30

Adhezija i kolonizacija

Veliki broj infektivnih bolesti pokrenuto je bakterijskom kolonizacijom mukoznih

povrina genitourinarnog, gastrointestinalnog ili respiratornog trakta. Poto mukozba
kolonizacija prethodi vezivanju bakterije za epitelne elije ili za mucine koji prekrivaju
mukozne elije, brojne studije su usmerene na elijske i molekularne aspekte koje su
osnovi adhezije bakterija. One su otkrile da mnoge bakterije istiskuju adheine na svojim
povrinama, esto u obliku specijalizovanih organela koje trae i vezuju se za receptore
na povrini mukozne elije. Specifina interakcija vezivanja izmeu bakterijskih
adhezina i receptora elije domaina omoguava bakteriji da se vrsto vee za odreena
mesta na mukoznim povrinama i da se opiru dislokaciji usled hidrokinetikih sila koja
deluju na ovim povrinama. Takve bakterije imaju bolji pristup hranljivim materijama i
pruaju otpor tetnim uticajima antimikkrobnih agenasa u okruenju.
Iako je adhezija bakterija za mukozne povrine vana determinanta mukozne
kolonizacije, naroito u odreivanju njenom mesta i gustine, postaje jasno da je sve to
samo deo prie. Nekoliko pojava nakon adhezije je neophodno bakteriji kako bi se
uspeno uspostavila na mukoznu povrinu i zapoela infekciju. Ove pojave, podstaknute
adhezijom bakterija za njihov komplementarni receptor na mukoznoj eliji, ukljuuju
regulaciju isticanja faktora virulence i indukciju fiziolokih promena na mukoznoj
povrini. Ovo poslednje ukljuuje proliferaciju epitelnih elija, pojaano luenje sluzi,
endocitozu adherentne bakterije i oslobaanje pro- i antiinflamtornih medijatora od strane
mukoznih i podmukoznih elija.

Adhezini i receptori
 Identifikovani su adhezini i njihovi srodni receptori mnogui bakterijskih patogena.
Postoje tri glavne vrste interakcija adhezin-receptor (tabela 1). Jedna vrsta koje je
zajednika za veinu bakterijskih patogena ukljuuje lektin-karbohidratno prepoznavanje.
Mnogi patogeni istiskuju svoje povrinkse lektine koji slue kao adhezini koji vezuju
bakteriju za karbohidratne polovine glikokonjugata povrine elije, npr.glikoproteina ili
glikolipida (tabela 2). U nekim sluajevima lektini na ivotinjskim elijama vezuju
bakterije komplementarnim polisaharidima, bilo kapsulu ili lipopolisaharide spoljanje
membrane. Druga vrsta obuhvata interakciju protein-protein na povrinama elija
domaina i bakterija. Trea vrsta obuhvata hidrofobine interakcije izmeu hidrofobina
na povrini bakterije i komplementarne hidrofobine polovine proteina na ivotinjskoj
eliji.

Viestruki adhezini

Adhezini su prisutni na povrini bakterije kao sloena molekularna struktura.

Najea struktura je ona graena od fimbrija (pilija). Fimbrie (pili) su proteinski dodaci
razliitih duina i dijametara koji se sastoje od nekoliko stotina glavnih podjedinica sa
vrhom ili rasutih sa manjim podjedinicama, od koji jdna obavlja funkciju adhezije. U bar
jednom sluaju, dva sporedna proteina udruena sa istim tipom fimbrie funkcioniu kao i
adhezini sa odvojenom specifinou receptora??? Stoga, na primer, dve podjedinice na P
fimbri(j)e E.coli su umeane u adheziju. Prva je PapG, koja posreduje karakteristinim
svojstvima Gal 1-4Gal vezivanja P fimbrie; druga je PapE koji je odgovoran za
promociju vezivanja bakterije za fibronektin. PapG i PapE podjedinice su obe locirane na
distalnim krajevima peritrihoznih (povrina bakterije je pokrivena bievima) fimbrialnih
dugih vlakana i sainjavaju jedinstvenu vrastu strukturu fibriluma.

