Прота Стеван М.

Димитријевић

СТЕВАНА СТРАТИМИРОВИЋА
МИТРОПОЛИТА КАРЛОВАЧКОГ
ПЛАН ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДА
 Према издању:

Прот. Ст. М. Димитријевић

Стевана Стратимировића
митрополита Карловачког
план за ослобођење Српског народа

Београд,
штампа Задруга штампарских радника ,,Родољуб”, 1926.
ПРОТА СТЕВАН М. ДИМИТРИЈЕВИЋ

СТЕВАНА СТРАТИМИРОВИЋА
МИТРОПОЛИТА КАРЛОВАЧКОГ
ПЛАН ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ
СРПСКОГ НАРОДА

Лио
2018.
 Прештампано из ,,Богословља” св. 1, књ. 1,
с додатком оригиналног текста мемоара Станимировићевог.
 СТЕВАНА СТРАТИМИРОВИЋА,
МИТРОПОЛИТА КАРЛОВАЧКОГ,
ПЛАН ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДА

Обрада историје нашег ослобођења изашла је већ из области епског

одушевљења и легендарних завоја савремених рапсода и других
песмопеваца и из руку мемоариста, чија су казивања често пута врло
позна, заокругљивана и непоуздана. Кад се марљивије стало загледати у
архиве и друге писмене изворе онога доба, онда је изишло да су
исполнско прегнуће и моћ Карађорђа са вулканским потресом и изливом
народне снаге у 1804-ој, као и смело прикупљање премореног у борбама,
које су превазилазиле људску снагу, народа и прихваћање народне
заставе од расно оштроумног Милоша у 1815-ој години, - само,
благодарећи и политичким приликама суседства и Европе у опште, једна
успела фаза у великом низу ослободилачких покушаја нашег народа од
првих дана по најезди турској на његову земљу.
Тако исто све се више обелодањује и крупна сарадња у делу
ослобођења и осталих крајева српских, важно учешће у њему свију и од
свуда мисаоних и пробуђених Срва онога времена. То не смањује ореоле
Карађорђа и Милоша, нити ослабљује значај Шумадије, на чијем је
огњишту у једном добро погођеном часу букнуо онај вековима зажигани
огањ, распламтео се тако, да га недаће и неприлике нису могле више
утуљивати и запрећавати до бољих прилика, а још мање потпуно
угушити. Напротив, отпадање и чишћење намерних дометака и
вештачких украшавања, уклањање онога, што су, и ненамерно, само
време и природни заборав правог стања ствари нанели, учиниће, да
њихове и њихових сарадника из ширег Српства и Словенства сјајне
фигуре заблистају у истинској светлости својој. Пијемонту Српства и
Југословенства неће ништа одузети од заслуга, ако завршна истраживања
извора покажу, да идеја ослобођења није његов оригинал, него стара
заветна мисао српског народа и његове водиље, Српске Православне
Цркве. Та је мисао, враћена на путевима својим из обележенијих
уточишта својих, Ђурђевог Смедерева и сремских збегова његових

5
потомака, у стародревну Патријаршију Пећску, као базу своју, налазила
одушке у Херцеговини и Црној Гори, тамо се, кроз отворене прозоре у
слободан и образован свет, вентилирала и освежавала се, па се,
кристализираних схватања и намера, у једно згодно време улогорила у
дубраве Пијемонта нашег и из њих једном већ остварена изашла.
Устанак Карађорђев није онако идилски и самоникло отпочет, како
се народски о њему причало, него је имао дубљег корена и ширег плана.
У стварању тог плана имали су удела, дали му прву материјалну подлогу,
аможе бити и иницијативу пробуђени Срби са стране. Устанак не само да
није изненадио ни главне заштитнике Русе, него је јасно, да без њиховог,
ма и посредног у почетку, учешћа није ни отпочет. На ову другу разложну
претпоставку наводе нас извесне важне околности. У 1803. години био
је у Петрограду по народним пословима хилендарац, онда старешина
херцеговачког манастира Пиве, хаџи Арсеније Гаговић, човек ретке
вредности и угледа. Формални разлог за одлазак у Русију било му је
добијање помоћи ради отварања богословско-учитељске школе у Пиви
(О њему, одласцима његовим у Русију, широким везама и улози у
општим пословима видети Споменик Српске Краљевске Академије LIII,
88-116). Али стварно је он имао поновити покушај, да се Русија
заинтересује за ослобођење српског народа. Овој заветној мисли била је
његова ужа отаџбина, Херцеговина, по географском положају своме и
по народносној пробуђености и општој духовној развијености насеља
свога, предводница још од патријараха Соколовића, нарочито од времена
патријарха Јована и његових, да се по данашњем изразимо: министра
спољних послова, епископа требињског Висариона, и изасланика код
страних дворова, архимандрита Дамњана Љубибратића. И сада је
архимандрит Арсеније Гаговић пошао на далеки север, који је, и ако
целоме свету хладан, наде српског народа вековима топло загревао, са
ослободилачким заветима и порукама првака свога краја. Али те
наслеђене и у инстикат уливене чежње нису ни код њега, ни код других
вођа онамошњег нашег народа имале одрећени и за остварење своје
реализовани вид. У том погледу допунио их је и оформио успут
митрополит Стеван Стратимировић. Из онога што се зна о крупном
учешћу овог великог јерарха и Србина широких погледа и схватања у
делу стварања српске државе, а нарочито из објашњења и допуна једне

6
стране тога учешћа, што ћемо их овде навести, види се, да је само
Стратимировићева могла бити она јасноћа петроградских изјава и
ослободилачких захтева Гаговића, који је 2. новембра 1803. године био
примљен и од руског цара Алексаидра I. Ако због даљине није могуће
присајединити Србе Русији, казивао је Арсеније, онда Срби мисле, да
би Русија требала потпомоћи уједињење свију Словена на југу у једну
целину, у Словено-Српско царство, у државу, која би била достојна и
једнога од великих кнезова руских, кога император буде одредио
(Миленко Вукићевић, Карађорђе, књ. I, Београд 1907, стр 236; књ. II,
Београд 1912, стр. 203).
Да Гаговић није од куће понео одређене појмове о начину
ослобођења, види се и из тога, што, кад су га у Петрограду питали за
пуномоћија у овом смислу, није их могао показати. И не свршивши онај
јавни школско-просветни посао, ради кога је у Петроград отишао, он се
одмах, дакле у очи Карађорђевог устанка, морао „по височајшој вољи
господара императора” (Споменик LIII, стр. 93) журно вратити у
отаџбину, колико ради сузбијања агитације и интрига Наполеонових у
приморју и западним крајевима нашим у опште, још више да би се нашао
на свом месту због догађаја, који се у Шумадији припремали.
Архимандрит Арсеније проширио је своје схватање народнога дела за
време свог бављења код митрополита Стевана Стратимировића и
владике бачког Јована Јовановића. Из појмљивих разлога, обазриви
великодостојник Стратимировић није непосредно о томе ништа записао,
али нам каже, да му Арсеније, архимандрит манастира Пиве и проигуман
Хилендара, „обоихъ обновитель ревнителнэйшій помошникъ",
географске белешке о Херцеговини „въ перо сказа 1803. и 1804. года, два
кратъ, сюду (кроз Сремске Карловце) въ Россію и обратно проходя” (Д.
Руварац, Географске белешке о Турској митрополита Стевана
Стратимировића, Споменик СКА, XXXIX, стр. 107). А те белешке
Стратимировића много нам напомињу „Опис турских области и у њима
хришћанских народа”, што га је, како гласи Стратимировићев запис од
10. јуна 1797. г. на њему, у 1771. години патријарх пећски Василије Бркић
написао Русима (Издао га Ил. Руварац у Споменику X, 43), као
обавештајну грађу за онда намеравани рат Русије, ради ослобођења
Балкана и васпостављења византијске империје, такозвани Грчки

