Visoka škola zdravstva i socijalnog rada sv.

Elizabete, Bratislava

ETIKA U ZDRAVSTVENOJ NEZI

Skripta za internu uporebu

Za studente II godine Zdravstvene nege

MUDr. Jana Trizuljakova, PhD.

27. novembra 2015, Bratislava

 ETIKA U ZDRAVSTVENOJ NEZI
MUDr. Jana Trizuljakova, PhD.
27. novembra 2015, Bratislava
1. UVOD
Pre odlaska na posao pogledajte se u ogledalo a posle završetka postavite sebi pitanje:
„Izgledam li i ponašala sam se tako, da kada bih bila na pacijentovom mestu, verovala bih ovoj
sestri?“
Odnos = osnova etike u praksi zdravstvene nege
Odnos između sestre (S) i pacijenta (P) = osnova
Odnos Sestra – Pacijent definiše ulogu i doprinos ka ozdravljenju, održavanju zdravlja pacijenta i
njegovo dalje praćenje.
Etički problemi u zdravstvenoj nezi
• Nedostatak vremena
• Nedostatak personala
• Nedovoljna tehnička opremljenost
• Komunikacija u okviru zdravstvenog tima
• Komunikacija S – P
• Sestra kao izvršitelj naređenja
• Aktuelni etički problemi/dileme u zdravstvu

*koje su glavne kosti šake?

*Kako treba da postupim ukoliko dođe moj nadređeni lekar u ambulantu pod uticajem narkotika
i postoji rizik da će naškoditi pacijentu?

*Da li je izložba „BODIES“ etički neutralna ili je treba osuditi?

Retko postoje odgovori na ova i slična pitanja sa kojima bi se svi složili. Različiti etički pogledi
odgovaraju na ova pitanja različito.
• Utilitarizam – stavlja akcenat na posledice postupaka
• Deontoleogija – stavlja akcenat na same postupke
• Etika vrlina - obraća pažnju na posledice na pojedinca.

Bodies ?

ZA PROTIV
• Odlična izložba • Treba je osuditi
• Otkriva lepotu ljudskog tela • Izloženi nikada nisu dali saglasnost
• Budi interesovanje za upoznavanje za izlaganje njihovih tela
ljudskog tela • Izlaganje leševa je greška
• Šira javnost je mogla da se upozna sa • Nekrofilno fasciniranje ljudskim
problematikom telom
• Odličan način edukacije • Ukoliko bi bila izložena tela od
plastike, da li bi interesovanje bilo
isto?
 Etika u ZN i predavač
Predavač je onaj koji zna, koji uči one koji ne znaju? Predavač je onaj koji predaje konačnu
pravdu?

predavač
• Nije opinion-maker (onaj koji stvara mišljenje)
• Postavlja pitanja
• Katalizator
• Obaveštava, sumira šta se o problemu zna
• Moderator diskusije
Etički problem i etička dilema
Etički problem – znači važno sporno mišljenje. Nastaje tamo gde se mogu pojaviti različita
mišljenja. Reč je o važnoj temi koja je spojena razlikovanjem dobra i zla u svakodnevnom
životu.
Etička dilema - situacija, kojoj se čovek suprostavlja sa barem dve alternative, pri čemu se ni
jedna ne čini kao optimalno rešenje. Do etičkih dilema vode moralni konflikti. Konflikt i dilema
se javljaju tamo gde čovek mora da donese odluku.
Koraci kod rešavanja etičkog problema/dileme
Tri koraka
• Definisati o čemu je reč
(opisati problem sa biološkog, medicinskog, pravnog, sociološkog pogleda. Dobra etika počinje
sa dobrim činjenicama!)
• Sakupiti sve moguće argumente ZA i PROTIV
(upoznati se sa tekstovima filozofa i sa različitim sistemima religija)
• Formulisati svoje mišljenje

Deskriptivna etika
Znači opis, u okviru deskriptivne etike govorimo o otkrivanju problema i trudu opisati, odnosno
nabrojati etičke poglede sa različitih uglova.
(Da li je embrio neko ili nešto? Kakav pogled na smrt su imali stoici, Aristotel i ostali?)
Sakupimo argumente za i protiv. Razmišljamo o mogućim rešenjima i o njihovim prednostima.
Uzimamo u obzir konktekst cele situacije.

Normativna etika
Njen cilj je identifikacija vrednosti. Šta ja mislim i zašto. Zauzimati svoj stav i potkrepiti ga
argumentima.
Obraćamo pažnju na argumente koje možemo da obrazložimo.
Na put ka etičkim razmatranjima vredi krenuti samo onda, kada smo sigurni da postoji cilj i da su
neki načini ponašanja bolji od drugih (da postoji ponašanje dobro i loše, bolje i gore, itd.)

Odnos između prirodnih nauka i etike

(Šta je to i šta bi trebalo to da bude)
Prirodne nauke istražuju, šta je to. Posmatranjem i uz pomoć eksperimanata se trude da izvedu
hipoteze a iz hipoteza teorije. Prirodne nauke ne mogu reći da li je nešto dobro ili loše, ispravno
ili neispravno, jer logički nije moguće izvoditi normativne zaključke iz deskriptivnih izjava. Iz
činjenica nije moguće izvesti vrednosti (npr. Ajnštajnova teorija relativiteta nije moralno dobra
ili loša – opisuje ponašanje prirode)
Metoda: posmatranje i eksperiment
 Etika posmatra samo ono što jeste ili šta bi trebalo da bude, šta je ispravno...
 Metoda - diskusija, tehnika – argument.

Jedino je čovek zahvaljujući svojoj slobodi sposoban da se ponaša (ne)etički, da bude

odgovoran, da bira između dobra i zla.
2. FILOZOFIJA

- Omogućuje da se vode rasprave o suštini ljudskog postojanja (bez filozofije nije moguće
shvatiti postojanje i svet).
- Vizija sveta (istorija ljudskog mišljenja)
- Istorija filozofskog i etičkog mišljenja (spektar filozofskih svetskih pravaca i evropske
filozofske tradicije u njenim raznim istorijskim etapama – brojni odgovori na pitanja, kako
najbolje živeti i postupati)

Filozofija – ljubav prema mudrosti (philos – gr., prijatelj, ljubav; sophia – gr., mudrost)
• Proces razumnog razmišljanja, u kojem je pokretačka snaga (za dobijanje informacije,
traženje pravde, za shvatanje i prihvatanje rezultata istraživanja) ljubav prema mudrosti.
• Trud mišljenja – usmerava se na najuopštenije principe egzistencije i trudi se da uopšteno
odredi ove principe
• Pojam, koji ne može definitivno da se odredi, nastao je u instorijskom kontekstu i stalno
se razvija
• Reč je o istraživanju problema koji su se pojavili tokom razvoja ljudskog duha i o
pokušaju njihovog rešavanja
• Filozofiju možemo označiti kao nauku, jer u svojoj definiciji sadrži karakteristike koje su
tipične za nauke: struktura, sistem, terminologija, intencija.
 • Filozofija traži opštu pravdu – cilj je sama pravda (prirodna nauka traži pravdu na
konkretniji način, koristi druge metode)
• Predmet filozofije je sve ono čime se filozofija bavi
• Metode filozofije: pomoću razuma rešiti filozofski problem – filozofska refleksija, koja
za postizanje cilja koristi razne filozofske pristupe i filozofske metode (indukcija,
dedukcija, komparacija, analiza, sinteza, itd.)

Etiketa ≠ Etika
• skup pravila formalnog ponašanja i postupanja u određenoj sredini
(npr. Društvena etiketa, medicinska, i sl.)
• Ponašanje u konkretnim situacijama koje vodi do empatije,
osetljivog pristupa prema ostalima, do pažnje...
• Pokazivanje čoveku poštovanje

Filozofija

• Teorijski deo Praktični deo (etika)

Pitanja o prirodi i poznavanju sveta Praktična nauka i primenjivanju ljubavi i mudrosti
u konkretnom životu.
Nazivamo je i moralna filozofija.
Traži odgovore na pitanja:
Kako živeti?
Kako ispravno postupati?
Koja pravila igre prihvatiti?
Šta treba da znam?
U šta treba da verujem?
Šta treba da radim?
Kakav tip čoveka treba da postanem?
 ETIKA
nije jeste
• „palica“ za neposlušne • grana filozofije (ne medicine!)
• (samo) slušanje savesti • traženje onoga što je dobro licem u lice
• (samo) praćenje instinkta i intuicije nesigurnosti i konfliktu
• (samo) stvar ličnog stava • racionalni argumenti potkrepljenji stručnim
• nazivanje onoga što je dobro i loše saznanjima
• uslovljena (samo) vaspitanjem i sredinom • forma rasuđivanja, koja uzima u obzir
različite stavove
• širina pogleda

Metode etike
• Etika ima formu filozofske informacije
• Jedna od najčešćih metoda je diskusija, rasprava
• Njena tehnika je argument
Odnos etike i prava
Norme koristimo za klasično rasuđivanje dobra i zla.
Norme su društveno korisne onda kada mogu da budu u formi zakona. Odnos etike i prava je jako blizak, ali
etika i pravo imaju različitu suštinu. Etička pravila bi trebala da predstavljaju osnovu na kojoj su zakoni
utemeljeni. Između zakonskog i etičkog mogu biti velike razlike. Zakoni ne bi trebali da budu kontradiktorni
etici.
Zakon garantuje minimalne standarde i obezbeđuje ih pomoću sankcija i kazni.
Etika teži ka idealnosti, dobrovoljna je, u njoj ima više ljudskosti, lična je, zavisi od savesti čoveka i grupe.
Zakon
- predstavlja konstantan tok nekog procesa
- pravilo, koje je obavezno i ispravno
- zakone donose ljudi (čovek)
- reaguje na potrebe društva sa ciljem zaštititi opšte dobro.
Prava su definisana kao prava pojedinca prema drugima ili prema društvu, koje ima obavezu da ova prava
ispunjavaju.
Nosilac prava je jedino čovek.
Pravna norma
• Sadržaj: Ne govori šta je dobro a šta loše, već šta je legalno a šta nelegalno.
• Osnova: Pravila i propisi, koji su obavezni u određenom društvu.
• Institucije: U vezi su sa oficijalnom vlašću.
 • Formulacija: Tačna, odnosi se na konkretnu situaciju.
• Oblast delovanja: Tačno određena oblast ljudske delatnosti.
• Autor: Poznat je zakonodavac i organ koji je usvojio zakon.
• Validnost: vremenski određena, kada prestane da vrši društvenu ulogu dolazi do dopune zakona.
• Kontrola pridržavanja i sankcije: Oficijalne institucije, policija, sudovi.
• Nepoznavanje zakona nije izgovor.
• Osnovno pravilo: Ono što nije zabranjeno, dozvoljeno je.
Etička norma
• Sadržaj: Govori šta je dobro a šta loše.
• Osnova: Ima moralna objašnjenja i ne zavisi od konkretnih stavova i vršenja određenog društva.
• Institucije: Nije spojena sa oficijalnom vlašću nisi sa institucijama.
• Formulacija: Opšta, definiše osnovne vrednosti ljudskog života.
• Oblast delovanja: Neograničena, odnosi se na čitavu aktivnost čoveka.
• Autor: Proizilazi iz prirode čoveka i istorijskog razvoja u ljudskom društvu – prema vernicima je od
Boga.
• Validnost: Nadvremenska, stalno važeća.
• Kontrola pridržavanja i sankcije: Javno mnjenje, savest.
• Neznanje nije greh.
• Osnovno pravilo: Ono što želiš da drugi rade tebi, radi i ti njima.

3. ETIKA U ZDRAVSTENOJ NEZI

Etika je umetnost življenja (Aristotel)
Život – vrsta umetnosti koju treba naučiti.
Umetnost pravilno živeti
• Etika u životu čoveka ima važno mesto
• Ne odgovara na pitanje: Šta treba da radim?
Odgovara na pitanje: Kakav čovek treba da budem?

Posmatranje života
• Biologija
 • Fizika
• Filozofija (filozofiske škole)
• Religija
Studije i izučavanje etike
• Pravilno i nepravilno postupanje
• Istina i laž
• dobro i zlo
• cilj (tražimo ga, ne poznajemo ga, ali težimo ka njemu)
Diskusija ima smisao jedino onda, ukoliko verujemo da etički problemi mogu da se:
 dešifruju
 reše
 da postoje načini ponašanja koji su bolji od drugih
Etika i moral
• pojmovi koji danas izazivaju negativne reakcije
Pravila u moralnom životu su kao saobraćajni propisi

