Kosta Trifković

Izbiračica

Šaljiva igra u tri čina s pevanjem

OSOBE
SOKOLOVIĆ
JECA, njegova žena
MALČIKA, njihova kći
SAVETA, njihova nećaka
TIMIĆ
KATA, njegova žena
MILICA, njihova kći
mladi ljudi za ženidbu:
BRANKO, žurnalista
ŠTANCIKA
TOŠICA
JOVAN, poslužitelj kod Sokolovića

Zbiva se u Novom Sadu

PRVI ČIN

Ukusno nameštena soba u kući Sokolovićevoj

PRVA POJAVA
SOKOLOVIĆ, JECA, MALČIKA I SAVETA
(Malčika stoji pred velikim ogledalom i namešta se. Oko nje stoje otac i mati joj. S desne strane
sedi Saveta do klavira i šije.)
MALČIKA. (pred ogledalom): Stoji li mi dobro ova haljina?
SOKOLOVIĆ: Krasno, dete moje, kao da je saliveno!
JECA: Izgledaš u njoj kao od šećera, 'rano moja! Mogla bi se i kraljica pred tobom postiditi!
MALČIKA: To nije istina, meni plavetna boja ne stoji dobro!
SOKOLOVIĆ: Ali, dete moje...
MALČIKA: Tu nema ali... Ja, valjda, najbolje znam!
JECA: Malčika ima pravo da joj plavetna boja ne stoji dobro.
SOKOLOVIĆ: Tako!... Ja nisam znao... Mislio sam ko...
MALČIKA: O, nije baš ni tako, meni svaka boja dobro stoji!
SOKOLOVIĆ: Vidiš, ženo! Al' ti uvek moraš da se mešaš u ono što ne razumeš, samo da jediš
moju lepu Miciku.
MALČIKA: Nisam li vam već sto puta kazala da me ne zovete Micikom!
SOKOLOVIĆ: Oprosti, dete moje!
JECA: Dabome, sada oprosti kad je već rečeno! I onda joj kažeš da je ja jedim.
SOKOLOVIĆ: Ti da, ti je jediš!
JECA: Ko, ja? Ti je jediš!
SOKOLOVIĆ: To nije istina!... Evo, neka kaže Malčika.
JECA: Dobro, neka kaže. Je li, dete moje, da tvoja mati tebe ne jedi?
SOKOLOVIĆ: Kaži, dete moje, kad je tebe tvoj otac jedio?
MALČIKA (srdito) Bože, bože! Čovsk bi s vama svisnuo od jeda! Zar vi nemate drugog posla,
već morate da ste ovde oko mene kao straža! Gosti koji čas da dođu, a vas nije ni brige!
JECA: Ali, dete moje, ja sam već sve uredila!
MALČIKA: A krofne? Zar će krofne narasti pored one lude kuvarice?
JECA: Imaš pravo, dete moje! Moram ja to sama nadgledati. Idem odmah u kujnu. Zbogom,
drago dete moje. Ako ti ova haljina nije po volji, a ti obuci drugu. Hvala bogu, imaš dosta
haljina! (Ode)
MALČIKA: A VI, otac? Vi se ništa ne brinete!
SOKOLOVIĆ: Ja sam se za sve postarao!
MALČIKA: A jeste li se iza to postarali da Jovan, dok ste vi ovde, ne popije pola bermeta?
SOKOLOVIĆ: A, neće Jovan!
MALČIKA: Dabome, vi uvek branite vašega Jovana, ja nikad nemam pravo!
SOKOLOVIĆ: Bože sačuvaj! Kako ti ne bi imala pravo?... Ja sam samo mislio; al' kad ti kažeš,
onda idem odmah. Samo se nemoj jediti! Znam da ti jed pokvari apetit, drago dete moje! (Ode.)
MALČIKA: Hvala bogu!
SAVETA: Draga Malčika, meni se čini da bi ti mogla malo blažije postupati sa tvojim
roditeljima, jer...
MALČIKA: Dosta, dosta! Znam već šta hoćeš da kažeš. Tvoji roditelji tebe tako vole; sve ti čine
što god zaželiš, i tako dalje, i tako dalje.
SAVETA: Pa zar ne bih imala pravo?
MALČIKA: Pravo? Može biti; ali šta je meni stalo do toga! Ja činim ono što mi je po volji. Ne
bili me tome naučiti.
SAVETA: Ali ja bih ipak rekla...
MALČIKA: Manimo se toga razgovora i pređpmo na što pametnije, na primer, da ti kažem ko će
sve danas k nama doći. Ili možda već znaš?
SAVETA: Ne znam.
MALČIKA: A ti ču) prvo i prvo, doći će porodica Timićeva, i to gospodin otac, gospođa mati i
gospođica kći. Nesnosan trio!
SAVETA: Zašto? Milica je prijatna devojka.
MALČIKA: O, mani je, molim te, sušta sentpmentalnost! Pa je još i zaljubljena!
SAVETA: Ne znam.
MALČIKA: Al' ja znam, pa da bi i ti znala, kazaću ti da je gospođica Milica zaljubljena u
gospodina Štanciku.
SAVETA: To ne bi bio rđav par ljudi.
MALČIKA: Može biti, samo što to neće biti par ljudi.
SAVETA: Iz uzroka što je gospodin Štancika zaljubljen u tebe? Je l?
MALČIKA: Kažu, draga Saveta, tako kažu samo. Ja o tome još nisam zvanično izveštena.
Uostalom kad je reč o gospodinu Štanciki, mogu ti reći da će i on doći!
SAVETA: Bila sam sigurna.
MALČIKA: Moći ćeš dakle motriti je li zaljubljen u mene.
SAVETA: To ću ostaviti Milici. Pa ko će još doći?
MALČIKA: Doći će još i gospodin Tošica. Ha, ha, ha!
SAVETA: Ti se smeješ?
MALČIKA: Zar on tebi nije smešan? Zar ne znaš da je tako kratkovid da ne vidi ni koraka ispred
nosa!
SAVETA: Da, da!.., Malo je kratkovid.
MALČIKA: Malo?... Ti to zoveš malo; kad je onomad poljubio Jovana u ruku, jer mu se učinio
moj otac! Ha, ha, ha! Ja sam htela pući od smeja, a on, siromah, pocrvenio do ušiju.
SAVETA: Ti si suviše nemilostiva prema njemu, a on siromah, sve trpi.
MALČIKA: Mora, kad je u mene zaljubljenj
SAVETA: Dakle, u redu zaljubljenih broj drugi.
MALČIKA: Ipak po redu nije drugi.
SAVETA: Tako?... Koliko ima još pred njime?
MALČIKA: Ne zna se još! Ali da idemo dalje. Najposle će doći još i gospodin Branko.
SAVETA: I on će doći?
MALČIKA: Kako ti to naglo pitaš.
SAVETA: Ja? Ne bi znala zašto. On je za mene kao i svaki drugi, izuzimajući što je prijatan, a to
mi godi kao što to godi i svakom drugom.
MALČIKA: Imaš pravo, Brankoje vrlo prijatan čovek, te će svakoga zadobiti za sebe.
SAVETA: Ti se rado zanimaš s njime?
MALČIKA: Neću da tajim; rekla bi’ šta više, da mi se dopada.
SAVETA: A da se ti njemu dopadaš, o tome i ne sumnjam!
MALČIKA: Misliš? Neću da poričem samo iz učtivosti. Uostalom vidićemo.
SAVETA (za sebe) Da, vidićemo.
MALČIKA: Nego, ja bi' rekla da gosti već dolaze.
SAVETA: Dolaze zaista. Idem da javim strini. (Ode)

DRUGA POJAVA
ŠTANCIKA I MALČIKA
ŠTANCIKA (odmah s prata) LJubim ruke, gospođice Malčika. ( Poljubi je u ruku) A, krasota!
Ova vam haljina stoji da ne mož' bolje biti! Dieser Geschmack! (Taj ukus.)
MALČIKA: Opet nemčate! Ne bojite se zar Omladine?
ŠTANCIKA: Toushiert mich gar nicht, (To me se uopšte ništa ne tiče.) samo ako ste vi
zadovoljni sa mnom!
MALČIKA: Hm!... Možda bi' imala povoda i nezadovoljna biti s vama!
ŠTANCIKA: Tako! A smem li pitati zbog čega?
MALČIKA: Zbog one gospođice s kojom ste na poslednjoj besedi toliko koketovali.
ŠTANCIKA: Wie malicieuse! (Kakva zajedljivost!) Kao da ne bi [ste] znali da mi je do
gospođice Milice vrlo malo stalo ili kao da niste uvereni da pored sjajnog sunca iščeznu sve
zvezdice! Nego, kad već spomenuste poslednju besedu... Da, da, na poslednjoj besedi... Nije li na
poslednjoj besedi i gospodin Branko bio?
MALČIKA: Tako mi se čini da je bio.
ŠTANCIKA: Vi ste, kanda, i igrali s njime?
MALČIKA: Sećam se nešto...
ŠTANCIKA: Ako se ne varam dve četvorke, i to uzastopce jednu za drugom!
MALČIKA: Hoćete, valjda, time da reknete da se nije našao drugi igrač?
ŠTANCIKA: Bože sačuvaj, jer ja se dobro sećam da sam od vas tek sedmi kadril ugrabio!
MALČIKA: Da, bila sam na sve druge angažovana.
ŠTANCIKA: Ni na jedan sa dvojicom, ali na dva sa jednim!
MALČIKA: Gospodin Branko je vrlo dobar igrač!
ŠTANCIKA: A nije i inače loš!
MALČIKA: Znate i to?
ŠTANCIKA: Znam! Štaviše, to zna i gospodin Branko.
MALČIKA: A šta još zna gospodin Branko?
ŠTANCIKA: Gospodin Branko zna još i to da vi imate najlepše oči na svetu.
MALČIKA: Zaista? A otkud vi to znate?
ŠTANCIKA: To jest... Pardon! Ja to samo držim!
MALČIKA: Samo držite!
ŠTANCIKA: Je li vam, možda, žao što ne znam zacelo?
MALČIKA: Gospodine, kakvo je to drsko pitanje?
ŠTANCIKA: Oprostite, iz mene govori ljubomora! Ja zavidim i senci vašoj!
MALČIKA: Dobro, dobro, znam već da umete laskati!
ŠTANCIKA: Istina je, nije laskanje, verujte mi, gospođice!
MALČIKA: Moram da verujem, jer ste mi to već toliko puta rekli. No, kanda dolaze novi gosti.