Adhezini kao lektini: varijacije inter- i intra vrsta u

specifinostima rafiniranog eera

Mnoge bakterije proizvode lektine koji se vezuju za karbohidratne polovine

glikoproteina i glikolipida na povrini elije domaina (tabela 2). Najbolje prouene
bakterije koje proizvode lektin su one koje kolonizuju ivotinjska tkiva, ali i organizmi iz
okruenja takoe proizvode povrinske lektine. Uloga povrinskih lektina u posredovanoj
adheziji bakterije za ivotinjsko tkivo je dobro utvrena, ali pod izvesnim okolnostima
intracelularni lektini mogu uestvovati u procesu adhezije. Na primer, periplazmiki
lektini osloboeni iz Pseudomonas aeruginosa tokom lize mogu napraviti mostove
izmeu Psedomonas-a i ciljanog tkiva. Bukvalno sve bakterije koje kolonizuju
ivotinjsko tkivo proizvode jedan ili vie lektina/adhezina, ali i bakterije koje kolonizuju
neive ili ive supstrate u okruenju takoe koriste lektin za vezivanje. Na primer, Vibrio
furnissi se vezuje za neivi supstrat koji sadri glikokaliks, a Vibrio shiloi kolonizuje
korale vezivanje preko galaktoza specifinog lektina.
Bakterijski lektini se klasifikuju prema strukturi karbohidrata koje prepoznaju, a
njihova specifinost je obino odreena kao najjednostavnija karbophidratna struktura-
obino mono saharid-koja najbolje inhibira adheziju posredovanu lektinom. Ovo se
odnosi kao specifinos primarnog eera lektina (tabela 2). Razlike u vezivanju razliitih
oligosaharida se esto posmatraju meu lektinima koji imaju iste specifinosti primarnog
eera. Ovo se odnosi kao specifinost rafiniranog eera. Odreivanje specifinosti
rafiniranog eera bakterijskog lektina je obino zasnovano na dva razliita tipa
ispitivanja. U jednom ispitivanju utvrena je koncentracija razliitih derivata inhibitora
primarnog eera koji daje 50% inhibicije athezije (IC50) za razliite izolate. U drugom
ispitivanju merena je veliina athezije za razne glikoproteine koji sadre primarni eer u
razliitim kontekstima.
Enterobakterijske fimbrie dele odreeni broj zajednikih osobina. One su sve
dekodirane pomou sloenih operona i imaju gene za regulativne proteine, periplazmike
haperone, paltformu spoljanje membrane za okupljanje i glavne kao i sporedne
strukturalne podjedinice. U veini sluajeva lektinske podjedinice su sporedne
komponente fimbrialne superstrukture. Ove lektinske podjedinice su kompleksno
udruene sa drugim sporednim i /ili glavnim podjedinicama koje sainjavaju fimbrialni
okvir i smetene su na fimbrialnom vrhu kako bi bile optimalno smetene da posreduju u
interakciji sa elijama domaina. Za lektinske podjedinice se mislilo da sadre dva
odvojena domena, jedan za vezivanje saharida u N-terminalnom regionu i jedan za
polimerizaciju sa podjednicama okvira u C-terminalnom regionu, a kasnije studije o
kristalografiji i mutacijama na mestu su potvrdile ova predvianja. Specifinosti
primarnog eera brojnih enterobakterijskih fimbrijalnih adhezina su okarakterisane.
Studije o strukturi i funkcionisanju specifinosti rafiniranog eera enterobakterijskih
lektina su detaljno izvedene za dva tipa fimbrija, tip 1 fimbrija nekoliko enterobakterija i
P fimbrija E.coli. (tabela 3). Ovde e se razmatrati samo tip 1 fimbrijalnih lektina. Tip 1
fimbrije imaju zajedniku specifinost primarnog eera, manoze, ali varirajnu u
specifinostima rafiniranog eera. Postoji razlika izmeu razliitih vrsta kao i izmeu
razliitih izolata iste vrste (tabela 3). Dva milekularna mehanizma su predloena za
objanjenje ove razlike. Jedan od njih obuhvata udruivanje izmeu FimH athezina i
jedne ili vie podjedinica fimbrijlnog okvira (tj. FimA, FimF i /ili FimG). Ovaj
mehanizam objanjava posmatrane razlike izmeu vrsta. Drugi mehanizam obuhvata
varijacije fimH gena E.coli koji obrazlae razliitost unutar vrste u vezivanju meu
fimbrijama E.coli tipa 1.

Uticaj fimbrijalnog okvira na specifinost rafiniranog eera.

Jedinstven nain predstavljanja molekula adhezina kao multipodjedininih

kompleksa u asocijaciji sa drugim proteinima moe uticati na specifinost adhezina i
tropizam tkiva bakterija koje nose adhezin. Na primer, na razlike izmeu vrsta u
specifinosti FimH, podjedinici koja vezuje manozu fimbrije tipa 1, utie fimbrijalni
okvir.
Ukoliko se razliiti aromatini manoside koriste za inhibiciju interakcija vezivanja
koje su posredovane tipom 1 od strane fimbrija, posebne razlike u IC 50 se primeuju
izmeu E.cili, Klebsiclla pneumoniae i Salmonella typhimurijum. Dokaz da fimbrijalne
podjedinice okvira koji predstavlja uticaj FimH adhezina na fimbrijalnom vrhu (tj. FimA,
FimF i /ili FimG) na specifinost rafiniranog eera ovog lektina, prvi put je opisan za tip
1 fimbrie K.pneumoniae i E.coli. Kada su razmenjeni geni koji dekodiraju fimbrialni
okvir i fimbrialni adhezin izemu ovih vrsta, fimbrialni okvir uticao je na secifinost
rafiniranog eera fimbrie svake vrste. Na primer, relativna inhibitorna aktivnost
aromatinih manozida bila je 3-4-struko vea nego ona od alifatinih manozida za
rekombinovan soj koji istie okvir E.coli i FimH K.pneumoniae nego to je to bilo za
rekombinovan soj koji istie okvir K.pneumoniae i FimH. Nasuprot tome, relativna
inhibitorna aktivnost rekombinovanog soja koji istie okvir K.pneumoniae i FimH E.coli
bio je 5-6 puta manji nego onaj za rekombinovan soj koji istie okvir E.coli i FimH. Ovo
je uskladu sa velikim stepenom istovetnosti u C-termalnim regijama E.coli i
K.pneumoniae FimH koji se spaja sa okvirom. Nasuprot visokom stepenu saglasnosti
izmeu FimH E.coli i FimH K.pneumoniae, postoji ograniena sekventna homologija
izmeu ovih proteina i FimH S.typhimurium. Da bi se odredilo da li je markirana razlika
izmeu specifinosti rafiniranog eera FimH (FimHS) S.typhimurium i FimH (FimHE)
E.coli u afinitetu prema aromatinim manosidama (tabela 3) usled primarne strukture
FimH ili FimH prisutnog okvira, konstruisan je himerni FimH. Ovaj fuzioni proetein koji
se sastoji od N-terminusa FimH (FimHE) E.coli koji sadri domen vezivanja
karbohidrata, i C-terminus FimH (FimHS) S.typhimurium koji sadri regija udruenu sa
fimbriqlnim okvirom. Kada je ova FimH E/S fuzija izraena kod rekombinovanog soja i
predstavi na S.typhimurium tipa 1 fimbrualnog okvira, recombinovan soj je vezao
aromatine manozide sa afinitetom slinim onom FimHS. Svi ovi podaci zajedno
podravaju koncept da afinitet FimH enterobakterija prema aromatinim manozidama je
zanatno pod uticajem okvirnih proteina fimbria.

