2

El Njumark

Kola
venosti

Elle Newmark :
BONES OF THE DEAD 2007.

3
 Poglavlje I
Pripovest o stranom zlu

Zovem se Luijano. Samo Luijano. Roeni sam Venecijanac, sada star i okovan
seanjima, primoran da se vraam, dogaaj po dogaaj, traei razjanjenja.
Postoje stvari o kojima sam se zakleo da ne govorim. Meutim, od moje zakletve
vremena su se promenila. U svome ivotnom veku, gledao sam kako se ovek pomalja iz
stolea tame. Veliki mislioci su nam otvarali um, a veliki umetnici oi i srca. Neki su to
nazvali renesansom - preporodom - ali siguran sam da e sve to imati odjeka i u dalekoj
budunosti zahvaljujui udesnom, novom pronalasku nazvanom tamparska presa.
Verovatno je da utanje sada ne bi bilo na korist napretku znanja. Moda je klatno prelo celi
luk, a vreme dolo da se progovori. Ukoliko paljivo nastavim ... pa, ko ima ui neka uje.
Ta spletka se desila u mojoj mladosti, kada sam kao egrt u Veneciji sluio dudevog
glavnog kuvara. Prvi put sam posumnjao da je u pitanju bezbono zlo kada je dud pozvao
jednog neotesanog seljaka da s njim veera u palati. U skladu sa starostavnim obiajima
posluge u svim krajevima, zauzeo sam mesto iza malice odkrinutih vrata trpezarije kako bih
mogao da motrim, i udio se prizoru to su njih dvojica zajedno. Dud, glavni magistrat
Blaene Republike Venecije, dian i okien draguljima, sedi sa gostom, koji je zbunjeni
pesano uljevitih ruku, crnih noktiju i neoprane kose koju je na brzinu zalizao i sklonio sa lica
u znak potovanja.
Obed je poeo bistrom supom od mesa, posluenoj u plitkim porculanskim zdelama, tako
finim da su u svetlosti svea delovale skoro providno. Seljak se bojaljivo osmehnuo sluavki
i promrljao, grazie, signora. Grubi glas je bio u neskladu sa pitomim dranjem.
Prezrivo je otpuhnula na njegovu neuglaenost - na besmislenost zahvaljivanja sluavki -
zatim se poklonila dudu i izala. Napolju, na odmoritu stepenita, stojei kraj mene,
promrmljala je: "Nadam se da glupi contadino uiva u besplatnom obroku. Stara budala ne
smera nita dobro." Slegla je ramenima i sila dole u kuhinju po sledee jelo, meutim, nije
bilo potrebe da se trudi.
Seljak se upiljio u svoju posudu sa supom kao neki erkez koji prouava listove aja.
Budui da sam potekao iz njegovog sveta, mogao sam mu itati misli: svakako, ovde u palati,
supa se ne guta pravo iz lonca kako to biva u njegovoj kuhinji sa zemljanim podom. Kako sad
da nastavi?
Kada je dud odabrao veliku kaiku meu filigranski ukraenim srebrnim priborom za
jelo, koji mu je stajao kraj tanjira, seljak uini isto. Bedni gost je pokuavao da supu neujno
uzima u usta s vrha kaike, tano kako je dud inio, ali su njegovi proreeni truli zubi
uzrokovali glasno, piskavo srkanje. ekinjasto lice mu se zarumene, i on bezvoljno odloi
kaiku.
Izgledalo je da dud ne obraa panju. Nasmeio se - zlatni odsjaj blesnu iz dubine usta -
i otmeno napuni srebrni pehar svojom privatnom zalihom valpoliele, crnim vinom cvetne
arome i gorkoslatkog ukusa koji ostaje u ustima. "Per favore, signore", ree dud uz
gostoljubivi naklon glave i prui pehar snudenom gostu.
Siroti ovek se stidljivo osmehnu i krupnim akama obgrli pehar. Trudio se da vino ispija
lagano i neujno, a taj prisebni napor usmeren ka otmenosti dozvolio je vinu da mu prome
ula. Nenaviknut na takvo bogatstvo ukusa, ispio je svo vino i zavrio sono mljackajui
usnama. Ponet zadovoljstvom, paljivo spusti ispranjeni pehar na ipkani stolnjak i okrenu
se da se zahvali dudu, ali... marrone!
Osmeh na njegovom licu pretvori se u gr. elo mu se namreka kao koren umbira i
naglo se uhvati za vrat. Dok se guio i batrgao, oi su mu odavale uas i smetenost. Srui se
na stranu sa vezom ukraenog sedita, naglavake na turski tepih, uz neuglaeni tresak. Oi
odavahu mrtvaku ukoenost.
Dud, sifilisom izmodeni starac, lanenom salvetom oisti krajeve usta, zatim sa stolice
podie svoju vladarsku figuru. Drhtavom rukom se pridra za ivicu stola, kleknu pokraj lea, i

4
iz nabora svoje odee izvadi boicu s tenou boje ilibara. Otvori mrtvaeva usta, nasloni
boicu na ve modru usnu, i paljivo sasu eliksir.
Uz malo zgaenog gunanja, dud gurnu prst u smrdljiva usta, pritiskajui jezik da se
uveri kako se tenost sliva niz mrtvaevo grlo. Kada se boica ispraznila, dud ispusti uzdah
oveka koji je svrio neveliki, ali neprijatan posao. Izvadi limunom namirisanu maramicu,
koju je uvek nosio zavuenu u rukav, obrisa ruke, a onda je pritisnu na nos. Duboko udahnu,
oito zadovoljan to konano moe da se izbori sa seljakovim smradom.
Dud, odeven u teki brokat i s maramicom vrsto pritisnutom preko nosa, sede ponovo u
svoju stolicu i zagleda se u le malim, prekornim oima. Rasejano namesti svoju nestanu
crvenu kapu tako da se tupi vrh na njenoj pozadini uspravi, kao srednji prst ispruen prema
Bogu.

Poglavlje I I
Pripovest o poecima

Mrtvi seljak bee pozvani gost, ali ja, siroe sa ulice, u palatu sam dospeo zahvaljujui
doboroti mog majstora. Dugujem mu, kao i ostalim mojim uiteljima, sve. Bez uitelja,
ljudski rod bi sedeo u hladnoj, mranoj peini trebei gnjide i pitajui se kako je Dedal upalio
svoju mitsku vatru.
Majstora sam upoznao kada mi je bilo trinaest ili etrnaest godina, dok jo uvek bejah
dovoljno mlad da promenim ivotni pravac. Ne znam datum svoga roenja, ali to sada i nije
vano. Ubistvo seljaka desilo se pre mnogo godina, leta gospodnjeg 1498, one godine kad me
je majstor video gde na Rijaltu kradem nar sa tezge sa voem i izbavio me iz bednog ivota na
ulici.
Odlino se seam tog nara ilave crvene kore, njegove mesnate teine u ruci i nagovetaja
slatkog vonog soka iz tamnocrvenih groica. Kada sam ga podigao sa gomile, zamiljao
sam prijatno hrskanje, osobeni miris, sokove koji mi se razlivaju po usnama i cure niz bradu.
Ah, to biblijsko voe sa otrim pupanim vrkom, izbor bogova i hrana mrtvih. Pribih ga na
grudi i potrah.
Ali glavni kuvar mi presee put i dohvati me za uvo: "Ne valja to, mome." Uze mi nar -
stvarno sam ga smatrao svojim - i vrati ga prodavcu. Moje razoarenje bilo je nazubljeno
srdbom, ali pre nego to sam mogao odgovoriti glavni kuvar dodade: "Nahraniu te u kuhinji
palate. Ali prvo mora da se opere."
Marrone. Za jelo u dudevoj palati oprao bih svu valjivu siroad, sve gnojave gubavce i
sve bolesne prostitutke u svakoj ubogoj venecijanskoj calle. Promrljah, si, signore.
"Andiamo." Cvrsto me je drao za uvo dok smo ili Rialtom. Proli smo pored pekara od
kog sam esto krao hleb koji neto samozadovoljno promrmlja, bez sumnje mislei da sam
konano dobio svoje. Proli smo pored prodavca ribe kome sam tog dana ukrao pastrmku, a
on podie no za ienje krljuti da mi pokae gadnu otricu. Probijali smo se kroz gomilu
prodavaca koji su me pogledavali, a zatim klimali glavom prema glavnom kuvaru kao da
kau, "Dobro je, uhvatili ste jednog nevaljalca."
Proli smo i pored nekolicine mojih odrpanih drugara, koji su nas sumnjiavo gledali iz
skrovitih uglova. To to me je sa ulice odvodio lepo odeven mukarac moglo je da bude jako
dobro ili jako loe. Moda sam odlazio na topli obrok udeljen iz milosra, ili me je moda
oekivala kakva otra kazna primerena deaku poput mene, koji nikome nee nedostajati.
Namigivao sam drugarima da pokaem kako mi se srea malice osmehnula, ali ni izbliza
nisam bio toliko uveren koliko sam bio gladan.
U stranjem dvoritu palate sam se svukao i oprao grubim sapunom od cei, u drvenom
koritu punom hladne vode. Dok sam drhui sedeo u koritu, glavni kuvar mi je obrijao glavu.
"U mojoj kuhinji nema mesta za vake."
"Kako vi elite, signore." Setih se da je obeao hranu.

5
 Takoe se setih trenutka panike kada mi je, dok sam sedeo go i obrijan u drvenom koritu,
dodirivao tamnosmei beleg na elu. Odvie neno pratio je obrise, a ruka mu se malo due
zadrala na mom licu. Budui da sam upoznao ljude koji uivaju u bliskosti sa deacima - i
vie no jednom istrgao im se iz znojavih ruku - naglo trgnuh glavu unazad, preplaen, ali
spreman na borbu. Na licu mu potraih nagovetaje grabljivog pogleda kakve sam nauio da
zapaam na ulici, ali ne, to bee jasno lice sa bistrim oima, blagim kao mleko.
Glavni kuvar povue ruku i zauze poslovno dranje. "Trljaj", kaza. "Iza uiju i izmeu
nonih prstiju." Spalio je moju odeu odmah tu u dvoritu i nogama zatro ike, govorei:
"Pih. troka." Dao mi je iste vunene pantalone i grubo tkanu bluzu od belog pamuka. Dodir
iste odee na svee opranom telu uinio je da se vrpoljim od zadovoljstva dok me je vodio
unutra.
Uzavrela kuhinja palate mirisala je na lovor i majinu duicu. Imala je tri loita, svako
od njih dovoljno veliko da se ovek u njemu uspravi. Glavni kuvar mi naredi da sednem na
drveni tronoac u uglu i prui mi komad utog sira i pare sveeg hleba sa debelom,
hrskavom korom. Davno je bilo kako sam jeo sir bez buavih fleka i bez nareckanih ivica
izgrizenih pacovskim zubima. Sedeo sam na tronocu obrijane glave nagnute nad hranom i
lakomo gutao. Marko je uvek govorio: "Ako dobije besplatan ruak, jedi ga brzo pre nego ti
ga uzmu." Trpao sam u usta. Obrazi su mi nabrekli kao dinje i jedva da sam mogao vakati.
Ipak, trpao sam jo.
Glavni kuvar mi dotae rame. "Polako, deko. Sve trai vreme."
Dok sam gutao, osmatrao sam kuhinju. Verovatno da bih pri odlasku mogao nai neto da
ukradem neki ukusni zalogaj da ponesem drugarima Marku i Domingu, ili moda neku
kaiku da gurnem pod koulju i prodam za nekoliko bakrenjaka, ili moda glavicu crnog luka
da je trampim za pare mesa. Ali mi tada precizna ureenost i dobro voenje kuhinje privue
panju. Grupa od nekih desetak kuvara u besprekorno belim bluzama lako i spretno se kretala
po kuhinji. Kuhinja je amorila kao dobro ureena konica ista, miriljava i lepo osvetljena
prirodnim svetlom koje je dolazilo iz visokih prozora sa dve strane dugake prostorije. Kuvari
odeveni u belo obigravali su oko izreckanih drvenih panjeva za seenje natrpanih povrem i
nosili keramike posude s mesom usoljenim u zainjenoj salamuri.
Pekar - kojeg u kasnije upoznati kao Enrika Ogovaraa - oblikovao je testo posuto
suvim groem dok je brano letelo oko njega, pekarski arobnjak u zaaranom oblaku.
Enriko je radio pored ciglom ozidane penice sa lunim vrhom. Tog dana je koristio drvenu
lopatu dugake drke da bi izvadio kao zlato utu veknu, toliko opojnog mirisa da sam morao
priguiti uzdah.
Naravno, bio je tu i uzepe - taj podli, neotesani, pogureni pijanac - i kezio mi se istei
pod. Poznavao sam ga sa Rijalta; brat mu je bio prodavac ribe od kog je glavni kuvar esto
otkupljivao dnevni ulov. Tog dana nisam obraao panju na uzepea kao to nisam ni na
Rijaltu, jo uvek ne shvatajui koliko mu je mrsko moje prisustvo u kuhinji.
Panju mi je privuklo loite sa bletavim nizovima ulovljene peradi koja se lenjo
okretala na ranjevima. Iako mi je stomak bio ugodno pun, voda mi je kretala na usta od
pogleda na tako mnogo mesa, posutog zainima, preplanulog, dok iz njega kaplje mast.
Omamljujui prizor ivine na ranju i miris hleba iz penice meali su se sa zvucima seckanja
noeva, prokljualih lonaca i cvranja iz tiganja. Ta omamljenost se graniila sa putenou.
Na drugom loitu, gvozdeni lonac obeen iznad vatre isputao je uskovitlane pramenove
pare, a ja sam se pitao kakva li se kuvarska majstorija krka u njemu. Zamiljao sam gustu
supu sa knedlama, gula od zeetine ili svee povre koje igra u prokljualoj pileoj supi, jela
za koja sam uo, ali koja nikada nisam okusio.
Iz udaljenog kraja kuhinje, jedno strmo, usko stepenite vodilo je ka spavaonici u kojoj
u spavati - mada, sedei na onom tronocu, divlje gutajui hleb i sir, o tome nikad ne bih ni
sanjao. Pretpostavljao sam da je glavni kuvar dobar ovek koji s vremena na vreme hrani
siroad s ulice, i svakog asa sam oekivao da me isprate.
Dok sam isisavao poslednje mrvice sira zaostale izmeu zuba, primetio sam kamenu
cisternu. Pre nego se moja sluba u kuhinji okona, odneu stotine prepunjenih kofa do te

6
cisterne. Oblinja drvena vrata vodila su u dvorite u kome sam se okupao, a odatle se izlazilo
u prodrljivi grad.
Uinilo mi se neobinim da su samo jedna obina vrata sve to stoji izmeu kuhinjskog
sveta izobilja i mog sveta nematine.
Bila su tu jo jedna vrata - tog dana zatvorena - koja u upoznati kao ulaz u ozloglaenu
batu glavnog kuvara, zbirku udnih biljaka koje su irile strah i inile da se na mog majstora
gleda kao na udaka.
Skromni sto glavnog kuvara gledao je na celu kuhinju to mu je dozvoljavalo da svoje
podruje osmotri samo jednim pogledom. U narednim danima, posmatrau ga kako ispisuje
jelovnike i planira gozbe za tim stolom. Uvek artiste, spretan i osoben, retko je pogledavao u
recepte na pretrpanoj knjikoj polici iza sebe. Knjige su bile pranjave od nekorienja, ali
moj majstor, uvar znanja, voleo je da ih skuplja. Tog dana je stajao kraj svog stola, s rukama
na kukovima, posmatrajui kuhinju, pozdravljajui sluavke i dvorkinje koje su dolazile i
odlazile kroz klatna vrata za poslugu.
Rekao bi buon giorno, a neka upava devojka bi mu se osmehnula. "Come stai, Tereza",
a sedokosa ena bi slegla ramenima i lagano se odgegala.
Dok sam posmatrao paradu umazanih ena koje s metlama i posluavnicima ulaze i
izlaze, dvoroupravitelj svojom udesnom pojavom prekinu ovu jednolinu povorku. Uleteo je
unutra s glavom zabaenom na kraljevski nain, njegova izraena brada trala je napred,
jednom rukom mekano je pridravao odoru a drugom mahao svilenom lepezom s cvetnim
ukrasima. Nosio je biserjem ukraene papue s navie povijenim vrhovima. Oh, ta nesrena
obua.
Oaralo me je dvoroupraviteljevo raskono prisustvo, ali kuvari, naviknuti na njegovu
bletavu pojavu, nisu obraali panju. Samo jedan kuvar, Dante, zastade usred soljenja plavog
patlidana i pokua da se nakalje pomalo zajedljivo, ali mu nije naroito polo za rukom.
Uskoro u otkriti da se dvoroupravitelj skoro svakog dana pojavljuje u kuhinji, i da su kuvari
oguglali na njegov sjaj. Tog dana, bio je odeven u satensku odeu tirkizne boje izvezenu
narandastoljubiasto i obrubljenu zlatom. Oko sebe je irio miris jorgovana koje me je
preplavio kada je proao kraj mene. Dvoroupravitelj je odkokodakao pitanje glavnom kuvaru
- neto u vezi s umakom ili supom za taj dan, ne seam se, toliko sam bio zasenjen njegovom
pojavom - onda je napuio usne i zatresao lepezom dok je sluao odgovor. "Kako elite,"
zacvrkutao je i izveo jedan veliki, pomalo jedak odlazak, kao da kanjava nas ostale zbog
nae obinosti.
Poto je dvoroupravitelj otiao, glavni kuvar usmeri panju na mene. Ja pokupih
poslednje mrvice s bluze, poelevi da sam nevidljiv pa da se mogu razvlaiti po tom
bezbednom utoitu, ali kada vide da sam zavrio s jelom, glavnu kuvar mi prui neku tamnu
zdepastu stvar za koju ree da se zove krompir. Nikada ranije nisam video to neobino povre
iz Novog sveta, ali mi se odmah dopade njegova upadljiva teina i miris zemlje. Dade mi i
alatku, koju u kasnije znati kao no za ljutenje, pokaza mi kako se koristi i ree da se dam
na posao.
Tako je to bilo. Ljutio sam, istio, iznosio ubre, donosio vodu i drva, podlagao vatru,
prao teke lonce, i sve to za hranu i slamaricu u spavaonici za poslugu. Trebalo mi je nekoliko
dana da shvatim udnovatu injenicu da me je glavni kuvar, ime mu bee Amato Ferero, uzeo
sebi za egrta.
uzepe, taj zlovoljni ista, shvatio je moju sreu pre nego ja. Kao egrt, ja sam ga
preiao, i stari ubriacone jednostavno to nije mogao podneti. Kad god bi proao pored mene
poroaputao bi "bastardo", ili bi me urokljivo pogledao. Kada glavni kuvar ne gleda, potkaio
bi me metlom, rasturio drva koja sam briljivo poredao, bacao kore od povra na moje isto
posue i donosio ubre nazad u kuhinju da bi me uinio lenjivcem.
Ipak, nisam se osvrtao na njega. Prvi put nakon detinjstva, jeo sam tri puta dnevno i svake
noi spavao pod krovom. Opinjen izobiljem i plaei da se ne pogreim, nisam se usuivao
da se poalim na uzepea niti da ulazim u pobude glavnog kuvara. Izvravao sam njegove
zapovesti, jeo njegovu hranu i smatrao se blagoslovenim.

7
 Meutim, nedostajao mi je Marko. Muio me oseaj krivice zbog neizrecive sree koja se
osmehnula meni, a mimoila njega. Iskupljivao sam se tako to sam u svakoj prilici krao
hranu za njega. U rana jutra, pre nego to kuvari stignu, skupljao sam ostatke na koje niko nije
nije obraao panju, uvijao ih u masnu krpu, i skrivao ih iza cisterne do kasno uvee, kada
sam iznosio ubre. Marko bi pokatkad ekao u dvoritu, gladan i nestrpljiv, a kada ga nije
bilo tamo, ostavljao sam zamotuljak iza gomile ubreta. Ujutru ga vie ne bi bilo.
Ostatke sam, takoe, davao mom vernom maku Bernardu, koji se udebljao i dobio sjajnu
dlaku otkako sam ga uzeo kao izmravelo mae. Iako je Bernardo esto nestajao, na
tajanstveni maji nain, uvek se vraao da jede u kuhinji i spava u mom naruju u spavaonici.
Glavni kuvar Ferero ga je trpeo zbog mene.
U tim ranim danima, laskao sam sebi kako me je glavni kuvar, Ferero, odabrao zato to
me smatra izuzetnim, zato to je uoio odlike mog otrog uma, ili cenio spretnost mojih brzih,
deparokih prstiju. Sada, godinama kasnije, znam da njegov izbor nije imao veze sa mnom
nego s njegovom verom u ovekovu sposobnost da nadvlada zlu kob, kao i sa njegovom
eljom da ima sina i naslednika. Izabrao je mene uprkos meni.
Ali taj trenutak glavni kuvar nije odabrao nasumino. U onim danima, jedna glasina je
onespokojavala Veneciju kao razdraljivi juni vetar. Svako, od sluinadi pa do plemstva,
aputao je o nekoj staroj vizantijskoj knjizi za koju se govorilo da krije formule drevnih
arobnjaka. Govorilo se da je knjiga, iako izgubljena jo u staro doba, skrivena negde u
Veneciji.
Seam se razgovora, koji sam prislukivao na poetku egrtovanja, koji me je
katapultirao u svetkovinu mate, a ticao se predmeta moje udnje, la mia bela Franeska.
Jednog popodneva, Enriko se gurao pored penice od cigle s kuvarom zaduenim za povre,
Danteom. Drali su glave nagnute jedan prema drugom pod udnim uglom, a ruke su im bile
vrsto skrtene na grudima. Enriko je aputao kroz zube, a Dante je izgledao opinjen. Uvek
zainteresovan za nova zbivanja oko sebe, naao sam se u poslu reajui drva nedaleko od njih
tako da sam mogao uti razgovor. ivot na ulici bez ikoga svoga uinio je da mi prisluivanje
izgleda prirodno kao i disanje i isto toliko neophodno.
"U knjizi je formula za pretvaranje olova u zlato", ree Enriko.
"Ma." Dante zazvua blago razoarano. "Alhemija je izmiljotina. U svakom sluaju, oni
koji to ele ve su bogati. Ne, to mora da ima veze s uticajem na ljude. Formula za upravljanje
mislima ili omekavanje srca."
"Omekavanje srca? Misli ljubavni napitak? Eh. Kakva je korist od toga?"
Dante znaajno podie prst. "ovek e odati najdublje tajne eni koja ga omaija
poudom." Znalaki zaklima glavom. "Nema boljeg dounika od zavodnice. Zaljubljeni ovek
je u nevolji."
Enriko se na trenutak zamisli. "Tano je to. Biti opijen znai biti ranjiv. Ali mora da ima
neto vie od ljubavnog napitka. Inae, zato bi ostareli dud eleo knjigu? Sigurno postoji
formula za produenje ivota."
"Zauvek?"
"Ko zna?"
Dio mio. Pomisao da s Franeskom podelim ljubavni napitak opila me je i zbunila. Od
svih blistavih tajni pripisanih uvenoj knjizi, verovao sam da je ljubavni napitak svakako ona
najdragocenija.
Svako je verovao da knjiga sadri ba ono to ovek najvie eli. Franeska je bila jedina
stvar koju sam eleo, ali drugi su eleli druge stvari. Ljubav, bogatstvo i besmrtnost - bile su
udnje koje e nas odvesti u mreu nepoverenja i propasti.
Koloplet tajni i lai otpoeo je seljakovim ubistvom, o kojem sam bez oklevanja
obavestio glavnog kuvara. Znao je da motrim na duda, i odobravao je. Smatrao je da bi za
mene moglo biti pouno da gledam otmeno ponaanje i fine manire, naroito za stolom. "Kai
mi kako jede, pa u ti rei ko si", uvek je govorio.
Po njemu, pripremanje hrane je sredstvo da se rasvetli misterija ivota. Jo uvek ga vidim
kako muti belance u bakarnoj posudi koju dri naslonjenu na podlakticu.

8
 Pevuio je uz metalni odjek udaranja dok se itka smesa pretvarala u snenu gomilicu.
"Vidi", ree, maui bukalom kao da je arobni tapi, "arolija!" Onda bukalo uperi ka
meni. "Nemoj nikad zaboraviti, Luijano: ivotinje jedu, a ovek obeduje." Razvue istueno
belance preko ukastog papira premazanog maslacom. "Zato se za otmene ljude kae da su
ljudi od ukusa."
Pod starateljstvom glavnog kuvara Ferera, poeo sam da stiem letimini uvid u
otmenost. Izmeu ostalog, izgledalo je da ona oveku daje mo da privue odreenu vrstu
ena, poput nenametljivo otmene ene glavnog kuvara, Rose. Ja nikada nisam bio sa enom
zato to sve uline devojke zahtevaju novac i za najsitnije usluge. I Marko je bio
zainteresovan za ene isto kao i ja, ali se pretvarao da ne mari. Marko, gorak zbog majke koja
ga je ostavila, esto je govorio: "ene - pih! Zlo bez kog se ne moe."
Nisam smatrao da su ene zlo, tek samo da su nepristupane. Moja voljena Franeska
ivela je u manastiru, usamljena i nedodirljiva, ali sam se ipak nadao. Franesku su u manastir
dovele okrutne okolnosti, ali ona je eznula za svetovnim ivotom. Uskoro sam otkrio da je
ispod svoje redovnike odee sona kao ljiva i bestidna kao greh. Moja mladalaka vedrina
dozvoljavala mi je da verujem kako e ona napustiti manastir i udati se za mene, ako joj samo
uzmognem ponuditi gospodski ivot.
Ali moj preobraaj je traio vreme. Drsko umee ulice proimalo me je. Pokazivalo se u
kradominom hodu, grubom govoru, u mojim nepoverljivim oima. Nestrpljiv da postanem
gospodin, koji zavreduje Franeskinu panju, potajno sam posmatrao ivot u palati i
razvrstavao svoja otkria. Kada sam nedeljom imao pola dana slobodno, Marka i Dominga
sam zabavljao pantomimom kolenovia. Briskao bih uglove usana zamiljenom salvetom,
epurio se preko mostova zabaenih ramena i isturene brade. Pred Domingom bih izveo
kieni naklon govorei: "S vaim doputenjem, gospodaru." Pucnuo bih prstima prema
Marku: "Doteraj mi gondolu, mome." Za njih je to bila igra; za mene proba mog budueg
ivota glavnog kuvara.
Ali prvo sam imao da odsluim egrtovanje na zadovoljstvo majstora Ferera. Nakon to
videh da dud u mrtvaevo grlo uliva jantarnu tenost, strah niz stepenice za poslugu,
preskaui po dve odjednom, nestrpljiv da glavnom kuvaru ispriam o ubistvu. Na moje
zaprepaenje, nije ostao bez daha, niti se epao za grudi pa ak nije ni razrogaio oi.
Uzdahnuo je i seo za sto, obilato posut branom, nemarno pritiskujai laktove u jedan
breuljak od testa.
"Jesi li siguran, Luijano? Je li ovek stvarno mrtav?"
"Jeste, majstore."
"Neka druga stanja mogu da izgledaju kao smrt."
"Majstore, otrovao ga je. Video sam svojim oima. Mrtav mrtvosan."
"Oh, Dio." Majstor spusti glavu medu ruke. "Poelo je."

Poglavlje I I I
Pripovest o Luijanu

Jedno seanje povlai drugo, a seanja na one mladike dane sa majstorom uvek me
odvlae dublje u doba irih mogunosti, inae vreme mi esto izgleda kao kupa koja suava
mogunosti. Moja najranija seanja povezana su sa irokim, kao ugalj crnim licem
uokvirenim zlatnim alkama to se njiu zakaene na izduenim unim koljkama. Beonjae
njehih oiju bile su ukaste, ali njeni zubi bletavo beli. Imala je velike zube, a krupne kosti
su se nazirale ispod razvuene crne koe na zglobovima prstiju i laktovima, te grube kvrge
radom izmuene ene.
La Kanterina - pevaica - to joj nije bilo pravo nubijsko ime, ve pre ime koje su joj dale
devojke zbog naina na koji je pevala svoju setnu afriku canzoni dok je radila. La Kanterina
je vodila kuu. Spremala je obroke i ribala pod i otkuvavala umrljanu posteljinu. Nou je
stavljala plavi turban i istu kecelju da bi posluivala mukarce u piano nobile, gde su se

9
opijali i zabavljali s devojkama. Sreivala je spavaonice posle svake upotrebe, prosipala
prljavu vodu iz lavora, a sveu nalivala u pehare. La Kanterina je devojkama donosila tek
uzavreli aj od ipka kada bi se u podne probudile. Ona bi dorukovala mnogo ranije, zajedno
sa mnom u kuhinji - za nju vrui aj, toplo mleko i hleb namazan medom za mene.
Ne znam koliko sam bio star kada me je opatica donela u javnu kuu, ali La Kanterina je
govorila da me je krupan mukarac mogao drati na jednoj aci. esto sam je molio da mi
pria o tome, i jo uvek je mogu jasno videti kako uurbano skuplja krevetske pokrivae dok
mi pripoveda. "Noge su ti jo bile povijene kao kod abe, plakao si kao malo mae, a
ruicama si mlatio kao slepac." Tada bi coknula i zavrtela glavom. "Mrav. Jadan. Jo jedna
muka u ovom tegobnom ivotu."
Ponekad bi zastala i spustila napola presavijen arav, a glas bi joj omekao. "Nisam te
mogla vratiti." Ispravila bi lea i potreseno zabrektala dok je ispravljala neravnine na aravu.
"Ni ta strega te svakako ne bi uzela nazad." Strega - vetica. Ponekad bi La Kanterina
razvukla ono r - strrrrega - izvijajui gornju usnu u prezrivi luk.
Presavila bi arav i nastavila. "Njeno strega lice bilo je zbrkano i malo, kao i njeno
srce. Ta strega ree: 'Prvo smo pomislili da je devojica za nas da je podiemo u vrlini. Ali
deak je. Pih.' Strega mi te je tutnula u naruje i obrisala prainu s ruku. Rekla je: 'Svi oni
zavre ovde pre ili kasnije, zato neka vam ga.' A sebe naziva asnom sestrom. Strrrrega."
Onda bi La Kanterina zabrektala poslednji put i izala s posteljinom, a njena jaka zadnjica
ljuljala se u ritmu neke tune nubijske balade.
Kada sam bio dovoljno velik da stolicu odvuem do plakara, kako bih dohvatio teglu
slatkog koju je ona drala visoko na polici, La Kanterina poe svakog dana posle doruka da
me puta napolje, poput kunog ljubimca. "Ne moe da krivi devojke. One kau: 'Primi
jednog, primi ih dvadest,' nije ovo sirotite", govorila mi je. Pogurala me je neno prema
zadnjim vratima. "to manje te viaju to bolje. U svakom sluaju, treba da naui kako da se
stara o sebi." Dodirnula je beleg na mom elu i vrhom prsta pratila njegovu neravnu liniju.
Taj beleg mi pokriva etvrtinu ela povie levog oka, i dan danas je udubljen, boje oraha.
"Tamna koa, ak i tako malo pare, predskazuje tugu. I ti bi to mogao znati", promrmljala bi.
Kada me je prvi put pustila napolje, uurio sam se ispred zadnjih vrata i cmizdrio celo
jutro. Kada sam ogladneo, prevrtao sam po gomili otpadaka iz javne kue i naao ostatke
svee hrane umotane u masnu krpu, sasvim dovoljno da umirim stomak. Jeo sam, a onda se
sklupao pokraj gomile i zadremao. La Kanterina me je putala tako, iz dana u dan, uvek se
starajui da se zamotuljak s rukom nae sakriven u gomili ubreta.
Uskoro, poeh sam da izlazim odmah posle doruka. Lutao sam ulicama u sve irim
krugovima, znatieljan da upoznam svet. Nisam bio najmlai na ulicama koje su vrvele od
maaka i siroia, a bio sam sreniji od veine zato to bi me kada padne mrak, dok su
devojke bile zauzete s muterijama, La Kanterina primala da prespavam u njenom krevetu.
Za esti roendan mi je obeala kola od vianja, a datum je odabrala nasumice i
tradicionalno ga je obeleavala pripremajui neto posebno. Svoju starost sam uvek odreivao
tako to sam raunao godine od njene smrti i dodavao est. To je gruba raunica, ali godina ili
dve, gore-dole, nije nikada znaila mnogo.
Seam se svog sebinog razoarenja kada sam je zatekao suvie slabu da ustane iz
kreveta i ispee mi roendanski kola. Uskoro zatim, vratio sam se kui jedne veeri a nje nije
bilo. Neka druga ena debelih prstiju i smrdljivog zadaha najurila me je s vrata. Te noi sam
spavao ispred zadnjih vrata javne kue. Seam se da mi je najvie nedostajao miris La
Kanterine, topla meavina peciva i tek ispeglanog rublja i enstvenosti - miris koji nisam
ponovo naao dok nisam sreo Franesku. Sledeeg dana nije vie bilo hrane zamotane u
masnu krpu.

Odrastao sam na ulicama krcatim trgovcima svake vrste i pomorcima iz svake zemlje.
Venecija je oduvek bila meunarodna luka uurbanih dolazaka i odlazaka, a u onim danima
pogotovo je bila takva. Bila je mesto razmene dobara iz celog sveta. Sa dalekog istoka stizala
je zlaana svila; egipatski trgovci su prodavali komade kristalne stipse za bojadisanje vune;
muslimanski trgovci su donosili izvrsnu ljubiastu boju spravljenu od liajeva i insekata. Na

10
Rijaltu ste mogli kupiti vrste gvozdene alatke iz Nemake, uraenu kou iz panije i
raskona krzna iz Rusije. Roba se slivala iz svih delova poznatog sveta: zaini, robovi, rubini,
tepisi i slonovaa - dugaak je spisak. U malenoj Veneciji, to na neobjanjiv nain pluta na
iljku Jadrana, izloena su sva blaga sveta, i sve ima svoju cenu.
Rado sam traio vreme na dokovima i snevao da se kao slepi putnik ukrcam na najvei
brod. Gledao sam ih kako isplovljavaju na more, s jedrima punim povoljnog vetra, utrobama
krcatim robe za prodaju u dalekim mestima. Zamiljao sam sebe u potpalublju, prijatno
uukanog meu mekanim vreama firentinske vune dok me talasi uljuljkuju u san. ivei bez
krova nad glavom, jo uvek nisam znao da me mrani, zatvoreni prostori ispunjavaju strahom.
Snovi mi behu oblikovani udarima vetra s mora, otrim mirisom slanog vazduha,
klepetom krila galebova i pesmom preplanulih mornara s visokih jarbola, zapljuskivanjem
vode o brodska korita i trupkanjem nestrpljivih zaprenih konja po kaldrmi. U tom vremenu i
prostoru neogranienih mogunosti desilo se da sam upoznao Marka. Bio je godinu ili dve
stariji od mene, upeatljiva razlika za nekoga ko ima est godina. Prilepio sam se uz svog
odrpanog mentora i oponaao njegove uliarske manire hvalisavca i varalice. Glavni kuvar je
postao moj majstor, ali je Marko bio moj prvi uitelj.
Marko me je nauio kako da se veto sudarim sa enom zaokupljenom biranjem krupnih
dinja i da joj lake prste zavuem duboko u kesu s novcem. Nauio me je kako da sitnu ruku
gurnem u dep nekog gospodina, a da jedva okrznem tkaninu, da uhvatim novi izmeu dva
prsta i izvuem ga, i sve to u prolazu. Bili smo uigrani par kod tezgi s hranom - jedan bi
zamajavao trgovca dok bi se drugi udaljio s veknom hleba ili komadom sira. Marko me je
nauio svim ovim i drugim stvarima, ali iznad svega nauio me je da kad ugledam Cappe
Nere pobegnem bez obzira ta morao da ostavim. Cappe Nere - Crni ogrtai - bili su tajna
policija Vea desetorice.
Nije bila nikakva tajna da Cappe Nere postoje - partali su Venecijom u upadljivim
kratkim crnim ogrtaima koji su skrivali bodee i pitolje - ali se nije javno govorio o njihovoj
sveprisutnoj moi i poslovinoj surovosti.
Svi su znali da ako vam Cappe Nere zakucaju na vrata, Vee desetorice ima neka gadna
posla s vama. Ako ste glupi, paete na kolena i preklinjati za milost. Ako ste pri pameti,
izleteete na zadnja vrata i prvim brodom otii iz Venecije.
Ironino, ali Cappe Nere su jednom prilikom Marku i meni donele malo sree. Digli smo
bili jednu grudvu mocarele iz kace prodavca sireva, varljiva lukavtina, no uspeh nas je uinio
pohlepnim. Jednom smo kuali hleb sa zelenim maslinkama zapeenim u kori, a pojesti ga
bilo je epikurejsko iskustvo naeg ivota. Naalost, vekne s maslinkama bile su dugake i
glomazne, bilo je nemogue sakriti ih ispod odee i teko smo se s njima probijali krcatim
Rijaltom u punom trku. Znali smo, meutim, za jednookog pekara iji nam je nedostatak
davao prednost, zato smo odluili da okuamo sreu u krai vekne s maslinkama da bismo je
pojeli uz sir. Voda mi je ila na usta od pomisli da u jesti sveu mocarelu i veknu s
maslinkama a stomak mi je zavijao.
Ja sam se epurio ispred pekarevog zdravog oka, otvoreno hvalei njegovu robu. Uz
drsko keenje ispitivao sam je, pomno razgledajui hleb koji nikada ne bih mogao kupiti. Dok
je pekar drao svoje zdravo oko na meni, Marko mu se priunja s njegove slepe strane, zgrabi
jedan hleb s maslinkama i pojuri. Ali pekar je sigurno neto uo - zvuk pomeranja vekni, ili
muterijino disanje - ko bi ga znao. U poslednjem trenu on spazi Marka gde se probija kroz
guvu s veknom s maslinkama pod mikom. "Lopov!" - prodra se pekar.
Ljudi pogledae unaokolo, ali mi bejasmo brzi i okretni. Smejui se i neobuzdano slutei
gozbu, nepaljivo naletesmo na jednog krupnog Cappa Nera s rairenim rukama. Stvorio se
niotkuda. Tako su oni radili. Mi se skamenismo.
Lice mu bee gadan spoj otrih uglova: jake obrve, isturena brada i tanke usne. Marko,
onako vispren, ponudi mu nau dragocenu veknu s maslinkama. Ja izvadih onu grudvu
mocarele iz prljavog depa i takoe mu je ponudih, ali se ona ljudeskara iskezi. "Drski mali
gadovi." Obojicu nas epa za iju, odvue do pekareve tezge i namesti nas u vidokrug
jednookog trgovca. "Velikoduno od tebe to ovoj dvojici daje hleb. Ti si neki dobrotvor,
eh?"

11
 Pekarevo zdravo oko se razrogai kad shvati pogrdu. "Si, signore. Uvek dajem sirotinji",
ree. Pekar nam uputi pogled koji je jasno sadravao elju da nas zgromi. Zapanjujue je ta
je sve mogao s onim jednim okom. Razvue usne i ree: "Prijatno vam bilo, deaci."
Cappa Nera nas drae i dalje. "Zahvalite se oveku, nezahvalnici."
Mi nervozno promrsismo zahvalnost. Pekar, nestrpljiv da nas se sviju oslobodi, ree:
"Signore, dozvolite da vam dam jedan panetone". On prui jedan od svojih hvaljenih slatkih
hlebova. "Uzmite. Molim vas."
Cappa Nera se grubo nasmeja. Oslobodi nae vratove i ljepnu nas po potiljku govorei:
"Gubite se odavde." Mi nesigurno potrasmo, vrsto steui hranu i osvrui se da se uverimo
kako nas niko ne prati. Nastavismo da trimo dok ne stigosmo u neku mirnu, slepu uliicu
punu ubreta, gde posedasmo uz aavi zid, zadihani i uzdrhtali.
Pogledah u Marka da mi potvrdi da smo zaista preiveli ovu arku i nailazak na Cappa
Nera. Jedan napeti osmeh pojavi mu se na musavom licu. "Uspeli smo", prozbori.
Tog dana smo se doboro najeli, ali uprkos naoj vetini i povremenim srenim
okolnostina, bilo je previe gladnih dana. I prodavci i muterije motrili su na deake poput
nas. Veina trgovaca nas je terala im bi nas ugledali. Jedanput, dok smo se unjali iza neke
debele gospe blizu tezge s voem, odjednom joj ruke poletee i dohvati nas za kosu ne
prestajui da mirie bele nektarine. "Ne danas, momci", ree i tako nas gurnu da smo
popadali.
Bilo je dana kada smo preturali po gomilama smea, otimajue se sa drugim deranima
oko ostataka bilo ega iole jestivog. Jednog takvog mravog dana Marko i ja prvi put smo se
posvaali. Traei po gomili ubreta, pronadoh nakot malih maia, svi behu mrtvi osim
jednog. Smestih ono preivelo na ruku, a ono okrenu malu njukicu prema meni i poe da
mjaue. Setih se kako me je La Kanterina opisivala kao bebu, i osetih neoekivanu poplavu
nenosti. Uzeh maence sa ubrita ne marei to me Marko prezrivo gleda dok sam ga
stavljao u dep.
Toga dana sam se izloio velikom riziku ugrabivi celi abar mleka s mlekadijine tezge.
Nezgodno je bilo ukrasti ga jer sam ostavljao trag prosutog mleka koji je svako mogao da
prati. Mlekadija me je poterao, ali je oklevao da tezgu due ostavi nezatienu. Kada je digao
ruke, jo uvek sam imao vie od pola abra mleka. Pronaoh jedno mirno mesto iza neke stare
crkve gde unuh da bih jedan kraj koulje natopio mlekom i namamio maence da sisa.
Marko pobesne. "Dobro mleko daje toj maki? Iskolai oi u neverici. "Daj mi tu aku jada,
upljoglavi. Srediu je za as."
"Da je nisi takao." Drao sam maence iza lea i ustuknuo. Markovo lice se opasno iskezi
zato rekoh: "Moe da uzme polovinu mleka - to je poteno. ta ja radim s mojoj polovinom
ne tie te se." Marku zaigra brada, ali se povue.
Hranio sam maence, mukotrpno, kap po kap, dok se preostalo mleko nije ukiselilo i ja
ga dokrajio. Gledao sam kako taj nemoni stvor sisa, i neto u meni se razneilo - ali ne
preterano.

Na ulici, morate biti paljivi da ne omekate suvie. Maence sam nazvao Bernardo,
aputao sam mu svoje tajne, sve nenosti koje nisam smeo da pomenem Marku.
Nakon nekoliko nedelja, Marku je dojadilo da me naziva budalom i ograniio se na
prezrivo hunjkanje uvek kada bih iz usta izvadio komadi savakane ribe i pruio Bernardu da
je polie s vrha prsta. Jednog jutra, Bernardo je odlutao da sam potrai hranu, a Marko ree:
"Hvala bogu da smo ga se reili." Na njegovo razoarenje - a moje olakanje - Bernardo nas je
pronaao te noi i svake druge noi nakon toga. Bernardo, koji je izrastao u mravog rieg
maka, lovio je u zoru i u sumrak u tajanstveno maje vreme - ali se nakon to padne mrak
uvek vraao, da prede i umiljava se pored moje noge. Privijao bih ga na grudi i ta novonastala
nenost u meni razvijala se koliko god bih dozvolio. Bernardo je prihvatao sve mrvice koje
bih mu sauvao, a onda je putao da ga mazim i guguem mu u malo, iljato uvo. Spavao je
uuren pod mojom rukom, i prijao mi je oseaj njegove ivotne topline na telu. Nisam
obraao panju na Markove ledene poglede i zajedljive primedbe. Na kraju krajeva, siroti
Marko je spavao sam.

12
 Marko i ja nikada ne bismo raspravljali o neemu tako slaboumnom kao to je ljubav
prema ivotinji. Nai razgovori su bili ogranieni na kovanje planova i hvalisanje.
Najpoverljivija stvar koju sam priznao Marku bila je moja elja da kao slepi putnik otputujem
za Nubiju. Nisam imao ni blagu predstavu gde bi se Nubija mogla nalaziti, ali seajui se
mednih jutara s La Kanterinom i njene oseajne canzoni, mislio sam da bi vredelo pronai to
mesto. Putovati kao slepi putnik uvek mi je bila omiljena sanjarija sve dok mi Domingo, taj
utljivi, bubuljiavi deak iz panske luke Kadiza, nije do jezivih pojedinosti opisao sudbinu
slepih putnika.

Poglavlje IV
Pripovest o snovima

Domingo je uvek stajao prekrtenih ruku i aka zavuenih ispod pazuha. Zbunjeno je
gledao u zemlju dok je govorio, pa i tada bi samo mrmljao i slegao ramenima. Jednog
popodneva, poto smo Marko i ja s Domingom podelili skoro nenaetu vreicu peenog
kestena, lutali smo sva trojica po pristanitu, divili se brodovima, a ja spomenuh svoj plan da
se ukrcam kao slepi putnik. Domingo jo dublje gurnu ruke pod pazuh i samo izusti: "Joj."
Marko i ja ga pogledasmo.
Domingo nastavi unjkavo: "Bilo mi je devet, moda deset godina, kada sam se sakrio na
jednoj panskoj galiji. Plovila je za Konstantinopolj uz zadravanje u Veneciji. Drugog dana
plovidbe, jedan mornar me je naao skrivenog u gomili uadi. Izvukao me je napolje, mornari
su me dobacivali izmeu sebe." Domingo podie jedno rame. "Smejali su se. Mislio sam to je
igra. Onda me jedan udari." Namrtio se u pravcu luke. "Terali su me da iznosim none
posude i da jedem otpatke. Ribao sam palubu morskom vodom koja je postajala rumena od
mojih posekotina i uljeva. Neki su me utirali svaki put kada bi me videli. Ne znam to su to
radili, ali nauio sam da se brzo sklanjam."
Domingove mirne oi zasijae a njegovo lice, obino spokojno i ravnoduno, iskrivi se u
navali gneva. "Bio je tamo jedan uar... rutava ivotinja trulih zuba koji... koji..." On proguta
knedlu i lupnu se po usnama. "Jedne noi me je zgrabio dok sam se previjao preko ograde
pokuavajui da povraam zbog uzburkanog mora i..." Domingo vrsto zaklopi oi. "Pritisnuo
me je preko ograde i strgao mi pantalone ... tamo mi je to uradio. Na tom mestu! "
Kao to je iznenadno i nastupila, ivost njegovog lica nestade, i glas mu posta uobiajeno
jednolian. "Ne pamtim ostatak putovanja, ali kada smo pristali u Veneciju izbacili su me s
broda." Trupnuo je nogom o tlo. "Venecija nije gora od Kadiza. I ovde mogu da deparim kao
i tamo"
Marko i ja se pogledasmo, a Marko ga onda prijateljski munu. "Volim to si ovde,
Domingo. Kada je moja kurvinska majka isparila bilo mi je, koliko, pet? Sest? Crko bih od
gladi da nije bilo tebe."
Domingo je nauio Marka, ba kao to je Marko nauio mene, kako da se preivi na ulici.
Kada je Domingu bilo oko dvanaest godina, njegovo ozbiljno, bubuljiavo lice postalo je
poznato u luci. Jedan prodavac ribe pustio ga je da mu isti tezgu u zamenu za riblje glave i
hleb. Domingo je savesno izvravao obaveze, a prodavac ribe, kome se svidela njegova
povuenost, uzeo ga je za egrta.
Za Dominga je to bilo dobro, ali je razbesnelo prodavevog brata uzepea, istu onu
ljudsku nitariju koja je ribala dudevu kuhinju i mrzela svakog kome bi se srea bar malo
osmehnula. uzepe je uvek smrdeo na vino i znoj; bio je lenj, trokav i zloban. Kose
umaene i malo pognut. Njegove prilike su bile i prole, i on je to znao.
uzepe bee jedan od onih alosnih ljudi toliko ogrezlih u piu da su digli ruke od svega i
dovoljno im je tek da stoje po strani i krive celi svet. Bio je jadan, ali suvie kivan da bi budio
saoseanje. Paradirao je svojim neuspesima kao da su mu izgovor da se slui svim
nepotenim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju. Njegov ivot je bio potpuna suprotnost
majstorovoj filozofiji line odgovornosti.

13
 Majstor je trpeo uzepea zbog prodavca ribe, pristojnog oveka od kog smo esto
nabavljali sveu ribu. uzepe je imao lice gmizavca sa sitnim oima i kukastim nosem
prepunim popucalih kapilara, ali brat mu je izgledao vie kao vodozemac, abolik ali prijatan.
Taj prodavac ribe bee miroljubiv ovek, ali nije mogao otupeti uzepeovu ogorenost zbog
Domingovog egrtovanja. uzepe je esto znao podmuklo utnuti Dominga u cevanicu ili mu
snano uvrtati nos, ali uvek iza bratovljevih leda. Dominga je nazivao bastardo.
"to te uzepe toliko mrzi?" pitao ga je Marko.
Domingo slegnu ramenima. "uzepe mrzi svakoga." Ponovo slegnu. "A ja u verovatno
naslediti tezgu s ribom." Domingo je vie slegao ramenima nego to je priao.
"Naslediti tezgu s ribom? Marrone, ti si sreni orfano".
Domingo jo jednom slegnu ramenima i pogleda u stranu.
Jedina stvar u vezi s kojom bi se Domingo raspriao bio je Novi svet. Voleo je da
ponavlja prie koje je sluao na dokovima Kadiza. "Novi svet je pun divnih ljudi koji na sebi
imaju samo plavo perje u kosi. ive spokojnim ivotom na zelenim prostranstvima. Zreli
mango im pada pred noge, a ribe iz vode skau im pravo u ruke." Domingo uzdahnu. "Zamisli
da se po celi dan ljuljuka u lealjci i gricka slatke datule." Sanjivo pogleda k moru.
Marko se predade sanjarenju i ispredanju golicavih preterivanja i ukraavanja: "ene u
Novom svetu igraju gole i imaju po tri sise." Domingo mu uputi sumnjiavi pogled, ali Marko
produi. "Obale su posute zlatnim grumenjem, a ume prepune natprirodnih bia koje
ispunjavaju elje." Domingo pogleda u zemlju i tiho se nasmeja. Marko ree, "To je istina.
Priali mi mornari."
Znajui Marka, sve mi je bilo jasno. eleo je samo da me pridobije da postanem mornar i
otplovim s njim u Novi svet, ali siroti Marko nije morao da kiti priu. Ja sam ve snevao o
bajnom ivotu negde iza obzorja. Verovao sam da u Novom svetu mogu da ostavim za sobom
moje neslavne poetke i izgradim jedan savreni ivot s Franeskom. U mojim snovima uvek
je bila Franeska.
Oh, ali koliko dugo, dugo vremena e nam trebati dok postanemo iskusni mornari.
Moraemo da napunimo petnaestu ili esnaestu godinu samo da bismo osigurali leaj na
nekorn dobrom brodu, a onda e nam trebati dve, moda tri godine iskustva da bismo
preduzeli opasno putovanje do Novog sveta. Jednom, u trenutku oajanja, Marko je rekao:
"Zna, upljoglavi, moda e nam biti preko dvadeset godina pre nego stignemo u Novi svet."
"Marrone", rekoh. "Ve polumrtvi."
On pogleda na odrpani narod na ulici i dodade: "Ali nema niega zbog ega bi smo ostali
ovde."
"Mislim da nema."
"To je neto za ta vredi iveti."
"Mislim da jeste."
Vizija tog Novog sveta drala nas je u danima u kojima smo strvinarili po ulicama i
noima koje smo proveli uureni u kapijama. Tu i tamo pokuavali smo da na poten nain
zaradimo novac, ali do trenutka kada bismo utaili bol u stomaku, ostajalo je dnevnog svetla
tek da se iznese po neka kofa muvama prekrivenih iznutrica iz mesare ili da se poiste
sasueni otpaci oko bakalinove tezge. Nekad bi dali koji bakrenjak, nekad ne bi platili nita, i
nastavljali smo da ivimo od danas do sutra. Bili smo prljavi i izmraveli, nimalo nalik
odvanim moreplovcima koje smo vidali da se penju uz jarbole najboljih brodova. Nijedan od
nas nije to hteo rei - da ne maleriemo - ali na san je svakoga dana postajao sve manje
verovatan.
Jednog jutra, smotali smo sasuenu i skvrenu malu salamu sa panevih kolica s
kobasicama i seli ispred crkvenih vrata da se pogostimo. Od mesa smo uvek bivali vedro
raspoloeni. Marko ree: "Zna, upljoglavi, mogli bismo da ostanemo u Veneciji i zasluimo
tu nagradu."
"Nagradu za knjigu?" Masne ruke obrisah o pantalone.
"to da ne?"
"Tikvane." Munuh ga laktom u rebra. "Ne znamo ni da itamo."

14
 "Pih. Oi i ui umemo da drimo otvorene bolje od ikog drugog." Marko se nasloni na
dovratak i prekrsti stopala. "Lepo je misliti o tome, eh?"
Svuda po ulicama sluali smo razgovore o toj knjizi. uli smo kako trgovci o tome
govore s kupcima, govorkanja sluinadi u dovracima i aputanja kurvi u mraku. Jednom,
videli smo da golog oveka ispraaju iz kockarnice, pokrivao je svoju nagotu i molio da mu
vrate pantalone. Onaj to ga je gurao napolje ree: "Uskoro emo ti uzeti sve pantalone i jo i
kuu."
"Doneu vam vae pare", obnaeni je cmizdrio.
"Ha!" Njegov muitelj ga prezirno pogleda. "Trebala bi ti nagrada od one knjige da
isplati koliko duguje."
Legenda o knjizi je izbila na povrinu kada se neki turski mornar, koji je u luci
proboravio tek toliko da uzburka duhove, hvalisao etajui se po pristanitu. Videli smo ga
jedne noi ispred krme, kako pria gomili mornara i probisveta. Bio je visok i miiav, brkat
i crne neeljane kose. Grudi mu behu gole, a nosio je iroki koni opasa da mu pridrava
iroke pantalone. "Moj predak ju je doneo ovde", ree Turin. "Bio je trgovac mornar, jedan
od onih to su kosti sv. Marka prokrijumarili iz Konstantinopolja u Mletke." Lupio se
dlanom po golim grudima. "Moj predak!" Glas mu postade lukav i podmukao. "Kosti i knjiga
zajedno su bili sakriveni u tovaru svinjetine koju muslimani nikada ne bi pretraivali."
Kao dokaz svoje prie, Turin pokaza na venecijanskog lava, pozlaeno krilato bie to
dri otvorenu knjigu iznad vrata bazilike Sv. Marka u kojoj su sahranjene sveeve kosti i
upita: "Zato lav ita knjigu?" On razrogai oi posmatrajui gomilu u oekivanju odgovora,
pa dodade: "U tome je klju, naravno!"
Kada se Turin vratio na more, pria o knjizi je neizbeno pronala svoj put, od
mornarskih krmi do radnji na Rijaltu. Od prodavaca, glasina se proirila na sluinad i
uvukla se u otmene domove kroz vrata za poslugu. Uspela se stranjim stepenitem i ula u
plemike salone. Konano, pala je pred noge dudu, koji odmah naredi da se kosti sv. Marka
iskopaju a grobno mesto pretrai.
Nisu pronali nikakvu knjigu, ali s obzirom na to da nijedan drugi grad nije imao toliki
saobraaj sa Vizantijom kao Venecija, dud je, kao i svi drugi, bio ubeen da ta bajkovita
knjiga uistinu mora biti skrivena negde u naoj blaenoj Republici. Ponudio je pravo malo
bogatstvo onome ko je donese, a telali su ili ulicama zvonei u zvona i objavljujui bogatu
nagradu. Prie su kolale, a pohlepa je rasla.
to se nas ticalo, najniih meu najniima, knjiga i nagrada bile su teme dokonih
naklapanja. Nismo znali itati i ne bismo umeli razlikovati svete spise od bakalinove
porudbine. Za mene i Marka potraga za knjigom bila je bezizgledna, pogotovo zato to smo
ve bili zaokupljeni borbom da preivimo od danas do sutra. Ipak, zabavljali smo se
traevima o knjizi i mozganjem o Novom svetu. Jedne veeri, nakon to smo pojeli kore od
narande i riblje repove, sedeli smo mlatei bosim nogama iznad jednog mirnog kanala i
zajedno matali o buduem ivotu.
"Kada dobijem novac od nagrade, kupiu veliku vilu u Novom svetu, a sluge e me
odevati u najfinija odela. Crvena odora, isto kao to nose senatori. Imau konje i vino i hrane
vie nego to mogu pojesti", ree Marko.
"Kada stignem u Novi svet, rei u da mi dovedu neku Nubijku da mi peva. Ali ona nee
biti slukinja. Dorukovae s Franeskom i sa mnom. Jednog dana, vratiu se u Veneciju i
ponuditi kesu zlata onoj milosrdnoj sestri da mi kae ko su mi roditelji", dodao sam.
Marko mrknu. "Roditelji? Ih. Kakav upljoglavac."
"Zar ne eli da nade roditelje?"
"Zato bih?" trecnu me srdba u njegovim oima. "Moje roditelje uopte nije bilo briga
za mene. I tvoje isto."
"Ima pravo." Uplaila me je Markova iznenadna odlunost. "Ba me briga."
"Ne trebaju nam roditelji."
"Tako je."
"Niko nam ne treba."

15
 "Meni ti treba, Marko." Izbrbljao sam to, i odmah zadrao dah. Vano je bilo paziti na to
meko mesto unutra; izrekao sam se.
Marko me odmeri jedan trenutak, dugim pogledom je preraunavao. "Tano tako", ree.
"Zna ta, biemo braa."
Marrone. Nikada nisam zamiljao neto tako raskono kao to je brat.
"D'accordo, pljuni u dlan."
Obojica pljunusmo i rukovasmo se mokrim rukama. Marko ree: "Ja sam stariji, znai
radi ono to ti ja kaem. Bene?"
Piljio sam u svog starijeg brata. "Bene"
"Roditelji. Pih."
"Pih."
Kanal je zarudeo u suton, a onda utonuo u svetlucavu tamu. Izvalili smo se naslonjeni na
laktove i utirali trome senke na povrini vode. Te veeri sam osetio neto slino spokojstvu
dok sam sedeo pored starijeg brata, ali pitanja koja nisam smeo da postavim remetila su mi
zadovoljstvo: da li me je majka tetoila i ljubila mi none prste kao to sam viao da druge
majke rade bebama? Dali me je otac trapavo drao u nenom zagrljaju kao to sam viao da
drugi oevi rade? Da li sam odveden od njih, ili su me sami odbacili? Je li majka bila lepa ili
sasvim obina? Je li mi otac bio zgodan ili neotesan? Jesu li mi eleli bolji ivot no to su mi
mogli dati, ili ih je beleg na mom elu toliko odbijao da su me ostavili?
Ono izdajniko meko mesto unutar mene nije se smirivalo. To me je brinulo. Ako ne
budem obazriv, ako dopustim sebi da previe brinem, poeu da oseam bol koji uvek vreba.
Nisam vrst kao Marko. Brinuo sam. Brinuo sam molto.

Poglavlje V
Pripovest o naslednicima

Stajao sam povie glavnog kuvara Ferera, koji je sedeo za branjavim stolom s laktovima
u testu, i preklinjao ga da mi odgovori. "Zato je dud ubio seljaka?" Ruke sam sklopio kao da
se molim i ljuljao ih ispod brade. "Molim vas, majstore. ta je to poelo?"
Majstor uzdahnu, onda ustade i prode pored mene maui drvenom kaikom, ezlom
svog kulinarskog kraljevstva. "Nisu to deje stvari."
Dete? Marrone. Moje detinjstvo se zavrilo smru La Kanterine. Neko bi rekao da sam
imao kratko, nesreno detinjstvo, ali sreno detinjstvo se precenjuje. Imao sam korisno
detinjstvo. "Nisam dete," promrljah pratei majstora po kuhinji, dodijavajui mu poput
komarca. "Je li seljak bio zloinac? Je li to neki opit? Je li ona jantarna tenost protivotrov?
Napitak?"
Glavni kuvar Ferero raskrili ruke. "Madonal Luijano, smiluj se." Njegov nastup me
uutka. Namestio je kapu i onda, pomirIjivim glasom, rekao: "ta kae za jednu poduku iz
kuvanja?" Hteo je samo da me odvrati, ali majstor je uvek sve radio na najljubazniji nain. Za
jednog egrta, kuvarska poduka od majstora tradicionalno predstavlja veliku povlasticu.
egrt mora da zaslui pravo da se uspne u kuhinjskoj hijerarhiji, a meni jo nije bilo
dozvoljeno da uim recepte i postupke. Kuvari su mi okretali lea ili me udaljavali kada je
trebalo odabrati biljke za varivo ili dodati kljunu koliinu vina u umak. To su bile strogo
uvane tajne koje su se uile tek poto se propisno odslui egrtovanje i krene, mesto po
mesto, navie. U toj kuhinji, samo je pijani uzepe bio ispod mene jer njega napredovanje
nije zanimalo.
Bio sam voljan, ak nestrpljiv, da prionem na posao jer mi je da trebao poloaj i ugled
zanatlije da bih osvojio Franesku. Takoe, bio sam zahvalan majstoru to me je doveo s
ulice, i nisam eleo da ga razoaram.
Ostajao sam u kuhinji dugo poto bi svi drugi otili i prao lonce u koritu, toliko velikom
da sam se morao peti na stolicu i paziti da ne upadnem u sapunjavu vodu.

16
 Onda bih iste lonce poreao na drveni dra i teglio napred-nazad, vukui kofe vrue
vode da ih isperem. Posle toga bih pomeo kore od povra i prosutu so - sve ono to je
nepaljivi uzepe propustio - poistio stolove, oribao daske za seenje, upalio eer i sire da
razvejem zaostale mirise, i napokon, proverio lagano nono krkanje pristavljenih lonaca.
Ako bi vatra bila prejaka, sadraj bi mogao iskipeti, ali ako bi se ugasila, ukiselio bi se. Bio
sam poslednji koji odlazi na noni poinak, a prvi koji se pre zore vraa u praznu kuhinju.
Ali kuvarska poduka! "Grazie, majstore", rekoh i sagnuh glavu u poniznoj ushienosti. U
sebi, meutim, i dalje sam mislio da bih jo mogao iakati neto novo u vezi s dudem i
onim seljakom. U onim danima patio sam od previsokog miljenja o vlastitom prosuivanju.
"Bene, poinjemo", kaza majstor Ferero. Potraio je po korpi i odabrao jednu veliku,
zlatastu glavicu crnog luka savrene ljuske. "Crni luk je", objasni on, "kralj povra. Hrani daje
punou i boju, a miris dok se uprava u tiganju najavljuje zadovoljstvo."
"Si. Zadovoljstvo", rekoh. "To me podsea kako je seljak izgledao zadovoljan svojim
vinom. To jest, dok nije umro."
Majstor uze no za seckanje. "Kada vreme dozvoljava, prema luku se odnosi s
potovanjem. Obrati panju na njegovu sjajnu ljusku." Podigao je glavicu i lagano ju je
okretao. "To je razblaena boja starog proeka kada se svetlost prelomi kroz au."
Klimao sam glavom i pokuavao da ostanem utivo utljiv ali... "Boja me podsea na
tenost koju je dud usuo u grlo umrloga."
Majstor na trenutak sklopi oi. Zatim paljivo gurnu vrh noa pod spoljanji sloj ljuske.
"Kada ljuti luk, nemoj da otkida povrinski deo mesa. Posveti jedan trenutak da odvoji
samo omota. Stare glavice se lako ogole, ali mlade mogu biti tvrdokorne, eh?" Majstor mi
uputi znaajan pogled koji ja toboe ne razumeh. Skinuo je ljusku i zadrao ju je na dlanu.
"Pogledaj ljusku, Luijano. Obrati panju na tu finou, otmenu boju i strukturu, poput napola
prozirnih opiljaka bakra i zlata."
"Zlato! Eto razloga za ubistvo." Ta nesmotrena re kao da mi je poletela iz usta pre nego
sam je mogao zaustaviti. "Razumem da se kanjava lopov. Ali zato sipati napitak u grlo
mrtvome oveku?"
Majstor zakoluta oima. Ne gledajui me, gurao je tanke ljuske u gomilicu uz ivicu
daskeza seenje, a kada se pokrenuh da ih pokupim on me uhvati za ruku. "Ne diraj ljusku,
Luijano. Ona donosi nadahnue."
"Nadahnue." Lagano sam klimao glavom. Sa zbunjenom upornou upitao sam: "Zbog
ega li je dud..."
"Pogledaj oljutenu glavicu, Luijano. Tek ogoljena, a niko je osim tebe nikada nije
video. Boja joj je devianski bela uz neto prolenog zelenila. Neno s njom. Prvim rezom
zaseci tano kroz sredinu i pogledaj ta si otvorio." Raspolutio je glavicu da mi pokae njenu
koncentrinu grau i nasmejao se. "Otvori skriveno sredite i divi se savreno naslaganim
slojevima." Mozgao je o strukturi glavice crnog luka mrmljajui: "Bio je jedan grki uitelj po
imenu Euklid koji je imao neka zanimljiva zapaanja o geometriji kruga ..." Mora biti da mi je
primetio zbunjenost na licu. "Ali to sada nije vano."
Podigao je glavicu i glas mu je postao ustar. "Udahni taj miris, duu, i ne uri. U
umetnosti kuvanja, kao i u umetnosti ivljenja, mora se uivati radi nje same." Prineo je
glavicu pod nos i duboko udahnuo. "Nije vano to e se hrana koju spremamo pojesti za
nekoliko minuta - in pripremanja je sve."
Poloio je polovinu glavice na odseenu stranu i zasekao, prinosei uvo dasci. "Posluaj
taj reski zvuk pri svakom odsecanju, Luijano. Posluaj muziku sveine."
Oi mi zasuzie od isparenja luka, a ljute suze mi privukoe panju. "Zato plaemo od
luka?"
Majstor Ferero slee ramenima dok mu se suza slivala niz obraz. "Isto tako moe pitati
zato neko plae ispred velikog umetnikog dela, ili pri roenju deteta. Suze strahopotovanja,
Luijano. Neka ih, nek teku."
Obrisah suze dok majstor pusti da mu se slobodno slivaju niz lice. Jedna suza mu odlete
sa brade dok je skupljao iseckani luk da ga doda u lonac. Njegovo strahopotovanje zainie
supu.

17
 "Ali dud..."
"Basta!" Majstor tresnu noem po dasci za seenje i okrenu se meni nakostreenih obrva.
"Ostavi se toga, Luijano. Sve dolazi u svoje vreme, a tvoje jo nije dolo. Poduka je
zavrena. Nazad na posao, i ni rei vie."
Ja ustuknuh vrtei kaiprstom ispred usana kao da okreem klju u bravi. Stupido.
Zaboravio sam kako lako mogu biti vraen na ulicu. Zgrabih metlu i naoh se u poslu metui
guja pera do oka gde sam ih potrpao u vreu za sluavke. Guska je dotle ve bila lepo
preplanula na ranju, a ja sam za sledee jutro planirao da iz lonca ieprkam vrat i eludac
izuzetnu gozbu za Marka i Dominga.
Majstorov nastup bio je buan i neobian. Pogledah po kuhinji da proverim svoj status u
oima kuvara, ali niko nije gledao u mom pravcu, i zakljuih da sam privremeno postao
persona non grata. Samo se uzepe okrenuo k meni kako bi mi uputio jedan otrovni pogled.
Moja fenomenalna srea malog uliara, kojeg je glavni kuvar uzeo sebi za egrta, uinila me
je predmetom njegove mrane, neugasive mrnje.
Moj ivahni mladi um preletao je sa uzepea na majstora, na duda i opet na ubijenog
seljaka.Trpao sam pregrti gujih pera u suknene vree, pripremajui ih za sluavke koje e
izdvojiti paperje. Zaokupljen mislima, dozvolio sam da mi mnogo perja leti oko glave i klizi
prema vatri gde bi bljesnulo i kratko zacvralo. Dok je perje letelo oko mene kao nena
meava, smiljao sam nain kako da otkrijem ta majstor zna o seljakovoj smrti.
Znao sam gde majstor ivi. Mnogo puta nedeljom, to je bio jedini dan kada je ostavljao
Pelegrina da vodi kuhinju, majstor me je vodio s porodicom u crkvu Svetog Vienca na
bogosluenje, a onda kui na nedeljni ruak. Taj sat neizmerne dosade u crkvi bio je cena
prikljuivanja majstorovoj porodici i ja sam je rado plaao. Temeljno bih se okupao i obukao
istu odeu spremajui se za nedelju kada sam rasdije sedeo u crkvenim klupama s njegovim
mladim erkama nego stajao pozadi s prosjacima.
Sluba mi je bila dosadna, ali me je teila injenica da i majstor izgleda nezainteresovano.
Oi su mu lutale tokom uvodne molitve, za vreme propovedi pregledao je nokte, uzdahnuo bi
svaki put kada je trebalo da klekne, a dok je sluao hor, zurio je u daljinu i jednom nogom
lupkao po tapaciranoj klupici za kleanje. Jedanput, zapitkivao sam kako se osea u vezi s
odlaskom na bogosluenje, a on odgovori: "To je stvar forme. ovek ne eli da privue
nepotrebnu panju na sebe."
Bio sam ushien to sedim za njegovim stolom i srebrnom viljukom jedem iz
porcelanskog tanjira, kao i ostali lanovi njegove uvaene porodice. Ti rukovi su bili
otkrovenje. Porodica je razgovarala o meni tuem svetu koli, crkvi, krojaicama,
drugaricama, roacima i komijama. Sluao sam i govorio samo kada bi mi se obratili, i
nikada nisam predugo gledao u neku od erki.
Nisam shvatao zato me majstor nedeljom vodi kui. Zato ne svog zamenika Pelegrina,
ili Enrika, ili Dantea, ili bilo koga od starijeg osoblja? Ali nisam pitao, plaei se da bi
akanje oko toga zato mi se srea osmehnula moglo svemu uiniti kraj. Drao sam glavu
dole i topio se od uivanja u pripadanju. Uukavao sam se u posuenu porodinu toplinu i
pretvarao se da sam sin.
Majstor je ludo voleo svoju porodicu. ena Rosa bila mu je sidro; najstarija erka Elena,
plavokosa desetogodinjakinja, njegov ponos; bliznakinje Adrijana i Amalija, slika i prilika
jedna drugoj, njegovo ushienje; a malena petogodinja Natalija Sofija, sa izvanrednim
obiljem crnih uvojaka i naravi slatkom kao i njeno lice, majuna kraljica njegove radosti.
Dok me je majstor Ferero podsticao da jedem - "Mangia, Luijano. Mangia" - sinjora
Ferero je dodavala testeninu ne gledajui me. Njeno hladno dranje savetovalo mi je male
porcije i jezik za zubima. Ali nisam mario. Njen stav sam bolje shvatao nego majstorov.
Kakvo sam imao pravo da sedim za njenim stolom? Izgledalo je da ne znamo, ni ona ni ja.
One nedelje kada mi je poslednji put bilo dozvoljeno da ruam s porodicom, zavalili smo
se, pretovareni dobrim obrokom od piletine i sosa od ruzmarina. Oputali smo se jedui sir
fontinu i svee grode dok nam je Elena opisivala svoju haljinu za konfirmaciju. Drago mi je
to tada nisam znao da e razgovor voditi okonanju mog nedeljnog ruavanja s porodicom.
Moda bih se zaplakao nad piletinom.

18
 Eleni su se arili obrazi dok je eretala o haljini, o neopisivoj mekoi bele kineske svile i
prepletu belgijske ipke. Majstor je sluao dok mu je na licu titrao setni osmeh. Taj mu se
osmeh esto pojavljivao kada bi gledao svoje erke. Elena je doaravala sloeni monogram
koji e izvesti na rukavu haljine, a kod pomena monograma majstorov osmeh usahnu. Spustio
je zrno groda koje je taman hteo da ubaci u usta, i ono se zakotrlja po tanjiru. Ree: "La mia
bella, Elena. Danas konfirmacija, sutra udaja."
"Si." Elenino rumenilo se pojaa.
On uzdahnu. "Vremenom, sve ete priiti ipku na nevestinske haljine i va papa ostae
sam. Priiete muevljev monogram na stolnjake i posteljinu, a ime Ferero e se zaboraviti."
Sinjora Ferero lupi krpom po stolu. "Nemoj, Amato."
"Izvini, ljubavi. Pritiska me to."
"To je Boja volja."
Majstor pogleda u mene i kao da htede neto rei, ali...
"Amato." Glas sinjore Ferero bee odmeren i oprezan. "Nemoj."
Majstor je zurio u grode na tanjiru. "Dobar je to deko, Roso."
"Neu to da sluam." Ustade kruto dostojanstvena. "Kamila", pozva, "pospremi sudove."
Ostarela Kamila pouri iz kuhinje, uznemirena gazdariinim otrim tonom, i poe da
skuplja tanjire. Sinjora Ferero progovori kroz stegnute usne. "Amato, popriala bih s tobom,
molim te."
Izlazei u hodnik za enom, majstor se osmehnu erkama i proe rukom kroz kovrde
male Natalije. U svojoj uzbuenosti, sinjora Ferero ne zatvori dobro vrata za njima, tako da
sam mogao uti estoku britkost njenog glasa.
Kamila je pospremala sporije nego obino, Natalija se kikotala iza njene namrekane
ruke, a devojice su razmenile znaajne poglede dok smo svi sluali.
"Amato, ti se zanosi."
"Roso, cara, treba da ga vidi u kuhinji. Vredno radi, i pametan je."
"Ne sumnjam da je pametan."
"Nije kao drugi deaci s ulice. Ima nagon da bude bolji. Kao to sam ja imao."
"Basta. Saaljeva ga, a udnja za sinom te sluuje."
"Roso, krao je nar. Ne plesnivi hleb koji e natrpati u usta bez razmiljanja. Nar se mora
paljivo oljutiti i jesti zrno po zrno. Za to treba vremena. Potrebna je panja da se pojede
nar."
"O emu ti to pria? Ukrao je nar zato to je mogao. Donee nevolje, Amato, oseam
to."
"Cara, nemoj se uzrujavati. Treba mi egrt."
"Ali zato on?" Glas joj postade moleiv. "Imam lo predoseaj, Amato. Zato on?"
Nastupi prekid, onda majstor ree: "Roso, ljubavi, imam neto da ti kaem. Pre nego sam
te upoznao..."
Neija ruka - da li majstorova ili njegove ene nikada neu znati - privue vrata da se
propisno zatvore, a njihove rei postadoe priguene i nerazumljive. Da li joj je tada rekao o
svojim sumnjama u vezi sa mnom? To bi objasnilo zato je to bila moja poslednja veera s
njima. Nakon tog dana, sinjora Ferero nije mogla oima da me vidi.
U to vreme, bio sam dirnut i zadivljen majstorovim tumaenjem krae nara. Bilo je
prijatno uoiti da me neko moe uzeti za mudrog deka koji radije bira da ukrade nar i onda
probira blistave semenke jednu po jednu, uiva u mirisu, i slasno oblizuje sone usne.
Zamiljao sam sebe kako jedem na taj nain i pitao se da li se neko moe toliko promeniti. Da
li bi u meni moglo biti neeg tako dobrog a da to ne znam? Oduevljavala me je pomisao da
bih mogao postati oseajni, plemeniti deak, kao to je majstor mislio da jesam, ali...
Taj trenutak je proao, a zlehuda istina se potvrdila. Da sam imao priliku da zadrim taj
nar zubima bih mu otkinuo koru i prodrao voku, hrskajui prepunjenim ustima, ne oseajui
skoro nikakav ukus i nesvestan crvenog soka koji me je umusavio i slio se niz bradu. Bio sam
gladan.
Ipak, majstorovo zapaanje u vezi s narom podsetilo me je na njegov pristup seckanju
luka. Da li obraanje panje na hranu zaista menja doivljaj jedenja? Gledao sam u svee

19
grode i punomasnu fontinu na stolu pitajui se da li bi grode imalo ita drugaiji ukus ako
bi se obratila panja.
Otkinuo sam jedno zrno i posmatrao ga - boja mu je bila slina zelenoj jabuci, ali malice
prozrana i nenog odsjaja. Okretao sam ga meu prstima, lagano pritiskao, i opipavao vrstu,
punanu povrinu kako se ugiba pod vrhovima prstiju. Izgovorio sam tiho grazie o Dio pre
nego sam ga spustio na jezik, a zatim ga kotrljao po ustima odlaui zagrizaj. Iekivanje me
je podsetilo na Franesku - kada u je opet videti? Pomisao na nju uini da snano zagrizem.
Ipak, naterao sam sebe da primetim kako opna prua izazivaki otpor. Zrno se raspuklo i po
ustima razlio tako fini ukus koji bee skoro miomirisan. Sklopio sam oi i usisao raspuklo
zrno, uivajui u razliitosti strukture koice i mesa. Lagano sam vakao i putao da mi sok
natapa nepce. inilo mi se kao da nikada nisam jeo tako izvrsno grode. Pogledao sam
gomilu grozdova na stolu i razmiljao o tome da ih sve pojedem na ovaj nain, zrno po zrno,
obraajui panju na svako od njih, savrena mala uda, ali i samo razmiljanje bilo je
iscrpljujue. Dugo sam i s potovanjem vakao to zrno groa, i oseao se kao da u isti mah
jedem sve grode ovog sveta. Bilo je to samo zrno groda, ali nekako se inilo kao poetak.
Pa ipak, sinjora Ferero je imala pravo. Nar sam ukrao zato to mi se moglo. Da je plesnivi
hleb bio zgodniji, uzeo bih njega. Majstor je po prirodi bio velikoduan ovek koji rasuuje u
korist drugih ljudi i, kao to je njegova ena primetila, udnja za sinom ga je moda sludela.
Ona je bila mnogo trezvenija, mnogo razumnija. Majinsku toplinu je irila na porodicu kao
kvoka nasaena na gnezdo, ali krilo joj se nije prualo dovoljno daleko da prigrli ovakve kao
ja. Savreno dobro je znala da derani s ulice nisu plemeniti dok su suoeni s glau, i mada je
to bila tuna ivotna injenica nije se ticala nje. Ve je imala dovoljno dece.
Uprkos meusobnim razlikama, majstor ju je bezrezervno voleo, a takoe i potovao.
Potovao je sve ene. Seam se njegove primedbe na tu temu jednog popodneva u kuhinji.
Posao je iao sporo, osoblje se neuobiajeno razvlailo, a Pelegrino i Enriko su lenarili pored
zidane penice, alei se na svoje ene. Setih se Markove cinine mudrosti i pomislih da im je
ale radi pomenem. Lupeki se iskezih, oponaajui Markovo podrugljivo razmetanje: "ene,
pih! Zlo bez kog se ne moe."
"Kako se usuuje!" Majstor domarira s drugog kraja, grmei. "Neu da se u mojoj
kuhinji o enama govori s nepotovanjem." Pelegrino odmagli do svog panja za seckanje, a
Enriko se nae u poslu oko lopate za hleb. Tiim glasom majstor dodade: "ena nije
beznaajna stvar, Luijano. Odaberi dobro i imae celu duu."
"Oprostite mi, majstore." Skrueno odgovorih. "Znam da ste u pravu." Onda sam mu
ispriao o Franeski.
"Ona je u manastiru?"
"Da, majstore. Ali ne eli da bude tamo."
"Ipak, manastir. Jesi li video novu sobaricu..."
"Ja je volim!"
On protrlja bradu. "Voli li ona tebe?"
"Volee."
"Oh, Dio."
S Franeskom sam govorio samo jednom, na Rijaltu, kad sam bio u nabavci za majstora.
Ali pre toga, mnogo puta sam joj se iz daleka divio. Zavoleo sam je kada sam je prvi put
ugledao, i esto sam stajao poizdalje stidei se svoje odrpane odee, ali omaijan i enjiv - i
posmatrao kako ide iza svoje nadstojnice. Znao sam joj ime zato to ju je stara ena stalno
prekorevala: "Franeska, ne dangubi", "Franeska, ne fantaziraj", "Franeska, uje li me ti?"
Nadstojnica se valjala kroz pijacu u irokoj odori i sa utirkanim velom kao laa koja
uplovljava u luku, a Franeska ju je pratila malim, smernim koracima, vukui namirnice u
korpi od prua. Franeska je nosila jednostavnu smeu haljinu iskuenice, s kanapom
vezanim oko struka. Ispod vela prebaenog preko glave provirivala je svetloplava kosa koju je
podizala s preplanulog lica. Imala je oi antilope.
Takve oi sam video na jednoj lovakoj tapiseriji u nekoj prostoriji palate otvorene za
javnost, a majstor mi je rekao da se ta ivotinja zove antilopa. Na tapiseriji, lovci napetih lica
na konjima gonili su ivotinju. Antilopa se inila, kao i njeno ime, draesna, plemenita

20
ivotinja, i nisam razumeo ubilaku strast lovaca. Nesrena ivotinja je gledala s tapiserije
molei za izbavljenje, a njene oi su me toliko potresle da sam se nauio da tu prolazim
oborene glave.
Zanesen oima antilope, prenuo sam se kada me sobarica potapa po ramenu. Dola je da
uzme vreu s gujim perjem, i videvi meavu paperja kako se jo uvek vije oko mene
namrti se i uze mi vreu iz ruku. Promrmlja: "Dokoni deak."
"Izvinite."
"Eh." Odgegala se nazad ljuljajui vreu perja.
Skoro svakog dana proganjale su me misli o Franeski, ali tog dugog, neobinog dana,
nakon to sam video ubistvo, oljutio luk i skupio perje, radoznalost u vezi s dudevim
pobudama progutala je razmiljanja o Franeski kao vatra guja pera. Bio sam reen da
shvatim ta je to dud uradio. Kao otkrovenje sinu mi da e majstor sve poveriti drugoj
polovini svoje due, eni Rosi. Nije dud svakog dana trovao seljake za svojim stolom, i bio
sam siguran da e joj majstor priati o tome. Trebalo je samo da te noi odem njegovoj kui i
prislukujem.
Jedno zalutalo perce zasvrbe me u nosu kao da me upozorava, ali ga otresoh i smislih
plan.

