Вы находитесь на странице: 1из 126

Тијана Кевкић

Тијана Кевкић БИОФИЗИКА Косовска Митровица 2016

БИОФИЗИКА

Тијана Кевкић БИОФИЗИКА Косовска Митровица 2016
Тијана Кевкић БИОФИЗИКА Косовска Митровица 2016

БИПФИЗИКА

- САДРЖАЈ -

НАСТАНАК БИПФИЗИКЕ

5

1. БИПМЕХАНИКА ЛПКПМПТПРНПГ СИСТЕМА ШПВЕКА

6

1.1

ЕЛЕМЕНТИ ЛПКПМПТПРНПГ СИСТЕМА ШПВЕКА

7

 

1.1.2 КПСТИ

7

1.1.3 САСТАВ И СТРУКТУРА КПСТИЈУ

8

1.1.4 ЗГЛПБПВИ

8

1.1.5 РПТАЦИЈА ЗГЛПБПВА

9

1.1.6 МИЩИЋИ

11

1.2

ФУНКЦИПНИСАОЕ ЛПКПМПТПРНПГ СИСТЕМА

14

1.2.1 КЛАСИФИКАЦИЈА ПРПСТИХ ППЛУГА

16

1.2.2

СИСТЕМ ППЛУГА

18

2. РЕАЛНИ СИСТЕМИ. МЕЂУМПЛЕКУЛСКЕ СИЛЕ

21

2.1

ТИППВИ ДЕФПРМАЦИЈА

22

2.2

ХУКПВ ЗАКПН ЕЛАСТИШНПСТИ

23

2.3

ЕНЕРГЕТИКА КПЩТАНЕ ФРАКТУРЕ

25

2.4

НЕЛИНЕАРНЕ ЕЛАСТИШНЕ ДЕФПРМАЦИЈЕ

27

2.5

БИПМЕХАНИШКИ АСПЕКТ ПСТЕПГЕНЕЗЕ

28

2.6

МЕХАНИШКИ ПБЛИК АДАПТАЦИЈЕ КПСТИЈУ

28

3. БИПМЕХАНИКА ФЛУИДА

31

3.1

ХИДРПСТАТИКА

31

3.2

ХИДРПСТАТИШКИ ПРИТИСАК

32

3.3

АТМПСФЕРСКИ ПРИТИСАК

33

3.4

ПАСКАЛПВ ЗАКПН

34

3.5

ХИДРПДИНАМИКА

35

3.6

ПРПТПК

36

3.7

ЈЕДНАШИНА КПНТИНУИТЕТА

37

3.8

БЕРНУЛИЈЕВА ЈЕДНАШИНА

37

3.9

РЕАЛНЕ ТЕШНПСТИ

40

1
1

БИПФИЗИКА

 

3.9.1 УНУТРАЩОЕ ТРЕОЕ. ВИСКПЗНПСТ

40

3.9.2 ЛАМИНАРНИ И ТУРБУЛЕНТНИ ТПК

42

3.9.3 ПРПТИЦАОЕ ВИСКПЗНЕ ТЕШНПСТИ КРПЗ ЦЕВИ ЦИЛИНДРИШНПГ ПБЛИКА

43

3.10 ХАГЕНПВ И ППАЗЕЈЕВ ЗАКПН

44

3.11 МЕРЕОЕ КРВНПГ ПРИТИСКА АУСКУЛТАЦИЈСКПМ МЕТПДПМ

46

4. БИПАКУСТИКА

47

4.1 МЕХАНИШКЕ ПСЦИЛАЦИЈЕ

47

4.2 ПСЦИЛАТПРНА ФУНКЦИЈА

49

4.3 МЕХАНИШКИ ТАЛАСИ

49

4.4 ЗВУШНИ ТАЛАСИ

50

 

4.4.1 ПБЈЕКТИВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗВУШНПГ ТАЛАСА

51

4.4.2 БИПФИЗИШКЕ (СУБЈЕКТИВНЕ) КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗВУШНИХ ТАЛАСА

53

4.4.3 КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРПСТИРАОА ЗВУШНИХ ТАЛАСА

54

4.4.4 ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА, ДИФРАКЦИЈА И РЕЗПНАНЦИЈА ЗВУШНИХ ТАЛАСА

56

4.4.5 УХП И ШУЈНПСТ

57

4.4.6 АУДИПМЕТРИЈА

58

4.5

УЛТРАЗВУК

59

4.5.1 РЕФЛЕКСИЈА И АПСПРПЦИЈА ЗВУШНИХ И УЛТРАЗВУШНИХ ТАЛАСА

60

4.5.2 КПЕФИЦИЈЕНТ

АПСПРПЦИЈЕ

61

4.5.3 ЕФЕКТИ У СУПСТАНЦИ

62

4.5.4 УЛТРАЗВУШНПМ СПНПГРАФИЈПМ

ПСЛИКАВАОЕ

63

УЛТРАЗВУШНИ

4.5.5 УРЕЂАЈ

63

4.5.6 ДППЛЕРПВ ЕФЕКАТ

64

4.5.7 ПРЕДНПСТИ И НЕДПСТАЦИ УЛТРАЗВУШНЕ СПНПГРАФИЈЕ

67

5. БИПППТИКА

69

5.1

ИНДЕКС ПРЕЛАМАОА

71

5.2

ТПТАЛНА

РЕФЛЕКСИЈА

72

5.3

ППТИШКА

СПШИВА

73

5.3.1 ФПРМИРАОЕ ЛИКА ППМПЋУ САБИРНПГ И РАСИПНПГ СПШИВА

74

5.3.2 МЕРЕОЕ ПРЕЛПМНЕ (ППТИШКЕ) МПЋИ СПШИВА – ДИППТРИЈА

75

5.3.3 ХРПМАТСКА АБЕРАЦИЈА

76

2
2

БИПФИЗИКА

5.4

ППТИШКИ ИНСТРУМЕНТИ

76

5.5

ДЕЛПВИ ПКА

77

5.5.1ФУНКЦИПНИСАОЕ ПКА

78

5.5.2

СТВАРАОЕ СЛИКЕ

79

5.6

ДЕФЕКТИ ПКА

80

6. ЕЛЕКТРПМАГНЕТНП ЗРАШЕОЕ

82

6.1

ЕМИСИЈА И АПСПРПЦИЈА ФПТПНА

83

6.3

СПЕКТАР ЕЛЕКТРПМАГНЕТНПГ ЗРАШЕОА

83

6.4

ЩТЕТНП ДЕЈСТВП ЕЛЕКТРПМАГНЕТНПГ ЗРАШЕОА

86

6.5

СЛАБЉЕОЕ СНППА ЈПНИЗУЈУЋЕГ ЕЛЕКТРПМАГНЕТНПГ ЗРАШЕОА

87

7. РАДИПАКТИВНПСТ

88

7.1 СТРУКТУРА И СТАБИЛНПСТ АТПМА

88

7.2 ТИППВИ РАДИПАКТИВНПГ РАСПАДА

88

7.3 ЗАКПН РАДИПАКТИВНПГ РАСПАДА

90

8. ДЕТЕКЦИЈА И ДПЗИМЕТРИЈА ЈПНИЗУЈУЋИХ ЗРАШЕОА

91

8.1 ИНТЕРАКЦИЈА ЗРАШЕОА И МАТЕРИЈЕ

91

8.2 ДЕТЕКЦИЈА ЗРАШЕОА

93

8.3 ДПЗИМЕТРИЈА ЗРАШЕОА

94

9. ДИЈАГНПСТИШКЕ

ИМИЧИНГ МЕТПДЕ

96

9.1

РЕНДГЕНСКИ

СНИМАК

96

9.1.1 ПРИНЦИПИ ФПРМИРАОА РЕНДГЕНСКЕ СЛИКЕ

97

9.1.2 НАСТАНАК ЛАТЕНТНЕ СЛИКЕ

97

9.1.3 ДПБИЈАОЕ ПЕРМАНЕНТНЕ СЛИКЕ

98

9.2 КПМПЈУТЕРИЗПВАНА ТПМПГРАФИЈА (СТ)

99

9.3 ПСЛИКАВАОЕ МАГНЕТНПМ РЕЗПНАНЦПМ

100

9.3.1 ДПБИЈАОЕ СЛИКЕ

101

9.3.2 ПРЕДНПСТИ И НЕДПСТАЦИ MRI

102

10.