TREĆA POJAVA
TOŠICA i pređašnji
TOŠICA (drži puket cveća za leđima): LJubim ruku, gospođice Malčika! Vaš svagda ponizni
sluga.
MALČIKA: Drago mi je, gospodine Tošice! To je lepo od vas da ne date čekati na sebe.
TOŠICA: To nije nikad bio moj običaj, a sada najmanje, kad me vaše prijatno društvo očekuje.
MALČIKA: To se zove učtiv odgovor! Ali šta držite ruke na leđima?
TOŠICA: Ne znam, da li će biti po volji?... To je malenkost, ali od svega srca...
MALČIKA: Brzo, nemojte me mučiti!
TOŠICA: Mučiti? Kakva krasna reč! Zar bi'ja bio tako srećan da vas mučim!
MALČIKA: Vi ste u tome uvek srećan!
TOŠICA: Kako ste dobri!... No sada već neću duže da vas mučim... Evo šta je! (Pokaže puket.)
MALČIKA: Vi ste bili i ostajete najgalantniji mladić našega doba!
TOŠICA: Je l' moguće, gospođice?... Onda dopustite da vam ovu kitu cveća posvetim! (Daje joj
cveće, ali ga ispusti pre nego što š je Malčika primila.)
MALČIKA (smeje se) Ha, ha, ha. (Tošica i Štancika sagnu se zajedno da dižu cveće, sudare se i
padnu oboje)
ŠTANCIKA: Ali, gospodine, vi ste vrlo nevešti!
TOŠICA: Molim, ja nisam kriv, vi ste mene gurnuli!
ŠTANCIKA: Oprostićete, vi ste mene!
TOŠICA: Molim lepo, vi ste mene!
MALČIKA: Dobro, dobro; ali ko će moje cveće dići?

ČETVRTA POJAVA
BRANKO i pređašnji
BRANKO (koji je međutim stojao na vratima, pretrči i podiže cveće): Ja ću biti tako slobodan!
MALČIKA: Bgavo, gospodine Branko, to se zove veština! (Pruži mu ruku.)
BRANKO: Samosreća, gospođice! (Ostalima.) Klanjam vam se, gospodo!
MALČIKA: Drago mi je, gospodine, da ste održali reč te ste došli!
BRANKO: Zar se može ne doći na poziv tako ljubazne domaćice kao što ste vi, gospođice?
Zaista ne, jer to bi bila velika neblagodarnost. (Obzire se. Za sebe.) Ne vidim nigde Savete!
MALČIKA: Vi kao da nešto tražite?
BRANKO: To ne! Gledao sam samo gde bi' mogao štap i šešir ostaviti. Ali eno za njih ćoška!
(Ostavi štap i šešir.)
ŠTANCIKA (Malčiki tiho): Ja mu ne verujem; on traži nešto drugo.
MALČIKA (isto tako): I to?
ŠTANCIKA (isto tako): Gospođicu Savetu.
MALČIKA (isto tako): Mislite?
ŠTANCIKA (isto tako): Siguran sam.
MALČIKA (isto tako): Vidićemo!

PETA POJAVA
SOKOLOVIĆ. JECA.TIMIĆ. KATA, MILICA i pređašnji
SOKOLOVIĆ I JECA (zajedno): Molim, molim!
SOKOLOVIĆ: De raskomotite se.
JECA: Izvolite se sad razuzuriti.
TIMIĆ: Blagodarimo! Gospođice Malčika, ja vam se klanjam!
KATA: Draga gospođice, moj naklon!
MALČIKA: Dobro nam došli! Kako si, Milice?
MILICA: Nije mi najbolje. Nešto me glava boli! (Za sebe.) Još me nije ni pogledao!
MALČIKA (Štanciki tiho): Milica nešto traži.
ŠTANCIKA (isto tako): Mislite?
MALČIKA (isto tako): Sigurna sam.
ŠTANCIKA (tiho): A šta to?
MALČIKA: Gospodina Štanciku.
ŠTANCIKA: A?
MALČIKA (tiho): Da! (Naglas.) A, sada smo se svi iskupili, možemo dakle na posao.
SVI: Da, da, na posao!
MALČIKA: Starija gospoda neka se izvole kartati, a mi mlađi svet, mi ćemo... No? Šta da
počnemo?
TOŠICA: Ja predlažem da se igramo žmure.
SVI: Ha, ha, ha!
TOŠICA: Ali molim, to je vrlo lepa igra.
MALČIKA: Ne prima se, gospodine Tošica! Vi biste bili u velikom dobitu, jer nevezanim očima
tumarate po mraku!
SVI: Ha, ha, ha!
TOŠICA: Je l' moguće? Ali ste vi vrag, gospođice Malčika!
ŠTANCIKA: Ja predlažem da igramo, na primer, jednu četvorku. (Malčiki) Gospođice, smem li
moliti?
MALČIKA: Polagano, gospodine, još ne znamo da li se predlog primio.
BRANKO: Ja ga ne primam, već predlažem da sviramo i pevamo.
MALČIKA: Vaš je prsdlog najbolji. Primate li ga, gospodo?
SVI (osim Štancike i Tošice): Primamo! Primamo!
TOŠICA: Ja bi' volio žmure!
ŠTANCIKA: Ja ostajem pri četvorci!
MALČIKA: Većina rešava. Dakle, da se svira, a ko je za kartanje neka izvoli za onaj sto.
TIMIĆ: Ženo, hoćeš li se kartati?
KATA: O, molim, ja spadam u mlađi svet!
SOKOLOVIĆ (Timiću) A nas dvoje u stariji! Dakle, darde ili piketa?
TIMIĆ: Darde, ako je po volji.
SOKOLOVIĆ: Dakle, darde... Izvolite sesti. (Sednu i kartaju se.)
JECA: Ja idem da nadgledim kujnu. (Ode.)
MALČIKA: Dakle da sviramo! Ali, ko da svira?
SVI: Gospođica Malčika!
MALČIKA: Pokoravam se većini! Velim većini, jer gospodin Branko nije glasao za mene.
BRANKO: Vi znate da se ja, kao žurnalista, uvek držim javnoga mnjenja.
MALČIKA: Ja i to znam da dobar izgovor novaca vredi. (Sedne i svira partiju iz Lučije.) Ova je
arija za pevanje, ne bi li ste me hteli pratiti, gospodine Branko?
BRANKO: Ne znam, gospođice, baš ništa iz Lučije.
ŠTANCIKA: Gospodin se ne zanima s operama. Dopustite da vas ja pratim.
MALČIKA: Izvolite! (Štancika peva, ali Malčika prekine svirku i skoči.) Ne valja, ne ide dobro!
Ili ja dobro ne sviram, ili vi ne pevate dobro!
TOŠICA: Da, da, gospodin Štancika ne peva dobro!
ŠTANCIKA: To vi, gospodine, možete najbolje presuditi!
TOŠICA: A zašto to?
ŠTANCIKA: Zato što imate velike muzikalne uši!
TOŠICA: Kako vi to razumete?
MLLČIKA: Molim, molim, gospodo, da počnemo što drugo!
BRANKO: Naprotiv, da produžimo pevanje!
MALČIKA: Vi ste, gospodine, moj najuporniji protivnik; ali neka! A sad neka peva ko drugi, ja
sam svoje odužila!
BRANKO: Možda gospođica Saveta.
MALČIKA (ironično): Imate pravo, ja sam na nju i zaboravila. Da nije bilo vas, ne bi se niko ni
setio na nju; ali gde je samo?