Poglavlje VI
Pripovest o makama

Zbunjuje me injenica da dudeva palata, koja je bila stara jo kada sam se rodio, i dalje
zadrava prvobitnu eleganciju; patina mladosti rascvetava se na drevnom kamenu. Palata je
velelepna, zauzima celu stranu prostranog Trga svetog Marka, a ipak deluje krhko. Arkada sa
vitkim belim stubovima pridrava gornje spratove od ruiastig mramora i vitiastih
vizantijskih prozora. Sada, kao starac, ponekad stojim na trgu i divim se nesigurnoj ravnotei
vrstine i nenosti. Ali te tako davne, znaajne noi, mlad i muen radoznalou, jurio sam
majstorovoj kui slep za umetniko savrenstvo Venecije i nesvestan mnogih drugih stvari.
Morao sam ekati dok i poslednji kuvar nije odloio kecelju, poeleo mi buona notte i
otiao s ostacima jagnjeeg buta umotanim u masnu krpu. Bio je to moj jagnjei but. Ili barem
onaj koji sam namenio Marku i Domingu. Odlagao sam da ga uzmem za sebe i sada je otiao.
Majstorovo stalno opominjanje odzvanjalo mi je u svesti: Vodi rauna, Luijano.
Kada sam bio siguran da se vie niko nee vraati, skinuo sam kecelju i odmaglio. Na
Trgu svetog Marka, bacio sam pogled na novosagraenu sahat kulu i video da u verovatno
stii tano na vreme da ujem majstorov razgovor za veerom. Sat takoe pokazuje i datume,
meseeve mene, i poloaj sunca u zodijaku - astrologija je tada bila, a i danas je, ozbiljna
nauka koju koristi via klasa. uo sam da ivimo u dobu Ribe, dobu tajnovitosti i postanja, i
da treba da saekamo narednih pet stotina godina, novi milenijum, pre nego to udemo u doba
Vodolije, apokaliptiko doba preokreta i otkria. Doba Vodolije deluje kao zanimljivo vreme
za ivot, a oseao sam se pomalo razoarano to neu videti to novo doba.
Grabio sam pored Velikog kanala i oseao vlani dah noi na licu. Iza palate, skrenuh u
jednu bonu ulicu to vodi ka Mostu uzdaha, mermernom luku koji premouje kanal da bi
povezao tajne prolaze od palate do inkvizitorskih tamnica. Preko mosta, Cappe Nere su
odvodile zloince i jeretike u mrane lagume, nie od nivoa mora, gde su ti nesrenici leali
okovani u mokrim elijama sluajui pljuskanje vesala dok im gondole slobodno prolaze
iznad glava. Drhtavi i izgladneli, ekali su da ih tupavi snagatori odvuku na toak za muenje
ili na krvlju umazane iljke gvozdene device. Most je dobio ime po uzdasima sunjeva koji su
tu poslednji put ugledali nebo. Te noi, Most uzdaha bio je pust, osim to ga je drei se
senke lenjo prelazila po koja maka. Ipak, zbog njega sam osetio kako mi marci prolaze niz
lea.
Uvek je bilo previe maaka u Veneciji valjda je to posledica onih devet ivota i
geometrijske progresije nakota za nakotom. oveku se pamet zavrti od tolikih brojeva. U

21
trenucima matovitog razmiljanja, na make gledam kao na venecijanski motiv smrti. Svi
znaju za tu izmiljotinu o devet ivota, za nesreu koju donose crme make i za njihovu
navodnu povezanost s veticama. Da li bi sve te make trebalo da podsete hedonistike
Venecijance na vlastitu smrtnost? Da li bi tih devet ivota trebalo da nas zamisle nad pitanjem
ponovnog roenja? Da li ta tajanstvena bia nagovetavaju verovatnost magije na svetu?
Make i mitovi u vezi s njima toliko su vaan deo grada da smo napravili vodoskoke s malim
usecima, kao majuno stepenite, da bi smo im olakali da se popnu do vode. Make i sve to
one znae u potpunosti su venecijanske.
Te noi, odsjaj zvezda je svetlucao u crnoj vodi kanala, a inilo se da je bledi Most
uzdaha okaen na crnom nonom nebu, s nenim odblescima svetla iznad i spod njega. Tek
sada poimam zloslutno znaenje grada koji pluta u tami. Te noi proleteh preko mosta noen
bujnom mladou. Dugi dani u kuhinji uinili su me tromim, ali te noi ono staro uzbuenje
zbog izlaganja opasnosti oive mi u grudima. Salei se, uputih maki upozorenje koje su
majke koristile da smire neposlunu decu: "Pazi se! Odnee te Cappe Nere." Maka mi
odgovori upozoravajuim frktanjem. Nasmejah se i produih dalje.
Od mladih dana esto sam se vraao u Veneciju, ako nizata drugo, tek da bih se
podsmehnuo ironiji odravanja iluzije o njenoj plemenitosti. Voda jo apue prie o smrti
dok zapljuskuje tronu palazzi. Ljudi u ogrtaima jo uvek iskrsavaju iz tame i nestaju u njoj.
Venecija je oduvek bila savreno mesto za tajne, zavoenja, i melanholine misli poeta.
Obeleena pokvarenou, Venecija poziva na moralnu predaju ali ne uz vragolastio
namigivanje, ve uz shvatanje da ona jeste, i da je uvek bila, prljava ispod svoje kraljevske
maske.
Venecija je grad opsena i samo neko ko je odrastao na njenim ulicama moe u noi
pronai put kroz njene sanjive zavijutke. Budui da sam je upoznao do tanina, kada sam
iveo od njene milosti, imao sam tu prednost na svojoj strani. Trebalo je samo nekoliko
minuta da pronadem uzani rio to se prua do majstorove kue.
Bila je to visoka kua s plavim ulaznim vratima, s lunim prozorima i dugim kamenim
balkonom koji se pruao koliko i piano nobile sprat u sredini, koji se sastojao od trpezarije,
kuhinje i dnevne sobe. Kao to je bilo uobiajeno, prizemlje se koristilo za pranje rublja i kao
ostava, a na najviem spratu bile su spavae sobe. Svaka soba je prema ljunanoj prilaznoj
stazi i zelenom kanalu imala mali balkon s trbuastom gvozdenom ogradom. Kameno
stepenite je vodilo od majstorovih ulaznih vrata pravo do vode, gde se njegova vlastita
gondola, privezana za jedan areni stub, lagano mrekala na veernjem povetarcu. Bio je to
udoban dom, prikladan za uvaenog graanina kakav je dudev glavni kuvar. Bio je tano
onakav dom kakav sam prieljkivao za sebe i, naravno, Franesku.
Zastao sam u dubokoj nonoj seni dugakog kamenog balkona srednjeg sprata, a moje
uzbuenje popusti pred naletom krivice. Sve do ove noi, u tu kuu sam dolazio kao
dobrodoao gost. Majstor me je grlio zatitnikom rukom, hranio me, osmehivao mi se i
uvodio me u svoju porodicu. Sada, vrebajui poput zloinca, osetio sam aoku izdajstva.
Pomislio sam da odem, ali bio sam mlad i lud za ivotom, goreo sam da saznam ... sve.
Dounjao sam se stepenitem na piano nobile i klizajui se po glatkom kamenu balkona,
oprezan da ne zakaim saksije sa cveem pripijao se uza zid, dok nisam doao do jasno
osvetljenog prozora trpezarije. Krv mi zaumi u uima.
Mladalaka neupuenost u pogledu razumljive sloenosti ivota navela me je da
zamiljam kako e majstor i njegova ena zgodno posedati dovoljno blizu vrata da ja mogu da
prislukujem, ali ne i previe blizu pa da osete moje prisustvo. Naravno, poee da raspredaju
o dudu im se ja namestim u zonu ujnosti. Predviao sam da e majstor ispriati eni sve
to se dogodilo, objasniti razloge i posledice sve do tanina, i oznaiti kraj prie tako to e
otii pravo u krevet. Ha!
Kradomice pogledah u ugodnu trpezariju i videh da je arko osvetljena s barem pola
tuceta debelih votanica. Majstor je s porodicom posedao oko dugakog trpezarijskog stola od
kestenovog drveta, okupan mekom svetlou, oputeno askajui posle veere. Stisnuh se uza
zid da bolje ujem. Miris jagnjeeg gulaa i sveeg hleba doao je do mene i setih se da nisam
veerao. Stomak poe da mi zavija, a ja poeleh da ga ne uju.

22
 Sinjora Ferero je priala o svojoj prepirci s mesarom. Nijednom mu nije pomenula ime,
ve ga je nazivala il ladro - lopov. Oigledno je taj ova imao telovanu vagu i lepljive prste.
erke su razgovarale o uiteljima i kolskim drugaricama. Kao deca iz gospodske kue,
devojice nee nikada teno govoriti latinski i grki poput plemike dece kao to je papina
erka, Lukrecija Bordija, ali e nauiti da itaju, piu i raunaju. Elena je rekla da bi volela
da izuava astrologiju, ali majstor ree: "Bolje proui rad onog mladog uitelja iz Poljske,
Kopernika. On ima zanimljivu teoriju po kojoj se zemlja okree oko sunca."
Soba se utia, pa provirih unutra. Elena je zbunjeno zurila u oca, a Natalija spustila
obrai na sto i zevala. Majstor ree: "Nema veze. Priau vam o Koperniku kad budete
starije."
Sluao sam o pojedinostima iz svakodnevnog ivota porodice i ekao da majstor pomene
kako se u palati dogodilo ubistvo, ali se on samo slagao sa eninim alopojkama i smekao na
izvetaje erki. Posle nekog vremena, shvatih da on, naravno, eka da ostane nasamo sa
enom. Koji bi otac pred erkama raspredao o ubistvu? Devojice e otii u krevet, a onda e
joj on ispriati - sve.
Konano, zauh pomeranje stolica, a zatim zveckanje pribora za jelo i angrljanje posua
dok je Kamila pospremala sto. Zamislih Kamiline koate ruke kako skupljaju tanjire, njeno
izdueno mravo lice s grbavim nosem, i proreenu sedu kosu uvezanu u malu pletenicu na
vrhu glave. Mnogo puta sam gledao Kamilu dok raiava sto. Jo jednom osetih navalu
krivice. Kako mogu da uhodim ove ljude? Pored La Kanterine, oni su mi jedina porodica za
koju znam. Trebalo bi da se stidim. Ako bih se odmah izvukao, bilo bi kao da uopte nisam ni
dolazio. Krenuh da se povlaim od prozora a u tom asu oni poee da pevaju.
Neusiljeno, devojice zapevae glasno, poletno Cielo Luna, dok su pomagale Kamili da
porea tanjire na posluavnik. Zauh gde se majstorov jednolini tenor pridruuje horu, a
onda uh sopran sinjore Ferero. ak se i ostarela Kamila ubacivala svojim sipljivim glasom.
Kad god bi neko falirao, smejali su se, i uskoro pesma postade isprekidana od smeha i
prijateljskog podrugivanja i veselog zveckanja tanjira i pribora za jelo.
Nikada nisu pevali kad sam ja bio tamo.
Kad sam bio tamo behu ozbiljni i utivi. Kada sam bio tamo, ponaali su se na nain
prilagoen nedeljnom posetiocu - tuinu. Ali te noi, bez mene da ih koim, bili su prava
porodica, siti od jagnjeeg gulaa, upadali su jedno drugome u re, smejali se i pevali. Sluao
sam u tami, samotan i gladan, i razumeo sam.
Uopte nisam bio lan porodice. Nikada me nisu prihvatili; trpeli su me. Bol otuenosti
uini me kivnim. Lagano, nakupih dovoljno srdbe da zapeatim ono meko mesto, a moja
krivica neosetno ieze.
Kada je pevanje zamrlo, sinjora Ferero potera devojice na sprat, a ja uputih jo jedan
kradomian pogled kroz prozor. Majstor je sedeo sam za stolom, igrajui se stalkom napola
pune vinske ae. Njegovo raspoloenje je nestalo s odlaskom ukuana, i on je mrzovoljno
piljio u au dok ga ena nije pozvala gore u postelju.
Poslednje to sam video bio je nestanak svetla u trpezariji jer je majstor utulio svee, a
zatim sam uo njegove korake na stepenicama. Izvinuo sam vrat i naslonio se na kamenu
ogradu da bacim pogled u spavau sobu. Letimice videh majstora i siluetu njegove ene u
svetlosti svea iza muslinskih zavesa na vratima balkona spavaonice.
Popeo sam se na ogradu i nagnuo pod opasnim uglom kako bih dobio bolji pogled.
Majstor je rukama prolazio kroz kosu, a onda uzrujanim pokretima udarao ivicom ake po
dlanu druge ruke. Sinjora Ferero ga je smirivala; spustila je ruke na njegova ramena i poela
laganu masau. aptala mu je u uvo dok mu se dranje nije opustilo, a onda ju je obgrlio
rukama i zabio lice u njenu kosu. Priali su, ali ih nisam mogao uti kroz zatvorena balkonska
vrata. Morao sam da se pribliim.
Po dugakom kamenom balkonu na srednjem spratu bili su poreani glineni upovi i
vrevi razliitih veliina, a u svakom jarkocrveni geranijumi. Najvei od njih bio je visok oko
jednog metra i pomislih da, ako bih stao na njega i ispruio ruke iznad glave, taj dodatni metar
bi mi mogao biti taman dovoljan da dosegnem do malog balkona spavae sobe. Zakoraih na
ivicu glinenog upa i uspostavih ravnoteu pre nego se dohvatih poda poploanog kriljcima.

23
Istegnuh kimu i ispruih prste i skoro izgubih ravnoteu. Propeh se i konano mi poe za
rukom da iznad sebe dohvatim donji deo dve ipke od kovanog gvoa.
Dok sam se peo, up sa cveem mi se zatetura pod nogama, nakrivi se, preturi, zaklapara
po podu i rasturi se u paramparad niz stepenite i po ljunanoj stazi. Nekoliko krhotina
pljusnu u kanal. Zadrah dah, visei izmeu dva balkona i ljuljajui se okaen za reetke.
Miii u rukama su goreli; stegoh vre prstima.
Majstor pouri do balkonskih vrata. Zauh kripanje zardalih arki, a on viknu: "Ko je
tamo?" Marrone.
Sinjora Ferero nije zvuala zabrinuto. "Verovatno je maka preturila neki geranijum."
"Eh. Make."
"Poslau sutra Kamilu do prodavca cvea."
Runi zglobovi su me boleli, a znojave ruke poee da poputaju. Osetih kako mi se
ramena isteu pod teretom tela. Skakanje unazad bilo bi previe buno, a i mogli bi me videti
kako beim. Ostadoh da visim.
Majstor stajae u otvorenim vratima mrtei se. "Venecija. Samo make i grenici."
Zamislih ga kako vrti prstom naspram noi. Ostavio je vrata otvorena - no bee blaga - a
njegovi koraci se udaljie.
Miii ruku su mi igrali dok sam visio drei se golim akama, pazei da ne pustim glasa,
vrsto stegnutih usana. Zanjihao sam se jednom nogom do ivice balkona kada se zau
prodorni glas sinjore Ferero: "Mislim da nam je ta maka sada na balkonu."
Majstor pljesnu rukama i povika pis. Sinjora Ferero se zasmeja, a njen smeh pokri zvuke
moga pentranja preko ograde. Cunuh pored otvorenih vrata i prislonih glavu uza zid dok mi
se disanje smirivalo, a moje oznojano lice na sveem nonom vetru postajalo hladno-vlano.
Majstor i ena ili su po sobi, spremajui se za spavanje. Kao svi dobri katolici, ugasili su
svetlo pre nego su skinuli donje haljine i edno skliznuli u krevet. Ali kada su se nali pod
aravima, zauh mrmljanje, poljupce i prijatna aputanja oputene bliskosti.
Nisam mogao poverovati da e on te noi, od svih noi, radosno voditi ljubav sa enom
kao da se nita nije dogodilo. uo sam utanje posteljine, zevanje, lupanje po jastuku ...
zatim nita. ta li rade? Odupreh se porivu da od razoaranja lupim glavom o zid. Ali ekaj -
jo nisu jedno drugom poeleli laku no. Svakako ne bi zaspali bez te utivosti.
Majstorov glas se pretvorio u apat, a dok sam se naprezao da razaznam rei jedna
preplaena i ugava maka tiho skoi sa susednog balkona, slete sa ograde i poe da tumara
po podu od kriljca. ipila mi je u krilo i prela mi repom po licu. Stegnuh nos da se suzdrim
da ne kihnem i odgurnuh drsku ivotinju od sebe.
Sanjivi glas sinjore Ferero dopre kroz vrata. ... "znai otrovao je seljaka. To je vredno
prezira, ali teko da mu je to prvo ubistvo. Zato se toliko brine zbog toga?"
"Cara, pokuavao je da ga oivi." Majstor prezrivo frknu kroz nos. "Prvo ga ubije, a onda
mu neto sipa u grlo da ga povrati. Ludilo! Siguran sam da to ima veze s tom knjigom. Sve je
to ta sumanuta pria o uputstvima za besmrtnost i alhemiji ... eh. Svi su poludeli. Verovatno je
neki prepredeni alhemiar nasamario duda da kupi napitak kojim e pobediti smrt. Samo se
nadam da je bio dovoljno pametan da se izgubi iz Venecije pre nego to ga je dud isprobao.
Starac je verovatno bogato platio boicu maje mokrae."
"Napitak da pobedi smrt? Zar je tolika budala?"
"Star je i sifilistian, a ne eli da umre. Svet veruje u ono to eli da veruje. Ali ako dud
pone da ubija da bi doao do te knjige, ljudi e se uspaniiti, a govorkanja e se pojaati.
Dud je dovoljno lud, ali zamisli pokolj ako se zainteresuju Landui ili Bordija."
"Uh", prezirno e sinjora Fererro. "Landui je zao. A Bordija, koji sebe naziva papom -
predstavlja sramotu. Zna li da ima vie od dvadeset kopiladi? Nije udo to ga zovu ocem
Rima."
Maketina pored mene se nakostrei i poe da frke, ali ne na mene. Druga maka se
spustila na ogradu, i njih dve su se odmeravale maji prezrivo. Obe izvie lea i naroguie se.
Oh, Dio, samo ne borba maaka, pomislih.

24
 Sinjora Ferero se oglasi zevajui. "Landui i Bordija su suvie pametni da bi se zanosili
smenim govorkanjima. Dud je naprosto star. Moda nee dovoljno poiveti ni da ujutru
potrai svoj noni sud, a da ne govorimo o knjizi."
Majstor promrmlja neto to nisam mogao uti, a enin glas postade umirujui. "Amato,
budi spokojan. ak i da dud pronae knjigu, ta onda? Nema arobnih uputstava. Moda e
biti najbolje da neko stvarno pronae tu knjigu i uini kraj traevima."
"Nije to tako prosto."
"Zato se potresa? Nema alhemije, nema besmrtnosti. to se tie ljubavnog napitka ..."
Ja zadrah dah.
Glas joj posta prividno edan a zadirkuju. "Mi ve sve znamo o ljubavnim napicima, zar
ne, amore? Dodi ovamo, Amato." Neto je promrsila, posteljina je ukala, a ona se devojaki
kikotala. Srce mi poskoi u grudima, pred oima mi se zamrai, i osetih marce u vrhovima
prstiju. Znao sam da bi trebalo da odem, ali - ima li majstor zaista ljubavni napitak?
"Na ljubavni napitak nije od koristi starom dudu, ali ti... doi ovamo." Opet zauh
guvanje posteljine, jo aputanja i kikotanja. "Devojice spavaju, amore mio."
"Roso, umoran sam."
"Tako si ozbiljan", mazila se. "Jedan gutljaji e te podii." Zatim opet ukanje
posteljine, zvuk otvaranja fioke, zveckanja stakla, sipanja tenosti, i gospinog izazovnog
mrmljanja, kao kada ena jede slasnu voku.
Make se ustremie jedna prema drugoj izvijenih lea.
"Dio, Roso. Ti si kao jedna od onih amazonki koje potinjavaju mukarce." Smejao se,
ali je to zvualo usiljeno.
"Amazonke?" Kikotala se. "Kakva je pa to budalatina?
"Nita." Usledi prekid, onda jo komeanja u krevetu.
"Amato", ona se durila, "stvarno se okree od mene?"
"ao mi je. Dua mi spava noas."
"Cugni malo."
"Noas ne. Ne shvata. Nikog nije briga za na ljubavni napitak."
Poeleh da prasnem na njih, iz sveg glasa: "Mene je briga!"
"Vie ima u knjizi nego to misli", ree majstor.
"Kako vie?" Proe jedan trenutak. "Amato? ta je to?"
Dok sam ekao odgovor, pritisnuh leima o zid da se sklonim od maaka. Dlaka na
leima im je stajala pravo, tako da ih je inila dvaput veim. Jedna zafrkta, druga zakmea - i
onda skoie. Nisam znao ega vie da se plaim, da e me povrediti sueljene kande ili da
e me majstor Ferero otkriti. Make iskezie iljate bele zube, a njihovi krici zaparae no.
Zvuk je bio otar i jeziv, kao krici zlostavljanih beba.
Iz spavaonice zauh: "Dio! Sta je sad?" Majstor pojuri do vrata, irom ih otvori, i zagleda
se u tminu. Osetih njegovo prisustvo na dohvat ruke od mene, i jae se pribih uz zid, oiju
vrsto zatvorenih kao kad malo dete misli da ako ono ne vidi, ni drugi ne vide njega. Znoj mi
krenu niz elo. Kad se kretanje utia, otvorih oi. Make su se razdvojile i poele da krue
jedna oko druge, oprezne i opake, spremajui novi napad.
"Dio. Opet make."
"Dodi ovamo, Amato. Priaj mi o knjizi."
Poto su se make stopile sa senkom, majstor se vrati u krevet. Make su se odunjale u
razliite uglove balkona, i mir se spusti na spavau sobu. ulo se samo kako voda pljuska o
majstorovu gondolu a make siku priguena upozorenja.
Najzad se majstor oglasi: "Roso, ti si moj kamen kunje."
"Amato, plai me."
"udno je to ubistvo. Mislim da je dolo vreme da ti ispriam o toj knjizi. Ali nikome ne
sme rei ono to ti kaem. Nikome."
"Kakva drama. ta mi imamo s tom knjigom?" Krevet je kripao dok se majstor privijao
uz enu. Ja sasvim prioh vratima, stavih ruku na uvo pokuavajui da ujem. "Ro-
Jedna maka odskoi pravo uvis, kao arobnjakova lutka, i baci se na drugu. Urlici
zaparae no. Balkon je bio mali, i make behu odmah pored mene, dovoljno blizu da vidim

25
kako kana raspara jedno zeleno oko. Pribih se u ugao izmeu zida i ograde i podigoh ruku da
zaklonim lice. Dlake su letele, a krv poprska kriljac pored mojih nogu. Bila je to divlja borba
praena demonskim kricima. Izgledalo je da se borba nastavlja van svih granica izdrljivosti
dok se, konano, uz cianje i cviljenje jedna maka ne pretvori u razderanu gomilu. inilo se
da je mrtva, i druga maka izvi lea i pobedniki zasikta. Ali ne, ona pobeena opet ustade.
Kao da se vraa iz mrtvih, ispusti krik povlaenja i skoi s balkona nestajui u noi.
Pobednica se sklupala da uredi ape a dlaka joj se spustila.
Toliko sam se bio pribio uz ogradu da su me rebra zabolela, a propustio sam majstorovo
objanjenje. Sada je u sobi zavladala teka tiina. Sinjora Ferero izusti: "Madonna mia." Nije
vie zvuala pohotno. "Dii se iz kreveta, Amato. Moramo da se pomolimo."

Poglavlje VII
Pripovest o posetama

Majstor je retko priao o sebi. Bio ga je glas da je utljiv i pomalo udan ovek. Ljudi su
zapaali udne stvari u vezi s njim - same po sebi male, ali uzete zajedno inile su glavnog
kuvara Ferera tajanstvenim poput onog Hindusa, trgovca tamjanom na Rijaltu, jedva napola
vidljivog iza oblaka miriljavog dima.
Kada je majstor razgovarao s kuvarima, uspevao je da spoji ljubaznost i uzdranost koja
je pomalo prevazilazila slubenu distancu. Kada je radio, bio je potpuni artiste, prefinjenog
ukusa i pronicljivog oka, tiho i ozbiljno prouavao je svoje kulinarske kreacije. Kada je
spremao po svojim vlastitim receptima, onim posebnim koje nije delio s drugima, njegova
opsednutost privatnou bila tako potpuna da su kuvari gunali kako visoka kapa neke ljude
ini uobraenim. ak i kada bi me oinski potapao po glavi inio je to prikriveno, i uvek bi
se udaljio pre nego bih mogao odgovoriti.
Na stvari nije reagovao kao veina ljudi. Kada je dud u potrazi za knjigom iskopao
moti sv. Marka, kuhinjsko osoblje, kao i ostatak Venecije, popucali su od ogorenja, ali
majstor nije imao primedbi. Pitao sam ga da li taj in smatra svetogrem, a njegov odgovor
bee udno neumeren. "Sv. Marko se ne sekira, zato bih ja? Moti nisu njegovo zavetanje,
to su samo kosti. Podseanje na stvari o kojima treba misliti, ali samo kosti."
Takoe je imao naviku da zapone neku podsticajnu reenicu, a onda prekine ne zavrivi
je. Jednom, dok je posmatrao Enrika kako raspaljuje vatru u zidanoj penici, kazao je: "Zna,
ima nekih koji misle kako postoji nain da se zauzda snaga munje... ali nije to sad vano.
Ugodi vatru, eh?"
Ljudi su tvrdili da majstor ume da pripremi hranu kako bi uticao na ponaanje ljudi (to je
bilo tano) a govorkanja o majstorovoj neverovatnoj bati stalno su kolala. Uzgajao je
nepoznate biljke koje niko nije video niti uo o njima. Znao je kako da ih koristi u nekim od
svojih najprefinjenijih jela.
Uzgajao je tetni paradajz, kvrgavo korensko povre i neku zmijoliku penjaicu sa
zelenim mahunama to su landarale kao kande. Niko nije znao gde nalazi seme i sadnice.
Kuvari bi se uvek pomolili pre nego bi ubrali neku od tih avolskih biljki.
Jedna od najneobinijih stvari u vezi s majstorom bili su ljudi koji su ga poseivali.
Jednom prilikom, u kuhinju je doao neki uveni istoriar iz Padove nosei sveanj papira,
koji je s majstorom proveo itav sat u poverljivom razgovoru. Kasnije, majstor je ispriao da
su ti papiri zbirka dalekoistonih recepata koje je skupio kuvar koji je pratio Marka Pola na
putovanjima. Objanjenje je propraeno ravnodunim klimanjem glava emu su uzrok bile
brojne sline posete tokom godina. Tek kasnije sam se pitao kako je obini kuvar u trinaestom
veku mogao nauiti da ita i pie, ili kako je jedna tako nevana stvar poput zbirke recepata
mogla preiveti vie od dve stotine godina. Kada sam o tome pitao Enrika, rekao mi je: "Ne
znam, ali ne pitaj ga. Majstor Ferero ne voli takva pitanja." Zatim je zakolutao oima.
Drugom prilikom, neki kaluer prepisiva, poznat po umeu prevodenja s drevnih jezika,
posetio je kuhinju i s majstorom sedeo satima nad jednim jedinim pergamentom prekrivenim

26
znacima tako da je izgledao, iz daljine, otprilike kao listovi papira koje sam viao u dudevoj
sobi za muziciranje. Tada sam se udio kako li je majstor uspeo da postane toliko obrazovan
da bi raspravljao s uenjacima.
Kada je kaluer otiao, pridoh majstoru, utivo se poklonih i zapitah gde je nauio da ita
pie. Premetao je one papire i nije podigao pogled.
"kola", ree. "Gde drugde?"
"Ali to itate sve te stare rukopise?"
"Povest mi je zanimljiva." Pokuavao je da me se otrese. Poeah se po vratu.
"Ali ta je toliko zanimljivo u pisanijima mrtvih ljudi?"
On prestade da premee po papirima i podie pogled, iznenaen, kao da je odgovor bolno
jasan. "Luijano", rekao je s naglaenom strpljivou, "ako ne znamo ta se dogodilo pre nego
to smo se rodili, kako moemo znati da li napredujemo?"
Bilo je i drugih posetilaca: lingvista iz enove, knjiniar iz Vatikana, mesni krasnopisac
i svetenik koji je navodno imao veze s jeretikim monahom Savanarolom. Jedanput, neki
tampar s prstima umrljanim bojom doneo je majstoru takozvanu "brzu knjigu" koju samo to
je uradila njegova stamperija. Majstor ree da je to najnoviji kuvar iz Firence, i dodade ga na
svoju pretrpanu policu s knjigama.
to se mene tie, najznaajniji posetilac nije bio uenjak, nego majstorov roeni brat,
Paolo, koji je doao samo jednom, neoekivano, sa porodinog imanja u Vienci.
Paolo je doao u posetu nekoliko dana nakon mog neuspelog pokuaja da prislukujem
majstora i njegovu enu. Bilo je to na poetku mog egrtovanja, a ja sam jo uvek bio
nesiguran u vezi s mojim poloajem u kuhinji; radio sam tiho, oborene glave, pokuavajui da
budem neprimetan. Valjda je zato majstor razgovarao s bratom u dosegu mog sluha, kao da
me ne vidi.
Paolo se pojavio na zadnjim vratima, guvajui iznoenu seljaku kapu uljevitim,
vornovatim rukama. Zastao je u samim vratima i istegao vrat, buljei po prostoriji,
pokuavajui da uoi brata, i onda je zakoraio u uskomeanu kuhinju, pogledujui navie u
visoke prozore i na stranu u ljude odevene u belo koji su se probijali pored njega. Njegovo
krupno seljako telo kretalo se nezgrapno. Dok se stidljivo probijao kroz prostoriju, za
Paolom se irio apat, a to malo odstupanje od agora obinog radnog dana uinilo je da se
majstor osvrne, drei na usni u sos umoeni vrh prsta i s onom procenjivakom brazdom na
elu.
Kada majstor spazi Paola, brazda nestade. Nasmeja se i viknu: "Moj brat!"
Paolovo lice se ozari. Braa se zagrlie, a majstor objavi: "Svi upoznajte mog brata,
Paola." Paolo se stidljivo smeio i guvao kapu. Kuvari ga pozdravie klimanjem glave ili
ljubaznim osmehom, a onda se vratie poslu.
Poverljivosti radi, majstor se sa bratom povue u dno kuhinje kako bi razgovarali na
odmerenoj udaljenosti od kuvara. Majstor natoi dve ae crnog vina i oni posedae blizu
cisterne, meni skoro nasred puta jer sam ja, nevidljivi egrt, unosio i iznosio kofe s vodom.
Nakon uobiajenih ljubaznosti, poee o Paolovoj porodici i o imanju, o novoroenom sinu,
novom teletu, o looj probavi njegove ene, o neobino dobrom prepeku domaeg vina. Kada
je izgledalo da se razgovor iscrpeo, Paolo spusti ruku na majstorovo rame i ree: "Amato,
nisam doao da ti priam o imanju. Doao sam da ti kaem da je majka umrla."
Majstorove usne se malo razmakoe, da li zbog iznenaenja ili zbog elje da govori, ne
znam. Onda majstor spusti glavu na ake, i tako braa sedee u tiini dok je Paolo gledao u
pod. Najzad majstor ree: "Neka poiva u miru." Prekrsti se i poljubi nokat na palcu. "Hvala
to si doao, brate."
"Ali, naravno, da bih ti rekao."
"Posetiu grob im uzmognem."
"Bene." Paolo opet poe da guva kapu. Poto je izvestio o imanju i saoptio novosti,
izgledalo da nita vie nema da kae bratu kojeg nije video godinama i kojeg moda nikada
vie nee videti. Nemilice je upredao kapu, a jezikom nervozno vlaio usne.
Majstor uoi njegovu nelagodu. "Sigurno si nestrpljiv da se vrati svojim njivama. U
redu. Imam neku sjajnu teletinu. Ponee je kui. Tako je bela, nee verovati oima."

27
 Majstor htede da ustane, ali Paolo ga pritisnu po ramenu, i majstor opet sede. "Ima jo
neto." Vrhom jezika pree preko suvih usana.
Majstor je gledao u brata s izrazom napola zbunjenim a napola iekujuim, kao da je
mogao znati ta sledi.
"O ulijeti?"
Paolo obori glavu. "I o tvom sinu."
Naulih ui. O sinu? Majstor Ferero ima etiri erke, ali ne i sina.
"Aha." Majstor klimnu glavom.
Paolo nije gledao u njega. "ulijeta je umrla. Dete nije."
"Aha. Stvarno imam sina"
"ao mi je, Amato." Paolo rairi ruke u znak bespomonosti. "Zna kakva je mama bila.
Posle oeve smrti, radila je kako je htela."
"Sin mi je preiveo." Majstor je i dalje klimao glavom. "Ispriaj mi sve."
Paolo slee ramenima. "Nema mnogo. Jednog dana sam se vratio s njive i video da nema
mame i bebe. Posle je nisam mogao naterati da mi ispria. Pokuao sam. Stvarno jesam.
Ispriala mi je da je dete umrlo i da ga je sahranila, ali nisam poverovao. Bio je zdrav deak,
snaan. Nisam znao ta se dogodilo, i nisam znao ta da ti kaem."
"Verujem ti, Paolo. Seam se da me nisi mogao pogledati kada mi je kazala da je deki
umro. Tog dana me nisi gledao u oi." Majstor zavrte glavom. "Ali lagala me je u lice. A
posle onoga kako se ponela prema ulijeti... zna da sam zato prestao da je poseujem."
"Znam. Ali ne sudi o njoj preotro. Od tebe je mnogo oekivala." Paolov glas se utia.
"Stvarno je verovala da je dete ukleto. Ti zna zato."
"Si. Beleg."
"Ja lino ne verujem u te besmislice, ali ona...
"Ah, Paolo." Majstor je vrteo glavom. "Naa majka je napravila vie tete nego to
misli."
"Shvatam." Paolo stegnu majstorovo rame. "ovek ima pravo da upozna svog sina, svoju
besmrtnost."
Majstor prasnu u neveseli smeh. "Nije to stvar sujete, Paolo. Sve bi bilo drugaije s
mukim naslednikom. Neke stvari su na kocki. Ne zna ti."
Paolo skloni ruku s bratovljevog ramena i opet sede. Dlakave nepravilne obrve mu se
podigoe od iznenaenja. "O emu pria? Ima etiri erke. Hajde, Amato. Nisi ti kralj, eh?"
Si, si. Svakako si u pravu. Oprosti mi. Nisam pri sebi."
Paolove obrve se spustie i ulegnue kao da briu ono to je upravo rekao. "Shvatam.
Veliki je to udarac."
Sedeli su jo jedan trenutak, ponovo oseajui da su izgubili dodirnu taku. Ustadoe i
zagrlie se. Majstor ree: "to je uinjeno, uinjeno je."
"Hvala ti to si doao, brate."
Niente."
"Teletina?"
"Moram da idem." Paolo je ponovo guvao kapu.
"Bene. Idi s Bogom, Paolo."
"Zbogom, Amato. Izvini."
Prvo sam oseao samo zaprepaenje. Postoji druga ena pored sinjore Ferero? Sin?
Nisam mogao zamisiti mog majstora ni s jednom osim s njegovom ljubljenom Rosom i
njihovim erkama, ali uo sam to sam uo.
Majstor je sedeo za stolom, delovao je tupo i prazno, a meni se srce cepalo zbog
njegovog gubitka. Izgubiti sina zahvaljujui majinoj lukavtini inilo se gorim od obinog
gubitka - neprirodnije od smrti, linije i zlobnije od bezlinog hira sudbine. Sipao sam kofu
vode u cisternu kada me preplavi navala setnih seanja: majstorova velikodunost da me uzme
s ulice; strpljenje s kojim me ui obavezama; ista, bezuslovna ljubav koju pokazuje prema
porodici. Zasluivao je da zna svog sina, i eleo sam da ga mogu uteiti. eleo sam da mu
nekako nadoknadim sina kojeg je izgubio. Ja nisam dostojan, ali nedostatke mogu nadomestiti
odanou.

28
 Onda, melodino izlivanje vode to se obruava u cisternu podseti me na veselo pevanje
porodice kada ja nisam bio tamo, i to me vrati u stvarnost. Stupido. Ne eli on utehu od mene,
verovatno bi se stideo pomisli da mu budem sin. On je majstor, a ja sam egrt. Ako hoe da
nae pravog sina, on e ga potraiti.
Uznemiri me pomisao da bi mogao potraiti sina. Da li bi ga mogao nai? Koliko
vremena je prolo? Koliko bi on bio star? Odakle bi majstor poeo? Kako bi ga prepoznao? A
ako bi ga naao ... Dio, ta ako bi ga naao? Sin bi zauzeo moje mesto u majstorovom srcu, a
ta bi jo mogao uzeti? Moj posao? Moju budunost?
U roku od nekoliko minuta, predoh sa saoseanja za majstora na brigu za sebe. Ugledah
svoje lice u ledenoj vodi cisterne - uplaene oi i zlobna usta izobliena mrekanjem vode.
Ruan. Pogledah opet u majstora, koji je bio nepomian, i srce mi se ponovo rairi zbog
njega. Pogodila me je njegova muka, i osetih potrebu da se molim. Pogledah navie, jer tako
ljudi rade, i pomislih: Molim te, neka nae sina.
Dok sam iao napolje da napunim kofu, setih se neega to je majstor kazao bratu, upravo
onakvu opasku zbog koje je zasluivao ugled tajanstvene osobe. Kazao je: "Neke stvari su na
kocki. Ne zna ti."
Ali ja sam eleo da znam. eleo sam da znam sve. Bio sam pravo dete Venecije, zadojen
njenom tajanstvenom lepotom, njenim vodenastim svetlom koje titra na starom kamenu kao
odsjaj arobnjakovog ogledala. ak i pre nego sam znao kojeg sam pola, Venecija me je
zavela svojoj enskom graom, vodenim kanalima, neoekivanim istinama poput iznenadnih
osmeha, i smutnjom ulnih iskuenja. Venecija budi elju da se sazna skriveno, udnju da se
prodre u njenu draesnost, elju da se otkriju njene najskrivenije tajne.
Paolova poseta je razgorela plamen znatielje, koji je upaljen seljakovim ubistvom, a
raspaljen mojim prislukivanjem na majstorovom balkonu. Vodenasta arolija Venecije nee
ugasiti ovaj plam. Moja venecijanska udnja da saznam sve zapalila je lomau koja nas je na
kraju sve progutala.

Poglavlje VIII
Pripovest o Amatu

Mnogo leta kasnije, moja venecijanska udnja da saznam sve dovela je do mog razgovora
sa mentorom majstora Ferera, majstorom Menieom. Za sve vreme mog poznanstva sa
majstorom, on je ostao enigma, a o sebi je davao samo retka obavetenja, tu i tamo po neko
ime ili priicu. Majstor Menie je izneo pojedinosti koje nedostaju, mnogo leta kasnije.
Majstora Meniea sreo sam nekoliko puta kada je dolazio da poseti mog majstora u
dudevoj kuhinji. Bio je bon vivant i ljubitelj dobrog zalogaja, koji je doputovao iz Francuske
u Italiju da bi nauio da kuva i odluio da ostane u il bel paese. Menie bee onizak i snaan,
pun razumevanja. Nasmejan i srdaan, uvek bi doskakutao u kuhinju, zagrlio majstora Ferera,
i onda se odomaio, kuajui sosove prstom, nudei drugarske savete i izdane komplimente.
,,Magnifique. Samo jo malo pavlake, non?" Kretao se pocupkujui, a sve ga je zabavljalo.
Seam se da se osmehivao, uvek se osmehivao.
Njegovo okruglo, rumeno lice imalo je neku kameleonsku sposobnost stalnog menjanja.
Toplina njegovih plavih oiju znala je ieznuti, a osmeh bi mu postao ledeno nepomian - ali
samo naas. U trenutku, hladni pogled bi zamenio srdani smeh ili tapanje po ledima, i ja bih
uvek produio mislei da je sve to bila moja uobrazilja ili igra svetlosti. Sada, ne mislim tako.
Prilikom svake od poseta, majstor Menie bi proao celom duinom kuhinje delei
prijateljske naklone i ljubazno askajui.
Bon. C'est bon. Delicieux." Poto bi se svi opustili i zaboravili na njegovo prisustvo, dva
majstora bi sela za sto sa po aom crnog vina, moda i uz iniju badema, i priali tihim
glasom.
Dugo posle dogaaja iz ovog priseanja, vratio sam se u Veneciju, a majstor Menie mi je
opirno ispripovedao linu istoriju mog majstora. Drueljubivi Francuz je postao sedi,

29
pogrbljeni jadniak, zbrkan kao orah. Isprva, nije hteo da me primi. Rekao je: "Zato hoe
da se starac prisea bolnih vremena?" Stajao je pogrbljen i drhtav na vratima svog doma. Dan
bee hladan i vlaan s puno kinih oblaka na obzorju, a on je samo tresao glavom i pokuavao
da mi zalupi vrata.
Ali sam ja gurnuo nogu u dovratak i usrdno molio; podsetio sam ga da smo obojica voleli
majstora Ferera.
Kada se smilovao, ispustio je jedan dugi spori uzdah i onda me uveo u malu sobu
opremljenu pisaim stolom i dvema udobnim stolicama koje su ispred prozora bile okrenute
jedna prema drugoj. Izmeu stolica nalazio se jedan rasklimani ajni stoi a na njemu
neupaljena uljana lampa. Knjige su bile posvuda - rukom prepisivane knjige, iluminirane
knjige, ak i nekoliko novih brzih knjiga uraenih na tamparskoj presi. inilo se da ih ima
nekoliko novih, ali veinom su bile stare i pohabane. Knjige su prekrivale zidove, bile su tu
opasne kule od nareanih knjiga, leale su razbacane po pisaem stolu i natrpane ispod njega.
Nije udo da je kua bila toliko jednostavna a nametaj tako prost: oigledno da je majstor
Menie svaku paru davao na knjige. ak je na stolu bilo i nekoliko svitaka - plesnivih i boje
meda.
Majstor Menie porui kuvano vino, onda sede u duboku stolicu od zelenog somota i
nestrpljivo mi pokaza da sednem na drugu. S pletenim vunenim alom ogrnutim preko ramena
i debelim ebetom prebaenim preko krila, izgledao je siuan. S godinama glas mu je postao
drhtavo piskutav, a grlo je stalno proiavao na glasan nain. ena mu je umrla pre vie
godina, a on je podseao na nekog starog, zaputenog pustinjaka. Sluavka, jedna starica
tekog hoda, donese kuvano vino u pokrivenom zemljanom kragu koji bee umotan
pekirom kako bi zadrao toplotu, a majstor Menie gunao je dok je ona punila ae vinom.
Kada je otila, on povue pokriva preko siunog stomaka i poe.
"Amato Ferero je roen u Vienci to si uo, non? To je kmetovsko selo nedaleko od
Venecije. Njegovo roenje je postalo jedna od onih pria to se prepriavaju u porodici.
Jednog jutra, njegova majka, u poodmakloj trudnoi, napustila je posao na njivi ranije nego
obino. Kada su joj mu i mlai sin doli na ruak, na stolu su nali hleb i salamu, a enu u
krevetu gde doji novoroene. Saoptila im je da se zove Amato."
Zauh lupkanje po prozoru i ugledah prve kine kapi rasute po staklu.
"Kada Amatu bee jedanaest, otac mu umre od srane kapi." Majstor Menie se namrti.
"Taj je mnogo voleo vino." Mrmljao je sebi u bradu kao da se prisea neeg neprijatnog.
"Obiaj je nalagao da mali posed pripadne starijem sinu, Paolu. Tako je Amatova majka
uredila da joj drugi sin radi proste poslove u gostionici Sv. orda. Zna to, eh?" On prinese
au vina usnama i zagleda se preko nje.
"Poznato mi je to, mesje." Zaista, svi su to znali. Gostionica Sv. orda jo uvek postoji
pored Grand kanala uz etvorougaonu kamenu zgradu, Fondaco dei Tedescbi, koja je sedite
nemakih trgovaca.
U to vreme u Italiji, skoro sve nemako bilo je sinonim za varvarstvo, a za Mleane je
bilo olakanje da nemaki trgovci budu strogo odeljeni, odgovaralo im je to su poteeni
muka zbliavanja i posmatranja primitivnih tevtonskih obiaja.
No, kako majstor Menie objasni, te drutvene razlike behu nepoznate Amatovoj majci.
"Sirota ena se morala upinjati da obuzda svoju sreu kada je sinu saoptila da mu je posao
obezbeden. Amato je govorio da je igrala i pevala po kuhinji. 'Venecija! Ide u Veneciju!'
Rekao je da se tako iroko smejala da joj se videlo svih est zuba."
Starac se nasmeja, i ja videh jedan traak od onog mladog majstora koji je dolazio u nau
kuhinju. Onda on uzdahnu.
"Amato je jo bio dete. Nije mu se odlazilo od kue. Priao mi je da je, dok mu je majka
igrala po kuhinji, zurio u pod kako mu ne bi videla suze."
Kia jae zalupa po staklu dok je svetlost u sobi slabila.
"Amato je voleo majin prosti hleb, voleo je skupljanje kestenja u jesen i miris jabuka i
domaeg vina koji se irio iz podruma. ak je voleo zimi da spava kod krava i koza da se ne
bi smrznuo ukanje sena i teak, otar miris ivotinja inili su da se osea toplo i sigurno.
Zato bi naputao sve to zbog grada punog opakih ljudi u crnim ogrtaima?"

30
 Majstor Menie podie kvrgavu ruku. "Mais oui, ak i u malenoj Vienci narod je znao za
Vee desetorice i za Cappe Nere. Zato bi Amato eleo da ivi s Nemcima u gradu od
kamenih palata posadenih u ledenoj vodi? Pih. Deko je rekao majci: 'Mogu da spavam u
ambaru. Mogu manje da jedem.' Ah, l'enfant pauvre."
Cugao je vino tokom tog setnog predaha, a kia je zasipala prozor. Kada je nastavio,
svetlost u sobi ve bee slaba i turobna. "Ta ilava sitna seljanka imala je ambicije u vezi sa
svojim okretnim sinom. Pokazala mu je na atrlju na kojoj su vrata bila od grubog platna. 'Ti
moe imati bolje od ovoga, Amato. Neka ti bude bolje.' Deko je pokuao da se raspravlja,
ali mu ona ispruenim prstom protrlja elo. 'Ti ima mozga. Neka ti bude bolje.'" Majstor
Menie isturi donju usnu i klimnu glavom. "Znala je da je Venecija mesto za bistrog deaka."
Majstor Menie ree da se Amato brzo privikao na gostionicu i na prezrenje s kojim se
gledalo na Nemce. Posao mu je donosio mnogo mogunosti da pria s mletakim
dobavljaima koji nisu nimalo krili svoj prezir. "Kasapin koji ih je snabdevao svinjskim
butovima i kolenicama jednom je istovario krvavi teret u dvoritu, namignuo Amatu rekavi:
'Neka Bog blagoslovi Hune. Plaaju mi za ovo ubre.'" Opet se zasmejao.
esto sam sluao kako mletaki trgovci daju uasne opise gostiju krme i njihovih
prljavih navika: svinjskih gozbi s bradama umaenim ogromnim komadima mesa;
smrdljivog, penuavog vina to se loe iz vreva izraenih po uzoru na jelenska kopita jo i
dlakavih povie papaka; spavaonica bunih i smrdljivih od stomanog nadimanja to je
posledica velikih koliina kupusa uz svaki obrok; o aljkavoj germanskoj navici da se kupaju
jednom godinje, to je bilo posebno odbojno prefinjenim Mleanima, koji se kupaju ak dva
puta sedmino.
Majstor Menie namesti al. "Veina kuvara u gostionici Sv. orda bili su Nemci - zna,
veti u dimljenju svinjetine i kiseljenju kupusa. Ah! Kulinarska jeres!" Ja se nasmejah, ali on
kao da ne primeti. "Ali u kuhinji je radilo i nekoliko Mleana. Naturellement, nisu voleli to
su tamo, ali posao je posao, eh?
Nagnuh se napred, ivo klimajui glavom, spreman da opiem koliko sam bio zahvalan
to sam donosio vodu i dovlaio drva da bih imao smetaj i hranu, ali se starac okrenu prema
prozoru i uskliknu: Mon Dieu! Andeli plau!" Kia je postojano pljutala; sluao sam kako
dobuje po krovu.
Majstor Menie srknu vino, a usta obrisa alom. "Bee jedan u toj krmi, iljatog lica, koji
je spremao supe i naroito se drao iznad svega toga. Ne seam mu se imena. On je nadmeno
utao i odbijao da jede i pije s nemakim kolegama. Na svojoj polici, drao je bocu iantija i
pehar od Murano stakla - bez sumnje ukraden od prethodnog gazde. ak je u depu kecelje
drao viljuku." Stari majstor zavrte glavom udei se. "Zamisli to. Viljuku."
Majstor Menie zagladi pokriva na krilu i zaudi se nad injenicom da kuvar za supe u
jednoj drugorazrednoj kuhinji ima tako skupocen pribor. Oui, dok su Nemci zubima trgali
meso i zalivali ga pivom, ovaj ova je pijuckao ijanti iz svog pehara i rukovao viljukom
drei mali prst ovako po strani." Starac uze au s vinom a mali svinu na enkasti nain.
Odsutno tresui glavom on spusti au. "Taj ova nije hteo da govori nita osim
italijanskog. Pravio se da ne razume ni jednostavno ja ili nein, a Amata je, takoe, savetovao
da tako radi. 'Amato, ti si jo dovoljno mlad da umakne ovim varvarima.'
Amato je sluao. Mais oui. Vremenom, ak i Amato - ne zaboravi da je jo uvek bio dete,
seljai, i sin onog kmeta vinopije - oui, ak je i Amato razvio dovoljno mletake nadmenosti
da sa visine gleda na one koje slui. Dan i no vrebao je priliku da 'umakne tim varvarima'. To
je Amato eleo da pobegne ka neemu boljem ..." Starac se zagleda kroz prozor, zanet sivim
naletima kie koja je zasipala kuu.
"Kako mu je to uspelo, mesje?"
"Qwoi?" Izgledao je zaueno, kao da je zaboravio da sam tamo. ,,Ah, oui. Jedne noi,
neki nemaki trgovac dovede u gostionicu jednog mletakog plemia. Mleanin bee
besprekorno odeven u satenski prsluk i bogati somotski ogrta. Amato je govorio da je bio u
boji bordo vina. Mogu zamisliti kako se taj otmeni ovek drao za nos kada je uao u krmu
uvek je zaudarala na znoj i pivo."

31
 Koati prst se podie tako naglo da sam se prenuo. "Amato je video ta se deava. Bio je
bistar deko, majka mu je bila u pravu oko toga." Stari majstor zavrte iskrivljenim prstom
prema meni. "Znao je da je Mleanin nevoljno doao da zapeati dogovor. Naravno da je
znao."
Ta zlovoljna ruka nestade ispod ala, a zvuk kie se pojaa dok u je u daljini grmelo.
"Amato je posmatrao kako ta dvojica pregovaraju iznad upljih jelenskih kopita
preplavljenih penom. Rekao je da je Nemac nazdravio i iskapio pivo, ali Mleanin je samo
pokvasio usnu. Ovako." Starac samo dotaknu usne aom ali ne otpi. "Zato bi iko pio pivo
kad moe da pije vino, eh?"
Uvideh da majstoru Menieu panja lako odluta. "ta je moj majstor uradio, mesje?"
"Pivo. Mon Dieu. Amato otra do kuhinje i zgrabi stakleni pehar kuvara za supe i njegov
ianti. Bee hrabar. Audacieu!" Majstor Menie trznu glavom, iskazujui odobravanje za
smelost mog majstora. "Tamo za stolom, Mleanin izgledae smrknut i bled. A ko ne bi?
ovek je piljio u skorelu mast na kuvanoj svinjskoj kolenici. Uh! Amato postavi vino i pehar
ispred njega, dobroduno se pokloni, i povue se. Oui. Ba tako."
"Taj ovek bee Erkole Deste, a ja", prst se podie, "bio sam njegov glavni kuvar. Kada
je naputao krmu Deste pozva Amata u stranu. Upita ga: 'Ume li da kuva?' Amato spremno
odgovori: 'Si, Segnore.'"
Stari majstor pljesnu po rukohvatu stolice i zasmeja se tako jako da se zakalja.
Zazvualo je kao da e se uguiti. Stao sam iznad njega i pokuavao da ga lupkam po leima,
on poe da brunda i odgurnu mi ruku. Poto je povratio dah pogleda me i ree:
"Taj deko uopte nije umeo da kuva. Rien! Ali postao je moj uenik."
Zavalih se u stolicu udei se kako mali obrti - aa vina da utai masni ukus svinjskih
kolenica, ili ak ukradeni nar - mogu da nas odvedu nezamislivim putevima. Ugrejao sam
ruke na vinskoj ai i udahnuo mirisno isparenje.
Majstor Menie dohvati maramicu sa ajnog stoia da izduva nos glasnim imrkavanjem,
a onda obrisa i lice. "Bee to jedna od najotmenijih kua u Veneciji. Oui. U kui Desteovih,
Amato je saznao za povlaeni svet." Starac bolje namae al preko ramena, a u nainu na
koji je to uradio bilo je neeg dostojanstvenog.
"Dobro pamtim tu kuu - uvek spokojnu. Tihe razgovore uz napitak od jema i kolae,
ukanje svilenih haljina u predvorju. U svakoj sobi bile su posude sa sveim ruama, a uvee
se svetlost svea prelivala po srebru i palila iskre u kristalu. Bilo je zadovoljstvo biti pozvan u
trpezariju radi estitanja. Vraiment. Nita osim najboljeg u toj kui."
Kia na kratko oslabi, to je bila dobra stvar jer mi je lagano lupkanje dozvoljavalo da
ujem starev glas, koji od seanja postade mek i tih.
"Amatu sve to bee novo. Completement nouveau. Mislim da je deko bio preplavljen.
Potopljen u raskoi. Njemu se inilo da ta velika kua i svi u njoj poseduju neku otmenu
sutinu koja odie skladom. U toj kui sluao je agor vanih ljudi pomean sa zvucima
porodine harfe. Mais bien sur, u toj kui su ak i deca volela muziku. Predivna deca. Seam
se sunanih popodneva i razdraganih les jeunes filles en fleur. Ah, kakve devojke - svaka soba
je plivala u mirisu sveih gardenija koje su one nosile na grudima."
"Ta sjajna porodica dane je provodila u otmenoj dokolici. Kroz no su plovili u visokim
posteljama s baldahinima. Topla opeka umotana u firentinsku vunu grejala je posteljinu, a
snovi su im odisali mirisom svee lavande stavljene pod jastuke. Ah, ta kua Desteovih ..."
Glava majstoru Menieu klonu dok je udivljeno mrmljao sebi u grudi. Oslukivao sam kako
kia dobuje po krovu i zamiljao mog majstora kao mlado seljae u kui Desteovih, smuenog
pred jednostavnom ekstravagancijom i eljnog da postane njen deo. Tada prozorski kapci
tresnue, kia se pojaa, tukui po prozoru koji se opet zatamni. Starac proguna i nastavi.
"Svake nedelje, kada je Amato imao pola dana slobodno, ustajao je mnogo pre zore i vozio se
do Vience na mlekadijinim kolima. Vraao se pre ruka na kolima s voem."
Straeve obrve se skupie. "Bee dobar deko. eleo je da poseuje majku, ali znam ta
se desilo. Oui. Bilo je to neizbeno. Amato je poeo drugim oima gledati na svoj rodni dom.
Zapaao je neprijatan miris majine kuhinje, kiselost vina, prezrelost sira koji bee suvie
dragocen da bi se bacio." Stari majstor lagano klimnu glavom.

32
 "Poto je video kako slukinje Desteovih prostiru kao sunce bljetavu posteljinu preko
dobro provetrenih postelja od perja, bolelo ga je da vidi slamarice pune buva, poreane uza
zid porodine atrlje. Dao bi on majci para da je ita imao, ali kao to zna egrti ne dobijaju
platu."
"Stvarno, seam se. Seam se vremena ...
"Jedne nedelje, Amato se vrati iz Vience uznemiren, tres vexe. Deko je izribao majku
zbog nepriline navike da utira kokoke koje joj uu u kuhinju. Oui, i zbog ishrkavanja
lajma i pljuvanja u vatru. Cele te sedmice oseao je krivicu. U kuhinji nije bio od koristi.
Sledee nedelje se izvinio, ali je ona samo odmanhula rukom. ivot mu se odvijao tano
onako kako se ona nadala, ali su njemu te posete postajale neprijatne. Poeo je da ne odlazi
kui po dve i tri nedelje. Majka nije marila. elela je da on gleda, da ui."
Stari majstor se nagnu u stolici, a glas mu posta lukav i poverIjiv. "Amato je ovo shvatio:
iako je roen kao kmet, moe da postane pripadnik gospode, kao ja, majstor glavni kuvar.
Moe da ima svoju kuu, otmenu gospu za enu, obrazovanu decu i ugledno zanimanje da
prenese na sina." Starac se zavali izgledajui samozadovoljno. "Trajno bekstvo od varvara.
Naturellement, Amato se bacio na posao. U osamnaestoj je postao kuvar sosova. Upeatljivo,
non?"
"Zaista jeste, mesje."
"Oui. Ali u devetnaestoj je upoznao ulijetu."
Starac drhtavom ruko napuni vinsku au. Duvao je u vino i mljackao. "Uh! Trop chaudr
Spustio je au da se hladi i uukao se u al. "ulijeta je dola u kuu Desteovih kao
sluavka. Imala je petnaest godina - une enfant. Sva je blistala; kestenjaste oi joj behu jasne i
iste. Charmante. Kada ju je Amato prvi put video, lice mu se ozarilo kao cvet, i ispustio je
kaiku. Bee to jedan od onih asaka kad vreme stane, a kad posle toga ponovo krene nita
nije kao pre.
ulijeta bee tres petite. Tankostruka. Diminutive. Jednom, uh kako se Amato pita da li
bi joj mogao akama obujmiti struk." Starac uvreeno proguna. "Ne razgovara sa tako u
mojoj kuhinji, ali bee opinjen njome. Rekao je da ga odblesak svetlosti s njene crne
talasaste kose podsea na meseinu iznad Grand kanala. C'est ridicule, eh?"
Pomislih na Franesku. "Ne i zaljubljenom oveku, mesje."
"Eh. Deca su bili." Mastor Menie ispusti neki nervozni zvuk iz dubine grla. "Jednog dana,
Amato dozvoli da mu se zgrua sos od skorupa dok je eretao s ulijetom - u mojoj kuhinji!
Intolerable! Uvideo sam da se Amatov plan promenio. eleo je tu devojku vie nego to je
eleo da bude glavni kuvar. Ali dozvoliti da se sos od skorupa zgrua? Mon Dieu, to bee
previe."
"Izgubio sam strpljenje tog dana. Lupio sam drvenom kaikom po toj posudi sa
grudviavim sosom, evo, ovako." Strac dvaput pljesnu po rukohvatu stolice. "Viknuh, 'Non.
Non.' Velim ti, zbog naina na koji se to dvoje ponaalo inilo mi se da je naruena svetost
moje kuhinje. Ali to nije bilo najgore. Non. Amato se manje brinuo zbog mog besa a vie
zbog toga kakav e utisak taj prizor ostaviti na ulijetu."
Starac duboko uzdahnu i slegnu ramenima ispod ala. "ovek je bespomoan pred licem
ljubavi, eh? Udvaranje se nastavljalo, od dnevnih gugutanja do jedne noi - oh, to mora da je
bila no za pamenje - jedne noi kada je Amato video, oui, da joj moe akama obujmiti
struk. Posle toga, bilo je beznadeno; to je bila opsednutost. Sve drugo - sosovi, majini
snovi, njegovi lini ciljevi - sve je isparilo u vrelini njihove strasti." Majstor Menie zavrte
glavom. Opreznim gutljajem isproba vino a onda proguta.
Stari majstor pogleda napolje u kiu koja je dobovala i zamirka kao da pokuava da vidi
dogaaj kojeg bi da se priseti. "Jednog jutra, Amato zatrai da razgovara sa mnom. Kada sam
video da mu se lice iznutra zari, znao sam ta sledi. Oui, Amato je hteo da oeni ilijetu."
"Jeste li ve priali s njim o zavetanju?"
"Ne jo." Odmahnuo je glavom. "Ali nije trebalo da ekam tako dugo. Trebalo je da mu
ranije kaem kako e brak pokvariti moje planove s njim. Da e stvari uiniti tres difficiles, za
obojicu. Rekoh mu: 'Amato, ima jo puno da ui. Beaucoup'."

33
 " 'Oenjen ovek moe da ui isto kao i neoenjen', odgovorio mi je. Eh. Napravio sam
ovakvo lice." Majstor Menie nakrivi glavu na stranu i sumnjiavo namreka obrvu. Onda
protrlja elo. "Rekoh mu da moramo da popriamo i da dode dovee mojoj kui, eh? Amato
bee zlovoljan, ali ree da e doi."
Majstor Menie osmotri knjigama pretrpanu sobu. "Te veeri smo sedeli upravo ovde,
Amato i ja. Mora da mu je bilo udno to me vidi tako ozbiljnog. Ah, oui, znam. U kuhinji
sam bio veseli vilenjak koji hrli s mesta na mesto.Svi su me smatrali ljubaznim, tres clement,
ak kominim. Oui, znam."
To je bilo tano. Stomai majstora Meniea poskakivao je dok bi se smejao, a inilo se da
visoka bela kapa predstavlja skoro treinu njegove visine pravi veseli vilenjak.
"Ali te noi, Amato je video ovo." On se ponovo nagnu i iskrivi lice; jedna duboka brina
linija pojavi se izmeu obrva a duge bore ogradie mu usta. Delovao je kao ojaen ovek s
kojim treba izai na kraj. "Rekoh mu: Amato, treba mi mudar i moralan ovek da mi bude
naslednik, a ja hou tebe."
"ta?" Oi mi se razrogaie i uspravih se. "Rekli ste mu te noi za naslee? Tek tako?"
Donja usna mu se isturi. "Ne odjednom. Zna kako se to radi."
Zavalih se nazad. "Da, znam kako se to radi." Navala i slabljenje kie podsetilo me je
kako se to radi, na moj vlastiti zamreni put, na neoekivane sudbinske obrte, na ivot sa
senkama i tajnama.
Majstor Menie se osmehnu. "Amato bee tres zbunjen. 'Koliko god da je dobra vaa
zbirka recepata, teko mogu poverovati da je potreban svetac da je nasledi', rekao mi je. Ah!
Nita nije znao, absolument rien. Upotrebio sam zrno groda i grodicu da objasnim kako se
znanje moe menjati."
Setio sam se tog dana, iao sam po suncu sa mojim majstorom, kad je on imao kod sebe
jedan grozd i aku suvog groda. "On je mene uputio istom metodom, mesje."
Straevo lice postade zamiljeno. "To je stara metoda. Objasnio sam Amatu da su se neki
od nas posvetili ouvanju znanja, tome da postanu uitelji. Hteo je da sazna vie, ali prvo je
morao da prihvati."
Klimnuh glavom. "Isto je bilo i sa mnom."
"Naravno da jeste. Prestani da me prekida, eh?" Starac mrknu. "Rekao sam Amatu da
ako prihvati zavetanje to mora doi ispred svega drugog - ene, dece, zemlje. Deko je
upitao: "Ispred Boga?" Stari majstor zabaci glavu i zasmeja se. "Rekoh mu: Bog je druga
pria."
"Stvarno," rekoh, "Bog je mnogo drugih pria."
On ponovo mrknu. "Otvoreno sam mu to rekao; morao je da ostavi ulijetu. Ah, Sacre
Dieu! Reklo bi se da sam mu traio da se odrekne obe ruke, da iupa sebi srce, da glavu
poloi na panj. Rekao je: 'Ja je volim.'"
Majstor Menie izgledae umorno, a nisam znao da li od naprezanja da se seti ili od samih
seanja. U sobi se toliko smrailo da mu se lice stopilo sa zamraenom pozadinom. Upalio
sam uljanu lampu na ajnom stoiu i nalio sebi jo jednu au vina. Vie nije bilo vrue, ali
se ja ponovo namestih u stolicu, prijatno osvetljenu svetlou to nas je obasula. Vetar i kia
su tukli u prozor a kapci su udarali o zid, ali majstor Menie, utonuo u seanja, nije bio svestan
toga.
"Dovoljno sam mu rekao da donese odluku. Onda je otiao. Kasnije mi je priao da je
cele noi iao mranim ulicama oborene glave i ruku sklopljenih na ledima. Sluao je odjek
koraka s kaldrme pitajui se. Da li mogu? Da li bi trebalo? Oui, kao to smo i svi mi,
pretpostavljam."
"Sledeeg dana nije doao na posao. Kada smo ponovo razgovarali, rekao mi je da je
poastvovan mojom ponudom, ali je smatra nepotenom."
Majstor Menie podie dlan da sprei moje iznanaeno protivljenje. Oui, nepotena.
Amato se nalazio na pragu ivota s ulijetom, i oseao se napadnutim. Embusque. Kao to
rekoh, nita nije shvatao."
Starac sklopi oi i zabrunda na francuskom. Kada ih je ponovo otvorio, izgledao je ljutito.
"Na kraju, Amato je ubedio sebe da moe imati sve to. Nije se odrekao nje, zamolio ju je da

34
saeka. Sot! Ali krio je to od mene dok nije bilo prekasno. ekao je celu godinu da mi kae.
Ali tada tragedija bee un fait accompli. Prekasno bee da se ita uini."
"Bez moga znanja, Amato je ugovorio randevu s ulijetom na jednom zabaenom trgu.
Sedeli su na klupi i drali se za ruke kad ona upita zato je Amato izostao s posla. On je
skupio hrabrost i rekao joj da venanje mora da prieka. Rekao je da ona istrgla ruku i upitala:
'Koliko dugo?'"
"Siroti deko. Znao je da ako bi otila on ne bi mogao to da gleda. Ali ona nije otila.
Plakala je, onda je molila, potom besnela i tukla se u grudi malim pesnicama. Optuivala ga je
da ima drugu. Bilo je jo suza, jo optuivanja, a onda, iznenada, predala se. Mogu da je
zamislim kako podie sitna devojaka ramena i govori: 'Dobro. ekau.' Amato nije imao
pojma da ulijeta poseduje makijavelistiki instinkt. Kao i veina ena, to zna."
,,Si, esto sam to pomislio." Franeska. Uostalom.
Oui. Nameravala je da eka samo dok ne ostane trudna, to uopte nije bilo dugo. Ali
kada je dola kod njega - sa udebljanim strukom i ve saivenom venanom haljinom - s
udenjem je shvatila da je Amato jo uvek nee oeniti." Starac upnu al dok je kia bez
prekida udarala po krovu. "Moda da je tada doao kod mene ... Ah, laskam sebi. teta je ve
bila napravljena."
"ulijetina pobona porodica ju je odbacila. To se moglo oekivati. Zato ju je Amato
odveo na majino imanje da eka poroaj. Poseivao ju je svake nedelje (mada, u to vreme
sam mislio da poseuje samo majku) i svake nedelje ulijeta mu se alila. Stara nije elela da
se devojka isprei ambicijama njenog sina. Njih dve su omrzle jedna drugu, a Amato se
oseao rastrganim izmeu majke i ulijete."
"Gadno mesto za mukarca."
Oui. Amato je pokuavao da umiri ulijetu. Priao je da ju je vodio u duge etnje preko
seoskih polja to su mirisala na koenu travu i seno. Krili su se u travi gde su uz pesmu
cvraka vodili ljubav."
Prolamanje grmljavine uini da se starac utia.
Trudio sam se da zamislim mog majstora kao mladia koji na travnatom proplanku gori
od ljubavi. Poznavao sam ga kao srednjovenog oveka s uglednom porodicom. Ali svi smo
nekad bili mladi, a oigledno je majstorova mladost bila ispunjena ljubavlju prema dragocenoj
i trudnoj ulijeti.
Majstor Menie se uzvrpolji u stolici kao da ga bole kosti. Uplaio sam se da bi mogao da
prekrati priu, i ponudih da donesem jo toplog vina, ali on odmahnu rukom i produi. "Svake
nedelje, Amato je hrlio na majino imanje, eljan da poloi ruku na ulijetin stomak i oseti
pokrete u njemu. Kako joj se vreme pribliavalo, on bi uvek banuo u malu atrlju oekujui
da uje prodorni pla novoroeneta. Ali bi zaticao samo ulijetu, kako se mrzovoljno kree
s rukom podmetnutom ispod stomaka, i majku, stisnutih usana, zauzetu oko vatre, i naravno
brata Paola, kako zabrinutim pogledom posmatra dve ene.
"Jednoga dana, kada je ulijeti ve proao rok za poroaj, Amato je doao i zatekao
samo majku i Paola. Priao je da mu je majka kamenog lica saoptila novosti dok je Paolo
gledao u zemlju i prebirao prstima. Tankostruka ulijeta umrla je na poroaju, a dete, deak,
umrlo je takoe. Kazala je da ulijeta nije bila stvorena za raanje, a da je dete bilo ukleto."
"Ukleto?"
Mon Dieu, nikada ne mogu zaboraviti njegovo lice kada se tog dana vratio u Veneciju.
Bled. Slomljen. Choque. Amato se sruio na stolicu kao da je dobio udarac u grudi. Sedeo je
tako, rairenih nogu, buljei, suvie potresen da bi plakao. To e doi kasnije. To je bio dan
kada mi je konano rekao ta je uradio, sve po redu, od poetka."
Odavno sam sumnjao da je tobonje prokletsvo imalo veze s majstorovom odlukom da
me uzme sa ulice, ali sam hteo potvrdu. "Kako je dete bilo ukleto, mesje?"
"Tamni beleg na elu." Majstor Menie rasejano pokaza ka mojoj glavi. "Pretpostavljam
vrlo nalik tom tvom; dosta su esti. Ali Amatova majka je mislila da je ulijetu neko urekao.
Seljaci, eh?"

35
 "Amato je priao da je ulijetin grob bio obian, pravilna gomila svee iskopane zemlje s
jednostavnim drvenim krstom i svenjem divljeg cvea. Ali bebin grob bee bezoblian, nita
do pareta jedva raskopane zemlje, i to neobeleen."
"Kleknuli su pored ulijetinog groba, a majka je mehaniki promrmljala molitvu. Amato
je pitao: 'Zar se neemo pomoliti za moga sina?' Matora je promrsila: 'To dete je bilo ukleto.
Ve je u paklu.' Amato vie nikada nije posetio majku."
"Svake godine, Amato je obeleavao dan ulijetine smrti i sinovljevog roenja tako to
je padao na kolena i molio za oprotaj. Naturellement, to je vie uio od mene, to se vie
pitao kome ili emu se moli."
"Znam kako to ide." Setih se sebe, mlad i pun nade, sklapao sam oi u molitvi; opet se
setih sebe, starijeg i mudrijeg, oiju otvorenih prema znanju.
"Svi mi znamo kako to ide. Ali Amato se molio jer je traio oprost za sebinost koja ga je
naterala da se dri ulijete. Mais bien sur. Nije li to ono zbog ega su ljudima potrebni
bogovi? Da ispunjavaju elje, da hrabre, da tee, da nam odmere nagradu i kaznu? Neko mora
biti zaduen, non? Zato se Amato molio. Izvodio je raunicu koliko bi mu sin bio star, i
hvatao je sebe kako posmatra ela deaka u tim godinama. Priznavao je da se osea smeno
zato to to radi, ali nije mogao da se suzdri."
"Nekoliko godina kasnije, postao je pomonik glavnog kuvara i oenio se Rosom,
mladom damom vatrenih kestenjastih oiju. Poznavao si je, eh? Tigrica. Imala je donju vilicu
koja je odavala vrstinu, i narav koja je obeavala odanost. To dvoje je delilo tihu bliskost, a
erke su oboavali."
"Seam se."
Iznad nas zagrme i munja obasja prozor, od ega se obojica prenusmo. Majstor Menie
prozbori: ,,Quelle pluie torrentiellel Mora da su se bogovi naljutili." Uukao se u al i gledao
kako pljusak bije u prozor. Nije bilo potrebe da dalje govori; doli smo do dela prie u kome
sam ja. Do tada je majstor Ferero postao glavni dudev kuvar i postigao je sve to je eleo, a
njegov beg bio je potpun. Samo jedna stvar je nedostajala.
Jo ne bee napunio etrdesetu kada me je uhvatio kako kradem nar i poterao me do
korita s hladnom vodom, nestrpljiv da mi oriba lice i vidi da li e mi se mrlja na elu oprati ili
nee.

Poglavlje IX
Pripovest o eljama

Posle borbe maaka na majstorovom balkonu, odjurio sam nazad u palatu da zavrim
veernji posao. Grozniavo sam oprao sudove, isprolivao sapunicu po podu i ak slomio
jednu vinsku au. Preznojio sam se dok sam raspaljivao vatru ispod lonaca za supu, a onda
sam sa estinom morske bure oribao pod, sve vreme mrmljajui sebi u bradu.
Majstor je rekao: "Nikoga nije briga za na ljubavni napitak." Ali nije bio mnogo upuen.
Krv mi je vrila onom vrstom uzbudenja koja je mogua samo u mladosti kada se stvari mnogo
vie oseaju nego to se razumeju. Uljane lampe to su se njihale na spoljanoj strani prozora
stvarale su treperavu svetlost i kuhinji davale neko sanjivo svojstvo, sasvim prikladno mom
raspoloenju u toj tajnovitoj noi. Kada se Bernardo promolio ispod majstorovog stola
podigoh metlu kao pobedniki ma i objavih: "Majstor ima ljubavni napitak!"
Marko mi se podsmevao zato to razgovaram s Bernardom, ali u palati, vidao sam duda
kako neskriveno pria s makama. Nazvao ih je po dragom kamenju, pa ih doziva: "Smaragde
moj. Moj Safire. Rubinu moj." Nutka ih da jedu skupe poslastice, mazi ih i pevui im. esto
priljubi usahle usne na barunasto uho i apue kao zaneseni ljubavnik. Posmatrajui duda,
shvatio sam da su make sjajni sluatelji ne podsmevaju vam se, nikad vas ne prekidaju niti
vam protivree, nema potrebe da ih zadivljujete, a nee otkriti vae tajne. "Zamisli, Bernardo
Franeska u mom naruju." Zagrlio sam vazduh i klovnovski poljubio svoje rame.

36
 Stomak poe da mi kri i setih se da nisam veerao. Odlomio sam polovinu hleba s crnim
lukom i kutlaom iz lonca zahvatio govee supe pa se smestio pored ognjita. Poto sam
umoio komad hleba u posudu, setih se onog dana kada sam za majstorovim stolom obraao
panju na to kako jedem zrno groa i onog udnog zadovoljstva koje mi je to priinilo. Od
mirisa ukusne supe i sveeg hleba krenu mi voda na usta, ali ispred usta zaustavih ruku da bih
pogledao u hleb. Bio je natopljen slasnim sokovima i proaran uprenim lukom. Mirisao sam
ga pod nosom i pustio da mi dodiruje usne. To zadravanje u blizini usta bilo je muno, ali mi
se dopadala pomisao da me takav nain uzdranog, paljivog jedenja ini nekako boljom
osobom.
Grickao sam supom namoenu koricu, a ukusi su mi se razlivali po ustima. Polako sam
vakao, zatvorenih oiju, i pustio da mi raskavaeni hleb klizne niz grlo. Oseao sam kako mi
se sputa u stomak, topao i hranljiv. Pokuao sam da jednaku panju obratim i na sledei
zalogaj, ali razgovor koji sam nauo na majstorovom balkonu odvukao mi je misli.
Pamet mi je odlutala. Vukao sam je nazad ka veeri, ali je ponovo odlutala. Bilo je
uzalud. Prekinuo sam misaone napore i s Bernardom razmotrio okolnosti.
"Dud trai tu knjigu zato to misli da moe pobediti smrt. Dobro, to je glupost. Ali
ljubavni napitak je stvarnost. Pitanje je, da li ljubavni napitak potie iz tajne knjige? Ako je
tako, majstor moe biti u opasnosti." Zavrio sam veeru u nekoliko nepromiljenih zalogaja i
srkova, ali sam na dnu zdele ostavio malo supe za Bernarda. Dok je on to olizao, milovao sam
ga po leima. "Ne moemo dozvoliti da dud posumnja na majstora. Svi misle da je dud
izlapeo, ali nije. Pretvara se zbog onoga to se desilo dudu Falieru."
Vee desetorice uvek za duda bira nekog oronulog starca. Oni ne trpe protivljenje svojoj
moi, a od duda ne trae nita vie nego da je sposoban da se pojavi u javnosti, a da ne
blebee. Dudu se ak ne dozvoljava ni da otvara vlastitu potu.
Ali ponekad vee pogreno proceni; dud Faleiro je bio njihova neobina greka.
esto sam prolazio kroz Dvoranu dudeva i plaio se crnog zastora preko njegovog
portreta. Kada sam o tome pitao majstora, rekao je: "Taj stari ova bio je suvie astohlepan.
Skovao je zaveru da zbaci vee a sebe da proglasi vladarem Venecije. Ali su ga otkrili i
odsekli mu glavu." Majstorova usta se stegoe od gadenja. "Izloili su ga na trgu Svetog
Marka s glavom meu kolenima. Bilo je to upozorenje buduim dudevima, eh? I uspelo je.
Nijedan dud nije to vie pokuao, a ima tome vie od sto godina."
Na dud se ini prikladnijim - star i pomalo smuen, ili tako izgleda. Imajui priliku da
ga posmatram samog, znao sam da se taj popustljivi starac krije iza maske izlapelosti. I
majstor je to znao, ali je Vee desetorice na duda gledalo kao na il veccio idiota - starog
idiota - i bili su toliko uvereni u njegovu tupavost da se ni trenutka nisu pomuili da zavire iza
tih drhtavih ruku i uzdrhtale brade (koja je mirovala samo kada je obedovao sam).
Nikad se nisu pomuili da mu se zagledaju u oi, ali da jesu, videli bi lukavstvo koje
nadmauje sve drugo. Zamiljao sam duda kako se poput zmije izvlai is svoje naborane
koe, pojavljuje se preporoen i prodrljiv, tiho se unja medu nas i napada bez upozorenja.
Sa napunjenim stomakom, obuzeo me je talas iscrpljenosti. Naslonio sam se na ognjite,
a toplina i pucketanje vatre uljuljkivali su me u nena razmiljanja o Franeski. Sklopio sam
oi i video lice na kome su najupeatljivije bile oi antilope. Vee su joj se svijale kao
labudova krila, a blistavost oiju, skoro plaviastih, bila je u iznenadujuem kontrastu prema
koi boje karamele. Kasnije sam saznao da su njenu ukunbabu oteli gusari u Turskoj, doveli
je u Veneciju i prodali nekom nemakom trgovcu. U Veneciji su takve prie bile uobiajene.
Blii Franeskini preci bili su Nemci i Italijani, a proizvod je bila meavina severnog leda i
mediteranske vatre.
Franeskina podatna gornja usna izvijala se na onaj ulni nain zbog kojeg su ljubomorni
muslimanski muevi velom pokrivali lica svojih ena. Njena zapaljiva levantinska lepota
istaknuta lanenom tevtonskom kosom, srebrnastoplavom i mekom, zapanjujue svetla
naspram maslinaste puti i vrelog vizantijskog odsjaja tamnih oiju. Nozdrve su joj imale oblik
dve savreno oblikovane suze.
Jednom, dok sam kupovao po Rijaltu, pokuao sam da razgovaram s njom. Vidao sam je
mnogo puta pre toga dok sam iveo na ulici, ali se nikada nisam usuivao da joj se obratim u

37
prljavim, valjivim dronjcima. Ali nakon to me je majstor okupao i preobukao i ponovo mi
izraslo malo kose, smatrao sam da moja odea i pojava odaju pristojnog mladia sa uglednim
poslom, i odluio sam da joj priem. Vie od godinu dana divio sam joj se iz daleka, oajniki
elei da me pogledaju oi antilope, a jednog dana ugrabio sam priliku.
Njena nadstojnica ubaci jednu veliki dinju u Franeskinu korpu a neoekivani teret uini
da devojica sve ispusti. Opatica se udendei s pesnicama na etvrtastim kukovima dok se
Franeska upirala da pokupi prosutu repu i otkotrljale jabuke. Ona teka dinja se dokotrlja
tano meni pred noge oigledno bojom voljom tako da je podigoh i spustih u njenu korpu
uz uljudni naklom glavom.
Miomiris sapuna u njenoj kosi i miris svee ispeenog hleba na smeoj odori iskuenice
probudie seanja na La Kanterinu, i skoro se onesvestih od njenog mirisnog prisustva. Oi
nam se sretoe. Ja zatreptah, ali ona nije. Promrmljala je, grazie, glasom poput tihog tona
flaute, a meni jedna kap znoja krenu niz kimu. Htedoh da je nasmejem - osmeh na tom licu
bio bi boji dar - i napregnuh se da smislim neku duhovitu dosetku. Ali zanet mirisom i
uplaen njenom blizinom, zanemeh.
Dohvatih poslednju jabuku i dadoh joj, jezika otupelog a usta skamenjenih. Kada je
uzimala jabuku, vrhovima prstiju dotaknu moje prste. Udar mi opri aku, prostruja rukom,
ugreja mi vrat, i blesnu mi pred oima kao fitilj. Osetih ak neprijatno arenje u stomaku, od
kojeg se sledih i omutavih. Ona opet ree: Grazie."
Htedoh da uzvratim: "Nije to nita," ili "Nema na emu." Htedoh da izgledam oputeno i
uglaeno, da se naklonim kao kico i kaem: "Vama na usluzi, moja damo." Ali bejah
zbunjen njenim dodirom i zanet mirisom. Izustih: "Svidaju mi se vae nozdrve", a onda se
preplaeno lupih po ustima. Poeleh da umrem.
Franeska se kikotala, zbog ega nadstojnica sevnu oima na mene. Stara meka
kaluerska dohvati je za ruku i odvue zasmejanu devojicu u guvu. Gledao sam je kako
odlazi, znajui da me verovatno smatra tupoumnim. Uistinu, oseao sam se strano tupavo,
smotano i blesavo, a celog dana sam prezirao sebe.
Dok sam sedeo sam kraj ognjita, minulo je me uzbudenje zbog prislukivanja na
majstorovom balkonu, a jad susreta s Franeskom vratio se bolnom silinom. Seanje na
ponienje potisnulo je sva razmiljanja o dudu i tajnim knjigama. Kakve bih koristi imao od
ljubavnog napitka kada me Franeska moda vie nikad nee pogledati? Odvukao sam se
stranjim stepenitem do spavaonice za poslugu i na prstima se provukao izmeu redova
zahrkalih i zaitalih slugu.
Sklupan na slamarici, kolena obgrljenih i priljubljenih uz grudi, osetio sam kako mi se
lice stee dok mi se jedna suza sliva iz unutranjeg ugla oka, kotrlja se preko grebena nosa i
klizi na drugi obraz. Celokupno uzbudenje te noi nestalo je u gorkom seanju na moje
ponienje. Predstavio sam se Franeski kao klipan, i samo udo je moglo da me izbavi.

