Osećanje krivice se javlja kada ne postupimo u skladu sa nekim svojim moralnim

načelima i/ili nanesemo štetu drugima. Ovo osećanje se formira tokom normalnog
procesa socijalizacije, kroz njega učimo da korigujemo svoje ponašanje. Krivica je znak
da smo uradili nešto što je imalo negativne posledice za nas ili za druge, upozorava nas
da treba da rezimiramo svoje ponašanje kako ne bismo pravili iste greške.

Da li je loše osećati krivicu?

Osećanje krivice nije samo po sebi loše, ukoliko je: realno, ne traje dugo, uključuje
prihvatanje sebe kao pogrešivog bića i vodi korekciji ponašanja odnosno učenju iz
sopstvenih postupaka. Ukoliko osećanje krivice postane cilj sam za sebe, odnosno
ukoliko osoba stalno razmišlja o tome šta je uradila ili nije uradila i oseća se loše
povodom toga onda je ono nezdravo. Ovakav začarani krug uvodi osobu u stanje
apatije, straha, bespomoćnosti i samokažnjavanja. Patološko osećanje krivice je jedan od
simptoma depresije (više o tome pročitajte ovde). Suprotno preteranom osećanju krivice
je stanje potpunog odsustva krivice koje je patološko i karakteristično je za psihopatiju.

Prvo pitanje na koje treba odgovoriti jeste: Da li je realno da se osećam krivim povodom
nečega? Na ovo pitanje ćete dobiti odgovor tako što ćete proveriti da li je neki vaš
postupak nameran i da li ste bili svesni negativnih posledica koje bi taj postupak
mogao proizvesti (npr. devojka nema nameru da povredi osećanja svog partnera time što
se tajno viđa sa nekim drugim ali zna da bi njegova osećanja bila povređena povodom
toga). Ako ne postoji ni jedna od ove dve komponente onda je krivica nerealna. Isto tako,
treba razmisliti o tome u kojoj meri neki vaš postupak ili ponašanje zavisi od vas a
koliko od drugih ljudi/spoljašnjih okolnosti. Ako neko ponašanje ne zavisi samo ili
većim delom od vas onda ne možete biti krivi za to. Npr. ako vas partner optužuje da
stalno kasnite na sastanke a pritom vas redovno duže zadržavaju na poslu i upadate u špic
u saobraćaju onda ne možete preuzeti odgovornost i osećati se krivim povodom
kašnjenja.

U međuljudskim odnosima postoji opasnost da neko zloupotrebi vaše osećanje krivice i

počne da manipuliše njime u svoju korist. Više o tome pročitajte ovde.

Prihvati sebe kao pogrešivo biće

Ako vam se dogodi da prekršite sopstvena pravila i uradite nešto što je imalo negativne
posledice po druge, to znači da ste pogrešili i da niste savršeni. Ni jedno ljudsko biće nije
savršeno, svi smo pogrešivi, zašto biste baš Vi bili izuzetak? Ako Vam se desi da
pogrešite prihvatite grešku, prihvatite da ste krivi povodom nekog postupka, ali oprostite
sebi i potrudite se da se to više ne dogodi. Isto tako zatražite oproštaj od osobe koja je
pretrpela posledice nekog vašeg pogrešnog postupka, možda nećete dobiti taj oproštaj ali
to nije ni važno, važno je da pokažete da ste svesni svoje odgovornosti i da se kajete.
Kada ovo uradite ne vrtite više u glavi situaciju povodom koje ste osetili krivicu, stavite
je ad acta, i nastavite dalje sa svojim životom.
Učite iz svojih postupaka

Kao što je navedeno na početku krivica ima za cilj da nas upozori da radimo nešto
pogrešno, nešto što nije u skladu sa nama. Nije problem ako ste prekršili svoja pravila, to
je nešto što se dešava i što sme da se dešava. Međutim, ako vas to uvodi u preterano
osećanje krivice onda je važno da takva ponašanja korigujete, da uradite nešto povodom
toga, da obećate sebi da u sledećoj situaciji nećete postupi na isti način. Ovo je
najbolji način da se do kraja izborite sa svojim osećanjem krivice.

Budite iskreni prema sebi, ne bežite od svojih negativnih osećanja, prihvatite

odgovornost za svoje postupke ali budite realni i kada je u pitanju procena tuđe
odgovornost. Prihvatite sebe kada grešite jer ste pogrešivi kao i svi ljudi ali naučite da
izvučete najbolje iz svojih grešaka.

Osećanje krivice pretstavlja štetnu i nezdravu emociju. Često se javlja u sklopu nekih
oblika depresije, kod osoba koje su sklone autoagresiji koja se ispoljava u vidu
samooptuživanja. Povod za osećanje krivice može biti neki događaj čije značenje se
odnosi na kršenje neke moralne norme (pravila) ili povredu osećanja najčešće neke bliske
osobe. Osobe sklone osećanjima krivice sklone su da preuveličavaju sopstvenu
odgovornost za počinjene prekršaje i minimalizuju odgovornost drugih učesnika u
događaju. Takođe, osobe sklone osećanima krivice sklone su i da preuveličavaju
mogućnost kazne ili odmazde koja bi mogla uslediti za njihovo ponašanje.

Zašto je osećanje krivice nezdravo osećanje?

Osećanje krivice je nazdravo osećanje jer osobu često može voditi u samokažnjavanje,
depresivnost ili potpuno poricanje lične odgovornosti. Osećanje krivice je izraz
autoagresivnog stava prema sebi. Osoba koja proizvodi osećanje krivice čvrsto veruje da
nipošto nije smela da pogreši u datim okolnostima i da to što je pogrešila/o govori o
tome da je ona/on loš čovek. U ovakvom verovanju nailazimo na dve iracionalne
komponete u mišljenju. Prva je apsolutistički zahtev prema sebi o nepogrešivosti a druga,
preterana generalizacija (ako sam loše postupio to znači da sam loš čovek).

