Indukcija I deo

frenzy spark
Rad je podeljen u 3 celine radi lakeg praenja. U prvom delu e biti rei o Aristotelu i Bekonu,
odnosno njihovom shvatanju onoga to nam je danas poznato kao indukcija: vrste zakljuka u kojem se
polazi od posebnog i ide ka optem. Indukcija nam je bitna jer su mnogi zakoni postavljeni upornim
ponavljanjem te uoptavanjem. Da bismo shvatili kako je indukcija mogua pregledaemo njen razvoj
kroz istoriju.

Aristotelov termin (epagoge), koji je preveo Ciceron terminom

indukcija, odnosno inductio prema mnogim logiarima nije upotrebljen u samo jednom smislu. To ne
bi trebalo da zaudi s obzirom na samo stanovite Helena gde broj nije bitan, a jedna re se esto
prikazuje kao vieznana. Aristotel svoje pojmove gradi slojevito, gde svakim ponavljanjem pojam
dobija novo znaenje. On ih ne uzima kao takve, ve ih postepeno gradi. Tako ni ovaj termin nije
iznimka. Taan broj znaenja takoe predstavlja problem i poprite raliitih stanovita razliitih
logiara.
Naime, u Drugoj Analitici, kao i Nikomahovoj Etici, Aristotel termin , u daljem tekstu
indukcija, koristi kako bi objasnio iskustvo procesa koji omoguava da se posmatranjem posebnih
sluajeva, koji predstavljaju primere jedne apstraktne misli, stekne i shvati sama ta apstrakcija.
Intelektualna intuicija, shvaena jo i kao intuitivna indukcija predstavlja postupak pomou kojeg se
univerzalno shvata da je pokazano kao ono to je sadrano u jasno shvaenom posebnom. Odnosno,
premise od kojih se pri dokazivanju polazi ne mogu se dokazati silogistikim postupkom, nego
indukcijom. Dakle, intelektualnom intuicijom se dokazuju premise koje ne mogu biti demonstrativno
shvaene, te predstavljati celokupno znanje. Demonstracija kao nain na koji stiemo celokupno
saznanje poiva na jednom takvom metodu kao to je indukcija.
Nasuprot prvom shvatanju, gde se indukcija upotrebljava kada nastupi slabost silogistikog
dokazivanja, u drugom znaenju se indukcija povezuje sa razmatranjima o silogizmu. Indukcija je
postala potpuno nabrajanje pojedinanosti iz kojih sledi uoptavanje. Za silogistiku indukciju se u
srednjem veku koristi naziv savrena indukcija, upravo zbog nabrajanja svih pojedinanih sluajeva, te
naknadnim uoptavanjem.
Postoji jedno shvatanje koje dodaje i trei nain poimanja pojma indukcije, a koje se ne pojavljuje kod
mnogih revizionista Aristotelovog uenja. Naime, Nil smatra da se u Topici moe pronai shvatanje
indukcije kao prelaenje od individualnog ka univerzalnom. Nil naglaava da se u Aristotelovom
primeru o iskusnom krmaru i iskusnom vozaru radi o takozvanoj nepotpunoj indukciji, u kojoj se ide
od poznatog ka nepoznatom. Pers za ovakvu vrstu indukcije uvodi naziv amplijativna indukcija.
Sa Bekonom termin indukcija dobija jedno novo znaenje, koje prevazilazi zahteve naela, te se
proiruje na sve vrste aksioma, kao i definisanje pojmova. Indukcija predstavlja sistematski proces
iskustvenog uoptavanja.

