Вы находитесь на странице: 1из 361

Владимир

Бартол

АЛАМУТ
Превели:
Јосип Зидар
Маријана Зандор

Уредник
Предраг Вуковић

Цртеж на омоту и корици:


Мирко Стојнић

НОВИ САД, 1954.


Штампарско предузеће „Будућност“, Нови Сад


БРАНКОВО
КОЛО
Заједница пријатеља књиге
БРАНКОВО КОЛО
Год. 1 КЊ. 4

ХАШИШИНИ су били једна муслиманска верска секта у средњем веку. Основао ју је неки Хасан Ибн
Сабах 1081. године у Персији. Он је својим следбеницима давао да пуше, хашиш, стварао код њих илузију
да се налазе у рају и држао их преко хашиша у својој власти. Секта се убрзо претворила у велику војну
снагу. Тврди се да је већ 1090. године бројала 60.000 људи. Хашишини су се у 12. веку борили и против
крсташа. Преко крсташа је глас о њима доспео и у Европу. Занимљиво је да данашња француска реч
асасен (assassin), која значи убица, долази од речи хашишин. Шеф хашишина носио је назив Шеих-ул-
Џебел, што значи Старац с планине. Последњег старца с планине убио је 1254. године монголски велики
могул Хулагу-кан, који је затим побио и велики број хашишина и уништио секту.
ГЛАВА ПРВА
редином пролећа године хиљаду деведесет друге старим војним друмом, који води из
С Самарканда и Бухаре кроз северни Хорасан, а затим вијуга дуж подножја планинског ланца
Елбруса, провлачио се дугачак караван. Он је кренуо из Бухаре када је почео да се топи снег, и
сада је већ неколико недеља био на путу. Гоничи су витлали бичевима и промукло викали ка
стоку, која већ беше прилично посустала. У другом реду једна за другом ишле су мазге,
једногрбе и туркестанске двогрбе камиле, предано носећи свој терет. На ниским, чупавим
коњићима јахали су наоружани пратиоци и, нешто од дуга времена а нешто од чежње, бацали
погледе према дугачком планинском ланцу који поче да се помаља на видику. Дојадило им је
лагано јахање и једва су чекали да стигну на циљ. Све више су се приближавали снегом
покривеној купи Демавенда, док им се није заклонило предгорје дуж кога је водио друм. Осетио
се свеж планински ваздух, који је преко дана освежавао људе и стоку. Али су ноћи биле ледено
хладне, па су се војници и гоничи, гунђајући, тискали око ватри.
На једној од камила била је, између њене две грбе, причвршћена кућица налик на кавез. С
времена на време би мајушна рука повукла завесу на прозорчићу кроз који би провирило
преплашено лице младе девојке. Велике, од суза поцрвенеле очи гледале су људе као да су од
њих тражиле одговор на тешко питање које ју је мучило у току целог пута: куда је воде и шта
намеравају с њом? Али се нико није освртао на њу. Само би вођа каравана, натмурен човек
педесетих година, у широком арапском огртачу и с великим белим турбаном на глави, зловољно
трепнуо очима када би видео да се појављује на прозору. Тада би она брзо навукла завесу преко
прозорчића и шћућурила се у унутрашњости кавеза. Откад су је у Бухари били купили од њеног
господара, живела је у смртном страху, а уједно и налетом ишчекивању судбине која ће је снаћи.
Једног дана, када су већ били прешли добар део пута, низ падину десно од каравана сјурила је
чета јахача и препречила му пролаз. Животиње на челу каравана стадоше саме. Вођа и пратиоци
извукоше тешке криве сабље и расподелише се за одбрану. Од нападача се издвоји човек на
ниском мрком коњићу и приђе тако близу каравана да му се могао чути глас. Викнуо је лозинку
и примио одзив од вође каравана. Оба човека похиташе један другом у сусрет и учтиво се
поздравише, а затим нова чета преузе вођство. Караван је скренуо с пута међу брежуљке и није
се заустављао све до пола ноћи. Најзад су се утаборили усред мале котлине у којој се чула
потмула хука планинског потока. Запалили су ватре, на брзину нешто појели и заспали као
заклани.
У освит зоре били су поново на ногама. Вођа каравана пришао је кућици, коју су гоничи ноћу
били скинули с камиле и поставили на земљу, повукао завесу и викнуо осорним гласом:
− Халима!
Преплашено мало лице појави се на прозорчићу; затим се отворише ниска, узана вратанца.
Чврста рука зграби девојку за руку и извуче је из кућице.
Халима је дрхтала целим телом. „Сада сам готова“, помисли она. Заповедник одреда који се
претходног дана придружио каравану држао је у рукама црну мараму. Вођа каравана му даде
знак, и човек, не проговоривши ни речи, стави девојци мараму преко очију и на потиљку је
чврсто завеза. Потом узјаха коња, подиже девојку к себи у седло и огрну је својим широким
огртачем. Он и вођа каравана измењаше неколико речи. Затим потера коња касом. Халима се
сави у мало клупче и бојажљиво приви уз јахача.
Све ближе се чула хука потока. Једном се зауставише и јахач поразговара с неким. После тога
поново ободе коња. Али сада је јахао спорије и опрезније, и Халими се чинило да је пут веома
узан и да води уз сам планински поток. Из дубине је избијала хладноћа и страх јој поново стеже
срце.
Опет су устали. Халима зачу вику и звекет, а када су поново прешли у кас, под копитима је
потмуло затутњало. Били су прешли мост преко реке.
Оно што је после дошло, личило јој је на страшан сан. Чула је вику и галаму као да се
препире читава чета људи. Коњаник је сјахао, али с ње није скинуо свој огртач. Не испуштајући
је из руку, пође брзим корацима прво по равном, а онда уз неке степенице док јој се није учинило
да је окружује мркли мрак. Одједном је одгрнуо огртач и Халима осети да су је дохватиле друге
руке. Стресла се у скоро самртничком страху. Човек који ју је преузео од јахача скоро се нечујно
закикотао. Брзо је пошао с њом неким ходником. Изненада ју је запахнула чудновата хладноћа,
као да се налазила у некаквом подруму. Покушавала је да ништа не мисли. Али у томе није
успела. Изгледало јој је да се све више приближава последњи и најстрашнији тренутак.
Човек који ју је држао у наручју почео је једном руком да пипа по зиду. Дохватио је неки
предмет и њиме јако замахнуо. Одјекнуо је гласан ударац о гонг.
Халима врисну и покуша да се истргне из човекових руку. Али он се насмеја и рече скоро
љубазно:
− Не вришти, мали павијане! Нико те неће одерати.
Зашкрипало је гвожђе и Халима кроз мараму на очима примети да је око ње опет почело
бивати светлије. „Бациће ме у тамницу“, помисли. Испод ње се зачу жубор воде. Дах јој стаде.
Чула је бат босих ногу. Неко је пришао, и мушкарац који ју је држао предаде је придошлици.
− Ево је, Ади, − рече.
Руке које су је сада прихватиле биле су велике као лавље шапе и потпуно голе. Чак су му и
груди биле голе. Осетила је то кад ју је привукао к себи. Мора да је био прави горостас.
Халима се предаде судбини. Помирена с њом, пратила је оно што се даље догађало. Човек је
потрчао с њом преко мостића који се непријатно савијао и љуљао под њиховом тежином. Затим
је под његовим ногама зашуштало као да је тло посуто песком. Осећала је пријатну топлоту
сунчевих зракова; њихова светлост је продирала кроз мараму на њеним очима. Изненада до ње
допре мирис свежег зеленила и цвећа.
Човек заједно с девојком скочи у чамац, који се јако заљуља. Халима цикну и грчевито се
ухвати за горостаса. Насмејао се високим, скоро дечјим гласом и љубазно рекао:
− Не бој се, љупка газело. Превешћу те преко и онда смо на циљу... Седи овамо!
Посадио ју је на удобно седиште и дохватио весла.
Њој се учини као да издалека чује смех, весео девојачки смех. Ослушнула је. Не, није се
преварила. Већ је распознавала поједине гласове. Пао јој је камен са срца. Тамо где су људи тако
весели неће јој се, ваљда, десити ништа рђаво.
Чамац пристаде уз обалу. Човек узе девојку у наручје и ступи с њом на чврсто тло. Носио ју
је неколико корака узбрдо и тамо поставио на ноге. Дочека их гласан жагор, и Халима зачу
тапкање многих сандала које су се приближавале. Горостас се насмеја и викну:
− Ево вам је!
Тада се врати у чамац и одвесла.
Једна од девојака приђе Халими да јој скине мараму с очију. Остале су за то време чаврљале.
− Како је ситна, − рече прва.
Друга додаде:
− И како млада. Право дете.
− Погледајте како је мршава, − примети трећа. − Сигурно се на путу много намучила.
− Висока је и витка као чемпрес.
Халими спаде марама с очију. Укочила се од чуђења. Око ње су се простирали сами вртови у
првом пролећном цвету. Девојке које су је опколиле биле су лепе као хурије. Најлепша од свих
била је она која јој је скинула мараму.
− Где сам? − упита преплашеним гласом.
Девојке прснуше у смех као да их је њена плашљивост забављала. Крв јој удари у образе. Али
лепотица која ју је била ослободила мараме, нежно је загрли око струка и рече:
− Не бој се, драго дете. Међу добрим си људима.
Глас јој је био заштитнички топао. Халима се приби уз њу и у глави почеше да јој се роје
глупе мисли. „Можда сам дошла некоме краљу?“ помисли у себи.
Поведоше је стазом посутом ситним белим шљунком. Лево и десно биле су правилно
распоређене леје на којима су цветале лале и зумбули, најразноврснијих величина и боја. Неке од
лала биле су жуте као пламен, друге јасно црвене или љубичасте, треће пак шарене или пругасте.
Зумбул је био бео и ружичаст, светло плав и тамно модар, љубичаст и жућкаст. Неки цветови
били су нежни и провидни као да су од стакла. Љубичице и јаглике расле су по ивицама. На
другој страни су опет цветале перунике и нарциси. Овде-онде отварали су се први цветови
прекрасних белих кринова. Ваздух је био засићен опојним мирисом.
Халима се дивила.
Пролазиле су поред редова ружа. Жбунови су били брижљиво поткресани, а на гранама су се
могли видети крупни пупољци, из којих су се понегде већ помаљали црвени, бели и жути
цветови.
Стаза их је даље водила кроз густ шумарак нарова, који су били посути црвеним цветовима.
Затим су се ређала стабла лимунова и бресака. Стигле су до воћњака, где су цветали бадем и
дуња, јабуке и крушке.
Халима је широм отворила очи.
− Како се зовеш, мала? − упита је једна од девојака.
− Халима, − прошапута она готово нечујно.
Почеле су да се смеју. Халими само што нису навреле сузе на очи.
− Немојте да се смејете, злоће једне! − изгрди их Халимина заштитница. − Пустите девојчицу
да се смири. Уморна је и збуњена.
А Халими рече:
− Не замери им њихов несташлук. Младе су и веселе; кад их будеш боље упознала видећеш
да нису зле. Још како ће те заволети.
Уђоше у гај самих чемпреса. Халима је чула жубор воде који је допирао са свих страна.
Негде издалека чула се потмула тутњава, као кад се хучан планински поток обрушава у водопад.
Кроз дрвеће се нешто забелело. Халима је радознало гледала. Ускоро поче да распознаје омањи
замак који се белео на сунчевим зрацима усред простране чистине. Испред њега се налазио
округли рибњак са водоскоком. Ту застадоше и Халима погледа око себе.
Са свих страна су их окружавале високе планине. Сунце је припекло на каменито стење и
осветљавало снегом покривене косе. Погледала је у правцу тих коса. Огромна стена, слична
планини, била је као намерно гурнута на крај долине вртова, између две окомите литице које су
чиниле теснац. На стени је, обасјана јутарњим сунцем, блештала јака тврђава.
− Шта је то? − упита плашљиво, показујући руком зидине на чијим су се крајевима уздизала
два висока торња.
Њена заштитница јој одговори:
− За питања ће касније бити доста времена. Уморна си, па ћемо те пре свега окупати,
нахранити и дати ти да се одмориш.
Халима се постепено ослободила страха и почела радознало да посматра своје сапутнице.
Није се знало која је од њих љупкија и лепше одевена. При ходу је шуштала свила њихових
широких шалвара. Скоро свака је имала своју посебну боју, која јој је најбоље стајала. Тесни
јелеци били су богато извезени и украшени златним копчама у које беху уметнути драгуљи.
Испод њих су се виделе светле кошуље од најтање свиле живих боја. На рукама су носиле богате
наруквице, а око врата огрлице од бисера или корала. Неке од њих су ишле гологлаве, друге су
имале око главе увијене мараме у облику малог турбана. Сандале су биле уметнички израђене од
разнобојне коже. Халима баци поглед на своју голотињу и обузе је стид.
„Можда су ми се малопре због тога толико смејале“, помисли.
Приближише се маломе замку. Био је округао и опкољен са свих страна ниским степеништем
од белог камена. Многобројни стубови подупирали су кров као код неког древног храма.
Из замка изиђе нека старија жена. Била је мршава и висока као мотка и држала се усправно и
некако надмено. Имала је тамну кожу и упале образе. У њеним крупним тамним очима било је
нечег грозничавог, а танке стиснуте усне давале су утисак строгости и неумољивости. За њом
дотрча неки огроман жућкасти мачор, на необично дугачким ногама. Посматрао је Халиму и
непријатељски зафрктао.
Халима врисну од страха и припи се уз своју заштитницу. Ова покуша да је смири. Рече јој:
− Не бој се нашег Ахримана. Он је, додуше, прави гепард, али је питом као јагње и никога не
дира. Када се привикне на тебе, постаћете добри пријатељи.
Позвала је животињу к себи и чврсто је ухватила за огрлицу. Говорила јој је све док није
престала да фркће и показује зубе. Затим се обрати Халими:
− Видиш, одмах је питомији. Док се пресвучеш биће већ сасвим пријатељски расположен.
Сада га лепо поглади да се привикне на тебе. Не бој се ништа. Држим га чврсто.
Халима савлада први страх. Издалека се нагну, и наслони се левом руком на колено, а десном
сасвим овлаш помилова гепарда по леђима. Животиња направи гуру као права мачка и поче
задовољно да преде. Халима брзо отскочи, па затим заједно с девојкама прсну у смех.
− Ко је ова плашљива мајмуница, Мирјам? − упита старица њену заштитницу, пробадајући
Халиму погледом.
− Ади ми ју је предао, Алама. Још је веома плашљива, зове се Халима.
Старица приђе Халими, одмери је од главе до пета и опипа као купац коња.
− Изгледа да није баш тако лоша. Требаће само прописно да се кљука да не би остала оваква
трска.
Затим додаде с неком нарочитом заједљивошћу:
− Предала ти ју је, кажеш, она ушкопљена црначка животиња? То значи да ју је имала у
својим рукама?! О, та осакаћена грдоба! Како само Сејдуна може да има у њега толико
поверење!
− Ади је само извршио своју дужност, Апама, − одврати јој Мирјам. − А сада хајде да се
побринемо за ово дете.
Ухватила је Халиму испод руке, држећи другом још увек гепарда за огрлицу. Повукла их је
обоје за собом преко степеница у зграду. Девојке пођоше за њима.
Уђоше у висок ходник који је ишао око целе зграде. Зидови су били од брушеног мермера,
тако да се све у њима одражавало као у огледалу. Раскошан ћилим пригушивао је шум корака.
Код једног од многобројних излаза Мирјам пусти гепарда. Отскакутао је као пас на својим
високим ногама, осврћући радознало своју љупку мачју њушкицу за Халимом, којој је сада
најзад лакнуло.
Прођоше кроз један други попречан ходник и уђоше у округлу, високо засвођену дворану.
Халими се од изненађења оте узвик. Такву лепоту ни у сновима није могла да наслути. Светлост
је допирала кроз кров, састављен од комада стакла у свим бојама дуге. Разнобојни снопови
светлости падали су у округли базен, у коме се благо таласала вода, узнемиравана невидљивим
струјањем. Шарене боје поигравале су на њеној површини, преливале се даље по поду и
задржавале на лежајима дуж зида, испред којих и на којима су били разбацани уметнички
извезени јастуци.
Халима је застала на улазу, разрогачених очију и отворених уста. Мирјам ју је посматрала,
смешкајући се једва приметно. Нагнула се над базен и загњурила руку у воду.
− Баш је пријатно топла, − рече. Наредила је девојкама које су дошле за њима да опреме све
што треба за купање. Затим је почела да свлачи Халиму.
Халима се застиде пред девојкама. Сакри се иза Мирјам и спусти поглед. Девојке су је
радознало посматрале и полугласно се кикотале.
− Напоље, ругобе! − отера их Мирјам. Оне одмах послушаше и одоше.
Мирјам завеза Халими на темену косу у чвор, да се не би поквасила, па је затим зарони у
базен. Добро ју је истрљала и опрала. После тога ју је извукла из воде и обрисала меким
убрусом. Даде јој свилену кошуљу и нареди да обуче широке шалваре које су девојке биле
спремиле за њу. Добила је и леп јелек, али он јој је био сувише широк, а затим обуче шарену
сукњу која јој је допирала до колена.
− За данас се мораш задовољити мојим хаљинама, − рече. − Али ћемо ти ускоро сашити
друге, по мери, и видећеш да ће ти се допасти.
Рече јој да седне на један лежај и подметну јој под леђа гомилу јастука.
− Овде се мало одмори, а ја одох да видим шта су то девојке спремиле да у сласт поједеш.
Помиловала ју је по лицу меком, ружичастом руком. У том тренутку обе осетише да се воле.
Халима нагло, нагонски пољуби нежне прсте своје заштитнице. Мирјам је привидно љутито
погледа, али Халима осети да јој није замерила и блажено се осмехну.
Чим је Мирјам изишла, Халиму савлада умор. Затворила је очи. Покушавала је да се одупре
сну. Сама себи рече: „Одмах ћу их опет отворити“. Али је већ чврсто спавала.
Када се пробудила, испрва није знала ни где је, ни шта се с њом збило. Збацила је јорган
којим су је девојке, док је спавала, покриле да не би зебла, и села на ивицу лежишта. Протрљала
је очи и зачуђено погледала умиљата лица девојака, озарена разнобојном светлошћу. Било је већ
касно после подне. Мирјам је клекла поред ње на јастук и понудила јој зделу хладна млека.
Халима је прихвати и халапљиво испразни.
Мирјам јој из шареног крчага поново нали млека, и Халима га опет поли наискап.
Пришла јој је девојка тамне пути и понудила јој на позлаћеном послужавнику разноврсне
колаче, справљене од жита, меда и воћа. Халима поједе све што је било пред њом.
− Како је гладна, сиротица, − рече једна од девојака.
Друга додаде:
− И како бледа.
− Хајде да јој ставимо руменило на образе и усне, − предложи једна дивна плавуша.
− Дете треба прво да се наједе, − одврати јој Мирјам. Окрете се црнкињи која је држала
златан послужавник и нареди:
− Ољушти јој банану или наранџу, Саро.
Затим упита Халиму:
− Које воће више волиш, драго дете?
− Не познајем ни једно од њих. Највише бих волела да окусим оба.
Девојке се насмејаше. И Халима се смешкала када је Сара послужи бананама и наранџама.
Најзад је ипак почела да посустаје од толиког изобиља. Олизала је прсте и рекла:
− Овако добро ми још никад није било.
Девојке су прснуле у весео смех. Чак је и Мирјам развукла усне и потапшала Халиму по
образу. Халима осети како јој крв опет заструја по жилама. Очи јој засијаше, постаде добро
расположена и поче поверљиво да прича.
Девојке поседаше око ње и, једна везући, друга шијући, почеше да је испитују. Мирјам јој
стави у руку мало метално огледало и поче да јој маже образе и усне руменилом, а обрве и
трепавице црном бојом.
− Зовеш се, дакле, Халима, − рече плавуша која је била предложила да јој се нарумене образи.
− А ја се зовем Зајнаб.
− Зајнаб је лепо име, − изјави Халима са одобравањем.
Опет прснуше у смех.
− А одакле долазиш? − упита је црнкиња по имену Сара.
− Из Бухаре.
− И ја сам дошла отуда, − примети лепотица округлог, сличног пуном месецу лица и
пуначких удова. Имала је пријатно заобљену брадицу и топле, баршунасте очи. − Зовем се
Фатима. Ко је био твој пређашњи господар?
Халима хтеде да одговори, али је Мирјам, која јој је баш стављала боју на усне, задржа:
− Причекај тренутак, а ви је не дирајте.
Халима јој брзо пољуби врхове прстију.
− Мир, неваљала девојчице! − изгрди је. Али јој није сасвим успело да свом погледу да љутит
израз, и Халима осети да је већ стекла општу наклоност. Била је пресрећна.
− Ко је био мој ранији господар? − прихвати када је Мирјам престала да јој ставља руменило
на усне. Са задовољством се посматрала у огледалу и продужила:
− Трговац Али, стар и добар човек.
− А зашто те је продао, ако је био добар? − упита Зајнаб.
− Био је сиромах. Сасвим је пропао. Нисмо имали више ни да једемо. Имао је две кћери, али
просиоци су га преварили. Ништа му нису платили. И сина је имао. Али он је нестао. Сигурно су
га убили разбојници или војници.
Очи јој се напунише сузама.
− Њему су ме наменили за жену.
− Ко су били твоји родитељи? − упита је Фатима.
− Не сећам их се, а и ништа не знам о њима. Откад памтим, била сам код трговца Алија. Док
је син био код куће, још смо некако живели. Али после нас је снашла невоља. Господар је јаукао,
чупао косу и молио се. Жена му је рекла да ме води у Бухару и прода. Натоварио ме је на
магарца, и стигли смо у Бухару. Испитивао је сваког купца куда и коме би ме одвео. Све док није
нашао трговца који је куповао за вашег господара. Тај трговац је рекао, заклињући се у
пророкову браду, да ћу живети као принцеза. Трговац Али погодио се с њима за цену, а када ме
поведоше, гласно зајеца. Плакала сам и ја. А сада видим да је купац рекао истину. Овде се
осећам заиста као да сам краљева кћи.
Девојке се загледаше и осмехнуше сузних очију.
− И мој господар је плакао када ме је продао, − рече Зајнаб. − Ја нисам рођена као робиња.
Још као сасвим мало дете уграбише ме Турци и поведоше на своје пашњаке. Научила сам да
јашем и гађам из лука као дечак. Сви су се чудили томе што имам плаве очи и што сам
плавокоса. Издалека су долазили да ме виде. Причали су да ће ме сигурно купити неки моћан
поглавица, ако сазна за мене. Тада је дошла султанова војска и мој господар је погинуо. У то
доба имала сам око десет година. Отступали смо испред султанових чета и изгубили много људи
и стоке. Господарев син преузео је вођство племена. Заљубио се у мене и узео ме за праву жену у
свој харем. Али султан нам је одузео све, и мој господар је побеснео. Тукао нас је сваког дана,
али султану није хтео да се покори. Тада поглавице склопише мир. К нама дођоше трговци и
почеше да тргују. Запела сам за око неком Јерменину и он поче у стопу да прати мог господара.
Нудио му је за мене стоку и новац. Једном дођоше њих двојица у шатор. Када ме господар
примети, извуче бодеж и хтеде да ме закоље, да не би подлегао искушењу да ме прода. Али
трговац га задржа, а потом се нагодише. Мислила сам да ћу умрети. Јерменин ме је одвео у
Самарканд. Био је гадан. Тамо ме је продао за Сејдуну. Али то је прошло...
− Много си пропатила, сиротице, − рече Халима и сажаљиво је помилова по лицу.
Фатима је упита:
− Јеси ли била своме господару жена?
Халиму обли румен.
− Не знам на шта мислиш.
− Немој је питати овакве ствари, Фатима, − рече Мирјам. − Зар не видиш да је још дете.
− О, ја сам лоше прошла, − рече Фатима и уздахну. − Рођаци су ме заједно с мајком продали
неком сељаку. Тек сам имала десетак година, када сам му већ морала бити жена. Али имао је
дуга, и пошто га није могао платити дао ме је повериоцу да га се тиме реши. Није, међутим,
рекао да сам му већ била жена. Због тога ме је нови господар грдио најгорим увредљивим
речима, тукао и мучио; викао је да смо га ја и сељак преварили и заклињао се свим мученицима
да ће нам доћи главе. Ја нисам ништа схватала. Господар је био стар и ружан, и ја сам се тресла
пред њим као пред самим шејтаном. Дозволио је да ме и његове две раније жене туку. Касније је
довео још и четврту, с којом је био сладак као мед, само да би нас још више мучио. Напослетку
нас је спасао вођа Сејдуниног каравана, који ме је купио за ове вртове.
Халима ју је гледала очима пуним суза. Затим се насмеши и рече:
− Видиш, на крају си ипак доспела овамо, а ту ти је добро.
− Доста је сада причања, − упаде јој Мирјам у реч. − Ускоро ће пасти мрак, а и прилично си
уморна. Сутра нас чека рад. Ево ти штапића да очистиш зубе.
Штапић је био танак и на једном крају се рачвао у ситна влакна. Халима је брзо схватила како
се употребљава; принесоше јој зделицу воде, а када је свршила тај посао, одведоше је у спаваћу
собу.
− Сара и Зајнаб биће твоје другарице, − рече јој Мирјам.
− У реду, − одврати Халима.
Под спаваће собе био је застрт меким шареним ћилимима. Ћилими су прекривали зидове и
висили низ ниска лежишта, обложена укусно извезеним јастуцима. Поред сваке постеље стајао је
сточић украшен уметничким дуборезом, на коме је било причвршћено велико сребрно огледало.
Са таванице се спуштао чудновато извијен, позлаћен свећњак са пет свећа.
Девојке обукоше Халиму у дугачку белу кошуљу од танке свиле. Око појаса јој везаше
црвену врпцу, а затим је сместише на седиште испред огледала. Чула је како су шапутале да је
љупка и лепа. „Да, заиста сам лепа“, помисли она. „Као права принцеза“. Легла је у постељу и
девојке јој подметнуше јастуке. Покрише је перином и на прстима изиђоше. Она зари главу у
мекане јастуке и заспа свесна своје бескрајне среће.

* * *

Пробудили су је први сунчеви зраци који су засијали кроз прозор. Отворила је очи и почела
да посматра слике на зидним ћилимима, истканим у јарким бојама. Испрва је мислила да се још
увек налази на путу. На зиду је видела ловца на коњу, који је с копљем у руци гонио антилопу.
Испред њега је био двобој између тигра и бивола, и Црнац који је иза штита упро врх свога
копља у разјареног лава. Тамо је опет један гепард вребао газелу. Тада се сети јучерашњег дана и
схвати где се налази.
− Добро јутро, поспанко, − поздрави је Зајнаб, која је баш устајала са свог лежишта.
Халима баци поглед на њу и обузе је дивљење. Коса јој је у увојцима падала на рамена и
пресијавала се на сунчевим зрацима као суво злато. „Лепша је од виле“, помисли и, потпуно
очарана, отпоздрави.
Погледа на друго лежиште. Тамо је спавала Сара. Била је напола разголићена, и њени
пуначки тамни удови светлуцали су се као абоносовина. Разговор пробуди и њу, и она полако
поче да отвара очи. Блеснуле су као две тамне, белим сјајем озарене звезде. Она их подиже на
Халиму и чудновато јој се насмеши. Али их брзо опет спусти, као дивља мачка коју је збунио
поглед човека. Дигла се, пришла Халиминој постељи и села на њу.
− Синоћ када смо Зајнаб и ја легле, ниси нас приметила, − рече. − Пољубиле смо те, а ти си
само мрзовољно прогунђала и окренула нам леђа.
Халима се насмеја, мада се скоро плашила њеног погледа. Приметила је такође да њену
горњу усну покривају ситне маље.
− Нисам вас уопште чула, − одврати.
Сара ју је гутала очима. Хтела је да је загрли, али се није усуђивала. Кришом је бацила поглед
на Зајнаб.
Зајнаб је већ седела пред огледалом и чешљала се.
− Твоју косу ћемо морати данас да оперемо, − рече Сара Халими. − Смем ли ја да ти је
оперем?
− Пристајем.
Морала је да се дигне, и другарице је одведоше у посебно купатило.
− Зар се ви овде купате сваког дана? − зачудила се Халима.
− Наравно, − насмејаше се оне. Рекоше јој да уђе у дрвену каду и почеше раздрагано да је
прскају. Она је вриштала, а затим се истрљала убрусом и, пријатно освежена, брзо навукла
хаљине.
Доручковале су у дугачкој трпезарији. Свака од њих имала је одређено место, и Халима
наброја заједно са собом двадесет и четири девојке. Дали су јој место на горњем крају стола,
поред Мирјам.
Ова је запита:
− Шта си уствари учила?
− Умем да везем и да шијем, а умем и да кувам.
− Како стоји са читањем и писањем?
− Умем помало да читам.
− То ће морати да се допуни. А како стоји с песништвом?
− То нисам учила.
− Видиш, све ово, и још много другог, мораћеш да учиш код нас.
− Мило ми је, − рече весело Халима. − Одувек сам желела да нешто научим.
− Знаш, код нас има утврђен распоред часова кога ћеш морати тачно да се придржаваш. И
још на нешто ти скрећем пажњу: немој питати за ствари које немају непосредну везу са
наставним предметима.
Данас се Мирјам чинила Халими много озбиљнија и строжа него претходног дана. Ипак је
осетила да јој је наклоњена и да је воли.
− У свему ћу те слушати и све ћу извршавати тачно онако као што ми наредиш.
Наслућивала је да Мирјам мора да има међу другарицама неки нарочити, повлашћени
положај. Обузе је радозналост, али није смела да пита.
За доручак су пиле млеко и јеле слатке погачице од сувог воћа и меда. На крају свака доби
још и по једну наранџу.
После доручка почела је настава. Отишле су у стаклену дворану са базеном, којој се Халима
дан раније толико дивила. Поседале су на јастуке и свака је ставила пред себе, на подигнута
колена, црну таблицу. Спремиле су писаљке и чекале. Мирјам одреди Халими место и даде јој
прибор за писање.
− Држи то као што видиш да и друге чине, иако још не умеш да пишеш. Касније ћу те ја
научити, а засада се навикни на таблицу и писаљку.
Затим је пришла улазу и лупила маљем о гонг који је висио на зиду.
У дворану је ушао црн горостас с великом књигом у руци. Имао је кратке пругасте чакшире и
спреда отворену хаљину, која му је допирала до пета. На нотама је носио једноставне сандале, а
око главе увијен узан црвени турбан. Спустио се на јастук који је био за њега припремљен,
лицем окренут према девојкама, и сео на подвијене ноге. Затим поче:
− Данас ћемо да продужимо, моје птичице голубице, с оним местима из Корана, − код тих
речи се челом побожно дотакао књиге − у којима нам Пророк говори о загробним радостима и
рајским сластима. Међу вама видим бистрооку младицу, нову ученицу, учења жедну, знања
гладну и умности жељну. Како јој не би промакла ни кап мудрости и свете учености, нека нам
Фатима, разборита и отресита, понови и растумачи што је брижљивом баштовану Адију досада
успело у ваша срца усадити и у њима одгајити.
Да, то је био Ади који ју је јуче донео у ове вртове! Халима га је одмах препознала по гласу.
Све време имала је неодољиву жељу да се смеје, али се храбро савлађивала.
Фатима подиже своју лепу облу брадицу према учитељу и поче да рецитује љупким, скоро
певајућим гласом:
− У сури петнаестој, а у стиховима од четрдесет петог до четрдесет осмог читамо: Види,
богобојажљиви ће доћи у вртове и код извора: Уђите у миру, зацело! Из срца ћемо им извући
срџбу и седеће један према другоме на јастуцима. Умор неће да осете, и никада их нећемо из њих
истерати...
Ади ју је похвалио. Затим је говорила напамет још нека друга места. Када је завршила, он
рече Халими:
− Чула си, моја срно сребрна, лаконога и науци склона, иза бисерних зуба твоје другарице и
мудрије сестрице, шта је моја вештина и духовна дубина у грудима наших лепооких хурија
посејала и брижљиво одгајала. А сада детињарије оставити покушај, моје мудре речи послушај, и
бићеш срећна и блажена, сад и за вечита времена.
Затим поче полако, реч по реч, да диктира нову главу из Корана. Писаљке су шкрипећи
клизиле по таблицама. Усне девојака су тихо понављале, полако се мичући, оно што је рука
писала.
Час је био завршен, и Халими је лакнуло. Све јој се чинило тако смешно и тако чудновато,
као да је нестварно.
Црнац се диже, са страхопоштовањем три пута челом додирну књигу и рече:
− Лепе младице и моје вредне ученице, хитре и бистре, нека је засада доста учености и
расипања моје мудрости. Што сте слушале и марљиво на таблице записале, у разум свој урежите
и све напамет научите. А сем тога, љупку препелицу, вашу нову другарицу, у наукама светим
поучите и њено незнање у знање претворите.
Насмешио се, блеснувши белим зубима, мудро заколутао округлим очима и достојанствено
напустио учионицу.
Тек што се завеса спустила за њим, Халима прсну у гласан смех. Њеној веселости се
придружише и остале. Само Мирјам рече озбиљно:
− Никад више не смеш да се смејеш Адију, Халима. Можда ти испочетка збиља изгледа
некако чудноват, али он има златно срце и за нас би могао све да учини. Веома је учен, зна како
Коран тако и световну филозофију, влада песничком и говорничком вештином и одлично познаје
арапску и пехлевску граматику. Чак и Сејдуна има у њега велико поверење.
Халима обори поглед. Беше је стид. Али Мирјам је помилова по образу и додаде:
− Не мари што си се смејала. Али сада знаш, и убудуће ћеш се понашати друкчије.
Климнула јој је главом и отишла за девојкама у вртове да поравнава леје и плете.

* * *

Сара је одвела Халиму у купатило да јој опере главу. Прво јој је рашчешљала косу, а затим ју
је свукла до појаса. Руке су јој притом помало подрхтавале, тако да Халима осети неку
нелагодност и гадљивост. Али није хтела о томе да размишља.
− Ко је уствари наш господар? − упита. Радозналост ју је нехотице савладала. Била је свесна
тога да има над Саром извесну моћ, мада није схватала зашто.
Сара јој одмах услужно одговори, гласом који је чудновато треперио:
− Рећи ћу ти све што знам, али тешко теби ако ме одаш. И мораш да ме волиш. Хоћеш ли то
да ми обећаш?
− Хоћу.
− Знаш, ми смо све својина Сејдуне, што значи. 'Наш господ'. То је јако моћан господар. А
шта да ти причам...
− Причај! Причај!
− Можда га уопште никад нећеш видети. Ја и још неке друге овде смо већ читаву годину дана
али га још нисмо виделе.
− А шта то значи 'Наш господ'?
− Стрпи се, све ћу ти открити. Знаш ли ко је међу живима први после Алаха?
− Калиф.
− Није тачно! Ни султан није. Први после Алаха је Сејдуна.
Халими се раширише очи од запрепашћења. Причини јој се као да доживљује бајку из
„Хиљаду и једне ноћи“. Сада је није више само слушала, сада је и сама била усред ње.
− Кажеш да још ниједна од вас није видела Сејдуну?
Сара нагну лице сасвим до њеног ува.
− Да, једна од нас га добро познаје. Али, тешко нама ако неко сазна да нас две о томе
причамо.
− Ћутаћу као заливена. А ко ли је та која зна Сејдуну?
Наслућивала је сасвим одређено ко би то могао бити. Сада је још само хтела да добије
потврду.
− То је Мирјам, − шапну Сара. − Њих двоје се добро слажу. Али чувај се, ако ме издаш.
− Ни с ким нећу о томе говорити.
− У реду. Али мораш ме волети, јер сам ти толико поверила.
Халиму је све више мучила радозналост. Упита даље:
− Ко је она стара жена коју смо јуче среле пред кућом?
− Апама. Али о њој је још опасније говорити него о Мирјам. Мирјам је добра и воли нас. Али
Апама је зла и мрзи нас. И она добро познаје Сејдуну. Пази само да никоме не одаш да ма шта
знаш!
− Нећу, Саро.
Сара се журила да заврши прање.
− Сва си тако слатка, − шапутала је. Халима се стидела, али се правила као да није ништа
чула. Било је још толико тога што је требало сазнати.
− Ко је Ади? − запита.
− Ушкопљеник.
− Шта је то: ушкопљеник?
− Мушкарац који није прави мушкарац.
− То не разумем.
Сара је почела да јој тачније објашњава, али Халима је нерасположено одби:
− Нећу то да слушам.
− Мораћеш да слушаш још много горе ствари.
Халима је изгледала увређена.
Коса је била опрана и Сара поче да је маже мирисавим уљима. Затим ју је рашчешљала. Радо
би загрлила и пољубила Халиму, али ју је ова тако љуто погледала испод ока да се Сара
уплашила. Одвела ју је из купатила на сунце да јој се коса брже осуши. Неке од девојака, које су
у близини поравнавале леје, приметише их и приђоше им ближе.
− А где сте то биле тако дуго? − упиташе је.
Халима спусти очи. Али Сара одврати с великом речитошћу:
− Да сте само виделе колико је, сирота, имала прљаву косу! Као да јој од рођења нико није
прао главу! Једва сам је некако дотерала, али требаће темељно да се опере још најмање једанпут
пре него што постане како ваља.
„Само да Мирјам није међу девојкама“, помисли Халима. Она би сигурно одмах приметила
да јој савест није чиста и када би је упитала, она се не би усудила да пориче. Тако би знала да
није могла ни један дан да одржи обећање да се неће распитивати.
Када су девојке отишле, Сара је изгрди.
− Ако се будеш овако понашала, свако ће одмах погодити да имаш тајне. Мораш се правити
као да ништа не знаш. Онда те нико неће ништа ни питати... Ја идем сада за осталима, а ти
прошетај по сунцу да ти се коса осуши.
Откако је дошла у овај чудновати свет, Халима је сада уствари први пут била сама. Ништа
није тачно знала: ни где се налази, ни шта је њен задатак. Окружавале су је саме тајне. Али то јој
није било непријатно. Напротив! Сасвим добро се снашла у том свету из бајке. Било је бар доста
хране за њену радозналост! „Биће најбоље да се правим глупа“, помисли. „Тада се неће
обазирати на мене, па ћу моћи све да прокљувим. А тиме ћу стећи и љубав осталих, те ће се више
бринути о мени.
Сара јој је била набацила пуно загонетака, које су је терале на размишљање. Мирјам, коју је
била упознала као љубазну и добру, имала је још и друго, непознато лице. Шта ли то значи да се
са Сејдуном добро слаже? А каква ли је улога Апаме, која је злобна и која исто тако познаје
Сејдуну? И смешни Ади, за кога је Мирјам рекла да ужива велико поверење Сејдуне? И на крају,
ко је Сејдуна, тај моћни 'Наш господ', о коме се Сара усудила да говори само шапатом?
Није дуго могла да се скраси на истом месту. Пошла је стазом у потрази за новостима.
Сагињала се над цвеће, посматрала и плашила живописне лептире који су се спуштали на њега.
Око ње су зујале дивље пчеле и пругасти бумбари, натоварени цветним прахом. Бубе и мушице
летеле су око ње и све се с њом заједно радовале топлом пролећном сунцу. Заборављен је био
ранији бедан живот, заборављено напорно путовање, пуно страховања и неизвесности. Сада је
срце клицало од весеља и животне радости. Чинило јој се као да је заиста доспела у рај.
У шумарку нарова нешто се помакло. Ослушнула је. Из зеленила је доскакутала витка,
танконога животиња. „Газела“, помисли. Животиња стаде и поче да је гледа својим лепим
кестењастим очима.
Халима савлада своју бојажљивост. Чучну и поче да је зове к себи, подражавајући нехотице
чудноватог тумача Корана:
− Газелице пчелице, завречи и немој утећи, танконога и виторога... Види, већ не знам даље,
јер нисам учени Ади. Де, дођи Халими, која је млада и лепа и љупкој газелици тако тепа...
Морала је сама да се смеје својој говорљивости. Мала газела, испружене њушкице, доскакута
до ње и поче да је њуши и лиже по образу. Пријатно ју је голицало, почела је да се смеје и да се у
шали одупире, док је животиња све јаче на њу наваљивала. Одједном јој се причини да је, с леђа,
још нешто, исто тако живо, додирнуло њено уво и дунуло у њега. Погледа иза себе и устукну од
страха. Крај ње је стајао жути Ахриман и зането се такмичио са газелом у умиљавању. Пала је
наузнак и једва се задржала на рукама. Није могла ни да викне ни да се подигне. Очима пуним
очајања гледала је нетремице штркљасту мачку и чекала када ће се бацити на њу. Али Ахриман
очигледно уопште није имао нападачких намера. Ускоро је остави и поче да се игра с газелом,
хватајући је за уво и кидишући у игри на њен врат. Видело се да су се добро познавали и били
пријатељи. Халима се охрабрила и загрлила обе животиње око врата. Гепард је почео гунђајући
да преде као права мачка, а газела је опет пружала језик ка њеном лицу. Халима им је тепала
најслађим речима. Није јој ишло у главу како су гепард и газела могли да буду пријатељи већ на
овом свету, када је пророк рекао да је Алах то чудо наменио једино становницима раја.
Зачула је да је зову. Дигла се и пошла у правцу одакле је долазио глас. Ахриман је тапкао за
њом. Газела га је пратила и залетала се на њега као јаре. Он се није много обазирао на њу. Само с
времена на време би је чупнуо за уво.
Другарице су је чекале и рекле јој да треба да иде с њима на час играња. Завезале су јој на
темену косу у чвор и повеле са собом у стаклену дворану.
Наставник играња био је ушкопљеник Асад. Био је то млад човек средњег раста, с глатким
лицем и гипким, скоро женским удовима. Био је Африканац, тамне пути, али не тако црн као
Ади. Халими је изгледао истовремено и привлачан и смешан. Ушавши, скинуо је дугачку
хаљину и остао само у кратким жутим чакширама. Поклонио се уз љубазан осмех и задовољно
протрљао руке. Позвао је Фатиму да засвира на харфи, и почео уз звуке музике вешто да се
превија.
Његова уметност састојала се, углавном, у гипкости трбуха и владању његовим мишићима.
Кружење руку и премештање ногу били су само нека врста ритмичне пратње трбушних покрета.
Најпре је сам показао покрете, а затим су морале да покушају и девојке. Наредио им је да скину
јелеке и да се свуку до појаса. Халиму обузе стид, али када виде како се остале безбрижно
свлаче, учини и она исто. Сулејку је одредио за прву плесачицу и поставио испред осталих.
Потом је послао Фатиму на њено место, узео дугачку и танку фрулу и почео сам да свира у њу.
Тек тада је Сулејка побудила Халимину пажњу. По стасу је била готово најлепша од свију.
Њени удови беху обли, гипки и меки као да су од кадифе. Била је најбоља у игри и помагала је
Асаду на његовим часовима. Што год је тражио она је тачно извршавала, а остале су само
понављале за њом. Са фрулом у руци ишао је од једне девојке до друге, стручно оцењивао
гипкост и рад мишића, поправљао и сам показивао како треба чинити...
После часа Халима је била уморна и гладна. Отишле су у вртове, али се нису смеле много
удаљити јер их је чекао нови предмет − песништво. Халима се потужи Сари да је гладна. Сара јој
показа где да је причека, а сама шмугну у зграду, одакле се убрзо врати. Тутнула јој је у руку већ
ољуштену банану и рекла:
− Ван редовних оброка није нам дозвољено да једемо. У том погледу је Мирјам веома строга,
пошто се боји да се сувише не угојимо. Сигурно би ме казнила кад би знала да сам ти дала да
једеш.
Да неко не сме да једе само зато да се не би угојио, то Халима још никад није чула.
Напротив! Што је жена била крупнија, то се више допадала. Због тога јој Сарина вест није била
ни најмање пријатна. Поготову кад су их у том чудном крају служили самим посластицама!
Девојке су поново морале у учионицу. И песништву их је поучавао Ади. Тај предмет се
Халими чинио веома забаван. Одмах се њиме одушевила. Овог пута им је објашњавао кратак
стих газеле и све девојке су морале да учествују у састављању стихова. Први стих изговорила је
Мирјам, после чега је све време била слободна, док су се остале такмичиле међу собом и
надовезивале стихове један на други. После десетак стихова исцрпле су своју досетљивост и
остале су још само Фатима и Зајнаб које су упорно продужиле све док и њих досетљивост није
издала. Први и други пут Ади је био прескочио Халиму, како би се навикла. Слушајући, она се
изврсно забављала, и зато ју је Ади позвао када је по трећи пут дошао ред на њу да се спреми.
Мало се препала, али јој је и ласкало што већ има такво поверење у њу, а и сама је желела да се
такмичи с другарицама.
Мирјам даде почетни стих:
„Кад бих к'о птица имала крила..
Ади је мало причекао, а затим почео да прозива редом. Оне су одговарале.
Сулејка: „У сусрет сунцу бих се вила“,
Сара: „Доброти сва бих се предала“,
Ајша: „Сиротињи бих помагала“,
Сит: „Алаха песмом бих славила“,
Џада: „И сваке грешке се клонила“,
Тада је Ади љубазно климнуо Халими и позвао је да продужи.
Поцрвеневши, она покуша:
„А ја бих с тобом...“
Глас је издаде. Није могла даље.
− На врх језика ми је, − рече.
Сви су се насмејали. Ади даде знак Фатими:
„Хајде, Фатимчићу, помози јој ти“.
Фатима допуни Халимин стих:
„А ја бих с тобом сестро мила“.
Халима се брзо успротиви.
− Не, овако ја нисам мислила, − рече љутито. − Чекајте, сама ћу да кажем.
И, искашљавши се, заиста изусти:
„А ја сам хтела с тобом у сам рај да летим“.
Гласан смех дочека њене речи. Дигла се, сва црвена од љутине и стида, и потрчала према
вратима. Мирјам јој препречи пут.
Све су похитале да је утеше и охрабре. Постепено се смирила и обрисала сузе. Ади јој је
објаснио да је вештина састављања стихова уметност која се може постићи тек после дугих
напора и да не треба да очајава зато што је први пут погрешила. Затим позва девојке да продуже.
Али стихова им је већ било понестало. Тако се десило да су Фатима и Зајнаб прешле у дијалог:
Фатима: „То што си чула, нека ти поука буде, Халима“.
Зајнаб: „А ти, Фатима, немој да дајеш савете свима“.
Фатима: „Шта ћеш, кад више знам од тебе. Да л' те то љути?“
Зајнаб: „Дрска си и безобразна, зато боље ћути!“
Фатима: „Отреситост моју можда ми замераш?“
Зајнаб: „То ме није брига, ал' са уображеношћу, заиста, претераш“.
Фатима: „Леп може бити уображен − понизност сестра је ругобе“.
Зајнаб: „На мене циљаш? Ти? А сама си к'о буре и усто пуна злобе“.
Фатима: „Е баш си ово згодно рекла! Зар да се дивим твојој сувоћи?“
Зајнаб: „То и не тражим, само се питам где су ти очи“.
Фатима: „На твој простаклук шта могу рећи?“
Зајнаб: „Сиромаштво духа нећеш, свеједно, избећи“.
− Доста је, голубице, − прекиде их Ади. − У лепим сте се римама и ученим максимама мериле
и шепуриле, препирале и једна другу пецкале, такмичиле и у духовитости бориле; међусобно се
глодале и очима пробадале. Нека је доста лепе учености и слатке речитости. Сад једна другој
опростите, за трпезу похитајте и тамо се пријатно угостите.
Учтиво им се поклонивши, он напусти учионицу. Девојке нагрнуше за њим и поседаше у
трпезарији на своја места.

* * *

Док их је ујутру доручак чекао већ постављен на столу, сад су их при јелу послуживала три
ушкопљеника: Хамза, Телха и Сохал. Том приликом Халима сазнаде да их служи седам
ушкопљеника. Поред оба учитеља које је већ познавала, и поред тројице који су износили јело на
сто, постојала су још и два чувара вртова: Моад и Мустафа. Кухињу је уствари водила Апама;
Хамза, Телха и Сохал били су само њени помоћници. Они су обављали домаће послове: чистили,
распремали, прали и бринули се за ред и чистоћу у читавој кући. Сви ушкопљеници, заједно с
Апамом, живели су у посебном врту који је од њиховог био одвојен прокопима. Ушкопљеници
су тамо имали своју зграду, а Апама засебну кућицу.
Све ово само још појача Халимину радозналост. У присуству Мирјам није се усуђивала да
запиткује. Једва је чекала да опет буде насамо са Саром.
Ручак се Халими учини као права гозба. Укусно печење од живинског меса, са умаком
пријатног мириса, разно поврће, кајгана, сир, погача, медени колачи с куваним воћем. А као
додатак још чаша пића које је Халими чудновато замаглило мисли.
− То је вино, − дошапну јој Сара. − Сејдуна нам је дозволио да га пијемо.
После ручка одоше у своју спаваћу собу. Биле су саме и Халима упита:
− Па како сме Сејдуна да дозволи вино кад га је пророк забранио?
− Сме. Већ сам ти рекла да је он први после Алаха. Он је нови пророк.
− Казала си ми да сем Мирјам и Апаме још нико од вас није видео Сејдуну?
− Нико сем Адија, који је његов повереник. Али се Ади и Апама крвнички мрзе. Апама
уопште никога не воли. Док је била млада била је веома лепа, а сада јој је криво што је све
прошло.
− Ко је уствари Апама?
− Пст. То је страшна жена. Зна све тајне љубави и Сејдуна ју је довео овамо да од ње нешто
научимо. Чућеш после подне. У младости је по свој прилици много уживала.
− А зашто морамо да учимо толике ствари?
− Не знам тачно. Али мислим да нас спремају за Сејдуну.
− Јесмо ли намењене за његов харем?
− Можда. А сада ми реци да ли ме већ мало волиш?
Халима се, озловољена, намргоди. Љутила се што је Сара пита овакве глупости када она сама
још треба да сазна толико важних ствари. Испружила се на својој постељи, ставила руке под
главу и загледала се у таваницу.
Сара седе поред ње. Нетремице ју је посматрала. Одједном се наже над њу и поче је страсно
љубити.
Халима се прво правила као да је се ове то не тиче. Али љубљење јој досади и она одгурну
Сару.
− Волела бих да знам шта Сејдуна намерава да чини с нама, − рече.
Сара се прибра и поправи косу.
− То бих и ја желела да знам, − одврати. − Али о томе не говори нико, а и забрањено је да се
пита.
− Шта мислиш, може ли неко да побегне одавде?
− Јеси ли полудела? Тек што си дошла, а већ питаш о таквим стварима! Кад би то Апама
чула! Зар ниси видела оно утврђење на литици? Преко њега води једини пут у свет. Само пођи
тамо, ако се усуђујеш!
− Коме припада ова тврђава?
− А коме би могла да припада? Све што видиш око себе, заједно с нама, својина је Сејдуне.
− Да ли Сејдуна живи у овој тврђави?
− Не знам. Можда.
− Знаш ли како се зове овај крај?
− Не знам. Сувише питаш. Можда чак и Апама и Ади то не знају. Само Мирјам.
− А зашто само Мирјам?
− Па рекла сам ти да се њих двоје добро слажу.
− А шта то значи да се добро слажу?
− Па да су као муж и жена.
− А ко ти је то рекао?
− Пст. То смо ми девојке саме погодиле.
− То не разумем.
− Па свакако да не можеш, пошто још ниси била у харему.
− Да ли си ти била у харему?
− Била сам, слатко љубимче. Кад би само знала! Мој господар био је шеик Моавија. Испрва
сам била његова робиња. Купио ме је кад сам имала дванаест година. Касније сам постала
његова љубавница. Баш овако као што ја сад седим поред тебе, седео је једном он на ивици мог
лежишта и гледао ме. Рекао ми је: „Моја слатка црна мачкице“. Пољубио ме је. Када бих ти само
могла рећи како ми је било! Био је красан човек. Све његове жене биле су на мене љубоморне.
Али ми нису ништа могле, јер је мене од свих највише волео. Од пакости и зависти само су
стариле и постајале све ружније. Водио ме је на своје походе. Једном нас је напало неко
непријатељско племе. Пре него што су наши људи успели да се скупе за одбрану, разбојници су
ме већ уграбили и одвели. Продали су ме на вашару у Басри за 'Нашег господа'. Била сам тако
несрећна.
Она гласно зајеца. Тешке, крупне сузе падале су Халими на образе и груди.
− Немој бити жалосна, Саро. Ето, сада ти је код нас добро.
− Било би ми лакше кад бих знала да ме бар мало волиш. Како је леп био мој Моавија и како
ме је волео.
− Па волим те, Саро, − одврати Халима. Допустила је да је љуби.
Затим поче опет да испитује.
− Да ли је и Мирјам била у харему?
− Јесте. Али с њом је било друкчије. Она је била као краљица. Два човека су погинула због
ње.
− Зашто је онда дошла овамо?
− Продали су је рођаци њеног мужа да јој се освете, јер му није била верна. Тиме је целој
породици нанела велику срамоту.
− А зашто му није била верна?
− То ти још не разумеш, Халима. Није био за њу онај прави.
− Сигурно је није волео.
− Напротив, волео ју је, јер је баш од превелике љубави према њој и умро.
− Откуд све то тако тачно знаш?
− Причала нам је сама када је дошла.
− Зар није била овде пре вас?
− Не. Испрва смо биле овде ја, Фатима, Џада и Сафија. Тек после тога дошла је Мирјам. Тада
смо још све биле међу собом једнаке. Само нам је Апама заповедала.
− Па како се онда Мирјам упознала са Сејдуном?
− То ти не знам тачно рећи. Он је пророк и можда све зна и види. Једном је послао по њу.
Није нам рекла, али смо наслућивале. Отада више нисмо биле равне међу собом. Почела је да
нам заповеда и да се противи Апами. Њена моћ постајала је све већа и сада чак и Апама мора да
је слуша. Зато је она страховито мрзи.
− Све је ово веома чудно.
Ушла је Зајнаб и села пред огледало на свој сточић да се очешља и нарумени.
− Мораћемо да пођемо, Халимо, − рече. − Сада Апама има час, а њој не смеш да се замериш.
Пази да не улетиш у учионицу у последњем тренутку... Ево ти руменила и црнила за обрве и
лице. И уље од ружа да се намиришеш. Дала ми је Мирјам за тебе. Пожури!
Заједно са Саром помогла јој је да се дотера. Затим су све три кренуле у учионицу.
Када је Апама ушла, Халима се једва уздржала да не прсне у гласан смех. Али поглед
старичиних очију и злослутна тишина која је при њеном уласку настала, опоменули су је да мора
бити на опрезу. Девојке се дигоше и дубоко поклонише.
Старица је била веома чудновато накинђурена. Око мршавих ногу оплетале су јој се широке
шалваре од црне свиле. Јелек јој је био црвен, опшивен сребром и златом. На глави је имала
мален жут турбан са дугачким чапљиним пером. У ушима су јој висиле огромне златне алке са
уметнутим драгуљима. Око врата је имала неколико пута обавијену огрлицу од великих бисера.
Зглавкови на рукама и ногама били су јој обухваћени уметнички израђеним, скупоценим
обручима. Сва ова раскош још више је истицала њену старост и ружноћу. Осим тога, била је
ставила на усне и образе дречеће руменило и засенчила очи црнилом, тако да је заиста изгледала
као живо страшило. Покретом руке наредила је девојкама да седну. Очима потражи Халиму.
Исцери се и поче да предаје крештавим гласом.
Рече:
− Добро сте малу накинђуриле. Сада блене у човека као теле у шарена врата, као јуница која
још није осетила бика и не зна шта је гони... Зато сада добро наћули уши да нешто паметно
научиш! Немој мислити да су се твоје другарице родиле паметне. Јурцале су, додуше, по
харемима још пре него што су доспеле у моју школу, али тек овде им је пукло пред очима како је
тешка вештина служења љубави. У мојој домовини, у Индији, почиње настава већ у најранијој
младости, јер постоји мудра изрека: живот је прекратак у поређењу с оним што треба научити...
Знаш ли уопште, јаднице, шта је то мушкарац? Знаш ли зашто она црна гнусоба која те је јуче
донела у наше вртове није прави мушкарац?... Говори!
Халима се тресла целим телом. Очајно је очима тражила око себе помоћ, али су све девојке
гледале право преда се.
− Чини ми се да ти је језик прирастао за непце, глупачо! − раздера се старица. − Чекај,
објаснићу ти ја.
С неким злобним уживањем поче да објашњава особине које разликују мушкарца од жене.
Халиму обузе такав стид да није знала куда да погледа.
− Јеси ли сада разумела, мала? − упита је коначно.
Халима је плашљиво климнула главом, мада је више од половине пречула и мада јој и остало
није било ни најмање јасно.
− Сам велики Алах ме је казнио, те морам ову узвишену мудрост да усађујем у главе оваквим
гускама! узвикну Апама. − Да ли ови дроздови уопште могу да замисле колико треба вештине и
урођеног осећања да би се господар и љубавник у сваком погледу задовољио? Вежба, вежба и
опет вежба! Само то доводи ученицу коначно до циља. На срећу, праведна судбина вам је
ускратила прилику да вашом кобиљом похотљивошћу срамотите узвишену љубавну уметност.
О, мушкарац је као осетљива харфа на којој жена мора умети да свира стотине и стотине разних
мелодија! Ако је несрећна и глупа − авај, како ће жалосне звукове да производи! Али ако је
обдарена и ако је нешто научила, она ће спретним рукама извући из инструмента нечувену
складност. Неотесани мајмуни! Ваше стремљење мора да буде: извући из повереног вам
инструмента више гласова него што изгледа да може дати. Нека ме добри дуси никад не казне
тиме што бих морала да слушам невешто дромбуљање, шкрипу и квечање!
Почела је потанко да излаже оно што је називала својом узвишеном ученошћу и уметношћу,
и Халими су се од стида црвенели врат, уши и образи. Па ипак је, нехотице, пажљиво слушала.
Захватила ју је грозничава радозналост. Да је била сама са Саром или бар да није Мирјам ту, због
које се највише стидела, Апамино излагање би је можда чак забављало. Овако је седела
спуштена погледа, осећајући се, из непознатих разлога, као кривац и сукривац.
Најзад Апама ипак заврши. Достојанствено је напустила учионицу, не опростивши се и не
поклонивши у знак поздрава. Девојке потрчаше напоље и у скупинама почеше да шетају у
вртовима. Сара се прикључила Халими, која се није усудила да приђе Мирјам.
Али Мирјам је позва сама. Загрли је око струка и повуче са собом. Сара их је пратила као
сенка.
− Јеси ли се већ донекле привикла на наш начин живота? − упита Мирјам.
− Све ми се чини чудновато и ново, − одврати Халима.
− Надам се да ти није непријатно?
− О, напротив! Баш ми се допада. Само много штошта не разумем.
− Стрпи се, драга. Све ће доћи у своје време.
Халима наслони главу на њено раме и кришом погледа Сару. Дође јој да се насмеје. Ухватила
је била њен поглед који је одавао муке љубоморе.
− Воле ме, − помисли. Срце јој испуни радост.
Идући стазом кроз густе шумарке, дођоше до бучне планинске реке, која је хучала дубоко
под њима међу стењем. Халима опази да су вртови морали бити засађени на стеновитом тлу.
На једној од литица камените обале сунчали су се гуштери. Њихова леђа светлуцала су као
смарагди.
− Види како су лепи, − рече Мирјам.
Халима се стресе.
− Бррр. Не волим их. Злобни су.
− Зашто?
− Нападају девојке.
Мирјам и Сара се осмехнуше.
− Ко ли те је то слагао, мило дете?
Халима се уплаши да није опет одвалила неку глупост. Опрезно одговори:
− Мој пређашњи господар ми је рекао: Бој се младића! Ако прескоче зид и уђу у врт, бежи од
њих. Они испод одела имају сакривеног гуштера или змију. Пустиће је на тебе да те угризе.
Мирјам и Сара почеше гласно да се смеју. Сара је Халиму гутала очима, а Мирјам, гризући
усне, рече:
− Овде нема неваљалих младића, а и наши гуштери су сасвим питоми. Никоме још нису
учинили ништа нажао.
Затим поче да звижди. Гуштери су окретали главе на све стране, као да траже онога ко их
зове.
Халима се стиснула између Мирјам и Саре. Овако се осећала у довољној безбедности. Рече:
− Заиста. Лепи су.
Из пукотине у стени провирила је шиљаста главица и неколико пута палацнула расцепљеним
језичком. Халима се укочила од ужаса. Све више се дизала глава и све дужи је постајао њен врат.
Сада више није било никакве сумње: из пукотине је пузила велика жута змија коју је, очигледно,
дозвало Мирјамино звиждање.
Гуштери се разбежаше на све стране. Халима крикну. Хтела је да повуче за собом Мирјам и
Сару, али је оне задржаше.
− Не бој се, Халима, − тешила ју је Мирјам. − То је наша добра познаница. Зовемо је Пери, и
када зазвиждимо она излази из своје рупе. Баш је добро, нико се не може на њу пожалити.
Уопште, сви смо у овим вртовима пријатељи: људи и животиње. Отсечени смо од целога света и
радујемо се један другоме.
Халими лакну, али је ипак желела да оде одатле.
− Молим вас, хајдемо одавде, − наговарала их је. Послушаше је смејући се.
− Не буди тако плашљива, − укори је Мирјам. − Видиш, ваљда, да те све волимо.
− Имате ли још каквих других животиња?
− Имамо их још много. У једном врту је читав зверињак. Али тамо треба прећи чамцем;
једном када будеш слободна, замоли Адија или Мустафу да те тамо одведе.
− Ох, како бих то волела! Је ли крај у коме живимо простран?
− Толико је простран да би умрла од глади, ако би у њему залутала.
− Јао! Никад више не идем сама.
− Тако страшно ипак није. Врт у коме ми живимо уствари је острво које окружује с једне
стране планинска река, а са осталих вештачки прокопи. Није сувише велик и ако га не напустиш,
односно ако не пређеш воду, не можеш у њему да залуташ... Али тамо, под оним стеновитим
литицама, тамо су шуме и у њима дивљи гепарди...
− Одакле сте онда добили Ахримана, кад је тако добар и питом?
− Баш из оних шума. Доскора је још сасвим личио на младо маче. Храниле смо га козјим
млеком, а и сада му не дајемо месо да не би подивљао. Мустафа нам га је донео.
− Мустафу не знам.
− Добар је човек, као и сви наши ушкопљеници. Некада је био бакљоноша код једног моћног
кнеза. Служба је била тешка и зато је побегао. Он и Моад чувају наше вртове...
Али, време је да се вратимо у учионицу. Фатима и Сулејка ће нас учити свирању и певању.
Фатима веома пријатно пева.
− О, то јако волим.

