OTREŽDENIJE

(ili surovo buđenje jednog jutra sa suncem na zalasku)

Kiselo jutro udahnuo je Sotir. Pržile su nozdrve, a u dubini

utrobe – suša. Kapci ogrezli u blatnjave drlje naporno se
otvaraju. Poslednji podnevni zrak, sa procepa na roletni je
nišanio zenice koje se udarom skupile u makova zrna – kao
laserskim nišanom. Sotir je hteo da vrisne, ali glasne su žice
ogrezle u trulež. Momentalno je šakom začepio klapne i zaronio
dublje u dušek – pod jorgan, pod stotine slojeva samrtnih
pokrova, sa glavom pod jastukom, nojevski podvučenom. Nije
poznato da li je hteo da vrisne ili da se prozine. Poslednje
snage dnevnog svetla probijale se pod jorgan, a vazduha, vazduha
– sve manje. Zenice se malo širile dok se držao zgrčen u fetus.
Dobro jutro Sotire. Koliko je sati?

A kao da nije bio sam u krevetu. Grlila ga je sama boginja

Psorija, brazdeći krastave tragove njegovim sopstvenim noktima.
Dahom je unosio kiselu trulež sumpora pod jorgan. Podno dušeka
izdizali su se šiljci stalagmita dok su odozgo stalaktiti
sklapali čeljust. Ne samo da mu je bilo neudobno u sopstvenoj
koži, nego i u krevetu koji ga je istiskivao iz ležišta – jutro
je htelo da ga ispljune iz ralja njegove sobe. Plahta je,
sažvakana od prevrtanja, bila išutirana kraj nogu. Jastuk je
natopljen memljivim balama bio ušaran mokrim tufnama. Sotir je
stalno stavljao glavu na taj jastuk smenjujući obraze, ponekad
zarivenih zuba i potrbuške, punio ga izlučevinama svojih mokrih
snova. Ustaj Sotire!

E, to je ono čega se plašio dok mu je dan probijao glavu

zracima – dan od koga je bežao, dan što mu je sudio, dan što je
neumoljivo trajao dok je Sotir dotrajavao. I dok se sparuškane
duše sušio, nikakve pomisli na perače ulica i njihove cisterne
nisu uspele da objasne žeđ – njemu vazduh nije potreban, on želi
da diše vodu, on bi uši trampio za škrge! Samo kada ne bi morao
da se uspravi, te nikada napusti horizontalu...

Za trenutak, ipak je ustao neobično rapidno, stuboliko poput

uzvičnika, da bi narednog momenta promrsio nerazgovetno – mvuf, i
pogrbio se kao upitnik, rukom oslonjen o sopstvenu slabinu. Ali
ponovo se urušio u horizontalu kreveta, ponevši u grlu knedlu
gorkog očaja što nije istrajao makar do kupatila. Gotov je da
zaplače, ali suza nema, jer nema više šta da luči, nema više,
nema, sve je suvo, nema! Odranjao se pogružen u nezahvalni dušek
prepuštajući se rezignanti isijanoj očajavanjem.

1
 Uneo se u nekakav mir, mir lišen svakog spokojstva, mir
oblikovan tupilom, isušene močvare mir... i telefon je oglasio
uzbunu! Zvonilo je isprekidano! No ipak, među njegovim ušima taj
zvuk bio je neprestan. Uvijen kao sirena, digitalno melodičan,
rezak, oštar, vrištao je kao kočnica koja nikada ne zakoči.
Razlog iz koga se nije javljao, granao se u svekoliko mnoštvo
uzročno-posledičnih razjašnjenja, savršeno razboritih za jedno
klupko umršenih vijuga u glavi od olova.

Šta ako je pogrešan broj a on mora da ustane pa stranka s

one strane ne kaže ni dobar dan nego samo spusti slušalicu
ostavivši ga obrušenog u pregršt pruća od kostiju... ili kaže
dobar dan a on samo setno pogleda u prozor, pa ako i jeste za
njega, šta li bi mogao u trenutku da smisli kako bi našao izgovor
da se vrati u krevet... i da pritom iznudi makar čašu hladne
vode, da mu se donese... ali kako su vrata zaključana, da se
nekako stranka uspuže uz gromobran sa gumenom vojnom naprtnjačom
pa da ga iz nje zadoji... ne, ne, nema šanse, bolje da dublje
zarije zube u jastuk dok perje ne proveje pa ga on zapali zadahom
i napravi požar, pa dođu vatrogasci da ugase požar i suknu šmrkom
vodurinu da se popije lepo... ili, u najgorem slučaju komšija
izbuši pod iz nepoznatih razloga jer je prosto poludeo eto, a
poplavu napravi pre nego što pobegne od kuće i kroz tu rupicu na
plafonu iznad kreveta polako curi voda kao na izvršenju smrtne
kazne drevnih Kineza kada je kapala voda osuđeniku pritegnute
glave na čelo, samo ta voda sada može da se popije pošto glava
može da se iz mengela pomeri taman toliko da usta nađu kap, a
vatrogasci kada dođu oni će da zakrpe rupu i uopšte ne mora da se
podiže slušalica da bi se čovek napio dobre slatke vodice... ne,
zašto, ne ne uopšte ne mora, ne...

