Marijana Dilpari 160110 Studijska grupa:54

Radjanje hrabrosti iz bola

Sedim u fotelji sa oljom kafe u ruci. Zraci sunca se provlae kroz zavesu od
magle... Neno i lagano dodiruju moju kou i grubo, nemilosrdno grabe moje srce,
dok itam oaravajue delo Ptice umiru pevajui. Ljudska potreba je da
zatvaraju oi pred bolom, da uvaju srce od sloma. Meutim, srce ne moe da se
slomi, moe samo da ojaa. To sam nauila itajui o ivotu Megi Kleri,
konstantnom odricanju radi ljubavi prema svojoj porodici. ena koja gleda odlazak
oveka kojeg voli, nemogunosti da ispuni dane hedonizmom sa rukom u
njegovoj, ena koja gubi sina... Nije li ivot previe surov? Ili je moda istina to da
Bog uzima samo one koje volimo vie nego njega samog? Svako od nas oseti taj
gnev na koi, u oima punim suza, u nepominom pogledu u daljinu, u
iekivanju nedoekivog... Ali takva vrsta bola moe da znai samo ljubav. Kada
voli, ovek prolazi kroz stanje svesti koje ne moe da dostigne bilo kakvim vidom
stimulansa. Citat kojim poinje ovo delo: Prema jednoj legendi postoji ptica
koja peva samo jednom u svom ivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na
ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trai trnovito drvo i
nema mira dok ga ne nadje. Uvue se medju njegove isprepletene grane i
pevajui, nabode svoje telo na najdui, najotriji trn. Dok umire, njen bol
prerasta u pesmu daleko lepu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne
pesme je ivot, ali itav svet zastaje da slua, a Bog na nebu se osmehuje.
Jer ono najbolje to postoji, moe se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar
tako legenda kae, daje odgovor na mnoga pitanja. ivot se ne pretae u
knjige, on se tamo pronalazi.

Svaka suza koju ispustimo ili progutamo stapa se sa istinskom eljom u

nama da tu bol zadrimo i pretvorimo u stil ivota.