БИПЕЛЕКТРИЦИТЕТ

103

10.1

ЕЛЕКТРИШНА

СТРУЈА

104

10.2

ЕЛЕКТРИШНП

КПЛП

104

10.3

ПМПВ ЗАКПН

105

3
3

БИПФИЗИКА

10.4

ЧУЛПВ ЗАКПН

106

6.5

ЕЛЕКТРПЛИТИ

107

10.6

БИПЕЛЕКТРИШНИ ПРПЦЕСИ У ЉУДСКПМ ПРГАНИЗМУ

108

10.6.1 ППЈАВЕ НА МЕСТУ ДПДИРА ЕЛЕКТРПДЕ И ТКИВА

109

10.6.2 КПНТАКТНИ ППТЕНЦИЈАЛ

 

110

10.6.3 ППЛАРИЗАЦИЈА ЕЛЕКТРПДА

110

10.7

ФУНКЦИПНАЛНА ДИЈАГНПСТИКА

111

10.7.1 ЕЛЕКТРПГРАФИЈА

111

10.7.2 ЕЛЕКТРИШНИ

СИГНАЛИ

МИЩИЋА – ЕЛЕКТРПМИПГРАМ

112

10.7.3 ЕЛЕКТРИШНИ

СИГНАЛИ

СРЦА –ЕЛЕКТРПКАРДИПГРАМ

113

10.7.4 ЕЛЕКТРИШНИ

СИГНАЛИ

МПЗГА- ЕЛЕКТРПЕНЦЕФАЛПГРАМ

114

10.8 ЕЛЕКТРИШНП РЕГИСТРПВАОЕ НЕЕЛЕКТРИШНИХ ПАРАМЕТАРА

115

10.9 ЕЛЕКТРПТЕРАПИЈА ЈЕДНПСМЕРНПМ СТРУЈПМ

116

11. ТРАНСППРТНИ ПРПЦЕСИ У ТЕЛУ ШПВЕКА. ДИФУЗИЈА

118

11.1 ДИФУЗИЈА СУПСТАНЦЕ У ПРГАНИЗМУ

118

ДИФУЗИЈА

11.2 КРПЗ МЕМБРАНУ

 

119

11.3 ПСМПЗА

120

11.3.1

ПСМПТСКИ ПРИТИСАК

 

120

11.4 МЕМБРАНСКИ ППТЕНЦИЈАЛ

121

11.5 НЕРНСТПВ ППТЕНЦИЈАЛ

122

11.6 АКЦИПНИ ППТЕНЦИЈАЛ

123

11.7 СТРУКТУРА НЕРВНПГ СИСТЕМА

124

4
4

БИПФИЗИКА

НАСТАНАК БИОФИЗИКЕ

Биофизика је научна област која проучава живу материју, односно физичка збивања и законитости у живим организмима. Термин биофизика је скраћеница од Биолошка физика. Увео га је 1892. године британски статистичар Карл Пирсон као научну област која жели да повеже физику и биологију јер се многе биолошке појаве одвијају у складу са физичким законима. За биофизику се каже да је то физика живе природе на свим нивоима: молекулском, ћелијском и над-ћелијском, укључујући биосферу у целини.

Циљ биофизике је да заснује теоријску биологију коришћењем закона физике и методологије осталих природних наука.

Међу прва биофизичка открића спадају: Волтино откриће биолошког електрицитета, Хелмхолцово мерење брзине простирања нервног импулса, Максвелова теорија колорног виђења. Ипак, највећа биофизичка открића су остварена касније, тек у ХХ веку: структура и карактеристике биолошких молекула, особине и механизми функционисања ћелијских стуктура, моделирање психолошких функција, разумевање биолошког развоја.

Данас је биофизика самостална наука која испитује физичке и физичко-хемијске особине биолошких система и утицај физичког деловања на њих.

5
5

БИПФИЗИКА

1. БИОМЕХАНИКА ЛОКОМОТОРНОГ СИСТЕМА ЧОВЕКА

Биомеханика je мултидисциплинарна наука која изучава механику живих система. За медицину су од посебног значаја:

- Медицинска биомеханика која испитује кинематику и динамику здравог и болесног човека, као и механичка својства органа и ткива.

- Техничка биомеханика која испитује биомеханичке системе ради решавања специфичних проблема у техници (нпр. конструкција електронских помагала, израде нових материјала итд).

- Биомеханика рада – у оквиру медицине рада праве се научне базе ради реализације оптималних захтева радног места, као што је, на пример, конструкција пултова и постоља машина итд.

- Биомеханика спорта која испитује механику скелетно-мишићног система човека ради побољшања резултата у тренинзима и такмичењима.

Механика је област физике која проучава кретање тела. Под појмом механичког кретања подразумева се промена положаја посматраног тела у односу на неко друго тзв. упоредно или референтно тело. Претпоставља се да референтно тело условно мирује. „Условно“ зато што су сва мировања као и кретања у природи релативна (нпр. човек у аутобусу који се креће, мирује у односу на аутобус, а креће се у односу на земљу). Ако се за референтно тело веже координатни систем добија се референтни систем. На пример, ако је лабораторија референтни систем, почетак координатног система се ставља у угао лабораторије а координатне осе дуж њених зидова.

Механика се дели на:

Кинематику – која проучава кретање тела без узрока кретања

Динамику – која проучава кретање и узроке кретања

Статику - која проучава равнотежно стање тела и услове равнотеже

Знања из механике се примењују у медицини непосредно (у ортопедији и стоматологији) или посредно (преко роботике у протетици).

6
6

БИПФИЗИКА

1.1 ЕЛЕМЕНТИ ЛОКОМОТОРНОГ СИСТЕМА ЧОВЕКА

Човек може да мења свој положај у простору и обавља све остале вољне механичке покрете захваљујући његовом локомоторном систему. Локомоторни систем човека представља његов коштано-зглобно-мишићни систем, при чему кости и зглобови чине пасивне, а скелетни мишићи активне елементе овог система.

1.1.2 КОСТИ

Скелет човека чини више од 200 костију. Кости у организму имају следеће функције:

- Одржавају организам у одређеном положају,

- Омогућавају ходање и друге врсте кретања

- Штите осетљиве делове и виталне органе

- Служе као стовариште за одређене хемијске елементе које организам може користити по потреби

- Исхрана организма (зуби)

- Трансмисија звука (кости средњег уха)

Кости су чврста калцијумова ткива која се према облику деле на:

1)

Дуге – једна димензија ових костију је много већа од других двеју. Састоје се

2)

од тела (дијафизе) и два окрајка (епифизе). Примери дугих костију су рамена кост (humerus) и бутна кост (femur) Кратке – све три димензије су сличне. Карактерише их мала покретљивост.

3)

Примери кратких костију су кичмени пршљенови, метакарпалне (кости запешћа) и метатарзалне кости (стопала) Пљоснате – две димензије су много веће од треће. Примери су кости лобање и

4)

карлице (штите меке и осетљиве органе), лопатица и кључна кост (служе као ослонац некој другој кости) Неправилне кости – немају ни један од параметара из претходне поделе.

5)

Пример ових костију су кости лица. Пнеуматичне кости – имају у својој структури шупљине испуњене ваздухом.

6)

Пример је мастоидни наставак слепоочне кости Сезамоидне кости - својим обликом подсећају на семе сусама. Развијају се у тетивама неких мишића, најчешће у пределу зглобова, на пример чашица- патела.

7
7

БИПФИЗИКА

1.1.3 САСТАВ И СТРУКТУРА КОСТИЈУ

Неопходну еластичност костима обезбеђује органски материјал –колаген, а чврстину кристални минерали окружени слојем воде богате многим хемијским једињењима која су потребна људском организму. Уколико би се кост потопила у киселину дошло би до растварања минерала, а кост би се понашала као гума због високоеластичних особина преосталог колагена. У случају да се кост подвргне сагоревању остали би слабо повезани кристали минерала. Кост би задржала облик, али би се при најмањем додиру распала у пепео.

Структура кости је: компактна и сунђераста.

Компактни део кости се налази на месту које је изложено дејству спорадичних спољних сила различитог интензитета, као што је средњи део фемура. Сунђераста структура кости је карактеристична за делове који улазе у зглоб. Предност сунђерасте над компактном структуром је да:

- Дејству сила у зглобовима пружају неопходан отпор са мање материјала

- Због веће флексибилности могу да апсорбују више енергије и компензују дејство сила.

Коштано ткиво чине ћелије које су на површини збијеније, а у унутрашњости разређеније. Свака кост је покривена покосницом - опном у којој се налази највећи део младих коштаних ћелија (остеобласта) које непрекидно стварају коштано ткиво и омогућују раст костију у дужину и ширину. Стварање коштаног ткива назива се коштана депозиција (таложење). У граничним деловима коштаних шупљина налазе се крупне ћелије (остеокласти) које разарају и апсорбују унутрашње делове коштаног ткива. Овај процес је супротан депозицији и назива се коштана апсорпција.

1.1.4 ЗГЛОБОВИ

Зглоб је спој две (или више) кости од којих је обично окрајак једне испупчен и назива се главом кости, а окрајак друге издубљен и представља чашицу.

Према покретљивости костију које улазе у њихов састав, зглобови се деле на:

- Покретне

- Полупокретне и

- Непокретне.

У покретном зглобу између окрајака двеју суседних костију налази се зглобна шупљина. Она је испуњена безбојном слузавом течношћу – синовијом која подмазује

8
8

БИПФИЗИКА

зглобне површине смањујући тако трење између њих које се јавља при покретима. Коефицијент трења у зглобу има вредност мању од 0.01. Синовијална течност је обухваћена синовијалном мембраном. Зглоб је обмотан зглобном чауром која обухвата, поред окрајака костију, и део зглобних веза (лигамената). Осим лигамената и чауре чврстину зглобу обезбеђују и мишићи који га споља обухватају. Чврстина зглоба и његова покретљивост стоје у обрнутој сразмери.

стоје у обрнутој сразмери. Слика 1. 1. Елементи покретног

Слика 1. 1. Елементи покретног зглоба

Код полупокретних зглобова кости су спојене међукоштаним везама или хрскавичавим котуром. Овако су, на пример, спојени суседни кичмени пршљенови. Непокретни зглобови нису од непосредног интереса за остваривање локомоторних функција.