Telefon je prestao da pišti, ali se zvuk nastavljao među

Sotirovim ušima kao nekakav eho minule zvonjave, dok je aždaja
molila trećeg sina da je pusti do jezera da umoči pustu glavu
kako bi mogla nastaviti bitku na život i nemilost...

Ljudi se inače dele na one koji vole delfine i one koji više
vole ajkule, samo u inat precenjenoj ljupkosti delfina, jer misle
da je bolje imati kobnu čeljust i nepresušno zubalo nego lepo
zaobljeno čelo i pesmu sirena u očima.

Ali sve to pliva u slanoj vodi, a to se može i u suzama

pokajnicama, kada bi neko toliko mogao da ih isplače, da napravi
razuđene fjordove, ali nema, nema vode nema suza, ima samo
acedija, ima samo suša nepresušna.

2
 Gospode, samo jedna suza Tvoja puni korita svih okeana! Nema
sećanja, nema ničega osim utrnule mase od moždanog plastelina.
Telefon je ponovo zazvonio. Sotir je ustao da se javi.

Neko se sa druge strane linije zbunio pošto je Sotir lepo i

razgovetno rekao – halo, ali se to nije čulo. Sudeći po
zabrinutom grču lica, njemu je bilo veoma bitno da bude čuven,
jer bi mu možda neotežana komunikacija dekodovala enigmu.
Međutim, ono što se čulo iz grla bio je siktaj prozuklog piska
zarđale trube. Stranka se raspitivala za vreme, način, mesto i
stanje pozvanog domaćina – nepoznatim glasom. Ali domaćin se samo
hvatao za glavu i zevao u slušalicu. To mu je povratilo snagu jer
je uložio napor koji je podmazao kosti. I rašrafljenih zglobova,
odgegao se do klozeta kao napsovani pingvin.

Zagrizao je slavinu i usuknuo mlaz penušave mlake vodice

direktno, da bi voda još u grlu isparavala. To ga je provrnulo iz
dna te je glavu morao da premesti iznad šolje. Zvuk koji ga je
napeo u grlu bila je zloćudna debela knedla praznine, koja nije
išla ni van, a nije joj se ni ostajalo. Nije mogao da diše a suze
su se odranjale žute. Povraćao je ništavilo gorušice. Čulo se
tvrdo, unjkavih nazala, više suglasnički, gotovo bez vokalnih
pasaža u izrigivanju. Ne, nije bilo ni smrdljive suvoće, samo su
se iznutrice upinjale napolje i Sotiru je pretio izliv
unutrašnjih organa. On bi se u tom slučaju sveo na memljivi šator
od kože razapete na konstrukciji skeleta. Ali voda ga je ipak
malo okrepila. A ono što i nije isparilo, sada je htelo napolje.
Povukao je ručicu na kazančetu i poslao privremeni deo sebe u
kanalizaciju. Izmožden, ipak je osećao da nije sve izgorelo.
Nešto je valjda ostalo u tom požaru? Nešto je valjda spašeno?
Crni Sotire!

Malo mu je laknulo, ali je skrušenim pogledom oborenim na

kolena, registrovao modrice podlivene bolom koji nije ni osećao.
Oči su se ispunjene užasom jezivo skupile praveći strelicu ka
vrhu od obrva. Ukočeno na kolenima, mahinalno je pokrio modrice
rukama i zažmurivši, iscedio par suza posvećenički naklonjen
instalacionom stubu što je vodio do kazančeta uvis. Mrlje od
vlage na stubu, tek sada su se dovodile u harmoničan sklad, i u
Sotirovim očima stilizovale robusne glave totema. To beše stub
srama, to beše stub mučenja, to beše stub na kome je Sotir čekao
da ga streljaju kopljima papuanski ljudožderi sa Nove Gvineje.

Da li će leva ruka znati šta radi desna? Patničkim snagama

desnice povukao je viseću ručicu sa kazančeta kao da će time
samom sebi skratiti muke na giljotini, pre nego ga se dočepaju

3
furije. Pre nego ga kamenuju fariseji. Pre lepeta krila lešinara.
On je smočio glavu. Aliluja!

Sotir je za trenutak napustio svoje telesno ležište i

zajezdio svetim vodama Jordana, nimalo spokojno, kao da ga angel
u beloj doktorskoj mantiji vodi za uvo i vraća na mesto zločina.
Uistinu, angel ga je vodio pod ruku, baš onu kojom je ručica
povučena, dok je druga ruka držala dirigentsku palicu. Nije bilo
aždaje na vodi i nisu rusalke igrale vrzina kola. Venčići su se
sa nebesa prepletali u jedinstveni veliki venac u kome su se
otvarala vrata dimenzija. Kapija se u krugu venca otvarala
molećivom škripom. Sotir je gledao taj prizor zgranuto, svetlih
čelesa, dok je angel gledao u njega ukočeno prodorno. Taj pogled
skidao je kožu, a bez kože – to se zna – svaki dodir veoma je
osetljiv, no Sotir više nije osećao psorijazu. Tako je potkožnu
golotinju podneo sa kakvom-takvom lakoćom. Angel je uzvisio ruku
i nadvisio nebesa, mahnuvši dirigentskom palicom – trube oglasiše
vetroliku igru muza po nebu. Odore se vioriše u kovitlacu šarene
magle koreografije...

