Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam

a bio sam ti drag,

moda e i u tebi

odjednom neto posiveti.

Na trepavicama magla.

Na usni pepeljast trag.

Da li si ikad razmiljao

o tome ta znai iveti?

Ko sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.

Brige

Zar ima briga?

Tuge

Zar ima tuga?

Po merdevinama mate

u mladost hrabro se popni.

Tamo te eka ona

lepa, al lukava duga.

I ivi!

Sasvim ivi!

Ne grickaj kao mi dane.

iroko vai vazduh.

Prestii vetar i ptice.

Jer svaka venost je kratka.

Odjednom nasmejani

u ogledalu nekom

dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hoda

sve vie ti je uzan

i osmeh sve tii

i tii

i nekako iskrivljen.

Zato ivi, al sasvim!

I ja sam iveo tako.

Za pola veka samo

stolea sam obiao.

Priznajem: pomalo luckast.

Ponekad naopak.

Al nikad nisam stajao.

Veno sam iao.

Iao

Ispredi iz svoje aorte

pozlaen konac trajanja

i zaij naprsla mesta

iz kojih drhte uenja.

I nikad ne zamiljaj ivot

kao uplaen oprotaj,

ve kao stalni doek

i stalni poetak buenja.

2.

A onda, ve jednom ozbiljno

razmisli ta znai i umreti

i gde to nestaje ovek.

ta ga to zauvek ite.

Nemoj ii na groblja.

Nita nee razumeti.

Groblja su najcrnji vaar

i tuno pozorite.

Igrajui se nemira

i svojih bezoblija,

zar nema ponekad potrebu

da malo kriom zae

u nove slojeve razuma?

U susedne budunosti?

Objasniu ti to nekada

ako me tamo nae.

Zna ta u ti uiniti:

pokvariu ti igraku

koja se zove bol,

ako se bude odvaio.

Ne laem te.

Ja izmiljam

ono to mora postojati,

samo ga nisi jo otkrio,

jer ga nisi ni traio.

Upamti: stvarnost je stvarnija

ako joj doda nestvarnog.

Prepoznae me po utanju.

Veni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,

odneguj vetinu sluanja.

Veliki odgovori

sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj roenja

i nekih sitniavih smrti,

kad jednom bude shvatio

da sve to to si disao

ne znai jedan ivot,

stvarno naii do mene

da te dotaknem svetlou

i pretvorim u misao.

I najdalja budunost

ima svoju budunost,

koja u sebi uje

svoje budunosti glas.

I nema praznih svetova.

To, ega nismo svesni,

nije nepostojanje,

ve postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,

evo ta e to biti.

Hiljade arenih riba

leprae mi kroz oko.

I zemlja e me skriti.

I korov e me skriti.

A ja u za to vreme

leteti negde visoko.

Upamti: nema granica,

ve samo trenutnih granica.

Jedriu nad tobom u svitanja

niz vetar klizav ko svila.

Razgrtau ti obzorja,

obrise doba u povoju

i prizore budunosti

lepotom nevidljivih krila.

I kao neujno klatno

zaljuljano u beskraju,

visiu sam o sebi

kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma

to sama sebe odmotava.

Lebdeu u mestu, a stizau

i nestajau u vremenu.

Odmoriu se od sporednog

kao galaktika jata,

koja su srasla pulsiranjem

to im u nedrima traje.
Odmoriu se od sporednog

kao ogromne ume,

koje su srasle granama

u guste zagrljaje.

Odmoriu se od sporednog

kao ogromne ptice,

koje su srasle krilima

i celo nebo oplele.

Odmoriu se od sporednog

kao ogromne ljubavi,

koje su srasle usnama

jo dok se nisu ni srele.

Zar misli da moja ruka,

koleno,

ili glava,

mogu da postanu glina,

koren breze

i trava?

Da neka malecka tajna,

il neki treperav strah

mogu da postanu sutra

tiina,

tama

i prah?
Zna, ja sam stvarno sa zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

Nita se u meni nee

ugasiti ni skratiti.

Samo u,

obino tako,

jedne sluajne zore

svom nekom dalekom suncu

zlatnih se oiju vratiti.

Kanjavan za sve to pomislim,

a kamoli to poinim,

osumnjien sam za nenost

i proglaen sam krivim

to ljubav ne gasim mrnjama,

ve novom, veom ljubavlju

i ivot ne gasim smrtima,

ve neim drukije ivim.

