Вы находитесь на странице: 1из 102

I Teorija medjunarodne trgovine

1.Evolucija kolonijalnih odnosa u medjunarodnoj podeli rada

Sistem medjunarodnih ekonomskih odnosa zasnovan na medjunarodnoj podeli rada vuce svoje
poreklo jos iz doba kolonijalizma, odrazava interese vladajucih ekonomskih snaga u svetskoj privredi.
U okvirima takvog sistema razvijene zemlje su ostvarile nakon Drugog svetskog rata relativno visoke
stope rasta privrede i prosirenje spoljne trgovine. Zemlje u razvoju su vise zaostajele u svom razvoju.
Sredinom ’70-ih godina 20.v. prosecan bruto nacionalni proizvod po stanovniku u razvijenim
zemljama iznosio je oko 6400 a u zamljama u razvoju oko 540 americkih dolara tj.srazmera je 12:1. U
razvijenim zemljama je zivelo oko 20% svetskog stanovnistva sa oko 2/3 svetskog bruto nacionalnog
proizvoda, a u zemljama u razvoju je zivelo oko 70% svetskog stanovnistva sa oko 15% svetskog bruto
nacionalnog proizvoda.
Krajem ’90-ih godina 20. veka prosecan bruto nacionalni proizvod po stanovniku je iznosio oko
23500 u razvijenim zemljama, a u zemljama u razvoju oko 1100 USD tj. u srazmeri 21:1.
Uprivrednoj istoriji je zabelezeno da je u Velikoj Britaniji kada je zapocela svoj “veliki”
privredni skok bilo potrebno 58 godina da udvostruci dohodak po stanovniku , SAD 47, Japanu 34
godine.
Ostvarena vrednost svetskog izvoza je 1996. god. iznosila oko 5245 milijarde USD, a pocetkom
21.v. oko 6123200 milijardi USD. Izvoz razvijenih zemalja uglavnom je opredeljen na trzista
razvijenih zemalja. Preko ¾ izvoza razvijenih zemalja razvijenih zemalja ostvaruje se na trzista
razvijenih zemalja pri cemu preko 2/3 izvoza cine industrijski proizvodi. Zemlje u razvoju u svetskoj
trgovini ucestvuju sa tradicionalnom strukturom: primarni proizvodi i proizvodi nizeg stepena obrade.
Postojeci sistemi ekonomskih odnosa u svetu ne obezbedjuju uslove siromasnim i nerazvijenim
zemljama da povecaju svoje ucesce u svetskom nacionalnom dohotku i smanje jaz u privrednom
razvoju izmedju njih i razvijenih zemalja.

2. Globalni odnosi u svetskoj privredi i medjunarodnoj trgovini

Termin globalizacija poceo se intenzivnije koristiti u drugoj polovini ’80-ih godina 20.v. u vezi
sa ogromnim talasom inostranih direktnih investicija od strane multinacionalnih kompanija. U drugoj
polovini 20.v. nove tehnologije ubrzale su proces integracije rada i kapitala, koncentraciju proizvodnje
i ukljucivanje velikog broja zemalja u medjunarodne regionalne integracije.Globalizacija je postala
odredjujuci proces sadasnje etape u razvoju medjunarodnih politickih i ekonomskih odnosa u svetu.
Najvazniji aspekti ekonomske liberalizacije su:
-smanjenje i ukidanje nacionalnih barijera,
-medjunarodno sirenje trgovine,finansijske i proizvodne aktivnosti i jacanje moci multinacionalnih
kompanija i medjunarodnih finansijskih institucija u ovim procesima.
-“globalizacija” nacionalnih politika i mehanizama kreiranja nacionalne politike...

3.Globalni svetski problemi

demografija i hrana

a)Demografija
Jos je R.Maltus (“Eseji o principima stanovnistvu”) 1798.god. ukazao da se stanovnistvo umnozava
brze od proizvodnje hrane.U vezi sa tim javljaju se pesimisticka i optimisticka shvatanja.

1
Pestimisti ovom problemu dodaju i problem ekologije i zasicenosti kapaciteta zemljista.Dolazi i do
problema svojstva zemljista usled nagomilavanja velikog broja stanovnistva.
Optimisti polaze od toga da sa svakim stanovnikom raste broj ruku tj.jacaju proizvodne snage.Osim
toga demografska eksplozija postoji u nerazvijenim zemljama,pa bi se podizanjem zivotnog standarda
u tim zemljama smanjio prirodni prirastaj.
Problem je ipak znacajan.1975.god. bilo je 4 milijarde stanovnika na zemlji,1990.g. 5,2 milijarde,a
krajem 2000.g. se procenjuje da ce biti 6 milijardi.Sa ovakvim tempom 2075.g. na Zemlji bi bilo 12
milijardi stanovnika,sto je vec kriticna granica.
Pored povecanja broja i zivotni vek ljudi se povecava.U VII veku prosecan ljudski vek bio je 30 god.
a 2050.g. bice 90-95 godina,procenjuje Robert Fogel.
b)Hrana
Na osnovu prosecne potrosnje hrane po stanovniku zakljucuje se da je u razvijenim zemljama potro-
snja veca za 23% od potreba za proteinskom i bioenergetskom ishranom (problem gojaznosti). Razvi-
jene zemlje sa 15% svetskog stanovnistva u svetskoj poljoprivrednoj proizvodnji ucestvuju sa 67%.
Zemlje u razvoju izvan umereno kontinentalne klime ne mogu primenjivati mehanizaciju i hemizaciju
visokorazvijenih zemalja,tako da treba uvazavati njihove specificne pedoloske i geografske uslove.
Iako se procenjuje da je poljoprivredna proizvodnja dovoljna da zadovolji potrebe za hranom celoku-
pnog stanovnistva,u nerazvijenim zemljama imamo i problem nedovoljnosti izvoznih prihoda,kojima bi
se uvezla hrana,a produktivnost njihove proizvodnje je mala.Tako postoji nepodudarnost u proizvodnji
i potrosnji hrane.

Energija i sirovine

a)Energija
Ona je pokretac razvoja.Ali sa brzim privrednim razvojem,potrosnja energije je sve veca.U industrijski
razvijenim zemljama potrosnja je najveca,pa u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama(100:10:1).
S obzirom na porast potrosnje,postavlja se problem njene dovoljnosti.Masovna industrijalizacija
izvedena je koriscenjem jeftinih fosilnih energetskih izvora.Zemlje u razvoju pokusavaju danas da
primene slican model.
NAFTA – najznacajniji izvor energije.Njena potrosnja je velika.Rezerve koje se mogu iskoristiti po
ekonomskoj ceni i tehnoloskim uslovima se procenjuju na 92× 10^9 t (deset na deveti), a smatra se da
su ukupne raspolozive rezerve 200-250× 10^9 t (deset na deveti) – relativni podaci.Potrosnja nafte bila
je izuzetno velika do naftnog soka 1973/74.god.Tada se potrosnja smanjuje zbog svesti o nuznosti
stednje i zbog usporenog privrednog razvoja.
ZEMNI GAS – u tesnoj je vezi sa nalazistima nafte.Zalihe koje se mogu koristiti po ekonomskoj ceni i
tehnoloskim uslovima su 90× 10^9 t.Glavni problemi su transport i distribucija ali sa izgradnjom gaso-
voda i cisterni gde se prevozi u tecnom stanju,problem je resen.
UGALJ – smatra se da ga ima u izobilju.Problemi su porast cene,unistenje zivotne sredine povrsinskim
kopovima,vadjenje uglja sa velikih dubina i sa sve vecim procentom jalovine.Povecano koriscenje
uglja je posledica porasta cene nafte.
NUKLEARNA FISIJA – vezana za otkrica u fizici.Prirodni radioaktivni izotop uran235 ponekad se
raspada na dva jednaka oslobadjajuci veliku kolicinu energije i 2 ili 3 neutrona koji dalje mogu razbijati
U235. Kad uran238 apsorbuje neutron,raspada se i postane plutonijum239,koji ne postoji u prirodi,a
koji se raspada i dalje oslobadja energiju kao U235.
Osnovna goriva za nuklearnu fisiju su uran i torijum.Medjutim zbog povezanosti sa nuklearnim
naoruzanjem ovo pitanje je osetljivo.
NUKLEARNA FUZIJA – se zasniva na spajanju lakih elemenata.Cesto je kombinacija dva izotopa
vodonika,deuterijuma i tricijuma,zajedno sa litijumom koji se moze pretvoriti u vodonik i helijum,

2
oslobadjajuci veliku kolicinu toplote.Medjutim posto se reakcija odvoja na 50-100 miliona°C, problemi
su tehnicka izvodljivost i ekonomske mogucnosti.
HIDROENERGIJA – zavisi od vodotokova,njihovog obima i visina pada vode,kolicina energije koja
se moze postici u hidroelektranama je skoro neogranicena.Zbog visine ulaganja u izgradnju ovih obje-
kata,mnogi potencijali u zemljama u razvoju su neiskorisceni.
GEOTERMALNA ENERGIJA – se dobija od toplote zemljinog jezgra.Koristi se za zagrevanje sta-
nova i poslovnih objekata i staklenika,a manje kao pogonska energija.
SUNCANA ENERGIJA – je nedovoljno iskoriscena.Koristi se za zagrevanje vode u stanovima i
fabrikama,u staklenicima,za dobijanje soli i destilovane vode.
ENERGIJA VETRA – nekad je bila pokretac brodova i koristila se u poljoprivredi.Danas bi trebalo
izgraditi postrojenja za njeno koriscenje.
DRVO,DJUBRIVO,OTPACI – cvrsta goriva.U nekim zemljama su znacajan izvor energije (Kenija,
Indija itd).

b)Sirovine
Potrosnja sirovina (narocito metala) je najveca u razvijenim zemljama.Postavlja se problem da li ce biti
moguce zadovoljiti perspektivnu traznju,ako se nastavi sa ovim tempom trosenja,posto su to neobno-
vljivi izvori.Uporedo sa povecanjem potrosnje raste i proizvodnja.Npr. pocetkom veka proizvedeno je
nekoliko 100-tina tona Al,’40-tih godina milion tona ,a ’70-tih godina 17 miliona tona.Po pesimisti-
ckom shvatanju do kraja 20-tog veka vise necemo moci zadovoljiti traznju za industrijskim sirovinama.
Po optimistickom shvatanju polazi se od racionalne potrosnje i supstitucije,proizvodnje novih
materijala, ponovne prerade sirovina itd.
Nestasica industrijskih sirovina se posmatra kao :
-fizicka nestasica (neobnovljivi izvori)
-ekonomska nestasica (cene sirovina i supstituta).
Procenjuje se da se 44% rezervi industrijskih sirovina nalazi u razvijenim industrijskim zemljama, 23%
u zemljama istocne Evrope,33% u zemljama u razvoju.

Tehnologija i ekologija

a)Ekologija
Osnovni ekoloski problem nekada je bio zagadjenje vazduha iz fabrickih dimnjaka.Danas su to:
1.prenapregnuti rast stanovnistva
2.iskoriscenje prirodnih bogatstava uz malo brige za njihovo obnavljanje
3.zagadjenje vazduha i vode
4.neoprezno odlaganje stetnih cvrstih otpadaka
5.opasnost od izlivanja stetnih materija
6.posledice koriscenja nuklearne energije
7.ekoloski poremecaji usled podvodnih busotina,eksploatacije nafte i nekih ruda
8.opasnost od toplotnog sloma (efekat staklene baste).
I pored velikih prednosti razvoja tehnologije,ona dovodi do ostecenja ozonskog omotaca i pojave
efekta staklene baste.U vezi sa resavanjem tog problema javljaju se 3 strategije :
I Strategija sacekati i videti . Polazi od pretpostavke da se ovaj fenomen moze kontrolisati.U slucaju
da dodje do prekoracenja granice i opasnosti,preduzimaju se mere na suzbijanju stetnih posledica.
Dobra strana je usteda u troskovima,u slucaju da je to zaista tako.
Losa strana je u tome sto moze doci do posledica velikih razmera.
II Strategija pretpostaviti najgore . Treba odmah preduzeti sve mere na suzbijanju stetnih efekata.
Dobra strana je sto ukoliko dodje do velikih posledica bice na vreme eliminisane.
Losa strana je ukoliko nema velikih posledica troskovi su suvisni.
3
III Stategija ne moze da skodi . Preduzimaju se mere koje ionako treba preduzeti,bez obzira na
prognoze. Dobra strana je usteda u troskovima.
Losa strana je u tome sto ukoliko dodje do stetnih efekata ove mere nece biti dovoljne.

Prirodu mozemo sacuvati imajuci u vidu sledece :


1.odrziv ekonomski rast mora da bude uskladjen sa potrebama i ogranicenjima
2.odrziv ekonomski rast moze da dovede i do ekoloskog napredka tj do razvoja tehnologija za odrzanje
ekoloske sredine
3.najveci deo zagadjenja potice od zaobilazenja strogih zahteva ekoloskih standarda
4.konkurentske prednosti ne treba postizati na racun neplacanja troskova ocuvanja prirodne sredine
5.ekoloska problematika se nedovoljno razmatra u zemljama sa losom ekonomskom i politckom
situacijom
6.ekonomski razvoj zasnovan na stalnom unistenju ekoloske sredine je neodrziv.

b)Tehnologija
Tehnologija je znanje o tome kako najbolje uraditi radnje vezane za privrednu aktivnost.Obuhvata
znanje o infrastrukturi,uslugama,poljoprivredi i industriji.
Tehnologija se razvija nejednako u svetu.Gotovo sva tehnoloska dostignuca javila su se u razvijenim
zemljama.U poslednje vreme se sve vise razvija tehnologija reciklaze i proizvodnja novih materijala –
supstituta.Iz razvijenih zemalja tehnologija se prenosi u nerazvijene zemlje – transfer tehnologije.
Medjunarodni transfer tehnologije se ostvaruje kad se ispune 3 uslova :
1.donosioci odluka jedne zemlje zele da koriste odredjenu tehnologiju;
2.ta tehnologija nije dostupna u mestu;
3.uverenje da je jeftinije prenositi tehnologiju nego reprodukovati je u mestu.
Oblici transfera tehnologije su :
1.nekomercijalni – imaju manji znacaj :tehnicka pomoc,konsultantske usluge itd.
2.komercijalni – inostrane direktne investicije,izvoz tehnologijom intenzivnih dobara,kompletno
postavljanje fabrika po sistemu “kljuc u bravu”,licence,konsultantske usluge ili know-how sporazumu.
Sa stanovista interesa preduzeca,transfer tehnologije se ostvaruje preko :
1.Internalizacije (vertikalna i horizontalna integracija) i to u slucajevima :
a)kad je tehnologija relativno nova i nije dispergovana izvan preduzeca ;
b)kad postoje teskoce u koriscenju ove “neopipljive” imovine ;
c)kad je domace trziste od esencijalnog znacaja za finansiranje preduzeca ;
d)kad je preduzece dovoljno veliko da moze kontrolisati proizvodnju u vise zemalja.
2.eksternalizacije – kad je preduzece relativno malo,domace trziste je od marginalnog interesa za
preduzece.
Tehnologija koja se razvija u razvijenim zemljama najcesce odgovara zemljama u razvoju.Njima je
potrebna tzv odgovarajuca tehnologija koja zahteva intezivnije radne procese u savremenim sektorima i
razvijanje novih tehnika u tradicionalnim sektorima.

4. Globalizacija svetske privrede:


5.Medjunarodna podela rada

To je proces drustvene reprodukcije koji zapocinje u jednoj zemlji,a zavrsava se u drugoj.To je


proces u kome jedna zemlja tezi da se specijalizuje za proizvodnju onih dobara koje moze proizvesti
jeftinije od drugih i da razmenjuje svoje viskove sa viskovima drugih zemalja koje proizvode date
proizvode jeftinije ili prva zemlja uopste ne proizvodi.

4
Medjunarodna podela rada odvija se putem medjunarodne trgovine i ne moze postojati bez nje.
Podela rada se javlja na razlicitim nivoima :
1.na nivou nacionalne privrede – opsta i posebna ;
2.na nivou preduzeca – pojedinacna ;
3.na nivou svetske privrede – medjunarodna podela rada.
Iako se razvoj medjunarodne podele rada moze pratiti od starog veka,njen potpun razvoj se ostvaruje sa
industrijskim nacinom proizvodnje.Na medjunarodnu podelu rada uticaj su imale 2 grupe faktora :
- prirodno-geografski uslovi za proizvodnju pojedinih dobara i usluga ;
- drustveno-istorijski uslovi i razvoj proizvodnih snaga .
Medjunarodna podela rada je dinamicki proces,u stalnom kretanju i menjanju,zavisno od promena u
privrednom i tehnoloskom razvoju savremenog sveta.Za nerazvijene zemlje je vrlo bitno ukljucivanje u
medjunarodnu podelu rada radi prevazilazenja njihove nerazvijenosti.To je bitno zbog postojanja
tehnoloske zavisnosti ovih zemalja.Ona se ispoljava kao:
1.potreba za uvozom tehnologije
2.potreba za uvozom sposobnosti koriscenja i primene uvezene tehnologije
3.nesposobnost da se primenjena tehnologija adaptira,reprodukuje i poboljsa.
Nerazvijene zemlje se srecu sa ogranicenjima (platni bilans,razvijenost domaceg trzista,uvoz izvoz,
negativni uticaj razvijenih zemalja i slicno) koja treba da prevazidju i da se ukljuce u medjunarodnu
podelu rada.To podrazumeva da one obavljaju i proizvodnju finalnih industrijskih proizvoda,radi
suptitucije uvoza i industrijskih proizvoda za izvoz.

6.Polozaj zemlje u medjunarodnoj podeli rada

Smatra se da je privreda vise ukljucena u medjunarodnu podelu rada ukoliko se veci deo njenih
proizvoda realizuje izvozom.Takodje ukljucivanje privrede u medjunarodnu podelu rada nije isto u
svim njenim sektorima.
Pojava regionalnih ekonomskih grupacija stvorila je i nove modele medjunarodne podele rada.Ovi
modeli su i diskriminacioni modeli.Njihovo diskriminaciono dejstvo se ogleda u 2 vida :
a)podsticuci razvoj proizvodnje unutar integracionog sistema,dolazi do skretanja postojecih tokova
medjunarodne trgovine u pravcu jacanja njihove medjusobne trgovine.
b)zastita i ogranicavajuca trgovinska politika ovih sistema pogorsavaju uslove trgovanja za zemlje
izvan sistema .

7. Cenovna elasticnost domace ponude izvoza

Elasticnost je sposobnost neke ekonomske velicine (zavisno promenljive y) da reaguje na promenu


druge ekonomske velicine (nezavisno promenljive x).Ako je promena y intenzivnija od promene x,
ekonomska velicina je elasticna i obrnuto.Mera elasticnosti je koeficijent elasticnosti koji se dobija
stavljanjem u odnos relativne promene velicine y prema relativnoj promeni velicine x.

relativna promena zavisno y2 – y1 ⊗y


promenljive velicine y y y ⊗y–x
relativna promena nezavisno x2 – x1 ⊗x ⊗x–y
promenljive velicine x x x

1 i 2 oznacavaju vrednost pojave na pocetku i na kraju perioda.

5
Cenovna elasticnost domace ponude izvoza pokazuje za koliko ce porasti ponuda izvoza kada pora-
stu cene,izrazene u domacoj valuti.Ako je koeficijent elasticnosti veci od 1 znaci da ce ponuda izvoza
rasti jace od porasta cena.Ponuda izvoza je elasticna.U obrnutom slucaju ponuda izvoza je neelasticna.
Elasticnost ponude prema cenama zavisi od vise faktora :
1.osetljivost domace proizvodnje na promene cena
2.visak domacih proizvodnih kapaciteta
3.prihvatljiva rentabilnost novih investiranja u proizvodnji :kapacitete i slicno.
Polozaj preduzeca u medjunarodnoj trgovini bice povoljniji ako je elasticna domaca ponuda izvoza.
Promena izvoznih cena moze biti rezultat konjunkturnih kretanja u svetskoj privredi ili ekonomske
politike zemlje.

8. Cenovna elasticnost inostrane traznje za domacim izvozom

Cene su izrazene u stranoj valuti.Ova elasticnost pokazuje koliko ce porasti izvoz kada se smanjuje
ova cena.Ako je koeficijent elasticnosti veci od 1,izvoz raste brze od pada cena i obrnuto.Polozaj
preduzeca je povoljniji ukoliko je koeficijent elasticnosti veci u slucaju pada cena tj manji u slucaju
rasta cena.
Ako je W svetska traznja za uvozom datog proizvoda
C kolicine koje izvoze konkurentske zemlje
W-C kolicina koju izvozi data zemlja
nx elasticnost traznje izvoza datog proizvoda

nx - p__ . ⊗ (w-c) - p__ . ⊗ w_ _ p__ _ _⊗ c_ - p ( ⊗ w / ⊗ p )_ + p (⊗ c / ⊗ p )


_
w-c ⊗p w-c ⊗p w-c ⊗p w-c w-c

Mnozeci i deleci prvi izraz sa w , a drugi sa c sledi :

nx w (-p / w) (⊗ w / ⊗ p) + c (p / c) (⊗ c / ⊗ p) __w__nw + __c__ Ec


w-c w-c w-c w-c
nw – elasticnost svetske traznje za proizvodom
Ec – elasticnost ponude konkurentskih zemalja

9. Cenovna elasticnost domace traznje uvoza

koeficijent elasticnosti manji od 0 (negativan)


Pokazuje za koliko ce se smanjiti traznja za industrijskim proizvodima kada dodje do porasta njihovih
cena.Ako je koeficijent elasticnosti veci od 1 traznja opada brze u odnosu na porast cena i obrnuto.
Polozaj preduzeca bice povoljniji ako je domaca traznja uvoza elasticna prema cenama.Ova elasticnost
zavisi od stepena zavisnosti preduzeca od uvoza (sirovina,reprodukcioni materijal).Ukoliko je stepen
zavisnosti preduzeca od uvoza veci,elasticnost je manja a polozaj preduzeca nepovoljniji.

10.Dohodovna elasticnost uvoza i izvoza

Pokazuje za koliko ce se promeniti uvoz tj izvoz sa promenama nacionalnog dohotka.Posto sa


porastom nacionalnog dohotka rastu uvoz i izvoz i obrnuto,koeficijent elasticnosti je pozitivan.Ako je

6
koeficijent elasticnosti veci od 1,uvoz tj izvoz raste i brze od porasta dohotka,pa je spoljna trgovina u
poziciji vodeceg sektora privrede.
Istrazivanja 50-tih godina su pokazala da je prelomna tacka u privrednom razvoju visina nacionalnog
dohotka po glavi stanovnika izmedju 200 i 400 usd.Nakon tog nivoa spoljna trgovina pokazuje tende-
nciju zaostajanja za rastom nacionalnog dohodka.
Granicna sklonost uvozu i izvozu pokazuje koji se deo prirastaja nacionalnog dohodka izdvoji za
prirastaj uvoza tj koliki je prirastaj izvoza rezultat prirastaja nacionalnog dohotka.
⊗ M : ⊗ Y tj ⊗ X : ⊗ Y
⊗ Y – prirastaj nacionalnog dohodka
⊗ M – prirastaj uvoza
⊗ X – prirastaj izvoza

Tako elasticnost uvoza tj izvoza prema dohotku predstavlja odnos granicne sklonosti uvozu tj izvozu
prema prosecnoj sklonosti uvozu tj izvozu.
⊗ M_ : _M_ = ⊗ M*Y tj ⊗ X : X = _⊗ X*Y_
⊗Y Y ⊗ Y*M ⊗Y Y ⊗ Y*X
Elasticnost traznje je veca kod vecih promena u cenama,ali postoji i tzv Gifenov paradoks kad sa pora-
stom cena raste i traznja i obrnuto.

11. Čisti odnosi razmene

Predstavljaju odnose cena u medjunarodnoj trgovini tj kupovnu snagu izvoza (izvoz cena) za jedini-
cu uvoza (uvozna cena).Odnosi razmene se utvrdjuju deljenjem indeksa izvoznih cena sa indeksom
uvoznih cena u tekucem periodu sa indeksom izvoznih i uvoznih cena u baznom periodu.

T = Ipx1 : Ipxo ≥ 1 Ako su izvozne cene rasle brze od uvoznih odnos


Ipm1 Ipmo razmene je povoljniji i obrnuto.

12. Bruto i faktorski odnosi razmene

Jednostruki faktorski odnosi razmene su ustvari analiza faktora koji uticu na formiranje izvoznih tj
uvoznih cena u jednoj zemlji.
Npr porast produktivnosti snizava cene.Ako se radi o proizvodu za izvoz,odnos razmene se pogorsava.
Ali da li je to tako.Treba analizirati i faktore uvoznih cena.Tako jednostruki faktorski odnos razmene
polaze od cistog odnosa razmene korigovanog za promene cena faktora proizvodnje u jednoj zemlji.
Dvostruki faktorski odnosi razmene uzimaju u obzir promene cena faktora proizvodnje i u uvoznickoj i
u izvoznickoj zemlji.
Bruto odnos razmene se dobija deljenjem kolicine izvoza i uvoza u tekucem i baznom periodu.
T = _Qx1_ : _Qxo_
Qm1 Qmo
Na osnovu toga zakljucujemo da li je bilo potrebno uciniti isti ili veci izvozni napor da bi se obezbedio
isti uvozni kapacitet.Ako je za istu kolicinu uvoza potrebna veca kolicina izvoza tj za manju kolicinu
uvoza ista kolicina izvoza,odnosi razmene su nepovoljni i obrnuto.

7
13. Uticaj odnosa razmene na platni bilans

Povoljni odnosi razmene ne znace automatski i poboljsanje polozaja zemlje u svetskoj trgovini.Da bi
poboljsani odnosi razmene pozitivno uticali na popravljanje platnog bilansa potrebno je da postoji
odgovarajuca elasticnost ponude izvoza prema cenama (potrebna je visoka elasticnost),elasticnost do-
mace traznje uvoza prema cenama u domacoj valuti (neelasticna traznja) i elasticnost inostrane traznje
izvoza prema cenama u stranoj valuti (potrebna opet neelasticna traznja).
U slucaju obrnutih situacija efekti su negativni na platni bilans.

14. Odnosi razmene izmedju privrednih grana

Ukazuju na promene kupovne snage poljoprivrednih i industrijskih proizvodjaca zbog promene cena
proizvoda koje kupuju i koje prodaju (“makaze cena”).
U ovoj analizi preovladjuje shvatanje da tendencije u kretanju cena idu na stetu poljoprivrednih proi-
zvodjaca i to zbog :
1.Opadanja traznje za poljoprivrednim proizvodima sa porastom dohotka (Engelov zakon) i povecanju
traznje industrijskih proizvoda ;
2.Produktivnost rada posle II svetskog rata je vise porasla u industriji nego u poljoprivredi.Znaci indu-
strijske cene bi trebalo vise da se smanje.Ali to se nije desilo.Dobit od povecanja produktivnosti u
industriji je iskoriscena za povecanje nadnica i profita,a ne za smanjenje cena.S druge strane,manje
povecanje produktivnosti u poljoprivrednoj proizvodnji dovelo je do snizenja cena poljoprivrednih
proizvoda.
3.Ciklicno kretanje cena primarnih i poljoprivrednih proizvoda.U uzlaznom ciklusu one brze rastu ali u
silaznom se i brze smanjuju od cena industrijskih proizvoda.
Sto je veci drustveni bruto proizvod po stanovniku,utoliko se veci deo proizvoda izvozi tj veci deo
potreba zadovoljava se uvozom.Ali postoje i izuzetci : zemlje sa visokim drustvenim bruto proizvodom
i manjom sklonoscu ka izvozu (SAD,V.Britanija,Francuska) i obrnuto (Bolivija,Salvador).
Za odnose razmene je bitno i pitanje promene privredne strukture (povecanje udela sekundarnih,
tercijalnih,kvartalnih delatnosti u izvozu).Ali kod zemalja u razvijanju to je dugotrajan proces,cak je
doslo i do dualizma njihove privredne strukture.Razvijaju se odredjeni sektori prema potrebama
metropola,a na drugoj strani ostaje naturalni sektor domace privrede koji nema veze sa prvim.

15. Devalvacija i odnosi razmene

Za poboljsanje odnosa razmene mogu se primeniti uvozna ogranicenja.Devalvacija nacionalne valute


kao druga mera povecava izvoz,smanjuje uvoz,zrtvujuci pritom pogorsanje odnosa razmene.
Ako je nakon devalvacije doslo do povecanja izvoza,dobitak stvoren na osnovu toga je veci od gubitka
usled pogorsanja odnosa razmene,pa je bilo opravdano preduzimanje mera devalvacije.

16. Zavisnost zemlje od spoljne trgovine

Zavisnost privrede od spoljne trgovine najcesce se procenjuje na osnovu sledecih pokazatlja:


1.ucesce izvoza i uvoza u nacinalnom dohotku
2.robna struktura izvoza i uvoza
3.geografska opredeljenost izvoza i uvoza
4.znacaj domaceg izvoza i uvoza u svetskoj trgovini
1. Ucesce uvoza i izvoza u nacionalnom dohotku- znacaj koji ima spoljna trgovina u privredi
zemlje meri se po relativnom ucescu spoljne trgovine u njenom nacionalnom dohotku. To otkriva
8
ujedno i stepen zavisnosti jedne zemlje od spoljne trgovine. Koeficijent znacaja spoljne trgovine u
privredi zemlje, odnosno koeficijent zavisnosti zemlje od spoljne trgovine dobija se deljenjem
vrednosti uvoza (M) odnosno izvoza (X) sa vrednoscu nacionalnog dohotka (Y). Dakle kao M:Y ili
X:Y.
Kao pokazatelj znacaja spoljne trgovine u privredi koristi se i odnos ukupne spoljne trgovine
zemlje prema nacionalnom dohotku (M+X):Y.
Pokazatelji odnosa izvoza i uvoza prema nacinalnom dohotku oznacavaju zavisnost zemlje od
medjunarodne trgovine i u izvesnom smislu i stepen privrednog razvoja. Mala i razvijena zemlja ce po
pravilu imati vece vrednosti uvoza i izvoza prema nacionalnom dohotku nego sto je to slucaj sa malom
i nerazvijenom zemljom. Zavisnost zemlje spoljne trgovine je veca u prvoj fazi privrednog razvoja.

17. Robna i geografska struktura spoljne trgovine

2.Robna struktura
Pokazuje zavisnost zemlje u medjunarodnoj podeli rada sa stanovista ucesca proizvodnje u naciona-
lnom i svetskom izvozu.Ako je ucesce proizvodnje u nacionalnom izvozu veliko,a u svetskom nisko,
polozaj zemlje u medjunarodnoj trgovini je nepovoljan i obrnuto.
Keoficijent vaznosti izvoza tj svetskog trzista za datu zemlju dobija se deljenjem procentualnog
ucesca u nacionalnom izvozu sa procentualnim ucescem u svetskom izvozu.

Procentualno ucesce proizvoda u


zemlja Svetskom izvozu Nacionalnom izvozu Koeficijent vaznosti
A 40 10 0.25
B 15 60 4.0

Keficijent vaznosti za “A” je nizak,a kod “B” visok.Znaci za zemlju “B” je uticaj svetskog trzista 4
puta veci nego sto zemlja “B” utice na svetsko trziste.Zemlja “A” utice 3 puta vise na svetsko trziste
nego sto ono utice na nju.

3.Geogrefska struktura
Pokazuje geografsku strukturu spoljne trgovine
Koeficijent geografske vaznosti izvoza dobija se deljenjem procentualnog ucesca strane zemlje u do-
macem izvozu sa procentualnim ucescem domace zemlje u stranom uvozu.
Koeficijent geografske vaznosti uvoza dobija se deljenjem procentualnog ucesca strane zemlje u doma-
cem uvozu sa procentualnim ucescem domace zemlje u inostranom izvozu.

Ucesce strane zemlje u Ucesce domace zemlje u Koeficijent vaznosti


domacem izozu u % stranom uvozu u %
40 5 40 : 5 = 8.0

Ovde je zavisnost domaceg izvoza na trziste strane zemlje visoka tj trziste strane zemlje za domacim
izvozom je 8 puta vaznija za domacu zemlju nego sto je izvoz domace zemlje za trziste strane zemlje.
Zemlje sa vecim koeficijentom vaznosti imaju i vece probleme u resavanju problema ravnoteze platnog
bilansa nego zemlje sa manjim koeficijentom vaznosti.

9
18. Spoljnotgovinski multiplikator

Multiplikator spoljne trgovine pokazuje za koliko se povecava dohodak jedne zemlje ako se
poveca dohodna jedinica njenog izvoza.Sa povecanjem dohotka povecava se uvoz i obrnuto-smanjenje
dohotka dovodi do smanjenja uvoza. Koliko ce povecanje dohotka izazvati povecanje uvoza zavisi od
elasticnosti traznje uvoza prema dohotku. Ako je elasticnost uvoza veca od 1 porast u dohotku izazvace
vece promene u uvozu. Ako je elasticnost traznje uvoza prema dohotku manja od 1 promene u dohotku
izazvace samo manje promene u potrosnji dohotka na uvoza. Koliki deo porasta dohotka odlazi na
uvoz zavisi od granicne sklonosti uvozu. Promene u dohotku uticu na povecanje uvoza ali i promene u
spoljnoj trgovini uticu i na promene u dohotku. Izvoz povecava dohodak i to ako jegranicna sklonost
uvoza manja.
Proces se zustavlja na nivou kada uvoz dostigne visinu autonomnog izvoza. U isto vreme ce se
povecavati nacionalni dohodak i njegovo povecanje ce se zaustaviti na novom ravnoteznom nivou koji
jvantitativno odgovara pocetnom dohotku uvecanom za koeficijent multiplikatora.
Koeficijent multiplikatora: m=1/b
m-koeficijent multiplikatora dohotka
b-pokazatelj granicne sklonosti uvozu
Multiplikator spoljne trgovine ukazuje kako se vrsi proces uravnotezavanja platnog bilansa kroz
promene u dohotku. Ovde se ravnoteza platnog bilansa uspostavlja na visem nivou nacionalnog
dohotka. Potrebno je uvesti u analizu i odnos multiplikatora prema faktorima koji usporavaju njegovo
povecanje. Multiplikator je jednak reciprocnoj vrednosti svih tih faktora.
Uravnotezenje platnog bilansa kroz promene u dohotku (a ne samo kroz promene u cenama)
vezuje se za Kejnza. Kejnzove koncepcije o dejstvu multiplikatora u okviru nacionalne privrede
razradio je Mahlup.
Analizirajuci dejstvo spoljne trgovine na kretanje nacionalnog dohotka,Mahlup dolazi do
zakljucka o njenom dvostrukom dejstvu sa stanovnistva teorije multiplikatora :
1.javlja se kao multiplikand i
2.kao sastavni deo faktora koji odredjuju visinu multiplikatora nacionalnog dohotka.
Ovaj ucinak je analiziran u okvirima zatvorene privrede koje odgovara stanju medjunarodnih
ekonomskih odnosa neposredno posle velike svetske ekonomske krize,kada su pokusaji “izvoza krize”
bili cesta pojava.
Machlup kritikuje prihvatanje dejstva multiplikatora na protekcionistickoj osnovi,smatrajuci da
se moze ocekivati pozitivno dejstvo multiplikatora spoljne trgovine na porast nacionalnog dohotka
jedino ako se obezbede uslovi za formiranje modela u kome bi postojala stabilnost cena,uopste i
stabilnost nadnica.
Primena protekcionistickih mera povlaci za sobom mogucnost odmazde od strane
trgovinskog partnera.Uspesno koriscenje protekcionisticke politike ce biti moguce samo ako druge
zemlje nemaju ni mogucnost ni osnova za odmazdu.

19. Klasicna teorija medjunarodne trgovine

Tvorac ove torije je Adam Smit.Analizirajuci faktore i uzroke koji dovode do trgovine izmedju 2
zemlje,Smit polazi od drustvene podele rada (ali ne razmatra drustvenu podelu rada izmedju delatnosti
unutar privrede) kao i specijalizacije koja se zasniva na drustvenoj podeli rada.Imajuci u vidu
specijalizaciju i drustvenu podelu rada , za zemlju ne bi bilo mudro da proizvodi ona dobra koja moze u
razmeni za svoje proizvode dobiti od drugih zemalja mnogo jeftinije.

10
20. Teorija apsolutnih prednosti

Jedna zemlja ce se specijalizovati za onu proizvodnju gde ima prednosti nad drugom zemljom.Te
prednosti se ogledaju u apsolutnim razlikama u troskovima proizvodnje.Ove razlike dolaze do izrazaja
samo u uslovima slobodne trgovine i potpune pokretljivosti faktora proizvodnje.
Znaci,po Smitu zemlja ce se specijalizovati za onu vrstu proizvodnje gde ima prirodne i stecene
(komparativne) prednosti.
Prirodne prednosti podrazumevaju obilje prirodnih resursa i povoljnu klimu.
Stecene prednosti podrazumevaju blagodeti drustvene podele rada i specijalizacije.
Na trzistu ce robu prodavati onaj ko moze najjeftinije da proda,a najjeftinije ce prodati onaj sa
najnizim proizvodnim troskovima.Ako podjemo od modela 2 zemlje i 2 proizvoda :
(Smit je izrazavao troskove proizvodnje u radnim casovima a produktivnost obrascem P=Q/T , gde je
T- troskovi rada, Q – kolicina proizvoda )

Za proizvodnju odredjene kolicine


Zemlja proizvoda “X” proizvoda “Y”
potrebno je radnih casova
A 120 100
B 80 90

Na osnovu toga zemlja B ima prednosti i u proizvodnji proizvoda “X” i proizvodnji “Y”.Ona ce se
specijalizovati za proizvodnju tih proizvoda.Do razmene sa zemljom A nece doci jer zemlja B nema
koristi od toga.Znaci ako zemlja A zeli da ucestvuje u medjunarodnoj trgovini mora da snizi troskove
proizvodnje ispod troskova proizvodnje zemlje B.

21. Teorija komparativnih prednosti

Tvorac je David Rikardo.Za razliku od Smita , Rikardo polazi od slabije pokretljivosti proizvodnih fa-
ktora izmedju zemalja,sto znaci i da se cene ovih faktora ne izravnavaju u medjunarodnim razmenama.
Polazimo od istog primera kao u prethodnom slucaju Smit tvrdio da do razmene izmedju A i B nece
doci ,medjutim po Rikardu hoce.
Iako jedna zemlja (ovde B) ima apsolutne prednosti u proizvodnji oba proizvoda,te prednosti nisu
jednake.Tako u odsustvu medjunarodne trgovine odredjene kolicine proizvoda “x” i “y” u zemlji B se
razmenjuju u odnosu 80 : 90 casova.Zemlja B i pored apsolutnih prednosti kod oba proizvoda,
komparativne prednosti ima u proizvodnji proizvoda “x”.Tako ako u razmeni za proizvod “x” za koji se
specijalizuje dobije proizvod “y” za koji bi joj bilo potrebno 90 casova,ostvarice ustedu od 10 casova.
Slicno,zemlja A ima komparativne prednosti u proizvodnji proizvoda “y”.Ona se specijalizuje za
njega i u razmeni dobija proizvod “x” za koji bi joj bilo potrebno 120 casova,pa ostvaruje ustedu od 20
casova.Tako ce do razmene izmedju zemalja A i B ipak doci.Znaci spoljno trgovinski impuls nije u
apsolutnim razlikama u troskovima,vec u relativnim razlikama.

22. Teorija reciprocne traznje

Na osnovu prethodnog primera , za zemlju A 1,5 jedinica proizvoda “y” za jedinicu proizvoda “x”
predstavlja donju granicu ispod koje zemlja A nema interesa da se specijalizuje u proizvodnji
proizvoda “x”.Znaci zemlju A interesuje takav odnos razmene gde bi za jedinicu “x” dobila vise od 1,5
jedinica “y”.
11
Za zemlju B je odnos razmene 2 jedinice “y” za jedinicu “x” gornja granica.Iznad toga zemlja B
nema interesa pa ce se specijalizovati za “y” samo ako u razmeni za jedinicu “x” daje manje od 2
jedinice “y”.
To su ustvari min i max.Na kom ce se nivou izmedju min i max formirati odnosi razmene zavisi od
intenziteta reciprocne traznje.Ako je intenzitet traznje uvoza u zemlji B za proizvodom “x” veci od
intenziteta traznje zemlje A za proizvodom “y”,odnosi razmene ce se formirati blize minimumu.U
obrnutom slucaju jednakog intenziteta ,odnos razmene bice na nivou 1 jedinica “x” : 1,75 jedinica “y”.
Polozaj zemlje u medjunarodnoj podeli rada bice nepovoljniji ukoliko je intenzitet njene traznje za
proizvodima druge zemlje veci nego intenzitet traznje te druge zemlje za proizvodima prve.
Edzvort i Marsal daju graficki prikaz Teorije reciprocne traznje :

Linija B pokazuje odnos razmena proizvoda “x” i u “y” u zemlji


B,a kriva A u zemlji A.To su krive ponude izvoza zemalja A i B.

Tacka P pokazuje odnos razmene proizvoda “x” zemlje A i


proizvoda “y” zemlje B u slucaju kad je intenzitet traznje jednak
u obe zemlje.Tu se postizu i jednake cene za “x” i “y”.
U tacki t zemlja A je voljna da za manju kolicinu “y” daje vecu
kolicinu “x” nego u P.
U tacki w zemlja B prihvata manju kolicinu “x” za vecu kolicinu
“y” nego u P.
Ni A ni B nisu zainteresovane za ove solucije.Odgovarao bi im odnos razmene u tacki U tj u tacki K.

23. Kritika klasicne teorije medjunarodne trgovine

Klasicna teorija medjunarodne trgovine ne pruza objasnjenje spoljnotrgovinskog impulsa u uslovima


nejednake privredne razvijenosti izmedju zemalja i postojanja ekonomskog jaza izmedju njih.Klasicna
teorija spoljnotrgovinskog impulsa objasnjava razlikama u proizvodnim troskovima od zemlje do ze-
mlje i od proizvodnje do proizvodnje.Za razliku od Smita,Rikardovo objasnjenje spoljnotrgovinskog
impulsa predstavlja napredak,jer polazi od relativnih prednosti u troskovima proizvodnje.Smit je po-
tcenio znacaj pokretljivosti faktora proizvodnje.Rikardo je pak precenio njihov znacaj , pri cemu je
smatrao da postoji pokretljivost unutar zemlje,ali ne i izmedju zemalja.U stvarnosti,medjutim faktori
proizvodnje su pokretljivi i izmedju zemlaj ali slabije nego unutar njih.
Smit i Rikardo nisu uzimali u obzir da vremenom dolazi do promena u potrosnji,proizvodnji
(tehnoloska i naucna dostignuca),sto dovodi do promena u proizvodnim mogucnostima zemlje.Smatra
se da je klasicna teorija bila osnova koncepta liberalisticke spoljne trgovine.I pored svega,teorija
komparativne prednosti je najstarija i najistaknutija teorija medjunarodne trgovine.

24. Neoklasicna teorija medjunarodne trgovine

Predstavnici Tausig i Vajner.


Tausig je troskove proizvodnje razlozio na 2 stavke : kamatu i nadnice , dajuci troskovima proizvodnje
novcani izraz (a ne u radnim casovima).Smatrao je da troskovi reprodukcionog materijala ne treba
posebno razmatrati jer su to ranije ucinjeni izdaci za nadnice i kamatu.Takodje ni rentu ne treba
posebno razmatrati jer je ona vise rezultat nego uzrok troskova.
Razmatrajuci uticaj kamatne stope na formiranje komparativne prednosti,Tausig zakljucuje da
kamatna stopa nema uticaja na odnose cena proizvoda u razlicitim delatnostima,sve dokle ne pocne da
se razlikuje od zemlje do zemlje tj ukoliko u jedan proizvod ulazi vise nego u drugi.

12
Zemlja sa vecom Ak i nizom kamatnom stopom ce imati prednosti u proizvodnji proizvoda gde se
obilnije koristi kapital,jer je jeftin.Ako je kamatna stopa visa,zemlja ce uvoziti te proizvode.
Tausig je dokazao da nadnica moze uticati na medjunarodnu trgovinu i specijalizaciju.Visa nadnica je u
zemlji sa vecom produktivnoscu. Npr :

Zemlja Nadnice u novcanim jedinicama Proizvodnost rada P sati Cena po jedinici proizvodnje
za 1h rada za 8h rada u novcanim jedinicama

A 5 40 10 jedinica proiz. “x” 4.00


15 jedinica proiz.”y” 2.67
B 2.5 20 5 jedinica proiz. “x” 4.00
10 jedinica proiz.”y” 2.00

Znaci iako neka zemlja ima komparativne prednosti u proizvodnji nekog proizvoda na osnovu radnih
casova,ta prednost moze biti ponistena visinom nadnica.Tako ce zbog razlike u visini nadnica izmedju
zemalja A i B dovesti do izjednacenja cena proizvoda “x”,cime se visa produktivnost u zemlji A za
proizvodom “x” ponistava i izjednacuje sa zemljom B.
Znaci niske nadnice u nekoj zemlji mogu biti zamena za stvarne komparativne prednosti.Neoklasi-
cne su razmatrali kako ne te prednosti uticu promene u strukturi troskova proizvodnje,zavisno od
obima proizvodnje (progresija_degresija troskova).
Uvodjenjem transportnih troskova u analizu,zakljucujemo da ce i oni uticati na to da li ce neki
proizvod uci u medjunarodnu trgovinu.Tako ce proizvod uci u medjunarodnu trgovinu samo ako je
razlika u ceni kostanja za neki proizvod od zemlje do zemlje veca od transportnih troskova.
Glavna razlika izmedju klasicara i neoklasicara je u objasnjenju spoljnotrgovinskog impulsa.Dok
prvi polaze od komparativnih prednosti,drugi polaze od odnosa cena od zemlje do zemlje tj od razlika u
produktivnosti i visini nadnica.
Znacajna novina je u tome sto se istice velika uloga traznje.Koristi koje ce izvlaciti jedna zemlja iz
medjunarodne trgovine zavise od intenziteta reciprocne traznje,a ne globalne traznje za proizvodima
koje zemlja uvozi.

25. Teorija opste ravnoteze

Vezuje se za Bertila Olina.Zeli da odgovori na pitanje koje robe zemlje treba da proizvode i izvoze,
pitanja u vezi sa specijalizacijom i kako se formiraju odnosi razmene izmedju zemalja.Prema ovoj
teoriji trgovina medju zemljama se odvija isto kao i unutar zemlje.Kao sto se pojedinci specijalizuju za
pojedina zanimanja,tako se i pogoni pa i zemlje specijalizuju za odredjenu proizvodnju. Npr. Australija
ima vise obradivih povrsina ali manje radne snage,kapitala i ruda nego V.Britanija. Tako ce se Austra-
lija opredeliti za proizvodnju koja zahteva vece kolicine obradive povrsine (poljoprivreda) a V.Brita-
nija za proizvodnju koja zahteva druge faktore (industrija).
Tako je i unutar zemlje.Region koji obiluje u zemljistu,a oskudeva u radnoj snazi,uvozice robu koja
zahteva radnu snagu,a izvozice robu koja zahteva zemlju.Na osnovu toga,medjunarodna trgovina
dovodi do tendencije medjunarodnog izravnanja cena faktora proizvodnje (ne izravnavaju se potpuno).
U podrucjima gde ima vise radne snage a manje zemljista,vise ce se koristiti radna snaga,pa ce to
dovesti do oskudica radne snage,a do vece kolicine zemljista.U pocetku je zbog obilja radne snage,cena
radne snage bila niza.Kasnije zbog pojave oskudice traznje raste,pa raste i cena tog faktora.Sa
zemljistom je obrnuta situacija.

13
Znaci vremenom obilni faktor postaje manje obilan i obrnuto. Znaci spoljno trgovinska razmena
zemlje sa drugim zemljama ili regionima dovodi do izmene odnosa unutrasnjih cena.

26. Devizni kurs i cene u teoriji opste ravnoteze

Olin u analizu uvodi novac,cene i devizni kurs.Po njemu je nemoguce da jedna zemlja sve proizvode
proizvodi jeftinije od druge zemlje.Npr. podjimo od zemlje A i B.Obe imaju papirni novac i po postoje-
cem deviznom kursu zemlja A proizvodi sve proizvode jeftinije od zemlje B.Kupci iz zemlje B ce
kupovati u zemlji A.Roba se krece samo u jednom pravcu od A ka B.Novac zemlje A ce biti mnogo
vise trazen u B,a novac zemlje B uopste nece biti trazen u zemlji A.Ali istovremeno nece ni biti ponude
valute zemlje A u zemlji B.Kupci iz zemlje B ce podici najvise devizni kurs valute zemlje A,sve dotle
dok cene u zemlji A ne postanu za kupce iz zemlje B vece nego cena u zemlji B.
Ravnoteza se uspostavlja u trenutku kada izvoz svake zemlje tacno placa uvoz.
Za vreme zlatnog standarda i fiksnih deviznih kurseva,ravnoteza se uspostavljala mnogo sporije.Devi-
zni kurs zemlje B mogao je da raste samo do tacke izvoza zlata zemlje B,jer se posle te tacke zlato
kretalo iz zemlje B u A,sto je dovelo do porasta cena i dohotka u zemlji A i smanjenja cena i dohotka u
zemlji B.Do trgovine izmedju zemalja nece doci samo u slucaju kada su cene jednake u obe zemlje.
Cene su po Olinu uslovljene ponudom i traznjom.
Traznja je uslovljena :
1.potrebama i zeljama potrosaca ;
2.vlasnistvom faktora proizvodnje koji uticu na individualni dohodak i traznju ;
Ponuda je odredjena :
1.ponudom proizvodnih faktora ;
2.fizickim uslovima proizvodnje koji su slicni u svim zemljama.
Zakljucci teorije opste ravnoteze su :
- sta ce se proizvoditi i po kojim cenama ce se u medjunarodnoj trgovini razmenjivati zavisi od ponude
i traznje ;
- ponuda i traznja proizvoda odredjuju ponudu i traznju proizvodnih faktora ;
- ponuda i traznja proizvodnih faktora odredjuju ponudu i traznju proizvoda ;
- proizvodni faktori su uslovljeni kolicinama utrosenih faktora proizvodnje,a kolicina utrosenih faktora
zavise od uslova i nacina proizvodnje i cena tih faktora.Cene zavise od ponude i traznje.Znaci sve
zavisi od svega.

