Imati i nemati

Vidim, na trotoaru kontejner za ubre. Nad njim nagnuta mlada ena u uflekanoj haljini, koja
pamti i bolja vremena. Neto gleda. Nekome neto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojica duge kovrdave kose. Ona lii na
Botielijevog anela. Izranja iz ubreta kao mala Venera iz koljke i mutne morske pene koju je
izbljuvao grad.
Devojica kae majci: Nema
Ima li krae i stranije rei u naem jeziku od tog venog nema? Ta re predugo traje.
Majka kae: Pogledaj jo malo i dete ponovo iezava u ubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromaan, nikada ne baca ostatke hleba u
ubre. On ih stavlja u plastinu kesu i polae pokraj kontejnera. Hleb volebno iezava, im ovaj
ue u kuu. Glad ima etvore oi.
Gladni stoleima, kupujemo vie hleba nego to nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u
ubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Nai stari su nas uili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega,
poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podie komad hleba koji
joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni obiaj, pun potovanja prema hlebu.
Zaboravljen, kao i stara re zadubina.
Stari beogradski trgovci, proglaeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe
zadubine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko nita ne ostavlja. Stisli se i ute.
Nai, koji su uspeli u belom svetu: naftai, bankari, industrijalci niko da pokloni gradu
esmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju Kome e sve to da ostave?
Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stie, i ona druga, koja rasipa. Niko nee nita
poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijaili, stari trgovci, tadanji kontroverzni biznismeni,
opet su sve to ostavljali otaestvu, da nekako iskupe grenu duu. ta mi da ostavimo? ta su nae
zadubine? Moda treba poeti od neeg malog, gotovo nevanog? Svet se ne popravlja velikim
gestama, ve sitnicama. Moda, za poetak, treba ostavljati stari hleb u plastinu kesu pokraj
kontejnera? Dve uvele virle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve
zadubine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastinu kesu.
 Ostavljam je pokraj kontejnera i okreem se posle par koraka. Nestala je! Ta naa mala
zadubina nekada se zvala sevap.
ta je sevap? To je kad ini dobro delo, a ostaje nepoznat. Neija zahvalnost hranila bi tvoju
sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lie kupusa,
poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu argarepu, dva lista zelene salate Prevru po
kontejnerima i izvlae novine i nedopuene cigarete. Zovu ih ubroselektori!
Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac
Mitrofan: Nae je samo ono to poklonimo drugima. A iz ubreta ponovo izlazi tamnoputa
devojica blistavih oiju i kae majci: Nema! I pored svega, lepa i nasmeena, ona izlazi poput
zatitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog ega, zastaje zalogaj u grlu.

Momo Kapor