Poslednji rubovi beskraja

tek su poetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj muiti

pitanjem: kako preiveti,

nego: kako ne umreti

posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,

ne brini. U svakom stoleu

neko me sluajno pobrka

sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi

kao u jednom oveku.

Nigde toliko drukijeg

kao u istim stvarima.

Proeprka li prostore,

iskopae me iz vetra.

Ima me u vodi.

U kamenju.

U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski viestruk,

ne znai biti raoveen. Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam

a bio sam ti drag,
moda e i u tebi
odjednom neto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmiljao
o tome ta znai iveti?

Ko sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.
Brige
Zar ima briga?
Tuge
Zar ima tuga?

Po merdevinama mate
u mladost hrabro se popni.
Tamo te eka ona
lepa, al lukava duga.

I ivi!
Sasvim ivi!
Ne grickaj kao mi dane.
iroko vai vazduh.
Prestii vetar i ptice.

Jer svaka venost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hoda

sve vie ti je uzan
i osmeh sve tii
i tii
i nekako iskrivljen.

Zato ivi, al sasvim!

I ja sam iveo tako.

Za pola veka samo
stolea sam obiao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Veno sam iao.
Iao

Ispredi iz svoje aorte

pozlaen konac trajanja
i zaij naprsla mesta
iz kojih drhte uenja.

I nikad ne zamiljaj ivot

kao uplaen oprotaj,
ve kao stalni doek
i stalni poetak buenja.

2.

A onda, ve jednom ozbiljno

razmisli ta znai i umreti
i gde to nestaje ovek.

ta ga to zauvek ite.

Nemoj ii na groblja.
Nita nee razumeti.
Groblja su najcrnji vaar
i tuno pozorite.

Igrajui se nemira
i svojih bezoblija,
zar nema ponekad potrebu
da malo kriom zae
u nove slojeve razuma?
U susedne budunosti?

Objasniu ti to nekada
ako me tamo nae.

Zna ta u ti uiniti:
pokvariu ti igraku
koja se zove bol,
ako se bude odvaio.
Ne laem te.
Ja izmiljam
ono to mora postojati,
samo ga nisi jo otkrio,
jer ga nisi ni traio.

Upamti: stvarnost je stvarnija

ako joj doda nestvarnog.

Prepoznae me po utanju.
Veni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj vetinu sluanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj roenja

i nekih sitniavih smrti,
kad jednom bude shvatio
da sve to to si disao

ne znai jedan ivot,

stvarno naii do mene

da te dotaknem svetlou
i pretvorim u misao.

I najdalja budunost
ima svoju budunost,
koja u sebi uje
svoje budunosti glas.

I nema praznih svetova.

To, ega nismo svesni,

nije nepostojanje,
ve postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,

evo ta e to biti.
Hiljade arenih riba
leprae mi kroz oko.
I zemlja e me skriti.
I korov e me skriti.

A ja u za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
ve samo trenutnih granica.

Jedriu nad tobom u svitanja

niz vetar klizav ko svila.
Razgrtau ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budunosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao neujno klatno

zaljuljano u beskraju,
visiu sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma

to sama sebe odmotava.
Lebdeu u mestu, a stizau
i nestajau u vremenu.

Odmoriu se od sporednog
kao galaktika jata,
koja su srasla pulsiranjem
to im u nedrima traje.

Odmoriu se od sporednog
kao ogromne ume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriu se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriu se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
jo dok se nisu ni srele.
Zar misli da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,

il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tiina,
tama
i prah?

Zna, ja sam stvarno sa zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

Nita se u meni nee

ugasiti ni skratiti.

Samo u,
obino tako,
jedne sluajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se oiju vratiti.

Kanjavan za sve to pomislim,

a kamoli to poinim,
osumnjien sam za nenost
i proglaen sam krivim
to ljubav ne gasim mrnjama,
ve novom, veom ljubavlju
i ivot ne gasim smrtima,
ve neim drukije ivim.

Poslednji rubovi beskraja

tek su poetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj muiti

pitanjem: kako preiveti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.

Ako ti jave: umro sam,

ne brini. U svakom stoleu
neko me sluajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi

kao u jednom oveku.

Nigde toliko drukijeg

kao u istim stvarima.

Proeprka li prostore,
iskopae me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski viestruk,

ne znai biti raoveen.

Ja jesam deljiv sa svaim,

ali ne i razoriv.

A sva ta udesna stanja

i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Zna ta su proroanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
to vija sebe ukrug.