7
Пројект Катарине II. Више је него сигурно, да је и Стратимировић
спремао своје географске белешке о српским крајевима из истих побуда,
из којих је и Бркић споменути спис састављао. А, да је тај опис био у
рукама Стратимировића, види се, сем споменутог записа његовог, још и
из сличности с њиме, неких места Стратимировићевог пројекта за
стварање Србије, о коме ће бити речи, нарочито из подједнаке оцене
непоузданости Грка. Значи да је Стратимировић у своме националном
раду био у контакту са дубљим кореном његовим.
Дипломатску подлогу за остварење ослобоћења српског народа и
стварање Србије сам лично потражио је Стратимировић преко другог
једног истакнутог и утицајног духовног лица. То је био протојереј
Андреја Атанасијевић Самборски, духовник Александре Павловне,
сестре цара Александра I, а жене мађарског палатина Јосифа. Преко њега
је он покушао, да заинтересује Русију за васпостављење српске државе
на широкој основи и из чисто руских политичких разлога.
Ово је најважнија страна крупног учешћа митрополита
Стратимировића у стварању Србије, те захтева, да буде приказана
детаљније, него што се до сад у нас о њој знало. Како је Стратимировић
оснивањем Карловачке Богословије (1794. г.), из које су непосредно или
посредно поникле све остале богословије у Српству, уједно и отац наше
обновљене духовне просвете, то је дуг пијетета према овом великом
мужу наше Цркве и народа проговорити о томе и упалити му на тај начин
још једну воштаницу благодарности у првом броју органа Православног
Богословског Факултета, који је замена његовог рукосада, Карловачке
Богословије, и који треба да буде епилог оне наше обновљене духовне
просвете, којој је Стратимировић са архимандритом Јованом Рајићем
основ поставио.
Да би се видело, коме се обазриви Стратимировић поверио треба да
се упознамо и са Самборским. По даровитости и спреми овај је био
такође један од ретких људи свога доба. По свршетку Кијевске Духовне
Академије послат је у Енглеску на даље школовање, тамо се оженио
енглескињом и 1769. године постао свештеник руске цркве у Лондону, на
којој је дужности и у видном учешћу у свима пословима онамошње
руске мисије провео до 1782. године. Онда га је царица Катарина II
вратила у Русију, да у својству духовника прати наследника Павла

8
Петровића и његову супругу у путовању по западној Европи. Ово
путовање, на коме се Самборски упознао са многим најобразованијим
људима тога времена, још више га је усавршило и обратило на њега
пажњу високих особа. У почетку 1784. г. одређен је за вероучитеља и
наставника енглеског језика великих кнежева Александра и Константина
Павловића. У току времена постао је вероучитељ и наставник енглеског
језика и великих кнегиња Александре, Јелене и Мариле Павловне.
Објављена преписка Самборског са својим царским ученицима,
нарочито са будућим царем Алексаидром I Павловићем, показује, како је
велико поштовање од стране њихове уживао и колико се старао, да,
нарочито доцнији цар Русије, буде и добар православни хришћанин, и
добар познавалац народа свог, као и потреба преображаја његовог
(Најпотпунију радњу о животу и раду Самборског написао је Н.
Стелецкій, Труды Кіевской Духовной Академіи за 1896. г., свеске за
октобар -децембар).
Катарина II је желела, да свог обожаваног унука види што пре
ожењеног. Шеснаестогодишњи Александар Павловић верен је и венчан
са петнаестогодишњом баденском принцезом Лујзом. Тим чином је
прекраћена обука његова, па и рад Самборског. То је узрок, што
Самборски није имао могућности, да баш у годинама, у којима се
образује карактер, одсудније утиче на то, да се од Александра I створи
јачи Рус и православни Словенин, него што је он то у животу био. А
многи су Самборског за то корели. Мећутим, шта је могао учинити један
он, код читавог низа учитеља и васпитача најразнороднијих праваца, који
су Александра I, тако рећи, још из пелена узели, почевши од саме бабе
његове, сваштарке Катарине II, и главног васпитача његовог, онда
генерала, доцнијег кнеза Н. И. Салтикова, па до једанаестогодишњег
ментора његовог, швајцарског Француза и политичара, Фридриха Ц.
Лахарпа, проникнутог до дубине душе либералним идејама
енциклопедијске философије XVIII века. Он ништа руско, а још мање
православно и словенско није признавао (Христіанское Чтеніе за 1894.
г., новембар-децембар, стр. 429). И кад је удаљен из двора и отишао из
Русије, Лахарп је, одржаваним везама, имао утицаја на свога ученика. У
једном спису о грофици Варвари — Јулији Криденер, познатој ондашњој
светској проповедници мистичког сујеверја и пророчнци, коју је и

9
Александар I извесно време слушао и штитио, каже се, да је „наставник
цара био швајцарски пуковник Лахарп, који је имао веза са масонским
ложама и мартинистима (Мартинисти - мистична секта, коју је у 18. веку
основао Мартинес Паскалис. Чланови њени сматрали су себе за
визионаре, тј. способне да добијају натприродна виђења). Под његовим
утицајем Александар је у политици ишао врло либералним правцем
(Capefique. La baronne Krüdener, стр. 76, цит. Труды Кіевской Духовной
Академіи за 1896, новембар, 348). Ови разноврсни утицаји у извођењу
шареног плана васпитања, који је сама Катарина II саставила,
феноменално даровитог унука њеног учинили су пометеним
Александром благословеним, место да буде други Александар Велики,
како му је сујетна баба још у првом детињству тепала, а за то му се указао
био, као један од главних услова, устанак српски и остварење идеје о
васпостављању Србије, као једине поуздане савезнице, коју му је идеју
Стратимировић дао и убедљиво разложио био.
Самборски је у томе најмање био крив. Хвалећи избор Катарине II
достојног и образованог вероучитеља својим унуцима, један врло
меродавни историк Александра I и његове владавине штити Самборског
од многих приговора савремених и доцнијих писања, као да он није умео
улити своме царском ученику истинско појимање духа православне
цркве. То су они чинили из предубеђења, јер је Слмборски, пре објаве
његове преписке и расправе живота и рада његовог, сматран више за
светског човека. Завидљивце Самборског бунила је та околност, што му
је императорица, с обзиром на дугогодишње бављење његово на страни,
дозволила ношење цивилног одела и бријање браде. После тога,
ожењеног још енглескињом, лако је било окривити га за неко замишљено
одступање од чистоће православља. Напротив, настава Самборског
проникнута је била истинским хришћанским духом.
Али зато, уз осталу ранију супротну наставу, друштво и мода
зацареног у ондашњим вишим круговима рускога друштва волтерства, и,
у опште, француских либералних теорија, које су нарочито појачали,
доведени од стране Катарине II, француски емигранти, чинили су своје
на младог великог кнеза, остављеног без регуларног учења и
васпитавања баш у годинама, у којима се добијају убеђења за век. То је
доба повод оној доцнијој исповести Александра: ,,Ја сам био, као и сви

10
моји вршњаци, непобожан”. Али се каже, да је овакав поглед био навејан
најпознијом религиозним заносом императора и да остаје отворено
питање, да ли је ова поновно задобијена побожност императора била
кориснија од душевног настројења младићских година великог кнеза (Н.
К. Шильдеръ, Императоръ Александръ Первый, его жизнь и
царствованіе, т. I, С. Петербург 1897, 43-44).
Од свију наставника Александра I једини се Самборски старао, да
ослаби утицај Лахарпа. Здравим зачетцима, што их је он са великим
напрезањем и борбом, посред оноликих и силних противуречних
утицаја, успео улити своме ученику, треба приписати оно религиозно и
национално пренуће Александра I у време страдања због Наполеонове
најезде на Русију године 1812., које га до краја живота више није
остављало. Тим добрим зачетцима треба приписати, што је сам цар о
себи могао признати, да се слагао са Лахарпом у свему, осим религије (А.
И. Михайловскій - Данилевскій - Полное Собраніе Сочиненій, С.
Петербургъ, 1849, VII, стр. 347).
Потребно је било казати ово о васпитању Алсксандра I да би могли
боље разумети колебљиво држање његово према Стратимировићевом
предлогу, устанку и нашем народу у опште. Тако исто морали смо се
оволико забавити и око угледног и утицајног учитеља његовог
Самборског, да би потпуније схватили и озбиљност онога, што је овај
међу нама и за наш народ радио.
Такође ученица његова, шеснаестогодишња кћи императора Павла
Петровића, а сестра доцнијег императора Александра I, велика кнегиња
Александра Павловна, удата је 1799. године за ерц-херцега аустријског
Јосифа, палатина угарског, с правом, да остане у својој православиој
вери. Овај је брак закључен с политичким смеровима и према угарском
и према српском народу. Зато је император Павле и одредио израђеног у
свему протојереја Андреју Самборског за домаћег свештеника и
духовника своје кћери, подаривши му том приликом, поред дотадашњих
одликовања, и орден Св. Ане првог степена. Узимање за овај посао 67-
мо годишњег старца, који је век провео у Енглеској и око царског двора,
у друштву дипломације на страни и првих државника у земљи,
најречитије говори и о озбиљности мисије Самборског поред ње.
Александфра Павловна проживела је у браку свега 15 месеци. Њено

