UNIVERZITET U BEOGRADU

FIZIČKI FAKULTET

Seminarski rad
iz predmeta:
Energetika

Tema:
ENERGETIKA I ODRŽIVI RAZVOJ

Profesor: Andrijana Žekić

Student: Tijana Krstić
Br. indeksa: 2012/3038

Beograd,
Maj 2018.
 SADRŽAJ

UVOD .................................................................................................................................... 3
1. OSNOVNO POJMOVNO DEFINISANJE ODRŽIVOG ............................... RAZVOJA
4
2. KONCEPT ODRŽIVOG RAZVOJA ............................................................................. 7
2.1. Menadžment resursa kao osnova održivog razvoja i energetske ................ efikasnosti
9
3. PRINCIPI ODRŽIVOG RAZVOJA ............................................................................... 11
3.1. Odnos održivog i urbanog razvoja ............................................................................ 13
3.2. Metode i instrumenti planiranja održivog razvoja .................................................... 14
4. ENERGETIKA ................................................................................................................ 18
4.1. Energetika i ekologija................................................................................................ 18
4.2. Uticaj pojedinih izvora energije na okolinu .............................................................. 19
5. ENERGETIKA U SLUŽBI ODRŽIVOG RAZVOJA .................................................... 21
ZAKLJUČAK ...................................................................................................................... 24
LITARATURA .................................................................................................................... 25

2
 UVOD

Održivi razvoj podrazumeva i usklađivanje različitih razvojnih aspekata i

suprotstavljenih motiva sadržanih u programima pojedinih sektora. Za celishodno
rešavanje takvih konflikata potrebni su politička volja i opredeljenost. Ključne
pretpostavke neophodne za prihvatanje i primenu koncepta održivog razvoja privrede i
društva, kao i za njegovo uspešno ostvarenje jesu odgovarajuće vođstvo, široka politička,
socijalna i medijska podrška, kao i društvena saglasnost s tim da je neophodno prihvatiti taj
koncept.
Savremeni svet je već uveliko suočen sa zajedničkom odgovornošću i nužnošću da
svoj razvoj uskladi s potrebama ljudi i prirode i sa svešću da se Zemlja mora sačuvati kako
za sadašnju generaciju tako i za buduće generacije ljudi. Obaveza današnje generacije da
ostavi potomstvu bar onoliko šansi za razvoj koliko ih ona ima proističe iz fundamentalnog
principa moralne pravde, a to je da svi ljudi imaju podjednaka prava na najšire osnovne
slobode koje ne ugrožavaju slobodu drugih. Sadašnja generacija ima pravo na resurse i
zdravu životnu sredinu, ali ne sme ugroziti isto takvo pravo narednim generacijama.
Koncept održivog razvoja uzima u obzir prekogranično širenje zagađenja vazduha,
izmenu klime, zaštitu i upravljanje prirodnim resursima, zaštitu okeana i obalskih područja,
kvalitet snabdevanja resursima pijaće vode i menadžment otpada. Globalni rizici u oblasti
genetskih i bioloških resursa primoravaju na prelazak na uravnoteženi razvoj, koji nužno mora
biti praćen podsticajima i regulacionim merama. Da bi se tokovi međunarodne razmene vratili
u zdrave odnose, ugrađivanje ekološko-zaštitnog mehanizma u međunarodnu trgovinu je
neminovno.
Održivi razvoj je razvoj kojim se ide u susret potrebama sadašnjosti tako da se ne
ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe. U suštini
održivi razvoj je proces promena unutar koga su eksploatacija resursa, usmeravanje
investicija, orijentacija tehnološkog razvoja i institucionalne promene u harmoniji i
omogućavaju korišćenje sadašnjih i budućih potencijala kako bi se zadovoljile ljudske
potrebe i aspiracije. Osnovu održivog razvoja prema opštem mišljenju čini energetika i

3
unapreiđvanje procesa proizvodnje i potrošnje energije.

1. OSNOVNO POJMOVNO DEFINISANJE ODRŽIVOG

RAZVOJA

Danas, može se reći, postoji neiscrpan broj definicija održivog razvoja. Ovaj koncept
svakodnevno prisvaja nove koncepte i konstatno menja svoj "oblik" pa se tako menjaju,
proširuju i koncipiraju definicije. Moguće je klasifikovati sve definicije održivosti u pet
grupa.
U prvu grupu spadaju definicije koje kažu da se održivim smatra stanje u kome bilo
korisnost, bilo nivo potrošnje, tokom vremena, ne opada. Robert Solow (1974) je prvi
istakao zahtev za međugeneracijskom ravnopravnošću u uživanju prirodnih dobara, u skladu
sa Rawlsovom teorijom moralne pravde. U poznatom radu iz 1974. Solow postavlja zahtev
da svaka generacija ljudi mora imati podjednako pravo na ubiranje koristi od prirode, tj.
životne sredine, te da samo obrazac privrednog razvoja koji to omogućava u toku
neograničenog perioda vremena, može se smatrati održivim. Međutim, merenje agregatnog
nivoa korisnosti donosi mnoštvo metodoloških problema, pa se kao donekle pogodniji za
analizu javlja nivo potrošnje. Tako na primer John Hartwick (1977, 1978) definiše održivost
u smislu neopadajuće potrošnje čovečanstva, tokom vremena, te pokušava da utvrdi uslove
koji to omogućavaju. Na taj način se dolazi do poznatog Hartwickovog pravila, o kom će biti
više reči u narednom poglavlju. 1

Da bi pomenuta dva kriterijuma održivosti bila identična, potrebno je uvesti neke

vrlo restriktivne pretpostavke. Na prvom mestu, to da čitava privreda proizvodi jedno
kompozitno dobro, tzv. jedinstveni agregatni output, zatim da nema rasta, te da se funkcija
korisnosti u zavisnosti od potrošnje ne menja u toku vremena. Iz ovoga se može zaključiti da
definicije Solowa i Hartwicka nisu istovetne.2
Definicija Završnog izveštaja Brundtlandove kaže da je održiv razvoj onaj koji
zadovoljava sadašnje potrebe, ne ugrožavajući mogućnosti budućih generacija da zadovolje
svoje potrebe. Međutim, postavlja se pitanje šta se smatra prihvatljivim standardom
zadovoljenja ljudskih potreba. Kako je na to pitanje nemoguće dati precizan odgovor, to se i

1
http://www.policy.hu/pesic/GLAVA_1.pdf
2
Kuka M., Đorđević J., Pojmovne i teorijske osnove obrazovanja za održivi razvoj, MMX, Beograd, 2006.

