Doktorski Rad Novembar 2009

Razvoj e-poslovanja u regulativi lekova i medicinskih sredstava, kao jedan segment e-uprave u Republici Srbiji 2
UNIVERZITET U BEOGRADU
FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA
Mr Tatjana M. Stojadinović
Razvoj e-poslovanja u regulativi lekova i

medicinskih sredstava, kao jedan segment e-
uprave u Republici Srbiji
- doktorska disertacija -
BEOGRAD, 2009. god.
Mentor: Prof. dr Božidar Radenković

Fakultet Organizacionih Nauka – Beograd
Članovi komisije:
Prof. dr Vinka Filipović

Fakultet Organizacionih Nauka – Beograd
Prof.dr Ljiljana Tasić

Farmaceutski fakultet - Beograd
Datum odbrane doktorske disertacije:
Datum promocije doktorske disertacije:

Razvoj e-poslovanja u regulativi lekova i medicinskih sredstava, kao

jedan segment e-uprave u Republici Srbiji
APSTRAKT
U disertaciji koja se sastoji od osam poglavlja, spiska korišćene i referentne literature i priloga, opisan je
razvoj e-poslovanja u regulativi lekova, kao podsistema e-uprave Republike Srbije.
U prvoj glavi disertacije, pored uvodnih napomena, izložena je analiza postojećeg stanja i dati su rezultati
postojećeg istraživanja. Dati su osnovni pojmovi o razvoju interneta i e-poslovanja i opisani su modeli e-
poslovanja preduzeća, kao i novi oblici preduzeća. U drugoj glavi date su osnovne napomene o
informacionom društvu i e-upravi. Prikazan je razvoj informacionog društva i IT tržište u Evropi. Detaljno
su prikazane metode komuniciranja uprave i građana u e-upravi. U okviru podpoglavlja koje se odnosi na
infrastrukturu e-uprave prikazane su osnovne komponente infrastrukture e-uprave - tehnološka,
telekomunikaciona, bezbednosna, zakonska i institucionalna infrastruktura i dat je šematski prikaz
uspešne infrastrukture e-uprave. U okviru podpoglavlja koje se odnosi na e-upravu Srbije prikazan je
koncept e-uprave Srbije, faze razvijenosti elemenata e-uprave Srbije, metodološki okvir sistema e-uprave
Srbije, realizacija razvoja i modeli rada i infrastruktura iste. U ovom poglavlju je data analiza stanja
upotrebe IT i internet prezentacija u e-upravi Srbije i predstavljene su preporuke za dizajn web
prezentacija državnih organa Srbije. U trećoj glavi disertacije je prikazana primena e-poslovanja u
regulativi lekova. Ukazano je na prednosti i nedostatke korišćenja e-poslovanja u regulativi lekova, kao i
na vezu e-poslovanja u regulativi lekova, e-uprave, e-zdravstva i e-farmacije. U četvrtoj glavi disertacije
su prikazane postojeće metode i tehnike u razvoju softvera koje se mogu koristiti u razvoju e-uprave.
Data je analiza postojećih metoda i modela: metode i modeli životnog ciklusa softvera (Larmanova
metoda, jedinstveni proces razvoja softvera, RUP metoda), agilne metode, BI, OLAP, skladištenje
podataka, data mining, upravljanje poslovnim procesima, servisno orijentisana arhitektura. U petoj glavi je
prikazan predlog metodologije razvoja sistema e-uprave, koji se sastoji od: definisanja metodološkog
okvira za razvoj sistema e-uprave, predloga metoda za upravljanje razvojem e-uprave, predloga metoda
za razvoj e-usluge i predloga postupka za merenje uspešnosti i korisnosti razvoja e-usluge. U šestoj glavi
disertacije je prikazano projektovanje i realizacija sistema e-uprave u oblasti regulative lekova. Prikazana
je veza e-poslovanja u regulativi lekova sa ostalim segmentima e-uprave, e-zdravstva i e-farmacije, kao i
web portal Agencije za lekove. Prikazano je modeliranje procesa e-uprave u segmentu regulative lekova.
Predložena metodologija objašnjena je na primeru specifikacije i implemetacije korišćenjem PHP
programskog jezika i My SQL baze podataka, što je čini raspoloživim za pristup preko Interneta. Nakon
perioda istraživanja u ovoj oblasti dobijen je potpuno funkcionalni prototip, koji je u upotrebi u Agenciji za
lekove. Analiza prometa lekova u Srbiji je sprovedena u periodu od 2004 do 2009. godine, primenom
navedenog web softvera. Rezultati, koji su dati u ovom poglavlju disertacije, ukazuju na veliki značaj e-
poslovanja u poboljšanju poslovnog procesa praćenja prometa i potrošnje lekova, kao jedne od e-usluga
Srbije. U sedmoj glavi disertacije je data analiza rezultata za merenje uspešnosti razvoja e-poslovanja u
regulativi lekova, koja je sprovedena u Agenciji za lekove u aprilu 2007. i martu 2008. godine, primenom
postupka za merenje korisnosti i uspešnosti e-usluge. Rezultati ove analize prikazani u ovoj disertaciji
ukazuju na veliki značaj e-poslovanja u regulativi lekova, kao informacionog podsistema e-uprave Srbije.
Metodologija za razvoj e-usluge, metoda za modeliranje i analizu poslovnih procesa, referentni model e-
poslovanja u regulativi lekova, kao u jednom od podsistema e-uprave, metamodel procesa e-poslovanja u
regulativi lekova u okviru e-uprave, ciklus projektovanja sistema e-poslovanja u regulativi lekova u mreži
e-uprave i web portal e-poslovanja u regulativi lekova, predstavljaju glavne naučne doprinose doktorske
disertacije. Izgradnja web softvera za razvoj e-poslovanja u regulativi lekova, kao jednog podsistema u e-
upravi Srbije implementiranog u Agenciji za lekove, predstavlja glavni stručni doprinos ove doktorske
disertacije. U osmoj glavi data su zaključna razmatranja, koja se odnose na aktuelnost e-poslovanja u
regulativi lekova, kao podsistema e-uprave Srbije. Dat je pregled izložene materije, predloženih rešenja i
naučnih i stručnih doprinosa, kao i dalji pravci istraživanja ove doktorske teze.
Ključne reči: internet, e-poslovanje, e-uprava, regulativa, metodologija, promet i potrošnja lekova
E-business Development in Regulations of Medicines and Medical

Devices, as a Part of E-government of Republic of Serbia
ABSTRACT
This dissertation, consisting of eight chapters, list of used and reference literature and attachments,
describes development of e-business in medicines regulation, as a subsystem of e-government of
Republic of Serbia. First chapter of dissertation, besides introductory notes, provides analysis of existent
situation and results of present research. Main concepts of internet and e-business development are
presented, as well as models of e-business in companies and new forms of companies. Second chapter
provides basic information on information society and e-government. It presents IT market and
development of information society in Europe. It shows, in detail, methods of communication used within
e-government between government and citizens. Subchapter, reffering to e-government infrastructure,
presents main components of e-government infrastructure, technological, telecommunicational, safety,
regulatory and institutional infrastructure and it provides schematic diagram of succesful e-government
infrastructure. Subchapter, reffering to e-government in Serbia, describes concept of Serbian e-
government, development stages of Serbian e-government elements, methodological framework of
Serbian e-government system, realization of development and operations and infrastructure models of
Serbian e-government. This chapter provides the analysis of current status of IT and Internet presentation
use in Serbian e-government and it presents recomendations for designing web presentations of Serbian
governmental bodies. Third chapter of dissertation shows the application of e-business in medicines
legislation. It points out advantages and disadvantages of e-business use in medicines legislation, as well
as link between e-business in medicines legislation, e-government, e-healthcare and e-pharmacy. Fourth
chapter of dissertation describes current methods and techniques in software development, which might
be used in development of e-government. Current methods and models were analyzed: methods and
models of life – cycle software (Larmans method, unique process development software, RUP
methodology), agile methods, BI, OLAP, data warehousing, data mining, managing business processes,
service oriented architecture. Fifth chapter presents the proposition of e-government system development
methodology, consisting of: defining methodological framework for development of e-government system,
proposing the method for managing e-government development, proposing the method for developing e-
services and proposing the procedure for assessment of performance and usefulness of project
development in e-government. Sixth chapter of dissertation presents design and implementation of e-
government system in the field of medicines legislation. It also presents the connection of e-business in
medicines legislation with other segments of e-government, e-healthcare and e-pharmacy, as well as web
portal of Medicines Agency. It shows modeling of e-government process in the segment of medicines
legislation. Proposed methodology is explained on the specification and implementation example using
PHP program language and My SQL database, making it available for Internet access. After research
period in this area, a completely functional prototype was obtained, which has been in use in Medicines
Agency. Analysis of marketing of medicines in Serbia was conducted in the period from 2004 to 2009,
using named web software. Results, provided in this dissertation chapter, indicate that e-business has
great significance in improving business process of tracking marketing and consumption of medicines, as
one of Serbian e-services. Seventh chapter of this dissertation presents performance analysis of the
development of e-business in medicines legislation, conducted by the Medicines Agency in April 2007 and
March 2008, using the procedure for measuring usefulness and efficiency of e-business. Results of this
analysis presented in this dissertation point out the great significance of e-business in medicines
legislation, as an information subsystem of Serbian government. Methodology for the development of e-
government service, method for modeling and analysis of business processes, reference e-business
model in medicines legislation, as one of e-government subsystems, metamodel of e-business processes
in medicines legislation within e-government, cycle of projecting e-business systems in medicines
legislation in e-government network, e-business web portal in medicines legislation represents the main
scientific contributions of this doctoral dissertation. Building web software for developing e-business in
medicines legislation, as a subsystem in Serbian e-government, implemented within Medicines Agency,
represent the main professional contribution of this doctoral dissertation. Eighth chapter provides final
considerations, referring to relevance of e-business in medicines legislation, as a subsystem of Serbian e-
government. It reviews provided material, proposed solutions and scientific and professional
contributions, as well as further research directions of this doctoral thesis.
Key words: internet, e-business, e-governmnet, regulations, methodology, marketing and consumption of
medicines
Doktorska disertacija je urađena pod mentorstvom Prof.dr Božidara

Radenkovića na Fakultetu Organizacionih nauka, Univerziteta u Beogradu i
Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije.
Najiskrenije se zahvaljujem mentoru Prof.dr Božidaru Radenkoviću, na

stručnim savetima koji su mi bili od značaja u izradi doktorske disertacije,
kao i korisnim sugestijama prilikom pisanja disertacije.
Zahvaljujem se profesorki Fakulteta Organizacionih Nauka Prof. dr Vinki

Filipović, kao i profesorki Farmaceutskog fakulteta Prof.dr Ljiljani Tasić, na
korisnim sugestijama i prijateljskom druženju tokom izrade doktorske
disertacije.
Hvala Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije, koja mi je omogućila

izradu doktorske disertacije.
SADRŽAJ
1. Uvod 13
1.1. Internet i savremeno poslovanje 14
1.2. E-poslovanje 17
1.2.1. Elektronsko upravljanje dokumentacijom 17
1.2.2. Modeli e-poslovanja i novi oblici preduzeća 18
2. Informaciono društvo i e-uprava 20
2.1. Društvo zasnovano na znanju i digitalna ekonomija 20
2.2. Razvoj informacionog društva u Evropi 21
2.2.1. Tržište informacionih tehnologija u Evropi 22
2.3. E-uprava 24
2.3.1. Vrste e-uprave i komunikacija u e-upravi 27
2.3.2. Metode komuniciranja uprave i građana u e-upravi 28
2.3.3. Infrastruktura e-uprave 29
2.3.3.1. Osnovne komponente infrastrukture e-uprave 29
2.3.3.2. Tehnološka i telekomunikaciona infrastruktura e-uprave 31
2.3.3.3. Bezbednosna infrastruktura 34
2.3.3.4. Zakonska i institucionalna infrastruktura e-uprave 36
2.3.3.5. Šematski plan uspešne infrastrukture e-uprave 37
2.4. E-uprava Srbije 40
2.4.1. Koncept e-uprave Srbije 40
2.4.2. Faze razvijenosti elemenata e-uprave Srbije 41
2.4.3. Metodološki okvir sistema e-uprave Srbije 42
2.4.3.1. Preporuke za saradnju na relacijama G2C, G2B i G2G 44
2.4.4. Realizacija razvoja i modeli rada e-uprave Srbije 45
2.4.5. Infrastruktura e-uprave Srbije 48
2.4.5.1. Zakonska infrastruktura Srbije 51
2.4.5.1.1. UN/EDIFACT standardi 51
2.4.5.1.2. Standardi bezbednosti na Internetu 52
2.4.5.1.3. Pravni aspekti u e-upravi Srbije 54
2.4.6. Analiza stanja upotrebe IT i internet prezentacija u e-upravi Srbije 56
2.4.7. Usklađivanje dizajna web prezentacija državnih organa Srbije 58
3. E-poslovanje u farmaciji, zdravstvu i regulativi lekova 59
3.1. 21 Code of Federal Regulation (CFR) Part 11 – osnova u farmaciji 61
3.2. Pravni aspekti primene e-poslovanja u farmaciji i regulativi lekova 63
3.3. Standardi kvaliteta i propisi u farmaciji 65
3.4. Prednosti i nedostaci korišćenja e-poslovanja u regulativi lekova 66
3.5. Povezanost e-poslovanja u regulativi lekova, e-uprave, e-zdravstva i e- 67
farmacije
4. Metode razvoja softvera u e-upravi 70
4.1. Analiza postojećih metoda i modela za razvoj softvera 73
4.1.1. Životni ciklus softvera 73
4.1.1.1. Aktivnosti u životnom ciklusu softvera 75
4.1.1.2. Modeli životnog ciklusa softvera 76
4.1.1.3. Metode životnog ciklusa softvera 78
4.1.1.3.1. Larmanova metoda 78
4.1.1.3.2. Jedinstveni proces razvoja softvera 81
4.1.1.3.2.1. RUP metoda 82
4.1.1.3.3. Izbor pristupa životnom ciklusu razvoja softvera 86
4.1.1.4. MSF smernice 88
4.1.1.5. Agilne metode 90
4.1.1.5.1. Vrste Agilnih metoda 91

4.1.2. Poslovna inteligencija 93
4.1.2.1 Onlajn analitička obrada u realnom vremenu 97
4.1.2.2. Skladištenje podataka 98
4.1.2.3. Data Mining 101
4.1.3. Servisno orijentisana arhitektura 103
4.1.4. Upravljanje poslovnim procesima 104
4.1.4.1. BPM arhitektura 105
4.1.4.1.1. Teoretske osnove BPM standarda 105
4.1.5. BI, SOA i BPM 106
4.1.6 BPMN/BPEL i UML modeliranje 111
5. Predlog metodologije za razvoj sistema e-uprave Srbije 113
5.1. Definisanje metodološkog okvira za razvoj sistema e-uprave Srbije 114
5.1.1. Strateški nivo 115
5.1.2. Poslovni nivo 116
5.1.3. Nivo e-usluga 116
5.1.4. Tehnički nivo 117
5.2. Predlog metoda za upravljanje razvojem sistema e-uprave 118
5.2.1. Faze iterativnog modela životnog ciklusa u razvoju sistema e-uprave Srbije 118
5.2.1.1. Faza inicijalizacije 119
5.2.1.2. Faza elaboracije 120
5.2.1.3. Faza konstrukcije 121
5.2.1.4. Faza tranzicije i završetak projekta 122
5.3. Predlog metoda za razvoj e-usluge 123
5.3.1. Inicijalna analiza 124
5.3.2. Projektovanje 124
5.3.2.1. Model procesa 124
5.3.2.2. Model sistema 124
5.3.2.3. Model tehnologije 127
5.3.3. Implementacija 127
5.3.4. Upotreba 127
5.4. Predlog postupka za merenje uspešnosti i korisnosti razvoja e-usluge 128
6. Projektovanje i realizacija sistema e-uprave u oblasti regulative lekova 129
6.1. E-poslovanje u regulativi lekova, kao podsistem e-uprave Srbije i povezanost 130
sa ostalim segmentima e-uprave Srbije
6.2. Rezultati istraživanja stanja u Agenciji za lekove 131
6.3. Web portal Agencije za lekove u razvoju e-poslovanja u regulativi lekova 132
6.4. Specifikacija usluga i procesi u e-poslovanju u regulativi lekova 135
6.5. Modeliranje procesa e-uprave u segmentu regulative lekova 138
6.5.1. Inicijalna faza u projektu e-uprava, segment regulativa lekova 138
6.5.1.1. Model procesa 140
6.5.1.1.1. Ključne apstrakcije sistema 141
6.5.1.1.2. Proces „Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove” 141
6.5.1.1.3. Proces „Praćenje prometa humanih lekova” 142
6.5.1.1.4. Proces „Pretraživanje SmPC i PIL” 145
6.5.1.1.5. Funkcionalni zahtevi 147
6.5.1.1.6. Operacije sa autorizacijom na sistem 147
6.5.2. Faza elaboracije u projektu e-uprava, segment regulativa lekova 147
6.5.2.1. Predstavljanje i organizacija projekta 149
6.5.2.2. Planiranje projekta i primena UML-a za modeliranje web servisa u fazi 149
analize zahteva
6.5.3. Faza konstrukcije u projektu e-uprava, segment regulativa lekova 150
6.5.3.1. Specifikacija zahteva 151
6.5.3.1.1. Slučajevi korišćenja 151

6.5.3.2. Analiza i projektovanje 155
6.5.3.3. Implementacija softverskog rešenja 158
6.5.3.3.1. Postavljanje i razvoj softverske infrastrukture 159
6.5.3.4. Testiranje i održavanje 160
6.5.3.5. Konfiguracija bezbednosti web portala i zaštita podataka 160
6.5.4. Faza tranzicije u projektu e-uprava, segment regulativa lekova 161
6.6. Analiza postignutih rezultata o prometu lekova u Srbiji primenom e-poslovanja 162
u regulativi lekova
6.6.1. Prikaz postignutih rezultata o bruto nacionalnom dohodku i troškovima za lečenje 162
2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godine u Srbiji
6.6.2. Prikaz postignutih rezultata o prometu lekova u Srbiji primenom e-poslovanja 163
tokom 2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godine
6.6.3. Prikaz postignutih rezultata o potrošnji lekova i primeni DDD na 1000 stanovnika 166
po danu
7. Analiza rezultata primene e-poslovanja u regulativi lekova 167
7.1. Naučni i stručni doprinosi 171
8. Zaključak i dalji pravci istraživanja 172
Literatura 175
Prilog 185
Prilog 1. Internet biznis plan Agencije za lekove 186
1.1. Tradicija, lokacija i osnovna delatnost Agencije za lekove 186
1.2. Poslovna filozofija, misija i organizacija Agencije za lekove 187
1.3. Informatičko okruženje 188
1.4. Kadrovska opremljenost, tehnološka sposobnost 190
1.5. Situaciona analiza 190
1.6. Izrada i implementacija marketing plana 192
1.7. Kontrolna faza 193
Prilog 2. Implementacija nastupa Agencije za lekove na Internetu 193
2.1. Planiranje portala Agencije za lekove 193
2.2. Strategija e-poslovanja Agencije za lekove 194
2.3. Infrastruktura e-poslovanja u Agenciji za lekove 194
2.4. Faktori koji utiču na elektronsko okruženje Agencije za lekove 196
2.5. Izbor tehnologije za razvoj portala i razvoj web aplikacija 196
2.5.1. Baza podataka My SQL 197
2.5.2. Web server Apache 198
2.5.3. Operativni sistem Linux 198
2.5.4. Programski jezik PHP 199
Prilog 3. Administriranje portala i prikaz tabela potrebnih za izradu 200
aplikacija
Prilog 4. Prikaz korišćenja web aplikacija 202
Prilog 4.1. Aplikacija - „Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove“ 202
Prilog 4.2. Administracija aplikacije „Identifikacija korisnika usluga Agencije za 204
lekove“
Prilog 4.3. Aplikacija - „Promet lekova u humanoj medicini“ 207
Prilog 4.4. Administracija aplikacije „Promet lekova u humanoj medicini“ 208
Prilog 4.5. Aplikacija - „Pretraživanje SmPC i PIL“ 208
Prilog 4.6. Administracija aplikacije „Pretraživanje SmPC i PIL“ 210
Prilog 5. Upitnik o zadovoljstvu korisnika uslugama Agencije za lekove poslat 212
2008.godine
Slike
Slika 1. Internet i globalizacija poslovnih procesa

Slika 2. Komunikacija u e-upravi
Slika 3. Povezanost državne uprave sa lokalnim upravama
Slika 4. Bastion Host Firewall, Trihomed Firewall i Back-to–Back Firewall
Slika 5. Šematski prikaz infrastrukture e-uprave
Slika 6. Koncept e-Uprave
Slika 7. Nivoi sofisticiranosti u e-upravi Srbije
Slika 8. Ključni elementi e-uprave Srbije
Slika 9. Metodološki okvir e-Uprave Srbije
Slika 10. Sajt Vlade Srbije (www.euprava.gov.yu)
Slika 11.Tehnička implementacija metodološkog okvira e-uprave Srbije
Slika 12. Model sadašnjeg rada e-uprave administracije
Slika 13. Model prelaznog rešenja rada administracije
Slika 14. Model jedinstvenog šaltera
Slika 15. Nivoi elektronizacije rada administracije
Slika 16. E-Uprava Srbije
Slika 17. Potrebna organizaciona šema e-uprave u Srbiji
Slika 18. Upotreba Interneta i servisa e-uprave u Srbiji
Slika 19. E-poslovanje u regulativi lekova, e-uprava, e-zdravstvo i e-farmacija
Slika 20. Konceptualni dijagram životnog ciklusa softvera
Slika 21. Model vodopada
Slika 22. Iterativno inkrementalni razvoj
Slika 23. Larmanova metoda životnog ciklusa softvera
Slika 24. Faza planiranja i razrade
Slika 25. Koraci faze izgradnje
Slika 26. Pristup organizaciji razvojnih ciklusa prema slučajevima korišćenja
Slika 27. RUP- organizacija u vremenu
Slika 28. Organizacija prema sadržaju
Slika 29. Kupa nesigurnosti
Slika 30. Timski model MSF
Slika 31. Procesni model MSF
Slika 32. Ciklus poslovne inteligencije
Slika 33. BI platforma
Slika 34. Razvoj analitičkih sistema
Slika 35. Model adaptivne poslovne inteligencije
Slika 36. Nastanak skladištenja podataka
Slika 37. Izbor ETL alata
Slika 38. Troslojna arhitektura
Slika 39. Dimenzijski model podataka u skladištu
Slika 40. Više dimenzija podataka u skladištu
Slika 41. Skladištenje i rudarenje podataka
Slika 42. Grafički prikaz najvažnijih SOA koncepata
Slika 43. Grafički prikaz tehnologija, koje obezbeđuju realizaciju SOA koncepata
Slika 44. BPM arhitektura
Slika 45. Prikaz stabla teorija za BPM standarde
Slika 46. BPM i SOA
Slika 47. Pet nivoa poslovne integracije
Slika 48. Kompozitna aplikacija
Slika 49. Enterprise Service Bus
Slika 50. Pristupi modeliranju u fazi analize i dizajna
Slika 51. Predlog metodologije za razvoj sistema e-uprave
Slika 52. Nivoi metodološkog okvira e-uprave
Slika 53. Koncept povezanosti nivoa metodološkog okvira e-uprave
Slika 54. Okvirna struktura strateškog nivoa metodološkog okvira e-uprave
Slika 55. Okvirna struktura poslovnog nivoa metodološkog okvira e-uprave
Slika 56. Okvirna struktura nivoa e-usluga metodološkog okvira e-uprave
Slika 57. Okvirna struktura tehničkog nivoa metodološkog okvira e-uprave
Slika 58. Početna faza u projektu e-uprava
Slika 59. Faza elaboracije u projektu e-uprava
Slika 60. Faza konstrukcije u projektu e-uprava
Slika 61. Faza tranzicije u projektu e-uprava

Slika 62. E-poslovanje u regulativi lekova i povezanost sa ostalim segmentima e-upravi Srbije
Slika 63. Poslovi Agencije za lekove
Slika 64. Konceptualni izgled stranice portala Agencije za lekove
Slika 65. Osnovna strana portala Agencije za lekove
Slika 66. Dijagram toka procesa „Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove“
Slika 67. Dijagram toka procesa „Promet lekova u humanoj medicini“
Slika 68. Dijagram toka procesa „Pretraživanje PIL„
Slika 69. Dijagram toka procesa „Pretraživanje SmPC„
Slika 70. Arhitektura e-poslovanja Agencije za lekove
Slika 71. Forme poslovanja u regulativi lekova
Slika 72. Dijagram i veze - opšti slučajevi korišćenja
Slika 73. Dijagram - detaljan slučaj korišćenja : Login
Slika 74. Dijagram - detaljan slučaj korišćenja : Pretraga
Slika 75. Detaljan slučaj korišćenja: Identifikacija korisnika usluga
Slika 76. Detaljan slučaj korišćenja: Promet lekova
Slika 77. Detaljan slučaj korišćenja: Pretraživanje SmPC
Slika 78. Detaljan slučaj korišćenja: Pretraživanje PIL-ova
Slika 79. Konceptualni model aplikacije
Slika 80. Dijagram sekvence: Pretraga baze po bilo kom kriterijumu
Slika 81. Dijagram sekvence: Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove
Slika 82. Dijagram sekvence: Promet lekova u humanoj medicini
Slika 83. Dijagram sekvence: Pretraživanje PIL
Slika 84. Dijagram sekvence: Pretraživanje SmPC
Slika 85. Komunikacija tipa klijent/server
Slika 86. Rad Weba
Slika 87. Prikaz analize zadovoljstva korisnika Agencije za lekove uslugama e-poslovanja 2007. godine
Slike u prilogu
Slika 1. Zgrade Agencije za lekove

Slika 2. Organizaciona struktura Agencije za lekove
Slika 3. Logo Agencije za lekove
Slika 4. Arhitektura mreže Agencije za lekove
Slika 5. Prikaz phpMyAdmin
Slika 6. Prikaz tabele ustanove (korisnici usluga Agencije za lekove)
Slika 7. Prikaz tabele korisnici (korisnici usluga Agencije za lekove i kontakt osobe korisnika usluga)
Slika 8. Prikaz tabele promet
Slika 9. Pregled podataka o korisniku usluga Agencije za lekove
Slika 10. Pregled podataka o registrovanim kontakt osobama korisnika usluga Agencije za lekove
Slika 11. Pregled podataka o pojedinačnoj registrovanoj kontakt osobi Agencije za lekove
Slika 12. Unos podataka o novoj kontakt osobi Agencije za lekove
Slika 13. Pregled ustanova po abecednom kriterijumu
Slika 14. Uređivanje/brisanje ustanova
Slika 15. Dodavanje novih ustanova
Slika 16. Pregled registrovanih kontakt osoba po abecednom kriterijumu
Slika 17. Izmena podataka registrovanih kontakt osoba sortiranih po abecednom kriterijumu
Slika 18. Pretraživanje podataka po različitim kriterijumima
Slika 19. Pregled prometa lekova u humanoj medicini odgovarajućeg nosioca odobrenja određenog
proizvođača
Slika 20. Izmena podataka o leku
Slika 21. Pretraživanje PIL po različitim kriterijumima
Slika 22. Pretraživanje PIL po generičkom nazivu leka
Slika 23. Pretraživanje PIL po nosiocu odobrenja
Slika 24. Pregled i izmena postojećih SmPC i PIL
Slika 25. Pregled i izmena postojećih SmPC i PIL po redosledu unosa
Slika 26. Pregled i izmena postojećih SmPC i PIL po nazivu leka
Slika 27. Upitnik o zadovoljstvu korisnika uslugama Agencije za lekove poslat 2008. godine
Tabele
Tabela 1. Faktori, koji utiču na rast tržišta IT
Tabela 2. Prednosti, specifičnosti i etički izazovi ID
Tabela 3. Rast tržišta IT u EU po sektorima iskazan u milijardama EUR, pri čemu je u zagradama
naveden udeo (%) u GDP
Tabela 4. Osnovni podaci o broju korisnika Internet priključaka na 100 domaćinstava u nekim zemljama
EU za 2008. godinu
Tabela 5. Prednosti i prepreke pri uvođenju e-uprave
Tabela 6. Savremene forme poslovanja, koje se primenjuju u razvoju e-Uprave
Tabela 7. Definicije usluga u regulativi lekova
Tabela 8. Definicija usluge „Prikupljanje i obrada podataka o prometu i potrošnji lekova“
Tabela 9. Definicija usluge „Pretraživanje SmPC i PIL“
Tablea 10. Specifikacija zahteva
Tablea 11. Bruto nacionalni dohodak 2000., 2003., 2004., 2006., 2007. i 2008. godine u dolarima (USD)
po glavi stanovnika u zemljama Jugoistočne Evrope
Tabela 12.Ukupan promet lekova u 2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godini u Srbiji
Tabela 13. Ostvareni promet po ATC grupama u eurima za 2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godinu
Tabela 14.Prikaz potrošnje lekova i primena DDD na 1000 stanovnika po danu i procentualnom učešću u
2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godini
Tabela 15. Upitnik o primeni e-poslovanja u Agenciji za lekove poslat 2007. godine
Tabele u prilogu
Tabela 1. Profil Agencije za lekove

Tabela 2. SWOT analiza Agencije za lekove
Tabela 3. Prednosti relacione baze podataka
Tabela 4. Najpoznatije relacione baze podataka
Tabela 5. Karakteristike Web servera Apache
Tabela 6. Karakteristike PHP-a
1. Uvod
Elektronsko poslovanje1 je izmenilo tradicionalan način poslovanja.
Sve veća upotreba informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT) i napredak Interneta

omogućavaju moćne alate i stavljaju ih na raspolaganje građanima, državnim organima, velikim
i malim preduzećima širom sveta. Kao rezultat toga, dolazi do promena u unutrašnjoj
organizaciji državnih organa i preduzeća, kao i u odnosima između preduzeća, građana i
državnih organa.
Poslednjih godina u e-poslovanju i e-upravi2 primetan je napredak zahvaljujući, s jedne strane,

tehnološkim unapređenjima u oblasti hardvera, a sa druge strane, pojavi novih metodologija u
e-poslovanju i e-upravi. U regulativi lekova i medicinskih sredstava (regulativi lekova) e-
poslovanje se koristi za sakupljanje, evidentiranje, skladištenje i obezbeđenje podataka, a
informacije o lekovima predstavljaju izvor neophodnih informacija za svakodnevni rad lekara,
farmaceuta i ostalih zdravstvenih radnika.
U disertaciji je prikazana analiza sistema e-uprave, uspostavljanje strateško-planskog okvira za

razvoj sistema e-uprave u Republici Srbiji (Srbiji), razvoj e-poslovanja u regulativi lekova, kao
podsistema e-uprave Srbije. Bez e-poslovanja u regulativi lekova je nezamislivo razvijati e-
upravu i e-zdravlje. U disertaciji se predlaže i obrazlaže metodologija za razvoj sistema e-
uprave Srbije, koja obuhvata metode za upravljanje razvojem e-uprave, metode za razvoj
usluge e-uprave (e-usluge) i postupak za merenje uspešnosti i korisnosti e-usluge. U disertaciji
su prikazane postojeće metode razvoja softvera, koje se mogu koristiti u e-upravi: metode i
modeli životnog ciklusa softvera (Larmanova metoda i metoda jedinstvenog procesa razvoja
softvera, specijalno RUP3 metoda), poslovna inteligencija i upravljanje poslovnim procesima.
Predložena metodologija objašnjena je na primeru specifikacije i implemetacije korišćenjem
programskog jezika PHP i baze podataka My SQL, što je čini raspoloživom za pristup preko
Interneta. U tezi je posebna pažnja posvećena modeliranju poslovnog procesa, koji se
odnosi na promet i potrošnju lekova u humanoj upotrebi. Analiza prometa lekova u Srbiji je
sprovedena u periodu od 2004 do 2009. godine. Rezultati koji su dati u ovoj disertaciji ukazuju
na značaj e-poslovanja u poboljšanju poslovnih procesa u regulativi lekova, kao jedne od e-
usluga Srbije. Analiza rezultata za merenje uspešnosti razvoja e-poslovanja u regulativi lekova
sprovedena je u Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (Agenciji za lekove) u aprilu
2007. i martu 2008. godine korišćenjem postupka za merenje uspešnosti e-usluge, koja je
predložena u ovoj disertaciji. Rezultati analize prikazani u ovoj disertaciji ukazuju na značaj e-
poslovanja u regulativi lekova, kao informacionog podsistema e-uprave Srbije.
Razvoj e-poslovanja u regulativi lekova, kao jedan segment e-uprave Srbije, predviđa
interaktivne elektronske usluge prilagođene potrebama građana, državnih organa,
regulatornih i obrazovnih institucija i privrede (proizvođači, predstavništva, uvoznici,
zastupništva lekova i medicinskih sredstava, zdravstvene i apotekarske ustanove).
Cilj ovakvog pristupa je integracija e-uprave i segmenta koji se odnosi na regulativu

lekova, obezbeđivanje efikasnosti, kako procesa modeliranja tako i implementacije modela, što
treba da rezultuje modelima koji moraju biti eksplicitni, razumljivi, modularni i koji se mogu
efikasno menjati i dopunjavati, distrubuirati i postavljati na različite računarske platforme i
operativne sisteme u e-upravi.
1
Elektronsko poslovanje (Electronic business) ili e-poslovanje (E-business)
2
Elektronska uprava (Electronic Government) ili e-uprava (e-government) je elektronsko poslovanje u javnoj upravi.
3
RUP (Rational Unified Proces) je web orijentisana metodologija programskog inženjerstva.
1.1. Internet i savremeno poslovanje
Koncept savremenog poslovanja utiče na transakcije između delova tržišta kreirane na

osnovu razmene proizvoda, usluga, novca i informacije.
Osnovni zahtevi postavljeni pred informacioni sistem (IS) su modernizacija i unapređenje

organizacije i metoda rada i efikasnije i racionalnije poslovanje. Tradicionalno shvatanje
informacionih tehnologija (IT) podrazumeva njihovu upotrebu u obavljanju operativnih poslova.
Danas se ove tehnologije smatraju osnovnim „vodičem” strategije preduzeća i poslovnog
reinženjeringa. Razvoj IT, a naročito razvoj Internet tehnologija, omogućava unapređenje
postojećih delatnosti i otvaranje novih delatnosti. Nastaju promene u globalnoj ekonomiji, a to
donosi i rizike kao što su: nestabilnost, smanjenje zaposlenosti, tehnološka zavisnost i
ugrožavanje privatnosti. U Tabeli 1 su prikazani faktori koji utiču na povećanje, odnosno
smanjenje tržišta IT.
Obuka i edukacija u oblasti IKT postaje neophodna [1].
Sistemi na bazi multimedijske tehnologije obezbeđuju zaštitu, razmenu i pretraživanje podataka,

kao i digitalno arhiviranje dokumentacije. Razvoj multimedijalnih aplikacija i Interneta
omogućava ostvarenje komunikacije unutar preduzeća i van njega, viši nivo informisanosti nižim
cenama, jednostavnija i jeftinija rešenja i nove modele poslovanja. Da bi ostala konkurentna,
preduzeća su nastojala da ostvare veću koordinaciju i kolaboraciju između partnera [2].
Tabela 1. Faktori, koji utiču na rast tržišta IT
Faktori, koji utiču na povećanje rasta tržišta IT Faktori, koji utiču na smanjenje rasta tržišta IT
 procesi restrukturiranja  slaba domaća tražnja kombinovana sa visokom

strukturnom nezaposlenosti
 gotovi softverski paketi
 sukob interesa oko korišćenja Interneta, kao
 konverzija valuta u € alternativa klasičnoj telefoniji
 Internet i Intranet  slab prodor Interneta u južnoj Evropi, uzrokovan
 dislokacija poslovnih funkcija slabim poznavanjem engleskog jezika i
srazmerno visokim cenama pristupa
 formiranje partnerstva
U okviru IT - Internet, e-poslovanje i elektronska razmena podataka predstavljaju jedan segment

ukupnog razvoja IT. Korišćenjem Interneta, preduzeća mogu ostvariti globalnu vidljivost duž
proširene mreže poslovnih partnera i brzo reagovati na niz varijabli, od potražnje kupaca do
nedostatka resursa [3].
Osnovna zamisao Interneta nastala je krajem šezdesetih godina dvadesetog veka. Tadašnja
ideja bila je da se povežu računari kojima će se obezbediti razmena informacija između
univerziteta, naučno istraživačkih institucija, kompanija i državnih organizacija. Tokom
sedamdesetih godina dvadesetog veka najpoznatiji proizvođači računarskih sistema razvili su
sopstvena rešenja koja su omogućila efikasnu razmenu podataka između velikih sistema. Veliki
proizvođači računara (IBM, HONEYWELL, BURUOUGHS, UNIVAC) razvijali su sopstvene
tehnologije međusobnih povezivanja svojih računara. Svi su imali svoje mrežne arhitekture
(SNA, DNA, BNA…), koje su međusobno bile nekompatibilne. Osnovni zadaci koje je trebalo
rešiti bili su - međusobno povezivanje dva udaljena računara, korišćenjem postojećih veza, sa
drugim računarskim sistemima koji se nalaze između dve zadate tačke - problem rutiranja i
pakovanje podataka.
Razmenjivanje podataka obavlja se na način, koji će omogućiti racionalan i efikasan prenos

podataka u nepovoljnim uslovima - problem transporta. U prvoj računarskoj mreži ARPANET4,
koja je napravljena 1969. godine, računari su bili povezani modemima preko iznajmljenih
telefonskih linija sa brzinom prenosa podataka od 9,6 do 56 Kbps. Mreža ARPANET je bila
mreža koja je trebalo da obezbedi komunikaciju između vojnih laboratorija, vladinih biroa i
univerziteta na kojima su se realizovali brojni projekti od interesa za Armiju. Ubrzo su se pojavile
i druge, mlađe mreže od kojih su mnoge bile povezane ARPANET-om bilo direktno, bilo preko
mrežnih prolaza, odnosno uređaja koji propuštaju informacije između različitih mreža. NSF 5 je
1980. godine osnovala mrežu pod nazivom THE INTERNET, koja je sedam godina kasnije
povezana sa ARPANET/DNN mrežama i tako je nastao NSFNET. Od 1982. godine, Internet se
po prvi put koristi kao termin. Od 1983. godine, ARPANET prelazi na TCP/IP protokol. NSF
mreža je bila na bazi TCP/IP protokola, potom se razvijala, da bi prerasla u okosnicu
međuračunarskog saobraćaja. 1989. godine, ARPANET je ugašen.
Internet je skup međusobno povezanih provajdera i njihovih korisnika [4].
Sa gledišta korisnika, Internet se ponaša kao jedinstvena računarska mreža koja omogućava
povezivanje cele Zemljine kugle, povezivanje kompanija, državnih institucija i individualnih
korisnika (Slika 1).
Slika 1. Internet i globalizacija poslovnih procesa
Internet je globalna računarska mreža koja se sastoji od međusobno povezanih mreža, koje za
međusobno komuniciranje koriste IP6.
Internet obuhvata ceo svet i predstavlja globalni multimedijalni distribuirani informacioni sistem.
Kao takav, omogućava pristup ne samo multimedijalnim sadržajima prostorno distribuiranim,
4
ARPANET ili DARPA (Defense Advanced Research Project Agency)
5
NSF (National Science Foundation) je Nacionalna naučna fondacija.
6
IP (Internet Protokol)
već i generisanje specifičnih multimedijalnih sadržaja na osnovu konkretnog zahteva korisnika u

interaktivnom režimu rada [5].
Internet je globalni informacioni sistem koji je logički povezan preko globalno jedinstvenog
adresnog prostora, zasnovanom na IP ili njegovim narednim nadogradnjama i koji je u stanju da
podrži komunikaciju koristeći TCP/IP7 ili njegove naredne nadogradnje; i/ili druge IP
kompatibilne protokole i obezbedi pristup uslugama visokog nivoa koje počivaju na
komunikacijima i pratećoj infrastrukturi [6].
Sve ukazuje na to da će Internet u bliskoj budućnosti predstavljati infrastrukturu za ostale

vidove komunikacije [7].
Osnovni servisi Interneta su: Elektronska pošta (E-mail), WWW8, Hipertekst, FTP9, USENET
(mrežne novine), Telnet i IRC (Chat servis).
E-mail je Internet servis koji omogućava brzu i jednostavnu razmenu (slanje i primanje) poruka
putem Interneta. Poruke mogu sadržati tekst, slike, zvuk i sve ostale vrste datoteka ili njihove
kombinacije. Protokol MIME obezbeđuje da se elektronskom poštom, kao prilog, šalju i
proizvoljni dokumenti.
WWW je servis na Internetu, koji omogućava korisniku brz dolazak do informacija u obliku Web
dokumenta. Kako WWW sadrži nekoliko Internet servisa u sebi, on ne predstavlja poseban
Internet servis i često se poistovećuje sa samim Internetom.
Hipertekst je univerzalni način organizacije, predstavljanja i pristupa Internet resursima preko

protokola HTTP10. Omogućava povezivanje zapisa na istim ili različitim računarima u mreži i
brzo prelaženje sa zapisa na zapis klikom miša na obeleženu reč ili sliku.
FTP je Internet protokol, koji omogućava razmenu datoteka između dva računara preko TCP/IP
mreže. FTP radi na principu klijent / server tehnologije.
USENET je kolekcija tekstualnih poruka, koje se razmenjuju Internetom u okviru registrovane

grupe korisnika protokolom NNTP. Mrežne novosti su hijerarhijski organizovane po temama u
interesne grupe. Usenet ili, kako se prvobitno zvao, Netnews pokrenut je 1980. godine na
Univerzitetu u Severnoj Karolini u SAD-u. Može se uporediti sa IRC-om, ali se komunikacija
odvija preko poruka. Servis je vrlo sličan razmeni e-maila, sa tom razlikom što su sve poruke
javne, pa je svakom korisniku Interneta omogućeno čitanje i odgovaranje na iste.
Telnet je program koji dozvoljava korisniku da koristi udaljeni računar. Telnet omogućava
korisnicima daljinski pristup svim datotekama i programima na Internetu.
IRC podržava komunikaciju između učesnika kursa u realnom vremenu.
Pored osnovnih servisa na Internetu postoje i drugi standardi, protokoli i servisi, kao što su
internet telefon ili video-konferencija.
1.2. E-poslovanje
7
TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol) je Transmisioni Kontrolni Protokol za prenos i Internet
protokol.
8
World Wide Web (WWW ili Web) je svetska mreža.
9
FTP (File Transfer Protocol) je protokol za prenos datoteka.
10
HTTP(HyperText Transfer Protocol)
Postoji mnogo različitih definicija koje objašnjavaju pojam e-poslovanja.
E-poslovanje je razmena standardizovanih elektronskih poruka između fizičkih i pravnih lica u

pregovaranju, ugovaranju, kupovini, prodaji, plaćanju, komuniciranju sa upravom i sudovima,
kao i u svim drugim poslovnim transakcijama za koje je zakonom dozvoljena njegova primena
[5].
E-poslovanje se može definisatii kao „kupovina i prodaja informacija, proizvoda i usluga putem
računarske mreže i podrška za bilo koju vrstu poslovnih transakcija putem digitalne
infrastrukture”. Sa druge strane, e-poslovanje se može posmatrati kao proces u kome se vrši
pretvaranje digitalnih ulaza i izlaza kroz komplet posrednika [8].
E-poslovanje se zasniva na modernijoj organizaciji rada prilagođenoj primeni IKT, korišćenju

Interneta u obavljanju većine poslovnih transakcija, organizaciji i primeni informacionog sistema,
primeni elektronskog potpisa i korišćenju kriptografskih mehanizama zaštite [9].
Za razvoj e-poslovanja potrebni su osnovni preduslovi, kao što su: primena Interneta,
poznavanje alata za razvoj aplikacija za e-poslovanje, razvijena telekomunikaciona
infrastruktura, usvajanje propisa za e-poslovanje i motivacija menadžera. Skoro sve razvijene
zemlje su usvojile propise o e-poslovanju i elektronskom potpisu, pristupile obrazovanju
sertifikacionih tela i organa za akreditaciju sertifikacionih tela, počele sa izdavanjem
„inteligentnih kartica” građanima - za bezbedno uključivanje u e-upravu i sl. Evropska Unija (EU)
je usvojila Program “eEurope“, u kome su planirane aktivnosti koje treba da omoguće da
Evropa 2010. godine postane ekonomski potpuno konkurentno i na znanju zasnovano društvo.
E-poslovanje dovodi do promena u poslovanju i svakodnevnom životu ljudi, a te promene se
ogledaju u: stvaranju novih delatnosti, proširivanju tržišta, povećavanju efikasnosti i
ekonomičnosti rada, rastu konkurentnosti, smanjivanju troškova, racionalizaciji organizacije
rada, približavanju funkcija uprave građanima, nefiksiranom radnom vremenu, povećanju
zadovoljstva korisnika usluga, uštedi u trošenju vremena građana, elektronskom plaćanju i
sigurnosti poslovanja.
Usvajanjem pristupa e-poslovanja, preduzeća mogu efikasno da ostvare koristi integracije lanca
snabdevanja, a to su - smanjene troškova, uvećanje fleksibilnosti i brži odziv [10].
Svi ovi, kao i niz drugih korisnih efekata, utiču na sve intenzivnije i dinamičnije uvođenje e-
poslovanja.
1.2.1. Elektronsko upravljanje dokumentacijom
Veliki broj novih proizvoda i usluga namenjeni su poboljšanju efikasnosti odvijanja poslovnih
procesa. Rezultat poslovnih aktivnosti preduzeća je skup dokumenata različitih formata i na
raznim medijima: poslovna i projektna dokumentacija, klasična i elektronska pošta, zvučni i
video zapisi, faksovi, dokumenti sistema kvaliteta, ugovori. Kako je dokumentacija u najvećem
broju slučajeva u papirnom obliku, često skladištena na neodgovarajući način, time je potraga
za potrebnim informacijama i projektima spora, nekonformna i uzaludna. Uvođenje EDMS11
predstavlja osnovu za uvođenje e-poslovanja u preduzeće.
Pod pojmom EDMS podrazumevaju se - hardver, softver i procedure rada, koji omogućavaju da
se dokumenti uključeni u poslovne procese, po potrebi, prevedu u elektronsku formu, sigurno
uskladište uz mogućnost pravljenja sigurnosnih kopija, brzo i jednostavno dobave iz baze arhive
na ekran, lako razmenjuju među učesnicima u poslovnom procesu i, po potrebi, štampaju.
11
EDMS (Electronic Document Management Systems) je elektronsko upravljanje dokumentacijom.
Osnovne funkcije EDMS-a su: učitavanje, prepoznavanje, indeksiranje i pretraživanje

dokumenata. Prednosti uvođenja EDMS-a su: povećanje raspoloživosti dokumenata, lakša
kontrola dokumentacije, kontrola pristupa informacijama, efikasnije poslovanje, ušteda
materijalnih i ljudskih resursa i smanjenje troškova poslovanja.
1.2.2. Modeli e-poslovanja i novi oblici preduzeća
U okviru poslovanja preduzeća dolazi se do stvaranja relacija između preduzeća i preduzeća,

preduzeća i kupaca, kupaca i kupaca i ostalo, pa tako razlikujemo sledeće modele poslovanja:
B2B12, B2C13, C2C14, B2B2C15, C2B2C16 [5].
Danas je fokus kolaboracije na B2B modelu poslovanja i skupu procesa i softvera, koji
omogućavaju slobodniju razmenu podataka između preduzeća. Osnovne karakteristike B2B e-
poslovanja su: visok obim i visoka neto vrednost trgovanim robama, veći broj podržanih
elektronskih načina plaćanja u odnosu na B2C, prethodna saglasnost preduzeća partnera,
mnogo veći nivo informacija koje se razmenjuju između partnera, kao i veći broj mesta na
kojima informacije moraju biti upućene, više nivoa autorizacije u procesu kupovine, gde svaki
nivo ima domen odgovornosti i više načina oporezivanja prodaje.
Danas, preko 95% Fortune 1000 kompanija aktivno učestvuje u B2B kolaboraciji [11].
B2B model je najznačajnija poslovna paradigma koja je unapredila postojeće poslovanje [12].
B2B model je doveo do promena u strukturi, menadžmentu i poslovnim operacijama [13,14].
Istraživanje koje je sproveo Deloitte Research sa preko 300 vodećih kompanija, pokazalo je da
kolaborativno e-poslovanje vodi do efikasnijeg poslovanja i razmene informacija i takođe
rezultira i do 70% većim profitom u odnosu na kompanije koje se nisu integrisale i povezale sa
svojim partnerima [15,16].
Integrisane B2B mreže dobavljača, partnera, proizvođača, distributera, maloprodaje i svih

zaposlenih, kroz fleksibilne poslovne procese, omogućavaju viši nivo kvaliteta, veću
pouzdanost, brži obrt kapitala, razmenu informacija u realnom vremenu i deljenje znanja [17].
Većina kompanija učestvuje u nekom obliku kolaboracije sa svojim partnerima radi zajedničkog
donošenja odluka [18].
Integrisana poslovna mreža zasniva se na novim IT poput distribuiranih skladišta podataka, web
servisa, portala, itd. Krajnji cilj je da se kreira sistem koji pruža mogućnost za pregled i analizu
različitih elemenata informacija.
Cilj analize ovih informacija je da se kreira efikasnija mreža, koju karakteriše [19]: uvećani nivo
usluge prema kupcima, smanjeni troškovi transakcija i proizvodnje, efikasnije upravljanje
zalihama, poboljšani odziv na zahteve kupaca, sposobnost za profitabilnije ispunjenje zahteva
12
B2B (Business to Business) predstavlja vezu između dva preduzeća koja pomoću tehnologije, pokušavaju da
unaprede svoje poslovanje.
13
B2C (Business to Customer) podrazumeva direktno poslovanje između preduzeća i potrošača.
14
C2C (Customer to Customer) predstavlja direktan kontakt potrošača sa drugim potrošačima.
15
B2B2C (Business to Business to Customer) predstavlja korišćenje B2B modela između dve firme, kao podršku za
poslovanje jedne od njih, koja posluje po B2C modelu.
16
C2B2C (Customer to Business to Customer) predstavlja poslovanje u kome preduzeće posreduje između više
potrošača i sprovodi transakcije koje se između njih odigravaju. Prihod preduzeća ostvaruje se članarinom ili
procentom od transakcije.
kupaca, sposobnost da se isporuče visoko kvalitetni proizvodi u najkraćem roku, mogućnost da

se isporuče proizvodi po najnižim cenama, sposobnost da se prodre na manja tržišta na
efektivan način, bolja veza sa ključnim dobavljačima, logistika zasnovana na tražnji, planiranje
kapaciteta i resursa na globalnom nivou, deljenje informacija sa partnerima i kolaborativno
donošenje odluka.
Da bi se ostvario potencijal kolaboracije u B2B mrežama, potreban je nov procesni model i

inovativna i adaptivna IT rešenja koja omogućavaju kolaborativno planiranje i odlučivanje [20].
Novi uticaji u poslovnom okruženju dovode do novih oblika preduzeća.
Prema sredstvima koja se koriste u poslovanju, razlikujemo sledeće oblike preduzeća: Brick and
Mortar17, Brick and click18 i Dot – com19 preduzeća [5].
E-poslovanje se pojavljuje u sledećim formama [21]:
1. Spoljno organizovano (ka poslovnom okruženju), gde su aktivnosti vezane za više faktora:
smanjenje broja dobavljača, smanjenje i lakše praćenje stanja zaliha, razmena različitih
dokumenata (računi, porudžbine i drugi zahtevi), brzo širenje informacija među poslovnim
partnerima i elektronsko plaćanje.
2. Unutrašnje organizovano (unutar organizacije) – većina aplikacija za poslovanje unutar
kompanije služi kao pomoć u prevazilaženju odnosa koji su kritični. Integracija različitih
funkcija u preduzeću omogućava: grupnu komunikaciju putem e-mail i video konferencija,
povećanje prodaje i elektronsko izdavaštvo kroz informisanje zaposlenih, donošenje
strateških i taktičkih odluka u organizacijama, prikazivanje i distribuiranje dokumenata, brže
isporučivanje informacija.
3. Poslovanje tipa „potrošač ka organizaciji“ (elektronske transakcije između potrošača
i ponuđača proizvoda i usluga) - potrošači uče o proizvodima putem elektronskog
izdavaštva, kupuju proizvode elektronskim putem i dobijaju informacije o proizvodu putem
mreže. Ovakav vid poslovanja nudi: socijalnu integraciju (putem e-pošte, potrošačkih
foruma, chat-a, video konferencija i dr.), upravljanje personalnim finansijama (donošenje
odluke o investiranju i regulisanje finansija korišćenjem onlajn bankarskih alata) i onlajn
kupovina proizvoda i prikupljanje informacija.
Rezultati studije koju je uradio King (2000) govore da [22]: 12% kompanija nije bilo u
mogućnosti da kaže koliko potrošača imaju i samo 15% kompanija u potpunosti koristi
informacije, koje dobiju od potrošača, bez obzira na činjenicu, što 89% kompanija kaže da
smatraju da su informacije, koje dobiju od kupaca važne za uspeh poslovanja. U e-poslovanju,
softver je taj koji pomaže prodajnim/marketing funkcijama u prepoznavanju i profilaciji potrošača
itd. u interakciji sa drugim sistemima, kako bi se obezbedio bolji pristup potrebnim podacima
[23].
Konačni uspeh pojedinačnog poslovanja zavisiće od sposobnosti menadžmenta da integriše

komplikovanu mrežu poslovnih odnosa preduzeća [24].
2. Informaciono društvo i e-uprava
17
Brick and Mortar preduzeća su preduzeća koja su zadržala stari način poslovanja i imaju ograničeno prisustvo na
Internetu.
18
Brick and click preduzeća su preduzeća koja su počela da koriste Internet kao dodatno sredstvo komunikacije sa
kupcima, partnerima i ostalim okruženjem - postavljanjem sajta ili web aplikacije.
19
Dot – com preduzeća su preduzeća, koja poseduju malo od klasičnih sredstava poslovanja. Njihov poslovni model
je baziran na Internetu kao medijumu i njihova adresa se završava sa “com”.
Koncept Informacionog društva (ID) podrazumeva ulogu informacije i znanja u društvu.

Široka upotreba IT utiče na tok proizvodnje, marketinške strategije i organizacione strukture.
Prednosti, specifičnosti i etički izazovi ID su prikazani u Tabeli 2.
Tabela 2. Prednosti, specifičnosti i etički izazovi ID

Prednosti ID Specifičnosti ID Etički izazovi ID
 povećava se proizvodnja  ideologija ID  ometanje privatnosti

 smanjuje se broj klasičnih radnih  virtuelna kultura  kontrola komunikacija
mesta pojedinca
 arhivirani podaci
 povećavaju se potrebe za  pogoršanje uslova rada
informatičkim kadrovima  digitalni marketing
 dezinformisanost pojedinca
 ubrzavaju se tehnološke promene  rast raspoložive količine
opšteg znanja  marketinške, biotehnološke i
 omogućava se obavljanje posla razne druge zloupotrebe
van kancelarije  obaveštajno znanje
 omogućava se komuniciranje e-
mailom, mobilnim telefonom ili
videokonferencijom, nezavisno od
vremena i mesta
 smanjuje se prostorno vremensko
ograničenje
2.1. Društvo zasnovano na znanju i digitalna ekonomija
Razvoj ID otvara mogućnosti u prikupljanju, obradi, skladištenju i prenošenju podataka i

informacija. Pojava upravljanja znanjem omogućava organizacijama primenu formalne tehnike i
novih informacionih sistema [25].
Informacija je jedna od komponenti znanja, a ID je komponenta društva zasnovanog na znanju.

Infrastruktura društva zasnovanog na znanju zavisi od ID koji je potreban, ali ne i dovoljan uslov
za postojanje društva zasnovanog na znanju i samim tim, zahteva više od aktivne primene IT.
Informacije su najvažniji od svih pokretača, jer bez njih ostale karike u mreži ne mogu ostvariti
visoke performanse [26].
Razvoj koncepcije savremenog poslovanja usledio je zbog promena u IT, od PC-a, koji su služili
daktilografskim poslovima do mrežno povezanih PC računara, promena u vrednovanju znanja i
informacija i promena u organizacionoj strukturi, od hijerarhijskih struktura zastupljenih ´50-tih
godina dvadesetog veka do multinacionalnih korporacija, koje danas postoje. Koncept
savremenog poslovanja utiče na transakcije između delova tržišta kreirane na osnovu
proizvoda, usluga i novca. Sada je dodat i novi element - informacija. Veze tržišta zasnovane su
na informacijama, uslugama i novcu. Internet je omogućio kreiranje novih tržišnih mogućnosti, a
iste, onima koji započinju sa radom omogućavaju da stvore novu dinamiku tržišta. Savremeno
vođenje poslovanja preduzeća mora biti zasnovano na validnim i ažurnim informacijama. Što je
preduzeće veće, a poslovanje kompleksnije, veće su i potrebe za uvođenjem baze podataka.
Digitalne tehnologije omogućavaju efikasnije poslovanje nego što je tradicionalno poslovanje.
Internet i e-poslovanje otvaraju put ka potpuno novom obliku ekonomije - digitalnoj ekonomiji.
B2B poslovna komunikacija je osnova digitalne ekonomije jer omogućava efikasno, ekonomično
i efektivno poslovanje. Osnovna odlika digitalne ekonomije je stvaranje uslova da se znanje u
što kraćem vremenskom periodu ugradi u proces proizvodnje, kao element sredstava za rad i
element predmeta rada.
Digitalna ekonomija je - poslovanje preduzeća na globalnom tržištu primenom Internet

tehnologija [5].
2.2. Razvoj informacionog društva u Evropi
Tokom 1994. i 1995. godine veliki broj država u Evropi (Velika Britanija, Francuska, Holandija,
Švedska, Danska, Norveška i Finska) je izgradilo planove i politiku rada za razvoj e-
komunikacije u svojim društvima.
Dokument EU o razvoju i konkurentnosti i takozvani „Bangemanov izveštaj” ili „Bangemanov

akcioni plan”, izdati su 1993. i 1994. godine. Bangemanovim izveštajem su predloženi sledeći
prioriteti: promovisanje upotrebe IT, pružanje osnovnih transevropskih usluga, stvaranje
odgovarajućeg zakonodavstva, obučavanje za nove tehnologije i poboljšanje industrijskog i
tehnološkog načina rada. Bangemanov akcioni plan je uspešno postavio prvi zvanični okvir za
politiku razvoja ID u EU. Evropski savet, na sastanku održanom 23. i 24. marta 2000. godine u
Lisabonu, postavio je novi strateški cilj EU - da do 2010. godine postane najkonkurentnija i
najdinamičnija privreda sveta zasnovana na znanju. Usvojena je reformska agenda pod
nazivom „Zapošljavanje, ekonomske reforme i socijalna kohezija – put ka Evropi zasnovanoj na
informacijama i znanju“ - poznata kao „Lisabonska strategija“. Ona obuhvata ciljeve i
strategije čiji je cilj - „priprema za tranziciju u privredu i društvo, koji su zasnovani na znanju, uz
bolju politiku rada za ID i istraživanja i razvoj“. Lisabonska strategija ima za ciljeve
uspostavljanje ID, veće ulaganje u istraživanje i razvoj ljudskog kapitala putem obrazovanja.
Kao tri ključne oblasti za ostvarivanje ciljeva Lisabonske strategije identifikovane su: istraživanja
i inovacije, IT i obrazovanje i obučavanje. „E-Evropa” je lansirana decembra 1999. godine i njen
glavni cilj je bio - približavanje digitalnom dobu. Akcioni plan e-Evropa je postavio skup ključnih
akcionih tačaka: širokopojasni pristup, bezbednost, e-uključivanje, e-uprava, e-učenje, e-
zdravstvo i e-poslovanje. Juna 2000. godine usledio je akcioni plan „e-Evropa 2002”, kojim su
postavljene smernice za postizanje ciljeva razvoja ID u članicama EU. Nadogradnja je
realizovana na savetovanju u Sevilji 21. juna 2002. godine, gde su šefovi država prihvatili
dopunjene ciljeve akcionog plana komisije za „e-Evropu 2005”. Evropska komisija je 1.juna
2005. godine lansirala petogodišnju strategiju – „Evropsko informaciono društvo 2010”.
Komisija je istakla tri prioriteta politike rada: stvaranje otvorenog konkurentnog tržišta za ID i
medijske usluge u EU, ulaganje u istraživanje IT i aktivnosti na prevazilaženju geografske i
društvene „digitalne podele”, što je vrhunac u evropskoj inicijativi o e-sveobuhvatnosti (2008)
27.
Zemlje jugoistočne Evrope se bave uvođenjem i razvojem IT u okviru inicijative e-JIE20. Ciljevi
inicijative e-JIE su: bolja integracija zemalja Jugoistočne Evrope u svetsku privredu zasnovanu
na znanju; podrška zemljama u regionu u razvoju ID, uključujući postavljanje standarda,
korišćenje primera iz prakse i prenos znanja; stvaranje raznih institucija za izgradnju ID, u
skladu s politikom rada EU; koordinacija i podrška regionalnih projekata u različitim oblastima,
kao što su e-poslovanje, e-uprava i e-obrazovanje. Na konferenciji „Telekomunikacije za razvoj”,
koja je održana u Beogradu, 2002. godine, zemlje jugoistočne Evrope (Albanija, Bosna i
Hercegovina, Hrvatska, BJR Makedonija, Moldavija, Srbija i Crna Gora) prihvatile su i potpisale
međunarodni sporazum „Agenda e-JIE za razvoj ID“, kao osnovni dokument za razvoj ID u
ovom regionu.
Ovaj sporazum je u skladu s akcionim planovima e-Evropa 2002. i 2005. i planom „e-Evropa+”.
Ovaj dokument su prihvatile zemlje članice SEECP21, marta 2003. godine, na samitu održanom
u Beogradu. Na Regionalnoj ministarskoj konferenciji o ID, održanoj u Solunu od 30. juna do 1.
jula 2005., zemlje jugoistočne Evrope su analizirale dosadašnji napredak postignut u okviru
20
e-JIE (Elektronska Jugoistočna Evropa Pakta za Stabilnost)
21
SEECP (Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi)
inicijative e-JIE i definisale nove vremenske okvire za njihovu realizaciju. Ministarska

konferencija, koja je održana u Grčkoj je bila prilika za zemlje jugoistočne Evrope, i za Grčku i
Rumuniju, da potpišu „Memorandum o razumevanju o pokretanju Inicijative za razvoj
širokopojasnih mreža u Jugoistočnoj Evropi”.
Glavni ciljevi su bili: promovisanje integralnih veza u sektoru elektronskih komunikacija između
zemalja u regionu jugoistočne Evrope, sa ciljem da se ojačaju sposobnosti i mogućnosti na obe
strane, realizacija zajedničkih interesa u unapređivanju razvoja investicija, zajedničkih
projekata, razvoja tehnologije i tržišta u sektoru elektronskih komunikacija, razvoj jedinstvenog
tržišta širokopojasnih mreža u regionu, koje će biti povezano s evropskim i svetskim mrežama i
primena programa i tehnološke i industrijske saradnje, čiji je cilj negovanje poslovnih
partnerstava između zemalja jugoistočne Evrope. Novi regionalni plan aktivnosti za razvoj ID u
Jugoistočnoj Evropi, „eSEE AGENDA+”, usvojen je i potpisan na Ministarskoj konferenciji o
razvoju ID u Jugoistočnoj Evropi, koja je od 28. do 30. oktobra 2007. godine održana u
Sarajevu. Nova „eSEE AGENDA+“ je nastavak napora zemalja iz regiona da održe korak sa
zemljama članicama EU u razvoju IKT, kao sredstva za unapređenje ekonomskog rasta,
povećanja stope zaposlenosti, integracije u EU i dugoročne stabilnosti celog regiona, za period
od 2007. do 2012. godine. Potpisnice „eSEE AGENDA+“, prihvatajući inicijativu „i2010 –
Evropsko ID za rast i zapošljavanje“, kao osnovni okvir za razvoj ID u regionu, definisale su i
prihvatile sledeće prioritete i ciljeve: razvoj jedinstvenog informacionog prostora u Jugoistočnoj
Evropi, jačanje inovacija i investicija na poljima IT i obrazovanja, stvaranje inkluzivnog ID u
Jugoistočnoj Evropi 27.
Potpisnice „eSEE AGENDA+“, prihvatajući inicijativu „i2010 – Evropsko ID za rast i

zapošljavanje“, kao osnovni okvir za razvoj ID u regionu, definisale su i prihvatile sledeće
prioritete i ciljeve: razvoj jedinstvenog informacionog prostora u Jugoistočnoj Evropi, jačanje
inovacija i investicija na poljima IT i obrazovanja, stvaranje inkluzivnog ID u Jugoistočnoj Evropi
27.
2.2.1. Tržište informacionih tehnologija u Evropi
U periodu od 2000. godine do danas, globalno tržište IT se odslikavalo najbržim povraćajem

investicija u odnosu na sve privredne grane (porast od 60 %). Najveći deo prihoda odnosi se na
tržište telekomunikacionih servisa, zatim na IT hardver i softver i servise sektora IT.Prema
podacima EITO organizacije u 2005. godini sektor IKT ima rast od 2,9 %. Od toga sektor IT ima
rast od 3,7 % (servisi IT imaju rast od 4,6 %, hardver 2,1 %), mobilna telefonija porast od 3,4 %,
a fiksna telefonija pad od 2,3%. U 2005. godini u EU zabeležen je porast obima servisa prenosa
podataka za 9 %, a internet servisa za 23 %. Situacija u sektoru IKT u zemljama Centralne i
Istočne Evrope je takva, da je u većini zemalja liberalizovano tržište mobilnih telekomunikacija,
Internet servisa i prenosa podataka [28].
U Tabeli 3 je prikazan rast prihoda pojedinih segmenata tržišta IT u EU i njihov udeo (%). Može
se primetiti rast prihoda u sektorima telekomunikacionih servisa (17.5 %), pad prihoda u sektoru
telekomunikacione opreme i rast prihoda u sektoru IT softvera i servisa od 23.6 %, u periodu od
2003. do 2005. godine. Drugi važan zaključak odnosi se na učešće sektora telekomunikacionih
servisa (kao najvećeg) i sektora informacionih softvera i servisa koji u ukupnom obrtu rastu sa
50 % na 60 %.
Prema istraživanjima koje je “Internet World Stats News“ objavio u martu 2009. godine, a koja
se tiču svetskih Internet statistika, procenjuje se da ukupan broj korisnika Interneta u svetu
iznosi 1.596.270.108, što odgovara globalnom stepenu penetracije Interneta22 od 23,8%.
Procenjuje se da je samo u Evropi broj korisnika Interneta 393.373.398, a stepen Internet
22
Stepen penetracije Interneta (broj korisnika Interneta u odnosu na broj stanovnika)
penetracije 48,9%. U svetu ima ukupno 78,4% internet korisnika, a od toga - 24,6% u Evropi. U
Tabeli 4 su prikazane Internet statistike u Evropi za 2008. godinu. Rezultati istraživanja, koji
obuhvataju 53 evropske zemlje i regiona, pokazuju da se Srbija nalazi na 43. poziciji liste prema
stepenu penetracije Interneta (32,4%). Najveći broj korisnika, izražen u milionima, ima
Nemačka (55,2), Engleska (43,8), Francuska (40,9), Rusija (38), Španija (28,6), Italija (28,4),
Turska (26,5), Poljska (20), Holandija (13,8) i Rumunija (7,4). Treba istaći da je porast upotrebe
Interneta u Srbiji u poslednjih 9 godina čak 550,6 %. Od susednih zemalja Srbije, samo Kosovo
(21%) i Bosna-Hercegovina (31,4%) imaju manji stepen penetracije od Srbije [29].
Tabela 3. Rast tržišta IT u EU po sektorima iskazan u milijardama EUR, pri čemu je u zagradama
naveden udeo (%) u GDP 23[28]
Godina 2003 2004 2005 2005/2003

Telekomunikaciona oprema 307.1 (0,9%) 303.3 (0,9%) 287.1 (0,8%) -6.5 %
Telekomunikacioni servisi 1098.5 (3,3%) 1192.2 (3,4%) 1290.8 (3,5%) 17.5 %
IT hardver 415.6 (1,2%) 442.9 (1,3%) 471.1(1,3%) 13.3. %
IT softver i servisi 583.5 (1,7%) 649.3 (1,9%) 721.5(2,0%) 23.6 %
Audiovizuelni servisi 329.8 (1,0%) 346.3 (1,0%) 356.6 (1,0%) 10.8 %
Potrošačka elektronika 218.6 (0,7%) 232.7 (0,7%) 246.1(0,7%) 12.6 %
UKUPNO 2953.1 (8,9%) 3166.7 (9,1%) 3382.2 (9,3%) 14.5 %
Tabela 4. Osnovni podaci o broju korisnika Internet priključaka na 100 domaćinstava u nekim zemljama
EU za 2008. godinu [29].
Evropa Populacija Korisnici Internet % Populacije (Penetracija) Porast upotrebe (2000-2008)

Albanija 3.619.778 580.000 16.0 % 0.1 %
Andora 82.627 58.900 71.3 % 0.0 %
Austrija 8.205.533 5.601.700 68.3 % 1.4 %
Belorusija 9.685.768 2.809.800 29.0 % 0.7 %
Belgija 10.403.951 7.006.400 67.3 % 1.8 %
Bosna-Hercegovina 4.590.310 1.441.000 31.4 % 0.4 %
Bugarska 7.262.675 2.368.000 32.6 % 0.6 %
Hrvatska 4.491.543 1.984.800 44.2 % 0.5 %
Kipar 792.604 324.880 41.0 % 0.1 %
Češka Republika 10.220.911 4.991.300 48.8 % 1.3 %
Danska 5.484.723 4.408.100 80.4 % 1.1 %
Estonija 1.307.605 854.600 65.4 % 0.2 %
Island 48.668 37.500 77.1 % 0.0 %
Finska 5.244.749 4.353.142 83.0 % 1.1 %
Francuska 62.150.775 40.858.353 65.7 % 10.4 %
Nemačka 82.369.548 55.221.183 67.0 % 14.0 %
Gibraltar 28.002 9.853 35.2 % 0.0 %
Grčka 10.772.816 4.932.495 46.0 % 1.3 %
Gernsi i Olderni 65.726 36.000 54.8 % 0.0 %
Mađarska 9.930.915 5.215.400 52.5 % 1.3 %
Island 304.367 273.930 90.0 % 0.1 %
Evropa Populacija Korisnici Interneta. % Populacije (Penetracija) Porast upotrebe (2000-2008)
Irska 4.156.119 2.410.549 58.0 % 0.6 %
Italija 58.145.321 28.388.926 48.8 % 7.2 %
Jersey 91.427 27.000 29.5 % 0.0 %
Kosovo 1.794.984 377.000 21.0 % 0.1 %
Latvija 2.245.423 1.324.800 59.0 % 0.3 %
Lihtenštajn 34.515 23.000 66.6 % 0.0 %
Litvanija 3.565.205 2.103.471 59.0 % 0.5 %
Luksemburg 486.006 363.900 74.9 % 0.1 %
Makedonija 2.061.315 906.979 44.0 % 0.2 %
Malta 403.532 95.000 23.5 % 0.0 %
Moldavija 4.324.450 700.000 16.2 % 0.2 %
Monako 32.835 20.000 60.9 % 0.0 %
23
GDP (Gross Domestic Product)
Crna Gora 678.177 280.000 41.3 % 0.1 %

Holandija 16.645.313 13.791.800 82.9 % 3.5 %
Norveška 4.644.457 3.993.400 86.0 % 1.0 %
Poljska 38.500.696 20.020.362 52.0 % 5.1 %
Portugalija 10.676.910 4.249.200 39.8 % 1.1 %
Rumunija 22.246.862 7.430.000 33.4 % 1.9 %
Rusija 140.702.094 38.000.000 27.0 % 9.7 %
San Marino 29.973 15.600 52.0 % 0.0 %
Srbija 8.032.338 2.602.478 32.4 % 0.7 %
Slovačka 5.455.407 3.018.400 55.3 % 0.8 %
Slovenija 2.007.711 1.300.000 64.8 % 0.3 %
Španija 40.491.051 27.552.604 70.5 % 7.3 %
Svalbard 2.221 -- -- 0.0 %
Švedska 9.045.389 7.295.200 80.7 % 1.9 %
Švajcarska 7.581.520 5.762.700 76.0 % 1.5 %
Turska 75.793.836 26.500.000 35.0 % 6.7 %
Ukrajna 45.994.287 6.700.000 14.6 % 1.7 %
Engleska 60.943.912 43.221.464 70.9 % 11.1 %
Vatikan 549 93 16.9 % 0.0 %
UKUPNO 803.903.540 393.373.398 48.9 % 100.0 %
2.3. E-uprava
Elektronska spremnost (e-spremnost) je sposobnost korišćenja IKT, kako bi se razvila

ekonomija jedne zemlje i podsticalo njeno blagostanje [30].
E-spremnost predstavlja mogućnost učestvovanja u globalnoj digitalnoj ekonomiji i preduslov

neophodan za e-upravu, e-trgovinu i e-razvoj jedne zemlje u celini. E-spremnost je stepen do
kojeg je određena zajednica ili organizacija spremna da učestvuje u umreženom svetu [31].
E-uprava je korišćenje Interneta ili drugih elektronskih sistema, da bi se pojednostavilo i

olakšalo komuniciranje sa vladinim servisima [32].
E-uprava predstavlja mogućnost lokalne uprave da informacije i servise na raspolaganje stavi

putem Web-a, preko “touch screen“ kioska ili na osnovu interaktivnog prepoznavanja glasa. Ove
usluge i servisi se stavljaju na raspolaganje građanima i poslovnim partnerima, a raspoloživi su
24 časa dnevno 365 dana godišnje [33].
Najčešće korišćena definicija e-uprave je:
E-uprava je korišćenje informacija i primena tehnologija u cilju poboljšavanja: efikasnosti,

produktivnosti, transparentnosti i odgovornosti vlade u odnosima sa: građanima, privredom i
institucijama, drugim vladinim jedinicama i vlastitim službenicima [34].
E-uprava se može posmatrati od „onlajn pristupa servisima” do „alata za izgradnju i obnovu

demokratije“ [35].
Ciljevi e-Uprave su: pružanje boljih usluga prema građanima i privredi, jasniji propisi i
procedure i manja mogućnost za korupciju, kao i bolja kontrola troškova i potraživanja.
Koncept e-Uprave predviđa interaktivne e-usluge prilagođene potrebama građana i privrede,

koje su integrisane na svim nivoima javnog sektora.
Zadatak e-Uprave nije i ne može biti samo prosto prikupljanje i obrada podataka, već i
stvaranje i distribucija informacija i elemenata znanja, koji se koriste u procesu odlučivanja. E-
uprava omogućava jednokratno i tačno prikupljanje informacija na mestu njihovog nastanka,
adekvatno čuvanje prikupljenih informacija do trenutka njihove upotrebe, odgovarajuću
cirkulaciju informacija, koja omogućava da se prava informacija u pravo vreme nađe na pravom
mestu, ažurnu obradu informacija i ažurno izveštavanje, donošenje optimalnih odluka baziranih
na tačnim podacima i korišćenje podataka po unapred određenim procedurama i pravima
pristupa. E-uprava, kao složen sistem društva, namenjen je za rešavanje različitih potreba
stanovništva i poboljšanje kvaliteta usluga. Dugotrajno čekanje na razmenu mnogobrojnih
informacija, usluga i dokumenata za pravilno funkcionisanje privrednog i društvenog sistema
usporava poslovne procese razvoja društva i zemlje [9].
Iako e-spremnost zavisi od prioriteta e-uprave, postoje određeni ključni faktori, koji zahtevaju
obzirnost [7]:
 Telekomunikaciona infrastruktura. Nivo potrebne telekomunikacione infrastrukture

(oprema i kompjuteri) će zavisiti od projekata e-uprave kojima se teži. Za određene aplikacije e-
uprave potrebna su značajna ulaganja u nacionalnu infrastrukturu IKT.
 Trenutna povezanost i iskorišćenost IKT od strane uprave. Trenutna iskorišćenost

IKT, može ukazivati na vladinu spremost da upravlja informacijama i projektima e-uprave i može
omogućiti e-upravi da usavršava prethodne projekte kompjuterizacije, koji su bili uspešni.
 Ljudski kapital u okviru uprave. Bitno je raspolagati sa dovoljnim brojem iskusnog IKT
obrazovnog osoblja.
 Postojeći i očekivani budžetski resursi. Treba osigurati da resursi, koji su potrebni

kako bi se u potpunosti dostigli ciljevi e-uprave, postoje ili se mogu stvoriti. Takođe, kontrola
fondova je kritična, bilo da je centralizovana ili decentralizovana, smeštena u jednu agenciju ili
alocirana na više odeljenja.
 Klima za e-poslovanje. Trenutna sredina za e-poslovanje, uključujući sigurnost

legalnog okvira i informacija, je ključni kriterijum za procenu spremnosti. Biće potrebno
uspostavljanje legalnih reformi i zaštite, kako bi se omogućili privatnost, sigurnost i legalno
priznavanje elektronskih interakcija i elektronskih potpisa.
 Spremnost zvaničnika na promene. Korporativna kultura u okviru uprave je važan

aspekt e-spremnosti. Nivo otpora na promene i nivo uključenosti zvaničnika u postavljanje
pravila u praksi, značajno će uticati na brzinu i lakoću primene e-uprave.
U Tabeli 5 su prikazane prednosti i prepreke pri uvođenju e-uprave.
Tabela 5. Prednosti i prepreke pri uvođenju e-uprave
Prednosti e-Uprave Prepreke pri uvođenju e-uprave
 zadovoljstvo korisnika brzinom usluge  nizak nivo digitalne pismenosti

 uređenost dokumentacije  problemi sa obukom
 lakši pristup informacijama  nedostatak zakonskih propisa
 preglednost poslovanja  nedostatak finansijskih sredstava
 smanjenje korupcije  nezainteresovanost rukovodećeg kadra
 smanjenje troškova  otpor novinama
 jasnost i javnost  slaba umreženost i infrastruktura
 pružanje usluga 24 sata dnevno
 jasnije tumačenje administrativnih potreba i
zakonskih odluka
 prihod kroz redovniju naplatu poreza i taksi
Institut progresivne politike nudi sledećih 12 principa za implementaciju e-uprave [36]:
 razmišljati kao korisnik, ne kao organ uprave;
 preurediti upravu, a ne jednostavno je automatizovati;
 postaviti ambiciozan cilj;
 investirati sada da bi se uštedelo sutra;
 fokusirati se na digitalne transakcije između građana i uprave;
 učiniti aplikacije uprave kompaktibilnim sa trgovinskim aplikacijama;
 vratiti natrag građanima jedan deo ušteda od elektronskih transakcija;
 promovisati i neograničavati pristup informacijama na Internet;
 poštovati prava građana na privatnost informacija;
 onlajn pristup upravi ne bi trebalo da zapostavi i tradicionalan pristup upravi;
 poslovi uprave bi trebalo da dopunjuju, a ne da dupliraju poslove privatnog sektora;
 reagovati sada i učiti se na greškama;
Ovo je od suštinskog značaja u brzom razvijanju odnosa između građana i Vlade, prilikom
pokretanja projekta e-uprave [37].
2.3.1. Vrste e-uprave i komunikacija u e-upravi
E-uprava je korišćenje Interneta ili drugih aktivnosti elektronskih sistema u javnoj upravi, da bi
se pojednostavilo komuniciranje sa vladinim servisima. E-uprava je Web bazirana tehnologija
koju lokalna uprava koristi kao komunikacioni kanal, koji je ponuđen posetiocima, građanima,
poslovnim partnerima, drugim lokalnim upravama i zaposlenima [38].
Modeli poslovanja, koji se primenjuju u razvoju e-uprave su G2C24, G2B25, G2G26, G2E27,
B2G28, C2G29 (Tabela 6).
Internet u e-upravi omogućava pristup informacijama, onlajn servise za građane i digitalnu

demokratiju. Intranet zaposlenima omogućava pristup informacijama i onlajn servise. Ekstranet
omogućava snabdevanje informacijama i servise.
Korisnici e-uprave su Vlada, uprava, zaposleni, poslovni partneri i građani.
Tabela 6. Savremene forme poslovanja, koje se primenjuju u razvoju e-uprave
G2G INTRANET Vladin komunikacioni podsistem, informacije, servisi
G2E INTRANET Vladini službenici, oglasna tabla, učenje
G2B INTERNET Snabdevanje, informacije, servisi
B2G INTERNET Komunikacija Vlade sa poslovnim partnerima
G2C INTERNET Informacije, onlajn servisi, digitalna demokratija
C2G INTERNET Komunikacija Vlade sa građanima
Nove tehnologije, koje su stvorile Internet, Intranet i Ekstranet, menjaju saznanje o ponašanju i
zahtevima građana, civilnih službenika i preduzeća. Promocija masivne upotrebe novih
tehnologija obuhvata pristup onlajn uslugama koje se nude preko različitih tehnoloških platformi,
dajući na taj način građanima mogućnost izbora komuniciranja, bilo gde i bilo kada, preko
kompjutera ili WAP i PDA uređaja, preko telefona, faksa, standardne pošte, ili jednostavno
tradicionalnim metodama posete kancelarijama otvorenim za javnost [39].
E-uprava je potrebna državnom aparatu da se rastereti pritiska na šalterima i da pojeftini svoje

usluge, radi uštede i zadovoljenja građana. E-uprava je potrebna građanima radi bržeg
obavljanja njihovih poslova, bez čekanja u redovima, kao i da dobiju pravovremenu i tačnu
informaciju ili obave posao za koji je ponekad potrebno višednevno obilaženje različitih vladinih
institucija. E-uprava je potrebna firmama, čija je delatnost razvoj IT, kako bi se otvorilo ogromno
polje rada sa bogatom klijentelom. Na Slici 2 je prikazana komunikacija u e-upravi.
24
G2C (Government to Customer) omogućava poslovanje između Vlade i građana, razmenu informacija i digitalnu
demokratiju.
25
G2B (Government to Business) je poslovanje između državnih organa i preduzeća i omogućava snabdevanje,
razmenu informacija i servisa.
26
G2G (Government to Government) je poslovanje između državnih organa i omogućava razmenu informacija i
servisa.
27
G2E (Government to Employes) predstavlja poslovanje unutar državnog organa i omogućava razmenu informacija
i servisa, kroz oglasnu tablu, učenje...
28
B2G (Business to Govrnment) omogućava komunikaciju Vlade sa poslovnim partnerima.
29
C2G (Customer to Government) omogućava komunikaciju Vlade sa građanima.
Slika 2. Komunikacija u e-upravi
2.3.2. Metode komuniciranja uprave i građana u e-upravi
G2C model poslovanja se odnosi na pružanje usluga građaninu. Tehnologiju komuniciranja

uprave i građana možemo podeliti na komuniciranje u Intranetu, Ekstranetu i Internetu.
Tehnologija komuniciranja se razlikuje u zavisnosti od same vrste komunikacija tj. da li ona
zahteva samo informaciju ili neku vrstu zvaničnog dokumenta od e-uprave. G2C aplikacije su
jednostavni formulari koje građanin može da popuni u okviru sopstvenog browser-a. Sistem
može da nagovesti da su za tu određenu osobu neki podaci već ispunjeni u sistemu. Kada se
otvori formular, ispunjavaju se samo podaci koji nedostaju. Još jedna pomoć građaninu jeste
par predloženih odgovora na neka od pitanja u formularu. Specijalne aplikacije, korišćene od
vladinog tela mogu biti integrisane u okviru formulara za pomoć građanima da odgovore na
neka pitanja. Postoje još druga dva načina za korišćenje G2C aplikacija i oni predstavljaju nov
kvalitet u komunikaciji sa građanima i transparentnosti, koja se može postići ako se oni koriste.
Građani mogu da pošalju svoju aplikaciju elektronski i provere njen status bilo kada. Pored
toga, sistem daje povratnu spregu građaninu o detaljima koji nedostaju u njihovoj aplikaciji ili
dodatnu informaciju, koja je potrebna da bi se aplikacija popunila ispravno.
Portali, koji su deo ovih softverskih rešenja, nude veliki broj beneficija telima uprave. Portali su
personalizovani prema ulozi, kao i prema životnim okolnostima, usled kojih građani stvarno
koriste usluge ponuđene od strane države i „dijalog boks“ sa lako razumljivim sadržajem i
predstavljaju usluge za građane koji imaju pitanja ili molbe. Prema tome, građaninu je dat
strukturiran pristup različitim uslugama od strane različitih uslužnih provajdera u različitim
okolnostima [45].
Kako bi se stvorio dobar imidž saradnje e-uprave i građana potrebno je obratiti pažnju da
usluge po svim distribucionim kanalima budu dobre i efikasne. Internet je samo jedna
mogućnost više da korisnik komunicira sa svojom upravom. Postoje još i - telefonski način, fax,
e-mail i lični servisi. Da bi se dobilo poverenje građana u sve ponuđene tehnologije
komuniciranja građana i uprave, pristupačnost i sigurnost datih tehnologija mora biti na visokom
tehničkom i sigurnosnom kvalitetu.
Metode komunikacije građana i uprave se mogu obavljati putem [45]: Intraneta, Ekstraneta,
Interneta, Faxa, Mobilnih telefona (GPRS30 tehnologija i mobilni sistemi treće generacije 3G31
ili Super G ili LTE32) i Internet Call centra (pozivni centar ili komunikacioni centar).
Usluge Internet Call centra se ne mogu posebno klasifikovati i precizno razvrstati u određene
kategorije. Ono što je presudno, a to je koje će se usluge ponuditi klijentima, je sama potreba
istih, razvijenost tržišta, odnosno ekonomska razvijenost, telekomunikaciona razvijenost, stepen
informatizacije okoline u kojoj egzistira Internet Call centar i slično [161].
Kompletna evidencija i izveštavanje ide sa jednog mesta – call centra. Internet Call centar je
osmišljen kao moderni kontakt centar, posredstvom koga građanin (korisnik usluga) dobija
mogućnost da servisira sve svoje potrebe iz upravnog postupka kod državnog organa.
Građanin svoj zahtev podnosi uspostavljanjem odgovarajućeg upita (telefonskim putem ili
multimedijalno, koristeći: web, e-mail, fax, poštu, telefon, teletekst, šalter). Svi se upiti
automatski registruju i arhiviraju i oni su baza za analize, statistiku i izradu plana investicija i
razvoja [38].
2.3.3. Infrastruktura e-uprave
S’ obzirom da su IT sistemi sastavni deo e-uprave, projektovanje i realizacija pouzdane

infrastrukture e-uprave više nije samo IT pitanje, već i ključno pitanje menadžmenta. Ukoliko
IT ne uspe, neće uspeti ni e-uprava, što je navedeno listom IT negativniih posledica [40]:
 slab povraćaj investicija: IT infrastruktura nije uspela da

dostigne ciljeve vladinih poslova;
 nezadovoljni birači: nisu u mogućnosti da jednostavno nađu

informacije ili izvrše transakcije na osnovu svojih potreba;
 izgubljene šanse: do 40% ljudi se ne vraća na internet kanal

nakon nailaženja na nepotpun sadržaj ili slabu uslugu;
 loš imidž ili negativan publicitet: se ogleda kroz slabu uslugu ili
nenamerno izlaganje po pitanju privatnosti.
2.3.3.1. Osnovne komponente infrastrukture e-uprave
Uspeh e-uprave zavisi od IT infrastrukture, koja je optimizovana da podrži nove zahteve.