Uticaj alelinih (u originalu je allelic, verovatno pridev izveden od imenice

allele /li:l/ koja oznaava jedan od dva ili vie alternativnih oblika gena, smetenih u
istom delu na svakom paru hromozoma i svaki daje razliit efekat) varijacija
fimbrialnih adhezina na specifinost rafiniranog eera

Odreivanje sekvenciranja velikog broja FimH lektina dobijenih od razliitih sojeva

E.coli su otkrili da postoji prirodno javljanje fenotipskih varijanti proteina. Ove alele su
99% ouvane meu sojevima E.coli i variraju po malo kao jedna supstitucija amino
kiselina u regiji N-terminala FimH molekula u veini prouenih sojeva. Poto ova regija
sadri delove za vezivanje manoze, s razlogom je to bi neki od ovih alela mogle ispoljiti
razlike u njihovoj specifinosti rafiniranog eera. U stvari, sve E.coli fimH alele do sada
prouene dekodiraju pojedinice koje posredujuvisokim nivoima vezivanja za trimanoske
strukture (Man3=Man3Man6Man), ali vezivanje za ostatke manoze (Man1) meu FimH
alelama se moe razlikovati 15-struko (tabela3).
Poto su mano-oligosaharidi prirodno predstavljeni kao glikoproteini na povrini
ivotinjskih elija, baterija glikoproteina je testirana na njihovu mogunost da slue kao
efikasni liganti za tip 1 fimbrijom posredovanom adhezijom. E.coli koja nosi FimH alele
klasifikovane kao Man1 veze pokazala je razliit obrazac adhezije od panela glikoproteina
nego bakterija koja nosi Man3 fimH alele. Na primer, aleline varijante koje vezuju Man1
su se vezale dobro za manan i RNAzu B, dok su aleline varijante koje vezuju Man 3
vezane dobro samo za RNAzu B. Vezivanje svake od ovih alelinih varijanti za razliite
ligante inhibirano je prostim eerom manosom, istiui da razlike u obrascima adhezije
odravaju razlike u specifinosima rafiniranog eera.

Bakterijski glikokonjugati kao adhezini

 Mikrofazi sisara istiskuju lektine koji prepoznaju komplementarne karbohidratne
strukture na povrini bakterije i posreduju neopsoninoj fagocitozi bakterije. Iako
fagocitoza, nazvana lektinofagocitoza, brojnih bakterijskih vrsta obuhvata lektine
makrofaga, identitet povrinskih glikokonjugata koji posreduju u vezivanju za lektine
makrofaga su definisani za samo nekoliko bakterija. Receptor manoze makrofaga
prepoznaje kapsule K.pneumoniae koje sadre Man2/3Man ili Rha2/3Rha sekvence i
arabinomanana na povrini Mycobacterium tuberculosis. Nagoveteno je da
lipooligosaharidi/lipopolisaharidi (LOS/LPS) spoljanje membrane gram-nagativnih
bakterija posreduju u adheziji neprofesionalnih fagocita, ukljuujui mukozne elije i
mukozne konstituente. Dokaz za ovaj efekat nije izveden, ali je zasnovan na sledeim
posmatranjima: 1) vezivanje za epitelne elije mutanata kojima nedostaje O-sporedni
lanac LPSa je slabije nego kod sojeva roditelja, a izolovani LPS deluje kao inhibitor
vezivanja; 2) izolovani LPS Vibrio mimicus hemoglutinira eritrocite zeca; 3) disaharid
heptoza-3-deoksi-Domain-mano -2-oktulosonine kiseline prisutan u unutranjoj regiji
LPS prepoznaje se po molekulima kao lektin na plazmi membrane hepatocita pacova i 4)
vezivanje za i internalizacija epitelnih elija P.aeruginosa zahteva prisustvo netaknutog
LPS unutranjeg jezgra sa terminalnim ostacima glukoze. U nekoliko sluajeva,
sakupljanje bakterija moe biti postredovano interakcijom izmeu lektina na jednoj
bakterijskoj eliji i LOSa na povrini druge elije. ivotinjski lektin galektin-3
prepoznaje bakterijski LPS gram-nagativnih bakterija. Ni u jednom sluaju, meutim,
definitivan dokaz ili identifikacija lektina na mukoznim elijama koje su ukljuene u
vezivanje komplementarnih karbohidrata patogenih bakterija, nisu predstavljeni.

