Nekoliko ogleda o novijim knjigama Borisa Jovanovića Kastela,

poslije 2010. kada je objavljen Mediteranski gospar

Ante Matić, Zagreb

KASTELOVA MEDITERANSKA BAJKA

Boris Jovanović- Kastel, Mediteranski indigo, Medija link, Podgorica, 2008.

Evo me iz Melburna u Titogradu, odnosno Podgorici. Oca mu očina, tko je to

u vrijeme komunističke diktature Podgorici mijenjao ime i prekrštavao
sjedište Dukljana u Titograd. Ne samo Podgorici, Veles je postao Titov Veles,
Velenje Titovo Velenje, Užice Titovo Užice, a nikako nije moglo Jajce
proglasiti Titovim. U tom gradu udaren je temelj Jugoslaviji. Duknjani su bili
svojedobno isto što i Hrvati, pa Mediteranci i napokon Crnogorci.
Listajući i štijući ovaj izbor iz Kastelove poezije, našao sam i sebe među
recezentima na kraju knjige. I bijaše mi drago, iskreno ću priznati. Naime,
pisao sam o drugoj Kastelovoj knjizi, pa je Kastel zbio književne kritičare i
recezente u isto tor. Ovaj vrsni pjesnik i esejist uporno piše i priča o
Mediteranu kao nečemu od čega se ne može odvojit i nečemu što je
odvajkada bilo kolijevkom njegovih predaka, pa idući njhivim tragovima,
otkriva stope potomaka . Sami naslovi Kastelovih knjiga dovoljno govore
koja je preokupacija i poruka jednog od ponajboljih žuvućih crnogoskih
pjesnika. Nakon prve zbirke pjesama Kad zamirušu kajanja, pa Prstenja
pomorja, Anatomije sredozmennog dana, Mediteranske agende, Ega mora i
Brojanica od školjiki, do ovog izbora naslovljenog Mediteranski indigo, Boris
Jovanović zvani Kastel, moj dragi poznanik i častan i čestit Crnogorac,
pokazao je svu svoju širinu, toleranciju i čojstvo iz knjige u knjigu, iz pjesme
u pjesmu, od naroda do naroda, koji živu pod ovom kapom nebeskom, pod
ovim krvavim podnebesjem i na obalama Jadrana i u raskošnom vrtu
Mediterana. Kastel se ne odvaja od mora i svoje ideje o suživotu i
zajedničkim korijenima naroda koji živu na području komada zemlje i mora
što se naziva Mediteran. Ovaj zaista darovit i misaon pjesnik, otkriva nam
ljepote Mediterana, koje smo zaboravili da postoje i da su nam svima date
od Boga od postanka svijeta, zemlje i čovjeka. Dovoljno je pročitati
Kastelove nadahnute pjesme :
Latinska knjiga mrtvih, Morski psaalam, Trag Odiseja, Lament nad
Dubrovikom, Balkan, Dalmacija, Kalendar…
Kad pročitate shvatite Kastelovu širinu, dubinu, daljinu i veliku ljudsku
poruku o čovjeku, koji nije stvoren da radi drugom čovjeku zlo. Kastel je
istinski rapsod našega vremena i Mediterana.

1
DVOKNJIŽJE CRNOGORCA-MEDITERANCA
Boris Jovanović Kastel, Mediteranski gospari i Ogledanje u bonaci, Medija
link Podgorica, 2009.
Crnogorskog mediteranca Kastela upoznao sam u Mostaru na Šantičevim
susretima poezije prije nekoliko godina. Od tada Kastel redovito meni šalje
svoje knjige, koje redovito prikazujem u časopisu i na portalu gdje
objavljujem književne kritike i prikaze knjiga, pa ja nekako očekujem da me
pozove da dođem u Podgoricu, što ću rado učiniti ako do toga dođe, jer
nikad nisam bio u Crnoj Gori, a obišao sam više od pola svijeta uzduž i
poprijeko našega planeta. Nije dobro umrijeti, a ne vidjeti lijepu zemlju, koja
se zove Crna Gora. Uostalom, o ljepoti te zemlje pjevaju Crnogorci u svojoj
humni.
Oj lijepa… a mi Hrvati Lijepa naša…
Te dvije prelijepe, gorovite, brdovite, susjedne zemlje na jugu starog
kontinenta, zapljuskuje i oplakuje Jadran i Mediteran.
Ove godine dobio osam dvije Kastelove knjige, Mediteranski Gospar i
Ogledanje u bonaci. Prva knjiga su kritike i prikazi Kastelovih knjiga od
raznih autora iz naroda koji govore i pišu hrvatskim, srpskim, slovenskim i
crnogorskim jezikom,a druga su ogledi i eseji o piscima i pjesnicima koje je
Kastel u životu pročitao. Među tim kritikama je i moj prikaz Kastelove
knjige pjesama Ego mora. O prvoj knjizi nema se što drugo reći, doli
pročitati komu se čitaju književne kritike, o drugoj valja raći da je to knjiga
izvrsnih eseja. Kastel piše o Pavezeu, Nerudi, Ungaretiju, Montalu,
Leopardiju, Servantesu, Buzatiju, Kišonu, Pazu, Tabuki, Kabi, Naćinoviću,
Đuroviću…
Meni se posebno svidio i zato ga izdvajam iz ove knjige, briljantan esej
Mediteran –istorija u pokretu. Mediteran je , piše Kastel, svijet za sebe,
modus deficiens (Camus), eksperimentalni prostor svjetske pozornice,
svjetlost lišena gegorafije.
Po Kastelovu pisanju Mediteran oprostoruje vrijeme, sjedinjuje razlike i
odbija istosti, “njegova krv vrije kao vino, a njegovim vinom nazdravljaju
barbari, plemići i antiglobalisti u znak pomirenja”. Mediteran je otklon od
ljudskog mraka i mrijestilište ideja koje čine sjeme demokracije Starog
kontinenta nastalog upravo na temeljima mediteranske civilizacije.
Metiteranci su Solon, Sokrat, Fidija, Aristotel, Platon, Heraklit, Homer,
Dante, Marulić, Gundulić, Ungaretti, Camus, Tin…

