Субота 1. децембар 2018.

ПОГЛЕДИ pogledi@politika.rs

Крим
АФОРИЗМИ
Александар Баљак
• Идемо путем који никуд не води. Није
до нас, до пута је!
• Мало шта може да буде тако велико
као велика ништарија.
• Не користиш мозак само зато што га
немаш или је твој случај озбиљнији?
• Наш месија је сада на танком леду,
али шта је то за човека који уме да хо­
да по води.
• Рекреативна војна вежба – подизање
и спуштање борбене готовости.
• Доста је било, а ово што нам се сада
дешава је гратис!
• Ми не знамо шта да мислимо о свему
овоме, али ћемо и даље поступати ра­
зумно и промишљено.
Фото Спутњик

Же­ли ли Ки­јев рат • Драматичан напредак је специфичан

Ми­ро­слав Ла­зан­ски 448. ра­кет­на бри­га­да, као и 22. бри­га­да
спе­ци­јал­них сна­га. Све су те је­ди­ни­це у
ли би удар­ни хе­ли­коп­те­ри, а за­да­так би им био и да
уни­ште пр­о­тив­нич­ке па­тро­ле и да „опи­па­ју” пр­ве
по томе што не може одмах да се осе­
ти.
• Ми не отимамо од народа, него му по­
мажемо да буде несебичан и хуман.
• Овде свако може бити све, а кажу да
смо умишљени, неспособни и корум­

П р­о­гла­ша­ва­њем рат­ног ста­ња по­сле за­

ро­бља­ва­ња три укра­јин­ска рат­на бр­о­
да, ко­ји се ни­су ода­зва­ли по­зи­ви­ма ру­ске
обал­не стра­же у под­руч­ју Керч­ког мо­ре­у­за,
а ко­ји су ушли у те­ри­то­ри­јал­не во­де Ру­си­је,
Ки­јев је по­ди­гао улог у су­ко­бу с Мо­сквом.
Да ли је то, за­пра­во, и би­ло по­треб­но укра­
јин­ском пред­сед­ни­ку Пе­тру По­ро­шен­ку
уочи из­бо­ра? Јер, са­мо два ме­се­ца ра­ни­је два укра­
јин­ска рат­на бр­о­да пр­о­шла су Керч­ким мо­ре­у­зом
пот­пу­но не­сме­та­но, уз уред­ну на­ја­ву ру­ским вла­сти­
ма. Ме­ђу­на­род­но по­мор­ско пра­во пре­ци­зно ре­гу­ли­
ше пра­во не­шко­дљи­вог пр­о­ла­ска стра­них рат­них бр­
о­до­ва кр­оз те­ри­то­ри­јал­не во­де дру­ге др­жа­ве. Ка­да су
сво­је­вре­ме­но у по­се­ту Ју­го­сло­вен­ској рат­ној мор­на­
ри­ци до­ла­зи­ли бр­о­до­ви аме­рич­ке Ше­сте фло­те, че­
му је прет­хо­ди­ла до­зво­ла Бе­о­гра­да, обич­но би је­дан
наш рат­ни бр­од са­че­као аме­рич­ке бр­о­до­ве у ви­си­ни
Ви­са, Ла­сто­ва, или ју­жно од Ду­бров­ни­ка и до­пра­тио
их до лу­ке, или си­дри­шта. Све вре­ме пло­вид­бе кр­оз
те­ри­то­ри­јал­не во­де стра­не др­жа­ве рат­ни бр­од дру­ге
др­жа­ве мо­ра да има бор­бе­не си­сте­ме у тзв. па­сив­ном
по­ло­жа­ју, од­но­сно да то­по­ви има­ју на се­би це­ра­де, а
ра­ке­те да бу­ду у за­тво­ре­ним кон­теј­не­ри­ма-лан­се­ри­
ма. Су­де­ћи по фо­то­гра­фи­ја­ма и ви­део-сним­ку, укра­
јин­ски бр­о­до­ви-чам­чи­ћи сво­је то­по­ве ни­су по­кри­ли
це­ра­да­ма. Фор­мал­но­прав­но, на­ру­ши­ли су ме­ђу­на­
род­но по­мор­ско пра­во и Ру­си су по­сту­пи­ли склад­
но том пра­ву.