ŠESTA POJAVA
SAVETA i pređašnji
SAVETA (S brata): Evo me, draga Malčika!
MALČIKA: Začudo, gospodin Branko kao da znade čine i manđije, jer tek što te je spomenuo, a
ti si se već ovde stvorila!
BRANKO: Vaša bi pretpostavka vrlo laskava bila po mene, samo kad bi bila i istinita.
SAVETA: A pošto nije istinita, nije ni laskava.
BRANKO (za sebe): Kako me odbija!
SAVETA (za sebe): Zašto me izaziva?
MALČIKA: Dakle, Saveta, izvoli pevati!
SVI: Da, da, gospođica Saveta.
SAVETA (sedne za glasovir): Šta da pevam? Ja ne znam drugo do samo srpskih pesama.
BRANKO: To nam je najmilije, na primer, Stankovićevu kompoziciju „Što se bore misli moje"!
SVI: Da, da, ,,Što se bore".
SAVETA: Kao što zapovedate... (Odsvira jednu strofu.) Eto, ja sam gotova.
BRANKO: Još ne, gospođice! Ja bi' vas molio da još jednu otpevate! Je li tako, gospodo?
SVI: Tako je, tako je!
SAVETA (za sebe): Muči me! (Na glas) Pevaću, dakle, još jednu. (Počne pevati, Branko upadne
i prati je; po svršetku svi tapšu.)
MALČIKA: Vrlo lepo! Začudo, kako se tvoj glas slaže sa glasom gospodina Branka!
SAVETA (za ssve): Ona je ljubomorna! (Na glas.) Ne uviđam, draga Malčika.
ŠTANCIKA: Naprotiv, gospođica Malčika ima pravo! Nije li tako, gospodine Tošice?
TOŠICA: Vi to možete najbolje presuditi!
ŠTANCIKA: A zašto to?
TOŠICA: Jer imate velike... velike muzikalne noge! (Za sebe.) Sad sam mu vratio!
SVI (smeju se): Ha, ha, ha!
MALČIKA: Nije baš najbolje ispalo, gospodine Tošice! Ali što mu drago, šta samo sada da
počnemo?
KLTA: Ja ću da predložpm!
SVI: Čujmo, čujmo!
KATA: Da se igramo zaloga.
SVI: Prima se, prima se!
MALČIKA: Dakle zaloga! Brzo 'vatajte mesta. (Svi posedaju po volji.) Ja se srdim na tebe.
(Baci se na Branka.)
BRANKO: Zašto?
MALČIKA: Zato što si seo pored Savete.
BRANKO: Tako mi se dopada. (Baci se na Saoetu.) Ja se srdim na tebe.
SAVETA: Zašto?
BRANKO: Zato što ne mariš za mene!
MALČIKA: To se zove iskren biti!
SAVETA: Molim, to je samo u igri!
ŠTANCIKA: Oprostite, gospođice, niste kazali „tako mi se dopada". Vi dajete zalogu!
SVI: Da, da, zalogu! (Saveta da zalogu.)
SAVETA (baci se na Milicu): Ja se srdim na tebe.
MILICA: Zašto?
SAVETA: Zato što još nisi ni reči progovorila.
MILICA: Tako mi se dopada. (Baci se na Štanciku.) Ja se srdim na tebe.
ŠTANCIKA: Zašto?
MILICA: Što si nestalan.
ŠTANCIKA: Tako mi se dopada. (Baci se na Malčiku.) Ja se srdim na tebe.
MALČIKA: Zašto?
ŠTANCIKA: Zarad tvojih pogleda.
MALČIKA (pogleda na Branka): Tako mi se dopada. (Baci se na Tošicu.) Ja se srdim na tsve.
TOŠICA: To mi Je vrlo žao!
SVI (smeju se): Zalogu, zalogu!
TOŠICA: Ali, molim.
MALČIKA: Niste pitali ,,zašto"; dajete zalogu.
TOŠICA: Vaša je reč za mene zapovest! (Daje zalogu) Evo zaloge! Ali sada ja se srdim na
gospođicu Malčiku. (Baci se umesto na Malčiku na Katu.)
KATA: Na mene, gospodine Tošica?
TOŠICA: Oprostite; nisam se hteo na vas baciti, već na gospođicu Malčiku (Smeju se.)
MALČIKA: Praštamo vam, možete se baciti još jedanput!
TOŠICA: Ja sam blagodaran! (Priđe Malčiki.) Molim za maramu!
KATA: Ali, gospodine, ja ovde sedim!
TOŠICA: Tako!... A meni se učinilo!... Ali kako mi se samo moglo učiniti?!
MALČIKA: Niste sretni, gospodine Tošica; ali kako mu drago, dosta je igre! Da sudimo sada!
(Uzme sve zaloge.) Dakle, molim, vi ste porotnici. Budite strogi, ali pravedni, i zaboravite da su
optuženi Srbi. Dakle, šta ćemo sa ovom zalogom?
ŠTANCIKA: Neka pravi testamenat!
SVI: Prima se!
MALČIKA: Saveta, zaloga je tvoja. Okreni se. (Saveta učini) Kome ostavljaš ovo? (Pokaže
poljubac)
SAVETA: Mojoj Malčiki.
SOKOLOVIĆ (u kartanju): Zelena dama!
MALČIKA: Meni, dakle, poljubac!... (Pokaže veliki nos) A kome ovo?
SAVETA: Gospodinu Štanciki.
TIMIĆ (u kartanju): Tikveni gornjak!
MALČIKA: Nije od najlepših legata. (Pokaže dve sklopljene ruke) A kome ovo?
SAVETA: Milici.
SOKOLOVIĆ (u kartanju): Crvena dama!
MALČIKA: Milici prijateljstvo. (Pokaže ćušku.) A kome ovo?
SAVETA: Gospodinu Tošici.
TIMIĆ (u kartanju): No ako to nije luda karta!
MALČIKA: Dosta nežan dar. (Pokaže srce.) A kome ovo?
SAVETA: Gospodinu Branku.
SOKOLOVIĆ (u kartanju): Jedva jedared prava karta!
MALČIKA: Lepo, Saveta, gospodinu Branku tvoje srce!
SAVETA: Neka me izvini gospodin Branko, jer ja ne vidim!
BRANKO (za sebe): Jednako me odbija!
MALČIKA: Dosta je bilo! Šta sada da počnemo?

SEDMA POJAVA
JOVAN i pređašnji
JOVAN: Izvolite, gospodo, jelo je na stolu.
SVI: Prima se, prima se!
BRANKO (ponudi Saveti ruku) Smem li moliti?
SAVETA: Zahvaljujem, ja moram u kujnu. (Ode.)
MALČIKA: Dakle, molim, gde su kavaleri? (Približila se Branku.)
TOŠICA i ŠTANCIKA (zajedno): Molim! (Gurnu se)
ŠTANCIKA (kojije ugrabio Malčiku): Ali, gospodine, kupite sebi naočare! (Ode s Malčikom.)
TOŠICA: Prokleti lopov! (Ode s Milicom.)
ŠTANCIKA (Kati): Je li slobodno? (Odu.)
SOKOLOVIĆ (Timiću): Izvolite samo napred! (Odu.)
BRANKO (stoji zamišljen): Već vidim da me ne voli!

OSMA POJAVA
SAVETA I BRANKO
SAVETA (ulazeći): Otišli su! (Opazi Branka.) Ah!
BRANKO (osvrne se): Vi ste, gospođice! (Prestupi joj.) Vi rekoste da idete u kujnu?
SAVETA: Bila sam već.
BRANKO: Prazni izgovori: ali ipak dovoljni da njima opravdate vaše ponašanje naspram mene.
SAVETA: Ja vas ne razumem, gospodine!
BRANKO: Ne razumete me?!... Zar vi niste ženska kojoj je dano da muškima, ma i iz očiju, čita
osećanja što su im urezana u srcu? Zar se može i pomisliti da vi ni do današnjeg dana ne
primetiste kako me mučite vašim 'ladnim ponašanjem?
SAVETA: Dosta, gospodine! (Za sebe.) Drž' se, Saveta!
BRANKO: Zar vaše srce nikada nije jače zakucalo? Zar vi baš ni za koga na svetu ne marite?
SAVETA: Ko zna!
BRANKO: Čujte me, gospođice! Od prvog dana, kada sam vas vidio, jednako lebdi vaš lik pred
mojim očima. Od toga doba ja ne imadoh druge želje već te da zadobijem u maloj, u najmanjoj
meri vašu naklonost.
SAVETA: Zaista, gospodine?
BRANKO: VI sejoš sumnjate?!... Ne, ne, gospođice, ja ne umem laskati; ja ne umem da izbiram
one slatke reči kojima ljudi najbožanstvenije osećanje tumače. Ja znam samo jedno, a to je: da
vas ljubim svom snagom duše svoje, da vas ljubim vatrom prve ljubavi!
SAVETA (za sebe) O, bože!
BRANKO: Vi ćutite?
SAVETA (prsne u smej): Ha, ha, ha! Vi ljubite... mene... mene ljubite!... Ha, ha, ha! Oprostite,
gospodine. nije lepo od mene što se smejem; ali to što sam čula. tako je što novo za mene... od
vas... da... ha, ha. ha!
BRANKO (uzbuđen): Gospođice, ja ne nalazim da je moja ljubav tako smešna!
SAVETA: Zašto ne! Ja se ne smejem vašoj ljubavi već predmetu vaše ljubavi. Ha, ha, ha!
Oprostite, opet sam se zanela... Nemojte se zato srditi!... Zaboravite na ovaj trenutak i stvar je
svršena.
BRANKO: Gospođice, ja vas ne razumem!
SAVETA: Ne razumete? Dakle čujte, i ja ljubim!
BRANKO: LJubite?
SAVETA: Da; ali ne vas već drugog! A sada zbogom gospodine! Ha, ha, ha! (Za sebe u
polasku.) Kako je teško plaćati dugove! (Ode.)

DEVETA POJAVA
BRANKO. zatim JOVAN
BRANKO: Dockan! Dockan! Ona ljubi drugog! A mene? Mene ismejava! Sa mnom se titra!
Grom i pakao! Stojim posramljen kao kakvo derište! Zar ja nisam u stanju ni jedno siroče da
usrećim! Ne, ovo joj neću oprostiti! Tako mi moga muškoga ponosa, ovo joj neću oprostiti!
JOVAN (stupi): Gospođica Malčika pita za vas, gospodine.
BRANKO (za sebe) Malčika? Baš kako valja! Čućete o meni, gospođice Saveta!

