Jedno od pitanja koje Kant postavlja u svom delu Kritika praktikog uma jeste: Kako svest o

moralnom zakonu moe odrediti nae ponaanje? Drugim reima, kako jedan umni princip moe
biti odredjujui razlog volje jednom umnom i ulima aficiranom biu, kao to je ovek?
Odgovor na ovo pitanje je od velikog znaaja za Kantovo eticko uenje iz vie razloga.
Naime, bez moralnog zakona kao pobude moemo imati samo legalnost, ali ne i moralnost radnji.
ta ovo tano znai? Da bi ovek delao moralno, on mora da dela ne samo u skladu sa zakonom,
ve zbog toga to zakon to od njega zahteva. Drugim reima neposredni motiv za nae delanje ne
sme biti nikakva sklonost, ve poslunost zakonu, moramo delati ne iz sklonosti, niti u skladu sa
dunoi ve iz dunosti. Ako trgovac prodaje robu po istoj ceni i iskusnom kupcu i detetu, tu, ak i
da ne da postavimo pitanje o njegovom motivu, moemo rei da on dela u skladu sa zakonom
(prema dunosti), to jest njegova radnja ima legalitet. Ako on na taj nain dela iz neke svoje bilo
posredne, bilo neposredne line koristi, bilo iz filantropskih razloga, tada moemo rei da ta radnja
ima legalitet, ali ne i moralitet, jer prodavac ne dela na taj nain, zbog toga to moralni zakon to od
njega zahteva. Ako trgovac dela iz poslunost prema moralnom zakonu, zato to potuje dunost,
tada moemo rei da je njegova radnja moralna.
Dakle, radnja moe biti moralna ako nam je neposredni motiv za delanje moralni zakon, bez uticaja
bilo kakavih elja ili strasti, koje bi bile na odredjujui razlog volje. Kant eli ovde da pokae
mehanizam po kome se to odvija. Ako u tome ne uspe, moralni zakon e biti samo puka himera.
Kao to vidimo, zadatak koji Kant sebi postavlja je krucijalan, jer ako se na nau predstavu o
zakonu kao na pobudu baci sumnja, baca se sumnja i na samu moralnost, kakvom je vidi Kant.
Jako je bitno naglasiti da Kant ovde ne eli a priori da pokae kako nas zakon motivie, jer je to
nemogue, zbog toga to ne postoji ni jedan vii princip, koji moe baciti svetlo na to, vec eli u
psiholokim pojmovima da prikae nain na koji moralni zakon postaje pobuda.
Kant tu dodaje da mi kao moralni uitelji moramo poznavati mehanizme po kojima se to deava,
kako bismo taj zakon nainili delotvornim i dovoljnim motivom, jer na taj nain uklanjamo sumnju
u njegovu efikasnot.
Kako Kant definie pojam pobude? On ovaj pojam ne pominje samo u Kritici praktilkog uma, ve i
u Zasnivanju metafizike morala, gde pobudu povezuje sa eljom za subjektivnim ciljevima i
suprotstavlja je pojmu objektivne osnove htenja. Objektivna osnova htenja je u Zasnivanju po
Kantu cilj kome tee sva umna bia. U Kritici, Kant sam pojam subjektivnosti menja i tu
subjektivno oznaava ono to je locirano u subjektu. Dakle, u Kritici, pojam subjektivnosti nije
vezan za nae line elje i strasti, ve za samu lociranost u subjektu i Kant tu daje definiciju pobude
kao subjektivni odredjujui osnov jedne volje iji um nije po svojoj prirodi nuno u skladu sa
objektivnim zakonom.