27. Leontijev paradoks

Leontijev je prvi poljuljao teoriju opste ravnoteze na primeru SAD.Prema teoriji opste ravnoteze
SAD je bogata kapitalom a oskuduje u radnoj snazi.Znaci trebalo bi da izvozi kapitalom intenzivirane
proizvode,a da uvozi radom intenzivne proizvode.Medjutim,koristeci input-output tabelu za 1947.god.,
Leontijev je dokazao da uvozni proizvodi sadrze 30% vise kapitala po radnim nego izvozni proizvodi.
Taj dokaz poznat je kao Leontijev paradoks.Zbog toga su ga mnogi kritikovali pa je Leontijev to
ponovio i 1951.godine.
On je smatrao da je iluzija da je SAD bogatija kapitalom nego radom i da je ustvari SAD bogatija
radom jer je produktivnost americkog radnika veca nego u drugim zemljama.
Na primeru Japana,Ičimura i Tatemoto zakljucuju da je glavni privredni problem Japana u porastu
stanovnistva,izvozu kapitala intenzivnih proizvoda i uvozu radom intenzivnih proizvoda.Medjutim,u
razmeni sa SAD izvoz je bio radom intenzivnim a uvoz kapitalom intenzivan.
Na primeru Indije,Baradvej je zakljucio da Indija tezi izvozu radom intenzivnih a uvozu kapitalom
intenzivnih dobara.U razmeni sa SAD je obrnuta situacija.

14
Samjuelson i Elsvort objasnjavaju tzv Leontijev paradoks time da zemlja koja raspolaze obiljem
radne snage moze da uvozi radom intenzivne proizvode,ako je dostigla takav nivo radnog dohotka na
kome je dohodna elasticnost traznje za tim proizvodima visoka.

28. Linder-ovo i Hirš-ovo shvatanje medjunarodne podele rada

Teorija opste ravnoteze faktore izvozne specijalizacije trazi na strani ponude.Linder prvenstvo daje
traznji.Osnovne teze njegove teorije su :
1. I faktori traznje uticu na uslove proizvodnje.Delotvornost proizvodnje je veca ako je traznja
znacajna.Proizvodjaci poznaju samo unutrasnju traznju i to je tzv “reprezentativna traznja” ;
2. Trgovina izmedju 2 zemlje je intenzivnija ako se struktura njihove unutrasnje traznje ne razlikuje
mnogo,sto znaci da se i njihov nivo razvijenosti ne razlikuje mnogo ;
3. Posto je struktura potrosnje slicna u obe zemlje,njihova razmena se uglavnom odnosi na proizvode
iz istih proizvodnih grupa.Traznja uvoznika se usmerava na isti proizvod koji se proizvodi i u zemlji,ali
ce zbog toga neke njegove karakteristike uvoznom proizvodu davati prednost.
Linderova teorija je osnova istrazivanja koja ispituju faktore intra-industrijske trgovine.Ova
istrazivanja polaze od toga da znacajni deo trgovine izmedju razvijenih zemalja cini razmena unutar
proizvodnih grana.
Hirš je proizvode koji ucestvuju u svetskoj trgovini podelio u 3 grupe :
1. Rikardovi proizvodi – gde spadaju sirovine i proizvodi preradjivacke industrije.Komparativna pre-
duzeca kod njih poticu iz prirodnog bogatstva zemlje.
2. Hekšer – Olinovi proizvodi – proizvodi kod kojih je intenzitet faktora proizvodnje u svakoj zemlji
isti i koji ne zahtevaju vrhunsku tehnologiju ;
3. Proizvodi “ciklusa proizvoda” su proizvodi koji su novi po teoriji ciklusa proizvoda.
Sto je zemlja razvijenija,u njenom izvozu dominiraju III.pa kapitalom intenzivni,pa radno intenzivni II,
pa I proizvodi.
Medjutim ova teorija se tesko potvrdjuje statistickim podatcima (npr. SAD koja je najrazvijenija,a u
izvozu veliki deo ima izvoz zita – Rikardov proizvod).Zato Hirš menja prvi model a u drugi uvodi i
faktor traznje.Proizvode deli na :
1.Hekšer – Olinovi proizvodi – obuhvataju i Rikardove proizvode.Oni u svetskoj trgovini cine stranu
ponude ;
2.Linderovi proizvodi – koji pored potrosnih dobara koja zadovoljavaju osetljive zahteve obuhvataju i
proizvode “ciklusa proizvoda” – stoje na strani traznje.
Ovaj model po prvi put analizira i troskove transporta.Kod prve grupe izvozna specijalizacija zavisi od
obima proizvodnih faktora i od udela troskova transporta,a kod druge grupa izvozna specijalizacija
nastaje izmadju slicno razvijenih zemalja,na osnovu slicne strukture unutrasnje traznje.

29. Neo-tehnoloske teorije medjunarodne trgovine

Vezuju se za Kenena i Kisinga.Polaze od toga da na izvoznu specijalizaciju uticu tehnicki i


tehnoloski napredak.Podvarijante ovih teorija su :
I Vernonova teorija “ciklusa proizvoda”.Zasniva se na proveri traznje za novim proizvodom u toku
njegovog zivotnog ciklusa.Zivotni vek proizvoda ima 3 faze :
a)faza stvaranja zahteva mnogo kvalifikovanog i stvaralackog rada.U tom smislu su razvijene
zemlje u prednosti.
b)faza zrelosti zahteva dobro organizovanu i razvijenu marketing sluzbu kao i kapital za finansiranje
promocije i propagande.Proizvod se proizvodi u vecim kolicinama.
c)faza standardizacije.Proizvodnja je masovna.Komparativne prednosti zele da osvoje i trece zemlje,

15
relativno slabije u obilju kvalifikovane radne snage,jer se proizvodnja standardizovanog proizvoda
oslanja na sirovine,kapital i nekvalifikovanu radnu snagu.
II Posnerova teorija “tehnoloskog Jaza” se oslanja na imitacije i inovacije u kojoj tehnoloska nadmoc
jedne zemlje stvara komparativne prednosti u odnosu na druge zemlje koje kasnije pocinju sa proi-
zvodnjom istog proizvoda.Posto se novi proizvod osvoji i postane profitabilan na domacem trzistu
inovativna firma koja uziva privremeni monopol ima lak pristup na strano trziste – izvoz raste.
Nakon rasprostiranja nove tehnologije i u trecim zemljama,oni zele da osvoje komparativne
prednosti,a inovativna zemlja dalje gubi interes za proizvodnjom datog proizvoda i okrece se ka
proizvodnji novog.
Medjutim,u praksi ove teorije objasnjavaju manji deo faktora specijalizacije.

30. Teorija troskova supstitucije

Vezuje se za Gotfrida Haberlera.On u analizu uvodi umesto homogenog rada (kao kod klasicara), sva 3
faktora proizvodnje : zemlju,rad i kapital.
On polazi od nepromenljive ponude faktora proizvodnje u zemlji.Da bi se povecala proizvodnja ne-
kog proizvoda,potrebno je povecati input faktora proizvodnje.A posto je ponuda faktora nepromenljiva,
to se moze postici jedino zrtvovanjem neke druge proizvodnje.
U normalnim uslovima,cena svakog proizvoda bice jednaka njegovim marginalnim troskovima,sto
predstavlja iznos koji treba platiti za proizvodnju dodatne jedinice proizvoda.Ako su troskovi konsta-
ntni,svaka dodatna jedinica proizvoda ravna je stvarnim dodatnim troskovima utrosenim u proizvodnji.
Ako troskovi rastu ili opadaju,cene se formiraju prema marginalnim troskovima i razlikuju se od
stvarnih potrebnih troskova.
Posto je za proizvodnju dodatnog proizvoda potrebno zrtvovati drugi proizvod,cena tog proizvoda ce
iznositi onoliko kolika je cena proizvoda koji se zrtvuje.Odnos razmene na trzistu ce se ravnati prema
odnosu cena proizvoda,a one prema odnosu marginalnih troskova,koji su ravni troskovima supstitucije
drugog proizvoda prvim proizvodom.
Posto je raspolozivost faktora proizvodnje u razlicitim zemljama razlicita i njihove krive supstitucije
su razlicitog oblika.Ove razlike,zajedno sa kolebanjima traznje vode ka razlicitim cenama u tim zemlja-
ma (isti proizvod u jednoj je jeftiniji,u drugoj skuplji).
Npr. Zemlja proizvodi proizvod “x” i “y”.Proizvodne troskove izrazavamo u jedinici rada i to za
proizvod “x” treba utrositi 6 jedinica rada,a za “y” 2 jedinice rada.Unutrasnji odnos razmene bice 6:2.
Jedna jedinica “x”=3 jed.”y” tj za jed “x” utrosi se onoliko faktora proizvodnje kao i za 3 jed “y”.
Obrnuto 1 jed “y” = 1/3 jed “x”.
Ako zelimo povecati proizvodnju “x”,za svaku dodatnu jedinicu “x” zrtvujemo 3 jedinice “y”.
Troskovi supstitucije su bitni za formiranje odnosa razmene koji je ravan odnosu njihovih margina-
lnih troskova.Uzimaju se u obzir i troskovi transporta.Oni smanjuju korist od medjunarodne trgovine i
to opterecenje ce uticati da se zemlja specijalizuje i da se pojavi u medjunarodnoj razmeni sa onim
proizvodom gde je korist od specijalizacije veca od transportnih troskova.

31. Nekonvencionalne teorije medjunarodne trgovine

Pokusavaju da nadju uzrocno-posledicnu vezu izmedju spoljne trgovine i privrednog razvoja.To su :


I Teorija rasprodaja viskova . Spoljnotrgovinski impuls dolazi od postojanja viskova proizvodnih
kapaciteta u zemlji,ali nema dovoljno traznje u toj zemlji za tim proizvodima.Tako bi zemlja u
medjunarodnoj trgovini za svoje viskove proizvoda dobila druge proizvode za kojima postoji
traznja. To omogucava da se odrzi zaposlenost viskova kapaciteta.
Za razliku od teorije komparativne prednosti koja polazi od pretpostavke da su proizvodni kapaciteti

16
data velicina i da su u potpunosti uposleni u predtrgovinskoj poziciji ima nedovoljno iskoriscene
kapacitete.Prema teoriji komparativnih preduzeca f-ja medjunarodne trgovine nije usmerena na
povecanje proizvodnje date zemlje vec na njeno prestruktuiranje tj usmeravanje faktora proizvodnje
za proizvodnju domaceg trzista i inostrano trziste.Do porasta proizvodnje za izvoz dolazi na racun
proizvodnje za domace potrebe.Teorija rasporeda viskova polazi od toga da se neiskorisceni
kapaciteti koji su postojali u predtrgovinskoj poziciji mogu iskoristiti za povecanje proizvodnje za
izvoz i to ne na racun proizvodnje za domace trziste.
Spoljnotrgovinski impuls po ovoj teoriji nije u rasprodaji viskova proizvoda,vec u koriscenju
viskova kapaciteta.Domaca traznja je neelasticna za tzv eksportabilnim proizvodima,sto omogucava
da povecava domaca proizvodnja bude usmerena u izvoz.Znaci postoji zasicenost domaceg trzista i
upravo kroz povecanje izvoza ubrzava se privredni razvoj.I ovde se polazi od slobodne trgovine tj
otvaranje domace ekonomije uticajima spolja.
II Produktivna teorija.Polazi od toga da medjunarodna trgovina putem prosirenja trzista unapredjuje
medjunarodnu podelu rada i utice na porast produktivnosti u zemlji koja je izvoriste spoljnotrgo-
vinskog impulsa,podstice tehnoloske pronalaske u svetu,inovacije i dovodi do uvecanja svetskog
dohotka.Ova teorija pretpostavlja aktivnu ekonomsku politiku u odnosu na proizvodnju namanjenu
izvozu.Znacajna je za zemlje sa visokim ucescem izvoza u nacionalnom dohotku.

32. Teorija dominirajuce privrede

Vezuje se za E.Perua.Analizirajuci tendencijsko opadanje dobiti zemlja u razvoju iz spoljne trgovine,


Peru je smatrao da da je to posledica postojanja dominacije razvijenih zemalja u svetskoj privredi.
Razlikuju se 3 faktora dominacije :
1.razlika u pregovarackoj snazi – ima za posledicu nametanje modela trgovinske i ekonomske saradnje
koji odgovara dominirajucoj zemlji.
2.razlika u velicini zemlje tj ekonomske dimenzionalnosti – velicina zemlje same po sebi ne mora biti
faktor dominacije,ali zajedno sa drugim faktorima jeste.
3.razlika u vrstama privrednih aktivnosti zemalja najcesce je posledica privredne razvijenosti.
Ova teorija ukazuje i na znacaj promene privredne strukture razvijenih zemalja,jer to inace i na
zemlje u razvoju.Dominacija moze biti uspostavljena namerno (konfrontiranje zemalja u ekonomskoj
razmeni) i nenamerno.Za ocenu stepena namerne dominacije bitan je odnos izmedju pruzene i
primljene prednosti.Ako je taj odnos ravan 1,ostvarena je maximalna dominacija od medjunarodne
trgovine za obe zemlje,a ako je manji od 1,postoji nadmocnost jedne zemlje.

33. Spontani fenomen privrednog razvoja

Radi se o teoriji periferne privrede,koja polazi od realnosti u svetskoj privredi i podele sveta na ra-
zvijene zemlje (zemlje centra) i nerazvijene zemlje (zemlje periferije).
U medjunarodnoj trgovini zemlje centra pokazuju slabiju cenovnu elasticnost traznje za proizvodnju
zemalja periferije (primarni proizvodi).Posto primarnu proizvodnju imaju tendenciju pada cena,a i zbog
slabije cenovne elasticne traznje zemalja centra za ovim proizvodom,spoljna pozicija zemalja periferije
se pogorsava a njihovi izvozni prihodi se smanjuju.
Zemlje centra ispoljavaju i slabiji dohodovnu elasticitet traznje za proizvodnju periferije,sto dodatno
pogorsava polozaj zemlje periferije.Zemlje periferije pokazuju visoku dohodovnu elasticnost traznje za
proizvodima centra i slabiju cenovnu elasticnost traznje za esencijalnim proizvodima centra,sto dovodi
do toga da ove zemlje povecani dohodak usmeravaju u potrosnju u zemlje centra (raste stepen spoljnog
zaduzivanja),a preko cenovnog mehanizma (cene industrijsih proizvoda uglavnom rastu) na pogorsanje
odnosa razmene.

17
Cene primarne proizvoda u uzlaznom periodu razvoja svetske privrede rastu sporije od cena seku-
ndarnih proizvoda,a u silaznom periodu opadaju brze , sto znaci da je ekonomski gubitak zemalja
periferije u silaznom periodu je veci nego dobitak u uzlaznom periodu.
Ovo stanje u odnosima zemalja centra i zemalja periferije naziva se spontani fenomen privrednog
razvoja.Izlaz iz toga je moguc aktivnom spoljnom trgovinom,politikom zemalja periferije i usposta-
vljanjem pravicnijih odnosa u svetskoj privredi i trgovini.

34.Midov koncept spoljnotrgovinske politike

Mid polazi od uverenja da spoljnoekonomska ravnoteza potice od unutrasnje ekonomske ravnoteze.


Trgovinska politika treba da doprinese ostvarenju globalnih ciljeva unutrasnjeg ekonomskog razvoja
(odrzanju pune zaposlenosti,ravnoteze platnog bilansa i optimalnog koriscenja proizvodnih faktora).
Ravnotezu platnog bilansa treba odrzavati putem blage direktne kontrole medjunarodnih ekonomskih
transakcija,a na unutrasnjem planu nuzno je odrzanje pune zaposlenosti i niske stope inflacije.Uspesna
nerestriktivna politika zahteva ispunjenje sledecih uslova :
a)odrzanje unutrasnje ravnoteze u sektoru zaposlenosti i monetarnoj sferi ;
b)uzdrzavanje najvaznijih zemalja u svetskoj privredi i trgovini od deflacione politike ;
c)uvazavanje dejstva trzista i delovanja zakona vrednosti na formiranje cena finalnog proizvoda i
faktora proizvodnje ;
d)podrzavanje prakse fiksnih deviznih kurseva ;
e)postojanje medjunarodnih rezervi za ublazavanje negativnih posledica koje bi kod nekih zemalja
dosle sa trzista kapitala ;
f)spoljnotrgovinske transakcije ne treba da budu predmet ogranicenja ili vestacki usmeravane,vec da se
odredjuju promenama u odnosima cena .
Medjutim,moze postojati potreba i za direktnim ogranicenjima iz platnobilansnih razloga.Za to se
navode 4 argumenta :
1.argument najboljeg drugog resenja.Ovde se istice da je nelogicno ukinuti jednu meru,dok postoji
druga koja ima stetne efekte.Najbolje bi bilo ukinuti sva ogranicenja.Ali u slucaju da se zadrzi jedno
ogranicenje sa stetnim efektima,ne treba ukidati drugo koje eliminise te stetne efekte.
2.argument poboljsanja odnosa razmene i preraspodele dohodka.Putem spoljnotrgoinskih barijera
mogu se poboljsati odnosi raspodele i moze da se izvrsi preraspodela dohotka od bogatih ka siroma-
snim zemljama,ali je potrebno da postoji i niz odgovarajucih elasticnosti.Mid takodje zagovara i
sporazum (medjunarodni) o ukidanju tj smanjenju barijera.Ovaj sporazum dozvoljava samo siroma-
snim zemljama da umerenom i protekcionistickom politikom skrecu odnose razmene u svoju korist.
3.argument preraspodele dohotka unutar zemlje.Aktivna zastita politike moze dovesti do preraspodele
dohotka unutar zemlje u korist zasticenih grana i delatnosti.To ne mora medjutim da znaci i automatsko
povecanje dohotka.
4.argument strukturnih promena.Potrebno je pomoc drzave za strukturne promene zemlje.Ta pomoc se
ogleda u direktnom subvencioniranju industrije i to sto su u pocetku troskovi novih industrija visoki da
ni ostra carinska zastita ne moze nadoknaditi tu razliku.

35. Nurkse-ov koncept spoljnotrgovinske politike

Polazna osnova ovog modela je da zemlja nece pasti u platnobilansne teskoce ako odrzava
zaposlenost proizvodnih snaga na visokom nivou.
Bilans placanja se uzima kao kriterijum za ocenu da li je promena deviznog kursa mera ofanzivnog ili
defanzivnog karaktera.Devalvacija ili uvozna ogranicenja su opravdana u slucaju jednostranog

18
prosirivanja privredne aktivnosti zemlje koja tezi da uravnotezi platni bilans.Ali ako im je cilj stvaranje
i povecanje viska u platnom bilansu,nisu opravdane mere.
Devalvacija se tako sprovodi kada uvoz raste brze od izvoza.Medjutim ima misljenja da devalvacija
podstice inflaciju,pa je u zemljama sa prenapregnutom monetarnom situacijom bolje primeniti uvozna
ogranicenja.Ako je neravnoteza platnog bilansa (deficit) izazvan domacom inflacijom,devalvacija nije
pravi lek,vec samo kao mera protiv uvoza deflacije.U takvim slucajevima po Nerkseu se primenjuju
uvozna ogranicenja,a tek kasnije prilagodjavanja deviznog kursa.Devalvacija moze prouzrokovati jos
vece i stetnije ekonomske posledice.Ona je karakteristicna za zemlje sa konvertibilnom valutom
(papirnom).Za zemlje sa nekonvertibilnom valutom ona nije delotvorna,vec je devizna kontrola
podesnije sredstvo.
Nurkse ne prihvata ni deflaciju kao model za uravnotezenje platnog bilansa,jer ona znaci smanjenje
traznje,smanjenje proizvodnje,nezaposlenost,a to je uspostavljanje ravnoteze kriznim putem.Uvozna
ogranicenja i devizna kontrola nisu uvek alternativna resenja devalvaciji.Uvozna ogranicenja su jedina
mera kada na izvoznom trzistu dodje do depresije.To ce dovesti do smanjenja traznje za izvoznim
proizvodima,a povecanje ponude izvoznicke zemlje po nizim cenama.Kada dodje do ozivljavanja
izvoznog trzista,uvozna ogranicenja treba ukloniti.
Uvozna ogranicenja po Nurksu su lek na kratku stazu i to onda kada dodje do sloma sistema
medjunarodne monetarne saradnje,a prilagodjavanje kursa na kratku stazu nije dovoljno uspesno.
Najzad,ako deficit u platnom bilansu nastaje kao rezultat prosirenja potrosnje iznad nivoa unutrasnje
ravnoteze,primena uvoznih ogranicenja treba da se prilagodi sledecim pravilima :
1.treba ih postepeno eliminisati cim pocne da se pojavljuje visak u platnom bilansu ;
2.ako se uvozna ogranicenja jave kao stalna potreba za uravnotezenjem platnog bilansa,bolje je
zameniti ih prilagodjavanjem kursa domace valute ;
3.za medjunarodnu trgovinu je bolje ako se pristupi smanjenju trgovinskih barijera u zemlji sa
suficitom,nego njihov rast u zemljama sa seficitom .
Nurkse znaci daje prednost uvoznim ogranicenjima.On polazi od modela “bilansiranog rasta”.Ta
koncepcija nije u suprotnosti sa specijalizacijom na medjunarodnom planu i idejom komparativnih
prednosti,da pribegavanje uvoz ogranicenja ne znaci odustajanje od specijalizacije iako se trenutno
moze odvojiti od nje.Bilansirani rast se svodi na :
1.rast kroz izvoz manufakturnih proizvoda ;
2.rast kroz proizvode na domacem trzistu.
Rast kroz izvoz primarnih proizvoda Nurkse smatra za nebalansirani rast kroz spoljnu trgovinu.

36. Efekti stvaranja i skretanja trgovine

Standardna teorija carinske zastite polazi od toga da se carine uvode na nediskriminatornoj osnovi
(na sve proizvode i za svaku zemlju koja uvozi).Ipak u praksi se javlja diskriminacija i to kao :
1.robna diskriminacija (za razlicite proizvode razlicita carinska stopa) ;
2.geografska diskriminacija (za razlicite zemlje razlicita carinska stopa).
Jedna vrsta se razmatra u propisima Svetske trgovinske organizacije.Druga vrsta se razmatra u
carinskim unijama.
Grupisanje zemalja na preferencijalnoj osnovi u praksi se javlja kao : zona slobodne trgovine,cari-
nska unija i slicno.Izmedju ovih kategorija postoje i razlike.Zajednicko im je to da zemlje koje ulaze u
sistem prihvataju da jedna drugoj snize carine,ali ne i na uvoz ostalih zemalja.
Efekat stvaranja trgovine se javlja kada zemlje ulaskom u uniju uvoze iz zemalja unije one proizvo-
de,koje ranije u uslovima zastite domace proizvodnje nisu uvozile iz drugih zemalja clanica unije.To
dovodi do prosirivanja nedjuregionalne trgovine,produbljivanja medjunarodne podele rada i ekonomi-
cnijeg iskoriscenja proizvodnih faktora zemalja unije.

19
Efekat skretanja trgovine se javlja kda nakon formiranja carinske unije dolazi do skretanja trgovinskih
tokova u korist zemalja carinske unije a na stetu zemalja izvan unije,ciji su proizvodi nakon uvodjenja
zajednicke carinske tarife postali skuplji.

37. Kejnzovo shvatanje veze spoljne trgovine i privrednog razvoja

Za uspesno ukljucivanje zemlje u medjunarodnu podelu rada bitno je postojanje ekonomske ravno-
teze nacionalne privrede.Za razliku od klasicne koncepcije o ravnotezi u uslovima postojanja pune
zaposlenosti proizvodnih resursa,Kejnz istice postojanje ravnoteze na razlicitim nivoima zaposlenosti.
Ravnoteza na osnovu pune zaposlenosti je samo jedan oblik.Ako tada dodje do povecanja stednje koja
nece biti pracena investiranjem,dolazi do pada traznje,pada proizvodnje,smanjenja zaposlenosti i
dohotka i do uspostavljanja nove ravnoteze na nizem nivou.
Bez obzira o kojoj se ravnotezi radi njeno odrzavanje je moguce sve dok tekuca potrosnja i investi-
cije apsorbuju kolicinu roba proizvedenom u datim uslovima.Otuda su “sklonost potrosnji,stednji i
investiranju” osnovni instrumenti Kejnzove analize.
Sustina Kejnzovog shvatanja je povezana sa teorijom zaposlenosti.Nivo zaposlenosti zavisi od
investicija u zemlji i inostranstvu.Za investicionu aktivnost je znacajno kretanje kamatne stope,a za
investiranje u inostranstvu bitna je velicina aktive trgovinskog bilansa.Aktivni trgovinski bilans utice
na smanjenje kamatne stope,doprinosi prilivu novcanih sredstava iz inostranstva tj povecanju ponude
zajmovnog kapitala.Sve to podstice investicionu aktivnost.
Svako povecanje investicione aktivnosti vodi ka porastu potrosnje tj zaposlenosti i dohotka.Koliko
ce to povecanje da iznosi zavisi od sklonosti ka potrosnji.Kejnz nije smatrao da postoji automatsko
prilagodjavanje kamatne stope potrebama spoljnotrgovinske ravnoteze i odrzavanje pune zaposlenosti.
Medjunarodna trgovina neke zemlje je samo spoljni odraz dejstva multiplikatora na njenu proizvodnju.
Ukoliko izvozni viskovi i uvozni manjkovi koje odredjeni tempo investicija izaziva multiplikatorom
nisu u skladu sa mogucnostima svetskog trzista,privreda dolazi u spoljnu neravnotezu,pa ili mora naci
nacin da je izfinansira da bi odrzala tempo domacih investicija,ili mora menjati tempo investicione
politike radi uspostavljanja nove ravnoteze.
Opsta formula za ravnotezu jedne privrede je :
Y = c + v + (x – m)
y-proizvedeni dohodak x-vrednost izvoza
c-vrednost robe za domacu potrosnju m-vrednost uvoza
v-vrednost izvrsenih investicija

38. Komparativne versus konkurentske prednosti

Teorija komparativnih prednosti je najstariji i najistaknutiji naucni deo ciste teorije


medjunarodne trgovine. Jasno i odredjeno izrazena misao ove teorije na modelu 2 zemlje i 2 proizvoda
ucinila je snazan uticaj u prepoznavanju interesa zemlje u medjunarodnoj trgovini i medjunarodnoj
ekonomskoj saradnji, tj. medjunarodnoj podeli rada i specijalizaciji. Svaka zemlja ima interesa da se
specijalizuje za proizvodnju proizvoda kod kojega ima najvecu komparativnu prednost, odnosno
najmanju komparativnu stetu. U uslovima slobodne medjunarodne trgovine zemlja nastoji da se
specijalizuje u proizvodnji i izvozu onih proizvoda u kojima ima komparativne prednosti sa stanovista
proizvodnih troskova, a da uveze proizvode koji mogu biti proizvedeni i u doticnoj zemlji, ali nemaju
komparativne prednosti. Zakljucak ove teorije je da svaka zemlja ima proizvode koje moze da izvozi:
ili ce izvoziti proizvode u kojima je najbolja ili ce izvoziti proizvode u kojima je najmanje losa.
Teorija konkurentskih prednosti zemalja objasnjenje spoljnotrgovinskog impulsa zasniva na
konkurentkoj a ne na komparativnoj prednosti zemalja u spoljnoj trgovini. U trazenju odgovora na

20
pitanje zasto su neke zemlje bolje u stvaranju novih i kvalitetnijih proizvoda u odnosu na druge zemlje,
koncepcija teorije konkurenskih prednosti odgovor nalazi u visedimenzionalnoj stvarnosti konkurencije
koja se sastoji od segmentiranih trzista, diferenciranih proizvoda, razlicitosti tehnologije i ekonomije
velikih serija.
Priroda konkurencije i osnove iz kojih proizilaze konkurentske prednosti se razlikuju izmedju
zemalja i pojedinih delatnosti. Konkurentsku prednost zemlje u svetskoj privredi i trgovini uglavnom
odredjuju sledece grupe faktora:
1. faktori uslova proizvodnje
2. faktori uslova traznje
3. stepen razvijenosti srodnih i pratecih industrija (delatnosti)
4. strategija, struktura i suparnistvo preduzeca.

39. Teorija konkurentske prednosti (uslovi ponude i traznje)

Osnovni faktori konkurentske prednosti su : faktori uslova proizvodnje (ponude),faktori uslova


traznje,stepen razvijenosti srodnih i pratecih industrija i strategija,struktura i suparnistva preduzeca.
a)Uslovi proizvodnje (ponude)
To su glavni uslovi,tj inputi neophodni za proizvodnju konkurentskih dobara.Klasicna podela
proizvodnih faktora na zemlju,rad i kapital ovde nije dovoljna da objasni konkurentske prednosti.Zato
se faktori dele na :
1.ljudske resursi (radna snags) izrazavaju se kvantitativno(broj) i kvalitativno(kvalitet) , a ekonomsko
obilje u ceni radne snage (nadnice) ;
2.fizicki resursi (zemljiste,vodotokovi,rudno bogatstvo i slicno) se izrazavaju u mernim jedinicama,
kvalitetu i kvantitetu,lokaciji i slicno) ;
3.resursi znanja (broj naucnih i strucnih kadrova,obrazovne institucije i sl) iskazuju naucno i strucno
znanje u zemlji preko broja i profila naucnih radnika,broja univerziteta i slicno.
4.resursi kapitala (finansiski,zajmovni kapital i sl) predstavljaju raspolozive finansijske izvore za
produktivno finansiranje ukljucujuci i cenu tog kapitala ;
5.infrastrukturni resursi (saobracajni sistemi,komunalna infrastruktura,bankarski sistemi i sl) .
Prirodni faktori se cesto potcenjuju,posto je relativno lak pristup tim faktorima,pa se cesto javlja i
njihovo neefikasno koriscenje.
Konkurentske prednosti se ne ostvaruju samo na bazi obilja fizickih faktora.Npr u Svedskoj su nepo-
voljni klimatski uslovi i geografski polozaj i visoke su nadnice gradjevinskih radnika.To je stimulisalo
na izgradnji fabrika za podizanje stanova,jer je sezona radova na otvorenom kratka,a nadnice gradjevi-
nskih radnika visoke.Japan ima problem oskudice urbanog zemljista i visoke cene gradjevinskog ze-
mljista.Zato oni uvode koncept “tacno na vreme”.Isporukom proizvoda tacno na vreme nema zaliha,
smanjuju se potrebe za skladisnim prostorom pa i troskovi u celini.
b)Uslovi traznje
Zemlja moze steci konkurentske prednosti i u delatnostima gde preko domace traznje zakljucuje kako
ce se formirati inostrane potrebe kupaca.Linder npr tvrdi da ce neki proizvod biti konkurentan na sve-
tskom trzistu ako postoji traznja na domacem trzistu za tim proizvodom (reprezentativna traznja).
Medjunarodna trgovina ce po obimu biti veca ako postoji slicnost u traznji izmedju domace i inostrane
zemlje.Zemlja tako na osnovu domace traznje zakljucuje o potrebama inostranih kupaca i stice konku-
rentske prednosti.

21
40. Teorija konkurentskih prednosti (srodne i pratece delatnosti,strategija firme)

a)Srodne i pratece delatnosti


One omogucavaju nesmetano koriscenje finalnog proizvoda ili su dopunjujuce u potrosnji finalnog
proizvoda.
Pratece delatnosti su one sa kojima preduzece koordinira ili ucestvuje u ostvarenju konkurentske
prednosti ili koje su u kooperantskom odnosu tj dopunjujuce u potrosnji finalnog proizvoda ili
ucestvuju u razvoju tehnologije,proizvodnje,distribucije,marketingu ili uslugama preduzeca.
Npr.
Zemlja Delatnost Srodne i pratece delatnosti
Italija lusteri namestaj
Japan kamere kopir aparati
Koreja videokamere videotrake
Svedska automobili kamioni
Zemlja ima najvise izgleda za ostvarenje konkurentske prednosti u delatnostima ili delovima delatnosti
u kojima prednosti jedne delatnosti ili delova delatnosti stvaraju ili poboljsavaju prednosti u drugim
delatnostima tj delovima delatnosti.

b)Strategija firme
Strategija razvoja preduzeca koja ukljucuje stalni razvoj kvaliteta proizvoda,unapredjenje njegovih
karakteristika i slicno,je odrzivija od strategije zasnovana na ceni kostanja,jer se ova druga lakse
podrzava od konkurenata.
Konkurentska prednost nastaje iz poboljsanja,inovacija i stalnih promena.Inovacija ne obuhvata
samo nove tehnologije vec i nove metode i nacine u procesu proizvodnje,marketingu ili novi nacin
obuke kadrova i organizacije.Inovacije cesto postojeca sredstva i pogone cine zastarelim.
Sam proces inovacija obuhvata istrazivacku,tehnicku i komercijalnu fazu,ukljucujuci organizaciju
upravljanja i finansiranja tog procesa.Medjutim jedan broj preduzeca usvaja zavisnu ili imitativnu
strategiju tehnoloskog razvoja.
Prednosti imitativne strategije svoju komparativne prednosti sticu na osnovu nizih troskova radne
snage,nizih investicionih troskova i slicno.
Zavisna strategija predstavlja prihvatanje pratece uloge u odnosu na snazna preduzeca.
Prednosti tradicionalne strategije se od zavisnih razlikuju po karakteru i prirodi proizvoda.Proizvodi
tradicionalnih strategija se menjaju sporo i vrlo malo,a zavisnih strategija bitno i brzo.Te promene su
inicirane spolja.
Jednom stecena prednost se odrzava samo putem stalnog traganja za novim i boljim nacinima rada ili
stalnim promenama ponasanja preduzeca.Npr V.Britanija i Amerika su za samo jednu deceniju izgubile
prednost u proizvodnji masina alatljika koji su imale gotovo citav vek.
Pitanje konkurentnosti vezuje se i za drzavu.Ako preduzece izgubi konkurentsku prednost dozivece
privrednu katastrofu.Da li se to dogadja i sa drzavom?Odgovor je ne.Zbog propasti preduzeca ne
propada i drzava.Pitanje uticaja konkurentnosti na platni bilans je analizirao jos Hjum u vreme kad su
plemeniti metali bili osnovno sredstvo placanja.Po njemu ce zemlja koja izgubi konkurentsku prednost
vise uvoziti nego izvoziti i stalno trpeti odliv zlatnog i srebrnog novca.
Jos je Rikardo ukazao da ce zemlja koja u pogledu produktivnosti svih ili gotovo svih delatnosti zao-
staje,izvoziti one proizvode cija produktivnost najmanje zaostaje.Zemlja ce uvek naci asortiman koji
poseduje komparativne prednosti.Ostvarenje konkurentske prednosti ne znaci i vise posla i nova radna
mesta.Ostvarivanje konkurentske prednosti zavisi i od okruzenja koje pogoduje inovacijama u zemlji.

22
41. Merkantilisti o spoljnotrgovinskom impulsu

Ekonomska doktrina koja nastaje od 15 pa do polovine 18 veka u zapadno Evropskim zemljama.


Ima 2 faze : 1.bulionizam i 2.razvijeni merkantilizam .
Najvazniji postulat bulionizma je bio zahtev da svaki ucesnik u spoljnotrgovinskim transakcijama
ostvari pozitivan saldo u razmeni sa inostranstvom.Pri tome poluzni stok plemenitih metala ne sme biti
smanjivan.U to vreme su plemenati metali bili jednako sredstvo placanja.Zemlje sa aktivnim spoljno-
trgovinskim bilansom su uzivale za iznos te aktive priliv zlata iz inostranstva.Odliv zlata bio je negati-
vna pojava,jer je dovodio do nestasice novca,pada cena,porasta interesne stope,destimulacije investi-
cija,pada zaposlenosti,smanjenje proizvodnje.
Medjutim ovi ostri zahtevi bulionizma dovodili su do poremecaja i usporavanja spoljnotrgovinske
razmene.To se prevazilazi u fazi razvijenog merkantilizma,uvazavanjem nacela povoljnog globalnog
bilansa razmene sa inostranstvom.Razradjuju se mere za podsticanje izvoza i ogranicenje uvoza.Uvode
se zastitne carine na uvoz finalnih proizvoda.Prednost pri uvozu imaju sirovine i primarni proizvodi.
Merkantilizam je vodio i politiku niskih nadnica kao sredstva za jacanje konkurentskih prednosti
domace proizvodnje,jer su troskovi rada bili tada glavni u strukturi cene kostanja.

42. Liberalisticka spoljnotrgovinska politika

Liberalizam se zalaze za slobodu spoljne trgovine.Privredne delatnosti kao i spoljna trgovina treba
prepustiti dejstvu trzisnih zakonitosti,omoguciti razvoj preduzetnicke inovativnosti i eliminisati domi-
nantan uticaj drzave na privredne aktivnosti.Takvo stanje,ukljucujuci i automatizam zlatnog standarda
dovodi i do automatskog uravnotezenja platnog bilansa zemlje.Primena jednakih uslova na ucesnike u
spoljnotrgovinskoj razmeni u uslovima nejednake privredne razvijenosti moze jos vise zaostriti pitanje
jednakosti ucesnika u medjunarodnoj podeli rada.
Liberalizam je znacio korak napred.Prodor liberalizma se vezuje za procese ukidanja carina i drugih
ogranicenja,sredinom 19veka.Dva su dogadjaja bila presudna :
1.ukidanje zitnih zakona u Engleskoj 1846.g. sto je vodilo slobodnoj trgovini polj.proizvodima ;
2.sporazum Cobden-Chevalier koji je smanjivanjem carina na industrijske proizvode sprecio tadasnji
rastuci talas protekcionizma u Evropi.
Danas termin liberalizam znaci vecu oslobodjenost spoljnotrgovinskih transakcija od ogranicenja
(carine,kvantitativna ogranicenja,necarinske barijere i slicno).

43. Protekcionizam versus intervencionizam

a)Protekcionizam
je teorija i praksa spoljnotrgovinske politike,usmerene na zastitu i razvoj mlade domace industrije od
inostrane konkurencije.Time se negira liberalizam.Protekcionizam je privremena mera.Zaceci prote-
kcionizma se javljaju u merkantilizmu.Tada se protekcionizam ispoljava u sprecavanju prodora stranim
proizvodima na domace trziste putem carinskih barijera.Merkantilisti su se zalagali za zabranu izvoza
proizvoda nizeg stepena obrade.Za razliku od njih protekcionisti se ne zalazu za to vec za zastitu do-
mace proizvodnje od inostrane konkurencije.Zatim,merkantilisti veliku paznju poklanjaju pozitivnom
saldu trgovinskih transakcija zemlje sa inostranstvom.
Na jacanje protekcionistickih opredeljenja u merkantilizmu uticali su i politicki dogadjaji.70-tih go-
dina 18veka severno-americke drzave proglasile su svoju nezavisnost od Engleske,koja gubi deo svojih
kolonija.U Evropi se raspada feudalizam.Plaseci se razvoja drugih zemalja,Engleska zabranjuje izvoz
svih orudja koja bi mogla sluziti proizvodnji proizvoda koji bi konkurisali engleskim proizvodima.

23
Sticanjem nezavisnosti SAD,one se nisu u potpunosti oslobodile ekonomske zavisnosti od Engleske.
Tako Aleksandar Hamilton u “Izvestaju o manufakturi” istice nuznost razvoja domace industrije,speci-
jalizacije i podele rada,novih privrednih delatnosti i medjuregionalne trgovine.Da bi se to postiglo
trebalo je uvesti sledece instrumente u spoljnotrgovinskoj politici zemlje :
-uvodjenje zastitnih uvoznih carina na sve proizvode koji konkurisu domacim proizvodima ;
-selektivna zabrana uvoza proizvoda ;
-zabrana izvoza sirovina koje su potrebne za razvoj domace industrije ;
-podsticanje izvoza domace proizvodnje ;
-subvencioniranje domace proizvodnje ;
-indirektne mere za povecanje traznje na domacem trzistu,povecanje domace proizvodnje (premije,
povracaj carina…);
-stimulisanje novih pronalazaka i patenata u zemlji radi povecanja efikasnosti domace proizvodnje,
povecanjaproizvodnje i osvajanja novih proizvodnji.

b)Intervencionizam
Preovladava uverenje da su specificne okolnosti i evolucija nepredvidivih dogadjaja najvazniji
uzrocnici intervencionalizma.On istice prioritet ravnoteze unutrasnjeg razvoja i njemu podredjuje
spoljne uticaje i spoljnoekonomsku ravnotezu.
Potreba za intervencijom drzave se javlja narocito u kriznim situacijama,kada treba domacu privredu
obezbediti strateskim robama i sirovinama.Drzava uvodi administrativne mere regulisanja
medjuekonomskih odnosa u sferi tekucih i kapitalnih transakcija a u tezim okolnostima primenjuje i
borbene (retorzivne) mere prema trecim zemljama.
Do sada se intervencionizam ispoljio u toku I svetskog rata (1914-1918),velike ekonomske krize
(1928-1933),II svetskog rata (1939-1945),”hladnog rata” (1948-1958) i povremenih ekonomskih i
politickih kriza u svetu.
Najcesci oblici intervencije su : korekcije ili suspendovanje vazecih ugovora i obaveza o primeni
carinske zastite,zabrane uvoza ili izvoza iz(u) odredjene zemlje,propisivanje kontigenata i dozvola u
sferi spoljno trgovinskih transakcija.

44. Klasicne teorije protekcionizma

Vezuju se za Henrija Kerija i Fridriha Lista.


Keri polazi od filozofije velike zemlje –SAD.Po njemu zemlja koja je zaksnila u privrednom razvoju
moze jedino putem visokih zasticenih carina (i drugih mera protekcionizma) da omoguci razvoj svoje
privrede.Keri jednaku vaznost pridaje i zastiti poljoprivrednih i tercijalnih delatnosti.Zemlje koje izvo-
ze poljoprivredne za industrijske proizvode su prisiljene da svoje proizvode izvoze u nepreradjenom
stanju,sve dok potpuno ne osiromase.Zato Keri zagovara carine i na uvoz industrijskih i poljoprivre-
dnih proizvoda.Jedino tako (kao SAD) ce se zemlja brze razvijati.

45. Protekcionisticki stavovi Fridriha Lista

List polazi od filozofije evropskih zemalja-Nemacka.Zemlje koje su se kasnije formirale i pocele sa


razvojem,ne mogu prihvatiti nacelo liberalizma (slobodne trgovine).Ovaj princip se moze primenjivati
samo izmedju zemalja na priblizno istom nivou privredne razvijenosti.
Za nerazvijene zemlje je opravdano da primenjuju sistem zastitnih carina kao privremeno sredstvo,
dok se njihova industrija ne podigne na nivo na kome ce moci da izdzi konkurenciju drugih zemalja.
List je smatrao da je napredna ona zemlja koja u medjunarodnoj razmeni razmenjuje vise industrijskih

24
proizvoda za poljoprivredne proizvode,gde je industrijski razvijenija od poljoprivredne.Poljoprivredu
ne treba podizati zastitnim carinama vec putem razvoja industrije.
Sve zemlje ne mogu uspesno primenjivati zastitni sistem za jacanje industrije.To mogu samo zemlje
tj “drzave normalne velicine” – drzave sa velikom i dobro zaokruzenom teritorijom,sa raznovrsnim
prirodnim bogatstvom i brojnim stanovnistvom,sa dovoljnom vojnom snagom za odbranu i da je
sposobna da utice na razvoj kulture drugih zemalja.
Za razliku od Kerija,List nije bio za zastitu celokupne privrede.On se zalagao za zastitni sistem koji
bi omogucio nemackoj industriji da dostigne razvoj engleske industrije.

46. Agrarni protekcionizam

To je teorija i praksa ekonomske i spoljnotrgovinske politike usmerene na izbor mera spoljnotrgo-


vinske i ekonomske politike kojima se najbolje i njefikasnije ostvaruje zastita domace poljoprivredne
proizvodnje od inostrane konkurencije.To su mere kojima se podstice angazovanje proizvodnih faktora
u poljoprivrednoj proizvodnji.
Cilj politike agrarnog protekcionizma je unapredjenje poljoprivredne proizvodnje i zastita od
inostrane konkurencije,kako bi se povecao dohodak u poljoprivredi i sprecilo njegovo zaostajanje za
dohodkom u industriji.Ova politika ima elemente stabilizacije (kad se utice na odrzavanje nivoa cena
domacih poljoprivrednih proizvoda na nivou svetskih cena) i elemente zastite (kad su domace cene
iznad svetskih).Mere agrarnog protekcionizma se dele u 3 grupe :
I Mere koje direktno ometaju uvoz : uvozne dazbine (carine i prelevmani),kvantitativna uvozna
ogranicenja,drzavna trgovina,manipulisani devizni kurs,odredbe o obaveznom mesanju domace i strane
robe i dobrovoljna ogranicenja izvoza .
II Mere koje direktno podsticu izvoz : izvozne subvencije,sistem mnogostrukih deviznih kurseva,
drzavna trgovina.
III Mere koje direktno podsticu domacu proizvodnju : to su direktna novcana davanja domacim proi-
zvodjacima i tako im se obezbedjuju vise cene od onih koje bi ostvarili na domacem ili inostranom
trzistu.Subvencije mogu imati vise oblika.One se mogu placati poljoprivrednim proizvodjacima ili kao
premija prilikom otkupa njihovih proizvoda,ili kao poreska olaksica tj u vidu subvencioniranja tro-
skova proizvodnje.Ovaj poslednji vid je dvostruko koristan : smanjenjem troskova stimulise se porast
proizvodnje,a takodje jeftini inputi omogucavaju brzu transformaciju tehnologije poljoprivredne
proizvodnje,sto opet vodi povecanju proizvodnje i dohotka.
Agrarni protekcionizam je narocito dosao do izrazaja u periodu velike svetske krize.Sa padom cena
poljoprivrednih proizvoda,zemlje su htele da carinama i kvantitativnim merama zastite poljoprivrede
od jeftinog uvoza poljoprivrednih proizvoda i podstaknu razvoj domace poljoprivredne proizvodnje.
Pad cena je bio najveci u ratarskoj proizvodnji,kod psenice.
Strategija agrarne politike u evropskim zemljama posle II svetskog rata nastala je kao izraz potrebe :
1.da se zastiti i unapredi poljoprivreda,radi smanjenja pritiska na trosenje oskudnih deviznih sredstava
za uvoz poljoprivrednih proizvoda (platnobilansni efekat) ;
2.da se obezbedi razuman dohodak poljoprivrednim proizvodjacima na nivou koji nece bitno zaostajati
za industrijskim (stabilizacioni efekat) ;
3.da se smanji zavisnost od uvoza proizvoda za ishranu (efekat samodovoljnosti) .
Do formiranja EEZ (sada EU),zapadnoevropske zemlje su primenjivale individualne modele agrarne
zastite.Npr Francuski model je podsticao razvoj poljoprivrednih proizvoda,radi zadovoljenja domacih
potreba i jacanje njene konkurentske pozicije na svetskom trzistu.Nemacki model je usmeren na
smanjenje zavisnosti od uvoza i porast dohotka u poljoprivredi.V.Britanija kroz mehanizam
garantovanih minimalnih cena podstice ponudu poljoprivrednih proizvoda i rast dohotka u
poljoprivredi,kao i poboljsanje platnobilansne situacije,smanjenje izdataka za uvoz poljoprivrednih

25
proizvoda.Tako je V.Britanija smanjila zavisnost od uvoza poljoprivrednih proizvoda,zadovoljavajuci
potrebe sopstvenom proizvodnjom za vise 50% u odnosu na vreme pre II svetskog rata.

47. Protekcionisticka koncepcija Raula Prebiša

Razmatrajuci zemlje Latinske Amerike,Prebiš dolazi do zakljucka da ove zemlje ne mogu prevazici
jaz u privrednom razvoju,primenom principa klasicne teorije komparativnih prednosti i slobodne
trgovine.Time bi se ove zemlje specijalizovale za proizvodnju sirovina,proizvoda nizeg stepena obrade
i proizvoda za ishranu ,koji se izvoze u razvijene zemlje.U ovim zemljama se pored pogorsanja odnosa
razmene javlja i “spontani fenomen privrednog razvoja”.
Zato je Prebiš predlagao razvoj industrije tj proizvodnje radi supstitucije uvoza.Ova strategija je
primenjena u zemljama Latinske Amerike,ali nije dovela do uklanjanja jaza u privrednom razvoju.
Dovela je cak i do novih poteskoca.Doslo je do podsticanja traznje za uvozom faktora proizvodnje
neophodnih u proizvodnji kod delatnosti usmerenih na supstituciju uvoza.Takodje,zbog uskosti doma-
ceg trzista i umanjenih mogucnosti izvoza na inostrano trziste doslo je do usporavanja privrednog
razvoja.Uskos domaceg trzista nije podsticala preduzeca na velikoserijsku proizvodnju,sto je otezavalo
i uvodjenje savremenih tehnicko-tehnoloskih procesa u proizvodnji.
Tako se razvija strategija izvozno usmerene proizvodnje.Ali ona nailazi na prepreke u visoko-
razvijenim zemljama,u smislu kocenja uvoza iz zemalja u razvoju.Tako da ove strategije nisu bile
dovoljno efikasne.

48. Protekcionisticka koncepcija Gunar-a Mirdal-a

On zastupa opravdanost zastitne politike,kao i visoke carinske zastite,radi obezbedjenja privrednog


razvoja.Ukazujuci na to,on navodi sledece argumente :
a)dovodjenje u sklad ponude i traznje (platnobilansni razlog).Povecana traznja vrsi pritisak na trosenje
oskudnih deviznih sredstava.Povecana ponuda (industrijskih proizvoda) smanjuje taj pritisak ;
b)uspostavljanje osnove za privredni razvoj (industrijalizacija) ;
c)resavanje stanja agrarne prenaseljenosti.Angazovanje radne snage u industriji cak i onih proizvoda
koji se mogu jeftinije kupiti u inostranstvu,donosi ekonomske prednosti ;
d)odrzavanje paritetnih odnosa cena industrijskih i poljoprivrednih proizvoda (stabilizacioni razlozi).
Povecanje cena industrijskih proizvoda (u prvoj fazi) dovodi do premostavanja radne snage iz
poljoprivrede u industriju.
Opravdanost protekcionizma za zemlje u razvoju moze se naci i u zakljuccima klasicne teorije pro-
tekcionizma (Hamilton,Keri,List).Oni protekcionizam posmatraju kao privremenu (vaspitnu) meru,koja
treba da omoguci zasticenoj industriji ili nekoj od njenih grana da dostignu nivo konkurentnosti.Medju-
tim,to se ne odnosi na zastitu opste industrijske proizvodnje,vec samo na mladu industriju.
Za razliku od njih savremene teorije isticu nuznost zastite ukupne industrije.Ovde protekcionizam
nije vaspitna vec nuzna mera i potreban je sve dok se ne postigne ekonomsko oslobadjanje.Ova politika
treba da obezbedi eliminisanje “spontanog fenomena privrednog razvoja” i da stvori osnove za indu-
strijalizaciju.