11
руско порекло и високи положај у свету с једне стране доброћудност,
приступачност, кроткост, ласкаво опхођење са свима и миловидност, с
друге стране, одмах су обратили на њу општу пажњу у Угарској,
нарочито православног њеног насеља, и донели су јој општу љубав, која
као да је и била главни узрок кињења од стране виших аустријских
кругова, па и њене ране смрти. Кроз цео XVIII век аустријска
дипломација је чинила сметње Србима у односима њиховим са Русима,
а још при Петру Великом руски посланик у Бечу пише својој влади 17.
марта 1707. године, да се цесареви министри никако не саглашавају на
позив руске војске у Седмоградску земљу ради умирења Угра, јер се цар
руски може утврдити у Угарској, ослањајући се на православне Србе,
који тамо живе (С. М. Смольевъ, Исторія Россіи, вторе изданіе, кн.
третья, т. XV, 1435).
И сада су се проносили гласови, да је неизмерна преданост маџарског
племства према палатини изазвала на бечком двору бојазан, да се не би,
уз учешће моћне Русије у судби своје велике кнегиње, супруге угарског
палатина, Угарска оделила од Аустрије и постала засебна краљевина
(Мало пре тога, у 1795. години, откривена је била забера у таквом циљу),
и да су огорчења, што их је палатина у том погледу претрпела,
пореметила њено здравље и напослетку је пре времена у гроб свела (Из
Сочиненій Державина, 2 акад. изд. II, стр. 368 - 374; Труды Кіевской
Духовной Академіи 1896, декембръ, стр. 487 - 488). Умрла је 4./16. марта
1801. године. Поред свега нежног и брижљивог поступања према руској
великој кнегињи њеног супруга палатина Јосифа, околина двора и у
Будимпешти и у Бечу тајним интригама вршила је тортуру над њом и
док је била здрава, а нарочито кад се разболела.
Католичко духовништво се на све начине старало, да супругу
палатина преведе у унију, па јој је пре доласка њеног удесило у двору и
цркву у католичком виду и обреду, и поверило је старању познатог
ренегата, епископа будимског, Грка Дионисија. То је онај митрополит
београдски (1784 - 1791) Дионисије Поповић, Пападопулос, Папазоглу,
како му је кад требало, које је за време треће окупације аустријске једног
дела Србије играо недостојну улогу агента и шпијуна њиховог у
Београду. Кад су се и онда Аустријанци спремали да повуку, и да и овом
приликом оставе наш народ Турцима на покољ, када, по запису хаџи

12
Рувима, чуше Срби овај жалосни ,,глас горче пелена, вапише, оутробамъ
проплакаше. оуви, оуви, ни семо ни онамо прибэжати ко може”, онда је
он помагао Немцима, да наговоре београдске трговце, да са својим
имућством пређу с оне стране Саве, чак је у цркви на богослужењу клео
оне, који не хтедоше напустити огњишта, називајући их Турцима и
Чивутима. Бојећи се да их и овом приликом не преваре Немци, нико не
послуша, сем митрополита Дионисија (Љ. Стојановић, Стари српски
записи и натписи, књ. “, Београд 1903, зап. 3651 и 3652). Зато је награђен
избором за будимског епископа. И тамо је био оруђе политике аустријске
и замки католиштва око православне Рускиње на двору палатина. „Како
чланове Краљевског Савета, тако и друге знатне особе, старао се он
уверити, да је руска црква у многоме одступила од грчке и да зато има
потребе у радикалним реформама. Под овим изговорима он се на све
могуће начине старао, да сам врши богослужење у руској придворној
цркви, да буде духовник велике кнегиње и тиме потпомогне брзи
прелазак њен у папизам”. Томе је тежио и богати кнез Баћани, кардинал
и угарски примас, и многи други, на чије се досадне покушаје, да је
верски саблазне, често жалила Самборском и поверила му, да инсталира
у двору уметнички израђену православну цркву, којом су је обдарили
били родитељи њени (Труды Кіев. Дух. Ак. декембаръ 1896. г., 491).
Отклонивши и верске интриге око сахране кнегињине, Самборски је
био иницијатор за подизање православне цркве над гробом њеним у селу
Ирми, крај Пеште, која је за онамошње православне Србе постала била
нови символ и замена оном надању, што им га је донео био долазак
православне кћери руског цара у њихову средину и то онако близу
хабзбуршком престолу, са кога се српски народ стално запостављао и
потпомагало прозелитско гоњење православља његовог. Један од
савремених Руса, који нас је добро познавао и о нама писао, у путопису
своме каже за ову цркву, како је о празницима посећују добри Срби из
суседних села (Владимиръ Б. Броневскій, Путешествіе оть Тріеста до С.
петербурга 1810, Москва 1828. г.), а песник Державин, Гаврил Романовић
(1743 -1816), у песми својој „Эродій надъ гробомъ праведницы”, у
стиховима гони аустријску фурију од гроба њеног и позива Влаха и
Србина, близанца Словена, да потеку овом гробу, заклињујући се Богу
њиме, као залогом, да ће се некада пред њим у заштиту вере истргнути

13
мач њихов. Прижељкујући на то, да нам је, да се једним сунцем грејемо,
Державин завршује, како не дели пространсво оне, у којих је крв, ум и
дух један.
Јаче од ових стихова открива политичку страну удаје Александре
Павловне довођење Самборског уз њу и лични утицај и рад његов међу
нашим народом. Живећи у Будимпешти и путујући по нашим крајевима,
он се упознао са истакнутим народним првацима и подгревао је у њима
надуза ослобођење од турског и аустријског ига. Створио је и одржавао
везе између наших људи и руског посланства у Бечу, па и с Русијом
непосредно. У Будимпешти, као политичком, па већ и трговинском
центру Срба у Угарској, месту у које се ишло на више науке и у коме се
штампале српске књиге, било је више него подесно Самборском
изводити своју руску и словенску мисију. Није без његовог удела ни у
ономе, што је Атанасије Стојковић своју Физику, штампану у Будиму
1801 — 1803. г., послао руском цару Александру I и добио одговор и
захвалност цареву (М. Ђ. Милићевић, Поменик знатних људи у српском
народу, Београд 1888. г., 690).
У нарочитим везама био је Самборски са митрополитом
Стратимировићем и епископом бачким Јовановићем. Као увод у
извршење њихових споразумевања можемо узети писмо владике
Јовановића преко митрополита петроградског Амвросија, у коме се
позива још на обећања Петра Великог у посланицама њсговим Србима,
од 3. марта 1711. и 9. јула 1715. године, да ће он подигнути и обновити
српско царство, па моли, да то сада цар Александар I учини. Одговорио
му је Амвросије и у томе одговору, од 19. марта 1803. г., пооштрава наде
на цара Александра I, „расположеног свагдашњим благоволењем према
својим словено-српским једноверцима”. Да је и ова преписка ишла преко
Гаговића види се из тога, што митрополит даље пише владици, како се
радује, што се архимандрит враћа украшен по благости великог монарха
драгоценим крстом, каже да ће то донети не малу радост његовој нацији,
па узвикује: Въруйте и большая сихъ узрите! (Одговор овај објавио је
Миленко Вукићевић у Карађорђу, књ. II, 406) С каквом су брзином ове
речи кроз наш народ пред његов устанак проношене и колико су оне
распаљивале!
Врло обазрив у своме родољубивом раду ван граница свога подручја,