Ali gromki prolom truba trgao je Sotira iz momentalnog

transa. Otvorio je oči ugledavši belo kazanče iznad šolje. U
visini, bljesak sa sijalice davao je odsjaj na solarnom
kazančetu. On je shvatio.

Shvatio je da suze koje izlivaše u šolju bivaju nalik

dosipavanju čaše vode u reku, ali da u toj reci ipak nema
krokodila. Ura! On je shvatio. Nikakav kanalizacioni monstrum
nije mu odgrizao glavu. I sa glavom na ramenima Sotir je ustao.

U ogledalu je video trodnevnu bradu na poduvenom licu, šiške

slepljene o čelo i ceđevinu ispuvanih usana. Podočnjaci od tri
prsta ucrtavali su modrinu na glavi, držećoj na vratu pomilovanom
sa giljotine. Na čelu, poput Kainovog belega crvenila se krasta
od zgrušane krvi u obliku petokrake. Baraba je opet pomilovan, i
nakon festivala hleba i igara, Golgota još jednom ostade pusta...
Lik u ogledalu nije ulivao poverenje. Izgledao je kao sažvakan pa
ispljuvan – šljas!

Pukao je šamar po levom obrazu i lice u ogledalu izduži vrat

iskolačenih očiju. Zapretilo mu je prstom, koji beše nalik
dirigentskoj palici. Ljuta krivica koja mu je pržila dušu poče da
se rastvara u tešku nostalgiju – krivica koja mu je ponovo
povijala kičmu i usukavala ramena. Fjordovi Jefremovih suza
isplakanih, ispunjavali su dušu kosmičkom melanholijom. Duboke su
vode potopa tog...

4
 Na razuđenom ostrvlju fjordova, nad kojim lepetaju krila
golubova, izdizalo se busenje zelene masline. Krv se povratila u
glavu i busenje maslina dobijaše obrise prvih čokota vinograda.
Maslinjak ili vinograd sada je svejedno... široko je i srcu drago
bobičasto obilje. Nad vinovom lozom levitirala je povorka sjajnih
prilika u belim mantijama. A dole, sićušne nimfe i fauni su
igrali oko lozica, ruku pod ruku vitlajući.

Godine su se nanizale u trenu dolistane debele knjige života

koja se sklopila. On se setio nečega. Ali to nešto bilo je juče.
Bilo jednom jedno prokleto juče...

SUOČENIJE
(ili remontaža lika od paramparčadi krivog ogledala)

Odakle modrice nad kolenom, odakle ranice na pesnicama?

Sotir bi u konfesijalnom izlivu oslobodio svu muku iz sebe. Ali
ne zna kome treba da se izvini. A zbog čega da se izvinjava, to
sada može jedva da zamisli. Greške i gresi ostavili su tragove po
koži. Molbe i molitve sada ne pomažu. Možda nije on bio jedini
mučenik. Možda su nekog ove modrice bolele više. Možda je neko
svojim bolom riljao po ovim ranicama?! Odjek liturgijskog odzvona
u glavi metastazira u potmule zvuke gusli.

Dal je tuko dal za uši vuko?

Kako, koga, za miloga Boga?

Kisela memla polagano ističe kroz uzjap na prozoru. Sotir

nema krede u telefonu, sve je ispisano, sve je izbrisano. Palcem
nabada, dok po displeju masni otisci opominju na još jednu
mogućnost neuklonjenih tragova. Svuda po njemu i svuda oko njega
razaznaju se volšebni tragovi – neki masni, neki krvavi. Oni ne
vode nikud, ali oni su preteći! Najviše vode s one strane
otirača, tamo negde odakle prete dojavama. Blato u čijem se glibu
batrga stvrdnjava se polako na podnevnom suncu. U tom glibu
otisci su njega samog, a u sećanju samo peščana dolina sa
kalupima čudesnih figura – fetusni fosili. Koračaj po vodi i
tragova imati nećeš... Poruka na telefonu ga je sablaznula.

Bolje da si vodu sipao u kiselinu nego koka-kolu u pehar

vina crnog. Crnog li te majka rodila gazirani Sotire, pečalni
sine tuge od nedaće? Otadžbina želi tebe mrtvog!

5
 Broj nije otkriven. Pa i da jeste – šta? Da pozove i da pita
– ko ste vi i šta hoćete od mene? Kao da umnožavanje znanja o
tome neće umnožiti muku... teško tebi Sotire...