* * *

Час певања и свирања био је за девојке пријатна разонода. Мирјам им је дала пуну слободу.
Мењале су места, дувале у татарске фруле, тандркале по харфи и лутњи, свирале на египатској
гитари, слагале и певале шаљиве песмице, међусобно се задиркивале и препирале, тако да су
Фатима и Сулејка узалуд настојале да одрже ред. Смејале су се, причале приче и уживале у
несташлуцима.
Сара се опет прилепила уз Халиму.
− Ти си заљубљена у Мирјам. Видела сам.
Халима слегну раменима.
− Преда мном то не можеш сакрити. Видим те скроз.
− Па шта онда?
− Сари навреше сузе на очи.
− Казала си да ћеш ме волети.
− Ништа ти нисам обећала.
− Лажеш! Зато сам ти толико и поверила.
− Нећу више да разговарам о таквим стварима.
Све се ућутало, па су и Сара и Халима ослушнуле. Фатима узе гитару и уз њену пратњу поче
да пева. Старе, лепе љубавне песме.
Халима беше потпуно занета.
− Те речи мораш да ми напишеш, − рече Сари.
− Хоћу, ако ме будеш волела.
Хтела је да се привије уз њу, али је Халима одгурну:
− Не сметај ми сада. Морам да слушам.
После часа остадоше у учионици. Свака узе свој рад. Шиле су и везле; неке од њих одоше до
великог, већ упола завршеног ћилима, и продужише са ткањем. Друге довукоше у дворану
неколико дуборезом украшених коловрата, поседаше уз њих и почеше да окрећу точак. Ћаскале
су о свом садашњем и ранијем животу, о мушкарцима и о љубави. Мирјам их је надзирала,
шетајући се међу њима с рукама на леђима.
Халима је размишљала о њој. Још није имала неки одређен посао, па је прислушкивала час
овде час тамо, док се коначно њене мисли нису усретсредиле на Мирјам. Ако се са Сејдуном
добро слаже, шта се онда догађа међу њима? Да ли је и она, док је још била у харему, радила оно
о чему је говорила Апама? То није могла да верује, одбацивала је тако ружне мисли, убеђивала
саму себе да то не може бити истина.
Вечерале су пред сам залазак сунца. Затим су пошле у шетњу. Одједном се на вртове спустио
мрак. Изнад њих засјаше прве звезде.
Халима је ишла стазом држећи се за руке са Саром и Зајнаб. Полугласно су причале. Хучање
реке је оживело, и предео, стран и огроман, протезао се пред њима у недоглед. Халиму је стегло
око срца. Било јој је истовремено и тешко и пријатно. Као да се, сасвим малена, изгубила у
непознатом свету из бајке. Све јој изгледаше тајанствено, скоро сувише тајанствено за њен
разум.
Усред густиша букну ватра. Буктиња поче да се креће и Халима се, уплашена, приби уз своје
другарице. Пламен се све више приближавао и најзад се пред њима заустави човек са запаљеном
бакљом у руци.
− То је Мустафа, − рече Сара, − онај што чува вртове.
Мустафа је био висок црнац округла лица, обучен у шарени огртач опасан око струка
дебелим ужетом, који му је допирао скоро до пета. Угледавши девојке, он се доброћудно
осмехну.
− То је, дакле, нова птичица коју нам је ветар донео? − рече љубазним гласом, посматрајући
Халиму. − Сићушно, ломно створење.
Око распламсане буктиње заигра тамна сенка. Велики ноћни лептир поче да кружи око ватре.
Сви су га пратили погледима. Час се скоро дотицао ватре, час летео у великом луку увис и губио
у тами. Али се већ следећег тренутка поново враћао. Његова игра постајала је све бешња.
Кругови које је чинио око пламена били су све ужи и ужи док најзад ватра не захвати његова
крила. Запуцкетало је и лептир се, налик на усијану летећу звезду, стропошта на земљу.
− Сиромах! − узвикну Халима. − Али што је био тако неопрезан?
− Алах му је дао нагон да налеће на ватру, − рече Мустафа. − Лаку ноћ!
− То је чудновато, − промрмља полугласно Халима.
Вратише се и одоше у своје спаваће собе. Кад се свукла и легла у постељу, Халими се од
догађаја протеклог дана вртело у глави. Смешни Ади са својим римованим говором, вешти
учитељ играња Асад, накинђурена Апама са својим бестидним учењем, тајанствена Мирјам,
девојке и ушкопљеници. И усред свега тога она, Халима, која је одвајкада сањала о непознатим
краљевима и чезнула за несвакидашњим догађајима.
− Добро је, − помисли и покуша да заспи.
Уто је неко благо додирну. Још пре него што је имала времена да врисне, зачу поред ува
Сарин глас:
− Буди сасвим мирна, Халима, да се Зајнаб не пробуди.
Увуче јој се под јорган и леже поред ње.
− Рекла сам ти да то нећу, − одврати Халима исто тако тихо. Али Сара ју је обасула
пољупцима и Халиму издаде снага.
Напослетку се ипак ослободила. Сара поче да наваљује на њу, шапћући јој заљубљене речи.
Халима јој окрете леђа, запуши прстима уши и одмах заспа.
Сара није могла да разуме шта се то с њом догађа. Сва збуњена, врати се у своју постељу.
ГЛАВА ДРУГА
коро у исто време када је Халима под тако чудноватим околностима доспела у њој непознате
С вртове, широким војним друмом јахао је према истоме циљу, само са супротне стране, са
запада, младић на малом, црнкастом магарцу. Откако је оставио дечје амајлије и увио мушки
турбан око главе, није могло проћи много времена. На бради су му тек избијале прве длачице, а
његове живе, бистре очи имале су још скоро сасвим детињаст израз. Долазио је из града Саве
који се налази отприлике на пола пута између Хамадана и старе престонице Раја. У Сави је
његов деда Тахир пре много година основао ћелију исмаилског1 братства, које је јавно
проповедало поклоњење мученику Алију, а уствари ковало бунтовничке планове против
селџучких владара.
У то друштво био је примљен и један бивши исфахански мујезин. Ускоро после тога, власти
су изненада упале на један тајни састанак и ухапсиле неколико чланова. На мујезина је пала
сумња да их је потказао. Мотрили су на њега и брзо утврдили да је та сумња била оправдана.
Осудили су га тајно на смрт и извршили пресуду. За ово је био ухваћен старешина братства,
Тахир, и по наређењу великог везира Низама ал Мулка одрубљена му је глава. Братство се
растурило и изгледало је као да је исмаилство у Сави нестало за вечита времена.
Када је Тахиров унук напунио двадесету годину, његов га је отац упутио у читаву ову ствар.
Наредио му је да оседла магарца и да се спреми за пут. Одвео га је на торањ њихове куће и
одатле му показао купасти врх Демавенда који је, прекривен снегом, у бесконачној даљини
блештао изнад облака. Рекао му је:
− Авани, сине мој и Тахиров унуче! Пођи друмом који води у правцу планине Демавенд.
Када дођеш у град Рај, питај за пут који води према Шах Руду, Краљевској Реци. Иди њеним
током све док не стигнеш до извора под стрмим литицама. Тамо ћеш угледати тврђаву која се
зове Аламут, Орловско Гнездо. У њој стари пријатељ твога деде и мога оца Тахира − покој души
његовој! − окупља све оне који признају исмаилско учење. Реци му ко си, и понуди му се у
службу. На тај начин пружиће ти се прилика да осветиш убиство свога деде. Мој благослов нека
те прати!
Унук Тахиров опаса криву сабљу, с поштовањем се поклони оцу и узјаха магаре. Без тешкоћа
је стигао у Рај. У караван-серају се распита како ће најлакше стићи до Краљевске Реке.
Механџија му рече:
− А шта те вуче Шах Руду? Да ти лице није тако невино, помислио бих да хоћеш да се
прикључиш поглавици са планине који окупља око себе кривоверне псе.
− Не разумем о чему то говориш, − претвараше се Тахиров унук. − Долазим из Саве и идем у
сусрет каравану који је отац послао у Бухару, и који се сада при повратку сувише дуго задржао
на путу.
− Када изађеш из града, остави Демавенд с десне стране. Стићи ћеш на утабани пут којим
долазе каравани са истока. Пођи тим путем и он ће те довести до реке.
Тахиров унук се захвали и поново узјаха магаре. После два дана јахања, зачуо је у даљини
хучање воде. Напустио је друм и потерао животињу право ка реци. Дуж ње је водила стаза, час
кроз пешчана поља, час кроз густо шибље. Река је добијала све јачи пад и тутњава воде постајала
је све гласнија.
Скоро цео дан путовао је овако, нешто јашући, а нешто пешачећи, када га изненада опколи
чета коњаника. Напад је дошао тако неочекивано да је Тахиров унук заборавио да извуче сабљу.
Када се сетио сабље и потегао за држак, то му више није користило. Седам оштрих копаља било
је уперено на њега. „Срамота је бојати се“, помисли. Али шта да ради против овакве
надмоћности?
Заповедник јахача га ослови:
− Шта тражиш овде, жутокљунче? Јеси ли дошао да ловиш пастрмке? Пази да се сам не
ухватиш на удицу!
Тахиров унук се нашао у великој недоумици. Ако су то султанови коњаници, страдаће ако
каже истину. Ако су исмаилци сматраће га за уходу ако буде ћутао. Испустио је балчак сабље и
очајно тражио објашњење у немим лицима војника.
Заповедник шеретски намигну својим пратиоцима и рече:
− Чини ми се, голобради мој пеливане, да ти тражиш нешто што ниси изгубио.
Говорећи то, он нагло извуче нешто између узенгија и седла. У његовој се руци на кратком
штапу залепрша бели барјак, знак Алијевих присталица.
„Али ако је то само замка?“ − помисли Авани. „Не мари! Ставићу све на коцку!“ − одлучи.
Скочи с магарца и посегну према барјаку који му је заповедник коњаника пружио. Смерно је
принео крај барјака своме челу.
− Тако ваља! − узвикну заповедник. − Тражиш тврђаву Аламут. Онда пођи с нама!
Потерао је коња стазом уз Шах Руд. Тахиров унук је поново узјахао магаре и пошао за њим.
Војници су их следили.
Све више се приближаваху планинама и хука Шах Руда постајаше све јача. Најзад стигоше до
литице са које се уздизао осматрачки торањ. На његовом врху се лепршао бео барјак. Корито
реке спуштало се поред литице у стрму клисуру.
Заповедник заустави коња и нареди и осталима да стану. Махнуо је барјаком у правцу торња
и са његовог врха добио знак да је пролаз слободан.
Уђоше у сеновиту хладну клисуру. Пут беше прилично узан, али добар. Местимично је био
уклесан у стену. Дубоко испод њих хучала је планинска река.
На једном завијутку заповедник застаде и испруженом руком показа нешто пред собом.
Тахиров унук угледа недалеко испред себе два висока торња, који су се усред тамних
планина белели као привиђење из снова. Обасјани сунцем, блештали су у његовим зрацима.
− То је Аламут, − рече заповедник и потера коња даље.
Поново су стрме падине затвориле поглед на оба торња.
Пут је вијугао уз реку док се клисура одједном не прошири. Тахиров унук разрогачи очи.
Пред њим се указа огромна литица, а на њој тврђава која је једним делом била уклесана у камен.
Шах Руд се овде рачвао у два рукавца који су са две стране, као клешта, обухватали литицу.
Тврђава је била читаво мало насеље, које се према позадини постепено дизало. На сваком од
њена четири угла био је по један торањ, од којих су се два задња дизала високо изнад предњих. И
тврђава и река лежале су дубоко између две стрме, неприступачне стене. Као тешка препрека
затварала је тако излаз из клисуре.
То је био Аламут, најјача од педесетак тврђава што их је било у рудбарском подручју.
Подигли су га дејлемски краљеви и постојало је предање да је неосвојив.
Заповедник одељења даде знак, и са супротне стране, са зидина тврђаве, спустише на
гвозденим ланцима тежак мост преко дивље реке. Коњаници затутњише преко њега кроз велику
засвођену капију утврђења.

* * *

Ујахали су у пространо двориште које се у три широке терасе постепено дизало. Терасе су по
средини биле спојене каменим степеништима. Дуж зидина, лево и десно, расле су високе тополе
и платани испод којих су били читави пашњаци. На њима су пасла стада коња, магараца и мазги.
У посебној стаји лежало је неколико десетина камила и спокојно преживало. Са страна су се
налазиле коњушнице, одаје за војнике, хареми и друге зграде.
Зујање и брујање као у каквом пчелињаку дочека унука Тахировог. Зачуђено је гледао око
себе. На средњој тераси вежбало је неколико одреда војника. Чуо је отсечне речи команде, лупу
штитова и копаља, звекет сабаља прекидано рзањем коња и њакањем магараца.
На другом крају радници су појачавали зидине. Мазге су вукле тешко камење, које су људи
затим чекрцима дизали на одређена места. Вика и галама допирале су одасвуд и потпуно
заглушивале хуку реке.
Сјахали су и заповедник упита војника који је у тај мах пролазио:
− Да ли је капетан Минучехер у стражари?
Војник нагло стаде и одговори:
− Јесте, десетару Абуна.
Заповедник даде знак младићу да пође за њим. Упутише се према једном од доњих торњева.
Однекуд се зачуше тупи ударци, пропраћени болним јауцима. Тахиров унук погледа у правцу
одакле су долазили. За камени стуб био је привезан човек; леђа су му била до појаса обнажена.
Џиновски црнац у кратким пругастим чакширама и с црвеним фесом на глави бичевао га је
корбачем по леђима. При сваком ударцу прскала је кожа. Млазеви крви шикљали су из рана. У
близини је стајао војник и држао кофу воде којом је с времена на време поливао несрећника.
Приметивши у очима Тахировог унука ужас, десетар Абуна се подругљиво насмеши:
− Код нас се не спава на перинама и не маже амбром, − рече. − Ако си на то рачунао, грдно
си се преварио.
Тахиров унук је ћутке корачао поред њега. Желео је да сазна шта је овај несрећник починио
да је био тако немилосрдно кажњен, али га је неки чудан страх спречавао да то запита.
Ушли су у капију торња. Тек под њеним сводом постао је Тахиров унук потпуно свестан тога
колико су зидине тврђаве јаке. Читаве груде камења биле су наслагане једна изнад друге. Преко
мрачног, влажног степеништа и дугачког ходника стигоше у пространу одају чији је под био
застрт скромним ћилимом. У једном углу било је размештено неколико јастука; на њима се у
полулежећем ставу одмарао човек педесетих година. Био је добро ухрањен и имао је кратку,
коврчасту браду проткану ту и тамо сребрнастим нитима. На глави је имао велики бео турбан, а
дугачка хаљина му је била извезена златом и сребром. Десетар Абуна се поклонио и чекао да га
човек на јастуцима ослови.
− Какве новости доносиш, Абуна?
− Приликом извиђања ухватили смо овог дечка, капетане Минучехер. Каже да је пошао у
Аламут.
На те речи капетан поче полако да се диже. Пред Тахировим унуком стајао је човек висок као
планина. Подбочивши се и уперивши оштар поглед на младића, викнуо је громким гласом:
− Ко си ти, несрећниче?
Тахиров унук се трже. Али брзо се сети очевих речи и постаде свестан тога да је дошао у
тврђаву да би се добровољно понудио у службу. Прибрао се и доста мирно одговорио:
− Зовем се Авани и унук сам оног Тахира из Саве коме је, пре много година, по наређењу
великог везира одрубљена глава.
Капетан га погледа изненађено и неповерљиво.
− Говориш ли истину?
− Зашто да лажем, господару?
− Ако је тако, онда знај да је име твога деде златним словима урезано у срца свих исмаилаца.
И 'Наш господ' ће се радовати да те уброји међу своје ратнике. Ради тога си, ваљда, и дошао у
тврђаву?
− Да, да служим врховном поглавици исмаилаца и да осветим смрт свога деде.
− Добро. Шта знаш?
− Да читам и да пишем, господару. И граматику и песништво. Напамет знам скоро половину
Корана.
Капетан се насмеја.
− Није лоше. А како стоји с војничком вештином?
Тахиров унук се збуни.
− Јашем, гађам из лука, а помало умем и да се мачујем и борим копљем.
− Имаш ли жену?
Младић поцрвене до ушију.
− Немам, господару.
− Јеси ли се предавао разврату?
− Нисам, господару.
− Добро.
Капетан Минучехер се обрати десетару:
− Абуна! Одведи Ибн Тахира дају Абу Сораки. Кажи му да га ја шаљем. Ако се не варам,
обрадоваће му се.
Поклонивши се, они изађоше из капетанове одаје. Нађоше се поново у дворишту. Стуб за
који је раније био везан човек кога су батинали био је сада празан. Само неколико капи крви
сведочило је о томе шта се догодило. Ибн Тахир је још увек осећао неки страх. Али већ га је
испуњавала свест о сопственој безбедности; бити унук мученика Тахира очигледно је нешто
значило!
Пођоше уз степенице које су водиле на средњу терасу. С десне стране налазила се ниска
зграда, некаква касарна. Пред њом се десетар заустави и поче да гледа око себе као да некога
тражи.
Младић тамне пути, у белом огртачу, белим чакширама и са белим фесом на глави пројури
поред њих. Десетар га заустави и учтиво рече:
− Капетан ме шаље с овим младићем часном дају Абу Сораки.
− Пођите само за мном. − Тамнопути младић развукао је уста у широк осмех. − Часни дај нам
баш сада држи час песништва. На крову смо.
И, окренувши се Ибн Тахиру, додаде:
− Долазиш к нама да би постао федај? Доживећеш многа изненађења. Ја сам ученик Обеида.
Ибн Тахир пође са десетаром за њим, и не схвативши прави значај ових речи.
Попеше се на раван кров. Тло је било покривено једноставним простиркама. На њима је
подвијених ногу седело двадесетак младића, исто тако обучених у бело као ученик Обеида. У
крилима су држали таблице и записивали на њих писаљкама оно што им је говорио старац у
широкој белој одори који је, с књигом у руци, чучао испред њих.
Угледавши придошлице, предавач устаде. Мрзовољно је намрштио лице и упитао десетара:
− Шта тражиш у ово доба код нас? Зар не видиш да је сада време наставе?
Десетар се у неприлици накашљао, а ученик Обеида се неопажено помешао међу своје
другове, који су радознало посматрали странца.
Абуна рече:
− Опрости што сам те узнемирио за време наставе, часни дају. Капетан ме шаље к теби с
овим младићем кога ти предаје.
Стари мисионар и учитељ одмери Ибн Тахира од главе до пета.
− Ко си ти и шта желиш, младићу?
− Зовем се Авани и унук сам оног Тахира коме је по наређењу великог везира у Сави
одрубљена глава. Отац ме шаље у Аламут да служим исмаилском покрету и осветим убиство мог
деде.
Старчево лице се озари. Испружених руку похита у сусрет Ибн Тахиру и срдачно га загрли.
− Срећне су очи које те виде у овој тврђави, унуче Тахиров! Твој деда, ја и 'Наш господ' били
смо добри пријатељи... Иди, Абуна, и захвали се капетану у моје име!... И ви, младићи,
погледајте добро свог новог друга. Када вам будем излагао историју и борбе исмаилства, нећу
моћи да не споменем славног деду овог младића, исмаилца Тахира, који је у Ирану био први
мученик за нашу веру!
Десетар намигну Ибн Тахиру као да је хтео да каже: „Ово смо баш добро извели“, и нестаде у
отвору кроз који се силазило с крова. Дотле је дај Абу Сорака стезао младићеву руку, испитивао
га о оцу и домаћим приликама и обећавао му да ће јавити његов долазак врховном поглавару.
Напослетку нареди једном од ученика који је седео на земљи:
− Сулејмане! Одведи Ибн Тахира у спаваоницу и дај му место оног неваљалца који је отеран
међу борце! Побрини се да спере са себе прашину од пута и да се пресвуче. До вечерње молитве
све то треба да буде готово!
Сулејман се нагло диже, поклони се пред старцем и рече:
− Побринућу се, часни дају!
Позвао је Ибн Тахира да пође за њим. Сишли су у доње просторије. На средини тесног
ходника Сулејман подиже завесу над улазом и пропусти Ибн Тахира.
Ушли су у пространу спаваоницу.
Дуж зида наспрам улаза налазило се двадесетак ниских лежишта. То су биле велике платнене
вреће, напуњене сеном и прекривене покривачима од струне. Као узглавља су им служила
коњска седла. На зиду изнад лежишта биле су, једна изнад друге, причвршћене дрвене полице.
На њима су у строгом реду биле размештене разне земљане чиније, серџаде, прибори за умивање
и чишћење. Чело ногу сваког лежаја стајало је дрвено постоље у које су били пободени лук,
тоболац са стрелама, џилит и копље. Са супротног зида стрчала су три бронзана чирака са
многобројним крацима у које су биле затакнуте воштанице. У једном углу налазио се стуб са
судом за уље. Испод свећа висило је двадесет тешких кривих сабаља. До њих је било исто толико
округлих, плетених штитова са бронзаним горњим деловима испупчења. Одаја је имала десет
малих прозора с решеткама. Све је у њој било чисто и у најбољем реду.
− Овај кревет је слободан, − рече Сулејман и показа на једно од лежишта. − Његов пређашњи
власник отеран је пре неколико дана међу борце. Овде поред тебе спавам ја, а с друге стране
Јусуф из Дамагана. Он је највиши и најјачи ученик у нашој чети.
− Шта кажеш, мој претходник је отеран међу борце? − зачуди се Ибн Тахир.
− Да. Није био достојан да постане федај.
Сулејман узе с полице лепо сложени бели огртач, беле чакшире и бели фес.
− Ходи у умиваоницу, − позва он Ибн Тахира.
Пођоше у суседну просторију, у којој се налазила камена када с текућом водом. Ибн Тахир се
брзо окупао. Сулејман му је додао одећу и он се зачас обуче.
Вратише се у спаваоницу. Ибн Тахир тада рече:
− Отац ми је наложио да испоручим његове поздраве врховном поглавару. Када мислиш да
ћу моћи да изађем пред њега?
Сулејман се насмеја.
− Ту помисао слободно избиј из главе, драги мој. Већ сам овде годину дана, а још не знам ни
како изгледа. Од нас ученика још га нико није видео.
− Значи да није у тврђави?
− Овде је. Али не напушта никад свој торањ. Чућеш већ. И то такве приче да ћеш зинути од
чуда... Казао си да си из Саве. Ја сам родом из Казвина.
Ибн Тахир га је у међувремену пажљиво посматрао. Лепшег младића скоро није могао да
замисли. Био је витког стаса, као чемпрес. Лице му је било оштро исклесано, али привлачно.
Образи препланули од сунца и ветра. Кроз тамну пут пробијало је здраво руменило. Очи су му
биле баршунасто кестењасте. Гледале су са орловским поносом на свет. На горњој усни и на
бради помаљале су се ретке длачице. Израз његова лица одавао је храброст и срчаност. Када се
насмејао, показао је низ јаких белих зуба. Његов смех био је искрен, помало подругљив. Али то
није одбијало.
„Као неки пехливан из 'Књиге краљева',“ помисли Ибн Тахир и рече:
− Приметио сам да су вам свима лица некако оштра и тврда као да имате тридесет година. А
по томе колико вам је порасла брада, дао бих вам једва двадесет.
Сулејман се насмеја и одврати:
− После четрнаест дана и ти ћеш бити такав. Ми овде не беремо цвеће и не ловимо лептире.
− Хтео бих нешто да те питам, − продужи Ибн Тахир. − Малочас сам видео како доле
батинају човека везаног за стуб. Хтео бих да знам шта је згрешио да је заслужио такву казну.
− Тежак злочин, драги мој. Био је као пратилац додељен каравану који је ишао у Туркестан.
Гоничи нису били исмаилци, па су успут пили вино. Понудили су и њему и он није одбио, мада
је Сејдуна вино најстроже забранио.
− Сејдуна забранио? − зачуди се Ибн Тахир. − Па забрану је дао већ пророк и она важи за све
правоверне!
− Ти то још не можеш да схватиш, птичице моја. Сејдуна може да дозволи и да забрани све
што год хоће. Ми исмаилци дужни смо да слушамо само њега.
Ибн Тахир се нашао у чуду. Нешто му је стегло срце. Наставио је са запиткивањем.
− Малочас си казао да су мог претходника отерали међу борце. Шта је тај згрешио?
− Говорио је о женама, и то веома непристојно.
− Је ли то забрањено?
− Најстроже! Ми смо изабрана чета и када будемо посвећени, служићемо непосредно
Сејдуни.
− У шта ћемо бити посвећени?
− Казао сам ти већ: у федаје! Када завршимо школу и положимо испите, добићемо тај чин.
− Шта је то федај?
− Федај је исмаилац који је спреман да се по наређењу врховног поглавара без поговора
жртвује. Ако притом погине, постаје мученик. Ако успе да изврши тежак задатак и остане у
животу, унапређује се у даја или у још виши чин.
− То што сада чујем, потпуно је ново за мене. Мислиш ли да ће испит бити тежак?
− О томе нема сумње. Иначе се не бисмо припремали за њега сваки боговетни дан од зоре до
мрака. Шесторица су већ поклекнула под теретом. Један се на месту срушио мртав, а остала
петорица сама су молила да их уврсте међу борце.
− Зашто нису отишли из Аламута, уместо да се овако срамоте?
− Е, драги мој, са Аламутом нема шале. Ко једном уђе у њега, не може више по својој жељи
жив да изађе. Овде има исувише тајни.

* * *

У одају бучно упадоше ученици. Успут су се били умили у умиваоници и тако спремили за
вечерњу молитву. Горостас, скоро за читаву главу виши од Ибн Тахира, свали се на постељу
поред његове и рече:
− Ја сам Јусуф из Дамагана. Нисам рђав човек. Али никоме не бих саветовао да ме изазива
или тера шегу са мном. Упознаћеш ме већ.
Протегао је своје снажне удове, као да је тиме хтео да поткрепи ове речи.
Ибн Тахир се осмехну:
− Чуо сам да си међу ученицима највиши и најјачи.
Горостас муњевито скочи.
− Ко ти је то рекао?
− Сулејман.
Разочаран, Јусуф се поново испружи.
Младићи су се смешкали. Обеида ступи пред Ибн Тахира и развуче своје црначке усне. Рече:
− Како ти се свиђа код нас, Ибн Тахире? Наравно, тешко је да можеш нешто рећи, пошто си
тек дошао. Али када будеш провео у тврђави четири месеца, као ја, нестаће као дим сва она
схватања која си досад имао.
− Јесте ли чули тога црногусца? − поче да му се рута Сулејман. − Тек што је замочио свој
кљунчић у аламутску медовину, а већ хоће да даје другима поуке!
− Треба ли да их дајем таквом глупаку као што си ти? − наљути се Обеида.
− Мир, браћо! − загрме Јусуф са свог лежаја. − Немојте давати лош пример новајлији!
Плећат младић кривих ногу и озбиљног лица приђе Ибн Тахиру.
− Ја сам Џафар из Раја, − претстави се он. − У тврђави сам већ годину дана и ако ти буде
требало неко објашњење у погледу наставе, само ме питај.
Ибн Тахир му се захвали. Један за другим прилазили су ученици и претстављали му се. Афан,
Абдур Ахман, Омар, Абдулах, Ибн Вакас, Халфа, Сохаил, Озаид, Махмуд, Арслан... Напослетку,
приђе му најмањи.
− Ја сам Наим испод Демавенда, − рече.
Сви се насмејаше.
− Несумњиво један од демона који живе у планини, − ругао му се Сулејман.
Наим га љутито погледа.
− Имамо много часова, − продужи, − и учимо многе предмете. Познајеш ли наше учитеље?
Онај који је благоизволео да те прими јесте часни дај Абу Сорака. Славан је мисионар и
пропутовао је, ширећи науку, све исламске земље. Сејдуна нам га је поставио за старешину.
Предаје нам историју Пророкову и светих мученика који су погинули за исмаилску ствар. Поред
тога, предаје и граматику и песништво на домаћем језику пехлеви.
− Јесте ли чули ово цвркутало? Најмањи је од свих, али и најгласнији.
Сулејман се насмеја, а за њим и сви остали. Затим он узе реч:
− Ускоро ћеш сам да упознаш све учитеље, Ибн Тахире. Треба свакако да упамтиш да је дај
Ибрахим, који нам предаје догматику, алгебру, арапску граматику и филозофију, добар пријатељ
Сејдуне и да није препоручљиво да му се замераш. Код њега ћеш морати да знаш све напамет.
Грк Ал Хаким, међутим, подноси свако брбљање, само да не држиш језик за зубима. Капетан
Минучехер не трпи противречење. Код њега мора све да иде као подмазано. Уколико брже
извршаваш његова наређења, утолико ће те више ценити и утолико ћеш му бити милији. Дај
Абдул Малик је млад, али Сејдуна много полаже на њега. Јак је и прекаљен, тако да може да
поднесе сваки напор и бол. Због тога презире оног који не уме да стегне зубе. Развија у нама
чврсту вољу и његов је предмет, поред догматике, најважнији...
− Не плаши ми сувише ово врапче! − упаде му Јусуф у реч. − Иначе ће нам побећи. Гледајте!
Сасвим је пребледео.
Ибн Тахир поцрвене.
− Гладан сам, − рече. − Цео дан ништа нисам јео.
Сулејману се то учини тако смешно да поче да се кикоће.
− Постићеш ти код нас још много дуже, драги мој. Чекај само док се упознаш са дајем Абдул
Маликом.
Зачу се отегнут звук рога.
− На молитву! − викну Јусуф. Сваки узе с полице у трубу увијен ћилим и сви похиташе на
кров. Ибн Тахир узе такође ћилим са полице над својим лежајем и пође за осталима.
На крову их је чекао дај Абу Сорака. Видевши да су се сви окупили и прострли своје ћилиме,
окрену се према западу, у правцу светих градова, и поче обред. Уз гласну молитву дотаче се
челом тла, рашири руке и поново се диже, као што то прописују закони верника. Завршивши,
још једном се усправи, рашири руке према небу, поново клекну и саже се до земље. Молио се:
− Дођи, Махди, обећани и очекивани! Ослободи нас самозванца и избави од кривовераца!
Мученици Али и Исмаиле, молите се за нас.
Ученици су чинили исте покрете као и он и понављали за њим његове речи. Изненада се
смркло. Са суседних кровова допирали су до њих отегнути, једнолични гласови других верника.
Ибн Тахир је био ганут и чудновато потресен. Чинило му се да све што у том тренутку
преживљава није стварност већ сан који само личи на јаву. Па онда још и јавно призивање Алија
и Исмаила − нешто што су се верници ван Аламута усуђивали да чине само иза замандаљених
врата! Био је збуњен и пометен.
Дигоше се, вратише се у спаваоницу и ставише ћилиме на њихова места. Затим пођоше на
вечеру.

* * *

Трпезарија је била пространа дворана у крилу зграде насупрот спаваонице. Сваки ученик
имао је своје место поред зида. На поду су лежали мали плетени подметачи од трске. Поседаше
или чучнуше на њих. Послуживали су их три друга, који су тога дана били дежурни. Сваки је
добио велики комад погаче, справљене од жита или сувих смокава и јабучних калотина. Из
огромних земљаних крчага налише свакоме пуну велику чинију млека. Неколико пута недељно
ученици су добијали рибу, а једанпут недељно месо, печеног вола, јагње или брава. Абу Сорака
их је надгледао и јео с њима. Вечерали су ћутке, заокупљени јелом и својим мислима.
После вечере поделише се у мање групе. Неки одоше на кров, други се размилеше по
насипима тврђаве.
Јусуф и Сулејман поведоше Ибн Тахира да му покажу тврђаву.
Хука и бука су се стишале. Над тврђавом је владала тишина, тако да је Ибн Тахир сада јасно
чуо жуборење Шах Руда, што је у њему изазивало сету. Обавијала их је тама и на небу засијаше
ситне, сјајне звезде.
Двориштем прође човек са запаљеном буктињом. Пред зградама на горњој тераси појавише
се стражари са буктињама и стадоше пред улазе. Стајали су непомично у дугачком реду. Лак
поветарац дунуо је с планине и донео ледену свежину. Пламен буктиња је затреперио и сенке
зграда, дрвећа и људи заиграле су сабласно по земљи. Зидови тврђаве били су надалеко
осветљени. Али та светлост беше некако необична. Зграде, торњеви и надграђе изгледаху у њој
сасвим друкчије него дању. Све је личило на привиђење из бајке. Огромно и непознато.
Обишли су добар део зидина које су опасивале доњу и средњу терасу.
− Како би било да пођемо још и тамо горе? − упита Ибн Тахир, показујући на зграде пред
којима су стајале бакљоноше.
− Тамо не сме нико сем поглавара, − објасни му Сулејман. − Сејдуну чувају џиновски црнци,
ушкопљеници, које је врховни заповедник добио на дар од египатског калифа.
− Да ли је Сејдуна у његовој служби?
− То не знамо тачно, − одврати Сулејман. − Можда је баш обрнуто.
− Како то? − зачуди се Ибн Тахир. − Зар Сејдуна није заузео Аламут у његово име?
− То је посебно поглавље, − одговори Јусуф. − Прича се свашта. Саветујем ти да се о тим
стварима не распитујеш сувише.
− Мислио сам да је калиф у Каиру врховни поглавар свих алијеваца у које се убрајамо и ми
исмаилци.
− Нама заповеда само Сејдуна, и никоме другом не треба да се покоравамо, − рекоше углас
Јусуф и Сулејман.
Сели су на насип.
− Зашто се врховни поглавар не показује верницима? − упита Ибн Тахир.
− Он је свет човек, − рече Јусуф. − По цео дан проучава Коран, моли се и пише за нас поуке и
заповести.
− Ми уопште немамо право да се питамо зашто не долази међу нас, − рече Сулејман. − То је
тако, и он већ зна зашто је то потребно.
− Сасвим сам друкчије све то замишљао, − признаде Ибн Тахир. − Ми напољу мислили смо
да поглавар исмаилаца скупља у Аламуту војску којом ће ударити на султана и лажног калифа.
То је од мање важности, − одврати Сулејман. − Главно што Сејдуна захтева од нас су
покорност и света преданост исмаилству.
− Мислите ли да ћу моћи да вас стигнем кад сте већ толико напредовали? − бринуло је Ибн
Тахира.
− Извршавај без размишљања све што ће ти твоје старешине наређивати, па ћеш постићи оно
што ће ти бити потребно, − рече Сулејман. − Немој мислити да је послушност лака ствар. У теби
ће се пробудити зао дух отпора, тело ће одбијати да слуша заповести воље и твој разум ће ти
шапутати хиљаду оправдања за неизвршење твојих наређења. Али ти буди свестан тога да је сав
тај отпор само лукави покушај злих духова који би хтели да те одврате од правог пута. Храбро
савлађуј у себи сваку непокорност, па ћеш постати тешка сабља у рукама 'Нашег господа'.
Прекиде их оштар звук рога.
− Морамо на спавање, − рече Јусуф устајући.
Вратише се и одоше у спаваоницу.
У соби је горело неколико воштаница. Неки од младића су се свлачили, други су већ били у
креветима.
Ускоро затим у спаваоницу уђе Абу Сорака. Прегледао је да ли су сви на броју и да ли је све
у реду. Затим је примакао зиду ниске лествице и угасио свеће.
У једном углу горело је кандило. Дај му приђе и припали на њему кратку танку трску. Затим
пође тихим корацима према излазу и опрезно диже завесу како се не би запалила о бакљу.
Ишчезао је у отвору и његови кораци замреше у ходнику.

* * *

Свирање рога пробудило је младиће рано узору. Умили су се, очитали јутарњу молитву и
доручковали. Затим узеше седла и оружје и похиташе у двориште.
За трен ока цела тврђава била је на ногама. Ученици доведоше из коњушница коње и
постројише се уз њих у два реда. На челу сваког реда стајао је десетар. Дојахао је капетан
Минучехер, извршио смотру чете и командовао да узјашу коње. Затим је наредио да се спусти
мост и ученици један за другим отутњише преко њега у клисуру.
Пројахаше поред стражарског торња и стигоше до простране пољане. Капетан је, због
новајлије, још једном укратко објаснио основне команде. Затим је поделио чету на две десетине
и командовао да се одвоје једна од друге. Сада дођоше на ред заокрети у развијеном строју и
турски и арапски јуриш. Ибн Тахир је сада први пут у животу видео слику једног масовног
напада и срце му од поноса гласније закуца. Доцније сјахаше и отпочеше вежбе у борењу
сабљом, бацању омче и копља и гађању луком.
Пре друге молитве вратише се у тврђаву. Ибн Тахир је био тако уморан да се једва држао у
седлу. Када сјахаше и вратише коње у коњушницу, он упита Сулејмана:
− Да ли су војне вежбе сваког дана?
Сулејман, који је био свеж и ведар као да се управо вратио из пријатне шетње, насмеја се и
одговори:
− Е, драги мој, то је тек почетак. Чекај док те узме у своје руке дај Абдул Малик. Смркнуће
ти се пред очима.
− Тако сам гладан да ми се врти у глави, − потужи се Ибн Тахир. − Да ли бих могао да
добијем нешто за јело?
− Само се стрпи. Дозвољено нам је да једемо свега трипут дневно. Кад би те ухватили да
једеш између одређених оброка, привезали би те за стуб као оног војника што си јуче видео због
тога што је пио вино.
У спаваоници оставише оружје, умише се, узеше са полица таблице и писаљке и пођоше на
кров.
Висок и мршав човек у огртачу који му се оплетао око ногу, ступи пред њих. Образи су му
били упали а очи дубоко усађене. Гледао је испод ока намргођеним погледом. Нос му је био
танак и повијен, налик на јастребов кљун. Ретка, проседа брада допирала му је скоро до прсију.
Дугачки, кошчати прсти, као канџе птице грабљивице, грчевито се зариваху у свежањ брижљиво
исписаних листова. Био је то дај Ибрахим, стар и заслужан мисионар и добар пријатељ врховног
поглавара. Најпре је очитао с ученицима другу молитву. Прописане речи је изговарао
полугласно, мукло мрмљајући. Али када је почео да призива Махдија, његов глас зазвуча дивље
и громко, као ударци у бубањ.
Затим поче да предаје. Тумачио је арапску граматику и сувопарно диктирао строга језичка
правила која је објашњавао примерима из Корана. Писаљке су шкрипале марљиво по таблицама.
Једва да се с времена на време неко усуђивао да гласније уздахне.
За Ибн Тахира је то био час одмора. Граматику је добро знао и била му је пријатна помисао
да му тај предмет неће задавати тешкоћа.
Завршивши, дај Ибрахим се натмурено поклони. Достојанствено је задигао свој широки
огртач да се не би заплео у њега, и изгубио се у отвору који је водио са крова.
Међу ученицима настаде жагор. Причекаше да се дај Ибрахим удаљи, а затим полетеше у
двориште. Тамо се по величини постројише у две врсте.
Сулејман рече Ибн Тахиру:
− Сада ћеш упознати даја Абдул Малика. Саветујем ти да стегнеш зубе и прикупиш сву своју
вољу. На овим вежбама се један већ срушио мртав. Уздај се у Алаха и мудрост 'Нашег господа'.
На челу прве врсте стајао се Јусуф. Отприлике у средини налазио се Сулејман, на крају Ибн
Тахир. На челу друге врсте био је Обеида, а на њеном крају Наим.
Кошчат горостас изађе пред њих крупним, журним корацима. Лице му је било оштро
исклесано, а поглед тврд и продоран. Угледавши међу ученицима Ибн Тахира, он га упита:
− Како се зовеш, јуначе?
− Име ми је Авани, унук сам Тахира из Саве.
− Добро. Рекли су ми већ. Надам се да ћеш се показати достојним свога славног деде.
Учини неколико корака назад и викну:
− Изујте се и низ зидине!
За трен ока сандале полетеше с ногу. Ученици јурнуше према бедемима и почеше да се пењу
уз окомите зидине. Руке су се пружале према пукотинама и отворима, хватале за стеновите
обронке.
При погледу на стрми зид, Ибн Тахир изгуби храброст. Није знао ни где, ни како да почне.
Изнад себе зачу шапат:
− Дај руку!
Подигао је поглед. Сулејман је био насред зида. Једном руком се држао за отвор, другу је
пружио према њему.
Ибн Тахир се ухвати за њу. Гвозденом снагом Сулејман га привуче к себи.
− Тако! А сада напред за мном!
Ишло је некако. Одједном се нашао на врху зида.
Остали су се већ спуштали на супротној страни у провалију. У подножју зидина пенушао се
Шах Руд. Ибн Тахир погледа доле и ухвати га вртоглавица.
− Погинућу, − рече са страхом.
− Држи се уз мене! − дошапну му Сулејман. Глас му је био тврд и заповеднички.
Почео је да се спушта. Нашавши чврст ослонац, подметну Ибн Тахиру руку, а затим и раме.
Тако, стиснутих зуба, опрезно пузише низ стену у провалију. Ибн Тахиру се учини да је прошла
читава вечност пре него што су стигли до стена на обали реке.
Ибн Тахир удахну пуним плућима. Када баци поглед увис, прођоше га жмарци. Пред њим се
високо уздизала окомита стена. Није могао да поверује да се управо спустио низ њу.
На врху литице дојави се Абдул Малик. Раскорачивши се викну ученицима под собом:
− На своја места!
Почеше да се пењу уз стену. Ибн Тахир се и сада држао Сулејмана. Подражавао је сваки
његов покрет и, пребацивши се преко зида на другу страну, с олакшањем најзад поново осети
равно тло под ногама.
Ученици застадоше да предахну. Ибн Тахир хтеде да се захвали Сулејману. Али му он само
мрзовољно намигну.
− Идући пут ћемо се спуштати помоћу ужета, − шапну.
− То ће морати да иде као подмазано.
Обули су се и поново постројили.
Абдул Малик рече са подругљивим осмехом:
− Шта је то данас с тобом, мој Сулејмане; зашто ниси био први као обично? Да се ниси
можда улењио? Или те је издала храброст? Да се ниси угледао на новајлију? Закачио се за тебе
као крпељ! Сада му покажи да си јунак! Стани пред њега и задржи дах!
Сулејман стаде пред Ибн Тахира и стисну усне и ноздрве. Загледао се преда се, али поглед му
је био отсутан као да је уперен у велику даљину. Ибн Тахир се уплаши. Опазио је да је Сулејман
престао да дише. Лице му је постајало све модрије а очи тупе и безизразне, почеше да излазе из
својих дупљи. Ибн Тахир се бојао за њега. Та он је био крив што је његовог друга снашла тако
окрутна казна.
Абдул Малик стао је сасвим уз Сулејмана. Прекрстивши: руке на грудима, посматрао га је
пажљиво погледом стручњака.
Сулејман поче да се гуши, врат му је био набрекао, а очи језиво исколачене. Изненада се
заљуља као да је на броду, а затим се као покошен сруши на земљу.
− Врло добро, − похвали га Абдул Малик.
Сулејман поче гласно да удише ваздух. Очи му оживеше. Полако се диже и врати на своје
место.
− Хајде, Обеида! Покажи још и ти колико си досад напредовао у вежбању своје воље, −
нареди затим Абдул Малик.
Тамно Обеидино лице постаде пепељасто сиво. Погледао је наоколо као да тражи помоћ и
оклевајући изашао пред строј.
Задржавао је дах. Лице му постаде сјајно мрке боје. На њему убрзо почеше да се показују
знаци гушења.
Абдул Малик га посматраше испод ока. Ибн Тахиру се чинило да је у себи исмевао Обеиду,
који се затетурао и лагано спустио на земљу.
Абдул Малик се злобно исцери. Чак и ученици у строју осмехнуше се кришом. Дај ногом
гурну Обеиду, који је лежао на земљи, и упита га с подругљивом нежношћу:
− Хајде, устани, голупчићу мој! Да ти се није десило штогод рђаво?
Затим додаде оштро:
− Но, шта је било?
Обеида се диже. Осмехну се плашљиво и збуњено.
− Онесвестио сам се, часни дају.
− Како се код исмаилаца кажњава лаж?
Обеида се стресе.
− Нисам могао више да издржим, часни дају.
− У реду. Узми бич и казни се сам!
Обеида узе са гомиле справа, које је учитељ донео са собом, кратак кожни бич. Откопчао је
на грудима дугачки огртач и свукао га до појаса. Око паса завеза рукаве да му огртач: не би
склизнуо с тела. Његова црна леђа била су јака и мишићава. Замахнуо је бичем преко главе и
ошинуо се по леђима. Зачу се фијук и на тамној кожи појави се црвена бразда. Обеида јаукну,
али ипак настави бичевање.
− Младић је веома нежан, − ругао се Абдул Малик. − Јаче, јаче, јуначе!
Обеида поче да се бичује са стране. Ударци су били све оштрији и све чешћи. Напослетку
прешао је у неко дивље, бесно мрцварење свога тела. Бич је ударао по већ озлеђеним местима и
кожа је местимично почела да пуца. Крв му је цурила низ леђа и цедила се на бели огртач и беле
чакшире. Ударао је немилосрдно као да туче свог смртног непријатеља.
Најзад Абдул Малик диже руку и викну:
− Доста!
Обеида испусти бич и скљока се јаучући. Абдул Малик нареди Сулејману да одведе свога
друга у умиваоницу и да му испере и превије ране. Затим се окрете ученицима и гледајући Ибн
Тахира рече:
− Више пута сам вам већ објаснио смисао и циљ наших вежби. Међу вама се данас налази
новајлија и зато неће бити на одмет ако вам све још једном укратко поновим. Човеков дух,
његова мисао и његов занос имали би орловски полет када им не би сметала једна велика
препрека. Та препрека је наше тело са свим својим слабостима. Постоји ли уопште младић који
не би тежио узвишеним циљевима?! Па ипак од хиљада младића само један достигне те циљеве.
Зашто? Наше тело, које нагиње ленствовању и непотребној удобности, боји се напора које би од
њега тражило остварење тих циљева. Његове ниске страсти спутавају нашу вољу и наша
племенита стремљења. Савладати те страсти и ослободити дух њихових спона, то је циљ наших
вежби. Очеличити вољу и свесно је управити постављеном циљу. Јер, само на тај начин ћемо
бити способни за велике подвиге и »пожртвованост. Дакле, не да постанемо као оне хиљаде које
су робови свога тела и његових слабости, већ да се приближимо степену оног изабраника међу
њима који је господар свог тела и његових слабости − томе треба да тежимо! Само тако ћемо
бити способни да служимо 'Нашем господу' и да извршавамо његова наређења.
Ибн Тахир га је слушао зажарених очију. Да, то је било оно за чим је он одувек тежио:
савлађивати своје слабости да би могао да служи узвишеним циљевима. Оно што је малочас
доживео није му више изгледало страшно. Кад га је Абдул Малик упитао да ли је разумео,
одговорио је сасвим убеђено:
− Разумео сам, часни дају.
− Изађи пред своју врсту и задржи дах!
Ибн Тахир без размишљања послуша. Управи поглед у даљину, као што је видео да то чини
Сулејман, и задржа дах. Учини му се да је свуда наоколо и у њему самоме завладала тишина.
Пред очима поче да му се замагљује. Осећао је како су му набрекле жиле и желео је да удахне.
Али се савлада. У ушима поче да му чудновато зуји, а у ногама осети неку необичну слабост.
Још једном се за тренутак освестио, а затим се препусти обамрлости. Последња свесна мисао му
је била: морам, морам да издржим! − а тада га обузе потпуни мрак. Затетура се и сруши као
свећа. Притом је почео да дише.
− Како је било? − упита га са осмехом Абдул Малик.
Ибн Тахир се диже.
− Добро, часни дају.
− Тај дечко доста обећава, − рече дај. Затим додаде, окренувши се Ибн Тахиру.
− То је тек увод у вежбе дисања. То је испит који треба да покаже колико ко господари
својим телом. Али права обука тек почиње. Ми смо у томе већ прилично одмакли.
Обеида и Сулејман су се вратили.
Абдул Малик издаде ново наређење. Ученици почеше ужурбано да копају тло на одређеном
месту. Ископали су јаму, која је морала бити већ раније припремљена, а после само затрпана
песком. Била је четвртастог облика, не нарочито дубока. Неки од ученика донеше у међувремену
из зграде у широкој тепсији зажарено угљевље и изручише га у удубљење. Док су га они
распиривали, Абдул Малик је говорио:
− Савлађивање тела и сила воље истрајним вежбањем достижу степен на коме побеђују не
само слабости тела већ и саму природу и њене законе... Новајлија! Отвори очи и убеди се у
истинитост мојих речи!
Скинуо је сандале, задигао огртач до колена и припасао га на тој висини. Заврнувши још и
узане чакшире, стао је пред јаму са зажареним угљевљем и загледао се преда се.
− Сада усретсређује мисли и прибире вољу, − шапну Ибн Тахиру његов сусед.
Ибн Тахиру стаде дах. Нешто му је говорило: велике ствари доживљаваш сада, Тахиров
унуче! Ствари о којима људи с оне стране зидина чак и не сањају.
Одједном Абдул Малик крену. Лаганим, опрезним кораком нагази усијано угљевље и,
усправан као чемпрес, брзо га пређе. На супротном крају јаме се заустави и затресе лако главом
као да се буди из сна. Затим се окрену ученицима и веселог лица показа им своје ноге. На њима
се нису могли приметити никакви знаци опекотина.
− Човек то постиже истрајним вежбањем своје воље, − рече. − Ко се усуђује да понови за
мном овај покушај?
Јави се Сулејман.
− Увек исти, − незадовољно прогунђа Абдул Малик.
− Па ево покушаћу ја, − на то ће Јусуф. У гласу му се осећала извесна несигурност.
− По живој жеравици? − упита Абдул Малик и насмеја се једва приметно.
Јусуф збуњено погледа око себе.
− Причекај да загрејемо плочу, − рече благо дај.
Џафар исто тако изјави да хоће да покуша.
− Врло добро, − похвали га Абдул Малик. − Само нам најпре реци шта треба да мислиш да би
усретсредио своју вољу.
− Велики и свемогући Алаху, учини да ме не пече. И неће ме пећи, − одврати Џафар.
− Добро. А имаш ли и довољно поуздања?
− Имам га, часни дају.
− Тада пођи у Алахово име!
Џафар стаде пред четвртасту јаму и поче да прибира мисли и вољу. Ученици опазише како се
неколико пута одлучивао да пође преко жеравице, али је увек одустајао.
Абдул Малик му рече:
− Опусти се, ослободи се напетости и пођи поуздано. Алах је господар наше судбине.
Тада се Џафер отисну од тла, као што се брод отискује од обале, и пође брзим и сигурним
кораком преко жеравице. На супротној страни застаде неколико тренутака као ошамућен, затим
лагано окрену главу и баци поглед преко рамена. За собом угледа усијано угљевље које се
димило и преко бледог лица прелете му блажен осмех. Очигледно му је лакнуло.
− Одлично, младићу! − узвикну Абдул Малик.
Шапат признања прође и кроз редове ученика.
− Хајде, Сулејмане! Покажи још и ти, мада смо већ прошли пут видели да знаш!
Абдул Малик је био добро расположен. Сулејман га послуша са очитом радошћу. Прибра се,
а затим пређе жеравице као да је на то већ одавна навикнут.
− Сада ћу још ја да покушам! − наљути се Јусуф. Испрсио се, затегао мишиће и стао пред
јаму. Покушао је да се усретсреди, мрмљао је скоро наглас потребне речи, али је и поред тога све
време дрхтао при помисли да би се ипак могао опећи. Већ се био скоро одлучио да стане на
жеравицу. Погледавши пред себе, замахну рукама као купач који би хтео да скочи у хладну воду
али се не усуђује, и врати се натраг.
Абдул Малик се насмеши.
− Мисли на Алаха и његову помоћ, а на све остало заборави, − посаветова му. − Чега би се
бојао кад је он с тобом?
После дугог оклевања Јусуф најзад опрезно примаче једну ногу жеравици. Али одмах јаукну
и уплашено отскочи.
Пригушен смех прође кроз редове ученика.
− Храброст имаш, али ти је воља слаба, − рече дај.
Јусуф обори главу и врати се на своје место.
− Да ли бих смео и ја да покушам? − стидљиво упита Ибн Тахир.
− За тебе још није дошао час, Тахиров унуче, − одврати Абдул Малик. − Али, верујем да ћеш
једног дана бити међу првима.
Ученици довукоше из касарне тешку металну плочу. Поново су распалили жеравицу, а затим
положише преко ње плочу.
Абдул Малик нареди да иду преко ње. Један за другим прелазили су је два, три, четири пута
узастопце. Плоча се све јаче загревала и све више им је пекла табане. Када је постала сасвим
усијана, Јусуф поче као бесан да скаче по њој. Пржио се и пекао да би се казнио за свој недавни
пораз.
И Ибн Тахиру је пекло табане. Стискао је зубе и понављао у себи да га не пече. Али ништа
није помагало. Није могао довољно да се прибере. Био је уморан од напора на које није био
навикнут и бојао се да га не савлада слабост.
Најзад Абдул Малик повика да је било довољно вежбе и нареди ученицима да уклоне справе.
Затим се они још једном постројише. Абдул Малик стаде пред строј, одмери строго ученике и
рече им да размишљају о свему што су видели и чули. Завршивши, лако се поклони и оде оним
истим крупним, журним корацима којим је и дошао.
Ученици се вратише на кров. Дај Абу Сорака поучавао их је песништву на народном језику
пехлеви. Ибн Тахир се и у овом предмету истакао. За сваку врсту песама знао је примере из дела
Фирдусија, Ансарија и других старијих песника. Абу Сорака се топио од милине. Пред свима га
је похвалио и рекао:
− Војничка вештина и јачање воље су несумњиво неопходно потребни сваком борбеном
исмаилцу. Али, исто тако му је потребно да се вежба у говорништву да би постао брз на језику и
научио тачно и правилно да изражава своје мисли.
Веома се радујем, Тахиров унуче, што сам у теби нашао бистрог ученика.
Ту их затече време треће молитве и Абу Сорака поче са младићима да је чита. Још није био
завршио да призива Алија и Исмаила када се Ибн Тахир, ненавикнут на такве напоре, онесвести.
Наим, који је био поред њега, примети да је остао да лежи када су се остали последњи пут дигли.
Нагнуо се к њему и видео да му је лице било жуто као пустињски песак. Позвао је Јусуфа и
Сулејмана. Сви ученици се одмах скупише око онесвешћеног. Неко брзо донесе воде и њоме
ускоро повратише Ибн Тахира. Јусуф и Сулејман одведоше га у трпезарију. Било је већ време
ручку.
Чим се најео, Ибн Тахиру се повратила снага. Јусуф га доброћудно потапша по рамену.
− Ништа се не брини због тога, − рече он. − Ускоро ћеш постати отпорнији и тада ћеш и
поред највећих напора лако издржати по дан-два без јела. Пост није код нас ништа необично. За
то се већ брине Абдул Малик.
− Шта да учинимо с магарцем на коме си дошао у тврђаву? − упита Абу Сорака.
− Задржите га овде, − одговори Ибн Тахир. − Оцу неће бити потребан, а нама може да
користи.
− Имаш право, − рече учитељ. − А отсада не мисли више на кућу. Прекинуо си и последњу
везу са спољашњим светом и нека твоје мисли убудуће буду посвећене искључиво ономе што се
догађа у Аламуту.

* * *

После ручка ученици одоше у спаваоницу на кратак одмор. Испружише се по креветима и


почеше да разговарају. Иако је био веома уморан, Ибн Тахир је ипак желео да добије објашњења
о многим стварима које су му изгледале чудне и које још није разумевао.
− Хтео бих да знам какви су односи између нас и војника, − упита он. − А исто тако и какав је
однос између даја и капетана Минучехера. Какви су уствари чинови исмаилаца у Аламуту?
Јусуф и Џафар су му објашњавали:
− Код исмаилаца сваки верник има своје тачно одређено место. Обичне присталице чине
заједницу ласика. После њих долазе рефици, свесни и борбени верници, који поучавају ласике у
основним истинама. Ласици који савладају ту обуку могу да постану војници, док се рефици у
тврђави унапређују у њихове непосредне старешине, у десетаре и воднике. Ми, који се спремамо
за федаје, имамо нарочити положај. Док траје наша обука, подређени смо својим непосредним
старешинама. Али када будемо посвећени, покораваћемо се само наређењима врховног
поглавара или његовог заменика, кога он сам одређује. − Затим долазе даји, који проповедају
наше учење и познају више истине. Њима раван је и капетан Минучехер, војни заповедник
тврђаве. Над њима су велики даји или даји свих даја. Њих је данас тројица. 'Дај елдоат' Абу Али,
који је недавно дошао из Сирије, 'дај елдоат' Бузрук Умид, што значи Велика Узданица, који је
заповедник тврђаве Рудбар, и 'дај елдоат' Хусеин Алкеини, који је у име 'Нашег господа' заузео
тврђаву Зур Гумбадан у Кузистану. Свима на челу стоји Сејдуна, 'Наш господ', Хасан Ибн Саба.
− Како мудро уређење! − узвикну Ибн Тахир.
− Али разлике у чиновима су још оштрије подвучене, − рече Сулејман. − Дај Абдул Малик,
например, је нешто мало испод даја Ибрахима, али нешто мало изнад даја Абу Сораке, иако је по
годинама млађи од њега. Он је у борби за исмаилство био заслужнији, а то је при одређивању
чина пресудно. И међу нама постоје разлике. Тако си, например, ти, који си тек јуче дошао у
тврђаву, за длаку нижи од нас осталих. Ако будеш ма на који начин стекао неке заслуге за
исмаилство или ако будеш ма у ком погледу бољи од другова, избићеш на место које ће
одговарати твоме знању и твојим заслугама.
− Има ли ова строга подела чинова неко нарочито значење? − упита Ибн Тахир.
− Итекакво значење, − одврати Сулејман. − У одлучујућем тренутку сваки ће исмаилац да зна
своје место, сваки ће тачно знати ко коме заповеда и ко кога слуша, чиме су унапред искључени
свака збрка и сваки неспоразум. − Је ли ти сада јасно?
− Јасно ми је, − одврати Ибн Тахир.
Ударац о гонг позва их на дужност. Пошто је у поподневним часовима на крову била сувише
јака припека, настава се одржавала у трпезарији.
Сада је дај Абу Сорака објашњавао постанак ислама и историју исмаилства. Најпре је
поставио ученицима неколико питања из раније пређеног градива да би с њим упознао новајлију.
Затим настави:
− То што је Пророк дао своју јединицу Фатиму Алију за жену, доказује да је баш њега
одредио за наследника свог престола. Али, после Пророкове смрти његов лукави таст Абу Бекр
срамно изигра правог наследника и сам седе на престо вође верника. Од тог тренутка у дивном
Пророковом храму настаде расцеп. На левој страни су они који издајици Абу Некру признају
право наслеђа. Њихов барјак је црн, а њихова књига усменог предања, Суна, скуп је одвратних
неистина и лажних сведочанстава о Пророку. Њихова престоница је Багдад. У њој сада влада
лажни калиф из лозе Абасове. Абас је био подмукли ујак Пророков који је улагивањем и лажима
приволео Пророка да га прими у редове својих верника када је његова победа била већ сасвим
сигурна. Заштитник Абасоваца је султан Малик шах, Турчин и селџучки пас, чији је род
доскитао из земље Гога и Магога2 да би се дочепао иранског престола...
На десној страни смо ми који признајемо Алија за једино правог врховног имама, као што
нам је то Пророк оставио у аманет. Наш барјак је бео, а наша престоница је Каиро у Египту. Јер
калиф који у њој влада потиче из лозе Алија и Фатиме, ћерке Пророкове...
После самозванца Абу Бекра била су још два лажна имена: Омар и Отман. После Отманове
смрти народ је тражио да Али најзад постане Пророков намесник. Изабрали су га, али је убрзо
искрварио под ножем плаћеног убице. Наследио га је његов син Хасан, али је морао да уступи
место Моавији. После његове смрти народ је тражио да на престо дође други Алијев и Фатимин
син, Хусеин. Али он погибе мученичком смрћу у долини Кербеле. Отада је права Пророкова лоза
живела у планинама и пустињама, јер су је лажни имами и њихове штитоноше-крвници
прогањали и убијали. То је права истина! Али књигу судбине коју држи Алах у рукама нисмо
читали. Па ипак, племенито је да оплакујемо мученике...
Рекли смо да су у Каиру завладали прави намесници из Алијевог и Фатиминог рода. Ми их,
додуше, признајемо, али уз извесно ограђивање. Та ограђивања су наша тајна, коју намеравамо
постепено да вам откријемо. За данас ћемо да се ограничимо на набрајање имама који су дошли
после Хусеина, трећег пуноправног Пророковог намесника. Четврти је био Хусеинов син Али
Зејн Алабидин, пети његов син Мухамед Албакир, шести Џафар Асадик. Око седмог је настао
спор, јер је Џафар Асадик имао два сина: Мусу Алказима и Исмаила. Они који признају првог и
седмог имама, признају и осталих пет наследника, од којих је последњи Мухамед, који ће се
једном вратити као Ал Махди. Да, Ал Махди ће доћи, али не из рода Мусе Алказима, већ из рода
Исмаила. У то ми верујемо, јер знамо непобитне чињенице. Зато признајемо само седам јавних
имама, од којих је највећи био последњи − Исмаил. Један огранак његовог рода дошао је,
додуше, у Египат на власт. А где је други, већи и важнији огранак? Засада знамо само то да му
огранак из Каира утире пут за победу над самозванцима и кривоверцима и коначну владавину
над целокупним исламом. Јер, било је речено да ће после шесторице великих пророка: Адама,
Ноја, Ибрахима, Мојсија, Христа и Мухамеда доћи седми, највећи − Ал Махди. А он ће бити
потомак Исмаилов. Њега сада очекујемо и за њега се боримо. Заиста вам кажем: у тврђави
Аламут крију се велике тајне!
Ибн Тахир је први пут чуо језгро исмаилског учења. Изгледало му је да је обавијено у саме
тајне и са нестрпљењем је очекивао нова откровења.
Абу Сорака оде, а у учионицу уђе поисламљени Грк Теодорос, кога су сви звали Ал Хаким,
што значи лекар. Био је то здепаст човечуљак с оштром црном брадицом и црним брчићима.
Образи су му били округли и ружичасти, а нос прав и тако дутачак да је скоро додиривао усне,
које су биле пуне и црвене као у жене. Имао је мек, дупли подваљак. Очи су му биле округле и
насмејане, и када је говорио није се знало да ли мисли озбиљно или се само шали. Ученици су га
звали дајем, мада није био посвећен. Знали су да га је врховни поглавар довео из Египта. Био је
изучен лекар и предавао је више предмета, пре свега устројство и рад људског тела. Важио је за
некаквог мудраца, филозофа који покушава да усклади учење Корана с грчком филозофијом.
Приликом описивања болести, отрова и начина смрти, уплитао је у своја предавања поставке
грчких мислилаца, нарочито скептика, циника и материјалиста. Слушајући га, ученици су у чуду
ширили очи и многима је изгледало да су његове речи прилично безбожне. Постанак човека је,
например, нешто по Корану, нешто по грчким филозофима, а нешто и по своме, овако објаснио:
− Алах је створио Адама од четири праматерије. Најпре му је била потребна чврста материја.
Али она је била тврда и крта. Зато ју је здробио у прашину. Затим му је била потребна друга
праматерија: вода. Помешао ју је са прашином и добио глину. Од глине је начинио обличје
човека. Али то обличје било је мекано и мењало се при сваком додиру. Створио је тада ватру и
њоме осушио спољни слој човековог обличја. Сада је човек имао кожу која је била отпорна. Али
је био веома тежак. Зато му је извадио из груди мало материјала. Да се спољни омотач услед
настале празнине не би срушио, испунио је шупљину четвртом праматеријом − ваздухом. Тиме
је човечје тело било готово и оно се још и данас састоји од оне четири; праматерије: од земље,
воде, ватре и ваздуха.
Да би човека оживео, Алах му је удахнуо душу. Душа је божанског порекла па је зато веома
осетљива за складност између појединих праматерија у људском телу. Чим се равнотежа међу
њима поремети, одмах га напушта и враћа се своме праизвору, самом Алаху.
Поремећаји у односу између праматерија могу бити двојаки: природни или магични.
Природни поремећаји имају за последицу четири различита начина смрти. Ако услед ране тело
изгуби крв, нестаје му праматерија вода и наступа смрт.
Ако некога стиснемо за гушу или му на ма који други начин онемогућимо дисање, одузели
смо му праматерију ваздух. Загушује се и умире. Кад се неко смрзне, понестало му је
праматерије ватре. А када се ко размрска, смрвљена му је чврста материја. Зато је смрт
неизбежна.
Много загонетнији су магични начини смрти, које зовемо још и медицинским. Проузрокују
их тајанствене природне материје које називамо отровом. Задатак природописа је да нас научи
како да их распознајемо и справљамо. То је корисно и потребно сваком борбеном исмаилцу...
И ова тумачења веома су зачудила Ибн Тахира. Била су за њега нова и није му било јасно
зашто треба да изучавају овај предмет.
Клањајући се и осмехујући се Грк оде, а после њега пред ученике поново изађе дај Ибрахим.
Настаде мртва тишина. Ибн Тахир осети да је дошао на ред важан предмет.
Дај Ибрахим је овог пута предавао исмаилску догматику. Постављао је питања, а затим
прстом показивао на ученика који је требало да му одговори. Кратка питања и отсечни одговори
падали су брзо једно за другим.
Ибн Тахир је напето слушао.
− Ко су то Перије?
− Перије су зли дуси женског пола који су владали светом пре Заратустре и које је он
протерао у подземни свет.
− Ко је био Заратустра?
− Заратустра је био лажни пророк и обожавалац ватре кога је Мухамед прогнао међу демоне.
− Где је боравиште демона?
− У планини Демавенду.
− Откуд то знамо?
− По пари која избија из планине.
− То још није све.
− И по завијању које допире оданде.
− Ко су то Селџуци?
− Селџуци су Турци који су дошли из земље Гога и Магога да би приграбили власт над
Ираном.
− Какве су природе?
− Природа им је двојака: напола су људи, напола демони.
− Зашто?
− Деви, зли дуси, парили су се са женама из људскога рода. Оне су после родиле Селџуке.
− Зашто су Селџуци примили ислам?
− Да би сакрили своју праву природу.
− Шта су њихове намере?
− Искористити ислам и успоставити на свету власт демона.
− Откуда то знамо?
− По томе што подржавају лажног калифа у Багдаду.
− Ко је у Ирану највећи непријатељ исмаилства?
− Султанов велики везир Низам ал Мулк.
− Зашто је он крвни непријатељ јединог правог учења?
− Зато што је сам од њега отпао.
− Који је његов најбезбожнији злочин?
− Његов најбезбожнији злочин је то што је уценио главу 'Нашег господа' са десет хиљада
златника.
Ибн Тахир се трже. Заиста, велики везир је злочинац јер је наредио да се одруби глава
његовом деди Тахиру. А сада ради о глави и самом врховном поглавару исмаилаца!...
Тако је дај Ибрахим испитивањем поновио оно што је дотада било пређено. Затим покретом
руке даде знак да ће сада сам да предаје. Ученици брзо ставише таблице на колена и спремише
писаљке. Поче да објашњава каква је власт била додељена врховном поглавару исмаилаца.
Постављао је питања и сам на њих одговарао.
Чудећи се Ибн Тахир је записивао:
− Ко је Сејдуни дао власт над верницима? − Непосредно египатски калиф Мостанзер билах,
посредно Алах.
− Каква је та власт? − Та власт је двојака: природна и натприродна.
− Каква је његова природна власт? − Господар је живота и смрти свих исмаилаца у Ирану.
− Каква је његова натприродна власт? − Има власт и право да шаље у рај онога кога хоће.
− Зашто је Сејдуна најмоћнији од свих људи који су икад живели на земљи? − Зато што му је
Алах дао кључ који отвара рајска врата.