Šta je zdrava alternativa osećanju krivice?

Zdrava alternativa osećanju krivice je osećanje kajanja. Osoba koja se kaje prihvata
ličnu odgovornost za sopstvene postpuke ali ne precenjuje svoju odgovornost i
negeneralizuje procenu svog ponašanja na procenu celokupne ličnosti. Osoba koja se kaje
povodom nekog počinjenog prekršaja razmatra svoje postupke u kontekstu ostalih
pratećih događaja i na taj način preraspodeljuje odgovornost na sebe i druge učesnike u
negativnog događaju. Osoba uzima u obzir olakšavajuće faktore i neisčekuje nužno kaznu
i odmazdu. Kajanje je zdrava emocija jer osobi omogućava da prevaziđe bol koji prati
uviđanje sopstvene greške i ostavlja osobi mogućnost da na konstruktivan način promeni
svoje ponašanje u budućnosti ili pokuša da nadokandi štetu.
Osećanje krivice i depresija
Intenzivna i hronična osećanja krivice možemo sresti kod nekih oblika depresije a
potpuno odsustvo osećanja krivice i kajanja kod psihopatije. Ono što je najdestruktivnije
u osećanju krivice jeste samokažnjavanje. Samokažnjavanje nije korisno jer ne motiviše
osobu na promenu ponašanja već samo na izbegavanje ponašanja koje je označeno kao
nemoralno ili pogrešno. Za razliku od toga, kajanje predstavlja zreliji, racionalniji i
složeniji način odnošenja prema sopstvenim greškama i proceni lične odgovornosti, što
otvara više prostora za konstruktivnu samokritiku i korigovanje sopstvenog ponašanja.

Važan aspekt u proceni lične odgovornosti je postojanje namere (da li je osoba počinilac
imala nameru ili motiv) da se izvede neko ponašanje. Odsustvo namere umanjuje stepen
lične odgovornisti za posledice nekog ponašanja i u tom slučaju odgovornost se
preraspodeljuje i na druge učesnike u događaju. Drugi važan činilac jeste predvidljivost
mogućih ishoda nekog ponašanja (da li je osoba uzela u obzir dok kakvih sve posledica
može dovesti određeno ponašanje). Primer za to je pijani vozač koji je pregazio dete koje
je pretrčavalo ulicu. Iako je dete pretrčavalo ulicu vozač je odgovoran jer je mogao da
predvidi da alkohol umanjuje sposobnost da se brzo i precizno reaguje u opasnim i
iznenadnim situacijama. Iako vozač nije imao nameru da nekoga povredi on/ona snosi
ličnu odgovornost za nastalu nesreću.

Osobe koje su sklone intenzivnim i hroničnim osećanjima krivice ne uzimaju u obzir ove
faktore pri proceni lične odgovornosti za počinjeni akt. Ove osobe krive i kažnjavaju sebe
previđajući činjenice da nisu imale nameru da učine nešto loše kao i da nisu bile u stanju
da predvide sve moguće ishode nekog svog ponašanja u datim okolnostima. Ove osobe
zapravo potcenjuju značaj okolnosti i sebi pridaju značaj svemoćne (omnipotentne) osobe
koja nema prava da greši. S obzriom da su ljudi nesavršena bića, skloni su greškama.
Odustajanje od iracionalnog zahteva da se nikada i ni pod kojim uslovima ne sme grešiti
značajno može smanjiti osećaj krivice. Kada osoba prihvati da je smela da pogreši iako to
nije želela, preboli nepovoljne posledice (umesto da se samokažnjava) biće u stanju da
promeni svoje ponašanje u budućnosti i normalno nastavi dalje svoj život bez
samooptuživanja.

Dr Vladimir Mišić

Osećanje krivice se javlja kada ne postupimo u skladu sa nekim svojim moralnim

načelima i/ili nanesemo štetu drugima. Ovo osećanje se formira tokom normalnog
procesa socijalizacije, kroz njega učimo da korigujemo svoje ponašanje. Krivica je znak
da smo uradili nešto što je imalo negativne posledice za nas ili za druge, upozorava nas
da treba da rezimiramo svoje ponašanje kako ne bismo pravili iste greške.

Da li je loše osećati krivicu?

Osećanje krivice nije samo po sebi loše, ukoliko je: realno, ne traje dugo, uključuje
prihvatanje sebe kao pogrešivog bića i vodi korekciji ponašanja odnosno učenju iz
sopstvenih postupaka. Ukoliko osećanje krivice postane cilj sam za sebe, odnosno
ukoliko osoba stalno razmišlja o tome šta je uradila ili nije uradila i oseća se loše
povodom toga onda je ono nezdravo. Ovakav začarani krug uvodi osobu u stanje
apatije, straha, bespomoćnosti i samokažnjavanja. Patološko osećanje krivice je jedan od
simptoma depresije (više o tome pročitajte ovde). Suprotno preteranom osećanju krivice
je stanje potpunog odsustva krivice koje je patološko i karakteristično je za psihopatiju.

Kako se osoloboditi preterane krivice?

Realnost krivice

Prvo pitanje na koje treba odgovoriti jeste: Da li je realno da se osećam krivim povodom
nečega? Na ovo pitanje ćete dobiti odgovor tako što ćete proveriti da li je neki vaš
postupak nameran i da li ste bili svesni negativnih posledica koje bi taj postupak
mogao proizvesti (npr. devojka nema nameru da povredi osećanja svog partnera time što
se tajno viđa sa nekim drugim ali zna da bi njegova osećanja bila povređena povodom
toga). Ako ne postoji ni jedna od ove dve komponente onda je krivica nerealna. Isto tako,
treba razmisliti o tome u kojoj meri neki vaš postupak ili ponašanje zavisi od vas a
koliko od drugih ljudi/spoljašnjih okolnosti. Ako neko ponašanje ne zavisi samo ili
većim delom od vas onda ne možete biti krivi za to. Npr. ako vas partner optužuje da
stalno kasnite na sastanke a pritom vas redovno duže zadržavaju na poslu i upadate u špic
u saobraćaju onda ne možete preuzeti odgovornost i osećati se krivim povodom
kašnjenja.