49. Argumenti za uvodjenje carina

Uvek kada drzava uvodi spoljnu meru u spoljnu trgovinu navodi se i obrazlozenje koje je manje-vise
kvalitetno (ali generalno najcesce se jedni argumenti unose,a drugi su posredi).Jedan od 10 argumenata
koji je opravdan je :

26
1.zastita mlade industrije – i to je univerzalni kriterijum kod vodjenja spoljnotrgovinske politike u svim
drzavama .
2.zastita nadnice – ako se uvode carine,one povecavaju cenu,samim tim se povecavaju cene proizvoda,
a time se povecava nadnica,i zato se cesto uvoze proizvodi iz zemalja gde su nadnice nize.Ali kada se
uporedi produktivnost i nadnica u manje razvijenim zemljama,dobija se da je nadnica po proizvodu
mnogo veca nego u razvijenim zemljama.
3.zastita zaposlenosti – ako zastitimo svoju privredu carinama,stiticemo svoje trziste,gde ce moci da se
plasiraju domaci proizvodi.Nije opravdano ako imamo uravnotezen spoljnotrgovinski bilans.Onoliko
koliko smo ustupili stranim zemljama da plasiraju proizvod na nasem trzistu,toliko smo obezbedili
svojim proizvodjacima da plasiraju proizvode na inostranom trzistu.
4.cuvanje gotovine (gotovog novca) – novac kada stoji,on se ne oplodjava. (“Ja ne znam mnogo o
ekonomiji,ali ako kupim kaput u svojoj zemlji,od svog proizvodjaca,novac ostaje u mojoj zemlji,a
kaput meni,a ako kupim od stranog proizvodjaca,novac ide stranoj zemlji a kaput meni “-sve je tacno
od prvog zareza).
5.domace trziste za domaceg proizvodjaca
6.izjednacavanje domacih sa svetskim cenama – i ovo je apsurdan stav jer ako svaka zemlja uvede
carine da bi izjednacila cene,spoljna trgovina prestaje jer su cene jednake.
7.damping – nije opravdano,njega je tesko utvrditi .
8.poboljsanje odnosa razmene – i on je opravdan.Zasto se carine uvode da bi se poboljsali odnosi
razmene?
9.strateski razlozi – uvode se carine na strateske proizvode,kako bi se obezbedili i strateski interesi,ali
kada pogledamo,sve grane su nam strateske – vojna,poljoprivreda,proizvodnja uniformi,sto znaci da
treba celu privredu da zastitimo.
10.agrarni protekcionizam – on je opravdan jer je poljoprivredna proizvodnja stvarno strateska.To je
grana koju sve grane stite,ali cinjenica je da agrarni protekcionizam uvode mnoge najrazvijenije ze-
mlje.To je stvorilo kontraproduktivne argumente : ispo zemljiste,stvaranje velikih skladista hrane.

50. Modeliranje politike ekonomskih odnosa sa inostranstvom

a)Zemlje trzisne privrede


Od presudnog znacaja su spoljne okolnosti i unutrasnje ekonomske prilike.Spoljne okolnosti uticu u
smislu ugradjivanja u sistem i politiku ekonomskih odnosa sa inostranstvom,medjunarodne obaveze
koje je zemlja prihvatila (npr clanstvo u medjunarodnim institucijama ili organizacijama,u kojima se
usvajaju pravila i odredbe koje vaze u obavljanju medjunarodnih ekonomskih transakcija,kao i ugovori
o ostvarivanju integracionih procesa). Zavise od konvertibilnosti domace valute.
Vecina zemalja poznaje institut repatrijacije deviza (obaveza unosenja ostvarenih deviznih sredstava
u zemlju) kao i ekonomsku cesiju (nema opravdanja za dvojni valutni sistem – to je obaveza ustupanja
deviza centralnom organu).
Carinski sistem i zastita se modeliraju prema medjunarodnim obavezama i posebnim nacionalnim inte-
resima.Rezim izvoza koji je u principu slobodan moze biti podvrgnut ogranicenjima zbog ekonomsko-
razvojnih ili socijalno-ekonomskih razloga.Rezim uvoza je takodje u principu slobodan ali zadrzava
vecu intervenciju drzave,u smislu da se uvode kategorije uvoza koje se mogu vezivati za ostvarenje
odredjenog nivoa izvoza,zatim regionalno usmerenje uvoza s obzirom na postojanje 2 sistema medju-
narodnog placanja (multilaterizam i bilateralizam).
Devizni kurs ima veliki znacaj.Iako se tezi realnom i jedinstvenom deviznom kursu,po pravilu je pre-
cenjen.To navodi na uvodjenje principa prioriteta u trosenju.
Realni devizni kurs znaci stvaranje uslova za potreban pritisak proizvodnih troskova inostranih proi-
zvodjaca na troskove domacih proizvodjaca,odrzavajuci pritom odnose realnih vrednosti domace i
strane valute.
27
Jedinstveni devizni kurs znaci isti kriterijum pri obracunavanju kako uvoznih tako i izvoznih ekono-
mskih transakcija.
Kreditne odnose sa inostranstvom se ostvaruju i u uslovima konvertibilnosti i nekonvertibilnosti
valuta.Preduzeca i banke uspostavljaju kreditne odnose u formi :
1.komercijalnog kredita – to je uvoz i izvoz robe na kredit (placanje preko 60 dana) izmedju inostranih
kupaca tj prodavaca i domacih preduzeca.
2.robnog kredita – to je kreditni sporazum zajmo-trazioca sa kreditorom,radi finansiranja kupovine
robe tj placanja usluga,po pravilu od rezidenta zemlje kreditora.
3.finansijskog kreditnog aranzmana – to je kredit u kojem kreditor zajmo-traziocu odobrava kredit,a u
ugovoru o kreditu nije unapred odredjena namena niti uslovi raspolaganja tj koriscenja kredita.
4.lombardnog kredita – to je uzimanje kredita po osnovu zaloge.Rasprostranjeno je i uzimanje kredita
na hipotekarnoj osnovi.Na sve ove kredite primenjuju se odredbe regulisanja finansiranja kredita.
5.bankarskih kreditnih linija – koriste ih poslovne banke.To je To je kratkorocni kredit koji banka
ovlascena za poslove sa inostranstvom koristi od strane banke za prebrodjavanje problema likvidnosti
(rok je do 12 meseci).

b)Netrzisne privrede
Karakterise ih administrativno upravljanje privredom,u kome preduzeca ostvaruju planove izvoza i
uvoza na osnovu drzavnih uputstava a ne na bazi ekonomskih nacela.Npr SFRJ od 1945-1991.g.
U FNRJ od 1945-1952.g. primenjivano je administrativno upravljanje privredom,a u spoljnotrgovini
drzavni monopol.Obracun uvoza i izvoza vrsio se na bazi nivoa domacih cena,a razlike domacih i
inostranih cena su se obracunavale putem egalizacionog fonda.Cesija deviza je bila obaveza a trosenje
deviza po sistemu administrativne distribucije.
Sistem uvoznog i izvoznog koeficijenta se primenjuje 1952-1961.g. pri cemu se uspostavlja veza
izmedju domacih i inostranih cena.Mini deviznom reformom 1961-1965.g.,znacajno je liberalizovan
sistem ekonomskih odnosa sa inostranstvom (uvedene su liste uvoza,uklonjeni su neki administrativni
mehanizmi,uvedena je privremena carinska tarifa).
Reformom iz 1965.g. razvija se ideja o liberalizaciji uvoza i svih sktivnosti u sferi medjunarodnih
ekonomskih odnosa.Uvedena je stalna carinska tarifa i ispunjeni su uslovi za pristupanje SFRJ Gatt-u.
1977.g. se sprovode ideje socijalnog samoupravljanja u ekonomskim odnosima sa inostranstvom u
kojem su osnovni nosioci prava i obaveza radnici u udruzenom radu.Sistem ekonomkih odnosa je
decentralizovan uvodjenjem platnobilansnih i deviznobilansnih pozicija republika i pokrajina.Siz-ovi
za ekonomske odnose sa inostranstvom su nosioci prava i obaveza.
Od 1980-1990.g. jacaju dezintegracione snage.1985.g. je ukinut princip “zajednicke” odgovornosti
republika i pokrajina (siz-ovi za ekonomske odnose sa inostranstvom) i najavljeno je uvodjenje konve-
rtibilnosti dinara i prava raspolaganja sa devizama na osnovu kriterijuma prioriteta.
U reformi 1989-1991.g. uvedena je zvanicna konvertibilnost dinara,za sve tekuce transakcije,a
zastitna politika je zasnovana na pravilima Fatt-a.Sistem zvanicne (a ne trzisne) konvertibilnosti dinara
odrzao se do juna 1990.godine.
II Medjunarodne finansije

51. Pojam i oblici medjunarodnog kretanja kapitala

Medjunarodno kretanje kapitala predstavlja transfer kupovne snage iz jedne zemlje u drugu,u novca-
nom vidu,u vidu roba i usluga.To dovodi do porasta kupovne snage u zemlji uvoznici kapitala i do
njenog smanjenja u zemlji izvoznici.Porast kupovne snage kod jedne dovodi do povecanja uvoza jer je
priliv novcane mase izazvao porast cena u zemlji .U drugoj se kupovna snaga smanjila jer se suzilo
trziste za proizvode prve zemlje.

28
Zelja za smanjenje jaza u privrednom razvoju dovodi do kretanja kapitala iz zemlje sa velikim doho-
tkom u zemlje sa nizim dohotkom.Cilj razmene zemalja je da ubrzaju svoj privredni razvoj do tacke
gde se zadovoljavajuca stopa rasta moze postici na bazi njenog samoodrzavanja.
Zemlja uvoznik je vrlo retko slobodna u pogledu koriscenja uvezenih sredstava,bilo da se radi o pri-
vatnom bilo o kapitalu iz zvanicnih izvora.Privatni kapital je vezan za odredjene svrhe koje ima priva-
tni investitor,a kapital iz zvanicnih izvora je vezan za odredjene projekte i ogranicen je za koriscenje
unutar odredjene zemlje ili regiona.
Medju kretanje kapitala moze se posmatrati prema vremenskom,ekonomskom i vlasnickom krite-
rijumu.Prema ekonomskom kriterijumu dugorocno kretanje kapitala se ostvaruje u okviru zajmovnog
kapitala i u vidu investicionog kapitala.Prvi oblik je prenosnik kupovne snage iz jedne zemlje u drugu,a
drugi je preduzetnicki investicioni poduhvat u inostranstvu.
Prema vlasnickom kriterijumu kapital se deli na privatni (ako je davalac privatno lice) i javni (drzava
ili druga javnopravna institucija).

52. Oblici medjunarodnog kretanja kapitala prema ročnosti

Prema vremenskom kriterijumu (ročnosti) medjunarodne kapitalne transakcije mogu biti u vidu
kratkorocnih,srednjih i dugorocnih zajmova.
Kratkorocni zajmovi su obicno privatni zajmovi.To su pre svega kratkorocni krediti (robni i komercija-
lni) u vezi sa izvrsavanjem poslovnih transakcija u medjunarodnoj trgovini.Znacajan oblik kratkorocnih
kredita je u vidu dokumentarnog akreditiva gde uvoznik otvara akreditiv u korist izvoznika (kreditira
izvoznika pre prijema robe).Kreditiranje izvoznika je i dokumentarna naplata tj dokumentarni inkaso,
jer uvoznik po pravilu otkupljuje dokumenta pre prijema robe.
Poseban vid kratkorocnih zajmova su kursno-uslovljeni krediti.Spekulativnog su
karaktera.Kada kurs strane valute ima tendenciju porasta,domaci zajmodavci ce inostranstvu pruziti
kredit (npr kupo-vace inostrane hartije od vrednosti),da bi kasnije kada dodje do porasta kursa ostvarili
kursnu razliku. Ocekivana devalvacija doamce valute pokrece bezanje u stranu valutu,a revalvacija
bezanje strane u domacu.Kretanje kratkorocnih kredita po ovoj osnovi je “vruc” novac.
Srednjorocni zajmovi imaju duzi rok,ali kraci od dugorocnih.
Dugorocni zajmovi su uglavnom autonomnog karaktera.Zasnivaju se na razlici u kamatnim stopama
izmedju zemalja.Danas slabi njihova uloga.Posle II svetskog rata dolazi do njihove ekspanzije,radi fi-
nansiranja privrednog razvoja zemalja u razvoju.Zemlje u ravoju,uvoznici opreme ne mogu bez dugo-
rocnih zajmova uvesti savremenu opremu i koristiti je.Toga su svesni i sami isporucioci opreme pa oni
sami daju suge zajmove (komercijalni zajmovi) ili pronalaze komercijalne banke i druge finansijske
institucije za to (robni dugorocni zajmovi).To je sad izvoz kapitala u robnom (realnom) a ne novcanom
obliku kao pre.
Tu je i momenat sigurnosti imao veliki znacaj,pa je za normalne komercijalne rizike uvedeno i
izvo-zno-kreditno osiguranje,a za ostale rizike morale su se angazovati i vlade zemalja izvoznica
opreme koje su svojim izvoznicima opreme garantovale naplatu njihovih potrazivanja od inostranih
kupaca i u slucaju da se ostvare drugi abnormalni politicki i slicni rizici.Tako su u skoro svim
zemljama proizvodjacima opreme stvorene posebne drzavne institucije za osiguranje tj finansiranje
kreditiranja izvoza opreme.Osiguranje normalno poskupljuje opremu za iznos premije osiguranja ali
ove drzavne institucije ponekad daju i vrlo povoljne kreditne uslove – onda kad se radi o “plitickim
kreditima”.
Posebna vrsta dugorocnih zajmova su stabilizacioni zajmovi koji imaju ulogu da stabilizuju valutu
zemlje primaoca zajma tj da pojacaju njene devizne rezerve.

29
53. Medjunarodno kretanje zajmovnog kapitala

Pod zajmovnim kapitalom u medjunarodnim ekonomskim odnosima podrazumeva se takav oblik


medjunarodnog kretanja kapitala kod kojeg se kupovna snaga transferise neposredno u obliku zajma od
zemlje davaoca kredita u zemlju korisnika,koja ga moze upotrebiti u proizvodnji ili potrosnji.Sustina je
u tendenciji medjunarodnog izravnanja razlika u snabdevenosti kapitalom i u potrebama za kapitalom
od zemlje do zemlje.
Kretanje zajmovnog kapitala ima 2 oblika : novcani i robni tj transfer kupovne snage u novcanom
obliku (novcani transfer) i transfer u robnom obliku (realni transfer).Motiv za kretanje zajmovnog kapi-
tala je razlika u ceni novog kapitala (tj kamatnih stopa) od zemlje do zemlje.Kapital se krece iz zemlje
sa nizom u zemlju sa visom kamatnom stopom.Ovakvo kretanje je autonomno.Medjutim kretanje moze
biti i indukovano (izazvano) i to najcesce u slucaju neravnoteze platnog bilansa i poprima uravnoteza-
vajucu ulogu.
Dugorocni kapital je u medjunarodnom kretanju po pravilu autonoman a kratkorocni kapital izazvan
stanjem u platnom bilansu.Ulazak zajmovnog kapitala u novcanom obliku je isto sto i autonoman
izvoz.Saldo platnog bilansa,ako je do tada bio izravnat,bice pozitivan za iznos zajma,a za isti iznos se
povecava i dohodak.Jedinica primljenog zajma,znaci novu jedinicu nacionalnog dohotka.Ta dodatna
jedinica nacionalnog dohotka delom se trosi na kupovinu domacih dobara,zavisno od granicne sklono-
sti potrosnji,a delom za uvoz,zavisno od granicne sklonosti uvozu.Deo utrosen na kupovinu domacih
dobara znaci novo povecanje dohotka koji se opet isto trosi i ta multiplikacija dohotka se zaustavlja
kada uvoz dostigne iznos primljenog zajma.
Ako se u ovaj proces ukljuci i stednja,zavisno od granicne sklonosti stednji,uvoz nece dostici iznos
primljenog zajma,pa se srazmerno tome ni novcani transfer nece pretvoriti u realni,dok ce nacionalni
dohodak biti multiplikovan istim multiplikatorom.
Ulaz zajmovnog kapitala u novcanom obliku deluje inflatorno,jer se povecava novcana masa,ali ne i
robni fondovi.Ali ulaz zajmovnog kapitala u realnom obliku izaziva deflaciju (povecava se roba ali ne i
novcana masa).Tada izostaje i proces multiplikacije dohotka.Znaci primanje zajmovnog kapitala ima
pozitivne i negativne efekte.Pozitivno dejstvo u vidu multiplikacionog dohotka bice vece ako je niza
granicna sklonost uvozu.Negativno dejstvo u vidu inflacije bice jace ako su u zemlji koja prima kapital
vec prisutni inflatorni faktori.
Za zemlju koja daje zajam javljaju se suprotni efekti.Multiplikator deluje u suprotnom smislu,ali se
javlja i deflacija jer se smanjuju novcani fondovi a ne i robni.Druga osnovna logika u kretanju
zajmovnog kapitala je u tome sto se zajmovni kapital krece iz zemlje s visom stopom akumulacije u
zemlju sa manjom stopom Ak tj iz zemlje sa visom granicnom sklonoscu stednji u zemlje sa nizom.
Posle II svetskog rata narocito dolazi do izrazaja javni zajmovni kapital jer je privatni kapital
pokazao uzdrzanost.

54. Pojam i motivi direktnog investiranja

Inostrane direktne investicije se javljaju kada investitor sa sedistem u jednoj zemlji – zemlji
izvoznici kapitala,radi obavljanja poslovne aktivnosti,ivestriranjem stice imovinu u drugoj zemlji –
zemlji uvoza kapitala.Osnovna obelezja su upravljacka dimenzija i vlasnistvo nad imovinom.
Kod inostranog direktnog investiranja investitor i imovina stecena investiranjem su delovi maticne
firme.Investitor se oznacava kao maticna firma a imovina kao filijala (podruznica) maticne firme. Ino-
strano direktno investiranje u vidu akcijskog kapitala se javlja kda investitor kupuje akcije preduzeca u
inostranoj zemlji.Nacionalnim zakonodavstvom odredjuje se gornja granica udela inostranog direktnog
investiranja u imovini domaceg preduzeca.Udeo od 10% je minimum za ostvarivanje kontrole investi-

30
tora u preduzecu.Inostrana direktna investiranja se mogu povecati i reinvestiranjem dobiti koju su
investitori ostvarili na osnovu ranije kupljenih akcija ili pozitivnog poslovanja filijale u stranoj zemlji.
U zemljama u tranziciji inostrana direktna investiranja se ostvaruju na vise nacina :
1.direktnom kupovinom preduzeca.Novi vlasnik u najkracem roku prestrukruira postojecu proizvodnju,
uvodi novu organizaciju upravljanja i marketinga i novu tehnologiju.Moze se obaviti i bez postojanja
trzisnog kapitala i hartija od vrednosti.
2.osnivanjem potpuno novog preduzeca.To je privilegija velikih multinacionalnih kompanija.
3.kupovina kontrolnog stoka akcija.Time se stice pravo samostalnog odlucivanja i upravljanja u predu-
zecu.Investitori obicno zahtevaju da vlasnici ostalih akcija budu fizicka i pravna lica,a ne drzava. Ovaj
oblik je zastupljen i zbog natrzisne (niske) cene akcija,jer ne postoji razvijeno trziste hartija od
vrednosti.
4.dokapitalizacija.Investitori u zemljama u tranziciji nalaze trzista za opremu i tehnologiju koja je do-
stigla vec fazu zrelosti.Zemlje uvoznici koriste ovu tehnologiju i opremu bez izgleda da poboljsaju
svoju konkurentsku poziciju na trzistu.
5.zamena spoljnog duga domaceg preduzeca za akcije inostranog investitora.Time se resava duznicka
kriza.Kako ovaj oblik zemlji uvoznici ne donosi dodatni kapital,on se smatra inostranim direktnim
investicijama,jer investitoru obezbedjuje kontrolu upravljanja i proizvodnje u datom preduzecu.

Motivi.Inostrani investitori svoju imovinu putem inostranih direktnih investicija mogu efikasnije
koristiti,uvazavajuci principe ekonomije obima.Patenti i autorska prava mogu doneti konkurentsku
prednost kompanijama koje ih poseduju.U nekim kompanijama te prednosti su u formi zasticenog
imana ili marke (npr Coca-Cola).Kompanija koja poseduje takvu imovinu cesto licencira specijalna
proizvodjacka prava zemlji uvoznici umesto da investira u inostrane proizvodne kapacitete.
Inostrane direktne investicije daju podrsku vertikalnoj integraciji (2 ili vise kompanija vrse sukce-
sivne faze prerade pa se objedinjuju u novo preduzece).Npr naftne kompanije cije filijale otpremaju
sirovu naftu ka filijalama koje vrse preradu,pa do filijala koje se bave marketing politikom i prodajom.
Inostrane direktne investicije daju podrsku i horizontalnoj integraciji (istorodne proizvodne aktivnosti
se razmestaju u razlicite zemlje).
Motivi za to mogu biti zelje da se proizvodi priblize mestu potrosnje,kako bi se zaobisle carinske i
necarinske barijere.Npr Ford Motor Company,general Motrs i slicno.
Prestroga spoljnotrgovinska politika takodje utice na inostrane direktne investicije (visoke carinske
na uvoz).Npr Japanski proizvodjaci automobila proizvode u Evropskoj uniji i SAD,kako bi izbegli
stetne posledice sporazuma o “dobrovoljnom” samoogranicenju svoga izvoza na ova trzista.
Motivi mogu biti i jeftini faktori proizvodnje,narocito kada se radi o radno-intenzivnoj industriji (npr
niske nadnice u tekstilnoj industriji).
Posebni oblici inostranog direktnog investiranja su investicije u infrastruktura i cesto su rezultat ranijih
inostranih direktnih investicija u proizvodnji.Njima su bliske investiranja u banke i osiguranje drustva.
Zemlje u koje se investira ponekad namerno uvode visoke carine,da bi podstakle inostranih direktnih
investiranja i da tako supstituisu uvoz.

55. Efekti direktnih investicija

Pozitivna strana inostranih direktnih investicija je sto se posredstvom njih vrsi svojevrstan transfer
tehnologije.U zemlji uvoznici to znaci povecanje spoljne trgovine,otvaranje novih radnih mesta,pobo-
ljsanje socijalne osnove i ubrzanje privrednog razvoja.Pozitivne posledice postoje i u slucaju kada one
povecavaju nacionalni dohodak zemlje u koju se investira vise nego sto bi bilo povecanje nacionalnog
dohotka u zemlji investitora od istog ulaganja.Najvidljivija korist je u povecanju prihoda (kroz takse,
poreze i slicno).

31
Negativna strana se vezuje pre svega : za bespostednu eksploataciju,prirodne resursa i narusavanje
ravnoteze prirodne sredine,zapostavljanje nacionalnih interesa domace zemlje.Negativno dejstvo po-
kazuju i na zvanicnu,drzavnu politiku i nacionalne interese zemalja u koje se investira.

56. Portfolio investicije

Osnovni cilj ovih investicija je sticanje dohotka,a ne i kontrole nad preduzecem u inostranstvu.To je
i osnovna razlika izmedju njih i inostranih direktnih investicija iako mogu imati isti oblik.Npr kupovina
akcija radi sticanja dohotka,a ne radi uticaja na poslove preduzeca je portfolio investicija.Ukupna dela-
tnost portfolio investitora je u secenju kupona sa svojih hartija od vrednosti.To su hartije od vrednosti
sa fiksnom kamatom.
Portfolio investiranja u smislu medjunarodnog investiranja znace drzanje stranih hartija od vrednosti
od domacih rezidenata.Ovde portfolio investicija pokazuju jos jednu znacajnu razliku u odnosu na ino-
strane direktne investicije.Ovde novcani transfer uvek prethodi realnom transferu i to u celom iznosu
investiranja.Inos. time povecava dohodak i jedan deo dohotka ide na uvoz,zavisno od grane sklonosti
ka uvozu.
Portfolio investicije dolaze do izrazaja na tradicionalnim trzistima takvih investicija kakvo je npr
njujorksko trziste.Inostrani direktni investitor tezi da svoje investicije u inostranstvu svede na minimum
i jedan deo kapitala za investicije nabavljaju u inostranstvu (npr traze zajam u toj zemlji za nabavku
sirovina,pogonskog goriva i sl).Oni su pravi preduzetnici,a portfolio investitori nisu.

57. Cena transfera kapitala

Neophodan uslov za transfer kapitala je njegova bezbednost pod kojom se podrazumeva zastita
od nekomercijalnih rizika. Komercijalni rizici su faktori koji mogu uticati na povecanje, odnosno
smanjenje profita koji se moze ostvariti transferom kapitala.
Kamata koja se placa na zajmovni kapital mora biti iznad stope inflacije da bi se sacuvala realna
vrednost kapitala. Najmerodavnije u odredjivanju kamata su Londonska medjubankarska kamatna
stopa (LIBOR) i kamatna stopa formirana na njujorskom finansijskom trzistu (PRIME RATE).
Ugovori se zakljucuju po trenutnim kamatnim stopama na ovim trzistima koja je fleksibilna i koja se
uskladjuje sa kretanjem kamatnih stopa na trzistu.
Bitna je i duzina poceka za zemlje uvoznice kapitala. Pocek je vremenski period u kojem je
duznik lisen obaveze servisiranja duga. Cilj poceka je da omoguci da se transferisani kapital stavi u
funkciju da bi se nakon istaka tog perioda dug servisirao iz ostvarenog profita. Na taj nacin pravilno
ulozeni kapital sam sebe otplacuje, a istovremeno ubrzava stopu privrednog rasta zemlje uvoznice.
Kod kratkorocnih kredita pocek ne postoji ili traje do 6 meseci. U ekstremnim slucajevima se
dug u celosti otplacuje po isteku kredita. Srednjorocni krediti najcesce imaju pocek od 1 godine pa do
3 godina. Dugorocni krediti mogu imati i pocek koji traje 5 godina, dok je kod Medjunarodnog
udruzenja za razvoj on svojevremeno iznosio i 10 godina.
Portfolio investicije donose 2 vrste prihoda vlasnicima kapitala:
1.dividenda koja bi trebala da bude veca od bankarske kamate s obzirom da je rizik ulaganja
veci nego kod orocavanja novca u banci
2. rast cena akcija na trzistu kapitala.
Oba prihoda su medjusobno povezana: vece dividende uticu na rast cena akcija, i obrnuto.
Direktne investicije omogucavaju ostvarenje najveceg profita, ali istovremeno i investitor moze
izgubiti transferisani kapital.Visina profita zavisi od mnogo faktora:
-propulzivnosti privredne grane u koju se kapitaltransferise
-ustedi na troskovima

32
-vestini menadzerskog tima...
Sustina direktnog investiranja je da investitor slobodno raspolaze ostvarenim profitom srazmerno svom
ucescu u vlasnickoj strukturi firme, ali i da svojom angazovanoscu direktno utice na povecanje profita.
Stepen rizika koji investitor preuzima transferom kapitala i velicina profita koja se moze
ostvariti su u direktnoj srazmeri. Najveci rizik postoji kod direktnih investicija ali je i profit najveci.
Zajmovni kapital nosi najmanji rizik jer je najcesce pracen garancijama drzave da ce se dug servisirati.
Kada je u pitanju cena kapitala neke medjunarodne institucije odobravaju i koncesione uslove
(nize kamatne stope, duzi period otplate, duzi period poceka...). Kao transferi sa ekstremno niskom
cenom javljaju se donacije (bespovratna pomoc) u robnom ili finansijskom obliku. U takvim
situacijama izvoznik kapitala cesto uslovljava zemlju uvoznicu da se pretvaranje novcanog u robni
oblik transfera izvrsi u zemlji izvoznici kapitala.
MMF ove vidove unilateralnih transfera svrstava u tekuce transakcije, iako se radi o transferu
kupovne moci.

58. Medjunarodno finansiranje razvoja iz privatnih izvora

Ovde je element sigurnosti (bezbednosti) od presudnog znacaja.Zato je priliva privatnog kapitala bi-
lo najvise u zemljama Latinske Amerike,gde su politicke prilike bile stabilnije.Momenat sigurnosti uti-
cao je i na vlasnike kapitala da se sa portfolio investicija preorjentisu na inostrane direktne investicije.
Politika samih nerazvijenih zemalja posle II svetskog rata uticala je na smanjenje znacaja kretanja
privatnog kapitala.Privredno-politicki razlozi u razvijenim zemljama takodje uticu na smanjenje
kretanja privatnog kapitala :
1.forsira se izvoz kapitala u druga podrucja iz politickih razloga ;
2.sprecava se izvoz u druga podrucja iz politickih razloga ili zbog sopstvenih valutno-deviznih
poteskoca.
U istom smeru deluje i medjunarodna ekonomska neravnoteza sa cestim valutnim krizama.
Inostrane direktne investicije su najvise usmerene na eksploataciju nafte i glinice,na rudnike gvozdja.
One predstavljaju samo delimicno “srz” izvoza kapitala.Uglavnom se radi o reinvestiranju profita od
ranije ulozenog kapitala.
Privatnik prihvata rizik samo ako se radi o izuzetno rentabilnom plasmanu.Zato privatni kapital ima
ulogu dopunskog izvora akumulacije u resavanju privrednog razvoja zemlje u razvoju.

59. Medjunarodno finansiranje iz javnih izvora

Transfer iz javnih izvora se vrsi iz medjunarodnih finansijskh institucija ili fondova koje su
formirale vlade drugih zemalja. Radi uspesne realizacije transfera neophodno je dobro poznavanje
uslova koji su vezani za javne izvore kapitala. Svaka medjunarodna finansijska institucija ima jasno
definisana pravila i uslove pod kojima ce plasirati svoj kapital. Npr. MMF transferise kapital za
resavanje platnobilansnih problema, SB podrzava projekte koji ce znacajno pomoci privredni razvoj
zemlje,...
Za transfer kapitala iz fondova koje su formirale vlade pojedinih zemalja neophodni su dobri
politicki odnosi zemalja uvoznica i zemalja izvoznica kapitala.
Transfer kapitala iz javnih izvora se cesto vrsi pod koncesionalnim uslovima ali ima i transfera
pod komercijalnim uslovima. Ono sto je kod ovih izvora najbitnije je da su daleko manje izdasni od
privatnih izvora. Jedna vrsta ogranicenja je obim sredstava kojima raspolaze javni finansijer ili
investitor, a drugo ogranicenje je obim transfera koji je moguc prema jednom korisniku. Poseban
problem predstavlja i kontinuirani priliv sredstava u ove izvore, kao i ocuvanje vrednosti kapitala u
slucaju da se ona transferisu pod koncesionalnim uslovima.

33
60. Problemi transfera kapitala u zemlje u razvoju

Ovi faktori koji su jos izmedju II svetskog rata uticali na kretanje kapitala su : velika svetska ekono-
mska kriza,inflacija u skoro svim evropskim zemljama,promena odnosa snaga izmedju industrijski
nerazvijenih zemalja,otkazivanje obaveza po spoljnim zajmovima,drzavni uticaj,raspad svetskog
monetarnog jedinstva,velike potrebe za kapitalom samih zapadnoevropskih zemalja radi obnove ratom
razorenih privreda.
Tokom II svetskog rata napustene su stare metode medjunarodnog finansiranja.Medjunarodno fina-
nsiranje je usmereno na medjudrzavno finansiranje.Tako je u Breton-Vudsu nastala i medjunarodna
banka za obnovu i razvoj.Bilo je jasno da privatni kapital nece moci dovoljno da struji prema mestima
gde je potreban,pa ce drzavni budzet to omogucavati umesto trzisnog kapitala.
Posle II svetskog rata dekolonizacijom nastaje niz novih nezavisnih drzava.Da bi ostvarile brzi
privredni razvoj bila su im potrebna dodatna finansijska sredstva.Osnovne karakteristike nerazvijenih
zamalja danas su :
1.teznja da se industrijalizuju ;
2.potreba dodatnih sredstava spolja ;
3.spremnost da na svojim plecima iznesu glavni teret razvoja .
Ekonomski eksperti UN utvrdili su da bi za razvoj tih zemalja bilo potrebno oko 20 milijardi dolara go-
disnje,a da je priliv u ove zemlje od 4-8 milijarde,s’tim sto su njihove otplate po inostranim dugovima
oko 5 milijardi.Znaci da priliv sami “kompenzira” otplate.Ponekad prihodi od kapitala investriranog u
inostranstvu prevazilaze izvoz svezeg kapitala,tako da je to “prikriveni” vid seljenja kapitala iz nerazvi-
jenih u razvijene zemlje.Tako eksperti UN isticu da bi za nerazvijene zemlje trebalo obezbediti bespla-
tnu pomoc,preko medjunarodne organizacije za razvoj u okviru UN.To bi bio samo jedan od kanala za
priliv kapitala u nerazvijene zemlje.
Privatni kapital pokazuje suzdrzljivost iz vise razloga : sprovedene nacionalizacije i konfiskacije u
nerazvijenim zemljama,politicka nestabilnost ovih zemalja,nekonvertibilnost njihove valute,razvoj
drzavnog kapitalizma u razvijenim zemljama (njihove vlade forsiraju izvoz kapitala u odredjena po-
drucja,a u druga ga otezavaju).U tim uslovima nerazvijene zemlje tragaju za nekim srednjim resenjem :
da stvore uslove za sto veci priliv privatnog kapitala,a da time ne ugrozavaju svoje bitne ciljeve i
vrednosti.

61. Uzroci krize prezaduzenosti zemalja u razvoju

- pocetak 80-ih, XXV. svetska duznicka kriza


(problem reciklaze petrodolara, narastao do razmera svetske krize)

Spoljasnji i unutrasnji generatori spoljasnjeg DUGA


1. Spoljasnji generatori - njihovo dejstvo moglo je biti ublazeno angazovanjem zemalja
duznika
2. Unutrasnji generatori - spoljasnjeg duga:

- FINANSIRANJE PRIVREDNOG RAZVOJA INOSTRANOM AKUMULACIJOM


- EKONOMSKI NERACIONALNO KORI[]ENJE INOSTRANE AKUMULACIJE
- NEUSKLADJENOST PRIVREDNE STRUKTURE ZADUZENIH ZEMALJA SA
ZAHTEVIMA SVETSKOG TRZISTA
- SPOLjNI UZROCI KRIZE:

34
1. Naftni sokovi 1973. i 1979.
2. LAKO ODOBRAVANJE KREDITA SA FLEXIBILNIM KAMATNIM STOPAMA
ZEMALJA U RAZVOJU (VREME PETRODOLARA)
3. POVE]ANJE KAMATNIH STOPA NA SVETSKOM TRZISTU STO JE
POVECALO OBAVEZE ZADUZENIH ZEMALJA
4. PAD CENA SIROVINA I PRIMARNIH PROIZVODA
5. PROMENA STRUKTURE SPOLJNEG DUGA U KORIST SKUPIH
KRATKOROCNIH KREDITA
6. PAD IZVOZA IND. PROIZVODA IZ ZEMALJA U RAZVOJU
+knjiga

62. Kriterijumi za ocenu spoljne prezaduzenosti

Pitanje prezaduzenosti se tice sposobnosti za vrsenje sluzbe po spoljnim dugovima.Prema koncepciji


svetske banke,stalni porast proizvodnje i brzi proces akumulacije proizvodnih dobara je osnovni uslov
sposobnosti za vrsenje obaveza po spoljnim dugovima.Istovremeno,struktura resursa mora biti takva da
vodi razumnoj konkurentskoj proizvodnji medjunarodnih dobara.
Monetarne rezerve (zlato i devizne rezerve) odredjuju likvidnost zemlje,pa i njenu sposobnost vrse-
nja obaveza po spoljnim dugovima.Pokazatelj dovoljnosti ovih rezervi izrzava se odnosom ovih rezervi
prema vrednosti uvoza (npr godisnjeg uvoza).Taj odnos pokazuje pod koliki pritisak moze duznicka
zemlja da podnese kad opadaju njeni izvozni prihodi.
Za izracunavanje stepena prezaduzenosti ne postoji jedinstveni obrazac.Najcesce se koriste modeli
Svetske banke.Apsolutni iznos spoljnog duga nije precizan pokazatelj.Prikladniji je pokazatelj koji se
dobija uporedjivanjem ukupnog neotplacenog duga sa vrednoscu drustveno bruto proizvoda tj nacio-
nalnog dohotka.On pokazuje ukupni potencijal zemlje za formiranje izvora otplate spoljnih zajmova –
to je pitanje solventnosti zemlje prema spoljnim dugovima.Smatra se da je gornja dopustiva granica
ovog odnosa 20%.
Osnovni pokazatelj je odnos izmedju dospelih godisnjih obaveza po anuitetima spoljnih zajmova
(glavnica i kamata) prema godisnjim izvoznim prihodima po osnovu tekucih transakcija.On ukazuje na
sposobnost zemlje da na vreme i u potrebnom obimu izvrsava obaveze po spoljnim dugovima – pitanje
likvidnosti zemlje u medjunarodnim placanjima.
Za srednje razvijene zemlje sa umerenim godisnjim stopama rasta drustvenog proizvoda gornja
dozvoljena granica ovog odnosa je 25%,a za zemlje u razvoju sa prenapregnutom stopom rasta 20%.
Na osnovu opstih kriterijuma,drzava treba da izracuna koja je njena dozvoljena granica zaduzenosti
koja joj omogucava uredno odrzanje medjunarodne likvidnosti.Ovaj odnos oznacava i nivo medjuna-
rodnog kredibiliteta zemlje.Sto je taj koeficijent manji,bonitet je veci i obrnuto.
Za potrebe sveobuhvatnih analiza,koriste se i sledeci pokazatelji :odnos deviznih rezervi zemlje
prema iskoriscenim zajmovima,odnos otplata kamata prema drustvenom bruto proizvodu.

63. Bretonvudske institucije u resavanju svetske duznicke krize

a)MMF
Svetska banka je vec sredinom 1982.g. upozorila da se na 2/3 zajmova komercijalnih banaka,isplate
anuiteta (glavnica i kamata) ne vrse redovno.Problem kumulira u duznicku krizu 1982.g. (Meksiko).
U prvo vreme se za ovu krizu smatralo da je to problem nelikvidnosti.Znaci da bi zemlje duznici
mogle servisirati obaveze po spoljnim dugovima na dugi rok,ali oskudevaju u tekucim deviznim reze-
rvama.To je kratkorocni problem i treba ga resavati kratkorocnim merama.Kratkorocne mere Fonda se

35
sastoje u odobravanju vucenja njegovih sredstava u visim kreditnim tranšama kao i vucenja u okviru
posebnih i prosirenih olaksica,po kriterijumu visoke uslovljenosti.
Visoka uslovljenost predstavlja niz zahteva koje Fond trazi da zemlja ispuni da bi se odobrilo
vucenje fondovih sredstava.Zemlja duznik mora da sprovede reforme ekonomske,fiskalne,budzetske,
devizne i monetarne politike,kako bi se eliminisali uzroci nelikvidnosti.Ovaj pristup je dominirao u
prve 3-4 godine duznicke krize,ali nije dao zadovoljavajuce rezultate,naprotiv,situacija se pogorsava.
Ucesce MMF u ukupnoj zaduzenosti zemlje u razvoju nije bilo znacajno (oko 3%) ali je znacajna
njegova uloga poslednjeg utocista odbrane interesa kreditorskih zemalja.Pored toga fond raspolaze i
jedinstvenom informacionom osnovom o privredi svih zemalja clanica.Medjutim,pored neadekvatnosti
ovih metoda Fonda i stil pregovora se ocenjuje negativno,jer je vecina programa ugovora izmedju
aktuelne vlasti i rukovodstva Fonda u visokoj tajnosti.
Najzad i samo sprovodjenje programa nailazi na niz poteskoca : inflacija koja moze da podstakne
vlade zemalja da pribegnu devalvaciji i da kasnije ne izvrse prilagodjavanje deviznog kursa (nanize).

b)Medjunarodna banka za obnovu i razvoj – Svetska banka


Uloga Svetske banke je blagotvornija jer ona sve vise do sredstava dolazi na trzistu kapitala.Medjutim
Banka bi ova sredstva trebalo visestruko povecati.Medjutim,negativna crta je u tome sto Banka prime-
njuje tzv komercijalne poslovne principe u pogledu rokova i kamate,pri odobravanju svojih sredstava.
S obzirom na to da je ona medjudrzavna (medjuvladina) organizacija – specijalizovana organizacija
UN,ona to ne bi trebala.Zato bi trebalo da napusti komercijalne principe.Sustina modela bi izgledala
ovako :
Banka na trzistu pribavlja sredstva uz komercijalnu kamatu,ali odobrava zajmove uz fiksnu (nizu) ka-
matu,cija visina zavisi od toga kojoj zemlji clanici se odobrava zajam tj za koji razvojni projekat.Ze-
mlje clanice bi tako bile grupisane po razvijenosti :
1.najnerazvijenije zemlje u razvoju ;
2.zemlje u razvoju na nizem srednjem nivou dohotka ;
3.zemlje u razvoju na visem srednjem nivou dohotka ;
4.najrazvijenije zemlje u razvoju .
Banka bi trebalo sve vise da odobrava zajmove za programsko tj sektorsko finansiranje umesto pro-
jektnog finansiranja.Takodje bi i sto se tice rokova Banka pravila razliku zavisno od zemlje i projekta.
Banka bi mogla da prigovori da za finansiranje infrastrukturnih i slicnih projekata postoji Medjuna-
rodno udruzenje za razvoj.Medjutim kod njega je uvek prisutan paralisuci i problem sredstava. Takodje
bi Banka mogla tvrditi da bi primena ovakvog modela vodila ka gubitcima za Banku.To je tacno,ali ze-
mlje clanice bi se povremeno pozivale da uplate jedan deo neplacenog garantnog uloga (clanskih kvo-
ta) i time pokrile gubitke.Jedan deo gubitka bi bio pokriven iz “specijalnih rezervi”,cije je formiranje u
prvo vreme bilo kritikovano od nerazvijenih zemalja jer je prakticno padalo na njihov teret.
Znaci institucionalno promene nisu neophodne.Potrebna je samo promena Bancine politike,jer ona
kao specijalna organizacija UN nije osnovana radi sticanja dohotka vladama zemalja clanica,vec radi
obezbedjenja svetskog razvoja.

64. Resavanje problema prezaduzenosti do 1985.g. (isto kao 74-MMF)

65. Pariski i Londonski klub

Procedura za resavanje krize servisiranja medjunarodnih dugova nalikuje na prsten od 3 koncentri-


cna kruga.U centru je prvi krug u kojem zemlja duznik pregovara sa MMF radi dobijanja zajma za
platnobilansno finansiranje.Fond odobrava zajam pod uslovom da prihvati predlog mera ekonomske
politike kojima zemlja duznik zeli da eliminise problem nelikvidnosti u medjunarodnim placanjima.

36
U drugom krugu vlada zemlje duznika pregovara sa vladama zemlje kreditora oko rasvetljavanja
terete servisiranja duga i dobijanja novih zajmova od najznacajnijih medjunarodnih finansijskih insti-
tucija.Tu se vode i pregovori o zajmovima iz sluzbenih izvora,ciji je forum za pregovore Pariski klub.
U trecem krugu pregovaraju vlade zemalja duznika i privatni kreditori (komercijalne banke) za
olaksanje tereta bez obzira na status duznika.Forum za ove pregovore je Londonski klub.
Zajmovi Svetske banke se iskljucuju iz pregovora reprogramiranju duga u okviru Pariskog kluba.Ovi
pregovori su motivisani ocekivanjima i kreditora i duznika.Duznici nastoje da u pregovorima dobiju
olaksice u izvrsavanju obaveza servisiranja dugova.Olaksice u smislu delimicnog otpisa duga dolaze
usled saznanja kreditora da duznik nece biti u stanju uredno da servisira dug bez povecanja proizvo-
dnje.Medjutim porast proizvodnje vodi ka povecanju uvoza i odlivu deviznih rezervi.To umanjuje
mogucnost urednog servisiranja obaveza,pa kreditori daju izvesne olaksice.
Reprogramiranje je sporazum kreditora i zemlje duznika o odlaganju dospelih obaveza po osnovu
servisiranja dugova za kasniji period.Reprogramiranje moze biti za period od 1 godine ili visegodisnje.
MMF daje prednost jednogodisnjem reprogramiranju.Ovaj predah se mora iskoristiti za prestruktuira-
nje privrede i poboljsanje najvaznijih ekonomskih performansi zemlje duznika.
Forum za pregovore o reprogramiranju dugova i placanja po sluzbi dugova na zajmove odabrane ili
garantovane od strane vlada ili zvanicnih agencija zemlje kreditora je Pariski klub.To nije medjunaro-
dna organizacija,nema stalno clanstvo i institucionalnu strukturu.To je zbirka pravila prakse i procedu-
re.Prvo reprogramiranje u okviru Pariskog kluba izvrseno je 1956.g. kad se problem otplate duga javio
kod Argentine.
Vremenom su uslovi reprogramiranja u Pariskom klubu postali izjednaceni : produzavanje roka
otplate do 9 godina,sa pocetkom otplate od 3-4 godine,uz odgovarajuce povecanje troskova i prilago-
djavanje kamatnih stopa.U pregovorima ucestvuju sve zainteresovane strane kreditori,zemlje duzni-
ci,komercijalne banke,predstavnici medjunarodnih monetarnih i finansijskih institucija.
Reprogramiranje predlaze zemlja duznik,obavestavajuci rukovodstvo Pariskog kluba da vise nije u
stanju da vrsi obaveze po spoljnim dugovima.Precedavajuci Pariskog kluba saziva sastanak i poziva
sve zainteresovane strane.Za pokretanje pregovora kreditora postavljaju 2 opsta uslova :
1.zemlja duznik mora pruziti sve dokaze da vise nije u mogucnosti da ispuni svoje obaveze dok joj se
ne ucine olaksice ;
2.duznicka zemlja mora podneti pismenu obavezu da ce preduzeti mere da eliminise uzroke koji su
doveli do takvog stanja.
Reprogramiranje se vrsi na bazi 3 principa :
I Postojanje pretnje neizvrsenja obaveze . Sve dok duznik ne podnese dokaze da nije u stanju da vrsi
svoje obaveze po spoljnim dugovima ako joj se ne ustupe olaksice,kreditori nece prihvatiti zahtev za
reprogramiranje.Postojanje znacajnih zakasnjenja u medjunarodnom placanjima je dovoljan dokaz za
to.
II Uslovljenost . Kreditori traze da zemlja duznik prethodno zakljuci stend baj sporazum sa MMF-om.
Medjutim pre zakljucenja sporazuma,MMF bi zeleo da zna koje olaksanje duga planiraju poverioci,a
poverioci bi hteli da vide stend baj aranzman pre pregovora,jer to utice na olaksice koje su spremni da
ponude.
III Podela tereta . Svi kreditori moraju obezbediti olaksanje,zavisno od njihovog polozaja prema
zemljama duznicima.

66. Sekundarno trziste kapitala

Prema kriterijumu sirine ukljucenosti zainteresovanih strana,pristupi resavanju krize dugova dele se u 3
grupe :
I Globalni pristup – ukljucuje sve zainteresovane strane : vlade kreditora,vlade duznika,komercijalne
banke,koordinacione komitete komercijalnih banaka,multilateralne finansijske institucije.
37
Ovakav pristup zemlje duznici smatraju potrebnim jer je kriza dugova rezultat neodgovarajuceg
svetskog ekonomskog poretka.Medjutim kreditorske zemlje glavni razlog krize dugova nalaze u losoj
ekonomskoj politici vlada zemalja duznika.
II Trzisni pristup se oslanja na sekundarno trziste.Tu se obavljaju transakcije trgovanja samo sa dugo-
vima komercijalnih banaka koje su prihvatile da svoja potrazivanja prodaju na sekundarnim trzistima,
po pravilu ispod njihovog nominalnog iznosa,s obzirom da ne postoje realne mogucnosti prodaje potra-
zivanja po njihovoj nominalnoj vrednosti.To je glavni motiv trgovanja sa refinansiranim tj reprogrami-
ranim dugovima zemalja u razvoju.Na sekundarnom trzistu se kao kupci uglavnom pojavljuju komerci-
jalne banke koje kupljena potrazivanja (dug) koriste za zamenu u akcije u zemlji duznika ili u akcije
multinacionalnih kompanija koje imaju filijale u zemljama porekla duga.
Prvobitni ugovori o pozajmljivanju zabranjivali su da duznik moze vrsiti otkup sopstvenog duga.
Razlog je bio u tome da bi duznik mogao biti podstaknut da nesto razglasi ili da preduzme neku radnju
da bi smanjio vrednost sopstvenog duga,a zatim bi izvrsio otkup duga po snizenoj ceni.
Otkup sopstvenog duga moze se vrsiti u nekoliko oblika:
1.prost otkup uz koriscenje duznikovih sopstvenih sredstava ;
2.prost otkup uz koriscenje dotiranih sredstava ;
3.pomocu svop aranzmana (trampa).Pri svop aranzmanu vlada menja dug za domaca sredstva placanja
po nekoj naznacenoj ceni,a koriscenje ove valute se vezuje za posebne namene kao sto su iznos dire-
ktnih investicija ili investicije za zastitu prirodne sredine.
III Inovativna resenja – odnose se na svop aranzmane.