1.1.5 РОТАЦИЈА ЗГЛОБОВА

Покрети у зглобу се врше око фиксне осе која се назива осом зглоба. Покретање зглоба, тј. ротација је кретање при којем све тачке зглоба описују кружне лукове око осе зглоба која остаје при том непомична. Покретни зглобови могу да ротирају око једне, две или три осе (односно, практично око бесконачно много оса). Према броју степени слободе кретања, зглобове можемо да поделимо у три групе:

1. Једноосне (униаксијални, цилиндрични) – зглобови у облику шарке на вратима. Упрошћен модел једноосног зглоба код којег је окрајак једне кости цилиндрично испупчен, а чашица друге кости цилиндрично удубљена приказан је на слици 1.2.а. Обртање окрајака врши се само око Х-Х осе у равни која је на њу нормална. Примери једноосних зглобова су зглоб лакта (слика 1.2. б), колена, прстију.

9
9

БИПФИЗИКА

БИПФИЗИКА Слика 1.2. а) Шематски приказ једноосног зглоба, б) зглоб
БИПФИЗИКА Слика 1.2. а) Шематски приказ једноосног зглоба, б) зглоб

Слика 1.2. а) Шематски приказ једноосног зглоба, б) зглоб лакта као једноосни зглоб

2. Двоосне (биаксијалне) – клизне површине ових зглобова су најчешће елипсоидне или седласте. На елипсоидално закривљеној површини су два лука (AB и PQ) који се узајамно секу под правим углом (слика 1.3.а). Чашица зглоба се креће уз минималну ротацију дуж лука PQ и уз максималну ротацију дуж лука АВ. Две осе ротације Х-Х и У-У су узајамно нормалне. Пример елипсоидног зглоба је скочни зглоб, а пример седластог зглоба је зглоб корена шаке (слика 1.3.б).

је зглоб корена шаке (слика 1. 3.б). Слика 1.3. а) Шематски приказ
је зглоб корена шаке (слика 1. 3.б). Слика 1.3. а) Шематски приказ

Слика 1.3. а) Шематски приказ двоосног зглоба, б) Зглоб корена шаке као двоосни зглоб

3. Вишеосне зглобове - имају највише степени слободе кретања. Окрајци су сферног облика, па кретање може да се врши око свих оса које пролазе кроз центар сфере, слика 1.4.а. Примери овог зглоба су зглоб рамена и кука (слика 1.4. б)

зглоб рамена и кука (слика 1. 4. б) Слика 1.4. а) Шематски приказ
зглоб рамена и кука (слика 1. 4. б) Слика 1.4. а) Шематски приказ

Слика1.4. а) Шематски приказ вишеосног зглоба, б) Зглоб кука као вишеосни зглоб

10
10

БИПФИЗИКА

Ако се при кретaњу зглоба пређу његове дозвољене границе слободе, долази до ишчашења (луксације) зглоба.

1.1.6 МИШИЋИ

У телу човека постоји преко 630 мишића. Основне функције мишића су:

Кретање (да помера тело)

Одржавање постуре

Одржавање телесне температуре

Без мишића не бисмо могли да трепћемо, дишемо, изговоримо мисао, издувамо нос,

уринирамо, избацујемо фекалије

наше

срце не би могло да пумпа крв.

Карактеристике мишића су:

Надражљивост – реагују на надражаје (нпр. нервни импулси,

Стезање – могу да се скраћују

Растегљивост – истежу се

Еластичност – враћају се у првобитни положај, тј. на првобину дужину, након скраћења или истезања

)

У људском телу разликујемо три врсте мишића, слика 1.5:

1. Скелетне (попречно-пругасте) који су повезани са костима преко тетива и покрећу скелет. Попречно – пругасти мишићи зову се још и вољни јер су под свесном контролом. То можемо описати на следећи начин: Ако кажеш својој руци „руко, помери се“ она се помера;

2. Глатке који се налазе у унутрашњим органима - дигестивни тракт, респираторни пролази, уринарни тракт и бешика, жучна кеса, зидови лимфних и крвних судова. Глатки мишићи се зову још и „невољни“ јер нису под свесном контролом. Невољни у овом случају значи „да не морамо мислити о њима“;

3. Срчане који нису под контролом свести и задужени су за пумпање крви. По структури су слични скелетним мишићима, а по функцији глатким.

11
11

БИПФИЗИКА

БИПФИЗИКА Слика 1.5. Локализација мишића, шематски и микроскопски

Слика 1.5. Локализација мишића, шематски и микроскопски приказ

Скелетни мишићи се састоје од хиљаде влакана дебљине мање од дебљине длаке (пречника 20-80 nm), дужине неколико центиметара. Свако влакно је омотано мембраном дебљине 0.01 nm. Код такозваних вретенастих мишића ова влакна су прикупљена у сноп који се на оба краја сужава и прелази у тетиве. Тетиве срастају за кост и тако за њу припијају мишић. Највећи број мишића прелази у једну заједничку тетиву мада неки имају две тетиве- двоглави (bicepsi) или три тетиве - троглави (tricepsi). Влакна која формирају скелетни мишић састоје се од танких контрактилних нити – miofibrila, којих у једном влакну може бити између 1000 и 2000, слика 1.6.

бити између 1000 и 2000, слика 1.6 . Слика 1.6. Скелетни мишић

Слика 1.6. Скелетни мишић

Контракција и дилатација мишића. Скелетни мишићи представљају активне елементе локомоторног система јер се при њиховој контракцији на њиховим крајевима генеришу силе. Узрок ових сила везује се за генерисање електричних

12
12

БИПФИЗИКА

импулса који се простиру дуж моторних нерава из кичмене мождине и, делујући на мишићна влакна, изазивају њихову контракцију. Ове силе су, дакле у основи, електричног порекла. Када је потпуно опуштено и није оптерећено спољним теретом, мишићно влакно се налази у одређеном напетом стању. То стање се назива тонус. Преко тетива које повезују мишиће са костима, силе делују на кости и омогућују њихове покрете.

Када мишићно влакно прими електрични стимуланс преко нерва који је за њега припојен оно ће се контраховати. Приликом своје максималне контракције влакно се просечно скрати за једну половину своје дужине коју је имало у неактивном стању. Међутим, под дејством спољне силе мишић може да се истегне за исту толику дужину. Зато дужине максимално истегнутог и максимално скраћеног мишићног влакна, и читавог вретенастог мишића, стоје у односу 2:1, слика 1.7.

стоје у односу 2:1, слика 1.7. Слика 1.7. Контракција и

Слика 1.7. Контракција и дилатација мишића

Преко својих припоја за кост мишић на њу може деловати статички или динамички. Ако је дужина мишића у току времена стална каже се да он на кост делује статички, а ако се та дужина мења, мишић делује динамички. Сем тога, мишић може да делује активно када је контрахован, тако да се својим активним дејством супроставља сили и пасивно када је максимално истегнут, тако да се због немогућности даљег знатнијег истезања супроставља самом еластичном силом ткива спољној сили. На пример када се чини претклон трупа без савијања у коленима. При одређеном преклону труп даље неће да се превија јер су мишићи задње ложе бута максимално истегнути те зато пасивно спречавају даљу ротацију карлице.

13
13

БИПФИЗИКА

Интензитет мишићног деловања је сила коју испољава јединична површина физиолошког пресека максимално контрахованог мишића. Овај интензитет за све мишиће варира од 0,6 до 1,4 МРа.

Физиолошки пресек је попречни пресек вретенастог мишића измерен на његовом најширем делу нормално на осу мишића. На пример, ако је максимални полупречник бицепса спортисте 3cm=0,03m, физиолошки пресек овог мишића је

(

)

Укупни интензитет мишићног деловања бицепса је

Према својим физиолошким могућностима бицепс би могао да подигне тег од преко

280kg.

1.2 ФУНКЦИОНИСАЊЕ ЛОКОМОТОРНОГ СИСТЕМА

Човеково кретање је сложено (ходање, трчање, скакање). Свако сложено кретање представља комбинацију простих кретања - транслације и ротације. Основну представу о функционисању локомоторног система можемо добити ако кости (или групу чврсто повезаних костију) посматрамо као полуге, зглобове као ослонце тих полуга, а мишиће као покретаче полуга.

На човеково тело делују спољашње силе (пре свега гравитационе) али и унутрашње силе – силе мишићних контракција. Дејство ових сила преноси се непосредно на кости скелета. Због тога се кости покоравају законима полуге.

Полуга је свако чврсто тело које може да се обрће око непокретног ослонца (О), а на које истовремено делују бар две силе, са тежњом да изазову супротна обртања око њеног ослонца, слика 1.8. Полуга је физички посматрано круто које се не деформише под дејством силе. Круто тело је модел – физичка апстракција, јер таквих тела у природи нема односно реална тела се мање или више деформишу под дејством сила. Међутим, деформација костију под дејством силе које се генеришу у мишићима (активна сила) је релативно мала па се кости у првој апроксимацији успешно моделирају полугом.