U životu su nam potrebna pravila da bi smo izbegli nesreću

Značaj etike
• Tražiti u životu ono što je ispravno i dobro
• Živeti što bolje
• Istraživati na osnovu čega znamo da je naše ponašanje moralno ili nije
• Senzibilisanje
• Razumeti druge
Cilj etike:
• Ne treba suditi i osuditi čoveka
• Odrediti da li je njegovo ponašanje dobro ili loše
• Prosuditi da li sa možemo sa njim u nečemu identifikovati.
Da bi čovek bio zadovoljan sa svojim životom treba da:
• Zauzima stav
• Sumnja
• Odlučuje
• Poznaje
Znanje i poznavanje:
Aristotel je razlikovao ljudsku aktivnost:
1. Teorijsku - znanje
2. Kreativnu - stvaranje
3. Praktičnu - delovanje
• Subjektivno
• Objektivno
ETIKA je
• Nauka o moralu
• Teorija o moralu
• Naučno istraživanje moralnog sadržaja
Etika i moral
Etimologija
• Éthos - grčka reč, znači mesto prebivališta, sve što je vezano za običaje i moral. Označava način
postupanja, ponašanja, stavove i razmišljanje čoveka.
• Mos – latinska reč, od koje potiče reč moral. Prvobitno znači volja. Označavala je volju vladara u vidu
propisa, zakona, kasnije tradicionalne običaje. Tokom mnogih promena u značenju, reč mos je dobila
značenje kao ethos – lični način života, razmišljanje, karakter, moralno ponašanje pojedinca.
Socijalni kontekst
• Etimologija ukazuje na socijalni kontekst, u kojem su se nalazile etičke i moralne pojave
 • Subjektivni individualni karakter su dobijali kasnije
Moral
• je sistem pravila i normi koje određuju ponašanje ljudi
• je skup priznatih moralnih normi koje proizilaze iz shvatanja moralnih vrednosti
• predstavlja vrednosti ljudskog ponašanja iz pogleda dobra i zla i to u poređenju sa ljudskom savešću
• Moralno (dobro) ponašanje pojedinca je ono koje je u skladu sa njegovom savešću
• Merilo morala je saglasnost ili nesaglasnost sa svojom svešću
• Moral: pozitivan, moralan stav
Moralnost
• Moralno osećanje
• Pravila morala
• Pridržavanje, poštovanje pravila morala
• Određeni konkretan moralni stav
Moralne kategorije
Predstavljaju moralno vrednovanje ljudskog ponašanja, napr.:
 dobro i zlo
 pravda i nepravda
 poštenje i nepoštenje
Funkcije morala
• Kognitivna – interpersonalni odnosi, odnos prema društvu
• Regulativna – ponašanje čoveka
• Humana - plemenitost, ljudskost
Struktura morala
• Moralni stavovi, ideje, predstave
• Moralni običaji
• Moralni standardi ponašanja
• Moralne norme
Norme
Pravila koja određuju naše ponašanje i pomažu nam da prosudimo kakvo je naše ponašanje (dobro, loše)
 navike
 moralne norme
 pravne norme
Prirodni moral
• obaveza, da bi čovek bio čovek prema čoveku, mora se ponašati u skladu sa „zlatnim pravilom“
 • čovek treba da radi samo dobro
Prirodni zakon
• Postoje određene radnje koje su same po sebi, međusobno iste, bez obzira na okolnosti dobre ili loše (u
antici, u starom veku, u novom veku, u sadašnjosti)
• Čovek ima u sebi određeni moralni program
• Ispoljava ga putem savesti
• Urezan je u ljudsko srce
• To je norma koja čoveku omugućava razlikovanje dobra i zla
Prirodni moralni zakon
• Pravi napredak pojedinca i društva leži u poštovanju prirodnog moralnog zakona
• Garantuje čoveku mogućnost da živi slobodno i dostojanstveno
• Štiti čoveka pred ideološkom manipulacijom
Kriterijum etike
Je prirodan moralni zakon koji je dat čoveku u njegovoj prirodi i prenose ga roditelji na dete, odnosno
na društvo
Vernici su ubeđeni da postoji nadprirodni moralni zakon od Stvoritelja, Boga, koji je transcendentan
svojim poreklom i obrazloženjem.
Moralne reči
U svakodnevnom jeziku koristimo reči, koje izražavaju moralne činjenice. U dijalogu ove reči razumemo kao
tzv. Moralne reči:
• dobro – zlo
• pravedno - nepravedno
• ljudsko - neljudsko
• plemenit - grub
• nesebičan - egoista
• dozvoljen - zabranjen
• žaljenje - pokajanje
• vrlina - porok
• vernost – izdaja
Moralno vrednovanje
Činjenica, da svom ponašanju i ponašanju drugih ljudi pripisujemo moralno vrednovanje
a) ljudska praksa (ponašanje) pripisujemo moralni značaj: vrednujemo ponašanje i postupke (svoje, tuđe) kao
dobre ili loše; prihvatamo ili osuđujemo
b) Moralno vrednujemo i osobe: govorimo da su ljudi dobri ili loši, savesni ili nesavesni, i slično.
c) Moralno vrednujemo i socijalne institucije (institucije, zakone, odluke, države). Vrednujemo ih kao pravične
i nepravične, ljudske i neljudske, i sl.
Kada moralno vrednujemo ljudsko ponašanje
• pretpostavljamo da osoba koristi razum i da razlikuje dobro i zlo
• pretpostavljamo da svako zna šta je dobro a šta zlo
• pretpostavljamo da svako zna da treba da radi dobro i da ne radi zlo
Savest
• je kao kompas koju upravlja našim ponašanjem
• je reakcija pojedinca na moralne principe i norme ponašanja u socijalnoj gurpi
• lično ubeđenje zasnovana na određenim normama
• ove norme postaju merilo vrednovanja ličnog ponašanja

Savest:
• nam pomaže da shvatimo značaj normi • Vaspitanje
• momenat vrednovanja • Obrazovanje
• emocialni element (žaljenje, kajanje) • Savest pre izvršenja nekog dela i posle
• Napor za poboljšanjem • Preventivni značaj griže savesti
• Mesto susreta Boga i čoveka (moralna • Samovrednovanje – sklonost vrednovati se
teologija) što bolje
• Odgovornost • Zdrava svest – bitan element za vršenje
• Uticaj (kultura) profesije

Problem ljudske slobode

Na ljudsko ponašanje utiču geni, sredina i vaspitanje.
• Bihejviorizam - predpostavka, da je čovek produkt svog vaspitanja
• Genetski determinizam – bavi se pretpostavkom mogućnosti da čovek slobodno odlučuje
i pretpostavlja da najveći uticaj ima nasleđe, geni („čovek ne može da se ponaša drugačije jer je produkt
svojih gena“)
Odgovornost
• Ljudi su odgovorni za svoje ponašanje i svoje postupke
 • Znači da se očekuje da umeju razumno da odgovore na pitanje zašto se na takav način ponašaju
i postupaju
• Dela odobravamo onda kada vidimo da ih RAZUM može opravdati, objasniti i obrazložiti
Socijalni element
Zlatno pravilo: „Ono što ne želiš da drugi rade tebi, ne radi ni ti njima!“
Moralne vrednosti
• Moralna vrednosti čoveka (npr. zao, častan) ima posebnu vrednost, koja se znatno razlikuje od drugih
klasifikacija (kao npr. inteligentan, drag).
• To ima veze sa savešću
• Moralno vrednovanje se direktno tiče vrednosti i dostojanstva čoveka
• Na jednoj strane se tiče samopoštovanja, na drugoj strani vrednost osobe i poštovanje prema njoj od
strane drugih ljudi
Etika
• Bavi se teorijom
• Bavi se opštim pitanjima
• Skup normi ponašanja prihvaćenih od strane određenog društva ili grupe
• Etika je racionalno objašnjenje onoga šta radimo
• Etika se koristi za obeležavanje racionalnog i sistematičnog posmatranja moralnih pitanja
Moral
• Nauka o moralu
• Nauka o poreklu i suštini moralne svesti
• Skup moralnih pravila
• Nauka o ispravnom ponašanju
• Praktična filozofija
• Bavi se praksom
• Bavi se konkretnim slučajevima iz prakse
• Ukazuje na odluke koje proizilaze iz vrednosti koje su socijalnoj grupi ulivene spolja ili na osnovu
veroispovesti
• Moral se bavi ponašanjem koje je rezultat izbora i može se objasniti
• Oblast ponašanja i postupanja čoveka vrednovana sa etičkog gledišta
• Promenljiv, istorijski i kulturno uslovljen skup navika, stavova, ideala, pravila i normi
4. PROBLEM LJUDSKE SLOBODE
Homo sapiens
Ključni momenat u evoluciji je bio nastanak slobode, nastanak etike odnosno svesti da je moguće ponašati se
„drugačije“ a ne samo na osnovu instinkta i nagona. Otkrivanje svoje slobode je „trenutak“ kada „ono biće“
postaje čovek. Sloboda predstavlja mogućnost, izbor ponašati se dobro ili loše.
Čovek kao osoba
Čovek se sam pita o svojoj suštini. Mora se pitati jer on sam sebi predstavlja problem. Sa gledišta filozofije, je
indiviua koja postoji zatvorena u samoje sebi i razlikuje se od svakog drugog ljudskog bića.
Čovek (anthropos, gr.) je onaj, ko je sposoban da gleda gore, iznad horizonta, van vremenskog ograničenja,
prostora i mogućnosti, ima sposobnost da govori (logo echein) i odgovoran je (logo didonai).
Osobu ne možemo koristiti kao predmet ili sredstvo za postizanje cilja. Nosilac je univerzalnog kvaliteta
ljudskog postojanja iz kojeg proizilazi ljudsko dostojanstvo.
Problem osobe
Ko je ustvari osoba a ko nije? Gorući problem medicinske etike i bioetike 21.veka.
Empirijski funkcionalizam
Osnovna teza je tvrdnja da postoji razlika između ljuskog bića i ljudske osobe:
Osoba je svako ko ima kognitivni kapacitet (osoba sam ako sam svestan samog sebe; osoba nije zigot, embrio,
fetus, novorođenče, mentalno oštećena osoba i dementan senior).
Osoba je svako ko je sposoban da moralno rasuđuje (osoba sam ako mogu da razlikujem dobro i zlo – npr.
Dete od određenog uzrasta, zdrava odrasla osoba; osoba nije zigot, embrio, novorođenče, dete do određenog
uzrasta, senilan senior).
Osoba je svako ko je sposoban da razlikuje uživanje i bol (osoba je i embrio od određenog stadijuma razvoja,
prenatalno dete, novorođenče, dete, senilan senior; za osobu se prema ovoj hipotezi ne smatra čovek
u vegetativnom stanju a u ovu grupu bi spadali i sisari, životinje, koje jednako reaguju na prijatnosti
i neprijatnosti).
Osoba postajemo kada ulazimo u odnose (osoba postaje embrio kada ga majka prvi put vidi na ultrazvuku; ako
roditelji smatraju embrio za smrznuti biološki materijal, nije osoba a ako ga smatraju za dete koje će biti voljeno
onda prema ovoj hipotezi jeste osoba).
Ontološki personalizam
Oslanja se na hipotezu da ne postoji razlika između ljudskog bića i ljudskom osobom:
Definiše osobu kao pripadnika vrste Homo sapiens koji ima ljudski genom. Ne pravi razliku između bića
i osobe. Prema ovoj hipotezi je čovek u svkom stadijumu ljudska osoba, čije granice su od začeća do smrti.
Život čoveka shvata u kontinuitetu.
Ljudsko dostojanstvo
Pripada svakome. Proizilazi iz strukture bića, iz same činjenice biti čovek. Vrednost života čoveka je određena
dostojanstvom ljudske osobe. Ljudsko dostojanstvo je nedodirljivo i zagarantovano ljudskim pravima, od kojih
je primarno pravo Pravo na život. Nosilac prava može biti samo čovek. Od prava na život se izvode sva ostala
prava. Patrí každému
Osnovne etičke teorije
Hedonizam (Aristippos iz Kirene; Epikuros)
Filozofija privatnog života. Briga o javnim obavezama se ne odbija u potpunosti, ali joj se ne daje veliki značaj.
Recept za uspešan život je maksimalno uživanje i minimalan bol.
Utilitarizam (Jeremy Bentham, John Stuart Mill)
Iz hedonizma u 18. I 19.veku proizilazi etika utilitarizma. I ovde se otvara tema uživanja, ali za razliku od
hedonizma koji je sebičan, utilitarizam uzima u obzir i okolinu. Možemo ga shvatati kao kombinaciju četiri
principa:
• Princip posledica – ne postoji ponašanje koje je samo za sebe ispravno ili ne ispravno. Ono što je
važno, su posledice (konsekvencije) ponašanja. „Cilj opravdava sredstva“
• Princip korisnosti – kriterijum je korisnost; moralno ispravno ponašanje je ono koje doprinosi najviše
dobra što većem broju ljudi.
• Princip hedonizma – svaka osoba sama sebi određuje u čemu leži njena dobrota
• Socijalni princip – što više sreće što većem broju ljudi
Deontologija (Immanuel Kant)
Pažnja je usmerena na dela. Kategorički imperativ: Uvek radi onako da maksimum tvojih dela mogu postati
opšti zakon! Traži čvrsta pravila, koja bi trebala da služe za moralno odlučivanje „ponašaj se prema svima
jednako“, „ono što želiš da drugi čine tebi, čini i ti njima“. Poziva se na razum, ne na emocije, uživanje, korist i
slično. Ističe obavezu – ukoliko su ova pravila čvrsto postavljena, moraju se koristiti kod moralnog odlučivanja
(Šta je u određenoj situaciji obaveza lekara, zdravstvenog radnika – najpre obaveza prema pacijentu, prema
kolegama, porodici, samom sebi, prema društvu). Postoje skupovi etičkih zahteva koji se nalaze u kodeksima.
Ističu moralnu vrednost (dobro je samo ono delo, čiji cilj i sredstva za postizanje cilja su dobra)
Principalizam
Kod donošenja moralnih odluka koristi etičke principe koji se primenjuju na konkretne slučajeve. Uzima u obzir
i etička pravila, obraća pažnju na posledice. Četiri principa:
non-maleficiencija
beneficiencija
autonomija
pravednost

Etika vrlina (Aristotel)

• Postavlja mnogo konkretnija pitanja (kakav bi trebao da budem? Ne samo Šta treba da radim?)
• Obraća pažnju na odluke čoveka
• Bavi se karakterom ljudi koji donose odluke i kako se odluke odražavaju na njihovo ponašanje
• Da bi smo činili dobro moramo pre svega mi sami biti dobri
• Razvija vrline – karakter čoveka i njegov moralni habitus je mnogo važniji od konkretnih dela
Vrline
• Sposobnost, veština, sklonost ka određenom delovanju primerenog čoveka
• Trajni moralni kvalitet čoveka
• Nije urođen ali može se navežbati
• Opozit vrline je porok
• vrlina mora proizilaziti iz same unutrašnjosti čoveka
Vrline sestre (u zdravstvenoj nezi)
• autonomija
• sloboda
• objektivnost
• samorealizacija
• raditi dobro
• samopouzdanje
Ostale vrline:
• Ciljasvesnost • Odgovornost • Smelost
• Diskretnost • Pažljivost • Optimizam
• Verodostojnost • Pouzdanost • Savesnost
• Kolegijalnost • Strpljivost • Radost
• Ljubav prema pacijentu • Kreativnost • Samokontrola
• Poštenje • Velikodušnost • Socijalni osećaj
• Požrtvovanost • Spremnost
Etika brige (Carol Gilligan)
Etika brige (angl. ethics of care) – usmerava se na značaj odnosa učesnika kod primanja/pružanja zdravstvene
brige. Odnos između zdravstvenog radnika i pacijenta je asimetričan, pacijent je zavistan od zdr.radnika, zato se
mora poštovati ljudsko dostojanstvo i moralne norme. Ovaj način etičkog shvatanja je nastao i razvijao se
u okviru feminističke filozofije. Ukazuje na različita rešenja etičkih problema žena i muškaraca, njihovu vezu sa
ulogama i shvatanja morala. Razlikujemo tri koncepcije:
 Bihejvioralna – ogleda se u ponašanju, aktivnostima, koje vode do zadovoljavanja potreba drugih
 Emocionalna – ističe saosećanje, empatiju
 Caritative caring – koncepcija koja ističe ljubav prema sebi i prema drugom čoveku
Etika odgovornosti (Max Weber)
Etika odgovornosti – ističe okolnosti, rezultat, empatiju i brigu. Osoba koja „brine“ sama odlučuje i donosi
najbolja rešenja. Autror etike odgovornosti u svojoj teoriji je definisao tri tipa etičkog ponašanja:
• Gesinnungsethik – vodi se samo dobrim namerama i univerzalnim principima;
• Verantwortungsethik – trud za postizanjem ravnoteže između univerznih principa i konkretnim
činjenicama tj. Okolnostima i mogućim posledicama – osnova etike odgovornosti;
• Erfolgsethik – predstavlja čoveka koji menja sredstva za ciljeve delovanja. Etika odgovornosti bi trebala
biti usmerena ka vaspitanju zdravstvenih radnika da budu sposobni da slušaju pacijenta, da budu
efikasni, sposobni da rade i sa spiritualnošću pacijenta.