Укра­ји­на са­да по­зи­ва у по­моћ НА­ТО и САД, ну­
ди Аме­ри­кан­ци­ма вој­ну ба­зу на сво­јој те­ри­то­ри­
ји, исто­вре­ме­но се на­о­ру­жа­ва и спре­ма за рат са
Ру­си­јом. Пред­сед­ник По­ро­шен­ко ука­зу­је да Ру­си­
ја го­ми­ла сна­ге на укра­јин­ској гра­ни­ци и да је то
ве­ли­ка прет­ња за Ки­јев. Исти­на, од но­вих је­ди­ни­
ца ко­је је Ру­си­ја рас­по­ре­ди­ла у том под­руч­ју по­сле
пу­ча на Мај­да­ну 2014. го­ди­не ту су 150. мо­то­стре­
љач­ка ди­ви­зи­ја, 102. мо­то­стре­љач­ки пук, 856. мо­
то­стре­љач­ки пук, 3. мо­то­стре­љач­ка ди­ви­зи­ја, 752.
и 252. мо­то­стре­љач­ки пу­ко­ви, 53. бри­га­да ПВО и
са­ста­ву 20. ком­би­но­ва­не арми­је коп­не­
не вој­ске Ру­си­је.
На Кри­му Ру­си има­ју око 28.000 вој­ни­
ка свр­ста­них у две бри­га­де мор­на­рич­ке
пе­ша­ди­је, по јед­ну бри­га­ду арти­ље­ри­је
и из­ви­ђа­ча, пук АБ­ХО и пук ва­зду­шно-
де­сант­них сна­га, 50 тен­ко­ва Т-72Б3, око
500 бор­бе­них во­зи­ла пе­ша­ди­је и оклоп­
них тран­спор­те­ра, обал­не ра­кет­не си­сте­ме „ба­сти­
он” и „бал”, са­мо­ход­ну арти­ље­ри­ју од 122 мм и 152
мм, ави­о­не Су-25СМ, Су-24М, Су-30СМ, Су-27СМ,
Су-30М2, бор­бе­не и тран­спорт­не хе­ли­коп­те­ре ра­
зних ти­по­ва, ПВО си­сте­ме С-300ПМ и С-400, а нај­
ве­ро­ват­ни­је и ра­ке­те „ис­кан­дер”.
Са дру­ге стра­не, ору­жа­не сна­ге Укра­ји­не са­да се
об­у­ча­ва­ју по НА­ТО стан­дар­ди­ма, при че­му су елит­
не ва­зду­шно-де­сант­не сна­ге са­да стра­те­шка ре­зер­
ва по мо­де­лу аме­рич­ке „страј­кер” бри­га­де. Ако би
Укра­ји­на иза­бра­ла аван­ту­ру ди­рект­ног вој­ног су­
ко­ба са Ру­си­јом, он­да да прет­по­ста­ви­мо да би сва­
ка стра­на у бор­бу укљу­чи­ла по де­сет бри­га­да да би
обез­бе­ди­ла офан­зи­ву на ли­ни­ји фр­он­та од Лу­ган­
ска до Гор­лов­ке. Прет­по­ста­ви­мо да Укра­ји­на из­вр­
ши сна­жан вој­ни удар на Дон­бас и на Крим и да Ру­
си мо­ра­ју да уђу у рат. Да­кле, од­го­вор Ру­са по­чи­ње
уда­ри­ма „ис­кан­де­ра” и авио-на­ле­ти­ма на шта­бо­ве,
чво­ри­шта ве­зе, на аеро­дро­ме, скла­ди­шта го­ри­ва и
му­ни­ци­је, на „пар­кин­ге” тех­ни­ке по це­лој ду­би­ни
рас­по­ре­да укра­јин­ске вој­ске. Ру­си би у бор­бу укљу­
чи­ли мо­дер­на сред­ства за ра­дио-елек­трон­ску бор­бу
по­пут си­сте­ма „ав­то­ба­за”, исто­вре­ме­но би ви­ше­цев­
ним ра­кет­ним ба­ца­чи­ма „смерч” пре­о­ра­ва­ли пр­ве
бор­бе­не ли­ни­је Укра­ји­на­ца. Исто­вре­ме­но би на­пред
кре­ну­ле ме­ха­ни­зо­ва­не из­ви­ђач­ке па­тро­ле, оних де­
сет бри­га­да. То би мо­гла да бу­ду оде­ље­ња са оклоп­
ним тран­спор­те­ри­ма, али и по­ја­ча­не гру­пе с два до
три тен­ка, или два до пет бор­бе­них во­зи­ла пе­ша­ди­је.