Pa to bismo se opratali?
ega da nam je ao?
Ako ti jave: umro sam,
ti zna ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.
Da za mnom ostane neto
kao leprav trag.

Nemoj da bude tuan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
udno drag.

Nou kad gleda u nebo,

i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,

kad vidi neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja jo uvek
aav letim i ivim.

Uspavanka

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rav i zao,
mada poneko plae,
i samuje,
i brine.

Svuda je jednako suton

na stare krovove pao,
al nekom sutra svane,
a nekom nee da sine.

Ja volim da svima valja

i verujem beskrajno
da e u zoru svako
lake moi da die.
I sklapam oi.
I sanjam,
potajno
to vrelo,
to sjajno
jutro od vetra
i vlati
to se nad kronjama njie.

A sigurno je vano
i od svega najpree
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umori psei,

i bude najcrnje vee,
umeti svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I vano je i ovo,
vanije od najpreeg:
kad se toliko lepote
u sebi uva
i ima,
umeti da niko ne zna
bar komadi tog neeg
spakovati u pismo
i razaslati svima.

Tako e vek tvoj biti

manje plesniv i zao.
Sa manje briga,
samoe,
plaa,
straha
i tuge.

I svaki put kad bude

komadi sebe dao,
liie svet na tebe
vie nego na druge.

Umesto jednog spomenika

Ima na svetu ljudi: dobri, a ne zna zato. Svi kukaju, a jedan meu njima uti, ili se smeka
bezazleno, ali ostale tei. Ima i on svoj roman, sa trzavicama, kuburama, malim linim dohotkom,
ponekim veim snom, ali ga neete uti da se ispoveda. uva za sebe svoj tihi svet briga i radosti,
pa i ako ga ujete jednom u godini da plane, ili ga vidite o prvom maju da je popio au vie,
nekako vam smean, neuk, pravi amater meu profesionalcima i biznismenima ivota.

Ima takvih ljudi. Ako ti treba lud i jak, pozove jednog od njih, i on ti na leima preseli itavu
kuu. Zna se: on to ume, on nikoga nije odbio, pa je nekako i razumljivo da ba njega pozove. I
razumljivo je, naravno, da od njega trai na zajam alat, kad treba neto da se popravi. I da rua
kod njega kad ne zna gde e. I da ga tape po ramenu i da mu stalno ponavlja:

Ti si, stvarno, jedan veliki drugar.

Kad pravi kod kue neku sedeljku, on je taj koji najbolje zna da spremi meso na aru, ribu,
pasulj sa rebarcima. Opae mu kecelju, une ga u kuhinju meu ene i neprekidno ga hvali
kako je kulinarski genije. A on se smeka. Milo mu.

Kad treba da ti se popravi struja, brava, neto na kolima, neto u kupatilu on to zna. Bojlere
menja kao od ale. Kad ne dihtuju prozori, za jedno popodne on to uredi.

Sreo sam pre neki dan takvog jednog oveka, starog prijatelja. Dugo se nismo videli. Ima itavih
pet godina. eta sa erkicom po suncu, a neobina mi slika: on prosed i proelav, a dete malecno
kao mi, uplie mu se oko nogu, jedva hoda, batrga se, saplie...

Sedimo uz kafu na hladnom aprilskom suncu u bati kafanice i razgovaramo o ivotu. Dete uz
njega, mazi se, a on onako ogroman, pa nezgrapan, etvrtast, sa rukama kao lopate, miluje ono
malo stvorenje, privija ga uz sebe, podetinjio zajedno s njim, tepa... I ja sam roditelj, i video sam i
druge roditelje, ali ini mi se da sam tog prepodneva upoznao najveu ljubav na svetu: neto
ljudsko, malo, sa kikama i prastim nosem, neto to ne zna kako mu je ime, neto bespomono
belo, a ve kao ume i da se duri, i da se krije iza stolica, i da se raduje, a uz njega neto dobro i
veliko, ljudina jedna sa srcem velikim kao bundeva, jedan pravi tata, koji je svima pomogao u
ivotu, koji ima snage za tri kubikaa, a sad ume paljivo da obrie dugmence neijeg balavog
nosa, da tepa, da recituje stihove o nekim kucama i macama, da imitira ptice i tu-tu i da menja
pelene svojoj upikenoj princezi.

itav dan mi nekako ispao lepi. Odluio sam da ne odem na jedan vaan sastanak, da ne
pokvarim neto u sebi samom posle ovog susreta. Odluio sam da ne posetim neke prijatelje, da
budem sam, da mi bude dobro, da mi bude kao da sam se istuirao od tmurne svakodnevice u
kojoj svakog dana nekom neto ne valja.

