Magija knjige: Herman Hese o tome zašto

čitamo i zašto ćemo uvek čitati

Nekako, dok odrastamo i učimo da čitamo, uzbuđenje veštine prelazi

u naviku, i dopuštamo da magično sklizne u zemaljsko. Mi uzimamo
olako ovu čudesnu sposobnost.

Niko nije lepše vratio transcendenciju pisane reči od laureata

Nobelove nagrade, švajcarskog pisca i slikara, rođenog u
Nemačkoj, Hermana Hesea, u veličanstvenom eseju iz 1930.
naslovljenom„Magija knjige” nađenom u posthumno objavljenom
vrednom otkriću „Moja vera: Eseji o životu i umetnosti“.

Hese piše:

„Među mnogim svetovima koje čovek nije dobio kao poklon prirode,
već ih je stvorio svojim umom, svet knjiga je najveći. Bez reči, bez
pisanja knjiga, ne postoji istorija, ne postoji koncept čovečanstva. Ako
neko bude hteo da pokuša zatvoriti u malom prostoru, u jednoj kući
ili jednoj sobi, istoriju ljudskog duha, i načiniti je svojom, on to može
uraditi samo u formi zbirke knjiga.“

Pitanje kako knjige utiču i šta su, naravno, traje. Za Kafku su

bile „sekira za zaleđeno more u nama; za Karla Sagana „dokaz
da su ljudi sposobni da prave magiju“; za Džejmsa
Boldvina „način da se promeni naša sudbina“; za Nila
Gejmena „prenosilac najdubljih ljudskih istina“; za poljsku
dobitnicu Nobelove nagrade Vislavu Šimborsku „naša krajnja
granica slobode“. Najbliži Galileju, koji je video čitanje kao „način
da se poseduju nadljudske moći“, Hese smatra istorijsku ulogu
pisane reči:

„Za sve ljude reč i pisanje su magični i sveti; imenovanje i

pisanje su originalno magijske radnje, magijsko osvajanje
prirode kroz duh, i svuda se za dar pisanja smatralo da je božanskog
porekla. Za većinu ljudi pisanje i čitanje su bile tajna i svete umetnosti
rezervisane samo za sveštenstvo.“
„Danas se sve ovo potpuno promenilo. Danas, izgleda, svet pisanja i
intelekta otvoren svima. Danas, izgleda, biti sposoban da se čita i piše
je malo više od sposobnosti da se diše. Pisanje i knjiga su izgleda bili
lišeni svakog dostojanstva, svake opčinjenosti, svake magije… Sa
liberalne, demokratske tačke gledišta, ovo je progres i prihvaćen je
sam po sebi; sa drugih tački gledišta, međutim, to je devalvacija i
vulgarizacija duha.“

Ipak Hese nudi optimističan kontrapunkt prema tehnokratsko-

distopijskim narativima koji su nastavili da detaljno objašnjavaju
smrt knjige skoro vek od njegovog eseja.

Pišući ga samo nekoliko godina nakon energičnog upozorenja

protiv zala bioskopa Virdžinije Vulf, Hese raspravlja da nove
forme medija – radio i film tada, internet sada, ne predstavljaju
pretnju knjizi, jer je knjiga jedinstvena u svom duhovnom
vrednovanju ljudskog života:

„Mi ne bi trebalo da se plašimo da će u budućnosti knjiga nestati.

Naprotiv, što su više izvesne potrebe za zabavom i obrazovanjem
zadovoljene kroz druge izume, knjiga će se vratiti sa dostojanstvom i
autoritetom. Čak i najdetinjastija opijenost progresom će uskoro biti
naterana da prizna da knjige i pisanje imaju funkciju koja je
večna. Postaće očigledno da formulacije rečima i davanje ovih
formulacija kroz pisanje nisu samo važna pomoćna sredstva,
već zapravo jedina značenja posredstvom kojih čovečanstvo
može imati istoriju i kontinuitet samosvesnosti.“

U izvanrednom, dalekovidnom odlomku, dodaje:

„Nismo sasvim došli do tačke gde su mlađi rivali poput radija i filma
preoteli sve od štampane knjige, već samo onaj deo funkcije koji je
nebitan.“