* * *

Са четвртом молитвом завршена је настава. Ученици су се окупили на крову, понављајући


оно што су у току дана учили и расправљајући о томе. Око Ибн Тахира се развила жива борба
речима.
− Све што сам видео и чуо од Абдул Малика, јасно ми је, − рече Ибн Тахир. − Али, не
разумем шта је дај Ибрахим хтео да каже тиме да је Алах дао Сејдуни кључ који отвара рајска
врата.
− Шта има о томе да се размишља? − јави се Јусуф. − То је Сејдунино учење, и наша је
дужност да верујемо.
− Тако је, али не знам да ли треба да схватамо то учење дословно или да видимо у њему само
симбол, − распитивао се даље Ибн Тахир.
− Какав симбол? − љутну се Јусуф. − Тако је било речено и тако то треба и да разумемо.
− Према томе, десило се ново чудо, − остајао је при своме Ибн Тахир.
− Зашто да не? − одврати Јусуф.
− Зашто да не? − успротиви се Ибн Тахир. − Зато што је Пророк изричито рекао да су се чуда
дешавала само у старо време. Али није дозволио да се дешавају за време његове владавине и
доцније.
Јусуф није знао шта да одговори.
Тада рече Џафар:
− То што је Алах дао Сејдуни кључ од рајских врата не треба да сматрамо за чудо. Ни сам
Пророк није сматрао за чудо своје путовање у небо са арханђелом Гаврилом.
− Добро, претпоставимо да је тиме Алах указао Сејдуни само нарочиту милост, − настави
Ибн Тахир. − Али остаје питање када, где и на који начин је Алах предао 'Нашем господу' кључ
од рајских врата.
− Алах се вероватно приказао Сејдуни у облику упаљеног грма или ниског облака, − рече
Сулејман, − као што се приказивао ранијим пророцима. Тако је могао да му преда кључ, као што
је Мојсију на гори Синају предао плочу са заповестима.
− Све то могу да замислим, − све више се узбуђивао Ибн Тахир. − Али не иде ми у главу то
да живимо у непосредној близини тако славног и моћног пророка.
− Можда се не осећаш достојним тога? − упита га подругљиво Сулејман. − По чему смо ми
гори од некадашњег изабраног народа?
Ибн Тахир је збуњено гледао око себе. Видео је лица која су одавала велики верски занос. Не,
они нису могли да схвате то што је њега запрепашћивало и наводило на двоумљење.
− Чини ми се да је вероватније од Сулејманове претпоставке, − рече Џафар, − то да је Алах
послао Сејдуни неког анђела који га је довео на небо. Тамо му је Алах могао лако предати кључ
од раја.
− Нека буде како буде, − настави Ибн Тахир. − Поставља се, међутим, питање какве би
природе могао да буде тај кључ. Јер треба да будемо свесни тога да ни Алах, ни рај, ни ствари у
њему нису од исте материје као што је наш свет. Како је онда могућно да се међу нама, на нашој
земљи, налази предмет од надземаљске материје? Да ли бисмо га могли осетити нашим чулима?
А кад бисмо га могли осетити, да ли би тада још увек био рајски предмет?
− Одлично питање си поставио, унуче Тахиров, − развесели се Јусуф и задовољно протрља
руке.
− Чини ми се, − примети Наим, − да ово расправљање већ прелази границе дозвољеног.
− Језик за зубе, шврћо! − одбруси му Сулејман. − Баш се нашао ко ће да говори.
− У Корану стоји, − рече Џафар, − да ће праведници после смрти доћи у рај и уживати у
његовим радостима које сасвим личе на земаљске. Блажени ће имати иста чула као на овоме
свету, а и иста уживања. Према томе се ни надземаљски предмети не разликују много од
земаљских. А материја од које је направљен кључ од рајских врата слична је, вероватно, некој
земаљској материји.
Обеида, који је све време ћутао и пажљиво слушао, насмеја се лукаво.
− Имам добро објашњење, − рече, − које би могло да објасни читаву ту загонетку око
Алаховог кључа. Чули смо да тај кључ отвара рајска врата. А има га Сејдуна, који живи међу
нама на земљи. Тај кључ, према томе, отвара врата у рај са спољашње, земаљске стране. Била
природа раја оваква или онаква, Сејдунин кључ отвара врата с наше стране и зато мора да буде
од овоземаљске материје.
− Изванредно објашњење! − узвикну Јусуф.
− Превејано решење, − рече Ибн Тахир.
− Обеида је лукав као лисац, − насмеши се Сулејман.
− Морамо да упитамо даја Ибрахима да ли је то заиста тачно, − забрину се Наим.
− Слабо ћеш проћи с оваквим питањем, угурсузе мој, − одврати му Сулејман.
− А зашто? − наљути се Наим.
− Зато што часни дај Ибрахим − ако то још не знаш − захтева да му одговараш само на
питања која је он поставио. А ако би ти, жутокљунче мој, покушао да га надмудриш, зло би се
провео.
Ученици се насмејаше. Наим поцрвене од беса. А Јусуф, за кога су замршени и мудри
разговори претстављали највеће уживање, одмери га срдитим погледом и рече друговима:
− Само наставите, децо!
Али, рог их позва на пету молитву.
После вечере Ибн Тахира савлада умор. Није пошао с осталима у вечерњу шетњу. Повукао се
у спаваоницу и легао у кревет.
Дуго није могао да заспи. Слике свега оног што је доживео у Аламуту ређале су му се сада
пред очима. Добродушни дај Абу Сорака и строги капетан Минучехер потсећали су га можда
више него сви остали на ранији живот у спољном свету. Али помало смешни и загонетни Ал
Хаким, затим надземаљском силом обдарени дај Абдул Малик, а понајвише тајанствени и
недокучиви дај Ибрахим уведоше га у сасвим нови свет. И већ је почео да схвата да тај нови свет
има своје нарочите, строге и једном за свагда утврђене законитости; да има своје унутрашње
уређење и управу из средишта и да је смишљено и свесно изграђиван и доведен до савршенства.
Није у њега ушао постепено; увучен је у њега брзо и насилно. Сада је већ потпуно у њему. Да,
још јуче је био с оне стране. А данас је већ целим својим бићем у Аламуту.
Тешка туга га обузе због растанка с ранијим животом. Чинило му се као да му је пут натраг
заувек затворен. Али је истовремено осетио да са нестрпљењем очекује будућност, осетио је
страсну радозналост да сазна тајне које је наслућивао свуда око себе и чврсту вољу да ни у чему
не заостаје за својим вршњацима.
− Сада сам у Аламуту, − рече скоро гласно. − Зашто бих још гледао натраг?
Ипак се још једном сети родитељске куће, оца, мајке и сестара. Тихо се опраштао од њих.
Слике се замаглише и у ишчекивању онога што ће доћи он чврсто заспа.
ГЛАВА ТРЕЋА
алима се убрзо сасвим навикла на нову околину и нов живот. Неким чудноватим, њој
Х неразумљивим стицајем околности увек је постизала све што је желела. То је, пре свега, било
због тога што су је волели сви, и људи и животиње. Чак и Апама би понекад на какву њену
глупост развукла своје увеле усне у снисходљив осмех. Халима је умела да искористи тај свој
повлашћени положај; постала је враголаста и јогунаста и изгледало јој је само по себи
разумљиво да сви испуњавају њене жеље. Те жеље су, додуше, биле доста скромне.
Најпре и највише је потпала под њен утицај Сара. Сваки Халимин миг био је за њу заповест,
и била је срећна да јој у свему угађа. Била је рођена робиња. Стрпљиво је подносила сва њена
зановетања и ћуди и била утучена и несрећна када би Халима поклонила већу пажњу некој
другој девојци.
Тако је бивало дању.
Али тек што би девојке увече полегале на своје јастуке и Зајнаб заспала, Сара би се увукла
Халими под покривач и почињала да је грли и љуби. Испочетка се Халима још донекле
одупирала. Доцније се на то некако навикла и мирно подносила. Сматрала је да за безбројне
услуге које јој је у току дана Сара чинила, ипак треба нешто да жртвује. Али, никако није могла
да подноси Сарину вечиту љубомору. Своју нежност је расипала на све стране. Све девојке је
радо љубила и грлила, умиљавала се час једној, час другој и није трпела да је неко у томе омета.
А када би приметила да је Сара посматра очима пуним болне љубоморе, заинат би је изазивала и
мучила. Када би доцније остале насамо и када би је Сара обасула бујицом прекора, имала је
обичај да јој запрети да је уопште више неће ни погледати.
За Сару је очигледно била животна потреба да служи ономе кога воли и да се покорава свим
његовим жељама, па макар по цену вечитих мука љубоморе. А Халима се радовала животу,
младости и сунцу као птица или лептир. Изгледало јој је потпуно природно да је постала
седиште општег интересовања и пажње и да се сва околина вртела око ње.
У слободним часовима трчала је по вртовима, који су се још бујније расцветали, удисала
мирис безбројних ружа које су једна за другом отварале своје прекрасне крунице, брала цвеће за
украс просторија и утркивала се са Ахриманом и малом газелом коју су звали Сузана.
Прокрстарила је своје боравиште у свим правцима, пронашла сва скривена месташца и уверила
се сопственим очима да њихове вртове са свих страна окружује вода. Видела је да су на
супротним обалама опет почињали вртови и гајеви који су се простирали у недоглед. Заиста!
Живели су као усред правог раја.
Убрзо се усуђивала да иде и сама до литица на којима су се сунчали гуштери и где је живела
жута змија, Пери. Остајала је ипак на пристојном одстојању, мада је саму себе тихо убеђивала да
је Мирјам имала право и гласно је понављала: „Стварно, како су гуштери лепи!“ Покушала је чак
да звижди као Мирјам да би дозвала жуту змију Пери из њене рупе. Али још пре него што би
змија помолила своју шиљасту главу, отрчала би као без душе и није се усуђивала да се осврне
догод не би стигла у близину људи.

* * *

Баш на том месту су је једном затекли Ади и Мустафа. Хтели су да је мало уплаше и
покушаше тихо да јој се приближе. Али Халима је била на опрезу као миш. Зачула је шум,
окренула се и видећи да јој се Црнци прикрадају, почела да бежи.
Ади, који је заостајао, викну Мустафи:
− Ухвати је! Ухвати је!
Мустафа је заиста стиже у неколико скокова. Узе је у своје руке и понесе Адију. Халима се
отимала, ударала око себе, уједала и викала да је пусте. Ушкопљеницима је то причињавало
задовољство па су се смејали.
− Бацимо је гуштерима! − рече Мустафа.
Халима тако зацвиле да се заиста уплашише.
− Не, боље да је бацамо као лопту, − предложи Ади. Стао је неколико корака устрану,
раширио руке и рекао Мустафи:
− Баци ми је!
− Састави руке и обухвати колена! − нареди јој Мустафа. − Тако! Ухвати чврсто чланак.
Халими је већ почела да се свиђа ова пустоловина. Учинила је као што јој је Мустафа
наредио и следећег тренутка већ је летела кроз ваздух као права лопта у Адијеве руке. Викала је,
додуше, још увек као да јој деру кожу, али више од узбуђења и задовољства што су јој
причињавали игра и њен сопствени глас.
Вика је привукла Ахримана, који је дошао да види шта се то необично дешава. Стао је поред
Адија и очима и целом главом пратио живу лопту на њеном путу кроз ваздух из руке у руку.
Игра му се очевидно свиђала јер је почео задовољно да преде.
− Јеси ли приметио како је постала мека и округла? − упита Мустафа.
Ади се весело насмеја и рече:
− Љупка моја птичице и слатка моја погачице, надо моје учености и добри купче моје
мудрости. Код нас си се лепо развила и пријатно заоблила.
Када је тако прелетела кроз ваздух неколико пута тамо и овамо, зачу се са супротне обале
изненада бесна вика.
− Апама! − трже се Мустафа и брзо спусти Халиму на земљу. Девојка се даде у трк и нестаде
је на стази међу грмљем.
− О, та гнусоба! Та животињска похотљивост! − драла се Апама са супротне обале. − Тужићу
вас Сејдуни и он ће наредити да вас још једном ушкопе. Згазили сте мој најлепши цветић, мој
нежни ружин пупољак!
Ушкопљеници почеше грохотом да се смеју.
− Што вриштиш, погана грешнице, матора блуднице?! − ругао јој се Ади. − Чекај, у ступи
ћемо те истуцати и кожу ти одерати. Ругобо злобна и злокобна, баба-Рого кривонога.
− Ти смрдљиви браве! − беснела је Апама. − Прохтело ти се младог меса, пожудо уштројена!
Алаху хвала што су те на време ушкопили, црни шејтане с поломљеним рогом!
Ади јој одврати исцеривши се поново:
− Видиш да ти се ругамо матора мајмунице, смешна вештице! Свих седам пророка могла си
некада имати одједном, а сада би цркла од среће кад би се допала бар неком псу бедном.
Апама је од немоћног беса скоро полудела. Притрчала је самој ивици обале као да је хтела да
се баци у воду и да је пређе. Ади извуче из жбуна сакривено весло, сјури се к води и вешто лупи
по њеној површини да је млаз прописно испрскао Апаму.
Старица цикну, а ушкопљеници су се превијали од смеха. Бацивши весло натраг у шибље,
Ади се са Мустафом даде у бекство. Апама је за њима махала песницама и заклињала се да ће им
смрсити конце.

* * *

У први мах искалила је свој бес на Халими. Још истог дана назвала ју је пред свим
другарицама неваљалицом и намигушом и призвала на њену главу све казне овог и оног света.
Халиму је гризла савест због њеног попуштања Сари, па је зато сматрала саму себе веома
поквареном, поготову што се сада већ усуђивала да непосредно после љубљења с Црнкињом
потпуно невино гледа Мирјам у очи. Зато су је Апамини прекори заиста дирнули у срце.
Оборила је очи и поцрвенела до ушију.
Када је Апама отишла, Мирјам стаде да је теши говорећи да се не жалости сувише због
Апаминих прекора, јер свако зна да је старица злобна и да мрзи ушкопљенике, да ниједна од
девојака не сумња у то да је њена игра била потпуно невина. То поверење, за које јој се чинило
да га тако мало заслужује, толико потресе Халиму да се завукла у скривен кутак и тамо
расплакала над самом собом. Заклињала се да ће се поправити и да више неће попуштати Сари.
Али старих навика се човек тешко одриче, и све остаде по староме.
Дани су дужали и вечери су биле пуне тајанственог живота. Цврчци су цврчали у вртовима, а
из прокопа је допирало крекетање жаба. Слепи мишеви летели су поред осветљених прозора и у
лету нечујно таманили ноћне мушице. Таквих вечери девојкама је било највеће задовољство да
слушају приповетке и бајке које им је причала Фатима.
Фатима је уопште била ванредна жена. Била је права ризница знања и ништа је није могло
збунити. Знала је стотине загонетки и када би их све поставила својим другарицама и дала
решења, стално је смишљала нове. Знала је све песме које су се певале од крајњег југа Арабије,
од Сирије и од Египта па чак до северног Туркестана. Знала је још и многе друге ствари.
Ушкопљеници су јој усред гаја подигли дугуљасту стаклену кућицу где је на откинутим гранама
дудова, који су расли дуж обале, гајила свилобубе. Тврдила је да ће од њихових чаура добити
толико свиле да ће бити довољно за све девојке у вртовима.
Девојке су највише волеле да слушају њене приче из „Хиљаду и једне ноћи“ и из
Фирдусијеве „Књиге краљева“. У тим причама њена уобразиља није била ништа мања него
Шехерезадина. Ако би нешто заборавила, надокнађивала је то својом маштом, а многе приче је
од почетка до краја сама измишљала.
Од ових прича девојке је највише потресла она о вајару Ферхаду и краљици Ширин.
Слушајући је несвесно су мислиле на Мирјам, и Фатима је морала безброј пута да им је понавља.
Све су увек биле дубоко дирнуте, а Халима се гушила у сузама. Као и Мирјам, и Ширин је била
хришћанка. Била је толико лепа да је чак и цвеће, од стида и зависти, сагињало своје главице
када би пролазила ливадама и вртовима. Постала је жена најмоћнијег краља Ирана, Козрова
Парвиса. Чувши да је ђаурка постала краљица, сав се народ побунио. Али краљ ју је толико
волео да је савладао све непријатеље. Корзов Парвис није био само моћан владар, већ и мудар
човек. Знао је колико је земаљска лепота пролазна. Желећи да овековечи љупко лице и
прекрасно тело своје жене, позва најславнијег − вајара тог времена, Ферхада, и нареди му да
изради њен лик у мермеру. Гледајући дан за даном краљичину надземаљску лепоту, млади
уметник се смртно заљуби у њу. Где год је био, што тод је радио, на јави или у сну, свуда га је
пратио њен дивни лик.
Дошло је време када више није могао да сакрије своју страст. Између кипа и живе краљице
постајало је све више и више сличности. Његово дело, његов поглед и глас одавали су буру која
је беснела у његовом срцу. Једног дана то опази и сам краљ. Заслепљен љубомором он извуче
мач, али Ширин стаде пред вајара и заштити га својим телом. Као признање за његово велико
уметничко дело, Козров Парвис му је поклонио живот, али га је за вечита времена прогнао у
усамљене планине Бизутум. Од чежње и неостварене љубави Ферхад тамо полуде. У свом
дивљем болу дохватио је чекић и длето и у стени почео да клеше огромни лик Ширин. Још и
дан-данас се може видети кип који представља божанствену краљицу после купања. Пред њом
стоји краљев пастув Шебдис, силан у својој младости и снази.
Тада краљ посла гласника у Бизутумске планине с лажном вешћу да је краљица Ширин
умрла. Ферхад није хтео да је надживи. У свом неизмерном болу баци се на секиру и она му
пресече груди надвоје. Сечиво се при паду забило у земљу. И гле! Држаље секире, натопљено
крвљу из вајаревог срца, озеленело је, расцветало се и донело плод. Тај плод је нар, који је за
успомену на Ферхадову смрт располовљен као што су биле његове груди, и који крвари чим га
раниш или отвориш. Зато га и данас зову Ферхадовом јабуком.
Девојке су сузних очију слушале причу. Само је Мирјам наизглед равнодушно посматрала
таваницу. Али њене очи, иако без суза, зуриле су чудно некуд у даљину. Доцније, ноћу, Сафија и
Џада које су спавале у истој спаваоници с њом, чуле би је како се немирно преврће у кревету.
Волеле су исто тако да чују приче о старом иранском јунаку Рустаму који је у двобоју
нехотице убио свога сина Сухраба; затим приче о Али Баби и четрдесет хајдука, о Аладиновој
лампи као и оне из Корана, али је те Фатима прекрајала по своме. Када је причала како је
Путифарова жена Сулејка волела Јусуфа, све би девојке нехотице погледале своју другарицу
Сулејку и осмехнуле јој се. У Фатиминој причи Египћанка није била похотљива блудница, већ
нежна љубавница на коју Јусуф није смео да подигне очи. Временом је свака девојка добила у
Фатиминим причама свој узор, с којим би се кришом сама упоређивала или би је упоређивале
друге.

* * *

С времена на време девојке су приређивале свечане гозбе на којима се изврсно јело и пило.
Тих дана је Апама била нарочито заједљива, док се Мирјам тихо смешила. Девојке су међу собом
шапутале да је Мирјам измолила од Сејдуне дозволу за ове свечаности, којима је хтела да
разгали своје другарице. Али Апама је била бесна што мора да справља јело и пиће за ова
славља.
Тада би ушкопљеници наловили риба, а Моад и Мустафа ишли у зору с луковима и
соколовима у лов на птице. Чамцем би пловили кроз дугачки прокоп док не би стигли до места
обраслог шипражјем које се протезало до подножја елбрушких стена. Тамо је био прави рај за
ловце.
Једном је Халима замолила Мирјам за дозволу да с ловцима пође у шуму. Али Мирјам је
сматрала да је овај пут сувише опасан за једну девојку. Зато јој је рекла да иде с Адијем, који је
намеравао да иде на острво животиња по живину и јаја.
Ади смести Халиму у чамац и одвесла за ловцима кроз прокоп. Али, отприлике на пола пута,
скренуо је у рукавац и, веслајући споро по мирној води, стигао до острва на коме су гајили
домаће и припитомљене дивље животиње.
Јутро је било прекрасно. Сунце још није било допрло у долину, али његови зраци златили су
планинске падине и снежне врхове. Стотине птица цвркутало је и певало. Неке су се купале у
води, узлетале и рониле за рибама. Дуж обале расла је из воде висока трска, цветале су перунике
и локвањ. Бела чапља стајала је скоро до трбуха у води и чепркала својим дугачким кљуном по
дну. Угледавши чамац који је клизио по мирној води, поносито се усправила. Ћуба на темену јој
се накострешила и, достојанствено дижући ноге из воде, отишла је према обали.
Раздрагана, Халима је гледала за њом:
− Не боји се, − рече. − Само је љута што смо је узнемирили при доручку.
− Да, све животиње које живе у вртовима су као домаће, потврди Ади. − Нико им ништа не
чини нажао.
Приближише се чапљи. Али птица није више марила за посетиоце. Мирно је чистила кљуном
своје перје.
Ту и тамо засветлуцао би трбух какве рибе која би се винула за мушицом. Вилини коњици су
се пробудили и разлетели над водом. И поред живости која је владала све је имало некако свечан
изглед.
− Како је све ово лепо − узвикну Халима.
− Јесте, лепо је, − мукло рече Ади. − Али је још много лепше на слободи.
Халима се зачудила.
− На слободи, кажеш? Зар нисмо овде на слободи?
− Женско си и зато то не разумеш. Кажем ти: срећнији је изгладнели шакал у пустињи него
сит лав у кавезу.
Халима је вртела главом не разумевајући.
− Јесмо ли ми у кавезу? − упита.
Ади се осмехну.
− То сам рекао тек онако, − рече, − Не говоримо више о томе. Стигли смо.
Чамац пристаде уз обалу. Изашли су на копно. Једва приметна стазица кривудала је кроз
густу шуму врба и јасика. Дођоше на стеновити обронак на коме су расле многе необичне траве
и ретко цвеће. Затим стигоше на пространу ливаду која се протезала до омање шуме. Отуда је
допирало кокодакање, цвиљење и дивља рика.
Халима плашљиво ухвати Адија за руку. На ивици шуме угледала је велике кавезе у којима
су лепетале птице и немарно се премештале животиње. Када су им се приближили, неке од птица
почеше уплашено да налећу на решетке, а два велика дивља гепарда фркћући скочише према
њима.
Халима је сва дрхтала. Ади спусти велику котарицу коју је донео са собом и поче да храни
животиње. Гутајући свака своју храну, оне се убрзо смирише.
− То обично обављају Моад и Мустафа, − рече Ади. − Али данас су отишли у лов, и зато сам
ја морао да их заменим.
Скривен у шибљу, налазио се дугачак и низак живинарник. Ади се увуче унутра и поче да
скупља јаја у котарицу.
− Сада иди одавде, − рече јој он и насмеја се снебивљиво. − Треба да свршим нешто што није
згодно да гледаш.
Халима пожури према другим кавезима. У међувремену је задавио неколико пилића, патака и
гусака. Пиштање живине парало је Халами уши; уплашивши се, она их запуши прстима.
Ади се врати из кокошињца. Удављену живину прекрио је марамом, а затим почео да
показује Халими разне животиње.
− Да су ова два гепарда слободна као Ахриман, − рече Халима, − растргла би ме, зар не?
− Можда, а можда би и побегли. Гепарди се плаше људи.
− А зашто их држите у кавезима?
− Сејдуни су потребни ради младунаца. То су мужјак и женка и Сејдуна хоће да му одгајимо
неколико гепарда за лов. Он, наиме, има међу кнежевима много пријатеља и њима ће их
поклонити.
− Да ли је истина да млади гепарди личе на мачиће?
− Истина је. Али су још љупкији и смешнији.
− Хтела бих да имам једнога.
− Ако будеш добра, донећу ти једнога и моћи ћеш да га држиш док је млад.
− О, а мислиш ли да би Сејдуна дозволио?
Ади се осмехну.
− Имаш утицајних пријатеља.
Халима поцрвене. Знала је да мисли на Мирјам.
− Зашто те Апама мрзи? − упита она.
− Та мрзи цео свет. Само се Сејдуне боји. Али мене нарочито не трпи због тога што сам је
некад... а шта да ти причам!
− Причај, причај, Ади!
− Глупост је то. Само те молим да никоме не кажеш ни реч о томе што смо овде говорили.
Знаш, када је Апама дошла у вртове стално нам је давала на знање да се пре много година добро
слагала са Сејдуном и да јој је он у Кабулу поклонио своје срце. Хтела је да нас убеди да ју је
Сејдуна и сада, поставши моћан, позвао у тврђаву из истог разлога. Држала се охоло, одевала у
свилу, удешавала се и лицкала, загонетно се смешкала и све друге омаловажавала. Чак и мене,
који знам Сејдуну још из Египта, где сам га једном сопственим телом заштитио од непријатеља.
− Једног дана сам је случајно изненадио при једном сасвим природном послу. Била је смешна, а
још више одвратна. Прснуо сам у смех и отада, видиш, сваког дана призива проклетства на моју
јадну главу. Плаши се да сам и другима причао о њеној срамоти и зато би јој било најмилије да
сви поцркају. И да се не боји Сејдуне, одавно би нас већ све потровала.
− Зар је збиља толико злобна?
− Злобна је јер много трпи, а притом је роб своје охолости. Неће да буде стара, а зна да јесте.
Зашли су дубље у шуму и тамо наишли на кавез с мајмунима. Халима је вриштала од
задовољства гледајући како се животиње веру по решеткама, љуљају на ужадима, скачу и
штипају се.
− Имали смо чак и медведа, − рече Ади. − Али је био сувише велики ждероња и зато је
Сејдуна наредио да га убију. На острву имамо говеда, камилу, четири коња и неколико магараца.
Мачака и паса има такође само код нас. Али, на наше острво не сме нико да дође осим нас. То је
Апама издејствовала код Сејдуне.
− Долази ли Сејдуна икад у вртове?
− То не смем да ти кажем, драго дете.
− Хтела бих бар да знам како изгледа.
− То је тешко рећи. Има браду и врло је моћан и отмен.
− Је ли леп?
Ади се насмеја.
− О томе још нисам размишљао, мила шапице. Ружан свакако није. Пре би се могло рећи да
је страшан.
− Је ли висок?
− Не бих рекао. За читаву главу је мањи од мене.
− А онда је, свакако, веома јак.
− Не верујем. Могао бих га једном руком оборити.
− Па зашто је онда страшан? Има ли велику војску?
− Не нарочито. Али чак и у Египту, где је био туђинац и потпуно сам, уливао је такав страх
да је калиф наредио да га ноћу ухвате и укрцају на брод који га је однео из земље. Његови
непријатељи су га могли убити, али се нису усудили.
− Чудновато, − размишљала је наглас Халима. − Да ли је пријатељ са султаном?
− Не. Султан је његов највећи непријатељ.
− Тешко нама ако нас нападне! Шта би било тада с нама?
− Не бој се. Вратио би се окрвављене главе, ако би му уопште остала на раменима.
− Има ли Сејдуна много жена?
− Сувише питаш. Знам да има сина, а чини ми се и две мале мајмунице као што си ти.
Халима се снужди.
− Шта ли би рекао о мени? − рече више за себе.
Ади се насмеја.
− Има много важнијих брига, бар засада.
− Сигурно је обучен у саму свилу и кадифу.
− Како кад. Видео сам га већ и у кошуљи од кострети.
− Вероватно се тако облачи само зато да га људи не би препознали... Је ли он краљ?
− Више него краљ. Он је пророк.
− Као и Мухамед? Чула сам да је Мухамед био врло леп и да је имао много жена. Међу њима
су биле и сасвим младе.
Ади се весело закикота.
− О, ти... ти радознали црвендаћу! Шта јој се све не врзма по глави.
− Да ли га се и жене боје?
− Оне понајвише. Апама је пред њим кротка као јагње.
− А шта ради с њима?
− Ништа! А то је баш оно зашто га се сви боје.
− Онда мора да је веома љут и строг.
− Није ни то. Штавише, радо се смеје и шали. Али ако те једном погледа, нигде те више нема.
− Јесу ли му очи тако страшне?
− Не, не бих рекао. Али немој толико да питаш. Шта је то због чега га се сви боје, не знам ни
сам. Али ако га икад будеш видела, имаћеш осећање да зна све твоје мисли, чак и оне
најскривеније. Учиниће ти се да те види скроз наскроз и да нема смисла показивати се бољом
или се претварати. Јер ћеш бити потпуно сигурна да све види и све зна.
Халима се уплаши. Сва крв јој јурну у образе.
− Јао, што бих га се бојала кад бих га срела! Такви људи су заиста најстрашнији.
− Но, ипак сам успео да ти објасним! Сада узмимо котарицу и вратимо се кући. А ти, љупка
газелице, држи свој језичак за бисерним зубима и ћути као заливена о свему ономе што смо
говорили.
− Хоћу, хоћу, Ади, − обећа Халима и пожури за њим према чамцу.

* * *

Увече су се девојке скупиле у великој дворани око базена. Одаја је била свечано украшена, у
свећњацима је горело двапут више свећа него обично, по угловима су стајали троношци са
стакленим кандилима у којима су треперили разнобојни пламичци. Све је било окићено
зеленилом и цвећем.
Три Апамина помоћника служила су девојке јелом и пићем. На бронзаним послужавницима
доносили су печене птице и живину, поховане рибе с лимуном, воће и разне посластице. Из
великих земљаних крчага наливали су вино у чаше које су девојке испијале једну за другом.
Испрва притајени шапат убрзо се претворио у гласан смех и општи жагор. Апама, која је неко
време уздржавајући свој бес све то посматрала, ускоро је, разгневљена, отишла.
− Ти си одговорна да све прође у реду, − раздра се она на Мирјам.
− Не брини ништа, Апама, − насмеја јој се Мирјам у одговор.
Чула је како у ходнику још увек гунђа под нос:
− Одвратно! Одвратно!
Тада дођоше Асад и Ади, а ускоро после тога још и Моад и Мустафа. И они су јели и пили
вино, и весеље постаде опште.
− Почнимо с представом, − предложила је Фатима. Сви се сложише с њом.
Почеле су са рецитовањем стихова. Декламовале су одломке из Корана, стихове Ансарија и
других песника. Фатима је рецитовала своје песме.
Она и Зајнаб ускоро почеше двобој стиховима. Ушкопљеници, који још нису знали ту
њихову вештину, смејали су се до суза. Ади их је много похвалио. Лице му је сијало од поноса и
среће.
После рецитација дошле су на ред игре. Фатима и неколико другарица су свирале, а Мирјам,
Халима и Сулејка почеше да играју. Када су завршиле заједничку тачку, Сулејка је наставила да
игра сама. Најпре лагано, уз звуке даира, а затим све брже, извијало се њено тело. Најзад је
скочила на ивицу базена, завртела се у месту вртоглавом брзином тако да је свима застао дах и
после тога се као вихор бацила на своје јастуке.
Проломило се одушевљено клицање. Халима јој притрча и раздрагано је загрли.
Ушкопљеници им напунише чаше и оне их испише у Сулејкино здравље.
Вино им је већ прилично ударило у главу. Почеле су да певају, да се љубе и грле. Чиниле су
разне глупости, у шали се препирале и задиркивале. Халима је била краљица свих тих
несташлука. Већ после прве чаше завртело јој се у глави. Чинило јој се да је постала лака као
лептир и осећала је као да је подижу невидљива крила. Ускоро после Сулејкине игре обузе је
сујета те затражи од другарица да јој свирају за игру. Почела је да се извија и врти, опонашајући
у покретима Сулејку. Сви су јој се смејали и то ју је само још јаче подстицало да настави ову
лакрдију. На крају скочи на ивицу базена. Другарице крикнуше, Мирјам притрча да је придржи,
али је већ било прекасно. Изгубила је равнотежу и треснула у воду.
За трен ока сви се скупише око ње. Адијева јака рука пружила се за њом и извукла је из
базена. Испљунула је воду које се нагутала, престрашено је погледала Мирјам и бризнула
истовремено у плач и смех. Мирјам ју је изгрдила и одвела у спаваоницу. Тамо ју је истрљала
убрусом и пресвукла. Када се вратише била је неко време кротка и тиха. Али, неколико чаша
вина повратише јој храброст. Упутила се излазу и ударила о гонг, дајући знак да тражи тишину.
− Моје другарице и лепе сестрице, − поче она, желећи да подражава Адија, − овде видите
младу и убаву Халиму којој је вино завртело главу.
Девојке и ушкопљеници прснуше у смех.
− Немој се даље трудити, Халима, − рече јој Мирјам. − Свеједно ти неће поћи за руком.
− Хтела сам само да затражим од свих опроштај, − одврати јој увређено Халима.
Мирјам се диже са свог лежаја, пође по њу и повуче је за собом на своје јастуке. Тамо се
Халима толико разнежи да је облише сузе. Дохватила је Мирјанину руку и почела да љуби сваки
прст понаособ.
Сара се цело вече није могла скрасити. Навикла је да Халима у то време припада само њој и
сада је љубоморним очима пратила сваки њен покрет. Халима, међутим, није уопште обраћала
пажњу на њу. Лежећи поред Мирјам и љубећи јој прсте, нехотице је бацила поглед на Сару.
Ухватила је њен поглед који је одавао очајну љубомору. Осмехнула јој се ташто и заинат почела
да милује Мирјам по коси, лицу и врату. Привила се уз њу, загрлила је и страсно пољубила у
уста.
Сара је трпела паклене муке. Испијала је чашу за чашом. Најзад јој је прекипело. Зајецала је
наглас и потрчала према излазу.
Халима се отрже од Мирјам и потрча за њом. Пекла ју је савест и хтела је да утеши Сару.
Један једини поглед био је довољан да Мирјам све разуме. Подиже се сва бледа.
− Саро! Халима! Овамо! − повика оштрим гласом.
Девојке јој се приближише бојажљиво и оборених очију.
− Шта то значи? − упита она строго.
Халима јој паде пред ноге. Загрлила их је и гласно зацвилела.
− Тако, дакле, − пригушено рече Мирјам.
− Не, не, ја нисам крива! − грцала је Халима. − Сара ме је завела.
Мирјам одгурну Халиму од себе. Пришла је Сари и опалила јој јак шамар. Сара се, не
пустивши гласа, скљокала на земљу.
Мирјам им окрете леђа. Видевши око себе полупреплашена полунасмејана лица, усне јој се
развукоше у лак осмех.
− Саро! − викну она. − Покупи своје ствари и одмах се пресели у ћелију без прозора на крају
ходника. Спаваћеш тамо све док се не поправиш. Устани и пођи! И не излази ми вечерас више на
очи!
Халими је већ било веома жао што је Сару тако безочно издала.
Сара се диже, баци тужан поглед на Халиму и тихо се изгуби из дворане.
Халима се на коленима довуче до Мирјам, пружи руке према њој и гледаше је уплаканим
очима.
− А ти ћеш, мала грешнице, отсада бити у мојој спаваоници, − рече јој Мирјам, − да бих те
стално имала пред очима. Видећемо да ли ћемо уопште успети да те поправимо. Сафија и Џада
ће се преселити код Зајнаб.
Халими се тог тренутка учини да се усред пакла, у који је малочас била упала, отворило небо.
Још се није усуђивала да потпуно поверује у то. Охрабрила се и подигла поглед на своје
другарице. Видела је осмех на њиховим лицима. И сама се кроз сузе насмешила.
Ушкопљеници су се неопажено изгубили из дворане.
− Време је да идемо на спавање, − рече Мирјам.
Прилично утучене, одоше једна за другом.
Халима је чекала на излазу оклевајући.
− Што стојиш? − упита је набусито Мирјам. − Иди по своје ствари и дођи за мном!
Тек сада је Халима поверовала. Да, била је грешница, одбачена и презрена. Изгубила је чак и
Мирјамину наклоност.
Али ипак јој је пао у наручје најлепши дар. Спаваће у Мирјаминој спаваоници, удисаће с њом
исти ваздух, уживаће непрестано у њеној близини. И биће у непосредном додиру са самом
тајном!
Једва је приметила како су јој се другарице смешиле. Шапутале су међу собом како је слатка
и љупка, и слале јој пољупце. Погледала их је љутито испод ока и пошла у своју дотадашњу
спаваоницу по ствари. Зајнаб, Џада и Сафија су јој помагале. Страшно се стидела. Гледала је у
земљу и држала се круто. У Мирјаминој спаваоници, опет уз њихову помоћ, намести себи
кревет, брзо се свуче и шћућури под покривачем као да већ спава. Али је напрегнуто
ослушкивала сваки шушањ у соби. Најзад је дошла Мирјам. Халима је чула како се свлачи и
одвезује сандале. Затим зачу − срце јој за тренутак застаде − тихе кораке који се приближаваху
њеној постељи. Осетила је Мирјамин поглед, али се није усудила да отвори очи. А тада − о,
какве ли радости! − на челу осети лак пољубац. Савладала је дрхтај, који само што јој није
потресао тело, и следећег тренутка заспала.

* * *

За Халиму су почели прекрасни дани. Савест је више није мучила као пре. Откада је њен грех
изашао на видело и откада је била за њега кажњена, срце јој је било лако и весело. Пред
другарицама јој је, додуше, још увек било мало незгодно. Смешкале су јој се значајно, и, у шали,
обећавале да ће је завести. Запретила би им тада својом малом песницом и одмерила их бесним
погледом. Још више је дизала свој носић и није јој било криво што је као 'млада грешница'
поново постала средиште пажње.
Сара је се клонила, а и Халими је било непријатно када би се среле. Више пута је приметила
да је Сара уплакана. За време јела, сретала је Сарине болне и прекорне погледе. Једном је ипак
прикупила толико храбрости да јој је пришла и рекла:
− Знаш, Саро, нисам хтела да те издам. Заиста не. Само ми се отело.
Сару облише сузе, усне јој задрхташе, хтела је нешто да каже, али није могла. Покрила је
лице рукама и побегла.
Али, све то изгледало је Халими безначајно у поређењу с огромном срећом да спава у истој
соби с Мирјам. Сва се посветила томе да је служи. Било јој је, додуше, мало жао што су Џада и
Сафија због ње морале да напусте Мирјам. Биле су близнакиње и личиле су једна на другу као
две капи воде. Од свих девојака оне су биле најскромније и најмирније, и Халима дуго није
могла да их разликује; када би видела само једну од њих, није знала да ли је то Џада или Сафија.
Њихова једина шала састојала се у томе што су је варале издајући се једна за другу. Притом су се
до суза смејале. После напуштања Мирјамине спаваонице, биле су једно време утучене. Затим су
се спријатељиле са Зајнаб и отада њих три постадоше нераздвојне.
Док је спавала код Зајнаб и Саре, Халима се бојала ноћи. А сада није могла да је сачека. Већ
друге вечери Мирјам јој је рекла:
− Ни о чему ме не питај и никоме ништа не причај. Одређена сам да вас све надгледам.
Те загонетне речи наведоше Халиму на многе мисли. Али засад је само мирно посматрала.
Мирјам је одлазила на спавање последња. Халима би за то време све лепо припремила, свукла се,
легла у постељу и сакрила под покривач, правећи се да већ спава. Али, иза спуштених трепавица
посматрала би како Мирјам долази у собу, како се немарно свлачи и гаси свеће. Тада би још
ослушнула како јој се приближава и нежно је љуби. Затим би сва блажена заспала.
Једном се усред ноћи изненада пробудила, осећајући да око ње нешто није у реду. Уплашила
се и хтела да позове Мирјам. Али када је погледала на њену постељу, видела је да је празна.
Обузе је нејасно осећање страха.
„Куда је отишла?“ питала се. „Можда обилази другарице?“ помисли. „Не. Код Сејдуне је“,
одговорио је у њој сасвим одређено неки глас.
Код Сејдуне? Понор пун тајни отвори се пред њом. Осети да је слаба и нејака. Савила се у
клупче и затајила дах. Ослушкивала је.
Али Мирјам се није враћала. Халима се потпуно расанила. Размишљала је, дрхтала од страха
и уживала у напетој радозналости јер јој се чинило да је ипак продрла у саму срж тајне. Звезде су
већ побледеле и зачуше се прве птице. Тада се завеса која је затварала улаз лагано подиже.
Нечујно као ноћни дух у собу уђе Мирјам, загрнута огртачем оперваженим самуровином.
Неповерљиво је погледала према Халими, затим је уморно откопчала огртач који јој склизну с
рамена, и остала у спаваћици пред својом постељом. Скинула је сандале и спустила на јастуке.
Халима није могла да заспи све док их ударац о гонг није позвао на устајање. Тада је за
тренутак потонула у кратак али дубок сан. Када се пробудила, Мирјам је као и обично стајала
поред њене постеље и смешила јој се.
− Нешто си се успавала, − рече јој она љубазно. − Ноћас си, изгледа, немирно спавала.
У том тренутку Халима заиста није била сигурна да није све само сањала. Устала је бледа и
изнурена и целог дана никоме није смела да погледа у очи.
* * *

После оне ноћи, Мирјам је показивала према њој више поверења. У слободном времену
поучавала ју је у писању и вежбала у читању. У томе су обе уживале. Халима је напрегла све
снаге да се не обрука пред својом учитељицом и зато је брзо напредовала. Мирјам није штедела с
похвалама. Да би јој дала подстрека, причала јој је догађаје из своје младости, о томе како је
живела као дете код свог оца у Алепу, о борбама између хришћана и Јевреја, о широком мору и о
лађама које долазе из далеких земаља. Ти часови су их тако зближили да су постале као млађа и
старија сестра.
Једне вечери, дошавши у спаваоницу и свукавши се, Мирјам рече Халими:
− Немој се претварати да спаваш. Дођи к мени.
− Како? К теби? Ја? − упита Халима збуњено.
− Можда нећеш? Само дођи. Испричаћу ти нешто.
Дрхтећи од главе до пете Халима се увуче к њој. Легла је на саму ивицу постеље, плашећи се
да не ода своју узрујаност и из неког неразумљивог страха да је не додирне. Али, Мирјам је сама
привуче к себи. Тек тада се Халима усудила да се привије уз њу.
− Причаћу ти о свом несрећном животу, − поче Мирјам. − Знаш већ да је мој отац био
трговац у Алепу. Био је веома богат, и његове су лађе, натоварене скупоценом робом, пловиле
далеко на Запад. Као дете имала сам све што би ми срце пожелело. Одевали су ме у раскошну
свилу, китили ме златом и драгим камењем и служиле су ме три робиње. Навикла сам да
заповедам и изгледало ми је сасвим природно да ми се сви морају покоравати.
− Како си била срећна! − уздахну Халима.
− Веруј ми да нисам била нарочито срећна, − одврати Мирјам. − Бар данас ми се тако чини.
Свака жеља ми је одмах била испуњена. Али, каква жеља? Само она која је могла да се испуни
помоћу новца. Али оне тихе, скривене жеље о којима тако радо сањаре девојачка срца, морале су
да остану дубоко скривене у мени. Рано сам схватила како су човекове снаге ограничене. Нисам
још била напунила ни четрнаест година када су несреће, једна за другом, почеле да сналазе мога
оца. Почело је с тим да ми је умрла мати и отац је запао у дубоку жалост. Изгледало је као да му
више ни до чега није стало. Од прве жене имао је три сина, који су почели да воде своју
трговину. Један од њих изгубио је сву своју имовину, друга два су јемчила за њега. Послали су
лађе на обалу Африке и чекали да добију утржак. Али стигла је вест да су лађе за време олује
потонуле. Сва тројица обратише се оцу. Отац се поново уортачио с њима па су послали лађе у
земљу Франака. Али тамо су их запленили гусари и тако смо преконоћ постали просјаци.
− Ох, боље би било да сте већ пре били сиромашни! − узвикну Халима.
Мирјам се насмеши. Привукла је Халиму чвршће к себи и наставила:
− Све ове несреће задесиле су нас још пре него што су протекле две године. Тада је моме оцу
дошао Јеврејин Мојсије, који је важио за најбогатијег човека у Алепу. Рекао му је: 'Слушај,
Симеоне' − тако се звао мој отац − 'теби је потребан новац, а мени жена'. 'Окани се тога' насмеја
се мој отац. 'Стар си већ, и имаш сина који би мојој кћери могао бити отац. Више би ти
приличило да мислиш на смрт'. Мојсије се није дао одвратити, јер је читава варош већ причала
да сам најлепша девојка у Алепу. 'Даћу ти на зајам колико год хоћеш, само ми дај Мирјам. Неће
јој бити лоше код мене'. Отац је ову просидбу схватио више као шалу. Али када су моја
полубраћа сазнала за ово, навалили су на оца, наговарајући га да се погоди с Мојсијем. Очев
положај беше очајан. Као добар хришћанин није хтео да да своје дете Јеврејину. Али, слаб и
скрхан какав је био после толиких несрећа, на крају попусти и пристаде да ме Мојсије узме за
жену. Мене нико ништа није питао. Једног дана потписали су уговор и морала сам да идем у
Јеврејинову кућу.
− Јадна моја Мирјам, − рече Халима кроз сузе.
− Знаш, мој муж ме је на свој начин волео. Хиљаду пута бих више волела да ме је мрзео или
да је био према мени равнодушан. Овако ме је мучио својом љубомором, закључавао ме у мојим
одајама и пошто је приметио да сам према њему хладна и да ми је одвратан, шкргутао је зубима
и претио да ће ме заклати. Каткад ми се чинило да је луд и страшно сам га се бојала.
Мирјам ућута као да је морала да прикупи снаге за оно што је сада хтела да каже. Халима
осети да се приближава тајни. Сва је дрхтала. Своје зажарене образе притисла је на Мирјамина
недра и сва се претворила у уво.
− Мој муж је имао обичај, − продужи Мирјам после извесног времена, − да чини нешто што
је дубоко вређало моју стидљивост. Свест да сам најзад ипак постала његова својина потпуно га
је избезумила. Причао је својим пословним пријатељима о мени, сликао им у живим бојама моје
дражи, моју срамежљивост, моје телесне особине и хвалио се да је постао господар надалеко
највеће лепотице. Очигледно је желео да изазове у њима завист. Често ми је увече причао да су
његови пријатељи зеленели од зависти када им је описивао моје дражи и своје наслађивање
њима. Можеш замислити, Халима, како сам га тада мрзела и како ми је био одвратан. Када сам
морала ићи к њему, осећала сам се као да идем на губилиште. Али он се само смејао, ругао
жутокљунцима, како је звао своје млађе познанике, и говорио: 'Е, за новац се све добија, драга
моја. Сиромаха, колико год био леп, ни стара кокошка неће да погледа'. Такве речи су ме
страшно љутиле и изазивале у мени дубоко огорчење. О, да сам тада познавала бар једног таквог
жутокљунца, доказала бих Мојсију како се жестоко вара. Али, десило се онако како сам најмање
очекивала. Једна од мојих слушкиња тутнула ми је једном у руку неко писамце. Отворила сам га
и срце ми је уздрхтало већ од првих речи. Још и данас га знам од речи до речи напамет. Слушај
га.
Халима је устрептала од напете пажње.
Мирјам настави:
− У писму је стајало: 'Шеик Мухамед Мирјами, цвету Алепа, сребрнастом месецу који
осветљава ноћ и обасјава свет! Волим те, бескрајно те волим, откада сам чуо од Мојсија, твога
проклетог чувара, како диже у небо твоју лепоту и твоју чедност. Као што невернику вино удари
у главу и омами га, тако је омамила моје срце прича о твом савршенству. О, сребрнасти месече!
Да знаш колико сам ноћи усред пустиње пресањао о твојим чарима, како ми стојиш жива пред
очима и како сам те замишљао као ружичасту зору на небу! Мислио сам да ће ми даљина
ублажити чежњу за тобом, али она ју је само појачала! Сада сам се вратио и донео ти своје срце.
Знај, цвете Алепа, да је шеик Мухамед човек и да се не боји смрти. И да је дошао у твоју близину
да удише ваздух који ти издишеш. Поздрав'. Најпре сам помислила да је писмо клопка. Позвала
сам слушкињу која ми га је донела и натерала је да ми призна истину. Расплакала се и показала
ми сребрњак који јој је дао неки син пустиње као награду за то што ће ми предати писмо. Како
изгледа тај син пустиње? питала сам је. Леп и још млад. Сва сам уздрхтала. И већ сам се
заљубила у Мухамеда. Наравно, била сам убеђена да је леп и млад, јер како би се иначе усудио
да ми пише. И већ ме је обузео страх да би се можда разочарао кад би ме видео. Писмо сам
прочитала безброј пута. Дању сам га носила у недрима, ноћу сам га брижљиво закључавала у
сандук. − Затим је стигло друго писмо, још страшније и лепше од првог. Сва сам горела од
скривене љубави. И најзад ми је Мухамед заказао ноћни састанак на тераси под мојим прозором.
Свакако да је у међувремену добро упознао околину. − О, Халима моја! Како да ти опишем своја
осећања у том часу! У току дана сам десет пута мењала одлуке. Ићи ћу − нећу ићи; тако сам се
непрестано колебала. Најзад се одлучих да не идем. Притом сам остала све док није дошао час
састанка. А тада као по неком унутрашњем наређењу изађох на терасу. Била је дивна ноћ. Тамна,
јер месец још није био изашао, али је небо било осуто ситним, сјајним звездама. Час ме је
обузимала ватра, час ме је опет тресло као у грозници. Чекала сам тако на тераси неко време. Већ
сам помислила: шта ако је то само превара, ако је неко хтео само да се ружно нашали са мном да
би се наругао старом Мојсију? Али тада сам зачула шапат: 'Не бој се. Ја сам шеик Мухамед'.
Мушкарац у сивом огртачу прескочио је, лак као перце, ограду и пре него што сам разумела шта
се догађа већ ме је држао у свом загрљају. − Чинило ми се да се светови руше и да доживљујем
бесконачност. Није ме питао да ли хоћу да пођем с њим. Обујмио ме је око паса и спустио се по
плетеним лествама са мном у врт. С оне стране ограде приметила сам неколико коњаника. Они
су ме прихватили док се он пребацивао преко зида. Затим ме је повукао за собом у седло.
Одјурили смо из града у тамну ноћ.
− И све си то ти сама доживела? − уздахну Халима. − Баш си срећна, Мирјам!
− О, не говори ми то, Халима. Срце ми се пара кад се сетим онога што се после догодило.
Јахали смо целу ноћ. Иза брда се појавио месец и обасјавао нас. Било ми је и страшно и пријатно
у исти мах, као да сам слушала неку бајку. Дуго се нисам усуђивала да погледам у лице јахачу
који ме је држао у загрљају. Али полако сам се откравила и подигла на њега своје очи. Пажљиво
је посматрао пут пред собом. Његов поглед личио је на поглед орла. Али када га је спустио на
мене, постао је мек и топао као поглед јелена. Заволела сам га толико да бих за њега могла да
дам свој живот. Био је красан човек, тај шеик Мухамед. Имао је црне бркове и кратку, густу
браду. И црвене усне. Ох, Халима! Успут сам постала његова жена... Три дана касније појавили
су се гониоци. Моја полубраћа, син мога мужа и читава чета наоружаних мештана. Доцније сам
сазнала да је сва послуга била подвргнута строгом испитивању чим је моје бекство било
откривено. Нашли су Мухамедова писма и Мојсија, мога мужа, од бола и срамоте ударила је кап.
Обе породице одмах су се наоружале, узјахале коње и дале се у потеру... Били смо већ зашли
доста дубоко у пустињу када смо угледали на видику чету коњаника. Мухамед је имао уз себе
само седам људи. Довикнули су му да ме остави да би могао брже да потера коња. Али он је
само презриво одмахнуо руком. Узјахали смо одморног коња. Али и поред тога, гониоци су нам
се све више приближавали. Тада Мухамед рече својим пријатељима да окрену коње и нападну
гониоце. Спустио ме је на земљу и са сабљом у руци стао на чело седморице. Обе чете су се
судариле. Победила је надмоћност. Један од моје полубраће је погинуо, али је погинуо и
Мухамед. Кад сам то видела, закукала сам од бола и почела да бежим. Убрзо су ме стигли и
привезали у седло. За реп мога коња обесили су мртвог Мухамеда...
− Грозно, грозно, − процеди Халима и покри лице рукама.
− Не могу ти описати шта сам онда осећала. Моје срце је отврдло као камен и било је
отворено само за једну страст − за освету. Понижења и срамоте који су ме чекали једва су ме се
тицали. Када смо се вратили у Алеп, затекла сам свог мужа на самрти. Али када ме је угледао,
очи су му оживеле. Учинио ми се онда као шејтан. Његов син ме је везао за самртничку постељу
и тукао бичем. Стисла сам зубе и ћутала. Одлакнуло ми је када је Мојсије умро. Чинило ми се
као да се испунио први део освете... Само укратко да ти испричам шта су затим учинили са
мном. Када су сматрали да су ме довољно намучили, послали су ме у Басру и тамо продали као
робињу. Тако сам постала својина 'Нашег господа'. Он ми је обећао да ће се осветити за мене и
Јеврејима и хришћанима.
Халима је дуго ћутала. Мирјам је израсла у њеним очима у неко полубожанство. Чинило јој
се да је пријатељство с Мирјам и њу саму високо уздигло.
Најзад упита:
− Је ли истина да хришћани и Јевреји једу малу децу?
Мирјам, која је још увек била сва утонула у страшне успомене, тргла се и гласно насмејала.
− Није искључено, − рече. − Довољно су бездушни за то.
− Каква срећа што смо међу правовернима!... Чуј, Мирјам, јеси ли ти још увек хришћанка?
− Не, нисам више.
− Да ниси Јеврејка?
− Не, нисам ни Јеврејка.
− Значи да си правоверна, као и ја!
− Како год хоћеш, драго дете.
− Да ли те Сејдуна много воли?
− Казала сам ти већ да не смеш питати, − намргоди се у шали Мирјам. − Али када сам ти се
већ толико поверила, рећи ћу ти и то. Да ли ме воли, не знам тачно, али је сигурно да сам му
потребна.
− А што си му потребна? То не разумем.
− Сам је и нема никога с ким би могао искрено да поразговара.
− А да ли га ти волиш?
− То ти не можеш да разумеш. Он није шеик Мухамед, али је још мање Мојсије. Велики је
пророк. Ја му се дивим.
− Свакако је веома леп.
− Глупа мачкице! Хоћеш ли да постанем љубоморна, кад ме питаш такве ствари?
− А ипак си врло срећна, Мирјам, − оте се Халими из дна душе.
− Ћути, шврћо! Касно је и треба да спаваш. Врати се у своју постељу.
Пољубила ју је и Халима се тихо отшуњала на своје лежиште. Али никако није могла да
заспи. У сећању је још једном понављала све што је чула од Мирјам. И тако живо је замислила
отмицу и јахање у Мухамедовом загрљају да је осећала на свом лицу његов дах и додир његових
бркова. Подрхтавала је од бескрајне сласти и била срећна да је мрак и да је нико не види. Али
када је у својој уобразиљи угледала мртвог Мухамеда, кога је коњ вукао за собом, зарила је лице
у јастуке и зајецала. И јецајући је заспала.
ГЛАВА ЧЕТВРТА
бн Тахир је за то време доживљавао у тврђави свој велики животни преображај. Неколико
И дана после доласка још увек је био сав ошамућен и сметен, као да га је неко лупио тешким
маљем по глави. Али убрзо се навикао на нов начин живота. После четрнаест дана не само да је
био један од најбољих ученика, већ је постао и страстан и ватрени присталица исмаилског учења.
Лице му се јако променило. Његови раније меки и округли образи сада су упали, а израз му је
био оштар и одлучан. Изгледао је за читавих десет година старији него онда када је дошао.
У међувремену је добро упознао своје другове, старешине и све школске предмете.
Капетан Минучехер их је учио не само војној вештини, предавао им је такође и земљопис.
Одјахао би с њима из тврђаве тако далеко на југ да су могли, окренувши се натраг видети,
између околних планина, врх Демавенда. Њега је изабрао за полазну тачку својих излагања. Док
је служио у султановој војсци, пропутовао је више пута целу царевину. Сада би на огромном
комаду пергамента цртао све веће планинске ланце, све важније тврђаве и градове као и све
војне друмове и караванске путеве. Раширио би на земљи пред ученицима карту, одредио према
Демавенду страну света и почео да им објашњава положај појединих места и раскрсница. Да би
настава била занимљивија и пажња ученика већа, уплитао је у та своја излагања успомене из свог
војничког живота. Сваки ученик морао је тачно да одреди удаљеност и положај свог родног
места и правац у коме се налази. Због тога су ови часови спадали међу најомиљеније.
Посебне врсте био је нов предмет који је предавао Ал Хаким. Ранијих година тај се човек
много кретао по дворовима Запада. Познавао је дворски живот у Византији, Каиру па чак и
Багдаду. Посетио је више моћних кнежева и упознао многе народе, чије је навике и обичаје
добро проучио. Сада је сва та искуства сажео у нарочиту науку коју је предавао својим
ученицима. Учио их је како се поздрављају Грци, Јевреји, Јермени и Арапи, какви су њихови
обичаји, како једу, пију и веселе се, као и то чиме се баве. Показао им је како треба изаћи пред
овог или оног кнеза, шта захтева церемонијал код појединих владара на разним дворовима и дао
им основно знање грчког, јеврејског и јерменског језика. Притом је сам глумио као неки грчки
трагичар, претстављајући час узвишеног кнеза, час понизног молиоца, ходајући час усправно и
поносно, а затим падајући ничице, клањајући се пред празним простором и осмехујући се упола
љубазно, упола лукаво. Ученици су морали да га опонашају, да глуме заједно с њим и да се
поздрављају на туђим језицима. Често би наставу прекинуо гласан смех коме се радо
придруживао и сам учени Грк.
Дај Ибрахим је поред догматике и арапске граматике тумачио и Коран и предавао алгебру и
остале рачунске науке. Ибн Тахир ускоро осети према њему право страхопоштовање. Чинило му
се да дај Ибрахим зна све. Тумачећи Коран упуштао се и у филозофска разглабања, говорио о
другим верама, објашњавао ученицима основе хришћанске, мојсијевске и разних незнабожачких
вера, а нарочито тајанственог индијског учења које је проповедао Буда. Подробно је објаснио
зашто су све те вере јеретичне и доказао колико је правилније Пророково учење, чији је
најправовернији облик баш исмаилство. Сва та доказивања би на крају свео у јасне закључке,
које су ученици морали да запишу и науче напамет...
Једном је дај Абу Сорака дошао на свој час носећи у рукама велики омот увијен у хартију.
Пажљиво га је одвио, као да у њему чува највеће благо, и извукао из њега свежањ брижљиво
исписаних табака пергамента. Ставио га пред себе на ћилим, спустио на њега своју тешку руку и
рекао:
− Данас ћемо почети да учимо животопис 'Нашега господа'. Чућете о његовим патњама, о
његовим борбама и о великим жртвама које је принео за исмаилску ствар. Овај свежањ листова
који сада лежи преда мном плод је његовог неуморног рада; све је то његова рука сама
брижљиво написала за вас да би из његовог живота научили како се треба жртвовати за праведну
ствар. Зато ћете све што будете чули пажљиво забележити и добро научити. Погледајте плод
његове бриге за вас!
Ученици устадоше и приђоше списима који су лежали пред дајем. С тихим дивљењем
гледали су дивно исписане листове који су шуштећи клизили кроз учитељеве прсте. Сулејман
пружи руку према једном листу желећи да га боље разгледа. Али Абу Сорака брзо стави на њега
своје дланове, као да хоће да га сачува од скрнављења.
− Јеси ли при чистој свести?! − узвикну. − То је рукопис живог пророка.
Ученици се полако вратише на своја места. Дај поче свечаним гласом да им говори о животу
и раду њиховог врховног поглавара. Најпре је хтео да им га опише само у грубим цртама, а
доцније да пређе на појединости које су биле записане на табацима пред њим. Чули су да је
Сејдуна, њихов поглавар, рођен пре шездесет година у Туси, да се зове Хасан и да је његов отац
Али потицао из славне арапске породице Саба Хомаири. У раној младости упознао је неке
исмаилске учитеље и мисионаре и одмах осетио сву праведност њиховог учења. његов отац био
је потајно и сам алијевац. Да не би на њега пала сумња, послао је младог Хасана у Нашапур код
сунитског3 рефика Мувафика Едина.
Тамо се Хасан упознао са садашњим великим везиром Низамом ал Мулком и звездозналцем
и математичаром Омаром ал Хајамијем. Они су му били школски другови, и сва тројица, када су
се убедили у лажност суне и ништавност њених представника, одлучили су да своје животе
посвете борби за победу исмаилства. Заветовали су се да ће онај ко први успе у животу помагати
осталој двојици и олакшавати им рад на ширењу правог учења. Али велики везир није одржао
обећање. Напротив! Намамио је Сејдуну на султанов двор и спремио му тамо опасну клопку.
Али Алах је чувао свог изабраника. Увио га је у плашт ноћи и одвео у Египат ондашњем калифу.
И тамо су против њега устали завидљивци. Победио их је и вратио се после дугог лутања у своју
домовину. Алах му је доделио тврђаву Аламут да би из ње почео борбу против јереси и најзад
победио лажне властодршце и самозванце. Читав његов животни пут обасут је чудним смртним
опасностима и Алаховом милошћу... Абу Сорака рече:
− Када будете чули све ове чудне приче, које наизглед више личе на бајку него на истину,
уверићете се да је 'Наш господ' прави и моћни пророк.
У току идућих дана заиста је почео да им подробно прича чудесне догађаје и доживљаје из
живота врховног поглавара. Пред ученицима је постепено израстао лик силног пророка и отада
је њихова највећа жеља била да га виде живог и да се пред њим истакну неким храбрим делом
или великом жртвом. Јер, значити нешто у његовим очима чинило им се исто што и дићи се
високо изнад осталих смртника.

* * *

Дању се Ибн Тахир ничему више није чудио. Био је добар посматрач и послушан ученик.
Чинио је све што је од њега захтевао дати тренутак и изгледало му је да све мора да буде онако
како јесте.
Увече пак, када би лежао с рукама под главом, загледан у црвенкасти пламичак кандила у
куту, одједном би осетио да живи у неком чудном, тајанственом свету. Обузимала га је сета и он
се више пута питао: „Да ли си ти, који овде лежиш, заиста онај исти Авани који је некад напасао
очево стадо у Сави?“ Чинило му се да свет у коме сада живи дели од ранијег света провалија,
слична оној која одваја свет снова од јаве.
Да би се отргао од тих сањарија, почео је да пише песме. Дај Абу Сорака задао је ученицима
да у стиховима опевају личности и догађаје који су за исмаилство били нарочито значајни.
Имали су да испевају песме о Пророку, Алију, Исмаилу и о славним мученицима и њиховим
делима.
Ибн Тахиру је Али, Пророков зет, био најмилији. О њему је сложио песму која је Абу Сораку
толико одушевила да је решио да је покаже Сејдуни. Научили су је чак и сви ученици и ускоро се
Ибн Тахир у Аламуту прочуо као песник.

