Ujka Dragi sedi pod jabukom

1.

U proleće one godine kad ću pre vremena poći u školu počelo je nešto da se događa s
mojim ujka-Dragim.

On je živeo u Senju, s jeseni do guše blatnjavom a leti u crvenkastoj dugi prašine, gusto
načičkanom selu nadomak Lazarevog manastira Ravanice, u čijoj
su porti kreštali zeleno-zlatni paunovi. A moji Senjani, na suncu se grejali, možda više
nego i na carsku zadužbinu, bili su gordi na Carevo bupalo, neomeđeno
mesto kod vrela reke Ravanice ispred manastira, gde je Lazar, prema predanju, nekad pao
s konja. Možda mu pamteći teške namete i kuluke oko velike gradnje,
radije negoli u časti, voleli su cara da vide sa guzicom u kaljuzi. Jedanput nas je neko
izveo na breg iznad senjskog groblja i pokazao nam rukom nekud
ispod žica propale rudničke vazdušne železnice. "Onde je pete godine vojvoda Milenko
rasturio Turci."

Nisam mesto baš dobro video niti sam znao ko je vojvoda Milenko, ali bilo me je sram da
pitam. Ne smeš ti rođake da brukaš.

I, jednoga dana, predvođeni bratom od ujaka Đorđem, koji je, po sopstvenom uverenju,
sve znao i sve najbolje umeo, ostavili smo stoku na poverenje seoskim
devojčicama i nas nekolicina krenuli preko brda. Zatim smo na jednoj blagoj padini kod
Ivankovca s ne baš određenim osećanjima gledali neke rupčage obrasle
sitnom travom, iz kojih su virili patrljci pocrnelog kolja. Kasnije ćemo verovati da smo
videli upravo ostatke čuvenog šanca.

"Tu je to mesto", rekao je Đorđe, "dovodio me deda Ljuba."

Malo smo se naokolo osvrtali, a onda je neko predložio da se, na pravome mestu,
poigramo Srba i Turaka. Ali bili smo umorni i nije nam se htelo, niti je
iko pristajao da bude Turčin. I tako smo odustali. Posedali smo na očupanu travicu
prošaranu brabonjcima i tragovima ovčjih čaponjaka.

Tad je naišao neki star seljak s torbom od kozline preko ramena. "Begajte odatle,
nesretnici", povikao je i mahnuo tojagom u vazduh kao na ovce, "tu leže
koske!"

U drugom razredu negde sam naišao na knjigu "Čuvaj se senjske ruke" i s uzbuđenjem
uzeo da je čitam. Međutim, naše Senje, nekad puno hajduka i vampira,
u njoj se nije ni spominjalo.

Rekao sam to jedanput ocu. Mama je već bila kupila one dve kućice od čatmare u
Njegoševoj ulici, ne mnogo veće od bolje senjske štale, i upravo smo sa deda-Ljubom
sedeli za ručkom.

"Hma", kaže moj otac prdeći na nosinger u maramicu i nasrćući na njega kao na
neprijateljske rovove, "izgleda da i negde na moru ima neko Senje."

Ali njega, znao sam, za naše selo nije bilo briga. Otud je voleo jedino mog ujka-Dragog,
koga tamo više nije bilo. Pa, morao sam da priznam, nije sve u
njemu ni bilo za voljenje.

Rano leganje u tvrd slamarički krevet pun sitnih, ljutih svinjećih buva i s oštrim guberima
kao pokrivačima, istina, nadoknađivalo se dobrim tučama slamnim
jastucima, koji bi od glava odskakali kao lopte, ali to se, na žalost, moglo samo dok ne
pristignu stariji. Već okopavanje kukuruza i krompira vazdan pod
zvezdom, koje ti lomi i poslednju koščicu u telu i kojeg su se deca plašila kao
grobljanskih vampira, nikakvu sličnu nadoknadu nije imalo. Zanimljivija
je mogla da ispadne berba belošljiva, ranki i požega u Zabelu iznad sela, međutim, i to
jedino ako ti dozvole da se pentraš na voćke da ih treseš ili bar
da snosiš polunapunjene batare u kola. Inače, od pribiranja, pri kojem ne smeš ni da
čučneš — odmah će te presresti pitanje: "Što malo ne prilegneš?" —
nećeš proći mnogo bolje nego od kopanja. Isto su tako donekle uzbudljivi mogli da
ispadnu i vršaji, berba vinograda i kukuruza i, naročito, muljanje grožđa,
ukoliko se, opet, varošanski glup, ne pograbiš za laku plevu i slamu, već uspeš da dobiješ
džak za žito ili korpu za korenje. Jer ono što izgleda najlakše,
u selu ume da ispadne ubedljivo najteže.

Čuvanje, pak, brljivih, divljačnih svinja s kišnjama od pola metra, koje ispod oka stalno
merkaju kako da ti kidnu u štetu i kaškala i umeju da galopiraju
kao konji, ili zaluavih krava, koje znaju da se zaobadaju, iz mesta da zatutnje u kukuruze
i tamo za tren da načine ršum kao topovska zaprega, nikad nije
dobro, a može da ispadne i naopako. Jer štete umeju među komšijama da rode opake,
istrajne svađe, koje se ponekad ne završavaju ni velikom omrazom i dugogodišnjim
glupim parničenjem, ali se, srećom, najčešće ipak brzo zaključuju, pomalo smešnim
gimnastičkim mlataranjem kosirima, vilama i sekirama:

"Nemo' da ti preskočim ova' plot, te da te tuna istropam ki repu!"

Međutim, ako kao jedan đak prvak voliš da cunjaš i šušnjariš i ne plašiš se pripovedaka o
opasnim šarkama, poskocima i pojatskim psima, koje najverovatnije
nikad nećeš ni sresti, izaberi da čuvaš koze i jariće, najlepše stvorove pod nebesima, kod
vinogradske kolibe moga deda-Ljube u Dubravi iznad Senja. Samo,
sa sekirčetom okačenim o džep ili torbicu, u kojoj čuvaš parče pogače i tvrdog sira, kreni
lugom šarenim od sunca i punim kladenaca i končastih potočića,
one će ti se, prezajući i od najmanjeg šušnja, prikačiti za pete i neće od tebe ni mrdnuti.
Čak i ako se zamoriš i na okrajku prilegneš, brstiće u blizini
i sačekaće te dok se ne odmoriš. A već noćenje u slami pod otvorenim nebom sa
kajsijastim zvezdama zamršenim u granje, dok ti prosto pod glavom huji šumarička
i bukova gora i huču ćukovi, nećeš zaboraviti, verovatno, dok budeš živ.

"Ali, dedo", nisam pristajao, "pa i u naše su selo bili 'ajduci."

"E, moj šutilo", miluje me deda po ošišanoj glavi. Pola veka proveo je u planini s ovcama
i tako je prekrštavao sve muške unuke. "Nas zovu samo kad se lije
krv i zapomaže. Kad se pije vino i peva, idu drugi." "Aha", odgovorio sam kao da
razumem.