Poruke sustižu brže od misli koje se spotiču o zakrečene

krvne sudove, padaju na preponama i valjaju se u prašini. Svaki
duševni polet okončava poput Formule 1 koja se zaleće u zid kao
po kamikazni. On grozničavo pokušava da odgovori ovoj poruci,
rečima pokajanja, rečima saučešća, sapatničkim vapajem i molbom
za pomoć – ne molitvom – molbom! Ali ne zna kome, a samim tim ni
kako da se postavi. Ali mu očajno nedostaje pokrov krila Belog
Angela, gde bi se osetio za trenutak spokojno. I sam osećaj
spokojstva izbledeo je u detinjstvu majčinoga krila. Nostalgija –
nedostalgija...

Evo izvinite! Evo, neka me zadoje kiselim rasolom! Neka me

prosvetle gvozdenom pesnicom! Neka svakim korakom stranputice
nagazim grabulju! Biće sve u redu kada se razbistri! Neka me
zadoje nektarske mešine! Neka me zapraše zvezdane prašine! Evo!
Popiću naftu i lož ulje! Neka sam i kažnjen, samo neka znam! Kome
da se izvinim?

Izvini se majci što si je punih devet meseci ritao u stomak

pre dvadeset godina. Izvini se ocu što si se zaleteo kao sumanut
i pokvario mu medeni mesec, onda kada je moglo još da potraje.
Izvini se onim spermatozoidima koji su poverovali da si ti onaj
Odabrani – svemirski majmun – koga će ispaliti u svet empirije.
Priznaj lepo da si na prevaru došao na vlast. Priznaj lepo da si
u svojim prenatalnim danima preusmerio saobraćajnu strelicu i
ostalu hordu nerođene braće i sestara oterao stranputicom, da bi
se ti tromo odvukao do Sfere jajne ćelije i bio proglašen
Odabranim. I bio uzdignut u svet flore i faune. Na binu na kojoj
se večno sudaraju Mikro i Makro tvoreći simfoniju kosmičke
muzike. Priznaj Sotire! Priznaj! Ajde sada! Ti si taj što je
dobio to nagradno putovanje. A svi ostali verovaše u tebe.
Priznaj da si izneverio Sotire. Priznaj da si ustvari samo
pobegao. Napustio vinograde. Prezro zemljicu plodnu. Brukao
majčicu rodnu. Brazde zemlje ne orao. Nikada ništa ne morao.
Mesto brazdi crte praha izvlačio. Mesto venca kajle kačio. Sada
snifaj pepeo i prah. Tvoja će urna pepeljara biti, sudbina imena
tvoga je krah...

Ne. To nisu igrale sićušne vile i fauni oko vinove loze – to

igraju štetočine, jer vinogradi ostaše neprskani. Ura! On je
priznao. Poruke pište u Sotirovoj glavi, dok on te redove čita na
displeju telefona. Na izvestan način, on ih je samom sebi slao,

6
jer jedino prsti sada mogu nešto aktivno da rade. Sve je to samo
dešifrovani pisani govor tremora u njegovim zglobovima i prstima.
Ali kako je malopre uspeo da čuje samom sebi glas preko telefona
i raspita se za zdravlje? Opet se unosi u nekakav mir, samo sada
u gnezdu beskrajne sete. Malo se uspravlja i pali cigaretu,
grčevito se držeći za mobilni telefon, kao za težišnu tačku. Žudi
za dimom kao beba za majčinim mlekom i bronzana nikotinska suza u
oku mutno mu je zatitrala. Opet zvoni telefon i ovaj put Sotir
zna da on to samoga sebe zove sa mobilnog na stabilni telefon.
Ali ne zna ko će kome da se javi. Ponovo se ubraja u svesna bića.
Spreman je da čuje istinu. Spreman je da se suoči. Istina boli,
ali je lekovita. Istina je samo ljuti melem na još ljućoj rani.

Šta je, šta ’oćeš? Jeste, jesam. Dizao sam slavsku zdravicu.
Pa šta! Pio sam neki crnjak domaći. Odakle znam ko ga je pravio,
nečiji ujka valjda. Normalno da više volim domaće od kupovnog.
Pa... počelo da ponestaje, zato sam ga mešao sa koka-kolom.
Kupovnom, da, nema domaće koka-kole. Ma da, znam da ne valja za
pričest, ali nije loša za koncentraciju. Znam, ne valja ni za
jetru. Ne, ne znam čiji ujka pravi koka-kolu. Kakva sad pa to
tradicija... ma ne znam ni čiji ujka muti bambus, kolko ja znam
to se muti u močvari, bambus tamo raste... Kakav koktel, ne
znam... A da, jesam sa kupovnim, nestalo je domaćeg vina pa sam
izašao da kupim... Kakva sad nafora? Kako šta sad kako kakva...
Šta? Ne, ne, nisam kljucao, stavljali mi u kljun, samo došlo
nekako. Kako došlo tako i otišlo...