Њи­хов за­да­так био би да от­кри­ју мар­шру­те кре­та­
ња пр­о­тив­нич­ких так­тич­ких гру­па на уда­ље­но­сти­
ма 75–100 ки­ло­ме­та­ра. По­кре­те тих па­тро­ла пра­ти­
ли­ни­је пр­о­тив­ни­ко­ве од­бра­не, или са­мо от­кри­ва­ње
по­кре­та пр­о­тив­ни­ко­вих основ­них сна­га.
Од Лу­ган­ска до Се­ве­ро­до­њец­ка – кључ­не гра­
ни­це зо­не „Се­вер” – са­мо је 60 ки­ло­ме­та­ра. То
зна­чи да би нај­и­сту­ре­ни­је ру­ске је­ди­ни­це већ до
кра­ја тре­ћег да­на об­и­шле Сва­то­во и Сла­вјанск.
Че­твр­тог да­на би се рат већ пре­нео у Хар­ков­ску
и Дње­про­пе­тров­ску област. Пр­ва и дру­га ли­ни­
ја укра­јин­ске од­бра­не би­ле би пр­о­би­је­не по це­
лој ду­би­ни. Њи­хо­ве нај­и­сту­ре­ни­је бри­га­де би­ле
би прак­тич­но раз­би­је­не и ли­ше­не те­шке тех­ни­
ке. За­то би пре­о­ста­ле укра­јин­ске је­ди­ни­це би­ле
при­ну­ђе­не да пре­ђу на ста­ци­о­нар­ну од­бра­ну, та­
мо где би се за­те­кле.
Шта би у та­квој си­ту­а­ци­ји мо­гли да ура­де Укра­јин­
ци? У бор­бу би уба­ци­ли сву сво­ју рас­по­ло­жи­ву ави­ја­
ци­ју са уда­ље­них аеро­дро­ма. Пре све­га са аеро­дро­ма
на за­па­ду Укра­ји­не. Али, ни Ру­си не би се­де­ли скр­
ште­них ру­ку. За­то би већ у пр­вим да­ни­ма опе­ра­ци­је
по сва­ком од тих аеро­дро­ма сво­је „од­ра­ди­ле” ра­ке­те
с коп­на и оне ко­је но­си ави­ја­ци­ја. На­рав­но, ни Укра­
јин­ци им не би оста­ли ду­жни. Аеро­дро­ми, тран­спорт­
на чво­ри­шта, мо­сто­ви и све кључ­не тач­ке ру­ске вој­
ске уз фр­онт би­ле би под­врг­ну­те ма­сов­ним уда­ри­ма.
Од тог мо­мен­та по­чи­ње не­за­у­ста­вљи­ва еска­ла­ци­ја су­
ко­ба. Јер, онај ко у то­ме за­ка­сни, тај га­ран­то­ва­но гу­би
рат. Вој­ни по­раз до­во­ди до оп­ште по­ли­тич­ке кри­зе на
стра­ни по­ра­же­ног, ко­ја до­во­ди и до сме­не вла­сти.
Укра­ји­на не­ма так­тич­ко ну­кле­ар­но оруж­је, али
мо­гу ли САД то ис­по­ру­чи­ти Ки­је­ву, или се вој­но
ди­рект­но уме­ша­ти на стра­ни Укра­ји­не? На екра­
ни­ма ра­да­ра „то­ма­хав­ци” из­гле­да­ју као но­са­чи ну­
кле­ар­ног оруж­ја. Ако би са­мо је­дан „то­ма­хавк” по­
го­дио не­ки ве­ли­ки град у Ру­си­ји, ауто­мат­ски би
усле­дио од­го­вор. А ако би на кр­ста­ре­ћим ра­ке­та­
ма би­ле атом­ске бо­је­ве гла­ве, су­ко­бље­не стра­не би
се на­шле пред не­из­бе­жном раз­ме­ном стра­те­шких
ну­кле­ар­них уда­ра.