Sledeeg jutra, majstor Ferero je uleteo u kuhinju bez uobiajenog osmeha. Svi smo
iekivali njegovo srdano buon giorno, ali ono nije usledilo. Nekoliko kuvara ga je
pozdravilo, a on je uzvratio rasejano klimnuvi glavom. Bacio je na sto tri zaveljaja umotana
u masne krpe, onda je odmotao jedan odrezak prvorazredne teletine, gomilu svee ulovljenih
barbuna i hrpu jo ivih rakova, sve kupljeno pre zore na Rijaltu. Nita nije rekao o
obeavajuoj belini teletine niti za izuzetnu istou oiju barbuna. Navukao je na glavu svee
utirkanu belu kapu bez uobiajenog samozadovoljnog gunanja, i otkljuao ormari sa
zainima ne primenivi svoje ritualno mirisanje cimeta.
Veliki posao toga dana bilo je spremanje veere za posebnog gosta iz Rima, Lorena
Behajma, papskog astrologa i alhemiara, jednog od najuenijih ljudi Evrope. To je trebalo da
bude savren obrok i pripreme su rano poele.
Majstor je naredio jednom kuvaru da iz udne kuhinjske bate nabere tek rascvetalu
lavandu i neven. Ostali kuvari se zglednue, a onaj izabrani se ukoi kod batenskih vrata dok
mu majstor ne uputi jedan pretei pogled. Pre nego je kroio u batu, zlosreni kuvar se
prekrsti, duboko uzdahnu i stegnu pesnicu iza lea kao zatitu od uroka.

38
 Majstor je bio mnogo precizniji u vezi s obrokom nego obino. Uputio je Enrika da pone
s pravljenjem mekanog hleba, rekavi: "Upamti, tople ruke su najbolje za meenje."
Enriko se prezrivo naduo zbog nepotrebnog podseanja.
"Pelegrino", ree majstor, "iseci teletinu. Tanko i uz vlakna."
Pelegrino otpuhnu sebi u bradu: "Kako drugaije?"
Majstor naredi kuvaru za ribu da barbune stavi na led, a rakove u konu atrnju s vodom.
On lupnu po gomili rakova: "Bie slai ako uivaju u poslednjim satima."
"Naravno", kuvar promrmlja. "ta on misli s kim razgovara?"
Nakon to je raspodelio zadatke, majstor izvue lanac koji je nosio oko vrata i otkai mali
mesingani kljui. Otiao je do metalne vealice na kojoj je visio niz bakarnih tiganja i
sklonio onaj najvei. Skriven iza tog svetlucavog tiganja bio je mali ormari od hrastovine,
koji on otkljua mesinganim kljuiem. Vrlo hitro, uze neto iz ormaria, sakri ga u dep
pantalona, i ponovo zakljua ormari. Okrenu se, vide me gde stojim, i proisti grlo. "Jesi li
prestao da mi bude uenik, Luijano?
"Ne, majstore."
"Jesi li onda svetac pa eka znak od Gospoda?"
"Ne, majstore." Zgrabio sam dve drvene kofe i istrao u dvorite. Hladna voda je pljutala
u kofu dok sam pred oima ponovo imao sliku majstora koji neto izvlai iz svog ormaria -
ta li je to? Pomislio sam da sam video zelenkasti odsev kao od stakla to se koristi za vinske
boce. Ili je moda bilo vie sivkastozeleno, kao sasueno bilje. Bee to tako brz, letimian
pogled. Zatvorih oi da ponovo oivim tu sliku, ali sve to sam uspeo da vidim bila je
majstorova zatvorena aka koja je kliznula u dep.
Dovukao sam vodu u kuhinju tano na vreme da ujem kako majstor najavljuje da e se
sam pobrinuti za telei umak. "To je prefinjen umak i ne moe oko njega da petlja previe
ruku. Osetljiv je na nesklad." Kuvari su ve uoili kakvo je majstorovo raspoloenje, zato su
samo klimnuli. Ali kada je poeo kutlaom da sipa orbu u erpu, otvara vina i dodaje
sastojke sa estinom virtuoza, kuvar sosova zakoluta oima. Opet je to bio on, onaj grozniavi
artiste iju skrovitost niko nije smeo da narui.
Te veeri mi je zapalo u deo da odnesem u trpezariju veliki posluavnik natovaren
sudovima, tekim zlatnim zdelama, peharima i priborom za jelo. Sluavke vine umeu
postavljanja stola nametale su ipkaste stolnjake i platnene salvete kao i veliki sud sa belim
ljiljanima na sto. Sluga je koristio ekrk da spusti teki luster tako da sluavke mogu da upale
stotinu svea.
Zadihao sam se dok sam uz krune stepenice za poslugu s mukom nosio teki
posluavnik. Zadnjicom sam gurnuo vrata da bi ih otvorio i uneo posluavnik u raskonu
trpezariju i spustio ga na mramorni stalak za posude. Dud je stajao na sredini prostorije s
dvojicom miiavih straara. Priao je s njima, ali kada sam uao, zajapuren i zadihan, on
odmah prekinu. Sva trojica su nemo posmatrala dok sam raspremao posluavnik. Nisam se
urio, svaki komad sam uzimao paljivo, nadajui se da e dud nastaviti da govori preda
mnom. Ali pre nego to sam zavrio, on mahnu ilavom rukom prema meni: "Izai napolje."
Poklonih se i natrake izadoh iz prostorije. Poto sam zatvorio vrata, ali ne ba do kraja,
unuh da bih virio kroz kljuaonicu.
Dud ree: "Hou da ste veeras obojica spremni, tamo." Pokaza rukom. "Iza portreta
Rune vojvotkinje."
Dvojica straara pogledae niz trpezariju, ali je moj pogled bio ogranien, zato ostavih
kljuaonicu i odkrinuh vrata samo koliko da vidim suprotni deo odaje. Na tom zidu visio je
dva i po metra visoki portret plavooke tirolske vojvotkinje. Kvrgavi nos stisnut izmeu
podbulih obraza i zbliene oi donele su jadnoj eni opteprihvaeni naziv Rune vojvotkinje.
Umetnik, u junakom pokuaju da odvue panju s njenog zlohudog lica, pokuao je da stopi
i zatamni predmet svoje umetnike obrade sred obilja ruiastog satena, gomile bisera i
visoke punde. Jasno je da je bio vet slikar, ali niko nije toliko nadaren.
Shvatio sam kako ona dvojica mogu da se sakriju iza slike kada je dud povukao
pozlaeni ram, i cela slika se otvorila na skrivenim arkama. Ukazao se mrani prolaz, bez
sumnje jedan od mnogih tajnih hodnika koji vode do Mosta uzdaha i preko njega do tamnica.

39
 Dud je pokazao straarima kako da sklone malu ploicu iza jednog od gospinih plavih
oiju. Na podu unutar prolaza bile su drvene stepenice dovoljne visine da oveku koji stoji na
njima oi budu u visini oiju portreta. Dud je vratio ploicu na mesto, i ja videh da je to
remek-delo trompe l'oeil. Dud je okrenuo lea slici i uputio straare da tokom veeri motre
na trpezarijski sto i ekaju njegov znak. "Kad uradim ovako", savio je kaiprst u jedan lenji,
doi ovamo pokret, "izaite i zgrabite ga."
Jedan od straara upita: "U olovnjae, gospodaru?" Mislio je na gornje tamnike elije
koje su bile pod olovnim krovom, to je inilo da leti budu toplije a zimi hladnije. Olovnjae
su bile rezervisane za boravak znamenitih uhapenika dok se odluivalo o njihovoj sudbini.
Iako su bile spartanski uredene i neudobne, olovnjae su bile mnogo bolje od tamnica,
mranog lavirinta peina prepunih pacova, sa zakljuanim vratima i posebnim odajama u
kojima su zlotvori stavljali zatvorenike na muke. Ponekad nou, mogle su se videti mrane
spodobe kako amcima kroz vodenu kapiju odvoze glomaznu vreu na more gde niko nee
uti njen tresak u vodu.
Dud se zamisli na trenutak. "Nemam vremena za ljubaznosti. Vodite ga pravo u
tamnicu."
Straari se brzo zglednue, a onaj to je pitao za olovnjae proisti grlo pa ree: "Uz
potovanje gospodaru, her Behajm je kau bliski prijatelj Njegove svetosti."
Njegova drskost me je iznenadila. Pomislio sam da taj nemaki astrolog stvarno mora biti
moan kada se straar ohrabrio da zapitkuje duda. Dudeve sluzave oi se suzie u jedan
podmukli pogled koji je samo nekolicina ikada videla. Pribliio se straaru, a glas je utiao u
poverljivi apat. Molio sam se da vrata za poslugu ne zakripe dok sam ih otvarao za jo jedan
centimetar da bih ga bolje uo.
"Postoji zavera protiv nae blaene republike. Mi je moramo zatiti, ak i od Rima."
Straari su pripadali uobiajenom sastavu dudeve line male vojske. Bili su prosti,
neobrazovani mladii koji vole kavgu i epurenje u uniformi. Vremenom, oni e napustiti
dudevu slubu, poeniti zdrave devojke, i postati pekari ili kovai ili trgovci voem. Oni nisu
imali nita zajedniko s paljivo odabranim Cappe Nere koji su bili dobro uvebani za surova
ispitivanja i bezduna pogubljenja. Tajna policija Vea desetorice doivotno je nosila crne
kratke ogrtae bez rukava, ali dudevo obezbeenje sastojalo se od gomile mladih kavgadija
koji su se stalno menjali. Zato su ova dvojica uparadenih, neukih momaka u trpezariji, mislei
da im se dud poverio, zduno poletela da pokau koliko cene dudevo poverenje, kao i svoje
povredeno rodoljublje.
Dud je klimao glavom kao neki stari mudrac i slegao ramenima kao da stvar nije u
njegovim rukama. "Nadam se da e her Behajm za veerom razgovarati sa mnom kao estiti
hrianin, ali ako ne, onda, radimo ono to moramo. Za Veneciju."
Straari promrmljae: "Za Veneciju." Poklonie se, ukoeno okrenue i nestadoe iza
portreta Rune vojvotkinje. Uz zvuk povlaenja drveta po platnu, jedno od dva gospina plava
oka postade smee.
Odjurio sam dole u kuhinju, preskaui odjednom po etiri stepenika, i proleteo kroz
vrata. Moje uzbuenje mora da je zrailo hrabrou jer se svi kuvari okrenue da me
pogledaju. Dante upitniki izvi jednu obrvu, a Enriko spusti lopatu za hleb. uzepe se tromo
nasloni na svoju metlu i mrko se zagleda u mene dok sam apatom izvetavao majstora.
Majstor me nije ni pogledao, niti je prestao s pripremama. Sipao je vino u tiganj, umeao
sadraj i rekao: "Zavera protiv Venecije? Zapanjujue." Nasmejao se a onda umoio prst u
sos, prineo ga je jeziku i sklopio oi da oseti istananost. Kad otvori oi upita: "Jo si tu?"
"Ali majstore," rekoh, "dud se sprema da otme papinog astrologa."
Majstor uze nekoliko mrvica soli iz posude, prsnu ih po sosu i ponovo promea. "Vrlo si
dobar u uhoenju, a to moe biti korisno. Ali ponekad si vie radoznao nego to je dobro po
tebe."
"Ali..."
"Ne budi bezobrazan. Donesi jo vode. Moram da spremim veeru."

40
 Poglavlje X
Povest o nepentesu

Majstor je bio u pravu, naravno. Bio sam dobar u uhoenju zato to sam vei deo svog
mladog doba proveo inei upravo to - samo ne onako kako je on to radio, uei se ispravnom
ponaanju, ve da bih preiveo. Marko i ja uhodili smo trgovce po Rijaltu, ekajui na
trenutak kada e nam jedan okrenuti leda dovoljno dugo da zgrabimo robu i klisnemo. U
Kampo San Kasijanu, uhodili smo kurve koje su zaudarale na vino i mous, zapanjeni brzim,
estokim snoajima koje smo videli u mranom calli-ju. Jednom smo posmatrali enu
naslonjenu na zid sa suknjom podignutom do struka i nogama obmotanim oko zajapurenog
mukarca koji je traio njene grudi i estoko joj naletao na kukove. Ona je skviala u svetlosti
lampe, a iza glave mu je brojala bakrenjake.
Uhodili smo starice to su drhtavim rukama plaale sardine, nadajui se da e im ispasti
novi. Ispred kockarnica, posmatrali smo plemie koji teturavim hodom izlaze napolje, uvek
vrebajui nekog odvie pijanog da bi osetio nae prste u svojoj barunastoj kesi. Uhodili smo
lepo odevene sinove iz vlastelinskih kua i udili se nainu na koji hodaju, bezbrini i sigurni
u sebe kao da je svet bezbedno mesto, kao da opasnost nije na svakom koraku, a nesrea ne
vreba. Mogli smo zakljuiti da ti momci ne znaju za glad i da ih zubi ne bole. Smejali su se
bez razloga. Pitali smo se zato im je Bog pruio prednosti koje mi nemamo. to se mene tie,
verovao sam, kao to je i La Kanterina predvidela, da mi je beleg na elu zapeatio sudbinu.
Ali nisam uviao ta je pogreno kod Marka.
Posle prikljuenja osoblju palate, uhodio sam kuvare to su rasipali hranu koju sam
kasnije umotavao i nosio Marku i Domingu. Uhodio sam ostale sluge, majstorovu porodicu, i
duda -uistinu, svi dani moga ivota bili su nanizani na nesigurnoj niti posmatranja i
procenjivanja. Uhoenje je bilo moj nain uenja o svetu i preivljavanja u njemu. Uhoenje
me je odralo u ivotu, i nisam video razlog da prestanem.
Tokom dravnikih veera, posao egrta pruao mi je sjajne prilike za uhoenje.
Trkarao sam gore-dole krunim stepenicama, veselo donosei svako novo jelo i odnosei
sudove zaprljane od prethodnog. Sluavkama koje su ekale na odmoritu dodavao sam
natovarene pladnjeve i inije sa supom motrei trpezariju dok su ene ulazilile i izlazile s
posluavnicima. Sluavke su ostavljale odkrinuta vrata kako bi znale kada da poslue jo
vina ili da donesu sledee jelo. Taj mali otvor bio je taman dovoljan da dozvoli glasovima
duda i njegovih gostiju da dopru do odmorita. Izmeu jela, vrteo sam se tamo sa
slukinjama dok sam jednim uvom oslukivao dudeve razgovore.
U noi veere s papskim astrologom, posmatrao sam kroz malice odkrinuta vrata za
poslugu kako dud i her Behajm ulaze kroz raskone dvostruke dveri na drugoj strani
prostorije. Jedno smee oko plavooke Rune vojvotkinje pratilo je duda i her Behajma dok
su prilazili stolu i sedali. Her Behajm se divio vizantijskom ureenju odaje, a ja sam zapazio
da je njegov italijanski obojen nemakim reanjem. Dud je seo naspram portreta Rune
vojvotkinje, a Behajm s njegove desne strane, kraj ruke koja e moda dati kobni znak.
Obed je poeo asiao sirom, umotanim u prezle sa zeleniem, peenim samo do take na
kojoj prezle zlatasto porumene. To je osetljivo jelo zato to ga treba pei samo do granice
topljenja - jedan sekund vie moe da uini da sir iscuri kroz prhki omota i izgled je
upropaen. Dok jo cvri treba ga brzo nositi do stola, pre nego to se ohladi i stvrdne. Sir je
posluen s bocom rashlaenog crvenog fojanega iz dudevog podruma, prvorazrednog i jakog
vina s karakterom uvertire.
Dud je zasekao kroz finu opnu u meki, topli sir. Her Behajm je podigao viljuku i divio
se odblesku svea na srebru. "Ovu slatku alatkicu ste vi Italijani smislili, recite mi ponovo,
kako je zovete?"
"Viljuka."
"Naravno! Zato ne mogu da upamtim tu udnu kratku re? ujem da je ula u modu na
francuskom dvoru."
"Francuzi? Sumnjam da umeju rukovati njome."

41
 "Imajte milosti, gospodaru. Italija odreuje ukuse; mi ostali moemo samo da sledimo."
Dud se nasmejao, viljukom stavio sir u usta, i zatvorio oi dok mu se otapao na jeziku,
uvijen u zeleni i s puno maslaca. Ba pre nego sam odjurio po sledee jelo, uo sam kako
izraava zadovoljstvo.
Za primo piatto, majstor je odabrao da poslui jelo koje je zvao njoki - male valjuke
pripremljene s branom od krompira. To je bilo neobino jelo jer je krompir bio retkost iz
Novog sveta i uglavnom nepoznat. Njoki su bili jednostavno preliveni smeim maslacem, a
onda je preko njih posut svee samleveni parmiijanoreijano.
Jelo se serviralo jednostavno i bez ukraavanja. Uz njoke je ilo suvo belo stono vino bez
posebnih odlika.
Voda mi je ila na usta dok sam nosio njoke ka trpezariji. U kuhinji sam probao jednu
valjuku, i svideo mi se njen zemljasti ukus kao i to kako se opirala zabadanju zuba. Maslac i
alfija lepili su se za usta tako da je se ukus zadravao i posle gutanja. Dopao mi se oseaj u
stomaku, snaan i hranljiv.
Kada je slukinja iznela neukraene njoke na sto, dud izvi jednu belu obrvu gledajui je.
"Valjuke?" Okrenuo se gostu. "Izvinjavam se zbog ovako proste hrane. Odmah u je vratiti."
Ali ga Behajm dohvati za ruku. "Molim vas, gospodaru. Za ugled vaeg glavnog kuvara
zna se nadaleko. Siguran sam da su ove valjuke izvrsne."
Jedan zbunjeni osmeh se iskrade na dudevom licu. "Priznau to; volim valjuke."
Smejuljio se. "Ispod nae otmene odee imamao seljake stomake, eh?"
Zajedno su se nasmejali, manje ugladeni, a jednostavniji nego pre, i bacili se na njoke.
uo sam kako mrmljaju od zadovoljstva dok im se zubi zarivaju u grudvice krompirove
testenine natopljene maslacem. Behajm je promrsio: "Savreno. I kao to sam oekivao,
nesvakidanje."
Dud je govorio s punim ustima: ,,Si, si, al dente, i ... da, drugaije."
Uljudni razgovor je utihnuo dok su jeli seljaku hranu. uo sam zvuke sonog vakanja i
neceremonijalnog zveckanja srebrnine po porculanu. Hranu su zalivali jednostavnim vinom, a
obojica su poslednjim komadiima njoki skupljali rasejane mrvice maslaca i sira. Drugarstvo
je zamenilo otmene manire, a blagonaklonost se prikljuila kao trea osoba za stolom.
Dud se zavalio i isprepletao prste preko stomaka. "Tako, zajedno smo pojeli valjuke.
Neu to pominjati ukoliko neete vi."
"Tajna koju u rado uvati ako se mogu pouzdati da u biti pozvan da ovo ponovim."
Zauvi re "tajna," priljubio sam se blie vratima i napregao da uhvatim svaku re.
"Ako neko hoe da od prijatelja dozna tajnu, mora prijatelju ponuditi dobar razlog da je
podele."
"Moj gospodar razume kako je to u svetu."
Na odmoritu, jedna sluavka me ljepnu po potiljku i proapta: "Lake bi ti bilo da
slua razgovor ako bi se pridruio dudu za stolom. Da postavimo i za tebe? Ili e nam
moda ukazati ast da donese sledee jelo?" Otiao sam niz stepenice, praen njihovim
kvocanjem.
Kada sam se vratio s posluenjem od ribe, sluavka mi iz ruku zgrabi dva posluavnika, a
vrata otvori gurajui ih bokom. Ba kada je kroila u prostoriju, dud se nagnuo prema gostu
kao da hoe poverljivo da mu se obrati, ali kada vide sluavku, on se zavali u stolici i
salvetom prebrisa usta.
Nakon jednostavnih njoki, jelo od ribe bilo je zadivljujue. Pelegrino je celi dan proveo u
pripremanju dva barbuna. Delimino je pomerio glave i oistio ribu kroz ona dva mala otvora,
ostavljajui telo nedirnuto. Zatim je trljao svaku ribu da odvoji meso od kostiju, koje je
briljivo izvadio ne otetivi kou. Meso barbuna je pomeao sa iseckanim rakovima, u
kajmaku omekanim hlebom, fino iseckanom ljutikom, solju, majinom duicom, oraiem i
maslacom, a onda sve to paljivo vratio u riblju kou. Pelegrino je namestio glave u njihov
prirodni poloaj i svaku ribu upljeskao u prvobitni oblik. Punjene barbune je pokrio povrem i
biljem i sve to dobro zatvorio u pergamentni papir da se lagano poira u vlastitim mirisnim
isparenjima.

42
 Izgledali su kao obini preni barbuni okolo ukraeni krikama limuna. Sluavka je iznela
tanjir pred svakog od dvojice, a dud ree: "Jo jednostavne hrane?" Ali kada je prvim
odreskom otkrio neoekivanu meavinu, glasno se nasmejao.
"Va glavni kuvar ima smisla za alu", ree her Behajm. Uzeo je zalogaj, zadrao ga u
ustima i prevrtao jezikom. Licem mu je oblilo zadovoljstvo. Mein Gott in Himmel, ne znam
ta je ovo to jedem, ali to me pribliava Bogu."
Dud je zamiljeno vakao. "Rak?"
"Moda, ali jo neto. Utisak vara."
"Kao i u ivotu", ree dud.
"Dobro reeno, gospodaru. Ne biste verovali kako smene stvari ljudi oekuju da znam
samo zato to sam papski astrolog. Oekuju okultna znanja svake vrste. Zapitkivanja sitnih
dua - sluuju sami sebe."
Dud se nagnu prema gostu. "Prijatelju moj, zajedno smo jeli valjuke. Ne oekujete da
poverujem da je vae znanje ogranieno samo na astrologiju?"
"Biljni lekovi." Behajm slegnu ramenima. "A petljam se i s alhemijom, to nije tajna."
"Svaki ovek ima tajne." Nasmeja se dud.
"Gospodaru, za moje tajne se zanima jedino moj ispovednik. Mislim da su ak i njemu
dosadile."
"Nemogue." Dud se nagnu blie. "Poznati ste kao najueniji ovek Evrope."
"Laskavo, ali nemogue. Kao to je moj gospodar primetio, stvari esto nisu onakve
kakve izgledaju." Behajm podie au s vinom i otpi dobro ohlaenog tokajca, kojeg je
majstor izabrao da istakne svaku nijansu sloenog punjenja barbuna. Behajm je mirisao,
pijuckao i zadravao vino na jeziku sekundu pre nego to bi ga progutao. "Ah, va kuvar je
umetnik."
Dud popi gutljaj vina i klimnu glavom. "To je tano. Ovaj tokajac upotpunjava misteriju
hrane. Priznajem da sam u nedoumici." On ispi vino i coknu usnama.
"Sve nedoumice bi trebalo da su ovako slasne." Behajm je vakao usta napunjenih
barbunom i sklopljenih oiju. "Kao sluanje simfonije."
"Hmmm." Dud se zavali u stolicu. Podie desnu ruku i videh da se jedan prst ispravlja.
Pogledah u portret Rune vojvotkinje i spazih njeno smee oko razrogaeno od iekivanja.
Ali umesto da da znak, dud samo pozva sluavku da mu napuni au.
Druga sluavka me ljepi zavrat. "Treba li da te molimo za svako posluenje?" Dok sam
kretao niz stepenice ona ree: "Ne valja ti to toliko njuka."
Majstor Ferero se lino pobrinuo za glavno jelo. Mekani telei odresci se potope u
muena jaja i zainjeno brano, onda se malo ispre i poslue u tamnosmeem umaku. Jelo se
dovri posipanjem malo lavande i latica nevena, zelenih i zlatnih, poput prolenog jutra, i
slui s veknom hrskavog hleba umesto s uobiajenim glaziranim crnim lukom.
"Teletina", ree Behajm. "Kakva rasko. ovek se zapita koliko se teladi odvoji od majki
da bismo se dobro hranili."
"To jeste rasko. Svarimo nevinu mladost."
Behajm viljukom promea sjajni telei umak. "Ovaj umak je neobino taman. Upija
svetlost." Okusio ga je. Mein Gott, kakav je ovo ukus?"
Dud je uzeo zalogaj i polako vakao. "Priznajem, ovo mi je novo. Moj kuvar je
beskrajno dovitljiv."
Palcem noge drao sam vrata odkrinuta i gledao kako jedu teletinu u mleku, dovoljno
mekanu da se see viljukom. Grickali su latice nevena i srkali tamni umak s pariima
mekanog hleba. Motrio sam na dudev kaiprst i iekivao pokret na koji e se pojaviti
straari; ono smee oko je takoe motrilo, ne trepui. Oni podigoe ae i bezazleno
nazdravie uz zavrni, ukrtneli kabernet.
Behajm progovori: "Ovo je velianstveno. Verujem da bi Njegova svetost uivala u
ovome."
Dud se nakrivi u stranu i munu ga laktom u rebra. "Ako je Bordija toliko raznovrstan u
ishrani koliko i sa enama, plaim se da ga ni ovaj sjajni umak nee zadovoljiti. Ipak, trudimo

43
se da ugodimo..." Dud se iskrenu u stolici i podie ruku. Pomislih: to je to! Ali on samo
pozva sluavku. "eno", naredio je. "Donesi mom gostu recept za ovaj umak."
Ona urno izade na odmorite i ponovo me ljepnu. "uo si", prosikta. "Donesi recept."
Majstora sam zatekao kako reda piramidu od kolaa na posluavnik za slatkie. Pre nego
to sam stigao da zaustim on me upita: "Jedu li telei umak?"
"Si. Hlebom briu tanjire."
"Dobro. Dobro." Majstor je delovao nervozno; neko bi pomislio da posluuje Vee
desetorice. "Dri oi otvorene i priaj mi ta se deava."
"Majstore, dud eli recept za umak za Njegovu svetost."
"Uh. Jesi li pri sebi?" Majstor snano zavrte glavom. "Biu srean da Njegovoj svetosti
spremim svoj nepentes umak, ali recept ne mogu da otkrijem. Kad bi svako umeo da kuva kao
Amato Ferero, u emu bi bio moj znaaj?"
Odgovor sam preneo sluavki koja ga je saoptila dudu. uvi da glavni kuvar odbija da
otkrije recept, dud tresnu pesnicom o sto i zagrme: "Bezobrazluk!" Behajm ga ponovo umiri
diplomatski ga uhvativi za ruku.
"Va kuvar je u pravu. Umetnik mora da titi tajne svog zanata. Moda ete mu dozvoliti
da doe u Rim i ovo lino spremi Njegovoj svetosti."
"Svakako. Ali... o emu smo ono priali?"
Behajm se zavali, otpi kabernet, i nabra obrve. "Nepentes sos. udno ime. Mislim da je
Nepentes bio grki bog bog sna? Ne, to je bio Morfej. Da li je Nepentes bio bog seanja, ili
zaborava?" Nemono odmahnu rukom. "Ne mogu se setiti."
Dud se izgubljeno upiljio u portret Rune vojvotkinje. "ta imam ja da znam o grkim
bogovima? Vi ste uenjak." Brzo je mirkao, kao da proiava glavu, onda je pogledao po
sobi i uzdahnuo. "udno. Nikad nisam primetio da Runa vojvotkinja ima jedno smee oko."
Sruio se na naslon stolice. "Valjda sam popio previe vina."
Behajm pogleda u portret i zavrte glavom. "Nije mi poznata boja gospinih oiju. Ne
volim dugo da gledam ni u jedan od njenih portreta."
"Razumljivo."
Obrok je zavren zainjenim vinom i porcijom sveih smokvi poreanih oko umetniki
naslaganih etvrtastih kolaa. Krajevi kolaa bili su umoeni u tamnosmei preliv.
Dud ree: "Ove kolae zovemo kolaima venosti." Podigao je jedan i okrenuo preliveni
kraj da ga proui. "Ali nikad ih nisam video sa ovako tamnim prelivom."
"Kuvar vam je umetnik sa smislom za alu. Slui kosti mrtvih zaogrnute u crninu."
Dud podie svoje zainjeno vino. "Jeemo kosti mrtvih i nazdravljati ivotu."
Behajm ispi zdravicu, onda odabra kola i zagrize. Lice mu dobi izgled zanesenog
svetitelja. "Mmmm. Ovaj preliv je erotian kao to je telei umak bio boanstven. Podstie
udnju za jo." Sa prstiju je polizao mrvice od kolaa.
Dud je odgrizao preliveni deo kolaa, vakao je i mrmljao, "ovek pomisli na svoju
mladost." Uzdahnuo je i progutao.
"Zadivljujue. ak i kada ukus izbledi, zadovoljstvo traje kao nadraaj u mozgu.
Ushiijue kao sladostrae."
"Mmmm. Neodoljivo kao greh."
Zvakali su u tiini dok nisu poistili posluavnik. Ovoga puta su i sluavke prislukivale
napregnuto kao ja, i niko me nije ljepio. Ona starija promrmlja: "Sladostrae i greh. Pih.
Svinje."
Behajm je iskapio zainjeno vino i zavalio se. "Tako, gospodaru moj, pojeli smo nevinost
i smrt i namireni smo. Ono to se ne moe u ivotu uradili smo za vaim stolom." Povukao je
stolicu unazad i ustao. "Zahvaljujem vam se na ovoj veeri vrednoj pamenja. Moje
potovanje vaem glavnom kuvaru."
Dud je sedeo zurei u Runu vojvotkinju. "Imam oseaj kao da neto zaboravljam. Ali
hoe to od hrane i vina i od godina, eh? Jo jednom se njegova ruka podie, ali tek da bi
protrljao oi. Vrteo je glavom kao da se trezni, onda je ustao i zagrlio astrologa. "Prenesite
moje pozdrave Njegovoj svetosti." Zakikotao se. "Bordija, taj nitkov." Izali su iz prostorije
smejui se kao stari prijatelji.

44
 Smee oko ih je pratilo do dvostrukih dveri. Oko je mirkalo, pogledalo po praznoj sobi,
zagledalo se napred jedan trenutak, a onda, poto je ploica lagano kliznula po platnu, smee
oko postade plavo i mirno.
Pomogao sam sluavkama da raiste sto, onda sam otrao do kuhinje i izruio prljave
sudove u bavu sa sapunicom a da ih nisam prethodno pogrebao. Izgledalo je da majstor ne
primeuje; jednim nestrpljivim pokretom dao mi je znak da priem. "Onda", upita, "je li
utamniio astrologa?"
"Ne, majstore. Ba kad sam pomislio da hoe, poeli su da se ponaaju kao prijatelji."
Napetost popusti na majstorovom licu. Seo je na tronoac izustivi bene.
"Ali, majstore, bilo je to udno. ime ste ih nahranili?"
Zagledao se u pod na trenutak, a onda rekao: "Hrana ima mo, Luijano. Svako jelo
deluje svojom magijom, neka vrsta alhemije koja nam menja telo i duu."
Majstor spusti ruku na moje rame. "Razmisli o uticaju topljenog sira. Mek, bogat, topao,
tako lak za jedenje da ga skoro ne treba vakati. Opusti oveka. Onda su dole valjuke.
Prosta, jednostavna hrana da podstakne poverenje, da probudi oseaj meusobne ljudskosti i
uivanja u obinim stvarima. Valjuke podstiu drugarstvo."
"Dogovorili su se da ljubav prema valjukama uvaju kao tajnu."
"Si?" Majstor se nasmeja. "Onda, Pelegrinov zapanjujui barbun naterao ih je da uoe
tupavost prosuivanja po utisku. Dud je oekivao da Behajm na osnovu svog ugleda zna
neto, ali ga je riba nagnala da preispita svoje oekivanje."
"ta je oekivao da Behajm zna?"
Odmahnuo je na to pitanje. "Vano je da bi, ukoliko bi bio pogreno shvaen, dud ispao
budala."
U svesti, ljepnuh sebe zavrat. Stupido. Knjiga. Dud je oekivao da Behajm zna neto o
knjizi.
Majstor nastavi: "Teletina je jasna. Niko ne moe da jede teletinu a da ne pomisli na
nevinost. Posluio sam je s hlebom umesto s lukom zato to je hleb ljudskiji. ivotinja moe
da iskopa luk iz zemlje i pojede ga sirovog. Samo ljudi uzgajaju itarice. To znai misliti na
budunost, mleti brano, dodati aroliju kvasca i paljivo pei. Hleb podsea oveka da je
civilizovan." Nasmejao se. "Takoe mu pomae da pojede sav umak. Ne bih voleo da su
propustili umak."
"Poistili su sve iz tanjira."
"Do trenutka kada su stigle poslastice, utaili su glad i zadovoljni zaseli da porazmisle o
ljudskim pitanjima. Jedenje kostiju mrtvih podstie iluziju besmrtnosti. Tajanstveni i slasni
tamni preliv navodi na suoavanje s nepoznatim i na to da nam se ono svidi. Ne ostavlja nita
ega bi smo se plaili. Sve u svemu, delovi ove veere urotili su se da oslabe dudeve sumnje
i uine ga zadovoljnim."
Ali majstor je propustio da ponudi objanjenje za svoj mnogo hvaljeni nepentes umak, taj
vrhunac obeda i prelomnu taku u dudevom dranju.
"A telei umak, majstore?"
"ta s tim?"
"Pa, poto su pojeli umak..."
"Mnogo si ti drzak za jednog uenika." Majstor namesti visoku belu kapu tako da mu
pada nisko na elo, to nikad nije bio dobar znak. "Hoe bez rada da sazna majstorove tajne.
Operi sudove. A drugi put, pogrebi ih prvo, kako sam te uio."
Marrone.

Poglavlje Xl
Pripovest o Landuiju

Nisam vie gnjavio majstora plaei se da me ne vrati na ulicu, a Venecija je neobino

neprijatno mesto kada ste siromani. Biti siromaan u Veneciji znai nematinu sred

45
zapanjujueg bogatstva, to znai prebiranje po ubritu velegrada koji se razvaljuje od hrane
uveene iz svih delova sveta, to znai drhtanje u senci mramornih palata to deluju nestvarno
u svojoj raskoi.
Postojala je samo jedna sedmica u godini kada su se svi Venecijanci oseali zbrinuto i
bezbrino. Poetkom leta, u Veneciji se proslavljala La Sensa, dudevo simbolino
venavanje s morem. Tokom La Sense gradski oci su obezbeivali hranu i pie u koliinama
dovoljnim da svi Venecijanci budu veseli tokom osam razuzdanih dana. U vreme La Sense,
more, od kojeg je zavisio napredak Venecije, simbolino je postajalo dudevom nevestom u
blistavoj raskoi s kojom se ne moe meriti nijedna venecijanska proslava.
Za nas - siroad, pijanice, kurve, s uma siave, i sve druge otpadnike od venecijanskog
drutva - uzbudljivi razgovori poinjali su nedeljama unapred. Sedeli bismo u grupama na
pristanitu i po prljavim pijacama, hvalisajui se koliko emo kokojih ija podrati, koliko
sireva pojesti, koliko litara vina polokati. Zaricali smo se da emo drati, pevati i igrati dok se
ne obeznanimo. Ti uniteni ljudi, bezubi, neuhranjeni, usmrdeli u ritama punim vai,
obeavali su da e satrti svaku enu koju vide, bila prosta ili otmena. ene, podjednako
propale i prljave, kikotale su se kao polaskane devojice.
Taj veliki dan bi osvanuo s procesijom brodova okienih vencima cvea i punim senatora
odevenih u grimizne ogrtae. Graani su se skupljali na trgu Svetog Marka i otimali za
omiljena mesta s kojih e gledati duda, blistavog mladoenju u zlatnoj odei, dok izlazi iz
vojvodske palate i ukrcava se na Bukentaura, koji plamti od grimiznih barjaka to lepraju na
jarbolima. Bukentaur bi poveo flotilu da isplovi iz lagune; sunce se presijavalo na stotinama
vesala dok je hor od dve stotine mukaraca pevao na obali, a zvona neprekidno tukla na svim
crkvama.
Neka zarazna nesvestica prostrujala bi gradom kada bismo ugledali duda kako se
pojavljuje na pramcu Bukentaura da izgovori svoj zavet. Podigao bi ruku i viknuo:
"Venavam te, o, more." Onda bi u Jadran bacio zlatni venani prsten. Masa je klicala, a
flotila se skupljala oko Bukentaura. Trube su se orile, topovi grmeli u pozdrav, a narod je
galamio u optoj dreci slavljenikog pevanja i klicanja.
Gondole s plemikim grbovima udarale su bokovima o gondole pune kurtizana koje su
slale poljupce i isturale bela prsa. Sve trgove bi preplavila ivost akrobata, dozivaa ptica,
madioniara, onglera, igraa, pevaa i sviraa koji su svirali na krukolikim lutnjama ili
udarali u daire. Nou, bezbrojne vatre arile su nebo, a povorka s bakljama vijugala je
ulicama kao plamena reka.
Prvi dan je uvek bio veseo, ali posle toga bilo je previe svega da bi dugo trajalo. Ljudi
koji su imali kue odlazili su i nastavljali slavlje kada im je odgovaralo. Mi uliari smo radili
ono to smo i obeali drali i lokali do take obeznanjivanja i preko toga. Kako su dani
prolazili, ljudi su poputali pod teretom obilja jeftinog vina, nedovoljno sna, skrhani
neprkidnim veseljem. Od vreline i vreve, narod se onesveivao, povraao, svadao i padao u
histeriju. Nekako, veina sveta bi do naredne godine zaboravila na tu odliku festivala, ali ne i
ja. Uvideo sam da je preterivanje zaglupljujue. Bila je to ludaka, prenatrpana gomila
mukaraca, ena i dece, konja, pasa, magaraca, maaka i kokoaka (da, kokoaka),
prodrljiva, gruba, pijana gungula koja je trajala osam dugih, bunih dana ostavljajui me
slomljenog i zabezeknutog.
Ali verovao sam da e moja prva La Sensa u palati biti drugaija. U prethodnim
godinama, viao sam dostojanstvene senatore i njihove doterane dame kako ulaze u palatu, i
znao sam da njihova proslava mora biti odmerenija i prefinjenija nego onaj mete na ulicama.
Matao sam o raskonom prijemu koji dud prireduje za dvorane, o tome kako posmatram
sjajne gospe i otmenu gospodu kako se provode otmeno i dostojanstveno. Tamo nema
gackanja po baricama mokrae niti spavanja u povraki, nema ljubomornih ena to upaju
kosu drugim enama, niti bunih pijanaca koji upadaju u kanale, i nema jadnih bebica koje
plau u korpama dok njihove mlaane majke piju i pleu, nakvaene i izgubljene.
Radovao sam se veernjem provodu uz finu hranu i laganu muziku koja ne mui ula.
Smiljao sam da umotam dve gomilice najboljih ostataka hrane u masnu krpu, uveem ih u
vor i sledeeg dana odnesem Marku i Domingu. Nije mi smetalo da Marko uzme sve to bez

46
rei zahvalnosti. Bio bi to znak moje dareljivosti, pokazivanje koliko sam postao milostiv
usled bliskosti s onima visokog roda. Nisu mi trebala njegova zahvaljivanja.
Domingo je, s druge strane, uvek bio zahvalan. Jednom prilikom, dok mi se prekomerno i
predugo zahvaljivao za koru suvog parmegiana, prekinuo sam ga. "Niente," rekoh,
odmahnuvi rukom prema siru.
"Nije samo zbog hrane." Neodluno me uhvati za ruku, a onda je brzo pusti. Pogledao je
u plonik i rekao tihim glasom. "Dobar si drug, Luijano." Njegove bubuljice se zacrvenee.
Promrmljao sam: "Ih, nije to nita." Ali obojica smo znali da za deake kao to smo mi,
drugarstvo jeste neto stvarno vano.
Kada je osvanulo jutro La Sense, bio sam zauen to nema uobiajene uurbanosti u
kuhinji. Zapravo, prostor je izgledao bolesno pospan. Pitao sam majstora kada emo poeti s
pripremanjem slavlja, ali se on samo nasmeja i udalji. Moj povratak u stvarnost poeo je posle
ceremonije u laguni. Oslabeli stari dud sruio se istog asa kada su se vrata palate zatvorila
za njim, a dvojica krnih straara morali su da ga nose do njegovih odaja. Starac je kljoknuo
od napora i vruine, a dvora nije bilo nigde na vidiku. Majstor je vrteo glavom i rekao:
"Toliko su stari da svake godine ova smejurija postaje sve napornija. Uskoro e nam se jo
jedan sruiti mrtav."
"Jo jedan?"
"Prethodni dud. Ba na svoju prvu La Sensu - "njegov dan", kako ga je on zvao - prejeo
se dinje dok je gologlav sedeo u bati na jakom suncu. Starina je pocrveneo kao rotkvica,
pena mu udarila na usta, i na mestu je umro od kapi." Majstor slegnu ramenima. "Nije
predvieno da budu mnogo pametni niti da traju dugo."
Ali na dud je bio oprezniji od prethodnika. Povukao se u svoje odaje da se u miru
oporavi od jedine prave obaveze koju Venecija trai od njega. Te veeri je poruio olju
hladne supe i pojeo ju je uspravljen na jastucima u visokom krevetu s baldahinom.
Ja sam se razoarao u duda, ali je barem Vee desetorice imalo te noi da veera u
palati, i radovao sam se prilici da prvi put dobro osmotrim tu skupinu monika. Ranije sam
vidao samo jednog od njih, Mafea Landuija, koji je imao neobinu naviku da se nenajavljen
pojavljuje u kuhinji.
Jednom prilikom, Landui je naiao dok se majstor dogovarao s nekim proizvodaem
papira i kaligrafom oko jelovnika za gozbu. Landui je doao u kuhinju i stao tano na vrata
za poslugu, mrgodio se i brisao elo sivom svilenom maramom. Odisao je zdravljem i
bogatstvom. Dok je ekao majstora zurio je u uzepea, koji je istio posle doruka, i pogledi
im se ukrstie, ali to nije imalo znaaja; obojica su, napokon, bili upadljivi, svaki na svoj
nain.
Majstor ustade da ga pozdravi, ali Landui mu svilenom maramom dade znak da sedne, a
on nastavi da eka u dovratku.
Kada je majstor zavrio Landui se uljudno predstavio proizvoau papira i postavio mu
tehnika pitanja u vezi s proizvodnjom. Zatim se raspitivao za imena i radnje najboljih
venecijanskih kaligrafa. Paljivo je sluao, s nakrivljenom glavom i malim, utivim osmehom
zaleenim na licu. Zahvalio se zanatliji i otiao nehajno kao to je i doao.
Majstor je bio neobjanjivo razdraljiv tokom ostalog dela dana. Praskao je po kuhinji
zlovoljan i nezadovoljan svim i svaim. Tada sam njegovo raspoloenje pripisivao velikom
broju uljeza u kuhinji. Sada znam da je isuvie dobro shvatio Landuijeva pitanja.
Mafeo Landui se drugi put pojavio u trenutku dok je majstor uz au vina askao sa
prodavcem starih knjiga. Majstor je pokazivao zanimanje za jednu retku, rukopisnu knjigu
recepata iz severne Afrike, koju je pribavio jedan od kuvara to su pratili Scipiona u razaranju
Kartagine. Mada je original bio davno izgubljen, knjiar je verovao da moda zna gde bi
pronaao jedan od nekoliko jo uvek postojeih prepisa. Dogovarali su se o ceni kada se
pojavio Landui. Landui je knjiara zasuo pitanjima o poreklu starih knjiga, a kada je otiao,
majstorovo raspoloenje se opet pomrailo.
Pitao sam Enrika zato je majstor neraspoloen posle Landuijevih poseta. Enriko, uvek
oran za traarenje, istinski je ustreptao zbog mogunosti da rasprede sonu priu. "Majstor

47
prezire tog oveka", ree. "Zar ne zna priu o Landuiju i njegovom sinu? Mislio sam da je
svako zna."
"Ja ne znam."
"Oh, ne." Enriko protrlja ruke. Lice mu zbog penice bee crveno kao krv, a oi mu se
zacaklie. "Bila su dva deaka, osam godina stari, igrali se i druili, i jedan sluajno ubije
drugog. Ubijeni je bio Landuijev sin."
"Jadni ovek!"
"Eh. Misli jadni deaci. Landui je okrivljenom deaku izvadio digericu, a onda dao da
se spremi i poslui njegovom ocu. Pria se da je ovek taman pojeo zadnji zalogaj kada mu je
Landui rekao ta jede. ovek poe da povraa, ali ga Landui izbode pre nego to je mogao
da povrati. Rekao je da zasluuje da umre kao ljudoder."
"Ja to ne verujem."
Enriko se nadu kao hlebni kvasac. "Imam nepogreive izvore. U svakom sluaju, pria je
dobro poznata. Pitaj koga hoe." Uvreen, nestade iza ogromne gomile testa.
Te veeri sam do trpezarije izneo samo jedan pladanj s posuem i priborom za jelo,
dovoljno tek za tri gosta. Izgledalo je da e, dok se Venecija kovitla u pregrejanom zanosu,
dud pod baldahinom srkati supu od paradjza, a da e samo trojica venika doi u palatu da
pojedu pristojan obrok od iste supe, hladne piletine i ohlaene dinje.
Oseao sam se prevarenim.
Kada su se dvostruke dveri blagovaonice otvorile, prvi je uao Landui. Poto sam se
setio Enrikove prie, pogled na njega kako stupa preko turskog tepiha ispunio me je stranim
uzbuenjem ipak nije bilo nieg stranog u njegovoj pojavi. Zapravo, delovao je kao dini
gospodin. Lice mu je bilo vrsto kao od drveta, a usne tanke kao iverje, ipak bio je zgodan na
neki otar, grub nain. Oi su mu imale neku neodreenu boju, na trenutak skoro zelene, a
onda bi postajale sive. Bio je visok i otmen, a kretao se plemiki dostojanstveno. Imao je
bledu put nekoga ko ivi uljuljkanim kunim ivotom. Samo mu je jedna tanka modra vena
lagano pulsirala na slepoonici i upuivala na vrelu krv ispod koe.
Mora da je bio uobraen ovek. Kosa i brada mu behu kratke i paljivo podiane, odelo
besprekorno, nokti manikirani, a imao je obiaj da svilenom maramom otresa estice praine.
Mahao je maramom da naglasi rei, i drao ju je pod nosom uvek kada bi se sluinad
pribliila. Nosio je odeu neodreenih sivih nijansi, priguenih, neuhvatljivih boja koje su mu
se slagale s oima.
Sinjor Kasteli je uao sledei; krupan ovek, sav poslovan, smestio se u stolicu, uspravno
posadio i proistio grlo. Pored njega je seo sinjor Rikardi - od milja prozvan stari Rikardi -
koji se teko kretao uz pomo tapa, i pitomo se osmehivao. Lice starog Rikardija bilo je
toliko zbrkano da je liilo na otopljenu sveu, ali osmeh mu je stvarao prijatne nabore oko
oiju. Pitao sam sluavku za ostale lanove vea. "Oni su kui, stupido. Kao svake godine."
Landui je sazvao ovaj neuobiajeni sastanak. Ranijih godina, poto bi sveani skup
senatora i njihovih gospi uao u palatu, slavlja koje sam zamiljao u stvarnosti nije ni bilo.
Zapravo, kolenovii su se sklanjali u dudevu palatu samo da bi izbegli guranje kroz
razularenu gomilu. Tiho bi izali na stranja vrata i odlazili kuama sporednim ulicama i
uskim kanalima, neuznemiravani od gomile. Nikada nije bilo raskonog slavlja sa otmenim
damama koje se osmehuju zaklonjene lepezama, a za tu no spemao se samo dosadan
sastanak uz isto tako dosadan obrok.
Vezao sam istu kecelju, umio se, zaeljao kosu i ponadao se da buni glasovi s ulice
nee omesti dostojanstvenu gozbu u palati. Ali sada, dok sam posmatrao ovu trojicu dok
mrmljaju pozdrave i nametaju se u stolice s visokim naslonom, zvuci pijanke koji su dopirali
s ulice delovali su mi veselo i privlano.
Gosti su bili divno obueni u letnju svilu, sivu u Landuijevom sluaju, a ukraenu
draguljima kod druge dvojice. Kao ljudi od poloaja, sva trojica su nosila eire. Stameni
sinjor Kasteli je imao okrugli eir s ravnim vrhom i oblim obodom, kao torta na
posluavniku. Stari Rikardi je nosio aranman od koprenaste bele tkanine, veto obmotane
oko glave tako da fini nabori padaju preko namrekanog vrata i tite ga od sunca. Landui je
nosio pomodni eir od utirkane sive svile s malenim obodom. Ali uprkos sveanoj odei i

48
muzici koja je dopirala s ulice, za stolom je vladalo potiteno raspoloenje. Uzvanice su
sedele podaleko jedna od druge, za dugim trpezarijskim stolom, kao da ostavljaju mesta za
oreol moi koji okruuje svakog od njih. Sva trojica su imala bradu, odliku zbog koje neki
mukarci izgledaju mudro ali koja je inila da oni deluju jo monije.
Prvo smo posluili supu od paradajza. Za paradajz, ponekad nazivan i tomato, verovalo
se da je otrovan, ali majstor ga je uzgajao u bati i znao je kako da ga uini nekodljivim.
Koristio ga je za supu kao i za jedan broj pikantnih umaka koji su umnogome doprineli
njegovom prestiu. Landui je dolino srkao sa strane svoje okrugle kaike. Stari Rikardi je
mljackao i prolivao sebi u bradu. Sinjor Kasteli kao da nije imao apetit.
Supa od paradajza skrenula je razgovor na vetinu trovanja i Kasteli ispria omiljenu
priu o osveti. Jednom je otrovao nekog biskupa politikog protivnika onda je telo ugurao u
koveg deje veliine i izloio ga u crkvi tog istog oveka. Smejuljio se vlastitoj dovitljivosti.
"Naravno, najlepa pria o osveti pripada Landuiju. Taj posao s deakovom digericom."
Kasteli se zasmeja - prvo smekajui se, onda glasnije zabacivi glavu, otvorenih usta i
isturenog jezika.
"Nije to bila osveta." Landui otro trznu svilenom maramom, a tamno crvenilo mu se
razli po vratu. Vena na slepoonici poe da bije. "To je bila pravda."
Kasteli odmah presta da se smeje. "Scusi, Landui. Ja samo..."
"Voleo sam mog sina." Landuijevo bledilo dobi modru boju, a jo jedna vena mu
nabreknu na vratu. "To je bila pravda, Kasteli. Na tako nemilosno ogreenje o mene nije se
moglo drugaije odgovoriti."
"Naravno", glasno e rei Kasteli. "Boja pravda. Potpuno."
Stari Rikardi uzdahnu. "Otkad takvi razgovori pristoje za veerom?"
Sedeli su u tiini dok je sluavka posluivala hladnu piletinu na istim staklenim
tanjirima, okrugle medaljone od belog mesa u jednostavnom zeleniu i sveem bilju to je
podsealo na osunanu letnju livadu. Dodaci od tankih kriki limuna i iseenog krastavca
davali su kvalitet sveine i preienog mirisa. Izvesno rashlaenje inilo se da odgovara
trenutku, ali jelo nije moglo da ublai izrazitu boju koju je dobilo Landuijevo lice.
Sliavka se nagnu preko Landuijevog ramena da mu napuni au. Ona je, svakako, ula
prie o dvostrukom ubistvu i, naavi se tako blizu ubice, poe da se trese. Vino preli au i
prosu se po stolu. Usplahirena, suvie naglo povue bokal, a jo vina se proli u Landuijev
tanjir, njemu po grudima i krilu. Preplaena, ena spusti bokal, dohvati salvetu pokuavajui
da obrie mrlje od vina s njegovog prsluka, sve vreme se izbezumljeno izvinjavajui. Dok je
istila prosuto vino, jednom rukom se oslonila na sto.
Landui se zavalio, iznenaen. Gledao je u isflekani prsluk i piletinu koja je plivala u
vinu. "Trapava droljo", promrmljao je. Snanom pesnicom dograbio je viljuku i zverski je
zario u spoljanji deo njene ake. Pritiskao je dok se zupci nisu potpuno zarili. Kada je
zavrio, iz prsluka je izvadio ipkom obrubljenu maramicu i obrisao mehurie pljuvake u
uglovima usana.
ena je nepomino stajala, iroko razjapljenih usta ali bez glasa. Buljila je u drku
viljuke, koja je jo podrhtavala od Landuijevog uboda, dok se krv irila oko zubaca
zarivenih u ruku. Lice joj posta nalik na vosak. Jednom zajeca i, vrlo lagano, srui se na pod,
zurei s nevericom u svoju ruku.
I ja sam zurio, ne verujui potpuno svojim oima i oseajui gorinu na jeziku.
Stari Rikardi ponovo uzdahnu. "Landui, za boga miloga, hoe da mi upropasti apetit
veeras?"
Kasteli je gurao pilei medaljon po tanjiru i nita nije prozborio.
Landui smerno klimnu. "Scusate, signori. Ovo je bilo alosno odstupanje od manira.
Molim da mi oprostite." Rukom pokaza ka sluavki na podu. "Nek se ovo nosi napolje. I dajte
mi drugu viljuku."
Druge dve sluavke na odmoritu ne rekoe nita, a lica im nisu odavala nikakve emocije.
Jedna uze istu viljuku sa posluavnika i odnese je Landuiju pre nego to pomoe
obeznanjenoj eni da ustane s poda.

49
 Lice povreene ene ostalo je votana figura uasa sve dok nije stigla do vrata za
poslugu. Onda joj se telo zgri, a potoci suza najzad udarie na oi. Ali kada jecaj izlete iz
njenih usta, druga sluavka ih poklopi rukom i odvede je. Drka viljuke je udno poskakivala
dok je ena hodala, a za njom je ostajao isprekidani krvavi trag po kamenim stepenicama.
Landui odgurnu vinom natopljenu piletinu, a napeta tiina zavlada stolom. Trebalo je da
druga sluavka pouri unutra i pospremi nered, ali ona i ja smo stajali na odmoritu,
privremeno skamenjeni, gledajui kako raskrvavljena ena posre niz stepenice. U tom
trenutku zanemelosti, pesma na trgu se pojaa u veseli kreendo, a ja osetih enju za mojim
starim drugarima. Sluavka me pljusnu za vrat, znak da nastavim sa donoenjem jela, a onda
pouri u trpezariju da uzme Landuijev tanjir.
Doneo sam posluavnik s dinjom oamuen od duevnog potresa i pruio ga sluavki
koja ga je uzela ne gledajui me. Lice joj je bilo bezizraajno. Pitao sam se da li preesto via
takve stvari pa je vie ne iznenaduju, ili je suvie pametna da bi pokazala da je bilo ta
primetila.
Svako pare dinje bilo je preliveno s nekoliko kapi modenskog miomirisnog ocata da
istakne slast voa i ukraeno sveim listovima metvice. Poslueno na jednostavnim
alabasterskim tanjirima, u boji prozrane beline ustalasanih nenih oblaka. Gledao sam u
briljivo servirane tanjire i mislio da kad bih u tom trenutku morao bilo ta da stavim u usta
grlo bi mi se zatvorilo negodujui.
Stari Rikardi je salvetom obrisao elo i rekao: "Vruina mi je. Hajde da zavrimo posao
pa da idemo kui." Uzeo je dinju i drhtavom rukom prineo je ustima. vakao je jako oprezno,
kao neko koga bole zubi. "Prestar sam da bih traio vreme", govorio je s punim ustima. "Ne
bih voleo da umrem za ovim stolom, eh?"
Kasteli poe da se smeje. Zakaljao se, otpio malo vina i ponovo zakaljao. Lice mu se
zacrvenelo, a oi zasuzile.
Stari Rikardi upita: "Je li ti dobro?"
Borei se da doe do daha, odmahnu na izraze brige starog Rikardija. "Dobro mi je."
Ponovo se zakalja, onda doe do daha i ree: "Moda vi uopte ne morate da umrete,
Rikardi." Prekinuo je da bi proistio grlo i uzeo gutljaj vina. "Moda e dud pronai tu
knjigu sa uputstvima za venu mladost. ta kaete, Rikardi? Da li biste voleli da ponovo
budete mladi?"
"Ne naroito." Stari Rikardi obrisa oznojeno lice.
Landui, kome se povratila boja, ree: "Vena mladost. Uh."
Kasteli ponovo prikaza sposobnost da se u trenutku oslobodi osmeha. "Naravno da sam
se alio. Znam da je to budalatina."
Stari Rikardi podie jedan artritini prst. "Zato ste tako sigurni? Ako medicina moe da
izlei od bolesti, zato ne bi mogla postojati vrhunska medicina da izlei od smrti? A ta je sa
drugom formulom, alhemijom?"
"Ma hajte, Rikardi." Kasteli mu uputi jedan popustljiv osmeh.
Stari Rikardi nastavi nimalo zbunjen. "Moj draguljar kae da se bronza spravlja po jednoj
formuli. Samo zato to ne znamo formulu za zlato ne znai da ona ne postoji." Pogleda po
stolu, njegove usahle oi postadoe lukave i podsmeljive. "Zamislite da dud proizvede
dovoljno zlata da kupi Cappe Nere i oslobodi se nas. Eh?"
"Oh!" Landui baci maramicu na sto. "Ako u toj knjizi ima ieg vrednog, to e biti ona
jevanelja koja blate Rim. Ali ona verovatno nisu samo u jednoj knjizi. Moglo bi biti mnogo
svezaka, a sigurno ima i prepisa. Ali kad bismo mogli doi do samo jednog, mogli bismo ga
upotrebiti da zauzdamo Bordiju. Ili bismo mogli odtampati primerke na onoj novoj
stamperie. Da se itaju na svakom oku."
"Narodno nezadovoljstvo protiv Rima?" Stari Rikardi bee utljiv i tih. "ta onda,
Mafeo?"
Landui slegnu ramenima. "Mogli bismo dovoljno oslabiti Bordiju da uzmemo sebi
papsku dravu. Onda bi Francuska s nama ula u savez umesto s Rimom. Mogli bismo
svrgnuti Rim a od Venecije napraviti imperiju."
"S tobom kao imperatorom, Mafeo?" upita Stari Rikardi.

50
 "Zato ne?"
Stari Rikardi je po tanjiru vrteo poslednje pare dinje. "Ako Bordija pronae ta
jevanelja, unitie ih."
"Zato mi moramo prvi da ih naemo." Landui se nagnu napred. Hou da udvostruim
dudevu nagradu."
"Si", ree stari Rikardi. "Mogli bismo to uraditi. Ali bi je onda dud mogao utrostruiti.
Kako bi se to zavrilo?"
Tada sam primetio da se Kasteli igra bradom, a glavu dri pognutu kao da se u
alabasterskom tanjiru odigrava neka jako zanimljiva predstava.
Stari Rikardi ree: "Na sunce s tim, Mafeo. ta jo hoe?"
Landuiju oi sevnue kao iva. "Ovi podaci se kriju dugo vremena, a sigurno mnogo
ljudi dosta zna o tome. Predlaem da poaljemo Cappe Nere da obiu sve manastire po
Venciji i Venetu da nam dovedu njihove prepisivae. Predlaem, takoe, da posete sve
univerzitete i knjinice. Dovedu nam istoriare, izuavaoce Biblije, prodavce knjiga,
prevodioce, proizvoae papira, kaligrafe, iluminatore, knjiniare, antikvare, knjigovesce,
gravere, tampare ... Kasteli, moe li se setiti jo nekog?"
"Ne." Kasteli produi da prouava alabaster.
Stari Rikardi pogladi belu bradu. "ta emo uraditi sa svim tim ljudima kada ih se
doepamo?"
"Ispitivati ih, naravno."
"I ti oekuje da ti oni prosto ispriaju sve to znaju o spisima koji se uspeno kriju
petnaest vekova?"
Landui poe da upreda suprotne krajeve svilene marame. "Verovatno e im trebati
izvestan podstrek." Iz njegovog okovratnika ponovo poe da se podie modrilo.
Stari Rikardi se nasmeja. "Nagrada?"
Landui ustade i krenu lagano da hoda oko stola. Drao je po jedan kraj marame u svakoj
ruci, uvijajui ih dok je hodao. "Svakako da emo ponuditi nagradu. Ali obojica znamo da je
za uspean poduhvat neophodno ubediti one koji nisu pohlepni." Damar na njegovoj
slepoonici poe da bije.
"Ah. Znai misli na muenja i smaknua." Stari Rikardi zaklima glavom. "Muiti i
smaknuti nae nabolje umove. Ti bi ih sve pobio, Mafeo? Kuda bi nas to odvelo? Opet pitam,
kako bi se to zavrilo?"
"Mojom prevlau nad Bordijom."
Kasteli pokua da se umea. "Rikardi, budite razumni. U ovome moramo nadigrati
Bordiju ako se Venecija ikada misli izvui ispod ape Rima."
Landui je napravio krug oko stola i sada je stajao tano iza starca. "Mo nije za one sa
slabim stomakom, Rikardi."
"Zato ste me noas pozvali ovde, Mafeo? Znali ste da se nikad neu saglasiti s tim."
"Iz potovanja, sinjore Rikardi. Da vam damo priliku da se saglasite."
"Shvatam." Stari Rikardi pogleda u Kastela, koji je tada ve prouavao pribor za jelo.
"Svi drugi su se ve saglasili, znai?"
"Plaim se da jesmo."
Kasteli promrsi: "Molim te, Rikardi."
"Ne."
Kada je Landui obmotao sivu svilu oko Rikardijevog vrata, starac je sklopio oi, ali su
se one otvorile kada je Landui snano zategao maramu. Landuijevo lice se icerilo dok je
okrutno stezao i zadrao tako vrsto zategnuto. Oi starog Rikardija se iskolaie, usta
razjapie, ritao se, onda propeo, i konano, grazie a Dio, klonuo. Landui lagano spusti
starevu glavu na njegovo poslednje pare dinje.
Landui izvue svilenu maramu ispod starevog vrata i uzdahnu. "teta. Stari Rikardi je
podlegao vruini. Ali dugo je poiveo. Bee njegovo vreme, eh?" Kada ne usledi nikakav
odgovor, on pogleda u Kastelija i ree sporije. "Rekoh, bee njegovo vreme, eh, Kasteli?"
Kasteli prekinu pomno prouavanje stolnjaka. "Da", ree. "Bee njegovo vreme."

51
 Landui se vratio do svog mesta i iskapio vino ne trudei se da sedne. "Postarau se da
neki upotrebljivi senator doe na Rikardijevo mesto u veu. Posle propisnog perioda alosti,
ponudiemo upranjeno senatorsko mesto zajedno sa udvostruenom dudevom nagradom za
dojavu o knjizi. U meuvremenu, razaslaemo Cappe Nere kako je reeno."
Landui pozva sluge. im su otvorili vrata, Kasteli ustade i izae bez rei. Landui se
obrati slugama, koje su stajale buljei u oklembeeno telo starog Rikardija. "Sinjor Rikardi je
podlegao vruini, neka poiva u miru. Odnesite telo i obavestite duda." Zadenuo je maramu
u svoj, vinom poflekan, prsluk i izaao.
Seanje nas moe prevariti, znam da nisam stvarno uo topot papaka dok je Landui
izlazio. Ali da sam bio matar ili pesnik, mogao bih opisati lupkanje i treskanje dlakavog repa,
smrad sumpora i naznake rogova ispod eira. Ipak, Landui, hladnokrvni ubica, istinski je
voleo svog sina. Kada je Kasteli pomenuo deakovu smrt, na Landuijevom licu se jasno
pokazala oinska bol. Ubica je bio sposoban da oseti ljubav. U to vreme sam se pitao kako je
mogue gajiti boansku ljubav i satansku opainu u istom srcu. Sada mislim da Bog i Satana
nita nemaju s tim.
Poto su sluge odnele starog Rikardija, pomagao sam sluavkama da raspreme sto i
sluao kako se slavlje razlee ulicama. Moji mili sugraani, tako puni ivota - moji peasani sa
svojim drueljubivim vakama, tamnim zubima i potenim crnilom ispod nokata - u tom asu,
delovali su svi odreda kao pristojan i razborit svet.
Ali umesto da istrim napolje da slavim s njima, otrao sam u kuhinju da majstoru
ispriam o Rikardijevom ubistvu. Na moje razoarenje, majstor ve bee otiao, a Pelegrino je
bio zaduen za kuhinju tokom cele sedmice La Sense.
Neraspoloen za slavlje, povukao sam se u spavaonicu za poslugu i predao se mozganju o
dogaajima od te veeri. Muila su me mnoga pitanja o knjizi i Landuijevim pretnjama. to
se tie tajnih jevanelja koja bi mogla nauditi Rimu ... pa ... jesam uo tu re - jevanelje -
ranije, ali nisam imao pojma ta znai.

Poglavlje XlI
Pripovest o zabranjenim spisima

Propatio sam celu nedelju La Sense, zlovoljan u rastrzanim danima i nespokojnim

noima, uznemiren halabukom na ulicama, neusklaenom muzikom, pijanim povicima,
neprijatnim smehom i iznenadnim kricima. Prevrtao sam se na slamarici muen polusnovima
punim slika viljukama izbodenih ena i zadavljenih mukaraca. Sreom, na poslu nije bilo
neuobiajenih izazova: dud i ostalo plemstvo sklonili su se tokom trajanja La Sense,
odvojeni od strke na ulicama, ekali su u tiini da se slavlje istutnji. Pelegrino je s lakoom
vodio kuhinju, a ja sam svoje dunosti obavljao napola oamuen.
Osmog jutra, dok je grad leao u ruevinama od slavlja, odvukao sam se do kuhinje
iscrpljen kao i uvek od La Sense. Utroba mi je gorela, a oi pekle od mune neispavanosti.
Oseao sam se strano usamljenim s uasom koji sam video, i udeo sam da se nekome
poverim. Kada je majstor stigao i seo za sto, oteturao sam se tamo i izbrbljao: "Landui je
ubio Starog Rikardija, i sada trai knjigu."
Majstor je ispravio kapu i dugo se zagledao u mene, stegao je vilicu pa je opustio. "Znam.
Svi to znaju."
"Ali... samo sam mislio..."
"Pelegrino", majstor ga pozva, "donesi mi jedan grozd i nekoliko suvih groica, eh?"
Pelegrino donese voe, a majstor ree: "Idemo u etnju, Luijano."
"etnju?"
"Andiamo." Ostavio je visoku kapu na stolu, grodice stavio u dep i krenuo prema izlazu
iz kuhinje klatei onim grozdom. Pratio sam ga smetenim korakom.

52
 Proli smo preko dvorita i izali u bletavo jutro neurednih ulica. Majstor je rukom
zaklonio oi i zagledao se u kanal koji se caklio u jutarnjem svetlu, a onda u gotski toranj to
se propinjao u plaviasto nebo. Ubacio je zrno groa u usta rekavi: "Lep dan, eh?"
"Si, majstore."
"Grode?" Otkinuo je deo grozda i pruio mi ga.
"Grazie."
Ili smo otprilike u pravcu Rijalta, prelazili preko kamenih mostova pa niz kaldrmisane
ulice zasute ubretom i lomom preostalim od slavlja. istai su gurali polomljeno staklo,
papirne zastavice i otpatke hrane u kanale. Voda je gutala ubre i dodavala ga raspadnutom
mulju koji e zimske bure odgurati na otvoreno more. Izgledalo je da Venecija moe da svari
neograniene koliine trulei.
Majstor zastade ispred jedne omalene crkve i pokaza na areno prozorsko staklo. "To
staklo se pravi ovde u Veneciji."
Nisam imao pojma kakvu igru igramo. Klimnuh glavom.
"Zna li kako se pravi staklo, Luijano?"
"Neto malo." Vidao sam ranije venecijanske duvae stakla i njihove dugake cevi.
Naduvavali su gipke mehure otopljenog stakla, onda ih odsecali da ih oblikuju dok su jo
vrui. Ali o njihovim formulama i tehnikama nisam nita znao. "Ne puno."
"Staklo ine dve treine drvenog pepela i jedna treina peska koji se zagreva do take
topljenja." Nasmejao se. "Pomea pesak i vatru i ovekovu domiljatost i dobije ovo."
Pokaza na divni prozor koji je na jutarnjem suncu bljetao kao kutija dragulja. "Zadivljujue,
eh?"
"Si, majstore."
Majstor pokaza na staklenog svetitelja odevenog u odoru od safira i ametista. "Kobalt
dodaje da dobije plavu, mangan za ljubiastu a bakar za crvenu."
"Si." Bio sam smuen.
Pokazao je na prozor. "Nita drugo nego sveci i device. Kakvo traenje talenta. Postoje
drevne peinske slike u Francuskoj - ne moe verovati koliko stare - koje prikazuju
jednostavnu lepotu prirode. Samo nekolicina zna..." Pogledao je oko sebe i proistio grlo.
"Basta. Ostaviemo to za drugi put." Nastavio je da hoda, utirajui tu i tamo po neku praznu
bocu ili skorelu koru hleba, a ja sam pourio za njim. "Tako pesak postaje staklo. Doda
mineral i plamti od boje. Da li bi to nazvao alhemijom?" Ponudio mi je jo groa.
Uzeo sam grode i pomislio, abbbb, znai to je to. "Je li alhemija tajna te knjige?"
"Je li to ono to bi ti eleo da jeste?"
"ta? Ne. Mislim... Nije me ni briga." Jeo sam grode i setio se starog Rikardija koji je
priao o alhemijskoj formuli za dobijanje bronze i lukavo pitao zato ne i zlato? "Je li
alhemija mogua?"
"Mnogo sjajnih ljudi je zagazilo u alhemiju."
"Mislite..."
"ta ti zna o ovome, Luijano?" Majstor zastade i pogleda u mene.
eao sam se po vratu da dobijem na vremenu dok mi je mozak vrludao, traei pravi
odgovor. Htedoh da pitam, ta vi znate? Ali rekoh: "Dud i Landui je ele iz razliitih
razloga. Ali izgleda da niko ne zna ta je tano u njoj. uo sam razgovor o alhemiji i o
eliksiru besmrtnosti..."
Majstor se nasmeja. "Eliksir. Kako im sutina potpuno izmie. ta jo?"
Usiljeno ravnodunim glasom dodah: "Ljubavni napitak?"
"Ne."
Merda! Lagao je. Potrudio sam se da mi lice bude bezizraajno. "Ali majstore, ja verujem
da ljubavni napici jesu poznati nekim ljudima. A ja bih, na primer, ljubavni napitak smatrao
veoma korisnim."
On podie obrvu. "Ti bi, sada?"
Moj bezizraajni izgled ne izdra, a glas mi poprimi onu tugaljivu plaljivost koju sam
mrzeo. "Priao sam vam o Franeski. Ona je u manastiru, a ja sam se obrukao pred njom.
Sada mi je potrebno udo da je pridobijem."

53
 "Dio, Luijano...
Osetio sam pritisak u oima, i brzo sam treptao. "Molim vas, majstore. Ne ismevajte me.
ednim, a ona je kao slana voda. to vie je vidam vie je elim. Patim zbog nje. Ona je
svetlost mog ivota."
Majstor onda pogleda u zemlju i coknu jezikom. "ao mi je to pati, ali grei. Svetlost
tvog ivota je u tebi."
"Kako..."
"Basta." Oinu me otrim pogledom. "Ta knjiga. ta si jo uo?"
Odluih da isprobam one rei koje su toliko znaile Landuiju. "uo sam neto o tajnim
jevaneljima."
"U redu." On klimnu, na poslovan nain. "ta s njima?"
"Nita. Samo da Landui namerava da ih upotrebi protiv Rima."
"I tebi je to nita?" Majstor prode rukom kroz kosu. Jesi li ti pri sebi?"
"Majstore, ta je to jevanelje?"
Njegova donja vilica se malo spusti. "Naravno. Kako bi ti znao za jevanelja?"
Zatreptah na njegovo blago naglaavanje onoga "ti." Kako bi ti znao? Svako na svetu bi
znao za jevanelja, samo ne Luijano, stupido. Isturih bradu da pokaem ljutnju, ali majstor
kao da ne primeti.
"Ispriau ti o jevaneljima, ali ne sme ii okolo i ponavljati ta sam ti rekao. Mogao bi
zapasti u ozbiljne nevolje. Mogu li se pouzdati u tvoju razboritost?"
"Si." Potajnost je dugo bila moj nain ivota. "Dobar sam u uvanju tajni."
"D'accordo. Jednom si pitao zato se zanimam za spise mrtvih ljudi. Neki od tih spisa su
jevanelja, prie o Isusovom ivotu. Naravno da zna ko je bio Isus."
"Si, majstore. Svako zna da je Isus Bog."
"Eh. Isus je bio uitelj."
Nisam se razumevao u teologiju, ali ovo je zazvualo jeretiki. "Nije Bog?"
Majstor e na to: "Tri boga u jednom ili jedan u tri, zavisi koga pita." Zakolutao je
oima. "Bog je uredio da mu mue i ubiju sina, koji je i on sam, kako bi bili oproteni jo
nepoinjeni grehovi. Eh. To nema smisla. Ako je milostivi Bog hteo da oprosti, zato nije
jednostavno oprostio? Ljudska rtva zarad iskupljenja greha jeste primitivna predstava uzeta
iz paganizma."
Za mene je tu bilo suvie podataka prebrzo datih. "Ne shvatam, kako tri boga?"
"Naravno da ne shvata. Ne shvata niko. Crkva ui da je to vrlina kada si zadovoljan to
ne shvata."
Poeao sam se po glavi.
"Luijano. Obrati panju." Majstor otkinu jedno zrno grozda i podie ga. "To je zrno
groda, eh? Spolja glatko, unutra sono."
"Si." Drugom rukom, izvadio je grodicu iz depa i prineo je zrnu groa. Grodica, eh?
Smeurana i suva."
"Si."
"Kao to se pesak pretvara u staklo, grode se sasui u grodicu."
"Si. Kao magija."
"Ne." Majstor mi uputi upozoravajui pogled. "To je prirodni tok. Uzmi aku peska, zrno
groa ili jevanelje, onda dodaj neto ili neto izostavi, podvrgni ga uticaju vremena ili
ovekovom uplitanju, i promena je neminovna." Pojeo je groicu i zrno grozda i izgledao
zadovoljan sobom.
"Jevanelja su izmenjena?"
"Si." Majstor iaka komadi groice izmeu zuba. "Jevanelja su bila osporavana, oko
njih su se svaali, prepisivana su i opet prepisivana, prevodena i krivo prevoena. Madre di
Dio, ne bi me iznenadilo da su njima punili lopte i utirali ih okolo zabave radi."
inilo mi se da bi ih sve to prkanje moglo uiniti bezvrednim. "Kako znate ta da
verujete?"
"Upravo tako!" Majstor podignu upozoravajue prst, a oi mu se zacaklie kao stakleni
svetitelji. "Uvek ispituj ono u ta veruje. Hriani prihvataju da je Isus bio Bog, kao da je to

54
izvorna ideja, ali svi mnogoboci su imali polubogove." Isturio je vilicu kao da ga je neko
udario. "Mislim da je stvaranje Boga po naoj sopstvenoj slici triavo i drsko."
"A ta rabota s devicom majkom? Uh, postoji druga pria ba iz grkog mnogobotva,
neprijatna, kad smo kod toga. Svi bogovi imaju device majke, ali zato je devica bolja od
prirodne majke, poput Rose?" On otpuhnu. "Kao da e mukarac da okalja enu. To je
uvredljivo. Bog obitava u nama."
Marrone, ako Bog postoji u svima nama, to bi znailo da za mene ima nade. "Svia mi se
ta ideja. Zato bi to bila tajna?"
"Mo. Sada dolazimo do sutine stvari. Sednimo." Majstor Ferero odeta do kanala i s
kamenog stepenika na mostu skloni jednu arenu papirnu traku. Seo je tamo i pokazao mi da
sednem pored njega, to sam uinio s oseanjem nelagode - lice mu bee zamiljeno i mrko.
Majstor namesti laktove na kolena i poe. "Pre vie stotina godina, jedan ovek po imenu
Irinej osudio je veinu jevanelja kao jeres, i ona su sakrivena. Probrao je etiri jevanelja i
ivot je posvetio stvaranju crkve na temelju njih. Nazvao ju je katolika crkva."
Osetih zametke razumevanja. "Ali osudena jevanelja su sauvana? Ona su u knjizi?"
"Neka su sauvana, neka izgubljena. Neka su, mi mislimo, i dalje skrivena i nepronaena.
To su gnostika jevanelja, a ono to je vano je njihova poruka da nam izmeu nas i Boga
nije potrebna crkva." Majstor me pogleda u oi. "Bog je u tebi, eh?"
"Meni?"
"Prigrli sebe, Luijano. Bolji si nego to misli."
"Ali jevanelja su izmenjena, zato bismo gnostikim jevaneljima verovali ita vie
nego drugima?"
"Ako hoe da poveruje bilo emu u nekoj knjizi, koristi glavu." Majstor me voknu po
elu. "Taj Stari zavet sadri neke od najgadnijih pria..." Zavrteo je glavom. "Ali priamo o
jevandeljima. Gnostika jevanelja, pa ak i tri crkvena jevaelja, kau da je Isus bio ovek
koji je Boga nosio u sebi, ba kao i mi ostali. To se ponavlja u mnogo, mnogo tekstova. Ona
rabota sa Bojim sinom ne."
"Ali - Irinej je mrtav." Majstor mi je dao dozvolu da mislim svojom glavom i najednom
bio sam pun pitanja. "Zato su gnostika jevanelja i dalje tajna?"
"On moe biti mtrav, ali njegova crkva nije - nije ak ni blizu. Ideja da su nam potrebni
svetenici kako bi posredovali prihvatljiva je zamisao za papu koji vlada kao imperator. Kada
je imperator Konstantin premestio dvor iz Rima u Konstantinopolj, ostavio je nadglednika u
palati. Bio je to prvi papa."
"Rimski nadglednik?"
"Vlast." Majstor tako jako stee pesnicu da mu ruka zadrhta. "Ta vlast je donela vekove
tame, a ljudi koji su se usuivali da slobodno misle inili su to na vlastiti rizik. Crkva ak vodi
krvave ratove pod zastavom vere."
"Marrone."
"Istorija je pouna, ali istorija crkve je ... eto..." Majstor malo klonu. "Kako sve vie
saznaje, trudi se da te to ne ogori." utke sam klimnuo.
"Da li sada shvata? Gnostika jevanelja imaju politiku mo zato to njihova poruka
potkopava crkvu. Za njih se interesuju opasni ljudi, a ti ne treba da se mea u stvari koje ne
razume. Za Landuija i Bordiju to su pitanja politike i uticaja. Za duda, to je lino pitanje,
ali je ipak opasno nai mu se na putu."
"Kako vi sve ovo znate, majstore?"
Uputio mi je udan osmeh. "Uiteljeva dunost je da iznese injenice."
"Uitelj?"
"O tome emo priati drugi put. Upamti samo, crkva je ljudska tvorevina."
Nisam mogao a da ne pomislim na sve one dobre ljude koji se sjate u crkvu svake nedelje
i popadaju na kolena. "Ali ljudi stvarno veruju."
"Si. Slepa vera je ono to crkvi omoguava da upravlja njima. Bog je i u njima, ali oni to
ne znaju." Majstor me uhvati za rame i stegnu. Delovao je je plahovito i gledao me je u oi
zahtevajui da posluam. "Nikada ne veruj slepo, Luijano. Nikada!"
Bio sam zadivljen majstorovim arom, ali takoe i malo uplaen. "Si, majstore."