67. Swap aranzmani u resavanju svetske duznicke krize

Svop aranzmani obuhvataju poslove zamene jedne kategorije potrazivanja za drugu,bez posredova-
nja novca.U pocetku ovih poslova su subjekti potrazivanja bile banke kreditori koje su pokusale da
konsoliduju svoje bilanse s poslovima prodaje ili zamene potrazivanja od zemalja u razvoju izmedju
sebe a u skladu sa ocenom rizicnosti pojedinih potrazivanja.Vremenom i sami duznici postaju subjekti
tih poslova,pokusavajuci da otkupom sopstvenog duga ili zamenom duga smanje svoju duznicku
opterecenost.
Predmet svop poslova su zajmovi komercijalnih banaka.Zajmovi medjunarodnih institucija i sluzbe-
ni zajmovi to nisu.Najcesci oblici svop poslova su :
1.Zamena duga u direktne investicije (u akcijski kapital).Poseban interes za to pokazale su multinacio-
nalne kompanije.Pretpostavlja se da postoje uzajamni interesi zemlje duznika i kreditora tj komercija-
lne banke i multinacionalne kompanije koja otkupljuje dug i pretvara ga u svoje akcije u zemlji
duznika.Najjednostavniji nacin je direktna kapitalizacija duga u akcijski kapital.Tada banka kreditor
brise dugovanje zemlje i zauzvrat dobija akcije u kompanijama te zemlje,izrazene u domacoj valuti.
2.Zamena duga za potrazivanje od duznicke drzave.Radi se o prodaji duga trecoj strani,uz obavezno
postojanje sekundarnog trzista za dugove.Banka posrednik kupuje na sekundarnom trzistu od banke
kreditora dug po ceni njegove trzisne vrednosti.Te obveznice banka posrednik prodaje korporacijama
po ceni koja je uvecana za proviziju.Korporacija zamenjuje (prodaje) obveznice vlade duznicke zemlje
po ceni koja je niza od nominalne cene,ali u valuti zemlje duznika.Ta sredstva multinacionalna kompa-
nija ulaze u zemlji duznika kupujuci akcije za domacu valutu.Ovde se radi o konverziji deviznog
potrazivanja u domacoj valuti i u tom obliku se investira u domace preduzece.
3.Zamena duga za dohodak od izvezene robe.Vrsi se tako sto stvarnu cenu koju placa inostrani kupac
domace robe (izvozna cena) zamenjuje za domaci dug.Motiv tog posla je u ocekivanoj razlici izmedju
trzisne cene izvezene robe i popusta po kojem je inostrani kupac kupio domaci dug (potrazivanje).
4.Konverzija duga u doamcu valutu.Sastoji se u tome sto domaci duznici mogu inostrane dugove
otplacivati u domacoj valuti a kreditori nalaze motiv da taj iznos domace valute mogu automatski
reinvestirati u domacu privredu.Prednost duznika je da sa domacom valutom moze otplacivati inostrani
38
dug,a kreditori dobijaju u potpunosti servisiranje potrazivanja.Pojam konverzija duga je uzi od svop
poslova.Svaki svop posao ne ukljucuje i konverziju duga ali moze.Konverzija duga se uvek odnosi na
jedno potrazivanje,dok se kod svop poslova radi o 2 potrazivanja koja su predmet zamene.

68. Resavanje svetske duznicke krize posle 1985.godine

Sredinom 80-tih godina bilo je jasno da problem dugova nije kratkorocnog karaktera tj da se ne
svodi samo na pitanje likvidnosti zemlje u medjunarodnim placanjima.Potrebne su odlucnije strategije.
Tako se javljaju i Bejkerov,Bredijev i Avramovicev predlog za resavanje duznicke krize.
Bejkerov predlog obelodanjen je na godisnjoj skupstini MMF i Medjunarodne bankeza obnovu i razvoj
Svetske banke oktobra 1985.g. u Seulu.Strategija MMF koja je ovaj problem smatrala kratkorocnim
nije uspela da ga resi vec je dovela do pada proizvodnje,zaposlenosti,dohotka u zemljama u razvoju.
Polazeci od situacije u 15 najzaduzenijih zemalja Bejker predlaze da se aktivira priliv privatnog kapita-
la (kapital komercijalnih banaka) ka ovim zemljama,u obimu od oko 20 milijardi dolara zajma u trogo-
disnjem periodu,kao i oko 9 milijardi dolara zajma Svetske banke u istom periodu.Tako bi se kroz stru-
kturna prilagodjavanja stvorile zdravije osnove za urednije placanje obaveza po spoljnim dugovima.
Plan je posao od nerealne pretpostavke da postoji mogucnost sticanja izvoznih prihoda u zemljama u
razvoju.Takodje nije dao zadovoljavajuce rezultate jer je glavne razloge za krizu trazio u ekonomskoj
politici i privrednom sistemu duznickih zemalja.Po Bejkeru glavni deo tereta ipak treba da podnesu
duznicke zemlje.
Bredijev predlog (1986.g) polazi od pretpostavke ogranicenosti raspolozivih sredstava zemalja duznika
za servisiranje dugova i potrebe efikasnijeg koriscenja tih sredstava.On predlaze da se vazece kamate
na ukupan dug zemalja u razvoju smanje za 3%.Za isti procenat treba da se smanji i izvrsi otpis glavni-
ce duga,a zatim da se obezbede i dodatni finansijski izvori za finansiranje strukturnog preobrazaja pri-
vreda zemalja u razvoju (oko 5 milijardi dolara),ciji bi garant bili Svetska banka i MMF.Zemlje duznici
bi trebalo da izvrse napore radi strukturnog preobrazaja svojih privreda Svetska banka i MMF da
podstaknu procese usmerene ka smanjenju tereta servisiranja duga kroz otkup dugova,zamenu starog
duga s popustom za nove zalozene obveznice,kao i zamenu starog duga za nove obveznice po nomina-
lnoj vrednosti sa smanjenim kamatama.Bredi je prvi put problem dugova internacionalizovao,jer je
smatrao da su za krizu odgovorne i zemlje duznici i kreditori.
Avramovicev predlog (1988).Polazi od opste privredne situacije u zemljama duznicima.Neke od njih
prolaze kroz tezu krizu nego industrijske zemlje u periodu velike svetske ekonomske krize 1929-1932.
Ovim predlogom je trebalo ostvariti sledece ciljeve :
1.Smanjenje neto transfera (odliva) sredstava u bliskoj buducnosti,a po mogucstvu i preokret u neto
odlivu sredstava.
2.Promena u transferu sredstava treba da bude pracena i povecanjem domacih investicija kao osnova
privrednog razvoja,potrebnog za povecanje domace potrosnje i obezbedjenje servisiranja spoljnog
duga.
3.U mnogim zemljama treba zaustaviti inflaciju i obnoviti monetarni i fiskalni sistem.
Predlog polazi od potrebe reorganizacije duga u 2 faze :
I 6 godina.Transfer po osnovu servisiranja duga u stranoj valuti bio bi drasticno smanjen.Kamata bi se
placala delimicno u stranoj valuti (2%) a delimicno u domacoj (npr 3% godisnje na postojeci dug).
Placanje razlike do pune kamatne stope (u proseku oko 3,5% godisnje) bilo bi odlozeno i konsolidova-
no u nove zajmove,plativo u stranoj valuti (placanje u II fazi).
II Uspostavlja se pun transfer u stranoj valuti pod novim uslovim.Zemlje korisnice I faze bi osnovale
zajednicki fond osiguranja,kojim bi se garantovala buduca placanja kamate iskljucivo u stranoj valuti.
Time bi se povecao kvalitet dugova (vrednost duga usled boljeg obezbedjenja) i poboljsali bi se uslovi
placanja (smanjenje kamatne stope i dr).

39
Time zemlje duznici dobijaju predah od 6 godina za obnovu privrednog razvoja,investiranja i potro-
snje.U tom periodu transfer obaveza po osnovu servisiranja duga sveden je na minimum.Dugorocni
rizik propasti duga je ogranicen : najvaznije zemlje duznici su dokazale da mogu da ovladaju
modernom tehnologijom,da organizuju efikasnu proizvodnju i sl.Pretpostavka je da se nece pojaviti
vanredne okolnosti 80-tih godina (povecanje kamatnih stopa,cena nafte,pad cena sirovina i prekomerno
zaduzivanje).

69. Medjunarodna banka za obnovu i razvoj


(nastanak i izvori)

Osnovana je na Medjunarodnoj konferenciji UN o monetarnim i finansijskim pitanjima u Breton-


Vudsu jula 1944.g. kada je osnovan i MMF.Ideja o osnivanju se javila u sklopu predloga za usposta-
vljanje mehanizma medjunarodnog placanja i finansiranja.Medjunarodna banka za obnovu i razvoj i
Medjunarodno udruzenje za razvoj cine Svetsku banku.
U predlog osnivanju Medjunarodne banke za obnovu i razvoj navode se sledeci argumenti :
1.U nedostatku medjunarodne finansijske institucije za finansiranje,a zbog vaznosti obezbedjenja sre-
dstava za finansiranje obnove i razvoja ratom razorenih privreda,javlja se kao neophodnost stvaranje
institucije za podsticaj i mobilizaciju medjunarodnog kretanja kapitala : i privatnog i medjunarodnog.
2.U posleratnom periodu javice se hitna potreba i intenzivna traznja za finansiranjem ratom opusto-
senih zemalja.
3.S obzirom na nejednak stepen razvijenosti,finansiranje razvoja zemalja u razvoju postaje vrlo bitno.
Osnovni ciljevi radi kojih je Banka osnovana su :
1.da pomogne obnovu i razvoj na teritorijama zemalja clanica,olaksavajuci investiranje kapitala u
proizvodne svrhe,ukljucujuci tu i obnavljanje privreda koje su ratom razorene i njihovo ponovno
prilagodjavanje proizvodnji mirnodopskih uslova .
2.da podstice privatne investicije u inostranstvom putem garancija ili ucestvovanja u zajmovima i
drugim vrstama privatnih investicija,a kad privatni kapital nije pristupacan,pod umerenim uslovima da
nadoknadi privatne investicije,stavljajuci na raspolaganje finansijskih sredstava iz sopstvenog kapitala
ili dobijenim svojim posredovanjem i slicno.
3.da pomaze na dugi rok sracunato ravnomerno razvijanje medjunarodne trgovine i odrzavanje ravno-
teze u bilansima placanja podsticanjem medjunarodnih investicija,radi razvoja proizvodnih kapaciteta
clanica.
4.da dovede u sklad zajmove koje samo daje ili za koje garantuje,sa medjunarodnim zajmovima iz
drugih izvora,tako da se prvo razmatraju hitniji projekti,bez obzira na njihov obim.
5.da vodi svoje poslove imajuci u vidu dejstvo medjunarodnih investicija na priv.politike na teritorija-
ma clanica da neposredno posle rata doprinese laksem prelazu na mirnodopsku privredu.
Clanstvo u Medjunarodnoj banci za obnovu i razvoj uslovljen je sa 2 zahteva :
1.da je zemlja vec clanica MMF-a
2.da zemlja prihvati obavezu da uplati odredjeni iznos od upisanog kapitala zemlje clanica – kvote.
Najvisi organ je Savet guvernera.Svaka zemlja clanica imenuje jednog guvernera i njegovog zame-
nika.Sastaju se jednom godisnje.Stvarno upravljanje je u nadleznosti odbora izvrsnih direktora.Pet
zemalja sa najvecom kvotom imenuju po jednog direktora (SAD,Japan,Nemacka,Francuska,V.Brita-
nija).Ostalih 19 se biraju po skupinama zemalja.Odbor se sastaje 2 puta nedeljno.Odlucuje o odobra-
vanju zajmova clanica o uslovima pozajmljivanja i o pribavljanju kapitala na medjunarodnom finansi-
jskom trzistu.Svaka zemlja clanica stice 250 glasova time sto je clanica i jos po jedan glas na svaku
akciju upisanog kapitala (jedna akcija = 100.000 spec.prava vucenja SDR’s).

40
Izvori sredstava Banke
Kapital Banke se formira :
a)upisom zemalja clanica (kvota) ;
b)emisijom obveznica na trzistu kapitala ;
c)prodajom dela zajmova drugim finansijerima ;
d)sopstvenim prihodima .
Svaka zemlja clanica prilikom pristupanja Banci utvrdjuje iznos tzv upisanog kapitala tj kvote zemlje
clanice.Jedan deo se uplacuje u USD ili ostalim valutama koje Banka moze da koristi,a drugi deo
(garantni ulog) sluzi kao garancija za obaveze Banke po njenim finansijskim transakcijama.

Uplaceni kapital
Garantni ulog Zlato ili usd Nacionalna
valuta
Upisani kapital zemalja clanica

Prvobitno su zemlje clanice upisani kapital uplacivale u visini od 20% od kvote a ostalih 80% je pre-
dstavljalo garantni ulog.Uplaceni kapital se satojao od 2% uplate u zlatu ili usd,a 18% u nacionalnoj
valuti clanica.1959.godine je izvrsena revizija kvota i inicijalni odnos upisanog i uplacenog kapiatala
promenjen je na 90 : 10,a odnos uplacenog kapitala na 1 : 9.
1980.g. doneta je odluka o povecanju upisanog kapitala za oko 40 milijardi usd,a odnosi promenjeni na
92,5 : 7,5 tj 0,75 : 6,75 .
1988.g. opet se povecava upisani kapital tj osnivacki kapital je iznosio 171 milijardi usd,a odnos se
menja na 94 : 6.
Emisija Bancinih obveznica je najvazniji izvor kapiatala i vrsi se u 2 vida :
1.emisija obveznica ;
2.direktna prodaja obveznica.
Emisija obveznica vrsi se javnom ponudom obveznica ili zapisa na trzistu kapitala posredstvom
bankarske mreze ili posrednickih firmi.Direktna prodaja obveznica je plasiranje obveznica direktno
centralnim bankama i drugim vladinim institucijama,medjunarodnim organizacijama i komercijalnim
finansijskim institucijama.Obveznice Banke su opsta obaveza Banke a ne pojedinacno neke clanice.
Prihodi Banke iz poslovanja se ostvaruju na razlici aktivne i pasivne kamate i to je skroman izvor
sredstava.Sredstva koja Banka formira po osnovu otplata zajmova su izveden izvor,posto su inicijalno
bila formirana po osnovu emisije obveznica na trzistu.

(odobravanje zajmova)

Svaka zemlja clanica ima pravo da se obrati Banci za zajam.Prioritet imaju zemlje u razvoju koje ne
mogu da prihvate ostre uslove pozajmljivanja na trzistu kapitala.Zajmovi pokrivaju inostrane troskove
projekta,a izuzetno se odobravaju i za pokrice domacih troskova.Najcesce se odobravaju za finansiranje
izgradnje energetskih kapaciteta,proizvodnih kapaciteta,telekomunikacionih i infrastrukturnih objekata,
neproizvodnih delatnosti,komunalnih delatnosti i turistickih kapaciteta.
Banka godisnje odobrava zajmove u vrednosti od oko 15-20 milijardi usd.Kamatna stopa se utvrdju-
je svakih 6 meseci na osnovu cene kapiatala (kamate) po kojoj Banka pribavlja kapiatal na medjunaro-
dnom finansijskom trzistu.Banci je zabranjena politicka delatnost pa se ne mesa u politicke poslove
clanica.Poslovanje Banke je postavljeno na komercijalnim principima.Zajam ima svoju cenu (kama-
tu),rok vracanja i mehanizam garancije.Osnovni princip je da se odrzi razlika izmedju aktivne i pasivne
kamate od 1,25%.Rok otplate je izmedju 15 i 25 godina,sa periodom poceka do 5 godina.Banka se u

41
poslednje vreme sve vise orijentise na finansiranje razvojnih programa,a ne pojedinacnih projekata,sto
je veliki napredak u njenom radu.
Koncepcija SAD i V.Britanije je bila da dugorocno finansiranje u posleratnom periodu treba vrsiti
privatnim kapitalom.Banka bi imala supsidijarnu ulogu – da daje zajmove kad se finansiranje ne moze
vrsiti iz drugih izvora,da bude garant privatnom kapitalu i posrednik putem koga ce lakse da se ostvari
veza izmedju privatnog kapitala i zajmotrazioca.Ali ocekivanja se nisu ispunila ni u pogledu uloge pri-
vatnog kapiatala ni Banke.Banka je odigrala vaznu ulogu s obzirom na poremecene uslove u privredi.
Umesto uloge garanta,ona je centralno mesto dala direktnom finansiranju.Preduzimala je mere za pove-
canje sredstava za pozajmljivanje,povecanje broja projekata tj programa i zemalja koje ce finansirati,
za pruzanje tehnicke i organizacione pomoci tim zemljama.

70. Medjunarodna finansijska korporacija

Osnovana je 1956.godine.Zasniva se na koncepciji do privatnog kapitala pripada glavna uloga u me-


djunarodnom finansiranju privrednog razvoja i da privatna preduzeca treba da nose privrednu aktivnost
uopste.Treba da stvori mehanizam koji nece davanje zajmova privatnim zajmotraziocima uslovljavati
drzavnom garancijom kao Medjunarodna Banka za obnovu i razvoj.
Korporacija je specificna institucija UN.Upravljanje odlucivanje i glasanje je slicno kao u Medjuna-
rodnoj banci za obnovu i razvoj,ali korporacija ima posebnu pravnu licnost a sredstva i poslovanje su
odvojeni od Banke.Jedino je Izvrsni odbor direktora isti kao u Banci.Clanstvo je uslovljeno clanstvom
u Banci.Najvazniji cilj korporacije je da unapredjuje privredni razvoj podsticanjem rasta privatnih
proizvodnih preduzeca u clanicama,narocito u nerazvijenim podrucjima.
Korporacija svoju aktivnost usmerava :
1.da pomaze finansiranje osnivanja i ekspanzije privatnih proizvodnih preduzeca,koje bi doprinela
razvoju zemalja clanica,dajuci zajmove bez drzavne garancije.
2.da se stara da objedini uslove investicionih ulaganja domaceg i inostranog kapitala i da obezbedi
iskusan rukovodeci kadar.
3.da pomaze stvaranje uslova za priliv privatnog kapitala i domaceg i inostranog,namenjenog u
proizvodne investicije clanica.
Prioritetna podrucja aktivnosti su :
1.Inostrane direktne investicije u individualna proizvodna privatna preduzeca ;
2.Finansiranje i pomaganje osnivanja privatnih razvojnih finansijskih kompanija i slicnih institucija
koje mogu doprineti razvoju privatnog sektora ;
3.Stvaranje interesa u zemljama izvoznicama kapitala za portfolio investicije u zemljama u razvoju ;
4.Podsticanje rasta trzista kapitala u zemljama u razvoju ;
5.Davanje saveta zemljama u razvoju o merama koje vode ka rastu privatnih investicija .
Korporacija formira svoja sredstva :
1.upisom kapitala zemalja clanica (kvote) ; 2.dobiti iz poslovanja ; 3.pozajmljivanjem od Medjunaro-
dne banke za obnovu i razvoj ; 4.otplatom zajmova zemalja clanica ; 5.prodajom ucesca Korporacije u
zajmovima ; 6.zajmovima Korporacije od zemalja clanica ; 7.pozajmljivanjem na medjunarodnom
trzistu kapitala ili od komercijalnih banaka .
Pocetni kapital po osnovu upisa kvota zemalja clanica je bio oko 78 miliona,a sredinom 90-tih go-
dina 2,3 milijarde usd.Dobit iz poslovanja ostvaruje se na razlici aktivne i pasivne kamate i na priho-
dima od investicija.Korporacija nema pravne mogucnosti sticanja sredstava emisijom obveznica.To
pravo ima jedino Banka.Prodaja zakljucenih zajmova i participacija u investicionim ulaganjima je
jedan od rastucih izvora sredstava.
Da bi Korporacija odobrila zajam treba da budu ispunjena 2 uslova :
1.dobri izgledi za ostvarenje profita ;
2.da koristi privredi zemlje u koju se investira i to na jedan od sledecih nacina :
42
a)ostvarivanjem ili stednjom deviznih sredstava ;
b)proizvodnjom potrebnih dobara i usluga ;
c)povecanjem zaposlenosti ;
d)primenom napredne tehnologije ;
e)razvoj prirodnih izvora i slicno.
Ostvarenje profita je osnovni motiv vlasnika kapiatala da ulazu u preduzeca u koja investira Korpo-
racija.Ekonomske koristi su bitne i za zemlju u koju se ulaze i za Korporaciju (ocekivani profit).Korpo-
racija po pravilu nikada ne ulazi sama u finansiranje nekog projekta.Njeno nacelo je da mobilise pri-
vatni kapital i da ga dopunjuje svojim sredstvima Korporacija nikad ne preduzima finansiranje ako
mogu da se pribave sredstva iz drugih izvora po normalnim uslovima.Nikad ne ulazi u investicione
poduhvate preko 50% ukupnih akcija.
Korporacija moze da finansira i preduzece u kome ima i javnog kapitala,ali ako je ono po karakteru
bitno privatno.Investira prvenstveno u industriju,a u komunalne grane (elektroenergija i transport)
uopste ne investira,niti u irigacione programe i stambenu izgradnju.Ne ulazi u finansiranje preduzeca
cija bi sredstva zajedno sa ucescem korporacije bila manja od 500.000 dolara,niti vrsi investiranja
manja od 100.000 dolara.
Zajmovi se odobravaju na rok od 7-12 godina sa kamatom koja se utvrdjuje za svaku transakciju
posebno.Korporacija naplacuje i 1% dazbina na neiskorisceni deo investicoinog zajma.Odobrava
period poceka da bi se pomoglo preduzecu da stane na noge.

71. Medjunarodno udruzenje za razvoj

Formirano je 1960.godine sa ciljem da se najsiromasnijim zemljama pod povoljnim uslovima obe-


zbedjuju dugorocni zajmovi.Do stvaranja Udruzenja doslo je zbog nedovoljnosti sredstava u medjuna-
rodnim i nacionalnim organizacijama,kao i zbog toga sto je Medjunarodna banka za obnovu i razvoj
davala zajmove pod komercijalnim uslovima sto je za nerazvijene zemlje bilo tesko.Udruzenje je na-
stalo kao odgovor SAD na dugogodisnje predlaganje zemalja u razvoju za formiranjem novih fondova
kojima bi se zadovoljile njihove potrebe.SAD su prihvatile model Medjunarodne banke za obnovu i
razvoj i MMF.SAD predlaze da se oformi udruzenje sa principom uplate kapitala u gotovom novcu,
najvecim delom u konvertibilnim valutama,ali uz mogucnost da pojedine zemlje uplate dopunska
sredstva u valutama trecih zemalja (uz saglasnost trecih zemalja).
Najvazniji ciljevi Udruzenja su :
1.podsticanje ekonomskog razvoja najnerazvijenijih zemalja clanica ;
2.podsticanje povecanja produktivnosti rada i zivotnog standarda u najnerazvijenijim zemljama
clanicama.
Clanstvo u Udruzenju je uslovljeno clanstvom u Medjunarodnoj banci za obnovu i razvoj.Zemlje
clanice se dele u 2 grupe :
I grupa – razvijene zemlje (donatori udruzenja) ;
II grupa – nerazvijene zemlje – zemlje u razvoju (korisnici sredstava Udruzenja).
Udruzenje ima posebnu pravnu licnost i sredstva ali je blisko Medjunarodnoj banci za obnovu i
razvoj.Isti su izvrsni direktori,predsednik Banke je i predsednik Udruzenja,sluzbenici su isti.
Sredstva Udruzenja se formiraju :
1.uplatama upisanog kapitala clanica (kvote) ;
2.periodicnim donatorstvom bogatijih zemalja clanica (svake 3 godine) ;
3.specijalnim doprinosima pojedinih zemalja clanica ;
4.transferom dobiti Medjunarodne banke za obnovu i razvoj ;
5.akumulacijom sredstava samog Udruzenja .
Razvijene zemlje su uplacivale celokupni iznos svoje kvote i to 10% odmah,a 90% u 5 jednakih rata.
Clanice grupe II su takodje uplacivale celokupni iznos kvote,ali je 10% uplacivano u konvertibilnim
43
valutama,a 90% u nacionalnoj valuti.Udruzenje je pocelo sa kapitalom od 800 miliona usd a 90-tih
godina se povecava na 108 milijardi usd.
Vec kod osnivanja Udruzenja postojalo je uverenje da uplaceni kapital (kvote) clanica ne mogu biti
jedini izvor sredstava.Zato je usvojen model popunjavanja (dokapitalizacije) sredstava putem periodi-
cnih donatorstva najbogatijih zemalja clanica.Takodje Medjunarodna banka za obnovu i razvoj svake
godine izdvaja jedan deo cistog dohotka i uplacuje u fond Udruzenja.Politika odobrenja zajmova je ista
kao kod Banke.Zajmovi se odobravaju za odabrane projekte i programe koji imaju izglede za uspeh.
Medjutim,Banka pozajmljuje sredstva na sredstva i dugi rok (do 25 godina) i po komercijalnim
uslovima.
Udruzenje odobrava zajmove po tzv koncesionalnim uslovima,na veoma dugi rok bez kamate i sa
duzim periodom poceka.Prvobitni rok od 50 godina krajem 80-tih godina je skracen na 40 godina za
najnerazvijenije zemlje tj 35 godina za ostale zemlje u razvoju,sa periodom poceka od 10 godina.Podo-
bne zemlje za koriscenje zajmova su one koje imaju drustveni bruto proizvod po glavi stanovnika
manji od 765 usd (1995.g).Pored zahteva o visini dbp zemlje treba da ispune i sledece uslove :
1.da poseduju dovoljno ekonomske,politicke i finansijske stabilnosti kao garanciju za dugorocne
kredite ;
2.da postoje ozbiljne poteskoce u platnom bilansu i da zemlja poseduje male mogucnosti za priba-
vljanje konvertibilnih sredstava ;
3.da zemlja ima definisanu koncepciju privrednog razvoja u ekonomskoj i razvojnoj politici .
Najveci korisnici kredita Udruzenja su zemlje Afrike,Azije (Indija,Kina,Banglades,Pakistan,Tanza-
nija,Gana).

72. Multilateralna agencija za garanciju investicija ( MIGA )

Nastala je sredinom 80-tih godina a pocela sa radom 1988.g.Cilj je bio da podstice i ubrza priliv ino-
stranih investicija u zemlje u razvoju,obezbedjenjem zastite ovih investicija od nekomercijalnih rizika
(politickih i ekonomskih rizika).MIGA dopunjuje aktivnost Svetske banke u finansiranju privrednog
razvoja zemalja u razvoju.
Ideja o formiranju MIGA-e postojala je jos 50-tih godina,ali zbog straha zemalja u razvoju da ce nji-
hov razvoj biti podredjen interesima multinacionalnih kompanija,posredstvom inostranih investicija do
formiranja tada nije doslo.Inicijalni kapital je formiran doprinosom zemalja clanica i iznosio je 1 mili-
jardu sdr’s.
Zemlje clanice mogu biti clanice Svetske banke.One se dele u 2 grupe :
1.zemlje izvoznice kapitala (ucestvuju sa 60% u kapitalu MIGA) ;
2.zemlje uvoznice kapitala (sa 40%).
Organi upravljanja su slicni kao u Svetskoj banci.Sredstvom 90-tih,MIGA je imala 120 zemalja clani-
ca,najvise iz Latinske Amerike.

73. Regionalne medjunarodne finansijske institucije

Pocinju sa formiranjem od 1960. godine. Predstavljaju dopunu aktivnosti Svetske banke


podsticanjem razvoja privrede clanica i unapredjenja ekonomske integracije zemalja u regionu
odobravanjem zajmova i pruzanjem tehnicke pomoci. Funkcije regionalnih banaka za finansiranje
privrednog razvoja su da:
1.pomazu u pripremi i koordinaciji nacionalnih planova razvoja
2.pruzaju tehnicku pomoc u oblikovanju i primeni specificnih razvojnih projekata
3.odobravaju dugorocne zajmove za finansiranje razvojnih projekata
4.unapredjuju javne i privatne investicije

44
5.saradjuju sa ostalim medjunarodnim finansijskim organizacijama

INTERAMERICKA BANKA ZA RAZVOJ

1960 god. u Vasingtonu. Ideja je bila da SAD definise zonu uticaja i tokove kapitala ka
Latinskoj Americi, a da Latinska Amerika oseti to sto je vezana za SAD. Ako se radi o industriji
(krediti na 15 god.), infrastrukturi (15-20), socijalna zastita, zdravstvo (25 god.).
Banka podstice privredni razvoj zemalja clanica, a svoju aktivnost usmerava na:
1.unapredjenje investicija javnog i privatnog kapitala za razvojne svrhe
2.davanje zajmova i garancija za zajmove zemalja clanica, saradnja sa zemljama clanicama u vodjenju
njihove politike razvoja
3.razvoj spoljne trgovine i pruzanje tehnicke pomoci
Finansijska sredstva se formiraju na osnovu kvotaa zemalja clanica (sopstveni finansijski
izvori) i na osnovu konzorcijalnih fondova (ostali izvori)

AFRICKA BANKA ZA RAZVOJ

1963. (Abidzan, Obala Slonovace)


funkcionise na isti nacin
pomaze zemljama clanicama u resavanju njihovih kljucnih problema privrednog razvoja,
socijalni i kulturni razvoj
u statutu ugradile klauzulu da se zastite od SAD
prvo je bilo clanstvo samo za africke zemlje, kasnije i za druge zemlje

AZIJSKA BANKA ZA RAZVOJ

1966. Manila (Filipini)


imala najvise uspeha
veliki zajmotrazioci presli u finansijere
vanazijske zemlje ne mogu imati najveci ulog
ulaze u inostranstvu, ali i u profitabilne projekte

EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ

1960. London
imala najrazvijeniji bankarski sektor
cilj – pomaganje privrede
jedina koja postavlja politicke uslove za clanstvo (visepartijski sistem, zalaganje za razvoj
trzisne ekonomoje
akcionari – EU i Evropska investiciona banka

BANKA ZA MEDJUNARODNE OBRACUNE (BIS)

1930. Bazel
cilj: distribucija ratnih reparacija

postaje centralna banka centralnih banaka


ima cvrstu strukturu i plasmane
vrsila neka bezgotovinska placanja
45
do danas opstala

74. Formiranje bretonvudskog medjunarodnog monetarnog sistema

Koncepcija posleratnog medjunarodnog monetarnog sistema trebalo je da izbegne nepovoljna isku-


senja zlatnog standarda.Zlatni standard je nastao 30-tih godina zbog nemogucnosti da spreci sokove i
medjunarodnu finansijsku krizu.Tada je nastao i automatizam putem koga su zemlje dugo sprecavale
platnobilansne poremecaje.Automatizam zlatnog standarda delovao je po principu spojenih sudova.
Zlato se kretalo iz deficitarnih ka suficitarnim zemljama,izazivajuci kod jednih deflaciju a kod infla-
ciju.Kod jednih je dolazilo do pada nadnica i cena i do porasta konkurentskih sposobnosti.Porast
kamatne stope vodio je ka privlacenju inostranog kapiatala koji je uravnotezavajuce delovao na platni
bilans.Kod drugih se desavao obrnut proces.
Automatizam zlatnog standarda omogucavao je i normalno finansiranje sistema fiksnih deviznih
kurseva.Finansiranje sistema zlatnih standarda bilo je odredjeno ekonomskim uslovima tog vremena:
1.V.Britanija je dominirala u medjunarodnom i finansijskom sistemu,a britanska funta se koristila kao
sredstvo obracuna i placanja u svim zemljama ;
2.trgovinska politika ostalih zemalja su bile stabilne i medjusobno vezane trgovackim ugovorima na
bazi primene principa klauzule najpovlascenije nacije : proizvodnja zlata je bila dovoljna za rastuce
potrebe za monetarnim rezervama ;
3.razvoj tehnickih i tehnoloskih znanja je omogucio intenzivno za faktora proizvodnje,osnivanje
novih industrijskih grana.
Na mesto nestalog zlatnog standarda nije se pojavio novi mehanizam.Svaka zemlja je platnobilansne
probleme resavala sama–cesto na stetu drugih zemalja.Vec u toku II svetskog rata vodece zemlje u sve-
tu su pocele da primenjuju resenje za medjunarodnu monetarnu saradnju posle rata.Javila su se 2 plana.
Vajtov plan u SAD polazi od interesa velike zemlje sa blagom celog sveta,koja je imala interes
da se uspostavljaju trgovine u svetu i vracanje na premise zlatnog vazenja.Osnova ovog plana je da
“stabilizacioni fond ujedinjenih i pridruzenih nacija” koji je namenjen obezbedjenju stabilnosti valutnih
kurseva,treba da se sastoji od zlata,koje ce u obliku kvota unapred unositi zemlje clanice.Fond prodaje
zemljama clanicama valute drugih zemalja clanica,koje su potrebne za uravnotezavanje platnog bila-
nsa,ali samo po tekucim transakcijama vrlo izuzetno.Moguca je prodaja “za potrebe u vezi sa kretanjem
kapitala”.
Kejnzov plan u V.Britaniji odrazava interese zemlja koja od glavnog finansijera sveta prerasta u du-
znika,sa poremecenim platnim bilansom i iskrpljenim monetarnim rezervama.Zato se Kejnz zalaze za
zamenu premisa zlatnog standarda novim obracunskim sistemom,zasnovanim na sistemu mnogostru-
kog bankarskog kliringa,sto treba da omoguci prosirenje medjunarodne ekonomske razmene.To bi
trebalo da se sprovede preko “Medjunarodnog klirinskog saveza”.
Kad se jedna zemlja javi kao duznik druge,a svoj dug izravnava preko Saveza,ne zlatom,nego putem
medjunarodnog kredita.Kontrola kretanja kapitala trebalo bi stalno da se vrsi,pa i devizna ogranicenja.
Po Kejnzu,pitanje dugorocnog finansiranja treba resiti organizovanjem “Instituta za medjunarodno
plasiranje kapitala”.
Posle dugih diskusija o ovim planovima strucnjaci preko 30 zemalja su se slozili sa osnovnim pri-
ncipima po kojima treba da radi MMF :
1.MMF dobija uza ovlascenja i manju kompentenciju da dira u suverena prava zemalja clanica,nego sto
su predvidjali Vajt i Kejnz.
2.kapital Fonda utvrdjen je na 8 milijardi usd za UN,10 milijardi usd za sve zemlje sveta.Smanjeni su
pocetni ulozi zlata u MMF.
3.dopusta se promena valutnih kurseva clanica u odredjenim granicama,umesto stalnosti kursa iz
Vajtovog plana.
46
4.devizna ogranicenja se ne ukidaju u toku tzv prelaznog petogodisnjeg perioda.
5.sredstva Fonda se ne mogu u nacelu koristiti za tranšu kapitala,ali se ne iskljucuje ta mogucnost u
izvesnim granicama.
Svrha osnivanja MMF-a odrazava pouke izmedju dva svetska rata a to su :
1.potreba za sto sirom konvertibilnoscu valuta,koja ce omoguciti finansiranje multilateralnog sistema
medjunarodne trgovine i placanja ;
2.potreba za multilateralnim sistemom trgovine i placanja koja bi omogucio ostvarenje konkurentske
prednosti koje proizilaze iz medjunarodne podele rada i specijalizacije ;
3.neophodnost eliminisanja devizne kontrole i vracanje finansiranja deviznog trzista.
Medjutim,mnoge zemlje u posleratnom periodu,da bi resile platnobilansne probleme zadrzavaju de-
vizna ogranicenja.Nestabilni devizni kurs je vrlo stetan.Fond je pokusao da kombinuje pozitivne strane
fiksnog deviznog kursa zasnovanog na sistemu zlatnog standarda i sistemu fluktuirajucih deviznih
kurseva.
Pozitivne strane zlatnog standarda su u tome sto je u Fondovom modelu zlato zadrzano kao osnova
odredjivanja prioriteta valuta zemalja clanica,koje su u saradnji sa Fondom utvrdile fiksni paritet
deviznog kursa izrazenog u zlatu tj usd i to 35 usd za jednu uncu zlata (1 unca = 31,1035 gr zlata).
Blagovremeno prilagodjavanje deviznog kursa po Fondovoj proceduri vrsi se devalvacijom.

75. Osnivanje i zadaci MMF-a

Osnivanje MMF-a podstaknuto je desavanjima 30-tih godina (velika svetska ekonomska kriza).
Mnoge zemlje su pokusavale da odrze nacionalni dohodak putem devalvacije svojih valuta i putem
deviznih i trgovinskih ogranicenja.To je bila politika tzv “osiromasenja suseda”,jer je pogorsavala
situaciju u susednim zemljama.To je dovodilo do smanjenja spoljne trgovine i zaposlenosti i manje
efikasnosti u koriscenju prirodnih resursa.
Tako se javila potreba za institucijom koja ce nadgledati i unapredjivati medjunarodna monetarna i
finansijska pitanja.MMF je nastao na medjunarodnoj monetarnoj konferenciji u Breton-Vudsu od
1-22.jula 1944.g.Poceo je sa radom 1.marta 1947.g.Tada je nastala i Medjunarodna banka za obnovu i
razvoj.Fondu je namenjena uloga staraoca o medjunarodnoj likvidnosti.Banka je trebala u posleratnom
periodu da doprinese ozivljavanju medjunarodnog finansiranja,podsticuci na to privatni kapital,ali
ucestvujuci i sama u finansiranju.
Zemlje clanice su se slozile da MMF vodi upravljanje u 3 vazne sfere :
1.u politici deviznih kurseva i ogranicenja u pogledu placanja po tekucim platnobilansnim pozicijama ;
2.u obezbedjenju finansijskih sredstava zemljama clanicama za ispravljanje ili sprecavanje platnobila-
nsne ravnoteze ;
3.u obezbedjenju foruma u kome clanice mogu da se konsultuju i saradjuju.
Najvazniji ciljevi MMF-a su :
- da razvija medjunarodnu monetarnu saradnju pomocu mehanizma koji ce sluziti clanicama za save-
tovanje i konsultacije o medjunarodnim monetarnim pitanjima ;
- da olaksa sirenje i ravnomerni rast medjunarodne trgovine ;
- da doprinosi stabilnosti deviznih kurseva i deviznih aranzmana izmedju zemalja clanica i da sprecava
konkurentske devalvacije ;
- da pomaze uvodjenje i sirenje multilateralnog sistema placanja i transfera po tekucim transakcijama
izmedju clanica i da ukida devizna ogranicenja koja usporavaju rast svetske trgovine ;
- da uliva poverenje zemljama clanicama stavljajuci im sredstva na raspolaganje na privremeno kori-
scenje uz odgovarajuce obezbedjenje,dajuci im tako priliku da isprave neravnotezu u bilansu placanja ;
- da skracuje trajanje i smanjuje stepen neravnoteze u bilansu placanja zemalja clanica.

47
U ostvarenju ovih ciljeva MMF se pridrzava principa kratkorocnosti u koriscenju njegovih sredstava.
Glavna rezervna sredstva Fonda u prvih 10 godina su bila zlato i devize.Izvori njihovog povecanja su
bili spori.1969.g. je odluceno da se Fond ovlasti da moze kad je to potrebno kreirati novi izvor sredsta-
va – Specijalna prava vucenja (sdr’s).

76. Sistem odlucivanja u MMF-u

Broj glasova u Fondu zemlje clanice sticu na osnovu :


1.Clanstva – svaka zemlja dobija po 250 glasova.Time se uvazava i ekonomska pozicija manjih i
nerazvijenih zemalja ;
2.Velicine kvote – svaka clanica stice po jedan dopunski glas za svaki deo kvote koji odgovara iznosu
od 100.000 sdr’s.Time se odgovornost za odluke Fonda utvrdjuje srazmerno velicini sredstava sto ih
clanice imaju kod MMF-a.
Najvisi organ je savet guvernera.Svaka zemlja clanica imenuje po jednog predstavnika u savetu gu-
vernera.Njegovo ucesce u donosenju odluka zavisi od udela broja glasova zemlje koju predstavlja u
ukupnom broju glasova.Njegov mandat traje do opoziva.Savet guvernera se sastaje jednom godisnje,
zajedno sa savetom guvernera Svetske banke.Godisnje skupstine se odrzavaju u Vasingtonu,a svake 3
godine u drugoj zemlji clanici.
Kvorum za odrzavanje sastanaka postoji kada su prisutni guverneri sa najmanje 2/3 glasova od uku-
pnog broja glasova u Fondu.Najveci broj odluka donosi se prostom vecinom.Za vaznije odluke (npr
odredjivanje kamate za sredstva koja koriste clanice i slicno) zahteva se 70% od ukupnog broja glaso-
va.Za najvaznije odluke (velicine kvota,dodeljivanje sdr’s) potrebno je najmanje 85% glasova od
ukupnog broja.
Stvarno upravljanje Fondom je u nadleznosti izvrsnog saveta.Sastoji se od 24 izvrsna direktora.
Generalni direktor Fonda je clan Izvrsnog odbora.Pet zemalja sa najvecim kvotama (SAD,Japan,
Nemacka,Francuska,V.Britanija) imaju pravo na po jednog stalnog izvrsnog direktora.Od 1978.g. to
pravo ima i Saudijska Arabija.Ostali se biraju po grupama zemalja,izuzev Kine i Rusije koje imaju
svog direktora.Generalni direktor Fonda bira se na 5 godina i on je po pravilu Evropljanin.

77. Izvori finansiranja MMF-a

Sredstva MMF-a formiraju se na sledece nacine :


1.kvote zemalja clanica ; 2.pozajmice od zemalja clanica ; 3.prihodi Fonda naplatom dazbina od
zemalja clanica za koriscenje sredstava ; 4.dodatna sredstva medjunarodne likvidnosti stvorena preko
sdr’s.
Kvote zemalja clanica
Svaka zemlja clanica ima svoju kvotu izrazenu sdr’s.Velicina kvote zavisi od medjunarodne ekono-
mske pozicije zemlje.Kvote su utvrdjene na bazi Breton-Vudske formule koja ukljucuje 4 merila:
a)vrednost nacionalnog dohotka ;
b)stanje zlatnih i deviznih rezervi ;
c)vrednost uvoza i izvoza ;
d)udeo izvoza u nacionalnom dohotku.
Koeficijenti su bili sledeci :
kvota = (0,024 + 0,05R + 0,10M + 0,10V) (1 + x/y)
1982.g. poboljsani su ovi kriterijumi : nacionalni dohodak zamenjen je kategorijom bruto nacionalni
dohodak i prosiren je sadrzaj spoljne rezerve koja ukljucuje i sdr’s kao rezervnu poziciju sredstava.
Za fondovu politiku je bitan odnos snaga u njemu.Posto ima oblik akcionarskog drustva,a najvece
ucesce u kapitalu je americko,SAD imaju dominantan polozaj.

48
Uplata kvote se vrsi sredstvima medjunarodne likvidnosti i u nacionalnoj valuti.Zemlje clanice su
uplacivale kvotu na sledeci nacin :
1.25% vrednosti kvote u zlatu ili usd (zlatna aktiva) i 75% u nacionalnoj valuti ili
2.za zemlje clanice kod kojih je u to vreme 10% vrednosti njenih zvanicnih rezervi zlata i usd bilo
manje od 25% vrednosti njene kvote u Fondu,zemlja clanica je mogla svoju kvotu uplatiti u visini od
10% od vrednosti njenih zvanicnih rezervi zlata i usd,a ostatak u nacionalnoj valuti,s’tim da kada se
povecaju zlatne i dolarske rezerve da plati 25% kvote u zlatu ili usd.Menja se naziv zlatne tranše u
rezervnu tranšu.
Krajem 60-tih godina smanjuje se uloga usd i jaca ulog sdr’s .Od 70-tih godina 25% kvote se moze
uplatiti u sdr’s ili u drugim sredstvima medjunarodne likvidnosti.Vaznost kvote za zemlje clanice ima 2
znacenja :
a)ona odredjuje broj glasova zemalja clanica ;
b)ona odredjuje razmere koriscenja Fondovih sredstava.

Dazbine
One nisu vazan izvor prihoda Fonda ali podsticu zemlje clanice na kratkorocno koriscenje Fondovih
sredstava.Postoji 3 vrste dazbina :
I Komisiona dazbina – primenjuje se na sve transakcije kupovine valuta od Fonda,osim na kupovine
u okviru rezervne tranše.Visina stope je 0,5% od vrednosti transakcije i primenjuje se u trenutku
izvrsenja transakcije.
II Dazbina na stend baj i prosirene sporazume – slicna je proviziji na neiskorisceni deo kredita kod
komercijalnih zaduzivanja.Stopa je 0,25% godisnje i placa se na pocetku svakog dvanaestogodisnjeg
perioda na neiskorisceni iznos u okviru sporazuma.Zemlja koja postepeno i uzastopno kupuje Fondova
sredstva ima pravo na povracaj dazbina,srazmerno obavljenim kupovinama.Zemlja koja je u potpunosti
ostvarila vucenja koja su joj odobrena ima pravo na puni povracaj dazbina.
III Vremenska dazbina tj dazbina na rezerve koje Fond drzi u valuti clanice,na koje su rezultat kupo-
vine od Fonda konvertibilne valute za nacionalnu valutu.80-tih godina je bila moderna fiksna dazbina
od 6,6% godisnje na sve rezerve koje Fond drzi u valuti zemlje clanice.

Opšti sporazum za pozajmljivanje


To je dopunski izvor sredstava Fonda.Zemlje ucesnice sporazuma su odobrile stend baj kredit Fondu u
iznosu od 6 milijardi usd,ekvivalentno u svojim valutama.Ta sredstva se stavljaju na raspolaganje
Fondu,ako njegova sredstva nisu dovoljna za odobrenje kredita bilo kojoj clanici sporazuma,kad se
njihove valute nadju pod pritiskom.
U opštem sporazumu za pozajmljivanje,Fond primenju sledeca pravila :
1. Glavne industrijske zemlje sa kojima bi Fond pregovarao obavezale su se na stend baj pozajmice
Fondu,za slucaj njegove intervencije uglavnom u tim zemljama.
2. Na bazi tih sredstava Fond donosi odluke o intervenciji .
3.Transakcije su i u prvom i u drugom slucaju Fondove pa o njima donosi odluke odbor izvrsnih
direktora Fonda.Opšti sporazuma za pozajmljivanje zakljucen je sa rokom trajanja od 4 godine,ali sa
mogucnoscu produzenja.

78. Redovna prava vucenja kod MMF-a

Zemlje clanice mogu vuci (koristiti) sredstva MMF-a zbog svojih platnobilansnih potreba.Sredstva
se mogu koristiti u vidu :
1.rezervne transe (zlatne transe) ;
2.cetiri kreditne transe ;

49
3.tri stalne olaksice za posebne namene ;
4.olaksice za kompenzatorno finansiranje gubitaka po osnovu fluktuacija izvoz prihoda ;
5.olaksice za finansiranje regulacionih zaliha ;
6.prosirene olaksice i
7.privremene olaksice .

a)Rezervna transa – obuhvata vucenje Fondovih sredstava kojima se povecavaju Fondovi holdinzi u
valuti zemalja clanica do 100% njene kvote.Posto je taj deo kvote bio jednak
inicijalno sa uplatom u zlatu tj usd,ovo vucenje je bilo poznato kao ZLATNA TRANSA.
Koriscenje Fondovih sredstava koja su ekvivalentna iznosu rezervne aktive predstavljaju vucenja u
okviru rezervne transe.Ova transa je znaci odredjena velicinom dela kvote zemalja clanica,uplacene u
sdr’s ili konvertibilnim valutama a vucenja se odobravaju gotovo automatski.

b)Kreditne transe – vucenja koja povecavaju Fondove rezerve u valuti zemlje clanice preko iznosa
100% njene kvote odobravaju se u okviru kreditnih transi.Inicijalni model ostvarivao se preko 4
kreditne transe i svaka po 25% godisnje od velicine kvote,a maximalno do 200% od kvote zemalja
clanica. Prva kreditna transa predstavlja kupovinu valuta drugih zemalja clanica koja povecava
Fondove rezerve u valuti date zemlje od 100% na 125% njene kvote.Smatra se da su ova vucenja
karakteristicna za zemlje sa platnobilansnim poteskocama privremenog karaktera i da se moze
ocekivati blagonaklon stav Fonda . Druga,III,IV vucenja koja povecavaju Fondove rezerve u
nacionalnoj valuti od 125%-150% ; 150%-175% ; 175%-200% su vucenja u okviru II,III i IV transe.
Ova vucenja se smatraju vucenjima u visim kreditnim transama i uslovljena su prezentacijom
stabilizacionog programa,kojim zemlja dokazuje Fondu da je utvrdila uzroke neravnoteze platnog
bilansa i preduzela mere za njihovo otklanjanje.Ova vucenja su rezultat nedovoljnosti deviznih rezervi
(i zlata) da zadovolje traznju za devizama radi finansiranja uvoznih potreba.Najcesci razlozi smanjenja
nivoa deviznih rezervi su u povecanoj traznji deviza,smanjenju domace ponude izvoza zbog niskih
izvoznih cena,izrazenih u domacoj valuti i smanjenju inostrane traznje domaceg izvoza izrazenog u
stranoj valuti.
Pri razmatranju stabilizacionog programa clanica,Fond najvecu paznju posvecuje kljucnim
elementima.To su :
1.mere kreditne kontrole – cilj je odredjivanje gornje granice kreditne aktivnosti centralne banke i
poslovnih banaka,za vreme trajanja stabilizacionog programa.Ogranicenje kreditne aktivnosti se vrsi
administrativnom prinudom (kreditna ekspanzija se ogranicava tako sto centralna i poslovne banke
ogranicavaju masu kredita koje odobravaju) i ekonomskom prinudom (na kreditnu ekspanziju se utice
preko cena kredita tj podizanjem kamatne stope).
2.mere fiskalne kontrole obuhvataju uvid u nacin sticanja i trosenja budzetskih prihoda.Povecanje
budzetskih prihoda vrsi se uvodjenjem dodatnih poreza i dazbina tamo gde se najcesce mogu
ubirati.Takodje je bitna i kontrola budzetskih rashoda.
3.kontrola cena i nadnica – najcesce se vrsi samo u jednoj fazi izvrsenja programa stabilizacije.
Kontrola cena se najduze zadrzava u sektorima koji su od velike vaznosti za finansiranje proizvodnih i
prometnih f-ja u privredi zemlje.
Pravo zemlje clanice da vuce narednu ratu stabilizacionog programa ja zadovoljenjem kriterijuma iz
stabilizacionog programa.To su tzv performansni kriterijumi koji se odnose na ocenu efikasnosti mera
u kreditnoj politici,u politici cena i plata,fiskalnoj politici,spoljnotrgovinskom rezimu.