5. ODNOSI I PODELA
FILOZOFSKA ETIKA

ANALITIČKA DESKRIPTIVNA ETIKA METAETIKA

NORMATIVNA ETIKA

PRIMENJENA ETIKA

Privredna etika Etika profesije Bioetika Tehnička etika Etika u nauci

Etika u ZN Medicinska etika Enviromentalna etika Etika životinja

Primenjena etika profesije
Odnosi se na navike određene profesije (pravna etika, novinarska, politička, pedagoška, biznis-etika,
medicinska, etika u ZN, etika nemedicinskih profesija). Primenjena etika proizilazi iz opšte etike. Poziva se na
standarde i očekivano ponašanje članove ovih grupa.
Bioetika/biomedicinska etika
Sistematičko posmatranje ponašanja ljudi u oblasti nauka o životu i zdravstvene brige, i posmatra se u svetlu
moralnih vrednosti i principa. Jedna od poddisciplina je Etika u ZN. Bioetika je etička analiza i trud za rešenje
najnovijih etičkih problema koje donose nova naučna otkrića, tehnologije i njihov uticaj na čoveka.
Medicinska etika – etički problemi u medicini.
Etika u zdravstvu – etički aspekti fukncionisanja raznih zdravstvenih sistema, ujedno i etike javnog zdravstva
Klinička etika – rešenje konkretnih etičkih problema u kliničkoj praksi, kod kojih je odluka lekara, tima,
zdr.radnika, pacijenta ili porodice u određenjoj situaciji uslovljeno etičkim normama
Etika u ZN – analiza etičkih problema pojedinih medicinskih, odnosno zdravstvenih disciplina (napr. Etika
internih bolesti, ginekologije, hirurgije, i sl.). Proizilazi iz medicinske etike.
Ciljevi ZN prema programu “Zdravlje za sve do 21.veka”
- Pomagati pojedincima, porodici, grupama (poštovati sve 4 dimenzije)
- Aktivacija pacijenata * P je aktivan učesnik kod brige o svom ličnom zdravstvenom stanju
- Prevencija
- Maksimalno iskoristiti ljudski potencijal
- Smanjiti negativne uticaje na zdravlje čoveka
- Zadovoljiti potrebe bolesnih

Etika ZN
• Filozofska analiza moralnih fenomena u praksi ZN, moralnog jezika i etičke osnove u praksi ZN
• Predlaže norme i pravila za praksu ZN
• Bavi se takođe analizom moralnih aspekata u teoriji i istraživanju ZN
Sestra kao moralni faktor
Pri vršenju svoje profesije sestra postaje moralni faktor, koji nosi moralnu odgovornost. Iz pogleda etika,
idealno je kada se sestra ponaša odgovorno na osnovu ciljasvesnog moralnog donošenja odluka. Iz toga
proizilazi da bi moralni faktor trebao da poseduje karakteristike kao što su: osećajnost, sposobnost da donosi
moralne odluke, motivacija, inicijativa ponašati se moralno, itd.
Uloga sestre
- Negovatelj
- Komunikator
- Edukator
- Savetnik
- Advokat pacijenta/klijenta
- Menadžer
- Istraživač
Predmet ZN
Osnos Sestra – pacijent/klijent (manifestuje se u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji)
Interpersonalni odnosi (kolegijalnost, odnosi S-S, S-Lekar, S-porodica)
Uloge ZN
- Posmatrati kvalitet odnosa i stavova S-P/K
- Isticati željene međuljudske odnose
- Formulisati obaveze i odgovornost S
- Definisati moralne norme profesije
- Analizirati etičke situacije /probleme, dileme/
Ciljevi ZN
- Humanizacija međuljudskih odnosa (S-P, S-S, S-L)
- Usmeriti ponašanje i postupanje tokom vršenja profesije
- Zadovoljiti potrebe bolesnih u svim dimenzijama
- Voditi i pomagati pronaći smisao egzistencije
Osnovna pravila etičkog ponašanja
- Informisanost
- Iskustvo
- Kreativnost
Polazne tačke ZN
- Antička kultura – Hipokratova zakletva
- Jevrejska kultura – oslanjala se na principe poštovanja dostojanstva ljudskog života, na principe dužnosti
štititi život, odbijala je sujeverje i iracionalno lečenje, isticala je brigu o higijeni i režimu ishrane.
- Hrišćanska kultura – najvažniji principi hrišćanske etike su:
* Princip upravljanja - čovek upravlja svojim životom ali nije njegov vlasnik
* Princip svetosti i nedodirljivosti ljudskog života – poštovanje svakog ljudskog života i obaveza štititi ga
* Princip integriteta – šta raditi sa ljudskim telom
* Princip dvojitog učinka – može biti pozitivan i negativan
* Princip slobode i odgovornosti
* Princip uzajamne pomoći
- Moderni principi medicinske etike
- Holizam
- Uticaj novih filozofskih smerova (etika vrlina, brige, odgovornosti)

Novo sekularno mišljenje

Osnova je:
- Sloboda pojedinca da bira način svog ponašanja i delovanja sve dok ne utiče na slobodu drugih
- Sloboda pojedinca da odlučuje o samom sebi
- Jedinstvenost svake osobe
- Ne samo individualna sreća, već i sreća većine vodi do zadovoljstva pojedinca
- Obaveza poštovati osnovna moralna pravila
Moderni principi medicinske etike
Tradicionalni
Beneficijencija
Non-maleficijencija
Novi
Autonomija
Pravednost
Principi
Principi prvog reda
• Princip beneficijencije (princip dobročinstva) – predstavlja pozitivnu dimenziju ne naškoditi,
preventivno sprečiti i odstraniti poteškoće, podržavati dobro. Sve što radimo, radimo za dobro drugoga.
• Princip non-maleficijencije (princip neškodivosti) – zabranjuje naškoditi drugome (nihil nocere) ili
usmrtiti. Ovaj princip ima prednost ispred principa beneficijencije.
• Princip autonomije (poštovanje ličnosti) – autonomija pretpostavlja sposobnost da procenimo
pacijenta, sagledamo alternative i sprovedemo naš plan. Pacijent ima pravo na svoje mišljenje i ono
treba da se uzima u obzir (ukoliko je u skladu sa zakonom). Ovde spada i problematika prava
poverljivosti i pružanja informacija uz poštovanje ljudskog dostojanstva,
• Princip pravednosti (justicija) – vezan je ze raspodelu finansijskih sredstava.
Principi drugog reda
• Istinitost
• Poverljivost informacija
• Poštenje
• Verodostojnost
• Solidarnost
• Informisana saglasnost
Etički principi
Ljudsko biće je uvek cilj, ne sredstvo
Čovek uvek ima dostojanstvo, i u bolesti i u zdravlju
Interes i blagostanje ljudskog bića je iznad interesa društva
Čoveka uvek treba poštovati kao jednu celinu

Florence Nightingale 1820-1910

Sestra treba da bude uvek tu za pacijenta: treba da vodi računa da ima
dovoljno svežeg vazduha, toplote i svetlosti; da dobro spava, jede, pije; da
nema uznemiravajuće misli; dobro da ga sluša i posmatra.

Koncepcija brige
• Osnova morala prakse u ZN je odnos između sestre i pacijenta
• Briga se smatra za moralni koncept, koja je centar odnosa S-P i zasnovan je na idealu poštovanja
ljudskog dostojantva
Etički principi brige
Etičko ponašanje sestre uslovljava:
- Filozofski stav i ideje
- Teorija ZN i etika ZN
- Legislativa – pravni sistem i zakonske norme
- Tehnologije – tehničko i materijalno obezbeđenje radnog mesta
- Položaj sestre
- Lične osobine i karakter
Osnovni etički principi sestre – negovateljice
A Briga – otkrivamo kako ljudi shvataju i doživljavaju svet. Pomoć ljudima u formi asistencije, podrške,
poboljšanja kvaliteta života tokom bolesti. Pruža se empatijom, poštovanjem, zadovoljava osnovne potrebe
pacijenta (porodice, grupe, zajednice). Etički principi prema ICN:
- Održavati život
- Ne naškoditi
- Prioritet su prava pacijenta
- Poštovati dostojanstvo
- verodostojnost
B Zaštita - (odnos S-P, savesnost i poštovanje ljudskog dostojanstva P). Važno je aktivno pružanje podrške:
- Prema modelu zaštite prava – S se trudi da ne dođe do kršenja zakona
- Prema modelu donošenja odluka zasnovanom na vrednostima – interesuje se za potrebe P, ne nameće
odluke
- Prema modelu poštovanja drugoga – pacijenta gleda kao čoveka, uzima u obzir dostojanstvo, vrednosti,
potrebe
C Odgovornost - S mora da poštuje standarde prakse i moralne vrednosti profesije
D Obaveza – podrška zdravlja, prevencija oboljenja...
ICN navodi četiri dužnosti sestre:
- Podržati zdravlje
- Prevencija bolesti
- Obnavljanje zdravlja
- Ublažavanje patnji (Kodeks ICN, 1973)
E Saradnja – učešće S kod obezbeđivanja kvalitetne brige – održavati dobre odnose, trud zajedno dostići
određene ciljeve, ispuniti obećanje, žrtvovati se.

ZDRAVSTVENA NEGA = moralna umetnost čiji centar interesovanja je pružanje zdravstvene nege
THE ICN CODE OF ETHICS FOR NURSES
http://www.icn.ch/who-we-are/code-of-ethics-for-nurses/
• The ICN Code of Ethics for Nurses, most recently revised in 2012, is a guide for action based on social
values and needs.The Code has served as the standard for nurses worldwide since it was first adopted in
1953.
• The Code is regularly reviewed and revised in response to the realities of nursing and health care in a
changing society. The Code makes it clear that inherent in nursing is respect for human rights, including
the right to life, to dignity and to be treated with respect.
• The ICN Code of Ethics guides nurses in everyday choices and it supports their refusal to participate in
activities that conflict with caring and healing

osnovni zadatak medicinske sestre

• O okviru međeunarodne organizacije sestara ICN (International Council of
Nurses) bio je napisan dokument The ICN Code of Ethics for Nurses, koji je odredio
četiri osnovne obaveze i zadatci sestre:
• Podrška zdravlja
• Prevencija bolesti
• Obnavljanje zdravlja
• Ublažavanje patnji
 ICN predstavlja osnovne vrednosti ZN putem The ICN Code of Ethics for Nurses a to su:
Briga, život, zdravlje, dostojanstvo, poštenje, pravednost, kooperacija, informisanost, autonomija,
odgovornost, obrazovanje, razvoj ZN kao nauke i profesie.
Etički kodeks sestre (ICN)
• Etička pravila u zdravstvenoj nezi - sestrinstvu je svojstveno poštovanje ljudskih prava,uključujući i
pravo na život i izbor, dostojanstveno i kulturno ponašanje. Zdravstvena nega poštuje i nije ograničena,
nečijom starošću, bojom kože, verom, kulturom, invaliditetom, bolešću, seksualnom orijentacijom,
nacionalnošću, rasom, političkim uverenjima i socijalnim statusom. Medicinske sestre pružaju pomoć
pojedincu, porodici i zajednici i usklađuju svoj rad među njima.
• Sestra i građani – poštuje individualnost, vrednosti P, štiti važne informacije
• Sestra i briga u praksi – kvalitete brige, obrazovanje, komunikacija
• Sestra i društvo – podržava zahteve društva za socijalnu i zdravstvenu zaštitu
• Sestra i saradnici - Medicinska sestra potpomaže timski rad i saradnju sa saradnicima, kolegama iz
sestrinstva i drugih područja rada. Medicinska sestra uvek mora štititi pojedinca, porodicu i zajednicu
kad je njihovo zdravlje ugroženo od delovanja njenih saradnika ili bilo koje druge osobe.
• Sestra i profesija - Medicinska sestra preuzima veliku ulogu u određivanju i sprovođenju standarda i
prakse u kliničkoj praksi zdravstvene nege,rukovođenju, istraživanju i obrazovanju. Medicinska sestra je
aktivna u istraživanjima koja razvijaju profesionalna znanja. Medicinska sestra,aktivnošću u
profesionalnoj organizaciji,sudeluje u stvaranju i održavanju socijalnog i ekonomskog stanja sestrinstva.