4
ova definicija smatra nepreciznom.
Sa druge strane održivim se smatra stanje u kom se resursi koriste tako da buduće
proizvodne mogućnosti čovečanstva ostanu očuvane. Ovakva definicija se nalazi u kasnijim
radovima Solowa (1986, 1991), gde se iznosi nešto slabiji, ali analitički podobniji kriterijum
održivosti. Imajući u vidu činjenicu da su preferencije budućih generacija za nas sasvim
nepoznate, te da je danas nemoguće razmišljati o nivou korisnosti koji će pojedini prirodni
resursi pružati budućim generacijama, Solow se opredelio da kao kriterijum održivosti
istakne očuvane proizvodne mogućnosti. To znači da privredni razvoj ima šanse da bude
održiv, uprkos u prošlosti utrošenim nereproduktivnim resursima, ukoliko smanjene zalihe
resursa budu nadoknađene povećanom količinom i kvalitetom fizičkog kapitala, kao i
3
nagomilanim intelektualnim kapitalom.
Iz navedenog rezonovanja se da zaključiti da postoje značajne mogućnost
supstitucije prirodnog, nekim drugim vidovima kapitala. Prema mišljenju Solowa i
sledbenika (Dasgupta i Heal 1979) proizvodni potencijal u bilo kom trenutku zavisi od
količine dostupnih proizvodnih faktora. U proizvodne faktore pored ljudskog rada, ubrajaju
se razni oblici kapitala. Oni se grubo mogu podeliti na:
a) prirodni kapital, tj. prirodne resurse;
b) fizički kapital (npr. zgrade, oprema, mašine itd.), nastao investiranjem
fondova akumulacije;
c) ljudski kapital, u vidu zaliha stečenog znanja i iskustva, sa kojima pojedinci
učestvuju u proizvodnim procesima;
d) intelektualni kapital, kao naučni, tehnički i u najširem smislu kulturni
potencijal kojim ljudsko društvo u određenom vremenu raspolaže.
Isto tako, kapital se grubo može podeliti na prirodni, KN i čovekom stvoreni, KH ,
kapital u koji se ubrajaju forme opisane pod b), c) i d). Ovako se može izvesti globalna
proizvodna funkcija Q
Q=Q(L, KN, KH)
Da bi pomenuti kriterijum održivosti bio ispunjen, važno je da ukupna zaliha
kapitala, dakle KN+KH , ne opada tokom vremena. Uslov za to je da postoji izvestan stepen
supstitucije između različitih oblika kapitala, pre svega prirodnog i fizičkog, a naročito
prirodnog i intelektualnog.
Treći koncept definisanja, održivim smatra ono stanje pri kom zaliha prirodnog

3
http://www.policy.hu/pesic/GLAVA_1.pdf

5
kapitala ne opada u vremenu. Ovakva definicija održivog razvoja, prihvaćena od širokog
kruga ekonomista, polazi od pretpostavke da su mogućnosti međusobne supstitucije
različitih vrsta kapitala znatno manje, no što se ranije smatralo (Barbier i Markandya 1990).
Šta više, kako se zalihe prirodnih resursa troše, mogućnosti supstitucije će postajati sve
manje. Otuda proističe striktan zahtev za razvojem koji ne umanjuje zalihe pojedinih
prirodnih resursa. Na ovakvom konceptu održivosti insistira UNESCO u svojim
dokumentima. Po četvrtoj definiciji održivo je stanje u kom se resursi koriste tako da donose
održivi prinos, ili prirast. Ovo tumačenje održivosti odgovara, pre svega, eksploataciji
obnovljivih resursa. Ako bi se, pak, generalizovalo na sve moguće vrste prirodnih resursa,
ovo gledište se neminovno sukobljava sa činjenicom da su resursi zapravo raznorodni, pa je
i prinos koji daju nesamerljiv, usled heterogenosti.
Peta grupa definicija se zasniva na konceptu stabilnosti i uravnoteženja ekoloških
populacija, u toku vremena. Naime, održivim se smatra stanje u kom je zadovoljen minimum
uslova stabilnosti i uravnoteženja ekosistema. Stabilnost je svojstvo koje se odnosi na
individualne varijable u sistemu, npr. populacija šaranske ribe u reci Tisi se može smatrati
stabilnom, ukoliko se posle akcidenta količina ribe vratila na raniji nivo. Uravnoteženje, pak,
se odnosi na veličinu parametara ekosistema. Na primer, jedan ekosistem se smatra
uravnoteženim ako parametri koji upravljaju odnosima između komponenata u sistemu
ostaju nepromenjeni posle poremećaja. Uravnoteženje sistema se meri sposobnošću
održanja organizacije u toku i posle poremećaja. Dakle, sistem koji može da posle
poremećaja ne doživi katastrofalne diskontinualne promene stanja, već zadrži raniji vid
organizacije, smatra se da ima svojstvo uravnoteženosti (Perman, Ma i McGilvray 1996).
Prema nekim mišljenjima, ovo svojstvo je više izraženo kod složenijih ekosistema, mada
ima i suprotnih stavova.
Autori Common i Perrings (1992) definišu sistem kao ekološki održiv ukoliko ima
svojstvo uravnoteženja. Otuda sledi da se svako ponašanje koje umanjuje uravnoteženost
sistema smatra neordrživim. Međutim, do saznanja da li je sistem uravnotežen ili nije, može
se doći samo ex post. Naime, tek posle poremećaja možemo sa sigurnošću zaključiti kako se
ekosistem ponaša, tj. da li je održiv ili ne. Najviše što se pre poremećaja može dati, jeste
manje, ili više uspešno nagađanje.
Ako prihvatimo kriterijum ekološke održivosti kao jedan od ciljeva razvojne
politike, uspešnost mera se ogleda u izbegavanju akcidentnih situacija koje ugrožavaju
ravnotežu ekosistema. Istovremeno, jedan od zadataka ekonomike životne sredine jeste da
identifikuje one ekonomske aktivnosti koje pogoduju održivosti, kao i one koje je

6
narušavaju.4
Da bi se pravovremeno, ex ante, spoznao stepen u kom neka aktivnost narušava
ekosistem, od strane više autora predložen je skup indikatrora koji služe za identifikovanje
stepena ugroženosti sistema. Tako npr. promena broja autohtonih vrsta, promena biomase,
mineralnog sastava, ili sposobnosti reagovanja na poremećaje itd. jasno ukazuje na
narušavanje održivosti (Schaeffer, Herricks i Kerstner 1988).
Ipak, koliko god da se precizno odaberu indikatori, potpuna tačnost ocene održivosti
razvoja, nije moguća. Jedino što je moguće, jeste izbegavanje kritičnih situacija, koje
ugrožavaju perspektive opstanka života. 5

2. KONCEPT ODRŽIVOG RAZVOJA

Ideja održivosti je bila skicirana još pre tzv. ekološke/envajronmentalne revolucije,

početkom šezdesetih godina dvadesetog veka u izveštaju Rimskog kluba, pod nazivom
"Granice rasta". Ovaj dokument je oštro kritikovan, naročito od strane ekonomista. Iz tog
razloga, "Granice rasta" nisu imale primetan uticaj na međunarodnu i nacionalnu ekološku
politiku. Koncept održivog razvoja je nastao 1980. godine, kada je Međunarodno udruženje za
zaštitu prirode i prirodnih resursa razvilo strategiju zaštite koja je imala osnovni zadatak
"ostvarivanje održivog razvoja kroz zaštitu životnih resursa".
Savremeno shvatanje održivog razvoja je koncipirano u finalnom Izveštaju Svetske
komisije za zaštitu životne sredine i razvoj, popularno nazvanom Brundtlandov izveštaj
(1987). Prema Izveštaju Brundtlandove komisije «održiv je onaj razvoj koji obezbeđuje
zadovojavanje sadašnjih potreba bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da
zadovoljavaju svoje potrebe». Ovako definisan održivi razvoj ima veoma široko opšte
značenje koje može biti samo glavni orijentir nacionalne i globalne politike, uz realnu
opasnost da postane kliše ili pomodna fraza, kojoj su mnogi privrženi bez dovoljne želje da se
ona preciznije i potpunije definiše. Za razliku od "Granica rasta", koje su isticale važnost
redistribucije, Brundlandov izveštaj je shvaćen kao poželjan nastavak privrednog rasta i
formulisao je politički prihvaljivu ideju održivog razvoja.6
Koncept održivog razvoja je tokom 1992. godine detaljnije razrađen u materijalima
Svetske konferencije o životnoj sredini, održanoj u Rio de Žaneiru. Prema tim dokumentima,

4
McGilvray J., Perman R., Ma Y.: Natural Resource and Environmental Economics, Longman, London 1996.
5
http://www.policy.hu/pesic/GLAVA_1.pdf
6
Mrkalj M., Menadžment u funkciji održivog razvoja, Menadžemtn 2012., Mladenovac 2012.

