Delikventna ličnost 24.

Subjekt izvršenja delikta je uvek čovek. Svaki čovek se rađa sa određenim

biopsihičkim svojstvima, koja se tokom njegovog razvoja modifikuju pod
uticajem spoljnih (egzogenih) činilaca - u posebna subjektivna svojstva
(karakret, ciljevi, interesi, motivi); tj. predispozicije.
U uslovima delovanja nepovoljnih društvenih činilaca, ličnost može
(u zavisnosti od predispozicija) usvojiti različite delikventne modele.
Pojam ličnosti se veoma različito definiše, a isto važi i za delikventnu
ličnost. Jedno od centralnih pitanja kriminologije je – da li postoji razlika
između normalne i delikventne ličnosti.
Po tom pitanju dominiraju 2 shvatanja:
1. ne postoje nikakve biološke i psihološke razlike ( između
delikvenata i nedelikvenata) > delikventna ličnost kao takva ne
postoji;
2. delikventna ličnost je devijantna, biološki abnormalna i sa
poremećenom psihičkom strukturom.
Evolucija shvatanja o delikventu kao patološkoj ličnosti potiče još od
antičkih vremena.
 antička misao
a) Platon: zločinac je izraz bolesne duše. On deluje pod uticajem
strasti, koristoljublja, neznanja, izvitoperenih sexualnih pobuda i sl.
Takva ličnost u fiziološkom smislu je posebne telesne konstitucije
(biološke degeneracije). Sve to ima za posledicu – nepopravljive
krivce, rođene zločince za koje je jedini lek smrtna kazna.

b) Aristotel: zločinac je osoba koja izvršava delo, jer je pokvaren ili je

pod uticajem zločinačkih strasti i navika. Na njega spoljni činioci
nemaju bitnog uticaja.
Da bi se zločinci sprečili u izvršavanju svojih namera, treba pristupiti
„lečenju ljudi od egoizma“.
(samo čovek koji je sposoban da shvati da od zločina ima više štete
nego koristi, odustaće od svojih namera, jer su ljudi po prirodi
racionalni egoisti).

1
 Srednji vek:
krivac se ne tretira kao razumno biće na koje utiču spoljni faktori,
nego kao biće u koga je usađen zao duh. Smisao kazne je odmazda za
povredu božanskih zakona.
 Sveti Augustin – zalagao se za kazne koje će zločinca
naterati da ispašta i da se iskupljuje za zločin. Zalagao se i za
ukidanje smrtne kazne, ali samo zbog toga što je smatrao da se
njome nepravedno uskraćuju muke zločincu.
 17. i 18. vek:
 Tomas Hobs: smatrao da je zločinac proizvod društva, jer u društvu
dominira egoizam.
 Humanistički pokret (Bekarija, Fojerbah, Monteskije, Volter) smatra
da uzroci zločina nisu u čoveku, već su u samom društvu, njegovoj
organizaciji i sistemu.
 Kriminološke škole: (kraj 18. i početak 19. veka)
 klasična škola: delikvent je osoba koja deluje slobodnom
voljom u povredi etičkog reda. Na njega nemaju uticaj
subjektivni i objektivni faktori.
 Antropološka škola: (Lombrozo) – delikvente karakterišu
degenerativne karakteristike telesne konstitucije.
 Italijanski pozitivisti: (Feri, Garofalo) – delikvent je ličnost
posebne biološke strukture, fizioloških karakteristika i
anatomske građe. Delikventi se od drugih razlikuju po
karakterističnim urođenim telesnim i duševnim osobinama.

 Francuska škola: (Tarde, Lakasanj) – delikventnu ličnost,

pored posebnih fizičkih i psihičkih karakteristika, formira i
socijalno okruženje.
 Nemačka sociološka škola: (Prins, List) – delikventna ličnost
je produkt individualnih svojstava (naslednih i stečenih) i
socijalnih uslova života

2
 A) Prva naučna istraživanja vezana za biloške pristupe konstitucionalne
orijentacije, kasnije su evoluirala u definisanje delikventa na
osnovama:
(organskih, fizioloških, urođenih, naslednih i drugih biloških
faktora).
Takva shvatanja delikventnu osobu vide kao ličnost: - specifičnih
telesnih degenerativnih karakteristika, bilo konstitucionalnih specifičnosti,
endokrinih i hromozomskih aberacije, genetskih predispozicija i urođenih
sklonosti bilo rasnih predispozicija.