Ljudska prava i zdravstvena nega

Ljudska prava predstavljaju najosnovnije vrednosti čovečanstva. Od trenutka rođenja posedujemo određena
prava koja se nazivaju ljudskim pravima. Ljudska prava su zajamčena svakom čoveku na temelju njegovog
postojanja kao čoveka i ona su neotuđiva, što znači da ne mogu nikome biti oduzeta. Dve su ključne vrednosti
koje leže u samoj srži ideje o ljudskim pravima. Prva je dostojanstvo svakog ljudskog bića, a druga je jednakost.
Ljudska prava su: su univerzalna, nedeljiva, međuzavisna i međusobno povezana.
1. Ona su univerzalna, što znači da pripadaju svakom ljudskom biću u jednakoj meri. Kao i bilo koja druga
vrsta prava, i ljudska prava se štite putem različitih mehanizama – Ustava, zakona, međunarodnih ugovora i sl.
Pojedinci se u tim dokumentima sagledavaju kroz određenu kategoriju (građanin, žena, radnik, stranac) ili kroz
svrstavanje u određenu grupaciju (etnička grupa, politička stranka, udruženje). Ovo svrstavanje ne ugrožava
univerzalnost ljudskih prava već prvenstveno služi efikasnijoj i preciznijoj zaštiti.
2. Ljudska prava su neotuđiva, nerazdvojiva od pojedinca. Ona nisu i ne mogu biti stvar zasluge, nagrade ili
izbora, ne mogu se prodati, pokloniti, zaraditi ili oduzeti.
3. Ljudska prava su neponištiva, što znači da ih država ili neko drugi ne mogu opozvati.
4. Ljudska prava su nedeljiva. Istog su značaja i međusobno zavisna, pa se jedna grupa prava ne može
postizati na račun neke druge grupe prava.
Među osnovna ljudska prava spada:
• pravo na život
• pravo na slobodu kretanja
• pravo na privatni život
• pravo na imovinu
• pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti
• pravo na slobodu izražavanja
• pravo na mirno okupljanje
• pravo na nediskriminaciju
• pravo na jednakost i ljudsko dostojanstvo
Među etičke obaveze sestre spada zaštita i poštovanje osnovnih ljudskih prava. Kada ova obaveza dođe
u konflikt sa ostalim vrednostima i pravima, dolazi do etičke dileme.
1948 Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
http://www.poverenik.rs/images/stories/Dokumentacija/54_ldok.pdf
1973 Helsinški dogovor/deklaracija (Dodatak br.1)
1997 Konvencija o ljudskim pravima i dostojanstvu ljudskog bića u vezi sa primenom biologije i medicine
1998 Zdravlje za sve u 21.veku (Dodatak br.2)
http://chris-network.org/wp-content/uploads/2013/01/Ljudska-prava-Priru%C4%8Dnik-za-nastavnike.pdf
Pacient ima pravo na:
• ravnopravno, optimalno i dostojanstveno lečenje i zdravstvenu brigu
• poštovanje
• osećajno i potpuno informisanje o bolesti
• poverljivost informacija o svom zdravstvenom stanju
• informisanu saglasnost kod dijagnostike
• informisanu saglasnost kod istraživanja
• odbijanje lečenja
• mogućnost konsultacije sa drugim lekarom
• posebnu socijalnu brigu i podršku u skladu sa zakonom
6. ODNOSI
Informisana saglasnost
Odnos između saradnika
• odnose iz etičkog pogleda upravljaju pre svega deontološki kodeksi
• kod pojedinih profesija postoje odgovarajuće organizacije – komore
Aktuelno stanje odnosa u savremenom svetu
• svet se promenio i menja se
• živimo u periodu konflikata
• menjaju se vrednosti, prioriteti, životni standard raste, povećavaju se lični i materijalni zahtevi, raste
i ljudska moć
• u zdravstvu je došlo do promene odnosa L-P. Paternalistički – autoritativni odnos je zamenjen za
partnerski odnos
• Pacijent danas nije samo objekat zdravstvene brige već se aktivno angažuje i učestvuje u procesu
lečenja
Prava pacijenata
Evropska konvencija o pravima pacijenata
Rimu je 2002. godine nastala Evropska povelja o pravima pacijenata/ poznatija kao "Rimska
povelja", koja je u novembru iste godine ratifikovana u Briselu i tako je postala temeljni
dokument za reformu zdravstva u zemljama Evropske Unije. Ova povelja, predstavljala je osnovu za reformu
zdravstvene zaštite u Evropskoj uniji iako nije pravno obavezujuća jer je jaka mreža grupe za ljudska prava i
prava pacijenata širom Evrope upravo zahvaljujući njoj lobirala kod svojih političkih predstavnika za
priznavanje i prihvatanje prava iz ove povelje. Prava ove povelje su utemeljena u osnovnim ljudskim pravima
Povelje o osnovnim ljudskim pravima u Evropskoj uniji i kao takva moraju se prepoznati i poštovati u svakoj
zemlji. Povelja takođe predstavlja i polaznu osnovu za praćenje i evaluaciju sistema zdravstvene zaštite u
Evropi. Poziva se na međunarodna dokumenta i konvencije to su:
* Deklaraciji o unapređenju prava pacijenata u Evropi Svetske zdravstvene organizacije potpisana u
Amsterdamu 1994
* Ljubljanska povelja o reformi zdravstvene zaštite potpisana u Ljubljani 1996
* Povelja o podršci zdravlja za 21. vek potpisana u Jakartu 1997
* Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini 1997

Paternalistički model - prošlost

• Lična odgovornost i lojalnost L prema P
• L je odlučivao o svemu
• „privilegije u terapiji“ (non-maleficijencija;
prikrivanje pravde kod neželjene dijagnoze)
• poverenje P u L
• pasivnost P
• ćutanje P
• apsencija otvorene komunikacije
Partnerski model – savremeni
• individualna prava
• autonimija
• informisana saglasnost
• „problem pravde“ – tačne realne informacije
• Zakon zahteva informisanje pacijenta o svim dijagnostičkim, terapijskim, preventivnim intervencijama
Partnerstvo – poteškoće kod transformacije tradicionalnog modela na novi
• Očekivanja i navike
• Određena mera paternalizma je poželjna
• Dužina prakse i navike lekara bez obzira na racionalno prihvatanje novog modela
• Lajci nisu obavešteni o novom modelu
• Pacijenti ne žele da preuzimaju odgovornost
• Nesigurnost i neznanje porodice
• Ne postoje ustaljene nove forme informisanja pacijenata u praksi
Partnerstvo
Odnos između L i P je bio i biće uvek asimetričan s‘ obzirom na obrazovanje i položaj L (moć nad P)

Informisana saglasnost
Svako ima pravo na zaštitu informacija o svom zdravstvenom stanju.
Svako ima pravo da dobije sve informacije o svom zdravstvenom stanju.
Želju NE biti informisan treba poštovati.
Bilo kakvu intervenciju u oblasti zdravstvene brige je moguće realizovati
samo pod uslovom da je pacijent potpisao/dao saglasnost.
Izuzetak: “Dogovor” – kritična stanja pacijenta, ukoliko pretpostavljamo saglasnost treba navesti u
dokumentaciji
Forme
• Usmena
• Konkludentna (proizilazi iz situacije, gestikulacija, mimika)
• Pismena
Napomena: usmenu i konkludentnu formu ne možemo dokazati, pismenu možemo

Saglasnost je važeća samo onda kada je data na osnovu objektivnih i tačnih informacija. Osoba ne sme biti
prisiljena. Saglasnost treba da se obnavlja onda kada se pacijent dugo leči od jedne bolesti, ali dolazi do
ozbiljnih promena.
Povlačenje saglasnosti
• Moguće je bilo kada
• Nikada se ne tiče već sprovedenih intervencija ex tunc
• Razloge nije potrebno navoditi
• Treba informisati pacijenta o posledicama odluke
• Treba da bude u pismenoj formi
Nepružanje informacija - izuzetci
• Akutne situacije (nesvest)
• režim obaveznog lečenja
• duševna oboljenja (intoksikacija) uz opasnost od povrede samog sebe ili okoline
• nosilac zarazne bolesti
Odbijanje zdravstvene brige – negativni revers mora sadržati:
• podatke o zdravstvenom stanju pacijenta
• podatke o mogućim posledicama
• belešku o izjašnjenju pacijenta
• pismenu izjavu pacijenta da bez obzira objašnjenja o posledicama odbija zdr.brigu
• mesto, datum, vreme, potpis pacijenta
• ukoliko nije sposoban da se potpiše, napiše se napomena, i potpiše svedok

Griža savesti
Pravo lekara (sestre...) je da odbije i u određenim okolnostima ne pruži traženu zdravstvenu brigu
(napr.ukoliko intervencija nije neophodna, ako je rizična ili je u konfliktu sa njegovom savešću)
7. AKTUELNI BIOETIČKI PROBLEMI
Odnos lekar - pacijent Kada počinje ljudski život?

Odnos sestra - pacijent

Etički problemi na početku života

Abortus

Odnos između zdravstvenih radnika

Prenatalna dijagnostika

Sindrom izgaranja

Preimplataciona genetska dijagnostika

Etički problemi asistirane reprodukcije / vantelesne Kloniranje
oplodnje

Genetsko testiranje

Terapijsko i reprodukciono kloniranje

Etické problémy v neonatológii

Primena matičnih ćelija

Etički problem promene pola

Etički problemi u transplantologiji

Brak, porodica i etika

Etički problemi u terminalnoj fazi života Eutanazija

Bol, patnja
Palijativna briga

Spiritualna briga

Umiranje, smrt

Tuga
Etički problemi u psihijatriji
Etika i AIDS/HIV Korupcija

Etika i ekonomija u zdravstveno zbrinjavanje

8. ETIČKA PITANJA NA POČETKU LJUDSKOG ŽIVOTA. PRAVA ŽENE I DETETA.

Abortus – veštačko prekidanje graviditeta do 12. nedelje starosti, pre nego što plod oživi.
Život nerođenog deteta je biološki uslovljen životom majke.
Da li trudna žena ima pravo na abortus?
Da li nerođeno dete ima pravo na zaštitu života?
Legislativa
U Slovačkoj, svaka žena može da zatraži abortus do 12.nedelje trudnoće od poslenje menstruacije bez
obrazloženja (73/1986 Zb. z., §4)
Interveniše se ukoliko žena nije imala abortus u prethodnih 6 meseci, što ne važi za žene starije od 35 godina.
Abortirati može žena do 24. nedelje trudnoće ukoliko se otkrije da je plod genetski oštećen ili da postoji neka
druga vrsta oštećenja i ukoliko je zdravlje ili život majke ugrožen.
Genetske anomalije ploda
Na odluku roditelja utiču:
- laboratorijski izveštaji
- način saopštavanja rezultata
Interupcija
Društvo je prihvata, raspravlja i postavlja pitanja.
• Osetljiv problem
• Problem stručan, etički, politički
Vrste interupcije
• Vakumska
• Kiretaža
 • Izazivanje porođaja (sectio caesarea minor)
• Farmakološka (tableta RU 465)
PRO LIFE
• Zaštita života nerođenog deteta
PRO CHOICE
• Izbor žene
Strategija „pro life“ 1
• Ljudsko dostojanstvo
• Zaštita ljudskog života
Apsolutna vrednost života i njegova nedodirljivost.
Život čoveka je život osobe koja je zasnovana na jedinstvu duše i tela. Zato osoba ne može biti i nikad neće biti
sredstvo ili stvar pomoću koje se dolazi do određenog cilja.
Nerazdvojiva veza između života, slobode i pravde
Život, sloboda i pravda su nerazdvojiva dobra. Predstavljaju karike lanca, i ukoli jedna karika pukne, puca ceo
lanac.
Pravdu ne možemo poznavati bez poštovanja prema životu. Sloboda ne postoji ukoliko nije spojena sa
pravdom. Razdvajanje slobode od objektivne pravde onemogućava postojanje ljudskih prava na racionalnoj
osnovi. Bez objektivne pravde se otvara prostor za površno ponašanje i delovanje pojedinaca, institucija a na
kraju i samog društva.
Lečiti, ne manipulisati
Primarni i prirodan cilj medicine i naučno-tehnološkog napredka je zaštita života čoveka, pomoć čoveku, ne
manipulacija ili do kraja uništavanje čoveka.
Sve što je tehnički moguće ne znači da je i moralno dopustivo
Naučno-tehnološki napredak je dobar i koristan za čoveka. Ali samo dok njegov cilj ne postane manipulacija sa
samim čovekom tj. sve dok je u službi čoveka a ne kad je čovek u službi tehnike.
Zakon mora da štiti dobro osoba
Prirodni cilj svi zakona svake države je zaštita građana, zaštita slabijih i nevinih od nepravednih napada jačih
pojedinaca, i sl. Zato ni jedan zakon koji dovodi u pitanje primarno dobro čoveka – građana, se ne može
smatrati legitimnim ni onda kada je rezultat većine glasova.
Dupli efekat
Ovaj princip je poznat u etici a često se koristi i u bioetičkoj problematici. Dobrovoljno delo može imati osim
direktnog željenog učinka i indirektan neželjen učinak.

Strategija „pro choice“ 2

• O rođenju deteta odlučuje isklučivo roditelj
 • Niko nema pravo da utiče na odluku žene
• Prihvatanje prevencije od neželjene trudnoće
• Tolerancija zahvata interupcije
Etički pogledi prenatalne dijagnostike
• Fetalna medicina
• Prenatalna genetska dijagnostika
Metode:
invazivne
neinvazivne
Cilj prenatalne genetske dijagnostike
- blagovremeno prepoznavanje oboljenja ili oštećenja embrija tokom trudnoće
Osnovna filozofija
• embrio ili plod možemo posmatrati kao intrauterinog pacijenta, koji je u ravnopravnom odnosu
sa majkom
• nakon dijagnostike trebala bi da se da prognoza i napravi strategija daljeg postupka na osnovu stavova
koji nemaju znakove diskriminacije
• uloga prenatalne dijagnostike i genetskog savetovanja predstavlja trud za pružanjem pomoći, podrške
roditeljima, pronalaženje optimalnog rešenja uz dosledno poštovanje začetog ljudskog života
• PND je iz moralnog pogleda visoko pozitivna ukoliko je njen cilj da terapeutski interveniše
u korist majke i ploda, tj. Da majka ne brine ili da pripremi buduću majku (roditelje) da prihvate dete
sa posebnim potrebama.

