VISOKA TEHNOLOŠKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA-ARANĐELOVAC

ARANĐELOVAC

SEMINARSKI RAD

MONITORING VAZDUHA

Student: Dušan Jevtović

Broj indeksa: TV-03-4/2016

Profesor: Plećević Mr Ljiljana

Predmet: Monitoring životne sredine

Aranđelovac, januar 2017. godine

 Sadržaj

I. Uvod........................................................................................................................................ 3
1. Programi kontrole zaštite vazduha od zagađenja ................................................................. 4
1.1. Incidenti izazvani zagađenjem vazduha ....................................................................... 4
1.2. Napredak u nauci .......................................................................................................... 5
1.3. Socijalno-ekonomske promene..................................................................................... 5
1.4. Civilni aktivizam i šira svest ........................................................................................ 6
2. Kontrolisanje i upravljanje zagađenja vazduha ................................................................... 6
2.1. Strategija dozvoljene emisije ........................................................................................ 6
2.2. Strategija ekonomskog podsticanja .............................................................................. 7
2.3. Strategija „troškova i koristi“ ....................................................................................... 7
2.4. Standardna strategija kvaliteta vazduha ....................................................................... 7
3. Štetni efekti aerozagađenja na čoveka ................................................................................. 7
4. Vrste polutanata ................................................................................................................... 8
4.1. Suspendovane čestice ................................................................................................... 8
4.1.1. Olovo (Pb) ......................................................................................................... 9
4.1.2. Sumpor-IV-oksid (SO2) ..................................................................................... 9
4.1.3. Ugljenik-II-oksid (CO) .................................................................................... 10
4.1.4. Azot-IV-oksid (NO2) ....................................................................................... 10
4.1.5. Ozon (O3)......................................................................................................... 11
4.2. Toksična jedinjenja u vazduhu ................................................................................... 12
5. Uticaj aerozagađenja na životnu sredinu ........................................................................... 12
6. Kisele kiše .......................................................................................................................... 13
7. Efekat staklene bašte .......................................................................................................... 14
8. Ozonske rupe ..................................................................................................................... 16
II. Literatura ............................................................................................................................... 18
 I. Uvod

Zagađenje vazduha je bio problem javnog zdravlja još od otkrića vatre. Zapravo incidenti i
epizode zagađenja vazduha su dokumentovani kroz istoriju. U drevna vremena ljudi su koristili
vatru u svojim pećinama i kolibama, često puneći ih štetnim dimom. Rimski filozof Senika
pominje „težak vazduh u Rimu“ a kralj Edvard I striktno zabranjuje upotrebu uglja u Londonu
1273. godine.
Poreklo savremenih problema zagađenja vazduha mogu da se prate do XVIII veka i početka
industrijske revolucije. Kako je manufaktura zamenila poljoprivredne aktivnosti populacija je
migrirala iz sela u gradove i rezultat je bio katastrofalan jer gradovi, odnosno komunalna
infrastruktura je postala preopterećena. Očajnički potrebna energija za grejanje domaćinstava je
često preusmeravana za industrijske svrhe kao gorivo za širenje industrijske revolucije. Veliki
oblaci dima i pepela kuljali su iz fabrika u kasnom XVIII i IX veku i problemi zagađenja
vazduha su eskalirali u XX veku pojavom automobila. Problem zagađenja vazduha porastao je
sredinom XX veka ostavljajući katastrofalne posledice na ljudsko zdravlje i okolinu.
Do 40-tih godina prošlog veka zagađenje vazduha je nateralo javno mnjenje i vlade na
donošenje regulatornih propisa iz oblasti uređenja zaštite životne sredine. Kalifornija je prva
država koja je donela regulative o zagađenju vazduha. Pod snažnim pritiskom javnosti američki
kongres je 1955. godine doneo prvi Zakon o zaštiti životne sredine i to se smatra začetkom
regulative iz te oblasti.
1. Programi kontrole zaštite vazduha od zagađenja

Pet glavnih uticaja koja su dovela do razvoja programa zagađenja vazduha su incidenti
izazvani zagađenjem vazduha, napredak u nauci, civilni aktivizam, društveno ekonomske
promene i povećana javna svest.

1.1. Incidenti izazvani zagađenjem vazduha

Incidenti izazvani zagađenjem vazduha su rezultat nagomilanih polutanata i često su

