Вы находитесь на странице: 1из 34

Жртвовање србијанских јединица

29. септембар 2018.

С јесени 1943. у Врховном штабу планирали су стварање упоришта за продор у Србију,


разоружање Италијана и разбијање равногорске организације, главног конкурента за
освајање власти

Слободан Пенезић Крцун на почетку рата / Фото: Архив Ужице

КАЖУ негде да смо у обичном говору онакви како нам околности налажу, а да смо у писмима
одиста онакви какви суштински јесмо. Када садржина писма из домена тајности и приватности,
пређе у домен јавног, оно престаје на себи да носи вео, који крије његово лице и сви га
доживљавају исто. Пре тога, оно је макар неком било посебно. Као што посебност поседују и они
којима пишемо.

Писмо, видимо, не прелази само географске, већ и временске, цивилизацијске, расне и


културолошке границе. Када их пређе, уочавамо какве све границе и линије непрелазности
успостављамо једни наспрам других. Писмо прелази у још једну већу, највећу границу која постоји
- границу тајности, излазећи из света интимног у свет јавног. Управо ту границу премошћава
време, а границу времена потире писмо. Зато су писма света ствар и твар. Зато им треба
прилазити са оном врстом разумевања које имају људи којима је пост начин живљења, а давање
суда о било чему, привидна почаст од које се клоне.

ПОРОДИЧНА писма тињају и онда када се ватра огњишта истули, а жар разнесе по свету. Она
поново скупљају расејано. Књига, по којој је рађен овај фељтон, њихово је сабориште, а за читаоце
саборовање. Пенезић је по много чему засебан, ако и по чему, онда по сублимацији улога у које га
је живот доводио, а којима се није опирао. Перцепцију његове личности представили су нам многи
писци повеснице српског народа, његови новинари, књижевници, позиционисти и опозиционари, а
овде управо перцепцију свог живота износи он сам. Такође, износи је њему најблискијој особи.
Гроздана Белић није само Пенезићева супруга, но ратни и политички саборац. Зато писма пред
нама нису обична преписка супружника, као што ни они нису обични дописивачи.

Писма су у ужички Архив стигла заједно са архивском грађом, која чини лични архивски фонд
Слободана Пенезића Крцуна. Ужицу, Архиву и свима нама, предао их је Срђа Пенезић, најмлађи
од троје Крцунове и Зинине деце. Учинио је то уз сагласност сестре Виде и брата Реље.

ОБЈАВЉИВАЊЕМ ових писама циљ је био да се најпре истакне улога архива у културном миљеу
нашег народа. И понајвише да истакнемо како се кроз архиве прочишћава време, разгони песак и
камен, из посуде коју потописмо у златоносни нам Пек, а остају изабрани златни каменови, које ће
неко ставити у ниску спознајности, а неко одбацити у пресахли Пек. Можда и ова писма аболирају
начас и то време и његов грађански рат, и пусте их да их сви читамо на исти начин.

ДРАЖА ОМЕТА МОБИЛИЗАЦИЈУСВЕСТАН да би сваки фронтални сукоб са пролетерским


бригадама привукао пажњу Немаца и напад с леђа, генерал Михаиловић је у Санџаку и рубним деловима
Србије држао само мање снаге. Планирао је ометање мобилизације нових бораца у редове конкурентског
покрета, саботаже против њихових привремених органа власти. Партизани су стекли погрешно уверење о
сопственој надмоћи, игнорисали опасности.

Током 1943. године савезници из Коалиције уједињених народа низали су војничке и дипломатске
победе над Осовином, са руских пространстава и севера Африке фронтови су померени ка
Средњој Европи и на Апенине. У новим околностима мењао се и положај окупиране Србије. Као
централна балканска област, насељена народом са државотворним осећајем, она је постајала све
важнији чинилац у ратним плановима главних актера на европским бојиштима, али и на бојишту
окупиране Југославије.

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ комунисте Србија је представљала незаменљив и најдрагоценији камен у


победничком мозаику, без кога нису могли извести револуцију и освојити власт. Сваки пут када су
након изгона, крајем 1941. године, покушавали да јој се примакну, жестоко су пострадали, били
одбијени и прогоњени, али веру у тријумфални поход са Дрине, Лима и Ибра ка Београду и
сремској равници нису губили. Опијени идејом и одани организацији, борили су се храбро, гинули
масовно, прецењујући сопствену снагу и потискујући ризике често долазили на ивицу опстанка и
бивали отписани. Па ипак, битку на све или ништа дочекали су довољно јаки и у новим, по њих
знатно повољнијим околностима.

Одсудни окршај започеће примицањем Србији с јесени 1943. године. Револуционарно


руководство, након капитулације Италије, упутило је добар део елитних јединица ка Црној Гори и
Санџаку. Осим разоружања деморалисаних италијанских снага, у Врховном штабу планирали су
стварање упоришта за продор у Србију, повезивање са слабим партизанским групама, унутрашње
разбијање и разбијање Равногорске организације, главног конкурента за освајање власти.

ПОЧЕТКОМ новембра пролетери су избили на Златибор, али су заустављени и убрзо и натерани


на повлачење назад, у Санџак. Пролетерске бригаде силовито су продирале у наведени простор,
пун разноликих војски. Врло брзо успеле су да приморају знатно слабије јединице ЈВуО на
повлачење из Пљеваља, Пријепоља, Бијелог Поља и Нове Вароши. У Санџаку је после
капитулације Италије завладао општи метеж. Италијанске дивизије захвата расуло, војници су
бежали ка мору, прилазили Немцима или им се предавали. Један део приступа партизанима,
други се опредељују за јединице ЈВуО. Михаиловићеви команданти углавном су вршили
мобилизацију, успешно парирали Трећој санџачкој пролетерској бригади и од муслиманске
милиције, иначе изразито антикомунистички настројене, преузели и посели горе наведене вароши.

Изузев морално-пропагандног ефекта, односно краткотрајног сусрета мањег дела живља са


партизанском војском, продор се у целини гледано завршио неуспехом. Посебно ако у обзир
узмемо планове врховног команданта револуционарног покрета.

ТИТОВА очекивања најбоље одсликава критика упућена Главном штабу за Хрватску, почетком
новембра 1943. године: "Шесту(личку) дивизију најхитније пошаљите. Изгледа да ви никако не
можете разумјети да је сада главна Србија и да се сада тамо мора ријешити питање уређења
Југославије уопће, а лондонске избјегличке владе и краља напосе. Томе сада треба потчинити све
локалне интересе."

Једноставно, акција је била преурањена, пратили су је и крупни војнички пропусти.


Бескомпромисно одлучно, осокољено све извеснијом потпуном савезничком подршком,
руководство је постало лежерно. Заварани тактиком вође супротстављене организације, а затим
новим невештим маневром, призвали су трагедију србијанских пролетера у долини Лима и
југоисточној Босни.

Масакр Шумадинаца на Лиму


30. септембар 2018

Гинули су партизани у току рата на Сутјесци, Ливну, Купресу, али никада неразумно као
у долини Лима децембра 1943. године. Од бораца Прве шумадијске ударне бригаде жив
је остао сваки осми
Љубодраг Ђурић и Крцун у Пљевљима 1943. године / Фото: Архив ужичког музеја

НЕОПРЕЗНО гомилање снага, пре свега повлачење Прве јужноморавске и Прве шумадијске
бригаде дубоко из унутрашњости Србије ка западу, показало се као кобна грешка. Елитне немачке
трупе су у децембарској офанзиви просто сатрле ове тек, и тешком муком, формиране формације,
али и друге јединице на које су наишле. Готово цела Прва шумадијска бригада и батаљон Друге
пролетерске бригаде масакрирани су код Пријепоља, 4. децембра, а десет дана касније
Јужноморавци су разбијени на Деветаку.
У оквиру партизанске силе, ударне групе која је кренула на Србију, деловала је и Друга
пролетерска бригада, а међу кадровима Партије, организаторима ове драматичне битке, Слободан
Пенезић. На место политичког комесара Друге пролетерске, Крцун је дошао по погибији Алексе
Дејовића, у априлу 1943. године и тако ушао у тзв. Пету офанзиву. Септембра месеца, пред
полазак за Србију, комесар Пенезић и командант Љубодраг Ђурић постављени су на исте позиције
у штабу Друге пролетерске дивизије. У састав ове формације, поред Друге пролетерске, ушле су
Друга далматинска и Трећа санџачка бригада.
КРЦУН је подстицао дух пријатељства, приврженост, они су узвраћали оданошћу и надљудском
жртвом у пресудним моментима за судбину покрета. Били су, сведочиће касније саборци, једно.
У бригади је пронашао и љубав, предратно познанствo се развило у везу, касније брак са
Грозданом Зином Белић. Задаци су их накратко раздвојили у августу 1943, њега је пут водио на
исток, Зину ка западним областима Југославије. Зина и још тројица искусних партијских кадрова из
Друге пролетерске бригаде повучени су током августа 1943. године на дужности при Врховном
штабу и у друге јединице.

Санџак, 14. III 1944.


Драга Зина,
Баш сутра крећу ови наши скојевци тамо на конгрес. Ја баш користим ту прилику да ти се
јавим. Изгледа да ћу морати бити кратак, јер ми се гаси лампа, ево овде сам већ морао да
устајем и да је поново палим. Могао бих писати сутра, али рано имамо покрет и удаљићемо се
од ових скојеваца. Имао бих много штошта да ти пишем, али би то било врло дуго, углавном
ти мање више знаш шта је било са мном и са Љубом (Љубодраг Ђурић учитељ, предратни
комуниста, а 1941. године један од организатора устанка и комунистичке револуције у ужичком
крају.)
Десила нам се велика несрећа. Не знам како би то друкчије назвао. Страдало нам је доста
другова, нарочито Шумадинаца, који су тек стигли и нису се довољно још ни нагледали наше
војске и оружја. Ово ми најтеже пада. Ја сам ишао пред њих чак на Златибор и био сам сав
срећан као никад до тада. ( Ради се о борцима Прве шумадијске ударне бригаде. Јединица је по
наређењу Врховног штаба напустила Србију).
Шумадинци су у борби показали невиђена херојства. Мислим да нема још једног, или је мали број
оваквих примера. На њих 200 јурнула је читава немачка дивизија а они су били опкољени у једној
кући. Борили се цео дан а увече се пробили кроз обруч и изнели већи део рањеника. Уз прасак
топова чуло се "Живео Тито", "Живели пролетери". Умирали су са паролама на уснама. Немцима
су задали тешке губитке. Ја немам речи да опишем овај дан. У долини Лима водила се борба као
мало кад до сада.
СТРАДАЊЕ ЧАЧАНАУ ПИСМУ Зини, упућено 14. марта 1944. године Крцун пише да су из његове
јединице највише страдали "гребићи". Он ту заправо мисли на Чачане и оне из ближе околине. Наиме,
житељи ужичког краја тако су у шали називали комшије. Конкретно, овде се ради о борцима Другог
(чачанског) батаљона Друге пролетерске. Батаљон је углавном чинило људство из чачанског и таковског
краја.