9. TERMINALNA BRIGA
ETIČKI ASPEKTI ZDRAVSTVENE BRIGE NA KRAJU LJUDSKOG ŽIVOTA

Smrt – tabu tema

Opšte činjenice:
“ljudi umiru”, “čovek je smrtan”, “svi moramo ‘tamo’ jednom da idemo”
Individualne činjenice:
Radi se o našoj smrti, ili o smrti bližnjih

Umiranje:
- Kod kuće
- U ustanovi
Hospic garantuje da pacijent neće trpeti nepodnošljive bolove, da će biti poštovano njegovo ljudsko
dostojanstvo, da u poslednjim trenutcima neće biti sam.
Forme brige u hospicima:
- Kućna forma brige
- Dnevni stacionar
- Bolnička forma brige
Forma brige u hospicima sa vremenskog gledišta:
• PRAE FINEM
• IN FINEM
• POST FINEM
Ako je čovek u hospicu ne mora da znači da će umreti. Prosečno trajanje smeštaja pacijenata u
hospicima je 3-4 nedelje – prema statistikama, za prvih 6 godina u Hospicu Aneške Češke u Češkoj,
32% je pušteno kući a 68% pacijenata je umrlo.
Šta je zdravlje a šta bolest?
Zdravlje je stanje potpunog telesnog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i
iznemoglosti (WHO).
Lečenje bolesti – postaljanje realnog cilja:
- Bez bola se naspavati
- Bez bola odmarati
- Bez bola se kretati
Tokom bolesti su kod čoveka prisutni:
- Fizička bol
- Depresije
- Gnev
- Anksioznost
Faze prihvatanja bolesti:
Negacija – šok, odbijanje. Manifestuje se izjavama “Ne, to za mene ne važi”, “Ja? To nije moguće!”,
“Sigurno je došlo do neke greške”. Kako postupiti? – nadovezati kontakt, steći poverenje.
Agresija – gnev. Manifestuje se izjavama “Zašto baš ja?”, “Ništa mi nije bilo”, mržnja prema
zdravstvenim radnicima, ogorčenost na zdrave ljude, svađa sa Bogom, nepravda. Kako postupiti? –
sačekati da se smiri.
Pomirenje – Manifestuje se traženjem drugih lekara, plaćanjem, obećanjima, alternativna medicina.
Kako postupiti? – biti maksimalno strpljiv, ne uzimati nadu, štititi od prevara.
Depresija – tuga. Manifestuje se strahom od perioda koji sledi, strah vezan za porodicu. Kako postupiti?
– pričati, tražiti kratkoročne ciljeve, tražiti smisao – logoterapija.
 Rezignacija – Manifestuje se apatijom. Kako postupiti? – i dalje pružati podršku, tražiti kratkoročna
rešenja, tražiti smisao – logoterapija.
Akceptacija – prihvatanje. Manifestuje se smirivanjem, zahvalnošću, promenom izraza lica, promena
hijerarhije vrednosti. Kako postupati? – biti prisutan, držati za ruku, posvetiti se porodici.
Kroz sličnu situaciju prolazi i porodica pacijenta, često se dešava da pacijent dođe do faze akceptacije, dok
porodica je još u fazi pomirenja. U tom slučaju treba porodici pomoći da stigne do faze prihvatanja i tek onda
umiranje može biti spokojno i dostojanstveno.
Režim dana u hospicu:
- Maksimalno opuštanje
- Program određuje pacijent
- Tolerancija
- Kontinualne posete
- Telefoniranje
- Privatnost – jednokrevetna soba
- Mogućnost kretanja i van objekta
- Ispunjavanje poslednjih želja

Dileme medicinske prakse

Održavati život ali biti svestan da je smrt neizbežna
Razmatrati prednosti i mane iz pogleda pacijenta
Pitanje plaćanja lečenja
Pitanje režima ishrane i hidratacije u terminalnom stadijumu

Logoterapija – V.E.Frankl
Logoterapija je vrsta psihoterapije koja se bavi proučavanjem smisla ljudske egzistencije i pronalaženjem
tehnika kojima se ljudima može pomoći da otkriju smisao sopstvenog života. Reč otkriti ovde je od ključnog
značaja jer, po ovom psihoterapijskom pravcu, čovek ne izmišlja smisao života, već ga otkriva. Život se svima
nameće, a na nama je da otkrijemo zašto. Svako je slobodan da situacijama koje mu zivot donosi da, odnosno
ne da, određeni smisao, ali je isto tako i odgovoran za tu odluku. Smisao, sloboda čoveka i odgovornost su
ključne reči u ovoj psihoterapiji.
tac logoterapije, Viktor Frankl, je rekao da svako vreme ima svoju kolektivnu neurozu i da je svakom vremenu
potrebna njegova psihoterapija kojom će se uhvatiti u koštac sa svojom neurozom. U današnje vreme, po
njemu, sve je manje ljudskih problema izazvanih psihičkim konfliktima ili frustracijama kojima tradicionalna
psihoanaliza objašnjava probleme, a sve je više onih koji su izazvani osećajem obesmišljenosti, apatije i, na
kraju, dosade. Današnji čovek, ukoliko nije ispunjen osećanjem smislenosti sopstvenog života, osuđen je na
bivstvovanje u rascepu između dosade i bola. Zbog toga on svoj psihoterapijski pravac naziva logoterapijom
(logos - smisao na grčkom) ili lečenjem smislom. Filozofska pitanja o smislu sopstvenog života su ona koja
danas najčešće muče ljude i, ukoliko se ne dođe do zadovoljavajućeg odgovora, sve postaje obezvređeno. Ono
gde ljudi najčešće greše i što ih na kraju dovodi do problema je uverenje da moraju tragati za apsolutnim
smislom, univerzalnim i nepromeljivim kroz čitav život. Imati osećaj ovakve posvećenosti jednom cilju u životu
jeste dobro, ali nije i nužno za psihičko zdravlje. Ipak se većina ljudi, ukoliko ne otkriju takvu nepromenljivu u
životu, povlači iz istog i prepušta apatiji. Zbog toga Frankl naglašava činjenicu da smisao života za kojim
tragamo i koji nam je neophodan za psihičko blagostanje ne mora biti stalan i nepromenljiv.
Životni smisao je jedinstven svakom čoveku, njegovom životu, pa i periodima u toku života, nekada samo
danima ili satima. Otkriti novi smisao života ne znači da je onaj prethodni bio pogrešan. To je veoma bitna
činjenica čijim usvajanjem sebe štitimo od osećaja diskontiuteta sopstvene prošlosti i različitih načina na koje
smo sebe u njoj doživljavali. Problemi nastaju zbog toga što ljudi traže odgovore na tako uopšteno pitanje, što
Frankl upoređuje sa primerom šahiste kome postavljamo pitanje o tome koji je to šahovski potez najbolji na
svetu. Odgovor u oba slučaja zavisi od osobina šahiste odnosno čoveka, trenutka i uslova u kojima se odigrava
radnja. I baš kao što šahista treba da donese odluku o najboljem mogućem potezu u datom trenutku i uslovima,
isto tako i čovek konstantno mora da donosi odluke o tome koji će smisao dati svome životu u određenom
trenutku. Na taj način čovek dobija slobodu da sam oboji svoj život, ali isto tako i odgovornost da napravi
takve izbore koji ce ga sačuvati od apatije i beznađa.
Viktor Frankl, inače jedan od vodećih bečkih psihijatara s početka dvadesetog veka, mnoge svoje stavove
potkrepljuje ličnim iskustvom. Preživeo je Aušvic i svoja iskustva o tome objavio u knjizi nakon završetka
drugog svetskog rata. On navodi da je upravo stalnim traganjem za smislom užasa i patnji koje je tamo
preživljavao uspeo da preživi. U uslovima koji su bili toliko neljudski i gde je čoveku oduzeta sva imovina,
svako pravo, pa čak i ime koje je zamenjeno brojem, unutrašnji svet je jedino što mu je ostalo i što ga je
održavalo u životu. Ovo objašnjava, na prvi pogled paradoksalnu činjenicu, da su mnogi, inače po konstituciji
slabiji ljudi, preživeli užase Holokausta, dok oni jači to nisu uspeli. Iako se ovde radi o ekstremnoim
uslovima Frankl navodi da je unutrašnji svet, nada i pronalaženje smisla u svemu što nam se dešava ono što
nas zapravo održava i pokreće u životu.
Više na: http://www.akademijauspeha.com/clanci_svi/Logoterapija.html
10. EUTANAZIJA
Eutanazija u većini država je krivično delo.
Eutanazija je legalna samo u Holandiji u pojedinim slučajevima (od 2002.) i u Belgiji ukoliko je pacijent stariji
od 18.godina zatraži pismenim putem (od 2002.). U Holandiji nije krivično delo ukoliko ispunjava uslove
određene u zakonu – saglasnost pacijenta, kompetencija pacijenta – legalna, mentalna; mora se izuzeti
depresija, izveštaj 2 lekara pre izvršenja eutanazije, obaveštenje suda, čekanje na odobrenje, izvršava se u
okviru zdravstvene brige. Od nedavno zakon obuhvata i decu, ne samo punoletne pojedince.
U Švajcarskoj je eutanazija zabranjena, ali dozvoljena je asistirana eutanazija tj. ubistvo, ukoliko pacijent sam
popije lekove od kojih umre.
U Australiji je od 1996 – 1997 bila dozvoljena eutanazija, 4 čoveka su je iskoristila.
U ostalim državama je zabranjena. Postoje izuzetci gde pacijenti mogu da odbiju medicinsku pomoć, odnosno
lečenje (Nemačka, Poljska, itd.). Ukoliko je pacijent na aparatima, niko ih ne može isključiti bez obzira što
pacijent odbija lečenje.

Eutanazija je dobrovoljno usmrćenje pacijenta od strane lekara ili drugog zdravstvenog radnika na osnovu želje
pacijenta = dobrovoljna eutanazija
Usmrtiti pacijenta je moguće konkretnom intervencijom ili nepružanjem pomoći prema želji pacijenta,
Eutanazija može biti:
Dobrovoljna
Nedobrovoljna – bez želje pacijenta
Prisilna – pacijent nije saglasan
Takođe može biti:
Aktivna – konkretna intervencija lekara (napr. davanje otrova)
Pasivna – ne izvršenje neophodne intervencije (napr. ne davanje insulina dijabetičaru)
Eutanazija NIJE:
- Ne počinjanje ili završenje upornog/beskorisnog lečenja (eng. Letting die)
- Ne izvršenje intervencije sa kojom kompetentan pacijent nije saglasan
- Završenje lekarske intervencije kod pacijenta koji je umro (ujedno i kod slučaja moždane smrti – brain
death)
- Završenje reanimacije kod davaoca posle uzimanja organa za transplantaciju
Uporno/beskorisno lečenje ne donosi pacijentu boljitak, povećava bol, smanjuje kvalitet života,
produžava proces umiranja koji je već počeo
Argumetni ZA eutanaziju:
- Milosrdna smrt – ne ostavljati pacijenta da se muči
- Završenje života koji je (za pacijenta) bezvredan
- Pravo pacijenta (autonomija) na smrt
Argumenti PROTIV eutanazije:
- Čovek nije gospodar svog života (nije dao sam sebi život, nema pravo ni da ga oduzme)
- Nije moguće kontrolisati je (Holandija), mogućnost iskorišćavanja
- Poremećaj odnosa između pacijenta i lekara (lekar može da usmrti pacijenta) – protiv osnovnog etičkog
principa medicine
- Lekar nije obavezan da usmrti čoveka
- Sumnja u kompetencije pacijenta koji traži eutanaziju
- Postoje i druge alternative – palijativna briga, hospic.