50
79. Specijalna prava vucenja

Predstavljaju dodatni izvor sredstava MMF-a . Prva emisija SRD's od 9.5 milijardi SRD's izvrsena
je 1970.Prva raspodela SRD's izvrsena je iste godine u iznosu od 3.5 milijardi. Raspodela SRD's se vrsi
prema velicini kvote zemlje.U tom,zemlje sa vecim kvotama imaju i vece ucesce u raspodeli SRD's.
Sredstava SRD's se mogu koristiti samo za finansiranje deficita u platnom prometu , ali ne i za
menjanje strukture monetarnih rezervi zemalja clanica. Zemlje kojima su ova prava dodeljena , pretva-
raju ih preko Fonda u konvertibilne valute.Zemlja cija se valuta trazi , obavezna je da izvrsi tu prodaju.
Sistem srd's je dobrovoljna institucija MMF-a . Zemlje pristupaju sistemu sdr's dobrovoljno i
prihvataju obaveze koje proizilaze iz sistema sdr's . Zemlja sa suficitom koja je od zemlje sa deficitom
u platnom prometu primila sdr's , ima garanciju Fonda da ce te holdinge moci realizovati u sredstva
medjunarodne likvidnosti , kada ona to bude zahtevala.
Kriterijumi sdr's po prvi put je smanjena uloga zlata i rezervnih valuta na formiranje medjunarodnih
monetarnih rezervi .Sdr's su posebno dobile na znacaju kad su Sad donele uodluku o formalnom
ukidanju spoljne konvertibilnosti dolara (1971.)
Ako npr. zemlja A raspolaze sdr's u vrednosti od 10.000.000 USD i zeli da koristi polovinu tog iznosa
za finansiranje svog platnobilansnog deficita , obratice se Fondu da on odredi ucesnika sistema sdr's na
koje zeli , a moze da transferise svoju kvotu dodeljenih sdr's u vrednosti od 5 miliona USD . Fond npr.
odredi da to budu Nemacka i Japan . Fond ih obavestava da je na njihove racune sdr's odobrio
protivvrednost sdr's u iznosu od 2.5 miliona svakoj , a one su obavezne da centarlnoj banci zemlje A
odobre po 2.5 miliona USD svaka , tj. Nemacka 2.5 miliona u markama , a Japan u jenima. Tako je
zemlja A posredstvom Fonda pretvorila svoja sdr's u konvertibilne valute. Nemacka i Japan su
povecale svoje pozicije sdr's u sistemu sdr's u protivvrednosti od po 2.5 miliona.

80. Politika uslovljenosti MMF-a

Uslovljenost kao kriterijum pri odobrenju Fondovih sredstava, uvedena je 60-tih god. Kao mera
sigurnosti da ce zemlja koristiti sredstav Fonda u skladu sa prezentiranim stabilizacionim programom.
U pocetku je ovaj zahtev bio liberalan u izvrsenju. Od 70- tih godina kriterijum uslovljenosti postaje
stroziji.U izvrsavanju ovih zahteva , fond je ustanovio PERFORMANSNI KRITERIJUM , preko cijeg
izvrsenja prati ostvarenje dogovorenog programa platnobilansnog i strukturnog prilagodjavanja. To se
odnosi na tradicionalne makroekonomske pokazatelje , kao sto su : kvantifikacija gornje granice
bancinih kredita i ponude novca , odrzavanje stabilnm kljucne elemente sistema cena (devizni kurs,
cena novac-kamata) i prihvatljiv nivo spoljnog duga i medjunarodnih rezervi.
Putem tih mera treba da se obnovi domaca i spoljna ravnoteza u privredi. Time se unapredjuje
ponuda i jaca produktivna osnova privrede.Po misljenju Fonda , uslovljenost treba da obezbedi odrziv
ekonomski rast i zadovoljavajucu platnobilansnu situaciju zemlje u toku nekog razumnog perioda.
Ali koriscenju ovog kriterijuma upucene su i brojne kritike . Za mnoge zemlje u razvoju koje su
prezaduzene , to je teret koji se jedva podnosi.

81. Finansijske olaksice MMF-a


Kompenzatorno finansiranje i olaksice za naftu MMF-a

a) KOMPENZATORNO FINANSIRANJE
Predstavlja dodatnu olaksicu koriscenja Fondovih sredstava zemljama clanicama radi eliminisanja
negativnog efekta izazvanih privremenim smanjenjem izvoza prihoda zbog pada cena ovih proizvoda
na svetskom trzistu.Zemlje clanice mogu koristiti ove povoljnosti , samo ako je Fond ubedjen da je do
gubitaka u izvoznim prihodima doslo usled dejstva faktora koji su izvan kontrole zemalja clanica i ako

51
zemlja saradjuje sa Fondom u trazenju resenja za svoje planobilansne poteskoce. Fond je bio uveren da
ce zemlje tako resiti platnobilansne poteskoce , a da ne poseze za trgovinskim i deviznim restrukcijama
kao sredstvom za resavanje problema.
Fond nece odobriti vucenja po ovoj osnovi ako su gubitci uslovljeni faktorima koji su pod kontolom
drzave. Npr. neadekvatna ekonomska politika u sektoru cena primarnih proizvoda i proizvoda iz
sektora poljoprivrede , kao i u uslovima prekomerne traznje.
Vucenja su inicijalno bila odobrena do visine 25 % od kvote . 1966. se povecava na 50 % , a od 1979
na 100 / . Za svako vucenje do 50 % potrebna je saradnja sa Fondom u trazenju resenja za problem
zemlje. A za vucenja u vecem procentu mora postojati visok nivo saradnje.
Kompenzatorno finansiranje je relativno malo korisceno od 1970 i to zbog kratkorocnog koriscenja
ovih vucenja i sto je kompenzatorno finansiranje neadekvatno da se bavi dugorocnim strukturnim
problemima zemlje i njenom platnobilansnom situacijom.
b) OLAKSICE ZA NAFTU
Uvedena je 1974-75 sa ciljem da se pomogne zemljama clanicama da prebrode teskoce finansiranja
uvoza nafte , nakon cetvorostrukog povevcanja cena nafte1973-74 . To je neka vrsta kompenzatornog
finansiranja , s tim sto ona treba da neutralizuje stetne efekte na platnom bilansu zbog povecanja uvoza
cena . Na osnovu ovih olaksica zemlja ima pravo da vuce Fondova sredtva do visine 75 % od vrednosti
svoje kvote.

Olaksice MMF-a za strukturno prilagodjavanje i finansiranje zaliha

a) OLAKSICE ZA STRUKTURALNO PRILAGODJAVANJE (1986)


Treba da obezbedi zemljama clanicama, pre svega zemljma u razvoju sa niskim dohotkom ,
platnobilansnu pomoc, kao podrska njihovim programima za strukturalno prilagodjavanje. To ce voditi
jacanju spoljnoekonomske pozicije date zemlje. Ova olaksica dobija na znacaju u toku razresavanja
polozaja prezaduzenih zemalja zajedno sa programom reprogramiranja dugova u okviru Pariskog
kluba. Tako je fond preuzeo aktivniju ulogu finansiranja najnerazvijenijih zemalja , pod povoljnjim
uslovima nego sto se kapital moze pribaviti na trzistu kapitala(kamata 0.5 % godisnje , period poceka 5
i po godina i polugodisnje otplate u narednih 4 i po godine).
b) OLAKSICE ZA FINANSIRANJE ZALIHA
Olaksica za finansiranje regulacionih zaliha sirovina uvedena je 1969. godine , sa ciljem da pomogne
clanicama u finansiranju medjunarodnih regulacionih zaliha primarnih proizvoda,u slucaju kada
zemlje koje ucestvuju u medjunarodnim sporazumima imaju platnobilansne teskoce. Zemlje clanice
koje ispunjavaju obaveze (ogranicenja u formiranju izvoza cena) i kriterijume UN imaju pravo vucenja
kod Fonda do 50 % od vrednosti kvote. Ovaj oblik olaksica je relativno nedovoljno zastupljen.

Dopunske olaksice MMF-a i olaksice za prosireno finansiranje

a) DOPUNSKA FINANSIJSKA OLAKSICA


Uvedena je 23.02.1979. Fond je tada zakljucio sporazum sa 14 zemalja ciji su platni bilansi
suficitarni, a tome da pozajmljuju Fondu posebna sredstva u ukupnom iznosu od 7.7 mlrd jedinica
SRD*s , aza dopunsko finansiranje zemalja clanica. , cija je situacija takva da im treba dati vise
sredstava nego sto je moguce u okvirima redovnog sistema vucenja, tj. Stend-bay sporazuma. A
takodje i na duzi duzi rok. Ova sredstav mogu biti i iznad visih kreditnih transi , a zemlje su u obavezi
da vucena sredstav vrate Fondu u intervalu od 3 i po do 7 godina.Time bi se pomoglo zemljama da
prevazidju platnobilansne teskoce dok se ne izvrsi prilagodjavanje kvota. Zemlje imaju pravo vucenja
do 102.5 % od vrednosti kvote, kao dodatak u okviru redovnih kreditnih transi i to za prvu kreditnu
transu do 12.5 % kvote i do 30 % vrednosti kvote godisnje za ostale kreditne transe.

52
b) OLAKSICA ZA PROSIRENO FINANSIRANJE
Uvedena je 1974. godine radi pomoci zemljama clanicama pri izmirenju deficita u platnom bilansu
na duzi rok u vecem izosu od onog koji bi zemlja clanica dobila prema kriterijumu velicine kvote u
okviru politike kreditnih transi. Ako zemlja ima ozbiljnih problema u medjunarodnim placanjima , koji
su posledica strukturne neuskladjenosti u proizvodnji , trgovini i cenama a kratkorocno prilagodjavanje
nije podesio , a odnosno zemlja zeli da primeni opsezan program korektivnih meraekonomske i
razvojne politike , ona se obraca Fondu za pomoc u naredne 2-3 godine.
Od zemalja clanica se zahteva da prezentira stabilizacioni program kao i detaljni izvestaj o politici i
merama koje ce primenjivati u narednih 12 meseci i kako bi ispunila ciljeve programa.
Odobrana vucenja ne mogu preci iznos preko 140 % kvote zemalja clanica.

Olaksice MMF-a za nepredvidive okolnosti i transformaciju sistema

a) OLAKSICE ZA NEPREDVIDIVE OKOLNOSTI


Pocetkom 80-tih Fond je dosao do zakljucka da zbog pada cena primarnih proizvoda na svetskom
trzistu ne dolazi samo do smanjenja izvoza prihoda zemalja izvoznica , vec i do niza drugih
nepovoljnih okolnosti koje su izvan kontrole tih zemalja , a znatno pogorsavaju njihovu platnobilansnu
poziciju.
Tako je 1988. godine ustanovljena ova olaksica za slucaj pada cena poljoprivrednih proizvoda i
smanjenja izvoza prihoda, a za slucaj povecanih troskova pri uvozu zita i povecanih izdataka zbog
porasta kamata reprogramirajucih dugova i novih zaduzivanja .
Unaci ova olaksica se predvidja za teskoce izazvane:
I Smanjenjem izvoza prihoda zbog pada cena poljoprivrednih proizvoda;
II Nepovoljnih spoljnih nepredvidivih okolnosti;
III Povecanih izdataka pri uvozu zita.
Vucenja iznose do 40 % od kvote za I i II i do 17 % od kvote za III . Ukoliko bi se stvorili uslovi za
koriscenje sve tri olaksice , gornji limit vucenja je 122 % od kvote.
b) OLAKSICE ZA TRANSFORMACIJU SISTEMA
Uvedene su 1993.godine za bivse zemlje SEV-a , kao pripremni mehanizam za uspostavljanje
odnosa sa Fondom. Zemlje koje su preduzele konkretene akcije u transformaciji svojih privreda , a na
ime olaksica mogu pozajmljivati do 50 % od kvote u dve transe po fleksibilnimuslovima. Na osnovu
ove olaksice , Fond je 1993. godine odobrio Rusiji pozajmicu od 1.5 mlrd USD , iako tada Rusija jos
nije bila ispunila uslove za koriscenje Fondovih sredstava na bazi redovnih sporazuma.

82. MMF i politika deviznih kurseva

MMF je inicijalno institucionalizovao sistem fiksnih deviznih kurseva. Pariteti nacionalnih valuta
utvrdjivali su se i izrazavali u zlatu ili USD , tezine i finoce u vaznosti na dan 17.7.1944.g. To nije
znacilo povratak na zlatni standard. Jedino su SAD preuzele obavezu da konvertuju dolar po fiksnoj
ceni (35 USD za 1uncu zlata). Devizni kursevi nisu bili strogo fiksni. Dopustene su bile fluktuacije u
rasponu od 1 % navise i nanize.
Zemlje su mogle da vrse izmenu pariteta svojih valuta u slucaju platnobilansnih poteskoca. Izmene
su se vrsile na predlog zemalja clanica , a u saradnji sa MMF. Promene do 10 % vrse se samo notira-
njem Fonda. Za promene od 10-20 % potrebna je saglasnost Fonda. MMF se mora izjasniti u roku od
72 sata. Promene vece od 20 % Fond moze prihvatiti ili odbiti , ali mu je potrbno duze vreme za
razmisljanje. Ako se MMF ne saglasi sa tim, stoje mu na raspolaganju mogucnost oganicenja prava
koriscenja njegovih sredstava odnosnoj zemlji.

53
To je funkcionisalo do 1971. godine , kada je SAD suspendovala konvertibilnost za zlato. To je kraj
pravila za devizne kurseve ustanovljenih Bretenvudskim sistemom 1944.g.Utvrdjen je novi rezim
SMITSONIJANSKIM SPORAZUMOM.
Osnovne karakteristike su:
1. dolar vise nije konvertibilan u zlato ;
2. sluzbena cena zlata povecena je sa 35 na 38 dolara za uncu ;
3. marginalne fluktuacije deviznih kurseva opustene su na 2.25 % navise i nanize od pariteta.
Ovaj sporazum traje do 1973.godine , kada dolazi do druge devalvacije dolara (sluzbena cena raste na
42,22 dolara za uncu) i do drasticnog povecanja cene nafte.
1974.godine postignut je sporazum da centralna banka svoje zlatne rezerve po trzisnim cenama , a
tokom 1975. SAD su na dve aukcije prodale najveci deo svojih zlatnih sluzbenih rezervi . konacno , na
konferenciji na JAMAJCI 1976. godine donet je sporazum kojim je legalizovala sistem plivajucih
kurseva.

83. Medjunarodna placanja

Medjunarodno placanje je placanje izmedju rezidenta dveju zemalja u sredstvima medjunarodnog


placanja , a koje ima platno bilansne efekte.Pod rezidentom jedne zemlje podrazumevaju se pravna i
fizicka lica . Za pravna lica se kaze da je rezident jedna zemlja , ako u njoj ima svoje sediste , a fizicka
lica su rezident , zemlje koje imaju prebivaliste. Medjutim ima i izuzetaka. Organizacije i ustanove koje
imaju medjunarodni status nisu rezidenti. Zemlje u kojoj je njohovo sediste , zatim radnici inostaranih
firmi su rezidenti zemlje u kojoj njihova firma ima sediste.
Pod SREDSTVIMA MEDJUNARODNIH PLACANJA podrazumeva se sredstva koja su prihvacena
od strane vise zemalja ili neke medjunarodne finansijske organizacije (npr. MMF) kao sredstava
placanja tj. naplate potrazivanja koja prevazilaze iz medjunarodnih ekonomskih transakcija. Svojstvo
sredstava medjunarodnih placanja najcesce se vezuje za valute, tzv. devize. To su uglavnom
konvertibilne valute. Medjunarodno placanje ima platnobilansne efekte kako na zemlje primaoce , tako
i na zemlje izvrsioca placanja. Proces drustvene raspodele izgleda:

S.R.
N-R R.S........P....R*- N*
Ukljucivanjem medjunarodnog placanja dobijamo :
S.R.
N – D.S. – R R.S.........P.......R* - D.S. – N* D.S. – DEVIZNI SISTEM

Problematika medjunarodnog placanja cesto se vezuje sa pitanjem MEDJUNARODNOG


FINANSIRANJA. Prihvatljiv kriterijum za razgranicenje je onaj po kome ako se radi o medjunarodnim
ekonomskim transakcijama iza kojih stoji simultano kretanje roba i usluga , radi se o medjunarodnim
placanjima , a ako se radi o medjunarodnoj ekonomskoj transakciji , iza kojih nema simultanog
kretanja roba i usluga , radi se o medjunarodnom finansiranju.

84. Metodi medjunarodne trgovine i placanja

To su bilateralizam i multilateralizam.
a) Bilaterilazam je takav sistem medjunarode trgovine i placanja u kome se potrazivanja ostvarena u
nekoj od zemalja trgovinskih partnera moraju utrositi u odnosnoj zemlji. Bilateralizam se ne naziva
tako zato sto se radi o sporazumu koji je zakljucen bilateralno izmedju dve zemlje , vec zato sto su
sredstva placanja bilateralno vezana.

54
Bilateralizam se najcesce primenjuje u Klirinskim platnim i trgovinskim sporazumima. Smatra se da
su privredna nerazvijenost i nekonkurentskog izvoza zemlje u razvoju najvazniji uzroci odrzavanja
bilateralnog modela trgovanja i placanja u odnosima izmedju samih zemalja u razvoju. Sa povecanjem
steprna privredne razvijenosti smanjuje se potreba za bilateralnim metodom trgovanja i placanja.
Kliring je u osnovi bilateralan. Tu se radi o kompezacionoj trgovini izmedju dve zemlje i izvrsavanje
spolnotrgovinskih poslova jednake vrednosti izvoza i uvoza bez simultanog placanja. Tehnika moze
biti obracunska (tako se saldo podmiruje u zlatu i devizama) ili manje elasticna (ako se ugovaraju
cvrste liste roba koje serazmenjuju , a saldo se podmiruje dopunskim uvozom-izvozom). Medjutim ,
princip izjednacenja uvoza i izvoza negativno utice na razmenu , vuce je ka nizem nivou. Zato je
aktivnost MMF-a usmerena ka napustanju prakse bilateralizma. Slicne akcije vodi i svetske trgovinske
otrganizacije (WTO), smatrajuci da to ima diskrimatorno dejstvo prema trecim zemljama.
Iako bilateralni sporazumi predstavljaju bilateralno izbalansiranim spoljnotrgovinsku razmenu, ipak
u nima preovladavaju pritisak ka izvoznoj starni, jer po pravilu se ostvaruju cene vece od svetskih cena.
Medjutim i pored negativnih posledica , bilateralizam omogucava spoljnotrgovinsku razmenu sa onim
zemljam gd ebez njega to ne bi bilo moguce.
b) Multilateralizam je sistem medjunarodne trgovine i placanja u kojem se placanja izmedju rezidenta
raznih valutnih podrucja obavljaju bez ogranicenja tj.potrazivanja koja rezidenti jedne zemlje ostvare u
drugoj zemlji , mogu se bez ogranicenja trositi u nekoj trecoj zemlji. Multilateralizam pretpostavlja
konvertibilnost valuta. Zasniva se na principima utvrdjenim u clanu VII statuta MMF-a:
1.drzava se obavezuje da nece zavoditi , bez pristanka Fonda ogranicenja na placanje i transfere po
tekucim medjunarodnim ekonomskim transakcija.
2.drzava preuzima obavezu odrzavanja konvertibilnosti valute jedne zemlje clanice , u posedu drugih
zemalja clanica.
Dobra strana je :
1.omogucava slobodu izbora u trgovini i placanju
2.realno poakzuje stanje privrede
Losa strana je da ne dovodi do ravnoteze platnog bilansa.

85. Konvertibilnost ( uslovi i vrste )

Pod konvertibilnoscu jedne valute podrazumeva se mogucnost pretvaranja (konvertovanja) potrazi-


vanja koja glase na odredjenu valutu u bilo koju drugu valutu koja takodje ima svojstva konvertibilne
valute.
SAVREMENA KONVERTIBILNOST podrazumeva samo spoljnu konvertibilnost : valute su konve-
rtibilne samo za inostrane (devizne) rezidente, a ne i za domace. Specificna sema MMF-a utvrdjena
Bretonvudskim sistemom dozvoljavala je samo centralnim bankama mogucnost da konvertibilne valute
tj.devizne rezerve pretvore u zajednickog imenitelja tj.zlato. To je bilo podrzavano samo od Americke
centralne banke. Ali 1971.godine Americke monetarne vlasti su ukinule spoljnu konvertibilnost dolara ,
tako da je sadasnja konvertibilnost samo zamenjivost konvertibilnih valuta prema odnosima njihovih
deviznih kurseva.
KLASICNA KONVRTIBILNOST vezuje se zlatno vazenje i znacilo je apsolutnu pretvorivost valuta u
zlato po propisanoj kovnickoj stopi. Ta mogucnost je bila priznata kako domacim , tako i inostranim
rezidentima i nije bila ogranicena samo na tekuce transakcije , nego je obuhvatala sve medjunarodne
ekonomske transakcije. Klasicna konvertibilnost je podrazumevala i spoljasnju i unutrasnju konvertibi-
lnost. Klasicna konvertibilnost u kasnijim fazama zlatnog standarda javila su se izvaesna ogranicenja ,
tako u periodu zlatanog deviznog vazenja konverzija je obuhvatala samo pretvorivost u devize
konvertibilne za zlato.

55
ZLATNI STANDARD je predstavljao monetarni standard u kome je centarlna banka bila duzna da na
zahtev donosioca iskupljuje svoje novcanice zlatom u kolicini u kojoj je izrazena vrednost novcanice.
Ovaj sistem je prolazio kroz vise razvojnih etapa:
1.ETAPA CISTOG ZLATNOG STANDARDA koji se zasnivao na praksi iz vremena metalizma, kada
su se u prometu nalazile priznanice o zlatu deponovanom kod poznatih solidnih banaka.
2.ZLATNOPOLUZNI STANDARD pravo podnosenja novcanica za zamenu u zlato ogranicavalo se na
iznose u vrednosti od najmanje jedne zlatne poluge (oko 11 kg cistog zlata)
3.ZLATNO-DEVIZNI STANDARD nastao je krajem 19 veka. Pokrice nije moralo biti iskljucivo u
zlatu. Monetarna rezerva je mogla biti i u devizama.
Posle I svetskog rata , opet je bio uspostavljen zlatni standard i to u obliku zlatno-poluznog i zlatno-
deviznog standarda.Oba su napustena 1931.godine. Posle II svetskog rata uspostavljen je Bretonvudski
sistem , u obliku zlatno-dolarskog-deviznog standarda, koji je ukinut 1971. tj. 1976.godine.

86. Pojam i vrste deviznog kursa

Devizni kurs je cena strane valute izrazene u domacem novcu. Pokazuje koliko treba platiti jedinica
domaceg novca za jednu jedinicu (ili 100 jedinica) stranog novca. Mali broj zemalja devizni kurs
iskazuju kao cenu jedinice domaceg novca izrazenog u stranoj valuti.
Domaci novac je na domacem trzistu samo mera vrednosti , ali strani novac je na domacem trzistu
roba i ima svoju cenu, tj.devizni kurs. To je specificna roba i istovremeno i merilo cene u zemlji koja je
taj novac emitovala , tako da kod odredjivanja njegove cene znacajan je ne samo odnos ponude i
traznje , vec i mere ekonomske politike zemlje koja je tu valutu emitovala.
Devizni kurs zavisi od ponude i traznje strane valutena domacem trzistu. Ponuda dolazi do izrazaja
od izvoza , a traznja od uvoza , i ponuda i traznja dolaze od platnog bilansa. Ako platni bilans tezi
suficitu , devizni kurs imace tendenciju pada, usled porasta ponude deviza , i to vodi povecanom
interesu domacih kupaca za inostranom robom , jer su inostrani proizvodi izrazeni u domacoj valuti
jeftiniji. Ako platni bilans tezi deficitu , proces je obrnut.
To je opsti model formiranja deviznog kursa.
DEVIZNI KURS RAVNOTEZE ispunjava sledece uslove:
1.platni bilans po tekucem racunu ;
2.raspolozivi prirodni resursi
3.opremljenost,tehnologija,troskovi u zemlji u poredjenju sa inostranstvom ;
4.normalni stepen zaposlenosti ;
5.normalni stepen carinske zastite, sa gledista sadasnjih i perspektivnih predvidivih proizvodnih
troskova ;
6.ciljevi domace ekonomske politike(socijalne,investicione,kreditne..) ;
7.predvidiva spremnost i sposobnost zemlje, za uzimanje i davanje dugorocnih zajmova inostranstvu u
doglednoj buducnosti ;
8.placanje dospelih obaveza po starim kreditima i eventualno primanje otplata po kreditima odobrenim
inostranstvu ;
9.velicina sadasnjih i perspektivno sagledanih monetarnih rezervi .
Cesto se pominje pitanje deviza i valuta. DEVIZA je svako potrazivanje na stranu valutu kod stranih
banaka , a VALUTA je gotov novac u zemljama koja nije zemlja njegovog porekla.
Devizni kurs se formira na sledece nacine:
• u jednom fiksnom iznosu , koji odgovara odnosu valute prema jednom konvensionalno
izabranom zajednickom imenitelju (valutni paritet). Ovakav sistem je SISTEM FIKSNIH
DEVIZNIH KURSEVA.

56
• u jednom varijabilnom iznosu , na osnovu odnosa ponude i traznje strane valute. To je SISTEM
FLUKTUIRAJUCIH DEVIZNIH KURSEVA.
• U jednom relativnom fiksnom iznosu koji odgovara odnosima kupovnih snaga stranog i
domaceg novca. To je SISTEM PARITETA KUPOVNIH SNAGA.

87. Fiksni versus fluktuirajuci devizni kursevi

a)Sistem fiksnih deviznih kurseva


To je sistem u kome je cena jedinica strane valute izrazena u domacoj valuti ustanovljava u jednom
fiksnom iznosu , koji odgovara odnosu valuta prema konvencionalno izabranom zajednickom imenite-
lju(valutni paritet). Valutni paritet predstavlja spoljnu vrednost nacionalne valute. Normalno bi bilo
spoljna vrednost odgovara njegovoj unutrasnjoj vrednosti tj.da valutni paritet odrazava realnu kupovnu
snagu valute. Medjutim u uslovima savrmene konvertibilnosti , postojala je spoljna konvertibilnost , ali
ne i unutrasnja.. valute su bile konvertibilne samo za inostrane devizne rezidente tj. centralne banke.
Do 1971.spoljna konvertibilnost se ostvarivala samo u odnosu na USD. Ostale konvertibilne valute su
bile zamenjive jedna za drugu prema vrednosti njihovih valutnih pariteta , koji su ustanovljeni odlika-
ma nadleznih organa u zemlji. Odstupanje od pariteta bilo je moguce 1% navise i nanize. Krajem 60-tih
dozvoljava se odstupanje 2.25%. To je odrzalo do 1971.kada je Amerika ukinula spoljnu konvertibilno-
st dolara.
U uslovima konvertibilnosti postoji usaglasenost (konformnost) unutarnje i spoljne valute.
U uslovima nekonvertibilne papirne valute , valutni paritet ne odrazava realnu kupovnu moc tj.ne
postoji usaglasenost unutrasnje i spoljne vrednosti valuta. Valuta je precenjena ili potcenjena (sto je
redji slucaj).

b)Sistem fluktuirajucih deviznih kurseva


To je sistem u kome se kursevi formiraju zavisno od ponude i traznje fluktuirajucih deviznih kurseva ,
izrazavaju razlike izmedju domace i svetske cene.Fluktuirajuci kursevi ostavljaju domacu cenu bez
promena samo u prvoj fazi. Kod skoka kurseva (veca traznja od ponude) cene domace robe , racunato u
stranoj valuti padaju i to podstice izvoz, dok cene stranoj robi u domacoj valuti rastu , pa pada izvoz.
To dovodi do uravnotezenja platnog prometa, ako je bio deficitaran. Porast izvoza medjutim uticace na
postepeni rast cena tih proizvoda na domacem trzistu. Isto utice i porast cena stranoj robi koja kao input
ulazi u domacu rasprodaju.
Pad deviznog kursa ima suprotno dejstvo.
Argumenti u korist flktuirajucih deviznih kurseva su :
1.smatra se da ce trzisne snage najbolje odrediti vrednost pojedinih valuta.
2.sistem fluktuirajucih kurseva bolje stiti domacu privredu od inostrane konkurencije.
3.ovaj sistem u prvo vreme ostavlja domace cene stabilnim.
Argumenti protiv fluktuirajucih deviznih kurseva su :
1.oni predstavljaju dodatne teskoce proizvodjacima , prodavcima i kupcima , jer ne mogu unapred da
predvide njihova kretanja.
2.ovaj sistem unosi poremecaj u tokove medjunarodne trgovine , jer robe ulaze u ove tokove prema
situaciji na trzistu deviznih kurseva.
3.fluktuirajuci devizni kursevi su znatno vise nego fiksni rezultat spekulativnih kretanja.

88. Mnogostruki devizni kurs

To je sistem u kome se pored zvanicnog deviznog kursa u obracunu posle transakcija sa inostra-
nstvom primenjuju i kursni ingredijenti (koeficijenti) koji znace vece ili manje iznose placanja ili

57
naplate.To su obracunski kursevi i odnose se samo na domace rezidente. Uvoz i izvoz za njih postaju
skuplji i jeftiniji. Inostrani rezidenti placaju cene uvezene robe i naplacuju svoja potrazivanja po ceni
izrazenoj u stranoj valuti utvrdjenoj u ugovoru o kupovini tj.prodaji. Domaci rezidenti naplacuju ili
uplacuju preko ovlascene poslovne banke , a na osnovu obracuna , primenom mnogostrukih deviznih
kurseva na valuta koja je iskazana u fakturi inostranih rezidenta.
Ovi kursevi se primenjuju u periodima vanrednih poremecaja. Putem njih se vrsi:
1. podsticanje izvozno-orijentisane proizvodnje (instrument podsticaja) ;
2. jacanje konkurentske pozicije domace priozvodnje na svetskom trzistu (instrument
subvencioniranja) ;
3. zastita domace priozvodnje od inostrane konkurencije(inostrana zastitna politika)
4. redistribucija dohodka izmedju pojedinih grana tj.oblasti (inostrana rasporedjivanja akumulacije
i investicija) .
Mnogostuki devizni kursevi su se prvi put pojavili posle velike svetske ekonomske krize , kao rezultat
sloma zlatno-deviznog standarda.
Posle II svetskog rata mnogo zemalja je zadrzalo ovaj sistem gde postoji jedinstveni oblik.
Najjednostavniji je onaj sa 2 kursa i to : jedan zvanicni (za manji broj transakcija) i jedan slobodni , za
sve ostale transakcije.
Prema ELSVORTU postoje sledece varijante:
• dvostruki kursni sistem ;
• visestruki kursni sistem ;
• sistem koeficijenata .
Argumenti u korist visestrukih deviznih kurseva polaze od toga sto se njime utice na racionalizaciju
traznje (uvoza), posredstvom mehanizma cena , a ne kvantitnim ogranicenjima.
Ovaj sistem se najcesce koristi u zemljama sa platnobilansnim teskocama i u zemljama koje teze brzoj
industrijalizaciji i promeni privredne struke.
Ovde se ne radi o tome da li je to fiksni ili fluktuirajuci kurs , vec se ima u vidu kriterijum
obracunavanja medjunarodnih ekonomskih transakcija.

89. Paritet kupovnih snaga

Paritet oznacava jednakost , istu vrednost necega.


PARITET KUPOVNE SNAGE je metod utvrdjivanja kupovne moci vrednosti nacionalne valute,
izrazene u kolicinama roba koje se mogu kupiti za jedinicu nacionalne valute na domacem trzistu. To je
odnos izmedju dveju valuta izrazen u kolicini roba i usluga koje se mogu kupiti za jedinicu tih valuta.
U krajnjem izrazu , svodi se na odnose nivoa cena izmedju zemalja. Teoriju pariteta kupovne snage
zaceo je DZON VITLI , a razvio je GUSTAV KASEL. Paritet kupovne snage se izrazava kao:

KA*CA/CB ili KA1 : KB1 = CA1 / CB1 : CA0 / CB0


KA – nivo deviznog kursa strane valute u jedinici valute zemlje A
CA – iznos valute zemlje A za utvrdjenu korpu proizvoda zemlje A
CB – iznos valute zemlje B za utvrdjenu korpu proizvoda zemlje B
Indexi 1 i 0 – tekuci i bazni period
Paritet kupovnih snaga predstavlja odnos moci nacionalne valute na domacem trzistu. Prema teoriji
pariteta kupovnih snaga , devizni kurs zavisi samo od opsteg nivoa cena u zemljama, tj.od odnosa
kupovnih snaga pojedinih valuta. Devizni kursevi se krecu ka onoj visini na kojoj su kupovna snaga
valuta dveju zemalja izjednaceni. Ako se inflaciona i deflaciona kretanja u tim zemljama poklapaju ,
devizni kursevi ostaju stabilni, ali ako su kretanja razlicita , devizni kurs se racuna kao:
K = P1 / P2 * KB – formula vazi samo ako je sadasnji devizni kurs bio devizni kurs ravnoteze.

58
P1 – opsti nivo cena u domacoj privredi
P2 – opsti nivo cena u drugoj zemlji
KB – dosadasnji (bazni) kurs
Sto su koeficijent izmedju P1 i P2 manji , lakse se moze internim monetanim kreditnim i fiskalnim
merama uspostavljati ravnoteza i odrzati novi nivo deviznog kursa. U slucaju veceg koeficijenta ,
valutu treba devalvirati (revalvirati) i ako tako utvrditi novi devizni kurs.
Teorija pariteta kupovne snage ne uzima u obzir trosenje medjunarodne trgovine,a tacna je uglavnom
ako se pod P1 i P2 podrazumevaju cene roba koje ulaze u spoljnu trgovinu. Primenljivost ovog
koncepta mogu umanjiti i razni spoljni faktori(spekulacije i sl.) .

90. Depresijacija valute i platni bilans

Zastitnu funkciju devizni kurs ostvaruje ukoliko se nacionalna vauta nalazi u stanju
potcenjenosti (devizni kurs se formira na visem nivou) tj. ukoliko joj je priznata veca unutrasnja od
spoljne vrednosti. Potcenjena valuta strane proizvode cini skupljim (izrazeno u domacoj valuti) za
domace kupce, dok izvoznici ostvaruju vise izvozne cene izrazene u domacoj valuti. Smanjenje
vrednosti nacionalne valute se vrsi u situacijama kada postoji deficit platnog bilansa koji je posledica
precenjene nacionalne valute. U fiksnom sistemu deviznih kurseva smanjenje vrednosti nacionalne
valute se naziva devalvacija, a u sistemu fleksibilnih deviznih kurseva- depresijacija.

91. Apresijacija valute i platni bilans

Deviznim kursom se moze voditi i antizastitna politika. Ona se ostvaruje povecanjem vrednosti
nacionalne valute (smanjenjem deviznog kursa) tj. povecanjem spoljne u odnosu na unutrasnju
vrednost nacionalne valute. Tako domaci proizvodjaci postaju manje zainteresovani za izvoz jer
ostvaruju manje cene izrazene u domacoj valuti, dok uvozna roba postaje jeftinija za domace kupce (u
nacionalnoj valuti). Antizastitna politika se sprovodi revalvacijom (u sistemu fiksnih) ili apresijacjom
nacionalne valute (u sistemu fleksibilnih deviznih kurseva). Ove mere se mogu sprovesti u slucaju
postojanja visokog suficita platnog bilansa.

92.Funkcije deviznog kursa


Bez deviznog kursa ne bi bila moguca spoljna trgovina niti bilo koji oblik medjunarodne
ekonomske saradnje. Vodjenje politike deviznog kursa mora poci od faktora koji uticu na devizni kurs
kao i svih efekata koje devizni kurs moze izazvati u ukupnim ekonomskim i drustvaenim tokovima.
Funkcije deviznog kursa su visestruke:
1.funkcija u medjunarodnim placanjima (obracunska funkcija)
2.zastitna funkcija
3.redistributivna funkcija
4.realokativna funkcija.
Obracunska funkcija se moze smatrati osnovnom funkcijom deviznog kursa. Ona deluje svuda
gde se obavljaju spoljnotrgovinski poslovi, pa cak i tamo gde ne dolazi do realizacije spoljne trgovine.
Zastitna funkcija deviznog kursa je dopunska jer se ona sporadicno primenjuje kada za to postoji
potreba, odnosno kada stvoreni uslovi da ova funkcija da efekta na platni bilans.
Redistributivna i realokativna funkcija deviznog kursa su sporedne funkcije koje prate zastitnu.
Medjutim, u slucaju mnogostrukih deviznih kurseva one mogu postati i prioritet koji se zeli postici
vodjenjem adekvatne politike deviznog kursa.

59
93. Platni,devizni i obracunski bilans

Platni bilans jedne zemlje definise se kao pregled svih (medjunarodnih) ekonomskih transakcija koje
njeni rezidenti obave sa rezidentima drugih zemalja u jednom odredjenom periodu – najcesce od 1 go-
dine, iz kojih proizilaze placanja i primanja,bez obzira da li su ona dospela.Tako npr uvoz na kredit
ulazi kao stavka u platni bilans iako ce se placanje izvrsiti kasnije.
Devizni bilans predstavlja pregled svih dospelih primanja i placanja izmedju domacih rezidenata i
inostranih u jednom odredjenom periodu (najcesce od 1 godine) koja proisticu po osnovu (medjuna-
rodnih) ekonomskih transakcija,bez obzira kada su one nstale.Devizni kurs ima 3 osnovna poglavlja :
a) poglavlje robnih transakcija,koje obuhvataju prilive i odlive deviznih sredstava po osnovu uvoza i
izvoza robe ;
b) poglavlje o nerobnim transakcijama,koje obuhvata prilive i odlive deviza po osnovu spediterskih,
saobracajnih i osiguravajucih usluga,unilateralnih transakcija (doznaka radnika na privremenom radu u
inostranstvu i iseljenicke doznake i penzije) i primanja i placanja po osnovu turistickih usluga ;
c) poglavlje kapitalnih transakcija (finansijske transakcije) gde su obuhvaceni prilivi i odlivi po osnovu
kreditnih odnosa sa inostranstvom i u vezi otplata i naplata duga u inostranstvu,kao i transferi po
osnovu direktnih investicija.
Devizni bilans iskazuje tekuca kretanja.Operativniji je od platnog bilansa i moze sluziti kao osnova
za preduzimanje mera monetarno-kreditne i spoljnotrgovinske politike.
Obracunski bilans (bilans medjunarodnih aktiva i pasiva) pokazuje stvarno imovno stanje jedne
zemlje prema inostranstvu na odredjeni dan.Ovaj bilans daje pregled svih potrazivanja i dugovanja
(aktive i pasive).On je od manjeg znacaja za ocenu polozaja privrede jedne zemlje u medjunarodnoj
podeli rada,kao i za ocenu dinamike kojom se zemlja ukljucuje u medjunarodnu podelu rada.Ovaj
bilans se redje sastavlja i to obicno prilikom znacajnih medjunarodnih transakcija.

94. Struktura i presecanje platnog bilansa

Platnobilansne transakcije se najcesce dele u dve grupe :


1. tekuce transakcije (bilans po tekucem racunu) ;
2. kapitalne transakcije (bilans po racunu kapitala) .
I Bilans po tekucem racunu obuhvata bilans robne razmene,bilans usluga,bilans dohodka od investi-
cija,bilans vladinih transakcija i transakcija nemonetarnog zlata,kao i bilans unilateralnih transfera.
II Bilans po kapitalnim transakcijama obuhvata kretanje dugorocnog kapitala,kretanje kratkorocnog
kapitala i kretanje monetarnih rezervi.

Bilans robne razmene obuhvata pregled uvoza i izvoza roba u toku jedne godine.
Bilans usluga (bilans nerobne razmene) obuhvata pregled izvrsenih usluga domacih rezidenata
inostranstvu,kao i potrazivanja inostranih rezidenata za izvrsene usluge domacim rezidentima.Tu
spadaju usluge po osnovu turizma,transporta,spedicije i slicno.
Bilans dohotka od investicija obuhvata pregled prihoda i rashoda u vezi sa
kamatama,profitom,rentom i dividendom,po osnovu kapitala plasiranog u inostranstvu tj po osnovu
inostranih investicija u domacu zemlju.
Transakcije po osnovu robne razmne,nerobne razmene i dohotka od investicija cine trgovinski bilans.
Bilans unilateralnih transfera – transakcije u ovom bilansu se razlikuju od transfera u trgovinskom
bilansu jer se ovde ne javljaju obaveze protivcinidbe.Tu spadaju pokloni,reparacije,odstete,nepovratni
zajmovi i slicno.

60
Bilans po kapitalnim transakcijama obuhvata kretanje dugorocnog i kratkorocnog kapitala,kao i
kretanje monetarnih rezervi.Kapitalne transakcije ne podrazumevaju simultano kretanje roba i
usluga,pa se ovo kretanje kapitala naziva medjunarodnim finansiranjem.

Horizontalno presecanje platnog bilansa se vrsi prema podeli bilansa na podbilanse,radi ocene
njegove (ne) uravnotezenosti.Najvaznija podela je na tekuce i kapitalne transakcije.U okviru tekucih
transakcija znacajno je presecanje bilansa po osnovu robnih transakcija,po osnovu usluga i po osnovu
unilateralnih transakcija.To ne pruza odgovor na pitanje ravnoteze platnog bilansa,ali pruza informacije
o uzrocima neravnoteze po pojedinim podbilansnim transakcijama.
Za ocenu ravnoteze bitna su kretanja po bilansu kapitalnih transakcija.Ove transakcije pokazuju kako
je pokriven deficit bilansa po tekucim transakcijama tj kako je plasiran suficit po tekucim
transakcijama.Presecanje se vrsi tamo gde pocinju kretanja kapitala i monetarnih rezervi.Ako je deficit
po tekucim transakcijama pokriven kretanjem dugorocnog kapitala,onda je platni bilans u ravnotezi,ali
ako je pokriven kratkorocnim zaduzenjem ili izvozom zlata,onda je u neravnotezi.
Danas se deficit u platnom bilansu uglavnom stvara u robnim transakcijama (uvoz>izvoz),a pokriva
se pozitivnim saldom po osnovu bilansa usluga ili unilateralnim transakcijama.

Vertikalno presecanje pruza informacije o oblicima sticanja inostranih plateznih sredstava u jednom
vremenskom periodu (aktiva platnog bilansa) i o oblicima trosenja inostranih plateznih sredstava
(pasiva).Najvazniji oblik sticanja tih sredstava su : izvoz roba i usluga,unilateralni transferi ,izvoz zlata,
priliv kapitala.Vazniji oblici trosenja su : uvoz robe i usluga,unilateralni transferi,odliv kapitala
(davanje zajmova inostranstvu) i uvoz zlata.

Struktura platnog bilansa

A ( aktiva ) B ( pasiva )

Bilans robne razmne


Izvoz robe Uvoz robe
Bilans usluga
Pruzene usluge inostranstvu Primljene usluge od inostranstva
Dohodak od investicija
Prihodi od investicija u inostranstvu Rashodi za strane investicije u zemlji
Vladine transakcije
U korist inostranstva Na teret inostranstva
Nemonetarno zlato
Izvoz zlata Uvoz zlata
Unilateralni transferi
Unilateralna primanja Unilateralna davanja

61
I Bilans po tekucim transakcijama

Kretanje dugorocnog kapitala


Priliv dugorocnog kapitala Odliv dugorocnog kapitala
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - test ravnoteze - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Kretanje kratkorocnog kapitala
Priliv kratkorocnog kapitala Odliv kratkorocnog kapitala

Kretanje monetarnih rezervi


Odliv deviznih i zlatnih rezervi Priliv deviznih i zlatnih rezervi

II Bilans po kapitalnim transakcijama

Ukupna potrazivanja = ukupna dugovanja


I + II = Platni bilans

95. Vrste neravnoteza platnog bilansa

Knjigovodstveno-tehnicki gledano platni bilans je uvek u ravnotezi.Ako npr postoji deficit,on je po-
kriven kretanjem u bilansu po kapitalnim transakcijama.Uravnotezenje platnog bilansa u tehnickom
smislu,vrsi se kretanjem dugorocnog i kratkorocnog kapitala i monetarnih rezervi.Kretanje kratkoro-
cnog kapitala i monetarnih rezervi pokazuju promene u medjunarodnoj likvidnosti zemlje.Likvidnost
zemlje u medjunarodnim placanjima se najcesce meri odnosom monetarnih rezervi prema uvozu.Da
zemlja ne bi imala problema sa medjunarodnom likvidnoscu treba da odrzava nivo monetarnih rezervi
u visini tromesecnog uvoza.
Neravnoteza platnog bilansa moze biti privremena i dugotrajna (fundamentalna).
Privremena neravnoteza se izravnava kretanjem kratkorocnog kapitala ili zahvatom u monetarne
rezerve.
Fundamentalna ravnoteza postoji kad postoji sklad izmedju unutrasnje i spoljasnje ravnoteze.
Unutrasnja ravnoteza je takvo stanje nacionalnog dohotka pri kojem nema ni nezaposlenosti ni
inflacije. Spoljasnja ravnoteza je stanje uravnotezenosti platnog bilansa bez stalne potrebe za
prilagodjavanjem deviznog kursa ili pak za deviznom kontrolom.
Fundamentalna neravnoteza je tako neravnoteza takvih razmera i tolikog trajanja da odrzavanje
zadovoljavajuceg nivoa zaposlenosti,cena i uravnotezenosti platnog bilansa ne moze uspeti bez
prilagodjavanja deviznog kursa ili devizne kontrole.

Ravnoteza platnog bilansa moze biti staticka i dinamicka.


Staticka ravnoteza postoji kad su uvoz i izvoz izracunati tj kad nema kretanja dugorocnog kapitala iz
zemalja sa nizom u zemlje sa visom kamatnom stopom.
Po uzrocima nastajanja neravnoteza se deli na :
Ciklicna neravnoteza nastaje usled nejednakog toka ekonomskog ciklusa u svetu.Leci se zahvatom u
monetarne rezervame ali i preduzimanjem mera protiv uvoza nezaposlenosti.Po nekim misljenjima tu
mogu posluziti i devalvacija a eventualno i mere ogranicenja uvoza.
Strukturna neravnoteza se javlja usled razlicitih kretanja dohotka medju zemljama.U vezi je sa pri-
vrednim razvojem i dugorocna je.Uzrok je u tome sto domaca stednja (Ak) ne pokriva u celosti domace
investicije.Tada,ako ima dovoljno priliva inostranog kapitala,problem nece biti veliki.U suprotnom
dolazi do inflacije.

62
Inflaciona neravnoteza nastaje kada je agregatno (ukupno) trosenje vece od nacionalnog dohotka.
Posto je razvojni proces pracen inflacijom,cesto se ova neravnoteza mesa sa strukturnom
neravnotezom.

96.Klasicni model uravnotezavanja platnog bilansa

U klasicnom kapitalizmu postojalo je zlatno vazenje.Osnovni izvor poremecaja bile su ciklicne krize
hiperprodukcije.Zlatno vazenje je obezbedjivalo stabilnost deviznih kurseva i relativno brzo usposta-
vljanje ravnoteze platnog bilansa.Medjutim,nekad je taj mehanizam sporo funkcionisao,a mogao je i
ugroziti monetarne (zlatne) rezerve.Zato su vlasti preduzimale mere domace privredne kontrakcije da
ne bi doslo do iscrpljivanja monetarnih rezervi.Zahvaljujuci ovim intervencijama i automatizmu zlatnih
vazenja,neravnoteze platnog bilansa bile su kratkotrajne.
Automatizam zlatnog vazenja je funkcionisao na sledeci nacin :
a)ako devizni kurs ima tendenciju porasta,taj porast moze ici samo do odredjene granice,iznad koje je
korisnije da se za placanje inostranstvu izveze zlato,posto domaci rezidenti mogu konvertovati domacu
valutu u zlatu,prema kovnickoj stopi tj prema zakonu ceni zlata i nemaju interesa da kupuju stranu va-
lutu ciji je kurs porastao iznad pariteta odnosa kovnickih stopa tj zakonske cene zlata.
b)ako devizni kurs ima tendenciju pada,pad ide do odredjene granice,ispod koje je inostranim rezide-
ntima korisnije da izmire placanja drugoj zemlji slanjem zlata,nego da kupuju stranu valutu,ciji je kurs
prema njihovoj valuti stalno rastao.Za ocenu da li je korisnije izmiriti dugove u zlatu ili valuti pove-
rioca,polazi se od troskova vezanih za rizik i slanje zlata u inostranstvu.
Kolebanja deviznih kurseva u sistemu zlatnog vazenja su bila u okviru zlatnih tacaka.
Gornja zlatna tacka je tacka izvoza zlata tj granica iznad koje devizni kurs nije mogao da raste,jer se
tada umesto deviza javilo kretanje kapitala,usled jeftinijeg izmirenja obaveza prema inostranstvu.
Donja zlatna tacka je tacka uvoza zlata tj granica ispod koje devizni kurs nije mogao da padne,jer se
umesto deviza javlja kretanje kapitala,usled jeftinijeg izmirenja obaveza inostranih zemalja prema
domacim zemljama.
Politika privredne konstrukcije,istovremeno je znacila i otvaranje kriznog procesa.Prednost je davana
spoljnoj finansijskoj ravnotezi,na stetu unutrasnje.

97. Uravnotezenje platnog bilansa razvijenih zemalja

a) U savremenom kapitalizmu ciklicna kriza hiperprodukcije izaziva poremecaje.


Kejnz je ostro kritikovao deflacioni metod klasicnog kapitalizma,isticuci da se spoljna ravnoteza mora
zrtvovati unutrasnjoj,ako vec obe ne mogu da se obezbede.
Nurkse istice beskorisno uravnotezenje platnog bilansa kroz monetarne i uopste ekonomsku politiku.
Po njemu,u periodu ciklicnog smanjenja efektivne traznje na svetskom trzistu mora da se vodi ekspa-
nzivna monetarna i ekonomska politika,da bi se smanjenje inostrane potrosnje domacih roba nadokna-
dilo povecanjem domace potrosnje.Medjutim to nije bilo uvek uspesno,pa se javljala i deflacija.Zato se
mora koristiti i metod devalvacije,pa kad ni to ne pomaze,administrativna zastita platnog bilansa.
b) Ako je platnobilansna neravnoteza inflatornog porekla,kapitalisticke zemlje primenjuju 3 metoda :
I Deflacionirane traznje putem restriktivne monetarne i fiskalne politike,pri cemu fiskalna pogadja
proces prosirene reprodukcije manje od monetarne tj kreditne politike.
II Devalvacija kursa nacionalne valute . Njena efikasnost zavisi od vise faktora (elasticnost uvozne
traznje,elasticnost izvozne traznje prema cenama…).
III Administrativne mere zastite platnog bilansa putem raznih mera ogranicenja uvozqa.Medjutim
to pojacava inflaciju.
Cesto se ova 3 metoda kombinuju.