Infrastruktura e-uprave je set alata koji omogućavaju izvršenje tj. realizaciju i upotrebu e-uprave.
Dok se ti alati, koji su potrebni za podršku vladinim procesima, mogu razlikovati, infrastruktura
e-uprave je ista i obuhvata sledeće komponente:
30
GPRS tehnologija – omogućava komunikaciju građana sa elektronskom Vladom putem mobilnih telefona. Ovakav
vid komunikacije još uvek nije zaživeo u većini zemalja, ali će sve veća upotreba mobilnih telefona u svakodnevnom
životu ljudi zahtevati što skoriju dostupnost e-uprave preko GPRS i EDGE tehnologije.
31
3G evolucija je u stanju da podrži prenos govora putem internetskog protokola, jaču ponudu mobilnih TV i radijskih
usluga, širokopojasni pristup internetu, bolji kvalitet komunikacije, veće brzine prenosa i do 14 Mbs, smanjeno vreme
čekanja za 50 %...
32
LTE (Long Term Evolution)
 mrežna infrastruktura
 sigurnosna ili bezbednosna infrastruktura
 okruženje aplikacionog servera
 data i content menadžment alati
 alati za razvoj aplikacija
 hardver i operativni sistemi
 platforma za sistemsko upravljanje
Ove komponente moraju biti dopunjene odgovarajućim operativnim procedurama, kao i

podržane ljudima koji će ih instalirati, pokrenuti, služiti se i upravljati njima, a sve to u cilju
sigurnosti da je postignut potreban nivo održavanja i upravljanja njima.
Uspeh inicijativa u e-upravi leži i zavisi od infrastrukture e-uprave koja treba da zadovolji
sledeće kriterijume [40]: fleksibilnost (dodavanje i upotreba novih funkcionalnih aplikacija,
integracija sistema i aplikacija sa biračima, partnerima, dobavljačima i zaposlenima),
skalabilnost (obezbeđivanje korisničkih radnih naloga) i pouzdanost (obezbeđivanje sigurne,
kontinuirane operacije i dostupnosti aplikacija u e-upravi krajnjim korisnicima).
Fleksibilnost - Da bi se postigao model uspešnog poslovnog razvoja, neophodno je da se

kreira fleksibilna infrastruktura e-uprave. Za početak, sledeća lista infrastrukturnih karakteristika
može biti uključena:
 Univerzalna povezanost - U okruženju e-uprave, vladina preduzeća treba da dozvole

građanima i poslovnim subjektima, partnerima, dobavljačima i drugim Vladama kao i drugim
nivoima u Vladi – pristup sistemu i aplikacijama kroz razne pristupne uređaje i aplikacije, pa sve
do interaktivnih aplikacija.
 Razvoj aplikacija na bazi komponenti - Nagli razvoj aplikacija i mogućnost ponovnog

korišćenja postojećih aplikacija će u velikoj meri ubrzati proces kreiranja novih aplikacija u e-
upravi sa potrebnim funkcijama i vezama. Bilo da se kreiraju ili kupuju aplikacije, Vlade moraju
da istraže, koji su to alati za razvoj aplikacija i da dozvole da se aplikacije kreiraju u vidu manjih
blokova, ili da bar budu izrađene na osnovu individualnih/pojedinačnih zahteva modela e-
uprave.
 Razvoj infrastrukture na bazi komponenti - Infrastruktura e-uprave će morati da se

proširi u skladu sa promenama odgovornosti, prioriteta i aktivnosti koje vlada obavlja.
Dodavanjem i pripajanjem otvorenih standarda u selekciji infrastrukturnih elemenata, elementi
se mogu tretirati kao individualne komponente, bez ugrožavanja interoperabilnosti. Ovakav
pristup dozvoljava Vladama da razvijaju svoju infrastrukturu postepeno – dodavanjem
hardverskih ili softverskih komponenti, unapređenjem postojećih servera ili eliminisanjem
elemenata infrastrukture prema potrebi.
 Integracija internih i eksternih servisa (Interoperabilnost) - Integracija je omogućena

upotrebom infrastrukturnih elemenata baziranih na otvorenim standardima, što omogućava
funkcionalnost postojećih aplikacija da budu integrisane u nove aplikativne okvire. Praćenje
pristupa koji se zasniva na podržavanju i korišćenju komponenti prilikom razvoja aplikacija i
dizajna infrastrukture, pružanje integracije među različitim sistemima i aplikacijama i
omogućavanje univerzalnog pristupa aplikacijama, omogućava Vladi da kreira fleksibilnu
infrastrukturu.
Skalabilnost - Jedan od većih izazova u kreiranju pouzdane infrastrukture e-uprave je

predviđanje zahteva za koje će biti potrebna podrška. Ovo se naročito pojavljuje kod Vlada koje
se direktno sreću sa njihovim biračima i drugim subjektima. Skalabilnost omogućava rast IT
sposobnosti u potrebnim proporcijama, bez velikih perioda prekoračenja kapaciteta. Efektivna
infrastruktura e-uprave mora da ima komponente, koje se jednostavno konfigurišu. Kako raste
potreba za skalabilnošću, Vlada je primorana da dodaje servere, kako bi se omogućilo
upravljanje serverima i učinilo da sve aplikacije budu održive kroz ove mašine.
Alternativni pristupi, koji poboljšavaju skalabilnost su:
 razvoj aplikacija na neposredničkim sistemima, kako bi se obezbedio kapacitet

dodatnih servera bez značajnog povećanja broja servera i odgovarajućeg IT osoblja. Aplikacije,
koje se razvijaju oko ovakve arhitekture mogu biti izmeštene od jedne serverske platforme do
mnogo snažnije i skalabilnije bez potrebe za ponovnom izradom aplikacija.
 razvoj aplikacija balansiranjem opterećenja, što Vladama omogućava da drže veliki

broj servera na jednom logičkom sistemu koji, ukoliko dođe do greške, izmicanja ili dodavanja
jedne mašine, ne zahteva promene u postojećem okruženju. Ove opcije, kada se razmatraju
proaktivno, mogu pomoći u izbegavanju potrebe za promenom mesta komponenti ili promeni
procesa sa svakim novim poboljšanjem ili zahtevom.
Pouzdanost - Kada su u kombinaciji, fleksibilnost i skalabilnost utiču na uspeh trećeg

kriterijuma, a to je pouzdanost. Pouzdanost je spoljna karakteristika e-uprave – deo koji birači
vide, očekuju i od kojeg zavise. Kada infrastruktura e-uprave postane nedostupna, birači to
osete i ciljevi za razvoj inicijativa u e-upravi postaju nepouzdani i nesigurni. Jedino kroz
adekvatno planiranje fleksibilnosti i skalabilnosti mogu da se kreiraju pouzdani i dostupni
sistemi.
Kako bi IT okruženju pružili potrebnu fleksibilnost, skalabilnost i pouzdanost, državni organi

moraju da razviju novi tip IT infrastrukture. Takva infrastruktura treba da sadrži otvorene
interfejse, koji omogućavaju i dozvoljavaju novim aplikacijama i uslugama da se jednostavno
povezuju.
2.3.3.2. Tehnološka i telekomunikaciona infrastruktura e-uprave
Moderna elektronska telekomunikaciona infrastruktura korišćenjem internet servisa

omogućava građanima, privredi i državnim organima brz i jeftin pristup elektronskim javnim
uslugama, i predstavlja komunikacionu osnovu za e-upravu. Primena ove infrastrukture je
važna za ciljeve e-uprave, posebno u udaljenim i nerazvijenim oblastima zemlje.
Tehnološka Infrastruktura e-uprave podrazumeva [45]:
 portal e-uprave
 računarsku mrežu e-uprave
 infrastrukturu e-identifikacije
 infrastrukturu e-nabavki
 infrastrukturu upravljanja znanjem
U cilju obezbeđenja jedinstvene ulazne tačke u e-upravu, za jednostavan i korisnički pogodan

pristup informacijama i e-uslugama preko Interneta za građane, poslovne subjekte, zaposlene u
samoj upravi, strance, pojedince i organizacije, neophodno je realizovati adaptivni Internet
portal sa odgovarajućim podportalima.
Portal predstavlja jedinstvenu tačku pristupa građana i privrednih subjekata, radi korišćenja
odgovarajućih onlajn e-usluga. Pristup preko portala je omogućen sa radnih mesta, kućnih
računara ili javnih informacionih kioska. Portal zadovoljava jedan deo potreba kompanija i
građana za informacijama, ali većina portala nema podršku za efikasno i fleksibilno uključivanje
tehnologija savremenog poslovanja [41].
Većina portala u e-upravi ne pruža mogućnost za prikazivanje informacija u zavisnosti od

korisnika i vrste posla koji obavlja [42].
Potrebno je pružiti svakom korisniku relevantne informacije kroz prilagođavanje i personalizaciju

sadržaja portala [43].
Portal mora imati podršku za sledeće funkcije [44]: integraciju, kategorizaciju, pretraživanje,
upravljanje sadržajem, upravljanje procesima, kolaboraciju i personalizaciju. Najvažniji elementi
dobrog portala su: bezbednost, prezentacija, personalizacija, kolaboracija, publikovanje i
distribucija informacija, integracija, interaktivnost, kategorizacija, pretraga, mogućnost
skladištenja podataka i upravljanje metapodacima. Prema istraživanjima koje je sproveo Delphi
Group, tržište portala je sa jedne milijarde dolara 2004. godine, dostiglo vrednost od tri milijarde
dolara 2007. godine. Pored portala, zainteresovani subjekti imaju pristup željenim informacijama
putem telefona, GSM/WAP-a, SMS-a, putem digitalne televizije ili direktnom komunikacijom sa
administracijom.
Glavna namera je da se ispred svih web sajtova javne uprave izgradi jedan jedinstven portal,
putem kojeg je omogućeno dobijanje informacija od interesa, po principu jedne destinacije, kao i
sigurne, brze i pouzdane transakcije sa građanima i poslovnim sistemima. Bitno je istaći da se
organizacija bazira na potrebama korisnika, a ne na organizacionoj strukturi uprave, sa
jedinstvenim sadržajem i izgledom, bez obzira kojem segmentu javne uprave se pristupa. Portal
bi trebalo da objedini sve web sajtove i portale ministarstava, organa i agencija državne uprave
u jedinstveni portal, iz najmanje tri razloga [45]:
 da bude centralna i jedinstvena tačka pristupa i ostvarivanja e-usluge za građane i privredne

subjekte – centralna tačka za ostvarivanje G2C i G2B servisa e-uprave;
 da se centralizovano i na samo jednom mestu vrši identifikacija (autentifikacija i autorizacija)

građana i privrednih subjekata za korišćenje onlajn e-usluge;
 da služi kao jedinstvena tačka za publikaciju onlajn e-usluge nekog ministarstva, državnog
organa ili agencije, uspostavljajući tako jedinstvene standarde za razvoj i implementaciju e-
usluga.
Jedan od osnovnih infrastrukturnih elemenata e-uprave je i bezbedna računarska mreža koja

povezuje organe centralne i lokalne uprave međusobno, kao i lokalnu upravu sa centralnom
upravom. Institucije javnog sektora treba da su povezane zajedničkom mrežom kojoj nije
moguće pristupiti spolja. U toj mreži potrebno je osigurati izlaze sa pravilnom upotrebom
mrežnih elemenata i sigurnosnih tehnologija. Sigurnost čuvanja podataka je aspekat gde je
potrebno obezbediti sigurnost baza podataka pred neautorizovanim pristupima, definisanjem
pravila za kreaciju i definisanjem osoba sa administratorskim pristupom. Potrebno je osigurati
podatke od različitih nesreća – požara, potresa, ispada elektrike i slično. Ova mreža se može
realizovati ili kao privatna Intranet mreža e-uprave, ili korišćenjem Interneta i kreiranjem
virtuelnih privatnih mreža VPN33.
Osnovni zahtevi su da ova mreža omogućava visok protok podataka, kao i da bude bezbedna.
Neophodno je ostvariti mehanizme kompletne zaštite na mrežnom nivou. Za upravljanje
33
VPN (Virtual Private Network)
mrežnom infrastrukturom preporučuje se sistem sigurnosti na bazi „token-a”. Sigurnost pristupa

podacima je aspekat u kome je potrebno definisati načine i privilegije na osnovu kojih se
korisnik može identifikovati i osigurati.
Preporučena tehnologija za identifikaciju korisnika je javni ključ i obuhvata: digitalni potpis,

zaštitu podataka kriptovanjem, zaštitu komunikacija kriptovanjem komunikacionih kanala i
zaštitu e-maila kriptovanjem. Uvođenjem javnog ključa ispunjavaju se sigurnosni aspekti:
autentifikacija, autorizacija, poverljivost, integritet podataka i neporecivost.
Osnovna funkcionalnost jedinstvenog portala e-uprave je infrastruktura e-identifikacije, tj.

funkcionalnost centralne autentifikacije i autorizacije korisnika (građani i privreda) za korišćenje
onlajn e-usluge, koji su publikovani na portalu e-uprave.
E-uprava predstavlja domen primene kvalifikovanog elektronskog potpisa. U zemljama EU
postoje dva pristupa procedurama kreiranja kvalifikovanog potpisa za potrebe e-uprave:
 postoji jedan jedini SSCD, i to je nacionalna ID kartica koja služi za kreiranje
kvalifikovanog elektronskog potpisa (Estonija, Belgija,itd.),
 postoji više različitih kartica koje su SSCD u državi: nacionalna ID kartica, bankarske
kartice, e-Health kartica građana, itd.
Elektronski potpis predstavlja tehnologiju čijom se primenom u sistemima e-poslovanja
omogućava provera autentičnosti potpisnika, zaštita integriteta podataka koji se prenose i
neporecivost elektronskog potpisivanja date poruke ili dokumenta. Analogno svojeručnom
potpisu u standardnom poslovanju, elektronski potpis se koristi u e-poslovanju.
Elektronski potpis ima i dodatnu osobinu, da štiti integritet elektronski potpisane poruke, što
svojeručni potpis ne obezbeđuje. Što se tiče pravnih aspekata elektronskog potpisa, „Direktiva
EU o elektronskim potpisima” predstavlja pravno utemeljenje elektronskog potpisa i na osnovu
nje su doneti Zakoni o elektronskom potpisu u svim zemljama EU, kao i u većini ostalih zemalja
Evrope.
Iako se procedure e-nabavki mogu shvatiti kao šira funkcionalnost jedinstvenog portala e-
uprave, u izveštaju o stanju e-usluga u zemljama EU se e-nabavke posmatraju posebno, i to u
smislu postojanja posebnog namenskog portala „e-Procurement“. E-nabavke obuhvataju
elektronski sistem oglašavanja, odnosno pozivanja na podnošenje ponuda, elektronsku
evaluaciju tendera, elektronski izbor ponuđača, elektronsko naručivanje i elektronsko plaćanje.
Portal e-javnih nabavki predstavlja jedinstveno mesto gde državni organi i agencije objavljuju
javne tendere, i gde ponuđači ponude za pomenute tendere podnose elektronskim putem. Ovde
je neophodna procedura jake autentifikacije kompanije koja je dostavila ponudu, kao i primena
kvalifikovanog elektronskog potpisa u cilju zaštite autentičnosti, integriteta i neporecivosti
transakcija. E-nabavke se svrstavaju u jedan od osam onlajn usluga za privredne subjekte.
Prema aktivnostima razlikujemo model: Indirect Procurement System (IPS) i Direct
Procurement System (DPS). Ako se kao objekat razmatranja uzme organizacija modela,
posmatraju se - centarlizovani model i decentralizovani model. Uspostava sistema razmene
informacija između samih organa i agencija e-uprave je važna za performanse čitavog sistema
e-uprave, jer obezbeđuje da se informacija, kada jednom uđe u sistem, automatski prosleđuje
svim delovima e-uprave koji datu informaciju treba da procesiraju.
Za te potrebe služi G2G sistem razmene informacija, poruka ili fajlova, i to spada u srednji sloj.
Od performansi ovog srednjeg sloja i automatske razmene podataka između organa e-uprave,
u mnogome zavise performanse čitavog sistema javne uprave.
Na Slici 3 je prikazana povezanost državne uprave sa lokalnim upravama.

Slika 3. Povezanost državne uprave sa lokalnim upravama [45]
2.3.3.3. Bezbednosna infrastruktura
Računarske mreže Internet tipa predstavljaju osnovnu bazu sistema e-uprave, u kojima se
razmena informacija vrši isključivo elektronskim putem, bez neposrednog fizičkog kontakta
zainteresovanih strana u komunikaciji. Mehanizmima zaštite informacija u sistemu se posvećuje
najviše pažnje [46]. Zaštita može biti:
 Na aplikativnom nivou – zaštita “s kraja na kraj”, koja se zasniva na primeni tehnologije

digitalnog potpisa na bazi asimetričnih kriptografskih algoritama i zaštite tajnosti podataka
primenom simetričnih kriptografskih algoritama. Primenom ovog nivoa zaštite globalno se
obezbeđuje: provera autentičnosti korisnika servisa mreže, kako u smislu komunikacije, tako i u
smislu kontrole pristupa mreži, zaštita integriteta podataka, zaštita od eventualne mogućnosti
naknadnog poricanja poslatih podataka i zaštita tajnosti podataka.
 Na transportnom nivou - zaštita tajnosti podataka primenom simetričnih kriptografskih
algoritama i autentifikacije čvorova komunikacionog segmenta mreže. Ovaj nivo štiti mrežu od
internih i eksternih napada primenom kriptografskih tunela između čvorišta komunikacionog
segmenta mreže na bazi simetričnih kriptografskih sistema i primenom procedure “jake”
autentifikacije između čvorišta mreže, čime se obezbeđuje provera autentičnosti strana u
komunikaciji. Dodatnom primenom asimetričnih kriptografskih sistema na ovom nivou
obezbeđuje se zaštita integriteta podataka i nemogućnost poricanja datih podataka.
 Zaštita na mrežnom nivou se ostvaruje šifrovanjem mrežnog linka između dva čvora
mreže, bez obzira da li su oni direktno povezani ili su povezani odgovarajućim putanjama koje
podrazumevaju veći broj čvorišnih servera. To se ostvaruje korišćenjem:
 zaštitnih mehanizama, koje pruža standardna komunikaciona oprema (VPN, IPSec)
 zaštite primenom mrežnih barijera IP filtriranja
 primene sistema za detekciju upada u mrežu
 jakih fizičkih mera zaštite pristupa ruterima i serverima
 zaštitnih mehanizama na mrežnom nivou, koje pruža sam operativni sistem i aktivna
mrežna oprema
Mrežne barijere34 u različitim komorama mogu biti: računari, ruteri, radne stanice ili njihove
kombinacije, čija je osnovna funkcija da definišu, kojim se informacijama i servisima interne
mreže može pristupiti iz spoljnjeg sveta i kojima je, iz interne mreže, dozvoljeno da koriste
informacije i usluge spoljnjih segmenata mreže 47.
Postoje i zaštitne barijere, a to su: kombinacija prve dve navedene kategorije, kao i namenske
zaštitne barijere koje se baziraju na specijalnom softveru (i hardveru) i na namenski napisanom
operativnom sistemu. U osnovi, postoje tri Firewall topologije (Slika 4): Bastion Host,
Trihomed Firewall i Back-to-Back Firewall 48.
Bastion Host je uređaj koji služi kao brana između javne, nebezbedne mreže i interne mreže.
Ova topologija je jednostavna za implementaciju i održavanje. Poseduje dva mrežna interfejsa,
jedan, koji je okenut ka spoljnoj mreži i jedan ka lokalnoj mreži, koju branimo. Spoljna mreža je
najčešće Internet, ali može biti i drugi deo naše korporativne mreže ili mreža neke druge
kompanije sa kojom radimo, i slično. Spoljni interfejs ima jednu ili više javnih adresa, a najčešće
jednu privatnu IP adresu. Da bi Firewall ispravno radio, adrese na interfejsima moraju biti sa
različitih mrežnih opsega, jer je on, u svojoj osnovi, zapravo ruter koji ima sposobnost filtriranja
saobraćaja. Pristup spolja, usmeren ka internim serverima ostvaruje se pomoću portova na
spoljnom interfejsu, korišćenjem skupa pravila kojima se može kontrolisati koji klijenti imaju
pristup i pod kakvim uslovima (korisničko ime, IP adresa, URL ili adresa web sajta, protokoli koji
se smeju koristiti, određeno vreme dana, sadržaj na datoj web stranici...). Loša strana
navedene konfiguracije je da, ukoliko se omogući pristup spolja internim serverima, svaki
uspešno izvedeni napad na iste istovremeno ugrožava celu mrežu.
Trihomed Firewall je malo složenija konfiguracija i poseduje tri mrežna interfejsa. Jedan
interfejs je usmeren ka javnoj meži, jedan ka internoj i jedan ka posebnoj mreži, koja se naziva
DMZ35, čije su adrese na različitim mrežnim opsezima. Pritom, lokalni interfejs ima adresu iz
privatnog opsega, dok javni i DMZ imaju adrese iz javnog opsega. Pomoću navedene
konfiguracije omogućeno je izbacivanje web, mail ili ftp servera iz lokalne mreže. Loša strana
navedene konfigurcije je – relativno teža implementacija i održavanje.
Back – to back Firewall je najsloženiji i najskuplji. Sastoji se od dva Firewall-a, između kojih je
DMZ. Sami Firewall-ovi su konfigurisani kao Bastion Hostovi. Prvi se nalazi između lokalne
mreže i DMZ-a, a drugi je između DMZ-a i Interneta. Prednost ove konfiguracije je velika
bezbednost. Kontrola pristupa je dvostruka. Loša strana ove konfiguracije je još teža
implementacija i održavanje - pravila pristupa na jednom i drugom Firewall-u se administriraju
odvojeno. Još jedna mana je - visoka cena. U većini slučajeva, Bastion Host zadovoljava
tehničke potrebe elementarne bezbednosti, u smislu kontrolisanog pristupa Internetu.
Na Slici 4 prikazane su sve tri topologije.
Najednostavniji način zaštite je filtriranje adresa, preko koga se definišu pojedinačne adrese ili
njihovi skupovi i tipovi Internet servisa koji su dozvoljeni za pristup iz spoljašnjeg sveta. Kontrola
pristupa se ostvaruje primenom zaštitne barijere, koja omogućava razdvajanje privatne
računarske mreže od Interneta.
Zaštitne barijere se koriste za ograničavanje saobraćaja (određenih servisa) i u drugom smeru,

tj. za sprečavanje (ograničavanje) korišćenja određenih servisa zaposlenima u preduzeću.
Zaštitna barijera se definiše na specijalizovanom mrežnom uređaju - ruteru, ali i na
specijalizovanim serverima preko kojih se spajaju različiti delovi mreže. Posedovanje pravilno
konfigurisane zaštitne barijere je najbolja prva linija odbrane.
34
Mrežne barijere (Firewall)
35
DMZ (demilitarizovana zona)
Pogrešno konfigurisane mrežne barijere, loše održavane ili bez nadgledanja, predstavljaju
opasnost. Napadači mogu efikasno da ustanove: tip, verziju i pravila skoro svake mrežne
barijere.
Slika 4. Bastion Host Firewall, Trihomed Firewall i Back-to–Back Firewall 48
Ukoliko preduzeće ima više spoljnih veza, tada, za svaku od njih mora da instalira mrežnu
barijeru. Takođe je potrebno uskladiti sve mrežne barijere, tj. pristup mora da se ograniči na
identičan način na svim barijerama. Primeri funkcija zaštitne barijere su:
 bezbednosni server, koji obezbeđuje potpunu vidljivost aktivnosti na mestu postavljanja

barijere i centralnu kontrolu administrativnih funkcija
 monitor sumnjivih aktivnosti, koji uključuje posmatranje konekcija neobezbeđenih ili
bezbednosno nedefinisanih oblasti i pokušaja pristupanja barijerom zaštićenoj mreži i ima
mogućnost logičkog razlikovanja legitimnih i nelegitimnih zahteva za konekcijom
 liste za kontrolu pristupa, koje omogućavaju dopuštanje ili nedopuštanje pristupa koristeći
parametre: vreme, datum, mreža, grupa, IP adresa i zaštitni interfejs
 translacija zaštićenih adresa, koja dostupnost senzitivnih internih adresa iz nepoverljivih
oblasti onemogućava kroz redirekciju ili redefinisanje IP adresa i portova
 kontrola i indirektan prenos aplikacijskih zahteva, koja omogućava proveravanje
dopustivosti svake aplikacije koja treba da prođe kroz barijeru
2.3.3.4. Zakonska i institucionalna infrastruktura e-uprave
E-uprava zahteva novi zakonski okvir koji bi adekvatno regulisao široko korišćenje
elektronskih javnih usluga i IKT u državnoj upravi i u odnosima uprave sa stanovništvom i
privredom. Prvi koraci prema definisanju zakonskih okvira načinjeni su usvajanjem Zakona o
elektronskom potpisu, ali zakonski okvir se mora još razviti i prilagoditi situaciji u zemlji da bi
obuhvatio sve aspekte e-uprave.
Uspešan razvoj e-uprave zahteva efikasnu institucionalnu infrastrukturu, tj. efikasnu upravljačku
strukturu koja će planirati, koordinirati, izvršavati i vrednovati prihvaćenu strategiju e-uprave.
Tehnički standardi su područje, koje se vrlo brzo razvija i neophodno je da se primenjuje u e-

upravi. Jedan od tačnih izvora informacija o tehničkim standardima je IDABC Architecture
Guidelines Annexes. HTML standard definiše format hypertekst fajlova, koji su standardni način
prikaza web stranica, a definisao ga je W3 Consortium. PDF je od platforme nezavisan
standard za posredovanje dokumenata, koje je nemoguće menjati. Za izradu i pregled PDF
fajlova postoji više oruđa, a najpopularnija su od proizvođača Adobe. XML je standard za
definisanje strukturiranih dokumenata i moguće ga je upotrebljavati kao format za dokumente
sa kompleksnom strukturom, a najpogodniji je za upotrebu u EDI 36 porukama. SOAP definiše
model distribuiranih aplikacija, koje međusobno komuniciraju pomoću XML preko networka.
SOAP omogućava upotrebu XML kao standarda za razmenu podataka preko protokola HTTP
između različitih e-usluga. Na tehničkom nivou se politika informacione sigurnosti dotiče više
aspekta sigurnosti.
2.3.3.5. Šematski plan uspešne infrastrukture e-uprave
Šematski prikaz (Slika 5) se sastoji od 5 logičkih funkcija [40]: serveri za Web aplikacije,
direktorijumi i sigurnosne usluge, Edge serveri37, data i transakcioni serveri i Storage
Management. Iako ovih pet funkcija mogu biti implementirane na jednom ili više servera,
odvajanje funkcija će omogućiti mnogo brže infrastrukturne promene – poboljšanje jedne
funkcije bez gubitka interoperabilnosti drugih elemenata kompletne infrastrukture.
Usluge
Usluge spoljnim
spoljnim Aplikacije
Aplikacije Web
Web usluga
usluga Podaci
Podaci // Transakcione
Transakcione
korisnicima
korisnicima usluge
usluge
Provajderi Direktorijumi &

usluga Sigurnosni
serveri
Serveri
Serveri
Web
Web
Aplikacij
Aplikacij Transakcioni
Intranets aa serveri
veri
ser
GE
ED
veri
ser
GE
ED
Extranets
Serveri
Web
sajtova
Serveri podataka
Internet
Sistem za
čuvanje podataka
Odzivan
Odzivan Dinamičan
Dinamičan ii Fleksibilan
Fleksibilan Pouzdan
Pouzdan ii Čvrst
Čvrst
Slika 5. Šematski prikaz infrastrukture e-uprave [40]
36
EDI (Electronic Data Interchange)
37
Edge servers ( Edge-of-the-network servers), skraćeno Edge serveri
Serveri Web Aplikacija se sastoje od - servera za hardver, operativnog sistema i aplikativnog

softvera. Server Web aplikacija pokreće logiku aplikacija e-uprave i upravlja njihovim
interakcijama. Ponekad je dovoljan jedan aplikativni server u infrastrukturi e-uprave, dok je
nekad neophodna primena više servera - svaki od tih servera je optimizovan za specifične
funkcije ili za pružanje pomoći u smanjenju redundantnosti i ostvarenja skalabilnosti. U ovom
procesu naročito postaje važno odvajanje postojeće logike od aplikativne logike na ovim
serverima. Serverska infrastruktura može uraditi kompletan deo procesa u nekoliko faza,
omogućavajući usluge statičkih informacija ili jednostavnih transakcija sa jednostavnim
podacima u front end-u. Vlade ne moraju da opterete mnogo kompleksnije aplikacije koje se
pokreću u back endu sistema. Kako bi omogućili nove procese u e-upravi, serveri Web
aplikacija takođe treba da pruže integracione kapacitete sa drugim sistemima, povezujući jedan
sa drugim uz back-end podršku i uz povezanost sistema.
Edge Serveri izvršavaju veliki broj kompjuterskih funkcija koje se nalaze između interne
infrastrukture e-uprave i eksternog Interneta, a to su - jednostavna autentifikacija, zaštita
Firewall-ima, i sl. – sa sposobnošću podrške novim tipovima uređaja i prenošenja dolazećih
podataka za Internet u formatu samog uređaja. Edge serveri poboljšavaju izvođenje u delovima,
koji se odnose na prenošenje, balansiranje opterećenja i sigurne komunikacije. Transakcije koje
se trenutno obavljaju i drže na privatnim mrežama, prelaze na virtualne privatne mreže kroz
javne linije. Tradicionalno, tehnologija je ranije primarno bila smeštena i održavana u
prostorijama kompanije. Danas je trend da se neke od funkcija migriraju na samu mrežu.
Funkcija sigurnosti podataka smešta se na stranu kompanije na Firewallu.
Sigurnost - Zahtevi za sigurnost se menjaju. Iako mnogi web sajtovi državnih organa imaju
implementirane osnovne autorizacije pasword-om, složeni sistemi e-uprave će zahtevati mnogo
složenije okruženje iza Firewalla – iza osnovne autorizacije. Ovo prouzrokuje pomeranje
sigurnosnih funkcija - od jednostavnih pasword-a do digitalnih sertifikata, koji ne pružaju samo
mogućnost provere pojedinačnog korisnika već omogućavaju i pružaju različite nivoe provera, u
zavisnosti od aplikacije ili vrste podataka kojima se pristupa. Sledeći korak, kada je u pitanju
sigurnost, je upravljanje sigurnošću na bazi politike38, gde se eliminiše potreba za više pasword-
a. Vlade kreiraju slojeviti pristup sigurnosti, pružajući visoki nivo zaštite protiv neautorizovanog
pristupa.
Data i Transakcioni Serveri - Izgradnja fleksibilne i pouzdane infrastrukture e-uprave zahteva

neznatnu integraciju između servera Web aplikacija i beck-end data i transakcionih servera. Ovi
serveri drže proces intenzivne i ciljne-kritične radne norme. Oni nude visoki nivo sigurnosti i
aplikativnih integriteta i imaju mogućnost da izvršavaju kompleksne transakcije nasuprot
velikom obimu podataka. Skalabilnost ovih servera nije dostignuta dodavanjem dodatnog
serverskog hardvera, već povećanjem kapaciteta postojećeg sistema.
Storage management - Sve funkcije koje su prethodno opisane mogu biti razvijene na jednom
serverskom sistemu. Potreba za skalabilnošću često će voditi potrebi za implementacijom
infrastrukture e-uprave, koja se zasniva na višestrukim sistemima – i mogućim različitim
tipovima serverskih hardvera – da bi se pokrenula radna norma aplikacija e-uprave. Dok ovakva
implementacija može povećati skalabilnost i pouzdanost celokupne infrastrukture, ona takođe
poseduje i izazov trenutnih podataka – osiguravajući da sve aplikacije imaju pristup istom setu
podataka. Da bi odgovorili na ove zahteve i izazove, Vlade mogu da implementiraju storage
management rešenja. Storage management omogućava da svaka aplikacija u kompaniji ima
pristup relevantnim informacijama – nezavisno od tipa skladišta u kojima se informacije nalaze.
Relevantni mehanizmi skladištenja u jednoj infrastrukturi e-uprave sadrže:
38
Policy-based sigurnosi sistem (upravljanje sigurnošću na bazi politke)
 direktno dodeljeno skladište – hard disk, koji je direktno povezan sa sistemom

servera;
 NAS39 – hard diskovi, grupisani na specijalizovani storage server koji se nalazi na mreži;
 SAN40 – kapacitet skaldišta, koji se nalazi na specijalnoj storage mreži, gde su
administrativni zadaci, kao što je backup, odvojeni od proizvodnog okruženja. Da bi se
omogućilo adresiranje posebnih pitanja trenutnih podataka, SAN takođe poboljšavaju izvođenje
i administraciju celokupnog okruženja skaldištenja.
Napredne tehnologije - Do skoro, PC je bio jedini uređaj za pristup internetu. Do 2003. godine,
broj mobilnih telefona širom sveta se povećao za 1 bilion, sa oko 80% telefona koji imaju neku
formu pristupa internetu. Naglo povećanje mrežnih pristupnih uređaja se odnosi na napredne
tehnologije – migraciju web pristupa sa PC-a na nove generacije uređaja, koji mogu da izvrše
bilo koju uslugu korišćenjem, kako wireless, tako i žičnih/optičkih konekcija. Prednosti ovih
uređaja su grupisane u dve oblasti: povećana produktivnost i povećana dostupnost. Napredne
tehnologije sa specijalizovanim, jednostavnim za korišćenje funkcijama, će u značajnoj meri
povećati znanje i produktivnost radnika. Čak i tradicionalni desktop i notebook računari će biti
korišćeni u cilju povećanja poslovnih zadataka, kao što su upravljanje, sigurnost i mobilnost.
Iako upotreba više uređaja od strane korisnika može povećati troškove podrške, ona treba imati
atraktivan povraćaj investicija po bilo kojoj meri. Ključ unapređenja i poboljšanja produktivnosti
korisnika je omogućavanje jednostavnijeg korišćenja kompjutera, i to na način na koji
kompleksni radni zadaci migriraju sa raznih uređaja na serverske platforme. Ovo će za rezultat
dati više stresa kada je u pitanju infrastruktura e-uprave – naglašavanje značaja donošenja
odluka po pitanju broja i tipa uređaja koji podržavaju ove procese, selekcije odgovarajućih alata
za tipične aplikacije i sigurnosti i kontinuiteta kroz različite uređaje optimizovane za tačno
određene namene. Kao dodatak povećanoj produktivnosti, napredne tehnologije upravljaju
mobilnošću – omogućavaju korisnicima pristup aplikacijama i podacima virtualno na bilo kojoj
lokaciji. Mobilni telefoni i PDA uređaji omogućavaju pristup uslugama kao što su Web,
korisničke i investicione bankarske usluge, i onlajn informacije, kao što su zabavne ponude i
oglasi. Za Vlade, ove mogućnosti su potpuno novi način za pridobijanje birača. Dodavanjem
wireless kanala postojećim aplikacijama, ili kreiranjem novih aplikacija koje naročito koriste
kapacitete mobilnih uređaja, Vlade mogu postići značajno povećanje lojalnosti birača prema
kanalima e-uprave, pa i pridobijanje birača koji ne bi bili spremni da učestvuju na drugi način.
Dodatne usluge infrastrukture, koje moraju da iskoriste kapacitete ovih uređaja, su:
 podrška uslugama prijavljivanja – dozvoljavanje korisnicima da se „prijave” za

upotrebu različitih kapaciteta koji su omogućeni kroz pakete „usluga”, koji automatski mogu biti
download-ovani i omogućeni za korišćenje na uređajima;
 podrška pružanju usluga – funkcionalnosti aplikacija i uređaja, koje variraju u

zavisnosti od lokacije korisnika;
 dinamički update-ovana funkcionalnost – bez intervencije korisnika, zadržavanje

softvera i funkcionalnosti kroz transparentan kontakt između uređaja i mreže I
 menadžment mreže i uređaja – upravlja dostavom sadržaja i usluga prema mobilnim

telefonima, PDA, Internet uređajima, digitalnoj televiziji i drugim tehnologijama koje nisu PC.
2.4. E-uprava Srbije
39
NAS (mrežno dodeljeno skladište)
40
SAN (Storage Area Network)
Sistem e-uprave Srbije podrazumeva jedinstven centar, nezavistan od ostalih organizacionih

jedinica sa odgovornošću za strateške odluke i nadzor i upravljanje operacijama. E-uprava
predstavlja složen, ali integrisan informacioni sistem, gde se jedinstvenost i zajedničko
funkcionisanje različitih heterogenih delova postiže kroz standardizaciju i koordiniran razvoj.
Svaki državni organ ili javna organizacija može autonomno da se razvija i upravlja svojim
podsistemom prema prethodno dogovorenim standardima e-uprave i nacionalnom planu
razvoja. Realizacija E-uprave Srbije, kao složen proces, zahteva planiranje i izvođenje
mnogobrojnih aktivnosti.
2.4.1. Koncept e-uprave Srbije
Koncept e-uprave Srbije (Slika 6) predviđa interaktivne elektronske usluge prilagođene

potrebama građana i privrede, koje su integrisane na svim nivoima javnog sektora. Glavne
karakteristike koncepta e-uprave su: postojanje više različitih komunikacionih kanala koji
omogućavaju pristup javnim uslugama, koje su organizovane prema potrebama korisnika, a koji
se biraju od strane građana i privrede. Zahtevi korisnika prihvaćeni na prijemnim mestima
transparentno se obrađuju u pozadini, bez obzira na broj različitih organa koji učestvuju u
obradi. U pružanju svojih usluga, neki organ se može oslanjati na usluge drugih organa.
Građanima i privredi je potrebna minimalna dokumentacija da bi podneli zahtev i zadovoljili

svoje potrebe. Sve druge potrebne informacije, dobijaju se komunikacijom unutar državne
uprave korišćenjem integrisanih usluga. Predstavljen koncept e-uprave je prilično daleko od
današnje situacije u državnoj upravi Srbije i zahteva napor da bi se ostvario i postao sastavni
deo svakodnevne prakse. E-usluge koriste rešenja zasnovana na otvorenim standardima i
otvorenim formatima.
E-upravu treba realizovati poštujući sledeće principe: jeftin i brz pristup svim građanima,
sprečavanje digitalne podele i zaštita ljudskih prava, kao i bezbednost i zaštita privatnosti
građana [49].
Slika 6. Koncept e-uprave [50]
2.4.2. Faze razvijenosti elemenata e-uprave Srbije

Koncept e-uprave Srbije, koji je predstavljen u prethodnom podpoglavlju disertacije, primenjuje

se postepenim napredovanjem kroz različite nivoe razvoja. Sa aspekta kvaliteta usluga koji se
nude javnosti, mogu se identifikovati tri takva nivoa.
1. Dostupnost statičkih informacija na Internetu bez elektronske interakcije s upravom.

2. Omogućenost komunikaciono-interaktivnih servisa, gde građani elektronskim putem
komuniciraju sa upravom.
3. Primena transakciono-integracionih servisa, gde se primenjuju složene i
specijalizovane višestepene transakcije između različitih državnih organa, u cilju zadovoljenja
pojedinačnih korisničkih zahteva.
Na osnovu povezanih IS moguće je graditi najnaprednije e-usluge, koje korisniku omogućavaju

da na jednom mestu dođe do rezultata poslovnog procesa.
Za svaku e-uslugu nivo sofisticiranosti (Slika 7) određuje se u odnosu na maksimalni mogući

nivo na sledeći način [51]: nivo 1 (informacija: onlajn informacije), nivo 2 (jednosmerna
interakcija: informacije i download obrazaca i uputstava), nivo 3 (dvosmerna interakcija: onlajn
podnošenje obrazaca i autentifikacija) i nivo 4 (transakcija - potpuna obrada predmeta, odluka i
rešenja uz onlajn plaćanje usluga).
Indikatori za merenje razvijenosti e-usluga, koje je definisala Evropska Komisija

(Benchmarking), služe za ocenu postignutog razvoja projekata e-uprave.
Ovi indikatori obuhvataju sledeće oblasti [52]: pristup Internetu i korišćenje istog od strane
građana i privrednih subjekata, cena internet usluga, e-uprava, e-zdravstvo, e-obrazovanje i e-
spremnost. Ključni elementi e-uprave Srbije su prikazani na Slici 8.
Transakcija
Dvosmerna
interakcija
Jednosmerna
interakcija
strateški benchmarking
indikatori
Informacija
e-uprava e-zdravstvo e-obrazovanje e-poslovanje
Slika 7. Nivoi sofisticiranosti u e-upravi Srbije

Širokopojasni prenos (kablovski, bežični) više načina pristupa (PC,
TV, mobilni...)
bezbednost primeri dobre
koordinacija prakse
strategija trenutno planiranje alati

stanje
Slika 8. Ključni elementi e-uprave Srbije [52]
2.4.3. Metodološki okvir sistema e-uprave Srbije
Metodološki okvir sistema e-uprave Srbije (Slika 9) identifikuje ključne komponente e-

uprave. Javne usluge moraju biti racionalizovane, organizovane prema potrebama korisnika,
automatizovane i dostupne elektronskim putem. Grupe usluga orijentisanih prema korisnicima
koje se razvijaju su: portal Vlade (Slika 10), usluge G2C, G2B i G2G. Automatizacijom internih
administrativnih procedura i omogućavanjem pristupa zajedničkim bazama podataka i
centralnim registrima, državne usluge predstavljaju osnovu za sve druge elektronske javne
usluge. Bezbednost transakcija, standardi i zaštita informacija igraju značajnu ulogu u uspešnoj
realizaciji e-uprave.
Slika 9. Metodološki okvir sistema e-uprave Srbije [50]

Slika 10. Portal Vlade Srbije (www.euprava.gov.yu)
Prva tehnička implementacija metodološkog okvira može biti jednostavna, a njegova

kompleksnost se povećava sa razvojem e-uprave.
Metodološki okvir e-uprave je tehnički moguće implementirati u obliku informacione baze

podataka koja je sastavljena iz dva dela: registra i repozitorijuma (Slika 11).
Osnovni registri koji se koriste u sistemu e-uprave su [45]: registar građana, registar
pravnih lica i registar prostornih objekata.
Ove registre po pravilu organizuju i održavaju različiti subjekti e-uprave, ali oni moraju da
obezbede način transparentnog korišćenja ovih baza od strane bilo kog državnog organa koji je
ovlašćen za to, kao i na osnovu standardnog interfejsa, koji osigurava punu bezbednost
registara [53].
Registri su relacione baze podataka. Relaciona baza podataka opisuje veze i logiku između
različitih nivoa metodološkog okvira e-uprave. Ova relaciona baza je dinamički prikaz stanja e-
uprave i omogućava sledeće funkcionalnosti: dodavanje novih elemenata i menjanje postojećih.
Repozitorijum je dokumentaciona baza podataka koja predstavlja bazu znanja o e-upravi. U

njemu su sačuvani normativni dokumenti, strateški dokumenti, pravne osnove, modeli poslovnih
procesa i standardi.
Rašireni koncept repozitorijuma, pored čuvanja normativa e-uprave, omogućava i direktne

relacije između zapisa u registru e-uprave i dokumenata u repozitorijumu e-uprave. To znači da
se u repozitorijumu mogu takođe čuvati dokumenti vezani za specifičan projekat, programski
modul itd. Npr. zakon koji važi za neku konkretnu e-uslugu, dokumentaciju nekog programskog
modula i slično.
Informaciona baza
podataka
Registar građana
Registar pravnih lica
Registar prostornih objekata
Slika 11. Tehnička implementacija metodološkog okvira sistema e-uprave Srbije
Proces razvoja e-uprave možemo razmatrati sa dva aspekta – razvoj spoljnog i razvoj
unutrašnjeg organizovanog poslovanja.
Spoljno organizovano poslovanje se izvodi između organizacija u javnom sektoru i korisnika

njihovih usluga. Korisnici mogu biti građani (G2C), preduzeća (G2B) ili druge institucije u
javnom sektoru (G2G). Spoljno poslovanje se u velikoj meri temelji na papirnim dokumentima i
ličnom kontaktu između službenika i korisnika. Spoljno poslovanje obuhvata jednostavne web
stranice ili sajtove, obrasce ili onlajn transakcije. Na jednostavnim web stranicama različitih
institucija mogu se naći informacije o njihovom poslovanju. Korisnici još uvek ne mogu da
obavljaju usluge onlajn, ali često takve web stranice uključuju različita uputstva. Web stranice
imaju pre svega informativnu ulogu. Korisniku omogućavaju osnovnu interakciju sa
institucijama. Onlajn transakcije, kao kompletne onlajn e-usluge, korisniku omogućavaju da u
celini izvede zaključene usluge koje je u prethodnim fazama morao da izvede u ličnom kontaktu
sa službenicima institucija javnog sektora.
Unutrašnje organizovano poslovanje obuhvata poslovne procese koji omogućavaju

normalno, svakodnevno unutrašnje poslovanje organizacija javnog sektora. To poslovanje
obuhvata bitne i potporne procese. Unutrašnje poslovanje može biti - klasično unutrašnje
poslovanje, informatizovani poslovni procesi i integrisani poslovni procesi. Klasično unutrašnje
poslovanje se bazira na ličnom kontaktu između službenika i korisnika i temelji se na papirnim
dokumentima, gde korisnici moraju često lično inicirati komunikaciju. Informatizovani poslovni
procesi povećavaju efikasnost izvođenja poslovnih procesa pomoću informacione podrške, gde
podaci i dokumenti nisu više u papirnom formatu, nego se čuvaju u elektronskom obliku u
bazama podataka. Na osnovu informatizovanih poslovnih procesa moguće je unaprediti web
stranice, te razviti jednostavne, a takođe i kompleksne onlajn e-usluge. Integrisani poslovni
procesi predstavljaju korak napred od informatizovanih poslovnih procesa. Poslovni procesi
različitih institucija javnog sektora su međusobno povezani. Izlazi jednog procesa mogu da
predstavljaju ulaz za drugi proces. Integrisani poslovni procesi između više institucija zahtevaju
efikasnu, automatsku razmenu podataka između IS tih institucija. Izvođenje usluga javnog
sektora onlajn trenutno još nije u potpunosti moguće. Da bi došli do kvalitetnih e-usluga,
potrebno je prvo postaviti temelje za e-usluge u unutrašnjem poslovanju.
2.4.3.1. Preporuke za saradnju na relacijama G2C, G2B i G2G
Preporuke za organizaciju javnog sektora i saradnja sa građanima i preduzećima, koje mogu

olakšati uvođenje koncepta e-uprave, podeljene su po relacijama poslovanja javnog sektora -
G2C, G2B i G2G.
G2C - Građanin je glavni korisnik e-usluga, a njegovo zadovoljstvo jedan od osnovnih ciljeva e-
uprave. Prioritet implementacije novih e-usluga je potrebno prilagoditi potrebama građana. Na
taj način građane uključujemo u proces donošenja odluka o usmerenjima e-uprave. Građane je
potrebno informisati o novim e-uslugama preko različitih medija. E-uprava će postići svoju
namenu samo ako građani budu zaista koristili e-usluge.
G2B – Preduzeća, kao korisnici e-usluga, se ne razlikuju bitno od građana. Ali za razliku od
građana, preduzeća mogu imati, pored uloge korisnika e-usluga i ulogu partnera javnog
sektora, koji zajedno sa različitim institucijama unapređuju e-upravu. Postoje tri principa
saradnje između javnog sektora i preduzeća: outsoursing41, partnerstvo između javnog i
privatnog sektora i eksploatacija javnih informacija. Izvođač procesa je odgovoran za dobro
izvođenje ugovora, a prema trećim strankama, za korektno izvođenje poslovnog procesa
odgovorna je institucija. Outsoursing donosi mnoge pozitivne ekonomske efekte. Ugovori o
outsoursingu su obično dugoročni, što instituciji omogućava da sredstva, koja su bila
namenjena izvođenju procesa, koji je predmet ugovora, prerasporedi na druge procese.
Outsoursing omogućava specijalizaciju – institucija ima priliku da više resursa nameni svojim
temeljnim poslovnim procesima, a preduzeća se specijalizuju za izvođenje specifične vrste
poslovnih procesa. Dobra upotreba outsoursinga smanjuje troškove i povećava kvalitet
izvođenja poslovnih procesa. Outsoursing nije samo način za dostizanje više efikasnosti, već ga
možemo strateški upotrebiti kao oruđe za širu, trajnu transformaciju poslovanja prema e-upravi.
Praksa pokazuje da outsoursing ugovori javnog sektora postaju kompleksniji i dugotrajniji, a
predmeti ugovora postaju ne samo potporni procesi nego i temeljni procesi, bitni za postizanje
ciljeva institucije. Partnerstvo između javnog i privatnog sektora je kao privatno ulaganje u javne
projekte, ili javno sufinansiranje privatnih projekata koji su u javnom interesu. Ne poistovećuje
se sa privatizacijom, koja pre svega predstavlja prodaju postojeće infrastrukture, preduzeća ili
usluga. Na taj način, javni sektor obično izgubi sve mogućnosti kontrole. Kod najčešćeg oblika
partnerstva, javni sektor definiše izlaze zajedničkog preduzeća, a privatni sektor definiše i ulaze,
koji uključuju i potrebnu infrastrukturu i znanja. Odgovornosti obe strane se definišu u ugovoru.
Rizici su raspoređeni između javnog i privatnog sektora. Eksploatacija javnih informacija je
ponovna upotreba informacija koje nastaju u okviru izvođenja javne dužnosti institucija javnog
sektora, sa ciljem stvaranja dodatne vrednosti. Osnovni primer eksploatacije informacija javnog
interesa je razvoj komercijalnih e-usluga od strane privatnog sektora, koje se baziraju na obradi
i integrisanju različitih javnih informacija. Mogućnost eksploatacije javnih informacija može da
podstakne učestvovanje privatnog sektora u izgradnji e-uprave. Mogućnosti i ograničenja kod
eksploatacije javnih infromacija je potrebno propisati zakonima: ko može da se bavi
eksploatacijom, koje informacije je dozvoljeno eksploatisati, kakvi načini eksploatacije su
dozvoljeni?
G2G - Težište državnog poslovanja prelazi sa upravljanja i nadzora na pribavljanje javnih

dobara i usluga građanima i preduzećima, što zahteva promene organizacione kulture državne
uprave, a takođe i stručno napredovanje svakog službenika. Problemi sa kojima se države
susreću kod uvođenja e-uprave su - birokratske prepreke i kontinuirano stručno obrazovanje
zaposlenih.
2.4.4. Realizacija razvoja i modeli rada e-uprave Srbije

41
Outsoursing je izvođenje poslovnog procesa institucije od strane preduzeća, sa kojim se institucija dogovori za
izvođenje tog procesa sa ugovorom.
Realizacija razvoja e-uprave obuhvata tri faze: prihvatanje potrebe za promenama, fazu
prelaska i implementaciju.
Prihvatanje potrebe za promenama obuhvata: donošnje odluke da se pristupi razvoju i

definisanje tima koji će da radi (dizajn sajta, program, organizacione jedinice koje su uključene
u projekat i koje treba da daju početne podatke i informacije).
Faza prelaska je prelazak na novu organizaciju, izgradnja alata i procesa, formiranje zaštitnog
zida, organizovanje procesa upravljanjem sadržajem, implementacija, provera postavljenih
ciljeva i pojačanje alata i procesa ako je to potrebno.
Implementacija obuhvata izgradnju infrastrukture, proveru spremnosti procesa i formalizaciju

procesa i organizacije (prilagođavanje postojećoj strukturi vlasti). E-uprava u Srbiji treba da
poboljša pružanje usluga (Slike 12 i 13).
Slika 12. Model sadašnjeg rada administracije e-uprave [50]
Slika 13. Model prelaznog rešenja rada administracije [50]

Na Slici 14 je prikazan model jedinstvenog šaltera, a na Slici 15 nivoi elektronizacije rada
administracije.
Slika 14. Model jedinstvenog šaltera [50]
Slika 15. Nivoi elektronizacije rada administracije [50]
Na nultom nivou se nalaze zajedničke osnove informacionog sistema državnih organa: fizička
komunikaciona infrastruktura, osnovne baze podataka (građana, privrednih subjekata i
geografskih jedinica), programi, srednji sloj (program koji povezuje osnovne baze podataka,
koje su u različitom formatu i rade na različitim hardverskim platformama), sistem sigurnog
pristupa informacijama, utvrđivanje standarda za tehnološku osnovu, pristup i razmenu
podataka i zakonskog okvira.
Na nivou 1 se nalaze informacioni podsistemi državnih organa, koji se do izvesne mere mogu
razvijati nezavisno, pod uslovom da su prihvaćeni standardi i zakonski okvir. Nulti i prvi nivo
zajedno predstavljaju državni Intranet, sistem za komunikaciju i razmenu dokumenata unutar
državne administracije i obezbeđuju efikasno pružanje usluga klijentima na postojećim
šalterima.
Nivo 2 se sastoji od pružanja informacija specifičnih za svaki podsistem ili postupak koji se
obavlja na nivou 1. Ovde se pre svega radi o Internet prezentacijama pojedinih organa i
organizacija kojima bi se klijenti informisali o njihovom radu i različitim upravnim procedurama.
Nivo 3 uvodi dvosmernu komunikaciju između državne administracije i klijenta. Klijent je sada u
mogućnosti ne samo da dobije informaciju od državnog organa ili organizacije, već i da im pruži
informaciju. Ovom interaktivnošću smanjuje se potreba za odlaskom na šalter. Nivo 4
predstavlja konačno ostvarenje prelaznog rešenja. Na ovom nivou klijent je sposoban da
samostalno obavi upravni postupak sa određenim organom ili organizacijom bez intervencije
državnog službenika.
Prelazak sa nivoa 3 na nivo 4 gotovo da je jednako kompleksan, skup i dugotrajan kao

celokupan prethodni razvoj od nivoa nula do nivoa 3.
Nivo 5 kao jedinstveni šalter je konačni cilj i završni stepen u razvoju e-uprave.
Da bi potencijal IT bio upotrebljen u reformi državne uprave u Srbiji, neophodno je dublje

razumevanje uloge državne uprave u digitalnoj ekonomiji.
2.4.5. Infrastruktura e-uprave Srbije
Srbija posvećuje posebnu pažnju IT u svim svojim razvojnim strategijama. Strategija razvoja
informacionog društva u Srbiji ima ulogu da: podigne svest, poveća sredstva i podstakne
posvećenost radu, izgradi saveze za političke i institucionalne reforme, razjasni uloge, izgradi
partnerstvo između privatnog i javnog sektora i olakša učešće svih ključnih aktera, uključujući i
nevladine organizacije, usmeri postojeća oskudna sredstva na korišćenje IKT za nacionalne
prioritete, kao i da pomogne utvrđivanje dinamike dopunskih ulaganja, upotpuni uticaj tržišta,
promoviše društvene primene, omogući lokalnu inicijativu, osigura zajedničko učenje i omogući
širenje uspešnih rešenja, ukaže na posebne potrebe i snagu važnih delova industrije IT za izvoz
i konkurentnost privrede, preusmeri nacionalni sistem inovacija, zadovolji suštinske i dugoročne
tehnološke zahteve IKT, ukaže na propuste u koordinaciji, istraži mrežne efekte i obezbedi
dopunska ulaganja za korišćenje IKT kao infrastrukture koja osposobljava i pruža potrebne
usluge.
U „Strategiji razvoja informatike” u Saveznoj Republici Jugoslaviji je još 1997. godine e-

poslovanje i razvoj IT prepoznato kao jedan od prioritetnih zadataka u razvoju zemlje. Vlada
Republike Srbije je usvojila dokument – „Strategija reforme državne uprave” u Srbiji. U cilju
tehničko tehnološkog osavremenjavanja rada državne uprave, primenom IKT, kao jednog od
osnovnih principa reforme državne uprave, utvrđen je princip modernizacije. Vlada Republike
Srbije je 2006. godine usvojila dokument „Strategija razvoja informacionog društva u Srbiji”.
Cilj modernizacije državne uprave je da se uvođenjem IT u rad državnih organa, kako na

centralnom, tako i na lokalnom nivou, omogući građanima dostupnost najrazličitijih servisa
elektronskim putem, kao i da im omogući javno iskazivanje stava u pogledu funkcionisanja
državne uprave i obavljanja javnih poslova 27.
Na Slici 16 je prikazana E-uprava Srbije. Reforma i modernizacija državne uprave zasnovana

na širokoj upotrebi IT predstavlja jedan od ključnih elemenata sveukupne tranzicije Srbije u
moderno informaciono društvo. E-uprava obezbeđuje efikasnije, transparentnije i odgovornije
javne službe, koje su prilagođene potrebama građana i privrede. Tehnologija transformiše
tradicionalni pogled na razvoj, otvara ljudima nove horizonte i stvara potencijal da se u jednoj
deceniji ostvari progres, koji je nekada trajao generacijama [54].
Uz pomoć e-uprave, koja je integrisana sa ostalim značajnim ekonomskim strategijama, stvara

se bolje poslovno okruženje za dalji privredni razvoj smanjivanjem troškova poslovanja,
pospešuju se privredne aktivnosti i prednosti nacionalne ekonomije na internetu, obezbeđuje se
IT infrastruktura, pospešuje se širenje e-poslovanja u privredi, poboljšava zaposlenost
stanovništva, razvija i jača nacionalni IT sektor učešćem u aktivnostima razvoja e-uprave.
Očekivanja, građani, Poslovni partneri,

poslovni partneri nabavljači, servis,
provajderi
Lokalne Korisna iskustva u

organizacije,škole, mediji E-uprava lokalnoj upravi
IT usluge, proizvodi i
servisi
Službenici gradske
uprave
Nacionalna vlada,
Lokalne uprave iz
okruženja
Slika 16. E-uprava Srbije [27]
Infrastruktura e-uprave Srbije se sastoji od telekomunikacione i tehnološke infrastrukture, kao

i zakonske, bezbednosne i institucionalne infrastukture.
Glavni cilj aktivnosti koje se odnose na razvoj telekomunikacione infrastrukture u Srbiji je:
obezbeđenje jeftinog i brzog pristupa Internetu za građane i privredu, kao i izgradnja moderne
digitalne telekomunikacione mreže koja je neophodna za realizaciju integrisanih javnih usluga.
Posebnu pažnju treba obratiti na seoske i udaljene krajeve, kako bi svi građani imali pristup
Internetu i servisima e-uprave. Vlada treba da stvori odgovarajuće mehanizme koji će
obezbediti ispunjenje ovog uslova na slobodnom i privatizacionom tržištu telekomunikacija.
Tehnološka infrastruktura e-uprave Srbije sadrži sve komponente koje treba da sadrži
tehnološka infrastruktura e-uprave jedne zemlje, a koje su detaljnije opisane u poglavlju 2.3.3.
Trenutno je pažnja posvećena izradi portala i računarske mreže e-uprave Srbije. U savremenim
sistemima e-uprave, pa tako i u Srbiji, neophodno je da se e-identifikacija bazira na
kvalifikovanim elektronskim sertifikatima izdatim od strane akreditovanih sertifikacionih tela za
izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata u Srbiji u skladu sa „Zakonom o elektronskom
potpisu” i odgovarajućim podzakonskim aktima. Uspostava sistema razmene informacija između
samih organa i agencija e-uprave Srbije u okviru infrastrukture upravljanja znanjem u Srbiji je
značajna. Osnovne baze podataka – registri, koji se koriste u sistemima e-uprave u Srbiji su:
registar građana, registar pravnih lica i registar prostornih objekata. Ovaj deo je detaljnije
objašnjen u poglavlju 2.4.3.
Glavni cilj aktivnosti u oblasti zakonske, institucionalne i bezbednosne infrastrukture je -

definisati i izgraditi mehanizme, kao što je infrastruktura javnih ključeva, koji će obezbediti
zaštitu privatnosti građana, učiniti elektronske transakcije bezbednim i povećati poverenje u e-
upravu. Sva rešenja koja se razvijaju moraju biti u skladu sa nacionalnim i međunarodnim
standardima u ovoj oblasti.
U slučaju kad se gradi e-uprava za pojedinu državu, koja će uključivati više e-usluga, logično je
razmisliti o izgradnji jedinstvenog centra za podršku korisnicima u okviru institucionalne
infrastrukture.
Sve zemlje koje su uspešno pristupile elektronizaciji rada državne uprave, uvele su jedinstven,
centralizovan sistem odlučivanja u ovoj oblasti.
U različitim zemljama to je uzelo različite oblike: negde su osnivana nova ministarstva, negde
agencije, negde sekretarijati, negde su postojećim organima ili organizacijama dodeljivana
ovlašćenja.
Zajedničke karakteristike organizacije u svim ovim zemljama su:
 Uvedena je funkcija „državnog sekretara za informatiku”, koji vodi ovu oblast. On je

državni službenik iskusan u menadžmentu i organizaciji, vođenju projekta, budžetiranju i sa
solidnim znanjem informatike. On rukovodi organom ili organizacijom koja je direktno odgovorna
Vladi ili Parlamentu.
 U svakom organu ili organizaciji postoji „sekretar za informatiku” sa dvostrukom

odgovornošću: odgovoran je direktno državnom sekretaru za informatiku i istovremeno je
odgovoran svom rukovodiocu (ministru, direktoru, sekretaru) za sprovođenje elektronizacije
upravnih postupaka posebnih za taj organ ili organizaciju.
Potrebna organizaciona šema e-uprave u Srbiji bi mogla da izgleda kao na Slici 17.
Zadatak Republičkog Zavoda za informatiku i Internet je i delenje informacija o informacionim

rešenjima, te pružanje pomoći i podrške korisnicima kod rešavanja problema.
Vlada Republike Srbije Odbor Vlade zadužen za reformu

Potpredsednik Vlade zadužen za reformu
Ministarstvo za informatičko društvo Ostala Ministarstva i drugi organi i

organizacije
Državni sekretar za informatiku Sekretar za informatiku organizacije
Slika 17. Potrebna organizaciona šema e-uprave u Srbiji

2.4.5.1. Zakonska infrastruktura Srbije
Za uspostavljanje e-uprave „u kome svako može da stvara, koristi i razmenjuje informacije i

znanje, omogućavajući time pojedincima, zajednicama i narodima da dostignu svoj puni
potencijal u promovisanju održivog razvoja i unapređenju kvaliteta svog života", neohodno je
stvoriti odgovarajuće zakonsko okruženje. Zakonodavstvo koje se tiče Interneta treba da pruži
rešenja koja bi omogućila razmenu informacija i transakcije putem interneta.
Nova pravila moraju da pruže zaštitu podataka. Neophodno je definisati metode za zaštitu
patenata, kako bi se sprečila kršenja autorskih prava i patenata priznatih u zemlji i inostranstvu.
Sledeći prioritet je podsticanje odgovornosti i podizanje svesti, kako bi se smanjila zloupotreba
IKT. Najsloženiji i najobimniji zadatak u procesu pridruživanja EU jeste harmonizacija pravnog
sistema u Srbiji sa zakonodavstvom EU. Kao član e-JIE, Srbija je krajem 2002. godine potpisala
„Agendu za razvoj ID”. Svrha agende je definisanje prioriteta državne politike i ohrabrivanje
države da preuzme odgovornost za brži razvoj ID u zemlji i regionu, modeliranom prema
uspešnim inicijativama EU - e-Evropa 2002 i e-Evropa 2005. „Agenda e-JIE za razvoj ID” poziva
na usvajanje i primenu zakonodavne infrastrukture za ID u skladu s odgovarajućim uputstvima
EU, i to: zakonodavstva o elektronskoj komunikacionoj infrastukturi; konvencije Saveta Evrope
o kompjuterskom kriminalu (april 2005. godine); zakona o elektronskoj trgovini, zakona o e-
potpisu (decembar 2004. godine); propise o intelektualnoj svojini vezano za autorska prava,
baze podataka, patente, softver i topografiju integrisanih kola i zakone o zaštiti ličnih podataka,
uključujući i zaštitu privatnosti na Internetu 27.
Informaciono doba proširilo je primenu standarda i na oblast nematerijalne proizvodnje.