55
 Pustio mi je rame, i neko vreme smo sedeli gledajui u kanal. Najzad on progovori:
"Jadni Isus. Bio je dobar Jevrejin koji je redovno propovedao o valjanom nainu ivota.
Trebalo bi da neko to pokatkad pokua."
"Isus je bio Jevrejin?"
On klimnu. "Iskreni Jevrejin celog svog ivota. Isus nije imao nameru da osnuje novu
veru. Potovao je jevrejske zakone i propovedao samo Jevrejima. Nikome nije rekao da
njegovu poruku odnese mnogoboakim Grcima, ali neki ipak jesu, kao Pavle. Tako u se
grki mitovi izmeali s hrianskim uenjem. Kakva zbrka. Kao kada u lonac supe doda
pogrean zain. To promeni ukus, ali ne uvek na bolje, eh?"
Pomislio sam na venecijanske Jevreje koje sam vidao po Rijaltu, tajanstvene ljude u
tamnim odelima, odvojene i saterane u geto odakle im je bilo zabranjeno da izlaze poto
padne mrak a ta ogranienja su im nametnuli hriani? Zapitao sam se koje je jo ideje istorija
izokrenula. "ta je jo u knjizi?"
"Nauka, umetnost, filozofija, istorija..." Majstor odmahnu rukom kao da je spisak
predugaak za navodenje. "Jedan uitelj po imenu Sokrat rekao je da je znanje izvor dobra, a
neznanje izvor zla." Tuno je otpuhnuo. "I njega su ubili. Ljudi mrze one koji osporavaju
njihova uverenja. Ali veruj mi, ima vie da se naui u ovom ivotu nego to crkva prpoveda.
ovekova mo je pa moda Isus nije bio jedini koji je mogao da ini uda. Moda moemo
svi mi."
Iskezih se. "Sada se alite."
Uputio mi je jadan i udan poluosmeh. "Ljude je lako zavesti jer ne veruju u sebe. Zato ih
crkva zove stadom."
"Ali..." Po prvi put, uvideo sam da prihvatanje nekog naina ivota bez njegovog
preispitivanje nije asno. "Mi imamo mozak."
Majstor se osmehnuo. "Vrlo dobro, Luijano." Ustao je i otresao pantalone.
Umirilo me je to to majstora vidim u dobrom raspoloenju. Moda se stanje u palati
nekako kontrolie. Budui da sam bio ohrabren, prazan stomak poe da potiskuje moje
interesovanje za istoriju, i poeleh neto opipljivije od groda. Bili smo na Rijaltu, a koturovi
sira, vagani jabuka i korpe s ribom pojaali su oseaj praznine u stomaku. Ponadah se da e
nam majstor kupiti neto da prezalogajimo za doruak.
Kada se majstor Ferero zaustavio ispred tezge nekog nemakog pekara, meni stomak
poe da zavija. Mada su Nemci bili potcenjivani zbog prostakih obiaja i masne hrane, kada
se radilo o hlebu tu su uvek bili majstori i ja skoro zajeah kad videh veliki raani hleb
preliven medom, hlebne pletenice s jajima posute sezamom, somune preplanule kore s
pegicama od miroije, i okrugli hleb od penice i rai, aren kao mramor. Od mirisa mi je
krenula pljuvaka i nakupila se ispod jezika.
Majstor je kupio jedan uti slatki hleb s komadiima badema u kori, a onda smo se
zaustavili kod voareve tezge gde je kupio dve kao krv crvene jabuke. Poneli smo doruak do
jednog malog, tihog trga i seli na klupu u senci oblinje crkve. Pre nego to e prelomiti hleb,
majstor upita: "Koliko zna o pravljenju hleba, Luijano?"
"Neto malo." U tom asu sam znao samo to da u izludeti od njegovog mirisa.
"Hleb je jedan od ovekovih najveih alhemiarskih podviga."
Marrone.
"Brano, voda, kvasac, propisani postupak, i zaas - hleb."
"Shvatam, majstore. Neto promenimo, i to postane neto drugo. Hoemo li da ga
jedemo?"
Na moje veliko olakanje, prelomio je veknu i dao mi polovinu. Zahvalno sam je
zagrizao. Dok smo jeli, posmatrali smo gomilu ena u crnim maramama kako se gegaju u
crkvu na jutarnju misu. Jedna od njih pokvareno utnu pijanca koji je izlazio kroz crkvena
vrata, rtva La Sense. Prosiktala je, ubriacone, urokljivo ga pogledala i ubrzala korak. Majstor
ree: "Ne moe izbei crkvu. Ona ivi u ljudima."
S naduvenim obrazima i mrvicama hleba na usnama, utivo sam klimao. Bilo mi je dosta
prie o crkvi za jedan dan; mnogo vie me je zanimala injenica da su se izmeu majstora i
mene stvorile nove veze poverenja. "Zato ste mi poverili to o gnostikim jevaneljima?"

56
 Izgledao je iznenaen. "Izabrao sam tebe, Luijano. Mislio sam da razume to." Majstor
je zagrizao hleb i zamiljeno vakao. Gledao sam kako mu se vrat nadima kada guta. "Ono to
sam ti kazao sporno je, a priati o tome moe biti obasno. Moe se odluiti da sazna vie
ukoliko poeli."
Da se odluim da saznam vie? Ne bih ba. Vrlo oprezno, upitao sam: "Majstore, imate li
tu knjigu?"
Majstor iskrivi usta kao da sam mu postavio teko filozofsko pitanje. "Nije to tako
jednostavno."
"Nije?"
Odgrizao je okrajak hleba i polako vakao. "Recimo da delim izvesna saznanja s
drugima."
"Mogli biste doi u opasnost."
"To zavisi."
"Od ega?"
"Moda od tebe."
"Gospode. Onda nema opasnosti."
Majstor stavi ruku na moje rame i stegnu. "Ti si mi nada, Luijano."
Pomislio sam na erke Elena mu je ponos, bliznakinje, ushienje, Natalija, njegova
radost. A ja sam mu nada? "Majstore", rekoh, "ast mi je."
Sklonio je ruku. "Dobro. I treba da bude." Pruio mi je jabuku i upitao: Zna li priu o
Adamu i Evi?"
"Ono o prvim Ljudima?" Uzeo sam jabuku i protrljao je o rukav.
Klimnuo je. "Govori o stvaranju Eve od Adamovog rebra."
"To je udna zamisao." Nisam mogao zamisliti da bi se ijednoj eni koju znam to dopalo.
Jabuka je sono pucala kada sam je zagrizao.
Majstor je zagrizao svoju i podigao je da osmotri belinu mesa koje vae. Progutao je i
rekao: "Priu o Adamu i Evi ne bi trebalo shvatati doslovno."
"Si." Veselo sam mljackao. "Lepa jabuka."
Majstor me je gledao. "To je pria s moralnom poukom, kao i prie o Isusu."
Ja sam zavravao posao oko jabuke uivajui u njenom mirisu i sveini. Pomislih,
Marrone, majstor stvarno zna dobro da odabere.
"Rebra su ti tano ovde, iznad srca." Pokazao je na levu stranu mojih grudi. "Moji spisi
kau da raanje Eve iz oblasti Adamovog srca govori o duhovnom budenju, a to buenje
oznaava nastanak oveanstva."
"To je bolja pria." Stigao sam do samog ogriska i po navici ga pojeo, skupa sa
semenkama, u dva zalogaja.
"Si. Ali ljudi mogu da odlue da li e prigrliti svoju duhovnost ili ne. Takoe, postoji
pria o vonom drvetu, drvetu znanja dobra i zla. Razlikovanje dobra i zla jeste ono to nas
odvaja od ivotinja, eh?"
Klimnuo sam i nastavio da jedem.
"Adam se odluuje da ne jede s tog drveta, ali Eva, njegova duhovna strana, ubeuje ga
da kua voe znanja. Vidi? Znanje, Luijano. Tako su se oni probudili u punoi svoje
ovenosti." Gledao je kako rukom sa usana otirem sokove jabuke i onda dodao: "Voe koje
su jeli bila je jabuka."
"Jabuka?" Ruka mi se zadra na ustima. Krilo mi bee puno mrvica hleba, ali od jabuke
nije ostalo nita. Oseao sam njenu teinu u stomaku, i kako ve postaje deo mene. Da sam se
ikada pitao koliko snano me glad za znanjem moe vezati uz majstora, u tom asu bih znao
odgovor. Pojeo sam celu jabuku i vie nije bilo povratka.

57
 Poglavl j e XI I I
Pripovest o Marku

Naredno jutro je osvanulo prozrano i svee, a majstor je odluio da me poalje na Rijalto

da kupim kruke i gorgonzolu. Bila je to kulinarska provera, a ja sam bio spreman.
Pridruivao sam mu se u ranijim kupovinama kada. me je poduavao kako da procenim
kruke po mirisu, boji i na dodir. Neophodno je kupiti ih na samom vrhuncu zrelosti, bez i
najmanje mrvice zelenog i bez nagnjeenosti. Moraju biti vrste, ali ne tvrde, lepog mirisa,
spremne za jelo istoga dana, ali sledeeg prezrele. Sir mora biti dolce, a ne piccante, zato to
e se sluiti s krukama kao poslastica. Zrelost gorgonzole je manje bitna nego to je to sluaj
s krukama. Ve proet plesnima otrog mirisa, on moe dugo da stoji, mada ak i plesnivi
sirevi imaju rok trajanja. Kada sam iveo na ulici jedared sam maznuo gorgonzolu iz ijih su
se mrviastih modrih rupica pomaljali crvi.
Majstor Ferero mi je dao aku bakrenjaka da kupim dva tuceta kruaka i dva kilograma
sira. Bio je to izraz poverenja u moje potenje kao i u sposobnost da proberem i da se
cenjkam. Spustio sam novie u dep, dohvatio pijanu korpu i zaputio se kroz kuhinju. Blizu
izlaznih vrata, uzeo sam lukovicu anisa za Dominga i pourio preko dvorita. Goreo sam od
elje da stignem na Rijalto gde e me videti la mia bella Franeska.
Rialto je oduvek bio velika pijaca Venecije, njeno mono trgovako srce. Dokovi Grand
kanala stalno su krcati brodovima, a pristanite prepuno nosaa. Voleo sam da posmatram
komeanje kupaca i prodavaca egzotine robe - zaina, zlata, ulja, smaragda, svile, tigrova i
tikovine - stalnog amora cenjkanja, meavine jezika, ljudi koji se sporazumevaju rukama i
nogama.
A arenilo! Budui da su ljudi na Rijaltu veinom bili stranci - ili nepismeni poput mene -
trgovci su isticali viebojne oznake na slikovnom pismu: tamnocrveni grozd za vinara, zelene
boice za apotekara, pozlaeni jednorog za zlatara, izrezbarena kobilja glava za sedlara ...
trnica je bila ivopisna slikovnica.
Pored zanatlijskih radnji, Rijalto se razlivao u mreu uskih uliica s tezgama s hranom. U
mesarskoj etvrti, ivotinje su klali na licu mesta a krv se suila na suncu usred gomila
iznutrica preplavljenih zelenkastim muvama. Taj kraj sam najmanje voleo. Oseao sam blagu
muninu od mukanja preplaenih ivotinja, i od mesara s krvavim mrljama na rukama i odelu.
Ponekad im je ak i kosa bila ulepljena od smeih ugruaka skorele krvi. To je bilo skoro
dovoljno da mi se ogadi meso. Skoro. Moj majstor je meso preobraavao u sone tvorevine
koje nimalo nisu podseale na one jadne, zlohude ivotinje.
Druge tezge su bile vedrije. U blizini luke, prodavci ribe stajali su za stolovima natrpanim
crnim dagnjama i srebrnom ribom iz Bretanje koja se presijavala na ledu. Dok sam prolazio
pored prodavaca ribe, Domingo mi je mahnuo i pozvao me: "Hej, Luijano. Ciao, eh?"
Gurnuo je laktom prodavca ribe. "Evo ga Luijano. Moj prijatelj."
Bio sam u prevelikoj urbi da bih tog dana zastajkivao. Bacio sam mu lukovicu anisa i
doviknuo: "Jedi ga s pastrmkom."
Kod ivinareve tezge, guske su gakale i galamile, a ja sam klepetao rukama i zagakao
prema njima. Odseene pilee noice (odline za supu) visile su u pregrtima, a patke vezanih
nogu lepetale su i kretale u kavezima od granja. Ponekad sam im u kaveze ubacivao mrvice
hleba. Prodavcu pataka se to svialo; masnija patka znai masniju zaradu.
ak i uski kanali oko Rijalta vrveli su od ploveih prodavnica - ovde mala dereglija
natovarena zelenim grodem, tamo barka prepuna mirisnih dinja. Trakrao sam tuda, opijen
svim bojama i mirisima poznatog sveta - piramidama kao krv crvenih narandi iz Grke,
tankog zelenog pasulja iz Maroka, treanja iz Provanse, ogromnog belog kupusa iz Nemake,
masnih crnih datula iz Konstatinopolja i sjajnih ljubiastih patlidana iz Holandije. urio sam
kroz ovaj jestivi lavirint, moj stari dom, borei se protiv navike da neto dohvatim im
prodavac okrene lea. Nije mi vie bilo potrebno da kradem hranu, ali su navike
preivljavanja tvrdokorne.

58
 Proao sam pored tezge na kojoj su prodavali kruke ubrane tog jutra u unutranjosti; bile
su jo tople od sunca, a lie i dalje puno i svee. Upamtio sam mesto za kasnije, posle
Franeske.
Priao sam tezgi jednog poznatog prodavca sira. Stajao je iza runo vezivanih kugli
mocarele koje su plivale u bivoljem mleku, dozivajui prolaznike: "Priite, signori. Pomiriite
odlino ukrtneli parmigiano. Pogledajte sjajni manego iz panije. Probajte neto. Zaljubiete
se." Ali veliki kolut gorgonzole dolce nadmaivao je mirisom sve drugo. Vratiu se ponovo
poto kupim kruke. Ali najpre, da vidim Franesku.

U to jutarnje doba, esto sam viao Franesku u ulici maslina, zato krenuh preicom kroz
mranu, zadimljenu ulicu prepisivaa. Prepisivai, koji su sluili napismenima kao pisari, bili
su ozbiljni stari ljudi koji su sedeli u stolicama s visokom naslonom i imali drvenu dasku za
pisanje postavljenu izmeu dva naslona za ruke. Mnogi su imali duge brade i enskaste
uvojke popadale preko lica. Neki su nosili kapice na temenu; drugima su ela bila opasana
molitvenim kutijicama. Nekolicina ih je nosila izresane alove i amulete oko vrata. Ali meni
su svi izgledali isto. Prepisivai su bili Jevreji. Kako im je bilo zabranjeno da poseduju
imovinu, Jevreji su se okrenuli trgovini, pozajmljivanju novca i naukovanju. Prepisivai su
spadali meu najuenije ljude Venecije.
Pred njima su leale alatke: britva za struganje hrapavog pergamenta, kamen plavac za
njegovo glaanje, dugaki lenjir i veprov zub da se zavrni proizvod ulati. Na svakoj dasci za
pisanje bili su volovski rogovi s mastilom raznih boja u koja su se umakala dobro osuena
pera za pisanje. Kod nogu svakog prepisivaa stajao je lavor s upaljenim ugljevljem radi
suenja mastila. Ovi eravnici su stvarali gusti, zadimljeni vazduh zbog kojeg sam morao da
zadravam dah dok sam krivudao izmeu malih ostrva pismenosti.
Kada sam iveo na ulici, retko sam se pribliavao prepisivaima. Njihovu ulicu sam
koristio samo kao preicu ili mesto za skrivanje. aavi vazduh mi je grebao grlo, a tamo nije
bilo niega da se ukrade osim povremeno nekog komadia zlatnog lista koji se, ukoliko bi se
paljivo s njim rukovalo, mogao razmeniti za hleb, ali najee bi mi se raspao u znojavoj
ruci. Blizu ulice prepisivaa, jedna spodoba je velikom brzinom trala prema meni. Njeno
oblije i stas nalikovali su - Marku. Ukrao je neto i trao u sklonite kao to smo esto inili
zajedno. Spazili smo jedan drugog u istom trenutku, i nagonski sam potrao za njim u jednu
slepu ulicu punu ubreta i pacova.
unuli smo pored gomile ubreta a Marko se, dahui, zagledao u mene. Ispustio je
jedan dugi, podsmeljivi zviduk. "Svaki put kad te vidim sve si meki." Izvukao je argarepu
ispod prljave koulje i nije me ni pogledao dok je nije podrao. Krugovi troke su mu bili oko
vrata, masna kosa se pruala s glave u pramenovima, a jedna rana mu se gnojila na ruci. Oi
su mu bile u crvenim kolutovima a iz njih je curelo neto sluzavo. Gledajui ga osetio sam
krivicu. Oseao sam njegov kiselkasti znoj pomean s otunim slatkatkastim zadahom iz usta,
i nadao se da nita iz njegove kose nee skoiti u moju.
Tog dana, zaokupljen eljom da vidim Franesku, dohvatio sam samo lukovicu anisa za
Dominga, znajui da u proi pored njegove tezge. Nisam oekivao da naletim na Marka.
Naslonio sam se i pustio da mi jedna ruka zatitniki padne preko depa otealog od
majstorovih bakrenjaka. Muva mi je naletala na lice ali je nisam terao plaei se da bi
iznenadni pokret skrenuo Marku panju na zveckanje novca. Ostaci hrane su dobri, ali novac
je jo bolji.
Marko je zavrio sa argarepom i upitao: "ta si mi doneo?"
"Izvini. Danas nemam nita."
Oi mu se suzie. "Zato nisi u kuhinji?" Pribliio se. "Ide na Rijalto, je 1' tako? Ima
para?"
Prisilio sam sebe da se zaueno nasmejem nadajui se da e zrno istine celu priu uiniti
uverljivijom. "Pare? Liim li na kralja panije? Krenuo sam u ulicu maslina da potraim
Franesku."
"Za ta ti je korpa?"
"Da izgleda kao da pazarim. Ne mogu tek da stanem pored i buljim u nju."

59
 "Opatica." Smejao se, tiho i pokvareno. "Mek i glup."
"Kome kae da je glup?" Skoio sam i prezrivo voknuo palcem o prednje zube.
Prekasno, zauo sam zveket novca u depu.
Marko zinu u moj dep. "Ti ima para."
"Moram da kupim kruke za majstora." Napravih jedan korak unazad.
On bradom pokaza prema palati. "Postaje kao oni."
"Ne mogu ti dati novac, Marko." Nije mi bilo drago to to kaem. Imao sam tri dobra
obroka dnevno i svake noi sam spavao u toplom. Stvarno sam iveo kao mekuac, a jadni
Marko i dalje nije imao nita. Poeleh da mu ponudim neto, bilo ta, da olakam sebi oseaj
krivice i takoe da ga odvratim od novca. unuo sam pored njega i spustio glas. "Sluaj. ao
mi je to nemam hrane, ali u ti rei jednu tajnu."
Marko se namrgodi. "Tajne ne mogu da jedem."
"Znam neto o onoj knjizi."
Marko odmahnu prljavom rukom u znak odbijanja, ali mu traak radoznalosti sevnu u
oima. "Kai mi kako da dobijem nagradu. To je jedina vrednost knjige za mene."
"Knjiga je mnogo vrednija nego nagrada. Dud ubija ljude da bi je naao i," napravio sam
prekid radi utiska, "Landui je eli."
"Landui? Je li on umire od sifilisa?"
"Postoji formula za besmrtnost, Marko."
"Merda. Znam to. Zato je Landui hoe?"
"ta misli?"
Marku se oi rairie. "Alhemija?"
"Stari Rikardi je rekao da moda postoji formula za zlato." Ustao sam i naslonio se na zid
nadajui se da u delovati svetski i mudro. Marko nikada nee videti nagradu, ali ako ne
mogu da mu dam hranu mogu makar da mu dam snove.
Marko ustade i poe da eta po sokaetu, utirajui razbacano ubre, steui i oputajui
pesnice. "Znao sam to! Zlato. To pokree ovaj svet." Okrenuo se meni i ja se lecnuh od
prizora crvenih oiju usplamtelih od uzbudenja. "Moramo je nai."
"Knjigu?" Nisam predvideo takvu ideju zato to je bila besmislena. "Marko, mi ak ne
znamo ni da itamo."
"Ti ivi u palati. Moe da sazna ono ta oni znaju. im pronau knjigu, mi emo je
ukrasti."
Marrone. "Marko, to je opasan svet. Landui ima Cappe Nere koji su u potrazi za njom.
Spremni su da mue i ubiju bilo koga svakoga. Ti hoe od njih da krade?"
"Vredi rizikovati." Marko je skoro drhtao od uzbudenja.
"Ne, ne vredi. Sluaj, ja ne znam zasigurno da je u knjizi alhemiarska tajna. Ta stvar o
pravljenju zlata, stari Rikardi je samo rekao da je to mogue. Opasno je..."
"Sebino!" Marko mi se unese u lice, i osetih svoj dah pomean s njegovim zadahom.
"Nita ne rizikuje donosei mi ostatke hrane. Kada je neto stvarno vano, ti si kukavica. Ja
sam mnogo rizikovao uei te da preivi."
"Znam to, ali..."
"Nema ali. Ti si na, nisi njihov." Marko ponovo pokaza bradom u pravcu palate. "Ma
daj, Luijano. S tobom meu njima, imamo izgleda."
"Ali majstor..."
"Merda. Dosta s majstorom. Taj glavni kuvar te dri kao roba."
"Ne."
"Budala si ti. Nikada te on nee unaprediti. Zato bi? emu te je nauio - da pere sudove
i donosi drva? Zato te ne naui da kuva? ta krije u tom tajnom ormariu o kojem si mi
govorio? Kako je napravio taj udotvorni umak? udak je on, taj tvoj majstor. Ljudi priaju,
zna. Moda je arobnjak."
"Oh, Marko."
"emu onda sva ta tajanstvenost? Potreban si mu samo da pere sudove i dovlai drva,
nizata drugo. udnovat ti je majstor. Kladim se da bi njegov tajni ormari mogao ispriati
dobru priu. Kladio bih se da su tamo svakojaki arobni napici. Moda ima boicu osuenih

60
zmijskih oiju za bacanje ini, ili drogu da upravlja ljudima, ili boice otrova. Moda ima i
kamen mudrosti."
"Ti si lud, Marko." Ali pogodio je icu. Prvo, ja stvarno perem sudove i dovlaim drva.
Moja jedina lekcija iz kuvanja bilo je ljutenje luka. Beskorisno. Treba mi unapreenje da bih
oenio Franesku, a izgleda da nimalo ne napredujem.
Drugo, majstor ima tajni ormari, a odbija da objasni nepentes sos. Tree, najtea uvreda
s majstorove strane - i to ona za koju ni Marko ne zna - da je majstor lagao u vezi s umeem
spravljanja ljubavnog napitka. Kada je Marko pomenuo napitke iz ormaria setio sam se kako
sam uo da sinjora Ferero u spavaoj sobi naliva napitak dok se smeje i zadirkuje. Droge i
napici - da li je zbog toga ormari zakljuan?
ta mene briga za jevanelja? Kakve veze to ima s mojim napredovanjem u kuhinji ili
osvajanjem Franeske? Nova misao se rodi: moda pokuava da me zamajava priama o
tajnim spisima kako ne bi morao da me unapredi.
Marko se nasmejao lukavim osmehom punim crnih zuba i opet se strovalio na zemlju.
"Veruj ta hoe za tvog majstora." Naslonio se na zid, a prste isprepleo iza glave. "Ali ako
eli tu manastirsku devojku, trebae ti dosta pomoi. Neki kau da je u knjizi ljubavni
napitak. Obojica znamo da te bez ljubavnog napitka ili gomile zlata, ona nikad nee pogledati.
Kladim se da je neki bogati kardinal ve bacio oko na nju."
Marko je znao kako da me pridobije.
"Moemo se obogatiti, Luijano. Mogao bi imati Franesku. Svi bismo mogli otii u
Novi svet. Kai mi, kako bi naa srea mogla nauditi tvom majstoru?"
Marko je video da moja zbunjenost raste i koristio je to. "Kako stvari stoje, s njom u
manastiru i s tobom tako preplaenim..." Slegnuo je ramenima.
"Ko kae da sam preplaen?"
"Ti si rekao. Nee da rizikuje. ak ni zbog Franeske i Novog sveta. Ti si jedno veliko
razoaranje, Luijano." Marko je akao krastavu ruku.
Zagonetka tajnih jevanelja iznenada je izgledala potpuno nevano. ta ja imam s
marifetlucima popova i politiara? Kako bi moja srea mogla nauditi majstoru? Zato me on
nije vie nauio o zanatu? Ali ipak... "Marko, bolje je da porazmislimo o ovome. Pre svega,
ne umemo da itamo."
Markov glas postade umiljat. "U ta si se to pretvorio, upljoglavi? Mi smo promuurni.
Moemo nauiti da itamo. Moemo sve za ta se odluimo."
Obeao sam da nikada ne izneverim majstorovo poverenje, ali ljubavni napitak nije imao
nita s tajnim jevaneljima. Marko je imao pravo. Moja srea nee tetiti majstoru. Malo sam
samo bio iznenaen da ujem sebe kako kaem: "Mislim da bih mogao da drim oi
otvorene."
"To je moj mali brati." Marko se smejao i poskoio. Ja lupih rukom po depu punom
novca, ali mi se on nasmeja. "Ne brini. Zato bih uzeo nekoliko bakrenjaka od malog bratia
koji e mi nabaviti formulu za pravljenje zlata? Idi obavi svoje dunosti kao svaki dobar rob.
Ciao, Luijano." Mahnuo je, a zatim nestao.
Zadrao sam se u slepoj uliici, grizao donju usnu i pokuavao da shvatim ta se tano
dogodilo. Dok sam izaao u ulicu prepisivaa, Marko se ve bio izgubio meu isprepletanim
stubovima dima. Nisam bio sasvim siguran kako se to dogodilo, ali dok sam vukao noge po
praini, morao sam priznati: na jedan uznemirujue novi nain, Marko i ja smo ponovo postali
pajtai.
Predugo sam se zadrao s Markom, a jo uvek nisam obavio kupovinu. Nisam mogao
odvojiti vreme da potraim Franesku u ulici maslina. Sunce je visoko odskoilo a mislio sam
da se Franeska, koja je kupovala ujutro, verovatno ve vratila u manastir. Zamiljao sam
kako njeni tanki prsti miluju kuglice na brojanici, i zavideo sam kuglicama. Zavukao sam
ruku u dep i mrmljao gomilu psovki dok sam se vraao ka tezgama s voem i sirom.
Kruke sam paljivo probrao, svaku ispitujui okom i mirisom i lakim dodirom. Odabrao
sam samo najzrelije a odbacio one sa bledim mrljama koje je prodavac pokuavao da sakrije
akom. estitao sam sebi na otrom oku znajui da e majstor biti zadovoljan. A to jeste
vano zato to ja nisam rob i majstor hoe da me unapredi.

61
 Pogodio sam se s prodavcem sira i paljivo gledao dok je sekao veliki komad gorgonzole.
Kad ga je merio, stao sam blizu kantara tako da ne moe da mi zakine. Mrzovoljno je umotao
sir i spustio ga u moju korpu. Sir je bio zreo, kruke savrene, a nekoliko novia jo je
zveckalo u depu.
Tebalo je da budem srean, ali sam prema palati iao zamiljen zbog Markovih
podmuklih rei. Rob? Eh, ta on zna? Biu unapreen, a ako usput saznam neto o alhemiji,
lepo, Marko je tu dobrodoao. Jedino moram da ga drim podalje od majstora, ali to je lako.
Marko nikada ne dolazi u kuhinju; zavidi mi na poslu, i muno mu je da me vidi tamo. Marko
uvek eka da ja njega pronaem. Marko nikada ne bi napravio problem s majstorom. Marko je
... upravo tamo?
Stajao je tamo, ekajui me u dvoritu kuhinje. Izaao je ispred mene. "Izgleda veeras je
gozba." Protrljao je svoj upali stomak koji je zavijao varei onu jednu argarepu. "Ili se tako
hrani svake veeri?"
"Dosta s tim. Evo, uzmi kruku."
"Samo jednu? Ti jede triput dnevno."
"Marrone. U redu. Uzmi dve."
Marko zgrabi dve sone kruke s vrha korpe. "Marko, hoe li me jednom ostaviti
samog?"
"Zato bih?" Smejao se. "Dunik si mi. Je l' ti preteklo para?"
Marko je nalikovao svim deranima s ulice, strah i prkos navirali su iz dubokih, gladnih
oiju. Setio sam se oseaja oaja koji ide uz takav izgled. "U depu", rekoh. "Uzmi to i sevaj
odavde."
Majstor e pobesneti. Mislie da sam suvie glup da pazarim po dobroj ceni.
Marko iskopa novie iz depa i stee ih u prljavoj aci. "Znao sam da mogu da raunam
na tebe, Luijano. Nisi toliki mekuac. Zajedniki, zgrabiemo tu knjigu."
"Marko..."
"Eto me sutra."

Poglavlje XIV
Pripovest o sumnjama

U kuhinju sam se uunjao kao lopov koji namerava da ostavi plen pre nego da ga odnese.
Hitro i tiho, povadio sam kruke i gorgonzolu na jedan pomoni sto, nadajui se da u poeti s
donoenjem drva pre nego to majstor primeti da sam se vratio. Kasnije, primeniu svoj dobro
uvebani izgled nevinaceta dok budem tvrdio da sam na stolu ostavio dva tuceta kruaka i
aku bakrenjaka. ekau se po glavi i glasno pitati ta li im se moglo dogoditi. Moda u
glavom pokazati prema uzepeu i zakolutati oima. Ali kad se okrenuh da poem, naoh se
licem u lice s majstorom Fererom.
Stajao je glave sumnjiavo nakrivljene, a kairprstom strogo pokazivao na kruke.
Prst se ritmino trzao dok je brojao: "Uno. Due.Tre. Ouattro. Cinque. Sei..." Brojao je do
dvadeset dva. "Nisam li ti rekao da kupi dvadeset etiri kruke, Luijano? Znam da ne ume
da ita, ali sam te lino uio da broji."
"Ostale kruke nisu bile dobre, majstore. Nagnjeene. Rune."
"Na Rijaltu gde, svakog dana, brda voa stiu iz svih delova sveta, ti si pronaao samo
dvadeset dve dobre kruke?"
"Si, majstore."
"Bene. Gde mi je kusur?"
"Nema kusura, majstore."
"Vidim. Znai da su kruke jako skupe."
Klimnuo sam. "Jako skupe."
Majstor me je odmeravao filozofskim pogledom to se inilo kao venost. "Ima tamo
gladnih prijatelja, zar ne, Luijano."

62
 "Ne! Ne bih ja ... mislim..."
"Smiri se. Kruke su jako poskupele, i sreni smo to smo dobili nekoliko poslednjih
dobrih, eh?" Pomerio mi je kosu s ela, rukom preao preko mog belega i nasmejao se. "Ne
elim da uestvuje u ulinim tuama zbog kruaka. Zna, na istoku poznaju vetinu borbe
nogama. Nauie to jednog dana, ali sada donesi drva."
Izaao sam zapanjen. Dobro srce majstora Ferera bilo je preveliko da bi ga moj
sumnjiavi, uliarski mozak shvatio. U mom svetu, ljude poput njega nazivali smo budalama,
ali znao sam da on nije budala. Prosto nisam shvatao veliinu njegove dobrote.
Marka, s druge strane, jednostavno je razumeti. Marko bi se razbesneo kada bi
posumnjao da sam ga preao, ne bi ga ni najmanje zanimalo to sam to uradio iz milosra. A i
zato bi? Vie sam se poistoveivao s Markom, zato je i mogao da mi uzme kruke i novac
kao i da potkopa moje poverenje u majstora.
Markove jetke rei odzvanjale su mi u svesti dok sam tovario drva u kantu. Mrmljao sam
sebi u bradu: "Ja nisam rob." Ali zato i dalje ljutim krompire i teglim ubre? Zato majstor
nije ak ni spomenuo unapreenje? Zato ormari dri pod kljuem i skriva ga iza bakarnih
tiganja?
Izjedala me je Markova opaska da u zauvek ostati rob, a moje pouzdanje se topilo sa
svakim tekim naramkom drva. Reao sam cepanice, jednu po jednu, u pravilne gomile pored
loita. Napokon, ustaljeni pokreti su mi smirili misli u dovoljnoj meri da mogu da osetim
daak napetog strujanja kroz kuhinju, amora koji je popunjavao prostor izmeu uobiajnih
zvukova obinog radnog dana. Osetio sam osobeni miris traarenja to se iri, zato sam
dohvatio metlu i namestio se da bolje ujem. Obrisao sam nepostojeu prainu blizu
Enrikovih nogu, dok se on pretvarao da pomae Pelegrinu u meanju frumente, gustog,
bogatog pudinga od bademovog mleka, umanaca i afrana. Frumenta e se posluiti uz meso
divljai koje se marinira u posudi s monim burgundcem.
Enriko je aputao meajui. "Nije samo utamnien. Ubili su ga."
"Jesi li siguran?"
"Ih. Nije se maka batrgala u onoj vrei.."
"Video si?"
"Eduardo je video. Izneli su veliku, iroku vreu kroz vodenu kapiju i odveslali na more.
Kad su se vratili", on izvi obrvu, "nema vree."
"Cappe Nere?" Danteov glas jedva da je bio ujan.
"Kad su Cappe Nere, niko nita ne vidi. Ovo su bili samo dudevi ljudi."
"Ama jesi li siguran da je to bio..."
"Da. Bio je to panski alhemiar. Cela Venecija pria. Niko ga ne via, a tezga mu je
zakatanena."
"Mora da je dudu prodao neki napitak koji nije delovao."
"Moda afrodizijak?"
"Dudu? Ha! ak ni panski alhemiar nije svemoan." Enriko se primaknu blie
Pelegrinu. "Ja sam uo da je to bio neuspeli napitak za dizanje mrtvih. Sea se seljaka?"
Sklopio je oi.
Nisam uo kada se majstor pribliio. Zgrabio je Enrika za ruku i povukao ga u stranu tako
snano da je kuvar ispustio varjau, raznosei frumenti svuda po podu i po svojoj obui.
Majstorov pogled bee otar. "Da sam hteo traarenja u kuhinji zaposlio bih drugarice mojih
erki."
Enriko skupi dlanove i pokloni se idui unatrake ka svom branjavom stolu. "Mi
perdoni, maestro."
I ja poeh da se izvinjavam majstoru, ali me on presee, reima: "Nazad na posao."
Tog dana sam rado obavio svoj usamljeniki posao ljutenja krompira. Sedeo sam na
drvenom tronocu s korpom pranjavih krompira s moje leve i istom praznom posudom s
moje desne strane. Delovalo je smirujue guliti grubu koru, isecati vorove i dolaziti do
glatkog beliastog mesa. Kada su prvi tamni kaievi krompirove kore pali na pod izmeu
mojih nogu, zamiljao sam da je svaki od njih klju neke zagonetke, uveravajui sebe da e se

63
kada ih bude dovoljno, neki oblik istine pojaviti obnaen kao oguljeni krompir. etiri kaia za
jevanelja, tri za ubistva, dva za formule i napitke, jedan za zakljuani ormari.
Oljutena kora je narasla u prilinu gomilicu izmeu mojih nogu, a beli krompiri se
nagomilali u posudi kao neka skulptura, ali bez obzira na to to sam mnogo puta premetao
kljueve zagonetki, one su ostajale tvrdoglavo nepovezane. Prokleti krompiri. Prokleti Marko.
Prokleti majstor i njegove tajne. Ogorenje je narastalo kao gomila oljutene prljave kore, i po
prvi put, majstora sam gledao nepoverljivim oima. Hoe li me unaprediti? Hoe li mi ikada
dati ljubavni napitak? Da li me samo zamajava priom
O tajnim spisima? Krije li neto optuujue u ormariu?
Majstor je bio zauzet spremanjem naroitog umaka od mesa divljai i rekao je da ne eli
da ga uznemiravamo. Proao je pored velike ostave sa zainima koje koriste kuvari i otiao do
svog ormaria. Sklonio je bakarni tiganj i mesinganim kljuem otkljuao mala hrastova vrata.
Vrlo hitro, na isti onaj potajni nain kao i prolog puta, izvadio je neto, spustio u dep, i
odmah zakljuao ormari.
U tom asu, zakljuani ormari sadravao je sve moje nedoumice o majstoru Fereru i
mojoj budunosti s njim. Vratio sam se ljutenju krompira: jedan potez, dva, tri, i beli krompir
poe da se pomalja iz svog smeeg ogrtaa. Video sam kako se linija svakog odreska koe
uklapa sa onim prethodnim, udruujui se da zajedno u potpunosti pokriju krompir. Jedan po
jedan potez,
I konano vidi sve. Ali, marrone, ja nisam video nita.
Marko me je nauio da deparim, da kradem i otvaram brave paretom ice. Jedne noi
kada smo provalili u radnju uvoznika firentinske vune da ukrademo pokrivae, rekao je: "Za
ovo ti ne trebaju oi. Samo laka ruka i dobro uvo." Te zime sam prvi put spavao uukan na
ulici. Navikao sam se da verujem Marku, ali on je nabacio da je majstor arobnjak. To je
smeno. Da li je? Crni magovi uvaju oi mrtvaca, gavranove kande, odseene noseve
obeenih ljudi, pacovska creva dlakama umotana u klupka i smeurane pupane vrpce
mrtvoroene dece. Majstor ne bi uvao tako odvratne stvari u ormariu. Ne bi mogao. Ili
moda bi?
Nepentes sos je svakako sumnjiv, kao i majstorova navika da pria o mranim stvarima
koje nemaju nikakve veze s njegovim zanimanjem. I, naravno, tu je i muno pitanje ljubavnog
napitka. Da li je to ono to skriva u ormariu? Marrone, ta ako je ljubavni napitak u kuhinji,
sve vreme meni ispred nosa?
Bene. Bog pomae onima koji pomau sebi. Gvirnuo sam prema bravi na majstorovom
ormariu i znao sam da e popustiti pred mojoj iicom.
Te noi sam ustao sa slamarice i bosonog, na prstima, otiao do stepenita za poslugu s
paretom ice u ruci. Bleda svetlost je dopirala kroz kuhinjske prozore i bacala senke to su
igrale po zidovima. Iao sam prema majstorovom ormariu, ponavljajui: "Samo jedan
letimian pogled."
Ali nervirale su me nemirne none senke. Odluio sam da se zagrejem za svoj zadatak
tako to u prvo da zavirim u ostavu sa zainima. Otkljuavanje ostave sa zainima nisam
doiveo kao prekraj - ona je celog dana bila otkljuana i na raspolaganju kuvarima.
Zavirivanje u nju samo bi mi omoguilo blii uvid u ono to svi drugi viaju svakodnevno.
Gurnuo sam icu u bravu i priljubio uvo na vrata da ujem prigueno kljocanje. Kada sam
otvorio visoka, uska vrata, zapahnuli su me bezbrojni mirisi. Najpre neka meavina cimeta i
miroije, uz zemljanu primesu majine duice i origana, zatim daak ruzmarina slian
borovini i opojni miris bosiljka. Ta otra meavina me je omamila. Jednako oaravajue bilo
je saznanje da mnogi od tih zaina dolaze iz udaljenih krajeva sveta. Oni su bili dragocena
roba noena preko pustinja i planina i okeana, dostupna samo kuhinjama najbogatijih.
Oi su mi se razrogaile od prizora jedne plitke, okrugle tegle sa sasuenim zrnima bibera
koja je bila toliko iroka da sam je morao podii s obe ruke - kraljevsko bogatstvo u biberu.
Saka biberovog zrna vredela je isto koliko i nedeljna plata obinog oveka, i esto sam sluao
kako kau "skupo kao biber."
Trgovci su ponekad uveavali zaradu dodajui lana zrna bibera napravljena od gline i
ulja. Podigao sam drveni poklopac i prstima proao kroz biber poput krtice koji se nasladuje

64
svojim zlatom. Neka su bila polomljena, a od ljutog mirisa nos mi se grio. Nema tu gline -
riznica u tegli.
Iznad tegle s biberovim zrnima, primetio sam srebrnu kutiju sa izgraviranim pticama i
cveem. Skinuo sam mali katanac, a onda podigao poklopac i zauden zinuo u gomilu dukata
i bakrenjaka koji su svetlucali na slaboj svetlosti. U srebrnoj kutiji uvala se kuhinjska
gotovina za manje nabavke. Majstor je vee kupovine obavljao na dudev raun, ali sam esto
vidao da dvoroupravitelj nemarno sputa kesu s novcem na majstorov sto. Majstor bi uvek
izruio novac u kutiju ne brojei ga, ali ja nikad nisam pomiljao da ga ima tako puno. Kada
bi majstor meni ili Pelegrinu dao da skoknemo u nabavku, bakrenjaci i dukati dolazili su iz te
kutije. Uzimao je koliko je trebalo, a ostatak bi bacao u kutiju bez ikakvog raunanja. udila
me je pomisao da je ono to sam smatrao bogatstvom bila samo sitnina koja je jedva
zavreivala da se na nju obrati panja.
Nikada ranije nisam dotakao zlatnik. Podigao sam jedan i osetio strahopotovanje zbog
teine kojom mi je pritiskao dlan. Kovanice su bile velianstvene, ne samo zbog svoje
vrednosti. Bile su lepe za gledanje: zlato i bakar su se sijali kao majstorova opna crnog luka
pretvorena u metal. Na trenutak je zatitralo iskuenje, ali sam se setio majstorovih rei da sam
bolji nego to mislim. Ako stvarno nosim Boga u sebi, mogao bih biti dobar. Zaista bih
mogao biti jako dobar. Vratio sam dukat i zatvorio kutiju.
Izaao sam iz ostave i zakljuao vrata. Onda sam zamirkao prema bakarnom tiganju koji
je sakrivao majstorov lini ormari. I dalje sam oklevao. Za nekog toliko radoznalog neobino
sporo sam delao. Poglednuo sam po kuhinji za bilo kakvim poslom na koji sam moda
zaboravio. Zavirio sam u supeni lonac da proverim da li je vatra dobra, a onda sam uzeo metlu
da potraim neki odbaeni list salate, zagubljenu riblju kost ili zrnce soli. Usredsredio sam se
na pod ... a ipak nekako, i dalje sam krajikom oka video taj bakarni tiganj.
Savivi se da poistim ispod panja za seckanje, primetio sam da jedna buba polako ide
prema meni. Podigao sam je: "Izvinite, sinjor Bubo. Majstor ne dozvoljava boravak
gamadima u kuhinju." Izneo sam bubu u zadnje dvorite da je tamo pustim. Gledajui je kako
gamie, setio sam se pria, koje sam uo, o kalabrijskim veticama koje od zgnjeenih buba
spravljalju smeu koju ovek razmae po ulaznim vratima kue svog neprijatelja. To se
smatra monim prokletstvom od kojeg nema spasa. U Kalabriji, ljudi uvek provere vrata pre
nego to uu u kuu.
Razmiljanja o magijskim stvarima podsetila su me na prie o erkeskim veticama koje
spremaju pire od pseih jezika, ribljih oiju i jarevih iznutrica. Odvratno. Majstor se nikada
ne bi uputao u tako gadno bogohuljenje; takva pretpostavka bila je potpuno smena. Ipak, i
dalje je postojalo zabrinjavajue pitanje oko naina na koji njegova jela tako dramatino
menjaju raspoloenje ljudi, kao i pitanje kako je doao do ljubavnog napitka. Moda majstor
upranjava neku vrstu bezopasne bele magije. Moda...
Razreimo to!
Svestan toga da mi drhtave senke i napeti ivci raspaljuju matu, pourih prema ormariu
i brzo skinuh bakarni tiganj s kukice. Usled uzbuenja ispustih tiganj i on pade na kameni pod
uz zvonki tresak. Osvrnuh se oko sebe da se uverim da buka nije nikoga uzbunila, i onda
gurnih iicu u bravu. Od znojavih ruku iica bee klizava, a ja sam psovao dok sam dlanove
brisao o vunene pantalone. Primorah sebe da duboko udahnem i krenem ponovo. vrsto
stisnuh usne u naporu da se usredsredim. Kad je brava kljocnula, malena vrata su se
odkrinula tek za irinu jednog grebenarskog zupca. Zauh otar uzdah i osetih navalu panike
pre nego to shvatih da zvuk potie od mene. Drhtavim prstima dohvatih ruku na vratima.
U to vreme nisam znao priu o Pandorinoj kutiji, o zamisli da njukanje moe da
proizvede katastrofu i da neka vrata nikad ne treba otvoriti. Ali ak i da sam znao tu priu,
sumnjam da bih se povukao. Ne obazirui se na razboritost, jo uvek ne posedujui mudrost, s
raspaljenom radoznalou, povukao sam vrata.
Kakvo olakanje! Na tri police nalazile su se samo staklene boice i tegle, potpuno iste
kao one u kuvarskoj ostavi, napunjene biljem i zainima. Izvanredno nezanimljivo. Takoe su
tu bile i dve male platnene vreice poput onih u kojima se dre praak za spavanje i miriljave
soli. Sve je bilo paljivo poreano i jasno obeleeno ba kao to bi bilo u svakoj apoteci.

65
Otvorio sam nekoliko tegli i onjuio sadraj - sve je mirisalo na bilje i izgledalo kao kuvarska
zaliha. Na kraju se pokazalo da je velika majstorova tajna tek bezazlena mala ostava za
zaine, mesto za dranje onih sastojaka koji su preskupi da bi se kuvarima dozvolilo da ih
nehajno troe, ukoliko uopte znaju kako da ih upotrebe.
Tegle od zelenog stakla napunjene suenim listovima podsetile su me da je majstor
koristio neto zelenkasto da bi spravio nepentes sos. Uzeo sam jednu teglu i izvadio list.
Uoio sam travasti miris i odgizao jedan komadi. Bio je neobinog ali ne i neprijatnog
ukusa. I sve drugo u ormariu delovalo je jednako neuzbudljivo. Bez odseenih noktiju, bez
pramenova kose, bez napitaka i bez knjiga. U tom spremitu nije bilo nieg drugog do tajni
jednog vrhunskog kuvara, temelja njegovog ugleda, i u tom asu bio sam siguran da u
nauiti da ih koristim, kao to je majstor rekao, kad budem spreman.
Zatvorio sam vratanca, ali sam oklevao da ih zakljuam. To bilje i zaini bili su toliko
retki da su se morali zakljuavati, s njima je znao samo majstor, osnovno znanje o njima
moglo bi ostaviti utisak na majstora. Znao sam da ceni znanje. Kada bih umeo da ponovim
nazive nekih od njegovih dragocenih biljaka, moda bi ga to podstaklo na razmiljanje o mom
brem unapredenju. Na kraju krajeva, Franeska nee veito ekati.
Zamiljao sam sebe kako u razgovoru ubacujem naziv neke neobine biljke. Majstor bi se
nasmeio i rekao: "Bravo, Luijano. Paljiv si." Takva domiljatost bi mi mogla doneti
unapreenje i uutkati Marka.
Naravno, nisam umeo da proitam nazive. Udubio sam se u rei i poeo da ih vidim kao
crtee, linije i petlje, take i krstie kao sliice. Mogao bih da prepiem sliice. Ako bih verno
precrtao linije i oblike, mogao bih nai nekoga da mi ih proita.
Otiao sam do majstorovog stola i uzeo pero za pisanje i pergamentni papir, ali sam
ostavio boicu s mastilom plaei se da u ga prosuti. Sedei pored ognjita, s Bernardom
sklupanim kraj nogu, od pepela i vode zameao sam baricu crnog mastila. Pri slabom sjaju
od ara ispod supenih lonaca, muno sam prepisivao oblike slova s nekoliko boica i s jedne
platnene vreice. Pero je poskakivalo i brljalo, a poto je omekalo od grubog mastila i teke
ruke, zastao sam da mu noem za ljutenje zailjim vrh. U jenom trenutku, izbalavio sam
papir zato to sam radio s jezikom nesvesno isturenim u uglu usana. Obrisao sam to rukavom,
ali je pljuvaka razmazala cele dve rei, koje su predstavljale posao od skoro pola sata. Nema
veze. Zailjio sam pero i krenuo iz poetka.
Zaudilo me je koliko je pisanje mukotrpan posao, i osetio sam izvesnu zahvalnost zbog
injenice to sam ostao nepismen. Ali uinak mog napora bio je upeatljiv. Rekao sam: "Vidi,
Bernardo." Podigao sam papir da bih se divio svrenom poslu - nezgrapnom, umrljanom
spisku grubo navrljanih rei. Mom delu.
Vratio sam pero i boice tano tamo gde sam ih uzeo i zakljuao ormari. Zatim,
odunjao sam se stepenitem do spavaonice za poslugu i sakrio ukradene rei ispod jastuka.
Dok sam ekao da me svlada san i razmiljao o sledeem koraku, shvatio sam da ne poznajem
nikoga ko mi moe proitati rei. Uspavljujui se, imao sam napola svesnu viziju lepe srebrne
kutije i njenog sadraja od bletavih dukata i srebrnjaka. Pre nego to me je san ophrvao,
rekao sam sebi da taj novac ne pripada majstoru ve dudu, ali za duda to je samo sitnina, a
umerena nadoknada za usluge prepisivaa nee se ni primetiti.

Poglavlje XV
Pripovest o bilju

Sledeeg jutra sam strao u kuhinju ranije nego obino, sa icom u ruci. Otvorio sam
ostavu sa zainima i posluio se jednim dukatom iz srebrne kutije pre nego sam poeo sa
jutarnjim poslom. Kada je majstor stigao, doekao sam ga na vratima.
"Majstore bili ste u pravu."
"O emu pria?"

66
 "Dao sam dve kruke mom drugu Marku. Kaznite me, ali prekljinjem vas dajte mi jo
jednu priliku."
Majstor je klimnuo. "Znao sam da si dao dve kruke. Neu te kazniti. Zar ja nemam
srca?"
"Pustite me da ponovo idem na pijacu. Neete se razoarati." .
Majstor spusti ruku na moje rame i stegnu ga. "Znam da si vei deo ivota proveo
kradui, ali elim da sada sebi stvori bolji ivot. Naravno da u ti dati drugu priliku." Malo je
razmislio pa rekao: "Trebaju nam breskve." Dao mi je aku bakrenjaka i rekao kako da
proberem breskve: zlatne kao zalazak sunca, veliine pesnice, a miriljave kao nebesa.
Zahvalio sam mu i upitao ga mogu li da ponesem jednu narandu za Dominga - komadi
narande lepo proiste palatu posle jela od ribe. Majstor mi je dobacio narandu, a ja sam je
ugurao u dep. Razmiljao sam da li da zamolim jo jednu za Marka, ali nisam. On je uinio
da posumnjam u majstora. Njemu nema narande.
Odunjao sam se uz stepenice da uzmem sakrivene rei. Tamo je bio Bernardo, sklupan
na jastuku, a ja sam ga pomerio govorei: "Sad je sve u redu. Uskoro emo biti kuvari za
povre." Kupiu majstoru breskve i kupiu ih pametno, ali prvo u svratiti u ulicu prepisivaa.
Uzeo sam papir i uputio se na Rijalto.
Proao sam pored tezge prodavca ribe i dao narandu Domingu. Kao i obino on se
zahvaljivao s neprijatnom preteranou. Jedva sam se izvukao da me ne izgrli.
Na ulasku u ulicu prepisivaa, napipao sam dukat u depu i zapitao se kako da odaberem
itaa. Da li su jedni obrazovaniji od drugih? Moe li im se verovati? Krenuo sam sporim,
opreznim korakom kroz zadimljenu ulicu i posmatrao sam lica. Bio je to prvi put uopte da
sam ih pojedinano zagledao, prvi put da sam proao tom ulicom a da nisam trao traei
preicu u begu pred nekim besnim prodavcem.
Neki od prepisivaa sedeli su za sklepanim stolovima; drugi su jednostavno izneli stolice
na ulicu i postavili daske za pisanje preko naslona za ruke. Nisu svi bili toliko stari kao to
sam uvek mislio. Neki su bili sasvim mladi, moda samo nekoliko godina stariji od Marka.
Tek od dima iz njihovih eravnika s ugljevljem kosa i put su im postajali sivi, a ozbiljno
dranje, glave nagnute nad poslom, inilo je da deluju kao da su pogrbljeni od starosti. Ueno
ophoenje prepisivaa i tiho okruenje ulice bili su zarazni; svuda oko mene, ljudi su govorili
apatom kao u crkvi. Postao sam svestan zvuka vlastitog disanja.
Izvesne ulice u Veneciji uspevaju da izvedu zvune varke. Odreena akustina arolija
deava se kada se visoke, stare zgrade nadvijaju iznad krivudavih i kaldrmisanih uliica. Zvuk
se razlee samo na krajevima, dok sredina ostaje tiha, odeljena duhovima i naslagama
prolosti. Dok se susedne ulice ore od ovozemaljskih poslova, ulica prepisivaa uva svoj
mir; toliko je tiha da se moe uti ukanje papira, kripanje pera, i grebanje kamena za
glaanje po pergamentu.
Jedan prepisiva je dokono sedeo bez iega na dasci za pisanje. Posmatrao je moje
pribliavanje, to je doprinelo da se uputim k njemu. Poloio sam moj nejasni spisak na dasku
i upitao: Moete li da proitate ove rei i kaete mi ta znae?"
Odmerio me je, od glave do pete pa opet navie. I ja sam procenjivao njega. Bio je star;
koa mu bee istinski siva poput pirinanog papira, ratrkana brada retka i bela. Mleno
magliasta skrama prekrivala je njegove nekad plave oi. Pitao sam se da li uopte vidi, i
zakljuio sam da slabost oiju mora biti razlog to je bez posla. Ustajali staraki miris izbijao
mu je iz odela, a leva ruka, kvrgava i gusto iarana venama, drhtala u krilu. Glas mu bee
zamuen i napukao kao prastaro ogledalo. Uzvratio je: "Ima li da plati?"
Iz depa izvadih dukat, ali kada se prui da ga uzme rekoh: "Prvo proitajte."
"Kako da znam da e platiti poto ti proitam?"
Pitanje bee umesno. Poloio sam dukat na dasku za pisanje, ali pre nego sam sklonio
ruku rekoh: "Ostaviu ga ovde, ali proitajte pre nego to ga dotaknete." Klimnuo je, a ja sam
pomerio ruku. Pomislio sam da mu na licu vidim zabavu.
"Da vidimo ta to ima." Stari Jevrejin je glavu prineo toliko blizu dasci za pisanje da mu
je brada dodirivala pergament. Proitao je prvu re: "Kakao." Onda je podigao pogled. Ako
mu je na licu i bilo nekakve zabave sada je nestala. "To je mahuna pronaena u Novom svetu.

67
uo sam da se moe spravljati kao izvrsna poslastica, ponekad napitak." Slegnuo je mravim
ramenima. "Ali u Evropi ga ima malo, i to je u posedu panskog kralja." Kada nisam
odgovorio, ponovo se nagnuo nad pregament i prouio ostatak spiska. Uzdahnuo je i upitao:
"Gde si pronaao ove rei?"
"To se vas ne tie. Platiu vam da proitate, ne da postavljate pitanja."
Jo jedan trenutak je zurio u mene, a onda proitao sledeu re: "Kafa. To je zrno iz
Arabije. Koriste je za pripremanje napitka koji ljudima daje natprirodnu izdrljivost i snagu."
ekao je na odgovor. Kada nije usledio, nastavio je. "Bunika - prosta biljka. Govorka se da
usporava starenje, ali to je bapska pria. Dobra je za aj." Prstom je prelazio preko sledee
rei: "Valerijan. Jo jedna biljka, blagooputajueg dejstva."
Savijajui se da pogledam u svoje krabotine, prepoznao sam tu poslednju re kao onu
koju sam prepisao s boce koju sam verovao da majstor koristi za spremanje nepentes sosa.
"Blagooputajueg dejstva? To je sve?"
On pogleda, ozlovoljen. "Tako sam rekao, zar ne?" Jedna ekinjasta obrva se izvi.
"Naravno, ako uzme previe ..." On zanjiha glavom s jedne strane na drugu.
"ta se desi ako se uzme previe?"
"Pretpostavljam da to moe imati uticaja na raspoloenje ili te uspava. Otkud znam? Ja
sam prepisiva, nisam travar. Hoe li da uje rei ili ne?" Opet se nadvio nad pergament, a
drhtavi prst pokaza na dve sledee rei. "Hrizantema i enen. Ovo prvo je biljka koja se u
Kini uzgaja zbog aja. enen je takoe iz Kine, ali ne znam tano kako se koristi. Mislim da
bi mogao biti miroija." Onda, mrmljajui: "Ili je to moda umbir."
Zatim mu se glava nadnela nad sledeu re i to tako dugo da sam poeo da se pitam nije li
zaspao. Ili umro. Zato rekoh: "Nastavite."
Podigao je pogled, zamirkao, a ja primetih da mu ruka sada jae drhti. "Pa, ta je to?"
Zavrteo je glavom. "Amarant ili amanita. Loe je napisano, a i mastilo je razmazano."
"ta je to?"
"Ne budi nestrpljiv." Pogladio je retku belu bradu. "Obe rei sam sretao u grkim
spisima. Mislim da je ovo amarant. To je zrnevlje, a list amaranta je u staroj Grkoj
simbolizovao besmrtnost. Amarant je iskorenjen. Ne zna se za amarant ve ... ko zna koliko?
Ha! Kako ti se to svida? Simbol besmrtnosti a iskorenjen. Ha!"
"Da, jako smeno." Nisam se smejao.
"Moda je ta re amanita, otrovna peurka. Ali ne mogu rei. Rukopis je uasan."
"Nisam vam traio miljenje o rukopisu."
"U redu, u redu." Napravio je jedan razdraljiv pokret. "Onda, poslednja re. Ovo je
zanimljivo. Sve druge se koriste u kuvanju, ali ova poslednja re je opijum."
uo sam za opijum, medicinsko sredstvo za ublaavanje bola. Opijum se prodaje u
apotekarskim radnjama, i greno je skup. Upitah: "Jeste li sigurni?"
"Tako sam rekao, zar ne?"
Pomislio sam da opijum mora imati neku kulinarsku upotrebu o kojoj nita ne znam.
"Kako opijum deluje?"
"On je za bolove, ali..." Malice mi se osmehnuo. "Opijum izaziva snove, deko. Kada ga
proguta, ima tako divne snove da te to povlai ponovo, iznova i iznova, ak i protiv tvoje
volje." Odmahnuo je drhtavom rukom. "Bolje ti je to ne zna."
"Moe li se kuvati s njim?"
"Kuvati s opijumom? To je nova ideja." Ponovo je pogladio bradu a osmeh je otkrio
sitne, istroene zube boje stare slonovae. "Zato ne? Ha! Pretpostavljam da moe dodati
malo opijuma u supu. Takva hrana bi ti sigurno donela slatke snove. Supa s opijumom. Ha!"
Uzeo je zlatni dukat. "Jo neto?"
"emu urba? Ne vidim da neka druga muterija eka."
"Drsko derite!" Stavio je dukat u dep a pergamentom zavitlao prema meni. "Usluen si.
Odlazi."
Znai to je to. Samo retko i skupoceno bilje koje se koristi za kuvanje, ajeve, i za hleb.
A opijum, pored olakavnja bolova, uzrokuje slatke snove. Moe se sipati u supu i ... i ...
proizvesti divne snove zbog kojih e poeleti jo?

68
 Odjednom sam znao ta majstor radi s opijumom. Njegovu supu od belog pasulja svi su
smatrali divnom, i poto bi je jednom probali uvek su eleli jo. Opijumov prah bio je njegov
tajni dodatak. Supa od belog pasulja bila je na jelovniku tog dana - to sam doiveo kao znak
da je Bog na mojoj strani.
Sve se savreno uklapalo. Majstor je svoje najneverovatnije sastojke uvao u tajnosti
kako bi sebi osigurao ugled. Kao to je rekao, u emu bi bila njegova vrednost kada bi svako
umeo da kuva kao on? Naoruan novim znanjem, odluio sam da priutim sebi jedno
slavljeniko videnje s Franeskom. Uputio sam se ka ulici maslina.
Kao to sam se i nadao, stajala je tamo, ekajui iza ogromne nadstojnice koja je bila
zaokupljena ubijanjem cene sicilijanskom prodavcu maslina. Franeska je koristila priliku za
ono to je nadstojnica nazivala "blejanjem." Uurbani mete trnice veselio joj je lice. Obrazi
joj behu ljupko crveni, a oima je nemirno arala po guvi. Uzbudeno disanje nadimalo joj je
male grudi ispod smee odore, a od tog prizora i moje disanje se ubrzavalo.
Franeska je neosporno imala izgled devojke koja se obrela u manastiru jer nije imala
drugog izbora. udio sam se kako ona, tako mlada i ivahna, podnosi to tiho crnobelo
bivstvovanje iza hladnih kamenih zidova. Nikada nisam bio u manastiru, ali sam zamiljao
usamljenike noi u eliji i jednoline dane provedene na kolenima uz stalno mrmljanje
molitvi.
itanje.
Plan da zatraim njenu pomo u itanju mog "spiska za kupovinu" sinuo mi je u glavi
potpuno uoblien, ali skupiti hrabrost da joj stvarno priem bilo je tee. Oslonio sam se na
onaj stari uliarski nagon koji me je nauio da zgrabim repu i beim. Noge su pole prema
njoj bez saglasnosti mozga i, na moje iznenaenje, ona se nasmeila. Rekla je: "Deko s
dinjom."
Merda, setila me se. "Nisam bio itav tog dana."
Zakikotala se. "Misli da si prvi deko kome se jezik svezao u mojoj blizini?"
Jedva se seam da sam joj zatraio da mi proita spisak. Jedino se seam njenog daha
mirisnog kao zelene jabuke, uzbudenja kada su nam se pogledi sreli, i magnetne sile to me je
vukla njoj. Seam se lepeze trepavica kada je oborila pogled da proita, i seam se prozirnosti
njenih noktiju, svetloruiaste podloge uokvirene istom belinom dok je pokazivala na rei. I,
naravno, bio sam omaijan kako je mirisala. Razaznao sam miomiris sapuna i peciva, a ispod
toga, cvetni mous, tajanstven i uzbudljiv. Njen miris prizivao je snove o onome za ime sam
eznuo.
Franeska nije itala onako dobro kao prepisiva. Izgovarala je "ka-ka-o" i "ka-fa,"
nasmeila mi se i nehajno slegla ramenima. "Izvini, ne znam ta znae."
"U redu je." Primakao sam se malo blie.
"Bunika. To je za aj, ali suvie gorko ako mene pita." Sledeu re je lako proitala.
"Valerijan." Onda se zakikotala.
"ta je smeno kod valerijana?"
"Valerijan nije smean, ali..." Glavom je pokazala prema nadstojnici i zakolutala oima.
"Ne razumem."
"Valerijan je neto nalik vinu. Mati ga celog dana pijucka u ostavi kako bi se smirila. Od
njega postaje zaboravna. Do veeri zaboravi sve to ju je muilo tokom dana. Misli da niko ne
primeuje. Valerijan je jako skup, ali niko se ne ali na troak jer je tako lake da se ivi s
njom."
"Hrizantema" i "enen" predstavljali su tekou, to mi je pruilo priliku da priem blie
i drim pergament kao da i ja pokuavam da rastumaim rei. Pomerao sam ruku tako da nam
se prsti dodirnu i, na moje iznenaenje, ona ih nije sklonila. Na trenutak sam laskao sebi da
ona uiva u mom dodiru, ali kada sam kradomice sa strane pogledao k njenom licu, video sam
da uopte ne primeuje moj dodir. Oi su joj bile suene od usredsredenosti: bila je
zaokupljena spiskom i nesvesna mene. Proitala je naglas, "amarant", a onda rekla: "Ne, ne bi
to bilo dobro. Moda je amanita. Hmmm ..." Lupkala je prstom po ljupkoj bradici.
"ta ne valja?"

69
 "Mislim da je neko pogreio. Amarant je zrno, ali se ne uzgaja jo od vremena
neznaboaca, pre naeg Gospoda. Amarant vie ne postoji. A amanita je otrovna peurka.
Sigurno to ne bi kupio."
"Hmmm. Neko je verovatno napravio greku."
Franeska je proitala poslednju re i odmahnula glavom. "Ovo je udno. Re kao da je
opijum, ali to niko ne bi stavio na kuvarev spisak za kupovinu." Pribliila mi se, oi joj
vragolasto sevnue, a njen miris me omami. apnula je: "Jesi li ga nekad probao?"
"Ne." Bila je tako blizu, tako poverljiva, tako opojna. Osetio sam da mi se lice ari. "Ja
mislim da je to samo za supu."
"Supu?" Zakaljala se od smeha. "ali li se sa mnom?"
U tom asu, nadstojniin glas nadjaa gomilu. "Poto su ti beloluane maslinke? Jesi lud?
Ve si me opljakao za usoljene!" Okrenula se Franeski s komino razrogaenim oima.
"Moe li da poveruje koliko je ova lopua drska?"
Kada se kaluerica okrenula prema prodavcu, Franeska ree: "Izvini." Pokazala je na re
opijum. "Nije trebalo da te zapitkujem o tome."
"U redu je to. On je samo za supu."
"Supu." Zakikotala se i vratila mi pergament; onda je pogledala prema staroj opatici.
"Mati zna kako da dobije najbolju cenu. Kae da treba da sluam i uim, ali kako da se brinem
o ceni maslina kada ima tako puno toga da se vidi." Napravila je pokret rukom prema pijaci a
lice joj planu uzbuenjem. "Vidi onaj crveni turban. Jesi li ikad video takvu boju? A gle tamo,
crnac sa niskama od plavih perli oko vrata. Zar nije divan? On je iz kraja koji se zove Obala
Slonovae. Oh, samo to ime..."
Sklopila je oi, a njene nozdrve oblikovane kao kine kapi rairie se. "Osea ga? To je
miris ivota. Od toga mi se vie i peva. Da sam deak, otila bih u mornare i proputovala celi
svet."
"Zato ivi u manastiru?"
Franeska zabaci veo kao da je raupana kosa i ja pomislih da sam je uvredio. "Izvini.
Samo sam se pitao..."
"Roditelji su mi mrtvi, a nemam miraza." Vrtela je kanap uvezan oko struka. "Mogla sam
da biram, redovnica ili nalonica, ali dobroj nalonici potreban je savetnik i zatitnik. Sama
devojka na ulici loe zavri. U manastiru mogu makar uhvatiti nekog biskupa, moda ak
kardinala. Hej, ta je s tobom? Zatvori usta, eh?"
Upravo tada, nadstojnica se razdrala iz sveg glasa, a ja sam bio srean zbog predaha.
Nalonica? Franeska sigurno samo pokuava da izgleda svetski. Sigurno je da moja ljubav
nikad ne bi mogla biti bludnica. Sigurno se pravi vana, pokuava da izgleda prefinjenija nego
to jeste. Matora opatica dreknu: "Kako se usuduje i da pokua tako da pljaka jednu
enu?"
Prodavac maslina izgledao je izmoreno. "Idite onda na drugo mesto, sestro, pa vidite da li
su ostali trgovci uvidavniji."
Dotle je nadstojnica povratila kulturan ton, a ja sam se dovoljno pribrao da odgovorim na
Franeskina preterivanja. "Napravila si astan izbor. Bog e te nagraditi."
Slegla je ramenima. "Videemo."
Oprezno sam rekao: "ta ako sretne oveka koji ne trai nikakav miraz? Da li bi ostavila
manastir da se uda za njega?"
"Koji bi se valjani ovek oenio bez miraza?" Zasmejala se. "udan si ti. Za koga
kupuje? Jesi li egrt?"
"egrt. Ta ti je dobra." Bee to dan za preterivanja, zato napumpah mrave grudi i rekoh:
"Ja sam kuvar za povre u dudevoj kuhinji." S novoosnaenim povrenjem u majstora, oseao
sam da je to vie preuranjena istina nego la.
"Mlad si za kuvara."
"Nisam mlai od tebe." Ohrabren svojim novim, samododeljenim zvanjem, pribliio sam
se i primicao sam mali prst dok je nisam oeao po ruci. Neverovatno fina toplina razlila mi
se kroz ruku i telo. Stajao sam pored nje, spojen dodirom i obamro od ljubavi. Franeska mi

70
se smeila, ali nisam ja bio taj koji joj je pruao ushienje: devojka je prosto bila gladna svake
mrvice ivota do koje je mogla doi.
Nadstojnica je konano zavrila s cenkanjem, uz zavrno ljutito zgraavanje, i dok joj je
trgovac pakovao usoljenu robu, ona preko ramena pogleda k nama. Ja sam bio opijen
Franeskinim dodirom, omamljen njenim mirisom i ohrabren osmehom. Nadstojnica me
vriskom i povikom, bestidni derane, oinu kao kandijom. Nasrnu na mene kao pobesneli
dervi, zasikta i zacrvene se u licu, kuglice u brojanici zaegrtae, haljine zalepetae. "Kako
sme da je takne?" Odgurnu me mesnatom rukom, dohvati masline, i odvue Franesku,
govorei: "Nee mi ti ii skoro na pijacu." Dok je matora odvlaila moju ljubav u gomilu,
Franeska se osvrnu prema meni i namignu.
Breskve sam kupovao u bunilu. Celi svet je liio na zlatni zalazak sunca a mirisao kao
nebesa; sve breskve su mi bile iste. Prolazio sam Rijaltom omaijan njome, a obilje boja i
zvukova nije me doticalo. Ziveo sam u mehuriu arolije. Mlatio sam kotaricom s breskvama
ne brinui se da u ih nagnjeiti. Nita nije pomutilo moj zanos dok nisam stigao u dvorite
kuhinje.
Kao to je i obeao, Marko je bio tamo, naslonjen na zid drsko prekrtenih ruku. Spustio
sam breskve i iz depa izvadio zguvani i umrljani pergament. Prineo sam ga njegovom licu.
"Vidi. Sino sam otvorio majstorovu linu ostavu i prepisao ove rei sa boca koje su tamo.
Danas mi ih je jedan prepisiva proitao. Ne znae nita, Marko. Samo bilje koje majstor
koristi za posebne recepte. Zato nas ostavi na miru, eh?" Dohvatio sam korpu s breskvama.
"Nemam nita novo da ti kaem, a moram nazad na posao." Ali dok sam prolazio pored njega,
njegova ruka se prui i dohvati moju. "Pusti me, prljavi tikvane."
"Prljavi tikvan? Joj, oprostite mi, sinjor upljoglavi." Marko ustuknu s rukama
podignutim u vazduh. "Moda ja nemam lepu kupku jednom nedeljno, kao pojedini, ali ja
sam te nauio svemu to zna. Mogao bi malo da pripazi na svoj jezik." Usta su mu se cerila,
ah oi su odavale bol.
"Vidi, Marko, rei u ti ako neto ujem o alhemiji. Ali neu da se unjam oko majstora.
Promenio sam se. Nisam vie lopov. Hou da budem bolja osoba."
"Pih! Niko se nije promenio."
"Oh?" Poeleo sam da zna kako u meni ima dobrote. "Prole noi sam imao priliku da
ukradem mnogo novca, ali nisam to uradio. Ima jedna srebrna kutija s bakrenjacima i
dukatima u ostavi sa zainima. To je gotovina koja se ak i ne prebrojava, ali nita nisam
uzeo. Pa, jedan dukat za prepisivaa, ali meni nita. Majstor e me odrediti kao kuvara za
povre. Poteno u zaraivati svoj novac. Videe."
Marko e podrugljivo. "Uh - kuvar za povre." Ali izgledao je jadno. Mrgodio se i ekao
svoj prazan stomak. "Ovo ne menja nita, upljoglavi. I dalje hou tu knjigu."
"Evo", rekoh. "Uzmi breskvu."
Uzeo ju je kivno utei.
"Kao to sam rekao, ako neto ujem o alhemiji, kazau u ti."
"Bolje ti je." Marko gurnu breskvu u dep i otklipsa dalje.
U kuhinji sam izvadio breskve, nareao ih na jedan veliki pladanj i pokazao majstoru.
Prouio ih je kao to draguljar prouava dijamante. Jednu je okrenuo da joj se vidi modrica,
izdvojio je drugu, otpuhnuo i namrtio se. "Pa, vremenom e se nauiti."
Potiten, hitro sam sklonio breskve iz njegovog vidokruga i prokleo sebe zbog
nemarnosti. Zakljuio sam da bi bilo najbolje zadiviti ga mojim novim kulinarskim znanjima i
to to pre. Poistio sam neke oljutene kore to su promakle uzepeu, onda sam se, radei po
kuhinji, postepeno pribliio majstoru. Naoruan imenima onih retkih biljki, oseao sam da mi
se blii unapreenje.
Uzeo sam metlu i istei doao do majstora, koji stajae pored lonca s izvanrednom
supom od belog pasulja. Neprekidno je meao, krug za krugom, dok su se zrna topila i
zgunjavala supu. Kada je smea dobila pravu gustinu, majstor je dodao pregrt sveeg
spanaa, stukao dva oljutena paradajza u lonac, prstima malo dosolio i nastavio s meanjem.
Majstor je tako radio dok se meavina nije sjedinila, izdrobio je unutra suenu alfiju i prsnuo

71
belog bibera. Vrh malog prsta gurnuo je u supu i taknuo po jeziku. Muljao je ustima, a obrve
mu se navukoe. "Jo nije", promrmljao je.
Istupih napred kao nasred pozornice i proistih grlo. U tom trenutku ponosa, mogao sam
da osetim kako mi glava ve bruji od uzbuenja to sam postao kuvar za povre. Nagnuh se
prema majstoru tako da niko drugi ne uje tajni sastojak i promrsih: "Moda fali malo
valerijana." Majstor se okrenu i popravi visoku kapu. "ta si rekao?"
Stupido! Valerijan je za sosove. Kakva greka. Pogledao sam naokolo da se uverim da
niko ne slua i proaptao. "Htedoh rei opijuma. Moda jo opijuma treba dodati u supu."
Majstorovo lice se izoblii u sliku tako snanog besa da sam nesvesno krenuo unazad.
"Gde si nauio te rei?"
Nisam mogao dovoljno brzo da smislim. "Od uzepea?"
"Ne, nisi." Majstor me epa za ruku. "Reci mi, Luijano." U kuhinji iznenada zavlada
tajac.
Promucah: "Ne seam se."
Pustio mi je ruku i ponovo namestio kapu; bila mu je vrlo nisko na elu, skoro da je
dodirivala obrve. Ja se pripremih. On napravi korak napred, a ja nagonski skoih unazad i
podigoh ruku da zatitim lice. vrsto zatvorenih oiju oekivao sam udarce, ali nisu usledili.
Kada sam otvorio jedno oko, video sam da majstor prstima dodiruje mesingani kljui koji
mu je oko vrata. Poglednuo je prema svom skrovitom ormariu i rekao: "Ovo je
neprihvatljivo."
"Majstore, ja..."
"Silenzio!" Kruio je oko mene s rukama na leima. Nije podigao glas niti pretio, a ipak
je delovao opasno. "Do kraja dana nema jela." Nastavio je da krui, a ja nisam smeo da se
mrdnem. "U dvoritu je koara sa dvadeset kokoaka koje e da ubije i oerupa i oisti.
Sve e to uraditi sam. Onda e na kolenima i rukama da izriba prljavtinu."
Celokupno osoblje je zinulo. Niko u toj kuhinji nikada nije video takav izliv gneva.
Buljili su u nas dok majstor nije odmahnuo rukom i rekao: "Nazad na posao. Svi."
Mogao sam zamisliti dan bez hrane, ali pomisao da me moj majstor, moj dobrotvor, moj
izbavitelj, kanjava glau bila je zapanjujui udarac. Imao sam dvadeset kokoaka da ubijem,
oerupam, osmudim i oistim. Marrone, bio je to najprljaviji, najogavniji posao od svih.
Zavrtau im ije dok se koprcaju i bore, otkidati im glave i vaditi pregrti sluzavih, smrdljivih
utroba pre nego to ih okaim za noge da se cede. Zavriu sa usirenom krvlju svuda po sebi,
skorelom medu prstima, sasuenoj na odei i razmazanoj po celom licu. Zatim u morati da
osmudim jo neizrasla perca argh! Od same pomisli na taj gadni smrad prevre mi se utroba.
Od poetka do kraja, to je odvratan, gnusan posao.
Jo gore e biti ponienje padanja na kolena i ake da se oriba kameni pod. Uobiajeno je
bilo da majstor pozove slukinju da poisti takav nered. Nakon to zavrim svoj gadni posao,
ribanje poda e dodati so na ranu. Moje dve arobne rei, valerijan i opijum, jo vie su me
udaljile od unapreenja. Sada sam bio unazaden u slukinju, a majstor je bio ljut na mene kao
nikada.
Ubio sam, oerupao i oistio prvu kokicu, onda obezglavljeno telo okaio za noge. Krv
mi je curila niz ruke, prskala po licu, natopila odeu i razlivala se po podu. Smrad je izazivao
muninu. I ranije sam ubijao kokoke, ali tog dana, posle neoekivanog majstorovog gneva i
uvianja da se moj mudri plan tako potpuno izjalovio, stomak mi se okretao a pljuvaka
gomilala u grlu. Stavio sam ruku na usta i otrao do gomile smea da izbljujem doruak.
Vratio sam se zadihan, krvavom rukom obrisao usta i nastavio s odvratnim poslom.
Jo devetnaest? Samo zato to sam rekao dve rei? I sve to zato to sam hteo unapreenje.
ta je pobogu loe u tome? Bes mi se skupljao u grlu sve dok nisam morao da ga ispljunem.
Skrgutao sam zubima i kaio mrtvaki bele kokoke za noge. Gomila toplih utroba na podu
mrdala se zbog nekoliko srca koja su jo uvek kucala, i u tom trenutku mrzeo sam kuhinju i
svakog u njoj. U svojoj smetenosti, oivljavao sam seanja na jednostavnija vremena
preovedena na ulici u druenju s Markom i Domingom. U tim asovima rastrojstva, verovao
sam da Marko ipak ispravno razmilja. Trebalo bi da vreme u palati upotrebim za skupljanje
podataka o tajnoj alhemiji, pronalaenje naina da mi pripadne nagrada i da mi dopadne aka

72
taj ljubavni napitak. Gadni vonj osmudenog perja naterao me je da ponovo stavim ruku na
usta, ali vie nije bilo niega to bih povratio. Mrmljao sam: "Kakva sam ja budala."
Poto sam oistio poslednju kokoku, razvrstao drob, isprao ono to ide u lonac, kleknuo
sam na kolena s kofom vode, sunerima, krpama i etkama. Otkuluio sam taj sramotni
posao: najpre skupljanje krvi sunerom, onda promena vode, zatim pranje poda krpama, onda
donoenje kofe s vruom vodom i ribanje kamena sapunjavom etkom, potom ispiranje i
brisanje krpom. Radio sam oborene glave, a suze su kapale u sapunicu.
Znao sam gde Marko spava. Takoe sam znao da mogu da ga odobrovoljim i izvuem od
njega savet uz pomo jednog lepog, masnog bataka od peenog pileta.

