Вы находитесь на странице: 1из 56

Погрешне процене у Бечу

Piše Petar Opačić | 28. јул 2018.


Уочи Првог светског рата, у званичним војним круговима готово свих земаља владало је
уверење да ће предстојећи рат кратко трајати и да ће бити решен на главним европским
ратиштима

Српски војници неимари победе на Церу / Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
ИСТОРИЈА Солунског фронта обухвата ратна збивања од 1915. до 1918. године. Његов постанак више су
условили политички него војно-стратегијски разлози, а његов допринос на крају рата подједнако је био
значајан и у политичком и у војном погледу.

Уочи Првог светског рата у званичним војним круговима готово свих земаља владало је уверење да ће
предстојећи рат кратко трајати и да ће га решити на главним европским ратиштима неколико одлучујућих
судара милионских армија водећих чланица противничких коалиција. Тако је Балканско полуострво, због
неразвијених комуникација, планинског земљишта и изукрштаних политичких интереса великих сила и
балканских држава, третирано као готово незанимљива периферија будуће ратне арене.
Генералштабови великих сила углавном су се задовољили прикупљањем општих информација о војном
потенцијалу, комуникацијама и економским ресурсима балканских земаља. Аустроугарски генералштаб
је, међутим, због својих посебних политичких циљева, годинама припремао превентивни рат против
Србије.

АНАЛИЗИРАЈУЋИ политичку позадину таквог става Беча и Будимпеште према малој суседној Србији,
многобројни познати историчари су закључили да су велики успеси које је постигла Србија у балканским
ратовима појачали самосвест југословенских народа у Хабзбуршкој монархији, видећи у Србији велики
друштвени и морални ослонац за рушење Аустроугарске и стварање своје заједничке државе. Уплашени
таквим развојем догађаја, владајући кругови у Аустроугарској, оптерећеној многим унутрашњим
супротностима и, посебно, југословенским питањем, сматрали су да ће "за монархију бити немогуће
задржати југословенске покрајине ако на Балкану буде постојала снажна Србија", па су закључили да ће
агресијом на Краљевину Србију наћи најбржи и најлакши излаз из стања у коме се та многонационална
анахронична држава тада налазила. Они су се заправо надали да ће сламањем Србије сачувати
територијални интегритет монархије, а захватањем нових природно богатих територија и значајних
комуникација које воде из средње Европе ка предњој Азији, осигурати доминантан положај на Балкану.
Тиме би повратили пољуљани углед у свету, после пораза у аустро-пруском рату 1866. године, и
оспособили се да са више изгледа на успех учествују у новој економској и политичкој подели света.

ЊИХОВУ агресивну политику према Србији, након разбијања Балканског савеза од 1912. године,
свесрдно су помагали немачки империјалисти, препуштајући им да преко Балкана отворе јужни крак
Drang nach Ostena. Немачки цар Вилхелм II их је у октобру 1913. готово гурао у рат против Србије:
"Можете бити сигурни да ја стојим иза вас и да сам готов да извучем мач кад год ваша акција то буде
захтевала." Војни кругови око престолонаследника Франца Фердинанда и начелника Генералштаба,
генерала Конрада фон Хецендорфа, тврдили су да рат против Србије, која је веома исцрпљена од тек
завршених балканских ратова, неће представљати никакав проблем за моћне аустроугарске оружане
снаге и да ће то бити само једна "лака шетња до Ниша".

АУСТРОУГАРСКА У СТРАХУСРПСКА војска је у биткама, вођеним до половине децембра 1015. године,


изгубила 97.159 војника и старешина, па није имала снаге да у пуној мери искористи своје велике победе. Али је,
груписана према ослабљеном боку непријатеља, држала у страху Аустроугарску, претећи својом офанзивом у
правцу Босне и Срема, па чак и према Будимпешти и Бечу.
У таквим околностима, у августу 1914. када је почео Први светски рат, нико није претпостављао да ће
Солун постати значајан центар војних операција и да ће управо на балканском ратишту, потписивањем
Солунског примирја, отпочети завршни чин тога рата, у коме ће значајну улогу одиграти српска војска.

САМ ток ратовања 1914. показао је сву нереалност предвиђања да ће рат кратко трајати, јер је на
главним европским ратиштима, уместо одлучујућих победа, дошло до потпуног застоја у операцијама,
тако да су обе зараћене стране прешле на позициони рат. Међутим, на балканском ратишту, на српско-
аустроугарском фронту тријумфовала је српска војска. Прекаљена и искуством обогаћена у балканским
ратовима, предвођена способним командантима, а свесна да брани националну независност и опстанак
своје отаџбине, српска војска је с поуздањем дочекала агресора и одлучно га поразила у биткама на
Церу и Колубари.

У петомесечним драматичним борбама, вођеним у Мачви и западној Србији, српска војска је везала за
себе и поразила не само аустроугарску балканску војску (5. и 6. армију, трупе Команде Босне и
Херцеговине, граничне и етапне јединице и Дунавску речну ратну флоту), већ и знатан део 2. армије, која
је, због уласка Русије у рат, требало да буде ангажована на Источном фронту.

У ТИМ борбама, које су вођене од августа до средине децембра 1915, изгинула су или заробљена, према
подацима аустроугарског генералштаба, 7.592 аустроугарска официра и 266.212 војника и подофицира,
односно више од половине борачког састава упућеног на српски фронт, а, према личном дневнику
Оскара Поћорека, команданта аустријске балканске војске, аустроугарске трупе су у тим борбама
претрпеле губитке од 399.000 људи.

Српска војска је заробила преко 40.000 официра, подофицира и војника и запленила 130 топова и доста
друге ратне опреме. У тим победама значајна заслуга припада храброј црногорској војсци, која је,
везујући значајне аустроугарске снаге на њеном веома широком фронту, пружила драгоцену помоћ
српској војсци у суровој борби с непријатељем.

ТЕЖЕЋИ да у једном налету прегази Србију, аустроугарска врховна команда је употребила на српском и
црногорском фронту две петине својих оружаних снага, чиме је јако слабила снаге одређене за операције
на руском фронту. То је довело до тога да је претрпела тежак пораз и на Источном фронту, што се трајно
негативно одразило на њен војно - стратегијски и међународни положај у току рата. Ти порази су дубоко
уздрмали Аустроугарску. Треба истаћи да је пораз на српском фронту био тежак ударац за њен престиж,
односно за престиж њене војске, коју је за непуних шест месеци два пута поразила војска мале Србије.

Морални ехо тих победа био је, међутим, огроман. Како је до успеха српске војске дошло у време када су
многи сматрали да се она налази пред катастрофом, углед Србије нагло је порастао у целом свету. Њене
победе су дочекане с неподељеним дивљењем, јер су извојеване под врло тешким условима, али на
начин који изазива поштовање.

ОСВРЋУЋИ се на те догађаје, француски маршал Жофр је писао: "Деликатни маневри на Церу и


Колубари, вођени сигурним просуђивањем, слободом духа и снагом која испољавају мајсторство српског
командовања, заслужују да заузму сјајно место у нашим стратегијским студијама."
То су речи човека који као главнокомандујући генерал француске војске у почетку рата није показивао
довољно разумевања за балканско ратиште и положај српске војске, али који се, као што се види, није
устезао да искаже дивљење за њене успехе и да ода највеће признање неимарима победа на Церу и
Колубари, војводама Радомиру Путнику, Степи Степановићу и Живојину Мишићу. Било је то заслужено
признање војсци која је, удаљена стотинама километара од савезничких фронтова, победила осионог
непријатеља сопственим снагама и уз помоћ савезничке Црне Горе, чија је војска на свом фронту
везивала двоструко бројније аустроугарске снаге од оних којима је сама располагала.

Немачка мења стратегију


Piše Petar Opačić | 29. јул 2018.
Ток догађаја 1914. показао да Аустроугарска није способна да сама сломи Србију, а да се у
исто време успешно супротстави Русији, па је због тога све више падала у зависност Немачке

Комора српске војске / Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"


ПОСЛЕ победе на Колубари унутрашње прилике у Србији су се средиле. Охрабрени сјајним успесима
своје војске, сви друштвени слојеви су показали спремност да наставе рат до коначне победе. Управо у
часу када је у бици на Колубари дошло до преокрета и велика победа била на помолу, српска Народна
скупштина на седници у Нишу, 7. децембра 1914. године, усвојила је декларацију у којој је као ратни циљ
Србије истакла ослобођење и уједињење свих југословенских народа. Тиме је први пут званично
постављено питање опстанка Аустроугарске монархије. Мада је та анахронична држава, следећи свој
империјалистички нагон и гушећи национално-ослободилачке покрете, дуго времена била озбиљан извор
претњи миру у Европи, у то време, међутим, ниједна чланица Антанте, на чијој се страни борила Србија,
није ни помишљала на рушење Аустроугарске. Штавише, гледајући на њу као на један од елемената
европске равнотеже, силе Антанте су готово до краја рата задржале своје гледиште да Аустроугарску
треба очувати. Но, сам ток ратних догађаја водио је њеној ликвидацији.

ПОРАЗИ Аустроугарске на почетку рата утицали су и на став неутралних држава (Румуније, Италије и
Бугарске), које су савезничким уговорима биле везане за Немачку и Аустроугарску. Бугарска је морала да
одложи улазак у рат на страни Централних сила, а Италија и Румунија су биле подстакнуте да се
приближе Антанти.

Због таквог развоја догађаја у првој ратној години неочекивано је порастао значај балканског ратишта за
оба зараћена табора. Сада, када су сви генералштабови морали да преиспитају своје стратегијске
концепције за настављање рата, Балкан, на коме су се Србија и Црна Гора успешно бориле, више се није
могао заобићи у њиховим операцијским плановима.

ТОК догађаја 1914. године показао је да Аустроугарска није способна да сама сломи Србију, а да се у
исто време успешно супротстави Русији, па је због тога све више падала у зависност Немачке. Користећи
њено војно и политичко слабљење, немачка врховна команда је успела да, постепено, у својим рукама
концентрише руковођење ратом Централних сила у складу са својим интересима, тако да је монархија од
тог времена све мање била партнер, а све више сателит свог моћног савезника и суседа.

Пошто су савезничке државе, које су биле слабије припремљене за рат, издржале прве страховите ударе
Централних сила, немачка врховна команда је закључила да ће Антанта, ако јој се остави довољно
времена да мобилише своје огромне материјалне и људске потенцијале, однети коначну победу. Шанса
Централних сила, које су и даље биле надмоћне у војној снази, лежала је у брзим и одлучним дејствима.
Због тога је она израдила план о сукцесивном елиминисању противника, према коме је требало најпре
сломити руску војску, затим Србију и, најзад, све снаге концентрисати за одлучујућу битку на Западном
фронту.

ОПЕРАЦИЈЕ против Србије замишљене су као важна етапа на путу до коначне победе. Покоравањем
Србије требало је поправити пољуљани углед и повратити самопоуздање Аустроугарске, као и
придобити нове савезнике на Балкану, а такође и пружити непосредну помоћ усамљеној Турској, која је
држала затворена врата Дарданела. Отварањем јужног крака Drang nach Ostena обезбедио би се приступ
стратегијски виталним областима Блиског и Средњег истока, као и њиховим огромним људским и
материјалним резервама, неопходним за успешно настављање рата.

КРУТИ СТАВОВИ САВЕЗНИКАНАЈПОТПУНИЈИ план за долазак савезничких јединица у Србију израдио је,
по жељи француског председника Рајмона Поенкареа, командант француске 5. армије, иначе добар познавалац
Балкана, генерал Франше Д'Епере октобра 1914. С војничког гледишта, пројекти су били занимљиви и изводљиви.
Међутим, генералштабови Француске и Велике Британије, држећи се круто става да се једино на Западном фронту
може изборити одлучујућа битка, одбацили су те предлоге као идеје о недопустивом расипању снага на споредним
ратиштима.
Када је средином фебруара 1915. године англофранцуска флота извршила напад на Дарданеле,
начелник немачке врховне команде генерал Фалкенхајн је, плашећи се да Турска не подлегне, одлучио
да се прво изведе офанзива против Србије, како би се угроженом савезнику пружила непосредна помоћ и
пресекао "каравански пут" преко Балкана између Русије и западних савезника. Тиме би неутралне
државе биле присиљене да се придруже Централним силама или да пруже пријатељску неутралност.
Руска офанзива у Карпатима омела је тај план.

МЕЂУТИМ, чим су немачко-

-аустроугарске армије након пробоја руског фронта код Горлица у мају 1915. отпочеле велику
противофанзиву на Источном фронту, Фалкенхајн је одмах почео да припрема напад на Србију. Како
Немачка и Аустроугарска нису могле без смањивања ефектива на другим ратиштима одвајати довољно
својих снага да би брзо сломиле српску војску, његова је главна брига била да се пре свега обезбеди
садејство бугарске војске. Ради тога он је вршио притисак на Беч да се изађе у сусрет територијалним
захтевима бугарске владе, обећавајући јој источни део Србије и Вардарску Македонију, као и делове
територије Грчке и Румуније уколико се ове две државе прикључе Антанти. Немајући другог избора,
Аустроугарска се сложила.

Пошто је и Турска изјавила да је вољна да Бугарској за савезничке услуге уступи Маричку област,
бугарска влада је 5. септембра 1915. у седишту немачке врховне команде у Плесу потписала споразум о
приступању Централним силама.

ПРЕМА одредбама споразума, Немачка, Аустроугарска и Бугарска су се обавезале да тројни напад


против Србије почне 6. октобра и да свака од њих ангажује по шест пешадијских дивизија и крупне снаге
других родова оружја. За команданта групе инвазионих армија одређен је немачки фелдмаршал
Макензен. Бугарска је у исто време груписала према Грчкој две и по дивизије, с тим да ако Грчка остане
неутрална, доцније и те снаге пребаци на Српски фронт.

Како су бугарске дивизије по бројној снази и наоружању одговарале снази једне и по дивизије других
армија, споразумом у Плесу за операције против Србије планирано је, у ствари, двоструко више снага од
оних којима је Србија располагала. Непријатељске снаге, распоређене полукружно дуж западне, северне
и источне границе Србије, имале су велики избор погодних стратегијских праваца за напад, што је још
више компликовало војно-стратегијски положај Србије у јесен 1915. године.

У ВОДЕЋИМ круговима Антанте такође је дошло до промене у ставу према балканском ратишту, али
знатно спорије и неодлучније, односно без чврстих одлука. Чим се на западном фронту прешло са
маневарског на позициони рат, појавили су се у јесен 1914. и почетком 1915. године предлози да
савезници пошаљу преко Солуна у Србију неколико корпуса, да се са њене територије и у садејству са
српском војском, која је за собом имала низ сјајних победа а пред собом ослабљеног непријатеља,
предузме посредан удар преко незаштићене Панонске низије у јужни бок Централних сила.

У прилог томе изношена су убедљива образложења да би такав напад, у вези са једновременом


офанзивом руских армија преко Карпата у правцу Будимпеште и Беча, имао далекосежан утицај на брз
завршетак рата. Ту идеју заступали су, поред српске владе и Врховне команде, министар у француској
влади Аристид Бријан, затим члан британског ратног кабинета Давид Лојд Џорџ и више савезничких
генерала.

Мучне дипломатске игре


Piše Petar Opačić | 30. јул 2018.
За бугарске владајуће кругове наступила је дуго прижељкивана прилика да се реванширају
Србији за пораз у Другом балканском рату и да, комадањем Србије, спрече југословенско
уједињење

Српски артиљерци на положају / Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"


ТЕШКОЋЕ политичке природе биле су, ипак, главна препрека у реализацији пројекта за војно
ангажовање сила Антанте на балканском ратишту. Балканска политичка питања толико су узбуркала
страсти у Европи пре рата да ниједан од савезника није могао предузети војну акцију на Балкану без
пристанка, или чак и учешћа у том подухвату осталих сила Антанте. То значи да је требало преговарати.
Међутим, супротни интереси Русије, Велике Британије и Француске у погледу Балкана, територијалне
претензије Италије на источној обали Јадрана, као и супротност владајућих кругова балканских држава
које су још увек осећале јак мирис барута из последњег међусобног ратног сукоба, нису допуштали
могућност за споразум.

Дипломатија савезничких држава улагала је ипак огромне напоре да придобије Италију и Румунију за
обнову Балканског савеза из 1912. године и да, коришћењем снага нових савезника, надокнади одсуство
својих трупа на балканском ратишту. Придобијање нових савезника требало је да се плати углавном
српским територијама.
УОЧИВШИ намере савезника, српска влада се супротставила трговини деловима српске државне
територије, српских и југословенских земаља. Међутим, силе Антанте су склопиле тајни Лондонски уговор
са Италијом, којим су јој обећале, уз остало, Истру, Хрватско приморје, готово сва јадранска острва и
далматинску обалу са залеђем. У тајним преговорима са Румунијом, њој су обећали, осим Трансилваније
и Буковине, цео Банат, а Бугарској већи део Вардарске Македоније, до линије Крива Паланка - Охрид,
као и део европске Турске.

Те комбинације ипак нису донеле жељене резултате. Поморски напад, који су предузеле флоте Велике
Британије и Француске у Дарданелима, фебруара 1915. године, завршио се без успеха. После тога су
англофранцуске снаге извршиле десант на Галипољско полуострво, како би се копненим путем пробиле
до Цариграда, заузеле га и отвориле мореузе и, евентуално, избациле Турску из рата. Али упркос
значајним снагама ангажованим у тој операцији, као и огромним жртвама, десантне трупе нису могле да
пробију турску одбрану, чијим су утврђивањем руководили немачки генерали, па су остале приковане уз
обалу све до пред крај 1915. године, када је операција обустављена.

ОФАНЗИВА Италијана преко Соче, од које су очекивани спектакуларни успеси, завршила се њиховим
поразом. Француско-британске снаге на Западном фронту предузеле су неколико операција да,
привлачењем немачких снага са Источног фронта, олакшају положај Руса, али су и оне завршиле без
стварних успеха. Благодарећи томе, удружене немачко-аустроугарске армије су успеле да одбаце руску
војску све до Припјата и да се, после тога, усмере на Балкан.

Услед пораза руске војске, Румунија је задржала своју неутралност. Бугарска је сада, охрабрена успехом
Централних сила, решила да им се прикључи. Тада је за бугарске владајуће кругове наступила дуго
прижељкивана прилика да се, ослонцем на германске силе и Турску, реванширају Србији за пораз у
Другом балканском рату и да, покоравањем и комадањем Србије, спрече југословенско уједињење, чиме
би обезбедиле своју хегемонију на Балканском полуострву.

ПРЕДСЕДНИК бугарске владе Радославов о томе је без устезања давао изјаве, а владина штампа
отпочела је жестоку кампању против Србије, припремајући бугарску јавност за улазак у рат на страни
Централних сила. Осећајући опасност, српска влада је молила савезнике да енергичним акцијама
неутралишу Бугарску. Међутим, владе земаља Антанте, иако су имале довољно доказа да су се бугарски
владајући кругови неповратно определили да уђу у рат на страни непријатеља, вршиле су страховит
притисак на Србију да пристане на територијалне уступке у Македонији у корист Бугарске, нудећи јој у
накнаду за тај уступак Босну, Херцеговину, Славонију и Далмацију све до Сплита.

Српска влада је одбијала и једну и другу територијалну компензацију. Она је била вољна да дискутује
само о неким исправкама границе у Македонији у корист Бугарске, с тим што је инсистирала на
ослобођењу свих југословенских земаља од Аустроугарске и њихово уједињење са Србијом.

ОГОРЧЕНЕ на српску владу због њене непопустљивости, силе Антанте су, да би је приволеле на уступке,
у тим тешким тренуцима чак обуставиле и финансијску помоћ Србији, а бугарској влади саопштиле своју
одлуку да ће добити Вардарску Македонију и да Србија неће добити проширење на запад пре него што
преда Македонију Бугарској. Српска влада је, плашећи се да на њу не падне одговорност за слом на
Балкану и да не остане без савезничке помоћи, дала формални пристанак на тражене уступке у погледу
Македоније, али под условом да Бугарска одмах ступи у рат против Турске и да савезници обећају да ће
подржати уједињење југословенских земаља са Србијом.

Та мучна и трагична дипломатска игра са бугарским владајућим круговима, које, као агенте немачког
империјализма, како је истакао бугарски академик Туше Влахов, Антанта није могла купити никаквим
територијалним обећањима, прекинута је 22. септембра 1915. Тада је објављен указ краља Фердинанда
о мобилизацији бугарске војске ради уласка у рат на страни Централних сила.

У МЕЂУВРЕМЕНУ, после августовских парламентарних избора, на чело грчке владе дошао је


Елефтериос Венизелос, који се залагао за сарадњу Грчке са Антантом и за помоћ Србији. На вест о
бугарској мобилизацији, он је већ сутрадан одговорио мобилизацијом грчке војске и затражио од влада
Велике Британије и Француске да пошаљу 150.000 војника у Солун како би могао испунити савезничке
обавезе према Србији из уговора од 1913. године.

Српска влада је такође затражила војну помоћ и предложила план о превентивном нападу на Бугарску,
који би извршиле англофранцуске трупе преко Кавале, руске преко црноморских лука, а српске у правцу
Софије. Тиме би се неутралисала бугарска војска пре него што почне немачко-аустроугарски напад на
северни српски фронт.
САВЕЗНИЧКЕ владе се нису сагласиле са српским предлогом, иако су њихови генералштабови о њему
дали позитивно мишљење. Француска је била за то да се одлучно дејствује и одмах пошаље пун број
тражених трупа, док је Британија отезала да се изјасни о броју трупа које је она намеравала да пошаље
на Балкан. Да се не би губило време и непријатељу пружали докази о колебању савезника, на
иницијативу Француске у Солун су упућене две пешадијске дивизије са Галипоља (француска 156. и
британска 10. дивизија). Споразум је постигнут 30. октобра, а број ефектива од 150.000 војника достигнут
је тек крајем децембра, када је битка за Балкан у војничком смислу била већ изгубљена.

ВОЈНИ ПУЧ У ГРЧКОЈ

КОРИСТЕЋИ се неодлучношћу сила Антанте, грчки краљ Константин, који је био зет немачког кајзера
Вилхелма II, ослањајући се на германофилске елементе у врховима официрског кора, оборио је
Венизелоса и прогласио неутралност Грчке 5. октобра, оног истог дана када је почело искрцавање
француско-британских трупа у Солуну. Већ сутрадан, 6. октобра 1915, отпочео је тројни напад
Централних сила на Србију. Нападнута од аустроугарских и немачких армија са северозападног фронта,
који се протезао од Вишеграда на Дрини до Голупца на Ђердапу, као и од бугарских армија дуж источне
границе, од ушћа Тимока у Дунав до Ђевђелије на Вардару, српска војска се нашла у изузетно тешком
положају.

Најтежи марш у историји


Piše Petar Opačić | 31. јул 2018.
Врховна команда одлучила се на повлачење, јер би капитулација била најлошије решење,
њоме би се изгубила држава, а савезници би нас напустили. Савезници нису одржали
обећање да ће заштитити бок према Бугарској

Краљ Петар за време повлачења преко беспутних албанских планина / Фото: Документација "Новости" и Фото-архив
"Борба"
ПОШТО Бугарска није отпочела операције истовремено са немачко-аустроугарским снагама, недељу
дана доцније је шеф британског генералштаба генерал Кичинер саветовао Србима да упорно бране
северни фронт и спрече Немце да отворе себи пут према Турској, а да ће савезничке снаге, чије је
искрцавање у Солуну у току, заштитити бок српске војске према Бугарској. Он је апеловао на војводу
Путника да српска војска издржи бар 20 дана, обећавајући да ће савезници у најскорије време послати у
помоћ довољно трупа да се спречи слом Србије и да се непријатељске армије протерају са њене
територије.
Ослањајући се на та обећања, српска врховна команда је ускладила план операција с настојањем да се
добије у времену и да се обезбеде услови за развој савезничких снага и прелажење у противофанзиву.
Пошто је црногорска Санџачка војска делом својих снага помагала одбрану правца Вишеград-Ужице, а
савезници обећали да ће заштитити десни бок и позадину српске војске према Бугарској, Врховна
команда је знатним делом својих снага са источног и западног фронта ојачала одбрану северног фронта.