Tropizam tkiva i specifinost receptora bakterijskih

adhezina
Kao prvobitan pristup istraivanju doprinossa posmatranim razlikama u
specifinostima rafiiniranog eera na infektivnost bakterija, sprovedene su studije
adhezije posredovane tip 1 fimbriom na razliite ivotinjske elije. Razlike unutar vrste
izmeu E.coli, K.pneumoniae i S.typhimurium odraavaju njihov relativno-vezujui
afinitet prema uroepitelnim i enterocitnim elijskim linijama mia (tabela3). E.coli se
vezuje nekoliko puta bolje za uroepitelne elije nego za enterocite, ali je suprotno kod
S.typhimurium. obrazac vezivanja K.pneumonie je slian onom kod E.coli , ali razlike u
vezivanju za uropeitelne elije i enterocite su mnogo manje naglaene. Rekombinovani
sojevi su korieni da bi se testirao efekat fimbrialnih okvira na ovo vezivanje. Kada je
FimH E.coli istisnut na fimbrialni okvir S.tyohimurium, rezultirajui rekombinovan soj se
vezao za elije u obrascu koji lii na S.typhimurium. Kada su fimH geni tri
endobakterijske vrste spojeni fuzijom sa genom proteina koji vezuje maltozu (MBP),
mrlje rastopljivih fuzionih proteina su vezali netaknute uroepitelne i enterocitne elije
jednako dobro. Sve ove aktivnosti vezivanja za eliju inhibirane su slinim
koncentracijama manoze, ukazujui da veliina razlika odraava razlike u specifinosti
rafiniranog eera. Svi zajedno, ovi podaci ukazuju da razlike meu vrstama u vezivanju
posredovanom tip 1 fimbriom za razliite ivotinjske elije moe biti pod uticajem
fimbrijalnog okvira na kom se raa FimH. Razlike unutar vrste u adheziji za glikoprotein
koji sadri manozu, odraavaju se u vezivanju divljih vrsta i rekombinovanih sojeva za
razliite elijske linije. Na primer, FimH varijante koje vezuju Man1 vazale su
uroepitalne elijske linije do mnogo veeg stepena nego FimH varijante koje vezuju
samo trimanozu (tabela 3). Ove dve FimH varijnte meutim vezane su za epitelne elije
obraza na isti nain. Kao i u svim drugim sluajevima vezivanje je inhibiran manozom.
Razlike u specifinosti rafiniranog eera FimH alela i u vezivanju za ivotinjske elije
rezultiralo je u oznaenim razlikama u kolonizaciji beike E.coli. FimH varijnte koje
vezujku Man1 vezale su se 15-struko efikasnije za uroepitelne elijske linije i takoe
kolonizovale beike mieva u 15-struko veem broju.
Na tropizam tkiva mogu uticati drugi faktori osim specifinosti rafiniranog eera
adhezina. Na primer, afinitet adhezina prema elijama pod uticajem je fizikog stanja
strukture athezina, kao to je sluaj Neisseria meningitidis koji se pripaja bolje za elije
tkiva kada su njene fimbrije ili pilii u obliku svenja nego kada nisu. Varijante unutar
vrste meningokoka pokazuju posttranslacionu glikolizilacija njihovih pilusa sa
Gal4Gal3 (2,4-diacetamido-2,4,6-3deoksiheksoza) koji je O-povezan sa ostatkom
serina 63. Nije jasno kako ovakva glikolzilacija pilusnih adhezina utie na specifinost
receptora meningokoka. ak varijacije u lokaciji gena athezina mogu uticati na
specifinost receptora.
Receptori takoe mogu podlei neznatnim promenama i stoga u velikoj meri uticati
na sklonost ka infekcijama. Na primer, E.coli koja nosi K99 vezuje se za glikolipide koji
sadre N-glikolilneuraninsku kiselin, koja se nalazi na intestinalnim elijama
novoroenih prasia, ali se menja glikolipidima koji sadre N-acetilneuraminski kiselinu
odraslih svinja. Dve zamene za eer razlikuju ase u samo jednoj hidrofilnoj grupi koja je
prisutna kod acilne zamene na 4-NH grupi glikolipida praseta, ali koje nema u
glikolipidima odrasle svinje i oveka. Ova neznatna promena u glikolipidima vezana za
starost moe ojasniti zato E.coli K99 moe da prouzrokuje dijareju kod prasia a neko
kod odraslih svinja ili ljudi.

Pojave zavisne od adhezije

Iako se doprinos bakterijske adhezije posredovane fimbrijama na kolonizaciju
mukoznih povrina prepoznaje godinama, njeno uee u koracima procesa infekcije
donedavno je bilo prilino nejasno. Za nekoliko aktivnosti vezanih za proces infekcije se
ispostavilo da su takozvano adhezija zavisne ili su neposredne posledice adhezije.
Specifina interakcija izmeu bakterijskih fimbrija i njihovih komplementarnih receptora
na mukoznim elijama izaziva brojne odgovore u elijama domaina i u bakterijama koji
mogu uticati na tok procesa infekcije.