povezani sa temperaturnom razlikom. Takvi incidenti imaju negativne efekte na javno zdravlje i
životnu sredinu. Šest najekstremnijih događaja pogodila su planetu u periodu od samo 50 godina
i oni predstavljaju najsmrtonosnije incidente u vezi sa zagađenjem vazduha u XX veku. Oni su
direktan dokaz destruktivnog kapaciteta modernog zagađenja vazduha.
Muese (1930). Najpoznatiji incident zagađenja vazduha dogodio se kada su polutanti našli u
dolini reke Muese u Belgiji. Prve nedelje decembra 1930. godine umrlo je 63 ljudi zbog
povećane koncentracije SO2. u atmosferi.
Donora, Pensilvanija (1948). U ranim jutarnjim satima 26. oktobra 1948. godine
temperaturna razlika izazvala je u naselju od 14 hiljada stanovnika u potkovičastoj dolini reke u
kojem su pretežno živeli radnici čeličane i postrojenja za proizvodnju sumporne kiseline i cinka.
U periodu od 3 dana 20 ljudi je umrlo zbog srčanih i respiratornih bolesti a polovina populacije
se žalilo na glavobolje, kašalj, vrtoglavicu, povraćanje i bol u grudima. Sve to je izazvano
visokom koncentracijom SO4.
Poza Rica, Meksiko (1950). Kada je lokalna fabrika ispustila otrovna jedinjenja u
atmosferu 24. novembra bila je magla i slab vetar. Neposredno pred svitanje fabrika je ispustila
H2S u atmosferu što je izazvalo smrt 22 ljudi i hospitalizaciju 320 osoba.
London Fog (1952). Incident koji se pokazao kao najdramatičniji po ljudsko zdravlje desio
se u Londonu 1952. godine. U periodu od 5 dana u dolini reke Temze bila je velika temperaturna
razlika koja je proizvela smog. Više ljudi je umrlo od akutnog trovanja za tih pet dana nego u
bilo kojem ranijem incidentu. Više od 4 hiljade ljudi je podlegao bronhitisu, upali pluća i
respiratornim i srčanim bolestima. Nažalost samo 10 godina kasnije u sličnim okolnostima
izgubljeno je još 700 života.
 New York (1953). Od 15. do 24. Novembra 200 ljudi je umrlo od srčanih i respiratornih
oboljenja. Ne iznenađuje da je izmerena povećana količina oksida sumpora bez vetra da pročisti
vazduh.
Bhopal, India (1984). Nekoliko dekada je prošlo pre ovog incidenta. 3. decembra 1984.
godine fabrika sa proizvodnju pesticida Union Carbide slučajno je ispustila vrlo toksičan gas u
sirotinjske kvartove u Bopalu. Pošto su stanovnici Bopala spavali bili su nemoćni pred
ispuštenim gasom i preko 4 hiljada ljudi je umrlo trenutno od trovanja metil-izocijanatom dok su
stotine hiljade ljudi ostale trajno slepi ili povređeni. Vlada Indije procenjuje da je još 15 hiljada
ljudi direktno podleglo posledicama ovog incidenta, dok kod 500 hiljada ljudi nije dokazano.

1.2. Napredak u nauci

Kao rezultat incidenata, javnost u Los Anđelesu zbog problema sa smogom, pre svih je
insistirala na pronalaženju uzroka i rešenja sve većeg zagađenja vazduha. Još ranih 50ih godina
prošlog veka profesor P.J. Lawter je počeo istraživanja specifičnog smoga u Los Anđelesu i
dokazao da pod UV zračenjem organska jedinjenja i azotovi oksidi reaguju i proizvode
smog.Kasnije je koristio statističke podatke bolešljivosti i smrtnosti da bi doneo zaključak da je
povećana smrtnost izazvana sumpor-IV-oksidom u koncentracijama većim od 0,71mg/m3, a
suspendovane čestice u vazduhu dostignu koncentraciju od 0,75mg/m3. Meteoroligija kao nauka
sve izučava zagađenje vazduha od 80ih godina dvadesetog veka, kada se pojavljuju i
matematički modeli dinamike zagađivanja atmosfere. Nakon ovih pionira, zaštita životne sredine
postaje posebna naučna disciplina i raste njena potreba za dokumentovanjem i napretkom, što je
dovelo do različitih, ponekad suprotstavljenih stavova i naučnih pogleda, ali uvek sa pitanjem
koliko nam još treba činjenica da bismo ozbiljnije reagovali

1.3. Socijalno-ekonomske promene

Rast populacije, industrijalizacija i povećanje bogatstva su značajne promene modernog

doba. Ove promene su imale najveći uticaj na programe za sprečavanje zagađenja vazduha.
Industrijska revolucija je omogućila povećanje životnog standarda, ali je istovremeno imala
negativan uticaj na životnu sredinu. Brojni dimnjaci ukrašavaju pejzaže ispuštajući štetne
gasove. Bujanjem automobila i sve većim korišćenjem motora sa unutrašnjim sagorevanjem,
čovečanstvo eksponencijalno povećava zagađenje vazduha od velikih gradova do ruralnih
sredina stvarajući štetni smog.
Nažalost, samo bogate nacije mogu sebi da priušte brigu o životnoj sredini, dok u zemljama
u razvoju briga o zagađenju vazduha je nedostižan luksuz.