Упра­во за­то НА­ТО и САД не­ће ула­зи­ти у рат са Ру­
си­јом због Укра­ји­не. 
пирани.
• Бирачко тело се највише пали кад га
ложе.
• Демократију нам дају на кашичицу и
сада кад можемо све да прогутамо.
• Матија Бећковић може да дође у Црну
Гору кад год хоће, изузев кад није по­
жељан.
• Срећа прати храбре. На пристојном
одстојању.
• Наши пензионери једу за све паре.
• Моја кућна вага је издашна. Увек по­
казује вишак килограма.
• На Сајму књига највећа опасност је
свезнајући приповедач. Тај кад ухва­
ти, не пушта!
• П онављање је мајка знања, по­
нављање је мајка знања, понављање
је мајка знања...
• Ништа нас неће померити са нашег
пута ка Европској унији! Остаћемо на
њему заувек.
Милан Р. Симић
• Ко каже да у светским медијима нема
цензуре? А где су им лепе слике о на­
ма?
• У Србији, песимиста је дете среће.
Увек је у праву.
• Вратили су нас у прошлост јер су по­
веровали да је била славна.
• Варате се ако мислите да је ово крај.
Нисте рачунали на дупло дно.
• За разлику од романописца, афорис­
тичар зна када треба ставити тачку.
• Био сам много пијан. Покушао сам да
подмитим и лежеће полицајце.
• Почео сам и да просим. Знао сам да
¶ ми нешто недостаје у биографији.

„Ре­пу­бли­ка Ужу­пис” ­ у Ули­ци Па­у­пио и то на 18 је­зи­ка (за са­ Овај за­пис је остав­шти­на за бу­дућ­ност. Пр­ви слу­чај: Ушли смо у под­зем­ну же­
– Мон­мар­тр Виљ­ну­са да не и на срп­ском). Тре­ба ра­ди­ти без жур­бе. Вра­ти­ти Бе­о­ ле­зни­цу на улаз где се кар­те ку­пу­ју са­
Др Вла­ди­слав Б. Со­ти­ро­вић, гра­ду исто­риј­ску вер­ти­ка­лу гра­ди­тељ­ мо кар­ти­цом. Пи­тао сам се ка­ко да ре­
„Ре­пу­бли­ка Ужу­пис” (Пре­ко­реч­је) је­дан (у Виљ­ну­су жи­ви и ра­ди­ ства и жи­вље­ња, јер, вре­ме је да се на­ шим тај про­блем, па сам из­ва­дио пет
је од нај­а­трак­тив­ни­јих ди­стрик­та Виљ­ од де­цем­бра 1997) ка­зе по­пут до­град­ње На­род­ног по­зо­ри­ евра и за­мо­лио јед­ног про­ла­зни­ка да
ну­са – глав­ног гра­да Ре­пу­бли­ке Ли­тва­ шта, бив­ше згра­де „Ју­го­др­ва”, ста­клен­ ми ку­пи две кар­те. Ина­че оне ко­шта­ју
ни­је. На­ла­зи се на де­сној оба­ли ре­ке Де­ро­ко оста­вио ре­ше­ње ца... не по­но­ве. Ни­сам ар­хи­тек­та, ур­ба­ евро и по. Чо­век ми је без ре­чи пру­жио
Вил­не и је­дан је од нај­ста­ри­јих де­ло­ва ни­ста, ро­во­ко­пач, ни­ти сам струч­њак кар­те и од­био да узме но­вац, са­мо се
гра­да на овој оба­ли (15. век). Ди­стрикт за Стам­бол-ка­пи­ју оп­штег сме­ра, али сам искре­но по­но­ бла­го на­сме­јао и оти­шао.