63
98.Uravnotezenje platnog bilansa zemalja u razvoju

Osnovni uzrok neravnoteze kod zemalja u razvoju je prenapregnuti proces prosirene reprodukcije.
Znaci neravnoteza nije ciklicnog,vec strukturnog porekla,a nekad ima primese i inflatorne neravno-
teze.Ove zemlje primenjuju sledece mere :
I Deflacioniranje novcane traznje i cena , koje su u procesu ekonomskig razvoja hipertrofirane,
narocito ako se investicije deficitarno finansiraju.Otuda kreditna i fiskalna politika treba da smanje
inflatorni pritisak.
II Administrativna zastita platnog bilansa – sastoji se u kontrolisanju svih placanja sa inostranstvom
(devizna ogranicenja),eventualno i robnih transakcija,kojima se ta placanja vrse.Time se direktno
deluje na platni bilans ali nije pravo resenje jer jaca inflaciju u zemlji.
III Devalvacija necionalne valute – osnovna slabost je sto ne deluje na efektivnu traznju,vec samo na
cene.
Medjutim,ako je platni bilans (deficit) veoma veliki,ne moze se problem resiti ovim merama.Pravo
resenje se sastoji u menjanju proizvodnu strukturu zemlje tj u njenom adekvatnom razvoju.Pri tom se
moraju uvaziti sledeca pravila :
1. nerazvijene zemlje u zrelijim fazama treba da postignu sto veci stepen uskladjenosti investicija
potrosnje i domace potrosnje –Ak ;
2. nerazvijene zemlje u prvim fazama treba da favorizuju brzi porast proizvodnje robe za domace
trziste,pa zato nema dovoljno robe za izvoz ;
3. da se bez deviznog priliva ne moze dalje prosirivati reprodukcija tj da platni bilans predstavlja
granicu za prosirenje reprodukcije ;
4. u zrelijim fazama razvoja treba veliku paznju posvetiti razvoju izvoznog sektora ;
5. da se vodi politika postepenog smanjenja uvozne stope radi cega treba izgraditi industriju koja
zamenjuje uvoz.
Povecanje izvozne i smanjenje uvozne stope su dugorocni procesi , ali vode uravnotezavanju platnog
bilansa.

99.Multinacionalne kompanije (nastanak i razvoj)

Nastanak multinacionalnih kompanija se najcesce vezuje za ekonomske i politicke odnose posle II


svetskog rata.Medjutim,one vuku korene iz ranijeg perioda sadasnjih razvijenih zemalja,perioda
njihove koncentracije i centralizacije kapitala.
Jedan od najstarijih primera koncentracije kapitala radi bavljenja trgovinskim poslovima izvan na-
cionalnih granica bila je Istocnoindijska kompanija.Pocetkom 20 veka multinacionalne kompanije su
uglavnom bile evropskog porekla,da bi od 60-tih godina vodecu ulogu preuzele americke multinacio-
nalne kompanije.
Najvazniji cinioci nastanka multinacionalnih kompanija su :
koncentracija i centralizacija kapitala,tehnicka i drustvena podela rada,razvoj proizvodnih snaga,
naucno-tehnoloski razvoj,tehnicki napredak u saobracaju,komunikacijama i informatici,efikasnost
trzisnih zakona i nejednak tempo privrednog razvoja u svetu.
Nastanak multinacionalnih kompanija vezuje se za procese transnacionalizacije preduzeca u svetskoj
privredi i trgovini.U tom smislu postoji nekoliko etapa :
1.poceci transnacionalizacije kapitala se podudaraju sa periodom druge polovine 19 veka,kad je visina
kamatne stope bila osnovni motiv za kretanje kapitala.Pocetna faza ne ukljucuje osnivanje filijala u
inostranstvu i ako ih ima,to su trgovinske filijale.

64
2.faza razvoja transnacionalnog kapitala u obliku izvoza kapitala tj ulaganja u inostranstvo.Tu fazu
karakterise izvoz roba i know-how.Prve jedinice u inostranstvu osnivaju se za proteziranje prodaje,a
zatim za montazu delova i doradu finalnog proizvoda.Porodicna preduzeca kao osnovni nosioci izvoza
kapitala i uvoza hrane i sirovina zamenjuju nacionalne kompanije.
3.faza dominacije neposrednih ulaganja u inostranstvo tj faza rasta transnacionalnog kapitala.Neposre-
dna ulaganja su dominantna i to je osnovni vid seljenja kapitala u inostranstvo.Preduzeca osnivaju
svoje filijale u mnogim zemljama odakle koriste sirovine i poljoprivredne proizvode.Osnovni motivi za
investiranje u inostranstvu su ostvarenje vece mase profita i industrijalizacija zemalja uvoznika
kapitala.
4.faza posleratnog opadanja dominacije neposrednih ulaganja i jacanje uloge zajednickog ulaganja tj
zrela faza transnacionalizacije kapitala.Tu fazu karakterise proces dekolonizacije mnogih zemalja i
preusmeravanje privrede na supstituciju uvoza.Nove zemlje uvode carine i drugu zastitu.Kao nosioci
ulaganja kapitala javljaju se multinacionalne kompanije,putem zajednickog ulaganja sa zemljama
uvoznicima,od kojih one uvoze radno-intenzivne proizvode,maksimalno iskoriscavajuci komparativne
prednosti masovne proizvodnje,zasnovane na visokoj tehnologiji.
5.faza celovite transnacinalizacije kapitala proizvodnje,koja se sve vise zasniva na tehnoloskim
vrednostima.Multinacionalne kompanije maksimalno smanjuju troskove proizvodnje po jedinici
proizvoda.Prednost nove transnacionalizacije kapitala su industrijski projekti koji u zemljama u razvoju
koriste jeftinu radnu snagu.

100. Granski i teritorijalni razmestaj multinacionalnih kompanija

Delatnost multinacionalnih kompanija se u pocetnoj fazi internacionalizacije kapitala svodila na 2


sektora : ekstraktivnu industriju i infrastrukturu.Posle II svetskog rata podrucje industrije postaje
najzanimljivije za multinacionalne kompanije.Pet najznacajnijih zemalja investitora u sektoru industrije
su SAD,V.Britanija,Japan,Kanada i Nemacka,cija struktura investiranja iznose 47% u industriji i 28% u
ekstraktivnu delatnost.Multinacionalne kompanije iz tih zemalja imaju vrlo slicnu strukturu investiranja
u razvijenim i nerazvijenim zemljama.
Prema podrucju delatnosti multinacionalnih kompanija,najcesca su ulaganja u uvozno-supstitutivne i
sirovinski usmerene proizvodnje i ulaganja radi racionalizacije procesa proizvodnje.Uvozno-supstitu-
tivna ulaganja nastaju usled odredjenih prednosti koje multinacionalne kompanije imaju u odnosu na
domace proizvodjace.Osnovni cilj sirovinski usmerenih ulaganja je pristup trzistu sirovina i stabilno
snabdevanje sirovinama.Nosioci ovih ulaganja su bile razvijene zemlje,siromasne sirovinama (Japan).
Kljucni faktori ovih ulaganja su troskovi eksploatacije tj razmestaj sirovina u svetu.
Rasprostranjenost i ulaganja transnacionalnih korporacija u razvijenim zemljama preovladjuju na
podrucju preradjivacke industrije i sve vise na podrucju usluga.Ulaganja u ekstraktivni sektor su u
odnosu na druge sektore u stagnaciji.Vecina ulaganja razvijenih zemalja u ekstraktivnu industriju se
odnosi na ulaganja u naftnu industriju.Zemlje u razviju najvise ulazu u proizvodnju nafte, ,drveta,
secera,boksita,bakra i kalaja.Sektor usluga je drugi po rangu sa 30% ucesca u direktnim investicijama
SAD-a i zemalja u razvoju.Za V.Britaniju je karakteristicno ulaganje u poljoprivredu,ribarstvo i
sumarstvo,a za Japan ulaganje u eksploataciju sirovina.
Neravnomerna rasporedjenost sirovina dovodi do toga da multinacionalne kompanije iz zemalja
siromasnih sirovinama nastaje da dominiraju bas u tom sektoru (prerada nafte,rude bakra,trgovina
bananama,secerom i plemenitim drvetom).
Od 54% proizvodnje hrane koja je koncentrisana u razvijenim zemljama, 1/3 otpada na proizvodnju
pod kontrolom transnacionalnih kompanija.Polovina transnacionalnih kompanija su americke.Najcesce
su Unilever i Nestle.

65
III Spoljnotrgovinska politika

101. Pojam i funkcije carina

Carina je dazbina ili taksa koja se uvodi na proizvode pri prelasku iz jednog trgovinskog podrucja u
druga,uglavnom radi zastite domace proizvodnje od inostrane konkurencije.Carine uticu na obim i
strukturu trgovine zemlje sa inostranstvom,kao i na intenzitet zastite domace privrede.Carine uticu i na
rast i razvoj domace privrede kroz ulogu koju imaju u formiranju odnosa cena u zemlji,kao i odnosa
domacih i svetskih cena.Najvaznije funkcije carina su :
I Obezbedjenje fiskalnih prihoda . Carine su bile jedan od glavnih izvora drzavnih prihoda u doba
merkantilizma.Danas se carine radi fiskalnih ciljeva uvode na manjem broju proizvoda siroke potro-
snje.One su obicno niske i nemaju znacajniji uticaj na tokove medjunarodne trgovine.Fiskalna f-ja
carina danas ima sekundarni znacaj.
II Zastita domace privrede (najcesce industrije) od inostrane konkurencije . To je vrlo znacajna
f-ja.Cesto je tesko razdvojiti fiskalnu od zastitne f-je.Kad se carina uvodi iz fiskalnih razloga,ona ima i
zastitno dejstvo.Razdvajanje je izvrsio Haberler.Po njemu carina je fiskalna ako je njena visina jednaka
porezima koji se u unutrasnjem prometu uvode na domace proizvode tj carina koja se svodi na proizvo-
de koji se ne proizvode u zemlji ili se nece proizvoditi u zemlji.Takva carina ne bi smela da utice na
povecanje traznje supstituta proizvoda na ciji je uvoz uvedena.Carina je zastitna ako utice na relokaciju
proizvodnih delatnosti iz eksportnih delatnosti u zasticene delatnosti ili u delatnostima koje proizvode
njihove supstitute.
Za razliku od ovih prohibitivna carina omogucava povecanje domace proizvodnje zasticenih
delatnosti do takvih razmera,da podmirujuci domacu traznju,potpuno eliminise uvoz.

102. Vrste carina

I Prema ekonomskoj f-ji dele se na :


Zastitne (1),fiskalne (2),prohibitivne (3),antidampinske (4) i kompenzatorne (5).
Antidampinske imaju za cilj da eliminisu ucinke inostrane prodaje na domacem trzistu po dampinskim
cenama,ako te prodaje prouzrokuju ili prete da prouzrokuju materijalnu stetu postecoj proizvodnji ili
materijalno sprecavaju osnivanje nove industrije.
Kompenzatorne se primenjuju radi otklanjanja stetnih efekata subvencija i premija izvoznicke zemlje
u odnosu na interese uvoznicke zemlje.
II Prema carinsko-tehnickom kriterijumu dele se na :
Carine ad valorem,specificne,kombinovane,minimalne i maksimalne.
Carina ad valorem (1) utvrdjuje se u procentu od vrednosti proizvodnje.Ova carina opterecuje vre-
dnost uvoznih proizvoda relativno jednako,a apsolutno razlicito u odnosu na kretanje cena ovih proi-
zvoda.Kod porasta cena uvoznih proizvoda,carinske dazbine relativno jednako opterecuju proizvode
kao i pre povecanja cena.Obrnuto je kad pada cena uvoznih proizvoda.
Specificne (2) se utvrdjuju u odredjenom iznosu prema jedinici mere (npr po kg,po m i sl).Za razliku
od prethodne,ove carine opterecuju vrednost proizvoda relativno razlicito,a apsolutno jednako u nepro-
menjenom iznosu u odnosu na kretanje cena proizvoda.Dobra strana je u jednostavnoj primeni.Nedo-
statak je u neravnomernom opterecenju uvoznih proizvoda u odnosu na kretanje cena,narocito pri pora-
stu cena.Tad njihova zastitna f-ja moze da izgubi znacaj.Proizvodi veceg kvaliteta su manje optereceni
carinama,nego proizvodi nizeg kvaliteta.
Kombinovane (3) eliminisu nedostatke prethodne 2 i predstavljaju njihovu kombinaciju.
Minimalne (4) se primenjuju na uvoz proizvoda iz zemalja sa kojima je spoljnotrgovinska razmena
regulisana na bazi primene principa klauzule najpovlascenije nacije.

66
Maksimalne se primenjuju u trgovinskim odnosima sa ostalim zemljama.
III Prema trgovinskim odnosima sa inostranstvom,carine se dele na :
Autonomne,ugovorne,jedinstvene i diferencijalne.
Autonomne (1) uslovljava drzava,nezavisno od uticaja zemlje trgovinskog partnera.
Ugovorne (2) se ustanovljavaju medjunarodnim ugovorima (bilateralnim tj multilateralnim sporazu-
mima) a njihova visina zavisi od medjusobnog interesa zemalja ugovornica.
Jedinstvene (3) su one kod kojih se uvozni proizvodi podvrgavaju jedinstvenom carinskom postupku.
Diferencijalne (4) nema jedinstvenog carinskog postupka.Posebni vidovi ovih su preferencijalne i
borbene carine.Prefercijalne se primenjuju na uvoz proizvoda iz zemalja kojima je pruzen povoljniji
tretman po osnovu klauzule najpovoljnije nacije.Borbene carine,kao vid prefercijalnih primenjuju se
kao sredstvo da se trgovinski partner prisili na odredjene ustupke u medjusobnoj trgovinskoj razmeni.

103. Efekti carina

Uvodjenjem carine na uvoz nekog proizvoda njegova cena u zemlji uvoznici se povecava.To pored
uticaja na kolicinu uvoza ima i druge efekte :
1.efekat u odnosu na uvoz ;
2.efekat u odnosu na cene ;
3.efekat u odnosu na domacu proizvodnju ;
4.protekcionisticki efekat ;
5.efekat u odnosu na potrosnju ;
6.efekat povecanja drzavnih prihoda ;
7.redistributivni efekat ;
8.efekat na odnose razmene ;
9.efekat na zaposlenost ;
10.platnobilansni efekat ;
11.efekat na realokaciju proizvodnih resursa .
Efekte mozemo prikazati graficki :

Zemlja A ce radi zadovoljenja platno sposobne traznje uvoziti proizvode u obimu od Qo do Q3 po ceni
Co.Ali ako zemlja A uvede carinu na uvoz u visini CoC1,povecava se cena sa CoO na C1O (efekat po-
vecanja cena) (1).To utice na povecanje domace proizvodnje sa OQo na OQ1 (efekat na proizvo-
dnju) (2).Povecanje cena utice i na smanjenje potrosnje od OQ3 na OQ2 (efekat na potrosnju) (3).
Osim toga potrosaci ce placati vise za svaku jedinicu proizvoda (redistributivni efekat) (4) obuhvacen
cetvorouglom “a”.Redistributivni efekat obuhvata dodatnu ekonomsku rentu dosadasnjih proizvodjaca i
rentu placenu novim proizvodjacima iznad njihove cene ponude,sto je posledica povecanja carina.Do
smanjenja potrosnje dolazi na racun smanjenja uvoza od QoQ3 na Q1Q2 (zastitni efekat – efekat na
trgovinu).Time se smanjuju i izdaci za trgovinu sto pozitivno utice na platni bilans (platnobilansni
efekat) (2) – iskazuje se kao zbir efekta povecanja domace proizvodnje i efekta smanjenja uvoza.
Povecana carina doprinosi i povecanju drzavnih prihoda (fiskalni efekat) (7) obuhvacen pravou-
gaonikom “c”.
67
104. Ko snosi carinsko opterecenje

Polazi se od zemlje A i zemlje B.Zemlja A uvodi carine na uvoz proizvoda iz zemlje B.Sa stanovista
globalnih odnosa razmene,carine poboljsavaju te odnose,jer je deo carinskog tereta prevaljen na zemlju
B i doprinose smanjenju cena zemlje B.Medjutim,sa aspekta unutrasnjih odnosa razmene ,uvozne cene
se povecavaju i to vodi ka pogorsavanju uslova razmene.Ali posto prihodi od povecanih cena ubire
zemlja A ostaje relevantan tzv eksterni odnos razmene.
Intenzitet sa kojim ce carina delovati na pojedine vaznije efekte zastite,zavisi od niza faktora :
1. visina carinske stope ;
2. elasticnost domace ponude proizvodnje i domace traznje uvoza u odnosu na promene u cenama ;
3. broj delatnosti koje se zasticuju i vreme trajanja zastite ;
4. zavisnost zemalja od izvoza tj uvoza .
Sto je visa carinska stopa,intenzivnija je zastita i obrnuto.Uticaj elasticnosti domace ponude proi-
zvoda i domace traznje uvoza na intenzitet zastitnog efekata je u pozitivnoj korelaciji prema promena-
ma u cenama.Ukoliko domaca ponuda proizvodnje i domaca traznja uvoza pokazuju visoku elasticnost
zastitni efekat je veci i obrnuto.
Zastitni efekti najcesce idu u korist zasticenih delatnosti.Zato se carine,kad se jednom uvedu,tesko
napustaju.

105.Efekti uvoznih carina na zemlje izvoznice

Imamo zemlju A i zemlju B koje proizvode isti proizvod “x”.


grafik

Krive P i T zemalja A i B se razlikuju.Ponuda u zemlji A je nedovoljna da zadovolji traznju a u zemlji


B postoji visak ponude u odnosu na traznju.Zemlja A ce visak traznje da zadovolji uvozom proizvoda
“x” iz zemlje B.Svetska cena proizvoda “x” je na nivou C2.Zemlja A ce uvozom u kolicini od f do i
zadovoljiti svoju traznju.Medjutim,ako uvede carinu na uvoz proizvoda “x” u visini od d do j,povecava
se cena tog proizvoda u zemlju A od C2Oa na C3O1.Zemlja B ce se tada suociti sa teskocama u izvozu
i morace da snizi svoje izvozne cene proizvoda “x” za iznos carine tj od j do p,tako da je ustvari efekat
carina na cene od d do p.
Porast cena proizvoda “x” u zemlji A ima efekte i na potrosnju.Ona se smanjuje od ei na ac.Poveca-
nje stepena zastite u zemlji A uticace na stimulisanje domace proizvodnje proizvoda “x”.Proizvodnja se
povecava od ef na ab,na racun smanjenja proizvodnje u zemlji B od ju na pr.
Uvodjenje carine u zemlji A ima i fiskalni efekat a i redistributivni.Redistributivni efekat se ispolja-
va u promeni dohotka proizvodjaca na racun osiromasenja potrosaca koji placaju novu cenu za proi-
zvod “x” – visu od stvarnog povecanja troskova proizvodnje tog proizvoda u zemlju A,nakon uvodje-
nja carine.Dejstvo carina se ispoljava i na Terms of Trade (odnosi razmene).Ona dovodi do povecanja
raspona izmedju cena u zemlji A i zemlji B.Cene u zemlji A rastu sa C2 na C3 a u zemlji B padaju sa

68
C2 na C1. Koliko ce stvarno smanjenje cena u zemlji B biti,zavisi od elasticnosti ponude prema
cenama u zemlji B.

106. Efektivna stopa carinske zastite

Razlikuju se pojmovi nominalne stope,carinske zastite i efektivne stope carinske zastite.


Nominalna stopa carinske zastite je procentualno povecanje domace cene iznad svetske trzisne
cene,kao rezultat primene zastitnih mera (carine) tj kao :
p’ - p
Nt = p Nt – nominalna carinska zastita nekog proizvoda
p’ – cena tog proizvoda uvecana za carinu
(1) p – cena proizvoda bez carine

Efektivna stopa carinske zastite je procentualno povecanje vrednosti domacih faktora proizvodnje
iznad tzv trzisne (svetske) vrednosti,a koje je postignuto kao rezultat primene carine na taj proizvod i
na proizvodne faktore iz uvoza koji su utroseni u odnosnoj proizvodnji tj kao :

Et = v’ – v Et – efektivna stopa carinske zastite


v v’ – uvecana vrednost datog proizvoda zbog primene carine
(2) v – vrednost datog proizvoda bez carine
Na osnovu ove formule,efektivna stopa carinske zastite nekog proizvoda “j” se izrazava kao :

Et (j) = tj – aij * ti Et (j) – stopa efektivne carinske zastite na fianlni proizvod “j”
1 – aij tj -- stopa nominalne carine na proizvod “j”
aij – udeo uvoznog proizvodnog faktora “i” u ceni fianlnog proizvoda “j” u
(3) odsustvu carinske ili druge zastite
ti - nominalna carinska zastita na uvozni proizvod “i” .
Znaci,stopa efektivne carinske zastite odredjena je :
1. nominalnom carinskom stopom na finalni proizvod i nominalnom carinskom stopom na proizvodne
faktore ;
2. udelom proizvodnih faktora iz uvoza u ukupnoj ceni proizvodnje finalnog proizvoda.
Isti stepen nominalne zastite ne mora da znaci i isti stepen stvarne zastite.Zemlja koja je vise upuce-
na na uvoz proizvodnih faktora,a pritom ne namerava da razvije svoju sirovinsku osnovu ili nema
uslova za to,tezice da struktuira svoju carinsku tarifu tako da proizvodne faktore uvozi bez carina ili sa
minimalnim carinama.
Posto carine na proizvodne faktore direktno smanjuju profitnu stopu,industrijske zemlje su nastojale
da ih sto vise smanje.
Model nominalne carinske zastite pokazuje tzv bruto carinsku zastitu a model efektivne carinske
zastite tzv neto carinsku zastitu dohotka tj domacih faktora proizvodnje.
Npr. cena finalnog proizvoda u zemlji A je 100 novcanih jedinica.40 jedinica cine troskovi proizvodnih
faktora iz uvoza i 60 jedinica je vrednost domacih faktora proizvodnje.Uvodjenjem carine od 20%
povecava se cena za 20 jedinica.Znaci zasticeni domaci faktori proizvodnje se odnose prema carinom
uvecanoj vrednosti kao 20 : 60 ,tako da je stopa efektivne carinske zastite umesto 20% , 33.3%. Ako se
podje i od carinske zastite proizvodnih faktora iz uvoza i to ce imati uticaj.
Carina na uvoz proizvodnih faktora npr od 10% smanjice udeo carinom uvecane vrednosti u ceni
proizvoda za 4 novcane jedinice (10% od 40),pa razlika u carinom uvecanoj vrednosti nije vise 20 no-
vcanih jedinica vec 16.Efektivna carinska stopa zastite je 26,7% umesto 20% tj 33,3%.
Stopa efektivne carinske zastite se izracunava po (3 )obrascu.
69
Ako se radi o koriscenju dvaju uvoznih proizvodnih faktora :

gj = tj – ( a1j t1 + a2j t2 ) a1j , a2j – oznacavaju udeo uvoznog inputa


1 – ( a1j + a2j ) t1,t2 - su carinske stope .
Polazeci od toga,opsta formula za izracunavanje efektivne carinske stope za bilo koji broj uvoznih
komponenti je :

gj = tj – Σ aij ti i = 1,2,….,n
1 – Σ aij
Medjutim,ako se koriste prosecne nominalne ad valorem carinske stope,onda je :
_ _
gj = tj – Σ aij ti t - prosecna nominalna ad valorem carinska stopa
1 – Σ aij _
t = Σ aij ti
Σ aij
Stopa efektivne carinske zastite se moze izracunati i uporedjenjem promena u vrednosti doamcih
faktora proizvodnje,kao posledica uvodjenja carine na finalni proizvod i uvodjenja carine na uvozne
proizvodne faktore.

gj = v’j – vj v’j – vrednost faktora u proizvodnji “j” uvecana za iznos carine


vj *100 vj - vrednost pre uvodjenja carine .
Efektivna carinska stopa je odredjena odnosom doamcih faktora proizvodnje i uvoznih komponenti u
ceni proizvoda i razlikom nominalne carinske stope na finalni proizvod i carinskih stopa na uvozne
komponente.Sto je manji udeo doamcih faktora proizvodnje u ceni finalnih proizvoda,to efektivna
carinska stopa pokazuje tendenciju porasta u odnosu na nominalnu carinsku stopu.
Stopa efektivne carinske zastite je veca od nominalne carinske stope u slucaju kad je stopa nomi-
nalne carinske zastite finalnog proizvoda veca od stope nominalne carinske zastite uvoznih proizvodnih
faktora koji se koriste u proizvodnji finalnog proizvoda.

107. Metodi merenja nivoa carinske zastite

1. metod proste aritmeticke sredine je jedan od osnovnih metoda GATT-a.Polazi od relacije :

xt = 1/n * ﴾ ∑ ti ﴿ xt – velicina prosecne nominalne carinske zastite


t – visina pojedinacnih carinskih stopa u carinskoj tarifi
n – broj tarifskih pozicija prema Briselskoj carinskoj nomenklaturi .
Po ovom metodu svakoj pojedinacnoj tarifskoj poziciji se daje jednaka vaznost i to je nedostatak.Ovom
metodom izracunati carinski proseci su po pravilu veci od onih koji se dobijaju drugim metodama.Ali i
pored slabosti,prednost je u tome sto je to najprakticniji pokazatelj carinske zastite.

2.metod slozene aritmeticke sredine je drugi metod GATT-a.Polazi od relacije :


_ _
xt = Σ ti Mi xt – prosecna velicina nominalne carinske zastite
Σ Mi t – visina pojedinacnih carinskih stopa
M – vrednost uvoza proizvoda odgovarajucih carinskih pozicija
Ovde relativna vaznost carinske stope zavisi od obima ostvarenog uvoza,klasifikovanog u toj
poziciji.Ovde se smanjuje uticaj visokih carina na vrednost proseka,jer visoke carine u vecoj meri
onemogucavaju uvoz nego niske carine.Ovaj metod daje nize proseke carinskih stopa pa zato ima
prednost u odnosu na prethodni metod.
70
Dileme postoje oko izbora vrednosti obelezja u slozenoj aritmetickoj sredini.Za vrednost obelezja se
mogu koristiti : a) vrednost ukupnog uvoza zemlje ; b) vrednost ukupnog uvoza zemlje koji podleze
carinjenju ; c) vrednost svetskog uvoza ; d) vrednost uvoza regulacione ekonomske integracije .

Osnovni nedostatak i prigovor ove i prethodne metode prosecnih carinskih stopa su :


1. one procenjuju vaznost niskih carinskih stopa ;
2. potcenjuju vaznost visokih carinskih stopa ;
3. iskljucuju iz proseka carine koje su preterano visoke ;
4. deluju prohibitivno na spoljnotrgovinsku razmenu .

3.metod uporedjivanja nivoa domacih i svetskih cena – lansirali su ga eksperti GATT-a za merenje
agrarnog protekcionizma u razvijenim zemljama.Po tom metodu se sa gledista uvoznicke zemlje,nivo
agrarne zastite moze grubo sagledati uporedjenjem cena domacih proizvodjaca sa svetskim cenama (za
koliko su cene koje se placaju domacim proizvodjacima vece od svetskih cena).Nedostatak je u nerea-
lnom odmeravanju doamcih i svetskih cena,jer na odnose izmedju njih deluje mnogo faktora.Ako je npr
devizni kurs nerealan (precenjen ili potcenjen) i zakljucci koji se iz toga izvlace su nerealni.

4.metod uporedjivanja naplacenih carina i vrednosti uvoza . Ovaj metod se danas gotovo i ne kori-
sti.Osnovni nedostatak je u tome sto on skriva stepen zastite koji se pruza domacim proizvodjacima.
Npr za neke proizvode relativno niska carina moze biti vise zastitna nego visa.Po pravilu postoji
negativna korelacija izmedju visine carina i obima uvoza : sto je visa carina,sve je manje proizvoda
koji se uvoze pod tim tretmanom.U slucaju visokih carina,ne bi bilo uvoza,pa bi prividno izgledalo da
je carinska zastita ravna nuli.

U multilateralnim trgovinskim pregovorima u GATT-u primenjuje se tzv Švajcarska formula tj u


WTO,kad se radi o linearnom smanjenju carinskih stopa.Ona omogucava da se pri jednakom linearnom
snizenju nominalnih carinskih stopa ostvaruje vece snizenje nominalno visih carinskih stopa,a manje
snizenje nizih carinskih stopa.Formula je :

Z= A*x z – vrednost nominalne carinske stope nakon izracunatog snizenja


A+x A – koeficijent snizenja nominalne carinske stope
X – vrednost nominalne carinske stope pre snizenja .
Npr u tarifnim pregovorima je dogovoreno da se za isti procenat svima izvrsi snizenje carinskih stopa
za 50% i to za svaki proizvod.Proizvod “a” je pre snizenja imao nominalnu carinsku stopu 60%,
proizvod “b” 40% a proizvod “c” 20%.
Z (a) = (A * x) / (A + x) = (50 *60) / (50 + 60) = 3000/110 = 27,7%
Znaci nova nominalna carinska stopa je 27,7% umesto 30% koliko bi bila na bazi linearnog snizenja za
50%,bez ovog racunskog postupka.
Z (b) = (50 * 40) / (50 + 40) = 2000/90 = 22,22%
Nova nominalna carinska stopa je 22,22% umesto 20%.
Z (c) = (50 * 20) / (50 +20) = 1000/70 = 14,28% , umesto 10% .

Švajcarska formula omogucava da se vece carinske stope smanje za veci procenat,a nize za manji
procenat.
Uporedjivanjem prosecnih carina nije odgovoreno na pitanje stvarnog stepena zastite.Na stvarni ste-
pen zastite utice vise faktora (npr elasticnost domace traznje prema cenama,elasticnost inostrane ponu-
de,ucesca date zemlje u svetskom uvozu).Tako Holcman istice da ista carinska stopa u 2 zemlje sa
razlicitim koeficijentom elasticnosti traznje uvoza prema cenama ne znace i isti stepen zastite.Sto je
veca ova elasticnost,veca je i stepen zastite u slucaju povecanja carina i obrnuto.
71
108.Pojam , ciljevi i efekti subvencija

Subvencije su drzavni rashodi,radi ostvarenja odredjenih ciljeva ekonomske politike zemlje.Pod


subvencijama se podrazumeva svaka vrsta zastite dohotka ili podrske cena koja ima za direktnu ili
indirektnu posledicu povecanje izvoza tog proizvoda tj smanjenje uvoza.Subvencije se javljaju pod
razlicitim nazivima : premije , regresi i sl.
U zastitnoj f-ji pod subvencijama se podrazumevaju drzavni rashodi u cilju povecanja i zastite do-
macih proizvoda od inostrane konkurencije (uvoz) i radi zastite doamcih proizvoda od inostrane konku-
rencije na inostranom trzistu (izvoz).U praksi se subvencija radi zastite domacih proizvoda od inostrane
konkurencije (uvoz) redje koristi.Cesce je drugi slucaj – podsticanje izvoza.
Koriscenje subvencije radi podsticanja izvoza moze biti linearno na celokupan izvoz (kad se zeli
ostvariti neki od opstih ciljeva ekonomske politike – povecanje zaposlenosti,poboljsanje platnog bila-
nsa) i selektivno subvencioniranje pojedinih grupa ili grana proizvodnje za izvoz (iz platnobilansnih
razloga).
Subvencije se mogu koristiti i radi poboljsanja konkurentske sposobnosti na inostranim trzistima,
narocito kada su proizvodni troskovi u zemlji za taj proizvod veci od cene koja se na svetskom trzistu
moze ostvariti za taj proizvod.Subvencijama se omogucava domacim proizvodjacima da za iznos su-
bvencije snize cene izvoznih proizvoda i tako poboljsaju svoje komparativne prednosti.Usled toga,
uvoznicke zemlje uvode kompenzatorske carine i sl,radi eliminisanja stetnih efekata subvencija
izvoznih zemalja.
Efekti subvencija se obuhvataju u 2 modela :
1.kada domaca ponuda ne zadovoljava traznju ( T > P ) ;
2.kada je domaca traznja manja od domace ponude ( T < P ) .
U oba modela date su f-je ponude i traznje (P,T) kao i cene Cw koje su formirane u uslovima
medjunarodne razmene bez intervencionizma ,Pw.
(1) Jedan deo traznje (ABCD) podmiruje se uvozom.Ako zemlja radi povecanja domace ponude uvede
subvencije u visini CwCs to utice na povecanje dohotka domacih proizvodjaca tih proizvoda (efekat
povecanja dobiti) i oni ce povecati svoju ponudu od OQ1 na OQ3 (efekat na proizvodnju).Povecanje
doamce proizvodnje utice na smanjenje uvoza od Q1 do Q3 (zastitni efekat).To ima pozitivno dejstvo
na platni bilans.Izdaci za uvoz se smanjuju za iznos predstavljen povrsinom ABB1A1 (platnobilansni
efekat).Subvencije obuhvacene povrsinom CwCsFB1 dovode do redistribucije dohotka iz jedne
delatnosti u drugu posredstvom drzavnih instrumenata.
Subvencioniranje dovodi i do porasta zaposlenosti u tim proizvodnjama (efekat u odnosu na zapo-
slenost).Izostace efekti na potrosnju,jer nivo potrosnje ostaje isti (ABCD).Doduse,u njenoj strukturi se
povecava udeo doamce proizvodnje.Subvencije ne izazivaju ni efekte na cene ni efekte na odnose
razmene.
(2)Deo domace proizvodnje se izvozi (ABCD).Ako zemlja zeli da poveca izvoz,to moze uciniti subve-
ncioniranjem izvoza.Uvodjenjem subvencije u visini od CwCs povecava se obracunska cena izvoznih
proizvoda za visinu subvencije (efekat na povecanje dohotka) i podstice se izvozno orijentisana proi-
zvodnja na povecanje proizvodnje (efekat na proizvodnju) a time i na povecanu ponudu izvoza
(efekat na izvoz).Time se povecavaju izvozni prihodi (platnobilansni efekat) povrsina DCC1D1.Date
subvencije mogu uticati i na izmenu konkurentske pozicije zemlje na svetskom trzistu (zastitni efekat).
Subvencije izazivaju i redistributivne efekte putem drzavnih sredstava.I ovde se javlja efekat na zapo-
slenost u izvozno orijentisanim delatnostima.Izostaju efekti cena,a dolazi i do pogorsanja odnosa
razmene.
Osim direktnog subvencioniranja u mnogim zemljama se subvencionisu transportni troskovi i tako se
indirektno ucestvuje u jacanju konkurentske sposobnosti.

72
Kreditne olaksice su takodje znacajna mera u politici subvencioniranja izvoza.Ispoljavaju se u razlici
kamatnih stopa i uslova vracanja kredita korisnika koji proizvode za domace trziste i onih koji ostvaru-
ju izvozno orijentisanu proizvodnju.

109.Uvozne takse i depoziti

Koriste se radi otezavanja uvoza tj njegovog poskupljenja.Efekti uvoznih taksi i depozita ispoljavaju
se u smanjenju potrosnje uvoznih proizvoda zbog povecanja cene tih proizvoda.Koriscenjem ovih
instrumenata izostaju direktni zastitni efekti u odnosu na proizvodjaca,jer cene proizvodjaca ostaju iste.
Smanjenje uvoza dolazi zbog povecanja uvoznih dazbina.Otuda dolaze i efekti na platni bilans i
fiskalni efekti.Medjutim,nema redistributivnog efekta.

Pw – inostrana ponuda po svetskim cenama


Cw – svetska cena
Ct – uvozna cena .

110.Devizni kurs u spoljnotrgovinskoj politici

Devizni kurs kao instrument zastitne politike imao efekte i na uvozne i na izvozne cene.Posleratni
MMS je insistirao sve do 90-tih godina na fiksnom deviznom kursu.Ako se domacoj valuti kroz devizni
kurs prizna veca spoljna vrednost od njene unutrasnje vrednosti (precenjenost),dolaze do izrazaja anti-
zastitna dejstva fiksnog deviznog kursa na platni bilans.Precenjena domaca valuta dovodi do pojeftinje-
nja inostrane robe u domacoj valuti sto povecava uvoz.Antizastitnih dejstava ima i na strani izvoza tj
izvozno orijentisane proizvodnje.Domaci proizvodi postaju skuplji izrazeni u stranoj valuti,sto desti-
mulise izvoz.
Fiksni devizni kurs moze imati i pozitivne zastitne efekte na platni bilans i to u slucaju kad je
domacoj valuti kroz devizni kurs priznata veca unutrasnja od spoljne vrednosti.Zastitni efekti fiksnog
deviznog kursa deluju linearno a kod mnogostrukih deviznih kurseva selektivno.Mnogostruki devizni
kursevi se mogu formirati :
1.po stepenu obrade – visi stepen obrade – visi kurs ;
2.po nameni – esencijalni proizvodi – nizi kurs,luksuzni – visi ;
3.po robnoj strukturi – za industrijski proizvod – visi,za poljoprivredne – nizi ;
4.po geografskoj opredeljenosti uvoza i izvoza – visi za podrucje sa konvertibilnim sistemom placanja,
nizi za podrucje sa klirinskim sistemom placanja .
MMF se posle osnivanja opredelio za fiksni devizni kurs,ali uz mogucnost da zemlje koje nisu u
mogucnosti da to prihvate,mogu u prelaznom periodu zavoditi praksu visestrukih deviznih kurseva.
Pocetkom 70-tih ukinut je sistem fiksnih deviznih kurseva i uveden je sistem fluktuirajucih deviznih
kurseva.
Efekti zastite fiksnih deviznih kurseva nisu dosli do punog izrazaja,jer su devizni kursevi uglavnom
bili precenjeni.Takodje devalvacije u sistemu fiksnih deviznih kurseva ne daju ocekivane rezultate u
slucaju kada zemlja ima vecu stopu inflacije nego njeni trgovinski partneri,i kada se usled toga javlja
pritisak na uvoznu traznju,a time se jaca inflacija.
S tim u vezi je i pitanje devizne kontrole.Pod deviznom kontrolom se podrazumevaju mere drzave
radi regulisanja prometa deviza i radi odrzavanja odredjenog nivoa deviznog kursa.To je jedna od mera
za uravnotezavanje platnog bilansa.Njeno dejstvo se ispoljava kroz kontrolu svih medjunarodnih eko-
nomskih transakcija,a zastitna dejstva u sferi robnih transakcija kroz kvalitativna i kvantitativna ogra-
nicenja spoljnotrgovinske razmene.Zastitna f-ja,radi zastite domace proizvodnje od inostrane konku-

73
rencije se ispoljava i time sto raspodela deviza na korisnike,prema kriterijume prioriteta u trosenju
oskudnih deviznih sredstava utice na smanjenje uvoza i na poboljsanje platnog bilansa.

111.Kvantitativna ogranicenja

Kvote su izuzetno restriktivne i selektivne mere ogranicavanja spoljnotrgovinskih tokova.


Ogranicenja mogu biti u fizickim pokazateljima (duzina,tezina,zapremina) ili vrednosnim (sredstva
medjunarodne likvidnosti).Mogu biti po zemljama (bilateralne),globalne (bez odredjivanja zemlje
porekla),regulacione (kvote u okviru medjunarodnih robnih sporazuma,dobrovoljna ogranicenja
izvoza),interventne (zabrane,embargo,minimalne izvozne cene,povlasceni titulusi izvoza tj uvoza).
Efekti kvota se ispoljavaju odmah po primeni,a nivo cena se formira kasnije,zavisno od platezno
sposobne traznje.Nedostatak kvota je u tome sto izoluje domace proizvodjace od inostrane konkure-
ncije,razara robne tokove u medjunarodnoj trgovini deformisuci kriterijume za ocenu konkurentnosti,
ekonomicnosti i rentabilnosti nekog spoljnotrgovinskog posla.
U GATT-u je bilo uvedena obaveza ukidanja kvantitavinih ogranicenja.Izuzetci su bili dopusteni za
slucaj da zemlja zeli da spreci kriticnu situaciju usled nestasice prehrambenih ili drugih bitnih proizvo-
da,kao i u slucaju primene zahteva koji se odnose na medjunarodne standarde ili zahteve u pogledu
medjunarodne kontrole prometa proizvoda opasnih po zdravlje ljudi,narkotici,naoruzanje i sl.
Zemlje se odlucuju za kvantitativna ogranicenja i u slucaju spoljne finansijske neravnoteze u bilansu
placanja,kako bi se sprecilo opadanje monetarnih rezervi.Inace,zemlje su duzne da ova ogranicenja
primenjuju na nediskriminatornoj osnovi i da ih ukinu cim nestanu razlozi za njihovo uvodjenje.
Clanice WTO koje primenjuju ova ogranicenja duzne su da se konsultuju sa komitentom za platno
bilansna ogranicenja najkasnije u roku od 4 meseca od uvodjenja ogranicenja.
Administriranje prava koriscenja kvota vrsi se putem dozvola,koje utvrdjuje odredjeni drzavni organ.
U slucaju kad je uvozna kvota mala u odnosu na domace trziste,domace cene ce biti vece od cena
proizvoda iz uvoza.Domaci korisnici kvota ce ostvariti neocekivanu dobit.Drzava moze da zahvati deo
te dobiti licitirajuci prodaje prava na kvotu po visoj ceni.
Svojevremeno su razvijene zemlje koristile izvozne dozvole (embargo) radi ogranicenja izvoza u
zemlje Istocne Evrope.Embargo se nekad koristi i kao politicko sredatvo u formi ekonomskih sankcija.

Efekti kvote u zastitnoj f-ji

Efekti su slicni kao kod carina,ali kvota deluje odmah i direktno na kolicine koje se mogu uvoziti,
prepustajuci da se na trzistu kasnije formiraju cene.Kod carina je obrnuto (prvo se deluje na cene pa na
kolicinu uvoza).

Domaca ponuda je nedovoljna da podmiri tekucu traznju pa se razlika podmiruje iz uvoza od Q1 do


Q4.Nakon uvodjenja ogranicenja uvoza od Q4 do Q3 dolazi do porasta cena tog proizvoda na doma-
cem trzistu od C1O na C2O.Tada se povecava domaca proizvodnja sa Q1 na Q2,sto smanjuje uvoz od
Q1Q4 na Q2Q3.Znaci,postoji vise efekata : zastitni efekat (smanjenje uvoza i povecanje domace
proizvodnje),efekat potrosnje (smanjenje ),platnobilansni efekat (zbir prethodna 2 efekta),
redistributivni efekat (povecanje cena domace proizvodnje).Ovde se ne ostvaruju direktni fiskalni
efekati jer drzava moze oporezivanjem kontigentiranog uvoza ili izdavanjem dozvola za uvoz da
zahvati deo ili u celini prihod nastao povecanjem cena.
Kvantitativna ogranicenja uticu i na ekonomske politike zemalja trgovinskih partnera.Imamo zemlju
A i B,zemlja A uvodi kvantitativna ogranicenja.

U zemlji A postoji nezadovoljena traznja,a u zemlji B visak ponude u odnosu na traznju.Zemlja A uvo-
zi proizvode u kolicini od g do h,a zemlja B izvozi od a do b.Zemlja A ima platezno sposobnu traznju u
74
kolicini mg od kojih gh uvoze,a mh proizvodi kod kuce.Zemlja B od ukupne kolicine mb trosi u zemlji
ma i ima izvozni visak ab.Ako cena C2 predstavlja cenu tog proizvoda na svetskom trzistu,cena u ze-
mlji A je veca za iznos transportnih troskova (OO’).Ako zemlja A uvede kvantitativna ogranicenja na
uvoz iz zemlje B u iznosu ge,jedan deo platezno sposobne traznje nece biti zadovoljen i cene ce poceti
da rastu.To stimulise domace proizvodjace i povecava se proizvodnja za hf,sto smanjuje uvoz iz zemlje
B.Pored zastitnog efekta,uvodjenje kvote u zemlji A dovodi do smanjenja cena u zemlji B jer ce se u
zemlji B pojaviti visak ponude u odnosu na traznju.Cena u zemlji B imace tendenciju da se formira oko
nivoa C1 a u zemlji A oko nivoa C3.

112. Vrste kvota

To su :
globalna (1), bilateralna (2), mesovita (3), carinska kvota (4), i dobrovoljna ogranicenja izvoza (5).
Globalna kvota (kolicina proizvoda koja se moze uvesti) – njome se utvrdjuje kolicina proizvoda koja
se moze uvesti u toku vremenskog perioda najcesce od godinu dana.Ovde se ne odredjuje trziste ponu-
de,vec samo ukupna kolicina proizvoda koja se moze uvesti,a sloboda trzista se ostavlja uvoznicima.
Ova kvota ne bi trebalo da se odredjuje po zemljama ili valutnim podrucjima.
Bilateralna kvota ustanovljava se u trgovackim pregovorima izmedju 2 zemlje.Naziva se i ugovornim
kontigentom.Efekti ove kvote u f-ji zastite ispoljavaju se u suzavanju prava uvoznika u biranju trzista
ponude.Mogucnost izbora postoji samo u odnosu na zemlju na koju je kvota odredjena.Time se postizu
dvostruki ciljevi : 1.stiti se domaca proizvodnja odredjivanjem kolicine koje se pustaju na domace
trziste i 2.ukinuti su elementi diskriminacije.
Mesovite kvote su specijalna vrsta kojom se od proizvodjaca zahteva da u proizvodnji finalnih proi-
zvoda obezbedjuju odredjene proporcije koriscenja domaceg i uvoznog repromaterijala.Time se vrsi
indirektno ogranicavanje uvoza.Ove kvote su bile bitne u politici agrarnog protekcionizma 30-tih go-
dina.U korist ovih kvota isticu se i 2 argumenta :
1.odredjujuci proporcije ucesca domace komponente u finalnoj proizvodnji,stiti se i podstice razvoj
domace sirovinske osnove ;
2.ove kvote uticu na zaustavljanje prekomernog uvoza sirovina i to sprecava nepotrebno odlivanje
oskudnih deviznih sredstava.

113. Carinska kvota

To je ogranicenje uvoza kojim se ne odredjuje ni kolicinski ni vrednosno maksimalan uvoz u jednu


zemlju ili carinsko podrucje.Njome se utvrdjuje da se po pravilu bez carine ili po nizoj stopi u datom
periodu odredjena kolicina ili vrednost nekog proizvoda moze uvesti u zemlju ili u delu njenog
carinskog podrucja.Nakon sto je ostvaren uvoz u okviru carinske kvote,dalji uvoz se moze ostvariti po
normalnom rezimu,uz primenu carinske stope na osnovu klauzule najpovlascenije nacije.
Osnovni ciljevi koji se ostvaruju carinskom kvotom su :
1.podsticaj malogranicnog prometa ;
2.unapredjenje trgovine novim proizvodima ;
3.smanjenje cena ;
4.liberalizacija trgovine ;
5.eliminisanje ili smanjenje efekta skretanja trgovine ;
6.finalizacija obrade i dorade proizvoda .
Efekti carinske kvote zavise od visine stope dazbina na uvoz u okviru carinske kvote,kao i od
velicine uvoza koji se moze izvrsiti.Carinska stopa koja se ovde primenjuje je niza od carinske stope

75
najpovlascenije nacije.Ako se carinska stopa povecava,vise ce delovati na liberalizaciju medjunarodne
trgovine,a manje na zastitu domacih proizvoda od inostrane konkurencije.

114. ”Dobrovoljna” izvozna ogranicenja

To su kvantitativna ogranicenja koja ugovara izvoznicka zemlja za svoj izvoz u neku zemlju,da bi se
sprecile stete u zemlji uvoznici.Ustvari zemlja izvoznica “dobrovoljno” ogranicavaju izvoz,da uvozne
zemlje ne bi uvele ogranicavajuce mere.
To je uvedeno 1956.g. kad je SAD zapretio Japanu da ce uvesti kvantitativna ogranicenja uvoza nje-
govih tekstilnih proizvoda,ako sam Japan ne smanji svoj izvoz na americko trziste.
Kao argumenti u korist ovih ogranicenja navode se da su “dobrovoljna” ogranicenja izvoza manje
zlo za medjunarodnu trgovinu od jednostranih kvantitativnih ogranicenja uvoza,jer se ova ogranicenja
duze i zadrzavaju.Dobrovoljna ogranicenja izvoza se stete interesi ekonomsko jaceg partnera u MEO.

115. Karakteristike i podela necarinskih barijera

Njihova primena raste od 70-tih godina,narocito posle smanjivanja opsteg nivoa carina na industri-
jske proizvode,koje je postignuto pregovorima u GATT-u tj WTO.Necarinske barijere su sve ostale
barijere izvan carina,koje su u medjunarodnoj trgovini koriste ili se mogu koristiti u sprecavanju no-
rmalnih spoljnotrgovinskih tokova,kao dodatna zastita domacoj industriji od konkurentskog uvoza, a
cesto i radi protekcionistickih ciljeva.To su mere drzavnih ili privatnih preduzeca koje prouzrokuju da
se robe i usluge koje se razmenjuju ili resursi koji se koriste za proizvodnju ovih roba i usluga raspode-
ljuju na takav nacin da se smanjuje realni svetski dohodak.U sirem smislu to su mere koje uticu na
obim,pravce i strukturu medjunarodne razmene roba i usluga.
Polazeci od kriterijuma ciljeva,Volter ih deli u 3 grupe :
1.mere kojima se neposredno ogranicava uvoz tj mere kojima se neposredno ogranicava ili podstice
izvoz (kvantitativna ogranicenja,subvencije,drzavna trgovina i sl).
2.mere kojima se pored ekonomskih,podsticu i drustveni i socijalni ciljevi (odredbe o poreklu robe,
odredbe o standardima i sl).
3.ovde spada najveci broj necarinskih barijera.One indirektno ometaju spoljnotrgovinsku razmenu.One
se zasnivaju na razlikama u metodama za odredjivanje osnove za carinjenje uvozne robe.Zatim na ra-
zlici poreskog sistema,kao i one koje nastaju zbog primene nacionalnog standarda kada se radi o mera-
ma za tezinu,velicinu…
Necarinske barijere se cesce svrstavaju u sledece grupe :
1.Kvote i restriktivna drzavna politika. Tako vlade nekih zemalja monopolisu spoljnom trgovinom
odredjenih roba.Npr drzava kontrolise uvoz alkoholnih pica,droga,eksploziva i sl.
2.Izvozne subvencije i takse .
3.Diskriminatorsna drzavna i privatna nabavna politika. Ispoljava se preko razlicitih pravila i pro-
pisa koji diskriminisu strane snabdevace ne samo u pogledu drzavnih nabavki,vec i privatnih,favori-
zujuci domace proizvodjace .
4.Selektivne industrijske takse .
5.Selektivne domace subvencije .
6.Restriktivna carinska procedura .Ukljucuje pravila i propise pri klasifikaciji i odredjivanju osno-
vice za naplatu uvoznih dazbina .
7.Antidampinski propisi i praksa .
8.Restriktivni administrativni i tehnicki propisi. Ukljucuje sredstva kao sto su bezbednosni propisi
kod masina i aparata,zdravstveni propisi kod prehrambenih proizvoda i sl.

76
9.Restriktivna poslovna praksa. To su medjunarodni tajni dogovori izmedju proizvodjaca o podeli
trzista i formiranju cena .
10.Kontrola nad inostranim investitorima .
11.Restriktivna imigraciona politika .
12.Selektivna monetarna kontrola i diskriminatorna politika deviznih kurseva. Imaju slicne efekte
kao uvozne dazbine i izvozne subvencije .

