1. „Kroz pustinju i prašumu“, Henrik Sjenkjevič, JRJ, Zemun, 2013.

2. Henrik Sjenkjevič potiče iz porodice osiromašenog plemstva, a detinstvo je proveo na selu, gde je upoznao običaje,
navike i težak život poljskog naroda. U porodici su postojale jake književne tradicije, što je i njega otisnulo u te vode, iako
je kao mali maštao da postane vitez, kao i što je imao želju za dalekim putovanjima i istraživanju nepoznatih mesta.
Studirao je pravo i medicinu, pa se prebacio na istoriju i književnost, ali je školovanje napustio, jer je ostao bez novca.
Pisao je za lokalne novine, kao i putopise iz Evrope, Amerike i Afrike, a pod pseudonimom Litvos. Nagrađen je Nobelovom
nagradom za roman „Quo vadis?“, koji je preveden na više od pedeset jezika, a roman „Kroz pustinju i prašumu“ je jedna
od najpopularnijih knjiga za decu širom sveta. Bio je veoma popularan u Poljskoj, pa su nacionalnim doprinosima skupili
sredstva i kupili mu dvorac, u kome su živeli i njegovi preci.

3. Sredinom devetnaestog veka na području Sueckog kanala radio je gospodin Raulison sa svojim kolegom Vladislavom
Tarkovskim. Obojica su imali decu Nelu i Stašu. Nela i Staša imali su jako dobar prijateljski odnos, te su skoro svo vreme
provodili zajedno. Njihovi očevi su često morali odlaziti na putovanja u središnju Afriku, pa su za to vreme decu čuvale
debela služavka Dina i kućna učiteljica gospođa Oliver. Pre Božića očevi su dobili zadatak da ocene radove na dalekome
jugu Egipta.
Obzirom da su u južnom delu Egipta i Sudanu vladali građanski ratovi, ostavili su decu u Kairu i rekli im da će i oni krenuti
za njima, nakon što prođu najjače borbe. Tako je i bilo, te su nakon tri meseca deca sa svojim služavkama krenula prema
Medinetu u kojemu su se nalazili njihovi očevi.
Obzirom da su trebali proći jako nepogodan teren, gospođa Oliver je odlučila nakon kratkog vremena da neće sa njima
nastaviti putovanje. Nedugo zatim deca su upala u svoje prve nevolje. Oteli su ih Arapi Idris i Gebr, koji su u njima videli
idealnu otkupninu za tada zarobljenu Smainovu decu (Smain je bio njihov vladar). Pošto je Staša bio svestran, uz sebe je
imao lovačku pušku, koja je tada bila retkost u tom delu Afrike. U jednoj situaciji u kojoj im je lav preprečio put, Staša je
nakon što je ubio lava ubio i dva Arapa koji su ih oteli. No, tu mukama mladih junaka nije bio kraj. Na nepovoljnom
terenu umalo da nisu umrli od žeđi. Spasili su ih stvari koje su našli kod švajcarskog lovca Lindea. Decu na kraju knjige
pronalazi kapetan Glen koji je bio dobar prijatelj sa njihovim očevima, te ih sretno dovodi u okrilje roditelja.

4. Književni rod: epika

Književna vrsta: avanturistički roman
Tema: Otmica dvoje dece, Nele I Staše, i njihovo mukotrpno putovanje kroz krajeve pune opasnosti u Africi, kao I njihovo
spašavanje.
Ideja: Nikad ne smemo odustajati I samo hrabrošću I snalažljivošću ćemo prebroditi sve teškoće I probleme.

5. Poruka dela: Iz bilo koje situacije postoji izlaz, nikad ne treba gubiti nadu, već raditi timski i ići zajedno do kraja.

6. Glavni likovi:
-Staša: hrabar, 14-o godišnji dečak, poljak rođen u Egiptu gde mu otac radi. Majka mu je rano umrla, pa se otac brine o
njemu. Umišljen je, snalažljiv, voli Nelu, požrtvovan je i brižan.
-Nela: mala devojčica, plašljiva, voli cveće i životinje, svojom dobrotom pripitomljuje divljeg slona.
Sporedni likovi:
gospodin Tarkovski I Raulison, Dina, Gebr, Smain, beduini, Idris, Hamis, Mea, King, Mahdi, Glen, Klari, Sabo, Kali,
Fatima…

7. U sledećem razgovoru je veoma interesantno kad kreću na put, a ne znaju gde tačno, ali predpostavljaju negde
daleko…
“ A Nela poče smesta skakutati, držeći nožice jednu do druge, kako to čine devojčice dok preskaču konopac.
- Idemo! Idemo!
- Da, idemo I to daleko!
- A gde? – zapita razgrćući ručicama kosu što joj padaše na lice.
- Ne znam. Hamis je rekao da će brzo doći ovamo I reći.
- A otkud znaš da je daleko?
- Čuo sam kad je Idris govorio da će on s Gebrom odmah krenuti sa kamilama. To znači da ćemo se voziti železnicom
I da ćemo se sastati sa kamilama tamo gde budu tvoj I moj tata, a odande ćemo praviti neke izlete.” (str 47)
 Kali se plaši Mzime, zlog duha, a inače se ne boji ničega, što se vidi iz sledećeg dijaloga:
“ – Zašto gledaš tako? – zapita Staša – Misliš da se još neka zmija krije u drvetu?
- Ne, Kali se bojati Mzima.
- Šta je to Mzima?
- Zao duh.
- Jesi li video ikada u životu Mzima?
- Nisam, ali Kali je čuo strašnu buku što Mzima praviti po kolibama čarobnjaka.
- Vaši ga se čarobnjaci, dakle, ne boje?
- Čarobnjaci ga znaju ureći, a onda obilaze po kolibama I kazuju da se Mzima ljuti, pa im crnci nose banane, med,
pombe, jaja I meso da ublaže Mzima.” (str 260)

Doživljaj sa putovanja o brizi za vodu:

“ Ljudi su se kupali u znoju. Kadšto bi složili na veliku gomilu terete sa sušenim mesom I štitove da pod njima nađu malo
hlada. Staša upozori da čuvaju vodu, ali crnci su kao deca koja ne misle na sutra. Na kraju je trebalo postaviti stražu za
one koji su nosili vreće sa vodom I deliti svakom posebno vodu. Kali se vrlo savesno toga prihvatio, ali taj je posao
iziskivao vrlo mnogo vremena, I otezao putovanje, pa su tako bili sve dalje od novog pojilišta. Samburu su povrh toga
jadikovali da više vode dobijaju Va-hime, a Va-hime da više dobijaju Samburu. Ovi drugi krenuše pretiti da će se vratiti,
ali im Staša nagovesti da će im Faru poodsecati glave, a strelcima koji su bili naoružani remingtonkama naredi da nikoga
ne puštaju.” (str 410)

8. Knjiga je na mene ostavila jak utisak, jer prikazuje duboko prijateljstvo između dvoje dece, čija je hrabrost i mudrost
uspela da ih izvuče iz vrlo opasne situacije.
Puna je avantura i lepih opisa koji prate opasno putovanje po divljim afričkim pustinjama i prašumama. U toj borbi za
povratak kući, rodila se jedna iskrena mladalačka ljubav između lepe i bespomoćne devojčice i hrabrog I brižnog dečaka.