7
održivi razvoj znači kvalitativan rast, odnosno razvoj, koji je usklađen sa uslovima,
ograničenjima i kapacitetom životne sredine, i koji treba da se odvija na način da se budućim
generacijama ne pogoršavaju uslovi opstanka. Konceptom socijalne, ekonomske i političke
održivosti naglašava se značaj unutargeneracijske jednakosti i pravičnosti, dok je tzv.
međugeneracijska jednakost i pravičnost od većeg značaja u prostorno-ekološkom poimanju
održivosti".7
Opšta paradigma održivosti upotrebiva je samo kao skup principa i uopštenih smernica,
koje je neophodno operacionalizovati u skladu sa ekonomskim, socijalnim,
ekološko-prostornim i političkim konstantama konkretnog preduzeća.8 Pokazalo se da opšti
principi održivosti nisu neposredno upotrebljivi u planiranju i implementaciji menadžment
odluka, odnosno svih odluka koje se tiču održivosti. Upravo je ovo razlog sporenja različitih
značenja održivosti. Oko opštih pricnipa i kriterijuma održivosti ne postoje neslaganja.
Sporenja nastaju kada treba odrediti konkretne ciljeve i sredstva za realizaciju, jer u
zavisnosti od interpretacije, naglašava se jedan aspekt održivosti dok se ostali ignorišu, pri
čemu dominantu ulogu imaju profitni i interesni aspekti.
Sa druge strane, razmimoilaženja oko konkretnih ekološki usklađenih menadžment ciljeva, su
posledica činjenice da je održivost višeslojni fenomen. Utoliko, održivost ima nekoliko
značenja koja ne moraju biti u saglasju. Mali je broj konkretnih situacija u kojima se otvara
mogućnost istovremene realizacije svih slojeva održivosti, što upućuje na nužnost prihvatanja
vida "trade-off"-a.
Sa stanovišta menadžmenta preduzeća, održiv je razvoj koji:
- omogućava kontinuiran ekonomski rast/razvoj;
- sadrži sklad socijalnog i ekonomskog razvoja preduzeća sa ekološko-prostornim
kapacitetima/pragovima datog područja;
- socijalno je prihvatljiv, odnosno doprinosi intenzivnijoj integraciji preduzeća u
zajednicu i
- politički je prihvatljivo, tj. odluka može biti predmet dogovora u zvaničnim
institucijama i forumima
Mnoge interesne grupe će se složiti sa opštim principima i kriterijumima održivosti, ali
će se žestoko suprotstaviti njihovoj realizaciji, jer će uticati na porast troškova. Prirodni resursi
kao što su: voda, čist vazduh, zemljište, svojevremeno su tretirani kao «slobodna dobra», koja

7
Jovanović Kolomejceva L, Ekološki menadžment, Univerzitet "Braća Karić", Fakultet za menadžment,
Beograd 2012.
8
Milenović B., Ekološka ekonomija - teorija i primena, Univerzitet u Nišu, Fakultet zaštite na radu, Niš, 2000.

8
se nalaze na raspolaganju besplatno i koja ne zahtevaju nikakve izdatake. Međutim, jasno
je da su ekološka dobra kvalitativno različita od dobara koja imaju određenu cenu. Čista voda,
vazduh i nezagađeno zemljište nisu danas raspoloživi «besplatno» u prirodi. Iz tog razloga su
ekološka ekonomija i ekološki menadžment uključili u razmatranje troškove čišćenja životne
sredine i troškove zaštite prirodnih resursa radi osiguranja dugoročno održivog razvoja. Dok
trinirani postulati nisu dovoljni, već je neophodna inovativnost i kreativnost u procesu
konceptualizacije.
Razumevanje održivosti zavisi od stepena razvijenosti ekonomije. Na problem
održivosti se ne gleda na isti način u razvijenim i nedovoljno razvijenim zemljama, jer ni
problemi razvoja u ovim zemljama nisu istovetni.
Nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju su posebno osetljive na ograničenja koja
njihovom privrednom razvoju postavlja ubrzani rast populacije i nedostatak potrebnih resursa,
najčešće tehnologije i kapitala. Mnoge od nerazvijenih zemalja već se suočavaju sa ozbiljnom
oskudicom vode, hrane, poljoprivrednog zemljišta i energije. Ubrzan porast populacije ove
probleme još više izoštrava. Međutim, ako se za cilj postavi globalno kretanje ka održivom
razvoju, bogate zemlje su u obavezi da pruže pomoć nerazvijenim zemljama da izađu iz kruga
nerazvijenosti koji ugražava budući razvoj.
Samit o održivom razvoju u Johanesburgu, 2002. godine, pokazao je da velika
očekivanja izražena na Konferenciji o životnoj sredini u Rio de Žaneiru, nisu ni približno
ispunjena. Uzroci neispunjenih očekivanja su nedostatak međunarodne saradnje,
nedovoljno angažovanje interesnih grupa i slabi politički aranžmani.
Stoga je Samit u Johanesburgu afirmisao održivi razvoj kao centralni element
međunarodnog dnevnog reda i pružio novi stimulans u borbi protiv siromaštva i zaštiti
životne sredine. Na Samitu je apostrofirana veza između siromaštva, životne sredine i
korišćenja prirodnih resursa, a Vlade zemalja učesnica (uključujući i našu), saglasile su se i
definisale široku lepezu konkretnih obaveza i ciljeva radi delotvornijeg rada na realizaciji
koncepcija održivog razvoja.

2.1. Menadžment resursa kao osnova održivog razvoja i energetske

efikasnosti

U savremenoj literaturi opšte je prihvaćena klasifikacija resursa na ljudske, fizičke i

prirodne. Prirodni resursi su geološke i biološke vrednosti koje se direktno ili indirektno
mogu koristiti ili upotrebiti a imaju realnu ili potencijalnu vrednost. Upravljanje prirodnim