PADA ZAVESA

DRUGI ČIN

Vrt kod Sokolovića

PRVA POJAVA
SAVETA, SOKOLOVIĆ i JECA
(Saveta pripravlja doručak, Sokolović hoda gore-dole po sobi, Jeca sedi i plete)
SOKOLOVIĆ: Ja ti kažem, ženo, da su te proklete večernje zabave veliki trošak!
JECA: Bile one trošak ili ne bile, to je sad svejedno! Što mora biti, mora!
SOKOLOVIĆ: Ali zašto da mora biti?
JECA: Zašto? Zato što mora! Ili ćemo mi zar da budemo gori od drugih?
SOKOLOVIĆ: Od drugih! Uvek se moramo po drugima da ravnamo! Kada ćemo jedared po našoj volji
živiti!
JECA: Hoćeš valjda da se otuđiš od celoga sveta?
SOKOLOVIĆ: A šta ja imam od toga celoga sveta što mi dolazi na moje večernje zabave? To, da me još
onoga večera, dok je u mojoj rođenoj kući, ismijava!
JECA: Ismijava?
SOKOLOVIĆ: Dakako, ismijava. Jer ako potrošiš na takvu zabavu manje nego što bi mogao, onda kažu:
„Cicija, sram ga bilo, kako se nije stidio da nas na takvu večeru pozove." Ako pak učiniš više nego što bi
mogao, onda kažu: „Luda, razmeće se, potroši jednoga večera toliko da posle mora mesec dana da
gladuje." Eto šta se čovek hasni od večernje zabave!
JECA: Ti si zaboravio da imaš kćer na udaju!
SOKOLOVIĆ: Nisam, ženo; ali ja bi' volio da mi ko uzme moju kćer zarad nje same, a ne zarad moje
večernje zabave. Zar ja nisam tebe prvi put u kujni ugledao?
JECA: Onda su bila druga vremena.
SOKOLOVIĆ: Reci bolje: onda još nije bilo večernjih zabava!
JECA: Dobro, dobro, ja se neću prepirati! Ako ti je što nepravo, a ti kaži Malčiki!
SOKOLOVIĆ: Ta da, ti bi odmah da se ja sa Malčikom svađam, al' toga neće biti. Malčika je moje dete!
JECA: To jest, valjda je nešto i moje!
SOKOLOVIĆ: Utoliko što si je rodila, ali zato ona opet mene većma voli!
SAVETA (za sebe) Kako je Malčika sretna!
SOKOLOVIĆ: Idi, Saveta, vidi je li ustala Malčika. Ako nije, nemoj da je probudiš, a ako jeste, a ti je zovi da
doručkuje, to jest, ako je gladna, jer ako nije, mi ćemo još pričekati, ionako je tek deset i po sahata.
SAVETA: Odmah al' gle, evo je gde dolazi i sama!

DRUGA POJAVA
MALČIKA i pređašnji
SOKOLOVIĆ: (ide pred nju): Slatko moje dete, jesi li dobro spavala?
JECA (isto tako) Čedo moje, da nisi ružno sanjala?
SOKOLOVIĆ: Jesi li umorna od juče?
JECA: Da nisi lomna?
SOKOLOVIĆ: Pa jesi li gladna?
JECA: Hoćeš li malo kafice ili malo teja sa šunčicom?
MALČIKA: Jesam, nisam, hoću, neću, ne znam, manite me se, okanite me se!
SOKOLOVIĆ: Oprosti, drago dete, ja sam samo hteo...
JECA: Tvoja je mati ko mislila...
MALČIKA: Šta ste vi hteli, šta ste vi mislili, to mi je sasvim svejedno! Kao da ja nemam druga posla, već
samo na to da mislim! Saveta, je li gotov doručak?
SAVETA: Jeste, odmah ću ga doneti! (Ode)
MALČIKA (sedne): Zar vi niste doručkovali?
SOKOLOVIĆ: Nikako bez tebe!
JECA: NI za živu glavu!
MALČIKA: Ta jesam li vam sto puta kazala da ne čekate na mene!
SOKOLOVIĆ: Ta ti si baš juče rekla...
JECA: Da ne doručkujemo bez tebe.
MALČIKA: Juče je juče, a danas je danas!
SAVETA (uđe): Evo doručka! (SVi sednu za sto.)
MALČIKA: Ovo mleko ništa ne valja!
SOKOLOVIĆ: Tako? Vidiš, Saveta, nikada ne paziš šta uzimaš!
JECA: Sve radiš natraške! Je li to mleko za jelo?
SAVETA: Ali, strina, ovo je pravi obrst.
SOKOLOVIĆ: E sad, jesi l' je samo vidio!
JECA: Pa da se čovek ne jedi!
MALČIKA: O, ja se nimalo ne čudim Saveti što sve natraške radi, jer tako mi se čini, kao da se od nekoga
vremena jako promenula!
SAVETA: Tako! A u čemu to?
MALČIKA: Kako se činiš nevešta! Kao da ja nisam primetila juče...
SAVETA (zbunjena): Juče... primetila...
MALČIKA: Ti si zbunjena! Ti, dakle, priznaješ?
SAVETA: Ja te ne razumem!
MALČIKA: O, dobro si ti razumela! Nisi ti badava koketovala sa gospodinom Brankom!
SAVETA (za sebe): Ona dakle ne zna. (Naglas.) Već što se toga tiče, tu mi je savest čista!
MALČIKA: Kako se umeš da pretvaraš! Ali neće ti pomoći! Tu sam i ja!... Razumeš li i ja! Sa mnom je teško
deliti megdan! Jesi li razumela?
SOKOLOVIĆ: Jesi li razumela?
JECA: Upamti dobro!
SAVETA: Ti se varaš, Malčika! Dao bi bog da se o tome i uveriti možeš!
MALČIKA Već znamo, znamo! To se tako samo kaže!

TREĆA POJAVA
JOVAN i pređašnji
JOVAN: Evojedno pismo.
MALČIKA: Daj ovamo. (Jovan preda i ode, Malčika čita adresu.) ,,Gospođici Malčiki" Gle, gle, još će biti
kakvo ljubavno pismo! (Otvori i pročita.) Ko bi se tom nadao! (Smeje se.)
SOKOLOVIĆ i JECA: Štaje?Štaje?
MALČIKA: Čujte i pazite. (Čita.)

„Gospođice Malčika.
Vi ste za me prilika,
To sam odmah vidio,
Samo sam se stidio,
Da sam kažem usmeno.
Zato evo pismeno,
Pošteno je mišljeno:
Budite mi ženica,
To vas moli Tošica."

(Smeje se.) Ha, ha, ha!...

SOKOLOVIĆ: Ta to je prosidba!
JECA: Od gospodina Tošice?
MALČIKA: I to u stihovima, na lepom satiniratom papiru, sa namolovanim probodenim srcem! al' gle, ima
još i post skriptuma! (Čita.)

,,Još se ovo dodaje,

Poslovica srpska je,
Ona glasi: Izbirač
Naiđe na otirač!"

A, gledaj ti samo gospodina Tošice!... Kakav brezobrazluk tako što napisati! Ovamo momče za izbor! Ha,
ha, ha! Tošica moj prosilac, sa njegovim nosem! Ha, ha, ha!
JOVAN (stupi): Evo još jedno pismo.
MALČIKA: Još jedno? Da se nije gospodin Tošica predomislio? (Primi pismo Jovan ode.) „Gospođi
Sokolovićki". To je na vas mati.
JECA: Otvori samo, dete moje, pa pročitaj.
MALČIKA (čita): „Poštovana gospođo! Ja sam tako slobodan bio zaljubiti se u vašu kćer"... Šta?... „Zato
sam tako slobodan umoliti vas za njenu ruku!" Dakle i on? ,,I biću tako slobodan kroz jedan sahat za
odgovor doći. Štancika Lazić." Prekrasno, ta to je već i drugi mladoženja!
SOKOLOVIĆ i JECA: Dva prosioca!
SAVETA: Zaista, Malčika, to se zove sreća!
MALČIKA: Sreća? Zašto sreća? Pravo da ti kažem, mene nije ni najmanje iznenadilo! Šta više, ne bi' se
čudila da dođe i treći!
SAVETA: Treći?
MALČIKA: Treći prosilac.
JOVAN (stupi) Evo još jedno pismo.
MALČIKA: Šta veliš, Saveta? Ja bi' se čisto opkladila! No, al' odmah evo ćemo viditi. (Uzme pismo. Jovan
ode.) „Gospodinu Sokoloviću".
SOKOLOVIĆ: Meni?
MALČIKA: Da, otac, i ako nemate ništa protivno, ja ću ga otvoriti. (Učini) Potpisan je Branko.
SAVETA (za sebe): Branko?
MALČIKA: A glasi: „Poštovani gospodine! LJubaznost i dobrota kojom me je vaša mila porodica uvek
predusretala, ohrabrila je u meni misao da bi' mogao ceo život svoj u njenom prijatnom krugu provesti.
Stoga se usuđujem ponuditi vam se za zeta, moleći za ruku vaše mile ćerke Malčike. Dolazim po odgovor
za jedan sahat."
SOKOLOVIĆ i JECA: Treći prosilac!
MALČIKA: No, Saveta, jesam li pogodila?
SAVETA: Jesi, sasvim si pogodila! Kao da si znala!
MALČIKA: Ti si se zbunila?
SAVETA: Zbunila? Zar sam ja zbunjena?... Ti se varaš, draga Malčika, ja nisam ni najmanje zbunjena, ni
najmanje!
MALČIKA: Što mu drago! Dosta da imam tri prosioca. Mogu birati po volji!
SAVETA: Zar ćeš ti tek da biraš?
MALČIKA: A zašto ne? Između trojice može se birati.
SAVETA: Ali ja sam mislila da tvoje srce samo za jednim može kucati, i onda je izbor svršen!
MALČIKA: A ako moje srce ne kuca ni za jednim?
SAVETA: Onda ne treba ni da biraš!
MALČIKA: Ti se šališ! Ja ću da biram da se promislim, ionako mi neće uteći nijedan.

SOKOLOVIĆ: Drago dete moje, kad bi me poslušala, ja bi' savetovao da pođeš za Štanciku on je bogat!
MALČIKA: Ne spada u inteligenciju!
SAVETA: A ti uzmi Branka. On je žurnalista.
MALČIKA: On mi je siromah, p' onda je i ozbiljan.
JECA: A ti uzmi Tošicu, on je uvek raspoložen.
MALČIKA: Suviše je luckast!
SOKOLOVIĆ: Al' ovi ljudi čekaju odgovora.
MALČIKA: Neka čekaju: Šta je meni briga! Ako čekaju, čekaju za mnom! Razumete li?... Za mnom! (Ode)
SOKOLOVIĆ: Ali, drago moje dete, ako me uspita? (Ode.)
JECA: Da, ako me uspita šta ću da odgovorim? (Ode.)
SAVETA (opazivši da je sama): Dakle je svršeno! Svršeno zanavek!... On me više ne voli!