Sotir Stabilni uspeva da Sotiru Mobilnom objasni da je nakon

smeše vina sa gaziranim pićem, otevši se iz porodične atmosfere
jedan od njih dvojice ostao tu za slavskim stolom - duhom, a da
se drugi odmetnuo ulicama i zakovao u obližnjem klubu - telom. Tu
je sreo nekakve drugare, koji su baš krenuli kod nekoga na slavu,
možda baš kod njega... nijedan Sotir se toga ne seća. Ali se
ispostavlja da je onaj odmetnuti, usred kanabis-boemštine, primio
naforu u vidu tablete koje stimulišu vaznesenje u ekstazi i mnogo
sintetičke sreće u izlivima znoja. Zalio je pivom baš za tim
oltarom od šanka, da bi zatim okadio mirisnim svijutkom cvetne
nedelje berbe konopljike, u čijem žaru je smrdelo seme što je
pucketalo. I da je zmajski purnjao paljevinu u ritmu parabole o
sejaču i semenu, koja je u snopovima dima izrastala u baladu,
čije se žutilo lepilo na plafonska nebesa, dok se smola taložila
na zakrčenim plućima telesa...

U nepoznatom stambenom prostoru gužvalo se tiskalo i valjalo

po podu. Muzika je treštala, pesma se orila. Takmičenje u
disciplini urlanja uz pesme-patosnice...

7
 Kada Sotir nije više mogao da nadglasi ni sebe, kao ni
jednog drugog potencijalnog Sotira, počeo je da izvodi
domorodački tamtam na svojim kolenima, potpuno sotirocentrično. A
onda je verovatno izgubio ritam, učuđen što više ni ne oseća
dobovanje po sopstvenim kolenima. Jedino ga je bolela pomisao da
ga ništa više ne boli, da je načisto utrnuo, dok je pesme bilo
sve manje, melodije sve manje, te na kraju ne beše ostao samo
tehno. I Sotir je tada dobovao po kolenima, pokušavajući da se
jednosušno sinhronizuje sa ovom delikatnom ritam-sekcijom, koju
mogu da shvate samo mentalno progresivni, nadareni pojedinci.
Ostalo su samo foliranti! Tada je ’na uvce’ mogla da mu svira i
motorna testera, a on bi se idalje kezio i dobovao kao Indijanac
nasisan vatrene vode, čiju džunglu krče bledoliki. Ali on kao da
nije shvatao same te pojedince. Oni su se samo klatili u
kretnjama nepodmazanih zupčanika. Neki su figurirali antičke
statue na koje se hvatala voštana patina. Muzej voštanih figura
koje su oživele zahvaljujući čarobnom napitku. Voštane figure u
ekstazi. Padanje u over i otisci fosila u pesku koje briše oluja.
Srećna slava, domaćine!

Više se nije znalo koji Sotir pije a koji Sotir plaća. Koji
Sotir kosi, koji vodu nosi. Nije se znalo koji Sotir pita a koji
odgovara. Koji Sotir diže dva prsta, koji Sotir dobija
neopravdane izostanke. Jedan je Sotir jurio drugoga Sotira,
mahnitom brzinom oko drveta spoznaje dobra i zla, pokušavajući da
ga sodomizuje. Sotir je Sotiru vuk. Sotir dolazi u opasnost da
počne sebi da persira. Sotir, ako tako nastavi, moći će sa sobom
samim večno igrati šah simultano. I nikada se neće znati koji je
Sotir koga pobedio. Jer uvek će na kraju pobediti – Sotir! Sotir
će tako sam u svojoj sobi voditi duge poliloge na temu: šta je
bilo – bilo je. Ke sera – sera. Se la vi. Multiplikovani Sotire,
integriši se! Sotire jedini! Ako piješ mleko iz boce, ne mešaj ga
sa staklom u koje je pakovano. I ne žvaći kesu tetrapaka!

On sada, kao prosvetljen snegom sa TV-a, i dalje posmatra

izvijanje sopstvene percepcije na nultom kanalu što emituje
ništavilo. Interesantne figure na digitalnom snegu izvijaju se u
svojoj neuhvatljivosti, dok svakog narednog trena menjaju oblik.
Svaki trzaj njegove svesti drastično utiče na dinamiku amorfnih
obrisa na nultom kanalu. Matrica podređena Roršarhovim mrljama,
koje titraju pred očima, disprojektovana Sotirovim ispraćajem
Belog Zeca u vojsku, teče jednosušno sa statikom njegovog uma.
Njegova svest iscimava u trzajima, kao plovak ribara koji će
upecati cipelu – što ne znači da voda treba prestati da teče. Ali
Sotir ipak razume da je pecati u mutnoj vodi jedno, kao što je
biti kršten u močvari sasvim nešto drugo. Biti kršten u mutnoj

8
vodi, pecati u močvari, plivati uzvodno i nikada ne zagaziti
dvaput u istu kaljugu, jednako je proporcijalno kao i spoticati
se dvaput o isti kamen, pa ma on bio kamen-temeljac, kamen-
spoticanja, ili sam ludi-kamen! Biti kamenovan usred kamenoloma,
biti ispljuvan usred kiše potopa, biti izviždan usred oluje, biti
il ne biti – svejedno je sad. Sotiru pred očima titra Beli Zec na
ekranu, razobličavan masom blještavih tačkica, koji se više i ne
razlikuje od Plejbojevog ekslibrisa. I on sada zna u kom grmu
leži zec. On zna da to nije prosvetljenje, nego da je to ništa
drugo do najobičniji flešbek. Memento mori!