ВЕШТО маневришући снагама по унутрашњим операцијским правцима, српска војска је, предвођена
даровитим командантима и надахнута великим патриотизмом, повлачећи се постепено с положаја на
положај, издржала у даноноћним крвавим борбама не 20 дана, већ пуна два месеца, како би обезбедила
време и простор за пристизање и развој најављених савезничких појачања преко Солуна. Ти огромни
напори били су узалудни, јер савезници нису одржали своје обећање. Наиме, француска влада је тек 30.
октобра успела да обезбеди сагласност британске владе о јачини контингента њених трупа које је
требало послати у Србију.

Та одлука је већ била у закашњењу, јер је требало да прође још готово два месеца да би те трупе стигле
на Балкан. У борбама против јужног крила бугарских армија, које су тежиште свог дејства усмериле
према Македонији ради пресецања везе српске војске са савезничким трупама и њеним базама за
снабдевање у Солуну, током новембра су биле ангажоване само две француске дивизије. Оне су
преузете са Галипоља, искрцане у Солуну и пребачене на фронт у Македонију, у висини Градског.

МАЛОБРОЈНЕ савезничке трупе, које су стигле у Македонију с великим закашњењем и засипане


противречним наређењима из Париза, нису пружиле практично никакву помоћ српској војсци, па је
непријатељу пошло за руком да јој пресече одступницу према Солуну. Крајем новембра она се прикупила
на Косову у готово безизлазном положају; притисак непријатељских армија није престајао, веза са
савезницима била је прекинута, артиљеријска муниција добрим делом је била утрошена, хране је остало
још само за неколико дана, и то уз умањене таблице следовања, људство је било преморено и са
дотрајалом одећом и обућом, а време захладнело.

Маса народа који се повлачио испред инвазионих армија својим присуством и патњама увећала је ионако
огромне патње војника. Из таквог положаја српска војска није могла прећи у противофанзиву и
преокренути ситуацију у своју корист, Србија се, кривицом савезника, нашла у ситуацији да се определи
или за капитулацију или за настављање борбе под врло тешким околностима. Па ипак, Срби нису
изгубили веру у своје снаге, у савезнике и коначну победу.

ПОКРЕТНИ ЛЕШЕВИФРАНЦУСКИ посланик у Србији Огист Боп, који се заједно са осталим савезничким
дипломатским представницима повлачио са српском војском кроз Црну Гору и Албанију, овако је изнео свој утисак о
српским војницима приликом свог доласка у Скадар: "Сви су били до крајњих граница малаксали; прави покретни
лешеви. Ходали су тешко, мршави и бледи, са болним очима. Њихов жалосни марш продужавао се данима по киши
и блату. Никаква жалба не изађе са усана ових људи који беху све претрпели; као гоњени судбином, они су ишли
ћутећи; ипак, понекад се могло чути да кажу - хлеба; то беше једина реч коју су имали снаге да изговоре."
ЗАДОЦЊЕЊЕ савезничке помоћи схваћено је као кобна грешка савезничких генералштабова и влада у
проценама значаја балканског ратишта и политичких прилика на Балкану. Због тога је српска влада, у
пуној сагласности са Врховном командом, на ванредној седници у Рашкој, 4. новембра 1915, одлучила:
"Безусловно се мора остати уз наше досадашње савезнике, пошто једино та политика обезбеђује не само
извршење националног задатка, но и саму независност и опстанак земље."

Пошто пробој преко Качаника средином новембра, ради спајања са савезничким снагама у јужној
Македонији и базом у Солуну, није успео, Врховна команда је, у складу са владином одлуком донетом на
седници у Рашкој, 25. новембра, издала наредбу о повлачењу целокупне војске преко Албаније и Црне
Горе на Јадранско приморје, где је очекивано да ће је прихватити и помоћи савезници.

У ОБРАЗЛОЖЕЊУ те наредбе каже се да се Врховна команда одлучила на то тешко повлачење због


тога што би "капитулација била најгоре решење, jep се њоме губи држава, а наши савезници би нас
сасвим напустили, и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свим
потребама, нити да заступа наше интересе". Повлачење оставља перспективу да се отаџбина, уз
савезничку помоћ, поново ослободи и увећа. Српска војска ће, каже се даље у тој наредби, после
снабдевања и реорганизације поново "представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници
морати рачунати", јер ће држава сачувати своје биће и наставити континуитет. Она ће и "даље постојати,
иако на туђем земљишту, док год је ту владалац, Влада и војска, па маколика њена јачина била". Време
је убрзо показало колико су та предвиђања била далековида.
Пошто је на Косову уништила или закопала преко 300 артиљеријских оруђа прослављених батерија из
балканских ратова и светског рата, као и сву тешку опрему коју није могла даље носити, српска војска је
од 25. новембра 1915. до 15. јануара 1916. године, пробијајући се усред зиме преко беспутних албанских
и црногорских планина, извела чувено повлачење на јадранску обалу, које спада у најтеже одступне
маршеве у ратној историји света.

У ТИМ најсудбоноснијим данима за српску војску, на њеном левом боку налазила се црногорска војска.
Својим подвизима у борбама код Пљеваља, на Мојковцу, Чакору, Турјаку и другим местима, она је знатно
помогла српској војсци, штитећи њену одступницу. Али остављена без праве помоћи савезника и
кривицом краља Николе, Владе и Врховне команде, обуставила је борбу 17. јануара 1916. године. Само
је један одред црногорске војске од око 400 људи, већином добровољаца из Херцеговине, одступио
преко Скадра за српском војском. Међутим, народ Црне Горе који је на самом почетку рата први стао уз
бок Србије, није престао да се бори против окупатора до краја рата. У тој борби претрпео је губитке од
63.000 мушкараца, жена и деце, или 25 одсто свог становништва.

Мада непријатељ није успео да пресече одступницу српској војсци, ипак је њена судбина била више него
тешка. Рачуна се да је током десет дана тешког марша по киши, цичи зими, по снегу и блату, без крова и
хране, у албанским и црногорским гудурама настрадало од 60.000 до 80.000 војника и избеглица, као и
око 15.000 регрута који су се повлачили преко Дебра у правцу Валоне.

Брзи "моравац" са Крфа


Piše Petar Opačić | 01. август 2018.
После дугог чекања, главнина српске војске пребачена из Албаније на Крф, и то захваљујући
демаршу руског цара западним савезницима. Српске трупе биле су изложене гладовању,
невремену и шиканирању

Колоне избеглог народа и војске / Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"


ПО доласку на јадранско приморје, Срби нису нашли ништа од онога што су им савезници обећавали: ни
храну, ни оружје, ни муницију, ни савезничке трупе које би их штитиле док се они опораве и реорганизују.
Врховној команди било је јасно да њена исцрпљена војска, изложена гладовању, невремену и
болештинама, а без оружја и муниције, неће моћи да се сама заштити и реорганизује у Албанији, па је
већ 11. децембра затражила од савезника да се све трупе одмах евакуишу из Албаније у Солун или неко
друго безбедно место за опоравак.

Француска влада се највише заложила да се храброј српској војсци пруже ефикасна помоћ и заштита.
Међутим, владе Италије и Велике Британије нису биле расположене да без резерве сарађују у тој акцији.
Италијанска влада је у српској војсци гледала препреку за остваривање својих освајачких претензија на
југословенске земље, које су им обећане Лондонским уговором, а Британци су је видели као сметњу да
се ослободе балканског ратишта. Због тога је и изгубљен читав месец док су се савезници најзад
споразумели да се Срби пребаце на Крф.

ПА ИПАК, прошло је још више од месец дана док је главнина српске војске, и то тек после једног врло
оштрог демарша Русије владама западних савезника, пребачена из Албаније на Крф. За та два и по
месеца (од средине децембра до краја фебруара) боравка на албанском приморју, српске трупе су биле
изложене гладовању, невремену и најгрубљем шиканирању. У свему томе најнезахвалнију улогу
одиграле су италијанске власти. Француска је допремала знатне количине хране у Бриндизи, али су
Италијани, који су од савезника били задужени за превоз хране у Албанију, саботирали њен превоз у
албанске луке. Италијански команданти су чак претили оружјем српским трупама ако пређу реку Шкумбу,
одакле је почињала "њихова" зона у Албанији.

Услед продужених патњи, број настрадалих српских војника достигао је стравичне 143.000. Остаци
српске војске најзад су превезени на Крф, и то између 18. јануара и 23. фебруара 1916. - изузев 9.000
војника који су превезени у Бизерту и 13.068 војника (са 10.144 коња) који су до априла остали у области
Валоне. Укупно је спасено 158.000 српских војника. Многи су, међутим, били толико исцрпљени да се
нису могли опоравити. Тако је за кратко време на Крфу и у Бизерти умрло више од 7.750 изнемоглих
српских војника. Догађало се да је само у току једне ноћи на Крфу умирало више од 500 људи.

ПОШТО није било могуће толики број лешева закопати, највећи број преминулих војника чамцима је
одвожен са острва Вида, недалеко од Крфа, где су били смештени најтежи болесници, па су спуштани у
море, које је постало њихова колективна "плава" гробница. Преживели војници полако су се опорављали.
Благодарећи исхрани и нези коју су им савезници пружали, благој медитеранској клими на Крфу и
широкој морској пучини која их је штитила од насртаја непријатеља, њиховим оронулим телима поново је
прострујао живот, а из њихових логора почели су да одјекују песма и брзи "моравац". То су били први
знаци да је српска војска још увек жива и да није казала своју последњу реч.

После повлачења српске војске са Косова на приморје, француски експедициони корпус (око 50.000
људи), изложен јаком притиску бугарских и немачких дивизија у јужној Македонији, такође је отпочео
повлачење према Солуну. После низа заштитних борби на средњем Вардару, француске трупе су,
заједно са једним српским одредом (око 8.000 људи) и британском 10. дивизијом, 11. и 12. децембра
прешле на грчку територију и повукле се према Солуну, где су образовале утврђени логор.

НЕПРИЈАТЕЉ их није гонио, јер су се, на захтев немачке врховне команде, бугарске трупе, које су их
гониле, зауставиле на два километра северно од српско-грчке границе. Међутим, због претећег држања
грчке владе, која је још 2. новембра упозорила савезничке владе да ће разоружати српске, француске и
британске снаге ако буду одбачене са српске на грчку територију, положај савезничких снага код Солуна
био је изузетно тежак.

Пошто је у рејону Солуна у то време било пет грчких дивизија, три источно од Струме, једна у Лерину, а
Први и Други армијски корпус су добили наређење да из Патраса и Пиреја крену на север, опасност за
судбину савезничке војске није била мала, јер би евентуална акција краља Константина, који је био зет
Вилхелма II, и његовог германофилског генералштаба против савезничких трупа подстакла и Немце да
заједно са Бугарима продуже наступање према Солуну.

ТАКВО држање грчке владе присилило је савезнике да изврше јак дипломатски притисак у Атини и да
флотом блокирају грчке луке. Суочена са одлучношћу савезника да је силом принуде на коректно
држање, грчка влада је пристала да своје трупе повуче из области Солуна, да француско-енглеском
особљу препусти слободно располагање грчким железницама које од Солуна иду према северној
граници, да савезничке трупе могу подизати утврђења око Солуна, као и да морнарица може претресати
бродове у грчким територијалним водама и гонити непријатељске подморнице у приобалном подручју
Грчке. Тиме је знатно олакшан положај савезничких трупа код Солуна, али судбина савезничке Источне
армије још није била решена.

У време када су удружене армије Централних сила загосподариле моравско-нишавском комуникацијом,


немачка врховна команда је сматрала да је тиме постигнут основни циљ офанзиве против Србије. После
одбацивања српске војске у Албанију и Црну Гору, Немци су били уверени да је она у оперативно-
стратегијском смислу уништена, па су, да би поштедели своје снаге, обуставили њено даље гоњење.

АУСТРОУГАРСКА врховна команда се енергично успротивила одлуци свог савезника, инсистирајући на


томе да се српска војска потпуно уништи, а Антантине снаге протерају из Македоније и Солуна. У
противном, истицао је генерал Конрад, када немачке и аустроугарске снаге оду на друга ратишта и на
балканском ратишту остану само бугарске снаге, Антанта ће поново, уз помоћ српске и црногорске војске,
обновити свој утицај и доминацију на Балкану са несагледивим последицама по исход рата у целини.

Фалкенхајн је остао глув на та упозорења свог аустријског колеге. Њихова разилажења у оцени
стратегијске ситуације на Балкану произлазила су из различитих политичких циљева њихових земаља: за
Немачку је Балкан био само мост према другим великим циљевима, док је за Аустроугарску то био њен
крајњи, најзначајнији домет. Немајући довољно снага да сама реши кључна балканска питања у складу
са својим завојевачким плановима, Аустроугарска је тежила томе да искористи Немачку да би учврстила
свој положај на Балкану, управо науштрб немачких интереса.

ПЛАН ЗА ПОДЕЛУ СРБИЈЕ

ВОЈНИ кругови Аустроугарске су тежили томе да анектирају Србију, Црну Гору и Албанију, с тим да
никако не допусте обнову Србије ни у најужим границама, чак ни са владарем "из немачког кнежевског
рода", јер би она, према речима генерала Конрада, "увек стварала жариште" за борбу која би довела у
питање интегритет Монархије. Немачка, разуме се, није хтела да подржи провидне планове своје
савезнице.

Немачка дипломатија је припремила аустроугарско-бугарски споразум о подели окупиране Србије, али је


за себе резервисала управу над главним српским железницама и експлоатацију рудника, и уз то
отворено упозорила Беч и Софију да тиме нису исцрпљени њени интереси на Балкану и да ће их она
формулисати на крају рата.

Разрешење балканског чвора


Piše Petar Opačić | 02. август 2018.
Српска влада и Врховна команда најупорније су се бориле да се код Солуна образује снажна
армија свих савезничких војника за предузимање одлучних операција за ослобођење
Балкана

Посланици Народне скупшине и чланови Владе на Крфу / Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
САВЕЗНИЦИ су крајем 1915. и почетком 1916. године одржали низ конференција на којима су
усклађивали опречне ставове према балканском ратишту и о даљој употреби српске војске. Највеће
тешкоће је чинила Влада Велике Британије, која се непрекидно залагала да се напусти Балкан, да би
своје трупе употребила у Египту за заштиту Суецког канала, предлажући да се остале савезничке снаге,
укључујући и српску војску, пребаце на Западни фронт. Међутим, суочена са чврстим ставом влада
Француске и Русије, у чему је изузетно значајну улогу одиграо нови председник француске владе
Аристид Бријан, Велика Британија се на англофранцуској конференцији у Лондону, 21. јануара 1916,
сагласила да се задржи Солун и да се у повољним околностима на другим фронтовима "тренутна
дефанзива претвори у офанзиву". Британци су се стално носили мишљу да политичким средствима, а
пре свега придобијањем Бугарске, разреше балкански чвор. Али у жељи да се очува слога међу
савезницима, британска влада се сагласила да се одржи Солунски фронт.

ТА ОДЛУКА је имала огроман значај, јер без обзира на све поменуте британске резерве и ограде, без
сагласности британске владе и учешћа њених трупа у солунској експедицији, Солунски фронт никад не
би био образован нити би се могао одржати. Осим тога, она је солидарно са Француском учествовала у
материјалном и финансијском снабдевању српске државе и војске за све време постојања Солунског
фронта, а британске трупе су учествовале у свим већим биткама на том фронту и поднеле велике жртве.

Француска и Русија, које су се снажно залагале за опстанак Солунског фронта, имале су различите
погледе на његов значај и улогу. Руска врховна команда се залагала за то да западни савезници упуте
неколико корпуса у Солун и, користећи српску војску, предузму снажну офанзиву вардарско-моравском
долином и даље, преко Панонске низије, у позадину Централних сила. Представници руске врховне
команде су тврдили да би истовремена офанзива савезничких трупа преко Балкана са офанзивом руских
армија преко Карпата у правцу Будимпеште, која је припремана за пролеће 1916, била од великог утицаја
на брз и победоносни завршетак рата.

ФРАНЦУСКА врховна команда, тражећи компромис између опречног британског и руског става, трудила
се најпре да убеди британске војне и политичке факторе, да би затим Русима доказивала да балканско
ратиште није главно. У француској врховној команди такође су били уверени да се коначна победа може
извојевати само на Западном фронту, али су се залагали да се одржи Солунски фронт као знак
савезничког присуства на Балкану и из солидарности са Србијом, која је све своје наде доводила у везу
управо с наставком борбе савезника на балканском ратишту.

Француски водећи војни фактори су ценили да би се трупе на Балкану могле искористити за


експлоатисање успеха постигнутих на главним ратиштима и, евентуално, савлађивање Бугарске и
придобијање Румуније. Њихове процене о ограниченим резултатима евентуалне офанзиве из правца
Солуна биле су реалне, јер су се заснивале на чињеници да ниједна савезничка влада тада није била
спремна да ангажује крупније снаге у операцијама на Балкану. Италијанска влада је прижељкивала да
савезничке трупе остану на балканском ратишту ради веће безбедности њиховог корпуса код Валоне у
Албанији. Они су, међутим, били против офанзивних операција на Балкану у којима би учествовала
српска војска, јер су страховали да расплет политичких догађаја, у случају војног успеха, не доведе у
питање реализацију њихових завојевачких планова на источној обали Јадранског мора.

СРПСКА влада и Врховна команда најупорније су се бориле да се код Солуна образује снажна армија од
милион савезничких војника за предузимање одлучних операција на Балкану. Према том пројекту, та
армија би најпре потукла непријатељску војску на Балкану, чији се број процењивао на око 750.000
војника. Затим би мањи део био упућен преко Чаталџе да заузме Цариград, а већи део да надире према
Будимпешти. Сама појава и први успеси те армије на балканском ратишту подстакли би владе Грчке и
Румуније да се са око 500.000 војника придруже Антанти, што би имало одлучујући утицај на развој
догађаја на осталим фронтовима и на ток рата у целини. Тиме би се отворио пут ка победи и окончале
велике патње и страдања српског и других народа увучених у вртлог овог ужасног рата.

Најзад, после вишемесечних преговарања и убеђивања, на међусавезничкој конференцији у Шантијеу,


средином марта 1916, прихваћено је једно компромисно решење.

ПРЕМА том решењу, савезничке снаге које су остале код Солуна после напуштања Србије и Галипоља,
као и губитка Црне Горе, требало је да спрече даље опадање Антантиног угледа на Балкану и Блиском
истоку. Оне би непријатељске снаге на балканском ратишту држале под претњом офанзиве и "везивале"
их далеко од великих ратишта. У исто време донесена је одлука да се српска војска, после опоравка и
реорганизације на Крфу, пребаци у Солун и да јој се додели посебан део фронта.

Још у време када су у свету очекиване вести о капитулацији српске војске на Косову, 21. новембра 1915,
Велика Британија је покренула дипломатску акцију да се под покровитељством Италије образује велика
Албанија, у коју би били укључени и делови српске територије, с мотивацијом да би то, тобоже,
подстакло италијанску владу да олакша снабдевање српске војске и избеглица преко албанских лука.

РУСКА и француска влада су се енергично успротивиле да се територијама савезничке Србије, која


наставља борбу, задовољавају необуздане амбиције италијанске владе, којој су Лондонским уговором од
априла 1915. обећане сувише широке компензације. Немачки канцелар Бетмен-Холвег, у свом говору у
Рајхстагу 9. децембра 1915, изјавио је да је са Србијом свршено и да су владе Антанте у тајним
преговорима нудиле Бугарској, да би је придобиле на своју страну, чак и територије савезничке Србије.
Српска влада је затражила од влада Француске, Русије и Велике Британије да у одговору на иступање
немачког канцелара истакну ненарушивост интегритета Србије.

ФРАНЦУСКА влада је одмах предложила текст заједничке изјаве, у којој се каже да је одбрана
интегритета Србије један од главних ратних циљева савезника. Британска влада је, међутим, сматрала
да не треба ићи тако далеко и да је довољно да се каже да ће савезници наставити да помажу српску
војску и да ће бранити националну независност Србије.

Руска влада је, не сачекавши да се заврше дипломатске консултације о колективној изјави, обавестила
српску владу да су савезници чврсто решени не само да поново успоставе Србију у ранијим границама,
већ и да се остваре обећања територијалних повећања која су јој дата. С обзиром на сву сложеност
ситуације у којој се налазила Србија, владе западних савезника нису правиле питање о садржају изјаве
руске владе, којом су, практично, анулирана обећања територијалних компензација Бугарској на рачун
Србије дата у лето 1915. године.

ОСТВАРЕЊЕ РАТНИХ ЦИЉЕВА

БЛОГОДАРЕЋИ чињеници да је сачувала своју војску с којом су савезници и даље озбиљно рачунали
при разради операцијских планова, српска влада је могла постепено да настави рад на афирмацији
Нишке декларације и реализацији својих ратних циљева, јер је тиме постављена основа за даље
ангажовање на ослобођењу Србије и стварању заједничке југословенске државе.

Јединствена команда у Солуну


Piše Petar Opačić | 03. август 2018
На конференцији у Паризу, марта 1916. године, Србији је и формално признат статус
савезничке државе, што је побољшало њен међународни углед. На Солунском фронту српска
војска је сачувала унутрашњу аутономију

Српски војнички логор на обали Крфа / Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борбe"
КАДА је српска војска, после пребацивања на Крф, пребродила кризу, међународни углед Србије је
потврђен и увећан. На првој међусавезничкој конференцији у Паризу, 27. и 28. марта 1916. године, на
којој је учествовала делегација Србије на челу са председником Владе Николом Пашићем, савезничке
земље су се свечано обавезале да неће закључити никакав сепаратни мир мимо Србије и да на Балкану
неће учинити ништа што би могло повредити легитимне интересе Србије. Будући да Србија није била
потписник Лондонске конвенције од 5. септембра 1914. године, у којој су се савезници обавезали да неће
ступати у преговоре са непријатељским силама све до коначне победе, на конференцији у Паризу,
Србији је формално признат статус савезничке државе, што је, ипак, представљало снажну дипломатску
подршку српској влади, посебно у погледу српско-бугарског спора око Македоније.

Наредних месеци владе Француске, Русије и Велике Британије су, свака понаособ, изјавиле су своју
спремност да подрже програм српске владе у погледу уједињења југословенских народа уколико се рат
повољно заврши. У том погледу ваља посебно истаћи споразум између влада Србије и Француске о
заједничкој команди на Солунском фронту.

СОЛУНСКИ фронт је био једини савезнички фронт на коме је за све време његовог постојања деловала
јединствена команда. У почетку је главну команду имао француски генерал Сарај, чија су командна права
у односу на британску армију била доста ограничена. Француска влада је желела да се српска војска
после превожења са Крфа без ограничења потчини главном команданту у Солуну, генералу Сарају.
Српска влада се енергично успротивила таквом решењу, јер би је оно лишило права да располаже
својом војском. После дугих преговора, вођених од априла до августа 1916. године, нађено је
компромисно решење према коме је српска влада пристала на јединствену команду, али под условом да
главни савезнички командант командује српском војском у име регента Србије Александра и савезника.

Таквим споразумом српска војска је сачувала своју унутрашњу аутономију, а главни командант је пре
сваке операције био дужан да упозна српску Врховну команду са својим плановима и с намером о
употреби српске војске, која је могла бити употребљена само као целина на засебном делу фронта, у
складу с националним интересима Србије. Заузврат, француска влада је преузела низ политичких
обавеза које су обезбеђивале најснажнију дипломатску залогу за реализацију ратних циљева Србије.