ČETVRTA POJAVA
MILICA, SAVETA. zatim TOŠICA
MILICA (s vrata) Dobro jutro, draga Saveta! Jesi li mi se nadala? Je li da nisi! No kad ti kažem zašto sam
došla, odmah ćeš uviditi da sam... Ali šta je tebi, ti si tako snuždena?
SAVETA: Snuždena? Zar ja izgledam snuždena?
MILICA: Dakako! O. ja to odmah poznam, a mogu sp i predstaviti i zbog čega. Zacelo zbog Malčike. Nije li
tako?
SAVETA: Nije; već kanda me nešto glava boli!
MILICA: Hm! Boli te glava, baš kao mene juče! Već mi se razumemo, mi devojke! Nas, kad god nam
štogod nije po volji, odmah glava zaboli!
SAVETA: Ali, Milice...
MILICA: Ćuti, ćuti! Badava ćeš se izgovarati! Ja sudim po sebi, a to je najbolji način da i drugoga
presudim. Vidiš, i mene je juče bolela glava, to jest, činila sam se da me boli, premda ti, bože, znaš da
sam bila zdrava zdravcata, izuzimajući maloga nestaška koji je jako oboleo!
SAVETA: Nestaška?
MILICA: Da, ovoga ovde! (Pokazuje na srce.) Zašto da krijem od tebe? Nisi li ti moja najbolja drugarica? I
onda u današnje vreme, draga moja, ne treba tako što ni kriti, jer ti muški tako su ti zalupani da i ne
primete kad se kogod interesira za njih.
SAVETA: Ja te ne razumem.
MILICA: Dobro ti mene razumeš! Ah, samo da me i on tako razume!
SAVETA: On? Ko to?
MILICA: Bože moj, kako si danas nesnosna! Ko drugi, nego Štancika! Da, draga Saveta, ja ga volim,
iskreno ga volim; nego on kao da se slabo osvrće na mene.
SAVETA (za sebe): Sirota devojka!
MILICA: I juče nije ni gledao na mene; celo se veče razgovarao sa Malčikom. To me je jako snuždilo!
SAVETA (za sebe): A tek da zna da Malčiku prosi!
MILICA: Ali danas, danas sam se razvedrila. Imam li ja pravo da se srdim na njega, kad on i ne zna da ga
ja volim? Ili je zar to način da dozna moju ljubav, da ćutim i uzdišem? Ne, odsada ću drukčije!... Biću
vesela. Šaliću se, titraću se s njime. To muški vole, pa sam sigurna da će me zavoleti!
SAVETA: Pa onda?
MILICA: Onda će mi to jednog dana i kazati. Ja ću mu na to pasti oko vrata, on će me posle zaprositi, moji
će me roditelji dati i ja ću biti njegova žena! Oh, bože, kako ću ja biti dobra ženica!
SAVETA (za sebe): Ne smem dalje ćutati, gore je po nju! (Naglas.) Draga Milice, tvoje poverenje zaslužuje
i moje poverenje. Imam i ja nešto da ti otkrijem, nešto žalosnoga!
MILICA: Nemoj me plašiti!
SAVETA: I ja ljubim, ljubim čoveka koji neće, koji ne sme nikada, nikada za to doznati!
MILICA (uplašeno): Da nije Štanciku? A, to ne ide, ja sam prva bila!
SAVETA: Ne boj se, Milice! Predmet moje iskrene ljubavi nije Štancika, već...
MILICA: No?
SAVETA (snuždeno): Već Branko.
MILICA: Pa to je krasno! Ti voliš Branka, ja volim Štanciku, pa će tako da bude dvoje svatova!
SAVETA. Neće biti nijednih!
MILICA: Nijednih? A zašto to? Zar mi nismo vredne njihove ljubavi?
SAVETA: To ne znam; ali znam da i Štancika i gospodin Branko današnjim danom prose!
MILICA: Prose?
SAVETA: Prose, i to Malčiku!
TOŠICA (za sebe): Ej, naopako!
MILICA: Dakle, dockan!
SAVETA: Kome će Malčika pružiti svoju ruku, to ne znam; ali to ti se zaklinjem da joj zbog Branka neću na
putu stojati, ma me stalo moga života!
MILICA: Eto ti! Moji sanci! Nestalo ih kb lanskoga snega! Bože moj, ali sam ja nesretna devojka! A ja još
došla da vas pozovem na igranku što će kod nas sutra biti. Već smo zvali i gospodina Štanciku i gospodina
Branka i sve poznanike. Mislila sam sutra ili nikada!... Lepa zabava. (Plačno) Kako će se Malčika širiti sa
dva mladoženje, a ja, a mi nijednoga!... Ne, ja bih svisnula od žalosti!
SAVETA: Nemoj se žalostiti! Naći će se i za nas kogod! Hajde, hajde da pozoveš Malčiku na veselu, vrlo
veselu igranku! (Odu.)
PETA POJAVA
TOŠICA, sam
Ej, naopako! Ej, naopako! Eto ti meni belaja! Kad ja prosim, mora ceo svet da prosi; gde se ja zablenem,
mora ceo svet da se zablene; što bi' ja hteo, to bi hteo ceo svet! Zar to nije jed? O, Malčika, Malčika! Ti
ćeš me u grob svaliti! Ali nećeš! Nije ovo telo za opelo! Ja ću se uhvatiti ukoštac, zvaću ih na dvoboj... na
pištolje, na sablje, na topove... kako im je volja! Ja sam uvređen, ja prvi pucam... Pu! Mrtav je! Pu! I onaj
se drugi koprca! Jest! Al' eto ti policije pa moga Tošicu za jaku, pa s mojim Tošicom u buvaru, pa s mojim
Tošicom pred sud, pa s mojim Tošicom na vešala! Oho! To nećeš doživiti, dragi moj Tošice, da te obese!
Ali šta da radim? Šta da radim?

ŠESTA POJAVA
Pređašnji, BRANKO I ŠTANCIKA
ŠTANCIKA (još s vrata): Zaista čudno, da smo baš na minut zajedno došli! (Stupe.)
BRANKO: Kao da smo se dogovorili! Al' gle, ta tu je i gospodin Tošica!
ŠTANCIKA: Dakle i vi ovde! Ha, ha, ha! Ako to nije smešno!
TOŠICA: Da, zaista smešno, dragi moji prijatelji! (za sebe) Da vas đavo nosi!
ŠTANCIKA: Juče smo bili ovde na zabavi, dakle je u redu da se danas zapitamo za zdravlje naše mile
domaćice! Nije li tako?
BRANKO: Tako je. (za sebe) Baš su danas morali doći!
TOŠICA: Sasvim je tako. (za sebe) Kako se čine nevešti!
ŠTANCIKA: Uostalom, moram priznati da nisam imao namere da baš danas ovamo doćem, već prošavši
pored kuće, pomislim, daj da svrnem na nekoliko trenutaka, jer više se neću zadržavati. A vi, gospodine
Branko?
BRANKO: Ja? I ja ću samo da upitam za zdrailje.
TOŠICA (za sebe) Kako se nutkaju! (Naglas.) Što se mene tiče, ja sam s tom namerom došao da posedim
ovde, dok me gospođica Malčika kući ne otera! Apropo na došao! Imao bi' vam nešto zanimljivo da
pripovedim.
BRANKO i ŠTANCIKA: Zanimljivo?
TOŠICA: Da, vrlo zanimljivo! Predstavite sebi, ja uđem lagano na vrata sa sokaka!
ŠTANCIKA: A onda stupite u avliju.
TOŠICA: Lagano u avliju.
BRANKO: A iz avlije stupite u sobu.
TOŠICA: Lagano; ali ne u sobu, već stupim samo na prag od sobe. Kad, al' čujem neki vrlo zanimljiv
razgovor.
BRANKO: U formi članka?
ŠTANCIKA: U stihovima?
TOŠICA: Ali molim. Gospodo. to je bio ženski razgovor.
BRANKO: Dakle u tečnoj prozi!
TOŠICA: I ticao se vas dvojice.
BRANKO i ŠTANCIKA: Nas?
TOŠICA: Da, vas! Razgovarale su se gospođica Saveta i gospođica Milica.
ŠTANCIKA: Jeste l' ih uočili?
TOŠIKA: Sasvim dobro! To jest čuo sam ih sasvim dobro! One se jadikovahu kako su nesretne u ljubavi.
jer oii koje ljube ns haju za njih!
BRANKO: P' onda?
TOŠICA: P' onda je rekla Saveta... ne, Milica, ne... Saveta je rekla! (za sebe) Sad ne znam koja je rekla!
BRANKO: Al šta je rekla Saveta?
TOŠICA (za sebe) Da ostanem pri Saveti! (Naglas) Saveta je rekla: ,,Ja volim, iskreno volim gospodina
Branka!"
BRANKO (za sebe) Ona me voli!
TOŠICA: Zatim reče Saveta... ne Milica... „Ja opet volim iskreno Štanciku.“
ŠTANCIKA: (za sebe) Milica me, dakle, zaista voli!
TOŠICA (za sebe) Sad sam ih zbunio! (Naglas.) Na koje, na koje... šta je ono posle bilo? da... na koje odu u
drugu sobu!
BRANKO (za sebe) Saveta me, dakle, voli! Sada, kad sam se već odvažio, prvi korak učinio! Dockan!
Dockan!
ŠTANCIKA (za sebe) Da sam bio izvestan pre, možda bi' se predomislio: ali sada, sada je dockan!
TOŠICA: No, vi ćutite! (za sebe) Očevidno su zbunjeni!
ŠTANCIKA: Dragi gospodine Tošice, to su devojačke majstorije; one su vas spazile, pa su se činile kao da
vas ne vide.
BRANKO: Te se s vama malo prošalile!
TOŠICA: Mislite? (za sebe) Ovo su ti prave krlje!