Nekoordinirano delovanje velikih poslovnih sistema, od kojih svaki u svom okruženju radi na
uvođenju nove tehnologije razmene podataka, dovelo je do odvojenih, međusobno
nekompaktibilnih sistema elektronske razmene podataka. Javila se potreba za postojanjem
skupa pravila - standarda za automatizovanu, elektronsku razmenu podataka koji regulišu
jedinstveno semantičko definisanje značenja pojedinih pojmova, ujednačavanje pojedinih
podataka po vrsti, dužini, broju decimalnih mesta i sl., kodiranje opštih pojmova, tj. izradu
šifarnika opšteg značaja, vrstu, sadržaj i sintaksu poruka/dokumenata koje se razmenjuju i
pravila za prenos i razmenu podataka. Nastali su UN/EDIFACT standardi.
2.4.5.1.1 UN/EDIFACT standardi
U početnoj fazi razvoja standarda elektronske razmene, 70-tih godina, standardi su bili
definisani na nivou individualnih organizacija i poslovnih sistema. Nakon toga, došlo je do
razvijanja „industrijskih standarda”, tj. standarda velikih privrednih organizacija. Neke od
poznatih su: SWIFT42, ODETTE43, EDIFICE44, CEFIC45 i mnogi drugi. 80-tih godina dolazi do
razvoja regionalnih standarda. U Severnoj Americi razvijen je standard ANSI X.12, a u Evropi -
standard GTDI46. Regionalni standardi su zadovoljili nacionalne potrebe. Standard ANSI X.12
se još uvek koristi u Severnoj Americi.
Septembra 1985. godine započinje se rad na objedinjavanju ova dva standarda i nastaje
UN/EDIFACT standard.
42
SWIFT (Societe for Worldwide Interbank Financial Telecommunications)
43
ODETTE (Organization for Data Excange Through Tel-Transmission In Europe)
44
EDIFICE (Electronic Industries Project)
45
CEFIC (Conseil European des Federations de Industrie Chemique)
46
GTDI (Gudelines for Trade Data Interchange)
Prvi rezultati ovog rada realizovali su se 1987. godine, usvajanjem prvih pravila pod oznakom
9735, a 1988. godine usvaja se i ISO47. Na 31. sednici grupe UN/ECE/WP4 definisana su
pravila Ujedinjenih Nacija za elektronsku razmenu podataka u administraciji, trgovini i
transportu. ISO standardi su brzo stekli popularnost i prihvaćeni su kao svetski standard za
elektronsku razmenu podataka, a u mnogim zemljama su prihvaćeni i usvojeni. U ovu grupu
spada i Srbija i Crna Gora. Standardi ISO 9735-sintaksna pravila i ISO 7372-osnovni elementi
podataka, usvojeni su od strane Saveznog zavoda za standardizaciju kao nacionalni standardi,
pod oznakama JUS ISO 9735 i JUS ISO 7372. Razvoj UN/EDIFACT standarda dovodi do
razvoja koncepta evropskih standrada za elektronsku razmenu podataka, koji ne donose bitnije
novine. Preduzele su se aktivnosti za usvajanje jednog dela UN/EDIFACT poruka kao evropskih
standarda. U tehničkom komitetu ISO/TC 154, nadležnog za usvajanje ISO standarda iz oblasti
elektronske razmene podataka, od mnogih zemalja, pa i Srbije i Crne Gore, izražen je zahtev
za usvajanje svih UN/EDIFACT standarda kao međunarodnih ISO standarda.
Bitna karakteristika UN/EDIFACT standarda je njegova opšta prihvaćenost i u razvijenim i

nerazvijenim zemljama, jer je osnovna osobina ovog standarda fleksibilnost i efikasnost.
Fleksibilnost obezbeđuje da se on uspešno može primeniti u državnim i javnim službama, kao i
u domenu industrijskih grana. Efikasnost obezbeđuje da se zadovolje svetske potrebe 55.
2.4.5.1.2. Standardi bezbednosti na Internetu
Pored standarda za elektronsku razmenu, značajni su i standardi koji se odnose na zaštitu

informatičkih resursa na Internetu. Zbog stvaranja i očuvanja međusobnog poverenja, sigurnost
informacija je uslov za budućnost e-poslovanja. U svetu se danas primenjuju tri standarda za
upravljanje sigurnošću informacija: britanski standard BS 7779, međunardni standrad ISO
17799 i SSE – CMM model sigurnosti, pri čemu je standard ISO 17799 najviše zastupljen 56.
Standard ISO 17799 opisuje formalizovan sistem upravljanja, koji bi trebalo da se primenjuje na
nivou preduzeća, koje uvodi sistem upravljanja zaštitom informacionih resursa. Navedeni
standard traži od organizacija sledeće: usvajanje odgovarajućih propisa i regulative u vezi sa
zaštitom informacionih resursa i da usvojeni propisi budu primenjivi na njihove poslovne
aktivnosti 56.
Standard BS 7799 je prvi objavljeni standard za zaštitu informatičkih resursa. Postoji niz
nacionalnih standarda koji pripadaju ovom domenu, kao što su: BSI, DIN, AFNOR. Takođe,
postoje vrlo rigorozni standardi renomiranih institucija, kao što su: ISO, NASA, DoD i drugi.
Rešenja za probleme standardizacije upravljanja zaštitom informatičkih resursa ponuđena su u
dokumentima renomiranih organizacija, od kojih su najznačajniji: „ISO/IEC TR 13335 (GMITS) ”,
„ISO/IEC DTR 14516 Guidelines for the Managment of Trusted Third Parties”, „BS 7799 Code
of Practice for Information Security Management48”, „NIST Computer Security Handbook,
Canadian Handbook on Information tehnology MG9”, „German IT Baseline protection manual”,
„ETSI ETR 237 Baseline Security Standard features and mechanisms”, „RFC 2196 Site
Security Handbook” i „ISO/IET TR 13569 Banking and relating services – Information security
Gudelines”. ISO u okviru zajedničkog Tehničkog Komiteta IEC JTC 49 1 ima Podkomitet 27,
putem kojeg nastaju standardi za sigurnost informacionih sistema. Do sada su, pod okriljem
organizacije ISO, nastala 33 takva standarda.
Pretraživanjem putem Interneta pokazalo se da postoji oko 78 drugih standarda iz područja

sigurnosti IS.
47
ISO (Međunarodna organizacija za standardizaciju)
48
Code of Practice for Information Security Management (britanski nacionalni standard za najbolju praksu za
upravljanje zaštitom informatičkih resursa)
49
JTC (Joint Tehnical Commity)
BS 7799 standard je načinjen u Engleskoj i sistematično obrađuje upravljanje zaštitom i daje

preporuke za efikasne mere i rešenja. Prvo izdanje, iz 1993. godine, nosi naziv „Code of
practice” i sadrži skup preporuka za organizovanje i sprovođenje računarske zaštite,
prikupljenih iz prakse vodećih međunarodnih kompanija. Publikaciju je izdao i projekat vodio
britanski „Department of Trade and Industry”, kome je u Srbiji pandan Privredna Komora Srbije.
Tokom 1995. godine, ”British Standard Institution” proglasila ga je standardom pod nazivom
BS7799. Standard se sastoji iz dva dela:
 7799-1 (Deo I): ”Code of Practice for Information Security Management”. Standard BS
7799–1 ne predstavlja specifikaciju za uvođenje sistema za upravljanje zaštitiom i informacionih
resursa, i zbog toga se ne može koristiti kao osnova za sertifikaciju. Treba naglasiti da se
postojeća verzija standarda ISO/IEC 17799 zasniva upravo na standardu BS 7799-1 12.
 7799-2 (Deo 2): “Specification for Information Security Management Systems”, sadrži
ček listu za ispitivanje kontrolnih i zaštitnih mehanizama.
Postojeća verzija standarda ISO/IEC 17799 nema direktne veze sa standardom BS 7799-2. Za
očekivati je da će predstojeći standard ISO/IEC 17799-2 rešiti pitanje specifikacije sistema
sigurnosti na međunarodnom nivou. Standard ISO/IEC 17799:2000 je kao internacionalni
standard objavljen krajem 2000-te godine. Britanski Institut za standarde podneo je ovaj
dokument za internacionalnu standardizaciju po ubrzanoj proceduri preko komiteta ISO/IEC
JTC1. Model sistema upravljanja zaštitom informatičkih resursa, koji podržava standard ISO
17799 je primenljiv za organizacije svih tipova i veličina, a može se prilagoditi različitim
geografskim, kulturnim i socijalnim uslovima.
Standard ISO 17799 predstavlja osnovu koja će omogućiti svim organizacijama širom sveta da
prevaziđu tehničke, političke i geografske barijere i da slobodno učestvuju na globalnom tržištu.
Implementacija sistema zaštite informatičkih resursa i njegova formalna sertifikacija prema
zahtevima standarda ISO 17799 postaje imperativ za mnoge kompanije, zbog toga što ovaj
standard sadrži osnovne elemente i zahteve za koje je postignut internacionalni konsenzus.
Standard omogućava multinacionalnim kompanijama da implementiraju jedinstven sistem za
upravljanje zaštitom informatičkih resursa na raznim lokacijama. Dokument na ukupno 65
strana jasno pokriva sledeća osnovna područja: definisanje politike zaštite u organizaciji, opis
sigurnosne infrastrukture u organizaciji, klasifikaciju i kontrolu resursa, zaštitu od zaposlenih,
fizičku zaštitu i zaštitu od prirodnih nepogoda, upravljanje računarima i mrežama, kontrolu
pristupa resursima informacionog sistema, razvoj i održavanje sistema, upravljanje
kontinuitetom poslovanja i usaglašenost standarda sa zakonskom regulativom i ostalim
standardima.
Standard ISO/IEC omogućava menadžmentu firme da sagleda i razume problematku

upravljanja zaštitom informacionih resursa u sopstvenoj organizaciji 56.
Mnoge farmaceutske organizacije u SAD primenjuju bežičnu tehnologiju, u cilju da se povežu

sa klijentima udaljenih jedinica preduzeća i da koriste Internet pristup visokih brzina.
U SAD se radi na razvoju regulative, zakona, polisa i pravila o uvođenju bežične tehnologije.
802.11 je grupa standarda u okviru IEEE. 802.11b koristi DSSS50 tehnologiju, koja u SAD
zauzima 11 kanala na frekvencama u industrijskom, naučnom, medicinskom i farmaceutskom
pojasu. 802.11a ne koristi "Direct Sequence" tehniku 57.
ISO/IEC 27001 je međunarodni standard koji predstavlja model za uspostavljanje, implementaciju, rad,
kontrolu, proveru, održavanje i unapređivanje sistema upravljanja informacionom sigurnošću (ISMS). Na
dizajn i implementaciju organizacionog ISMS-a utiču njene potrebe i ciljevi, sigurnosni zahtevi, uključeni
50
DSSS (Direct Sequence Spread Spectrum)
procesi, veličina i struktura organizacije. Ovaj međunarodni standard usvaja PDCA51 model,
primenjen u oblikovanju svih ISMS procesa. Usvajanjem PDCA modela odražaće se principi
postavljeni u OECD smernicama (2002.) za upravljanje sigurnošću IS i mreža. Ovaj međunarodni
standard usklađen je sa standardima ISO 9001:2000 i ISO 14001:2004 160.
Za zemlje u razvoju, važnu ulogu imaju pravni okviri i politika Vlade, koji pomažu ili koče razvoj
IT. Jedan od načina zaštite je i usvajanje „Zakona o elektronskom potpisu”. Pod elektronskim
potpisom podrazumeva se digitalizovana verzija svojeručnog potpisa, upotreba biometrijskih
tehnika, informacija o pošiljaocu elektronske pošte.
Termin „digitalni potpis” odnosi se na specijalnu vrstu elektronskog potpisa koji podrazumeva
korišćenje asimetrične enkripcije. Tokom proteklih pet do deset godina, više od 50 zemalja
usvojilo je zakone ili uredbe o elektronskom potpisu. U SAD, Juta je bila prva država koja je
usvojila zakon o elektronskom potpisu (1995. godine). SAD su usvojile 2000. godine zakon o
elektronskom potpisu na saveznom nivou. 1996. godine razvijen je „Model zakona o
elektronskoj trgovini” od strane UNCITRAL52, u kome su opisane faze pravljenja ugovora
elektronskim putem. 2001. godine UNCITRAL je objavio model zakona koji se odnosi na
elektronski ekvivalent potpisa-Model zakona o elektronskom potpisu. EU je 1999. godine
usvojila direktivu kojom je uspostavljen „zajednički okvir” za elektronski potpis.
Ruski zakon o elektronskom potpisu stupio je na snagu januara 2002. godine, ali je za jedini
metod usvojio enkripciju za stvaranje važećih elektronskih potpisa. Vlada Srbije je usvojila
zakon o elektronskom potpisu krajem 2004. godine.
2.4.5.1.3. Pravni aspekti u e-upravi Srbije
U Srbiji, propisi koji se odnose na razvoj e-uprave se mogu svrstati u tri grupe - propisi doneti
do 2001. godine, propisi doneti u periodu od 2003. godine do 2005. godine i propisi
doneti u periodu od 2005. godine do 2009. godine.
Propisi doneti u periodu 1989. godine do 2001. godine u Srbiji su:
 Zakon o IS Republike Srbije („Sl. glasnik RS", broj 12/96)

 Uredba o Programu razvoja IS Republike Srbije u 1997. godini („Sl. glasnik RS", broj 3/97)
 Uredba o Programu razvoja i funkcionisanja IS Republike Srbije u 1998. godini („Sl. glasnik
RS", broj 17/98)
 Uredba o obezbeđivanju i zaštiti IS državnih organa („Sl.i glasnik SRS", broj 41/90)
 Uredba o Programu razvoja i funkcionisanja IS Republike Srbije u 2000. godini („Sl. glasnik
RS", broj 10/00)
 Uredba o utvrđivanju programa razvoja i funkcionisanja IS Republike Srbije u 2001. godini
(„Sl. glasnik RS", broj 58/01)
 Uputstvo za izradu i usvajanje projekata IS državnih organa („Sl. glasnik SRS", broj 49/89)
Propisi doneti u periodu od 2003. do 2005. godine su:

 Krivični zakonik („Sl. glasnik RS", broj 85/05)
51
PDCA (Plan-Do-Check-Act )
52
UNCITRAL (Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo)
 Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog

kriminala („Sl. glasnik RS", broj 61/05)
 Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Sl. glasnik RS", broj 120/04
od 5. novembra 2004. godine)
 Pravilnik o bližim uslovima za izdavanje kvalifikovanih elektronskih potpisa
 Zakon o registraciji privrednih subjekata („Sl. glasnik RS", broj 55/04)
 Zakon o radiodifuziji („Sl. glasnik RS", br. 42/02 i 97/04)
 Zakon o standardizaciji („Sl. list SCG", broj 44/05)
 Zakon o elektronskom potpisu („Sl. glasnik RS", broj 135/04)
 Uredba o utvrđivanju kućnih brojeva, označavanju zgrada brojevima i označavanju naziva
naseljenih mesta, ulica i trgova („Sl. glasnik RS", br. 110/03 i 137/04)
 Podzakonski akti za sprovođenje Zakona o elektronskom potpisu („Sl. glasnik RS", br. 48/05,
82/05 i 116/05): Pravilnik o vođenju evidencije sertifikacionih tela, Pravilnik o Registru
sertifikacionih tela, Pravilnik o tehničko-tehnološkim postupcima za formiranje kvalifikovanog
elektronskog potpisa i kriterijumima koji treba da ispune sredstva za formiranje kvalifikovanog
elektronskog potpisa
 Zakon o telekomunikacijama („Sl. glasnik RS", br. 44/03 i 36/06)
 Zakon o javnom informisanju („Sl. glasnik RS", br. 43/03 i 61/05)
 Zakon o mernim jedinicama i merilima („Sl. list SCG", broj 44/05)
 Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda s
propisanim zahtevima („Sl. list SCG", broj 44/05)
 Zakon o akreditaciji („Sl. glasnik SCG", broj 44/05)
 Zakon o metrologiji („Sl. list SCG", broj 44/05)
 Zakon o oglašavanju („Sl. glasnik RS", broj 79/05)
Najvažniji propisi doneti u periodu od 2005. godine do 2009. godine su:
 Pravilnik o еvidеnciјi sеrtifikacionih tеla, Podzakonski akt za sprovođеnjе zakona o

еlеktronskom potpisu, „Sl.glasnik RS, br. 26/2008"
 Pravilnik o rеgistru sеrtifikacionih tеla za izdavanjе kvalifikovanih еlеktronskih sеrtifikata u
Republici Srbiji
 Podzakonski akt za sprovođеnjе zakona o еlеktronskom potpisu, „Sl.glasnik RS, br. 26/2008"
 Pravilnik o tеhničko-tеhnološkim postupcima za formiranjе kvalifikovanog еlеktronskog
potpisa i kritеriјumima koјi trеba da ispunе srеdstva za formiranjе kvalifikovanog еlеktronskog
potpisa, „Sl.glasnik RS, br. 26/2008"
 Podzakonski akt za sprovođеnjе zakona o еlеktronskom potpisu, „Sl.glasnik RS, br. 26/2008"
 Pravilnik o bližim uslovima za izdavanjе kvalifikovanih еlеktronskih sеrtifikata , „Sl.glasnik RS, br.
26/2008"
 Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, „Sl.glasnik RS, br. 97/2008”
 Zakon o slobodnom pristupu informaciјama od јavnog značaјa , „Sl.glasnik RS, br. 120/2004 i
54/2007"
 Zakon o ministarstvima, „Sl. glasnik RS, br. 65/2008", od 05.07.2008.godinе
 Zakon o јavnim nabavkama, „Sl. glasnik RS, br. 116/2008”

 Zakon o elektronskom dokumentu, oktobar 2009. godine
Propisi Srbije doneti tokom 90-tih godina su primereni tadašnjem stepenu tehnološkog razvoja i
standardima u oblasti IT. Sadašnji tehnološki nivo IT, razvoj metodologija, case alata,
orijentacija na objektno orijentisani razvoj, distribuirani sistemi, novi operativni sistemi, novi
opšteprihvaćeni standardi, nalažu potrebu reinženjeringa postojeće regulative. Pored
tehnoloških, zakonska regulativa doneta tokom 90-tih je prevaziđena i sa stanovišta aktuelnih
društvenih zahteva za implementaciju koncepta e-uprave i za usaglašavanje našeg
zakonodavstva sa zakonodavstvom EU i međunarodnim standardima.
Zakoni Srbije su usklađeni sa zakonodavstvom EU (konkretno se misli na „Zakon o registraciji

privrednih subjekata”, „Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja”, „Zakon o
elektronskom potpisu”, „Zakon o elektronskoj trgovini”, „Zakon o zaštiti podataka o ličnosti” i
odgovarajuća podzakonska akta), sadrže bitne elemente koncepta e-uprave, kao što su:
uvođenje elektronskog potpisa i elektronskih sertifikata, mogućnost dostavljanja zahteva
građana i privrednih subjekata elektronskim putem, pružanje usluga korisnicima putem
Interneta, komunikacija korisnika i organa vlasti putem elektronske pošte, sankcionisanje
nesavesnog i zlonamernog ponašanja i sl. Postoji izražena potreba za donošenjem „Zakona o
elektronskoj upravi”, koji bi odredio jedinstven okvir za uvođenje e-uprave u Srbiji i utvrdio
polazišta i pravila delovanja subjekata u ovoj oblasti. Donošenjem zakona bi se odgovorilo na
potrebu za ujednačenim i preglednim uređenjem odnosa između organa vlasti, kao servisa za
pružanje usluga, i građana i privrednih subjekata - korisnika usluga. Uspostavile bi se jasne
granice odgovornosti između samih organa i povećala bi se uspešnost i racionalnost trošenja
javnih sredstava. Sa druge strane, odgovorilo bi se na mnoga pitanja na koja područni zakoni
ne pružaju odgovor, počev od pravne valjanosti elektronskih dokumenata, od toga šta se smatra
originalom elektronskog dokumenta, do načina razmene elektronskih dokumenata između
organa, kao i između organa i korisnika, uvođenje elektronskih servisa, i sl., preko niza
organizacionih pitanja i odnosa, koji bi bili pravno utemeljeni u pravnom poretku Srbije.
Donošenjem „Zakona o elektronskom potpisu” učinjeni su početni koraci ka definisanju
zakonskog okvira za e-upravu.
2.4.6. Analiza stanja upotrebe IT i internet prezentacija u e-upravi Srbije
Rezultati anketa o upotrebi IT u Srbiji, koje je sproveo Zavod za informatiku i Internet, 2006.,
2007. i 2008. godine (metodologija EUROSTAT), prikazani su na Slici 18. U Srbiji 33,2%
domaćinstava poseduje internet priključak, što čini povećanje od 6,9% u odnosu na 2007.
godinu, a 14,7% u odnosu na 2006. godinu. Od ukupnog broja preduzeća koja imaju internet
priključak, 60,9% koristi e-usluge, što je povećanje od 0,4% u odnosu na 2007. godinu,
odnosno 11,9% u odnosu na 2006. godinu. Anketa je takođe pokazala da preko 260.000
građana koristi elektronske servise javne uprave, što je povećanje za nešto više 30.000 u
odnosu na 2007. godinu, odnosno 70.000 u odnosu na 2006. godinu. Od ispitanika koji koriste
elektronske servise javne uprave, čak 92,4 % je u poslednja 3 meseca koristilo Internet za
dobijanje informacija sa internet prezentacija javnih institucija, 71,1 % za preuzimanje zvaničnih
formulara i 57,4 % za slanje popunjenih obrazaca.
Sve iznete činjenice pokazuju da postoje interesovanja, ali i teškoće za razvoj ID u Srbiji
58,59,60.
Slika 18. Upotreba Interneta i servisa e-uprave u Srbiji 58,59,60
Analizu stanja internet prezentacija državnih organa Srbije izvršio je Zavod za informatiku i
Internet tokom 2006. godine.
Na osnovu dobijenih odgovora zaključeno je da 94 % institucija ima Web prezentaciju, a neke

od 6 %, koje je nemaju, kao razlog navode nepostojanje tehničkih i kadrovskih resursa.
Pokazuje se rast broja publikovanih Web prezentacija u periodu od 2000. do 2002. godine, da bi
u 2003. godini došlo do manjeg zastoja, a zatim u 2004. i 2005. godini do naglog rasta. U 2006.
godini pokazuje se smanjen rast broja prezentacija, koji se može objasniti visokim procentom
institucija koje već imaju Web prezentaciju, ali i činjenicom da se postojeća rešenja ne
zamenjuju novijim. Izradu rešenja Web prezentacija u 52 % organa je uradila firma van državne
institucije, 41 % je to bio zaposleni u samoj instituciji, a 7 % pojedinac van institucije. 42 %
prezentacija je na nivou pružanja informacija, 39 % daju mogućnost preuzimanja dokumenata,
a 11 % je na trećem nivou tj. imaju mogućnost elektronskog podnošenja dokumenata, a 8 %
nudi elektronske servise. Ukupno ima 33 % servisa za privredne subjekte (G2B), 32 % servisa
je namenjeno građanima (G2C), 28 % je namenjeno državnim organima, a 7 % su servisi
svrstani u ostalo. 43 % web prezentacija ažurira se svakodnevno, 20 % nedeljno, 6 % mesečno,
a 31 % po potrebi. 48 % prezentacija se nalazi na serveru internet provajdera, 33 % na
sopstvenom serveru lociranom u instituciji, a 19 % na serveru Uprave za zajedničke poslove
republičkih organa. E-mail se nalazi na sopstvenom serveru koji je lociran u samoj instituciji u
48 %, na serveru Uprave za zajedničke poslove republičkih organa u 44 %, a Internet provajderi
se koriste u samo 8 % slučajeva. Web prezentacije su publikovane na srpskom jeziku, na
ćiriličnom pismu u 39 %, latiničnom pismu u 25 %, dok je na engleskom jeziku dostupno 33 %.
3 % Web prezentacija je dostupno na drugim jezicima (italijanski, nemački). U 42 % državnih
organa 90 %-100 % zaposlenih koristi Internet za službene potrebe, u 19 % institucija 70 %- 90
% zaposlenih radi uz Internet, u 15 % je to 50 % - 70 % zaposlenih, u 11 % je 30 %-50 %
zapsoslenih. U svega 13 % institucija, Internet se koristi manje od 30 % [51].
2.4.7. Usklađivanje dizajna web prezentacija državnih organa Srbije

U cilju standardizacije WEB lokacija državnih organa, organa lokalne samouprave i javnih
službi, Republički Zavod za informatiku i Internet je definisao „Preporuke za izradu web
lokacije državnih organa”, kojima se definiše osnovni skup potrebnih elemenata za njihov
razvoj i održavanje, u skladu sa preporukom: „IEEE Standard 2001-2002“53. Republički Zavod
za informatiku i Internet nadležan je, kao posebna organizacija, za unapređenje, razvoj i
funkcionisanje IS državnih organa, lokalne samouprave i javnih službi.
Faze izrade WEB lokacije su: definisanje sadržaja, definisanje funkcionalnosti, definisanje
sistema navigacije, kreiranje grafičkog rešenja, izbor arhitekture i tehnologije, izrada sistema za
upravljanje sadržajem, implementacija, testiranje i obuka i održavanje.
Definisanje sadržaja podrazumeva aktivnosti: identifikacija grupa korisnika i njihovih potreba,

definisanje ciljeva WEB lokacije, definisanje strukture, specifikacije servisa i funkcionalnih
celina, identifikacija izvora informacija i formiranje elektronskog sadržaja.
Minimalna funkcionalnost, koju WEB lokacija treba da obezbedi, definisana je pomoću

zahteva [61] :
- podrška za više jezika sa mogućnošću prikaza identičnih i/ili različitih sadržaja

- podrška za više alfabeta (ćirilica i latinica)
- mogućnost izbora veličine slova (fonta)
- štampanje sadržaja stranice bez suvišnih detalja i grafičkih elemenata
- slanje sadržaja stranice elektronskom poštom
- obezbeđen prikaz multimedijalnih sadržaja (audio, video, slideshow i dr.)
- prikaz galerija slika, sistem vesti, arhiva zadatih sadržaja
- pretraživanje sadržaja WEB lokacije uz mogućnost filtriranja po zadatim kriterijumima uz
korišćenje logičkih operatora i datumskih ograničenja u pretraživanju arhive sadržaja
- sistem anketa sa opcijom da posetioci predlažu teme i pitanja
- mogućnost kontaktiranja od strane posetioca direktno sa WEB lokacije
- postojanje zatvorenih celina dostupnih samo registrovanim posetiocima
- preuzimanje i predavanje dokumenata/datoteka u raznim formatima (.pdf, .doc, .xml, .xls,
.zip...), sistem za generisanje izveštaja o posećenosti WEB lokacije
- WAP54 verzija WEB lokacije
- sistem pomoći korisnicima
Minimalna funkcionalnost, koju sistem za navigaciju WEB lokacije treba da obezbedi,

definisana je pomoću sledećih zahteva: navigacija u maksimalno tri nivoa, prikaz pozicije u
hijerarhijskoj strukturi WEB lokacije, unakrsne veze i paralelni sistem sa tekstualnom
navigacijom i automatski generisana mapa WEB lokacije [61].
U cilju obezbeđenja intuitivnog korišćenja svake WEB lokacije na nivou Republike definisano je
grafičko rešenje koje podrazumeva stilizovanu formu sledećih elemenata u pojedinim delovima
WEB lokacije:
53
„IEEE Standard 2001-2002”, IEEE preporučena praksa za Internet – inženjering, WEB lokacije, menadžment WEB
lokacije i životni ciklus WEB lokacije („IEEE Standard 2001-2002, IEEE recommended Practice for the Internet –
WEB Site Engineering, WEB Site Management and WEB Site Life Cycle“).
54
WAP (Wireless Access Protocol)
- U zaglavlju stranice: zastava Republike, grb Republike, logo institucije, adresni podaci
institucije
- U segmentima za navigaciju: horizontalni glavni meni ispod zaglavlja sa istaknutom izabranom
(aktivnom) opcijom, horizontalna „relativna navigacija“ i leva „vertikalna navigacija“
- U informativnom/radnom prostoru stranice: objekti odgovarajućih dimenzija i specifičnog
kolorita, unakrsni linkovi, paralelni sistem tekstualne navigacije na dnu stranice i WEB ili e-mail
adresa autora rešenja WEB lokacije na dnu stranice, sa veličinom fonta od maksimalno 10 pt.
Osnovni zahtevi za grafičko rešenje su takvi da stranice treba da budu identično prikazane u
svim najzastupljenijim internet pretraživačima, grafički elementi treba da budu optimizovani za
brzo učitavanje na svim vrstama internet veza i u izboru palete boja i njihovog rasporeda u
celokupnom grafičkom rešenju treba poštovati odgovarajuće standarde za Internet prezentacije.
U izboru arhitekture i tehnologije realizacije WEB lokacije osnovni zahtevi su: minimalno
troslojna arhitektura, nezavisnost funkcionalne logike od konkretnog sistema za upravljanje
bazama podataka, robusnost sistema za upravljanje bazama podataka, modularni razvoj i
potpuno objektno orjentisana realizacija, skalabilnost i sigurnost podataka i celokupnog sistema
[61].
Osnovni zahtevi koje sistem za upravljanje sadržajem WEB lokacije treba da ispunjava su:
ažuriranje i dopuna svih sadržaja WEB lokacije, upravljanje objavljivanjem sadržaja, pregled pre
konačnog objavljivanja izmena, uvoz i upravljanje tabelama, preuzimanje dokumenata i
datoteka svih formata, upravljanje korisničkim nalozima i privilegijama, upravljanje strukturom
stabla (personalizacija WEB lokacije prema pravima pristupa korisnika), upravljanje Internet
stranama, poseban interfejs za urednike i upravljanje unakrsnim vezama [61].
Implementacija, testiranje i obuka obuhvataju: postavljanje probne verzije, ispitivanje

celokupne funkcionalnosti svih elemenata strukture WEB lokacije dostupnih korisniku,
ispitivanje celokupne funkcionalnosti svih elemenata sistema za upravljanje sadržajem i obuku
korisnika. Rezultat ove faze je „Izveštaj o testiranju”, na osnovu koga se donosi „Odluka o
objavljivanju WEB lokacije”. U odluci se posebno navode imena odgovornih lica, njihove uloge u
održavanju WEB lokacije, kao i internet adresa WEB lokacije. Održavanje WEB lokacije
obuhvata: preventivno održavanje, koje obuhvata potrebne aktivnosti za obezbeđenje pune
raspoloživosti i funkcionalnosti WEB lokacije non-stop: 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji i 365
dana godišnje, korektivno održavanje, koje obuhvata potrebne aktivnosti za otklanjanje svih
nedostataka koji se jave u toku eksploatacije i adaptivno održavanje, koje obuhvata potrebne
aktivnosti za prilagođavanje sadržaja, strukture i funkcionalnosti svim potrebama nastalim u
toku eksploatacije WEB lokacije [61].
3. E-poslovanje u farmaciji, zdravstvu i regulativi lekova
U ostvarivanju ciljeva uspešnog poslovanja u farmaciji, zdravstvu i regulativi lekova, IT i

softverski alat su od velikog značaja, i to u domenu upravljanja podacima za - sakupljanje,
evidentiranje, skladištenje i obezbeđenje podataka, podršku odlučivanju, predviđanja i slično
[62].
Nova istraživanja u oblasti farmacije, zdravstva i regulative lekova, sinteza farmakoloških

informacija, primena IT, omogućavaju šira saznanja o lekovima, definisanje novih pristupa u
lečenju, unapređenje koncepta rasuđivanja i edukacije o lekovima i o lečenju pacijenata [63].
Ključni elementi za uvođenje jedinstvenih, standardnih, jednoznačnih identifikatora za farmaciju
su:
 jedinstvena numeracija i identifikacija proizvoda

 jedinstven jezik poslovnog komuniciranja
 šire i čvršće povezivanje proizvođača lekova, farmaceutskih organizacija i zdravstvenih
institucija kroz efikasnije informisanje i bolju saradnju
 povećanje proizvodnje i racionalnosti poslovanja i
 zaštita korisnika farmaceutskih proizvoda i bolja farmaceutska zdravstvena zaštita uz
prihvatanje međunarodnih standrada
 planiranje potrebnih vrsta i količina lekova i ostalih sredstava
 smanjenje zaliha i racionalizacija i efikasnije usmeravanje sredstava
 elektronska razmena recepata i obezbeđenje sigurnog transfera informacija,
obezbeđenje podataka o rokovima, upotrebe i načinu čuvanja lekova [64].
Cilj farmaceutsko-informatičke delatnosti jeste: organizacija, racionalizacija i funkcionisanje

farmaceutske službe na optimalan način, odnosno, poboljšanje kvaliteta rada, obezbeđenje
tačne, potpune i blagovremene informacije, kao i smanjenje troškova [170].
Osnovni segment iz domena IT koji pomaže uspešnosti poslovanja je IS preduzeća, koji

povećava efikasnost u procesu proizvodnje, obezbeđuje brže i bolje poslovne komunikacije i
utiče na bolju organizaciju preduzeća. Jedan od opštih problema u farmaciji i regulativi lekova je
prikupljanje, manipulisanje, obrada i korišćenje podataka koji se svakodnevno, u velikim
količinama, prikupljaju u obimnoj dokumentaciji farmaceutskih ustanova. Za donošenje odluka u
farmaciji i regulativi lekova neophodne su informacije koje može da obezbedi jedan dobar
informacioni sistem. Za efektivnost tog sistema značaj imaju komunikacije između farmaceuta,
lekara, menadžera, informatičara i statističara, zbog toga što svaka od ovih grupa ima različite
potrebe i teškoće u komunikaciji tih potreba. U farmaciji, zdravstvu i regulativi lekova se
najčešće koriste sledeći IT alati:
 Elektronski zdravstveni zapisi, koji obuhvataju medicinske istorije građana, ali i

nemedicinske podatke koji se čuvaju u tekstualnom ili netekstualnom formatu. Elektronsko
zapisivanje podataka i njihov prenos postaju neodložni za klinike, apoteke, administraciju,
statistiku, za praćenje određenih pojava vezanih za zdravlje pojedinaca i stanovništva;
 Baze podataka, u kojima su podaci, pomoću kojih je moguće unaprediti farmaciju,

olakšati mere zaštite zdravlja ljudi, a koriste se za postizanje dugoročnih i brzih efekata;
 Internet, kojim se povezuju farmaceutske organizacije, farmaceutske organizacije i

zdravstvene institucije, farmaceutska industrija i država. Na ovaj način povećava se
obaveštenost, učešće u farmaciji i unapređuje se obrazovanje. U farmaciji se najčešće koriste
sledeći internet servisi: e-mail, FTP, telnet, elektronske konferencije, diskusione liste, www i
IRC. Najmasovniji su, ipak, elektronska pošta i web. Web ima mnogobrojne svrhe, od
pronalaženja zahtevanih sadržaja, kupovine, uključivanja u tekuće diskusione liste,
pronalaženja i skidanja saveta, do pronalaženja informacija o lekovima. U farmaciji i zdravstvu
se Internet najčešće koristi za uspostavljanje kontakata, ispitivanje tržišta, proširenje broja
pacijenata, partnera, klijenata, smanjenje troškova i vremena, kontrolu pružanja usluga i
poboljšavanju odnosa sa pacijentima i drugim zdravstvenim institucijama;
 Umrežavanje i telemedicina - mrežni sistemi u obliku Intraneta, Ekstraneta i Interneta

zahtevaju interdisciplinarnu saradnju. Ekstranet i Internet omogućavaju i povezivanje sa
lokalnim farmaceutskim, zdravstvenim organizacijama i apotekama i na licu mesta pripremanje
recepture za lekove koji su pacijentu neophodni;
 Elektronske zdravstvene kartice - kartice sa memorijom i kartice sa čipom (smart

kartice). Smart kartice u čipovima ili u vidu laserskog zapisa imaju zapamćene zdravstvene i
druge podatke pacijenata. Najbolji način je da one postoje paralelno sa sistemom evidentiranja
zdravstvenih podataka, jer olakšavaju pristup svim relevantnim podacima o pacijentovoj terapiji.
Smart kartice su primenjene u sistemu kućnog lečenja najveće organizacije „Infomed Inc.” u
SAD-u. Sistem je bio namenjen za obuhvatanje podataka o prepisnoj terapiji i njenim efektima
prilikom svake posete pacijentu. Postojala su dva tipa kartica: za lekare i za pacijente. Lekari su
imali na raspolaganju i dva tipa uređaja, od kojih je jedan bio statičan, nalazio se u njihovim
ordinacijama i služio kao integrator i za komunikaciju sa lokalnom centralom, a drugi, prenosni,
služio je za prikupljanje podataka o kućnim posetama. Sredinom ’80 godina korišćene su
zdravstvene smart kartice u programu ”Methodist Hospital and Baylor Collage of Medicine” iz
Hjustona, koje su unapred bile programirane za prikupljanje i izdavanje podataka o količini i vrsti
hrane i lekova, promenama u težini i vežbama koje je trebalo svakodnevno obavljati. Francuska
je 1987. godine izradila program SESAM, koji je projektovan od strane Francuskog Ministarstva
za socijalnu zaštitu i primenjen u 5 gradova različite veličine, pri čemu je u svakom gradu izdato
između 3000 i 5000 kartica. Apotekama je bilo omogućeno da, na osnovu podataka na kartici,
izdaju odgovarajuće lekove pacijentima. Svaka kartica je sadržala: datoteku sa administrativnim
podacima, tj. podacima za identifikaciju i naknadu prava, i datoteku sa podacima o svim važnim
zdravstvenim detaljima. Kartica istovremeno služi i kao sredstvo plaćanja zdravstvenih usluga.
Sadrži poverljive informacije koje svojim podacima mogu da ugroze privatnost pacijenta, te joj
može pristupati samo lekar ili farmaceut koji poseduje specijalnu autorizovanu profesionalnu
karticu. Nemačka je 1994. godine počela da uvodi zdravstvene smart kartice za svoje građane,
kako bi podigla ukupni zdravstveni nivo i smanjila troškove povećanjem efikasnosti obrade
farmaceutskih i administrativnih informacija. U prvoj polovini 1995. godine kineska vlada je
najavila “Golden Health Project”, koji predstavlja program za modernizaciju zdravstva baziran
na laserskim karticama 65.
 Tehnologije za podršku odlučivanju bazirane na razvoju softvera i IT alata za

farmaceutske stručnjake, kojima se olakšava donošenje odluka.
 Elektronski dnevnici za pacijente, kao npr. "Qickstudy Log" - Etrials, koji služi
pacijentu za unos podataka u dnevnik ili "Clinitrac", bežični pacijentov dnevnik, elektronski
aparat kojim se omogućava kliničko istraživanje neželjinih dejstva lekova 64.
3.1. 21 Code of Federal Regulation (CFR) Part 11 – osnova u farmaciji
Uvođenje informacionog sistema bez papira je od velikog značaja u farmaceutskim

organizacijama i na toj aktivnosti se radi proteklih dvadeset godina. Prednosti ovakvog načina
poslovanja su: brzina i pouzdanost u razmeni informacija, pristup samo određenim podacima,
smanjenje cene, skladištenje informacija…
21 CFR Part 1155 postavlja osnove ovih stremljenja u farmaciji. 1991. godine, članovi
farmaceutske industrije sastali su se sa ciljem da odrede kriterijume kojima bi se prihvatali
elektronski zapisi i elektronski potpisi koji zadovoljavaju kriterijume sadašnje DPP56.
FDA57 je 21. jula 1992. godine najavila predlaganje pravila ANPRM 58, u kojem je naglasila
planiranje upotrebe elektronskog zapisa i elektronskog potpisa i zatražila je komentare. Stiglo je
53 komentara. 31. avgusta 1994. godine, FDA objavljuje predloženo pravilo o elektronskom
55
21 CFR Part 11 (21 Code of Federal Regulation Part 11)
56
DPP (Dobra Proizvođačka Praksa )
57
FDA (Food and Drug Administration) je Američka uprava za hranu i lekove.
58
ANPRM (Advanced Notice of Proposed Rule Making)
zapisu i potpisu, koje je dopunjeno sa pristiglim komentarima i ponovo zahteva mišljenja o ovoj
regulativi, koja je trebalo dostaviti do 29. novembra 1994. godine. Pravilo koje obuhvata
kriterijume, kojima se izjednačuje elektronski zapis i elektronski potpis sa zapisom tj. potpisom
na papiru, je 21 CFR Part 11. Svi elektronski zapisi i potpisi koji zadovoljavaju ovo pravilo,
ekvivalentni su zapisima na papiru. 20. marta 1997. godine, FDA objavljuje konačnu verziju.
Ove regulative, koje su primenjene u svim segmentima FDA, trebalo je da omoguće široku
primenu IKT, a sve u službi zdravlja. Nakon zvaničnog stupanja na snagu ove regulative, 20.
avgusta 1997. godine, pokrenuta je masovna i obimna prepiska i diskusija između industrije i
FDA vezano za primenu pravila Part 11.
EZ59 je reagovala sa malim zakašnjenjem: objavljivanjem direktiva u decembru 1999. godine i

prihvatanjem u maju 2000. godine, dok je intenzivna primena otpočela 2001. godine. 21 CFR
Part 11 se primenjuje na elektronske zapise i elektronske potpise, kao i na kontrolu otvorenih i
zatvorenih sistema. Zapisi u zatvorenom IS su: validacija sistema, generisanje kopije u
elektronskoj formi zapisa, zaštita podataka, pristup samo ovlašćenim osobama, automatsko
obeležavanje dokumenta sa datumom, vremenom i imenom osobe koja je generisala ili izvršila
izmenu dokumenta, kontrola koraka i zapisa, autorizacija osobe koja pristupa sistemu, kontrola
uređaja koji pristupaju sistemu, kontrola ovlašćenja, kontrola elektronskog potpisa i kontrola
distribucije dokumentacije, kao i njihove izmene i revizije. Pogodnosti za primenu, koje ova
regulativa donosi, su: mogućnost otkrivanja nekorektnog zapisa, mogućnost generisanja
elektronske kopije zapisa, automatsko generisanje izveštaja revizije svih zapisa i potpisa,
automatska kontrola pristupa sistemu i podacima.
Elektronski potpis je i zakonski postao ekvivalentan sa ručnim potpisom. Proizvođači i proizvodi,

koji se distribuiraju u Americi, moraju se pridržavati pravila 21 CFR Part 11. Najviše problema
nastalo je oko primene na računarskim sistemina, koji su bili instalirani pre 20. avgusta 1997.
godine i oko primena na računarskim sistemima na kojima nije implementiran elektronski potpis.
Kao odgovor na silne primedbe i pritisak Farmaceutske industrije o teškoćama u implementaciji
i usaglašavanju sa zahtevima, FDA je 4. februara 2003. godine privremeno povukla 21 CFR
Part 11 na reviziju i doradu. Šest godina nakon zvaničnog objavljivanja, skoro sve farmaceutske
kompanije pokušavaju da se usaglase tj. nemaju potpuno usaglašen sistem. Sa novim
računarskim sistemima situacija je nešto bolja, jer se koristi elektronski potpis u obliku
skeniranja retine, tiska prsta, smart kartice ili passworda.
Elektronski potpis, baziran na biometrijskim osobinama olakšava sam čin pristupa. Primenom
regulative 21 CFR Part 11, kompjuterski sistem sa elektronskim potpisom i zapisom mora biti
validiran, a takođe mora biti potvrđena i njegova pouzdanost i sposobnost da prepozna
nekorektan ili izmenjen zapis. DPP je pokazala da je zahtev za dva potpisa, koja prate jedan
elektronski dokument, sasvim opravdan.
Jedan od potpisa potvrđuje unos podataka, dok drugi potpis verifikuje korektnost unetih
podataka. Prema FDA regulativi zahteva se ograničen broj ovlašćenih osoba za pristup sistemu,
kao i njihova obučenost za korišćenje sistema. Obuka i periodična provera obučenosti mora biti
dokumentovana, a dokumentacija dostupna inspektoru. Inspekcije i provere u Farmaceutskoj
industriji, po zahtevima DPP, postale su sve učestalije. U publikaciji izdatoj od strane Udruženja
Inspektora u Faramciji PIC/S60, "Good Practices for Computerised Systems in Regulated GXP
Environments", istaknute su smernice i tačke na koje se mora obratiti posebna pažnja pri
inspekciji računarskog sistema: dokumentacija o razvoju softvera, plan testiranja, uputstvo za
realizaciju i dokumentovanje testiranja, dokumentovani izvorni kod sa komentarima i
objašnjenjem funkcija, izveštaj testiranja, održavanje, procedura i zapisi, kao i kontrola i izmena
dokumentacije, uputstava i standardnih operativnih procedura 66.
59
EZ (Evropska Zajednica)
60
PIC/S (Pharmaceutical Inspection Convention)
3.2. Pravni aspekti primene e-poslovanja u farmaciji i regulativi lekova
Razmatrajući elektronsku razmenu podataka, najčešće se traže odgovori na sledeća pitanja:
 Ko je odgovoran za informacije poslate posredstvom računara?

 Kako se dokazuje verodostojnost informacija i njenih pošiljalaca?
 Ko je odgovoran za nastale štete i njihove naknade?
 Kako zakonski regulisati elektronsku razmenu podataka 65?
Važno je nagovestiti da svi potrebni pravni propisi, koji treba da regulišu elektronsku razmenu
podataka, nisu doneti čak ni u zemljama koje imaju dugogodišnju praksu u primeni elektronske
razmene podataka.
Osnovna pravna pitanja vezana za odgovornost za informacije poslate posredstvom računara i

telekomunikacione mreže su:
 Ko je odgovaran ako dođe do izmene sadržaja poruke u toku njenog prenosa?

 Ko je odgovoran za prevaru i ako neovlašćeno lice sazna sadržaj poruke i time povredi
privatnost ili integritet poruke, ili nanese materijalnu štetu pošiljaocu ili primaocu poruke?
 Kakva je odgovornost posrednika preko koga se poruke najčešće šalju?
 U kojim slučajevima postoji ograničenje ili oslobađanje od odgovornosti 65?
U pogledu zakonskog regulisanja, bilo bi poželjno da se svi relevantni zakoni dopune

odredbama, koje bi ukazale pravnu valjanost dokumenata koji je dostavljen elektronskim putem.
Drugi način je da se na nivou zemlje donese jedinstven zakon kojim bi se regulisala osnovna
pitanja vezana za elektronski način zaključivanja poslova u međunarodnom i unutrašnjem
prometu. Uobičajeni način regulisanja međusobnih odnosa strana u elektronskoj razmeni je
uključivanjem Sporazuma o razmeni, koji reguliše pravne i tehničke aspekte elektronske
razmene podataka, a služi i kao zamena za nacionalnu ili međunarodnu pravnu regulativu koja
nedostaje u ovoj oblasti.
Sporazum o razmeni reguliše pitanja pravne valjanosti elektronske razmene podataka, pitanje
potpisa i originala dokumenata, obrade i potvrde prijema podataka, bezbednosti razmenjivanih
podataka, skladištenja i revizije podataka 65.
Računarski sistemi i računarske mreže ugrožavaju pojedince i njihova prava i slobode, a od svih
prava, najugroženije je pravo na privatnost. Primena Interneta i elektronske razmene podataka
otežava obezbeđenje mreža i sistema, ali i realizaciju ljudskih prava [67].
Osnovno pitanje je - kome zdravstveni podaci pacijenata i podaci o lekovima mogu biti
dostupni? Odgovor se najčešće vezuje za: lekare, farmaceute, istraživače i ispitivače, koji, iz
određenih razloga, zahtevaju ispitivanja. Neophodno je precizno definisanje njihovih obaveza u
odnosu na ove podatke i njihov tretman, dužina i način čuvanja podataka, ali i definisanje
provajdera ovakvih podataka. Podaci se najčećše koriste u: medicinske svrhe, društvene svrhe,
istraživanje i razvoj.
Prikupljanje, obrada, čuvanje i korišćenje zdravstvenih podataka mora biti u skladu sa

određenim principima, ustanovljenim u okviru međunarodnih i nacionalnih akata ili etičkih
kodeksa. Posebno se vodi računa o sakupljanju podataka po određenim procedurama, koje
moraju biti otvorene za sve. Postupak obezbeđivanja podataka i procedura, kao i status i
tretman podataka i informacija, moraju biti potpuno formalizovani, jer se radi o osetljivim,
izuzetno vrednim i moćnim podacima i podacima koji predstavljaju korak u budućnost
pojedinaca i njihovih porodica.
Privatnost se definiše kao pravo i mogućnost ličnosti da sami određuju kada, kako i u kojoj
meri informacije o njima mogu biti ustupljene drugima. Pravo na privatnost je jedno od osnovnih
i neotuđivanih ljudskih prava svakog pojedinca, koje predstavlja zbirni naziv za zaštitu
raznorodnih prava, a kojima se obezbeđuje integritet i dignitet njegove ličnosti, života, imena,
identiteta, lika, korespodencije i komunikacije, a radi očuvanja tajnosti i slobode njegovog
privatnog, intelektualnog i porodičnog života 65.
Pravo na privatnost je jedno od osnovnih ljudskih prava, neotuđivo vezano za ličnost čoveka i
predmete koji su neposredno vezani za njega, i ne može se preneti na drugog pojedinca 65.
Pravo na privatnost obezbeđuje ljudskoj ličnosti integritet i dignitet 65.
Pravo na privatnost je bilateralnog karaktera, jedan deo je apsolutnog, a drugi relativnog

karaktera. Pravo na privatnost zahteva očuvanje tajnosti i slobode privatnog, intelektualnog i
porodičnog života, tj. predviđa i obezbeđuje poštovanje privatnosti, sankcioniše sve oblike
indiskrecije, koji mogu biti različiti od slučaja do slučaja. Pravo na privatnost se proširuje na
pravo za informacionu privatnost, kao pravo pojedinca koji se izjašnjava i kome svi njegovi lični
podaci mogu biti dostupni. Pravo na informacionu privatnost je novo pravo kojim se
dopunjuje klasično pravo na privatnost. Relativnog je karaktera tj. može, u strogo predviđenim
slučajevima i okolnostima, biti narušeno od strane unapred određenih subjekata. Pravo na
informacionu privatnost obuhvata: pravo na obaveštenost, pravo na korišćenje podataka, pravo
pristupa i uvida, pravo ispravke i pravo na ravna sredstva [65.
Sledeći međunarodni dokumenti zaštićuju podatke i garantuju privatnost i informacionu

privatnost:
 Evolucija o upotrebi kompjutera u medicini – WHO61 (1973., 1983.)

 Konvencija saveta Evrope br. 108 o zaštiti pojedinca u vezi sa automatskom obradom
podataka
 Preporuka broj R (83)10 Komiteta ministra Saveta Evrope o pravilima za automatizovane
skupove podataka
 Preporuka broj R (96)10 Ministra Saveta Evrope o zaštiti ličnih podataka u oblasti zdravstva
 Direktiva 95/46/EC Evropskog parlamenta i Saveta
 Lisabonska deklaracija o pravima bolesnika
 Vodič WHO: Medicinski proizvodi i Internet - kako doći do prave informacije (09.05.1998)
65.
Pod uticajem promena koje su nastale u gotovo svim oblastima ljudskog života i rada, pod
uticajem informatičke tehnologije, ni Srbija nije ostala po strani. U Srbiji, tek sada počinje period
kada IT u zdravstvu i farmaciji dobija na značenju.
Sledeći nacionalni dokumenti zaštićuju podatke i garantuju privatnost i informacionu

privatnost: Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, iz 1998. godine i Zakon o evidencijama u oblasti
zdravstva 65.
61
WHO (World Health Organization ) je Svetska zdravstvena organizacija.
3.3. Standardi kvaliteta i propisi u farmaciji
Intenzivne promene, koje se dešavaju u našem okruženju uslovljavaju promenu načina rada
u svim njenim delatnostima: razvoju, proizvodnji, kontroli, distribuciji i primeni. Promene su
skoro svakodnevne i odnose sa na: naučnoistraživački rad, osavremenjavanje proizvodnih
pogona i osvajanje proizvodnje novih farmaceutskih preparata, uključivanje laboratorija u
međunarodnu mrežu priznatih laboratorija, pružanje informacija i drugih vrsta usluga, koje
treba da budu u skladu sa razvojem farmakologije i farmaceutske tehnologije, i permanentno
obrazovanje, koje odgovara potrebama i dostignućima. U farmaceutskoj delatnosti, čiji proizvodi
utiču na sigurnost i bezbednost zdravlja ljudi, primenjuju se posebni propisi koji regulišu
kvalitet.
Decenijama se u tu svrhu koriste Farmakopeje, da bi se pre tridesetak godina pojavili i propisi

DPP, DLP62, DKP63 i drugih praksi. Propisi DPP se odnose na proizvodnju i kontrolu kvaliteta
proizvoda, a propisi DLP i DKP na kvalitet u projektovanju proizvoda. U početku su ovo bile
preporuke, ali su vrlo brzo postale zakon, i većina, uglavnom proizvođača, je počela da ih
primenjuje od momenta nastanka. Prvi put se u ovim propisima pojavljuju termini - sistem
kvaliteta, obezbeđenje kvaliteta i upravljanje. Poboljšavanje poslovnih procesa kvalitetom, a
kasnije, objavljivanjem serije standarda ISO 9000, ovi pojmovi postali su jedinstveni za
mnogobrojna područja [68].
Prvi propis iz ove grupe, pod nazivom „Lekovi - Važeća dobra praksa u proizvodnji, preradi,
pakovanju i čuvanju", nastao je 1962. godine na zahtev FFDCA64, dok je odgovarajući propis za
lekovitu hranu za životinje i premikse usvojen 1967. godine. Propis DLP (za pretklinička
laboratorijska ispitivanja) FDA je izdala 1978. godine. Na internacionalnom nivou, propis -
„Dobra praksa u proizvodnji i kontroli lekova" usvojen je 1975. godine na 28. skupštini WHO i
on postaje osnova za postavljanje kvaliteta u svim razvijenim farmaceutskim industrijama
sveta. Naš nacionalni propis, DPP, izdat je 1985. godine. U početku, on je imao status
podzakonskog akta, da bi izdavanjem novog zakona o proizvodnji i prometu lekova 1993.
godine, ovaj propis promovisan u zakonski nivo. Sve do devedesetih godina XX veka u
farmaceutskoj industriji preovladava mišljenje da - postojeći propisi DPP, DLP, DKP dovoljno
dobro definišu kvalitet. Primenom standarda serije ISO 9000 ovo uverenje slabi, posebno u
području EEZ65. Rezultat toga je prihvatanje šireg koncepta kvaliteta u standardima ISO 9000
i shvatanje da postojeći propis DPP treba dopuniti u delu: odgovornosti rukovodstva za
kvalitet, ugovaranja, projektovanja proizvoda i nabavke materijala. Tako, već 1994. godine,
izlazi inoviran propis DPP, sa navedenim širim postavkama. U Srbiji su ovi propisi objavljeni
1998. godine pod nazivom „DPP za lekove u medicini" i „DLP za lekove u medicini"[59].
U isto vreme, EZ postavlja uslov farmaceutskim kućama zemalja članica EZ, da ukoliko
žele da lekove plasiraju na zajedničko evropsko tržište, moraju da dokažu da imaju
proizvodnju organizovanu prema zahtevima EZ. Međutim, FDA ima drugačije mišljenje i ne
prihvata ISO 9000 kao jedini za definisanje kvaliteta. Propisi DPP i 21 CFR Part 210 i 211 u
potpunosti odgovaraju zahtevima datim u ISO 9002. Od 1990. godine, u svetu je prisutna
aktivnost stručnjaka i specijalizovanih timova razvijenih zemalja (SAD, Evrope i Japana) na
harmonizaciji zahteva za kvalitet u farmaceutskoj delatnosti, a posebno zahteva za
stabilnost, sterilnu proizvodnju i mikrobiološku ispravnost proizvoda. ICH tela takođe rade i
na harmonizaciji propisa za registraciju lekova. Razvoj regulative na svetskom nivou prate i
izmene nacionalnih regulatornih sistema, u cilju harmonizacije sa njihovim propisima i
preporukama [68].
62
DLP (Dobra laboratorijska praksa)
63
DKL (Dobra klinička praksa)
64
FFDCA (Američka savezna agencija za hranu, lekove i kozmetiku)
65
EEZ (Evropska ekonomska zajednica)
3.4. Prednosti i nedostaci korišćenja e-poslovanja u regulativi lekova
Onlajn pristup podacima donosi uštede farmaceutskim i zdravstvenim organizacijama, koje se

odnose na smanjenje troškova skladištenja i transporta podataka, a ovakav pristup poboljšava
kvalitet kroz mogućnost kooperativnog rada više farmaceuta [69].
E-poslovanje se definiše i kao razmena informacija pomoću elektronskih mreža radi

ostvarivanja podrške poslovnim procesima, bilo unutar ili izvan organizacije [70].
E-poslovanje se pojavilo još početkom 80-ih godina prošlog veka. Masovni razvoj i primena
Interneta uticali su na motivaciju korisnika da, u potrazi za ekonomičnijim i efikasnijim radom,
koriste i mogućnosti koje pruža e-poslovanje [71].
E-poslovanje postaje trend u farmaceutskoj industriji [72].
Dolazi do promena u kulturi organizacija, kroz stvaranje Intraneta i njegovog povezivanja sa

Internetom. Ovim poslovanjem se omogućava:
 elektronska kancelarija, koja se zasniva na primeni IT u kancelariji/laboratoriji,

prijemnom odelenju, apoteci;
 kancelarijski informacioni sistem, koji obezbeđuje integrisanu obradu podataka,

tabela, slike i crteža, sa mogućnostima poslovne grafike, kreiranje i korišćenje baza podataka,
e-pošte, multimedijalnih distribuiranih informacionih sistema, promenu uloga integracija i
distribucija informacija između osoblja, lekara, farmaceuta, informatičara i menadžera;
 elektronska razmena podataka, koja obezbeđuje razmenu strukturiranih podataka

između računara različitih firmi radi poslovnih transakcija, izvršenu bez manuelne intervencije,
elektronskim putem, posredstvom standardizovanih poruka koje zamenjuju tradicionalna
dokumenta;
 promene u procesu rada, obrazovanja i obuke, koje se ogledaju u smanjenju fizičkih

prepreka između različitih filijala na udaljenim lokacijama i centrale, redefinisanju skupa znanja i
veština potrebnih za obavljanje poslova, obaveznoj računskoj pismenosti, povećanju broja
administrativnih poslova, koji zahtevaju poznavanje rada na računaru, i stalnoj obuci;
Primena IT u farmaceutskim oganizacijama, pored niza pogodnosti, otvorila je i nove dileme.

Neke od njih vezuju se za:
 promenu odnosa između pacijenta i farmaceuta (lekara) - korišćenje IT može

dovesti do personifikacije, gubitka specijalne uloge lekara i farmaceuta, koja se ogleda u
direktnoj komunikaciji bez posrednika;
 standardizaciju - projektovanje IS i mreža ne može se zamisliti bez primene

standarda i protokola, koje izgrađuje WHO i Svetska organizacija za standarde. Njima se
dodaju i standardi Evropskog komiteta za standarde i Tehničkog komiteta za medicinsku
informatiku;
 građani kao akcionari – IT građanima olakšava pristup informacijama i

doprinosi poboljšanju zdravstvene zaštite;
 sigurnost i poverljivost podataka - poseban problem nastaje oko

obezbeđivanja sigurnosti podataka. Krađe, upadi u informacione sisteme, ubacivanje virusa,
prevare, samo su neke od zloupotreba o kojima se mora posebno voditi računa. Teško je
odbraniti se od kompjuterskog kriminala, pa je neophodno pojedince identifikovati i kazniti.
Računarski virusi imaju mogućnost repliciranja istog koda na drugim računarima, a mogu biti
ugrađeni i u komercijalne softverske pakete. Brzo se šire, teško se detektuju i komplikovano je
odbraniti se od njih. Program za zaštitu od virusa konfigurisan je da skenira diskove i download-
uje zaštitu od novih virusa. Da bi se zaštitili, ne treba izvršavati programe iz nepoznatih izvora i
ne treba često koristiti programe za elektronsku poštu. Svaka organizacija je specifična u
pogledu izloženosti rizicima i potrebnim merama zaštite, pa je i cena zaštite različita. Zaštita
podataka je vrlo složen problem, jer uključuje mnogobrojne interakcije između raznih
komponenata, ali mehanizmi zaštite se stalno razvijaju;
 korišćenje i svojina nad ličnim podacima, koji obuhvataju širok spektar

podataka o ličnosti i koji su vezani za njegov privatni život. Zdravstvena biografija može da
uključi ne samo osnovne medicinske podatke, već i senzitivne podatke o mentalnom zdravlju,
relevantnim porodičnim oboljenjima, seksualnom životu, ponašanju, socijalnim i ekonomskim
faktorima i sl. Njima se mogu dodati i administrativni zdravstveni podaci, kao što su osiguranje i
finansijski podaci. Poseban problem i dileme donose genetski podaci i informacije. Oni se
svrstavaju u „porodične tajne" i moraju uživati poseban tretman, jer svaki pojedinac ima pravo
na informacionu privatnost. Podaci, koji su anonimni, grupisani, pripremljeni i korišćeni za
statistiku, ne mogu dovesti u bilo kakvu opasnost prava pojedinca na njegovu privatnost, kada
se koriste na pravilan i legalan način, zbog čega će se ovaj deo odnositi najviše na podatke koji
uključuju lične podatke o pojedincu, kao što su: njegovo ime i prezime, matični broj ili bilo koji
podatak, preko koga se pojedinac može identifikovati;
3.5. Povezanost e-poslovanja u regulativi lekova, e-uprave, e-zdravstva i e-

farmacije
E-poslovanje u regulativi lekova je jedan od segmenata razvoja e-uprave Srbije. Bez e-

poslovanja u regulativi lekova je nezamislivo razvijati e-zdravstvo i e-farmaciju. Pod pojmom e-
farmacija, podrazumeva se e-poslovanje u farmaceutskim ustanovama: proizvođači lekova,
predstavništva i zastupništva proizvođača lekova i apoteke.
Danas je nezamislivo istraživanje u farmaciji i zdravstvu bez IT i Interneta. U poslednje vreme

ističe se primena e-poslovanja i e-obrazovanja u farmaciji i zdravstvu. U pogledu davanja
informacija o lekovima, kao jedne od e-usluga u regulativi lekova, treba očekivati mnogo od
generalizacije korišćenja Interneta. Kao prvo, tu je mogućnost da se širi univerzalniji pristup
izvorima saznanja o informacijama o lekovima. E-poslovanje i internet aplikacije u regulativi
lekova treba da pruže proaktivne izveštaje o lekovima putem najzastupljenijih web servisa:
Web-a, e-mail-a i mobilnih uređaja, dostupne zdravstvenim stručnjacima, e-upravi i širokoj
javnosti, tj. građanima. Takođe, treba da omoguće prilagođenu funkcionalnost prema potrebama
svakog korisnika i distribuciju informacija u vidu izveštavanja i obaveštenja Ministarstva zdravlja,
zdravstvenih i farmaceutskih organizacija, državnih organa i građana.
Davanje informacija o lekovima predstavlja jednu od e-usluga u regulativi lekova. Informacije o

lekovima dolaze iz: rutinskih izvora, posebnih nerutinskih izvora (informacije o zdravstvenom
stanju), bibliotečkih izvora (relevantna farmaceutska i medicinska literatura, zvanični stavovi
regulatornih i stručnih organa, ekspertska mišljenja o terapijskoj primeni aktuelnog leka i podaci
proizvođača) i istraživačkih izvora. Informacije, koje se proizvode i prenose u okviru informacija
o lekovima, imaju posebne namene: u funkciji vođenja dokumentacije, primene u terapiji, u
organizaciji rada i u istraživanjima.
Informacije o lekovima, koje moraju biti precizne i merodavne predstavljaju neophodne podatke
za svakodnevni rad lekara, farmaceuta i ostalih zdravstvenih radnika u opštim i specijalnim
granama medicine, farmaceuta u proizvodnji, prometu lekova i apotekama, kao i drugim
stručnjacima koji učestvuju u zdravstvenoj zaštiti, regulatornim organima...Informacije o
lekovima obično nastaju u kontaktu između pacijenta i lekara, ili između pacijenta i farmaceuta,
ali mogu nastati i na drugom mestu. Na ovom nivou, informacije koje se prikupljaju su detaljne,
često neprecizne i slabo strukturirane, dok kontakt licem u lice pruža dovoljno informacija za
prikupljanje i obradu. Ove informacije se zatim filtriraju, grupišu i standardizuju. U daljem
kretanju informacija, zahtevaju se manje detaljni podaci, ali broj lica postaje sve veći. Zbog
ovoga, postoji potreba za standardizaciju termina i izveštaja, kako bi se podaci mogli lako
grupisati, analizirati i porediti, i to uz ograničenje na prikupljanje i analizu samo onog što je
zaista potrebno.
Klasičan oblik pružanja informacija o lekovima zasniva se na modelu jednog “call centra” za
informacije o lekovima i većeg broja korisnika, gde se informacije pružaju telefonskim putem.
Ovaj model se pokazao jednostavnim i efikasnim, te otuda i njegova zastupljenost. Međutim, od
strane korisnika spada u najneefikasnije modele. Pokazalo se da korisnici nisu u mogućnosti da
na najbrži mogući način saznaju tačnu informaciju o leku ili medicinskom sredstvu. Razvojem
multimedijalnih sistema omogućuje se da se klasično pružanje informacija o lekovima pretvori u
individualno istraživanje korišćenjem internet tehnologija. Multimedijalni sistemi su u farmaciji i
zdravstvu primenljivi i korisni zato što: vizuelno reprezentuju informacije o lekovima,
omogućavaju istraživačko učenje i saznavanje infromacija o lekovima, imaju mogućnost
simulacije, omogućavaju učenje na osnovu uvida, istraživanja i otkrivanja uzročno-posledičnih
veza posredstvom komunikacionih mreža i grupne simulacije i interaktivne diskusije. Ovakvo
pružanje informacija o lekovima podrazumeva korišćenje edukativnih medija, koji prenose
sadržaj informacija o lekovima.
E-UPRAVA
Primenom multimedijalnih tehnologija integrišu se slika, zvuk i tekst, sve to u digitalizovanom

obliku, što dalje pruža sve oneMinistarstvo
E-ZDRAVSTVO mogućnosti koje nude IKT:G2G E-POSLOVANJE
čuvanje, obradu, prenos i korišćenje.
IT kroz multimediju pružaju novezdravlja
oblike formiranja i saopštavanja naučnih, stručnih i tehnoloških
U REGULATVI
informacija, podižući komunikaciju, nauku i stručne oblasti na novi, kvalitetno viši i bogatiji nivo.
G2B, G2G LEKOVAkomunika
Tzv. „elektronske konferencije”, uz primenu multimedijalnih tehnologija, omogućavaju
čije između učesnika koji su prostorno razdvojeni. Pri tome, novi vidovi IKT stvaraju “virtuelno
prisustvo”, koje ide toliko daleko da se i operativni zahvati mogu obavljati uz savete i vođenje od
stručnjaka, koji su hiljade kilometara G2B,
straneZdravstvene dalekoG2God operacione sale. Multiplikacija Web
ustanove
prezentacija i elektronskih foruma posvećenih naučnim aktivnostima dovešće u skoroj
budućnosti do značajnog napretka naših saznanja. To je nova e-usluge vizija naučnih
u i tehničkih
Instituti, koja
komunikacija, zavodi
je u vezi sa novim praksama publikovanja i razmene podataka.
regulativi
Klinicki centri
Bolnice
G2B lekova
e-usluge u
ObliciZdravstveni
ovakvog načina
centri pružanja informacija o lekovima su: štampana korespodencija, audio-
zdravstvu
grafičkiDomovi
metod, zdravlja
korišćenje televizije, video kaseta, telekonferencija, audio i video konferencije,
Ostalo
računarske konferencije, IRC, MOO (višekorisnički objektno orijentisano komuniciranje), MUD
G2B
(višekorisnički domen), e-mail i druge računarske usluge i WWW. Ovakav način saznavanja
informacija o lekovima je u prednosti nad tradicionalnim u pogledu opuštenosti i slobode, ali
zahteva određenu tehnologiju (na visokom stepenu razvoja) i odgovarajuće metode da bi
postupak bio uspešan. Ako postoji jedan domen aktivnosti, koji ima koristi sasvim posebno od
B2B, G2B
Interneta, to je domen istraživanja i razvoja saznanjae-usluge u farmaciji
i informacija o lekovima.
Prednosti korišćenja internet servisa u navedenoj e-usluzi su: brzo pronalaženje i pribavljanje
naučnih, tehnoloških i stručnih informacija o lekovima, laka i jednostavna komunikacija između
istraživača, omogućavanje
G2C realizacije dela naučno-istraživačkog eksperimenta i istraživanja na
Farmaceutske
udaljenim destinacijama.
ustanove
Na Slici 19 je prikazana povezanost e-poslovanja u regulativi lekova, e-uprave, e-zdravstva i e-
Predstavnistva
farmacije, kao i savremeni modeli poslovanja G2G, G2B,
Građani-pacijenti G2C i veze između e-usluga u
Zastupnistva
Proizvodjaci
Apoteke
Ostalo
E-FARMACIJA
zdravstvu, e-usluga u regulativi lekova i e-usluga u farmaciji. U šestom poglavlju disertacije će

detaljnije biti prikazane veze između ovih segmenata, kao i veze između organizacija koje su
odgovorne za obavljanje navedenih e-usluga.
Slika 19. E-poslovanje u regulativi lekova, e-uprava, e-zdravstvo i e-farmacija
4. Metode razvoja softvera u e-upravi
Charvat [73] definiše metodologiju kao - skup smernica i principa koji se mogu skrojiti i
primeniti u specifičnoj situaciji. Metodologija može biti specifičan pristup, predlozi i obrasci kroz
životni ciklus projekta. Dobra metodologija sadrži sve važne procese upravljanja projektom, pa
se područja, koja su uključena u procese i dalje šire. Kerzner navodi da su karakteristike dobre
metodologije - preporučen skup detalja, upotreba predloga, standardizovane tehnike planiranja,
vremenskog određivanja i kontrole troškova, standardizovani oblik izveštavanja, fleksibilnost za
primenu na svim projektima, fleksibilnost za brzi razvoj, razumljivost korisniku, prihvaćenost i
upotrebljivost u organizaciji, upotreba standardizovanih faza životnog ciklusa, te temeljnost

smernicama i na etici dobro obavljenoga posla [74].
Metodologija je sastav praksi, tehnika, procedura i pravila, koje koristi onaj ko radi na području
određene discipline, gde je procedura niz koraka koji se, da bi se nešto postiglo, odvijaju po
redosledu [75].
Metodologija je u Merriam–Webster rečniku definisana kao:
1. analiza principa metoda, pravila i postulata koje discipline koriste

2. razvoj metoda koje se primenjuju preko disciplina
3. određena procedura ili skup procedura [77]
Metodologija uključuje sledeće koncepte: kolekciju teorija, koncepte ideja, komparativnu studiju
različitih pristupa i kritiku pojedinačnih metoda. Metodologija predstavlja više od prostog skupa
metoda, jer se odnosi više na obrazloženja i filozofske pretpostavke, nego na određenu studiju.
Metodologijom se mogu smatrati - uloge, ekipe, veštine, procesi, tehnike, alati i standardi, koje
koristi projektna ekipa. Metod je definisan kao „smišljeno i plansko postupanje pri radu, radi
postizanja nekog uspeha, istine, saznanja; određeni put i način ispitivanja, mišljenja i rada; u
užem smislu: misaoni ili praktični postupak, koji omogućava da se dođe do zananja o predmetu
istraživanja” [76].
Metode projektovanja softvera predstavljaju specifične strategije, koje predlažu i pružaju skup
notacija, a koje se koriste sa metodom (kao opis procesa koji bi trebalo koristiti prilikom
praćenja metode, i skup smernica za korišćenje metode) [78].
Neke od metoda projektovanja softvera su [79]: objektno-orijentisano projektovanje,

funkcionalno-orijentisano projektovanje, projektovanje orijentisano ka strukturama podataka i
projektovanje bazirano na komponentama.
Poslovni proces predstavlja posao, podeljen u više koraka ili aktivnosti koji su neophodni da bi
se obavila poslovna transakcija. Poslovni procesi su po svojoj prirodi dugotrajni i uključuju više
strana i/ili aplikacija u okviru ili van organizacije [77].
Definicija procesa može da bude procedura, polisa ili standard [80].
Model predstavlja uzor, plan, predstavljanje ili opis, dizajniran da prikaže strukturu objekta,
sistema ili koncepta. Modeliranje predstavlja jedan od osnovnih procesa ljudskoga uma.
Modeliranje izražava našu sposobnost da mislimo i zamišljamo, da koristimo simbole i jezike, da
komuniciramo, vršimo generalizacije na osnovu iskustva, da se suočavamo sa neočekivanim
[77].
Ono nam omogućava da uočavamo obrasce, da procenjujemo i predviđamo, da upravljamo

procesima i objektima, izlažemo značenje i svrhu. Upravo zato, modeliranje se najčešće
posmatra kao najznačajnije konceptualno sredstvo koje čoveku stoji na raspolaganju. Za
predstavljanje sistema koriste se različiti modeli, kao što su: mentalni (misaoni), verbalni,
strukturni, fizički, analogni, matematički, simulacioni, računarski i razni drugi modeli. Često ih
delimo na materijalne (model hemijske strukture molekula ili model aviona) i simboličke modele
(matematički, konceptualni, računarski, simulacioni idr.) Mentalni modeli su strukture koje ljudski
mozak neprekidno konstruiše kako bi bio u stanju da poveže niz činjenica sa kojima se čovek
susreće, a potom na osnovu toga deluje. Takvi modeli omogućuju, na primer, razumevanje
fizičkog sveta, komunikaciju među ljudima i planiranje akcija. Istraživanje prirode i razvoj
tehnologije doveli su do stvaranja opipljivijih i formalnijih vrsta modela, prvenstveno zbog
potrebe da se omogući opisivanje složenih fenomena, kako bi se oni mogli preciznije rešavati. U
mentalnim procesima, različiti koncepti koje jedinka poseduje postavljaju se u različite nove
odnose. Koncept koji jedinka nosi nije realan svet, a zaključci koje stvara na osnovu njih su
zaključci formulisani pomoću modela. Verbalni modeli su direktna posledica mentalnih modela i
predstavljaju njihov izraz u govornom jeziku, i uobičajeno se predstavljaju u pisanom obliku.
Verbalni modeli spadaju u klasu neformalnih modela. Fizički modeli predstavljaju umanjene
modele realnog sistema, koji se ponašaju na isti način kao i njihovi originali. Uglavnom se prave
na osnovu teorije sličnosti ili, u boljem slučaju, na osnovu fizičkih zakona sličnosti. Ukoliko su
veze između objekata modela opisane matematičkim (numeričkim) relacijama, tada se radi o
matematičkim modelima. Fizički objekat, koji se koristi za analizu matematičkog modela drugog
objekta, a sa kojim ima isti ili sličan matematički model, naziva se analogni model. Prema tome,
između fizičkog objekta, koji se ispituje, i analognog modela, postoji matematička analogija.
Konceptualni modeli se stvaraju na osnovu predstave o strukturi i logici rada sistema ili
problema koji se modelira i prikazuju se u obliku čije je značenje precizno definisano. Njihova
posebna važnost proističe iz činjenice da oni predstavljaju osnovu za izradu računarskih
modela. Ovi se modeli često nazivaju i strukturni, pošto u grafičkom obliku ukazuju na strukturu
posmatranog sistema. Grafički prikaz modela obezbeđuje relativno jednostavan prikaz složenih
sistema. Računarski (simulacioni) modeli su prikaz konceptualnih modela u obliku programa za
računar. U tom obliku, modeli postaju sredstvo kojim se može efikasno analizirati rad modela u
različitim spoljnim uslovima i sa različitim unutrašnjim parametrima i tako dobiti uvid u
ponašanje sistema, koji model opisuje. Kao sredstvo za izražavanje, računarski modeli koriste
programske jezike i stoga su blisko vezani za razvoj računarskih nauka [81].
Modeli mogu biti neformalni i formalni. Neformalni opis modela daje osnovne pojmove o
modelu. Anomalije, koje se javljaju prilikom neformalnog opisa modela, mogu se opisati kao:
nekompletan, nekonzistentan i nejasan opis modela. Prilikom izgradnje neformalnog opisa, vrši
se podela na objekte, opisne promenljive i pravila interakcije objekata [82].
Formalni opis modela treba da obezbedi veću preciznost i potpunost u opisivanju modela, a
ponekad omogućava i da se formalizuje postupak ispitivanja nekompletnosti, nekonzistentnosti i
nejasnosti. Formalni model, ili apstraktno predstavljanje, često se spominje kao ključ uspeha
interakcije čovek - realni svet, koja se zasniva na „naučno-inžinjerskom" pristupu [84].
Treba naglasiti i činjenicu da ne postoje striktna pravila vezana za proces izrade modela, već
veliko značenje ima zdrav razum, sposobnost apstrakcije, sistematičnost i iskustvo [85].
Testiranje modela može pokazati da je nešto suštinsko izostavljeno. Ali, ponovo se koristi
procenjivanje, da bi se odlučilo šta bi to moglo da bude i da li je to "suštinsko" za namenu
modela. Konačne kriterijume, koji su zasnovani na namerama i namenama, kao što i mora da
bude, utvrđuje individua, ljudsko biće, odnosno, onaj ko modelira [86].
Cilj modela nije da precizno reprodukuje stvarnost u njenoj složenosti. Njegov je cilj da na vidljiv,
često formalan način, uobliči ono što je suštinsko za razumevanje nekog aspekta njegove
strukture ili ponašanja. Modeli su uvek apstrakcije realnog sistema, zbog toga zadržavaju samo
karakteristike originala, koje su bitne za svrhu njegovog izučavanja. Model mora da ostavi po
strani čitav niz detalja, koji su sastavni deo pojave koja se analizira [87].
Proces može izgledati drugačije kada se opisuje od strane različitih učesnika. Potrebno je da
metodologija modelovanja poslovnih procesa bude sposobna da reprezentuje različite aspekte
opisa procesa. Dobra metodologija treba da omogući predstavljanje procesa na način
jednostavan za prebacivanje, u oblik prepoznatljiv učesniku. Modeliranje poslovnih procesa
uobičajeno ima širi opseg u odnosu na modeliranje pojedinačnog softverskog sistema. Svrha
modelovanja je da analitičar sistema može jasno da predstavi opseg sistema koji se modeluje, i
koji će biti implementiran na odabrani način.
Stefan Haberl je razvio skup od sedam kriterijuma za evaluaciju metodologija modelovanja

poslovnih procesa [88]:
1. sposobnost da modeluje sve složene situacije vezane za poslovni proces: sekvence,

grananja, petlje, konkurentne elemente - paralelne grane i sinhronizaciju, kontrolu vremena
izvršavanja, krajnji rok za izvršavanje, kontrolu grešaka i agregaciju.
2. mogućnost za razlikovanje uloga, kao i mogućnost da se ulogama dodeljuju različiti zadaci
3. postojanje nedvosmislene grafičke prezentacije jezika
4. podržavanje transakcionog modela, koji omogućava opis situacije, kada se proces mora
vratiti u prethodno dobro stanje
5. definisanje kako će instance procesa biti pokrenute i identifikovane tokom izvršavanja
6. mogućnost za specifikaciju karakteristika poslovnog procesa
7. jezik ne treba da sadrži detalje vezane za komunikacioni protokol
Već dugi niz godina ljudi modeluju procese. Tokom godina, razvijene su brojne metodologije
modelovanja poslovnih procesa. Neke od njih, korišćene poslednjih trideset godina, su [89]:
 Dijagrami toka, koje programeri koriste da bi opisali logiku ili putanju izvršavanja
programa. Simboli i semantika dijagrama toka su ograničeni na određeni broj kontrolnih
struktura namenjenih programerima. Dijagrami toka su razvijeni da bi opisali put izvršavanja u
okviru jednog procesa;
 Dijagrami toka kontrole, koji je nastao kao proširenje dijagrama toka podataka. Koristi
se više da opiše aplikacije zasnovane na događajima, nego aplikacije zasnovane na podacima;
 Dijagrami toka podataka, koji se bavi podacima u okviru informacionog
sistema. Počeo je da se koristi 1978. godine. Dijagrami toka podataka prikazuju niz koraka
obrade podataka. Svaki korak dokumentuje jednu akciju, koja transformiše ili distribuira
podatke. Nemaju mogućnost da opišu sekvence procesa ili mehanizme za kontrolu istog;
 Funkcionalni blok dijagrama toka se koristi u klasičnim inženjerskim sistemima da
prikaže redosled izvršavanja sistemskih funkcija. Dijagrami prikazuju pravilan redosled u
izvršavanju funkcija, kao i konkurentnost prilikom izvršavanja. Konkurentne funkcije se mogu
izvršavati paralelno (AND) ili alternativno (OR) ;
 Gantt/PERT dijagrami - Gantt dijagrami (napravljeni 1917. godine kao metod koji
omogućava vremensko planiranje poslova vezanih za konstrukciju brodova) i PERT dijagrami
(napravljeni 1950. godine za američku mornaricu, sa ciljem da omoguće prikaz složenih
sekvenci u izvršavanju poslova) se koriste za upravljanje projektima. Retko se koriste za
modeliranje procesa, jer ne poseduju mogućnost opisa bilo koje druge informacije o procesu,
izuzev redosleda izvršavanja zadataka. Ne podržavaju modeliranje ulaznih i izlaznih
informacija, kao ni mehanizme za kontrolu procesa;
 IDEF je verovatno najkorišćenija tehnika za tradicionalno modeliranje poslovnih procesa.
Postoji nekoliko tipova IDEF modela. Poznat je IDEF0 model aktivnosti, koji omogućava
modeliranje zadataka koje izvršava jedna organizacija, i koji uključuju ulaze, izlaze, i kontrolu
svakog zadatka. Zadaci, ili aktivnosti, mogu biti prikazani kao zadaci na visokom nivou, i mogu
se razložiti na podaktivnosti [73] ;
4.1. Analiza postojećih metoda i modela za razvoj softvera
„Kako bi IKT bile efektivno korišćene, zemlja mora biti „elektronski spremna“ u smislu infrastrukture,
pristupa IKT širokoj populaciji i efekta legalnog i uređenog okvira na upotrebu IKT.“
Svetska Banka [83]
U ovom poglavlju će biti opisane metode, metodologije i modeli razvoja softvera, koji se koriste
u e-upravi. Naročita pažnja će biti posvećena životnom ciklusu softvera i poslovnoj inteligenciji,
ali i SOA66 i BPM 67.
Od metoda životnog ciklusa pažnja će biti posvećena metodi jedinstvenog procesa razvoja
softvera i Larmanovoj metodi. Objedinjeni okvir, koji će biti prikazan i korišćen u disertaciji, se
zasniva na primeni RUP metodologije i agilnim metodologijama, poslovnoj inteligenciji sa
principima data mining68 i data warehousing69, BMPL70 i UML71 notaciji i reinženjeringu poslovnih
procesa. Glavni principi su inkrementalni i iterativni razvoj, aktivno učešće korisnika, razvoj
zasnovan na modelima, testiranju i saradnja.
U disertaciji su objedinjene metode, tehnike, standardi, zakoni, propisi i procesni modeli iz

oblasti e-poslovanja i kvaliteta sa pristupom analizi, modeliranju i dizajnu sistema portala
državnih organa Srbije.
4.1.1. Životni ciklus softvera
Životni ciklus softvera možemo da razmatramo kroz njegove procese, tj. aktivnosti, koje čine
taj proces, kao i kroz njegove modele, metode i strategije. Na Slici 20 je prikazan konceptualni
model životnog ciklusa softvera. Procesi životnog ciklusa softvera se definišu iz više razloga,
uključujući povećanje kvaliteta proizvoda, olakšavanje ljudskog razumevanja i komunikacije,
podršku poboljšanju procesa, podršku upravljanju procesima. Takođe omogućavaju i
automatizovano usmeravanje procesa i pružaju podršku za automatizovano izvršavanje. Razni
elementi procesa mogu da se definišu putem aktivnosti, proizvoda i resursa. Softverski proces
je skup aktivnosti, metoda, praksi i transformacija koje se koriste za razvoj i održavanje softvera
i povezanih proizvoda [90].
Proces razvoja softvera je metoda kojom se organizuju aktivnosti vezane za kreiranje, isporuku
i održavanje softverskih sistema [91].
Za metode životnog ciklusa softvera se može reći da opisuju proces razvoja softvera kroz
njegove pojedinačne aktivnosti ili procese. Model životnog ciklusa softvera opisuje faze koje se
dešavaju tokom razvoja softvera. Procesi životnog veka softvera mogu da se prilagode tako da
se uklope u bilo koji od modela životnog ciklusa softvera.
Pored metoda i modela, veliki uticaj na životni ciklus softvera imaju strateški pristupi ovom
procesu, tj. strategije životnog ciklusa softvera. Neke od strategija životnog ciklusa softvera su:
upravljanje prema slučajevima korišćenja72 i orijentacija ka arhitekturi73 [80].
Definisanjem glavnog plana projekta, model životnog ciklusa, koji je izabran, ima isti uticaj na
uspeh projekta kao bilo koja druga odluka donešena u planiranju. Odgovarajući model može da
66
Servisno orijentisana arhitektura (Service Oriented Architecture), skraćeno SOA
67
Upravljanje poslovnim procesima ili modeliranje poslovnih procesa (Business Process Modeling ili kako se još
naziva Business Process Management), skraćeno BPM
68
Data Mining (rudarenje podataka)
69
Data Warehousing (skladištenje podataka)
70
BPML (Business Process Modeling Language) je simbolički jezik za modeliranje procesa
71
UML (Unified Modeling Language)-simbolički jezik za specifikaciju, vizualizaciju, izgradnju i dokumentaciju
komponenti programskog sistema
72
Slučajevi korišćenja (Use-case driven)
73
Orijentacija ka arhitekturi (Architecture centric)
usmeri projekat i da pomogne da se osigura da svaki korak vodi bliže ka cilju. U zavisnosti od
izabranog modela životnog ciklusa, moguće je poboljšati brzinu razvoja, povećati kvalitet,
poboljšati praćenje i kontrolu projekta, smanjiti troškove, smanjiti izloženost riziku, ili poboljšati
odnose sa klijentima. Pogrešan model životnog ciklusa može da bude stalni izvor sporog rada,
ponovljenog rada, nepotrebnog rada i frustracije. Ukoliko se ne izabere model, efekti su isti kao
da je izabran pogrešan model.
Odnos između životnog ciklusa softvera i modela životnog ciklusa softvera je prikazan na
sledeći način: „Svaki pokušaj razvoja softvera se kreće kroz „životni ciklus”, koji se sastoji od
aktivnosti između vremena od kada se prva verzija sistema pojavi kao ideja, pa do poslednje
verzije na računaru poslednjeg korisnika. Model životnog ciklusa je propisni model onoga što
treba da se desi od „prvog sjaja softvera” do „poslednjeg daha softvera”. Glavna namena
modela životnog ciklusa je da uspostavi redosled u kome projekat specificira, pravi prototipove,
projektuje, implementira, preispituje, testira i izvršava svoje ostale aktivnosti.” [80].
Slika 20. Konceptualni dijagram životnog ciklusa softvera
4.1.1.1. Aktivnosti u životnom ciklusu softvera
Proces razvoja softvera obuhvata 5 faza [91]: specifikacija zahteva, analiza, projektovanje,
implementacija i testiranje.
Pod specifikacijom zahteva se podrazumeva opis potreba ili želja koje softverski proizvod
treba da omogući. Radi razumevanja tih zahteva neophodno je [91]: verbalno opisati zahtev,
navesti korisnike postavljenih zahteva, definisati ciljeve koje softverski proizvod treba da
zadovolji (brza identifikacija kupca, automatsko praćenje skladišta, brza i tačna obrada računa,
…), identifikovati i kategorizovati sistemske funkcije (očigledne, sakrivene i opcione) i
identifikovati i kategorizovati sistemske atribute, a zatim ih povezati sa navedenim sistemskim
funkcijama. Na bazi korisničkih zahteva, prave se slučajevi korišćenja u tekstualnom obliku, a
zatim se na osnovu toga crtaju dijagrami slučajeva korišćenja. Na osnovu specifikacije

korisničkih zahteva pravi se model analize na sledeći način [92]:
1. Iz tekstualnih slučajeva korišćenja se uočavaju koncepti, koji služe za konceptualni model.