14
како у буђењу Србије, тако и у поправци наших црквено-народних
послова у Далмацији, Стратимировић нам није могао оставити домаћег
писменог трага о раду његовом са Самборским (Госп. прота Д. Руварац
показивао ми је свој списак високопостављених лица, којима се из
подрума Митрополије Карловачке слала одређена годишња количина
бољег пића. И Самборски је у том списку) на стварању Србије и пре
устанка Карађорђевог. Кад се већ устанак развио, није случајност то, што
је међу првим Србима са стране допао у логор устаника, с братом
Јованом, Петар Новаковић Чардаклија, чија се жена, Рускиња, налазила
била код покојне супруге палатина, Александре Павловне, и после до
смрти примала пензију из руског царског кабинета. И ако су ова два
старосрбијанца, затечена онда на раду у Београду, имали видног учешћа
у ранијим ратовањима за слободу, били истакнутији фрајкорци,
добровољци, а затим добили и чинове у аустријској војсци, опет без
онога, што се могло знати о Петровим везама са околином покојне
палатине и без неких донесених добрих вести, не би успео онако брзо
разбити и оне најмање наде на вероломну Аустрију и убедити вође
устанка за тражење руске помоћи и пошиљање депутације руском цару
(О томе видети Мемоаре проте Матије Ненадовића, Београд 1893, 8-ма
књига Српске књижевне задуге, 114 и др.) Петар Чардаклија, који је, као
активни и пензионовани официр некадашњег фрајкора, 14 година у
Будимпешти и Бечу живео и са многима се, па и представницима Русије,
упознао, по казивању Баталаке, „више је него ико други учинио, да се
Срби за помоћ и покровитељство Русима обрате, он је управо све
надмогао”, и сам изабран био у депутацију, заостао иза ње у Петрограду
и задржао се затим у Букурешту „у пословила народним, поради
споразумевања са руским генералним конзулом и кнезом Ипсилантом"
(Лазар Арсенијевић Баталак, Историја српског устанка, први део,
Београд 1898, 147, 161, 243). И ако се у једном руском прегледу догађаја
у Србији, писаном 1810. г., каже, како је жена његова улила Чардаклији
мисао, да се тражи за српски народ заштита Русије (В. Богишичъ,
Разборъ Сочиненія Н. А. Попова ,,Россія и Сербія”, Санкт Петербургъ
1872, 217), опет за то треба тражити меродавнији форум, чији је члан и
експонент био Чардаклија.
Сам Самборски, пошто је, иако стар и оронула здравља, обишао Црну

15
Гору и Далмацију, свакојако не из туристичких побуда, а у Србији
Карађорђев џевердар отпочео остваривање сна и планирања
митрополита Стратимировића и владике Јовановића, његових
једномишљеника и садруга у раду на општој словенској и српској ствари,
имао је кренути у отаџбину своју да би личним утицајем потпомогао
обезбеђење заштите и помоћи витешком покрету српског народа на
најмеродавнијем за то месту, у силној Русији, чији је владалац стајао на
челу европског светог савеза, и, у продужавању Катарининих и
Суворовљевих авантура, остао галантан у расипању руске снаге за
светске рачуне и интересе.
Васпитан космополитски и алтруистички, Александар I хтео је у оно
време, да у међународне односе унесе осећаје законитости, љубави и
мира. Веровао је у високу улогу, која на том путу припада њему и
његовој земљи, није намеравао ширити владавине Русије, машта је
његова била стати на чело човечанства, ради његовог блага. Француска
и први консул њен који тек што се није прогласио за императора, били су
најозбиљнија препрека остварењу његових машта. Убеђење његово и
његове околине било је: Русија нема потребе за савезима, она не треба да
везује себе никаквим уговорима. „Лично за себе”, говорио је Александар
I, ,,мени ништа није потребно, желим само допринети спокојству
Европе". У тој цели решио се „ставити узду властољубљу Француске”
(С. Сердонинъ, Новый Энциклоп. Словарь Ф. А. Брокгаузена и И. А.
Ефрона (друго издање), том први, стр. 917 - 918).
Знајући за овакиу атмосверу на престолу руском и у круговима око
њега, која је морала бивати предметом горког словенског јадања између
Стратимировића и Самборског, њих се двоје решили на енергичнији
корак, ради разбијања магле, навучене на бујну Русију у време Катарине
II и њена два прва наследника, неприродним спрезањем екстремног
страног слободњаштва са најназаднијом домаћом службеном
аутократијом. Прво је требало уредити свој руски и општи словенски
дом, па онда бринуги бригу света и ошпте човечности. У том смислу
митрополит Стратимировић хоће и да проведе српску ствар и саставља
мемоар за императора Александра I о ослобођењу српског народа у
интересу саме Русије и предаје га Самборском. Овај се решава на стални
одлазак у Русију и лично дејствовање за остварење тог плана. Због

16
слабости и старости, а и да би успут прикупио још више опажања ради
одбране Стратимировићеве тезе, он се креће преко српских и других
југословенских крајева у Трст, а одатле бродом за Русију. Браћа
Чардаклије су отишли на српско ратиште, а друга два члана
будимпештанског родољубивог круга, учени румљани, Атанасије
Стојковић и Теодор Филиповић, доктор права, одлазе краћим од
Самборскова путем у Русију, први да тамо остане и, као професор и
ректор Харковског Университета, ради за свој род, а други да се тамо
придружи првој српској депутацији и пође с њоме у Петроград, као
интелектуална допуна њена, а затим да се с њоме врати устаницима
српским, па се, као преименовани Божа Грујић, умом и пером у својству
првог секретара Правитељствујућег Совјета сав до смрти своје (1807)
преда народном делу. Није потпуно измишљена она форма за отпуст
Филиповића из руске службе, ни оне речи у писму састављеном у
Харкову, којима као да Карађорђе подсећа овога на састанак у Великом
Дубоком, у збегу између Београда и Обреновца, и на заклињање том
приликом Филиповића, да иде у Русију и да научи руски језик, како би
се придружио овима које ће устаници послати тамо, и био им тумач и
писар (Мемоари проте Матије Ненадовића, 108).

Због заобилазног и дугог пута свог Самборски није са собом понео

Стратимировићев мемоар, него га је у јуну месецу предао руском
посланику у Бечу, да га овај спроведе у Петроград. Напису
Стратимировића дат је наслов: Записка Стефана Стратимировича,
православнаго сербскаго и влахійскаго митрополита, въ угорскомъ
королевстъ, сущаго, представленная чрезъ посрсдство русскаго
протоіерея А. А. Самборскаго Государю Императору Александру
Павловичу, въ 1804 году, объ освобожденіи сербскаго народа вообще
(Оригинал штампала Чтенія въ Императорскомъ Обществэ Исторіи
и Древностей Россійских 1868, к. I, V смэсть, стр. 241 - 256). Да би
император лакше схватио мисли Стратимировића, морали су из његовог,
и за Србина тешког, словено-српског састава начинити опширан, готово
идејно потпуни извод (Објавио га Русскій Архивъ за 1868. год., св 1, стр.
114-120). То је урадио или сам Самборски или руско посланство у Бечу.
како је тај извод и читан и био предмет претреса у петрограду, то њега и

17
износимо овде (Оригинал видети у Додатку). Он у српском преводу
гласи:

,,Извесни недостатци још од времена постанка Руске империје

исправљени су били и исправљају се, а на име:
1. Несигурност у наслеђу престола,
2. Несразмерно насељење разних делова империје и две престонице,
3. Величина и пространство, као и разноликост језика и религија,
4. Немање вернога савезника.

Русија је једна међу свима држивама света по своме језику и религији.

Владаоци се њени, у случају личних рђавих удеса, по примеру предака,
лишавају поузданог прибежишта безопасности и искреног савезништва
у напастима. Лишавају се они радости и утехе — имати свога језика,
своје религије, свога начина мисли и подједнаких склоности савезника
и узајамних заштитника, с којима су везе сродства и крви веће него ли
оне, које се са народима других језпка стварају, превазилазе их по
неизраженом, али снажно осећаноме задовољству и утехи.

Сваки европски владалац има себи равног у религији или

једнородности савезника, који им у своје време користан бива. Сам
Бонапарта, ма колико да је силан, ма колико да је велики, привезан је по
своме роћењу Италијанима и римској религији. Једини само велики и
добродетељни господар Русије нема по народности и благочашћу себи
равног и самим поданицима његовим савезног ни друга, ни пријатеља,
ни, шта више, по учињеном му добру, поштоваоца. Савезници и
пријатељи Русије друге вере и другог племена непоуздани су. Када би
Пољаци, који су једног с Русијом језика, били и једне вере и исповести,
онда би држава њихова посгојала до сада. Грци су једне религије, Русија
је показала наклоност за васпостављање њихове државе у Цариграду.
Али ово не би одговарало намерама Русије - задобити себи верне и
искрене савсенике. Јер, народ је овај горд и уједно подао, пријатељство
је његово непоуздано: у свим ратовима Русије с Отоманском Портом
Грци се нису показали верни. Они уа малу привремену корист више иду
на руку Турцима, него ли хришћанским владаоцима.

18
 Нема под небом народа, који би имао толику љубав и наклоност
према Русима и руским владаоцима, као Срби што су. Једни језиком,
благочашћем, подједнаки Словени! Простота њихова простоти руској је
подобна; на све стране, осим Русије, признати, они, поред све
удаљености, једину наду на Р-сију имају. Нема ли начина и зар нема
места, да се владалац Русије очински постара, да се овај добри словенски
народ, који Русију и Русе увек воле, изведе у политичко биће, а с
временом и у жељено политичко савезништво?