1.4. Civilni aktivizam i šira svest

Poslednja dva uticaja na razvoj kolektivne svesti o potrebi za zaštitom vazduha od zagađenja
su civilni aktivizam i široka svesnost koji su pogon razvoja ekološkog aktivizma u svakoj zemlji.
Današnja zabrinutost za okolinu datira iz 1960ih godina kada je zauzela svoje mesto rame uz
rame sa brigom za ljudska prava, zaštitom potrošača, bezbednosti i zdravlja… Ekološki pokreti
tada formirani su bili zabrinuti zagađenjem voda i vazduha, a aktivizam u zaštiti životne sredine
u modernom smislu je iniciran knjigom Rejčel Karson „Tiho proleće“ koja se bavi problemom
sve veće i potpuno nekontrolisane (zlo)upotrebe pesticida. Kao rezultat autorkinih briga, ljudi su
postajali informisaniji o životnoj sredini i njenoj važnosti za ljudski rod. Danas se širom sveta
slavi dan planete, a prvi put je organizovan 1970. godine kao dan kada će se posvetiti posebna
pažnja edukaciji ljudi i isticanju problema vezanih za zagađenje vazduha i životne sredine
uopšte.

2. Kontrolisanje i upravljanje zagađenja vazduha

Veština kontrolisanja zagađivanja vazduha koordinisano na nekoj teritoriji se naziva

upravljanje kontrolisanja aerozagađenja i predstavlja niz strategija kojima se koristimo da bismo
smanjili zagađenje vazduha i zaštitimo javno zdravlje i blagostanje. 1 Ove strategije mogu veoma
da variraju u funkcionalnom smislu: postizanje cilja smanjenja zagađenja vazduha nametanjem
poreza se funkcionalno razlikuje od upotrebe standarda dozvoljene emisije kako bi se dostigao
već određen kvalitet vazduha. Bez obzira na pristup, svaka ima za cilj postizanje zajedničkog
cilja – čist vazduh.

2.1. Strategija dozvoljene emisije

Kada su određene maksimalno dozvoljene emisije gasova jednog ili grupe emitera koji
ispunjavaju lokalne, regionalne ili nacionalne standarde nivoa zagađenja uzevši u obzir izvor,

1
Jovanović, dr. Mića, Osnove tehnološkog projektovanja, 2005
topografiju, meteorološke odlike, potrebno je kontrolisati ih propisno. Ovaj pristup preovlađuje u
Evropi.

2.2. Strategija ekonomskog podsticanja

Koristeći ekonomsko podsticanje kroz nametanje poreza primorava se emiter polutanata da

ima što efikasnije postrojenja za prečišćavanje otpadnih gasova. Što su emisije veće (ne smeju
nikako preći dozvoljene maksimume!!), nameti su veći i ova strategija se smatra najefikasnijom
u sprečavanje zagađenja vazduha.

2.3. Strategija „troškova i koristi“

Još jedan način kontrolisanja aerozagađenja je analiza cene štete nastale zagađivanjem kako
bi se zagađivanje kontrolisalo. Ova strategija pretpostavlja da se moramo prilagoditi zagađenju u
izvesnoj meri i da racionalno odlučimo koje zagađenje može da se toleriše i koliko novca treba
potrošiti da smanjimo štetu na prihvatljiv nivo. Sprovođenje ove strategije se pokazalo gotovo
nemogućim usled previše promenljivih faktora za analizu, mada uprošćena ima primenu u SAD
gde EPA (Environmental Protection Agency) kada donosi standarde, uračuna i cenu primene tih
standarda.

2.4. Standardna strategija kvaliteta vazduha

Ova strategija uspostavlja standarde kvaliteta iz toksikoloških podataka, postavljajući

maksimalno vreme i količinu izlaganja nekoj supstanci da ne može doći do trajnih problema po
životnu sredinu i čoveka. Kada su standardi određeni, nadležni kreiraju i sprovode plan kontrole
koji će osigurati da standard kvaliteta vazduha nije premašen.

3. Štetni efekti aerozagađenja na čoveka

Zagađenje vazduha direktno utiče na ljudsko zdravlje. Kroz istoriju, naučili smo da incidenti
izazvani akutnim zagađenjem vazduha rezultiraju ogromnim gubicima života. U
najdramatičnijim incidentima, aerozagađenje u kombinaciji sa specifičnim meteorološkim i
topografskim karakteristikama proizveli su smrtnu koncentraciju atmosferskih zagađivača.
Polutanti direktno dolaze u kontakt sa kožom, očima, nosom ili respiratornim sistemom
čoveka i životinjama, vegetacijom ili prirodnim resursima. Iako je koža, kao barijera tela od
spoljašnjih uticaja, relativno otporna, oči su podložniji oštećenju i iritaciji. Dok mnoga jedinjenja
mogu da ostave ožiljke na koži ona nastavlja da služi svrsi, dok ista jedinjenja u kontaktu sa
očima ostavljaju trajne posledice. Polutanti najčešće dospevaju u organizam putem disanja,
takođe mogu da budu apsorbovani kroz kožu. Na primer deca koja jedu ili se igraju na
kontaminiranom tlu mogu da zadobiju hronične zdravstvene probleme kada zagađujuće materije
uđu u organizam zadržavaju se u plućima ili se kreću putem krvi iz pluća, digestivnog trakta ili
kože. U organizmu mogu da izazovu razne hemijske promene naročito u jetri postajući manje ili
više otrovni. Kada polutanti uđu u krvotok mogu da se prenesu u bilo koji deo tela. Polutanti
mogu da napuste telo izdisajima, putem urina, radom creva, znojem ili kroz majčino mleko ili
mogu da se zadrže u kosi, kostima ili masti.
Opasni zagađivači mogu da rezultiraju mnogim zdravstvenim problemima jednostavnim
poremećajem normalnih telesnih funkcija. Najčešće menjaju hemijske reakcije koje se
odigravaju u pojedinim ćelijama. Ove promene mogu da unište ćeliju, pogoršaju ćelijske funkcije
ili promene ćelijsku aktivnost. Rezultati mogu biti vrlo opasni po organe kao što su anomalije
kod novorođene dece, kada se oštete ćelije nerođene dece ili izaziva kancer koji raste
nekontrolisanom brzinom.
Iako efekti zagađenja vazduha mogu da variraju od osobe do osobe najpogođeniji su stari,
deca, trudnice i hronični bolesnici koji pate od srčanih ili respiratornih bolesti. Takođe oni koji se
bave zahtevnim fizičkim aktivnostima napolju su ranjivi zbog količine vazduha koji se razmeni
duboko u plućnom tkivu.