ФРАНЦУСКА се обавезала да неће бити закључен сепаратни мир са Бугарском, да ће сву власт у поново
ослобођеној Србији преузети српски цивилни органи, да ће приликом поседања југословенских
територија изван Србије у њима бити успостављена заједничка савезничка управа уз учешће
представника Србије и у складу с њеним интересима, да ће Француска пружити пуну подршку Србији
приликом коначног решавања југословенског питања. Српско-француски споразум о заједничкој команди,
који је био познат само најужем кругу људи обеју влада, послужио је као основа успешној сарадњи
Француске и Србије током целог рата, посебно у питањима у вези са Солунским фронтом, као и у
решавању политичких питања на Балкану на крају рата.

Ситуација на европским ратиштима у међувремену се изменила у корист Антанте. Своје велике


оперативно-стратегијске успехе постигнуте 1915. године, Централне силе нису могле да искористе током
1916. године, јер је Антанта ушла у нову ратну годину с новим искуствима и увећаним ратним
потенцијалом. Тако се покушај Немаца у марту 1916. године да код Вердена пробију француску одбрану
и поразе Француску завршио неуспехом.

У ТОЈ гигантској бици обе стране су претрпеле велике губитке: Французи су имали мртвих, рањених и
заробљених више од 275.000, а Немци 282.000 људи. Руске трупе Југозападног фронта (четири армије),
под командом генерала Брусилова, предузеле су офанзиву правцем Ровно-Луцк почетком јуна, пробиле
су фронт, одбациле аустроугарске армије неколико стотина километара на запад, очистиле целу
Буковину и заробиле близу 400.000 аустроугарских војника и официра и заплениле 600 топова. У
наставку летње офанзиве, руске армије су избациле из строја око 1.500.000 непријатељских војника.

Успех Брусиловљеве офанзиве у Буковини довео је у кризу цео Источни фронт Централних сила,
присиливши их да пређу у одбрану на Италијанском и Западном фронту, а Румунију подстакао да се
одлучи да ступи у рат на страни Антанте.

БАНАТ ОБЕЋАН РУМУНИЈИСАВЕЗНИЦИ су, на рачун Србије, богато подмирили румунске интересе. Наиме,
као награду за њен прилазак Антанти, Румунији је обећан део Баната насељен српским живљем, а да би олакшали
улазак њене војске у рат, они су исфорсирали да Прва српска добровољачка дивизија, у којој се поред Срба налазио
мањи број добровољаца из редова осталих југословенских народа, из Одесе оде на фронт у Добруџу, где је, у
саставу руске армије, штитила бок румунске војске.
У СКЛОПУ такве војно-политичке ситуације, поново су оживеле идеје о предузимању офанзивних
операција на балканском ратишту. У време Верденске битке, главнокомандујући француске војске
генерал Жофр наредио је да француско-енглеске дивизије изађу из солунског утврђеног логора, поседну
северну грчку границу и својим офанзивним држањем приморају Немце да обуставе пребацивање својих
трупа са Балкана у Француску. С обзиром на то да се у то време код Солуна налазило свега девет
дивизија (четири француске и пет британских), са око 200.000 војника и 33 артиљеријске групе, као и због
сумњивог држања пронемачке грчке владе која није у целости извршила обећање о повлачењу својих
дивизија из северног дела земље, англо-француске снаге нису биле довољне за извршење постављеног
задатка.

Француска врховна команда затражила да српска војска пре извршене реорганизације отпочне
пребацивање у Солун и да се по деловима, како која јединица буде пристизала, укључује у састав
савезничке источне армије. Српска влада и Врховна команда су одбиле такав захтев, истичући да се
људство још није опоравило, као и због тога што је постојала опасност да би се тако српске јединице
"утопиле" у савезничку војску. Оне су инсистирале да се српској војсци остави довољно времена за
опоравак, реорганизацију и преоружање и да јој се додели одређени део фронта на коме би се, у складу
са њеним националним циљевима, борила као засебна целина.

КРАЈЕМ пролећа 1916, када се после руских успеха у Буковини и неуспеха Немаца на Западном фронту
већ видело да је ратна срећа коначно прешла на страну Антанте, румунска влада је, као цену да ступи у
борбу на њеној страни, тражила не само гаранцију да ће добити Трансилванију, Банат и Буковину, на које
је од почетка рата истицала своје претензије, већ и да те територије добије уз обимну војну помоћ
савезничких армија.

Да би у пуној безбедности своју војску усмерила на освајање Трансилваније, румунска влада је тражила
да једна руска армија штити њен јужни бок на Дунаву, а да савезничке солунске трупе предузму
офанзиву на јужном бугарском фронту осам дана раније, ради повезивања бугарско-немачких снага на
тој страни.

Полажући велике наде у румунску војску и руководећи се својим политичким интересима, западни
савезници су извршили снажан притисак на Русију да се сагласи са свим румунским територијалним
захтевима и да јој пружи обилну војну помоћ у моменту уласка у рат.

Фронт дуг 450 километара


Piše Petar Opačić | 04. август 2018.
Савезничка противофанзива почела је 12. септембра 1916. године. Српске трупе су пробиле
бугарски фронт запленивши при томе седам пољских батерија и велике количине друге ратне
опреме
Искрцавање савезничких јединица у Солуну Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
НА молбу савезника, српска војска је, убрзо по пристизању са Крфа у Солун, изашла на фронт и ступила
у борбу, мада јој још нису били испоручени комплетна опрема и наоружање. Наиме, реорганизација
српске војске завршена је 26. априла 1916. године. Од људства ранијих 13 пешадијских дивизија
образовано је шест нових дивизија пређашњег назива. Према новој формацији, српска војска је имала
три армије са по две пешадијске дивизије, па је састав српске војске био овакав:

Врховни командант - престолонаследник Александар Карађорђевић; начелник Штаба Врховне команде -


генерал Петар Бојовић;

Прва армија (Моравска и Вардарска дивизија), командант пуковник Милош Васић; Друга армија
(Шумадијска и Тимочка дивизија), командант војвода Степа Степановић; Трећа армија (Дринска и
Дунавска дивизија), командант генерал Павле Јуришић Штурм.

Осим тога, под врховном командом задржани су Коњичка дивизија и самосталне јединице изван
армијског састава.

Укупно је било 147.000 људи, од којих је у борачким јединицама било 124.000 војника и старешина.

ПРЕВОЗ српске војске с Крфа у Солун, морским путем, почео је 12. априла и углавном је завршен до
краја маја. У исто време стигле су у Солун и јединице које су биле на опоравку у Тунису. Захваљујући
одлично организованој заштити од стране савезничких ратних бродова, ниједан брод који је превозио
српску војску није потопљен.

По доласку у Солун, све српске трупе су концентрисане у северозападном делу полуострва Халкидики. У
логорима на Халкидикију јединице су примале ново оружје, упознавале се с новом борбеном техником и
изводиле вежбе.
Током јула и августа у Солуну су се искрцале једна италијанска дивизија и две руске бригаде јачине једне
дивизије.

ГЕНЕРАЛ Петар Бојовић је још у Скадру заменио на положају начелника Штаба Врховне команде,
оболелог војводу Радомира Путника, који је молио да буде разрешен дужности и упућен на лечење.

Из Скадра је отишао на лечење у Француску и војвода Живојин Мишић, дотадашњи командант Прве
армије.

СТРАТЕГИЈСКИ развој савезничких снага на Солунском фронту вршен је постепено у мају и јуну.
Француско-енглеске трупе запоселе су источни и средњи део фронта - од Орфанског залива на истоку па
све до Кожуфа. Српској војсци додељен је западни део фронта, који се протезао гребеном Могленских
планина од Кожуфа до Преспанског језера на западу. Главнина српске војске је запосела свој део
фронта, који се већим делом протезао граничним планинским гребеном надморске висине око 2.000
метара, у другој половини јула. По изласку српске војске на Солунски фронт, који се протезао од
Орфанског залива до Охридског језера, у дужини 450 километара, савезничке снаге су имале 369.700
војника спремних за борбу (127.000 Француза, 124.000 Срба, 119.000 Енглеза).

На супротној страни фронта, бугарске и немачке снаге од око 11 дивизија биле су груписане у
пограничној зони са групом армија Макензена (бугарска 1. и немачка 11. армија) на делу фронта од
Охрида до Беласице, а бугарска 2. армија од Беласице до Беломорског приморја. Бугарско-немачке
снаге бројале су око 350.000 војника.

ПОЧЕТАК савезничке офанзиве, чије је тежиште требало да буде у долини Вардара, предвиђен је за 20.
август. Међутим, обавештена о тим плановима и одлуци Румуније да ступи у рат, бугарска војска је 17.
августа 1916. извршила превентиван напад са оба крила свог фронта: левим (2. армија) против
британских снага у долини Струме, и десним (1. армија) из рејона Битоља против српског левог крила, с
циљем да сломе офанзивну снагу Антантине солунске војске пре него што почну операције на румунском
фронту. Бугарска војска је предузела офанзиву с великом енергијом. Бугарска 2. армија је релативно
брзо одбацила британске снаге на западну обалу Струме и већ 24. августа избила на морску обалу код
Кавале. Грчка војска није пружила отпор уласку бугарске војске на њену територију, па се фронт на тој
страни убрзо стабилизовао, а бугарска врховна команда је могла део снага да пребаци на битољски
фронт, где су имали тежиште офанзиве.

Бугарска офанзива на српском делу фронта, с тежиштем на правцу Битољ-Острово, у почетку је такође
обећавала успех. Нападајући знатно надмоћнијим снагама на лево крило српске 3. армије, бугарска 1.
армија је потиснула Добровољачки одред од Лерина ка Костуру, а лево крило Дунавске дивизије ка
Островском језеру, с тежњом да се пробије у Солунску равницу и доведе у питање безбедност српских
армија у планини.

СРПСКА Врховна команда је уочила намеру непријатеља, па је хитно упутила Вардарску дивизију из
своје резерве и 1. тимочку бригаду из 2. армије на угрожени правац. Жилавим отпором Дунавске дивизије
и брзом помоћи пристиглих појачања, бугарске снаге су заустављене на линији: Горничево - Малка Ниџе
- Чеганска планина. Бугари су даноноћно нападали на ту линију све до 27. августа, али нису успели да
пробију српски фронт. У тим борбама српска војска је претрпела велике губитке, и то 907 погинулих,
3.270 рањених и 730 несталих.

Највише губитака имала је Дунавска дивизија, која је у даноноћним борбама издржала главни терет
напада бугарске Прве армије. На тај начин, они су у току десетодневне офанзиве заузели само ону
територију коју су осматрали извиђачки и осигуравајући делови српске војске, али се њихова офанзива
угасила чим су наишли на организовану одбрану српске војске. Врховне команде Немачке и Бугарске
очекивале су много више, јер нису претпостављале да ће тек обновљена српска војска пружити толики
отпор.

ПОШТО се због угрожености оба крила широког Солунског фронта није могло приступити реализовању
првобитног операцијског плана генерала Сараја, на састанку савезничких команданата у Солуну усвојен
је нов план према коме је предвиђена дефанзива на Струми, демонстративна офанзива у долини
Вардара и противофанзива на левом крилу, где се налазила српска војска. У том циљу, фронт српске
војске је знатно скраћен: 1. армија је пребачена са десног на лево крило, где је запосела западни део
фронта 3. армије.
У то време за команданта 1. армије поново је дошао војвода Живојин Мишић, док је пуковник Милош
Васић постављен за команданта 3. армије, која је између 1. и 2. армије образовала центар српског
распореда. На левом крилу српске војске образована је јака маневарска група (две француске дивизије и
једна руска бригада). За извршење противофанзиве одређене су српска 1. и 3. армија, које су имале
задатак да надиру правцем Горничево-Битољ, и француско-руска група под командом генерала
Кордонијеа, која је имала задатак да наступа правцем Лерин-Бонели-Битољ и да, наткриљавањем
бугарског десног крила, олакша фронтални напад српских армија.

Савезничка противофанзива почела је 12. септембра. После оштрих тродневних борби, српске трупе су
пробиле бугарски фронт код Горничева и одбациле непријатеља преко реке Брод, запленивши при томе
седам пољских батерија и велике количине друге ратне опреме.

УСПЕХ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

ВЕЛИКИ успех српске војске није био искоришћен због спорости француско-руске групе дивизија, која је
доста заостајала, тако да су се Срби, којима је услед тога стално био угрожен леви бок, морали
зауставити испред снажне планинске греде Совичка коса - Старков гроб - Кајмакчалан, на којој су Бугари
успели да поново стабилизују свој фронт, јер су ту већ имали припремљене положаје.

Немци и Бугари у паници


Piše Petar Opačić | 05. август 2018.
Победа на Кајмакчалану спада у значајније подвиге српске војске, која је ту поново ступила
на тло своје државе. Вест о томе одјекнула је широм света, као и победе на Церу и Колубари

Борбе су биле су изузетно тешке, о чему говоре велики губици на обема странама Фото: Документација "Новости" и Фото-
архив "Борба"
УСПЕХ српске војске, средином септембра 1916. године, изазвао је забринутост и трвење између
немачких и бугарских штабова. Сваљујући кривицу за пораз бугарских трупа на бугарско командовање,
Немци су изнудили замену армијских штабова, тако што је штаб немачке 11. армије (генерал Винклер)
преузео команду на битољском фронту, а штаб бугарске 1. армије (генерал Бојаџијев) у долини Вардара.

Пошто су обе стране уочиле велики значај масива Кајмакчалана, од чијег је држања зависила судбина
целог граничног фронта на запад до Битоља, у наставку савезничке офанзиве развиле су се огорчене,
изузетно тешке и крваве борбе на тој планини. Те борбе су трајале пуних 19 дана. На сам Кајмакчалан
нападала је Дринска дивизија, а лево од ње, на Старков гроб, Дунавска дивизија, ојачана 1. тимочком
бригадом. Напредујући корак по корак уз врлетну планину, током тродневних жестоких окршаја, трупе
Дринске дивизије су у ноћном јуришу 18. септембра овладале врхом Кајмакчалана.

ИСТЕ ноћи бугарске трупе су извршиле четири противнапада, али су сваки пут одбијене, и то са
огромним губицима. Оне су, међутим, довукле нова појачања, чак са фронта на Струми, и ноћу 26.
септембра преотеле врх Кајмакчалана. Четири дана касније, 30. септембра, Дринска дивизија је, ојачана
делом снага Дунавске дивизије и Добровољачким одредом, поново заузела Кајмакчалан, а главнина
Дунавске дивизије Старков гроб. Тиме је бугарски фронт на моћној планинској баријери пробијен, те су 1.
и 3. армија преузеле гоњење непријатеља ка Црној реци.

Борбе на масиву Кајмакчалана биле су изузетно тешке, о чему најречитије говоре велики губици на
обема странама. Укупни српски губици достигли су огроман број од 4.643 борца избачена из строја. Само
је Дринска дивизија изгубила 3.804 борца, од којих је 747 погинуло. У тим борбама погинуло је 39
официра, од којих три команданта батаљона, а рањено 137 официра, међу којима и два команданта пука.
О бугарским губицима, који су свакако били већи, постоје само посредна сведочанства.

БУГАРСКИ генерал Недев, пишући о борбама на Кајмакчалану, истиче да су бугарски војници, изложени
ураганској ватри српске артиљерије, запали у тешку психичку кризу. "Они су", пише Недев, "почели
масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт; нису препознавали своје команданте и другове,
чак су почели несвесно да беже натраг; до вечери на положајима је остало мноштво убијених и рањених."
Описујући призор који су затекли српски војници по изласку на Кајмакчалан, Ђорђе Лазаревић каже да се
пред њима указало бојно поље формално прекривено лешевима.

Освајање Кајмакчалана спада у значајније ратне подвиге српске војске. Вест о том успеху препорођене
српске војске, која је ту поново ступила на земљиште своје државе, одјекнула је широм целог света
готово као и победе код Куманова, на Церу и Колубари.

МЕЂУТИМ, гоњење Бугара које су с великим полетом отпочеле српске 1. и 3. армија, заустављено је на
Црној реци, јер је и том приликом изостало енергично дејство француско-руске групе, која је у
међувремену ојачана још једном француском дивизијом и новопристиглом руском бригадом. Пошто је
генерал Сарај одбио да упути појачања српским трупама, неопходна за настављање офанзиве, а
Бугарима су у међувремену пристигла знатна немачка појачања са других фронтова, непријатељ је успео
да, повезујући своје положаје на Црној реци са главном одбрамбеном линијом на планини Ниџе (Сокол и
Добро Поље), обезбеди солидну чврстину своје одбране.

На тај начин, због неодговарајућег садејства савезничких трупа са српским армијама, које су носиле сав
терет офанзиве на својим плећима, бугарским и немачким снагама је пошло за руком да по други пут
после пробоја фронта код Горничева поново учврсте своју одбрану.

ЗБОГ тога је избио оштар сукоб између војводе Мишића и генерала Кордонијеа, а односи између
генерала Сараја и српске Врховне команде су се јако затегли. Но, главни командант је одговорност за
поновни застој у операцијама свалио на генерала Кордонијеа, кога је, консултујући надлежног министра у
Паризу, сменио и на његово место поставио генерала Лаблоа.

Нови застој посебно је узнемирио српску Врховну команду, која је дошла до закључка да неће бити
могуће савладати одбрану непријатеља на битољском правцу, где су ужурбано довлачене нове бугарске
и немачке јединице, па чак и неколико аустријских и турских батаљона, уколико савезници не промене
начин рада и свесрдније не помогну српској војсци. Да би се непријатељу онемогућило да се после
претрпљених пораза и губитака поново среди и опорави, начелник штаба српске врховне команде
генерал Петар Бојовић предложио је главном савезничком команданту да се ојача српска 2. армија која је
држала положаје у горњем сливу Могленице, према Ветернику и Добром Пољу, и да се са њеног фронта
предузме офанзива према Неготину и Градском на Вардару, где је непријатељ имао релативно слабе
снаге, да би се тако изманеврисале и поколебале бугарско-немачке снаге на фронту у долини Вардара и
код Битоља.
НАЖАЛОСТ, Сарај није прихватио тај предлог, који је две године доцније послужио као идејна основа за
извршење пробоја Солунског фронта. После тога српским армијама није остало ништа друго него да
покушају да сопственим снагама сломе отпор непријатеља на Црној реци, како би се пре почетка оштре
зиме спустиле са сурових планинских висова у ниже пределе.

Већ 5. октобра 1916. почело је пребацивање пешадијских делова 1. и 3. армије на леву обалу Црне реке.
Од тада почињу тешке борбе у луку Црне реке, на планинском терену са безбројним каменитим висовима
и стрмим чукама, које је требало даноноћно нападати и отимати од упорних бугарских војника којима су
стално пристизала свежа појачања.

У међувремену је румунска војска претрпела пораз у Трансилванији и отпочела повлачење према


Букурешту. Предосећајући катастрофу Румуна, генерал Жофр је инсистирао да се офанзива код Битоља
настави, у нади да ће то присилити бугарску врховну команду да пребаци део својих снага са румунског
фронта у Македонију, што би олакшало ситуацију румунске војске. Због тога је наредио генералу Сарају
да пошаље појачања Србима.

САРАЈ је тада неке српске јединице, које су се налазиле под француском командом, вратио у састав
српске војске, и под команду војводе Мишића ставио две руске бригаде, француску 17. колонијалну
дивизију и неколико француских тешких батерија. Он је у исто време изменио концепцију офанзиве:
уместо тежње да обухвати бугарски фронт са запада, на чему је непрекидно инсистирао, сада је подржао
идеју о пробоју на правцу напада српске 1. армије.

НЕМЦИ ДОВЛАЧЕ ПОЈАЧАЊА

НЕМЦИ су на део фронта који је покривала српска војска довукли још већа појачања (18 батаљона, 12
митраљеских одељења, шест лаких и 17 тешких батерија, 2 коњичка ескадрона, пионире и транспортне
јединице). Команду над бугарско-немачким снагама у окуци Црне реке примио је немачки генерал Хипел,
који је био позван са фронта на Соми. Пошто су крајем октобра на обе стране пристигла нова појачања,
поново су се распламсале жестоке борбе у луку Црне реке. У тим борбама, у којима су ангажовали
крупне снаге, Немци су ипак поражени.

Немци и Бугари беже из Битоља


Piše Petar Opačić | 06. август 2018.
Српска војска је за три и по месеца напредовала 50 км на север и ослободила Битољ.
Заробила је 7.685 бугарских и немачких војника и официра, запленила 97 топова, и 174
митраљеза и минобацача
Српски војници се обучавају на новом типу артиљеријског оружја, Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"

НАПРЕДУЈУЋИ стопу по стопу ка северу, српске трупе су 17. и 18. новембра, након месец дана борби,
овладале најважнијим објектима у луку Црне реке - котама 1.212, 1.378 и превојем кота 1.050 Маково.
Падом тих положаја уздрмана је одбрана бугарско-немачких снага на битољском фронту. О томе се у
немачком званичном извештају каже: "Када су најзад изгубљене коте 1212 и 1378, Битољ смо без
одлагања морали напустити; 11. армија је добила заповест да се повуче на линију Преспанско језеро -
Перисте, дуж висова, северно од линије Битољ - Репиште, па је, сходно томе, линија фронта западно од
Црне реке повијена уназад."

Савезничке трупе ушле су у напуштени Битољ 19. новембра. Према мишљењу немачких штабова,
бугарско-немачке снаге су се у време битке за Битољ налазиле пред сломом. Међутим, оне су успеле да
се одрже на новој одбрамбеној линији зато што савезници нису послали крупнија појачања српској војсци,
која је у току вишемесечних напредовања и губитака исцрпла своју офанзивну снагу, али је показала
високе ратничке квалитете.

РУМУНСКА војска је у то време претрпела пораз у Трансилванији и повукла се иза реке Серт у
Молдавији, где је прихваћена од Руса. Жофр је 11. децембра наредио обуставу офанзиве у Македонији,
јер је после румунског пораза изгубила стратегијско оправдање. Ослобођењем Битоља углавном је
завршена савезничка офанзива на Солунском фронту 1916. године.

Одајући највеће признање српској војсци за остварене успехе у току офанзиве, Сарај је у својој дневној
заповести написао да су српски војници први натерали непријатеља у бекство и да су њихови "упорни
напори омогућили заузеће Битоља", што је представљало највећи успех савезничке офанзиве 1916.
године. Успеси српске војске заиста су били велики. Тек што је била обновљена и реорганизована, она је
за три и по месеца тешких борби поново испољила своју високу борбену вредност. Она је сломила
бугарску офанзиву и у току противофанзиве више пута пробијала одбрамбене линије непријатеља,
напредовала око 50 км на север и тај успех крунисала ослобођењем Битоља, заробила 7.685 бугарских и
немачких војника и официра, запленила 97 топова, 87 митраљеза и 87 минобацача.
У БОРБАМА на Солунском фронту током 1916. године савезничке трупе избациле су из строја око 50.000
непријатељских војника. У том подухвату најзаначјнији удео имала је српска војска. Срби су у тим
борбама такође претрпели велике губитке: 1.209 официра и 32.880 војника српске војске избачено је из
строја, од којих је 4.440 погинуло или умрло од задобијених рана. Успеси и жртве српске војске на
Солунском фронту 1916. године и изузетно пожртвовање 1. српске добровољачке дивизије у Добруџи
послужили су као подлога снажном порасту међународног угледа Србије и омогућили српској Влади да
настави дипломатску борбу за реализацију својих ратних циљева, прокламованих у Нишкој декларацији
1914. године.

После пораза румунске војске, генерал Жофр је средином децембра 1916. године упутио директиву
генералу Сарају да се обуставе офанзивне операције на Солунском фронту, с тим да трупе поседну и
уреде погодне положаје за одбрану, како би се могле одупрети свим претњама непријатеља, који би им
послужили као ослонац за доцнија офанзивна дејства, када руска и румунска војска буду поново спремне
за прелазак у офанзиву. Како су се у то време поново заоштрили односи између савезника и грчких
владајућих кругова, који су показивали намеру да ступе у рат на страни Централних сила, савезничке
снаге у Солуну добиле су задатак да буду спремне "да по потреби брзо дејствују против Грчке".