Opet zvoni telefon i Sotir uzima daljinski upravljač od TV-

a, lepi ga na uvo i kaže – halo. Telefon i dalje pišti dok on
shvata da ne zna više ni koj telefon zvoni – mobilni ili
stabilni. Da više i ne zna ko koga zove – on sebe samog, ili ga
možda neko drugi zove, odnosno neko treći... a možda on to nekog
drugog zove, ali zašto onda njemu pišti telefon? Pobogu! Zašto
je Čovek postao Ljudi? Zašto to prokleto pitanje – zašto?

Halo. Ne ovde nema nikog. Nikakav Sotir ovde ne postoji.

Dobili ste grešan broj. Ne pogrešan. Grešan! Javio vam se bivši
Sotir. Bivši čovek. Ova soba iako sam ja u njoj, prazna je. U
njoj samo zjapi prozor, u njoj počiva moje telo koje nosaše moje
ime. Eh, da makar ove ranice imaju raspored stigmate...

Sotir odustaje od očajničkih pokušaja da pomoću mobilnog

telefona promeni program na TV-u ili makar utuli šum snega na
nultom kanalu. Sada dobro zna da se šum ne isijava u auditivnu
halucinaciju digitalnog vriska telefona. I sada zna da
neidentifikovani Beli Zec sa snežnog ekrana nultog programa nije
u dosluhu sa monstrumom koji mu nije odrubio glavu uznesen iz
klozetske šolje u kojoj jedva da se nije okupao sav. I zna da
nema ni zeca, ni Plejboj monstruma, da nema ništa na TV-u osim
istih reklama, i zna da je sinoć preterao sa koktelima koji su
završili relativno kobno po njegovo jutro pogruženo u podne na
izdisaju dana. Zna da je s druge strane žice telefona, koji
vaistinu zvonjaše, sam Deus Ex Machina.

Sotirovu volju preuzima pesimizam pod pretpostavkom da je

nemoguće dobiti vezu, zbog astralnog dvojnika koji se uporno ne
skida sa linije. Ali više se ne razlikuje zvono telefona od
plavoga tona crkvenog zvona. Bong ili gong – pitanje je sad. Biti
il ne biti – svejedno je sad.

9
 BDENIJE
(ili introspektivna dramatika rastrojene metanoje)

Šta da učinim da se probudim iz ovoga košmara! Da lupam,

ujedam, ubadam se, da vrištim? Da li će me probuditi ubod
viljuške, da li sopstveni krik? Ali nemam hrabrosti da se
probudim. Ne znam kako će izgledati java. Hoću li se želeti da
setim ovoga sna? Možda je ovo san kome ne želim da se vratim. San
koga ne želim da se setim. San koji podriva onu javu koje se
možda neću dotaći. Umreću u snu. Bojim se da ću da umrem baš u
ovom snu. Možda se tek tada probudim. Možda je ovaj takozvani
život samo mali predah. Možda je vreme san večnosti. Možda je
večnost dežavu ovoga sna. Ne znam, konfuzno mi...

Hoću da se probudim, pa makar zatekao horor. Makar me oteo

ponor. Hoću da se probudim, jer mi je krajnje vreme da ustanem.
Više nema odugovlačenja! Ko zna da li će me dočekati novo jutro
kad ustanem. Ko zna da li je u onoj tamo željenoj javi uopšte
jutro! Ako zaspim i u ovom snu... ko zna kada ću se probuditi. Ko
zna kada ću ponovo zaspati. Izgubljen sam u stvarnosti. Ne znam
ni u kojoj. Ne znam ni u čijoj. Ne znam. Nešto me uljuljkava
prijatno. Šta me to ipak teši u ovom snu? Ruka neke nepoznate
jave? Tapše me po ramenu... miluje me krilom... pruža mi
toplotu... Daje mi spokojstvo... ali grč me opet vraća u fetus!
Šta li sam zamišljao? Šta li me je na javi podstaklo da sanjam
baš sve ovo? Zgorčila mi voda zaborava sa izvora potrovanih!

Leta protiv Mnemosine nakon prvog ekvinocija vodi 1:0!