АЛИ
Пророка је после Хадиџе упознао први,
Још кад је нејако дете био;
Пролио је за њ много своје крви
И својим телом често га штитио.

Сам му је Пророк дао за жену


Лепотицу Фатиму − своју кћи;
Калифски престо оставио је њему
Да би на миру склопио очи.

Али је после смрти Пророкове


Срамно преварен и издан.
Неправде затим следише нове −
− На препад, мучки био је заклан.

У Неџефу, под златним кубетом


Његове мошти сад леже на миру,
А верник се клања мученику светом
И сузе му саме на очи навиру.

Охрабрен првим успехом, Ибн Тахир је наставио своје песничке покушаје. И одједном му се
учини да је у томе нашао начин да изрази нешто од оног непознатог што га је увече плашило, и
да га се истовремено тиме ослободи. Све што му је било чудно и недокучиво, покушавао је да
збије у стихове и тиме добије јасну претставу. Неки од ових покушаја постали су познати у
читавом Аламуту и многи су их знали напамет. Песме о Аламуту и о Сејдуни биле су
најомиљеније.

АЛАМУТ
Тамо где Елбрус небо пара,
Где дивља вода бујице ствара
Што се низ врлети бучно сливају
И о литице моћне сламају −

Тврђава тамо тајанствена стоји,


Од дејлемских владара дане броји;
Опасана је јаким зидинама,
Пркоси ветру и муњама.

Некада беху ове литице


Дом за све птице грабљивице,
Гнездо за јастребе и орлове.
Зато се тврђава Аламут зове.
Четири торња, са сваке стране,
Чувају тајне и тврђаву бране
Од злобних руку неверника
И дрских намера силника.

СЕЈДУНА
Као орао у гнезду седи
У тврђави својој моћан владар.
Он вернике води и суди,
За султана га није мар.

Његово присуство осетиш свуда,


Мада га не видиш и не чујеш
И не знаш када, нити откуда
Награду можеш да очекујеш.

Алах је њега послао у свет;


Претрпео је многа искушења.
Он, Пророк и Али, његов зет,
Три су највећа светитеља.

Чуда се збивају свуд око њега


− Ни ђаур ни Јеврејин то не схвата −
За веру, за муке и верност, пре свега −
Кључ му је дат од рајских врата.

Уз песништво су ишле и вежбе у говорништву. Сулејман и Ибн Тахир су се у њима највише


такмичили. Сулејман је говорио ватреније, Ибн Тахир разумније. У тим предметима најгоре је
пролазио Јусуф. Често је говорио Ибн Тахиру да би радије цео дан вежбао на сунцу под
командом строгог Минучехера или се чак по наређењу Абдул Малика бичевао, скакао по
усијаној плочи и вршио свих десет тешких вежби дисања, које су током времена савладали. Само
једне ствари се бојао исто толико колико и песништва, говорништва, граматике и алгебре: Абдул
Маликовог поста. Тада је доживљавао једине тренутке када му је живот и све што су радили у
Аламуту изгледало бесмислено и непотребно. Обузимала га је жеља да легне и заспи и никада се
више не пробуди.
Иначе га нису мучила никаква нарочита питања. Мало се чему и чудио. Можда највише Ибн
Тахировој способности да пише песме које нигде није читао ни чуо. Јавно га је сматрао за
чаробњака, а у себи му је његов здрави разум говорио да Ибн Тахир ипак мора да има неки
скривени извор из кога црпе своју уметност. Да су песме које је знао сложили песници, то му је
ишло у главу. Али то је било у прастаро доба када су по свету још ходили јунаци и борили се са
демонима и другим натприродним бићима. Но то да је његов друг, који је спавао на кревету до
њега и који је био за главу мањи и много слабији од њега, могао да буде такав песник − то је
његов једноставни мозак одбијао да схвати. Да је Сејдуна велики пророк, мада живи с њима у
тврђави, то је још некако могао да појми. Сејдуна је био невидљив и није сматрао за потребно да
се покаже ма коме од њих. Али Ибн Тахир се с њим сваки дан препирао и шалио. Упркос тој
сумњи, он му се у срцу дивио и био веома поносан што му је пријатељ.
Сулејман, мада сам непобедив мачевалац, бацач омче и увек први у сваком опасном
подухвату, био је каткад суревњив на успехе других. Када су пред њим хвалили Јусуфа и Ибн
Тахира, говорио је:
− Први је глуп, а други уображен.
Али и поред тога њих тројица сачињаваху нераздвојну тројку. Када би други нападали
његове другове, бранио их је. Наљутио би се и одбрусио:
− Када будете могли да баците копље тако далеко и да издржите толико напора као Јусуф,
тек онда ћете смети да кажете ма шта.
Или, бранећи Ибн Тахира:
− Да имате у својим главама макар и трунку његове памети, не бисте били само уображени,
већ би одавно пукли од надувености.
Али нико није узимао за зло ово његово пецкање. Нису га волели само Ибн Тахир и Јусуф,
већ сва школа заједно с учитељима.

* * *

Једна од најстрожих забрана односила се на разговоре о женама и о полним питањима


уопште. Зато су сви ученици наћулили уши када је Ибрахим једном на часу изненада дотакао ово
тугаљиво питање. Управо је био завршио причу о Пророковим женама. Накашљавши се суво,
спустио је за тренутак поглед, а затим га упро у младиће пред собом. Поче озбиљним гласом:
− Пророк није забранио верницима да се жене и веселе у заједничком живљењу с другим
полом. Сам је пружио пример доброг мужа и нежног оца. Али је, с друге стране, поставио
верницима светли циљ: мучеништво за свету веру и највећу награду за ту жртву − вечите
радости у рајским вртовима. Први верници, по угледу на његов узвишени пример, умели су да
сједине обоје: пријатан живот са женама и храбро жртвовање за његово учење. Али после
Пророкове смрти, верници то више нису ни покушавали да чине. Људи су све време проводили
по харемима и борили се за, власт и друга земаљска блага. Заборављена је Пророкова заповест да
се за велику ствар треба жртвовати, борити с мачем у руци или чак и умрети за њу мученичком
смрћу ... Сејдуна је између овог начина живота и свог учења повукао сада оштру границу. С оне
стране су Багдад и селџучки силници са својим разузданим присталицама, с ове стране смо ми и
ви. Ви, који ћете бити посвећени у федаје, ви сте изабрана чета и ваша је крајња сврха
жртвовање, и мучеништво за свету ствар. Према томе, у свему морате бити друкчији од њих.
Зато је Сејдуна издао за вас најстрожу забрану: нити ћете се женити, нити ћете се на ма који
други начин предавати разврату. Као да сте већ становници рајских вртова, забрањено вам је
говорити о нечистим стварима. Исто тако вам је забрањено и да размишљате о њима или да им
се у машти кришом предајете. Пред Алахом се не може ништа сакрити! Он је изабрао Сејдуну и
одредио вам га за вођу ... А за онога ко би прекршио забрану, предвиђене су најстроже казне.
Онај кога ухвате да се непристојно изражава биће сместа отеран међу борце. Једног од вас је ова
казна већ снашла. Ако се пак после посвећивања неко буде спанђао с каквом женом или чак
оженио, биће кажњен грозном смрћу. Најпре ће му џелат усијаним грожђем извадити очи. Када
прођу најгори болови, биће му са живог тела откинути удови. Врховни поглавар сматра да онај
ко прекрши његову забрану заслужује овакву казну. Од тих речи све ученике прођоше жмарци.
Нису се усуђивали да погледају један другоме у очи. Некима је жива уобразиља дочарала све
страхоте казне. Трзали су се и ту и тамо би се некоме отео из груди притајен уздах.
Видевши утисак који су оставиле његове речи, преко непомичног лица даја Ибрахима
прелете неприметан осмех. Много блажим гласом он настави:
− Нека вас ова Сејдунина забрана не плаши. Она само изгледа тако окрутна. Ко би од вас
могао и помислити на то да награду што га чека за његове жртве замени за сумњиво задовољство
које би му могло пружити кршење Сејдунине забране?! Пошто све вас, који ћете непоколебљиво
испуњавати сваку заповест, чека вечито уживање у блаженству. И то каквом блаженству! Ви,
мученици за свету ствар, ступићете у вртове у којима ће жуборити кристално чисти извори.
Лежаћете усред стаклених павиљона на уздигнутим јастуцима и шетаћете се по прекрасним
гајевима у сенци гранатог дрвећа. Окруживаће вас леје дивног цвећа које ће опојно мирисати.
Девојке црних бадемастих очију и белих удова служиће вас најодабранијим јелом и пићем. Биће
вам на услузи! Те девојке је Алах створио на нарочити начин. Оне ће вечито сачувати младост и
девичанство и поред потпуног предавања вашим жељама... Када будете посвећени, бићете
спремни да заслужите ово блаженство. Алах је предао Сејдуни кључ од вртова који су вама
намењени. Ко буде тачно извршавао заповести, томе ће Сејдуна отворити рајска врата. Постоји
ли нешто што би вас могло одвратити с тог пута?

* * *

Увече, када су се ученици окупили на крову, Ибн Тахир рече:


− Учитељи су нам препоручили да у слободним часовима расправљамо о свему што смо у
току дана учили. Данас нам је дај Ибрахим објаснио зашто нам је Сејдуна забранио блуд како на
делу, тако и у разговору и мислима. Мислим да нећемо прекршити ту заповест ако се по обичају
поразговарамо о свему што смо чули и договоримо се шта ћемо убудуће чинити како би што
лакше избегли сваки грех и искушење.
Неки од ученика се уплашише ових речи.
− Ја сам против тога, − рече Наим. − Дај Ибрахим нам је забранио да разговарамо о нечистим
стварима. Чуо си каква ће казна снаћи кривце.
− Не прави од муве магарца, Наиме, − одврати му Џафер.
− О свему ономе што су нам учитељи у току дана предавали смемо свакако да говоримо.
Нико нас неће казнити ако паметно и разборито расправљамо о томе.
− Само не о женама и другим непристојним стварима! − узрујано рече Наим.
Јусуф плану.
− Бацимо малог преко ограде!
Наим поплашено устукну према излазу.
− Остани овде! − дрекну Сулејман на њега. − Да се доцније не би изговарао да ниси био
присутан. Ако нам будеш и даље досађивао, добићеш своје кад се угаси светло у спаваоници!
Ибн Тахир поче:
− Говорићу отворено и без околишења, како бисмо једном за свагда били начисто с тим
стварима. Убеђен сам да никоме од нас није ни на крај памети да би се икад могао заборавити с
неком женом. Убудуће ћемо и разговоре о томе избегавати. Својим поступцима и својим језиком
биће нам лако да владамо. Али, како да заповедамо мислима које нас обузимају у тренуцима
слабости или пак нашим сновима? Иблис4 свакако нема власт над нашом вољом, али је зато има
над нашом уобразиљом и нашим сновима.
Ја сам се, например, већ више пута намерно уздржавао од свих непристојних мисли. Чинило
ми се већ да сам их заувек победио. А онда ти дођу као надахнути злим духом блудни снови и
машта ти је после тога цео дан обузета њима. Тако човек увек почиње изнова, док опет не падне.
Забрана је, међутим, строга и не узима у обзир ову природну слабост. Према томе, шта може да
се предузме?
Сулејман одговори:
− Зашто око тога толико разбијати главу? Снови су снови, и ко због њих може бити позван на
одговорност? А мисао која ти нехотице пада на памет исто тако не може бити неки нарочити
грех.
− Сасвим тако! − обрадова се Јусуф. − Као да си ми узео речи из уста.
− Не, не знам да ли је то заиста тако, − рече Ибн Тахир.
− Забрана је јасна и одређена, а сигурно да постоји неки начин да савладамо своју слабост.
Џафер се јави:
− Добро си рекао, Ибн Тахире. Ако је забрана оваква, мора нам бити и омогућено да је не
кршимо. Сваки од нас мора свим својим снагама да се одупре дошаптавању злог духа и да
ослободи своје мисли, па чак и своје снове његовог утицаја.
− Покушао сам то, − рече Ибн Тахир. − Али, људска слабост је велика.
− Глупо је упуштати се у борбу с јачим противником, − промумла Јусуф.
На то се Обеида, који је све време ћутећи слушао, обешењачки осмехну.
− Чему толике речи и препирке, другови? − рече он, − када је уствари све много
једноставније? Мислите ли да би Сејдуна могао да нам нареди нешто што не бисмо могли да
извршимо? Ја кажем: не. А сада слушајте! Није ли нам Сејдуна обећао награду за наше
уздржавање и наше жртве? Јесте, и то надземаљска блаженства у рајским вртовима. Питам вас:
сме ли праведник да се радује обећаној награди? Сви ћете рећи: − свакако! Према томе, и ми се с
правом можемо радовати уживању које нам је Сејдуна обећао после смрти. У мислима можемо
да се радујемо лепим вртовима и бистрим изворима, можемо да замишљамо одабрана јела и пића
која су спремљена за нас; и најзад, у мислима можемо такође и да уживамо у загрљају црнооких
девојака које ће нас на оном свету дворити. Где је ту неки разврат? Према томе, ако нас убудуће
зао дух нападне и покуша да заведе, ми ћемо лукаво да му умакнемо мислима у прекрасне рајске
вртове где ћемо уживати без икакве гриже савести. Тако ћемо угодити и Алаху који нам је
створио рајске вртове, и Сејдуни који ће нам за наше заслуге дозволити приступ у њих, и самим
себи јер ћемо пустити уобразиљи на вољу, не грешећи притом.
Ученици су бучно и весело одобравали његове речи.
− Прави си ђаво, Обеида! − узвикну Јусуф. − Како то да мени није тако што пало на памет?
− Обеида је то врло духовито извео, − рече Ибн Тахир. − Овако како је он то изнео, не може
му се ништа приговорити. Али по мом мишљењу грешна жеља остаје упркос томе недозвољена,
па макар је уоквирили у рајске вртове.
− Чини ми се да ти није право што сам ниси дошао на ту мисао, − љутио се Обеида.
− Не, Ибн Тахир има право, − рече Џафар. − Грех остаје грех где год се учини, и лукавошћу
се овако јасна забрана, као што је ова коју је издао Сејдуна, не може заобићи.
− Све ћете нам покварити овим вашим мудровањем, − наљути се Јусуф. − Мислим да је
Обеида ипак у праву и да нам нико не може забранити да се радујемо награди коју ћемо поштено
заслужити.
− Како ко може, − додаде Џафар и слегну раменима.

* * *
Увече, када би се пред зградом врховног поглавара упалиле буктиње, када би се зачула
далека хука Шах Руда и звук рога који је позивао на вечерњу молитву и спавање, ученике је
обузимала нека сета. Дан напорног учења, строгих испита и духовне стеге био је за њима и
мисли су им се ослобађале. Једни би се повлачили у самоћу и предавали чежњи за завичајем,
други су опет разговарали о животу ван тврђаве који је текао сасвим друкчије.
− Желео бих да будем птица, − рекао је једном Сулејман. − Полетео бих да видим шта раде
моје две сестре. Наша мати је умрла и отац има две друге жене које имају своју децу. Моје сестре
су им вероватно само терет, и оне свакако лоше поступају с њима. Хтеле би да их се реше. Бојим
се да ће наговорити оца да их прода првом просиоцу. Ух, како ме све то гризе, гризе!
Стиснуо је песнице и њима покрио лице.
− А моја мајка је већ стара, − рече Јусуф бришући очи својом тешком шапом. − Мучи се са
стоком и њивама и бојим се да је суседи варају, јер је сасвим сама. Зашто сам је уопште
оставио?!
− Да, зашто? − упита Ибн Тахир.
− То је била њена жеља. Рекла ми је: „Силан си пехливан, дете моје, и сам Пророк би ти се
обрадовао. Да је жив твој отац, који је изнад свега на свету поштовао мученика Алија, послао би
те свакако неком дају у служби правог калифа да код њега научиш праву веру...“ У то доба
путовао је кроз наш крај велики дај Хусеин Алкеини и прикупљао присталице за 'Нашега
господа'. Пошао сам к њему и он ме је упутио овамо, у Аламут.
− А ти, Наиме, како си ти доспео у ову тврђаву, − распитивао се даље Ибн Тахир.
− Моје село није далеко одавде, − одврати Наим. − Чуо сам да моћан дај скупља у Аламуту
војску против кривоверног султана. Ми смо код куће били сви правоверни. Зато отац није имао
ништа против тога да ступим у службу Сејдуне.
− А ти, Сулејмане?
− Шта ту има да се пита? Причало се да ће бити рата, да је велики дај, који је починио већ
многа чуда, у име египатског калифа заузео Аламут и да мисли одатле да удари на султана. Ту ће
се нешто закувати, Сулејмане, рекао сам сам себи. Кроз наше место је пролазио дај Абдул Малик
и ја сам му се придружио.
− Наша породица је била одвајкада одана Алијевом имену, − казао је Обеида. − Било нас је
деветоро браће и неко је морао од куће. Молио сам оца, и он ми је дао свој благослов на пут.
− А ти, Џафаре?
− Пажљиво сам проучавао Коран, Суну и историју ислама. Увидео сам да је Алију
неправедно одузето право да наследи Пророка и да зато калиф у Багдаду бесправно седи на
намесничком престолу. У нашем месту зауставио се неки исмаилски дај, − био је то баш наш
старешина Абу Сорака − и с њиме сам водио учене разговоре. Слагао сам се с његовим учењем и
замолио оца за дозволу да се придружим мисионару. Чувши да мој учитељ намерава да путује у
Аламут Сејдуни, радо је пристао. Утолико пре што се о нашем врховном поглавару причало да је
свет човек.
Такви разговори су им ублажавали чежњу за завичајем и осећај усамљености и отсечености
од света. Када би их сутрадан рог тргао из сна, вечерња разнеженост била би заборављена.
Хладна вода, којом су се умивали, подсетила би их на тешкоће дана, задатке и учење. Опет би
стајали обема ногама у Аламуту. Бринуло их је само да ли ће добро одговарати на питања
учитеља и да ли неће наредбе претпостављених да буду претешке. С ведрим полетом предавали
су се раду за исмаилску ствар.

* * *

Једног јутра када су се ученици у пратњи Минучехера вратили са војних вежби у Аламут,
Абу Сорака им рече:
− Данас имате слободан дан. Дошли су даји из околних тврђава да од врховног поглавара
приме упутства за даљи рад. А уједно ћемо и ми поднети извештај о вашим успесима и
неуспесима. − Будите мирни и искористите време за учење.
Ученике је то силно обрадовало. Похиташе у спаваоницу по своје таблице и прибелешке.
Неки од њих одоше на зидине, други, радозналији, поседаше по дворишту у сенци зграда и
пажљиво посматраху стан врховног поглавара.
Стража пред улазом била је појачана. Црне топузлије стајале су непомично као кипови. С
времена на време прошао би брзим кораком неки дај, у свечаном белом оделу. Ученици би одмах
дошаптавали један другоме шта знају о њему. Ако га нису познавали, нагађали су ко би то могао
да буде.
На доњој тераси, испред стражарског торња, настаде комешање. Кроз капију ујаха чета
коњаника. Војници прискочише и прихватише коње да би сјахали. Неугледан човечуљак у
широком огртачу, који је скочио са ниског, косматог белца, пожурио је напред уз степениште,
док су га остали с неким нарочитим поштовањем пратили.
− Абу Али! Велики дај! Познајем га, − узвикну Сулејман и нехотице се диже.
− Бежимо! − предложи Јусуф.
− Не, причекајмо! − рече Ибн Тахир. − Хтео бих да га видим изблиза.
У међувремену им се група већ приближила. Војници, који су се случајно нашли у близини,
окретоше се према придошлици и с поштовањем се поклонише.
− Сами даји, − шапутао је Сулејман, а глас му је грозничаво подрхтавао. − Абу Али је ишао
лично да их дочека.
− Пази! Даји Ибрахим и Абдул Малик су међу њима, − узвикну Јусуф.
Абу Али је у свом широком огртачу достојанствено корачао терасом, свечано се њихајући
целим телом. Снисходљиво се смешкао војницима који су га поздрављали. Видело се да је
свестан милости коју његов осмех представља за његове присталице. Лице му је било сасвим
изборано. Ретка проседа брада и исто такви опуштени бркови окруживали су његова скоро
крезуба уста. Када је пролазио поред ученика, они му се круто поклонише. Ситне очи му од
радости засијаше. Извукао је руку испод огртача и њоме љубазно махнуо у знак поздрава.
Невероватно је личио на малу старицу.
Када је група даја прошла, ученици се поново усправише.
− Јесте ли видели! Само нама је махнуо руком! − узвикну Сулејман гласом који је од радости
дрхтао. − Абу Али је први после Сејдуне!
− Штета што није мало крупнији, − рече Јусуф.
− Мислиш да памет зависи од величине тела, − одврати му Наим.
− Кад видим тебе, скоро сам склон да поверујем у то.
− Допада ми се његова једноставност, − рече Ибн Тахир. − Насмешио нам се као да смо му
сви већ стари познаници.
− Али је ипак пун достојанства, − примети Наим.
− Он је учен и заслужан човек, − додаде Сулејман. − Али не могу замислити да би вредео
нешто као војник.
− Можда зато што није дојурио међу нас са исуканом сабљом? − рече заједљиво Наим. −
Већина даја које сам видео били су наизглед слабуњави. Они су вође, а трапави горостаси су
њихови помагачи.
− Желим ти само да те Абдул Малик једном добије у своје шаке, − подсмехнуо му се
Сулејман. − Онда би видео како су даји слабуњави.
− А какав ли је Сејдуна? − упита Ибн Тахир.
Згледаше се.
Наим рече:
− То нам још нико није казао.

* * *

Велика зборница захватала је скоро цело крило у приземљу стана врховног поглавара. Цело
јутро скупљали су се у њој учитељи, мисионари и други исмаилски достојанственици. Дошли су
из Рудбара и Казвина, из Дамагана и Шахдура и чак из далеког Кузистана, где је исмаилским
покретом руководио велики дај Хусеин Алкеини. Очекујући упутства врховног поглавара, они
су разговарали са домаћим дајима и саопштавали један другоме разне новости.
Прозори су били застрвени тешким завесама. Воштанице у многобројним свећњацима
осветљавале су дворану. По угловима, на високим троношцима, стајале су зделе са смолом која
је цврчећи сагоревала треперавим пламеном и ширила пријатан и омамљив мирис.
Под једним од њих сакупило се неколико људи око Грка Теодороса. То су били војнички
заповедник рудбарске тврђаве капетан Ибн Исмаил, дебели весељак дај Захаруја и млади
Египћанин Обеидалах, који је познавао лекара још од времена његовог боравка у Каиру. Сви су
они волели шалу, и смех је често прекидао њихов разговор.
− Ти си, дакле, са Ибн Сабом дошао у тврђаву, мој докторе? −. упита Египћанин домаћина. −
О томе како је заузет Аламут, проносили су се по свету чудни гласови. Причало седа је Ибн Саба
лукавством нагнао пређашњег заповедника да му преда тврђаву. Затим, опет, да га је подмитио
новцем. Истину још и данас не знам.
Грк се весело насмеја. Али ништа није рекао.
Капетан Ибн Исмаил даде знак својим саговорницима да му се сасвим приближе и поче да
прича:
− Мислим да не би било на одмет да објасним младићу како је Ибн Саба успео да се дочепа
Аламута. Сам, додуше, нисам био присутан, али ми је један од мојих водника, којије тада
помагао нашем поглавару причао о свему томе.
Обеидалах и дебели Захаруја наћулише уши. Теодорос се намргоди и остаде на извесном
одстојању.
− Као што вам је познато, − настави Ибн Исмаил, − султанов намесник у тврђави Аламут био
је врли капетан Мехди. Лично га, додуше, нисам познавао, али сам чуо да се баш није одликовао
нарочитом проницљивошћу. Ибн Саба је срећно умакао заседама великог везира и најзад се
пробио до Раја, у коме је реис5 Муцуфер био његов велики пријатељ.
Он му је помагао да скупи четицу од неких седамдесеторо људи, међу њима је био и водник
који ми је о томе причао. Тада ти нашем вођи паде на памет да заузме Аламут, најјачу тврђаву
далеко наоколо. Посаветовао се с Муцуфером и најзад се досети следећег лукавства...
Док су Египћанин и дебели дај напето слушали причање, лекар се све време двосмислено
смешкао. Капетан то примети, па се збуни и наљути одједном.
− Зашто не причаш ти, ако знаш боље? − упита увређено.
− Зар не видиш да те пажљиво слушам, − правдао се подругљивим тоном Грк.
− Пусти га, нека се дури, − рече нестрпљиво Египћанин. − Знамо га већ. Увек би хтео да зна
више од других.
Ибн Исмаил настави:
− Досети се, дакле, наш поглавар лукавства и посети Мехдија у тврђави Аламут. Каза му: 'Дај
сам, и обишао сам пола света. Сада ми је доста путовања и пошао сам да тражим миран кутак.
Продај ми ван својих зидина толико земље, колико захвата једна воловска кожа. За земљу ти
дајем пет хиљада златника.' Мехди само што није пукао од смеха. 'Ако ми заиста даш толики
новац, одмах ћеш добити тражену земљу.' Сматрао је да је немогуће да један сиромашан дај
може да има толики новац. Ибн Саба извуче испод огртача кесу златника и поче да их
пребројава. Мехди није веровао сопственим очима. Помислио је: 'На крају крајева, шта би
шкодило тврђави, ако један комадић земље испод њених зидина продам староме дају. А ја ћу се
овако преконоћ обогатити.' Узеше, дакле, воловску кожу, спустише преко Шах Руда мост и
сиђоше на стење испод зидина. Ибн Саба извуче иза појаса оштар нож и поче да сече њиме кожу
у танке каишеве. Официри и војници прилазили су им један за другим и с чуђењем посматрали
шта ради необични странац. Нико није ни сањао шта дај спрема. Разрезавши кожу, Ибн Саба
повеза каишеве, заби у пукотину колац и завеза за њега један крај овако добијеног ужета.
Држећи у руци други крај ужета он поче да обилази утврђења. Тек тада је Мехди разумео у чему
је ствар. 'Лопове! Варалицо!' раздра се он на Ибн Сабу и лати се оружја. У том тренутку зачу се
топот над њиховим главама. Уплашени погледаше горе. Чета коњаника с исуканим сабљама
протутњала је преко моста у тврђаву. Ибн Саба се насмеја: 'Прекасно је, пријатељи', рече.
'Тврђава је сада моја, и ако изгубим макар и длаку са главе, нико од вас неће остати жив. Али ја
поштујем уговоре. Мехди! Узми пет хиљада златника и пођи са својим људима куд год хоћеш.'
Ал Хаким прсну у гласан смех. Држао се за дебели трбушчић и сузе су му текле из очију.
Кикотао се толико да га је све болело.
Египћанин и дебели дај такође су се смејали, весело и збуњено у исти мах. Нису, наиме,
знали чему се Грк тако руга. Само је капетан Ибн Исмаил бесним погледом мерио лекара.
− О, света наивности! − простења Грк кроз смех. − И ти си, дакле, насео, старино моја! А
Хасан и ја смо ову посластицу наменили, уствари, само султану.
− Водник ме је значи преварио?! − плану капетан и крв му јурну у образе и очи. Од љутине
му је набрекла жила на челу. − Задавићу га, пребићу га као пса!
− Учинио би му неправду, Ибн Исмаиле, − рече Грк. − Јер оно што ти је испричао права је
истина, то јест права истина за њега. Али не за тебе који си изнад њега. Требало би сам да
погодиш како је уствари било.
− Зашто да се правим важан? Боље испричај ти! − набусито рече капетан.
− Најпре би требало да знаш да је Мехмед, бивши заповедник ове тврђаве, Алијев потомак.
Да би га привукао на своју страну, султан му је дао висок положај свог намесника још кад није
имао ни пуних тридесет година. Али, да би избегао сваку опасност, послао га је на крај света, то
ће рећи, овамо, у Аламут. Овде се млади, живота жељан човек страховито досађивао. Са својим
официрима и подофицирима је од јутра до мрака пио, коцкао се и свађао. За ноћи је напљачкао
велики харем жена, играчица, певачица и глумица, и о томе шта се тамо дешавало у Рају су само
шапатом говорили. Припитомио је читаво јато соколова и чопор гепарда и с њима ловио по
околним брдима и шумама. Али и поред тога проклињао је султана и калифа и заклињао се да ће
им се крваво осветити. Свакако да је и Малик шах дочуо нешто о томе. Али владар је мислио:
Нек ме проклиње колико год хоће. Ако варвари ударе преко границе, мораће да се брани ако му
је живот мио. − Све ово је испричао Муцуфер Ибн Саби када је овај дошао у Рај. Ја сам се исто
затекао тамо, и једном смо се, Муцуферовим посредништвом, састали са Мехдијем у лову. Хасан
је примио од каирског калифа лепу суму златника. Понудио је од тога пет хиљада заповеднику,
ако му преда тврђаву. С тим новцем могао би да отпутује у Каиро, где би га Ибн Саба топло
препоручио својим пријатељима и где би млади весељак могао да ужива у велеградском животу.
Мехди је без размишљања пристао. Требало је само наћи пута и начина да се оправда пред
својим људством, како султан не би прогањао његову породицу. А баш султану је Ибн Саба хтео
да подвали. Рекао је: 'Хтео бих да се дочепам Аламута на неки заиста неуобичајен, а притом
смешан начин да би о томе говорио сав Иран. Султан би се смејао и мислио: Ибн Саба је још
увек стари обешењак. У сваком његовом поступку огледа се његов шеретлук. Нека му засад
буде.' Претресли смо десетак разних могућности. Тада ми је пала на памет стара бајка о томе
како је Дидо освојила Картагину. Подсетих Хасана. Одмах је прихватио. Узвикнуо је: 'Е, брате,
ово је као поручено!' Сместа су с Мехдијем до танчина разрадили план. Притом смо се сва
тројица тако смејали да се умало нисмо загрцнули од смеха. Касније се све одиграло онако као
што ти је, драги мој капетане, причао твој врли водник.
Од те приче читаво друштво поче да се превија од смеха.
− Шта је касније било с Мехдијем? − упита Египћанин када се смех мало стишао.
− Ти из Каира, он у Каиро, − одврати Грк. − Можда се баш у овом тренутку башкари с
девојкама којима си се ти пре њега наслађивао.
− Кладио бих се у сто према један, − рече дебели дај, − да се наш Ибн Саба, откад га је
велики везир прогнао са двора у Исфахану, претворио у озбиљног човека. Сада се свуда говори о
њему само с највећим страхопоштовањем и многи га сматрају за живог свеца. А из овога што си
нам ти сада испричао видим да је остао онај исти шаљивчина и обешењак.
− Није препоручљиво да се о томе превише говори, − рече Грк много тише. − Откад је у
Аламуту, наш се поглавар прилично изменио. Ни ноћу ни дању не избија из свог торња и изузев
Абу Алија никога не прима. Сва наређења иду само преко њега. Човеку је некако непријатно да
никад не зна на чему је.
У дворану је ушао Абу Али са дајима који су у међувремену стигли. Сви се дигоше са јастука
и поклонише. Велики дај се љубазно осмехну и узврати им поздрав. Замолио их је да му приђу
ближе. Затим их ослови:
− Часни зборе исмаилских даја и поглавара! 'Наш господ' Хасан Ибн Саба шаље вам свој
благослов. Истовремено вас моли да благоизволите примити к знању његову одсутност.
Управљање нашим великим братством, писање нових закона и наредаба као и његова старост
спречавају га да лично учествује на нашем збору. Он ће му присуствовати у мислима, а за сва
важна питања овластио је мене. Ја ћу му, са своје стране, поднети извештај о томе шта смо овде
расправљали и пренети му жеље свакога од вас.
Вест да врховни поглавар неће учествовати на збору деловала је неугодно на стране даје.
Чинило им се као да их омаловажава, као да је поставио преграду између њих и себе и да се
удаљио некуд далеко и високо.
Дебели дај Захаруја шапну Грку:
− Да то није опет једна од његових старих шала?
Грк му одговори:
− Није искључено. Само се бојим да ова шала доводи у питање наше главе.
Велики дај је позвао учитеље да поднесу извештај о својим успесима код ученика. Управник
школе Абу Сорака поче први. Најпре је страним поглаварима објаснио општи план наставе, а
затим је изнео шта су ученици досада код њега научили.
− Свим ученицима предњачи, − рече он, − један младић из Саве, унук оног Тахира коме је по
наређењу великог везира пре двадесетак година одрубљена глава. Он је не само изванредно
бистар и добро памти, већ је обдарен и за песништво. После њега бих нарочито истакао Џафара,
врло озбиљног младића који вредно проучава Коран. Оштроуман, али не нарочито поуздан је
Обеида, марљив је Наим...
Абу Али записа имена и додаде кратке примедбе. Ибрахим је такође означио Ибн Тахира као
првог. Капетан Минучехер је највише похвалио Јусуфа и Сулејмана. У очима Абдул Малика
први је био Сулејман, а одмах за њим Ибн Тахир. Лекар је био задовољан свима, али није никога
посебно именовао.
Страни даји су са чуђењем пратили извештај о тако строгој и обимној настави. То што су
чули побуди у њима извесно неповерење, јер нису били начисто с тим какав је крајњи циљ м
намера таквог одгајања.
Када су учитељи завршили своје излагање, Абу Али задовољно протрља руке.
− Као што сте малочас чули, ми у Аламуту не губимо време. Сва предвиђања 'Нашег господа'
за ове две године откад господари Аламутом, показала су се као тачна. Султану се још увек не
жури да нам одузме ову тврђаву, баш као што је Хасан Ибн Саба предсказао пре две године:
варварима с оне стране границе је потпуно свеједно ко господари тврђавом. Ако би хтели да
продру у државу, они би напали и нас исто тако као што би напали султанове војнике. И исто
тако као што би они морали да се бране, морали бисмо да се бранимо и ми. А време које нам је
султан из тих разлога оставио ми смо у тврђави добро искористили. Наш поглавар потпуно је
преуредио исмаилство. Сваки верник се извежбао у прекаљеног борца, а сваки борац је
истовремено и најватренији верник. Али од свега што је предузето наш поглавар сматра као
најважније оснивање школе за федаје. Из те школе ће изаћи изабраници који ће бити спремни за
сваку жртву. Сада је још сувише рано да би се могла сагледати сва далекосежност ове установе.
У име 'Нашега господа' могу вам рећи само следеће: секира којом ће бити потсечено стабло
селџучког рода биће ускоро наоштрена. Можда већ није далеко тренутак када ће пасти први
ударац. Сва околина одавде па све до Раја наклоњена је данас исмаилству. И ако је истина да ће
велики дај Хусеин Алкеини ускоро да подигне цео народ Кузистана на устанак против султана,
као што нам јављају наши изасланици из те земље, тада отприлике можемо да одредимо час када
ћемо и ми морати да окушамо своју снагу. Али до тог тренутка проћи ће вероватно још извесно
време а дотле, часни даји и поглавари, радите као што сте радили досада. То значи: трудите се и
даље да придобијете што више присталица за наш покрет.
Док је испочетка говорио обичним, мирним гласом, касније је почео све више да пада у
ватру. Махао је рукама, лукаво намигивао и смешкао се. Сада се дигао са јастука, на којима је
дотле седео подвијених ногу, и стао усред даја.
Продужио де:
− Пријатељи моји! Доносим вам нарочиту поруку од Сејдуне. Ваши успеси у придобијању
истомишљеника не смеју да вам замраче поглед! Баш сада је важан сваки појединац. Нека вас
велики број верника никад не наведе на то да помислите: Зашто би се трудили да придобијемо
још овог или оног појединца? Он нема ни угледа ни богатства. Можда је баш он тај који ће да
претегне вагу у нашу корист. Не плашите се труда! Идите од човека до човека и покушавајте
свакога да убедите. Прво што је за то потребно јесте придобити његово поверење. Не смете бити
једнострани већ морате да мењате поступак у сваком поједином случају. Ако видите да је неко
нарочито побожан и да безгранично верује у Коран, начините се и ви таквим. Реците му да вера
под селџучким султанима пропада и да је багдадски калиф постао њихов слуга. Ако вам на то
одврати да је имам у Каиру странац и самозванац, потврдите то, али истрајте притом да ни са
багдадским намесником није све у реду. − Лакше ћете проћи ако је онај кога врбујете алијевац
или је бар наклоњен томе учењу. Ако видите да се поноси својим иранским прецима, реците му
да наш покрет нема ничег заједничког с египатском владавином. Ако је пак неправедно
запостављен од земљака, уверите га да ће правда бити задовољена ако дођу на власт египатски
Фатимиди. − Када наиђете на разборитијег човека који се кришом или чак јавно подсмева
Корану и верским учењима, реците му да је исмаилство у суштини истоветно са слободоумљем и
да је учење о седморици имама само бацање прашине у очи и мамац за неуку гомилу. − Према
томе, прилазите сваком поједином према његовој нарави и његовом убеђењу и доведите га
неприметно до тога да почне сумњати у исправност постојећег поретка. Поред тога, правите се
да сте скромни и са малим задовољни, управљајте се према навикама и обичајима дотичног краја
и дотичног сталежа и у свим неважним стварима попуштајте своме саговорнику. Он треба да
добије утисак да га, и поред тога што сте учени и искусни, високо цените и да вам је много стало
до тога да управо њега изведете на прави пут. − Када тиме придобијете његово поверење, прећи
ћете на другу тачку свог програма. Објаснићете му да припадате верском братству које хоће да
успостави на свету истину и правду и које хоће да се обрачуна са страним властодршцима.
Увуците га у ватрена расправљања, пробудите његову радозналост, правите се тајанственим,
наговештавајте и обећавајте док га потпуно не збуните. Затражите од њега заклетву да ће ћутати,
а тада му објасните учење о седморици имама, срушите његову веру ако верује у Коран,
говорите о нашој спремности и прекаљеној војсци која само чека наређење па да се ухвати у
коштац са султаном. Присилите га на нове заклетве, поверите му да је у Аламуту велики пророк
коме се покоравају хиљаде и хиљаде верника, и на тај начин га доведите до тога да нам приђе.
Ако је богаташ или ако живи бар у сношљивим приликама, извуците из њега веће суме новца да
се тиме осети обавезним. Пошто искуство каже да се човек радо држи онога у шта је уложио свој
новац. Од тих средстава делите мање своте сиромашним присталицама, и то у дужим размацима,
како би их одржали везане. Реците им да је то само предујам награде коју ће примити од нашег
врховног поглавара за своју оданост исмаилству. − Када је човек на тај начин потпуно у вашим
рукама, увлачите га постепено све дубље у своје мреже. Говорите му о страшним казнама које ће
снаћи отпаднике, о светитељском животу нашег вођа и о чудима која се око њега дешавају. С
времена на време обилазите поново онај крај и не напуштајте ниједну од склопљених веза. Јер
'Наш господ' је рекао да нико није тако безначајан да не би могао да се искористи за нашу ствар.
Даји и поглавари су са великим интересовањем слушали његов говор. С времена на време он
би упро поглед у некога од њих и махао пред њим рукама као да говори само њему.
− Сад или никад! − узвикнуо је на крају. − Нека то буде наше гесло. Ви сте ловци и рибари
душа. За то вас је одредио 'Наш господ' и сада вас поново шаље у свет да извршујете његова
наређења. Не плашите се ничега, јер иза свакога од вас стоји сва наша моћ, стоје сви наши
верници и борци.
Затим је донео сандук с новцем и почео да прави обрачун. Абдул Малик је сео поред њега и
отворио велику књигу у којој је било забележено колико је сваки од њих већ примио и шта му је
врховни поглавар још поврх тога одредио.
− Отсада ће сваки од вас добијати сталну годишњу плату, рече Абу Али, − коју треба да
сматрате као награду за своју верност и за своје залагање. Уколико ће неко имати веће успехе и
заслуге, утолико ће му се доделити већа награда.
Поглавари су почели да износе своје личне жеље. Један је имао више жена и деце, други
даљи пут пред собом. Трећи је хтео да узме новац за свог друга који није могао доћи на збор,
четврти је опет живео у крају који је био нарочито сиромашан. Једино је изасланик кузистанског
великог даја Хусеина Алкеинија донео са собом три пуне кесе златника и није тражио ништа ни
за себе ни за свог старешину.
− На њега треба да се угледате, − рече Абу Али и радосно загрли кузистанског изасланика.
− Од пљачке се добро живи, − дошапну Ал Хаким дају Захаруји и значајно му намигну.
Причало се, наиме, да Хусеин Алкеини напада из заседе и пљачка караване на путевима који
воде из Туркестана, и то по наређењу самог врховног поглавара или у најмању руку с његовим
знањем. То је, наводно, био један од извора који су Хасану Ибн Саби омогућавали издржавање
његовог великог братства.
По завршеној исплати, домаћи поглавари угостили су госте печењем и вином и упустили се с
њима у поверљиве разговоре. Један другоме су се потужили на своје невоље и бриге и било их је
много који нису били потпуно убеђени у коначни успех исмаилства. Говорили су о својим
породичним приликама. Један је имао у Аламуту ћерку, онај негде другде сина, и расправљали
су о томе да ли би могао да се склопи међу њима брак. Свако је хтео да има своју породицу под
својим окриљем и зато су се дуго препирали око тога ко треба да се одвоји од свога детета. И
када су стари познаници поново постали довољно блиски и присни, почели су да причају о
врховном поглавару и његовим личним стварима.
Абу Сорака је, наиме, држао у свом харему обе Хасанове ћерке, Хадиџу и Фатиму. Прва је
имала тринаест, друга једанаест година. Хасан их никад није тражио нити се за њих распитивао
откад их је препустио Абу Сораки.
Дај је причао кузистанском изасланику, који је био његов гост, да су девојчице тако
заплашене да задрхте ако се само помене име њиховог оца. Такав поступак Абу Сорака није
одобравао. Сам је био врло нежан отац. Шта је с Хасановим женама, нико није знао. У тврђави
их није било.
Изасланик из Кузистана је причао како у Зур Гумбадану, тврђави коју је заузео Хусеин
Алкеини, живи поглаваров син Хусеин. Посвађао се био с оцем и он га је за казну продао
кузистанском великом дају да код њега служи као обичан борац.
− Овај Хусеин је заиста као дивља звер, − рече изасланик. − Па, ипак, да сам му ја отац,
задржао бих га поред себе. Јер ако га имаш пред очима најлакше ћеш наћи прилику да га
измениш или бар донекле поправиш. Понижење је, међутим, код Хусеина само појачало његову
тврдоглавост и злобу. Хусеин Алкеини муку мучи с њим.
Гости се задржаше у Аламуту три дана, четвртог дана у зору кренуше сваки у свој крај.
Живот у тврђави вратио се у свој стари колосек, док га ова неочекивана посета није избацила
из њега.
ГЛАВА ПЕТА
едног жарког летњег дана пред Аламут дојаха неки шездесетогодишњи старац у пратњи
Ј петнаесторице коњаника. Стража на улазу у клисуру га је зауставила и упитала га ко је и шта
га доводи у тврђаву. Одговорио је да је бивши исфахански реис, Абул Фазел Лумбани, да долази
из Раја и да од тамошњег реиса доноси врховном поглавару необично важну вест. Дежурни
официр сместа одјаха у утврђење да обавести свога старешину о доласку странаца.
Било је то одмах после треће молитве. Ученици су били на поподневном одмору када их је
звук рога позвао на збор. Брзо су обули сандале, опасали се, зграбили штитове и оружје и
похитали у двориште. Капетан Минучехер и даји Абу Сорака, Ибрахим и Абдул Малик чекали
су их већ на оседланим коњима.
Младићи такође узјахаше.
− Нешто се спрема, − дошапну Сулејман свом суседу, увлачећи ваздух у ноздрве. При
помисли на то очи му засијаше.
Уто дотрча Абу Али и узјаха свог ниског, косматог белца. Његове кратке ноге обухватиле су
чврсто трбух животиње као да су срасле с њим. Потерао је коња и, зауставивши се пред
ученицима, викнуо:
− Младићи! Одредио сам вас за почасну дужност да дочекате угледног човека, пријатеља
'Нашег господа'. То је бивши исфахански реис, Абул Фазел, који је четири месеца крио нашег
врховног поглавара од потере великог везира. Ред је да му приредимо дочек који одговара
његовом достојанству и његовим заслугама за нашу ствар.
Обо је коња и са читавом пратњом касом одјурио преко моста у клисуру.
Абул Фазел је у међувремену већ постао прилично нестрпљив. Бацао је незадовољне погледе
према клисури у којој се изгубио стражар. Његов коњ тапкао је немирно у месту као да осећа
расположење свога господара.
Најзад је из клисуре избила чета јахача. Придошлица је међу њима распознао свог старог
пријатеља Ибн Алија. Касом му је долазио у сусрет. Загрлио га је не дижући се из седла.
− Срећан сам што те први дочекујем у Аламуту, − рече он.
− Хвала, и ја се томе радујем, − одврати Абул Фазел. Глас му је одавао извесно
нерасположење. − Нисте баш нарочито брзи. Некад су други чекали да их ја примим. Као што
каже пословица: данас мени, сутра теби.
Абу Али се насмеја.
− Времена се мењају, − примети он. − Али немој да се љутиш, старино. Хтео сам да ти
приредим дочек који одговара твом угледу.
Абул Фазел је очигледно био поласкан. Погладио је своју лепу седу браду и руковао се с
осталим дајима и Минучехером.
Капетан је издао отсечну команду и чета ученика је у беспрекорном поретку јурнула према
заравни, остављајући за собом облак прашине. На извесном одстојању. чета се муљевито
расцепила на две врсте, које су одјахале свака у свом правцу а затим се, наизглед без икаквог
реда, растуриле. Оштар звиждук, и већ су поново били постројени; десетари су гласно
командовали јуриш и коњаници су са спуштеним копљима полетели једни према другима.
Изгледало је као да ће се неизоставно сударити и набости на копља. Али, уместо тога, они се у
најлепшем реду мимоиђоше, окренуше коње, поново се слише у једну врсту и вратише на
полазну тачку.
− Красни момци; узорна чета, − одобравајући узвикну Абул Фазел. − Просто ме је зној облио
када су јурнули једни на друге.
Абу Али се задовољно осмехну.
− Доживећеш, вероватно, још многа изненађења, драги мој реисе, − рече он. − Чекај само док
стигнеш у тврђаву.
Издао је наређење. Кренули су клисуром према тврђави.

* * *

Када дођоше у Аламут, капетан Минучехер даде ученицима вољно. Наредио је затим да се
смести реисова пратња и да се побрину за њихове коње. После тога пошао је за гостом и дајима
према зборници.
Абул Фазел је успут разгледао утврђења и зграде и чудио се великом броју војника и стоке на
паши.
− Па то је прави војни логор, пријатељу, − рече најзад. − Мислио сам да ћу у тврђави наћи
пророка, али изгледа да ћу се срести са војсковођом. Не могу просто да поверујем да је ово што
видим око себе дело мог старог Ибн Сабе.
− Зар ти нисам рекао да ће те још много штошта изненадити? − насмеја се велики дај. −
Уствари нас је у Аламуту свега триста педесет људи. Али војници су, као што си видео,
извежбани да их је милина погледати, а и намирницама и опремом смо добро снабдевени. У
свакој од околних тврђава имамо такође по једно двеста поузданих бораца који су предани нашој
ствари. Сва околина нам је наклоњена и у случају потребе можемо за најкраће време да скупимо
у Аламуту до хиљаду петсто људи.
− Па ипак је то мало, сувише мало, − промрмља Абул Фазел.
Абу Али га изненађено погледа.
− Како то мислиш?
− Па ваљда не мислите да ће та шака људи моћи да се одупре целој султановој војсци?
− Па свакако, баш то мислимо. Али, засада ваљда још не прети опасност?
Абул Фазел одмахну главом.
− Говорићу са Ибн Сабом, − одврати он.
Даји се згледаше.
Стигавши на горњу терасу прошли су поред топузлија на стражи и ушли у стан врховног
поглавара.
У зборници су их чекали остали достојанственици. Абул Фазел је узалуд тражио међу њима
свог старог пријатеља.
− Где је Ибн Саба? − упита он.
Абу Али се почеша по бради и одговори:
− Идем к њему да га обавестим о твом доласку. Даји ће те за то време угостити и забављати.
Абу Али журно оде, а Абу Фазел довикну за њим:
− Реци му да нисам потегао овај далеки пут ради своје забаве. Реис Муцуфер ме шаље с
важном поруком. Биће му жао за сваки тренутак што ме је оставио да чекам.
Мрзовољно се завалио на јастуке. Даји поседаше око њега, а слуге га послужише јелом и
пићем.
− Изгледа ми као да сам ја тај коме се чини услуга, − промрмља он полугласно.
− Не љути се, честити шеиче, − рече Абу Сорака. − Такви су сада обичаји у Аламуту.
− Врховни поглавар још није напустио своје одаје откад је заузео тврђаву, − објасни
Ибрахим. − Данима и недељама не говори ни с ким изузев великог даја.
− Знамо ми те мајсторије, − рече Абул Фазел. − Док сам још био реис у Исфахану, пуштао
сам онога кога сам хтео нарочито да омекшам да дуго чека пред мојим вратима. Али, добрим
пријатељима она су увек била широко отворена. Баш Ибн Саба могао би да каже нешто о томе.
− Чули смо, честити шеиче, да си га једном четири месеца крио у својој кући од прогона
великог везира, − рече Грк, лукаво му намигујући.
Реис се гласно насмеја.
− Је ли ти причао како сам га сматрао за лудака? − упита он. − Хтео бих само да знам ко би на
моме месту могао тада друкчије да суди.
− Нешто сам и ја чуо о томе, − присети се Абу Сорака. − Само не знам тачно шта се уствари
десило.
− Ако вас занима, могу да вам испричам, − рече бивши реис и прочисти грло.
Даји му брзо подметнуше још неколико јастука да би удобније лежао. Затим се збише око
њега.
Абул Фазел поче:
− Прошло је много година откад се нисам видео са Ибн Сабом. Све говори да се он отада
прилично променио. Када сам га упознао био је шаљивчина и обешењак да му није било равног.
Сав се двор смејао његовим шеретлуцима. Султан је могао бити и најгоре расположен, али би га
једна једина Ибн Сабина досетка зачас одобровољила. Разумљиво је да је то ускоро изазвало
љубомору великог везира, који му је најзад подметнуо ногу. Али Хасан је срећно пребегао у
Египат и кроз годину дана на двору се више скоро нису ни сећали његовог имена. Изузев, разуме
се, великог везира, који се, не без разлога, бојао његове освете. Када је дочуо да је Ибн Саба
напустио Египат, издао је свим својим уходама тајно наређење да га пронађу и смакну. Али он
као да је у земљу пропао... Једног лепог дана појави ти се иза завесе на вратима моје собе неки
шеик, увијен у путнички огртач. Тако сам се уплашио да ме је скоро ударила кап. Кад сам се
мало повратио, викнух послузи: 'Клипани једни! Ко је пустио овог човека у кућу?' Одједном ти
човек одгрне крајичак огртача са уста и на мене се исцери, жив, здрав и сав насмејан мој стари
пријатељ Хасан... Тек сада се уплаших. Навукох брже двоструку завесу на врата. 'Јеси ли
полудео?' упитах га. 'Стотине везирових пандура цуњају за тобом, а ти лепо дошеташ у сам
Исфахан и, ни пет ни шест, падаш поштеним муслиманима на врат.' Насмејао се и по старој
навици потапшао ме по рамену: 'Е, реисе, мој реисе', рече. 'Имао сам много пријатеља док сам
био неко и нешто на двору. А сада, када сам пао у немилост, сви затварате врата преда мном.'
Шта сам могао? Волео сам га, па сам га сакрио у свом дому. Истина, није смео да се макне из
своје собе. Али био је стрпљив, шкрабао је по читаве дане по неким хартијама, сањарио је и када
бих га посетио, забављао ме је веселим шалама и досеткама... Али, једном ме изненади прилично
чудноватом изјавом. Да, морам још да додам и ово: притом се двосмислено и лукаво смешкао
као увек кад је хтео некога да намагарчи. Мислио сам, наравно, да се и овога пута шали и жели
да ме насмеје. Али он ми рече: 'Драги пријатељу! Потребно ми је само два-три човека на која се
могу потпуно ослонити, па ћу за мање од годину дана срушити султана и његово царство'.
Смејао сам се толико да ме је стомак заболео. Али он ти се наједном уозбиљи, дохвати ме за
рамена и оштро ме погледа у очи. Од тог погледа ме прођоше жмарци низ леђа. Рече ми: 'Сасвим
озбиљно сам мислио, реисе Абул Фазел Лумбани'. Устукнух и забленух се у, њега као у девето
чудо. А ко не би зинуо кад би му неко, који је поврх тога још и нико и ништа, рекао да ће са два-
три човека срушити државу која се простире од Антиохије до Индије и од Багдада до Каспијског
Мора. Одмах ми сину мисао да је од дугог самовања и страха од гоњења шенуо памећу. Рекавши
му неколико умирујућих речи, опрезно сам се извукао из његове собе. Отишао сам лекару и
замолио га да ми да лек против лудила. Понудио сам увијено овај лек Хасану. Одбио га је и
осетио сам да отада нема више поверења у мене.
Поглавари су се весело смејали овој причи.
− Заиста сјајна прича! − узвикну Грк. − То баш личи на њега.
− А шта мислиш данас о оним Хасановим речима, честити шеиче? − упита Абу Сорака.
− Бојим се, заиста се бојим, да је мислио сасвим озбиљно. Прелазио је погледом са једног
лица на друго и у чуду вртео главом.

* * *

Абу Али се врати и рече госту:


− Ходи! Ибн Саба те очекује.
Реис се полако диже с јастука, лако се поклони и пође за великим дајем.
Прошли су кроз дугачак ходник. На сваком његовом крају стајао је црн горостас наслоњен на
тежак топуз. Стигли су до уског вијугавог степеништа које се стрмо дизало према врху торња.
Почели су да се пењу.
− Па ваљда није Ибн Саба изабрао за своје пребивалиште баш врх торња? − упита после
неког времена реис, бришући знојаво чело.
− Погодио си, уважени пријатељу.
Степениште је постајало све уже и све стрмије. Велики дај се пео као да има двадесет година.
Али зато је бивши реис све више дахтао.
− Станимо мало, − рече он најзад. − Задихао сам се. Нисам више млад.
Застали су и реис се издувао. Затим наставише пењање.
Али не потраја дуго, а Абул Фазел поново загунђа:
− Страшно, тако ми очеве браде! Кад ће већ једном да дође крај овом проклетом степеништу?
Да није стари лисац намерно сместио своју јазбину тако високо, само да би од нас опет правио
своје будале?
Абу Али се тихо насмеја. Када стигоше на врх степеница, бивши реис је једва дисао. Ишао је
сагнуте главе и до последњег тренутка није опазио стражара који је чувао улаз. Савладавши
последње степенице, скоро је налетео носом на две голе црне ноге. Пренеражено је подигао
поглед и уплашено одскочио. Као бронзани кип стајао је пред њим полунаги Црнац, велик као
планина и јак као бик. Поред ногу је држао тежак топуз који реис ни обема рукама не би могао
да помакне с места.
Абу Али се насмеја и придржа старца да се не би откотрљао низ степенице. Абул Фазел је
опрезно обишао стражара, који је немо и непомично стајао на своме месту. Удаљујући се
ходником, реис се још једном осврну. Ухватио је поглед који га је пратио. Окренуте за њим,
Црнчеве очи изгледале су сабласно беле.
− Нисам видео ни једног султана или шаха, − промрмља гост, − кога би чувала тако јака
стража. Непријатно друштво, овакав топузом наоружан Африканац.
− Каирски калиф послао је Хасану на поклон цео одред оваквих ушкопљеника, − рече Абу
Али. − То је најпоузданија стража која се може замислити.
− Не, овај ваш Аламут ми се баш нимало не свиђа, − рече реис. − Не бих рекао да овде има
много удобности.
Стигоше до врата пред којима је стајао стражар, сличан оном првом. Абу Али промрља
неколико речи и Црнац подиже завесу.
Ушли су у једноставно намештено предсобље. Велики дај се накашља. Иза једног ћилима,
који је служио као завеса, нешто се покрену. Невидљива рука га придиже и испод њега се појави
врховни поглавар исмаилаца, Хасан Ибн Саба. Очи су му од радости весело сијале. Пришао је
брзим корацима свом старом познанику и чврсто му стегао руку.
− Гле, гле! Мој исфахански добротвор! Да ми ниси опет донео лек против лудила?
Весело се насмејао и позвао оба старца у своју собу.
Реис се нађе у удобно намештеној соби, која је својим изгледом подсећала на пребивалиште
каквог научника. Неколико полица уз зидове било је претрпано књигама и списима. Под је био
застрт ћилимима. По њима су биле разбацане разне астрономске справе, справе за мерење и
рачунање, таблице и цртаћи прибор, мастионица и неколико гушчијих пера.
Гост баци на све то зачуђени поглед. Никако није могао да усклади оно што је видео доле у
тврђави с овим што је сада имао пред очима.
− Лек против лудила ми, дакле, не доносиш? − шалио се и даље Хасан, смешкајући се и
гладећи лепу, скоро још потпуно црну браду. − Каква ли те сада човекољубива намера доводи у
овај крај света?
− Лек против лудила ти, додуше, не доносим, мој Хасане, − проговори најзад реис. − Али,
доносим ти од Муцуфера поруку: по султановом наређењу емир Арслан Таш кренуо је из
Хамадана с војском од тридесет хиљада људи на Аламут. Турска коњица, његова предстража,
могла би да стигне већ данас или сутра пред Рудбар, а затим у року од неколико дана и пред
твоју тврђаву.
Хасан и Абу Али измењаше кратке погледе.
− Зар већ? − упита Хасан и замисли се. − Нисам рачунао на тако брзу одлуку. Мора да се на
двору у међувремену нешто променило.
Понудио је пријатељима да седну на јастуке. Сео је и сам поред њих и, климајући главом,
почео да размишља.
− Испричаћу ти све што знам, − рече Абул Фазел. − А ти гледај да што пре извршиш све
припреме за напуштање тврђаве.
Хасан је ћутао. Реис га је кришом посматрао. Наизглед му се није могло дати шездесет
година. Имао је још увек гипкост младића. Пут му је била свежа, а велике, паметне очи гледале
су живо и проницљиво. Раста је био пре средњег него високог. Није био ни мршав ни дебео. Нос
му је био дугачак и прав, уста пуначка и оштро оцртана. Говорио је гласно и јасно и скоро увек с
неким шаљивим призвуком или прикривеним ругањем. Али када је размишљао, израз лица му се
потпуно мењао. Осмех би се угасио и нешто строго, скоро окрутно, појавило би се у његовим
цртама. Или би пак изгледао одсутан и усретсређен на нешто невидљиво, као што се то покаткад
примећује код људи који имају јако развијену уобразиљу. Тиме је нехотице изазивао страх код
оних који су зависили од њега. Уопште узевши, могло се рећи да је био леп човек. Многе је
збуњивало то што је често показивао да је свестан својих предности.
− Причај, слушам те, − рече он госту и намршти чело.
− Ако још ниси чуо, − поче полако реис, − рећи ћу ти да твој стари непријатељ Низам ал
Мулк није више велики везир.
Хасан се трже. Задрхтао је целим телом.
− Шта си рекао? − упита као да не верује својим сопственим ушима.
− Султан је сменио Низама ал Мулка и на његово место привремено поставио султанијиног
секретара.
− Таџ ал Мулка? − обрадова се Абу Али. − Па то је наш савезник.
− Сада више није, јер се султанија нада да ће њен синчић бити законитим путем проглашен за
престолонаследника, − објасни реис.
− Подла издаја, − промрмља велики дај.
Хасан је ћутао и размишљао. Сагнуо се напред и прстом почео да црта по ћилиму некакве
кругове.
Старци такође ућуташе. Пратили су његове покрете и чекали да нешто каже.
− Пошто је на место Низам ал Мулка дошао султанијин секретар, јасно је да се наш положај
на двору из темеља променио, − рече најзад Хасан. − То ми донекле брка рачуне. Мислио сам да
ће ме оставити на миру до идућег пролећа. Дотле бих био готов са својим припремама... Мораћу,
дакле, да их убрзам.
− Да, умало не заборавих најважније, − упаде му у реч реис. − Низам ал Мулк је, додуше,
изгубио положај везира, али је зато добио задатак да у најкраћем времену истреби исмаилство.
− То значи борбу на живот и смрт, − рече суво Абу Али. − То је за великог везира исто што и
за вука коме би се наредило да растури стадо оваца.
− Не, стадо оваца заиста још нисмо, − насмеја се Хасан. Донео је у себи неку одлуку и ранија
ведрина поново му се вратила.
− Треба хитно предузети извесне мере, − настави он. − Шта мисли Муцуфер? Да ли је
спреман да нам помаже?
− Претресао сам с њим до танчина све могућности, − одврати Абул Фазел. − Воли те, и
спреман је да прими борбу с турском коњицом како би ти заштитио одступницу. Али, против
главнине емирове војске и сам је, наравно, немоћан.
− Разумем, разумем, − рече Хасан. Око уста и око очију заигра му његов стари обешењачки
осмех. − Али, куда ми његова светлост саветује да се повучем?
− Баш о могућностима повлачења смо најопширније расправљали, − одговори реис. Правио
се као да не примећује враголију у Хасановом тону. − Отворена су ти само два пута, краћи на
запад, који води кроз земљу дивљих Курда према Византији и даље према Египту, и даљи на
исток. Муцуфер ти препоручује овај други. Код Мерва или можда већ код Нишапура могао би ти
се придружити Хусеин Алкеини са својом војском, а затим би могли заједно да се повлачите
даље према Кабулу и Индији, где би вам један од тамошњих кнезова радо понудио уточиште.
− Изванредан план, − весело рече Хасан. − А шта ако моја војска не буде довољно брза да
умакне испред турске коњице?
− Говорили смо и о тој могућности, − рече реис и приближи се Хасану. − У случају да ти
повлачење са свим твојим људима изгледа немогућно, Муцуфер нуди теби и твојим најближим
уточиште код себе. Управо зато ме је и послао у тврђаву.
− Муцуфер је бистра глава и његову предусретљивост му никад нећу заборавити. Али он не
види шта се догађа у мојој глави и у мом срцу.
Хасанов глас изненада постаде сув и послован.
− Аламут је неосвојив, − настави он. − Према томе, остаћемо у тврђави. Уништићемо турску
коњицу и бићемо спремни још пре него што главнина султанове војске стигне пред тврђаву.
Абу Али погледа Хасана ужагреним очима, очима пуним поверења. Али Абул Фазела обузе
страх.
− Увек сам те сматрао, Хасане мој, за спретног и окретног човека, − рече он. − У последње
време твој углед је тако порастао да цео Иран говори о теби. Својим интригама на двору доказао
си да си и веома способан државник. Али ово што сада намераваш да учиниш задаје ми бригу и
страх.
− Мој задатак је тек напола извршен, − одврати Хасан − Досада сам се поуздао у своју
државничку способност. А сада ћу да окушам шта може да учини вера.
Последњу реч је некако значајно нагласио. Окренувши се великом дају рече му:
− Иди и сазови поглаваре на саветовање. Људство мора сместа под оружје. Ученици ће сутра
да полажу испит да би одмах могли да буду посвећени у федаје. Сви морају да знају све... Ти ћеш
уместо мене претседавати врховном савету. Рећи ћеш поглаварима да нам се приближава
непријатељ и да сам наредио да га овде дочекамо. Нека ти свако каже своје мишљење. Када све
будеш чуо, вратићеш се к мени и испричаћеш ми о свему. Капетан нека изда својим
потчињенима наређење да изврше све припреме за одбрану тврђаве.
− Све ће бити учињено као што си наредио, − рече велики дај и брзим корацима напусти
собу.
Лупање бубња и звук рога позваше људство на оружје, а поглаваре на збор. Абу Али је
озбиљна лица чекао у зборници. Стизали су даји и официри.
Када су сви били на окупу, велики дај прелете очима по њима и рече:
− Султан је сменио великог везира и наредио му да искорени исмаилство. Хамадански емир
Арслан Таш кренуо је са тридесет хиљада војника на Аламут. Предстража турске коњице стиже
данас или сутра пред Рудбар. Кроз неколико дана црни барјаци могу да се залепршају пред
капијом наше тврђаве. Муцуфер, реис града Раја, обећао нам је помоћ. Али, још више можемо да
се ослонимо на своју сопствену спремност. Сејдуна ме шаље да сазнам ваше мишљење о томе на
који би се начин најлакше супротставили нападу. Кад чује ваше савете, издаће потребна
наређења.
Седећи на јастуцима, поглавари су се изненађено згледали. Овај или онај шапнуо би покоју
реч своме суседу, али се дуго нико није јављао да говори.
− Капетане, ти си искусан војник, − рече најзад Абу Али Минучехеру. − Шта сматраш да је
засада најхитније?
− Не треба да се бојимо напада турске коњице, − одврати капетан. − Тврђава је спремна за
одбрану и лоше би прошао свако ко би покушао да је нападне. Али, велико је питање колико
бисмо издржали опсаду тридесет хиљада људи који би довукли са собом тешке ратне машине и
опсадне справе.
− За колико времена имамо хране у тврђави? − упита Грк.
− За добро пола године, − одврати капетан. − Али ако одмах упутимо караван у Рај, Муцуфер
нас може снабдети за још пола године.
− То је важно, − рече Абу Али и записа нешто на таблици.
Сада се јави Абдул Малик.
− Моје је мишљење, − рече он, − да не смемо дозволити да нас непријатељ сувише брзо
затвори у тврђаву. Турке ћемо лако победити на отвореном пољу, нарочито ако нам Муцуфер
заиста пошаље помоћ. Главнина султанове војске је још далеко.
Сви млади официри били су одушевљени његовим предлогом.
− Не смемо пренаглити, − рече Абу Сорака. − Морамо мислити на то да су у тврђави наше
жене и наша деца и да би они могли да страдају ако би се ми лакомислено изложили поразу на
отвореном пољу.
− Нисам ли увек тврдио, − плану Ибрахим, − да женама и деци није место међу борцима?
− Нисам једини који има породицу у тврђави, − одврати му Абу Сорака. Притом је мислио на
Хасанове ћерке.
Дај Ибрахим љутито стисну усне.
− Дајем вам сјајан савет, − рече смејући се Ал Хаким. − Натоваримо жене и дечурлију на
камиле и мазге и пошаљимо их Муцуферу. На повратку би караван донео оданде потребне
намирнице у тврђаву. На тај начин убили бисмо три муве једним ударцем. Смањили бисмо у
тврђави број оних који једу, ослободили се бриге за своје и караван не би ишао половину пута
празан.
− Паметна мисао, − признаде Абу Али и направи на таблици нову забелешку.
Расправа је постајала све жешћа. Претресали су шта им у тврђави још недостаје, препирали
се о задацима сваког од њих, саветовали један једно, други друго.
Најзад је Абу Али дао знак да је саветовање завршено. Рекао је поглаварима да сачекају тачна
упутства и вратио се Хасану на врх торња.

