
drukije nije moglo. Na rudnikim padinama, prema Topoli, Kara Petar je ve imao oko etiri
stotine vojnika. Njih je, potom, Karaore rasporedio oko Rudnika. U Topolu, u svoj dom,
stigao je nou 18. februara i tu ostao naredna tri dana. Do tada je zarobljene Turke razmenio
za utamnienog Mladena Milovanovia, koji je oru ostao veno zahvalan i ostao mu jedan
od najbliih saradnika.
Dahijama je bilo jasno, im su se sakupili u Beogradu, da je reakcija na seu knezova jaka i
da se narod masovno sklanja u ume palei turske hanove i gonei Turke iz sela. Nije im bilo
teko da saznaju gde je ustaniko jezgro. Tamo su poslali svoju prvu mirotvornu misiju od
nekoliko starih Turaka sedih brada, i Matu kaluera. Karaoru su dahije nudile petsto kesa
novaca da primiri narod. Pristajao je on na mir pod uslovom da hanova i subaa ne bude vie
u selima, da se prestane sa svakim vidom zuluma i da za sve to jemi austrijski dvor.
Karaore je 22. februara boravio u Jagnjilu. U njemu je dobio obavetenje o Aganlijinom
pokretu. Strahujui da ne upadne izmeu dve vatre, Aganlijine ete i rudnikih Turaka, vod
je traio od Petra Kare, Mihaila Ranitovia i Andrije Prijanevia da svojim ljudstvom spree
izlaske Rudniana, a on polazi u Drlupu. Sutradan je stigao u Rogau, kod Katia, a 24.
februara bio je u Drlupi. Mada nijedan nije bio za mir, pristali su, iz taktikih razloga, na
pregovore. Svoju nameru Karaore je jo jednom obelodanio time to je nou uputio poruku
Kolubarcima da zajedno napadnu na dahiju. Oni su ga odbili, a njihovo uee na strani
Turaka bilo je presudno za ishod bitke.

11
 Slika 5 - Oraac

Odbijajui pregovore sa dahijama, Karaore je insistirao na njihovom naputanju Beograda,

ukidanje feudalnih spahijskih odnosa i zavoenju unutranje autonomne uprave u
Beogradskom paaluku. Poto Turci nisu pristajali na ovakve uslove, borbe su nastavljene i
tokom 1805. godine.

Poetkom naredne godine ustanak je izaao iz okvira Beogradskog paaluka. Sredinom te

godine ustanici su razbili tursku ofanzivu i usledila je velika pobeda na Miaru (13. avgusta).
Krajem 1806. godine osloboen je Beograd, a 1807. godine abac i Uice.
Te pobede i poetak Rusko-turskog rata krajem 1806. godine, prisilile su Turke na pregovore
o miru. Potpisan je takozvani ''Ickov mir'', po kome je Srbija trebalo da postane vazalna
kneevina Turskog carstva, vezana samo plaanjem godinjeg danka i dranjem u Beogradu
jednog carskog predstavnika.
Meutim, ambicije Karaora su bile oslobaanje svih Srba pod Turskom vlau i sticanje
pune nezavisnosti.
Zbog toga je stupio u novi savez sa Rusijom, i u prolee 1807. godine nastavio je rat protiv
Turaka.

12
 Slika 6 Srbija za vreme Prvog sprskog ustanka3

Priteen Napoleonovim pohodom na Rusiju, ruski car Aleksandar I je, posle viemesenih
pregovora, potpisao mir sa Turcima 28. maja 1812. godine.
Prema odredbama tog sporazuma, Srbija je samo dobila neke samouprave, dok je turskoj
vojsci ostavljena slobodna mogunost da ponovo zaposedne ve osloboene gradove.
Time ni Srbi ni Turci nisu bili zadovoljni.
Godine 1813, Turci su pokrenuli veliku ofanzivu i uspeli da slome otpor ustanika na Moravi,
Drini i Timoku.
U jesen iste godine Karaore i najistaknutije srpske vojvode su bili prinueni da pobegnu u
Austriju. Godine 1816. Karaore je pristupio grkoj ''Heteriji'', iji je plan bio zajedniki
ustanak Grka, Srba i Bugara i stvaranje velike balkanske drave, po uzoru na nekadanju
Vizantiju. .