2
Robert Hýsek i Matthew Sweney

MORE KAO SREDSTVO POETSKOG POSTOJANJA

More kao prostor mitološke bezvremenosti, more kao sredstvo poetskog

postojanja, pomorska kultura i navigacija kao izvori vječitog nadahnuća – to
je zapravo sredozemna poetika mediteranskog pjesnika Borisa Jovanovića
Kastela. Autor se vraća u vjekove unazad u potrazi za sjenkom jer zna da
trag vječnosti može naći samo u svijetu poezije. Njegova poezija je košnica
mediteranskih luka i drevnih vremena premještena u stvarnost i
interpretirana vrlo modernim jezikom, filosofijom i slikama. Kastel iz
pjesničke supstance crpi istoriju svoje domovine, Crne Gore, nekadašnje
Duklje i neizbrisivih tragova i duha velikih civilizacija u njoj – antičke Grčke,
Rima, Vizantije, Venecijanske Republike i Osmanskog carstva što Crnoj Gori
donosi grandiozne atribute multikulturalizma.
Kastel demonstrira bezvremenost diskretno iz razloga što je njegov
crnogorski identitet usidren duboko u mediteransko kulturno nasleđe i
stoga ova poezija ljubomorno čuva tu istorijsku patinu. Ovaj pjesnik putuje
kroz vrijeme i prostore Sredozemlja, obično sam i izvan dogmi i većine.
Njegovi lirski subjekti, pa skoro neumoljivo, podređeni su istorijskom ehu.
Mi se neprekidno prepoznajemo u ogledalima Kastelovih mora mitološke
dubine pobjeđujući vrijeme. Na taj način duhovno sazrijevamo brže i jače u
mjeri koliko smo bliži susretu sa poviješću Mediterana.
Kada zaronimo u prošlost, mit i istorija mogu biti izvor budućnosti na koju
ne možemo gledati sa optimizmom.
To su mitološke dubine Kastelovog Mediterana.

Robert Hýsek i Matthew Sweney

Iz predgovora Antologije savremene slovenske poezije Bludni korijeni na
češkom i engleskom jeziku, Univerzitet Palackog, Olomouc, Češka
Republika, 2014.

3
Ivan Dobnik

POEZIJA MAGIČNE SREDOZEMSKE METAFIZIKE

Boris Jovanović Kastel, Ručak na hridini, Izdanje autora i prijatelja,

Podgorica 2010.

Ručak na hridini je izuzetna pjesnička knjiga poezije, koja sija i svijetli u

najpotpunijem pjesničkom smislu izvornu, kastelovsku viziju poetičkog
kosmosa kroz konkretnu pokrajinu Sredozemlja. Sredozemlje je, bez
sumnje, kult i mit svakoga velikog pjesnika, pisaca, mislilaca, filozofa,
slikara ili bilo kojeg drugog umjetnika. To je inspiracija i san bivanja, nebo
za ljubav i bezvrijeme pjesničkog stvaralaštva, raj za meditaciju
sredozemske matafizike koja se u pjesništvu izuzetno darovitog
crnogorskog pjesnika Borisa Jovanovića Kastela pokazuje u svom
najpotpunijem obliku.
Radi se o ljepoti i boli, o radosti i rani, o blizini i daljini kroz ljubav, radi se,
dakle, o svemu što prolazi, odlazi i ostaje kroz poeziju vječito, besmrtno i
neuništivo. Pjesnički univerzum B. J. Kastela mogli bi opredijeliti kao
specifičnu poetično – sredozemsku metafiziku, kao univerzum magične
poetike koja opijevava ljepotu i tragediju ljudskog u najširem području
Sredozemskog mora.
Mediteran Kavafisa i Seferisa, ali i Kvazimoda i Montalea, te Sapfo, Valéryja,
Kamija i brojnih drugih poeta Španjolske, Grčke, Italije, jadranske obale,
maloazijske i sjevernoafričke obale, jeste opijat za stvaranje jedne od
najvećih poetičkih atmosfera svjetske poezije. Boris Jovanović Kastel se
rodio među ove najveće, najbolje čiste duše morskog i vazdušnog jezika.
Sanja i piše, piše i sanja, pjeva, stvara, kroz pjesme širi talase novog i
drukčijeg čovječanstva, troši sjeme za humanizam budućnosti koja je sa
njegovim bićem već ovdje, među nama. I takvu nebesko-zemaljsku
filozofiju poezije donosi svaki pravi pjesnik tako što se bogato napaja u
ostvarenju pjesnika prošlih doba, i onda ih povezuje, pa sa svojom
»božanstvenom« kreacijom daruje ljudskim bićima potpunu preporođenost.
Ručak na hridini je za naš suvremeni evropski prostor izuzetno značajna
pjesnička knjiga. U vihorima kataklizmatičkih i grubih društveno-političkih
promjena Balkana, Evrope i Planeta, vidim u takvoj poeziji najvišu,
najpotpuniju nadu za čitavu čovječanstvo. Poezija B. J. Kastela je svetionik
na hridini u tom sveopštem vihoru i kaosu vrijednosti. Tu je nebo