U međuljudskim odnosima postoji opasnost da neko zloupotrebi vaše osećanje krivice i

počne da manipuliše njime u svoju korist. Više o tome pročitajte ovde.

Prihvati sebe kao pogrešivo biće

Ako vam se dogodi da prekršite sopstvena pravila i uradite nešto što je imalo negativne
posledice po druge, to znači da ste pogrešili i da niste savršeni. Ni jedno ljudsko biće nije
savršeno, svi smo pogrešivi, zašto biste baš Vi bili izuzetak? Ako Vam se desi da
pogrešite prihvatite grešku, prihvatite da ste krivi povodom nekog postupka, ali oprostite
sebi i potrudite se da se to više ne dogodi. Isto tako zatražite oproštaj od osobe koja je
pretrpela posledice nekog vašeg pogrešnog postupka, možda nećete dobiti taj oproštaj ali
to nije ni važno, važno je da pokažete da ste svesni svoje odgovornosti i da se kajete.
Kada ovo uradite ne vrtite više u glavi situaciju povodom koje ste osetili krivicu, stavite
je ad acta, i nastavite dalje sa svojim životom.

Učite iz svojih postupaka

Kao što je navedeno na početku krivica ima za cilj da nas upozori da radimo nešto
pogrešno, nešto što nije u skladu sa nama. Nije problem ako ste prekršili svoja pravila, to
je nešto što se dešava i što sme da se dešava. Međutim, ako vas to uvodi u preterano
osećanje krivice onda je važno da takva ponašanja korigujete, da uradite nešto povodom
toga, da obećate sebi da u sledećoj situaciji nećete postupi na isti način. Ovo je
najbolji način da se do kraja izborite sa svojim osećanjem krivice.

Budite iskreni prema sebi, ne bežite od svojih negativnih osećanja, prihvatite

odgovornost za svoje postupke ali budite realni i kada je u pitanju procena tuđe
odgovornost. Prihvatite sebe kada grešite jer ste pogrešivi kao i svi ljudi ali naučite da
izvučete najbolje iz svojih grešaka

Кривица – то је наше стремљење

да изменимо прошло, садашње или будуће,

у корист неког другог.

Ричард Бах

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање
је осећао свако од нас. Могли само да закаснимо на састанак, да не испунимо своја
обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи
лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља, и чак склапају брак.
Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи «сувишног» због страха да буду
криви пред другим чевеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове
границе и личне интересе. Страх да се каже «не» веома често происходи из бојазни
да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим.

Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено
«свемогућство» – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима.
Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице,
када човек не може да уради огромну количину ствари које је он запланирао.
Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте
испунили своје обећање нисте на време вратили дуг. Кривица увек иде у пару са
другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога,
тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре
или касније раскајати. Тј. кривац «пројецира» своју увреду на другог, тј. њему се
чини да се други човоек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим.
Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности.

Што је то кривица и како се она пројављује?

Кривица је директно везана с таквом појмом као инфантилност, тј. дечјим

понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на
свету, центром света. И такво схватање себе за дете је потпуно приридно. Психолог
Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем, и то није исто што и егоистичко.
Егоцентризам (од лат. лат. ego — «ја», centrum — «центар круга») – неспособност
или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку
гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде
свет исто тако као и он. Поставити себе на место другога дете не уме. Тек после
пете код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од
егоцентризма прелази к реализму.

Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга
нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности
остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома
често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете.
«Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?» – пита жена
разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узроком незадовољства
мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезани с
њом, околности које га терају да се љути и које га доводе у растројство.

Кривица и савест

Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће

личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар
детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским,
егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава
човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним.
Малени дечачић на дечјом игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом,
но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је
да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају
кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у
опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављивати његове
агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказа од отворене
агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у
унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да
поверимо тим људим акоји нас окружују (ближњим, началству, родитељима).

Нећу да поновим грешке моје маме!

Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених

оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама
се цело време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „ Ја на своје дете нећу да
се љутим“.

Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући

то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног
осећаја кривице. Деца израстају «безосећајни» или с видним недостатком савести.
Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у
друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се
од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна
насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су
опдрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални
принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је
емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне
норме, које регулишу понашање људи у друштву[1]. Кривица (Guilt). Сазнање
човеком тог да се он удаљио од важних улага, помоћу којих он одржава односе с
људима[2].

«Љубав», кроз увреду и кривицу

Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе.

Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица.

Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који
означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће
бити чак и захтев. «Ја хоћу…» – говори такав поглед, «и мени није важно како се ти
притом осрећаш». Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што
ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није
научио лекцију, није поклонио жељени поклон.

«Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати», мисли за себе жена, и «одлази» у
увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући «кроз зубе». При
томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и признати своју кривицу. При томе се
други: друг партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати.
Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на
тај начин држати га на «кипећој тачки кривице». У породицама где је алкохоличар
или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде
употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању
кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или
родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност.
Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним
понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности)
има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем
једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не
напушта сазависних блиских.

Кривица је заразна?

Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој

родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у
детета, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени
осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или
физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима
огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и
немогућности да се кривица искупи.

У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у

таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема
опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у
којима човек одиграва «кажњавање» за то, што је он лош, јер управо томе су га
научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и
ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем,
немогућност учинити свој живот бољим може бити јарко сведочанство тога да
човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним.