САДЕЈСТВО СРБА И ФРАНЦУЗАФРАНЦУСКИ генерал Сарај је највећу пажњу посветио учвршћивању


положаја на левом крилу Солунског фронта, како би омогућио садејство француске Источне војске са српским
армијама. У том циљу, изведена је средином фебруара једна операција у југоисточној Албанији, која се завршила
освајањем Корче. Затим су ангажоване три француске дивизије ради заузимања битољских положаја (Перистер,
Црвена стена, кота 1.248), како би се непријатељ одбацио од Битоља и да би се отворио пут за напредовање према
Прилепу. Французи су успели да заузму готово цео први положај непријатеља, али су их бугарско-немачке снаге
противнападом одбациле на полазне положаје.
УМЕСТО енергичних мера против владе краља Константина, како је предлагала Француска, на
иницијативу Велике Британије прихваћен је компромисан став да Грчка повуче своје трупе из
континенталног дела земље на Пелопонез, с тим да савезници ограниче покрет Елефтериоса
Венизелоса, који је после образовања своје владе и трупа на Криту дошао у Солун, где је развио велику
активност да уз помоћ савезника свргне пронемачку владу у Атини и тако омогући да Грчка ступи у рат на
страни Антанте.

Краљ Константин је прихватио такав предлог. Британци и Италијани су одбили и француски предлог да
се савезничке трупе код Солуна појачају са неколико нових дивизија и тако оспособе за офанзивне
операције. Тада Французи изјављују да ће појачати своје снаге у Македонији са две нове дивизије да би
се сачувале извојеване тековине у протеклој офанзиви. Међутим, како су снаге на Солунском фронту
остале углавном изједначене, то се почетком 1917. године прешло на позицијски рат.

НАКОН великих напора и губитака у вишемесечним борбама током 1916. године, настало је затишје, које
је, мада га није желела, добро дошло српској војсци. Будући да се губици нису могли надокнадити новим
људством, српска војска је по други пут реорганизована. У свим дивизијама расформирани су четврти
пешадијски пукови и добровољачки одред, а њихово људство употребљено за попуну у другим
јединицама. У марту је расформиран и штаб Треће армије, па је од тог времена српска војска имала две
армије од по три дивизије. Прву армију сачињавали су: Моравска, Дринска и Дунавска дивизија
(командант војвода Живојин Мишић), а 2. армију: Шумадијска, Тимочка и Вардарска дивизија (командант
војвода Степа Степановић).

Упркос изједначеном односу снага на Солунском фронту и одлагања руско-румунске офанзиве због
избијања фебруарске револуције у Русији, генерал Жофр је 9. марта 1917. године послао телеграм у
Солун, инсистирајући "да би, ипак, било корисно да савезничка Источна армија пређе у напад у тренутку
опште офанзиве" на главним фронтовима и да тако веже противничке снаге које се налазе пред њом у
Македонији.

БУДУЋИ да је међународна ситуација почетком 1917. године била повољна (претходну ратну годину
Антанта је успешно завршила на свим фронтовима осим на румунском, а на чело британске владе дошао
је енергични Лојд Џорџ), српска Врховна команда је прихватила идеју о учешћу њене војске у
предстојећој офанзиви. Она је чак предложила да се главни напад изведе с њеног дела фронта, под
условом да јој се скрати фронт, да добије потребна појачања у артиљерији и да сви савезнички
контингенти солидарно учествују у офанзиви.

Према том предлогу пробој је требало да се изведе са фронта српске 2. армије на одсеку Ветерник -
Добро Поље, а затим да се предузме енергично продирање ка Неготину и Градском, у долини Вардара,
где су се спајале главне комуникације непријатеља. После тога требало је наставити офанзиву на север
у правцу Софије и Ниша. Генерал Сарај је прихватио српски план и уједно припремио низ операција на
другим секторима фронта чији је циљ био да олакшају успех на главном правцу напада.

Напредовање корак по корак


Piše Petar Opačić | 07. август 2018.
У току савезничке пролећне офанзиве српске трупе су нанеле знатне губитке непријатељу
притом заробивши и 248 официра, војника и подофицира. Из строја је избачено и 1.049 наших
људи

Митраљеско одељење 10. пука српске војске Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
НЕПОСРЕДНО пред почетак офанзиве, у марту 1917. године, на српском делу фронта, изведено је више
локалних операција како би се везале противничке снаге и одвратила њихова пажња од главног правца.
Британска армија је извела напад на бугарске утврђене положаје код Дојрана 25. априла. Енергичним
ноћним нападом Британци су успели да заузму предње бугарске положаје и да се по цену великих
губитака (око 3.000 људи избачено из строја) одрже на неким од тих положаја. Француска 122. дивизија
извела је 5. маја напад у правцу избочине код Скра ди Легена, источно од српског распореда, али без
успеха.

Најзад, француске, италијанске и руске трупе, које су се налазиле у луку Црне реке, 9. маја су заузеле
готово целу прву непријатељску линију и напале на другу линију. Међутим, ту су дочекане тако снажном
запречном пешадијском и артиљеријском ватром, да су се морале вратити на полазне положаје. Све те
акције лево и десно од српског распореда, без обзира на њихове скромне тактичке резултате, постигле су
свој циљ: непријатељ је био прилично дезоријентисан у погледу тежишта савезничке офанзиве, тако да
је своје снаге развукао дуж целог фронта, без јачих резерви у позадини.

ОПШТА војнополитичка ситуација се у међувремену знатно погоршала. Због избијања Фебруарске


револуције у Русији, изостала је планирана офанзива руске и румунске војске, а пролећна офанзива
француско-британских армија на Западном фронту претрпела је неуспех. Ситуација код савезничких
трупа на Солунском фронту нарочито је била тешка, јер су, како истиче грчки писац Д. Бокас у својој
књизи L'ерорее de l'Armee d'Orient (Athene, 1966), снаге Централних сила могле да пођу у напад, а
"позади Источне армије постојала је непријатељска Грчка краља Константина". Због тога је српска
Врховна команда на седници од 17. априла закључила да новонастале околности нису повољне за
предузимање офанзиве већих размера на Солунском фронту, те да треба поштедети трупе великих
замарања и губитака док се међународне прилике не поправе.

ВОЈНА ИНТЕРВЕНЦИЈА У ГРЧКОЈО ВОЈНОЈ интервенцији у Грчкој владе Антанте су се договориле тек
крајем маја, када се први пут британска влада придружила мишљењу осталих савезника да се не може даље
толерисати вероломно држање пронемачке владе краља Константина, која је упркос преузетој обавези да ће своје
трупе повући на Пелопонез, задржала значајне снаге у континенталном делу земље и тиме угрожавала позадину
савезничких армија на Солунском фронту. Да би обезбедио довољно снага за брзу интервенцију, Сарај је после
обуставе офанзиве затражио од српске Врховне команде да му стави на располагање једну дивизију за дејство у
Тесалији.
ПОШТО су део фронта у луку Црне реке заузеле француске, италијанске и руске јединице, српска војска
се прегруписала на фронту између Нонте на Кожуфу и источног крака Црне реке, са задатком да изврши
пробој бугарског фронта у зони Могленских планина. Будући да се испред споја 1. и 2. армије непријатељ
учврстио на масиву Сокола, који је био неприступачан с фронта и са кога је непријатељ косом и бочном
ватром могао да паралише напад 1. армије, одлучено је да 2. армија најпре заузме одсек Добро Поље -
Кравица и да нападом с леђа присили Бугаре да напусте Сокол, што би омогућило 1. армији да пређе у
наступање. Ако пробој успе, требало је да обе армије после тога енергично надиру ка Неготину и
Кавадару, пресеку непријатељске комуникације у долини Вардара и омогуће свим савезничким снагама
продужење офанзиве на север. Међутим, иако је српска војска држала веома широк фронт од преко 60
километара, што је било несразмерно њеним снагама, 2. армија је за извршење пробоја могла да
ангажује само Шумадијску дивизију ојачану 23. пуком Вардарске дивизије.

ОФАНЗИВА 2. армије почела је нападом леве колоне Шумадијске дивизије (23. вардарски пук) на Котку и
коту 1824. Заузимање тих положаја на прилазима Добром Пољу, са којих је непријатељ ватром
контролисао сав предтерен испред објеката на које је био усмерен напад главне колоне Шумадијске
дивизије, требало је да омогући почетак општег напада са фронта 2. армије. Али како су Бугари добро
уочили значај тих положаја, развиле су се вишедневне огорчене борбе око Котке и коте 1824. Напад 23.
вардарског пука на Котку почео је 8. маја у зору. Међутим, тек после тродневних крвавих борби, у којима
су обе стране измењале безброј напада и противнапада и претрпеле знатне губитке, српска пешадија је
овладала Котком.

ПОСЛЕ тога су настављене дуготрајне борбе за коту 1824, коју су Бугари користећи врло тешко
приступачно земљиште, садејство артиљерије и густу маглу која се данима није разилазила, успели да
задрже у својим рукама. Како су се борбе око коте 1824 отегле унедоглед, тако да Шумадијска дивизија
није могла по утврђеном плану отпочети општи напад, војвода Степановић је наредио да се покуша
напад на Облу Чуку и Кравицу. Показало се, међутим, да су Бугари на том правцу имали јаке снаге и
добро утврђене положаје, па се неколико узастопних напада завршило без успеха.

Како армија није располагала слободним резервама да би покушала пробој фронта на неком другом
месту, Врховна команда је затражила од главног команданта да јој пошаље француску 30. дивизију која је
управо стигла у Солун, како би се план офанзиве могао спровести у дело. Међутим, генерал Сарај је 23.
маја, не сачекавши да се испоље коначни резултати напада на Добро Поље и Кравицу, наредио прекид
офанзиве и на делу српског фронта, пошто је на осталим секторима већ била обустављена два дана
раније, како би у духу одлуке савезничких влада припремио трупе за свргавање пронемачког режима у
Грчкој.

САВЕЗНИЧКА пролећна офанзива на Солунском фронту 1917. године била је завршена без видних
резултата. Она је практично изгубила свој стратегијски смисао онога тренутка када се установило да је
изостала пројектована офанзива руске и румунске војске.

Ипак, савезничке снаге су на многим тачкама Солунског фронта заузеле погодније положаје, који су им у
току наредне две године рововске борбе били корисни. Освајањем Котке српска 2. армија је знатно
побољшала услове осматрања непријатељског положаја на Добром Пољу и створила потребну дубину за
бољи распоред снага, нарочито артиљерије, што је било значајно за њено доцније дејство.

У току тих операција српске трупе су нанеле знатне губитке непријатељу, заробивши и 248 официра,
војника и подофицира. Укупни српски губици, међутим, попели су се на 1.049 људи избачених из строја,
од којих је погинуло и нестало 200 официра, подофицира и војника. Губици осталих савезничких
контингената били су сразмерно већи: Италијани су имали око 3.000, Британци око 5.000, Руси око 1.200,
Французи око 3.000 и Венизелосове снаге око 600 људи избачених из строја.
Јуначка борба изван отаџбине
Piše Petar Opačić | 08. август 2018.
Улазак САД у рат представљао је значајну предност у корист Антанте, међутим, иступање
Русије 1917. године из рата против Централних сила, савезници су дочекали са великом
зебњом

Председник грчке владе Венизелос држи говор својим трупама Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
С ОБЗИРОМ на то да пронемачка грчка влада није испунила своје савезничке обавезе према Србији,
када је ова била нападнута 1914. и 1915. године, да није допустила да се српска војска пребаци са Крфа
у Солун копненим путем, како би се избегли евентуални губици у току превожења морем, и да је на
Солунском фронту према њој заузела непријатељски став, француски генерал Сарај, главнокомандујући
на Солунском фронту, био је веома изненађен када му је српска Врховна команда одговорила да му не
може ставити на располагање тражену дивизију за дејства у Тесалији против грчке војске, изговарајући
се да би то још више ослабило ионако танак распоред снага на њеном делу фронта и да би се довели у
питање до тада постигнути успеси и безбедност Солунског фронта у целини.

У ствари, српска Влада је, руководећи се дугорочним политичким мотивима, сматрала да би учинила
опасан преседан ако би допустила да њене трупе учествују у промени политичког режима у суседној
држави и да је с националног гледишта боље остати по страни. На основу таквог става, Влада је
саставила поменути одговор који је са потписом начелника Штаба Врховне команде генерала Бојовића
достављен главном савезничком команданту.

ПОЧЕТКОМ јуна у Грчкој је уследила војна интервенција комбинованим дејством француских, британских
и руских трупа у Тесалији, према Коринтској превлаци и Пиреју, а италијанских у Епиру. Атинска влада је
усвојила ултиматум сила Антанте. Константин је 12. јуна 1917. абдицирао у корист свога другог сина
Александра, који је поставио Венизелоса за председника владе. Нова грчка влада је крајем јуна објавила
рат Централним силама и стала на страну Антанте. Тиме је грчко питање, које је у протеклим ратним
годинама било веома болно за савезнике, посебно за Србију, скинуто са дневног реда. Грчка је под
управом нове владе реорганизовала своју војску која је постепено излазила на фронт и ојачавала
савезничке трупе.
Од тог времена, па до септембра 1918. године, обе стране су на Солунском фронту наставиле рововски
рат. Мада нису извођене крупније операције, дуж целог фронта непрекидно је одржавана ватра ради
узнемиравања и изнуривања, тако да је живот у рововима, који су се на српском сектору протезали дуж
високих планинских гребена на 40 до 350 метара испред пушчаних цеви противника, био готово
несносан.

ВОЈНИКЕ обе противничке стране захватила је тешка депресија, јер је међу њима све више
преовладавало мишљење о узалудним, огромним крварењима без краја. У бугарској војсци често су
избијале побуне, а војници су масовно бежали с фронта или су се предавали. Код француских јединица у
два пука дошло је до колективног отказивања послушности. Руске јединице су захтевале да се скину с
фронта и врате у Русију.

У српским трупама такође је наступила клонулост због непрекидног бављења на положајима, такорећи
без смене и одмора. Томе су допринели и стална чежња за кућом, интензивна пропаганда непријатеља о
узалудности борбе, велики губици, који су у 1917. години достигли 156 официра и 4.075 подофицира и
војника избачених из строја. Изгинули официри и војници нису могли бити сахрањени у својој земљи, већ
у туђини, и то на пуковским гробљима која су се налазила неких стотинак метара иза линије ровова.
Укопавани су без сандука и само с дрвеном крстачом изнад главе. Налазећи се, дакле, између гробља на
коме је у планинском камењару за свакога било места, и непријатеља који их је свакодневно позивао да
се предају и слободно иду кућама, природно је да су патње српских војника биле огромне.

НА МОРАЛ српске војске нарочито су неповољно утицале вести о крвавом угушењу Топличког устанка и
масовним зверствима бугарског окупатора над незаштићеним народом у окупираној Србији, као и
драстичан обрачун регента Александра и радикалске владе Николе Пашића са њиховим политичким
противницима, вођама организације "Уједињење или смрт", у познатом Солунском процесу. Судско
убиство пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, мајора Љубомира Вуловића и добровољца Рада
Малобабића и смењивање других "црнорукаца" са руководећих положаја у војсци, није наишло на
одобравање у јединицама на фронту. Радило се о људима који су били познати, без обзира на њихова
политичка убеђења, као истакнуте патриоте и борци за ослобођење свог народа.

Низ политичких догађаја и војних неуспеха, који су током 1917. године изазвали потресе у земљама оба
зараћена блока, слабили су веру у успешан завршетак рата. Ако је улазак САД у рат представљао
значајну предност у корист Антанте, иступање Русије из рата, која је у очима српске војске била главни
ослонац Србији у њеној борби против Централних сила, дочекано је са великом зебњом.

ИЗГЛЕДАЛО је да се ратна срећа потпуно окренула на страну непријатеља. Изјаве председника


британске владе Лојда Џорџа и председника САД Вилсона, у оквиру мировне кампање почетком јануара
1918. године о томе да савезници немају за циљ рушење Аустро-Угарске, још су више продубиле тај
песимизам.

Упркос томе, ни у једној јединици српске војске није дошло до отворене побуне. Дезертера и оних који су
пали у заробљеништво или нестали у борби на Солунском фронту није било више од 876 војника, што је
било неупоредиво мање него у другим армијама. Чак су немачки и бугарски штабови у својим наредбама,
у којима су осуђивали дезертерство бугарских војника, истицали "да се угледају на српске -
непријатељске војнике, који се јуначки боре ван Отаџбине, тако да је сувише редак случај да се неко од
њих преда".

УПОРЕЂУЈУЋИ морал српске војске са борбеним моралом у другим армијама, помоћник начелника
штаба немачке врховне команде генерал Лудендорф у својим мемоарима је истицао да су се све војске
добро држале у офанзивним операцијама, али да су тешко подносиле кризне ситуације. У том погледу,
према његовим речима, српска војска је представљала изузетак.

"Српска војска се", каже он, "годинама борила изван своје земље и тиме дала сјајан пример велике
љубави према Отаџбини".

Такве особине могла је да испољи само војска којој су блиски и разумљиви ратни циљеви, која се бори за
праведну ствар, која брани своју земљу од завојевача и агресора. Њеној моралној чврстини су у великој
мери допринели и официри, који се нису одвајали од својих јединица, стално негујући борбени дух и
патриотска осећања војника. Француски ветеран и писац монографије "Источна армија у светском рату
1915-1919" капетан Дега пише да су се у Солуну могли срести официри свих народности како се по
кафанама и баровима забављају и немилице троше новац. Међу њима је најмање било Срба, који нису
имали много новца, а осим тога, највише су били везани за своје јединице на фронту.
ПОСВЕЋЕНОСТ ВОЈВОДЕ СТЕПЕ

ЗАНИМЉИВО је истаћи да војвода Степа Степановић за све време бављења на Солунском фронту није
ниједном отишао с положаја у Солун. Његов штаб је био у селу Тресина, које се налазило у домету
бугарске пољске артиљерије. Бугарски артиљерци су свакодневно тукли његов штаб, али је он, ипак,
одбио све предлоге да се пресели на неко безбедније место, јер је желео да на тај начин дели судбину са
својим војницима у рововима.

Добровољци стижу на Солунски фронт


Piše Petar Opačić | 09. август 2018.
Велики губици које је српска војска претрпела могли су се попуњавати једино добровољцима
међу исељеницима и ратним заробљеницима југословенског порекла у савезничким
земљама

Српски и француски команданти обилазе прву линију Солунског фронта Фото: Документација "Новости" и Фото-архив
"Борба"
ПОСЕБНО ваља истаћи да је 20. јула 1917. године објављена Крфска декларација српске Владе и
Југословенског одбора о ослобођењу и уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у слободну
националну и независну државу, што је у редовима српске војске и међу добровољцима примљено као
крупан корак на путу стварања заједничке југословенске државе и знак да су велике жртве дате на бојном
пољу већ почеле да дају своје плодове.
Велики губици које је српска војска претрпела на Солунском фронту могли су се попуњавати једино
прикупљањем добровољаца међу југословенским исељеницима и ратним заробљеницима југословенског
порекла у савезничким земљама. Од 1916. до 1918. године из Америке је дошло око 4.000, а из Русије, из
састава Добровољачког корпуса Срба, Хрвата и Словенаца, стигло је око 12.500 добровољаца. Почетком
1917. године у Корпусу у Русији било је око 42.000 добровољаца. Међутим, под утицајем тамошњих
револуционарних догађаја, аустроугарских и италијанских антијугословенских агитација, извесне
националне тесногрудости и суревњивости међу добровољцима и официрима са Крфа, као и због
неизвесности у погледу коначног исхода рата, многи добровољци су напустили Корпус.

У ВРЕМЕ избијања Октобарске револуције једна добровољачка бригада затекла се у области Урала.
Претила је опасност да се она потпуно изгуби у вртлогу револуционарних догађаја. Међутим,
благодарећи ставу Лењина који је истицао да се на Солунском фронту води борба за националну
одбрану Србије од империјалистичке агресије, бољшевичка власт је омогућила да се добровољачке
јединице, које су сачувале своју борбену способност, с целокупним својим наоружањем пребаце преко
Владивостока у Солун.

ЊИХОВО укључивање у јединице српске војске, каже се у једном извештају српске Врховне команде
1917. године, повољно утиче на морал војника, "јер осећају да им се снага јача и попуњава свежим и
младим елементима. Са тим долази нова нада и поверење у боље дане". Једним делом добровољаца
попуњаване су све дивизије српске војске. Већи део добровољаца из Русије, задржавајући своју
формацијску структуру од чета до бригаде, ушао је у састав Југословенске дивизије која је образована
почетком 1918. године преформирањем дотадашње Вардарске дивизије. Југословенска дивизија имала
је две бригаде, Југословенску и Вардарску, од по два пука. Ова дивизија је ушла у састав 2. армије.

Поводом ступања великог броја Југословена, међу којима је било највише Срба са територије
Аустроугарске и Црне Горе, у редове српске војске, начелник Штаба Врховне команде генерал Петар
Бојовић упутио је 12. децембра 1917. године трупама наредбу у којој се излажу погледи на односе
српских војника и добровољаца.

СТРАХ ОД ЈАКЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕИТАЛИЈАНСКА влада није дозвољавала прикупљање добровољаца међу
својим заробљеницима југословенског порекла, јер није желела јачање српске војске. Она је тек после енергичног
притиска осталих савезничких влада дозволила да неколико стотина заробљених Срба оде у Солун, док такве
дозволе није дала Хрватима и Словенцима. Долазак добровољаца на Солунски фронт имао је велики значај. У
завршној фази рата у редовима српске војске борило се око 20.000 добровољаца (у 1917. години из Русије је дошло
око 12.600 добровољаца, а из Северне и Јужне Америке око 4.000).
У НАРЕДБИ се, између осталог, каже: "Бављење Југословена у нашој војсци, поред помоћи у војном
погледу, треба још да учврсти и развије идеју о братству, једнакости и заједници Срба, Хрвата и
Словенаца, као и осталих Словена. Напори свих старешина треба да теже стварању уверења код свих
војника о потпуној једнакости и равноправности свих чланова југословенске нације. Потребно је сузбијати
сваки покушај сепаратизма или доминирања Србијанаца над осталим и обратно. Сваки члан ове
заједнице треба да сам осећа да није ниуколико потлачен нити потчињен и да има пуно право да се по
својој вољи назива Србином, Хрватом, Словенцем, Чехом, Пољаком итд., као год што ће увек имати
право да исповеда, без икакве замерке, ону веру коју он жели.

"Нарочито је од великог значаја да Срби из Краљевине Србије не показују никакве идеје или намере
превласти над осталим елементима, како би се искоренила свака зебња и бојазан која можда постоји код
Хрвата, Словенаца и Црногораца у овом погледу. У том правцу вршена је од стране наших непријатеља
јака пропаганда међу њима, пропаганда која није била без успеха и која ће, можда, и на македонском
фронту бити продужена.

"Разне препирке, објашњења и замерке за минуле догађаје, па чак и поједине алузије, могу донети више
штете но што се то обично мисли, због тога их треба избегавати и оставити на страну све дискусије које
могу унети неспоразум и злу крв међу елементе из разних крајева.

"Крфску декларацију, коју су израдили највиђенији представници свих делова Југословена, треба
сматрати као свршен и обавезан акт и све раније размирице оставити забораву. Главна и једина пажња
свих војника треба сада да се усредсреди на извојевање победе над непријатељем и привођење у дело
југословенског уједињења."

ОСВРЋУЋИ се на третман Југословена у јединицама, у наредби се даље каже:


"Дисциплина и ред морају се одржавати и код Југословена исто онако као и код наших војника. Ни
најмање не сумњам у њихов здрав разум и зрело расуђивање да овако велико дело може да изврши
само војска прожета патриотизмом и чврстом дисциплином. Међутим, нарочито желим да нагласим да
средства за одржавање дисциплине морају бити строго по нашим законима, уредбама, правилима и
прописима. Туча и псовке апсолутно су забрањени. Официри и подофицири који се буду огрешили о ову
препоруку нека се одмах узму на одговорност и нека за то искусе сву законску строгост.