11. ETIKA TRANSPLANTACIJE ORGANA

Transplantacija organa je medicinski postupak odstranjenja tkiva ili organa iz tela žive ili preminule
osobe kako bi se oni presadili u telo primaoca, da bi se time primaocu omogućilo produženje ili spašavanje
života. Donacija organa je etički ili pravni postupak kojim se osoba davaoca slaže da se medicinski postupak
odstranjenja organa izvrši na njoj i presadi u telo druge osobe. U javnom žargonu ta se dva termina i postupka
izjednačavaju, pa se termin donacija (ili darivanje) organa koristi i za postupke presađivanja organa s mrtve
osobe.
U slučaju presađivanja organa s mrtve osobe koriste se dve pravne definicije ili pretpostavke, odnosno
socijalno-medicinska načela. Prema prvoj definiciji takav se postupak presađivanja sa tela mrtve osobe može
obaviti isključivo ako je osoba za života dala informisani pristanak (informed consent), odnosno ako je koristila
postupak opt-in, tj. postupak svesnog uključenja u klasu ljudi koja želi darivati svoje delove tela nakon smrti.
Prema drugoj definiciji, da se postupak transplantacije nakon smrti ne bi obavio na njoj, osoba mora potpisati
pravni dokument kojim traži da se to nakon njebe smrti ne čini. Takav postupak zovemo opt-out, a načelo
delovanja osobe - pretpostavljeni pristanak (presumed consent), jer se pretpostavlja da je osoba koja takav
dokument nije potpisala, saglasna da se nakon njene smrti takav postupak presađivanja organa s njenog tela sme
obaviti.
Temeljni etički i pravni problem: informisana saglasnost u kontekstu transplantacije
Autonomija pojedinca, tj. pravo pojedinca da samostalno donosi odluke koje se tiču njegove osobe i vlastitoga
tela, zaista smatramo delom „naše“ kulture. Etičko utemeljenje takvog prava obično zovemo (kantovskom)
deontologijom, i verujemo da je svaka osoba racionalna i da (jedina) najkompetentnije može i sme donositi
odluke koje se tiču nje same. Kada je reč o medicinskim odlukama, u „našoj“ kulturi često prihvatamo sudove
stručnjaka, i smatramo da lekari nose najveći teret odgovornosti za odluke o našem zdravlju. Takav kulturno-
medicinski koncept nazivamo paternalističkim, i on je suprotan autonomnom sistemu. Da bi (medicinska)
odluka pojedinca bila podložna definiciji „informisane saglasnosti“, ona mora biti:
a. samostalna. Na osobu se ne sme vršiti pritisak, i ona odluku mora donijeti sama;
b. takvu odluku može doneti isključivo kompetentna osoba, koja razume njene posledice;
c. da bi donela razumnu odluku, ona mora posedovati relevantne informacije koje se odnose na odluku koje će
biti dovoljno dobre za procenu posledica,
d. osoba mora biti zaštićena od svih oblika prisile, manipulacija, prevare ili situacijskih pritisaka.
Međutim, postoje brojna ograničenja, i problemi koji se katkada prikrivaju, i koji često dovode do
nesamostalnih, neautonomnih odluka.
Transplantacija:
- Organa (bubrezi, srce)
- Živih tkiva (kosti, koža, krv)
- Ćelija (koštana srž)
Medicinski aspekti – problemi:
- Tehnika uziamanja od živog davaoca
- Otpornost organa od ishemije
- Čuvanje organa (vremensko ograničenje)
- Odbijanje organa (rizik od reakcije imuniteta)
- Saglasnost sa uzimanjem organa (davaoc, porodica davaoca)
- Saglasnost sa prijemom organa (primalac)
- Odabir potencijalnog primaoca
Medicinske kontraindikacije:
- Maligno oboljenje
- Sepsa
- Kolagenoze
- HIV/AIDS, HbsAg, HCV
- Nepoznato vreme smrti davaoca
Vrste transplantacije:
- Autotransplantacija (identičan organizam, D i P su identični)
- Izotransplantacija (D i P su identične individue, blizanci)
- Allotransplantacija/homotransplantacija (D i P su genetski različiti ali pripadaju istoj vrsti)
- Ksenotransplantacija/heterotransplantacija (D i P su individualno različiti, pripadaju različitoj vrsti)
U Slovačkoj se vrše transplantacije živih i mrtvih davaoca, koji ispunjavaju medicinske i legislativne
kriterijume za davanje organa, tkiva i ćelija.
Uzimanje organa od:
Mrtvog davaoca:
* osoba koja je moždano mrtva ali sa kucajućim srcem (heart-beating donor) – uzima se srce, pluća, cela jetra,
oba bubrega, pankreas i drugi organi, tkiva i ćelije koje se ne mogu uzeti dok je donor živ.
* osoba čije srce ne kuca (non-heart beating donor) – ređi donori, često se uzimaju samo bubrezi.
Živog davaoca:
Odrastao krvni srodnik – majka, otac, brat, sestra
Emotivni srodnik – supružnik, prijatelj
Maloletna osoba (izuzetak) – isključivo uz saglasnost staratelja u akutnim situacijama primaoca ukoliko
nije u dispoziciji drugi punoletan davalac
Uzima se: bubreg, deo jetre, tkiva koja se regenerišu (krv, koštana srž)
Kod uzimanja organa od mrtvog davaoca (ex cadavere) iz pogleda etike važna je:
* disponibilnost sa mrtvim telom – međunarodni dogovori (Dogovor o ljudskim pravima i biomedicini, Povelja
osnovnih ljudskih prava EU) i iz njih proizilazi obaveza da se poštuju posmrtni ostaci, telo ne sme da se
zloupotrebi, unakazi, remeti mir, da se degradira (eksponira)
* saglasnost za transplantaciju od davaoca:
- opting-out – pretpostavljana saglasnost – organi se uzimaju na osnovu pretpostavke da konkretna osoba
tokom života se nije negativno izjasnila (primenjuje se u Slovačkoj, Češkoj, Italiji, Austriji, Belgiji, Finskoj)
- opting-in – pretpostavljana nesaglasnost – osoba se je tokom života izjasnila da nije saglasna da se nakon
njene smrti uzimaju organi. Osoba mora stalno sa sobom da nosi “potvrdu o izjašnjenju” (primenjuje se u
Nemačkoj, Holandiji, Šveckoj, većini gradova USA)
- required request – obaveza tražiti saglasnost od svih – svako treba da se izjasni. Pozitivna strana: dobijanje
više organa. Negativna strana: Kada zatražiti saglasnost? (pri ulasku u bolnicu? Da li će to ugroziti duševno
zdravlje? Pitati mlade? Stare? Da li će se seniori osećati diskriminisano? Itd.)
- routine salavaging – uzimanje organa kao svakodnevna praksa – predstavlja način dobijanja saglasnosti kod
kojeg su odgovarajućim osobama organi automatski oduzimani. Ne traži ni saglasnost potencijalnog davaoca
niti bližnjih. Utilitarizam: veliki doprinos društvu, ne gleda se pojedinac. Pozitivna strana: jednostavno je, ne
gubi se vreme. Negativna strana: nepoštovanje čoveka, bezosećajnost.
* konstatovanje i potvrđivanje smrti davaoca.
Transplantacija od živog davaoca:
Uslovi prema zakonu:
 Informisana saglasnost davaoca i primaoca
Davalac mora biti zdrav
Vrši se samo između bliskim srodnicima ili emotivnim srodnicima
Slovačka odbija mogućnost primiti organ od altruističkog stranca
Ne sme doći do oštećenja zdravlja davaoca
Moralni problem živog davaoca – unakaženje fizičkog integriteta davaoca.
Princip totaliteta: dobrovoljno davanje je gest davaoca koji se žrtvuje i vođen je osećanjem, žrtvuje svoj fizički
intergritet u korist drugoga.
Princip solidarnosti: transplantacija se objašnjava principom solidarnosti koji spaja ljudska bića, ljubavlju i
voljom dati drugome nešto svoje. U tom slučaju davanje nije samo dopušteno, već i pohvalno! Davanje je
potpuno slobodno, isključivo iz ljubavi, neprofitno.
ETIKA
Sistematičko propagiranje i objašnjavanje davanje organa je aktuelno i poželjno. Za program transplantacije je
neophodna celodruštvena saglasnost.
Evropski parlament traži rešenje za nedostatak organa za transplantaciju u EU.
- Predlažu uvođenje Evropske potvrde o davanju organa
- Davanje organa mora biti nekomercializovano
- Prevencija trgovine organima
- Transplantacioni jedinstveni broj telefona u celoj EU
- Poboljšati kvalitet i sigurnost davanja organa i transplantacije
Alokacija organa
Jedno od pitanja savremene medicine transplantacija o kojima se najčešće raspravlja. Postoji diskrepancija
između ponude i potražnje organa. Alokacija organa mora proizilaziti iz medicinskih kriterijuma, pre svega iz
pogleda korisnosti, pravednosti i ravnopravnosti. Transplantacija sa gledišta medicine je korisna ukoliko
primaocu spasi život i poboljša kvalitet njegovog života. Većina kriterijuma alokacije daje prednost pacijentima
koji su u akutnim situacijama i ukoliko ne dođe do transplantacije pacijent će u kratkom vremenskom periodu
preminuti. Etička pitanja se postavljaju naprimer kod starosti pacijenta.
Od 2009.godine postoje kriterijumi prema kojima se vrednuje alokacioni algoritam:
- Krvna grupa
- HLA tipizacija
- Imunizacija primaoca
- Kompatibilnost D i P
- Razlika u godinama između D i P
- Vreme čekanja
Naprimer, kod praktične transplantacije bubrega, na prvom mestu su urgentni pacijenti, posle deca, odrasli, i
posle ostali prema broju bodova.
Pretnje od iskorišćavanja:
- Nedoslednost kod konstatovanja smrti
- Ukoliko nije urađeno sve da i se ljudski život spasio
- Trgovina organima, leševima, iskorišćavanje bolesnih, siromašnih, dece…
Telo mrtvog čoveka nije roba i zbog toga ne mogu organi da se prodaju i da se njima trguje. Davanje organa je
uvek besplatno.

12. ETIKA I VANTELESNA OPLODNJA

Drama neplodnosti:
- Neuspeh
- Nemogućnost samorealizacije
Sterilitet:
Neplodnost – bolno proživljavanje partnera
Patnja – neispunjen odnos, kazna, osećaj krivice, sumnja, sumnja u pravu ljubav
Nemogućnost pomstva, naslednici
Definicija steriliteta prema WHO: za sterilan (neplodan) par se smatra takav par, koji nije uspeo da započne
trudnoću tokom jedne godine uz redovan nezaštićen polni odnos.
50-60.000 sterilnih parova u Slovačkoj
15% neplodnih parova u celom svetu
Faktori koji utiču na sterilitet:
- Hrana – dijete, gojaznost, alkohol, pušenje, lekovi, antikoncepcija
- Oboljenja – polna, upale, oštećenja u razvoju
- Sredina – spoljašnji uticaji
- Stres
- Neplodnost bez razloga – zdravi supružnici a negativni rezultati, odlaganje trudnoće, antikoncepcija
Uzroci neplodnosti žena:
- Anovulacija 29%
- Cervikalna neplodnost 2%
- Neprohodnost jajovoda
- Sinehije na materici
- Urođene mane
Uzroci neplodnosti kod muškaraca
- Poremećaj stvaranja spermatozoida
- Nizak broj smermatozoida
- Abnormalna morfologija
- Poremećaj kod transpora spermatozoida
- Genetski poremećaji
- Imunološki poremećaji

Velika Britanije 1978, Luis Brown – prvo dete iz epruvete

Veštačka oplodnja
- Medicina je pronašla odgovor na neplodnost. Među tradicionalne terapije su se uvrstile i hirurške,
farmakološke tehnike i intervencije. Olakšavaju tok fizioloških generativnih procesa ili ih u potpunosti
zamenjuju.
Asistirana reprodukcija
- Skup tehnika, metoda veštačke oplodnje, koje omogućuju začeće (bio)medicinskim putem.
Cilj – zatrudneti (začeće ljudskog pojedinca bez seksualnog odnosa)
U Slovačkoj asistiranu reprodukciju prema važećem zakonu 3 pokušaja finansira zdravstveno osiguranje
pacijentkinjama koje nemaju više od 39 godina.
NaPro Technology – prirodna prokreativna tehnologija
Bavi se reprodukcijom ljudi, ima kompleksan pogled na neplodan par. Dugoročno prati brojne parametre,
identifikuje se i leči uzrok neplodnosti. Rešava problem oba partnera i njihovo zdravlje: otkriva problem i
rešava ga – u današnje vreme se zanemaruju pokazatelji, ne prate se simptomi, zaboravlja se na anamnezu i na
komunikaciju. U rad ove tehnologije je uključen ceo tim stručnjaka – lekar, psiholog, psihijatar, fizioterapeut,
teolog, i drugi. To predstavlja naučni i holistički proces istraživanja i lečenja abnormalnog ginekološkog i
reprodukcionog zdravlja. Ovu tehnologiju je razvio Dr Thomas W. Hilgers u Omahi, Nebraska, USA,
ginekolog.
Žene i parovi prate i beleže “biološke znakove” plodnosti na precizan standardizovan način tzv. Fertility Care
sistem. Informacije daju lekaru, koji je obučen za tehnike Fertility Care i NaPro Tehnologiju, koji dalje
obrađuje podatke i ciklus plodnosti. Pomoću njih može da identifikuje abnormalne pojave tokom menstruacije,
nedostatak sluzi na grliću materice i hormonske poremećaje, koje na običnom ginekološkom pregledu ne mogu
da se otkriju. Postavljanje dijagnoze je neophodno za NaPro Tehnologiju. Ona mora da otkrije problem pre
nego što će početi da ga rešava.
Medicinsko lečenje je tempirano tako, da bude u korelaciji sa ciklusom žene. Cilj lečenja je povratiti optimalan
potencijal plodnosti partnera.
Mnogi lekovi koji se koriste u ovoj tehnologiji se koriste i u drugim programima vezanih za plodnost. Ali tačno
vremensko usklađivanje njihove primene i praćenje lečenja Fertility Care je karakteristično samo za NaPro
Tehnologiju.
Biološki pokazatelji plodnosti
Creightonov model praćenja plodnosti
Biološki pokazatelji plodnosti u sebi nose veliki broj
informacija o potencijalu plodnosti i ginekološkom zdravlju.
Stanje se prati i beleži svaki dan. Ovaj sistem posmatranja par
uči od mentora tokom prva tri meseca.
Glavni biološki znakovi plodnosti su:
- Menstrualno krvarenje
- Količina sluzi u grliću materice
- Abnormalno krvarenje
- Ovulacija
- Trajanje lutealne faze ciklusa

Etička pitanja:
Da li je asistirana reprodukcija stvarno lečenje neplodnosti?
Doniranje gameta?
Anonimnost i odgovornost donora?
Položaj embria?
Od kada je embrio čovek?
Prava embria? Ko štiti interese embria?
Surogat majka?
Dizajn deteta? – sada je već moguće “napraviti” (kreirati) dete kakvo želimo
Autonomija roditelja?
Ljudsko dostojanstvo:
- Plod začet bez seksa
- Ugrožavanje bračnog jedinstva
- Nadoknađivanje deteta pomoću tehnologije
- Degradacija plodnosti
- Neprirodnost
- Vantelesna oplodnja
Dostojanstvo deteta:
- Dete kao sredstvo za ispunjenje želja
- Princip pravednosti
- Dete kao lek depresije roditelja
- Postoji pravo imati dete? – želja kao narudžbina
BIOETHICS – THEMES AND PROBLEMS

The person and  Dignity of the person  Fundamental principles

the principles of bioethics

Sexuality and  Sexuality  Regulation of birth

procreation  Procreation  Sterilisation
 Artificial fertilisation

Human genetics  The human genome  Cloning

 Biotechnology and  Stem cells
genetic engineering

The human  The human embryo  Experimentation on

embryo  Abortion human embryos
 Prenatal diagnoses

Life in its terminal  Sadness and suffering  Palliative care

phase  Euthanasia  Brain death
 Therapeutic obstinacy  Organ transplants
FUNDAMENTAL PRINCIPLES OF BIOETHICS

1. Human life has absolute value and is inviolabile.

2. There exists an inseparabile link between life – liberty - truth

3. To know to cure, not to manipulate

 Intervention according to nature = legitimate
 Intervention against nature = illegitimate
 Unnatural intervention = illegitimate

4. Not everything that is technically possible is morally admissible

5. Laws must defend the well-being of the person

6. Dual-acting principles of action

 The action must in itself be good or indifferent
 A bad action cannot be cause nor means for the good effect
 Another alternative does not exist
 The good effect must be proportionally superior to the bad effect
DODATAK br.1
Helsinška deklaracija
• WORLD MEDICAL ASSOCIATION DECLARATION OF HELSINKI (DoH)
• Ethical Principles for Medical Research Involving Human Subjects

Prevod: Jocić D, Krajnović D.