Од II пролетерске су највише страдали "гребићи". Ово ће моћи описати само песник. Ракић
(Милан Ракић Лачо) је погинуо са заставом око себе. Мићо Умјеновић је убио 8 Немаца па онда
погинуо. Ђурђе (Миловановић) је био рањен па се убио, Исаило (Тодоровић) такође и још неки.
Они су се нашли уз Лим који се није могао газити а Немци су их са јаким снагама нападали.
Херојство је било масовно. Рутош (Витомир Лазаревић) је препливао Лим са две ране, мали
бруцош (Витомир Лазаревић) је исто пливао Лим и још неки. Можеш замислити како ми је било
кад сам гледао пролетере где иду голи са Лима. О овоме ће ти свакако причати ови другови
што иду на конгрес. Сада је Трушо (Веселин Перовић) командант II бат. Иначе у бригади је
добро. Гребићи су исти као пре. Чула си сигурно о реорганизацији нашег политодјела. Они су
сви добро. Ми се сад спремамо на далек пут у наш завичај. Ред је да се и ми једном кући
вратимо.
То ме много радује. Још би ти писао, али баш ме ова лампа поједе. Сигурно ћеш једва и ово
прочитати јер пишем у мраку.
Писао сам и једно кратко писмо другу Марку (Александар Ранковић) па ценим да ли ћу га
послати, јер ми је тешко после овога. У сваком случају га ти много поздрави.
Поздрави све ... Тебе много поздравља
Крцун.
P. S. Ево рано изутра настављам. Јутрос сам прочитао писмо и видим да је врло несређено,
али га сад не могу исправити.
Овде је и Михајло (Благоје Нешковић) и сад ћемо заједно тамо за С(рбију).
Како си ти. Чуо сам од неких другова да си била на курсу. Ово ти је стварно добро помогло.
Мене здравље служи добро и ваљда ће дотрајати за ову годину док буде смрт фашизму.
Поздрави Лулу (Милева Планојевић), Зденку (Даворјанка Пауновић, Титова дружбеница у току
рата), Швабића (Михаило Швабић) и друге познате другове.
Крцун

ПРИКАЗ пријепољске битке, у писму послатом Зини, прилично је романтичарски, пријепољска


трагедија остала је Крцунова незалечена рана, терет до краја овоземаљскога живота. Посебно
болни били су губици у људству. Током продора у Србију, пролећа 1944, избачено је из строја
готово две стотине. Крварило се током рата али никада неразумно као у долини Лима децембра
1943. године. Остала је без 80 бораца и руководилаца, њих 27 били су у строју од оснивања
јединице. Шумадинци су масакрирани, са Лима се извукло свега 90, здравих није било довољно да
носе рањене и болесне, жив је остао сваки осми.
ОДЛУКОМ Врховног штаба и ЦК КПЈ оформљена је комисија са циљем утврђивања чињеница. У
саставу Вељко Мићуновић, Обрад Егић и Тихомир Јањић. Ипак, постоје индиције да су велики
утицај на њен рад имали Пеко Дапчевић и Митар Бакић, командант и комесар Другог корпуса, како
би аболирали себе од одговорности за трагедију. Ђурић и Крцун кажњени су строгим укором и
смењени, Пенезић је додељен Покрајинском комитету за Србију, а остали руководиоци дивизије и
бригаде блажим казнама.

Тито хтео да се преда у Дрвару


01. октобар 2018.

Захваљујући присебности Александра Ранковића и Сретена Жујовића Јосип Броз је


одустао од предаје Немцима. Жујовић је са упереним пиштољем, њега и Едварда
Кардеља истерао из пећине

Арса Јовановић, Милован Ђилас, непозната личност, Слободан Пенезић Крцун, Александар Ранковић; седе Благоје
Нешковић, Тито и Мома Марковић Фото Архив ужичког музеја

СЛОБОДАН Пенезић Крцун остао је уз ударну групу јединица НОВ Југославије до продора до
Ибра, у пролеће 1944. године. Потом је боравио у Црној Гори, одакле је са мањом групом
руководилаца пребачен на острво Вис. Почетком јула отишаo је за Бари, а десетак дана касније
савезничким авионом спуштен на планину Радан. Заједно са њим пребачени су поједини чланови
Главног штаба, на чијем је челу био Коча Поповић, и Покрајинског комитета КПЈ за Србију, као и
група припадника Озне.

Писмо упућено Зини 5. VII 1944. године писано je у Италији.


Драга Зина,

Мислио сам да ћемо се сада видети и разговарати. Ова мисао ме држала све до данашњег дана,
када ја крећем за Србију. Овде сам био 10 дана. Имали смо доста посла. Био је и Блашко (Благоје
Нешковић) и још другова. Сви нам кажу да сад ми Срби треба да се покажемо. Ја мислим да ћемо
се добро показати.

Сада сам имао прилике да разговарам са Марком и ја се добро осећам. Добио сам и одличан
посао. Ово ме је све раздрмало.

Иначе ме здравље добро служи.

Како си ти? Чуо сам да си болесна на плућима и да је стање као и пре годину дана. Ово ми је
рекла Сенка (Ксенија Јовановић Сенка, Зинина пријатељица). Она ми је рекла такође да се врло
немарно односиш према тој својој болести. Ја мислим да је то неправилно. Кад би била ближе
свашта бих ти рекао ради тога. Не мислим да ти дајем неке савете, али обавезно предузми нешто
да се излечиш. Сенка ми је причала још неке ствари. Изненадило ме откуд их она зна. Ти си јој
казала, бар она тако каже. Због овога се баш нимало не љутим. Ја сам хтео рећи и... али нисам
имао три чисте.

Писао сам ти пред конгрес једно писмо на које ми ниси ништа одговорила. Ово ме много чуди, али
сам те и ту оправдао ситуацијом код Дрвара. (Мисли на немачки десант на Дрвар).

Са нама иде Рато (Дугоњић Ратомир Рато), Брана (Бранислава Перовић) и Чиле (Василије Чиле
Ковачевић). Ваљда би и ти, али ниси овде. Неће бити дуго време па ћемо се ипак видети.

Да ти причам о бригади. Тамо је ипак све нормално. Нема Луна (Миодраг Миловановић Луне),
Алексе (Алекса Дејовић), Томића (Божидар Томић) и још доста другова, али се ипак гура. Није ми
лако кад их видим како су се сломили. Иначе су се добро наоружали и најважнија је сада попуна.
Ово ће бити у Србији довољно. Од како смо се растали био сам два пута у Србији. Ситуација је
компликована али ће изгледа бити добро. Сада већ имамо 5 дивизија и више одреда. Са мном иде
и Љубо Ђурић. Коча (Константин Коча Поповић) је командант.

Био сам у Црној Гори код Пека (Дапчевића) и Митра (Бакића). Са Вељком (Мићуновићем) сам дуго
разговарао. Он је врло фини човек. Односи су се врло фино развили између мене и њега. О
Пријепољу ћу ти причати кад се будемо видели. Знам да те ово много интересује. О томе ми је и
Сенка говорила.

Овде у Италији се нисам баш одушевио ни земљом ни људима. Мало је ствар друкчија са морем,
чак сам се и купао. Био сам и на Вису. Видео сам Хвар у даљини и знаш да ми се доста свиђа, а
људи нарочито. Фини су ови острвљани. Сви су ми постали некако мили. Видео сам и нашу
морнарицу. Зажелео сам да некад макар мало живим на острвима. Видео сам Тита и од њега
добио фотографију са посветом. Изгледа силно у маршалској униформи. Марко као генерал
лајтант. Све су ми милији и милији. Много бих волео да их ускоро види цела Србија и све друге
наше другове.

Код В. Ш. је друкчије него некад. Пуно је непознатих људи.

Сенка је болесна. Мислим да ће скоро оздравити. Када пишем ово писмо мало сам растрзан те је и
оно тако, али ћеш ми ти опростити. Можда ћу га још преписати и уредити, ако будем имао
времена.

Прими много, много поздрава од Крцуна


ТОКОМ јуна 1944, за време боравка на Вису Крцуну се указала прилика да Ранковића и Тита
упозна са својим виђењем трагедије код Пријепоља, а посебно је истакао недругарски гест Пека
Дапчевића и Митра Бакића. Поменуо је да он и Ђурић, за разлику од поменуте двојице, нису имали
сазнања о гомилању немачких трупа, критиковао необјективност комисије, која је истраживала
узроке пораза.

Крцун је, по сведочењу Љубодрага Ђурића, имао несугласице са Митром Бакићем и пре догађаја
око Пријепоља, односно још током прве ратне зиме док су обојица била уз Врховни штаб. Наводно,
Бакић се користећи предратним познанством с Титом понашао надмено, показивао сујету и
одбојност у односу према Пенезићу. Једном речју, радило се о личном анимозитету. Крцуну су
сметала Бакићева подилажења вођи покрета, али и нека друга непријатна догађања у Врховном
штабу и око њега, па је замолио Александра Ранковића да га пошаље у Другу пролетерску.

ПОШТО су пре Крцуна до Врховног штаба већ стигле гласине о пропустима Дапчевића и Бакића,
његов наступ и резигнација наишли су на разумевање највиших руководилаца. Као доказ потпуне
рехабилитације, Александар Ранковић саопштио му је постављење на дужност начелника Озне за
Србију, посао који ће у сваком смислу обележити Пенезићев живот.

У овом писму, писаном из Италије, Крцун не замера Зини што није добио одговор на претходну
пошиљку, схватајући озбиљност немачке операције у Дрвару. У питању је био десант елитних
немачких падобранских трупа на Дрвар, где су били смештени Врховни штаб и стране посматрачке
мисије, изведен крајем маја 1944. године.

БРАНЕЋИ одступницу врховном команданту тада је страдао велики број припадника Пратећег
батаљона Врховног штаба, омладинаца, слушалаца официрског курса и житеља Дрвара.
Ситуација је била баш критична, Тито се у једном моменту потпуно помирио са судбином и био
спреман на предају. Присебност Александра Ранковића и Сретена Жујовића утицала је да
одустане од тог наума.

Из сећања учесника, због колегијалности према маршалу или у страху од њега, углавном
прикриваних и задоцнелих, сазнајемо како је Жујовић једва, под претњом оружјем, истерао
врховног команданта, његову секретарицу и Едварда Кардеља из пећине изнад града.

Погинули су били бољи од нас


02. октобар 2018.

Крцун је изузетно био везан за Другу пролетерску, близак са борцима... Он им је стално


помагао, посвећивао доста времена, иако су му понекад пребацивали да због тога трпе
државни послови
Крцун и Зина (доле десно) са групом бораца у источној Босни Фото Архив ужичког музеја

У ЈУНУ 1944. године Слободан Пенезић је био на Вису где се срео са Титом и Александром
Ранковићем. Током боравка на овом острву превазиђени су његови проблеми настали после
трагедије србијанских јединица код Пријепоља и његовог кажњавања и смењивања са места
политичког комесара Друге пролетерске.

На Вису је именован за челног човека Озне за Србију и са групом руководилаца отишао за


Италију. У Барију су чекали да се стекну повољни услови за безбедно спуштање на планину
Радан, односно аеродром Косанчић.

Непосредно пред полазак, 9. јула 1944. године, Крцун пише Зини:

Драга Зина,

Писао сам ти већ једно писмо пре неколико дана. Данас сам мислио да га уредим јер је мало
испретурано пошто сам био мало узбуђен. Сада сам ипак решио да га оставим са овим малим
допунама. Опрости ми ако ти будем нејасан.

Највише од свега сам волео да сам те видео. Очекивао сам те и мислио да ћу те ипак једног дана
овде видети. Међутим до тога није дошло. Ја данас одлазим за Србију. Ово ми је много мило.
Тамо ћу наћи доста рада за мене а ово ми је потребно, јер већ 6 месеци не радим готово ништа.
Са мном одлази доста другова, све силни другови. Надам се да ћемо доста помоћи нашим тамо у
Србији. Сада већ имамо пет дивизија и више одреда. Народ је доста расположен за нас, али је
реакција такође јака. Њу морамо сломити. Ми ћемо у овоме успети а то смо обећали и маршалу
Титу.
Још бих ти дуго писао, али ти знаш мене а и разлоге, јер смо о њима разговарали кад смо се
растали пре годину дана. Зато ми немој замерити. Пуна ми је глава. Написао бих ти читаву књигу,
али ћу ти набрајати извесне људе који те интересују. Друг Луне је погинуо јуначки и трагично, као и
Алекса. Умро је код своје куће на мајчиним рукама. Овде је и Зора (Зора Богићевић, болничарка).
Она иде са нама. За тебе се много интересовала. Сада је у штабу бригаде Средоје (Средоје
Урошевић, генерал), Миле (Миливоје Радовановић Фарбин), Трушо и Бoжо (Божо Ђорђевић), из IV
батаљона (Друге пролетерске).