2. Na osnovu konceptualnog modela pravi se rečnik podataka.
3. U kontekstu životnog ciklusa softvera se sistemska arhitektura u toku razvoja softvera koristi
kao glavni artifakt za konceptualizaciju, konstrukciju, upravljanje i razrađivanje sistema.
4. Za svaki slučaj korišćenja pravi se dijagram sekvenci sistema.
5. Sekvencni dijagrami sastoje se iz sistemskih operacija za koje se prave ugovori. U
definisanju ugovora koristi se i konceptulani model.
6. Prema potrebi, prave se dijagrami prelaza stanja na osnovu slučajeva korišćenja,
konceptualnog modela i sekvencnih dijagrama. Ovim se završava faza analize.
Projektovanje softvera74 je u [93] definisano kao „proces definisanja arhitekture, komponenti,

interfejsa i ostalih karakteristika sistema ili komponente“ i kao „rezultat tog procesa“. Gledano
kao proces, projektovanje softvera je aktivnost inžinjerskog životnog ciklusa softvera, u kojoj se
analiziraju korisnički zahtevi da bi se dobio opis interne strukture softvera, koja će služiti kao
osnova za njegovu konstrukciju. Rezultat projektovanja softvera mora da opiše softversku
arhitekturu – tj. kako je softver rastavljen i organizovan u komponente i da opiše interfejse
između ovih komponenti. On mora da opiše i komponente na nivou detalja, koje omogućavaju
njihovu konstrukciju. [79]
U [74] je definisano da se projektovanje softvera sastoji iz dve aktivnosti, koje se nalaze između
analize korisničkih zahteva i konstrukcije softvera: arhitekturalno projektovanje softvera (opisuje
najvišu strukturu i organizaciju i identifikuje različite komponente) i detaljno projektovanje
softvera (opisuje svaku komponentu da bi bilo moguće da se ona konstruiše). Prilikom
projektovanja za beleženje glavne projektantske odluke, koriste se različite notacije i jezici.
Jedna od podela notacija je na one koje opisuju strukturni, tj. statični pogled, nasuprot onima
koje opisuju ponašanje, tj. dinamični pogled [94].
Za projektovanje softvera koriste se metode projektovanja softvera. Jedan od pristupa

projektovanju softvera dat je u [93]:
1. U fazi projektovanja prave se stvarni (realni) slučajevi korišćenja u tekstualnom i grafičkom

obliku (ekranske forme sa kontrolama za poziv operacija)
2. Zatim se prave interakcioni dijagrami, u kojima učestvuju objekti konceptualnog modela, kao i
interakcioni dijagrami za operacije stvarnih slučajeva korišćenja.
3. Na osnovu interakcionih dijagrama (u kojima se čuva ponašanje sistema) i konceptualnog
modela (u kome se čuva struktura sistema) pravi se dijagram klasa, za svaki slučaj korišćenja,
koji se čuva u odgovarajućem paketu, čime se dobijaju dijagrami paketa arhitekture sistema.
4. Na osnovu dijagrama klasa pravi se šema baze podataka (relaciona, objektna…)
Na osnovu modela projektovanja pravi se implementacioni model, na sledeći način [93]:
1. Za svaki stvarni slučaj korišćenja pravi se GUI75, preko koga se ažuriraju (unose, brišu i
menjaju) i prikazuju izveštaji o željenim podacima.
2. Za svaki interakcioni dijagram pravi se metoda, koja je konkretna implementacija sistemske
operacije interakcionog dijagrama. Metode su u okviru definicije klasa ili interfejsa.
74
Software design (projektovanje softvera)
75
GUI (Graphics User Interface)
3. Na osnovu dijagrama klasa i metoda, daju se definicije implementacionih klasa i interfejsa.

4. SQL upiti se prave nad šemom baze podataka.
Testovi se rade za metode klasa i za sopstvene metode, a na osnovu ugovora o operaciji i

dijagrama stanja. Test-model opisuje test-slučajeve korišćenja, koji su definisani u modelu
slučaja korišćenja [93].
4.1.1.2. Modeli životnog ciklusa softvera
Primeri modela životnog ciklusa softvera su: model vodopada, model prototipskog odbacivanja,
evolucionarni razvoj, inkrementalno/iterativni razvoj, spiralni model, model softvera za ponovno
korišćenje i automatska sinteza softvera. Jedan od najstarijih modela životnog ciklusa softvera
je model vodopada (Slika 21). On služi kao osnova za druge, efikasnije modele životnog
ciklusa. U modelu vodopada, projekat napreduje kroz uređenu seriju koraka - od inicijalnog
koncepta softvera do testiranja sistema.
Projekat se preispituje na kraju svake faze, da bi se odredilo da li je spreman za prelazak u

sledeću fazu. Ukoliko projekat nije spreman za prelazak u sledeću fazu, ostaje u trenutnoj fazi
dok ne bude spreman. U čistom modelu vodopada, ove faze se ne preklapaju [80].
Kod modela vodopada vraćanje u prethodne faze, da bi se ispravile greške, je teško izvodljivo.
Drugačiji pogled na model vodopada bi mogao stvari da stavi u bolju perspektivu kroz “model
životnog ciklusa lososa”.
Model vodopada ima nekoliko drugih slabosti. Neki alati, metode i aktivnosti se prostiru kroz
nekoliko faza vodopada. Ukoliko se pokušava zadržavanje fleksibilnosti, model vodopada može
da predloži previše dokumentacije, čije ažuriranje može da postane veliki posao.
Model vodopada generiše par vidljivih znakova napretka sve do samog kraja. Ovo može da
stvori privid sporog napretka. Korisnici vole da imaju sigurnost da će njihovi projekti biti
isporučeni na vreme [95].
Modifikovani modeli vodopada pokušavaju da otklone neke od nedostataka koje čist model
vodopada poseduje.
Koncept
softvera
Analiza
zahteva
Arhitektualno
projektovanje
Detaljno
projektovanje
Kodiranje i
implementacija
Testiranje
sistema
Slika 21. Model vodopada [95]
Primeri modifikovanih modela vodopada su: model vodopada sa preklapajućim fazama,

model vodopada sa podprojektima, model vodopada sa smanjenjem rizika, spiralni model i
model sa iterativno inkrementalnim razvojem. Model vodopada sa preklapajućim fazama
predlaže jači stepen preklapanja, ali ni on nije bez problema, obzirom da postoji preklapanje
između faza, prekretnice su dvosmislene i teže je precizno pratiti napredak. Paralelno
obavljanje aktivnosti može da dovede do problema sa komunikacijom, do pogrešnih
pretpostavki i neefikasnosti. Model vodopada sa podprojektima ima glavni rizik, a to su
nepredviđene međuzavisnosti. To je moguće delimično uračunati, eliminisanjem zavisnosti u
vreme arhitekturalnog dizajna ili čekanjem do kraja detaljnog dizajna, da bi se projekat razbio
na podprojekte. Kod modifikovanog modela vodopada sa smanjenjem rizika tok analize
zahteva i arhitekturalni dizajn su prisutni u okviru faze smanjenja rizika. Spiralni model je
model životnog ciklusa softvera koji je orijentisan na rizik i koji razbija softverski projekat na mini
projekte. Svaki mini projekat obrađuje jedan ili više glavnih rizika, dok svi rizici nisu obrađeni.
Koncept rizika je široko definisan u ovom kontekstu i može da se odnosi na loše protumačene
korisničke zahteve, lošu arhitekturu, potencijalne probleme sa performansama, probleme u
osnovnoj tehnologiji. U poslednje vreme se najčešće koristi model sa iterativno
inkrementalnim razvojem, koji je prikazan na Slici 22 [80].
U ranijim radovima, poput [96], termin „inkrementalni razvoj” je označavao zamrznute

specifikacije uzete unapred, iza kojih je sledio iterativni razvoj funkcionalnosti. Iterativni razvoj je
pristup pravljenju softvera, gde je ceo životni ciklus sastavljen od nekoliko sekvencijalnih
iteracija. Svaka iteracija je mini projekat, sastavljen od aktivnosti poput - analize zahteva,
projektovanja, programiranja i testiranja. Cilj za kraj iteracije je izdavanje iteracione verzije
softvera, stabilne, integrisane i testirane. Većina iteracija su interne i koriste ih samo razvojni
timovi. Krajnja iteracija je potpuni proizvod, isporučen tržištu ili klijentima [92].
Feedback od iteracije N upravlja do precišćavanja i

adaptiranja prema zahtevima i projektima u iteraciji N+1
Izgradnja za feedback Izgradnja za feedback Izgradnja za

neke zahteve neke zahteve neke zahteve
Sistem se razvija inkrementalno
Razvoj prema korisnicima
Slika 22. Iterativno inkrementalni razvoj [80]
Iako svrha iteracija u teoriji može da bude sređivanje ili podešavanje performansi, obično
podsistem raste inkrementalno sa novim funkcionalnostima, iteraciju po iteraciju. Metode
iterativno inkrementalnog razvoja predlažu prioritete iteracija bazirane na upravljanju rizikom i
odnosom prema klijentima. Iterativne metode prihvataju promene, ali je potrebna tačka
stabilnosti. Iterativno inkrementalni razvoj76 je implementiran u UP77, Scrum-u, XP78, EVO79 i
Larmanovoj metodi životnog ciklusa softvera, ali i drugim metodama životnog ciklusa softvera, ili
procesnim smernicama poput MSF80 procesa, OPEN procesa, kao i WinWin spiralnom modelu i
MBASE spiralnom modelu.
4.1.1.3. Metode životnog ciklusa softvera
Različite metode životnog ciklusa softvera koriste različite modele životnog ciklusa softvera.
Model životnog ciklusa iterativno/inkrementalnog razvoja se koristi u UP, Scrum-u, XP, EVO i u
Larmanovoj metodi životnog ciklusa softvera, koju je Craig Larman opisao u [92].
U ovoj disertaciji će biti prikazana Larmanova metoda i metoda jedinstvenog procesa razvoja
softvera.
4.1.1.3.1. Larmanova metoda
Larmanova metoda životnog ciklusa softvera je bazirana na iterativno inkrementalnom

modelu životnog ciklusa softvera i koristi strategiju upravljanja prema slučajevima korišćenja i
objektno orijentisanu metodu projektovanja softvera. Za notaciju se koriste UML dijagrami.
Larmanova metoda životnog ciklusa softvera pokušava da preko uzora usmeri na razvoj
softvera korišćenje idioma i rešenja “najboljih praksi 81”, koje stručnjaci za objektno orijentisano
76
Iterativno/inkrementalni razvoj (IID, Iterative and Incremental Development)
77
Unified Process (UP) je jedinstveni proces razvoja softvera
78
eXtreme Programming (XP) je ekstremno programiranje
79
EVOlutionary Project Management (EVO) je evolucionarno upravljanje projektima
80
Microsoft Solutions Framework procesa (MSF) su procesne smernice za razvoj softvera razvijene od Microsofta
81
Najbolja praksa (best practices)
projektovanje primenjuju kada prave softverski sistem. Ova metoda pokušava da se usmeri na
korišćenje uzora, uključujući popularne GOF82 uzore, ali i bitne GRASP 83 uzore. GRASP uzori
prenose osnovne principe dodele odgovornosti u objektno orijentisanom projektovanju, što
ubrzava aktivnosti analize i projektovanja. Devet fundamentalnih principa dodele odgovornosti
su ugrađeni u GRASP uzore i primenjuju se u ovoj metodi za bolju dodelu odgovornosti. Na
visokom nivou glavni koraci ove metode su [80]: planiranje i razrada, izgradnja sistema i
implementacija sistema u produkcionom okruženju. Iterativno inkrementalni model životnog
ciklusa softvera je u ovoj metodi implementiran kroz uzastopno povećanje i usavršavanje
sistema, kroz više razvojnih ciklusa analize, projektovanja, implementacije i testiranja. Sistem
raste dodavanjem novih funkcionalnosti sa svakim razvojnim ciklusom. Posle preliminarne faze
planiranja i razrade, razvoj se nastavlja u fazi izgradnje, kroz seriju razvojnih ciklusa analize,
projektovanja, implementacije i testiranja. Na Slici 23 je dat grubi prikaz aktivnosti Larmanove
metode životnog ciklusa softvera.
Implementacija
Plan i Izgradnja
priprema
Razvojni Razvojni …
ciklus 1 ciklus 2
Slika 23. Larmanova metoda životnog ciklusa softvera [80]
Faza planiranja i razrade84 projekta uključuje inicijalnu zamisao, ispitivanje alternativa,

planiranje, specifikaciju zahteva i sl. (Slika 24).
Slika 24. Faza planiranja i razrade [80]

82
GOF (Gang Of Four)
83
GRASP (General Responsibility Assignment Software Patterns)
84
Faza planiranja i razrade (plan and elaborate)
Faza izgradnje85 projekta uključuje ponovljene razvojne cikluse (koji treba da budu vremenski
ograničeni), unutar kojih se proširuje sistem. Finalni cilj je radni softverski sistem koji uspešno
ispunjava zahteve. Kao što je prikazano na Slici 25, svaki ciklus obrađuje relativno mali skup
zahteva, prolazeći kroz analizu, projektovanje, konstrukciju i testiranje. Sistem raste
inkrementalno sa završetkom svakog ciklusa.
Implementacija
Plan i Izgradnja
priprema
Razvojni ciklus 1 Razv. …

cikl. 2
Plan Arti- Analiza Dizajn Konstru Test

fakti kcija
Slika 25. Koraci faze izgradnje [80]
Koristan pristup unutar svakog razvojnog ciklusa je da se vremenski ograniči. Ciklusi iterativnog
razvoja su u ovoj metodi organizovani prema zahtevima slučajeva korišćenja. Ovo znači da se u
razvojnom ciklusu teži implementaciji jednog ili više slučajeva korišćenja, ili pojednostavljenog
slučaja korišćenja. Na Slici 26 je prikazan pristup organizaciji razvojnih ciklusa prema
slučajevima korišćenja.
Razvojni Razvojni Razvojni

ciklus 1 ciklus 2 ciklus 3
Slučaj Slučaj Slučaj …

korišćenja korišćenja korišćenja
A A B
(Prostija (Puna …
verzija) verzija)
… …
Slučaj
korišćenja
C
…
Slika 26. Pristup organizaciji razvojnih ciklusa prema slučajevima korišćenja [80]
85
Faza izgradnje (build)
4.1.1.3.2. Jedinstveni proces razvoja softvera
Jedinstveni proces razvoja softvera je softverski razvojni proces, koji se sastoji iz skupa
aktivnosti potrebnih da se transformišu korisnički zahtevi u softverski sistem. On predstavlja
okvir generičkog procesa, koji može biti specijalizovan za veliku klasu softverskih sistema.
Jedinstveni proces je zasnovan na komponentama, što znači da je softverski sistem izgrađen
od softverskih komponenti koje su između sebe povezane dobro definisanim interfejsom [80].
Jedinstveni proces razvoja softvera je metoda bazirana na iterativno inkrementalnom modelu

životnog ciklusa softvera i koristi strategije upravljanja prema slučajevima korišćenja i
orijentacije ka arhitekturi, kao i objektno orijentisanu metodu projektovanja softvera. Za notaciju
se koriste UML dijagrami [101].
Najbitnija osobina jedinstvenog procesa, u poređenju sa ostalim popularnim iterativno-

inkrementalnim metodama, je njegova sposobnost izmene njegovog stepena formalizma, sa
opcionom podrškom za veći stepen formalnosti i dokumentacije. Nasuprot nekim
nerazumevanjima, jedinstveni proces ohrabruje mali stepen formalizma, iako u opštem smislu
preporučuje više dokumentacije i modeliranja nego u drugim metodama, koje koriste model
iterativno inkrementalnog razvoja. Jedinstveni proces nudi skup od oko 50 opcionih radnih
proizvoda86 za mnoge slučajeve. Jedinstveni proces je precizniji proces, širi i ambiciozniji od
ostalih iterativnih procesa. Ipak sve aktivnosti i radni proizvodi, kao i njihov redosled, su opcioni
i proizvoljni. Jedinstveni proces razvoja softvera je iterativni procesni okvir – opšti opis procesa,
koji može i treba da bude specijalizovan u detaljnije opise procesa za određene organizacije ili
projekte. Jedna od specijalizovanih verzija je RUP. Specijalizacija jedinstvenog procesa može
da bude detaljniji okvir (kao što je RUP) ili opis konkretnog procesa za jedan određeni projekat.
RUP specifikacija jedinstvenog procesa je ujedno i procesni okvir (za kreiranje specifičnih
procesa) i licencirani proizvod [80].
Jedinstveni proces razvoja softvera se sastoji iz četiri faze: početak87, razvoj88, građenje89 i
prelaz90. Početna faza bi trebalo da bude kratka, na primer, par dana. Iteracije su moguće, ali
retke. Aktivnosti mogu da uključe manje radne sesije za korisničke zahteve. Oko 10% zahteva
se beleži detaljno. Potom se pravi lista deset najbitnijih zahteva visokog nivoa, kao i prva gruba
verzija vizije i poslovnog slučaja 91 projekta. Ako je ova faza dugačka, to je znak predetaljne
specifikacije unapred ili previše planiranja. U toku razvojne faze, jezgro, tj. arhitekturalno bitni
elementi se programiraju i testiraju u seriji vremenski ograničenih iteracija i na kraju je moguće
kreiranje polu-pouzdanog plana i procene. Pored korisničkih zahteva ili projektovanja modela,
ova faza uključuje i programiranje. Ovde razvoj dobija povratne informacije od sistema koji raste
i moguća je serija kratkih radnih sesija za korisničke zahteve (jedna po iteraciji), da bi se
preradila većina korisničkih zahteva. Ovo je korak otkrivanja i kreativnosti. Kada je završen,
jezgro sistema i većina zahteva su stabilizovani kroz iterativni, evolucionarni proces. U fazi
građenja se pravi ostatak sistema – u kratkim iteracijama – na osnovu čvrste osnove
postavljene u razvojnoj fazi. Korisnički zahtevi mogu da se promene, ali bi trebalo da su
iznenađenja izazvana i otkrivena ranije u razvojnoj fazi. Druge aktivnosti uključuju - alfa
testiranje92, podešavanje performansi i kreiranje dokumenata. U prelaznoj fazi - sistem se
konačno postavlja. Ovo može da se dešava u nekoliko iteracija. Napokon, vrši se postavljanje,
koje može da uključuje distribuciju preko raznih kanala, obuku, paralelni rad sa starim
sistemom, konverziju podataka, itd.
86
radni proizvodi (work products, artifacts)
87
početak (inspection)
88
razvoj – usavršavanje (elaboration)
89
građenje (construction)
90
prelaz (transition)
91
poslovni slučaj (business case)
92
alfa testiranje (alpha testing)
4.1.1.3.2.1. RUP metoda
RUP je skup parcijalno uređenih koraka, namenjenih da se efikasno i u predviđenim okvirima

korisniku isporuči sistem, koji u potpunosti zadovoljava njegove potrebe [97].
Rational je skup programskih alata i metodologija za projekovanje i razvoj objektno orijentisanih

programskih sistema, kojim se preuzimaju najbolje metode i iskustava u području programskog
inženjerstva, kao npr: UML, Rational Rose93 i RUP Rational Rose. Rational Rose koristi UML
jezik za modeliranje. Najznačajniji Rational programski alat je - Rational Suite Enterprise Studio
i kao komercijalni proizvod objedinjuje više Rational alata: Rational Suite Analyst Studio,
Rational Suite Development Studio, Rational Suite Test Studio. RUP je inkremantalan i
iterativan proces, pa se do konačne verzije sistema stiže kroz niz iteracija, a u svakoj iteraciji se
inkrementalno povećava funkcionalnost sistema, sve dok se ne stigne do konačnog sistema
[98].
Dobra osobina RUP metodologije je što je proces jako dobro dokumentovan, dobro definisan,
podržan softverskim alatima i šablonima proizvoda. Cilj RUP-a je - osigurati produkciju visoko
kvalitetne programske podrške, koja će udovoljiti zahtevima krajnjeg korisnika. RUP predstavlja
proces koji obezbeđuje disciplinovan pristup razvoju softvera, uz upotrebu niza standardnih
alata, šablona, artifakta i isporuka, a razlikuje se od ostalih metodologija po tome što to nije
samo preporuka o načinu realizacije softverskog projekta, već je ujedno i kompletan proizvod
napravljen u kompaniji Rational Software, koja je osnovana 1981. godine i od nedavno se nalazi
pod okriljem IBM. Struktura RUP-a se određuje na dva načina: organizacija u vremenu i
organizcija prema sadržaju.
Organizacija u vremenu (Slika 27) pomaže da se minimiziraju rizici u dodeljivanju resursa i

obuhvata: strukturu životnog ciklusa (faze i iteracije), odigravanje procesa (planiranje i
izvršenje) i upravljanje aktivnostima (kontrola projekta) [99].
Slika 27. RUP- organizacija u vremenu
Iterativni razvoj obuhvata planiranje zasnovano na dve vrste planova: fazni plan i seriju
iterativnih planova. Fazni plan je jedan, a iterativnih ima mnogo više. U svakom trenutku
definisana su dva iterativna plana, za tekuću i narednu iteraciju. Kako se korisnički zahtevi i
arhitektura stabilizuju, procenjuje brzina razvoja i tim sazreva, moguće je planirati 2-3 iteracije.
93
Rational Rose (alat za modeliranje programskih sistema), Rose (Rational Object Oriented Software Engineering)
Cilj svake iteracije je - implementacija, integracija i testiranje odabranog skupa korisničkih

zahteva, kao i kreiranje pratećih artifakata. Svaka iteracija se završava mini prekretnicom, u
kojoj se na bazi kriterijuma uspeha ocenjuje uspešnost iteracije. Rezultat svake iteracije, izvršna
verzija, je delimično razvijen sistem, koji se inkrementalno proširuje u narednim iteracijama do
potpuno razvijenog sistema. Inkrement je razlika između izvršnih verzija dveju susednih
iteracija. Izvršne verzije se u početnim fazama nazivaju internim. Prva eksterna verzija, koja
napušta razvojno okruženje, naziva se „prva beta verzija“ i nastaje na kraju konstrukcije. Niz
beta verzija završava se finalnom verzijom na kraju tranzicije (Slika 26). Rup ima 4 faze:
inicijalizacija94, elaboracija95, konstrukcija96 i tranzicija97 [97].
Inicijalna faza priprema potrebnu okolinu za rad na projektu, uspostavlja opseg projekta i
granične uslove, definiše slučajeve korišćenja i primarna scenarija, na osnovu kojih će se
razvijati softverski proizvodi, demonstrira moguću arhitekturu prema primarnim scenarijima,
procenjuje ukupnu cenu i rokove i identifikuje potencijalne rizike. Kontrolna tačka je LCO.
Kriterijumi završetka su: saglasnost naručioca oko definisanog opsega i procene cene i rokova,
saglasnost da je pravi set zahteva uzet u obzir i da postoji obostrano razumevanje ovih zahteva,
saglasnost da su procenjene cene i rokovi, prioriteti, rizici i proces razvoja odgovarajući, kao i
da su svi rizici su identifikovani i da je definisana strategija za njihovo prevazilaženje.
Faza elaboracije detaljnije definiše okruženje, definiše, validira i postavlja osnove arhitekture
koliko je potrebno, utvrđuje viziju, kao i detaljni plan za fazu konstrukcije, demosntrira kako će
pretpostavljena arhitektura podržati viziju u okviru prihvatljive cene i rokova. Kontrolna tačka je
Arhitektura (LCA). Kriterijumi završetka su: utvrđena vizija i zahtevi, utvrđena arhitektura,
potvrđen metod za testiranje i razvoj, planovi iteracije za fazu konstrukcije, obezbeđeni resursi
prema planu.
Faza konstrukcije obuhvata: kompletiranje softverskih proizvoda za prelaz u produkciju,

minimiziranje cene razvoja optimizacijom resursa i izbegavanjem nepotrebnih prerada,
postizanje odgovarajućeg kvaliteta brzinom koja je prihvatljiva i proizvodnju upotrebljivih verzija.
Kontrolna tačka je inicijalna mogućnost rada. Kriterijumi završetka obuhvataju odgovore na
sledeća pitanja: da li je proizvod stabilan i zreo da se isporuči korisniku, da li su interesenti
spremni da u produkciju kod korisnika uvedu softverske proizvode i da li su stvarni resursi još
uvek identični sa planiranim?
Faza tranzicije obuhvata: postizanje samostalnog rada korisnika, postizanje saglasnosti

naručilaca da je - sve što je spremno za isporuku saglasno viziji i kriterijumima za završetak i
završetak finalnog produkta, spremno što pre i po što nižoj ceni. Primarni kriterijum za završetak
faze tranzicije podrazumeva odgovor na sledeća pitanja: Da li je korisnik zadovoljan i da li su
stvarni resursi u odnosu na planirane resurse prihvatljivi? Kontrolna tačka je GA.
Organizacija prema sadržaju (Slika 28) obuhvata: discipline, uloge, proizvode, aktivnosti,
konfiguraciju i razvoj procesa [100].
Ključni elementi RUP-a su Uloga, Aktivnost i Proizvod. Uloga definiše ponašanje i odgovornosti
za pojedinca ili za grupu pojedinaca, koji rade zajedno kao tim. Članovi tima igraju više od jedne
uloge. Aktivnost je deo posla, za koji je Uloga odgovorna i koju ona treba da izvršava, a trajanje
je od nekoliko sati do nekoliko dana i, ako je potrebno, ponavlja se u više iteracija. Artifakt je
dokument ili model koji se stvara, razvija ili koristi od strane procesa, proizvod za koji je uloga
odgovorna. Najverovatnije će biti predmet za kontrolu konfiguracije i može da sadrži druge
artifakte. Artifakti su organizovani u setove po disciplinama. Setovi artifakata vremenom
94
Inicijalizacija (početak, ili uvodna, pripremna, inicijalna faza koja definiše opseg projekta)
95
Elaboracija (faza razrade, koja planira projekat, specificira osobine i daje osnove arhitekture)
96
Konstrukcija (faza izgradnje, koja stvara proizvode)
97
Tranzicija (prelazna faza, koja prenosi proizvode u korisničko okruženje)
sazrevaju kroz procese iteracija. Artifakti se proizvode u toku više faza i, na kraju, profinjuju.
Artifakti se mogu u jednoj fazi „zamrznuti” i kompletirati u nekoj narednoj fazi. Tok je redosled
aktivnosti koje daju rezultat vidljive vrednosti. Discipline RUP-a su: upravljanje okolinom,
upravljanje projektom, upravljanje zahtevima, modeliranje poslovnog sistema, analiza i dizajn,
test, implementacija, razmeštaj i upravljanje konfiguracijom i promenama.
Slika 28.Organizacija prema sadržaju
Cilj Upravljanja okolinom je da se obezbedi odgovarajuća podrška za razvoj u vidu alata,

procesa i metodologije, a svrha je da organizaciji omogući i procese (metodologije) i alate.
Upravljanje okolinom konfiguriše, implementira i unapređuje procese, upravlja organizacionim
promenama i obezbeđuje okolinu za razvoj. Glavne uloge imaju: procesni inženjer, analitičar
poslovnih procesa, sistem analitičar, dizajner korisničkog interfejsa, arhitekta sistema i autor
tehničke dokumentacije. Ostale uloge pripadaju autoru softverskih alata i sistem administratoru.
Glavni artifakt je okolina za razvoj softvera i to - hardver, softver, mrežni resursi, softverski alati
za razvoj i ostali pomoćni alati. Aktivnosti su: konfiguracija procesa, implementacija procesa,
izbor i nabavka alata, razvoj specijalnih alata, podrška razvoju i edukacija.
Cilj Upravljanja projektom je umetnost balansiranja između suprotnih zahteva, upravljanja

rizicima, prevazilaženja ograničenja radi zadovoljenja korisnikovih potreba, a svrha je
obezbeđivanje okvira za upravljanje softverskim projektima i upravljanje rizicima, vodiča za
planiranje, ljudskih resursa, izvršavanje i praćenje projekta. Fokus RUP-a je upravljanje
rizicima, planiranje iterativnih projekata u toku životnog ciklusa i praćenje napretka iterativnih
projekata i metrika. Nivoi planiranja su: plan projekta ili fazni plan (postoji samo jedan na
projektu, obuhvata celinu projekta, stvara se za jedan ciklus, ali i za naredne cikluse i glavne
kontrolne tačke, angažovanje ljudi, kontrolne tačke drugog nivoa) i planiranje iteracija (jedan
detaljan plan za tekuću iteraciju i plan za sledeću nameravanu iteraciju, koji se izrađuje u drugoj
polovini tekuće iteracije). Predmet razmatranja su: arhitektura i rizik, ali i ostale odgovornosti:
usklađenost arhitekture i procesa razvoja, veza između arhitekture i organizacione strukture,
stabilnost tehničke infrastrukture, poštovanje standarda i potrebna znanja. Rizik predstavlja sve
što može da se ispreči na putu do našeg uspeha ili do postizanja ciljeva definisanih u kontrolnim
tačkama. Uspeh je zadovoljenje celog seta zahteva i ograničenja, kao i ispunjenje očekivanja
naručioca. Prve iteracije nose najviše rizika. Utvrđivanje rizika je kontinualan proces, rizik se
menja vremenom. Vrste rizika su: direktan rizik98, indirektan rizik99 i atributi rizika100.
98
Direktan rizik (projekat ima veliki stepen kontrole)
99
Indirektan rizik (projekat ima malu ili nikakvu kontrolu)
100
Atributi rizika (verovatnoća pojavljivanja i uticaj na projekat)
Strategija upravljanja rizicima obuhvata: izbegavanje rizika, premeštanje rizika, prihvatanje

rizika, pravljene liste rizika, ublažavanje rizika, suprostavljanje riziku, planiranje nepredviđenih
situacija i praćenje rizika. U fazi inicijalizacije radi se o nepoznatim rizicima, u fazi elaboracije su
rizici i kritični scenariji, u konstrukciji su slučajevi korišćenja, osobine i završetak podsistema, a
u tranziciji su indikatori kvaliteta.
Upravljanje zahtevima uspostavlja i postiže saglasnost sa korisnicima i drugima

zainteresovanima za ono što projekat treba da radi, obezbeđuje bolje razumevanje zahteva koji
su postavljeni pred sistem, definiše granice sistema, obezbeđuje osnove za planiranje tehničkih
elemenata iteracija, obezbeđuje osnovu za procenu potrebnog budžeta i vremena za razvoj
sistema, definiše korisnički interfejs, fokusira se na potrebe i ciljeve korisnika. Zahtev je uslov ili
sposobnost koji sistem treba da zadovolji. Zahtevi mogu biti: funkcionalni (akcije koje sistem
treba da izvrši) i nefunkcionalni (atributi kvaliteta sistema: upotrebljivost, pouzdanost,
performanse, mogućnost podrške). Prvo se prikupljaju zahtevi od svih zainteresovanih i oni se
predstavljaju uz pomoć modela sistema, koji je osnova za sve kasnije discipline. Uloge su:
sistem analitičar (vodi i koordinira prikupljanje i uobličavanje zahteva i use-case modeliranje),
kreator Use-case specifikacija (razrađuje detalje svih sistemskih funkcija opisujući ih sa
stanovišta korisničkih zahteva) i arhitekta sistema (identifikuje slučajeve korišćenja). Artifakti su:
vizija, zahtevi zainteresovanih, model sistema, detaljne specifikacije slučajeva, atributi zahteva,
dokument o arhitekturi sistema, prototip korisničkog interfejsa i granične klase. Tim koji radi na
prikupljanju treba da: analizira problem, definiše korisničke zahteve, definiše sistem, odredi
opseg projekta, definiše detalje sistema i upravlja promenama zahteva. Cilj modeliranja
poslovnog sistema je: da se razume struktura i dinamika organizacije, da se obezbedi da krajnji
korisnici i projektanti na isti način razumeju organizaciju i da se izdvoje sistemski zahtevi, koji su
potrebni da se podrži ciljana organizacija. Model poslovnog sistema prikazuje: korisnike,
poslovne procese, organizacionu strukturu, uloge i odgovornosti, proizvode, unutrašnje isporuke
i događaje. Vrste modela poslovnog sistema su: Use-case model i objektni model. Uloge su:
analitičar poslovnih procesa (vodi i koordinira izradu use-case modela), projektant poslovnog
sistema (daje detaljne specifikacije opisujući tokove procesa za jedan ili više slučaja korišćenja i
određuje odgovornosti, operacije, atribute i relacije radnika i poslovnih entiteta), naručioci
(obezbeđuju ulazne podatke i vrše verifikaciju) i revizori (verifikuju artifakte iz procesa
modeliranja). Cilj je transformacija zahteva u dizajn budućeg sistema, razvoj robusne i elastične
arhitekture sistema, prilagođenje dizajna uslovima implementacije i izrada primarnih artifakata u
dizajn modelu.
Predmet Analize i dizajna je: transformacija zahteva u klase i podsisteme, poštovanje

ograničenja iskazanih kroz nefunkcionalne zahteve i implementacionu okolinu, dizajn baze
podataka i identifikacija komponenata. Dizajn model je objektni model, koji opisuje realizaciju
slučaja korišćenja, i služi kao apstrakcija implementacionog modela i kao njegov izvorni kod.
Koristi se kao osnova za sve aktivnosti u implementaciji i testiranju. Uloge su: arhitekta (vodi i
koordinira tehničke aktivnosti i artifakte u projektu i uspostavlja ukupnu strukturu za sve
arhitekturne poglede: dekompoziciju pogleda, grupisanje elemenata, interfejsi između glavnih
grupa), dizajner (definiše odgovornosti, operacije, atribute i relacije među klasama, određuje
kako će se one prilagoditi implementaciji i odgovoran je za definisanje paketa i podsistema),
dizajner baze podataka (potreban je ako sistem koji se dizajnira sadrži i bazu podataka) i
revizor arhitekture i dizajna. Kod artifakta, rezultat discipline je dizajn model, koji je u stvari Use-
case realizacija i predstavlja više artifakata u obliku detaljnih UML dijagrama i to: sekvencijalnih
dijagrama, kolaboracionih dijagrama i klasnih dijagrama. Svrha arhitekture je: intelektualna
kontrola, osnova za višestruku upotrebljivost, osnova za upravljanje projektom. Arhitektura znači
različite stvari za različite učesnike u projektu (krajnji korisnik, naručilac, rukovodilac projekta,
sistem analitičar, dizajner, arhitekta softverskog sistema) i prikazuje multidimenzionalnu realnost
(različiti pogledi, različite šeme).
Cilj Test discipline je utvrđivanje i izveštavanje o nivou postignutog kvaliteta (verifikacija

interakcije između objekata i komponenata, verifikacija ispravne integracije svih softverskih
komponenata, verifikacija da su svi zahtevi korektno implementirani i identifikacija i osiguranje

da će svi uočeni nedostaci biti otklonjeni pre isporuke). Test disciplina predstavlja proces i set
preporučenih postupaka koji vode testiranje. Testiranje se može automatizovati pomoću alata.
Artifakti su: test plan (definicija cilja i predmeta testa u okviru jedne iteracije ili projekta, a plan
priprema rukovodilac testa), lista test ideja (spisak testova koje je korisno izvesti, a priprema ga
analitičar) i rezultati testa (sumarni pregled analize test rezultata i ključnih merila za verifikaciju i
usaglašavanje sa naručiocem i priprema ih rukovodilac testa).
Cilj Implementacije je: implementacija klasa i objekata u obliku komponenata, definicija

organizacije komponenata u obliku implementacionih podsistema, testiranje razvijenih
komponenata kao jedinica i kreiranje izvršnog sistema. Rezultat implementacije je
implementacioni model, koji se sastoji od: komponenata i implementacionih podsistema.
Komponente mogu biti: isporučive (izvršni kodovi) i komponente iz kojih se prave isporučive
komponente (izvorni kodovi).
Cilj Isporuke je izvršenje aktivnosti koje obezbeđuju da je softverski proizvod spreman za

krajnjeg korisnika (isporuka produkta, testiranje na produkcionim sajtovima, beta testiranje,
kreiranje materijala za podršku korisniku, kreiranje materijala za obuku korisnika i predaja
korisniku u formi paketa i sl.).
Cilj Upravljanja konfiguracijom i promenama je praćenje i postizanje integriteta artifakata

projekta: kontrola promena, identifikacija i upravljanje konfiguracijom, praćenje promena, izbor
verzija, proizvodnja softvera i upravljanje radnim prostorom. Upravljanje konfiguracijom opisuje
strukturu produkta i identifikuje konfiguracione elemente, koji se tretiraju kao entiteti, i koji se
zasebno mogu verzirati. Upravljanje promenama se odnosi na: organizacionu infrastrukturu,
koja se zahteva da bi se postigla saglasnost oko cene i rokova u vezi sa uticajem promena na
projekat i rad tima za verifikaciju zahteva za promenama, ili na rad tela za kontrolu promena.
Utvrđivanje statusa konfiguracije opisuje status produkta u pogledu tipa, broja, brzine izrade
produkta, težine otkrivenih i ispravljenih defekata za vreme razvoja produkta.
4.1.1.3.3. Izbor pristupa životnom ciklusu razvoja softvera
Prilikom izbora metode, moguće je iskoristiti neka pravila definisana u [77]:
• Glass-ovo pravilo101: Nedostaci kod definisanja zahteva su izvor neuspeha u razvoju

projekta.
• Boehm-ovo prvo pravilo102: Greške su najčešće tokom aktivnosti vezanih za korisničke
zahteve i projektovanje, a što se kasnije otklone - sve su skuplje.
• Boehm-ovo drugo pravilo103: Pravljenje prototipova smanjuje greške prilikom korisničkih
zahteva i projektovanja, naročito kod korisničkog interfejsa.
U ovom podpoglavlju je prikazana analiza Larmanove metode životnog ciklusa softvera u

odnosu na druge prikazane modele i metode životnog ciklusa (model vodopada, spiralni model,
jedinstveni proces razvoja softvera). Za Larmanovu metodu životnog ciklusa softvera važe sve
prednosti i nedostaci iterativno inkrementalnog modela životnog ciklusa softvera, strategije
upravljanja prema slučajevima korišćenja i objektno orijentisane metode projektovanja softvera.
Na osnovu pristupa koje koristi, za Larmanovu metodu možemo reći da ima iste prednosti i
nedostatke kao i jedinstveni proces razvoja softvera. Larmanova metoda ima i prednosti i
nedostatke, koji proizilaze iz korišćenja modela iterativno inkrementalnog razvoja i koji se
101
Glass-ovo pravilo (Glass’ law)
102
Boehm-ovo prvo pravilo (Boehm’s first law)
103
Boehm-ovo drugo pravilo (Boehm’s second law)
posebno vide u odnosu na model vodopada i spiralni model. Korišćenje strategije upravljanja
prema slučajevima korišćenja, obezbeđuje nezavisnost slučajeva korišćenja i sistemskih
operacija. Jedna od glavnih prednosti Larmanove metode životnog ciklusa softvera je njena
jednostavnost. Ovo je posebno istaknuto u poređenju Larmanove metode sa spiralnim modelom
i jedinstvenim procesom razvoja softvera. Druga prednost Larmanove metode životnog ciklusa
softvera je njena bliskost programerima, zbog kvalitetno obrađene faze analize i projektovanja.
Treća prednost Larmanove metode životnog ciklusa softvera je što ona koristi uzore, preko kojih
pokušava da usmeri na korišćenje idioma i rešenja „najboljih praksi”, koju stručnjaci za objektno
orijentisano projektovanje primenjuju da bi stvorili sistem. Četvrta prednost je detaljno
razmatrana u [98], i odnosi se na nedostatak jedinstvenog procesa, koji se ogleda u tome što on
ne pravi ugovore za sistemske operacije, kao što to radi Larman u svojoj metodi razvoja
softvera. Ukoliko se za sistemske operacije ne definiše ugovor u fazi analize, postoji opasnost
da se pomešaju „šta“ i „kako“ sistemska operacija radi. U tom slučaju bi prerano započeo
proces projektovanja sistemske operacije, što se nikako ne preporučuje. Jedan od nedostataka
Larmanove metode životnog ciklusa softvera je nedostatak opisa aktivnosti upravljanja
razvojnim timom i celim projektom, čemu jedinstveni proces razvoja softvera posvećuje više
pažnje. Drugi nedostatak Larmanove metode životnog ciklusa softvera je nedostatak upravljanja
rizikom, čemu spiralni model posvećuje više pažnje.
Neki od faktora, koji sprečavaju pouzdano kreiranje specifikacija, unapred su dati [102]:
 klijenti ili korisnici nisu sigurni šta žele
 imaju problema da objasne sve što žele i znaju
 mnogi detalji onoga što oni žele će biti otkriveni tek tokom razvoja
 detalji su previše kompleksni za ljude
 menjaju mišljenja dok se proizvod razvija
 spoljne sile (kao što su konkurentski proizvod ili usluga) vode ka izmenama
Uticaj metode razvoja na procene u razvoju softvera je naveden u [103]: „Iterativni projekti brže
prelaze do usavršenja svojih procena korišćenjem podataka, koji su specifični za projekat“. Ovaj
stav je podržan i u [104], tj. da zbog ranih promena u zahtevima i drugih faktora, postoji
inicijalna faza velike nesigurnosti, koja opada kako vreme prolazi i prikupljaju se informacije.
Ovaj termin je poznat kao kupa nesigurnosti104 i prikazan je na Slici 29 [102].
Slika 29. Kupa nesigurnosti
4.1.1.4 MSF smernice
104
Kupa nesigurnosti (Cone of uncertainty)
MSF je skup proverenih i praktičnih uputstava i rešenja namenjenih organizovanju i upravljanju

projektima u IT industriji, softveru, ali i širim granama ljudske delatnosti, koje su na ovaj ili onaj
način vezane uz IT. MSF se temelji na nekoliko glavnih pretpostavki: jasno podeljeni zadaci
unutar tima i zajednička odgovornost. Potrebno je istaknuti i motivisati članove projektnog tima,
te se usredsrediti na poslovnu vrednost. Treba biti spreman na promene i znati ih prihvatiti u bilo
kojoj od faza projekta. Kako bi se to što jednostavnije ostvarilo – dobro je imati razrađene
kanale za otvorenu komunikaciju. Vrlo je važno izgraditi i bazu znanja, te učiti iz svih iskustava,
kako bi se problemi što jednostavnije mogli rešavati. Poslednje, ali ne najmanje važno – jeste
potreba za stalnim ulaganjem u kvalitet. MSF koristi dva modela i tri temeljne discipline.
Tri su temeljne discipline: upravljanje projektima MSF105 (vodi računa o samim aktivnostima
unutar vođenja projekata), upravljanje rizicima MSF106 (ova disciplina nastoji pretpostaviti
potencijalne rizike i naći rešenja i odgovore na njih, kako bi se tok projekta izvršavao glatko, bez
većih iznenađenja i sa što manje nepredviđenih situacija) i upravljanje veštinama MSF107
(unutar tima je potrebno imati jasan pregled nad zadacima pojedinih članova tima kao i nad
mogućnostima i sposobnostima članova projektnog tima). Modeli su: timski model MSF 108
(organizuje ljude koji rade na projektu i osigurava ispunjenje svih projektnih ciljeva, kao i
zadataka, povezujući svaku ulogu u timu s određenom odgovornošću unutar tima) i procesni
model MSF109 (organizuje sam proces, koji je nužan, kako bi se rešenje izvelo i postavilo
spremno za rad, i sastoji se od faza od kojih se svaka sastoji od više zadataka).
Timski model je model za IT projektne timove. Sastoji se od 6 glavnih uloga, koje su prikazane
na Slici 30, koje odgovaraju glavnim projektnim ciljevima i imaju odgovornosti prema njima.
Bitno je reći da struktura ovog modela nije hijerarhijska već je kružna – time se naglašava
jednakost među pojedinim ulogama i jednakoj važnosti i potrebi da svi zajedno doprinose
projektu. Premda su neke od uloga u pojedinim fazama projekta aktivnije jedne od drugih, niti
jedna ne može i ne sme biti izostavljena. Ono što povezuje sve uloge je komunikacija.
Upravljanje programom110 je zadužen za izradu celog projekta i njegovo oblikovanje. Projekat

ćemo smatrati uspešnim ako ispunjava i neke opšte uslove i karakteristike, koje određuje i sam
Program Management. Razvoj111 je skup ljudi, koji rade na samoj izradi rešenja prema ranije
donesenoj specifikaciji projekta. Testiranje112 je zaduženo za ispitivanje stabilnosti rešenja i
njegovih karakteristika. Testiranje i Razvoj moraju imati kvalitetnu komunikaciju, budući da
Development, na osnovi povratne informacije, može poboljšati rešenje u odnosu na Test.
Upravljanje izdavanjem113 je uloga koja osigurava da samo potpuno rešenje ugleda tržište.
Uloga Iskustva korisnika 114je da projekat bude prilagođen tržištu i samim korisnicima. Ova
grupa proizvod mora učiniti „lepim i funkcionalnim“, kako bi ga korisnici „voleli i koristili“.
Upravljanje proizvodom115 brine o marketingu i prodajnim kanalima i o zadovoljstvu korisnika.
Bez efikasne i otvorene komunikacije projekat neće biti moguće izvesti na predviđeni način.
105
Upravljanje projektima MSF (MSF Project Management)
106
Upravljanje rizicima (MSF MSF Risk Management)
107
Upravljanje veštinama MSF (MSF Readiness Management)
108
Timski model MSF (MSF Team Model)
109
Procesni model MSF (MSF Process Model)
110
Upravljanje programom (Program Management)
111
Razvoj (Development)
112
Testiranje (Test)
113
Upravljanje izdavanjem (Release Management)
114
Iskustvo korisnika (User Experience)
115
Upravljanje proizvodom (Product Management)
Slika 30. Timski model MSF [162]
MSF procesni model (Slika 31) se sastoji od pet faza. Prelaz iz pojedine faze je moguće
obaviti tek po ispunjavanju nekoliko različitih „milestonea“, koji su karakteristični za svaku fazu.
Prva faza se naziva Vizija116, i tokom nje se uspostavlja sama ideja i cilj projekta. Tim, kupac i
pokrovitelj se u ovoj fazi dogovaraju i uspostavljaju opseg projekta. Tokom ove faze se
organizuje i sam temeljni tim. Po izradi inicijalne projektne dokumentacije i njenog prihvatanja,
moguće je preći u sledeću fazu. Druga faza nosi naziv Planiranje117. Za vreme trajanja ove faze
tim i kupac definišu konkretna svojstva projekta – što će, kada i na koji način biti izgrađeno. Ovu
fazu karakteriše izrada funkcionalnih specifikacija glavne projektne dokumentacije. Prelaz u
sledeću fazu je moguć nakon uspešnog okončavanja predviđenih zadataka i prihvatanja
projektnih planova. Razvoj118 je treća faza. Za vreme izvođenja ove faze tim razvija i testira
rešenje. Vrše se stalne provere i poboljšanja unutar mera donesenih Projektnom
dokumentacijom. Konkretno – razvijaju se kod, infrastruktura i dokumentacija, koja prati sam
razvoj i testiranje. U četvrtoj fazi Stabilizacija119 se prestaju dodavati bilo kakve nove
mogućnosti programu. On do sada već mora sadržati sve što je definisano Dokumentacijom.
Dolazi do manjeg broja novo prijavljenih bugova, izdaju se tzv. RC's (release candidates).
Nakon završetka ove faze prelazi se u fazu postavljanja rešenja u njegovo funkcionalno
stanje120. Ovime je zatvoren krug – projekat je završen i rešenje je postavljeno u „live”
okruženje. Sam razvoj projekta se ovime ne završava. Sva se znanja i iskustva stečena tokom
rada pohranjuju u bazu znanja. Upravo je učenje na iskustvima i njihova kasnija upotreba jedna
od glavnih karakteristika MSF-a.
116
Envisioning (Vizija)
117
Planning (Planiranje)
118
Developing (Razvoj)
119
Stabilizing (Stabilizacija)
120
Deploying (Postavljanje rešenja u njegovo funkcionalno stanje)
Slika 31. Procesni model MSF [162]
4.1.1.4. Agilne metode
Agilni razvoj podrazumeva brz i razvoj sa malim stepenom formalizma. U [105] je objašnjena
Beck-Fowlerova hipoteza121. Metode agilnog programiranja smanjuju uticaj promene korisničkih
zahteva.
U [92] je iznet stav o tretiranju razvoja softvera: „Ovo duboko zapažanje – da je pravljenje
softvera kompleksan, novi razvoj proizvoda sa velikim stepenom izmena, a ne predvidljiva
proizvodnja – je srce motivacije za korišćenje agilnih i iterativnih metoda”.
Kao rezultat sve većeg zahteva za neprekidnim inovacijama, novi pristup procesu razvoja, kao
istraživački proces, temelji se na nekoliko poslovnih principa: neprekidna inovacija,
prilagođavanje proizvoda, smanjenje vremena isporuke, prilagođavanje ljudi i procesa te
pouzdani rezultati [106].
Sve je to uključeno u pojam agilnost, koji odražava više stav nego proces. Prema Highsmithu
[107] agilnost je sposobnost i da se stvori i da se odgovori na promenu, kako bi se ostvarila
dobit u poslovnom okruženju. Agilnost je sposobnost da se balansira između fleksibilnosti i
stabilnosti. Skupina autora izdala je 2001. godine „Manifest za agilni razvoj softvera“ [108], u
kojem su postavili četiri temeljne vrednosti agilnoga upravljanja projektima: osobe i odnosi
ispred procesa i alata, radeći proizvod ispred opsežne dokumentacije, saradnja s kupcem
ispred pregovaranja ugovora, odgovaranje na promenu ispred sledećeg plana.
Međutim, time se ne ističe da su procesi, alati, dokumentacija, ugovori i plan nevažni, nego da
su manje važni. Iako je Manifest napisan u prvom redu za agilni razvoj softvera, temeljne
vrednosti mogu se primeniti, uz neznatne promene, i na agilno upravljanje projektom.
Agilne metodologije su namenjene razvoju softvera, ali se može povući paralela sa

upravljanjem projektom i reći da je za upravljanje kreativnim ljudima i procesima potreban i
kreativan upravljački proces [107].
121
Beck-Fowlerova hipoteza (Beck-Fowler hypothesis)
Obrazovanje moderne definicije agilnog razvoja softvera potiče iz sredine 1990-tih godina i to
kao deo sve šire negativne reakcije na robusne 122 metode, pre svega zbog čvrsto regulisanih,
jako rasprostranjenih i “waterfall” modela razvoja. Procesi, koji su nastajali iz ovakvog korišćenja
tog modela posmatrani su kao spori, zahtevni i kontradiktorni, onome kako se programiranje
zaista odvija u praksi [108].
U početku, agilne metode zvane su lagane123 metode. 2001. godine istaknuti svetski softverski
inženjeri su se sastali u mestu Snowbird, Utah, SAD, gde su usvojili naziv „agilne metode”. Neki
od njih su kasnije oformili neprofitnu organizaciju “The Agile Aliance”, čiji je cilj promovisanje
agilnog razvoja.
4.1.1.4.1. Vrste Agilnih metoda
Nastanak raznih agilnih metoda vezuje se za period pre 2000. godine:
 1986. – SCRUM u oblasti opšteg menadžmenta
 1995. – ASD124, FDD125, i DSDM126
 1996. – Crystal clear i XP.
Danas su najpoznatije metode agilnog softverskog razvoja: XP, IXP127, Scrum, Agilno
modeliranje, ASD128, Crystal clear i ostale crystal metode, DSDM, FDD, „Suvi” razvoj129 i AUP130.
U ovu vrstu pristupa spadaju i - Agilna dokumentacija, ICONIX, Agilni MSF, ADM 131 i
refaktorisanje baza podataka.
Ekstremno upravljanje projektima132 nastalo je na temeljima XP. XP ima samo jedan cilj,
završiti projekt na kojem se radi, primenjujući niz jednostavnih principa. Životni ciklus se sastoji
od 5 faza, kojima je malo promenjen naziv: istraživanje, planiranje, iteracije do završnog
međuproizvoda, pretvaranje u proizvod, održavanje i smrt [109].
SCRUM, kao razvojna metodologija uključuje nekoliko varijanti okoline i tehničkih varijanti, koje
imaju verovatnoću promene u toku procesa. Koncentracija je na organizaciju ekipe, što je i
logično s obzirom da je nastao prema ragbiju. Životni ciklus se sastoji od 3 faze: pre igre, razvoj,
posle igre.
Metoda dinamičkog razvoja sistema na početku postavlja vreme i dostupne resurse, te prema
tome prilagođava količinu funkcionalnosti. Životni ciklus se sastoji od pet faza: studija
izvodljivosti i isplativosti, iteracija funkcijskog modela, iteracija dizajna i izgradnje, te
implementacija.
122
Robusne ("heavyweith") metode
123
Lagane (lightweight) metode
124
ASD (Adaptivni razvoj softvera)
125
FDD (Razvoj vođen karakteristikama)
126
DSDM (Metod dinamičnog razvoja sistema )
127
IXP (Industrijsko Ekstremno Programiranje)
128
ASD (Adaptivni Razvoj Softvera)
129
“Suvi” razvoj (lean development)
130
AUP (Agile Unified Process)
131
ADM (Agile Data Method)
132
Ekstremno upravljanje projektima (eng. Extreme Project Management)
Crystal je metodologija, koju je osmislio Cockburn [110]. Glavna okosnica je činjenica da je

metodologiju moguće odabrati na osnovu: količine komunikacije, nivou kritičnosti sistema i
prioritetima projekta. Pošto je Crystal nastao pre XP, moguće je reći da Crystal pokazuje ono
što XP naglašava, odnosno da se rad može smanjiti i time ubrzati isporuka projekta zbog
poboljšane komunikacije unutar projektne ekipe.
Agilni MSF se koristi kao metoda za razvoj softvera u velikim sistemima, dok se MSF koristi
uglavnom za manje složene sisteme.
Agilne metodologije naglašavaju iterativni pristup projektu i prikladne su za projekte različitih

veličina. Vrlo je brzo, nakon početnoga oduševljenja agilnim metodologijama, postalo očigledno
da agilni pristup ne odgovara svim vrstama projekata, kao i tradicionalni pristup. U pokušaju
ispunjenja praznine između dve krajnosti, nastalo je adaptivno projektno okruženje133.
Adaptivno projektno okruženje temelji se na planu, koji se sledi u potpunosti, ali za razliku od
tradicionalnog pristupa, plan nije izrađen na početku, već ciklički u toku projekta, dok su vreme i
troškovi zadati na početku projekta. Adaptivno projektno okruženje je ciklički i adaptivni pristup,
koji se sastoji od pet faza, te je namenjen omogućavanju maksimalne poslovne koristi klijentima
unutar granica vremena i troškova. Faze adaptivnog projektovanja su: doseg verzije, plan
ciklusa, izgradnja ciklusa, provera klijenta i osvrt na verziju. Temeljna misao kroz celi proces je
da se u plan uvrste samo one aktivnosti, za koje je sigurno da će biti deo konačnog rešenja. Na
taj se način u idućim iteracijama dolazi do detaljnijeg rešenja. Ukoliko je potrebno, prvi ciklus,
odnosno iteracija, u procesu može biti konceptualni deo, kao uvod u ostale iteracije razvoja
projekta. Međutim, kao i većina metodologija, i adaptivno projektno okruženje predstavlja način
mišljenja, usmeren prema klijentu. Temeljne vrednosti su: usredsređenost na klijenta,
upravljanje procesom povereno klijentu, česti inkrementalni rezultati, neprekidno propitivanje,
ideja da je promena napredak prema boljem rešenju, te da nije potrebno nagađati o budućnosti.
Ovakvim skupom temeljnih vrednosti ceo proces je stavljen u okvir u kojem se odvija, sa
značajnim udelom klijenta u samom procesu i sa neprekidnim poboljšanjima postojećeg rešenja
[76].
Agilne metode imaju značajne razlike u odnosu na ranije metode. Najuočljivija razlika je
insistiranje na manje obimnoj dokumentaciji za dati problem. Umesto dokumentaciono-
orijentisane, agilne metode su pre orijentisane ka izvornom kodu, kao ključnom delu
dokumentacije. Ovo je ipak samo površno gledište. To je samo simptom mnogo dubljih razlika, a
one su po Martinu Fowleru sledeće: Agilne metode su pre adaptivne nego predvidive i Agilne
metode su orijentisane ka ljudima radije nego ka procesima [108].
Adaptivno programiranje stoji nasuprot predvidivom, a negde između njih se nalazi iterativno
programiranje. Ipak adaptivno nije i potpuno nepredvidivo, nego je, recimo, razumna mera
troškova za dovoljnu predvidivost. Ovde je jako povećan nivo fleksibilnosti, tj. prilagodljivosti
promenama u okruženju. Kada je potrebno menjati projekat i adaptivni tim se takođe menja sa
njim. Adaptivni tim ima problem da tačno opiše šta će se u budućnosti dešavati. Izveštaji
adaptivnog tima o sledećih šest meseci mogu sadržati samo informacije o očekivanim
rezultatima, u zavisnosti od uslova i zahteva, kao i zvanične izjave vezane za plan puštanja
sledeće verzije. Nasuprot ovome, predvidive metode se koncentrišu na detaljno planiranje
budućnosti. Ovakav tim tačno zna koje osobine i zadaci su planirani tokom procesa realizacije
softverskog projekta. Međutim, za njega je teško da menja pravac delovanja. Plan je, uglavnom,
optimizovan za glavni cilj, te promena pravca može prouzrokovati kompletno odbacivanje
dosadašnjeg rada i ponovni početak na novi način. Inženjerske metode imaju zadatak da
definišu procese koji će raditi bez obzira na to ko radi sa njima, dok agilne metode
pretpostavljaju da ni jedan proces ne može biti važniji od veštine tima koji ga upotrebljava za
razvoj. Iz toga proizilazi da je zadatak procesa da razvojni tim podrži u njegovom radu.
133
Adaptivno projektno okruženje (eng. Adaptive Project Framework)
Primena agilnog razvoja nije do kraja istražena do danas. Očekuje se potvrda vremena, a do
tada - za neke situacije ostaju otvorena pitanja upotrebljivosti. Te situacije su sledeće: razvojni
timovi od preko 20 učesnika, virtualni i distribuirani razvojni poduhvati fizički razdvojenih timova,
rizični poduhvati od kojih zavisi širi razvoj ili život i u uslovima funkcionalne organizacije – sa
linijskom komunikacijom i/ili komandno-kontrolnom korporativnom kulturom. Model agilnoga
upravljanja projektom [107] temelji se na tradicionalnom modelu i njegovih pet faza:
• Isplanirati viziju134– odrediti viziju i doseg projekta, te projektnu organizaciju (umesto inicijalne
faze, da se naglasi važnost vizije);
• Nagađati 135– razviti model, vremenske odrednice, te plan iteracija za ostvarenje vizije
(umesto planiranja, da se naglasi nesigurnost, jer je plan povezan sa određenošću);
• Istraživati136 – isporučiti testirane delove u kratkom razdoblju, te stalno tražiti način za
smanjenje rizika i nesigurnosti unutar projekta (umesto upravljanja, jer je istraživanje naglašeno
iterativno, odnosno nelinearno);
• Prilagoditi137 – pregledati isporučene rezultate, trenutnu situaciju i ponašanje ekipe, te ih
prilagoditi ukoliko je potrebno;
• Zatvoriti138 – završiti projekat, preneti ključne stvari, koje su se naučile u toku projekta, te
proslaviti.
Nelinearno upravljanje projektima je upravljanje metodama, tehnikama i strategijama koje

podržavaju slobodno organizovanje, razvijanje i adaptiranje. Ovo upravljanje se koristi i u
kombinaciji sa Agilnim metodama, kao i sa drugim metodama koje su prikazane u disertaciji.
Ključni aspekti nelinearnog programiranja su: evoluciono (slobodno) projektovanje (dizajn) i
slobodno organizovanje. Kod nelinearnog upravljanja projektima i nelinearnog programiranja,
za razliku od linearnog programiranja aplikacija, metoda zavisi od konkretnog slučaja problema,
koji podrazumeva - dimenziju, karakter, nelinearnost modela. U poslednje vreme se najčešće
koristi kombinacija agilnih metoda i nelinearnog upravljanja projektima.
4.1.2. Poslovna inteligencija
Pojam Poslovna inteligencija139 nastao je od strane Stevana Dedijera. Svrha BI nije samo
prikupljanje, već i obrada, analiza, vizualizacija i upotreba informacija u poslovne svrhe,
prvenstveno u svrhu podrške donošenju poslovnih odluka.
Prema definiciji, pojam BI objedinjava metodologije, tehnologije i platforme za data

warehousing, OLAP140 i data mining, koje omogućavaju firmama kreiranje korisnih upravljačkih
informacija iz podataka o poslovanju, koji su na različitim transakcijskim sistemima i dolaze iz
različitih internih i eksternih izvora. BI je lansirala istražvačka firma Gartner sredinom
devedesetih godina prošlog veka [111].
BI se odnosi na proces transformacije izvornih podataka, koje kompanije prikupljaju iz poslovnih

procesa u korisne informacije.
134
Isplanirati viziju (eng. Envision)
135
Nagađati (eng. Speculate)
136
Istraživati (eng. Explore)
137
Prilagoditi (eng. Adapt)
138
Zatvoriti (eng. Close)
139
Poslovna inteligencija (Business Intelligence) ili skraćeno BI
140
OLAP (Onlajn Analytical Processing, što se može prevesti kao "onlajn analitička obrada" u realnom vremenu) je
analitička komponenta, tj. alat za analizu podataka.
BI tehnologija obuhvata specijalizovani softver, koji omogućava agregaciju, manipulaciju i prikaz

podataka u vidu korisnih informacija, na osnovu kojih je moguće donositi prave odluke.
U stvarnosti, BI je s jedne strane, način poslovne promišljenosti, koji omogućava da se

poslovne odluke na svim nivoima odlučivanja donose temeljene na relevantnim i ažurnim
poslovnim informacijama, a ne temeljene na predosećaju i subjektivnom utisku.
Posmatrano sa informatičke strane, BI je složeni informacioni sistem, koji automatizovanim

procedurama prikuplja podatke iz različitih izvora, obrađuje ih, transformiše i integriše, te
omogućava korisnicima dostupnost kvalitetnoj informaciji na intuitivan i lako razumljiv način
[112].
Postoji mnogo definicija BI.
Steve Murfitt: "BI je način dostavljanja pravih informacija u pravom formatu, u prave ruke i u
pravom trenutku. Dobar BI sistem prikuplja informacije iz svih delova firme, analizira ih,
priprema izveštaje i šalje ih ljudima koji ih trebaju. Na taj način, svaki pojedinac dobija
informacije prema svojim potrebama“ [113].
Vinod Badami: „U užem smislu definisano, BI je proces prikupljanja raspoloživih internih i

relevantnih eksternih podataka, te njihove konverzije u korisne informacije, koje mogu pomoći
poslovnim korisnicima pri donošenju odluka“ [113].
BI je skup metodologija i softverskih alata, koji omogućavaju korišćenje podataka iz data

warehouse i njihovo pretvaranje u informaciju potrebnu za donošenje poslovnih odluka. Sistem
BI čuva informacije i znanje o konkurenciji, kupcima, dobavljačima, procesima. On omogućava

poslovno pregovaranje i brojčano argumentovani nastup prema kupcima i dobavljačima,
kvalitetno operativno planiranje, praćenje ponašanja konkurencije, posmatranje pojedinih
tržišnih segmenata te predviđanje budućih pojava.
BI sistem nudi bolje razumevanje vlastitih kupaca i spoznaju. S tehničke strane, BI je proces
kojim se sirovi podaci pretvaraju u informacije. Informacije se zatim analiziraju i koriste u
procesu odlučivanja u preduzeću [154].
BI je skup alata i aplikacija, koji omogućavaju kreiranje sistema za prikupljanje, analizu i

distribuciju poslovnih informacija, a s ciljem donošenja boljih poslovnih odluka [114].
U praksi se BI odnosi na automatizaciju izveštavanja. Podaci prikupljeni raznim transakcijskim

sistemima koriste se za analizu i procenu statusa firme iz različitih uglova posmatranja.
Sistemi BI su značajno evoluirali poslednjih godina. Ali, većina kompanija još uvek poseduje
starija BI rešenja, gde vreme potrebno da se izvrše složeni upiti ide i do nekoliko časova.
BI rešenja su razvijana na osnovu užeg skupa poslovnih zahteva, prema trenutnim prioritetima,
a tehnologija je birana bez zajedničke strategije [115].
BI se efektivno može implementirati kroz kružni zatvoreni ciklus, koji se sastoji od četiri faze
(Slika 32): analitika, planiranje, unapređenje i merenje.
Slika 32. Ciklus poslovne inteligencije
BI platforma obuhvata više komponenti od kojih svaka ima specifičnu ulogu. Osnovne
komponente su (Slika 33): ETL141, data warehouse, OLAP i prezentaciona komponenta
(izveštaji, scorecards, portali, itd.). Na tržište je do 2007. godine ušlo pedesetak ponuđača
rešenja za BI. Skupinu prvih 10 sačinjavali su: IBM, Oracle, Microsoft, SAP, SAS, Business
Objects, Cognos, MicroStrategy, Hyperion, IBI. 2007. godine dolazi do konsolidacije tržišta
spajanjima i pripajanjima (M&A) kompanija vrednih više od 15 milijardi dolara. Oracle je
aktivirao kompaniju Hyperion, SAP je aktivirao kompaniju Business Objects. IBM je aktivirao
kompaniju Cognos. U 2008. godini, preostalo je sedam jakih igrača. Četiri od njih (IBM,
Microsoft, Oracle, SAP) rešenja za BI nude kao nadogradnju svoje jezgrene ponude (IBM ->
DB2; Oracle -> OBIEE; Microsoft -> SQL Server; SAP -> SAP ERP) [116].
U većini današnjih kompanija može se naći neki od poslovnih informacionih sistema (ERP142,
SCM143, CRM144, MES145, APS146, E-Commerce, itd.). Široka implementacija ovih sistema tokom
poslednjih desetak godina dosta je dokumentovana u literaturi [117,118].
Slika 33. BI platforma
B2BI predstavlja novi iskorak u okviru evolucije analitičkih poslovnih sistema (Slika 34). B2BI
ima potencijal da donese značajno unapređenje nivoa upravljanja na osnovu kvalitetnih
informacija.
141
ETL (Extract, Transformation, Load) je sistem za ekstrakovanje, transformaciju, prečišćavanje i učitavanje
podataka
142
ERP (Enterprise Resource Planing)
143
SCM ( Supply Chain management)
144
CRM (Customer Relationship Management)
145
MES (Manufacturing Execution systems)
146
APS (Advanced Planning and Scheduling)
Preduslov je ostvariti visok stepen kolaboracije i to ne samo u okviru kompanije, već i sa

partnerima u B2B mreži. Potrebno je stvoriti poslovnu kulturu kolaboracije, gde svi akteri rade u
cilju ostvarenja zajedničke strategije. Uprkos popularnosti BI sistema, većina kompanija nije
implementirala ova rešenja na sistematičan ili konzistentan način. Najčešće su pojedine radne
grupe ili poslovne celine gradili sopstvena skladišta podataka ili data marts, nabavljali specifične
BI alate, projektovali sopstvene BI aplikacije i definisale posebnu metriku [119].
Slika 34. Razvoj analitičkih sistema [119]
Iako se nivo korišćenja BI sistema uvećao, BI rešenja ostaju izolovana i nepovezana.
OLTP sistemi predstavljaju trenutno stanje poslovnog sistema. U toku same analize, putem
pregleda izveštaja, moguće je da se podaci na sumarnom i detaljnom izveštaju ne poklapaju
usled promena nastalih nakon generisanja izveštaja. Korišćenje OLTP sistema za analitiku
može negativno da utiče na performanse sistema. Još jedan od razloga zašto OLTP sistemi
nisu uspeli da pruže BI funkcionalnost jeste ograničavajući način, na koji korisnici pristupaju
informacijama. Da bi se sakrila složenost ERP baza podataka i sprečili korisnici da postavljaju
loše dizajnirane upite, koji bi značajno uticali na resurse sistema, najčešće su korišćeni
predefinisani statički ili parametarski upiti. Pored svih prethodno navedenih nedostataka, postoji
još jedan problem kada su u pitanju OLTP sistemi i analitika, a to je činjenica da se u
kompanijama veliki deo podataka i informacija nalazi u različitim poslovnim celinama,
odeljenjima i u različitim formatima (Excel, tekstualne datoteke, itd.). Zato je neophodno
integrisati sve izvore podataka u poseban sistem – skladišta podataka.
BI alati se najčešće koriste kao dopuna OLTP sistema u smislu prevazilaženja ograničenja
vezanih za analitičke sposobnosti. BI alati su sposobni da analiziraju podatke iz konkretnog
ERP, SCM ili CRM softverskog paketa. Oni su konfigurisani tako da podržavaju specifične šeme
podataka, aplikativne programske interfejse, bezbednosne mehanizme i poslovnu logiku
određenog OLTP sistema. Ovakav pristup nudi visok nivo centralizacije i bolje performanse
sistema, ali takođe ima i mnoga ograničenja, posebno po pitanju integracije i fleksibilnosti [119].
BI funkcionalnosti vezane za izveštavanje često su uključene u standardne OLTP pakete u vidu

predefinisanih izveštaja specifičnih za određenu aplikaciju. Izveštaji najčešće prikazuju
informacije na osnovu direktnih podataka, ne uzimajući kontekst procesa, koji obično
obuhvataju više aplikacija. Zato je korisnost ovakvih izveštaja ograničena, jer ne mogu
kombinovati podatke i procese iz različitih aplikacija. Sa druge strane, u slučajevima kada se
podaci integrišu u centralizovano skladište, javljaju se problemi koji se odnose na nedovoljni

nivo detaljnosti. U ovoj situaciji, izveštaji i analitika pružaju globalnu sliku poslovanja kompanije
i/ili B2B mreže, ali se istovremeno smanjuje mogućnost preduzimanja poslovnih akcija –
mogućnost da se olakšaju problemi kašnjenja, tj. informacije nisu dostupne dovoljno brzo da
omoguće korisnicima da pravovremeno donose odluke. Podaci u skladištima podataka su često
zastareli. BI informacije se često ne isporučuju u kontekstu poslovnih procesa, već na nivou
pojedinačnih aktivnosti. Još jedan problem sa kojim se kompanije susreću, a koji otežava
izgradnju BI sistema jesu spreadsheets147. U skladu sa tim postavljaju se realni zahtevi za
integracijom i proširivanjem uloge datoteka u domenu poslovne analitike. Da bi se ovaj cilj
ostvario treba prevazići sledeće probleme: nedostatak kontrole i centralizovano upravljanje,
ručno kopiranje podataka iz OLTP sistema u spreadsheet fajlove, čime oni postaju statični i brzo
zastarevaju, kao i sigurnost podataka i tačnost podataka uz kontrolisani pristup i praćenje
izmena korišćenjem pravne regulative (Sarbanes-Oxely (USA, 2002), Data Protection Act (EU,
1998)), prevelika količina podataka, tj. komunikacija i deljenje informacija, izolovanost podataka
(potreba za integracijom i iskorišćenjem logike aplikacije) i zahtevi za pouzdanošću i
performansama. Efektivno BI rešenje treba da uključi funkcije za dostavljanje informacija do
korisnika [120].
Da bi sistem BI zadovoljio zahteve modernog poslovanja, mora da poseduje sledeće

karakteristike [121]: gotovi i konfigurisani moduli za analitiku, centralizovani modeli podataka,
centralizovana aplikativna logika, ETL moduli za integraciju podataka i funkcionalan i
prilagodljiv korisnički interfejs. Novi pristup BI omogućava automatsko generisanje predloga o
neophodnim akcijama (na osnovu postojećih podataka), tako što inkorporira module za
predviđanje i optimizaciju u približno realnom vremenu, kao i modul za adaptaciju za
poboljšanje budućih preporuka (Slika 35). Takvi sistemi mogu pomoći u donošenju odluka koje
uvećavaju efikasnost, produktivnost i konkurentnost.
Slika 35. Model adaptivne poslovne inteligencije
4.1.2.1 Onlajn analitička obrada u realnom vremenu
OLAP alati služe za izvođenje znanja iz podataka. Termin OLAP je prvi proglasio britanski
matematičar E.F. Codd, koji je postavio temelje relacijskog računa148 i 1970. godine predstavio
relacijski model podataka. Sam naziv ukazuje na razliku prema već ranije poznatim alatima za
OLTP149. 1993. godine Codd je definisao skup kriterijuma u kojima će se primenjivati OLAP alati.
Proizvođači softvera ubrzo su shvatili potencijale i revolucionarne uticaje, koje primena Codd-
ove teorije može imati na praksu upravljanja podacima, i krenuli da razvijaju softverska rešenja
za analitičku obradu podataka. OLAP sistemi nude sledeće mogućnosti [113]:
147
Spreadsheets (unakrsne tabele - Excel i slične datoteke) predstavljaju najrasprostranjeniji alat za modeliranje i
analizu podataka.
148
Relacijski račun (engl. Relational Calculus)
149
OLTP onlajn transakcijska obrada, u izvornom engleskom izrazu On Line Transaction Processing
1. OLAP predstavlja konceptualni i intuitivni model, kojeg i oni korisnici, koji nisu posebno
obrazovani za obavljanje analitičkih poslova, mogu razumeti i primeniti u svom radu. Model se
zasniva na metodologiji multidimenzijske analize, što znači da podatke može istovremeno
"gledati" kroz veći broj filtera, koji se u stručnoj terminologiji nazivaju dimenzijama.
2. OLAP alati omogućavaju obavljanje brzih analiza. Brzina rada OLAP sistema omogućuje
menadžerima i stručnjacima postavljanje pitanja i dobijanja odgovora u što kraćem vremenu,
što ima pozitivnog uticaja na kvalitet njihovih odluka. Sistemi rade „brzinom misli", pa dolazi do
stvaranja tzv. sindroma beskonačnih pitanja, što znači da se svaki zanimljiv uzorak i koristan
segment informacija u bazi podataka može istražiti.
3. OLAP alati u sebe uključuju vrlo robusne sposobnosti računanja, potrebne za zadovoljavanje
specifičnih proračunskih zahteva, koje postavlja višedimenzijska struktura. Teorijski, broj
dimenzija je neograničen, a u praksi nisu retki slučajevi da se taj broj u sofisticiranim analizama
penje na desetke ili čak i više. To čak nadilazi i kognitivne mogućnosti prosečnog čoveka, pa se
može reći da kvalitetni OLAP alati na neki način predstavljaju proširenje ili nadogradnju
čovekove inteligencije. Proračunske mogućnosti OLAP alata dopuštaju čoveku – poslovnom
analitičaru – pisanje jednostavnih formula, koje će primenjivati uzduž više dimenzija, a pritom
moraju napisati samo nekoliko jednostavnih programskih instrukcija, odnosno linija koda.
OLAP alati obuhvataju širok spektar mogućnosti, od jednostavnog pretraživanja i navigacije,
preko proračuna, do ozbiljnijih analiza poput analize vremenskih serija i kompleksnog
modeliranja. Na taj način, oni mogu "pokriti" čitav hijerarhijski lanac, što čini okosnicu donošenja
informisanih poslovnih odluka – lanac, koji započinje podacima, nastavlja se informacijama, a
završava sa BI [113].
4.3.1.2.2. Skladištenje podataka
Prema definiciji Williama H. Immona, skladište podataka je „onaj oblik baze podataka koji ima
četiri obeležja [113]: usmerenost predmetima (funkcionalnim područjima), sadržajna
nepromenjivost, integrisanost, vremenska određenost. Transakcijske baze više nisu dovoljne,
javlja se potreba za skladištenjem podataka. Transakcijska baza podataka nastaje u IS firme.
Podaci u relacijskim bazama su organizovani u dvo-dimenzionalne tablice, međusobno
povezane. Baza podataka sadrži podatke za jedno poslovno razdoblje, i nakon tog razdoblja
podaci se arhiviraju i brišu iz tekuće baze. Podaci se stalno ažuriraju pa se stare vrednosti ne
vide. Skladište se razlikuje od baze podataka. Skladištem nisu nagomilani svi podaci iz baza
podataka proteklih godina. U skladištima se arhiviraju neki podaci iz baze podataka za koje se
smatra da su relevantni za analize. Podaci u skladištu se organizuju u višedimenzionalne
kocke. Organizuju se oko predmeta, odnosno funkcionalnih područja. Kod operativnih baza
podataka podaci su organizovani oko poslovnih aplikacija. U operativnoj bazi podataka se
podaci menjaju, dok se u skladištu ne menjaju. U skladištu su oni konzistentni, tj. prikazuju se
na dosledan način, dok se u operativnoj bazi konzistentnost ne proverava strogo. U skladištu se
gotovo uz svaki podatak pohranjuje i vremenska određenost, pa su podaci u skladištu istorijski.
U operativnim bazama podataka nalaze se samo aktuelni, najsvežiji podaci potrebni za
operativno poslovanje. U informacionom sistemu firme, skladište podataka (Slika 36) je mesto
na kojem se skupljaju poslovni podaci, izvor informacija za poslovno odlučivanje i stvaranje
nove BI. Primarne funkcije skladišta podataka su [113]:
1. Skladište je odraz poslovnih pravila, koja se primenjuju kod donošenja strateških odluka.
2. Skladište predstavlja tačku u kojoj se skupljaju podaci koji će poslužiti za stvaranje
integrisanih, predmetno orijentisanih informacija.
3. Skladište je „muzej” strateških informacija, čija se istorija povezuje s podacima i njihovim
međusobnim odnosima.
4. Skladište je izvor informacija koje se izvode iz spremišta podataka150. Spremišta se koriste za

analitičke obrade, data mining, ili postavljanje upita.
ETL je skup procesa, koji “ima za cilj da ekstrahuje, odnosno transformiše, preoblikuje i puni ili
unosi podatke iz jednog ili više transakcijskih sistema u skladište podataka”.ETL procesi su
neophodni kada se podaci prebacuju iz baze podataka u skladište podataka. ETL procesi
počinju pripremom podataka, koja uključuje [113]:
 reformatiranje (podaci, koji su u datotekama s različitim formatima, se svode na isti format,
kako bi se mogli koristiti u daljim fazama obrade)
 usklađivanje (neki podaci su redundantni, pa ih treba otkriti i uskladiti, a neki nedosledni, pa
njihove vrednosti treba ujednačiti)
 čišćenje (ukloniti „prljave” podatke, koji su nastali zbog ranijih grešaka u radu sistema ili su
namerno ubačeni)
Analiza podataka
Modeliranje podataka Izveštaji, OLAP, data
mining
Skladište
podataka Ad hoc izveštaji, Posebni
izveštaji
Informacioni Dubinski izveštaji
sistem (ERP)
Baza
ETL procesi podataka
Slika 36. Nastanak skladištenja podataka [122]