SEDMA POJAVA
JOVAN i pređašnji
JOVAN (stupi).
ŠTANCIKA (pretrči mu): A, dragi Jovane!
BRANKO (pretrči mu): Da, Jovane, idi!
TOŠICA (pretrči mu): Jovane, kad bi ste dobri bili.
ŠTANCIKA: Da me prijavite gospođi.
BRANKO: A ne gospođi, već gospodinu.
TOŠICA: Gospođici, dragi Jovane, gospođici!
ŠTANCIKA: Gospođi sam rekao!
BRANKO: Gospodinu, jeste li čuli!
TOŠICA: Ama, kažem vam, gospođici!
JOVAN: Ali molim, gospodo, ja sad tek ne znam!
ŠTANCIKA: Za ime božje, to je bar jasno: prijavite me gospođi Sokolovićki!
JOVAN: Razumem, gospođi Sokolovićki. (Pođe.)
BRANKO: Ama stan'te, prijavite me gospodinu Sokoloviću!
JOVAN: Razumem gospodinu Sokoloviću (Pođe.)
TOŠICA: Stan'te malo, prijavite me gospođici Sokolovićevoj!
JOVAN: Razumem! To jest, to jest, sad opet ne razumem!
ŠTANCIKA, TOŠICA i BRANKO (dreknu zajedno): Ne razumete?
JOVAN: Razumem, razumem! (Za sebe) Samo što opet ne razumem! (Ode.)
OSMA POJAVA
Pređašnji, zatim SOKOLOVIĆ I SOKOLOVIĆKA
TOŠICA: Ako to nije smetenjak! Ovaka stvorenja mogla bi čoveka dovesti do krajnosti. Ja kažem, čovek je
najbolje poslužen kad se posluži sam.
ŠTANCIKA: Vi biste, gospodine Tošice, i u tom slučaju imali ludoga slugu!
TOŠICA: Kako to? Ja vas ne razumem! Mislite li vi mene?
ŠTANCIKA: Bože sačuvaj, ja mislim vašega slugu!
TOŠICA: Onda je što drugo, inače!
SOKOLOVIĆ (stupi Štanciki) Drago mi je, gospodine! Baš mi sada reče Jovan da ste me tražili.
ŠTANCIKA: Da, gospodine!
BRANKO: Oprostite, gospodine, ja sam bio tako slobodan!
SOKOLOVIĆ: Dakle vi? A Jovan mi reče...
BRANKO: Ja bih imao nekoliko reči između četiri oka.
SOKOLOVIĆ: Između četiri oka? (Za sebe) Šta da mu odgovorim? Malčika mi još nije ništa kazala!
BRANKO. Pa, ako je po volji, možda u vašoj sobi.
SOKOLOVIĆ: Da, da, izvolite samo! (Za sebe) Lepa neprilika! Malčika mi nije ništa rekla. (Odu)
SOKOLOVIĆKA (stupi): A gle, zar je gospodin Branko već otišao, a Jovan mi reče...
ŠTANCIKA: Jovan vas nije dobro izvestio. Ja sam bio tako slobodan zamoliti vas za nekoliko trenutaka.
SOKOLOVIĆKA (Za sebe) Već znam šta će! Samo šta da mu odgovorim?
ŠTANCIKA: Pa ako nisam na dosadi, možda bismo mogli u vašoj sobi.
JECA: Drage volje! (Za sebe) Malčika mi još ništa nije kazala!
ŠTANCIKA: Dakle, molim! (Pruži joj ruku i odu.)
TOŠICA: Tako je, jedan uzeo tatu, drugi mamu, a Tošica mora da čeka kao osuđen! Tošice, Tošice, pod
kakvom si se ti zvezdom rodio? Ako se dobro sećam, mati mi je uvek pripovedala da se one godine, koje
sam se ja rodio, pojavila repata zvezda! Lepa zvezda! Tako mi i ide sve natraške! Ali ide neko! To je
zacelo Malčika! (Pređe na onu stranu otkud se čuju koraci.)

DEVETA POJAVA
TOŠICA, BRANKO I ŠTANCIKA
TOŠICA (pretrči Branku): Draga gospođice! (Sudare se.)
BRANKO: Pazite, umalo me niste očepili! (Za sebe) Neizvestan odgovor! Iz celoga ne znam ništa! Malčiki
je moja prosidba poznata. Šta, dakle, okleva? Grom i pakao, ona se usteže! Možda ću još i košar da
dobijem? Zaista, njeno je ponašanje vrlo nepojmljivo!
TOŠICA: Čujem korake, to će biti Malčika! (Pređe na drugu stranu pred Štanciku.) Draga gospođice!
(Sudari se sa Štancikom.)
ŠTANCIKA: Idite do vraga! (Za sebe) Krajnji bezobrazluk! Ne znam ovo, ne znam ono! Je li to odgovor na
prosidbu? Oho, gospođice Malčika, suviše ste se visoko popeli! (Hoda gore-dole.)
BRANKO (hoda goredole. Za sebe): Da sam samo mogao posumnjati da će se ustezati!
ŠTANCIKA (Za sebe) Mene oni da ne prime oberučke, mene!
BRANKO: Još ako se pročuje!
ŠTANCIKA: Pa ako se dozna!
BRANKO (sudari se sa Štancikom, obojica stanu i smeju se.)
TOŠICA: Oni se smeju?
BRANKO: Dragi moj Štancika!
ŠTANCIKA: Dragi moj Branko!
BRANKO: Vi ste nešto namrgođeni?
ŠTANCIKA: Ja bi' to isto za vas rekao.
BRANKO: Tako mi izgledate...
ŠTANCIKA: A i vi meni.
BRANKO: Kao mladoženja...
ŠTANCIKA: Koji će da dobije...
BRANKO: Košar!
ŠTANCIKA: I to veliki košar!
BRANKO: Dakle ste vi zaprosili Malčiku?
ŠTANCIKA: A vi?
BRANKO: Pre jednog sata.
ŠTANCIKA: Ja pre pet minuta.
BRANKO: 'Odite da vas zagrlim dragi suparniče!
ŠTANCIKA: Ovamo, nesretni suparniče! (Zagrle se.)

DESETA POJAVA
SAVETA, MILICA i pređašnji
SAVETA i MILICA (stupe zajedno): Ah!
BRANKO (Štanciki): Saveta!
ŠTANCIKA (Branku): Milica! (Saveta i Milica poklone se i odu bez rečce.)
BRANKO i ŠTANCIKA (zamisle se): Zbogom!... (Odu naglo.)

JEDANAESTA POJAVA
TOŠICA sam, a zatim JOVAN
TOŠICA: Živio! Pobeda je moja! Gospodin Branko je dobio košar; gospodin Štancika je dobio košar, a ja,
ja ću dobiti Malčiku! Idem odmah njojzi!
JOVAN (stupi): Gospođica Malčika moli da je izvinite; ali je za vizitu već dockan!
TOŠICA: Dockan! Dockan! O prokleto dockan! (Ode.)

ZAVESA PADA

TREĆI ČIN

Trem u kući Timićevoj. Čuje se svirka.

PRVA POJAVA
TIMIĆ I TIMIĆKA
(Ulete oboje u sobu i bace se na kanabeta)
TIMIĆ: Uf! Ala sam se umorio!
TIMIĆKA: A tek ja! Trči ovamo! Trči onamo, posluži ovde, posluži onde!
TIMIĆ: Jedva sam čekao da počnu igrati da odmorim svoje stare kosti! A ti, ženo?
TIMIĆKA: Ja? Ja nemam stare kosti! Ja bi' mogla sasvim lako igrati, al' nemam tencera!
TIMIĆ: More, ženo, zar se ti nećeš nikada opametiti!
TIMIĆKA: Zašto sada opet da se opametim? Neću da se opametim!
TIMIĆ: Ta, kb mislim, trebalo bi da uvidiš da za tebe nije igra!
TIMIĆKA: Nije više za mene? Oho, starče!
TIMIĆ: Oho, bako! Ti si kanda zaboravila da si se venčala godine...
TIMIĆKA: Manimo se godina! Ženske nemaju godina! Godine su muški poslovi, a mi se ženske ne
mešamo u muške poslove!
TIMIĆ: Zato ti opet možeš imati...
TIMIĆKA: Eno, muzika je prestala! Brzo da zabavljamo goste! (Odu.)

DRUGA POJAVA
TOŠICA, sam
Sav sam se oznojio! Igrao sam kao besomučan: poderao sam troje ženskih haljina; dvaput sam pao, sve
zbog nje moje mučiteljke! O, Malčika! Jednako trčim za njom. pa vrebam trenutak za odgovor mojoj
prosidbi! Sve badava! Već mislim tu je, ona se okrene i ode dalje! O, Malčika! Ovo se duže ne može
izdržati! Ja moram doznati sudbu svoju! Idem da je tražim, da joj kažem da ću umreti, ako me bude još
duže ovako mučila! Pobeda ili smrt, to je moja lozinka! O, Malčika! (Ode.)