Ухватили су нам у Србији (нечитко) и још неке. Милету (Милета Милановић) су ухватили и
стрељали у Ужицу. Божо Томић је погинуо и читав штаб II батаљона. Наша бригада је продужила
свој херојски пут и био бих најсретнији кад бих се опет вратио у њу и делио судбину као Луне и
Алекса. Више бих волио тако умријети него се обрукати. То ће ми бити завјет. Много сам штошта
проживио ових последњих месеци. Све се то одиграло брзо па нисам још све средио.

Кроз сат одлазим зато прекидам даље писање. Пиши ми кад ти испадне прилика а ускоро ћемо се
и видети.

Много те поздравља

Крцун

ИЗ овог писма може да се наслути да Слободан Пенезић доста реално сагледава однос снага и
отпор контрареволуције. Поменута техничка супериорност, вољом западних савезника
свакодневно све израженија и развој војно-политичке ситуације наговештавали су исход коначног
обрачуна. У јулу и августу 1944. године партизанска војска јурнуће из источне Босне ка Шапцу, са
Лима преко Златибора и Таре, са Ибра ка Копаонику и даље кроз долину Јужне Мораве.

Циљеви су били јасни, што пре избити на источне југословенске границе у сусрет снагама Црвене
армије, заједно са њима докопати се Београда, истовремено уништити још нетакнуто језгро војне и
политичке организације Драже Михаиловића. Грчевит отпор знатно слабије наоружаних снага
ЈВуО, пружан константно, а пре свега у жестоким сударима на Копаонику и Јеловој гори, претворио
се само у залудно трошење једне младости.

Победу комунистичке армаде, тада већ респектабилне савезничке војне силе, више нико није
могао довести у питање. Поражени су пак постали очајници, осуђени на изгон, слом и
вишедеценијску срамоту.

КАДА спомиње стрељање Милета Миловановића у Ужицу, види се да су Пенезића су губици јако
узнемиравали и оптерећивали. Током пролећњег продора Ударне групе у Србију велики број
бораца се изгубио или расуо, неке су јединице ЈВуО заробљавале у борби, али су и једни и други
углавном ликвидирани. Ударну групу сачињавали су борци из овог дела Србије, али је било и
Далматинаца, Крајишника, Италијана. Први су страдали због претераног самопоуздања, други
услед непознавања терена.

Крцун је иначе изузетно био везан за Другу пролетерску, близак са борцима, радило се о
земљацима, Ужичанима, познаницима. С друге стране, страдања су била масовна и без обзира на
представу стечену кроз посао у безбедности, емотивно га је погађала.

Он им је помагао, посвећивао време, иако су му понекад пребацивали да због тога трпе државни
послови. Рат је променио људе, у мирнодопским условима многи се нису снашли. Разумевао их је
и чинио им. На пример, у једном носачу на престоничким улицама препознао је ратног друга и
одмах му нашао посао у свом министарству.
ПОСЛЕДЊИ пут скупили су се 1. марта 1964, на годишњици оснивања бригаде. Одржао је
емотиван говор, као да је предосећао личну трагедију: "Момци моји, хоћу да вам се поверим...
Останите верни идеји која вас је покренула... Ви сте у револуцију пошли без икаквих захтева и
никад ништа нисте тражили од ње. Будите и даље скромни. Не правите се важни, не будите
критизери. Многи од оних који су погинули били су бољи него ми... И још нешто. Не дозволите да
вас сахрањују у заједничка гробља. Нека вас сахрањују крај пута и нека вам подижу крајпуташе од
црвеног мермера, пешчара. Долазиће људи да вас обиђу, кад се сељак буде враћао са њиве,
скинуће капу." И касније, на свим дужностима, успевао је да стекне наклоност, изгради посебан
однос.

Борислав Михаиловић Михиз овако је видео Пенезићев статус код колега из полиције и органа
безбедности: "Свог главног газду Александра Ранковића спомињали су ретко и опрезно, са
страхопоштовањем лишеним емоција, а када рекну 'Крцун', уста и срце били су им пуни неке
занесене мешавине љубави, блискости, одушевљења, неприкосновеног страха и потпуне
нехијерархијске оданости."

Ранковић поставља темељ службе


03. октобар 2018.

"Трка са једним коњем", како је прве изборе у Југославији назвао британски премијер
Клемент Атли, с јесени 1945. године, одржани су под контролом победника у рату и
били су формалност
Александар Ранковић и Слободан Пенезић Фото Архив ужичког музеја

ОДМАХ по доласку на југ Србије, на Радан планину, у другој половини јула 1944. године Слободан
Пенезић Крцун пише ново писмо својој дружбеници:

Драга Зина,

Данас добих твоје писмо. Кажеш да не умеш да пишеш. Ја сам другог мишљења, поготову због
онога што си ти имала храбрости да кажеш Марку.

Изгледа ми ово писмо много фино. Добио сам и твоје прво писмо које ме је много обрадовало, јер
је то био први контакт после годину дана. Кажеш да увек пишеш на брзину. То чиним и ја. У
последње време радим и дању и ноћу. Признајем да за ове три године нисам никад више радио.
Ово је све лако кад је за Србију. Лако је и главу дати за то. Тако је и са свима осталима. Љубо ти је
сигурно причао. Можда би те одвољио кад би ја сад почео испочетка.

Право да ти кажем већ сам неколико пута прочитао твоје писмо. Мислим како би изашао пред
Марка. Тога сам се увек бојао. Али сам и веровао да би ме разумео само кад би му испричао све о
себи и моме животу. Сада ми је један терет свалио са врата. Себи сам стотину пута поставио то
питање, али се ни са једним одговором нисам задовољио, јер је то било моје, а не и мишљење
многих другова.

Писао сам Марку извештај, па сам се уморио јер сам га морао брзо свршити да ми не би измакао и
овај авион, као што је то био случај до сада. Нисам још организовао свој посао, те сам ја много
оптерећен

у Србији где се бије судбоносна битка. Сада је овде и моја дивизија. Већ сам неке видео. Ове
утиске надам се да ћу моћи некад описати па макар у мемоарима. Стигла ми је и (нечитко име)...
Она ме се увек сећа. То је присно створење. Када смо ја и Љубо смењени и одлазили из дивизије
плакала је као мало дете. Морам признати да ме је то дирнуло. Мада ја важим за човека без
осећања и срца. Ја сам ово на више начина демантовао.

Морам да завршим јер се бојим да не изгубим авион ради овога.

Много те поз[дравља]

Крцун

Поздрави (нечитко име) и кажи јој да ћу јој писати другом приликом.

У ОВОМ писмо је име једне другарице два пута нечитко написано, као да је Слободан Пенезић то
намерно радио, знајући да ће Зина разумети о коме се ради.

Иначе, Гроздана Белић Зина је кратко пре рата, али и једно време у Ужицу 1941. године, радила
као секретарица Александра Ранковића, па јој није представљало проблем да му саопшти дилеме
и бриге које су оптерећивале Пенезића због пораза у Пријепољу. Уживала је велико поверење
револуционарног врха, јер је у Београду на почетку рата била специјални курир Политбироа ЦК
КПЈ. Пратила је чланове Политбироа када су одлазили на састанке, доносила пошту, бринула о
становима у којима су живели. Кретала се под конспиративним именом Марија Станковић. Покрету
се придружила као студент Економско-комерцијалне високе школе, а у Партију је примљена 1940.
године.

У РАНО пролеће 1944. године, знатно пре сусрета на Вису, Пенезић је послао писмо Александру
Ранковићу у коме је између осталог стајало: "После свега што се десило са нама у Санџаку, било
ми је веома тешко да ти пишем. Право да ти кажем, нисам смео ни да помислим. Ово чиним
искључиво из тога разлога, што ме уз тебе поред осталог веже и известан период заједничког
живота. Надам се да ћеш ме разумети и чини ми се да би ми било лакше да сам имао прилике са
тобом да разговарам. Вашу одлуку смо, ја и остали другови добро схватили и надам се да ћемо
успети да поправимо ове недостатке... Ово ме много тишти... Кад будем добио неки посао биће ми
лакше, јер ево два месеца седим овамо докон... Писао бих ти ја доста, јер се одавно нисмо видели,
али се бојим да бих ти написао књигу".

КРЦУН у писму спомиње извештај Ранковићу. Задатак који је добио од њега захтевао је жесток
рад, требало је чувати тековине револуције, обрачунати се с њеним непријатељима и
неутралисати сваки покушај дестабилизације, споља и изнутра. Када га је један од најближих
сарадника Слободан Крстић Уча питао шта ће им бити посао и шта је Озна, Пенезић је кратко
одговорио - полиција. О првим корацима у организацији службе Крцун је записао:

"У ствари мој најглавнији посао у Србији је била организација Озне и обезбеђење те војске,
контраобавештајне службе и свега тога. Прву организацију Озне, легалну, направили смо у
Прокупљу... Ту је било разних послова, слали смо разне људе у Ниш, Лесковац, док смо једну
групу са радио-станицом послали у Београд".

Следећи разговор са Ранковићем водио је у Аранђеловцу, у октобру 1944, пред улазак у Београд.
Тада су утаначили коначне принципе и линију рада службе. Ово је значајно, јер је на састанку
место начелника Озне у Београду, која је била директно везана за Озну Југославије, тад поверено
Милошу Минићу, а постигнут је договор да се српски огранак службе, на чијем се челу налазио
Слободан Пенезић, окрене решавању проблема и пацификацији на остатку територије Србије.
Историчар Венцеслав Глишић сматра да овај договор аболира Крцуна од терора и такозваних
дивљих чишћења у Београду, с јесени 1944. године.

КРАЈЕМ 1944. године револуција је тријумфовала, уз подршку наступајуће Црвене армије,


југословенски комунисти освојили су власт. Истина, победу је тек ваљало бранити, али за
професионалне револуционаре то ће ипак бити лакши део посла.

Након коначног обрачуна са контрареволуционарним војним снагама, у првој половини 1945,


својски се прионуло на консолидацију власти. Партија је узела под контролу готово све сегменте
јавног живота, доносила најважније одлуке, водила кадровску политику и сл.

"Трка са једним коњем", како је описао прве изборе у Југославији британски премијер Клемент
Атли, с јесени 1945. године, били су само формалност. Одржани су под апсолутном контролом
победника у рату, одликовали су се ограничавањем слободе рада и разбијањем опозиционих
странака, увредама, одсуством слободе штампе и збора, одузимањем бирачког права. Западни
посматрачи нису имали великих примедаба на саму изборну радњу, али су изборе у начелу
сматрали фарсом.

Крцун је био човек "севапа и ината"


04. октобар 2018.

Крцун је брзо почео да увиђа послератне грешке. Често је говорио: Радило се о стихији,
пролетаријат је уништавао сваког ко је стао на пут његовој револуцији, па чак и своје
сапутнике
Гроздана Белић Зина Фото Историјски архив Ужице

ОБРАЧУН са преживелим непријатељима текао је у три фазе. После "дивљих чишћења", до 1946.
године, сломљена је ванфронтовска опозиција, затим у другој фази фронтовска и све што се могло
подвести под "сапутнике револуције", на крају од 1948. до 1951. године и непријатељи у самој
Партији.

Посебно значајну улогу у процесу учвршћивања власти имали су судски процеси. Суђења генералу
Михаиловићу, надбискупу Степинцу, или рецимо Драгољубу Јовановићу била су све само не
пристојна. Најгоре од свега, тако монтирана оставила су простора за експлоатацију и злоупотребе
до данашњих дана.