4
umirenosti drukčije. Kastelove pjesničke riječi kao riječi vatesa (proroka)
povezuju i spajaju, umiruju sa čistom svjetlošću Sredozemlja, umivaju sa
talasima Mediterana, miluju njegovim vjetrom. Zato ova poezija dodiruje
našu unutrašnjost sa jezikom s one strane izrečenosti, stvarnoga i
zemaljskoga.
B. J. Kastel se tako kao predstavnik najmodernije crnogorske poezije
naseljuje sa svojim pjesničkim viđenjem svijeta na nebu – sazviježđu
svjetske poezije. On beskompromisno ustrajava kod ljepote i etike mora i
kopna, plovidbe i ljubavi, intime i bespovratka, kod bratskog povezivanja
različitosti sa izuzetnom snagom riječi, briljancom stila i kulturom
međučovječanskog. Ručak na hridini je metafizički prostor prelaza u
svevrijeme i sveprostor svemira na pjesnički način. Čudesno sijajući
riječima, Kastel nas uvodi u sredine morskog vazduha i hodočašća
sredozemskim lukama, kroz jezgra sudbina i događaja, a opet je na
sigurnom, na hridini magičnog, poetičkog kosmosa svoje poezije.

5
Josip Osti

PJESNIČKO SUOČAVANJE SA MEDITERANOM

Boris Jovanović Kastel, Ručak na hridini (poezija), Izdanje autora i prijatelja,

Podgorica, 2010.

Prvi moj susret s poezijom Borisa Jovanovića Kastela bio je veoma

prijatno čitalačko iznenađenje, jer se radi o pjesniku koji je, usprkos
mladosti, već opsežnim opusom, prepoznatljivim glasom i rukopisom,
moderno artikulirao svoju fasciniranost Mediteranom. Magičnim
prostorom, u kojem se, pored ruža morskih struja i vjetrova, dotiču, grle i
ljube more, nebo, zemlja i plamen sunca, zrcaleći se u njegovoj povijesti,
kulturi i umjetnosti. Prema kojem malo ko od onih, koji ga, kao i ja, osjećaju
duhovnim zavičajem, može ostati ravnodušan. A kako i da bude drugačije
kada je Mediteran, latinski naziv središnjeg prostora, u antičko doba
poznate Zemlje, nesumnjivo kolijevke europske kulture. A to je ostao i
kasnije, jer je iz Sredozemlja toplo Sredozemno more bilo jedini put
otkrivanja mnogih drugih, pa i dalekih nepoznatih krajeva svijeta (ne samo
Amerike), te upoznavanja s poviješću i kulturom njihovih žitelja. Kastel je
svoje pjesničko suočavanje s Mediteranom i svoje moreplovstvo njime,
kakve dosad nismo sreli u crnogorskoj poeziji (i ne samo crnogorskoj),
usmjerio pretežno vraćanju njegovim obalama i opisivanju svojeg
lutalaštva. Po nečem sličnom Odisejevom povratku na Itaku, ali, po mnogo
čemu, i različitom. Ponajviše otkrivanjima i istraživanjima prašinom
zaborava prekrite burne povijesti Mediterana i njegovih bogatih kulturnih
riznica. Pogled u prozirnost morskog plićaka Sredozemnog mora u
svakodnevnom životu čak i mnogih Mediteranaca preusmjerio je u
dokučivanje tajni koje kriju njegove tamne dubine, koje pjesnik naziva
podmorjem, u kojima leže ostaci »potonulog svijeta« iz krhotina kojeg
kaleidoskopski slaže svoje pjesničke mozaike. Krhotinama zaboravljenog
kosmosa Sredozemlja, nađenim u muzejima, arhivima, bibliotekama…,
dodaje viđeno i doživljeno u lukama brojnih mediteranskih gradova,
crkvama, krčmama, bordelima… Time mitsko, povijesno i današnje postaje
»unutrašnje more« njegovog pjesničkog svijeta, melodično ustalasanog, koji
opija i omamljuje, bilo da uspavljuje ili rasanjuje, budi i/ili otrežnjava…
Tako hvalospjevima, kao i žalopojkama, njihovom himničnošću ili
elegičnošću, ne rijetko medjusobno nerazlučivo prepletenim i povezanim
sunčanom mišlju, kako Albert Camus naziva mjeru života »u kojoj je od