Срби обитавају у Угарској на обема обалама Дунава, у Славонији,

Хрватској, Далмацији и Приморју; такође и на оним пределима у
земљама Турске до Јадранског мора; цео народ међу реком Савом од
границе Влашкс до Скадра у Албанији, међу реком Савом и Уном —
Словено-Српски је с најнезнатнијим разликама наречја, тако да су и сви,
који се налазе у Турској, рода и језика Словено-Српског.

У садашњим приликама може се део овога народа, који под игом и

угњетавањем турским стење, у самобитно политичко стање привести.

Кад би сверуски велики император изволео учинити представку

султану, да он, задржавши за себе извесан умерени данак и слободу
религије за Турке, који тамо обитавају, свему пределу у коме Срби живе,
по обрасцу Дубровачке или нове Републике Седам Грчких Острва, дао
независност и отпустио га под заштиту Русије, под таквим условом, да
би господар Русије оне турске провинције у Азији, које се сада од султана
оцепљују, њему загарантовао, па и ради задобијања нових сваку помоћ
и садејство обећао, онда, вероватио, султан не би одрекао одазвати се,
јер би, осим горе споменуте, добио он и ту знатну корист, што би на тај
начин остале своје пределе, као и пограничне провинције, против напада
осталих владалаца безопаснима учинио. Па и без тога, ако би се речене
српске провинције, отргнувши се саме собом од султана, и против воље
његове, предале најближој хришћанској држави (што лако и ускоро може
последовати), султан би се не само сасвим лишио својих провинција,
него би још умножио силе свога суседа, а тиме би створно себи велику
погубу.

19
 Што се тиче Аустрије, ова би дужна била уступити Боку Которску и
део Далмације. У замену за то може се њој дати део данашње Турске
Хрватсе. А када би Аустрија и Срем уступила Српској земљи, онда би јој
се у замену могао дати Влашки предео до реке Олте. Не указује ли се
овде пад Турске империје? Али ово веома брзо и само собом има
последовати.
Остали европски владаоци могу бити успокојени овим:
Прво, што васпостављање ове нове Српске државе не би било
потпуно оцепљење предела њених од Турске империје, него би Срби
плаћали данак, и, сматрајући се зависнима од Турске Порте, у погледу
осталих владалаца налазили би се као у једном истом пређашњем
положају,
Друго, у оној сразмери у којој би увођењем оваквог стања следовало
снижење Турске државе, узрастала би нова Српска држава и накнађивала
би собом онај губитак у општој равнотежи Европе, што би се слабљењем
Турске империје показао.

И тако, ако би могуће било споменутим начином ове пределе

привести у самосталну област, онда, ради веће безбедности и вечитог
утврђења такве државе, не чини се, да би недостојно било, да руски
императорски дом за владаоца њеног одреди једног од својих великих
кнежева. Простота, глупост или крајња суровост оног народа, што под
Турском облашћу живи, не треба да застраши или осујети овакву намеру,
с тога, што су Далматински Срби добри и кротки, тако од части и
Херцеговачки, а они који се у Боки налазе, стоје већ на извесном степену
образовања. По природи је благ и љубазан сав тај народ, као и онај у
Срему. Осим тога имао би такав нови владалац довести нешто војске из
Русије, а, ако не би хтео сам онамо отићи, онда би преко намесника
својих са три или четири хиљаде војске могао све управљати и у добар
поредак привести. Због грубости народа републиканска конституција у
самом почетку не би могла корисна бити, него јој треба претпоставити
монархијску управу.

Али, ако господар Русије не хтедне ни једнога од кнежева свога дома

овој намери и производству одредити, или ако би се томе од осталих

20
европских владалаца чиниле сметње, у таквом случају потребно би било
као таквог одредити неког од немачких зетова или шурака, или других
савезних пријатеља својих, али нарочито протестанта, који би веру и
источно православно благочашће ма и у потомству примио. Ово је зато
потребно, што римокатолик не би хтео источно благочашће примити,
осем притворно и са смешом папства и унијатства, а под управом
римокатоличког владаоца хришћани источног исповедања никада
спокојни и од притешњивања и презирања слободни не би били, и у
своме исповедању без опасности живети не могу. Ово је историјски
позната и у самој суштини папске јерархије основана истина.

Овакав се појам о уздигнућу нове Словено-Српске државе толико

живо представља мојему уму и срцу, тако је то корисно Руском
императорском дому, толико је славно за сав Словенски род, да никакав
и најтежи труд, никакви и највећи трошкови ради постижења овога не
могу биги сувише велики. Него сваки истинити, истинског словенског
рода и ревности Русијанин и који свога господара искрено воле, дужан
би био трудити се свим силама за остварење овога. То се остварење чини
у данашње време могућнијим. Јер, кад Бонапарта сам, против толиких
политичких поглаварстава, против интереса Европе, понекад и саме
Француске, — може једнога краља уништити, другог исто тамо готово
подигнути, једну републику изгубити, а другу установити, један предео
једноме, други другоме отети, додати, променити, кад је све ово без
повода, без узрока, без правде учинити могао; кад је, велим, један, тако
рећи, јучерашњи Италијанац Бонапарта, без савезника и противу свију
готово владалаца, могао ово урадити, могао изнуравати и своје и осталих
држава силе за овакве самољубиве само намере, онда зар не може
добротворни, мудри и у целој Европи, по великому карактеру срца и духа
свога, вазљубљени император сверуски за народ својега вероисповедања,
који толико стотина година стење под игом тиранским, за народ својега
језика, својега Словенскога рода и крви, који је или невино угњетен, или
заборављен, а који непрестано са унутарњим уздасима и горућим усрђем
њему јединоме руке уздиже и плаче за одржање и ослобођење своје - зар
не може он за тај народ пред свом Европом отворена лица и намере
радити? Зар не може и неће он дело очигледне правде, дело човечности

21
многобројнога и толиким односима себи спрегнутога народа пред лицем
неба и земље срчано заштићавати? Еда ли је већ заборављена љубав
словенског рода и језика у Русији, и зар да се бедни Срби чак очајати и
под Турским тиранством вечито изгубити имају?

И Власи већ, и Молдавци и удаљених Седам Острва грчка област,

због једног само благочашћа и притворног политичког, можда, призрења,
осетили су већ, осетили пред лицем целога света мужанство и мудрост
владалаца Русије, која оживотворава њихову мишицу. А бедни Срби, и
благочашћем к језиком, и крвљу, и усрђем, и свим, што саставља златне
љубави савез, ближи од свију осталих, и - заборављени сасвим!!!

Ти, који си ове савезе учинио и снаге им задахнуо, зар ћеш Ти

попустити и оставити их да заборављени буду и од стране Александра
Великог и да буду изгубљени до краја? Или ули у срце његово тугу плача
њиховог, и они ће већ постати срећни. Буди воља Твоја!"

У писму своме, којим је спровео цару вапај Стратимировића,

Самборски, после осталога, о самој овој ствари каже: ,,Предузимајући
далеки пут морем, будући стар и слаба здравља, ставио сам себи у
дужност спровести Вашем Императорском Величанству нацрт
митрополита српског народа, Стевана Стратимировића. Подвргавајући
себе к стопама Вашег Императорског Всличанства, заједно с њиме до
суза молим, да не ставите у погрешку, што није потписано име
састављача. Митрополит се није осмелио ово учинити, бојећи се, да
главе лишен не буде”. Даље Самборски каже, како он лично зна овог
митрополита и уверава господара Богом, који зна шта је у срцу, да је он
истинити и ревносни пастир цркве и потпуно предан руском цару.
Знајући из детињства најмилостивијег господара, као и то, да је он
пријатељ рода људског и да је благостање, створено људима, најслађа
пијћа души његовој, Самборски је без бојазни примио овај нацрт, и то не
као политичар, него као служилац хришћанске цркве и највернији слуга,
чији је сав живот посвећен у искрену жртву Његовом Императорском
Величанству.