B) Pristupi psihološke orijentacije su u definisanju delikventne ličnosti i

tipologiji delikvenata, dali najviši doprinos.
Psihološke teorije delikventnu ličnost vide kao osobu: ispodprosečne
inteligencije, niskog praga frustracione tolerancije, s poremećajima nagona
(psihoanalitičari), formiranu u procesu socijalnog učenja (bihevioristi),
iskompleksiranu (individualna psihologija).

C) Delikventna ličnost je često definisana poremećajima duševnog

stanja i nervnog sistema. Ova shvatanja su bliska biološkim i
psihološkim pristupima. Po njima, delikventnu ličnost uslovljavaju:
nervni sklop, uriđene i stečene sklonosti i patološke dispozicije u sferi
mentalnog stanja i duševnog zdravlja. Ova shvatanja se vezuju za pojave
(debilnosti, psihoza, psihoneuroza, paranoje i paranoidnih stanja).
 Savremena shvatanja:
predstavljaju kombinaciju bioloških, psiholoških, psihoparoloških i
društvenih determinanti.
Po ovim shvatanjima delikventnu ličnost karakterišu: poremećaji u oblasti
emocija, i inteligencije; karakteristični motivi, interesi, temperament i
karakter; agresivnost, egocentričnost, egoizam, emotivna ravnodušnost,
emocionalna nezrelost, neurotičnost.
 pojam „kriminalna ličnost“ uveden je na VII Kongresu kriminologa
(Madrid, 1970.).
Teoriju kriminalne ličnosti izložio je Pinatel, po kome se kriminalna ličnost
sastoji iz 2 elementa:
 centralno jezgro – obuhvata crte ličnosti i
određuje kriminalnu sposobnost (tzv. temibilitet) i
uslove prelaska na akt
 varijante predstavljaju indikacije modaliteta
izvršenja delikta, motivacije i stepena uspeha.

3
Garofalo je uveo pojam opasno stanje koji definiše kao latentno stanje
sklonosti kriminalne ličnosti ka vršenju krivičnih dela.
Garofalo smatra da opasno stanje čine 2 elementa:
 kriminalna sposobnost (temibilitet) u vidu
predpostavljene i realne opasnosti i
 mogućnost prilagođavanja delikventa u raznim
fazama ostvarenja krivičnog dela.
- Pinatel: razlikuje 2 vrste opasnog stanja:
 hronično i opasno stanje (čvrsto i postojano stanje
karakteristično za formiranu kriminalnu ličnost,
 imanentno opasno stanje (prolazna kriza –
grozničavo stanje koju prolaze svi prestupnici
neposredno pre prelaska na delo.

Stepen opasnosti delikventa – utvrđuje se putem kriminološke dijagnoze,

koja se odvija u 3 faze:
 utvrđivanje kriminalne sposobnosti (temiliteta),
 utvrđivanje stepena društvene neprilagodljivosti,
 dijagnoza opasnog stanja.
Dijagnoza opasnog stanja može imati sledeće forme:
1. najviši stepen opasnog stanja (kriminalna sposobnost je vaoma
jaka, a prilagodljivost veoma niska),
2. ozbiljno opasno stanje (kriminalna sposobnost jaka, a
prilagodljivost slaba),
3. srednje opasno stanje (kriminalna sposobnost mala, a
prilagodljivost vrlo slaba),
4. lakši stepen opasnog stanja ( kriminalna sposobnost vrlo slaba, a
prilagodljivost veoma visoka)
Pored kriminološke kliničke dijagnoze on razlikuje i etiološku dijagnozu,
koja može imati sledeće forme:
1. hronično opasno stanje ( jak biološki uticaj u kombinaciji sa jakim
društvenim uticajem),
2. granični marginalni slučajevi opasnog stanja (jak biološki uticaj
sa slabim društvenim stanjem),
3. epizodni slučaj opasnog stanja (slab biološki uticaj sa slabim
društvenim uticajem)