6
Grkā priroda stajala uvijek u ravnoteži s postojanjem«. Takvom mišlju,
radoznalom, upornom, pronicljivom i sistematičnom, istodobno južnjački
senzibilnom i strasnom, obasjano je i Kastelovo pjesničko viđenje i
poimanje Mediterana, jer, poput Camusa, vjeruje da se »mladost svijeta
nalazi uvijek oko istih obala«. Oko obala Sredozemnog mora, trajno
obilježenih sizifovskom ustrajnošću, prometejskom pobunom i ikarovskim
uzletima.
Vjerujem da knjiga koju držite u ruci - izbor Kastelovih pjesama
Ručak na hridini, u kojoj su onima, kako sam lijepo kaže, iz mediteranskog
arhiva dodane nove, ne samo potvrđuje rečeno, nego bi se tome još mnogo
šta dalo pridodati. A najvažnije je, čini mi se, njegove pjesme čitati
otvorenog srca, jer nam one, svakim novim čitanjem, sve šire otvaraju svoje
dveri i uvode nas u čudesne odaje upjesmljenog mediteranskog prostora
neiscrpnih ljepota i tajnovitosti, podstičući nas i same na maštanje. A znano
je da je mašta kraljica stvaralaštva.

7
Zorica Radulović

RENESANSNA OGRLICA
OD MEDITERANSKOG PUSTOLOVA I JUVELIRA

Boris Jovanović Kastel, Ručak na hridini (poezija), Izdanje autora i prijatelja,

Podgorica, 2010.
Zovu me mora.
Kastel

Sa željom da pronađem školjke u Kastelovim morima i od njih sačinim

renesansnu ogrlicu, kako mi je u posveti poželio sam pjesnik, upustila sam
se u avanturu traganja i traženja. Lucidna i topla preporuka ovog
mediteranskog pustolova učinila mi se strašno izazovnom. Strasno sam
poželjela mediteransku ogrlicu od školjki i da ukrašena njome, sa
morebojnom haljinom na sebi, dostojno uđem u Kastel (Dvorac). Onda sam
se zabrinula: za renesansnu ogrlicu potrebne su školjke sa dna mora a ja
nijesam ronilac kao Kastel da mogu uroniti u podmorje i da mogu spoznati
unutrašnje more. I ne znam jezditi po talasima kao Kastel, i nijesam
moreplovac što pohodi mora, što prezirući kopno i konačno, brodi po
beskonačnom, nijesam mistik, filigrant i juvelir. Ne bih imala petlju da
nađem sebi novo ime a on je s nepogrešivom intuicijom prozvao sebe
Kastelom, živi i ostvaruje se u harmoničnom skladu sa svojim imenom
Nomen est omen.
Kastel je bio slobodan i u izboru svog nebnog zavičaja. Njegov duhovni i
pravi zavičaj postaće Mediteran, on će se uvijek i iznova nadahnjivati njime,
njemu će se ovaj radoznali morehodac iščuđavati, i Mediteran će Kastela
duhovno profilisati. Mediteran će ga i oblikovati u morelikog i moreljubnog
hodočasnika, u čvrstu hridinu koja je u vječnom poljubu s morem. Tu će
hridinu plime i osjeke, vjerujem, izvajati u statuu jednog lijepog mladića
morem osveštanu. Taj mladić će svojim orfejskim zvukom očarati sirene,
one će se u njega zaljubljivati i pjesmom uz harfu ga dozivati. Ili će na
hridini nići svetionik koji će obasjavati puteve drugim moreplovcima.
To je Kastel. A ja? Ja samo volim more, taj nepregledni plavi beskraj koji
negdje u daljini nebo ljubi, obožavam da plivam, da se otisnem daleko - što
dalje od plićaka i od drugih plivača. Nošena talasima, često i ne primijetim
kako sam se brzo obrela na otvorenoj pučini sama u plavetnilu neba i mora,
i ne pomišljajući da bi mogla ajkula da me proguta. Želim otkriti ovdje i
jednu svoju slabost. Svi imamo neke slabosti. Moja je - strah od ronjenja.

