Pismo Hantera S.

Tompsona Hjumu Loganu

Dragi Hjume,

Pitaš za savet: eh, kako je to čoveku svojstvena i veoma opasna

aktivnost! Jer, dati savet nekome ko se pita šta da radi sa svojim
životom implicira nešto veoma slično egomaniji. Bez prava preuzeti
na sebe ulogu da se drugome pokaže ka pravom i konačnom cilju –
da mu se pokaže drhtavim prstom u PRAVOM smeru, to je uloga
kakvu bi samo budala preuzela.

Ja budala nisam, ali poštujem tvoju iskrenu nameru pri traženju mog
saveta. Stoga ti tražim da, slušajući ono što govorim,ne
zaboravljaš da je svaki savet samo proizvod čoveka koji ga daje.
Šta je istina za jednog može biti propast drugome. Ja ne gledam život
tvojim očima, niti ti mojima. Ako bih pokušao da ti dam konkretan
savet, to bi previše nalikovalo slepcu koji vodi slepca.

O, BITI ILI NE BITI, PITANJE JE SAD:

DA LI JE LJUDSKOG DUHA DOSTOJNIJE

TRPETI PRAĆKE I STRELE SUDBINE NASILNE,

ILI ORUŽJE DIĆI NA MORE MUKA.

I zaista, to JESTE pitanje: Da li plutati prepušten plimi ili plivati

ka cilju? To je izbor koji moramo da učinimo svi, svesno ili ne, u
nekom trenutku svog života. Tako malo ljudi to shvata! Pomisli na bilo
koju odluku koju si bilo kada doneo koja je uticala na tvoju budućnost:
Možda grešim, ali ne vidim kako je ona mogla biti bilo šta drugo, koliko
god posredno nalik izboru između dve prethodno pomenute
opcije: plutanje ili plivanje.
Ali zašto ne plutati ako nemaš cilj? To je drugo pitanje. Svakako
je bolje uživati u plutanju nego plivati besciljno. Pa kako da
čovek pronađe neki cilj? Ne zamak među zvezdama, već stvaran i
opipljiv. Kako da čovek bude siguran da ne juri Veliku Kamenu Planinu
od Slatkiša, primamljivi šećerom premazan cilj koji pruža malo ukusa,
a suštinski ništa?

Odgovor – i, na neki način, tužna strana života – jesto to što

pokušavamo da spoznamo cilj, a ne čoveka. Mi postavimo cilj koji
postavlja pred nas određene zahteve: i mi ih ispunjavamo.
Prilagođavamo se zahtevima jednog koncepta koji NE MOŽE biti
ispravan. Kada si bio mali, želeo si, recimo, da budeš vatrogasac. Sa
priličnom sigurnošću mogu da kažem da više to ne želiš da budeš.
Zašto? Zato što se tvoja perspektiva promenila. Nije se vatrogasac
promenio, već ti. Svaki čovek je totalitet svojih reakcija na ono što
iskusi. Kako ti se iskustva razlikuju i umnožavaju, ti postaješ
drugačija osoba i, stoga ti se perspektiva menja. To traje i traje.
Svaka reakcija je proces učenja; svako značajno iskustvo menja
perspektivu.

Zar zato ne deluje glupo prilagođavati svoj život zahtevima cilja kojeg
svakog dana posmatramo iz drugačijeg ugla? Kako time mislimo da
postignemo bilo šta drugo osim galopirajuće neuroze?

Odgovor, u tom slučaju, uopšte ne treba da se bavi ciljem, ili svakako

ne konkretnim ciljem. Bio bi potreban ceo paket papira da se ova tema
razvije do kraja. Samo bog zna koliko je knjiga napisano o značenju
čoveka i sličnim pitanjima, i samo bog zna koliko ljudi je promišljalo
ovu tematiku. (Koristim izraz samo bog znaisključivo kao frazu.)
Prilično je besmisleno da ja pokušavam da ti na to odgovorim u
poslovično jezgrovitoj kratkoj formi, jer sam prvi ko će priznati moj
potpuni nedostatak kvalifikacija za sažimanje značenja života u jedan
ili dva pasusa.

Držaću se podalje od pojma egzistencijalizam, ali možeš ga uzeti kao

svojevrsnu smernicu. Možeš i da daš šansu nečemu što se zove Biće
i ništavilo Žan-Pol Sartra i još jednoj stvarčici kao što
je Egzistencijalizam: Od Dostojevskog do Sartra. To su samo predlozi.
Ako si zaista zadovoljan time što si i čime se baviš, izbegni ove knjige
u širokom luku. (Ne diraj lava dok spava.) Da se vratimo na odgovor.
Kao što sam rekao, posvetiti se konkretnim ciljevima deluje, u
najboljem slučaju, nerazumno. Stoga ne težimo da budemo
vatrogasci, ne težimo da budemo bankari, ni policajci, ni doktori.
TEŽIMO DA BUDEMO ONO ŠTO MI SAMI JESMO.