Nita veliko nismo nas dvojica jedan drugom ispriali. Popili smo kafu, on je uhvatio ker za
ruku i otili su dalje, da etaju po suncu, jedna mala lopta, zakotrljana kraj jednog ogromnog brda
koje se zove: moj dobri, veliki tata.

Zato vas ovaj drugar zove: Bivi prijatelju? pita me kelner dok naplauje raun.
 Dugo se nismo videli, a nekada smo bili gotovo nerazdvojni, pa on to tako u ali... Inae, dobar
ovek.

I jeste valjan neki i poten ovek kae kelner. Samo, takvi poteni uvek prou najgore. Ve
pet meseci trai posao. A to dete, to vidite, usvojio ga kao bebu. Naao malu na autobuskoj
stanici i odneo kui. ena nije mogla da mu rodi, pa je usvojio dete. Ima ih koji usvajaju kerove,
dragi moj.

Manite to sa kerovima kaem. I kerovi su na neki nain ljudi. Kad su majmuni ljudi, mogu
valjda i kerovi da budu...

A dan mi odjednom ispao kao da nema sunca. Moja stara dobriina, moj dobri "bivi prijatelj",
mui svoju muku sam, pod kestenovima to su tek olistali, i raduje se sam, na svoj nain, sa
jednim malim ljudskim biem koje mu se saplie oko nogu i sve je manje, klikerastije, to dalje
odmiu niz ulicu.

A on, koji je svima pomogao, i kome sad niko ne ume da pomogne, on, koji se smekao dok je sa
mnom pio kafu i nijednom nije zakukao, nijednom se nije poalio, nijednom nije zatraio uslugu,
to vie odlazi u daljinu izgleda mi sve vei, kao da raste, vii od kestenova i od krovova.

Kao da je sam sebi digao spomenik.

25. april 1975.

Ja jesam deljiv sa svaim,

ali ne i razoriv.

A sva ta udesna stanja

i obnavljanja mene

i nisu drugo do vrtlog

jednolik,

uporan,

dug.

Zna ta su proroanstava?
Kalupi ranijih zbivanja

i zadihanost istog

to vija sebe ukrug.

Pa to bismo se opratali?

ega da nam je ao?

Ako ti jave: umro sam,

ti zna ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane neto

kao leprav trag.

Nemoj da bude tuan.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast,

udno drag.

Nou kad gleda u nebo,

i ti namigni meni.
To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,

kad vidi neku kometu

da vidik zarumeni,

upamti: to ja jo uvek

aav letim i ivim.

Uspavanka

Svet ovaj,

u stvari, i nije

tako rav i zao,

mada poneko plae,

i samuje,

i brine.

Svuda je jednako suton

na stare krovove pao,

al nekom sutra svane,

a nekom nee da sine.

Ja volim da svima valja

i verujem beskrajno

da e u zoru svako

lake moi da die.

I sklapam oi.
I sanjam,

potajno

to vrelo,

to sjajno

jutro od vetra

i vlati

to se nad kronjama njie.

A sigurno je vano

i od svega najpree

za svaki obraz na svetu

po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umori psei,

i bude najcrnje vee,

umeti svoj jastuk nadom

zaliti i obojiti.

I vano je i ovo,

vanije od najpreeg:

kad se toliko lepote

u sebi uva

i ima,

umeti da niko ne zna

bar komadi tog neeg

spakovati u pismo

i razaslati svima.

Tako e vek tvoj biti

manje plesniv i zao.

Sa manje briga,

samoe,

plaa,

straha

i tuge.

I svaki put kad bude

komadi sebe dao,

liie svet na tebe

vie nego na druge.

Umesto jednog spomenika

Ima na svetu ljudi: dobri, a ne zna zato. Svi kukaju, a jedan meu njima uti, ili se smeka bezazleno, ali
ostale tei. Ima i on svoj roman, sa trzavicama, kuburama, malim linim dohotkom, ponekim veim snom,
ali ga neete uti da se ispoveda. uva za sebe svoj tihi svet briga i radosti, pa i ako ga ujete jednom u
godini da plane, ili ga vidite o prvom maju da je popio au vie, nekako vam smean, neuk, pravi amater
meu profesionalcima i biznismenima ivota.