14
14

БИПФИЗИКА

БИПФИЗИКА Слика 1.8. Проста полуга Нека на крај полуге А делује сила

Слика 1.8. Проста полуга

Нека на крај полуге А делује сила F , а на другом крају В полуге сила Q . Тачка

А се назива нападна тачка силе F , а тачка В нападна тачка терета Q . Линије која

означавају правац дејства силе F и Q називају се нападним линијама силе F и Q ,

респективно. Нормално (најкраће) растојање од ослонца О до нападне линије силе F означено је са a и назива се крак силе F . Нормално растојање b назива се крак силе Q . Производ силе и одговарајућег крака назива се момент те силе и означава се са

момент те силе и означава се са M . Момент силе F је: Момент

M .

Момент силе

F је:

Момент терета Q је:

Правац вектора момента силе нормалан је на раван у којој леже вектор силе и крак силе (ако a и F леже у равни цртежа, правац вектора нормалан је на ту раван, исто важи и за момент ). Смер вектора момента силе одређује се правилом десног завртња. Момент је негативан ако сила тежи да обрне тело око ослонца у смеру казаљке на часовнику, док је у противном позитиван.

Полуга је у равнотежи ако су моменти сила који на њу делују једнаки, односно ако је испуњен услов:

Уношењем израза за

Архимедов закон просте полуге:

и

у последњу једнакост добијамо услов равнотеже полуге или тзв.

F a Q b

15
15

БИПФИЗИКА

На основу овог закона употреба полуге омогућава да се мањом силом подигне већи терет. Потребно је употребити онолико пута мању силу колико је пута њен крак већи од крака терета.

Коефицијент преноса (или мехничка предност) полуге k дефинише се као количник из

k дефинише се као количник из јачине силе Q и дејствујуће силе

јачине силе Q и дејствујуће силе F :

k

Q

F

b a

Коефицијент преноса је утолико већи уколико је a веће од b . Према вредности коефицијента преноса, просте полуге се деле на полуге силе и полуге брзине.

1.2.1 КЛАСИФИКАЦИЈА ПРОСТИХ ПОЛУГА

За

анализу

функционисања

положај

тачке ослонца О и нападне тачке терета Q . У односу на

полуга

у

телу

човека потребно

је

знати тачан

нападне тачке силе мишића F ,

међусобни положај поменутих тачака просте полуге могу да се поделе на полуге I, II и III врсте.

Полуге I врсте (или двокраке полуге) имају ослонац између нападних тачака сила F и

Q . Ако су, притом, краци полуге међусобно једнаки, полуга је равнокрака, а ако су, у општем

случају, различити, она је разнокрака.

Пример разнокраке полуге I врсте представља глава човека у нормалном положају, слика 1.9. Ослонац О ове полуге је на споју лобање и првог вратног пршљена. Испред ослонца, на

релативно малој удаљености, делује оптерећење Q (тежина главе), чија нападна линија пролази

кроз тежиште главе Т. Иза ослонца, на нешто већој удаљености, пролази нападна линија активне силе F која је последица контракције мишића припојених за потиљачну кост лобање. Због

великог коефицијента преноса ( a b ) ове полуге довољна је неколико пута мања сила F од

силе Q да би глава била у равнотежном положају.

T O F Q
T
O
F
Q
 
а
а
O
O
b
b
         

k

1

F
F
 
F  
 

k

1

 
Q
Q
 

Слика 1.9. Пример полуге I врсте у организму и њен шематски приказ

16
16

БИПФИЗИКА

Код полуге II врсте нападна тачка терета Q налази се између ослонца и

нападне тачке активне силе F . Стопало човека који се издигао на прсте може да представља пример ове полуге, слика 1.10. Ослонац О је предњи део стопала. Сила F је последица деловања великог лиснатог мишића (M. soleusa) који се преко Ахилове тетиве припаја за пету, док сила терета Q представља половину телесне тежине.

Због великог коефицијента преноса јасно је да овде релативно мали мишићи подижу читаво тело.

мали мишићи подижу читаво тело. Слика 1 .10. Пример полуге II врсте

Слика 1.10. Пример полуге II врсте у организму

Полуга III врсте има нападну тачку активне силе F између ослонца О и нападне тачке терета Q . Пример ове полуге је подлактица човека (слика 1.11). Ослонац је у центру зглоба

лакта. Сила F последица је контракције двоглавог мишића (бицепса), док оптерећење Q може

представљати предмет у шаци. За разлику од претходних случајева овде је сила

F знатно већа

од Q . Коефицијент преноса за ову полугу је k 1 10 , а укпни интензитет мишићног деловања

интензитет мишићног деловања бицепса F износи око 2830 N , па се

бицепса F износи око 2830N, па се лако може показати да је сила Q 283N . То значи да

предмет у шаци може имати масу од 28,3kg .

Полуге II и III врсте називају се једнокраким полугама, зато што се нападне тачке обеју сила налазе са исте стране ослонца.

Ако је, уопште, коефицијент преноса полуге већи од 1,

k 1, каже се да је то полуга силе.

Ако је коефицијент полуге мањи од 1, k 1 , реч је о полузи брзине.

Све полуге II врсте су полуге силе, а све полуге III врсте су полуге брзине. Зависно од

вредности k , полуге I врсте могу да буду како полуге силе, тако и полуге брзине.

17
17

БИПФИЗИКА

БИПФИЗИКА Слика 1.11 . Пример полуге III врсте у организму и њен

Слика 1.11. Пример полуге III врсте у организму и њен шематски приказ

Полуге силе су често присутне међу алаткама које се користе у медицини, на пример полуге које се користе у стоматологији за вађење зуба, клешта – систем од две полуге са заједничком обртном тачком. Код клешта су делови за хватање зуба краћи од делова којима се врши њихово стезање шаком.

Пошто човеков локомоторни систем никад не заузима сталан положај у гравитационом пољу, свака кост може да мења свој карактер као полуга.

1.2.2 СИСТЕМ ПОЛУГА

Теорија просте полуге може да се непосредно примени на човеков локомоторни систем само ако он врши најједноставније покрете. У природним условима кретања контракција једног мишића или групе мишића изазива истовремено померање бар два зглобом повезана дела. У извођењу природних покрета човека локомоторни систем дејствује као систем полуга.

Под системом полуга подразумева се систем од више зглобовима повезаних простих полуга на чијим деловима дејствују силе. Најједноставнији и за локомоторни систем најважнији пример сачињава тзв. пар полуга, тј. две полуге повезане једноосним зглобом. Такав систем чине, на пример, натколеница и потколеница везане једноосним зглобом колена сл. 1.12 (а), леђа повијена у карличном делу, надлакт и подлакт повезани зглобом лакта, итд.

При прелазу човека из чучња у стојећи став, нога, повијена у колену, потупно се опружа захваљујући контраховању четвороглавог бутног мишића (quadricepsa) (сл.1.12а). Три главе овог мишића припајају се за саму бутну кост (femur), док се четврта глава припаја за карлицу. Супротни крај овог мишића прелази преко колена и припаја се за испупчење на предњој страни голењаче (tibiu).

18
18

БИПФИЗИКА

Да би се извршила биомеханичка анализа овог система начињен је аналогни физички

модел (сл.1.1b), који је представљен двема једнаким простим полугама (ОА и ОВ) исте дужине l узглобљене у тачки О. За крај полуге ВО чврсто је везан котур полупречника r , који одговара предњем окрајку бутне кости. На слободном (горњем) крају В систем је оптерећен тегом (који одговара половини телесне масе). Други крај А је ради једноставности фиксиран. Мишићна контракција на сл 1.12 а замењена је повлачењем јаке нити пребачене преко оба котура на слици 1.12b. Почетак нити је учвршћен за доњу полугу на месту С које одговара припоју бутног мишића за тибију. Ако се на слободни крај нити дејствује силом F , систем полуга подиже терет. Тада се

угао у зглобу колена увећава.

Биомеханичка анализа модела. Мишићна сила F , која дејствује у тачки С и која

одговара сили мишићне контракције, трансформише се у силу Fкоја савлађује терет на наслону. Наслон се помера по вертикалној шини. Посматрајмо само полугу ОВ и претпоставимо да она може да се обрће око тачке О која лежи у центру доњег котура на сл. b. Она одговара полузи I врсте на чијем дужем крају В дејствује сила Fса краком DO, док на краћем крају дејствује сила F са краком r . У равнотежном стању, Архимедов закон полуге примењен на полугу ОВ гласи:

F

r

F



DO

F 

s cos 2

Одатле је тражена максимална мишићна сила контракције овог мишића:

F F 

s cos 2

r

Коефицијент преноса овог система полуга је

k

F

r

F

s cos 2

,

вредност коефицијента k може да постане већа од 1 и тада систем делује као снажна полуга силе. Подсетимо се да је почетна фаза исправљања из чучња најнапорнија и да се, с друге стране,

најјача преносна сила Fразвија када се угао приближава вредности од

За углове до

160

0

систем се понаша као полуга брзине k 1. За углове веће од

160

0

180

0

.

19
19

БИПФИЗИКА

БИПФИЗИКА Слика 1.12. Анализа деловања бутног мишића: делови ноге

Слика 1.12. Анализа деловања бутног мишића: делови ноге који учествују у усправљању (а); аналогни физички модел(b)

20
20

БИПФИЗИКА

2. РЕАЛНИ СИСТЕМИ. МЕЂУМОЛЕКУЛСКЕ СИЛЕ

У претходном делу кости су посматране као просте полуге, тј. идеално чврста тела које се под дејством сила не деформишу. Међутим, кости су као и мишићи и тетиве реална тела код којих увек долази до извесног степена деформације под дејством спољашних сила. Под деформацијом се подразумева промена облика и величине тела.