"Једном речи, сви војници, без разлике одакле је ко родом, треба да живе међу собом као права браћа и
најискренији другови; треба да имају пуно поверење у своје старешине и да буду уверени да ће их ови
увек са највећом савесношћу и бригом водити у овим тешким и озбиљним временима."

Са оваквим ставом и настојањем српске Врховне команде и свих старешина, долазак добровољаца у
српску војску још је више учврстио њено јединство и подигао борбени дух, што је било изузетно значајно
за њену улогу у завршној фази рата.

Почетак велике битке за мир


Piše Petar Opačić | 10. август 2018.
Имајући у виду британско противљење свакој офанзиви на Балкану, француска и српска
влада донеле су одлуку да отпочну припреме за офанзиву, али у тајности од осталих
савезника

Српски војници у рововима на првој линији Солунског фронта, Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
ПОСЛЕ изласка Русије из рата, савезничке трупе на Солунском фронту нашле су се у веома деликатном
положају. Претила је опасност да Централне силе, следећи дотадашњу тактику постепеног елиминисања
противника, део слободних трупа са Источног фронта окрену на Балкан и гурну савезничке трупе у море.
Због тога су се поново појавили предлози да се Солун напусти. Та идеја је одбачена из обзира према
Србији и Грчкој. Међутим, председник француске владе и министар рата Клемансо сменио је децембра
1917. године генерала Сараја, који није био по вољи ни једној од савезничких влада због његовог
уплитања у политичка питања, а на његово место поставио је генерала Гијому. Нови главни командант
добио је задатак да припреми савезничке трупе за упорну одбрану, како би могао сломити сваки напад
непријатеља.

Журећи да искористи промену равнотеже снага у корист Централних сила пре него америчке трупе у
већој маси стигну у Европу, немачка врховна команда је одлучила да групише све расположиве снаге на
Западном фронту и отпочне велику "битку за мир".
ОФАНЗИВА немачких армија почела је 21. марта 1918. Генерал Фош, коме су савезници поверили главну
команду на Западном фронту, 7. априла је наредио генералу Гијоми да савезничке снаге код Солуна,
предузимањем локалних операција, вежу што више непријатељских снага на фронту у Македонији и да, у
исто време, убрзају припреме за једну општу офанзиву у правцу севера у време када сазру услови за
прелазак савезничких снага на главним фронтовима у противофанзиву.

После тешких борби и великих искушења, француске, британске и америчке трупе су успеле да сломе
немачку пролећну офанзиву. Током јуна и јула савезничке армије су потиснуле немачке трупе из свих
оних области које су биле заузеле у току пролећне офанзиве. Аустроугарска јунска офанзива у Италији
завршила се без успеха. Централне силе захватила је општа криза. Масовним доласком америчких трупа
на Западни фронт, превласт снага поново је била на страни савезника, што им је омогућило да преотму
стратегијску иницијативу. У свој план за предузимање противофанзиве генерал Фош је укључио и
Солунски фронт, рачунајући, пре свега, са српском војском.

НЕМАЧКО-БУГАРСКЕ СНАГЕПРЕД почетак офанзиве бугарско-немачке снаге су имале око 626.000 људи,
од којих око 30.000 немачких војника (ту нису урачунате аустроугарске снаге у Албанији), 1.600 топова и 80 авиона са
овим распоредом: немачка 11. армија (седам дивизија, командант генерал Штојбен) од албанске границе до Дзене;
бугарска 1. армија (две дивизије, командант генерал Нерезов) од Дзене до Дојранског језера; бугарска 2. армија (три
дивизије, командант генерал Луков) од Дојранског језера до Орфанског залива и бугарска 4. армија (две и по
дивизије, командант генерал Тошев) на беломорском приморју. Немачка 11. и бугарска 1. армија образовале су групу
армија под командом генерала Шолца, са штабом у Скопљу, који је номинално био потчињен бугарској врховној
команди у Ћустендилу, а стварно немачкој команди у Бадену.
СА ГЛЕДИШТА Србије, ситуација је била изузетно повољна за улазак у одлучујућу битку. Све државе које
су окупирале или претендовале на делове Србије или југословенске земље, биле су ослабљене.
Аустроугарска и Бугарска, оставши до краја уз Немачку, проиграле су шансу код својих бранилаца у
редовима Антанте који су заступали идеју о очувању Аустроугарске и увећавању Бугарске, сматрајући то
условом за балканску и европску равнотежу. Углед и значај Италије, после катастрофе њене војске код
Кобарида, у јесен 1917, јако су умањени.

Закључивањем сепаратног мира са Централним силама у пролеће 1918. године, Румунија није могла да
се нада територијама које су јој обећане приликом уласка у рат. Међутим, углед Србије је много
порастао, јер је, борећи се за свој опстанак и ослобођење своје поробљене браће, непоколебљиво
остала на бојном пољу уз своје савезнике, одбивши све понуде за мир које су јој нудиле непријатељске
силе.

СРПСКА влада је искористила свој боравак ван отаџбине да савезницима, у директном контакту, дубље
објасни смисао и значај потпуног решења југословенског питања за будући европски мир. Са
југословенским одбором, упркос међусобном ривалству, закључен је Крфски споразум, као политичка
база за стварање заједничке југословенске државе. Црногорски одбор за народно уједињење прихватио
је да тај споразум обухвати и Црну Гору. Црногорски краљ, компромитован због предаје војске
непријатељу, био је изолован.

По свим битним питањима спољне политике, српска Влада је имала снажну подршку владе Сједињених
Америчких Држава од њиховог уласка у рат. После извесног колебања у време кампање за мир на
прелазу из 1917. у 1918. годину, које је у суштини било тактичке природе, америчка влада и председник
Вилсон су се у низу изјава заложили за потпуно ослобођење југословенских земаља и стварање
заједничке југословенске државе. Председник Вилсон је чак енергично упозоравао италијанску владу да
мора кориговати своје претензије на источној обали Јадрана. Само учешће САД на будућој конференцији
мира, као земље неоптерећене колонијалним комплексом, уливало је наду да ће принцип о праву народа
на самоопредељење, који је снажно афирмисан у току рата, однети победу над манипулисањем великих
сила малим земљама и народима, бар у Европи.

СТАЊЕ на фронту у Македонији такође је било повољно. Савезничке снаге су ојачане изласком грчких
дивизија на фронт. Бугари су ослабљени одласком Немаца, којих је у Македонији остало око 30.000.
Морална и материјална предност је на страни савезника. На прве знаке да се припрема офанзива, код
српских трупа прострујао је нови живот, прожет надом у скори повратак у отаџбину. Управо у то време
извршена је замена на положају начелника Штаба српске Врховне команде. Уместо генерала Петра
Бојовића, који је поднео оставку на тај положај због сукоба са генералом Гијомом око проширивања
фронта исцрпљеној српској војсци преко Црне реке, постављен је војвода Живојин Мишић, а Бојовић је
примио 1. армију.

На положају главног команданта такође је извршена смена: генерал Гијома је опозван у Француску, а на
његово место именован је генерал Франш д'Епере. Те промене имале су позитиван одраз на припрему и
извођење офанзиве, јер је војвода Мишић био веома популаран код Француза, а генерал Д'Епере је био
познат као поборник офанзивних операција на Балкану, што је био значајан предуслов за успешну
сарадњу две високе савезничке команде у предстојећим догађајима.

ИМАЈУЋИ у виду британско противљење свакој офанзиви на Балкану, француска влада је у споразуму
са српском владом донела одлуку да у јуну отпочну припреме за офанзиву, али у тајности од осталих
савезника. Циљ офанзиве постављен је на широкој основи: избацивање Бугарске из рата и стварање
услова за надирање према незаштићеној позадини Централних сила. Британци су, месец дана доцније,
схватили да се врше припреме за велику офанзиву, али је француска влада успела да увери Лондон да
се ради о припремама само за локалну офанзиву на српском делу фронта ради побољшања положаја
српске војске.

Када је ситуација била зрела за почетак напада, Енглези су се дуго одупирали да дају своју сагласност.
Најзад, када су 9. септембра дали сагласност, начелник Империјалног генералштаба генерал Вилсон је
изјавио: "Ако Срби претрпе неуспех, нека не рачунају на нашу помоћ за поправљање ситуације."

Јунаци, напред у отаџбину


Piše Petar Opačić | 11. август 2018.
Бугарско-немачке снаге биле су развучене без резерви у позадини. Зато је српска команда
предложила да се пробој изврши са њеног дела фронта, одакле непријатељ није очекивао
напад

Српска коњица креће у напад Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"


ПРЕД почетак септембарске офанзиве 1918. године савезници су имали 628.000 људи (без италијанског
16. корпуса у Албанији), 1.800 топова и 200 авиона, и то: француских осам пешадијских дивизија и једну
коњичку бригаду (180.000 војника); српских шест пешадијских и једну коњичку дивизију (150.000 војника,
од којих 20.000 југословенских добровољаца); грчких девет дивизија (135.000 војника); енглеске четири
дивизије (120.000 војника); италијанску 1. дивизију од три бригаде (42.000 војника) и 1.000 Есад-пашиних
војника.

Савезничке снаге су биле овако распоређене: грчки 1. корпус (три дивизије, командант генерал Данглис)
од Орфанског залива до Бутковског језера; британска војска (четири британске и две грчке дивизије,
командант генерал Милин) од Бутковског језера до Мајадага на западној обали Вардара; 1. група
дивизија (једна француска и две грчке дивизије, командант генерал Д'Анселм) од Мајадага до реке
Сушице; српска војска (шест пешадијских дивизија и једна коњичка дивизија и две француске пешадијске
дивизије, врховни командант регент Александар, начелник Штаба Врховне команде војвода Мишић) од
Сушице до села Старевине на Могленичким планинама; француска Источна војска (пет француских,
једна италијанска и јeдна грчка дивизија, командант генерал Анри) од Старевине до Камија у Албанији.

СНАГЕ у људству су биле приближно једнаке. Савезници су били надмоћнији једино у артиљерији и
авијацији. Међутим, пошто су бугарско-немачке снаге биле кордонски развучене без јачих резерви у
позадини, усвојен је српски пројекат за извршење пробоја са српског дела фронта, чија се основна идеја
заснивала на стратегијском изненађењу непријатеља. Планом је предвиђена концентрација јаких снага
на српском делу фронта, где непријатељ није очекивао одсудан напад нити је могао када пробој почне,
због тешко проходног планинског земљишта, брзо пребацивати свеже снаге на угрожени део фронта.

У духу тога плана генерал Д'Епере је Србима скратио фронт са 60 на око 30 километара и ојачао их са
две пешадијске дивизије, 220 артиљеријских оруђа, авијацијом и разним специјалностима, па је на том
делу фронта, према коме су се налазиле бугарска 2. и 3. дивизија из немачке 11. армије, постигнута
надмоћност у пешадији 2:1, а у артиљерији и авијацији 3,5:1 у корист српске војске. На делу фронта 2.
армије, која је била носилац пробоја, обезбеђена је надмоћ у пешадији 3:1, а у артиљерији и авијацији
5:1. У привремени састав те армије ушле су поменуте француске пешадијске дивизије, 122. и 17.
колонијална, а требало је да ступе у акцију првог дана офанзиве на тежишту пробоја.

ПРОБОЈ је извршен на одсеку: Ветерник - Кравица - Добро Поље - Сокол. По паду Сокола требало је да
пређе у напад и 1. армија на фронту села Сокол - Старевина, а затим да се надирање продужи општим
правцем Козјак - Кучков камен - Градско, где су се стицале главне непријатељске комуникације, и даље
на север, ка Софији и Нишу. Остале савезничке армије требало је да, комбинованим операцијама,
потпомогну у нападу српске војске.

Према општем плану генерала Франшеа д'Епереа било је предвиђено да српске трупе пређу у напад 15.
септембра, 1. група француско-грчких дивизија на Кожуфу и британско-грчке дивизије у долини Вардара
и код Дојрана три дана доцније, а француска Источна војска на битољском фронту, чак 8 дана после
почетка офанзиве на српском делу фронта. Мада су ти рокови били неповољни за остваривање почетног
успеха офанзиве у односу на улогу српске војске, српска Врховна команда се, после оштре расправе са
главним командантом, ипак сагласила с тим планом, рачунајући на борбени морал сопствених трупа.

НАРЕДБА ВОЈВОДЕ МИШИЋАУ НАРЕДБИ Врховне команде, коју је потписао војвода Мишић, између
осталог се каже: "Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи
цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења од стране непријатеља, јер
се њоме постижу растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без
починка, до крајњих граница људске и коњске снаге."
НАРЕДБА Врховне команде за офанзиву, прочитана у свим јединицама 13. септембра увече, завршава
се речима: "Јунаци, напред у отаџбину". Мада је пут у отаџбину водио кроз бодљикаве жице, кроз
челичну завесу куршума и бетонска утврђења непријатеља, наредба војводе Мишића, на коју се чекало
пуне три године у туђини, изазвала је огромно одушевљење код свих војника и официра.

У РАНИМ јутарњим часовима 14. септембра почела је снажна артиљеријска канонада по непријатељским
положајима, која је трајала пуна 22 часа. Топовска рика и заглушујуће експлозије граната, које су
разарале бугарске препреке, заклоне и склоништа, стварале су утисак "ко да се планине љуљају". У току
ноћи, уочи главног пешадијског напада, на осматрачницу Врховне команде, на Јелаку, изашли су врховни
командант регент Александар и начелник штаба Врховне команде војвода Мишић, са оперативним делом
Врховне команде, одакле су пратили артиљеријску припрему пробоја и ток напада пешадије у јутарњим
часовима 15. септембра.

После моћне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона 2. армије кренуле су у напад у 5.30. На
левом армијском крилу главна колона француске 122. дивизије, после огорчене осмочасовне борбе прса
у прса, заузела је Добро Поље и око 14.30 чврсто стала на његов северни гребен (кота 1.795), где је
прешла у одбрану.

ЛЕВА колона 2. армије, упркос великим напорима, није успела пре мрака да заузме Сокол, од чијег је
пада зависио прелазак у напад 1. армије. У центру, 17. колонијална дивизија је енергично кренула у
напад. Њен левокрилни пук је већ у раним јутарњим часовима заузео прву линију бугарских ровова на
Кравици, заробивши 937 непријатељских војника и старешина. Али пошто су њен средњи и деснокрилни
пук остварили незнатан напредак, бугарска војска је привукла резерве и после врло снажног
противнапада потиснула левокрилни пук са Кравице нешто уназад, а делом га одбацила на полазне
положаје, тако да је цела дивизија прешла у одбрану у висини полазног положаја.
Пун успех постигла је само Шумадијска дивизија. За мање од једног часа њени пукови су заузели прву
линију ровова на неприступачном Ветернику, за који се веровало да је неосвојив. Настављајући борбу, у
којој су главна средства били бомба и бајонет, дивизија је до 12.40 заузела цео Ветерник и тако већ до
13.00 извршила свој дневни задатак.

БУГАРИ су на том правцу, ваља истаћи, имали два пука и снаге су биле готово изједначене. Описујући те
борбе, бугарски генерал Недев истиче да су бугарски пукови пружили врло јак отпор и да су се борили
"на бајонет", али да ипак, "нису могли зауставити Србе". Излажући даљи развој борбе након што је
Шумадијска дивизија заузела први утврђени бугарски положај, он наставља: "Браниоци сломљени и
спречени ватром, нису могли да се супротставе нападачима, и Срби су на том сектору, претрпевши
незнатне губитке, постали господари њихових положаја."

После тога, "лева колона Шумадијске дивизије кренула је у помоћ 17. колонијалној дивизији, која не само
да није успела да овлада својим објектима, већ је била поколебана противнападима и враћена на
полазне положаје". Та колона је, предузевши бочни напад на Борову чуку у "једном налету заузела све
објекте".

Прокрчен пут за повратак у земљу


Piše Petar Opačić | 12. август 2018.
Британски председник владе Лојд Џорџ у својим мемоарима пише да "налет Срба на
непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига
у овоме рату". Српска војска је 21. септембра избила на Вардар и заузела све комуник

Српски и француски војници


ПРВОГ дана офaнзиве, 14. септeмбра, негде око 15 сати, пошто француска 17. колонијална дивизија није
могла да крене напред, војвода Степа Степановић је у борбу увео дивизије другог армијског ешалона,
Југословенску и Тимочку, које су се кретале иза француских дивизија на око 500 метара.

Прошавши кроз распоред Француза, Југословенска дивизија је сломила бугарску одбрану на Кравици,
Кравичком камену и око 18 часова избила на Кравичку пољану. Тиме је отворила пут за надирање према
Козјаку. На Соколу, међутим, борба није јењавала. Француски 148. и српски 6. пук су се цео дан под
најтежим условима пели уз стрме падине Сокола. Нека одељења су, чак, користила лествице да би
савладала окомите делове стеновитих падина. Ипак, вешто се бранећи, војници бугарског 10. пука су до
дубоко у ноћ задржали неприступачне врхове Сокола у својим рукама. Тек око 23 часа, када су добиле
појачање, српска и француска војска су освојиле врхове Сокола. Тиме је цео бугарски главни положај на
правцу напада српске 2. армије био заузет.
КОМАНДАНТ армије, војвода Степановић, кратко је описао тај успех: "Задатак је извршен. Тактички
фронт је пробијен и поред кризе код 17. француске дивизије и колебања код 122. француске дивизије.
Највећи успех постигла је Шумадијска дивизија". Заузимање јако утврђених бугарских положаја на
Ветернику, Кравици, Добром Пољу и Соколу, заједничко је дело француских и српских трупа. Војвода
Степа Степановић је са разлогом одао посебно признање Шумадијској дивизији, којој је у наредби од 16.
септембра, између осталог, упутио и ове речи: "Шумадијска дивизија је свој споредни задатак претворила
у главни и тиме стекла славу каква се ређе налази у историји ратне вештине. Тиме је она дала нови
доказ свету да ненадмашно јунаштво српске војске неугасиво пламти у срцима српских војника и као
сунце загрева измучено срце наше отаџбине, носећи јој скору слободу."

Други дан офанзиве крунисан је новим великим успесима. Српска 2. армија, са Југословенском и
Тимочком дивизијом у првом, а Шумадијском и 17. колонијалном у другом ешалону (122. дивизија
задржана је на Добром Пољу у општој резерви), наставила је надирање према Козјаку и Тополцу, ка
другом положају бугарске одбране.

НАИШАВШИ на снажан отпор непријатеља, Југословенска дивизија је цео дан нападала на Козјак,
напредујући стопу по стопу. Непријатељски пукови, довођени из резерве и бацани на ову несаломљиву
дивизију, нису је могли зауставити. Бугарској војсци су на Козјаку дошла немачка појачања у помоћ, како
би зауставили продор и спречили слом. Али, како је сликовито забележено у Ратном дневнику српске
Врховне команде, пред налетом југословенских и вардарских пукова разбијале су се све снаге
непријатеља као таласи гоњени орканом на морској пучини, па је Југословенска дивизија у једном
громовитом нападу, око 18 часова увече, освојила најснажнији положај на целом непријатељском фронту
- планину Козјак.

У исто време Тимочка дивизија је, улажући огромне напоре на јако испресецаном терену са висинским
разликама до 600 метара у изворном делу реке Пороје, избила пред Тополац и развила се за одлучно
надирање дуж Тополске греде. Истог дана српска 1. армија је са Дринском, Дунавском и Моравском
дивизијом прешла у напад и до предвече освојила цео непријатељски први положај и, поравнавши се са
2. армијом, наставила надирање у дубину непријатељске одбране. Само на крајњем левом крилу, код
села Грдешнице и Старевине, где су Бугари пружили изузетно жилав отпор да би заштитили рокадну
комуникацију Разимбеј-

-Виталиште-Козјак, 9. дунавски пук и Одред генерала Транијеа, који су штитили лево крило и бок српског
распореда, нешто су спорије напредовали.

У МЕЂУВРЕМЕНУ, непријатељ је увео у борбу нова крупна појачања и прегруписао снаге, али није могао
да заустави напредовање српских трупа. Трећег дана офанзиве Тимочка дивизија је освојила Тополац,
Југословенска и Моравска дивизија Кучков камен, а Дринска и Дунавска, у тесном садејству са Одредом
генерала Транијеа, Пандели и Бешички вис, продревши све до Виталишта. Тиме је завршен пробој
главног непријатељског положаја на целој ширини српског нападног фронта од око 30 км.

У току тих борби Бугари и Немци су претрпели велике губитке у људству, наоружању и борбеној опреми;
само заробљених било је око 3.000. Број погинулих и рањених није утврђен. За то време француске
дивизије су имале 677, а српске трупе око 500 ратника избачених из строја.

ПИШУЋИ о тим борбама, које су својом жестином и брзим резултатима изненадиле свет, тадашњи
британски председник владе Лојд Џорџ у својим мемоарима истиче да су се Бугари храбро бранили, али
да нису могли да се одупру Србима, које је "предводио један од најспособнијих генерала овога рата"
(војвода Живојин Мишић - прим. аут.), а које је прожимала "жудња да се дигну и баце на непријатеља и
да најзад прокрче себи пут натраг у своју земљу". Тиме он објашњава како су Срби "извршили пробој
фронта с неодољивим јунаштвом. Налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих,
представља један од најсјајнијих подвига у овоме рату".

У наставку офанзиве српска Врховна команда је увела у борбу Коњичку дивизију, која је потчињена 2.
армији са задатком да, заједно са пешадијом, гони непријатеља ка Вардару.

У НАРЕДНА четири дана, српске армије су се као бујица сручиле са високих планина ка Црној реци и
долини Вардара, не допустивши непријатељу да застане и предахне. Већ 21. септембра, 2. армија је
избила на Вардар широким фронтом од Демир Капије до Неготина, и на Црну реку од њеног ушћа до
Возараца, и загосподарила главним комуникацијама непријатеља.
Следећег дана 1. армија је, после вишедневних тешких борби, заузела Дренску планину и избила на
комуникацију Прилеп-Градско.

Избијањем српских армија на Вардар и Дренску планину створена је потпуно нова стратегијска ситуација
на македонском ратишту. Немачка 11. и бугарска 1. армија биле су раздвојене брешом широком 50
километара и веома угрожене, јер је настављањем српске офанзиве у правцу Овчег поља запретила
опасност обема армијама да им буду пресечени одступни правци и да буду натеране на капитулацију.

НЕМАЧКИ штабови су увиђали ту опасност чим је дошло до слома бугарског фронта у планини, па су
инсистирали да се обе армије повуку у дубљу позадину и организују нову одбрамбену линију на којој би
се, уз помоћ дивизије чији су долазак са других фронтова најављивале врховне команде Немачке и
Аустро-Угарске, зауставила Антантина офанзива и, евентуално, предузео противнапад.

Заслепљени тежњом да трајно сачувају своју контролу над Вардарском Македонијом, бугарски двор,
влада и врховна команда су се упорно супротстављали тој идеји. Подређујући стратегијске обзире
политичким амбицијама бугарских владајућих кругова и користећи се оперативном пасивношћу
француских, британских и грчких трупа на њиховим секторима фронта, генерал Шолц је настојао да,
довођењем појачања са тих делова фронта, спречи напредовање српског ударног клина.

СРБИ ПРОДИРУ У НЕМАЧКУ ТВРЂАВУ

ИЗВЕШТАВАЈУЋИ Врховну команду о избијању 2. армије на Вардар, војвода Степановић је кратко


саопштио: "Овим је завршен стратегијски пробој непријатељског фронта". Коментаришући тај догађај
тадашњи начелник немачке 11. армије генерал др Петер Кирх у својој студији о рату у Македонији,
написао је: "Овом победом Срба извршен је продор у немачку тврђаву".