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Karaore sa ostalim ustanikim voama i sa

nekoliko desetina hiljada srpskih izbeglica prelazi ponovo u Srem, 21. septembra 1813.
godine (negde se pominje da je to bilo 4. pa ak i 13. oktobra).
Zemunski vojni komandant ervinka odluuje da Karaora i glavne vojvode poalje u
karantin Krak u umi manastira Fenek.
Posle dvadeset dana provedenih u karantinu oni se smetaju u samom manastiru.
Ostalo je zabeleeno da je tada u Austriju prebeglo ravno 85.272 lica. Austrijske vlasti
nareuju da se Karaore i ostale ustanike stareine iz manastira Fenek premeste u
Golubince (nou izmeu 23. i 24. oktobra 1813. godine) to dalje od granice, i stave pod
strou oruanu prismotru.
Karaore je boravio u zgradi Kapetanije devete graniarske regimente, zvanoj los.

3
Bogunovi N., (2004), Odjeci ustanka u Evropi, Polet, Beograd
13
Posle kraeg vremena, odnosno 10. novembra premeten je u zatvor u Petrovaradinsku
tvravu, pod veoma strogim uslovima.
Potom, 23. januara 1814. godine iz Petrovaradina vlast ih premeta u Grac, tajerskoj
generalnoj komandi. Tu ostaju do sredine jula 1814. godine kada Karaora putaju na
slobodu.
Poetkom meseca oktobra iste godine, na zauzimanje ruske vlade, Karaore uz pratnju
ruskog inovnika Simona Orlovia, polazi po trei put za Srem, a za njim stiu i ostale
stareine i razmeste se u Karlovce, Novi Sad i Petrovaradin.
Ubrzo na poziv ruske vlade Karaore iz Srema odlazi u Rusiju.
Posle izdranog karantina u Zemunu, Karaoreva ena Jelena sa sinovima Aleksom i
Aleksandrom, te erkama Savom, Sarom i Stamenkom, poerkom Velikom, posilnim
Mladenom i Radovanom i slugom Maksimom Jovanoviem, dobija paso u kome je
ubeleeno da je Jelena stara etrdeset osam godina, da je pravoslavne vere, da je roena u
Srbiji, a stanovala u Topoli.
Doputovali su u Karlovce i smestili se u gostionicu "Kod tri Arapina" u donjem kraju, vlasnika
Dimitrija Sibinkia, i tu proveli godinu dana.

2.3 Smrt Voda Karaora

Pomou lanog pasoa Karaore je 11. jula 1817. godine vraa u Srbiju, te odlazi u
Veliku Planu kod svoga kuma Vujice Vulievia, koji ga je i pozvao da se vrati u otadbinu.
Karaore je uinio kobnu greku to je o svom dolasku obavestio kneza Miloa.
Kad je preao u Srbiju Karaore je otiao u Veliku Planu, svom kumu Vujici Vulieviu, koji
ga je jo godinu pre toga zvao da doe u otadbinu. Vod mu kaza, da bi imao vie uspeha i
odziva, kako je doao po zapovesti ruskoga dvora da pone nov rat s Turcima. Ali zamolio je
odmah Vujicu da obavesti Miloa o njegovu dolasku i da ga pozove na sastanak.
Moe se misliti kakav je utisak uinila na Miloa vest o Karaorevom dolasku.
Primiti ga znailo je sam pomoi glavnog takmaca, jo uvek popularnog i veoma opasnog i
po linim osobinama i po uticaju, i dati povoda Turcima za kakve otrije mere.
Ali je bilo jo tee odbiti ga silom, pa izazvati, moda, graanski rat, u kome Milo teko da bi
odneo pobedu.
Ostajalo je, ako se to nee, samo troje: ili da se Karaore protera iz zemlje, ili da se preda
Turcima, ili da se potajno ubije. Proterati ga nije bilo lako.
Ako se Karaore usprotivi onda bi se morala upotrebiti sila, pa bi to moglo dovesti do
sukoba, a izazvalo bi i otru osudu s mnogo strana.
Sem toga, Karaore se mogao i vratiti ponovo. Predati ga Turcima bilo bi vie nego
nepopularno; Milo je dobro znao, da bi to po njega lino moglo biti, posle svih pokolja koje je
uinio dotad, i vrlo opasno. Ostajalo je jo samo potajno ubistvo. Na nj se Milo reio, kako
veli jedan memoarist, po dogovoru sa nekim knezovima u Beogradu; drugi dokazuju, da je
Milo dobio za to naredbu od vezira, koga je obavestio o Karaorevom dolasku a koji je
odmah traio da se obraun s njim brzo svri. U stvari, Milo je lino u takvom postupku
video jedini izlaz.