Poglavlje XVI
Pripovest o lopovima

Bernardo je gledao dok sam ispirao kokoju krv. Rekoh mu: "Izgleda da je Marko u
pravu. Majstor nee da ja uim. Kae da u meni postoji dobro, ali ne veruje stvarno u to. Dri
me nisko, ali bie mu ao. Kako bilo, doi u do ljubavnog napitka. Onda odlazimo." Skinuo
sam se u donji ve (kako bi me Marko gadno zavitlavao kad bi znao da nosim donji ve), i
pustio da mi hladna voda s pumpe lije po glavi i ramenima. Dobro sam se natrljao sapunom
od cei i oprao svaki deli koe, ali mi se inilo da vonj kokoje krvi izbija iz pora ak i
nakon to sam obukao istu odeu. Gadni miris ponienja bio je neizbrisiv.
Nisam hteo da ispriam Marku o kokokama. Nisam mogao podneti da mu na licu vidim
samodopadljivo ushienje. Nameravao sam mu rei tek onoliko koliko je dovoljno da se
objasni promena u mojoj dui, a od njega izvue savet. Smeno je da je upravo Marko bio taj
koji me je nauio da samo budala govori celu istinu. Marko je govorio da u nepravednom
svetu la moe da pretegne tas na vagi i da je to jedini nain da sebi obezbedimo prednost i
nadoknadu za bedni ivot koji vodimo. Imali smo pravo da laemo.
Te noi u spavaonici, nestrpljivo sam ekao da ostale sluge zaspu. Istovremeno sam
oseao bojazan i nestrpljenje zbog susreta s Markom, pa sam zabavio sebe matanjima o
Franeski. Obgrlio sam Bernarda i mislio na njen dah poput zelenih jabuka, svilenkasti dodir
vrhova njenih prstiju, naina na koji su te izvanredne oi gutale uzavrelu ivost trnice.
Milovao sam Bernarda govorei: "Znam da bih je mogao usreiti." Bernardo je preo. "Kladim
se da mrzi manastir. Kada bih imao ljubavni napitak pola bi sa mnom i oboje bismo bili
sreni." Bernardo se sklupao dublje u mojim nedrima. "Sve to hou je taj ljubavni napitak.
Nek on zadri svoje drevne spise. Neu ga odati, ak i ako on oda mene." Osetio sam da mi se
oi vlae, i od toga sam se raestio. "Videe on. Neu ga odati. Sada poto sam radio u palati
ja mogu biti egrt u bilo kojoj kuhinji. Otii u odavde i neu nikada prozboriti ni re o tim
spisima. Znae da je izgubio dobrog oveka i zaalie." Usne su mi drhtale, ali nisam
zaplakao.
Kada je mesec provirio kroz jedan od visokih prozora, ispod ebeta sam izvukao ukradeni
pilei batak i zavukao ga u pojas. Oh, Dio - kakav miris. Bio je ispeen savreno sono,
poprskan krupnom solju i majinom duicom. Uinio je da mi voda krene na usta a stomak
zakri, ali odoleo sam. Markov savet mi je bio potrebniji nego veera. Uzeo sam cipele pod
miku i strao stepenitem na ulicu, obuvajui jednu cipelu pa drugu, dok sam skakutao na
jednoj nozi.
Toga dana, Landui bee ponudio svoju nagradu za dojavu o knjizi - senatorsko mesto i
dvostruka dudeva nagrada - i ak u taj kasni sat, ljudi su bili na nogama i raspravljali o tome.
Proao sam pored grupica ljudi koji su se uzbueno okupljali. Svetlost lampi se arila u
prozorima skromnih kua u kojima je radni narod ve trebalo da spava, a bludnice su
razgovarale na uglovima, dok su mogue muterije prolazile pored njih. Takoe, primeivao
se i neuobiajeno veliki broj gondola, vlastela je bila napolju u poseti susedima da pretrese
krupna pitanja: Zato senatorsko mesto i pravo bogatstvo za tu knjigu? Kakve bi tajne mogle

73
biti u njoj? Gde bi mogla biti skrivena? Landui je objavio da knjiga sadri dravne tajne koje
se moraju sauvati od enove i Rima, ali u to niko nije poverovao, ni na trenutak.
Trao sam mranim ulicama do crkve Sv. Dominika i, kao to sam se nadao, Marko je jo
uvek spavao u dubokom udubljenju ispred dvostrukih ulaznih vrata crkve. Kameni gotski
gornji prag titio ga je od vetra i kie, a ujutro je uvek sedeo tano na putu ranih posetilaca
crkve kojima je pobonost nalagala davanje milostinje. Jednom, neka stara ena dala je Marku
celu veknu sveeg hleba. Drugi put, devojka s bebom u naruju napunila mu je aku
bakrenjacima i poljubila ga u musavi obraz. Bilo je to zavidno mesto koje je Marko, ne
jednom, branio po cenu raskrvavljenog nosa ili naduvene usne.
Ostali, preteno pijanice, slaboumnici i siroad, spavali su na krpama u pliim
pukotinama stare crkve, ali Marka sam odmah uoio po plavoj vunenoj ebadi, tada ve
pocepanoj i prljavoj, koju smo ukrali od jednog firentinskog dobavljaa. Moje je pripalo
njemu kada me je majstor uzeo sa ulice, a tokom dana, dok je bio u lovu na hranu, skrivao ih
je na tajnom mestu.
Izvadio sam pilei batak iz pojasa, unuo pored gomile od plavih ebadi i prineo mu ga
ispod dremljivog nosa. Ne otvarajui oi, on isturi ruku iz ebeta kao jezik nekog gmizavca i
dohvati me za zglob. Kada me poznade, nasloni se na laktove, privue meso ustima, i odgrize
prvi zalogaj dok pilei batak jo bee u mojoj ruci.
Dok je vakao, uzeo je batak od mene i prineo ga blizu grudi, kao ivotinja koja uva
svoj ulov.
Smazao je svo meso, izgrickao i oglodao kost i odgrizao hrskaviavi kraj pre nego to je
ijedan od nas progovorio. Kada je poeo zubima da drobi kost da bi doao do sri rekoh:
"Majstor nee da me unapredi."
"To znam." Posisao je sr i polizao unutranjost koske.
"Imao si pravo. Neto neobino se zbiva u toj kuhinji. On stvarno ima sumnjive recepte
koji menjaju ovekovu volju."
Marko dlanom obrisa masne usne. "Taj sos?"
"Si. Nepentes sos i supa od belog pasulja koju ljudi jedu kao svinje. Ne mogu se zasititi, a
ja mislim da je tajanstveni sastojak opijum. Ali trebalo je da vidi majstorovo lice kad sam to
spomenuo. Marrone, razbesneo se."
"Opijum? Zanimljivo." Marko odlomi jedan iverak od koske da proaka zube. "ta
hoe od mene?"
"Pokuao sam neke stvari da saznam na svoju ruku, i..." Pogledah dole i promrsih:
"Njemu se to nije svidelo."
"Kazao sam ti!" Marko uperi komad koske k meni. "Niko nikom ne pomae za dabe. On
samo eli roba." Marko polomi ogoljenu kost na komade sisajui poslednje ukusne ostatke.
Ja obgrlih kolena i snudih se. "Pomenuo sam nazive nekih posebnih sastojaka a on se
razbesneo. Pazzo!"
"Ne eli da sazna bilo ta vano. Ali to je dobro. Ako se slui magijom i drogama,
moemo ga uceniti za alhemijsku formulu."
"A ljubavni napitak?"
Marko spusti skrckane ostatke kosti. "Ljubavni napitak. Sigurno. Nabaviemo ti ljubavni
napitak, takoe."
"uo si za ono mesto u senatu?"
"Svi su uli." Marko mrknu. "Tajna te knjige je kako da se dobije zlato. Mora da je to."
Neto drugo me je neprekidno kopkalo posle razgovora s prepisivaem. "Ima neto u tom
ormariu to se zove amarant, ali mi je prepisiva rekao da se amarant vie ne gaji. Ne
verujem da sam pogreno prepisao. Ali otkud bi majstor imao zrnevlje koje se vie ne
uzgaja?"
"Dobro pitanje." Marko se lenjo poea po valjivoj kosi. "Mora da ukrade neto od tih
stvari iz ormaria."
"Da kradem iz ormaria? Ne znam..."
"Samo malo. Koliko da se ne primeti. I neto novca, isto."
"Ne elim da mu kradem novac."

74
 "Nije to njegov novac, upljoglavi, nego dudev." Slegnuo je ramenima. "Samo koliko da
se plati Abisinki. Sam si rekao da se novi ili dva nee ni primetiti. Moramo da znamo ta
tvoj majstor ima, pa emo tako znati oko ega da se pogaamo."
Marrone. Abisinka? Stvari su se zapetljavale. Ali trenutak kasnije potvrdih: ,,U redu."
Sledei dan je doneo muno iekivanje. Poslove sam obavljao oborene glave, rvui se s
Markovom zamisli. Majstor i kuhinjsko osoblje su u mom dranju videli znak da sam izvukao
pouku iz jueranjeg ponienja. Pokuavao sam da uhvatim majstorov pogled, nadajui se
osmehu, nekom sitnom nagovetaju oprotaja. Moj bes je splasnuo i svaki znak ljubaznosti
naterao bi me da odbacim Markov plan. Ono to sam zaista eleo bila je prilika da popriam s
njim, da ga pitam zato je bio tako grub prema meni. Ali tokom celog tog dugog dana majstor
Ferero mi se obraao sa "egrte" ili "deko." Upuivao me je po kuhinji odbijajuim
pokretima ruke i nijednom me nije pogledao u oi. Njegova hladnoa me je iznova razljutila.
Jo gore, zabolela.
Poto su svi otili na poinak, trenutak odluke se pribliio. Premetao sam komadi ice u
depu i zurio u majstorov ormari. Jo jednom sam pokuao da odgodim taj in jer ovoga puta
to ne bi bilo nita drugo do preispoljna krada. Lagano sam otaljavao svoje veernje dunosti,
uz neuobiajenu marljivost, a predstojei poduhvat lebdeo je u vazduhu kao vonj pilee krvi.
Kada sam zavrio i poslednju obavezu, stao sam na sredinu prostorije traei jo neki posao,
ali ista i uredna kuhinja nije zahtevala vie panje.
Pomerio sam bakarni tiganj i spustio ga na pod, a onda ugledao vrata ormaria i upiljio se
u njih. Poeleo sam da se okrenem i odem u krevet. Ako otvorim ta vrata prei u taku na
svom putu iza koje vie nema mesta za majstora. Disao sam ubrzano i igrao se iicom u
depu. U grudima sam oseao neprijatno treperenje. Ukrasti od majstora znailo je izdaju, nije
bilo druge rei za to. Ali zar mi nije jasno pokazao da u ostati rob? Nije li me naterao da
ubijem i oistim dvadeset kokoaka i obavljam posao slukinje samo zato to sam znao dva
njegova tajna sastojka?
Poznata brava se lako otvorila. Duboko sam uzdahnuo i povukao vratanca otkrivajui
police s paljivo poreanim bocama i teglama. Kada sam posegnuo za prvom teglom, iza lea
zauh glas od kog mi se ruka okameni u vazduhu.
"Zato, Luijano?"

Poglavlje XVII
Pripovest o odrastanju

Izreka "uhvaen crvenih ruku" verovatno je nastala kada je neki ubica uhvaen s
tragovima krvi na rukama. Ipak, ja sam uhvaen i crvenih ruku i crvenih obraza, preplavljen
ne krvlju, nego stidom i strahom.
"Objashiu vam" brbljao sam ne znajui kako bih to mogao da izvedem.
Majstor je zvuao umorno. "Molim te, ne lai me, Luijano. ta to radi? Jesi li siao s
uma? Zato njuka po stvarima koje ne razume?"
"elim da razumem."
"Tako to e krasti? elim da te nauim neem vanom, a ti me izneverava?"
"Ali vi me ne uite. A kada sam neto sam nauio, naterali ste me da ubijam kokoke."
"Ah, te kokoke."
"Samo zato to sam znao nazive dva tajna zaina? To je bilo grubo."
"Eh. Nisam te kaznio zato to zna te dve rei. Kaznio sam te zbog naina na koji si ih
saznao. Provalio si u moju ostavu. Pretpostavljam da si prepisao rei i naao nekoga da ti ih
proita, eh?"
Pokolebalo me je to sam toliko providan. "Znali ste sve to?"
"Zato si to radio?"
"eleo sam da saznam o vaim maginim receptima."
"Maginim receptima." Uspeo je tuno da se osmehne. "Sigurno ne misli ozbiljno."

75
 "Ali..."
"Majstoru ne treba magija. Ono to izgleda kao magija zapravo je znanje. Sea se veere
za her Behajma? To je bilo umee, Luijano, a ne magija."
Seao sam se te veere, svakako. Takoe, seao sam se njegovog vrdanja u vezi s
nepentes sosom. "Samo zato to hrana ima mo, a vi imate umee, ne znai da ipak ne moe
biti magije."
Osmeh mu nestade s lica. "Dio, ti me iskuava." Dok je zakljuavao ormari, ja sam u
svesti tragao za mestom na kome u prespavati. Nadao sam se da e me Marko primiti da
podelimo njegov dovratak.
Majstor je delovao iznureno. "Moram da razmislim", ree. "Idi u krevet."
"Mislite gore?"
"Treba li da probudim dvoroupravitelja da ti raspremi gostinsku sobu?"
Ustuknuo sam, klanjajui se dok sam se udaljavao. "Izvinite, majstore. Hvala vam,
majstore. Izvinite..."
"Oh, uuti i idi u krevet."
Pitao je zato, ali i ja sam njega mogao pitati isto. Zato toliko tajni? Zato je ormari
zakljuan? Zato je potrebna ta udna bata? Majstorova bata je bila stalni izvor govorkanja,
kolutanja oima i prikrivenih upozorenja svima koji bi se odvaili da uu unutra. Najvei deo
bate koristio se za uobiajene stvari - zelenu salatu, luk, kupus i plavi patlidan - namirnice u
svakodnevnoj ishrani, ispravnu hranu. Ali su tu bile jo i druge majstorove biljke, one zbog
kojih su se kuvari krstili i ljubili palac kad god su morali da dou u dodir s njima.
Kao prvo uzmimo paradajz. Poznato je da je otrovan isto koliko i kukuta, a kuvari su se
glasno pobunili kada je majstor doneo rasad. ta ako se od njegovog korena zatruje luk? ta
ako njegova isparenja izazovu nesvesticu ili greve? ta ako neobini, prodorni miris listova
privue zlovoljne aveti iz oblinjih tamnica? Bila su neohodna brojna uveravanja, podizanje
guste ograde, i shvatanje da se nita katastrofalno nije dogodilo nakon to je zasaden, da bi
posluga prestala da iza majstorovih lea upa paradajz. ak i tada, jedan kuvar je napustio
posao, drugi je poeo da miga oima i da cuga proek koji se koristi za kuvanje.
Posle paradajza, majstor je doneo pasulj - drugu retkost iz Novog sveta - a zatim
krompire. Jednom je isprobavao neto to je zvao kukuruz, ali ta biljka mu se nije primila,
zato je umesto toga kupio vree suvog kukuruza od nekog nepoznatog dobavljaa. U velikoj
kamenoj stupi, drobio je sueni kukuruz u grubo uto brano od kog je spravljao svoju
neobinu novotariju kaamak.
Jednom ili dva puta virio sam kroz batenska vrata, ali nikada zapravo nisam morao da
zakoraim tamo, i na tome sam bio zahvalan. Batovani iz palate starali su se o plevljenju i
zalivanju, a kuvari su brali ono to im je trebalo. Majstor je lino vodio rauna o svojoj zbirci
udnih biljaka.
Majstor Ferero nije govorio sa mnom onog jutra kada me uhvatio s rukom u ostavi. Radio
sam u paklenoj neizvesnosti, pitajui se kakva li e me kazna zadesiti ovoga puta. Dok sam
zavravao svoj podnevni panino, stajao sam pored otvorenih batenskih vrata trudei se da
uivam u pomeanima mirisima metvice i ruzmarina koje je donosio nemirni povetarac. Ali, u
onom iekivanju da se sekira obrui, nisam se mogao usredsrediti na hranu niti na mirisni
vazduh. Dok sam gutao poslednji zalogaj, majstor mi je priao s leda i spustio ruku na rame.
Poskoio sam. Marrone. Pomislih, sad je gotovo.
"Je l' bi voleo da vidi batu, Luijano?"
Ovu, batu? "Ne, hvala vam, majstore." Uplaio sam se da bi ta kazna mogla biti gora od
kokoaka.
Majstor me uze za ruku kao da me nije uo i povede me. Ili smo ureenim ljunkovitim
stazama kraj kojih su se pruale razliite vrste zelenia. ljunak je kripao pod nogama, a
majstor je govorio imena udnih vrsta kraj kojih smo prolazili. Kad smo naili pored
paradajza - dreavo crvenih kugli, od kojih su neke kroz pukotine na koi isputale sluzavi
crveni otrov - pazio sam da me listovi ne oeu. Uasnuto sam gledao kako majstor gura lice
duboko u kronje i strastveno ih mirie. Odmah do paradajza, opaki pasulj puzao je uz visoke

76
pritke, zelene vitice, u svojim neobuzdanim mutacijama, pruale su se naslepo prema
prolazniku kao zeleni prsti. Paljivo sam ih zaobiao.
Sa olakanjem sam dopratio majstora do krune bate s povrem. Tu su bile poznate
biljke nenog mirisa: majina duica, miroija, metvica, bosiljak i druge, jednako bezopasne.
Pitao me je da imenujem one koje su mi poznate i ukratko mi je izloio njihovu upotrebu -
miroija je dobra s ribom, majina duica pristaje uz teletinu, metvica lepo ide uz voe, a
bosiljak je savren sa zastraujuim paradajzom. Otkinuo je dva velika lista metvice, ruiasta
s donje strane, jedan je stavio sebi na jezik a meni dao drugi. Seli smo da se odmorimo na
jednoj zaobljenoj kamenoj klupi u sredini bate. Sisali smo sveu metvicu, on je uivao u
povetarcu, a ja sam iekivao kaznu koja mora doi.
Nastavio je da izlae o biljkama. Govorio je o istananosti lovora, o mnogim vrstama
majine duice i o upotrebi jestivog cvea za ukraavanje jela. Jedna ptiica je ivahno
proletela pored nas i zacvrkutala. Majstor postade zamiljen: "Zna, ima onih koji veruju da
e ovek jednog dana moi da leti. To je neto o emu volim da razmiljam." Kada je naglo
podigao ruku da pokae na pticu koja se spustila pored jednog crvenog cveta, trecnuh se i
pokrih lice. Kada je udarac izostao, provirio sam kroz prste i video majstora kako me
posmatra. Izgledao je kao ovek koga su oamarili. "Nikada te ne bih udario, Luijano."
"Oh, znam. Ja sam samo, uh ..."
Okrenuo se od mene i tiho se obratio nekom nevidljivom sluaocu u kiseljaku. "Moj otac
je tukao mene i brau, ak i majku. Pio je, vidi. Bio je jako turoban ovek. Mrzeo sam ga. U
mrnju sam se svijao da bih se zatitio, gajio sam mrnju u srcu, a ona je emerna uteha."
"Jednog dana kada sam bio dovoljno odrastao, dovoljno velik, odvukao sam ga od
uplakane majke. Tukao ju je tapom, kao da je stoka. Bio sam dete, ali sam se prodrao na
njega. 'Kakav si ti ovek? Trebalo bi da te je sramota.'"
Majstor pogleda u mene, a njegove oi me zarazie tugom. "Otac je tada ve bio kost i
koa, i uvek prljav. Ispustio je tap i sruio se na stolicu. Buljio je u majku koja je jecala na
podu kao da ju je tek tada primetio, i zna ta je rekao? Rekao je: 'I jeste, sine, sramota me
je.'"
"Nikad neu zaboraviti trenutak kada je otac priznao svoj stid. To mi je pomoglo da
otkrijem kako u opratanju ima hrabrosti. Umro je malo iza toga. Da je poiveo, moda bi se
iskupio." Mora da sam ga sumnjiavo pogledao jer majstor dodade: "Nema nikoga ko se ne
moe iskupiti."
"uzepe..."
"Nikoga, Luijano. Naalost, neki od nas umru pre nego stignu dotle. Naravno, ima onih
koji veruju da imamo vie od jednog ivota ... ali to je druga pria." Nastavio je ravnomernim
glasom uitelja. "U poetku, eleo sam samo da budem drugaiji od njega. Bolji. Mislio sam
da mi je dovoljno da postignem uspeh u poslu i potovanje u zajednici. Onda sam upoznao
majstora Meniea. Sea ga se, eh?"
"Si, majstore."
"Neka Bog blagoslovi njegovo aljivo srce. Od njega sam nauio da se ovek ne meri
samo svojim dostignuima, ve takoe i borbom da ih ostvari, reenou da ini dobro, i
svojom istrajnou." Ustao je, zatim, a neka odlunost s kojom je to uinio natera me da i ja
ustanem. "Imam neto da ti kaem, Luijano, a to u rei otvoreno. Mnogo sam o tome
razmiljao i doneo sam odluku. Uprkos tvojim povremenim grekama, verujem da u tebi ima
materijala da postane dobar ovek. elim da ti pomognem. Hou da bude moj tienik,
batinik mog znanja."
Zapanjen ovako neuvijenom izjavom, pitao sam se kako su moji napori da ga zadivim
zasluili kaznu, dok je pokuaj krae zasluio oprotaj. Nisam to razumeo, ali je moja
budunost s majstorom oigledno bila obezbeena nakon svega. Bio sam majstorov tienik.
Imau priliku da postanem bolja osoba. Majstor e mi pomoi da izgradim sebe. Bio sam
ushien i eleo sam da osetim tu re u vlastitim ustima. "Bie mi ast da vam budem
tienik."
"Bene. Od sada u oekivati vie od tebe. "

77
 Imao sam mnogo pitanja, na primer, ta jedan tienik treba da radi. U celini sam shvatao
da je to bolje od egrta, ali sam imao nedoumica u vezi s novim obavezama i povlasticama.
"Hoete li me sada nauiti da kuvam?"
"To je najmanje od svega."
"Hoete li mi objasniti ovu batu?"
Majstor se nasmeja. "Bata ima veze s veliinom. Svako moe da skuva obian lonac
pirina. Ono to ini velikog kuvara jeste umee koje nije svagdanje. U tome je znaaj ove
bate - nije arobna, ali nije tek ni obina. Prvo seme paradajza stiglo je iz Novog sveta. On
nije otrovan - samo to se Evropa jo nije navikla na njega. Za sada, ini se kao da ga samo ja
pretvaram u blagotvornu poslasticu. Ljudi ga jedu u udu, a moj ugled raste." Zasmejao se i
pokazao na jedno pare obraene zemlje gde nita nije raslo. "Kad mu bude pravo vreme, tu
u zasejati slatke krompire. Onda e videti neka izvanredna jela."
"Slatki krompiri?" eleo sam da priamo o tienicima. Pitao sam se, hoe li tieniku
biti dozvoljeno da naui formulu za ljubavni napitak?
"Slatki krompir je jedna vrsta krompira, takoe iz Novog sveta. Dugaak i tanak s
narandastim mesom slatkim kao med." Skupio je prste u ruin pupoljak i poljubio vrhove.
"Uzgajam i beli krompir, a utrapljenu u podrumu uvam jednu zalihu. ekaj samo, Luijano.
U trapu e videti zanimljivije stvari od paradajza i pasulja."
Video sam da emo prvo morati da pretresemo kuvarska pitanja, pre nego to u moi da
nanem priu o ljubavnom napitku. "Kako te udne stvari stiu u Veneciju, majstore?"
"Kako sve drugo stie u Veneciju? Uvezano na kamilama, konjima i slonovima,
napakovano u brodskim spremitima, potovareno na dvokolice i zaprena kola, noeno na
leima ljudi." Rukom je kroz vazduh napravio krug kao da je eleo da kae koga je briga kako
stie, sve dok stie.
"Ali samo su retki bili u Novom svetu."
"To ti misli?" Oi mu sevnue estokim arom. "Ne tako davno, ljudi su mislili da je
zemlja ravna. Ipak je Kolumbo zaplovio do iza obzorja i dokazao da je zemlja okrugla."
"Tako?"
"Zato bismo mislili da je Kolumbo bio prvi? Norveani su prokrstarili ovaj okrugli svet
uzdu i popreko mnogo pre Kolumba."
"Norveani? Ko... ?"
"Istraivai i pustolovi su nam doneli mnogo vie nego to moe videti u ovoj bati, ili
ak vie nego to moe nai u skrovitim duanima na Rijaltu. Doneli su nam ideje i nove
poglede na svet i njegovo stanovnitvo. U umama Afrike, ima sitnih crnih ljudi koji
hiljadama godina ive samo sa zemljom pod nogama. Na Dalekom istoku, napredne
civilizacije su se razvile milenijumima pre Hrista. U Novom svetu, drave su se uzdizale i
padale vekovima pre dolaska panaca. Putnici su, i pre i posle Marka Pola, obezbeivali
neprekidni priliv robe i znanja. Znanje je najvrednija roba. Znanje je staza ka mudrosti."
U mom malom, zaljubljenom, etrnaestogodinjem mozgu, ja sam se pitao: jesu li doneli
i ljubavni napitak?
Majstor iroko raskrili ruke da obuhvati batu. "Ovo to vidi ovde nije nita. Tokom
vekova, stotine spisa i naunih formula dodato je masi ljudskog znanja."
"Formule?" Bio sam opsednut ljubavnim napicima.
"Formula je samo uputstvo, Luijano. Ne oekuj suvie od te rei. Ono to treba da zna
jeste da su se neki od nas latili zadatka da zabelee i sauvaju onoliko znanja koliko je im
dozvoljeno da dosegnu. Mi uvamo ideje o kojima vredi razmiljati, ak i kada su
neuobiajene, ak i kada su opasne. Mi odravamo taj plamen. Mi smo uvari."
"uvari?" Pogledao sam u paradajz novim oima.
Majstor me pomilova po kosi. "Svet je vei i stariji nego to misli, a svi smo batinici
njegovih nagomilanih udesa. Ima stvari koje se ne daju ni zamisliti. Ima jedna prostrana
zemlja juno u moru u kojoj ogromni glodari idu na dve noge a svoje mlade nose u torbama.
To bih voleo da vidim." Nasmejao se. "uvari veruju da se ne bismo trebali olako liavati
svog naslea. Mi uspevamo da vidimo napred zahvaljujui tome to stojimo na ramenima
predaka. Civilizacije su podignute na kostima mrtvih."

78
 "A ta je s Bogom?"
"Bog?" Majstor sklopi oi i poea se po slepoonici kao da je osetio iznenadni
probadajui bol. "Ta re se koristi da opravda neka od najgnusnijih ovekovih dela. Bog je
druga pria. Za sada razgovaramo o velikim uiteljima i znanju koje su nam preneli."
Sve je zvualo tako velianstveno da se moj glas pretvorio u apat: "Vi elite to znanje da
podelite sa mnom?"
"Sve u svoje vreme. Ima puno da ui pre nego to bude spreman za tajne skrivene
izmeu pilee supe i peene jagnjetine."
Pilea supa? Peena jagnjetina? Uh. eleo sam da sluam o velikim idejama, krupnim
tajnama: alhemiji, ogromnim glodarima, a vie od svega - o ljubavnim napicima. "Ali,
majstore..."
"Bene."
Ili smo nazad kroz batu utei dok sam se trudio da Franesku smestim u zamrenu
budunost koju mi je majstor predoio. Jo sam se rvao s tim kad stigosmo do vrata
podrumskog trapa i on ih otvori. Kamene stepenice su se sputale u pomrinu to me podseti
na gledanje u bezdani bunar, i ja ustuknuh. Hladni, memljivi vazduh dopirao je duboko iz
zemlje.
Majstor se uputi stepenicama u tamu. "Sada e videti neto zanimljivo."
"Verujem vam", rekoh. "Moemo sad da se vratimo u kuhinju."
Napola se okrenuo i pogledao me, zbunjenog lica, s nogama ve utonulim u tamu. "ta je
bilo?"
"Ne volim podrume."
"Ih. Nema dole nieg osim hrane. Ecco, dri me za ruku." Pruio mi je ruku, a spoj
poverenja u njega i straha da u ispasti kukavica naterae me da je primim. Pratio sam ga niz
stepenice kroz tminu; dlanovi mi postadoe lepljivi, a sa svakim korakom disanje mi je bilo
tee.
Podrum bee mraan i skuen. Ispunjen zaguljivim i nepoznatim mirisima, a malo toga
sam prepoznavao u dakovima, buradima i koarama poreanim i naslaganim uz grubo
ozidane zidove. Kobasice su visile sa svoda zajedno s vencima crnog i belog luka. Gurali smo
ih u stranu dok smo pognuto prolazili, a majstor je pokazivao dok je imenovao svoje blago:
"Zrnevlje kafe, kukuruz, eerna trska, vezice afrana, osuene peurke..."
"Da li se te peurke zovu amanita?"
U tom podrumu nalik na peinu majstorovo lice bee nerazgovetna senka od uglova i
oblina, ali videh da mu se se jedna obrva podigla prema meni. "Kao to valjda zna, amanite
su otrovne. Ne, nije amanita."
Nastavio je s nabrajanjem. "Kikiriki, kakao ... ah, kakao. Evo sada neeg slinog aroliji.
Sosovima daje natprirodnu punou, a pomean sa eerom daje napitak opojan kao vino."
Majstor potapa vreu s kakaom; tetoei je kao razmaenog ljubimca. Pomerio je u stranu
jednu debelu kobasicu i pokazao iza vree s kakaom. "Taj dak tamo je amarant. On hlebu
daje fini oraasti ukus."
Zato svi drugi misle da je amarant iskorenjen? Dok sam se domiljao kako da postavim
to pitanje, neki strani teret poe da mi pritiska grudi, a misli mi postae zbrkane. Koa mi se
najei, i osetih poriv da pobegnem. "Ne volim skuena tamna mesta."
"Klaustrofobija?" Majstor je delovao ravnoduno. "To je samo strah od smrti. Ne brini se,
nee umreti."
"Smrt?" Teret na mojim grudima estoko je pritiskao, a oseao sam kako mi se grlo
zatvara.
"Veina ljudi se plai smrti. Zato vole hranu koja proizvodi obmanu izbegavanja smrti.
Paradajz, kosti mrtvih, bilo ta tamno."
"Moram da izaem odavde, majstore." Disanje mi je postalo ubrzano i plitko, a oseao
sam oamuenost. Poeh da se znojim i tresem. "Mislim da umirem."
"Ne. Uspaniio si se zbog teskobe i mraka. Nije sramota plaiti se mraka. Mnogi ljudi se
plae. Jedan uitelj, po imenu Platon, upozoravao je da se uvamo onih koji se boje svetla."

79
 "ta?" Kucanje srca mi je prelo u upozoravajui galop, oi su mi bile vlane, a vid
pomuen.
inilo mi se da majstorov glas dopire iz daljine. "Luijano. Obrati panju. Ovde i sada,
nema nikakve opasnosti. Duboko dii."
"Ne mogu."
"Samo jednom dobro udahni, i izai emo."
"Ne mogu."
"Pogledaj me." Stavio je ruke na moje lice, a njegov pogled me je primirio. Mada mi je
srce i dalje divlje tuklo, uspeo sam da ujednaim disanje. Onda me je majstor zagrlio, i
zajedno smo izali napolje. Bezbedan izvan podruma, seo sam na zemlju dok mi je srce
usporavalo. Obrisao sam znoj sa lica i upitao: "Kako ste znali da u uspeti u ovome?"
"Samo sam eleo da pokua. Ostati smiren u datom trenutku jeste vana vetina, i ona e
ti trebati. Kada zaronimo u sebe, pronalazimo neoekivanu snagu. Zelim da naui kako da
zaroni duboko u sebe. Tako e odrastati."
Drugi put u ivotu, osetio sam potrebu da se pomolim. Pogledao sam gore, jer svi tako
rade, i pomislio: Molim te, dozvoli da odrastem.

Poglavlje XVIII
Pripovest o Bordiji

Dvoroupravitelj je dojezdio od vrata za poslugu do majstorovog stola, skupljajui usne i

drei svoju tirkiznu haljinu podignutu povie svilom zaodenutih nonih lanaka. Taj gizdavi,
mirisom jorgovana proeti ovek uurbano je saoptio svoju poruku, titrajui lepezom da
odagna kuhinjsku jaru i lagano milujui donji deo vrata obrubom od ipke. Zacrvrkutao je:
"Dud je pozvan u Rim. Ti e ga pratiti i spremiti nepentes sos za Njegovu svetost."
"Poastvovan sam." Majstor izvede svoj kieni naklon, moda odvie kien. "Ali trebae
mi moj egrt kao ispomo."
Dvoroupravitelj odmahnu nenom rukom i zaurlika: "Kako hoe." Okrenu se na jednoj
nozi u perlama ukraenoj papui i velianstvenim sitnim koracima brzo se udalji prema
vratima za poslugu.
"Majstore?" Stajao sam nepomino, drei mokru krpu za sudove koja mi se cedila po
cipelama. "Ja? U Rimu?"
Majstor mi dade znak da pridem blie. "Moe biti siguran da Bordija ima druge
razloge, nevezane za moj sos, da duda pozove za sto." Majstor se lupnu postrance po nosu.
"Ali kuvati za papu ipak je poast, zar ne, majstore?"
Majstor se nasmei. "Vreme je da tvoje naukovanje pone, Luijano. Treba da vidi
Rim."
Veliki italijanski gradovi su kao razliiti cvetovi u istoj bati. Venecija je plamsaj
ruiastih azaleja to naginju na smee pri rubovima, karneval dekadencije. Mramorne palate
tonu, centimetar po centimetar, dok svake zime, more plavi grad do visine lanaka, a
stanovnici se obesno vesele i bludnie u njenom vodenom srcu. Bahus se ruga Crnom kosau,
a zaboravni svirai na trgu Svetog Marka pomahnitalo sviraju dok usahla stara kurva prelazi
pohotljivim jezikom preko svojih grubih usana.
Posle Venecije, mislio sam da znam ta je raspusnost, ali nisam bio pripremljen za
licemerno zlatasto obilje Rima, te Venerine muholovke - egzotine lepotice, ljubiteljke mesa.
Budui mnogo stariji od Venecije, Rim je imao vie vekova na raspolaganju da usavri
dvolinost. Dok je ostatak Italije pevao narodne pesme, Rim je verglao dubokim basom o
steenom moralnom autoritetu. Neprikosnovena slika o svetakom Rimu zatamnjivala je
estoku borbu na ivot i smrt koja je besnela pod okriljem zlaenih kupola i vezenih
svetenikih odora. Ako je Venecija bila drolja, Rim je bio ubica.
Doao sam do uverenja da je priinu o svetosti Rima potpomogao jugo koji duva tokom
dve treine godine. To je sparni juni vetar koji na nebu gomila niske sive oblake. Od njega se

80
razvija memla na zabitim mestima, ire se leprozne vlane mrlje po kamenim zidovima, a
ljudi imaju oseaj kao da su im glave i nosevi napunjeni pamukom tako da od mirisa tamjana
ne mogu da nanjue pokvarenost.
Miris je najbolji primer da se objasni osnovna razlika izmeu rimske kuhinje i nae.
Majstor Ferero je na tavanske grede kaio svee bilje da se sui, to je inilo da miris u
kuhinji dobije batensku primesu, a povetarac s mora raznosio je so i slasne mirise s jednog
kraja na drugi. Kuhinja u Rimu bila je ispod nivoa tla, a nije bilo povetarca da razveje ustajale
mirise. Umesto bilja, Bordijin glavni kuvar je na tavanicu kaio ljuto zainjene prute
presvuene zelenkastom patinom, a u uglu, jedan zlovoljni leopard tiskao se kavezu grizui
komadinu sirovog mesa. Njegovo muklo, zastraujue reanje i tupe ute oi nisu odavali
nita od one vatrene ivotinje kakav je nekada sigurno bio. Od njegovog sumanutog okretanja
u tesnom kavezu bio sam potiten i sklon klaustrofobiji. Ali Bordija je esto udovoljavao
svojoj gladi za egzotinim ivotinjama, pa na leoparda u toj izmuenoj kuhinji jedva da je iko
obraao panju. Od ustajalog mesa i leopardovog smrada kuhinja je zaudarala na divljinu i
mrcinu.
Svega je u Rimu, ukljuujui i hranu, bilo u preobilju, nezamislivom na drugim mestima.
Drugog dana naeg boravka u Venom gradu, otiao sam s majstorom na pijacu. Zinuo sam
kao seljak pred prizorom spremljenog labuda obloenog pajom i gujom patetom,
ukraenog prepeliinim perima, i nasaenog na gnezdo nojevih jaja pet draesnih ptica je
ubijeno i protraeno zarad tog ukrasa za sredinu stola. Posmatrao sam belu teleu glavu u
pihtijama s karanfilom u ustima i sa jednim iskolaenim plavim okom, a drugim zatvorenim -
smrt, lakrdija koji namiguje. Zurio sam u, kao papir tanku, suenu i usoljenu unku, boje
razreene krvi, poloenu preko paradi dinje u boji mesa. Na drugoj tezgi, prodavac je izloio
vagan s tartufima, krupnim kao jabuke i crnim kao greh, iskopanim u tresetno-ilovanom
zemljitu Perigorda uz pomo posebno nauenih svinja. Zastao mi je dah pred nestvarnim
prizorom sveeg mesa zebre, krvavi komadi bili su izloeni na njenoj odranoj koi. Zebrino
meso me je podsetilo na laoparda u Bordijinoj kuhinji.
Bio sam nestrpljiv da vidim Bordiju, bogatog panca koji je kupio sebi titulu pape
Aleksandra VI, ali mi je majstor rekao da pogled drim oboren, a usta zatvorena. Skoro da
sam pao u oajanje to ne mogu da osmotrim tog velikog oveka kada mi Bordijin glavni
kuvar, nervozan zbog naeg prisustva u kuhinji, zatrai da se latim posla. "Ko je ovaj deko
ovde? Samo smeta."
Majstor klimnu glavom i pucnu prstima. "Luijano", rekao je, "pomozi sluavkama."
Hitro sam od sluavke uzeo posluavnik i krenuo za njom gore do blagovaonice. Rimske
sluavke, plahovite ene napetih lica, bile su jo straljivije od naih. Zaista, nimalo udno,
napokon, radile su za jednog od najmonijih i najokrutnijih ljudi na svetu.
Tog dana, Bordija je trebalo da veera sa her Lorenom Behajmom, i sluavka je dva
puta nervozno proveravala posluavnik pre nego to ga je unela u blagovaonicu. Po svom
obiaju muvao sam se iza trpezarijskih vrata za poslugu da bih prislukivao i virkao.
Stigao je! Spoljanja vrata su se irom otvorila, i uao je, Rodrigo Bordija. Taj snani
pastuv je dojezdio u prostoriju. Pozdravio je Behajma gromkim glasom koji je pucao od
siline. irok i miiav, nastupao je borbenim hodom, raseene brade isturene napred, jo uvek
u jahaem odelu i s biem u ruci. Blatnjave izme su odjekivale po mramornom podu, a na
svakom prstu se nalazilo zlato i drago kamenje. Uao je, taj ovek koji je voleo konje i ene -
cnomanjasti, vrsto graen, etvrtastih aka, snanog nosa i nozdrva otvorenih prema ivotu.
Rutavi ovek s grmovima crnih dlaka na spoljanjoj strani ruku, s licem stalno zaraslim u
bradu i umom guste kose ravnomerno osedele samo na slepoonicama. Imao je debele vee
iznad ivih oiju, radoznalih i pronicljivih, otrih i smedih, oiju koje su znale naglo postati
prodorne. Osmehivao se bletavim osmehom, punim belih zuba - piratskim. Uao je,
nasmejan i oputen, a zato i ne bi? Bio je bogat i moan, a sobu je ispunio kao priplodni bik.
Her Behajm ustade i obori glavu. "Vaa svetosti."
"Sedite, Lorene." Bordija namesti stolicu i odsutno rukom dade znak prema vratima za
poslugu. Istoga asa, sluavka polete k njemu nosei na posluavniku hleb, masline i buteljku
panskog erija. Bordija je prednost davao hrani iz svoje domovine. "Kaite mi, Lorene,

81
kako da iskoristim ovog starog Mleanina?" Bordija otpusti slukinju, nali dve ae erija i
jednu prui astrologu.
Behajm uze eri s gospodstvenim naklonom. "Vaa svetosti, dud veruje, ili eli da
veruje, da je u knjizi formula veite mladosti." Behajm se nasmeja.
Bordija spusti au i zaurla. "Ali to je sjajno!" Smejao se irom otvorenih usta i
zabaene glave. Lupio se po kolenu i upitao: "Zna li makar za jevanelja?"
"Verujem da je uo za njih. Ali je toliko zaokupljen vlastitom smrtnou da ne shvata
njihov znaaj. Takoe, veruje da postoji samo jedna knjiga. Sigurno je da postoje kopije, kao i
jedan broj znaajnih ljudi koji znaju za njih. Ipak, dud je opsednut jednom knjigom i
formulom o besmrtnosti."
"Sjajno." Bordija je izgledao zapanjen i oduevljen. "Kako emo dalje?"
Behajm se zavali u stolici, a eri prinese nosu. "Mislim da bi trebalo da prokunete tu
knjigu kao svetogrde. Kaete ljudima da knjigu uvaju jeretici i satanisti. Onda punudite
nagradu kakvu on ne moe. To e mu privui panju."
"Ne znam." Bordija otpi erija. "Mogu da prokunem sve to hou, ali tee je vladati
ljudima nego to je bilo ranije. To je sve delo onih podrivaa iz Firence koji podbunjuju
narod, daju im ideje, podstiu im znatielju. Ljudi postaju hrabriji, misle svojom glavom. Nije
to kao u starim danima. Ako je nagrada previsoka, neko moe stvarno da pronae jevanelja i
pokua da ih upotrebi protiv mene."
Behajm se nagnu napred i utia glas. "Vaa svetosti, kao va astrolog, uveravam vas da je
opasnost od otkrivanja veoma mala. Ovo je doba Riba, doba tajni. Znaajna otkria nisu
verovatna sve do doba Vodolije. Za sada, tajne su nae da bi ih koristili i nadzirali."
"A kada emo videti doba Vodolije?"
"Ne jo. Za pet stotina godina, Vaa svetosti. Novi milenijum."
"Sjajno." Bordija se zavali nazad i zakikota.
Tog popodneva, Rodrigo Bordija je izaao na balkon da se obrati javnosti i igoe knjigu
kao delo mranih sila i jeresi. Podigao je miiavu ruku blagosiljajui i objavio: "Onaj ko mi
donese obavetenje koje e voditi otkrivanju te opake knjige dobie kardinalski eir sa svim
posedima, povlasticama, novcem i poloajem koje to nametenje podrazumeva."
Masa se predala divljem klicanju, tapanju i neverovatnom smehu. Svako moe postati
kardinal, zato ne? Bordija je to isto ve priutio nekolicini svojih kopilana pre njihovog
trinaestog roendana. I on je voleo svoje sinove.

Majstor je zahtevao skrovitost da bi pripremio nepentes sos, a Bordijin glavni kuvar,

jedan Kastiljanac, uvreen to ga teraju iz vlastite kuhinje, ophodio se prema majstoru Fereru
kao prema gnjavatoru koji ne zasluuje njegovu panju. Udostojio se da okusi sos, a onda je
napravio veliku predstavu ispljunuvi ga i ispirajui usta vinom. Nainio je reit pokret
gaenja dok je naputao kuhinju.
Te veeri sam stajao iza malice odkrinutih vrata blagovaonice, paljiv i spreman.
Sluao sam uobiajene ljubaznosti, propraene neizbenim mljackanjem i pohvalama hrani.
Dud je delovao trezveno i oprezno, bez drhtanja ruku ili mrdanja brade. Dok su jeli supu, on
je poeo razgovor o stvari koja je obojici bila na pameti. "Vaa svetost je ponudila veliku
nagradu da bi se zaustavilo irenje jeresi. Knjiga bi mogla biti vaa za nedelju dana."
Bordija zagrokta: "Ljudi su budale. Najbolje im je da ne dou u posed te knjige."
Dud je kaikom pravio osmice u tanjiru supe od pasulja. Pretpostavljam da ste do sada
tragali svuda po Italiji."
"Si." Bordija je srkao supu. "Savanarolu smo ispitivali nedeljama pre nego to smo ga
obesili. Paklena tetoina. Morali smo da pourimo s veanjem da nam ne umre na mukama.
Ali naalost", Bordija slegnu ramenima, "nita." Podigao je tanjir i ispio ostatak supe.
Dud uzdahnu. "Plaim se da ni ja neu postii nita. Moje vee je ponudilo nagradu veu
od moje, a sada je vaa nagrada nenadmana."
"Nagrada je isto zamajavanje. Oni koji znaju neto bitno nee to otkriti zbog nagrade.
Oni su na nekoj vrsti poslanja. Pih." Bordija je prstom skupljao po unutranjosti supenog
tanjira i onda polizao poslednje ostatke supe od pasulja. "Samo ja i Vee desetorice imamo

82
sredstva potrebna da se izae na kraj sa tom vrstom zaluenika. Imamo mi naina. Kada bi
saznali za neki prevratniki razgovor, imali bismo trag. Jednoga samo da slomimo, i
doiemo do kraja ove ... knjike zavere."
"Pod sredstvima mislite na Cappe Nere?"
"I moje vajcarske najamnike."
Dud se poigravao vinskom aom. "Imam jedan predlog za vas Vaa svetosti."
"Govorite."
"Obojica znamo da je knjiga verovatno u Veneciji. Knjiga bi mogla doi prvo u moj
posed. Uz sve duno potovanje i ja imam svoja sredstva. Ako pronaem knjigu, biu voljan
da vam pomognem u unitenju svake dosadne jeresi."
"U zamenu zata?" Bordija se smejao kao pravi pirat.
"Plemika pogodba. Sloimo se da nije vano ko je prvi pronae, deliemo je."
"Recimo da je ja pronaem prvi." inilo se da Bordija uiva: "Zato bih je delio?"
Dud se nagnu napred pa utia glas. "Mogu vam obezbediti dovoljno podataka da
Veneciju pripojite kao najnoviju lanicu papske drave. Sve to ja hou iz te knjige jeste ono
to bi se moglo ticati moga zdravlja. Ostalo je vae."
Bordija zatrese glavom kao da ne moe da poveruje da mu se posreilo. Podie au s
vinom. "Pijem u vae zdravlje."
Dud svojom aom dotaknu Bordijinu, i osmehnue se.
Kada su sluavke iznele teletinu u nepentes sosu, Bordija ree: "Ah, evo je. Sada emo
videti da li je va kuvar zasluio svu onu neumerenu hvalu od her Behajma."
Jeli su sa uivanjem, ali poto su ishvalili jelo i sloili se oko njegovih slasnih odlika,
postali su rastreseni. Poinjali su reenice a da ih ne zavre, naglo stali da gube tok misli i
dozvoljavaju sebi dugo, nedrutveno utanje, izgubljeni u smuenim sanjarenjima. Tek kada
je pitanje ophodenja za stolom dolo na dnevni red zduno su se sloili u vezi s vlastitom
prednou nad Francuzima. Izumevi viljuku, visoka klasa u Italiji s visine je gledala na
prostake koji su i dalje umakali prste u sosove. Bordija se smejuljio. "Kada sam proli put
obedovao u Francuskoj, kralj arls je uao kraj svog jela kao neki gargojl."
Dud se cinino smekao. "Izmeu posluenja, grof Diboa se eka dole."
"Znam." Bordija je klimao velikom kudravom glavom. "Morao sam da zamolim
njegovu enu da mi prestane njukati hranu kao izgubljeni pas."
Dud se zagrcnu od smeha, a vino mu izlete kroz nos. Povratio je dah. Sve im se mora
rei 'Izvinte, monsinjor, nemojte nositi akalicu zadenutu u okovratnik, kao ptiica to nosi
granicu u gnezdo'." Dlanom je obrisao mrlje od nepentes sosa sa brade.
Bordija se ljepnu po kolenu i zaurla. "Poto izduvate nos, madam, molim vas da ne
virite u tu maramicu kao da su u njoj biseri." Nakrivio se u stolici da bi ispustio vetar i u
zbunjenoj podsmeljivosti razrogaio je oi. "Supa od pasulja, eh?" Urlao je od smeha.
Smejali su se dok im suze nisu krenule niz obraze. Lupali su o sto i hukali dok su verglali
litaniju o seljaki osobinama Francuza - njihovoj groznoj hrani, alosnom smislu za modu,
ljubavnim izopaenostima - ali ni re vie nisu prozborili o knjizi.

Nisam se nadao da u u Rimu sresti jo jednog Mleanina i tako, kada sam sledeeg dana
doao na odmorite za poslugu na stepenicama da bih pomogao sluavki da poisti sto,
zaudio sam kada sam video Mafea Landuija gde sedi u istoj onoj stolici na kojoj je her
Behajm sedeo prethodne noi. Ruak je bio zavren, ali su oni jo uvek razgovarali.
"Vi ste u prednosti, Landui. Te knjige su verovatno u Veneciji, i znam da su Cappe Nere
ve proeljale grad i okolinu", ree Bordija.
"Obojica znamo da moraju postojati prepisi na raznim mestima." Landui povue sivu
svilenu maramu iz svog rukava i njome otrese zrnce praine sa stola. "Je li Vaa svetost
proverila Vatikansku knjinicu?"
"Ne budite smeni."
Landui slee ramenima. "Prva knjiga e nas odvesti do ostalih. Ali Vaa svetost e biti
opasan suparnik bez obzira na to gde se prva knjiga pronae."
Bordija se zavali i prekrsti miiave noge. "U to se moete pouzdati."

83
 "Ako moje Cappe Nere prvi neto iskopaju, sasvim je tano da u imati prednost, ali bi to
mogla biti zajednika prednost."
"To poinje da me zanima." Bordijino dranje bilo je oputeno, ali pogled mu bee vrst
i vreo.
Landui se nalakti na sto. "Ukoliko ja prvi nadem knjigu, napraviu javnu predstavu
darujui vas njome. Vi moete s njom postupiti kako vam je volja, ali ete me predstaviti
pravim ljudima, na pravi nain. Ne bih da raspredan o tome, ali ja sam mlai od vas. Odredite
me za svog naslednika. Poveite me. Posle toga", slegnuo je ramenima, "kada doe vreme da
Vaa svetost primi svoju venu nagradu, ja bih se mogao pobrinuti za papstvo uz obeanje da
Veneciju uinim jednom od papskih drava. Podeliu knjigu u zamenu za podrku u Savetu
kardinala."
"A ako vas nadivim?"
"Opet nita ne gubite."
Bordija se naslonio i odmerio Landuija pogledom koji je bio meavina prezira i
potovanja. "Naravno, vi se nikada ne biste potrudili da ubrzate moj odlazak iz
ovozemaljskog carstva."
"Vaa svetosti, potrebna mi je vaa zduna podrka." Landui dohvati vinsku au i
visoko je podie. "Nazdravljam za va dug i zdrav ivot."
Dva grabljivca ispie ae ne skidajui pogled jedan s drugoga. Poto je Landui otiao,
Bordija je sedeo sam i pogrbljen nad praznim tanjirom. Predvee sam uo kako sluavke
priaju o neobinoj injenici da je papa proveo celo popodne u podrumima Vatikanske
knjinice.
Poslednje veeri u Rimu, majstor i ja smo etali pored Tibra. Majstor Ferero je opravdao
na odlazak iz kuhinje reima: "Ne elim da odem iz Rima a da ne odam potovanje njegovoj
velianstvenoj lepoti." Glavni kuvar, Kastiljanac, odmahnu rukom kao da tera neku dosadnu
muvu. Ali ja namirisah lukavstvo majstoru je bilo do hrane, a ne do graditeljstva.
Kao to sam i sumnjao, majstor nije mario za vodoskoke s bucmastim anelima to
trcaju i toe, niti za katedrale ukraene poput svadbenih torti. Probijali smo se kroz nevienu
rimsku guvu, uzavreli mravinjak domaeg stanovnitva. Rim je, kao i italijanski karakter,
ustre krvi, u stanju veselog metea. Domaice su se svaale s prodavcima, mladii se
doterivali i epurili pred lepim curama, a deurlija vritala i trala izmeu nogu prolaznika.
Jedna lepo odevena gospa izae iz radnje da na dnevnom svetlu proveri valjanost tkanine dok
je upozorovajui vrtela prstom prema trgovcu. ovek koji je prodavao lubenice viui je
naglaavao: "Dobra je da je pojedete i popijete i operete lice!" Videli smo obuare gde
obrauju kou, raspriane ene, gvodara to lupa po metalu...
Bordijino prisustvo se osealo, ili podrazumevalo, u svemu i svaemu. Bordijin
porodini grb, razjareni zlatni bik na crvenoj pozadini, visio je na vratima crkava, balkonima i
izlozima radnji. Papske zastave su leprale na vetru i udarale u sive kamene zidove. Kao
burii debele kaluerice, Bordijine sluavke, ile su u parovima, a Bordijini vajcarski
najamnici epurili su se naokolo u arenim uniformama i sa sabljama na boku.
U svakoj ulici, viali smo Bordijinu sveteniku vojsku. Prvo, jedno krtenje: svetenika
u ipkanoj koulji za misu pratili su oltarski deaci s aneoskim krilima zakaenim na
ramena, a zatim mladi roditelji koji su nosili rasplakano edo tek oieno od prvobitnog
greha. Nekoliko trenutaka potom, pogreb: gizdavi konji ukraeni crnim perjanicama i
srebrnim arama vukli su crnu koiju koju je pratila svita uplakanih roaka i, naravno,
svetenik. Sveprisutni svetenici, Bordijini duhovni vojnici, pratili su verne od kolevke pa do
groba.
Kod Tibra, sedosmo na jednu travnatu padinu kraj reke. Majstor je sedeo s rukama oko
podignutih kolena i zurio u reku. "ekam da razgovaram s tobom, Luijano."
"I ja isto, majstore. Da li ste znali da je Landui ovde?"
Izgledao mi je iznenaen, onda ozlovoljen. "Dio, mogao sam to oekivati."
"Danas se sreo s Bordijom. Hoe da trampi knjigu za Bordijinu podrku u Savetu
kardinala. eli da bude naredni papa, ali je Veu rekao kako eli da svrgne Bordiju. Igra na
obe strane."

84
 Majstor je tuno vrteo glavom. "Vidi kako se meusobno otimaju kao pacovi oko sira. U
rukama takvih ljudi, civilizacija e nestati kao Atlantida."
"ta je Atlantida?"
"Drugi put." Majstor mi stavi ruku na rame. "Dobro obavljeno, Luijano. Ti si valjan
tienik."
Izgledalo je da je majstor zadovoljan mojim izvetajem, zato zakljuih da je pravi as da
zaponem priu o mom unapreenju. "Majstore, da li vas je va mentor unapredio poto vam
je poverio tajnu?"
"Da, jeste."
"Uz potovanje, majstore", ruke moleivo prinesoh bradi, "kao va tienik, molim vas da
me unapredite."
Lice mu poprimi zamiljeni izgled. "Ima pravo."
Nisam bio siguran da sam ga dobro uo.
"Kad se vratimo u Veneciju, uiniu te kuvarem za povre. Dante e te uiti."
Oekivao sam nekakvo ubeivanje i jedva sam se izborio s milju da zaista, konano
napredujem. Preplavilo me je uzbuenje zbog pomisli na to da kuvam spana i punim
artioke. Kada sam doao do glasa, rekoh: "Grazie, majstore. Millegrazie." Dugo oekivano
unapreenje stiglo je tek tako. Osetio sam se mono, osetio sam da ivot o kome sam sanjao
zaista poinje. "Majstore, kada biste znali za ljubavni napitak koji bi mi mogao pomoi da
osvojim Franesku, da li biste ga podelili sa mnom?"
Majstor ljepnu jednog dosadnog komarca. "Ne postoje ljubavni napici, Luijano."
Merda! Zato i dalje lae o tome?
"Imamo puno ozbiljnijih stvari da o njima priamo. Ako napreduje u kuhinji, mora
takoe napredovati i u drugim oblastima. Reci mi, ta ti misli o Bordiji?"
Video sam da emo prvo morati da pretresemo politiku pre nego to budemo mogli da
popriamo o ljubavnom napitku.
"Bordija je moan."
"Moan, eh? Malo je to rei za njega. Bordija ima veu mo od bilo kojeg dravnog
poglavara u Evropi. Papa krunie kraljeve - i rui ih isto tako. Njegovi vajcarski najamnici su
zastraujua vojska - tri hiljade ratnika i jo etiri hiljade peadije. Njegovi kardinali i biskupi
nagraeni su velikim posedima i novanim sredstvima. Da, ima on mo i vojnu silu, ali ta
misli da Bordiji zaista daje snagu?"
"Uz novac i vojsku, ta mu drugo treba?"
"Narod, Luijano." Majstor je isturio vilicu tako da je izgledao ljutito. "Crkva moe da
izgubi novac i zemlju, ali vernici e se uvek boriti da to povrate. Milioni ljudi su se obavezali
Rimu na bezuslovnu poslunost. Zbog toga gnostika jevanelja predstavljaju pretnju. Ljudi
misle da im je crkva potrebna, a crkva eli da se to tako produi."
Po majstorovoj estini bilo je jasno da je u tom trenutku najbolje ostaviti po strani pitanje
ljubavnih napitaka.
"Shvatam, majstore."
"Je li? Shvata li da je Bog u tebi i da ti ne treba crkva?"
"Si, majstore. I svia mi se ta ideja."
"Dobro." Lagano me dodirnu po grudima. "Upamti. Ne gledaj gore; gledaj unutra. Hrist
je tako rekao. Lao Ce i Buda rekli su isto."
"Ko?"
"Buda i Lao Ce bili su uitelji mnogo pre Hrista. Bilo ih je puno njima slinih Epikur,
Zaratustra, Konfuije, Aristotel ... i svi su oni nosili sandale." Majstor je zurio u reku, a oi
mu postadoe nemirne. "udno je to, ali kad vidi sandale, filozof ne moe biti daleko."
Zatreptao je, a pogled mu postade otar. "Najmudriji uitelji su nam govorili da obratimo
panju i budemo svesni. Mislili su da budemo svesni vlastite oboenosti. Ali zamisli ta bi se
desilo kada bi ljudima sinulo u glavi da im svetenici nisu potrebni, da su im potrebni samo
uitelji."
"Jeste li sigurni u to, majstore?"

85
 "Potpuno. To je ono emu slue uvari - uitelji. Mi uvamo znanje u mranim
vremenima i prenosimo ga dalje. Zato je sledee, to mora sebe da upita, koliko si spreman
da poduava. To je velika odgovornost. Zbog nekih stvari o kojima poduavamo nalazimo se
na putu ljudima kao to su Bordija i Landui."
"Moda bi najbolji nain poduavanja bio da se objave svi spisi."
"Ne jo. Premalo je uvara, sredstva su nam ograniena. Hteo sam da doe u Rim kako
bi uvideo silu koja je okrenuta protiv nas. Znanje je nae oruje. Neki od nas razrauju nain
na koji bi se novi tamparski postupak upotrebio da se zabranjeni spisi pretoe u brze knjige,
ali to se mora raditi u tajnosti dok plima znanja ne postane tolika da se vie ne moe
zaustaviti. U ovom trenutku, to je jo sporo, odvie opasno. Ljudi postaju gadni kada se
ugroavaju stvari koje oni smatraju dragocenim, a ovo su ljudi kojima je vlast uistinu
dragocena.

Poglavlje XlX
Pripovest o Franeski

"Jesam li ti nedostajao?" Marko je izgledao smueno srean.

"Kakav je Rim?"
"Iskvaren."
"Onda si se oseao isto kao kod kue."
"Gori je od Venecije."
"Nije mogue."
Sedeli smo pored kanala u jednoj mirnoj uliici to vodi prema Rijaltu. Poto sam
pozavravao neke poslove za majstora, doneo sam Marku neto urmi i hleba preostalog od
doruka. Bio je ljut na mene zato to sam uhvaen s rukom u majstorovom ormariu i to
nisam uspeo nita da ukradem. Iako sam odbijao da ponovo pokuam, oseao sam se krivim
zbog moje sve izraenije sree u poreenju s njegovom bedom. Nisam mu mogao rei da sam
unapreen u kuvara za povre; ve mi je dovoljno zavideo.
Marko je govorio s ustima punim urmi. "Sluaj, upljoglavi, razgovarao sam s ljudima o
tim stvaricama u ormariu tvog majstora. Zna, o onom zrnevlju za koje se veruje da vie ne
uspeva. E pa, moe ga kupiti ba ovde u Veneciji ukoliko ima dovoljno novca i zna gde da
trai."
"Misli na amarant? Uh. Ba si tikvan."
"Si, amarant. Pogodi za ta je to?"
"Hleb." Lupnuh po hlebu u njegovoj ruci.
"On bi voleo da ti tako misli. To se zove list besmrtnosti."
"Marko, poblesaveo si kao i dud."
"Priao sam s puno ljudi. Kaem ti da su stari Grci poznavali nain da njime produe
ivot." Munuo me je u rebra. "Kladim se da ga i tvoj majstor tako koristi."
"Marko, jesi li video nekog besmrtnog Grka kako ide okolo?"
Njegove obrve se podigoe. "Kako da znam i ako ga vidim? Svakako, to nije sve. Opijum
nije za supu, upljoglavi, to je mono sredstvo protiv bolova. Kupuje se u apotekama, ali neki
ljudi ga koriste iz zadovoljstva, a onda ne mogu da stanu. Svakako mu nije mesto u kuhinji."
"Ne zna ti to."
Marko ubaci poslednju urmu u usta i nasloni se na laktove. "Veruj ti ta hoe. Ali ako
tvoj podli majstor kupuje amarant i opijum, on neto sprema."
"Marko..."
"Otvori oi! Cappe Nere su svuda. Tvoj slatki majstor zna neto o toj knjizi, a oni e ga
epati." Marko presee rukom preko grla. "Ali mi smo nevidljivi, Luijano. Mi smo niko.
Ako bismo doli do knjige, mogli bismo da isparimo s njom. Moda bismo tvom majstoru
uinili uslugu."

86
 Stomak mi se prevrtao. Zabrinulo me je ono to je Marko rekao o opijumu. Ako se ne
koristi u kuhinji, zato ga onda majstor ima? Je li mogue da uvari imaju neki mraniji cilj
od onoga to mi je rekao? Sve to je majstor govorio i inio obavijeno je tajnama i
zagonetkama, i svaki put kada sam mislio da ga razumem, on mi je otkrivao novu stranu. Da
li e sledee otkrie obelodaniti neku gadnu stranu njegovih namera? Ali nisam mogao
dopustiti da Marko vidi moju zbunjenost. "Cappe Nere se ne interesuju za majstora, a ne bi
trebalo ni ti."
"Krupna zverka, eh?" Nakrivio je glavu prema meni. "Krupne zverke znaju sve to
interesuje Cappe Nere. Dobro me sluaj, sinjor Krupna zverko. Ja nalazim tu knjigu s tobom
ili bez tebe." Lupnuo se rukom po bradi.
Zapravo sam se i oseao kao krupna zverka. Prvog jutra po povratku u Veneciju, majstor
je okupio kuhinjsko osoblje i, poput kralja koji proizvodi viteza, objavio: "Luijano je zavrio
egrtovanje. On je sada kuvar za povre." Pruio mi je kuvarsku bluzu i onda mi namestio
meku, belu kapu na glavu. inilo mi se da je kruna, i odmah sam po bearski nakrivio klobuk.
Ne seam se da sam se smejao seam se da mi je oseanje radosti izobliilo lice. Osetio sam
da mi se oi skupljaju, ui povlae nazad, obrazi zateu a dah mi izlazi preko ogoljenih zuba i
desni. Mora da je to bio zabrinjavajue neobuzdan kez jer mi majstor ispravi kapu i tiho ree:
"Umerenost, Luijano."
Kuvari klimnue glavom i vratie se poslu: egrt pa kuvar za povre to je bio oekivani
sled. Enriko mi se ljubazno osmehnuo, ali kada se majstor okrenuo, uzepe podie ruku i
pokaza mi ispruen kaiprst i mali prst urokljivo oko. Prenebregao sam ga i zauzeo svoje
novo mesto pored Dantea.
Te veeri sam izveo naivni pokuaj pomirenja s uzepeom. Saekao sam ga u zadnjem
dvoritu, a kada se pojavio nasmejao sam se i rairenih ruku rekao: "uzepe, cosa ei. ta
sam ti ja uradio? Ajde, peasano, zar ne moemo da budemo prijatelji?"
Trebalo je da se tu i zaustavim, ali od silne elje, promakla mi je mrana senka na
njegovom licu. Dodadoh: "ivi i pusti druge da ive, eh?"
uzepe mi se toliko priblii da sam mu mogao videti krupne, masne pore na licu. Ne
usudujui se da se pomerim, arao sam oima levo desno, nadajui se da u videti nekoga da
izlazi iz kuhinje, nekoga ko bi spreio pijanu budalu da deaka baci u kanal poto mu slomi
vrat. Prosikta: "Bastardo!" Frfljajui tu re zasu mi obraze pljuvakom a od smrdljivog
zadaha mi se povraalo, ali ne smedoh da se mrdnem. "Muka mi je od tebe i od Dominga. Pih.
Ni oeva, ni imena, vi ste nitarije. Ali moj blesavi brat i onaj blesavi majstor gledaju vas kao
sinove. Kao sinove!" To siktanje proizvede novu poplavu pljuvake zbog koje zamirkah. "A
sada si mi ti kuvar za povre, eh?" uzepe dohvati moj nos izmeu zglobova dva prsta, jako
ga uvrnu i tako zadra.
Stisnuh zube da ne bih vrisnuo. "Pazi se, bastardo. uzepe te posmatra." Besno odstupi
mrmljajui sebi u bradu.

Odagnao sam seanja. "Marko, ne znam za im tragaju Cappe Nere, ali nisam ja prepisao
amarant. To je amanita. Obina peurka."
"Ne padam ja na to. I dalje pokuava da zatiti svog majstora, eh, robe?"
"Rob?" Marrone, zato mora tako da me podbada? "Za tvoje obavetenje, unapreen sam
u kuvara za povre." Odmah se pokajah, ali bee prekasno.
Marko apnu krastu na ruci. "Kad si nameravao da mi kae? Mislio sam da smo ortaci."
"Marko, nemamo oko ega da se ortaimo. Majstor ne zna nita o alhemiji. Ja ne znam
nita o bilo emu." Izbegavao sam njegov pogled. "Nemogu si tikvan. Ostavi me na miru,
eh?"
Dok sam se udaljavao, Marko doviknu. "Nije gotovo, Luijano. Jo si mi dunik."

Goreo sam od elje da kaem Franeski za unapreenje. Brzo sam zavrio poslove i
zapucao ka ulici maslina. Kuvar za povre. Kako se ne bi oduevila? eleo sam da vidim
kako joj se oi ire, a onaj draesni osmeh razliva licem. Onda se setih: ve sam lagao da sam
kuvar za povre.

87
 Zastadoh ispred prodavnice tepiha da smislim neki izgovor s kojim u joj se obratiti.
Zauh zvuk kljocanja raunaljke koji je dopirao iz prodavnice dok je trgovac izraunavao
cenu tepiha eni koja je stajala pored, opipavajui bogato ukraeni obrub.
Trgovac svakog dana razgovara sa enama zato to one vole da sluaju o njegovim
tepisima. ta je to o emu bi Franeska volela da slua?
ivot.
Zatvorena u manastiru i eljna pojedinosti o svetu, ona e gutati govorkanja o knjizi
dudevoj potrazi za besmrtnou, o tome kako Cappe Nere hapse ljude po Landuijevom
nareenju - kao i prie o mom putovanju u Rim, gde sam lino video Bordiju i leoparda u
kuhinji. Mogu da raspredam prie koje e je odueviti i zapanjiti. Grabio sam ulicom maslina
gledajui na sve strane, posmatrajui ljude ispred svake tezge, ali ona nije bila tamo. Moda je
tog dana pazarila u nekoj drugoj ulici. Probijao sam se pored tezgi gde se prodavala riba, na
kojima su se u jutarnjoj svetlosti sardine sjajile kao srebrnjaci. Zagledao sam u guvu kod
tezgi s povrem i kod kola s voem, gde vazduh mirie kao vonjak proet mirisom s mora.
Uzavrela gomila na Rijaltu sastojala sa od Grka, Nemaca, Turaka, Afrikanaca, Arapa i
istonjaka, cela Venecija zgusnuta - ali nema Franeske. Poto sam projurio lavirintom malih
uliica, ponovo se naoh u ulici maslina. Venecija, varalica, poigravala se sa mnom.
Odvukao sam se na jedan klimavi dok i seo da posmatram ivopisni prizor gondolijera u
kouljama s crvenim prugama naspram neba i tamnih trupova gondola u zelenoj vodi, dok im
beliasta vodena ipka draka pramac. Crkvena zvona zazvonie poziv na prepodnevnu
molitvu i ja postah svestan vremena. Poskoih i pohitah ulicom pekara gde susretoh debelu
Franeskinu nastojnicu kako ide, oznojena i zabrektala, s nekom nepoznatom iskuenicom
bledog lica koja za njom nosi korpu natrpanu hlebom i pecivima. Franeska je verovatno i
dalje pod kaznom zbog drueljubivosti prema meni.
eleo sam da saznam gde ivi. Znajui da e mi majstor oprostiti mali prestup, poinjen u
ime ljubavi, odluih da ih pratim do kue.

Manastirska zgrada je bila stara i imala je prozore u obliku kljuaonica. Nalazila se

pokraj jednog tihog kanala, skrivena runim kamenim zidom pokrivenim slapovima jasmina,
preobiljem tamnozelenih listova i sitnih, zvezdastih cvetova, belih kao nevestinski veo.
Zgrada je verovatno bila sagraena kao drugi dom nekog turskog trgovca, a malene sobe
harema lako su pretvorene u elije za monahinje. Vee prostorije, prvobitno namenjene
uivanju, obezbedile su savren prostor za zajednike sobe i kapelice.
Nadstojnica stade ispred tekih vrata od kovanog gvoa, i dok je okretala veliki klju u
bravi, kroz upleteno gvode spazih Franesku. Kleala je u bati i plevila korov s izgledom
nehajne dosade. Na zvuk otvaranja kapije podigla je pogled i videla da joj maem iza
nastojniinih leda.
Pre nego to se kapija zalupila, pokazah joj na malu, drvenu kapijicu, i pomislih da sam
video potvrdno klimanje glavom u trenutku kada se vratila svom poslu. Nisam bio sasvim
siguran, ali ...
Nisam smeo rizikovati da je izgubim, propustim priliku da nasamo razgovaram s njom.
Seo sam na zemlju ispred starog zida, zamiljao sam kako se iskrada kroz kapijicu da bi me
srela i uivao u slatkoj jezi iekivanja. U strahu da nas ne otkriju, aputaemo s glavama
priljubljenim u slatkoj bliskosti.
Vreme je prolazilo, a moje se uzbuenje hladilo. Majstor je znao da na ulici imam staro
drutvo pa sam raunao da e mi oprostiti sat dodatnog zadravanja, sve dok dnevne obaveze
izvravam primerno. Kao kuvar, imao sam pravo na vie povlastica nego kao egrt, zar ne?
Imao sam pravo na nekoliko mrvica slobodnog vremena, zar ne?
Udobno sam se naslonio na zid, jednu nogu ispruio napred, i poeo da upkam bele
cvetove iz njihovih vitica. Zdrueno dejstvo sparine, priguenog pljuskanja vode i tekog
mirisa jasmina dovelo me je u stanje polusna.
Kada me je podnevna zvonjava manastirskog zvona trgla iz dremea, videh da su svuda
oko mene rasute fine bele latice, i pogledah u sunce tano iznad glave. Due od sata sam bio

88
van kuhinje, i zabrinutost me uini nestrpljivim. Otiao sam do sporedne kapije i provirio kroz
mali pravougaoni otvor proseen u visini oiju. Nema Franeske.
Da li da ostanem i rizikujem majstorovu srdbu, ili da odem i izgubim Franesku? Vrteo
sam se i smiljao priu o preprekama na koje sam naiao dok sam zavravao poslove
beskrajni redovi na pijaci, crkvena povorka koja je zatvorila ulicu, stari drugar koji me je
zaustavio da se pozdravimo. Ne znam koliko du go sam se iao goredole, zarobljenik nade, ali
grazie a Dio, izdrao sam. Mala kapija kripnu i otvori se samo toliko da se ukae njeno lice,
lepo kao zora. Proapta: "Imamo dva sata za siestu. Ne spava mi se, a mrzim tiinu." Hitro
pogleda preko ramena. "Samo brzo. Da me ne uhvate."
im sam je ugledao, otupaveo sam. "Ovo si rizikovala zbog mene?"
"Zbog tebe?" Zakikotala se. Bee to zvonki glas kao zveket malih zvona. "Mislila sam da
ima neto vano da mi kae."
Njeno hladnokrvno poigravanje povredilo bi i upozorilo razumnog oveka, ali u njenom
prisustvu sam bio glupan. "Oh, da, imam."
"Pa?" Okvasila je usne maje crvenkastim jezikom. Marrone - taj jezik. "Znam za knjigu
sa uputstvom za pravljenje zlata."
"Alhemija? Bljak."
"To je mogue."
"Bljak."
Nije se oduevljavala onako lako kako sam se nadao. "Nije samo to, neki kau da je u
knjizi recept za veitu mladost."
Lice joj posta jako mirno, a onda se opet zakikota. "Kakva besmislica."
"Ne. Bio sam u Rimu. Poznajem stvari." Bilo je to tek oajniko hvastanje, ali se ona
napokon zainteresova.
"Rim? Kakve stvari poznaje?"
"Svi tragaju za tom knjigom. Ponuene su nagrade."
"Nagrade? Stvarno?" Ona napui usta. "Ovde ivimo kao u grobnici."
"Dud, Vee desetorice, ak i Bordija, svi su ponudili nagradu."
Jezik mi se razvezao. "Verovatno u nai knjigu. Ve imam neke tragove." Isprsih se.
"Poto je pronaem, mogao bih te izbaviti iz manastira. Da li bi volela da bude slobodna?"
"Da, ali ..."
"I bogata? I veno mlada?" Osetih malu nelagodu to sam otiao toliko daleko, ali bila je
stvarno zagrejana.
"Ostati mlad", ree i zadrhta. "Vidim kako je to sa starim enama ovde." Usta joj se
iskrivie. "Oh, ali to je aavo. Sigurno se ali ili lae. Je l' lae?" U oima joj se videla
nada, a u glasu nesigurnost. elela je da veruje.
"Ne laem. Ne bi oni nudili sve te nagrade da u knjizi nema neeg i te kako posebnog."
Disanje joj se ubrza ili to bee moje? "Prijatno je razmiljati ta bi se sve moglo uraditi sa
svim tim zlatom. A ako si i besmrtan..."
"Ne bi bilo pakla." Oi joj zablistae.
"Nema pakla?" To mi nikad nije palo na pamet.
Ona ire otvori kapiju i prie mi toliko blizu da osetih njen dah zelenih jabuka i miris
sapuna u kosi. Zbog tog mirisa i oiju antilope i majeg jezika izgubih se. Proapta: "Zato si
s tim doao kod mene?"
"Posmatrao sam te. Predivna si. Ja ... elim da te odvedem u Novi svet."
Lice joj se ozari. "Novi svet? ula sam za Novi svet." Sauesniki osmeh joj zaigra na
usnama. "Kako je to uzbudljivo."
Izmakla se i odmerila me od glave do pete, ne onako kako je uradio prepisiva, nego
paljivo, lagano, svesno odmeravajui svaku sitnicu, svaki pedalj na meni. Pogled joj se
zadra na mom belegu, ramenima i kukovima, prouavajui, merkajui, ispitujui,
procenjujui.
Meni to bee muno. Konano, ona lagano odmahnu glavom. "Ne", ree, "ne verijem ti."
Ponovo pogleda preko ramena. "Moram da idem."

89
 Pokuala je da zatvori kapiju, ali gurnuh nogu i navalih se napred. "Ne laem. Razmisli o
tome."
Ona se osmehnu svojim vragolastim malim osmehom. "Lako je priati. Pokai mi neto."
Onda me izgura napolje i zatvori kapiju.
Da joj pokaem neto? Udaljih se od vratnica, zaljubljen i vedar. Kad bih uspeo da
doem do ljubavnog napitka, mogao bih joj pokazati neto. Krenuo sam nazad u kuhinju,
spotiui se po kaldrmi i sudarajui se s ljudima, ponovo opijen mogunostima.
Dok sam iao ka kuhinji, smiljao sam dugu, zamrenu priu o tome kako su me napala
dvojica siledija, kako sam beao od njih i izgubio se u nekoj mranoj etvrti Venecije, onda
tumarao okolo pa se opet izgubio. Dok sam to priao majstoru, dodavao sam pojedinosti da bi
bilo ubedljivije - o odei koju su siledije nosile, zaputenom izgledu nepoznatih etvrti,
koliko sam bio uplaen - ali me majstor prekinu pre nego to sam zavrio.
"Bio si s tom devojkom."
"ta? Nisam ja..."
"Nisi se ti izgubio. Ne ti. Gde bi drugde bio?"
"Ali... oh, u redu. Morao sam da je vidim. Morao sam."
Majstor pree rukom preko lica i na trenutak se zagleda u stranu. Onda ree: "Nekada
sam bio mlad i voleo sam nekoga kao to ti voli nju. Ali, Luijano..."
"Znam. Izvinite, majstore. Nee se ponoviti. Neu se viati s njom kada bi trebalo da
radim. Molim vas da me ne najurite."
"Da te najurim?Oh, Dio, Luijano. Samo budi odgovorniji prema svojim dunostima, eh?
Dante eka. Idi sad."
Dante nije bio tako uviavan kao majstor. Nakon to je sasuo gomilu primedbi zbog
traenja vremena na nestrune, nedostojne deake, bacio je pred mene brdo crnog luka uz
upozorenje da "uradim to brzo i dobro, inae..." Primirili smo se u ritmu usklaenog seckanja.
Sec, sec, sec pokai mi neto.
Va bene. Sec, sec, sec pokazau joj neto.

Te nedelje sam uetao u crkvu Svetog Vienca, umiven i oeljan, reen da ostavim
povoljan utisak. Nisam hteo da pobegnem u zadnje redove s uliarima i prosjacima. Ja sam
kuvar. Neustraivo sam se proetao sredinjim prolazom, oseajui se kao patuljak pored
romanskih stubova i gotskih lukova, ali uspravnog dranja ivisoko podignute glave. Seo sam
u srednji red s lepim pogledom na majstora i njegovu porodicu. Dobro odevena gospoa koja
je ve sedela na toj klupi prezrivo me odmeri, ustade ukoenog dranja, i ode na drugu klupu.
Pripisao sam to svom belegu. Nisam shvatao da bez kuvarske bluze i kape, i dalje izgledam
kao siroe.
Ustani, sedi, klekni, sedi, ustani, klekni ... izgledali su kao marionete. Da li je Bogu
stvarno toliko vano u kom sam poloaju? I zato svetenici moraju da mrmore svoje
inodejstvo na jeziku koji niko ne razume? Ali, rekoh sebi da tako rade ugledni ljudi. Tokom
jednosatnog zatvorenitva, molio sam se samo za izbavljenje. Kada je svetenik napokon
izaao, a verni se podigli s kolena, pourih izmeu klupa da sretnem majstorovu porodicu.
On je stajao u prolazu pomaui eni, a kada me sinjora Ferero ugleda, pogledom oinu
mua.
"Cara mia, izai s devojicama. Pridruiu vam se za minut."
"Naravno", ree kroz stisnute zube. "Ti uvek zna najbolje."
Stala je na prolaz i mahnula devojicama da izau iz klupa. Dok su ile pored oca, on
pomilova svaku od njih po licu ukraenom ipkanim velom. Sinjora Ferero je poprilino
oklevala da mi uputi pogled od kojeh se zarumeneh. Ubeivao sam sebe da je vremenom
ponovo mogu pridobiti. Kada se Franeska i ja venamo, sinjora Ferero e me gledati kao
dobrog porodinog oveka, i omekae. Moda Novi svet moe da prieka. Moda bih mogao
da radim za majstora, a ako Franeska i ja dobijemo erku, moda bismo je mogli nazvati
Rosa. Moda bi sve moglo izai na dobro, kao to je majstor rekao, sve u svoje vreme ali ne
tog dana. Tog dana me gospa oinu pogledom koji moe da osmudi paperje, a onda izvede
erke brzim, bezobzirnim korakom.

90
 U dva bojaljiva koraka prioh majstoru i skrstih ruke preko grudi kao pokajnik.
"Majstore, doao sam da vas ponizno zamolim da mi omoguite ovu istu sreu koju vi imate s
vaom porodicom. Znate kako oajniki volim Franesku. Znate da je ona u manastiru. Treba
mi pomo, majstore. Mislim da u tajnim spisima postoji ljubavni napitak koji je vama poznat.
Prekljinjem vas u ime ljubavi da ga podelite sa mnom. Ako je izgubim, ja u umreti."
Majstor zakoluta oima sve do nebeske predstave naslikane na svodu crkve. "Dio, ti me
iskuava." Spustio je glavu i dodao: "Posle svega to sam ti ispriao, ti jo misli o tome? Toj
obmani..."
"Ne, majstore." Odlunost u mom glasu iznedi ak i mene. "Nije obmana. Ljubav. Vi
imate tajne spise i enu, erke, kuhinju i mesto u drutvu. Ja imam jednog maka i jedan san.
To nije pravedno."
"Dio, sada trai pravdu. Ko ti je rekao da je ivot pravedan?"
Skoro zajecah. "Nema nieg loeg u onome to elim."
Majstor uzdahnu. "Ne, nema u tome nita loe. Ali ljubavni napitak ti nee doneti ono to
eli."
"Znai postoji ljubavni napitak."
Majstor prode prstima kroz kosu. "Verovatno su uo prie o afrodizijaku, eh? A ti to
naziva ljubavnim napitkom. Da, postoje afrodizijaci, ali afrodizijak nee uiniti da te
Franeska zavoli."
Verovao sam da pokuava da me zamaje reima. "Zovite to kako hoete."
Poslednji vernici behu izali, i stajali smo sami u prostranoj crkvi. Majstor se zagleda u
mene na trenutak. "Shvatam tvoju opsednutost. Suvie dobro je shvatam. Stvarno joj ne
moe dozvoliti da ti ode, eh?"
"Ne, majstore."
"Razumem. Ali, Luijano, nikakav napitak je nee naterati da te voli."
"Kakva je onda teta ako mi ga date?"
"Razoarae se. Siguran sam u to. Ali pretpostavljam da e se razoarati ma kako
postupio."
"Molim vas, majstore."
"Moda e se najbolje uveriti kada sam vidi."
Srce mi zaigra.
"Ali samo ako obea da e upamtiti ovo: nikakav ljubavni napitak nee uiniti da te
neko zavoli."
"Grazie, majstore. Grazie."
"Va bene", ree. "Sutra uvee."