22
 Друго је писмо упутио Адаму Чарториском, који је тада управља
Министарством иностраних дела, у коме га моли, да преда императору
писмо његово са приложеним нацртом, који је он примио од словено-
српског митрополита. И њему нпонавља, — ,,не као политичар, него као
служитељ цркве, која заповеда учествовати у нерсћи ближњих”.
Оба своја писма написао је Самборски у Бечу 14-тог јуна 1804.
године.
За правилну оцену вредности Стратимировићевог предлога и српског
устанка, бржи и у ширем облику успех његов, судбоносно је било напред
показано неруско и несловенско васпитавање Александра I и ондашњи
баш најктивнији рад оног круга љубимаца његових, с којима је још као
наследник кројио планове о унутарњем преображају Русије. То су били:
Н. Н. Новосељцев, гроф II. А. Строганов, В. П. Кочубеј и Пољак кнез
Адам Чарториски, како се говорило, — „неофицијални кабинет”,
„просвећени људи”, најистакнутији представници ондашње руске
аристокрације, одрасле на напредној француској литератури друге
половине XVIII века. Убеђени последоваоци рационалне философије,
они су се одречно понашали према ономе, што је народно. Они су у
времену од 1801 до 1806. године потпуно узели били у своје руке
Александра I, гледали на њега с висине, налазили да је он невешт, мекан
и лењ, и да га, као таквог, не губећи време, треба запленити, док их други
не би у томе предухитрили. Сва су четворица имали својих идеја, али
се, поред принципијалног слагања са осталима. Адам Чарториски
сагласио на заједнички рад само под условом васпостављења Пољске.
Таквоме Чарториском, поред све честитости и напредности његове,
великом католику, дакле, дошао је у руке мемоар Стратимировића, у коме
се даје императору здрава идеја за стварање једне нове политичке
чињенице и природне, православне словенске савезнице Русији. И ако
се, доследно вековној верској толеранцији представника Српске Цркве,
Стратимировић словенски изражава о Пољској, а састављач извода још
га више ублажавао и изоставио навод о језуитима, опет за Чарториског,
поред опште смелости Стратимировићева плана, није пријатна била ни
она блага констатација његова, да савезници и пријатељи Русије друге
вере и другог племена нису поуздани и да би држава Пољска постојала
и до оног времена, кад би Пољаци, као што су по језику слични Русима,

23
били и једне вере с њима. Није му пријатна била ни она, мало подозрива,
алузија, коју Стратимировић чини на њега, кад каже, да је на
васпостављењу Српске државе дужан радити сваки свога господара
искрени љубитељ, ревносни Русјанин, који је истинског словснског рода.
За ослабљење императорова интересовања могао му је послужити онај
део предлога Стратимировићевог, по коме би се Турској српске крајеве
обезбедиле компезације у Азији, пошто је она давно већ ушла била у
сверу интереса Русије и на чијој је скоро граници, у Таганрогу, сам
Александар I, идући за тим интересима, доцније и душу испустио.
Онда, пак, сав заузет око стварања савеза за сузбијање Наполеона,
Александар I маштао је само о триумфу Русије на сломљеној сили
,,Италијанца Бонапарте”, како га Стратимировић назива. Свакојако да
сујети императора није могло годити, што Стратимировић у мемоару
своме неколико пута понавља име Наполеона, и, поред све осуде, назива
га силним и великим и истиче као пример и подстрек императору за
храбрије узимање у своје руке решења српског питања. Али он је већ
био заплењен другом идејом. Васпостављена Пољска под скиптром
Александра I и у персоналној унији с Русијом имала јој је, по тој идеји,
бити авангарда у евентуалној борби са западним земљама. Међутим,
остварење тога плана требало је да окрњи интересе Пруске, а ту је
император био слаб и поновио је погрешке претходника, жртвовао
пољску ствар немштини.
Рођачке везе су претегле и он је, због Пруске, 1804. године дошао у
отворено непријатељство са Француском. У то доба колебања и борбе
Александра I са непомирљивим странама сопствених политичких
планова, обновљења Пољске и задовољења Пруске, за време последњих
напора Чарториског у корист своје уже отаџбине, појавила им се српска
ствар у врло незгодном за се часу. Отуда и она доста хладна
официјалност према првој српској депутацији у Петрограду.
У предлогу Стратимировића, да се за владаоца будуће српске државе,
ако то не може бити православни руски вслики кнез, узме какав рођак
императора, страни принц, протестантске вероисповести, само не
католик, и у онаквом одзиву о Пољској и католиштву, издаваоци мемоара
и сви, који су га по њима спомињали, напамет су изјавили сумњу, да га
је Чарториски и подносио императору, већ га је вратио Самборском

24
(Русскій Архивъ 1868. г., 112; Чтенія въ Имп. Об. Ист. и Древн.
Россійскихъ 1868, I, 239; Нилъ Поповъ, Россія и Сербія, Москва 1869, I,
31; Труды Кіевской Дух. Академіи, 1896. г., декембаръ, 503, и други).
Међутим, то не стоји. Покојни Новаковић навоси мишљење Розена
(Андреја Евгенијевића), по коме је Чарториски наредио, да се мемоар
препише, па је оригинал вратио, да би заварао траг, али се у многоме
управљао по том плану. Даљим резоновањем Розен доводи у везу план
Стратимировића и прву српску депутацију (Стојан Новаковић, Устанак
на дахије 1804, Београд 1904, 14 напомена). Другу његову претпоставку
потврђује оно, што смо рекли о јединству између поступака Чардаклије,
плана Стратимировићевог и рада њиховог са Самборским, али прва је
неоснована. Да Чарториски није ништа враћао Самборском потврђује и
казивање Миленка Вукићевића, како је и оригинал Стратимировића и
извод из њега видео у Архиви Мин. Иностраних Дела у Петрограду
(Карађорђе II, 235, напомена 448). Дакле, није ни једно ни друго могло
бити враћено Самборском. И мимо овог сведочанства о томе, близо је
памети, да Чарториски не би могао бити оволико самовољан ни према
обичној представци, упућеној цару, а камоли према овако важном
документу црквеног поглавара, добро познатог у вишим руским
круговима, а који се овим јавља као представник једног пробуђеног
словенског народа, који је већ био устао на оружје. Уз то га препоручује
сарадња у томе тако меродавне и цару интимне особе, какав је био
Самборски, с којим је од детињства у преписци, а спроводи
представништво Русије у Бечу.
Одласком на боловање, а затим потпуним удаљењем Александра
Романовића Воронцова са положаја државног канцелара, његов главни
помоћник, Адам Чарториски, баш у овој 1804. години постао је министар
иностраних дела, и, како сам каже, ушао у најистакнутији период свога
живота. Као такав, он је идеје Стратимировића саопштио цару, али са
тенденцијом својом, својих и царевих једномишљеника. Не само да је
овим поводом водио разговор са царем о српској стварн, него је поред ње
Чарториски спроводио и своје пољске интересе. У оном делу мемоара
својих, који се односи на 1804. годину, он се о томе овако исповеда:
„Мој политички програм, чији је основ био правичност и законитост.
неминовно је водио и поступном васпостављењу Пољске краљевине.

25
Али, да не би се прилазило управо к оним тешкоћама, које би имао
срести овај нови правац дипломације, толико противан укорењеним
идејама, ја сам избегавао изговарити име Пољске. Идеја њеног
васпостављења истицала је сама собом из мога програма и оног правца,
који сам ја хтео дати руској политици. Ја сам говорио само о поступном
ослобођењу народа, који су неправедно лишени њихове политичке
самосталности: ја се нисам бојао говорити о Грцима и Словенима, јер
слична мисао није се укрштала са погледима и жељама руским; при том,
по логичкој доследности, ти исти принципи природно су имали бити
примењени и према Пољској (Мемуары князя Адама Чарторижского, т.
I, Москва 1912, 332). Који су то Словени о којима се није бојао говорити,
види се из записке његове у тој истој 1804. години, састављене за
уређење европских послова на случај срећног свршетка рата с
Наполеоном. За Турску каже, да би боље било ,,оставити је за сад онакву
каква је, променивши само положај Србије и Црне Горе, којој треба
придодати Котор, и Јонске Републике. Главни део владавина европске
Турске треба да буде раздељен на самосталне области, које би се
користиле аутономијом и биле обједиљене општом федеративном
управом. Русија може обезбедити себи одлучни утицај на ову федерацију,
ако Његовом Императорском Величанству буде остављена титула
императора или протектора словенских и источних народа. У осталом,
учешће Русије у ослобоћењу ових крајева, заједничка религија и
происхођење, вешти избор места, која ће бити заузета нашим војскама и
мудра политика — вероватно би и сами собом утврдили овај утицај. На
случај, ако би потребно било снабдети се сагласношћу Аустрије, онда се
њој може дати Хрватска, део Босне и Влашке, Београд, Дубровник итд.
(Мемуары... т. II, Москва 1913, 61). Не види ли се у овим комбинацијама
не само утицај, него понегде и буквално понављање из
Стратимировићевог плана?
План је тај, дакле, примљен и употребљен као грађа за расправу
уређења српског и општег европског питања, а Самборски је и у писмима
својим императору и у личним разговорима с њиме развио пред њим и
специјално стање српске ствари.
Дошав у Русију, он се задржао неко време на југу њеном, па се ту
одушевио и за просвећивање и привредни преображај онамошњих нових