је по­пу­лар­но на­зван Мон­мар­тр Виљ­ну­ По­ста­је­мо на­род без се­ћа­ња и пам­ће­ сни гра­ђа­нин Бе­о­гра­да. Бе­о­град је осе­ Дру­ги слу­чај: опет у под­зем­ној же­ле­
са, с об­зи­ром на то да је тај део гра­да ња. Под­ле­же­мо оп­штој ам­не­зи­ји – до­ ћа­ње. зни­ци. Упор­но сам тра­жио ка­ко да до­
оми­ље­но сте­ци­ште сло­бод­них умет­ни­ кле ће сва­ка вла­да­ју­ћа по­ли­тич­ка ели­ Де­ро­ко је дао мо­гу­ће ре­ше­ња. Вра­ти­те ђем до ли­ни­је за на­ше од­ре­ди­ште. Би­
ка свих про­фе­си­ја, са ја­ком сли­кар­ та за­сни­ва­ти исто­ри­ју од соп­стве­ног се, ур­ба­ни­сти, вред­но­сти­ма, ви­зи­ји и ло је до­ста озна­ка, али ни­ка­ко да на­
ском ко­ло­ни­јом. Умет­ни­ци су кра­јем усто­ли­че­ња? Шта би да­нас ка­да је Трг зна­њу оних ко­ји су нам овај ле­пи град ђем пра­ви. Уто нам је при­шла да­ма
де­ве­де­се­тих про­гла­си­ли сво­ју ре­пу­бли­ ре­пу­бли­ке у ра­на­ма учи­нио не­по­но­ оста­ви­ли на чу­ва­ње, раз­ви­ја­ње и улеп­ сред­њих го­ди­на, ко­ја је ви­де­ла да се не
ку на овом про­сто­ру, ко­ја има и свој ус­ вљи­ви Алек­сан­дар Де­ро­ко, ко­ји је мно­ ша­ва­ње на ци­ви­ли­за­циј­ским осно­ва­ сна­ла­зи­мо и упи­та­ла ку­да иде­мо. Ка­да
тав, као и зва­нич­не свет­ко­ви­не. Ову об­ го то­га по­да­рио Бе­о­гра­ду и отаџ­би­ни? ма. Пра­ти­те Де­ро­ко­ве иде­је ко­је још смо јој ре­кли, по­зва­ла нас је да је пра­
ласт од дру­гих де­ло­ва Виљ­ну­са раз­два­ Он нам је, у не­за­о­би­ла­зној књи­зи „Ман­ тра­ју опред­ме­ће­не, не са­мо у Бе­о­гра­ду. ти­мо и 20 ми­ну­та нас је во­ди­ла кроз
ја ре­ка Вил­на (по ко­јој и град но­си на­ гу­плу­ци око Ка­ле­мег­да­на” оста­ви за­ Бу­ди­мо до­стој­ни по­том­ци, да би­смо би­ ход­ни­ке док нас ни­је до­ве­ла до на­ше
зив) са три стра­не, док се на че­твр­тој пис о Стам­бол-ка­пи­ји, ко­ји мо­же би­ти ли упам­ће­ни као ра­зум­ни пре­ци, да бу­ ли­ни­је. Са­мо је ре­кла да ће за два ми­
на­ла­зи ви­со­ко бр­до. Ужу­пис је не­ка вр­ ле­ко­вит за на­ше ду­ше, али и по­у­чан за де­мо ле­по се­ћа­ње и тра­ја­ње, као што ну­та до­ћи наш воз, по­здра­ви­ла се и
ста град­ског остр­ва и оми­ље­ни­ји део нај­но­ви­је ора­че ми­ле­ни­јум­ског Бе­лог је Де­ро­ко­во и ње­го­ве сјај­не гра­ди­тељ­ кре­ну­ла на­зад. Зна­чи да је 40 ми­ну­та
гра­да за ино­стра­не ту­ри­сте. Гра­да: „Ви­дин-ка­пи­ја би­ла је код доц­ ске ге­не­ра­ци­је. утро­ши­ла да би нам по­мо­гла.