Бугари у Солуну моле за мир


Piše Petar Opačić | 13. август 2018.
У знак признања Александар Карађорђевић унапредио је команданта 1. армије Петра
Бојовића у чин војводе. Савезничке снаге дуж целог фронта нису у нападу пратиле српске
војнике

Регент Александар Карађорђевић на Солунском фронту / Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
ИЗБИЈАЊЕМ српских армија на Вардар и Дренску планину створена је потпуно нова стратегијска
ситуација на македонском ратишту. Немачка 11. и бугарска 1. армија биле су раздвојене у дужини од 50
километара и веома угрожене, јер је настављањем српске офанзиве запретила опасност обема армијама
да буду натеране на капитулацију.

Немачки штабови су увиђали ту опасност чим је дошло до слома бугарског фронта у планини, па су
инсистирали да се обе армије повуку у дубљу позадину и организују нову одбрамбену линију на којој би
се, уз помоћ дивизије чији су долазак са других фронтова најављивале врховне команде Немачке и
Аустро-угарске, зауставила офанзива Антанте и, евентуално, предузео противнапад. Генерал Шолц је
настојао да, довођењем појачања са тих делова фронта, спречи напредовање српског ударног клина.

КАДА је, међутим, српска 1. армија после освајања Дренске планине усмерила свој напад преко Бабуне и
тако угрозила последње везе немачке 11. армије са вардарском долином, а српска 2. армија образовала
простран мостобран на левој обали Вардара и започела надирање према Штипу у позадину бугарске 1.
армије, генерал Шолц је, не консултујући се са бугарским командантима, 22. септембра наредио опште
повлачење на целом фронту од Дојрана до Охридског језера на линију Тетово-Скопље-Плачкавица, где
је требало пружити одлучан отпор и спречити продор армија Антанте у Бугарску.

"Били су учињени натчовечански напори да се одрже положаји", каже се у једном немачком извештају о
борбама које су претходиле повлачењу, "али је све било узалудно. Налету Срба није се могло одолети.
Част нека је палим борцима, али нека је част и Србима који су пожњели успех". У страху од нових пораза,
врховне команде Немачке и Аустроугарске су се у међувремену споразумеле да хитно упуте у
Македонију шест дивизија из Украјине, Италије и са Западног фронта.

УПРКОС тако сјајно извршеном пробоју фронта (са очигледним далекосежним војним и политичким
последицама на целокупну стратегијску ситуацију), српска војска се нашла у врло компликованом
положају. Британско-грчке трупе у дводневној бици код Дојрана, 18. и 19. септембра, претрпеле су
неуспех, изгубивши око 7.000 људи. Обавештавајући о томе српску Врховну команду, генерал Д'Епере је
додао да је одложен почетак напада 1. групе дивизија, па је молио да српске трупе наставе надирање,
наглашавајући да се судбина савезничке офанзиве налази у њиховим рукама.

Остале савезничке снаге дуж целог фронта нису ни предузимале напад, тако да су се још увек налазиле
на својим полазним положајима, са изузетком неколико суседних савезничких одреда који су
обезбеђивали и пратили крила српских армија. Бокови српских армија, дубоко уклињених у
непријатељски распоред, били су изложени опасности. Врховна команда је енергично тражила акцију
осталих савезника.

МЕЂУТИМ, 21. септембра председник француске владе и министар војске Клемансо наредио је генералу
Д'Епереу да ограничи офанзиву како би француска и британска влада могле да приступе смањењу броја
трупа у Македонији ради ојачавања Западног фронта. Та чудна наредба до данас није добила право
објашњење, јер ситуација на Западном фронту није била нимало забрињавајућа. Може се претпоставити
да је депеша упућена једино из обзира према Британцима, који су се раније супротстављали
предузимању офанзивних операција на Солунском фронту.

Но, битно је да се Д'Епере колебао, што се манифестовало тако да није одмах издао одговарајућа
наређења савезничким трупама, па се офанзива наставила свом силином. Због тога је регент
Александар два пута у истом дану ишао у Солун код Д'Епереа захтевајући од њега да изда наредбу за
прелазак у напад свих савезничких трупа како би се обезбедили бокови српских армија.

ГЛАВНИ командант се сложио са мишљењем регента Александра и обећao да ће издати потребна


наређења за прелазак савезничких трупа у напад. Међутим, савезничке трупе су, такорећи, и даље
стајале на полазним положајима. Свесна да би у таквим околностима свако оклевање водило у пораз,
српска Врховна команда је, не сачекавши да се трупе снабдеју храном и муницијом, наредила да 1.
армија освоји Бабуну, а 2. армија Серту и Градишку планину и да најенергичније, не обазирући се на
заостајање савезничких трупа, надиру ка бугарској граници.

У исто време она упућује оштар демарш главном савезничком команданту, у коме се каже да ћe
"француска Источна војска, због спорог напредовања, поновити грешку коју је Сарај учинио 1916. године
приликом напада на Битољ", и тако "дозволити да се непријатељ среди и, евентуално, поврати на своје
старе положаје".

У ДЕПЕШИ се инсистирало да француске трупе из рејона Битоља бар мало помогну српској 1. армији која
се бори под врло тешким условима, нападајући непријатеља с фронта. Да потчињена команда узима
толику иницијативу у своје руке, и у исто време упућује прекоре надлежној команди, пример је без
преседана.

Начелник штаба српске Врховне команде војвода Мишић био је свестан величине тренутка: од успеха
наређеног маневра, поручио је командантима армија Бојовићу и Степановићу, зависи исход рата. Заиста,
чим су српске трупе после дводневних борби избиле на Бабуну и Серту и усмериле своје надирање ка
Велесу, Штипу и Радовишту, бугарска влада је истог дана, 24. септембра, закључила да није могуће
задржати српске армије у њиховом напредовању према бугарској граници и да је рат изгубљен.

Због тога је прелиминарно одлучила да упути парламентарце у Солун да моле за мир. Српске војнике
није више било могуће зауставити.

У ЗНАК признања за успехе у пробоју Солунског фронта и маневар преко Дренске планине и Бабуне,
врховни командант Александар Карађорђевић унапредио је команданта 1. армије Петра Бојовића у чин
војводе.

Савезничке снаге, најзад, прелазе у општи напад, изузев грчких трупа на Струми. Непријатељ је у
повлачењу на целом фронту од Дојрана до Охрида. Група деснокрилних дивизија француске Источне
војске наступала је фронтом према Крушеву и Броду, вршећи снажан притисак на немачку 302. дивизију
која је штитила повлачење главнине 11. армије у правцу Тетова и Скопља. Услед драматичног развоја
догађаја у Македонији, аустроугарска врховна команда наређује да се њене трупе у Албанији, мада их
Италијани нису узнемиравали, повлаче на север упоредо са повлачењем немачке 11. армије.

УЗАЛУДНО ОХРАБРЕЊЕ НЕМАЧКОГ ЦАРА

КАДА се у Берлину сазнало за поступак бугарске владе, да шаљу парламентарце у Солун да моле за
мир, немачки цар Вилхелм II је, да би охрабрио свога поколебаног савезника, упутио телеграм бугарском
краљу Фердинанду, у коме га обавештава о упућивању крупних појачања која ће бити у стању да
преокрену ситуацију у Македонији. "Ми долазимо", каже се у том телеграму, "са свим расположивим
трупама да пружимо помоћ и спасење". Међутим, за све те мере било је касно.

Почетак краја крвавог рата


Piše Petar Opačić | 14. август 2018.
Када је стигла вест да су Бугари потписали примирје, немачки цар Виљем II упутио је
телеграм краљу Фердинанду пун жучи: "62.000 Срба одлучило је исход рата, Срамота!" .Сва
светска штампа писала је о пробоју Солунског фронта

Авијација је имала широку примену на Солунском фронту / Фото: Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
ЗА ВРЕМЕ напредовања српских армија према Штипу и Велесу и преласка савезничких снага у општи
напад 25. септембра, британска авијација је одиграла крупну улогу: тукући бугарску 1. армију у
повлачењу, она је потпуно сломила њен борбени морал. Занимљиво је подсетити да је само неколико
дана пре тога, та иста армија сломила британско-грчки напад у бици код Дојрана. Док су бугарски
парламентарци водили преговоре у савезничкој Главној команди у Солуну, савезничке армије су се,
гонећи разбијене непријатељске трупе, брзо примицале бугарској граници.

Српска 2. армија је 29. септембра избила на бугарску границу код Царевог Села, спремна да крене на
Софију; српска 1. армија је код Страцина пресекла одступницу немачкој 11. армији, која се преко Тетова
повлачила ка Скопљу, последњу везу са Бугарском; француска Коњичка бригада, после одважног
продора кроз планину, ушла је у Скопље и растурила бугарске јединице одређене за одбрану града;
британско-грчке трупе заузеле су Високу чуку на Белашници и главним колонама напредовале према
Берову и Петричу.

У ТАКВИМ околностима, бугарска влада је поручила својим парламентарцима у Солуну да потпишу акт о
примирју. Према том уговору четири бугарске дивизије које су се тада затекле западно од скопског
меридијана разоружане су и задржане у заробљеништву. Друге две бугарске дивизије, које је српска 1.
армија заробила код Куманова, такође су разоружане а људство упућено у Бугарску.

На исти начин поступљено је и са људством оних бугарских јединица које је заробила 2. армија и
британско-грчке снаге. Врховни командант бугарске војске краљ Фердинанд, који је земљу ставио у
службу немачког империјализма и довео је до катастрофе, абдицирао је и емигрирао из Бугарске 4.
октобра.

ЗАРАЋЕНЕ коалиције су дочекале капитулацију Бугарске као догађај од прворазредног значаја.


Обавештавајући о томе Парламент, француска врховна команда је 1. октобра истакла:

"Балканско полуострво је од 15. септембра постало бојиште од главне важности. У року од десет дана
сломљена је војна моћ Бугарске. Бугарска влада је 25. септембра била присиљена да хитно затражи
примирје. Последице ових догађаја изгледа да су одлучујуће у погледу исхода и трајања рата."

Од тада је Турска, суочена са опасношћу да буде одсечена од својих савезника, очекивала исту судбину;
Аустро-Угарска је била тешко угрожена, док је јужни бок Централних сила био неповратно разбијен.
Познати енглески војни писац Лидл Харт наводи да "подвиг у Македонији није само скрхао један стуб
Централних сила, већ је отворио пут за надирање ка аустријској позадини.

НЕМАЧКА врховна команда изгубила је живце само за неколико дана. Иако стање на Западном фронту
није било забрињавајуће, начелник штаба немачке врховне команде Хинденбург и његов помоћник
Лудендорф су упутили 29. септембра захтев влади да тражи примирје". Крај Првог светског рата, једног
од најкрвавијих у људској историји, неочекивано се брзо приближавао.

Савезнички главни командант на Балкану Д'Епере одао је српској војсци посебно признање, истакавши
да је она "очију упртих ка Отаџбини, надахнута неукротивом жестином и пуна вере у своју праведну
ствар, срушила утврђења у којима је непријатељ мислио да је недохватљив и, јурнувши кроз његова
утврђења, за пет дана одсекла га од Вардарске долине и натерала на поразно повлачење".

ОБАВЕШТЕН да су Бугари потписали примирје у Солуну, Виљем II је упутио телеграм краљу Фердинанду
пун жучи: "62.000 Срба одлучило је исход рата, Срамота!"

Вести о пробоју Солунског фронта и бугарској катастрофи сва светска штампа је пропратила као догађаје
од прворазредног значаја. Nаtburgen Nahrihten пишући о пробоју фронта, констатовао је да је "ситуација
узела претеће изгледе".

"Тајмс" је писао да су "Срби, ојачани јаким контингентом Југословена, потпуно изменили целу ситуацију
на Балкану". "Дејли меј" је забележио да је "победа на Балкану достојан такмац осталим савезничким
успесима. Србија, за коју је Кајзер рекао да више не постоји, показала је да је још жива и то још како
жива".

ЛОНДОНСКИ "Дејли експрес" је, пишући о успесима српске војске, истицао да "резултат тих победа, који
нарочито претеже, јесте тај да Срби победоносно улазе у своју земљу, што ће још једном учинити да
Аустрија задрхти од ове војске".
Сличну изјаву је дао и председник Југословенског одбора Анте Трумбић у својој честитки српској влади.
Он је у име Одбора "с радошћу и усхићењем поздравио победу, коју су однеле српска војска и
југословенске трупе, прожете тежњом ка општој слободи и независној држави Срба, Хрвата и Словенаца.
Те победе, додао је он, "довешће напаћену Србију у њено порушено огњиште. Приближава се час када
ће ланци, које је Аустро-Угарска била ставила нашем народу, бити за навек раскинути".

САВЕЗНИЧКЕ владе су пожуриле да искористе неочекиван обрт на Балкану: Велика Британија се окреће
према Цариграду (изјављујући да је спремна да на Балкан пошаље 4 нове дивизије!), а Француска стреми
према Румунији. И једна и друга су упериле своје погледе према Русији ради контрареволуционарних
подухвата против младе совјетске власти.

Италијанске трупе, мада су се слабо одмицале од Валоне за непријатељем који одступа због претећег
развоја догађаја у Македонији, прижељкују да поседну целу Албанију и планирају упад у Црну Гору пре
српских трупа, а по могућности с краљем Николом. Српска војска, појачана француским трупама,
усредсредила је своје напоре да ослободи земљу.

СРПСКА ВОЈСКА ХИТА У НИШ

ЗАПЛЕТЕНЕ у беспутној Македонији, савезничке трупе се споро прегрупишу. Но, српска 1. армија,
ојачана српском Коњичком дивизијом и француском Коњичком бригадом, хитала је према Нишу,
остављајући далеко за собом све савезничке трупе. Према Косову је упућен комбиновани француски
одред генерала Транијеа. Група генерала Патеа (две француске дивизије) добила је задатак да се
прикупи на комуникацији Куманово - Крива Паланка за дејство источно од српске 1. армије.

Слом Немаца за само 45 дана


Piše Petar Opačić | 15. август 2018.
Напредовање српских регуларних трупа у великој мери су олакшавали устаници по читавој
земљи. Српску Врховну команду није поколебала техничка надмоћност противника

Војвода Живојин Мишић, Војвода Степа Степановић, Војвода Радомир Путник, Војвода Петар Бојовић / Фото Документација
"Новости" и Фото-архив "Борба"
ПОСЛЕ испадања Бугарске из рата, генерал Шолц је добио задатак да са остацима немачких јединица,
које су се налазиле на македонском фронту, уз помоћ појачања која су му стизала са других фронтова
(укупно шест дивизија), а у тесној вези са аустроугарским снагама које су се повлачиле из Албаније,
организује нов одбрамбени фронт на линији: Пирот-Ниш-Прокупље-Митровица-Пећ, како би се
зауставила савезничка офанзива и обезбедила комуникација Београд-Софија-Цариград. То би омогућило
да се настави подршка Турској и заштите извори нафте у Румунији, као и да се осигура одбрана јужног
бока Аустроугарске. Од успешне реализације тог плана зависио је наставак рата.

Међутим, догађаји су се развијали изузетном брзином, тако да нису допустили непријатељу да реализује
своје планове. Наиме, српска 1. армија, грабећи према Нишу, није допустила непријатељу да доврши
прикупљање и консолидацију на новој одбрамбеној линији. Одмах после проласка кроз Куманово, она је
3. октобра разбила аустоугарску 9. дивизију на линији Бујановац-Гњилане и, незадрживо надирући на
север, 4. октобра ослободила Врање, а 5. октобра Владичин Хан. Следећег дана она се пробила кроз
Грделичку клисуру и одатле упутила француску Коњичку бригаду преко Власотинца ка Пироту, да би са
главним снагама наставила надирање ка Нишу.

ЛЕСКОВАЦ је ослобођен 7. октобра, а два дана касније армија је избила пред непријатељске положаје
јужно од Ниша. На линији Пасјача-Селичевица-Пирот непријатељ је груписао 47 батаљона и 55 батерија,
док је српска 1. армија располагала са свега 27 батаљона, 24 ескадрона и 29 батерија, преморених у
дугим маршевима и непрекидним борбама и са готово утрошеном артиљеријском муницијом. Пошто се
избијањем пред Ниш 1. армија удаљила 180 километара од осталих савезничких снага и српске 2.
армије, која се налазила у покрету са бугарске границе према Скопљу, генерал Д"Епере је с разлогом био
забринут за њену безбедност. Због тога је упутио српској Врховној команди у Скопљу следећи телеграм:
"Прва српска армија срља у авантуру и она ће компромитовати цео наш успех, зато апсолутно
обуставите њено даље напредовање према Нишу."

Међутим, српску Врховну команду није поколебало то наређење, нити бројност и техничка надмоћност
противника. Ценећи да српска војска, која ослобађа своју земљу и ужива свестрану подршку свога
народа, има огромно морално-политичко преимућство над непријатељским трупама чији је борбени
морал јако уздрман, а да би чекање на пристизање савезничких трупа, које су се веома споро кретале,
омогућило непријатељу да постигне свој циљ, српска Врховна команда је одобрила војводи Бојовићу да
отпочне операцију за ослобођење Ниша и настави гоњење непријатеља према Сави и Дунаву.

У ТРОДНЕВНОЈ жестокој бици која је почела 10. октобра, српска 1. армија је, комбинујући обухватни
маневар преко Пасјаче са пробојем преко Селичевице, сломила одбрану надмоћније немачке 11. армије
и присилила је да напусти Ниш. У зору 13. октобра трупе Моравске дивизије су победоносно ушле у град
и заплениле велике количине ратног материјала. Истог дана француска Коњичка бригада ослободила је
Белу Паланку, а један српски коњички пук Прокупље.

У међувремену, за новог команданта заједничких немачких и аустроугарских снага на Балкану одређен је


фелдмаршал Кевеш, који је кокетно, уз своје име, истицао атрибут "освајач Београда". После губитка
Ниша, немачка 11. армија се повукла на линију Сокобања-Бован-Крушевац и даље Западном Моравом
до Чачка, где јој је пристигла у помоћ аустроугарска 30. дивизија и делови 51. дивизије. Упорном
одбраном свога фронта, та армија је требало да послужи као спона између немачке Групе армија
фелдмаршала Макензена у Румунији и аустроугарске армијске групе "Албанија", која се повлачила кроз
Црну Гору да би зауставила напредовање српске војске, омогућила што дужу експлоатацију животних
намирница из Србије и заштитила јужну границу Аустроугарске.

АУСТРОУГРСКА врховна команда, да би омогућила извршење тако амбициозног задатка, одредила је


још десетак нових пешадијских и коњичких дивизија, као и низ артиљеријских група, које су са
италијанског фронта и из Украјине упућене на српски фронт. Убрзо се показало да су све те мере
одоцниле.

Немачко-бугарски штабови рачунали су да ће српске снаге, после тако великог удаљавања од својих
база и због порушених комуникација, успорити своје напредовање, како би побољшале своје
снабдевање. Међутим, српске трупе су те тешкоће у великој мери брзо савладале благодарећи
свестраној помоћи становништва, које је износило пред своје ослободиоце и последње залихе хране
сачуване после трогодишње окупације. "Све што је остало од становника у Србији - старци, жене и деца"
- забележио је француски капетан Дега - "све се то стављало нама на располагање, трудило се да нам
учини услугу и пружи помоћ, Они преносе наше телеграме и наредбе, они нам служе као извиђачи, у тој
земљи сваки становник је истовремено и војник."

НАПРЕДОВАЊЕ српских регуларних трупа у великој мери су олакшавали устаници. У извештајима


немачких и аустроугарских штабова, из дана у дан се говори да су устанички одреди и групе прекрили
целу земљу. Нападајући непријатељске трупе у покрету и на положајима, кидајући им везе и ометајући
њихов саобраћај, устаници су отежавали њихову борбу на фронту.

Устанички покрет нарочито је био снажан и масован на Косову, у Метохији и у Црној Гори. Благодарећи
помоћи устаника Косова, који су сами ослободили низ градова и заробили стотине аустроугарских
војника, комбиновани француски одред генерала Транијеа успео је, такорећи у једном даху, да од 10. до
17. октобра ослободи Косово и избије на линију Рашка - Нови Пазар. To је омогућило српској 2. армији да
се без тешкоћа прегрупише лево од 1. армије и предузме марш преко Косова и долином Ибра на фронт
према Дрини.
У ИСТО време француска група дивизија генерала Патеа упутила је железницом истурене одреде ка
Видину и Неготину, који су, пошто их непријатељ није очекивао, 17. октобра стигли на десну обалу
Дунава и хицима из својих топова прекинули саобраћај непријатељске флотиле.

У таквим околностима српска Врховна команда је позитивно одговорила на захтев војводе Бојовића да,
после неколико дана одмора у долини Западне Мораве, његова армија поново крене у напад. У
тродневним жестоким борбама које су почеле 18. октобра дуж целе линије фронта од Сокобање до
Чачка, противничка одбрана је најпре сломљена код Ражња, где су Моравска и Коњичка дивизија
извршиле пробој. Одмах затим цела армија је прешла у гоњење. Већ 25. октобра Дринска дивизија је
ослободила Крагујевац.

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА

СРПСКА Прва армија је, гонећи у стопу разбијеног непријатеља, незадрживо надирала према Сави и
Дунаву. Тачно 45 дана од почетка победоносне солунске офанзиве, 1. новембра у 10 часова, војвода
Петар Бојовић је на челу Дунавске дивизије ушао у Београд. Напаћена престоница Србије, која је
претрпела велика разарања и чији су житељи тешко страдали, дочекала је своје ослобођење. У то време
2. армија је челом стигла у рејон Ужица и упутила предње одреде на фронт према Дрини.

Берлин и Беч на коленима


Piše Petar Opačić | 16. август 2018.
Ударац задат Централним силама на балканском ратишту, које су у дуготрајној борби већ
биле исцрпле своје снаге, убрзао је њихов пад. Српска 1. армија је била прва јединица која је
прешлa на територију царевине

Српска војска улази у Нови Сад / Фото Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
ПОСЛЕ пробоја Солунског фронта, Италијани су правили велике компликације око Црне Горе. Да би се
избегло трвење са њима, француска влада је препоручила да се одустане од слања српских одреда у
Црну Гору преко Албаније, односно да се упуте обилазним путем. Српске трупе су ипак, марширајући
преко Метохије, стигле у Црну Гору пре Италијана. Захваљујући црногорским устаницима, који су
практично сами ослободили своју земљу од Аустријанаца, наневши велике губитке њиховим трупама које
су се повлачиле из Албаније, 2. југословенски пук ("Јадранске трупе") већ 30. октобра је избио под
Скадар, разбио аустроугарску 47. дивизију, заробио више од 4.000 војника, и на крају посео Скадар.

Француска влада се постарала да спречи одлазак краља Николе из Француске у Италију, а генералу
Д"Епереу је наредила да не пушта Италијане у Црну Гору, чиме је олакшала њено уједињење са Србијом.
Да би се могла супротставити евентуалном насилном уласку италијанских трупа у Црну Гору, српска
Врховна команда је на Косову задржала целу Југословенску дивизију. Суочени са одлучном подршком
Француске Србији, присуством српских трупа у Црној Гори и решеношћу црногорског народа да се
уједини са Србијом, Италијани су одустали од својих намера, задовољивши се симболичним присуством
својих малих одреда у мешовитим савезничким гарнизонима у Скадру и Улцињу.

АУСТРОУГАРСКА се налазила у потпуном распадању. У њој је још од краја 1917. године, под утицајем
велике Октобарске револуције, почело револуционарно врење, које се манифестовало и у побунама
морнара у Боки Которској и Пули, и у отказивању послушности и масовном бежању из војске припадника
словенских народности. Криза је достигла свој врхунац после слома фронта на Балкану. Анализирајући
одјек тих догађаја, лондонска штампа је описивала напредовање Срба према Дунаву као посмртно звоно
за Аустроугарску империју. Последњи Хабзбурговац, цар Карло, покушавао је да, прокламацијом о
тријалистичком преуређењу Монархије, спречи одвајање југословенских покрајина у којима је јачао
покрет за стварање заједничке државе са Србијом.