Sa stanovista uticaja na pravce i strukturu medjunarodne trgovine necarinske barijere se dele na :


1.mere namenjene zastiti doamce industrije .
2.mere kojima se pored ekonomskih postizu drustveni i socijalni ciljevi .
3.mere koje indirektno otezavaju spoljnotrgovinsku razmenu .

GATT daje sledecu kategorizaciju :


1.kvantitativna ogranicenja uvoza i izvoza i slicne specificne mere ogranicavanja uvoza i izvoza (kao
npr “dobrovoljna”ogranicenja,odredbe o obaveznom mesanju domace i strane robe i sl).Odredbe o
obaveznom mesanju domace i strane robe se vise koriste radi zastite pojedinih grana domace privrede
nego iz platnobilansnih razloga.Time se propisuje proporcija minimalnog ucesca domacih sirovina u
finalizaciji gotovih proizvoda.
Tu spadaju jos i premije i subvencije,uvozne dozvole,kao i kalendari uvoza (npr ogranicenje uvoza
poljoprivrednih kultura.Uvoz ovih proizvoda je najcesce pod rezimom slobodnijeg uvoza.U vreme
zetve pojedine zemlje ogranicavaju uvoz,stiteci se od inostrane konkurencije).
2.carinska procedura i administrativna praksa u vezi sa carinjenjem .
3.drzavna trgovina .
4.necarinske dazbine na uvoz .
5.odredbe o poreklu robe,sanitarne i druge bezbednosne mere,industrijski i tehnicki standardi .
6.specificne mere intervencije finansijskog karaktera u tokovima spoljne trgovine .
7.restriktivna poslovna praksa .

116. Drzavna trgovina kao oblik necarinskih barijera

U sirem smislu pod drzavnom trgovinom se podrazumeva monopol drzave u spoljnoj trgovini,gde
drzava uredjuje i izvrsava spoljnotrgovinske poslove,u cilju ostvarivanja prioritetnih zadataka u zasti-
tnoj politici i strategiji privrednog razvoja zemlje.
U uzem smislu drzavna trgovina podrazumeva ucesce drzave u spoljnoj trgovini,gde se drzava preko
svojih agencija javlja kao kupac ili prodavac.
Istorijski posmatrano drzavna trgovina se vezuje za promet robe siroke potrosnje(alkohol,duvan,so) i
to uglavnom radi fiskalnih ciljeva.U poslovima uvoza ili izvoza,drzava treba da postuje princip nedi-
skriminacije tj da se rukovodi komercijalnim principima (cena,kvalitet,prevoz,trgovacke osobine i sl).
U literaturi postoje 2 shvatanja drzavne trgovine :
1.Drzavna trgovina se tretira kao instrument trgovinske kontrole,slicno carinama ili kvotama.Kao takva
ima prednost u odnosu na ostale instrumente i u pogledu operativnosti i sa stanovista robne i regionalne
strukture spoljne trgovine .
2.Drzavna trgovina je barijera u spoljnoj trgovini.Za razliku od kvota,carina i premija koje mogu da
odredjuju razlicit nivo trgovine u toku perioda,drzavna trgovina moze odrediti samo jedan nivo spo-
ljnotrgovinske razmene.
Pored direktnog ucesca u spoljnotrgovinskim transakcijama,drzava ima uticaj na spoljnotrgovinske
tokove i kada se javlja u monopolskom polozaju u unutrasnjoj trgovini.Jedan od savremenih vidova
ove pojave su drzavna nabavke (kupovine).

77
117. Carinska procedura i administrativna praksa carinjenja

Ispoljava se kao necarinska barijera u 2 slucaja :


1.utvrdjivanja carinske osnovice uvoznih proizvoda ;
2.carinske klasifikacije .
Sve do usvajanja Sporazuma o primeni clana VII Opsteg sporazuma o carinama i trgovini 1994.g.,ca-
rinska osnovica je uglavnom predstavljala vrednost proizvodnje na bazi CIF vrednosti uvoznog proi-
zvoda (fakturna cena robe + t.osiguranja i prevoza do granice ) ili na bazi FOB vrednosti uvoznog proi-
zvoda (fakturna cena robe + t.dopreme i utovara na brod u luci otpreme).Neke zemlje su uzimale kao
osno-vicu za carinjenje vrednost po plafoniranoj prodajnoj ceni datog proizvoda na domacem
trzistu.Posto su domace cene po pravilu vece od uvoznih,time se direktno povecavala osnovica za
carinjenje,pa su uvozni proizvodi optereceni vecim dazbinama.
U sporazumu o primeni clana VII opsteg sporazuma o carinama i trgovini,osnova za carinsku vre-
dnost je transakciona vrednost.Transakciona vrednost je cena koja je stvarno placena ili je plativa za
robu prodatu za izvoz u zemlju uvoza.Ta cena se moze korigovati sa izdacima koji nisu ukljuceni u
stvarnu cenu koju je kupac platio ili treba da plati za uvezenu robu (provizije brokera,troskovi amba-
laze,troskovi rada i materijala u vezi pakovanja robe).
Stvarnoj ceni se mogu dodati i izdaci za robu i usluge,koje su pruzene direktno od strane kupca,bez
naknade ili sa smanjenom naknadom za koriscenje u vezi sa proizvodnjom i prodajom za iznos uvezene
robe,u meri u kojoj takve vrednosti nisu bile ukljucene u stvarnu cenu koju je kupac platio ili treba da
plati.To su izdaci u vezi sa :
1.materijalima,komponentama,rezervnim delovima i slicnim stvarima koji su ukljuceni u uvozni
proizvod ;
2.orudjima,modelima,kalupima i slicnim stvarima koriscenim u proizvodnji uvoznih proizvodima ;
3.materijalima potrosenim u proizvodnji uvozne robe ;
4.konstrukcionim razvojnim,dizajnerskim ili drugim umetnickim radovima,preduzetim u zemlji
uvoznici radi proizvodnje uvozne robe .
U carinsku vrednost uvozne robe,mogu biti ukljucene i naknade za kupljene licence i koriscenje
patenata koje su bile uzete u obzir pri utvrdjivanju cene koju kupac treba da plati,kao uslov prodaje.
Svaka zemlja clanica WTO moze svojim propisima da oblikuje nacin kako ce u postupku utvrdjivanja
carinske vrednosti ukljucivati tj iskljucivati u celini ili delimicno sledece troskove :
1.troskove transporta ;
2.troskove ukrcaja,iskrcaja i rukovanja u vezi prevoza ;
3.troskove osiguranja .
Zemlje koje se nisu obavezale da svoju carinsku tarifu formiraju prema pravilima Carinskog saveza,
mogu odredjene proizvodnje iz carinskog naimenovanja sa nizom carinskim stopama svarstati u cari-
nsko naimenovanje sa visom carinskom stopom i tako otezati uvoz datog proizvoda .

118. Necarinske dazbine na uvoz i izvoz

Tu se izdvaja taksa za carinsko izjednacavanje.To je vrsta odbrambene carine koja se primenjuje


radi eliminisanja konkurentske prednosti uvoznih proizvoda,u slucaju kada izvoznicka zemlja,radi po-
dsticanja izvoza,koristi mere kao sto su povracaj carina,oslobadjanje od unutrasnjih dazbina,poreza i sl.
Ova taksa moze ogranicavajuce da utice na uvoz ako prelazi visinu indirektnih taksi koje se prime-
njuju na slicne proizvode u zemlji.Pored ove takse isticu se i lucke dazbine i takse,uvozni depoziti –
kojim se uvoznici primoravaju da unapred deponuju deo vrednosti nameravanog uvoza.Neke zemlje
ustanovljavaju takse za izdavanje konzularne fakture – konzularne dazbine,kao i razne vrste drugih

78
dazbina.Npr propisuje se koliko dugo roba moze da se zadrzi u carinskim magacinima,a nakon toga
uvoznik placa dodatne dazbine.

119. Znacaj porekla robe u medjunarodnoj

Poreklo proizvoda nije sporno ako je on u celini proizveden od domacih faktora proizvodnje,nekada
je i za takav proizvod potrebno pribaviti uverenje o poreklu proizvoda.Medjutim,ako se u proizvodnji
proizvoda koriste pored domacih faktora i faktori proizvodnje iz uvoza,poreklo proizvoda se utvrdjuje
na bazi sledecih kriterijuma :
1.kriterijum proizvodnje tj proizvodne promene .
2.kriterijum uvecane (dodatne) vrednosti u procesu proizvodnje.
(1) Proizvod se tretira kao proizvod domaceg porekla ako je proizveden u zemlji izvozniku od domacih
i uvoznih f-ra proizvodnje i da je u tom procesu proizvodnje pretrpeo bitne promene u odnosu na raniji
opis i f-ju proizvoda tj proizvodnih f-ra,tako da je po zavrsenom proizvodnom procesu svrstan u
tarifsku poziciju razlicitu od one u kojoj su bili svrstani proizvodni f-ri pre otpocinjenja proizvodnog
procesa .
(2) Ovaj kriterijum polazi od zahteva bitnog razlikovanja vrednosti proizvoda nakon zavrsenog procesa
proizvodnje (dorade) u odnosu na vrednost proizvodnih f-ra u proizvodnji proizvoda pre pocetka proce-
sa proizvodnje.
Zahtevi za dokazivanje porekla mogu bitno ogranicavati normalne trgovinske tokove.Ponekad mogu
i u potpunosti onemoguciti izvoz,ali mogu biti uspesno sredstvo zastitne politike,za razvoj pojedinih
delatnosti ili grana.

120. Odredbe o oznacavanju i ispravnosti proizvoda

a) Odredbe o oznacavanju proizvoda


Ovi zahtevi se odnose najcesce na proizvode za ishranu.Radi se o certifikatima kojima se potvrdjuje
podobnost uvezenih proizvoda za ljudsku ishranu.Pod izgovorom da se stiti zdravlje ljudi,ovim certi-
fikatima se moze blokirati uvoz ili povecati cene uvoznih proizvoda,sto slabi konkurentsku poziciju
izvoznika tj jace se stiti domaca proizvodnja.
Propisi u zemlji uvoznici kojima se zahteva ispisivanje naziva proizvoda drugacijeg od onoga u ze-
mlji izvoznici i zahtevi u pogledu ambalaze i obaveznih elemenata u deklaraciju proizvoda imaju sve
vise protekcionisticke efekte.
Odredbe o sanitarnim normama su takodje efikasne u zastitnoj politici.One su jedna od najstarijih
mera za ogranicavanje uvoza.Njihovo dejstvo moze biti isto kao kod zabrane uvoza.To se narocito
ispoljava u prometu poljoprivrednih i stocarskih proizvoda.
Neke zemlje iskljucivo zahtevaju da certifikate izdaju specijalizovane institucije – cesto ne naciona-
lne tj ne zemlje izvoznice.To dovodi do povecanja troskova i rokova oko izdavanja certifikata sto je
samim tim prepreka.
U poslednje vreme znacajni su i zdravstveni certifikati,sa prekomernom upotrebom hemijskih i
drugih preparata u poljoprivrednoj proizvodnji.

b) Odredbe o ispravnosti proizvoda CE


Ove odredbe su postale neizbezan uslov pri uvozu.Oznaka “CE” oznacava da je proizvod proizveden u
skladu sa propisima o bezbednosti.Ovi zahtevi su narocito strogi u zemljama EU.Od 1.1.1995.g. u ze-
mlje EU se mogu uvesti samo proizvodi sa oznakom CE.Certifikat o ispunjenosti zahteva o bezbedno-
sti proizvoda sa visokim rizikom izdaje ovlasceni organ EU.

79
Proizvodjaci moraju da postuju ove zahteve i da vode za svaki proizvod proizvodni ili konstrukcioni
dosije koji mora biti dostupan korisnicima u periodu od 10 godina od poslednje proizvodnje.Prirucnici i
uputstva moraju biti napisani na jednom od jezika koji su u sluzbenoj upotrebi u zemlji uvoznici .

121. Odredbe o ekoloskom etiketiranju proizvoda

Ekolosko etiketiranje (ekoetiketiranje) oznacava upotrebu etiketa da bi se potrosaci informisali o


tome da li je ili ne etiketirani proizvod ekoloski pozeljniji u odnosu na druge proizvode iste kategorije.
Kriterijumi za ekolosko etiketranje zahtevaju globalnu procenu ekoloskog uticaja nekog proizvoda
tokom njegovog zivotnog ciklusa. ukljucujuci proizvodnju, distribuciju, upotrebu, potrosnju i
uklanjanje ostataka (otpadaka) tog proizvoda. Na trzistima na kojima potrosaci daju prednost zelenim
proizvodima etiketa sluzi kao instrument promocije.
Prilikom izbora proizvoda kojima se dodeljuje ekoloska etiketa jedan od rukovodnih principa je
smanjenje ekoloske stete koje prate jednu kategoriju proizvoda tj. da su ekoloski relativno dobrocudni.
Iz programa ekoloskog etiketiranja se iskljucuju proizvodi koji pokazuju opstu ekonomsku opasnost
kao sto su neke hemikalije za koriscenje u domacinstvu. Prehrambeni i farmaceutski proizvodi se ne
ukljucuju u dobrovoljno ekolosko etiketiranje s obzirom da podlezu nacionalnim i medjunarodnim
odredbama o obaveznom etiketiranju kao uslovu da mogu biti predmet medjunarodne trgovine i
trgovine uopste.

122. Zahtevi za postovanjem standarda u medjunarodnoj trgovini

Zahtevi u pogledu industrijskih i tehničkih standarda

Ovi zahtevi se obično odnose na kvalitet, na deklaraciju o sastavu materijala od kog je izrađen
proizvod, zatim na dimenzije, na tehničke karakteristike proizvoda i sl. Međutim oni mogu spreča-vati
normalne trgovinske tokove ako se koriste kao zaštitna mera protiv uvoza konkurencije, a na osnovama
različitosti nacionalnih standarda.
INDUSTRIJSKI STANDARDI obuhvataju kriterijume koji se moraju poštovati u procesu proi-
zvodnje, održavanja i prometa proizvoda. Oni najčešće sadrže opis obaveznih dimenzija proi-zvoda.
Njima se obezbeđuje i određeni kvalitet proizvoda, naročito kod onih kod kojih su bezbe-dnost i
sigurnost u korišćenju od velikog značaja.
TEHNIČKI STANDARDI obuhvataju zahteve u pogledu zaštite potrošača, a ispoljavaju se u
uputstvima i dodatnim informacijama na deklaraciji proizvoda.
Standardi se mogu kontrolisati TESTIRANJEM ili na DESKRIPTIVNI NAČIN ATESTIRANJE je
upoređivanje proizvoda ili usluga sa standardnim ili tehničkim propisima. Sistemi atestiranja obuhva-
taju dve kategorije standarda:
1. Standarde putem kojih se utvrđuju sve karakteristike proizvoda neophodnih da bi proizvodi bili
u upotrebi
2. Standardi putem kojih se utvrđuju posebne karakteristike proizvoda. Kod procedure
vrednovanja proizvoda postoje mogućnosti za diskriminacione postupke. Neke zemlje ne
priznaju testiranje standarda od strane zemlje izvoznice, već zahtevaju da to budu institucije u
zemljama uvoznici ili u drugim zemljama.

Međunarodni standardi kvaliteta – ISO 9000


Ovi standardi se uvode u cilju standardizacije procedure i postupka u upravljanju i rukovođenju predu-
zeća koristeći pritom najbolja svetska iskustva.

80
Pod KVALITETOM proizvoda se podrazumeva skup svojstava koja su merodavna za ocenu upotrebne
vrednosti proizvoda, tj. Njegove osnovne korisnosti za kupca. Kupci mogu zahtevati da kvalitet proi-
zvoda koji žele da kupe bude kontrolisan upravljačkim sistemom usaglašenim sa međunarodnim sta-
ndardima ISO 9000.
Kvalitet proizvoda i suluga nije uslovljen samo karakteristikama proizvoda, efikasnošću u njegovoj
proizvodnji i kontroli kvaliteta, već je to skup svih svojstava proizvoda, procesa ili usluga koji se
odnose na mogućnost zadovoljenja utvrđene ili indirektno uslovljene potrebe.
Na području MEO standardizacija je osnova za uklanjanje barijera u prometu roba i usluga.

123. Restriktivna poslovna praksa

Izrasla na sporazumima između privatnih preduzeća kojima se sprečava ili ograničava slobodno
kretanje dobara u međunarodnoj razmeni. To je praksa koja sužava konkurenciju, ograničava pristup na
tržištu ili podstiče monopolističku kontrolu koja ima štetne efekte na razvoj proizvodnje ili trgovine.Po-
sledice restriktivne poslovne prakse došle su do izražaja između 2 svetska rata, ali i posle II svetskog
rata do danas. Restriktivnu poslovnu praksu ne uvodi država već se preduzeća sama organizuju da
zaštite domaće tržište, izbacuju strana preduzeća sa domaćeg tržišta. Krajem 50-tih u GATT-u je
urađena studija o posleratnoj restriktivnoj poslovnoj praksi, gde se došlo do zaključka da među važnije
ciljeve restrikcije poslovne prakse spadaju:
1. uticaj na cene, uslove prodaje, kupovine ili najma ;
2. ograničavanje dobiti, proizvodnog kapaciteta i vrste proizvodnje ;
3. podela tržišta ;
4. ugovaranje zajedničke prodaje ili kupovine kao udruživanje profita ;
5. sprečavaje razvoja ili korišćenje tehničkih pronalazaka, patenata i zaštitnih znakova ;
6. eliminisaje konkurencije na spoljnom tržištu .
Krajem 60-tih je objavljen izveštaj o restriktivnoj poslovnoj praksi koja može štetiti izvoznim interesi-
ma zemalja u razvoju . Tu je restriktivna poslovna praksa podeljena prema kriterijumu ŠTETNIH
EFEKATA za zemlje u razvoju na:
I Restriktivna poslovna praksa koja pogađa izvoz zemalja u razvoju – tu se razlikuju tri vrste kartela:
1. KARTELI UVOZA obuhvataju sporazume između konkurentnih preduzeća u jednoj ili više zema-lja
koje se bave uvozom.

Svrha im je da služe kao sredstva za:


- ostvarivanje nižih cena uvoza proizvoda
- spečavanje ili ograničavanje izvoza
- isključivanje ostalih preduzeća iz poslova uvoza .
2.KARTELI RABATA – prodavci odobravaju kupcima povraćaj dela plaćenog proizvoda ili popust od
kupovne cene, zato što je kupac kupio:
- velike količine (rabat količine)
- isključivo od određenog prodavca ili od udruženja prodavaca čiji je i on član (rabat
lojalnosti)
- zbog ispunjavanja određenih f-ja u procesu distribucije proizvoda tj. veleprodajna marža
(funkcionalni rabat) .
Ako karteli rabata sadrže i sporazume kojim se pored količine utiče i na cene, radi se o KARTELIMA
CENA.
3.KARTELI O STANDARDIMA su vrsta dobrovoljnih kartela koje formiraju trgovinska udru-ženja ili
koje direktno prodavci i kupci ugovaraju između sebe primenom standarda u prometu određenim
proizvodima. Radi se o standardima koji nisu obuhvaćeni domaćim zakonodavstvom i koji
81
predstavljaju dopunu obaveznim standardima radi zaštite biljnog i životinjskog sveta, zdravlja ljudi,
obezbeđujući informacije kupcima karakteristikama proizvoda.
II Restriktivna poslovna praksa koja pogađa preduzeća zemalja u razvoju i javlja se u dva vida: u formi
VLASNIŠTVA I KONTROLE nad poslovima u preduzećima iz razvijenih zemalja ili u formi
UGOVORA tj. drugih sporazuma koji obuhvataju korišćenje patenata, zaštitnih znakova i sl.
Prvi oblik može biti u formi inostrane direktne investicije, gde investicije inostranih preduzeća moraju
biti 50% ili više od ukupnog kapitala da bi se obezbedila kontrola nad domaćim preduzećem ili pak
putem multinacionalnih preduz. – korporacija, koja su najčešće vertikalne integracije preko nacionalne
granice.

III Restriktivna poslovna praksa koja može uticati na izvozne mogućnosti zemalja u razvoju. Ovde se
ima u vidu restriktivna praksa IZVOZNIH KARTELA (nacionalnih i međunarodnih), kojima se utiče
na utvrđivanje izvoznih cena, izvoznih količina, ili se vrši podela konkurencije po izvoznim tržištima
između preduzeća obuhvaćenih u kartele.

124. Administrativni protekcionizam

Obuhvata mnoštvo normativnih odredbi kojima država posredno utiče na obim i pravce uvoza i
izvoza štiteći time domaću proizvodnju od inostrane konkurencije. Administrativni protekcionizam
često se naziva i INDIREKTNI PROTEKCIONIZAM. Ponekad se pod njim podrazumevaju sve
mere (osim carina) kojima se indirektno štiti domaća proizvodnja. Tako se administrativni prote-
kcionizam skoro podudara sa necarinskim barijerama. U mere administrativnog protekcionizma
ubrajaju se:
1.ADMINISTRATIVNE UVOZNE TAXE – značajne su za protekcionističku politiku zemlje. Mogu
vršiti funkciju zaštite domaće proizvodnje, a mogu se uvoditi i iz platno-bilansnih razloga ili zbog
fiskalnih prihoda. Iako bi to trebalo da budu taxe koje se uvode za pokrivanje troškova u vezi admi-
nistriranja sa uvozom, ove taxe su značajno opterećenje za uvoz. Ima i onih koje simbolično opterećuju
uvoz, ali se one uvode radi zaštite domaće proizvodnje. Ove takse primenjuju najviše razvijene zemlje i
to uglavnom na uvoz poljoprivrednih proizvoda, nafte i njenih derivata i obojenih metala. Zemlje u
razvoju ih uvode na uvoz luksuznih i poluluksuznih proizvoda.
2.SELEKTIVNA UNUTRAŠNJA TAKSA – imaju diskriminacioni karakter jer više opterećuju
inostrane proizvode od domaćih, znači otežavaju uvoz, potstiču potražnju domaćih proizvoda.
3.DIFERENCIJALNE PREVOZNE (TRANSPORTNE) TARIFE – omogućavaju da se domaći
proizvodi prevoze po nižim prevoznim tarifama nego inostrani.
4.ŠIKANOZNI CARINSKI POSTUPAK – pri carinjenju robe može da deluje slično zabrani uvoza
jer u postupku carinjenja procedura može da se toliko oteža da počne da deluje kao i zabrana uvoza.
5.KOMPLIKOVANA PROCEDURA U PRIMENI NECARINSKIH BARIJERA- npr: kada se
necarinske barijere sastoje u postavljanju zahteva koji se moraju poštovati u prometu i proizvodnji
određenih proizvoda – svaki dodatni zahtev znači i novu prepreku koja može biti ravna efektima
suštinske barijere.
6.SPECIFIČNE FINANSIJSKE MERE OGRANIČENJA UVOZA – DEPOZITI NA UVOZ –
predstavljaju obavezu uvoznika da polaže depozit pre izvršenog uvoznog posla, tj. pre dobijanja
dozvole za uvoz. Depoziti se obično utvrđuju u % od vrednosti uvoza i različiti su zavisno od
esencijalnosti proizvoda (veći su za luxuzne proizvode).

82
125. Pojam dampinga i antidamping procedura

DAMPING se definiše kao uvođenje proizvoda jedne zemlje na tržište druge zemlje po ceni
nižoj od njegove normalne vrednosti.
DAMPINŠKA MARŽA je razlika između niže izvozne cene nekog proizvoda i njegove
normalne vrednosti.
ANTIDAMPINŠKA DAŽBINA se može uvesti maximalno u vrednosti dampinške marže.
Prema pravilima svestske trgovinske organizacije zemlja članica ima diskreciono pravo izbora meto-
dologije izračunavanja dampinške marže, pri čemu je vrlo važno objektivno utvrđivanje izvozne cene i
normalne vrednosti nekog izvoznog proizvoda.
IZVOZNA CENA je cena po kojoj je proizvod izvezen iz jedne zemlje u drugu. Problemi
nastaju kada ona nije jednaka ceni na tržištu s obzirom da se često izvoznicima odobravaju povraćaji
carina, poreza i sl.
NORMALNA VREDNOST je uporediva cena u normalnim tokovima trgovine za slične proi-
zvode, namenjene potrošnji u izvozničkoj zemlji. To je obično, prosečna vrednost zasnovana na serija-
ma domaće prodaje koje su napravljene za vreme određenog perioda, a u mnogim slučajevima će biti
potrebno više od jedne normalne vrednosti da bi se obezbedili uporedni podaci za različite kombina-
cije faktora sadržanih u izvoznim proizvodima.
Postoje 2 okolnosti u kojima normalna vrednost ne može biti zasnovana na prodajnim cenama:
1.kada nema takve prodaje sličnih proizvoda u redovnim tokovima trgovine
2.kada zbog posebnih tržišnih situacija takva prodaja ne dopušta umesno upoređivanje
U prvom slučaju marža dampinga će se utvrditi upoređivanjem sa uporedivom cenom sličnog proi-
zvoda koji se izvozi u odgovarajuću treću zemlju pod uslovom da je ova cena reprezentativna, ili
upoređivanjem sa cenom proizvodnje u zemlji porekla uvećanom za razumni iznos administrativnih,
prodajnih i ostalih troškova i profita.
Drugi slučaj postoji kada se prodaja vrši ispod troškova po jedinici proizvoda (cena proizvodnje) i to se
smatra neregularnim tokovima trgovine.
Upoređivanje izvozne cene normalne vrednosti mora da se vrši uz poštovanje fer principa
upoređivanja. Upoređivanje mora da se vrši na istom nivou trgovine , na novou franko fabrika.

UTVRĐIVANJE ŠTETE
Ni jedna antidanpinška ili odbrambena dažbina neće biti uvedena dok se ne uvede da su efekti
dampinškog ili subvencioniranog uvoza takvi da uzrokuju ili prete materijalnom štetom postojećoj
industriji ili materijalno sprečavanje osnivanja domaće industrije.
Utvrđivanje štete se zasniva na pozitivnim dokazima i uključuje objektivno istraživanje:
1.obima dampinškog uvoza i njegovog uticaja na cene sličnih prozvoda na domaćem tržištu ;
2.posledica prouzrokovanih ovim uvozom na domaće proizvođače tih proizvoda.
U vezi sa efektima dampinškog uvoza na cenu, nadležni organ za sprovođenje istrage će razmo-
triti da li su cene dampinškog uvoza znatno niže od cena sličnog proizvoda u uvozničkoj zemlji ili je
ovaj uvoz izazvao znatan pad cena ili značajno sprečio povećanje do kojeg bi inače došlo da nije bilo
dampinškog uvoza.
Ispitivanje uticaja dampinškog uvoza na pogođenu domaću industriju obuhvata procenu svih
ekonomskih faktora i pokazatelja koji utiču na stanje te industrije uključujući pad proizvodnje, prodaje,
profita, udela na tržištu, produktivnosti, prihoda od investicija, plate, zaposlenosti i sl.
Prilikom utvrđivanja postojanja opasnosti od štete vrednuju se sledeći faktori:
1.znatna stopa porasta dampinškog uvoza na domaće tržište što ukazuje na verovatnoću znatnog pove-
ćanja uvoza

83
2.dovoljna količina raspoloživih ili predstojeće znatno povećanje kapaciteta izvoznika što ukazuje na
verovatnoću znatnog povećanja dampinškog izvoza na tržište uvozničkih zemalja uzimajući u obzir
mogućnosti drugih izvoznih tržišta da apsorbuju dodatni izvoz.
3.da li uvoz ulazi po cenama koje će imati znatan efekat povećanja ili smanjenja domaće cene što bi
povećalo tražnju za novim uvozom.
4.skladišta proizvoda koji su predmet istrage.
Svi faktori se posmatraju zajedno.

Antidamping procedura

Akcije u cilju utvrđivanja postojanja, stepena i efekata bilo kojeg navodnog dampinga pokreću
se na osnovu pismenog zahteva od strane i u ime pogođene domaće industrije. Zahtev mora da sadrži
dokaze o : 1.dampingu, 2.šteti, 3. uzročnoj vezi između dampinškog uvoza i štete.
Pored toga zahtev treba da sadrži i informacije o :
1.identifikaciji podnosioca zahteva i opis obima i vrednosti domaće proizvodnje sličnog proizvoda koje
proizvode podnosioci zahteva.
2.potpuni opis proizvoda koji je predmet dampinga, imena zemlje ili zemalja porekla ili izvoza.
3.informacije o cenama po kojima je proizvod prodat kada je namenjen potrošnji na domaćem tržištu
zemlje ili zemalja porekla ili izvoza, kao i informacije o cenama kojima je proizvod prodat po prvi put
nezavisno kupcu na teritoriji zemlje uvoznice.
4.informacije o obimu dampinškog uvoza, efekat ovog uvoza na cene sličnog proizvoda na domaćem
tržištu.
Sve ove podatke ispituju nadležni organi. Istraga neće biti pokrenuta ako nadležni organi utvrde
da je zahtev podnet od strane ili u ime domaće industrije. Smatra se da je zahtev podnet u ime ili od
strane domaće industrije ako je podržan od domaćeg proizvođača koji zajedno prestavljaju više od 50%
ukupne proizvodnje sličnog proizvoda od onih proizvođača koji su izričito podržali zahtev.
Odluku o pokretanju istrage donosi nadležni organ u zemlji uvoznici na osnovu uverenja da za
to postoji osnova. Nakon pokretanja istrage nadležni organ podnosi kompletan tekst pismenog zahteva
za pokretanje istrage o dampinškoj prodaji poznatom izvozniku i nadležnom organu zemalja izvoznica
sa rokom za odgovor (najmanje 30 dana). Istraga se mora završiti u roku od 1 godine (ponekad 18 me-
seci).
Privremene mere se mogu primeniti samo ako je doneta preliminarna odluka o postojanju
dampinga i štete, i ako nadležni organi procene da su ove mere potrebne da bi se sprečile dalje štete u
toku istražnog postupka .

Privremene mere mogu biti u formi privremene dažbine, ali ne veće od privremeno procenjene
dampinške marže. Ove mere se neće primeniti pre nego što istekne 60 dana od pokretanja istrage, a
njihova primena se ograničva na što kraće vreme (do 4 meseca, ponekad 6 meseci).Postupak može da
se izvrši bez privremenih mera, ako izvoznik dobrovoljno pristane da revidira cene, ili prestane sa
izvozom po dampinškim cenama za to područje.
Definitivna antidampinška dažbina se može uvesti na proizvode koji su uvezeni na više od 90
dana pre datuma primene privremenih mera, kada nadležni organi utvrde za dampinški proizvod:
1.da damping koji prouzrokuje štetu postoji već duže vreme ili da je uvoznik znao ili da je trebalo da
zna da izvoznik primenjuje damping i da će on izazvati štetu.
2.da je šteta prouzrokovana velikim damšinškim uvozom u relativno kratkom roku, što će verovatno
smanjiti antidampinške dažbine.
Antidampinške dažbine se ne mogu uvoditi sa povratnim dejstvom (retroaktivno) za proizvode
koji su uvezeni pre pokretanja postupka o dampingu.

84
Kada nadležni organ smatra da ima dovoljno dokaza za pokretanje istrage, daće javno obaveštenje:
1.imenu zemlje izvoznice ili zemalja i proizvoda o kojima je reč ;
2.datum pokretanja istrage ;
3.zasnovanost navodnog dampinga u zahtevu za pokretanje istrage ;
4.skup činjenica na kojima se zasniva tvrdnja o postojanju štete ;
5.adrese na koje zainteresovane strane treba da se obrate i rokovi u kojima mogu da prezentiraju svoje
gledište.
Javna obaveštenja se daju o svakoj bitnoj informaciji u toku antidampingškog postupka kao što
su: informacije o preliminarnoj ili konačnoj odluci da se prihvate obaveze o cenama, obaveštenja
o uvođenju privremenih mera, obaveštenja o okončanju ili obustavi istrage.

126. Nivo zastite necarinskim barijerama

Složenost necarinskih barijera ispoljaava se u velikom broju mera koje su u međusobnoj intera-
kciji, pa je otežano njihovo kvantificiranje.
I Utvrđivanje dejstva nacarinskih barijera zasniva se na utvrđivanju u vrednosnom iznosu koli-
čine mere za svaku pojedinu necarinsku barijeru kao ekvivalenta pretpostavljenog dejstva necarinske
barijere. Ovaj zajednički imenitelj utvrđuje se u % od cene proizvoda, čiji je promet pogođen tom
necarinskom barijerom.
II Po drugoj metodologiji dejstvo necarinskih barijera se izražava u numeričkim ekvivalentima
(najčešće u vidu kvota) .
Model zbirnog izražavanja uticaja necarinskih barijera koje više zemalja primenjuje na proizvod jedne
zemlje ima sledeći izraz:

Ni(Yi)+Nii(Yii)+…+Nn(Yn)
Wj= -------------------------------------
n
∑ Yi
i=1

Wj – ponderisano dejstvo necarinskih barijera grupe zemalja na proizvode X


Ni – broj necarinskih barijera na uvoz j-tog proizvoda u i-toj zemlji
YI – bruto nacionalni proizvod (GNP) i-te zemlje
n
∑ Yi – zajednički (zbirni) GNP svih zemalja obuhvaćenih u kalkulacijama .
i=1
Pri oceni uticaja necarinskih barijera polazi se od toga da:
1.u koliko više zemalja primenjuje necarinske barijere i njihov uticaj će biti intezivniji ;
2.u koliko zemlje češće primenjuju istovremeno veći broj necarinskih barijera jače je njihovo dejstvo ;
3.u koliko je veće tržište zemlje ili zemalja koje primenjuju necarinske barijere jače je njihovo
distorzivno dejstvo .
Model zbirnog izražavanja uticaja necarinskih barijera ima ozbiljnih nedostataka:
1.svakoj individualnoj barijeri pridaje se jednak značaj ;
2.zanemarena je okolnost da pojedine carinske barijere pogađaju izvoz, tj. uvoz više proizvoda.

85
127. Pojam i metodi medjunarodne ekonomske integracije

Međunarodna ekonomska integracija je proces udruživanja nacionalnih privreda radi ostvariva-


nja određenih ciljeva, a pre svega uklanjanje carinskih i necarinskih barijera i drugih ograničavajućih
propisa u međusobnoj trgovini, obezbeđuje slobodno kretanje radne snage, kapitala i ostalih faktora
proizvodnje, kao i odnos integrisanih nacionalnih privreda prema trećim zemljama.
Međunarodne ekonomske integracije imaju dugu istoriju. Do 19. veka ostvarivale su se na re-
gionalnom ekonomskom prostoru.Tokom 19. veka ostvarili su se procesi integracije koji su nosili
obeležja formiranja nacionalnih država.U 20. veku dolazi do kontinentalnih ekonomskih integracija.
Postoje dva metoda međunarodne ekonomske integracije:
1.funkcionalni (tržište osnov integracije) – predpostavlja potpuno i slobodno dejstvo ekonomskih
zakonitosti i punu političku suverenost i konvertibilnost valuta zemalja Integracionog sistema, kao i
potpuno napuštanje sistema ekonomskog nacionalizma i protekcionizma i uklanjanje barijera u ekono-
mskim odnosima između integrisanih zemalja.
2.institucionalni (nacionalne institucije i davanje nacionalnih suvereniteta) – prednost daje netržišnim
institucijama u uspostavljanju funkcija i mehanizama saradnje zemalja integracionog sistema i da se
putem institucija integracionog modela stvaraju uslovi za funkicionisanje sistema.
Oba modela predpostavljaju spremnost zemalja učesnica integracije da deo svoje suverenosti
ustupe nadnacionalnim institucijama u integrisanom sistemu.

128. Ooblici medjunarodne ekonomske integracije

1.PREFERENCIJALNI TRGOVINSKI SPORAZUMI – su sporazumi između zemalja, koje jedna


drugoj odobravaju povlastice u spoljno-trgovinskoj razmeni, favorizujući tako međunarodnu trgovinu
proizvoda zemalja učesnica sporazuma u odnosu na zemlje izvan tog sporazuma.
2.SLOBODNA TRGOVINSKA ZONA – je najlabaviji oblik. Ovde se između zemalja članica ukida-
ju sve spoljno-trgovinske barijere na kretanje roba I usluga. Svaka zemlja zadržava pravo na vođenje
samostalne spoljno-trgovinse politike prema trećim zemljama (primenjuje sopstvenu carinsku tarifu,
uvodi kvantitativna ograničenja uvoza,).Najpoznatiji primeri su: evropsko udruženje slobodne trgovine
(EFTA), a u zemljama u razvoju latinsko-američko udruženje slobodne trgovine (LAFTA) .
3.CARINSKA UNIJA – je viši oblik od slobodne trgovinske zone.Između zemalja članica ukidaju se
carinska i kvantitativna ograničenja, a prema trećim zemljama ove zemlje uspostavljaju jedinstvenu
carinsku i spoljno-trgovinsku politiku (jedinstvene carine, kvantitativna ograničenja, režiju izvoza…).
Primer : carinska unija iz zemalja beneluxa.
4.ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE – je viši oblik u odnosu na carinsku uniju. Pored toga što uključuje sva
obeležja carinske unije, uključuje i ukidanje svih ograničenja na kretanje radne snage i kapitala između
zemalja članica. Primeri su: EEZ u svojoj prvoj fazi (1957-1970) kada je za ovu ekonomsku integraciju
korišćen izraz – zajedničko ekonomsko tržište - EEZ je nastala proširenjem zajedničkog evropskog
tržišta sa zejednicom za ugalj i čelik, koja je stvorena 1953. Godine Između 6 zemalja. Evropska zaje-
dnica za ugalj čelik je nastala kada su između zemalja članica ukinute carine i trgovinska ograničenja
na ugalj i čelik i diskriminatorne prevozne tarife. U zemljama u razvoju primer je centralno američko
zajedničko tržište.
5.EKONOMSKA UNIJA – se odlikuje uspostavljanjem modela jedinstvenog tržišta sa jedinstvenim
istupanjem prema trećim zemljama, vođenjem zajedničke politike u sferi ekonomskog i monetarnog
sistema, zajedničke politike u industriji, poljoprovredi, energetici i sl. Ovde se zahteva poštovanje
principa solidarnosti u ispravljanju neravnomernog razvoja i nejednakosti u dohotku.
6.MONETARNA UNIJA – (uvodi se jedinstvena valuta, postoji jedna centralna banka) – je jedan od
najviših oblika i jedna od najvažnijih faza za ostvarivanje potpune integracije (federacija, konfedera-

86
cija, i sl.).U monetarnoj uniji nacionalni suverenitet u monetarnoj oblasti, platno-bilansnoj i deviznoj
politici se prenosi u nadležnost nadnacionalne institucije integracionalnog sistema.
7.POTPUNA EKONOMSKA INTEGRACIJA – je završetak integracionog procesa. Zemlje članice
u potpunosti prenose nacionalni ekonomski suverenitet na nadnacionalnom instituciom integracionog
sistema radi stvaranje jedinsvenog sistema i političkog područja.
Ekonomski efekti regionalne ekonomske integracije se zasnivaju na predpostavci slobodnog
kretanja roba, ljudi I kapitala što dovodi do oslobađanja ogromnih potencijala proizvodnih snaga koje
su bile zarobljeni pod veštačkim barijerama svake od zemlje u integracionalnom sistemu. To je efekat
stvaranja trgovine.
Ako međutim, ukidanje carina između zemalja integracionalnog sistema i ustanovljavanje
zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama dovodi do supstitucije jeftinih uvoznih proizvoda
(koji su posle uvođenja zajedniče carine postali skuplji) sa skupljim domaćim proizvodima, neosporan
je negativan efekat.To je efekat skretanja trgovine.

129. Faze razvoja EEZ

Postoje 3 faze :
1. (do 1973) Prve dve decenije funkcionisanja EEZ, kad su postignuti značajni rezultati u
ostvarivanju ciljeva iz Rimskog sporazuma ;
2. (1973 do 1985) Treća decenija – period stagnacije i pasivnosti, zaoštravanja agrarnog pitanja,
nezaposlenosti i sl. Na t j euticala i kriza sistema svetske privrede ;
3. Počinje usvajanjem JEDINSTVENOG AKTA (1985.) koji predstavlja početak završetka
reonstrukcije zajednice u smislu formiranja jedinstvenog tržišta, jačanja evropskog monetarnog
sistema, evropske politike istraživanja i tehnologije, koordinacije akcija za zaštitu životne
sredine. Ostvarivanje ovog programa (EVROPA 1992), takođe ima više faza:
- eliminacija graničnih barijera za kretanje roba i usluga, kapitala i ljudi
- usklađivanje sistemskog okvira neophodnih za funkcionisanjeprivreda zemalja zajednice
- konvergencija nacionalne ekonomske politike
4. Stvaranje EMU – šengenska viza .

130. Evropska monetarna unija

Sporazumom iz Mastrihita (1991), postavljene su osnove prelaska EZ u višu integracionu fazu –


ekonomsku i monetarnu političku uniju.Prva faza je predstavljala ispitivanje spremnosti i podobnosti
zemalja Zajednice za ulazak u višu fazu integracionog modela i to pre svega približavanjem svojih
makroekonomskih performansi mereno sa 4 situacije:
1. nižom stopom inflacije,
2. stabilnošću deviznog kursa,
3. nižim kamatnim stopama,
4. održivog fiskalnog deficita i nivoa javnog duga .

Sporazumom se predviđa da druga faza stvaranja monetarne unije počne 1994.god.


ratifikacijom sporazuma iz Mastrihita.
Glavna uloga u sotvarivanju monetarne saradnje pripada EVROPSKOM MONETARNOM
INSTITUTU koga čini guverneri nacionalnih centralnih banaka i predsednik koga imenuju šefovi
država i vlada. Ovaj institut preuzima ulogu ranijeg Evropskog fonda za monetarnu saradnju, jačajući
istovremeno saradnju između centralnih banaka i postavljajući osnov za osnivanje EVROPSKOG
SISTEMA CENTRALNIH BANAKA.

87
Početkom 1996. godine donose se važnije odluke o tranziciji ka monetarnoj uniji.
Funkcionisanje monetarne unije oslanja se na sledeće:
1. Stabilnost cena
2. Sporazum se oslanja na evropski sistem centralnih banaka zemalja članica
3. Guvernerski savet - bio bi sastavljen od guvernera svih centralnih banaka zemalja članica
4. Fiskalna disciplina će se povećati za one zemlje koje su prihvatile zajedničku valutu da bi se
izbegle fiskalne neuravnoteženosti
5. Zemlje članice koje ne poštuju ograničenja u pogledu fiskalnih deficita, tj. javnog duga, podležu
kaznenim merama unije. Kao prva mera otklanjanja jaza između prekomernog deficita tj.
javnog duga i onoga koji je dopušten, predviđa se polaganje beskamatnog depozita uniji, dok
dok se deficit tj. dug ne koriguju.
6. Odgovornost za politiku deviznog kursa pruzimaju Evropski sistem centralnih banaka i Savet
ministara. Prednost Ekonomske unije u Evropi nije samo u tome što zajedno sa zemljama EFTA
ima oko 380 mil. Potrošača sa visokim dohotkom po stanovniku, već predstavlja ključni faktor
u svetskoj privredi (sa SAD i Japanom).
Unija će sigurno uticati i na formiranje novih ekonomsko političkih odnosa u Evropi i svetu. Taj novi
ekonomski prostor znači i novu evropsku (međunarodnu) podelu rada.
Strategiju daljeg proširivanja EU, oslanja se na pristup po principu spoljnih krugova. Pored
jezgra najrazvijenijih zemalja Unije, nalazi se krug nerazvijenih zemalja unije (Španija, Portugalija,
Irska, Grčka), koje ubrzano prilagođavaju svoje privrede zahtevima unije.
Proširivanje Unije novim članicama predviđa se prethodno ulaskom u i spoljni krug. Prognoze
su da bi taj status do 2000. stekle zemlje iz višegratske grupe (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska i
baltičke drž., republike bivšeg SSSR-a), a možda i neke zemlje centralne i istoč. Evrope. Za zemlje
Višegradske grupe se procenjuje da ako bi ostvarivale 2 puta bržu stopu rasta od one u zemljama Unije,
trebalo bi im oko 3 decenije da dostignu nivo privrednog razvoja i životnog standarda zemalja Unije.

131. Ekonomski odnosi EU i trecih zemalja

U IV delu Rimskog sporazuma, predviđeno je da evropske zemlje mogu tražiti ulazak u zaje-
dnicu u svojstvu PUNOPRAVNOG ČLANA, a prekomorske zemlje mogu imati status PRIDRUŽE-
NOG ČLANA.
1963. zaključen je prvi sporazum o pridruživanju 18 afričkih zemalja (bivša fra i belg. Kolonija).
Sporazum je poznat kao JAUANDA KONVENCIJA. Njime su stvorene šire mogućnosti nastavljanja
tradicionalnih veza bivših kolonija i njihovih metropola, ali na višem nivou ekonomske zavisnosti.
1968. status pridruženih zemalja dobile su i zemlje Istočno-afričke zajednice. Sporazum je zaključen u
Aruši – ARUŠA KONVENCIJA i skoro je identičan sa Jauanda konvencijom, osim što ne sadrži
odredbe o tehničkoj i finansijskoj pomoći.
1975. nakon dužih pregovora tadašja «devetorica» EZ suu glavnom gradu Togoa-Zamen, zaključili
LOME KONVENCIJU o pridruživanju 46 zemalja Afrike, Pacifika i Kariba. Ovaj sporazum na
jedinstven način reguliše međusobne odnose ovih zemalja sa zajednicom, naročito iz sfere: tehničke,
industrijske, finansijske, trgovačke saradnje. Početkom 1990. Lome konvencijom obuhvaćeno je 66
zemalja.
EZ je imala zaključen bilateralni trgovinski sporazum sa zemljama EFTE, sa kojima se od 1977.
uspostavila slobodna trgovačka zona u trgovini industrijskim proizvodima.
EEZ je 80-tih godina imala zaključene trgovačke sporazume:
1. sa zemljama MAGREBA (Maroko, Alžir, Tunis)
2. sa zemljama MAŠREKA (Egipat, Jordan, Liban, Sirija)
3. sa Izraelom

88
4. sa Bangladešom, Indijom, Pakistanom, Šri Lankom
5. sa zemljama ASEANA (Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur, Tajland)
6. sa zemljama Latinske Amerike
7. sa zemljama Centralne Amerike
8. sa Kinom i Rumunijom
9. sa grupom 77 zemalja razvoju
10. sa Kiprom, Maltom i Turskom
Sa bivšom SFRJ, EZ je prvo zaključila nepreferencijalni trgovinski sporazum (1970), pa trgovinski
(1973), i sporazum o međusobnoj saradnji (1980), koji je dopunjen finansijskim protokolom (1987) sa
ambicijama sa SFRJ postane članica zajednice.

132. Inicijalni model agrarnog protekcionizma

Rimskim ugovorom definisani su glavni ciljevi u agrarnom sektoru, i to:


1. Povećanje produktivnosti u poljoprivredi
2. Obezbeđenje fer životnog standarda poljoprivrednika
3. Stabilizacija tržišta usklađivanjem ponude i tražnje
4. Obezbeđenje raznovrsne i kvalitetne ponude hrane domaćim
potrošačima, po razumnim cenama
Principi na kojima se zasnivala zajednička agrarna politika su :
1. Stvaranje i održavanje jedinstvenog poljoprivrednog tržišta, unutar kojeg je slab promet
poljoprivrednih proizvoda
2. uvažavanje i dostupnosti prednosti unije svim zemljama članicama
3. finansijska solidarnost zemalja članica Unije u finansiranju Evropskog fonda smernice i
garancije u poljoprivredi
Zajednička agrarna politika imala imala je zaštitnu f-ju, kojom je pogoršan položaj trećih zemalja izvo-
znica poljorivrednih proizvoda.
Inicijalni model agrarnog protekcionizma predstavljao je kombinovane mehanizme defanzivnog mode-
la nastao u vreme kad je Evropa bila u deficitu mnogih poljoprivrednih proizvoda. Ovaj model je u
rešavanju tog problema bio vrlo delotvoran.
Negativni efekti inicijalnog modela agrarne političke Unije:
1. Sistem cena ili garancija koje su obezbeđivane putem intervencije i pomoći u poljoprivrednoj
proizvodnji su stimulisale poljoprivrednu proizvodnju po stopi rasta znatno iznad potreba potrošnje
(tražnje) na tržište zemelja Unije. Npr. Od 1973-78 obim poljoprivredne proizvodnje raste po stopi od
2%, a unutrašnja potrošnja po stopi od 0,5% godišnje.
2.Mehanizam cenovnih garancija je obezbeđivao podršku i paritet dohotka u poljoprivredi u odnosu
na nepoljoprivredne sektore i zasnivao se na porastu dohotka proporconalno obimu proizvodnje. To
podstiče intenzivno korišćenje vih poljoprivrednih resursa, pre svega zemljišta. Takvi modeli, ako se
blagovremenone kontrolišu, dovode do negativnih posledica (neadekvatno korišćenje zemljišta i pojava
njegove neplodnosti, zagađenje voda i sl.)
1. U Uniji je za kratko vreme, u mnogim proizvodnjama ostvaren visok stepen
samodovoljnosti. Proizvodilo se iznad potreba. Čak i posle izvoza po subvencioniranim cenama, Unija
se suočava sa problemom viškova pojedinih proizvoda.
2. Što se tiče finansijskih posledica, u budžetu Unije za podsticanje, garancije i razvoj
poljoprivrede. 1975. Je bilo oko 4,5 milijardi ECU jedinica, a 1992. Oko 36 milijardi ECU.