Prema Petronijeviu nije opravdano govoriti o Bekonu kao o tvorcu

empiristike induktivne metode, ve je primereno samo tvrditi kako je on prvi pravilno definisao
induktivni metod. Gajo Petrovi, s druge strane, nije naklonjen takvom, ili suprotnom shvatanju
Bekonove filozofije, jer po njemu deluje parcijalno i rascepljeno, te treba Bekonovu filozofiju
promatrati kao sistem relativno celovite iako nedovrene materijalistike filozofske koncepcije obnove
nauke.
Dakle, ono to je bitno u ovom citatu, ustvari jeste obnova nauke. Zato? Nauni metod, tj. nauno
otkrie, kako Mirko Aimovi naziva taj metod, ustvari i poiva na indukciji. Kako? Prirodni zakoni
kojima smo svedoci svaki dan, esto i nesvesno se dogaaju, pa dogaaju. Mi ih nazivamo zakonima,
jer smo videli da se ponavljaju, ali kako moemo znati da e se oni i sutra ponoviti? Posle koliko
ponavljanja se pojava moe nazvati zakonom?
Gajo Petrovi e u svojoj Logici rei: Neki logiari ne govore o induktivnom zakljuku, nego samo o
induktivnoj metodi. Drugi naprotiv smatraju da treba razlikovati induktivni zakljuak od induktivne
metode. I doista, premda su induktivan zakljuak i induktivna metoda tijesno povezani, to nije isto.
Induktivna metoda slui se induktivnim zakljucima, ali svaki, zasebno uzeti induktivan zakljuak jo
nije induktivna metoda.
U daljem tekstu e navesti da se tradicionalno shvatanje induktivnog zakljuka prikazuje kao zakljuak
od pojedinanog i posebnog ka optem. Induktivnim zakljukom se tvrdi da ono to vai za niz
pojedinanih sluajeva neke vrste vai za sve lanove te vrste. U skladu sa ovim shvatanjem induktivni
zakljuak se deli na potpuni i nepotpuni, u zavisnosti od toga da li se nabrajaju svi lanovi date grupe,
naravno i kada je to mogue, ili se iz nabrajanja samo ponekih zakljuuje o datoj grupi, to moe biti
vrlo problematino, budui da jeste nepouzdano. Zakljuivanje putem potpune indukcije, ako je
sprovedeno u skladu sa svim pravilima, ne ostavlja mesta sumnji da e se iz istinitih premisa zaista i
izvesti istinita konkluzija, dok u zakljuku nepotpunom indukcijom mi ostavljamo mesta sumnji u
istinitost, pa samim tim konkluzija moe biti u manjoj ili veoj meri verovatna. Zato se i moe desiti da
su premise istinite, a konkluzija lana.
Gajo Petrovi i nepotpunu indukciju deli, i to na popularnu i naunu indukciju. Popularna indukcija
jeste indukcija jednostavnog nabrajanja, u kojoj se ne sree protivrean sluaj. Ona se uglavnom odvija
u svakodnevnom ivotu. Nauna indukcija jeste nepotpuna, ali se zasniva na specijalno odabranim
lanovima, gde bi se greke trebale iskljuiti, ili barem smanjiti na minimalnu razinu.
Nauna nepotpuna indukcija prelazi u induktivni metod, upravo iz razloga to se metodom smatra
nain kojim se jedino, preteno ili u prvom redu koristi kako bi se stiglo do spoznaje, a sam naziv nam
govori da se taj zakljuak koristi u nauci, te preteno. Dakle, induktivna metoda je sistematsko i
dosledno postupanje kojim se primenjuju induktivni zakljuci sa ciljem dokazivanja ili pak otkrivanja
istine.
Ono to je bitno napomenuti, jeste da induktivni metod ne iskljuuje deduktivni zakljuak, ta vie i
nemogu je bez njega, budui da nae znanje ne poiva samo na apstrahovanju, kretanju od
pojedinanosti ka optosti, etc. Potrebna je dedukcija, analiza, izvoenje od optosti do posebnosti,
odnosno pojedinanosti. Ali, ako bismo se pak kretali u natrag u postupku zakljuivanja, ak smatrali
da su i svi prethodni zakljuci bili dobijeni induktivnom metodom, reverzijacija mora negde prestati.
Dosledne pristalice ovog metoda kraj, odnosno poetak vide u promatranju i eksperimentu, ali se oni
oslanjaju ne samo na neposredno opaanje, ve i brojanje i merenje. Nemogue je korienjem
induktivnog metoda izbei druge naine zakljuivanja te ih jednostavno iskljuiti. Dakle, razmatrajui
indukciju, ne moemo odbaciti, ili pak zapostaviti i druge, sline, ili ve obuhvaene metode.
U sledeem delu e biti rei o Hjumu i njegovom shvatanju indukcije. Naime, Hjum je izneo kritiku
indukcije i pitao se kako je indukcija mogua i na kojim postulatima lei a to znai da ljudski razum
mora da se podvrgne strogom istraivanju i preispitivanju.