* * *

Хасан се у међувремену распитивао код бившег исфаханског реиса о томе шта се на двору
променило те се султан одлучио на тако нагле кораке. Са дворским круговима, наиме, имао је
досада врло добре везе, јер је везир младе султаније Туркан Хатуне, Таџ ал Мулк, био његов
повереник. Султан Малек шах одредио је себи за законитог наследника свог првенца
Баркијарока, кога му је родила његова прва жена. Управо тада је тај двадесетогодишњи младић
на челу једне војске угушивао побуну кнежева на границама Индије. Млада султанија
покушавала је да искористи ово време и да обезбеди ирански престо свом четворогодишњем
синчићу Мухамеду. Тој намери се највише супротстављао Низам ал Мулк. Владар је подлегао
час утицају свог старог везира, час чарима своје лепе жене. Велики везир имао је јаку подршку,
пре свега багдадског калифа, а исто тако и целокупног сунитског свештенства. Султанију су пак
подржавали многобројни Низамови непријатељи и сви они које је он својим утицајем збацио са
високих положаја. Да би султанијина странка имала противтег и према сунитском свештенству,
њен везир је успоставио везу с алијевцима, међу којима је секта исмаилаца са Хасаном на челу
била најутицајнија. Тај спор на двору био је за аламутског господара као поручен. Уверавао је
султанију да ће је његове присталице у целом Ирану подржавати, а Таџ ал Мулк му је обећао да
ће он и Туркан Хатуна гледати да владар што мање обраћа пажњу на његове подухвате у
северном Ирану.
Пуне две године султанија и њен везир испуњавали су дато обећање. Када би Низам ал Мулк
с више успеха наваљивао на султана да нешто предузме против исмаилаца, они су пред султаном
омаловажавали њихове подвиге, говорећи да су сва настојања великог везира само плод његове
личне мржње према Хасану Ибн Саби. Султан је томе радо веровао. У погледу наслеђа престола
нагињао је више на Низамову страну, па је зато више попуштао султанији и њеном везиру када
се радило о исмаилцима.
Сада је реис Абул Фазет причао Хасану шта је Муцуферу саопштио његов гласник са
исфаханског двора. Сазнавши да се Хусеин Алкеини утврдио у тврђави Зур Гумбадан и у
Хасаново име дигао цео Кузистан на буну против султана, Низам ал Мулка спопаде ужасан
страх. Сазнање да га очекује још тежак обрачун са Хасаном нагнало га је да прибегне последњем
средству. У своје време је, наиме, изиграо Хасана код султана тиме што га је, служећи се
подвалом, приказао као неозбиљног лакрдијаша, који је њега, везира, намеравао подлом
преваром да збаци с положаја на двору. Султан се расрдио и Хасан је морао преконоћ да побегне
из Исфахана. Отада султан није узимао озбиљно Хасанове подухвате. Сада му је велики везир
признао да је оном приликом Хасана лукаво изиграо и да је поглавар исмаилаца уствари
способан и опасан човек. Султан је пребледео од увређености и беса. Одгурнуо је од себе старца
који је скрушено клечао пред њим, и повукао се у своје одаје. Затим је издао указ којим се
велики везир смењује с положаја, а на његово место привремено поставља султанијин секретар.
Истовремено је Низам примио строго наређење да у најкраће време победи Хасана и искорени
исмаилство. Разумљиво је да су султанија и њен секретар напустили свог јучерашњег савезника,
пошто је њихов најгори противник уклоњен с пута и њихов утицај на султана постао сада
неограничен...
После ових бурних дана султан је са читавим својим двором отпутовао за Багдад у посету
својој сестри и њеном мужу, калифу. Хтео је да приволи калифа да одреди за свог наследника
сина кога је имао са султановом сестром.

* * *

Када се Абу Али вратио са својим извештајем, Хасан је већ био упућен у све појединости
интрига на исфаханском двору. Пажљиво је сада саслушао мишљења својих поглавара. Када је
велики дај завршио, дигао се и почео да корача горе-доле по соби. Размишљао је о положају и о
томе шта треба да предузме.
Најзад рече Абу Алију:
− Узми таблицу и пиши!
Велики дај седе на подвијене ноге, стави таблицу на лево колено и узе писаљку.
− Спреман сам, Ибн Саба, − рече он.
Хасан стаде поред њега да би могао да му гледа преко рамена и поче да диктира наредбе,
пропраћајући их објашњењима.
− Што се тиче дочека турске коњице, − поче он, − Абдул Малик је у праву. Не смемо
дозволити да сувише брзо опколе тврђаву. Дочекаћемо је на отвореном пољу и тамо ћемо је
потући. Треба да се побринемо за то да нам Муцуфер благовремено пошаље своје чете у помоћ.
Ти ћеш, Абу Али, преузети заповедништво над војском која ће примити борбу са султановом
претстражом. Минучехер ће руководити одбраном тврђаве. Биће му, додуше, мало криво, јер је
љубитељ крвавих борби, али баш његова способност нам је неопходна, ако хоћемо да тврђава
буде у сваком погледу спремна... Следећи важан задатак је да се што пре ослободимо
непотребних јелаца и друге својте. Абдул Малик мора пре ноћи да натовари жене и децу на
камиле и после вечерње молитве крене с караваном на пут. Муцуфер је добар човек па ће, хтео
не хтео, морати да прими живи товар. У Рај мора одмах да се пошаље гласник који ће га унапред
о свему обавестити. Припремиће намирнице које ће наш караван враћајући се донети, и одмах
послати људство које му није неопходно. Жене и децу нека запосли, да се не би без потребе
излагао трошку... А какве су твоје намере, Абул Фазеле?
Бацио је на реиса поглед пун прикривеног потсмеха.
− Поћи ћу с Абдул Маликовим караваном, − одврати бивши реис. − Ни за шта на свету не бих
хтео да се затекнем у овој мишоловци када дође султанова војска. Моји и Муцуферови савети
нису прихваћени. Извршио сам своју дужност и сада ми не остаје ништа друго него да
благовремено ухватим маглу.
− Твоја одлука ми је баш добродошла, − насмеја се Хасан. − Твоја пратња биће довољна за
заштиту каравана и Абдул Малик ће моћи да поведе са собом свега неколицину људи. За
повратак нека му Муцуфер да неколико својих људи за појачање пратње. Поуздам се у тебе да
ћеш се побринути за нашу харемску жгадију.
Затим се опет обрати Абу Алију:
− У Рудбар мора одмах да се пошаље гласник с наређењем да Бузрук Умид дође у Аламут.
Потребан је лично мени. Жао ми је што је Кузистан тако далеко и што Хусеин Алкеини неће
моћи да стигне благовремено овамо. Али ипак и он мора да буде обавештен. Овде ће се одиграти
догађаји о којима ће говорити још многи нараштаји...
Тихо се насмејао, задубљен у своје мисли. Неко време је ћутао, а затим рече реису:
− Чуј, Абул Фазеле! Чини ми се да ме још увек сматраш за будалу као што си ме сматрао
некад у Исфахану. Ти видиш само војску од тридесет хиљада душа која се дигла против нас шаке
људи. Али анђеле, који ће нам притећи у помоћ и чувати нас као што су некад чували Пророка и
његове у бици код Бедра, не видиш.
− Шалиш се, увек се шалиш, − одврати Абул Фазел са киселим осмехом. Био је мало увређен,
јер је мислио да Хасан опет тера шегу с њим.
− Не, не шалим се, стари пријатељу, − весело рече Хасан. − Само се помало сликовито
изражавам. Кажем ти, спремам вам таква изненађења да нећете веровати својим сопственим
ушима. Хоћу да покажем каква чуда може да учини вера.
Затим продужи са давањем потребних упутстава. Најзад рече Абу Алију:
− Обавести свакога о задатку који сам му одредио. Изабери гласнике и напиши потребна
наређења. Одмах морају да крену. Абдул Малик нека ми доведе моје ћерке пре него што крене.
Када све свршиш, окупићеш људство и саопштићеш да је султан упутио војску против нас.
Наредићеш ученицима да се спреме, јер сутра ујутру почињу испити. Буди према њима строг и
непопустљив и извуци из њих све што знају. Запрети им да неће бити посвећени. Али увече ћеш
их сакупити у храму и све ћеш их посветити у федаје. Нека им то буде најсвечанији тренутак,
врхунац онога што у овом животу могу да постигну. Учини све то по угледу на свечаност којој
смо нас двојица присуствовали у Каиру... Је ли ти све јасно?
− Све ми је јасно, Ибн Саба.
Хасан отпусти оба старца. Испружи се на јастуцима и још једном размисли о предузетим
корацима. Уверивши се да није пропустио ништа што би било важно, мирно је задремао.

* * *

За све ово време војници су чекали на припеци у дворишту. Видели су своје старешине како
одлазе у стан врховног вође. Одатле се дуго нису враћали. Војници су једва савлађивали
нестрпљење.
Ученици су стајали у строју пред својом зградом и, поравнати као чемпреси, зурили пред
себе. Част да су баш они били одређени да дочекају старог достојанственика још увек их је
испуњавала поносом. Али, постепено је нестајало и њихово стрпљење.
Сулејман је први нарушио ћутање.
− Волео бих да знам шта се то спрема, − рече он. − Можда ће најзад доћи крај том проклетом
школовању.
− Чини ми се да би хтео да имаш браду још пре него што ти порасту прве длаке, − наруга му
се Јусуф.
Цео строј се насмеја.
− А мени се чини, − одврати му Сулејман, − да се бојиш да ти се не отопи сало на трбуху.
Зато и не волиш да чујеш звук бубња и рога.
− Волео бих само да знам кога ће од нас двојице непријатељ прво да угледа.
− Тебе, несумњиво. Ти ћеш на својим дугачким ногама поносно гледати иза мојих леђа.
− Оставите препирку, − умеша се Ибн Тахир. − Спремате ражањ а зец је још у шуми.
− Кад бих се претворио у муву могао бих сада да слушам о чему поглавари говоре, − рече
Обеида.
− А колико би тек волео да се претвориш у муву када се појави непријатељ, − потсмехну му
се Сулејман.
− Када би јунаци побеђивали својим отровним језиком, ти би свакако био први, − обрецну се
Обеида. − Васколики Иран би дрхтао пред тобом.
− Е, има богме и таквих Обеида који би дрхтали пред мојом песницом, − одврати Сулејман.
Десетар Абуна прође журно поред њих и шапну им:
− Изгледа да ће бити гужве, момци. Султанова војска креће против нас.
Ућутали су се. Најпре их обузе страх, али он постепено поче да уступа место одушевљењу и
необузданој радости.
− Најзад једном! − оте се Сулејману од срца.
Згледаше се. Очи и образи су им горели. С времена на време би се понеко осмехнуо. Њихова
машта почела је грозничаво да ради. Пред собом су видели јуначке подвиге; извршавали су
тешко задатке; заслужили су славу и бесмртност.
− Проклетство! Кад ће већ једном доћи крај овом чекању?! − узрујавао се Сулејман. Није
више могао да се скраси на месту. − Нека нам нареде да појашемо коње и ударимо на невернике.
Абуна и двојица војника водили су преко дворишта три коња. Два су била вранци а трећи
Абу Алијев белац.
Неко је прошаптао:
− Сејдуна ће говорити.
Кроз редове се пронео жамор.
− Шта? Ко ће да говори?
− Сејдуна.
− Ко то каже? Белац припада Абу Алију, а један од вранаца капетану.
− А чији је трећи?
Стражари на улазу у поглаваров стан укочише се и дигоше оружје на поздрав. Из зграде
изађоше велики дај и остали поглавари. Абу Али, капетан и дај Ибрахим појахаше коње које је
довео десетар. Остали вођи упутише се сваки својој чети, стадоше пред њих и наредише
окретање дрема стану врховног поглавара.
Абу Али дојаха са својим пратиоцима до ивице горње терасе. Дигао је руку у знак да тражи
тишину. У оба доња дворишта завлада мртва тишина. Велики дај се придиже у стременима.
Викнуо је громким гласом:
− Верници исмаилци! У име 'Нашег господа' и врховног поглавара. Дошао је час искушења и
одлучности. С оружјем у руци мораћете да докажете своју оданост и своју љубав према светим
мученицима и нашем вођи. По султановом наређењу повео је његов џелат, пасји син Арслан
Таш, велику војску да покоље све нас правоверне. Кроз неколико дана зачуће се рогови његове
коњице пред Аламутом и црни барјак пса Абаса залепршаће се пред нашом тврђавом. Зато
наређујем у име 'Нашег господа': Од овог тренутка надаље нико се неће ни дању ни ноћу
одвајати од свог оружја. Ко не буде поштовао наређење, биће погубљен као бунтовник. На звук
рога морате бити сви у одређено време на својим зборним местима. Ваше старешине ће вам дати
ближа упутства...
Окренуо је коња и обратио се ученицима. Викнуо им је:
− Ви, који сте спремни да се жртвујете, чујте наређење 'Нашег господа'! Сутра ћете полагати
испит. Ко положи, биће увече посвећен. Позивам вас: приберите се, јер ће посвећење у федаје
представљати за свакога од вас најсвечанији тренутак у животу...
Поново се окрену војсци. Његов глас се разлеже по целом Аламуту.
− Борци за исмаилску ствар! − узвикнуо је. − Сетите се речи Пророкових: Борите се као
лавови. Јер страх неће никога спасти од смрти. Алах је Алах и Мухамед је његов Пророк. Дођи,
Ал Махди!

* * *

Међу ученицима настаде неописиво комешање. Наступио је за њих велики дан искушења за
које још нико није био спреман. Уплашени и бледи гледали су један другог враћајући се у своје
просторије.
− Сад смо награисали! − узвикну Сулејман. − Ништа не знамо и најбоље би било да се сами
јавимо за борце.
− Тако је, сви ћемо се јавити, а онда нека раде с нама шта знају, − потврди Обеида.
Јусуф је био најмалодушнији. Непрестано је брисао зној са чела и у дубини душе се још увек
надао да ће однекуд ипак да засија зрачак наде.
− Зар ће заиста бити тако страшно? − питао је плашљиво.
− Ти ћеш треснути колико си дугачак и широк, − пакосно му добаци Сулејман.
Јусуф је тешко уздахнуо и покрио лице рукама.
− Шта да радимо? − питао је Наим.
− Баци се у Шах Руд. То ће за тебе бити најбоље, − рече му Сулејман.
Гада узе реч Ибн Тахир.
− Слушајте, момци. Мислите ли да нас је 'Наш господ' изабрао за ученике зато да би нас сада
отерао међу обичне борце? Нешто ипак знамо! Предлажем да узмемо своје белешке и да заједно
поновимо све што смо досад учили.
− Реци нам шта да радимо! Читај нам гласно! − јављали су се ученици један за другим. Ибн
Тахир их је позвао на кров. Поседали су, сваки са својим таблицама и белешкама у рукама, а Ибн
Тахир им је постављао питања и објашњавао оно што им није било јасно. Полако су се смирили.
Само с времена на време понекога би прошли жмарци при помисли на сутрашњи дан. У дубини
душе сви су се још увек плашили испита. На непријатеља који им се приближавао сви су
потпуно заборавили.

* * *

Уз леву страну доње терасе дизао се стражарски торањ с голубарницима, а поред њега зграда
харема, заклоњена тополама и густим чемпресима. Абдул Малих је као јастреб упао међу жене и
децу и наредио им да се одмах спреме за полазак. Вика, вриштање, плач и махнито трчкарање
настали су после овог његовог наређења. Ушкопљени чувари посматрали су све то безбрижно и
мирно док их дај није натерао да помажу женама при селидби.
Десетак гонича дотерали су у међувремену камиле и мазге пред зграду. Дошли су господари
и почели да се опраштају са женама и децом.
Абу Сорака имао је у тврђави две жене. Прва је била његових година, остарела и крезуба.
Родила му је две ћерке које су биле удате у Нишапуру. Од своје младости био је навикао на њу.
Била му је потребна као мајка детету.
Друга је била млађа и од ње је имао ћерку и сина, који су са Хасановом децом живели у
његовом харему. Ову жену је нежно волео и сада, када је одлазила, одједном је схватио како ће
му бити празно без ње. С тешком муком се уздржавао да јој не ода своја осећања...
Ал Хакимова жена била је лепа Египћанка. Довео ју је собом из Каира. Није му родила децу.
По харемима су причали о њој да је пре удаје била јавна жена. Ал Хаким је радо причао другим
мушкарцима о њеној лепоти, проклињао своје робовање и њену власт над њим, али је ипак, кад
год би неки караван свратио у тврђаву, тражио шта би могао да јој купи да би је обрадовао. Све
домаће послове обављала би уместо ње стара Црнкиња. А она се по цео дан излежавала на
јастуцима, дотеривала, облачила у свилу и сањарила.
Капетан Минучехер имао је у тврђави једну жену. Али од две бивше жене довео је у тврђаву
троје деце. Сада се од њих на брзу руку опростио. Бојао се да ће се разнежити ако би се дуже
задржао...
Овако су се људи поздравили са својим породицама које су напуштале тврђаву, а затим су се
вратили мушким дужностима.
Абу Сорака и Ал Хаким успут се сретоше и почеше да разговарају.
− Одсад ће у тврђави бити још досадније и жалосније − рече Абу Сорака.
− Слажем се с оним филозофима који су тврдили да је жена, поред јела и пића, још једино
ради чега вреди живети, − одврати му Грк.
− Али наши врховни поглавари сналазе се и без тога, − примети дај.
Лекар се подругљиво намршти.
− Говориш као прави балавац, старче мој.
Ухватио је Абу Сораку за рукав и сасвим тихо му шапнуо:
− А шта мислиш да сакривају наши господари тамо иза тврђаве? Ваљда не мислиш да је неко
одгајалиште мачака? Иди, молим те. Били би будале када не би прописно уживали. Нас двојица
свакако још нисмо окусили тако дебеле гуске као што их тамо гаје.
Абу Сорака стаде као укопан.
− Не, то ти не верујем, − најзад је успео да проговори. − Знам да тамо нешто постоји, али сам
убеђен да то чије за њихову личну разоноду већ за општу ствар.
− Ако нећеш, немој да верујеш, − скоро увређено одговори лекар. − Само ти скрећем пажњу
на то да је Алах прво себи створио браду.
* * *

− Умало што нисам нешто заборавио, − рече реис Абул Фазел када је предвече дошао код
Хасана да се опрости. Лукаво је намигнуо и продужио:
− Нешто сам ти заиста донео, мада то нису лекови против лудила. Можда ће те обрадовати.
Да ли погађаш?
Хасан се збуњено осмехнуо. Погледао је реиса, а затим Абу Алија који је стајао пострани.
− Право да ти кажем, не могу да погодим, − рече он.
− Али ја ти нећу дати поклон докле год не погодиш, − мучио га је реис. − Богатства имаш и
сам довољно, а накит презиреш. Твоји прохтеви су скромни, изузев једног. Знаш ли сада?
− Можда си ми донео неку књигу?
− Добро си погодио, мој Хасане. То је неки спис. Али чији?
− Како да погодим? Можда је неко од старијих писаца? Ибн Сина? Не? Дакле неко од
млађих? Да није Ал Газали?
− Не, њега ти зацело нисам донео, − насмеја се реис. − Он би за тебе свакако био сувише
побожан... Онај чије ти дело доносим много ти је ближи.
− Тако ми Алаха, не знам на кога мислиш.
Абу Али се насмеја и упита:
− Смем ли и ја да погађам?
− Радознао сам, само покушај, − рече Хасан који није имао смелости да даље погађа.
− Кладио бих се да ти реис доноси неко дело твог старог пријатеља Омара Хајама.
Реис потврди са осмехом, а Хасан се лупи шаком по челу.
− Како то да се сам не сетим! − узвикну он.
− Донео сам ти четири песме које је један мој познаник преписао у Нишапуру од самог
Омара. Мислио сам да ћу те тиме обрадовати.
− Лепши дар ми заиста ниси могао донети! − рече Хасан.
− Веома сам ти захвалан на пажњи.
Абул Фазел извуче испод огртача свитак и пружи га Хасану. Хасан га разви и погледа.
Замислио се.
− То је чудновато, − рече он после неколико тренутака.
− Истог дана вести од двојице школских другова, од Низама и од Хајама.
На улазу се појави ушкопљеник и рече да су стигли Абдул Малик и Хасанове ћерке.
− Иди сада, стари пријатељу, − рече Хасан и загрли реиса. Побрини се за нашу женскадију и
дечурлију. Можда ће ти једног дана нешто устребати. Тада се сети мене и знај да сам твој
дужник.
Дао је знак Абу Алију, и оба старца одоше.
* * *

Абдул Малик подиже завесу на улазу и Хасанове кћери Хадиџа и Фатима плашљиво уђоше.
Стале су поред врата крај зида, а дај је одлучно ступио пред врховног поглавара.
− Довео сам ти твоје кћери, Сејдуна, − рече.
Хасан баци строг поглед на девојчице.
− Што сте се шћућуриле тамо као покисле кокошке! Приђите ближе! − викну на њих. − Ваша
мати ме је лепо усрећила. Послала вас је к мени да се, гледајући вас, сећам ње и да се љутим.
Примио сам вас као што ми је налагала моја очинска дужност. Поћи ћете са осталим харемским
пришипетљама Муцуферу у Рај.
Окренуо се Абдул Малику и рекао му:
А ти кажи Муцуферу да их храни само толико колико ће предењем зарадити. Нека се нимало
не обазире на то да су моје кћери! Ако не буду слушале, нека их прода као робиње. Половину
добијеног новца нека задржи за трошкове око њих, а другу половину нека пошаље мени... Тако!
Сада на молитву, а затим на пут!
Девојчице су као мишеви шмугнуле кроз врата. Хасан још за тренутак задржа Абдул Малика.
− Муцуфер ће већ знати како да поступа с њима. Паметан је човек, а и сам има чопор деце.
Девојчице су пред вратима сачекале даја. Плакале су.
− Јеси ли видела како је леп? − упита млађа.
− Али зашто нас нимало не воли? − уздахну кроз сузе старија.
Абдул Малик их отпрати са торња. Тешио их је:
− Ништа се не бојте, препелице. Муцуфер је добра душа. Има пуно деце и с њима ћете се
играти и забављати.
ГЛАВА ШЕСТА
увар је унео вечеру, али Хасан то није ни опазио. Удубљен у своје мисли извукао је бакљу из
Ч држаље на зиду и запалио је на свећи. Уобичајеним опрезним покретом одмакнуо је ћилим да
се не би запалио, и ушао у узани ходничић из кога је водило кратко степениште на врх торња.
Држећи бакљу изнад главе, осветљавао је пут пред собом и тако стигао на заравњени врх куле.
Удисао је неколико тренутака свеж ноћни ваздух, а затим пришао огради. Дигао је високо
запаљену буктињу и трипут њоме завитлао око главе.
Одоздо, из мрака, добио је ускоро сличан одзив. Још једном је замахнуо буктињом, дајући
знак да је разумео, а затим се вратио у своју собу. Угасио је буктињу увукавши је у неку врсту
тоболца и чврсто се увио у широк огртач. Опет је одгрнуо завесу, овога пута на супротном зиду,
и ступио кроз низак отвор у малу, кавезу сличну просторију, која је са свих страна била
обложена меким ћилимима. Са пода је подигао тежак бат и ударио њиме по металној плочи.
Одјекнуо је резак звук, који се по скривеној жици пренео до самог подножја торња. Кавез се
изненада помаче и поче заједно с Хасаном да се спушта по вешто начињеној котурачи, којом су
одоздо управљале невидљиве руке.
Пут до дна био је дугачак. За време вожње Хасан је увек осећао неку нелагодност. Шта би
било кад би одједном попустио неки део механизма или кад би се прекинуо конопац, па да се у
том маленом кавезу стрмоглави на каменито тло? Шта би било кад би неки од Црнаца, у које је
имао толико поверења, намерно покварио направу и послао га тако к врагу или када би овакав
ушкопљеник у светлом тренутку постао свестан свог пониженог људског достојанства и треснуо
свог господара топузом по глави? Један од тих страшних египатских стражара, које је својим
погледом кротио као дивље звери и опчинио их као што змију опчини звук свирале њеног
господара? Учинио је све да би стекао њихову неограничену оданост. Никоме на свету нису се
покоравали изузев њему. Ко год је морао да прође, уздрхтао би, и чак је и Абу Али помало
страховао од њих. Они су били његово слепо оруђе због кога је био страх и трепет чак и за даје и
остале поглаваре. Преко њих је на своје подређене вршио притисак одозго. Да би их потпуно
приклештио, спремао је сада федаје преко којих би вршио притисак одоздо. Није хтео да се
заварава: даји и поглавари нису веровали ни у шта и гледали су већином само на личну корист.
Нехотице је упоређивао људски механизам са котурачом помоћу које се спуштао у дубину. Кад
би попустила само једна карика, кад би се ма и једна претпоставка показала као нетачна,
срушила би се читава зграда. Само један неправилан рачун, и његово животно дело претворило
би се у прах и пепео.
Механизам је престао да ради и кавез се заустави на дну куле. Црнац који је управљао
котурачом подиже завесу. Хасан уђе у хладан ходник у коме је, на јакој промаји, немирно
треперио пламен буктиње. Погледао је оштро ушкопљеника. Поново је био потпуно миран.
− Спусти мост! − нареди му осорно.
− Разумем, Сејдуна.
Црнац дохвати полугу и притисну је свом снагом. Један од зидова поче да се спушта. Зачу се
жубор воде. У отвору је засветлуцало. Појавио се део звезданог неба. Мост се спустио преко
планинске реке. На супротној обали чекао је човек са буктињом.
Хасан пожури према њему. Мост се поново диже за њим и прилаз у тврђаву се затвори.
− Шта има ново, Ади? − упита он.
− Све је у реду, Сејдуна.
− Довешћеш Мирјам у леви павиљон; чекаћу је тамо. Касније ћеш отићи по Апаму и
одвешћеш је у десни павиљон. Али једној о другој да ниси казао ни речи!
− Разумем, Сејдуна.
Обојица се насмејаше.
Пешчаном стазом стигоше до попречног прокопа. Сели су у чамац и Ади поче да весла.
Ускоро скренуше у рукавац и зауставише се на песковитој обали. Стаза је водила прво узбрдо, а
затим по равнини, кроз цветне вртове до стакленог павиљона, који је блештао у ноћи као
кристални дворац.
Ади откључа врата. Ушавши унутра запалио је смолу у светиљкама које су стајале у сваком
углу. Вода у рибњаку, који се налазио усред павиљона, засветлуца. Хасан одврну славину и
водени млаз шикну скоро до таванице.
− Да ми не буде досадно док чекам, − рече он и леже на јастуке поред зида. − А сада пођи по
Мирјам.
Слушао је жубор водоскока и отицање воде. Био је тако занет тим слушањем да није ни
приметио кад је Мирјам ушла.
− Мир с тобом, унуче Сабе, − поздрави га она.
Тргао се, а затим је весело позвао к себи.
Спустила је котарицу с јелом и пићем, откопчала огртач, који јој је склизнуо с рамена, и
клекла пред њим. Пољубила му је руку коју он мало збуњено повуче назад.
− Како напредују девојке? − упита.
− Према твојим упутствима, Ибн Саба.
− Добро. Настава ће се сада прекинути. Султан је послао на нас војску. За неколико дана
ћемо је видети пред тврђавом.
Мирјам разрогачи очи. Гледала је Хасана који се једва приметно осмехивао.
− И ти остајеш тако миран?
− А шта могу? Што је суђено не може се мимоићи. Зато не видим зашто ме не би могла
послужити вином, кад си га већ донела са собом.
Мирјам се диже и извади две чаше. Била је у ружичастој кошуљи у којој је спавала. Хасан ју
је посматрао. Њене беле, прозирне руке наливале су из крчага у чаше. Била је оличење
савршенства. Хасан угуши у себи уздах горчине која га изненада обузе. Знао је да је стар и да све
на свету долази сувише касно.
Пружила му је чашу. Наздравили су једно другоме. Само за тренутак приметила је у његовим
очима влажан сјај. Донекле је наслућивала његов значај. Али већ му је на устима заиграо стари
подсмешљив осмех.
Рече јој:
− Свакако да си се већ питала шта ће ми ови раскошни вртови са стакленим павиљонима и
шта ћу с толиким младим девојкама које су по мом наређењу обучаване на тако, хм, неуобичајен
начин. Али ти ме ниси никад питала и веруј ми да умем да ценим ту твоју увиђавност.
Мирјам узе његову меку, али ипак чврсту десницу у своје руке и гледајући је рече:
− Тако је, унуче Сабин, нисам те питала, али сам о твојим намерама свашта мислила.
− Краљевство ћу ти дати ако си погодила.
Хасан се насмеја упола подругљиво, упола доброћудно.
− А ако јесам?
− Само реци.
− Ниси ли ове вртове наменио својим верницима као највишу награду за њихову оданост и
пожртвовање?
− Далеко си од истине, драга моја.
− Тако сам мислила. Друго не знам.
Мирјам је била обесхрабрена.
Хасана је то забављало. Рече јој:
− Некад си ми се жалила, − сећаш ли се? − да ти је живот страховито досадан и да те ништа
под сунцем не може заинтересовати ни развеселити. Почео сам тада да ти тумачим учења грчких
и наших филозофа, да те уводим у науку о природи и у тајне људских побуда и њихових дела,
објаснио сам ти, колико сам могао, састав васионе. Причао сам ти о својим путовањима, о својим
неуспелим подухватима, о кнежевима, шаховима, султанима и калифима. Више пута сам ти
притом говорио да бих имао да ти кажем још нешто али да још није дошао час за то. Једном сам
те питао да ли би хтела да ми помогнеш да срушим султана Малека Шаха. Насмејала си се и
одговорила: 'Зашто да не?' Пружио сам ти руку у знак прихватања твог пристанка. Можда си
мислила да сам се шалио. Ноћас сам дошао да те подсетим на дату реч.
Мирјам га је гледала упитним погледом. Није знала шта да мисли о његовим чудним речима.
− Подсетио бих те још на нешто, драга моја. Нешто си ми тврдила да после свега онога што
си преживела ниси више кадра да верујеш ма у шта. Одговорио сам ти да су ме и живот и
проучавања довели до потпуно истог закључка. Питао сам те: 'Шта је онда допуштено човеку
који је схватио да му је истина недостижна и да зато за њега не постоји?' Сећаш ли се још шта си
ми на то рекла?
− Сећам се, Ибн Саба. Рекла сам ти отприлике ово: 'Ако неко увиди да је све оно што људи
називају срећом, љубављу, радошћу само варка заснована на погрешним претпоставкама, онда
осети у срцу страшну празнину. Једино што би га још могло пробудити из овог мртвила је
опасна игра са својом и туђим судбинама. Ко то може, томе је све допуштено'.
Хасан весело узвикну.
− Па лепо, драга моја. Ноћас ти пружам могућност да се поиграш са својим и туђим
судбинама. Јеси ли задовољна?
Мирјам мало одмаче главу и погледа га озбиљно у очи.
− Јеси ли дошао да ми постављаш загонетке?
− Не. Донео сам ти неколико песама Омара Хајама да ми их прочиташ. Управо ове ноћи
стално мислим на свог старог пријатеља. Као да је то знао, поклонио ми их је данас онај
исфахански реис који ме је, као што сам ти причао, некада сматрао за лудака. Он је био тај који
ме је обавестио да нам се непријатељ приближава.
Развио је свитак и предао га Мирјам.
− Увек желиш да ме нечим обрадујеш, Ибн Саба
− Не, не. Хтео сам самом себи да причиним задовољство слушајући твој глас. Знаш да ја
нисам за такве ствари.
− Дакле, да читам?
− Читај.
Наслонивши главу на његово колено почела је да чита:

Хајаме! Пијан си? Заљубљен? Радуј се!


Ако се вином дан-два грејеш, не тужи се!
Шта ће даље бити с нама, не питај!
Јер, док живиш, не знаш ко си. Живот прослављај!

− Како је то мудро, − рече Хасан најзад. − Сви ми сувише мислимо на 'после' и зато нам се
'сада' увек измиче. У четири стиха − цео поглед на свет... Али настави! Нисам хтео да те
прекидам.
Мирјам продужи:

Јутарња војска већ прогања ноћ.


Устани! Налиј ми вина и пољубац дај врућ!
Распири поспаних нарциса сјај;
Крај ногу си ми доста била, сад устај!
Хасан се насмеја, али очи су му биле влажне.
− Мој стари друг не зна шта је на свету пријатно, − рече он. − Лака ошамућеност од вина већ
од раног јутра и лепо девојче крај ногу. Заиста краљевски.
Мирјам је читала даље:

За нежним лицем жуди ми срце;


За чашом вина рука пружа се.
И ја сам део сваке честице;
Све честице су пак − једно лице.

− Свемир је у теби и ти си свемир, да, тако је некад говорио Омар.


Хасан се замисли.
− Како га волим! Како га волим! − шапутао је полугласно.
Мирјам настави:

У пролеће када ми цура млада


Пенушавога вина чашу да;
− На грех нека глупаку ове речи личе −
Пас био ако ме се рај шта тиче.

− Како проста истина! − узвикну Хасан. Пролеће у цвету и девојка која ти налива вина у
чашу. Какав ти још рај треба? Али нама је суђено да се боримо са султаном и да кујемо мрачне
планове.
Обоје су неко време ћутали.
− Малочас си хтео нешто да ми кажеш, Ибн Саба, − проговори најзад Мирјам.
Хасан се насмеши.
− Да, хтео бих нешто да ти испричам, али не знам како да почнем да би ме боље разумела.
Двадесет година сам носио тајну у себи, крио је пред светом, и сада, када је дошло време да је
откријем првом створењу, наједном ми је понестало речи.
− Све мање те разумем. Кажеш да си двадесет година крио у себи тајну? И та тајна се тиче
ових вртова? Рушења иранског царства? Све је то врло нејасно.
− Знам. Догод ти све не објасним, не можеш ни да разумеш. Вртови и девојке, Апама и њена
школа, и најзад: ти и ја, тврђава Аламут и оно што се крије иза ње, све су то саставни делови
једног далекосежног плана који сам из маштарија пренео у стварност. Сада ће се показати да ли
су моје претпоставке биле тачне. Потребна си ми. Налазимо се пред великим опитом. За мене
нема враћања. Речи ми тешко навиру на уста.
− Увек ме изненађујеш, Хасане мој. Говори, пажљиво ћу те слушати.
− Да би ти било јасније, вратићу се далеко натраг у своју младост. Као што знаш, рођен сам у
Тусу и мој се отац звао Али. Био је противник Багдада и Суне, и код куће сам често слушао
расправљање о тим стварима. Сви ти верски спорови око Пророка и његових наследника
изгледали су ми врло загонетни и привлачили су ме неком чудном силом. Од свих бораца за
муслиманску веру, мом срцу је био најближи мученик Али. Све око њега и његовог рода било је
обавијено неком тајном. Али највише ме је потресло претсказање да ће Алах послати на свет
некога из његове лозе као Махдија, који ће бити последњи и највећи пророк. Питао сам оца,
питао његове сроднике и пријатеље и молио их да ми објасне с каквим ће знамењем да се појави
Ал Махди и како ћемо га познати. Нису знали да ми кажу ништа одређено. Моја уобразиља била
је пробуђена: сада сам видео Махдија у овом или оном дају или вернику, или у неком од својих
вршњака, а у бесаним ноћима често сам се питао да нисам баш ја тај очекивани спаситељ.
Копкало ме је, неизрециво ме је копкало да сазнам нешто више о том учењу... Тада сам чуо да се
у нашем граду скрива неки дај по имену Амирех Зараб, који је одлично упућен у све тајне о
Махдијевом доласку. Распитивао сам се за њега и један мој старији братучед, који није био
нарочито наклоњен алијевству, испричао ми је да тај дај припада исмаилској секти и да су
приврженици те секте у суштини софисти6 и безбожни слободоумници.
То ме је још више распалило. Нисам још имао ни пуних дванаест година када сам га
пронашао и салетао га одмах својим питањима. Хтео сам да чујем из његових уста да ли је
исмаилско учење заиста само прикривено слободоумље и шта је онда с Махдијевим доласком.
Амирех Зараб ми је са неке недостижне висине почео да објашњава јавно учење исмаилства.
Рекао ми је да је Али био једини пуноправни наследник Пророков и да ће се Исмаилов син
Мухамед, осми из Алијевог рода, једног дана вратити на земљу као Ал Махди. Затим је
разглабао о другим алијевским сектама и проклињао оне које су тврдиле да дванаести имам, који
ће се појавити верницима као Ал Махди, неће бити из исмаилске лозе. Ово препирање око
личности изгледало ми је недостојно и ситничаво. О некој тајни није било ни помена. Вратио сам
се кући разочаран. Одлучио сам да отсада више не лупам главу око верских размирица и да се
као моји вршњаци занимам лакше достижним стварима. Вероватно би ми то и успело да није око
годину дана касније дошао у наше место неки други исмаилски рефик који се звао Абу Неџм
Сараџ. Потражио сам га и још онако срдит на његовог претходника који није могао да ми открије
тајну, почео да се подсмевам безначајности његовог учења, тврдећи да је исто тако бесмислено
као и сунитско. Да ни он ни његова верска сабраћа не знају ништа поуздано о Махдијевом
доласку и да само вуку за нос вернике који су жељни истине... Док сам га обасипао том бујицом
речи, очекивао сам све време да ће планути и да ће ме избацити кроз врата. Али, рефик ме је
мирно саслушао. Приметио сам, штавише, да му на устима лебди неки задовољан осмех. Кад ми
је најзад понестало речи, он каза: 'Одлично си положио испит, млади пријатељу. Претсказујем ти
да ћеш једног дана постати велики и моћан дај. Видим да си довољно зрео за то да ти откријем
право исмаилско учење. Али, претходно ми мораш обећати да о томе нећеш никоме говорити
докле год не будеш посвећен'. Те речи су ме погодиле у живац. Значи да је моја слутња ипак
била оправдана и да постоји нека тајна. Дрхтавим гласом сам му обећао. Тада ми је он рекао:
'Учење о Алију и Махдију је само заваравање масе верника којима је име Пророковог зета свето
и који мрзе Багдад. Али ономе који је у стању да разуме, поверавамо да је Коран, као што је
утврдио већ калиф Ал Хаким, само производ болесне маште. Нико не зна праву истину. Зато не
верујемо ни у шта и смемо да чинимо све'. Био сам пренеражен. Пророк је био човек болесне
маште! Његов зет Али био је будала што му је веровао! А учење о Махдијевом доласку,
прекрасно, пуно тајни учење о доласку спаситеља, било је само бајка, измишљотина за неуку
гомилу! Узвикнуо сам: 'Па што онда варате свет?' Погледао ме је оштро. 'Зар не видиш да смо
постали турски робови?' рече. 'Да Багдад подржава Турке и да је народ незадовољан? А народу је
Алијево име свето. Зато се ми служимо њиме да подигнемо народ против султана и калифа'.
Језик ми се залепио за непце. Отрчао сам кући ван себе од узбуђења. Бацио сам се на свој лежај и
горко заплакао. Последњи пут у животу. Чаробни свет био је разбијен у парампарчад. Разболео
сам се. Четрдесет дана и ноћи лебдео сам између живота и смрти. Најзад је грозница попустила.
Снага ми се повратила. Али сам постао сасвим други човек.
Хасан се замисли и ућута. Мирјам, која све време није скидала поглед с његових усана, упита
га тада:
− Како то, Ибн Саба, да си овом безбожничком учењу одмах поверовао, док те је ранији
учитељ потпуно разочарао?
− Покушаћу да ти то објасним. Први дај је заиста проповедао неке одређене 'истине' али сам
осећао да се иза њих нешто крило и то је у мени изазивало сумњу. Моју радозналост, моју жеђ за
истином и вишим сазнањем оне нису могле да утоле. Трудио сам се да их прихватим као праве
истине, али срце је одбијало да их прими. Чак и оно што ми је рекао други учитељ, нисам одмах
разумео. Али то учење уврежило се у мојој души као далеко наслућивање нечег мрачног и
страшног, нечега што ћу тек доцније докучити. Разум је хтео да му се одупре, али срце га је
прихватило. Кад сам се опоравио од болести, одлучио сам да сав свој живот посветим
усавршавању и уздизању до те мере да ми рефиково тврђење постане само по себи разумљиво
или пак да јасно увидим његову погрешност. 'Рефикове тврдње треба опробати у пракси', рекао
сам сам себи.
Зарекао сам се да ћу се посветити учењу и да ћу научити све што људи знају. Ускоро ми се
указала прилика за то. Као што то бива у младости, нисам могао да ћутим. Са сваким ко је хтео
да ме слуша, почињао сам да расправљам о стварима које су узнемиравале мој дух. Отац, о коме
се и иначе говорило да је алијевац, уплашио се. Да би отклонио од себе сумњу да је кривоверац,
послао ме је у Нишапур у школу Мувафика Едина. У то време тај човек се био прочуо као учен
правник и сунитски догматичар. Код њега сам упознао Омара Хајама и будућег великог везира
Низама ал Мулка... О нашем учитељу немам много да кажем. Наводио је, додуше, многе писце и
знао је Коран од прве до последње суре напамет. Али моју жеђ за сазнањем није могао да утоли
ниједном капљицом... Утолико јаче деловао је на мене сусрет с мојим друговима. Будући везир
био је као и ја родом из Туса, а имали смо и исто име: Хасан бен Али. Био је десетак година
старији од мене и његово знање, нарочито астрономије и математике, било је већ замашно. Али
верска питања, тражење истине ради саме истине, све то га није занимало. Тада сам први пут
схватио колико се поједини људи разликују међу собом. Он никада није чуо да су кроз Тус
пролазили неки исмаилски учитељи и никад није доживео неки умни потрес који би га скоро
довео до смрти, као што је то било са мном. Па ипак је његов ум био бистар и друге је
превазилазио... Омар је опет био потпуно друкчији. Био је из Нишапура, наизглед кротак и
миран. Али када смо били сами, подсмевао се свему и никоме није потпуно веровао. Био је веома
ћудљив, често тако духовит да би га човек дан и ноћ слушао, а понекад опет сањалачки
расположен и мрзовољан. Веома смо га заволели. Састајали смо се свако вече у врту његовог оца
и правили велике планове за будућност. Јасмин је ширио овој мирис у ноћи и лептири су сркали
мед из његових цветова. А ми смо седели под жбуњем и ковали своју судбину... Једном, сећам се
као да је то било синоћ, потстрекнут неком жељом да се пред њима покажем, рекао сам да
припадам тајном исмаилском братству. Причао сам им о својим сусретима с оним учитељима и
објаснио сам им исмаилско учење. Представио сам им као суштину тог учења борбу против
селџучких владара и багдадског калифа, који је постао њихов слуга. Видећи њихово чуђење,
узвикнуо сам: 'Хоћете ли да се ми, потомци Козрова и иранских краљева, Рустама, Ферхада и
Фирдусија, покоримо тим коњокрадицама из Туркестана?! Ако је њихов барјак црн, нека наш
буде бео. Јер срамота је само једно: пузити пред туђинцем и клањати се варварству!' Погодио
сам их у осетљиво место. 'Шта да радимо?' упита Омар. Одговорио сам: 'Морамо покушати да се
што пре попнемо на врх друштвених лествица. Онај ко први успе, дужан је да помогне осталој
двојици'. Пристали су. Сва тројица смо дали свечани завет.“
Заћутао је и Мирјам се јаче приви уз њега.
− Живот је збиља као бајка, − рече она замишљено.
− Али на дну срца ми је, − настави Хасан, − још увек остала чежња за оним бајкама из прве
младости, за непребољеном вером у Махдијев долазак и у велике тајне око Пророковог
наследника. Та рана је у потаји још увек крварила, још увек ме је гризло прво велико
изненађење. Али докази за учење које ништа не признаје за непобитну истину, све више су се
гомилали. Јер исто тако као што су алијевци бранили своје тврдње, бранили су своје и сунити.
Исто тако су се залагали за своје учење хришћани свих секта, мојсијевци, брамани, будисти,
обожаваоци ватре и многобошци. Филозофи различитих праваца тврдили су сваки своје,
побијали су један другога, овај је веровао да постоји само један бог, други да их је много, трећи
опет да бога нема и да је све само пуки случај. Све више и више сам почео да схватам узвишену
мудрост исмаилских даја. Истина нам је недокучива, истине за нас нема. Који је онда став
правилан? Ако си дошао до тога да не можеш ништа да сазнаш, ако не верујеш ни у шта, тада ти
је све допуштено, тада се покоравај својим страстима. Да ли је то заиста последње што се може
спознати? Учити и све испитивати то је била моја највећа страст. Био сам у Багдаду, Басри,
Александрији, Каиру. Проучио сам све науке: математику, астрономију, филозофију, хемију,
физику, природопис. Савладао сам стране језике, упознао стране народе и стране филозофије.
Све ближе ми је постајало исмаилско учење... Али био сам још млад и почело је да ме
узнемирава што огромна већина човечанства лута у заблуди и поводи се за глупим
измишљотинама и лажима. Учинило ми се да је мој задатак на овоме свету да сејем истину, да
отворим човечанству очи и да га ослободим његових заблуда и варалица који га држе у тим
заблудама. Исмаилство ми је постало барјак у борби против лажи и обмана и осећао сам се као
снажни бакљоноша који ће осветлити човечанству пут из таме његовог незнања. Како горко сам
се опет разочарао! Сва наша братства признавала су ме, додуше, за великог борца за исмаилство,
али када сам вођама изложио свој план просвећивања маса, вртели су главама и одвраћали ме од
тога. На сваком кораку су ми правили сметње и тада ми се учинило да поглавари намерно крију
истину од народа и да га из себичних побуда држе у незнању. Зато сам на својим путовањима
почео да се обраћам непосредно народу. На базарима, у караван-сарајима и на ходочашћима
говорио сам народу да је све оно у шта верују заблуда и да ће, ако се не буду ослободили свих
тих бајки и лажи, умрети жедни и гладни истине. Последица тога била је да сам морао бежати
пред каменовањем и кишом најгорих поруга. Тада сам покушао да отворим очи бистријим
појединцима. Многи су ме пажљиво саслушали. Али када бих завршио, одговорили би ми да се и
у њима каткад буди сумња, али да им ипак изгледа корисније држати се нечег чврстог, а не
лутати у вечитој неизвесности и непрестаном порицању свега и свачега. Не само простим
људима из народа, већ и узвишенијим духовима била је опипљива лаж милија од недостижне
истине. Сви покушаји да, било појединце било масе, доведем до сазнања, пропали су. Јер истина,
која је за мене представљала врхунац свих вредности, за остало човечанство није значила ништа.
Тако сам се одрекао свог замишљеног животног позива и дигао руке. На тај покушај утрошио
сам много година.
Тада сам погледао шта су у међувремену постигли моји школски другови. Видео сам да сам
далеко заостао за њима. Мој имењак из Туса ступио је у службу неког селџучког кнеза и управо
тада га је султан Али Арслан шах поставио због његових државничких способности за везира на
своме двору. Омар се прочуо као математичар и астроном, а Низам ал Мулк, веран својој речи
датој у младости, обезбедио му је из државне благајне годишњу потпору од хиљаду двеста
златника. Зажелео сам да обиђем Омара на његовом имању у Нишапуру. Пошао сам на пут пре
двадесетак година и затекао свог старог друга како пије вино, окружен девојкама и књигама.
Моје лице вероватно није уливало нарочито поверење. Јер чак и тај хладнокрван човек уздрхтао
је угледавши ме. 'Како то изгледаш?!' узвикнуо је када ме је препознао. 'Човек би могао да
помисли да долазиш право из пакла, тако си сув и црн...' Загрлио ме је и позвао да останем у
његовој кући као гост. Прихватио сам позив и остао у његовом удобном дому.
После дугог низа година уживао сам поново у миру и духовитом и мудром разговору уз вино.
Испричали смо један другоме све што нам се у току ових година догодило. Поверили смо један
другоме и своје погледе на свет као и животна искуства и на обострано изненађење утврдили да
смо дошли, сваки својим путем, до необично сличних закључака. Он се није удаљио скоро ни за
корак од своје куће, а ја сам прошао скоро пола света. Рекао ми је: 'Када би ми била потребна
потврда за то да сам у своме тражењу на правом путу, онда сам је данас примио из твојих уста'.
А ја сам му одговорио: 'Док овако разговарам с тобом и видим да се у свему слажемо, осећам се
као Питагора када је чуо брујање звезда које се сливало са општом хармонијом васионе'.
Говорили смо о могућности да човек дође до спознаје. Рекао је: 'Крајње сазнање је немогућно,
пошто наша чула лажу. А она су једини посредник између ствари које нас окружују и наших
мисли, нашег ума'. 'Управо то тврде и Демокрит и Протагора', потврдио сам ја. 'Њих су људи
због тога осудили за безбожност, а ковали су у звезде Платона, који их је кљукао бајкама'. −
'Маса је била одувек таква', настави Омар. 'Боји се неизвесности и зато јој је лаж која тврди
нешто одређено милија од сваког ма и најузвишенијег сазнања које им не пружа никакав чврст
ослонац. Ту нема помоћи. Ко хоће да буде пророк маса мора да поступа с њима као родитељ с
децом: мора стално да прича бајке и измишљотине. Зато се филозоф увек држи далеко од маса'. −
'Али, Христос и Мухамед желели су ипак добро масама?' − 'Јесте', одврати он. 'Желели су им
добро, али су знали и сву њихову очајну беду. Сажаљење их је нагнало да им причају бајку о рају
као награду коју ће добити за све муке претрпљене на овом свету.' − 'Шта мислиш, зашто је
Мухамед допустио да хиљаде погину за његово учење када је знао да се заснива на бајци?' −
'Мислим', одговори он, 'због тога што је знао да би се иначе клали из још нижих побуда. Хтео је
да им створи царство среће на земљи. Да би то постигао, измислио је своје разговоре са
арханђелом Гаврилом, јер му иначе не би веровали. Обећао им је рајска блаженства после смрти
и учинио их тиме храбрим и непобедивим'. − Размисливши мало, рекао сам му: 'Чини ми се да
данас нико не би добровољно пошао у смрт само због обећања да ће после доспети у рај.'
− 'И народи постају старији', одврати он. 'Помисао на рај отупела је у људима и не причињава
им више некадашњу радост. Људи верују у њега још само зато што су сувише лени да прихвате
нешто ново'. − 'Сматраш, дакле', − упитао сам га − 'да би пророк који би данас обећавао масама
рај рђаво прошао?'
− Омар се насмејао. 'Врло рђаво. Јер, нити изгорела буктиња може поново да се упали, нити
прецветала лала поново да се расцвета. Народ се задовољава оним ситним пријатностима које му
живот пружа. Ако немаш кључ који би живим људима отворио врата у рај, боље је да се оканеш
сваке помисли да постанеш пророк'.
Као погођен муњом ухватио сам се за главу. Омар је у шали изрекао мисао која се разбуктала
у мојој души као пожар. Да, људи траже бајке и измишљотине и воле заслепљеност у којој
лутају. Док је Омар пио вино, у мојој глави се у тренутку родила мисао, која ми се учинила силна
и неизмерна, какву свет још никад није видео. Искористити људско слепило до његових крајњих
граница. Постићи помоћу њега највећу моћ и независност од читавог света. Остварити бајку.
Претворити сан у јаву, како би о томе причала још многа поколења. Направити велики опит са
човеком!“
Одгурнувши Мирјам, Хасан се нагло диже. Узрујан, каквог га још никад није видела, поче да
корача око базена. Било је у њему скоро нечег сабласног. Учинило јој се да је луд. Почела је да
наслућује прави значај његових речи. Упита плашљивим гласом:
− Шта си урадио после тога?
Хасан стаде као укопан. Прибра се, савлада, а на устима му заигра напола обешењачки
напола подругљив осмех.
− Шта сам после урадио? − понови он њено питање. − Тражио сам могућност да обистиним
бајку. Тако сам најзад стигао и у Аламут. Бајка је оживела, рај је створен и само још чека своје
посетиоце.
Мирјам га је посматрала као у неком заносу. Гледајући га право у лице рекла је полако:
− Ти би могао да будеш онај кога сам једном сањала.
Хасан се подругљиво осмехну:
− Добро, па ко сам онда?
− Дозволи да се изразим сликовито: страшни сањар из пакла.
Хасан прсну у чудан смех.
− Врло ласкаво, − рече. − Сада знаш моје намере и време је да ти дам тачна упутства. Ко год
од становника ових вртова ода посетиоцима тајну, биће погубљен. Ти ћеш о свему ћутати.
Изузетке нећу чинити. Надам се да си ме разумела. Девојке треба убедити да се из виших разлога
морају понашати као да су у правом рају. То је засада твој задатак. Припреми се за њега. Сутра
увече ме поново чекај. Лаку ноћ.
Нежно ју је пољубио и брзим корацима отишао.
На обали га је чекао Ади с чамцем. Сео је у њега и тихо наредио:
− Сада идемо Апами.

* * *

Његова стара пријатељица чекала га је у павиљону који је био потпуно сличан оном првом.
Час је величанствено лежала испружена на јастуцима, час ју је опет обузимало нестрпљење па је
устајала и трчкарала по соби. Непрестано је гледала према вратима, сама са собом разговарала,
љутила се, полугласно проклињала и, млатарајући рукама, доказивала нешто свом невидљивом
саговорнику. Када је зачула кораке, достојанствено се испрсила и пошла неколико корака према
улазу.
Угледавши је, Хасан једва уздржа подругљив осмех. Била је одевена у своје најсвечаније
одело. Око врата и у уши, на руке и на ноге ставила је сав свој накит. На глави је имала
прекрасну златну дијадему, украшену блештећим драгуљима. Скоро исто овако била је одевена
пре тридесетак година у Кабулу када ју је упознао на свечаности коју је приредио неки индијски
кнез. Али, каква разлика између оне и садашње Апаме. Уместо пуних једрих удова исушени
скелет у увенулој, потамнелој и набораној кожи. Усне и упале образе намазала је дречећим
црвенилом. Косу, обрве и трепавице обојила је црнилом. Хасану је изгледала као оличење
пролазности свега онога што је од меса и крви.
Овлаш му је пољубила десну руку и одвела га да седне заједно с њом на јастуке. Затим
прекорно рече:
− Долазиш од оне. Некада нисам имала времена ни да седнем, чекајући те.
− Којешта, − рече Хасан и мрзовољно трепну очима. − Позвао сам те ради важних ствари.
Оставимо прошлост, и онако нам је нико не може одузети.
− Да ти можда није жао?
− Јесам ли тако шта тврдио?
− Ниси. Али...
− Никакво 'али'! Питам те да ли је све спремно?
− Све је учињено по твом наређењу.
− Вртови ће добити госте. Могу ли потпуно да се ослоним на тебе?
− У то не сумњај. Никада ти нећу заборавити да си ме у овим годинама спасао беде.
− У реду. Како напредује школа?
− Колико уопште може, кад су у њој само младе гуске.
− Добро.
− Сматрам за своју дужност да те на нешто упозорим. Ови твоји ушкопљеници не изгледају
ми довољно поуздани.
Хасан се осмехну.
− Стара песма. Зар не знаш ништа друго?
− Не мислим тиме да кажем да не можеш да се поуздаш у њих. Сувише те се боје. Али
претпостављам да је некима остало мало мушкости.
Хасан је постајао све боље расположен.
− Да их ниси опробала?
Огорчена, она се одмаче од њега.
− Шта мислиш о мени? С оваквим псима.
− Како ти је само пала на памет овако забавна мисао?
− Врзмају се око девојака и то некако сумњиво. Од мене то не могу сакрити.
− Не говори глупости.
− Вређаш ме. Нека ти само покваре девојке.
− И овако нису ни за шта боље.
− За једну би те вероватно било бар мало жао?
− Остави се тога. Зар не видиш да сам стар?
− Још увек не толико да не би могао да будеш до ушију заљубљен.
− Кад би то било тако, могла би само да ми честиташ. Али, нажалост, осећам се као угашени
вулкан.
− Не претварај се. Истина је, додуше, да би твојим годинама више одговарало нешто зрелије.
− Ваљда Апама? Хајде, хајде моја стара. За љубав важи исто што и за печење: што старији
зуби, то млађа јагњетина.
Апами навреше сузе на очи. Али се савлада и јуначки пређе преко увреде.
− Зашто се држиш једне? Зар не знаш за стару мудрост која каже да честа промена сачува
мушкарцу свежину и предузимљивост? Сам Пророк пружио је за то пример. Пре неки дан
гледала сам у купатилу младу препелицу. Све је на њој једро и сочно. Одмах сам помислила на
тебе. Има тек четрнаест година...
− И зове се Халима. Знам, знам. Држао сам је у рукама још пре него што си је ти видела. Ја
сам био онај који ју је предао Адију. Али уверавам те да је за мудраца и једна превише.
− А зашто баш она? Зар се ње још ниси заситио?
Хасан се пригушено насмеја.
− Постоји мудра изрека: буди скроман, па ће ти и овсена погача сваког дана пријати боље
него рајско јело.
− Како ти само не досади оно надувено незнање.
− Млечна пут и ружичасте усне превазилазе у тим стварима и најтемељитије знање.
− Једном си ми рекао, добро се сећам тога, да си за она три месеца што смо били заједно
научио више него раније за десет година.
− Младости приличи учење, а старости уживање у поучавању.
− Реци ми, макар, шта те баш на њој толико привлачи?
− Не знам. Можда нека далека сродност душа.
− То кажеш само зато да би ме увредио.
− Није ми ни на крај памети.
− Утолико већа увреда.
− Хајде, хајде. Под старе дане трошиш време на љубомору.
− Шта кажеш? Ја − љубоморна? Апама, свештеница љубави, пред којом су клечала три кнеза,
седам краљевића, један будући калиф и преко две стотине витезова и племића − она да је сада
љубоморна и то на неку кладу, на неку покрштену дрољу...?
Глас јој је подрхтавао од беса.
Хасан одговори:
− Драга моја, то време је прошло. Отада има тридесет година, и твоја уста су постала крезуба,
твоје кости остале без меса, твоја пут без сока...
Зајецала је.
− Мислиш ли да ти боље изгледаш од мене?
− Нека ме Алах сачува од саме помисли на то. Између нас је само та разлика: ја сам стар, али
сам се помирио с тим стањем. Ти си исто тако стара, али то нећеш самој себи да признаш.
− Дошао си да ме засмејаваш.
Крупне сузе потекоше јој низ образе.
− Немој, старице моја. Будимо паметни. Послао сам по тебе јер је потребно твоје искуство и
твоја вештина. Сама си малочас рекла да сам те извукао из беде позвавши те у своју тврђаву.
Дајем ти све што пожелиш. Увек сам ценио само оно чиме се неко одликује од осталих. Зато се
веома дивим твоме познавању љубавних ствари. Поклањам ти своје пуно поверење. Шта би још
хтела?
Дирнута тиме, плакала је и даље. Хасан се тихо смешкао. Сагнувши се к њој, прошаптао јој је
на уво:
− Желиш ли још увек...?
Она баци брз поглед на њега.
− Не могу ништа против тога, − рече и загрли га. − Таква ми је нарав.
− Онда ћу ти послати јаког Црнца.
Увређена, одмакла се од њега.
− У праву си. Сувише сам ружна и стара. Али ме неизрециво боли што је толико лепог
прошло за навек.
Хасан се диже. Озбиљним гласом јој рече:
− Припреми павиљоне за пријем гостију. Све спреми и уреди. Припази да девојке не брбљају
и не запиткују. Настава се сада завршава. Припремају се велике ствари. Сутра ме опет сачекај.
Даћу ти тачна упутства. Имаш ли неку жељу?
− Немам, господару. Хвала ти. Можда би ипак хтео да покушаш још с неком другом?
− Не, хвала. Лаку ноћ.