Poglavlje XX
Pripovest o zabranjenom vou

Naredne noi, izmigoljivi se da ne probudim Bernarda, ustah sa slamarice i na prstima

otidoh do kuhinje. Majstor je spavao za stolom, a ja mu lagano prodrmah rame. "Majstore,
vreme je."
Zevnuo je i protegao se, a onda dremljivo skinuo klju sa lania na vratu i odgegao se do
ormaria da uzme ono to e ostvariti moje snove. Oekivao sam da iznese sloene nizove
ezoterinih sastojaka, a bio sam blago razoaran kada se vratio samo s bocom neke tamne
tenosti i neim to je izgledalo kao mekano, smeurano dugme.
Postavio ih je na panj za seckanje i promukao bocu. "Kafa," ree, "iz Arabije. Turci su
zrnevlje kafe nazvali voem poude." Poeao se po zadnjem delu vrata i ponovo zevnuo.
"Ali ne verujem da kafa tako deluje." Podigao je bocu i obojica se upiljismo u njenu tamnu
unutranjost. "Ispee zrna i izmrvi ih u avanu, onda prelije kljualom vodom i ostavi da se
natopi. Kuvao sam je kui." Jednu manju posudu napunio je do polovine gustom, crnom

91
kafom i spustio unutra ono smeurano dugme. "Ostaviemo da se rastopi dok ne dobijemo
sirup. Kafa je gorka, kapa peurke e je dodatno zagorati."
"Je li ta peurka amanita"?
"Oh, prestani s tim. To je pejotl. Iz Novog sveta."
Majstor je u tiganju pomeao izmrvljenu eernu trsku i vodu; ukuvao je to u gusti sirup i
ulio u kafu. Onda je, viljukom, izgnjeio omekalu kapicu pejotla dok je postala kaasta,
umeao je to, sipao u staklenku i zatvorio pampurom. Pruio mi je staklenku rekavi:
"Promukaj pre nego to pije."
"To je sve?"
"Sta si oekivao, sufle?"
Uzeo sam bocu i osmotrio je. Komadii izmrvljenog pejotla jo su se taloili, lelujajui
kroz crnu kafu kao arobni prah.
"Ne elim da misli da sam te prevario, Luijano. Dozvoli da budem jasan. Znam da
misli kako e ovo izazvati ljubav. Nee."
"Ali to je ljubavni napitak."
"To je droga. Imae udne oseaje, ali oni su lani, privremeni su. Pokuaj da razume
ovo: ljubav sazreva u iskrenosti, produbljuje se istinama koje ljudi mogu da kau jedno
drugom. Ona dolazi vremenom. Od ove droge niko te nee zavoleti. Ona moe biti
afrodizijak, ali za ljude koji ve ele jedno drugo."
Pomislio sam, ljubavni napitak ili afrodizijak - ih, samo rei. "Je li ovo dovoljno za
dvoje?"
"Vie nego dovoljno. Gutljaj ili dva bie mnogo. Molim te da bude umeren. Sad laku
no." Majstor tromo izade kroz zadnja vrata, mrmljajui: "Polovina nonog poinka
protraena na kojetarije."
Zurio sam u crnu staklenku. Imao sam vie nego dovoljno za jednu probu, zato estoko
protresoh, izvadih pampur i oprezno cugnuh. Kao to je rekao, ukus bee gorkoslatkast, ali ne
i neprijatan. Navrnuh jae.
Trenutno, osetih navalu panike, kao da sam sluajno progutao otrov. Moe li ta peurka
biti amanita? Zato bi to uradio da me naui pameti? Da li da se ispovraam? Ne, majstor
nikoga ne bi otrovao. Stavih ruku na grudi da smirim lupanje i naterah sebe da diem duboko.
Ponovo zaepih bocu, popeh se na jedan sto blizu zadnjih vrata, i ugurah moju nagradu u
udubljenje iznad grede na vratima. Skoih dole i osmotrih gredu iz razliitih taaka u kuhinji
da se uverim da je blago dobro sakriveno. Izvijao sam vrat prema gredi kada osetih obamrlost
usana. Toplina mi se razlivala po grudima dok mi je niz noge prolazila jeza. Zauh neki zvuk
kao glasno podrhtavanje i pogledah naokolo dolazio je ispod moje koe.
Oseao sam vrtoglavicu. Soba se ljuljala; toplina iz grudi spustila se u stomak i postala
neprijatna. Munina me pogodi kao malj, a ja se presavih i zastenjah. Sklopio sam oi, a svet
u glavi poe da se okree. Pomislih, marrone, on me jeste otrovao. Onda mi misli postae
zbrkane. Teralo me na povraanje i ponadah se da vidim kako mi crna tenost izlazi iz ustiju.
Napregnuh se ponovo, ali nita ne izade. Leao sam na kamenom podu jeei. Ne znam
koliko dugo.
Munina je popustila, a umesto nje javio se oseaj pojaane jasnoe. Uspravih se,
oseajui udnu ivost i sveinu. Onaj podrhtavajui zvuk je minuo, a umesto njega
oslukivao sam topot jednog mrava to je mileo preko poda. Onda me zapljusnu miris
kuvanog sirupa toliko snano da na jeziku osetih eer, i progutah izvesnu koliinu slatke
pljuvake. Ukus se pretvori u zvuk vesla koje see vodu, onda u neni zeleni miris celera i
majine duice. Buljio sam u vrh argarepe i gledao kako raste dok me nije obrasla kao
pernata prauma.Vrhovi argarepa drakali su me po licu.
Od mirisa krkanja junee supe postadoh prodrljiv, ali kada krenuh k loncu, kuhinja se
prevrnu naglavce, i ja padoh na lea. Osovio sam se etvoronoke, i padao svaki put,
naposletku sam u enji za krevetom puzao prema stepenitu za poslugu. Ali kuhinja postade
ogromna, a udaljenost do stepenita izgledala je neverovatna. Gledao sam sebe kako puzim u
neijem tuem snu, pomerajui se ali nimalo ne napredujui dok, neoekivano, ne udarih
rukom o prvi stepenik. Mislio sam da se stepenite primaklo da me sretne.

92
 Na prvi stepenik se podigoh laktovima, ali nisam oseao kamen ispod sebe. Kad pogledah
dole da se uverim da je tamo, uvideh da to nije areni kamen, ve neto osetljivo i ivo -
ruiasto i golubije sivo i jantarno i razigrano i izmeano. Oseao sam kako se utapam u
ruiasto i postajem jantaran. Nemam predstavu koliko dugo sam leao na tom stepniku.
inilo se da su sekunde; inilo se da su dani.
Sledee ega se seam je da leim na slamarici i piljim kroz visoki prozor u etvrstasto
pare zvezdanog neba s mesecom od limunove kore. Oseam da bih mogao da se vinem u
vazduh i odletim kroz prozor, ali sam potpuno zadovoljan to tako posmatram zvezde.
Nekako, ve sam meu njima. Mora da je jako dockan, ali mi se ne spava. Ni najmanje.
Krivudam sam kroz iskriavi svemir ispunjen uenjem. Blagosiljam majstora, tako je dobar
prema meni, i Marka, dobar je na svoj uvrnuti nain, i tihog, zahvalnog Dominga, koji je
skoro kao brat. Oseam ak sklonost i prema uzepeu, sirotom, jadnom pijancu. Volim moju
slamaricu, oh, i Bernarda, i sve zaspale sluge u spavaonici, i sve sluge u Veneciji. Volim sam
ivot i svakoga u njemu. Neki mali, drogom poremeeni, deli mog uma raduje se. Ovo je
stvarno Ijubavni napitak!
Franeska zuri u mene iz ugla prozora. Upuuje mi je svoj vragolastoslatki osmeh i
pokazuje vrak ruiastog jezika. Zvezde joj se iskre u svetloj kosi, a ja elim da je zovem, ali
nemam glasa. Oseam njene pomeane mirise, i zamiljam bujne tropske poslastice kojima u
je hraniti u prvoj branoj noi.
Meu usne u joj stavljati svee ostrige. Deliemo zrele smokve i krupne, rosne trenje.
Nudiu je slatkiima i mednim mlekom, rumenim narandama oienim i spremnim, slanim
artiokama iseckanim do sri. Raskoliu jastogovu ljuturu a komadie mekanog mesa
stavljati joj na maji jezik, polagano je hraniti. Ukusi e se meati i narastati i raspui se u
nama kao neni prasak.
Gledao sam je kako zubima uzima maslacom namazan list artioke i sklapa oi dok uiva
u slasti. Bilo je dobro. Jezdio sam kroz dugu, prekrasnu no na talasima zadovoljstva, njuei
je, kuajui je, dodirujui je ...
uo sam sebe kako stenjem, i u tom estokom zagrljaju, verovao sam.

Poglavlje XXl
Pripovest o poluistinama

Sunce se podiglo, u gradu je zapoeo jo jedan uurbani dan, a kuhinja je ivnula kao kad
se miroijama zainjeni maslac ulupa u penu - a za sve to vreme leao sam obeznanjen na
slamarici. Jedan od slugu iz spavaonice rekao mi je kasnije da sam izgledao tako nepomian i
bled da je on mislio da sam umro, pa je strao dole da kae majstoru Fereru. Majstor je
odmahnuo rukom, govorei: "Luijano nije mrtav. Mada e kasnije moda eleti da jeste."
Podnevni zraci sunca su, otri kao igle, iskosa prodirali kroz visoki prozor i ja paljivo
zakiljih na jedno oko. U glavi mi je bila bolna grudva koja se kotrljala kada sam se pomerao;
oi su bile suve i pekle me, a stomak me je boleo. Ustao sam, izmoren i oamuen, udei se
to sam tako kasno u krevetu.
Onda se setih.
Marrone. Glavobolja je bila prilino mala cena. Uprkos neprijatnosti, oseao sam se
proieneo, smireno i zadovoljno. Bio sam ubeen da kada Franeska i ja budemo podelili
arobni crni ivotodarni napitak, spojiemo se zanavek. Uprkos, glavobolji, blaga
razdraganost je jo uvek postojala. Poverio sam se Bernardu: "Majstor kae da afrodizijak nije
ljubavni napitak, ali zna kakva je on cepidlaka. Radi se samo o reima."
Zdrav razum mi je govorio da se sastanak sa Franeskom mora desiti u pono, kada
dosadni, obini ljudi spavaju i bezbedno je da se primeni arolija. Pronai u mesto da no
zvezdane lepravosti provedemo bez straha da e nas uznemiravati. aputau joj nena
ohrabrenja dok traje poetna munina, a onda emo se zajedno vinuti i stopiti jedno u drugom

93
kao to sam se ja stapao s bojama i zvucima. Probudiemo se zagrljeni, izjaviti ljubav, i neno
se zakleti.
Siao sam do kuhinje na klecavim nogama i nesigurno priao Danteu, koji je estoko
seckao mladi luk. "Poastvovali ste me vaim prisustvom?" Uzeo je pregrt iseckanog luka i
drao ga iznad prokljualog lonca. "Je li Vae velianstvo spremno da nadzire ovaj
postupak?"
"Izvini to kasnim. Bio sam bolestan."
"Bolestan. Uh." Dante iskrivi usta i pogleda iza sebe, nadajui se da e videti majstora
kako marira k nama da me izgrdi. Dok mu je glava bila okrenuta, zgrabio sam aku
iseckanog praziluka i gurnuo u dep za Dominga. Poto majstor nije doao da me izriba,
Dante se namrti i coknu jezikom prema meni.
Ubacio je praziluk u prokljualu vodu i dodao malo soli, mrvicu eera i prsnuo svetlog
sireta. "Da pojaa ukus i sauva boju", rekao je preko volje. Dok se praziluk kuvao, naredio
mi je da ljutiku iseem na dugake tanke trake tako da oiene argarepe moemo da
poveemo u lepe svenjeve kao ukras na svakom tanjiru. "Pazi da trake budu dovoljno
dugake da se napravi petlja s lepim resama. Bez suvih krajeva. Ako to nije previe za tebe."
Sekao sam tanke zelene pruge od ljutike, mislei na Franeskin zahtev pokai mi neto.
Sada kad imam pravi ljubavni napitak, jo kako joj mogu pokazati. Divlja radost od prethodne
noi inila je da sve u kuhinji deluje beznaajno. Nisam mogao naterati sebe da na trake od
ljutike gledam ozbiljno. Kako to je majstor Menie jednom primetio, stvarno smo bespomoni
suoeni s ljubavlju.
Pokuavao sam da usmerim panju na ljutiku, ali od pejotla stomak mi bee preosetljiv, a
oseao sam i slabo bockanje pod koom. Sama ta stvar bila bi podnoljiva, ali drhtanje ruku
udrueno s grozniavim razmiljanjem o Franeski dodatno su me smeli, i posekoh prst.
"Mamma mia, krvari po ljutici!" Dante me odgurnu u stranu.
"Izvini, Dante."
"ta li je s tobom?"
"Ja ... ja sam ti rekao. Bolestan sam." Obmotao sam krpu oko prsta.
"Uh. Ti si idiot! Nizata nisi. Nepopravljiv si."
Majstor je govorio da sam njegova nada, da je Bog u meni, i da sam bolji nego to mislim
- sve dobri razlozi da nadiem svoje hirove. Ali Danteovo ophoenje podsticalo je suprotnu
alhemiju: ako misli da sam nepopravljivi idiot, zato da se trudim da mu udovoljim? Drao
sam umotani prst, a Dante prezrivo coknu jezikom dok je sklanjao okrvavljenu ljutiku. U tom
trenu, nije me bilo briga ni za Dantea ni za njegovo upropaeno povre. eleo sam samo da
se skolonim od njega i njegovih pogrda. Sada shvatam kakva detinjarija je bio moj potez, ali
tog dana, klecav, mamuran, i bolestan od elje da vidim Franesku, odabrao sam da se reim
Dantea.
Posluio sam se glumakim umeem koje sam stekao na ulici. Marko me je nauio kako
da se pravim bolestan i privlaim panju na sebe dok on u depove trpa robu trgovca koji bi
se saalio. Ako mi niko ne bi priskoio u pomo, ili smo u drugu ulicu gde bi mi iznova
"pozlilo."
Presamitih se, jauui i gurajui pesnice u stomak. Zakukah: "Madonna! "
Dante se upiljio u mene. "Majstore Ferero", povika. "Neto nije u redu s dekom.
Beskoristan je kao i obino."
Glave savijene do kolena, gledao sam kako se majstorove cipele od kozje koe
pribliavaju. Stao je ispred mene. "Bolestan, eh?" Spustio je glavu skoro do mog uha i
apnuo: "Upozorio sam te, je l' tako? Koliko si popio?"
"Oh, Madonna! " Snano podrignuh.
"Tako ti i teba. Sam si kriv. Trpi sad." Cipele se okrenue, i on ode, podiui glas da svi
uju. "Dante je u pravu, ovakav si beskoristan. Gubi se odavde. Vrati se kad bude sposoban
za rad."
Proao sam preko kuhinje napola povijen, s rukom preko usta i naduvanim obrazima u
predstavi zadravanja izbljuvka. Kad sam stigao na stepenite odmotao sam prst i uflekanu
krpu gurnuo u jedan dep a laganu kapu u drugi. Nisam se uputio hodnikom do spavaonice za

94
poslugu ve prodoh tiho kroz dvoranu dudeva, onda kroz nizove savreno nametenih soba,
koje sve behu prazne s izuzetkom poneke sluavke koja je istila prainu s pozlaenih stolica
ili glancala kristal. Presekoh prema stepenitu to vodi na ulicu, i izaoh iz palate.
Bilo je vreme sieste. Dok sam trao pustim bogatakim ulicama, uo sam muziku i amor
koji su dopirali iz zatamnjenih soba s napola zatvorenim kapcima. Kada sam stigao do
manastira, prebacio sam se preko zida koristei trsove jasmina kao oslonac za ruke i noge.
Uskoio sam u ivu ogradu s druge strane i, u poluueem poloaju, mugnuo preko pustog
dvorita do manastirskog kamenog zida.
Osmelio sam se da provirim kroz svaki otvoreni prozor i video stvari koje nikada neu
zaboraviti. U prvoj sobi, neka debela ena u beloj pamunoj koulji udarala se trnovitom
granom preko struka dok su joj krvave mrlje ocrtavale mueniki krug oko pojasa. Trzala se
od bola i zamahivala snanije. Kroz drugi prozor, video sam mravu staricu, s pramenovima
sede kose ulepljenim po elu, kako klei na rasutom pirinu; suze su lile niz brazgotine na
ostarelom joj licu.
Dok sam zurio, otvorenih usta, jedna guska se dogega iza manastirskog ugla i poe sa
stranim gakanjem. Stara monahinja okrenu glavu prema zvuku. Ja zalegoh na tlo, izvadih
neto mladog luka iz depa i bacih ga na gusku. Gakanje prestade, i ja otpuzah dalje.
Kaluerice su veinom spavale ili itale molitvenike. Neka ena je mirno spavala na uskom
leaju s rukama sklopljenim preko raspea na grudima. unuh kada se pomerila, ali uh
kako prozbori: "Opet taj greni san." Onda se zasmejala.
Franeska je sedela na krevetu, s laktovima na kolenima i bradom oslonjenom na ljupku
pesnicu. U slobodnoj ruci je drala molitvenik i hladila se njime. Veo joj je bio paljivo
zakaen o kuku na zidu, ali njena riza leala je na podu u zguvanoj gomili. U sobi nije bilo
stolica niti stola, samo uski leaj, ormari za odeu i molitvena klupica. ta bi drugo
monahinja radila nego spavala i molila se? Franeskina meka plava kosa talasasto joj je
padala preko ramena, i ja se zapitah da li je doputena tako raskona duina ili se radi o njenoj
skrivenoj tatini. Kosa joj bee tako duga i gusta da bi je bilo teko sakriti, ipak pretpostavih
da je to dozvoljeno sve dok se ne primi monaki zavet. Ipak, kao zatvorenici na jednom tako
strogom mestu, izvesno poputanje devojakim slabostima bilo bi u skladu s Franeskinom
prirodom.
Gledao sam kako se pramenovi te lepe kose pomeraju usled lakog vazdunog strujanja
stvorenog njenim rashlaivanjem, a onda se, lagano, sasvim uspravih kraj otvorenog prozora
u kamenom zidu. Osetila je moj pogled na sebi, poskoila, i ispustila molitvenik. Gledali smo
se u nemoj iznenaenosti, ona odevena u tanku pamunu koulju, ja nag u svojoj udnji. Od
pogleda na nju samu i poluobnaenu kolena mi zaklecae. Pridrah se za prozor da ne
padnem.
Zgrabila je odeu s poda i zaklonila se njome. Nekoliko puta je zamirkala, onda se
delimino opustila i malo osmehnula. Usne joj se razdvojie, otkrivajui prekrasno bele zube i
vrh crvenkastog jezika. Koulja joj skliznu s jednog ramena, a meni prsti pobelee od
stiskanja prozora. "Kako si uao?"
"Popeo sam se preko zida." Ponadah se da me glas nee izdati. "Imam neto da ti kaem."
"Opet neto o toj knjizi?" Njen osmeh mi se podrugivao.
"Isprobao sam jednu od formula. Uspelo je."
"Oh?" Radoznalost je natera da spusti smedu rizu i pride prozoru.
"To je izvanredno. To je, um ..." Videh siunu kapljicu znoja to se kao biser sjajila u
udubljenju njenog vrata, a rei mi zamree u ustima. Obrisi jedne bradavice i obline njenog
tela nazirale su se kroz tanunu koulju. Grlo mi se stee, a usta skamenie.
"Pa?" Zvuala je nestrpljivo. "ta se desilo?"
Odlepih jezik s nepca. "Od toga se osea, um ... udesno."
Posle kratkog oklevanja uzdahnu. Okrenula mi je lea i preko glave navukla rizu,
uvijajui se da je lepo namesti. Skoro jeknuh od bola kad njeno sono telo nestade ispod
sumorne smee odore. "Bolje ti je da ide odavde."
"Ne. Sluaj. To te oslobodi, Franeska. Oslobodi."
"Zna mi ime?" Gledala me je s blagim zanimanjem dok je vezivala kanap oko struka.

95
 "Ja se zovem Luijano."
"ta ti to znai, oslobodi?"
"To je slatka tamna tenost. Popije gutljaj, i svet postaje prijatan i bletav. Ogranienja
nestaju."
"Slino vinu?"
"Bolje od vina. Ovo je pustolovina. Moe da leti. Moe da dodirne zvezde. Zeli da ...
ne osea nita sem radosti."
Prila je blie prozoru i oblizala usne. "Kakve to ima veze sa mnom?"
Nagnuh se preko prozora. "Podeliu to s tobom."
"Zato?" Utanjila je glasom kao mala devojica.
"Zato to ja ..." Skupio sam hrabrost. "Zato to te volim."
Onaj podrugljivi osmeh joj se rairi licem, a onda se grohotom nasmeja. Okrenula se i
otila do kreveta. "Voli me." Sela je i naslonila se na laktove.
"Jeste."
"Ti me ak ni ne poznaje. Uostalom, kako ja mogu da pijem taj udotvorni napitak?"
Osmotrila je zidove elije. "Ja sam zatvorenica."
"Iskrada se u vreme sieste. Moe li izai u pono?"
Malo se uzvrpoljila na krevetu i poigravala brojanicom. Glas joj opet posta tanak. "Ne
znam. Nikad nisam pokuala."
"Moe da se prebaci preko zida, kao to sam ja uradio. Ili da se ja vratim noas. Mogli
bismo da ga ispijemo ba ovde u tvojoj sobi."
Glava joj je bila pognuta dok se poigravala brojanicom. Kada je podigla pogled, rumenilo
joj se razli licem, a oi oivee. "Bilo bi sigurnije da ispod pokrivaa naguram odelo a da se
sastanemo negde drugde."
"Sastae se sa mnom? Zaista."
"Ne mogu da idem predaleko. U zoru moram da se vratim na molitvu."
Uspeh! Idiotski osmeh mi se rastegao s kraja na kraj lica i osetio sam kako mi se ui
podiu u vazduh. "Znam gde moemo da odemo." Setih se prepisivaa, onih udnih Jevreja i
njihove otudenosti. "Naimo se u jevrejskoj etvrti u pono."
"Jevrejska etvrt?"
"Nije daleko, a Jevreji ne smeju napolje posle vremena koje im je vlast odredila. Sve e
biti pusto."
Smejuljila se i klimala glavom. Od njenog smejuljenja marci su mi prolazili kroz pete.
Iskrao sam se preko mansrirskog dvorita ne oseajui tlo pod nogama. Na povratku u palatu,
zaustavio sam se kod tezge gde se prodavala riba i dao Domingu ono to je preostalo od
mladog luka. "Ispri ga s ribom na maslinovom ulju veeras."
Domingo jedva da pogleda u luk. Upiljio se u mene s izrazom tako velike zahvalnosti da
moradoh da skrenem pogled kako bih prikrio neprijatnost. "Ti si pravi prijatelj, Luijano."
"To je samo luk, Domingo."
"Zna ti ta ja mislim."
Znao sam.

U dvorani dudeva, naidoh na dvoroupravitelja koji je na svoj izvetaeni nain iao

pored izloenih portreta, udarajui ipkastom, jorgovanom namirisanom, maramicom po
zamiljenoj praini na ramovima. Hitro se presavih i opet napravih "bolestan." Pokuah da se
provuem pored njega s rukom na ustima i mumlajui, ali mi on preprei put. Lupnu svojom
papuom podignutig vrha i kaza: "Kuhinja je na drugoj strani. Odakle ti dolazi?"
U nemogunosti da dovoljno brzo smislim priu, strano podrignuh, lupivi se rukom
preko usta naduvajui obraze tako da se koa sijala od zategnutosti. Dvoroupravitelj ciknu i
poskoi nazad kako bi izbegao da mu izbljujem runokiene papue. "Odvratno! Gubi se
odavde. Napolje!"
Udaljio sam se posrui, srean to mi je ruka na ustima prikrila osmeh. Ostatak dana
sam proveo izvaljen na slamarici, drhtei u iekivanju. Nije mi padalo na pamet da se vratim
na posao. Imao sam potedu, oekivalo se da sam bolestan. Nisam bio u stanju da se posvetim

96
mladom luku i ljutici tog presudnog dana kada je Franeska imala konano da postane moja.
Zurio sam kroz visoki prozor i gledao kako svetlost na prozorskoj dasci prelazi iz
popodnevnog bljetavila preko sumranog otseva u meseevu senku. Marrone, zemlja se
sporo okretala tog dana. Napokon, umorne sluge se dovukoe u spavaonicu, a ja pribih kolena
na grudi povremeno podrigujui da se uje. Niko me nije gnjavio. Malo pre ponoi, iskradoh
se napolje...

Poglavlje XXII
Pripovest o zavoenju

Posetio sam mnogo gradova s kanalima koji sebe nazivaju Malom Venecijom, ali to je
prazno hvalisanje. Proetajte se uz Canal Grande u letnje vee pa vidite kako voda see zlatne
otkose izmeu dve stotine meseinom okupanih palata; osetite isparavanje starog kamenja
Venecije koje oslobada duh zloglasnih ljubavnika i pustolova; oslunite prefinjeni apat
njenih gondola dok prosecaju vodu kao bodei; zaite u prepun aba calle, pa ete znati:
postoji samo jedna Venecija, a srene ljubavne prie nisu u skladu s njenom prirodom.
Da smo se Franeska i ja upoznali u nekoj naivnoj Maloj Veneciji - lepom sreenom
seocetu poput Bria ili Kolmara - verovatno bi ishod bio drugaiji. Ali prava Venecija
okuuje stanovnike grehom i bolom svoje pogane due. Bili smo osueni pre nego to smo i
poeli.
Uzeo sam udotvornu staklenku iz udubljenja iznad grede nad vratima i pojurio kroz
mreu uliica i kanala. Kada sam stigao do jednog ugla lienog bilo kakvih hrianskih
svetinja - ni traga od Bogorodice ili nekog svetog muenika - skrenuh desno, u mrani svet
Starog zaveta. Uliice postae tako uzane da su se kue inile viim nego to je uobiajeno.
Hebrejski natpisi urezani u drvenim dovracima izgledali su neobino ak i mom nepismenom
oku. Jevrejska etvrt je bila toliko stara da u njoj nije bilo pravih uglova, niti pravilnih linija.
Nabacane kue, naherene jedna prema drugoj, nadnosile su se nad ulicom, i zadravale
izmeane mirise slatkog vina i neobinih jela. Istovremeno doiveh oseaj izgnanstva i
zatoenosti.
Venecija koju sam poznavao bila je otvorena i okrenuta moru, a taj mrani, pretrpani geto
stvarao mi je oseaj teskobe. Grudi poee da mi se steu, a disanje posta ubrzano i plitko. Ta
no je izgledala vie kao iskuavanje volje nego kao romantini ljubavni sastanak, sve do asa
kada stigoh na meseinom okupani trg i videh je gde stoji kraj starog, velikog bunara. Nosila
je smeu odoru iskuenice, ali je zabacila veo. Meseina joj je obasjavala kosu do
jarkosrebrnastog odbleska. Priao sam joj sa samouverenim osmehom, ali kada sam podigao
staklenku poput nekog trofeja, ruka mi je drhtala.
Glas joj bee drhtav kao i moja ruka. Upita: "Je l' to ta stvar?"
Klimnuh glavnom. "Ovde nas mogu videti. Ajmo u ovaj calle."
U skrovitosti uske uliice, opet osetih laku navalu panike. Pokuah da se smirim onako
kako me je majstor uio, ali bez njega da me ohrabi, teko sam uspevao da umirim disanje.
Franeska nije razumela. "I ja sam uzbudena, Luijano." Bilo je to prvi put da je izgovorila
moje ime, a uti ga iz njenih usta delovalo je umirujue. Prila je blie. Videh da i ona
ubrzano die. Podigla je ruku i dodirnula moj obraz. Marrone. Vrhom prsta je prola linijom
moje vilice, a ja se osetih kao oinut gromom. "Ovo je najsmelija stvar koju sam ikada
uradila. Bojim se."
"Ja u te tititi."
Pokaza na staklenku. "Bojim se toga."
"Nikada ti ne bih dao neto to ti moglo nauditi."
Prsti mi behu otupeli, ali uspeh da izvadim pampur i pruim joj staklenku. Kada je
prinese usnama, setih se da se mora vratiti pre zore. Uhvatih je za ruku i rekoh: "Samo jedan
gutljaj, Franeska."

97
 Pogledala me je za trenutak, onda - zbog neega to pamtim kao da je trajalo dugo - ispila
je ne skidajui pogled s mog lica. Uzeo sam staklenku od nje i umereno otpio. Zaepio sam je
i spustio na kaldrmisani plonik, i u mraku se zagledasmo jedno u drugo, svako udubljen u
svoja iekivanja.
"Hoe li me stvarno povesti u Novi svet?"
"Da."
"I biemo bogati?"
"Sve je mogue u Novom svetu." Zurio sam u nju, pokuavajui da prihvatim injenicu
da sam uistinu nasamo s Franeskom. I ona je piljila u mene rairenih oiju. Pomilovao sam je
po licu i sagnuo se da usnama dodirnem njene, ali ona ustuknu. Poeh da se izvinjavam, ali
me ona odbi pokretom ruke i presavi se. Obgrli stomak rukama i zajea: "ta si mi ovo dao?"
Zagrlih je, a lice zagnjurih u njenu kosu. "Proie to."
"Oh, moj Boe."
"Proi e. Obeavam."
"Oh, Boe."
Onda je i mene uhvatilo. Zajedno, skljokali smo se na zemlju pored hrapavog kamenog
zida. Izgubio sam sposobnost govora, ali sam uspeo da je obgrlim rukama da zajedno patimo.
Posle ne znam koliko vremena, izvukla mi se iz ruku. "Oh. Oh, moj..." samo je izustila.
Pritisnut muninom promrsih: "Rekao sam ti."
"Oh. Sve je tako bistro ..."
Kako mi se stomak smirivao, napravio sam jedna nespretan pokuaj da je pomilujem po
kosi, ali me ona odgurnu. Izvukla se iz mog zagrljaja upirui se dlanovima o zid radi oslonca.
Osvrtala se okolo kao da se izgubila na nekom neobinom mestu, onda je rairila ruke i
udaljila se.
"Franeska?"
Odlutala je u tamu govorei: "Oh, moj... prelepo je..."
Puzao sam za njom, slabano je dozivajui, ali ona se izgubi u senkama. Uspravio sam se
na noge, posrnuo, sruio se napred tako jako da sam razbio glavu o kaldrmu.
Osvestio sam se na zemlji, licem okrenut navie, i buljio u izbrazdani mesec okaen
meu krovovima na jednom paretu nonog neba. Neto je bilo loe. Trebalo bi da je
Franeska sa mnom. Nisam uspevao da zadrim misao. Pokuavao sam da se usredsredim, ali
su se stvari pomerale, plovile i meale u nizovima snovienja. Svaka slika je nestajala pre
nego to bih stigao da se zadrim na njoj.
Okruili su me mirisi jevrejske etvrti, kuao sam somune spremljene na umuru, kiselu
pavlaku i gorko bilje. Oteturao sam se do nekih vrata, udario licem, i oteturao se nazad. U
jednom trenutku, naao sam se strovaljen u nekom dovratku pokuavajui da se setim kako
sam dospeo tamo. uo sam kako biljni sok tee kroz drvenariju, a kada sam pogledao gore,
opinio me je hebrejski natpis urezan u gredi. Koprcao sam se preputen na milost svakom
zvuku, mirisu i materijalu. Jedan deo mene znao je da neto nije u redu. Franeska bi trebalo
da se topi u mom naruju. Gde li je ona?
Ta no je bila poput rascepljene slike polomljenog ogledala: urna potraga za
Franeskom u udubljenjima kamenih zidova, prenaglaeni zvuci i mirisi, meseevo lice koje
mi se smeje, poraavajue oseanje da sam zauvek izgubio Franesku, a u meuvremenu,
padanje, iznova i iznova, u crne ponore.
Kada se to svrilo, naao sam se opruen nasred trga, rairenih ruku i nogu, zagledan u
obrise krovova naspram prvih nagovetaja nesigurnog svetla praskozorja. Uzeo sam napola
praznu staklenku s plonika i otiao u potragu za Franeskom, teturajui se kao pijanac koji u
ruci nosi bocu pia od prethodne noi.
Naao sam je sklupanu pred jednim vratima, delimino budnu i drhtavu na hladnom i
vlanom vazduhu. Smea odora bila je proarana ostacima neeg beliastog, verovatno
ostacima maltera oguljenog sa zidova na koje je naletela. Meka plava kosa divlje joj je padala
preko oiju, i pokuao sam da joj je pomerim s lica ali sam video da je sasuenom pljuvakom
delimino zalepljena za obraz. Glasom devojice izusti: "edna sam."
"Nema vremena." Uspravio sam je. "Svanjiva."

98
 "Ali ja sam ... zora?" Sklonila je kosu s lica i pogledala u sablasni mesec na zarudelom
nebu. Videh strah na njenom licu, ali ne i ljubav. Ni traga. "Zora."
"Moramo da krenemo. Sada."
"Zora. Oh, Dio."
Oteturali smo se iz jevrejske etvrti u praskozorje, morska magla nam se kovitlala oko
stopala. Jedna izmorena kurva na putu kui smejala se kada smo se spotakli o zaspalog
pijanca koji je leao skriven poleglom maglom. Pla bebe dopirao je kroz neki otvoreni
prozor, a miris sveeg hleba irio se iz ulice s pekarama. uo sam kako smo se oboje zadihali,
pokuavajui da ubrzamo. Jo uvek pomalo opijeni spoticali smo se po kaldrmi i zanosili na
uglovima. Primetio sam da Franeska mrmlja sebi u bradu.
"ta si rekla?"
Pogledala me je, a oi joj behu divlje. "Bilo je arobno."
"Nije bilo, uh, kako sam oekivao."
"Bilo je arobno. ta je jo u toj knjizi? Hou vie da znam."
Marrone.
"Rekao si da su dve formule: za zlato i venu mladost."
"To su prie."
"Ja je hou, Luijano. Hou knjigu."
"ta?"
"Ako ima ovu formulu, moe dobaviti i druge."
"Ali... "
"Sta je jedna udesna no? Hou ivot." Odmakla se od mene. "Ako me voli, donesi mi
tu knjigu."
"Franeska ..." Posegnuh za njenom rukom, ali je ona istrgnu i potra napred. Kod
manastirskog zida, prstima je zagladila kosu i otresla prainu od maltera sa odore. "Ne vraaj
se bez knjige." Kao deak prebacila se preko jasminom obraslog zida dok se jutarnje zvono
oglaavalo iz kapele.
S druge strane zida, uo sam njen pozdrav. "Knjigu, Luijano."

Poglavlje XXIII
Pripovest o suzama

udotvorni napitak je kod moje voljene probudio pohlepu koju nisam mogao zadovoljiti.
Nisam znao gde je knjiga, a ak i da sam je mogao doneti Franeski, ona u njoj ne bi nala
nita osim jevanelja i istorijskih pouka i omrzla bi me kao laova.
"Kako je ispalo?" zapita me majstor.
Ugurao sam ruke duboko u depove, a petom zagrebao po podu. "Nije mi ba pala u
naruje."
"Bene", rekao je. "Sada se spusti na zemlju, eh?"
Ali nisam mogao. Dane sam provodio u rastrzanom magnovenju ljutei slatki graak i
prei plave patlidane, a noi krkajui se u vlastitom sosu. U meduvremenu, na sifilistini
dud nastavljao je potragu za venom mladou dok su Landui i Bordija prestrojavali
snage.
Svuda po ulicama Venecije vidali smo dudeve vojnike, Cappe Nere, pa ak i Bordijine
vajcarske najamnike. Pomama u vezi obavetenja o knjizi stvorila je dravu bira gde se
svako inio nevet dok je potajno irio glasine i sumnje. Dud je postajao oajan, Landui
nestrpljiv, a preko Mosta uzdaha prolazilo je neuobiajeno mnogo zlosrenika.
Dok je Venecija govorila apatom i strahovala pod budnim okom vojnika, osoblje kuhinje
bilo je zauzeto pripremanjem stranih jela za neprekidni niz uenih gostiju radoznalog duda.
Posluivali smo profesore s nekih od najstarijih univerziteta (svinjetinu i maslacom namazane
valjuke za jednog s Hajlderberga, a testenine s kremastim prelivom od mesa za drugog iz
Bolonje), za poznatog travara iz Francuske (tave na grave), za znamenitog knjiara sa

99
Sicilije (odreske punjene sardelama i maslinkama), za mranog arobnjaka iz Egipta
(marinirane evape), za firentinskog uzdanika pokojnog Savanarole (prenu ribu sa
spanaem), za alhemiara iz Engleske (dobro peene kremenadle), za monahe prepisivae iz
svih znaajnijih manastira (kuvanu piletinu s pirinem).
Tokom tih dugih veera razgovori su se pretvarali u ispitivanja, a Runa vojvotkinja je
uvek imala jedno oko plavo a drugo smee. Najznaajniji gosti su ispitivani uljudno i na kraju
se ulo arrivederci. Ali su drumska razbojnitva naglo uestala. ule su se glasine o tome
kako se mnogim dudevim gostima u putu izgubio trag poto su napustili Veneciju. Goste od
manjeg znaaja, poput monaha prepisivaa, jednostavno su, poto bi bile posluene poslastice,
na prepad grabili straari koji bi se pojavili iz zida i sprovodili ih preko Mosta uzdaha.
Nisam bio jedini svedok ovakvih otmica. U palati s tako mnogo posluge, nezadrivo su se
irile glasine o stranim muenjima u tamnici: ubijanju ljudi razvlaenjem na toku,
ereenjima, vaenju oiju, ak i dranju koe. Ponekad se o tome izvetavalo s gaenjem, a
ponekad, ao mi je to to kaem, s olakanjem.
Tokom tom smutnog i surovog razdoblja, majstor se svakog jutra pojavljivao na poslu s
crnim krugovima ispod oiju. Iao je po kuhinji trljajui slepoonice, a ponekad je
zaboravljao da proba jelo pre nego to e biti poslueno. Jednom, Pelegrino ga zamoli da
proba sos od peuraka, a majstor se samo zagleda u iniju. Pelegrino ga potapa po ramenu, a
majstor se prenu. Probao je sos od peuraka i klimnuo glavom, ali po mom seanju to je bilo
prvi put da je majstor nosio kapu bezvoljno naherenu.
Jednog dana, usmo da je ovani Medii poeo svoju potragu za knjigom; Firenca e se
nadmetati s Venecijom i Rimom oko obavetenja. Ta vest je toliko smela majstora da je
propustio da dovri jelovnik za naredni dan. Te noi je dugo ostao u kuhinji, nagnut nad
stolom.
Ja sam odugovlaio oko lonca sa supom dok svi kuvari nisu otili, a onda sam mu priao.
"Majstore", rekoh, "kada emo ponovo razgovarati o tajnim spisima?" Nadao sam se nekoj
mrvici saznanja, nekoj zanimljivoj poslastici kojom bih mogao umiriti Franesku dok ne
budem sposoban da odluim ta u s njom.
Majstor je palcem i kaiprstom pritiskao oi. "Ne sada, Luijano. Ovo su prevrtljiva
vremena. Dri glavu dole i ne talasaj. Priaemo kada se klatno vrati u mirnije vreme."
Odluih se da nanem drugo osetljivo pitanje. "Majstore, mislite li da dud stvarno veruje
da postoji recept za venu mladost?"
Majstor se nasmeja. "Jesi li ti stvarno verovao da postoji napitak od kojeg e te Franeska
zavoleti? Ljudi veruju ono to ele da veruju. Vera je jaa od injenica."
Sada, ponekad zamiljam duda u privatnim odajama, kako stoji nag ispred ogledala.
Posmatra sasuenog starca, oputene, usahle koe, upalih vilica, od sifilisa skvrenog nosa, s
velikim kesama ispod oiju i elave glave iarane sivim mrljama. ilavog vrata upalog u
duboke jame iza kljunih kostiju, uleglih grudi prekrivenih mlitavim kesama, a proaranih
bledim bradavicama i madeima. Koa na nadlakticama otegla se kao palainka. Ud mu je
skvreni crv, a muda otegnuta, i sve to tuno landara izmeu, kao vreteno tankih, olinjalih
nogu. Mogao je da zaplae.
Okrenuo bi se od ogledala i ispruio na krevetu. Sklopio bi oi da vidi sebe na drugi
nain. U uobrazilji, lice mu je glatko, a vilica snana i etvrtasta. Nos ponovo ima snanu
liniju, oi su jasne, a gusta ekinjasta kosa buja na glavi. Glatki miii uobliavaju noge,
ramena su iroka, koa debela, miice nabrekle, grudi isturene, a njegova mukost
preporoena.
Ah, kada bi samo. Opet bi se osetio ivim. Zlatne narande bi mogle ponovo biti slatke, a
enske prepone povratiti vatru. Opet bi pronaao davno izgubljenu elju za izazovima, a
najbolje od svega, imao bi novu priliku. Da, ubeen sam da je verovao u to, i sigurno je za tim
udeo isto koliko sam ja udeo za Franeskom.

Franeskin nemogui zahtev nije mi bio jedina briga. Od mog unapreenja, uzepe je
svakog dana zavravao pijaniji i ratoborniji nego ikada, a njegova netrpeljivost se pojaala.
Jedne noi desilo se neizbeno, naao sam se nasamo s njim. Majstor nije uzeo drugog egrta,

100
zato je uzepe bio primoran da veinu mojih ranijih obaveza pridoda svojima. Radio je sve
osim nadgledanja lonca sa supom. To je bio suvie vaan zadatak da bi se poverio njemu, i to
je i dalje bila moja poslednja dnevna obaveza.
Dok sam nametao lonac za lagano vrenje i dodavao drva za nonu vatru, uzepe se
muvao kod zadnjih vrata. Bilo je neuobiajeno da se zadri i sekundu due nego to mora, a
od njegovog prisustva bio sam razdraljiv. Naslanjao se na dovratak nairoko mlatei jednom
pljoskom.
uzepe se uputi prema meni, nesigurno i teturavo; mora da je pio celog dana. Ja dohvatih
metlu da bih se branio. uzepe nije troio vreme na uvodne pretnje: istre mi metlu iz ruke i
povue me za prednji deo bele bluze prema svom licu. Namirisah znoj na njegovoj odei,
umaenu kosu, i ljuti zadah alkohola iz ustiju. "Kuvar za povre, eh? Sad si stvarno
poseban."
Pokuah da se istrgnem, a on me tresnu o zid.
"Zna ti od kad ja radim bez unapreenja, lopurdo?"
Majstor mi je rekao da glavu drim dole, zato pomislih da je najbolje pustiti ga da se
izbesni kao to zna. Mogao sam se odbraniti ukoliko bih morao. "Ne, signore"
"Godinama. Niko ne pomae uzepeu. Pih. Povraa mi se od tebe." Pljunu me u lice,
onda mi strgnu kapu s glave i zavrljai je. "Zato bi tebe unapredili?"
Obrisah pljuvaku s lica. "Ne znam, signore." Uzdravao sam se da ga ne udarim.
"Prljavo malo kopile. Bez razloga uzeto s ulice. isto odelo, tri obroka dnevno ... a sada
unapredenje, a uzepe rinta vie nego ikad."
"ao mi je, signore." Pokuah da ga odgurnem, ali mi je gurnuo koleno izmeu nogu i
tako ga je drao. To nisam predvideo.
"ao ti je? Jo nije, ali e biti. Blesavi majstor misli da moe s ulice da dovede lopova?
To je uvreda. Pokazau ja i njemu. Zna uzepe ta e. uzepe zna ljude."
Pritisak medu kolenima bio je vie pretei nego bolan, ali on je trebalo samo da pritisne
navie. "Da, signore."
Paukova mrea crvenih kapilara na njegovom nosu i obrazima postade tamnocrvena. "Da,
signore, ne, signore. Ne blesavi se sa mnom. Posmatram te ja, kuvaru za povre."
Stajao sam sasvim mirno, nadajui se da e ga utanje moda primiriti, ali izgledalo je da
ga jo vie esti. uzepe se povue nazad i snano me tresnu dlanom, a ja udarih u kameni
zid. Pre nego to sam uspeo da mugnem, on me dohvati za kosu i zavrnu mi ruku iza lea.
Bee krupniji i izbaci me iz ravnotee. Pijanom, sumanutom snagom vukao me je prema
ognjitu. Pokuah da ga udarim slobodnom rukom, ali me on povue za kosu, a ruku mi trgnu
navie iza lea, gurajui me blie vatri. Osetih vrelinu na rubu uha i pomislih da sam gotov,
ali me on trgnu nazad i zavrljai na zid. Sigurno ga je neki traak trezvenosti podsetio da bi
mogao izgubiti posao. Zguvah se na podu; uvo mi je bridelo, a ruka mlitavo i bolno leala
pored mene. "Nisi ti vredan toga." Pljunu prema meni, zaljulja se dok je potezao iz flae i
otetura se napolje kroz zadnja vrata.
Dotakoh stvrdnuto pare osmuene kose pored uva. Krajevi behu krti kao fritto misto.
Osetih da mi je uvo vrue i ozledeno, a obraz uaren od uzepeovog udarca. Ali potisnuh
suze. Ne htedoh da mu pruim to. Odoleh porivu da zgrabim Enrikovu lopatu za hleb i
krenem za njim. Bio je krupniji, ali sam mogao da ga iznenadim. Mogao sam mu smrviti to
gadno lice, ne bi ni video ta ga je snalo. Stvarno sam to eleo, ali sam se pridravao
majstorovog saveta. Dri glavu dole, i ne talasaj. Sipao sam hladnu vodu na uvo i estitao
sebi na uzdranosti.
Samo kad bi se jo i majstor pridravao vlastitog saveta.
Razdraivan svakodnevnim saznanjima o muenjima i pogubljenjima, majstor se nije
mogao uzdrati od kulinarskih petljanja. Onog jutra kada je na posao doao svojim starim
lakim korakom i sa utirkanom i uspravljenom kapom, znao sam da neto priprema. Poeleh
da mu kaem da se seti kako nema talasanja, ali ne prilii kuvaru za povre da savetuje
glavnog kuvara. Avaj, kada pogledam unazad, znam da je trebalo to da uinim.
Dobili smo uputstva da spremimo veeru za nekog filozofa sa univerziteta u Padovi,
izvesnog profesora Pijetra Pomponacija, koji je svojim esejem "O besmrtnosti due" zasluio

101
protivureni ugled. U njemu, Pomponaci dokazuje da posle smrti, dua boravi u nekom
neodreenom stanju, ekajui da se spoji s novim telom. O tome kako se to tano deava
voene su bezbrojne une rasprave u Padovi.
Majstor je objavio da e on lino spremiti glavno jelo, neku svoju posebnu tvorevinu. Te
pripreme su zahtevale snano usredsreivanje, i bila mu je potrebna potpuna osama. Ovakvo
ponaanje uvek je prethodilo njegovim najsumnjivijim jelima, i zato sam bio nespokojan.
Majstor samo kaza: "Ovo je vana veera. Na gost podstie na dostojne rasprave."
Nisam mogao verovati da on dovoljno ozbiljno uzima Pomponacija da bi se uputao u to.
"Majstore, taj ovek kae da se stalno raamo u novim telima." Rairio sam dlanove kao da
kaem sigu'rno se alite.
"aavo, eh? Ali dvaput se roditi nije nita udnije nego roditi se jedanput. Milioni ljudi
veruju u to, Luijano, donesi jednog lepog debelog kopuna."
Naredio je Eduardu da spremi jednostavni krem od zaslaenih jaja i mleka kao poslasticu
i dodao: "Sam u ga granirati." Majstor je na brzinu otiao do Rijalta i nabavio potrebne
sastojke za tili as. Jednom je posegnuo u svoj ormarii aku neega nagurao u dep. Imao
sam lo predoseaj.
Te veeri glavno jelo je bio kuvani kopun u kobiljem mleku. Majstor je izvadio kosti i
iseckao kopuna, stavio ga da se polako kuva u pileoj supi, a onda dodao tajanstveno bilje i
zaine.
Smanjio je vatru pre nego je dolio jako kobilje mleko, a od mirisa bespolnog mesa
utrojenog petla, ukrkanog u dobro zainjenom umaku, pola mi je voda na usta. Kuvari su
radoznalo njuili dok je Pelegrino, koji nije bio ukljuen u pripreme, pozeleneo od zavisti.
Poto je kutlaom presuo svoje remek delo u duboki supeni porcelanski sud u obliku petla,
majstor je iz depa izvadio pregrt suvih listova, izmrvio ih u sitni prah iznad supe a onda
promeao.
Da bi ukrasio krem od jaja i mleka, skuvao je dvadeset etiri rue da bi dobio pola olje
slatkog od ruinih latica. Ovo je, takoe, posuo kiom fino izmrvljenih listova iz depa.
Na svaku olju krema od jaja i mleka stavio je po jednu grudvu poslastice od rua.
Veera je poela predjelom frutti di mare. Pomponaci nabode jedan mali krui lignje,
zagrize kroz koricu, i poe da vae. Ispustio je zvuk odobravanja. "Va kuvar ima ruku. Ovo
se topi u ustima."
"Si, moj kuvar je genije, a izgleda da i za stolom imam jednog genija."
"Mnogi u Padovi ne bi se sloili."
"Kratkovide budale. Kaite mi, profesore, ako dua ostaje da eka na ponovno roenje,
znai li to da niko zaista ne umire?"
"Ah, vi ste prouavalac due." Profesor se zagrevao za svoju omiljenu temu i brzo je
postao naduven i sitniav: prosuo je akademsku retoriku, tumbajui istonjaku filozofiju i
zapadnjaki argon. Skakao s jedne neverovatne ideje na drugu, a onda uspostavljao veze
meu njima. Kroz delimino otvorena vrata, video sam duda kako prstom nervozno dobuje
po stolu. Svakog asa sam oekivao da uvede straare koji ekaju iza Rune vojvotkinje.
Ali Pomponaci je brzo jeo kao to je brzo i govorio. Frutti di mare ubrzo nestade, a
sluavka odmah pouri sa supenom posudom u obliku petla. Najavi: "Pirjano meso od kopuna
u kobiljem mleku", a onda usu pozamane porcije u dve inije i klanjajui se napusti
prostoriju. Mukarci odmerie neobino jelo i udahnue mirisno isparenje koje je im je
dopiralo do lica.
Pomponaci primeti: "Kakav je ovo divni miris?"
Dud slegnu ramenima. "Moj kuvar je pun iznenaenja. Ali dozvolite mi da
preformuliem pitanje..."
"Madre mia!" Poto je okusio prvu kaiku kopuna, Pomponaci je izgledao kao obuzet
kulinarskim orgazmom.
Dud pogleda u svoju iniju. "Je li toliko dobro?" Okusi, a oni kapci mu zaigrae.
Razgovor prestade. Halapljivo su jeli, oblizivali kaike, lizali prste, i navrtali posude da bi
udno popili preostali sos. Poto su progutali i poslednji zalogaj, Pomponaci se zavali s
jednom rukom preko stomaka i pokazujui na iniju u obliku petla. "Shvatate li da smo zarad

102
uivanja u ovoj hrani postali sauesnici u kopljenju ove ponosne ivotinje? Sakaenju jednog
pripadnika naeg vlastitog pola."
Dud je delovao zgroeno. "Strahota."
"I kobilje mleko." Pomponaci sklopi oi. "Zamislite novoroeno drebe, jo mokro na
zemlji, upire se na drhtavim nogama tek da otkrije da smo mi iscedili majino mleko."
Dud spusti glavu u ake. "Jadniak."
Obojica kljoknue preko stola utueni i utljivi. Dud obrisa uglove oiju. Pomponaci
mrknu, zacvili i poe glasno da rida. Dud se upilji u Pomponacija, onda slegnu ramenima i
gorko zaplaka. Balavili su kao dve velike, natruntane bebe. Kukanje ispuni sobu, a suze linue
preko napuderisanih obraza. Sluavke i ja posmatrali smo onemeli od uda, ali kada
Pomponaci prinese svoju maramicu da dudu izduva nos mi pritisnusmo ake preko usta da
zadrimo smeh.
Jednoj od sluavki bio je potreban trenutak da upristoji lice pre nego to je posluila krem
sa slatkim od ruinih latica. Majstor ju je nauio da napomene da su dva tuceta rua rtvovana
zbog ovog preliva. Rekao joj je: "Pazi da upotrebi ba tu re - rtvovana." Izrecitovala je to
pred, od plaa naduvenim, mukarcima, a onda se poklonila i izala iz prostorije, jedva
obuzdavajui kikotanje pre nego to je stigla do odmorita.
Posle nekoliko bezvoljnih zalogaja slatkog i krema od jaja i mleka, obojica spustie
kaike. Dud je ridao s glavom poloenom na ruke dok ga je Pomponaci lupkao po ramenu
govorei: "Znam. Znam."
Dud pridie glavu. "ivot je tako tuan." Ruina latica visila mu je s vrha nosa.
Pomponaci zajeca. "Nema milosti." Krem i slatko bili su mu oko usta.
Dud zavrte glavom. "ao mi je. Moram da se povuem."
"Naravno."
Ustali su i zagrlili se. Pomponaci je imrkivao nos u salvetu dok je dud mrcao u
okovratnik. Othramali su prema vratima, plaui i podupirui jedan drugog - slabotinje
obogaljene melanholijom. Kada su izali iz prostorije, mi na odmoritu prasnusmo u smeh.
Smee oko Rune vojvotkinje zamirka, i zausmo glasno smejanje s one strane zida.
Kasno te noi, odneo sam au sirupa od umbira u dudevu sobu da bi se starcu smirio
stomak. Sledeeg dana, utuenom profesoru crvenih, nadutih oiju dozvoljeno je da se vrati u
Padovu. Majstor je uo da je taj ovek bezbedno otiao. "Bene. inimo ono to moemo." Ali
nije trebalo da bilo ta ini.

Poglavlje XXlV
Pripovest o N'bali

Kada pogledam unazad, pretpostavljam da dogaaji koji su usledili nakon te veere nisu
bili bili samo majstorova pogreka, nastala njegovim nepotrebnim petljanjem, nego i moja
zato to sam o tome priao Marku. To sada mogu da vidim, ali u ono vreme mislio sam da
emo se zajedno smejati neobinom prizoru duda i njegovog uenog gosta koji balave preko
poslastice. Te subote, odneo sam Marku neto kuvanih pileih vratova koje sam ukrao iz
lonca - to nije bilo puno mesa ali je bilo ukusno - i dok je on sisao sitne okrugle koice, ja
sam ga zabavljao priom o Pomponaciju. "Trebalo je to da vidi, Marko. Sluavke se jo
smeju."
Marko spusti kokoju iju. "Raspekmezili se nad kopunom?"
"Plau kao bebice. Urlaju kao make. Krem i slatko po celom licu."
"To mi zvui sumnjivo."
"Bilo je smeno."
"Ne. Sve je sumnjivo i ima veze s tvojim majstorom."
Marrone kakav dosadnjakovi. "Marko, hrana je uticala na njihovo raspoloenje.
Majstor ima biljke s kojima se to moe postii."
"Nisu to samo biljke. Ima on opijum."

103
 "Za supu."
"More." Marko se nije dao smetnuti. On neto sprema."
"Dio." Stvarno je poinjao da mi ide na ivce. Zar je Marko izgubio smisao za alu?
Rekoh, "Majstor koristi recepte da bi zatitio neke ljude."
"Neke ljude? Majstor bira koga da zatiti, a koga da rtvuje?"
Posle tog pitanja sam zastao. Mnogo dudevih gostiju stvarno je zavrilo u tamnici, a
samo u retkim sluajevima veera je promenila tok stvari. Jednom prilikom, poto je dud
poslao panskog inkvizitora u olovnjae, majstor je promrmljao, Bene.
"Zna majstor ta radi."
"Oh, siguran sam da zna. Siguran sam da zna mnogo toga."
"Nema ti pojma o emu pria." Nije mi se dopadao Markov mudrijaki izgled. "Mani se
toga, eh?"
"Nikada."

Te noi, leao sam na slamarici, milovao Bernarda i sluao muziku i glasove to su

dopirali s ulice. Usredsredio sam se na razmiljanje o tome kako mi je Franeska vrhom prsta
prelazila preko lica, i napokon zadremao, ali nemirnim i lakim snom. U sitne sate, napola sam
se razbudio jer sam usnio Franesku u enskoj koulji, pruio sam se ka Bernardu, ali sam
napipao samo grubo platno slamarice. Ulice su tada ve bile tihe, a spavaonica se orila od
hrkanja. Opipao sam slamaricu goredole, i onda otvorio oi. "Bernardo?" Nije bio tu.
Ustao sam, protrljao oi, a onda navukao pantalone. Bosonog, tiho sam proao kroz
spavaonicu, apuui. "Psssst. Bernardo?" Video sam da su vrata spavaonice otvorena, ali to
nije bilo neobino. esto bi sluga koji je poslednji odlazio u krevet bio previe umoran da
propisno zatvori vrata. Napolju na odmoritu stepenita, tiho sam pozvao: "Bernardo?"
Spustio sam se nekoliko koraka i ugledao ga, na sredini stepenita, uurenog kao veliku
krznenu loptu. Pogledao me je i zamirkao. "ta je? Jesi neto uo?" Bernardo se sjuri niz
stpenice, a ja za njim.
Na pola puta, zauh kljocanje. Je l' to neko zatvarao vrata? Okretao klju? Privukoh se
blie i zagledah u mranu kuhinju.
Uljana lampa sa spoljanje strane jednog od prozora lelujala je i podrhtavala na vetru
bacajui mutnu, isprekidanu svetlost na neku spodobu koja je ila prema zadnjim vratima. Na
prstima sidoh niz stepenice pa kroz kuhinju i bacih se na njega s lea. On vrisnu, i obojica
padosmo na pod. Taman to podigoh pesnicu da odalamim uljeza, kad on uzviknu:
"Luijano!"
"Marko?" Marrone, imao je petlju.
"Bei s mene, upljoglavi."
"ta ti trai ovde?"
"Ono to ti nee." Marko iz koulje izvadi mali platneni zamotuljak. Razmota ga na
panju za seckanje da mi pokae ta je ukrao iz majstorovog ormaria - nekoliko osuenih
listova, smeuranih cvetova, zrnce neega, i jednu mahunu. Uzeo je i nekakvog praha i neto
izdrobljenog bilja i smotao ih u dva pareta papira. Nije ukrao nita osim bilja i zaina. Da bih
prikrio olakanje, pokunjeno sam drao glavu i prebirao po suvim listovima. "Tikvane. ta e
da radi, da kuva veeru?"
"Nosim ovo Abisinki. Sutra. Otkriu ta on to smera."
"Abisinki? Kako e joj platiti?"
On zvecnu noviima u depu i trgnu glavom prema ostavi za zaine. Uzeo je novac iz
srebrne kutije o kojoj sam mu priao. "Oh, Dio, Marko... "
"Rekao si da se nekoliko novia nee ni primetiti."
Odmah sam znao da ga ne mogu pustiti da sam ide Abisinki. Pokrao je samo bilje i
zaine, ali sam se plaio da bi Markova mata mogla preterano da se raspali. U ljudskoj
prirodi je da ovek uje ono to eli da uje, a ja sam morao da zatitim majstora.
Sutra je bila nedelja, majstorov slobodan dan. Morao sam lino da se pozabavim
Markom. "To je ludost, ali sam radoznao u vezi sa Abisinkom. Ii u s tobom."

104
 Marko se osmehnu. "Znao sam da e naii, upljoglavi. Doi u po tebe ujutru. Ostavi
mi neto za doruak." ljepnu me po leima, onda izjuri na zadnja vrata.
Poto smo dudu posluili doruak, rekao sam Pelegrinu da idem na misu. Saekao sam
Marka kod ulaza u zadnje dvorite i dao mu komad hleba natrpan sardinama. Gledao sam ga
kako guta skoro bez vakanja, a onda se uputismo preko Rijalta u zabaene ulice Venecije.
Kada stigosmo u erkesku etvrt, ivopisno naselje pokretljivog skitalakog naroda, zastasmo
ispred jedne gostionice i zagledasmo se navie u lagane zavese to su lelujale na Abisinkinim
visokim, lunim prozorima.
ukalo se da je N'bali kerka neke Abisinke i mletakog mornara. Mornar je doveo
N'bali i njenu majku u Veneciju i ostavio ih sa erkezima. On se vratio na more. Kao to
esto biva, nikad se nije vratio. Poto joj je majka umrla, N'bali je ostala sa erkezima zato
to se, kao i oni, opirala utapanju u domae stanovnitvo.
Za razliku od njih, nije bila na glasu kao varalica ili lopov. Neki su erkeze nazivali
Ciganima, tim tajanstvenim lutalicama, prezrenim zbog njihove izdvojenosti i odbijanja da se
prilagode. Ali ak i meu tim osobenim iteljima, N'bali bee osobena jedinka, jer se verovalo
da je ona istinski adepti, ona koja u svojim rukama ima nesumnjive natprirodne moi. Prialo
se da ima mo da isceljuje i prorie jednostavnim dodirom.
Ili smo kroz bunu i pretrpanu erkesku gostionicu, probijajui se kroz mirise zainjenog
gulaa i jakog vina boje ilibara, i udili se neskladnoj muzici i isprekidanom jeziku. Kada
smo se popeli u N'balinu oskudno nametenu sobu s visokim prozorima i finim mirisom
sandalovine, to se inilo kao kratak put kroz haos do spokoja.
N'bali je sedela na podu, uspravljenih lea i prekrtenih nogu. Bila je boje meda i elava,
s dugim, vitkim udovima i tugom u tromim kretnjama. Nosila je sandale od kanapa, derdane
od drveta i kosti, zlatne narukvice i majune zlatne zvonie oko glenjeva. Imala je fin nos,
izvijena usta i paganske oi.
Njene male grudi bile su tek nehajno pokrivene prostom crvenom trakom koju je
obmotala oko mravog tela i prebacila preko jednog ramena. Imala je mekani glatki glas, a
venecijanski je govorila sa ivahnim naglaskom. Abisinski joj bee prvi jezik.
Miris sandalovine poticao je od ulja kojim je trljala telo i obrijanu glavu trudei se da to
vie lii na majku, pravu, istokrvnu Abisinku. Njena tuga je proisticala iz njenog shvatanja
mingi to je abisinska re za svu nesreu sveta. N'balin mingi je uzrokovao da se njena ista
abisinska krv razvodni oevom italijanskom krvlju. Majka ju je uila da se uva pokvarenih
uticaja oko sebe, inae bi njen abisinski duh mogao svenuti i uiniti je nita boljom od
Mleana.
Nikada je nisu viali u javnosti, a njenu sobu je ukraavalo svega nekoliko stvari koje su
joj ostale od majke: jedan od prua opleten prostira, jarkouti prekriva prebaen preko
klupe ispod prozora, kravlja koa razvuena na zidu, uglaana tikva iz koje se jede, olja za
pie napravljena od volovskog roga. Drveni idoli izdeljani od tamnog drveta - s polnim
organima prikazanim zapanjujue verno - bili su izloeni na jednom niskom, krivonogom
stoiu - njenom oltaru.
N'bali je uvala dve oprezne make, belu i crnu, koje su gledale u nju dok im se obraala.
Neki su govorili da make razumeju njeno predenje reima i da ispunjavaju njene naloge.
Nikada nita slino nije reeno za moje razgovore s Bernardom, ili za dudevo sladunjavo
tepanje njegovim ljubimicama, ali rei su imale posebno znaenje kada ih izgovara jedan
adeptus.
Ko stvarno zna ta je adepti? Ja ne znam.
Sve u vezi s N'bali bilo je drugaije. Nije upranjavala nikakve vetije ni erkeske
rituale: nije bilo zamraivanja uz pomo tekih zavesa, niti bajanja, ni tajanstvenih napitaka ili
uvaraka. Kada smo uli u njenu prozranu sobu, rukom nam je mahnula da pridemo, rekavi:
"Doite, sedite sa mnom", kao da nas je oekivala.
Posedasmo na prostirku, a Marko iz koulje izvadi platneni zamotuljak i otvori ga pred
njom. "Jesu li stvari u ovom zaveljaju zaarane?"
N'bali se nasmeja, velikim, belim, doborodunim osmehom. "Naravno da jesu. Sve je u
ovom miriljavom svetu zaarano."

105
 "Ali kakva je ta arolija?" Poloaj Markovih ramena govorio mi je da je pomalo uplaen.
N'bali isprui dugaku aku. "Majka mi je govorila da ljudi ne cene ono za ta ne plate."
Marko izvadi novie iz depa i poloi ih na njen uski dlan. Ne zatvarajui aku, N'bali
izrui novie u jednu drvenu iniju gde zazveae pored novia iz mnogih zemalja. "Ovaj
novac si ukrao."
Marko zinu od uda. "Ne..."
"To se mene ne tie. Majka mi je govorila da nisam odgovorna za postupke drugih ljudi.
Ja sam gospodar svojih postupaka."
I Marko i ja duboko uzdahnusmo. "Moe li nam rei kakve su ovo stvari? Zata se
koriste?"
"Samo nam reci ta je to", rekoh. "To je dovoljno."
Marko mi uputi upozoravajui pogled.
N'bali prede prstom preko listova, zrna, mahune i sasuenih cvetova, onda odmota
krajeve papirnih zaveljaja i opipa zrnasti praak u njima. Obe ruke poloi na rairenu krpu i
sklopi oi. Nakon jednog minuta ree: "Zato me pitate kad ve znate?"
"Ali ne znamo." Markove obrve se natmurie. "Zato smo ovde."
Prouavala me je dok se nisam uzvrpoljio. "Shvatam." Uzela je jedan list i prinela ga
nosu. "Valerijan," ree. "Smiruje ivce, od njega zaboravlja nevolje. Naravno, ako uzme
previe, zaboravi sve od jednog trenutka do drugog."
Nepentes sos.
Uze drugi list. "Bunika. Mala koliina je dobra da smiri suvie ivahnu decu. Ali previe
moe natetiti srcu i izazvati duboku potitenost."
Pomponaci i dud plau nad poslasticom.
S prezirom dotaknu uveli cvet. "Hibiskus. Neki kau da je afrodizijak." Ja zadrah dah.
"Ali to je samo cvet. Neki ga koriste za aj."
Bubnuh: "Jesi li sigurna?"
U pogledu joj videh traak podsmeljivosti. "Ima oko etrnaest godina?"
"Mislim da je tako."
Glavu je zabacila unazad i sklopila one kapke; snano grleno kikotanje dopre duboko iz
njenih grudi. "U pravu si, afrodizijak. Jedi hibiskus, i vodie ljubav iznova i iznova." Veselo
se kikotala. "Iznova i iznova."
U majstorovom napitku nije bilo hibiskusa. Pitao sam se nije li njegov napitak moda bio
napravljen po nepotpunom receptu, i nisu li zbog toga stvari s Franeskom otile naopako.
N'bali uze zrno u jednu ruku, a mahunu u drugu. "Kafa i kakao. Doli su iz Novog sveta.
Od njih se mogu napraviti okrepljujui napici i greno slasni kolaii."
Bebajm koji govori da je preliv na kolaima ushiuju kao sladostrase.
N'bali prstom taknu prah, a lice joj se pomrai.
"ta je to?"
"Opijum. Odagnae bol i doneti blaene snove."
Marko ree: "Znai, nije zain. To je droga. Je 1' tako?"
"Naravno." N'bali pokaza na bilje prostrto ispred nje. "Sve ove stvari su droga."
"Znao sam." Marko gurnu drugi papirni zamotuljak prema njoj. "A ta je ovo?"
Ona uzdahnu. "Ovo je zamorno."
Dobro je, pomislih, nestrpljiva je da nas se rei.
Marko pokaza na novac u drvenoj iniji. "Platili smo ti."
N'bali zvrcnu rukom po zamotuljku. "To je amarant."
"Znao sam!" Marko lupi po stoiu sa idolima tako snano da oni poskoie.
N'bali zarea: "Kako se usuduje." Zestokim zamahom svoje duge ruke rasturi nam bilje.
Marko se baci na kolena da ga skupi, ali osim kakaove mahune sve nestade u prostirci od
prua.
Marko proapta: "ta si to uradila?"
N'bali je naginjala glavu s jedne strane na drugu kao da razgibava vrat. "Znam ta misli.
Jede amarant i veno ivi. Majka mi je priala o tom verovanju, a priala mi je o knjizi
mnogo pre nego to je Venecija progovorila o tome. Priala mi je o mnogim knjigama."

106
 Ja se ukoih.
Dugaki, tanki prst uperi na Marka. "Ti eli zlato." Onda na mene. "Ti eli ljubav.
Obojica mislite da vam ta basnoslovna knjiga moe ispuniti elje."
Marko poskoi i stade s pesnicama podboenim na kukovima. "ta zna o toj knjizi?"
Ja ustadoh i stadoh ispred njega. "Majka ti je bila u pravu. Sve su to naklapanja."
N'bali podie pogled k meni i ree: "Ne ini to." Rukom napravi jedan bezvoljan pokret
prema meni. "Ti zna da je knjiga kod tvog uitelja."
Oh, Dio. Majstor nikada to nije potpuno otvoreno rekao, ali sam znao. Dugo vremena
sam znao, moda jo od Rima, ali nisam bio spreman da to priznam tako otvoreno, a svakako
ne pred Markom.
Marko mi se okrenu. Uputi mi pogled koji me prikova za pod. "Ti si znao." To nije bilo
pitanje; bila je optuba. Gledali smo jedan u drugog.
N'bali ree: "Nikoga ne bi trebalo da gleda tako ravno u oi. Neki ljudi imaju mo da
ubiju pogledom."
Marko ponovi: "Znao si."
Nisam imao odgovor.
N'bali raskrsti noge i uspravi se jednim otmenim pokretom. Isprui ruku i dodirnu moj
beleg. Lecnuh se, ali ona neno s dva prsta prede njegovim obodom. "Mingi je ime kojim se
oznaava sva nesrea to pogaa oveka. Izvesne stvari e je sigurno prizvati - blizanci, krivi
zubi i uroeni belezi."
Grozna jeza mi prode kimom i izmakoh glavu od njene ruke. Osmehnula se svojim
dobrodunim osmehom. "U redu je. Tvoj mingi se moe prevazii jednostavnim prinoenjem
krvne rtve. Neko mora umreti, ali ne brini se - neko i hoe."
Usta mi se osuie, meutim N'bali jednostavno sede a ruke poloi na krilo, s dlanovima
okrenutim navie. Sedela je savreno mirno, njena glatka bletava glava, uspravna na vratu
slinom stabljiki i s nevideim oima, slika nezemaljskog spokoja.
Marko i ja krenusmo napolje. Kad dodosmo do vrata, N'bali podie ruku. "To e biti u
redu. Neko e umreti."
Marko i ja zaglavismo na vrata i sjurismo se niz stepenite. Na dnu, on prosikta: "Znao
si."
"Marko, ne shvata."
"Shvatam da si laovina."
"Dozvoli mi...
"Ja u tu knjigu da uzmem od njega. Ne pokuavaj da me sprei."
"Marko, sluaj..."
On strugnu pored mene i nestade u gomili razigranih erkeza. Idui kroz gostionicu u
glavi mi je odzvanjao N'balin glas: Neko e umreti. Misli mi prekinu peckanje u potiljku,
oseaj da me neko posmatra. Osvrnuh se nazad prema gostionici i videh da za jednim stolom
sedi uzepe i netremice me gleda. ta li uzepe radi u erkeskoj gostionici? Bio je jedan od
onih koji su erkeze nazivali Ciganima i pljuvali po njima. Pogledi nam se sretoe., a ja se
setih N'balinog upozorenja u vezi pogleda. Skrenuh pogled, ali prekasno.

Poglavlje XXV
Pripovest o besmrtnosti

Narednog dana, muio sam se kako da s majstorom zapoenem razgovor o N'bali. Moja
rasejanost bila je oigledna. Celog jutra majstor mi je upuivao svoju najeu opomenu:
"Vodi rauna." Hteo je da vodim rauna kako ne bih nastradao, a tog jutra sam bio toliko
rasejan da je stalno koristio te rei, kao tojagu. Laknulo mi je kada je dolo vreme za
podnevni panino. Izneo sam pare hleba i prute u dvorite, seo na zemlju i naslonio se na
esmu. Kada sam s prstiju polizao so i mrvice, majstor izade napolje i stade iznad mene.
"Dobro, o emu se radi? Devojka"?

107
 "Ne, majstore." Obrisah dlanom usta i promrmljah, "Mislim da bi moglo biti nevolja."
"Ve ima nevolja."
"Neto se desilo."
Majstor se nagnu drei ruke na kolenima. Iskustvo me ui, nevolje obino sa sobom
donose i mogunosti."
"Vojnici su svuda po Veneciji u potrazi za knjigom. Svako je sumnjiv - ak i vi, majstore.
Izvinite, ali ja u tome ne vidim nikakvu mogunost."
"Mogunost je u tome da se primeni jedan indijski metod spremanja hrane."
"Hrana?" Marrone, pomislih, majstor mi je ogranien.
Majstor unu pored mene. "Jedan indijski uitelj po imenu Deviprasad podelio je hranu
na tri vrste: korensko povre koje ima svojstvo tromosti; meso i ljute paprike koji pojaavaju
uzbuenost; svee voe i povre koje je nadzemaljsko. Svaki obrok mora da ini ujednaenu
celinu. Ako je previe jedne vrste, to moe da pokvari ravnoteu obroka i narui ovekovo
raspoloenje."
Rairih ruke. "Kakve to ima veze s knjigom?"
"U nesigurnim vremenima, moramo da budemo kao uravnoteeni obrok; ne smemo da
postanemo suvie bezvoljni, uzbueni ili smeteni. Deviprasad je poduavao sledbenike da
budu strpljivi i budni."
"Ali..."
"Jesi me uo? Strpljiv i budan."
Strpljenje i budnost bili su u redu, ali on nije znao za N'bali. "Majstore, plaim se da su
nae okonosti prevazile kulinarsku filozofiju."
On uzdahnu. "ta je sad, Luijano?"
"Abisinka." Mislio sam da je najbolje da budem otvoren. "Iao sam s mojim prijateljem
Markom da vidim N'bali."
Majstor prstima pritisnu oi i ispusti jedna dubok uzdah. "Zato?"
"U subotu vee, Marko je ukrao neke stvari iz vaeg ormaria." Glas mi poprimi onaj
prenemaui, odbrambeni ton koji sam mrzeo. "Nisam mogao da ga zaustavim, a vi niste bili
ovde u subotu. Hteo je da ide Abisinki sa mnom ili bez mene. Poznajem Marka, a pomislio
sam da u moi da ga obuzdam. Samo sam eleo da zatitim vas."
"O emu ti to pria?"
"Majstore, N'bali mu je kazala da je knjiga kod vas." Deo mene jo je eleo da on to
porekne. "Kako je mogla da zna?"
Majstor slegnu ramenima. "na je adeptus."
"Kazala je da e neko umreti."
"Eh. To je isto to i rei da e sunce izai."
Izgledalo je da majstor ne shvata ozbiljnost naeg poloaja. "Brine me ta e Marko da
uradi."
"Besmisleno je brinuti se." Majstor prebaci ruku preko mene. "Trebalo bi da naui kako
da ostane miran u opasnim vremenima. Saekaj me noas u kuhinji. Ali kasno, poto svi
zaspu."

Te noi, bosonog sam se iskrao niz stepenice. Prolaz je bio mraan i tih, zastadoh na pola
puta bez nekog naroitog razloga, osim injenice da sve pritajene stvari pobuuju
neodlunost. U kuhinji, majstor je sedeo za stolom, u krugu ukaste svetlosti nalik na baricu
istopljenog maslaca, a glava mu bee nagnuta nad jednom od kuvarskih knjiga. Rekoh: "Evo
me."
On pogleda. "Stigao si." Pokaza mi da pridem i namesti jednu stolicu tako da sednemo
jedan naspram drugog. "Luijano", zapoe, "ti zna da ja posedujem tajne spise."
"Si, majstore, knjigu."
"Ima puno knjiga. Ali ja imam knjigu recepata koji su alat jednog uitelja. Ti recepti
potiu sa mnogih razliitih mesta i vremena, i oni sadre znanje."
"Si, majstore."
"Postoji jedan recept koji se esto pogreno shvata."

108
 "Si, majstore."
On naini jedan udan poluosmeh. "To je sufle sa amarantom. Amarant mu daje fini
oraasti ukus, ali amarant je na glasu, a taj recept je raspalio prie o besmrtnosti. Ali nema
besmrtnosti."
Osetih zbunjenost. "Je li tako?"
"Ne u onom smislu kako se obino shvata."
"ta to znai?"
"Mi svi umiremo, ali svi i ostavljamo neto za sobom. Besmrtnost postiemo jedino kroz
prenoenje znanja." Majstor se nagnu napred dok se ne naosmo nosem u nos. Uoih nove
linije na njegovom licu i nadutost oko oiju, ali inilo mi se da je zadovoljan sobom. "Sufle
nas ui da je ludost tragati za besmrtnou. ivot je smrt. Doe trenutak, i on se gasi. Nema
niega osim sadanjosti, ali nju ne moe da zgrabi samo moe da bude u njoj. Sufle
pobuuje svest o trenutku. Primorava nas da cenimo to bogato, a prolazno, sada."
Poeah se po glavi. "Sufle?"
"Nikad nisi video sufle, eh?" Nasloni se. "Ecco, gledaj ovamo." Izvue jedan pohabani
kuvar na sto. Korice mu behu od neke loije koe, oteene i umaene usled nemarne
upotrebe. Listovi behu pocepani i krpljeni, a iupane stranice su ispadale. Kako je majstor
okretao listove, video sam zabeleke ispisane rukama mnogih ljudi. Izgledalo je da su slova
napisana na mnogo razliitih naina, a neka su liila na one natpise koje sam video na vratima
u jevrejskoj etvrti. Kad je bio negde na sredini knjige, on je okrenu prema meni. Otvorena
stranica bila je divna: papir utosmed od starosti, ivice ukraene zlatnim listovima, rukopis
kitnjast. Prekrasne male vitice i listii ukraavali su uglove stranice. "Amarant sufle.
Bellissimo, eh?"
"To... je ta knjiga?"
"Si." Majstor se zagleda u knjigu a izraz lica mu posta zamiljen. "Dio. Umorim se od
same pomisli na besmrtnost." Duboko uzdahnu. "Jedan od zabranjenih spisa naziva duhovno
buenje 'eliksirom besmrtnosti.' Moda je tu poela cela pria o eliksiru."
"Majstore, je li to ta knjiga?"
"ta je sad? Znao si da je kod mene."
"Ali ba ovde u kuhinji? Na vaoj polici za knjige?"
"Si. Skrivena svima na oigled. To je najbolji nain. To je jedna od prednosti kada si
glavni kuvar za knjige se ne zanima niko osim mene. Svi tragaju za retkom i divnom starom
knjigom, lepo ouvanom i paljivo skrivenom. Bilo bi to suvie oigledno. Ne, mi uvari
skupljamo znanje na koje naiemo, i kodiramo ga u vidu recepata. Ova knjiga je prirunik."
"Znai to je ta knjiga." Marrone.
On ustade. "Doi, Luijano. Sada e neto da naui."
Majstor ode do stola kod Enrikove zidane penice i odabra jednu bukalicu. "Shvati,
sufle je stvar tehnike."
"Ali zato pravimo sufle? ta je sa gnostikim jevaneljima, Bordijom i Landuijem,
Markom i N'bali?"
"ni su razlog zbog kog bi trebalo da razvija strpljenje i budnost. Da bi to postigao
mora biti potpuno pripravan. Allora, pravimo sufle."
Ponovo se poeah po glavi.
"Ecco. Obrati panju. Sufle je magian. On u posudi narasta kao zlatni oblak, a prolazne
je prirode."
"Kako?"
"Kratkotrajan je, Luijano kao ivot. To ga ini dragocenim."
Majstor prikupi slatki maslac, pavlaku, amarant, brano, sireve, jaja, neki mrki zain,
grumen soli i beli biber. "Amarant mu daje prijatan ukus, ali njegova stara simbolika stvorila
je zabunu. Sada ugodi vatru. Vrlo slabu i vrlo ujednaenu."
Majstor Ferero razdvoji jaja jednom rukom, sputajui umanca u jednu posudu a belanca
u drugu, a onda razmaknu posude. Dade mi avan i tuak da izmrvim onu grudvu soli i biber.
Dok sam ih drobio u sitni prah majstor ree: "Vrlo fino. Bez grudvica. Sitnice su vane."