Programski alati za ETL (Slika 37) omogućuju korisniku izbor relevantnih podataka iz baze koji
će se pohraniti u skladište, punjenje skladišta (inicijalno punjenje, punjenje istorijskih podataka i
inkrementalno punjenje) i transformaciju (prenos podataka u format, koji odgovara skladištu
(reformatiranje, usklađivanje i čišćenje podataka iz baze) – oduzimaju 80% vremena celog ETL
procesa). Nakon što se završi inicijalno punjenje i punjenje istorijskih podataka, programi za
inkrementalno punjenje se pokreću periodički (dnevno, nedeljno ili mesečno) i stalno pune
skladište podataka novim relevantnim podacima iz baze. Danas su u upotrebi tri osnovne
arhitekture skladišta podataka [113]:
 dvoslojna - s jednim zajedničkim skladištem podataka (izvori podataka + skladište podataka)
 dvoslojna - s većim brojem nezavisnih lokalnih spremišta podataka (izvori podataka +
spremište podataka)
 troslojna - s jednim skladištem i većim brojem spremišta (izvori podataka + skladište
podataka + spremište podataka)
Transakcijske baze Izveštaji poslovne
podataka Skladište podataka inteligencije
ETL procesi
Slika 37. Izbor ETL alata [95]
150
Spremište podataka (Data Marts)
Najviše je u upotrebi troslojna arhitektura (Slika 38), čije su karakteristike:

 veći broj lokalnih spremišta podataka povezan je u jedno skladište podataka
 skladište je pozicionirano između lokalnih spremišta i izvora podataka
 u skladište se pohranjuju podaci iz baza podataka, da bi se onda u jedinstvenom usklađenom
formatu, isporučivali lokalnim spremištima
 lokalna spremišta podatke iz skladišta agregiraju i sažimaju prema određenim kriterijumima
 lokalna spremišta zavise od skladišta, jer jedino preko njih dobijaju podatke
Prednosti troslojne arhitekture skladišta su: smanjivanje radnog opterećenja informatičara,

mogućnost dodavanja novih aplikacija, unapređenje tačnosti i preciznosti informacija, manje
poteškoća u komunikaciji i saradnji organizacionih jedinica, mogućnost korišćenja aplikacija.
Nedostaci troslojne arhitekture skladišta su: srazmerno visoki troškovi uspostavljanja
zajedničkog skladišta na razini firme [122].
Na Slici 39 prikazan je dimenzijski model podataka u skladištu. Ukoliko se rade analize u kojima
je potrebno više od tri dimenzije (Slika 40), grafički se prikazuju pomoću zvezdastog dijagrama.
Tehnološka podloga skladištenja podataka leži u raspoloživoj bazi podataka – kvalitetan i
pouzdan DBMS151, iz kojeg će polako nastajati skladište. DBMS treba da radi na platformama
Windows i Unix operativnih sistema. OLAP je danas postao standardna tehnologija za
skladištenje podataka koja obrađuje podatke u relacijskim bazama podataka. Faze u izgradnji
skladišta podataka su [79]: izbor platforme DBMS – npr. Oracle, SQL Server ili dr., definisanje
potrebnih podataka u skladištu i grupisanja podataka, definisanje strukture skladišta, ETL
procesi – ekstrakcija, transformacija, punjenje - inicijalno učitavanje podataka u skladište,
automatizovano osvežavanje podataka u jednakim vremenskim razmacima, određivanje
metapodataka i autorizacija pristupa i analize – generatori izveštaja, OLAP i data mining.
Operativni podaci
Podaci iz spoljnih
Podaci iz nasleđenih izvora
sistema
Skladište podataka
Spremište Spremište Spremište Spremište Spremište

podataka podataka podataka podataka podataka
Slika 38. Troslojna arhitektura [113]
151
DBMS (Database Management System)
UPIT 1
Tržište
Podaci iz spoljnih
izvora
Proizvodi (artikli)
Slika 39. Dimenzijski model podataka u skladištu [113]
Proizvod D o b a v lj a č
N
A
B
A
V
K
A
Rok Vreme
isporuke
Slika 40. Više dimenzija podataka u skladištu [113]
Alati za skladištenje podataka su različiti. Vodeći proizvođači DBMS sistema i statističkog

softvera nude svoja rešenja (npr. Oracle, Microsoft, SAS). Veći ERP-ovi nude svoje OLAP
servere, koji se bave proizvodnjom alata za BI i skladištenje podataka temeljenog na OLAP
server-u. Skladište omogućuje koncept upravljanja pomoću informacija koje postaju osnovni
resurs poslovanja, a koji ostvaruje konkurentsku prednost i dodaje novu vrednost. Skladište
smanjuje troškove i vreme potrebno za dobijanje informacija o poslovanju. Metode skladištenja
podataka postaju integrisane u softverske pakete temeljnog informacionog sistema.
Menadžerima nije potrebno da angažuju poseban tim analitičara za obradu ključnih pokazatelja
o stanju firme, već takve, obrađene podatke, iz baze podataka mogu dobiti klikom miša, te
koristiti kao potporu u donošenju poslovnih odluka. Načela upravljanja prema ciljevima će biti
podržana mogućnostima onlajn pristupa bazama i skladištima podataka, kroz alate BI. Koncept
skladišta podataka usklađivanjem podataka omogućuje jedinstvenu istinu o zadatku, što
povećava kredibilitet informacionog sistema [122].
4.1.2.3. Data Mining
Data Mining (Slika 41) je pronalaženje veza među podacima sadržanim u bazama podataka,
raznim tekstualnim podacima, nestrukturiranim podacima ili podacima organizovanim u
vremenske serije. Data Mining je interaktivan i iterativan proces izvođenja i prikazivanja
korisnog, implicitnog i inovativnog znanja iz podataka, koji uključuje primenu tehnika: numeričke
analize, traženje uzoraka i strojno učenje, stabla odlučivanja, neuronske mreže i genetičke
algoritme. Cilj data mining je identifikovati vredne, nove, potencijalno korisne veze i uzorke u
postojećim podacima. OLAP je tehnologija za sumiranje i agregaciju podataka, a data mining je
metodologija za traženje uzoraka i veza među tim podacima [122].
Data mining-om možemo segmentirati tržište, otkriti profil tipičnog klijenta određene vrste
proizvoda, sklonosti klijenta kupovine, napraviti model potrošačke korpe, detektovati
potencijalne prevare na prodajnim mestima, predvideti trendove pojava. Data Mining se
primenjuje i u medicinskim ustanovama za predviđanje uspešnosti operacija, medicinskih
testova, ili lekova. Koraci u primeni Data Mining su: razumevanje poslovnih ciljeva, razumevanje
podataka, priprema podataka, modeliranje, evaluacija i primena plana, izrada konačnog
izveštaja, revizija projekta. Dva osnovna tipa data mining-a su: verifikacija hipoteze, gde je cilj
proveriti da li je neka ideja ili dojam o važnosti odnosa među određenim podacima utemeljen ili
ne, kao i otkrivanje novih znanja, gde među nekim pojavama mogu postojati neki još nepoznati,
a statistički važni odnosi, koje čovek ni iskustvom, niti svojim intelektualnim sposobnostima ne
može primetiti. U okviru tipa Verifikacija hipoteza, koriste se najčešće alati SQL i Upisni alati, a u
okviru tipa Otkrivanje znanja, koriste se opisivanje i prognoziranje. U okviru klasifikacije su
stabla odlučivanja, izvođenje pravila i neuronske mreže. Data mining-om je moguće utvrditi
sledeće vrste informacija: klase (postupkom klasifikacije prema unapred definisanim klasama),
klastere (kategorije, postupkom klasifikacije bez unapred zadanih klasa), asocijacije (uslovljene
događajima), sekvence (događaji koji u određenoj verovatnoći slede jedan za drugim) i
prognoze. Tehnike koje koristi Data Mining su: neuronske mreže, zaključivanje na temelju
slučajeva, genetički algoritmi, stabla odlučivanja, asocijacijska pravila i statističke metode:
deskriptivne i vizualizacijske tehnike, klaster analize, korelacijske analize, diskriminantna
analiza, faktorska analiza, regresijska analiza, logistička regresija i dr. Data mining se može
koristiti za: sumiranje podataka, segmentaciju, klasifikaciju, predviđanje i asocijaciju [123].
Alati, koje koristi Data Mining su: statistički softverski paketi (npr. SAS, Statistika, SPSS, i dr.),
matematički softverski paketi (npr. MathLab,Matematica), alati uključeni u skladištenje podataka
(OLAP) ili sistem za upravljanje bazom podataka (npr.Microsoft SQL Server Business
Intelligence – uključuje i Enterprise Miner) i specijalizovani alati za opšte ili poslovne primene
(npr. DataMiner, IntelliMiner, i sl.). Većina alata se može svrstati u jednu od sledećih skupina:
klasične metode za multivarijantnu analizu podataka i statistiku (klasteri, diskriminativna analiza,
logistična, linearna i nelinearna regresija, metoda glavnih komponenata, analiza vremenskih
serija...), metode granjanja (tree-based methods, klasifikacijska i regrecijska stabla, hi-kvadrat
automatska detekcija interakcija) i neuronske mreže. Data mining metode se integrišu u alate
za upravljanje bazama podataka, te tako softverski postaju raspoložive brojnim poslovanjima.
Problem je taj da još uvek zahtevaju visoku razinu stručnog znanja o metodama. Činjenica je da
se primenom metoda i alata za data mining mogu otkriti ponekad iznenađujući obrasci
ponašanja nekih osoba ili neočekivani odnosi među pojavama, no to nije razlog da se jasno ne
izraze ograničenja ovih tehnika [123].
Skladište podataka
Ako postoji skladište

podataka, data mining Data Mining
može biti njegov deo Skladište
podataka
Ako ne postoji skladište

podataka, data mining se može
koristiti na raspoloživoj bazi
Data Mining
podataka
Baza
podataka
Slika 41. Skladištenje podataka i data mining [122]

4.1.3. Servisno orijentisana arhitektura
U ovom podpoglavlju je prikazana SOA, gde je programiranje zasnovano na procesnom

pristupu i predstavlja noviji korak u razvoju softverskog inženjeringa. Procesno (servisno)
orijentisano programiranje ne treba da zameni, već da dopuni postojeće pristupe programiranju,
kao što su strukturno, objektno i komponentno orijentisano programiranje. SOA opisuje
koncepte, arhitekturu i procesni okvir, da bi obezbedila jeftin razvoj, integraciju i održavanje
informacionih sistema, kroz smanjenje kompleksnosti i stimulaciju integracije i njihovog
ponovnog korišćenja [124]. SOA ne predstavlja radikalno novu arhitekturu, već više evoluciju
poznatih distribuiranih arhitektura i integracionih metoda. SOA poboljšava i proširuje
fleksibilnost ranijih integracionih metoda i distribuiranih arhitektura i fokusira se na ponovno
korišćenje postojećih aplikacija i sistema, efikasnu interoperabilnost i integraciju aplikacija, kao i
kompoziciju poslovnih procesa preko servisa obezbeđenih aplikacijama. Važna osobina SOA je
sposobnost da primeni promene, koje će nastati u budućnosti, na relativno jednostavan i lak
način. SOA predstavlja više od skupa tehnologija. Nije direktno povezana sa bilo kojom
tehnologijom, mada se često implementira korišćenjem Web servisa. Web servisi (WS)
predstavljaju najpodesniju tehnologiju za realizaciju SOA. Najvažniji SOA koncepti (Slike 42 i
43) su [125]:
- servisi, koji obezbeđuju poslovnu funkcionalnost, poslovnu vrednost, sakrivaju
implementacione detalje i autonomni su.
- interfejsi, preko kojih korisnici pristupaju servisu. Interfejs servisa definiše skup javnih
potpisa operacija i predstavlja ugovor između servis provajdera i servis korisnika. Interfejs je
odvojen od njegove implementacije, samoopisujući je, i nezavistan je od platforme. Opis
interfejsa obezbeđuje osnovu za implementaciju servisa od strane servis provajdera, kao i
osnovu za implementaciju servisa od strane servis korisnika. Svaki interfejs definiše skup
operacija.
- poruke, koje specificiraju podatke koji će se razmenjivati, opisuju ih na način nezavisno od
platforme i jezika korišćenjem šema. Operacije su definisane kao skup poruka. Servisi
razmenjuju samo podatke, što se razlikuje od objektno-orijentisanog pristupa gde se
ponašanje, odnosno implementacioni kod, takođe može razmeniti. WSDL predstavlja jezik,
koji se koristi za opis poruka.
- sinhrona i asinhrona komunikacija za pozivanje operacija servisa. U sinhronom modu,
operacija servisa vraća odgovor servis korisniku po završetku obrade. Servis korisnik mora
da čeka da se operacija završi. U asinhronom modu, operacija servisa ne vraća odgovor
servis korisniku, mada može obezbediti informaciju da je operacija izvršena uspešno.
- slabo povezivanje obuhvata servise koji prikazuju samo neophodne zavisnosti i smanjuju
sve vrste veštačkih zavisnosti. Minimalna zavisnost osigurava da će u slučaju promene
jednog servisa biti potrebne minimalne promene kod drugih povezanih servisa. Posledica je
unapređenje robustnosti, što čini sisteme elastičnim u odnosu na promene i preporučuje ih za
ponovno korišćenje.
- registri, kojima servis provajderi publikuju servise, dok korisnici servisa pretražuju registre da
bi pronašli potreban servis.
- kvalitet servisa se obeležava atributima kao što su - sigurnost, pouzdano razmenjivanje
poruka, transakcije, korelacija, adresiranje.
- kompozicija servisa u poslovni proces (najvažniji SOA koncept), obezbeđuje podršku za
poslovne procese na fleksibilan i relativno jednostavan način, kao i za brze promene
poslovnih procesa, sa manje napora. BPEL predstavlja jezik za kompoziciju poslovnih
procesa.
Kvalitet usluga
R S
E E Poslovni procesi B KT PP KP S P MD U
GR E OR OO OO A O OO P
I V Z RA UR RR M L DG R
Implementacija servisa B DN ZU EU O I EA A
S I
T S E I S DK LK K T L DJ V
A A Opis servisa D NA AA AA R I A LJ
R N A K N C I K J A
O CC O I T A A NJ
Protokol servisa S I I S J I E
T J J T A K
Protok servisa AA A
Slika 42. Grafički prikaz najvažnijih SOA koncepata [125]
Kvalitet usluga
W WW WP W W W W E
BPEL S SS S O S S S S S
- - - - R - - - - B
U B KT P U A P P D -
Programski jezici
D E OR O K D R O O U
D Z RA U A R E L G P
I WSDL B DN Z E G I A R
E I S D S L T DJ A
D NA A I E I A V
SOAP N AK N R D K J LJ
O C I O A A A A
ESB S I J S NJ NJ
T J A T E E
Slika 43. Grafički prikaz tehnologija, koje obezbeđuju realizaciju SOA koncepata [125]
4.1.4. Upravljanje poslovnim procesima
Pojam BPM odnosi se na dizajniranje, upravljanje i izvršavanje poslovnog procesa, a njegova

snaga se nalazi u objedinjavanju i proširenju postojećih procesno orijentisanih tehnika i
tehnologija. Za poslovne analitičare, BPM znači sagledavanje organizacije kao skupa procesa
koji se mogu definisati, kojima se može upravljati, i koji se mogu optimizovati. Umesto
tradicionalne orijentacije, prema kojoj se poslovi dele po organizacionim celinama, BPM se
orijentiše prema poslovima, bez obzira u kojoj se organizacionoj jedinici izvršavaju. Za tehničko
osoblje, BPM predstavlja grupu tehnologija fokusiranih na definisanje, izvršavanje i nadgledanje
procesne logike. Bez obzira na različite perspektive, obe grupe, i poslovni analitičari i tehničko
osoblje, imaju cilj da unaprede poslovne procese. BPM treba koristiti samo za aplikacije koje su
procesno orijentisane, odnosno, koje su [126]: dugotrajne, čuvaju stanje u bazama podataka,
veći deo vremena čekaju na akciju koja će pokrenuti narednu aktivnost i čiji procesi su
odgovorni za upravljanje i koordinaciju komunikacija između različitih uloga sistema i ljudi.
Procesne aplikacije treba da zadovolje barem deo navedenih karakteristika. Razlozi za
korišćenje BPM su sledeći: formalizacija postojećeg procesa, bolje razumevanje i na osnovu
toga ugrađivanje poboljšanja poslovnog procesa, efikasnije izvršavanje poslovnih procesa zbog
korišćenja BPM softvera, povećanje produktivnosti i smanjenje učešća ljudi u izvršavanju
procesa, omogućavanje ljudima da reše komplikovane probleme i pojednostavljenje praćenja
propisa.
4.1.4.1. BPM arhitektura
Najbitniji deo predstavlja procesna mašina (Slika 44) koja izvršava poslovni proces napisan u
BPEL jeziku. Poslovni i tehnički analitičari dizajniraju procese koristeći grafički editor koji
podržava BPMN notaciju. Editor omogućava kreiranje BPEL koda na osnovu BPMN dijagrama.
Na izvršavanje procesa može uticati i komunikacija sa ljudima i sa aplikacijama. Ljudi, koji
učestvuju u procesu, koriste aplikacije dijagrama toka, da bi se povezali sa procesnom
mašinom, i na taj način pregledali i izvršavali aktivnosti koje čekaju da budu izvršene. Postoje
dva tipa interakcije sa aplikacijama: interna i eksterna. Internim aplikacijama, koje se nalaze u
okviru kompanijske mreže, ali van adresnog prostora od procesne mašine, se pristupa pomoću
neke od integracionih tehnologija, kao što su Web servisi, J2EE, COM, uobičajeno koristeći
XML kao format poruka. Eksterne aplikacije su uobičajeno Web servisi, sastavni delovi procesa
drugih kompanija. BPM sistemski administratori koriste grafičke konzole da bi administrirali i
nadgledali procese koji se izvršavaju. Konzole sa procesnim mašinama komuniciraju preko
jezika za upravljanje.
Slika 44. BPM arhitektura [126]
4.1.4.1.2. Teoretske osnove BPM standarda
Većina BPM standarda svoju teoretsku podlogu ima u Pi-Calculus algebarskom sistemu i Petri
mrežama (Slika 45). Pravougaonici predstavljaju standarde, krugovi teorije, a strelice zavisnosti.
Pi (Pi-Calculus) je 1990-tih godina razvio škotski matematičar Robin Milner i predstavlja

algebarski sistem za definisanje konkurentnih procesa koji među sobom komuniciraju dinamički.
Svaki proces se sastoji od jedne ili više akcija, koje mogu biti uređene sekvencijalno, paralelno
ili uslovno, kao i rekurzivno. Akcija šalje i prima informacije preko kanala. Prema Pi-Calculus
konvenciji, kada jedan proces šalje informacije drugom, on uključuje ime kanala koji će koristiti
drugi proces za odgovor. To je promenljiva i ona može menjati svoju vrednost u zavisnosti od
promena uslova prilikom davanja odgovora.
Petri (Petri network ili Petri net) je 1962. godine razvio matematičar Carl Adam Petri i
predstavlja formalni jezik za grafičko modeliranje procesa. Petri net može da se koristi za
implementaciju semantike kontrole toka procesa, uključujući osnovna grananja i pravila za
spajanja, kao i za komplikovane sinhronizacione scenarije.
Slika 45. Prikaz stabla teorija za BPM standarde
4.1.5. BI, SOA i BPM
Gde BPM prestaje, a SOA počinje, i obrnuto, ili koja su preklapanja među njima? BPM
osposobljava poslovne analitičare da usaglase IT sisteme sa strateškim poslovnim ciljevima,
kreirajući dobro poznate poslovne procese preduzeća, nadgledajući njihove performanse i
optimizujući ih da bi bili efikasniji.
Svaki poslovni proces je modelovan kao skup individualnih zadataka obrade. Ovi zadaci su
implementirani kao servisi u okviru preduzeća. BPM sistem obezbeđuje skup alata koji
dozvoljava poslovnom analitičaru da kreira modele procesa, koristi notacije kao što je BPMN, i
obavlja automatizaciju poslovnih procesa, ili izvršava model, pozivajući servise. BPM sistem
može obezbediti nadgledanje i upravljanje.
SOA obezbeđuje aplikacionu platformu, koja povezuje poslovne procese i operativne resurse,
kao što je prikazano na Slici 46. Na nivou poslovnog procesa, SOA obezbeđuje interfejse koji
direktno podržavaju izvršavanje poslovnih zadataka, ali definiše te interfejse na način da podrži
konzistentnost i mogućnost ponovnog korišćenja. Na nivou operacionih resursa, SOA podržava
postojeće mogućnosti kao integracione servise, ali to ne čini tako što direktno mapira postojeće
aplikacije kao servise. U stvari, SOA obezbeđuje interfejse za novi servis, koji se zasniva na
semantici preduzeća i funkcionalnim zahtevima, i mapira ih u postojeće sisteme.
Na kraju, to povezuje najviše i najniže nivoe zajedno, preko kompozicije servisa da bi se kreirao
aplikacioni nivo. Zajedno, BPM i SOA obezbeđuju prilično dobru kombinaciju za automatizaciju
poslovanja preduzeća. BPM obezbeđuje apstrakciju za definisanje poslovnih procesa na
visokom nivou, kao i mogućnost nadgledanja i upravljanja procesima.
Servisi obezbeđuju funkcije koje podržavaju te procese. SOA obezbeđuje mogućnost

kombinovanja servisa i podršku da se kreira agilno, fleksibilno preduzeće. BPM bez SOA je
korisno za kreiranje aplikacija, ali teško proširivo. SOA bez BPM je korisna za kreiranje
višestruko korišćenih i konzistentnih servisa, ali bez sposobnosti da se ti servisi uključe u agilno,
konkurentno preduzeće.
Slika 46. BPM i SOA [127]
SOA pruža standardizovani, fleksibilni pristup integraciji među-kompanijskih procesa,

informacijama, poslovnim transakcijama i alatima za kolaboraciju. SOA omogućava razdvajanje
procesa od aplikacija i kreiranje informacija zasnovanih na događajima po zahtevu, kao i
aplikacije i servise za kolaboraciju, koji se mogu konzumirati na standardni način. Ovi servisi se
zatim mogu sklapati u kompozitne aplikacije u zavisnosti od kategorije i vrste procesa. Stoga,
SOA predstavlja nacrt za integraciju svih aspekata poslovnih informacionih sistema. U tom
smislu, SOA podržava nekoliko vrsta servisa uključujući [128]: servise poslovnih procesa (čitavi
procesi publikovani kao servisi), servise transakcionih aplikacija, servise poslovne inteligencije,
servise sadržaja (dokumenti, web sadržaj, digitalni sadržaj), servise za kolaboraciju (e-mail,
četovanje, instant poruke, video konferencije, portali za timski rad, itd.), servise za integraciju
podataka i standardne servise (npr. bezbednost, pretraživanje, poslovna pravila). SOA treba da
pruži standardne tehnologije za podršku integraciji na pet ključnih nivoa (Slika 47).
Ovih pet nivoa integracije su [129]: integracija korisničkog interfejsa, integracija ljudi, integracija
poslovnih procesa, integracija aplikacija i integracija podataka. Primenom SOA koncepta
moguće je vršiti razmenu metapodataka, integraciju podataka, distribuirane upite i ostale BI
procese. Prednost SOA pristupa je to što omogućava definisanje i kreiranje standardnih i
deljenih interfejsa za pristup distribuiranim resursima [130].
Ovo eliminiše potrebu za razvoj mnoštva specifičnih point-to-point konekcija između resursa, što
rasterećuje IT odeljenja i pospešuje višestruko iskorišćenje web servisa. Web servisi imaju
potencijal da značajno unaprede kolaboraciju između kupaca, dobavljača, partnera i zaposlenih,
tako što omogućavaju pojedincima iz različitih kompanija da aktivno učestvuju u procesu
analitike i donošenja odluka. Web servisi idu dalje od prostog deljenja informacija putem web
pretraživača, i maksimiziraju vrednost BI aplikacija tako što razdvajaju sloj prezentacije od sloja
logike aplikacija, tako da se BI može ugraditi u razne poslovne procese [131].
Postoji više razloga zašto kompanije investiraju u SOA inicijative [132]. Najočigledniji je taj da
SOA smanjuje operativne troškove, povećava efikasnost i efektivnost i unapređuje kolaboraciju.
Veća efikasnost se obično postiže standardizacijom zajedničkih poslovnih procesa koji su
razdvojeni od aplikacije i zatim njihovom integracijom i automatizacijom, tako što se vrši
mapiranje procesa ka aplikacijama u okviru mreže. Veća efektivnost se postiže širom primenom
BI na svim nivoima, tako da svi zaposleni doprinose zajedničkim ciljevima i poslovnoj strategiji.
Moguće je i vršiti monitoring događaja i automatski registrovati ili predvideti probleme, te otkriti
mogućnosti za unapređenje. Bolja kolaboracija omogućava zaposlenima, partnerima, kupcima i
dobavljačima da pristupaju onlajn radnim prostorima za timski rad, gde mogu razmenjivati
informacije i servise.
Slika 47. Pet nivoa poslovne integracije
SOA arhitektura pruža i mogućnost za brzo obaveštavanje i to u realnom vremenu. U kontekstu

prethodno pomenutih pet nivoa integracije, odgovarajuće SOA komponente, koje se mogu naći
u ovim slojevima, su: korporativni web portali, alati za kolaboraciju, softver za upravljanje
poslovnim procesima, ESB152 i registar web servisa (npr. UDDI153) i softver za integraciju
podataka (ETL, upravljanje sadržajem, MDM154 itd.). Ove tehnologije čine osnovu SOA
arhitekture i zato ih treba posmatrati kao standardne komponente, koje se publikuju i
konzumiraju u B2B mreži u okviru različitih BI projekata. ESB i registri web servisa čine kičmu
SOA [133].
ESB predstavlja vrstu posrednika za razmenu poruka koji obavlja radnje vezane za rutiranje i
prevođenje XML poruka duž svog toka u B2B mrežama. Registar web servisa je centralno
152
Enterprise Service Bus (ESB)
153
UDDI (Universal Description, Discovery and Integration)
154
MDM (Master Data Management)
skladište metapodataka za centralno upravljanje servisima i pratećih artifakta (objekata)

metapodataka. Servisima se u okviru registara upravlja duž čitavog životnog ciklusa. Registar
web servisa integriše sve metapodatke u cilju pružanja jedinstvenog opisa servisa i pruža:
pretragu i kategorizaciju web servisa, kontrolu pristupa servisima i upravljanje bezbednošću,
upravljanje verzijama servisa i pratećih objekata, upravljanje interfejsima i načinom ugovora za
pristup servisima i monitoring korišćenja servisa, itd. SOA može uključiti i servise za BI, PM 155 i
DI156. BI, PM i DI servisima može da se pristupi na svih pet nivoa integracije preko ESB-a. Ovo
znači da je potrebno da se navedeni servisi koriste zajedno sa ostalim komponentama SOA, u
cilju maksimiziranja korisiti i uključivanja svih zaposlenih u okviru BI sistema. SOA omogućava
kreiranje nove generacije dinamičkih BI aplikacija, nazvanih kompozitne aplikacije (Slika 48).
Slika 48. Kompozitna aplikacija [134]
Ove aplikacije pružaju korisnicima tačnije informacije i uvid u procese, kao i fleksibilnost da se
informacijama pristupa u odgovarajućem formatu, putem web-a ili putem mobilnih uređaja.
Različite vrste kompozitnih aplikacija moguće je klasifikovati po slojevima u kojima se
kompozicija izvršava [135]:
 Kompozicija korisničkog interfejsa i logike – Moguće je sklopiti poglede spajanjem

labavo povezanih elemenata korisničkog interfejsa koji funkcionišu zajedno na datoj platformi.
Takva kompozicija može se odigravati preko desktop ili web portala. Web segmenti, koji
sačinjavaju web stranice, predstavljaju jedan od glavnih tehnologija za izradu kompozitnih
aplikacija. Web 2.0 mashups se komponuju na ovom nivou i to direktno u web pretraživačima,
korišćenjem RIA157 tehnologija kao što su AJAX, Adobe Flex, itd.
 Kompozicija web servisa – Više servisa moguće je uklopiti zajedno radnim tokovima158,
metapodacima i poslovnim pravilima. Primer može biti dodatak eksternog servisa za validaciju
kreditne kartice i plaćanja osnovnom servisu za naručivanje. Kompoziciju servisa izvršava neki
od sistema za upravljanje poslovnim procesima i integraciju BPMS159, poput BizTalk servera.
155
PM (Performance Managment) je Upravljanje performansama
156
DI (Data integration) je integracija podataka
157
(RIA – Rich Internet Application)
158
Workflows (radni tokovi)
159
BPMS (Business Process Management Systems)
 Kompozicija podataka i informacija – Postoji više tehnika, poput MDM160, scrubs i

syndication (RSS, ATOM, itd.). Agregacija entiteta je takođe jedan od metoda i predstavlja opštiji
pristup zasnovan na ETL/DW tehnologijama. EAI161 se može koristiti kao mehanizam, kojim se
postiže centralizovani pogled nad distribuiranim informacijama.
Još jedna od novih tehnologija je Web 2.0, koja predstavlja grupu tehnologija koje se odnose na
napredno korišćenje web-a i transformaciju web aplikacija u moćnu i bogatiju razvojnu platformu
[136].
Ove tehnologije uključuju [137]: RSS i ATOM fed-ove, Web servise, JavaScript i AJAX, JSON,
Folksonomies, Mashups, Framework za programiranje (Adobe Flex, DOJO, Ruby on Rails,
Microsoft Silverlight, OpenLazlo, itd.), Blogovi i Wikis. Ovo nije potpuna lista, ali navedene
tehnologije mogu imati važnu ulogu za BPM sisteme.
BPM predstavlja skup tehnologija i softverskih alata koji transformišu način na koji kompanije
posluju, pružajući nove mogućnosti za povezivanje i saradnju. Sada se i mala preduzeća mogu
priključiti mrežama e-uprave lakše i sa manjim ulaganjima. Uz pomoć BPM kompanije mogu da:
uspostave vidljivost i kontrolu praćenjem svake niti procesa, smanje jaz između planova
menadžmenta i izvršavanja procesa i prate protok robe, novca i informacija u mreži u realnom
vremenu. Takođe, mogu dobiti odgovore o stanju procesa, bez obzira ko izvršava proces u
određenom trenutku.
BPM tehnologija dodaje novi sloj u arhitekturi sistema, omogućavajući preduzećima da

implementiraju kolaborativne procese, da menjanju postojeće infrastrukture ili da se
usaglašavaju oko zajedničkih standarda za razmenu poruka. Sve što treba da urade jeste da se
dogovore oko zajedničkog jezika visokog nivoa, kao što je BPML162, za izražavanje poslovnih
procesa na višem nivou apstrakcije. Zatim se vrši raspodela funkcija i kreiranje interfejsa-
tačaka, gde će se vršiti razmena.
BPM sistem dalje upravlja razmenom podataka. Mada se servisi zasnovani na procesima mogu
realizovati na više načina, BPM predstavlja najdosledniji i najlogičniji pristup SOA arhitekturi.
Prednosti razdvajanja SOA servisa na servise koji sadrže osnovnu poslovnu logiku, i procesa
koji sadrže kontrolnu logiku, su višestruke. Postiže se veća agilnost, izmene postojećih i
uvođenje novih procesa ograničavaju se samo na servise koji predstavljaju kontrolu procesa.
Poslovna logika se implementira samo jednom i time se smanjuje nekonzistentnost. ESB 163
(Slika 49) predstavlja arhitekturu za integraciju različitih nekompatibilnih poslovnih sistema. Ovo
znači da različiti poslovni sistemi mogu koristiti uniformni mehanizam za komunikaciju.
Novi sistem treba samo da se priključi na ESB i transfer podataka se vrši. ESB može da
postane standardni okvir za razvoj aplikacija. Da bi u potpunosti zadovoljio različite šablone
interakcije koji se zahtevaju u SOA sistemima, ESB mora da u jednoj infrastrukturi podrži tri
glavne vrste integracije aplikacija:
 SOA, u kojoj aplikacije komuniciraju kroz servise sa definisanim, eksplicitnim interfejsima.
 Arhitekturu zasnovanu na porukama, u kojoj aplikacije šalju i primaju poruke preko ESB.
 Arhitekturu zasnovanu na događajima, u kojoj se aplikacije generišu i konzumiraju poruke

nezavisno jedne od drugih.
160
MDM (Master Data Management)
161
EAI (Enterprise Aplication Integration)
162
BPML(Business Process Modeling Language)
163
Enterprise Service Bus (ESB)
Kako bi se osigurao uspeh u projektovanju i implementaciji BPM sistema, od vitalnog značaja je

razviti metode, čijom primenom se poboljšava kvalitet i uspešnost BPM projekata. Ideja je da se
kreiraju okvir i metodologija, koji objedinjuju poslovni domen (procesi, ljudi, postojeći procesni
modeli, najbolja praksa i standardi sistema kvaliteta) i funkcionalni domen (IT infrastruktura,
softverske standarde, objektno-orijentisane metode projektovanja i softverske alate). Početna
faza je modeliranje mreže snabdevanja. Ovaj korak je izuzetno važan, jer se ovde specificiraju
ciljevi, korisnički zahtevi i vrši modeliranje procesa, učesnika, tokova informacija, itd. Svaka
greška u ovoj fazi rezultira visokim troškovima ispravki u kasnijim fazama.
Najveći izazov jeste razumevanje poslovnih procesa – korisničke funkcije, aktivnosti, sekvence i
radni tokovi, artifakti, akteri, resursi i ograničenja. Automatizacija loše modeliranih procesa
samo ubrzava pojavljivanje grešaka. Kada se poslovni sistem dobro modelira, moguće je lakše
uočiti mogućnosti za unapređenje pre dizajna softvera. Ovi modeli čine osnovu za dalji dizajn
softvera. Predstavljeni B2B model procesa može da posluži kao okvir i osnova za modeliranje
poslovnih procesa i relacija. Dobijeni modeli se, zatim, mogu uključiti u BPM rešenje, tako što
se procesima dodeljuju odgovarajuće softverske komponente (web servisi, web formulari, itd.) i
prave radni tokovi. DSL pristup se dobro uklapa u BPM koncept. Korišćenjem standardnih
tehnologija kao što su UML, BPDM164 i XMI165 modeli se mogu razmenjivati između različitih
alata za modeliranje i samih standarda. Na primer, moguće je procese modelovane korišćenjem
BPDM standarda transformisati u BPML i implementirati u određenom BPMS alatu.
Slika 49. Enterprise Service Bus
4.1.6 BPMN/BPEL i UML modeliranje
Model je uprošćavanje realnosti koja omogućava kompletan opis sistema iz određene

perspektive i pravi se da bismo bolje razumeli sistem [138].
 Vizuelno modeliramo da prikažemo strukturu i ponašanje sistema, da pokažemo kako se

elementi sistema uklapaju, održimo konzistentnost dizajna i implementacije, prikažemo ili
sakrijemo detalje prema potrebi, obezbedimo nedvosmislenu komunikaciju. Često se postavlja
pitanje o svrsishodnosti uvođenja novih jezika i notacija za modeliranje poslovnih procesa, s
obzirom da već određeni niz godina postoji standardizovan i moćan jezik za modeliranje UML.
UML predstavlja jezik za specifikaciju, vizualizaciju, konstrukciju i dokumentovanje proizvoda
164
BPDM (Business Process Definition Metamodel)
165
XMI (eXtensible Model Integration)
softverskog sistema, kao i za modeliranje poslovnih procesa i drugih ne – softverskih sistema.

UML predstavlja skup praktično primenjenih inženjerskih modela koji se koriste u razvoju
složenih sistema. Razlog što je UML postao standardni jezik za modeliranje je sadržan u
činjenici da je nezavistan od programskih jezika. UML podržava bogat skup grafičkih elemenata,
što omogućava da na razumljiv način opiše klase, komponente, čvorove, aktivnosti, dijagrame
toka, slučajeve korišćenja, objekte, stanje, kao i da modeluje relacije između navedenih
elemenata [77].
 UML podržava i mogućnost proširenja preko stereotipnih elemenata. UML se sastoji od

sledećih vrsta dijagrama kojima se opisuju statičke i dinamičke osobine sistema: dijagram
slučajeva korišćenja, dijagram klasa, dijagram sekvenci, dijagram saradnje, dijagram stanja,
dijagram aktivnosti, dijagram komponenti i dijagram razmeštaja. UML standard daje smernice
za crtanje modela i dijagrama [139].
 UML obezbeđuje jedan jezik za sve učesnike i predstavlja grafički jezik za vizuelizaciju,
specifikaciju, konstrukciju i dokumentovanje. Opšti elementi UML-a su: Akteri, Klasa, Objekat,
Paket i Komponenta. Razvojna oruđa, koja podržavaju UML, su: Rational Rose (IBM),
Enterprise Architect (Sparx Systems) i Power Designer (Sybase). UML jezik podržava faze
analize i dizajna u okviru procesa razvoja aplikacija (Slika 50). Faza analize obuhvata
prikupljanje zahteva korisnika i formalizuje se pomoću UML slučaja korišćenja i dijagrama
aktivnosti koji, zajedno, predstavljaju poslovnu logiku softverske aplikacije. U okviru dizajn faze,
poslovna logika se mapira u komponente, koje čine arhitekturu aplikacije. Ovo mapiranje se
obavlja manuelno, što dovodi do neefikasnosti, nekonzistentnosti, kao i nefleksibilnosti. Sve do
sada, UML nije obezbedio mogućnost da na odgovarajući način mapira slučajeve korišćenja i
dijagrame aktivnosti u jezik za izvršavanje procesa.
Zbog toga, neophodno je da se izabere drugi jezik za programiranje poslovnih procesa. BPMN
dijagrami i BPEL jezik su rešenja za navedeni problem [124].
Ukratko, razlozi za postojanje BPMN notacije i BPEL jezika, pored UML jezika, su sledeći [77]:
 namenjeni su različitim ciljnim grupama: UML je namenjen softverskim analitičarima,

dizajnerima i diveloperima, jer nudi specifikaciju, vizuelizaciju i mogućnost dokumentovanja
artifakta za kompjuterski zasnovane sisteme, a BPMN i BPEL su namenjeni poslovnim
analitičarima, arhitektama sistema i softverskim inženjerima, jer nude specifikaciju, vizuelizaciju
i mogućnost dokumentovanja artifakta vezanih za poslovni domen
 zasnivaju se na različitim paradigmama: UML je zasnovan na objektno orijentisanom

pristupu, a BPMN i BPEL su zasnovani na procesnom pristupu
 različitost u nivou implementacije: UML jeziku nedostaje mogućnost implementacije

poslovnih modela koji su visoko konceptualni
Bez obzira na postojanje navedenih različitosti, ipak postoji mogućnost da se za predstavljanje

poslovnih procesa koriste UML dijagrami aktivnosti.
Slika 50. Pristupi modeliranju u fazi analize i fazi dizajna [77]
5. Predlog metodologije za razvoj sistema e-uprave Srbije

Metodologija za razvoj sistema e-uprave (Slika 51), koja će biti prikazana u ovom poglavlju
disertacije, obuhvata predlog metoda za upravljanje razvojem sistema e-uprave, predlog
metoda za razvoj e-usluge i predlog postupka za merenje uspešnosti i korisnosti razvoja e-
usluge. Predlog metoda za upravljanje razvojem e-uprave Srbije je urađen delimično koristeći
Metodologiju za upravljanje egovernment projektima Crne Gore.
Metode za razvoj e-usluge u Srbijizasu

Metodologija urađene
razvoj po e-uprave
sistema ugledu na Metodologiju projektovanja
Srbije
egovernment sistema Crne Gore, a postupak za merenje uspešnosti i korisnosti je urađen po
ugledu na metodologiju za merenje uspešnosti razvoja informacionog društva u Crnoj Gori
[75,140,141].
Definisanje
Metode za
Metodologija za razvoj sistema e-uprave Srbije bavi se procesom vođenja
metodološkog projekta i traje
okvira
upravljanje razvojem
tokom čitavog životnog ciklusa projekta [140]. za razvoj sistema e-
sistema e-uprave uprave Srbije
Razvoj e-usluge je složen i multidisciplinaran zadatak jer zadire u oblasti modeliranja, e-

poslovanja, softverskog inženjeringa, regulative, upravljanja kvalitetom i interent tehnologija.
Postupak za
Metode za razvoj merenje
e-usluge uspešnosti i
korisnosti
razvoja e-
usluge
Slika 51. Predlog metodologije za razvoj sistema e-uprave
5.1. Definisanje metodološkog okvira za razvoj sistema e-uprave Srbije
Metodološki okvir za razvoj sistema e-uprave predstavlja ambijent pravila koja se moraju
poštovati u svim projektima e-uprave. Metodološki okvir za razvoj sistema e-uprave je dinamički
prikaz strukture e-uprave i predstavlja mrežu međusobno povezanih ciljeva, standarda i usluga,
kao i normativnih dokumenata koje za njih važe. Osnovni cilj e-uprave je da unapredi usluge
koje javni sektor nudi građanima i preduzećima, a ujedno da poveća efikasnost javnog sektora,
što je moguće postići samo sa opštim promenama, ne samo tehnologije nego i organizacije
javnog sektora. Rezultat projekta može biti nova e-usluga koja je namenjena postizanju
konkretnih ciljeva e-uprave, kompatibilna – interoperatibilna sa svim sastavnim delovima e-
uprave i izrađena sa optimalnom upotrebom postojećih resursa.
Metodološki okvir za razvoj sistema e-uprave je sastavljen iz četiri međusobno povezana

nivoa (Slika 52): strateški nivo, poslovni nivo, nivo usluga i tehnički nivo [40].
Strateški nivo predstavlja hijerarhiju ciljeva e-uprave koji definišu smer i prioritete razvoja cele
e-uprave, a postižu se izvođenjem jednog ili više projekata. Deo e-usluga moguće je izvoditi i
kao standardne usluge institucija javnog sektora. Osnova za izvođenje svake usluge je neki
poslovni proces - niz aktivnosti koje vode do realizovanja usluge. Poslovni procesi u okviru
projekta e-uprave predstavljaju osnovu za e-uslugu i opisuju se u poslovnom nivou
metodološkog okvira e-uprave. E-usluge, koje su rezultat izvođenja poslovnih procesa opisane
su u nivou e-usluga. E-usluge realizujemo pomoću različitih tehnologija – baza podataka,
programskih modula, servera itd. Tehnički elementi metodološkog okvira e-uprave opisani su u
tehničkom nivou. Za sve nivoe definišu se zakoni, direktive, standardi, preporuke i drugi
normativni dokumenti koje je potrebno poštovati. Normativni deo e-uprave je izuzetno važan jer
definiše pravila i preporuke koja važe za sve nivoe e-uprave. Na Slici 53 prikazan je primer
povezanosti elemenata u različitim nivoima metodološkog okvira e-uprave.
Slika 52. Nivoi metodološkog okvira e-uprave [40]
Cilj 1
A
Strateški
nivo
Projekat 1 Projekat 2
B
Poslovni Proces 1 Proces 2 Proces 3
nivo
C
Nivo
eUsluga 1 eUsluga 2
eUsluga
D
Tehnički Baza Programski Programski Baza
nivo podataka 1 modul 1 modul 2 podataka 2
Slika 53. Koncept povezanosti nivoa metodološkog okvira e-uprave [40]
5.1.1.Strateški nivo
Strateški nivo (Slika 54) usmerava razvoj cele e-eprave Srbije. U strateškom nivou se definiše
hijerarhija strateških usmerenja i ciljeva. Prvi korak je definisanje strateških dokumenata u Srbiji.
Bazični strateški dokument definiše osnovna usmerenja na različitim strateškim područjima.
Strategija razvoja područja definiše konkretnije ciljeve na tom području. Ciljevi se realizuju
preko projekata koji su definisani u akcionom planu područja. Za metodološki okvir e-uprave
relevantna su usmerenja, ciljevi i projekti na području e-uprave. U Srbiji strateški dokument je
„Strategija razvoja informacionog društva”, usvojen 2006. godine na sednici Vlade Srbije.
„Strategija razvoja informacionog društva” uključuje i „Strategiju za e-upravu”.
Slika 54. Okvirna struktura strateškog nivoa metodološkog okvira e-uprave [40]
5.1.2. Poslovni nivo
Poslovni nivo (Slika 55) je izuzetno važan sastavni deo metodološkog okvira e-uprave. U
njemu se prikazuju poslovni procesi i usluge u javnom sektoru koje institucije javnog sektora
nude na relacijama G2B, G2C i G2G. Procese možemo deliti na temeljne procese, koji direktno
utiču na izvođenje usluga, i potporne procese, koji omogućavaju neometano izvođenje temeljnih
procesa. E-uprava projekti moraju obuhvatati ne samo razvoj novih e-usluga, nego i
unapređenje postojećih poslovnih procesa na kojima se usluge baziraju. Standardi poslovnih
procesa mogu da imaju oblik modela poslovnih procesa ili preporuka za implementaciju i
izvođenje poslovnih procesa. Standardi razmene podataka u poslovnom nivou definišu
organizacione protokole i ograničenja kod razmene podataka između poslovnih procesa. U
poslovnom nivou politika informacione sigurnosti definiše sigurnost informacija kod izvođenja
procesa unutar institucije.
Poslovni procesi Normativi
Projekat
Projekat e-uprave
e-uprave aa
Poslovni
Poslovni proces
proces bb Standardni
Standardni poslovni
poslovni procesi
procesi
Pravni
Pravni temelji
temelji
Standardi
Standardi razmene
razmene podataka
podataka
Politika
Politika informacione
informacione sigurnosti
sigurnosti
Slika 55. Okvirna struktura poslovnog nivoa metodološkog okvira e-uprave [40]
5.1.3. Nivo e-usluga
Nivo e-usluga (Slika 56) prikazuje zaokružene e-usluge koje su predmet projekata i koje
omogućavaju postizanje konkretnih ciljeva e-uprave, a namenjene su i unutrašnjem i spoljnom
poslovanju. E-usluga može biti jednostavna, npr. jednostavna web aplikacija i kompleksnija, npr.
informacioni sistem. Svaka e-usluga se bazira na poslovnim procesima, podacima i tehnologiji.
E-usluga predstavlja način na koji se može izvesti jedan ili više poslovnih procesa. Nivo e-
usluga je suština metodološkog okvira e-uprave. Kao prvi korak razvoja nove e-usluge,
potrebno je plasirati e-uslugu u metodološki okvir e-uprave, kao i povezati je sa procesima i
tehnologijama koji omogućavaju njenu realizaciju. Time definišemo ambijent e-usluge i projekta.
E-usluge omogućavaju upotrebu usluga različitih organizacija javnog sektora građanima,
preduzećima, a i drugim organizacijama javnog sektora. Kvalitetne e-usluge su uslov za uspeh
e-uprave, zato treba obezbediti da su pristupačne, jednostavne za upotrebu i efikasne.
Pristupnost e-usluga se postiže objavljivanjem e-usluge na relevantni medij (e-uprava sajt, javni
terminali, novine, televizija, radio). Za svaku e-uslugu potrebno je obezbediti mogućnost
merenja upotrebe – broj obavljenih e-usluga. Među e-uslugama moguće su relacije: jedna e-
usluga automatski koristi funkcionalnosti druge e-usluge i jedna e-usluga korisnika preusmerava
na drugu e-uslugu. E-usluge mogu da koriste potporne funkcionalnosti drugih e-usluga, ali i
temeljne funkcionalnosti, koji predstavljaju vrednost za korisnika. Nivo e-usluga je moguće
tehnički implementirati kao sastavni deo registra e-uprave. Standard pristupa do e-usluga
definiše načine na koje korisnici mogu da koriste novu e-uslugu kada se ona postavi u
postojeće portale e-uprave, te način na koji će se informisati zainteresovana javnost. Preporuke
za korisnički interfejs i strukturu e-usluga uključuju preporuke za izgled e-usluga, a takođe i
njihovu logičku strukturu i obezbeđuju da korisnici, koji znaju upotrebljavati jednu e-uslugu, bez
većih teškoća mogu upotrebljavati i druge e-usluge. Politika informacione sigurnosti na nivou e-
usluga mora da obezbedi da korisnici e-usluga mogu pristupati samo do javnih podataka i
vlastitih privatnih podataka. Korisnik e-usluga mora biti nedvosmisleno identifikovan, gde se
koristi tehnologija javnog ključa.
eUsluge Normativi
Poslovni
Poslovni proces
proces a...b
a...b
eUsluga
eUsluga cc eUsluga
eUsluga d
d Standard
Standard dostupa
dostupa do
do eUsluga
eUsluga
Preporuke
Preporuke za
za korisnički
korisnički interfejs
interfejs
Politika
sigurnosti
Slika 56. Okvirna struktura nivoa e-usluga metodološkog okvira e-uprave [40]
5.1.4. Tehnički nivo
Tehnički nivo (Slika 57) opisuje tehničku realizaciju nivoa e-usluga i obuhvata definisanje: baze
podataka, programskih modula, server hardvera, klijent hardvera i komunikacione mreže preko
koje je omogućen pristup do e-usluge. Tehnički nivo mora da obezbeđuje skladnost između e-
usluga u javnom sektoru, a takođe mora da dozvoljava lokalnu optimizaciju. Kada se projekat
razvoja e-usluge završi, definišu se i specijalizovane tehničke komponente, koje koristi samo ta
e-usluga. Jedna e-usluga može da koristi više zajedničkih registara i programskih modula, a za
njeno delovanje u većini primera potrebno je razviti i specijalizovane baze podataka i
programske module.
Tehnički elementi Normativi
Poslovni
Poslovni proces
proces a...b
a...b
Baza
Baza podataka
podataka b
b Baza
Baza podataka
podataka ff Standardi
Standardi arhitekture
arhitekture
Server
Server cc Server
Server g
g Standardi
Standardi razvoja
razvoja
Programski
Programski modul
modul dd Programski
Programski modul
modul hh Standardi
Standardi komunikacije
komunikacije
Server Politika
sigurnosti
Server ee Server
Server ii
Slika 57. Okvirna struktura tehničkog nivoa metodološkog okvira e-uprave [40]
5.2. Predlog metoda za upravljanje razvojem e-uprave
Metode za upravljanje razvojem e-uprave opisuju postupke i znanja koji se koriste prilikom
planiranja, vođenja i izvođenja projekata, kao i dokumente koji se upotrebljavaju tokom vođenja
projekata i predstavlja okvir za izradu detaljnog plana realizacije za sve faze životnog ciklusa
projekta. Metod za upravljanje razvojem e-uprave je urađen imajući u vidu metode životnog
ciklusa razvoja softvera, a posebno RUP, koje su detaljno prikazane u prethodnom poglavlju
disertacije. Faze koje nastupaju u životnom ciklusu projekta su - faza inicijalizacije, priprema
projekta, izvođenje projekta, tranzicija i završetak projekta. Ona prikazuje i pogled na životni
ciklus projekta sa tačke gledišta naručioca do tačke gledišta spoljnog izvođača. Izgradnja
određene e-usluge mogla bi biti izvedena i bez spoljnih izvođača, ali praksa pokazuje da su
spoljni izvođači prisutni u većini projekata kod kojih je namena razvoj e-usluge.
5.2.1. Faze iterativnog modela životnog ciklusa u razvoju sistema e-uprave Srbije
Faze životnog ciklusa u razvoju sistema e-uprave su: inicijalizacija projekta, faza pripreme, faza
izvođenja i faza tranzicije sa završetkom projekta. Navedene faze su u skladu sa RUP
metodologijom. U fazi inicijalizacije defniše se opseg projekta, priprema potrebna okolinu za
rad na projektu, demonstrira moguća arhitektura prema primarnim scenarijima, procenjuje
ukupna cena i rokovi i identifikuju se potencijalni rizici. Faza pripreme se odnosi na fazu
eleboracije po RUP metodologiji, u kojoj se detaljnije definiše okruženje, validira i postavlja
osnovna arhitektura, utvrđuje vizija i detaljni plan za fazu konstrukcije. Faza izvođenja
odgovara fazi konstrukcije po RUP metodologiji, gde se kompletira softverski proizvod za
prelaz u produkciju i minimiziraju cene razvoja optimizacijom resursa. Sa fazom tranzicije i
završetka, u skladu sa RUP metodologijom, postiže se samostalni rad korisnika, kao i
saglasnost naručilaca da je sve spremno za isporuku saglasno viziji i kriterijumima za završetak
finalnog projekta što pre i po nižoj ceni. U skladu sa RUP metodologijom, može postojati i više
iteracija. Iteracioni plan sadrži sve aktivnosti iz životnog ciklusa. Proizvod se razvija kroz niz
iteracija, od kojih svaka ima oblik malog vodopada, i to modela inkrementalno iterativnog
razvoja, te sadrži sve discipline - od analize do testiranja. Na samom početku rada na projektu
najviše vremena se provodi u analizi zahteva i izradi modela poslovanja.
U kasnijim iteracijama, fokus polako prelazi na discipline implementacije i testiranja. RUP

pristup zadržava prednosti inkrementalno iterativnog razvoja vodopadnog modela i njegovo
nizanje poslova u logičkom poretku. Pored toga, prilikom izbora posla, koji će se obaviti u
svakoj pojedinoj iteraciji, vodi se računa o riziku. Tako dolazimo do pojave smanjenja rizika
neuspeha projekta već na početku. Iteracije se, s obzirom na glavni fokus, mogu svrstati u faze.
Završetak svake pojedine faze znači da je proizvod uspešno prošao "kontrolnu tačku"
prethodne faze, te je ispunio određene uslove potrebne za prelaz na novu fazu. Ti uslovi su
unapred određeni za svaku pojedinu fazu.
5.2.1.1. Faza inicijalizacije
Životni ciklus započinje fazom inicijalizacije. Ova faza je, u užem smislu, podsticaj da se
započne projekat, a u širem smislu - predstavlja prvu fazu životnog ciklusa projekta koja traje od
korisničkog zahteva do odluke o odbijanju ili pripremi projekta.
Osnovni cilj ove faze je odrediti zahteve korisnika, uočiti najkritičnije rizike i način kako ih izbeći.
U ovoj fazi je potrebno pronaći barem jednu moguću arhitekturu koja će nam osigurati da je sve
moguće i fizički ostvariti. Poslednji korak je plan izrade koji se sprovodi kroz jednu, ponekad i
dve iteracije. Ovo je jedina faza u kojoj se iteracije ne završavaju s prototipom. U fazi
inicijalizacije projekta (Slika 58) se na osnovu investicione ideje pravi model procesa (poslovni
model), koji predstavlja temelj za razvoj e-usluge, grubi model sistema i grubi model
tehnologije, koji opisuju osnovne funkcionalnosti e-usluge i okvirno hardversku konfiguraciju. U
grubom modelu sistema i tehnologije prave se samo neki od mogućih dijagrama (dijagram
primera upotrebe i arhitekturni dijagram). Na osnovu grubih modela sistema izrađuje se
narudžbina projekta sa kojom se faza inicijalizacije projekta završava i prelazimo u fazu
pripreme. Faza inicijalizacije projekta obuhvata sledeće aktivnosti: definisanje i obrazloženje
ideje za investiciju, prethodno sagledavanje investicije, donošenje odluke o realizaciji investicije
i izradu studije izvodljivosti. Postoje različiti metodi izrade studije izvodljivosti i izrade
investicionih programa, i to u zavisnosti od područja na kojima projekti nastaju.
I. Inicijalizacija projekta
Faza elaboracije
Slika 58. Početna faza u projektu e-uprava
Za pripremu projekta potrebno je prvo kreirati narudžbinu projekta. Uloge koje nastupaju u
postupku inicijalizacije projekta nešto se razlikuju od standardnih uloga u projektnoj organizaciji.
Obično nastupaju sledeće uloge:
�Korisnik (državni organ);
�Kontaktna osoba korisnika (osoba iz državnog organa zbog kojeg ili u kojem je potreban
projekat e-uprave) koja poznaje problematiku sa područja korisničkih zahteva, ali obično nije u
potpunosti upoznata sa projektnim načinom rada i informatikom;
�Nadzornik korisničkih zahteva (osoba iz centralne države koja je zadužena za to da
korisnički zahtev prođe kroz postupak inicijalizacije projekta i mora biti upoznata sa projektnim
načinom rada, informatikom, upotrebom registra i slično) i
�Naručilac projekta (osoba iz državnog organa koja može da donese formalnu odluku o
izvođenju projekta).
Kontakt osoba korisnika uz pomoć nadzornika korisničkih zahteva kreira narudžbinu projekta.
Nadzornik korisničkih zahteva priprema narudžbinu projekta i sakuplja dokumentaciju koja je
potrebna da bi naručilac projekta doneo odluku o pripremi projekta. Dokumentacija, koju prikupi
nadzornik korisničkih zahteva, može uključivati: mišljenja o korisničkom zahtevu od strane
stručnih saradnika, analize korisničkih zahteva od strane stručnih saradnika i studiju
izvodljivosti. Nadzornik korisničkih zahteva mora dopuniti korisnički zahtev, da bi se na osnovu
toga moglo odlučivati o pripremi projekta. Ispunjena narudžbina projekta je uslov za prelaz u
fazu pripreme projekta ili fazu elaboracije.
5.2.1.2. Faza elaboracije
U ovoj fazi životnog ciklusa određuju se elementi koji predstavljaju osnovu za početak projekta.
Ključni rezultati ove faze su: dokument pripreme projekta i potpisani ugovori sa mogućim
spoljnim izvođačem. U fazi elaboracije se detaljnije definiše okruženje, validira i postavlja
osnovna arhitektura, utvrđuje vizija i detaljni plan za fazu konstrukcije. Osnovni ciljevi ove faze
su: uspostavljanje stabilne arhitekture i izrada detaljnog plana daljeg toka projekta. Najvažniji
slučajevi korišćenja, koji su u prethodnoj fazi samo opisani, se detaljno analiziraju. Definiše se
osnovna arhitektura, koja se kasnije razrađuje često i na nekoliko slojeva. Delovi sistema
određeni njegovom arhitekturom se zatim fizički realizuju i testiraju. Promatraju se potencijalni
rizici u cilju njihove eliminacije do kraja ove faze. Ova faza se izvodi često u nekoliko iteracija.
Ulazni dokument za fazu pripreme je narudžbina projekta. Na osnovu zahteva naručioca
projekta se određuju osnovni elementi projektnog zadatka, koji su polazište za početak javne
nabavke projekta. Naručilac saglasno sa zakonom o javnim nabavkama vrednuje dobijene
ponude, bira izvođača i pravi ugovor, u čijem je prilogu projektni zadatak. Na kraju se održi
sastanak početka izvođenja projekta, sa kojim se zaključuje faza pripreme i počinje faza
izvođenja. Uslov za fazu pripreme projekta predstavlja odobreni korisnički zahtev korisnika.
Ključni rezultati ove faze životnog ciklusa su: projektni zadatak sa najbitnijim elementima
projekta (ciljevi, organizacija, detaljni planovi, rizici, načini nadzora, načini komuniciranja) i
potpisani ugovori sa mogućim spoljnjim izvođačem (Slika 59). Najbitniju ulogu u pripremi
projekta imaju - sponzor projekta, koji daje potrebna usmerenja i donosi odluke, kao i vođa
projekta, koji je odgovoran za pripremu detaljnih planova i celog projektnog zadatka. Aktivnosti
u fazi pripreme možemo podeliti u sledeće glavne grupe: definisanje i priprema organizacije,
definisanje ciljeva, pretpostavki i faktora rizika, priprema planova, priprema projektnog zadatka i
ostale aktivnosti.
Definisanje i priprema organizacije obuhvata pripremu organizacione strukture projekta.

Organizacionom strukturom projekta su tačno određeni nosioci uloga, njihovi zadaci i
međusobni odnosi. Postupak obuhvata: imenovanje sponzora projekta (obavezno), imenovanje
drugih članova projektnog saveta (opciono u zavisnosti od veličine projekta i organizacione
strukture projekta), imenovanje vođe projekta (obavezno), imenovanje vođe kvaliteta na
projektu (obavezno), imenovanje članova projektne grupe (obavezno), imenovanje projektne
kancelarije (opciono). Definisanje ciljeva, pretpostavki i faktora rizika projekta obuhvata:
definisanje opštih i poslovnih ciljeva projekta (obavezno), dokumentovanje pretpostavki i
ograničenja projekta (obavezno) i analizu i ocenu rizikovanja (obavezno). Priprema planova

obuhvata aktivnosti koje su namenjene izradi plana projekta i prema potrebi planovima na nižim
nivoima. Postupak obuhvata: definisanje rezultata projekta i zavisnosti među njima (obavezno),
definisanje aktivnosti i zavisnosti među njima (obavezno), ocenu trajanja, resursa i troškova
(obavezno), raspoređivanje aktivnosti i resursa (obavezno), izradu plana kvaliteta (obavezno),
izradu plana za prvu fazu projekta (opciono, u slučaju većeg projekta i sponzor projekta, na
predlog vođe projekta, donosi odluku da će se plan faza izraditi). Plan prve faze detaljnije deli
aktivnosti koje su predviđene za prvu fazu projekta, a takođe je sastavljen iz terminskog plana,
plana resursa i plana troškova i dopune planova (opciono, gde inicijalizacija planova nije
postupak u kome se svaki korak izvodi samo jednom, već se delovi nekih koraka ponavljaju).
Ponavljanje potiče iz novih zahteva, koji na početku nisu bili poznati, i iz usklađivanja planova
na više nivoa. Projektni zadatak je glavni rezultat faze pripreme i obuhvata sve najbitnije
podatke o projektu. Dokumenat sadrži: predstavljanje projekta, oganizaciju projekta, plan
projekta i priloge. Ostale aktivnosti u fazi pripreme nije moguće uvrstiti u neku grupu, a bitne su
za uspešnu fazu završetka pripreme. Postupak obuhvata: sređivanje projektnog zadatka
(obavezno), kreiranje fascikle vođenja (obavezno), sa originalima ili kopijama dokumenata
vođenja, kreiranje fascikla kvaliteta (obavezno), sa originalima ili kopijama dokumenata
kvaliteta, izvođenje sastanka početka izvođenja projekta (obavezno) i odobrenje izvođenja
projekta (obavezno).
Faza konstrukcije
Slika 59. Faza elaboracije u projektu e-uprava
5.2.1.3. Faza konstrukcije
Ovo je faza u životnom ciklusu projekta u kojoj nastaju rezultati projekta, a koja se u zavisnosti
od vrste i veličine projekta deli na više faza. Aktivnosti u okviru nje mogu se podeliti na one koje
su direktno potrebne za sticanje proizvoda projekta i one koje su potrebne za planiranje,
vođenje, nadzor, koordinaciju i proveravanje prve grupe aktivnosti tj. proizvoda. U fazi izvođenja
se prave detaljni model sistema i model tehnologije. Određeni delovi modela sistema (dijagrami
primera upotrebe) i modela tehnologije (arhitekturni dijagram) zajedno predstavljaju specifikaciju
zahteva. Kad naručilac potvrdi specifikaciju zahteva (potvrđivanje se obično izvodi iterativno), to
označava početak faze implementacije. Faza izvođenja se zaključuje zaključnom
implementacijom. Izvođenje projekta se obično deli u više faza, a njihov broj i vrsta zavisi od
vrste i veličine projekta. Na Slici 60 je prikazana faza konstrukcije u projektu e-uprava. U skladu
sa RUP metodologijom, ova faza odgovara fazi konstrukcije, gde se kompletira softverski
proizvod za prelaz u produkciju, minimiziraju cene razvoja optimizacijom resursa. Osnovni cilj
ove faze je - dovršiti već započete radove na definisanju zahteva, detaljno analizirati preostale
slučajeve korišćenja, uključiti ih u sistem, te sve to testirati. Faza završava izradom beta verzije
sistema, koja je spremna za testiranje u okolini korisnika. Tokom ove faze nužno je pripremiti
korisnika i opremu na kojoj će sistem biti instaliran za fazu tranzicije. Ova faza se redovno
izvodi u više od nekoliko iteracija. Česta je pojava i izdvajanje posebnih timova, koji paralelno
rade na različitim delovima sistema. Postupci u okviru ove faze su: sakupljanje podataka i
ažuriranje planova, analiza stanja, izveštavanje o napretku, planiranje i izvođenje korektivnih
mera, evidentiranje problema i promena, obrada problema i promena, razrešavanje upravljačkih
pitanja, delegiranje zadataka, preuzimanje zadataka, izvođenje zadataka, predaja rezultata,
preuzimanje rezultata, priprema za procenu kvaliteta, izvođenje procene kvaliteta i izveštavanje
o rezultatima procene. Postupci prilikom zaključivanja faze su: priprema plana sledeće faze
(opciono), dopuna plana projekta, izveštavanje o zaključku faze, dopuna studije opravdanosti
(opciono), dopuna analize rizika (opciono), izvođenje zaključnog plana faze (opciono), priprema
rezervnog plana (opciono), privremeni prekid projekta (opciono), trajni prekid projekta (opciono)
i dokumentovanje stečenih iskustava. Faza elaboracije
Faza tranzicije
Slika 60. Faza konstrukcije u projektu e-uprava
5.2.1.4. Faza tranzicije i završetak projekta
Poslednja faza je faza tranzicije, tj. faza prelaženja, čiji je cilj omogućiti korišćenje sistema, što
uključuje uvođenje sistema kod korisnika i završna testiranja. Na kraju ove faze ciljevi projekta
bi trebalo da budu ispunjeni. U nekim slučajevima, završetak ove faze pokreće celi novi životni
ciklus u kojem nastaje nova generacija izgrađenog sistema. Faza tranzicije može biti
sprovedena u jednoj, a u pojedinim slučajevima i u više iteracija. To u prvom redu zavisi od vrste
sistema. Jednostavni sistemi često imaju i jednostavnu fazu tranzicije. Kod složenih sistema
faza tranzicije može postati jako kompleksna. Na Slici 61 je prikazana ova faza u projektu e-
uprava. U ovoj fazi se pravi primopredajni zapisnik (predstavlja završetak projekta za izvođača),
kao i završni izveštaj koji pravi naručilac. Završetak pripada fazi tranzicije, u okviru koje se
postiže samostalni rad korisnika, kao i saglasnost naručilaca da je sve spremno za isporuku
saglasno viziji i kriterijumima za završetak finalnog projekta, što pre i po nižoj ceni. Po zaključku
projekta e-uprave obično je logično da se rezultati projekta počnu što pre upotrebljavati. Uz
upotrebu rezultata projekta je neophodno izvoditi aktivnosti održavanja, u okviru kojih mogu
nastupiti i nadogradnje. Za uspešano izvođenje nadogradnji je dobro upotrebiti već opisana
usmerenja, koja proizlaze iz opisa životnog ciklusa projekta. Projekat je uspešno zaključen ako
je završen u planiranom roku, nije premašio planirani proračun i ima zahtevane funkcionalnosti
(kvalitetno su bili izrađeni/zaključeni i planirani proizvodi/rezultati). Obično projekti premaše bar

neki od tih kriterijuma. Takve aktivnosti potrebno je dokumentovati i na završnom sastanku,
predati licima koja su nadležna za njihovo izvođenje. Postoje i mogućnosti da se već u planu
projekta definiše na osnovu čega će se ocenjivati adekvatnost završetka projekta. Ciljevi faze
zaključka projekta su provera obima rezultata iz projektnog zadatka i njegova dobit kroz
moguće potrebne izveštaje za nastavak aktivnosti. Potrebno je zabeležiti iskustva stečena na
projektu, pripremiti završni izveštaj i poslovnoj organizaciji saopštiti nameru o raspuštanju
organizacije projekta i resursa. Projekat je zaključen tek onda kada je potvrđen kvalitetno
pripremljen završni izveštaj projekta, kada su evidentirane aktivnosti nakon završetka projekta,
kada su dobijena iskustva završnog projekta odgovarajuće dokumentovana i kada je izveden
završni sastanak projekta. Faza tranzicije sa završetkom obuhvata sledeće aktivnosti: priprema
zaključka projekta, evidenciju aktivnosti posle završetka projekta, pripremu završnog izveštaja
projekta i izvođenje završnog sastanka projekta.
Slika 61. Faza tranzicije u projektu e-uprava
5.3. Predlog metoda za razvoj e-usluge
Metod razvoja e-usluge predstavljaju bottom-up pogled na e-upravu i tesno je povezan sa

metodološkim okvirom e-uprave.
Metod opisuju celi proces razvoja jedne e-usluge, od inicijalne ideje do konačne implementacije
i upotrebe.
Metod razvoja e-usluge predviđa izvođenje sledećih faza: inicijalna analiza, izrada modela
procesa, modela sistema, modela tehnologije, implementacija i upotreba [140].
5.3.1. Inicijalna analiza

Inicijalna analiza sa aspekta razvoja e-usluge uključuje: sakupljanje osnovnih informacija o e-

usluzi, ocenjivanje opsega e-usluge i definisanje njenog mesta u sistemu e-uprave. Osnovne
informacije o e-usluzi obuhvataju opis koncepta e-usluge, listu bitnih informacija o usluzi, listu
poslovnih procesa, listu bitnih aktera koji su upleteni u izvođenje e-usluge, itd. Osnovna svrha
ocenjivanja opsega e-usluge je sakupljanje informacije o e-usluzi i mogućim alternativama
njene implementacije. Preporučeni postupak za definisanje mesta e-usluge je zasnovan na
strukturi e-uprave. Određuje se strateški cilj projekta razvoja e-usluge, poslovni procesi, veza sa
drugim e-uslugama i tehnički resursi, koje će e-usluga koristiti. U okviru inicijalne analize pravi
se grubi model procesa, grubi model sistema i grubi model tehnologije, koji ne sadrži sve
dijagrame, već one koji su potrebni za ocenjivanje troškova investicije (dijagram primera
upotrebe i arhitekturni dijagram).
5.3.2. Projektovanje
U okviru projektovanja e-usluge izrađuju se modeli procesa, sistema i tehnologije.
5.3.2.1. Model procesa
Težište modela procesa je na poslovnim procesima, koji predstavljaju osnovu za e-uslugu i

definišu se pomoću koncepta lanca vrednosti. Opseg i detaljnost poslovnog modeliranja zavise
od suštine e-usluge. Osnova za e-uslugu su temeljni poslovni procesi institucije. U praksi često
nema modela procesa, pa se poslovni procesi opisuju tekstualno. Na području modeliranja
poslovnih procesa je karakteristična upotreba više tehnika. Najčešće korišćena tehnika za
modeliranje poslovnih procesa je procesni dijagram toka i tehnika EPC. Procesni dijagram
toka je tehnika prikazivanja izvođenja pojedinih aktivnosti uz pomoć dijagrama toka i
upotrebljava se za nadzor i detaljnije predstavljanje poslovnih procesa sistema. Tehnika
procesnog dijagrama toka jedna je od najpreglednijih tehnika. Osnovni elementi, koje
upotrebljava tehnika dijagrama procesa, su: početak ili kraj procesa, aktivnost, odluka, tok
izvođenja procesa, dokument, ulaz/izlaz. Sa kombinacijom ovih simbola crta se procesni
dijagram. Pri tom nam smer strelice pokazuje smer toka podataka i redosled aktivnosti. Svakoj
aktivnosti možemo odrediti izvore izvođača, troškove i vremensko izvođenje, dok kod čekanja
opredelimo samo vremenski aspekt. Kod odluka tj. dekompozicijom možemo na dalje proces
deliti u dva ili više pravca i za svaki možemo odrediti veličinu nastupa tj. tok transakcija. Proces
može teći i kroz više organizacionih jedinica ili službi. Ako je proces pravilno modeliran i ima sve
potrebne podatke, možemo aktivirati simulaciju koja nudi vrstu različitih analiza troškova,
vremena izvođenja i opterećenosti resursa. Tehnika EPC166 je jedna od najraširenijih na
području poslovnog modeliranja. Svaka aktivnost u modelu mora biti obavezno pružana na
osnovu poslovnog događaja, a iz njega mora isto tako proizilaziti novi poslovni događaj.
5.3.2.2. Model sistema
Svrha modela sistema je - definisati problem sa aspekta informacionog sistema (e-usluge).