89
Savremeni model agrarnog protekcionizma

90-tih god. je bilo jasno da je inicijalni model neodrživ i zbog fizičkih parametara (osiroma-
šenje zemlje i narušena prirodna sredina) i zbog finansijskih (budžet Unije je preopterečen izdacima za
finansiranje poljoprivredne proizvodnje)
Najvažniji principi i ciljevi nove strategije su:
1.Obezbediti potreban broj poljoprivrednog stanovništva
Pošto je to ključni f-tor odlučivanja sela i prirodne sredine
2.Od poljoprivrednog proizvođača (farmera) se očekuje da ispune dva važna cilja:
a) da proizvode dovoljno hrane i poljprivrednih proizvoda po razumnim cenama ;
b) da upravljaju i čuvaju prirodnu sredinu, koristeći manje intenzivne agrarno tehničke i agrarno
hemijske mere ;
3.Sprečiti dalji razvoj poljoprivrede na nebilansiranoj osnovi i nagomilavanje skupih zaliha polj.Proi-
zvoda i izdatke za finansiranje tih zaliha. Neophodna je veća kontrola planiranja polj.proizv., naročito
proizvodnje za ishranu.
4.Potsticati ekstenzivnu, nasuprot intenzivom metodu poljprivredne proizv. Radi:
a) postepenog smanjenja nagomilanih viškova poljoprivrednih proizvoda, naročito žita, goveđeg
mesa, mlečnih proizv., duvana, vina ;
b) obezbeđivanje proizvodnje visoko kvalitetne i biološki zdrave hrane uz očuvanje prirodne sredine ;
c) obeshrabljivanje poljpriv. Proizvođača da koriste metode koje štete prirodnoj sredini.
5.Poboljšati socijalnu istarosnu strukturu poljprivrednog stanovništva na selu, jer se uglavnom radi o
staračkim domaćinstvima
6.Omogućiti penzionisanje poljoprivrednika sa 55 godina života. Višak obradivih površina koji bi se
tako javio koristio bi se za pošumljavanje, kao rezerva i sl.
7.Podsticati promenu strukture korišćenja poljoprivrednih zemaljišta napuštanjem kultivisanja nisko-
kvalitetnog zemljišta i podvrći ih drugoj nameni. Pitanje pošumljavanja takvog zemljišta je bitno.
8.Institucionalne cene i zajednička organizacija tržišta su izmenjeni, ali ne i napušteni. Napušta se
model agrarne politike koji vezuje podršku razvoju poljoprivrede sa proizvedenim vrednostima.
Zemlje sa suficitom, pre svega ratarskih proizvoda, prelaze na ekstenzivne metode, jer je tada cena
jedinice izvoznih prihoda skuplja, nego kada se ostvaruje izvozom industrijskih proizvoda, turističkih
usluga ili specifičnih vrsta voća i povrća.

133. Agrarni protekcionizam SAD

Model agrarnog protekcionizma SAD sadrži mere podrške izvozu kroz cene, kvantitsativna
ograničenja uvoza i dadžbine prilikom uvoza poljoprivrednih proizvoda, do visine potrebne da se spreči
ometanje domaćeg programa zaštite poljoprivredne proizvodnje.
Početkom 70-tih godina 20-tog veka u SAD su funkcionisala dva modela subvencioniranja izvoza. Prvi
se ostvariovao kroz subvencioniranje prodaje od strane države. Tako je 71. Iz SAD izvezeno više od
1/3 pšenice, četvrtina pamuka, više od 40% sojinog ulja i brašna.
Drugi se ostvarivao preko komercijalnih izvoznih programa koji su se zasnivali na odobravanju kratko-
ročnih kredita (od 6 meseci do 3 god.) inostranim kupcima po veoma povoljnim kreditnim uslovima
koje obezbeđuje vlada SAD.
Politika agrarnog protekcionizma ima i svoje unutrašnje privredno dejstvo. Ono se ispoljava i na nepo-
sredne korisnike programa agrarne zaštite (domaći poljoprivredni proizvođači) i na donosioce dela
tereta programa zaštite poljoprivredne proizvodnje (država i potrošači)
Troškovi sprovođenja programa agrarnog protekcionizma se indirektno prebacuju i na teret inostranih
potrošača preko sistema međunarodne trgovine (npr. Preko neekvivalentnog odnosa razmene) .

90
134. Neoprotekcionizam razvijenih zemalja

Termin 'novi' protekcionizam ili 'neo' protekcionizam prihvacen je u siroj upotrebi pocetkom
'70-ih godina 20.v. Prvo se govorilo o pojavi protekcionistickih mera u spoljnotrgovinskoj politici
razvijenih zemalja kao odgovor na ciklicne poremecaje u domacoj privredi ili na poremecaje u svetskoj
privredi. Ulaskom svetske privrede u stanje recesije '80-ih god. 20.v. medjunarodna trgovina se suocila
sa 'poplavom' uvodjenja privremenih i ogranicavajucih mera u spoljnotrgovinskoj politici razvijenih
zemalja sa obelezjima protekcionizma.
Sadasnji protekcionizam razvijenih zemalja se razlikuje po motivima od protekcionizma iz
perioda industrijalizacije ovih zemalja. 'Novi' protekcionizam razvijenih zemalja uglavnom se odnosi
na zastitu opadajucih tj. 'bolesnih' i 'umirujucih' industija, sa ciljem da razresi pitanje neophodnih
strukturnih promena u smislu napustanja industrija u kojima zemlja nema vise konkurentskih prednosti
i da odabere one u kojima moze ocekivati prednosti. Mnoge od ovih mera okrenute su zastiti
tradicionalnih sektora. Rastrojstvo tradicionalne strukture industrijskih sektora u razvijenim zemljama
doslo je kao posledica pojave novoindustrijalizirajucih zemalja u razvoju i izvesne tehnoloske
zastarelosti u nekim razvijenim zemljama i njihove teznje da dostignu ili se priblize pozicijama vodecih
zemalja u poboljsanim, usavrsenim i novim tehnologijama.
Mnoge zastitne mere 'novog' protekcionizma u razvijenim zemljama su uvedene u sektorima
koji su tradicionalno vazni ili su od potencijalnog izvoznog znacaja za zemlje u razvoju. To su sektori u
kojima je proizvodnja zasnovana na radno-intenzivnoj tehnologiji. Na izvestan nacin, ova praksa
razvijenih zemalja destruktivno utice na unutrasnju ekonomsku i spoljnoekonomsku poziciju zemalja u
razvoju.

135. Evropsko udruzenje slobodne trgovine EFTA

Nastanak ovog Udruzenja se vezuje za neuspeh stvaranja jedne jedinstvene integracione


grupacije zapadnoevropskih zemalja modela carinske unije odnosno ekonomske (monetarne) unije, s
obzirom da su neki osnovni principi ovog integracionog modela bili suprotni tradicionalnom
opredeljenju nekih evropskih zemalja.
Osnovana je Stokholmskom konvencijom o stvaranju EFTE juna 1959. a stupila na snagu
3.5.1960. Inicijalne zemlje clanice bile su: Austrija, Danska, Norveska, Portugalija, Svajcarska,
Svedska i Velika Britanija,a kasnije Island i Finska. 1972. Danska i Velika Britanija su napustile EFTU
i pristupile Evropskoj zajednici, dok su ostale clanice potpisale sa tadasnjom Evropskom zajednicom
(EC) ugovor o postepenom ukidanju carina i stvaranju slobodne trgovinske zone za industrijske
proizvode. 1.7.1977. je ostvareno jedinstveno trziste za industrijske proizvode izmedju 'devetorice' EC i
preostalih clanica EFTE .
EFTA je od pocetka bila usmerena na ostvarivanje najvaznijeg cilja integracionog modela
slobodne trgovine tj. na postepenu liberalizaciju i slobodan promet industrijskih proizvoda, izmedju
zemalja clanica i uz mogucnost zakljucenja bilateralnih sporazuma o olaksicama u trgovini odredjenih
poljoprivrednih proizvoda. Putem sistema certifikata o poreklu robe sprecilo se da se putem reeksporta
omoguci pribavljanje neosnovane ekonomske koristi.
Razlika izmedju EFTE i EC bila je u tome sto EFTA ne istupa prema spoljnom svetu
zajednickom carinskom politikom. Proces liberalizacije i ukidanje carinskih i necarinskih oblika zastite
odnosi se na zemlje clanice. Ne postoje obaveze vodjenja zajednicke monetarne, socijalne i poreske
politike.
Proces liberalizacije carinskih i necarinskih barijera u trgovini industrijskim proizvodima bio je
predvidjen tako da se u toku 10 godina ostvari slobodan bescarinski promet ovih prizvoda izmedju
zemalja clanica EFTE. 3 godine pre predvidjenog roka, u decembru 1966. zastitne carine i

91
kvantitativna ogranicenja na uvoz industrijskih proizvoda iz zemalja clanica bili su prakticno ukinuti.
Postignuti su rezultati u uklanjanu tzv.necarinskih barijera u spoljnotrgovinskoj razmeni zemalja
clanica.
Ulaskom Velike Britanije, Danske, Portugalije, Austrije, Finske I svedske u EU, EFTA je
prakticno prestala da postoji. Izgubio je na znacaju i Sporazum o stvaranju Evropskog ekonomskog
prostora za 4 slobode: nesmetano kretanje tokova robe,usluga,kapitala i ljudi koji je stupio na snagu
1991. izmedju tadasnjih 12 zemalja EC i 7 prostalih zemalja EFTE.

136. Severno-americka zona slobodne trgovne- NAFTA

Severnoamamericki ugovor o spoljnoj trgovini koji je potpisan 17.12.1992. od strane SAD,


Kanade i Meksika i stupio na snagu 1.1.1994. predstavlja pravni okvir najvece regionalne ekonomske
integracije 20.v.
NAFTA je integracioni model slobodne trgovinske zone (model preferencijalne trgovine) sa
osnovnim ciljem eleminisanja carinskih i necarinskih barijera izmedju zemalja clanica radi povecanja
medjusobne trgovine. Svaka zemlja clanica vodi samostalno svoju spoljnotrgovinsku politiku. Zemlje
clanice u medjusobnoj trgovini primenjuju princip najpovlascenije nacije i uvazavati princip
nacionalnog tretmana u skladu sa odredbama GATT-a, odnosno Svetske trgovinske organizacije.
Preuzele su obavezu da promovisu zaposlenost, ekonomski rast putem ekspanzije trgovine i
intervencija u njihovoj zoni i porast konkurentnosti njihovih preduzeca na svetskom trzistu.
Sporazumom o stvarnju NAFTE je predvidjeno jos i sledece:
1. carine u medjusobnoj trgovini treba da budu ukinute najkasnije za 15 god. tj. 2009.god.
2. u trgovini poljoprivrednim proizvodima predvidjeno je uklanjanje carina i kvantitativnih
ogranicenja (kvota) osim za meso
3. ukidaju se sva ogranicenja na slobodan promet energije
4. kvantitativna ogranicenja ce se eliminisati u sto je moguce kracem roku
5. ukidaju se ogranicenja za pruzanje telekomunikacionih i kompjuterskih usluga.

137. Medjunarodne ekonomske interacije u Latinskoj Americi

Zemlje u razvoju ovog regiona osnovale su vise regionalnih integracionih grupacija: Latino-
americko udruzenje slobodne trgovine (LAFTA) koje je kasnije preraslo u Latino-
americkointegraciono udruzenje, podgrupa Andskih zemalja, Centralno-Americko zajednicko trziste
(CACM), karipsko udruzenje slobodne trgovine (CARIFTA), Istocno-karipsko zajednicko trziste
(ECCM) kao podgrupa CARIFTE i zajednicko trziste zemalja Juzne Amerike (MERCOSUR).
Latinsko-americko integraciono udruzenje (LAIA, odnosno ALADI) od 1981. Clanice su:
Argentina, Bolivija, Brazil, Kolumbija, Cile, Ekvador, Meksiko, Paragvaj, Peru, Urugvaj i Venecuela.
Udruzenje je nastalo iz ranije LAFTE (Argentina,Brazil, Cile, Meksiko, Paragvaj, Peru i Urugvaj) a
kasnije su se prikljucile ostale.
Osnovni cilj LAFTE je bio osnivanje latino-americkog zajednickog trzista putem ukidanja
carina u medjusobnoj trgovini i uspostavljanje zajednicke carinske tarife prema trecim zemljama.
Dugorocni cilj je da se postepeno i progresivno uspostavi zajednicko latino-americko trziste. Radi
realizacije ovih ciljeva zemlje clanice su se sporazumele da postuju sledece principe:
1. pluralizam u pristupu integraciji
2. uzajamno priblizavanje interesa kao pretpostavke prelaza u progresivnu multilateralizaciju
3. fleksibilnost pri zakljucivanju razlicitih sporazuma.
4. diferencijalni tretman za razlicite kategorije zemalja: razvijene zemlje, srednje razvijene i manje
razvijene zemlje

92
5. uvazavanje slozenosti brojnih okolnosti pri zakljucivanju razlicitih modela sporazuma izmedju
zemalja.
Za ostvarivanje osnovnog cilja Udruzenja, zemlje clanice su se dogovorile da uspostave opstu semu
preferencijala koja se zasniva na sporazumu o regionalnom carinskom preferencijalu i na
sporazumima regionalnog i parcijalnog dometa.
Andska grupa kao podrupa LAFTE je osnovana 1969. od strane Kolumbije, Perua, Cilea,
Ekvadora i Bolivijea od 1973. i Venecuele. Veliku paznju poklanja pitanjima medjusobne trgovine,
zajednickoj izgradnji odredjenih privrednih objekata i kreditne kooperacije (zajednickih inesticija).
Radi realizacije zajednickih investicija osnovana je Andska korporacija za razvoj koja prodajom
deonica nastoji da mobilise investicioni kapital.
Centralno-americko zajednicko trziste CACM (1958.): Gvatemala, Salvador, Honduras,
Nikaragva i Kostarika. Zemlje clanice su se potpisujuci Opsti ugovor obavezale da preduzimaju
mere za usvajanje i primenu jedinstvene carinske tarife prema trecim zemljama, tj. stvaranje
carinske unije.
Karipsko zajednicko trziste (CARICOM): Jamajka, Trinidad, Tobago, Gvajana, Barbados,
Belise, Antigua, Grenada, Dominikanska republika, Santa Lucia i San Vincent,1968.god. 7
najmanje razvijenih zemalja unutar ove integracije imaju posebnu grupu Istocno-karipsko
zajednicko trziste (ECCM) koje je vise pregovaracko telo za odnose u CARICOM-u, nego sto
postize konkretne rezultate u medjusobnim ekonimskim odnosima.
Latino-americki ekonomski sistem(LAES) clanice su sve latino-americke drzave a osnovana je
Panamskom konvencijom 1975. s ciljem da pridonese unapredjenju ekonomskih i kreditnih odnosa
zemalja clanica, kao i da saradjuje na izgradnji zajednickih objekata u razlicitim privrednim
podrucjima.
Zajednicko trziste zemalja Juzne Amerike (MERCOSUR) 1991. u Juznoj Americi je formiran
trgovinski blok u obliku integracione grupacije zajednickog trzista MERCOSUR . Zemlje clanice
su: Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj. Cilj je bio liberalizacija medjunarodne trgovine.

138. Medjunarodne ekonomske integracije u Africi

Jos u doba kolonijalne zavisnosti strane kolonijalne sile integrisale su svoje posede kako bi
mogle sto efikasnije upavljati i iskoriscavati prirodna bogatstva ovog podrucja.
Sa sticanjem nezavisnosti mladih africkih drzava, najveci deo tih integracija je razbijen, a neki
oblici su produzeni sa izmenjenim karakteristikama. Takav slucaj je istocnoafricka zajednica koja je
formirana od strane Ugande, Kenije i Tanzanije. Jos 1917. Izmedju Kenije i Ugande bila je usposra-
vjljena carinska unija, a 1919. Zavod za novcani promet. Sporazumom je bilo predvidjeno Usposta-
vljanje zajednicke carinske tarife prema trecim zemljama, dok je medjusobna trgovina bila oslobodjena
carina i kolicinskih ograniceja. Medjutim, zbog nesuglasica izmedju Tanzanije i Ugande, aktivnosti ove
organizacije bile su pasivizirane i od 1977. Ona prakticno ne funkcionise.
Na prostoru Afrike formirano je nekoliko eko integracija medju kojima su:
EKO ZAJEDNICA ZAPADNO-AFRICKIH DRZAVA (ECOWAS), osnovana 1975. U Lagosu. Ugo-
vor je potpisalo 15 zemalja: Gambija, Gana, Liberija, Mali, Nigerija,...
Osnovana je kao model carinske unije tj. zajednickog trzista, po uzoru na Evropsku ekonomsku
zajednicu.
Cilj je unapredjenje saradnje i razvoja na svim podrucjima eko aktivnosti, posebno na polu industrije,
transporta, telekomunikacija, energije, monetarnih platnih problema, socijalnih i kulturnih pitanja,...
ANDSKA GRUPA kao podgrupa LAFTE, osnovana je 1969 od stane Kolumbije, Cilea, Perua,
Ekvadora, Bolivije i Venecuele. Veliku paznju poklanja pitanjima medjusobne trgovine, zajednickoj
izgradnji, odredjenih privrednih objekata i kreditne kooperacije (zajednickih investicija)

93
CENTRALNO-AMERICKO ZAJEDNICKO TRZISTE, osnovano je 1959. Ovaj ugovor koji su
zakljucili Guatemala, Salvador, Honduras, Nikaragua i Kostarika je poznat kao ugovor o slobodnoj
trgovini i ekonomskoj integraciji. Ova grupa je bila poznata pod nazivom CENTRALNO-AMERICKO
UDRUZENJE SLOBODNE TRGOVINE CAFTA. Proces liberalizacije je u prvim godinama tekao
uspesno, pored ustanovljavanja zajednicke carinske tarife na uvoz iz trecih zemalja, postignut je i zavi-
dan nivo normalizacije velikog dela eko politike. Preteznu strukturu izvoza ovih zemalja cine poljopri-
vredni proizvodi.
KARIPSKO ZAJEDNICKO TRZISTE (CARICON), zauzima poslednje mesro u integracijama, kako s
obzirom n abroj stanovnika koje obuhvata, tako i s obzirom na eko snagu. Ovu eko integraciju cine:
Jamajka, Trrinidad, Gvajana, Barbados, Dominikanska republika 1968 najore kao asocijacija za slobo-
dnu trg. Zonu, a kasnije kao zajednicko trziste.
LATINO-AMERICKI EKO SISTEM (LAES), najmladja eko grupacija na ovom podrucju. Njeni cla-
novi su sve latinoamericke drzave, a osnovana je Panamskom konvencijom 1975. Cilj je da se doprinse
unapredjenju ekonomskh i kreditnih odnosa zemalja clanica, kao i da saradjuje na izgradnji zajednickih
objekata u razlicitim privrednim podrucjima.
Kreditne institucije u Latinskoj Americi imaju znacajnu ulogu, svaka eko grupacija ima svoje banke i
fondove. Najznacajnija institucija ove vrste je Interamericka banka za obnovu i razvoj.

139. ASEAN (Udruzenje drzava jugoistocne Azije)

Osnovana Bankoskom deklaracijom 1967. Pocetni cilj je ocuvanje mira i stabilnosti u ovom
podrucju, ali se u toku rata okrenula ekonomskim, socijalnim i kulturnim pitanjima razvoja zemalja
clanica.
Udruzenje drz. jugoist. Azije osnovale su: Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur, Tajland.
Rukovodeci organ je MINISTARSKO SAVETOVANJE, koji se povremeno saziva. Izmedju savetova-
nja deluje STALNI KOMITET. U svakoj zemlji postoji Nacionalni Sekretarijat za poslove ASEAN-a.
Pomocna tela su svi specijalizovani komiteti.
U prvi godinama saradnja se zasnivala na zajednicko iskoriscavanje prirodnih bogatstava,
razvoj transporta i veza. 1976. Intenzivniji napori i veca pacnja posvecena zajednickom investiranju i
izgradnji zajednickih preduzeca, dugorocni programi medjusobnih robnih isporuka, sistem medju-
sobnih carinskih preferencijala i kreditira medjusobnu trgovinu.
Izuzetno je razvijena saradnja ASEAN grupacija. Ona ima posebne ugovorne odnose sa mno-
gim drzavama i medjunarodnim integracijama u svetu. Posebnu paznju zasluzuju odnosi sa Japanom,
Evropskom Unijom, SAD, Kanadom i Australijom.
Za svaku drzavu ili integraciju s kojima ASEAN grupacijaima odnose, zaduzena je jedna clani-
ca koja obavlja koordinacione funkcije. Koordinatori se menjaju svake tri godine.

140. SEV (Savet za uzajamnu ekonomsku pomoc)

Clanice: SSSR, Cehoslovacka, Poljska, Madjarska, Bugarska, Nemacka, Rumunija,... Nastao je


u uslovima podeljenosti sveta na kapitalistickei socijalisticke zemlje. Evropske kapitalisticke zemljesu
posredstvom Marsalovog programa obnove i razvoja pripremile strategiju ubrzanog oporavka svojih
privreda. 1949. U Moskvi formiran je SEV.
Clanstvo u SEV je bilo po principu “dobrovoljnosti” istocnoevropskih zemalja kojesu posle I
sv.rata bile u zoni uticaja Sovjetskog Saveza.
Saradnja se zasniva na principima: ravnopravnosti, postovanja suvereniteta i nacionalnih interesa,uzaja-
mne koristi i drugarske pomoci.
Osnovni ciljevi su:

94
- ravnopravan razvoj zemalja clanica putem koordinacije nacionalnih programa razvoja
- planski razvoj nacionalnih privreda
- porast produktivnosti rada i zivotnog standarda
- neprekidno podizanje materijalne osnove i razvijanje socijalisticke ekonomske integracije.
Od 1949 – 1955 odvijanje spoljno trgovinskog prometa vrsilo se na osnovu godisnjeg
trgovinskog sporazuma odnosno robnih listi, a kasnije na bazi planova na bilateralnoj i multilaterarnoj
osnovi zakljucivanjem 5-ogodisnjeg sporazuma.
I u pogledu metoda placanja izmedju zemalja clanica izdvajaju se dva perioda:
- period bilateralnog klirinskog metoda placanja
- period multilateralnog – unutar regionalnog obracuna.
Integracioni procesi u SEV-u su se odvijali preko koordinacionalnih planova zemalja clanica i na bazi
kompleksnih programa razvoja. Prioritet se pruza sledesim funkcijama razvoja:
- stvaranje i jacanje multilateralnih finansijskih mehanizama i institucija ;
- zakljucivanje medjusobnih sporazuma o specijalizaciji i kooperaciji u proizvodnji ;
- usavrsavanje sistema planiranja i izgradnje zajednickih energetskih objekata, transportnih proizvodnih
sistema ;
- osnivanje zajednickih preduzaca .
Jacanje naucno tehnicke saradnje,...
U dosadasnjem razvoju SEV-a uocavaju se sledece faze:
Prva etapa 1949 – 1954 – institucionalnom izgradnjom i ucvrscivaanjem integracionog sistema
Druga etapa 1955 – 1962 – programi specijalizacije i kooperacije
Treca etapa 1963 – 1971 – dolazi do usvajanja osnovnih principa medjunarodne socijal. podele rada.
Sustina je u tome da se saradnja zasniva na planskoj koordianaciji naconalnih privreda i njihovih pro-
grama razvoja. Za ovu etapu se vezuje osnivanje dve finansijske institucije:
1) Medjunarodna banka za eko saradnju ;
2) Medjunarodne investicione banke .
Cetvra etapa 1971 – 1987 – najavom radikalnih promena, usvajanjem kompleksnog programa daljeg
produbljivanja i usavrsavanje saradnje i razvoja ekoloske integracije zemalja SEV-a.
Finansijske obracune po osnovu tekusih transakcija, varsila je Medjunarodna banka za eko saradnju u
trransverabilnim rubljama koja je uvedena kao kolektivna valuta zemalja clanica SEV-a. Ona nije za-
menjiva za bilo koju konvertibilnu valutu niti za bilo koju nacionalnu valutu.
Peta etapa 1987 – 1991 – otpocela je sa perestrojkom. Sustina je :
u eko sferi – zamena administrativnih zdravim eko principima, jacanje smostalnosti privrednih subjeka-
ta, usavrsavanje bankovnog sistema
u politickoj sferi – demokratizacija odnosa, jacanje prava i slobode gradjana
u spoljnoj politici – razoruzanje
SEV je prestao da funkcionise i postoji 1991. godine.

141. Medjunarodni robni sporazumi

Predstavljaju oblik institucionalizacije svetskog trzist primarnioh proizvoda kako bi se izbegle


stetne posledice fluktuacija i neizvesnosti u pogledu kretanja cena primarnih proizvoda kako na
proizvodjacke tako na potrosacke zemlje.
Prvi zakljuceni robni sporazumi su bili sporazumi o kalaju 1931., medjunarodni sorazumi o
psenici 1933. Osnovni cilj ovih sporazuma je zastita sporazuma od niskih cena .
Mehanizam funkcionisaanja robnih sporazuma zasniva se na dva osnovna instrumenta:
regulacione zalihe predstavljaju uobicajeni mehanizam medjunarodnih robnih sporazuma sa ciljem da
po zadovoljavajucoj ceni zastite interese proizvodjackih i potrosackih zemalja. Kada cene padaju zbog
viska ponude na svetskom trzistu, direktor regulacionih zaliha kupuje i stokira odnosni proizvod u
95
skladiste. U slucaju kada cene rastu zbog manjka ponude na svetskom trzistu, direktor regulacionih
zaliha prodaje odnosni proizvod i brani cenu tog proizvoda od daljeg porsta cena. Ovaj meanizam je
moguc samo kod proizvoda koji ne menjaju kvalitet i ciji su troskovi skladistenja niski.
Restriktivne izvozne kvote – predstavljaju mehanizam obezbedjenja stabilnosti cena primarnih proi-
zvoda kroz regulisanje ponude proizvodjackih zemalja na svetskom trzistu. Ovim sporazumom se
zemlje obavezuju pridrzavanja odredjenih izvoznih kvota na svetsko trziste ne bi li doslo do prevelike
ponude.
Medjunarodni robni sporazumi nisu dali ocekivane rezultate, delom zbog postojecih odnosa interesa
proizvodjaca i potrosaca zemalja na svetskom trzistu, a delom i zbog slabosti samih sporazuma:
nedovoljnosti sredstava za finansiranje regulacionih zaliha i krsenja dogovorenih odredbi u vezi sa
izvoznim kvotama.

142. OPEC (Organizacija zemalja izvoznica nafte)

Osnovana je 1960.god. radi objedinjavanja politike proizvodnje i izvoza nafte. OPEC su osno-
vali:Venecuela, Iran, Saudijska Arabija, Irak, Kuvajt, Alzir,... Sediste je u Becu. Clanice ucestvuju u
svetskoj proizvodji sa 64%, a u izvozu nafte oko 90 %.
Cena nafte je u vreme osnivanja bila 0,75 do 1 $ i odrzavala se do 1970.god., kasnije OPEC
preuzima kontrolu nad svetskim cenama nafte.
Prva osetnija korekcija cene nafte dosla je kao rezultat pritisaka zemalja OPEC-u podrsci arapskog
interesa za resavanje izraelsko-arapskog sukoba 1973. Cene su sa 2,60$ skocile 1974. Na 10$ (prvi
naftni sok) Ovaj nivo je bio stabilan do revolucije u Iranu kada je na spot trzistu (trziste za naftu u
Roterdamu po principu plati pa nosi) cena nafte otisla na 40 $ (drugi naftni sok)
Kasnije se prelazi na alternativne oblike energije, kao i stabilizacija raqzvoja industrije. Tako da cena
nafte biva stabilizovana 1986. God. na 15 i 20 $. Danas OPEC i njegova f-ja u objedinjavanju politike
proizvodnje i izvoza nafte postaje sve manje efikasna i sigurna.

143. GATT

To je medjunarodni trg. Ugovor. Nema status medjunarodne organizacije. Osnivanje GATT-a


(opsti sporazum o carinama i trgovini) se vezuje za prvu tarifnu konferencju, odrzanu posle II sv. Rata.
Istovremeno je pripremana i konferencija UN o trgovini i zaposlenosti. Pripremni komitet je trebalo da
izradi Medjunarodnu trgovinsku povelju. Tarifni pregovori su poceli aprila 1947. U Zenevi , uz prisu-
stvo 23 zemlje. Zavrseni su potpisivajem opsteg sporazuma o carinama i trgovini, a vodjeni su bilate-
ralno i od proizvodje do proizvodnje.
Konferencijom UN o trgovini i zaposlenosti odrzana je 1947-1948 u Havani, zavrsena je dono-
senjem Havanske povelje od strane 53 zemlje. Ali kako Havansku povelju u utvrdjenom roku nije
ratifikovao dovoljan broj zemalja, ona nije stupila na snagu, a opsti sporazum o carini i trgovini ostaje
jedinii instrument trg. Saradnje u nedostatku jedinstvene WTO. Krajem 1994 u clanstvu Gatt-a bilo je
123 zemlje.
Osnovni princip GATT-a bio j eprincip NEDISKRIMINACIJE u medjunarodnim ekonomskim odnosi-
ma. Taj princip proizilazi iz klauzule najpovlascenije nacije. Klauzula najpovlascenije nacije znaci da
zemlja koja je ugovorila tu klauzulu sa drugom zemljom, mora toj zemlji automaatski i bezuslovno
pruzati sve konccesije koje je dala ili ce dati trecoj zemlji. Princip nediskriminacije se odnosi na:
carine i druge dazbine pri uvozu (izvozu)
meetodologiju u primeni carina i drugih dazbina pri uvozu/izvozu
sva prava i fomalnosti u vezi sa uvozom/izvozom
sisetm unutrasnjih transkcija i oporezivanja uvoznih proizvoda

96
ttretmani uvoznih proizvoda u skladu sa zakonsim odedbama o prometu, transportu, distribuciji i
koriscenju.
Od ovog opsteeg rincipa ima izuzetaka i to kada se radi o:
preferencijalim sporazumima usvojenim pre osnivanja GATT-a
preferencijalnm sporazumima usvijenim izuzetno, u toku pristupaja zemalja GATT-u
preferencijalnm sporazumima u korisr zemalja u razvoju
Princip GATT-a je da su carine jedino legitimno sredstvo u zastiti domace proizvodnje od inostrane
konkurencije.
Ali i od ovog ravila ima izuzetaka u slucaju:
zabrane ili ogranicavanja izvoza da bi se sprecile posledice izazvane nedostatkom prehrambenih ili
drugih bitnih proizvoda
zabrane ili ogranicavanja izvoza/uvoza , radi primene normi ii propisa u vezi sa klasifikacijom
kvaliteeta proizvodnje ili uvodjenja u prodaju proizvoda namenjenih medjunarodnoj trgovini
zabrane uvoza poljoprivrednih ili ribaarskih proizvoda u sklopu trzisne intervencijee
Kvantitativna ogranicenja se primenjuju u uslovima platnobilansnih poteskoca da bi se sprecilo dalje
smanjenje monetarnih rezervi. Kod primene kvantitativnih ogranicenja postuju se pravila:
ukinutu ih cim prestanu da vaze uslovi koji su ih izazvali
merama ekonomske politike trreba uticati na odrzavanje ravnotezeplatnog bilansa, prirodne resurse
treba treba koristiti tako da se povecava medjunarodna trgovina, a ne da se smanjuje
da se u selektivnoj politici ograniceja uvoza prednost daje uvozu neophodnih automobilla
da se kvantitativna ogranicenja primenjuju taj=ko da ne steete inteeresima drugih zemalja, trg.partnera
Princip je da se pregovorima i konsultacijama otklanjaju sve prepreke koje bi mogle stetiti interesima
zemalja clanica
Princip se odnosi na strrrategiju prilikom preduzimanja akcija ka snizenju carina. Sve do Kenedijeve
runde pregovoraa, carinski pregovori su se vodili bilateralno, u parovima zemalja, i od proizvodje do
proizvodje, pri cemu se postuje princip glavnog snadbevca. Kasinije je ovaj princip ublazen,tako da to
moze biti zemlja koja ima bitni interes na odnosnom proizvodu. Uvodjen je metod linearnog snizenja
carina za industrijske proizvode.

Odredbe GTT-a su sistematizovane u 4 grupe:


1.Definisanje klauzule najpovlascenije nacije
2.Odredbe o trgovinsoj politici
3.Odredbe proceduralnog karaktera
4.Odredbe o trgovini i razvoju zemalja u razvoju .

144. Preferencijalni sistemi

Preferencijalni sistemi predstavljaju skup posebnih, pre svega carinskih povlastica koje u
medjusobnoj trgovini zemlje ugovornice odobravaju jedna drugoj po povoljnijim uslovima od onih koji
proizilaze iz primene klauzule najpovlascenije nacije. Cilj uspostavljanja preferencijalnih sistema je
najcesce podsticanje medjusobne trgovinske razmene, ali to mogu biti i siri ciljevi- ciljevi
uspostavljanja osnove i mehanizama unapredjenja kompleksnije ekonomske i politicke saradnje.
Preferencijalni sistemi mogu obuhvatiti i povlastice necarinskog karaktera: dozvola za uvoz,
primena diferenciranih deviznih kurseva, diferenciranih transportnih tarifa,...
Pojam preferencijalne koncesije se moze definisati kao povlascenje ili povlastica tj. prednost ili
prvenstvo kojim se u medjusobnim, najcesce trgovinskim odnosima izmedju zemalja potpisnica
preferencijalnog sporazuma, carinske stope za izvozne i uvozne proizvode za pojedine zemlje u koje se

97
ti proizvodi uvoze (ili iz kojih se izvoze) razlicito utvrdjuju i obracunavaju u odnosu na zemlje i na
povlastice koje proizilaze iz primene klauzule najpovlascenije nacije.
Klauzula najpovlascenije nacije sadrzi:
1.precizno definisano nacelo koje se primenjuje u medjudrzavnim trgovinskim ugovorima
2.obaveznost svake zemlje ugovornice da ce automatski i bezuslovno priznati drugoj zemlji ugovornici
sve one povlastice, privilegije i prednosti koje je priznala ili ce priznati nekoj trecoj zemlji
3.njena svrha je izjednacavanje uslova konkurencije u medjunarodnoj trgovini
4.ukljucuje garanciju jednakog postupanja
5.u domenu carina garantuje da ce proizvode i usluge koji se izvoze iz jedne zemlje imati isti carinski
tretman kao i proizvodi i usluge iz bilo koje trece zemlje sa statusom najpovlascenije nacije
U praksi medjunarodnih trgovinskih odnosa usvojena je podela klauzule najpovlascenije nacije
na:
1.bezuslovnu- podrazumeva automatsko i bezuslovno priznanje jedne zemlje drugoj zemlji ugovornici
svih prava, povlastica i prednosti koje su odobrene nekoj trecoj zemlji
2.uslovnu- podrazumeva da druga zemlja ugovornica moze racunati na isti tretman koji se primenjuje
na trecu zemlju tek nakon ispunjenja odredjenih uslova, tj. davanjem dopunskih olaksica ili
kompenzacija.

145. Opsti sistem preferencijala(GSP)

Ustanovljen je u GATT-u 1971.god. potpisivanjem sporazuma izmedju razvijenih zemalja


(davalaca preferencijalnih povlastica) i zemalja u razvoju (korisnika) kojim su se zemlje davaoci
preferencijala obavezale da u narednih 10 god. pruzaju preferencijalne povlastice na izvoz proizvoda iz
zemalja u razvoju na trzista razvijenih zemalja na osnovi nediskriminacije i principa nereciprociteta.
Nediskriminaciona osnova u preferencijalnim sistemima polazi od nacela da zemlje davaoci
preferencijalnih povlastica nece previti razliku u pogledu odredjivanja zemalja kojima ce biti odobren
preferecijalni status, zatim u pogledu stavljanja u dejstvo spoljnotrgovinskih mera kojima se
obezbedjuje zastita interesa zemalja davalaca preferencijalnih povlastica od eventualnih nepredvidivih
stetnih efekata na njihovu privrredu i trgovinu.
Princip nereciprociteta znaci da zemlje davaoci preferencijalnih povlastica za odobrene
povlastice ne ocekuju niti su ugovorile reciprocnepovlastice na uvoz njihovih proizvoda u zemlje
primaoce preferencijalnih povlastica.
Model opsteg sistema preferencijala je zbir individualnih sema davalaca preferencijalnih
povlastica. Povlastice se uglavnom odnose na industrijske proizvode i primarne proizvode. Sve
preferencijalne seme sadrze slicne liste proizvoda (radnointenzivnog sadrzaja, hemijske proizvode,...)
Carinska snizenja u okviru opsteg sistema preferencijala se javljaju u sledecim vidovima:
1.bescarinski uvoz svih industrijskih proizvoda obuhvacenih u semi
2.bescarinski uvoz proizvoda ukljucenih od slucaja do slucaja (poljoprivredni proizvodi)
3.bescarinski uvoz odredjenih proizvoda do visine kontigenta ili plafona i maksimalnih iznosa za
proizvode iz odredjenih zemalja u razvoju a nakon dostignutog nivoa kontigenta dozvoljen uvoz u
skladu sa rezimom uvoza po osnovu klauzule najpovlascenije nacije.

146. UNCTAD (Konferencija UN o trgovini razvoju)

UNCAD je osnovala Generalna skupština UN kao svoj stalni organ 1964 sa zadatkom da radi na:
1.Unapređenju međunarodne trgovine, posebno njene uloge u ubrzanju trgovine između zemelja u
razvoju, a radi ubrzanja njihovog privrednog razvoja
2.formulisanju principa i politike međunarodne trgovine

98
3.predlaganje mera za izvrsenje globalne strategije razvoja, usvojene na međunarodnim forumima
4.uspostavljanju mehanizama i institucija međusobne saradnje clanica UNCTAD-a
5.podsticanju pregovora u forumima i organizacijama u sistemu UN u vezi trgovine i razvoja
6.Harmonizaciji politika vlada zemalja članica
7.Razmatranju koordinaciji svih ostalih aktivnosti unutar sistema UN, u oblasti međunarodne trgovine i
razvoja.
Zasedanje UNCTAD-a se vrši svake 4-te godine (izuzetno i ranije) Kontinuitet rada UNCTAD-
a između zasedanja održava SAVET ZA TRGOVINU I RAZVOJ koji te zadatke obavlja preko 7 gla-
vnih komiteta i specijalnog komiteta za preferencijale. To su: Komitet: sirovine (C1), za industrijske
proizvode (C2), za finansiranje razvoja i trgovine (C3), za pomorski transport, osiguranje i turizam
(C4), za saradnju sa zemljama sa različitim ekonomskim sistemom (C5), za transfer tehnologije (C6) i
za saradnju između zemalja u razvoju (C7)
Savet za trgovinu irazvoj predstavlja članstvo u UNCTAD po dva kriterijuma: stepen razvijeno-
sti i geografska zastupljenost. Na osnovu tih kriterijuma, Savet čine predstavnici zemalja liste A (ze-
mlje u razvoju Frike, Azijie i Jugoslavija), liste B (razvijene zemlje), liste C (zemlje u razvoju Latinske
Amerike), liste D (zemlje istočne Evrope)
U svom dosadašnjem radu UNCTAD je postigao bitne rezultate. On je preporučio razvijenim
zemljama da za potrebe zemalja u razvoju izdvoje 0,7% svog DBP, kao zvaničnu pomoć razvoju zema-
lja u razvoju.
Bitno područje je i razmatranje i predlaganje mera. Radi promene robne strukture izvoza indu-
strijskih i poluindustrijskih proizvoda zemalja u razvoju, kao i aktivnosti u suzbijanju protekcionizma.
UNCTAD vodi brigu o jačanju međunarodne saaradnje i funkcionisanju MMF-a.
UNCTAD je i glavni međunarodni forum za rešavanje problema učešća razvijenih zemalja i
zemalja u razvoju u svetskom pomorskom transportu, zatim uvođenje kontejnera u pomorskom
transportu i uspostavljanje odgovornosti multi-modalnih transportnih preduzetnika.
UNCTAD u poslednje vreme vrši akcije u cilju reorganizacije sadašnjeg pravnog aspekta
transfera tehnologije i razvoja tehnologije i jačanja kapaciteta tehnološkog razvoja zemalja u razvoju.
I konferencija UNCTAD-a je održana u Ženevi 1964 u vreme kada se sve više produbljivao jaz između
razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, tj. u finansijskoj i trgovinskoj sferi i na nivou opšteg privrednog
razvoja.
II konferencija UNCTAD-a je održana u Nju Delhiju 1968, kada su zemlje u razvoju bitno zaostajale
III Santjago 1972, u uslovima rastrojstva međunarodne mobetarne saradnje, zbog ukidanja spoljne
konvertibilnosti dolara.
IV Najrobi 1976, perio najoštrije krize posle II svetskog rata
V Manila 1979, u očekivanju da bi ostvarenje konepcije novog međunarodnog ekonomskog poretka
bilo rešenje za probleme u svetu
VI Beograd 1983, traže se putevi da se izađe iz svetske ekonomske i političke krize. Problem dugova je
centralna tema
VII Ženeva 1987, razmatraju se uslovi za oživljavanje svetskog privrednog razvoja i međunarodne
trgovine, jer je već duže vreme prisutno: 1. Opadanje ponude i tražnje
2. nestabilna monetarna situacija u zemljama u razvoju, 3. neadekvatni neto finansijski prilivi i porast
dugovaa zemalja u razvoju, 4. Porast protekcionizma
Nakon ove konferencije bilo je jasno da UNCTAD ne može biti glavni forum za rešavanje bitnih
problema svetske privrede i trgovine.
VIII Kartagena 1992, potpuno su izmenjene okolnosti u svetskoj privredi. Ubrzani rast proizvodnje i
razvoj tehnologije ugrožava prirodnu sredinu.Došlo je do bitnih promena u svetu (dezintegracije,
lokalni ratovi i nastajanje novih država.)

99
147. WTO - osnivanje,clanstvo,struktura

WTO je formalno osnovana na Ministarskoj konferencij zemalja ugovornica GATT-a , od 12-


15 aprila 1994 u Marakešu, usvajanjem I potpisivanjem finalnog akta Urugvajske runde multilateralnog
trgovinskog pregovora, I donošenjem sporazuma o osnivanju svetske trgovinske organizacije.Spora-
zum o osnivanju WTO potpisalo je 76 zemalja I počinje sa radom 01.01.1995.
Osnivanjem WTO kpompletirana je trijada svetskog ekonomskog poretka, koji se oslanjao na 3
bitne institucije: 1.svetsku banku, 2. MMF I 3. Međunarodnu trgovinsku organizaciju ( poslednja je
utvrđena Havanskom poveljom, ali ona nije stupila na snagu)
I razlika WTO i GATT-a je u većem broju članica WTO. Do 01.01.1995, u članstvu Wto su bile 73 ze-
mlje EU kao kolektivni član, sredinom 1996 bilo je 132 članice EU, a vlade 38 zemalj stekle su status
posmatrača u WTO.
II Razlika je u tome što WTO ima šire područje dejstva GATT-a. Ona ima nadzor nad multilateralnim
trgovinskim sistemom, područjem međunarodnim trgovinskim uslugama i područjem međunarodne
trgovine i zaštite prava intelektualne svojine i investicija.
III WTO je međunarodna organizacija
IV svi sporazumi, prava i obaveze su linearno obavezujući za sve zemlje članice, a u GATT-u samo za
zemlje koje to prihvate
V U domenu pravila međunarodnih trgovina robama, originalna verzija GATT-ovih pravila je znatno
proširena sa sporazumima Urugvajske runde pregovora.Ova nova verzija nazvana GATT-a 1994
inkorporira se u WTO i pojačava prvobitna pravila.
VI WTO eliminiše politiku zaštite u izvesnim osetljivim područjima, koja je bila zastupljena u GATT-
u. Izvozna ograničenja na tekstilne proizvode su uklonjena, trgovinska politika u oblasti agrarnog
protekcionizma reformisana, trgovinske mere u sivim zonama kao što su dobrovoljna ograničenja
uvoza se eliminišu.

Članstvo
Članstvo u WTO je moguće za sve podobne zemlje. Automatsko članstvo, tj. status zemalja osnivača
su sledile zemlje koje su do 30.12.1994 stekle status ugovornice GATT-a i ratifikovale sporazum o
osnivanju WTO.
Zemlje koje su pre stupanja na snagu WTO počele pregovore o pristupanju GATT-u, a nisu završile
proceduru za pristupanje GATT-u do stupanja na snagu WTO, članstvo u WTO mogu steći po pose-
bnoj proceduri (podnošenjem molbe što podleže razmatranju spoljno trgovinske politike te zemlje).
Odluku o prijemu donosi Ministarska konferencija tj. Generalni savet sa najmanje 213 glasova zemalja
članica.

Struktura
Najviši organ je MINISTARSKA KONFERENCIJA, koju čine sve zemlje članice. Sastaju se jednom u
2 godine svaki put u drugom geografskom položaju sveta, u nekoj od zemalja članica.
GENERALNI SAVET je najvažniji izvršni organ. On obavlja f-je Ministarske konferencije između 2
zasedanja. Generalni savet ima 2 pomoćne institucije: Institucija za praćenje prakse trgovinske politika
zemalja članica i Institucija za rešavanje sporova
Svake 4-te godine razmatra se praksa trgovinske politike 16 zemalja na rang listi najvećih svetskih
izvoznika i uvoznika posle SAD, EU, Japana i Kanade kod kojih se razmatranje vrši na 2 godine. Za
ostale zemlje razmatranje se vrši svake 6-te godine.
Institucija za rešavanje sporova je centralni faktor u obezbeđenju sigurnosti funkcionisanja
multilateralnog trgovinskog sistema. Za tu svrhu postoje 2 pomoćne institucije.

100
148. WTO-principi medjunarodne trgovine robama

Izvedeni su iz prvobitnih odredbi GATT-a i svih sporazuma zakljucenih pod njegovim


nadzorom, kao i dodatnih pojasnjenja i tumacenja ranijih GATT-ovih odredbi u toku pregovora u
Urugvajskoj rundi. Najvaznija pravila u sferi medjunarodne trgovine robama proizilaze iz GATT-ovih
odredbi a to su:
1.princip nediskriminacije
2.zastita domacoj industriji se moze pruziti iskljucivo putem carina, a ne i drugim merama
trgovinske politike. Od ovog opsteg principa postoje izuzeci:
a)zabrane ili ogranicenja izvoza koja se zavode privremeno da bi se sprecila kakva
kriticnasituacija nastala usled nestasice prehrambenih artikala ili drugih prizvoda od bitne vaznosti za
zemlju clanicu izvoznicu
b)zabrane ili ogranicenja uvoza ili izvozakoje su potrebne radi primene normi ili propisa koje se
odnose na klasifikaciju kontrole kvaliteta ili stavljanja u prodaju namenjenih medjunarodnoj trgovini
3.princip-da se putem pregovora i konsultacija otklanjaju prepreke koje bi mogle stetiti
trgovinskim interesima zemalja clanica. Pregovori se vode na bazi reciprociteta i uzajamne koristi
4.princip nacionalnog tretmana obavezuje zemlju clanicu da uvoznim proizvodima iz zemalja
clanica WTO pruzi tretman na domacem trzistu koji nece biti manje povoljan od onoga koji se pruza
domacim proizvodima.

149. WTO-principi medjunarodne trgovine uslgama

Tesko je dati definiciju usluga. One uglavnom zavise od vremena u kom su nastale. Kolin
Klark, predstavnik tradicionalne teorije usluga, definise usluge kao usluznu industriju koja obuhvata
sve ono sto ne spada u poljoprivredu sa ribarstvom i sumarstvom i preradjivacku industriju sa
rudarstvom.
Savremene teorije usluga pojam usluga odredjuju u vezi izucavanja privrednog razvoja,
zaposljavanja stanovnistva i medjunarodne trgovine. One izucavaju promene nastale nastale u
privrednoj strukturi uopste, a posebno one koje nastaju u usluznom sektoru kao rezultat neslucenog
tehnoloskog napretka, novih izvora energije i sl. Ove promene dovode do niza novih usluznih
delatnosti (usluga) visokog tehnoloskog nivoa koji dobijaju zajednicki imenitelj: usluge.
Prema medjunarodnoj standardnoj trgovinskoj klasifikaciji sektor usluga obuhvata:
gradjevinarstvo, komunalne delatnosti, transport i komunikacije, trgovinu, usluge drzavne uprave,
usluge obrazovanja, zdravstva, kulture, pravne i poslovne usluge, usluge socijalnog staranja,...
U Urugvajskoj rundi multilateralnih trgovinskih pregovora usluge su bile razvrstane u 4 kategorije:
1.usluge u obliku dobara (filmovi, knjige, kompjuter, softver,...)
2.usluge koje se smatraju dopunskim aktivnostima uz robu, tj. materijalno opipljive (prevoz robe,
skladistenje robe, finansitanje robnih tokova, ekonomska propaganda i promocija prodaje)
3.usluge koje se mogu smatrati kao svojevrsna zamena za robu u materijalnom smislu reci (fansizing,
lizing, faktoring, forfeting,...)
4.usluge koje nisu u direktnoj vezi sa robom (obrada podataka, turisticka putovanja, hotelijerske
usluge...)
Klasifikacija koja se nalazi u statistickom pregledu zemalja clanica OECD obuhvata:
1.putovanja
2.transport
3.prihodi od investicija
4.drzavne usluge
5.ostale usluge koje su ukljucene: usluge osiguranja, televizija, gradjevinarstvo, trgovacke usluge,...

101
Usluge od proizvoda razlikuje:
1.njihova neopipljivost
2.neodvojivost proizvodnje i potrosnje usluga
3.raznoraznost usluga
4.nemogucnost odlaganja proizvodnje usluga za zalihe radi kasnije potrosnje usluga
Na zavrsetku multilateralnih trgovinskih pregovora Urugvajske runde u okviru Finalnog dokumenta
usvojen je i Opsti sporazum o trgovini uslugama koji predstavlja znacajan institucionalni okvir u
strukturi Svetske trgovinske organizacije. Sporazum o uslugama se oslanja na 3 glavna uporista:
1. uporiste obuhvata osnovne obaveze koje se primenjuju na sve zemlje clanice (precizirana je
priroda usluga)
2. uporiste se odnosi na koncesione liste koje su predmet stalnog procesa liberalizacije (opste
obaveze i disciplina postovanja preuzetih obaveza, najvaznija je klauzula najpovlascenije
nacije)
3. uporiste su aneksi koji obuhvataju i odnose se na specijalne situacije pojedinih usluznih sektora

150. WTO-trgovina pravima intelektualne svojine

Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine koji ukljucuje i problematiku


trgovine falsifikatima je vazan pravni dokument Svetske trgovinske organizacije. Ukljucivanje ovog
sporazuma u sistem pravila Svetske trgovinse organizacije predstavlja znacajnu prekretnicu u
obavljanju medjunarodne trgovine.
Prvi deo Sporazuma sadrzi opste odredbe i osnovne principe i posebno obavezu postovanja principa
nacionalnog tretmana i klauzulu najpovlascenije nacije.
Drugi deo Sporazuma obuhvata standarde u vezi raspolaganja, delokruga i koriscenja prava
intelektualne svojine. Obuhvacena su autorska prava i srodna prava, zastitni znaci, geografske oznake
porekla, industrijski dizajn, patenti, sheme integralih kola, zastita informacija u vezi poslovne tajne i
kontrola antikonkurentske prakse u ugovorima o licencama.

102