8
Čini me se da, ako zaronim, odmah ću se utopiti, usvojiće me more i niko me
nikada više neće naći. Pretvoriću se u morsku pjenu. I neću imati groba
među svojim milima. Ta me misao užasavala. I što da kažem još o sebi a što
bi imalo veze s morem. Možda to, da zaista volim školjke. One me, zajedno
sa drvetom, kamenom i cvijećem, nekako povezuju sa prirodom. Imam ih
dosta u stanu. Imam jedan neobičan sat u dnevnoj sobi izdijeljen na
dvanaest pregrada a u svakoj od njih su drugačije školjkice. Mnogi obrate
pažnju na taj sat. Odavno sam kupila jednu korpicu koja stoji na radnom
stolu. U njoj imam mnogo školjki i jednu crvenu zvijezdu. Zvijezda je tanka i
krhka a školjke su svakakve, ima ih malih i velikih, oblih i čvornovatih pa se
uvijek plašim za tu malu zvijezdu, uzimam je u ruke i nalazim joj bezbjedno
mjesto među školjkama, najčešće je stavljajući na vrhu. Imam i jednu
narukvicu od školjki ali nikad je ne nosim. To su obične školjke iz plićaka a
možda su i vještačke. Od pravih, prirodnih školjki dobila sam nedavno ram
za sliku i jednu vazu, ručni rad moje sjajne studentkinje Katarine koja kaže
da zna tačno u koje vrijeme dana treba da ide da skuplja školjke i da ih tad
najviše ima, ali da to ne želi da otkriva. Za narukvicu pak znam da to nijesu
Kastelove školjke, one sa dna mora, iz dubina. A ja želim takve, one skupe.
Jer, više volim i daviti se u dubini nego praćakati se u plićaku. Stoga,
svratiću do Kastelove mediteranske juvelirnice, prepoznaću školjke, s
radoznalošću i uzbuđenjem ću ih otvarati, a onda ću posjetiti Kastelov
Mediteranski arhiv da tamo nađem uputstva kako od školjki da napravim
renesansnu ogrlicu.
Iznajmljujem jedrenjak za krstarenje i evo me pred knjigom Ručak na
hridini, još jednoj u bisernoj Kastelovoj ogrlici, nanizanoj Školjci. Otvaram je
pažljivo sa željom da iz njene utrobe zasija Biser. I nalazim ga!
Našavši se pred dilemom, da li da kopnom hodi ili morem brodi, pjesnik se i
ovdje odlučio za ovo drugo. Jer, prvo je u posjedu većine a drugo mu se
učinilo neobičnim, drugačijim, novim, intrigantnijim. A Kastel se ne boji
izazova. Naprotiv! S istraživačkim duhom i žarom naučnika, on traga,
skrećući pogled od prozirnosti morskog plićaka, on traga, odgoneta, otkriva,
dokučuje tajne morskih dubina, revitalizuje, restaurira, konzervira jedan
odživjeli svijet, jednu drevnu civilizaciju i kulturu, zapretanu duhovnost
skupljajući je u svoje grlo i nagomilanu prašinu sa krhotina potonulog
svijeta u zlatan prah pretvara. U toj misiji je sam i osamljen, jedinstven i
prepoznatljiv. Pa možda zbog toga se tako suvereno i samouvjereno kreće
nošen morskim strujama po svom izabranom i izmaštanom Kosmosu.
Kastel je neumorni plivač koji se ne boji visokih talasa jer talas je nad
talasima, ne boji se bure niti morskih vjetrova jer ovi se odbijaju od hridine
kao što se i talasi u sudaru sa njom lome i prskaju, ne boji se Kastel ni
gusara, ni morskih nemani, plovi slobodno i bez straha jer zna da je pod
zaštitom boga Posejdona. I u ovoj knjizi opet ga je Sredozemlje iskušalo i u

9
njoj pjesnik ni golim bogovima ne vjeruje/sem moru, i svjetlucav od
vatrometa pod kožom, bezbudan pred budnošću drhti. Kastel pjeva psalme
moreplovca i kao talas svih talasa pita se: kako bez pučine zaglušiti smrt,
misliti.
Kastel je svjestan da je poetizovanje života jedini način da se on podnese, da
se spase duša i da se smrt prevari. No, bez obzira na ova stremljenja,
postignuća i uzlete, pjesnik uviđa nedovoljnost čovjekovog poduhvata pa
kaže - Montenegro/znaš li da patuljci viših umova istorije
ostajemo/mrtvorođenčad. U bijelom mantilu/stručnjak za obdukciju
podmorja, Kastel je i u ovoj knjizi ronilac koji brojeći talase/za drugi dokaz
postojanja boga nije znao. Svjestan da se pred čovjekom nalaze beskonačne
mogućnosti, te da samo od njega zavisi šta će izabrati, kojim će putem poći i
što će od njega postati, da svako ima pravo na slobodu izbora, jer, pobogu,
zašto jedna mogućnost i jedna orijentacija - on bira slobodu! Jovan Striković
kaže da je čovjek slobodan onoliko koliko slobode može podnijeti i ponijeti.
A Kastel će reći - U bratstvu mora/od Pavarotijevog tenora na
buri/slobodniji sam/Nakon svijesti o sebi/to je granica nedostižna.
Kastel je osobena pojava u crnogorskoj poeziji ali i šire, pjesnik južnjačkog
strasnog senzibiliteta, čudesne imaginacije, duboke refleksivnosti i
fascinirajućih znanja iz domena mitskog i istorijskog koja na sjajan način
udijeva u svoj poetski iskaz, i rifiniranog stila. Tako ovaj autentični
morepisac i neprikosnoveni vuk među roniocima proizvodi sljedeće
pjesničke slike - Narednog mjeseca držao je/sunce Istoka na vrhu mača
rumenije od mandarine ili Gutljaj madere iz čaše/sa visokom potpeticom i
žigom karmina/sem bedara gipkijih od jegulje/na jeziku riba čestitaće
slavu. Veoma impresivne su Kastelove komparacije i metafore: gipkija od
kobre, hoda po talasima, prosvjetljenje talasa, kapilari Venecije, svevideće
sljepilo Borhesa, svemodro slan, da obože čuvstva, požar mora, krvotok
Venecije, jata ljeta, tempera vala, pučina lavande, postelja talasa...
Kao pomorac, odan svim mediteranskim morima, pjesnik kaže - Između
žara i pepela izabrao je ćuteći razgovor sa zvonima bure. I u istom smislu -
Krug po krug, ostrvo po ostrvo od jedrenjaka iznevjeren sa istim morem
ostaješ. Sve znano i neznano u jednom snu se odvija, reći će ovaj mudri
pjesnik, jasno pokazujući svojim poetskim djelom da sve iz mašte proishodi
i da sve u mašti proklija. Sa sizifovskom ustrajnošću, odan svojoj misiji i
spreman na nju, on zna da je uzbudljivije otkrivati nego otkriti, odgonetati
nego odgonetnuti, tražiti smisao života nego ga naći (ako se uopšte može
naći) jer je u traženju smisla, taj put, kojim se čovjek kreće tražeći smisao,
zapravo život. Pri tome se čini da je najbolji put onaj koji nema pravca jer
pravac često natjera čovjeka da izgubi ravnotežu – da doguraš kamen do
vrha/bio bi, kao svi, ispunjen konačnim,/ besciljan, čist pod noktima,
beželjan…/Srećan li si, nesrećniče, nadbožni… (Sizif)