4. Vrste polutanata

4.1. Suspendovane čestice

Pod suspendovanim česticama podrazumevamo smešu čvrstih i tečnih čestica koje mogu da
se nađu u vazduhu. Neke čestice su velike i tamne dovoljno da se mogu videti kao što je dim,
druge su male i teško se mogu videti i na elektronskom mikroskopu. Dele se na:
 čestice manje od 0,1 mikrometar (ultra fine suspendovane čestice)
 čestice koje su manje od 2,5 mikrometara (fine suspendovane čestice)
 čestice koje su manje ili tačno 10 mikrometara u prečniku (grube suspendovane
čestice)
 Suspendovane čestice potiču iz mnogo izvora pa i prirodnih: motora sa unutrašnjim
sagorevanjem, industrijskih postrojenja, sagorevanja fosilnih goriva, erupcija vulkana, vetrom
izazvano dizanje prašine… Neki izvori emituju direktno zagađujuće supstance, dok drugi
emituju razna jedinjenja kao što su SO2, NOx koji reaguju sa drugima materijama u vazduhu i u
zavisnosti od hemijsko-fizičkih svojstava, variraju u zavisnosti od lokacije, doba godine i
vremenskih uslova. Na osnovu istraživanja koja je radila EPA (američka Agencija za zaštitu
životne sredine) na osnovu podataka prikupljenih od 1990 do 1990. godine na približno 1700
mernih stanica u preko 1100 gradova, emisija čestica većih od 10 mikrometara je smanjena 16%,
a njihova koncentracija 18%.

4.1.1. Olovo (Pb)

Olovo gradi stabilna jedinjenja koja se akumuliraju i u ljudskom organizmu i u okolini, u

organizam dospeva ishranom ili disanjem i krvotokom se transportuje po celom telu.
Kratkotrajno izlaganje olovu utiče na pojedine enzime i stvaranje krvnih ćelija, bubrežnih i
nervnih oštećenja, kao i infertilitet. U manjem broju slučajeva, dokumentovana su i oštećenja
mozga koja izazivaju uznemirenost, glavobolje, drhtavice i simptome mentalne retardacije,
naročito izražene kod dece.
Iako se olovu u gorivima za motore sa unutrašnjim sagorevanjem sve manje koristi u svetu, i
procenjuje se da su emisije olova smanjene za oko 90% na godišnjem nivou poredeći 1980. I
2009. godinu2, još uvek se olovo koristi u topionicama olova, gvožđa i čelika i za proizvodnju
baterija, pa ove industrijske grane privlače posebnu pažnju civilnih aktivista i regulatornih tela.

4.1.2. Sumpor-IV-oksid (SO2)

Efekti SO2 na zdravlje su iritacije i upale tkiva koja su u direktnom kontaktu: udisanje
izaziva suženje alveola i bronhija, što izaziva manji kapacitet pluća, manju gasnu razmenu pri
disanju i ubrzano disanje i otkucaje srca. Čak i niske koncentracije sumpor-IV-oksida mogu da
izazovu trajna pogoršanja astmatičara koja su praćena stezanjem u grudima, nedostatkom
vazduha i šištećim zvukovima koji prate svaki udisaj. Duža izloženost sumpor-IV-oksidu, čiju
povećanu koncentraciju gotovo uvek prate razne suspendovane čestice izazivaju mnoga
oboljenja disajnih puteva uz značajna pogoršanja postojećih (ako ih ima). Pošto je prisustvo SO2

2
EPA
 u vazduhu praćeno suspendovanim česticama, oko 2/3 prisutnih čestica ima hemijski potencijal
da oksiduje sumpor-IV-oksid do sumporne kiseline, čineći ga tako i sekundarnim (indirektnim)
polutantom.
Oksidi sumpora u atmosferi su rezultat sagorevanja fosilnih goriva, refinerija naftnih
derivata, proizvodnje sumporne kiseline i topljenjem ruda koje sadrže sumpor. Atmosfera
jednom kontaminirana sumpor-IV-oksidom može da ga oksiduje do SO3 fotohemijski uz
prisustvo katalizatora i uz vodenu paru gradi sumpornu kiselinu čiji oblaci mogu da prelaze
velike razdaljine i kao kisela kiša se vrate na površinu zemlje.