Model sistema prikazuje informacioni sistem, koji omogućava izvođenje poslovnog procesa. Za
prikaz modela sistema upotrebljavamo više različitih tehnika modeliranja. To su dijagrami
primera upotrebe, dijagrami interakcija, dijagram klasa i ER dijagrami. Redosled, kojim
nastaju dijagrami, je: dijagram primera upotrebe – dijagrami interakcija – dijagram klasa – ER
dijagram. Polazište za izradu dijagrama primera upotrebe je poslovni sistem. Kao polazište za
izradu dijagrama interakcija (dijagram redosleda i dijagram saradnje) upotrebljava se dijagram
primera upotrebe. Polazišta za izradu dijagrama klasa su dijagrami interakcija, ali se dijagrami
166
EPC (engl. Event-driven Process Chain) je na događajima zasnovan procesni lanac.
klasa mogu napraviti i na osnovu dijagrama primera upotrebe. Osnovna namena dijagrama
primera upotrebe je efikasno obuhvatanje i predstavljanje zahteva korisnika. Dijagrami povezuju
korisnike sistema i procese koji u sistemu teku (akteri). Dijagrami primera upotrebe su
namenjeni pre svega za: definisanje funkcionalnih problema i zahteva korisnika, identifikaciju i
određivanje funkcionalnosti objekata, međusobno definisanje među objektima, pravljenje nacrta
korisničnih interfejsa, testiranje i komunikaciju sa korisnicima. Dijagrami primera upotrebe se
koriste za vizuelno predstavljanje zahteva korisnika, s obzirom na funkcionalnosti sistema.
Dijagrami kao takvi sami po sebi nisu dovoljni za potpun opis korisničkih zahteva za
informacioni sistem. Dodatan opis je potreban, jer je pomoću njega moguće definisanje zahteva
koje na dijagramima nije moguće prikazati. Kombinacija dijagrama primera upotrebe i dodatnog
opisa predstavlja potpun popis korisničkih zahteva tj. specifikaciju zahteva. Primer upotrebe
predstavlja redosled transakcija u sistemu, koji akteru vraća merljive rezultate. Jedan primer
upotrebe predstavlja jednu funkcionalnost sistema. Opisuje mogući tok interakcija između
sistema i jednog ili više aktera. Svaki primer upotrebe sadrži mnoštvo mogućih scenarija. Za
tačno razumevaje sistema potrebno je nabrojati sve primere upotrebe. Veze definišu odnose
između elemenata u dijagramima primera upotrebe. U dijagramima primera upotrebe mogu
nastupati različite vrste povezivanja. Veze mogu biti između primera upotrebe, između aktera
kao i između primera upotrebe i aktera. Najčešće upotrebljivani tipovi veza su: komunikacija
(jedina vrsta veza između aktera i primera upotrebe, koja određuje međusobnu komunikaciju),
proširenje (veza između primera upotrebe i određuje da izvođenje prvog primera upotrebe može
sadržati (ali nije obavezno) ponašanje, koje je sadržano u drugom primeru upotrebe),
generalizacija (veza između primera upotrebe ili aktera i određuje da je prvi primer upotrebe - ili
akter specijalizacija drugog primera upotrebe ili aktera) i uključenje (vrsta veze među primerima
upotrebe koja određuje da prvi primer upotrebe u svom delovanju sadrži i delovanje drugog
primera upotrebe). Sistem ili podsistem prikazuje granicu sistema i predstavlja celinu koju
želimo modelirati i mora biti ograničen sa tačno definisanom granicom. Delenje sistema na
podsistem omogućava: veće razumevanje za ljude koji imaju posla samo sa delom poslovanja,
jednostavniji prikaz odgovornosti za pojedinca i prikaz međusobnih uticaja. Dijagrami
interakcija su modeli koji opisuju saradnju grupe objekata kod određenog ponašanja. Sa
dijagramima interakcija detaljnije opisujemo jedan ili više primera upotrebe. Interakcija se
posmatra sa vremenske ili prostorne perspektive. Prvi primer grafički predstavljamo sa
upotrebom dijagrama redosleda, a drugi sa dijagramima saradnje. Interakcija je rezultat
zajedničkog ponašanja. Dijagram redosleda167 prikazuje interakcije na osnovu vremenskog
redosleda. Prikazuje kako objekti sarađuju i međusobno izmenjuju poruke u interakcijama na
osnovu vremenskih linija. Dijagram ne prikazuje veze među objektima. Postoji u opštem obliku,
gde opisuje sve moguće redoslede, i u obliku primeraka, gde opisuje konkretan redosled, u
skladu sa opštim oblikom. Dijagram redosleda ima dve dimenzije: vertikalnu, koja prikazuje
vreme, i horizontalnu, koja prikazuje različite objekte. Po pravilu vreme teče nadole, ali to nije
obavezno. Opisi elemenata za dijagram redosleda su: životni ciklus objekta, aktivacija i poruka.
Životni ciklus objekta predstavlja postojanje objekta u određenom vremenu. Ako je objekat
oblikovan ili uništen u vremenu, koje prikazuje dijagram, onda životna crta počinje i završava se
uz određene vremenske periode. U suprotnom, ide od vrha do dna dijagrama. Na vrhu crte je
simbol objekta. Aktivacija prikazuje vremenski period u kojem objekat izvodi akciju. Akciju može
izvoditi direktno ili kroz odgovarajući metod. Aktivacija se prikazuje kao visok tanak
pravougaonik, čiji vrh je poravnat sa vremenom iniciranja. Njegovo dno je povezano sa
vremenom zaključka. Poruka je komunikacija među objektima, koja prenosi informacije, uz
očekivanja da će slediti akcija. Prijem poruke se normalno tretira kao događaj. Prikazuje se kao
horizontalna strelica iz životne crte jednog objekta u životnu crtu drugog objekta. Poruka se
označava kao strelica sa punom glavom. Rezultat se prikazuje tankom isprekidanom crtom.
Asinhrona poruka se označava strelicom sa praznom glavom. Dijagram saradnje prikazuje
interakcije među objektima i njihove međusobne veze. Dijagram saradnje prikazuje asocijacije
među objektima. Pošto dijagram saradnje ne prikazuje vreme kao odvojene dimenzije, redosled
poruka i istovremenih niti moramo označiti uzastopnim brojevima.
167
Dijagram redosleda (sequence dijagram)
Dijagram klasa prikazuje statičku strukturu sistema. Prikazuje klase, njihovu strukturu, metode,
atribute i veze među klasama. Za celi IS izradi se jedan dijagram klasa. Kod razvoja
kompleksnih IS preporučeno je da se izradi više delimičnih dijagrama klasa, koje se zatim
udružuju. Osnovni element dijagrama klasa je klasa. U dijagramu klasa možemo upotrebiti
sledeće veze: komunikacija, zavisnost, generalizacija, agregacija i kompozicija. Komunikacija
definiše kako objekti međusobno komuniciraju. Uloga klase u asocijaciji se piše na kraju
asocijacije uz simbol klase. Uloga je deo asocijacije, ne klase. Ima semantičko značenje klase u
asocijaciji. Zavisnost prikazuje vezu između dva ili više elemenata modela. Zavisnost je
prikazana kao usmerena veza od izvornog do ciljnog elementa modela. To znači da je izvorni
element zavisan od ciljnog. Imenovanje zavisnosti je opciono. Zavisnost pokazuje da može
promena ciljnog elementa promeniti izvorni element. Generalizacija je veza među opštim i
sprecifičnim elementima. Kompozicija i agregacija su posebne vrste asocijacije koje
predstavljaju vezu - «deo je nečega». Razlika među kompozicijom i agregacijom je u tome da je
kompozicija posebna vrsta agregacije sa jakim vlasništvom. Razlika između agregacije i
kompozicije je ta da kod agregacije deo može pripadati većem broju vlasnika. Kod kompozicije
to nije dozvoljeno. Brojnost određuje sa koliko objekata (primera klase) je povezana određena
klasa. Specifikacija brojnosti se prikazuje kao tekstualni niz, koji je među intervalima odvojen
tačkama. Interval predstavlja celobrojno područje. Znak * se upotrebljava za gornju granicu i
predstavlja beskrajnost. Asocijacija kao klasa ima karakteristike klase, kao što su atributi i
operacije. Vezu između asocijacije i simbola klase označava se isprekidanom crtom. Osnovni
elementi tehnike ER dijagrama su entitet, veza i atribut. Kod razvoja tehnike ER dijagrama je
nastalo više notacija ove tehnike, od kojih se najčešće upotrebljava Martinova i Chenova.
Element koji upotrebljava ER dijagram je entitet. Entitet je realni ili apstraktni predmet rasprave,
karakterističan za područje o kojem raspravljamo. Podaci, koje sakupljamo o entitetu, odnose
se na odabrane karakteristike – atribute, koji su zanimljivi za područje o kojem raspravljamo.
Grafički je entitet predstavljen pravougaonikom, koji sadrži ime entiteta. Imena entiteta su po
pravilu data sa imenicom u jednini. Entiteti mogu imati atribute, koji su grafički predstavljeni na
više načina. U Chenovoj notaciji su atributi označeni sa elipsom, a atributi u Martinovoj notaciji
su predstavljeni kao opisane liste unutar entitete. Entiteti realnog sveta obično nisu izolovani,
već među njima i drugim entitetima postoje i semantičnosti veza. To se predstavlja sa relacijom
tj. vezom. Dva ili više entiteta moguće je međusobno povezati vezom, čiji naziv opisuje ulogu
entiteta u vezi. Broj entiteta, koji su međusobno povezani, predstavljaju stepen veze. Grafički je
veza predstavljena sa crtom, koja povezuje dva entiteta. U Chenovoj notaciji je na crti nacrtan
romboid. Svaka veza među entitetima je imenovana, obično glagolom ili glagolskom imenicom.
Grafički je veza predstavljena crtom, koja povezuje dva entiteta. U Chenovoj notaciji je na crti
naslikan romb. Svaka veza među entitetma je imenovana, obično glagolom ili glagolskom
imenicom. Veze između entiteta nam govore između ostalog i koliko primeraka nekog entiteta je
u vezi sa svakim primerkom nekog drugog entiteta i obratno. Tu karakteristiku veza među
entitetima imenujemo brojnost veza. Osnovna tehnika ER dijagrama upotrebljava se za
predstavljanje ograničenja povezanosti entiteta sa oznakom 1 (jedan) ili N (više). Najčešće veze
dva entiteta A i B (binarna veza) su: jedan prema jedan (svaki primerak entiteta A je povezan sa
tačno jednim primerkom entiteta B i obratno), jedan prema više (svaki primerak entiteta A je
povezan nijednim, jednim ili više primeraka entiteta B, svaki primerak entiteta B je povezan sa
tačno jednim primerkom entiteta A) i više prema više (kod veze među primercima entiteta A i B
nema ograničenja, što znači da je svaki primerak entiteta A povezan nijednim, jednim ili više
primeraka entiteta B, svaki primerak entiteta B je povezan nijednim, jednim ili više primeraka
entiteta A). Tehnika ER dijagrama po Chenu sadrži samo koncepte osnovnog entitetnog
dijagrama. Pored Chenove tehnike veza među ER dijagramima postoji i Martinova tehnika, gde
svaka veza uključuje grafički simbol, koji predstavlja donju i gornju granicu brojnosti.
5.3.2.3. Model tehnologije
Svrha modela tehnologije je detaljno definisanje tehnologije, standarda, protokola i pristupa sa

kojima možemo optimalno da realizujemo e-uslugu. U okviru modela tehnologije je potrebno
izraditi dijagram, odnosno dijagrame, koji bi prikazivali arhitekturu sistema. Iz arhitekture
sistema mora biti vidljiva tehnologija (hardver i softver), standardi, protokoli i pristupi koji bi se
upotrebljavali za razvoj. Arhitekturni dijagram predstavlja dijagramsku tehniku za crtanje
arhitekture informacionih sistema. Za prikaz više mogućih pogleda na određeni informacioni
sistem, potrebno je izraditi više različitih arhitekturnih dijagrama. Informacije o arhitekturi
informacionog sistema, koje je teško ili nemoguće zapisati na arhitekturni dijagram, mogu se
nacrtati uz pomoć različitih programskih oruđa koja omogućavaju crtanje arhitekture
informacionog sistema. Arhitekturni dijagram prikazuje konfiguraciju izvođenja elemenata
aplikacije. Sa arhitekturnim dijagramom predstavlja se arhitektura sistema. Arhitekturni dijagram
je kombinacija UML komponentnog dijagrama i dijagrama razmeštenja. Komponentni dijagrami
su namenjeni prikazu strukture komponenti u IS, dok dijagram razmeštenja prikazuje pogled na
mašinsku opremu informacionog sistema. S obzirom na najbolje prakse kod rada za UML
dijagrame, kao najupotrebljiviji su se pokazali dijagrami koji su kombinacija oba opisana
dijagrama i prikazuju elemenate oba dijagrama. Kombinacija oba dijagrama predstavlja
arhitekturni dijagram. Osnovni element arhitekturnog dijagrama je čvorište. Čvorište je fizički
objekat koji upotrebljava server i ima dobru sposobnost procesiranja.
5.3.3. Implementacija
Faza implementacije informacionog sistema uključuje sledeće aktivnosti: izradu baze

podataka, nacrt i izradu programskih modula, migraciju podataka, izradu dokumentacije i
testiranje. Rezultat testiranja je proveren i delujući informacioni sistem. Prvi rezultat testiranja je
strategija testiranja, koja obično nastane već u fazi analize. U strategiji testiranja se na krovnom
nivou opredeli: područje testiranja, plan testiranja, potrebe po resursima kod testiranja, načini
evidentiranja i dokumentiranja aktivnosti testiranja i uloge, koje će se dodeljivati u okviru
izvođenja aktivnosti testiranja. U fazi implementacije se u prvom koraku da predlog zapisa
testnih primera. U sledećem koraku se izradi plan testiranja. Plan testiranja mora biti izrađen u
skladu sa terminskim planom projekta i u skladu sa mogućim tj. raspoloživim izvorima na
projektu. Preporučljivo je da se plan testiranja opredeljuje bar za sledeći sadržaj: deljenje
testnih aktivnosti po testnim područjima i određivanje oruđa za praćenje grešaka. U okviru
procesa upravljanja greškama potrebno je obezbediti evidenciju svih identifikovanih grešaka,
omogućiti praćenje celog životnog ciklusa svake greške i omogućiti obaveštavanje odgovornih
osoba o zadnjim promenama stanja pojedine greške. Uz zaključak gornjih aktivnosti može se
započeti sa testiranjem. Testiranje izvodi naručilac u saradnji sa izvođačem.
5.3.4. Upotreba
Uvođenje je ključni deo razvojnog ciklusa informacionog rešenja. Cilj uvođenja je osposobiti
korisnika za efikasno korišćenje informacionog rešenja pri svom radu i motivisati ga za dalje
učenje na radnom mestu. U okviru aktivnosti uvođenja potrebno je pripremiti okolinu za
uvođenje. U sledećem koraku je potrebno izvesti uvođenje za različite grupe korisnika (korisnici
i nadzornici). Faza upotrebe se započinje kad je informaciono rešenje uvedeno u okruženje iz
kojeg je bila razvijena i kad ga konačni korisnici, koji su adekvatno obučeni, počinju koristiti.
Izgradnja novog informacionog rešenja znači za vlasnika tog rešenja (organ ili ministarstvo)
brojne dužnosti i zahteve koji moraju biti ispunjeni ako želimo informaciono rešenje efektivno
uključiti u okolinu. U fazi upotrebe potrebno je: obezbediti pomoć korisnicima, meriti efikasnost i
korisnost, obezbediti održavanje informacionog okruženja i pobrinuti se za arhiviranje i bekap.
5.4. Predlog postupka za merenje uspešnosti i korisnosti e-usluge

Postupak za merenje uspešnosti razvoja ID u Srbiji obuhvata više postupaka i metoda koji treba
da budu upotrebljeni za merenje efikasnosti razvijenih e-usluga i koji treba da se upotrebe tek
kad je životni ciklus projekta završen. Ti postupci i metode počinju da se izvode posle razvoja
određene e-usluge [141].
Postupak za merenje uspešnosti predstavlja pristup merenju indikatora razvoja e-uprave, kao
i područja na kojima će se pratiti razvoj.
Statističko istraživanje je metod sistematskog prikupljanja podataka neposredno od

izveštajnih jedinica.
Proces statističkog istraživanja se izvodi u sledećim koracima: priprema nacrta istraživanja,

prikupljanje podataka, obrada podataka i prikazivanje statističkih podataka.
Za izvođenje novog istraživanja je potrebno pripremiti obrazac istraživanja na kojem su zapisani

zahtevi koje istraživanje mora ispuniti. Sledeći korak u procesu istraživanja je priprema
adresara istraživanja. Na osnovu izrađenog adresara se šalje statističko gradivo i sakupljaju
određeni izveštaji. Potom se izvede logička kontrola podataka. Na takav način se dobijaju čisti
podaci, koji se nakon toga tabeliraju i statistički obrađuju. Pregled pravilnosti i kvaliteta
podataka izvode savetnici. Po logičkoj kontroli sledi izvođenje diseminacije. Po započetoj
diseminaciji podataka i informacije se oblikuju, a i pripremaju publikacije i izveštaji. Statističko
istraživanje, tj. merenje indikatora, počinje sa izradom nacrta istraživanja, tj. plana kojim se
predviđa celi tok - od posmatranja pojava, sakupljanja podataka do konačne analize. Nacrtom je
potrebno rešiti listu sadržajnih, organizaciono-tehničkih, analitičkih i finansijskih pitanja, koja su
povezana sa statističkim istraživanjem i koja su zavisna od postavljenih ciljeva. Među
sadržajnim pitanjima najvažnija su: odrediti ciljnu populaciju i odrediti okvir uzorka, tj. uzorak koji
će se posmatrati, odrediti kako će teći sakupljanje podataka, kako će teći obrada sakupljenih
podataka, kako će biti prikazani sakupljeni podaci. Posebnu pažnju potrebno je nameniti i
sređivanju finansijskih pitanja i finansijskih sredstava koja se odnose na troškove merenja
indikatora. Polazište prikupljanja podataka za merenje konkretnih indikatora je dobijanje novih,
odnosno ponovna upotreba već postojećih podataka. Kod prikupljanja podataka se može obaviti
statističko istraživanje pomoću kojeg se prikupljaju novi podaci, koji se ne mogu dobiti
upotrebom već postojećih baza podataka ili evidencija. U tom slučaju se radi prikupljanje novih
podataka. Novi podaci se mogu prikupljati na tri načina: potpunim prikupljanjem (anketa, pita se
cela populacija), uzorkovanjem (slučajni brojevi), ekspertnim mišljenjem (to je najsporiji način,
koji se može upotrebiti samo u retkim slučajevima). Za prikupljanje novih podataka je
najprihvatljivije potpuno prikupljanje, ali je i najskuplji i vremenski najzahtevniji način. Za
prikupljanje novih podataka se upotrebljava jedna od sledećih metoda: intervju, upitnik - anketa,
internet anketa, telefonska anketa, anketiranje poštom, ankete preko mobilnih telefona,
praćenje internet strana – praćenje razvijenosti e-uprave. Drugi način prikupljanja podataka je
prikupljanje preko administrativnih izvora i koristi se za sekundarne podatke. To su podaci koje
neka institucija sakuplja za svoje potrebe, arhivira u svojim bazama podataka ili evidencijama,
ali istovremeno služe i za merenje indikatora ID. Administrativni izvori podataka su zbirke
podataka koje su uređene na osnovu posebnog zakona. Subjekti koji šalju podatke zovu se -
izveštajne jedinice. To su pravna lica ili njihovi delovi, preduzetnici, fizička lica, domaćinstva,
organi državne uprave i druga lica koja daju podatke isključivo u statističke svrhe. U slučaju
prikupljanja podataka preko administrativnih izvora, potrebno je izveštajne jedinice, najkasnije
do početka izvođenja istraživanja, tj. do početka sakupljanja podataka, obavestiti o: zakonskom
osnovu za sprovođenje istraživanja, svrsi istraživanja, obavezi davanja podataka, upotrebi
podataka isključivo u statističke svrhe i zaštiti podataka. Postupak prikupljanja podataka je
sledeći: izbor područja, tj. indikatora čija se razvijenost prati; priprema odgovarajućih pitanja
preko kojih se prikuplja što više relevantnih podataka; određivanje izvora podataka, ciljne
populacije i uzorka, na kojima će se izvoditi prikupljanje podataka; i određivanje metoda koji
najviše odgovara za izvođenje istraživanja. Istraživanje se može izvoditi preko različitih metoda i
njihovih kombinacija. Kod analize uzoraka postoje dve vrste populacija: ciljna populacija
(idealna populacija, koju želimo proučavati) i posmatrana populacija (populacija koju smo u
određenom vremenu i prostoru sposobni posmatrati). Populaciju je potrebno odrediti prema
mestu, vremenski i sadržajno. Pod pojmom uzorkovanja podrazumevamo postupke kojima se
bira jedinstvena populacija za uzorak. Uzorkovanje može biti na slučajan i neslučajan način.
Kod slučajnog izbora razlikujemo više vrsta uzorkovanja: jednostavno slučajno uzorkovanje i
uzorkovanje sa ograničenjima. Kod jednostavnog slučajnog uzorkovanja pojedine jedinice
populacije se u uzorcima biraju slučajno, a kod uzorkovanja sa ograničenjima se slučajni izbor
jedinica u uzorak izvodi pod određenim uslovima. Kod neslučajnog uzorkovanja verovatnoća za
izbor pojedinih jedinica u uzorak nije poznata i zato nije moguće izračunati adekvatne
pokazatelje o kvalitetu ocene, dobijene sa neslučajnim uzorkom. Cilj obrade podataka je postići
preglednost nad sakupljenim podacima. Kod obrade podataka za namenu merenja, tj. praćenja
indikatora razvoja e-uprave, su bitna četiri aspekta: poređenje trenutne vrednosti indikatora sa
vrednostima istog indikatora u proteklim periodima, poređenje vrednosti indikatora sa
vrednostima u drugim državama, korelacija među različitim indikatorima u istom periodu
merenja, kao i obzirom na protekle periode i najava trendova. Jedinice se u grupe razvrstavaju
ručno ili uz pomoć računara. Ručna obrada statističkih podataka sve više gubi na značaju i
nadoknađuje se računarskom obradom. Danas se ručna obrada izvodi samo ako se radi mali
broj posmatranih jedinica i mali broj posmatranih znakova. Tabelarno i grafičko prikazivanje
statističkih podataka se u mnogim karakteristikama razlikuju, zato je najbolja paralelna upotreba
tabela i grafikona, jer se tako udružuju prednosti oba pristupa. Tabelarni način prikazivanja je
jednostavniji. U grafikonu se mogu očigledno prikazati veze i odnosi između više podataka, što
u tabeli nije uvek moguće. Postoje različite tehnike za obradu podataka: elektronski tabelarni
prikaz, SPSS168, SAS/STAT169, MS ACCESS170, OLAP, Data mining. Na osnovu sakupljenih i
obrađenih podataka i tako pripremljenih rezultata merenja razvijenosti ID, mora se obezbediti
način - kako dobijene rezultate proslediti tj. objaviti za opštu upotrebu. Proces izveštavanja,
objavljivanja rezultata i priprema publikacija obuhvata pripremu, uređivanje, štampanje i
prosleđivanje informacija. Publikacije mogu biti materijalne (flajeri, složenica, sveske, knjige) ili
nematerijale (elektronski dokumenti, internet objavljivanja, elektronska ispitivanja).
6. Projektovanje i realizacija sistema e-uprave u oblasti regulative

lekova
Jedan segment razvoja e-uprave u Srbiji je razvoj e-poslovanja u regulativi vezano za lekove i
medicinska sredstva, kao jedne od e-usluga u razvoju e-uprave Srbije [142].
Razvoj e-poslovanja u regulativi lekova u okviru projekta e-uprava predviđa interaktivne

elektronske usluge prilagođene potrebama građana, državnih organa, regulatornih i obrazovnih
institucija i privrede (proizvođači, predstavništva, uvoznici, zastupništva lekova, zdravstvene i
apotekarske ustanove).
Modeliranje sistema e-uprave u regulativi lekova je složen proces, jer zahteva modeliranje
procesa, tokova novca, informacija i ciljeva.
Rezultati rada na tezi su primenjeni u Agenciji za lekove, kao javnoj agenciji Srbije.
6.1. E-poslovanje u regulativi lekova, kao podsistem e-uprave Srbije i

povezanost sa ostalim segmentima e-uprave Srbije
168
SPSS (statističko oruđe, koje omogućava planiranje i izvođenje statističke analize na osnovu unešenih podataka)
169
SAS/STAT (programski paket namenjen radu sa velikim količinama podataka, koje dolaze iz različitih izvora)
170
MS ACCESS (programski paket, koji omogućava izradu aplikacija sa unosom podataka)
Integracija e-uprave Srbije, e-zdravstva Srbije, e-farmacije i e-poslovanja u regulativi

lekova bi omogućila podnošenje nekih dokumenata i praćenje nihovog statusa preko sajta
Vlade Srbije, a ne direktno preko Agencije za lekove, kakva je situacija u ovom trenutku, što bi
doprinelo boljem upravljanju dokumentima i zapisima u državnoj upravi i zdravstvenom sistemu
Srbije, koji treba da je otvoren, fleksibilan, konfigurisan i user-friendly sistem. Ovo bi omogućilo i
integraciju sa drugim informacionim sistemima u državnoj upravi, kao i mogućnost
automatizacije integrisanih procesa. Na Slici 62 su prikazani odnosi između Ministarstva
zdravlja Srbije, Agencije za lekove, zdravstvenih i farmaceutskih organizacija, kao i mogući
modeli poslovanja između navedenih organizacija.
Ministarstva, posebne Javne agencije

organizacije…
E-UPRAVA
www.euprava.rs
Ministarstvo
zdravlja G2G Agencija za
E-ZDRAVSTVO
www.zdravlje.rs lekove
G2B, G2G
www.alims.gov.rs
Zdravstvene G2B, G2G

ustanove
Instituti, Zavodi e-usluge u
Klinicki centri G2B regulativi
Bolnice e-usluge u lekova
Zdravstveni centri zdravstvu
Domovi zdravlja
Ostalo
G2B
e-usluge u farmaciji
B2B, G2B
Farmaceutske
ustanove
Predstavništva
Zastupništva
Proizvođači
Apoteke
Ostalo E-FARMACIJA
Slika 62. E-poslovanje u regulativi lekova i povezanost sa ostalim segmentima e-uprave Srbije
6.2. Rezultati istraživanja stanja u Agenciji za lekove

Agencija za lekove je osnovana decembra 2004. godine na osnovu Zakona o lekovima i

medicinskim sredstvima (Sl. glasnik RS, broj 84/04). Agencija za lekove je javna agencija u
okviru državne uprave i predstavlja regulatornu agenciju Srbije, kada je u pitanju oblast
regulative lekova. Vizija Agencije za lekove podrazumeva usluge svetske klase, kao i efektivne i
efikasne procese u okviru sistema menadžmenta kvalitetom usaglašenog sa zahtevima ISO
9001:2000. Utvrđenu viziju Agencija za lekove ostvaruje primenom sledećih principa:
zadovoljstvo korisnika, liderske uloge rukovodstva u ostvarenju vizije, uključivanja zaposlenih
radi iskorišćenja kreativnih sposobnosti za njihovu i dobrobit organizacije, planiranja i
proveravanja sistema menadžmenta kvalitetom, sistemskog pristupa mendžmentu radi
efektivnog i efikasnog ostvarenja vizije, stalnog poboljšavanja procesa i sistema menadžmenta
kvalitetom, odlučivanja na osnovu analize podataka i informacija i razvoja uzajamno korisnih
odnosa sa isporučiocima. Aktivnosti koje se obavljaju u Agenciji za lekove odnose se na
poslove pre izdavanja dozvole za stavljanje u promet i aktivnosti posle stavljanja u promet
lekova (Slika 63).
Slika 63. Poslovi Agencije za lekove
Pre marketinške aktivnosti - Procena farmaceutske, farmakološko-toksikološke i kliničke

dokumentacije o kvalitetu, bezbednosti i efikasnosti leka dokumentacije se obavlja u skladu sa
Zakonom o lekovima, a na osnovu uvida u kompletan Opšti tehnički dokument (CTD) ili
Evropski dosije, koji klijent dostavlja prilikom podnošenja zahteva. Kako bi se stanovništvu
Srbije i zdravstvenim radnicima pri pružanju zdravstvenih usluga omogućili što bolji uslovi za
prevenciju, dijagnostiku, lečenje i rehabilitaciju, potrebno je da na tržištu Srbije bude zastupljen
što širi asortiman kvalitetnih, bezbednih i efikasnih lekova, što je obaveza Agencije za lekove. U
skladu sa Zakonom o lekovima izdavanje dozvola za stavljanje u promet, kao i obnove, izmene i
dopune dozvola za stavljanje u promet lekova i medicinskih sredstava, vrši se u Agenciji za
lekove. Procedure za izdavanje dozvola za stavljanje u promet lekova i medicinskih sredstava
usklađene su sa smernicama Dobre regulatorne prakse i Zakonom o lekovima i medicinskim
sredstvima.
Post marketinške aktivnosti - Agencija za lekove, primenom međunarodnih standarda, vrši

poslove organizovanog i kontinuiranog praćenja neželjenih dejstava lekova kroz: spontano
prijavljivanje neželjenih reakcija na lekove, prikupljanjem i procenom prijava zdravstvenih
radnika o neželjenim reakcijama u toku lečenja, prijavljivanjem neželjenih reakcija u toku
kliničkih ispitivanja i procenom periodičnih izveštaja o neželjenim reakcijama na lekove u
postmarketinškom periodu. Stručnjaci Agencije za lekove, na osnovu pristupa bazama
podataka, pružaju pouzdane informacije o lekovima. U cilju farmakoepidemioloških i
farmakoekonomskih istraživanja, Agencija za lekove prati promet i potrošnju lekova. Internet
biznis plan Agencije za lekove [143], koji je prikazan u kratkim crtama u Prilogu 1 ove
disertacije, napisan je korišćenjem modela Sm@rt. Internet biznis plan Agencije za lekove je
ukazao na značaj uvođenja e-poslovanja u Agenciji za lekove.
6.3. Web portal Agencije za lekove u razvoju e-poslovanja u regulativi lekova

Portal Agencije za lekove u razvoju e-poslovanja u regulativi lekova pruža prave informacije
pravim korisnicima u pravo vreme koristeći Web, mobilne i druge uređaje. Osnovni doprinos
portala Agencije za lekove, je:
1. ušteda korisnikovog vremena
2. identifikacija interesantnih sajtova i sadržaja
3. lakoća upotrebe
4. fleksibilnost
5. bezbednost
6. integracija aplikacija
7. upravljanje dokumentacijom
8. pristup podacima
Portali, u opštem slučaju, u odnosu na opseg tema koji pokrivaju, mogu biti:
1. Horizontalni portali. Oni imaju bar jednu od sledeće četiri osnovne karakteristike:
omogućavaju pretraživanje web-a, prikazuju novosti, poseduju alate za postavljanje
referenci i pružaju neku mogućnost komunikacije (npr. e-mail, chat, forum itd). Ovi portali
listaju sadržaje raspoložive na Internetu i pomoću njih korisnici mogu da lociraju tražene
sadržaje i pristupe im. Najpoznatiji su: Yahoo, Excite, AOL, Microsoft, itd.
2. Vertikalni portali. To su Web portali koji naizgled daju beskonačno mnogo informacija koje
se odnose na relativno usku oblast interesovanja. Horizontalni Internet portali pokušavaju da
pruže usluge celokupnoj Internet zajednici, dok vertikalni ciljaju na uzak krug korisnika.
Vertikalni portali nude sadržaje koji se odnose na delatnost organizacije i važni su za istu, sa
linkovima na organizaciju, partnere itd. Jedna od ključnih karakteristika svih portala je način
na koji svoje korisnike obaveštavaju o postojanju Internet resursa: diskusioni forum, up-to-
date kalendari, klasifikovani oglasi, rotirajući baneri, onlajn ankete.
3. Korporacijski portali. Ovi portali povezuju korisnike ne samo sa svim potrebnim

informacijama, već i sa svim ljudima koji su im potrebni i obezbeđuju im alate za saradnju.
Ciljevi kod implementacije ovih portala su: komunikacija, deljenje informacija, podrška
poslovnom procesu, smanjenje troškova, redukcija neefikasnosti171.
U e-upravi se koriste horizontalni i vertikalni portali.
Portal Agencije za lekove ispunjava sve kriterijume funkcionalnosti, koji su definisani

dokumentom - „Usklađivanje dizajna web prezentacija državnih organa Srbije“, koji je
detaljnije opisan u poglavlju 2.4.7.
Jedan od ciljeva portala Agencije za lekove je koordinacija postojećih i onih usluga koje će tek
biti razvijene. Portal mora da dopuni kontekst IT u kome postoji. Zato je bitno napomenuti da se
to posebno odnosi na osnovne elemente portala: sigurnost (pravo pristupa, metod provere
autentičnosti, autorizacija) i direktorijum (LDAP172).
171
Andrejić Slađana, “Izrada Web portala grada”, Beograd 2005.
Portal Agencije za lekove sjedinjuje različite aplikacije i ostale spoljne podatke u odnosu na date
aplikacije u jedinstveni sistem. Ovaj sistem omogućava upravljanje i održavanje informacija
upotrebom jednog korisničkog interfejsa.
Mogu se indentifikovati sledeće prednosti portala: korisnici dobijaju informacije kroz

standardizovani web interfejs i mogu da pitaju i dele informacije ne pomerajući se sa mesta na
kome se nalaze.
Glavni cilj web portala je da obezbedi odgovarajući sadržaj [163].
Sadržaj informacija koji je dostupan korisnicima sistema unutar portala Agencije za lekove je
neograničen i predstavlja rezultat njegovog dizajna kao standardne web aplikacije i naprednih
mogućnosti i pristupa informacijama putem standardizovanih web servisa. Interfejs portala je lak
za korišćenje i omogućuje korisnicima dobro organizovan i personalizovan pogled na sve
kritične informacije. Konceptualni izgled stranice portala Agencije za lekove prikazan je na Slici
64.
Slika 64. Konceptualni izgled stranice portala Agencije za lekove
Organizacija web portala je jednostavna i laka za konfiguraciju i ne zahteva posedovanje

znanja i veštine u kreiranju web portala, niti alata namenjenih potrebama njegovog dizajna.
Portal Agencije za lekove je projektovan sa ciljem opštosti, mogućnosti proširenja i nadogradnje
kao i centralizovane administracije. Pojedine delove portala je moguće kreirati po želji, čime je
omogućena lakoća integracije sa drugim poslovnim aplikacijama, izveštajima i resursima.
Pristupni panel predstavlja logički grupisane direktorijume i pridružene linkove, koji su dostupni
određenim grupama korisnika sistema. Omogućeno je ujedinjavanje objekata unutar portala u
grupe međusobno povezanih informacija. Web portal Agencije za lekove poseduje napredne
osobine pretražaivanja sadržaja aplikacije na osnovu ključnih reči, animacija, izveštaja, ili nekih
drugih korisničkih aplikacija koje su integrisane unutar portala i opremljene funkcijama
pretraživanja.
Razvoj web portala Agencije za lekove je detaljnije prikazan u Prilozima 2, 3 i 4 doktorske

disertacije. S obzirom da razvoj svake web aplikacije predstavlja jedinstven projekat potrebno je
izvršiti dobro planiranje, organizaciju i testiranje web aplikacije, kako bi se obezbedila potpuna
172
Lightweight Directory Access Protocol-u (LDAP), kao centralna skladišta korisničkih profila. LDAP je protokol za
pristup servisima direktorijuma, koji koristi TCP/IP i druge connection-oriented prenosne servise
optimizacija performansi, pre nego što ona bude predata na korišćenje korisnicima
informacionih sistema.
Glavna komponenta u pogledu uspešnosti razvoja projekta web portala je, svakako usmerena
ka krajnjim korisnicima aplikacije omogućavajući im lak, brz i stalan pristup informacijama koje
su im potrebne, na bilo kom mestu i u bilo kom trenutku.
U toku različitih faza planiranja neophodno je pažljivo razmotriti postojeću hardversku

arhitekturu i komunikacione mogućnosti informacionih sistema na svakoj od geografskih
lokacija. Ovim se omogućava planiranje broja korisnika portala u pogledu stabilnosti i brzine
rada integrisane arhitekture informacionih sistema.
Na Slici 65 je prikazana osnovna strana portala Agencije za lekove.
Slika 65. Osnovna strana portala Agencije za lekove
6.4. Specifikacija usluga i procesi u e-poslovanju u regulativi lekova
U okviru e-uprave Srbije definisane su osnovne e-usluge prilagođene potrebama klijenta. Fokus
je na identifikaciji manjeg broja usluga koje najviše utiču na slobodno kretanje radne snage,
usluga i kapitala. Osnovne e-usluge obuhvataju 20 usluga, 12 usluga za građane i 8 usluga za
privredne subjekte. U usluge e-uprave za građane spadaju: prijava poreza na dohodak
građana, traženje zaposlenja, naknade socijalne zaštite, lični dokumenti, registracija vozila,
prijava policiji, javne biblioteke, izvodi iz matičnih knjiga, upisi na visoko obrazovanje, prijava
promena prebivališta i različite usluge u zdravstvu. U e-usluge za privredne subjekte spadaju:
socijalni podaci za zaposlene, porez na dobit preduzeća, porez na dodatu vrednost, registracija
novih firmi, dostavljanje statističkih podataka, carinske deklaracije, dozvole koje se odnose na
životnu sredinu i elektronske javne nabavke. Regulativa lekova je e-usluga Srbije koja ne spada
u osnovne e-usluge, ali je od izuzetnog značaja za ukupan razvoj e-uprave i e-zdravstva Srbije.
Regulativa lekova predstavlja važan segment, bez koga je nezamislivo razvijati e-upravu i e-
zdravlje. Informacije o lekovima predstavljaju neophodan izvor podataka za razvoj zdravstva
Srbije. Do sada je istražen način uvođenja e-uprave i e-zdravlja Srbije, ali deo koji se odnosi
na e-poslovanje u regulativi lekova nije detaljno istražen. U ovom poglavlju disertacije biće
prikazan predlog metodološkog okvira za razvoj e-poslovanja u regulativi lekova, kao jedne od
e-usluga Srbije. Razvojem e-poslovanja u regulativi lekova, kao jedne od e-usluga Srbije,
stvoriće se preduslovi da se značajan procenat usluga u regulativi lekova obavljaju elektronski.
Time se stvara transparentno tržište za sve firme u farmaceutskoj industriji i zdravstvu,
nezavisno od njihove veličine i pozicije. Početni cilj je da se najmanje 50% ovih usluga obavlja
elektronski. Neophodno je da se obezbedi pristupačan i bezbedan pristup javnim servisima, uz
korišćenje međusobno prihvaćene elektronske identifikacije i svih zakonskih preduslova. Da bi
se javne usluge obavljale elektronski, korisnici usluga u regulativi lekova prolaze kroz brojne
procedure prijavljivanja i autentifikacije, u cilju obezbeđivanja sigurnosti da je uslugu dobio
korisnik koji se prijavio. Cilj je da se prilikom pružanja usluge maksimalno smanji zadržavanje, a
istovremeno zadrži visok nivo sigurnosti. Dodatni ciljevi su da građani i privredni subjekti imaju
mogućnost da koriste sigurnu proceduru elektronske identifikacije, koju im pruža nadležna
institucija na republičkom nivou, uz poštovanje bezbednosnih procedura i propisane regulative,
kao i prilagođavanje međunarodnim okvirima i obezbeđivanje preduslova za adekvatno
korišćenje elektronske autentifikacije van granica zemlje. Postoje iskustva i primeri iz prakse,
koji potvrđuju pozitivan uticaj e-poslovanja u regulativi lekova na tržište, dobavljače i usluge koje
se postižu. Jedan od tih primera biće prikazan kroz rezultate rada na ovoj tezi, u ovom poglavlju
disertacije, a odnosi se na primenu e-poslovanja u Agenciji za lekove. Osnovne aktivnosti u
regulativi lekova Srbije, kao jedne od e-usluga Srbije su:
 prijava i podnošenje dokumentacije i CTD-a za izdavanje dozvole za stavljanje u promet

lekova
 prijava i podnošenje dokumentacije za klinička ispitivanja lekova
 prijava i podnošenje dokumentacije za izdavanje uverenja za potrebe izvoza lekova u

skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije
 prikupljanje i obrada podataka o prometu i potrošnji lekova
 davanje informacija i predloga za racionalno korišćenje lekova
 prijava i podnošenje dokumentacije za odobravanje uvoza neregistrovanih lekova za

lečenje određenog pacijenta ili grupe pacijenata, kao i lekova ili medicinskih sredstava
za naučna istraživanja
 prijava neželjene reakcije na lekove i medicinska sredstva
 pretraživanje „Sažetaka karakteristika o leku“173
173
SmPC (Sažetak karakteristika o leku)
 pretraživanje „Uputstava za pacijente“174...
U Tabelama 7, 8 i 9 su prikazane definicije usluga vezanih za regulativu lekova, korišćenjem

nivoa sofisticiranosti, koji je detaljno prikazan u poglavlju 2.4.2. disertacije.
Tabela 7. Definicije usluga u regulativi lekova

Definicija usluge Definicija istraživanja
Usluge, koje se odnose na regulativu vezanu za lekove i medicinska sredstva Srbije
Prijava i podnošenje dokumentacije i CTD-a za Standardna procedura za podnošenje dokumentacije

1 izdavanje dozvole za stavljanje u promet i CTD-a za izdavanje dozvole za stavljanje u promet
lekova lekova, ne uključuje građane
Prijava i podnošenje dokumentacije za klinička Standardna procedura za podnošenje dokumentacije

2
ispitivanja lekova i medicinskih sredstava za klinička ispitivanja lekova, ne uključuje građane
Prijava i podnošenje dokumentacije za Standardna procedura za podnošenje dokumentacije

izdavanje uverenja za potrebe izvoza lekova u za izdavanje uverenja za potrebe izvoza lekova u
3
skladu sa preporukama Svetske zdravstvene skladu sa preporukama Svetske zdravstvene
organizacije organizacije, ne uključuje građane
Prijava i podnošenje dokumentacije za Standardna procedura za podnošenje dokumentacije

odobravanje uvoza neregistrovanih lekova za za odobravanje uvoza neregistrovanih lekova za
4 lečenje određenog pacijenta ili grupe lečenje određenog pacijenta ili grupe pacijenata i
pacijenata i lekova ili medicinskih sredstava za lekova ili medicinskih sredstava za naučna
naučna istraživanja istraživanja, ne uključuje građane
Prikupljanje i obrada podataka o prometu i Standardna procedura za prikupljanje i obradu

5 potrošnji lekova podataka o prometu i potrošnji lekova, ne uključuje
građane
Interaktivno davanje informacija i predloga za Standardna procedura za davanje informacija i

6 racionalno korišćenje lekova predloga za racionalno korišćenje lekova i
medicnskih sredstava
Prijava neželjene reakcije na lekove i Standardana procedura za prijavljivanje neželjenih

7
medicinska sredstva reakcija na lekove
Pretraživanje SmPC Standardna procedura za pretraživanje SmPC, ne

8
uključuje građane
9 Pretraživanje PIL Standardna procedura za pretraživanje PIL
U ovom poglavlju disertacije će biti prikazano modeliranje poslovnih procesa: prikupljanja i

obrade podataka o prometu i potrošnji lekova i pretraživanje SmPC i PIL. U Tabeli 8 je detaljno
razrađena definicija za e-uslugu - „Prikupljanje i obrada podataka o prometu i potrošnji lekova“
(r.br. 5 iz Tabele 7), a u Tabeli 9 je predstavljena definicija „Pretraživanje SmPC i PIL“ (r.br. 8 i 9
iz Tabele 7). Preostale definisane e-usluge iz Tabele 7 imaju istu strukturu.
Tabela 8. Definicija usluge „Prikupljanje i obrada podataka o prometu i potrošnji lekova“
Prikupljanje i obrada podataka o prometu i potrošnji lekova
Standardna procedura za prikupljanje i obradu podataka o prometu i potrošnji lekova

174
PIL (Uputstvo za pacijenta)
Nivo 0 Nadležni organ ili institucija ovlašćena za pružanje usluge nema javno dostupnu internet prezentaciju
ili on ne zadovoljava nijedan od kriterijuma, koji su određeni nivoima od 1 do 4.
Nivo 1 Neophodne informacije o pokretanju standardne procedure za prikupljanje i obradu podataka o

prometu i potrošnji lekova. Ove procedure ne uključuju građane.
Nivo 2 Javno dostupna internet prezentacija nadležnog organa ili institucije ovlašćene za pružanje usluge
omogućava pristup papirnom formularu za započinjanje zvanične procedure za prikupljanje i obradu
podataka o prometu i potrošnji lekova u ne-elektronskoj formi.
omogućava e-podnošenje zahteva putem zvaničnog elektronskog formulara, kojim započinje
zvanična procedura za prikupljanje i obradu podataka o prometu i potrošnji lekova
nudi mogućnost kompletne onlajn obrade vezanih za prikupljanje i obradu podataka o prometu i
potrošnji lekova. Prikupljanje i obrada podataka o prometu i potrošnji lekova može se uraditi preko
Web-a. Web omogućava da se obrađeni podaci pripreme za štampu publikacije Promet i potrošnja
lekova, koja izlazi iz štampe svake godine. Šire prikazani podaci o prometu i potrošnji lekova su
prikazani u publikaciji, koja se dostavlja samo Ministarstvu zdravlja Republike Srbije. Dodatne
papirne procedure nisu potrebne.
Tabela 9. Definicija usluge „Pretraživanje SmPC i PIL“
Pretraživanje SmPC i PIL
Standardna procedura za pretraživanje SmPC i PIL
Nivo 0 Nadležni organ ili institucija ovlašćena za pružanje usluge nema javno dostupnu internet prezentaciju
ili on ne zadovoljava nijedan od kriterijuma, koji su određeni nivoima od 1 do 4.
Nivo 1 Neophodne informacije za pretraživanje SmPC i PIL su dostupne na internet prezentaciji nadležnog
organa ili institucije ovlašćene za pružanje usluge. Procedura za pretraživanje PIL uključuje građane,
dok se procedura za pretraživanje SmPC odnosi samo na zdravstvene radnike.
omogućava pristup pretraživanja SmPC i PIL u elektronskoj i papirnoj formi, a prijava za ispravku ili
sugestiju se vrši u papirnoj formi.
omogućava pristup bazi podataka o lekovima i pretraživanje dokumenata u pdf. formatu, kojim
započinje zvanična procedura za pretraživanje SmPC i PIL
nudi mogućnost kompletne onlajn obrade vezanih za pretraživanje SmPC i PIL. Pretraživanje SmPC i
PIL može se izvršiti kompletno preko Web-a. Web omogućava da se obrađeni podaci pripreme za
štampu publikacije, koja je planirana za naredni period. Dodatne papirne procedure nisu potrebne.
6.5. Modeliranje procesa e-uprave u segmentu regulative lekova

Ovo poglavlje doktorskog rada odnosi se na prikaz podsistema e-poslovanja u regulativi vezano
za lekove, kao jedne od e-usluga u Srbiji, korišćenjem metode za razvoj e-usluge i RUP
metodologije. Od mnoštva različitih procesa i tokova podataka, koji postoje u Agenciji za lekove,
izabrani su sledeći procesi: praćenje prometa i potrošnje lekova i medicinskih sredstava,
davanje informacija o lekovima preko portala, identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove,
pretraživanje sažetaka karakteristika o leku i uputstava za pacijente. Cilj projekta je stvaranje
modela podataka koji će se iskoristiti za kreiranje jedinstvene i jednostavne web aplikacije i koja
će omogućiti:
 efikasnije praćenje i pronalaženje dokumentacije o leku;

 pregled, unos novih i izmenu postojećih podataka o korisnicima usluga Agencije za
lekove, kao i njihovim kontakt osobama;
 praćenje prometa i potrošnje lekova u humanoj medicini;
 pregled sažetaka karakteristika o leku i uputstava za pacijente i
 pružanje informacija o lekovima zdravstvenim radnicima, ali i opštoj javnosti;
Svaki projekat razvoja e-usluge sadrži sledeće faze: inicijalnu analizu, izradu modela procesa,
modela sistema i modela tehnologije, implementaciju i upotrebu. RUP je izabran kao jedan od
razvojnih metoda koji dosledno primenjuje principe iterativnosti i inkrementalnosti, centriranosti
oko arhitekture i vođenja razvoja korisničkim funkcijama. RUP ima 4 faze: inicijalizacija,
elaboracija, konstrukcija i tranzicija. Svaka faza može imati proizvoljan broj iteracija i svaka
iteracija (osim, naravno, početne) treba da rezultira izvršnom verzijom, koja se može testirati.
Naravno, RUP nije rigidani i može se prilagoditi konkretnim potrebama korisnika izborom
produkata koji će se generisati kroz određene faze metodologije. Obzirom da tema ovog rada
nije RUP metodologija sama po sebi, već njena primena na konkretan sistem, neće biti
razrađivana svaka faza detaljno ponaosob, kao ni proizvodi tih faza, već će se kod nekih faza
vršiti pozivanje na njih prilikom objašnjenja procesa razvoja modela sistema e-uprave u
segmentu regulative lekova.
6.5.1. Inicijalna faza u projektu e-uprava, segment regulativa lekova
Inicijalna faza predstavlja prvu fazu projekta e-uprava u segmentu regulative lekova, u kojoj se
priprema potrebna okolina za rad na projektu, uspostavlja opseg projekta i granični uslovi [171].
Kao prva aktivnost u ovoj fazi projekta je definisanje ideje projekta i cilja projekta. Osnovna
ideja ovog projekta je uvođenje e-uprave u segmentu regulative lekova. Veliki je značaj
uspostavljanja e-poslovanja u regulativi lekova za državnu administraciju i zdravstvo Srbije, jer
je osnovna delatnost Agencije za lekove izdavanje dozvola za stavljanje u promet lekova koji se
koriste u lečenju pacijenata. Cilj E-uprave, u segmentu regulative lekova, je razvoj e-poslovanja
Agencije za lekove u okviru projekta E-uprava i predviđa interaktivne elektronske usluge
prilagođene potrebama građana, državnih organa, regulatornih institucija i privrednih subjekata
(proizvođači, predstavništva, uvoznici, zastupništva proizvođača lekova, zdravstvene ustanove i
apoteke). Kao druga aktivnost je definisanje učesnika ovog projekta: identifikacija članova
tima razvoja portala i korisnika web portala. Web portal omogućuje trenutan pristup svim
kritičnim informacijama, u svakom trenutku i sa bilo kog mesta. Uspešna implementacija plana
izgradnje web portala započinje formiranjem projektnog tima, kojim će biti obuhvaćeni ljudi koji
poseduju znanja u pogledu realizacije planiranih ciljeva, koji su motivisani i koji poseduju najviši
nivo odgovornosti u oblastima ekspertize. Projektni tim bi trebalo da obuhvati i pojedince koji
ispoljavaju veštine u pogledu animiranja ljudi, planiranja, realizacije i održavanja konkurenata
razvoja projekta. Pre početka realizacije plana razvoja jedinstvenog web portala preporučuje se
sprovođenje odgovarajućih anketa među budućim korisnicima sistema, koji poseduju različita
znanja i veštine u pogledu korišćenja web aplikacija i koji se nalaze na različitim nivoima
odlučivanja unutar sistema. Inicijalna anketa bi trebalo da objasni značaj razvoja portala.
Poseban interes prilikom razvoja web aplikacije je objedinjavanje informacija koje dolaze sa
višestrukih ekrana, kao i kreiranje manjeg broja ekrana koji će sadržavati sve ove informacije od
posebnog interesa za pojedine korisnike ili grupe korisnika portala. Na ovaj način se vrši ušteda
vremena potrebnog za navigaciju unutar web portala, pretraživanje informacija i njihovo
prikazivanje unutar web pretraživača na računarima korisnika. Korisnici web portala za e-
poslovanje u regulativi lekova, u okviru e-uprave Srbije, su: građani, preduzeća (predstavništva,
zastupništva, proizvođači lekova, farmaceutske i zdravstvene organizacije), zaposleni u javnoj
upravi, administratori i ostalo osoblje. Krajnji uspeh razvoja web portala će u prvom redu zavisiti
od njegove upotrebljivosti od strane krajnjih korisnika. Poznavanje potreba korisnika i
mogućnosti njihovog pristupa informacijama u svakom trenutku i sa bilo kog mesta je od
kritičnog značaja za uspeh projekta. Unutar sistema postoji samo jedan administrator portala i
to je osoba, koja je izvršila njegovu instalaciju. Administrator portala poseduje odgovornost
definisanja korisnika web aplikacije i raspodele odgovarajućih nivoa korisničkih privilegija. Od
administratora portala se ne zahtevaju posebna znanja i visok nivo ekspertize u oblastima
administriranja servera i mrežnih domena, kao ni posedovanje naprednih veština u izgradnji
web aplikacija. Međutim, administratori portala bi trebalo da poseduju određena znanja o
servisima informacionih sistema u slučaju da su upravo oni odgovorni za njihovu konfiguraciju.
Treća aktivnost je sagledavanje projekta, tj izrada predinvesticione analize, tj. studije

opravdanosti ili izvodljivosti, koja je prikazana u Internet biznis planu e-poslovanja Agencije za
lekove. U ovom planu je detaljno obrađena analiza tržišta, moguće tehnologije, oprema,
kadrovske i tehnološke potrebe, kao i procena sredstava za investiciju i mogućnost pribavljanja
potrebnih sredstava. Ovim planom je procenjeno da je projekat e-uprave u regulativi lekova
opravdan i da ga treba realizovati. Nakon ove aktivnosti donose se odluke o nastavku
realizacije projekta, odluke o potrebi javne nabavke i odluke za izradu studije opravdanosti i
definišu se različiti scenariji na osnovu kojih će se razvijati softverski proizvod. Naredna
aktivnost je definisanje uloga, koje nastupaju u postupku inicijalizacije projekta e-uprave i to su:
 Korisnik (državni organ tj. Agencija za lekove );

 Kontakt osoba korisnika (osoba iz državnog organa, tj Agencije za lekove), koja poznaje
problematiku sa područja korisničkih zahteva, ali obično ne mora da bude u potpunosti
upoznata sa projektnim načinom rada i informatikom;
 Nadrzornik korisničkih zahteva (osoba iz centralne državne institucije, tj. iz Zavoda za
informatiku i Internet Republike Srbije), osoba koja je zadužena da korisnički zahtev prođe
kroz postupak inicijalizacije projekta i mora biti upoznata sa projektnim načinom rada i
informatikom i
 Naručilac projekta (osoba iz državnog organa, tj. Agencije za lekove).
Kontakt osoba korisnika, tj. osoba iz Agencije za lekove, kreira narudžbinu projekta, nadrzornik
korisničkih zahteva priprema narudžbinu projekta i sakuplja dokumentaciju, a naručilac projekta
donosi odluku o pripremi projekta. Dokumentacija sadrži: mišljenja od strane stručnih saradnika
o korisničkom zahtevu, analize korisničkih zahteva od strane stručnih saradnika i studiju
izvodljivosti. U ovoj fazi se pravi model procesa e-uprave u regulativi lekova, kao i grubi model
tehnologije i sistema i hardverska konfiguracija, koja je detaljnije prikazana u Prilogu 2 ove
disertacije.
Narudžbina projekta je uslov za prelaz u fazu pripreme. Kriterijumi završetka ove faze su:
saglasnost Agencije za lekove na definisani opseg i procenu cene i rokova, saglasnost na set
zahteva i da su svi rizici identifikovani, kao i da je definisana strategija za njihovo
prevazilaženje.
6.5.1.1. Model procesa
Pri modeliranju procesa se koriste grafičke prezentacije, a eliminišu se detalji. Sistem treba da
obezbedi automatizaciju kompletne metodologije za regulativu lekova. Pritom je potrebno izvršiti
automatizaciju svih aktivnosti, uz što manje promene postojeće metodologije. Sistem je baziran
na PC tehnologiji. Metodologija je primenjena na opis funkcionalnih zahteva i analizu domena
aplikacija, koje su sastavni deo svakog od podsistema, kroz modeliranje korisničkih funkcija i
interakcija koje ih realizuju, kao i na razvoj odgovarajućih logičkih modela klasa, analize i
dizajna. Poslovni procesi, koji će se u ovom radu opisivati, obavljaju se u Nacionalnom centru
za informacije o lekovima. Nacionalni centar za informacije o lekovima vrši poslove: razvoja
farmaceutskog informacionog sistema, davanja informacija o lekovima i davanja predloga za
racionalno korišćenje lekova, poslove biomedicinske naučne informatike i bibliotekarske
poslove, pripreme programa za sistematsku kontrolu lekova, pripreme protokola dobrih praksi,
pripreme biltena, priručnika vodiča, i drugih stručnih publikacija i uputstava, praćenja potrošnje i
prometa lekova, izrade stručnih analiza i razvoj farmakoekonomskih istraživanja u ovoj oblasti,
organizovanja i sprovođenja edukacije i drugih aktivnosti na stručnom usavršavanju. Takođe vrši
i poslove pripreme spiskova lekova radi objavljivanja u "Sl. glasniku Republike Srbije", pripreme
spiskova lekova koji se mogu reklamirati, pripreme spiskova lekova za upotrebu u veterinarskoj
medicini, koji se takođe mogu reklamirati, primene i razvoja IT, praćenja i unapređenja
poslovnog informacionog sistema Agencije za lekove, održavanja informatičke opreme i
računarske mreže i aplikacija vezanih za mrežu, obezbeđenja zaštite informacionog sistema
Agencije za lekove i razvoja e-poslovanja Agencije za lekove.
Agencija za lekove obezbeđuje različite informacije državnim organima Srbije, ali i

proizvođačima lekova, zdravstvenim i apotekarskim ustanovama širom sveta, građanima,
obrazovnim institucijama [144].
U disertaciji će biti prikazane aplikacije za manipulisanje bazom podataka lekova koje korisniku,
u krajnjem koraku, omogućavaju pregled i unos prometa lekova za humanu medicinu,
pretraživanje korisnika usluga Agencije za lekove i pretraživanje registrovanih kontakt osoba
korisnika usluga koje sarađuju sa Agencijom (kontakt osobe za stavljanje leka u promet, kontakt
osobe za promet i potrošnju lekova, kontakt osobe za medicinska sredstva...), pretraživanje
SmPC i PIL.
Sistem je namenjen za Web okruženje i troslojnu arhitekturu. Na strani klijenta interfejs treba da
bude u HTML formatu, orijentisan na forme koje koriste uobičajene kontrole. U realizaciji ovih
aplikacija bitno je da se obezbedi jednostavno korišćenje aplikacija. Aplikacije se bave
pozadinskim procesima, koji omogućavaju web masterima da administriraju bazu podataka na
jednostavan način, kao i procesom kroz koji prolazi posetilac portala.
Aplikacija - „Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove“ omogućava pregled, unos,

izmenu i brisanje podataka o korisnicima usluga Agencije, kao i o registrovanim kontakt
osobama korisnika usluga (Prilog 4.1 i 4.2).
Aplikacija - „Promet lekova u humanoj medicini“ omogućava pregled, unos i izmenu

podataka vezanih za promet lekova odgovarajućeg proizvođača i nosioca dozvole (Prilog 4.3 i
4.4).
Aplikacija - „Pretraživanje SmPC i PIL“ omogućava pretraživanje dokumenata SmPC i PIL

u .pdf formatu. SmPC, mogu da pretražuju samo zdravstveni radnici, dok je pretraživanje i
pregled PIL-ova omogućeno opštoj javnosti (Prilog 4.5 i 4.6).
Navedene aplikacije se postavljaju na Internet i snabdevene su svim potrebnim alatima za

pregled i pretraživanje, kao i pomoćnim programima. Korisnici pristupaju bazi lekova preko
portala www.alims.gov.rs i standardnog web čitača. U ovako postavljenom projektu, sadržaj

baze je najvažniji faktor, a Web predstavlja pogodnu tehnologiju da se dođe do informacija.
6.5.1.1.1. Ključne apstrakcije sistema
Najvažnije apstrakcije sistema su „Korisnik usluga”, „Kontakt osoba” i „Lek”. Ključne apstrakcije
su označene velikim početnim slovom na svim mestima, radi uočljivosti.
Prva apstrakcija je „Korisnik usluga“ (partner Agencije za lekove). Podaci o korisniku usluga
se upisuju u bazu podataka, pri čemu se svaki korisnik identifikuje jedinstvenim nazivom i svaki
korisnik ima svoj identifikacioni broj (id). Korisnik usluga sadrži sledeće atribute: naziv ustanove,
id ustanove, matični broj ustanove, adresa ustanove, postanski broj, grad, zemlja, telefon, faks,
okrug, mail, korisničko ime, lozinka i status ustanove.
Sledeća apstrakcija je „Kontakt osoba“ korisnika usluga. To je osoba zaposlena kod

predstavnika, uvoznika ili proizvođača lekova, a predstavlja osobu koja kontaktira sa Agencijom
za lekove, kada je u pitanju izdavanje dozvole za stavljanje leka u promet. Kontakt osoba sadrži
sledeće atribute: ime i prezime korisnika, jedinstveni broj korisnika, matični broj korisnika,
jedinstveni broj ustanove, telefon posao, telefon faks, telefon lokal, telefon kućni, telefon
mobilni, mail, web sajt i tip ustanove.
Ključna apstrakcija „Lek“ se u bazi podataka identifikuje jedinstvenim nazivom i sadrži sledeće
najbitnije atribute: id leka, naziv leka, klasifikacionu i identifikacionu šifru („ATC” i EAN-kod),
oblik, jačinu i pakovanje leka, internacionalni nezaštićeni naziv leka, generičko ime ili hemijsku
formulu aktivnog sastojka, naziv i adresu proizvođača, količinu leka, broj rešenja kojim je izdata
dozvola za stavljanje leka u promet, odnosno broj rešenja kojim je izdata dozvola za njihov uvoz
radi istraživanja i lečenja i naziv pravnog lica za koje se vrši uvoz.
6.5.1.1.2. Proces „Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove”

Početak procesa
Identifikacija korisnika
Aplikacija „Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove“ predstavlja osnovnu
aplikaciju i prvi korak kod svih narednih aplikacija, pa je zato u tesnoj vezi sa ostalim
aplikacijama, tj. sadržana je u ostalim aplikacijama. Identifikovani korisnik usluga Agencije da za
lekove jekorisničkog
proizvođač, uvoznik, ne
zastupnik proizvođača lekova ili - predstavništvo lekova,
Unos Provera Poruka o grešci Želite li
zdravstvena ustanova ili apoteka.
imena i lozinke Ovde se radi o razvoju forme poslovanja G2B
prava novi i G2G. Korisnik
usluga Agencije za lekove je identifikovan
korisnik ukoliko je kao firma poznat Agencijipokušaj?
za lekove i u tom
a
slučaju poseduje svoj username i password kojim se prijavljuje na Web aplikaciju - „Korisnički
servis“, koja je postavljena na webdaportalu Agencije za lekove. Ukoliko se pretraživanjem ne
korisnika usluga Agencije za lekove ustanovi da je korisnik usluga neidentifikovan, tada se
korisnik usluga prijavljuje po formipodataka
Pregled „prijavljivanje
o korisnika” i unosi svoje podatke, koji su
definisani formom. Nakon toga, podaci
korisniku se proveravaju i dodeljuje mu se korisničko ime i lozinka
i kontakt
osobama
i on postaje identifikovani korisnik. Aplikacija „Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove”
omogućava pregled, unos, izmenu i brisanje podataka o korisnicima usluga Agencije (naziv
partnera, adresa, mesto), kao i o registrovanim korisnicima navedenih ustanova, tj. kontakt
osobama korisnika usluga Agencije za lekove. Kontakt osobe mogu biti kontakt osobe za
izdavanje dozvola za promet lekova ili medicinskih sredstava, ili kontakt osobe za promet i
potrošnju lekova ili kontakt osobe Provera
za prijavu neželjenih reakcija naKraj lek...Tip kontakt osobe je
tačnosti procesa
važan parametar, zbog različitihpodatakpretraživanja koja su na taj načinIdentifikacija
omogućena.
korisnikaDijagram toka
modela procesa „Identifikacija korisnika
a usluga Agencije za lekove“ je prikazan na Slici 66.
korisnika
ne
Modifikacija
podataka o
korisniku i kontakt
osobama
Slika 66. Dijagram toka procesa „Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove“
6.5.1.1.3. Proces „Praćenje prometa humanih lekova“
Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima uređuje uslove za proizvodnju, promet i

ispitivanje lekova koji se upotrebljavaju u humanoj i veterinarskoj medicini. Ovim Zakonom je
defnisan postupak za izdavanje dozvola za stavljanje u promet lekova. Promet lekova na veliko
je uvoz, izvoz, nabavka, skladištenje i distribucija lekova. Promet lekova na malo, kao deo
zdravstvene zaštite, obavlja se u apoteci kao zdravstvenoj ustanovi, ili u apoteci, kao drugom
obliku obavljanja zdravstvene delatnosti. Promet lekova na veliko može se vršiti samo sa
lekovima koji imaju dozvolu za stavljanje leka u promet, osim ako Agencija za lekove odobri
uvoz leka koji nema dozvolu za njegovo stavljanje u promet [164].
Delatnost Agencije za lekove obuhvata, pored ostalih, i poslove praćenja prometa i potrošnje
lekova. Članom 6. Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima Srbije je definisano da je
Agencija za lekove nadležna da vrši prikupljanje i obradu podataka o prometu i potrošnji lekova.
Takođe, članom 75. Zakona je definisano da su nosilac dozvole za promet lekova na veliko i
proizvođač lekova dužni da vode evidenciju o vrsti i količini uvezenih, izvezenih i prodatih
lekova po pojedinačnim pakovanjima u Srbiji, kao i posebnu evidenciju o lekovima, koji se
uvoze radi istraživanja i lečenja. Podatke o prometu i potrošnji lekova dužni su da dostavljaju:
proizvođači lekova, koji imaju dozvolu za proizvodnju lekova u Srbiji, kao i zastupnici ili
predstavnici proizvođača, koji imaju sedište u Srbiji. Podaci predstavljaju poslovnu tajnu, a
obrađeni izveštaji dostupni su javnosti. Podaci, koji su prikupljeni za određeni vremenski period,
obrađuju se primenom jedinstvene klasifikacije lekova ATC175 i metodologijom DDD176 prema
175
ATC (Anatomical Therapeutic Chemical)
176
DDD (Dnevno Definisana Doza)
preporukama WHO. Ovakav način obrade podataka obezbeđuje dobijanje i prikaz finansijsko-
statističkih i epidemioloških pokazatelja upotrebe lekova u jednoj sredini. Obim potrošnje lekova
se prevodi u broj DDD na 1000 stanovnika po danu, po metodologiji utvrđenoj na
međunarodnom nivou. DDD je tehnička, statistička jedinica mere upotrebe leka, čija vrednost
predstavlja prosečnu dnevnu dozu za glavnu indikaciju primene leka kod odraslih osoba, pri
čemu ne zavisi od cene, farmaceutskog oblika, jačine ili veličine pakovanja leka i ne izražava
preporučenu
Početak procesaili stvarno upotrebljenu dozu leka. Broj DDD/1000 stanovnika na dan, omogućava
uvid u to koliki je broj stanovnika (od njih 1000) koristio posmatrani lek i bio izložen njegovom
delovanju tokom jednog dana. Dobijeni podaci se stavljaju u korelaciju sa brojem stanovnika
Pro
koji su koristili lek u periodu za koji se vrši obrada. Podaci o broju stanovnika se preuzimaju iz
et lekova
zvaničnih dokumenata Republičkog zavoda ne za statistiku. Vrednosti DDD za određenidalek, za
Provera Poruka o grešci
Unos
svakukorisičkog
godinu se uzimaju iz
prava zvanično objavljene publikacije ATC IndexŽelite
withli DDDs, WHO
imena i lozinke novi
Collaborating Centre forkorisnika
Drug Statistics Methodology iz Osla (Norwegian Instute of Public
pokušaj
Health ). ?
snika
Broj DDD/1000 stanovnika/danda
se izračunava prema formuli: ne
Pregled podataka o
kolicina prodatih lekova u toku 1 god (mg)
korisniku i kontakt x 1000 stanovnika  DDD/1000 stanovnika/dan
DDD (mg) x daniosobama
x broj stanovnika
Promet lekova se prikazuje u dinarima, a izračunava se množenjem broja kutija leka u prometu
sa odobrenom veleprodajnom cenom leka. Cene lekova koji se nalaze na tržištu ne Srbije su pod
Izbor drugog
kontrolom države, a uređujeProveraih bližedaUredba o kriterijumima za formiranje
Da li cena lekova (“Sl.
Izbor proizvođača
tačnosti
glasnik Srbije”, br. 117/2004, 9/2005, 7/2005proizvođača
i 111/2005 i 37/08). posteje leka
podataka lekovi od
leka
korisnika izabranog
Prvi korak korišćenja aplikacije „Praćenje prometa humanih lekova“ predstavlja logovanje na
proizvođač
sistem, pa je u tesnoj vezi sa aplikacijom “Identifikacija korisnika ausluga Agencije za lekove“. da
Aplikaciju koriste kontakt osobeneza stavljanje leka u promet i u prvom koraku se Daprijavljuju li je
pomoću korisničkog imena i lozinke, preko portala Agencije za lekove. Ovde dase radiizabran
o razvoju
proizvođa
forme poslovanja G2B. Promet
Modifikacija lekova je važan podatak za proizvođače lekova, jer na
podataka č? osnovu
tog podatka oni planiraju proizvodnju
o korisniku i kontakt lekova naredne godine. Nakon logovanja, kontakt osobe ne
vrše izbor proizvođačaosobama Izbor leka podatke o svakom
lekova, čiji će promet da unose, zatim proveravaju
Kraj procesa
definisanom leku i ukoliko su podaci u redu, unose količinu prodatog leka, tj. leka u prometu za
Promet lekova
prethodnu godinu. Ukoliko smatraju da lek nije dobro definisan, unose napomenu sa predlogom
njegove izmene. U Agenciji za lekove se razmatra napomena, koja se zatim ili prihvata ili odbija,
ukoliko nije adekvatna. Neophodno je da se popuni promet svih lekova koji su na spisku lekova
određenog proizvođača i nosioca dozvole. Ukoliko na spisku nema Provera ne Unos
nekog leka, a predstavništo
napomene o
lekova ima podatak o njegovoj prodaji, onda kontakt osoba za promet tačnosti lekova dajemodifikaciji
predlog
podatak podataka oleka
definisanja leka i unosi njegov promet. U Agenciji za lekove se vrši provera leku i lek
a o leku
se upisuje u bazu podataka, a zatim se pojavljuje na spisku lekova određenog proizvođača.
Navedena aplikacija omogućava pregled, unos i izmenu podataka o registrovanim
da lekovima,
unos DDD vrednosti za svaki lek, automatsko preračunavanje DDD/1000 stanovnika/dan kao i
unos podataka o prometu leka.
Unos
Dijagram toka modela procesa “Praćenje prometa humanih lekova“prometa
je prikazan na Slici 67.
leka
Da li ne
postoji još
neki lek čiji
se promet
unosi?
da
Početak procesa
Pretraživanje PIL
ne Izbor drugog
Izbor Da li su prikazani kriterijuma
kriterijuma pretraživanja lekovi izborom
kriterijuma?
da Da li su prikazani
lekovi izborom drugog
kriterijuma?
da
Izbor leka Nema PIL za dati lek
Slika 67. Dijagram toka procesa „Promet lekova u humanoj medicini”
Unos napomene o
Provera tačnosti ne izmeni podataka o leku
6.5.1.1.4. Proces “Pretraživanje SmPC i PIL“
podataka o leku
Aplikacija „Pretraživanje SmPC i PIL“daprvenstveno omogućava brže pretraživanje SmPC i