9
resursima znači i prilagođavanje sistemskim merama i tržišnim uslovima na nivou države,
uvažavanje prioriteta u vođenju investicione politike, brigu o usavršavanju kadrova i
organizaciji rada, uvođenju u praksu najnovijih naučnih saznanja, primenu novih tehnologija
i konačno, dugoročno planiranje razvoja tako da se poštuju postulati održivog razvoja u
skladu sa gore navedenom definicijom Bruntlendove komisije.
Postoje dve kategorije resursa:
- Neobnovljivi resursi: geološki resursi (mineralni resursi -rude metala, nemetala i
energetski resursi - ugalj, nafta i gas); zemljište
- Obnovljivi resursi: živi svet; voda, vazduh, sunčevo zračenje, energija vetra i
energija plime i oseke.
Obnovljivi resursi imaju moć regeneracije, ali ukoliko intenzitet obnavljanja ne
prevazilazi tempo korišćenja, upotreba ovih resursa može biti vremenski ograničena.
Neobnovljivi resursi formirani su u davnoj geološkoj prošlosti i za njihovo stvaranje bili su
petrbni milioni godina. Naravno, kod ove vrste resursa pre se može govoriti o
najracionalnijem eksploatisanju nego o održivom korišćenju.
Održivo korišćenje prirodnih resursa podrazumeva strogo planiranje i upravljanje
postojećim rezervama u smislu potreba privrednog razvoja. Održivo korišćenje obnovljivih
resursa je obavezno i njime se mora strogo upravljati i kontrolisati, dok je za neobnovljive
resurse veoma važan savremen pristup u oblasti njihovog održivog korišćenja a uglavnom se
smatra da je njihovo održivo korišćenje nemoguće.
Osnovni koncepti u procenjivanju rezervi prirodnih resursa su:
 Dokazane rezerve koja obuhvataju ležišta koja su već otkrivena i koja se
eksploatišu
 Uslovne rezerve su ležišta koja su već otkrivena ali njihova eksploatacija nije
ekonomična
 Hipotetičke rezerve su one za koje se može pretpostaviti da će u budućnosti biti
pronađene u područjima koja su danas samo delimično ispitana i aktivirana
 Spekulativne rezerve se nalaze u dosad još neistaženim oblastima a za koje postoji
pretpostavka da imaju povoljne geološke uslove
Kvalitet procenjenih dokazanih rezervi zavisi od većeg broja faktora:
 Ekonomski faktori
 Raspoloživa tehnika i tehnologija
 Tražnja za resursima

10
  Troškovi proizvodnje i prerade
 Cena resursa i proizvoda koji se iz njih dobijaju
 Politički faktori
Sve mere namenjene očuvanju obnovljivih resursa možemo svrstati u:
 pravne mere –sprečavanje slobodnog pristupa i nekontrolisanog korišćenja resursa,
 kvantitativna ograničenja – ograničenja napora (npr.ograničenja tehničkih
karakteristika čamaca, veličine mreže itd.) i
 ograničenja količine eksploatisanih resursa (npr. propisi o maksimalnoj količini
ulova, dozvoljenom vremenu lova itd.)
 ekonomske mere – fiskalne mere (porezi i subvencije) i sistem individualnih
transferabilnih kvota (na osnovu procene stanja populacije resursa država propisuje
maksimalnu godišnju žetvu za pojedine vrste a po tome se korisnicima resursa
dodeljuju godišnje kvote. Samo one količine za koje postoji dozvola mogu se loviti).
Mere namenjene očuvanju neobnovljivih resursa su: fiskalne mere – porezi i
subvencije i recikliranje.

3. PRINCIPI ODRŽIVOG RAZVOJA

Briga za održivi razvoj treba da bude u centru interesovanja ljudske vrste. Države,
iako imaju suverena prava da koriste svoje prirodne resurse, moraju postati odgovorne za
kontrolu svojih aktivnosti i sprečavanje mogućih šteta po prirodu i stanovništvo drugih
država. Pravo na razvoj mora da se ispunjava na način koji vodi računa o jednakom pravu
sadašnjih i budućih generacija da zadovolje svoje ekološke i razvojne potrebe. Da bi se
postigao održivi razvoj, ekološka zaštita mora postati integralni deo razvojnog procesa. Sve
države i narodi treba da sarađuju na bitnom zadatku iskorenjivanja siromaštva, jer je to
neophodni uslov za održivi razvoj. Mada međunarodne akcije u polju ekološke zaštite i
razvoja treba da imaju u vidu interese i potrebe svih zemalja, posebna pažnja mora da se
posveti zemljama u razvoju, a naročito onima koje su najmanje razvijene i s ekološkog
stanovišta najviše ranjive.9
Da bi se postigao održivi razvoj i viši kvalitet života svih ljudi, države treba da
ograniče i eliminišu neodržive modele proizvodnje i potrošnje i promovišu adekvatnu

9
Mihajlov A., Znanje potrebno za zelene poslove i zelenu ekonomiju - analiza iz perspektive životne sredine,
Univerzitet i održivi razvoj, Beograd, 2012.

11
demografsku politiku. Države treba da sarađuju u podizanju lokalnih i domaćih kapaciteta za
održivi razvoj kroz razmenu naučnih i tehničkih znanja uključujući i nove i inovativne
tehnologije.
Ekološki problemi se najbolje rešavaju putem široke participacije građana na svim
relevantnim nivoima odlučivanja, što podrazumeva pravo na sve informacije koje se tiču
zaštite prirode i ljudskog zdravlja.
Uspostavljanjem efektivne ekološke legislative i regulative treba obezbediti
kvalitetan ekološki menadžment i primenu odgovarajućih ekoloških standarda.
Internacionalne mere koje se tiču prekograničnih i globalnih ekoloških problema treba da
budu, koliko god je to moguće, zasnovane na međunarodnom konsenzusu. Države treba da
razvijaju nacionalno ekološko pravo koje sankcioniše odgovornost onih koji zagađuju i koje
obezbeđuje kompenzaciju žrtvama zagađenja i drugih ekoloških šteta.
Države treba efikasnije da sarađuju kako bi obeshrabrile i sprečile realokaciju i
transfer u druge države prljavih tehnologija i aktivnosti koje mogu da dovedu do ozbiljne
ekološke degradacije ili narušavanja zdravlja ljudi. U svrhu zaštite okoline princip
predostrožnosti i opreza treba da bude najšire primenjen u svim aktivnostima. Tamo gde
postoji pretnja ozbiljnih i nepovratnih šteta, nedostatak naučne izvesnosti ne sme da bude
upotrebljen kao razlog za odlaganje primene odgovarajućih troškova kako bi se sprečila
ekološka degradacija. Vlasti nacionalnih država treba da koriste i ekonomske instrumente u
sagledavanju ekoloških troškova, uzimajući u obzir i pristup da zagađivač plaća troškove
saniranja zagađenja, kad god to nije u sukobu sa širim javnim interesom ili principima
međunarodne trgovine i investiranja.
Procena uticaja na okolinu treba da bude maksimalno korišćena uvek kada postoje
procene značajnog negativnog učinka nekih ekonomskih i investicionih aktivnosti na
prirodnu okolinu. Države moraju odmah da obaveste druge države u slučaju bilo koje
prirodne katastofe ili drugih oblika vanrednih situacija koje mogu da izazovu ozbiljne
ekološke štete ostalim državama. Žene imaju vitalnu ulogu u ekološkom menadžmentu i
razvoju.
Kreativnost, ideali i hrabrost mladih sveta doprinose mobilizaciji za globalno
partnerstvo kako bi se postigao održivi razvoj i osigurala bolja budućnost za sve.
Domorodački narodi i njihove zajednice, kao i druge lokalne zajednice, imaju vitalnu ulogu
u ekološkom menadžmentu i razvoju, s obzirom na njihovo lokalno znanje i tradicionalne
prakse i iskustvo. Ratne aktivnosti su po prirodi stvari destruktivne za održivi razvoj, pa je
obaveza država da se u slučaju ratnih konflikata pridržavaju međunarodnog prava i štite

12
okolinu. Mir, razvoj i zaštita okoline su međuzavisni i nedeljivi. Sve svoje ekološke sporove
države treba da rešavaju miroljubivim putem.