Дете и његова представа о осећањима, а такођер и о томе, како он може да повреди

друге људе формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз
васпитаче, баке и деде. Повишена увредљивост родитеља може изазвати у детета
постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да неби исправоцирао
осећања матере, или да се неби нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања
веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је
наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемество, подављена
агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха остати крив.

Стид и кривица – два пара ципела

У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања,
стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати
истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу.Важно је
схватити разлику између та два осећања.

Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си
ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше. Стид дотиче
централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову
целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам
урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни
лоша осећања, као и било која друга осећања они нам дају могућност да се
орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и
оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да
удовоље искључиво и само своје потребе.

Кривица и одговорност

Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да

се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто
по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња у
првом реду у самог себе, и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи
такођер могу да буду у чему то неправи. Све то изграђује у човеку навику да
избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да неби дао обећања, чија
нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, «умртвљеност»
уместо дејства може да сведочи о страху бити кривим. Успут речено такво
понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек
свеједно бива крив.
Страх да се узме на себе одговорност из опасности бити кривим може да се
пројављује у речима «Ну да, може бити…», «Ако успем», «Погледаћемо». Обратите
пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни «да», ни «не». Пошто
одговорност претпоставља, да човек узима на себе «одговор», овде реч иде о
избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не
може ништа да реши, развлачи «гуму», одуговлачи. Послови се не раде месецима и
због тог се не предузимају важна и озбиљна решења о томе што је важно за сву
породицу у целини. Корен свега тога је страх бити кривим

и, наравно, страх погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човоека нема опита
самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами
центар бола, где ће се човек заузети «изједањем» самог себе за своје «ужасне»
поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа
савјести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања себе кривим, тј соећања
кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због
напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се
пројављује у самоукоревању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању,
тј. подављивању, понижавању себе. А такођер и у самоунижењу, тј. када постојано
приносимо извињење, када се и не тражи.

Начини рада над собом

Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална
и умишљена кривица. Време је да поговоримо о томе, како се избавити од осећања
кривице.

1. Покушајте да се разаберете дали заиста ваша кривица има право да постоји,

или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће
помоћи питање «У чему је моја кривица?», и одговор је дужан да буде
довољно јасан и конкретан. «Ја сам крив у том и том…». Ако као одговор од
себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили
на себе туђе бреме.

Пре свега рецимо и то да сви ми живи људи пре или касније ненамерно можемо да
учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако
сте ви заиста криви?

2. Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету.

Ако сте у друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте
испунили обећања, закаснили на састанак итд.

У случају да човоека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни
начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у
цркву итд.) Главно знајте, да и у преступника, лопова, рецидивиста постоји право
на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвоја
унутар вас, дали је он праведан?
Понекад то што просиходи код нас у души слично је на најжешћи судски процес.
При том је страна којаоптужује активна у својим претензијама и окривљивањима.
Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делема, указива на олакшавајуће
околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као
да се зараније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато
је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту,
урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће.

3. Користиће такођер и умеће ставити баријеру при покушају наметања

кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је
нормално, сви смо ми људи, но сами по себи ми имамо право да будемо
такви какви с

Da li ste ikada pomislili za sebe, kako je ono što ste uradili neoprostivo? Kako ste zbog
toga zlo i pokvareno biće. Da ne zaslužujete oproštaj, ili čak da ne zaslužujete da živite.
Ako jeste, ovo je pravi tekst za vas.

Po teoriji Racionalno emotivno bihejvioralne terapije (REBT) postoje zdrave i

nezdrave negativne emocije. Nezdrave negativne emocije su posledica iracionalnih
uverenja koja su rigidna, nerealistična i nekorisna, dok su zdrave negativne emocije
posledica racionalnih uverenja koja su fleksibilna, u skladu sa realnošću i koriste nam.

Osnovna premisa REBT-a jeste da nas ne uznemiravaju sami

događaji nego načini na koje mislimo o njima.

To znači da nije sama situacija ili događaj isprovocirao krivicu nego iracionalno uverenje
koje se nalazi u njegovoj osnovi.

Krivica predstavlja nezdravu negativnu emociju koja nastaje na

sledeći način:
1. osoba formira zaključke vezane za krivicu
 2. ovi zaključci iniciraju iracionalna uverenja vezana za krivicu
3. osoba počinje da razmišlja na način koji je u skladu sa osećanjem krivice
4. osoba počinje da se ponaša u skladu sa osećanjem krivice
5. iz osećanja krivice osoba donosi dodatne zaključke koji su u skladu sa krivicom
6. osoba stvara pogled na svet zasnovan na krivici

Zaključci povodom kojih se javlja osećanje krivice:

1. prekršio sam svoja moralna načela (npr. prevario sam svoju partnerku, ogovarala
sam prijateljicu…)
2. nisam uspeo da živim u skladu sa svojim moralnim načelima (npr. nisam
pomogao nekome kome je pomoć bila potrebna, nisam da novac siromašnima ili u
dobrotvorne svrhe…)
3. naškodio sam ili povredio osećanja drugih (npr. zaboravila sam majčin rođendan
čime sam je povredila, napravio sam problem nekome na poslu)

Međutim, važno je naglasiti da ne osećamo krivicu samo povodom ovih zaključaka nego
se u srcu krivice kao emocionalnog poremećaja kriju iracionalna uverenja koja do nje
dovode.