PIL-ova, po različitim kriterijumima (po nosiocu odobrenja, po zaštićenom nazivu leka, po
generičkom nazivu leka). Pretraživanje navedenih dokumenata je značajno u davanju
Štampaj i pregledaj
informacija o lekovima u humanoj upotrebi.
PILDokumentacija se nalazi u elektronskom obliku (.pdf
format), što omogućava bolje upravljanje podacima. S obzirom da su originalni fajlovi SmPC i
Kraj procesa
Pretraživanje PIL
PIL u štampanom obliku obimni, elektronsko arhiviranje dokumentacije rešava problem koji se
tiče skladištenja navedenih fajlova. Svi fajlovi se nalaze u bazi podataka i omogućeno je
pregledanje i štampanje navedenih fajlova, potrebnih za dokumentacionu obradu podataka.
Aplikaciju pretraživanje SmPC koriste samo zdravstveni radnici iz zdravstvenih ustanova i
apoteka, Ministarstva zdravlja, proizvođača i predstavništva lekova. Kao prvi korak, u aplikaciji
se prijavljuju pomoću korisničkog imena i lozinke, preko portala Agencije za lekove. Ovde se
radi o razvoju forme poslovanja G2B. Aplikacija - „Pretraživanje SmPC“ omogućava pregled
podataka o registrovanim lekovima i njihovim karakteristikama. Nakon logovanja, korisnicima je
omogućeno da pretražuju lekove po različitim kriterijumima (po nosiocu odobrenja, po
zaštićenom nazivu leka, po generičkom nazivu leka). Korisnik se najpre opredeljuje za izbor
kriterijuma, a zatim pretražuje lekove. Dijagram toka procesa - „Pretraživanje PIL“ je prikazan
na Slici 68. Aplikaciju „Pretraživanje PIL“ koriste svi građani Srbije i sve ustanove i ona
Početak procesa
predstavlja primenu formi poslovanja G2C, G2G i G2B. Dijagram toka procesa „Pretraživanje
Pretraživanje SmPC
SmPC“ je prikazan na Slici 69 .
Unos korisničkog Provera

ne Poruka o grešci Želite li
da
imena i lozinke prava novi
korisnika pokušaj?
da ne
ne
Pregled podataka o
korisniku i kontakt
osobama
da ne Izbor drugog
Provera Da li su
Izbor kriterijuma
tačnosti prikazani
kriterijuma
podataka lekovi
pretraživanja
korisnika izborom
kriterijuma
?
ne
Da li su
ne da prikazani
lekovi
Modifikacija podataka izborom
o korisniku i kontakt drugog
osobama kriterijuma?
da
Izbor leka Nema SmPC za
dati lek
Unos
Provera ne napomene o
tačnosti izmeni
Slika 68. Dijagram toka procesa „Pretraživanjepodataka
PIL„ podataka o
o leku leku
da
Štampaj i
pregledaj
SmPC
Kraj procesa
Pretraživanje SmPC
Slika 69. Dijagram toka procesa „Pretraživanje SmPC„
6.5.1.1.5. Funkcionalni zahtevi
Model slučajeva korišćenja je prikazan opštim i detaljnim slučajevima korišćenja i grupisan

prema srodnosti na: Operacije nad Korisnicima usluga, Operacije nad Kontakt osobama i
Operacije nad Lekom.
U disertaciji će biti prikazana tri slučaja korišćenja. Prvi omogućava unos, brisanje i izmenu
podataka vezanih za korisnike usluga Agencije za lekove i kontakt osoba u okviru grupe
Operacije nad Korisnicima usluga i Operacije nad Kontakt osobama. Drugi i treći se odnose na
unos i izmenu podataka vezanih za promet lekova i pretraživanje SmPC i PIL, u okviru grupe
Operacije nad Lekom.
6.5.1.1.6. Operacije sa autorizacijom na sistem
Slučaj korišćenja „Login“ počinje kada korisnik usluga otkuca svoje korisničko ime i lozinku za
logovanje na sistem. Prva aktivnost osnovnog toka je da sistem proverava lozinku i da li je
korisnik već ulogovan na sistem i zatim ga prijavljuje na sistem. U drugoj aktivnosti, sistem
otvara glavnu formu i ovaj slučaj korišćenja se završava. Ukoliko je netačno korisničko ime ili
lozinka, sledi alternativni tok. Ako u prvoj fazi osnovnog toka sistem ne može da pronađe
korisničko ime ili je lozinka netačna, ili je korisnik već ulogovan, sistem ispisuje poruku o greški.
Korisnik može opet ukucati svoje podatke ili odustati, čime se slučaj korišćenja završava.
Slučaj korišćenja „Logout“ se koristi kada se korisnik odjavljuje sa sistema.
Prva aktivnost osnovnog toka je da sistem otvara formu sa unetim podacima od strane korisnika
i zatim pita korisnika da potvdi tačnost podataka. Druga aktivnost odjavljuje korisnika sa
sistema, čime se ovaj slučaj korišćenja završava. Ukoliko tačnost podataka nije potvrđena, sledi
alternativni tok. Ako u prvom koraku osnovnog toka korisnik ne potvrdi tačnost podataka sistem
se vraća na glavnu formu, čime se slučaj korišćenja završava.
6.5.2. Faza elaboracije u projektu e-uprava, segment regulativa lekova
Ova faza je prva „prava” faza u životnom ciklusu projekta i prepliće se sa fazom planiranja. Ona
sadrži kompletnu fazu pripreme projekta, u kojoj se, na osnovu narudžbine projekta, izrađuju
osnovni elementi projektnog zadatka i u kojoj se vrši procena rizika. Uslov za fazu pripreme
projekta predstavlja odobreni korisnički zahtev korisnika. Ključni rezultati ove faze životnog
ciklusa su: celi projektni zadatak (ciljevi, organizacija, detaljni planovi, rizici, načini nadzora,
načini komuniciranja), procena rizika i usklađeni ugovori sa mogućim (na javnom tenderu)
izabranim spoljnjim izvođačem. U ovoj fazi se utvrđuje vizija i zahtevi, definiše okruženje,
definiše i postavlja arhitektura, utvrđuje detaljni plan za fazu konstrukcije i planovi iteracija, kao i
metod za testiranje i razvoj.
Vizija e-poslovanja Agencije za lekove u okviru projekta E-uprava predviđa interaktivne

elektronske usluge prilagođene potrebama građana, državnih organa, regulatornih institucija i
privrednih subjekata (proizvođači, predstavništva, uvoznici, zastupništva lekova, zdravstvene
ustanove i apoteke). Agencija za lekove obezbeđuje različite informacije državnim organima
Srbije, proizvođačima lekova, zdravstvenim ustanovama i apotekama širom sveta, građanima,
obrazovnim institucijama…Na Slici 70 je prikazana arhitektura e-poslovanja Agencije za lekove.
Slika 70. Arhitektura e-poslovanja Agencije za lekove [145]
Glavne aktivnosti definisanja i pripreme organizacije su: imenovanje sponzora projekta,

imenovanje vođe projekta, imenovanje vođe kvaliteta na projektu, imenovanje članova
projektnog tima.
Glavne aktivnosti postupka pripreme plana su: definisanje rezultata projekta i aktivnosti i
zavisnosti među njima, ocena trajanja, resursa i troškova, raspoređivanje aktivnosti i
resursa, izrada plana kvaliteta, izrada plana za prvu fazu projekta i dopuna planova.
Identifikacija i ocena potencijalnih rizika u toku realizacije projekta izgradnje web portala
predstavlja jedan od prvih koraka u smislu proaktivnog upravljanja rizicima. Procena rizika
obezbeđuje projektnom timu detaljne informacije o potencijalnim rizicima, pre nego što su oni u
mogućnosti da izazovu negativne efekte na realizaciju projekta.
Potencijalni rizici u razvoju e-poslovanja u regulativi lekova se ogledaju u sledećem:

 mogućnost neodgovornim korisnicima sistema da pristupe administrativnim oblastima
portala
 slaba procena mogućnosti mrežne infrastrukture za potrebe rada web aplikacije i
njene nadogradnje
 izostanak adekvatne zaštite osetljive dokumentacije ili aplikacija koje se nalaze u
okviru korisničkih delova web portala
 nedovoljna obučenost lica koja su zadužena za administriranje web portala
Pre nego što se započne sa fazom realizacije projekta neophodno je izvršiti procenu i
dokumentovanje svih aspekata integrisanog razvojnog okruženja informacionog sistema, u koji
će jedinstveni web portal biti postavljen.
6.5.2.1. Predstavljanje i organizacija projekta
U okviru predstavljanja projekta definišu se pozadina projekta, ciljevi projekta, sadržaj i obim
projekta, ograničenja i rizici.
05.10.2006. godine na sednici Vlade Srbije doneta je „Strategija razvoja informacionog društva
u Srbiji“, u kojoj su definisani osnovni ciljevi projekta e-uprava. U skladu sa ovim ciljevima,
osnovni ciljevi primene e-poslovanja u regulativi lekova su: modernizacija i poboljšanje kvaliteta
usluga i poboljšanje efikasnosti, transparentnosti i efektivnosti rada, poboljšavanje razmene
podataka između organizacija i obezbeđenje bolje komunikacije sa poslovnim partnerima i
postizanje efikasnije i jeftinije državne uprave. Agencija za lekove učestvuje u projektu -
“Strategija razvoja sistema E-uprave Republike Srbije“. Kao koordinator projekta je odabran
Republički Zavod za informatiku i Internet. U okviru poslovanja Agencije za lekove dolazi se do
stvaranja relacija i kontakata (Slika 71) između Agencije za lekove i državnih organa (G2G),
Agencije za lekove i građana (G2C), Agencije za lekove i farmaceutske industrije (G2B).
Osnovne karakteristike G2G e-poslovanja su: mnogo veći nivo informacija koje se razmenjuju
između državnih organa, kao i veći broj mesta na kojima informacije moraju biti upućene, više
nivoa autorizacije, gde svaki nivo ima domen odgovornosti [172].
G2G poslovna komunikacija je osnova digitalne ekonomije jer omogućava efikasno,

ekonomično i efektivno poslovanje državnih organa. Da bi se primenilo i razvijalo e-poslovanje
Agencije za lekove neophodno je obezbediti najpre telekomunikacionu infrastrukturu u Srbiji,
koja bi omogućila građanima, privredi i državnim organima jeftin i brz pristup elektronskim
uslugama, kao i bezbednosnu infrastrukturu, tj. definisanje i izgradnju zaštitnih mehanizama,
kao što je infrastruktura javnih ključeva. Na taj način se obezbeđuje sigurnost i zaštita podataka,
privatnost građana (pacijenta) i izgrađuje poverenje građana [173].
Slika 71. Forme poslovanja u regulativi lekova [112]
U okviru organizacije projekta definisana je organizaciona šema projekta, definisane su osobe

koje obavljaju određene uloge u projektu, kao i njihova zaduženja, imenovanja i zaduženja
nosioca uloga na projektu.
6.5.2.2. Planiranje projekta i primena UML-a za modeliranje web servisa u fazi analize
zahteva
Plan projekta obuhvata strukturni dijagram rezultata projekta, opise rezultata projekta, mrežni
dijagram rezultata projekta, terminski plan, plan resursa, plan troškova i plan kvaliteta. Da bi se
razvio precizan model zahteva sistema e-poslovanja u regulativi lekova, najbolje je korišćenje
UML use case modeliranja. Slučajevi korišćenja obezbeđuju opšti semantički skup za osobe
koje razvijaju Web servise i klijentske aplikacije. Svaki slučaj korišćenja opisuje interakciju
između učesnika, tj. klijenta i sistema. Prateća specifikacija slučajeva korišćenja je tekstualni
dokument pisan na jeziku domena. Klijent i server se međusobno vide kao spoljni učesnici, čak i
ako su automatizovani. Učesnik, koji predstavlja klijenta, inicira pozivanje Web servisa radi
postizanja nekog cilja, što može zahtevati čitavu sekvencu poziva Web servisa. Slučajevi
korišćenja opisuju interakcije između Web servisa na isti način na koji opisuju interakcije između
čoveka i računara. Iako slučajevi korišćenja Web servisa mogu sadržati tehnički detaljnije opise
od ostalih slučajeva korišćenja, svrha je i dalje predstavljanje semantike razmene na visokom

nivou, a ne detalja implementacije. To znači da slučajevi korišćenja predstavljaju dobar način za
obezbeđivanje opšte semantičke interpretacije interakcija Web servisa. Za klijenta Web servis
predstavlja implementaciju interfejsa. Prava „instanca'' servisa mora biti poznata tek u vreme
izvršenja. Ispunjenje datog zadatka, može zahtevati veći broj pozivanja, koji će verovatno
predstavljati sekvencu. Određivanje sekvence može biti dinamičko, u zavisnosti od trenutnog
stanja sistema. Razvijanje Web servisa za ovaj zadatak zahteva razumevanje sistema i stanja
korisnika, kao i kontrolnog toka. Ovi problemi nisu novi za razvoj softvera i mogu se tretirati na
isti način kao i u drugim aplikacijama. Dijagrami za opis ponašanja u UML-u, posebno
sekvencijalni, kao i dijagrami aktivnosti, prikazuju dinamički tok i ponašanje sistema. Oni se
koriste u kombinaciji sa realizacijom slučajeva korišćenja, elemenata za modeliranje u UML-u,
koji prikazuju aktivnosti slučajeva korišćenja pomoću elemenata sistema. Ovi alati mogu biti
iskorišćeni i za prikazivanje kako Web servis, ili skup Web servisa može biti pozvan da bi
dostavio vrednost klijentu. Sekvencijalni i dijagrami aktivnosti su dobra sredstva za prikazivanje
i istraživanje kontrolnih tokova od strane klijenta. Ovi dijagrami su izuzetno važni pri razvoju
klijentskih aplikacija i razumevanju načina koriščenja datog skupa Web servisa.
Razvojni tim koristi ove dijagrame kao osnovu za ostale dijagrame ponašanja, koji ne uključuju
samo javne interfejse servisa, več i ključne elemente njihove interne implementacije.
Korišćenjem ovih dijagrama, u kombinaciji sa klasnim i dijagramima stanja implementacije Web
servisa, moguće je razraditi i projektovati web servise, tako da ispunjavaju uslove i zahteve
izražene slučajevima korišćenja. Prikazivanje detalja implementacije web servisa je slično kao i
kod drugih komponenata. Web servisi predstavljaju još jedan arhitekturni mehanizam, koji se
može koristiti u razvoju aplikacija, radi olakšanja povezivanja različitih sistema i razmene
informacija između različitih platformi i sistema. Iako današnji automatizovani alati doprinose
relativno jednostavnom kreiranju i koriščenju web servisa, web servisi uključuju specijalne
tehnologije, koje zahtevaju posebnu pažnju razvojnih timova i predstavljaju jedinstvene
prednosti i izazove. Ti izazovi mogu biti olakšani primenom postupaka za distribuiranu obradu i
web aplikacije.
Pored korišćenja SOAP, WSDL i UDDI tehnologija, koje predstavljaju osnovne specifikacije web
servisa, razvojni timovi mogu stvoriti aplikacije, koje koriste web servise razumljivijim i
upotrebljivijim, korišćenjem UML-a ili neke slične tehnologije za modeliranje. UML je efektivan
alat za izražavanje sekvenci događaja u web servisima, kao i za izdvajanje paketa i prenošenje
vitalnih informacija o web servisima.
6.5.3. Faza konstrukcije u projektu e-uprava, segment regulativa lekova
Sa aspekta rezultata projekta ovo je najbitnija faza. U njoj se pravi detaljan model sistema i
model tehnologije.
Model sistema (Dijagrami primera upotrebe) i model tehnologije (Arhitekturni dijagram)

predstavljaju specifikaciju zahteva. Kada naručilac potvrdi specifikaciju zahteva, počinje faza
implementacije. Faza konstrukcije se završava fazom implementacije.
6.5.3.1. Specifikacija zahteva
Pod specifikacijom zahteva (Tabela 10) podrazumeva se opis potreba ili želja koje bi
softverski proizvod trebalo da omogući.
U ovom slučaju: deo za pregled podataka treba da bude dostupan sa celog Interneta. Sama
baza podataka lekova za humanu uporebu je prilično jednostavna.
Deo za unos, izmenu, brisanje i kopiranje omogućava se administratorima baze. Zaštita se vrši
pomoću korisničkog imena i lozinke.
Tabela 10. Specifikacija zahteva
Korisnik Zahtev
Administrator Jednostavan pregled, unos, izmena i brisanje podataka
Mogućnost unosa novih korisnika sistema i unos, pregled, izmena i

Administrator
brisanje podataka o postojećim korisnicima usluga
Administrator Unos i izbor podataka potrebnih za pretraživanje SmPC i PIL
Administrator Unos, Izmena podataka vezanih za promet lekova u humanoj medicini
Administrator Pretraživanje baze podataka po bilo kojoj osnovi
6.5.3.1.1. Slučajevi korišćenja
Slučajevi korišćenja predstavljaju tehniku za modeliranje funkcionalnosti i specifikaciju

zahteva sistema. Preko slučaja korišćenja opisuje se interakcija nekog objekta van sistema sa
samim informacionim sistemom.
Model slučajeva korišćenja se prikazuje dijagramima slučajeva korišćenja, na kojima su

predstavljeni slučajevi korišćenja, veze između slučajeva korišćenja, učesnici, veze između
učesnika, kao i veze između slučajeva korišćenja i učesnika.
Pored dijagrama slučajeva korišćenja, model obuhvata i detaljan opis svih slučajeva korišćenja.
Osnovni cilj modeliranja slučajevima korišćenja jeste opis funkcionalnosti zahteva sistema,
odnosno, jasan i precizan opis osnovnih funkcija sistema, koji predstavlja osnovu za dalju
analizu i projektovanje sistema.
Dijagram slučaja korišćenja predstavlja kolekciju slučajeva korišćenja, učesnika, njihovih

interfejsa, veza između učesnika kao i njihovih međusobnih veza.
Na Slici 72 prikazani su opšti slučajevi korišćenja aplikacije.
Detaljniji slučajevi korišćenja prikazani su na Slikama 73, 74, 75, 76, 77 i 78.
Slika 72. Dijagram i veze - opšti slučajevi korišćenja
Slika 73. Dijagram - detaljan slučaj korišćenja : Login
Slika 74. Dijagram - detaljan slučaj korišćenja : Pretrživanje

Slika 75. Detaljan slučaj korišćenja: Identifikacija korisnika usluga
Slika 76. Detaljan slučaj korišćenja: Promet lekova

Slika 77. Detaljan slučaj korišćenja: Pretraživanje SmPC
Slika 78. Detaljan slučaj korišćenja: Pretraživanje PIL-ova

6.5.3.2. Analiza i projektovanje
Konceptualni model predstavlja koncepte iz problemskog domena i obuhvata: koncepte,

asocijacije između koncepata i atribute koncepata. Koncepti se mogu identifikovati na dva
načina: na osnovu imenica iz slučajeva korišćenja i na osnovu kategorija koncepata (fizički
objekti, specifikacije, opis stvari, mesta, transakcije, stavke transakcija, uloge ljudi, stvari u
kontejneru, tehnički uređaji, apstraktni koncepti, organizacije, događaji, pravila, katalozi,
finansijski koncepti). Konstrukcija modela: crtaju se nepovezani pravougaonici u kojima su
nazivi uočenih koncepata, povezuju se koncepti asocijacijama i dodaju se atributi. Na Slici 79 je
prikazan konceptualni model aplikacije.
Statički model sistema/Dijagram klasa- Dijagramom klasa se predstavlja statička struktura

sistema.
Dinamički model sistema/Dijagram sekvenci ili dijagram redosleda-Dinamičkim modelom

opisuju se dinamičke karakteristike sistema, odnosno, pojedinačno ponašanje objekata u
sistemu, kao i ponašanje kompletnog sistema koji se modelira. Dijagrami pomoću kojih se može
prikazati dinamička karakteristika sistema su: dijagram sekvenci ili dijagram redosleda,
kolaboracioni dijagram.
Dijagramom sekvenci moguće je prikazati komunikaciju između skupa objekata, ostvarenu

pomoću poruka koje objekti međusobno razmenjuju u cilju ostvarivanja očekivanog ponašanja.
Dijagram saradnje predstavlja dinamički dijagram objekata kojim se opisuje saradnja

(collaboration) i interakcija (interaction), odnosno, komunikacija između objekata u sistemu. Na
Slikama 80,81,82,83,84, i 85 prikazani su dijagrami sekvenci aplikacije za portal
www.alims.gov.rs.
Slika 79. Konceptualni model aplikacije

Slika 80. Dijagram sekvence: Pretraga baze po bilo kom kriterijumu
Slika 81. Dijagram sekvence: Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove

Slika 82. Dijagram sekvence: Promet lekova u humanoj medicini
Slika 83. Dijagram sekvence: Pretraživanje PIL

Slika 84. Dijagram sekvence: Pretraživanje SmPC
6.5.3.3. Implementacija softverskog rešenja
Faza implementacije podazumeva kodiranje u programskom jeziku PHP, instalaciju i

konfigurisanje navedene tehnologije i softverskog rešenja. Baza podataka je realizovana na
MySQL serveru [147].
Na portalu Agencije za lekove, kao prvi korak razvoja G2B, G2C i G2G poslovanja,
implementirane su prve Web aplikacije: identifikacija korisnika usluga (partnera) Agencije za
lekove, pretraživanje registrovanih lekova, pretraživanje spiskova lekova za koje je odobrena
dozvola za stavljanje u promet, a objavljeni su u Sl. glasniku Srbije, praćenje prometa i
potrošnje lekova, veterinarskih lekova... Aplikacije su se razvijale kroz seledeće faze: planiranje
aplikacije, specifikacija zahteva i priprema potrebnih podataka za razvoj aplikacije, prikaz
slučajeva korišćenja, analiza i projektovanje, programiranje i implementacija i analiza
rezultata [148].
Svrha internet stranica koje su namenjene zdravstvenim radnicima je da se pruži čitav niz
različitih medicinskih i sličnih stručnih informacija svim zdravstvenim radnicima, i da im se
omogući da informacije podele sa drugim zdravstvenim radnicima. Ove internet stranice će
funkcionisati kao medicinski stručni časopis u elektronskom okruženju, namenjen stručnom
informisanju i trajnom stručnom usavršavanju zdravstvenih radnika. Ovoj internet stranici neće
biti omogućen slobodan pristup svim korisnicima, obzirom da mu mogu pristupiti samo
zdravstveni radnici, što uključuje farmaceute, lekare, stomatologe, medicinske sestre,
farmaceutske tehničare, kao i druge stručne saradnike u zdravstvu i farmaciji. Zdravstvenim
radnicima je omogućeno da pregledaju, odštampaju ili pošalju na e-mail kompletno uputstvo za
lek, ali i sažetak karakteristika o leku. Internet stranicama namenjenenim pacijentima je
dozvoljen je pristup svakom korisniku. Građani, u ovom slučaju - pacijenti, imaju mogućnost da
pretražuju različite informacije o lekovima, o njihovom delovanju, doziranju, o neželjenim
reakcijama na lekove i medicinska sredstva, kao i da pregledaju, odštampaju ili pošalju na e-
mail kompletno uputstvo za lek.
6.5.3.3.1. Postavljanje i razvoj softverske infrastrukture
Uspešna implementacija plana razvoja web portala u velikoj meri zavisi od pravilno izabranih i
konfigurisanih hardverskih i softverskih komponenti, pa se zato najpre radi na razvoju pilot
verzije portala, koja je prevashodno namenjena potrebama testiranja hardvera i softvera u
konkretnom okruženju u kome će sistem raditi. Adekvatno testiranje i detaljna analiza pilot
verzije portala će svakako doprineti uspešnijoj i efikasnijoj realizaciji konačnog rešenja projekta,
kao i potpunijim informacijama o postojećim nedostacima aplikacije. Nakon što se završi sa
testiranjem pilot verzije portala i postignu željene osobine sistema, prelazi se na završnu fazu
razvoja projekta, koja podrazumeva postavljanje konačne verzije web portala u realno
okruženje. Ovo je prilično jednostavan proces obzirom da korisnici sistema na svojim
računarima jedino treba da poseduju standardni web pretraživač, kao što je Microsoft Internet
Explorer. U okviru ove faze vrši se postavljanje softverske infrastrukture. Postavlja se
tehnologija. Vrši se instalacija i konfigurisanje operativnog sistema, u ovom slučaju Linux
operativnog sistema, instalacija i konfigurisanje baze podataka My SQL, Web servera
Apache, i instalacija programskog jezika PHP. Zatim se instalira softversko rešenje u
konkretnom okruženju državnih organa - segment regulative lekova. Postavljaju se aplikacije
kojima se primenjuju forme poslovanja u Agenciji za lekove. Postoje tri šablona za sajtove ili
portale: tip sadržaja (model koji u prednjem planu ka korisniku obezbeđuje interfejs i u kojem se
nalazi katalog materijala na sajtu), web struktura (model kod koga je sadržaj prepun linkovakoji
povezuju sve delove sajta) i web aplikacija (model u kojem se korisnik vodi kroz sajt na
strukturiran način – na način na koji su stranice sajta definisane). Za razvoj Web aplikacija,
potrebno je najpre doneti par odluka u vezi sa platformama i aplikacijama. Neophodno je
odlučiti se: koji web server će se koristiti, koja baza, koja poslovna logika i programski jezik, kao
i koji operativni sistem će se koristiti. Važno je obezbediti pristup: web serveru, aplikacijskom
serveru, mediju za štampanje podataka, pozadinskom serveru i serveru aktivnih podataka. Web
čitač, kao klijent, je samostalna aplikacija pokrenuta na klijentskoj mašini i koristi se kao interfejs
između krajnjeg korisnika i sistema. Web server je serverski program koji se izvršava na
računaru, a koji ima zadatak da prihvati HTTP zahteve klijenata i dalje odgovore od njih. Postoji
više web servera koji su na raspolaganju, a vrsta hardvera i izbor operativnog sistema koji se
koristi unekoliko može da suzi ovaj izbor. Komunikacija između Web servera i klijenata (Slika
85) odvija se tako što server očekuje klijentske konekcije, a nakon konektovanja sledi razmena
niza zahteva i odgovora na način definisanim HTTP protokolom. Dobijeni zahtev Web server
predstavlja kao određeni resurs koji je njemu dostupan. Kada Web server prihvati zahtev
klijenata (Slika 86), sadržaj koji je potrebno isporučiti se ne nalazi u obliku spremnom za slanje,
jer odgovor na zahtev klijenta često treba da sadrži podatke iz baze podataka.
TCP IP (upravlja uspostavljanje veze)
HTTP zahtev
HTTPodgovor
TCP IP (upravlja raskidanjem veze)
klijent
server
Slika 85. Komunikacija tipa klijent/server 5

Web server’
aplikacijski
server
Kompjuterski kod klijenta sa web browserom
internet
Server baze
podataka

Slika 86. Rad Weba 5
6.5.3.4. Testiranje i održavanje
Kontinuirano proveravanje sistema obavljaju poslovi testiranja. Testiranje složenih sistema je

naporno i zahtevno. Potrebno je proveriti da li je sistem sposoban učiniti sve ono što se od
njega očekuje. Proverava se detaljno reakcija sistema u svim mogućim scenarijima upotrebe
sistema. U fazi inicijalizacije započinjemo planiranje testiranja. U elaboraciji se proverava
arhitektura, dok se tokom konstrukcije integrišu svi delovi sistema, a sistem je moguće testirati
kao celinu. Testiranje se nastavlja i u fazi tranzicije, gde se proverava da li sistem i tamo
funkcioniše kako je zamišljeno. Poslovi iz grupe održavanja razvojne okoline namenjeni su
upravo održavanju okoline u kojoj se odvija celi razvojni proces, u takvom stanju da na
najefikasniji način podupire proces razvoja. Da bi omogućili jedinstvenu nesmetanu
komunikaciju u sklopu održavanja razvojne okoline članovi tima treba da koriste konzistentne
načine prikazivanja. Posebnu pažnju treba posvetiti neograničenju kreativne slobode, što bi
dovelo da smanjenja efektivnosti i kvaliteta obavljenog posla. U Agenciji za lekove je
održavanje u skladu sa ISO standardima i primenjuje se kroz: preventivno, korektivno i
adaptivno održavanje. Unapređenje razvijene metodologije je izuzetno značajno i u okviru njega
se podrazumeva i unapređenje unutrašnjih procesa, efikasnosti i preciznosti komunikacije
primenom Interneta. Sistem e-uprava u regulativi lekova može biti podložan napadima, što
narušava bezbednost podataka i identiteta subjekata.
6.5.3.5. Konfiguracija bezbednosti web portala i zaštita podataka
Web portal može biti dizajniran za potrebe rada u Internet i Intranet okruženju. S obzirom da
portal sadrži važne informacije, pristup portalu putem Interneta zahteva posebnu pažnju u
pogledu zaštite privatnosti i integriteta podataka. Bezbedonosni mehanizmi web portala
poseduju troslojnu arhitekturu. Troslojna arhitektura web aplikacija se, kao što joj i ime
govori, sastoji od tri sloja. Klijentski sloj je deo koji interfejs pruža ka samom korisniku aplikacije.
Realizuje se pomoću web čitača (browser), koji sa srednjim slojem komunicira preko HTTP
protokola. Web čitač je u stanju da prihvati korisnički input (najčešće unosom preko tastature i
miša) i da od njega kreira odgovarajući HTTP upit, koji zatim prosleđuje srednjem sloju. Tamo
ga dočekuje web server koji zahtev obrađuje i vraća odgovor klijentu. U slučaju da je odgovor
fajl u HTML formatu, web čitač je u stanju da uradi prezentaciju sadržaja na ekranu krajnjeg
korisnika. Fajlovi u HTML formatu, koji se nalaze na web serveru, nazivaju se web stranice.
HTTP upit je, u stvari, upit kojim se zahteva određeni resurs na web serveru i formatiran je u
obliku URL177koji jednoznačno identifikuje bilo koji resurs u okviru računarske mreže u kojoj se
nalazi klijent. U troslojnom generičkom modelu jasno se odvaja upravljanje podacima,
aplikaciona logika i korisnički interfejs. Prilagodljivost brzim promenama, kako u korisničkom
(poslovnom), tako i u implementacionom (tehnološkom) okruženju, omogućava i transparentno
povezivanje korisničkih aplikacija sa različitim izvorima podataka na raznim platformama, a ne
samo sa jednim serverom baze podataka. Suštinu ove arhitekture odražava srednji sloj koji se
različito naziva: aplikacioni server, transakcioni server, server komponenti, server poslovnih
pravila. Koncept distribuiranih softverskih komponenti (CORBA, DCOM, Java Beans)
omogućava da se i komponente srednjeg sloja distribuiraju. Troslojna arhitektura je generička
za višeslojne arhitekture, koje postaju opšteprihvaćeni standard. U njima se različite funkcije
srednjeg sloja raslojavaju, da bi se preko većeg broja slojeva, odnosno većeg stepena
indirekcije, omogućila veća modularnost, heterogenost i elastičnost sistema. Aplikacije su
izrađene koristeći - „Nusphere Technology Platform. Navedena platforma podržava platofrme:
Microsoft Windows (98, 2000, NT, XP), Red Hat® Linux (Redhat 6.2, Redhat 7.x), Sun® Solaris
(Sun Solaris 2.6, Sun Solaris 2.7 i Sun Solaris 2.8). Nusphere platforma, administriranje portala
i prikaz svih tabela potrebnih za izradu aplikacije dat je u Prilogu 3 i 4 ove disertacije. Baza
podataka je realizovana na MySQL serveru na osnovu entiteta koji se mogu identifikovati iz
konceptualnog modela. Rezultat toga su SQL naredbe. Implementacija podrazumeva i kodiranje
web aplikacije, što je urađeno u programskom jeziku PHP.
Način pristupa web serveru je podeljen u dve kategorije:

1. Autorizovan pristup - Korisnicima integrisanog okruženja informacionih sistema je
omogućen pristup web portalu u slučaju da su zadovoljena dva uslova:
 korisnici sistema su članovi istog Windows domena kao i odgovarajući web server
kojem žele da pristupe
 korisnici sistema su članovi najmanje jedne od konfigurisanih read-only
bezbedonosnih grupa web portala.
Za potrebe rada sistema preporučuje se korišćenje isključivo autorizovanih pristupa portalu,
kako bi se web aplikacija mogla zaštititi od spoljašnjih napada na bezbednost i integritet
podataka. Postoje tri metode autentifikacije korisnika: prosta, digestivna i integrisana windows
autentifikacija.
2. Anoniman pristup – U slučaju korišćenja anonimnog pristupa web portalu, svakom
korisniku sistema je omogućen pristup web aplikaciji. U pogledu bezbednosti rada sistema ne
preporučuje se korišćenje anonimnog pristupa portalu.
6.5.4. Faza tranzicije u projektu e-uprava, segment regulativa lekova
U okviru ove faze se postiže samostalan rad korisnika, kao i saglasnost naručioca i
isporučioca. Ova faza obuhvata i završetak u što kraćem roku i po najnižoj ceni. Primarni
kreiterijum ove faze obuhvata odgovore na dva pritanja: da li je korisnik zadovoljan i da li su
stvarni resursi u odnosu na planirane resurse prihvatljivi. Projekat je uspešno zaključen, ako je
završen u planiranom roku, ako nije premašio planirani proračun i ima zahtevane
funkcionalnosti. U ovoj fazi se na kraju formira priprema zaključenja projekta, evidentiranje
aktivnosti posle završetka projekta, priprema završnog izveštaja projekta i izvođenje završnog
sastanka projekta.
177
URL-a (Uniform Resource Locator - uniformni lokator resursa)
6.6. Analiza postignutih rezultata o prometu lekova u Srbiji primenom e-

poslovanja u regulativi lekova
Postignuti rezultati o prometu lekova u Srbiji, koji će biti prikazani u ovom podpoglavlju, su
nastali primenom e-poslovanja u regulativi lekova i to korišćenjem web aplikacije - „Promet
lekova u humanoj medicini”, koja je opisana u prethodnom podpoglavlju. Aplikacija je
postavljena na portalu Agencije za lekove u funkcionalnoj oblasti „Korisnički servis”. Aplikaciju
su koristile kontakt osobe za promet lekova u Srbiji, koje rade kao zdravstveni stručnjaci u
farmaceutskoj industriji (proizvođači lekova i zastupništva proizvođača lekova).
Ovom aplikacijom je predstavljena integracija sistema e-poslovanja u Agenciji za lekove i e-

poslovanja u farmaceutskoj industriji, pa se može reći da aplikacija predstavlja primenu forme
G2B poslovanja. Da bi se obradili podaci analize prometa i potrošnje lekova u Srbiji primenom
e-poslovanja neophodan je podatak o bruto nacionalnom dohotku i o troškovima za lečenje
tokom perioda 2004-2009. godine. Ovaj podatak se preuzima od Republičkog zavoda za
zdravstveno osiguranje, pa je na taj način primenjena i forma G2G poslovanja između Agencije
za lekove i Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Rezultati o prometu i potrošnji
lekova u Srbiji su dostupni opštoj javnosti, korišćenjem publikacije „Promet i potrošnja lekova”,
koja se objavljuje svake godine, a nastala je računarskom obradom podataka i korišćenjem e-
poslovanja u regulativi lekova Srbije. Takođe, pored ove publikacije, nastaje i publikacija koja je
dostupna samo Ministarstvu zdravlja Republike Srbije, a pored podataka, koji su prikazani u
publikaciji, sadrži i detaljnije podatke o prometu i potrošnji lekova u Srbiji.
6.6.1. Prikaz postignutih rezultata o bruto nacionalnom dohodku i troškovima za

lečenje 2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godine u Srbiji
U Tabeli 11 je prikazan bruto nacionalni dohodak 2000., 2003., 2004., 2006., 2007. i 2008.
godine. Može se primetiti eksponencijalni rast bruto nacionalnog dohotka u Srbiji počevši od
2000. godine. U poređenju sa zemljama u okruženju, veći bruto nacionalni dohodak od Srbije
imaju Rumunija, Mađarska i Hrvatska. Za troškove lečenja u Srbiji 2004. i 2005. godine se
izdvajalo oko 40 € po glavi stanovnika, dok se za troškove lekova po glavi stanovnika u toku
2007. godine izdvajalo oko 30 €, što predstavlja veliku razliku u odnosu na prosečan iznos koji
se u Evropi izdvaja za lekove (oko 250 € u 1999. godini i oko 330 € u 2005. godini), pa i u
odnosu na zemlje u okruženju (Hrvatska 22 €).
Tabela 11. Bruto nacionalni dohodak 2000., 2003., 2004., 2006., 2007. i 2008. godine u dolarima (USD)
po glavi stanovnika u zemljama Jugoistočne Evrope [149]
Zemlja/Milioni dolara 2000 2003 2004 2006 2007 2008

Srbija (i Crna Gora)* 1250 1930 2700 31808 34130 36178
Makedonija 1850 1990 2420 6217 6528 6887
Mađarska 4150 4370 4490 112899 114367 11654
Rumunija 1690 2260 2960 121609 128905 139991
Bugarska 1600 2120 2750 31483 33435 35541
Albanija 1180 1680 2120 9136 9684 10275
Bosna i Hercegovina 1290 1610 2040 11296 11951 12608
Hrvatska 4500 5380 6820 42653 45127 46842
*Podaci za 2006, 2007 i 2008. godinu su bruto nacionalni dohodak za Srbiju bez Kosova
6.6.2. Prikaz postignutih rezultata o prometu lekova u Srbiji primenom e-

poslovanja tokom 2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godine
Prema podacima evidentiranim do 31.2.2005. godine, broj lekova koji imaju dozvolu za
stavljanje u promet na tržištu Srbije iznosio je 1.624, ne računajući različita pakovanja istog
leka, od kojih se oko 10% izdavalo bez lekarskog recepta [150,151].
Ukupni rashodi i izdaci Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje u 2006. godini su

utvrđeni finansijskim planom u iznosu 1.394,49 miliona €. Ostvareni troškovi zdravstvene zaštite
u osnovi čine troškovi za izdate lekove na recept osiguranim licima Republičkog zavoda za
zdravstveno osiguranje, od 4,90% troškova zdravstvene zaštite, odnosno 3,64% ukupnih
rashoda [152].
Prema podacima evidentiranim do 3.2.2006. godine broj zaštićenih naziva lekova, koji imaju
dozvolu za stavljanje u promet na tržištu Srbije bio je 787, odnosno 849 vrsta lekova
(Internacionalni nezaštićeni naziv), odnosno 3.458 oblika, jačina i pakovanja lekova. Ukupni
rashodi za 2007. godinu po gotovinskoj osnovi su ostvareni na nivou od 1.813,78 €. Podaci
pokazuju da je zdravstvenim ustanovama za pružene zdravstvene usluge i izdate lekove na
recept preneto 1.700,11 €. Ostvarene troškove zdravstvene zaštite za 2007. godinu u osnovi
čine troškovi za [153]:
- primarnu zdravstvenu zaštitu od 25,48% troškova zdravstvene zaštite, tj. 23,89% ukupnih
rashoda;
- sekundarnu i tercijalnu zdravstvenu zaštitu od 51,76% rashoda zdravstvene zaštite, tj. 48,52%
ukupnih rashoda;
- izdate lekove na recept osiguranim licima Zavoda za zdravstveno osiguranje od 13,57%
troškova zdravstvene zaštite, tj. 12,72% ukupnih rashoda;
- usluge rehabilitacije i rekreacije od 1,43% rashoda zdravstvene zaštite, tj. 1,34% ukupnih
rashoda;
- usluge dijalize od 2,51% rashoda zdravstvene zaštite, tj. 2,36% ukupnih rashoda;
- stomatološke usluge od 3,00% rashoda zdravstvene zaštite, tj. 2,82% ukupnih rashoda.
Prema podacima Svetske banke178, nacionalni dohodak po glavi stanovnika u Srbiji u 2007.
godini iznosio je 2680 USD, što predstavlja značajan porast u odnosu na 2000. godinu, kada je
iznosio samo 960 USD [153].
Ukupni rashodi za 2008. godinu po gotovinskoj osnovi su ostvareni na nivou od 170.063,10

miliona dinara, što je u odnosu na plan, manje za 1,34%. U finansijskom planu rashodi za
zdravstvenu zaštitu čine 92,94%, naknade osiguranim licima Zavoda za zdravstveno osiguranje
3,97%, troškovi sprovođenja zdravstvenog osiguranja 2,46%, izdaci za otplate glavnice i
kamate 0,01%, osnovna sredstva 0,47% i ostali rashodi 0,15%. Podaci pokazuju da je
zdravstvenim ustanovama za pružene zdravstvene usluge i izdate lekove na recept preneto
158.960,44 miliona dinara, što je za 0,78% manje od plana. Sredstva Zavoda za zdravstveno
osiguranje angažovana za finansiranje zdravstvene zaštite preko zdravstvenih ustanova i
apoteka čine 93,47% ukupnih rashoda, a u okviru toga za [156]: primarnu zdravstvenu zaštitu
23,01%, sekundarnu i tercijarnu zdravstvenu zaštitu 50,03% i za izdate lekove na recept
12,09% od plana. Za naknade osiguranim licima angažovano je 6.600,27 miliona dinara ili
3,88% sredstava, tako da je za zdravstvenu zaštitu i naknade angažovano 97,35% ukupnih
rashoda. U okviru rashoda za pomagala i naprave, na dobavljače za pomagala odnosi se
830,23 miliona dinara (47,23%), na pomagala u apotekama 923,86 miliona dinara (52,55%),
dok refundacije osiguranicima iznose 3,86 miliona dinara.
178
Svetska banka (The World Bank Group)
Ostvarene troškove zdravstvene zaštite za 2008. godinu u osnovi čine troškovi za [156]:
- primarnu zdravstvenu zaštitu od 39.132,30 miliona dinara ili 24,62% troškova zdravstvene
zaštite, odnosno 23,01% ukupnih rashoda. U odnosu na plan ovi troškovi su ostvareni sa
99,65%;
- sekundarnu i tercijalnu zdravstvenu zaštitu od 85.089,58 miliona dinara ili 53,53% rashoda
zdravstvene zaštite, odnosno 50,03% ukupnih rashoda. Ovi troškovi su izvršeni sa 99,99% u
odnosu na plan.
- izdate lekove na recept osiguranim licima Zavoda za zdravstveno osiguranje od 20.564,97
miliona dinara ili 12,93% troškova zdravstvene zaštite, odnosno 12,09% ukupnih rashoda. U
odnosu na plan ovaj rashod je ostvaren sa 99,88%;
-usluge rehabilitacije i rekreacije od 2.436,26 miliona dinara ili 1,53% rashoda za zdravstvene
zaštite, odnosno 1,43% ukupnih rashoda. U odnosu na plan ovaj rashod je ostvaren sa 99,64%;
- usluge dijalize od 3.765,16 miliona dinara ili 2,37% rashoda za zdravstvenu zaštitu, odnosno
2,21% ukupnih rashoda. U odnosu na plan ovaj rashod je ostvaren sa 99,92%;
- stomatološke usluge u iznosu od 4.019,83 miliona dinara ili 2,53% rashoda za zdravstvenu
zaštitu, odnosno 2,36% ukupnih rashoda.
Ovi troškovi su izvršeni sa 84,63% u odnosu na plan. Prema podacima Republičkog zavoda za
zdravstveno osiguranje za 2008. godinu: ukupni rashodi za obavezno zdravstveno osiguranje
iznosili su 170.063.000.000,10 dinara i za lekove izdate na recept osiguranim licima
-20.564.000.000,97 dinara. Troškovi za lečenje u 2008. godini, izraženi po glavi stanovnika
iznosili su: 22.681,11 dinara za ukupne rashode za obavezno zdravstveno osiguranje (275 €),
2.742,59 dinara za izdate lekove na recept osiguranim licima (33 €) [156].
Korišćenjem e-poslovanja kod praćenja prometa lekova tokom 2004., 2005., 2006., 2007. i
2008. godine, došlo se do sledećih rezultata: u 2004. i 2005. godini podatke o prometu dostavilo
je 98,5 % od ukunog broja obaveznika za dostavljanje podataka, a u 2006., 2007. i 2008. godini
99 % od ukupnog broja obaveznika za dostavljanje podataka. Učešće proizvođača lekova na
teritoriji Srbije iznosi 47.59 %, a proizvođača lekova van teritorije Srbije 52.41 % u prometu u
2007. godini. Prikupljanje i obrada podataka o prometu i potrošnji lekova po finansijskim
parametrima daje pregled finansijskih sredstava, koja su izdvojena i utrošena za lekove u toku
2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godine. Prema podacima evidentiranim do 31.12.2007.
godine broj zaštićenih naziva lekova, koji imaju dozvolu za stavljanje u promet na tržištu Srbije,
bio je 1.663, tj. 868 vrsta lekova (Internacionalni nezaštićeni naziv), odnosno 3.403 oblika,
jačina i pakovanja lekova [157].
Prema podacima evidentiranim do 31.12. 2008. godine, broj zaštićenih naziva lekova, koji imaju
dozvolu za stavljanje u promet na tržištu Srbije bio je 1.758, tj. 892 vrsta lekova [155].
U 2004. godini ostvaren je ukupan promet lekova za humanu upotrebu u iznosu od

339.279.303,77 €. U 2005. godini ukupan promet lekova za humanu upotrebu je iznosio
380.716.701,39 €. U 2006. godini 510.833.609,54 €, a u 2007. godini ostvaren je ukupan
promet lekova za 687.588.174,80 €. U 2008. godini ostvaren je ukupan promet lekova za
humanu upotrebu u iznosu od 799.082.221 € [155,156,157,158,159]. Ovo znači da je promet
lekova u Srbiji od 2004. do 2007. godine porastao za 124,49%, a od 2004. godine do 2008.
godine za 172,71 % (Tabela 12).
Tabela 12. Ukupan promet lekova u 2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godini u Srbiji
[155,156,157,158,159]
Godišnji porast (%) u odnosu na
Godina Dinar € ukupan promet u 2004. god.
2008 65972228269.70 799082222.26 172.71
2007 54690625906.61 687588174.80 124.49

2006 42389483753.40 510833609.54 75.23
2005 32143911098.04 380716701.39 32.87
2004 24190614359.06 339279303.77
Daljom obradom podataka dobijena je još detaljnija analiza učešća ATC grupa u ukupnom
prometu lekova u Srbiji za 2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godinu u eurima. Jasno se vidi u
Tabeli 13 da su se u Srbiji tokom sve četiri godine najveća sredstva izdvajala za lekove za
lečenje bolesti kardiovaskularnog sistema (grupa C).
Tabela 13. Ostvareni promet po ATC grupama u € za 2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godinu
[155,156,157,158]
ATC 2004 2005 2006 2007 2008
grupa
1 €=71,30 din 1€=84,43 din 1€=82,98 din 1€=79.54din 1€=82.56din
179
C 78716560.68 83563755.96 122295930.1 158399085.9 2044291.261
180
J 67878724.78 71441413.54 93319443.34 117067753.1 1206581.316
181
N 43386221.92 46209924.73 58497506.16 82961630.26 911217.4159
A182 36398728.41 42705722.38 58420537.69 73518781.48 958037.7496
183
B 24157233.19 32768760.97 42017472.23 65662945.3 708317.9818
184
L 20706563.5 23212998.72 30880850.76 49424984.02 611658.1048
185
M 19166161.32 23120837.31 30704048.78 41554536.72 415833.8772
R186 17085139.96 19756504.36 28775481.14 32647927.64 375346.9617
187
G 8882035 10623024.84 14331649.8 28377567.22 266636.1757
188
H 8003084.44 8905297.745 11275386.08 11028781.97 126631.0786
189
D 5105375.17 7426319.259 7883326.221 10607667.46 134295.5033
S190 4356947.74 595065.6597 6391538.389 8507489.967 114241.3994
191
V 5105375.17 4489046.443 5327885.842 7093563.319 111055.1791
192
P 690298.78 677761.705 718709.1287 735460.4198 6678.206456
Total 339279330.8 380852027.2 510839765.6 687588174.8 7990822.21
6.6.3. Prikaz postignutih rezultata o potrošnji lekova i primeni DDD na 1000

stanovnika po danu
179
C-Kardiovaskularni sistem
180
J-Antiinfektivni lekovi za sistemsku primenu
181
N-Nervni sistem
182
A-Alimentarni trakt i metabolizam
183
B-Krv i krvotvorni organi
184
L-Antineoplastici i imunomodulatori
185
M-Mišićno-kostni sistem
186
R-Respiratorni sistem
187
G-Genitourinarni sistem i polni hormoni
188
H-Hormonski preparati za sistemsku primenu, isključujući polne hormone i insuline
189
D-Koža i potkožno tkivo
190
S-Senzorni organi
191
V-Ostalo
192
P-Antiparazitni proizvodi, insekticidi i sredstva za zaštitu od insekata
Obradom podataka o potrošnji gotovih lekova metodologijom DDD po ATC klasifikaciji, dobijaju
se podaci koji daju sliku farmakoterapijske prakse u jednoj sredini za određeno vreme i
uporedivi su sa podacima drugih sredina, koje koriste istu metodologiju praćenja. Ovo je
moguće, jer je DDD statistička merna jedinica, nezavisna od veličine pakovanja, doze,
zaštićenog imena leka, proizvođača, a predstavlja utvrđenu prosečnu dnevnu dozu za najčešću
indikaciju u kojoj se primenjuje lek. Iz Tabele 14 uočava se da je na 1000 stanovnika, u
poslednjih pet godina, prosečno svakog dana, svaki od stanovnika uzimao 1 DDD nekog leka,
jer je svakog dana korišćeno oko 1000 DDD na 1000 stanovnika/dan. Tokom ovih pet godina na
prvom mestu prema učešću u potrošnji zauzimali su lekovi za lečenje bolesti kardiovaskularnog
sistema (grupa C). Potrošnja lekova iz ove grupe je stalno rasla, od 331.02 DDD/1000
stanovnika/dan 2004., do 481.69 DDD/1000 stanovnika/dan 2008. godine.
Tabela 14. Prikaz potrošnje lekova i primena DDD na 1000 stanovnika po danu i procentualnom učešću u
2004., 2005., 2006., 2007. i 2008. godini [155,156,157,158]
2004 2005 2006 2007 2008
1000/DDD/
Stan./danDDD//1000
Stan./dan1000DDD/
1000DDD/
Stan./dan1000DDD/
ATC grupa
Stan./dan
Stan./dan
%
%
C 331.02 30.54 334.63 30.57 387.81 38.26 400.06 36.89 481.69 39.5
J 34.74 3.2 36.38 3.32 151.14 14.91 165.61 1.,27 47.39 3.886
N 160.73 14.83 149.14 13.62 140.58 13.87 158.21 14.59 175.11 14.36
A 83.19 7.67 102.48 9.36 115.71 11.41 121.06 11.16 133.28 10.93
B 158.35 14.61 148.21 13.54 77.24 7.62 83.42 7.69 181.81 14.91
L 1.52 0.14 1.49 0.14 61.91 6.11 58.27 5.37 2.31 0.19
M 110.35 10.18 103.47 9.45 34.21 3.37 46.5 4.29 84.26 6.909
R 164.55 15.18 179.93 16.64 17.79 1.75 19.8 1.83 69.99 5.739
G 15.86 1.46 14.84 1.36 16.8 1.61 19.06 1.76 16.98 1.392
H 16.32 1.51 16.97 1.55 8.25 0.81 9.52 0.88 16.06 1.317
D 0.02 0 0.04 0 2.12 0.21 2.32 0.21 0.07 0.006
S 6.71 0.62 6.39 0.58 0.58 0.06 0.56 0.05 9.94 0.815
V 0 0 0.02 0 0.07 0.01 0.07 0.01 0.02 0.01
P 0.6 0.06 0.62 0.06 0.02 0 0.03 0 0.65 0.053
Total 1083.97 100 1094.61 100 1013.7 100 1084.49 100 1219.57 100
7. Analiza rezultata primene e-poslovanja u regulativi lekova

Analiza rezulata primene metoda i tehnika u razvoju e-poslovanja u regulativi lekova

sprovedena je kroz sledeće faze, a u skladu sa postupkom za merenje korisnosti i uspešnosti e-
usluge: priprema nacrta istraživanja, prikupljanje podataka, obrada i prikazivanje podataka, kao
i izrada publikacije. Priprema nacrta istraživanja je prva aktivnost kod statističkog istraživanja. U
okviru nacrta je bilo potrebno rešiti listu sadržajnih, organizaciono-tehničkih, analitičkih i
finansijskih pitanja, koja su povezana sa statističkim istraživanjem i koja su zavisna od
postavljenih ciljeva. U okviru sadržajnih pitanja, određena je ciljna populacija. U ovom slučaju
su to zdravstveni radnici iz zdravstvenih centara, klinika, državnih i privatnih apoteka. Kao
metod korišćena je anketa, tj. upitnik, čije je popunjavanje bilo anonimno. Upitnik je bio
postavljen na portalu Agencije za lekove i poslat poštom zdravstvenim ustanovama, klinikama,
državnim i privatnim apotekama. Kod prikupljanja podataka korišćen je metod prikupljanja novih
podataka i to metod preko administrativnih izvora. Za prikupljanje novih podataka korišćena je
kombinacija sledećih metoda: upitnik - anketa, internet anketa, anketiranje poštom. Agencija za
lekove, na osnovu Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima, pruža informacije o lekovima i
prati promet i potrošnju lekova. Ove podatke sakuplja za svoje potrebe, arhivira u svojim
bazama podataka ili evidencijama, ali oni istovremeno služe i za merenja indikatora efikasnosti.
Posmatrana populacija i izveštajne jedinice su u ovom slučaju pravna lica i to: zdravstvene
ustanove, klinike i apoteke. Postupak prikupljanja podataka u ovom slučaju je: izbor indikatora
čija razvijenost se prati, priprema odgovarajućih pitanja, određivanje izvora podataka, ciljne
populacije i uzoraka, kao i određivanje metode.
Ukupno su bile dve analize, sprovedene u Agenciji za lekove. Prva analiza je bila aprila 2007.
godine, a druga marta 2008. godine. Kod prikupljanja podataka korišćena je kombinacija
sledećih metoda: anketa, internet anketa i anketiranje poštom i intervju. Vršena je
računarska obrada podataka (elektronski tabelarni prikaz i data mining).
U Tabeli 15 je prikazan upitnik, koji je bio sačinjen i poslat 2007. godine. U ovom slučaju,
korišćena je kombinacija metoda i to: internet upitnika i upitnika, koji se šalje klasičnom poštom.
Anketa je bila za zdravstvene radnike Srbije. Prvi deo upitnika odnosio se na pitanja, koja se
tiču poznavanja Agencije za lekove, gde su korisnici odgovarali izborom «da», «ne» ili «dobra»,
«srednja», «loša». Drugi deo su činila pitanja, koja se odnose na generalno sagledavanje
publikacija Agencije za lekove, na koje je klijent odgovarao sa «da», «ne» ili detaljnije «nikad»,
«dnevno», «nedeljno», «mesečno» ili «dobra», «srednja»,«loša». U trećem delu upitnika klijent
je mogao na postavljena pitanja da odgovori, tako što bi o svom zadovoljstvu u vezi sa uslugom
odgovarao sa: «da», «ne», a pitanja su se odnosila na korišćenje Interneta. U četvrtom delu
upitnika, klijent je imao priliku da navede da li spontano prijavljivanje lekova podnosi
elektronskim putem, kao i da da predloge i sugestije za poboljšanje kvaliteta pruženih usluga
Agencije za lekove.
Tabela 15. Upitnik o primeni e-poslovanja Agencije za lekove poslat 2007. godine
1. ALIMS
1.1 Da li znate za ALIMS?

Da Ne
1.2 Kakva su Vaša dosadašnja iskustva u kontaktu sa ALIMS

Dobra Srednja Loša
2. PUBLIKACIJE ALIMS-a
2.1 Korišćenje publikacija - dajte detalje

Da Ne
Vrsta publikacija Da li znate za njih? Koliko ih često koristite?
Nacionalni registar lekova (NRL)

Da Ne Nikad Dnevno Nedeljno Mesečno
Farmakoterapijski vodič (FV)

Promet i potrošnja lekova

Specijalizovane brošure
Pismo "Dragi doktore"

Da li su publikacije pristupačne za
Vrsta publikacija Vaše mišljenje o strukturi publikacija ALIMS-a?
korišćenje?
Nacionalni registar lekova (NRL)

Dobro Srednje Loše Da Ne
Farmakoterapijski vodič (FV)

Promet i potrošnja lekova

Specijalizovane brošure
Pismo "Dragi doktore"

2.2 Vaše mišljenje o njima - dajte detalje
Koje informacije biste želeli da nađete u našim publikacijama?

2.3 Koji način prezentovanja publikacija ALIMS-a Vam je od veće koristi?
a) Štampana verzija b) CD c) Štampana i CD verzija istovremeno

3. INTERNET ALIMS-a
3.1 Da li koristite internet?

Da Ne
3.2 Da li znate našu internet adresu?

Da Ne
3.3 Da li korisite našu internet prezentaciju i koliko često?

Nikad Dnevno Nedeljno Mesečno
3.4 Da li je naša internet prezentacija pristupačna za korišćenje?

Da Ne
3.5 Koje delove naše internet prezentacije koristite? - moguće više odgovora
- kontakt elektronskom poštom sa ALIMS-om
- o Agenciji
- Regulativa
- Lekovi
- Medicinska sredstva
- klinička ispitivanja
- Farmakovigilanca - prijava neželjenih reakcija na lek
- Farmakopeja
- Publikacije
- Farmakoinformatika
- Međunarodna saradnja
- Linkovi
- Kontakt
- Korisnički servis
- Opcija pretraživanja
3.6 Koje informacije biste želeli da nađete na našoj internet prezentaciji? - moguće više odgovora
- Sažetak karakteristika leka (SPC)
- Uputstvo za pacijenta (PIL)
- Interakcije
- Hitne informacije o bezbednosti

- Novine
- Neželjene reakcije na lek
4. ALIMS - SPONTANO PRIJAVLjIVANjE

4.1 Da li znate da možete da prijavite slučajeve neželjenih reakcija na lekove Nacionalnom
centru za farmakovigilancu Da Ne
4.2 Da li prijavljujete neželjene reakcije na lekove? -dajte detalje

Da Ne
Ako NE prijavljujete neželjene reakcije na lekove, ZAŠTO?
Od ukupno 300 upitnika, koji su bili distribuirani, 100 upitnika je vraćeno nazad u ovom periodu,
što iznosi 30 %. U prvom ispitivanju analize, koja se odnosi na merenje uspešnosti e-
poslovanja, najveći broj anketiranih bili su farmaceuti (51 %) i lekari (23 %). Na Slici 88 se može
primetiti da 72 % zdravstvenih organizacija ima svoj web site, a 28 % nema internet
prezentaciju. 93% zdravstvenih organizacija koristi aplikaciju „Promet lekova”, 5 % ne koristi, a
2 % ispitanika nije dalo nikakav odgovor. Od rezultata ostalih pitanja vezanih za portal Agencije
za lekove, značajno je da su ispitanici naveli da portal Agencije za lekove koriste dnevno (10%),
nedeljno (31%), mesečno (31%), a 28% ispitanika nikad nije koristilo portal Agencije za lekove.
Najviše posećivana funkcionalna oblast portala su lekovi (46%), zatim medicinska sredstva (36
%), klinička ispitivanja (10%), publikacije (5%)…
Slika 88. Prikaz analize rezultata zadovoljstva korisnika Agencije za lekove uslugama e-poslovanja 2007. godine
Pored ovog upitnika koji se odnosio na publikacije i korišćenje Interneta, a radi sagledavanja
zadovoljstva, potreba i želja korisnika usluga Agencije za lekove, sačinjen je i poseban upitnik
2008. godine, koji se odnosio na zadovoljstvo korisnika usluga Agencije za lekove. Upitnik se
sastojao iz pet delova, a ispitanici (proizvođači lekova) su imali mogućnost da ga popunjavaju
potpuno anonimno (što je i istaknuto u propratnom pismu uz upitnik), čime se težilo da se klijenti
naročito zainteresuju za anketu, budu što objektivniji i time učestvuju u unapređenju kvaliteta
rada Agencije za lekove. U ovom slučaju je upitnik poslat poštom na određene adrese. Prvi deo
upitnika odnosio se na generalne informacije o korisniku usluga, uz navođenje osobe sa kojom
se može ostvariti kontakt. Drugi deo su činila pitanja, koja se odnose na generalno
sagledavanje usluga Agencije za lekove, na koje je klijent odgovarao sa «da» ili «ne». U trećem
delu upitnika klijent je mogao na postavljena pitanja da odgovori, tako što bi o svom
zadovoljstvu u vezi sa uslugom odgovarao sa: «veoma zadovoljan», «zadovoljan», «veoma
nezadovoljan» i «nezadovoljan». U četvrtom delu upitnika klijent je imao priliku da navede
predloge i sugestije za poboljšanje kvaliteta pruženih usluga centara, odnosno sektora u
Agenciji za lekove sa kojima neposredno sarađuje. U petom delu upitnika klijent je mogao da
navede predlog za generalno poboljšanje usluga. Upitnik o zadovoljstvu korisnika uslugama
Agencije za lekove, poslatog 2008. godine je dat u Prilogu 5. Upitnik je prosleđen na ukupno
276 adresa klijenata, korišćenjem dostupnih mail adresa (215 upitnika), ili slanjem redovnom
poštom (61 upitnik). Upitnici su poslati 26.3.2008. godine, a odgovori su prikupljani do 16. maja
2008. godine. Od ukupnog broja poslatih upitnika pristiglo je 92 odgovora klijenata. Pristigli
upitnici su detaljno analizirani. Analiza odgovora na pitanja iz drugog dela drugog upitnika
pokazuje da je 95 % klijenata zadovoljno pružanjem usluga Agencije za lekove, 88 % klijenata
smatra da je zahtevana usluga uvek izvršena u potpunosti, 11 % se sa tim ne slaže, a 1 % nije
dalo odgovor. 79 % klijenata smatra da su obaveštenja objavljena na portalu Agencije za lekove
jasna i precizna, 81 % klijenata smatra da je portal Agencije za lekove jednostavan za
korišćenje i da se lako dolazi do željenih informacija, dok se 15 % klijenata sa tim ne slaže, a 4
% klijenata nije dalo odgovor. Iz analize odgovora iz trećeg dela upitnika može se zaključiti da
su klijenti zadovoljni obimom i sadržajem pruženih informacija pri prvom kontaktu sa Agencijom
za lekove (65 %), kao i kvalitetom usluga Agencije za lekove (65 %). 47 % klijenata je
zadovoljno načinom na koji se reklamacije prijavljuju, 16 % je veoma zadovoljno, 1 % je
nezadovoljno, 10 % je veoma nezadovoljno, a 26 % je bez odgovora. Analizom odgovora
dobijenih u četvrtom delu upitnika, može se zaključiti da je 2008. godine bilo mnogo strožijih
odgovora klijenata, više predloga za generalno poboljšanje usluga nego 2007. godine, a
primećena je i veća zainteresovanost klijenata za unapređenje kvaliteta rada Agencije za
lekove. Od sugestija, koje su ispitanici naveli u drugom dela upitnika u drugom ispitivanju,
najznačajnija je poboljšanje kvaliteta usluga Agencije za lekove, kroz jednostavniju proceduru
za registraciju lekova i bolju komunikaciju sa klijentima, korišćenjem Interneta i njegovih srevisa.
Rezultati trećeg i četvrtog dela upitnika u drugom ispitivanju ukazuju na pozitivnu reakciju
klijenata vezano za unapređenje kvaliteta rada. Klijenti su generalno nezadovoljni rokovima
izvršenja usluge i načinima prijave reklamacije na kvalitet usluge, a prezadovoljni sa do sada
organizovanim edukacijama u regulativi lekova. Posebni napori biće posvećeni boljoj
organizaciji Agencije za lekove, boljem funkcionisanju web portala, većem broju objavljenih
informacija, definisanju tačnih protokola o korišćenju usluga Agencije za lekove. Kod obrade
podataka i prikazivanja statističkih podataka oba upitnika korišćena je računarska obrada
podataka i elektronski tabelarni prikaz, kao i data mining. Elektronske pregledne tabele
omogućavaju sakupljanje, organizovanje, prikaz, analizu brojnih podataka. Predstavljaju
prikladno oruđe za praćenje brojeva, izradu grafikona, izveštaja i izračunavanje matematičkih
formula po redovima i kolonama. Najjednostavnija definicija »data mining« u podacima je
automatizacija traženja važnih obrazaca u bazi podataka. Tehnike data mining-a su različite, a
ovde je korišćeno svrstavanje podataka u grupe. Na osnovu sakupljenih i obrađenih podataka i
tako pripremljenih rezultata merenja efikasnosti, dobijeni rezultati su prosleđeni tj. objavljeni za
opštu upotrebu. Taj proces je obuhvatio pripremu, uređivanje, štampanje i prosleđivanje
informacija. Publikacije, u kojima su ovi podaci objavljeni su materijalni (flajeri) i nematerijalni
(elektronski dokumenti, internet objavljivanja, elektronska ispitivanja). Ovi podaci su postavljeni
na portalu Agencije za lekove i dostavljeni međunarodnim organizacijama kao izveštaji.
Analiza posećenosti portala Agencije za lekove pokazuje da broj korisnika iz godine u

godinu eksponencijalno raste. Na primer, 2005. godine ukupan broj korisnika portala bio je
10.000, 2006. godine 25.000 korisnika, 2007. godine bilo je 60.000 korisnika, a tokom 2008.
godine - 70.000 korisnika. Redovno praćenje posećenosti potala ukazuje da je najveći broj
korisnika iz Srbije, ali da zaostaje United States (US) i to vrlo malo. Analiza rezultata je
sprovedena korišćenjem metodologije za merenje uspešnosti, koja je ukratko opisana u jednom
od prethodnih poglavlja. Rezultati analize ukazuju na značaj primene IT u farmaciji i zdravstvu,
kao i na interesovanje za e-poslovanjem u regulativi lekova, farmaciji i zdravstvu, posebno kada
su u pitanju sažeci karakteristika leka, uputstva za pacijenta, promet i potrošnja lekova, kvalitet i
bezbednost lekova, neželjene reakcije na lekove i interakcije lekova ... Na osnovu ove analize
vidljive su prednosti elektronskog načina rada u odnosu na tradicionalni način rada, tj. prednosti
e-poslovanja u regulativi lekova u odnosu na tradicionalno poslovanje, koje su detaljnije opisane
u poglavlju 4.
7.1. Naučni i stručni doprinosi disertacije
U okviru doktorske disertacije dat je celovit prikaz problema koje je potrebno rešavati prilikom
razvoja jedne e-usluge Srbije. U disertaciji je dat predlog rešenja razvoja e-poslovanja u
regulativi lekova, kao jednog informacionog podsistetma e-uprave Srbije. Rad na doktorskoj
disertaciji je rezultovao sledećim naučnim doprinosima:
 Metoda za razvoj e-usluge, koja omogućava modeliranje realnih sistema i podsistema i
implementaciju, i koja rezultuje razumljivim modelima koji se mogu efikasno menjati, distribuirati
i postavljati na različite računarske platforme i operativne sisteme [148, 171].
 Metoda za modeliranje i analizu poslovnih procesa u sistemu e-poslovanja u regulativi
lekova, koja omogućava generisanje modela za bilo koju od G2G, G2B, G2C ili G2E
konfiguraciju. Metoda koristi inkrementalno iterativni pristup u projektovanju i osim u regulativi
lekova, može se primeniti u ostalim segmentima e-uprave i e-zdravstva [146,171,172].
 Referentni model e-poslovanja u regulativi lekova, kao podsistem e-uprave, sa svim
relevantnim procesima, vezama, ulazima i izlazima. [145,173].
 Metamodel procesa e-poslovanja u regulativi lekova u okviru e-uprave, koji omogućava
kreiranje modela bilo koje mreže, kako na globalnom nivou mreže, tako i na nižim nivoima
procesa [145,148,171].
 Ciklus projektovanja OLAP sistema e-poslovanja u regulativi lekova u e-upravi [142].
 Konkretni modeli, skladište podataka i data mining za glavne procese u e-poslovanju u
regulativi lekova, kao podsistema e-uprave [148,171].
 Okvir i model za projektovanje SOA BI kompozitnih aplikacija u regulativi lekova
 Web portal e-poslovanja u regulativi lekova u okviru e-uprave, za unapređeno upravljanje
poslovnim procesima u relanom vremenu [63,67,147,167,174].
Rezultati rada na doktorskoj disertaciji objavljeni su u više radova u časopisima i saopšteni su

na više naučnih skupova u zemlji i inostranstvu. Jedan od radova [148] objavljen je u jednom od
vodećih časopisa u oblasti primene informacionih tehnologija u farmaciji – ”Drug Information
Journal”, koji je na SCI-e listi, a koga izdaje ”Drug Information Association”, USA. Rezultati
rada, koji se odnose na tržište lekova u Srbiji, nastali korišćenjem e-poslovanja u regulativi
lekova, publikovani su u knjigama „Promet i potrošnja lekova” i „Nacionalni registar lekova”
[155,157,158,159], čiji je izdavač Agencija za lekove i Helicon Publishing, Beograd. Rad na
doktorskoj disertaciji je rezultovao sledećim stručnim doprinosom: Izgradnja i
implementacija web softvera za razvoj e-poslovanja u regulativi lekova, kao jednog
podsistema e-uprave Srbije, koji je implementiran u Agenciji za lekove, a primenjiv je kako u
privrednim, tako i neprivrednim organizacijama različitog nivoa u državnoj upravi, farmaciji i
zdravstvu Srbije [147,167].
8. Zaključak i dalji pravci istraživanja
Razvojem e-poslovanja u regulativi lekova, kao podsistema e-uprave Srbije, obezbeđuje se

jedinstveno okruženje za komunikaciju, bolja informisanost o lekovima, edukacija preko
Interneta za zdravstvene radnike, kao i efikasnije poslovanje u zdravstvu i farmaciji i
ostvarivanje koncepta e-uprave u segmentu regulative lekova. Prihvatanje e-poslovanja u
regulativi lekova, kao jednog segmenta e-uprave, pred svaku organizaciju u farmaciji i zdravstvu
postavlja zadatak da uporedo sa razvojem IT, radi na uvođenju ili poboljšanju e-poslovanja.
U okviru ove disertacije, pored razvoja informacionog društva i e-uprave Srbije, kao i kratkog
pregleda e-poslovanja u farmaciji i zdravstvu u Srbiji, dat je predlog metodologije za razvoj e-
poslovanja u regulativi lekova, kao podsistema uprave u Srbiji, što sa jedne strane unapređuje
proces projektovanja sistema e-uprave i e-poslovanja u regulativi lekova, a sa druge podiže

nivo kvaliteta poslovnih procesa u mrežama državnih organa, čime se ostvaruje pozitivan
sinergijski efekat. Metodologija za razvoj e-uprave, koja je izložena u Poglavlju 4, zasniva se na
primeni metoda i tehnika koje se koriste u e-upravi, a koje su detaljnije opisane u Poglavlju 3
ove disertacije, na principima realizacije (pristup svima, sprečavanje digitalne podele, zaštita
ljudskih prava, bezbednost i zaštita privatnosti, otvoren sistem, koheretnost i funkcionalna
jedinstvenost, autnomija u razvoju, fleksibilna i moderna rešenja) i na korišćenju standarda
bezbednosti i pravnih aspekata primene e-poslovanja. U disertaciji je prikazan i konkretan
primer primene navedene metodologije, i to u Agenciji za lekove, kao javnoj agenciji Srbije. U
Poglavlju 6 je ukratko opisan razvoj e-poslovanja u regulativi lekova. Navedena metodologija i
dijagrami se , osim u projektu e-poslovanja, regulativi lekova i u drugim projektima u okviru
razvoja e-uprave i e-zdravlja Srbije, mogu primeniti i kao obrazac za razvoj sličnih sistema. U
tezi je posebna pažnja posvećena sledećim aspektima za specifikaciju sistema e-uprave u
segmentu regulative lekova: struktura sistema e-uprave u segmentu regulative lekova, brža i
bolja saradnja, integracija i vizuelizacija relevantnih informacija pomoću modela zasnovanom na
modernim internet tehnologijama, poput web servisa, a primenom modela projektovanja i
šablona dizajna sistema e-uprave za podršku G2G, G2B, G2C i G2E mrežama, kao i povećanje
kvaliteta usluga i poboljšanje efikasnosti, transparentnosti, odgovornosti i efektivnosti rada
državne uprave. Postizanje efikasnije i jeftinije državne uprave zahteva odstupanje od
uobičajenih samostalnih računarskih sistema državnih organa i dovodi do spajanja državnih
organa u jednu virtuelnu celinu. Sa aspekta kvaliteta usluga, koji se nudi javnosti u e-upravi,
mogu se identifikovati tri nivoa: dostupnost samo statičkih informacija na Internetu (bez
mogućnosti elektronske interakcije s državnom upravom), komunikaciono-interaktivni servisi,
(razmenjivanje elektronskih poruka ili jednostavnih aplikacija za međusobnu komunikaciju) i
transakciono-integracioni servisi (gde se primenjuju složene i specijalizovane transakcije
između različitih državnih organa).
Metodologija za razvoj e-usluge, metoda za modeliranje i analizu poslovnih procesa i referentni
model e-poslovanja u regulativi lekova, kao jednom od podsistema e-uprave, metamodel
procesa e-poslovanja u regulativi lekova u okviru e-uprave, cilklus projektovanja sistema e-
poslovanja u regulativi lekova u mreži e-uprave i web portal e-poslovanja u regulativi lekova,
predstavljaju glavne naučne doprinose doktorske disertacije. Izgradnja web softvera za razvoj
e-poslovanja u regulativi lekova, kao jednog podsistema u e-upravi Srbije implementiranog u
Agenciji za lekove, kao i publikacija koja nastaje korišćenjem ovog softvera („Promet i potrošnja
lekova“) predstavljaju glavne stručne doprinose ove doktorske disertacije.
Rezultati rada na doktorskoj disertaciji objavljeni su kroz radove u više stručnih i naučnih
časopisa i saopšteni na više naučnih skupova kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Rezultati
doktorske disertacije (razvijeni model i prateći softver) mogu imati široku praktičnu primenu u
različitim organizacijama u državnoj upravi i zdravstvu Srbije, a i u drugim zemljama u Evropi i
svetu. Modeli i softversko rešenje su razvijeni korišćenjem najnovijih dostignuća iz oblasti
upravljanja, e-poslovanja i web softvera i dizajnirani u skladu sa realnim zahtevima poslovanja.
Obzirom na činjenicu da je najveći deo troškova organizacija u e-upravi vezan za G2G, G2C i
G2B procese i da je uspešno upravljanje procesima jedan od preduslova za opstanak na tržištu,
referentni procesni model i BI portal mogu dati svoj doprinos upravo u ovim segmentima, kroz
bolju povezanost, integraciju podataka, pristup informacijama u realnom vremenu i efikasniju
kolaboraciju.
Rezultati istraživanja (modeli procesa, metode i tehnike, web portal, itd.) se mogu primeniti
kao pojedinačni elementi, ali i u celom sistemu e-uprave, što daje i najbolje rezultate. Model
poslovne inteligencije primenljiv je u različitim oblastima e-uprave i u G2G, G2B i G2C mrežama
različite složenosti. Kompozitna i otvorena arhitektura web portala pruža mogućnost za
implementaciju/kreiranje prilagodljivih, fleksibilnih, integrisanih i bezbednih BI rešenja. Modele
G2G, G2B i G2C procesa, data mining i data warehousing za glavne procese mogu poslužiti
kao najbolja praksa i šablon, što skraćuje vreme potrebno za implementaciju i uvodi nivo
standardizacije olakšavajući integraciju sistema i kolaboraciju. Zahvaljujući osobinama BI
portala, kao što su prilagodljivost, integracija, personalizacija, modularnost, šabloni, ugrađeni
sistem bezbednosti i podrška za web servise, ovu aplikaciju je moguće primeniti kao
samostalno rešenje ili integrisati sa postojećim sistemima u e-upravi. Ovo čini portal e-
poslovanja u regulativi lekova pogodnim rešenjem za primenu u realnim uslovima i G2G, G2B i
G2C mrežama. Evaluacija i testiranje rezultata istraživanja su izvršeni u praksi i to u podsistemu
e-uprave koji se odnosi na e-poslovanje u regulativi lekova. Implementacija rešenja je
sprovedena u Agenciji za lekove, kao javnoj agenciji Srbije. Softversko rešenje se pokazalo kao
pouzdano, bezbedno, fleksibilno i korisno u smislu povećanja efikasnosti i efektivnosti
zaposlenih i donošenje odluka na osnovu pravih i pravovremenih informacija. U prilog ovome
idu i činjenice da je softversko rešenje dobilo status inovacije u Agenciji za lekove i da je web
portal Agencije za lekove uvršten u okviru sistema e-uprave Srbije. Doktorska disertacija otvara
mogućnosti za dalja istraživanja, koja se odnose na primenu BI, metoda životnog ciklusa,
agilnih metoda i SOA u e-poslovanju u regulativi lekova i medicinskih sredstava. To se odnosi
pre svega na moguću primenu - nelinearnog upravljanja projektima, Larmanove metode, agilnih
metoda, SOA i BMP, kao i modela data mining-a i data warehousing za procese u e-upravi.
Unapređenje e-poslovanja u regulativi lekova, kao podsistema e-uprave imao bi za cilj:

razvoj interfejsa i podrške za specifikaciju modela kroz interakciju sistema sa građanima,
privredom, zdravstvom i farmacijom i drugim državnim organima, podršku usvojenim
standardima modeliranja, integrisanje e-poslovanja u regulativi lekova, sistema e-uprave, e-
zdravstva i e-farmacije Srbije, primenu metoda i tehnika životnog ciklusa, koje su predstavljene
u tezi, agilnih metoda i primenu SOA, BI i BMP. U oblasti BI, istraživanja su se najvećim delom
odnosila na određene segmente, alate i tehnologije. U disertaciji se ovim problemima pristupilo
pre svega sa aspekta domena (poslovanja i poslovnih procesa), prezentacije (portal) i
adaptivnosti (fleksibilnost i prilagodljivost aplikacije). Primena SOA, koja je detaljnije opisana u
disertaciji, omogućava kreiranje nove vrste kompozitnih BI aplikacija, koje objedinjuju
informacije i korisnike iz čitave mreže u e-upravi u jednu integrisanu celinu. Kao predlog
konkretnih mera u daljem istraživanju, razvoju i unapređenju e-uprave u Srbiji i razvoju e-
poslovanja u regulativi lekova, kao podsistemu e-uprave, mogu se navesti sledeće aktivnosti:
- Realizacija i implementacija e-uprave, što će omogućiti pozicioniranje Srbije i nivoa

razvijenosti njenih e-usluga, u odnosu na zemlje u okruženju, kao i realizacija i implementacija
e-poslovanja u regulativi lekova i uključivanje svih poslovnih procesa u regulativi lekova u okviru
projekta e-uprava Srbije, što će omogućiti bolje pozicioniranje Agencije za lekove u odnosu na
zemlje u okruženju;
- Harmonizacija zakonodavstva Srbije sa zakonodavstvom u EU;
- Unapređenje infrastrukture e-uprave u Srbiji i unpaređenje svih postojećih servisa, tako da
se može uključiti veći broj korisnika e-usluga Srbije, uz lakši pristup internet servisima, po
povoljnijim cenama, sa svakog mesta. To podrazumeva i unapređenje infrastrukture e-
poslovanja u regulativi lekova, kroz ispunjavanje svih kriterijuma uspešnog projekta e-uprave:
skalabilnost, pouzdanost i fleksibilnost. Bolja telekomunikaciona infrastruktura u Srbiji, koja bi
omogućila građanima, privredi i državnim organima jeftin i brz pristup e-uslugama, kao i
bezbednosnu infrastrukturu, čime se obezbeđuje sigurnost i zaštita podataka, privatnost
građana (pacijenata) i izgrađuje njihovo poverenje;
- Obezbeđenje pristupačnog i bezbednog pristupa javnim servisima u regulativi lekova,
uz korišćenje međusobno prihvaćene elektronske identifikacije i svih zakonskih preduslova;
- Kao jedan od neophodnih faktora u cilju unapređenja i pridobijanja većeg broja korisnika jeste
promocija, i na taj način informisanje građana i privrednih subjekata o svim promenama koje
se dešavaju u državnoj upravi, a posebno u segmentu koji se odnosi na regulativu lekova;
- U delu koji se odnosi na razvoj e-poslovanja u regulativi lekova, kao jednog podsistema e-
uprave Srbije, potrebno je omogućiti da informacije budu transparentniije, a to će se omogućiti
upotrebom IKT. Prvi korak treba da bude omogućavanje građanima da prate status
dokumenata, koje se odnose na sve poslovne procese u regulativi lekova, koji su opisani u
šestom poglavlju ove disertacije;
- Integracija e-uprave Srbije, e-zdravstva Srbije i e-poslovanja u regulativi lekova, što bi

omogućio podnošenje dokumenata i praćenje njihovog statusa preko sajta Vlade Srbije, a ne
direktno preko Agencije za lekove, kakva je situacija u ovom trenutku, što bi doprinelo boljem
upravljanju dokumentima i zapisima u državnoj upravi i zdravstvenom sistemu Srbije, koji treba
da je otvoren, fleksibilan, konfigurisan i user-friendly sistem. Za farmaceutsku industriju, ali i za
Agenciju za lekove je od velikog značaja da se model i softver, koji su prikazani u ovoj
disertaciji, primene i u razvoju aplikacije kojom bi se podnosila dokumentacija za dobijanje
dozvole za stavljanje leka u promet i CTD, elektronskim putem, što bi omogućilo i bolje
upravljanje dokumentacijom, kao i praćenje statusa leka u procesu dobijanja dozvole za isti.
Ovo bi omogućilo i integraciju sa drugim informacionim sistemima u farmaceutskoj industriji, kao
i mogućnost automatizacije integrisanih procesa.
Za budućnost e-uprave i e-poslovanja u regulativi lekova u Srbiji je od važnosti da se koriste

iskustva drugih zemalja, uz sagledavanje njihovih uspeha i neuspeha, kao i prilagođavanje tog
znanja karakteristikama socio-ekonomskog ambijenta u Srbiji. Podjednako je važna i saradnja
sa Ministarstvom zdravlja i Vladom Srbije, jer se na taj način dolazi do rešenja koje informacioni
podsistem e-poslovanja u regulativi lekova integriše u celokupan informacioni sistem e-uprave
Srbije, u jednu jedinstvenu arhitekturu, do koje se dolazi zajedničkim radom i dogovorom svih
zainteresovanih strana, počevši od Vlade, preko nevladinog sektora, akademskih institucija, pa
do samih građana.
Zajednički rad na izgradnji IKT infrastrukture ne samo da obezbeđuje interoperabilnost u

razmeni podataka i informacija, već daje i mogućnost boljeg angažovanja oskudnih ljudskih i
finansijskih resursa, neophodnih za izgradnju savremenog informacionog društva. Na taj način
se gradi osećaj zajedništva i jedinstvenosti ciljeva, postiže kooperativnost i na drugim poljima,
što sve rezultira povoljnom društvenom klimom. Razvojem e-poslovanja u regulativi lekova
obezbeđuje se: jedinstveno okruženje za komunikaciju, edukacija preko Interneta, efikasnije i
efektivnije pružanje informacija o lekovima i efikasnije poslovanje i ostvarivanje koncepta e-
uprave u segmentu regulative lekova.
Iako je uticaj usredsređen na nacionalni nivo, e-uprava će svoje najbolje performanse pokazati
kada bude istupila na međunarodni nivo i kada više ovako uređenih administracija ostvari
međusobnu saradnju. Tada će se videti prave vrednosti takvog načina organizovanja država,
odnosno uštede novca i vremena, kao i pristup već sada najcenjenijoj i najtraženijoj robi –
informaciji. Čini se da za razvijenije zemlje ni taj trenutak nije predaleko.
Nadamo se da će u skorijoj budućnosti većina ljudi i u našoj zemlji moći a koristi pogodnosti e-
uprave. Međutim, to svakako mora biti praćeno sveukupnim tehnološkim i ekonomskim
razvojem. Tek tada ćemo postati svesni svih potencijala i prilika koje e-uprava donosi.
Literatura
1. Feed Back. Information Communications Technology for Development. Essentials. Evaluation
Office. Number 5. September 2001. dostupno na http://www.apdip.net.
2. Victor H, Pooler, David J and Farney, Samuel D. Global purchasing and s0upply - Fullfil the
Vision. Second Edition. Boston: Kluwer Academic Publishers. 2006.
3. Tylor A David. Supply Chains: A Manager's Guide. Boston: Addison Wesley. 2003.
4. Pantović V., Dinić S., Starčević D. Savremeno poslovanje i Internet tehnologije. Beograd:
Energoprojekt – InGraf. 2002.
5. Ivković M., Radenković B. nternet i savremeno poslovanje. Beograd: Tehnički fakultet

"Mihajlo Pupin". 1998.
6. Milovanović Goran. Internet i globalizacija: zavojite staze ka Informatičkom društvu.