У Ужу­пи­су по­сто­ји кул­тур­на ор­га­ни­за­ ни­је Бај­ло­ни­је­ве пи­ја­це, а Стам­бол-ка­ Ран­ко Р. Спа­ле­вић, Тре­ћи слу­чај: ста­ли смо у ред да ку­пи­
ци­ја под на­зи­вом „Умет­нич­ки ин­ку­ба­ пи­ја из­ме­ђу да­на­шњих згра­да по­зо­ри­ књи­жев­ник мо кар­те за му­зеј „Ор­сеј” (адап­ти­ра­на
тор Ужу­пи­са”. Ов­де се пре­ко чи­та­ве го­ шта и На­род­ног му­зе­ја. Пре не­ку го­ди­ну же­ле­знич­ка ста­ни­ца у му­зеј). Ред је био
ди­не ор­га­ни­зу­ју ра­зно­ра­зни фе­сти­ва­ ка­да је коц­ка­ста др­ве­на кал­др­ма, ко­ја Сва­ка част Па­ри­жа­ни­ма око ки­ло­ме­тар и по. Стр­пљи­во смо се
ли, кон­цер­ти и се­ми­на­ри на раз­не те­ме је би­ла ту на тр­гу, за­ме­њи­ва­на ас­фал­ кре­та­ли у круг, као и сви по­се­ти­о­ци. Не­
из обла­сти кул­ту­ре и умет­но­сти. том, те би­ло ду­бље ко­па­но да се по­ста­ Ве­ли­ки сам љу­би­тељ те­ни­са и стра­стан где на по­ло­ви­ни ра­сто­ја­ња до ула­за
За­штит­ни знак „Ре­пу­бли­ке Ужу­пис” је ви со­лид­ни­ја бе­тон­ска под­ло­га за те­ на­ви­јач Но­ва­ка Ђо­ко­ви­ћа. То ми је био при­шао нам је чо­век у уни­фор­ми ко­ји
„Ан­ђео Ужу­пи­са” – скулп­ту­ре ан­ђе­ла шке тро­леј­бу­се, он­да су про­на­ђе­ни те­ из­го­вор да ове го­ди­не су­пру­зи пред­ло­ над­гле­да ред и ме­не и су­пру­гу из­вео из
(2002. го­ди­на) на ви­со­ком сту­бу у са­ ме­љи Стам­бол-ка­пи­је али су за­тим, на жим пут у Па­риз на Ро­лан Га­рос. Ни­је ре­да, од­вео до ула­за и пу­стио пре­ко ре­
мом цен­тру ди­стрик­та ко­ји ду­ва у ста­ жа­лост, за­тр­па­ни и за­бо­ра­вље­ни. А мо­гла да ме од­би­је, иако обо­је има­мо да.
рин­ску ду­гу тру­бу (ко­ја под­се­ћа на тру­ тре­ба­ло је, (а то сва­ка­ко мо­ра јед­ног по 75 го­ди­на. Хте­ли смо да по­но­во ви­ Ово пи­шем 17. но­вем­бра, иако смо ви­
Фо­то В. Со­ти­ро­вић

бе Је­ри­хо­на) ка­ко би раз­гла­сио чи­та­
вом све­ту иде­је и вред­но­сти ове је­дин­
стве­не ре­пу­бли­ке умет­ни­ка. По­себ­на
ту­ри­стич­ка атрак­ци­ја ре­пу­бли­ке је њен
ли­бе­рал­но-сло­бо­дар­ски устав чи­ји се
текст на­ла­зи укле­сан на ме­тал­ним пло­
ча­ма из­ло­же­ним на јед­ном ду­гом зи­ду
Скулп­ту­ра „Ан­ђео Ужу­пи­са”
да­на и на­кнад­но да се учи­ни) у да­на­
шњем ас­фал­ту ста­ви­ти угра­ђе­ну си­лу­е­
ту од ма­те­ри­ја­ла дру­ге бо­је, ка­ко би се
ја­сно ис­ти­цао обрис ста­ре ка­пи­је (та­ко
су у Ки­је­ву на при­мер ис­та­кли ме­сто
огром­не пра­ста­ре цр­кве на­сред да­на­
шњег тр­га)”.
ди­мо Па­риз, као дав­не 1972. го­ди­не.
Но, ово ни­је при­ча о те­ни­су, иако је био
не­ве­ро­ва­тан до­жи­вљај би­ти на цен­
трал­ном те­ре­ну, 8. ју­на ове го­ди­не. Ово
је при­ча о див­ним до­га­ђа­ји­ма ко­ји су
нам улеп­ша­ли бо­ра­вак, иако је Па­риз
до­жи­вљај сам за се­бе.
де­л и да је врх фран­ц у­с ке бе­с тид­н о
увре­дио пред­сед­ни­ка др­жа­ве ко­ја је
по­кре­ну­ла по­бе­ду у Ве­ли­ком ра­ту, ти­ме
што ни­је се­део у пр­вом ре­ду. Без об­зи­
ра на то, Па­ри­жа­ни­ма сва­ка част.
Сло­бо­дан Ра­ду­ло­вић,
Но­ви Сад