Хабзбуршка монархија најпре почиње да пуца на главном шаву: мађарска буржоазија, заплашена од
српских армија које су брзо надирале према Дунаву, тражи од врховне команде да све мађарске трупе
врати у земљу да би браниле јужне границе краљевине. Генерал Арц издао је одговарајућу наредбу
војсци за издвајање мађарских пукова са италијанског фронта ради употребе на дунавском фронту.

БРЗ продор српске 1. армије према Дунаву није оставио времена да се њихов план оствари. То је само
изазвало растројство и у оним аустроугарским армијама које су још чврсто држале фронт на Пијави.
Увидевши да немају времена за реализацију тога плана, Мађари су образовали нову владу, која је
објавила прекид веза са Аустријом и наредила свим мађарским војницима, ма где се налазили, да баце
оружје, надајући се да ће тиме задобити симпатије Антанте. То је само олакшало италијанским трупама
да, после дугих оклевања, пређу Пијаву.

У аустроугарској војсци избијају побуне. Уследило је одвајање Чехословачке и југословенских покрајина.


Беч је, свестан да је све изгубљено, послао парламентарце у Падову, где су са Италијанима, као
представницима Антанте, потписали акт о капитулацији 4. новембра. Но, Италијани су ипак остали без
толико жељених ловорових венаца: нападајући сувише опрезно растројену аустроугарску војску, која се
већ распадала, они нису успели да се искупе за пораз код Кобарида октобра 1917.

СРПСКА 1. армија и 2. група француских дивизија су држале линију Дунава са мањим српским одредима
на аустроугарској територији. То су, уједно, биле прве савезничке трупе које су прешле на територију
централних царевина.

Немачка се још држала. Њене трупе су се налазиле дубоко на француској и белгијској територији. Пошто
је немачка врховна команда услове о примирју које су поставили савезници сматрала понижавајућим за
немачку војску, она је одбила мир и операције су настављене свом жестином.

Савезничке армије на Западном фронту прешле су у опште наступање. Клемансо наређује генералу
Д'Епереу да се усмери против Немачке и зароби Макензенову групу армија у Румунији. Српска 1. армија и
2. група француских дивизија упућене су према Пешти да пресеку одступницу Макензену, а затим да се
усмере према Дрездену. Брзо наступање српске 1. армије кроз Војводину, која се 11. новембра челом
приближила прузи Оршава - Темишвар на 50 километара, довело је у тешку ситуацију Макензенову групу
армија у Румунији.

НЕМАЧКА је најзад 11. новембра капитулирала. Надирање српских трупа према Темишвару, Суботици и
Баји отрезнило је нове мађарске управљаче, те су били приморани да упуте парламентарце у Београд,
где су 13. новембра потписали примирје под тешким условима које су им, у име савезника, диктирали
војвода Мишић и генерал Анри. У то време је армија војводе Бојовића избила на линију Темишвар -
Суботица - Баја, како би обележила северну границу земље.

Најкрвавији рат у дотадашњој историји човечанства био је завршен. Европа је, образовањем држава,
отпочела своје ново национално и политичко престројавање.
УДАРАЦ задат Централним силама на балканском ратишту, које су у дуготрајној борби већ биле исцрпле
своје снаге, убрзао је њихов пад, а човечанство је тиме спасено даљег проливања крви.

Завршетак рата у новембру 1918. дошао је готово неочекивано, пошто су водећи генерали у оба
зараћена табора предвиђали да ће се борба наставити и наредне године. Показало се да је преокрет
настао под утицајем победа савезничких армија на балканском ратишту, јер је, према речима Лојда
Џорџа, слом Бугара убрзао предају Немаца и учинио непотребном још једну годину ратовања.

Говорећи о неуспеху на Западном фронту 8. августа 1918, који је назван црним петком немачке војске,
Ерих Лудендорф, немачки генерал и војни теоретичар, навео је: "Нисам преживео мучније часове од
догађаја који су се одиграли на бугарском фронту, почев од 15. септембра, који су запечатили судбину
Четворних сила."

ГОТОВО истоветно мишљење изнео је фелдмаршал Паул фон Хинденбург: "Ценио сам, средином
августа, да још није дошао тренутак да се посумња у задовољавајући исход рата. Крајем септембра наш
Западни фронт није био пробијен. Он је био уздрман, али се није срушио. Међутим, направила се велика
бреша на борбеном фронту Четворних сила: Бугарска се руши."

После тога рат је кренуо ка своме завршетку, који је, нормално, водио поразу Централних сила. Истражна
комисија Рајхстага, која је испитивала узроке војног слома Немачке 1918. године, утврдила је да је рат у
војном смислу био изгубљен када је слом Бугарске, за којим је дошао слом Аустроугарске за време
повлачења Немаца на Западном фронту у септембру 1918, коначно изменио комплетну ситуацију
немачке војске на бојном пољу.

ХИТЛЕРОВА ИСКУСТВА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

СВЕ анализе које су у Немачкој вршене између два рата потврдиле су закључке да је рат изгубљен на
балканском ратишту, захваљујући српској војсци. На њима је Хитлер заснивао своју претњу у марту 1941.
године, да ће против Југославије, ако покуша да му се одупре, бацити 50 па чак и 100 дивизија да би је
поразио и спречио да се поново образује Солунски фронт, где је, како је рекао ", почео слом немачких
снага у Првом светском рату.

Пашић кокетира са Лењином


Piše Petar Opačić | 17. август 2018.
Преко српских социјалиста Никола Пашић је настојао да успостави илегалне везе са
бољшевичком владом и упозна je са ратним циљевима Србије и југословенским проблемом у
целини
Никола Пашић / Фото Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
ОСЦИЛИРАЊА у међународној ситуацији, посебно у другој половини 1917. и почетком 1918. године, и, у
вези с тим, колебање савезника у њиховом ставу према Србији и југословенском питању, подгревали су
неповерење и трвење између српске владе, Југословенског одбора и других политичких фактора у
југословенском национално-ослободилачком покрету, који су, иначе, били оптерећени многим
нерашчишћеним питањима о уређењу будуће заједничке државе.

Предлози Лојда Џорџа и Вилсона за компромисни мир почетком 1918. године изазвали су велико
узбуђење и разочарање у свим политичким круговима Србије и југословенске емиграције. Занемаривање
југословенског питања у тим предлозима подстакло je српске опозиционе кругове у емиграцији и
Југословенски одбор на кампању против владе Николе Пашића, пребацујући јој да није умела да
правилно постави и брани југословенско питање пред савезничким владама. Захтевали су од српске
владе да у Паризу сазове општу скупштину на којој би учествовали сви посланици српске Народне
скупштине, Југословенски одбор, Црногорски одбор за народно уједињење и представници свих српских
и југословенских емигрантских организација и добровољаца, коју je, према предлозима, требало да
отвори регент Александар.

ПАШИЋ се трудио да смири духове, тврдећи да су поменути мировни предлози само пренагљени одјеци
измењене војне ситуације после изласка Русије из рата и њеног поласка путем сепаратног мира, jep je и
сам веровао да на понуђеним условима не може доћи до мира између савезника и Централних сила.
Међутим, он je изјавио да ће српска влада у сваком случају учинити све за одбрану права југословенских
народа да добију право на самоопредељење, али да се не може сложити да Народна скупштина, као
највише законодавно народно представништво земље, и владалац, учествујe у политичким
манифестацијама против "наших савезника у чијим рукама лежи наша општа народна ствар". Но, он се
сагласио да народни посланици као приватна лица, као и сви остали наши људи, могу и треба да
учествују у таквим манифестацијама.

Не искључујући могућност да би после обостраних мировних иницијатива стварно могло доћи до


компромисног мира, Пашић je настојао да прикупи информације о томе какав би став према Србији
заузеле савезничке владе, као и владе непријатељских држава, ако би се то заиста догодило, и да, на
основу тога, двор и влада могу подесити свој став и борити се за што повољнији третман Србије и
заштиту њених интереса.
КАДА се схватило да промена у Русији извршена Фебруарском револуцијом неће бити последња, да се
унутрашња борба наставља, да расте утицај бољшевика, који су истакли паролу о миру без анексија и
контрибуција, и да све више сазревају услови да они преузму врховну власт, српске владајуће кругове je
почео да обузима немир, страхујући да би Србија, изласком Русије из рата, изгубила најјачи ослонац у
реализацији својих ратних циљева. Осим тога, излазак Русије из рата претио je да опасно поремети војну
равнотежу у корист Централних сила.

Апстрахујући класне разлоге, због којих није желео победу бољшевика, Пашић je гледао на ту
евентуалност као на реалну могућност и унутрашњу ствар руског народа, па због тога није искључивао
сарадњу с њима уколико дођу на власт. Имајући у виду империјалистичке тежње Немачке према Русији,
он се, чак, надао да ће и бољшевици, ако узму власт, бити приморани да наставе рат како би заштитили
интересе и интегритет своје земље.

БОЉШЕВИЦИ СИМПАТИШУ СРБИЈУПОСЛЕ доласка на власт, бољшевичка влада je дала низ доказа
њених симпатија према Србији и њеној борби против империјалистичких завојевача. Ту своју наклоност према Србији
бољшевици су, према телеграму М. Спалајковића из фебруара 1918, испољавали и због њених демократских
институција. Тако je помоћник комесара за иностране послове Чичерин, упоређујући Румунију и Србију, за прву рекао
да представља оличење економске и финансијске олигархије, а да je "Србија скроз демократска".
ИЗ ТАКВИХ процена ситуације у Русији и њених реперкусија на општу ратну ситуацију, а посебно на
међународни положај Србије, произлазе све оне дилеме и тактизирања Николе Пашића према
променама у Русији, које су на разне начине интерпретиране у домаћој литератури. Разапет између
жеље да Русија остане на бојном пољу, ма каква унутрашња власт била и ма колику војну снагу имала, и
страховањa да би западни савезници могли напустити своје обавезе према Србији ако отпадне Русија,
Пашић je после Октобарске револуције вукао потезе који, на површини, изгледају противречни.

Дајући, с једне стране, инструкције посланицима на страни да своје јавно држање према совјетској
власти подешавају с држањем савезничких дипломата, као што je и сам чинио, захтевајући да у личним
контактима са совјетским представницима одржавају коректне односе, забрањујући им да се мешају у
унутрашње сукобе у Русији, Пашић je, с друге стране, преко српских социјалиста, настојао да успостави
илегалне везе с Лењиновом владом и упозна je са ратним циљевима Србије и југословенским проблемом
у целини.

За успостављање веза и потунијег узајамног информисања са Совјетима, Пашић je првенствено рачунао


на помоћ српских социјалиста који су се одраније налазили у Русији, очекујући од њих да бољшевицима
објасне револуционарни карактер борбе Србије и на тој основи обезбеде њихову подршку. Кад ce
упознао са мировном прокламацијом бољшевика, схватио je да српски социјалисти нису ваљано обавили
своју мисију.

ДЕСЕТ дана после победе Октобарске револуције, 18. новембра 1917, Пашић je y поверљивом писму M.
Спалајковићу које му je послао из Париза, где се налазио на међусавезничкој конференцији, готово
завапио: "Непрестано се питам: па шта раде наши социјалисти које смо тамо упутили да у кругу руских
револуционара заступају нас и да својим упливом не допусте да се и са револуционарне тачке гледишта
запоставља наш народ који се непрекидно борио и бори против тираније и неправде. Зашто наши
социјалисти нису могли уверити и обавестити максималисте и остале крајње револуционарне
социјалисте и сељаке да српскохрватски народ у првом реду заслужује да се ослободи немачких
династија и милитаристичке тиранске управе? Зашто руски револуционари не траже и изриком да се
даде право и слобода Југословенима да сами реше о томе хоће ли остати под командом аустроугарском
или желе да се уједине са слободном демократском Србијом?" На крају je Пашић нагласио: "Наш
национални задатак није противан прокламованим начелима руске револуције."

На такво држање српских владајућих кругова, а посебно Николе Пашића, утицао je и став бољшевика
према Србији. Пре доласка на власт бољшевици су, а посебно Лењин, подржавали борбу Србије како за
време Првог балканског рата тако и у току Првог светског рата. У другој половини јуна 1917, др Мирослав
Спалајковић je у једном телеграму влади на Крфу, између осталог, саопштио да су бољшевици у својој
дотадашњој пропаганди подвргли најоштријој критици све савезнике и да су у томе поштедели само
Србију.

Беч нуди Србији засебан мир


Piše Petar Opačić | 18. август 2018.
У првим месецима 1918. године, после иступања Русије из рата, Никола Пашић je био обузет
бригом како да Србија одбрани оно што има. Лав Троцки je Србима, у свакој прилици,
обећавао помоћ совјетске Русије

Никола Пашић са кнезом Арсеном Карађорђевићем / Фото Документација "Новости" и Фото-архив "Борба"
СОВЈЕТСКА Русија je пружила велику помоћ Србији тиме што je на молбу српске владе, објавила тајни
Лондонски уговор из 1915. године, према којем су знатни делови југословенских земаља уступљени
Италији, и тако олакшала Србији борбу против империјалистичке трговине jугoсловенским земљама.
Поред помоћи око прикупљања и транспортовања добровољаца из Русије на Солунски фронт, совјетска
влада je тежила да одложи репатријацију аустроугарских заробљеника како не би поново били
мобилисани и послати на фронт.

Највиши совјетски руководиоци су у више наврата изјављивали да ће пружити помоћ Србији на мировној
конференцији. Тако je Лењин још пре доласка на власт, у марту 1917, изјавио српском социјалисти
Милану Маринковићу да се за Србију мора најмање издејствовати уједињење ca Црном Гором и Босном
и Херцеговином и излазак на Јадранско море.

ПОЗИВАЈУЋИ српску владу да на Брест-Литовској мировној конференцији учествује као пуноправни


савезник совјетске Русије, совјетска влада joj je тиме признала својство пуноправног савезника, што су јој
западни савезници и даље одрицали. У свом мировном програму, совјетска влада je захтевала обнову
Србије и Црне Горе и аутономију за Босну и Херцеговину, а народни комесар за иностране послове Лав
Троцки je, према једном телеграму Спалајковића, изјавио да ће на конференцији у Брест-Литовску
заступати Југословене онолико колико буде имао снаге.

Совјетска делегација je, упркос тешким проблемима које je морала да решава у току преговора са
непријатељима, настојала да код Немаца створи повољно расположење према Србији. После повратка
из Берлина, где je потписао уговор о миру, помоћник комесара за иностране послове Петров je изјавио
Спалајковићу да je у Берлину готово свуда наилазио на симпатије за Србију и да верује да Немачка неће
бити против Србије на конференцији мира, јер не жели јаку Бугарску на Балкану.

ДРУГОМ приликом, Троцки je Србима обећао помоћ совјетске Русије и у односу на Бугарску, рекавши "да
ће револуционарна Русија умети казнити Фердинанда Кобуршког још страшније него што би то урадио
увређени Никола II.
Имајући све то у виду, Пашић je настојао не само да упозна Совјете са ратним циљевима Србије, већ и
да искористи њихове пароле о праву потлачених народа на слободу и самоопредељење да од западних
савезника добије одређеније изјаве у прилог југословенском уједињењу.

Али како je Русија, после иступања из рата, имала све мањи значај у спољној политици српске владе,
Пашић je настојао да се добро информише о стварним намерама западних савезника, пре свега САД и
Британије, према Србији на евентуалној мировној конференцији, ако би коначно решење рата било
одгођено. Зато je дао налог посланику у Вашингтону Љубомиру Михаиловићу да приватно, као по својој
личној иницијативи, упозна америчку владу са проблемом Босне и Херцеговине, које je анектирала
Аустро-угарска кршењем међународног уговора као што je Немачка учинила са Алзасом и Лореном, чију
су дезанексију тражиле САД, те да се на истој основи третира и питање дезанексије Босне и
Херцеговине, да би се ослободиле бар те две покрајине, односно колико се у датим околностима може
ослободити ако се не буду могле ослободити све југословенске земље одједном.

ПАШИЋ НА УДАРУ ОПОЗИЦИЈЕУ КРИЗНИМ периодима рата, једни критичари владине спољне политике
пребацивали су Николи Пашићу да према савезницима не води политику у српском, а други у југословенском
интересу. Из редова екстремних српских опозиционих кругова, Пашића су нападали да непрекидно Србију држи на
жртвенику ради задовољења својих грандоманских идеја о ослобођењу и уједињењу свег југословенства, и да je
зарад те амбиције потпуно земљу потчинио силама Антанте, сваљујући на њега сву одговорност за слом Србије
1915. године. Чак су из позадине Солунског фронта протуране гласине како Пашић непрекидно гура војску у борбу да
се сва сатре како му преживели ратници не би сметали да учврсти своју личну власт у земљи после ослобођења.
СЛИЧАН налог je упутио и посланику у Лондону. Михаиловић je одбио да изврши тај налог, закључивши
да je Пашић напустио велики југословенски програм и да je спреман да се задовољи минималним
српским програмом уједињења. Узалуд се Пашић бранио да je хтео само да сазна мишљење савезника о
проблему Босне и Херцеговине, који je сличан проблему покрајина Алзас и Лорен, изјављујући да би пре
живот дао него што би напустио програм југословенског уједињења. Ипак су сви српски дипломатски
представници на страни, сазнавши за тај Пашићев корак, разумели да je он у то време био спреман на
уступке у питању југословенског уједињења.

Очигледно je да je Миленко Веснић, под утиском тога сазнања, у завршном делу свог последњег
телеграма из Вашингтона, који je послао Пашићу после разговора са Вилсоном, 26. јануара, нарочито
инсистирао: "... молим не учинити ништа што би ма коме дало повода помислити (да смо) ми готови
напустити ма и једну тачку Крфске декларације. Таква погрешка била би, по моме најдубљем уверењу,
судбоносна за наше племе и народну династију. Ми имамо чврсто стајати на том програму и изјавити
само протесте за свако његово сужавање. Свако и најмање вођење говора (о сужавању програма - прим.
аутора) било би врло штетно."

ДОЦНИЈИ догађаји су показали да се Пашић, заиста, није био одрекао великог програма југословенског
уједињења. Међутим, у бурно време с почетка 1918. године, када су све зараћене стране активно
преговарале о условима компромисног мира, Пашић je, очигледно, размишљао и припремао терен за
такву евентуалност како би Србија дочекала нежељене преговоре са, бар, донекле разјашњеним
питањима какве ће ставове према њој и њеним интересима заузети и савезници и непријатељи.

Придржавајући се управо таквог става, Пашић je показао интересовање и за иницијативу Аустро-Угарске,


која je, средином фебруара 1918, посредством шпанског краља, изразила жељу да са Србијом закључи
засебан мир. Посланик у Мадриду Јанковић je депешом доставио текст аустроугарске понуде коју je
Пашић 20. фебруара специјалним куриром доставио регенту Александру. Пашић није био задовољан
понудом, али je прихватио дијалог да би сазнао "шта би Србија добила или изгубила ако би се решила да
прави сепаратни мир с нашим непријатељима".

ПАШИЋ je у свом пропратном писму нагласио: "Наравно, изложени услови се ни у ком случају не би
могли узети у обзир, али je потребно знати с каквим се мислима носе. Депеширао сам г. Јанковићу да не
избегава разговор, увек приватно и незванично, да би били добро обавештени, и да говори да, по
његовом мишљењу, Србија не би никад примила услове за мир, који би тражили ма (и) најмањи део
Србије." На крају, Пашић скреће пажњу регенту да за депешу не зна нико сем Јанковића и шифранта, те
да му je због тога шаље куриром.

Из пропратног Пашићевог писма може се закључити да je он у тим тешким данима, као и децембра 1915,
био обузет бригом како одбранити оно што се има. Међутим, он у званичним иступањима стоји на
максималном програму, а посланике овлашћује да приватно, у своје име, прикупљају мишљења и о
друкчијим могућим решењима. Он све те потезе вуче иза кулиса. Чак ни најужи део владе не држи у курсу
својих акција. Отуда су произлазили многи неспоразуми око његових дипломатских иницијатива, које није
разјаснила ни најновија историографија.

Велика зависност од савезника


Piše Petar Opačić | 19. август 2018.
Код сваке промене у држању савезника у југословенском питању, српској влади je
пребацивано да je то њена кривица

СПРЕМНОСТ Регент Александар врши смотру војске на Солунском фронту / Фото Документација "Новости" и Фото-архив
"Борба"
ЧЛАНОВИ Југословенског одбора сумњичили су Пашића да води искључиво српску политику а не
југословенску и да под видом борбе за ослобођење свих Југословена тежи проширењу српске државе и
стварању велике Србије. Код сваке промене у држању савезника у југословенском питању, као што je био
случај у време мировне кампање почетком 1918. године, српској влади je пребацивано да je то њена
кривица, јер тобоже, није код савезничких влада у правом светлу представила југословенски проблем, па
je нападана на такав начин као да све кључеве рата и будућег светског мира и послератног уређења
политичке карте Европе држи у свом сефу и да увек прави кључ ставља у криву браву.

Пашић стварно није крио да су у његовим мислима на првом месту били Србија и српски народ. Исто
тако, он je искрено веровао да je ослобођење свих југословенских земаља и њихово уједињење у
заједничку државу са Србијом од подједнако животног значаја како за Србију и српски народ, тако и за
све Југословене. Бранећи се од приговора, он je истицао да решење југословенског питања, па и судбина
Србије зависи од исхода рата и ставова савезничких сила, док je савезничке владе уверавао да je
радикално решење југословенског питања и стварање јаке независне југословенске државе, која би
служила као препрека немачком продору преко Балкана на исток, и у њиховом интересу и у интересу
трајног мира у Европи. Због тога je сматрао да Србија мора издржати у тој борби до краја, потпуно
лојална својим савезницима, уверен да ће се резултати рата сводити према доприносу сваке земље
општој победи и да, према томе, сви Југословени треба да помогну борби Србије.

У СТРОГО поверљивом писму министру унутрашњих дела и министру војске од 17. маја 1917, у коме им
пребацује што су без упита владе уступили 15.000 пушака главном савезничком команданту за потребе
грчке војске, Пашић je веома јасно изнео своје мишљење о савезничким владама. Из тог писма
произлази да он није био сигуран у пуну подршку ниједне савезничке владе при решавању српског и
југословенског питања на будућој конференцији мира, јер није веровао у искреност Русије, која je
загазила у рат да би je заштитила, ни Француске, која јој je највише помагала после повлачења војске из
земље, а посебно Велике Британије, чију je оштрицу најјаче осећао при расправи о било ком питању које
ce тицало српских интереса.

У том контексту, он je инсистирао да Србија мора да штити саму себе и своје интересе, чак, и испред
својих савезника. Али на такав начин да се не сме изгубити из вида да je Србија у свему зависна од
својих савезника не само у политичком, него и у војном и финансијском погледу, без чије помоћи не би
могла ни ратовати ни опстати. За илустрацију таквог виђења односа зависности Србије према
савезницима, довољно je навести податке о ратним зајмовима које je узела код савезничких влада.

СРЕДСТВА из ових кредита трошена су на издржавање државног апарата, личне издатке војске,
дипломатске потребе, пензије, помоћ становништву, финансирање југословенског покрета и друго. На
основу посебних аранжмана, Француска и Велика Британија су снабдевале српску војску наоружањем,
ратном опремом и храном, што je, такође, књижено на посебан конто српског ратног дуга.