Ali nemoj pogrešno da me razumeš. Ne mislim ja da mi ne MOŽEMO

da budemo vatrogasci, bankari ili doktori – već da cilj treba da
prilagodimo pojedincu, a ne da pojedinca prilagođavamo cilju. U
svakom čoveku, nasleđe i okolina se kombinuju tako da stvore biće
određenih sposobnosti i želja – uključujući duboko usađenu potrebu
da funkcioniše na način koji će njegov život učiniti SMISLENIM. Čovek
mora da BUDE nešto: mora da ima značenje.

U tom slučaju, kako ja to vidim, rešenje je sledeće: čovek mora da

izabere put koji će omogućiti njegovim SPOSOBNOSTIMA da se
ispolje sa maksimalnom efikasnošću u pravcu zadovoljenja
njegovih ŽELJA. Čineći to, on ispunjava jednu potrebu (daje sebi
identitet funkcionisanjem u zadatom obrascu ka postavljenom cilju),
izbegava frustriranje svog potencijala (tako što bira put koji ne
ograničava njegov lični cilj) i spašava se užasa koji nosi uviđanje da
mu cilj vene i gubi svoj šarm što mu bliže prilazi (umesto da savija
sebe kako bi ispunio zahteve onoga što traži, on će saviti svoj cilj kako
bi ga prilagodio sopstvenim sposobnostima i željama).

Ukratko, on nije posvetio svoj život dosezanju predefinisanog cilja,

već je radije izabrao način života za koji ZNA da će u njemu uživati.
Cilj je apsolutno sekundaran: funkcionisanju u pravcu ka cilju je ono
što je bitno. I deluje mi gotovo smešno reći da čovek MORA da
funkcioniše u obrascu koji izabere; prepustiti nekom drugom da
definiše tvoje ciljeve znači odreći se jednog od najsmislenijih aspekata
života – definišućeg čina koji od čoveka pravi indvidualnu jedinku.

Pretpostavimo da misliš da imaš izbor između osam puteva (svi

predefinisani, naravno). I pretpostavimo da ne vidiš pravu svrhu
nijednog od njih. ONDA – i ovo je suština svega što sam rekao –
MORAŠ PRONAĆI DEVETI PUT.

Naravno, to nije lako kao što zvuči. Ti si živeo relativno uzak život,
pre vertikalnu nego horizontalnu egzistenciju. Stoga nije tako teško
razumeti zašto se osećaš na način na koji se osećaš. Ali čoveku koji
prokrastinira prilikom odluke njegove će izbore u njegovo ime
neminovno načiniti životne okolnosti.

Stoga ako se ubrajaš u razočarane, onda nemaš drugi izbor nego da

prihvatiš stvari kakve jesu ili da ozbiljno potražiš nešto drugo.
Ali čuvaj se potrage za ciljevima: traži način življenja. Na to ti
kažeš: Ne znam gde da gledam, ne znam šta da tražim.

To je srž. Da li je vredno odreći se onoga što imam da bih tražio nešto

bolje? Ne znam – da li je? Ko može da donese tu odluku osim tebe?
Ali čak i time što ODLUČIŠ DA POTRAŽIŠ, već si prešao znatan put ka
donošenju odluke.

Ako se ne zaustavim, završiću tako što ću napisati knjigu. Nadam se

da ovo nije tako zbunjujuće kao što deluje na prvi pogled. Imaj na
umu, naravno, da je ovo MOJ NAČIN gledanja na stvari. Ja mislim da
je prilično opšte primenljiv, ali ti možda nećeš tako misliti. Svako od
nas mora da stvori sopstveni credo – ovo je prosto moj.

Ako bilo koji deo ne deluje smisleno, svakako mi na to ukaži. Ne

pokušavam da te pošaljem u potragu za Valhalom, već samo
da ti ukažem da ne moraš da prihvatiš izbore koje ti život koji
poznaješ nudi.Postoji nešto više od toga – niko ne MORA da radi
nešto što ne želi ostatak svog života. Ipak, ako završiš tako, kako
znaš i umeš ubedi sebe da si to MORAO. Imaćeš dosta drušva u tom
klubu.

To bi bilo to za sad. Dok se ne čujemo opet, ostajem

tvoj prijatelj,

Hanter