Adhezini nefritogenine E.coli

Veliki broj infekcija beike i gornjeg urinarnog trakta su izazvane E.coli i enternim
bakterijama. Moe biti nekoliko faktora koji doprinose, ali istiskivanje organela adhezije
ili fimbrija ovim bakterijama izgleda da je kritino. Urinarni trakt je relativno
negostoprimljivo mesto zua bakterijsku kolonizaciju. Potencijalni patogeni moraju
izdrati efekte razblaivanja estih eksfolijacija epitelni elija kao i ispiranje koje je
povezano sa izbacivanjem urina. Adhezivno svojstvo bakterije izgleda da je esencijalna
determinanta za kolonizaciju urinarnog trakta. Preko 80% uropatogenih bakterija imaju
kapacitet da se prilepe za uroepitelne elije, a najee istisnute organele adhezije kod
ovih bakterija su fimbrie tipa P i fimbrie tip 1. zaista, ovi izolati istiskuju jedan ili oba
fibrialna tipa. Istiskivanje fimbrie P i tipa 1 kod multifimbratne E.coli je regulisano na
razliite naine, a dva fmbrialna tipa su ponekad istaknuta odvojenim elijama. Ovo ini
da bakterijska populacija bude heterogena s obzirom na fimbraciju. P fimbrie se
karakteriu mogunou da vezuju Gal(1-4)Gal ostatke, dok fimbrie tipa 1 vezuju samo
za ostatke koji sadre manozu. Iako se ove fimbrie morfoloki ne razlikuju posmatranjem
standardnim elektronskim mikroskopom i iako su heteropolimernih struktura sa
sporednim podjedinicama koje slue kao deo za adheziju, postoje brojne strukturalne
karakteristike koje slue za razlikovanje. Adhezioni deo P fimbrie, PapG, se istiskuje na
distalnom vrhu fimbrie, dok se adhezioni deo fimbrie tipa 1, FimH, istiskuje na distalnim
vrhovima sa izvesnim proporcijama du fimbrie. Obe fimbrie su kompozitne strukture
koje se sastoje od dugih krutih tapova i distalnih tankih fibrilarnih struktura, ali struktura
P fimbrie izgleda da je znatno dua i fleksibilnija nego fimbrie tipa 1.
Kada se ovi fimbrialni adhezini uropatogene E.coli spoje sa svojim receptorom na
ueoepitelu, bakterije se prilepljuju za uroepitel. U sluaju fimbrie tipa 1, adhezini mogu
ponekad spojiti sa Tam-Horsfalovim proteinom, visoko manozilovanim jedinjenjem koje
lue bubrezi, a koje se apsorbuje na povrinu uroepitelijuma pre nego to adhezini
naprave kontakt sa apitelom. Komplementarni receptori epitelnih elija za P fimbrie su
globoside koje sadre epitope Gal(1-4)Gal receptora. Iako afinitet vezivanja izmeu
individualnih fimbria i njihovih receptora ne mora biti veliki, interakcija vezivanja
kojima posreduje nekoliko fimbria i njihovi receptori na eliji domainu, rezultira u
monoj interakciji koja izaziva odgovore ne samo u eliji domainu nego i u bakteriji.

Indukcija bakterijskih virulentnih gena

Kao to je ve reeno, urinarni trakt je relativno negostoprimljiv za bakterijsku

kolonizaciju. Uz pruanje otpora stalnim kinetikim silama, potencijalni patogen semora
razmnoavati dovoljno brzo kako bi kompenzoavo razarajui efekat urina. Stoga,
kapacitet rasta u urinu izgleda da je esencijalan za preivljavanje bakterije. Urin je
sloena telesna tenost koja sadri razlilite izlune proizvode, ali ograniava rast
bakterija, delimino zato to sadri minimalne koliine slobodnog gvoa. mehanizam za
dobijanje gvoa E.coli se aktivira na vezivanje PapG fimbrialnog adhezina na njegov
Gal(1-4)Gal receptor. Kada se bakterije sa P fimbriama veu za njihov receptor, otkriva
se aktivacija senzor-regulativnog proteina, AirS. Proizvod airS gena je senzorni protein
smeten u membrani citoplazme. Iako precizan mehanizam jo uvek nije odreen, za
AirS se veruje da regulie bakterijski sistem za dobijanje gvoa. On obuhvata proteine sa
visokim afinitetom za vezivanje gvoa ili siderofore i proteine membrane koji su
regulisani gvoem (IRMPs), koji slue kao receptori za gvoe-siderofore komplekse i
olakava translokaciju gvoa u bakteriju. Kada se airS gen izbaci kod uropatogene
E.coli , rezultirajui mutant gubi asvoju mogunost generisanja siderofora i IRMPs, i
samim tim gubi svoju mogunost razvoja u urinu. Izgleda da uropatogene bakterije imaju
mogunost da osete okruenje urinarnog trakta putem PapG i izazovu odgovarajui
odgovor kako bi olakale kolonizaciju mesta u telu. Ovi rezultati ukazuju na novu
funkciju bakterijske P fimbrie kao senzorne organele. Strateka lokacija PapG na
distalnom vrhu fimbrie verovatno olakava ovu ulogu. Ovaj rezultat je jedan od mnogih
koji pokazuje da su bakterijski patogeni sposobni da reaguju na vane signale iz elije
domaina nakon interakcije izmeu komplementarnih molekula povrine elije. Uz to,
ova posmatranja pruaju molekularnu osnovu za prethodne rezultate da bakterija dobija
prednost u razvoju nakon to se vee za elije domaina.