Узмимо само случај надбискупа Степинца, нова комунистичка власт његово суђење није везивала
са догађајима из рата, његов благослов Павелићевој власти у НДХ, злочине католичких
сваештеника и покрштавање на десетине хиљада Срба православаца.

МИЛОВАН Ђилас пише да Степинацу не би ни било суђено да није заједно са бискупима наставио
са опозиционим деловањем против нових власти. Процес против њега је започео петнаест месеци
после рата, у међувремену је Степинац одлазио на пријеме код Тита, Владимира Бакарића...
После сукоба са Стаљином, због покушаја да се придобије наклоност Запада, режим је нашао
компромисно решење, казна надбискупу није укинута, већ је он интерниран у своје родно село.

У неопходност обрачуна са Драгољубом Јовановићем сумњао је чак и Александар Ранковић,


тиштао га начин на који је оптужен и изведен на суд. Сам судски процес, други човек нове
Југославије окарактерисао је као "доста натегнут". Просто, радило се о стихији, пролетеријат је,
упамтиће Јовановић речи Слободана Пенезића, уништавао сваког ко стане на пут његовој
револуцији. Чак иако је, попут лидера "левих" земљорадника, њен сапутник.

КАСНИЈЕ су грешке увиђане, Крцун их је бар увиђао, али се време није могло вратити. И баш ће
Јовановићеви у својој књизи сећања "Људи, Људи..", као најбољи сведок тешког времена,
записати да је Крцун био човек "севапа и ината", "хлеб и отров", са којим је свако био начисто и
коме се нико узалуд није обратио. Није ли то нека врста аболиције за Слободана Пенезића.

Конкретан политички успех у тим поратним годинама имале су аграрна реформа и


национализација. Прва је решила многа социјална и економска питања, али је у исто време са
колонизацијом и колективизацијом покренула демографски слом села. Само у првој деценији
после рата преко девет милиона људи потражиће бољи живот ван сеоских средина.
Национализацијом је створен државни сектор привреде, развлашћено и сламано грађанство.

С ДРУГЕ стране, власт је припремила петогодишњи план са намером да превазиђе заосталост,


обнови земљу, подигне стандард становништва, убрза развој. Успеха је било, не онолико како је
замишљано. Показало се да план у многим елементима није реалан. Земља је имала техничку и
кадровску основу, наравно, далеко од идеалне, но, проблем је лежао у наглости,
пренапрегнутости, нескладу, проценама се приступало са много емоције, пропаганде.

Потешкоће у обнови ратом опустошене земље, индустријском развоју и превазилажењу


заосталости, у доброј мери, долазиле су и као последица спољне политике. Прве поратне године
донеле су Југославији конфликт са Западом, не само око Трста, већ и због помоћи грчкој левици у
тамошњем грађанском рату.

ПОТЕНЦИЈАЛНА жаришта збијала су редове, али су истовремено представљала велики,


неиздржив напор. Идеолошки и економски везана за Совјете, власт је одбила Маршалов план, а с
друге стране подршка из Москве није била довољна да обезбеди неопходна средства. Сав терет
сломио се на пољопривреди, народ је тешко живео.

А онда, с пролећа 1948. године уследио је шок. Раскид са водиљом, центром, моћним ментором и
заштитником. Затим потпуна изолација и усамљеност. И ново искушење, због своје природе теже
од свих дотадашњих.

ЕВО једног поратног Крцуновог писама, писаног првих дана јануара 1946. године. Он се налазио у
Београду, Зина на лечењу и одмору у Нишкој бањи. Управо тада млади безбедоносни органи нове
Југославије водили су своју најважнију битку, акцију хапшења команданта ЈВуО, генерала
Драгољуба Михаиловића. Природно, Крцун као шеф Озне за Србију није могао ни помишљати на
одмор.

Драга Зина,

Још неки дан сам добио твоје кратко писмо у коме јављаш да си стигла и где се налазиш. Ја сам
хтео да дођем у недељу, али се нисам усудио да тражим нeко одсуство. Сада имам овакву намеру,
да дођем за Божић доле уместо да идем кући. У том случају би дошао у недељу па би се заједно
вратили 8. или 9. ако си ти остала на томе да дођеш за пленум. Синоћ сам разговарао са Ратом
(Рато Дугоњић). Он пита како си ти и каже да можеш доћи за пленум па се опет можеш вратити
доле, ако ти је добро, а ако није да идеш на неко друго место.

Ја се са овим слажем. Не знам шта ти мислиш али се надам да ћеш се са мном сложити.

Код наше куће је све доста добро. Стана (Стана Томашевић) је мало болесна. Брана се жали што
тебе нема јер не може са нама двојицом да изађе на крај. Стана је обично на нашој страни. Нисмо
још нашли неку куварицу па је стање у погледу хране погоршано.
Писала ти је Верка (Верка Шкурла Илијић, књижевница из Далмације). Нисам могао да ти
пошаљем ово писмо, јер је код куће.

Овамо нема ништа нарочито ново. Био је дочек Нове године. Било је добро. Како си ти? Да ли се
плански одмараш, јеси ли задовољна Нишком бањом? Ово ме интересује јер је то мој избор. Пита
ме неко вече Љубинка (Љубинка Милосављевић) где ми је жена, а ја кажем отишла у бању. Она се
смеје, мисли да се шалим. Немој да се љутиш јер се ја само шалим.

Добро користи ово време за одмор. То је ипак моментално најважније. Стана се о мени добро
брине, увек ми распреми кревет и наложи ватру. Одговори ми шта мислиш о мојим предлозима ако
буде било времена до недеље.

Тебе много поздравља и воли

Крцун

ИЗ НАВОДА у писму види се да се Рато Дугоњић, први човек омладине Југославије, распитује за
Зину због пленума УСАОЈ, јер је Зина у Дрвару изабрана у Централни одбор ове организације.
Трећи пленарни састанак почео је у Београду 10. јануара и власти су му дале велики публицитет.
Скуп је трајао четири дана, у име Народног фронта поздравио га је Благоје Нешковић, док је
делегација пленума ишла и на пријем код Тита.

Са Титом у тромесечној мисији мира


05. октобар 2018.

Слободан Пенезић Крцун крајем 1958. године био у делегацији, са Титом на челу, која је
посетила Индонезију, Бурму, Индију, Цејлон, Етиопију, Судан и Уједињену Арапску
Републику

Тито, Вељко Мићуновић и Крцун са Насером Фото Архив ужичког музеја


ЈУГОСЛОВЕНСКИ председник, крајем 1958. године, креће на ново, тромесечно путовање по Азији
и Африци, где ће посетити Индонезију, Бурму (Мјанмар), Индију, Цејлон (Шри Ланку), Етиопију,
Судан и Уједињену Арапску Републику.

Поред Титове супруге Јованке, званичну делегацију која је 2. децембра испловила из Дубровника
на броду "Галеб" чинили су савезни народни посланик Иван Мачек, Вељко Мићуновић, државни
подсекретар за иностране послове, Лео Матес, генерални секретар председника Републике,
Блажо Јовановић, председник Скупштине Црне Горе, и Слободан Пенезић, члан Савезног
извршног већа. Посета ванблоковским земљама имала је за циљ јачање узајамних веза и
пријатељстава, "афирмацију активне и мирољубиве коегзистенције између земаља с различитим
друштвеним уређењима, и учвршћење мира у свету".

КРЦУН и са овог путовања редовно шаље писма својој животној сапутници. Једно јој је упућено
негде из Индијског океана, 13. децембра 1958. године:

Драга Зина,

... Овде су ноћи врло мрачне. Кад се у ноћи сретну други бродови, са својим светлима изгледају
као сабласти. Бродови су врло ретки и желим да их срећемо. Ако их нема, онда дуго, дуго гледам у
друга наша два брода, који иду за нама на неких пар стотина метара. Поред осталога је лепо
сретати бродове, јер се поздрављамо као два учтива господина који станују у истој улици а не
познају се. То су поздрави са заставама. Међутим, има и других врло лепих. На свим овим
бродовима има много обојених морнара, они редовно млатарају рукама и на богзна коме језику
поздрављају. Ово највише личи на ритуалне плесове у њиховим племенима. Ово је заиста
дирљиво. Неки су нам честитали Божић, јер се више нећемо видети. Ово су били северњаци. Има
нечега лепог у тој хладној северњачкој учтивости, иако не славимо Божић.

НАЈТЕЖЕ од свега ми пада једина разонода, филмови. Сад видим колико се тамо људи много
љубе и пију. Дао сам предлог да се успостави цензура. Јер је врло незгодно после тога спавати.
Најбољи је лек ићи на мост да те продува ветар. Мој предлог је пропао, јер нема спремних лица за
то. Остали су у Југославији да тамо вас чувају од свакојаких зала. Глумице су све врашки лепе и
врло се рафинирано љубе. Све бих ја то забранио. Али кад нема филмова само са мушкарцима, ја
бих давао наше. Мислим да ту нема бојазни. Синоћ смо гледали Елизабет Тејлор у филму
"Ајванхо", као ћерку оног старог Јеврејина. Млада је још и има страшне очи. Ако је где тамо
сретнеш, поздрави је. Немој ово коме да читаш мислиће да сам пошашавио.

ЕЗОП је био добар човек, да ти кажем, али то треба знати. Ово би добро знао Воја Лековић. Сада
је већ доста вруће и човек не може а да се не зажели малих а свежих јадранских залива. Рецимо
оне мале плаже у Милочеру. Сад бих желео да тамо пристанемо па да се расхладим и надишем
лепог ваздуха. Нажалост, идемо у све веће врућине и влагу. Тако ово остају само лепе жеље и
ништа више. Морам ти још нешто рећи. Чини ми се да ћу се после овога пута променити. Наравно
набоље. О како бих желео да не пијем и да радим и да нешто направим. Страшно се бојим
бесмисла. То је, чини ми се, исто што и смрт. Ако би у овоме успео. Зашто сам толико слаб и никад
не могу да дохватим своје жеље? Зашто сам тако проклета природа? Машта и само машта, и
готово увек празна и бесмислена. Године ће ваљда нешто учинити. Али оне носе са собом и
тупост и хладно размишљање. Њих ме је такође страх. Сад сам стварно на правој прекретници...

Веруј ми да сам добро расположен, чак врлодобро. Нису ти ни непознате ове теме. Мислим да ти
понекад и сметају. Кад ја уображавам да имам маште и осећања, а ипак увек вртим две плоче
(Српство) и ово о чему је горе било речи. Шта могу, али је тако. Ред је да то признам овде насред
океана. Што се каже, биће ми лакше.

ВРЕМЕ брзо пролази и проћи ће, било овако или онако. Треба га користити што је могуће боље.
Уосталом, свет је састављен у већини од малих и сиротих људи. Они живе понекад врло лепо.
Немој ме рђаво схватити. Ја себе не сматрам никаквом величином. Већ хоћу да кажем да се може
и у малим условима живети лепо, то највише зависи од нас. Морамо негде ићи заједно са целом
булументом. Ја свашта причам, кад ме не би знала, рекла би овај је луд.

А ја бих хтео да чаврљамо. Ми иначе мало причамо. Овде такође. А ја имам потребу да причам.
Не пијем, али сам се навио као грамофон. Ово нам је изгледа породична одлика. Сад би ми била
најдража музика. Ја изгледа припадам оној врсти људи које зову zoo familiae - отишао од куће две
недеље, а већ кукам. По мени никад не би била пронађена ни Италија, а камоли Индија и Америка.
Неко јутро ми се догодило следеће. Дремуцкао сам у кабини, а морнари су прали палубу и брисали
прозоре од моје кабине. Одједном чујем презрив тон, који се односио на мене. Један морнар каже:
'Види овога дасе, ставио слике а још се није ни отиснуо од обале.' Много тешко за моју сујету. Хтео
сам да устанем и да му нешто кажем, али сам одустао. Чак сам помислио и да их скинем. Ипак сте
остали сви поред мене и сад лепо сви путујемо. Далеко, далеко, сви кажу у неке лепе земље.
Видећемо.