Iracionalna uverenja koja stvaraju krivcu:

1. Ukoliko govorimo o krivici povodom kršenja moralnog načela do kog držimo
iracionalno uverenje koje je u njenoj osnovi će se sastojati iz dva dela i to zahteva
da “Nisam smeo prekršiti svoje moralno načelo” i obezvređivanja sebe kao osobe
“…i jer sam ga prekršio ja sam loša osoba.” Ova vrsta krivice počiva na
“počinjenom grehu” u smislu da čovek sebe obezvređuje povodom toga što je
uradio “lošu stvar”.
2. Ukoliko govorimo o krivici povodom toga što osoba nije uspela da živi u
skladu sa svojim moralnim načelima iracionalno uverenje koje je u njenoj
osnovi će se sastojati iz dva dela i to zahteva da “…sam morao da živim u skladu
sa svojim moralnim načelima” i obezvređivanju sebe “…i pošto nisam uspeo, ja
sam loša osoba.” Ova vrsta krivice odnosi se na “neučinjenu pravu stvar”
povodom koje čovek sebe obezvređuje.
3. Ukoliko govorimo o krivici povodom toga što je osoba naškodila ili povredila
osećanja drugih iracionalno uverenje koje je u njenoj osnovi će se sastojati iz
dva dela i to zahteva “Ja apsolutno nisam smeo naškoditi ili povrediti drugog…”
i obezvređivanja sebe “…a pošto jesam, ja sam loša osoba.”

Glavna iracionalna uverenja koja se odnose na obezvređivanje sebe

su:
1. “Ja sam loš (loša osoba)”. Osoba koja razmišlja na ovaj način čini grešku “deo-
celina” jer na osnovu nekog svog ponašanja koje je loše, zaključuje da je ona cela
kao osoba potpuno loša.
2. “Ja sam lošiji nego što bih bio da sam…” Ovde osoba ocenjuje sebe kao manje
dobru nego što bi bila da nije učinila lošu stvar.
 3. “Ja sam sebičan”. Zbog ovog uverenja osobe stalno stavljaju u prvi plan potrebe
drugih, jer ako bi sebe stavile u prvi plan osećale bi se sebično, stoga su uvek sebi
na poslednjem mestu.
4. “Ne zaslužujem da mi se dobre stvari dogode. Ja zaslužujem samo loše
stvari”

Postoji i poseban oblik krivice a to je krvica koja nije uslovljena i ona potiče iz
iracionalnog uverenja: “Već samim tim što sam živ, i zbog toga što sam – ja sam loš.”
Ovaj oblik krivice naziva se egzistencijalna krivica.

Kako misli osoba koja oseća krivicu:

1. Preuveličavanje svog lošeg ponašanja (vremenom počinje da misli o svojim
ponašanjima kao sve lošijim)
2. Preuveličavanje negativnih posledica do kojih je dovelo njegovo loše ponašanje
uz minimiziranje potencijalnih pozitivnih efekata/ishoda (ne uzima u obzir
mogućnost da se i iz loših ponašanja izvuku pouke i nauče nove dobre stvari)
3. Preuveličavanje lične odgovornosti za ono što se dogodilo uz umanjivanje
odgovornosti drugih osoba ili karakteristika same situacije
4. Upuštanje u obrasce mišljenja kao što su “samo da nisam…”
5. Osuđivanje sebe bez mogućnosti decentriranja i naknadnih uvida koji mogu biti
pozitivni (novih znanja stečenih u datoj situaciji)
6. Neuzimanje u obzir olakšavajućih okolnosti i nemanje saosećanja prema sebi
7. Nemogućnost sagledavanja kompleksnosti situacije (sagledavanje situacije
isključivo kao crne ili bele)
8. Mišljenje da ćete biti zasluženo kažnjeni za svoje ponašanje (“zaslužujem da mi
se događaju loše stvari jer sam i sam učinio lošu stvar”)

Kako se ponaša osoba koja oseća krivicu:

1. Priznanje “lošeg ponašanja” bez obzira na posledice – Osoba misli da
oslobađajući se tereta lošeg ponašanja može ponovo postati dobra. Na kraju
nastaje stvaranje dvostruke krivice: prvo, jer sam uradio lošu stvar, a drugo, zato
što ljude opterećujem time.
2. Preklinjanje za oproštaj – umesto da zatraži oproštaj osoba preklinje za njega, jer
smatra da samo ako joj drugi oproste, može se oseati bolje. Međutim, ovo
osećanje je samo privremeno, stoga joj je stalno neophodno podsećanje od strane
drugih ljudi da joj je oprošteno.
3. Nerealistično obećavanje da više nikada neće “zgrešiti”. Kako je u ljudskoj
prirodi da greši, to će se u jednom trenutku desiti ponovo, kada će ponovo početi
da se oseća krivom i lošom osobom.
4. Depriviranje (uskraćivanje) samog sebe – zato što je loša, osoba uskraćuje sebi
sve dobre stvari u životu.
5. Kažnjavanje sebe – npr. provodi vreme sa ljudima koji je ne vole i loše tretiraju
jer smatra da zaslužuje da bude tako tretirana i upušta se u aktivnosti koje ne voli
kako bi sebe kaznila.
6. Odsluživanje kazne za “svoj greh” – osoba na ovaj način traži iskupljenje za svoj
greh.
 7. Odbijanje odgovornosti – i postoje dva načina na koje to osoba može raditi:
o prebacivanjem odgovornosti na spoljašnje faktore (npr. drugi ljudi) ili
aspekte okoline
o prebacivanjem odgovornosti na unutrašnje faktore kao što su npr. bolest,
lekovi koje osoba konzumira i slično
8. Natkompenzovanje osećanja krivice – preterano čini dobro kako bi izbegla
uverenje da je loša
9. Traži osnaživanje od drugih (stalno ih propitujući da li je to što je uradila loše,
koliko je to loše i slično), ali često da dobije podršku od drugih

Zbog svega ovoga ako ne počne misliti na racionalan način osoba

razvija 3 vrste pogleda na svet koji su zasnovani na krivici:
1. Želje drugih ljudi su važnije od mojih. (Ako svoje želje stavim ispred tuđih želja
to znači da sam sebična osoba)
2. Imam odgovornost za povređena osećanja drugih osoba. (Ako su nečija osećanja
povređena, a ja sam uključen u taj događaj, to znači da sam ja povredio tu osobu)
3. Što se tiče moralnih načela očekujem više od sebe nego od drugih ljudi. (Ne
postoji izgovor za greške koje napravim)

Da bi se ovaj način večnog samokažnjavanja izbegao, važno je da osoba nauči da

racionalno razmišlja.

