Вы находитесь на странице: 1из 2

a) Teorija imitacije 19.

Predstavnik : Tarde

Teorija imitacije prihvata uticaj socijalne sredine na pojave delikvencije


uvodeći i druge elemente.
Tarde (pravnik i sociolog) smatra da uzroke treba tražiti i u uslovima državne
organizacije. On proklamuje stav:“kakva državna organizacija- takav
kriminalitet“.

Zalagao se za primenu načela o odgovornosti delikventa srazmerno


njegovoj uračunljivosti.
On je ukazao na društveni karakter delikvencije zasnivajući svoja stanovišta
na sociološko-psihološkoj osnovi podražavanja – imitaciji.

Osnovno shvatanje:
je: da je delikvencija oblik naučenog ponašanja. Kriminalci su osobe koje
uče zanat kao i svi drugi imitirajući uzore još od najranije mladosti.

Tarde: - opisao 3 zakona imitacije:

1. zakon bliskog dodira, koji definiše kao „modu“ – (u kojoj se ljudi


se u velikim gradovima oponašaju u onoj meri u kojoj među njima
postoji uska veza) i kao naviku (u stabilnim grupama, porodici i na
selu – gde je kontakt ređi).
2. zakon imitacije superiornih - gde niži slojevi oponašaju više
slojeve, a kriminalci od viših uzora oponašaju pijanstvo, trovanje i
ubistva (dela svojstvena kraljevima).
3. zakon ubacivanja gde se jedan način i metod izvršenja krivičnih
dela zamenjuje drugim načinom i metodom

1
b) Teorija diferencijalne identifikacije 19.
Predstavnik: Glaser
Teorija je nastala redefinisanjem stanovišta diferencijalne asocijacije od
strane Glasera.
Osnovno shvatanje:
Prema ovoj teoriji: devijantno ponašanje uslovljeno je identifikacijom
delikventa sa uzorima (izmišljenim ili stvarnim) i normama ponašanja u
delikventnoj grupi.
On smatra da se identifikacijom oblikuje svest i prihvataju modeli
kriminalne orijentacije, tako što ličnost sama odabere pojedinca ili grupu
koji mu postaju uzor, sa kojima se identifikuje i oponaša ih u jedinstvu
(mišljenja, stavova i dr. vrednosti).
(pojedinac se upušta u kriminalno ponašanje u smislu da se identifikuje sa stvarnim
ili izmišljenim osobama, sa čije tačke gledišta njegovo kriminalno ponašanje deluje
prihvatljivo).
U psihologiji postoji pojam “referentne grupe”.
To su grupe čijih normi i standarda se pridržava osoba, koja im faktički
ne pripada.
U kriminologiji – koncepcija referentne grupe ima značaja, jer su mogući
slučajevi:
- da pripadnici “normalnih” društvenih grupa – kao svoju referentnu
grupu , odaberu grupu predstupnika i dosledno tome – nastoje svojim
ponašanjem pokazati pripadnost toj grupi – čineći protivpravne radnje.
Kritike: Glaser je pažnju usredsredio prema individualnim faktorima
koji se posmatraju između kontakata u okruženju i kriminalnog
ponašanja.
Ova teorija posmatra pojedinca kao aktivnog, voljnog učesnika u procesu
kriminalnog učenja.
Ključno pitanje u objašnjenju kriminalnog ponašanja prema Glaseru jeste
- sa kim pojedinac subjektivno odlučuje da se identifikuje, sa kriminalcima ili
nekriminalcima.
Slabosti: u odnosu na teoriju diferencijalne asocijacije, Glaserova
stanovišta su manje sociološkog usmerenja, jer više ukazuju na
psihološke fenomene – varijacije u unutrašnjoj identifikaciji sa drugim
osobama, bez obzira na to – da li su te osobe prave ili izmišljene.