* * *
Тешка срца вратила се Мирјам у своју спаваоницу. Хасан јој је ноћас испричао сувише много
да би могла одједном све да схвати. Осећала је само то да се иза свега крије страшан ум, коме све
што га окружује, људи, животиње и мртва природа, служи само као средство за остварење неке
мрачне замисли. Волела је тај ум, бојала га се и већ га помало мрзела. Обузе је јака жеља да
поразговара с неким, да измења бар неколико речи с бићем у коме нема злобе. Пришла је
Халиминој постељи и посматрала је кроз полумрак. Учинило јој се као да се само прави да спава.
− Халима, − прошапта и седе на руб њеног лежаја. − Знам, претвараш се. Де, погледај ме.
Халима отвори очи и свуче покривач са прсију.
− Шта је? − упита је уплашено.
− Умеш ли да ћутиш?
− Умем, Мирјам.
− Као гроб?
− Као гроб.
− Када би сазнали да сам ти казала, одрубили би нам обема главе. Султанове чете опседају
тврђаву...
Халими се оте узвик.
− Шта ће бити с нама?
− Пст. Тихо. Сејдуна се брине за нас. Отсада ће се свака непокорност кажњавати смрћу.
Чекају нас тешка искушења. Да знаш: никоме ко би те питао не смеш одати ни где смо, ни ко
смо.
Пољубила ју је у образе и легла у своју постељу.
Те ноћи ни једна ни друга нису ни ока склопиле. Мирјам су мучиле тешке мисли. Читава
васиона била је постављена на оштрицу ножа. На коју ће страну у току идућих дана пасти?
Халима се јежила у слаткој грозници. Како је чаробан доживљај сав тај живот! Турци
опседају тврђаву и Сејдуна је брани, а у вртовима то нико није ни видео ни чуо. Па ипак их је
вребала страшна опасност. Како је тајанствено и лепо било све ово.
ГЛАВА СЕДМА
утрадан рано изјутра младићи су са својим учитељима изјахали из тврђаве. У савршеном
С поретку, у колони по два, протутњали су преко моста а затим, у истом распореду, пројурили
кроз клисуру. Оне што су јахали ближе реци одвајало је само неколико педаља од провалије. Али
се ипак нико није сурвао у дубину.
Минучехер их је зауставио на заравни у подножју ониског благог брежуљка. Ученици су
подрхтавали од грозничавог узбуђења. Њихова узнемиреност пренела се и на животиње, које су
под њима нестрпљиво рзале. Најзад дојаха Абу Али у пратњи даја Ибрахима. Рекао је нешто
капетану, а затим с дајима одјаха на врх брежуљка.
Минучехер је издао команду и врсте јурнуше свака на своју страну. Правиле су тешке и
сложене заокрете, јуришале једна на другу и поново се разилазиле, све то у беспрекорном
смакнутом поретку и најлепшем реду.
Абу Али на свом ниском, косматом белцу, посматрао је са брежуљка кретање под собом и
разговарао с дајима о својим запажањима.
− Минучехер их је добро извежбао, − рече он. − Морам признати. Али не знам да ли је овај
турски начин борбе подесан за брдске крајеве Ми смо у своје време нападали појединачно,
посекли би сваког ко нам је долазио под сабљу, а затим би се за трен ока опет распрштали.
Поновили би два-три пута такав напад, и од непријатеља не би остало ни трага ни гласа.
Али, када су младићи прешли на следећу вежбу и, променивши начин напада разбили своје
редове и полетели појединачно један на другог, очи су му засијале од задовољства. Погладио је
своју ретку браду и одобравајући почео да клима главом. Сјахао је с коња и повукао га за собом
низ брежуљак, а затим у хладу простро на земљу ћилим и спустио се на њега подвивши ноге.
Даји, који су пошли за њим, окружише га.
Капетан издаде нову заповест. Ученици поскакаше с коња, свукоше хаљине и остадоше у
лаким оклопима од плочица. Уместо турбана на главе су ставили тесно припијене кациге.
Оставили су копља и узели штитове и џилите.
Као пешаци нису били ништа слабији него као коњаници. Капетан је кришом погледао
великог даја. Приметио је да се овај задовољно смешка.
На ред су дошле разне војне вештине. На одређеној даљини поставили су мете и почели
луковима да гађају у њих. Ибн Тахир и Сулејман имали су по девет погодака од десет стрела.
Остали су само незнатно заостајали за њима.
После тога огледали су се у бацању џилита. Због присуства великог даја сви су испочетка
били као на иглама и ћутећи су испуњавали наређења; али приметивши његово задовољно
климање, полако се ослободише страха и загрејаше. Почели су да се задиркују и узајамно бодре.
Сваки је хтео да се нарочито истакне и да да од себе највише што може, Јусуф је силином свога
замаха надмашио све остале. Сулејман није хтео да се преда. Био је сав зајапурен од напора.
− Слаб си ти за то, − ругао му се Јусуф.
Сулејман стисну усне, узмахну џилитом и узе залет, окренувши се око себе. Џилит звизну
кроз ваздух. Али, Јусуфа није успео да достигне. Напротив, Јусуф у идућем бацању превазиђе
самог себе.
− Врло добро, похвали га Абу Али.
Али у борењу сабљом нико није био раван Сулејману. Двојица по двојица мерили су своје
снаге и побеђени је испадао из даљег такмичења. Ибн Тахир је победио Обеиду и Ибн Вакаса,
али је после подлегао силовитом Јусуфовом налету. Сулејман је редом савлађивао своје такмаце.
Најзад је имао да се бори још само са Јусуфом. Заклонио се штитом, али очи, које су гледале
изнад њега, потсмевале су се противнику.
− Сада докажи да си јунак, − изазивао га је.
− Немој да се радујеш сувише рано, дугоноги скакавче, − одврати му Јусуф. − Код бацања
џилита се ниси баш нарочито истакао.
Почеше борбу. Јусуф је знао да је његова једина предност тежина, па је зато одмах свом
снагом навалио на противника. Али Сулејман је широко раскорачио своје дугачке ноге и, не
макнувши се с места извијањем тела спретно избегавао ударце.
Изненада је лажним замахом заварао противника, тако да је овај подметнуо штит на супротну
страну. А тада га је вештим покретом ударио у прсни оклоп.
Ученици и поглавари се насмејаше. Јусуф је хуктао од беса.
− Још једном, ако се усуђујеш! − узвикну он. − Овога пута ми нећеш подвалити.
Минучехер је хтео да се умеша, али Абу Али му намигну да их пусти. Поново су укрстили
сабље.
Јусуф је навалио као побеснео бик и почео да бије по Сулејмановом штиту, иза којег му се
овај смејао. Сулејман заузе борачки став и вешто премешташе своје тежиште с једне ноге на
другу. Изненада се нагну далеко напред и зададе Јусуфу ударац у груди испод подметнутог
штита.
Са свих страна се зачу гласно одобравање.
Абу Али се диже, узе од ученика који му је био најближи штит и сабљу, и позва Сулејмана да
с њим подели мегдан.
Све очи окренуше се на њих. Абу Али је био старац, и нико не би рекао да је још способан да
се бори. Сулејман збуњено погледа капетана.
− Изврши наређење, − рече му овај.
Оклевајући, Сулејман заузе своје место.
− Нека те ништа не буни што сам без оклопа, момче моје, − рече доброћудно велики дај. −
Хтео бих да видим да ли још могу да се борим. Можда ће ми то још устребати.
Замахнуо је према Сулејмановом штиту да би изазвао противника. Али Сулејман очигледно
није знао шта да ради.
− Што оклеваш? Дедер, навали! − наљути се велики дај.
Сулејман се припремио за напад. Али пре него што се снашао, сабља му је одлетела из руке.
Испод противниковог огртача провирио је лакат, огроман као дечја глава.
Шапат чуђења прође кроз редове. Абу Али се враголасто смешкао.
− Да покушамо још једанпут? − упита он.
Овога пута се Сулејман озбиљно припремио. Подигао је штит до очију и иза њега будно
мотрио на свог опасног противника.
Почели су борбу. Абу Али је неко време вешто одбијао ударце. Затим је сам жестоко
навалио. Али старац беше на све спреман. Напослетку је неочекивано замахнуо и Сулејману је
по други пут излетело оружје из руке.
Абу Али са задовољним осмехом врати сабљу и штит.
− Бићеш одличан борац, Сулејмане мој, − рече он, − када будеш имао за собом пола стотине
битака и борби, као што их имам ја.
Махнуо је руком Минучехеру у знак да је задовољан успехом. Затим се окрену ученицима,
који су стајали непомично постројени, и рече им:
− Сада ћете показати колико сте напредовали у челичењу воље. Абдул Малик, ваш учитељ, је
на путу, и уместо њега ћу вас ја испитати.
Стао је пред њих, одмерио их хладним погледом и наредио:
− Задржите дах!
Прелазио је погледом с једног лица на друго. Видео је како су ученици помодрели, како су
им набрекле жиле на врату и слепоочницама и како су им се очи исколачиле. Одједном се први
стропошта на земљу. Пришао му је сасвим близу и посматрао га са интересовањем. Видевши да
је поново почео да дише, задовољно климну главом.
Ученици су падали један за другим. Абу Али погледа даје и капетане и подругљиво процеди:
− Заиста! Као крушке у јесен.
Најзад остадоше још само тројица: Јусуф, Сулејман и Ибн Тахир. Велики дај се наднео над
њих и пажљиво им посматрао ноздрве и уста.
− Не, не дишу, − рече он тихо.
Тада се Јусуф затетура. Најпре лако поклецну у коленима, а затим тресну на земљу. Тада
поче да дише, отвори очи и у чуду погледа око себе.
Изненада, као потсечено дрво, сруши се и Сулејман.
Ибн Тахир издржа још неколико тренутака. Абу Али и Минучехер згледаше се са
одобравањем. Коначно се и он заљуља и паде.
Абу Али је већ хтео да изда наредбу за нову вежбу, када у дивљем трку дојаха из тврђаве
гласник и рече му да одмах пожури врховном поглавару, а да ће се испити наставити после
подне у школској згради.
Велики дај нареди да се појашу коњи и први одјури према клисури.

* * *

Ускоро пошто су ученици изјутра одјахали из тврђаве, стражар на врху торња опази да туђ
голуб облеће око голубарника. Обавестио је надзорника голуба писмоноша, који дотрчи на
торањ са напетим луком. Али птица се у међувремену смирила, те су могли лако да је ухвате. За
једну од ножица био јој је везан свилени свитак. Надзорник отрча у стан врховног поглавара и
предаде голуба једном од Хасанових телохранитеља.
Хасан разви свитак и прочита:
− Хасану Ибн Саби, поглавару исмаилаца, поздрав! Хамадански емир Арслан Таш кренуо је с
великом војском на нас. Тврђаве западно од Рудбара су му се предале. Ми смо се припремили и
одбили напад коњице која се упутила даље према Аламуту. Опсадна војска се приближава
тврђави. Очекујем хитна наређења. Бузрук Умид.
− Голуб је био пуштен пре него што је мој гласник стигао у Рудбар, − помисли Хасан. − Или
су гласника успут ухватили Турци. Ратничка игра је, дакле, почела.
Осмехнуо се свом спокојству.
− Кад би само младићи већ били посвећени, − рече сам себи.
Извадио је из неког сандука парче свиле слично ономе што је било везано голубу око ноге и
написао на њему наредбу да Бузрук Умид одмах дође у Аламут. Већ је хтео да пошаље по једног
од рудбарских голубова, када стражар опет донесе једног пернатог гласника, који је још увек
имао надзорникову стрелу у грлу. Хасан му скиде писмо с ножице. У њему је ситним рукописом
било написано:
− Хасану Ибн Саби, поглавару исмаилаца, поздрав! Емир Кизил Сарик ударио је на нас с
читавом хорасанском и кузистанском војском. Мање тврђаве су му се предале и верници су се
склонили код нас у Зур Гумбадан. Овде нас непријатељ опседа. Притиснула је жега и вода ће нам
нестати. А ни намирница немамо довољно. Ја сам наредио да се истраје, али твој син Хусеин
наговара наше да предаду тврђаву султановој војсци, с тим да добију слободан одлазак.
Очекујем јасна наређења. Хусеин Алкеини.
Хасаново лице постаде сиво. Усне му се згрчише од страшног гнева. Дрхтај му прође целим
телом. Као луд поче да јури по соби.
− Гад један, − викао је. − Бацићу га у окове, својом руком ћу га задавити!

* * *

Када је дошао велики дај, без речи му је пружио оба писма. Абу Али их пажљиво прочита и
рече:
− По мом мишљењу овим двема тврђавама нема спаса. Али ти рече да си спремио моћно
оружје, и ја ти верујем.
− Тако је, − одврати Хасан. − Послаћу у Рудбар и Зур Гумбадан неколико голубова са
упутствима. Мој син-издајица и сви остали бунтовници морају бити бачени у окове. Нека их
оставе да гладују и трпе жеђ. Остали морају да се држе до последњег.
Написао је још једно писмо и наредио да се донесу голубови за обе тврђаве. Заједно с Абу
Алијем причврстио им је на ножице свилене крпице с наређењима, а затим их је сам однео на
врх свога торња и пустио.
Вративши се рече великом дају:
− Најпре ученици треба да буду посвећени. Они су камен на коме ћу да сазидам тврђаву наше
моћи. Како су се показали на испиту?
− Задовољан сам њима − одврати Абу Али. − Минучехер и Абдул Малик направили су од
њих војнике којима скоро нема равних.
− Само да Бузрук Умид дође, промрмља више за себе Хасан. Тада ћете видети какво сам вам
изненађење спремио.
− Заиста већ сувише дуго морам да обуздавам своју радозналост, − смејући се рече Абу Али.

* * *

После треће молитве ученици наставише да полажу испите. Окупили су се са својим


учитељима у трпезарији, и када дође Абу Али започе испитивање.
Одмах су опазили да се велики дај од јутрос јако променио. Седео је на јастуцима, наслоњен
на зид, и мрко гледао преда се. Изгледало је да не слуша оно што су ученици говорили, већ да
размишља о нечем сасвим другом.
Абу Сорака отпоче с испитивањем историје исмаилства. Прва четворица су већ одговорила и
изгледало је да ће испити протећи исто тако глатко као и јутрос. Али тада изненада велики дај
поче сам да поставља питања.
− Слабо, − рече он, јер одговор није био потпуно тачан.
Абу Сорака се брзо обрати Ибн Тахиру, који је на сва питања добро одговарао.
− Хајдемо даље, − нареди велики дај. − Хтео бих да чујем и оне који су мање потковани.
Џафар и Обеида срећно пребродише опасност. Кад је Абу Сорака прозвао Сулејмана, Абу
Али се подругљиво насмеја у браду.
Сулејман је одговарао кратко и одсечно, као да је био у свему непогрешив. Али скоро све
што је казао било је нетачно или потпуно погрешно.
− Слабо се мачујеш истином, младићу мој, − климајући главом рече Абу Али. − А федај мора
имати такав ум да никад не погреши.
Сулејман се сав покуњен врати на своје место.
Најзад је на ред дошао Јусуф. Иако су се ученици бојали за њега, ипак су се кришом
смешкали.
Абу Сорака је оставио за њега најлакше питање. Морао је да наброји имаме од Алија до
Исмаила. Али Јусуф је био тако збуњен да му је већ име трећег имама застало у грлу.
− Тако ми браде мученика Алија! − узвикну велики дај. − Ја перем руке пред толиким
незнањем.
Абу Сорака бесно погледа Јусуфа који се скљока полумртав.
Ал Хаким, који је дошао после Абу Сораке, лакше се извукао из шкрипца. Знао је да Абу Али
не зна његова филозофска тумачења о устројству човека и зато је климао на сваки одговор, ма
како нетачан био.
У земљопису су ученици били добро потковани. Капетан се задовољно смешкао и Абу Али је
брзо прешао преко тог предмета.
И граматика, математика и песништво били су брзо завршени. Тек на догматици се велики
дај поново задржао. Овом предмету придавао је нарочито велику важност. Ибрахим је постављао
своја јасна и једноставна питања и ученици су му на њих већином добро одговарали.
− Да видимо сада каква је урођена бистрина наших ученика, − упаде Абу Али у испитивања.
− Јусуф, који је велики јунак у бацању џилита, рећи ће нам ко је Алаху ближи: Пророк или
арханђео Гаврило?
Јусуф устаде и загледа се у њега очајничким погледом. Абу Али поче да пита редом његове
суседе. Овај је именовао првог, онај другог. Али нико није умео да образложи своје тврђење.
Велики дај се пакосно церио.
− Ти одлучи, Ибн Тахире, − рече он напослетку.
Ибн Тахир се диже. Мирно је одговорио:
− Алах је послао арханђела Гаврила Мухамеду с вешћу да је изабран за Пророка. Када Алах
не би имао намеру да баш Мухамеда међу свима одликује, могао је да повери пророчко
посланство непосредно своме анђелу. Пошто то није учинио, Мухамед је сада у рају изнад
арханђела Гаврила.
− То је правилан одговор, − рече Абу Али. − Сада нам објасни још и ово: у каквом су
међусобном односу Пророк и Сејдуна?
Ибн Тахир се осмехну. Мало се замисли а затим одговори:
− Однос Сејдуне према Пророку је однос млађег према старијем.
− Тако је. Према томе ко сада има већу власт над верницима?
− Сејдуна. Пошто он има кључ који отвара рајска врата. Абу Али се диже, а за њим и сви
остали. Прелетео је погледом од једног ученика на другог. Затим рече свечаним гласом:
− Пођите сада, окупајте се и обуците у свечана одела. Будите срећни. Ближи се највећи
тренутак у вашем животу. За време пете молитве сви ћете бити посвећени.
Поклонио се уз лак осмех и брзим корацима напустио собу.

* * *

Из Раја је стигао гласник и јавио Хасану да је коњица коју му Муцуфер шаље у помоћ већ на
путу. У тврђави могу да је очекују још ове ноћи. Одмах после њега дојахао је један извиђач и
обавестио Хасана да се турске предстраже великом брзином приближавају Аламуту, и да би
могле бити пред њим већ у току ноћи или у првим јутарњим часовима.
Хасан је одмах наредио да се позову Абу Али и Минучехер. Примио их је у предсобљу и
јавио им новости. Развио је на поду мапу и сва тројица почеше да претресају могућности
најлакшег одбијања султанове војске.
− Послаћу гласника у сусрет Муцуферовим људима. − рече Хасан. − Најбоље би било да
уопште не долазе нама у тврђаву, већ да их Абдул Малик поведе према друму који води у
Рудбар. Тамо нека у заседи сачекају док Турци прођу. Затим нека их прати на извесном
одстојању. Ми ћемо непријатеља сачекати пред Аламутом, а они ће их напасти с леђа. Тако ћемо
их згњечити као у жрвњу.
Абу Али и капетан сложише се с тим предлогом. Одредили су официра који ће с
неколицином људи поћи Муцуферовим војницима у сусрет. Минучехер оде да изда потребна
наређења, а Хасан упита великог даја о ученицима.
− Пророк се наравно не крије у свакоме од њих, − насмеја се Абу Али. − Али су сви пуни
ревности и њихова је вера непоколебљива.
− То је главно, јесте, то је најважније, − одврати Хасан и протрља руке. Обојицу поче да
обузима језа при помисли да се ближе пресудни догађаји.
− Сада иди да извршиш посвећење ученика. Ево овде сам ти саставио речи заветовања.
Говорићеш им о свечаности вечерашњег тренутка, говорићеш им о јунаштву мученика, пламено,
одушевљено, разбуктаћеш им младе душе и улићеш у њих занос и одлучност. Претићеш им
страшним казнама, претићеш им погубљењем ако нам се не буду у свему покоравали. Колико
сам година сањао да ћу по својој замисли одгојити такве ученике и променити њихову нарав за
своје циљеве да бих могао на њима да изградим моћ своје установе! Најзад, најзад сам то
дочекао!
− Знаш да сам увек веровао у твоју мудрост, − рече на то Абу Али. − Уверен сам да и за своје
садашње поступке имаш оправданих разлога. Али ипак не могу да одагнам мисао да би било
паметније да сам извршиш посвећење ученика. Чуј! Тако жуде да те једном виде, да се појавиш
пред њима, да осете да си жив човек а не само нека невидљива сила којој су дужни да се
покоравају. Тиме би неизмерно уздигао тренутак посвећења.
− Заиста је тако, али то ипак нећу учинити.
Хасан се замислио и дуго гледао у земљу. Затим настави:
− Знам шта радим. Ако хоћеш да се служиш људима као средством, боље је да ти њихове
бриге остану непознате. Важно је да код великих одлука будеш слободан и независан од свог
срца. Када дође Бузрук Умид, објаснићу вам све. Барјак који ћеш предати федајима је
припремљен. Пођи и изврши што сам ти наредио. Посвећење је важније од победе над Турцима.

* * *

Велика зборница у стану врховног поглавара била је ове вечери претворена у храм. Први пут
је ученицима било дозвољено да дођу у тај део тврђаве. Стража ушкопљених топузлија била је
појачана. Црнци су били под пуном бојном опремом, у оклопима, са шлемовима и штитовима.
Осећање нелагодности обузе ученике када се нађоше у просторији која је била свечано празна и
сва окићена белим засторима. Били су у белим одорама, са високим белим фесовима на глави и
босоноги, као што им је било наређено. И даји су били у беломе. Распоредили су ученике по
групама и шапатом им давали упутства како да се понашају за време свечаног обреда. Ученици
су дрхтали од узбуђења, били су бледи, измучени и неке је обузимала слабост.
Звук рога позвао је на последњу молитву. Ушао је Абу Али, и сам у широкој белој одори и са
високим белим фесом на глави. Прошао је право кроз дворану и зауставио се пред ученицима.
Поглавари су стали поред њега у два реда. Свечаност је почела.
Најпре је Абу Али једноличним гласом очитао вечерњу молитву. Затим се окрену ученицима
и поче да им говори о значају вечерашњег посвећења, о радости која их мора притом обузети и о
томе како треба да се покоравају Сејдуни и његовим намесницима. Причао им је о блаженству и
о узвишености њиховог примера који им мора постати највиши циљ.
− Приближава се најсвечанији тренутак у вашем животу, − рекао је он. − Постаћете изабрана
чета, федаји, то јест они који се жртвују за свету ствар. Те части ћете између стотина хиљада
верника бити удостојени само ви, вас двадесеторица. Али ближи се онај дан када ћете с оружјем
у руци морати да докажете своју веру и своју оданост Сејдуни. Непријатељ се приближује
Аламуту. Има ли међу вама неког који би у пресудном тренутку оклевао? Постоји ли неко ко
жели да заслужи казну срамне смрти за издајство? Знам да таквога међу вама нема. Говорио сам
о вама Сејдуни и молио га да дозволи да сви будете посвећени. У својој доброти услишио је моју
молбу. Хоћете ли да се покажете недостојним његове доброте и мог поверења? Чујте ме! У
његово име посвећујем вас све у федаје! Говорићу вам речи заклетве, а ви ћете их, наводећи
своје име, понављати за мном. Када се будете заклели, у вама ће се извршити велика промена.
Престаћете да будете ученици и постаћете изабраници 'Нашег господа'. Сада слушајте и
изговарајте за мном реч по реч!
Раширио је своје огромне лопатасте руке и подигао поглед према таваници. Занетим гласом
почео је да говори:
− Ја... заклињем се свечано Алаху, Пророку Мухамеду, Алију и свим мученицима да ћу без
предомишљања извршити сваку наредбу 'Нашег господа' или његовог заменика. Обавезујем се
да ћу до последњег даха бранити белу заставу исмаилства. Овом заклетвом сам посвећен у
федаја и те заклетве ме не може разрешити нико сем Сејдуне. Тако ми Алаха и Мухамеда
његовог Пророка. Дођи, Ал Махди!
Ученици су били потресени свечаношћу тренутка. Лица су им била као од воска, а очи су им
се цаклиле као у грозници. На устима им је играо блажен осмех. Обузимала их је неизрецива
милина. Циљ дугих и истрајних напора био је постигнут. Били су посвећени, испунила се њихова
тако жарка жеља.
Абу Али даде знак Ибрахиму, који му предаде барјак. Велики дај га разви и на белом пољу
засијаше златом извезене речи четвртог стиха двадесет осме суре: 'А ми ћемо бити милостиви
према слабима на земљи и начинићемо од њих узоре и наследнике краљевства...'
− Ибн Тахире! − узвикну Абу Али. − Приђи ближе! Теби, који си био први међу изабранима,
предајем овај барјак. Ова бела застава нека постане оличење ваше части и вашег поноса.
Ако дозволите да је непријатељ згази, дозволили сте да згази ваш понос и вашу част. Зато
ћете је чувати више него зеницу свога ока. Догод је ма и један федај жив, непријатељ је не сме
добити у руке. Пут до ње води само преко лешева свију вас. Изаберите петорицу најјачих из
своје средине. Жреб ће одлучити ко ће међу њима бити барјактар.
Ибн Тахир је као у сну узео барјак из његових руку. Вратио се и стао с њим на чело федаја.
Тренутак који је означавао врхунац у његовом животу удаљавао се и неописиво блаженство које
га је тада испуњавало почело је да се претвара у дубок бол за нечим изгубљеним, прекрасним.
Схватио је: тренутак који је управо преживео и који је био тако очајно кратак никада више неће
да се врати.

* * *
У међувремену су гласници стизали у тврђаву и одлазили из ње. Абдул Малик био је
благовремено обавештен, те је с Муцуферовом четом кренуо у правцу друма којим су очекивали
да ће стићи турска коњица. Извиђачи су били послати у сусрет непријатељу и чинили су
непрекидан ланац који је међу собом могао да се споразумева уговореним знацима. Извиђачка
служба дејствовала је беспрекорно.
Када се Абу Али вратио са посвећења, Хасан рече с олакшањем:
− Добро да је бар то свршено.
Затим је наредио великом дају да скупи потребне чете и крене с њима на зараван пред
клисуром, како би тамо сачекао султанове предстраже.
− Шта ће бити са федајима? − упита Абу Али.
− За њих ова битка долази као поручена, − одврати Хасан. − Узећеш их са собом, а Абу
Сорака нека их и сада предводи. Али, пазите да ми их не побију. Хоћу да их сачувам за више
циљеве. Зато их не излажите сувише великој опасности. Али им ипак повери важне задатке.
Нека, например, они одапну прве стреле и тиме започну борбу. Али, први судар прса у прса нека
изведу стари војници. Федаје баци у борбу када победа већ буде сигурна, или, разуме се, у
случају крајње потребе. Ако се за то укаже прилика, одреди их да непријатељу отму заставу.
Уздам се у тебе. Ти си стуб на коме градим нашу заједничку будућност.

* * *

Када је испратио Абу Алија, отишао је у вртове иза тврђаве...


Води ме у Мирјамин павиљон, а доцније доведи тамо и Апаму, − нареди он Адију. − Сада
није време за препирке.
Мирјам му је дошла у сусрет. Рекао јој је да је послао по Апаму.
− Ова жена се од синоћ врло чудно понаша, − рече она помало увређено. − Изгледа ми да си
јој дао нека нарочита упутства.
− Није више време за шалу, − одговори Хасан. − Сада сви ми који носимо одговорност
морамо да упремо све снаге ако хоћемо да замисао успе и да непријатељ буде уништен.
Ади је довео Апаму. Љубоморним погледом посматрала је унутрашњост павиљона.
− Лепо гнездашце сте себи уредили, − рече подругљиво. − Као прави голубови.
− Абу Али је одјахао с војском пред тврђаву на коју султанове чете сваког тренутка могу да
нападну, − поче Хасан, као да је потпуно пречуо Апамине речи. Показао је женама на јастуке и
сам се испружио на њима.
Старица се јако уплашила. Прелазила је погледом са Хасана на Мирјам.
− Шта ће бити с нама? − промуца она.
− Све ће бити добро ако будете до танчина извршавали сва моја наређења. У супротном
случају сви ћемо погинути у покољу какав свет још није видео.
− Учинићу све што наредиш, господару, − уверавала је Апама, сипајући му вино у чашу.
− То и захтевам од тебе и Мирјам. Слушајте добро. Прво што је потребно: вртови треба да
добију изглед нечег надземаљског. Другим речима, да на простог и неуког посетиоца оставе
утисак правог раја. Разуме се не дању, јер тада би њихов положај и околина ипак сувише
одавали. Али зато ноћу. У ту сврху нам је пре свега потребно јако осветљење. У њему би се
видела свака појединост вртова у некој нарочитој светлости, док би све око њих било погружено
у мркли мрак. Сећаш ли се Апама оне ноћне забаве коју је теби у част приредио твој индијски
кнез у Кабулу?
− Ох, господару! Како бих могла да је заборавим кад је тада блистала наша младост?
− Ради се, уствари, само о неким појединостима. Сећаш ли се како си се дивила прекрасним
шареним светиљкама из Кине које су претвориле ноћ у вртовима у најчаробнији дан? Када је све
било осветљено, па ипак потпуно непознато, ново и промењено?
− Да, када су наша лица била час жута, час црвена, зелена, плава па онда разнобојна, Било је
божанствено. И усред свега тога наша пламена страст...
− Врло похвално, заиста. Али радо бих хтео да чујем од тебе да ли се још увек сећаш оних
светиљки довољно добро да би могла, да направиш сличне?
− Имаш право. Што је било, било је. О томе не вреди више говорити. Сада се ради о другом.
Питаш ме за оне светиљке? Разуме се да бих умела да направим сличне само да имам пергамента
и боје.
− То ћеш добити. Да ли би умела да их украсиш пригодним цртежима?
− Имамо девојку која је мајстор за такве ствари.
− То је Фатима, − додаде Мирјам, која је са осмехом слушала овај разговор. − Све бисмо
могле да помогнемо Апами.
− То ће и бити потребно. Јер до сутра увече све треба да буде готово. Ушкопљеници нека
припреме јело и пиће. Надам се да у подрумима има још довољно вина?
− Више него довољно.
− У реду. Сутра ћу између друге и треће молитве обићи вртове. Појавићу се пред девојкама
да би појачао њихову ревност. А такође да им дам упутства како да се понашају према
посетиоцима. Нећу се шалити. Она која би ма на који начин издала да није хурија и да вртови
нису прави рај, биће без милости погубљена. Мислим да им то неће бити сувише тешко.
− Свака и овако замишља да је принцеза, − добаци Апама.
− Поред тога мораћемо и нас две да их припремимо на то да се потпуно уживе у своје улоге,
− забринуто рече Мирјам.
− Претња смрћу учиниће своје, − рече Хасан. − Сва три павиљона морају сутра бити потпуно
спремна за пријем гостију. Девојке, које треба да буду расположене, морају да буду у новом од
главе до пета. Све морају бити у свили, злату и драгом камењу. Удешене тако да им неће бити
тешко замислити да су заиста рајске девојке. Надам се да је у том погледу школа учинила своје.
− За то се не брини, господару мој. Мирјам и ја ћемо се за све постарати.
− Реците ми, пошто се вас две у то разумете, какав треба да се појавим пред овим
мајмуницама да би на њих оставио што већи утисак?
− Мораш доћи као неки краљ, − одврати Мирјам. − Девојке те тако замишљају и желе да си
такав.
− Мораћеш са собом да поведеш и пратњу, − додаде Апама, − да би твој долазак био што
свечанији.
− Сем ушкопљених стражара и моја два заменика нико не сме бити посвећен у тајну тих
вртова. Мораћу да се задовољим њима. Али како, уствари, ове кокошке замишљају да изгледа
краљ?
− Достојанствена хода и отмена лица − такав мора бити њихов краљ. − рече Мирјам и
осмехну се. − А пре свега: у пурпурном огртачу и са златном круном на глави.
− Заиста забавно. Мудрац мора да се накаради ако хоће да стекне поштовање и дивљење
гомиле.
− Такав је свет, − рече Апама.
− Крпа и дрангулија имамо у тврђави довољно. За све смо се благовремено побринули.
Хасан се насмеја. Сагнуо се Апами и упитао је шапатом:
− Јеси ли припремила ону водицу која изазива скупљање коже? Посетиоци, наиме, морају
добити утисак да девојке имају вечито девичанство.
Апама се зацерека и климну главом. Мирјам, која је чула само последње речи, поцрвене.
− Јесу ли спремна купатила и све што иде уз то?
− Све је у реду, господару.
− Добро. Сутра у зору прионите на посао, а затим ме с девојкама очекујте. Лаку ноћ.
Ади га је поново нечујно одвео из вртова.

* * *

Сада, када је био сам у својим одајама, о свему је још једанпут добро промислио. Двадесет
година се истрајно и непоколебљиво припремао за тај тренутак. Пуних двадесет година. Никада
није оклевао и ничега се није плашио. Био је строг и немилосрдан према себи. Строг и
немилосрдан био је и према другима. Све само зато да би постигао свој циљ, да би остварио
своје снове.
Каква је бајка био живот! Младост пуна снова, зрело доба пуно немирног тражења. А сада,
под старост, давни снови почели су да се претварају у истину. Био је господар тридесетак
тврђава. Био је поглавар хиљада верника. Недостајало му је само још једно па да се дочепа
највише власти. Да постане страх и трепет за све властодршце и насилнике далеко наоколо. А то
је била његова замисао која је сада почела да се остварује. План, изграђен на одличном
познавању природе и људских слабости. Смео и лудачки план. План заснован на бројкама и
вредностима.
Изненада му паде на ум да је можда ипак превидео неку ситницу која би могла бити кобна по
његов план. Обузео га је чудан страх. Да се није негде пребацио у рачуну?
Узалуд се трудио да заспи и побегне од тих брига. Узнемиравала га је неизвесност. Уствари
никада није помислио шта би било када би његов план пропао. Све остале могућности узео је у
обзир. Сада се плашио неуспеха.
„Само да пребродим ову ноћ“, помислио је. „Доцније ће већ све бити добро“.
Недостајало му је ваздуха. Устао је и отишао на врх торња. Над њим се простирао бескрајни
звездани свод. Доле је хучала река. Поред ње су лежали вртови са својим необичним животом.
Прво остварење његових чудних снова. Тамо напољу, пред тврђавом, чекала је његова војска на
долазак султанових предстража. Сви су га бескрајно обожавали. Сви су се без предомишљања
препустили његовом вођству. Наслућује ли ко куда их води?
Пало му је на памет да побегне од свега. Да прескочи ограду и да се баци у Шах Руд. То би
био крај његове одговорности. Био би ослобођен свега. Шта би после било с његовим братством?
Можда би Абу Али објавио да је врховни поглавар жив узет на небо. Као Емпедокле. И славили
би га као великог пророка и свеца. Можда би нашли његов леш. Шта би онда казали?
Осетио је да га дубина страховито привлачи. Грчевито се ухвати за ограду. Још мало, још
мало па би га намамила у провалију.
Лакнуло му је тек кад се вратио у своју собу. Ускоро га је савладао сан...
Сањао је да је још увек на двору у Исфахану, као некад пре осамнаест година. Велика
дворана за пријеме. Око њега сами великаши и великодостојници. На узвишеном месту напола
лежи напола седи султан Малек шах и слуша његов извештај. Суче своје дугачке, ретке бркове и
срче вино. Поред њега стоји велики везир, његов некадашњи школски друг, и злобно му
намигује. Он, Хасан, чита извештај и окреће листове.
Одједном види да су сви табаци бели. Не може даље. Језик му се заплиће. Почиње да муца
бесмислене речи. Султан упире у њега своје строге, хладне очи. − Доста! − виче султан и
показује руком на врата. Колена му клецају. Кроз дворану се пролама паклени грохот великог
везира...
Тргао се из сна. Обливао га је зној. Дрхтао је целим телом.
− Алаху хвала, − прошапта он с олакшањем. − Само сам сањао.
Затим је, смирен, чврсто заспао.
ГЛАВА ОСМА
ила је јасна звездана ноћ, једна од оних у којима нам се чини да чујемо било васионе. Са
Б снегом покривених литица Елбруса и Демавенда струјала је хладноћа и сукобљавала се с
топлотом која је избијала из земље, још увек усијане од сунца.
Борци су један за другим јахали кроз клисуру. Абу Али их је предводио. Сваки пети
осветљавао је бакљом пут онима који су јахали за њим. Ноћни лептири кружили су око пламена,
улетали у њега и сагоревали. Топот коњских копита одјекивао је између стења. Заповести
официра и десетара, повици гонича камила, рзање животиња, све се то стапало у страховиту
буку која је заглушивала хучање реке.
Федаји су се утаборили иза брежуљка на коме је била осматрачница. Били су добро
заклоњени. Поставили су шаторе, запалили ватре и разместили страже. На неких двеста корака
од њих, на шипражјем обраслој узвишици, направили су свој логор остали борци, коњаници,
копљоноше и стрелци. У плиткој котлини запалили су мале ватре, грејали се око њих и испекли
читавог вола. Полугласно су разговарали и узрујано се смејали. Бацали су узнемирене погледе на
прилику на врху стражарског торња, која се, непомична као кип, оцртавала на видику. Они који
су били одређени за стражу или за извиђачка одељења увили су се у огртаче и легли да мало
одспавају.
Федаје је после напорних испита и узбуђења за време посвећивања савладао умор. По савету
Абу Сораке ускоро су се увили у шаторска крила која су донели са собом и покушали да заспе.
За последња два дана толико су се већ били навикли на изненађења да их предстојећа битка није
нарочито узнемиравала. Неке је ускоро савладао сан, а други су се извукли из шаторских крила и
почели да распирују скоро угашене ватре.
− Алаху хвала што смо завршили школу, − рече Сулејман. − Друго је то вребати ноћу
непријатеља, а друго жуљити дању петама задњицу и шкрипати писаљком по таблици.
− Питање је да ли ће непријатељ уопште доћи, − бринуо се Ибн Вакас. У школи је спадао
међу мирније и мање приметне ученике, али у очекивању опасности изненада се у њему
пробудила ратна грозница.
− Таман би нам то требало, − рече Јусуф. − Да нам све ове припреме и ово узбуђење буду
узалуд и да нам Турчин уопште не дође под сабље.
− Било би још забавније када би после свег труда и свих напора које имаш за собом, ти дошао
њима под сабље, − нашали се Сулејман.
− Наша судбина записана је у књизи Алаховој, − рече равнодушно Џафар. Жреб је одредио
њега за барјактара. Таштину која се због тога јављала у њему, сузбијао је својом вером у
судбину.
− Ипак би било глупо да смо се толико мучили у школи само зато да нас први пасји син
пошаље на онај свет, − додаде Обеида.
− Кукавица умире хиљаду пута, јунак само једанпут, − мудро ће Џафар.
− Мислиш ли да сам кукавица зато што не желим да већ ноћас погинем? − љутио се Обеида.
− Немојте да се пецкате, − мирио их је Јусуф. − Погледајте како Ибн Тахир зури у звезде.
Можда мисли да их гледа последњи пут.
− Јусуф постаје мудрац, − нашали се Сулејман.
Ибн Тахир је лежао на неколико корака од другова и, завијен у шаторско крило, гледао у
небо.
− Како је чудноват овај мој живот, − говорио је у себи. − Као испуњење давних снова. −
Сећао се свог детињства у родитељској кући, сећао се како је слушао разговоре људи који су се
скупљали око његовог оца. Претресали су питање правог калифа, позивали се на Коран,
прорицали Суну и шапатом причали о тајанственом Махдију из Алијевог рода који ће доћи да
ослободи свет лажи и неправде. − О, када би хтео да дође још за мога живота, − маштао је тада.
Замишљао је себе као његовог заштитника, какав је Али био Пророку. Нехотице је увек
упоређивао себе с Мухамедовим зетом. Али је био најватренији Пророков присталица; од раног
детињства се борио, проливао за њега своју крв, па ипак му је после Пророкове смрти ускраћено
право да наследи престо. А када га је најзад народ ипак изабрао, био је мучки убијен. Баш због
тих околности Ибн Тахир га је нарочито заволео. Био је за њега светли пример и углед коме је
тежио да се што више приближи.
Како му је задрхтало срце када га је отац послао у Аламут да ступи у службу Сејдуне! Чуо је
о том човеку да је светац и да га многи сматрају за пророка. Од првог дана неки глас му је
говорио: То је твој Ал Махди, то је онај кога очекујеш, онај коме си тако желео да служиш. Само
зашто се никада не појављује? Зашто их он није посветио у федаје? Зашто је изабрао за свог
посредника овог крезубог старца, који више личи на стару жену него на мушкарца и борца?
Досада, до овог тренутка, није му још никад падало на памет да посумња у то да је Сејдуна
стварно у тврђави. У том тренутку проницљивости, згрозио се од помисли да је можда живео у
заблуди, да Хасан Ибн Саба можда уопште није у Аламуту или да уопште није више у животу. У
том случају би Абу Али био онај који води исмаилство, а сви даји и поглавари били би с њим у
неком тајном споразуму. Абу Али − пророк? Не, такав није могао нити је смео да буде пророк!
Можда су баш зато измислили Сејдуну, невидљивог и нечујног, да не би разочарали вернике. Јер
ко би хтео да призна Абу Алија за врховног поглавара исмаилства?
Велика тајна крила се у тврђави, то је осећао. Ноћас, ове ноћи, почела је да га тишти више
него икад. Хоће ли икад моћи да са ње скине вео, да јој погледа у лице? Хоће ли икад видети
правог, живог Сејдуну?
Зачуо се топот коња. Нехотице се маши оружја. Подиже се и погледа око себе. Његови
другови су спавали чврсто завијени у своје покриваче. Дојахао је гласник. Видео је како шапатом
разговара с Абу Алијем. Пало је кратко наређење и страже угасише последње остатке ватри.
Приближавао се непријатељ.
Обузе га мир и спокојство. Посматрао је звезде које су јасно и оштро блистале над њим.
Осећао је своју сићушност и изгубљеност у свемиру. И то му је било скоро пријатно. − Некада ћу
можда доспети у рај, − помисли он. − О, само да заиста доспем! − ватрено је шапутао у себи. −
Тамо ће ме чекати рајске девојке, црних очију и белих удова. Сетио се жена које је познавао,
мајке, сестара и других рођака. − Хурије морају бити сасвим друкчије, − помисли он. − Такве да
за њих вреди погинути на овоме свету.
Замишљао је да је заиста дошао у рај. Кроз решеткаста врата, обрасла бршљаном. Гледао је
око себе и тражио очима све оно што је обећавао Коран. Чвршће се увио у покривач. Сада је
заиста био у рају. Дивна девојка долазила му је у сусрет. Помало је био свестан тога да пада у
сан. Али било му је пријатно па се бојао да не прекине нежне нити. Тако је најзад заспао.

* * *

Зачуо се отегнути звук рога и лупа бубњева. Војска скочи на ноге. Федаји у највећој журби
припасаше сабље, затегоше каишеве кацига и зграбише копља и штитове. Стадоше у строј и још
увек напола буновни упитно се згледаше.
− Малочас је гласник јавио да се приближава султанова војска, − рече Ибн Вакас, који је
последњи био на стражи.
Абу Сорака изађе пред њих и нареди да се спреме лукови и тоболци. Затим их одведе на врх
брежуљка и размести око стражаре. Неко време су чекали притајивши дах, али пошто на видику
није било непријатеља, почеше да ваде из торбица и жваћу суве смокве, урме и комаде тврде
погаче.
Коњи су остали у подножју брежуљка. Два војника су их чувала. С времена на време чуло се
рзање и узнемирено њиштање.
Почело је да свиће. Федаји догледаше према узвишици на којој се утаборила остала војска.
Абу Али је распоредио коњанике иза жбуња. Стајали су поред својих коња с копљем или сабљом
у руци и једном ногом у узенгији. На врху брежуљка чекали су у заседи стрелци с напетим
луковима.
Велики дај је обилазио чете, да би се уверио у њихову приправност. За њим је ишао војник и
водио његовог коња за узду. Најзад стигоше до федаја, и Абу Али се попе на врх торња.
Ускоро се на видику појави ситна бела тачка. Абу Али дотрча из стражаре и показа је,
задихан, Абу Сораки.
− Затегните лукове! − нареди дај.
Бела тачка је наочиглед расла и претворила се у усамљеног јахача. Видело се како махнито
тера коња. Абу Али га је посматрао, жмиркајући и заклањајући очи. Најзад узвикну:
− Не гађајте! То је наш човек.
Узјахао је коња и потерао га низ брежуљак. Дао је знак неколицини коњаника да пођу за
њим. Једноме од њих истргао је заставу из руку и појурио, машући њоме, у сусрет јахачу који се
приближавао.
Изненађен и преплашен, јахач потера коња устрану, али угледавши белу заставу, појаха
право према Абу Алију.
У том тренутку га је Абу Али препознао.
− Бузрук Умид! − узвикну он.
− Абу Али! − Јахач показа руком иза себе.
Све очи погледаше у том правцу. На видику се појавила вијугава црна пруга која је стално
расла. Већ су се распознавали поједини јахачи. Изнад њихових глава лепршале су се црне заставе
багдадског калифа.
− Затегните лукове! − нареди поново Абу Сорака.
Абу Али и Бузрук Умид прикључише се војницима на брежуљку. Сви су дрхтали од ратне
грознице и били спремни за напад.
− Свако нека изабере мету! − пало је наређење стрелцима.
Непријатељски коњаници били су им већ сасвим на домаку. Један је јахао пред њима и
показивао им пут. Скренули су према улазу у клисуру.
− Гађај!
Стреле полетеше према Турцима. Паде неколико коња и јахача. Коњица за тренутак застаде,
а тада њен заповедник, који се истицао огромном перјаницом на шлему, узвикну:
− Напред у клисуру!
Истога тренутка Абу Али даде знак. На челу одреда полетео је низ падину према улазу у
клисуру и препречио Турцима пут. Копља се сударише, над главама блеснуше сабље. Беле
заставе помешаше се са црним.
Федаји су са врха брежуљка посматрали борбу. Захватило их је неописиво узбуђење.
Сулејман кликну:
− Напред! На коње! У бој!
Већ је појурио низбрдо према коњима када се Абу Сорака баци на њега и задржа га.
− Јеси ли полудео?! Зар ниси чуо наређење?
Сулејман заурла од немоћног беса. Завитлао је лук и копље и бацио се на земљу. Почео је као
луд да се бацака. Гризао је прсте и јецао.
Турци, које је неочекивани напад распрштао, поново се скупише и још једном јурнуше према
клисури, покушавајући да се пробију. Њихов заповедник је сматрао да се сва исмаилска војска
налази пред тврђавом и да је, према томе, сама тврђава остала слабо заштићена. Са грозничавим
дрхтањем гледали су федаји како падају прве жртве из аламутских редова. Било им је
неподношљиво што су принуђени да скрштених руку посматрају борбу.
Абу Сорака је сваког часа бацао поглед према видику. Најзад, најзад појавио се тамо нов
одред. Федаји га нису приметили. Али је Абу Сораки од радости заиграло срце када је изнад
глава коњаника који су се брзо приближавали распознао беле заставе мученика Алија.
Сада је дошао тренутак када је могао да пошаље у борбу федаје. Очима је потражио
непријатељску пуковску заставу и показао им на њу.
− На коње, и по пуковску заставу непријатеља! Сви храбро у бој!
Младићи вриснуше од радости. Сручише се доле и за трен ока скочише на коње. Узмахнуше
исуканим сабљама, а Џафар високо подиже белу заставу. Сви одједном навалише на непријатеља
и већ у првом налету потиснуше га према реци.
Међу Турцима настаде пометња. Сулејман, стиснутих усана, обори првог противника. Џафар
се са заставом проби кроз настали продор у непријатељским редовима, а остали федаји нагрнуше
за њим. Јусуф је урлао и махнито секао око себе, тако да Турци узмакнуше пред њим у страху.
Ибн Тахир је неуморно ударао по малом округлом штиту иза кога се скривао кривоноги Татарин.
Татарин је био испустио из руке копље које му је сметало и грчевито се напрезао да
благовремено извуче из каније тешку сабљу. Најзад му је рука, којом је држао штит, малаксала.
Сав крвав, покушао је да се извуче из борбе.
Сулејман и другови око њега оборише опет неколико непријатеља са коња. Бели барјак се све
више приближавао црном.
Заповедник Турака најзад прозре намеру федаја.
− Браните пуковску заставу! − дрекнуо је он тако гласно да су га чули не само његови већ и
непријатељски војници.
− Навалимо на пуковника! −узвикну Ибн Тахир.
Турци се окупише око своје заставе и свог заповедника.
У том тренутку удари на њих Абдул Малик са Муцуферовим људима. Судар је био
страховит. Турци се разбежаше на све стране.
Сулејман није испуштао из вида непријатељског барјактара, Ибн Тахир пуковника.
Овај викну;
− Натраг! Растурајте се! Чувајте заставу!
Уто је Ибн Тахир већ био поред њега. Њихове сабље се укрстише. Муцуферови војници
притекоше Ибн Тахиру у помоћ. Неколико Турака покушавало је да их задржи. Око пуковника и
његовог коња направи се очајна гужва. Ибн Тахир се извуче из ње. Погледом потражи
непријатељског барјактара. Овај је бежао уз реку. Сулејман га је гонио. Ибн Тахир пожури да му
помогне. Неколико другова учинише исто.
Сулејман је већ био барјактару за петама. Турчин је бесомучно терао коња. Ухватио је копље
попреко, како би гониоца држао што даље од себе. Сулејман је јахао упоредо с њим. Изненада
противник окрену коња. Сулејман налете на копље. Неочекивани удар био је тако јак да га је
избацио из седла.
Уз гласан поклич Ибн Тахир ободе коња и за тренутак се нађе поред барјактара. Нејасно му је
долазило до свести да Сулејман лежи на земљи и да је можда мртав. Али, сада је било важно
само једно: извршити поверени задатак, запленити непријатељску заставу.
Притиснуо је Турчина сасвим уз руб провалије. Одједном се под копитама коња одрони
земља и он се, заједно с јахачем сурва у брзу реку.
Тренутак је Ибн Тахир, оклевао, а затим потера коња низ стрму падину у корито реке. Вода је
зачас запљуснула и њега и коња. Али су одмах изронили. Запливаше за Турчином који је држао
заставу изнад воде. Стигоше га. Ибн Тахир га удари сабљом по глави. Рука са заставом клону и
Турчин нестаде у таласима. Црни барјак се залепрша у Ибн Тахировим рукама.
Са обале га је поздравило победоносно клицање. Вода га је великом брзином односила све
ниже. Његов коњ је већ почео да се дави. Федаји су јахали уз реку и бодрили га да истраје.
Уз највећи напор успео је најзад да дотера коња до обале. Животиња осети чврсто тло под
ногама, али матица ју је још увек вукла за собом. Један од федаја скочи с коња, баци се на трбух
и пружи Ибн Тахиру дугачко копље. У међувремену су други одмотали омче и бацили их Ибн
Тахиру да веже коња. − Тако су обоје извукли из реке.
− Шта је са Сулејманом? − упита он чим је стао на обалу. Као у бунилу тутнуо је
непријатељски барјак Ибн Вакасу у руке.
Федаји се згледаше.
− Стварно, шта је с њим?
Погледали су иза себе. Оданде је полако долазио Сулејман, сав утучен, вукући за собом свога
коња.
Ибн Тахир пожури к њему.
− Само смо се твојом заслугом дочепали непријатељске заставе.
Сулејман одмахну руком.
− Маните. Једном ми се указала прилика да учиним јуначко дело, а ја сам је пропустио.
Видим, судбина је против мене.
Ухватио се за ногу и опсова. Другови му помогоше да се попне на коња. Сви заједно,
вратише се у свој логор.

* * *
Победа над Турцима била је потпуна. Заповедник непријатељског одреда је погинуо, а поред
њега још и сто дванаест његових људи. Заробљено је тридесет и шест рањених непријатељских
војника. Остали су се разбежали куд који. Гониоци су се враћали један за другим и јављали
колико их је сваки од њих приликом гоњења побио. Исмаилци су изгубили двадесет и шест
бораца. Број рањеника био је нешто већи.
Абу Али је наредио да се у подножју брежуљка ископа велика јама, у коју су побацали мртве
непријатеље. Издао је наређење да се турском заповеднику одсече глава и натакне на копље врх
стражарског торња. Из тврђаве је дошао Минучехер са својим људима који су жалосно слушали
бучне приче победника о току битке. Ал Хаким је са својим помоћницима указао рањеницима
прву помоћ и наредио да се на носилима пренесу у Аламут. Знао је да га тамо очекује још тежак
посао око њих.
Када је прва помоћ: рањеницима била указана и погинули непријатељски војници покопани,
Абу Али нареди да се свира за повратак. Војници натоварише пале другове и плен на камиле и
мазге, појахаше коње и са гласним клицањем вратише се у тврђаву.

* * *

Хасан је са своје куле посматрао ток битке. Видео је како су Турци јуришали и како им је
Абу Али пресекао пут. Видео је како су се федаји бацили у борбу и како је Абдул Малик са
Муцуферовим коњаницима одлучио битку. Био је веома задовољан.
Ударац о гонг дао му је знак да су стигле за њега неке вести. На његову кулу, под претњом
смртне казне, није смео нико, па чак ни његови ушкопљеници. Вратио се у своју собу. Тамо га је
чекао Бузрук Умид.
Хасан потрча к њему и притисну га на своје груди.
− Сада сам потпуно срећан, − узвикну он.
Бузрук Умид је био, насупрот Абу Алију, мушкарац врло лепе спољашњости. Био је високог
раста, крупан, отмених црта лица. Његова лепа брада, гргурава и црна, била је ту и тамо проткана
сребрним нитима. Живе очи изражавале су вољу и одлучност. Усне су му биле пуне и лепо
извајане али, када би се насмејао, одавале су упорност па чак и окрутност. Одевен је био као и
остали поглавари у арапску ношњу: бео огртач и бео турбан, испод кога му је на рамена падала
широка марама. Али одећа му је била од најбоље тканине и добро скројена према његовом стасу.
Чак и сада, после дугог и напорног пута, изгледало је као да се обукао за пријем.
− Замало што нисам пао Турцима у шаке, − причао је смејући се. − Јуче после треће молитве
донео ми је твој голуб писмоноша наређење и тек што сам издао сва упутства за време док будем
одсутан, стигао је Краљевом Реком још и твој гласник с вестима. Турци су, наиме, оставили пред
тврђавом јак одред и твој војник је морао заједно с коњем у воду да га не би ухватили.
Причао је даље како је изабрао краћи пут другом обалом реке и како је најзад престигао
Турке. Када је неких сто корака пред њима поново прешао планинску реку, спопао га је страх да
Хасанови људи неће више моћи да му спусте мост или, ако би им то још успело, да ће Турци то
искористити и заједно с њим продрети у тврђаву.
Хасан је од задовољства трљао руке.
− Све иде као подмазано, − рече он. − Видећеш шта сам спремио за тебе и Абу Алија.
Зинућеш од чуда.
Уто уђе Абу Али и Хасан га, сав раздраган, загрли.
− Стварно, нисам се разочарао у тебе, − рече он.
Саслушао је Абу Алијев подробан извештај о бици. Нарочито се интересовао за федаје.
− Тахиров унук, наш песник, отео је, значи, пуковску заставу? Одлично, одлично.
− Сулејман је већ стигао барјактара, али је пао. Тада је прискочио Ибн Тахир и наставио
потеру, − објашњавао је Абу Али. − Турчин се заједно с коњем стропоштао у реку, али се песник
бацио за њим и одузео му барјак.
Затим је набројао жртве и описао плен.
− Пођимо у зборницу, − рече Хасан. − Хоћу сам да честитам својим људима победу.

* * *

Ал Хаким је поред својих помоћника позвао још и неколико федаја да би им на живим


примерима показао како се негују и лече рањеници. Помагали су му при намештању и превијању
поломљених удова. Велике ране морао је да пали усијаним гвожђем, тако да је цела болничка
соба заударала на изгорело месо. Рањеници су стењали и урлали од бола и њихов се јаук чуо по
целој тврђави. Они којима је морао да одсече неки уд падали су сваког часа у несвест и очајно
запомагали.
− То је грозно, − шапутао је у себи Ибн Тахир.
− Каква срећа да смо сви ми федаји изнели читаве главе, − рече Јусуф.
− Рат је страшан, − примети Наим.
− Свакако да није за птичице твоје врсте, − подсмевао се Сулејман.
− Остави Наима, − ућутка га Јусуф. − Све време је био поред мене, а ја нисам био међу
последњима.
− Тако си урлао да су Турци запушили уши уместо да се боре, − шалио се Сулејман. − Према
томе, није ни чудо што се наш цврчак нашао под твојим окриљем.
− Турску заставу ипак ниси отео и поред тога што си се толико упињао, − потсмехну се
Обеида.
Сулејман пребледе. Али не рече ништа већ пође за Хакимом, који је пришао новим
рањеницима.
Грк је био вешт лекар. Плач и стењање рањених нису га нимало дирали. С времена на време
тешио би неког рањеника речима охрабрења, а иначе је обављао свој посао спретно и зналачки
као какав занатлија. У међувремену је објашњавао федајима основе видања рана и те описе
зачињавао својом сопственом филозофијом.
Десетару Абуни преломио је Турчин руку. Али Хаким му је пришао и скинуо први завој, узео
дашчицу коју му је федај пружио и, наместивши поломљену руку, причврстио је за њу.
Док је десетар шкргутао зубима од бола, Грк је говорио федајима:
− Тежња за складношћу у човечијем телу тако је јака да поједини делови поломљеног уда
жуде да се поново саставе и зарасту. Сила ове тежње за успостављањем целине је тако велика да
се спајају чак и погрешно састављени делови. Вештина доброг лекара састоји се баш у томе да,
знајући право устројство организма, избегне овакве неправилности и састави поједине делове
повређеног уда онако како то природа захтева.
Када је завршио са исмаилским рањеницима, био је мртав уморан. Видевши колико га још
рањених Турака чека, послао је Ибн Тахира да пита Абу Алија шта да ради с њима. У потаји се
надао да ће моћи да сврши с њима на брзу руку, а теже рањенике можда чак и да „излечи“ неким
сигурним отровом.
Ибн Тахир срете Абу Сораку и овај оде да упита великог даја.
Наређење је гласило:
− Турке треба брижљиво неговати као да нису непријатељи. Потребни су нам за таоце.
Лекар опсова и поново се баци на посао. Сада није више бодрио рањенике, па чак ни
федајима није више давао објашњења. Лакше случајеве препуштао је помоћницима; међу
федајима се као најспретнији показао Обеида.
Тек касно после подне завршио је са превијањем и намештањем удова. Дао је својим
помоћницима потребна упутства, а сам отишао да потражи поглаваре.

* * *

У међувремену су поглавари, уз јело и пиће, разговарали у зборници о догађајима тога дана.


Нагађали су шта намерава врховни поглавар и какве им користи може донети данашња победа.
Сви су хвалили Абдул Малика који је тако добро извршио свој задатак.
Расположење је достигло врхунац када је у дворану ушао Хасан у пратњи великих даја.
Његово лице сијало је од задовољства, и док се поздрављао редом са свим поглаварима, образи
су му подрхтавали од веселог осмеха.
− Ви сте ми одлични помоћници, − рече он када су поседали око тањира и крчага. Нарочито
је похвалио Абу Алија који је руководио целим подухватом. Затим се обрати Абдул Малику и
упита га како је код Муцуфера прошао са харемима. Одао је признање његовом успешном
упадању у борбу и захвалио му се за то. Похвалио је исто тако и Абу Сорака који је предводио
федаје и тако тачно извршио његова наређења. Затим се окрену капетану Минучехеру. На лицу
му заигра обешењачки осмех.
Минучехер није узимао учешћа у разговору. Био је озлојеђен јер је морао да седи скрштених
руку док су други стицали славу на бојном пољу. Мрко је гледао преда се, јео мало и много пио.
Кроз његово џиновско тело прође трзај када је срео Хасанов насмејани поглед.
− Међу нама се налазе два човека, − рече Хасан и глас му задрхта од притајеног смеха, − који
су данас заслужили највеће признање за своју жртву. За правог војника највећа је част да подели
мегдан са непријатељем. Штавише, не само част већ и највећа радост. Онај ко је због важних
разлога принуђен да се одрекне те части и те радости, доказује тиме да је прави мушкарац. Такав
човек заслужује највеће поштовање.
Погледао је зачуђена лица око себе. Затим озбиљно настави:
− Рекао сам да се међу нама налазе два човека који су морали данас да се одрекну те части и
те радости, мада су душом и телом војници. Та двојица смо ја и Минучехер. Разлози због којих
смо морали тако да поступимо су јасни. Ја имам задовољење у томе што сте се ви, који сте
учествовали у борби, одлично показали, а Минучехер је заслужио част да га именујем за емира и
заповедника свих посада исмаилских тврђава.
Дигао се и пришао Минучехеру, који је, сав црвен од изненађења и збуњености, устао.
− Изволиш да се шалиш, Сејдуна, − промуца он.
− Нимало, драги мој, − одврати Хасан и загрли га. − Указ је потписан и Абу Али ће ти га
уручити.
Међу поглаварима се зачу жагор одобравања.
− Поред тога припашће ти исти део плена као и осталим поглаварима, − додаде он. − Тако, а
сада да поразговарамо о подели плена.
Абу Али исприча колико им је оружја, коња и товарне стоке, колико новца и других
вредности јутрос пало у руке.
− Минучехер и сваки од поглавара који је учествовао у борби добиће по једног коња и по
једну ратну опрему, − одреди Хасан. − Поред тога добиће још и по десет златника. Муцуферови
војници добиће исто тако по десет златника, а официри и десетари усто још и опрему. Муцуферу
ћемо послати десет коња, десет камила и двеста златника у знак захвалности за помоћ коју нам је
послао. Породице погинулих примиће по педесет златника. Остали плен разделићемо нашим
борцима. Федаји неће примити ништа, јер за њих представља част то што су смели данас да се
боре.
Када су тако поделили плен, Хасан рече:
− Кујмо гвожђе док је вруће. Вест о поразу турских предстража шириће се кроз Иран као
ветар. Појачаће срчаност наших присталица и пријатеља и учврстиће је код оних који се
колебају. Многи од оних који су потајно одобравали наш подухват биће сада охрабрени те ће
нам се отворено прикључити. Наши људи у опседнутим тврђавама добиће подстрек да истрају.
Наши непријатељи биће присиљени да нас сматрају за озбиљног противника, а некима ће
задрхтати срца у издајничким грудима.
Притом је мислио на великог везира и поглавари климнуше главама у знак да су разумели.
− Сада, после победе, можемо рачунати на велики прилив нових верника, − настави он. − Сва
околина Рудбара наклоњена нам је, и очеви ће слати своје синове у тврђаву да ступе у редове
бораца за исмаилство. Ти ћеш, Абу Сорака, да их примаш и распоређујеш као што си то и досада
чинио. Најмлађи, најјачи и најбистрији нека постану федаји. Али остаје услов да су неожењени и
да нису живели разузданим животом. Укратко, не смеју познавати жену и њене дражи. Све
остале способне за борбу одредићеш за борце. Допунићемо стара правила и додаћемо нове
одредбе. Онај ко је био у тврђави већ пре битке, уживаће извесне повластице. Они који су се
одликовали, биће унапређени. Чин, делокруг, права и дужности сваког појединца биће тачно
одређени. Издаћемо још строже законе. Свако мора бити истовремено и војник и верник.
Искоренићемо све световне страсти. Данас нека се први и последњи пут изда војницима вино,
пошто су овде Муцуферови људи. Нека схвате да смо ми они који одређују шта је дозвољено, а
шта забрањено.
Отсада ће нехотице радити за нас. Да, задобијање нових присталица биће сада једна од наших
највећих брига. Федаје ћемо пустити да се као рој пчела разлете по читавој земљи, да раде и
проповедају за нас. Придобићемо и заробљенике. Зато нека се побрину за њих. Султанова војска
нам се приближава и можда ће нас ускоро опколити. Због тога су нам потребни људи из њених
редова. Они ће поћи у њихове јединице и ширити међу њима нашу веру и наше одушевљење.
Тиме ћемо покушати да поткопамо њене темеље, а остало ће се одвијати само од себе.
Абдул Малику је дао наређење да изабере довољан број људства и да крене с њима сутрадан
у зору према тврђави Рудбар да би отерао одатле турске предстраже, ако би се још тамо
налазиле. Затим нека са својим одредом прокрстари читаво подручје до Казвина и до Раја и
уништи остатке непријатеља. Тада нека упути извиђаче у сусрет султановој војсци.
После тога поздравио се са поглаварима, дао знак великим дајима и повукао се с њима у своје
одаје.

