Mihail Bahtin, ruski teoretičar i književni kritičar, svojim teorijskim radom zadužio je potonje generacije.

Bahtinove ideje odolevaju modama vremena, obraćaju se novim generacijama lingvista i književnih
kritičara koji i dalje u njegovom radu traže, i nalaze, originalne i plodonosne misli i ideje. Uvek aktuelan,
Bahtin postaje preteča mnogih savremenih pravaca proučavanja jezika.

Još uvek su aktuelne Bahtinove teorije o žanrovima, polifoniji, dijalogu, heteroglosiji, kao i ideja
karnevala i karnevalizacije. Bahtinov pristup je strukturalistički, pretpostavlja da je jezik u svojoj osnovi
struktura, sa prostim i složenim oblicima. Ovi oblici su u stalnoj interakciji, konstanta jezika je
preoblikovanje, stalno stvaranje novih oblika, amorfnost koja proizvodi formu.

Bahtin je bio originalan mislilac, svoje ideje je izlagao uprkos dominantnim strujama, pre svega nasuprot
ruskom formalizmu, čiji je savremenik bio. Njegov rad može se podeliti na dva dela. Prvi deo je teoretski,
a drugi možemo nazvati praktičnim.

Na početku svog naučnog pregnuća, Bahtin konstituiše svoje najznačajnije teorije, zatim primenjuje
svoje teoretske postavke na konkretne tekstove. Bahtin najčešće proučava romane, kojima posvećuje
svoja dva kapitalna naučna rada: Problemi poetike Dostojevskog i Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna
kultura srednjeg veka i renesanse.

Govorni žanrovi u svakodnevnoj komunikaciji

Značajni su Bahtinovi teoretski tekstovi, pre svega Problem govornih žanrova, tekst iz zbirke eseja
Estetika jezičkog stvaralaštva. U radu Problem govornih žanrova, Bahtin iznosi svoju, danas čuvanu
teoriju, koja se suprotstavlja dominantnoj formalističkoj težnji da žanrove odredi kao relativno stabilne,
nepromenjive kategorije. Smatra da je formalističko razumevanje žanra površno i neadekvatno, pa
svojom teorijom osvetljava pojam žanra iz novog ugla. Smatra da su žanrovi ljudima urođeni kao i sam
jezik, oni predstavljaju nasleđe i zalihe koje su ostavile ranije generacije. Žanrovi su osnovni princip
komunikacije.

Prema Bahtinovoj teoriji svaki oblik iskaza, ma koliko bio individualan, uvek se zasniva na sličnim
obracima. Drugim rečima, svaka sfera upotrebe jezika zasniva se na ustaljenim tipovima iskaza. Ove
tipove Bahtin naziva govornim žanrovima.

Bahtin smatra da su govorni žanrovi jako raznovrsni, kreću se od najjednostavnijih, kao što je
pozdravljanje, do jako složenih, kao što je naučna rasprava. Razlikuje primarne i sekundarne govorne
žanrove, koji korespondiraju sa primarnim i sekundarnim iskazima.

Bahtin uvodi termin hronotop, koji prestavlja presek vreme-prostor, zapravo suštinsku uzajamnost
vremena i prostora. Hronotop primenjuje u proučavanju književnosti, pre svega u proučavanju romana
gde postaje suštinski činilac u konstituisanju sižea.

U svoju teoriju Bahtin uključuje pisani kao i usmeni jezik, književne ali isto tako i neknjiževne tekstove.
Tako teorija govornih žanrova svojom sveobuhvatnošću i univerzalnošću teži da ispita sam fenomen
jezika u svojoj suštini. Krećući se od najjednostavnijih, svakodnevnih, primarnih govornih iskaza pa do
najsloženijih, odnosno sekundarnih, kao što su filozofija i nauka, Bahtin obuhvata sve oblasti ljudske
komunikacije.

Govorni žanrovi su izraz ljudske delatnosti, kao takvi ne pretstavljaju nepromenjive obrasce, već se
menjaju i prilagođavaju svim promenama koje prate svakodnevne ljudske delatnosti. Bahtin smatra da
su govorni žanrovi tačke kroz koje ljudi posmatraju svet oko sebe. Žanr, zapravo, konstituiše ljudsku
svest. Ovo razmišljanje će dobiti svoju reinterpretaciju u savremenoj antropološkoj lingvistici, tačnije u
čuvenoj Sapir – Vorfovoj hipotezi, koja insistira da je forma jezika konstitutivni činilac ljuske svesti.

Bahtin shvata govorne žanrove kao izrazito socijalne kategorije. Oni nastaju i razvijaju se u konkretnoj
interakciji između ljudi. Dijalog je u osnovi ljudske komunikacije.

Svaki iskaz prećutno je odgovor na neki prethodni iskaz, a ovaj niz seže kroz celu istoriju čovečanstva,
sve do prvog govornika, koga Bahtin simbolički poredi sa Adamom.

Samo prvi govornik imao je privilegiju da započne dijalog, zapravo da naruši tišinu kosmosa. Sve što sledi
je neprestana replika. Zamišljeni prvi iskaz je jedini čisto monološki iskaz, za razliku od svih potonjih koji
su osuđeni na stalnu interakciju i dijalog. Sama ideja dijaloga jedna je od osnovnih odlika govora. Iskaz je
odgovor na neki pređašnji iskaz, ali on mora imati odgovor u nekom potonjem iskazu, bez izuzetka.

Rableov svet kroz Bahtinove naočari

U svom naučnom radu Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodan kultura srednjeg veka i renesanse Bahtin
pravi istorijski osvrt na narodnu smehovnu kulturu srednjeg veka i renesanse. Smehovna kultura svoj
vrhunac doživljava u Rableovo vreme, kada karneval dobija svoju puno afirmaciju. Bahtin uvodi termin
karnevalizacija, koji pretpostavlja oslobađanje od stega svakodnevnosti i proslavljanje samog života.

Karnevalizacija je okretanje ka materijalnom, ismevanje svetog, menjanje uloga.

Bahtin smatra da je karnevalizacija konstanta u istoriji čovečanstva. Ljudi su uvek imali potrebu da se
odupru stegama i zabranama, ali je u renesansi ovo oslobođenje dostiglo svoj vrhunac.

Karnevalizacija dozvoljava da se svet sagleda na jedan sasvim nov način, da se kritički promotri bez
straha i predrasuda. Bahtin uvodi termin groteskni realizam, koji je zapravo materijalno-telesno načelo.
Naime, ljudsko telo je bilo dominantna karnevalska slika, telo simbolizuje kolektivnu energiju naroda,
vitalnost i životvornost.

Dominantni oblici karenevala su groteska i parodija. Kroz ove oblike dolazi do reinterpretacije stvarnosti.
Autor smatra da je karneval izrazito polifon. Termin polifonija, odnosno višeglasje jedan je od ključnih
termina Bahtinove teorije, koji primenjuje i u analizi romana Dostojevskog.

Polifonija pretpostavlja da više glasova potiru jedan zvanični glas. U slučaju karnevala taj glas je glas
vlasti, koji teži da uspostavi monolog. Nasuprot tome višeglasje teži dijalogu.