Budile me šerpe i poklopci. Neka čudna isparenja. Escajzi se

ukrštali na kariranim stoljnjacima. Zveckalo je suđe i posuđe...
budila me sekira posred čela! Niko mi nije verovao kada sam
govorio da imam sekiru posred čela. Ni ja nisam verovao dok sam
gledao u ogledalo. Nije bilo nikakve sekire. Kao da je ipak bila
tu. Takav sam osećaj imao. Spominjali su moje sinuse tim povodom.
Jutra mi počinjala sa prvim izdisajima dana – pred sumrak.
Dimenzije izmeštene iz ležišta. Skreč-master po glavi. Leptiri na
zauškama. Zveči posuđe. Ukrštene viljuške. Varniči dok cangrću!
Motorna testera gudi po raštimovanom žičanom instrumentu cns-a.
Grmi od pesme testosterona! Anarhije azimuta... Ala su izdržljive
ove strune! Ti koji si ih napravio... alal Ti svaka vera na čast!
Alal Ti svaka čast! Alal vera! Strune služe kao provodnici.
Puštaju se struje u te strune. Čuje se distorzija. Akordi su
poput odrona. Šut, pesak i šljaka u muzičkoj kutiji među ušima.
Na sceni u glavi, fali mi neka daska koja život znači. Zavesa je

10
davno pala. Ostao sam u zascenku. I dalje je sekira u glavi, a
kapci su kao zakovani čačkalicom od ratluka. U oba oka po jedna.
Trepavice kao konci prišiveni su za podočnjake. U grlu pustinja
pepela i praha što krcka pod zubima. Skelu na Stiksu ratlukom sa
zadušnice da platim u naturi...

Mnemosina izjednačava protiv Lete, no zgoditak se poništava

zbog ofsajda – Platon preti arbitru Strašnoga suda, sa rezervne klupe.

Nakon utakmice Platon će se vratiti u svoju pećinu jer je od

sunca oslepeo. Na nebu sija – žuti karton. Postao je slepi vođa
prinevši na žrtvu vid, zarad svevidećeg trećeg oka. Teza i
antiteza bile su mu razroke, pa ih trampio za sintezu. Sada je
svejedno da li je unutra ili je van, da li je to pećina ili
sistem; svejedno je da li je u igri ili kladionici. U Platonovoj
pećini titra Prometejeva vatra na kojoj se peče prase. Kotrlja se
večni točak samsare na zupčaniku koji obrće šipku na koju je
prase nabodeno. I nema još toga Prometeja koji će nahraniti
jednim hlebom ceo narod, ili makar objasniti šta će nekome hleba
preko pogače. A svi bi da zariju zube u meso još sirovo – da
osete krv koja lije od ugriza, da im raspali neutažne apetite.
Ipak se okreće – i peče se prase. Ali usled nestrpljenja da se
parče ohladi opeče se jezik, nastanu plihovi, pa posle peče jače.

Kada domaćina nema, paraziti kolo vode! Znam – nije trebalo

da uopšte idem negde za vreme krsne slave. Nisam dostojno
ispoštovao Duševadnika, neće ni on mene. I ko je sinoć sedeo na
čelu moga stola dok sam ja bio negde drugde? Zašto ne sedeti
makar tada u začelje i ostati pribran i dosledan? Tu nema ništa
loše. Eto, da sam sedeo na svojoj, ne bih išao na tuđu slavu, pa
posle u klub. Ne bih napravio hemijsku bombu za samouništenje
smućkanu alhemijom domaćih radinosti sa produktima laboratorije
ilegalnih apoteka. I ne bih legao tek ujutro, prespavao ceo dan i
probudio se u suton, a ustao tek uveče – sve idući prvo na dve,
pa na tri, pa na četiri noge. Šta sada da radim, da pitam Sfingu
koja je to životinja? Da pitam Edipa kakav je to čovek? Da zovem
Prometeja da ovaj put donese vodu jer sam se isuviše oprlio
vatrom kojom nam je podario nadu? Trebalo je da napiše makar
uputstvo za upotrebu kada je donosio vatru, kao - držati dalje od
dece, šta li... Ta i meni neka orlušina kljuca jetru, ali se
njegova makar obnavlja, dok mojoj preti ciroza. Jer meni je neki
Prometejev sponzor doneo vatrenu vodu, a ja sam je primio
zahvalno kao svaki indijanac kome peru mozak i crpe rudnike. Trse
mi šume i vinograde, opustelo sve je, zapustilo se, sve to sa
sela prešlo je u gradove. Zato je takvima lift prirodni
neprijatelj. Šta mi je trebalo da udaram pesnicom u armirano

11
staklo? Ne može lift samo mene da čeka da bi me podigao na viši
nivo. Šta mi je trebalo da čelom razbijam ogledalo u liftu? Nije
ogledalo krivo što sam ja ružan.

Ah, nedostaju mi vinogradi, njive bih orao prstima sada,

samo da me ostave ove vinske mušice od furija poslate. Više se i
ne razlikuju od zelenih muva izmetara, jer ja više ne znam gde su
moji koreni. Ne znam više ni da li sam došao na svet iz uterusa
ili iz debelog creva...