ДАКЛЕ, као што видиш, нисам се нимало показао као морски вук. Извући ћу поуку из овога и
наставити писмо у другом духу. Са азијског копна дувају јаки монсунски ветрови, јачине око 15
бофора (ово је нека мера за јачину ветра), таласи пребацују прамачну палубу и наш брод јечи и
кружи под ударима таласа. Прамац час утоне у море, а час изрони, а ја лежим на кревету поред
вентилатора и пушим. У овоме има мало истине, али доста мало. Море је углавном добро.

Друштво је овде одлично. Сви су добре воље.

Стари је заиста морски вук. Иако доста ради добро је расположен и држи овај не баш мали
колектив. Није то баш ни тако лако. Уведена је доста добра дисциплина која одузима доста
времена, али је то врло добро. Ето, ја се бријем сваки дан, а још и друге ствари. Морал је на таквој
висини да бисмо могли и на северни пол. Ја већ помало стрепим, надам се да ће бити добро.

Пошто нећу имати прилике, то теби, деци и свима нашим честитам Нову годину. Желим да буде
много лепша.

Тебе много воли и поздравља твој Крцун

Судбина трагичног српског јунака


06. октобар 2018.

У зрелим годинама Крцун се нашао на прекретници, схватао је да су изневерени идеали


револуције, преиспитивао је своју улогу у једнопартијском систему и место Србије у
југословенској федерацији
Ранковић, Крцун и Стамболић на Марксовом гробу у Лондону Фото Историјски Архив Ужица

ИЗ садржаја већине писама види се да је Крцун изражавао љубав и бригу о супрузи Зини, а кад су
почели да добијају децу најпре према кћерки Видици, затим и два "клипана" Рељи и Срђи.
Најсадржајнија писма Крцун је написао приликом путовања са Титом у Азију и Африку. Усамљен у
кабини брода имао је довољно слободног времена да размишља о себи и породици али и своме
месту у политици и да пише опширна писма. Кад је остајао сам са собом био је опхрван бригом о
породици и Србији па је Зини писао: Још кад не би о теби мислио и о земљи Србији био би
смиренији и било би још боље и да га једино она и лов смирују. Кад је требало Зина да се породи
други пут писао јој је: Ипак мислим да ја и ти не можемо овом свету ништа боље оставити од ње
(кћерке) и овог другога. Ово ме испуњава неком срећом. Роди ми још једно као она па шта било.
Волео би да буде мушко. Роди још ово, а потом ћемо водити само љубав и љубав. Желео је да он
да имена својим синовима па је у духу српске традиције добио Рељу Крилатицу и Срђу
Злопоглеђу.

У ПИСМУ из фебруара 1959. године пише самокритички о себи: Имаш ти четворо наивне и
сентименталне деце. Ја знам како је теби и зашто ти никад не говориш о твојим мукама. Много
пута у животу сам се сетио твојих суза. Највише сам их ја изазвао. Било је веруј да сам их осећао и
осећаћу док сам жив само поред свега није то такво зло каквих има. Ја знам како изгледају моје
глупе шале. Настојаћу да их не правим. Кад бих ја имао неку слабу жену као ја, то би био пакао.

Било му је жао што је због службених разлога дуже био одвојен од породице: Увек тако нешто на
брзину и у трку. То ми је страшно жао, мислим да кад остаримо онда ћемо увек бити заједно и
имаћемо доста времена, али ћемо бити стари, зар није тај живот безобзиран и суров... Шта ћеш
људска је срећа обично варљива, ма како је дотакнеш она се измигољи и нестане. У писмима
Крцун је Зини саопштавао и своје страхове: Бојим се да у овој ери декаденције не постанем
присталица неког конформизма или нешто друго. Не волим празан живот. Волим га пуног макар
био испуњен несрећама... Времена су свакојака колико је остало не знам али што је остало
користити што више. У последњем писму из Етиопије, где је у лову убио лавицу: Све се бојим да
нам је још мало остало. Ово је свакако једно болесно стање. Има доста лепих планова како да
проведемо следећих двадесет година.

ЗИНА му је у писмима одговарала: да га жељно ишчекује. Кажу да је повремен растанак добар,


изгледа да јесте али не овако дуго. Ипак имам нешто лепо кад мислим о теби. Хватају ме нека
сентиментална расположења али опет лепа. А ја те много волим и чекам.

Обоје нису волели досадни чиновнички државни посао. Зина: Мени је канцеларија такав терет да
кад помислим да би ми то морао бити садржај живота потпуно се деморалишем.

Крцун: Ни мени није лако ићи у канцеларију и радити досадне послове. Што би нама било лепо кад
би могли да радимо што хоћемо. Ти знаш да ми је политика била увек одвратна, зачудо како то
изгледа понекад кад престане револуција. Ја сам у политику ушао ради своје осетљивости. Сад
сам ту и морам издржати. Нас двоје се морамо држати да одиграмо игру до краја. То је уосталом
једино часно.

КРЦУН је умео као сви кафански људи лепо да прича, био је прави козер, али није волео да пише
сем супрузи и деци иако је за то имао смисла. Посебно није волео да пише експозеа која је као
потпредседник Владе Србије подносио Скупштини Србије а ни теоретске чланке и уопште мало је
остало његових објављених чланака. Зини пише: Намучио сам се као ђаво око експозеа за
Скупштину...

Био је и даље емотивно везан за Тита и Ранковића. У писмима из Азије и Африке пише о Титу: да
је свуда величанствено дочекан. Било је врло озбиљних и корисних разговора. Тито је врло
задовољан и добро расположен и највише држи морал целој екипи у сваком погледу. Љути се
понекад на коментаре са истока о овој посети. Они га просто изазивају да нешто каже али он то
неће. Тито је заиста велика сила, ми сви попадамо и забушимо, он само гура.

О СЕБИ је Крцун писао да се налази на прекретници. Као искусан обавештајац он је то у писмима


Зини само наговештавао. Радило се у преиспитивању његовог учешћа и улоге у револуцији и у
једнопартијском систему, а посебно места и улоге Србије у Југославији.

Из Крцунове породичне преписке сагледавамо сасвим другог Крцуна у зрелом годишњем добу
испуњеног љубави према породици и људима за разлику од младог Крцуна који је учествовао у
револуцији сурово се обрачунавајући са контрареволуционарима за време рата и
неистомишљеницима у Партији за време ИБ. Крцун је био сложена и противречна личност широког
дијапазона од суровости до сентименталности. С једне стране уништавао је људе који су се
супротставили револуцији на њеном путу ка победи за време рата и после њега, а с друге стране
помагао је људима који су се нашли у невољи, посебно борцима који се нису снашли после рата.
Био је осетљиве природе и немирна духа.

МЕЛАНХОЛИК кога су разједале разне супротности са повременим депресијама и главобољама


због сукоба са људима. Да није било револуције по свом хабитусу вероватно би био уметник, па
није чудо да су његови синови слободни уметници. Није успео да се оствари као политичар.
Заробљеник политике маштао је о слободи и мирном породичном животу. За себе је говорио да
није величина, али му је сметало што се бавио ситним пословима безбедности, а не дипломатијом
због које је уписивао Високу новинарско-дипломатску школу и учио енглески језик.

Све сударе које је доживљавао у друштву амортизовао је љубављу према породици, која му је
била узвраћена. Интуитивно је предосећао да ће доживети слом у политици и да ће трагично
завршити свој живот. Српски народ га је волео на посебан начин стварајући од њега легенду, па је
Крцун који је за себе говорио да је кукавица постао трагични српски јунак друге половине
двадесетог века. Крцунова породична преписка приближава нас истини ко је био контроверзни
Крцун са свим својим противречностима.

СУКОБ СА ФЕДЕРАЛНОМ ВЛАШЋУ

КАДА је у зрелом животном добу схватио да су изневерени идеали револуције, кајући се за грешке
које је починио према свом народу у револуцији, окренуо се његовој традицији и историји и
посебно борби за место и улогу Србије у Југославији због чега је дошао у сукоб са људима из
федералне власти.

Крцун аскета и револуционар


07. октобар 2018

Полиција је тешко могла да утврди његов прави идентитет, јер су имали два досијеа -
један на Слободана Пенезића и други на име Крцун. То му је омогућавало да се
несметано бави партијским радом

ФАНАТИК Слободан Пенезић Крцун Фото Историјски Архив Ужица

КРЦУН је рођен 2. јуна 1918. као прво дете Спасоја Пенезића, кафеџије, у његовом другом браку с
текстилном радницом Видосавом. Крцун је имао два брата и сестру, Сретена, Предрага и Милену.
У време велике привредне кризе, отац је банкротирао и потом умро 1934. године. Сав терет око
деце пао је на мајку Виду којој је Крцун као шеснаестогодишњи дечак помагао у кући око шивења, у
башти и око стоке. Његова љубав према мајци и помагање трајаће током читавог његовог
узбудљивог живота. Вероватно су губитак оца и брига о мајци и млађој браћи и сестри утицали да
понавља трећи разред гимназије. Васпитаван у духу грађанског патријархалног морала био је
послушан и предусретљив дечак, али немиран и бунтован. Иако је био мршав и физички слабији
од својих вршњака, био је храбар и убојит, са неком унутрашњом снагом, предодређен за вођу, те
су га се многи вршњаци плашили.
"У вишим разредима гимназије почео сам да идем у кафане и да живим помало боемски. То је
била једна од црта ондашњег омладинског покрета."
СЛОБОДАН се уписао на Пољопривредно-шумарски факултет у Земуну 1937, где је већ увелико
био развијен револуционарни омладински покрет преко организација СКОЈ-а. На студијама,
прихватио је да га издржава стриц Зарија из Ваљева, па није имао материјалних проблема.
"У студентском дому ушао сам у једно друштво које је више било склоно једној врсти боемског
живота, који се мени у то време свиђао. После неколико месеци наступило је разочарање и ја сам
хтео да се вратим у Ужице да се пребацим на ванредно студирање права и да се запослим. Иако
сам имао довољно средстава за студије, носио сам се прилично запуштено, нисам се шишао и
чешљао, носио сам војничке цокуле, никада испеглане панталоне нити машну (подсећао је на
будуће хипике). Већ у то време оформљен је озбиљан политички покрет где су такве појаве биле
ретке и чини се да је једино мени то остало од мојих боемских навика, то неуредно облачење и
изглед. Престао сам да пијем и да излазим у кафане све до после рата. Сматрао сам да је то
услов да би неко постао поштен и честит револуционар, а ја сам то хтео више него ишта."
ТАКО је преко ноћи постао аскета и револуционар, који је фанатично веровао у све оно што се
проповеда у Партији. "Никад касније у свом партијском животу нисам могао да сумњам или мислим
да партијске директиве или материјал или што друго могу бити можда и не баш такве. За мене је
то постао закон, светиња."
Комунистичка идеологија захтевала је слепу веру и није била само религија него и пародија
религије.
Прелом у његовом студентском животу наступио је изненада, децембра 1937. када су га позвали
на једну конференцију у Удружењу агронома у Земуну на којој се расправљало о положају сељака
у тадашњем друштву. Он је имао прилике да у кафани свога оца сваког дана среће сељаке и да
упознаје њихове проблеме, па је на конференцији говорио о положају сељака у ужичком крају.
"После конференције, пришао ми је Добривоје Радосављевић Боби и позвао ме да дођем на
Филозофски факултет на један састанак студената Србијанаца. Он ме је сачекао пред факултетом
и отишли смо у подрум на састанак удружења, мислим, планинара. Ту сам из виђења упознао
већину напредних студената из Србије. Од тога дана почео сам редовно да посећујем те састанке
и да активније учествујем у студентским акцијама на факултету."
БОБИ га је задужио да у својој соби у студентском дому крије партијске пропагандне материјале и
да их издаје само по његовом и налогу Милинка Кушића да се разносе по Србији. Негде у марту
1938, када су брошуре биле раздељене, обавестио га је Боби да су ухапшени Слободан Бајић и
Милинко Кушић и да је у Партији принцип, да ако неко буде ухапшен, сви који имају везе с њим
треба да се склоне извесно време и предложио му да се исели из дома. Иако му је то тешко
падало, сналазио се неколико недеља да спава код другова у Земуну.
"Од тада тече моје чврсто познанство са Петром Стамболићем и Љубинком Милосављевић и ја се
сасвим предајем покрету".
КОНАЧНО, пронашао је стан у Земуну, код Немца, обућара Шумахера, где је заједно становао са
Миливојем Мињом Ђиласом и Душаном Асановићем. Ђилас га је постепено уводио у партијски рад
и теоретски га уздизао дајући му лењинску почетницу и друге партијске материјале.
"Остали смо да станујемо код истог газде и негде половином фебруара 1939. Миња Ђилас ми је
саопштио да су другови одлучили да ме приме у Партију. Одржали смо састанак на коме су били
Миња, као стари члан Партије, Душан Асановић, Милица Крижан и ја као нови. Мињу сам страшно
волео због његове храбрости, нарочито његове скромности и шкртости у речима. Врло је мало
говорио, али ми је зато свака његова реч уливала огромно поверење."
КРАЈЕМ 1939. постао је секретар партијског бироа на факултету, а убрзо потом члан
Универзитетског комитета СКОЈ-а којим је руководио Воја Николић.
"Пошто сам носио јако дугачку косу и био мршав, студенти су ме назвали Крцуном."
Од тада је ретко ко знао његово право име јер су га сви звали Крцун. Тако се и представљао кад је
нашао стан у Земуну код једне Францускиње која није захтевала да се пријави полицији. Од тада је
полиција тешко могла да утврди његов прави идентитет јер су водили два досијеа један на
Слободана Пенезића и други на Крцуну. То му је омогућавало да се несметано бави партијским
радом.