Ima takvih ljudi. Ako ti treba lud i jak, pozove jednog od njih, i on ti na leima preseli itavu kuu. Zna
se: on to ume, on nikoga nije odbio, pa je nekako i razumljivo da ba njega pozove. I razumljivo je,
naravno, da od njega trai na zajam alat, kad treba neto da se popravi. I da rua kod njega kad ne zna
gde e. I da ga tape po ramenu i da mu stalno ponavlja:

Ti si, stvarno, jedan veliki drugar.

Kad pravi kod kue neku sedeljku, on je taj koji najbolje zna da spremi meso na aru, ribu, pasulj sa
rebarcima. Opae mu kecelju, une ga u kuhinju meu ene i neprekidno ga hvali kako je kulinarski
genije. A on se smeka. Milo mu.
Kad treba da ti se popravi struja, brava, neto na kolima, neto u kupatilu on to zna. Bojlere menja kao
od ale. Kad ne dihtuju prozori, za jedno popodne on to uredi.

Sreo sam pre neki dan takvog jednog oveka, starog prijatelja. Dugo se nismo videli. Ima itavih pet
godina. eta sa erkicom po suncu, a neobina mi slika: on prosed i proelav, a dete malecno kao mi,
uplie mu se oko nogu, jedva hoda, batrga se, saplie...

Sedimo uz kafu na hladnom aprilskom suncu u bati kafanice i razgovaramo o ivotu. Dete uz njega, mazi
se, a on onako ogroman, pa nezgrapan, etvrtast, sa rukama kao lopate, miluje ono malo stvorenje,
privija ga uz sebe, podetinjio zajedno s njim, tepa... I ja sam roditelj, i video sam i druge roditelje, ali ini
mi se da sam tog prepodneva upoznao najveu ljubav na svetu: neto ljudsko, malo, sa kikama i prastim
nosem, neto to ne zna kako mu je ime, neto bespomono belo, a ve kao ume i da se duri, i da se krije
iza stolica, i da se raduje, a uz njega neto dobro i veliko, ljudina jedna sa srcem velikim kao bundeva,
jedan pravi tata, koji je svima pomogao u ivotu, koji ima snage za tri kubikaa, a sad ume paljivo da
obrie dugmence neijeg balavog nosa, da tepa, da recituje stihove o nekim kucama i macama, da imitira
ptice i tu-tu i da menja pelene svojoj upikenoj princezi.

itav dan mi nekako ispao lepi. Odluio sam da ne odem na jedan vaan sastanak, da ne pokvarim neto
u sebi samom posle ovog susreta. Odluio sam da ne posetim neke prijatelje, da budem sam, da mi bude
dobro, da mi bude kao da sam se istuirao od tmurne svakodnevice u kojoj svakog dana nekom neto ne
valja.

Nita veliko nismo nas dvojica jedan drugom ispriali. Popili smo kafu, on je uhvatio ker za ruku i otili su
dalje, da etaju po suncu, jedna mala lopta, zakotrljana kraj jednog ogromnog brda koje se zove: moj
dobri, veliki tata.

Zato vas ovaj drugar zove: Bivi prijatelju? pita me kelner dok naplauje raun.

Dugo se nismo videli, a nekada smo bili gotovo nerazdvojni, pa on to tako u ali... Inae, dobar ovek.

I jeste valjan neki i poten ovek kae kelner. Samo, takvi poteni uvek prou najgore. Ve pet
meseci trai posao. A to dete, to vidite, usvojio ga kao bebu. Naao malu na autobuskoj stanici i odneo
kui. ena nije mogla da mu rodi, pa je usvojio dete. Ima ih koji usvajaju kerove, dragi moj.

Manite to sa kerovima kaem. I kerovi su na neki nain ljudi. Kad su majmuni ljudi, mogu valjda i
kerovi da budu...
A dan mi odjednom ispao kao da nema sunca. Moja stara dobriina, moj dobri "bivi prijatelj", mui svoju
muku sam, pod kestenovima to su tek olistali, i raduje se sam, na svoj nain, sa jednim malim ljudskim
biem koje mu se saplie oko nogu i sve je manje, klikerastije, to dalje odmiu niz ulicu.

A on, koji je svima pomogao, i kome sad niko ne ume da pomogne, on, koji se smekao dok je sa mnom
pio kafu i nijednom nije zakukao, nijednom se nije poalio, nijednom nije zatraio uslugu, to vie odlazi u
daljinu izgleda mi sve vei, kao da raste, vii od kestenova i od krovova.

Kao da je sam sebi digao spomenik.

25. april 1975.