Indukcija odgovora citokina iz mukoznih elija

Specifino vezivanje bakterijskih adhezina za njihove receptore na mukoznim

elijama takoe izaziva celularne odgovore. Na primer, vezivanje P fimbrialnih adhezina
za njihove komplementarne receptore na uroepitelnim elijama izaziva oslobaanje
nekoliko imunoregulatornih citokina ukljuujui interleukin (IL)-1, IL-1, IL-6, IL-8.
neki intersantni tragovi su se pojavili u vezi izmeu pripajanja za povrinu elije
posredovanog fimbriama i proizvodnje celularnog citokina. Pripajanje PapG adhezina P
fimbrie za Gal(1-4)Gal oligosaharida na glikolipide smetene na spoljanjem delu
lipidnog aloja membrane epitelne elije podstie intracelularno oslobaanje keramida. Za
keramid se zna da moe biti kritian drugi prenosnik u signalnoj transdukciji u eliji i
moe aktivirati serin/treonin familiju proteinskih kinaza u fosfataza vodei proizvodnji
citokina. Ovaj mehanizam signaliziranja nije kao onaj koji koriste imunoregulatorni
citokini kao to je faktor tumor nekroze (TNF) i IL-1 kad izaziva celularni odgovor.
Izgleda da ovaj bakterijski adhezin funkcionalno oponaa imunoregulatorne molekule
domaina.

Indukcija odgovora citokina iz inflamatornih elija

Kapacitet bakterijakih adhezina u izazivanju odgovora citokina nije ogranien samo

na mukozne elije. Tip 1 fimbrie uropatogene E.coli moe da se vee i izazove
imunoregulatorne produkte iz raznih inflamatornih elija, ukljuujui makrofage,
neutrofile, mastione elije i Bakterij i T limfocite in vitro. Dokaz da se interakcije mogu
javiti in vivo sa znaajnim fiziolokim efektom dlazi od intraperitonelane injekcije date
mievima, a koja sadri E.coli sa tip 1 fimbriama, to rezultira u proizvodnji
ekstracelularnog TNF u peritonelnoj tenosti. Zna se da su mastione elije izvor TNF
kod peritoneuma mia, jer mievi koji su gentski deficitarni u mastionim elijama
pokazuju ogranien TNF odgovor nakon injekcije. TNF odgovor je praen brojnim
influksima neutrofila u peritoneum, koji se slae sa TNF kao potencijalnim neutrofilnim
hemoatraktantom. Stoga je jedan od ishoda aktivacije mastionih elija pomou tipa 1
fimbria regrutovanje neutrofila na mesta gde bakterija izaziva. Poto se mastione elije
nalaze uglavnom na mukoznim povrinama, ukljuujui urinarni trakt, interakcija izmeu
E.coli tipa 1 fimbria sa mastionim elijama koje su u blizini uroepitela moe doprineti
influksu neutrofila i njihovoj translokaciji kroz epitelnu barijeru u lumen urinarnog trakta.
Prisustvo neutrofila u urinu je retko i esto je indikacija za UTI (pretpostavljam da je ovo
skraenica od Urinary Tract Infection- infekcija urinarnog trakta prim.prev.). preterana
migracija neutrofila tokom infekcije moe dovesti do poveanja bakterisjkog prodiranja i
poveati mogunost da se bakterija odupru imunom odgovoru i olakaju virulencu.

Udar odgovora citokina izazvanih balterijama

Uopteno, citokini slue da pokrenu i reguliu uroeni i specigini imuni odgovor

domaina prema infektivnom agensu. U ove odgovore spadaju poveano luenje sluzi,
proliferacija spitelnih elija, regruatcija i aktivacija brojnih fagocitinih elija od kojih bi
svi mogli da potencijalno utiu na ranu eliminaciju patogena. Nemaju svi od ovih
odgovora namenjen uinak. Neki od produkata elija domaina podstaknutih adhezinima
mogu imati ozbiljne patofizioloke efekte na okolna tkiva, naroito kada se oslobaaju
previe ili u nepovoljno vreme. Mnoge proteaze, radikali kiseonik i citotoksini citokini
inflamatorne elije oslobaaju nakon aktivacije od strane tipa 1 fimbrie E.coli i oni su
tetni za domaina i podstiu patogenezu bakterija. Kritina determinanta o tome da li je
inflamatorni odgovor naklonjen domainu ili patogenu zavisi od drugih faktora
ukljuujui imuni status domaina i svojstvenu virulencu patogena. Poto izvesne
bakterije imaju mogunost oseanja kvoruma, broj bakterija na mestu infekcije moe
biti drugi kritian faktor. Tj. organizmi mogu meriti gustinu njihove populacije na datom
mestu, i kada dostignu kritinu gustinu, oni se mogu prebaciti na istiskivanje baterije
novih faktora virulence.

Indukcija bakterijske fagocitoze

Bakterijski adhezini mogu izazvati preuzimanje (orig,uptake=shvatiti, verovatno se