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ ПРОТИВ ПАКТА


КАД је 1940. уведен у Покрајински комитет СКОЈ-а чији је секретар била Љубинка Милосављевић,
његова активност се проширила на целу Србију. Одлазио је у унутрашњост као делегат ПК СКОЈ-а,
посећивао је организације у Крагујевцу, Краљеву, Крушевцу и Ужицу. Ипак је његова главна
активност била у Универзитетском комитету СКОЈ-а а посебно у Земуну, приликом организовања
студентских зборова, штрајкова и демонстрација. На Покрајинској конференцији СКОЈ-а у јесен
1940, у Шуматовачкој улици у Београду, поднео је реферат о организационим питањима. За време
демонстрација 27. марта 1941. у Земуну одржао је говор и учествовао са осталим демонстрантима
у изливу народног одушевљења поводом пуча против владе Цветковић-Мачек.

Судбоносни сусрет са Ранковићем


08. октобар 2018.

Слободан Пенезић је први пут срео Јосипа Броза Тита, Александра Ранковића и
Едварда Кардеља када је Врховни штаб стигао у Ужице у првој половини октобра 1941.
године

Партизани и четници спроводе заробљене Немце, Фото: Историјски Архив Ужица

ПОСЛЕ одлуке ЦК КПЈ 4. јула 1941. да се отпочне са оружаном борбом против окупатора, Крцун је
био задужен у име Окружног комитета КПЈ за Ужице да организује партизанску чету на Златибору
заједно са Добрилом Петровићем и Љубодрагом Ђурићем.

"Састанак људства за златиборску чету био је одређен негде почетком августа. На зборно место
дошло је свега нас петорица, нас тројица организатора и браћа Делић из Шљивовице. Имали смо
свега две пушке и два револвера. Сви други који су требало да дођу одбили су. Ја сам отишао у
Ужице у Окружни комитет и тражио сам да нам пошаљу 10-12 радника да би чету бројно појачали,
која би представљала привлачну снагу и за друге људе. Другови су прихватили тај предлог и наша
чета је бројала 20 и нешто људи. Дошла су нам и тројица официра.

После тога био сам једно време у штабу Ужичког одреда, а затим у септембру сам отишао у
Ариљску чету код Стеве Чоловића. То је у то време била најбоље организована чета, јер је Стева
био искусан револуционар, врло енергичан, који је робијао заједно са Титом, Мошом Пијаде и
Родољубом Чолаковићем. Потом сам прешао у Пожешку чету у селу Годовику, где сам у једном
кукурузу 10. септембра у присуству Родољуба Чолаковића, члана Главног штаба Србије, одређен
за заменика политичког комесара Ужичког партизанског одреда."

После повлачења Немаца из Ужица и Пожеге, у Пожегу су први ушли четници Драже
Михаиловића, 22. септембра. Они су послали своју делегацију са капетаном Милошем Глишићем у
село Годовик да преговарају са партизанима о сарадњи и да они остану у Пожеги. Међутим,
Милинко Кушић, комесар Ужичког одреда, и Крцун, ухапсили су ову делегацију, а партизани су
ушли у Пожегу без отпора четника. Како су после два дана партизани ушли у Ужице, Крцун је
дошао тамо да организује живот у ослобођеном граду: команду места, народноослободилачки
одбор, као и одељење за борбу против пете колоне. Једна од првих активности била је свечана
сахрана девет погинулих бораца у борбама пре ослобођења града, 2. октобра.

На тој сахрани поред осталих, говорио је и Крцун: "Пред вама смрт није била ништа. Храбро сте јој
пркосили чак и онда кад вас је било 40 против 500. Ви сте пали, ми идемо даље. Свесни смо
колико смо у вама изгубили, јер су нам данас у време кад борба није завршена, кад је тек отпочела
више него икада потребни људи од челика."

Од првог дана устанка он је ужичке раднике и сељаке припремао за дугу борбу коју само могу
издржати управо ти људи од челика који се не боје смрти. "Мој задатак у Ужицу је био борба
против пете колоне. То је био задатак заменика комесара и ја сам почео да хапсим извесне људе
које сам сматрао петоколонашима а многе су доводили партизани са разних страна."

Убрзо по Крцуновом доласку у Ужице, 7. октобра Народни суд је објавио саопштење да је осудио
на стрељање осам непријатеља српског народа, "који су познати свим грађанима Ужица као
петоколонаши. "Ми нећемо стати на пола пута", каже се у том саопштењу, "казнићемо све оне који
су раније и који данас служе непријатељу".

"Иза тога после неколико дана дошао је Врховни штаб са друговима Титом и Ранковићем. Тада
сам први пут видео друга Тита, Ранковића, Кардеља и све ове наше другове. Ја сам углавном
радио овај посао око пете колоне, друг Ранковић ми је у томе помагао, хапсили смо и кажњавали
најокорелије петоколонаше."

Познанство са Ранковићем 1941. у Ужицу било је за Крцуна судбоносно јер га је он усмерио да се


бави службом безбедности и у том погледу Крцун је био најближи Ранковићев сарадник од 1941.
па до избора за председника Извршног већа Србије, 1963. године. За Крцуна Партија и револуција
биле су и остале најважније у животу. Ранковић као добар организатор је брзо уочио ту Крцунову
приврженост Партији и спремност да изврши и најтежи задатак који му се повери. Крцун је био
задужен не само да брине за безбедност Врховног штаба, него и да све ухапшене испитује и да
врши селекцију. У ужичком затвору имао је посебну собу за истраге, ту је и спавао. Борба против
непријатеља разних врста од агената Гестапоа, квислинга и четника била је изузетно тешка и
захтевала је непрекидну будност. За своје сараднике бирао је бескомпромисне људе. Према
њиховом причању, постављао им је само једно питање:

"Јеси ли спреман да убијеш за револуцију?" Они који су показали спремност да то ураде


одређивао је за егзекуторе осуђених непријатеља. Крцун је испоручивао доказе за сваког
ухапшеног петоколонаша али он није изрицао пресуде јер су постојали војни револуционарни
судови, а и судска секција при градском народноослободилачком одбору.
У затвору код Крцуна налазили су се људи различитих политичких опредељења, од оних који су
сарађивали са окупатором преко квислинга до четника, од почетка новембра 1941, али и бивши
фракционаши, присталице Симе Марковића који су проглашени троцкистима. Захваљујући мрежи
својих сарадника сазнавао је за злочине четника и њихове намере. До њега су стизали извештаји
партизанских јединица али је прикупљао информације и са саслушања заробљених и откривених
непријатељских војника и агената.

У истрагама помагала му је десетина људи, затворских стражара, које називах, истражно


одељење. Током прикупљања информација Крцунови сарадници су открили да је шеф железничке
станице проказивао окупатору припаднике НОП-а. Кад је ухапшен дошао је Крцунов школски друг
да га моли да шефа пусти из затвора. Крцун му је одговорио: "Не, не можемо бити сентиментални,
ни непријатељи нису према нама. Издајнике морамо немилосрдно кажњавати.

ПРВО ХАПШЕЊЕ ЧЕТНИКА

КАД је Крцун сазнао да су два официра стигла аутомобилом у Косјерић наредио је да му их


доведу. Један од њих био је Недићев официр а други мајор, Пипан Дражин, обавештајни официр.
У затвору је задржао Недићевог официра, а Пипана је пустио јер су у то време партизани
сарађивали са четницима. Само неколико дана касније, у Ужицу је ухваћен четнички курир који је
дошао да обавести четничку команду у граду о предстојећем нападу четника, Крцун је наредио
свим позадинским јединицама да ухапсе особље четничке команде места што је и учињено на сам
дан напада четника на Ужице 1. новембра 1941. године.

Обрачун са немачким диверзантима


09. октобар 2018.

Крцун је често говорио како су у Србији неколико пута дали амнестију четницима,
свима онима који су се налазили по шумама, и опростили им кривицу, изузев онима
који су убијали и палили
ОСЛОБОДИОЦИ Партизани у ослобођеном Београду Фото Историјски Архив Ужица

ПРИЛИКОМ припрема за ослобођење Београда, Крцун се авионом из јужне Србије пребацио у


Ваљево, а потом у Аранђеловац, "где смо од друга Марка добили задатак да припремамо наше
групе са радио-станицама ради убацивања у окупирани Београд. Међутим, у оним условима то је
био веома тежак задатак. Није се радило само о недостатку већег искуства за тако сложене акције,
већ низу техничких тешкоћа које је требало савладати. Морали смо исто тако пронаћи људе који
одлично познају прилике у Београду. Најтеже је било пронаћи телеграфисте, али веома брзо смо
припремили прву групу. Изабрали смо једног друга, који је непосредно пре тога дошао из Београда
(Феђа Добровић), и једну младу партизанку из Далмације (Невенка Јелачић), која је тада имала
једва 18 година. Сећам се да смо јој обезбедили легитимацију једне другарице која је у то време
стигла из Београда. Дали смо јој малу енглеску џепну радио-станицу и утврдили шифру... Уз то,
ова девојка је пошла на задатак са сасвим непознатим човеком, кога због недостатка времена
нисмо успели ближе и потпуније да проверимо, што се морало чинити кад су у питању овакве
акције. Морам да кажем да сам стварно осећао дивљење према њој. Јављали су се неколико пута,
међутим нисмо имали велике среће са шифром, која је била доста неодређена. Ипак, подаци до
којих су дошли били су од велике користи приликом уласка у Београд."