4.1.3. Ugljenik-II-oksid (CO)

Toksični efekti ugljenik-II-oksida su već uveliko poznati, udahnut se u plućima reaguje sa

hemoglobinom (molekul koji „transportuje“ kiseonik do svake ćelije) gradeći
karboksihemoglobin (COHb). Obzirom da je afinitet hemoglobina prema ugljen-monoksidu
približno 200 puta veći nego prema kiseoniku, smanjenje organizma zasićenošću kiseonikom je
trenutna. Nivo COHb u krvi je direktno proporcionalan koncentraciji udahnutog ugljenik-II-
oksida, pa će za svaku koncentraciju CO u vazduhu, brzo da se uspostavi ravnotežna
koncentracija COHb u krvi i ravnoteža će se održavati nepromenjenom sve dok se ne menja
koncentracija ugljenik-II-oksida. U slučaju promene koncentracije CO, ravnoteža će biti
pomerena poštujući Le Šateljeov princip3
Ugljen-monoksid je bezbojan gas, bez mirisa, i, u visokim koncentracijama, otrovan, nastao
kao produkt nepotpunog sagorevanja fosilnih i čvrstih goriva. Procenjuje je da je udeo emisije
CO u ukupnoj emisiji nastao kao posledica korišćenja motornih vozila 60% globalno, a u
gradovima opterećenim zagušenim saobraćajem i do 95%4 Od ostalih izvora ugljen-monoksida
treba spomenuti i industrijske procese, motore sa unutrašnjim sagorevanjem koji se ne koriste za
transport, ali i prirodne izvore kao što su šumski požari.

4.1.4. Azot-IV-oksid (NO2)

Azot-dioksid je crveno-smeđi gas, vrlo reaktivan, nastao oksidovanjem azot-monoksida

(NO). Oksidi azota (opšta formula NOx) igraju glavnu ulogu u formiranju ozona na tlu,

3
Vollhardt, Schore, Organska hemija 4 izdanje
4
EPA
 stanjivanju ozonskog omotača i kiselim kišama. Kratkotrajno izlaganje (manje od 3 sata) može
da izazove respiratorne probleme, naročito kod dece. Takodje, azot-IV-oksid reagujući sa
kiseonikom iz vazduha u nižim slojevima atmosfere gradi ozon, koji je toksičan. Najveći izvor
azotovih oksida su visoko temperaturna (pretežno industrijska) sagorevanja.

4.1.5. Ozon (O3)

Ozon je produkt kompleksnih fotohemijskih oksidacija kiseonika iniciranim sunčevim

zracima. Kada se reaktivni ugljeni hidrati i azotovi oksidi akumuliraju u atmosferi izloženi
sunčevom zračenju, tj ultravioletnim zracima kao delu sunčevog spektra, stvaraju se nova
jedinjenja uključujući i ozon i peroksiacetilnitrat. Apsorbovanjem ultravioletnih (UV) zraka,
atom azot-IV-oksida disosuje na azot-II-oksid i atomski kiseonik. Kiseonikov atom reaguje sa
molekularnim kiseonikom iz vazduha i gradi ozon, a azot-monoksid reaguje sa ozonom i gradeći
azot-dioksid zatvara ciklus. Povećanje koncentracije ozona iznad ravnotežne se dešava kada
azotovi oksidi reaguju sa ugljenim hidratima umesto azotom, atomi kiseonika iz ugljenih hidrata
oksiduju NO do NO2, a ozon ostaje neiskorišćen.
Takođe, ozon se gradi u višim slojevima atmosfere električnim pražnjenjima i u stratosferi
sunčevim zračenjem, ali tako nastao ozon ne utiče bitno na povišenu koncentraciju ovog
polutanta u nižim slojevima atmosfere.
Izlaganje ozonu dokazano ima za posledicu zabrinjavajuće zdravstvene efekte. Povećan broj
hospitalizacija i ambulantnih tretmana zbog respiratornih problema je povezano sa izlaganjem
ozonu.5 Izlaganje ozonu može da ljudi učini osetljivijim na respiratorne infekcije koje rezultiraju
upalom pluća i pogorša postojeće respiratorne bolesti kao što je astma. Ostale štetne posledice
koje se povezuju sa izlaganjem ozonu su značajne bolesti pluća i pojačani respiratorni simptomi
kao što je bol u grudima i kašalj. Ovi štetni efekti najviše pogađaju osobe pri fizičkom naporu.
Letnji period, kada je nivo ozona najviši, je najrizičniji za decu. Ostale rizične grupe su radnici
koji rade na otvorenom i osobe sa već postojećim respiratornim oboljenjima.
Ozon takođe pogađa vegetaciju i ekosisteme dovodeći do smanjenja prinosa, smanjenja rasta
i otpornosti sadnica i povećanju osetljivosti na bolesti. Kod višegodišnjih biljaka efekti izlaganja
ozonu su vidljivi već posle nekoliko godina i imaju potencijalno dugoročno štetna dejstva na
čitav ekosistem.