TREĆA POJAVA
SAVETA I MILICA
(Uđu ispod ruke)
MILICA: Ne, ne! Ja dobro vidim! I Štancika i Branko sasvim su drukčiji. Branko jednako gleda na tebe.
SAVETA: Ti se varaš o Branku. Što se tiče Štancike, on zaista gleda na tebe.
MILICA: Ali ja ne gledam na njega! On je za msne mrtav. Neću da znam da je živ, ja ga ne volim, ja ga
prezirem.
SAVETA: Lagano, Milice, mogla bi se prevariti!
MILICA: Tako? A zar ti još voliš Branka?
SAVETA: Ja? Ja ne bih znala, zašto da ga prezirem, jer on mi nije ništa skrivio!
MILICA: Tako! A zar to nije ništa, kad jedan muški, koga volimo, i ne gleda na nas, već drugu voli! To su
najgori muški! Take bih muške, da sam ja sudija, take bih muške ja sve dala zatvoriti!
SAVETA: Da ih posle možeš osloboditi; ali ćuti evo ih gde idu. Hajd'mo! (Odu)

ČETVRTA POJAVA
BRANKO I ŠTANCIKA
BRANKO: Vi nemate pravo što tu sirotu Milicu ne volite! To je vrlo dobro devojče!
ŠTANCIKA: Dobro je, i to je istina; ali i gospođica Saveta ima u sebi sve one draži koje bi zaslužile čistu i
iskrenu ljubav.
BRANKO: Da, da, i gospođica Saveta je dobro devojče!
ŠTANCIKA: I vi jako grešite što se tako malo obzirete na nju.
BRANKO: Ja? Ko vam je to rekao! Ja sam gospođicu Savetu uvek poštovao! Ali vi, vi se ne obzirete na
gospođicu Milicu.
ŠTANCIKA: Vi se varate! Ja gospođicu Milicu odavna motrim, i mogu vas uveriti da ona kod mene stoji u
velikom poštovanju.
BRANKO: Da, da, samo što gospođica Malčika stoji još u većem!
ŠTANCIKA: Gospođica Malčika? Zaista ne! Ja sam Je istina zaprosio, ali pravo da vam kažem, to je bila
samo kaprica od mene. Ali i vi ste zaprosili gospođicu Malčiku!
BRANKO: Istina je; ali ja sam to više činio iz... kako da vam kažem?
ŠTANCIKA: Manite se izgovora! Ja od svoJe strane neću se ni najmanje srditi ako dobijem košar. Ja ću ga
vama, mome iskrenom prijatelju, rado ustupitn.
BRANKO: Hvala vam, gospodine! Uostalom, moglo bi se desiti da ja dobijem košar, i onda budite uvereni
da se na vas neću ni najmanje srditi!
ŠTANCIKA: Nećete imati ni prilike, jer ja sam siguran da će vam pružiti svoju ruku.
BRANKO: Vidite, ja bih se opet čisto opkladio da će za vas poći.
ŠTANCIKA: Ona bi u tom slučaju jako pogrešila, Jer u meni neće naći nikada takvoga muža kao što biste vi
bili.
BRANKO: Naprotiv, gospodine, vi biste bili sto puta bolji muž nego ja.
ŠTANCIKA: Ne, ne, to ne mogu dopustiti!
BRANKO: NI ja, gospodine! Sasvim vam iskreno kažem.
ŠTANCIKA: Znate, gospodine Branko, da se mi nalazimo u nekom vrlo, vrlo...
BRANKO: Vrlo smešnom položaju!
ŠGANCIKA: Imate pravo! (Čuje se muzika.) Ali igra se počela, a ja sam se angažovao sa gospođicom
Milicom. Ne smem propustiti igru.
BRANKO: Ja opet sa gospođicom Savetom.
ŠTANCIKA: Žurimo se! (Odu.)

PETA POJAVA
MALČIKA, zatim SOKOLOVIĆ I JECA
MALČIKA: To mi je čudno! Od tri prosioca, nijednoga igrača! Kao da su se dogovorili. Ili se možda srde na
mene što ih držim u neizvesnosti? Imali bi nešto i pravo! Krajnje je vreme da se
odvažim. (Zamisli se.)
SOKOLOVIĆ i JECA (stupe) Evo je!
SOKOLOVIĆ: Drago moje dete, ti si me dovela u veliku nepriliku! Ne znam kako da se ponašam. Kad
vidim gospodina Branka, ne mogu da mu pogledim u oči, sve mi se čini da čeka od mene odgovora.
JECA: Tako je isto i kod mene kad pogledim na gospodina Štanciku. A već gospodin Tošica, taj me goni na
sve strane! Zato, odluči se, dete moje!
MALČIKA: E dobro, kad ste me već tako napali, ono ću da se odvažim. Recite prvo gospodinu Tošici...
SOKOLOVIĆ i JECA: Dakle za njega?
MALČIKA: Da je dobio košar!
SOKOLOVIĆ: Siromah Tošica!
JECA: A za drugu dvojicu?
MALČIKA: Bože moj, kako ste me napali!
JECA: Hoćeš li Štanciku?
MALČIKA: I gospodinu Štanciki izjavićete da je dobio košar! Recite im odmah da me duže ne muče. (Ode)
SOKOLOVIĆ: Hvala bogu, kad smo jednom načisto! (Ode.)
JECA: Siromah Tošica, a meni se sve činilo da će on biti moj zet!

ŠESTA POJAVA
TOŠICA i JECA
TOŠICA: Baš dobro kad vas nađoh, milostiva gospo!
JECA (za sebe): Da neprijatne stvari!
TOŠICA: Milostiva gospo, biće vam poznato ili da, nije vam poznato, no možda vam je ipak poznato da ja
ljubim vašu kćer, vaše dragoceno dete, vašu krv i meso, gospođicu Malčiku.
JECA: Znam, gospodine!
TOŠICA: Biće vam i to poznato, a možda vam i nije poznato da sam zaprosio ruku vaše dragocene ćerke,
gospođice Malčike.
JECA: I to mi je poznato.
TOŠICA: O, onda nemojte duže oklevati, nemojte me držati u neizvesnosti koja je za mene gora nego
sama smrt! Recite, kažite mi, mogu li se nadati najvećem blaženstvu ovoga sveta; mogu li se nadati da će
moja topla ljubav, u mojim toplim grudima, naći toploga odziva u toplim grudima vaše tople vaše ćerke,
gospođice Malčike? Hoće li ona da bude moja žena?
JECA: Gospodine Tošice, meni je vrlo žao što vam baš ja moradoh...
TOŠICA: Vi me plašite!
JECA: Baš sada sam dobila nalog od svoje kćeri, da vam, u.ime odgovora na vašu prosidbu, kažem da je
vaša prosidba po nju velika čast...
TOŠICA: Zaista?
JECA: Ali da ipak mora odbiti vašu ponudu.
TOŠICA: Ona me odbija?!
JECA: Tako je, gospodine, a sada vam se klanjam (Ode.)

SEDMA POJAVA
TOŠICA, sam
Ona me odbija! LJubav moju toplu gazi nogama? Tolike mnoge pukete što sam joj donosio, ne uzima ni u
obzir? O ženske, kako ste neblagodarne! Ali ne, to ne može biti, to su materine želje i možda i maslo
mojih suparnika! Da, da! To će i biti!... Malčika nije mogla reći!... Oni me hoće da izigraju!... Ali im to
neće ispasti za rukom! Idem... Idem da pitam njenog oca. On je bespristrastan, on nije u komplotu. O,
Malčika! (Ode.)

OSMA POJAVA
BRANKO I SAVETA
BRANKO: Vi ste se, gospođice, jako umorili, možda je po volji da sednete.
SAVETA: Blagodarim! (Sedne.)
BRANKO: AKO vam moja prisutnost nije dosadna, dozvolite da ostanem ovde.
SAVETA: Izvolite, gospodine! Vaša prisutnost zacelo ne samo meni, već nikom, koji vas poznaje, ne može
biti dosadna.
BRANKO: Kad bi vaše reči istinite bile.
SAVETA: Zašto ne? U mojim rečima nema ničega što bi vam dalo povoda da posumnjate o njima.
BRANKO: Ima, gospođice, jsr uveravajući me da vam moja prisutnost nije dosadna...
SAVETA: (upadne) Kao ni drugome...
BRANKO: Svejedno! Kad samo ni vama nije dajete mi ipak. iako malenu, nadu da bi vam, možda, moja
prisutnost mogla i prijatna da bude, što nikako ne mogu da verujem. Vi ćutite? Dakle, da verujem?
SAVETA: To ja nisam rekla!
BRANKO: Niste, al' niste rekli ni da ne verujete!
SAVETA: Ako vam je baš do toga stalo!
BRANKO: Ne, ne, nemojte reći! Ne sumnjam da ste u stanju ne samo reći, već oprostite primedbi i reči
vaše slatkim smejom propratiti.
SAVETA: Nije lepo od vas da me podsećate na moju neučtivost!
BRANKO: Neučtivost? Zašto neučtivost? Zato, valjda, što mi vašim smejom istinu potvrdiste? Ili zar se
istina ne može potvrditi, možda ni reći? I to zato što je slučajno ta istina za mene neprijatna bila? Ne, ne,
gospođice, vi imadoste pravo! U prvoj jarosti nađoh ss uvređen, štaviše, bio sam preduzeo da vam se
osvetim. Oh, posledice toga ludoga preduzeća osećam još i sada!
SAVETA: Kako mi se čini, one vas neprijatno diraju. zato manimo se toga razgovora.
BRANKO: Ne, gospođice, produžimo ga dalje. Kad ste me vi ono ismejali, bio sam namerio da vam se
osvetim. Ja sam svoju nameru i izvršio. Znate li kako?
SAVETA: Ne znam!
BRANKO: Prosio sam gospođicu Malčiku.
SAVETA: Dobro ste učinili!
BRANKO: Nisam, gospođice, tako mi moga boga nisam! Zaprosio sam devojku, koju ne volim, koju nikad
ne bih učinio sretnom; zaprosio sam onda kad je u mome srcu vaš lik urezan bio; kad je pred mojim
očima vaš lik lebdio, kad sam vas najvatrenije voleo!
SAVETA (za sebe): Bože! (Naglas) Zbogom, gospodine!
BRANKO: O, nemojte ići, nemojte me ostaviti! Imajte sažaljenja sa nesretnikom koji vas i sada ljubi,
obožava!
SAVETA: Gospodine, vi ste zaboravili da ste zaprosili Malčiku! (Malčika se pokaže.)
BRANKO: Znam ja to dobro, al' ja Malčiku ne volim!
SAVETA: Nesretniče!
BRANKO: Naprotiv, vas... vas volim, a i vi, i vi volite mene!
SAVETA: Gospodine, kakva drskost!
BRANKO: Badava tajite, razgovor vaš sa gospođicom Milicom prisluškivao je Tošica. Nije istina da vi
drugoga volite, vi volite mene!
SAVETA: E dobro, gospodine! Neka je i tako, a sada čujte i mene. Ja Malčiku ljubim više nego samu sebe.
Ja nisam neblagodarna, gospodine, ja dobro znam da sam siroče bez oca i matere; ja dobro pamtim da
su me Malčikini roditelji još kao maleno dete primili u svoju kuću; hranili, negovali, vaspitali kao svoje
rođeno dete; ja dobro znam da sam se njima jako zadužila i verujte mi, gospodine, ja neću propustiti
priliku da se detetu moga dobrotvora da se Malčiki ne odužim! Vi ste Malčiku zaprosili, Malčika vas voli,
vi ćetejoj biti muž, vi joj morate biti muž! Ne, ne! Ne morate, već ja vas samo molim, i ako je istina da me
volite, onda mi nemojte odreći moju molbu!
BRANKO: Saveta!
SAVETA: Dajte mi vašu ruku. (Branko učini.) Tako sad ste mi obrekli, pa sada zbogom, gospodine Branko,
budite sretni! (Ode.)
BRANKO: Šta sam učinio! O, mene nesretnika. (Ode.)