ПРЕ уласка у Београд, Крцун је имао у Аранђеловцу састанак са Ранковићем и Светиславом


Стефановићем Ћећом. На том састанку је "постављена основна оријентација за будући рад Озне у
Србији. Постављени су основни принципи и утврђена линија за даљи рад, нарочито у погледу
прибављања података и документације о ратним злочинцима, сарадницима окупатора и уопште
људима који су на било који начин помагали окупаторе и квислинге. После скоро четворогодишњег
терора и патњи под окупацијом, народ је био огорчен, па су људи свакодневно масовно
пријављивали злочинце и сараднике окупатора. Требало је све то проверити и документовати па
тек онда предузимати друге мере."
На истом састанку одлучено је да начелник Озне за Београд буде Милош Минић и да она буде
директно везана за Озну Југославије, а да Озна за Србију своје напоре усмери на решавање веома
сложених и тешких задатака на осталом подручју Србије. Према томе, одговорност за терор у
Београду сноси Милош Минић а не Крцун, како се обично мисли и пише.

Одмах по уласку у Београд, док су још вођене борбе у појединим деловима града, Озна је почела с
радом у згради где се налазила Специјална полиција на Обилићевом венцу, а потом је прешла у
Палату "Београд". "Грађани су нам помагали у проналажењу петоколонаша, полицајаца, разних
злочинаца и осталих издајника. Требало је предузимати све мере да што мањи број сарадника
окупатора побегне из Београда. Паралелно са овим искрснуо је још један задатак. Немачка
обавештајна служба почела је с убацивањем диверзантско-терористичких група у нашу позадину.
Групе су углавном сачињавали љотићевци које су пре тога Немци обучили на диверзантско-
терористичким курсевима. Једна таква група убачена је на Јастребац, а друга на Космај (у пролеће
1945). Ми смо убрзо успели да похватамо целу групу која је убачена на Јастребац, док се двојици
из космајске групе заметнуо траг."

Крцун је ретко учествовао у привођењу и хапшењу, као у случају Драгољуба Јовановића,


председника Народне сељачке странке, коме је упутио прекор: "Камо вас?", што није изашао на
слободну територију када га је Партија звала.

Симптоматично је за Крцуна било оно што је рекао Драгољубу 1946, када је критиковао предлоге
закона нове власти, да ће пролетаријат уништити сваког ко стане на пут његовој револуцији. По
жестини коју је испољавао, упоређивали су га с Робеспјером и Сен-Жистом, али је подсећао и на
Гамлена, главног јунака романа Анатола Франса "Богови су жедни", који учествује као поротник у
револуционарном суду и осуђује на гиљотину контрареволуционаре, међу њима и своје рођаке и
пријатеље. Све њих појела је револуција јер су завршили на гиљотини, за разлику од њих, Крцун је
доживео победу својих идеала.

Иако је био бескомпромисан према непријатељима револуције и члановима партије који су се


деморалисали, знао је неке, из само њему знаних разлога, да поштеди као Новака Живковића,
шефа Озне за западну Србију, за кога је накнадно утврђено да се није добро држао у време
окупације. Прича се да није поштедео ни своју бившу девојку из студентских дана Слободанку
Стефановић, која је била члан ОК Пожаревца и која је кад је пала у руке квислиншке полиције
испричала све што је знала о раду Партије у Пожаревцу. Кад су га питали шта да ураде с њом,
сагласио се да је стрељају, а потом је потражио утеху у алкохолу.

Један од веома тешких задатака који је решавала Озна било је шта да се ради са заробљеним
четницима. "Ми смо у Србији неколико пута дали амнестију свима онима који су се налазили по
шумама и опростили им ту кривицу, изузев оних који су убијали и палили."

СУКОБ СА СТЕВОМ КРАЈАЧИЋЕМ

У КРАЈИНИ се Крцун први пут срео с Иваном Крајачићем који је био код Тита у Миништу, а потом
боравио неколико дана са Другом пролетерском почетком октобра 1942. године. Већ приликом
првих сусрета Крцун и Стево су се посвађали. Крајачић је тврдио да Србијанци пљачкају по
селима, а Крцун му је објашњавао да је Моша Пијаде наредио реквизицију и да то није урадила
његова бригада него Краљевчани из Прве бригаде. Међутим, и поред овог објашњења Крајачић је
наставио да саветује Крцуна да као партијски руководилац бригаде то спречи, додајући:
"Србијанци су нас и раније пљачкали, па нас и сада пљачкају, а ти то Крцуне нећеш да видиш."
Узбуђен, Крцун му је одговорио: "Ако су пљачкали, пљачкали су у српском селу а не у усташком." У
знак протеста, Крајачић је напустио расправу, а Крцун је за њим добацио: "Да си ти ваљао, не би
те шутнули из Хрватске." Када су касније питали Крцуна, као министра унутрашњих послова
Србије, како је изгладио спор са Крајачићем: "Уз чашицу", одговорио је, јер је Крајачић волео да
пије и у колима је држао сандук с пићем.
Мирио "подвалаше" и "чивијаше"
10. октобар 2018

Током рада на Нацрту Устава из 1963. Крцун се залагао да се Србија подели на регионе
и да се покрајине уклопе у ту поделу и постану региони, али то није прихваћено

Слободан Пенезић са породицом на летовању Фото Историјски Архив Ужица

КАДА се стишала борба против ИБ, Крцун се све више бавио политиком и организацијом државне
управе у Србији. Он је од 1945. био члан Политбироа ЦК КП Србије и савезни и републички
посланик за ужички крај. За члана ЦК КПЈ изабран је 1948. године. Од децембра 1953. више није
био министар унутрашњих послова Србије, постао је члан Извршног већа од 1954. до 9. јуна 1962.
године, када је изабран за председника Извршног већа Србије. Био је и у руководствима
Социјалистичког савеза и Савеза бораца Србије. Као потпредседник Извршног већа био је
председник Одбора за унутрашње послове. Овај одбор се бавио привредним питањима,
правосудним проблемима али и комуналним, здравственим, просветним и културним питањима.

Самоуправљање и даља демократизација власти биле су његове основне оријентације. Крцун се


ангажовао на изградњи комуналног система и организацији власти, а посебно око територијалне
поделе Србије на општине и срезове и њихово укрупњавање. Убрзо је стекао углед доброг
познаваоца ове проблематике. У шали се говорило да Крцун хоће да венча шабачку чивију са
ваљевском подвалом.

Када је Тито са Блажом Јовановићем пролазио кроз Ужице 1959, а тада су у Црној Гори укинути
срезови, Крцун се нашалио:
"Блажо, да ти дамо ово до Овчара, па да имаш два среза".

Тражио је прави начин да се помогне покрајинама у бржем развоју привреде. За Војводину је


говорио да је 1947. била по развијености на нивоу Словеније и да сада заостаје. Као пропали
студент агрономије посебно је био заинтересован за пољопривреду и предлагао је да се
преиспита њено запостављање.

Настојање Београда да се брже развија је ценио али је као провинцијалац указивао на опасност од
тенденције да се Београду, по сваку цену и мимо могућности и плана развоја Србије, обезбеди
посебан друштвени и економски статус. Говорио је:

"Србији су довољне две покрајине и да једном тако великом граду као што је Београд, који није ни
српски, ни југословенски, ни само свој, а који је све то помало, треба помоћи да преброди тешкоће,
које из тог специфичног положаја проистичу."

Једно време је био посланик општине Звездара, па је у шали говорио да је посланик на територији
Београда од Цветкове пијаце до кафане у Болечу. На зборовима на Звездари говорио је да је он
њихов посланик али пошто мало познаје проблеме Београда он би радије био ужички посланик.

ДУГО је био председник Уставне комисије Србије и члан савезне уставне комисије. Током
дискусије око Нацрта устава из 1963. заједно са Милошем Минићем залагао се за то да се Србија
подели на регионе, да се и покрајине уклопе у ту поделу и постану региони, што није прихваћено.
Залагао се за ауторитет судства и тужилаштва и никад се није мешао у њихове одлуке. Такође,
залагао се за примену научних достигнућа и за доследније образовање и стручно уздизање
кадрова уз примену савремене технике и технологије. Говорио је да су инвестиције у образовање
стручних кадрова најважнија инвестиција за будућност Србије. Био је против тога да се у средње
образовање уведе звање "вуковац".

"Немојте да децу оптерећујемо непотребним правима и привилегијама. То смо учинили и са децом


палих бораца. Гору услугу им нисмо могли учинити него што смо их на тај начин издвојили."

Гајио је љубав према историји Србије која се огледала у чувању споменика културе из раније и
новије историје.

"Нисам срео човека који је са таквом страшћу знао летописе наших градића и села и прошлост
нашу пуну драме и трагедије. Умео је да воли ову земљу без патриотске позе и баналности... Мало
ко је тако испољавао тврду и грозничаву везу и љубав према овој земљи Титове епохе, према
свему ономе што чини корен наше националне историје културе и морала", написао је за њега
Милојко Друловић.

Док је он био председник Извршног већа, 1963, основан је Историјски музеј Србије. Кандидат за
директора, што је и постао, био је директор Завода за историју радничког покрета Србије Едиб
Хасанагић, кога је подржавао Јован Веселинов. Крцун је у шали прокоментарисао:

"Зар да нам Турчин буде директор српског музеја."

ПОШТО је радо одлазио у биоскоп и позориште, помагао је да се сними филм "Марш на Дрину". У
време забране неких филмова био је против тога и залагао се за "нешто либералнију" позицију
седме уметности.

"Узмимо филм 'Задушнице' који је забрањен, за мене је то одличан филм, односно како у овој
земљи треба да буде постављен филм за борбу против негативних појава. Гледао сам филм
'Човек из храстове шуме' у првој верзији који је забрањен, а то је филм који има најбољу
фотографију у нашем послератном филму, једну од најбољих од свих светских филмова које сам
гледао, искључујући јапанске". На састанку Извршног комитета ЦК Србије залагао се да се тај
филм пусти у свет.

Посебно је био везан за народ ужичког краја. НАјпре, често је одлазио у Ужице због мајке Виде,
коју је звао Дада и необично ју је волео. Свако своје писмо упућено мајци завршавао је на
патријархалан начин: "Љуби ти руку твој син Слободан". Она је имала велики утицај на његово
васпитање и понашање.

ОДНОС према Ужичанима развио се до те мере да кад би људи запали у тешкоће и тражили
правду, одлазили би код Крцуна очекујући да ће их разумети. Помагао је многима. Једно време,
док је био посланик, имао је и своју канцеларију у среском одбору где је примао странке. Посебно
је заслужан што је ваљаоница бакра изграђена у Севојну, као и Трг партизана у Ужицу. Опомињао
је ужичке руководиоце, који су безобзирно спроводили директиве Партије, не осврћући се на
мишљење народа:

"Морали бисте да се мало коригујете. До сада је вредност људи мерена онако како о њима мисли
ЦК, али ће се убудуће ваше вредности мерити и по томе шта народ мисли о вама. Погледајте мало
боље како стојите са народом и шта он мисли о вама".

Волео је Звезду, лов и кафану


11. октобар 2018.

Захваљујући Крцуну саграђен је највећи београдски стадион. Најчешће је свраћао у


ресторан "Мадера" где су се окупљали звездаши. Повремено је уживао да одигра
партију преферанса
У ПРИВАТНОМ животу живео је доста скромно. Путовао је по Србији због потребе и захтева
функције коју је обављао а и због настојања да у непосредном контакту са људима што боље
упозна проблеме који их тиште. Радо се састајао са људима разних професија. Лако је
успостављао контакт са њима ослобођен сваке позе и демагогије, стичући тако многе пријатеље.
Код њега се могло лакше доћи у кабинет него код других. Многи који га нису ближе познавали брзо
би се уверили да то није онај строги и опасни Крцун о коме су се проносиле разне приче. Није био
од оних бирократизованих руководилаца већ је био у сталној комуникацији са народом.

Ауторитет који је стекао код народа није био последица страха од његове моћи већ што је умео да
се спусти на ниво обичног човека и његових жеља и потреба. Отуда се уврежило уверење да кад
се човек нађе у невољи да му само Крцун може помоћи.