Ah, sada spoznajem jadac Prometeja! Svi su oni došli odnekud

i doneli mi darove. Svi ti kvaziprometeji doneli su lepo
dizajnirani tetrapak sa toplom vodom na prodaju. Nisam pitao za
poreklo – ni ko ni šta ni odakle, samo sam se čašćavao. Bombone i
sličice – kao u cirkusu psihodelije... velikodušno i besplatno,
tek da i ne primetiš kako im ulaziš u džep. Beli prah - lift ide
gore, žuti prah - lift ide dole... ja sam usred zgrade koja nije
moja. Ovde sam slepi putnik, ja tu nemam svoga doma, nema kuće
nema slobode! Samo neka maskarada, samo neki brendovi bez
porekla, bez tradicije, etikete na brzu reklamu. Svi ti
prometeji, svi doneli neku baklju, kojom nevidljivi ujaci
pripaljuju kubanske cigare. Ali nema drevne vatre u njihovoj
luči, jer je i njima do prsta dogorela. Doneli mi vatru iz
Platonove pećine, a ja sam željan samo malo sunca istine! Doneli
mi vazduh na prodaju, doneli mi vodu vatrenu!

Ah, ja nisam stvoren po podobiju krivog ogledala strošenog u

paramparčad! Ja sam stvoren po podobiju Gospoda jedinoga, ovde na
planeti majmuna. Ja ću biti Prometej što će doneti vodu koja će
ugasiti vatru koju je čovečanstvo zloupotrebilo dobivši je na dar
nekada! Ja ću je prvo provući kroz bubrege a zatim urinom zaliti
vatru! Ja ću biti Prometej što će doneti soli na vašu pamet i to
- besplatno! Pamet prodavati neću! Poslednji za koga znam da je
svoje bogatstvo delio štedro, sa mudrosnim preobiljem bio je
razapet; i dok su mu zakivali klinove podno zglobova, možda nije
ni slutio da čovek više neće jahati konja nego konjstvo, ustvari
da više i neće postojati čovek nego čovečanstvo; i da će najviše
vernika opet okupljati Zlatno tele kome će se mise održavati u
hramovima banaka svakim radnim danom; razbucao je tezge nadomak
Očevoga hrama i dao primer onome koji će se pojaviti u poslednja
vremena – i na samom zalasku civilizacija kao toreador probosti
Zlatno tele među rogove; a onda će baciti bisere pred svinje koje
će od njih oslepeti, u blato ih vrativši svrgnute sa tronova, jer
nisu jednakije od drugih životinja koje su sve jednake, poput
bata koraka paradnih konjstava revolucije; i te svinje pećiće se
na ražnju sa biserom u zubima umesto garnirane jabuke zmijske.

12
 Ah, ja neću da budem pisar u vidu produžene ruke bestelesnog
vladaoca! Neću da budem izabrani pesnik – onaj koji je bez Muza
samo gluvonemi slepac! Meni će držati sveću sam Arhangel
Duševadnik, moj svetilnik, i mačem istine trsiću trnje na putu do
zvezda. I Njegovo krilo biće moj štit od haosa ništavila. I
bambus poštedeti neću đonovima, nikada više jetru močvari
upodobiti neću.

Jer ne poseže se za mačem tek da bi se oljuštio krompir.

Baciću pošast od vulkanske magme, osušiti sva ću grla, koja

biće žedna vode, onda kada je svejedno da li je sa izvora sećanja
ili zaborava! Da li je toči Mnemosina ili Leta, da li toči
vatrogasna služba ili naprtnjača od gume, da li pucaju brane sa
nebesa, da li to daždi dok cvrči tlo usijano i duše se izdižu
snopljem dimova iz kadionica njihovih telesa od praha i pepela...
Da li grmi, dal se zemlja trese, da li bije more o mramorje!

Niko neće znati koji je rezultat, jer će pući sve opklade –

pući usred poklade Velikog praska!

Ah, ja ću biti peti jahač apokalipse, na točkovima rolera

samsare večnih obrtaja karme. I gle – sveta voda potopa
poškropiće žednu zemlju budući čista kao suza palog angela. I
doći će mesija koji će Hlebom Duha nahraniti preživele i od vode
potopa pretvoriće vino. I sav bambus otrsiće i koka-kole više
biti neće! Odsada ću ja da se pitam sve šta treba i kako! Mora da
se zna! Postaću didaktičko zakeralo ako treba! Poneću i sramnu
titulu Velikog Proseratora, ustavši u ime svih naravoučenija!

I bi vrli novi svet. Vozdrhti goro – miš se preporađa!

Ah, uskoro sviće, pravo je vreme, neka se samo razdani, nek

se razbistri novo jutro. Evo i horizonti su oštriji u svojim
obrisima jer magla potanja u svoje ništavilo. Već se čuju prvi
vesnici – lavež lutalica i graktaji crnih ptica od još crnjih
slutnji. Nastaće vrli novi dan i ja ću postati vrli novi čovek.
Prasak nove zore najaviće zvono jutrenja koje će jednom oglasiti
uzbunu. Tada će se začuti plavi ton sirene.

Ko ima uši da čuje – zavideće gluvima.

13