DEVETA POJAVA
MALČIKA, zatim SOKOLOVIĆ, JECA
MALČIKA (stupi lagano): Dockan! Dok sam ja birala, dotle su se ovo dvoje zaljubili! I to moradoh baš
onda doznati, kad sam već htela da... (Okrene se.) Pst! Da me niko ne čuje! Šta sada da radim? Da ih
rastavim? Šta bi mi hasnilo! Činiću se nevešta! To je najbolje! Ostaju mi još dvojica! Ta ja sam ih odbila!
No, eto sada belaja... Brzo da potražim oca i mater. (Sokolović i Jeca stupe)
SOKOLOVIĆ: Evo je!
JECA: Zar si ti tu, drago dete, a mi te tražimo.
MALČIKA: Ovde sam! Tražila sam...
SOKOLOVIĆ: Već znam koga! On je baš sada otišao u drugu sobu, naš zet...
JECA: Da, naš sin Branko!
MALČIKA: Branko? Jesam li ja njega izabrala?
SOKOLOVIĆ: Dabome!
JECA: Dakako, dete moje!
MALČIKA: Ja sam se predomislila!
SOKOLOVIĆ i JECA: Predomislila?
MALČIKL: A da vi, otac, niste možda već rekli gospodinu Štanciki?
SOKOLOVIĆ: Nisam još, dete moje!
MALČIKA: A vi, mati?
JECA: Nisam, ali idem odmah.
MALČIKA: Stanite!... Ko što rekoh, predomislila sam se! Poći ću za gospodina Štanciku!
SOKOLOVIĆ: Dakle ne za Branka?
MALČIKA: Rekla sam već za Štanciku! (Ode)
JECA: Ali, drago moje dete! (Ode za njom)
SOKOLOVIĆ: Dobro te ja nisam čoveka odbio! (Pođe i sukobi se sa Tošicom.)

DESETA POJAVA
TOŠICA i SOKOLOVIĆ
TOŠICA: Jedva vas nađoh!
SOKOLOVIĆ: A, gospodin Tošica!
TOŠICA: Ja sam, gospodine, najnesretniji čovek na ovome svetu, ja koga sudba goni i koga će sudba.u crn
grob oterati!
SOKOLOVIĆ: Umirite se, gospodine!
TOŠICA: Nikada! Već mi reciteJe li istinaJeli moguće, da je mene vaša ćerka odbila? O, recite da nije,
nemojte mi oštar nož u zdravo srce zabadati, nemojte izreći onu kobnu reč od koje zavisi život ili smrt!
SOKOLOVIĆ: Žao mi je, gospodine Tošice, ali ja vam moram potvrditi da vas je moja ćerka odbila. (Ode.)
TOŠICA (sam): Dakle i on! Istina je, dakle! Sruši se, plavo nebo na mene, progutaj me. crna zemljo! Al'
nsmojte! Još ja ne verujem, još ja nisam presudu iz njenih usta čuo! NJu idem da tražim, ona mi mora
reći lio ili tak'. Oh, Malčika! (Ode.)

JEDANAESTA POJAVA
MILICA I ŠTANCIKA
MILICA: Ćutite, gospodine, ja vam ne verujem ni reči! Svi ste vi muški na jednu formu, osobito naspram
ženskih.
ŠTANCIKA: Laskam si, gospođice, da mene ne računate među te muške.
MILICA: A zašto ne, zar vi niste isto tako nestalan kao i ostali?
ŠTANCIKA: Može biti! Ali čovek u putu do stalnosti tumara vazdan tamo i amo!
MILICA: Mesto tamo i amo, mogli ste reći od Malčike do Malčike.
ŠTANCIKA: Ne, već od Malčike do vas, i tu se stalno nastanio.
MILICA: Ali vi ste isprosili Malčiku!
ŠTANCIKA: Jesam, ali nijedna prosidba ne stoji na putu drugoj prosidbi!
MILICA: Vrlo lspo! Alp pijsdap košar ns stojp na putu drugom košaru!.
ŠTANCIKA: Košar?
MILICA: Košar koji ste po svoj prilici od Malčike dobili, kad ste meni pribegli!
ŠTANCIKA: Vi se varate, gospođice! Ja od gospođice Malčike još nisam dobio košara! Moguće je da bih ga
dobio, ali baš zato što je moguće, našao sam za dobro da mogućnost predupredim.
MILICA: I samo zato ste došlp k meni!
ŠTANCIKA: O, ne! Već zato što vas ljubim, što vas obožavam!
MILICA (za sebe): Jedva jedared! (Naglas.) Kad bi vam čovek mogao verovati!
ŠTANCIKA (padne na kolena): O, verujte mi, draga Milice! Ja sam vas uvek voleo, ali vaše hladno
ponašanje otuđivalo me je od vas.
MILICA (za sebe): Dabome, ima čovek pravo!
ŠTANCIKA: Ali sada, kad vidim da i vi mene, neću kazati volite, nego ljubite...
MILICA (za sebe): Kao da to nije svejedno!
ŠTANCIKA: Sad vas preklinjem, nemojte me odbaciti od sebe!
MILICA: A Malčika? (Ova se pokaže.)
ŠTANCIKA: Dobija od mene košar!
MILICA: Ustanite!
ŠTANCIKA: Evo me zanavek vaš! (Zagrli je.)
MILICA: Hajdete mojim roditeljima! (Odu.)

DVANAESTA POJAVA
MALČIKA, zatim SOKOLOVIĆ I JECA
MALČIKA: Dockan i opet dockan! Je li to ko vidio! Mene tako izneveriti! Meni dati košar! Da, da! Sada,
kad bi mu i dala košar, on bi slegao ramenima i smejao bi se, rekao bi mi da već ima ženu. Svisnuću
odjeda! Samo da mi je da znamšta da radim? Ja moram imati mladoženju što pre, dok se još nije
pročulo. Ostao je još Tošica... Da, da! On mora biti moj muž! Ide neko! (Sokolović i Jeca stupe.)
SOKOLOVIĆ: Drago moje dete!
JECA: Jesi li već rekla Štanciki?
MALČIKA: Štanciki? Neću ni da čujem o njemu! On je jedan...
SOKOLOVIĆ i JECA: Šta?
MALČIKA: Predomislila sam se! Neću Štanciku! Poći ću za gospodina Tošicu.
SOKOLOVIĆ i JECA: Za Tošicu?
MALČIKA: No, pa šta se čudite?
SOKOLOVIĆ: Ali, dete moje, ja sam mu već...
JECA: I ja sam već...
MALČIKA: Šta, naopako! Da mu niste već otkazali?
SOKOLOVIĆ i JECA: Dabome da smo!
MALČIKA: Dockan! Oh, bože! Nesvest! (Spusti se na stolicu.)
SOKOLOVIĆ: Dete moje, šta je tebi? (Viče.) Vode! Vode!
JECA: Bože blagi, pozlilo joj! (Viče.) Vode! Vode! (Jovan potrči kroz sobu.)

TRINAESTA POJAVA
Pređašnji i TOŠICA
TOŠICA: Tu je! Odvažio sam se: život ili smrt! O, gospođice Malčika!
SOKOLOVIĆ: Vode dajte, vode!
TOŠICA: Badava me terate! O, gospođice Malčika! Meni reče vaš otac i gospoja vaša mati...
JECA: Vode, gospodine Tošice, vode!
TOŠICA: Da ste me vi odbili. Ali ja ne verujem njihovim rečima i došao sam da to čujem iz vaših usta. Ja
vas ljubim, nemojte me odbiti, primite me za vašega muža!
MALČIKA (đipi) Primam vas, gospodine Tošice! (Za sebe.) Hvala bogu!
TOŠICA: Je l' moguće, gospođice Malčika! Oh, ja sam najsretniji čovek na ovome svetu!

ČETRNAESTA POJAVA
TIMIĆ, TIMIĆKA, MILICA, SAVETA, ŠTANCIKA, BRANKO i pređašnji
SVI (što dolaze): Šta je Malčiki?
MALČIKA: Nije ništa! Iznenadan, prijatan potres malo me je zbunio!

SVI: Potres?
TOŠICA: Da, gospodo, jer ovaj čas poklonila mi je moja slatka Malčika svoju ruku!
SVI: Istina?
MALČIKA: Tako je, gospodo!
TIMIĆKA: Isto tako imam čast i ja predstaviti gospodina Štanciku kao zaručnika moje ćerke Milice.
SVI: Dakle dvoje svatova!
MALČIKA: Troje, gospodo!
SVI: Troje?
MALČIKA: Da! Treći je par gospodin Branko i moja sestra Saveta.
SAVETA: Malčika!
MALČIKA: Ja sve znam i radujem ti se od svega srca!
BRANKO: (polagano) Hvala vam, Malčika!
MALČIKA: I tako se sve sretno svršilo! (Publici.) Da li uvek tako biva? Ja sam birala i našla sam para ali na
pozornici; u životu češće se događa da izbirač nađe otirač!

PADA ZAVESA