Као реакција на спољашње силе јављају се унутрашње еластичне силе које теже да телу врате првобитан облик. То су међумолекулске силе које владају између атома и молекула од којих је тело начињено. Пошто се сваки атом садржи позитивно наелектрисано језгро и негативно наелектрисане електроне, јасно је да се два атома (или молекула) на малој међусобној удаљености истовремно привлаче и одбијају.

Привлачне (атрактивне)

између језгра једног и електрона другог атома, док се одбојне (репулсивне) силе

јављају између истоимено наелектрисаних честица једног и другог атома (између језгара два атома, или између електрона два атома). Привлачне силе су негативне, а одбојне позитивне. Природа међумолекулских сила је електрична јер оне делују између наелектрисаних честица. Ове силе су краткодометне зато што њихово дејство престаје када је растојање између центара два атома молекула

F a силе делују између супротно наелектрисаних честица, тј.

F

r

наелектрисаних честица, тј. F r Слика 2.1. Међумолекулске силе На

Слика 2.1. Међумолекулске силе

На графику су приказане зависности одбојне и привлачне силе од растојања r између центра два атома. Пуном жутом линијом је приказана резултујућа сила F која

представља алгебарски збир

F F

a

F

r

.

, карактеристичном за дати пар атома, привлачна и одбојна

сила су једнаке и међусобно се уравнотежују, те је резултујућа сила F једнака нули.

Зато растојање

одговара положају равнотеже, односно раздаљини два атома на

којој би они могли да се налазе у случају одсуства њиховог топлотног кретања.

На растојању

r

0

r

0

21
21

БИПФИЗИКА

Кад атоми практично дођу у додир преко својих омотача (тј. кад постане

F

r

),

које нагло расту сразмерно

r r

0

између њих почињу да преовладавају одбојне силе

даљем продирању омотача једног атома у омотач другог.

једног атома у омотач другог. Слика 2. 2. График зависности

Слика 2. 2. График зависности еластичних међумолекулских сила од растојања између молекула

При удаљавању атома (нпр. при истезању тела) повећавају се привлачне силе. Тиме се објашњава својство еластичности тела, односно тежње тела да по престанку дејства спољних сила обнављају свој облик. Ако се, пак, атоми удаље ван одређених

граница r 10 m , узајамно привлачење нагло слаби и атоми се задржавају у

положају у коме су се затекли у моменту престанка дејства на њега. Такво својство тела назива се пластичност.

9

2.1 ТИПОВИ ДЕФОРМАЦИЈА

Деформације код чврстих тела могу бити различите по облику и величини. Основни типови деформација код чврстих тела су:

истезање (или сабијање), када сила делује нормално на површину тела долази до промене растојања између молекула у телу, слика 2.3.а и 2.3.b,

смицање, ако сила делује тангенцијално на површину тела долази до смицања слојева молекула, слика2.3 c

увртање (торзија) је специјални случај смицања. Јавља се када сила делује као тангента на површину попречног пресека тела, слика 2.3d

савијање, настаје комбиновањем истезања и сабијања, слика 2.3e

.

22
22

БИПФИЗИКА

БИПФИЗИКА Слика 2.3. Облици деформација у зависности од деловања

Слика 2.3. Облици деформација у зависности од деловања спољашње (деформационе) силе

Величина деформације зависи од:

1. јачине силе

2. димензија тела

3. положаја нападне тачке силе

4. врсте материјала од којег је тело направљено.

Све ове деформације могу бити еластичне или нееластичне (пластичне).

Ако се после престанка деловања силе тело врати првобитан облик и димензије може се рећи да је тело еластично, односно да је еластична деформација.

Тела која после престанка деловања силе не враћају првобитан облик и димензије су нееластична (пластична) тела, а деформација је нееластична.

Важно је нагласити да код сваке деформације постоји граница еластичности. Кад се пређе та граница настају трајне деформације.

Роберт Хук је уочио да је код малих еластичних деформација чврстог тела промена дужине тела сразмерна сили која истеже односно сабија тело.

2.2 ХУКОВ ЗАКОН ЕЛАСТИЧНОСТИ

и константног попречног

сила F доћи ће до истезања или

сабијања тела. Количник силе F и површине S на коју сила делује нормално и

пресека S (слика 2.3 a и b) делује

Ако на крај једне хомогене жице или штапа дужине

нормална

23
23

БИПФИЗИКА

равномерно назива се нормални еластични напон или краће нормални напон. Нормални напон се означава грчким словом σ (сигма) и по дефиницији је

F

S

Јединица нормалног напона је Паскал

димензије притиска.

Pa

N

2

m

, односно нормални напон има

Под утицајем силе F почетна дужина тела (жице или штапа)

се издужи за

(1)

код истезања или смањи за код сабијања. Величина назива се апсолутно истезање (или апсолутна деформација) и представља разлику дужина тела после деформисања ( ) и пре деформисања . Количник апсолутног истезања и дужине тела пре деформисања назива се релативно истезање (или општији израз – релативна деформација) и означава се са , тј.

(2)

Према Хуковом закону између нормалног напона и релативне деформације постоји линеарна сразмера. У случају истезања и њему супротног сабијања тела Хуков закон има облик:

E

(3)

Овде је Е –Јунгов модул еластичности, и зависи само од врсте материјала посматраног тела. Јунгов модул је утолико већи уколико тело мање деформише, односно својом чврстином више противи деловању спољних сила.

Јунгов модул се изражава у гигањутнима по квадратном метру

9

1GN 10 N

,

на пример Јунгов модул за челик

, на пример Јунгов модул за челик 15 GN m 2 , за кости 2 14

15GN m

2 , за кости

модул за челик 15 GN m 2 , за кости 2 14 GN m и т

2

14GN m итд.

је

15 GN m 2 , за кости 2 14 GN m и т д . је

200GN m

2

,

за бакар

2 14 GN m и т д . је 200 GN m 2 , за бакар

110GN m

2

,

за олово

Код еластичне деформације савијања уводи се угиб као највеће померање савијеног тела у односу на почетни положај. Ако се под дејством силе F тело правоугаоног попречног пресека (штап, или даска) угне у средини (слика 3 е), Хуков закон је дат у облику

4 E F

b l

3

3

a

(4)

Овде је l -дужина тела, a - ширина тела, b -дебљина тела.

24
24

БИПФИЗИКА

Ако је, међутим, тело учвршћено само на једном крају док на други делује сила F , Хуков закон гласи

E F

b

l

3

3

a

(5)

тј. угиб је четири пута већи него у претходном случају.

Из последње две формуле следи да је за степен деформације тела ширина тела a много мање значајна од његове дужине и дебљине, јер ове димензије тела улазе у формуле на трећем степену.

2.3 ЕНЕРГЕТИКА КОШТАНЕ ФРАКТУРЕ

Нека се тело у облику штапа истеже силом F . Према Хуковом закону примењеном на штап сила којом се истеже штап је

F

E

S

l

l

Ова сила врши механички рад:

(6)

(7)

На рачун тог рада деформисано тело стиче одређену потенцијалну енергију , тј.

способност да и само може да изврши толики рад А ако се препусти само себи.

Помножимо и поделимо једначину (7) са l :

A

1

E

S

l

2

l

l

l

2

 

E

  

S

l

l

2

l

2

E

V

2

2

Овде смо искористили чињеницу да је запремина штапа V једнака производу површине попречног пресека штапа S и дужине штапа l . Такође смо искористили једначину (2) према којој је релативно истезање количник апсолутног истезања l и првобитне дужине штапаl .

коју је штап стекао променом своје дужине једнака

је раду А, односно

Потенцијална енергија

E

p

E

p

E

V

2

2

(8)

25
25

БИПФИЗИКА

Пошто је енергија еластично деформисаног штапа последица деловања међумолекулских сила, она је распоређена по читавом телу. Зато има смисла да се

уведе запреминска густина потенцијалне енергије

јединице запремине деформисаног тела, тј.

као потенцијална енергија

e

p

e

p

E

p

E

2

V

2

(9)

Запреминска густина потенцијалне енергије, дакле, пропорционална је квадрату релативне деформације, а зависи од еластичних својстава супстанце од које је штап начињен преко Јунговог модула.

На основу Хуковог закона

E

можемо израз (9) написати и овако

e

p

2

2 E

(10)

Критичне величине. При великој деформацији тела (односно кости) долази до његовог прелома (тј. фрактуре кости). Вредност нормалног напона при којој долази

до прелома тела назива се критични напон тог тела и означава се са

густине потенцијалне енергије при којој долази до прелома тела назива се критична

густина потенцијалне енергије и означава се са

потенцијалне енергије показује колико би требало да се повећа потенцијална енергија тела под дејством спољне силе да би дошло до његовог прелома. У табели су дате вредности критичног напона за нека ткива.

. Критична густина

. Вредност

c

e pc

Материјал

Критични напон c MPa

Начин деформисања

Кост

100

Сабијање

83

Истезање

27.5

Савијање

Тетива

68.9

Истезање

Мишић

0.55

Истезање

Најмања сила која може да доведе до фрактуре костију назива се критична сила и дата је изразом

F

c

c

S

(11)

26
26

БИПФИЗИКА

На пример за бутну кост чија је површина попречног пресека критична сила износи

S

F

c

 

S

 

100 10

3

c

 

GN

2

m

6 10

4

2

m

6 10

5

GN

60000

N

6cm

2

6 10

4

2

m

,

Краткотрајне силе великог интензитета називају се импулсне силе.