Prvo što je važno da shvati jeste da je smela da pogreši, čak iako nije želela, jer ne postoji
ni jedan zakon u univerzumu koji pokazuje da čovek ne sme da pogreši. I da baš to što je
pogrešio ga čini ljudskim bićem. Jer čovek je kao individua veoma složen, ima svoje
vrline i mane, i osnovna odlika koja ga krasi jeste pogrešivost. Sama činjenica da je
pogrešiv nije tu bez razloga. Ne stoji bezveze pouka “iz svake greške se uči”. Dakle
važno je osvestiti i pozitivne aspekte situacije, šta je ono što smo iz greške naučili što
nam život može učiniti u sadašnjosti i budućnosti kvalitetnijim. Umesto “stuba srama” na
koji sebe stavljate iz dana u dan, bolje razmislite koji biste savet svom prijatelju dali da je
on napravio tu grešku: shvatićete da ne biste prema njemu bili tako strogi kao prema sebi.
Negujte jedan odnos blagosti prema sebi, uz trud da svoje negativne osobine i ponašanja
ispravljate. Od samoosuđivanja nemate ništa. Prvi korak ka promeni je prihvatanje.
Prihvatite grešku, pokajte se ili je odžalite, a onda vidite šta korisno povodom nje možete
uraditi.

I zapamtite:

Mrzite greh, ali volite grešnika.

Mahatma Gandi
1. Krivica zbog nečega što smo učinili
Najočigledniji razlog da se oseti krivica je onaj kada smo zaista nešto loše učinili. Ovaj
tip krivice često uključuje nanošenje štete drugome, bilo fizičke ili psihološke prirode.
Ovde takođe spada i krivica izazvana time što smo narušili sopstveni etički ili moralni
kod, tako što smo varali, lagali ili krali. Primer ovakvog tipa krivice može biti i prekršeno
obećanje da neko ponašanje više nećemo ponoviti (kao što je pušenje, alkoholizam ili
prejedanje). Zajedničko svim ovim slučajevima je da se dato ponašanje zaista desilo.

Može se reći da je adekvatno i normalno osećati krivicu kada smo uradili nešto loše što
zaslužuje kajanje. To je zdrava reakcija koja, ako izostane u takvim situacijama, uvodi
sumnju da se radi o psihopatiji. Zašto je onda problem osetiti ovu zdravu reakciju? Samo
po sebi, osetiti krivicu nije problematično, ali problem nastaje onda kada konstantno
“preživamo” ovo stanje, kada se ponašamo kao da smo zaposednuti krivicom, kada ne
možemo izaći iz kruga krivice i prestati da mislimo o svojoj “grešnosti”. To se dešava
kod ljudi koji su stalno zaokupljeni svojom prošlošću, koji ne vide način da nastave dalje
i koji čak na nesvesnom nivou tumače krivicu kao zasluženu kaznu za počinjena nedela.

Na ovom mestu važno je shvatiti da se radnja iz prošlosti ne može promeniti bez obzira
na to koliko to želimo. Nekada stvari jednostavno moramo da prihvatimo, da se izvinimo
osobama koje smo povredili i da se trudimo da izbegnemo činjenje ovakvih dela u
budućnosti. Deluje da je lakše tražiti oprost od drugoga nego oprostiti samome sebi.
Međutim, treba imati na umu da su ljudi skloni egocentrizmu, pa najčešće daju prevagu
sopstvenim interpretacijama spram mišljenja i doživljaja drugih. Neretko se može desiti
da smo sopstveno delo preterano negativno ocenili, a da ono nije bilo tako strašno
doživljeno od strane druge osobe.

2. Krivica zbog nečega što nismo uradili, a želeli smo

Ovde spadaju svi oni slučajevi gde smo razmišljali da učinimo nešto što se kosi sa našim
sistemom vrednosti, ali smo na kraju odoleli izazovu. Tipičan primer je razmišljanje o
tome da prevarimo partnera, iako sebe ne doživljavamo nevernom osobom, a vernost,
poštenje i privrženost su visoko na lestvici naših moralnih standarda. Ovaj tip krivice je
posebno težak, upravo zbog toga što nas uvodi u igru konstantnog kontempliranja nad
događajem koji se nije desio. I dalje sedimo na tronu moralno ispravne osobe, ali je
činjenica da razmišljanje o radnji koja narušava naše moralne standarde može
podjednako provocirati krivicu kao i počinjena radnja.

Ljudi koji se dugo muče sa ovim nedozvoljenim i tabuiziranim mislima, često podlegnu
starim dobrim frojdovskim mehanizmima odbrane – oni uranjaju u represiju, putem koje
suzbijaju skrivenu želju, ili u poricanje, gde ne priznaju samo postojanje želje. Nažalost,
ovo ih neće dovesti do željenog ishoda, jer ukoliko zauzmemo defanzivan stav prema
sopstvenim osećanjima, postaćemo njihova žrtva i ponašaćemo se u skladu sa tim kao da
imamo razloga da se osećamo krivima. Zato se u ovakvim situacijama preporučuje ACT
pristup (terapija prihvatanja i obavezivanja), koji nam olakšava da prepoznamo ovakve
misli, prihvatimo ih kao deo onoga što smo sada i obavežemo sebe na promenu
sopstvenog ponašanja u smeru koji nije kontaminiran ovim mislima. Akcenat nije na
guranju ovih misli pod tepih, već na njihovom pronalaženju i redukovanju kroz svesni
napor.