14
 Slika 7 Zadubina Karaoreva na Oplencu

Knez Milo uputio je 7. jula poverljiva oveka Vujici sa naredbom da Karaore bude ubijen.
Vod, koji se nadao sastanku s Miloem, ostao je za to vreme potpuno neaktivan. Ta njegova
pasivnost ne da se lako objasniti, ali je bila oevidan dokaz, da Karaore nije vie onaj stari
pregalac. U selu Radovanju, u jasenikom srezu, Karaore je muki ubijen, na spavanju,
13. jula 1817. Ta muenika smrt digla mu je jo vie glas u narodu, a Milo, suvie sebian i
bezobziran, dobijao je sve jau i nepomirljiviju opoziciju u narodu. Kad je 6. novembra iste
godine traio i dobio od Skuptine priznanje naslednog kneevskog dostojanstva on je
postigao jednu ivu elju, ali svoju popularnost tim nije podigao. Meutim, Porta to priznanje
nije odobrila jer je izlazilo iz okvira ustupaka koji su mogli biti injeni Srbiji, a da ona ne dobije
karakter drave. Priznavanje kneevskog naslednog dostojanstva pokazalo bi to nesumnjivo.

Vodova glava je poslata Turcima u Carigrad napunjena pamukom i natopljena ruinim uljem.
Posle traginog kraja Vod je sahranjen ispod jednog bresta u Radovanjskom lugu a tek je
1819. godine prenet po volji kneginje Ljubice u Topolu. Tamo je po naredbi kneza Miloa
sagraena grobnica i postavljen nadgrobnik sa isklesanim natpisom.
Posle smrti Karaora njegova se udovica Jelena nastanila sa erkama (Sava, Sara i
neudata Stamenka) u Painu kuu u Hotinu u Besarabiji, koju joj je poklonio ruski car. Taj
gradi se nalazi na oko dan hoda koijama od Kiinjeva, glavne moldavske varoi.

15
Najstariji Karaorev sin Aleksa Petrovi (1799-1830) zavrio je 1819. godine u Petrogradu
Paevski korpus (vojnu akademiju za plemie) i dobijanjem ina potporunika stupa u
Kiinjevu na dunost vojnog potara. Kako je u to vreme slavni ruski pesnik Pukin bio sa
slubom u Kiinjevu, on se upoznao i veoma zbliio sa Aleksom. On se sa Karaorevim
sinom sree kod divizijara Orlova, a potom i u kui velmoe Kapadistrija, obojice
Karaorevih prijatelja, kod kojih je Vod 1816. godine pripremao vojsku za osloboenje
Balkana.
Tu su bila i braa Ipsilanti, iji je otac knez Besarabije pomagao Karaorev ustanak. Aleksa
se u Kiinjevu eni moldavkom Marijom koja umire posle roenja prvog deteta 1827. godine,
a posle tri godine umire i Karaorev sin Aleksa.