5
Cvetković, A. Trendovi koncentracije i hemijskog sastava suspendovanih čestica u urbanoj sredini,
4.2. Toksična jedinjenja u vazduhu

Toksično ili štetno zagađenje vazduha čine oni polutanti koji izazivaju ili mogu da izazovu
karcinom ili druge slične efekte na zdravlje, kao što su reproduktivni problemi, anomalije kod
novorođene dece… Primer ove vrste zagađivača su benzen, perhlor-etilen, metilen-hlorid
(najčešće korišćen kao rastvarač u industriji). Većina ovih toksina je antropogenog karaktera,
mali broj je iz prirodnih izvora kao što su erupcija vulkana i šumski požari.
Osobe koje su izložene toksičnim aerozagađivačima u dovoljnoj koncentraciji mogu imati
probleme imunog sistema, neurološke, reproduktivne, respiratorne probleme i probleme u
razvoju. Mnoge supstance iz ove kategorije mogu povećati rizik od karcinoma. Naročito
otežavajuća je i činjenica da osim disanjem, ovi toksini se talože po tlu i površinskim vodama
gde ih resorbuju biljke i životinje pa tako ulaze i u lanac ishrane. Kao i ljudi, i životinje mogu da
imaju iste simptome usled izloženosti.

5. Uticaj aerozagađenja na životnu sredinu

Mnogo pre nego se efekti aerozagađenja manifestuju na ljudsko zdravlje, ti efekti se itekako
osećaju u životnoj sredini. Kada sumpor-IV-oksid i azotovi oksidi nagrade kiseline u atmosferi,
za rezultat se dobije kiša, sneg ili magla koji se talože na vegetaciji, površinskim vodama i tlu.
Šteta po biljni svet je najčešća u deformitetima lišća i nenadoknadiva.
Šteta nad imovinom je takođe nezanemarljiva, naročito imajući u vidu da osim što npr.
kisele kiše mogu da uništavaju gumu, polimere i tekstil, uništavaju i automobile, zgrade, metal i
kamen, nepovratno uništavaju umetnine i spomenike kulture koji su im izloženi.
Sam kvalitet života je ugrožen suspendovanim česticama i stanjivanjem ozonskog omotača
planete. Zagađenje vazduha nije lokalno, već pod uticajem vetra može da se prenosi i desetinama
kilometara. Ugrožen su sve aktivnosti na otvorenom pa se postavlja pitanje da li je i sama
rekreacija dobra za organizam. Istraživanje sprovedeno na 61 potoku u jugoistočnoj Pensilvaniji
je otkrilo da samo 26% testiranih ima populacije pastrmke, ostali su jednostavno pokazivali
kiseli karakter i osim smanjenog pH svi kriterijumi neophodni za opstanak ove ribe su bili
prisutni.6 Izdvajanja za estetiku i zaštitu pokretne i nepokretne imovine su takođe stavka koju ne
smemo zanemariti kada posmatramo životni standard.

6
Svistuk (Swiistoock) i saradnici, 2001
6. Kisele kiše

Termin kiseli talog obuhvata celokupnu kiselu precipitaciju koja zahvata gasove, čestice kao
i tečnu fazu tako da se u kiselom talogu nalaze sve kisele supstance iz atmosfere. Zato se
trivijalni naziv „kisele kiše“ sve više zamenjuje mnogo pravilnijim „atmosferski talog“ koji
obuhvata sve kisele supstance kao i sve druge zagađivače koji se nalaze u atmosferi. Atmosferski
talog podrazumeva zagađenje vazduha koje uključuje i sve kompleksne reakcije različitih
supstanci u vazduhu koje daju kao produkat kisela jedinjenja u atmosferi. Do pojave kiselih kiša
dolazi kada emisije gasova SO2 i NOx i srodnih suspendovanih čestica (sulfati i nitrati) u
atmosferi reaguju sa vodom, kiseonikom i oksidantima gradeći kisela jedinjenja. Obična kiša ima
blago kisela svojstva, ali pH nikada ispod 5,7 zbog oksido-redukcije:

H2O+CO2↔H2CO3

Međutim, kod kiselih kiša, mehanizam u atmosferi je:

SO2+OH-HOSO2.
HOSO2. + O2HO2. + SO3
SO3 + H2OH2SO4
NO2+OH-HNO3
tj, u oblacima
SO2 + H2OSO2.H2O
SO2.H2O↔H++HSO3-
HSO3-↔H++SO32-7

Pre dospevanja na tlo SO2 i NOx i srodne suspendovane čestice doprinose smanjenoj vidljivosti i
negativno utiču na javno zdravlje. Kisele kiše su jedan od glavnih razloga smanjenja zaliha pitke
vode na svetskom nivou i kao takve predstavljaju ozbiljan problem. Pod pojmom kiselih kiša
podrazumevaju se i atmosferske precitipacije baznog karaktera (pH>7) koje nastaju pre svega
kondenzovanjem amonijaka u atmosferi.