3.1. Odnos održivog i urbanog razvoja

Održivi razvoj je put koji obezbeđuje korišćenje dobara na naćin koji zadovoljava
potrebe razvoja sadašnjih generacija, a obezbeđuje i buduće generacije da i one zadovolje svoje
potrebe. Briga za održavanje i poboljšanje kvaliteta životne sredine i zaštite zdravlja ljudi sve
više raste. Postizanje učinaka u zaštiti životne sredine zahteva od svih aktera prihvatanje
obaveze da se sistematski pristupi uvođenju sistema upravljanja zaštitom životne sredine
(Environmental Management Svstem (EMS)) i njegovom stalnom poboljšanju.
Urbani prostor plaća visoku cenu razvoja i bez uvažavanja ekoloških zakonitosti i
poštovanja osnovnih ekoloških kriterijuma dalji razvoj, jednostavno ne bi ni bio moguć.
Svedoci smo da je stanje kvaliteta životne sredine u gradovima sve problematičnije. U tom
cilju treba preduzeti dve vrste aktivnosti:
1. već degradiranu sredinu treba dovesti u stanje koje ne ometa funkcionisanje života,
2. zaštititi je na postojećem nivou kvaliteta.
Obe aktivnosti se mogu postići sistemom mera usmervanja i upravljanja. Sistem
različitih mera koje, kroz sistem organizacije društva, obezbeđuju kvalitetniju životnu
sredinu može se definisati kao upravljanje životnom sredinom. Prilikom sprovođenja ovih
mera u praksi mora se poći od organizacione, finansijske i pravno-legislativne konsolidacije u
oblasti zaštite životne sredine.
Ekološki sistem poseduje karakteristike dinamičnog i otvorenog sistema u kojem
antropogeni uticaj konstantno narušava postojeću ravnotežu u njemu i preti da jednog dana
ravnoteža bude uspostavljena na štetu ljudi, način korišćenja raspoloživog prostora u
okvirima formiranja i razvoja urbanih naselja predstavlja jedan od bitnih faktora kojima čovek
svesno utiče na stanje u svom ekosistemu.10
Održivi razvoj grada može se posmatrati samo kroz integralnost ekonomskog,
socijalnog, komunalnog i ekološkog razvoja, Jasno je da se principi održivog razvoja moraju
sprovoditi prilikom planiranja ili rekonstrukcije urbanih naselja, kao i pri samom gradskom
funkcionisanju. Pri tome se ne sme zaboraviti da grad predstavlja poseban entitet i kompleks
prirodnih uslova i fizički izgrađenih struktura. U urbanom prostoru dominiraju ekonomski,

10
Stošić-Mihajlović, Lj., Strateški aspekti ekonosmkog, ekološkog i prostornog razvoja i investiranja,
monografija, Industrijski menadžment i razvoj, FIM, Kruševac, 2007.

13
socijalni, komunalni i ekološki problemi pa je iz tog razloga potrebno postizanje konsenzusa
razvoja ove četiri oblasti. Postizanje ciljeva integralnog i održivog razvoja grada obezbeđuje se
uravnoteženim razvojem i odnosima između ove četiri komponente. To je preduslov za
postizanje suštitnki kvalitetnog nivoa života u gradu.

Slika 1. Komponente održivog razvoja urbanih naselja

Može se reći da je cilj urbanog ekomenadžmenta poboljšanje kvaliteta životne

sredine u gradovima. To podrazumeva postojanje niza mera kojima se obezbeđuje optimizacija
prirodnih i društvenih činilaca koji neposredno utiču na kvalitet urbane sredine i kvalitet uslova
života ljudi. Kvalitet životne sredine se definiše državnim standardima ali i uredbama i aktima
koje donose lokalni organi uprave. Ovim propisima određuju se norme koje mora da
zadovolji određena sredina da bi se smatrala povoljnom za život, rad i odmor stanovnika.

3.2. Metode i instrumenti planiranja održivog razvoja

Porast svesti o značaju životne sredine i mogućnosti uticaja na životnu sredinu povećao
je interes za razvoj metoda za bolje razumevanje i smanjenje štetnih uticaja na životnu
sredinu. Međunarodni standardi (koji su i kod nas prevedeni) opisuju principe i okvire za
sprovođenje zaštite životne sredine uz poštovanje propisanih minimalnih zahteva.
Upravljanje zaštitom životne sredine je jedan od osnovnih zadataka sadašnjih i budućih
generacija.
Opšte je prihvaćen stav da ekomenadžment ima pet osnovnih funkcija: planiranje,
organizovanje, kadrovsku politiku, rukovođnje i kontrolu procesa. Razvoj sposobnosti kod
ljudi koji se bave ekomenadžmentom uslovljen je obrazovanjem i obukom. Može se izdvojiti

14
da ekomenadžer može da se javi u šest uloga:
- Regulator - ponašanje menadžera kreiraju drugi ali i on utiče na ponašanje drugih,
- Inovator - menadžeri nastoje da stvore promene i da se prilagode promenama koje
su drugi izazvali,
- Katalizator - inovacije koje se prihvataju moraju što je moguće više ispunjavati i
zahteve za rastom efikasnosti,
- Opunomoćeni staratelj - menadžment mora da se štedljivo odnosi prema potrošnji
resursa,
- Posrednik - posreduje između sistemskih zahteva i zahteva okruženja,
- Vođa - naučnim tehnikama rukovođenja, ali i emocionalnom povezanošću
sa podređenima motivisati podređene da maksimalno obavljaju zadatke.
Preko Adižesovog modela idealnog menadžera pokazano je da se svi potrebni kvaliteti
nikada ne mogu sresti u jednoj osobi, što postaje jasno zašto nema idealnog menadžera, što se
ne bi moglo reći i za menadžment. Sledeće osobine se mogu vrlo lako kompletirati u
menadžerskom timu:
 Proizvođač - "majstor svog zanata", da bi ovo postigao mora poznavati sve tajne svoje
primarne profesije: tehnologiju, marketing, finansije ili neke druge oblasti, sem toga
mora biti svestan kada radi dobro,
 Upravnik - nije dovoljno da poznaje način kako se nešto "proizvodi" naročito kada to
treba da uradi neko drugi. Mora biti izvrstan upravljač, dakle čovek koji planira,
koordinira i kontroliše sprovođenje,
 Preduzetnik - neophodno je da ostvaraje funkciju preduzetništva, neophodnost
postojanja ove funkcije navodi dinamična okolina u kojoj se neprestano pojavljuju
nove prilike i opasnosti. Menadžer mora biti sposoban da menja ciljeve i strategije,
da brzo odlučuje a time i rizikuje. Mora biti sposoban da prepozna, predvidi novi tok
stvarnosti i da ga iskoristi,
 Integrator - pod integracijom se podrazumeva proces u kojem rizik pojedinca
postaje rizik grupe. Zadatak integratora je da nađe kompromis između zahteva i
mogućnosti organizacije i pojedinaca i time ih međusobno približi.
Proces planiranja je izražen u izuzetno složenim aktivnostima, koje mogu ostaviti
dugoročne posledice na veliki broj ljudi. U najkraćem urbani ekomenadžment:
 predstavlja skup aktivnosti vezanih za fizičke promene u prostoru koje se
preduzimaju u cilju unapređenja kvaliteta življenja sa ekonomskog, ekološkog i