109
 Strugao sam sireve dok je majstor u tepsiji meao istopljeni maslac, amarant i brano,
ulupao smesu, a posudu postavio na reetku visoko iznad vatre. Pavlaku je postepeno dodavao
jednom rukom dok ju je drugom bukao. U licu se zarumeneo od vreline, i inilo se da je
obliven znojem, ali je ujednaeno lupao. Kada je sklonio posudu s vatre, dodao je jo
polovinu umanceta, prsnuo je so i biber, i ubacio onaj mrki zain. "Orai", ree. "Uvek
mora biti nekog zaina." Nasmejao se.
Majstor umea istrugani sir i gustu smesu skloni na stranu. Mrvicu soli dodade belancu,
namesti bakarnu zdelu sebi na podlakticu, i poe da buka brzim, ujednaenim ritmom. I
ranije sam sam viao da to radi, i uivao sam gledajui kako se belance zgunjava i nadolazi u
jedan pahuljasti oblaak. Ulio je belance u meavinu sira, svu tu smesu sipao u jednu duboku
posudu i stavio na najviu reetku zidane penice. "Paljivo," ree. "Mora biti krajnje
paljiv." Ruke obrisa o kecelju. "Sada ekamo."
Uzdahnuh od pomisli na dugo ekanje, a majstor ree: "Najvei deo ivota je ekanje. Od
koristi je ako to ume da ini s lakoom."
Ruke sam poloio na sto da napravim jastuk, a onda spustio glavu. Plamsanje vatre,
tiina, toplota, mnotvo mirisa, ukavo okretanje listova, od svega toga me obuze neki oseaj
spokoja i zaspah. Priblino jedan sat potreban je za sufle, ali mi se uinilo da se prole
sekunde pre nego to me je majstor probudio svojom objavom. "Finito!"
Sufle je izgledao ba kako je majstor rekao da hoe: zlatni oblak koji se udesno iri iz
posude. S dve krpe je uhvatio posudu i paljivo je podigao s reetke. Drei je ravno, spustio
ju je na sto i odmakao se unazad. "Pogledaj. Sufle." Izgledao je kao ponositi otac.
Divili smo se sjajnoj pokorici, udisali izvanredan miris i udili se kupolastom obliku.
Onda se pojavi malo ulegnue u sreditu suflea. Ulegnue se produbljivalo, a oko njega
poee da se ire pukotine. Rekoh, "Majstore, rui se."
"Naravno da se rui. Pomisli samo, Luijano: taj sufle se vie nikada nee podii, a video
si ga. Da nisi obratio panju, to bi ti promaklo." Zavrteo je glavom. "Jedna od najudnijih
glasina je da ga amarant titi od uruavanja. Kao da e ga on popraviti. Ih." Znaajno pokaza
na sufle. "Prolaznost. Savreno, eh?"
Ja se napregnuh da shvatim ono za ta je potreban celi ivot.
Majstor mi dade kaiku, ali pre nego to zahvatismo sufle ree: "Upravo ovde, upravo
sada, tu smo samo mi i sufle. Vreme je uvek sada; mi samo treba da ga ispunimo. Moe li
to?"
"Mislim da mogu, majstore."
"Bene. Sada jedemo."
Sufle bee lagan a bogat. Prvi ukus mi se razli po ustima, a onda uoih fini miris i nenu
strukturu; zbog toga pomislih na mlekarice koje na livadi bukaju maslac i samoniklo cvee.
Drugi ukus mi preplavi jezik, a moje brige iseznue. Majstor je bio u pravu potpuna
ispunjenost tog trenutka nije dozvoljavala niem drugom se nametne. Sufle me je obuzeo.
Kada mu poslednji zalogaj kliznu niz grlo, majstor se ljepnu po stomaku i nasmeja.
"Zna, Luijano, ponekad mislim da su te glasine o alhemiji moda poele sa sufleom."
"Zbog zlatne boje?"
"Ne. Zato to kad jednom naui da ivi u trenutku, ti si bogat kao bilo ko drugi. Nikada
ti nee nedostajati oni zlata vredni trenuci savrenog spokoja."
"Majstore, nisu svi trenuci zlata vredni."
"Stvarno nisu. Ipak, moramo da zgrabimo svaki trenutak."
"Cak i one loe."
"Pogotovo te loe. To su trenuci koji nam pokazuju ko smo."
Dok sam pospremao, majstor je otiao do stola i listao knjigu. Bila je raskupusana, a
izgledalo je da su neki listovi mnogo stariji i mnogo slabiji od ostalih. Neki su bili iupani,
umaeni, umrljani, pocepani ... knjiga je bila u upotrebi mnogo godina, stalno dopisivana i
uveavana. Sinulo mi je da je knjiga sigurno poprilino narasla dok je prolazila kroz
nebrojene ruke tokom stolea. Kada sam zavrio sa sudovima, sedoh pored njega za sto.
Upitah: "ta je prvobitna knjiga sadravala?"

110
 On se navali u stolicu a prste ispreplete na grudima. "Prvobitno, nije bilo knjige, samo
svici. Neki misle da u pustinjskim peinama jo ima neotkrivenih svitaka." Zamislio se na
trenutak. "Mogue je. Topla, suva pustinja jako dobro ouva stvari. U Egiptu postoje
kraljevske grobnice u kojima su se ouvali drevni kraljevi."
"Marrone."
"Nae predanje poelo je s jednim zrnom znanja koje je neko hteo da uniti a drugi da
sauva. Neki lukavi sledbenik umotao je sporni pergament, stavio ga u glineni up, i sakrio u
peinu. Drugi su sledili njegov primer, i obiaj se rairio kao kvasac. Vremenom, izvesni
uenjaci udruili su napore i dogovorili se da svoje uenje umetnu u recepte kako bi mogli da
prenesu znanje prerueno u uputstva za kuvanje. Neki su recepti vredniji od drugih. Kada bih
morao da biram, pretpostavljam, da bih mogao da se odluim za one koje smatram vanijima.
Ali to bi bilo kao ienje artioke do same sri - teta je izgubiti svo ono mesnato lie, eh?"
"Zapanjujue", rekoh. "Svi ti spisi su preiveli vekove ratova i politike."
Majstor se nasmeja. "U odsudnim vremenima, ljudi postaju domiljati kada treba sakriti
ono to im je vano. Znanje jeste vano, ali naa prva dunost je da sauvamo predanje,
uvare."
Zamislih sablasnu sliku dugake linije glavnih kuvara koja se otegla iza mog majstora,
njihove visoke, bele kape koje se niu u starinu, rasplinjujui se i oblikujui u kapuljae i
turbane i biblijske kukuljice. Bila je to tajna loza majstora koji su bili vie no glavni kuvari, a
svaki je knjizi dodavao znanje. Oseao sam se nedostojnim pomisli da u biti naslednik te
svete dunosti. "Kako to uspeva, majstore? Jedna knjiga prolazi kroz tako puno ruku u tako
dugom vremenu ... deluje neverovatno."
"Jedna knjiga? To bi bilo neverovatno. I blesavo, zar ne? Ne, svaki uvar ima svoju
knjigu, ali ne postoje dve iste, zato to se stalno menjaju. Kao ivot, eh? Svaki uvar skriva
svoju knjigu do vremena kada se sve stvari mogu bezbedno otkriti. Nema veze koliko je to
vremena; nijedno seme ne vidi svoj cvet."
Uzbuenje mi je narastalo u grudima a u glavi mi se kovitlala pitarija. "Da li se uvari
meusobno poznaju? Ima li ih jo u Veneciji? Koliko ih postoji? Jesu li svi u Evropi? Kako
dolazite do znanja? Odravate li tajne sastanke?"
"Uspori malo", ree majstor. "Strpljenje i budnost nae su krilatice."
"Ali, poznajete li druge uvare?"
"Svaki uvar zna imena jo dvojice uvara u dve razliite zemlje. Ako je knjiga u
opasnosti da bude otkrivena, mora se unititi." Majstor stavi ruku na srce. "Maddona, kakva
misao." Zavrte glavom. "Naalost, jednom se to desilo. Taj majstor je uhapen kao jeretik. Ali
umro je uspravno ne odavi ni jednog uvara."
"Trebalo bi da sakrijete knjigu, majstore."
"Svata. Ovo joj je najsigurnije mesto. Landui i Bordija nemaju razloga da zaviruju u
ofucani stari kuvar. A sebe smatraju odvie pametnima da bi ih savetovali usamljeni adepti
kao N'bali. Nju ostavljaju praznovernim seljacima. A to se tie tvog mladog prijatelja, nije
verovatno da e mu bilo ko poverovati. Mislim da su uvari bezbedni u ovom asu. U
svakom sluaju, najvaniji spisi, poput gnostikih jevanelja, prepisani su na razliitim
mestima. Opasnosti dolaze i prolaze, mi se pritajimo i ekamo."
Majstor zatvori knjigu i rukom neno pomilova pohabane korice. Zagleda se u mene i
ree: "Vreme je da se bude ovek, Luijano. Nema vie igrarija s Markom. im dud umre, a
ove glasine se stiaju, treba da bude spreman da prione na dugo, naporno uenje."
"Spreman sam." Ta knjiga i ono to u postati zahvaljujui njoj u neraskidivoj je vezi s
mojoj budunou uz Franesku.
"Bene." Majstor odloi knjigu na policu i pomilova me po kosi. "Prvo e nauiti da ita
i pie - na mnogo jezika. Onda e prouavati istoriju, nauku, filozofiju." Nasmeja se.
"Istorija je pretnja vladarima isto koliko su gnostika jevanelja pretnja crkvi. Ali sve to e
drugi videti jeste da ti prouava kulinarsku vetinu."
"Ima puno da se ui."

111
 "Ti to moe. Bolji si nego to misli. Evo ti sada prve poduke." Uzeo je pare papira iz
stola i napisao jednu re. "Ecco. Vidi ovo? Tu pie, uvari. Moe li da upamti slova i
njihov raspored tako da prepozna re kada je ponovo vidi?"
Posmatrao sam svako slovo ponaosob, a onda strukturu koju su zajedno tvorila. Povlaio
sam prstom ispod rei, zastajkujui kod svakog slova. -u-v-a-r-i.
Usled uzbudenja zbog nenadane pismenosti marci mi prostrujae kimom i proaptah:
"Marrone, umem da itam."
Majstor zguva papir. "Ne oduevljavaj se mnogo. Dugaak je put pred tobom."
Zguvani papir zavrljai u vatru. On potamne i nestade uz ukavo pucketanje, ali sam ja
onu re - uvari - jo uvek video u svesti, tu re koja e mi spasiti ivot.

Poglavlje XXVI
Pripovest o sadanjem trenutku

Majstor prede rukom preko umornog lica. "To je dovoljno za noas. Razmiljaj o ovome
to si nauio, a o tome emo vie priati kad ovaj ode." Poglednuo je prema tavanici da ukae
na gornje spratove gde boravi dud. "Upamti, Luijano. Ovo je vreme kada teba biti strpljiv,
budan i prisutan u trenutku. Vebaj lekciju o sufleu. Budi ovde, a ne tamo."
Ali to bee lake rei nego uiniti, jer je nastupalo vreme haosa. Dudeva opsednutost
pojaavala se s njegovim slabljenjem, a potraga za besmrtnou dostigla je taku kljuanja.
Dud je nezaustavljivo propadao od sifilisa, a u nekim krugovima klaenja na to koliko dugo
e jo izdrati potisnula su u drugi plan naklapanja o knjizi. Majstor ree: "Dud je kao iverak
na drvljaniku, koprca se da poivi. Njegovi nasilnici divljaju po gradu dok Cappe Nere
pritajeno motre. U meuvremenu, vajcarski najamnici paze na Cappe Nere. Svako uhodi
svakog."
Naravno da je bio u pravu. Svi su ludovali, ili za knjigom ili za nagradom, ukljuujui
Marka i Franesku. Nesumnjivo je da su oboje primetili mnotvo vojnika i da su ih muila
mnoga pitanja. To je bio razlog zbog kojeg sam se drao palate i izbegavao ih. Marko mi nije
nedostajao, ali, oh, Franeska. ta, ta da radim s njom?
Sreom, dogaaji u palati drali su me zauzetim. Dok je dud kopneo, sluao sam
ogovaranja slukinja o tome ta vidaju u njegovim linim odajama: dud je mokrio po
okovima i ridao u jastuk. Tereza, sobarica neodreenih godina, mlohavog lica i otrcana
poput lakta, poela je da dolazi u kuhinju ee nego pre. U ogovaranju bila je ravna Enriku, a
njih dvoje su se esto apatom domunavali pored zidane penice. Jednom sam je zaustavio
kod vrata za poslugu i uputao za duda.
Oi joj zamirkae. "Ide go po sobi i ne zna za sebe. Od mrlja na posteljini ti bi se
ispovraao." Lice joj poprimi izraz gadenja. "Nee dugo." Namignu mi i krenu dalje da
prikuplja obavetenja.
Mi u kuhinji bejasmo zauzeti spremanjem obroka za redove lekara koji su poseivali
palatu. Prvi lekar, sa medicinske kole u Padovi, propisao je dudu sarsaparilu tri puta
dnevno. Kada se to pokazalo beskorisnim on je ponudio izvinjenje i sa porodicom se preselio
u Milano. Sledei po redu, neki rimski svetenik i papin lini lekar, doneo je pozdrave od
Njegove svetosti i ponudu da se postara za poslednji obred. Bez imalo zahvalnosti vraen je u
Rim. Onda su poeli da pristiu odasvuda: neki travar iz Pariza; profesor medicine iz
Frankfurta; jedan engleski lekar koji je doneo ivu od koje su dudeve rane postale
tamnoplave; i iz Persije, jedan starac duge bele brade, koji se odevao u tamnocrvenu svilu i
radio s tamjanom i pijavicama
Sukalo se da je sifilis prenela kurtizana koju je pre vie godina na poklon dudu poslao
glavni magistrat enove. "Seam se nje. Crvenokosa fuksa", rekla je Tereza. Sklopila je one
kapke da ukae kako je to to su je poslali sigurno bila neslana ala ili neka politika vendeta.
Pominjanje vendete podsetilo me je na uzepea koji se inio nezainteresovanim za
zlobna ogovaranja. Suvie je bio zaokupljen mrnjom prema meni, a od mog unapreenja,

112
njegova netrpeljivost je prerasla u besomunu opsesiju. to sam vie uio kao kuvar za
povre, vie me je prezirao. Oseao sam njegov zlobni pogled na sebi dok sam seckao luk,
solio plavi patlidan, dok sam se s Danteom dogovarao u vezi s paradajzom. Kada bih stavljao
lonac da kuva, uzepe bi bio tamo, darao je vatru i bogoradao. Gledao me je urokljivim
oima u svakoj prilici, a ponekad bi menjao pravac hoda kako bi me oeao, gledajui me
pretei i lupkajui se postrance po nosu. Izgledalo mi je da neto smera, a svaki na dan bio je
vreo kao lonac kipue vode.
U meuvremenu, dud je prestao da se pojavljuje u javnosti. Uvek je bio dobrog apetita,
ali sada su mu obroci bili oskudni i bljutavi, u odaje su mu nosili samo vodnjikavu supu od
mesa ili tanku zobenu kau. esto sam ga vidao, pogrbljenog i upalih oiju, ve nalik duhu
koji obilazi prostrane dvorane palate, u odei obrubljenoj hermelinom koja landara na
njegovom usahlom telu i vue se za njim kao trag zaboravljene otmenosti.
Jednog dana, stigao je u platu neki kineski lekar i majstor mi je naredio da pripremim
odabrano povre, fino naseckano i kratko pirjano na jakom plamenu u ovalnom sudu. Sastojci
i priprema tog jela bili su mi nepoznati: sezamovo ulje, mekane crne peurke, kocke vrsto
usirenog mleka, bledozelene i kovrdaste prozirne mladice dodate u poslednjem minutu.
Majstor je meavinu prelio preko kuvane ribe i retke govede supe s finim pirinanim
rezancima. Kineski lekar je doneo svoj zain, neku prevrelu crnu tenost.
Lekar je koristio dva tapia od slonovae umesto pribora za jelo, a onda je naginjao
posudu da ispije supu.
Svakoga dana, zagonetni doktor leio je duda iza zatvorenih vrata. Taj mali uti ovek,
koji je nosio dugaki svileni ogrta protkan brokatom i pletenicu koja mu je rasla iz inae
obrijane glave, bio je povod mnogih prepriavanja meu sluavkama. One su opisivale
bogobojaljivo zapevanje visokim, zvonkim jezikom i klanjanje pred nekim tupavim idolom.
Znaenje svega toga postalo je predmet beskrajnih nagadanja. A neprekidna bujica glasina
valjala se tokom noi prostorijama za poslugu i inila da svako u iekivanju i zgraavanju
doekuje novi dan.
Niko nije znao ta to kineski lekar pokuava, ali svako je hteo da sazna. Sve sluavke su
znale da je palata isprepletena tajnim prolazima koji vode do tamnica kao i posmatrakim
mestima iza zidova pojedinih soba. Ulazi u te hodnike bili su dobro skriveni, a neki, bez
sumnje, odavno zaboravljeni. Ja sam znao samo za onaj iza Rune vojvotkinje, ali ostala
posluga ih je znala vie.
Ljubopitljiva u vezi s nainom leenja kineskog doktora, Tereza je jednog dana dola u
kuhinju, ustreptala i uzrujana. Stala je kod vrata za poslugu i mahala keceljom dok je nisam
spazio; onda je brzim pokretima palca pokazala na vrata prema zadnjem dvoritu. Kada smo
se nali napolju, Tereza ree: "Ne mogu ovo podneti ni minuta vie. Moram da saznam ta taj
neznaboac radi."
"Ali Tereza..."
"Tamo su jedna vrata."
"Vrata?"
"U dvorani vitezova. Zna za udubljenje u zidu gde stoji onaj veliki, zastraujui oklop?
Izgleda kao da ga je nosio din, eh? Ne volim da prolazim pored njega." Dramtino je
zadrhtala. "Zamisli samo koliki bi ovek trebalo da bude da bi nosio ono."
"ta s tim vratima, Tereza?"
Ona zagladi namrekanu sedu kosu, a lice joj poprimi samozadovoljni izraz zbog tajne
koju zna. "Ta vrata iza velikog oklopa vode do osmatrakog mesta iza dudevog kreveta."
"Hoe da kae da e ..."
"Ooooh, ne ja! Ne bih mogla da se provuem pored oklopa." Lupnula se po debelim
usnama. "A i kad bih mogla ... taj oklop..." Odglumila je jo jednu drhtavicu. "Ti, Luijano, ti
si sitan i okretan. Kada sledei put taj nekrtenjak ue u sobu, ja u da pazim, a ti se samo
uvuci unutra i proviri." Osmeh joj bee pun iekivanja.
Samo da se uvuem unutra i provirim? Neodoljivo.

113
 Sledeeg dana, im je kineski lekar uao u dudevu spavaonicu, lanac sluavki preneo je
to obavetenje Terezi. Nekoliko minuta kasnije, u dvorani vitezova, Tereza me potapa po
ramenu. "Idi uz Boju pomo."
Ja se provukoh iza oklopa i potraih obrise vrata u kamenom zidu. Kada sam pod prstima
osetio laganu promaju iz jednog neomalterisanog procepa, navalio sam se svom teinom i
snano pritisnuo ramenom. Vrata se ulegnue uz grebanje kamena o kamen, i zapljusnu me
talas memljivog hladnog vazduha. Skliznuh kroz otvor i odmah osetih olakanje kada na
unutranjoj strani vrata videh gvozdenu ruku. Uveren da u moi da izaem, zatvorih vrata.
Tama!
Oko mene je bio tako mrkli mrak da nisam mogao da vidim ruku kojom sam grozniavo
mahao ispred lica. Pruio sam ruku i dotakao hladne grubo tesane zidove na manje od duine
ruke sa obe strane.
Zaglavljen! U mraku!
Znoj mi je curio niz elo i ispod pazuha, a srce mi je tuklo u grlu. Nisam mogao da
diem. Mahnito se pruih da zgrabim metalnu ruku na vratima i napola ih povukoh. Zabio
sam se u uzani izvor svetlosti i gutao vazduh. Kada mi se srce smirilo, duboko sam udahnuo i
obrisao znoj s lica. Osetih da su mi podlaktice vlane, a ruke drhtave. Pomislih, Marrone, ni
za sve kineske doktore ovoga sveta neu ponovo zatvoriti ta vrata za sobom. Zurio sam u
Terezinu iroku pozadinu i zamiljao sebe kako se unjam nazad k njoj, posramljeno se
prenemaui, priznajui da nisam smeo da proem kroz tunel. Kolebao sam se, nesposoban da
izaem napolje ili zakoraim unutra. Stupido.
Pomislih da zatraim sveu, ali u tunelu sigurno duva promaja, i plamen bi se mogao
ugasiti i ostaviti me u kripcu. Pogledah preko ramena, a na moje veliko iznenaenje,
poluotvorena vrata su proputala dovoljno svetla da razaznam zidove i pod pa ak i
udubljenja. Ta svetlost je bila mnogo pouzdanija nego svea, a delimino otvorena vrata
podseala su me da je lako izai. Dok sam buljio u mutno osvetljen prolaz, oseao sam se kao
preplaeno dete koje u mranoj sobi upali svetiljku i otkrije da nema udovita. Sabrao sam se
i prisetio kako sam duboko disao u onom podrumu gde je bio trap. Zakljuio sam da bih to
mogao ponoviti. Napravio sam jedan korak, onda drugi, i bilo je dobro. Uskoro sam iao
uobiajenim korakom.
Skoro neprimetno, svetlost poe da jenjava, a moje disanje da se ubrzava. Zastadoh,
zatvorih oi, i rekoh sebi da mogu da se okrenem i izaem napolje kad god poelim. Nema
opasnosti, samo strah od opasnosti. Bezbedan sam ovde i sada. Umirih disanje, a onda otvorih
oi i uvideh da u poreenju s potpunom tamom zatvorenih oiju prolaz izgleda svetlije.
Produio sam dalje, a kada je svetlost postala jo mutnija, zatvorio sam oi da bih se
privikao na tamu. Ali kada sam ih opet otvorio, senki vie nije bilo: na toj taki, tama je
izgledala isto bile moje oi zatvorene ili ne. Rairih ruke, a zidovi mi se uinie blii nego pre.
Nije bilo dovoljno vazduha. Nerazumni strah poe da mi narasta u grudima. "Dii", glasno
izgovorih. Ali nije ilo. Krik mi se zaglavi u grlu i poeh da se guim. Okrenuh se da poletim
prema vratima.
Onako prestravljen, padoh, a glava mi oea neravni zid. Kad sam se podigao, osetih da
mi krv curi niz lice. Bio sam smuen. Koji pravac je napred, a koji nazad? Potrah, uasnut,
nemislei, spotiui se i padajui, podiui se i opet padajui, zadihan i uplakan. Iako se tlo
podizalo kao brdo ispod mojih nogu, nisam bio dovoljno pribran da potrim u drugom pravcu.
Osetih svoj miris, znoj preplaene ivotinje.
Ugledah svetlo i zatreptah da isteram suze iz oiju. Da, siuni izvor svetlosti! Potrah k
njemu, a on postade vei. Okance, veliine omanje ljive, bez sumnje opet trompe l'oeil. Kada
dooh tamo, prislonih mokro elo tano iznad njega, putajui da mi svetlost padne na lice.
Ne znam koliko dugo sam stajao tamo zatvorenih oiju, drhtei, ali u jednom asu zauh
dudevo mrmljanje. Kada stavih oko na rupicu, ukaza mi se prostrana spavaa soba, i videh
pozlaeni vladarski krevet s baldahinom, na samo nekoliko koraka od mesta na kome stojim.
Disanje mi se smirivalo dok sam razaznavao zapanjui prizor.
Kineski lekar se nadvijao nad dudem, koji je leao na lectima, obnaen kao oerupana
kokoka. Lekar je rukovao jednom od mnotva dugakih tankih igala to su trale iz

114
dudevih nogu i grudi i polnog organa. Prizor bee muan i nastran, a u mom neznanju inio
se opinjavajuim. trecnuh se kada lekar zabode iglu u dudeve prepone, ali dud se ne trgnu
od onoga to se inilo da je bolan postupak. Leao je na krevetu, nepovezano mrmljajui kao
ovek zarobljen u snu o pobedi. Doktor uze drugu iglu sa posluavnika pored kreveta i nacilja
je u dudeve monice.
Vie nisam mogao da gledam. unuo sam ispod okanca, pokuavajui najpre da shvatim
ta sam to video, onda ponovo postajui svestan mranog hodnika i straha od povratka. Setio
sam se ta mi je majstor rekao u podrumu za voe: strah od mraka je strah od smrti, strah od
nepoznatog, nerazuman strah od nesree koja se nekako moe dogoditi ni iz ega. Nije prolaz
ono to me plai, to je moja uobrazilja, moja vlastita stvarlaka snaga zaziva demone i nesree
koje me vrebaju.
Ve sam proao hodnikom. Znam da mi nita ne preti tamo, i znam da se zidovi nee
pribliiti da bi me smrvili. To je samo moj strah koji zvecka zamiljenim lancima.
Pogledah okolo u tihu tamu i prozborih: "To je samo prazan hodnik." Da bih savladao
paniku jednostavno je neophodno zadrati tu misao ispred svega drugog, posegnuti duboko u
sebe i pronai mo da ostanem prisutan u datom trenutku. Morao sam zaustaviti um da ne leti
ispred stopala. "To je samo prazan hodnik." Potrebno je da ostanem vsto na zemlji, u
sadanjem trenutku, umesto da dozvolim umu da uskae u zastraujuu budunost prepunu
stranih slika i nesrea. Biti ovde, ne tamo.
Duboko sam uzdahnuo: "To je samo prazan hodnik." Ohrabrio me je zvuk vlastitog glasa.
Polako sam ustao, duboko udahnuo i krenuo. "To je samo prazan hodnik."
To sam neprekidno ponavljao. Glas mi je postao jai, a ponavljanje je dalo ritam koji su
noge pratile. Hodnik prestade da postoji; samo zvuk mog glasa i stopala u pokretu, korak po
korak. Disanje mi se ubrzavalo kada bih dozvolio da mi iz pameti odluta glavna misao. Nisam
znao da li je hodnih dugaak ili kratak, vijugav ili prav. Hodao sam u magnovenju, bajui
umirujue rei, ostajui prisutan u mranom ali bezopasnom trenutku.
Posle ne znam koliko vremena, slabana svetlost poe da otkriva zidove. Osokolila me je
pomisao da se pribliavarn izlazu, ali kada sam zaista opazio traak svetlosti koji je dolazio
kroz napola otvorena vrata ispred mene, usredsreenost mi popusti. Prestadoh da verglam
svoju mantru i potrah prema svetlu toliko nesmotreno da tresnuh o ivicu vrata i raskrvarih
nos. S rukama ulepljenim od znoja, popogurao sam ih u potpuno otvoren poloaj. Svetlost i
vazduh me zapljusnue, a ja naleteh na noge ogromnog oklopa i sruih se u tandrkavu gomilu.
Tereza bojaljivo vrisnu i pritra da me izvue iz udubljenja u zidu. Keceljom mi je
zaustavila krvarenje iz nosa, obrisala mi uplakano lice i udila se modrici na glavi. Kada sam
se dovoljno povratio da govorim, izbrbljao sam nepovezanu priu o onome to sam video.
"Igle", rekoh, "dugake, tanke igle u dudevom telu. Svuda. ak i u stidnim delovima."
Terezine oi se razrogaie dok je sluala. Kada spomenuh dudove stidne delove, ona
zaboravi na moje povrede i polete kao kokoka koju poteraju s grane. "Ooooh." Rukama
pritisnu obraze i zakmea: "Igle dole? Ooooh." Istrala je iz hodnika i nestala kroz dvostruka
vrata, pomahnitala da razglasi taj izvanredno nepristojni najnoviji tra.
Nema sumnje da je Tereza to nakitila - kao to je uvek radila - i kako to vremenom biva
sa svim traevima, glasina postaje sve masnija sa svakim prepriavanjem. U roku od nekoliko
dana, cela Venecija je razglabala o divljakom postupku koji se sprovodi na dudevom telu: o
iglama u njegovim stidnim delovima, da, ali takoe i u oima i ispod noktiju i duboko
zarivenim u mar.
Svi su se slagali da pristajanje na tako oajnike metode sigurno znai da je kraj jako
blizu.
Nije pomagalo to to je dud, leei u krevetu, nezadovoljan i besan, nasluivao jalovost
svog poloaja i dozvoljavao da se njegovi oajniki krici prolamaju palatom. S ono malo
sranosti to mu je jo preostalo, dud je izveo poslednji, samrtniki pokuaj da se spase.
Naredio je vojnicima da pretrae svaki kutak pismenosti u Veneciji i Venetu i donesu mu sve
stare knjige koje pronau sve do jedne. Vojnici su rado priglili priliku da se iivljavaju nad
kolovanom elitom, jer uostalom ta oni misle da su? Dud je leao u svom ogromnom
krevetu, ve zatrpan gomilama pranjavih knjiga svuda oko sebe.

115
 Graansko javno mnenje gledalo je na dudevu potragu tek kao na samrtni ropac
poremeenog starca, a na njegove sirove vojniine kao na prolaznu neprijatnost, ali svi su
eleli da to ne potraje dugo. Jednog dana, dok sam bio u nabavci za majstora, video sam da je
grupa neotesanih dudevih vojnika prevrnula tezgu jednog prodavca povra, iz puke obesti.
Prodavac je ruke moleivo podizao prema nebu i mahao nad rasutim glavicama crnog luka i
argarepama. "Dio", molio se naglas, "naeg duda izbavi muka. Brzo, eh?"
Kada je piljar priao da mu pomogne da pokupe povre, nisu razgovarali o grubijanima,
ve o tome koga bi Vee desetorice moglo izabrati za novog duda. Prodavac povra ree:
"Konkurenti su stari i iskvareni, kao i obino."
"Si", ree piljar. "Bernardo nalee n a zidove, a Klementi je okrvavio ruke. Ali jesi uo za
Fiina?"
"Fiino iz Firence? Jesi li siguran?"
"Ne raduj se mnogo." Piljar zakoluta oima. "To je samo predstava."
Marsilio Fiino, ovekoljubivi naunik pod patronatom ovanija de Mediija, izloio je
teoriju nazvanu kosmika ljubav koja, naglasio je, upravlja kosmikim poretkom.
"Fiino je astan ovek. Prava teta to ne moe da bude dud", smatrao je majstor.
Savet je samo spomenuo Fiina u znak potovanja prema monoj porodici Medii, a svi
su, ak i Fiino i njegov patron, znali da on nikada nee biti izabran. Mada je bio dovoljno
star i dovoljno bolestan, nije bio i dovoljno glup niti dovoljno iskvaren.
Jednog dana, dok sam zainjavao neki zahtevni sos od paradajza za njegove punjene
testenine, majstor primeti: "Bilo bi zanimljivo promeati njihovu pokvarenu supu jednom
estitom kaikom." Namestio je kapu, a onaj neodreeni poluosmeh zaigrao mu je na licu dok
smo meali pavlaku sa supom. Marrone, pomislih, opet ga je spopalo.
Iako dud jo nije bio mrtav, vee je zakljuilo da je dovoljno mrtav da bi se obavio
izbor. Za dan glasanja, majstor je pripremio bogat jelovnik za zajedniki obed venika, lino
se pobrinuvi za pripremu svakog jela. Celog dana je jurio po kuhinji, ponekad ozbiljan,
ponekad s poluosmehom, promeao bi ovo, probao ono, davao uputstva, nametao kapu.
Jedan veliki nepoznati but cele noi se natapao u usoljenoj marinadi, a tog jutra ga je majstor
stavio na raanj. Dok ga je prelivao tamnom, slanom marinadom, mrmljao je sebi u bradu kao
poludeli alhemiar. Posmatrajui ga, imao sam neprijatan oseaj da je majstor negde daleko
od ovog mesta i trenutka.

Poglavlje XXVII
Pripovest o zverima

lanovi Vea desetorice uli su u odaju kroz dvokrilna vrata kraj kojih su stajali lakeji s
belim rukavicama. Oh, kako su delovali bogato i vano - dobro podgojeni mukarci s nenim
rukama ukraenim prstenjem. Odeveni u kinesku svilu, turski brokat i firentinsku vunu. Neki
su nosili krznene okovratnike i teke zlatne lance paljivo rasporedene na ramenima kao da bi
trebali da odre ravnoteu.
Svi su nosili eire. Dva najotmenija behu, tamnocrveni barunasti zvonasti eiri
isprepletani zlatnim vrpcama i jedan burgundski svileni jastuasti sa srebrnim resama. Ostali
su nosili perjane kape, tesne platnene kape, velike beretke, punjene turbane i kape sa uvijenim
obodom i petlovim krestama popadalim po ramenu. Dok su ulazili u blagovaonicu sa svojim
bajkolikim eirima, podseali su na zbirku fantastino otrovnih peuraka.
Veera je poela jednostavnom salatom od deteline, zainjenom izvanredno devianskim
maslinovim uljem, vinskim ocatom i kapljom meda. Za detelinu se smatralo da pojaava
oslabeli apetit, a majstor je eleo da u tom vanom obroku uivaju u potpunosti. Kada su
tanjiri s detelinom postavljeni ispred svakog gosta, dostojanstveni sinjor Kasteli, koji je voleo
da se smatra epikurejcem, namesti plavu beretku, namrti se, i prevrnu lie u tanjiru.
"Trava?" upita. "Jesmo li zeevi?"
Landui dohvati viljuku. "Ne kukajte na hranu. Ovde smo da zavravamo posao."

116
 vaui puna usta deteline, sinjor esi lupnu po srebrnim resama eira govorei: "Ovo
je sjajno." Kada Landui pogledom sevnu na njega on slegnu ramenima. "Mogli bismo isto
tako i da uivamo u veeri. Posao nam nee odneti mnogo vremena."
Landui proguna. "Verujem da nije vano koju od dve stare budale izaberemo. Obojica
su podjednako savitljivi."
Dok je sluavka sklanjala tanjire sa salatom, sinjor Abuci se obratio skupu. "Sinjori,
hoemo li da utedimo na vremenu i jednostavno stavimo ta dva imena u eir?" S glave skinu
crveni fes i ponudi ga ostalima uz zlobno cerenje.
"Abuci, dukelo!" Sinjor Belarmino dlakavom rukom tresnu o sto i prasnu u smeh.
"Predlae li da pokaemo tako malo potovanja za dudevu slubu i da se igramo izbora?"
Svi se smejae. ak se i Landui iskezio.
Jo su se smejali kada su sluavke unele naredno jelo. Dok su pred svakog od njih
postavljale tanjir, smeh se pretvorio u proiavanje grla, a onda nasta tajac. Svako je
prouavao sloenu tvorevinu ispred sebe.
Prepelice su vrlo sitne - tek jedan ili dva zalogaja mesa od jedne ptice - i ovek ih moe
pojesti nekoliko. Zato se prepelice obino slue bez glava i natovarene na ogroman
posluavnik koji moraju da nose dve sluavke. Ali te noi, svaki od gostiju suoio se samo sa
po jednom siunom prepelicom, sa sve glavom, otvorenog kljuna kao da cvrkue, sa
rairenim nenim krilcima ba kao da je tog asa sletela u gnezdace od finog peciva.
Gledao sam kako majstor lino priprema gnezda. Vinskom aom je izrezao krugove od
testa, a onda im dodao prstenove od testa koji su veliinom tano odgovarali. Premazao je
svoju tvorevinu dobro umuenim jajima i pomno pratio dok se pekla. im su narasli, zlatasti i
sjajni, izvukao ih je iz penice zajedno s oblakom dima. Pratio je svaki korak dok su kuvari
spremali ostale delove jela. Kuao je patetu kao da meditira, prouavao i njuio
svaki struak majine duice, onda je na tri dela tankim noem isekao prepelija jaja i
nasloio ih. Kad je trebalo spremiti bistri sos od brendija, naredio je kuvaru za sosove da ne
prilazi i meao je sadraj lonca zastraujuom estinom.
"Prvo trava, a sad prepelica? Je l' to ala?", dobaci Belarmino.
"Madonna!" Sinjor Kasteli okusi gnezdo od testa i njegov sos. Govorio je punim ustima.
"Ovo pecivo moe da lebdi na povetarcu. A tek sos! Probajte ovaj sos."
Dok su gosti uzimali prve zalogaje, zadivljeno mrmljanje i amor dopirali su kroz
odkrinuta vrata za poslugu. Neki su prekidali da bi izrazili divljenje umetnosti koja im se topi
u ustima. Prepelice, oiene od kostiju za izuzetkom rairenih krilca, bile su napunjene
sonom gujom patetom. Prepelice su bile postavljene preko svojih jaja, koja su iseckana i
rasporeena u krug da naprave lepezasto podnoje. Maslacom premazana gnezda od peciva
bila su posuta bistrim sosom iskriavim kao rosa. Na nebeski plavom tanjiru, granice svee
majine duice bile su tako postavljene da podseaju na ravastu granu koja dri gnezdo;
probrani listovi majine duice svetlucali su pod paljivo nanetim kapljicama sosa.
Kasteli liznu patetu sa viljuke. "Prikaz je prekrasan. Kao poema."
Sinjor Gamba pokaza viljukom na neno krilce. "Deluje kao da e da poleti. Nagoni me
na razmiljanje o mojim prelepim sokolovima."
"A mene na muziku." Kasteli taknu jedan raireni kljuni. "Kao da je malia umro
pevajui, eh?"
"Si. Glavni kuvar je spretan." Landui se namrti bockajui telo prepelice. "Nekako je
uspeo da ukloni sve koice kao to radi s barbunom. Taj kuvar vadi kosti iz svega. Mora da
ima male katakombe u kuhinji." Landui prstom pritisnu obeskoenu prepelicu, i jo vie se
namrti. "Nikada nisam razumeo katakombe. Zato uvati kosti mrtvih?"
Sinjor Gamba odsutno odgovori ne prestajui da vae. "Neki svetenik mi je jednom
rekao da se kosti uvaju kako bi nas podseale."
"Podseale na ta?" Landuijevo lice se smrai.
Gamba prinese ustima viljuku s mesom. "Nije rekao." Zvakao je zatvorenih oiju.
"Mmmm. Vrlo spretan kuvar."
"Stvarno jeste. Imam svog oveka u kuhinji koji mi pria sumnjive stvari o glavnom
kuvaru."

117
 Ima oveka u kuhinji? Uhodu? Obuzee me strane slutnje.
Landui pokaza na obradenu prepelicu. "Zato li se toliko uputa u to? To je samo hrana."
"On je artiste, Landui." Kastela je ovo nerviralo. "Zar ne umete da uivate u dobrom
jelu? Posao nam nije hitan. Sam si rekao bilo koja od dve stare budale je dobra. Svia mi se
predlog s imenima u eiru. Nepotovanje je primamljivo."
"Si." Gamba se smejao. "Hajde da neto nauimo od naeg sjajnog kuvara i jednom
drugaije uradimo stvar."
"Zaista."
"Obojica su podjednako glupi."
"to da ne?"
Razgovor se naglo prekinuo kad se majstor lino pojavio sa sledeim jelom. Pokuao sam
da mu privuem panju; hteo sam da ga upozorim na uhodu. Ali sluavka je drala otvorena
vrata, a majstor Ferero, zanet poslom, stupio je u blagovaonicu gurajui kolica na kojima je
bio ogromni peeni but sa sve ranjem. Matovito pripremljene prepelice bile su u
oiglednom neskladu sa surovou ogromnog komada mesa jo uvek nabijenog na raanj s
kojeg kaplje mast, kao to je bila i majstorova pojava u ulozi posluitelja. "Signori, but je
suvie nezgrapan za sluavke. Bie mi ast da vas lino posluim."
Majstor zavitla zlokobno bljetavim noem za seenje mesa, onda obmota krpu pri vrhu
vrueg ranja i podie ga sa kolica. Sputao je iljak ranja na svaki tanjir, samo nekoliko
centimetara od lica gosta, odsecao velike, nejednake komade mesa koji su na gomilu padali u
tanjir. Dok su venici posmatrali ovu neugodnu predstavu, majstor je objanjavao: "Imao sam
sree da se naem na Rijaltu tano po dolasku broda iz istone Afrike. Ova ivotinja jo jue
reala i bila iva. Trebalo je da je, ivu, isporue Njegovoj svetosti i zakolju u vatikanskoj
kuhinji. Ali su napravili pogreku, i zaklali je ovde u pristanitu."
"Ali ta..."
"Imao sam sree da ovaj komad obezbedim za vas", nastavio je majstor. "Ostali deo zveri
stavili su na led i otpremili za Rim."
"Ali ta..."
"Lavlje meso. Znam da je gospodi sigurno dosadilo - uvek isto jagnjetina i teletina.
Signori, zadovoljstvo mi je da vas posluim simbolom nae blaene republike. Ko ima vee
pravo da pojede ovu monu ivotinju nego najmoniji ljudi Venecije?"
Setih se onog leoparda u vatikanskoj kuhinji. Majstoru je odlino bila poznata Bordijina
sklonost ka retkim vrstama mesa. Sigurno ga je puno kotalo da sazna kada e ivotinja biti
dopremljena - a jo vie da sredi da je zakolju u Veneciji.
Sinjor Fareli je gledao kako mu krvavi odresci padaju u tanjir, i navukao je svoju zelenu
vunenu kapu nie na elo. "Ja ne bih..."
"Ukusom je kao junetina, ali lepe. Odie mirisom moi." Majstor poljubi vrhove prstiju.
"Posebno je slatko uz jako crno vino koje sam odabrao; izuzetna berba. Ne propustite da
uivate u vinu." Sluavka je sipala vino u velike pehare dok je majstor rezao debele odreske u
poslednji tanjir. Onda se poklonio prema stolu. "Buon appetito", poele izaavi.
Pokuao sam da popriam s majstorom dok je izlazio, dodirnuo sam mu rukav kad je
prolazio pored mene, ali bio je prezauzet. "Dobro obavljeno, Luijano", promrmlja i pouri
dole u kuhinju.
Sinjor Gamba dohvati vinsku au i ree: Prepelica me je neobino zasitila. Mislim da
neu..."
"Kukavice!" Kasteli nabode komad lavljeg mesa i podie ga.Sukrvica i masnoa
pokapae po ipkanom stolnjaku. "Kae da je ukusom kao junetina."
"Ali to je lav." Sinjor esi se igrao resama i zgaeno zurio u tanjir.
"More. Pogledajte se. Kukavice." Kasteli uze jedan zalogaj. Ostali su gledali kako vae i
guta. Pogleda esija u oi. "Izvanredno. Meko, ukusno, puno belog luka, jako i zainjeno."
Uze gutljaj vina.
"Pa..." Sinjor Gamba uze viljuku. "Dobro je zapapreno..."
"Jako i otro."

118
 Jedan za drugim, probali su meso lava. Zahvaljujui tome to je dugo bilo u salamuri i
majstorski zainjeno, meso lava bilo je meko i ukusno. Venici su jeli sa uivanjem,
oduevljeni vlastitom gurmanskom odvanou. Pili su jako vino, zbijali ale na raun svog
divljatva, i pili sve vie. Sluavke su im ae nalivale do vrha, kao to ih je majstor uputio.
Neki od gostiju odloili su viljuke i meso drali umaenim prstima i rikali pre nego bi ga
iskidali golim zubima. Samo je Landui grickao meso i tonuo u zlovolju, ali i on je mnogo
pio. Meso bee presoljeno.
Kada su zavrili s lavljim mesom, bili su obuzeti nekom divljom razdraganou. Jedni
druge su nazivali divljacima, smejali se i vikali da se donese jo vina, a sinjor Perudini veselo
zavrljai na sto svoj kruti, obli eir koji se koturao pre nego se zaustavio kao prevrnuti lavor.
Belarmino zatrai papir i otcepi dva pareta na kojima je ispisao imena konkurenata, onda
umaene ceduljice ubaci u onaj eir dok su se svi smejali. Pojeli su lava. Oseali su se
mono. Bili su moni.
Landui iprui ruku da izvue jedno ime iz eira, ali... "ekaj", ree Kasteli. "Neka bude
jo zanimljivije. Jedemo divlje ivotinje. to bismo prezali od kukavnog starca koji drobi o
ljubavi?" Ispisao je ime Marsilija Fiina i podigao tree pare papira u vazduh traei
pristanak.
Sinjor esi se zakikota. "Zato ne? Treba li da se bojimo bolesnog starog filozofa?"
"Ne plaimo se mi nikoga."
"Tako je."
Kada je Fiinijevo ime ubaeno u eir, Landui zavue ruku u eir i izvadi pare papira.
Sred bunog, veselog raspoloenja koje je vladalo za stolom, venici nisu odmah opazili
Landuijevo nemo neraspoloenje s kojim je buljio u masno pare papira u ruci. Postepeno,
smeh se pretvori u nesigurno smejuljenje. Landui krenu prema eiru da izvue drugo ime,
ali sinjor Abuci ree: "Ah, ostavi ga. Za godinu dana bie mrtav."
Landui se zavali u stolici i pogleda po stolu.
"Si." Kasteli lupi u sto, a trbuina mu zaigra. "Ostavi ga. Mi jedemo divlje zveri. Teba li
da se plaimo bolesnog starca?"
"Ne."
"Smejurija."
"Za duda Fiina." Belarmino podie au.
Pogledao sam u slukinju to je stajala pored mene na odmoritu. Donja vilica joj se
oklembesila, a oi razrogaile i ukoile. "Dud Fiino?" - proaptah. Jedan dlan je priljubila
uz obraz i smekala se. Nisam mogao da doekam da javim majstoru.
Landui slegnu ramenima i podie au. "Verujem da ga se moemo reiti ako bude
potrebno."
Dok je vee nazdravljalo novom dudu, sluavke su kao slatki iznele puslice.
"Radosna zavrnica", uskliknu Kasteli. "Zanosno."
Ja sam poleteo dole u kuhinju viii da je vee izabralo Marsilija Fiina. Majstor se
sruio na drvenu klupu. "Bene."
"Majstore, molim vas recite mi." Moleivo sam pruio ruke prema njemu. "Koje magino
bilje ste upotrebili da ih pridobijete?"
"Da ih pridobijem? Napili su se."
"Nisu bili toliko pijani."
"Bili su oputeni." Majstor lupnu po klupi pokazujui mi da sednem pored njega, i
prebaci ruku preko mog ramena. "Luijano, rekao sam ti, ono to izgleda da je magija zapravo
je umee. Lav je podsetio venike na ono to ve znaju, da ne treba da se plae nikoga u
Veneciji. Takoe, lav je bio greno presoljen to je, naravno, uinilo da previe popiju.
Naravno, uz njihove glupave metode moglo je lako da ispadne drugaije."
"Ali vi ste Fiinu dali priliku."
"inimo ono to moemo."
"Ne znam, majstore. Meati se u izbore izgleda opasno. Landui je rekao da u kuhinji ima
uhodu."
"Uhodu? Kako uhodu?"

119
 "Ne znam. Samo je rekao da ovde ima svog oveka."
"E, pa, onda, imali smo sree."
Moda. Ali srea nije bila na naoj strani kada je, kasnije, mnogo trezniji Landui doao
u kuhinju da ispituje kuvare o svojstvima deteline, vaenju kostiju iz prepelice i o nabavci
lavljeg mesa. Kuvari su odmereno odgovarali, govorei: "Si, signore. To je bilo matovito
jelo. Na majstor je arobnjak."
"arobnjak?"
"To je samo izraz, signore. Na majstor je vet."
Majstor i ja smo paljivo traili nekoga ko bi bio suvie usluan, suvie prisan, ali svi
kuvari su bili staloeni i utivi. Poinjao sam da sumnjam u ono to sam uo kad mu, dok je
Landui iao prema vratima za poslugu, uzepe dobaci jedan pogled i oni se poverljivo
zglednue. Landui kratko klimnu glavom i brzo izae. Majstor i ja se pogledasmo. Nekoliko
minuta kasnije uzepe mugnu kroz zadnja vrata. Majstor lupnu stranu svog nosa i dade mi
znak da poem za njim.
uzepe je preao preko dvorita i oko prednje strane palate. Tamo, ispod Vizantijskog
trema, Landui je ekao u senci.
uzepeove cipele su lupkale po jarko arenom mermernom podu, zato sam izuo cipele i
gurnuo ih pod miku. Tiho sam se unjao od jednog stuba do drugog. Morao sam da se
pribliim da bih uo njihov prigueni razgovor.
uzepeov glas se pronosio na nonom vetru: ... "to je vie od same vetine. Rekao sam
vam za taj zakljuani ormari i onu udnu batu. I ne zaboravite da je s ulice doveo tog
lopova. ak ga je unapredio."
"Da, da. Jeste udan, ali je samo kuvar." Landui je zvuao nestrpljivo. "Zna li neto to
bi mi bilo vano?"
"Zato ste veeras silazili u kuhinji, signore?"
"Nije mi se dopalo ono jelo."
"Da!" uzepe pride blie Landuiju; mahao mu je prstom ispred lica. "Njegova jela
imaju neprirodan uticaj na ljude."
"Idi nazad, hoe li?" Landui pritisnu maramu na nos. "Na ta cilja?"
uzepeov glas postade umilan. "Taj lopovi je ukrao neke stvari iz majstorovog
ormaria. On i njegov prljavi prijatelj nosili su plen Abisinki."
"Gatari? Pih."
"Ljudi joj se poveravaju. Rekli ste mi da otvorim i oi i ui, zato sam ih pratio. Poto su
izali iz njene sobe, otiao sam gore da se vidim s njom." uzepe je zazvuao odvratno
samozadovoljan, a ja sam bio zapanjen. Mislio sam da me uhodi da bi mi dodijavao.
Ali Landuiju je ve bilo dosadno. "I?"
"Majstor dri opijum u kuhinji."
"Sredstvo protiv bolova? Pa ta. Moda ima glavobolje." Ali Landui se malo isprsi. "Jo
neto?"
"Pitam je zna li neto o knjizi. Bum! Zatvara usta i pokazuje mi vrata." uzepeov glas
postade licemeran i ulagivaki. "Jeste li je nekad videli? elava i mrava. Pilee koskice.
Zavrnem joj ruku iza lea da je ... hm ... ubedim da pria. Ali ona mi se smeje. Tvrdoglava. Ja
joj prebacim ruku oko vrata i stegnem. Kad pomislim da je dovoljno, pustim je da govori.
Ona kalje i dahe, ali strega se opet smeje. Kae: 'Nikad nee dobiti knjigu od majstora.' Od
majstora! Kod njega je!" uzepe se pokvareno smejuljio. "Onda ... ih. Umrla je pre nego sam
mogao joj neto izvui."
"Umrla?"
"Od ... ubeivanja."
Osetio sam muninu. N'bali je rekla de e neko umreti. Da li je znala da e to biti ona?
Landui pogladi svoju urednu kratku bradu, a uzepe je nervozno cupkao s noge na
nogu. Konano, Landui ree: "Re jedne gatare ne vredi mnogo, ali pretpostavljam da za ovo
eli neto."
"Pravdu, signore. Mada ako postoji nagrada..."
"Pravdu?" Landui se gadno nasmeja.

120
 "Hoete li uhapsiti majstora?"
"Ispitau ga."
"I deaka, isto. Oni su zajedno."
Poslau Cappe Nere po njih."
Oh, Dio! Samo sam to mogao rei da ne bih vrisnuo i potrao. Progutao sam knedlu i
prisilio sebe da ostanem i ujem jo neto.
"Splendido." uzepe je izgledao kao da moe da poleti. "Signore..."
"Da, da, ako iz ovoga neto ispadne, bie posla za tebe u tamnici."
"Grazie, signore. Ali to senatorsko mesto..."
"Ne budi smean."
"Si, signore." uzepe se nasmeja straljivo ulagivaki.
"teta." Izgledalo je da Landui govori sam sa sobom. "Tako dobar kuvar se ne nalazi
esto. Bie to gubitak ako i on umre od ubedivanja."

Poglavlje XXVIII
Pripovest o beguncima

Bacio sam cipele i bosonog poleteo prema kuhinji, zamiljajui kako ve ujem Cappe
Nere da otre noeve. Projurio sam kroz zadnja vrata zadihan, razrogaenih oiju, bez daha.
"Landui... Cappe Nere... dolaze."
Poslednja dva kuvara u kuhinji, Enriko i Pelegrino, prekinue ienje svojih radnih
mesta i zagledae se, prvo u mene, a onda jedan u drugog. Majstor pojuri prema polici za
knjige, izvue raskupusanu knjigu, i ree: "Idemo."
"Kuda, majstore?"
"Prati me."
Izjurismo kroz zadnja vrata. Bernardo uoi nau uzbudenu jurnjavu i strugnu za nama.
Dombasta dvorina kaldrma povreivala mi je bose noge, i proklinjao sam sebe to sam
izgubio cipele, ali nita se nije dalo uraditi. Kada smo otvorili dvorina vrata, ugledasmo
uzepea kao dolazi iza ugla. Oima sevnu na knjigu ispod majstorove mike, i ozari se
mranim, zlobnim osmehom.
Mi se sjurismo nazad i pobegosmo u kuhinju. Trei pored Enrika i Pelegrina, majstor
viknu: "Ide uzepe. Zaustavite ga."
Oni se nasmejae. Svaki kuvar u kuhinji rado bi iskoristio priliku da izlupa uzepea.
Enriko doviknu: "Sa zadovoljstvom, majstore."
"Landui je moda iza njega", doviknu preko ramena majstor. Jurio je prema vratima za
poslugu, ali ona nisu vodila napolje, ve u gore u palatu. Projurismo kroz vrata, a majstor
osmotri stepenite. Poea se po bradi. "D'accordo. Idemo."
Dok smo se peli stepenitem, uli smo Enrika i Pelegrina kako pozdravljaju uzepea kao
starog prijatelja. "Majstor je otiao. Popij jednu s nama, eh? ta? Kad je to uzepe odbio
pie?" Onda usledie zvuci makljae.
Peli smo se najbre to su majstorove srednjoveene noge dozvoljavale, to za mene nije
bilo uopte brzo. Landui je imao dovoljno vremena da se vrati u palatu i izda nareenja.
Nekoliko trenutaka nakon to smo proli preko odmorita kod glavnih prostorija palate
zausmo glasove s druge strane vrata.
"Landui kae da je onaj jo u kuhinji, ali deko je moda u spavaonici. Uhapsite ih
obojicu." Vrata se otvorie, a mi zausmo lupu izama po stepenitu - Cappe Nere su silazile
u kuhinju dok smo mi ili gore. "Majstore, kuda idemo?"
Majstor bee zadihan. "Hajde", dahtao je. "Ne zaustavljaj se."
Ne seam se pored koliko vrata smo proli, ali se seam da sam mislio kako bi trebalo da
otvorimo jedna od njih i pronaemo izlaz iz palate. Kada smo se najzad zaustavili, ja sam bio
zadihan, ali majstora je oblivao znoj i sav je bio crven i dahtav. Stali smo ispred jednih lunih

121
vrata sa cvetnim vencem naslikanim oko brave. Majstor ih odkrinu, proviri unutra, onda ih
irom otvori i dade mi znak rukom da uem ispred njega.
Bila je to spavaonica. Majstor je otiao pravo do ormara sa odeom i otvorio vrata. Dok
je preturao po odelima, ja sam osmotrio sobu. Bila je dobro nametena, sa satenskim
pokrivaem preko kreveta za jednu osobu i zbirkom porcelanskih makica na nonom stoiu.
Nabori svile boje slonovae nadnosili su se nad uzglavljem, a pribor za brijanje leao je
uredno porean pored umivaonika obrubljenog rumenim ruinim pupoljcima. Izgledalo je da
je svaka sitnica u sobi paljivo odabrana i brino nametena. Bilo je to utoite usamljenog
oveka.
"Dvoroupravitelj je u etnji u ovaj as. Nemamo puno vremena."
Ormar za odeu bio je pun paljivo poreanog odela: bogato izvezenih odora, svilenih
prsluka, barunastih plateva i redova papua s perlama, od kojih su neke imale zakrivljene
vrhove. Blagi dah jorgovana irio se iz odee. Majstor zgrabi belu koulju s nabranim
rukavima, jednostavni prsluk i par crnih pantalona, pa ih zavrljai u mom pravcu. Za sebe je
odabrao jedan prelepi ljubiasti prsluk sa zlatnim gajtanima i odgovarajue pantalone.
Veliina nije bila savrena ni zajednog od nas, ali on je uspeo da se zakopa a meni nije
spadalo. Dovoljno dobro. Preko svoje fine odee, majstor je obukao jedan dugi, iroki ogrta
od kraljevski plave vune s grimizno crvenom svilenom postavom. Na vratu se zakopavao
zlatnom kopom i komotno mu padao preko tela, ostavljajui dosta prostora da se sakrije
knjiga. Okrunio je svoj velianstveni izgled eirom ukraenim raskonim nojevim perjem.
Kada je stavio eir na glavu, postao je drugi ovek. Meni je dodao jednostavni zeleni ogrta s
kapuljaom.
Majstor zatvori vrata garderobera, a naa kuhinjska odela gurnu pod krevet; onda sede na
njega i pokaza da i ja sednem. "Veeras u ja biti gostujui dostojanstvenik, a ti si moj sluga."
"Si, majstore. Ali nemam cipele."
Tek tada je primetio moje bose noge. "Dio." Vratio se do ormana i izvukao par papua od
zelene svile sa cvetiima od ruiastih perlica.
"Evo. Morae da poslue."
Bezvoljno sam ih nazuo.
Seo je pored mene. "U redu." Jo uvek je teko disao od tranja uz stepenice a rei su mu
bile isprekidane. "ta je bilo s uzepeom i Landuijem?"
Krivica mi je guila glas. "uzepe mu je rekao da je knjiga kod vas."
"Kako je uzepe mogao da zna?"
"Kada sam iao kod N'bali, uzepe je bio tamo. Razgovarao je s njom."
"Dio. Zato mi to nisi rekao?"
"Nisam znao da je priao s njom. Mislio sam da je iao tamo samo da mi dosauje."
"Dio, Luijano."
"Majstore, uzepe kae da ju je ubio."
"Dio, Luijano."
"Izvinite. Ali kako sam mogao da znam?"
Pogrbio se u leima. "Ovo nije vreme za optuivanja. Moramo da se izvuemo odavde."
Prstima je pritiskao oi. "Luijano, da li shavata ta e se desiti ako nas uhvate?"
"Mislim da shvatam, majstore."
"Pogubie nas na mletaki nain odsecanjem glave. Ali prvo, tamnica."
Progutah knedlu. "Si, majstore."
"Ali ti bi mogao sada da nestane. Ode iz ove sobe. Vrati se prijateljima na ulici. Tamo
ih ima tako mnogo tebi slinih, bio bi neprimetan."
Nikada nisam pomiljao da bi povratak na ulicu mogao zazvuati tako primamljivo.
"Ostau s vama."
Majstor mi stisnu rame. "Znao sam da sam dobro odabrao." Oi mu ovlaie, i on
pogleda u stranu. Posle nekoliko trenutaka izusti: "Luijano, ako zavrimo u tamnici, pamti
ovo: na kraju umire, nema veze ta im kae ili ne kae. Upotrebi svoj bes da bi pobedio."
"ta da pobedim?"

122
 "Ako svojim muiteljima nita ne kae, umire kao pobednik. Njima nee ostati nita, a
ti e umreti neosramoen. Takvu smrt svaki mukarac moe poeleti."
Znoj mi je curio ispod miica. "Nadam se da to mogu."
"Ja se nadam da nee morati." Ustao je. "Navuci tu kapuljau i obori glavu. Neemo
dozvoliti da te posluga prepozna."
Sili smo stepenitem u prizemlje palate, a majstor se zahvaljujui svom izgledu ubaci u
jednu od javnih dvorana poput nekog plemia. Glumio je nadmeno dranje, od ega mu se
lice izmenilo, esto se lupkajui po usnama kao da je duboko zamiljen.
Niko ga nije ometao. Iao sam iza njega s navuenom kapuljaom i oborene glave, kao i
uvek, neprimetni sluga.
Skrivanje po uglovima nije dolazilo u obzir za ovog majstora koji je krio svoju knjigu
svima na oigled. Stupao je hrabro prema glavnom ulazu i stao tamo, upadljiv kao zlatan zub,
nestrpljivo lupkajui nogom i dajui znak prstom prema lakeju koji je hitao da otvori teke
dveri. Izaao je na Trg svetog Marka sa mnom tri koraka iza, a ja sam kipteo od skrivenog
zadovoljstva kada se eta koju su inile Cappe Nere i dvojica vajcarskih najamnika
razmaknu da nas propusti.
etali smo se po trgu koliko god smo se usuivali. Pretpostavio sam da majstor, ne elei
da porodicu dovede u opasnost, pokuava da se seti nekog mesta na koje bismo otili. Poto
smo tri puta obigrali oko trga, ljudi su poinjali da nas zagledaju, oigledno primeujui da
idemo u krug. Uli smo u jednu bonu ulicu, preli preko mosta, i naili se u nekoj uliici koja
se sve vie suavala. Tamo su nas ljudi zagledali zbog nae bogate odee. Raskono odelo
nam je doboro posluilo u palati, meutim, kada vlastelin u Veneciji treba da pree neku
razdaljinu on ide svojom gondolom. Sklonili smo se iza neke krme; majstor je skinuo
kraljevsko plavi ogrta i eir s paunovim perjem. Ja sam odbacio zeleni ogrta i prsluk, ali su
mi blistave papue s perlama i dalje trebale.
Dok smo raskonu odeu gurali pod gomilu ubreta, usmo krmara kako gostima
saoptava da neke Cappe Nere hoe da ih ispitaju. Krma se odmah utia, a mi naulismo ui.
Cappe Nere su govorile tihim glasom, to je nekako delovalo jo opasnije nego da su vikali.
Jedan ovek i jedan deko zloinci, rekoe ukrali su odeu od dvoroupravitelja. "Misle da su
pametni, paradiraju okolo prerueni u lepa odela, ali mi znamo kako izgledaju.
Dvoroupravitelj je jako potresen. I dudeva garda je na oprezu." Opisao je eir s paunovim
perjem, plavi vuneni plat, moj zeleni ogrta, i papue s perlama. Cappe Nere su nastavile:
"Ovi zloinci moda nose jednu knjigu." Na pomen knjige zau se amor apata (mogao sam
da zamislim te razrogaene oi), ali gosti (mogao sam da zamislim ta nema lica) nadglasavali
su se u urbi da poreknu.
"Ne, signori."
"Nita nismo videli."
"Mi smo svi ovde stalni."
"ao nam je."
Naa prednost u odnosu na Cappe Nere ogledala se u tome to su njih svi mrzeli.
Tiho smo se udaljili od krme i pojurili preko mosta. Bez vunenog ogrtaa, knjiga pod
majstorom mikom, iako raskupusana, delovala mi je kao oglaavanje krivice. "Odmah iza
sledeeg ugla nalazi se crkva. U sakristiji ovo odelo mogu da zamenim mantijom i tako
dobijem dovoljno prostora da skrijem knjigu. Za tebe emo uzeti odoru pevaa u horu."
"To je pametno, majstore."
"To je podrugljivo. Idemo."
Skrenuli smo iza ugla i natrapali licem u lice na dvojicu, visokih, pleatih Cappe Nera.
Bilo je puno stvari koje sam mogao da uradim. Mogao sam da ga oslovim sa Pape i
poalim mu se na asove u koli; mogao sam da se pretvaram da idem sam, nespretno naletim
na Cappe Nere, onda se izvinim i odem dalje; mogao sam da ga nazovem ujakom i upitam ga
o roacima; mogao sam da uinim neto. Ali napetost koja se nakupila te noi potpuno me je
otupila. Ukopao sam se u mestu, upiljio u Cappe Nere otvorenih usta. Oni su pogledali u
knjigu pod majstorovom mikom, onda u moje papue s perlama. Zatreptali su i ja mugnuh.
Majstor opsova i pojuri za mnom.

123
 Cappe Nere su nas gonile sa isukanim maevima i kuburama. Beali smo kroz
najmranije, najkrivudavije ulice za koje sam znao, ali svaki put kada bih pomislio da smo im
umakli, sledeeg asa bih uo njihovu viku i topot tekih izama kako se pribliava. Sjurili
smo se niz ulicu koja je izgledala pusta, ali jedan bode, inilo se niotkuda, prosvira mi pored
glave i zabode se u drvena vrata samo nekoliko centimetara dalje. Sagnuh se, a majstora
gurnuh na drugu stranu.
Da sam bio sam, mogao bih da im umaknem. Bio sam mlai, manji i okretniji,
neoptereen kuburama i maevima da mi landaraju oko bedara. Ali majstor me je usporavao.
Disanje mu je postajalo sve tee, i sve vie je zaostajao za mnom. Cappe Nere su nam se
pribliavale; bilo je samo pitanje vremena kada e nas zgrabiti. Majstor nas je svojom
odvanom dovitljivou izbavio iz palate, ali sada, s dolaskom mraka i na ulici, bili smo u
mom svetu. Bio sam na redu da pokaem dovitljivost. "Majstore, ovuda." Trali smo kroz
ulicu s kurvama znao sam da e one usporiti svakog vojnika koji im se nae na dohvat ruke.
Povukao sam majstora u neku slepu uliicu i utnuo kantu s pomijama koja je skrivala
nepravilnu rupu pri dnu zida od cigala. "Kroz ovo, majstore." On proturi glavu, ali mu se
ramena zaglavie u uzanom otvoru. "Dajte mi knjigu da moete da se provuete."
Izvukao se iz rupe i pogledao u mene preko ramena. "Majstore, znam gde da idemo, ali
moramo da preemo na drugu stranu zida." Nakon jednog trena, dodao mi je knjigu, a onda
opsovao dok se migoljio kroz rupu, cepajui odeu i grebui ruke po izlomljenim ciglama.
Probacio sam knjigu kroz rupu i iskobeljao se za njom. Dok sam iaao na drugu stranu,
majstor je knjigu ve imao pod rukom. Pruio sam se kroz rupu da privuem kantu s
pomijama i zabaurim otvor, i potrali smo niz uliicu toliko tamnu da me je podsetila na onaj
tunel u palati. Ovoga puta, opasnost je bila istinska, ali zaudo podnoljivija od poludele
uobrazilje. Disanje mi se ubrzavalo, a ula su mi bridela, ali ne zbog panike. Bilo je to ono
staro, poznato uzbuenje jurnjave. Znao sam sva dobra mesta za skrivanje u Veneciji, a
majstora sam vodio u jednu neuglednu etvrt u kojoj su se skupljali zlikovci na dogovor uz
prokislo vino. Oni nee dva puta pogledati na dvojicu sebi slinih. Nadao sam se da emo se
dovoljno dugo uklopiti u tu neprijatnu rulju dok ne odluimo gde da provedemo no.
Ali pogreio sam. Kada sam virnuo iza ugla krme da proverim ko je na ulici, ugladah
Cappe Nere posvuda, kako uurbano kupe zapanjene lopove i surove ubice, ne da bi ih
uhapsili, ve da im daju na opis i ponude nagradu. Doveo sam nas u deo grada u kome bi nas
svako prodao za bocu pia.
Povukoh majstora u zaklon nekih dubokih ulaznih vrata. "Majstore, moramo se skloniti s
ulice."
"Kuda moemo da odemo?"
"Znam jedno mesto, ali morate da mi verujete."
"Idemo."
Pohitali smo dalje iz lopovske etvrti i krenuli niz jedan kanal. Zauh korake za nama,
zato pourih ka jednom sigurnom grbavom mostu. Majstor je oklevao kad me je video kako
trim nezaklonjen preko njegovog vrha, ali, grazie a Dio, krenuo je za mnom. Taj most je
mnogo puta spasio Marka i mene. Na njegovom drugom kraju, skoio sam dole i sakrio se
ispod njega. U pomrini i zbunjenom, majstoru je sigurno izgledalo kao da sam nestao u
kanalu.
"Luijano." Majstor je zvuao oajno. "Kud si nestao?"
Promolih glavu ispod mosta. "Bre." Pokazah mu gde nepravilno kamenje zida kanala
tri napolje kao stepenice i vodi nanie do uske zaravni ispod mosta. Nespretno se sputao do
dole, pokuavajui da se uhvati za klizavo kamenje na zidu kanala istovremeno steui knjigu.
"Majstore, pourite." Pokuao je, ali ali se okliznu jer je zaravan bila pokrivena klizavom
morskom travom. Jedva sam uspeo da ga u zadnji as uhvatim za ruku. Seam se dam
pomislio kako bi bio slab lopov, shvatajui u trenu koliko bi njegova smrt bila porazna po
mene.
Stajali smo na ploi ispod mosta i ledima se naslanjali na blatnjavi zid kanala; blato mi se
lepilo i razmazivalo po telu. Zadrao sam dah kad Cappe Nere tekim izmama zatutnjae
preko mosta i stadoe tano iznad nas.

124
 Grubi glas upita: "Jesi li video na koju stranu su otili?"
"Suvie je mrano. Prosto su nestali."
"Moramo da se podelimo."
"Si." Taj je zvuao iznervirano. "Landui ih eli ive. Kakva teta."
"Poseci ih, ali probaj da ih ne ubije."
"D'accordo."
"Andiamo."
I kada su zvuci izama potpuno minuli, nismo se pomerali, priljubljeni uz kameni zid kao
udna mahovina. uo sam mjaukanje make u senci, i ponadao se da je to Bernardo. Majstor
je ispustio jedan, spori, itei uzdah. Skupio se, ali je knjigu vrsto privijao na grudi. Vlaga
nam se uvlaila u odeu, no se produbljivala, a magla se skupljala ispod mosta. Majstor je
drhtao. "Moda je dolo vreme da je unitim." Ipak, vrsto je pritiskao knjigu na grudi.
"Ne jo, majstore. Znam jedno mesto, nedaleko odavde, u ulici prodavaca ribe."
"Prodavci ribe?"
"Imam jednog druga tamo."
Izvukao sam se ispod mosta a majstora sam povlaio za sobom. Naa nekada sjajna odela
bila su umrljana prljavtinom iz kanala, kosa nam je bila raupana a lica umazana znojem i
prljavtinom. Majstor me pogleda, onda sebe. "Dio mio."
"Prljavtina je dobra, majstore. Uklopiemo se meu narod s ulice. Samo sklonite tu
knjigu da se ne vidi. Moe li da stane pod odeu?"
On otkopa dugmad na prsluku, a knjigu ugura pod koulju. Blatnjavi prsluk zjapio je
raskopan, a knjiga je napravila pozamano, neprirodno ispupenje, kao da se radi o nekom
udovinom poremeaju. "Ovo nee nikoga zavarati."
"Dobro je to. Sada smo toliko prljavi da smo samo jo dvojica jadnika u koje niko ne eli
da pogleda."
unjali smo se celim putem, oslukujui i osmatrajui u svim pravcima pre nego bismo
odabrali najprazniju ulicu. Prikradali smo se kroz senke, a na pojavu glasova, ili zvuka
izama, utapali se u neprozirnu tamu najblieg ulaza.
Provlaili smo se peakom stazom pored nekog uzanog kanala. Samo su tri stare ene,
okupljene radi traarenja, stajale na kaldrmisanoj stazi. Proli smo nehajnim hodom, ali
trenutak pre nego to emo stii do ena dvojica Cappe Nera pojavie se iza udaljenog ugla i
krenue prema nama. Mi istovremeno zaokrenusmo da poemo na drugu stranu, ali nakon
nekoliko koraka, dvojica dudevih gardista, maui helebardama, izaoe iza drugog ugla i
naidoe prema nama iz suprotnog pravca. Skoro da sam osetio paniku, ali majstor spazi
gondolijera koji je nailazio, traei posao.
Gondole su skupe i vrlo spore, nisu dobro sredstvo da se pobegne od nekog. Ipak, majstor
zakorai na ivicu kanala i mahnu gondolijeru. Ja sam cupkao s noge na nogu dok su se Cappe
Nere pribliavale s jedne a dudevi gardisti s druge strane.
Gondolijer se naslonio na motku i odmeravao majstora: odea ukaljana smrdljivim
blatom a ispod koulje neto verovatno sakriveno. On zavrte glavom i krenu da gura na drugu
stranu. Majstor ga pozva zapovednikim tonom "Viene qui! Adesso!" glasom gospodara koji
izdaje nareenja. Gondolijer ga ponovo pogleda, a majstor isturi bradu i pokaza blistavi zlatni
dukat. Gondolijer slegnu ramenima, onda dotera amac uz zid kanala. Ulazei u amac
majstor ga prekori zbog sporosti, a meni mahnu da se ukrcam.
Oklevao sam. Majstor bee naviknut na vonju gondolom i nije shvatao koliko bi sumnjiv
prizor predstavljala dvojica ljudi s ulice koji bi se smestili u tako luksuzno prevozno sredstvo.
Poglednuh na Cappe Nere to su nailazile s jedne strane i dudeve gardiste s druge. Traili su
mukarca s deakom, i u tom trenutku najbolja strategija bila je da se razdvojimo. Dok mi je
majstor oima davao znake, nemo me podstiui da mu se pridruim, ja se bacih na jednu od
matorih traara i otrgoh joj torbicu s opasaa. Ona vrisnu, a Cappe Nere se ustremie na
mene.

125
 Poglavlje XXIX
Pripovest o borbi

Dok je gondolijer upirao motkom o zid kanala kako bi dobio prostor za okretanje, potrao
sam levo pa desno, a onda proleteo izmeu dvojice iskoristivi dobro uvebanu uliarsku
varku. Gondola je klizila u daljinu, a ja sam poleteo u zbrkani zagrljaj mog starog grada dok
su Cappe Nere galamile u praini mojih peta.
Torbicu sam ispustio odmah poto sam zavio na prvom uglu, nadajui se da e Cappe
Nere biti zadovoljne da je vrate eni, a mene ostaviti na miru. Te noi su imali vaniji plen od
obinog ulinog lopova. Trao sam ludo, ne mislei kuda idem sve dok nisam bio siguran da
sam im umakao. Bilo mi je olakanje da usporim, ali dok sam iao prema ulici prodavaca ribe
molio sam se da se majstor seti kuda treba da ide.
Setio se, a kao i obino, taj se nije skrivao po uliicama. Naao sam ga kako sedi na
dokovima, nagnut napred da bi sakrio neobinu dombu pod kouljom, isturivi prljavu,
oduzetu ruku i dodijavajui prolaznicima drhtavim glasom da mu udele milostinju. Pomogao
sam mu da ustane. "Vreme je da se ide kui, deda." Krenuli smo do kue Domingovog gazde.
Taj prodavac ribe dao je Domingu da spava u malom spremitu s druge strane kue.
Spavanje pod krovom predstavljalo je pravu rasko za Dominga, koji je leao na suvom podu
od dasaka, uvijen u mnogo vrea od grubog platna koje je koristio da se ugreje. U toj sobi,
trgovac je drao jo atorskog platna za pokrivanje tezge, drvene gajbice za dranje leda na
kojem je izlagao ribu i izbor noeva za ienje krljuti i utrobe. Domingo se sa svim arom
budueg vlasnika starao da noevi budu isti i naotreni.
Visoko na zidu, jedan mali, stakleni prozor, koji se se otvarao poput vrata, dozvoljavao je
Domingu da ulazi i izlazi a da ne uznemirava prodavevu porodicu. Nou je mogao da lei i
posmatra zvezde kroz taj prozor, uljuljkivan i uspavljivan vodenim zvucima Venecije. Jo
bolje, ponekad je mogao da posmatra hladnu kiu kako bije po staklu i slua njeno dobovanje
na krovu dok je on uukan, utopljen i suv, pod slojevima platna. Ponekad nou, gledao je
meseev sjaj razigran na bletavoj povrini prodavevih noeva i sanjao o danu kada e biti
gazda za vlastitom tezgom, moda ak imati enu i porodicu. Domingo je voleo svoju sobicu i
bio je srean.
Pribliio sam se i noktom kucnuo na prozor, ali Domingo se ne pomeri. Lupih otro
zglobovima prstiju, ali je on i dalje spavao kao nevinace. Kada majstor snano udari po
prozorskom ramu i viknu ime zinuh od uda. "Jednom uzviknuto ime u noi privlai manje
panje nego beskrajno kucanje." Propeo se na prste i virio u sobicu. "I uspenije je."
Pospani Domingo se izvukao ispod grubog platna. Protrljao je oi i otvorio prozor. Ja
spretno skoih na gajbicu koju je Domingo koristio za penjanje preko prozora; podigoh se na
prozorsku dasku i prebacih unutra.
Domingo i ja pokuavali smo da uvuemo majstora, povlaei ga za kaput dok se on
muio da se podigne, ali ve je bio iscrpljen naprezanjima te noi, a kabasta knjiga mu je
smetala. Domingo se nagnu preko prozora, govorei: "Dajte mi knjigu."
"Ne!" gotovo zarea majstor i odgurnu Domingovu ruku.
"U redu je. Dajte je meni, majstore", a on je prui bez oklevanja. Spustio sam knjigu, a
Domingo i ja se popesmo na gajbice kako bismo majstora dohvatili ispod pazuha. Do pola
smo ga izvukli preko prozora, dovoljno da on jednu nogu podigne na dasku. Onda je nabacio i
drugu nogu i uskoio u sobicu. Ja podigoh knjigu, obrisah rukavom blato sasueno na
koricama, i dadoh mu je.
"Grazie, Luijano."
U toj maloj, natrpanoj sobi, nas trojica smo morali da stojimo tik jedan pored drugog dok
smo razgovarali. Na Domingovom odelu oseao se miris ustajele ribe a na mom i
majstorovom smrad blata iz kanala. Video sam nepetost na majstorovom licu, a zabrinutost na
Domingovom. Ovoga puta, nisam donosio hranu; donosio sam nevolje. Poeh da objanjavam
prilike, ali Domingo podie dlan da me zaustavi, a onda na usnama okrenu zamiljeni kljui.
"Ne elim da znam. Pomoi u ti zato to si mi prijatelj, ali ne elim da znam." Pogled mu je

126
etao od majstorovog lica do knjige pod mikom. uo je iste one prie koje su svi uli, a esto
je razgovarao s Markom. Nesumnjivo da je ve pogaao vie nego to je eleo da zna.
"Moramo da odemo iz Venecije."
"elimo u paniju." To sam rekao tako naglo da sam zaudio samog sebe. Ali Marko i ja
smo tako esto snevali o tome da zaplovimo za Novi svet iz panije da je to bilo prvo mesto
koje mi je palo na pamet.
Domingo klimnu. "panija je dobra ideja. Odatle moete otii u Novi svet. Tamo vas
niko nee nai."
"Hou da povedem porodicu." Majstor knjigu pomeri na grudi u obgrli je.
Domingo je saoseajno klimao glavom. "Nemogue. Ve je dovoljno teko da se
pripremi bekstvo za dvojicu. Ali cela porodica? Nikako."
Majstorovo lice se pomrai, a oi kao da mu se smanjie. Proapta: "Dio. ta uinih?"
"Dajte knjigu Luijanu. On e je odneti u paniju."
"To ne mogu." Majstor vre prigrli knjigu. "On jo ne zna kako da je koristi."
Osetio sam talas olakanja na pomisao da se neemo razdvajati. "Cappe Nere nas trae
obojicu", rekoh, "obojica moramo da se sklonimo iz Venecije. Zajedno."
"Cappe Nere? Merda." Domingo se poea po bubuljiavom elu. "Teretna laa plovi za
Kadiz kroz jedan dan. Dotle moete da ostanete ovde, ali budite tihi."
"Grazie, Domingo."
Majstor se okrenuo od nas. To je trajalo trenutak, ali i on dodade: "Si. Grazie."
Imali smo jedan dan. Bilo mi je drago da to ujem. To e mi ostaviti dan da vidim
Franesku. Moda bih mogao ... moda bi ona ... Nisam tano znao ta oekujem od nje, ali
nisam je mogao prosto ostaviti.
"Koliko novca imate?" upita Domingo.
"Dovoljno." Majstor je tiho govorio. "Sutra u se videti sa enom. Ona zna kuda da ide
ukoliko se ja ne vratim kui. Nai u je da poslednji put popriam s njom. Luijano, ii e sa
mnom."
"Ne mogu. Mislim, neete me u blizini kad se vidate sa enom."
Majstorovo lice se uozbilji, i videh neto opasano u njegovom pogledu. "Ima neke druge
namere za sutra?"
Marrone. Pokuah da smislim neki izgovor ali bezuspeno. "Voleo bih da se oprostim sa
Franeskom."
"Oh, Dio, Luijano." Majstor se poea po licu kao umorni otac.
"Ali, majstore..."
"Ve imamo dovoljno nevolja. Hoe da pogora stvari? Hoe i nju da dovede u
opasnost? Zar jo nisi razabrao da te ona ne voli?"
Domingo stade izmeu nas. "Ne svadajte se, ue neko. Noas ne mogu nita da uradim.
Trebalo bi malo da odspavamo."
Majstor me otro pogleda i okrenu se.
Domingo se sklupao u jednom uglu i navukao platneni dak do ispod brade; vrsto je
sklopio oi, odluan da nita ne vidi. Majstor je seo na knjigu a glavu naslonio na zid, ali nije
zatvarao oi. Nije bilo dovoljno prostora da se oprui. Ja sam sedeo s kolenima naslonjenim
na grudi pretvarajui se da spavam dok sam posmatrao majstora kroz poluzatvorene kapke.
Poto je tri puta zevnuo, zguvao je platneni dak stavivi ga izmeu glave i ramena da mu
poslui kao jastuk, stisnuo se uza zid i sklopio oi. ekao sam dok itanje i hrkanje nije
postalo ujednaeno, onda sam ustao, tih kao dim, i iskrao se kroz prozor.
Trao sam preko dokova, oseao se sigurnim bez majstora i njegove knjige. Kao to je on
rekao, jo jedan raupani deak na ulici nije nita neobino. Moje papue ukraene perlama
bile su toliko poderane i umazane blatom da su delovale kao bedna, iznoena obua bilo kog
siromanog deaka. Vlani vetar je mrekao vodu i hladio mi lice. Iz nekog razloga, to lako
dodirivanje lica davalo mi je nadu da bi Franeska mogla ... mogla bi, eto, da poe sa mnom.
Nesklad izmeu majstorove spremnosti da ostavi svoje najmilije, dok sam ja jo uvek
snevao da budem s Franeskom, nije mi promakao. Ali sam odgrizao tu misao i progutao je
celu. Krivica, kao obilni obrok na brzinu pojeden, teko me je pritiskala.