СВИ СРПСКИ КРЕДИТИОД 11. августа 1914. до 31. марта 1918, када je Народна скупштина изгласала први и
последњи закон о ванредним кредитима, укупан дуг Србије у току Првог светског рата достигао je цифру од
1.110.000.000 динара. У току рата Народна скупштина je шест пута усвајала законе о ратним кредитима и то: 11. VIII
1914. (90.000.000 дин), 25. XI 1914. (110.000.000), 27. IV 1915. (200.000.000), 26, VIII 1915. (250.000.000), 13. X 1916.
(200,000.000) и последњи 22. марта 1918. (250.000.000 динара) у укупном износу 1.100.000.000 динара.
Ако се узме у обзир такав однос зависности Србије према већини савезничких држава, лако je разумети
Пашићево одбијање да се највише законодавно тело земље и влада ангажују у јавним манифестацијама
упереним против политике савезничких држава у време када су оне тражиле путеве да преброде тешку
кризу у којој су се нашле. Изгледа, међутим, да су иза Пашићевог одбијања да се из обзира према
савезницима званична Србија са владом и владаоцем на челу ангажује на општој протестној скупштини у
Паризу и јавно изјашњава против мировних предлога Вилсона и Лојда Џорџа, како je предлагао
председник Југословенског одбора Анте Трумбић, стајали и други разлози. Поред уставне запреке,
Пашић je имао на уму да би такав скуп, макар био и провизоран, у узбурканим ондашњим околностима
могао изјавити неповерење његовој влади што би je довело у крајње незгодан положај пред савезницима
и сопственом војском.

ПАШИЋ, осим тога, није допуштао да други вануставни фактори одређују правац српске спољне
политике, као што се противио да се мимо Србије расправља о питањима која задиру у њене интересе.

Из таквог става произашле су расправе око сазивања конгреса потлачених народа Аустро-Угарске.
Наиме, после изјава Лојда Џорџа и Вилсона да савезници немају за циљ рушење Аустро-Угарске,
Италијани су схватили да без сарадње свих потлачених народа у Хабзбуршкој монархији, који би радили
на њеном рушењу, неће моћи да оствари своје циљеве, па су у том смислу покушали да потраже начин
за сарадњу са Србијом и Југословенским одбором. Тада je, у периоду фебруар-март 1918. дошло до
извесног ривалства између српске владе и Југословенског одбора због паралелног расправљања о
југословенском питању са италијанским представницима.

ПРЕДСЕДНИК српске владе ce енергично успротивио тежњи Југословенског одбора да сам представља
све Југословене у разговорима са италијанском страном, истичући да je Србија представник свих
Југословена на бојном пољу, да подноси највеће жртве за слободу не само Срба, који су најбројнији међу
Јужним Словенима у Аустро-Угарској, већ и за ослобођење Хрвата и Словенаца. Спор je решен тако што
су на Конгресу потлачених народа у Риму узели учешће представници и Одбора и српске владе заједно
са представницима других потлачених народа Аустро-Угарске.

На Конгресу су изграђени политичка платформа и акциони програм за припремање унутрашње


револуције у монархији у којој je немачко-мађарска мањина држале под својом влашћу друге народе који
су својом бројношћу знатно премашивали владајуће нације.

ПОШТО je по својој политичкој и националној структури представљала неодржив анахронизам,


потлачене нације су, користећи светски рат, тежиле да je сруше и образују националне државе.

До планиране и жељене револуције у Аустро-Угарској није дошло, нити je савезничка дипломатија била
решена да отвори перспективе за ослобођење потлачених народа Аустро-Угарске. Али тај процес су,
против своје воље, потпомогли владајући кругови у Бечу и Будимпешти тиме што су, верујући у тренутну
надмоћ Централних сила и њихову коначну победу, одбили све мировне понуде сила Антанте и САД, које
су још увек рачунале с њеним очувањем, па су настављајући да се боре на страни Немачке у рату, који je
за њих од самог почетка постао кобан, припремали терен за сопствени слом.
Први сукоби око уједињења
Piše Petar Opačić | 20. август 2018.
Српска влада држала се чврсто Крфске декларације, која je предвиђала образовање
заједничке државе на принципу унитарне парламентарне монархије са династијом
Карађорђевића на челу

Никола Пашић и Анте Трумбић


ВЕЛИКА немачка офанзива 21. марта 1918. на Западном фронту, наговестила је да ће оружје решити све
проблеме који се нису могли разрешити дипломатским каналима и политичким манифестацијама. Када
су стигле вести о почетку немачке офанзиве, српска влада je сазвала заседање Народне скупштине,
крајем марта, на којем je поднела декларацију о спољној политици у којој je поново потврдила своју
решеност да ће Србија наставити борбу до потпуног ослобођења и уједињења свих југословенских
народа.

По закључењу заседања, влада je 31. марта, доставила посланицима на страни текст Меморандума о
националним захтевима Србије са детаљно означеним границама свих југословенских територија са
налогом да га предају савезничким владама.

У ТОМ Меморандуму (уручен Влади САД још почетком јануара 1918) српска влада je тражила да се у
оквир будуће југословенске државе укључе све територије које у компактним масама насељавају
Југословени, са прецизном граничном линијом, набрајајући граничне области југословенског етничког
простора: Струмицу (која je Букурешким миром припала Бугарској), Пиринску Македонију (до реке
Струме) и неке западне крајеве Бугарске, цео Банат, Бачку, Барању, Међумурје, Прекoмурје, Штајерску,
Корушку (са Целовцем), Горењску, Јулијску крајину, Истру (допуштајући могућност да Италија добије Трст
и западну обалу Истре, с тим да се о конкретном разграничењу договоре Југословени са Италијанима),
затим сву Далмацију и Приморје са прибрежним острвима до Скадра на Бојани. Пашићевом изјавом у
Скупштини и скупштинском декларацијом Југословенски одбор je, изгледа, био потпуно задовољан, тако
да je Трумбић упутио личну честитку Пашићу захваливши му на ставу који je заузео о jyгословенском
питању.
ПОСЛЕ тога наступило je извесно смиривање у односима српске владе и Југословенског одбора али
неповерење није уклоњено, већ ce средином лета 1918. разбуктало у отворен сукоб. У то време изгледи
на коначну победу Антанте били су очигледни. Став савезничких влада према Аустроугарској еволуирао
je у правцу њеног рушења. После Римског конгреса створен je реалан савез између држава Антанте и
потлачених народа од кога се очекивало да ће, распаљујући револуционарни покрет у Аустроугарској,
парализовати њену војну акцију и убрзати победу.

У таквим околностима, Југословенски одбор je покренуо акцију код савезничких влада да добије
међународно признање као једини представник Срба, Хрвата и Словенаца под Аустроугарском, уз
истовремено признање права Југословенима под Аустроугарском да се од ње потпуно отцепе и
ослободе, те да се потом уједине са Србијом и Црном Гором као засебна федерална јединица. Међутим,
српска влада се енергично успротивила међународном признавању Југословенског одбора, оспоравајући
му право јединог представника југословенских народа у Аустроугарској и одбацујући било какву дискусију
о мењању принципа уједињења формулисаних у Крфској декларацији.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ одбор је због тога предузео кораке да најпре добије међународно признање да je он
једини легитимни представник југословенских земаља под Аустроугарском, па да, тек после тога, поведе
разговоре са српском владом о форми уједињења тих земаља са Србијом и Црном Гором.

Насупрот томе, српска влада, држећи се чврсто Крфске декларације, која je предвиђала образовање
заједничке државе на принципу унитарне парламентарне монархије са династијом Карађорђевића на
челу, у којој je прокламована равноправност нација и вероисповести, није желела такву и толику
афирмацију Југословенског одбора, jep je сматрала да он тиме тежи не само да оспори руководећу улогу
Србије у ослобођењу и уједињењу југословенских народа већ и намеру да се супротстави реализацији
ратних циљева Србије у којима je, поред борбе за одбрану независности земље, истакнута решеност
Србије да уједини цео српски и све југословенске народе у једну државу под вођством Србије.

КАДА je изгледало да се спор неће моћи изградити потврђивањем принципа усвојених на Крфу, српска
влада je упозорила да ће она, ако Одбор истраје у својим настојањима, образовати друге одборе, као
што je својевремено и њега образовала, и предузети акцију да ce покрајине под Аустроугарском са
српском већином становништва уједине са Србијом, допуштајући да Хрвати и Словенци поступе по својој
жељи.

Сукоби и разлике у ставовима Југословенског одбора и српске владе око стварања заједничке
југословенске државе различито су третирани у литератури, али најчешће једнострано и на бази
недовољно проучених релевантних извора.

О сукобу између српске владе и Југословенског одбора по питању уређења заједничке државе постоји
обимна документација у нашим и иностраним архивима. За став Николе Пашића карактеристично je
његово писмо регенту Александру од 1. јануара 1915. о политичким институцијама Србије које ће
омогућити да ce обезбеди доминирајући положај Срба у будућој заједничкој држави.

ЗА СТАВ Трумбића посебно je интересантан његов разговор са британским амбасадором у Риму Родом
1. априла 1915, о културној супремацији Далматинаца као значајном елементу за форму уједињења и
политичку структуру заједничке државе, као и Трумбићеви разговори са државним подсекретаром
Ватикана Тедескинијем и државним секретаром кардиналом Гаспаријем у августу 1917. након његовог
повратка са Крфа и потписивања Крфске декларације, о сјајним перспективама за прозелитску делатност
католичке цркве за обезбеђење доминације католичког елемента у будућој југословенској држави.

На сличној основи излагао je своје ставове Франо Супило у руском министарству иностраних послова за
време његовог боравка у Петрограду у пролеће 1915.

Закулисне игре са саветником другог политичког одељења Руљкевичем, Супило je, према службеној
забелешци са тог састанка, заступао тезу о уједињењу Хрвата са Србима тако што би "то уједињење
требало да добије форму која ће обезбедити превагу културног погледа на свет Хрвата над садашњим
тежњама Срба. Супило je при томе подвукао европско обележје Хрвата насупрот друкчијој српској
култури".

Супило je том приликом нагласио шири значај такве улоге Хрвата у будућој југословенској држави, па je
испричао да je у разговору са бугарским дипломатом Ризовом рекао "да су само Хрвати позвани да
изврше дело помирења између Срба и Бугара, да одвоје Србе од Македоније и приведу их новом животу,
који ће се отворити пред Србијом кад она добије излаз на Јадранско море".
НЕЗАДОВОЉСТВО ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ОДБОРА

ИЗМЕЂУ српске владе и Југословенског одбора искристалисала су се два опречна гледишта о


уједињењу југословенских земаља са Србијом. Неки чланови Југословенског одбора нису били
задовољни структуром будуће заједничке државе каква je била предвиђена Крфском декларацијом, коју
су, иначе, потписали представници Одбора и српске владе. Одбор je, осим тога, оспоравао право српској
влади да третира све југословенске земље под Аустроугарском као објекат ослобођења, jep je видео у
томе њену тежњу за проширењем Србије а не њено уједињење на равноправној основи са осталим
југословенским земљама.

Уједињење са Црном Гором


Piše Petar Opačić | 21. август 2018.
Краљ Никола је молбом за закључење сепаратног мира с Аустроугарском изгубио сваку
подршку савезника. То је допринело да je и углед династије Петровића, у земљи и
иностранству, веома опао

ПАРАЛЕЛНО са разговорима са Југословенским одбором за стварање заједничке државе третирано је и


питање уједињења Србије и Црне Гope, које je, иначе, имало своју дугу предисторију. У периоду од
почетка 1916. године па до краја рата, оно се расправљало у сенци капитулације црногорске војске.
Карактеристично je, међутим, да у односима између српске и црногорске владе у егзилу за све време
рата није било тоталног јавног конфронтирања.

Тежећи да се поново врати на свој владарски трон на Цетињу, краљ Никола je настојао да закулисним
акцијама омете реализацију планова српске владе о уједињењу Србије и Црне Горе простом
елиминацијом династије Петровића. Српска влада je, такође, вукла потезе иза сцене да, у случају
повољног завршетка рата, уједињење Србије и Црне Горе проведе у дело мимо и против воље краља
Николе, jep je била у знатно повољнијем положају да наметне своју концепцију уједињења.

КРАЉ Никола, својом молбом за закључење сепаратног мира с Аустроугарском, изгубио je подршку
савезника. Он се склонио у Француску и одбио понуду Беча да закључи мир са Аустроугарском, али je
неповерење код савезника према њему остало до краја рата. Мада су савезничке владе одржавале
дипломатске односе са владом краља Николе, оне, изузев римске владе, нису рачунале с обновом Црне
Горе као самосталне државе.

Француска je у решавању црногорског питања стала на страну српске владе. Штавише, Француска je
одлучујуће утицала да и влада САД, следећи њен курс, одбије да да дозволу за отварање посланства
црногорске владе у Вашингтону. Британска влада je заузела коначан став о црногорском питању 1.
јануара 1918, када су се на седници радног кабинета сви чланови владе сагласили да je "као најбоље
решење прихваћено да се Црна Гора може инкорпорисати у Србију".

У ПРВИ мах, чак ни Италијани, нису марили за династију Петровића, због сукоба око уласка црногорске
војске у Скадар почетком 1915. године. Они су, заправо, после одласка краља Николе из земље увидели
да je уједињење Србије и Црне Горе неминовно, мада су, као и Аустријанци, желели да се сачува
самостална Црна Гора као противтежа Србији да би се користили међусобним антагонизмом њихових
династија. Због тога су крајем лета 1916. предузели кораке да рехабилитују краља Николу и да, уз помоћ
политичке емиграције окупљене око њега, раде на спречавању уједињења Црне Горе са Србијом. Они су
нарочито актуелизовали то питање током лета 1918, када су увидели да неће моћи спречити уједињење
југословенских земаља са Србијом.

Поступци краља Николе у току рата и вековне тежње Црногораца за уједињењем са Србијом допринели
су да je у земљи и међу емиграцијом и интернирцима ван земље углед династије Петровића, која се
супротстављала тим тежњама, веома опао. Управо захваљујући тим околностима, Црногорски одбор за
народно уједињење могао je да развије широку активност пропагирајући уједињење Црне Горе и Србије и
свих југословенских народа.

ПИТАЊЕ Македоније ce формално није постављало између Србије и савезника у другом периоду рата,
jep су савезничке владе након повлачења српске војске из земље дале изјаве да je одбрана интегритета
Србије један од њихових приоритетних ратних циљева, подразумевајући под тим Србију у границама које
су одређене Букурешким миром 1913. године. Међутим, проблем Македоније није престао да брине
српску владу све до бугарске капитулације крајем септембра 1918. године.

Дуго одржавање Солунског фронта у Македонији савезници су искористили да се што потпуније


информишу о приликама у тој области и да створе терен за свој утицај и ослонац у том делу Балкана.
Сазнање да су савезници, на основу резултата многих анкета, које су спроводили њихови војни,
полицијски и обавештајни органи на терену о националној, етничкој и културној припадности и
политичком опредељењу становништва у Македонији дошли до закључка да Македонци нису ни Срби, ни
Бугари, ни Грци, већ посебна националност, узнемиравало je владајуће кругове Србије, Бугарске и Грчке,
који су својатали македонско становништво обележавајући га својим националним именима, и, на основу
тога, истицали своје право на Македонију.

ДИПЛОМАТСКА ИНИЦИЈАТИВАСРПСКА влада и њени дипломатски представници у савезничким и


неутралним земљама, за све то време, настојали су да убеде свет у српски карактер Македоније. Исто тако, српске
војне и цивилне власти су се трудиле да се у битољском и мориовском крају, који су ослобођени у јесен 1916,
организује разноврсна помоћ становништву и да се кроз тактичан однос, створи уверење да ће македонско
становништво после рата бити у свему изједначено са српским и да се неће враћати окупациона управа која je била
успостављена после балканских ратова.
ПОДАЦИ које су прикупљали српски обавештајни органи такође су потврђивали да Македонци не желе
да буду ни Срби, ни Бугари, ни Грци, већ само Македонци и да теже својој националној афирмацији. С
обзиром на то, код српских владајућих кругова постојала je бојазан да Французи, користећи своје
присуство и сложене ратне околности у Македонији, у погодном тренутку образују неку врсту аутономне
Македоније под својом контролом.

Такву идеју заступало je доста Француза који су окруживали главног савезничког команданта у Солуну
генерала Capaja, о чему je и српска влада имала подробна обавештења. Та бојазан није била без основа,
будући да су Французи после чишћења области Корче, у фебруару 1917, прогласили њено отцепљење
од Краљевине Албаније, образовали "Аутономну Републику Корчу", поставили свога гувернера,
пуковника Декоана, увели своју администрацију и жандармерију, отворили школе како би им та област
послужила за ширење француског утицаја у овом много пута освајаном и дељеном простору.

НИКОЛА Пашић, коме су савезници лично дали најсвечанија обећања да ће Србија после рата добити,
пре свега, своје границе из Букурешког мира, био je крајње узнемирен и сумњичав у та обећања. Имајући
у виду да су неки савезници (првенствено Италијани и Британци) били против обнављања српске
администрације у Македонији, Пашић није искључивао могућност да после сламања непријатељског
фронта у Македонији "неки делови Македоније потпадну под општу управу" и да савезници организују
плебисцит да се македонско становништво изјасни за Србију или Бугарску.

Ако наступи тај случај, писао je Пашић Врховној команди и министрима војске и унутрашњих дела
средином априла 1917, требало je имати новца, пушака и припремати способне људе "Србе-патриоте" да
се унапред осигура да се Македонци изјасне за Србију.

ПАШИЋ је у вези с тим, размишљао о организовању једног одбора од угледних просрпски оријентисаних
људи из Македоније, који би, уколико савезници организују референдум у Македонији, припремао
становништво да се изјасни за заједнички живот са Србијом.

Међутим, то je била само замисао, коју он није желео да реализује без крајње нужде, јер би тиме,
објективно, Македонија била стављена у исти ред са оним областима које je тек требало ујединити са
Србијом и за које су били образовани одговарајући одбори.

Краљевић Марко у Вашингтону


Piše Petar Opačić | 22. август 2018.
Бескомпромисном борбом српска војска крвљу је натопила сваку стопу своје отаџбине,
исписала историју Великог рата и показала да је љубав за слободу малих јача од насиља
великих и моћних

САВЕЗНИК Амерички председник Вилсон после Париске мировне конференције 1919. године / Фото Документација
"Новости" и Фото-архив "Борба"
ПОСЛЕ капитулације Централних сила схватило се колико су били далековиди они државници и
генерали који су још у почетку рата указивали на велики значај Србије и њене војске на балканском
ратишту и који су се доцније залагали за стварање и опстанак Солунског фронта. Постепена еволуција у
ставовима сила Антанте у корист њиховог војног ангажовања на Балкану омогућила је Србији да настави
борбу и после повлачења војске и владе из земље крајем 1915. године. Благодарећи учешћу српске
војске на Солунском фронту и њеном доприносу у сламању непријатеља у току велике офанзиве 1918.
године, као и њеним великим заслугама у претходним фазама рата, олакшано је Србији да одбије
насртаје суседних држава на нашу земљу и приступи образовању заједничке државе, у складу са
Крфском декларацијом.

Осврћући се на улогу и жртве Србије у Првом светском рату, министар спољних послова САД Роберт
Ласинг је, поздрављајући српску ратну мисију, у Вашингтону крајем децембра 1917. године, рекао: "Треба
стално имати у виду да је заједнички непријатељ прво напао Србију и да је она крвљу натопила сваку
стопу своје јуначке отаџбине. Када се буде писала историја овог рата најславнији одељак те историје
носиће назив: Србија, Српска војска учинила је чудо од јунаштва, и српски народ претрпео је нечувене
муке. Такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажени - они се морају наградити."

ПОВОДОМ прославе Дана независности, 4. јула, америчка влада je поново потврдила своје симпатије
према Србији и националноослободилачким тежњама Југословена. На челу свечане поворке
националних трупа, које су представљале 30 савезничких држава, додељено je почасно место
представницима Србије као прве земље коју je напао непријатељ. Посебно место додељено je
Југословенима из Аустроугарске који су манифестовали своју жељу за ослобођењем и уједињењем са
Србијом. Међутим, на молбу Југословенског вијећа у Вашингтону и српског посланика Љубомира
Михаиловића, организатори су одобрили да ce представници патриотских организација Југословена
прикључе групи представника Србије.

Таква привилегија није дата ниједној другој националној групи. Том приликом, уз српску заставу, први пут
je развијена југословенска застава, коју je носио један кршан Црногорац костимиран као Краљевић Марко.
У недостатку службене заставе, чији облик још није био утврђен, направљена je импровизација; на плавој
свиленој подлози извезен je југословенски грб комбинацијом делова српског, хрватског и словеначког
грба. Истицање југословенске заставе усред Вашингтона оставило je, према писању једног савременика,
значајан политички и дипломатски утисак, јер je "југословенска трупа под том заставом кренула на челу
огромне поворке свију осталих народа на дефиловање пред величанственим Капитолом, пред Вилсоном,
Конгресом, дипломатским кором и делегацијама цијелог свијета".

ЗЕЈТИНЛИК, ВЕЧИТИ СПОМЕНИКУ БОРБАМА на Солунском фронту и у току последње офанзиве


погинуло је или умрло од задобијених рана 9.303 војника и официра, а 6.020 их је сахрањено на гробљу Зејтинлик
код Солуна. То је највеће српско војничко гробље, које ће као вечни споменик трајно подсећати генерације на један
од највећих и најсветлијих ратних подвига српског народа у његовој бурној прошлости, којим је извојевао значајно
место у светској историји.
ТРЕБАЛО би подсетити да је на почетку рата Србија била главна мета империјалистичких амбиција низа
држава у југоисточној Европи, али је током рата, захваљујући храбрости и истрајности њене војске,
одолела свим искушењима, да би се на крају рата нашла заједно са својим савезницима међу
победничким земљама. Бугарска, не само да није остварила прижељкивано територијално проширење, а
пре свега на рачун Србије, и доминантан положај на Балкану, него је кривицом владајућих кругова, који
су је увукли у рат на страни германских и турских империјалиста, изашла из рата територијално смањена
и жигосана као непријатељ свих балканских народа.

Аустроугарска, која је ушла у рат да би уништила Србију и спречила окупљање око ње својих
југословенских покрајина, нестала је за сва времена са европске политичке мапе. Немачка, која је
подметнула пожар светског рата и из својих империјалистичких тежњи подржавала освајачке претензије
других држава на рачун Србије, доживела је потпун пораз и била присиљена да врати територије које је
отела од својих суседа.

ПРИЛИКОМ отварања свечане седнице француске народне скупштине у част и славу извојеване победе
над Централним силама, председник Скупштине Пол Дешанел је рекао да су улога и допринос Србије у
тој победи велики: "После Бугарске - Турска, после Турске - Аустроугарска. Срби су у Београду, цела је
Француска са њима. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег
изгнанства."

У наставку свог излагања он је цитирао извештај генерала Д'Епереа, у коме се каже да је српска војска,
гонећи непријатеља без предаха, "за шест недеља повратила све оно што је изгубила за четири године".
"Српски народ био је прва жртва рата, он је први повратио све своје територије. Час потпуне правде
приближава се. Србија, у ономе што се ње тиче, задобила ју је и заслужила својом храброшћу, својом
истрајношћу и својом верношћу."

Таквом својом бескомпромисном борбом Србија је показала да је љубав за слободу малих јача од
насиља великих и моћних.

СВОЈЕ успехе Србија је платила огромним жртвама. Цени се да је изгубила 1.200.000 војних и цивилних
лица, или 28% свог предратног становништва, и да је претрпела материјалну штету од око шест
милијарди златних франака, што је чинило готово половину њеног националног богатства. Она је у току
рата мобилисала преко 700.000 војника, а дочекала је завршетак рата са армијом од око 150.000 људи, у
којој је било око 20.000 добровољаца из других југословенских земаља.
Многи војници и официри, који су евакуисани из Албаније 1915. године, нису се вратили својим кућама.
Само је на Крфу и Бизерти умрло око 7.750 бораца. Неке је смрт затекла у заробљеничким логорима, а
неке у савезничким земљама, где су се налазили на неком службеном задатку или лечењу. У тај број је
уписан и војвода Радомир Путник, најславнији српски војсковођа, који је умро у Ници 1917. године, не
дочекавши ослобођење своје отаџбине.