На пример: У моменту судара с препреком возач у аутомобилу се под дејством импулсне силе нагло зауставља. Успорење возача при судару аутомобила са чврстом непокретном препреком добија се по обрасцу

a

2

v

2 l

где је v - брзина у моменту судара, а l - пут од наглог кочења до момента заустављања аутомобила. Средња импулсна сила, која је последица деловања препреке на аутомобил, добија се као

F

m

a

m

2

v

2 l

(12)

где је m маса возача.

2 v 2  l (12) где је m маса возача. Ако се возач масе m
2 v 2  l (12) где је m маса возача. Ако се возач масе m

Ако се возач масе m 70kg при брзини од v 70km h 19.44m s судари са

непомичном препреком и при том пређе пут l 30cm 0.3m до заустављања, импулсна сила којом би појасеви аутомобила деловали на возача, била би

F

70

kg

19.44

2

2

m

возача, била би F  70 kg  19.44 2 2 m s 2 2 0.3

s

2

2 0.3 m

44090

N

Ова веома јака импулсна сила могла би код возача да доведе до озбиљних оштећења у ткиву и органима.

2.4 НЕЛИНЕАРНЕ ЕЛАСТИЧНЕ ДЕФОРМАЦИЈЕ

Многи материјали и ткива у људском организму (кожа, мишићи, тетиве, крвне жиле, беланчевине, нуклеинске киселине, полисахариди и др.) су полимери. У полимере спадају такође гума и разни пластични материјали.

27
27

БИПФИЗИКА

Полимере карактеришу велике границе еластичности и велике границе кидања (због велике чврстоће). То је последица посебне грађе молекула полимера у облику дугих ланаца састављених од великог броја атома или атомских група.

Еластичне деформације које се јављају код полимера нису линеарне, а то значи да се не подвргавају Хуковом закону.

Многи полимери могу да се еластично деформишу и преко 100%, нпр. Мишић може да се еластично истегне на двоструку дужину, гума и до 300%. С друге стране, челик (мономер) може да се истегне еластично свега 0,3%.

2.5 БИОМЕХАНИЧКИ АСПЕКТ ОСТЕОГЕНЕЗЕ

Остеогенеза представља процес постанка и формирања костију. Око двадесете године живота кости престају да расту у дужину и настављају да расту у ширину уз истовремену разградњу коштаног ткива. Тада ова два процеса стоје у динамикој равнотежи с обзиром да укупна маса кости у току краћег периода постаје стална. Остеогенеза омогућава да се кост функционално адаптира на силе које на њу делују. Ова се адаптација одвија на два начина:

1. У смислу промене структуре

2. У смислу промене форме (облика)

Јулиус Волф је 1892. године дефинисао Закон трансформације костију: „Свака сила која делује трајно или веома често на одређену кост мускулаторног система доводи до очвршћавања те кости, тј. повећања густине коштаних ћелија и дебљине кости“. Кост ће своју чврстину увек прилагодити сразмерно степену оптерећења које се на њу преноси. Ако се нпр. кост подвргне великом оптерећењу, она временом одебља.

2.6 МЕХАНИЧКИ ОБЛИК АДАПТАЦИЈЕ КОСТИЈУ

Штитећи се од попречних сила, кост се извија, мења свој облик тежећи да заузме положај у коме ће силе деловати подужно на њу. Замислимо кост у облику полуге чији је један крај (0) у зглобној чашици, а на други крај А делује сила Q под неким углом у односу на осу кости, слика 2. 4. Сила Q се разлаже на аксијалну компоненту која делује дуж осе кости и трансверзалну која тежи да савије полугу наниже. Компоненту , као клизећи вектор можемо пренети у таку О тако да делује на зглоб О, слика 2.4а.

28
28

БИПФИЗИКА

може да се уравнотежи увођењем знатно јаче додатне силе F у

тачки В, слика 2.4b. То се може постићи помоћу одговарајуће еластичне опруге.

Аксијалну компоненту можемо да дуж осе померимо у тачку В. У тачки В ће сада деловати две силе F. Конструишемо паралелограм и добијамо резултујућу силу R, слика 2.4b. Трансверзална компонента ове силе тежи да савије кост у тачки В вертикално навише. Ако би се, међутим, кост савила тако да чини туп угао с теменом у тачки В (сл. 2.4с), тада би дуж њена оба дела деловати само аксијална сила Q. То значи да више нема трансверзалне компоненте која би вршила њено кривљење.

Дејство компоненте

кривљење. Дејство компоненте Слика 2.4. Функционална

Слика 2.4. Функционална адаптација кости

У тачки В ту силу саберемо са силом F формирајући нову резултујућу силу R’ која делује дуж крака ОВ. Зато кост овог облика више неће бити изложена трансверзалним већ само аксијалним силама. Истовремено она ће бити у равнотежи.

29
29

БИПФИЗИКА

С друге стране, кост је по својој структури изузетно отпорна на дејство аксијалних сила, а повећана површина главе кости штити клизне површине у зглобу од јаких притисака изазваних овим силама.

На основу овог модела може да се објасни реални облик улне. Наиме, у тачки В улна поседује кривину као и угаона полуга на слици.

Из наведеног примера закључујемо:

1. Смер савијања кости супротан је од смера деловања силе (наиме, у тачки В сила F делује навише а полуга је савијена наниже)

2. Нападне линије сила F и Q увек се секу у тачки В, тј. у темену угла полуге

3. Резултанта дејствујућих сила F и Q пролази кроз центар О тј. зглоб. Укупно дејство кости на зглобну чашицу биће аксијално, тј сила на чашицу деловаће дуж осе оног дела кости који улази у чашицу.

30
30

БИПФИЗИКА

3. БИОМЕХАНИКА ФЛУИДА

Супстанца, као један од облика постојања материје састоји се од честица (атома и молекула). Скуп од коначно много молекула назива се агрегација. Све супстанце се налазе углавном у три агрегатна стања: врстом, течном и гасовитом. Постоји још једно посебно стање супстанце тзв. високојонизовано стање. Између честица супстанце дејствују међумолекулске силе. Због јаких међумолекуларних сила, тела у чврстом стању имају сталан облик. Тела у течном стању, због слабијих међумолекуларних сила, немају одређени облик него попримају облик суда у коме се налазе. Она испуњавају суд до одређене висине формирајући тзв. слободну површину. Међумолекулске силе су најслабије међу честицама гасова због чега гасови немају свој облик и, за разлику од течности, испуњавају целу запремину суда у ком се налазе. Велики број особина течности и гасова су потпуно исте или су сличне па се зато течности и гасови једним именом називају флуиди. По дефиницији, флуид је стање материје у коме она може да тече и мења облик и запремину под дејством веома слабих међумолекуларних сила.

Флуид може бити:

Нестишљив, ако му се запремина не мења под дејством спољашњих сила.

Стишљив, ако су еластичне силе доминантне те због тога долази до промене запремине флуида

Идеалан, ако је нестишљив и уколико се не јављају силе трења између његових делића.

Реалан, ако у њему постоје и еластичне силе и силе трења.

3.1 ХИДРОСТАТИКА

Основна механичка својства флуида су густина ( ) и притисак (р).

Густина је особина материје која описује коју запремину материје :

заузима одређена маса

Мерна јединица за густину је

.

31
31

БИПФИЗИКА

Под притиском се подразумева сила F која делује нормално на јединицу површине неког тела S. Математички израз за притисак је облика

SI јединица за притисак је Паскал (

милиметар живиног стуба (1mm Hg=133Pa), бар, атмосфера, тор (1Tor=1mm Hg) и

неке друге мерне јединице.

) У свакодневној употреби су и

Притисак се јавља и када неко тело (у било ком да је агрегатном стању) дејствује својом тежином на хоризонталну површину. Тада је притисак

Где је

према Другом Њутновом закону, једнака производу масе тела m и гравитационог убрзања g (g=9,81m/s 2 ).

– тежина тела, а S површина на коју делује. Тежина је заправо сила јер је,

3.2 ХИДРОСТАТИЧКИ ПРИТИСАК

Притисак у флуидима и силе које га изазивају имају увек сасвим одређен правац деловања – увек под правим углом у односу на било коју површину (нпр. зидове суда). У посуди на слици 3.1 налази се флуид масе m и тежине mg. Флуид својом тежином делује на дно суда површине S. Према дефиницији, притисак је једнак односу тежине флуида и површине дна суда:

флуида и површине дна суда: Слика 3.1. Хидростатички притисак

Слика 3.1. Хидростатички притисак

32
32

БИПФИЗИКА

Масу флуида можемо наћи из познавања његове густине и запремине

Кад унесемо ово у горњи израз уместо m добијамо формулу за притисак који флуид својом тежином врши на дно суда. Тај притисак се назива хидростатички:

Хидростатички притисак је, дакле, узрокован самом тежином флуида а зависи од

густине флуида па навише).

и дубине

(односно висине ако се ниво флуида мери од дна суда

3.3 АТМОСФЕРСКИ ПРИТИСАК

Један од веома значајних примера притиска је онај који ствара ваздушна атмосфера својом тежином на површину Земље. Атмосферски притисак је последица тежине молекула ваздуха. Наиме, сваки молекул ваздуха има своју тежину, јер је изложен дејству силе Земљине теже. Тако горњи слојеви атмосфере делују на доње и то дејство се преноси све до површине Земље.