15
 socijalnog aspekta i podizanja efikasnosti rada komunalnih sistema i ostalih urbanih
funkcija,
 obuhvata elemente planiranja zemljišta, stanovanja, finansiranja i socijalnog razvoja,
 mora biti zasnovan na potpunim informacijama o postojećem stanju i na
raspoloživoj dokumentaciji, a odluke koje se donose baziraju se na analizi i dijagnozi
postojećeg stanja,
 omogućava stvaranje ravnoteže između ekonomskog, ekološkog i socijalnog
razvoja čije pokazatelje i podatke treba ugraditi u planove i standarde,
 artikuliše javni interes i definiše mere za njegovu zaštitu, a sve eventualne promene
usmerava prema parametrima koji služe za zaštitu javnog interesa,
 predstavlja metod prikupljanja sredstava za ekonomsku valorizaciju zemljišta kao
resursa i njegovu reprodukciju i uređenje u cilju daljeg racionalnijeg korišćenja.
Ekomenadžment predstavlja deo dobre poslovne prakse kod svih organizacija koje
imaju jasnu strategiju i cilj zasnovan na stalnom poboljšanju svojih procesa.11 Za organizacije
koje se bave planiranjem održivog razvoja gradova ono predstavlja izazov i način za
dokazivanje i opredeljenje za nove pristupe, nove filozofije, nov način mišljenja, kritički i
naučni pristup, spremnost i osposobljenost za promene, za napuštanje polovičnosti i
preduzimanje poslovnih i drugih poduhvata sa boljom efketivnošću i uz opštu afirmaciju
delotvorne prakse.
Metode i instrumenti za upravljanje životnom sredinom su sistematizovana
sredstva za pribavljanje informacija o životnoj sredini i pomoć pri donošenju odluka o
ekološkom učinku tekućih ili planiranih aktivnosti u cilju zaštite i unapređivanja životne
sredine, odnosno ostvarivanja ciljeva održivog razvoja. Ova sredstva mogu biti korišćena od
strane svih društvenih subjekata (bilo iz privatnog ili javnog sektora), u svim delatnostima i na
svim nivoima, počev od lokalnog, preko regionalnog, nacionalnog pa do internacionalnog.
U praksi se primenjuje veći broj sredstava ekomenadžmenta, odnosno upravljanja
ekološki održivim razvojem. Neki od instrumenata se koriste kao zakonska obaveza, neki
su standardizovani na naivou nacionalnih ili međunarodnih standarda i njihova primena je
dobrovoljna, a ostali se nalaze u fazi razvoja i usavršavanja. Metode i alati se mogu razvrstati na
različite načine, zavisno od tumačenja održivosti. U nekim pristpuima održivosti, instrumenti
su više tehnički orijentisani na utvrđivanje ekološkog kapaciteta prostora i uticaja ljudskih
aktivnosti na životnu sredinu, dok u drugim pristupima, pored tehničkih alata značajno mesto

11
Stošić Mihajlović Lj., Đurić S., Organizacija poslovnih sistema, VŠPSS, Vranje, 2008.

16
zauzimaju politička sredstva, koja imaju za cilj stvaranje uslova za adekvatnije uključivanje
javnosti u procese odlučivanja o životnoj sredini i razvoju. Za okvir ove studije, čine se
pogodnim da se metode i instrumenti za upravljanje životnom sredinom razvrstaju u nekoliko
grupa:
1. Identifikacija i analiza stanja životne sredine,
2. Korišćenje informacija za defmisanje politika i akcija,
3. Procena efekata politika i akcija,
4. Upravljanje akcijama i informisanje o pitanjima održivog razvoja,
5. Stvaranje društvene klime za održivi razvoj.
Osnovne karakteristike pojedinih metoda i insturmenata prikazane su u tabeli 1.

Tabela 1. Pregled primene metoda i instrumenata za upravljanje zaštitom životne sredine u

funkciji održivog razvoja gradova
Strateška procena životne sredine može imati više oblika:
 Sektorski (strategije razvoja saobraćaja, energetike, vodoprivrede),

17
  Prostorni (procena prostornih planova na državnom, regionalnom i lokalnom
nivou),
 Indirektni (ekološko ocenjivanje naučnih programa, planova za
privatizaciju javnih preduzeća, itd.).
Obuhvat strateške procene životne sredine podrazumeva ispitivanje kvaliteta:
vazduha, voda, zemljišta, biodiverziteta, kao i recikliranje otpada. Pored toga, može da
obuhvata procenu uticaja više izvora (kumulativna procena uticaja) i procenu socijalnih
uticaja. Kumulativna procena uticaja uzima u obzir uticaje koji pojedinačno mogu biti
prihvatljivi, ali kumulativno neprihvatljivi zbog akumulacije u vremenu i prostoru, sinergizma,
indirektnih i interaktivnih efekata. Procena socijalnih uticaja obuhvata procenu uticaja većih
projekata, programa i planova na socijalni status stanovništva, koji se odnosi na zdravstveni
aspekt, ekonomske aktivnosti, ekonomski status društvenih grupa, političku efikasnost.

4. ENERGETIKA

4.1. Energetika i ekologija

Proizvodnja, transport i korišćenje energije u velikoj meri utiču na okolinu i

ekosisteme. Kod energije, uticaj na okolinu je, gotovo uvek negativan, od direktnih
ekoloških katastrofa poput izlivanja nafte, kiselih kiša i radioaktivnog zračenja do
indirektnih posledica poput globalnog zagrevanja. Budući da će energetske potrebe
čovečanstva nastaviti rasti u idućih nekoliko decenija, nužno su neophodne mere kojima bi
se uticaj eksploatacije energije na okolinu smanjio na najmanju moguću meru. Najopasniji
izvori energije trenutno su fosilna goriva, tj. ugalj, nafta i prirodni gas, a potencijalnu
opasnost predstavlja i iskorišćeno radioaktivno gorivo iz nuklearnih elektrana (visoko
radioaktivni otpad). Fosilna goriva su opasna zbog toga jer sagorevanjem ispuštaju velike
količine ugljendioksida, a radioaktivni otpad je opasan jer utiče na strukturu organizama na
vrlo bazičnom nivou.
Ogroman procenat svetske energije još uvek se dobija iz ekološki neprihvatljivih izvora
energije, pogotovo fosilnih goriva koja su još uvek dominantan izvor energije. Kako je
osnova fosilnih goriva ugljenik, normalnim sagorevanjem tog goriva nastaje ugljendioksid
(CO2). Taj ugljendioksid većinom završava u atmosferi i uzrokuje globalno zagrevanje. Još
opasniji je gas koji se oslobađa prilikom nepotpunog sagorevanja goriva (sagorevanja bez
dovoljne količine kiseonika), a to je ugljenmonoksid (CO). Ugljenmonoksid je izuzetno

18
otrovan gas bez boje, ukusa ili mirisa, a koncentracija od samo 0.6% izaziva kod ljudi smrt
nakon 15 minuta disanja.
Trenutno ni jedno fosilno gorivo nije sasvim pročišćeno, pa se prilikom sagorevanja
otpuštaju još neki štetni gasovi poput sumpordioksida ili azotnih oksida. Ti gasovi kasnije
reaguju s vodenom parom u oblacima i formiraju kapljice koje padaju na zemlju kao slabe
sumporne i azotne kiseline - kisele kiše, a te kiše deluju izrazito štetno na čitave ekosisteme
koje zahvataju. Kod sagorevanja nekih izvora energije nastaju i sitne čestice minerala koje
kasnije prave pepeo, ali jedan deo tih čestica diže se u atmosferu nošen vrtlogom dima i te
čestice su takođe vrlo opasne za zdravlje.