26
руских владавина, настањених муслиманима. Отуда се 29. децембра
1804. г. јавио цару. Благосиљајући га, он му жели да истргне многобројне
народе из муслиманског сујеверја и да их освети и просвети
хришћанским крштењем. У почетку 1805. године стигао је у Петроград,
да личним утицајем ради на испуњењу Стратимировићевог предлога.
Саслушав га и сазнав све, император му је упутио рескрипт о томе, како
га, и као свога наставника и за одлично испуњење свију по звању његову
отправљенх дужности, чиме је обратио на се пажњу цареву, правично
награђује брилијантским знацима ордена Св. Ане првог степена (Цитат
из Архиве Св. Синода у Труды Кіевской Дух. Академіи, 1896. г.,
декембаръ, 505, 506).
Ово одликовање са богатом за оно време (11.260 рубаља год.)
пензијом из царског кабинета, капитала ордена и од угарског палатина
Јосифа (од њега добијао 2.000 руб) био је завршни чин активне духовно-
политичке службе Самборског. Дошла је физичка изнемоглост. Уз то су
његове чисто руске и словенске изјаве од стране, одрођених од свога
сопственога, представника ондашње званичне Русије узимане као
старачка родољубива идила. Не обазирући се на то, Самборски је и за
време слабости са болесничке постеље наставио своју улогу истинског
Руса и доследног спроводника Стратимировићевих здравих идеја. Кад
је у својој опширној преписци с царем и личним посредовањима код
меродавних државника исцрпио све разлоге, он удара у најосетљивији
нерв царев, у безграничну љубав братску према умрлој сестри, приказује
му српско питање као посмртни завет њен. На име, он 21. јуна 1808.
године пише из Харкова, свакојако не без учешћа Атанасија Стојковића,
свога друга и сарадника из Будимпеште, који је стално био у вези са
Стратимировићем и устаницима у Србији, овакво својеручно писмо
императору:

„Начин мојих мисли и делања потпуно је познат Вашем

Императорском Величанству. Као раније, тако и сада сматрам, да је
употребљено на корист само оно време, које је посвећено служби Богу
и Божјем Помазанику. Не само ја један, него сви благочастиви људи
верују и тврде, да је непостижна Божја судба предодредила вама,
најблагочастивији власниче свију једноверних нам, расејаних по

27
васељени, да их спасете од најсуровијег поробљења и мучења. Мени је
веома познат дух и приврженост према сверуском престолу једноверних,
о чему сам ја имао већ срећу с потребном смерношћу Ваше Имп.
Величанство извештавати. Прељубазна Ваша сестра, у време пребивања
у Угараској, бесмртна Александра, препородила је код једноверних Срба
вишешки дух за избављењем правоверја од тешког ига муслиманског.
Према богоугодном њеном завештању, и мени познатоме, и по преселењу
своме у вечност, оставила је она испуњење овога најважнијега у свету
догађаја вама, благочастиви самодрђче.” Даље каже, како је даровано му
од цара време за поправку здравља укрепило телесне силе његове, те је
готов похитати да падне пред стопе цареве, да би са свемогућом
ревношћу испунио оно што је угодно Богу, правоверном Божјем
Помазанику и спасоносно једноверним Србима (Русская Старина за
1876. годину, новембар, 627). Извештавајући цара 14. новембра 1809. г.
о извршеним благодарним молитвама за свршетак ратовања са Шведима,
слави га као већ бесмртног и жели, да изврши ,,и други богоугодни
подвиг ради избављења хришћанских цркава и нама једноверних”. То
,,скоро избављење страдалаца од дуговременог ига муслиманског”, жели
и у писмима, од 12. децембра исте године, цару и обрпрокурору Св.
Синода, кнезу Александру Николајевићу Галицину (Христ. Чтен. 1894,
новембар - децембар, 444).
Али су и ова подсећања била за Александра I само једни од оних
корисних душевних трзаја, који зауставе на тренутак, бивају до извесног
степена и регулатори, али опет нису у стању да потпуно врате с пута,
којим васпитање и сформирани карактер воде оне, у чијим су рукама
судбе народа и ширих племена. Чујмо шта за ондашњи наш случај каже
један руски критичар домаће политике њихове:

„Идеје очувања мира у Европи и угушивања револуционарних

тежњи, које, у осталом, ни уколико нису биле опасне за Русију,
принудиле су Александра I, да пренебрегне симпатије према руском
народу Словена, чијем је гласу он стално и доследно упоран био
обраћати пажњу”. ,,Русија је у опште”, вели он, ,,час помагала своје
једноверце, час се без учешћа односила према њиховим страдањима и
принуђавала их ићи за помоћ другим државама”. „Русији је следовало

28
бринути се пре свега о задовољењу својих сопствених интереса, а не
заносити се саображењима другостепене вредности, ма какви се
узвишени циљеви имали при том у виду”. ,,Ово би било разумљиво и
оправдано, да се снага и животи руског народа и онда нису расипали
више за туђе, него за сопствене интересе, и да тим туђим интересима
није жртвована и словенска ствар, да нарочито „последњих година своје
владавине (+25. новембра 1825.) Александар I, следећи безусловно
политици кнеза Метерниха, није узимао никаквог учешћа у судби
једновераца свога народа (Д. Бухаровъ, Россія и Турція от возникновенія
политическихъ между ними отношеній до лондонскаго траката 13/25.
марта 1871. г., С. Петербуръг 1878, 64, 102, 103).

Не може се потпуно усвојити ово мишљење критичара, јер, да је

држање Александра I било категорички овако, да у опште није било
Русије, њене помоћи, заштите и бодрење народа њоме, ко зна да ли би се
рађање Србије ограничило само на оне велике тешкоће и да ли не би још
за коју деценију одложено било. Друга је, опет, ствар, куда би наш крај
стигао и докле би се стварна моћ Русије попела, да се на идеје
Стратимировића није с висине погледало и да снага руска није и даље
остала у служби туђинаца. Борбу, коју је Александар I сам са собом
водио, колебајући се између позива Руса и Словенина и улоге вође
„светог савеза” против Наполеона, видимо донекле из следећег казивања
једног савременика из оне страшне по наш народ 1814. године, нарочито
за време крвавог угушивања хаџи Проданове буне. Те године се и
Александар I бавио у Бечу (приспео 13. септембра). Превијање наших
депутата у Бечу, као црва у кори, обијање прагова и других тамо
присутних владалаца, да би интервенцијом својом зауставили терор
турски над српским народом, циничко указивање депутацији од стране
цара аустријског на беспомоћност присутног Александра 1, поседнутог
његовим слугама, описали су нам прота Матија Ненадовић у својим
Мемоарима и Сима Милутиновић Сарајлија у својој Историји Србије.
Међутим, један од пратилаца императорових, Данилевски, у дневнику
своме, споменув погледе и наде Срба и Словена у опште на Русију, каже:
„Заштита словенских племена улазила је у састав политике нашег
кабинета у прошлом (XVIII) столећу. Мада се чини, да је двор наш

29
променио у овом односу своје мишљење, опет, по навици чинити добра
Словенима, господар не престаје указивати пажњу према њима. Нису
једном грчка духовна лица из Илирије и Далмације имала код Његовог
Величанства у Бечу аудијенције. Кад је примећено било, да се ово не
допада аустријском двору, онда их је после тога господар примио два
пута тајно. На тај начин једном у тамно вече мени је наређено било, да
једног архимандрита грчког исповедања сакријем у дворишту иза зида
дворца и затим да га скривено доведем господару. Архимандрит, који је,
како се види, измолио ову аудијенцију противно наредби бечког двора,
старао се, да га не би познали аустријски чиновници, који су се налазили
поред нашег господара”. Кад је отишао у Будимпешту, да обиђе гроб
сестре, није имао смелости ни за оволики додир са Србима. О томе се
каже, ,,како су у Угарској Словени мање били срећни. Данилевскому су
се јавила два Србина с молбама на императорово име. Један од њих,
Поповић (Павле, из Вранића?), образовао је у последњем руско-турском
рату сву српску артиљерију и био старешина њен у току похода, а други
Петровић (Мирко?), стриц Црног Ђорђа, командовао је неко време
српском војском. Свако је од њих имао по шест рана. Они су се јавили да
моле императора за издржавање. Мир закључен с Портом у 1812. години,
по сили кога је Србија предана била под заштиту Турака, лишио је ове
људе имућства. Принуђени су били спасти се бегством, да их не би
казнили муслимани, који су отпочели обично беснило своје у Београду
и по околинама. На чуђење Данилевског, овим Србима господар није
указао никакву помоћ”. (Цитирао Н. К. Шильдеръ, Императоръ
Александръ Первый, III, 292 - 293).
При свем том што је Александар I, како га је карактерисао Державин,
био персонификација колебљивости и неповерења, он у реду руских
владалаца заузима једно од врло високих места и припада не само руској,
него и општој светској историји. И ако удео његов у васпостављању
Србије из показаних узрока није онакав, какав је могао и требао бити, он
је опет заслужан наше благодарности, име његово тесно је везано за
почетно наше ослобођавање и припада и нашој историји.