ПОСЕБНО је био привржен борцима, а посебно својим друговима из Друге пролетерске бригаде.
Зато је био активан у Савезу бораца Југославије где се залагао да се у оквиру ове организације
поред бораца НОР-а обухвате интернирци, заробљеници и ратници из претходних ратова.
Посебно је указивао поштовање и помоћ старим ратницима са Солунског фронта. Дуго је био
председник Комисије за доделу Партизанске споменице 1941. године.

Нарочито је бринуо о борцима Друге пролетерске са којима је провео највише времена у рату. Он
је предложио да се састају сваке године на дан оснивања, 1. марта и да тај дан посвете успомени
на погинуле другове. А о томе је писао: "У друговању револуционара има извесне трагике -
суровост борбе, журба и шкртост живота не дозволе увек да један о другоме кажу много штошта."

У ПРЕДГОВОРУ мемоарског списа свог ратног друга, Војина Ђурашиновића Костје, о Другој
пролетерској написао је: "Наша револуција, као и свака друга, имала је успеха и падова, великих
победа и великих искушења. Њени први борци су били добровољци, најоданији људи радничке
класе и Партије. Одговорности и искушења ових пионира била су огромна, чак застрашујућа, пуна
неизвесности. Поклекнути није било тешко, а победити не баш сигурно. Суровост одмазди и
братоубилачка борба појачавали су ову драматику. Људи су живели у сновиђењу будућности, а
гинули у расцвету победе. На бојиштима ове земље изгубљени су многи пријатељи, а стицани су
нови. Остале су неостварене многе интимне жеље препричаване између борби и на састанцима.
Све то чека перо да буде описано. И не само борбе, прогоне, поразе и победе, глад и несаница -
већ пре свега људи који су ову револуцију носили и самопрегорно се излагали животној
опасности."

Као да је желео да на тим састанцима бораца поводом оснивања бригаде исприча оно што није
стигао до тада. Петру Стамболићу су борци Друге пролетерске личили "на неку патријархалну
породицу, коју је нека спољна сила растурила по свету, али они се стално сакупљају, виђају,
дописују, распитују једни за друге... Или понекад личе на неку војну јединицу која се није хтела
демобилисати и у којој је Крцун и даље био комесар".

БОЉЕ и више од других, Крцун је осећао њихове проблеме и бринуо се о њима. Многи од њих се у
мирнодопским условима нису снашли па је Крцун помагао. Тако је једног дана угледао на улици
свог борца који је постао носач, зауставио је кола и одвео га у своје министарство и запослио у
милицији. Знао је на тим састанцима са борцима да исповеда и своје тешкоће. Једном приликом
се пожалио на свог бившег помоћника, Мила Милатовића, који га је пријавио код Ранковића да
исувише времена посвећује борцима и да запоставља државне послове. Због тога га је Ранковић
позвао на разговор и понудио му је посао у дипломатији. Крцун је захтевао да му отворено каже
шта је посреди и тако је сазнао истину. Борци су му у шали добацили:

"Ако, тако ти и треба кад си га од поручника произвео у генерала."

ТА СЕНТИМЕНТАЛНОСТ према борцима дошла је до изражаја и на њиховом последњем сусрету,


1. марта 1964. године. Одржао им је говор као да је предосећао свој крај: "Момци моји, хоћу да вам
се поверим... Останите верни идеји која вас је покренула. Верни као што је Циганин својој черги. Ви
сте у револуцију пошли без икаквих захтева и никад ништа нисте тражили од ње... Будите и даље
скромни. Не правите се важни, не будите критизери. Многи од оних који су погинули били су бољи
него ми... И још нешто. Не дозволите да вас сахрањују у заједничка гробља. Нека вас сахрањују
крај пута и нека вам подижу крајпуташе од црвеног мермера, пешчара. Долазиће људи да вас
обиђу, кад се сељак буде враћао са њиве, скинуће капу."

Крцун је имао три хобија: Црвену звезду, лов и кафану. Био је страстан навијач Звезде и ретко је
пропуштао утакмице сем кад је био ван земље. Скоро од оснивања био је у њеној управи.
Инсистирао је да се за Звезду веже бар 100.000 пријатеља клуба. Био је међу иницијаторима
изградње великог стадиона учествујући у прикупљању финансијских средстава за његову
изградњу.

ГОВОРКАЛО се да су у изградњу "Маракане" одлазила значајна финансијска средства из


републике. Знао је да каже: "Партија, па Звезда." За ту његову навијачку страст према Звезди знао
је и Тито. У једном разговору код Тита када се повела реч о Звезди, рекао је: "Нарочито су страсни
навијачи Пенезић и Иса Јовановић, њих ће кап ударити на утакмици."

Други његов хоби био је лов. Као политичар учествовао је у разним активностима и
манифестацијама ловачке организације. Лов није третирао само као рекреацију и разоноду него и
као важно привредно подручје. Дуго је био председник Ловачког савеза Србије. На тој дужности
организовао је први сајам лова и риболова у Новом Саду, који је отворио 12. септембра 1964.
године. Био је то један од последњих његових говора, јер је убрзо погинуо. Последњи Крцунов
снимак направљен је у лову негде у околини Свилајнца, 1. новембра, само пет дана пре
саобраћајне несреће. Трећи хоби била је кафана, најчешће је свраћао у "Мадеру" где су се
окупљали звездаши. Повремено је играо тенис и преферанс.

Крцун је неговао посебан однос према Добрици Ћосићу, Фото Историјски архив Ужица

Министар је био само кад је морао


12. октобар 2018.

Волели су га и они којима је сметао. Био је човек врло великог распона, суров, зубат и
дрзак, али и сентименталан до сажаљења. Пуно је патио као сви поштени људи
Крцун поред одстрељеног лава у време "пута мира" са Титом, Фото Историјски Архив Ужица

КАДА су после Брионског пленума и одласка Александра Ранковића с власти, партијске комисије
почеле да испитују Крцунове сараднике и да посредно прозивају мртвог Крцуна ("Де, де крцуновци,
причајте нам како је Крцун злоупотребљавао власт"), то је навело Крцунову жену Гроздану Белић
Зину да затражи пријем код Тита. И он ју је примио 21. септембра 1966. и забележено је да су
разговарали један сат. Нема записника са тог разговора, само се зна да је Тито обећао да се то
више неће догађати и да је смењен председник комисије Воја Лековић. У појединим написима се
појавило да је том приликом Тито рекао да су Крцуна убили Ранковић и Ћећа, што је он могао да
каже као човек који је измишљао и организовао разне афере.

За писање текста на крајпуташу, на месту где је погинуо, били су задужени Добрица Ћосић, Бранко
Радичевић и Славко Вукосављевић. Коначна верзија морала је да прође кроз руке политичара. На
крају је уклесан текст који подсећа на изјаве Спартанаца из Термопила. "Овде у аутомобилској
несрећи погибе Слободан Пенезић Крцун, далеко он наумио али га смрт пресрете 6. новембра
1964. године, путниче, међу челницима што револуцију разбукташе, памти и њега високог и витког
а несаломљивог, храброг и душевног какав беше комунист Слободан друг и правда људима у
борби и слободи народа."

СРПСКИ народ је почео масовно да жали за Крцуном не само на сахрани, него је после његове
смрти испевао многе песме које су се певале на разним свечаностима, славама, свадбама, а
највише по кафанама. Навешћемо неке од тих стихова које је испевао безимени народни песник:
"Киша пада, јаблани се вију, пролетери крећу за Србију, пред њима су Крцун и Луне, страшни
момци рођени из буне." "Иде чета чела намрштена, међу њима најбољега нема, нама нема Крцун
Слободана, Слободане наше росно цвеће, Србија те заборавити неће."
На једну од тих песама музику је компоновао Никола Караклајић који је такође био Ужичанин, али
она није извођена јер је била забрањена. Песме о Крцуну политичари су третирали као знак
народног протеста против Титовог режима.

Од свих који су писали о Крцуну, најпотпуније га је описао Добрица Ћосић, који га је добро
познавао. Иако је поводом Крцунове смрти написао панегирик о великом неспокојнику, не помиње
га у свом дневнику.

ПОВОДОМ 25-годишњице Крцунове смрти, Добрица је о Крцуну испричао новинару Горану


Лазовићу:

"Он је паћеник. Пуно је патио као сви поштени људи. Тешко су му падали сукоби са дојучерашњим
друговима и у томе је назирао све оно што ће се догодити после његове смрти. Умео је да буде и
био је зубат, дрзак чак и безобзиран. Свакоме је говорио шта мисли па и Брозу. Можда се то
интензивније испољавало пред његову погибију, али не заборавите, Крцун је одувек био такав. Он
не би издржао Брионски пленум, не би стао на Брозову страну, повукао би се из политичког
живота. Неколико услова је да је постао легенда. Он је био човек високе убеђености у оно што је
чинио, одликовала га је часност на послу који је радио. Био је строг, правичан, спреман да опрости.
Над свим тим је његова природна бистрина, дар за процену људи. Имао је моћ да проникне у
човека и његове намере, отуда његов велики ауторитет, иако је био млад. Деловао је старијим јер
је имао огромно искуство у раду са људима. Одликовале су га отвореност, искреност, посебно
обичност, деловао је као други обични људи. Био је обичан човек који се није плашио да покаже
своје слабости, заблуде и незнање. Волели су га и они којима је сметао. Крцун је ретко кад говорио
са позиција функције. Био је министар само кад је то морао. Једноставно човек врло великог
распона, од суровог до сентименталног односа, чак и до сажаљења".

ПОСЛЕДЊЕ деценије прошлог века распламсала се у штампи полемика да ли је стварно била


саобраћајна несрећа или намештено убиство. Заслуга за то припада споменутом новинару Горану
Лазовићу који је своје истраживање објавио у "Политици експрес". Разговарао је са Крцуновим
сарадницима и познаницима а посебно са Славком Ристићем, начелником безбедности саобраћаја
СУП-а Београд, који је први потписао саопштење комисије која је вршила увиђај. Тврдио је да је
била саобраћајна несрећа. Међутим, он је 26 година касније, 17. августа 1990, изјавио да је Крцун
убијен. А да је извештај који је потписао монтиран. "Записник сам потписао јер сам морао. Свестан
сам био да је то наређење одозго. Све је било унапред срочено, а слупана кола одвезла 12.
управа." А Милутин Шуковић, саветник Ранковићев је изјавио: "Ако је ко организовао Пенезићево
убиство а јесте, онда је Иван Мишковић Брка."

Тада је објављен и накнадни извештај комисије Војнотехничког института која је детаљно


прегледала слупани "олдсмобил". Возило у којем је погинуо Крцун је набављено у Италији али без
докумената о техничком пријему возила. Комисија је утврдила да нису постојала никаква
документа о одржавању возила, нити шта је на њему урађено током коришћења.

ПРИЛИКОМ прегледа остатака кола констатовано је: "Оштећена полуосовина задњих погонских
точкова која је настала услед покушаја насилног одвртања полуосовине пре удеса, наводе на
сумњу да диференцијал и пре удеса није био исправан.

Није постојао писмени траг да је неко захтевао, да је неко нешто радио са полуосовинама, а оне су
оштећене (могле су бити и у време удеса). Ако се томе дода да су осигурачи кугличних лежајева
полуосовине били различите боје, да по спољном прстену нису налегали правилно у гнезда
лежајева, онда се поставља питање да ли је задњи мост био нов или ремонтован.

Ново возило не излази из фабрике са оваквим оштећењима. Гуме на задњим точковима, поготову
десна, до те мере су биле похабане да су на сваком влажном путу, а по влажном и блатњавом
асфалту поготову, представљале опасност за сигурност у вожњи. Руководилац сервиса није знао
да је возило отишло на пут и није се знало у каквом је техничком стању кренуло на пут. Није било
јасно ко је одговоран за исправност и одржавање возила. Наводно нису постојали такви прописи.