misli na prepoznavanje ili shvatanje da je u pitanju bakterija prim.prev.) bakterije od
strane fagocitinih elija u uslovima gde nema seruma. Proces je nazvan
lektinofagocitoza, po analogiji sa opsonofagocitoza u kome je prepoznavanje izmeu
mikroorganizama i fagocitinih elija posredovano serumskim opsoninima. Najbolje
okarakterisn sistem lektinofagocitoze je kada bakterija nosi manosa specifine lektine
tipa 1 fimbria. Paradoksalno je da bakterijski adhezini koji promoviu bakterijsku
kolonizaciju i infekciju takoe promoviu gutanje od strane fagocitinih elija. Javili su
se novi dokazi da je fagocitoza makrofazima izazvana tip 1 fimbriama od koristi
bakterisjkoj populaciji. Ispitivanja in vitro su otkrila da E.coli internalizovana preko tip
1 fimbrie preivljava intracelularni proces unitavanja od strane makrofaga. Izloeno je
da udruivanjem sa CD48, polovinom povezanom glikozilfosfoinizitolom za povrinu
makrofaga, bakterija dobija pristup putu prometa lipida koji zaobilazi prirodne
mehanizme unitavanja. Izgleda da je CD48 prisutan u glikolipidima i mikro-oblastima
bogatih holesterolom na povrini plazmaleme mastionih elija i makrofaga koji su
nazvani kaveole. Ove kaveolarne strukture poveavaju i posreduju inkapsuliranju
bakterije unutar intacelularnih odljaka membrane. Kaveole su bogate signalnim
molekulima i poznati su po tome to posreduju u signaliziranju kroz membranu elije.
Ovaj nalaz ne prua samo osnovu za to kako fimbrialni adhezini aktiviraju fagocite, nego
i otkriva ulogu celularnih kaveola u endocitinoj funkciji fagocitinih elija.

Internizacija pomou nefagocitinih elija

 FimH adhezin fimbrie tipa 1 posreduje ulasku bakterije u ljudske uroepitelne elije,
a koji se ne smatra fagocitinim. Ovakvo ponaanje je ogranieno na uroepitelne elije. U
bilo kom sluaju, uroepitelna fagocitoza podrava ranije nalaze in vivo koji demonstriraju
invaziju uroepitela mia od strane E.coli sa fimbriama tipa 1. Ova posmatranja nalau da
vezivanje bakterija sa fimbriama tipa 1 za njihove komplementarne receptore na imunim
ili epitelnim elijama podstie ne samo egzocitine odgovore od strane elija domaina
nego i endocitine odgovore pomou koji se prilepljena bakterija internizuje. Ova
sposobnost bakterija da preive u elijama domaina omoguava patogenima da izbegnu
baktericidna delovanja imunih elija domaina kao i datih antibiotika, a one tako mogu
doprineti povratku ili perzistenciji UTI.
Ova ideja nije ograniena samo na uroepitelne elije, nego se takoe javlja kod
drugih bakterija ukljuujui gram-pozitivne bakterije. Na primer, izloeno je da u sluaju
Streptococcus pyogenes internizacija u epitelne elije moe voditi asimptomatskom
prenosu. Velike utrobe slue kao glavni rezervoar za K.pneumoniae gde organizmi retko
izazivaju simptomatsku infekciju, ali su sposobne da napadnu intestinalne elije. Ovi
rezultati nalau da su bakterijski patogeni usvojili razliite strategije da prodru i preive
unutar epitelnih elija mukoznih povrina kako bi izbegle agense koji ih unitavaju i
imunu odbranu domaina, a istovremeno da se kolonizuju za dui vremenski period.

Terapija zasnovana na anti-adheziji i prevencija

bakterijskih infekcija
Anti-adheziona terapija ukljuuje upotrebu agenasa koji spreavaju pripajanje
bakterije za tkiva domaina ili uklanjaju bakterije sa tkiva u rqanim fazama infekcije.
Oekivanje je da se sa anti-adhezivnom terapijom cilja na mukozne povrine to e voditi
iskorenjivanju populacije patogena bez njihovog unitavanja (verovatno se misli bez
unitavanja mukoznih povrina, prim.prev.). Eksperimenti na ivotinjama su pokazali da
je mogue spreiti infekcije blokiranjem adhezije patogena na ciljano tkivo. Ovi nalazi su
pruili podsticaj za razvoj anti-adhezionih lekova za prevenciju i terapiju mikrobnih
infekcija kod ljudi. Neophodne su nove grupe lekova kao ove zbog poveane otpornosti
patogena prema konvencionalnim antibioticima. Sa medicinske take gledita, anti-
adheziona intervencija se moe smatrati blagom i bezbednom u poreenju sa trenutnim
hemoterapijskim pristupima.

Vakcine bazirane na anti-adheziji

Poto su otkriveni bakterijski adhezini i njihov znaaj u infekciji, uinjeni su napori

da se proizvede ista proteinska vakcina kako bi se indukovala anti-adheziona antitela.
Posebni napori su uloeni da se izazovu takva antitela u mukoznim sekrecijama kako bi
se spreila kolonizacija i invazija. Brojne studije kod eksperimentalnih infekcija su
pokazale efikasnost vakcina zasnovanih na adhezinima u spreavanju bakterijskih
infekcija. Moda su najubedljiviji rezultati dobijeni kod urinarnih patogena koji su ciljani
vakcinama.
 Bilo je i pokuaja da se testira efikasnost vakcina koje se sastoje samo od fimbrialne
FimH polovine ili njenih funkcionalno relevantnih fragmenata u cilju zatite od
eksperimantalno iazazvane UTI kod mieva. Ove studije su pokazale izvanredan uspeh u
pruanju zatite kod aktivno ili pasivno imunizovanih muieva. Vei deo zatite je
pripisan mogunosti da se adhezin specifinih fimbrialnih antitela profiltriraju kroz
bubrege i blokiraju vezivanje bakterije za epitelnu povrinu urinarnog trakta. Ova antitela
moduliu interakciju izmeu E.coli i mnogih fagocita koji su regrutovani na mesto
infekcije. Takoe je pokazano kod modela primata sa infekcijom beike, uropatogeni soj
koji istiskuje P fimbrie sa svojim PapG adhezinom, stvara zatitni imuni odgovor koji je
trajao najmanje 150 dana protiv izazova istog soja. Ovi rezultati ine moguim razvoj
efikasne vakcine protiv UTI.