Атмосферски притисак је први измерио Торичели напунивши до врха живом цилиндричну стаклену цев пречника 1cm и дужине 90cm, слика 3.2. Палцем је затворио отворени крај цеви и тај крај потопио у шири суд у ком се такође налазила жива. Када је отклонио палац један део живе из цеви је исцурео, али је у цеви остао стуб живе висине h изнад површине живе у ширем суду. Висина стуба живе у цеви износила је око 76 cm. Истицање живе из цилиндричне цеви је престало у тренутку када се притисак живиног стуба изједначио са атмосферским притиском који ваздух врши на површину живе у ширем суду. То значи да је атмосферски притисак једнак хидростатичком притиску стуба живе у уској цеви:

Стандардни атмосферски притисак је просечна вредност атмосферског притиска измереног на нивоу мора и износи:

33
33

БИПФИЗИКА

БИПФИЗИКА Слика 3. 2 . Барометар са живом за мерење атмосферског

Слика 3.2. Барометар са живом за мерење атмосферског притиска

3.4 ПАСКАЛОВ ЗАКОН

Паскалов закон гласи: „Притисак који се споља врши на неки флуид преноси се кроз тај флуид несмањеним инензитетом подједнако у свим правцима“. За разлику од флуида, у чврстим телима притисак се преноси само дуж правца деловања силе.

Посматрајмо хидраулични систем на слици 3.3. Систем се састоји од два спојена цилиндрична суда са отворима различитих попречних пресека . У отворима се налазе покретни клипови. Судови су испуњени течношћу, најчешће уљем.

течношћу, најчешће уљем. Слика 3.3. Хидраулични систем са

Слика 3.3. Хидраулични систем са два цилиндра и два клипа

Нека на први клип, површине , делује под правим углом спољашња сила .

Притисак који она ствара је . У складу са Паскаловим принципом тај притисак

се без губитака преноси кроз цео флуид и на зидове суда у коме се он налази. Услед тога је притисак којим флуид делује на други клип једнак притиску :

oдносно

34
34

БИПФИЗИКА

Из ове једначине се види да хидраулични систем може да произведе мању или већу силу од оне којом се на њега делује. Ако на пример силом од 100N притиснемо леви цилиндар на слици, а десни има пет пута већу површину, сила која ће деловати на други клип биће 500N.

Спољашња сила је померила клип надоле за неку дужину Истовремено се клип померио навише за неку дужину . Запремина течности која је потиснута у првом отвору мора да буде једнака запремини течности која је утиснута у други отвор:

Из последње једначине закључујемо да се клип веће површине помера на мање растојање и обрнуто. Уколико би се хидрауличном систему са слике додало још цилиндара већих површина, на њима би се добијале веће силе, а померали би се мање.

3.5 ХИДРОДИНАМИКА

Познавање закона којима се покорава кретање флуида неопходно је за разумевање хемодинамике, науке која проучава законитости кретања крви. Кретање флуида назива се струјање, а описује се кретањем његових честица (атома, молекула). Линије дуж којих се крећу честице флуида зову се струјне линије или струјнице. У свакој тачки струјнице вектор брзине има правац тангенте, слика 3.4а. Струјнице се могу учинити видљивим ако се у течност ставе суспендовани делићи који су обојени. Део флуида ограничен двема струјницама назива се струјна цев, слика 3.4 b.

назива се струјна цев, слика 3.4 b. Слика 3.4. Струјна линија и

Слика 3.4. Струјна линија и струјна цев

35
35

БИПФИЗИКА

3.6 ПРОТОК

Проток је количина флуида која прође кроз попречни пресек струјне цеви у јединици времена. Под количином се подразумева маса или запремина због чега разликујемо:

1) Масени проток , који представља масу флуида која прође кроз пресек струјне цеви у јединици времена. Најчешће се примењује код струјања стишљивих

флуида (гасова), дат је релацијом: и мери се у јединицама

2) Запремински проток , који представља запремину флуида која прође кроз пресек струјне цеви у јединици времена. Најчешће се примењује код

нестишљивих флуида (течности), дат је релацијом: . Мерна јединица за

запремински проток флуида је

литар у минути ( ). На пример срце одрасле особе која мирује има проток од 5

литара у минути.

, али се у свакодневном животу чешће користи

Веза између масеног и запреминског протока је дата релацијом:

Флуид запремине

време t кроз тачку Р струјне цеви на слици 3.5. Његов проток је

(наранџасти део) струјећи средњом брзином

прође за

Проток је, дакле директно пропорционалан брзини струјања флуида и попречном пресеку струјне цеви.

попречном пресеку струјне цеви . Слика 3.5. Проток флуида који

Слика 3.5. Проток флуида који струји кроз цев константног пресека средњом брзином

36
36

БИПФИЗИКА

3.7 ЈЕДНАЧИНА КОНТИНУИТЕТА

Уочимо два пресека S 1 и S 2 на струјној цеви кроз коју протиче нестишљив флуид, слика 3.6. Због особине нестишљивости, запремине флуида у пресецима S 1 и S 2 су једнаке.

пресецима S 1 и S 2 су једнаке. Слика 3.6 . Струјање нестишљивог

Слика 3.6. Струјање нестишљивог флуида

Запремина флуида која прође кроз пресек S 2 једнака је

флуида кроз пресек S 1 једнака следи:

, док је запремина

. Из једнакости ових двеју запремина

Или у општем облику:

.

Ова једначина је у динамици флуида позната под називом једначина континуитета тока флуида и важи за све нестишљиве флуиде. Према њој, брзина флуида је већа тамо где је пресек струјне цеви мањи и обрнуто. Другим речима, флуид се убрзава у смеру сужења цеви, а то значи да у том смеру делује сила. Ова сила настаје због разлике притисака, па се намеће закључак да је притисак већи у ширем делу цеви (где је брзина струјања мања) а нижи у ужем делу цеви (где је брзина струјања већа). Одавде добијамо важну везу између параметара флуида и струјне цеви:

3.8 БЕРНУЛИЈЕВА ЈЕДНАЧИНА

Претпоставимо да кроз струјну цев, различитог попречног пресека и нагнуту према некој хоризонталној површини под извесним углом (слика 3.7), струји идеалан флуид, на пример нека течност. Изаберимо на тој цеви два попречна пресека , који се налази на висини изнад поменуте хоризонталне површине и који се налази

37
37

БИПФИЗИКА

на висини изнад исте хоризонталне површине. Према једначини континуитета тока флуида кроз ова два попречна пресека у јединици времена пролази иста маса течности која је дата изразом:

Бернулијеву једначину изводимо на основу закона одржања енергије. Ако је , као на

слици 3.7, притисак

према

већи од притиска

, онда ће се течност кретати у смеру од

има потенцијалну енергију

. Маса течности која прође кроз пресек

кинетичку енергију

Над овом масом сила притиска изврши рад пређе у јединици времена. Сила притиска је

, биће

Маса

енергију

течности

која

.

истовремено

потенцијалну енергију

прође кроз

, где је па је рад

попречни

пресек

пут који маса . Како је

има

кинетичку

и над њом се изврши рад

кинетичку и над њом се изврши рад Слика 3.7. Струјна цев која се

Слика 3.7. Струјна цев која се користи за извођење Бернулијеве једначине

38
38

БИПФИЗИКА

Ако је течност идеална и струјање стационарно, онда на основу закона о одржању енергије морају збир кинетичке, потенцијалне енергије и рада у оба пресека да буду једнаки, тј.

Како је код идеалног флуида запремина иста

, то је

Кад се цела једначина подели са запремином

, добија се

То се може уопштити за било које попречне пресеке па се може написати да је

Последња једначина је Бернулијева једначина према којој је збир статичког, динамичког и висинског (хидростатичког) притиска нестишљивог флуида константан у сваком делу струјне цеви.

Бернулијева једначина у општем облику је

Ако је цев хоризонтална, висине и су једнаке, па се Бернулијева једначина своди на следећи облик:

Према томе, у хоризонталној цеви збир динамичког и статистичког притиска у струји флида је константна величина. Одатле следи да тамо где је један од њих максималан други је минималан.

максималан други је минималан. Слика 3.8. Зависност притиска од

Слика 3.8. Зависност притиска од ширине цеви

39
39

БИПФИЗИКА

То се може видети и на слици 3.8 где је приказана цев за мерење статитичких притисака. Најмањи статички притисак је, као што се може видети тамо где је хоризонтална цев најужа (у вертикалној цеви b), јер је на том месту највећи динамички притисак пошто је ту највећа брзина струјања. Ако, пак, течност мирује биће

(

)

3.9 РЕАЛНЕ ТЕЧНОСТИ

3.9.1 УНУТРАШЊЕ ТРЕЊЕ. ВИСКОЗНОСТ

Под силом унутрашњег трења подразумева се међусобно деловање делова једног истог тела при њиховом релативном кретању. Унутрашње трење или висозност се јавља између слојева реалних течности који клизе једни преко других. Вискозност се може описати и као отпор који течност пружа течењу. Што је отпорност већа и вискозност је већа.