Slika 8 Spomenik vodu Karaoru

16
 3 ZAKLJUAK

ore Petrovi Karaore, roen je najverovatnije 16. novembra (po starom kalendaru
3. novembra) 1762. godine (po nekim podacima 1752. godine) u Vievcu u Osmanskom
carstvu (danas Srbija) na uric, od oca Petra i majke Marice. Karaore je osniva srpske
kraljevske loze Karaorevia.
Karaorevi preci potiu iz Vasojevia. Po Radou Ljuiu u jednoj od poznatijih seoba
srpskog naroda, pod patrijarhom akabentom 1737. 1739. godine, doselili su se
Karaorevi preci, najverovatnije, sa hercegovako - crnogorskih brda u umadiju. Ova
seoba, kao to je i dotad bivalo, usledila je kao posledica austrijsko-turskog rata 1737-1739.
godine u kojem su uestvovali Srbi.
Karaore je svoje prezime mu je po ocu Petru. Ime je dobio po svetitelju koje kao da je
nagovetavalo da e orev ivot biti mueniki. To je, nesumnjivo, uticalo, jo tokom
ustanka, a pogotovu posle ubistva, da nastane nekoliko legendi sa nebeskim i ljudskim
znamenjima pri njegovom roenju. Zabeleeno je, tako, da se neobina svetlost pojavila na
nebu u trenutku njegovog roenja, da je imao krilca pod pazuhom i da je majka ugledala na
njegovim grudima mesec. Pomenuto islamsko znamenjei prisustvo Turina seoskog spahije,
njegovom dolasku na svet, to belee svi memoaristi,trebalo je da nagovesti budue
znamenite dogaaje.
Karaore je stupio u slubu manastira Kruedola, a krajem iste godine je uestvovao u
neuspelom austrijskom napadu na Beograd.
Za vreme austrijsko-turskog rata borio se u zapadnoj Srbiji i tada je stekao dragoceno
vojnicko iskustvo, koje ce primeniti u Prvom srpskom ustanku.
Karaore potie iz siromane porodice. Majka mu je bila Marica ivkovi iz Masloeva u
umadiji. Njegov otac je zbog siromatva esto menjao spahije i mesto boravka, obzirom da
Turci raju nisu preterano vezivali za batinu. Kako je ore stasavao i sluio kod imunijih
Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.
Sredinom 1787. godine njegova porodica je prebegla u Srem da bi izbegli tursku odmazdu.
Za vreme austrijsko-turskog rata borio se u zapadnoj Srbiji i tada je stekao dragoceno
vojniko iskustvo, koje e primeniti u Prvom srpskom ustanku. 1785/86. godine ore
Petrovi se oenio Jelenom Jovanovi. Za vou ustanka izabran je Karaore 14. februara
1804. godine na jednom zboru u Oracu. Odbijajui pregovore sa dahijama, Karaore je
insistirao na njihovom naputanju Beograda, ukidanje feudalnih spahijskih odnosa i
zavoenju unutranje autonomne uprave u Beogradskom paaluku. Poto Turci nisu pristajali
na ovakve uslove, borbe su nastavljene i tokom 4805. godine. Te pobede i poetak Rusko-
turskog rata krajem 1806. godine, prisilile su Turke na pregovore o miru. Potpisan je
takozvani ''Ickov mir'', po kome je Srbija trebalo da postane vazalna kneevina Turskog
carstva, vezana samo plaanjem godinjeg danka i dranjem u Beogradu jednog carskog
predstavnika. Meutim, ambicije Karaora su bile oslobaanje svih Srba pod Turskom
vlau i sticanje pune nezavisnosti. Zbog toga je stupio u novi savez sa Rusijom, i u prolee
1807. godine nastavio je rat protiv Turaka. Godine 1813, Turci su pokrenuli veliku ofanzivu i
uspeli da slome otpor ustanika na Moravi, Drini i Timoku. U jesen iste godine Karaore i
najistaknutije srpske vojvode su bili prinueni da pobegnu u Austriju.
U selu Radovanju, u jasenikom srezu, Karaore je muki ubijen, na spavanju, 13. jula
1817. Ta muenika smrt digla mu je jo vie glas u narodu, a Milo, suvie sebian i
bezobziran, dobijao je sve jau i nepomirljiviju opoziciju u narodu.

17
 4 LITERATURA

1. orovi V., (1989), Istorija Srba, Bigz, Beograd

2. Ljui R., (1998), Karaore istina i mit, Nauna knjiga, Beograd
3. Bogunovi N., (2006), 1806. Koekudo Srbijo, Polet, Beograd
4. Bogunovi N., (2004), Odjeci ustanka u Evropi, Polet, Beograd
5. www.wikipedia.org

18