Пјер Бајар1, Како да говоримо о књигама које нисмо прочитали?

, превод Снежане
Калинић, Београд: Службени гласник, 2008.

Теорија нечитања и начини нечитања:

„Екстремни начин нечитања карактеристичан је за апсолутног нечитаоца који никада не

отвара књиге, али се не устручава да их упознаје и да о њима говори. Такав нечиталац
оличен је у библиотекару из Музиловог Човека без особина.“ (Бајар 2008: 19) (ПК –
прелистана књига, КЧ – „књига за коју сам чуо“); Музилов библиотекар: чита наслов и
садржај, не улази у садржину књига, остаје на маргини књиге – на корицама, наслову:
„Културан и образован човек треба да трага за спознајом књижевних веза и спојева, а не
ове или оне појединачне књиге. [...] Култура је превасходно ствар оријентације. Образован
човек је неко ко уме да се снађе у целокупној књижевности.“ (25); идеја о „добром
прегледу“ = спознати положај књиге у колективној библиотеци.

На основу положаја који дати аутор заузима у колективној библиотеци, можемо да

стекнемо одређену представу о његовим књигама. (73)Колективној библиотеци припадају
три категорије: књиге које треба прочитати, књиге које завређују да буду прочитане
неколико пута и књиге које шира јавност не би требало да чита. (152)

Унутар колективне библиотеке се налази унутрашња библиотека – скупина књига која

обликује свачију личност и свачији однос према књигама и драгим људима. (76) Када год
размењујемо мишљења о књигама, наше унутрашње библиотеке се суочавају са туђим
мишљењима. Субјективи део колективне библиотеке, сачињен од књига које су на
(не)читаоца оставиле дубок траг.

Унутрашња књига: систем колективних или индивидуалних митских представа које се

умећу између читаоца и сваког новог штива и неприметно уобличавају његово читање.
(84) У свакој култури постоји колективна унутрашња књига и индивидуална унутрашња
књига која је подједнако важна за рецепцију. (86) Индивидуалне унутрашње књиге
образују својеврстан систем рецепције других текстова и уплићу се у њихову рецепцију и
преобликовање. (86) (= унутрашња парадигма)

„Простор у којем разговарамо о књигама (у усменој или писаној форми) и читавој култури
можемо назвати виртуелном библиотеком. [...] То је покретни део колективне
библиотеке сваке културе и налази се на месту сусрета унутрашњих библиотека сваког
учесника у расправи.“ (119)

1
Пјер Бајар је професор француске књижевности, есејиста, психоаналитичар. Поред дела Како да говоримо о
књигама које нисмо прочитали?, на српски језик је преведена и Бајарова књига Антиципирани плагијат
(Београд: Службени гласник, 2010).
„Нечитање није пуко одсуство читања. Оно је истинска делатност, која се састоји у
заузимању одређеног става према бескрајном океану књижевности да се у њему не бисмо
утопили.“ (27)

Начини нечитања:

1. Стицање представе о књизи без читања – прелиставање: а) линеарно, од почетка, уз

прескакање, б) кружно – читалац се шета по одређеном поретку, каткад од краја;
књиге за које смо чули (довољно је да се прочита или чује оно што су други
написали или рекли о књизи): пример, калуђер Баскервил из Имена руже, на основу
других Аристотелових дела (логике њиховог унутрашњег развоја) реконструише
изгубљени део Аристотелове Поетике. (49)
2. Ослањање на туђу реч

Књиге о којима говоримо само су донекле повезане са „стварним“ књигама и неретко су

књиге покривалице.2 Наши дискурси о књигама углавном се тичу туђих дискурса о њима,
и тако у недоглед. Памћење књига се непрестано мења, прилагођавајући се нашем
несвесном и нашој садашњој ситуацији. (54) Књига покривалица је виртуелни предмет

„Читање не подразумева само упознавање текста или стицање знања, него и незадрживи
процес заборављања, који почиње да се одвија чим прочитамо први редак неког текста.
[...] Више о самим књигама, ми са собом и другима разговарамо о приближним сећањима,
измењеним под утицајем садашњих околности.“ (56)

Отчитавање: у том процесу, све што смо прочитали бледи и ишчезава у магли заборава,
док се прочитане књиге, напослетку сведене на неколико донекле упамћених страница или
пак на пуке наслове, преображавају у магловите сенке које додирују само обрисе наше
свести. Свака теорија читања мора узети у обзир не само губитак памћења, него и губитак
идентитета. (63)

„Књига, наиме, није неосетљива на оно што се о њој говори, већ се под утицајем тога
мења, чак и током јединог разговора. Та променљивост текста је друга велика неизвесност
амбивалентног простора виртуелне библиотеке.“ (124) Пишчев положај веома је
променљив, па се и вредност књиге мења са променом вредности њеног аутора.
Променљивост књиге је последица целокупне мреже односа моћи која се плете око ње.
(135) Такође, мења се и читалац. Променљивост књига не утиче само на њихову вредност,
већ и на садржај. (138) Тако настаје утварна књига – неухватљиви и променљиви предмет
који стварамо када год нешто говоримо или пишемо о некој књизи. Утварна књига
припада виртуелној библиотеци у којој размењујемо мишљења о књижевности. (146)

2
Фројд у делу Психопатологија свакодневног живота употребљава термин успомена покривалица да би
означио лажне успомене на детињство, чија је сврха да прикрију сећања која су мање прихватљива за свест.
„Променљив предмет какав је књижевни текст, још више се мења када постане предмет
разговора или писане расправе, јер га тада оживљава субјективност сваког читаоца и
његових разговора са другим.“ (165) Књига се изнова ствара у сваком читању. (167)

„Нечитање је моћ коју су стекли стручњаци, необична вештина да се брзо спозна

суштина.“ (155)

Бајаровски читалац треба да страхује само од губљења себе у тексту! (180)