* * *
За то време су војници из тврђаве и Муцуферови људи бучно и весело празновали победу. На
доњој и средњој тераси запалили су на брзину ватре и пекли на ражњу угојене волове и дебеле
јагањце. Чучали су око њих или седели на подвијеним ногама, нестрпљиво чекајући на печење.
Пријатан мирис прженог меса дражио им је ноздрве. Да би привремено утолили глад, ломили су
погачу и подметали комаде под ражњеве с којих је цурила маст и упијала се у њих. Гласно су
разговарали о својим јутрошњим подвизима, надлагивали се и разметали, хвалисали истинитим и
измишљеним јунаштвима и увеличавали број убијених непријатеља. Дошло је до свађа и
препирки. Када би неко јагње или во били испечени, наваљивали су с ножевима на њих. Свако је
хтео да добије најлепше парче. Почели су да прете један другоме песницама, па чак и оружјем.
Десетари су имали пуне руке посла покушавајући да их обуздају. Најзад су ипак увидели да ће
печења бити за све довољно и да се зато не исплати отимати се за њега.
Тада су на магарцима дотерали војницима велике мехове. Свака десетина примила је огроман
крчаг и у њих су им десетари наточили вино.
− Ко нам је дозволио да пијемо вино? − питали су они.
− Сејдуна, − одговарали су десетари. − Он је поглавар исмаилства и нови пророк.
− А сме ли он да дозволи оно што је Пророк забранио?
− Разуме се да сме. Алах га је овластио да наређује и забрањује. Дао му је чак и кључ који
отвара рајска врата.
Ненавикнути на вино, војници су се ускоро опили. Клицали су врховном поглавару и
исмаилству, препирали се и расправљали о њему и његовом учењу и тражили од аламутских
људи објашњења. Многи су одлучили да пређу у Хасанову тврђаву када одслуже свој рок код
Муцуфера.
Федаји су се скупили на крову школске зграде и посматрали бучну вреву под собом. Испекли
су јагње и, најевши се, продужили разговоре о протеклом дану. Вино нису пили. Знали су да су
изабрана чета. Нехотице су осетили презир према необузданој гомили која се веселила око
ватри. Они који су помагали лекару око превијања рањеника причали су о својим утисцима. Али,
отимање заставе остало је још дуго главни предмет свих разговора и расправљања.
ГЛАВА ДЕВЕТА
ок се аламутска војска борила са султановим предстражама, у вртовима иза тврђаве врило је
Д као у кошници.
Чим се разданило, Ади превезе Апаму код девојака. Старица је била бесна видећи да све
девојке још спавају. Дохватила је бат и почела махнито да удара по плочи.
Уплашене, девојке су пожуриле из својих спаваоница. Дочекала их је киша псовки.
− Лене мајмунице! Сваког часа може да дође Сејдуна, а ви се ваљате по постељама као да је
празник. Одлетеће главе и мени и вама ако вас овако затекну.
Девојке се брзо обукоше. Чувши да ће њихов господар да посети вртове, обузе их грозничаво
узбуђење. Апама и Мирјам одредише свакој задатак. Прионуле су марљиво на посао.
Апама је као луда трчкарала међу њима.
− Када бих смела да им кажем шта их чека, − мрмљала је тако гласно да су је чуле оне које су
биле поред ње. Унела је међу њих праву пометњу и да би одржала ред, Мирјам је морала добро
да се потруди.
Хасан је послао из тврђаве пергамент, боје, свеће и све што је било потребно за израду
светиљки. Апама је објаснила Фатими како треба да их прави. Фатима се одмах даде на посао и
ускоро је била готова прва светиљка. Направила је мрак и запалила свећицу у светиљки.
Девојке завришташе од радости.
− Глупе гуске! Не губите време на зијање, већ радите! − корила их је Апама.
Фатима је поделила рад. Једне су прецртавале њене цртеже на пергамент, друге су мешале
боје, треће бојиле лампионе, четврте исецале а пете лепиле поједине делове. Готове светиљке
носиле су до рибњака да се суше на сунцу. Њихов број је стално растао.
Све време разговарале су о доласку Сејдуне.
− Замишљам да ће доћи као краљ, − рече Џада. − Сав у злату и скерлету.
− Доћи ће као пророк, − противречила јој је Халима.
− Баш је теби то рекао, − задиркивала ју је Џада.
Халими је било на врх језика да каже шта су јој поверили Мирјам и Ади. Али се ипак
савладала. Апама је била у близини и могла би да је пита откуд то зна.
− Мухамед је био истовремено Пророк и краљ, − рече Фатима.
− Говорите о Сејдуни? − упита Апама, која је у том тренутку пролазила. Злурадо се исцерила.
− Неке од вас изгубиће још вечерас главе, − додаде она. − Вечерас ћете, наиме, добити још и
једну другу посету, и она која изда ко сте и где сте биће одмах погубљена. А која од вас има
толико памети у глави да то не избрбља?
Престрашено су погледале Мирјам.
− Апама је у праву, − објасни им она. − Сејдуна је наредио да се ови вртови уреде по угледу
на прави рај. Отсада ћете морати да се понашате као да сте стварно на небу. Ви нисте више
обичне девојке, већ хурије. На то морате да се навикнете, и ако се потрудите неће то бити тако
тешко. Али она која би то одала посетиоцима, мораће одмах да умре.
− Ја уопште нећу отварати уста, − рече Сара. − Тако нећу морати да се плашим да ћу се
изрећи.
− На све што ће те упитати мораћеш тачно да одговараш, одврати јој Апама.
Халима бризну у плач.
− Ја ћу се сакрити да ме нико не види.
− Само пробај! − дрекну Апама. − Ставићемо те на муке.
Девојке обузе страх. Ћутале су и вредно радиле.
− Па шта, − рече најзад Фатима. − Нека буде како буде. Била сам у харему, и тамо је требало
непрестано глумити и претварати се. Мушкарци су глупи, нарочито док су млади. Можеш лако
да им подвалиш. Изигравати хурије у овим вртовима неће бити сувише тешко.
− Нешто ми је сада пало на памет, − рече Сулејка. − Можда смо управо ради тога морале да
учимо баш она места из Корана која говоре о рају и о животу у њему. Шта мислите о томе?
Мирјам се осмехну. Сама се досада није тога сетила. Сада се поново убедила у то како се
Хасан унапред побринуо за сваку ситницу.
− Стварно, прави страшни сањар из пакла, − помисли у себи.
− Имаш право, Сулејка. Понављајмо само оно што знамо из Корана, − рече Зајнаб.
− Девојке! Зар немате бар мало маште! − храбрила их је Фатима. − Замислите да сте у рају, и
све остало ће доћи само од себе.
− Уколико више будете природне, утолико ћете лакше успети, − учила их је Мирјам. − Ни у
чему не претерујте, понашајте се као да се само по себи разуме да сте хурије. Зато о томе уопште
не говорите, изузев кад вас неко пита.
У међувремену се Халима смирила. Стара радозналост је натера да упита:
− Али зашто Сејдуна жели да се правимо као да смо у рају?
− Зато, − обрецну се на њу Апама, − да би се овакве мале мајмунице научиле да обуздавају
свој језик.
Моад и Мустафа вратили су се с пуним торбама јаребица, препелица, водених птица и риба.
Апама оде са својим помоћницима у кујну да их очисти и припреми.
Девојкама је лакнуло.
Халиму је и даље мучила радозналост.
− Какви ће бити посетиоци којима ћемо морати да кажемо да смо хурије?
Смех дочека њено питање.
− Пре свега, то нећете смети да им кажете, − благо је укори Мирјам, − јер ће то и овако
морати да буде само по себи разумљиво. А сем тога, Сејдуна ће доћи овамо да нам да тачна
упутства. Али да не би сувише лупала главу око тога, рећи ћу ти шта ја мислим о тим
посетиоцима. Вероватно ће бити лепи младићи.
Халима поцрвене као рак. Све је погледаше. Она обори поглед и удари ногом о под.
− Ја нећу да будем тамо.
− Мораћеш, − рече јој строго Мирјам.
Халима поново лупну ногом.
− Баш нећу!
− Халима?!
Мирјам поцрвене од љутине.
− Ти, дакле, хоћеш да пркосиш Сејдунином наређењу?
Халима је стиснутих усана ћутала. Најзад се раскравила.
− А шта ће после бити? − упита кротко.
Мирјам се насмеја.
− То ћеш већ видети.
Девојке почеше да је задиркују.
− Мораћеш да се љубиш с њима, − рече Фатима.
− И да радиш све оно што си научила од Апаме, − додаде Сара.
− Бацићу вам нешто у главу ако ме не оставите на миру, − запрети им на то она.
− Радите, радите! − опомињала их је Мирјам. − Не губите време у брбљању.
Сара је у једном углу лепила и ушивала лампионе. Халима се склони код ње. У последње
време њих две су се поново спријатељиле, али на новој подлози, као што би рекла Халима.
Фатима је била направила од тврдог дрвета коцке, и Халиму је обузела права страст за коцкањем.
У томе јој је Сара постала верна другарица. Играле су у најразличитије ствари: у орахе, банане,
наранџе, бонбоне и пољупце, врачале су да ли једна другу воли. Када би која од девојака позвала
Халиму да подневни одмор проведе код ње, она би извукла иза појаса коцке и бацала их да сазна
шта треба да ради.
И сада их је узела и позвала Сару да с њом баца коцке. Сакриле су се иза разбацаних труба
пергамента. Сара је била сачувала неколико ораха. То је био њен улог. А сваки пут кад добије,
Халима би јој морала дати по један пољубац. Сара је ускоро изгубила своје орахе. Сада је морала
дозволити да је Халима повуче за уво кад год би изгубила.
Халима је стално добијала.
− Четири пута те већ могу повући за уво, − ругала јој се она.
Сара поче пажљиво да гледа шта Халима ради.
− Зашто погледаш коцке пре него што их бациш? − упита је она.
− Тако сам навикла.
Сара предложи да баце коцке која ће од њих добити лепшег момка.
Халима доби већи број.
− Халима, ти вараш. Видела сам како си наместила коцке у руци да би добила већи број.
После си их само спустила. Или ћеш да играш као ја, или више нећу да играм с тобом. Халима
покуша и изгуби.
Сара се насмеја.
− Јеси ли видела? Ако не вараш, губиш.
− Овако збиља нећу више да играм, − рече Халима. − Немам никаквог задовољства да играм
ако не добијам.
− Тако, дакле? А шта би било да ја варам?
− Ти не смеш.
− Није него! Ти, значи, можеш да подваљујеш колико хоћеш, а ја треба да будем још и
задовољна што сам твоја будала?
Пришла им је Мирјам.
− Шта је то опет међу вама?
Сара брзо покри коцке коленом.
− Препирале смо се око тога како би ово могло најбоље да се залепи.
Мирјам јој ногом одгурну колено.
− А шта ти је то доле?
Опазила је коцке и страшно се наљутила.
− Тако, дакле! Сваког тренутка може да дође Сејдуна у вртове а вас две се мирно коцкате. Па
лепо, само се коцкајте! Вечерас ћете прокоцкати главе!
Строго је погледала Халиму.
− То су твоје коцке, Халима. Непоправљива си грешница. Шта да радим с тобом?
Покупила је коцке и отишла.
− Засада толико, − довикну одлазећи.
Халими навреше сузе на очи. Пркосно се осмехну и рече:
− Баш ми није стало до њих ако ми не даш да добијам. Али ти си крива, пошто си се ти
свађала.
Продужише да раде.
− Ипак ће бити лепо, − рече Сара, − ако наши посетиоци буду веровали да смо хурије. Што ће
се заљубити у нас, шта мислиш?
Халима одмах прихвати.
− Штета што немамо више коцке. Могле бисмо да гатамо у коју ће се више заљубити.
− Ти би опет варала. Добро је што их је Мирјам узела. Али ја ипак знам коју ће од нас више
волети.
− Мислиш тебе. Грдно се вараш.
− Откуд ти знаш како се воли мушкарац, ти невинашце једно! Завући ћеш се у неки угао и
нико те уопште неће приметити.
Халими поново навреше сузе на очи.
− Казаћу им каква си, − рече она.
− Само пробај. Пући ће од смеха.
− Чекај само! Рећи ћу да си заљубљена у мене и да ми не даш мира.
Сара севну очима.
− Ти?!
Халима се диже.
− Па ипак је тако!
Насмејала се, обрисала сузе и отишла другој групици.
Девојке су постепено савладале свој страх пред опасним задатком који их је чекао. Весео
смех мешао се са шкрипом маказа и ножева.
− Увече, када све буде осветљено, изгледаће нам да смо заиста у рају, − рече Сулејка. − Ја се
више не плашим. Увићемо се у копрене па ћемо певати и играти као праве хурије.
− Јест, лако је теби кад си лепа и умеш да играш, − уздахну Сафија.
− Све сте лепе и све умете да играте, − рече Мирјам.
− То ће бар унети промену у ову једноличност, − рече Фатима. − Имаће макар неку корист од
нас. Чему би иначе било толико труда и учења.
− Зар би Сејдуна заиста наредио да нам одсеку главе ако би издале тајну? − још увек је
бринуло Џаду.
− Несумњиво, − рече Мирјам. − Учиниће оно што је рекао. Зато не будите лакомислене.
Добро промислите пре него што ма шта кажете.
− Не знам зашто, али ја се нимало не бојим, − рече Фатима.
− А ако се нека нехотице избрбља? − упита Сафија.
− У том случају друга би морала одмах да је исправи, − објасни Фатима.
− Како да је исправи?
− Да окрене, например, ствар на шалу или да на неки други начин промени смисао.
− Хтела бих да будем поред тебе, − рече Џада.
− И ја. И ја.
Све су изразиле исту жељу.
Фатима се осмехну на толико поверење.
− Само храбро, девојке. Што се мора, није тешко. Предосећам да ће све добро проћи.
Биле су већ готове читаве гомиле лампиона.
− Видите да може када хоћете, − похвали их Мирјам. − Сада пођите за мном; нешто ћу вам
показати.
Одвела их је до собе која је увек била брижљиво закључана. Откључала је врата. Девојке
разрогачише очи од изненађења.
Угледале су пред собом право слагалиште. Хаљине од свиле и броката, огртачи оперважени
самуровином, копрене, дивним везом украшене сандале. Све најбоље што се могло наћи на
базарима у Самарканду и Бухари, у Кабулу и Исфахану, у Багдаду и Басри било је нагомилано у
овој малој просторији. Златне и сребрне дијадеме украшене драгим камењем, бисерне огрлице,
златне наруквице и копче посуте драгуљима, дивни накит од тиркиза, наушнице са дијамантима
и сафирима, скупоцени ланчићи, свега је ту било на претек.
Девојке су просто зинуле.
− Чије је све ово? − упита Халима.
− Све ово припада Сејдуни, − рече Мирјам.
− Како је богат 'Наш господ'.
− Богатији од султана и калифа.
− Све је то намењено нама за употребу, − објашњавала је Мирјам, − свака ће узети оно што
јој најбоље стоји и однеће то у своју спаваоницу.
Рекла је девојкама да изаберу свилене хаљине и велове. Огртала им је огртаче од тешког
броката око рамена, стављала прстење, наруквице, копче и наушнице, додавала им јелеке и
сандале и закопчавала огрлице. Свакој је дала уметнички израђено метално огледалце и
ковчежић са амбром и мирисима. Стављала им је дијадеме, траке, мале турбане и разне друге
украсе на главу.
Девојке су уживале у раскоши. Свака је самој себи личила на принцезу из бајке.
− Овако збиља неће бити тешко замислити да смо хурије! − узвикну Халима. Образи су јој
горели од узбуђења.
− Зар вам нисам казала? − рече Фатима. − На крају уопште нећемо веровати да смо обичне
девојке.
Халима се огрну лаком копреном. Ставила је огртач и спустила га с рамена, као што је видела
да то чини Мирјам када се оне ноћи вратила од Сејдуне.
− Боже, што је лепа! − узвикну Сара.
Халима порумене.
− Нећемо ваљда да будемо овако одевене када дођу гости? − упита она.
− Лудице! Па зашто их сада пробате? − насмеја се Мирјам.
− Биће ме стид.
Свака узе своје благо и однесе га у спаваоницу.
Изненада затруби рог.
Апама дојури из кујне.
− Брже, брже! Да сте ми све спремне. Долази Сејдуна.

* * *

Хасан је у међувремену у својој соби водио са великим дајима разговор далекосежног


значаја. Запалио је неколико светиљки и навукао на прозоре завесе. Ушкопљеник је донео
велики крчаг вина. Сва тројица су се завалила на јастуке и крчаг је кружио од уста до уста.
Хасан поче:
− Наредио сам да те позову из Рудбара, Бузмук Умиде мој, да бих тебе и Абу Алија упознао
са својом опоруком. Желео сам да томе присуствује и Хусеин Алкеини. Али догађаји су ме
предухитрили а Кузистан је сувише далеко да бих могао да пошаљем по њега. Реч је о начелу
наслеђивања у нашој организацији.
Абу Али се насмеја.
− Говориш као да намераваш већ сутра да се опростиш од овога света. Зашто ти се жури с
опоруком? Можда ћемо ја и Бузрук Умид заглавити пре тебе.
− Поменуо си Хусеина Алкеинија, − потсети га Бузрук Умид, − а шта је с твојим сином
Хусеином, те си заборавио на њега? Он је ипак твој законити наследник.
Хасан скочи на ноге као да га је ујела гуја. Почео је да јури по соби и гласно да виче:
− Не спомињи ми то теле! Моја организација се заснива на разуму а не на глупим
предрасудама! Син! Син! Какав син! Зар да моја дивна замисао оде дођавола због тога што бих је
оставио глупаку који је само пуким случајем мој син? Овога пута више волим да се угледам на
римску цркву која ставља на чело само најспособније. Владавине које се ослањају на крв и лозу
убрзо пропадају. А римска установа траје већ хиљаду година! Синови? Браћа? По духу сте ми ви
синови и браћа. А дух је родио моју замисао.
Велики даји се скоро уплашише.
− Да сам знао да ћу те својом примедбом тако наљутити, свакако бих ћутао, − рече Бузрук
Умид. − Али откуд сам могао да знам да су твоји назори у погледу крви и наследства тако... хм,
тако необични.
Хасан се насмеја. Помало се стидео што се тако узрујао.
− Када сам се вратио из Египта и ја сам још нешто полагао на крвне везе, − одговори он као
да се правда. − Довели су ми сина који је био леп и снажан да га је било милина погледати. − 'У
њему ћеш гледати своју младост', рекао сам у себи. Почео сам да га васпитавам и... како да вам
објасним своје разочарање? Где је била она страст према сазнању истине, где она тежња ка
узвишеном које су потресале моју душу када сам био у његовим годинама?! Ни трунке тога
нисам нашао у њему. Као увод рекао сам му: 'Коран је књига са седам печата'. Одговорио ми је:
'Мени није стало до тога да скинем печате'. − 'Али зар не желиш да одгонетнеш тајну која је мало
коме позната?' − 'Не, баш нимало не желим'. − Та безбрижност ми је била неразумљива. Да бих је
раздрмао, причао сам му о борбама своје младости. 'И шта сада имаш од тога што си се толико
трудио?' То је био сав утисак који је очева исповест оставила на сина. Да бих га убедио, да бих га
извукао из те учмалости, решио сам да му откријем нашу највећу тајну. 'Знаш ли шта наше
учење сматра за највећу спознају?' узвикнуо сам. 'Ништа није истинито, све је допуштено'.
Одмахнуо је руком. 'Таквим стварима сам се забављао када сам имао четрнаест година'. Истине,
које сам ја настојао да схватим целог живота, за чију сам се коначну потврду излагао свим
опасностима, обишао све школе, проучавао све филозофе, те истине је он докучио и с њима
свршио у својој четрнаестој години. 'Можда се већ тако паметан родио?' питао сам се. Али он
није разумео ни најједноставније научне поставке. Био сам огорчен таквом тупоглавошћу.
Предао сам га Хусеину Алкеинију да служи код њега као обичан борац.
Велики даји измењаше погледе. Бузрук Умид је помислио на свога сина Мухамеда кога је
нежно волео. Зар није хтео да га пошаље Хасану у школу да би постао федај? Прођоше га
жмарци.
Абу Али упита:
− Малочас си рекао, Ибн Саба, да се наша установа заснива на разуму. Шта си уствари тиме
хтео да кажеш?
Хасан скрсти руке на леђима и поче полако да корача горе-доле.
− Замисао моје владавине није потпуно нова, − рече он. − Пре деведесет година покушао је у
Каиру нешто слично калиф Хаким Први, који је прогласио себе за богочовека. Али ово
самозванство очигледно му је ударило у главу. Пореметио је памећу и напослетку је и сам
веровао у своје божанско порекло. Али зато су нам његови даји оставили врло драгоцено
наслеђе. Мислим, наиме, на наше гесло кога се већ Хаким држао у свему што је чинио и радио.
− Зар ти се не чини, Ибн Саба, − рече Абу Али, − да је ово наше гесло прилично изгубило од
своје вредности откад га знају толико људи?
− Мудрост која каже да ништа није истинито и да је све допуштено јесте сечиво са две
оштрице, као што сам вам малочас доказао на жалосном примеру свога сина. За онога коме по
природи не лежи, она значи само скуп празних речи. Али ко је рођен за њу, томе може да
постане звезда водиља у његовом животу. Кармати и Друзи, од којих потиче и Хаким Први,
имали су девет ступњева које су морали да савладају њихови ученици. Њихови даји су
придобијали присталице причама о Алијевој родбини и Махдијевом доласку. Већина оних који
су задобијени на такав начин задовољавали су се овим једноставним бајкама. Радозналији су
испитивали даље и њима се Коран приказивао као нека дивна алегорија за велике тајне. Ономе
ко ни тада није био задовољан, учитељ би пољуљао веру у Коран и у ислам. Ко је хтео да
напредује још више, сазнао би да су све вере једнаке у погледу истинитости, односно
неистинитости. Док најзад неколико ретких изабраника нису били довољно зрели да им се
саопшти врховно начело које се заснива на одрицању свих учења и предања. Овај ступањ
изискује од човека највећу храброст и највише снаге. Јер њему је суђено да целог живота остане
без чврстог тла под ногама и без икаквог ослонца. Зато се не треба бојати да би ово начело
изгубило од свог дејства ако га многи сазнају. Већина га и овако неће разумети.
− Сада ми је јасно, − рече Абу Али. − Малочас си рекао да си ме позвао ради опоруке и
наследства. Шта те је нагнало да помислиш на то? Још увек си здрав и јак.
Хасан се насмеја. Још увек је мерио собу лаганим корацима. Велики даји пажљиво су га
пратили очима.
− Човек не зна шта му доноси сутрашњи дан, − одврати он. − Опорука коју мислим да
оставим таква је да њен извршилац мора претходно добро да се упозна са извесним
појединостима. А пошто сам вас двојицу и Хусеина Алкеинија изабрао за своје наследнике, хоћу
данас бар вама који сте присутни да откријем свој план, који треба да постане основ наше
установе. Истина је да се моја замисао у много чему заснива на искуствима Хакима Првог и
римске цркве. Али, њено право језгро ипак сам јој дао ја. Слушајте.
Легао је поред њих, а око уста му заигра неки дечачки осмех. Такав осмех имају људи који
очекују да ће их они којима причају исмејати или чак сматрати за сулуде.
Осмехујући се тако он поче:
− Сећате ли се да је Мухамед онима што ће с мачем у руци погинути у борби за ислам обећао
рајска блаженства ка ономе свету? Казао је да ће шетати по ливадама и пољима и излежавати се
поред бистрих потока. Око њих ће цветати руже и они ће удисати њихов опојни мирис. Уживаће
у укусном јелу и одабраном пићу. У стакленим павиљонима служиће их девојке великих црних
очију и прекрасних удова. И поред тога што ће им у свему угађати, сачуваће стид и вечито
девичанство. Служиће их вином из позлаћених крчага и оно им неће ударати у главу. Дани
вечности пролазиће им у раскоши и вечитом уживању
Велики даји су га пажљиво посматрали и с времена на време један другоме намигивали.
− Све ово и сами врло добро знамо, − насмеја се Абу Али. У то буди убеђен.
− У реду, − одврати Хасан. − Видите, занесени овим обећањима први верници борили су се
као лавови за свог вођу и његово учење. Што год би им наредио, одушевљено су извршавали.
Прича се да су неки умирали с осмехом на уснама, замишљајући блаженство које их очекује на
другом свету. После Пророкове смрти ова вера и ово поверење у његова обећања, нажалост,
нестадоше. Одушевљење је спласнуло и верници су се радије држали сигурнијег начела: боље
врабац у руци него голуб на грани. Јер с оног света се још нико није вратио да би могао да прича
да ли је тамо заиста све онако као што је Пророк проповедао. − Ако, дакле, нас и нашу замисао
упоређујемо с Пророком и са исламом, видимо колико је нама теже него Мухамеду. Јер само
онаква вера као што су је имали први поборници ислама може да чини чуда. Без тога је установа
заснована на чистом разуму, као што сам ја замислио нашу, неостварљива. Зато је прво што сам
учинио било да одгајим присталице које ће имати такву веру.
− Можеш да честиташ самоме себи, Ибн Саба, − упаде му Абу Али у реч. − Федаји су јутрос
доказали да си успео.
− Драги мој, мислиш ли да не знам колико федаји заостају за првим Мухамедовим
верницима? Кажем ти још и то да ја морам да достигнем више, много више него он.
Велики даји се згледаше с осмехом.
− Гониш нас као да си ти ловачки гепард, а нас двојица дивљач, − примети Бузрук Умид. −
Осмехујеш се некако тајанствено и нас већ копка да сазнамо куда уствари циљаш овим
чудноватим и заобилазним објашњењима.
− Мој план је џиновских размера, − настави Хасан. − Зато су ми потребни верници који ће
тако жудети за смрћу да ни пред чим неће устукнути. Биће просто заљубљени у смрт. Желим да
трче за њом и да је траже, да је преклињу да се смилује на њих као да је окрутна и недарежљива
девојка.
Абу Али и Бузрук Умид гласно се насмејаше. Мислили су да их Хасан по старој навици вуче
за нос и да ће њихова част најмање да страда ако му покажу да не верују.
Хасан неометано настави:
− Наша установа мора да постане тако јака да може да се супротстави сваком непријатељу и,
ако устреба, чак и целом свету... Треба да постане нека врста врховног надзорног одбора наше
планете. На томе путу помагаће нам заљубљеност наших верника у смрт. Јер тиме што ћемо их
пустити да умру, указаћемо им нарочиту милост. Разуме се да начин смрти неће бирати сами.
Свака смрт коју ћемо допустити мора да нам донесе нову велику победу. То је суштина мог
плана и у исто време аманет, који вам данас остављам.
Упркос осмеху с којим је говорио, у његовом гласу звучао је чудан занос. Велики даји су
били у недоумици.
− Не знам да ли је то данашња победа над Турцима изазвала у теби такво самозадовољство да
тераш с нама шегу или...
Абу Алију застаде реч у грлу.
− Но...? Настави! − насмеја се Хасан. − Вероватно си дошао на исту мисао као и реис
Лумбани када сам био његов гост у Исфахану. Видим вам у дубину душе. У себи мислите:
полудео је. Али да знате каква сам вам још изненађења припремио!
Абу Али је у себи беснео.
− Нека то буде овако или онако, − рече он набусито, − догод људи буду овакви какви су
данас, нико неће бити заљубљен у смрт а камоли да трчи за њом. Сем ако си способан да
створиш новог човека. Све остало је шала или лудост.
− То баш и хоћу! − узвикну Хасан весело. − Увући се у радионицу самог Алаха и преузети
његов посао, пошто је он већ стар и немоћан. Такмичити се с њим у вештини, узевши поново
иловачу у руке. А затим − заиста створити новог човека.
Абу Али се мрзовољно обрати Бузрук Умиду:
− И онда још каже да је Хаким Први био луд!
Бузрук Умид намигну Хасану. Све време је пажљиво слушао њихов разговор. Слутио је да
врховни поглавар крије нешто сасвим нарочито.
− Прво си говорио о својој опоруци, − рече он, − затим о рајским блаженствима која је
Пророк обећао онима који погину за његово учење, онда о царству које ће пркосити целом свету,
а сада кажеш како желиш да створиш човека који ће искрено да чезне за смрћу. Хтео бих најзад
да чујем каква је веза између свега тога.
− Веза између свих ових ствари је врло једноставна, − смејући се одврати Хасан. − У аманет
вам остављам установу која је моје дело. Моћ те установе засниваће се на људима сасвим нове
врсте. Њихова одлика биће луда жеља за смрћу и слепа оданост врховном поглавару. И једно и
друго постићи ћемо њиховом непоколебљивом вером, шта вером! Њиховим потпуним убеђењем
да их после смрти чека вечито уживање у рају.
− Мани се ћорава посла! − наљути се Абу Али. − Малочас си рекао да је вера у загробни
живот после Пророкове смрти опала, а сада сам хоћеш да изградиш на њој моћ нашег братства.
Ђаво ће те разумети, а ја не могу!
Хасан се гласно насмеја. Причињавало му је задовољство да нечим разљути свог помоћника.
− Но, а шта ти мислиш, Абу Али мој, − упита он, − шта би било потребно учинити да у
нашим присталицама побудимо такву веру у рајска блаженства да би они управо лудо желели да
умру, само да би у њима што пре уживали?
− Отвори им врата у рај и покажи им га, − љутито одврати Абу Али. − Дај им да га окусе кад
већ проповедаш да имаш кључ од њега. Тада би и ја сам радо погинуо.
− Најзад сам вас довео онамо где сам желео! − узвикну
Хасан и скочи на ноге. − Момци, сада за мном! Показаћу вам кључ који отвара рајска врата.
Притрчао је зиду као да је имао двадесет година и подигао застор који је затварао излаз на
врх куле.
− Хајдемо! − позва их он и поведе горе.

* * *

Велики даји се згледаше иза његових леђа. Абу Али показа прстом на чело и упитно намигну.
Бузрук Умид даде му руком знак да се стрпи.
Изашли су на терасу. И сам Абу Али био је сада први пут на њој. Била је то права звездара.
Доле је лежала велика плоча. На њој су биле уцртане путање земље и осталих планета око сунца,
кретање месеца и зодијак. Мање плоче биле су густо исписане рачунима. На некима су биле
нацртане геометријске слике, кругови, елипсе, параболе и хиперболе. Око њих су лежала мерила
и цртаћи прибори свих врста и величина, астролабији,7 шестари и друге тригонометријске
справе.
У средини терасе био је нацртан сат са казаљком чији је положај био тачно израчунат. За
случај рђавог времена била је за све те справе направљена мала остава. Поред ње је стајао неки
цветњак са стакленим поклопцем који је сада био подигнут. У цветњаку је растао само неки
коров дугачких стабљика, који је јако подсећао на усправљену метлу.
Велики даји погледаше летимично све ово. Затим им поглед паде на врх суседне куле. На њој
је, непомичан као кип, стајао огроман црни топузлија.
Сунце је загревало терасу, али је са планина пирио пријатан ветрић који је хладио ваздух и
доносио свеж мирис снега.
− Човеку се чини као да је у планинама, − рече Бузрук Умид и дубоко уздахну хладан ваздух.
− Ваљда се ниси угнездио овде на висини да би лакше гледао у рај? − насмеја се Абу Али. −
Да није то кључ који ти отвара небеска врата?
− Јесте, управо са те звездаре гледам у рај, − одврати Хасан са значајним осмехом. − А кључ
који отвара његова врата налази се у оном цветњаку.
Пришао му је и показао на биљке које су у њему расле.
Велики даји пођоше за њим. Згледали су се и вртели главама.
− Хасане, Хасане, − рече Абу Али. − Када ћеш нас већ поштедети својих лакрдија? Помисли
да смо сва тројица већ у годинама и да нам приличи озбиљност. Не кажем ништа, данас је срећан
дан и мало шале никоме неће да нашкоди. Али ти тераш шегу с нама већ цело јутро!
Хасан га оштро погледа у очи.
− Ово је кључ који отвара врата у рајска блаженства, − рече он наглашавајући сваку реч.
− Овај коров?
− Да. И тиме престаје шала.
Показао је на јастуке поред оставе и позвао их да седну.
− Биљка коју сам вам показао је индијска конопља и њен сок има сасвим необична својства.
Описаћу вам сада какве су природе. Некада сам у Кабулу између многих званица и ја
присуствовао свечаности коју је приређивао један богати индијски кнез. Гозба је трајала целу
ноћ. Када су се пред јутро гости разилазили, кнез неколицину нас задржа и одведе у засебну собу
која је од пода до таванице била застрта ћилимима. Неколико светиљки шкиљаво је горело по
угловима, тако да је у просторији владао полумрак. 'Спремио сам за вас нешто нарочито,
пријатељи моји', рекао је кнез. 'Да ли бисте хтели да видите покрајине и градове које још нико од
вас није видео? Одвешћу вас тамо. Гледајте! У овом ковчежићу је закључан чаробни ћилим из
Хиљаду и једне ноћи'. Отворио је златан ковчежић и показао нам неколико куглица сличних
обичним бонбонама. 'Узмите по једну и прогутајте', понудио нас је он. Сви смо га послушали.
Када сам ставио куглицу у уста, помислио сам најпре да једем шећер и да се кнез нашалио с
нама. Али када се спољашњи слој растопио, осетих у устима горчину. − 'Само да није отров',
помислих. И заиста, ухвати ме нека вртоглавица. Одједном опазих нешто веома чудно. Боје на
зидним ћилимима постајаху све живље. Сада више нисам мислио на отров. Сва моја пажња била
је усретсређена на необичну промену боја на зиду. Одједном сам приметио да су и слике на
ћилимима почеле да се мењају. Још малочас сам видео црнобрадог човека како седи окружен
својим одалискама.8
Али он изненада нестаде, а одалиске устадоше и почеше да играју. − 'Па то је немогућно, то
је само слика', помислих. Када сам боље погледао, видео сам да су одалиске само представљене у
покрету, а да уствари мирују. − 'Али то ипак не може да буде слика', прође ми кроз главу. Тела су
изгледала пластично, а ружичаста боја коже била је тако жива да нисам могао поверовати да је
то само варка. Притом сам потпуно заборавио да су око мене још и други људи. Тако јако ме је
привлачила ова необична појава на зиду. Боје су постајале све живље и живље, прилике су се
одвојиле од зида и долелујале до средине просторије. Тамо су играле и скакале и ја сам се осећао
све пријатније. − 'Можда сам ја тај чаробњак који проузрокује све ове промене', изненада ми
паде на памет. Да бих то проверио, наредио сам у мислима својим привиђењима да заузму нов
положај. За трен ока било је моје наређење извршено. Обузело ме је осећање неизмерне личне
моћи. Учинило ми се да сам величанствени краљ, који господари простором и предметима у
њему и који не зависи ни од времена ни од закона свемира. Веома сам се зачудио што досада
никад нисам био свестан те своје чаробне моћи. − 'Заостајем ли ја ма у чему за Алахом?'
понављао сам у себи. Предао сам се уживању у овој својој чудесној свемоћи. Јарко осветљене
коцке дречећих боја, чудно телесне и пластичне, почеше да се гомилају пред мојим очима.
Застао ми је дах гледајући како се од њих ствара град, већи и величанственији од Каира,
раскошнији од Багдада и јачи од Александрије. Силни минарети винуше се у небо а кубета
златна и сребрна, жута, црвена и зелена уздигоше се изнад кровова. Душа ми је пливала у
величанствености и блаженству. 'Да, сада си заиста Алах', рече неки глас у мени. Бог! господар
васионе! − Слике почеше да ишчезавају. Осећао сам да сам достигао неки врхунац и да се сада
враћам у свакидашњицу. Обузео ме је страх од губитка толике раскоши. Силом сам покушавао
да се задржим на ранијој висини. Али, у удовима сам осећао малаксалост, боје на сликама су
бледеле, глава ми је постајала све тежа, и одједном сам изгубио свест... Пробудио сам се са
вртоглавицом и осећањем великог гађења. Сетио сам се прилика које сам видео и осећања која су
ме тада обузимала. Јесам ли био будан? Или сам сањао? Нисам био начисто. Сећао сам се свега
као да је то била јава. Али ако сам био будан, како сам могао да видим ствари којих нема? У
глави ми је све зујало. Слуга ми је донео хладног млека. Тек тада ми је пало на памет да нисам
сам у соби. Око мене су лежали остали гости. Тешко су дисали и неко чудно бледило обливало је
њихова лица... Довео сам у ред своје одело и тихо се извукао из куће...
Велики даји су га све време нетремице гледали и напето слушали. Када је за тренутак застао,
Абу Али га упита:
− А знаш ли шта је било у оној куглици, шта јој је давало ову чудотворну моћ?
− Слушајте, − продужи Хасан. − Истог дана предвече обузео ме је неки необичан немир.
Нигде нисам могао да се скрасим, питао сам се шта ми уствари недостаје и одједном сам се
нашао у кући нашег кнеза. Домаћин ме је примио са осмехом и изгледало је да ме је очекивао. 'И
остали гости су ту', рече ми он. 'Ко једном прогута овакву куглицу, чезне за тим да поново
доживи блаженства која је једном осетио. Ако подлегне тој жељи, постаје временом роб те
страсти, тако да без тог опојног средства не може да живи. Хтео бих да вас сачувам од тога, и
зато вам нећу дати нове куглице, нити ћу вам открити шта садрже'. Кроз неколико дана у мени се
стишао немир. Али радозналост је била пробуђена и заклео сам се да ћу сазнати од чега су
направљене оне куглице. Послужила ме је срећа. У Кабулу се у то време као најлепша одалиска
прочула нека Апама. Чини ми се да сам вам већ причао о њој и можда ћете још доживети једно
пријатно изненађење.
Хасан се загонетно насмеја и настави:
− Био сам предузимљив и ватрен, и није било препреке или силе која би ме задржала када се
у мени пробуди страст. Апама је припадала кнезу, али ја сам ипак успео да освојим њено срце.
Ноћу смо се састајали у његовим вртовима и у забрањеним загрљајима уживали блаженство раја.
Она је била сасвим опчинила свога господара. Када сам јој једном поверио каква ме радозналост
мучи, измамила је из њега тајну. Куглице су биле направљене од хашиша, који се зове и хашаш,
и који се добија баш из ове индијске конопље коју видите у оном цветњаку.
Седели су наслоњени на оставу која их је заклањала од припеке. Када је Хасан завршио, сва
тројица су неко време ћутали. Абу Али је намрштено гледао у земљу, а Бузрук Умид зурио у
планинско стење.
Најзад Бузрук Умид проговори:
− Почињем да наслућујем твоје намере. Изгледа да соком те биљке хоћеш да улијеш
верницима одушевљење, да пробудиш у њима страст за поновним уживањем и тиме заробиш
њихову вољу.
− И од тога очекујеш неку нарочиту корист? − прогунђа Абу Али. − Тиме што ћеш им
одузети овај твој ашаш, или како се већ зове, хоћеш да утичеш на њихову нарав у толикој мери
да ће трчати за смрћу? Опрости, али то су по мом мишљењу погрешни рачуни. Ако већ не би
могли да живе без тог опојног средства, још увек не значи да ће се жртвовати по твом нахођењу.
У твојим годинама могао би заиста да уштедиш себи овај неуспели оглед. Заиста ми не иде у
главу како си могао помислити да ће они веровати да их је она твоја куглица одвела у рај. Зато је
боље да сада као паметни људи поразговарамо о томе шта ћемо да предузмемо против велике
султанове војске која нам се сваког дана све више приближава.
− Слажем се са свим што си рекао, − рече Хасан са лукавим осмехом. − С обзиром на велику
надмоћност непријатеља који нам се приближава, остају нам свега две могућности: или брзо
спремити караван и покушати спасти се бекством у Африку, што нам је саветовао мудри
Муцуфер, или се поуздати у чудо. Као што знате, ја сам се одлучио за другу могућност. Али још
увек има времена да се предомислимо.
− Тако ми Мухамедове браде! − узвикну Абу Али. − Код тебе поштен муслиманин никад не
зна на чему је. Волео бих да видим да једном говориш без околишења.
− Добро, покушаћу. Нисам ли вам малочас рекао да овде имам не само кључ од раја већ и да
одавде посматрам шта се у рају догађа? Шта је с ове стране испод торња знате. Али зар вас не
копка да видите шта је с оне стране? Приђите, молим вас, огради.
Велики даји брзо приђоше ивици терасе. Пресамитили су се преко широке ограде да би што
боље видели. Од изненађења застадоше им речи у грлу. Под собом, као на великој земљописној
мапи, угледаше прекрасне гајеве и вртове у цвету. Рукавци планинске реке обухватали су их у
великом луку. Пресецали су их и одвајали прокопи, тако да су изгледали као острва са свих
страна опкољена водом. По њима су се белеле стазе посуте ситним камењем. Између чемпреса
светлуцали су као кристални градићи стаклом покривени павиљони. У средини сваког од њих
био је округли рибњак са водоскоком. Око једног рибњака кретале су се ситне прилике које су
изгледале лаке као лептири.
− Чудо, право чудо, − прошапута најзад Бузрук Умид.
− Песник 'Хиљаду и једне ноћи' могао би да му позавиди, − потврди Абу Али.
Хасан се подиже и приђе им. На лицу му се читало задовољство.
− Замислите да сте били са мном у Кабулу код оног кнеза, − рече он. − Прогутали сте
куглицу хашаша, доживели сва она необична уживања духа која сам вам описао и затим утонули
у несвест. Кад би се затим пробудили и не бисте више били у оној мрачној просторији где сте
заспали, већ у вртовима који су под вама, окружени прекрасним девојкама које би вас служиле
сасвим онако као што је описано у Корану, шта бисте помислили?
− Прави си ђаво, Ибн Саба! − узвикну Абу Али. − Да сам млад и неискусан, тако ми браде
мученика Алија, мислио бих стварно да сам залутао у рајске вртове.
− Али, реци ми када си и како све то уредио? − упита Бузрук Умид.
− Дејлемски краљеви, који су градили Аламут, ударили су темељ и овим вртовима. Доцнији
господари тврђаве су их занемарили. Обрасли су коровом и шибљем. Мој драги претходник,
Мехди, вероватно уопште није ни знао за њих. Али ја сам чуо неке гласине о њима, и пошто је
замисао о примени таквих вртова већ одавно сазрела у мени, напрегао сам све снаге да бих се
дочепао ове тврђаве. Доцније сам сам све премерио и прорачунао. Израдио сам тачан план и када
су стигли ушкопљеници из Египта, спровео сам га уз њихову помоћ у дело. Тако сам, мало по
мало, створио овај рај. Сем мене и ушкопљеника ви сте сада у тврђави једини који знате за њега.
− Зар се не бојиш да ће те ушкопљеници издати? − упита Бузрук Умид.
− Не знаш ти ове моје ушкопљенике, − одврати Хасан. − Ни с ким не говоре изузев са мном.
Њихов заповедник, капетан Али, слепо ми је одан. Поред тога сваки од њих зна да не би избегао
смртну казну ако би се избрбљао. Ја се поуздам у њих.
− Зар не мислиш да ће жртве којима је рај намењен открити твоје преваре?
Абу Али лукаво погледа Хасана.
− Зато сам и изабрао младиће који још нису окусили љубав са женом. Нема лаковернијег
створења од таквог момчића. Јер тек жена направи од мушкарца правог човека. Преко ње он
долази до сазнања, поред ње постаје зрео. Са невиношћу тела губи и невиност душе. Зато све
тера таквог младића ка том судбоносном догађају. Заслепљен непознатом страшћу, спреман је да
верује у све само да доспе до свог циља.
− И ко су ти младићи?
Хасан се насмеја. Гледао га је не одговарајући му ништа.
− Федаји?
− Погодио си.
Хладно ћутање настаде на врху торња. Велики даји гледаху у вртове под собом. Хасан их је
посматрао с неким сажаљивим осмехом.
− Зашто вам се завезао језик? − упита он. − Јутрос је пало двадесет и шест наших војника у
борби са султановом претстражом. Ако се ухватимо у коштац са главнином његове војске,
изгинућемо сви. А мени је потребно неколико јунака пред којима ће дрхтати краљеви и
поглавари читавог света. Позвао сам вас данас да вам покажем како ће се одгајати такви људи.
Ноћас ћете са мном присуствовати опиту преображаја људске природе. Ти, Абу Али, познајеш
федаје, па ми зато предложи тројицу који се међу собом највише разликују по способностима и
нарави. Пре свега морамо да утврдимо која врста људи најбоље одговара нашим намерама. Три
врта чекају своје посетиоце.
Абу Али погледа Хасана и пребледе. −
− Како то мислиш, Ибн Саба?
− Наведи ми три федаја потпуно различита по нарави.
Абу Али га је забезекнуто гледао и није могао да изусти ниједну реч.
− Помоћи ћу ти. Ко је онај делија што је први навалио на Турке?
− Сулејман.
− Ко је најјачи у чети?
− Јусуф.
− Трећи ће бити Ибн Тахир. На њега сам нарочито радознао. Ако он не прозре, нико неће
прозрети.
Бузрук Умиду изби на челу хладан зној. Сетио се да је хтео да пошаље свога сина Мухамеда
у школу федаја да би тиме изразио Хасану своје неограничено поверење. Сада је желео само то
да га види што даље од Аламута. Послаће га у Сирију или Египат.
Абу Алију све то још увек није ишло у главу.
Хасан их је посматрао из прикрајка са прикривеним потсмехом.
− Да вам није кост запела у грлу − упита он. − Не плашите се унапред. Тако ћу вам
образложити своје поступке да би чак и љубитељ класичне мудрости био задовољан. А сада
хајдемо у моју облачионицу! Прерушићемо се и посетити наш рај као прави краљеви.
Одвео их је у малу просторију поред своје собе. Два ушкопљеника припремила су одела.
Једнога је Хасан задржао, а другоме наредио да пође напред и јави становницима вртова да
долази Сејдуна.
Обукли су се уз помоћ ушкопљеника не проговоривши ни речи. Навукли су одоре од тешког
белог броката. Хасан се огрнуо пурпурним огртачем, а велики даји плавима. Огртачи су били
оперважени скупоценим белим крзном. На главу је Хасан ставио златну круну украшену
разноврсним драгуљима. Велики даји пак омоташе главе турбанима из којих су вириле златне
капе купастог облика. Хасан је обуо златне, а његови пријатељи сребрне сандале. Припасали су
дугачке криве сабље са уметнички израђеним балчацима. Затим су се вратили у поглавареву
собу.
− Тако ми браде мученика Алија − узвикну Абу Али када су остали сами. − Овако прерушен,
још мало па ћу и сам поверовати да сам краљ.
− Учинићу те моћнијим од сваког краља − рече Хасан.
Позвао их је у кавез којим се сам спуштао на дно торња.
Дао је знак и они изненада почеше да се опуштају. Абу Али замаха рукама и скоро обори
своје другове.
− Проклета чаролија! − прогунђа он кад га је прошао први страх. − Не мислиш ваљда да нас
водиш у пакао?
− Окружујеш се таквим стварима да човеку поред тебе постаје заиста нелагодно, − рече
Бузрук Умид.
− Ова направа не представља ништа нарочито, − објасни Хасан. − Измислио ју је Архимед.
То је уствари котурача каква се често може наћи код пустињских бунара.
У ходнику их је чекала чета поглаваревих телохранитеља. Војници су били у оклопима и
шлемовима, наоружани до зуба. О боку су носили мач, на рамену топуз, у руци тешко копље.
Напред су ишли добошари и трубачи.
Спустили су мост и прешли у вртове. Тамо су их примили ондашњи ушкопљеници и
превезли прокопом у средњи врт.
ГЛАВА ДЕСЕТА
евојке потрчаше у своје спаваонице и брзо се спремише за дочек. Пресвукле су се и дотерале.
Д Затим су се окупиле пред зградом. Биле су страшно узбуђене. Неке од њих дрхтале су целим
телом. Мирјам их је поставила у широк полукруг и покуша да их умири. Апама, потпуно ван
себе, трчкарала је пред њима тамо-амо и у очајању се хватала за главу.
− Какве су! Ох, какве су! − уздисала је. − Упропастиће ме. Шта ће рећи Сејдуна? Он је тако
строг и тражи увек тачност.
Изненада застаде пред Халимом.
− О, сви пророци и мученици! Гледајте на шта личи ова Халима! Једна ногавица до пете, а
друга само што покрива колено.
Халима, уплашена, брзо то поправи.
Гледајући Апаму неке су одједном почеле да се смешкају. Била је слабо затегла појас на
шалварама, тако да јој се видело пола голог трбуха. Мирјам јој приђе и тихо је упозори на ту
неуредност.
− Видела сам и сама. Упропастиће ме.
Утрчала је у зграду и тамо се уредила. Вратила се са изразом великог достојанства.
Чамци су пристали уз обалу и Хасан се са својом пратњом искрцао. Ушкопљеници се
постројише у двојне редове, бубњеви залупаше и затрубише рогови и трубе.
− Она коју Сејдуна ослови има да клекне и да му пољуби руку, − просикта Апама.
− Треба ли да клекнемо чим се појави? − упита Фатима.
− Не, − одврати Мирјам. − Само се дубоко поклоните и не дижите главе док вам он то не
дозволи.
− Онесвестићу се, сигурно, − прошапта Халима Џади.
Џада не рече ништа. Била је бледа и гутала је пљувачку.
Успут је Хасан са својим пратиоцима разгледао вртове.
− Ни Козрови ни Бехрамгур нису имали тако раскошне вртове, − примети Бузрук Умид.
− Ниширван би могао да учи од тебе, − рече Абу Али.
Хасан се осмехну.
− Све су то само припреме, само средство за оно што ћемо да испитамо вечерас.
Дошавши до средине врта, угледали су девојке поређане у полукруг пред зградом. Апама и
Мирјам стајале су пред њима. Дале су им знак и све се одједном поклонише до појаса.
− Она старка је славна Апама, − рече Хасан пријатељима и насмеја се.
− Такав је крај земаљске славе! − уздахну тихо али не без подругљивости Абу Али.
− Доста клањања! − узвикну Хасан. − Да сте ми здраво!
Апама и Мирјам ступише пред њега и пољубише га у руку.
Сада Хасан и два његова пријатеља почеше да разгледају девојке.
− Шта мислите, да ли ће то бити довољно да дочара рај?
− Да ме је у младости неко послао међу такве хурије, не би ми био потребан онај твој ашаш
да бих поверовао у рај, − промрмља Абу Али.
− Стварно, саме пробране лепотице, − примети Бузрук Умид.
Свирачи су се утишали и Хасан даде знак да хоће да говори.
− Девојке из наших вртова, − поче он. − Ваше претстојнице су вам објасниле шта захтевамо
од вас. Унапред вам кажем да неће бити милости за оне које би прекршиле наше заповести. А
према свима које ће их савесно испуњавати бићемо милостиви и дарежљиви. Јутрос је наша
војска победила султанове чете које су у служби лажног калифа. Цела тврђава празнује с нама
победу. Дошли смо да би и вама причинили радост. Вино и друге ђаконије стоје вам на
расположењу. Одлучили смо такође да вам пошаљемо тројицу младих јунака који су се јутрос у
борби највише одликовали. Примите их као своје мужеве и драгане. Будите с њима нежне и не
штедите љубазност! Ову милост им указујемо по Алаховом наређењу. Једне ноћи дошао је по
нас божји гласник и повео нас преко девет неба пред божји престо. 'Ибн Саба, пророче и
намесниче наш', рекао је господ нама. 'Добро погледај наше вртове. Затим се врати на земљу и
уреди иза своје тврђаве исте овакве. Скупи у њима младе лепотице и нареди им у моје име да се
понашају као праве хурије. У те вртове слаћеш најхрабрије јунаке који су се борили за праведну
ствар. За награду нека верују да смо их ми примили у наше пребивалиште. Јер сем Пророка и
тебе никоме није дозвољено да за живота пређе границе нашег царства. Али пошто ће твоји
вртови бити једнаки с нашим, њиховим посетиоцима, ако буду веровали, ништа неће бити
ускраћено. А после смрти чекају их вечите радости у нашем царству, тојест у вечности'. Тако је
рекао господ и ми смо извршили његово наређење. Од вас захтевамо да се према посетиоцима
понашате као праве хурије. Јер ће само у том случају њихова награда бити пуна. Три јунака су:
Јусуф, страшан за непријатеља, добар за пријатеља. Сулејман, леп као Сухраб, храбар као лав,
Ибн Тахир, мудар као Ферхад, чврст као бронза. А поред тога још и песник. Њих тројица су
јутрос отели непријатељску заставу. Јусуф је крчио пут, Сулејман јуришао, Ибн Тахир је отео.
Заслужили су да их пошаљемо у рај. Кад би се ви одале и тиме их разочарале, биле бисте још ове
ноћи обезглављене. Од тога нећу одступити.
Девојке су дрхтале од страха. Џади се завртело пред очима. Срушила се на земљу и
онесвестила. Хасан показа на њу. Мирјам пожури по крчаг воде и убрзо је поврати.
Хасан позва Апаму и Мирјам устрану.
− Три врта су, дакле, припремљена, − рече он. − Како стоји са девојкама?
− Све је у реду, − одврати Апама.
− Добро. У сваком врту мора једна од њих да преузме вођство и одговорност за успех. Које су
најхрабрије и најспретније?
− На првом месту предлажем Фатиму, − рече Мирјам. − Окретна је и вешта у свим
уметностима.
− У реду. Друга?
− Могла би да буде Сулејка. Она је прва у игри, а и у другоме не заостаје.
− Одлично. Та ће бити као поручена за Јусуфа. Сулејман нека добије Фатиму. Трећа ћеш бити
ти, Мирјам.
Мирјам пребледе.
− Шалиш се, Ибн Саба.
− Данас није време за шалу. Биће онако као што сам наредио. Ибн Тахир је мудар као змија, и
ако бих га поверио некој другој, прозрео би превару.
− Хасане!
Мирјам навреше сузе на очи. У Апами се борило задовољење са сажаљењем. Повукла се.
Хасан рече тихо са извесном подругљивошћу:
− Ко ми је још недавно тврдио да га на свету ништа више не радује и да би му само опасна
игра могла одагнати страшну досаду?
− Значи да ме никад ниси нимало волео?
− Више него то. Била си ми потребна, и још увек си ми потребна. Али зашто ми не одговараш
на питање?
− Игра коју си играо са мном причињава бол.
− Али какву јединствену прилику ти ноћас нудим, − настави Хасан истим подругљивим
гласом. − Мораћеш да примениш сав свој разум, све своје знање, све своје дражи ако хоћеш да
младић поверује у рај.
− Смртно си ме ранио.
− Нисам мислио да ти је толико стало до мојих осећања. Али оно што је решено, решено је.
Захтевам да извршиш задатак. У противном случају нећу смети да чиним изузетке.
Мирјам се прибра. − Морам бити јака, − помисли. − Не сме да види сву моју слабост.
− Спремна сам, − рече она.
− Захваљујем ти.
Вратио се девојкама.
− Сулејка! − викну он. − Изабери седам другарица. С њима ћеш дочекати Јусуфа и
одговараћеш за успех.
− Разумем, 'Наш господе'!
Изашла је пред девојке и почела храбро да виче:
− Ханафија! Асма! Хабиба! Мала Фатима! Рокаја! Зофана!
− Узми још и ону малу што се онесвестила, − рече Хасан.
− Тада ће их бити доста.
Тада је дошла на ред Фатима.
− Зајнаб! Ханум! Туркан! Шехере! Сара! Лејла! Ајша!
Халима је гледала Фатиму молећивим погледом. Пошто је ова није позвала, она сама замоли:
− Узми још и мене!
Истог тренутка Хасан рече:
− Доста их је.
Али када зачу како се девојке смеју Халиминој молби, рече са веселим осмехом:
− Хајде, узми још и њу, Фатима!
Са Фатимом, Саром и Зајнаб кога да се боји? Полетела је према Хасану, клекла и пољубила
му руку.
− Буди само паметна, жабице, − рече он.
Доброћудно ју је потапшао по образу и послао је натраг међу девојке. Сва црвена и збуњена
од среће вратила се она на своје место.
Мирјам погледа које су девојке њој остале. Биле су то Сафија, Хадиџа, Сит, Џовајра, Рикана
и Тавиба. Сада је опет потпуно владала собом.
Хасан позва предводнице к себи.
− Ушкопљеници ће донети успаване јунаке у вртове. Пробудите их постепено и опрезно.
Поткрепите их најпре млеком и воћем. Свака од девојака сме да попије, пре него што дођу гости,
по једну чашу вина ради охрабрења. Али не више од једне чаше! Тек када младићи сами буду
пијани, смећете и ви да пијете, али не сувише много! О свему ћете ме доцније подробно
известити. Добро пазите на знак за опроштај. Рог ће трипут да затруби. Тада ћете у чаши вина
растопити куглицу коју ћете добити од Апаме. Овај напитак младићи морају одмах попити.
Поспаће, и ушкопљеници ће их поново однети.
Издавши сва наређења, Хасан још једном погледа девојке. Затим се лако поклони у знак
поздрава. Поред чамаца су га чекали Ади и Апама. Њима је дао последња упутства.
Апами је тутнуо у руку неки замотуљак и шапнуо јој:
− Ово дај предводницама. Не појављуј се пред посетиоцима. Али, пази на Мирјам. Нека не
остаје сама са својим јунаком.
Затим се са пратњом вратио у тврђаву.

* * *

У тврђави Хасан отпусти своје пријатеље. Наредио је да га подигну на врх друге куле где су
живели ушкопљеници, његова телесна стража. Рог је објавио његов долазак. Капетан Али му
похита у сусрет и јави да је све у реду.
У ходнику је било постројено педесет црних горостаса. Наоружани до зуба, укочено су
стајали и зурили пред себе. Хасан их обиђе не рекавши ништа. Кад год је пролазио поред њих,
осећао је неку нелагодност. Али то осећање није било непријатно, напротив, причињавало му је
неко нарочито задовољство.
Знао је да када би се само једна од стотине ових руку испружила, никад више не би видео
сунце. Па ипак зашто то досада нису учинили? Зашто су свих педесеторо ушкопљеника били
спремни да слепо изврше свако његово наређење? Откуд му та моћ, која га разликује од осталих
људи? − То је снага духа, − објасни он себи. − Ове ушкопљене звери не плаше се ничега на свету
изузев јаке личности.
Извршивши тако смотру свих војника, позвао је капетана Алија у страну и рекао му:
− После вечерње молитве чекај ме са деветорицом људи у подруму. Довешћу ти са свога
торња три успавана младића. Ставићете их на носила, па ћете их однети у вртове. Тамо ће вас
чекати Ади; рећи ћете му имена успаваних делија и он ће вам показати куда да их однесете. Нека
вас не узнемирава ако се успут буду бацакали и стењали. Ако би неко од њих подигао покривач
или показао ма какав знак да се пробудио, нека га онај који буде пратио дотична носила без буке
задави. Исто важи и за повратак. Леш ћеш, у том случају, предати мени. Јеси ли разумео?
− Све сам разумео, Сејдуна.
− Дакле, после вечерње молитве!
Намигнуо је капетану у знак поздрава и вратио се поред непомично постројене чете преко
обеју дизалица у своју кулу.

* * *

Абу Али је живео у средњим просторијама стана врховног поглавара. Једну од својих соба
уступио је Бузрук Умиду када је овај дошао у тврђаву. Вративши се из вртова, пресвукли су се а
затим затворили у Абу Алијевом стану.
Неко време су се ћутке гледали, покушавајући да погоде шта онај други мисли. Најзад Абу
Али упита:
− Какав је твој суд о свему томе?
− Управо сам хтео да те упитам исто.
− Ибн Саба је неоспорно велики човек...
− Да, велики човек...
− Па ипак ми се каткад чини... надам се да ће остати међу нама оно о чему ћемо говорити.
− Обећавам ти.
− Понекад ми се чини да је сувише настран и да му нису све козе на броју...
− Заиста, понекад ми његове мисли изгледају луде... или бар такве да нама, обичним
смртницима, изгледају неразумљиве и чак изазивају грозу.
− Шта кажеш о његовој замисли, о тој чудноватој опоруци коју намерава да нам остави у
аманет? − испитивао је Абу Али.
− У овом случају пада ми на памет краљ Нааман. Сенамар му је сазидао диван дворац
Хабернак. Уместо награде краљ је наредио да га баце преко ограде крова.
− Федаји ће за своју оданост добити заиста праву Сенамарову награду.
− Шта ћеш ти да учиниш? − упита Бузрук Умид.
− Ја?
Абу Али се замисли. Његов живот био је празан откад је изгубио своје две жене и два детета.
Због свог мисионарства морао је петнаестак година да побегне из Казвина у Сирију. Код куће је
оставио две жене, старију Хабибу, која му је родила два сина, и млађу Ајшу, која је била његова
љубимица. Кроз три године се вратио. Хабиба му је испричала да је Ајша за време његовог
одсуства водила љубав с богатим младићем из суседства. Абу Али је полудео од љубоморе. Прво
је заклао заводника, а затим неверну жену. Али омрзнуо је и Хабибу, која му је открила њено
неверство. У првом бесу натоварио је њу и децу на камиле и одвео их у Басру. Тамо их је продао
као робље. Узалуд их је доцније свуда тражио. Најзад га је позвао Хасан да сарађује с њим. Сада
му је рад за исмаилство био све у животу.
Одговорио је:
− Немам избора. Ко се ухвати у коло мора и да поигра.
Бузрук Умид се намргођено загледао у под. Имао је тврдо срце војника. У Рудбару је једном
наредио да се петнаесторици људи одсеку главе због тога што су прекршили заклетву и хтели да
напусте редове исмаилаца. Сматрао је да је према непријатељима дозвољено свако лукавство и
свако насиље. Али варати овако своје најоданије присталице?
− Шта намерава с федајима када се врате из вртова? − упита он.
− Не знам. Сигурно би му ти 'ашашини', ако би покушај успео, служили као страшно оружје
против непријатеља.
− А мислиш ли да ће успети?
− То је записано у звездама. Мени његова замисао изгледа луда. Али, луд ми је изгледао и
његов план заузимања Аламута. Па ипак му је успео.
− Тако ми је далек да га једва схватам.
− Настраност великих људи ствара чуда.
− Имам сина кога много волим. Хтео сам да га пошаљем у Хасанову школу. Сам Алах ме је
сачувао од тога. Сада ћу га послати на супротни крај света. Још ове ноћи мора отићи гласник к
њему.
Бузрук Умид је волео живот и жене. Његова прва жена, Мухамедова мати, умрла је на
порођају. Дуги низ година био је неутешан. Доцније је узео другу, трећу и четврту и сада их је у
Рудбару имао пун харем. Нежност свих њих заједно једва му је ублажавала бол за првом,
изгубљеном. Био је из исмаилске породице, и зато у султановој служби није могао да напредује.
Отпутовао је у Египат и тамошњи калиф га је упутио Хасану, који му је дао новац, положај и
власт. Био је одличан заповедник, али му је недостајала свака сналажљивост. Зато му је био
потребан неко од кога би примао тачна упутства.
− Стварно, ништа нам друго не преостаје него да останемо уз Хасана. Ако пропадне,
пропашћемо с њим. Ако успе, успех ће да оправда окрутност његових мера.
− Друге могућности за нас изгледа заиста нема. Дивим се Хасану. Зато ће ми бити лакше да
идем за њим у ватру и воду.

* * *

После овог разговора Бузрук Умид пожури у своју собу и написа сину писмо.
„Мухамеде, сине мој, срећо мог живота! Преклињем те не долази у Аламут. Отпутуј у
Сирију или, ако хоћеш, у Египат. Потражи тамо моје пријатеље и реци им да сам те ја послао.
Примиће те. Послушај шта ти говори очева љубав. Моје срце се неће смирити док не будем
знао да си срећно стигао тамо“.
Потражио је гласника и послао га Муцуферу у Рај.
− Иди у правцу истока, − упозорио га је он, − да те не ухвате султанове предстраже. Муцуфер
ће ти рећи где ћеш наћи мога сина Мухамеда. Потражи га и предај му писмо. Ако то извршиш,
добићеш кад се вратиш лепу награду.
Дао му је новца за пут. Када је видео да гласник одлази из тврђаве, спао му је камен са срца.

* * *

Предвече су на крову својих опустелих харема седели лекар и Абу Сорака. Пред њима су
лежали велики комади печења и повећи крчаг вина. Добро су се служили и једним и другим,
гледајући кроз лишће дрвећа на вреву пред тврђавом и мудровали.
− Ех, то ти је разнолик живот, − рече весело Грк. − Да ли сам могао сањати, када сам пре
много година учио у Византији, да ћу под старост празновати неку исмаилску победу, у некој
тврђави далеко на северу Ирана?! Чинило ми се да ће она бучна гозба тамо у Содоми и Гомори
вечито трајати. Али, због прегршти златника ја ти скоро изгубих главу. Оковали су ме и бацили у
тамницу. Дружина се посакривала, уместо да плати мој дуг, и тако сам доспео на галију. Доцније
су ме продали као роба, па сам као лекар дошао калифу у Каиро. Имао сам срећу да ме додели
Ибн Саби, који је у то време уживао на двору највеће почасти. Нешто је већ морао да нађе у
мени, јер ме је откупио и повео са собом као слободног човека. И данас бих био потпуно срећан
да нам Хасан није наредио да испразнимо хареме.
Абу Сорака се осмехну.
− Једина нам је утеха да смо сви подједнако настрадали.
Лекар му намигну.
− Мислиш? А шта је тамо иза тврђаве? Можда храм за Хасана и његовог великог даја?
Абу Сорака га је пажљиво посматрао.
− Ти још увек тврдиш да је Хасан иза тврђаве уредио себи хареме?
− А шта би друго? Сазнао сам да су каравани довели у тврђаву много лепотица. Ко их је од
нас видео?
− То ти не верујем. Знам да су се тамо вршиле неке припреме. Али никада нисам посумњао у
то да се тамо прави неки излаз за случај крајње нужде, када би опсада трајала сувише дуго.
− Лаковеран си. Познајем Хасана. Он је филозоф. И као такав зна да је тражење задовољства
први и последњи смисао живота. Имајући све на расположењу, био би прави глупак да то не
користи. А постоји ли нешто изузев оног што осећамо нашим чулима? Једино је то истина, и зато
је мудро служити својим страстима. Јер, најгоре је зло не бити у стању достићи оно на шта те
терају твоји нагони. У том погледу морам похвалити Ибн Сабу као мудрог човека. Умео је да се
снабде свиме. Хусеин Алкеини је за њега из године у годину пљачкао караване по Хорасану и
Кузистану. Сада скупља за њега још и данак од својих верника. Добро смишљено, заиста!
− Он је моћан господар, − рече Абу Сорака. У дубини душе плашио се да их неке невидљиве
уши не чују како говоре о врховном поглавару са тако мало поштовања.
Грк се весело закикота.
− Велик и чувен господар, зацело! Замисли: када смо били у Египту посвађао се на мртво име
са Бедр ал Џемалијем, страшним заповедником калифове телесне страже. Сви су дрхтали за
његов живот а он, ни пет ни шест, оде калифу и препредено му предложи једну погодбу. Знао је,
наиме, да још исте ноћи намеравају да га укрцају на неку лађу. Обећао је, дакле, калифу да ће у
Ирану скупљати за њега присталице и да ће му помоћи да руши моћ Багдада. За то је добио три
тешке кесе златника. И још и сада држи калифа у шкрипцу. Ако сувише дуго нема каравана из
Египта, он шаље гласника с поруком да ће почети да ради за свој рачун. Тада калиф почиње
страшно да жури. Удара нов данак, и покорна раја у Египту плаћа зато да 'Наш господ' може да
дозволи себи богзна какву раскош иза тврђаве Аламут.
А нас двојица морамо бити лишени наших жена
На крову се изненада појави Абу Али.
Дај и лекар су се очигледно уплашили.
− Мир с вама, пријатељи! − поздрави их он љубазно, смејући се њиховој забуни. − Дошао сам
по тебе, Абу Сорака. Обавестићеш Јусуфа, Сулејмана и Ибн Тахира да их између четврте и пете
молитве чекам пред станом врховног поглавара. Изаћи ће пред Сејдуну. Зато нека се прописно
спреме. Желим вам лаку ноћ.