4.2. Uticaj pojedinih izvora energije na okolinu

Procenat upotrebe ekološki prihvatljivih obnovljivih izvora energije još je uvek na
globalnoj skali zanemarljiv tako da ekološki problemi kao posledica preterane upotrebe
fosilnih goriva zaslužuju posebnu pažnju ne samo sa energetskog već svakako i sa ekološkog
gledišta. Različiti izvori energije imaju različite uticaje na okolinu u kojem se ti izvori
energije proizvode, transportuju ili koriste. Na slici je prikazan površinski ozon kao primer
utjecaja velikog korištenja goriva na kvalitetu zraka. Površinski ozon nastaje kad na
ustajalom zraku i sunčanom vremenu azotov oksid reaguje s isparljivim organskim
slojevima. Azotov oksid na površini obično nastaje sagorevanjem fosilnih goriva, a isparljivi
organski slojevi nastaju iz dima od goriva, raznih rastvarača i sličnog. Površinski ozon može
upaliti disne putove i smanjiti
radni kapacitet pluća, izazvati
draženje očiju i nosa, te
uopšte smanjiti sposobnosti
ljudi prilikom obavljanja
normalnih poslova.
Površinski ozon je samo
jedan u nizu problema koji su
povezani s energijom, a opis ostalih učinaka pojedinih izvora energije na okolinu dat je u
nastavku:

Fosilna goriva – ova vrsta goriva ima daleko najveći negativni uticaj na okolinu.
Sagorevanjem fosilnih goriva u atmosferu se ispuštaju ogromne količine ugljenika koji se
milionima godina taložio i onda bio prekriven slojevima stena i zemlje. Taj isti ugljenik u

19
atmosferi sad obrazuje ugljendioksid koji je staklenički gas i time znatno utiče na
temperature na Zemlji.

Bioenergija (biogoriva) – biogoriva stvaraju iste probleme kao i fosilna goriva, ali budući
da se proizvodnjom biogoriva zatvara ugljenikov ciklus, biogoriva su manje štetna od
fosilnih goriva. Zatvaranje ugljenikovog ciklusa znači da biljke koje se koriste za
proizvodnju biogoriva prilikom rasta iz atmosfere uzmu određene količine ugljenika koji se
kasnije vraća u atmosferu izgaranjem tih biogoriva. Kod fosilnih goriva taj krug nije
zatvoren, tj. ugljenik se samo ispušta u atmosferu.

Solarna energija – iako energija Sunca ima ogroman potencijal, zbog male iskoristivosti
bilo bi potrebno prekriti velike površine da se dobije iole ozbiljnija količina iskoristive
energije. Takvo rešenje ekološki je prihvatljivo samo u područjima u kojima nema
vegetacije, tj. u pustinjama, a u „zelenim“ područjima to bi stvorilo preveliki negativni uticaj
na okolinu. Instaliranje solarnih kolektora ili solarnih ćelija na krovovima kuća gotova da
nema negativnog uticaja na okolinu.

Energija vetra – sama proizvodnja energije iz vetra nema ozbiljnijeg negativnog uticaja na
okolinu. Gledano sa ekološkog aspekta, jedina ozbiljnija zamerka vetrenjačama je negativan
uticaj na ptičje populacije, tj. elise vetrenjača ubijaju ptice. Kao manje zamerke
vetrenjačama navodi se vizualno zagađivanje okoline, uništavanje netaknute prirode
gradnjom pristupnih puteva do vetrenjača i genersanje zvuka niske frekvencije koji
negativno utiče na zdravlje ljudi (ometaju spavanje, izazivaju glavobolje, mogu izazvati
anksioznost).

Energija vode – iskorišćavanjem energije vode ne stvara se nikakvo zagađenje okoliša, ali
sami infrastrukturni objekti mogu znatno uticati na okolinu. Tako se gradnjom velikih brana
poplavljuju velike površine i dižu nivoi podzemnih voda, a to može promeniti celi lokalni
biosastav. Dodatni problem je presecanje prirodnih tokova vode i time presecanje ruta
kretanja pojedinih vodenih životinja.

Nuklearna energija – sama proizvodnja energije u nuklearnim elektranama izuzetno je čist

proces. Nama staklenih gasova ili drugih zagađenja, jedino dolazi do zagrevanja vode koja
se koristi za hlađenje reaktora, pa to može uticati na biosastave. Najveći problem kod
nuklearnih elektrana je upotrebljeno gorivo koje je izuzetno radioaktivno i mora biti
skadišteno više stotina godina u posebnim skladištima pod zemljom.

20
Geotermalna energija – iskorišćavanjem geotermalne energije ne dolazi do zagađenja
okoline. Isto kao i kod ostalih obnovljivih izvora energije i kod iskorišćavanja geotermalne
energije moraju se izgraditi neki infrastrukturni objekti, ali uticaj tih objekata na okolinu je
zanemarljiv kad se gleda količina proizvedene energije.

5. ENERGETIKA U SLUŽBI ODRŽIVOG RAZVOJA

Neosporno je da je čoveku tj. našoj civilizaciji potrebna sve veća količina energije.
Izvori energije koje čovek koristi trenutno, u najvećoj meri predstavljaju veoma neefikasan
sistem proizvodnje, akumulaicje i distribucije. Fosilna goriva i dalje predstavljaju osnovni
izvor energije, ali isto tako i atomska energija predstavlja jedan od ključih izvora u
energetskoj mreži današnjice, dok je obnovljiva energija, iako u porastu još uvek
zanemariva (malo koristi jer izvori ne mogu da obezbede konstantan priliv energije
potrošačima).

Slika 3. Energetski izvori danas i pojekcija u narednih 20 godina (u milijardama tona)

Fosilna goriva, iako imaju najveću primenu, ovi izvori energije pokazali su se kao
veoma neefiakasni ili pak sa druge strane u tolikoj meri štetni po životnu sredinu da
predstavljaju konstantan izvor trajne opasnosti po celokupni živi svet na planeti.

21
 U dosadašnjoj ljudskoj istoriji pokazalo se da je svaka promena u enegetici uticala
na opštu promenu u društveno ekonomskim tokovima čovekove civilizacije. Rezultati
pokazuju da su čovekove aktivnosti od industrijske ere do danas izazvale ogromne
promene u atmosferi Zemlje i da temperatura zemlje konstantno raste te da postoji realna
bojazan od toga da smo u ovom trenutku van mogućnosti povratka i da je šteta već
prevelika da bi se u skorijoj budućnosti mogla očekivati bilo kakva promena na bolje.

Slika 4. Projekcija promene količine CO 2 efikasnijim korišćenjem energije i korišćenjem

održivih izvora.
Projekcija koja je predstavljena kao solucija, predviđa pre svega značajnu promenu
energetskih izvora, te značajno veće učešće obnovljive energije kako bi se u periodu od
200 godina moglo govoriti o uspostavljanju kakve takve ravnoteže na planeti.
Kao što se može videti sa slike, da bi se postigao napredak na planu smanjenja CO 2
pre svega je potrebno povećati iskorišćenost energije. Ovo se pre svega odnosi na bolje
iskorišćavanje energije u svim procesima stvaranja svetolsti, toplote, hlađenja,
sagorevanja i slično.12
Sagledavajući dosadašnje poznate izvore energije, pokazalo se da svaki od
postojećih izvora energije ima određene mane koje utiču na životnu sredinu. Pa tako
fosilna goriva imaju veliku energetsku primat u današnjoj energetici, ali takođe proivzode
ogromne količine opasnih gasova i zagađuju vazduh, vodu i zemljište. Nuklearna energija
ima svoje značajno mesto u energetici, veoma malo prostora je potrebno za proizvodnju
iste i ima veoma visok stepen iskorišćenosti, ali sa druge strane predstavlja potencijalo
najopasniji izvor zagađenja na planeti. Solarna energija i energija vetra predstavljaju

12
Benson S., Orr F., Sustainability and Energy Conversions, MRS Bulleting, Volume 33, 2008 pg. 297 - 305

22
relativno nove izvore energijje ali se pokazalo da iako ova energija predstavlja održive
resurse, zahteva velika prostranstva i takođe utiče na životinjski i biljni svet. Takođe za
sada je tehnološki još uvek u razvoju te je iskorišćenost energije koja se stvara ovim putem
još uvek veoma niska.
Da bi smo uopšte govorili o napretku u energetici povezanošću sa održivim razvoj,
potrebno je iz korena promeniti osnovu čovekovog staništa sa objektima i gradovima koji
su energetski efikasni i predstavljaju sastsavni deo životne sredine.