Seminarski rad. Beograd: Centar za proučavanje IT, Beogradska otvorena škola. 2003.
7. Pocajt V., Tošić D. Internet poslovanje posle 2000. godine. Grupa autora INI. Beograd. 2000.
8. Internet prezentacija: www.ideasoft.co.yu
9. Internet prezentacija: www.emagazin.co.yu
10. Ganci John, i drugi. e-Commerce Patterns Using WebSphere Commerce Suite. NC: IBM
RedBooks. 2004.
11. New Steve and Westbrook Roy. Understanding Supply Chains - Concepts, Critiques, and
Futures. New York : Oxford University Press. 2004.
12. Gibson Peter R, Edwards Janet. The Strategic Importance of E-commerce in Modern
Supply Chains. [author] Mehdi Khosrow-Pour. Advanced Topics in Electronic Commerce,
Volime 1. Idea Group Publishing. 2005.
13. Dertouzos M. What will be: How the new world of information systems will change our lifes.
San Franciso: Harper Edge. 2000.
14. Mayer A, Taylor P. E-commerce an introduction. Computing and Control Engineering

Journal. 2001.
15. NerveWire. Collaborative Commerce: Compelling Benefits, Significant Obstacles. Newton:

NerveWire. 2004.
16. Ferreira J. Directions in Collaborative Commerce: Managing the Extended Enterprise. New
York: Deloitte Research. 2004.
17. Chopra Sanil, Meindl Peter. Supply Chain Management: Strategy, Planning and Operation.
Prentice Hall. 2001.
18. Li Eldon J, Du Timon C. Collaborative Commerce. Advances in Electronic Business. Volume

1. London: Idea Group Publishing. 2005.
19. Stefanović Nenad D. Razvoj informacionog sistema za upravljanje lancima snabdevanja u

Internet/intranet okruženju. Magistarska teza. Beograd: FON, 2003.
20. Flower Alan. Modelling, simulation and innovative design in complex adaptive business
management systems. Business Management. 2006.
21. Internet prezentacija: www.vps.ns.ac.yu
22.Paul Phillips. E-business strategy, text and cases. McGraw-hill Education. 2003.
23.James D. McKeen, Heather A. Smith. Making IT happen, critical issues on IT management.

John Wiley & Sons, Ltd. England. 2003.
24. Lambert Douglas, Cooper Martha, C. Pagh, Janus D. Supply Chain Management:
Implementation Issues and Research Opportunities. The International Journal of Logistics.
1998.
25.Milić Tamara. Upravljanje znanjem kroz virtuelno društvo. Seminarski rad. Beograd: FON,
2005.
26. Tylor David A. Supply Chains: A Manager's Guide. Boston, MA: Addison Wesley. 2003.
27. Strategija razvoja informacionog društva u Srbiji, Sl. glasnik RS, 87/2006. dostupno na
http://www.rzii.gov.rs/
28. Strategija razvoja sektora telekomunikacija u Srbiji u periodu od 2006-2010. godine.

Beograd, Jul 2006, dostupno na www.bos.rs.
29. Internet World Stats. Internet Usage in the World, dostupno na

http://www.internetworldstats.com/stats4.htm#europe, 2009. Miniwatts Marketing Group.
30. Internet prezentacija: http://www.wikipedia.org/
31.The Working Group on E-Government in the Developing World. Roadmap for E-government
in the Developing World. 2002, (str. 15).
32.Christian Wagner, Karen Cheung, Fion Lee, Rachael Ipiscw. Enhancing E-Government in
Developing Countries: Managing Knowledge through Virtual Communities, Department of
Information Systems. City University of Hong Kong.
33.Thomas B. Riley. E-Government – The Digital Divide And Information Sharing: Examining
The Issues. Commonwealth Centre for E-Governance.
34. Doc. dr Vojkan Vasković. E-poslovanje u javnoj upravi (predavanja). Beograd: FON. 2008.
dostupno na www.fon.rs.
35. Pedro G. Gonnet. The Future of Informatics as Scientific Discipline. upgrade the European
Onlajn Magazine for the IT Profesional. Vol II, No. 4. August 2001. dostupno na
http://www.upgrade-cepis.org
36. D. Atkinson Dr Robert. Digitalna vlada: Sledeći korak u rekonstruisanju Savezne vlade.
Beograd. 2000.
37.Gandhi Sanjiv. E-government initiative at city of Orlando: Current trends and future
directions. Orlando. 2001.
38.Ivet Tooy. Action Plan for 1999-2001. Electronic Government: Cross-sectoral Development
of Information Technology in Central Government Administration. Government of Norway.
Ministry of Labour and Government Administration. Boston. 2002.
39. Pérez-Villaplana Juan. Technology for e-Government: A Study Case. Vol. IV, issue no. 2
Cepis by Novatica. Španija 2003.
40. Milić T. Implementacioni aspekti u razvoju eDemokratije. Magistarska teza. Beograd: FON.
2009.
41. Numerics Visual. The Problem with Portals - Envisioning the best technologies for the
Enterprise Information Portal. 2006.
42. Brief Tacit Executive. Enterprise Portals: The Critical Human Dimension. Tacit Knowledge
Systems, Inc. 2007.
43.Nenad D.Stefanović. Razvoj modela poslovne inteligencije u adaptivnim e-business (B2B)

mrežama. Doktorska disertacija. Beograd: FON. 2008.
44. Harts Doug. Microsoft Office 2007 Business Intelligence. McGraw-Hill. 2008.
45. Mazinjanin Đorđe. Metode komunikacije vlade i građana u e-poslovanju gradske uprave.
Magistarska teza. Beograd: FON. 2007.
46. Simić D. Tehnike zaštite u računarskim mrežama, Beograd: FON, 2002. dostupno na
http://www.fon.rs
47. Dejan Levaja. Firewalls-fizičke topologije. Časopis "Internet ogledalo", broj 50, "Ogledalo",
Agencija za izdavačku delatnost, marketing i propagandu (str. 116-117).
48. Dejan Levaja. Firewalls-šraf u mehanizmu. Časopis "Internet ogledalo", broj 49, "Ogledalo",
Agencija za izdavačku delatnost, marketing i propagandum (str. 86-88).
49. Vasković V. Internet u javnoj upravi. Beograd: FON 2004, dostupno na www.fon.rs.
50. Branislav Anđelić. E-uprava, Elektronska drzavna administracija u Srbiji. Vlada Republike
Srbije. Agencija za unapređenje državne uprave. Beograd, april 2002, dostupno na
http://www.netcentar.org
51. Republički Zavod za informatiku i internet. Unapređenje, razvoj i standardizacija Internet

prezentacija državnih organa, Analiza stanja internet prezentacija državnih organa Republike
Srbije. 2007. Beograd. dostupno na www.rzii.gov.rs
52. Zeigler P. B. Theory of modeling and Simulation. Wiley. NY. 1976.
53. Barać Dušan. E-poslovanje u javnoj upravi. Beograd 2006. dostupno na www.fon.rs.
54.UNDP Global Human Development Report 2001, dostupno na www.undp.org
55. Zvonimir Stojčić. Elektronska razmena podataka i EDIFACT standardi. Centar za razvoj
poslovanja. Beograd. 1998.
56. Dr Milan Kukrika. Novi standardi bezbednosti sistema na Internetu, Zbornik sa Seminara:
„Finansije i bezbednost na Internetu: Novi pravci”. INI inžinjering.Beograd. 27.02.2004, (str. 7/1
– 7/9).
57. Dr Petar Kočović. Regulativa razvoja 802.11 u SAD. Časopis "Internet ogledalo". broj 49.
"Ogledalo", Agencija za izdavačku delatnost, marketing i propagandu, (str. 82-85).
58. Republički Zavod za informatiku i Internet. Upotreba IT u Srbiji 2005. decembar 2006.
Beograd. dostupno na http://www.rzii.gov.rs/
59. Republički Zavod za informatiku i Internet. Upotreba IT u Srbiji 2006, 2007. Beograd.
dostupno na http://www.rzii.gov.rs/
60. Republički Zavod za informatiku i Internet. Upotreba IT u Srbiji 2007, 2008. Beograd.
dostupno na http://www.rzii.gov.rs/
61. Republički Zavod za informatiku i internet. Preporuke za izradu Web lokacija državnih
organa, organa lokalne samouprave i javnih službi. 2004. Beograd. dostupno na www.rzii.gov.rs
62. Mirjana Martinov–Cvejin. Zdravstveni informacioni sistem, Menadžment u zdravstvenim

ustanovama. Evropski Centar za mir i razvoj (EPCD) Univerziteta za mir Ujedinjenih Nacija.
1998. (str. 243-254)
63. Patafta S., Stojadinović T. Pravni aspekti primene e-poslovanja u Zavodu za farmaciju
Srbije. Četvrti Simpozijum o elektronskoj trgovini „E-TRGOVINA”. Palić . 21-23 April, 2004.
64. Tatjana Stojadinović. E-poslovanje u regulativi lekova. Magistarski rad. Beograd:FON. 2004.
65. Prof.dr Mirjana Drakulić. IT u zdravstvu i zaštita podataka. Skripta sa Specijalističkog

seminara "Menadžment u zdravstvu". Beograd: Institut za menadžment, FON. 2002.
66. Mr Zoran Cvetojević. Farmaceutska industrija i 21 CFR Part 11. Zbornik radova sa 8
Kongresa JISA. Herceg Novi. 2003.
67. Stojadinović T., Patafta S. Zaštita podataka preko Interneta u Zavodu za farmaciju Srbije.
Četvrti Simpozijum o elektronskoj trgovini „E-TRGOVINA”. Palić. 21-23 April, 2004.
68. Olga Savković. Poboljšavanje poslovnih procesa. Beoknjiga. Beograd. 2007.
69. Lamminen H, Niiranen S, Niemi K, Mattila H, Kalli S. Health-related services on the internet.
Journal of Medical Informatics and the Internet in Medicine. 2002. (27:13–20).
70. Chaffey D. E-bussiness and E-commerce Management, Second Edition - Strategy,

Implementation and Practice. FT Pretince Hall. Pearson Education. 2004.
71. Prof.dr Milan Kukrika. Značaj e-poslovanja unutar preduzeća. Zbornik sa Seminara:
“Intranet i nove tehnologije-Instrument efikasnog poslovanja“. INI INŽENJERING. 25-
26.02.2004. (str.1/1 – 1/7).
72. Imran Qayyum. Ebusiness technologies and Trends in the Pharmaceutical Industry.
Dissertation. Management of technology. Massachusetts Institute of Technology. Sloan School
of Management. June 2003.
73. Web sajt: http://www.threesl.com/pages/reference/diagrams/Idef0-diagram.php
74. Kerzner H, Project Management. A Systems Approach to Planning, Scheduling, and

Controlling. Eighth Edition. Hoboken. John Wiley & Sons, Inc. 2003.
75. Republika Crna Gora. Sekretarijat za razvoj. Metodologija za upravljanje Egovernment

projektima. Podgorica. Decembar 2006. Dostupno na: www.vlada.cg.yu
76. Mario Špundrak. Upravljanje projektima-definicija i metododologije. VIPnet d.o.o. Zagreb.

77. Snežana Popović. Modeliranje poslovnih procesa u razvoju aplikacija e-poslovanja.

Magistarski rad. Beograd: FON. 2007.
78. Budgen, D. Software Design. Addison-Wesley. 2004.
79. IEEE Computer Society Professional Practices Committee. SWEBOK, Guide to the
Software Engineering Body of Knowledge. The Institute of Electrical and Electronics Engineers,
Inc. 2004.
80. Marko Branković. Primena Model Driven strategije razvoja softvera na ERP II sisteme.
Master rad. Beograd: FON. 2008.
81. Aleksandar Marković. Objektno orijentisane specifikacije, simulacionih modela baziranih na

znanju. Doktorska disertacija. Beograd: FON. 2000.
82. B. Radenković, A. Marković. Methodology for object-oriented specification of knowledge-

based simulation models on the WWW. Proceedings of the IASTED Conference, (Software
Engineering). Las Vegas. Nevada, USA. October 28-31. ISBN:0-88986-235-4.1998. (pp. 218-
221).
83. Internet prezentacija:
http://unpan1.un.org/intradoc/groups/public/documents/CAFRAD/UNPAN006617.pdf
84. Spriet A. J., Vansteenkiste. G.C. Computer-aided modeling and simulation. Academic
Press.1982.
85. Gordon G. Sistem Simulation. Prentice – Hall. New Jersey. 1978.
86. Weizenbaum J. Moć računara i ljudski um. Rad. Beograd. 1980.
87. Bartley P., Fox B. L., Scharge L. E. A Guide to Simulation, Springer-Verlag. N.Y. Berlin.
Haidelberg. 1987.
88. Haberl Stephen. Business Process Desciption Languages. dostupno na:

http://www.cis.unisa.edu.au/~cissh/research/webflow/bpdl.html
89. Kerschberg L. Methods for Information Systems Engineering: Knowledge Management and
E-business. Information Systems Department.George Mason University.
90. Paulk Mark i drugi. Key Practices of the Capability Maturity Model, Version 1.1, technical
report CMU/SEI-93-TR-025. Software Engineering Institute. Carnegie Mellon.
91. Ćirić Vidojko, Vlajić Siniša. Metode razvoja softvera. [URP - Metode razvoja softvera.ppt],
Beograd: FON. Materijali za postdiplomske studije. 2003. dostupno na www.fon.rs
92. Larman Craig. Applying UML and Patterns: An introduction to object-oriented analysis and
design. Prentice Hall. 1998.
93. IEEE. IEEE Std 610.12-1990 (R2002). IEEE Standard Glossary of Software Engineering
Terminology. 1990.
94. IEEE. IEEE/EIA 12207.0-1996//ISO/IEC12207:1995, Industry Implementation of Int.

Std.ISO/IEC 12207:95. Standard for Information Technology-Software Life Cycle Processes.
IEEE.1996.
95. McConnell Steve. Rapid Development. Redmond: Microsoft Press. 1996.
96. Wong C. A. Successful Software Development. IEEE Transactions of Software Engineering.

March.1984.
97. IBM. IBM Rational Unified Process: Best Practices for Software Development Teams.
Somers. NY: IBM Corporation. 2003. dostupno na: http://www.augustana.ab.ca/
98. Dejan Rančić. Razvoj informacionog sistema protivgradne odbrane korišćenjem RUP
metodologije. Elektronski Fakultet u Nišu.
99. Ana Grubišić. Analiza i oblikovanje računalnog sustava prema Rational Unified Process-u.
Seminarski rad. Fakultet elektrotehnike i računarstva, Sveučilište u Zagrebu. 2003.
100. Jovanka Cekić. Primena RUP metodologije u razvoju IS zasnovanih na web servisima i
J2EE tehnologiji. Simpozijum o operacionim istraživanjima, SIM-OP-IS 2003. Herceg Novi.
30.09-03.10.2003.
101. Vlajić Siniša. Formalizacija jedinstvenog procesa razvoja softvera pomoću uzora.
Doktorska disertacija. Beograd: FON, 2003.
102. Clements P., Parnas D. A Rational Design Process: How and why to Fake It. IEEE
Transactions on Software Engineering. Februar, 1986.
103. McConnell Steve. Software Estimation, Demistifying the Black Art. Microsoft Press, 2006.
104. McConnell S. Software Project Survival Guide. Microsoft Press. 1998.
105 Endres Albert, Rombach Dieter. A Handbook of Software and Systems Engineering.
Addison-Wesley. 2003.
106. J. Highsmith. Agile Project Management. Boston. MA: Addison-Wesley. 2004.
107. R. Thomsett. Extreme Project Management, Executive Report, Cutter Consortium. Vol.2.
No. 2. 2001.
108. Manifesto for Agile Software Development. http://www.agilemanifesto.org [28/02/2006].
109. M. Coram and S. Bohner. The Impact of Agile Methods on Software Project Management.
Proceedings of the 12th IEEE International Conference and Workshops on the Engineering of
Computer-Based Systems (ECBS’05). IEEE. 2005.
110. A. Cockburn. Crystal Light Methods. Dostupno na:
http://alistair.cockburn.us/crystal/articles/clm/crystallightmethods.htm [28/02/2006].
111. Quinn Kevin R. Establishing a Culture of Measurement – A Practical Guide to Business

Intelligence: nformation Builders. 2007.
112. Internet prezentacija: www.skladistenje.com
113. Panian, Ž., Klepac, G. Poslovna inteligencija. Masmedia. Zagreb. 2003.
114. Internet prezentacija: http://web.efzg.hr/dok//inf/panian/PI%20predavanja%20-%20dio

%201.pdf
115. Rose, Catherine M. SAP BW Certification - A Business Information Warehouse Study

Guide. John Wiley & Sons, Inc., 2002, dostupno na www.amazon.com.
116. Panian Ž., Poslovna inteligencija (predavanja), Ekonomski fakultet Zagreb, 2008/2009,
dostupno na: www.efzg.hr
117. Croom Simon, Romano Pietro, Giannakis Mihalis. Supply chain management: an analytical
framework for critical literature review. Elsevier. 2000. European Journal of Purchasing & Supply
Management.
118. Geunes Joseph i drugi. Applications of Supply Chain Management and E-Commerce
Research. Boston : Springer Science + Business Media, Inc. 2005.
119. Hancock John C, Toren Roger. Practical Business Intelligence with SQL Server 2005.
Addison Wesley Professional. 2006.
120. Biere Mike. Business Intelligence for the Enterprise. Prentice Hall PTR. 2003.
121. Intelligentes Business. Scheer, W A. 3-4, 2006. Technologie & management.
122. M. Zekić- Sušac. Skladištenje i rudarenje podataka. Dostupno na veb sajtu:

http://oliver.efos.hr/nastavnici/mzekic/nast_materijali/dss_razvoj/pogl4/P4_Skladistenje_ispis.pdf
123. Jackson J. Data Mining: A Conceptual Overview, Communications of the AIS. Volume 8,
(pp. 267-296)
124. Emig C., Weisser J., Abeck S. Development of SOA-Based Software Systems – an
Evolutionary Programming Approach. IEEE Computer Society (AICT/ICIW 2006).
125. Juric M. Business Process Execution Language for Web Services Second Edition. Packt
Publishing. 2006. ISBN 1-904811-81-7.
126. Havey Mike. Essential Business Process Modeling. O'Reilly. 2005. ISBN: 0-596-00843-0.
127. Rosen Mike. BPM and SOA: Where Does One End and the Other Begin? Wilson
Consalting Group. 2006.
128. Heinrich Claus. Apart or Die - Transforming Your Supply Chain into an Adaptive Business
Network. John Wiley & Sons, Inc. 2003.
129. Ferguson Mike. Developing a Service-Oriented Architecture (SOA) for Business

Intelligence. B-Eye-Network. 2007.
130. Poole John i drugi. Common Warehouse Metamodel - Developer Guide. John Wiley &
Sons. 2003.
131. Herger Mario. ESA and the Composite Application Framework - Add value to your existing
IT. Business Information. Technology & Infrastructure Forum. 2006.
132. Poozhikunnel Joseph. The X-Factor in SOA. Dostupno na: www.internet.com. 2006.
133. Pierson Harry. Beyond SOA. Microsoft. 2007.
134. Bartoo Jim, Elliot Timo. Introducing E-business Intelligence. Business Objects. 2006.
135. Keyser Chris. Composite Applications – The New Paradigm. Microsoft. The Architecture
Journal. 2007.
136. O'Relly Tim. What Is Web 2.0? O'Reilly. 2005.
137. Ferguson Mike. Web 2.0 and Business Intelligence: How Do They Fit Together. Intelligent
Business Strategies. 2007.
138. Booch G, Rumbaugh J, Jacobson I. The Unified Modeling Language User Guide. Addison-
Wesley Publishing Company. 1999.
139. Eriksson H-E., Magnus P, Business Modeling with UML: Business Patterns at Work. New
York: John Wiley & Sons, Inc. 2000-01.(480 p.).
140. Republika Crna Gora. Sekretarijat za razvoj. Metodologija projektovanja eGovernment

sistema. Podgorica. Decembar 2006, dostupno na: www.vlada.cg.yu
141. Republika Crna Gora. Sekretarijat za razvoj. Metodologija za mjerjenje uspješnosti razvoja
ID , Podgorica. Decembar 2006, dostupno na: www.vlada.cg.yu
142. Stojadinović T., Radonjić V., Solarović T. E-poslovanje Agencije za lekove i medicinska
sredstva Srbije, kao jedan segment E-Uprave Republike Srbije. X Međunarodni simpozijum
SYMORG. Zlatibor. 07-10 Jun. 2006.
143. Stojadinović T., Patafta S. Izrada i implementacija Internet biznis plana Zavoda za
farmaciju Srbije. Treći Simpozijum o elektronskoj trgovini „E-TRGOVINA”. Palić. 21-23 April,
2003.
144. Stojadinović T., Cvetić M. Značaj e-poslovanja u pružanju objektivnih informacija o

lekovima. Peti Međunarodni Simpozijum o elektronskoj trgovini „E-TRGOVINA ”. Palić. 20-22
April. 2005.
145. Stojadinović T. The Application of E-business in Improvement Business Processes in

Medicines and Medical Devices. 8th European Electronic Document Management Conference
"EDM, the Age of Reason". Prague. Czech Republic. December 2-4, 2007.
146. Stojadinović T. Primena G2G, G2C, G2B načina poslovanja u regulativi lekova u Republici
Srbiji. INFOFEST 2006, 13 Festival informatičkih dostignuća. Budva, Crna Gora. 24-30
Septembar. 2006.
147. Stojadinović T., Primena PHP i My SQL tehnologije za razvoj web servisa kao podrška
procesu pružanja informacija o lekovima, INFOTECH 2007, Vrnjačka Banja 30.05-02.06.2007;
148. Stojadinović T., Radonjić V., Radenković B. E-business in the Regualtions of medicines in
Serbia. Drug Information Journal. 2009.
149. World Economic and Financial Surveys Regional Economic Outlook, Europe. Reassessing
Risks. Regional economic outlook : Europe – [Washington, D.C.]: International Monetary Fund.
2008. dostupno na www.imf.org.
150. Republički zavod za zdravstveno osiguranje. Finansijski izveštaj Republičkog zavoda za

zdravstveno osiguranje za 2004. godinu. Dostupno na: http://www.rzzo.rs/



154. Lynn Doug. Business Intelligence, Data Integration, and Analytics: Keep It Simple, Keep It
Flexible. Meta Group. 2006.
155. Radonjic V. i drugi. Promet i potrošnja lekova lekova 2008. Agencija za lekove i medicinska
sredstva Srbije i Helicon Publishing. Beograd. Jul 2009.
156. Republički zavod za zdravstveni osiguranje. Finansijski izveštaj Republičkog zavoda za

zdravstveno osiguranje za 2008. godinu, dostupno na: http://www.rzzo.rs/
157. Radonjic V. i drugi. Promet i potrošnja lekova lekova 2007. Agencija za lekove i medicinska
sredstva Srbije i Helicon Publishing. Beograd. Avgust 2008.
158. Radonjic V. i drugi. Promet i potrošnja lekova lekova 2004-2005. Agencija za lekove i
medicinska sredstva Srbije i Helicon Publishing. Beograd. Oktobar 2006.
159. Radonjic V. i drugi, Promet i potrošnja lekova lekova 2006. Agencija za lekove i medicinska
sredstva Srbije i Helicon Publishing. Beograd. Jul 2007.
160. ISO/IEC 27001 Međunarodni standard, IT-Sigurnosne tehnike-Sistemi upravljanja

sigurnošću informacija-Zahtevi. prvo izdanje.15.10.2005.
161. Stanković Srećko. Internet call centar u funkciji e-poslovanja. Magistarska teza. Beograd:
FON. 2005.
162. Internet prezentacija: http://www.microsoft.com/msf
163. Hummingbird. Enterprise Information Portals-Meeting the Needs of Technology and

Business. 2007.
164. Ministarstvo zdravlja Republike Srbije. Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima ("Sl.
Glasnik republike Srbije", 84/2004). 2004. Dostupno na: http://www.alims.gov.rs/
165. Čupić M.,Ćamiliović S., Dulanović Ž., Filipović V., Levi-Jakšić Maja., Jovanović P., Žarkić –
Joksimović N., Mihajlović D., Milićević V., Milosavljević G., Radović M., Radojević Z.,
Menadžment. Beograd. 1996.
166. Bill McCarty. Osnove PHP 4. Kompjuter biblioteka. Čačak. 2001.
167. Stojadinović T., Ćurčić S. Razvoj Web aplikacija u regulativi lekova, VII Međunarodna
konferencija o elektronskoj trgovini i e-poslovanju „E-TRGOVINA 2007”. Palić. 18-20 April,
2007.
168. Tasić Lj. Farmaceutski menadžment i marketing. Nauka. Beograd. 2002.
169. Filipović V. Materijali sa predavanja „Menadžment u farmaciji”. Beograd: FON. 2008.
170. Tasić Lj. Materijali sa predavanja na poslediplomskim studijama “Farmaceutski

menadžment i marketing“, Beograd: Farmaceutski fakultet. 2008.
171. Stojadinović T., Metodološki okvir za razvoj e-poslovanja u regulativi lekova kao jedne od
e-government usluga Republike Srbije, INFOM, 2009, broj 31/2009, ISSN 1451-4397, str. 39-46
172. Cvetić M., Stojadinović T. Uređeni procesi u preduzeću kao preduslov za razvoj B2B
načina poslovanja. Peti Međunarodni Simpozijum o elektronskoj trgovini „ E-TRGOVINA ”. Palić.
20-22, April, 2005.
173. Stojadinović T., Cvetić M. Značaj elektronskog poslovanja u pružanju objektivnih

informacija o lekovima i medicinskim sredstvima. Peti Međunarodni Simpozijum o elektronskoj
trgovini „ E-TRGOVINA ”. Palić. 20-22 April, 2005.
174. Stojadinović T. Informatičko okruženje i razvoj elektronskog poslovanja u Zavodu za

farmaciju Srbije. Časopis JISA INFO. 2003. broj: 02/2003 (str. 117-120).
PRILOG
Prilog 1. Internet biznis plan Agencije za lekove

Internet biznis plan Agencije za lekove, koji je prikazan u prilogu rada u kratkim crtama, napisan
je korišćenjem modela Sm@rt, koji je namenjen definisanju marketing nastupa na Internet
prostoru naše zemlje. U ovom modelu proces e-marketinga predstavlja proširenje klasičnog
(tradicionalnog) marketinga.
1.1.Tradicija, lokacija i osnovna delatnost Agencije za lekove
Počeci obavljanja osnovne delatnosti Agencije za lekove (Tabela 1) datiraju iz perioda

neposredno posle Drugog svetskog rata, kada je pri Saveznom organu uprave, zaduženom za
poslove zdravstva, 1948. godine osnovan Savezni Zavod za ispitivanje i kontrolu lekova,
seruma, vakcina, kozmetike, sredstava za dezinfekciju, zubnog materijala, dijetetskih proizvoda,
medicinske opreme, medicinskog pribora, prirodnih i mineralnih voda i drugih materijala koji
služe u medicinske svrhe. Ovaj Zavod je skoro, prelaskom navedenih poslova na republički
nivo, postao Republički zavod za ispitivanje i kontrolu lekova, koji pod imenom Zavod za
farmaciju Srbije radi od 1960. godine.
Tabela 1. Profil Agencije za lekove
Naziv ustanove Agencija za lekove
Početak obavljanja delatnosti 2004. godina (od 1960. godine Zavod za farmaciju Srbije)
Osnovna delatnost Stavljanje lekova i medicinskih sredstava u promet
Poslovno sedište Vojvode Stepe 458, Beograd, Srbije
Agencija za lekove raspolaže sa dve međusobno povezane zgrade u obliku slova “L” na
1500m2, na lokaciji u predgrađu udaljenoj oko 10 km od centra Beograda. Zelena površina, koja
pripada Agenciji za lekove, pruža se na oko 3000 m2. Korisna površina, koja pripada
laboratorijskom sektoru, na oko 1000 m2, a ostatak čini administrativni deo. Na Slici 1 su
prikazane zgrade Agencije za lekove.
Slika 1. Zgrade Agencije za lekove
Agencija za lekove je nadležna da:
 izdaje dozvole za stavljanje u promet i vrši laboratorijsku kontrolu kvaliteta lekova i

medicinskih sredstava;
 izdaje dozvole za klinička ispitivanja lekova i medicinskih sredstava i vrši kontrolu

sprovođenja kliničkih ispitivanja;
 prati neželjene reakcije lekova i medicinskih sredstava;
 izdaje uverenja o primeni smernica Dobre kliničke prakse u kliničkim ispitivanjima lekova;
 izdaje uverenja za potrebe izvoza lekova i medicinskih sredstava u skladu sa preporukama

Svetske zdravstvene organizacije;
 odobrava uvoz neregistrovanih lekova i medicinskih sredstava za lečenje određenog

pacijenta ili grupe pacijenata, kao i lekova ili medicinskih sredstava za naučna istraživanja;
 vrši klasifikaciju lekova i medicinskih sredstava;

 vrši prikupljanje i obradu podataka o prometu i potrošnji lekova i medicinskih sredstava;
 daje informacije i predloge za racionalno korišćenje lekova i medicinskih sredstava;
 vrši povezivanje u međunarodne mreže informacija o lekovima i medicinskim sredstvima,

kao i povezivanje sa asocijacijama agencija;
 daje mišljenje za uvoz uzoraka leka i medicinskog sredstva, supstanci i drugih materijala koji
su potrebni u postupku dobijanja dozvole za promet [164].
Agencija za lekove аktivno učestvuje u razvoju farmaceutske delatnosti u Srbiji, izradi

podzakonskih propisa, daljoj dogradnji nacionalne politike u oblasti lekova i medicinskih
sredstava i međunarodnoj saradnji.
1.2. Poslovna filozofija, misija i organizacija Agencije za lekove
Portal, koji razvijamo pod radnim imenom www.alims.gov.rs bazira se na marketing filozofiji i
konceptima e-poslovanja. Poslovnu filozofiju baziramo na:
saradnji sa državnim organima, farmaceutskom industrijom i zdravstvom Srbije
informisanju i edukaciji farmaceutske industrije
stalnim kontaktima sa međunarodnim i nacionalnim organizacijama, kao što su Svetska

zdravstvena organizacija i Međunarodna konferencija za harmonizaciju
prisutnosti u javnosti, kroz medijske prezentacije i obezbeđenja konkurentske prednosti
 stalnom uvođenju nove tehnologije u poslovanje
 permanentnom stručnom usavršavanju kadrova i stvaranju efikasnih timova i
 informisanosti okruženja o misiji i ciljevima Agencije, kroz poslovno informacioni sistem.
Misija Agencije za lekove je obezbeđenje usluga: izdavanja dozvola, odobrenja i uverenja za

lekove i medicinska sredstva, kontrole kvaliteta lekova i medicinskih sredstava, koje ispunjavaju
zahteve, potrebe i očekivanja korisnika, zahteve zakona i drugih normativnih dokumenata.
Na Slici 2 je prikazana organizaciona šema Agencije za lekove.

Slika 2. Organizaciona struktura Agencije za lekove
1.3. Informatičko okruženje
Od 1995. godine, tadašnji, Zavod za farmaciju Srbije radio je na razvoju integrisanog

informacionog sistema, koji danas obuhvata sve poslovne funkcije Agencije za lekove: poslovna
funkcija obezbeđenja kvaliteta (unos INN-a, MGL-a, jedinjenja, preparata, proizvoda, hemikalija,
standarda, proizvođača, laboratorijske opreme, rezervnih delova, testova, operacija održavanja
i metoda), poslovna funkcija kontrole kvaliteta, poslovna funkcija skladištenja (skladištenje
uzoraka u radu, skladištenje materijala, hemikalija i rezervnih delova), poslovna funkcija
nabavke, poslovna funkcija nabavke usluga, poslovna funkcija održavanja…
U okviru razvoja informacionog sistema, aktivnosti su se odvijale u 4 oblasti: projektovanje

relacione baze u skladu sa zahtevima sistema kvaliteta, formiranje baze matičnih podataka,
nabavka opreme i sistemskog softwera, izrada aplikativnih modula.
Danas je informacioni sistem izgrađen, ali i dalje se radi na održavanju informacionog sistema i
računarske opreme. Težnja je ka stalnom osavremenjavanju računarske opreme i računarske
mreže.
Dobro konfigurisana računarska mreža i dobra Internet veza (bežična veza) predstavljaju važan
tehnički preduslov. Bogato iskustvo stečeno tokom petnestogodišnjeg rada, omogućilo je visok
stepen primene informacionih tehnologija u okviru ukupnog poslovanja ustanove. Integralni
informacioni sistem predstavlja računarsku podršku za kompletno poslovanje Agencije za
lekove, sastavni je deo sistema kvaliteta i omogućuje sistem otvorene distribuirane arhitekture i
realizuje se kao primarna TCP/IP.
Sistem omogućuje relacioni pristup svim podacima uz korišćenje softvera za upravljanje bazom
podataka ORACLE 9i.
Pravilnim projektovanjem i planiranjem računarske mreže, omogućeno je svim korisnicima da

efikasno i pravovremeno sarađuju u svim projektima i eksploatacionim aktivnostima kroz
pregled, izmenu i razmenu informacija, programa i podataka.
Sistem omogućava efikasan nadzor, upravljanje i kontrolu pristupa osetljivim podacima i opremi.
Kada je reč o organizacionom preduslovu, može se reći da zaposleni Agencije za lekove imaju
veliko interesovanje za korišćenje informacionih tehnologija, naročito Interneta i intraneta, a kao
izuzetno važna činjenica je velika podrška od strane menadžmenta Agencije.
Iako je struktura zaposlenih, uglavnom, sačinjena od farmaceuta, lekara, farmaceutskih

tehničara, laboratorijskih tehničara, statističara i administratora, skoro svi zaposleni rade na
računarima.
U Agenciji za lekove je organizovano sistemsko prikupljanje podataka o svim elementima

poslovanja, vezano za sve funkcije preduzeća, kako tehničke, tako i poslovne. To su dobri
preduslovi za primenu e-poslovanja.
Utvrđena je struktura i vrsta podataka koji će se prikupljati, za koju svrhu se to prikupljanje vrši,
određeno je gde će se podaci prikupljati i ko će podatke dostavljati. Propisani su obrasci za
prikupljanje podataka.
U informacionom sistemu su razvijene aplikacije za sve poslovne procese, čime je omogućena

potpuna informatička podrška u svakodnevnom radu.
Aplikacije svih poslovnih funkcija u Integralnom informacionom sistemu su prilagođene stvarnim

aktivnostima i baziraju se na postojećim standardnim operativnim procedurama.
Stoga, poslovni informacioni sistem prati sve zahteve standarda ISO 9001:2000, sam je deo
Sistema kvaliteta i neophodan je faktor u daljem unapređenju kvaliteta pruženih usluga [174].
Dakle, i organizacioni preduslovi za korišćenje e-poslovanja su ispunjeni.
1.4. Kadrovska opremljenost, tehnološka sposobnost
Menadžment Agencije za lekove teži stalnom obezbeđivanju neophodnih kadrovskih,

materijalnih i finansijskih resursa za: inovaciju znanja i sposobnosti zaposlenih,
osavremenjavanje analitičke i informacione opreme.
Odgovornu, složenu i raznovrsnu delatnost obavlja školovano, kvalifikovano, stručno i iskusno

osoblje.
Agencija za lekove se, u svojoj kadrovskoj politici trudila, da kada je u pitanju starosna struktura
kadrova, budu zastupljene sve tri starosne kategorije: mudrost iskusnih stručnjaka, inovativna
mladost i snaga zrelosti.
Agencija za lekove raspolaže najsavremenijom opremom, neophodnom za kontrolu kvaliteta

lekova i medicinskih sredstava, tako i za informatičku podršku svim procesima koji se obavljaju.
Neophodne kvalifikacije i kalibracije opreme, kao i procesi zaštite podataka na računaru se

redovno obavljaju, prema definisanim planovima.
1.5. Situaciona analiza
Osnovni zadatak ove faze je analiza faktora kao što su okruženje, tržište, konkurencija, kupci,
jer bez adekvatnih informacija o tržištu, preduzeće ne može da kreira efikasnu marketing
strategiju [168].
Prilikom istraživanja tržišta uočeno je da ciljna grupa uključuje proizvođače lekova, medicinskih
sredstava, uvoznika, zastupništva i predstavništva stranih preduzeća, ali i zdravstvene i
apotekarske ustanove.
Agencija za lekove je državni organ Srbije i svoje usluge pruža kako na nacionalnom, tako i na
međunarodnom tržištu.
Da bi se određeni lek stavio u promet, neophodno je da bude registrovan i da poseduje dozvolu

za stavljanje u promet. Da bi se strani lek prodavao i izdavao na domaćem tržištu, mora da
prođe postupak dobijanja dozvole za stavljanje leka u promet u našoj zemlji i da svaka uvezena
serija dobije pozitivan sertifikat o kvalitetu.
Za određene proizvode/usluge neće biti zainteresovani svi potrošači, već samo određene
grupe.
Pod ciljnim grupama podrazumevaju se potrošači, koji imaju jasno izražene potrebe za
određenim proizvodima i uslugama. Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima, Agencija za
lekove je ovlašćena da odobrava dozvole za stavljanje leka u promet. Time je sigurno da u
Republici Srbiji nema konkurencije, pa je nepotrebno istraživati analizu konkurencije.
U okviru zadatka procene pozicija preduzeća, koja učestvuju u ovom projektu, neophodno da
sagledati sopstvene snage i slabosti u internom, kao i šanse i pretnje u eksternom okruženju, tj.
proceniti sopstvenu poziciju, odnosno uraditi SWOT analizu.
Važno je i proceniti konkurentsku poziciju preduzeća (Tabela 2).
Tabela 2. SWOT analiza Agencije za lekove
Snaga Slabosti Mogućnosti Pretnje

kvalitet ponude usluga malobrojan tim ljudi radi Zdravstveni promenljivost tržišta
na razvoju e-poslovanja IS i e-uprava
liderska pozicija na tržištu promenljivost pravnih uslova
poslovanja
izgrađena distributerska nerazvijenost telekomunikacionih
mreža kao podrška on-line kanala
poslovanju
izgrađeni imidž preduzeća nerazvijenost internet infrastrukture
u zdravstvu i farmaciji
dostupnost informacija
iskustvo i tradicija
značajne reference
informacioni sistem i
internet
Iako je procenjeno da je nepotrebno raditi analizu konkurencije na nacionalnom tržištu, zbog

liderske pozicije Agencije za lekove, ipak je važno ispitati razvoj e-poslovanja Agencija za
lekove u Evropi i svetu.
Od velikog značaja je ustanoviti prednosti i slabosti njihovih web portala.
Pretraživanjem portala Agencija za lekove u okruženju naše zemlje, može se uočiti da,
uglavnom, sve zemlje rade na razvoju e-poslovanja u regulativi lekova.
Na primer, web portali Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije omogućavaju pretraživanje

lekova i medicinskih sredstava koji imaju dozvolu za stavljanje u promet, kao i pretraživanje
SmPC i PIL-ova.
Međutim, značajno je istaći, da se usluga „Promet i potrošnja lekova”, u mnogim zemljama ne

obavlja, kao aktivnost Agencije za lekove, već se obavlja kao aktivnost drugih zdravstvenih ili
državnih organizacija.
U nastavku je dat spisak nekih internet adresa Agencija za lekove u Evropi i svetu.
Agencija za lekove i medicinska sredstva Republike Slovenije

(Agency for Medicinal Products and Medical Devices of the (http://www.jaz.si)
Republic of Slovenia)
Agencija za lekove Italije (Agency for Medicinal products Italia) (http://www.agenziafarmaco.it)
Agencija za lekove i medicinska sredstva Republike Hrvatske
(Agency for Medicinal Products and Medical Devices, Republic (http://www.almp.hr)
of Croatia)
Nacionalna Agencija za lekove Austrije (Austrian National
(http://www.bmgf.gv.at)
Agency)
Nacionalna Agencija za lekove Belorusije (Byelorussian
(http://www.minzdrav.by)
National Agency)
Nacionalna Agencija za lekove Bugarske (Bulgarian National
(http://www.bda.bg)
Agency)
Nacionalna Agencija za lekove Danske (Danish Medicines
(http://www.dkma.dk)
Agency)
Evropska Agencija za lekove (European Medicines Agency) (http://www.emea.europa.eu)
Agencija za hranu i lekove USA (Food and drug administration) (http://www.fda.gov)
Agencija za lekove Islanda (Icelandic Medicines Control
(http://www.lyfjastofnun.is/page/enska)
Agency )
Agencija za lekove Irske (Irish Medicines Board) (http://www.imb.ie)
Agencija za lekove UK (Medicines and Healthcare products
(http://www.mhra.gov.uk)
Regulatory Agency)
Agencija za lekove Madjarske (National Institute of Pharmacy) (http://www.ogyi.hu)
Nacionalna Agencija za lekove Finske (National Agency for

(http://www.nam.fi)
Medicines)
Nacionalna Agencija za lekove Grcke (National Organization
(http://www.eof.gr)
for Medicines)
Nacionalna Agencija za lekove Norveske (Norwegian
(http://www.legemiddelverket.no)
Medicines Agency)
Nacionalna Agencija za lekove Poljske (Polish National Agency
(http://www.urpl.gov.pl)
)
Agencija za lekove Republike Srpske (Republic of Srpska Drug
(http://www.al.rs.ba)
Agency)
1.6. Izrada i implementacija marketing plana
Kroz ovaj proces se pokriva razvoj kompanijskog Web portala.
Marketing plan za ovaj portal se sastoji iz nekoliko tačaka: ciljevi marketing plana, analiza
statistika Internet tržišta, koja se može preuzeti iz Biznis plana, formulisanje specifične strategije
marketing komunikacije, kreiranje korporativnog identiteta firme (misija, vizija, logo, vizuelni
identitet, načini komunikacije sa komitentima putem Interneta), formiranje marketing tima, koji
obuhvata organizaciju ljudskih resursa, listu konkurentskih propusta i potencijalnih web sajtova
kao partnera.
Za procenu i izbor tehnologija je izabrana baza My SQL, poslovna logika PHP i web server
Appache. Ciljevi promocije na Internetu su da Agencija za lekove svojim postojećim klijentima
pruži usluge visokog kvaliteta, kao i da pridobije nove klijente. Agencija za lekove teži stalnom
ostvarivanju kontakta sa korisnicima usluga, a Web portal Agencije bi omogućio klijentima brže
informisanje o uslugama koje Agencija obavlja, kao i brže dobijanje informacija o lekovima. Cilj
postojanja našeg portala je promovisanje, kako na nekom od horizontalnih potala, tako i u
mnogim časopisima, specijalizovanim emisijama, emisijama vezanim za e-poslovanje u
farmaceutskoj industriji.
Logo Agencije za lekove je glavno obeležje, pojavljuje se kao zaštitni znak i njegovo simboličko
značenje sublimira istrajnu i jedinstvenu vezu života i naučnog istraživanja. Tokom
osmišljavanja zaštitnog znaka, pošlo se od toga da je u središtu poslova koje Agencija obavlja -
ispitivanje, što smo simbolizovali stilizovanim znakom pitanja (Slika 3). U isto vreme se može
posmatrati u tipografskom smislu, gde znak predstavlja stilizovano ćirilično slovo F (od
farmacija), tj.stilizovano latinično slovo P (od Pharmacy). Znak predstavlja kombinaciju
tipografije i stilizacije (lekovi pod lupom). Zaštitni znak se uvek pojavljuje u okviru poslovne
komunikacije kao što su: memorandumi, brošure, oglasi i sl. Zaštitni znak se sastoji od simbola i
naziva, koji zajedno čine jedinstvenu celinu.
Slika 3. Logo Agencije za lekove

1.7. Kontrolna faza
Kontrolna faza se bazira na statističkoj analizi web saobraćaja, koja predstavlja osnovu procesa
evaluacije prethodnih aktivnosti u razvoju modela. U slučaju da dobijeni rezultati nisu
zadovoljavajući, sugeriše se vraćanje na prethodnu fazu [169].
Prilog 2. Implementacija nastupa Agencije za lekove na Internetu
Tokom razvoja web portala Agencije za lekove prolazilo se kroz sledeće faze: planiranje portala
Agencije za lekove, definisanje strategije i infrastrukture e-poslovanja Agencije za lekove,
određivanje faktora, koji utiču na elektronsko okruženje Agencije za lekove i izbor tehnologije za
razvoj portala i razvoj web aplikacija [109].
2.1. Planiranje portala Agencije za lekove
Planiranje i dizajniranje portala utiče na kvalitet portala. Planiranje obuhvata definisanje: svrhe,
cilja portala, ciljne publike, alata i platforme, dizajna portala, navigacione šeme i vremena
potrebnog za razvoj, kao i cene razvoja. Internet biznis plan Agencije za lekove detaljno opisuje
ove komponente. Web portal Agencije za lekove bi omogućio dostupnost u istraživanju
informacija o lekovima i medicinskim sredstvima zakonodavnim organima i onima, koji odlučuju
o strategiji zdravstvene zaštite, razvoju farmaceutske zdravstvene zaštite, farmaceutske
industrije i obezbedio bi otvorenost ka društvu i građanima. Web portal Agencije za lekove bi
omogućio i bolju saradnju sa nacionalnim i međunarodnim organizacijama, kao i sa ostalim
segmentima zdravstva i farmacije. Dosadašnja istraživanja pokazuju da je u svetu veoma
aktuelno korišćenje e-poslovanja u ovoj oblasti i to posebno kod ustanova, koje se bave
izdavanjem dozvola za lekove i medicinska sredstva sredstava, što je formalizovano na nivou
EU.
Portal Agencije za lekove ima za cilj da bude informativni, edukativni i komercijalni, da

prezentira vrhunsku tehniku, da služi firmi i klijentima. Portal mora biti profesionalna
prezentacija. Korisnici moraju da se osećaju sigurno kako bi se zadržala njihova dobra
reputacija i bezbednost transakcija. Portal Agencije će korisnici moći da koriste kao kombinaciju
sledeća dva stava: slobodno korišćenje, koje omogućava navigaciju na bilo koju stranicu sa bilo
koje stranice i vođenje korisnika kroz nekoliko koraka ka svom cilju. Odstupanje od ovog
vođenja može da naruši efikasnost upotrebe portala. Dizajni na webu veoma brzo napreduju u
svojoj složenosti, a pažnju posetilaca je sve teže i teže zadržati. Pre same izrade portala,
neophodno je bilo odgovoriti na sledeća pitanja koja su vezana za dizajn portala:
1. Da li će portal biti baziran na HTML-u ili grafici? Portali bazirani na HTML-u su tipično
napravljeni od HTML teksta koji se nalazi na pozadini koja je ili jednobojna ili je sačinjena od
slika. Portali bazirani na grafici uglavnom koriste interfejs koji je grafički provokativniji i koji je
kreiran u grafičkim aplikacijama kao što su FireWorks ili Photoshop. Linkovi su često tekst u
grafičkom obliku (kao mapirana slika), a ne obična tekstualna usidrenja. Portal Agencije će
koristiti kombinaciju navedena dva stava.
2. Da li će se u izradi portala korisiti okviri? Upotreba okvira je bila opšta moda jedno vreme,
da bi nešto kasnije malo splaslo oduševljenje istima. Bez obzira na to što postoje potencijali za
dobru i lepu upotrebu okvira, pored svih iskušenja, uglavnom ih treba izbegavati. Isuviše mnogo
portala završava u postojećim okvirima, što uglavnom proizvodi jednu veliku zbrku. Pri izradi
portala Agencije za lekove težiće se da se manje koriste okviri.
3. Koji izgledi stranice će se koristiti? Dizajneri oduvek traže i uvek će istraživati načine da
prikažu svoje sadržaje na stranicama na drugačije načine. Iskristalizovale su se najupotrebljivije
stranice: one sa navigacionim poljem sa leve ili gornje strane i stranice koje se sastoje od
kolona sa linkovima na ostala mesta. Nekoliko stranica koriste i navigaciona polja sa desne
strane, međutim, korisnici su navikli da koriste pomenute tri vrste stranica i smatraju ih
najboljima za navigaciju.
4. Navigaciona šema - za početak je potrebno da se skiciraju stranice, koje će se koristiti u

sajtu, počevši sa početnom stranicom, a zatim se polako dodaju i ostale stranice. Može se
koristiti program Microsoft Visio ili Rational Rose.
2.2. Strategija e-poslovanja Agencije za lekove
Postoje razni modeli strategijskog procesa, ali ono što je zajedničko za sve su 4 nivoa
strategijskog procesa: Strategijska analiza, Strategijski ciljevi, Definisanje strategije i
Implementacija strategije [165].
Strategijska analiza obuhvata ukratko opisan profil ustanove, tradiciju ustanove, resurse
Agencije za lekove, analizu konkurencije, SWOT analizu, što je detaljno opisano u Internet
biznis planu Agencije za lekove. Strategijski ciljevi obuhvataju detaljno opisanu poslovnu
filozofiju, misiju i poslovne ciljeve, što je, takođe, opisano u Internet biznis planu. Definisanje
strategije predstavlja način, na koji će se ostvariti vizija i ciljevi. Kod odabira strategije,
neophodno je razmotriti: razvojne promene, organizacione promene, tehnička rešenja,.
Analizom resursa, analizom konkurencije i SWOT analizom su prikazane slabosti i prednosti
Agencije za lekove. SWOT analiza pokazuje da je nerealno očekivati potpuni razvoj e-
poslovanja sa trenutnim brojem ljudi u timu, pa bi prva faza razvoja bila razvoj informativne i
obrazovne strukture. Druga faza razvoja bi se odnosila na razvoj ostalih segmenata i potpun
razvoj e-poslovanja, a za šta bi bilo neophodno angažovati još članova u timu.
2.3. Infrastruktura e-poslovanja u Agenciji za lekove
Zaštićena mreža (intranet) je skup servera i radnih stanica Agencije za lekove povezanih
računarskom mrežom na koji se u potpunosti primenjuje politika bezbednosti i sigurnosti
podataka.
Demilitarizovana mreža/zona je skup servera Agencije za lekove, na kojima se nalazi deo

podataka informacionog sistema, koji su namenjeni trećim licima i kojima se prilazi putem
interneta.
Preko servera Agencije za lekove, je korisnicima informacionog sistema omogućen pristup

Internetu u skladu sa politikom bezbednosti i sigurnosti podataka.
Nezaštićena mreža je skup servera i radnih stanica Agencije za lekove na koji se ne primenjuje
politika bezbednosti i sigurnosti podataka i na kojoj je omogućen prilaz Internetu po principu -
dozvoljeno je sve što nije eksplicitno zabranjeno.
Konfiguracija softvera i mrežnih servisa obuhvata: Firewall servere, DNS servere, LDAP
servere/Domen kontrolore, Proxy servere, File servere, Database servere, Web servere, Mail
servere i Aplication servere.
Firewall je računar preko koga je dozvoljen prenos podataka u jednom ili u više pravaca. DNS je
server računar koji vrši prevođenje imena domena (www.alims.gov.rs) u adresu i obratno. LDAP
server je računar koji čuva podatke o korisnicima informacionog sistema. Proxy server je
računar preko koga se izlazi na internet, koji se izlaže riziku umesto korisnika informacionog
sistema i na kome se definišu pravila pristupa internetu od strane korisnika. File server je
računar na kome se nalaze nestruktuirani podaci u vidu „fajlova” koje generišu i/ili koriste
korisnici informacionog sistema. Database server je računar na kome se nalazi baza
struktuiranih podataka koje generišu i/ili koriste korisnici informacionog sistema. Web server je
računar na kome se nalaze podaci kojima se prilazi preko web browser-a (interni ili eksterni).
Mail server je računar koji vrši transfer e-mail poruka i/ili čuva e-mail poruke korisnika IIS-a
(interni ili eksterni e-mail). Aplication server je računar na kojem se nalaze aplikacije i “poslovna
pravila” preko kojih se komunicira sa database serverom. Zaštićena mreža je hardverski i
softverski odvojena od Nezaštićene mreže a softverski i hardverski preko Firewall-ova od
Demilitarizovanih zona. Demilitarizovana zona je hardverski i softverski odvojena od
Nezaštićene mreže a softverski i hardverski preko Firewall-ova od Zaštićene mreže i od
Interneta. Nezaštićena mreža je potpuno softverski i hardverski odvojena od Zaštićene mreže i
od Demilitarizovanih zona. Svi podaci informacionog sistema nalaze se u okviru Zaštićene
mreže. Pristup korisnika Internetu iz Zaštićene mreže vrši se isključivo preko Demilitarizovanih
zona. Prilaz podacima iz informacionog sistema moguć je isključivo na osnovu korisničkog
naloga. Organizovano je fizičko obezbeđenje objekta a posebno prostorija sa serverima. Svi
podaci iz informacionog sistema koji se nalaze u Oracle relacionoj bazi dnevno se backup-iraju i
čuvaju na dve međusobno prostorno udaljene lokacije u prostorijama Agencije za lekove.
Svi elektronski dokumenti generisani ili verifikovani od strane korisnika trajno se čuvaju na
„ogledalima” file servera. Svi podaci mrežnih servisa backup-iraju se posle svake promene.
Korisnici dobijaju privilegije na osnovu pismenih instrukcija nadležnih rukovodilaca. Korisnici
čuvaju svoje lozinke. Predstavljanje Agencije za lekove, odnosno potpisivanje klasičnih i/ili
elektronskih dokumenata, vrši se na osnovu odluke direktora. Korisnici koriste zvaničnu
klasičnu i elektronsku poštu samo za slanje i primanje poruka, podataka i dokumenata u vezi sa
delatnošću Agencije. Prenos podataka dobijenih sa Interneta u Nezaštićenoj mreži može se
vršiti u Zaštićenu mrežu isključivo putem e-mail-a upućenog na e-mail nalog korisnika iz
domena „alims.gov.rs” (Slika 4).
Administratori informacionog sistema dnevno prate “log” fajlove: DNS servera, Proxy servera,
E-mail severa i Web servera i po potrebi preduzimaju odgovarajuće mere. Administratori
informacionog sistema dostavljaju redovne mesečne izveštaje o stanju i problematici u
zaštićenoj mreži, demilitarizovanim zonama i nezaštićenoj mreži kao i o ponašanju korisnika
informacionog sistema. Projekat komunikaciono-informacionog sistema naglasak stavlja na
umrežavanje, pristup javnim bazama podataka i poslovne komunikacije. Umrežavanje
predstavlja otvorena vrata ostalim vrstama komunikacija: između preduzeća, sa zdravstvenim
ustanovama, sa proivođačima lekova i medicinskih sredstava i ostalim važnim firmama. Na ovaj
način se smanjuju troškovi pretplate na zajedničke baze podataka i optimalno korišćenje
ograničenih telekomunikacionih resursa.
Slika 4. Arhitektura mreže Agencije za lekove
2.4. Faktori koji utiču na elektronsko okruženje Agencije za lekove
Kada je reč o e-poslovanju Agencije za lekove, činjenica je da se u ovom slučaju radi o prenosu
poslovnih dokumenata između poslovnih partnera, za koje moraju da postoje i papirni
ekvivalenti, a to uslovljava postojanje okruženja odgovarajućeg tipa. Postojanje odgovarajuće
komunikacione infrastrukture je izuzetan preduslov. Prema tome, e-poslovanje zahteva
postojanje određenog specijalnog poslovnog-tehničkog okruženja, u kome poslovanje može
uspešno i ekonomski opravdano da se odvija. Ekonomska opravdanost uvođenja e-poslovanja
u velikoj meri ne zavisi samo od broja partnera koji razmenjuju podatke na ovaj način, već je
bitan faktor i obim dokumentacije koja se na ovaj način razmenjuje. Obzirom da Agencija za
lekove ispituje ispravnost lekova i medicinskih sredstava i da je za svaki lek/medicinsko
sredstvo, potrebno podneti zahtev i dokumentaciju (CTD), nije teško zaključiti da bi e-
poslovanje poboljšalo poslovanje čitavog sistema u zdravstvu i farmaciji i da bi partneri Agencije
za lekove , u najužem smislu, bili proizvođači lekova, a u širem smislu - Ministarstvo zdravlja i
sve ostale zdravstvene i farmaceutske organizacije. Jedan od faktora je i brza, razgranata i
pouzdana telekomunikaciona infrastruktura, kakvu Internet nudi. Preko Interneta se obezbeđuje
mogućnost povezivanja svih farmaceutskih organizacija sa Agencijom za lekove. Navedeni
faktori se mogu ubrojati u društvene, tehnološke, ekonomske i pravne faktore.
2.5. Izbor tehnologije za razvoj portala i razvoj web aplikacija
Razvoj Web portala se odnosi na implementaciju Open Source rešenja [167]: baza My SQL,
poslovna logika PHP i web server Appache. Web sadrži ključne protokole: FTP, WWW,
TCP/IP, HTTP i HTML193.
2.5.1. Baza podataka My SQL
193
HTML (Hypertext Markup Language)- simbolički jezik za opis hiperteksta
Da bi se podacima moglo pristupiti na efikasan i transparentan način, kreirani su serveri baza

podataka, tj. programi, koji mogu da uskladište veliku količinu informacija na organizovan način.
Da bi se standardizovao pristup bazama podataka, koristi se uniformni jezik SQL.
Relacione baze podataka podatke čuvaju u tabelama, koje sadrže podatke o određenom tipu
entiteta.
Svaka tabela ima kolonu, koja jednoznačno identifikuje tu vrstu i naziva se primarnim ključem.
Aplikacija, koja upravlja i sadrži relacionu bazu podataka, naziva se - DBMS.
Tabela 3. Prednosti relacione baze podataka
Olakšanje deobe podataka Relacione baze podataka imaju mogućnost da spreče gubitak ažuriranih
podataka, kao i oštećenje podataka i imaju klijent server arhitekturu koja
omogućava da se podacima koji se čuvaju na jednom mestu pristupa
preko mreže.
Obezbeđivanje Kada program pristupa datoteci podaci se prebacuju u program, na isti
nezavisnosti podataka način na koji su i uskladišteni.
Ad hok upiti Relacione baze podataka razumeju SQL jezik koji je jednostavan i vrlo
moćan, jer može da pristupa podacima koji se nalaze u više tabela i
može da ih filtrira, sortira, pravi sume i prikazuje rezultate.
Organizacija podataka Relacione baze podataka podatke čuvaju u jednoj datoteci ili fascikli.
Sigurnost podataka Relacione baze podataka štite svoje podatke od neovlašćenog pristupa.
Zahtevi za stručnošću Moderni DBMS sistemi koriste sofisticiranost da bi stvorili iluziju
programera jednostavnosti.
Efikasnost u računanju Moderni DBMS sistemi zahtevaju više ciklusa procesora da bi zadovoljili
zahtev za podacima u odnosu na obične datoteke. Efikasnije je da
jednostavne aplikacije implementiramo preko običnih datoteka, a
složenije preko DBMS sistema.
Tabela 4. Najpoznatije relacione baze podataka
DBMS Tip
DB2 Komercijalan
INTERBASE Nekada komercijalan danas besplatan
MySQL Besplatan
ORACLE Komercijalan
POSTGRESQL Besplatan
SQL SERVER Komercijalan
SYBASE Komercijalan
2.5.2. Web server Apache

Tabela 5. Karakteristike Web servera Apache
Naziv Patch (engl. zakrpa), A Patchy web server
Početak rada Februar 1995. godina, besplatan softver

Apache
Karakteristike -Kreiranje robustnog brouzera, koji implementira HTTP protokol na način koji se
očekuje od komercijalnog servera
-Organizacije i individue mogu graditi pouzdane sisteme,
-Podržava dodatke: DBM baze za autentifikaciju, prilagođavanje grešaka, virtualni
hostovi
Istraživanja -Koriste ga više od 63.5% tržišta

-Januara 2002 Netcraft Web Server Survey fondacija pokazuje da se 56% web
sajtova na Internetu nalazi na Apache
2.5.3. Operativni sistem Linux
Linux je operativni sistem, a operativni sistem je program koji se „sam” učitava kada se uključi
kompjuter i omogućava da se pokrenu drugi programi koji se žele koristiti. Pre se najčešće
radilo o MS-DOS-u, dok se danas najčešće koristi Windows. Linux je nastao 5. oktobra
1991.godine, a dobio je ime po svom autoru Linusu Torvaldsu (Šveđanin, koji živi u Finskoj),
odnosno, po mutaciji njegovog imena u naziv Unix, jer je Linux jedna od varijanti Unix
operativnog sistema.
Treba napomenuti da Linux nije sam razvio taj operativni sistem, nego je on nastao timskim
radom više ljudi širom sveta preko Interneta. 1991. godine na USENETU se pojavio post
mladića Linusa Torvaldsa, u kome dotični objavljuje svetu da je napisao kernel tj. jezgro
operativnog sistema baziranog na školskoj verziji Unixa po imenu Minix. U tom postu on kaže
da je svima, koji to žele, dozvoljeno da koriste, menjaju, dopunjavaju, pa čak i da prodaju
kernel, pod uslovom da tako izmenjeni izvorni kod bude i dalje dostupan i drugima. Naravno,
kernel je objavljen pod GNU General Purpose Licence (GPL). Kernel kao kernel je bezvredan
bez svega ostalog što čini jedan operativni sistem, te je tako došao kao poručen drugoj grupi
ljudi okupljenoj u skupini pod nazivom Free Software Foundation pod vođstvom Ričarada M.
Stalmana. Projekat pod nazivom GNU (GNU nije Unix) iznedrio je veliki broj veoma kvalitetnih,
a besplatnih softvera, kao što su: GNU C kompajler – GCC, Emacs tekst editor, Bourne Again
Shell –Bash, GNU make… Prvobitno je Linux bio igračka za hakere. Ceo razvoj se odvijao na
Internetu, a samo sa Interneta se mogao i skinuti i kompajlirati da bi bio iole upotrebljiv. To je
trajalo nekoliko godina dok se u prodaji nije pojavila GPL licenca koja ide zajedno sa izvornim
kodom. Popularnost Linuxa i Open Source-a je doprinela da se i velike firme, poput IBM-a,
Borlanda, Sun Microsystemsa ili Oraclea, aktivno uključe u njegov razvoj, kao i razvoj aplikacija
za Linux. Linux je operativni sistem sa najbržim rastom poslednjih godina, te je kao takav,
nepravedno zapostavljen od domaćih distributera. Linux je stabilan, brz, ne zahteva velike
resurse, radi na više platformi, ima velike mogućnosti u mrežnom radu i besplatan je. Ovaj
pojam je obrnuto proporcionalan Windows-ima, pa čak i NT-u. Linux je komplikovan za
instalaciju neiskusnom korisniku, ali kada ga jednom dovedete u red, nema više intervencija.
Može se instalirati paralelno sa DOSom, a proces instalacije Linuxa napreduje i omogućava da
ga koriste i manje iskusni korisnici. Linux nema toliku programsku podršku kao DOS, odn.
Windows-i, ali se i na tome uveliko radi.
2.5.4 Programski jezik PHP

PHP je jedna od najuzbudljivijih novih tehnologija i treba da omogući programerima jednostavnu

izradu dinamičkih aplikacija za WEB. Kao i drugi skript jezici i PHP omogućava dinamički
sadržaj web strane. To znači da se sadržaj web strane automatski menja iz dana u dan, ili čak iz
minuta u minut. Posetioci se obično ne vraćaju na stranu, koja je od njihove poslednje posete
ostala nepromenjena. Za razliku od skript jezika, kao što je Java skript, PHP radi na Web
serveru, a ne u brouzeru, pa PHP može da pristupa bazama podataka, datotekama i ostalim
resursima [166].
Tabela 6. Karakteristike PHP-a
Naziv Personal Home Page, skraćenica od hypertext Preprocessor
Tvorac Rasmus Lefdorf, 1995 godina
Razvoj -PHP/FI, PHP3 (API), PHP4 (novi engine za procesiranje izvornog koda, nazvan
ZEND, proširena je osnovna funkcionalnost gde je dodat veliki broj funkcija)
Karakteristike  Brzina rada (speed), stablinost, sigurnost, skalabilnost

(4S)
 Procesi koji se opslužuju treba da obrade zahteve u najkraćem mogućem roku.
 PHP se odlično integriše sa drugim softverima na računaru.
 Pozivi drugih aplikacija zahtevaju jako malo dodatnih resursa.
 Po sintaksi je sličan jezicima C, Perl, Java, a php kod se dodaje u HTML kod Web
strane, a izvršava se na Web serveru, a ne u klijentskom programu
 Sadrži podršku za pristupanje brojnim bazama podataka
 Podržava rad sa protokolima: IMAP, POP3, NNTP, HTTP, LDAP
Veliki broj  manipulacija nizovima, datumima, preračunavanje datuma po različitim kalendarima

ugrađenih
 kontrola pravopisa i pakovanje i raspakivanje fajlova (bzip i zip format)
funkcija
 pristup COM objektima i čitanje i kreiranje PDF fajlova
 pristup raznim bazama podataka direktno ili kroz ODBC interfejs
 manipulacija fajlovima i direktorijumima i upravljanje XML dokumentima za DOM
model
 ubotreba .NET tehnologija
 ostvarivanje konekcija na FTP server i komunikacija FTP protokolom i ostvarivanje
HTTP konekcija na udaljene web servere
 komunikacija IMAP, POP3 i NNTP protokolima
 pristup Java objektima i pozivanje njihovih metoda
 komunikacija pomoću LDAP protokola
 kreiranje i čitanje Flash prezentacija (.swf fajlovi)
 implementacija SSL-a pomoću OpenSLL biblioteke
 upravljanje procesom štampanja
Prilog 3. Administriranje portala i prikaz tabela potrebnih za izradu

aplikacija
Na Slikama 5, 6, 7 i 8 je dat prikaz ekrana administracije portala i nekih tabela.
Slika 5. Prikaz phpMyAdmin
Slika 6. Prikaz tabele ustanove (korisnici usluga Agencije za lekove)

Slika 7. Prikaz tabele korisnici (korisnici usluga Agencije za lekove i kontakt osobe korisnika usluga)
Slika 8. Prikaz tabele promet

Prilog 4. Prikaz korišćenja web aplikacija
Prilog 4.1. Aplikacija - „Identifikacija korisnika usluga Agencije”
Zaštita podataka je regulisana logovanjem.
Prvi korak je unos korisničkog imena i lozinke.
Drugi korak je unos podataka u aplikaciji – „Identifikacija korisnika usluga Agencije za lekove ”,
koja je realizovana sa po nekoliko php fajlova.
Prvi php fajl generiše formular za pregled podataka o korisniku usluga Agencije za lekove.
Za uvid u matične podatke, za proveru registrovanih korisnika i uvid u matične podatke

korisnika, postoje posebni linkovi, čije su strane generisane zasebnim php fajlovima (Slike
9,10,11,12).
Slika 9. Pregled podataka o korisniku usluga Agencije za lekove

Slika 10. Pregled podataka o registrovanim kontakt osobama korisnika usluga Agencije za lekove
Slika 11. Pregled podataka o pojedinačnoj registrovanoj kontakt osobi korisnika Agencije za lekove
Slika 12. Unos podataka o novoj kontakt osobi Agencije za lekove
Prilog 4.2. Administracija aplikacije „Identifikacija korisnika usluga Agencije za

lekove”
Administracija ove aplikacije je jednostavna i obuhvata administraciju korisnika, ustanova,

osnosa sa Agencijom i različite izveštaje. Administracija ustanova obuhvata dodavanje novih,
izmenu i brisanje postojećih ustanova (Slike 13, 14 i 15). Administracija korisnika obuhvata
dodavanje novih, izmenu i brisanje postojećih korisnika (Slike 16,17 i18).
Slika13. Pregled ustanova po abecednom kriterijumu

Slika 14. Uređivanje/brisanje ustanova
Slika 15. Dodavanje novih ustanova

Slika 16. Pregled registrovanih kontakt osoba po abecednom kriterijumu
Slika 17. Izmena podataka registrovanih kontakt osoba sortiranih po abecednom kriterijumu
Slika 18. Pretraživanje podataka po različitim kriterijumima
Prilog 4.3. Aplikacija – „Promet lekova u humanoj medicini”
Aplikacija – „Promet lekova u humanoj medicini ” započinje logovanjem, a zatim obuhvata

Unos/Pregled prometa lekova u humanoj medicini odgovarajućeg nosioca odobrenja (Slika 19).
Slika 19. Unos prometa lekova u humanoj medicini

Prilog 4.4. Administracija aplikacije „Promet lekova u humanoj medicini”
Administracija aplikacije „Promet lekova u humanoj medicini” je prikazana na Slici 20. Jedna
od mogućnosti je Administracija aplikacije „Promet lekova u humanoj medicini - izmena
podataka o leku”.
Slika 20. Izmena podataka o le
Prilog 4.5. Aplikacija - „Pretraživanje SmPC i PIL”
Aplikacija - „Pretraživanje SmPC i PIL” je dostupna širokoj javnosti bez unosa korisničkog
imena i lozinke. Aplikacija omogućava pretraživanje SmPC i PIL-ova po različitim kriterijumima:
po zaštićenom nazivu leka, po generičkom nazivu leka, po nosiocu odobrenja (Slike 21,22,23).
Ova aplikacija je dostupna samo zdravstvenim i farmaceutskim radnicima. Aplikacija započinje
unosom korisničkog imena i lozinke. Ostali koraci su slični kao kod aplikacije „Pretraživanje
PIL”.
Slika 21. Pretraživanje PIL po različitim kriterijumima
Slika 22. Pretraživanje PIL po generičkom nazivu leka

Slika 23. Pretraživanje PIL po nosiocu odobrenja
Prilog 4.6. Administracija aplikacije SmPC i PIL
Administracija aplikacije „Pretraživanje SmPC i PIL”obuhvata unos novog SmPC i PIL, pregled
i izmenu postojećih dokumenata, po različitim kriterijumima (Slike 24, 25 i 26)
Slika 24. Pregled i izmena postojećih SmPC i PIL

Slika 25. Pregled i izmena postojećih SmPC i PIL po redosledu unosa
Slika 26. Pregled i izmena postojećih SmPC i PIL po nazivu leka

Prilog 5. Upitnik o zadovoljstvu korisnika uslugama Agencije za lekove poslat

2008. godine
Slika 27. Upitnik o zadovoljstvu korisnika uslugama Agencije za lekove poslat 2008. godine

Doktorski Rad Novembar 2009

Загружено:

Сведения о документе

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Doktorski Rad Novembar 2009

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

Razvoj e-poslovanja u regulativi lekova i medicinskih sredstava, kao jedan segment e-uprave u Republici Srbiji 2

Razvoj e-poslovanja u regulativi lekova i

BEOGRAD, 2009. god.

Mentor: Prof. dr Božidar Radenković

Prof. dr Vinka Filipović

Prof.dr Ljiljana Tasić

Datum odbrane doktorske disertacije:

Datum promocije doktorske disertacije:

Razvoj e-poslovanja u regulativi lekova i medicinskih sredstava, kao

E-business Development in Regulations of Medicines and Medical

Doktorska disertacija je urađena pod mentorstvom Prof.dr Božidara

Najiskrenije se zahvaljujem mentoru Prof.dr Božidaru Radenkoviću, na

Zahvaljujem se profesorki Fakulteta Organizacionih Nauka Prof. dr Vinki

Hvala Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije, koja mi je omogućila

4.1.1.5.1. Vrste Agilnih metoda 91

6.5.3.1.1. Slučajevi korišćenja 151

Slika 1. Internet i globalizacija poslovnih procesa

Slika 61. Faza tranzicije u projektu e-uprava

Slika 1. Zgrade Agencije za lekove

Tabela 1. Profil Agencije za lekove

Elektronsko poslovanje1 je izmenilo tradicionalan način poslovanja.

Sve veća upotreba informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT) i napredak Interneta

Poslednjih godina u e-poslovanju i e-upravi2 primetan je napredak zahvaljujući, s jedne strane,

U disertaciji je prikazana analiza sistema e-uprave, uspostavljanje strateško-planskog okvira za

Cilj ovakvog pristupa je integracija e-uprave i segmenta koji se odnosi na regulativu

1.1. Internet i savremeno poslovanje

Koncept savremenog poslovanja utiče na transakcije između delova tržišta kreirane na

Osnovni zahtevi postavljeni pred informacioni sistem (IS) su modernizacija i unapređenje

Obuka i edukacija u oblasti IKT postaje neophodna [1].

Sistemi na bazi multimedijske tehnologije obezbeđuju zaštitu, razmenu i pretraživanje podataka,

Tabela 1. Faktori, koji utiču na rast tržišta IT

 procesi restrukturiranja  slaba domaća tražnja kombinovana sa visokom

U okviru IT - Internet, e-poslovanje i elektronska razmena podataka predstavljaju jedan segment

Razmenjivanje podataka obavlja se na način, koji će omogućiti racionalan i efikasan prenos

Internet je skup međusobno povezanih provajdera i njihovih korisnika [4].

Slika 1. Internet i globalizacija poslovnih procesa

već i generisanje specifičnih multimedijalnih sadržaja na osnovu konkretnog zahteva korisnika u

Sve ukazuje na to da će Internet u bliskoj budućnosti predstavljati infrastrukturu za ostale

Hipertekst je univerzalni način organizacije, predstavljanja i pristupa Internet resursima preko

USENET je kolekcija tekstualnih poruka, koje se razmenjuju Internetom u okviru registrovane

IRC podržava komunikaciju između učesnika kursa u realnom vremenu.

Postoji mnogo različitih definicija koje objašnjavaju pojam e-poslovanja.

E-poslovanje je razmena standardizovanih elektronskih poruka između fizičkih i pravnih lica u

E-poslovanje se zasniva na modernijoj organizaciji rada prilagođenoj primeni IKT, korišćenju

1.2.1. Elektronsko upravljanje dokumentacijom

Osnovne funkcije EDMS-a su: učitavanje, prepoznavanje, indeksiranje i pretraživanje

1.2.2. Modeli e-poslovanja i novi oblici preduzeća

U okviru poslovanja preduzeća dolazi se do stvaranja relacija između preduzeća i preduzeća,

B2B model je doveo do promena u strukturi, menadžmentu i poslovnim operacijama [13,14].

Integrisane B2B mreže dobavljača, partnera, proizvođača, distributera, maloprodaje i svih

kupaca, sposobnost da se isporuče visoko kvalitetni proizvodi u najkraćem roku, mogućnost da

Da bi se ostvario potencijal kolaboracije u B2B mrežama, potreban je nov procesni model i

Novi uticaji u poslovnom okruženju dovode do novih oblika preduzeća.

E-poslovanje se pojavljuje u sledećim formama [21]:

Konačni uspeh pojedinačnog poslovanja zavisiće od sposobnosti menadžmenta da integriše

2. Informaciono društvo i e-uprava

Koncept Informacionog društva (ID) podrazumeva ulogu informacije i znanja u društvu.

Tabela 2. Prednosti, specifičnosti i etički izazovi ID

 povećava se proizvodnja  ideologija ID  ometanje privatnosti

2.1. Društvo zasnovano na znanju i digitalna ekonomija

Razvoj ID otvara mogućnosti u prikupljanju, obradi, skladištenju i prenošenju podataka i

Informacija je jedna od komponenti znanja, a ID je komponenta društva zasnovanog na znanju.

Digitalna ekonomija je - poslovanje preduzeća na globalnom tržištu primenom Internet

2.2. Razvoj informacionog društva u Evropi