3. Krivica zbog nečega što mislimo da smo uradili

Kao što kognitivne teorije emocija nalažu, naše nezadovoljstvo je najčešće povezano sa
iracionalnim uverenjima koja gajimo spram određenih situacija. Ako mislimo da smo
uradili nešto loše, možemo iskusiti gotovo istovetnu količinu krivice kao da smo zaista
počinili tu radnju, ako ne i veću. Jedan tipično kognitivni izvor krivice je magijsko
uverenje da možemo izbaksuzirati ljude tako što mislimo da će im se nešto loše dogoditi.
Na nekom nivou osoba je svesna da je ovakvo uverenje nelogično i da ne može biti
odgovorna za to što se desilo, ali je jako teško kompletno se osloboditi ovakvih misli.
Imajući u vidu da je naše sećanje prošlih događaja često zamagljeno i podložno
iskrivljenjima, moguće je da osoba ne počini ništa loše, ali se pogrešno seća i misli da je
to učinila, posebno ako se radi o emotivno nabijenim događajima. Klasičan primer toga
su osumnjičeni čije je pogrešno sećanje toliko ugrađeno u njih, da su sebe ubedili ne
samo da su prisustvovali sceni zločina, već da su ga i počinili. Zato je važno da pre nego
što počnemo sa samoptuživanjem za zlodelo utvrdimo da li smo zaista odgovorni za tako
nešto.

4. Krivica da nismo dali sve od sebe da nekome

pomognemo
U ovaj tip spadaju svi oni slučajevi gde smo nekome kome je potrebno pružili pomoć
koja je trajala čak i nedeljama, ali smo u određenom trenutku shvatili da ne stižemo da
obavljamo svoje obaveze (npr. pomagali smo prijatelju oko preseljenja ili tešili smo
komšiju koji je imao tragičan gubitak). U trenutku kada ne možemo više da izdržimo to
breme javlja se osećaj krivice koji nas nagoni da očajnički osmislimo načine da i dalje
budemo od koristi osobi u nevolji. Scenario ne može da traje doveka, pa se pre ili kasnije
suočavamo sa ugrožavajućim osećajem krivice jer smo “izdali” dotičnu osobu. Psiholozi
ovo nazivaju saosećajni zamor, kako bi specifikovali ovakvu vrstu sagorevanja. Iako je
pojam prvobitno dizajniran za profesionalne pomagače (lekari, medicinske sestre,
odgojitelji, vaspitači), upotrebljava se i za sve one osobe koje kontinuirano pružaju
neformalnu podršku osobi u nevolji. Smatra se da je krivica ključna emocija koja ljude
nagoni da prolongirano ostaju u ulozi pomagača, zbog ideje da bi trebalo da učine još
nešto za dotičnu osobu. Zato je važno napraviti distinkciju između želje da se pomogne i
krivice koja će te preplaviti ako ne pomogneš.

5. Krivica da radimo bolje nego neko drugi

Iskustvo krivice preživelog je prepoznato od strane profesionalaca koji rade sa ratnim
veteranima koji su nadživeli svoje saborce. Takođe krivica preživelog javlja se i kada
nakon većih katastrofa nekome pogine celokupna porodica, a jedan član ostane netaknut.
Izuzimajući ovako ekstremne kontekste, ovaj sindrom može se javiti i kod osoba koje su
sebi omogućile bolji život od onoga koji žive njegovi rođaci i prijatelji. Tipičan primer su
studenti koji odu na školovanje u inostranstvo, a ostave porodicu u bedi. Iako članovi
porodice takođe navijaju da osoba uspe, ona će, da bi ih “zaštitila”, nesvesno ući u
samodestruktivne obrasce ponašanja i pokazaće se neuspešno na fakultetu. Jedini način
da prevaziđemo krivicu preživelog jeste da iznova podsećamo sebe koliko će ponosni i
zadovoljni biti oni koji nas vole i kojima je stalo do nas.

Jedino univerzalno što o krivici mogu reći to je da je ona izuzetno neprijatna

emocija, koja onima koji je osećaju značajno narušava kvalitet života. Pišem ovo kao
neko ko je pet godina lične psihoterapije proveo u nastojanju da se ratosilja ovog nemilog
osećaja. Čudno je i krajnje neuhvatljivo kada će se i kako krivica razviti. Ako pogledam
svoj slučaj, moguće je da su postojali događaji zbog kojih je “trebalo” da se osećam
krivom, a nisam, a isto tako i oni naoko beznačajni događaji zbog kojih me je krivica
sumanuto proganjala. Pravila nema.

Šta onda ljude dovodi do krivice? Zašto su neka ponašanja plodno tle za razvoj
krivice, a druga sasvim imuna? Kako krivica neke ljude obuzima lako, a druge kao
da zaobilazi?

Sve su to pitanja na koja moramo odgovoriti kako bismo razumeli ovu višeslojnu priču.

Poreklo krivice
Da bi jasnije razumeli smisao krivice, moramo se vratiti korak unazad, do njenog porekla.
Ovo pitanje u najvećoj meri razmatraju razvojni psiholozi koji nakraće rečeno krivicu
povezuju sa unutrašnjim osećajem da trebamo biti kažnjeni. Npr. ako neko vara na
testu i prođe, ukoliko makar i na nesvesnom nivou oseti da za to treba biti kažnjen, rodiće
se krivica. Ostaje pitanje zašto će neko osetiti da njegovo ponašanje zaslužuje kaznu, a
neko ne? Odgovor leži u našem ranom detinjstvu. Deca, osim što generalno loše
procenjuju svoje ponašanje, istovremeno im nedostaje i kapacitet za moralno donošenje
odluka. Drugim rečima, ona prosto ne razlikuju dobro od lošeg. Da bi prevazišli ovaj
period u njihovom životu i da bi im pomogli da introjektuju moralno ponašanje, roditelji i
društvo moraju da izlože dete sistemu vrednovanja sopstvenog ponašanja i to najčešće
čine uz upotrebu nagrada i kazni. Svaka kultura ima jedinstvene aršine kojima se koristi
za moralnu izgradnju svojih članova, a takođe se i sistem vrednosti šta je moralno, a šta
ne razlikuje od kulture do kulture. Kada je dete na većem uzrastu, ono postaje manje-više
oslobođeno ovih društvenih zahteva, jer je kroz vlastito iskustvo izgradilo određeni
sistem vrednosti. Dakle ono više ne mora da operiše u skladu sa društvenim
odobravanjem ili osudom, već je kadro samo da procenjuje, budući da su ovi kriterijumi
interiorizovani.