10
Na jednom mjestu u knjizi kao da se čuje glas propovjednika – Množite se,
neprijatelji moji, jer vi ste mi najbolji prijatelji. Kastel će isto izraziti
stihovima – Brojali su talase što su ih bez milosti šamarali./Bili su mi
prijatelji/da se otrijezne i opstanu. I u ovoj knjizi pjesnik tešku od vlage i
buđi/mapu mora bez imena prelistava. I ovdje Kastel sa Istokom sunca pod
ruku korača preko talasa, kao mjesečar, i sniva snove još nedosanjanog
Mediterana. Čini mi se s geslom – Ne sanjaj život, živi svoje snove.
Neobični kastelovski duh u ovoj knjizi ruča školjke na hridini, opija se
aromom i mirisom Mediterana, grije se i sunča na žalima južnih mora ali i
ovdje sa velikom brigom da kosmos Sredozemlja ne zaspe od starosti.
Navešću još neke Kastelove pjesničke razglednice – Pred osvajačima/mlada
zidina/košulju raskopčala ili Saginje se, dlanove puni/morskom pjenom
bjeljom od smrti ili Otpivši gutljaj bure ili Mjesec srp puzavicu sna prekida
ili Pljuvačkom snijega prekriše kamenopise ili Voskom sunca premazana.
Sjajni su i stihovi – Dok je vitkija od Kolumbovog/ spomenika plakala i
šaputala/zvučnije od kastanjeta ili Oprosti, tako ti mora/kad se vrati obali
pelerina vala. Impresivne su i slike iz pjesme Filozofija ljubavi – Iz mora,
guste pjene, izlaziš/sa dvije lune na prsima,/petrovdanskom smokvom pod
pupkom/kože od morskih oblutaka/naborana munjama ubogog Juga ili iz
iste pjesme – opijena graševinom i cimetom zavodiš nebesa.
Ova knjiga Kastelove poezije sva je lijepa. A pred lijepim se ne može biti
samo gledalac ili slušalac, kako kaže Jovan Striković, već pred lijepim se
postaje koautor, lijepo nas angažuje na emocionalnom, duhovnom i
intelektualnom planu. Lijepo ispunjava svojim savršenstvom našu
egzistencijalnu realnost. Stoga, dovoljna je jedna iskra, jedna varnica, jedan
plamen ili jedan žižak iz Kastelove knjige pa da se razbukti vatra, da ta vatra
isija priču, esej ili pak novu pjesmu. Može vam se dogoditi čak i renesansa,
prosvjetljenje, metanoja.
Sa mnom se desilo nešto slično. Zapljusnuvši me, jedan talas Kastelovog
mora, skvasio me i okupao. Našla sam se u čudu kad sam spoznala da imam
peraja i riblji rep. A onda sam pomislila – to je samo Božja milost mogla da
učini. Znajući za moj strah od ronjenja, ali i za neutaživu žeđ za biserima,
Bog mi je podario peraja. Svjesna svojih novih, od Boga darovanih, moći
brzo sam zaronila u dubine modrog mora. Po prvi put. Lako i sigurno. I
slijedilo je uskliknuće – Moj strah od ronjenja je prevaziđen! Sada mogu u
nedogled tražiti školjke i sakupljati bisere. Lov na školjke i bisere je i nečiji
životni poziv. Težak i mučan, zahtijeva strpljenje i istrajnost. Jer, bezbroj je
školjki a samo rijetke porode biser. I samo rijetki pronađu biser. A još rjeđi
su oni što ga umiju prepoznati. Jer često se dešava da na zrno bisera naiđe
Lafontenov pijetao kom bi zrno ovsa bolje odgovaralo.
No, svejedno, ja ću i dalje tražiti školjke i sakupljati bisere jer, vjerujem, da
oplemenjeni Biserom lakše podnosimo život. Takođe, vjerujem da tako