„Ono što masa još ne sumnja i što možda neće otkriti dugo vremena
počelo je bivati odlučeno među samim tvorcima: osnovna razlika
između medija je to da li je kroz njih pokušano ostvarenje
umetničkog cilja. Kad se ovo razdvajanje završi, sigurno, još uvek
će postojati šund romani i loši filmovi, čiji su kreatori nesigurni talenti,
razbojnici u oblastima u kojima im nedostaje stručnosti. Ali
razjašnjenju koncepata i oslobađanju knjževnosti i njenih sadašnjih
rivala, ovo odvajanje će mnogo doprineti. Onda bioskop više neće biti
u mogućnosti da šteti književnosti kao što je npr. fotografija štetila
slikarstvu.“

To što knjizi pruža nepokolebljivu stabilnost je, Hese tvrdi, njen

magični karakter – nepromenljiv i nezamenljiv karakter, kako god se
naši mediji promenili. On piše:

„Zakoni duha su se promenili samo toliko koliko i prirodni zakoni, i

jednako je nemoguće odbaciti ih. Sveštenstvo i astrolozi bi mogli biti
razrešeni ili lišeni svojih privilegija. Otkrića ili poetska saznanja koja
su ranije bila u tajnom posedu nekolicine, mogu biti dostupni
mnogima, koji bi mogli biti prisiljeni da uče o ovim
dragocenostima. Ali sve ovo odlazi na najpovršniji nivo, i u
stvarnosti se ništa u svetu duha nije promenilo otkako je Luter
preveo Bibliju i Gutenberg izmislio štamparsku mašinu. Sva
magija je još uvek tu, a duh je još uvek tajna male hijerarhijski
organizovane družine povlašćenih ličnosti, samo je sada
družina postala anonimna.“

U izvanredno pronicljivom mišljenju koje ilustruje današnju kulturu

uklanjanja razlike između umetnika i pisaca s jedne strane, kreatora
sadržaja s druge strane – u stvari je, nagoveštaj naše isprazne
sadržajnosti kulturalne građe – Hese dodaje:

„Vođstvo je iskliznulo iz ruku sveštenika i naučnika na neko mesto gde

više ne može biti pozvano da objašnjava i na odgovornost, gde se,
međutim, ne može više legitimizovati ili obratiti sa pozicije nekog
autoriteta. Za taj sloj pisaca i intelektualaca koji izgleda s vremena na
vreme upravlja zato što oblikuje javno mnjenje ili u najmanju ruku
snabdeva parolama na dnevnom nivou – taj sloj nije identičan sa
kreativnim slojem.“

Kreativni sloj, on tvrdi, sastoji se od vanvremenskih dela koja

nastavljaju da očaravaju maštu javnosti decenijama, vekovima ili
milenijumima nakon njihovog nastajanja, bili oni drevna istočnjačka
filozofija iznova prihvaćena na Zapadu ili dela Ničea jednoglasno
odbačena od njegovih ljudi, posle ispunjavanja njegove misije za
nekoliko desetina umova, postao je nekoliko decenija kasnije omiljeni
autor čije se knjige nisu mogle odštampati dovoljno brzo.

Hese upotrebljava reč pesnik u najširem Dž. Boldvinovom smislu i u

istinskom činu našeg dosezanja iza ograničenosti našeg života on stoji
kao zaveštanje sopstvenog gledišta:

„Možemo primetiti svaki dan kako su potpuno čudesne i bajkovite

istorije knjiga, u jednom momentu imaju najveću čaroliju i ponovo
dar nevidljivosti. Pesnici žive i umiru, poznati nekima ili nikome
i mi vidimo njihov rad posle njihove smrti, često decenijama
posle njihove smrti, kako iznenada ustaje iz groba blistav kao
da vreme ne postoji.“

I to što nam one daju ustajući, tačno je ta magija knjige, tako večna
i neugasiva, pa ipak lako zaboravljiva i uzeta zdravo za gotovo:

„Ako je danas sposobnost da se čita, svačije sledovanje, ipak je samo

nekolicina primetila kako je, dakle, jak talisman stavljen u njihove
ruke. Dečiji ponos zbog znanja alfabeta prvo se postiže čitanjem stiha
ili poslovice, onda čitanjem prve kratke priče, bajke i dok oni koji
izgleda nisu pozvani, primenjuju čitalačku sposobnost na novinske
izveštaje ili poslovne rubrike novina, postoji i ona nekolicina koja
neprestano ostaje začarana neobičnim čudom slova i reči (koji su
nekada sigurno za svakoga bili čarolija i magična formula). Od ove
nekolicine proizlaze čitaoci. Oni su kao deca otkrili nekoliko pesama i
priča… I umesto okretanja leđa ovim stvarima posle sticanja veštine
čitanja, oni nastavljaju dalje u svet knjiga i otkrivaju, korak po korak,
kako je ogroman, raznovrstan i blagosloven ovaj svet! Isprva su
smatrali ovaj svet za mali dečiji vrt sa krevetom od lala, i malim
ribnjakom; sad vrt postaje park, pa postaje krajolik, predeo zemlje,
svet, postaje raj i obala slonovače, koji stalno mami novim čarolijama
i cveta uvek u novim bojama. I što se juče pojavljivalo kao vrt ili
park ili džungla, danas ili sutra je prepoznato kao hram, hram
sa hiljadu hodnika i dvorišta u kojima je prisutan duh svih
nacija i epoha, stalno čekajući ponovno buđenje, uvek
spreman da prepozna kao jedinstvo različitost višeglasja svog
fenomena. I za svakog pravog čitaoca ova beskrajnost sveta knjiga
izgleda drugačije, svako traži sebe u njoj… Hiljadu puteva vodi kroz
džunglu do hiljadu ciljeva, i nijedan cilj nije konačan; i svakim
korakom se otvaraju nova prostranstva.“

Pola veka pre nego što je Bob Dilan tvrdio da „svetu nisu više
potrebne pesme zato što postoji dovoljno pesama da ih ljudi slušaju,
ako žele da slušaju pesme“, Hese zauzima isti stav (sa kojim sam se,
kao svaki obični čitalac stvarno složila) o knjigama:

„Svaki pravi čitalac bi mogao, čak i da se ne objavi nijedna

nova knjiga, potrošiti decenije i vekove proučavajući, nastojeći
da savlada, nastavljajući da se raduje riznici onih koje su mu
pri ruci.“

Šta pruža čitanje svojom ultimativnom magijom, Hese tvrdi, da je to

ogromno telo pisane reči jednom neizmerno promenjeno i smanjeno
do najjednostavnijih, najuniverzalnijih ljudskih isitina:

„Velika i tajanstvena stvar oko čitalačkog iskustva je ovo: što

selektivnije, što osećajnije, što povezanije, učimo da čitamo, to
jasnije vidimo svaku misao i svaku pesmu u svojoj jedinstvenosti, u
svojoj individualnosti, u svojim preciznima ograničenjima, i vidimo da
sva ta lepota, sva ta čar, zavisi od ovih individualnosti i jedinstvenosti
– u isto vreme mi uvek jasnije shvatamo kako sve ove hiljade glasova
nacija streme ka istom cilju, zovu iste bogove različitim imenima,
sanjaju iste želje, pate zbog istih tuga. Izvan hiljadostruke fabrike
bezbrojnih jezika i knjiga od nekoliko hiljada godina, tu u
ekstatičnim momentima, u čitaoca gleda čudesno plemenita i
transcendentna himera: lik čovečanstva, začaran u jedinstvu
od hiljadu protivrečnih crta.“

„Moja vera : Eseji o životu i umetnosti“ ostaje beskrajna riznica

Heseovog genija, ozarena svetlošću njegove mudrosti, na sve od
umetnosti do sreće, do starosti, do nasleđa kreativnih divova kao što
su Gete, Dostojevski, Volt Vitman, Hans Kristijan Andersen, D.H.
Lorens i Karl Jung. Ovi eseji se dopunjuju sa Heseovom
prelepom korespodencijom sa Tomasom Manom, E.B.
Vajtovom „Budućnosti čitanja“, i Gejmenovom „Zašto čitamo i
pričamo priče“.