Kao to moemo videti, ovde se pojam subjektivnosti ne pominje u nekom peorativnom smislu,
ve kao nuan uslov za to da se svest o zakonu kod nas javi kao pobuda. Drugim reima, poto
naa volja nije nuno dobra volja, to znai da osim moralnog zakona, motivi za nae delanje mogu
biti nae elje i strasti, moralni zakon se kod nas mora javiti u vidu pobude i kategorikog
imperativa, kako bi mogao izvriti uticaj na nae ponaanje. Kod Svete volje to nije sluaj, jer Sveta
volja nuno potuje moralni zakon. Dakle, kao to moemo videti, nae skolonosti se ne povinuju
nuno i po prirodi moralnom zakonu, ve se nama moralni zakon namee kao prinuda.
Sam zakon kao takav nikada ne moe biti pobuda, ve pobuda moe biti samo svest o njemu. Kada
bi sam zakon bez uticaja svesti, bio pobuda, onda taj zakon ne bi bio praktiki i nae odluke ne bi
bile slobodne.
Na koji nain mi postajemo svesni moralnog zakona? Mi po Kanu nemamo teoretsko znanje o
moralnom zakonu, ne sasnejemo teoretski ta zakon od nas zahteva, da bi se nakon toga javilo
oseanje potovanja. Mi kroz samo potovanje prema moralnom zakonu uvidjamo ta taj zakon od
nas zapravo zahteva. Dakle, Kant ovde stavlja znak jednakosti izmedju svesti o moralnom
zakonu i potovanja. ta je po Kantu potovanje i kako se ono javlja?
Kao to je gore pomenuto, mi moemo delati i iz dunosi i iz sklonosti, to jest ne pokoravamo se
nuno moralnom zakonu. Po Kantu sve sklonosti sainjavaju sebinost. Kant sebinost deli na
sebinost samoljublja ili samoivost i sebinost samodopadanja ili tatinu. Samoivosti moralni
zakon nanosi tetu, tako to je ograniava na uslov saglasnosti sa samim sobom i pretvara je u umno
samoljublje. Medjutim, sa tatinom je proces drugaiji. Svi mi imamo sklonost da svojim
maksimama damo autoritet zakona, tatinu, toj sklonosti moralni zakon nanosi tetu tako to je
suzbija, jer je svako samopotovanje bez saglasnosti sa moralnim zakonom prazno. Time to suzbija
nae samopotovanje i uniava nas, moralni zakon u nama izaziva bol. Poto je interes ili svrha uma
, vladavina moralnog zakona, sve to moe postii tu svrhu izaziva ushienje ili radost. Ovo
ushienje ili radost ne predhodi moralnom zakonu, ve ga prati. Nije uslov pokoravanja moralnom
zakonu, ve iz njega sledi kao posledica svesti o tome da nas taj zakon uzdie na visine daleko vee
od onih na koje nas moe uzdii bilo koji talenat ili sklonost. Dakle, kao to moemo videti,
potovanje izaziva i pozitivni i negativni uticaj na nae oseanje i tu imamo odnos istog praktilkog
uma prema oseanju zadovoljstva i nezadovoljstva.
Jako je bitno naglesiti ovde razliku izmedju patolokog oseanja i moralnog oseanja. Patoloka
oseanja su ona koja se tiu ulnog dela nae linosti: radost, tuga, ljubav. Ta oseanja je Kant
proterao iz svoje etike, time to ih nije postavio kao uslov moralnosti i osudio svako etiko uenje
koje ga stavlja u prvi plan, jer po njemu takva uenja vode u heteronomiju. Dakle, kako Kant tvrdi,
svaka radnja iji je motiv sklonost nije moralna.
Moralno oseanje u sutini isto to i potovanje. Kada Kant govori o potovanju on akcenat stavlja
na negativan oseaj, a kada govori o moralnom oseanju, on akcenat stavlja na pozitivan oseaj. To
moralno oseanje se javlja kao posledica svesti o moralnom zakonu, a ne kao oseanje koje mu
predhodi. To je jedino oseanje koje nije empirijskog porekla, iako je empirijsko oseanje njegov
uslov, ve je njegovo poreklo ist praktilki um.