KATEDRA ZA SOCIJALNU FARMACIJU I FARMACEUTSKO ZAKONODAVSTVO
Univerzitet u Beogradu - Farmaceutski fakultet
Decembar 2009

A Uvod

1. Svetska medicinska asocijacija (WMA) usvojila je Helsinšku deklaraciju (DoH) kao izjavu o etičkim
principima koja se odnose na biomedicinska istraživanja koja uključuju ljudske subjekte kao i istraživanja na
humanom materijala u i podacima iz medicinske dokumentacije kada se identitet ispitanika može utvrditi.
Deklaracija se mora usvojiti u celini i niti jedan član se ne sme tumačiti i citirati izdvojeno iz konteksta celog
teksta.
2. Iako se primarno odnosi na lekare koji učestvuju u kliničkim istraživanjima, WMA poziva sve druge učesnike
u kliničkom istraživanju da se pridržavaju načela deklaracije.
3. Dužnost lekara je da unapređuje i štiti zdravlje ljudi uključujući i ljude uključene u ispitivanje. Znanje i svest
lekara su posvećeni ispunjenju ove dužnosti.
4. Ženevska deklaracija Svetske medicinske asocijacije obavezuje lekara rečima: „Zdravlje mog pacijenta je na
prvom mestu“, i Međunarodni kodeks medicinske etike kaže da: „Lekar deluje u interesu pacijenta kada pruža
lekarsku negu, koja ne može imati učinak slabljenja fizičkog i mentalnog stanja pacijenta“.
5. Medicinski napredak je zasnovan na istraživanjima koja moraju delimično da počivaju na eksperimentima
koji uključuju ljude. Treba obezbediti odgovarajući pristup za učešće u medicinskim istraživanjima onim
populacijama koje nisu dovoljno zastupljene.
6. U medicinskim istraživanjima na ljudima prioritet bi trebalo da ima dobrobit ljudi na kojima se vrše
eksperimenti, a ne interesi nauke i društva.
7. Osnovni cilj medicinskog istraživanja na ljudima je unapređivanje profilaktičkih, dijagnostičkih i
terapeutskih postupaka, te razumevanje etiologije i patogeneze bolesti. Delotvornost, efikasnost, dostupnost i
kvalitet i onih najboljih profilaktičkih, dijagnostičkih i terapeutskih metoda mora se konstantno proveravati
kroz istraživanja.
8. U sadašnjoj medicinskoj praksi i medicinskom istraživanju većina profilaktičkih, dijagnostičkih i terapeutskih
postupaka uključuje i rizik i odgovornost.
9. Medicinsko istraživanje je podložno etičkim standardima koji promovišu poštovanje svih ljudskih bića i štite
njihovo zdravlje i prava. Neke grupe na kojima se vrše istraživanja su ranjive i zahtevaju posebnu zaštitu.
Važno je uočiti posebne potrebe onih koji su ekonomski i medicinski u nepovoljnom položaju. Takođe je važno
obratiti posebnu pažnju na one koji ne mogu sami dati ili dobiti pristanak pod prinudom, na one koji neće imati
lične koristi od istraživanja, te na one za koje je istraživanje povezano sa brigom.
10. Istraživači bi trebalo da budu svesni etičkih, pravnih i propisanih zahteva za istraživanje na ljudima u
njihovim zemljama kao i promenljivih međunarodnih zahteva. Nijedan narodni, etički, pravni ili propisani
zahtev ne sme umanjiti ili eliminisati bilo koju od zaštita za ljude na kojima se vrše eksperimenti navedeni u
ovoj deklaraciji. Lekari treba da razmotre etičke, pravne i regulatorne norme i standarde svojih zemalja u
istraživanjima u kojima učestvuju ljudi, kao i međunarodne norme i standarde.

B Osnovni principi za sva medicinska istraživanja

11. Dužnost lekara koji učestvuje u medicinskim istraživanjima je da štiti život, zdravlje, dostojanstvo,
integritet, pravo na odlučivanje, privatnost i poverljivost informacija osobe koja učestvuje u istraživanju.
12. Medicinsko istraživanje na ljudima mora zadovoljiti opšte prihvaćene naučne principe, mora biti
utemeljeno na potpunom znanju naučne literature, na drugim važnim izvorima informacija, na odgovarajućoj
laboratoriji i, kada je to moguće, na eksperimentima na životinjama. U ovim istraživanjima treba obratiti
pažnju na dobrobit životinja korišćenih u istraživanju.
13. U sprovođenju istraživanja treba pokloniti posebnu pažnju onome što bi moglo uticati na životnu okolinu.
14. Dizajn i metod istraživanja u kojima su subjekti ljudi, moraju jasno biti opisani u protokolu u kome moraju
biti naznačeni detalji istraživanja. Protokol bi trebao da sadrži informacije o finansiranju, sponzorima, stavu
institucije gde se sprovodi istraživanje, potencijalnim konfliktima interesa, nadoknadi subjekata čija su prava
oštećena usled učešća u istraživanju, i mora se bazirati na etičkim principima. Protokol bi trebao da opisuje i
uticaj istraživanja na učesnike, koristi od istraživanja, ili uticaj istraživanja na drugačiji pristup zdravstvenoj
zaštiti.
15. Pre započinjanja istraživanja protokol istraživanja mora biti predat na razmatranje etičkom komitetu, koji
upućuje komentare, smernice i odobrenje za istraživanje. Sastav etičkog komiteta mora biti takava da bide
nezavisan od istraživača, sponzora i drugih neprikladnih uticaja. Mora uzeti u obzir važeće zakonske propise u
zemlji u kojoj se sprovodi istraživanje, kao i važeće međunarodne norme i standarde. Etički komitet ima pravo
da prati tok izvođenja istraživanja, ali ni na koji način ne sme da utiče na istraživanje. Istraživač mora da
obezbedi Etičkom komitetu mogućnost praćenja informacija, naročito onih koje su vezane za eventualne
neželjene efekte. Ne smeju se vršiti nikakve promene u protokolu bez razmatranja i odobrenja od strane Etičkog
komiteta.
16. Medicinsko istraživanje na ljudima smeju da sprovode samo naučno kvalifikovane osobe pod nadzorom
klinički kompetentne osobe iz medicinske struke. Odgovornost za osobu na kojoj se sprovodi eksperiment mora
uvek da počiva na medicinski kvalifikovanoj osobi, a nikad na samoj toj osobi iako je ona dala svoj pristanak.
17. Medicinsko istraživanje koje uključuje hendikepirane i vulnerabilne populacije ili zajednice jedino je
opravdano ukoliko postoji poprilična verovatnoća da će rezultati istraživanja dovesti do ostvarenja prioritetnih
zdravstvenih potreba ljudi u toj populaciji, odnsono zajednici tj. da će populacija/zajednica u kojoj se vrši
istraživanje imati koristiti od rezultata istraživanja.
18. Svakom medicinskom istraživanju na ljudima mora da prethodi pažljiva procena mogućih rizika u
poređenju sa predvidljivom dobrobiti za osobu na kojoj se vrši istraživanje ili za zajednicu. Ovo ne isključuje
učestvovanje zdravih dobrovoljaca u medicinskom istraživanju. Nacrt svih studija bi morao da bude javno
dostupan.
19. Svako kliničko ispitivanje mora biti registrovano i dostupno u javnim izvorima podataka pre nego što se
regrutuju ispitanici.
20. Lekari moraju da se uzdržavaju od uključivanja u istraživanja na ljudima, osim ako su sigurni da je rizik
prikladno procenjen i da se njime može upravljati na odgovarajući način. Lekari moraju da prekinu istraživanje
ako je rizik veći od moguće dobrobiti ili ako postoji uverljiv dokaz o pozitivnim i korisnim rezultatima.
21. Medicinsko istraživanje na ljudima sme se sprovoditi samo ako je važnost cilja veća od bitnih rizika za
osobu na kojoj se istraživanje vrši. Ovo je posebno važno kada se osobe na kojima se vrši istraživanje zdravi
dobrovoljci.
22. Osobe na kojima se vrše eksperimenti moraju biti dobrovoljci i informisani učesnici istraživanja. Iako mogu
biti konsultovani članovi porodice ili nadležni članovi zajednice, istraživanje može biti sprovedeno samo ako se
pojedinac koji učestvuje u istraživanju složi sa tim.
23. Pravo osobe na kojoj se vrši eksperiment da zaštiti svoj integritet mora se uvek poštovati. Mora biti
preduzeta svaka mera opreza kako bi se poštovala privatnost osobe na kojoj se sprovodi eksperiment,
poverljivost pacijentovih informacija i kako bi se smanjio uticaj studije na fizičku i mentalnu celovitost osobe na
kojoj se sprovodi.
24. U bilo kom istraživanju na ljudima svaki mogući subjekt mora biti adekvatno informisan o ciljevima,
metodama, izvorima finansiranja, mogućim sukobima interesa, udruživanjima lokalnih podružnica i istraživača,
očekivanim dobrobitima i mogućim rizicima studije, te neugodnostima koje može prouzrokovati. Subjekt mora
biti obavešten o pravu da se uzdrži od učestvovanja u studiji ili da povuče pristanak da učestvuje u bilo koje
vreme bez ikakvih posledica po njega, pošto je utvrdio da je subjekt razumeo informacije, lekar bi morao da
dobije njegov dobrovoljno dat pristanak, poželjno u pisanoj formi. Ako ne može da dobije pismeni pristanak,
nepisani pristanak mora da bude službeno potvrđen i zvanično dokumentovan u prisustvu svedoka.
25. Za medicinska istraživanja koja se koriste za identifikaciju humanog materijala ili podataka iz medicinske
dokumentacije, lekari moraju tražiti saglasnost za prikupljanje, analiziranje, skladištenje i/ili ponovnu
upotrebu. U situacijama u kojima nije moguće dobiti saglasnost, ili ukoliko postoji opasnost da saglasnost utiče
na validnost istraživanja, istraživanja se mogu vršiti nakon razmatranja i usvajanja od strane etičke komisije.
26. Prilikom dobijanja informisanog pristanka za učestvovanje u istraživanju lekar mora da bude posebno
pažljiv ako je subjekt u nekoj vezi sa lekarom ili pristaje pod prisilom. U tom slučaju informisani pristanak
treba da dobije dobro informisan lekar koji nije uključen u istraživanje i koji je potpuno nezavisan od te veze.
27. Za osobu na kojoj se vrši istraživanje, a koja je pravno nekompetentna, fizički ili mentalno nesposobna da
dã pristanak ili je pravno nekompetentan maloletnik, istraživač mora da dobije informisani pristanak od pravno
ovlašćenog predstavnika (zakonskog zastupnika) u skladu sa primenjivim zakonom. Ove grupe ne bi smele da
budu uključene u istraživanja – osim ako istraživanje služi za promovisanje zdravlja date populacije – kada
istraživanje ne može biti obavljeno na pravno kompetentnim osobama.
28. Kada je subjekt koji se smatra pravno nekompetentnim (kao, na primer, dete) u mogućnosti da dã pristanak
o odlukama u učestvovanju u istraživanju ( prim. prev.dovoljno je veliko i razume o čemu se radi pa se saglasi
da želi da učestvuje), istraživač mora uz to da dobije i pristanak pravno kompetentnog zastupnika.
29. Istraživanje na pojedincima od kojih nije moguće dobiti pristanak, npr. osobe u besvesnom stanju, sme biti
sprovedeno ako je fizičko i mentalno stanje koje sprečava dobijanje informisanog pristanka bitna karakteristika
grupe na kojoj se vrši istraživanje. U tom slučaju istraživač uzima informisanu saglasnost od pravno
ovlašćenog predstavnika. Posebni razlozi za uključivanje u istraživanje osoba koje su nesposobne da daju
informisani pristanak mora se navesti u protokolu kako bi ga razmotrio i odobrio etički komitet. U hitnim
slučajevima kada nije moguće da se prethodno dobije pristanak ispitanika, a pravno ovlašćeni predstavnik nije
prisutan, moguće je otpočeti istraživanje uz mere opisane u protokolu, i uz dokumentovanu pozitivnu odluku
Etičkog komiteta. U takvim slučajevima potrebno je što je pre moguće zatražiti pristanak za nastavljanje
ispitivanja od pravno ovlašćenog predstavnika ili ispitanika.
30. Autori, urednici i izdavači naučnih časopisa imaju etičke obaveze. U objavljivanju rezultata istraživanja,
istraživači moraju da sačuvaju tačnost rezultata. Negativni kao i pozitivni rezultati, morali bi da budu
objavljeni ili na neki drugi način javno dostupni. Izvori finansiranja, udruživanje lokalnih podružnica i bilo koji
mogući sukob interesa moraju biti javni. Izveštaji o eksperimentima koji nisu u skladu sa principima iznesenim
u ovoj deklaraciji ne bi smeli da budu prihvaćeni za objavljivanje.