* * *

Међу федајима настаде права врева када чуше да ће тројица од њих још исте ноћи изаћи пред
Сејдуну. Питали су се и нагађали зашто их је позвао к себи.
− Хоће да их награди за њихову храброст у борби, − рече Ибн Вакас.
− За какву то храброст? − заједљиво упита Обеида. − Не кажем за Ибн Тахира. Он је заиста
отео Турцима заставу. Али шта има с тим Сулејман, који је дозволио да га избаце из седла, и
Јусуф, који је урлао да би растерао свој сопствени страх?
− Сулејман је побио највише непријатеља, а Јусуф заједно с њим крчио осталима пут, − рече
Џафар.
− Јесте, тако је, − потврди Наим. − Ја сам био поред њега.
− Ти? − наруга му се Обеида. − Крио си се иза Јусуфових леђа да те Турчин не би приметио.
− Гаде црначки!
Наим, разљућен, оде.
У међувремену су се тројица изабраних окупали и спремили за вечерашњи пријем. Сва
тројица су били узбуђени, али Јусуф је у правом смислу речи сав дрхтао.
− Како да се понашамо? − питао је гласом који је одједном постао плашљив и дечји.
− Онако како нам вечерас велики дај буде наредио, − рече Ибн Тахир.
− Тако ми браде мученика Алија! − узвикну Сулејман док га је уствари од очекивања
наизменично спопадала врућина и језа. − Ни у сну нисам сањао да ћу ускоро доживети овакву
част, да ћу ступити пред Сејдуну. Изгледа да смо јутрос ипак нешто постигли кад нас је тако
одликовао.
− Мислиш ли да нас је стварно зато позвао? − запиткивао је Јусуф.
− Чини ми се да ти савест није чиста? − насмеја се Сулејман. − Можда је само мене и Ибн
Тахира због тога позвао.
А тебе зато да те укори што си само завијао уместо да се бориш.
− Немој мене да плашиш. Турчин је тебе избацио из седла.
Сулејман се угризе за усну.
− Причекај док ступиш пред Сејдуну, − рече он после извесног времена. − Видећемо како
ћеш се тада показати.
Јусуф плану.
− Мислиш ли ти да је Сејдуна Абу Сорака и да ће ме питати о седморици имама?
− Пазите обојица да се сувише не обрукате, − добаци Ибн Тахир.
Сва тројица обукоше дугачке беле кошуље и уске беле чакшире. На главе ставише високе
беле фесове и тако свечано одевени вратише се међу другове.
Нису могли да једу. Остали федаји љубоморно су их посматрали. Када су одлазили, Наим
упита Ибн Тахира:
− Хоћеш ли нам, кад се вратите, испричати како је било и какав је Сејдуна?
− Све што год будеш хтео, − одговори нестрпљиво Ибн Тахир.

* * *

Абу Али их је чекао пред улазом у стан врховног поглавара. Видео је да су лица младића
одавала велику забринутост. − Када би само знали шта их чека! − прође му за тренутак кроз
главу. Затим рече:
− Држите се храбро. Дубоко се поклоните када уђете и немојте се исправљати док вам
Сејдуна не дозволи. Онај кога ослови нека му с поштовањем пољуби руку. У одговорима будите
кратки и искрени. Јер Сејдуна види свакоме у душу.
Почели су да се пењу уз степенице на торањ. Дошавши до Црнца на врху степеништа,
Сулејман скоро налете на њега. Престрашено је одскочио и погледао на под као да тражи на шта
се спотакао.
− Овога бих се чак и ја бојао, − прошапта Јусуф Ибн Тахиру.
Уђоше у предсобље и сву тројицу обузе велики страх.
Завеса се подиже и зачу се звонак глас:
− Уђите!
Абу Али је ишао напред, а Сулејман храбро за њим. Јусуфу су се тресле вилице. Сачекао је
да прође Ибн Тахир. Тада му није остало ништа друго него да и сам уђе за њим.
Поред Бузрук Умида, кога су већ познавали, стајао је човек у једноставном сивом бурнусу9.
На глави је имао бео турбан. Нити је био висок, нити је изгледао страшан или нарочито строг.
То је био Сејдуна, невидљиви поглавар исмаилаца.
Стали су један поред другога и поклонили се.
− Добро је, добро, пријатељи, − рече он.
Пришао им је осмехујући се напола обешењачки напола охрабрујући.
− Чуо сам о вашим заслугама у бици са султановом претстражом, − поче он. − Позвао сам вас
да вас наградим за вашу верност.
− Ти, Ибн Тахире, − рече он обраћајући се овоме, − обрадовао си ме исто толико својим
песмама колико и отимањем непријатељске заставе.
− А ти, Сулејмане, показао си се као храбар борац и непобедиви мачевалац. Бићеш нам још
потребан.
− А ти, Јусуфе мој, − настави он с неким нарочитим осмехом, − који си као љути лав навалио
на кривовернике, и ти си заслужио моју похвалу!
Свакоме понаособ пружио је руку, али тако брзо да су једва стигли да је пољубе.
Очи су им сијале од поноса. Како је могао да познаје свакога од њих, када их још никад није
видео? Да ли му их је Абу Али тако тачно описао? Њихове заслуге су, дакле. ипак биле
драгоцене.
Велики даји су стајали пострани. Њихов израз није одавао ништа сем напете радозналости.
Хасан продужи:
− Јуче смо испитали ваше знање, јутрос вашу храброст. А у ономе што је најважније још вас
нисмо искушали. То смо оставили за вечерас. Хоћемо да утврдимо колико је јака ваша вера.
Исправио се и стао пред Јусуфа.
− Верујеш ли у све што су те твоји наставници учили?
− Верујем, Сејдуна.
Глас му је био преплашен, али је ипак изражавао истинито убеђење.
− А вас двојица, Ибн Тахире и Сулејмане?
− Верујемо, Сејдуна.
− Верујеш ли чврсто, Јусуфе, да је мученик Али био једини пуноправни Пророков
наследник?
− Чврсто верујем, Сејдуна.
Јусуф се чудио што му Сејдуна поставља таква питања.
− А ти, Сулејмане, верујеш ли да су његови синови Хасан и Хусеин били преварени за
наследство?
− Свакако да верујем, Сејдуна.
− А ти, Ибн Тахире, верујеш ли да је Исмаил седми прави имам?
− Верујем, Сејдуна.
− И верујеш да ће Ал Махди доћи као последњи велики пророк на свет и да ће донети истину
и правду?
− И то верујем, Сејдуна.
− А ти, Јусуфе, верујеш ли да је мени, вашем поглавару, Алах доделио власт?
− Верујем, Сејдуна.
− А ти, Сулејмане, верујеш ли да све што чиним, чиним у његово име?
− Верујем, Сејдуна.
Хасан сада стаде пред самог Ибн Тахира.
− Верујеш ли, Ибн Тахире, да ми је дата власт да пуштам у рај онога кога хоћу?
− Верујем, Сејдуна.
Хасан пажљиво прислушну. Ибн Тахиров глас је још увек изражавао непоколебљиво
убеђење.
− Јусуфе! Је ли твоја вера толико јака да би се обрадовао ако бих ти рекао: Пођи на врх куле и
баци се у дубину, јер ћеш тако доспети у рај?
Јусуф пребледе. Хасан се једва приметно осмехну. Погледао је велике даје. И њих двојица су
се смешкали.
После кратког оклевања Јусуф рече:
− Радовао бих се, Сејдуна.
− Ако бих ти сада, овог часа, наредио: Пођи на торањ и баци се са њега? Мој Јусуфе, мој
Јусуфе! У срце те видим. Недовољна је твоја вера! − А ти, Сулејмане, да ли би се заиста радовао?
Сулејман одврати чврстим гласом:
− Заиста бих се радовао, Сејдуна.
− Кад бих ти овог тренутка наредио? Гле, пребледео си. Твој језик је одлучан, али твоје
поверење није чврсто. Лако је веровати у ствари које не захтевају од нас никаквих жртава. Али
тамо где своју веру морамо доказати својим животом, тамо се колебамо.
Загледао се нетремице у Ибн Тахира.
− Сада погледајмо још у тебе, песниче. Верујеш ли непоколебљиво да ми је био дат кључ од
рајских врата?
− Непоколебљиво верујем, Сејдуна, да имаш власт да пошаљеш у рај онога кога сматраш
достојним.
− Али шта је с кључем? О њему сам те питао.
Ибн Тахир се трже.
− Трудим се да поверујем, али не знам какве би природе могао бити тај кључ.
− Дакле, верујете само у учење о Алију и имамима? − узвикну Хасан. − А нама су потребни
верници који ће веровати у свако наше учење.
За федаје је настао несносан тајац. Колена су им клецала од узбуђења. Ледени зној обливао
им је чела.
Најзад Хасан проговори муклим гласом.
− Према томе, сматрате ме за лажљивца?
Сва тројица пребледеше.
− Не, Сејдуна. У свему ти верујемо, Сејдуна.
− А ако вам кажем да заиста имам кључ од рајских врата?
− Вероваћемо ти, Сејдуна.
− Скроз вас видим. Хтели бисте да верујете али не можете. Зашто је то тако, Ибн Тахире?
− Све знаш и видиш, Сејдуна. Тешко је веровати у нешто што је недостижно нашем разуму.
Воља хоће, али разум се опире.
− Искрен си и то ми се допада. Али, шта би рекао када бих те стварно одвео у рај да се
увериш у њега својим рођеним рукама, својим рођеним ушима и очима, својим рођеним устима?
Да ли би тада веровао?
− Како бих онда могао да сумњам, Сејдуна?
− Радујем се томе. Јутрос сте се у борби добро показали. Али, знао сам вашу слабост и сад
сам вас позвао да бих и вашу веру начинио чврстом и непоколебљивом. Зато сам одлучио да вам
за ову ноћ откључам рајска врата.
Младићи разрогачише очи од неописивог изненађења. Подилазили су их жмарци и нису
веровали да су добро чули.
− Зашто сте се тако забленули у мене? Зар се не радујете што ћу вас тако одликовати?
− Рекао си да... − промуца Ибн Тахир. Даље није могао.
− Рекао сам да ћу вам откључати рај и то ћу и учинити. Јесте ли спремни?
Нека невидљива сила оборила је сву тројицу на колена. Дотакли су челом тло пред
Хасановим ногама и остали тако да клече.
Хасан баци брз поглед на своје пријатеље. Њихова намргођена лица одавала су напрегнуту
пажњу.
− Устаните! − нареди он.
Послушали су га. Хасан извади свећу из свећњака и осветли њоме унутрашњост дизалице. У
њој су била припремљена три ниска лежишта. Покривена су била простиркама које су се
спуштале до земље.
− Лезите на ова лежишта! − нареди Хасан.
Абу Алију је дао да придржи свећу, Бузрук Умиду пружио крчаг вина, а сам узео са полице
златан ковчежић и откључао га. Пришао је федајима, који су, бледи и преплашени, дрхтали на
лежиштима.
− Пут до раја је дуг и напоран. Овде су јело и пиће за окрепљење. Примите их из мојих руку.
Ишао је од младића до младића и стављао свакоме од њих у уста малу куглицу коју је узимао
из златног ковчежића. Јусуф је био тако узбуђен да испрва није могао да отвори вилице.
Сулејман и Ибн Тахир су се потрудили да што пре прогутају куглицу.
Њен укус је испочетка био пријатно сладак. Доцније му се придружила одвратна горчина. Да
је не би осећали, Хасан им је наредио да пију вино. Затим је почео пажљиво да посматра дејство.
Најпре је младиће омамило јако вино, на које нису били навикли. Пред очима им се завртело,
тако да су морали да легну наузнак. Јусуф захропта као заклани во. Затим се препусти опојном
дремежу.
Код његових другова борило се пијанство са грозничавом радозналошћу. − Шта ако сам
прогутао отров? − паде Ибн Тахиру на памет. Али већ навалише на њега безбројне фантастичне
прилике, које почеше једна другу лудачки да јуре. Као опчињен, морао је да их прати погледом.
Хасан је видео његове уплашене, широко отворене очи.
− Шта гледаш, Ибн Тахире?
Ибн Тахир га није чуо. Зурио је у прилике које су га вукле за собом, док им се није потпуно
предао.
Сулејман се бесно борио са привиђењима која су хтела да му унаказе стварност. Још малочас
је видео три поглавара, који су радозналих лица гледали у њега. Али већ га је опчинило
чудновато привиђење и његов поглед пође за њим. И он се испочетка бојао да му је Хасан дао
отров. Али ускоро је заборавио на ту мисао. Унутрашња борба га је исцрпла. Привиђења су
постајала све стварнија, док им коначно није подлегао.
Јусуф је неко време стењао и бацакао се. Потом је чврсто заспао. Ускоро после њега заспаше
и Сулејман и Ибн Тахир.
Хасан узе танке црне покриваче и баци их преко младића. Затим даде знак и сва шесторица се
спустише на дно торња.
Дочекала их је Хасанова телесна стража. Хасан даде тихо капетану Алију још нека упутства.
Затим Црнци, по двојица, ухватише лежишта за дршке и у пратњи трећега однеше младиће у
вртове.
Поглавари су немо чекали њихов повратак. Кад се вратише, Хасан их тихо упита:
− Је ли све у реду?
− Све је у реду, Сејдуна.
Хасан дубоко уздахну.
− Пођимо на врх куле, − рече он. − Све је то као у некој грчкој трагедији. Алаху хвала, први
чин је сада завршен.
ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА
о вечери су припреме у вртовима биле завршене. Девојке су се распоредиле онако како је
Д врховни поглавар одредио. Мирјам је са својим другарицама остала на средњем острву, а
Фатиму и Сулејку су ушкопљеници превезли са њиховим пратилицама у вртове одређене за њих.
Гледајући из тврђаве, Фатима је била с леве, а Сулејка с десне стране од њиховог сталног
боравишта. Сва три врта одвајали су прокопи. Окружавао их је Шах Руд, који је својом хуком
заглушивао гласове тако да нису допирали из једног врта у други.
Ушкопљеници су уз помоћ девојака провукли око павиљона, од жбуна до жбуна и од дрвета
до дрвета, врпце и обесили на њих јутрос направљене светиљке. Светиљке су биле разних
величина и облика, различито ишаране и обојене. Када се смркло, почели су да их пале. Околина
је оживела у сасвим новој светлости, у новим облицима и сенкама. Све је било промењено.
Девојке су зачуђено посматрале. Гледале су једна другу. Шетале су се стазама и њихова лица,
њихова тела обасјавала је час једна час друга боја. Паучинасте сенке играле су по њима. Све је
било некако чудно и нестварно. Изгледало је као да је оживела једна од слика које су гледале у
сновима. Наоколо, иза појаса светлости, била је густа, непрозирна тама. Нису се видели ни
планина, ни тврђава, ни звезде.
Павиљони су били скоро засути цвећем. У средини сваког од њих жуборио је водоскок.
Водени млаз расипао се на све стране у хиљаду бисерних капљица које су се пресијавале у свим
бојама дуге. На ниским позлаћеним софрама чекала су разноврсна јестива. Распоређена су била
на сребрне и златне послужавнике. Поховане птице, печене рибе, уметнички израђене
посластице и читаве гомиле разног воћа: смокава, диња, наранџи, јабука, бресака, грожђа. Поред
сваке софре је стајало по шест дубоких крчага вина. Са стране посуде с млеком и медом.
После вечерње молитве Ади је још једном одвео Апаму у сва три врта. Све је пажљиво
прегледала и дала последња упутства. Мирјам, Фатими и Сулејки дала је по две куглице за
успављивање гостију. Другу за случај да прва нема довољног дејства. Узгред им је рекла:
− Не дајте младићима прилику да сувише испитују. Запослите их, а пре свега опијте. Јер
Сејдуна је правичан и строг.
После њеног одласка девојкама постаде јасно да се приближава одсудни тренутак. Њихове
предводнице су им наредиле да попију по чашу вина ради охрабрења.
Код Фатиме је било најживље. Своју грозничаву нестрпљивост девојке су потискивале
вриштањем и смехом. Чаробно осветљење и вино учинили су своје. Сазнање да су све заједно
распршило је њихов страх. Очекивана посета имала је још само примамљиву драж необичне
пустоловине.
− Име му је Сулејман и Сејдуна је рекао да је леп, − рече Лејла.
− Изгледа да га већ вребаш, − потсмехну јој се Сара.
− То ми кажеш ти која си већ сва болесна од жеље.
− Препустимо Халими да почне, − предложи Ханум.
Халима се уплаши.
− Не, не, ја то нећу.
− Не бој се, Халима, − утеши је Фатима. − Ја одговарам за успех, и ја ћу одредити свакој шта
да ради.
− Одредићеш и то у коју да се заљуби? − упита Ајша.
− Твоја превејаност ти неће много помоћи, − одврати Сара.
− А теби твоја црна пут још мање.
− Не свађајте се, − прекори их Фатима. − Свеједно је у коју ће се заљубити. Све смо у служби
Сејдуне и наша је дужност само да испуњавамо његова наређења.
− Ја мислим да ће се заљубити у Зајнаб, − рече Халима.
− Зашто баш у Зајнаб? −. љутила се Сара.
− Зато што има тако лепу златну косу и тако плаве очи.
Зајнаб јој се насмеја.
− Мислите ли да ће бити лепши од Сејдуне? − упита опет Халима.
− Гледај ти ову малу мајмуницу, − узвикну Фатима. − Одмах се заљубила у Сејдуну.
− Па кад је стварно леп.
− Халима, бар ноћас не буди шашава. Сејдуна није за нас. О њему не смеш тако да говориш.
− Па ипак се заљубио у Мирјам.
Сара се разјари.
− Зар си ти Мирјам?
− Да ми више ниси рекла ништа слично! − изгрди је још и Фатима.
− Како ће бити обучен? − запиткивала је Ајша.
Сара јој се искези.
− Обучен? Па он ће доћи наг.
Халима покри лице рукама.
− Ја га не бих ни погледала.
− Знате шта?, − предложи Шехере. − Сложимо песмицу о њему.
− Тако је! Фатима, ти покушај.
− Па још га нисмо ни виделе.
− Фатима се плаши да неће бити довољно леп, − насмеја се Сара.
− Немој да ме љутиш, Саро. Покушаћу. Например овако: Љупки дечак Сулејман − дошао у
рај...
− Смешно! − узвикну Зајнаб. − Па Сулејман је јунак који се тукао с Турцима. Боље би било
да кажеш: Храбри борац Сулејман − дошао у рај...
− То је сасвим песнички! − наљути се Фатима. − Чудо да ниси поломила језик... Слушајте
ово: Сиви соко Сулејман − дошао у рај. И Халиму лепу срео млади јунак тај.
− Не, мене немој да помињеш у песми.
Халима је била сасвим преплашена.
− Дете неразумно! Схвати најзад! То је само од шале!

* * *

Код Сулејке су девојке биле много забринутије. Џада се једва држала на ногама, а мала
Фатима се завукла у најудаљенији кутак као да је тамо била у највећој сигурности. Асма је
запиткивала о глупим ситницама, а Ханафија и Зофана препирале су се ни око чега. Само су се
Рокаја и Хабиба некако снашле.
Сулејка је била у нестрпљивом ишчекивању. Част да буде на челу своје групице ударила јој
је у главу. Сањарила је како ће се непознати Јусуф заљубити у њу, управо у њу, а остале неће ни
приметити. Између толиких другарица изабраће баш њу. А она то и заслужује. Зар није лепша и
љупкија од осталих?
Испивши чашу вина, она се сасвим разнежи. Била је слепа за све што се око ње дешавало.
Узела је харфу и почела да удара у жице. У својој уобразиљи видела је већ да је вољена и
жељена, замишљала је како очарава и заноси и ни сама није осетила како се полако заљубила у
незнанца кога су очекивале.

* * *

Око Мирјам је, упркос раскоши, било пусто и мрачно. Девојке у њеном павиљону биле су
најплашљивије и најнесамосталније. Радо би се привиле уз њу, ослониле на њу. Али Мирјам је
била задубљена у своје мисли, далеко од њих.
Није мислила да ће је сазнање да је Хасан не воли тако дирнути. Али, можда ни то није био
прави узрок њеног бола. Највише ју је поразило сазнање да је она за Хасана само средство, оруђе
којим хоће да постигне неки циљ који нема никакве везе с љубављу. Мирно, без предрасуда,
препустио ју је за једну ноћ другоме.
Познавала је мушкарце. Мојсије, њен муж, био је одвратан старац. Али, иако на то није ни
мислила, било јој је јасно да би пре умро него што би допустио да је други дотакне. Мухамед,
њен драган, ставио је живот на коцку да би је добио и изгубио га је због ње. Када су је доцније
продали у Басру, никада није изгубила веру да је сваки господар који би је купио, чак и као
робињу, не би препустио другоме. То самопоуздање је није напустило ни онда када је постала
Хасанова својина. Његова данашња одлука потресла је из темеља њено самопоуздање,
неизрециво ју је понизила. Да је могла расплакала би се. Али њене очи као да нису више знале за
сузе. Да ли је мрзела Хасана? Чудно нејасна била су њена осећања. Прво је помислила да јој не
остаје ништа друго него да се баци у Шах Руд. Затим је одлучила да се освети. Али и та жеља је
спласнула и уступила место дубокој тузи. Што је више размишљала, све више је увиђала да су
Хасанови поступци потпуно доследни. Његови погледи, пуни порицања свега онога што је за
обичне људе било свето и непобитно, његово сумњање у тачност сваког знања и спознаје, његова
потпуна слобода у мишљењу и поступцима, зар је све то није безброј пута очаравало и дражило?
То су биле речи. Сама је била сувише слаба да би се усудила или могла да их спроведе у дело.
Зато и није мислила да је он тако јак.
Сад је почела да га схвата и с те стране. Па ипак јој је био некако наклоњен, можда ју је чак и
волео. Осећала је да га мора поштовати. За њега мисао или идеја нису биле само лепе играчке
као за њу. За њега је умно сазнање већ представљало наређење да га претвори у дело; оно до чега
би дошао на основу разума само по себи га је и обавезивало. Колико пута му је и сама тврдила да
није више способна да некога заиста воли, да не може ни у шта више да верује, а исто тако и да
не признаје ниједно од опште признатих начела. Правила се као да се већ одавно ослободила
свих предрасуда. Зар јој својом последњом одлуком није показао да јој је веровао? Да је цени?
Ништа јој више није било јасно. Како год мислила, колико год покушавала да све разуме, на
дну душе је остајао бол, остајала свест да је понижена, да за Хасана представља само пиона кога
он премешта онако како то налажу његови интереси.
Кришом се опијала вином, празнећи чашу за чашом. Али јој се чинило да је све трезнија што
дуже пије. Одједном се сетила да уствари некога очекује. Чудновато, за све то време није се
сетила Ибн Тахира. Хасан јој је рекао да је врло бистар и да је песник. Обузело ју је неко чудно
осећање, као да ју је дотакло неко невидљиво крило. Пренула се. Осетила је близину судбине.
Узела је харфу и превукла прстима преко жица. Разлегао се сетан, чежњив звук.
− Како је лепа ноћас, − прошапта Сафија. Очима је показала на Мирјам.
− Чим је угледа, Ибн Тахир ће се одмах заљубити у њу, − рече Хадиџа.
− Како ће то бити лепо, − обрадова се Сафија. − Сложићемо песмицу о њима.
− Да ли би ти било право да се он заљуби у њу?
− Итекако.

* * *

Велики даји су ћутке пратили Хасана на врх куле. Дошавши на терасу, угледали су неки
мутан сјај који је са стране где су били вртови засењивао светлост звезда. Заједно са Хасаном
пришли су огради и погледали доле.
Три павиљона купала су се у мору светлости. Били су осветљени и споља и изнутра. Кроз
стаклени кров и зидове виделе су се бесконачно смањене прилике које су се кретале и мицале у
њима.
− Мајстор си да ти нема равног, − рече Абу Али. − Изгледа да си се заклео да ћеш нас водити
из изненађења у изненађење.
− Права чаролија из 'Хиљаду и једне ноћи', − промрмља Бузрук Умид. − Пред силом твоје
способности мора да ишчезне свака сумња.
− Причекајте и немојте да ме хвалите сувише рано, − насмеја се Хасан. − Младићи тамо доле
очигледно још спавају. Завеса се, према томе, још није ни подигла. Тек када се то буде десило,
видећемо да ли је подухват успео.
Објаснио им је распоред вртова и рекао у ком је павиљону који од тројице младића.
− Потпуно ми је неразумљиво, − рече Абу Али, − како ти је могла пасти на памет таква
замисао. Не могу то друкчије да објасним него тиме да те је надахнуо неки дух, али не Алах!
− Сасвим тачно: није то био Алах, − одврати Хасан смејући се. − Већ наш стари, добри Омар
Хајам.
Испричао је пријатељима како га је пре двадесетак година посетио у Нишапуру и како му је
овај нехотице улио мисао за његов ноћашњи оглед.
Зачуђен, Абу Али узвикну:
− Одонда носиш ту замисао у себи? И ниси полудео? Тако ми браде мученика Алија! Ја не
бих издржао ни месец дана да сам смислио нешто тако значајно. Свим силама бих се бацио на
спровођење такве замисли и не бих одустао пре него што бих успео или пропао.
− Ја сам одлучио да ћу учинити све што је у људској моћи да не пропаднем. Таква мисао
расте и развија се у човековој души као дете у мајчиној утроби. Испрва је нејака, без одређеног
облика. Али човек осећа страсну тежњу да истраје и не одустане. Постепено она прожме и
обузме свога носиоца тако да не види ништа друго и не мисли ни на шта друго већ само на то да
је оствари, да донесе на свет тог чудног изрода. С таквом мишљу у својој утроби човек заиста
личи на лудака. Он не пита да ли је у праву или није, да ли је добро или зло. Он ради по неким
невидљивим наређењима. Зна само то да је средство у рукама нечег што је јаче од њега. Да ли је
у власти неба или пакла, не тиче га се.
− И за свих ових двадесет година ниси никада покушао да оствариш овај план? Нити си имао
човека коме би могао да га повериш?
Абу Алију то није ишло у главу. Хасан се насмеја.
− Да сам поверио свој план теби или ма коме од пријатеља, сматрали бисте ме за лакрдијаша
или будалу. Нећу да кријем да и поред нестрпљивости никад нисам покушао да га остварим.
Прерано остварим, наравно. Јер доцније сам стално увиђао да су ме препреке, на које сам
наилазио уствари сачувале од непромишљеног корака. Први пут сам намеравао да изведем свој
план ускоро пошто ми га је улио у главу Омар Хајам. Он ми је саветовао да се, као што је то и он
учинио, и ја обратим великом везиру и да захтевам од њега да испуни обећање дато у младости и
да ми помогне. Низам ал Мулк изашао ми је у сусрет више него што сам очекивао. Препоручио
ме је султану као свог пријатеља и тако сам био примљен на двор. Неће вам бити тешко да
поверујете да сам ја био забавнији дворанин од великог везира. Брзо сам стекао султанову
наклоност и он је почео да ме цени више од осталих. То ми је, наравно, ишло у корист. Чинило
ми се да сам већ стигао пред само остварење свога плана. Чекао сам прилику да измолим од
султана заповедништво над четама у неком војном походу. Али тада сам био тако наиван да
нисам рачунао на завист коју су побудили моји успеси код мог некадашњег школског друга.
Мени се чинило сасвим природно да се нас двојица међу собом такмичимо. Али он је то схватио
као велико понижење. То је дошло до изражаја када је султан пожелео да добије списак свих
доходака и издатака за своте огромно царство. Упитао је Низама ал Мулка за које би време могао
да прикупи те податке. 'За извршење тог задатка потребно ми је најмање две године', рече везир.
'Шта, две године?' узвикнух ја. 'Дај ми рок од четрдесет дана, па ћеш добити тачан списак за
целу државу. Само ми стави своје чиновнике на расположење'. Мој друг је пребледео и без речи
изашао из собе. Султан је прихватио мој предлог и ја сам се радовао да ћу тако моћи да покажем
своје способности. Упрегао сам у рад све своје присталице широм земље, и уз помоћ њихову и
султанових чиновника заиста сам за четрдесет дана прикупио податке о свим дохоцима и
издацима у целој држави. Када је протекао одређени рок, изашао сам са својим списком пред
султана. Почео сам да читам, али када сам окренуо неколико страна, опазих ужаснуто да ми је
неко подметнуо погрешне спискове. Почео сам да муцам, покушавао сам да надокнадим из
сећања оно што је недостајало. Али султан је опазио моју забуну. Разбеснео се и усне почеше да
му дрхте од гнева. Тада му велики везир рече: 'Мудри људи су рачунали да за извршење овог
задатка треба најмање две године. Како би тада једна будала, која се хвалила да ће све свршити
за четрдесет дана, могла одговарати на питања друкчије него бесмисленим муцањем и
наклапањем?' Осећао сам како се у свом срцу злурадо смеје. Знао сам да је та подвала његово
масло. Али са султаном није било шале. Овако осрамоћен, морао сам да напустим двор и да одем
у Египат. У султановим очима остао сам безобразна варалица. Отада велики везир дрхти од
страха пред мојом осветом и учинио де све да ме уништи. Прва могућност да остварим свој план
пала је, према томе, у воду. И није ми жао. Бојим се да би он тада био недоношче...
− Чуо сам већ о овом твом спору с великим везиром, − каза Абу Али. − Али сада читаву ову
ствар видим у другој светлости. Сада разумем зашто Низам ал Мулк тако мрзи исмаилство.
− У Египту сам нашао још повољније прилике. Калиф Мостанзер Билахи послао је Бедр ал
Џемалија, заповедника своје телесне страже, да ме дочека на граници. У Каиру су ме као
мученика за алијевску ствар примили с највишим почастима. Ускоро сам се потпуно снашао.
Око калифова два сина створиле су се две странке, од којих је свака желела да њен штићеник
буде престолонаследник. Старији, Незар, био је слабић као и сам калиф. На његовој страни је
био закон. Њега, као и његовог оца, убрзо сам потчинио свом утицају. Али нисам рачунао са
одлучношћу Бедр ал Џемалија. Он је штитио млађег сина Алмустаалија. Када је приметио да га
престижем својим утицајем, наредио је да ме ухапсе. Калиф се уплашио. Ја сам брзо увидео да
није више време за шалу. Одбацио сам све славољубиве снове које сам имао у вези са Египтом и
укрцао се на један франачки брод. На том броду се најзад одлучила моја судбина. На пучини сам,
наиме, опазио да брод не плови у правцу Сирије, као што ми је обећао Бедр ал Џемали, већ даље
према западу дуж афричке обале. Осетио сам да ће све бити изгубљено ако ме искрцају негде у
околини Кејравана. Тада се одједном подиже олуја, што је честа појава у овом делу мора. Калиф
ми је кришом дао неколико кесица златника. Једну од њих понудио сам заповеднику брода ако
промени правац брода и искрца ме на обалу Сирије. Имаће згодан изговор да га је олуја тамо
бацила. Злато га је примамило. Непогода је постајала све јача. Путници, скоро сами Французи,
очајавали су. Гласно су се молили и препоручивали богу своје душе. А ја сам, задовољан што
сам тако лепо извео целу ствар, мирно седео у једном забаченом углу и жвакао суве урме. Они су
се чудили мом спокојству. Јер они нису знали да брод плови у новом правцу. На њихова питања
одговарао сам да ми је Алах јавио да ћемо пристати на обалу Сирије и да нам се на путу неће
ништа десити. То пророчанство се обистинило и преконоћ су почели да ме сматрају за великог
пророка. Сви су желели да их примим за присталице свог учења. Скоро ме је обузео страх од тог
изненадног успеха. На сопственом искуству сам се уверио какву силу представља чврста вера и
како је лако задобити је. Треба само знати нешто више од оних који имају да верују. Онда је лако
правити чуда. А чуда су нађубрена земља из које ниче племенити цвет вере. Одједном ми беше
све јасно. Да бих остварио своју замисао требало би, као Архимед да би померио земљу с њене
осовине, да имам само једну чврсту тачку. Никакве положаје, никакав утицај код господара овог
света! Само утврђени дворац и средства да га преудесим према својој замисли. А затим нека се
чувају велики везир и силници свих земаља!
Хасанове очи блеснуше претњом. Абу Алију се чинило као да се налази у близини опасне
звери која је сваког часа могла да побесни.
− Сада имаш ту чврсту тачку, − рече некако умирујуће, али са извесним неповерењем.
− Да, − одврати Хасан. Пришао је огради и легао на јастуке који су били на поду. Позвао је
пријатеље да учине исто. На послужавницима су их чекали комади хладног печења и пуни
крчази вина. Почели су да се поткрепљују.
− Ја не оклевам ако треба подвалити непријатељу. Али пријатеље не варам радо, − изненада
рече Бузрук Умид. Све време је ћутао и размишљао. Сада је неочекивано избило из њега.
− Ако сам те добро разумео, Ибн Саба, − продужи он, − моћ наше установе заснивала би се
на заслепљености федаја, тих наших најбољих и најоданијих присталица. У ту заслепљеност би
их наводили ми, и то хладнокрвно, смишљено и потпуно свесно. Да би то постигли, морали
бисмо да се служимо нечувеном преваром. Твоја је замисао заиста величанствена, али средства
за њено остварење су живи људи, наши пријатељи.
Хасан мирно одврати, као да је већ очекивао такав приговор:
− У суштини, снага сваке установе заснива се на присталицама који су заслепљени. Моћ
сазнања различито је развијена код људи. Ко хоће да их води, мора да узима у обзир њихове
разнолике способности. Народ је од пророка тражио чуда. Они су морали да их чине, ако су
хтели да сачувају свој углед.
Што је свест мања, то је занос већи. Зато делим човечанство на два дела, који се међу собом
битно разликују. На прегршт оних који знају у чему је ствар, и у огромну гомилу оних који то не
знају. Први су позвани да воде, други да буду вођени. Први личе на родитеље, други на децу.
Први знају да истина недостижна, а други пружају руке за њом. Шта преостаје првима него да
оне друге кљукају бајкама и измишљотинама? Другим речима, лажима и преварама. И поред
тога они то чине само из сажаљења. Према томе, ако су заслепљивање и превара неопходни да
би могао да водиш народ према неком циљу који ти видиш а они не разумеју, зашто онда не би
могао да из тога заслепљивања, из те преваре, свесно изградиш филозофски систем? Као пример
хтео бих да вам наведем грчког филозофа Емпедокла кога су за живота његови следбеници
поштовали као какво божанство. Кад је осетио да му се приближава последњи час, попео се на
врх једног вулкана и скочио у гротло. Он је, наиме, био предсказао да ће жив бити узет на небо.
Пуким случајем изгубио је поред самог гротла сандалу, која га је издала. Да је нису нашли, свет
би можда још и данас веровао да је отишао жив на други свет. Ако о свему томе добро
размислимо, доћи ћемо до закључка да он то није могао да учини из користољубља. Јер шта би
он могао да има од тога што би његови следбеници веровали да је узет на небо? Претпоставимо
радије да је био толико осетљив да није хтео својим верним присталицама да разбије веру у своју
бесмртност. Осећао је да траже од њега обману и није хтео да их разочара.
− Оваква лаж је у суштини потпуно невина, − одврати после дужег размишљања Бузрук
Умид. − Али код преваре коју спремаш федајима, ради се о животу и смрти.
− Малочас сам рекао да желим да вам до танчина филозофски образложим своју замисао, −
настави Хасан. − Зато је, пре свега, потребно да будемо потпуно начисто с тим шта се уствари
дешава доле у вртовима. Рашчланимо предвиђене догађаје на њихове поједине фазе. Имамо
тројицу младића који ће можда поверовати да смо им отворили рајска врата. Шта ће доживети
ако буду заиста у то убеђени? Јесте ли свесни тога, пријатељи? Блаженство какво још ниједан
смртник није доживео. При пуној свести уживаће у рајској срећи.
− Али баш нас тројица најбоље знамо, − насмеја се Абу Али, − како би се грдно преварили.
− Шта се њих тиче то што ми знамо? − одврати Хасан. − Знаш ли можда ти шта ће се сутра
десити? Знам ли ја шта ми спрема судбина? Зна ли Бузрук Умид када ће да умре? Па ипак мора
да је то већ хиљадама година познато у склопу васионе. Протагора је казао да је човек мерило за
све што постоји. Постоји само оно што човек осећа, а што не осећа не постоји. Она тројица ће
душом и телом, свим својим чулима, доживети и упознати рај. Рај, према томе, за њих постоји.
Ти, Бузрук Умиде, згрозио си се због преваре у коју сам увукао федаје. Притом заборављаш да
смо ми сами свакодневно жртве превара наших чула. У томе ја не бих био ништа гори од оног
замишљеног бића над нама које нас је, као што тврде разне вере, створило. Да смо зато обдарени
варљивим чулима, знао је већ Демокрит. За њега не постоје ни боје, ни гласови, ни сласт ни
горчина, ни мраз ни топлота, већ само атоми и простор. А Емпедокле је погодио да све људско
знање преносе човеку само његова чула. Што она не познају, тога нема ни у нашим мислима.
Ако нас, дакле, наша чула варају, како би могла бити правилна наша сазнања која из њих
потичу? Погледајте ушкопљенике у вртовима! На чување смо им предали најлепше девојке. Они
имају исте очи као ми, исте уши и иста чула. Али ипак! Мали рез на њиховом телу био је
довољан да се њихово гледање на свет из основа промени. Шта за њих значи опојни мирис пути
младе девојке? Одвратно испаравање знојаве коже. А додир једрих девојачких груди?
Непријатан осећај туђег, салом обложеног дела тела. Ето видите, таква је поузданост наших
чула. Слепац не мари за прекрасне боје врта у цвету. Глуви не ужива у славујевом певању.
Ушкопљеника не узбуђују девојачке дражи. А будала мари за сву мудрост света колико за
лањски снег.
Абу Али и Бузрук Умид нехотице се насмејаше. Чинило им се као да их је Хасан ухватио за
руке и повео низ стрмо вијугаво степениште у мрачну, дубоку провалију, у коју они сами досада
нису смели ни да завире. Осетили су да је морао већ одавно темељито да размисли о свему томе
што им је сада говорио.
− Видите, ако неко, као например ја, заиста дође до убеђења, − настави Хасан, − да се ни у
шта што види око себе, што осећа и што зна не може поуздати као у нешто сигурно, ако је
потпуно свестан тога да га окружује само неизвесност и нејасност и да је стално жртва неких
превара, онда он те преваре не осећа више као нешто што је према човеку непријатељски
расположено, већ као неку животну потребу с којом се раније или касније мора помирити.
Сматрам да људи који су достигли неки виши ступањ сазнања могу да схвате превару само као
један од основних елемената свега живог, као елемент који према нама није непријатељски, као
једно од многобројних средстава да још уопште на неки начин дејствујемо и пробијамо се
напред. Хераклиту се свемир причињавао као неко сметлиште без реда набацано, које тек време
сређује. Време личи на дете које се игра шареним каменчићима, скупља их и опет разбацује.
Како узвишен пример! Време је као владалац, као уметник. Несвесна воља која управља
Васионом личи на њихову страст према подизању, стварању. Она их зове у живот и поново баца
у ништавило. Али докле год постоје, они су јединствени, извођени од осталих и покоравају се
својим сопственим строгим законитостима. У таквом свету смо и ми. Подлежемо законима који
владају у њему. Његов смо део и не можемо из њега. На овом свету, заблуда и превара су важни
чиниоци.
− Свемогући Алаху! − узвикну Абу Али. − Ниси ли и ти, Хасане, створио свет у коме владају
нарочити закони? Свој сопствени свет, шарен, чудноват и страшан. Аламут, то је твоје дело, Ибн
Саба.
Насмејао се и изнудио и Хасану осмех. Бузрук Умид је гледао поглавара и слушао га,
размишљао и чудио се. Полако је улазио у сасвим туђа и непозната подручја.
− У твојој шали, мој Абу Али, има доста истине, − продужи Хасан са својим старим осмехом.
− Рекао сам вам већ доле да сам се ушуњао у радионицу самог творца и погледао како ради. Он
нам је канда из самилости сакрио нашу будућност и дан наше смрти. Исто радимо и ми. Где,
дођавола, пише да и наш живот на овој планети није слична превара?! О томе да ли је нешто
'стварност' или су то само снови одлучује наша свест. Ако федаји, када се поново пробуде, буду
свесни тога да су у рају, онда ће свакако и бити у рају! Јер између правог и лажног раја у
суштини не постоји никаква разлика. Где год си убеђен да си био, тамо си заиста и био! Зар
њихово блаженство, њихова уживања, њихове радости неће бити исте као да су били у правом
рају? Епикур је мудро рекао да су избегавање мука и бола и тражење уживања и личног
задовољства једини циљ људског живота. А ко ће да ужива већу срећу од наших федаја које смо
одвели у рај? Заиста! Шта бих дао да могу бити на њиховом месту! Да могу бар једном бити
убеђен, да уживам рајска блаженства!
− Какав софист! − узвикну Абу Али. − Кад би ме ставио на муке и истовремено убеђивао, као
сада нас, да ми је пријатније него да лежим на мекој перини, тако ми браде Исмаилове, гласно
бих се смејао од блаженства!
Хасан и Бузрук Умид прснуше у смех.
− Време је да погледамо шта раде наши јунаци, − рече најзад Хасан.
Дигоше се и приђоше огради.
− Све је још мирно, − поче Бузрук Умид. − Да се вратимо на наш разговор. Рекао си, Ибн
Саба, да би хтео и ти једном да будеш убеђен у то да си био у рају. А шта ће нарочито да доживе
федаји чак и ако буду у то убеђени? Јешће јела која могу и иначе да једу и имати девојке каквих
има на хиљаде под сунцем.
− Није тачно! − одврати Хасан. − Обичном смртнику није свеједно да ли се налази у
краљевској палати или у обичном сарају, па макар му и овде и тамо служили иста јела. Он уме
такође да разликује принцезу од чобанице, па макар оне биле на изглед сасвим сличне. Јер наша
уживања не зависе само од телесних утисака наших чула, већ су веома сложена појава на коју
утичу најразноврсније околности. Девојка у којој видиш хурију са вечито обнављаним
девичанством пружиће ти сасвим друкчије радости од оне у којој видиш купљену робињу.
− Управо сада си ме подсетио на једну околност, − упаде му Абу Али у реч. − У Корану пише
да рајске девојке никада неће изгубити своју невиност. Јеси ли на то помислио? Чувај се да ти
због једне овакве ситнице не пропадне читав твој план!
Хасан се весело насмеја.
− Нити ту доле има богзна каквог девичанства, − одврати он, − нити сам узалуд послао у
Кабул по Апаму. Мислите ли да је њена слава као највеће љубавнице од Кабула до Самарканда
била незаслужена? Кажем вам да је после десет љубавника била исто тако неприступачна као
шеснаестогодишња девојка. Познавала је, наиме, неку љубавну тајну која је у суштини била
веома једноставна. Ако је не знаш, можеш да поверујеш у девичанство које се вечито обнавља.
То средство је нека минерална смеша која у одређеном раствору скупља кожу, и када је
правилно употребљена, лако доводи новајлију у заблуду да има нетакнуту девојку.
− Ако си се заиста побринуо и за то, онда си живи сотона, − насмеја се Абу Али.
− Гледајте! Један од федаја се пробудио! − узвикну тада Бузрук Умид.
Сва тројица задржаше дах. Кроз стаклени кров су видели како девојке окружују младића који
им је очигледно нешто причао.
− То је Сулејман, − рече Хасан и нехотице спусти глас, као да се боји да га не чују у
вртовима. − Он је први смртник који се икад пробудио у рају.

* * *

Око Фатиме настаде мртва тишина када ушкопљеници унесоше Сулејмана у павиљон. Без
речи га ухватише за ноге и рамена и положише на јастуке. Затим, исто тако нечујно, одоше са
празним носилима.
Девојке су се једва усуђивале да дишу. Нетремице су гледале тело прекривено црним
покривачем. Зајнаб шапну Фатими да скине покривач са госта који је спавао.
Фатима му се приближи на прстима. Наднела се над њега и скинула покривач. Остала је као
скамењена. Ма шта да је очекивала, није могла да замисли да је Сулејман тако леп. Образи су му
били ружичасти као у девојке. Једва да су се на њима помаљале прве маље. Као трешња црвене
усне биле су полуотворене. Кроз њих се светлуцао ред бисерних зуба. Густе и дугачке трепавице
бацале су му на образе лепу сенку. Лежао је на страни. Једна рука му је била под телом, другом
је обухватио јастуке.
− Како ти се свиђа, Халима? − пригушеним гласом упита Ханум.
− Баш нимало.
− Пазите! Прогутаће га очима.
Сара се тихо зацерека.
− Ти би га већ прогутала само да је то могућно, − задиркивала ју је Зајнаб.
− А тек ти!
Фатима узе харфу и поче да пребира жице. Видевши да Сулејман и даље спава, охрабри се и
полугласно запева.
Сулејман се ни тада не пробуди.
− Разговарајте гласно, као да сте саме, − рече Фатима. − Можда ћемо још дуго чекати док се
пробуди.
Гласан разговор постепено опет смири девојке. Почеше да се шале, да се задиркују и једна
другу исмевају.
Одједном се Сулејман узнемири.
− Пазите, буди се! − узвикну Зајнаб.
Халима покри очи рукама.
− Немој ми чинити неприлике, − запрети јој Фатима.
Тада се Сулејман диже на руке, за тренутак отвори очи па их опет затвори. Затим их поново
широко отвори и тупо се загледа у помало поплашена, помало радознала лица девојака.
Завртевши главом, промумла нешто неразумљиво и поново леже на старо место.
− Можда је мислио да сања, − шапну Ајша.
− Приђи му ближе, Фатима, и помилуј га, − саветовала је Зајнаб. − Можда ће га то пробудити.
Фатима је тихо села на јастуке поред њега. Оклевала је још неколико тренутака, а тада га
благо помилова по лицу.
Сулејман задрхта. Окрену се и његова рука удари Фатимину бутину. Учини јој се као да ју је
опекао пламен. Задржала је дах и наћулила уши у грозничавом ишчекивању.
Сулејман поново диже горњи део тела. На силу отвори очи и погледа Фатиму која је дрхтала
пред њим. Без речи, нагонски, загрли је и привуче к себи. Исто тако несвесно и тупо он је узе.
Фатима није била потпуно свесна тога шта се с њом десило. Сасвим одсутно она га упита:
− Волиш ли ме, Сулејмане?
Сулејман је био нагнут над њом. Нетремице ју је гледао у лице. Промрмљао је:
− Бежи, бежи. Заиста си лепа, али знам да су то само снови. Проклетство што се човеку чак и
снови морају покварити.
Фатима се трже и отресе свог заноса. Застиђена, погледа другарице.
Одједном се сети својих дужности. Пред очима јој сину страховита казна коју је обећао
врховни поглавар ако покушај не би успео. Одгурнула је Сулејмана од себе и рекла му са
прекором у гласу:
− Зар те није стид, Сулејмане? У рају си, а псујеш!
− У рају?
Сулејман брзо протрља очи и прелете погледом око себе. Очи му се раширише од чуђења.
− Шта, шта је ово? − промуца он.
Почео је да пипа себе, око себе, ухватио јастук и дотакао се плашљиво Фатиме.
Устао је, погледао водоскок који је жуборио, пришао базену и спустио руку у воду.
− О, небеса, − прошапта он. − Заиста сам у рају.
Девојке су га посматрале уплашено и радознало. Ако прозре? То би их стало глава. Али, хоће
ли моћи да га задрже цело вече у заблуди?
Фатима се прва прибрала.
− Превалио си дугачак пут. Јеси ли жедан? − упита она.
− О, жедан сам, − прошапта он.
Фатима даде знак и Сара донесе чинију хладног млека. Он је узе из њених руку и халапљиво
искапи.
− Осећам се као препорођен, − рече он и осмех му прелете преко лица.
− Чекај, окупаћемо те, − рече Фатима.
− Може. Само гледајте на другу страну.
Послушаше га. Сара и Зајнаб се пригушено закикоташе.
− Чему се смејете? − упита неповерљивим гласом када се свукао.
− Такав је код нас обичај!
Загњурио се у воду.
− Како је пријатно топла, − обрадова се он.
Вртоглавица га је прошла. Још увек се чудио, али се одједном сасвим ослободио.
− Дајте ми убрус! − затражи гласно.
У следећем тренутку имао је оно што је желео.
− Хтео бих да се и ви окупате.
Фатима им очима даде знак. Одбациле су копрене и ушле у воду. Халима се сакрила. Сара ју
је довукла у базен. Почеле су да се прскају. Врисак и смех разлеже се по павиљону.
Сулејман пребаци огртач и леже на јастуке.
− Овде је заиста весело, − рече он кроз смех.
Осетио је малаксалост и велику глад. Очима пуним жеља гледао је припремљена јела која су
чекала на софрама у угловима.
Фатима се огрну и приђе му.
− Јеси ли гладан, Сулејмане? − упита га она с анђеоском љубазношћу.
− Јоште како.
Брзо га послужише.
Бацио се на јело као изгладнео вук. Снага му се брзо враћала.
− Сипајте му вина, − прошапта Фатима.
Пио је великим гутљајима. Гледао је лепотице које су га послуживале. Њихова пут
светлуцала је кроз велове. Од пожуде завртело му се пред очима.
− Да ли је све то моје? − упита он.
Да би се уверио, ухватио је Ајшу за руку и привукао је к себи.
Није се бранила.
Одмах за њом и Лејла се приви уз њега.
− Опијајте га, омамљујте га, − говорила је Фатима шапатом девојкама.
Вино му је постепено ударало у главу.
− Тако ми браде мученика Алија! − узвикну он. − Сејдуна је говорио истину. Заиста му је био
дат кључ од рајских врата.
Грлио је и љубио све редом.
− Само да нисам умро? − забрину га изненада.
− Не бој се, − утеши га Фатима. − Сутра ћеш поново бити у Аламуту, у Сејдуниној служби.
− Зар га познајете?
− Па ми смо у рају!
− Онда знате и то да смо јутрос потукли кривоверце?
− Разуме се да знамо. Ти си гонио Турке, а Ибн Тахир је истргао непријатељску заставу.
− Алах је велики! Када бих то причао Хаиму или Обеиди, смејали би ми се у лице.
− Зар је њихова вера тако слаба?
− Тако ми Пророкове браде, ни ја не бих веровао да су ми њих двојица причали нешто
слично. А где су Ибн Тахир и Јусуф?
− Исто тако у рају као и ти. На оном свету ћете се поново срести и причати један другоме шта
сте видели и доживели.
− Тако ми Алаха, чудне се ствари догађају поштеном муслиманину.
Пријатно припит, почео је да прича о Аламуту, о својим наставницима и друговима као и о
јутрошњој борби с Турцима.
Девојке су поседале око њега и пажљиво га слушале. Био је први чију су мушкост у овим
вртовима осетиле. А поред тога био је и леп момак. Све редом заљубиле су се у њега.
Фатима је села поред харфе и почела да удара у жице, певајући нешто полугласно. С времена
на време бацала је на Сулејмана заљубљене погледе.
− Фатима слаже песмицу, − прошапта Ханум.
Халима се крила иза ње. Прстима се држала за њена рамена и покаткад дизала очи на
Сулејмана. Много јој се допадао. Његово самосвесно причање, његова отвореност, весео смех,
његова смелост − све ју је очаравало. Љутила се сама на себе, али је ипак била већ потпуно луда
за њим.
Док је причао, сретао је с времена на време задивљен поглед њених очију. Изузев њих и
прстију на Хануминим раменима није видео ништа. Размислио је и учини му се да се ње још није
био ни дотакао. По имену је већ познавао Фатиму, Сару, Зајнаб, Ајшу и Лејлу.
− Ко је она мала што се скрива иза твојих леђа? − упита он Хануму.
− Халима.
Сви се насмејаше.
Сулејман збуњено погледа око себе. Велике очи и прсти изненада нестадоше иза Хануме.
− Приђи ближе, Халима, − рече он. − Још те нисам ни видео.
Ханума, Шехер и друге дохватише је и гурнуше пред Сулејмана. Халима се грчевито
ухватила за простирке и јастуке и повукла све за собом.
− Што је тај несташко тако плашљив?
− Увек је таква. Плаши се чак и гуштера и змија.
− Мене се ваљда нећеш плашити? Ниси Турчин или неки други кривоверац. Они ме се
обично боје.
Хтео је да је пољуби. Али она му се измаче и јогунасто спусти главу.
− Шта то значи? − зачуди се он.
Фатима загалами у углу. Халима му изненада обави руке око врата и сакри главу на његове
груди.
− Не могу да их трпим око себе, − прошапта она.
− Идите Фатими, − нареди он.
„Како је љупка“, помисли он.
Њене руке су га све више стезале. Њено лице било је топло као усијано гвожђе.
− О, Алаху, како је слатка, − прошапта и стисну је у загрљај.
После тога Сара му понуди вино. Док је пио Зајнаб брзо промени јастуке.
− Не знам, али тако љупка и слатка није била ниједна, − промрмља.
Халима отпузи у угао и зари лице у јастуке. Одмах је заспала.
Фатима се накашља.
− Отпеваћу песмицу о овој ноћи, − рече она са очаравајућим осмехом. На образима јој се
појавише рупице.
− Одлично! − обрадова се Сулејман. Завалио се на јастуке и забацио руке изнад главе.
− Сада слушајте!
Уз пратњу харфе Фатима поче:

„Сиви соко Сулејман


Дошао у рај
И Фатиму лепу срео
Млади јунак тај.

Па је нежно љубио
Њена уста мала,
Господар је за њу био,
Љубав му је своју дала.

Доскакута Ајша љупка,


Враголаста, весела.
Отела Фатими момка −
Сама се њим забавља.

Али Лејлу срце боли; −


Леп је Сулејман.
Не може да му одоли,
А он − сав срећан.

Када Туркан то опази


Одмах хита она к њему.
Ватрено је младић мази
И угађа јој у свему.

Сада другој даје опет


Своје нестално срце.
Лепа као рајски цвет
Црна Сара је.

Црних очију је сит,


Тамне пути му је доста
Најмилија му сад
Плавокоса Зајнаб поста.

Халима има витак стас


Љупка је, млада и мила −
Султановог харема била би украс,
Срце је момку заробила.

Ал' већ и Ханум и Шехере


Његову љубав стећи би хтеле.
И док их друге погледом мере,
Сада су оне њега отеле.
А за то време Фатима јадна
Тужно је жице пребирала,
Неверног момка гледала
И сузе отирала.

Фатими приђе Сулејман; −


Красан је овај млади јунак!
Пољубио је скрушено; −
И већ је као пре сладак.

Тад око њега девојке све


Весело коло заиграше;
И да се ори преко горе
Гласно и звонко запеваше:

Рај није био прави рај


Док није дошо пехлеван
И зато ускликнимо сад
живео Сулејман!“

Врисак, смех и гласно одобравање дочекаше Фатимину песму. Девојке повукоше Сулејмана у
средину и почеше да играју коло око њега. Клицале су му и наздрављале.
Једва им се отео. Пожурио је Фатими и весело је загрлио.
− Лепа песмица! − рече он смејући се. − Мораш да ми је напишеш. Ала ће зинути Наим и
Обеида.
− Из раја не смеш ништа да понесеш, − одврати му Фатима. − Научи је напамет.
Галама је најзад пробудила Халиму. Зачуђено је гледала око себе и упитала:
− Шта се то десило?
− Фатима је сложила песмицу, − одговори јој Сара. − И ти си у њој.
− Онда је свакако глупа.
Завукла се међу јастуке и хтела поново да заспи.
Али Сулејман ју је опазио. Пришао јој је и продрмао за рамена.
− Како можеш да спаваш кад је у кући гост?
Сео је поред ње и она се приви уз њега. Осећао је пријатну топлину њеног дисања, чија га
равномерност ускоро успава.
− Како су љупки, − рече Ајша.
− Пустимо их да се испавају.
Фатима позва Зајнаб.
− Сложићемо песму о њима, − предложи она тихо.
Остале девојке су се опијале и постајале све веселије. Играле су, скакале у базен, збијале
шале и смејале се.
Песма је била готова и Фатима нареди девојкама да пробуде Халиму и Сулејмана. Обоје су
једва отворили очи, погледали једно друго и насмејали се.
− Е да ме види сада мој Јусуф!
Сулејман је био изван себе од среће. Девојке му понудише вино. Одбио је чашу и почео да
пије из крчага.
− Ниједан султан се не проводи тако добро!
− Чујте сада! Фатима и Зајнаб отпеваће вам песмицу. Наслонио се на јастуке и привукао
Халиму к себи.
Фатима и Зајнаб почеше:

„Прави шврћа је Халима


Међу хуријама била.
Кад би чула о момцима
Одмах поглед би спустила.

А о змији и гуштеру
Мислила је она тако:
Младе цуре они ждеру −
И бојала их се јако.

На ушкопљенике смешне
Кришом поглед је бацала
И да буду прави момци
Често је прижељкивала.

Ал' кад виде Сулејмана,


Одједном се откравила.
Беше као опчарана
И одмах се заљубила.

Дрском је руком момак привуче,


А њу обузе силан страх.
Уплашено нешто шапуће,
У грудима јој застао дах.

Спустила је очи и дрхтала,


Бранила се, жудела, желела
Волела је, ал' је оклевала
И од стида сва поруменела.

Можда се, јадна, бојала


Да му се допасти неће.
Заборавила је све што је знала,
Пред очима поче да јој се окреће.

Па ипак кад се заврши све


Што се у таквим згодама збива −
Срећан јој сјај у очима, гле!
Иако поглед збуњено скрива!“

Девојке су се смејале, а Халима се сва зајапурила од стида и љутине. Сулејман од


задовољства развуче уста у широк осмех. Био је већ толико пијан да би тешко могао да се дигне.
− Побацаћу вам све јастуке на главу ако не умукнете!
Халима стисну своју малу песницу и запрети њоме.
Тада се у даљини зачу туробан звук рога. Једанпут, двапут, трипут.
Девојке ућуташе. Фатима је пребледела. Кришом је извадила куглицу за напитак.
И Сулејман ослушну. С муком се подиже. Једва се држао на ногама.
− Шта то значи? − упита он зачуђено.
Пошао је према вратима као да хоће да изађе из павиљона.
− Још једну чашу, Сулејмане.
Фатима је једва прикривала своју узбуђеност.
Пиће је било припремљено. Девојке повукоше Сулејмана опет на јастуке.
− Шта ћеш причати Наиму и Обеиди о својим доживљајима у рају? − упита Фатима да би му
скренула пажњу са опаснијих мисли.
− Наиму и Обеиди? Та два Турчина ми неће веровати. Али ја ћу им већ показати. Само нека
посумњају! То ћу им тутнути под нос.
Показао је своју јаку песницу. Фатима му је пружила пиће. Попио га је потпуно несвесно.
Одмах га обузе тешка омамљеност. Својим последњим снагама покушао је да се томе одупре.
− Дајте ми нешто за успомену.
− Не смеш ништа да носиш одавде.
Видео је да код Фатиме неће моћи да успе. Његова десна рука, која је све више малаксавала,
несвесно је ухватила Халимин чланак. Златна наруквица склизнула му је у шаку. Сакрио ју је под
огртач и чврсто заспао.
Халима га није одала. А како би и могла? Од свег срца га је заволела.
У павиљону је завладала потпуна тишина. Фатима тихо узе црни покривач и пребаци га
преко заспалог Сулејмана.
Чекале су.

* * *

− Ствари саме по себи не чине нас срећним или несрећним, − рече Хасан пријатељима на
звездари када су опет легли на јастуке. − Већ само наша мисао, претстава коју имамо о њима.
Например: шкртица закопа благо на скривеном месту. Пред људима изиграва сиромаха, а
кришом ужива у сазнању да је богаташ. Сусед открије његову тајну и узме му благо. Шкртица ће
се радовати своме богатству све дотле док не открије крађу. А ако умре пре тога, издахнуће у
срећном убеђењу да је богаташ. Исто тако је и с човеком који не зна да га његова драгана вара.
Ако то не сазна, живеће срећно до своје смрти. И обратно: његова најмилија жена може да буде
оличење верности, али он ипак трпи паклене муке ако га лажљивац убеди да је она неверна.
Према томе, наша срећа односно несрећа не зависи ни од ствари ни од чињеница, већ потпуно и
искључиво од нашег убеђења, од наше претставе о њима. Сваки дан нам открива како су лажне и
погрешне те претставе. На како се слабим темељима заснива наша срећа! Како често је наша
жалост неоправдана! Да ли је онда чудно што филозоф равнодушно прима и срећу и жалост? И
што у срећи могу да уживају само наивни и глупи људи?!
− Твоја филозофија није нарочито по мом укусу, − примети Абу Али. − Истина је да у животу
увек грешимо и да смо стално жртве погрешних убеђења. Али, морамо ли да се одрекнемо сваке
радости због тога што се она можда заснива на лажним претпоставкама? Кад би се човек
управљао по твојој мудрости, морао би сав свој век да проживи у сумњи и неизвесности.
− Зашто си се онда малочас узрујавао што сам послао федаје у рај? Зар нису срећни? Постоји
ли разлика између њихове среће и среће неког другог који исто тако не зна за праве чињенице?
Знам шта те буни. Буни те да ми знамо нешто што они не знају. А и поред тога они су ипак у
бољем положају него, рецимо, ја. Замисли како би оној тројици свако уживање већ у клици било
уништено када би их обузела сумња да сам их хотимице завео у нешто што је њима недокучиво.
Или да ја о свему томе што се с њима догађа знам више него они сами. Или ако би наслутили да
су у мојим рукама само играчке, шаховске фигуре без сопствене воље. Да су само оруђе којим се
нека виша воља, неки разум служи за неки непознати план.
И мени, пријатељи, оваква слутња, оваква сумња загорчава сваки дан живота. Слутња да над
нама можда постоји неко ко јасно види читаву васиону и наш положај у њој, ко можда зна о нама
много штошта, можда чак и час наше смрти, све што је од нашег разума тако немилосрдно
скривено. Коме можда служимо за неке нарочите намере, који нас можда користи за своје
огледе, који се можда игра с нама, с нашом судбином и нашим животом док се ми, лутке у
његовим рукама, веселимо и радујемо, уображавајући да смо сами ковачи своје судбине. Зашто
се баш велики духови тако предано бацају на откривање тајни природних појава, зашто се баш
филозофи тако страсно предају науци и мудровању о свемиру? Епикур је рекао да би филозоф
био потпуно срећан када га не би мучио страх од непознатих небеских појава и загонетке смрти.
Да би га се ослободио или бар да би самом себи објаснио узрок свог страховања, посвећује се
науци и проучавању природе.
− Веома учено, − примети Абу Али. − Али, ако сам те добро разумео, твоје мудровање би
могло да се сведе на следеће: у дубини душе мучи те сазнање да ниси Алах.
Хасан и Бузрук Умид се насмејаше.
− Н