7
https://en.wikipedia.org/wiki/Acid_rain
 Slika 1. Ciklus aerozagađenja u životnoj sredini8

Kisele kiše po rekordno niskim pH vrednostima zadesile su SAD 1964. godine. PH vrednost
ove kiše iznosila je 2,1. 1974. godine, Škotsku je zadesio sličan problem, sa pH vrednošću kisele
kiše od 2,4. U Srbiji, tačnije u Boru, vrednost kiselih kiša često dostiže pH vrednosti 2 i 39.
7. Efekat staklene bašte

Efekat staklene bašte je još jedna posledica zagađivanja vazduha. Atmosfera, slično staklu,
uglavnom propušta Sunčevo zračenje, ali je slabo propusna za zračenje Zemljine površine, pa
deo energije koji uđe u sistem Zemlja-atmosfera, kao i u staklenik, ostaje u njemu i pretvara se u
toplotnu energiju, zagrevajući Zemljinu površinu i niže slojeve atmosfere. Ova prirodna pojava
„greje“ Zemljinu površinu, što traje već četiri milijarde godina. Međutim, danas su naučnici sve
zabrinutiji da bi ljudska aktivnost mogla, u određenoj meri, izmeniti ovaj posve prirodan proces
sa, izvesno je, veoma opasnim posledicama. Sagorevanje fosilnih goriva, kao i mnoge druge
aktivnosti čoveka poput raščišćavanja zemljišta za potrebe zemljoradnje ili izgradnje naselja,
oslobađaju u atmosferu gasove koji zadržavaju toplotu unutar nje, kao što su ugljen-dioksid
(CO2), metan i azot(I)-oksid (N2O). Kako se ovi gasovi nakupljaju u atmosferi, zadržavaju sve
više i više toplote pri Zemljinoj površini, uzrokujući globalno zagrevanje.
Sam termin efekat staklene bašte, već ustaljen u naučnoj literaturi, ne odgovara u potpunosti
svojim značenjem pojavi koju opisuje. Naime, povišena temperatura unutar staklenika ima za

8
https://www.chem.bg.ac.rs/~grzetic/predavanja/Osnovi%20hemije%20atmosfere%20i%20zagadjivaci%20vazduha/
ATMOSFERSKI%20TALOG%20I%20KISELE%20KISE.pdf
9
http://www.ekokutak.zivotinje.rs/single.php?alias=evropa-nam-cuva-prirodu&id=10943
uzrok, pre svega, nemogućnost mešanja vazduha u stakleniku sa okolnim vazduhom, a u mnogo
manjoj meri potiče od upijanja dugotalasnog zračenja u staklu zidova staklenika. Prema tome, ni
termin gasovi staklene bašte ne može se vezivati za prirodu gasova koji se ovim terminom
podrazumevaju.
Efekat staklene bašte je rezultat interakcije Sunčevog zračenja i sloja Zemljine atmosfere
koji se proteže do 100km iznad Zemljine površine. Sunčevo zračenje sadrži spektar zračenja
različitih talasnih dužina, što je poznato kao Sunčev spektar i ono uključuje vidljivo, infracrveno,
gama, rendgensko i ultraljubičasto zračenje. Kada Sunčevo zračenje dospe do atmosfere, 25%
energije koju nosi biva odbijeno od oblaka i drugih atmosferskih komponenata nazad u
međuplanetarni prostor. Oko 20% upije atmosfera. Na primer, molekuli gasa u najvišim
slojevima atmosfere apsorbuju Sunčevo gama i rendgensko zračenje. Sunčevo ultraljubičasto
zračenje apsorbuje sloj ozona koji se nalazi na visini od 19 do 48km iznad Zemljine površine.
Oko 50% Sunčeve energije, većinom u obliku vidljive svetlosti, prolazi, kao kratkotalasno
zračenje, kroz atmosferu i dospeva do Zemljine površine. Zemljište, biljke i vodene površine (pre
svega okeani) upijaju oko 85% ove toplotne energije, dok ostatak biva reflektovan u atmosferu,
najviše od strane izrazito reflektivnih površina kao što su sneg, led i peščane pustinje. Dalje, deo
Sunčevog kratkotalasnog zračenja koje dospe do površine Zemlje pretvara se u dugotalasno
toplotno (infracrveno) zračenje i vraća se nazad u atmosferu.
Neki gasovi, poput vodene pare, ugljen-dioksida, metana i azot-suboksida, apsorbuju deo
ovog infracrvenog zračenja, privremeno sprečavajući njegovo otpuštanje u svemir. Pošto se ovi
gasovi zagrevaju, oni emituju infracrveno zračenje u svim smerovima. Deo ovako nastale toplote
vraća se ka Zemljinoj površini koju dodatno zagreva (što je poznato upravo kao efekat staklene
bašte), a deo biva vraćen u svemir. Ovakav protok toplotnog zračenja stvara ravnotežu između
ukupne količine toplote koja dolazi od Sunca i količine toplote koja se otpusti u svemir. Ova
ravnoteža ili energetski balans između Zemljine površine, atmosfere i svemira od velikog je
značaja za održavanje klime koja omogućava opstanak života na Zemlji. Pomenuti gasovi, koji
zadržavaju toplotu u atmosferi, nazivaju se gasovima staklene bašte. Bez ovih gasova, toplotna
energija apsorbovana i odbijena od Zemljine površine lako bi se vratila nazad u svemir, pa bi
prosečna temperatura na Zemljinoj površini bila oko -19°C, za razliku od sadašnjih 15°C.
Antropogena emisija CO2 samo je mali deo ukupnih tokova tog gasa koji se neprestano
odvijaju između atmosfere, okeana i biosfere. Zato se i pri zadržavanju današnje antropogene
emisije ovog gasa u atmosferu njegova koncentracija može povećati zagrevanjem okeanskih
masa, što smanjuje sposobnost mikroorganizama u okeanu da upijaju CO2. Međutim, zbog
povećane biološke proizvodnje u okeanu može se upijanje ovog gasa povećati.
Zagrevanjem atmosfere u njoj bi se mogla povećati količina vodene pare koja, kao i ugljen-
dioksid, upija dugotalasno zračenje, ali, donekle, i kratkotalasno zračenje. Procenjuje se da bi
zbog tog dodatnog doprinosa vodene pare ukupno povišenje temperature iznosilo 1.9°C.
U sadašnjim uslovima oblačnost utiče tako da je globalna temperatura niža nego što bi bila u
vedroj atmosferi. Oblaci odbijaju Sunčevo zračenje, ali upijaju Zemljino. Pošto prvi učinak
preovladava, povećanjem oblačnosti smanjuje se ukupna temperatura Zemljine površine i
atmosfere. Za sada se ne može proceniti da li bi otopljavanje i povećanje količine vodene pare u
atmosferi nužno imalo za posledicu i povećanje oblačnosti. Ako bi se oblačnost smanjila,
povećala bi se količina Sunčevog zračenja koje bi dospelo do površine Zemlje, što bi uzrokovalo
pojačano dugotalasno izračivanje na gornjoj granici atmosfere. Stoga je teško pouzdano odrediti
čak i predznak temperaturne promene koja bi nastala zbog promene oblačnosti. Ima znakova
prema kojima bi otopljenje i povećanje količine vodene pare u atmosferi povećalo razvoj oblaka
u višim slojevima gde bi zagrevanje bilo manje. Visoki oblaci bi pospešili dalje zagrevanje jer bi
pri relativno niskoj temperaturi ižarivali prema svemiru manje energije nego što su je upili.