C. Dodatni principi za medicinska istraživanja kombinovani sa zdravstvenom negom (zdravstvenom

zaštitom)
31. Lekar može da kombinuje zdravstvenu zaštitu pacijenta sa medicinskih istraživanjem samo ukoliko
istraživanje dovodi do rezultata primenljivih u preventivne, dijagnostičke i terapijske svrhe, i ukoliko postoje
opravdani razlozi da veruje da istraživanje neće uticati na zdravlje pacijenata koji su predmet istraživanja.
32. Koristi, rizici, opterećenja i efikasnost nove intervencije moraju biti testirani u odnosu na intervenciju koja
je u datom trenutku potkrepljena najboljim dokazima, osim u sledećim okolnostima:
– korišćenje placeba ili netretmana je jedino opravdano koristiti u istraživanjima kada ne postoji
dokaz da određena intervencija ima efekta, ili
– gde je iz metodoloških razloga neophodno koristiti placebo da bi se utvrdila efikasnost ili
bezbednost određene intervencije, pri upoređivanju grupe pacijenata koji primaju placebo i onih
koji ostaju bez terapije, a koji neće dovesti do nepotrebnog rizika ili nepovratne štete. Pri tom se
moraju preduzeti izvesni koraci da bi se sprečila eventualna zloupotreba ovakvog postupka.
33. Na kraju istraživanja (nakon istraživanja) pacijenti koji su učestvovali imaju pravo da budu informisani o
rezultatima istraživanja i imaju pravo na korsiti od dobrih rezultata istra-istraživanja, što znači da im je
potrebno obezbediti da i dalje koriste dobre rezultate metode ili intervencije koja je bila predmet istraživanja.
34. Lekar u potpunosti mora da informiše pacijenta o oblastima zdravstvene zaštite i aspektima koji se odnose
na istraživanje. Ukoliko pacijent odbije da učestvuje u istraživanju, ili ukoliko odustane od istraživanja, to ne
sme da remeti odnos pacijent-lekar.
35. Ukoliko pri lečenju bolesnika ne postoje intervencije potkrepljene dokazima, ili su neefikasne, lekar uz
informisanu saglasnost pacijenta ili zakonski ovlašćenog predstavnika, može koristiti nedokazane intervencije,
ukoliko smatra da će time unaprediti zdravlje pacijenta. Ukoliko su ovakve intervencije predmet istraživanja
potrebno je, ukoliko je to moguće, da se proceni njihova efikasnost i bezbednost. U svim slučajevima, nove
informacije do kojih se dođe u istraživanju moraju biti zabeležene i dostupne javnosti.

DODATAK br.2
http://www.zdravi-gradovi.com.hr/media/3757/zdravlje_za_sve_za_21_stoljece.pdf
Zdravlje za sve za 21 stoljeće
Strateški dokument nazvan "Zdravlje 21" odgovor je Europske regije na izazove globalne strategije "Zdravlja
za sve" i kao takav odreñuje okvire za akciju za zdravlje regije u cjelini, služeći pri tome i kao nadahnuće za
uobličavanje ciljeva zdravstvene politike na nacionalnoj i lokalnoj razini. Politika "Zdravlja za sve u 21
stoljeću" Europskog odjela Svjetske zdravstvene organizacije, sastoji se od slijedećih ključnih elemenata:
Jedini je trajni cilj postići puni potencijal zdravlja za sve. Dva su cilja najvažnija:
• unaprijediti i očuvati zdravlje tijekom cjelokupnog ljudskog života i
• smanjiti učestalost vodećih bolesti i povreda današnjice, te ublažiti njima uzrokovanu patnju. Vrijednosni
principi na kojima počiva strategija "Zdravlje 21" su:
• zdravlje jest temeljno ljudsko pravo,
• za postizanje ciljeva nužna je pravičnost i solidarnost unutar i izmeñu zemalja i njihovih žitelja,
• ostvarivanje ciljeva zahtijeva aktivno učešće kao i odgovornost prema stalnom razvoju zdravlja kako
pojedinaca, tako i grupa, institucija i zajednica u cjelini. Odabrane četiri ključne strategije za akciju trebaju
voditi znanstveno, ekonomski, društveno i politički održivoj implementaciji ciljeva Zdravlja 21.
• strategija meñuresorskog pristupa u razmatranju društvenih odrednica zdravlja, koja prepoznaje fizičku,
ekonomsku, socijalnu, kulturalnu kao i perspektivu spola te osigurava korištenje procjene zdravstvenih učinaka,
• strategija kojom će odabir među programima i ulaganjima u razvoj zdravstva i kliničku zaštitu biti vođen
kriterijem njihovog učinka na zdravlje,
• strategija integrirane primarne zdravstvene zaštite orijentirane obitelji i zajednici, podržane perceptivnim i
prilagodljivim sustavom bolničke zaštite
• strategija participativnog razvojnog procesa koji uključuje sve relevantne partnere za zdravlje u domu, u
školi, na radnome mjestu, u zajednici i nacionalno, promičući zajedničko odlučivanje, provoñenje i
odgovornost.
Strategija je uobličena u 21 cilj za zdravlje za sve, koji iskazuju potrebe cjelokupne europske regije i predlažu
akcije nužne za unapreñenje situacije. Oni će predstavljati vrijednost prema kojoj će se mjeriti napredak u
unapreñenju i očuvanju zdravlja te smanjivanju rizika. Zajednički, svih 21 daju strateški okvir za razvoj
zdravstvene politike u zemljama Europske regije.
Cilj 1. Solidarnost u zdravlju unutar Europske regije
Cilj 2. Pravičnost u zdravlju unutar zemalja članica
Cilj 3. Zdravi početak života
Cilj 4. Zdravlje mladih
Cilj 5. Zdravo starenje
Cilj 6. Unapreñenje duševnog zdravlja
Cilj 7. Smanjivanje zaraznih bolesti
Cilj 8. Smanjivanje nezaraznih bolesti
Cilj 9. Smanjivanje povreda uzrokovanih nasiljem i nesrećama
Cilj 10. Zdrava i sigurna fizikalna okolina
Cilj 11. Zdravije življenje
Cilj 12. Smanjivanje štetnosti uzrokovane alkoholom, opojnim sredstvima i duhanom
Cilj 13. Mjesta za unapreñenje zdravlja (okruženja za zdravlje)
Cilj 14. Suodgovornost za zdravlje različitih sektora
Cilj 15. Integrirani zdravstveni sustav
Cilj 16. Rukovoñenje za kvalitetu zdravstvene zaštite
Cilj 17. Financiranje sustava zdravstva i alokacija resursa
Cilj 18. Razvoj ljudskih potencijala za zdravlje
Cilj 19. Istraživanje i znanje za zdravlje
Cilj 20. Mobiliziranje partnera za zdravlje
Cilj 21. Politika i strategija za zdravlje za sve
Zdravlje 21 trebalo bi biti ugrañeno u razvojnu politiku zdravlja svake zemlje Europske regije, a njegovi
principi prihvaćeni od svake veće europske organizacije i institucije. Europski odjel Svjetske zdravstvene
organizacije sa svoje bi strane trebao snažno podržati donesenu strategiju obnašajući pet ključnih uloga:
1. biti "zdravstvena savjest", braneći zdravlje kao temeljno ljudsko pravo, utvrđujući i ukazujući na trajne ili
novonastale probleme vezane uz zdravlje ljudi
2. djelovati kao vodeći informacijski centar za zdravlje i razvoj zdravlja
3. biti promotor politike zdravlja za sve u regiji, osigurati njezino praćenje i redovito obnavljanje
4. staviti zemljama članicama na raspolaganje učinkovito oruñe (suvremene, na dokazima zasnovane
instrumente, know how) kojima će se one moći služiti prilikom prevođenja u akciju svoje politike zdravlja za sve
5. djelovati kao katalizator za akciju.

DODATAK br.3
ZANIMLJIVOSTI:
Community Blood Bank of Kansas City protiv Federal Trade Commission (1962). Spor između kompanije
Community Blood Bank Kansas Cityja, prve komercijalne banke krvi i Federalne komisije o trgovini iz 1962.,
bio je prvi veći sudski spor u kojemu se određivalo mogu li se dijelovi tijela prodavati kao robe (proizvodi).
Spor je započeo u Kansas Cityju 1955. godine, kada je stvorena banka krvne plazme Midwest Blood Bank and
Plasma Center, koja je plaćala davateljima krvi za njihove usluge. Davatelji su bili uglavnom ljudi bez posla,
alkoholičari i narkomani koji su na taj način preživljavali. Godine 1958. bračni par vlasnika banke (bez
stručnih kvalifikacija) dobio je licencu, te osnovao još jednu banku, World Blood Bank. U istome gradu iste je
godine osnovana neprofitna banka krvne plazme Community Bank, koja je, zbog neprofitnosti, ubrzo stvorila
monopol na distribuciju krvne plazme u okolici. Godine 1962. komercijalne banke krvi, Midwest i World Blood
Bank, uložile su žalbu protiv Community Bank i njihovih korisnika (gotovo svih bolnica u okolici) pred Federal
Trade Commission (Nacionalnom komisijom za trgovinu), tvrdeći da je riječ o uroti i kršenju
antimonopolističkih zakona. Godine 1963. neprofitna Community Bank bila je osuđena za kršenje
antimonopolističkih zakona tj. za ograničavanje slobodne trgovine. Community Bank je uložila žalbu na višoj
instanci, i tvrdila da krv i krvna plazma nisu robe koje se mogu prodavati, te da spor uopće nije trebao biti u
nadležnosti FTC-a. U toj žalbi Community Bank su podržale Američka Medicinska Asocijacija, Crveni križ,
druge organizacije, brojni liječnici, a senator E. Long je bezuspješno pokušao na saveznoj razini stvoriti zakon
kojim će se promet krvnom plazmom izdvojiti iz antimonopolističke zakonske regulative. Godine 1966. viša
instanca i kongresna skupina odlučila se za potvrdu nižestepenog suda, a time je odlučeno da se “krv... može
smatrati “proizvodom” ili “robom””. Shodno tome, krv i krvna plazma postali su podložni zakonima o
trgovini. Međutim godine 1969. Prizivni sud Osmoga okruga, obrnuo je odluku FTC-a, pa odtada bolnice i
privatni liječnici mogu koristiti plazmu nekomercijalnih banki krvi, premda navedena odluka lokalnoga suda
nije uništila zakonsku regulativu o trgovini krvnom plazmom na saveznoj razini.
Drugi je zanimljivi slučaj bio spor između porezne službe Sjedinjenih Država, Internal Revenue Service i
Margaret Cramer Green iz 1980. godine. Sedamdesetih godina siromašna gospođa Margaret Green živjela je
od prodaje svoje rijetke vrste krvi, AB-. Godine 1976. ona je 95 puta prodala svoju krv firmi Serologicals u
Pensacoli, i za tu je uslugu dobila $7000 ($6695 za uslugu i $475 za putne troškove). U svojoj poreznoj prijavi,
M. Green je tražila poreznu olakšicu u visini od $2355, s obrazloženjem da je tijekom donacija gubila određene
minerale i antitijela koje je nadoknađivala posebnim režimom ishrane, za putne troškove, za premije
zdravstvenog osiguranja i posebne lijekove. Porezna služba nije priznala olakšice, pa je davateljica tužila
poreznu službu sudu. Sud je odlučio da je njezina krv roba koja se prodaje, te da je darovateljica i proizvođač i
skladištar svog proizvoda, te da je došlo do uobičajene prodaje proizvođača i distributera proizvoda,
prerađivaču i prodavatelju. Sud je odlučio da troškovi ishrane ulaze u njezine olakšice, isto tako i putni troškovi
g. Green kao kontejnera proizvoda, ali ne i putne troškove osobe g. Green. Troškovi izgubljenih minerala
međutim nisu ušli u olakšicu, jer se olakšica za mineralne izvore odnosi na “geološke mineralne izvore” a ne za
“tijela poreznih obveznika”.
Treći slučaj bio je spor Jacobs versus State iz 1983. godine. Dr. Barry Jacobs pokušao je osnovati firmu
Internacionalna razmjena bubrega, koja bi nabavljala organe (uglavnom bubrege) po cijelome svijetu i s
profitom ih preprodavala. Taj je pokušaj spriječen zakonskom reakcijom Kongresa Sjedinjenih država pod
imenom National Organ Transplant Act, zakonom o zabrani preprodaje ljudskih organa. Taj zakon međutim ne
zabranjuje prodaju tkiva poput krvi, sperme ili fetalnih organa.
Posebno je značajan bio slučaj bebe Therese iz 1992. godine. Razlog pokretanja pravnoga postupka bila je
odluka roditelja encefalitičnoga djeteta da rode dijete kako bi mogli prodati (ili pokloniti) djetetove organe
ljudima kojima oni trebaju. Vrhovni sud Floride u Tallahasseeu zbog tehničke nedosljednosti zabranio je
prodaju organa prije djetetove smrti. Taj je pravni slučaj bio jedan od prvih presedana kojim se smrt osobe
određivala prema kriteriju smrti moždane aktivnosti.
Slučajevi Karen Ann Quinlan i encefalitičkog djeteta Gabriela iz 1987. godine obuhvaćali su pitanje prava na
presađivanje srca djeteta u stanju trajne vegetacije. Još i danas brojne države Sjedinjenih država omogućuju
proglašavanje osoba u stanju moždane smrti pravno mrtvima, kako bi se njihovi organi mogli što brže i
efikasnije presaditi.
U slučaju Marisse Eve Ayale iz 1991. godine, obitelj Ayala odlučila je začeti dijete isključivo kako bi osigurala
primjerenu vrstu koštane srži za svoju stariju oboljelu djevojčicu, osamnaestogodišnju Anissu. Transplantacija
je uspješno obavljena. Od tada je više od 20 žena začelo i dobilo djecu zbog istih razloga.
Slučaj Baby Fae iz 1984. godine, bio je prvi slučaj transplantacije srca babuna u djevojčicu Fae, a šest godina
kasnije, 1990. u slučaju dr. McCunea, postali smo svjedoci i transplantacije ljudskih tkiva u životinje, zbog
proizvodnje seruma u humanoj medicini.
DODATAK br.4
Link:
http://www.paragraf.rs/propisi/eticki_kodeks_komore_medicinskih_sestara_i_zdravstvenih_tehnicara_srbije.ht
ml