11
misli i Kastel koji vidio je boga/gledajući talase/čuo ga glasno. Sa željom da
se u ovom mom eseju nađu probrane Školjke, mada su sve sa biserima,
ističem – Epigram, 3. jun 2006. Montenegro, Ručak na hridini, Filozofija
ljubavi, Književno veče i More u džepovima.
I, na kraju, poruka Pjesniku. Pronašla sam školjke. I napravila ogrlicu. Čini
mi se da mi dobro stoji.
Hvala ti, Kastele, na poklonu!
Hvala ti, Bože, za peraja.

12
Драгица С. Ивановић

ДИЈАЛЕКТИКА ПОДМОРЈА

Борис Јовановић Кастел: Ручак на хридини, Подгорица, 2010.

Мало је оних који успевају да остану доследни себи, свом

поетском дискурсу и својој препознатљивој симболици, а да се притом
не врте у једном истом, зачараном и са свих страна заптивеном кругу,
већ да, упркос ономе што се понавља, откривају себе новог заједно са
откривањем нових, каткада бољих, каткада горих светова. Борису
Јовановићу Кастелу такав напредак, који више личи на проширивање
обима кружнице, него на излазак из ње, никада није био проблем да
своје видно поље обогати новим, понекад чак и изненађујућим
поетским сликама, а да оне и даље буду детерминисане Медитераном,
као неисцрпном песниковом инспирацијом.
Кроз збиркe поезије, Кастел нас упознаje са разним лицима
Медитерана, откривајући његове поетичне и мистичне стране,
кораком од седам миља прелазећи и потирући временске дистанце
између класичног и савременог доба, сажимајући их у јединствену
поетску свеприсутност. Ручак на хридини нас задржава у истом
окружењу, али амбијент је битно измењен. Од оног познатог и присног
Медитерана који смо сусретали још од када су у првој Јовановићевој
књизи „замирисала кајања“ па до Венчања са сипом, остали су само
трагови, бледе назнаке да је то исто оно место с којег се на пут и
кренуло. Предели кроз које нас песник води, још увек су мора (одбегла
Средоземљу или још увек чврсто стопљена са њим), обале и хридине,
позанти приморски пејзажи, али од некога ко се претходном књигом
венчао са сипом, нужно се очекује да нас по први пут темељније
упозна и са морским дном, омогућавајући нам на тај начин, да видимо
и оно што је теже уочити.
Свест о подморју као да код нашег песника појачава и свест о
себи. Стопљен са пределима о којима је певао, сљубљен са основним
симболом своје поезије – морем, песник раније није ни осећао потребу
да издвоји свој глас, да га одели од хучања узбурканог мора. Подморје,
међутим, окружење је од којег жели да се дистанцира (колико то јесте
у његовој моћи). Да би та разлика била уочљива, мора најпре да
сагледа себе, и своје границе. Слушајући савет исписан на храму
Аполоновог светилишта у Делфима, песник настоји да упозна самог
себе. Тако се то и одвија: он себе не казује, већ самог себе заједно са

13
читаоцима поступно открива. Дах сопства разастрт азуром он
истражује, долазећи до закључка да једно такво истраживање, самим
тим што је предузето, већ мења човека. Онај који отпочиње пловидбу
са циљем да пронађе Вердијеве трубадуре, Есхилове сузе / у либели,
порфирну хаљину Галатеје / скројену да замијени барјак на
зидинама... и онај што одустаје од „патетичних потрага“ за собом на
рту и отискује се на пучину како би самог себе тражио, како би се
самом себи, као завичају, вратио, нису и не могу бити једно исто. Отуда
се и говори о два живота, о реинкарнацији. Живот се дели на онај пре
пловидбе и онај који с пловидбом започиње.
Трагајући за самим собом, настојећи да чује сопствени глас,
неизвеснији од гласова сирена, песник не заборавља ни путовање кроз
време. Онако како смо већ навикли, поново ће нас одвести и у
александријску библиотеку и до огњишта Делфа, до Хадријанових
зидина, и на римски форум, али ће нас преко бордела средњовековне
Сицилије изнова вратити садашњем тренутку и Монтенегру којем
прети лапот, модерним пирамидама, савременим вавилонским кулама
које настањују Мајкл Џексон, Мадона и њима слични најзанменитији
представници субкултура данашњице (што За еолске струне
дубровачких трубадура, / магију напуљске опеере, сиртаки буре / не
знадоше...)
Пловидба на коју се песник одважио, путовање је у више
смерова. Поред географских и историјских паралела за које смо већ
видели да су постројене и хоризонтално и вертикално, и које ће кад-
тад имати одређену тачку пресека, јављају се паралеле које у једној
негативној свези повезују различите епохе и медитеранске просторе.
До таквих открића се не долази трагајући по површини мора; до њих
се долази силаском у подморје. Као што је море вишеслојан симбол
Кастелове поезије, тако и подморје има богат семантички спектар. Оно
у себи сажима пороке подземља, муке овоземаљског пакла и
неистражене пределе несвесног. Да би се открило право лице света,
мора се сагледати и морско дно, да би се омеђале границе властитог
бића, мора се продрети до подсвести. Све оно што се види и сусретне
на том путу застарашујуће је, колико само истина може да буде
застрашујућа: античка знамења, крст, петокрака, свеци, курве и
фарисеји измешани и сједињени, подједнака су претња и подједнака
обмана.
Ако се учестало помињање блудница и може очекивати тамо где
се говори о пловидби, о пристаништима, лучким пијанкама,
изненађује нас фреквентност речи „фарисеји“. Издаја, половично
знање, недоученост оних који се издају за мудраце, као да је једна од
најважнијих одлика Кастеловог подморја, које све више осваја,