Наша је дужност овде била, да из опширне историје српско-руских

односа у Карађорђевом устанку укажемо само на једну њену страну, на

30
Стратимировићев мемоар и на то, да тај мемоар није остао без пажње и
утицаја, као што се мислило. Дужни смо били и српским читаоцима
показати у целини овај докуменат, на који су се и најмеродавнији писци
наши до сад позивали само по површном наводу и поновљеном туђем
мишљењу од стране Нила Попова у његовој Русији и Србији.
Детаљнија анализа овог документа допуниће светлу и узвишену
слику Стратимировића, показаће нам његово дубоко познанање
политичких прилика у свету, врлина и слабости Александра I, а и душе
и намера Чарториског, пророчко предвиђање догађаја и указивање
реалних путева за искоришћавање истих. Мудре погледе
Стратимировићеве зачињују његове дипломатски веште комбинације, по
којима васпостављена Србија не би пореметила европску равнотежу.
Указивање на скору могућност, да се српске земље, ако остану без
помоћи са природног места, придруже Аустрији, Стратимировић
директно узима као опасност за Турску, али му је главније било, да тиме
индиректно заплаши распасану према западним суседима својим Русију.
Храбри су до опомене и прекора словенски вапаји његови у доба, када
је за уверење околине Александра I то политичка јерес била. Али је он и
међу ондашњим нашим родољубима с оне стране Саве и Дунава први
јасно истакао, да ослобођење Србије ни у ком виду не треба да буде
проширење Аустрије. Широко схватајући границе Српства у турским
владавинама, он предлаже одузимање и од Аустрије Срема, Боке
Которске и дела Далмације и указује замену за то. Калај му ово не може
да опрости, нарочито ону тачку, да се за владаоца српске државе постави
руски или протестантски принц, а никако католик, чиме је управо, вели,
смерао на искључење аустријске царске куће. Прави алузије и на
карактер митрополита Стратимировнћа и вели, мада је целог свога века
био обасипан милошћу свога законитог владара, ипак се заносио таквим
плановима, који су смерали унапредити добро једног страног народа на
штету своје отаџбине и свога владара У тој немоћи цитирао је и
објашњење Самборског, да Стратимировић из бојазни за своју главу није
потписао мемоар (Видети В. С. Д. (псеудоним проте Димитрија
Руварца), Аустрија, Карађорђе и митрополит Стратимировић, Дело
за 1899. г., књ. 25, 34. Ово место узео из Историје Венијамина Калаја I,
434).

31
 Ко зна како би једак био овај моралиста и чистунац карактерни, да је
своју историју писао као доцнији, готово, самодржац окупиране Босне и
Херцеговине. Уосталом, у недоумици је о овоме био и један опробани
Србин, с којим се Калај за време свог дипломатског службовања у
Београду дружио и од кога је за откриће овог Стратимировићевог корака
свакојако и сазнао. Био је то Јован Гавриловић, намесник књажевски.
Кад је Валтазар Богишић добио на оцену дело Н. А. Попова Россія и
Сербія, тражио је и мишљење Гавриловића о њему. У писму своме од
31. марта 1870. г. Гавриловић спомиње цитирани предлог
Стратимировића, као једну од најважнијих новина, што их је Попов
изнео, па каже:

,,Оваквом предлогу Стратимировићевом нико се надао није, који је

овог митрополита познавао. Прелата су овог држали, као највећег
приврженика куће Хабсбуршке; па тај приврженик, кога су принчеви
Хабсбуршки веома поштовали и поклоне му слали, да предлаже, како би
се имала подићи држава српска, на које престо да дође велики кнез
руски, па, ако овај не усхте, а оно да дође на исти престо други принц
Немац и протестант, а о коме Хабсбургу ни спомена, то је заиста: mirabile
dictu (В. Богишичъ, Разборъ Сочиненія Н. А. Попова ,,Россія и Сербія”).

Ни срџба Калаја, ни чуђење Гавриловића нимало не бацају сенку на

карактер Стратимировића. Он је имао против себе и савремених
критичара, који су му замерали за ово или оно, Вук Караџић се понегде
и тривијално изражава о њему, али је то природно. Енергична и
непопустљива воља његова, доследно држање свога правца и знања,
свестрани и разноврсни рад, који је нама тешко и схватити, дуга и строга
управа Црквом и вођење народних послова, — све то није могло свима
и у свему по вољи бити. И ако, заиста, лојалан према Бечу,
великодостојник његов у ономе, што спада у чисто службене обавезе,
ништа није необично што је, и као такав, остао прво Србин и Словенин.
Оваква два Стратимировића нису могли позније и сувише услужни
беамтери, па и Калај међу њима, разумети и помирити, али их је још у
своје време схватао, гутао и мирио се с њима и сам двор Хабсбуршки.
Кад је у једно време Аустрија отпочела лукаву интригу, да јој Београд

32
онако на готово предаду сами заморени и оскудни у ратним средствима
устаници српски, онда надвојвода Карло овако пише 6./18. фебруара
1808. г. по тој ствари барону Симбшену, фелдмаршалу и команданту у
Славонији:

„О митрополиту Стратимировићу имам, г. фелдмаршале, накнадно

приметити још и то, да би замишљеном циљу (зграбљивању Београда),
могло здраво шкодити, кад би тај часни и покривени, замотани, човек за
поменуту намеру сазнао пре него што би се потпуно уверио о његовом
добром мишљењу о томе те би добио прилику, да одмах у почетку против
њега узради; наротив, да би се ствар брже и поузданије произвела, кад би
он за њу хтео суделовати” (Споменуто Дело за 1899. г., књ. I, стр. 45).
Разуме се, да је и у овом случају Стратимировић остао само Србин, на
Београд српски гледао, те су и намере Аустрије осујећене биле.
Знао је Беч и велику улогу Стратимировића у ширем ондашњем
Словенству, као и то, да је ои био привлачни магнет и најкомпетентнији
саветодавац, нека врста експерта за све југословенске ствари, свима
ученим славистима у ондашњем зарађању славистике. Њему су они још
од 1803. год. као на поклонење долазили. Између осталих, два млада
научника руска, А. И. Тургењев и А. С. Кајсеров, изаслата на историјска
и филолошка истраживања и изучавања по словенским земљама,
нарочито су упућени били на Стратимировића. Они су за дате им задатке
тражили мишљења Шлецера, Антона, Стратимировића и Негедлија. У
писму своме из Липнске, од 25. јуна 1805. године, Тургењев каже, да му
о постанку словснске писмености, о томе која су словенска писмена
(глаголица или ћирилица) старија, ко је „кад је превео на словенски језик
свете и црквенске књиге, — боље од свију може казати Стратимировић”.
Њиме се он одушевљава, тронут је писмом митрополитовим, у коме га
овај саветује и назива својим Алексашом. „Ја њега (Стратимировића),
вели Тургењев, никад нећу заборавити. Како сам рад његовом портрету,
који шаље из Беча...” (Истринъ В. М, Письма и дневникъ Александра
Ивановича Тургенева, выпускъ 2-й Архива Братевъ Тургеневыхъ, С.
Петербургъ 1911. г., 341, 342, 344). У многим зборницима објављена
опширна преписка његова са славистима, дела његова из њихове науке
и из историје (Библиографију тих дела изнео је г. Д. Руварац у Прилозима

33
за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. I, св. I, Београд 1921, стр.
75 - 83), у опште сав рад и све везе ове врсте нису могле измаћи будноме
стражарењу Беча, али га је величина Стратимировићева угледа и
ауторитета и у земљи и у ширем свету разоружавала.
Заиста, Стратимировић је један од оних ретких изабраника Божјих,
што собом и својим радом стварају епохе у историји једног народа.
Изучавање и потпуно приказивање његовог живота и рада предмет је
опширног и свестраног истраживања. То већ чине онамошњи ближи
познаваоци времена његова, а који су ближе и писменим изворима за то.
Ово, што је овде речено о овом великану Српске Цркве и нације наше,
нека је још један приложак томе.

34