127
 Bio je kasni sat, a jedina galama koja se ula - promukli smeh u daljini - dolazila je iz
neke krme. Kada sam skrenuo u jednu mranu uliicu, ulica se neoekivano ispravila, i trao
sam pored kanala koji nisam prepoznavao. Mesec je bio uvean u tamnoj vodi kanala, a
odblesak svetlosti me je terao da se zapitam da li idem u dobrom pravcu. Majstor je rekao da
ja nikada ne zalutam, ali te rioi, krivica me je smuila. Skrenuo sam na drugom oku;
manastir bi trebalo da bude odmah levo na sledeem uglu ali ne. Iz neke kockarnice prosipali
su se svetlost i galama po malom trgu. Kroz otvorena vrata, video sam ljude kako piju i
kockaju se dok su Cappe Nere ile izmeu njih postavljajui pitanja.
Povukao sam se nazad i pretrao preko neke gomile dronjaka; gomila zajea i pomeri se.
Slepi prosjak to spava na ulici podie se u sedei poloaj, a svetlost iz krme obasja mu oi.
Ispruio je mravu ruku. Okrenuo sam se i potrao, ali je prosjak vikao za mnom. "Udelite",
kukao je. "Udelite."
Iao sam i aputao: "Ne mogu. Prosto ne mogu." Prosjak me nije mogao uti. Govorio
sam sebi i majstoru.
Kod manastira, popeo sam se uz jasmin i prebacio preko manastirskog zida. Kada sam
doao do Franeskinog otvorenog prozora, stao sam i tiho je pozvao po imenu. Odmah se
trgla i raupane plave kose uspravila u krevetu. Imala je laki san od Dominga, moda zato
to je bila manje bezazlena. Prila je prozoru u tankoj enskoj koulji, zbog ega mi je trebalo
puno napora da smireno progovorim. inilo se da je zainteresovana, ali ne za mene. Moje
urno pojavljivanje i prizvuk none drame bilo je ono to je drailo njenu radoznalost.
"Imam knjigu. Sutra plovim za paniju, a ti moe da doe kasnije. Poslau novac."
"Ima tu knjigu?" Naglo je ivnula i zabacila kosu obasjanu meseinom. "Knjigu o
magiji?"
"Nije o magiji, Franeska."
"Ali rekao si...
"Franeska, to je kuvar."
"Kuvar." Ona koraknu nazad i zakilji oima. "Zato bi nudili tolike nagrade za kuvar?"
Nagnuh se preko prozora. "Nije obian kuvar. U njemu su recepti koji se koriste da
saopte neke stvari. Vane stvari." Gledao sam kako joj pogled postaje ravnoduan.
"Eh." utke sam posmatrao kako uzima svoju smeu odoru i podie je jednim prstom.
"Stvarno ide i paniju?"
"Sutra."
"Mnogo sam sluala o paniji. Sestre govore da je puna mavarskih dvoraca i vrtova sa
bljetavim jezercima. Stablima narandi i vodoskocima." Poglednula je unazad preko ramena
na svoj samotni krevet ispod tunog raspea, gole kamene zidove, i sveopte sivilo elije.
"Mogli bismo se venati u paniji. Mogli bismo voditi pristojan ivot."
"Bio bi kuvar?"
"Glavni kuvar. Mogli bismo izroditi decu."
"Nikada." Zaprepastila me je odlunost njenog glasa. "Nije to onaj ivot koji ja hou.
Mogu da ostanem ovde i uhvatim nekog bogatog kardinala."
"Ali..."
"Prodaj je." Prila je blie prozoru, a oi joj zaiskrie na meseini. "ta i ako je kuvar. Svi
je trae. Ponudi je onome ko nudi najvie. Onda bismo mogli otii u paniju i stvarno
proiveti. Mogli bismo imati crvenu vilu punu lepih stvari. Pored mora! S poslugom!
Uzeemo titule, a pozivae nas na panski dvor. Imau svilene haljine, a ti e imati koije s
belim konjima. Mogli bismo...
"Franeska."
Ona zastade, iznenaena to je prekidam, a izraz joj postade lukav. Odmeravala me je na
trenutak, onda prila blie prozoru i spustila dlan na moje grudi. Srce mi je tuklo tako jako da
sam znao da ga moe osetiti. "Zar me vie ne voli?"
"Naravno da te volim."
"I ja bih mogla voleti tebe, Luijano." Nagnula se preko daske, a obrazom lagano
dodirnula moj. Vrat joj bee podatan, a kretnje lake i ljupke, udovi gipki kao maji. Poljubila
me je, oh kako neno, u usta, i proaputala: "Zar nije lepo?"

128
 U glavi zauh majstorov glas. Zaroni u sebe i pronai snagu. Sklopio sam oi. "Molim te
nemoj."
Poljubila me je u sklopljeno oko tako neno da sam zajeao. "Zar nije divno, Luijano?
Hmmmm?" Prela je vrhom prsta po mojim usnama i obrazom oeala moj obraz. Dahtala mi
je vlanim dahom u uvo, a mene jeza preplavi sve do nonih prstiju.
Zaroni i pronai snagu.
"Voleu te, Luijano. Nikad neu pogledati drugog. ak emo imati decu, ako hoe.
Prelepu decu. Divan e nam biti ivot." Usnama mi je takla uvo i pomilovala me po kosi.
aptala je rei koje za kojima sam udeo od dana kad sam je prvi put ugledao. "Dau ti sve
to eli." Spustila je glavu na moje rame, a miris sapuna i peciva budio je seanja i udnju.
"Poi e sa mnom?"
"Da."
Marrone. Ovo se stvarno deava.
Glas joj je imao barunasti prizvuk. "Samo prodaj knjigu."
Poeh da zamiljam kako bi se to moglo izvesti, a da se ne naudi majstoru. Znao sam da
bih mogao da doem do knjige. Napokon, on mi ju je ve dva puta sam davao. Verovao mi je.
Tei deo bi bio dovesti ga na brod bez nje. Moda bi mi Domingo pomogao; mogao bi da dri
majstora dok ga ne veem. Marko bi mogao da pomogne da ga unesem na brod ako bih mu
obeao deo nagrade. Morali bi da veemo majstoru usta kako bi bio tih. Bila je to bolna
pomisao, ali bi barem bio bezbedan.
Kada bi se majstor konano naao na sigurnom, mogao bih se nagoditi s Landuijem.
Naravno, ne bi mu se moglo verovati. Javio bih mu se preko lanca nepoznatih glasnika.
Moda bi neka opatica mogla da urui zapeaenu poruku verujui da se radi o crkvenim
poslovima, poruku u kojoj bi mu se ponudilo da otkupi knjigu. Da, poruku koja bi nalagala
Landuiju da polovinu novca donese na lau to isplovljava za paniju. Ne ne mogu mu rei
nae odredite. Nego da donese novac na lau koja plovi za Konstantinopolj ili u neku krmu
u lopovskoj etvrti. Dogovoriu se da mi drugu polovinu isplati kada doe u posed knjige.
Morau da proverim vreme plovidbe, sve mora da bude savreno usklaeno.
Posle toga, neki mornar bi mogao Landuiju da preda poruku gde da nae knjigu, a gde
da ostavi preostali novac. Franeska bi mogla da napie poruku, a ja bih mogao da sakrijem
knjigu u nekom mranom kutku Venecije.
Ne bismo ak ni pokuavali da uzmemo drugi deo novca: to bi bila lukavtina. Ali i
polovina bi bila previe. Dok bi Landui pronaao knjigu, Franeska i ja bismo bili na puini i
plovili za paniju. Da, moglo bi se to izvesti.
Tiina je u tom trenutku bila gotovo potpuna. Samo mi je glas Venecije, kurve, zvonio u
uima, apui, Prodaj je. Prodaj je. Tada, zauh majstorov glas: Pronai snagu.
Pogledao sam u njeno lice puno nade. Ozareno. "Franeska."
"Da, ljubavi moja."
"Ne mogu."
Ona se ukruti, onda tresnu nogom u pod. "Ne!" Pa opet. "Ne! Ne! Ne mogu ovo da
podnesem! Ima izlaz, a nee da ga iskoristi."
"Ali izbaviu te odavde. Poslau po tebe."
"Da ivim kao seljanka u nekoj panskoj kolibi?"
"Ne bi bila seljanka."
Ona sklopi ruke, a glas joj posta mekan i preklinju, ali sam takoe uo u njemu neku
crtu oajanja. "To je samo knjiga, Luijano. Dio, to je kuvar. Prodaj je, i poi u s tobom bilo
gde. Voleu te zauvek."
Ja sam nju ve voleo zauvek. Setio sam se da je majstor tvrdio da nita ne moe naterati
nekoga da me zavoli. Moda neko jeste, ili neko nije. Franeska nije. To jadno stvorenje koje
sam oboavao postojalo je samo u mojoj mati, ba kao i otmeni balovi kakve sam zamiljao
u palati i demoni kojih sam se plaio u mraku. Ta proraunata, moleiva Franeska to stoji
pored prozora bila je neznanka, mada je i dalje izgledala kao moja besprekorna Franeska.

129
 Po trei put u ivotu, osetio sam potrebu da se pomolim. Podigao sam pogled, jer narod
tako radi, i video samo prazno nono nebo. Tada, uh majstorov glas: Ne gledaj gore; gledaj
unutra.
Okrenuo sam se od prozora, a na rastanku s njom oseao sam se kao da mi se kosti lome,
ile upaju iz mesa. uo sam sebe kako izgovaram ne i Franesku kako jeca. Dok sam se
udaljavao preplavio me je neki jezivi oseaj nestvarnosti. uo sam je kako plae kao dete, a
zvuk njene patnje pekao je tamo gde je me je dodirnula po licu. Preao sam preko
manastirskog dvorita ne brinui da li e me neko videti. Prebacio sam se preko zida i otiao u
pravcu severa, a onda juga nije bilo vano. Neki duboki, neuhvatljivi bol nije udario punom
snagom dok me, na sredini kamenog mosta, tuga nije preplavila.
Znao sam da je vie nikada neu videti.
Od bola sam se sruio na kolena. elo sam pritiskao o hladni kamen, a ruke sklapao na
potiljku. Jecaji su se pronosili kroz no.

Ne znam koliko dugo sam plakao, ali nakon poslednjeg jecaja, poslednjeg drhtaja, uao
sam tamo, prazan i istroen. Oseao sam se tupo i beivotno, kao prikovan za most. Posle
nekog vremena, s mukom sam se podigao i rukom obrisao oi. Vukao sam se prema ulici
prodavaca ribe, pitajui se ko sam bez nje, Franeske.
Zora je taman poinjala da razblauje, kao mastilo mrklu, tamu kada sam se uvukao kroz
prozor. Domingo je jo spavao, ali je majstor sedeo s knjigom, budan i oronuo. "Iao si njoj."
"Da." Oklembesio sam se i pognuo glavu.
"Odbacila te je."
"Htela je da prodam knjigu. Odbio sam."
"Bravo, Luijano." Majstor ustade i zagrli me. vrsto me je stezao i lupkao po leima.
"Pronaao si svoje dostojanstvo, a ono je ogromno. Bol e proi."
Hteo sam da upitam: "Kada? Koliko dugo u morati da se oseam ovako?" Ali majstor
sede nazad u svoj ugao i zatvori oi da bi me ostavio na miru. Zgurio sam se pored zida i tiho
plakao sve dok Domingo nije poeo da se mekolji. Lice sam obrisao rukavom i pravio se kao
da se budim.
Domingo me je otro pogledao. "Luijano? Jesi li dobro?"
Nisam mu odgovorio; plaio sam se da e me glas odati. Odglumio sam zevanje, a
Domingo ree: "Idem da radim. Laa kree sutra u zoru. Novac mi treba to je pre mogue:
deset dukata za svakog od vas, a jo pet za kapetana da vas pusti da se noas uunjate na
palubu."
"Nabaviu novac. Nai emo se ovde krajem jutra", obea majstor.
Domingo se izvue kroz prozor ne rekavi vie nita. Bio je toliko nestrpljiv da pobegne
od te knjige da je tresnuo glavom o prozor, a nije se ak ni poeao. uo sam kada je
stopalima trupnuo o zemlju i potrao.

Poglavlje XXX
Pripovest o opijumu

Zaobilaznim putevima otili smo do mesta gde se majstor sastao sa enom. Dotle smo ve
izgledali kao najgori uliari: prljavi, smrdljivi, odrpani i umorni. Majstor je ispod koulje
nosio knjigu, slian mnogim uliarima koji tako nose svoju ubogu imovinu. Iako smo se
uklapali meu skitnice, ipak smo se osvratali svaki put kada bismo videli Cappe Nere ili
dudevu gardu. Drali smo se malo korienih staza i napola pustih ulica, uvek zastajkujui
da pogledamo iza ugla pre nego se odvaimo dalje.
Ili smo kroz siromani deo grada, Cannaregio, pustu pristaninu oblast u kojoj uperi
popravljaju propale brodove. Klimave ograde balkona nadnosile su se nad tromim kanalom
prepunim trulog povra i raskvaene slame iz starih dueka. Sve je ukazivalo na zaputenost i
bedu, a turobno stanovnito, preoptereeno borbom za preivljavanje, nije nas primeivalo.

130
 Stigavi u vijugavi Calle del Capitello, prolazili smo izmeu visokih, runih kamenih
zidova koji se nadnose nad tom stisnutom uliicom znanom kao "ulica ubica." Mnogi u
irokom luku zaobilaze ovu ulicu, pritisnutu duhovima zlosrenih rtava. Kad god bi se u toj
ulici dogodilo ubistvo, mala kapelica posveena Devici Mariji postavljala bi se u udubljenje u
zidnu. Po jedna aava Devica osmehivala nam se na svakih nekoliko koraka.
Proli smo Calle del Capitello i nali se ispred jedne starinske palate zahvaene duhom
tihog propadanja. Proli smo stazom u senci palate, kroz kapiju od kovanog gvoda, a ja sam
bacio pogled na lepo uredenu batu, setnu i usamljenu, prepunu lijandera i rua, bletavih u
jutarnjem svetlu. Ima neke vedrine u batama Venecije, oazama hrabro rascvetalog ivota,
dok se sve ostalo kruni i kopni pod uticajem slane vode i vremena. Batu sam shvatio kao
znak da bismo negde u tom opasnom kolopletu dogaaja jo uvek mogli pronai izbavljenje.
U toj uglednoj kui, slinoj majstorovom domu, majstor Ferero mi je rekao da saekam u
zadnjem dvoritu dok je on otiao unutra. "Ovo je dom njene sestre. Zna da treba da me
saeka ovde ukoliko doe do nevolja."
Uspeo sam da ih vidim, majstora i gospou Ferero, ak sam uo i delove razgovora, kroz
otvoreni prozor u prizemlju. Bele zavese su se na morskom vetru lelujale ka unutranjosti
sobe, a u prozorskom ramu se otkrivala tuna slika, kroz neno treperenje zavese koja se
podizala i sputala poput oka koje lagano trepe. Dozvolio sam sebi da posmatram taj tuni
prizor.
Majstor je prvi progovorio. Na licu sam mu video izvinjenje a u pokretima
bespomonost. Izgled mu bee izoblien. Lice sinjore Ferero, isprva uplaeno i zbunjeno,
uskoro se pomrai od stranog besa. Majstor je oborio glavu i pustio da njena haranga tutnji
bez prekida sve dok se, najednom, njen bes nije istroio. Srditi izraz njenog lica nestade, ruke,
podignute u vis usred bujice rei, obgrlie muevljev vrat i ona se srui u njegov zagrljaj.
Zajedho su plakali, a njihovi neprikriveni jecaji jasno su dopirali do mene i duboko me dirali.
Ona je prva prestala da plae. Maramicom je obrisla usta i pomilovala ga po obrazu s
izrazom popustljive pomirenosti sa sudbinom. Razgovarali su, dodirivali jedno drugo po licu,
utirali suze, utonuli u utehu poznatog zagrljaja. Ostali su tako dugo vremena.
Kada se ona konano pomerila od njega, obrisali su suze i poeli sa pripremama za
njegov odlazak. Knjigu je ubacio u dak od brana, a iznenadilo me je da vidim gde jo
pakuje i pero za pisanje i plavi mastiljavi kamen. Onda se setih - erke su mu sada u koli.
Nema sumnje da eli da im napie oprotajna pisma, moda dok eka da se ukrca na lau.
ena mu je pomogla da obue istu koulju i obrisala mu sasueno blato sa kolena. U drugu
vreu je stavila veknu hleba i komad sira, a jednu podeblju kesu s novcem ugurala mu je u
dep pantalona.
Zajedno su otili do stranjih vrata, drei se za ruke kao mladi ljubavnici. Izgledalo je da
majstor eli da govori ali ne nalazi rei. Sinjora Ferero se sabrala. "Bili smo sreni, Amato."
"Si, cara, mia. Ali sada moramo biti vie no sreni." Pomilovao ju je po obrazu. "Sada
moramo biti hrabri."
"Idi sad." Pogledala je u stranu. "Imam svoj miraz i oevu milost."
Majstor htede da progovori kad zau snano lupanje na ulaznim vratima.
"Majstore." Vukao sam ga za rukav. "Cappe Nere."
Delovao je slomljeno i snudeno. "Cara..."
"Idi", rekla je, terajui nas rukama. "Sestra nee uriti da otvori vrata. Idi!"
Ali majstor nije krenuo dok nam nije zatvorila vrata pred nosem.

Na dokovima, skrenuli smo iza ugla u ulicu prodavaca ribe i naglo se zaustavili kada smo
videli Cappe Nere kako se motaju ispred kue prodavca ribe. Zamakli smo iza ugla najblie
kue i posmatrali kako Cappe Nere pokuavaju da otvore prodaveva ulazna vrata, zaviruju
kroz prozore i idu pozadi da pogledaju u Domingovu sobu.
uzepe je, takoe, bio tamo, nosei Bernarda kao nemirnu nagradu. Tresao je mog
sirotog maka drei ga za kou zadnjeg dela vrata, a Bernardo je zamahivao izbaenim
kandama prema oima matore pijanice. uzepe je podigao Bernarda ispred jednog Cappa

131
Nera i cmizdrio: "Rekao sam vam da e ovde doi, i doli su. Ovo je maka tog lopova. On e
se vratiti po svoju maku."
Kapetan ree: "Bruno, ostani ovde i motri."
uzepe ispusti Bernarda i potra za kapetanom. "Ostavljate samo jednog oveka?"
Kapetan se okrenu uzepeu i izvadi mali bode iz rukava. iljak stavi ispod uzepeove
brade i pritisnu navie sve dok se uzepeova glava ne nakrivi nazad. "Misli da jedan Cappa
Nera ne moe da se izbori s matorim kuvarom i deakom?"
"Da, signore. Mislim ne, signore."
Oficir gurnu vrak bodea dovoljno snano da potee jedna kaplja krvi, onda ga skloni i
uzepeu dade otputajui znak rukom. "Ako misli da jedan ovek nije dovoljan, ostani i ti
ovde. Ti i tvoja maka biete od velike pomoi." Cappe Nere su se zlokobno smejale, a onda
otile kao jedna, mnogoglava ivotinja. Bruno se namestio pored bone strane kue tako da
moe da motri i na prednji i na zadnji deo istovremeno, a uzepe unu na ulicu s
Bernardom.
Majstor i ja smo se sporazumeli pogledima, a onda odunjali nazad u sirotinjski
Cannaregio. Ili smo ulicom koja bee pusta, samo je neka ena, na prozoru treeg sprata,
kaila poutelo rublje na kanap razvuen izmeu zgrada. U blizini nije bilo nikog drugog.
Bee to kraj u kome su mukarci rano odlazili da za druge obavljaju najtee poslove, a ene su
se same snalazile, zauzete rintanjem po kui, bez iije pomoi, a esto s bebom na prsima.Tek
uvee su ti siromani ljudi iznosili klimave stolice na usku ulicu da se posvete ogovaranjima i
domaem vinu.
Tog dana, izgledalo je da je tiina ulice dublja zbog usamljenog kripavog zvuka kanapa
za suenje vea, koji se javljao u ravnomernim razmacima, kako je ena kaila ve i povlaila
kanap ... kaila ve i povlaila kanap ... kaila ve i povlaila kanap.... Nijedno lice nije se
pojavilo da pogleda iz neke od oronulih kua, nikakav zvuk nije doao do nas izuzev
jednolinog, uzastopnog kripanja kanapa za suenje vea.
Majstor me je odveo do parohijske crkve, a unutra smo uli kroz uzana bona vrata.
Proli smo izmeu klupa, pored u crno odevenih udovica, gorkog izraza lica, koje su
monotono mrmljale molitve za mrtve mueve koji su ih ostavili u bedi. Crkva bee stara, i
mrana kao peina, s mirisom bui i tamjana kojim su trajno bile natopljene drvene klupe.
Mesto bee ubogo isto koliko i njegovi parohijani: oltarsko platno bilo je izlizano, pozlata se
izgubila na svetakim oreolima, a pokrov Device Marije izbledeo do sivila. Luna kupola
upijala je zvuk, pojaavala ga u akustinim nebesima, i obruavala ga nadole po skrueno
oborenim glavama. uli smo pojaano kuckanje kuglica brojanice i ukanje haljina dok su
udovice povlaile kostobolna kolena po kamenom podu. Molile su se glasom utianim kao
apat samrtnike postelje.
Seli smo pozadi, a majstor je isprobavao zvunost glasa pri normalnom govoru. Zdravo
Marijo milosti puna...." Glas mu se odbi u kupoli iznad nas i grunu iznad starih udovica koje
se okrenue da nas pogledaju. Jedna ree: "Silenzio." Druga podie prst do vrsto stegnutih
usana.
Sedeli smo u tiini, a ja sam se pitao koliko li emo ostati tamo. Pitao sam se kako emo
se vratiti u Domingovu sobicu. Pitao sam se ta bi on uradio kad mu ne bismo doneli novac na
vreme. Pitao sam se zato se majstor tako lako saglasio sa panijom. Pitao sam se da li u
paniji zna nekog drugog uvara. Pitao sam se emu me drugi recepti, poput suflea, imaju
nauiti. I pitao sam se, po stoti put, ta je majstor radio s opijumom.
Zavetne svee su titrale u mranim uglovima i treperile iznad obrisa sumornih svetaca.
Uzani stubovi svetlosti, obojeni umrljanim staklom i ispunjeni esticama praine, presecali su
senke. Raspee povie oltara izgledalo je pohabano od vremena, a Isusovo bledo lice umrljano
i natovareno viedecenijskom prainom. Pomislih, ako ima jo tajni da se ispria, ovo je
mesto da se ispriaju. Proaptah: "Majstore?"
"Razmiljam."
"Imam neto da vas pitam."
"ta sad?"
"Za ta koristite opijum?"

132
 "Dio. To ima veze s jednim spisom u knjizi."
"Kojim spisom?"
On izvi obrvu. "Sad eli da zna?"
"Nikuda ne idemo."
Majstor je dugo zurio u raspee. "Si. Moda je ovo pravo mesto da ti ispriam o
opijumu."
Niotkuda, Bernardo prolete izmeu klupa i skoi mi u krilo. "Bernardo!" Milovao sam ga
po leima, a on se mazio. "Pobegao si od uzepea, eh?" Dobar deko. Pametna maka."
Poljubio sam ga u glavu i nasmejao se. Jedna udovica se okrenula i sevnula na mene, ali sam
bio toliko rastereen to vidim Bernarda, da sam i ja nju otro pogledao.
Majstor coknu jezikom. "Zavrava li igranje s makom?"
"Izvinite, majstore."
"Bene." Naslonio se blie meni i proaptao. "Ima jedan vrlo jednostavan recept u knjizi
voda, sire i opijum."
"Ne koristite opijum u supi od belog pasulja?"
"Odakle ti ta ideja?" Proao je rukom kroz kosu. "Pa, tu i tamo, moda samo mrvicu,
kada okolnosti to zahtevaju. U hrani ga ne moe uoiti. Ublaava bol, ali ima neka
zanimljiva sporedna dejstva. U prevelikoj koliini moe te i ubiti." Zavrteo je glavom. "Nije
to bezazlena biljka da se koristi samovoljno. S opijumom se mora postupati paljivo. Taj
recept s opijumom uva se kako bi nas podsetio na jedan od najvanijih spisa izvetaj o
raspeu rimskog vojnika koji je bio tamo. Vojnik je prineo Isusu suner natopljen siretom i
vodom, ali prvo je opijum umeao u vodu."
"Zato?"
"Bio je to in saaljenja. Napokon, Isus je patio. Vojnik je znao da e mu opijum olakti
bol ili ga samilosno ubiti."
Bio sam zbunjen. "Ali Rimljani su razapeli Isusa."
"Si." Majstor se potiteno nasmeja. "Razapeli su Petra, takoe. A ipak je crkva Isusova
smetena u Rimu, i to niko ne dovodi u pitanje." Majstor odmahnu glavom i uzdahnu.
"Nisu svi Rimljani eleli Isusovu smrt. Vojnik je bio skriveni pristaa, jedan od mnogih
koji se nisu usuivali da progovore. Isti vojnik je probio Isusov bok. Vidi tu ranu na kipu?"
Majstor pokaza na pranjavo raspee, i ja primetih prorez izmeu dva rebra na drvenom Isusu.
"Napravio je plitak ubod tako da bi mogao da objavi da je Isus mrtav i sprei rimske vojnike
da mu slome noge kao to su uradili ostaloj dvojici. Naravno, voda koja je istekla iz rane ne
znai nita. Raspinjanje na krstu dovodi do skupljanja krvi u pluima. Neki kau kako
injenica da je bilo krvi s vodom dokazuje da je Isus jo bio iv. Mrtav ovek ne krvari."
"Znai da je opijum ubio Isusa."
"Moda nije. Izvesna koliina opijuma dovodi oveka u stanje nalik smrti. Izvetaji kau
da je Isus iznenada 'izdahnuo' poto je uzeo suner, ali vojnik veli da je Isus pao u dubok
opijumski san, a kasnije se probudio u svom peinskom grobu. Uenici su poeli da ire prie
kako je vaskrsao za sluaj da ga neko primeti."
"Isus je preiveo raspinjanje?" Bilo mi je teko da obuzdam glas.
"Prema Tomi, Isus se vratio uenicima vie od godinu dana nakon razapinjanja. Rekao im
je da se skrivao, i da mogu da mu se pridrue ako ele. Moda je dugo poiveo i umro
prirodnom smru."
"Verujete li u vojnikovu priu?"
Majstor se nasloni na klupu i netremice zagleda u raspee. "Isus je bio mlad, zdrav ovek.
Na krstu je bio samo tri sata. Mnogi su se na krstu mrcvarili danima. Dvojici razapetih pored
njega morali su da polome noge kako bi im ubrzali smrt. Zato je Isus umro tako brzo, i
odmah poto je okusio napitak? Da, verujem u vojnikov izvetaj."
"Marrone."
"Ta stvar sa vaskrsnuem nije neobina pria, zaista. Vekovima pre Isusa, postojala su
barem tri paganska bogooveka koja su umrla u vreme oko Uskrsa - prolene ravnodnevnice -
i vaskrla posle tri dana. Je li to sluajnost? Ili, jesu li uenici prisvojili ovu staru priu o
vaskrsnuu samo da bi zatitili Isusa?"

133
 "ta vi mislite?"
"Ne znam. Ali ti priam o ovome zato to se suoavamo sa smrtnom opasnou. U ovo
teko vreme, moemo nai utehu u saznanju da je Isus bio ovek, poput nas. Isus nije
vaskrsnuo kao neko ko je prevario smrt. Da je znao da to moe, kakvu vrednost bi njegova
smrt imala? Isus je bio isti i boanstveni ovek, a to je blaga vest. ta je ljudskim biima
potrebno u boanskim primerima? Ti ima istu snagu u sebi kakvu je Isus nalazio u sebi. ta
god se desilo, pokuaj to da upamti."
"Ali, majstore, Isus je bio jedinstven?"
"Si. Jedan od nas. Isus je rekao: 'Sve to sam ja uinio, isto moete i vi, i vie.' Moda
smo mi svi adepti u nastajanju."
"Kao N'bali?"
"Kao svi oni uitelji u sandalama." Uputio mi je onaj zagonetni poluosmeh.
Sluali smo kako udovice vrte brojanice; majstor je sedeo povijene glave, a ja sam
milovao Bernarda. Tada sam shvatio da nas je Bernardo pronaao kada Cappe Nere i dudeva
garda nisu mogli. apnuh: "Majstore, Bernardo ih he sve nadmudrio."
Uprkos naim prilikama, ili moda zbog njih, ovaj obrt je izgledao kao najsjajnija
komedija. Istanjeni ivci popustie i mi udarismo u glasni smeh. Crninom pokrivene udovice
okrenue se gledajui nas uporno i besno. Jedna je mahala sitnom pesnicom, a to nas natera na
jo buniji smeh. Smejali smo se kao blesavi. Neobuzdani napadi smeha bez olakanja ili
radosti tresli su nas. Pao sam postrance na drvenu klupu, izmuen smehom koji je navirao
preko otrice brijaa kojom smo se predugo kretali. Majstor je zabacio glavu i zagrmeo u
bogatom, raskonom, zakasnelom izbacivanju napetosti. Proiavajui prasak pokuljao nam
je iz usta ostvaljajui nas bez daha i zakaljane, rasplakane i zadihane, drei se za rebra koja
su nas bolela. Najzad se to smirilo, grazie a Dio, i konano, konano, prestalo.
Sedeli smo u proienoj tiini. Bernardo mi je njuku gurnuo u grudi, a majstor je
ponovo oborio glavu. Udovice su se pre toga odgegale iz crkve, neverovatno zgroene. Na
bogohulni napad smeha posluie kao dobra pria te veeri na sokaku.
"Rekli ste eni za uvare."
Majstor klimnu. "Nadao sam se da nikada nee morati da sazna, ali poto je dud poeo
svoju potragu, da, sve sam joj ispriao. U redu je to. Moja Rosa bi pre umrla nego to bi me
izdala. Kao to bih ja radije umro nego izdao uvare."
"Ne plaite se da umrete?"
Majstor je izgledao smireniji nego to sam ga video u poslednjih nekoliko sedmica. "Biti
iv tek da bi se bio iv nema vie smisla nego kucanje sata." Slegnuo je ramenima. "Umreti je
nita, ali iveti s ciljem i dostojanstvom, to je neto."

Poglavlje XXXI
Pripovest o opsenama

Dominga smo nali kod tezge s ribom, a majstor mu je predao kesu punu dukata. Kada se
vratio da se nae s nama, video je uzepea i Bruna, onog Cappa Nera, kako motre na kuu.
Domingo je bio ivlji nego ikada, a nije mogao da me pogleda u oi. Promrsio je obeanje
kako e sve da utanai za nas i okrenuo se.
Majstor je dotakao Domingovu ruku. "Treba nam mesto gde emo da ostanemo do
veeri."
Domingo je grizao donju usnu, a ja sam oseao njegovu urbu da nas se oslobodi. Pitao
sam se koliko su zaista njegovoj odanosti doprineli hleb, mladi luk i anis koji sam mu
donosio. Koliko dobro uistinu poznajem tog utljivog, usamljenog, sumornog Dominga?
Uvek sam mislio kako samo eli da postane prodavac ribe, ali ta ako je poeleo vie?
Potpuno nenadano, majstor ree: "Moe proiveti dug, miran ivot prodajui ribu poto mi
odemo, Domingo. U svaijem je interesu da se mi noas ukrcamo na tu lau." To verovatno
nije bilo neophodno, ali mi je bilo drago to je majstor to rekao tako da nisam morao ja.

134
 "Domingo, dobar si mi prijatelj u ovim nevoljama. Grazie."
Domingo klimnu. "Postoji mornarska krma po imenu 'Vino Venezia' na pristanitu, blizu
amaca lovaca na rakove. To je krijumarsko sastajalite, a tu imaju podrum. Recite krmaru
da vam treba mesto da se sklonite do veeri." Domingo isturi bradu prema majstoru. "Imate li
jo para?"
Majstor zazvecka po depu.
Domingo klimnu. "Krmar uzima deo od svega to ue ili izae, pogotovo od ljudi.
Trguje robljem i skriva prestupnike. Dajte mu etiri dukata. Ja u veeras doi tamo, kasno."
"Grazie, Domingo." Majstor se pomeri od tezge.
Ja se okrenuh da poem za njim, ali mi se Bernardo uzvrpolji pod rukom. Propustio je
svoj uobiajeni obrok u palati, a miris svee ribe bio je previe za njega. Iskoio mi je iz
naruja, dohvatio jednu debelu skuu i nestao u guvi. Prodavac je zaurlao i s noem za
ienje ribe pojurio za njim. Hteo sam da poem za njima, ali me je je majstor drao za ruku,
a Domingo je rekao: "Idite odavde."
Na putu prema amcima lovaca na rakove gledao sam da naem Bernarda, ali je on
ispario sa sve skuom. Tako je to bilo - Bernardo i Franeska su zauvek izgubljeni.

Vino Venezia je blago vonjalo na ribu i prosuto vino. Miris je mogao biti i jai, ali su i
ulazna i stranja vrata poispadala iz arki i nisu popravljana. Postojani, slani, morski
povetarac strujao je kroz krmu i osveavao vazduh. Stara vrata su sluila kao daske za
stolove, a drveni tronoci bili su razbacani oko njih.
Krma i krmar inili su dobar par, oboje sirovi i masni. Krmar je pogledao prema nama
kada smo uli, ali nije prestajao da svojom keceljom uflekanom od vina trlja umazanu au.
Njegove oi nisu odgovarale tupom, debelom licu: bile su prodorno plave, otre i ledene ispod
crnih vea. Oi su mu davale izgled oveka koji bi mogao potegnuti bode iz rukava pre nego
biste i primetili da se pomerio.
Majstor mu se tiho obratio. Krmar je spustio prljavu au i gledao kako majstor sputa
etiri dukata na dasku. Jednim potezom ih je smaknuo s daske sebi u dep, onda nam lenjim
pokretom pokazao da ga pratimo. Nije progovorio ni re.
U maloj prostoriji iza anka, krmar je zastenjao dok je s gomile u uglu podizao sanduk s
vinom, onda jo jedan, i jo jedan. Kada je utnuo u stranu i poslednji sanduk, ugledali smo
vrata u podu. Nespretno je kleknuo, preznojavajui se dok se savijao preko debelog stomaka, i
otvorio vrata povlaenjem drke od konopca. Video sam gornji deo dugih merdevina; donji
deo se gubio u tami. Krmar je upalio uljanu lampu i uvukao fitilj da bi smanjio potronju.
Drei lampu, krenuo je niz merdevine, a mi za njim.
Uveo nas je memljivi podrum natrpan gajbama na kojima su oznake vinarija bile
nepaljivo izgrebane. Jedino provetravanje dolazilo kroz mali, otvoreni prozor u nivou ulice.
Kroz zidove sam uo lagano zapljuskivanje vode, a pod nogama oseao da je zemljani pod
gnjecav. Bili smi ispod nivoa mora. Prvo mi se koa najeila, onda me je obuzela panika, a
disanje mi je postalo ubrzano i teko.
"Polako, Luijano. Ovde i sada ti si bezbedan. Dii."
Setio sam se hodnika. "Si, majstore. Grazie." Usredsredio sam se na disanje udisanje i
izdisanje, udisanje i izdisanje a strah je popustio.
Majstor uze uljanu lampu od krmara i pojaa plamen. On zakoluta oima da ukae da
smo svi lopovi i da prema tome moemo verovati jedni drugima. On se ispentra uz merdevine
i tresnu vratima u podu. uo sam grebanje drvenih sanduka koje je vraao u prvobitni poloaj.
"Nai suvo mesto", ree majstor. "Odmori dok moe."
Seo sam na sanduk za vino i obratio panju na udisanje i izdisanje - lagano i pravilno.
Kad bi mi misli odlutale prema prozoru, ili merdevinama, ili strahu da Domingo nee doi,
opet bih se usredsredio na disanje. Zatvorio sam oi, a disanje uskladio s pljuskanjem vode na
drugoj strani zida, udisaj i izdisaj, ravnomerno kao klatno. U jednom trenutku, zauo sam
cepanje ili ukanje papira.
Majstor je bio jedva vidljiv u trperavoj svetlosti lampe, ali sam razaznavao njegovo
oblije povijeno nad knjigom u koju je neto upisivao perom. Setih se da sam ga video kada je

135
iz kue uzimao plavi mastiljavi kamen i pero za pisanje, i pomislih da mu se sigurno srce cepa
to erkama mora da napie poslednje rei.
"ao mi je to morate da ostavite porodicu."
On proguna. "I meni je."
"Piete li erkama? Domingo moe moe da im to urui."
"Ako nema nita protiv, malo bih bio sam."
"Izvinite, majstore."
Vratio sam se disanju. Grebanje pera po papiru oslabilo je, i taman kada sam poeo da
oseam neki setni spokoj, uznemirie nas zvuci koraka i povlaenja sanduka povie naih
glava. Majstor i ja se pogledasmo bilo je prerano za Dominga. Posmatrali smo kako se vrata
u stropu otvaraju, a pranjavi zraci dnevnog svetla obruavaju u podrum. Onda jedna,
iznoena cipela zgazi na gornju preku. Nije bila vojnika izna, grazie a Dio. Majstor spusti
knjigu na jedan sanduk i stade ispred njega dok mu se pero njihalo u ruci. Drugo stopalo se
pojavi na merdevinama, onda noge i trup. Mladi sa zaveljajem ispod mike spustio se dole.
Rekoh: "Marko?"
Vrata u stropu se zalupie uz tresak. "ta je ovo?" Majstorovo lampom osvetljeno lice
kolebalo se izmeu besa i zaprepaenja.
Marko stade u dnu merdevina, a ak i u podrumskoj tmui mogao sam videti da izgleda
veselo i samozadovoljno. "Doneo sam vam neto", ree. Marko otvori zaveljaj i otkri veknu
hleba. "Iao sam do kuhinje i uo da ste vas dvojica odjurili kao ludaci a Cappe Nere za vama.
Domingo mi je rekao gde ste kada sam mu pokazao hleb to sam maznuo za vas. Gladni ste,
je l' tako?"
"Merda. Sta hoe, Marko?"
Nasmejao se. "Taj Domingo. Nije hteo da pria sa mnom. Zato sam ga pitao, 'Oe da
Luijano crkne od gladi? Koliko puta te je nahranio?' Marko me gurnu u rame svojim
ramenom. "ta je bilo, Luijano? Niste valjda nameravali da mi mugnete s tom knjigom?"
"U knjizi nema niega za tebe, Marko."
"Naravno. Zato su svi poblesavili od elje da dodu do nje."
"Ne shvata."
"Shvatam da me neete zaobii."
"Merde di Dio." Majstor proe rukom kroz kosu i opsova sebi u bradu. Uplaio sam se da
bi Marko mogao pokuati da silom uzme knjigu, zato se postavih ispred majstora i rairih
noge. Morao bi da prode kroz mene.
Podli osmeh se rairi na Markovom licu. "Misli da moe da se bije sa mnom?"
Majstor stade pored mene. "Dvojica smo."
Marko se nasmejao i popeo na jednu manju gomilu gajbica. "Niko se nee tui. Misli li
da nisam promislio o ovome? Luijano, trebalo bi bolje da me poznaje. Nagradu ne bi nikada
dali nekom poput mene, a jo manje senatorsko mesto. Da im odnesem knjigu prosto bi je
uzeli, moda me ak i ubili."
"To je tano. ta onda radi ovde?"
"Isto ono to i vi radite ovde." Marko isturi bradu. "Kada Domingo dode, idem s vama. U
toj knjizi je uputstvo kako da se pravi zlato. Znam da jeste, a ja ga hou. Idem kuda ide i
knjiga."
"Marko", rekoh, "ti ne zna ta radi."
Majstor je vrteo glavom, "Stvarno ne zna, deko."
"Ja ostajem. ta ete da uradite oko toga?"
Majstor sede i rukama pokri lice. "Moram da razmislim."
Marko se iskezio. "Razmiljajte koliko hoete." Nagnuo se pozadi da se udobnije smesti
na gajbicama. "Nas trojica emo se samo odmariti i saekati Dominga. uo sam da idemo u
paniju." Opruio se na lea sa stopalima oslonjenim na zid a prstima isprepletanim ispod
glave.
Nisam eleo da gledam u Marka, a nisam eleo da znam da li majstor gleda u mene.
Oseao sam se odgovornim. Opet. Seo sam na sanduk i sklopio oi. Pokuavao sam da se
vratim disanju, ali nekoliko minuta kasnije sve su nas uzbunili zvuci dobovanja tekih izama

136
po drvenom podu iznad nas. Ono to su Cappe Nere govorile dopiralo je kroz stranja vrata
krme i kroz na visoki prozor.
"Zadri svoje ukradeno vino. Mi hoemo ljude koje skriva."
"Ljude?" Krmar se pravio nevet. "Kakve ljude?"
"To je tvoj posao je li? Krije ljude?"
"O emu priate? Ja sam krmar."
Malo me je teilo to ujem da je krmar ostao tako miran, kao da su ovakvi upadi
svakodnevica.
Jedan Cappa Nera ree: "Vieni su da ulaze ovde."
"Uh. Neko je pogreio. Ali kad ste ve ovde, ta kaete za po jedno pie? Na raun kue."
Poskoismo smo na zvuk lomljenja stakla. Krmar zakuka: "ta to radite? Jeste li ludi?"
"Dovoljno ludi da ti ovim prereemo grkljan."
"Madonna mia! ta hoete? Novac? Evo, uzmite. ta to radite?"
uurio sam se kad se zaulo strano lomljenje stakla. Sigurno su isprevrtali sve police
sa staklarijom. Srce mi je poskoilo u grudima na zvuk prevrtanja stolova i lomljenja
nametaja o zidove. Marko je skoio s gajbica i uspravio se zagledan u vrata na stropu.
Majstor izvadi kesu iz depa i pisma za erke omota oko nje. Lupa tekih izama odzvanjala
je iznad, a neki mukarac povika: "Drite ga!"
"Merda!" - neko se razdera.
Krmar vrisnu, ali ne od gneva, bio je to strah. Zau se glas: "Drim ga."
"U redu", zau se drugi, "ovo je prosto. Seem ti jedan prst za svako pitanje na koje ne
odgovori. Krenimo s palcem. Ovako..."
Krmar ponovo vrisnu, ovoga puta bilo je to prodorno urlanje od bola i uasa. Zajecao je:
"U podrumu su."
"To je to", ree majstor. "Svreno je." Pokaza na merdevine. Ja ih pomerih sa podrumskih
vrata i namestih ispod prozora. Bat tekih izama odjekivao je u ostavi iznad nas.
Majstor dohvati uljanu lampu i razbi je o gajbicu s flaama vina uukanim u slamu.
Slabani plamenovi zahvatie slamu i nagaravie drvo. Iskra polete na drugu gajbicu, a
majstor natrpa dve zapaljene gajbice jednu preko druge.
Iznad nas, ulo se pomeranje sanduka da bi se ukazao otvor.
Nauljeno drvo naglo planu, a mi pokrismo oi dok su vinske boce pucale a dim se
podizao prema tavanici. Usred puckanja plamenova zauh majstora kako govori: "Boe mi
oprosti." Podigao je knjigu.
"Ne, majstore!"
"Moram." Dok su se vrata otvarala, majstor baci knjigu u vatru. Vide moje uasnuto lice.
"uvari su vaniji nego jedna knjiga."
Sasueni stari pergament odmah se upalio i skvrio; koa se namrekala i pocrnela.
Narandasta svetlost je pomamno igrala na grubim zidovima kao da je podrum oiveo od
demonskog skakanja. Pakao, pomislih. U paklu smo. "Poar!" - neko doviknu.
"Vadite ih napolje. Landui ih hoe ive."
"Daj merdevine."
Majstor je obmotao pisma oko kese s novcem i gurnuo mi ih u dep. Pogurao me je
prema merdevinama ispod prozora. Marko je ve spustio stopalo na najniu preku, a majstor
ga zgrabi za kosu i obori na zemlju. Grubo me pogura na merdevine i ree, "Predanje se mora
nastaviti."
"Ali kako..."
Sljepnu me po pozadini kao da sam mazga. "Krei!"
Dok su Cappe Nere psovale krmara da pouri s merdevinama, ja sam se izmigoljio kroz
visoki prozor, kleknuo na kolena i virio dole u pakao. Podrum se punio dimom i jedva da sam
mogao videti kako kroz vrata u podu sputaju merdevine.
Marko se napola pope do prozora. Isprui ruku prema meni, onda mu se lice iskrivi od
udarca i on skliznu dole u uskovitlani crni dim. Pomislih da mu se sigurno noga okliznula s
preke, zato to Cappe Nere jo nisu bile u podrumu. Majstor ga svakako ne bi vukao nazad.
Markovo se uasnuto lice izgubi s prozora i nestade u dimu.

137
 Priljubio sam se uz zid zgrade i stajao tako prilepljen. Podrum je bio blatnjav i vlaan, a
posle prvog plamena, popucale vinske boce su pokvasile slamu; bilo je vie dima nego vatre.
Talasi koji su nailazili kroz prozor ve su se smanjivali. Jedan Cappa Nera zaurla: "Gasi to!"
Drugi se prodra: "Deko je na merdevinama." Zauh vrisak, lupanje pesnice po mesu, jeanje,
i sveopte kaljanje i kaljanje....
"Merda! Izgoreh prste nizata. Ostale su samo korice."
"Ne mogu da diem."
"Imamo ih obojicu."
"Izlazi sada."
Htedoh da potrim, ali pomislih da bi majstor ipak nekako mogao da umakne. Moda bih
ugrabio priliku da mu pomognem. Pogledom sam naokolo traio mesto da se sakrijem i
ugledao jedan prevrnuti amac koji je ekao na novo katranisanje i bojenje, zaputeno malo
plovilo s procepima izmeu dasaka. Posluie. Odunjao sam se do pristanita, a kad sam
poeo da podiem amac, dvojica ribara koji behu ostavili krpljenje mrea da bi posmatrali
mete spazie me. Pogledi nam se sretoe, prvo jedan pa drugi, i svaki je klimnuo glavom.
Nita nisu videli; napokon, Venecija je to. Podigao sam amac i uvukao se ispod njega.
Kroz pukotine na amcu, posmatrao sam kako se ljudi teturaju iz krme. Izlazili su
napolje drei se za grla, guei se i kaljui, a onda su posedali ili stajali presavijeni dok su
pohlepno gutali ist vazduh. Nekoliko mornara i ribara prosuli su kofe s morskom vodom u
podrum, a dim se brzo smanjivao. Vlani, blatnjavi podrum nije dozvolio da se plamen rairi,
grazie a Dio. Jedan Cappa Nera vrsto je drao majstora za ruku, a drugi Marka za kou na
potiljku. Krmar je kleao na tlu, ljuljaljui ruku umotanu u krmarsku krpu natopljenu
krvlju.
Majstorova ista koulja bila je umazana gareom i poflekana vinom. Lice i ruke bili su
mu crni, nisam mogao videti da li od prljavtine ili opekotina. Ali glavu je drao uspravno.
Marko se teturao omamljen, briui raskrvavljeni nos. Cappe Nere su ih odvele s rukama
vezanim na leima.
Prolo je mnogo godina pre nego to sam saznao pojedinosti o njihovom udesu.

Poglavlje XXXII

Pripovest o obelodanjivanjima

Lovili su majstora i deaka, i uhvatili su majstora i deaka. Sudbina bee udljiva tog
dana. Nemajui kuda da odem, ostao sam uuren ispod prevrnutog amca. Nisam sumnjao
da su majstora i Marka odveli pravo u tamnicu. Koliko god da sam se trudio, nisam mogao
smisliti ni jedan nain da im pomognem. Da sam imao knjigu, pokuao bih da je razmenim za
njihove ivote. To bi bilo budalasto isto koliko i besmisleno, i esto sam se oseao zahvalnim
to nisam imao takav izbor. Skupio sam se ispod amca i pitao se da li e ih ispitivati same
Cappe Nere, ili e se Landui lino pobrinuti za to. Nisam znao koja me mogunst ispunjava
veim uasom.
Zamiljao sam majstora, utljivog i pomirenog, a Marka, uplakanog i slinavog, kako se
kune da je on pogrean deko. Majstor e utati, a Cappe Nere e se podsmevati Marku i
nazivati ga kukavicom. Jadni Marko. Muenje i smrt inile su se nesrazmernom kaznom za
obinu ljudsku pohlepu. Pomisao da bih se mogao predati kako bih spasao Marka proletela mi
je kroz glavu, ali sam znao da bi mene jednostavno zgrabili a njega opet zadrali.
Mislio sam da je gubitak Franeske najgore to se moe desiti, ali ispod onog amca, taj
pojedinani bol zbog toga to sam izgubio nju meao se preovlaujuim bolom potpunog
gubitka - majstora, knjige, Marka, budunosti sviju nas - i bio sam oajan. U tom groznom
asu, setio sam se obeenog oveka kojeg smo Marko i ja nali ispod mosta. Jedan kraj
kanapa vezao je za kamenu ogradu a drugi oko vrata. Onda je prosto skoio. inilo se kao da
mu je vrat pukao, ali mogue je da se guio do smrti. Jezik mu je visio s jedne strane usta, a
okolo se irio odvratan smrad.

138
 Marko i ja, prepuni namera za budunost i snova o Novom svetu, nismo to razumeli.
Kako neko moe da odbaci sve ivotne mogunosti jednim nitavnim skokom? Kako neko
moe tako potpuno da se poniti?
Tog dana pod amcem, shvatio sam. Nema vie niega zbog ega bih iveo, a ionako ne
zasluujem da ivim. Zato bi meni bilo dozvoljeno da nastavim kada majstor i Marko to ne
mogu?
Zar nisam ja taj koji je Markovu pohlepu i uzepeovu srdbu uneo u majstorov ivot i u
ivot njegove porodice. Oh, Dio - unitio sam mu ak i porodicu. Razmiljao sam da depove
napunim kamenjem i bacim se u lagunu, ali sam znao da to ne mogu da uinim. Nisam hteo
da ivim, a nisam hteo ni da umrem. Stupido.
Razmiljao sam da potraim Cappe Nere i predam se samo da bi me ubili, ali sam znao
da majstor to ne eli. Takoe sam znao da moda ne bih izdrao muenja i da bih odao
uvare. Seao sam se poslednjih rei koje mi je majstor uputio: Predanje se mora nastaviti.
Moda je samo mislio da nikada i nikome ne smem da kaem za uvare. Bene. To mogu.
Govorio sam sebi da svakako nisam u stanju da nauim sve one uzviene stvari o kojima je
majstor priao. U tom mranom podrugljivom trenutku kanjavao sam sebe zato to sam
poverovao da bih ja mogao biti deo neeg tako velikog. Ja? Pih.
Onda se setih drugih stvari koje je majstor govorio: Bog je u tebi. Bolji si nego to misli.
Pronai svoje dostojanstvo...
Znao sam da bi majstor eleo da nastavim dalje. Uvek je govorio da sam bolji nego to
mislim, a tog dana sam odluio da mu poverujem. Bio je to as mog vaskrsnua. Izgubio sam
sve to mi je bilo vredno, ali taj bog u meni uinio je ivot suvie dragocenim da bih ga
odbacio. Ostati iv bilo je najmanje to sam mogao da uinim kako bih ispotovao majstorovu
veru u mene.
Ostao sam tamo nadajui se da e Domingo doi u krmu kao to smo se dogovorili.
Sklupao sam se kao zametak i ekao. Posle nekog vremena, noge su mi utrnule, a glava me
zabolela, ali svaku pomisao da izadem napolje i protegnem se raznosio je ledeni vetar koji je u
zoru dunuo s mora i prodirao unutra. Ljuljao je moje sklonite i zvidao kroz pukotine na
amcu. Video sam gondolu noenu burom; mornarski eir koji je proleteo pored, dok je vetar
je talasao vodu. Onda je dola kia u pljuskovima, u mlazevima. Tukla je po malom amcu,
curela mi na glavu, prskala oko mene, i natapala mi odeu. Trajala je satima. Zubi su mi
cvokotali, a prazan stomak zavijao. Obgrlio sam se rukama i kiljio kroz pukotine. Kada se
Domingo pojavio nisam bio siguran mogu li da verujem svojim oima. Skakutao je po
dokovima, a iznad glave drao pare platna. Zaustavio se ispred puste krme i stajao na kii,
zurei u pocrneli okvir podrumskog prozora.
Izvukao sam se ispod amca i pourio prema njemu. "Cappe Nere..."
On rairi ruke. "Moramo da urimo", ree. "Kapetan eka."
Malo ljudi je bilo napolju po oluji. Jedna raupana kurva kojoj se cedila uta kosa stisla
se u nekom ulazu, a dva mornara s bradama zabijenim u okovratnike urno su prola su pored
nas.
Domingove tamne oi sevale su ispod mokrih trepavica, ali nije gledao u mene. Kia nam
je tekla niz lice, vetar raznosio kosu, munje su tukle oko nas, a grmljavina se prolamala preko
Venecije kao lavlja rika.
Doli smo do jedne stare teretne lae to se nesigurno ljuljala, valovi su tukli o trup
oblepljen koljkama. Domingo je pretrao preko daske za ukrcavanje i dao mi znak da se
popnem na palubu. Upravo tada, Bernardo se pojavio iz kie, natopljen i blatnjav, ali se
zatrao prema meni. Ugurao mi se izmeu nogu, predui, gurkao me mokrom njukicom, i
gledao u mene svojim ogromnim oima na malenoj, od kie ulepljenoj glavi. Bernardo me je
verno pratio u kuhinji, izvan kuhinje, u crkvi, i sada na lai. Uvukao mi se u srce. Privio sam
ga u naruje i s mukom zakoraio na dasku.
Kapetan nije imao mira. Vrteo je glavom tamo i ovamo, jedan jedini damar mu je igrao
na obrazu, a pourivao me je besnim pokretima. Zagledao se preko kiom natopljene daske za
ukrcavanje. "Gde je drugi?"
"Ako ste oekivali dvojicu ljudi, vratite pola novca", odgovori Domingo.

139
 "Ne, sad se seam. Jedan je u redu. Ajde, silazi odavde."
Ali sam ja drao Domingovu ruku. "Hvala ti, Domingo. Spasio si mi ivot."
"Niente." Ugurao je ruke ispod pazuha i pogledao u stopala. "Sreno, Luijano."
"Rekao sam da silazi odavde." Kapetan ga pogura, a Domingo otapka niz dasku i
nestade u kii.
Kapetan nije imao vremena za oseajnost. "Sii u potpalublje pre nego te neko vidi."
Pogurao me je prema malim vratima, a ja se tek tada setih da su mi u depu majstorova pisma.
Trebalo je da ih dam Domingu. Kapetan ree: "Je l' eka Cappe Nere? Mrdaj se!"
Tu no sam presedeo naslonjen na neku burad otrog mirisa koja su bila obruena tako
hladnim metalom da je dodir bio neprijatan. Bio sam gola voda i promrzao do kostiju, tresao
sam se od glave do pete. Vrhovi prstiju su mi bili otupeli, a ja sam duvao u njih dok sam se
priseao detinjastih matarija o tome kako putujem kao slepi putnik, uukan i suv, izmeu
vrea firentinske vune, dok me laa uljuljkuje u san. U ovom potpalublju nije bilo mekih
povrina izuzev mog lomnog tela i Bernarda. Tovar je bio dobro upakovan za morsko
putovanje, u drvenim buradima zalivenim katranom radi zatite od soli i vlage.
Laa se ljuljala i propinjala noena olujom; to me je bacalo naprednazad, udarao sam
prvo o jedno bure zatim o drugo.
Od ljuljanja me se smuilo, povraalo mi se, ali nisam imao ta da povratim.
Neki gorki, metalni ukus mi se nakupio u ustima, i ja ga progutah.
Uspeo sam da nekoliko buradi poream u nepravilni krug, a ja i Bernardo smo se smestili
u sredite. Jeste bilo tesno, burad su zaudarala a metalni obrui uljali, ali nas barem laa nije
bacakala kao krpene lutke. Na prvi napad klaustofobije, duboko sam udahnuo i vratio se u
stvarnost. Stvarnost bee neprijatna, ali sam preiveo.
Kapetan se vrsto drao na nogama starog morskog vuka i bio sasvim prijatan kada sam
se konano smestio i sakrio. Spustio se dole do mene da mi donese veliki komad hleba i pola
boce vina. Stavio mi je to u krilo i veselo mi poeleo laku no. Znao sam da bi valjalo da
jedem: trebalo je da jedem, hteo sam da jedem, i pokuao sam da jedem. Ali od razmiljanja o
majstoru, Marku i izgubljenoj knjizi, nisam mogao da gutam. Komad hleba sam savakao u
kau za Bernarda, a on ga je polizao sa dlana. Podupirao sam se nasuprot ljuljanju lae, a
obraz sam spustio na hrapavi pod. Bernardo se priljubio uz mene, paljivo liui vlane ape.
Sve je mirisalo na rasol i vino, mokru maku i mokru vunu. Obraz mi se trljao o neravno drvo
ispod lica, a jo sam oseao ukus vlastite pljuvake. Iscrpljenost je donela malo olakanje
nemirnog sna.
Kada sam se sledeeg jutra probudio, oluja je minula, a lada se lako kretala kroz male
talase. Bernardo i ja naosmo izlaz na palubu. Na trenutak se zapitah da li bi trebalo da
ostanem sakriven. Brzo sam odluio suprotno, platio sam za putovanje ili e biti da je majstor
Ferero platio. Izaao sam na palubu, a svetlost me je zaslepila. Nikada nisam video tako
sjajnoplavo vazduno prostranstvo. Zeleni kanali Venecije omeeni su zgradama koje skrivaju
obzorje. Luka, zakrena brodovima iz svih drava, zaklanja puinu umom jarbola i jedara.
Na otvorenom moru, voda se spaja s nebom, a plavetnilo se veito prostire
tristotineezdeset stepeni. Osetio sam vrtoglavicu pred neobinou takve otvorenosti. Rairio
sam ruke i lagano se vrteo u krug. Teturajui se na blago zaljuljanoj palubi, otiao sam do
ograde, prebacio ruke na drugu stranu, i prvi put se zagledao u svet izvan Venecije. Ispruio
sam jednu ruku da dotaknem neokrnjenu plavet i osetim mrekanje neba izmeu prstiju. U
jednom trenu, moj svet je bio spokojan i bezmeran. Onda je Bernardo mjauknuo i oeao se o
moju nogu, a sve se vratilo u alosnu strku. Savreni mir beskrajnog neba bio je samo priina.
Kapetan me pozdravi prijateljskim udarcem po leima, nasmejan i srdaan, sada
osloboden ivanih tikova. Samo je u luci bio prestraen; ne bi bilo dobro po njega da ga vide
kako uzima novac za neprijavljene putnike.
Kad smo se jednom nali na moru, mogao sam slobodno da se kreem. Rekao mi je: "Sii
dole u brodsku kuhinju ako hoe doruak."
Uprkos mom zbrkanom rapoloenju, reski morski vazduh i spominjanje doruka uinili
su da se glad pojaa. inilo mi se izdajnikim da poelim hranu u takvim okolnostima, ali
jesam. Siao sam dole i pratio prijatne mirise do jedne prostorije s niskim stropom i dugakim

140
stolom. Brodski kuvar, jedan bezubi stari morski vuk, pruio mi je tanjir zobene kae koja se
puila dok se Bernardo zaletao na jednog mia. Onda smo se obojica bacili na jelo. Iako je
kaa bila dovoljno vrua da mi opari usta, nisam oseao nita, niti sam uivao.
Ostao sam tup tokom celog putovanja, koje je bilo kratko, mirno, i obeleeno tugom.
Plavo je postalo boja poraza, a slani vazduh je mirisao na gubitak. Bernarda sam nosio na
ruci, a on je zadovoljno preo u blaenom neznanju.

Kadiz je duboko obeleen Afrikom, tako da sam ak i tada neobine gradske crte
prepoznavao kao mavarske. esto sam sluao da "Afrika poinje na Pirinejima." Mavri su
ostavili trajni beleg na dui Kadiza.
etao sam krajem oko pristanita, a prosta, otrcana luka vrvela je od mornara. Krme i
javne kue pruale su se naspram dokova. Nisam govorio panski, ali je Kadiz bio prometno
pristanite gde su se uli svi jezici sveta. Iao sam tako pitajui: "Nessuno parla Italiano?" Tu
i tamo poneko bi odgovorio: "Si, peasano", a ja bih se raspitivao o brodovima koji plove za
Novi svet. Odgovor je uvek bio isti: Tamo vie niko ne ide. Kolumbo je svoje poslednje
putovanje preduzeo iz Kadiza 1493. Neko mi je predloio da idem za Lisabon i potraim
nekog kapetana po imenu Amerigo Vespui. Gde je, doavola, taj Lisabon?
Odetao sam se dublje u grad, nadajui se da naem nekoga s vie znanja od priprostih
mornara. Pokazalo se da je Kadiz tek lavirint teskobnih sokaia u kojima stanovnitvo ivi u
kamenim kuama s usko prorezanim prozorima, malim tvrdavama neukosti u kojima se
pogrbljene starice kriju od zlih oiju. Jedna stara ena mi je kazala: "Kakav Novi svet?"
Zakiljila je sitnim oima, a pesnicu gurnula iza lea da se zatiti od avola.
Kadiz je odisao praznoverjem. Ipak svuda sam vidao uoljive tragove nedavno odseljenih
Mavara groblja paljvo ukraena cveem, rukom uglaane opeke, prozore u obliku
kljuaonice, kitnjasto izrezbarene grede nad vratima. Kadiz je imao poetsku notu, a ja sam
poeo da mislim kako bih mogao iveti u njemu.
Muzika gitare dopirala je kroz jedan visoki prozor. Taj arabljanski etvoroiani
instrument zvui jednolino u poreenju sa italijanskom lutnjom, ali je isto tako milozvuan.
Krenuo sam nazad ka pristanitu u potrazi za nekim poznatijim okruenjem, ali me je ta
uporna muzika sledila.
Sunjala se krivudavim uliicama, meala s mirisom peene jagnjetine i divljih treanja,
kovitlala oko keramikih frizova vodoskoka, a onda se lagano gubila, kao seanje.
U jednoj staroj crkvi sam se sklonio u stranu da napravim mesta za sumornu procesiju
zakrabuljenih pokajnika u dugim odorama. Pritiskali su ih teki lanci, a grbavili veliki drveni
krstovi koje su nosili na ledima. U mranim oima tih ljudi gledao sam blesak verskog
fanatizma i okrutnosti, siroviji od bilo ega slinog to sam video u Veneciji. Tada sam
zakljuio da sigurno ne elim da ivim u tom mestu. Opet se setih Lisabona i odlutah dalje.
Doao sam u ulicu s malim prodavnicama hrane, slinu Rijaltu, s tezgama koje su nudile
pipke oktopoda okaene visoko, kao ve na ici, prasie koji sisaju veselo podvijenog repa i
velike dimljene unke okaene na drvene grede. Jedan trgovac me pozva na panskom, ali
nisam imao razloga da mu gledam robu, nije bilo majstora da me alje u kupovinu, niti kuvara
to ekaju na breskve i sir.
Hodao sam dok sunce nije potonulo u zaliv, a primamljiva svetla se upalila po
gostionicama. Zvuci i ritam radnog dana utihnuli su pred smehom mornara koji su radi zabave
skitali po pristanitu. Preplavili su gostionice i javne kue poput plime. Zastao sam na vratima
neke krcate krme i posmatrao mladu enu kako se penje na neku vrstu pozornice. Njena
tamnoplava kosa bila je na potiljku podignuta u glatku punu. Za jedno uvo zadenula je
crvenu ruu, a nosila je dugu, satensku haljinu, tesno skrojenu oko tela.
Prola je obodom male pozornice s oima punim prezira. Ona je kiptela kada joj se mlai
mukarac u uskim crnim pantalonama i beloj koulji pridruio na pozornici. Suoio se s njom,
uspravnih leda i izazivaki. Kruili su jedno oko drugog kao ivotinje usplamtele u jedva
zauzdanoj poudi. Iz pozadine je povremeno dolazilo umorno "Ole". Jedan starac bez pratnje
zapeva neku planu cancion koja je dirala u seljaku duu, a uskoro mu se pridruie s
gitarama i odsenim pljeskanjem u nekom drevnom, praskavom ritmu. Uz iskonski krik, ena

141
zadie naboranu haljinu preko kolena, butine sevnue, a pete udarae u besnom lupkanju po
drvenom podu. Puckala je prstima i kao zmija zveckala kastanjetama. Mladi ljudi su
prihvatili, raspaljeni i pomamljeni. Njihov ples bio je dvoboj, a razjarivali su jedno drugo do
mahnitog vrhunca.
Mislio sam na Franesku. Uprkos njenim plitkim stremljenjima, ne mogu porei da mi je
bilo ao to sam je izgubio.
Neuzvraena ljubav ne umire, samo se povue na neko tajno mesto gde se skrije, zgrena
i ranjena. Kod nekih nesrenika, postane gorka i zla, a onaj ko doe posle plati cenu povrede
koju je naneo onaj pre njega. to se mene tie, nije bilo tako, grazie a Dio.
Vreme je ublailo bol, ali tu i tamo neto bi raspalilo seanja na njene oi antilope, njen
miris i dodir, i u tim trenucima ponovo sam je voleo.
Barem sam jo uvek imao Bernarda. Prve noi u Kadizu, Bernardo i ja smo pronali
jednu gostionicu na kojoj je bila tabla s nacrtanim krevetom, oglas nepismenim putnicima o
izdavanju soba. Uao sam unutra i pokazao na tablu. Baba koja je sedela s druge strane stola
drala je tanku, crnu cigaru stegnutu medu potamnelim zubima dok je trljala palac o kaiprst
prvo pare. Iz depa sam izvadio zamotuljak koji mi je majstor dao. Pisma za njegove erke
nisam otvarao. Nisam eleo da ih itam, ak i da sam umeo, a to to ih nisam uruio bio je jo
jedan od naina na koji sam ga izneverio. Iz umotanih listova izvadio sam kesu i u trenu se
zabrinuo da e mi trebati panski novac. Onda sam se setio da je Kadiz meunarodna luka,
poput Venecije, tako da se prima svaki novac. Otvorio sam kesu, rasejano se pitajui da li u
ga imati dovoljno za putovanje do Novog sveta.
Zlata je bilo u obilju, ali najudniji su bili listovi papira u koje kesa bee umotana. To
nisu bila pisma majstorovim erkama ve odabrane stranice iz knjige, majstorovi
najdragoceniji recepti. Ogulio je artioku do same sri. Najvee iznenaenje bila je re
ispisana plavim mastilom preko donjeg dela jedne od stranica a koju sam umeo da
rastumaim, napisana onako kako sam uio da je proitam: uvari. Ispod nje bilo je jo
nekoliko rei, takoe nakrabanih plavim mastilom, za koje e se kasnije pokazati da su
imena dvojice glavnih kuvara i uputstvo kako da ih naem.

Poglavlje XXXIII
Pripovest o kostima

Majstor nije mogao da mi prui godine poduavanja, ali me je uputio drugom uitelju
koji je mogao. Isto tako mi je ostavio odlino uputstvo za ivot - svoj lini primer. Da li sam
ja njegov sin? Je li to vano? Otac i sin nisu nainjeni od stvari tako slabih i kvarljivih kao to
su krv i telo. ta je to nego blaga tenost i propadljivo meso? Ne, otac i sin se kuju mukom,
voljom i srcem. To sam sve imao; vie od toga ne postoji.
Platio sam panskom prepisivau da mi proita imena dvojice uvara. Jedan je iveo
daleko na severu u Francuskoj, a drugi u starom gradu Granadi, samo nekoliko nedelja puta
od Kadiza. Zbog toga se majstor saglasio sa panijom. Kasnije sam saznao da Granada znai
nar - i tako je moj put proao celim krugom.
Taj panski uvar bio je glavni kuvar kraljice Izabele, u njenoj rezidenciji u Alhambri.
Jednostavno u ga nazivati mojim uiteljem, a ako se uini da sam suzdrljiv kada je re o
bliim podacima koji se odnose na njegovu osobu ili na moje sadanje okolnosti, imaete u
vidu da jo postoje oni koji bi da nas uutkaju.
Peaio sam dvadeset tri dana, a kad sam stigao u Granadu, proao sam kroz arabljansku
kazbu, Albaicin, lavirint uskih uliica i belo okreenih kua sa skrovitim unutranjim
batama. S najvie take Albaicina prua se predivan pogled na Alhambru, velianstvenu
mavarsku tvravu, od kojeg sam ostao bez daha.
Masivni zidovi kremkaste boje, tornjevi, kule i nazubljeni grudobrani pruaju se preko
zaravni pokrivene gustim zelenilom. Mavarski pesnici opisivali su Alhambru kao biser
umetnut meu smaragde. Vekovima su Mavri koji su tamo stolovali upravljali arolikim

142
kraljevstvom muslimana, hriana i Jevreja. Kada su pod Izabelom Katolikom panci
osvojili Granadu, Mavri su pokrteni, a Jevreji proterani iz panije.
Popeo sam se na tvravu i pridruio hodoasnicima, moliteljima i trgovcima koji su
navirali kroz kapiju. Gruba spoljanjost graevine smiljena je kako bi se u toj oprenosti
istakla velianstvena unutranjost.
Lutao sam zadivljen kroz otmena dvorita i mermerne dvorane nadsvoene izrezbarenim
kupolama. Svuda sam vidao prefinjene arabeske i filigranski obradene zidove nalik na ipku.
Sve je ostavljalo utisak prozrane lakoe i ljupkosti.
Kada sam pronaao glavnu kuhinju, uao sam na bona vrata i probijao se kroz armiju
uurbanih kuvara dok sam traio glavnog meu njima. Bio sam radoznao u vezi s nepoznatim
jelima koja u kasnje upoznati kao orizo, na vatri peene pikvilo paprike, La Mana afran
zapeaen u plavim glinenim teglama, Serano unka, i usoljeni plavi patlidan. Kuhinja je po
mirisu predstavljala neku meavinu izmeu majstorove i Bordijine kuhinje. Odisala je
istoom na koju sam bio naviknut, ali otar miris usoljenih maslinki i dimljenog mesa
ispunjavao je vazduh.
Majstor bee jedan visoki, mravi ovek koji se kretao s nabusitom utivou. Kad me je
spazio gde idem kroz njegovu kuhinju, krenuo je prema meni brzim, poslovnim korakom, a
po nainu na koji su se kuvari sklanjali da mu oslobode prolaz shvatio sam ko je on. Bio je za
glavu vii od mene, a zastrailo me je njegovo dranje i kameni izraz lica. "Quien es usted?"
upitao je, zabacivi glavu na svom ukoenom vratu. Tupo sam klimao glavom i pruio
majstorovu na brzinu nakrabanu poruku, u kojoj je panac video svoje ime. Dugo se mislio
nad njom, gladei glatko izbrijanu bradu i merkajui me sumnjiavo. Osoblje u kuhinji
nastavilo je posao nesmanjenom brzinom i niko nije obraao panju na nas, to je ukazivalo
da ovaj majstor ne trpi dokonu radoznalost. Paljivo je preklopio poruku i gurnuo je u dep, a
onda me je izveo napolje da saslua nioju priu.
Stajali smo u poploanom dvoritu pored jednog narandinog drveta to je raslo u
velikom keramikom upu. Ruke je prekrstio na grudima i rekao: "Que quiere usted aqui?"
Nisam razumeo, ali sam spomenuo majstora Ferera iz Venecijje kao svog majstora, a
traak radoznalosti zaplamti u njegovim oima. Sreom, panski i italijanski su dovoljno
slini u rei i sintaksi te sam mogao da saoptim alosne vesti da je majstor uhapen, a
najvei deo knjige izgubljen.
Visoki panac me je dugo prouavao. Njegov ledeni pogled i ravnoduno dranje nisu
me ohrabrivali, a nokte na prstima zarivao sam u oznojene dlanove. Konano izusti "Bueno,
vente. "
Govorom tela mi je uputio poruku da ga sledim u kulhinju to sam uradio, ali mi nije to
potvrdio. Uzeo je namirnice iz ormana za hranu i stavio tiganj na zaloeni poret. Gledao sam
dok je otapao maslac i stavljao u tiganj jedno mekano belo pare mesa - sve telei mozak.
Pretpostavio sam da hoe da gledam, zato sam posmatrao kako pri mozak, dodao je vino i
zaine a zatim tenost u tiganju pretvara u mirisni liker. Stavio sam ruke na lea i njuio
vazduh, pokuavajui da izgledam zadivljen dok je on dodavao umueno umance i pavlaku.
Poklopio je tiganj i ugodio vatru kako bi pustio da se to meso fino poira u blagom
umaku. Dok se jelo krkalo, on usmeri svoj hladan pogled na mene, a ja poeh da se pitam da
ga nisam pogreno razumeo, da li sam otputen i treba da idem. Ali nisam imao gde da odem,
zato sam stajao tamo, u nadi da u zadovoljiti njegova merila, dok mi se od tog netreminog
pogleda ledila krv u ilama.
Posle nekoliko minuta, moj uitelj je sklonio tiganj s vatre i posluio iseeni telei mozak
u sosu od pavlake na dva zemljana tanjira. Jedan je postavio na sto a drugi dodao meni. Taj
visoki ovek mi je rukom pokazao na stolicu preko puta njega i rekao: "Usted ha venido a mi
para conocimiento. Idueno. Empedamos compartiendo estos cerebros." Odluno je klimnuo
glavom i poeo da see hranu.
Nisam razumeo ta govori, ali je oigledno eleo da obedujem s njim. Jelo je bilo jako i
hranljivo, a poto smo zavrili, on se naslonio i nasmejao. Imao je bljetave zube, lepo
rasporeene, kojima je grickao donju usnu. Kada sam video taj osmeh shvatio sam da je to to

143
smo podelili mozak potvrda nae udruene potrage za znanjem. uvari vole kulinarske
metafore.
Trebalo mi je dvanaest godina da postanem uvar, a svaki dan proveden s uiteljem bio
je povlastica. Poto sam postao majstor kuvar, oenio sam se. Kao to je bio sluaj s
majstorom Fererom, zrelost me je ispunila potovanjem prema vrednostima koje prevazilaze
svetlu kosu i okoladnu kou. ak i u svojim detinjarijama, moja ena je lakonoga boginja
sveznajueg osmeha. Imam troje dece, ukljuujui jednog sina koji se nikada nije zanimao za
umetnost kuvanja. On je knjiki tip koji voli brojeve. Mada sam nakratko bio razoaran,
shvatio sam da je za obojicu najisplativije dopustiti mu da mi pokae gde lee njegovi
prirodni talenti. Ali sam zato erke nauio da kuvaju i vie od toga. Njihovi muevi uivaju i
oarani su. Ah, ti srenici. Nikada nisam decu uio ta da misle, uio sam ih kako da misle.
Niti sam ih ikada terao da idu u crkvu; terao sam ih da idu u kolu.
I Bernardo je sebi naao drugaricu, jednu meku namiguu s oima kao trnjine, a kada je
umrla ja sam usvojio jednu od njegovih erki. Sada mi se njegova praunuka Marieta unja po
kuhinji, bestidno se ulagujui za ukusne zalogaje. Majstoru Fereru bi se Marieta dopala: ne
moe joj se odoleti.
Majstor bi takoe voleo da vidi te stamperie i brze knjige koje su se rairile Evropom;
tamparski postupak se stalno unapreduje. Vie knjiga znai vie pismenosti, to opet znai
vie knjiga. Sada se ak rukom prepisivane knjige poinju smatrati staromodnim. To deluje
obeavajue.
Majstor Ferero je predviao napredak tamparstva, ali ga nije doekao. O njegovoj
sudbini sam saznao posle vie godina, nakon to je opasnost prola tako da sam mogao da
odem u posetu Veneciji. Kasteli je ubio Landuija 1502. Bordiju je ubio jedan od
mnogobrojnih politikih rivala 1503. Njihovim nestankom, potraga za tajanstvenom knjigom
pala je u zaborav da bi sada prela u legendu.
Iao sam do majstorove kue, nadajui se da bi sinjora Ferero jo mogla stanovati tamo,
ali nje nije bilo - umrla je ili se povukla u manastir, nikada nisam saznao ta je po sredi - a
devojke, pretpostavljam, poudavale se i otile. Stajao sam ispred kue, gledajui u plava
ulazna vrata, seajui se mojih nedeljnih rukova sa porodicom i one noi kada sam virio s
balkona. Bez majstorove porodice u njoj, to je bila sasvim druga kua, zato sam se proetao
susedstvom uoavajui da se nita nije promenilo osim Ljudi. Ista kolica s voem stajala su na
istom uglu, ali kraj njih je bio neki drugi ovek. Svratio sam u oblinju tratoriju na au vina.
Vlasnik bee neki starac, a ja ga upitah da li se sea glavnog kuvara kod prethodnog duda.
Sipao mi je vino i kazao: "Prethodni dud je umro pre vie godina. Jedva da se seam i njega,
a kamoli njegovog kuvara."
Taman je hteo da se udalji, ali ga lagano dodirnuh po ruci i rekoh: "Ali on je iveo odmah
iza ugla, u kui s plavim vratima. Imao je etiri erke."
"Oh, taj ovek." Spustio je bocu. "Tom oveku su odsekli glavu."
Progutah pljuvaku. "ta je skrivio?"
"Verovatno nita." Pogled mu postade zamiljen. "Priali su da zna neto o nekoj
jeretikoj knjizi i crnoj magiji. Ali i ako jeste, nije hteo da pria. Tri meseca je bio u tamnici
pre nego to su ga se reili. Si, sad se seam. Bio je obian ovek. Ne znam zato su verovali
da zna neto. Bilo je to smutno vreme. I kuvara i egrta su zajedno posekli."
"I egrta isto?"
"Si. Bio sam meu svetinom, i mogu vam rei da je deko bio prestravljen, plakao je i
drhtao. Stalno je ponavljao: "Pogreili ste." Uh. Bulaznio je. ta njih briga? On je niko.
Morali su da ga dre."
"Ali taj kuvar, on je bio dostojanstven do kraja. Bio je kost i koa, bez zuba, ruina od
oveka u okovima, a ipak pre nego e staviti glavu na panj je viknuo: 'Umirem kao
pobednik,'" On slegnu ramenima. "Verovatno je i on buncao."
"Zvui kao da im nije rekao ono to su hteli da saznaju."
"Moe biti. Ali ovek sa odseenom glavom meni ne deluje pobedniki."
"Postoji vie vrsta pobede."
Stari krmar me podrugljivo pogleda, onda se odgega da uslui drugog gosta.

144
 Sada sam ve godinama glavni kuvar. Imao sam nekoliko uenika, jedan nije dovoljno
bistar, drugi bistriji nego to je dobro po njega, jedan nepoten, a drugi previe lakomislen.
Nedavno sam pronaao naslednika. Srean sam to mogu rei da je pametan i radoznao, a ima
i neusiljeni oseaj za alu - neophodne osobine koje se ne daju nauiti. Jednog dana sam ga
uhvatio kako hoe da baci kosti odlinog lososa. Dohvatio sam ga za ruku i rekao: "Jesi li
poludeo?"
A on e meni: "Majstore?"
"Te kosti, deko moj, sadravaju sutinu. Izvuiemo im sav ukus i hranljivost koju riba
moe da prui. Spremiemo supu."
Dao mi je kostur s mesnatim komadiima preostalim tu i tamo. Napunio sam lonac svee
vode, onda ubacio lososovu kost i stavio lonac na jaku vatru. Dok se zagrevao, naseckali smo
luka i argarepe i celera. Dao sam mu da ih ubaci u lonac i skrenuo mu panju na harmoniju
boja i muziku krkanja dok povre igra u uzavreloj vodi. Kada je provrela voda poela da
otapa kosti, supa je postala gua, a miris nas je zapahnuo.
"Obrati panju", rekoh mu na najpouniji nain. "Kosti daju odlinu osnovu u koju treba
da dodamo samo mrvicu soli, malo miroije i aku peruna. Tako dobijamo bogati nektar kroz
koji snaga ribe moe da pree u nae kosti."
Pomni izgled njegovih oiju i smirenost lica rekli su mi da je shvatio da ne priamo samo
o supi. Moj bistri egrt posmatrao je kako supa lagano vri, zamiljen i zadivljen. Ne zna tani
smisao te poduke, ali razmilja. Bene.
Ja, takoe, razmiljam ve dugo vremena. Mislio sam da ova seanja zapiem jo 1521,
kada je ljutiti Nemac po imenu Martin Luter upotrebio stamperie i brze knjige da raskrinka
pokvarenost Rima. Luter je bio otar ovek, ali mom majstoru bi se svidelo njegovo neuvijeno
poreenje Rima i Vavilona. Ohrabren uspehom brzih knjiga, kao i pojavom slobodnih
mislilaca koji su bujali u mom ivotnom veku, usudio sam se da zapiem ove pripovesti.
Moda e one uskoro nai put do stamperie, ili moda nee pre dolaska novog doba.
Klatno vremena se njie, a kao i uvek, uitelji su luonoe. Hvala mojim uiteljima,
napustio sam sujeverje i prigrlio nesputanu potragu za znanjem. Sada ivim svaki dan otvoren
za saznanja. Ba jue, uh jednog nemakog putnika kako raspreda o novoj ideji koja se zove
nebeska fizika. Prenuh se. Kao da me je majstor pozvao.

Zahvalnost

Poput mnogih autora zahvalnost dugujem veem broju ljudi nego to ih je ovde mogue
pomenuti. Prvi meu njima su moji uitelji, naroito Drusila Kempel koja me je nauila kako
da napiem roman. Suprugu Frenku sam zahvalna na strpljenju i podrci, a mome ocu,
glavnom kuvaru, na ukusnom nadahnuu. Knjiga ne bi dobila konani oblik da nije bilo Sira
Halversona, Celo Ludena, Lori Riardz,kao i mojih urednika na koji su pomogli paljivim
iitavanjem i osmiljenim kritikama. Takoe, zahvaljujem se prijateljima i porodici to su me
bodrili dok se u mukama raala ova knjiga. Hvala svima.

145