Slika 5. Koncept futirustičkog habitata zasnovanog na Recource Based Economy13

Osnova ovog koncepta, predstavlja pre svega bolje korišćenje postojećih resursa
smanjivanjem količine energije koja je potrebna za dalji razvoj civilizacije.
Prethodno izneseni stavovi mogu se sagledati na mnoštvu primera: sagorevanjem
sirove nafte visoko organizovana forma materije-energije oslobađa toplotu i rezidualne
gasove, u istoj količini u kojoj postoji u nafti. No nivo organizovanosti se smanjuje, tj.
entropija raste. Pri eksploataciji, visoka organizacija materije-energije u mineralnim
sirovinama se koristi, a stanja niske pretvaraju se u stanja visoke entropije, tj. niske
organizacije. Činjenica je da se neki delovi rezidualnih tokova mogu ponovo preobraziti, od
stanja visoke, u stanje niske entropije, putem recikliranja, međutim to zahteva dodatnu
energiju. Da bi se dodatna energija oslobodila, nivo entropije se povećava u nekom drugom
fizičkom, ili hemijskom procesu, što ukazuje da su mogućnosti recikliranja, ipak,
fundamentalno ograničene. Dakle, drugi zakon termodinamike postavlja neprobojne granice
kontinuiranom samoobnavljanju prirode, tj. ekoloških sistema. Jedino što čovečanstvo može
racionalnom akcijom učiniti jeste da odloži taj trenutak, tj. da tempo porasta entropije na
Zemlji bude što sporiji.

13
https://www.thevenusproject.com/

23
 Tehnološki napredak i grane nauke kao što je fizika imaju, salgedavaući napred
napisano, neprocenji značaj za dalji napredak ljudskog društva. Dalji razvoj fizike kao nauke
pre svega treba da utiče na stvaranje:14
 efikasnijih solarnih ćelija
 dizajniranje podvodnih turbina i podizanje efikasnosni istih
 formiranje gorivih ćelija koje imaju visok stepen iskorišćenosti sa minimalnim
otpadom
 unapređivanje generatora električne enerije i efikasnijim transportom i skladišrenjem
 integracijom wind turbina i solarnih panela u sve segmente staniših obejkata kao
primarnih izvora električne energije itd.

ZAKLJUČAK

Najvažniji koncept održivog razvoja jeste "Racionalno s resursima!" Suštinu

koncepta održivog razvoja čini interakcija razvoja životne sredine i međusobna usklađenost i
komplementarnost razvojne politike i političke zaštite životne sredine, koje uvažavaju
zakonitosti ekoloških sistema. Koncept održivog razvoja usmeren je na očuvanje prirodnih
eko-sistema i životne sredine, kao i na racionalno korišćenje prirodnih resursa.
Za održivi razvoj važi i dodatni zahtev koji se tiče povratnih sprega iz okruženja,
odnosno životne sredine i društvenih okvira. Održiv rast, znači, podrazumeva da dalji rast
nije ugrožen povratnim spregama, bilo iz biofizičkog, bilo iz socijalnog okruženja.
Očuvanost životne sredine se mora uzeti kao preduslov da se, uz rast blagostanja, razvoj
karakteriše kao održiv.

14
The Role of Physics in Renewable Energy RD/D, Institute od Phisics, October 2005

24
 Može se zaključiti da se karakteristična tri osnovna načela održivog razvoja temelje
na ekološkoj održivosti, sociokulturnoj održivosti i ekonomskoj održivosti. Ekološka
održivost obezbeđuje razvoj koji je kompatibilan s održavanjem ekoloških procesa,
biodivirziteta i prirodnim resursima. Sociokulturna održivost obezbeđuje da se poveća
nadzor čoveka nad sopstvenim životom, a ekonomska održivost obezbeđuje uspešan
ekonomski razvoj. Jasno je da se radi o koncepciji koja ima svoj globalni i međunarodni
smisao i sadržaj, ali istovremeno unutrašnji i regionalni karakter. Preplitanje globalnih,
regionalnih i nacionalnih, odnosno lokalnih dimenzija održivog razvoja jedna je od glavnih
karakteristika u vezi s održivim razvojem.
Jedno opravdano i primenljivo rešenje na duže staze, a odnosi se na celokupan
ljudski rod jeste održivi razvoj. Resursi koje čovek koristi moraju se nanovo upotrebljavati i
što manje koristiti novi prirodni resursi, potrebno je pod hitno prestati sa korišćenjem
fosilnih goriva i preći na alternativne izvore energije, inače postoji mogućnost da proces koji
smo ubrzali više neće moći da se zaustavi dok pak ima i onih koji smatraju da je već
prekasno. Da bi se ovakvo stanje ipak predupredilo potrebno je pre svega u svim
segmentima povećati efikasnost korišćenja, skladišenja i transposrtovanja tj. prenosa
energije, kako bi se moglo govoriti o napretku i potencijalnom rešavanju problema.

LITARATURA

 Benson S., Orr F., Sustainability and Energy Conversions, MRS Bulleting, Volume
33, 2008 pg. 297 - 305
 The Role of Physics in Renewable Energy RD/D, Institute od Phisics, October 2005
 Jovanović Kolomejceva L, Ekološki menadžment, Univerzitet "Braća Karić", Fakultet
za menadžment, Beograd 2012.
 Kuka M., Đorđević J., Pojmovne i teorijske osnove obrazovanja za održivi razvoj,
MMX, Beograd, 2006.
 McGilvray J., Perman R., Ma Y.: Natural Resource and Environmental Economics,
Longman, London 1996.
 Mrkalj M., Menadžment u funkciji održivog razvoja, Menadžemtn 2012.,
Mladenovac 2012.
 Milenović B., Ekološka ekonomija - teorija i primena, Univerzitet u Nišu, Fakultet
zaštite na radu, Niš, 2000.

25
 Mihajlov A., Znanje potrebno za zelene poslove i zelenu ekonomiju - analiza iz
perspektive životne sredine, Univerzitet i održivi razvoj, Beograd, 2012.
 Stošić-Mihajlović, Lj., Strateški aspekti ekonosmkog, ekološkog i prostornog razvoja i
investiranja, monografija, Industrijski menadžment i razvoj, FIM, Kruševac, 2007.
 Stošić Mihajlović Lj., Đurić S., Organizacija poslovnih sistema, VŠPSS, Vranje, 2008.
 http://www.policy.hu/pesic/GLAVA_1.pdf
 https://www.thevenusproject.com/

26