Smisao krivice
Prethodno rečeno, osim što nam objašnjava kako je krivica nastala, suptilno nam sugeriše
i da je krivica jedan posve individualan fenomen, jer ma koliko rasli u istoj kulturi i bili
izloženi sličnom sistemu vrednosti (npr. kod braće i sestara), ove strategije za razvoj
moralnog delovanja će se ipak prelamati kroz naše jedinstveno biće, koje na sebi
svojstven način tumači ove društvene poruke. Možda je zato umesnije umesto pitanja
zašto se javlja osećaj krivice postaviti pitanje šta je smisao krivice? Pretpostavlja se da
krivica nije samo posledica neke radnje, neprijatna emocija koja nas katkad prati kada
odstupimo od društvenog očekivanja, već se javlja sa određenim razlogom i ima neku
svrhu za jedniku. Kada bi se svi jednostavno vodili moralnim standardnima naše
zajednice, stvar bi bila dosta jasnija. Znali bi tačno ko, kada i zašto se oseća krivim.

Ali, šta je sa našim unutrašnjim standardima? Konstruktivistički psiholozi daju

zanimljivu definiciju krivice, putem koje može da se objasni zašto se nekada nedužna
osoba oseti krivom, a okoreli prestupnik ne. Ova definicija glasi:

“Krivica je svako odstupanje od naše sržne uloge” (Kelly, 1955).

Naša sržna uloga je ono što osećamo kao krucijalni deo svog identiteta, sačinjena je od
sržnih konstrukata, tj. bazičnih ideja koje opažamo kao glavne i odgovorne za svoj
opstanak. Da uprostim, ako je recimo nečija sržna uloga da bude pomagač, jer kroz takvu
ulogu sebe validira kao dobrog čoveka, takva osoba će u svakoj situaciji u kojoj propusti
da nekome ukaže pomoć, vrlo lako osetiti sveprožimajući osećaj krivice. To objašnjava
činjenicu da se neki ljudi osećaju krivim i zato što komšiji koji je na odmoru nisu jednom
zalili cveće, iako su ga zalili svih ostalih dana. Što je uloga pomagača permeabilnija
(propustljivija) to će u sebe usisati svako i namanje ponašanje koje osoba konstruiše kao
pomoć. Dakle, kriterijumi će biti jako napeti i rigorozni do mere da osoba sebi ne može
dozvoliti oduška – da bi sebe potvrdila u ulozi osobe koja pomaže mora baš svakome
izaći u susret, jer je u suprotnom kriva.

Uzmimo sada primer osobe čija je sržna uloga da bude uspešna, dakle centralno mesto
njenog identiteta fokusirano je na postizanje uspeha. I sve je u redu u slučajevima gde se
uspeh osobe ne kosi sa dobrobiti drugih ljudi. Ali, ukoliko je uspešnost toliko dominantna
da se mora postići bez obzira na posledice, onda je i ono čuveno “gaženje preko leševa”
deo nečijeg životnog scenarija. Tako neko, jureći bezglavo za uspehom, može propustiti
da se oseti krivim ma šta uradio. I tu leži odgovor zašto su ponekada i najokoreliji
kriminalci imuni na krivicu.

Primera je koliko i ljudi, jer svaka jedinka ima osobitu sržnu ulogu. Zato, ukoliko želimo
da shvatimo šta kod konkretne osobe provocira osećaj krivice, moramo da tragamo za tim
od čega je ta konkretna osoba u tom trenutku odstupila, tj. iz koje sržne uloga je izašla.
Na ovome počiva i psihoterapijska ideja za rad sa krivicom. Ako sržnu ulogu pomagača
iz prvog primera, učinimo samo malko impermeabilnijom (manje propustljivom)
smanjiće se verovatnoća da svaki propust u pomaganju bude teren za razvoj krivice.
Da zaključimo, smisao krivice je da osobu stalno vraća na trasu sopstvene sržne uloge,
ona je kao kormilar koji vešto upravlja i upozorava kada se osoba previše udaljila od
sopstvene konstrukcije svog identiteta.

Krivica i ličnost
Da li postoje ljudi koji su posebno pogodni kandidati za samookrivljavanje? Postoje
li neke crte ličnosti koje nas, hteli-nehteli, regrutuju za ovo mučno putovanje?

Jedna veoma obimna harvardska studija došla je do podataka koje su saželi na sledeći
način:

“Ljudi koji često osećaju krivicu su bolji prijatelji, partneri i zaposleni” (Harvard
Business Review).

Generalni zaključak ove studije je da su ljudi koji su skloniji osećaju krivice ujedno i
empatičniji, imaju veći kapacitet da se stave “u tuđe cipele”, da razmišljaju o
posledicama sopstvenog ponašanja pre nego što delaju, i da visoko vrednuju svoje
moralne standarde. Kao rezultat svega oni su manje skloni laganju, varanju i amoralnom
ponašanju u bilo kojoj interakciji. Pošto su senzitivniji na mišljenja drugih i istovremeno
visoko samokritični, krivica će biti njihov čest pratilac.