eeri kao analogni receptori za blokadu adhezije

Rastvorljivi karbohidrati koji prepoznaju bakterijski lektini, blokiraju adheziju

bakterije na razne ivotinjske elije in vitro. Takvi saharidi mogu otkaiti bakterije koje
su vezane za elije pomou svojih povrinskih lektina. Ova mogunost eera u borbi
protiv bakterija je otkrivena pre dve dekade, na modelu UTI kod mieva. Davanje metil
-manozida sa tipom 1 fimbriata E.coli u beiku mieva redukovalo je UTI za dve
treine, dok je metil -glukozid bio bez efekta. Zatitini efekat anti-adhezivnih eera je
kasnije demonstriran u brojnim studijama sa razliitim patogenim bakterijama i
ivotinjama (tabela 4). Na primer, novoroena telad kojima je data smrtonosna doza
E.coli su mogla biti izleena vodom koja sadri glikopeptide spremljene iz
neimunoglobulinskih proteina plazme krave. Iako korieni glikopeptidi nisu detaljno
analizarani, vrlo je verovatno da su sadrali NeuGc ( 2-3)Gal-R sekvencu koju bakterija
prepoznaje. Derivati galabioze koji inhibiraju adheziju P fimbriate E.coli na ivotinjske
elije in vitro spreili su bakterijsku UTI kod mieva i majmuna. U klinikim trajalima
kod ljudi, pacijenti sa eksternom upalom uha izazvanom P.aeruginosa leeni su
rastvorom galaktoze, manoze i N-acetilneurminske kiseline. Rezultati su se mogli porediti
sa onim dobijenim leenjem konvencionalnim antibioticima.
Sia3Lac je davan majmunima inficiranim H.pylori i pokazalo se da su od est, dva
izleena potpuno, jedan je trenutno oien , a ostala tri su bila trajno kolonizovana. Nisu
primeene nus pojave kod bilo koje ivotinje. Autori su zakljuili da je anti-adhezivna
terapija bezbedna; moe izleiti ili umanjiti kolonizaciju H.pylori kod nekih majmuna,
ali dodavanje inhibitora protonske pumpe ili subsilikata bizmuta ne poveava procenat
izleenja.
Anti-adhezivni eeri mogu slino delovati na vezivanje toksina kao onih ko0d
Shigella dysenteriae tipa 1 ili homolognih toksina E.coli, nazvanih verotoksinima.
Takoe u ovom sistemu polivalentnih veza (liganata) bili su vie inhibitorni nego kod
monovalentnih.

Dijetetski inhibitori bakterijske adhezije

 Poto je nekoliko inhibitornih oligosaharida sastavni deo ljudskog mleka, ove
supstance imaju zatitnu ulogu protiv infektivnih agenasa kod beba koje se hrane
majinim mlekom. Dojenje je dugo u vezi sa redukovanom pojavom infantilnih infekcija,
naroito gastroenteritisa. Novija istraivanja su pokazala da je ovo delimino zbog
oligosaharida, glikoproteina i glikolipida iji je nivo znatno vei u ljudskom nego u
kravljem mleku. Glikokonjugati mogu delovati kao analogni receptori ljudskih patogena
tako utiui na vezivanje patogena ili njihovih toksina za tanko crevo.
Sok od brusnice???je prouavan neko vreme po svojim bakterijskim anti-
adhezivnim svojstvima i otkriveno je da inhibira adheziju E.coli in vitro. Ubedljivi dokazi
su pokazali da komponente sa velikom molekulskom teinom u ovom soku su odgovorne
za pozitivne efekte konzumacije brusnica na UTI zbog njenog potencijalne anti-
adhezionog delovanja prema uropatogenima. I dnevna konzumacija soka od brusnice
redukuje UTI izazvanu E.coli kod ljudi. Materijal brusnice takoe inhibira adheziju
H.pylori na ljudski gastrini mukus.

Zakljuak
Vazivanje bakterijskih adhezina za receptore domaina je veoma dinamian proces
koji signalizira mnoge odgovore pomou bakterije i elije domaina. U urinarnom traktu
adherentna E.coli moe da indukuje izraavanje bakterijskih gena koji bi doprineli
njenom razvitku u urinu i izazvali brojne imune odgovore od elija domaina. Stoga
fimbrijalni adhezini se mogu posmatrati kao direktni medijatori dvosmernog
signaliziranja izmeu bakterije i elije domaina. Veliki potencijal inhibitora adhezije na
mukozne povrine u prevenciji i moda leenju bakterijskih infekcija stvara nadu za
razvoj anti-adhezivnih lekova za ljudsku upotrbu. Razvoj anti-adhezione terapije iji su
cilj lektini mikrobiosa ometen je velikim potekoama u sintezi potrebih inhibitornih
saharida. Alternativa je upotreba jedinjenja koja strukturalno oponaaju inhibitorne
karbohidrate i koja se mogu lake dobiti. Trebalo bi koristiti koktel inhibitora ili
polivalentni inhibitor poto mnogi infektivni agensi izraavaju viestruke specifinosti.
Patogeni ukljuuju viestruke molekularne mehanizme adhezije kako bi inicirali infekciju
i efikasni anti-adhezioni lekovi e se morati sastojati od koktela inhibitora.