14
надјачавајући море, заблудело у винску чашу. Однос мора и подморја,
као однос алтер ега и либида, дијалектичке је природе. Море својим
хридинама, таласима, сећањем на минула времена оплемењује
разуздано подморје, док ово мору узвраћа динамичношћу која не
допушта замрзавање слике на идиличном пејзажу. Као што се море и
подморје, толико различити, пружајући целовиту слику света,
међусобно допуњавају (без обзира на то што би ми више волели да до
те спреге никада није дошло), тако се прошлост и садашњост
преплићу и стапају. У песмама као што су Крв и шкољке или Ноћас,
поново и Молитва за Кипар песник казује садашњи тренутак,
спонтано ловећи себе у тој садашњици. Па ипак, он ни тада не може
одолети а да не помене битке са лавовима Оријента, Млечиће, богиње
на кљуну брода, минотауре, легије Рима. Свест о прошлости је и тада
присутна. Насупрот томе, дах прошлих времена, и када је његово
присуство наглашено, као што је у песми Собичак пирамида, зна да
буде само позорница на којој ће бити представљен неки актуелни
догађај, наоко тек узгред поменут. У конкретном случају, реч је о
гашењу ревије Овдје (У ноћи кад свитке часописа Овдје / спаљују
млохава министарка / и њен пристав, рустични џелат, / са актима
уместо сјекире у руци, / тражим тебе, Нефертари...). Иако ни прошлост
није идеализована, о чему сведоче Бордели Сицилије, њен утицај је
пресудан да се у снобизам, разврат и извештаченост подморја не
потоне баш сасвим, да се Европа из бесвијести и мјесечарења расани,
да се сачува од незнамораца.
Приказујући историју власти као историју блуда кроз песму
Опстајање, Борис Јовановић Кастел нам показује да и давно минуло
доба, које из наше перспективе делује као идилично време
духовности, није било поштеђено суровости: раскомадани Цезар,
Август као подводач своје кћери, матероубиство Нероново, Тиберијево
прогонство, и уопште, приче о цезарима, само су доказ да се при дну
сваког мора налази његово, мање или више скривено, подморје. У свим
временима, на свим територијама Зло збуњује мјере, нема географску
ширину (песма Зло), његово важење је опште. Те околности песникову
потрагу за самим собом чине тешком и узбудљивом попут Одисејеве
пловидбе, премда не треба сметнути с ума да су им и циљеви исти –
домоћи се постојбине. Лирски субјекат, ако и не успева да под кожом
нађе море, успеће да пронађе себе у другоме. Филозофија љубави,
Љубавница на хриди и триптих Ручак, бројење, потомство, песме су
које воде смирењу и помирењу противречности. Наглашено путена
(али не мање важна од других њених видова) љубав је та која измирује
супротности и тренутак претвара у вечност. Нага девојка на хридини
која је море засула чудним даровима, претвара се у статуу од соли,

15
љубавници који су на хриди уживали у укусу шкољки, преображени су
у стену „збратимљену са хридином“. Лепота спознаје и лепота вољења
овековечене су у камену. У временима хумане окрутности више се не
може ни очекивати. Охрабрује већ и сама чињеница да је на крају пута,
искушеник и луталица, трубадур и песник, тек изронио из подморја,
препознао своје лице у туђем срцу и захваљујући том дару успео ако не
да прихвати, а оно да се помири са страшним сликама тек окончаног
путовања.
С призвуком горчине и јеткости, на које код Бориса Јовановића
Кастела нисмо навикли, пловећи по први пут огољеним водама
подморја, суочавајући се са ускраћеношћу и ускогрудошћу,
смишљајући нове речи за старе грехове Ручак на хридини нас уверава
да Медитеран, ма колико му се пута враћали, никада нећемо у
потпуности упознати. Управо због тога је и могуће писати о њему
изнова, увек на другачији начин.

16