8. Ozonske rupe

U stratosferi (10-50km iznad zemljine površine), je sloj ozona koji štiti žive organizme od
štetnog ultraljubičastog (UV) zračenja. Nažalost, u poslednje dve decade ovaj ,,štit” je na
pojedinim mestima istanjen; tako nad Antarktikom nivo ozona pada i do 70% ispod normale.
Kako se ozonski omtač smanjuje i sve više UV zračenja dospeva na zemljinu površinu. Još
1970ih godina su naučnici dokazali da nekoliko supstanci nastalih čovekovim delovanjem utiče
na smanjenje ozona u stratosferi: hlorfluorocarbonati (CFC) kolokvijalno nazvani freoni koje
vetrovi iz troposfere prenose u stratosferu i pod uticajem solarnog zračenja u višim slojevima
atmosfere oslobađaju hlor i brom koji reaguju sa molekulima O3. Naučnici veruju da jedan atom
hlora moze da razloži 100000 molekula ozona. Malo ultraljubičastog zračenja dospe do zemljine
površine i kada je nivo ozona u ozonskom omotaču u granicama normale, a proređen, propušta
veću količinu UV zračenja koje se povezuje sa raznim malignim promenama na koži uključujući
i melanoma koji ima najvišu stopu smrtnosti, kataraktom i oslabljenim imunim sistemom. Efekte
povećanog ultraljubičastog zračenja na vodene ekosisteme još nije objašnjena u potpunosti. Neki
naučnici tvrde da je populacija fitoplanktona u okeanima smanjena, a fitoplanktoni su osnova
lanca ishrane. Takođe, fitoplanktoni apsorbuju CO2 iz atmosfere, pa će trend globalnog
zagrevanja će biti još izraženiji ako se nastavi opadanje populacije fitoplanktona.
 II. Literatura

1. Jovanović, dr. Mića, Osnove tehnološkog projektovanja, 2005

2. Vollhardt, Schore, Organska hemija 4 izdanje
3. Cvetković, A. Trendovi koncentracije i hemijskog sastava suspendovanih čestica u urbanoj
sredini,
4. Plećević mr Ljiljana, Monitoring životne sredine, Aranđelovac, 2014
5. Svistuk (Swiistoock) i saradnici, 2001

https://en.wikipedia.org/wiki/Acid_rain
https://www.chem.bg.ac.rs/~grzetic/predavanja/Osnovi%20hemije%20atmosfere%20i%20zag
adjivaci%20vazduha/ATMOSFERSKI%20TALOG%20I%20KISELE%20KISE.pdf
http://www.ekokutak.zivotinje.rs/single.php?alias=evropa-nam-cuva-prirodu&id=10943
www.ekopedia.rs
http://www.acpropulsion.com/
http://www. ekonogics.com/