Проучавањем вискозности бави се наука о протицању течности – реологија. Име потиче од грчких речи rheo (протицати) и logos (наука). Реологија се бави и свим појавама које настају као последица померања унутрашњих слојева под дејством спољашњих сила. Према томе, реологија је наука која проучава протицање и деформацију материје.

Посматрајмо ламинарно кретање течности између две паралелне плоче, од којих је једна (доња) непокретна, а друга се креће константном брзином v, слика 3.9.

константном брзином v , слика 3.9. Слика 3.9. Њутнов експеримент за

Слика 3.9. Њутнов експеримент за извођење закона силе унутрашњег трења у течностима

40
40

БИПФИЗИКА

Да би се горња плоча померила потребно је на њу деловати спољашњом силом F у хоризонталном правцу. Експериментално се може утврдити да се при одређеној вредности интензитета силе F плоча може кретати константном брзином v. Та чињеница указује на појаву још једне силе која уравнотежује спољашњу силу F односно која има исти интензитет и правац као и спољашња сила али је супротног смера. То је сила спољашњег трења која се јавља између плоче и слоја течности који је дирекном контакту са том плочом. Међутим, кретање горње плоче изазвало је слојевито кретање течности при чему се слојеви крећу различитим брзинама.

Слој уз горњу плочу има највећу брзину v, слој испод њега мању брзину и тако редом све до последњег слоја уз доњу плочу који је непокретан као и сама плоча. Слој са већом брзином делује на онај са мањом брзином са тежњом да га убрза и обрнуто, спорији слој делује на бржи са тежњом да га успори. То међусобно деловање слојева исте течности је заправо сила унутрашњег трења (вискозност) у течностима.

Њутн је дао математички израз за силу унутрашњег трења

Ова једначина је позната као Њутнов закон вискозности. Према њему, сила унутрашњег трења је директно сразмерна површини слојева који се додирују и њиховој брзини, а обрнуто сразмерна растојању између слојева (плоча). Коефицијент сразмере η назива се коефицијент динамичке вискозности. Експерименталним путем је утврђено да коефицијент вискозности у течностима опада са повећањем температуре течности (нпр. врело уље је „течљивије“ од хладног).

Код већине чистих (хомогених) течности коефицијент вискозности не зависи од брзине протицања. За такве течности важи Њутнов закон вискозности и оне се називају њутновске течности. Ако течност није чиста (суспензије и колоидни раствори) коефицијент вискозности зависи од брзине протицања и код њих не важи Њутнов закон. Ове течности се због тога називају „нењутновске“ течности.

Унутрашње трење постоји и при кретању чврстог тела кроз течност, нпр. довољно је да равномерном брзином провлачимо шаку кроз неку течност и осетимо отпор те течности.

41
41

БИПФИЗИКА

3.9.2 ЛАМИНАРНИ И ТУРБУЛЕНТНИ ТОК

Постоје две врсте струјања вискозног флуида:

1. Ламинарно (слојевито) –течност струји у слојевима (ламинама) који се међусобно не мешају

2. Турбулентно (вртложно)- делићи течности се крећу по сложеним међусобно испреплетаним путањама. Турбулентно струјање се карактерише појавом вртлога у којима се мешају слојеви флуида.

У случају ламинарног струјања струјнице су глатке и непрекидне линије, док код турбулентног струјања нису глатке и имају прекиде. Турбулентно струјање изазивају: препреке које се налазе на путу флуида, оштра кривина цеви кроз коју флуид струји или превелика брзина струјања за дате услове.

Величина на основу чије вредности може да се одреди карактер струјања назива се Рејнолдсов број. Ако се ради о протоку кроз цев константног попречног пресека, Рејнолдсов број је дефинисан изразом:

Где је - густина флуида, - његова брзина, - коефицијент вискозности, - полупречник пресека цеви. Из дефиниције се види да је Рејнолдсов број бездимензионална величина. Експерименти показују да је за вредности овог броја испод 2000 ток флуида ламинаран, док је за вредности око 3000 турбулентан. Ако Рејнолдсов број има вредност између 2000 и 3000 струјање је нестабилно што значи да мале опструкције или неравнине на површини могу да га учине турбулентним.

Да ли је струјање турбулентно или не, је тешко, мада не и немогуће предвидети. Тешкоће произилазе из велике зависности карактера струјања од углачаности површине цеви или пак постојања препрека струји флуида. Мале варијације у једном од фактора могу да имају велике утицаје на карактер струјања.

Пошто jе крв суспензија високе концентрације и не може се третирати као хомогена течност експериментално је одређена критична вредност Рејнолдсовог броја и износи ( ). Касније се и рачунским путем показало да је у човековом крвотоку ток крви претежно ламинаран са изузетком аорте у којој се могу јавити турбуленције.

За разлику од ламинарног тока који се одвија тихо, турбулентни ток својим вртлозима и њиховом интеракцијом са околним ткивима изазива вибрације ткива

42
42

БИПФИЗИКА

које се стетоскопом региструју као „шумови“. Шумови у аорти су нормални (тј. физиолошки); међутим, ако се они појаве у другој области кардиоваскуларног система то указује на одређене абнормалности.

На пример, ток крви кроз срчане коморе је ламинаран. Међутим, ако се срчани залисци између преткомора и комора сузе, повећава се брзина крви кроз њих и крвоток у коморама може да постане турбулентан. То производи одговарајуће шумове који указују на оштећења срчаних залистака. Сем тога, ови шумови указују и на повећано оптерећење срца.

3.9.3 ПРОТИЦАЊЕ ВИСКОЗНЕ ТЕЧНОСТИ КРОЗ ЦЕВИ ЦИЛИНДРИЧНОГ ОБЛИКА

Претпоставимо да вискозна течност ламинарно протиче кроз цилиндричну цев кружног попречног пресека, полупречника R и дужине l као на слици.

R и дужине l као на слици . Слика 3.10. Ламинарно струјање
R и дужине l као на слици . Слика 3.10. Ламинарно струјање

Слика 3.10. Ламинарно струјање вискозне течности кроз цев цилиндричног облика(а), Расподела брзина слојева вискозне течности у цилиндричној цеви (б)

Црта-тачка линија кроз средину цеви је оса цеви. На једном крају цеви делује притисак , а на другом . Претпоставимо да је , што значи да течност струји слева на десно. Замишљени слој течности на растојању х од осе цеви креће се

константном брзином v, а то у казује равнотежу између сила које на тај слој делују.

На тај слој делује сила

која потиче од разлике притисака на крајевима цеви и сила

између слојева течности. Сила разлике у притисцима дата је

унутрашњег трења изразом

(

)

(

)

Где је

који износи 3,14.

Из једнакости силе разлике у притисцима и силе унутрашњег трења

површина попречног пресека цеви, х је полупречник круга а

- Лдолфов број

43
43

БИПФИЗИКА

Добија се израз за брзину кретања посматраног слоја течности:

(

)

Из последње једначине може да се одреди брзина кретања сваког слоја течности у цеви. Из ове једначине се лако уочава да је брзина одређеног слоја течности кроз цилиндричну цев већа ако је већа разлика притисака на њеним крајевима, мањи коефицијент вискозности дате течности и мања дужина цеви. Највећу брзину струјања има слој дуж саме осе цеви, тј. слој за који је х=0

Најмању брзину ће имати слој течности који је приљубљен уз унутрашњи зид цеви, тј. слој за који је х=R:

(

)

Да између појединих слојева течности различито удаљених од зидова цеви постоји сила трења услед које се они крећу различитим брзинамa, као и да се најбрже креће слој течности уз осу, можемо се уверити ако у високи стаклени суд сипамо воду, па изнад ње пажљиво сипамо обојени глицерин. Глицерин је гушћи (специфично тежи) од воде и пада ка дну, али се запажа да се слој у средини цеви спушта најбрже, а слојеви уз зидове најспорије, тако да глицерин у води ствара изврнуту купу. Расподела брзине слојева од осе цеви према зидовима приказана је на слици 3.10 б.

3.10 ХАГЕНОВ И ПОАЗЕЈЕВ ЗАКОН

1839. године Хаген је експерименталним путем дошао до израза за средњу брзину ламинарног струјања течности кроз цилиндричне цеви:

̅

Ова једначина је позната под називом Хагенов закон и показује да је средња брзина ламинарног тока вискозне течности кроз цев утолико већа уколико је цев шира (већи полупречник R) и уколико је већа разлика притисака на крајевима цеви . Обрнуто, према Хагеновом закону, средња брзина ламинарног тока вискозне

44
44

БИПФИЗИКА

течности је утолико мања уколико је већи коефицијент вискозности дате течности и уколико је цев дужа (веће l).

Поазеј је унео Хагенов закон за средњу брзину течности у једначину за проток вискозне течности кроз цев кружног попречног пресека

̅

Површина кружног попречног пресека је .

̅

Последња једначина је Поазејев закон.

Крвоток је добар пример за примену Поазејевог закона очигледно показује да се у случају смањења полупречника крвних судова може значајно смањити проток крви кроз њих. Смањење полупречника крвног суда од само 5% (односно на 0,95 величине

уобичајеног полупречника) смањује проток крви на   4 0,81, односно на 81% од

уобичајене вредности. Дакле, проток је снижен за 19% уколико је полупречник крвног суда смањен за само 5%.

Због привлачних молекуларних сила између крви и унутрашњег зида артерије, слој крви који је у додиру са зидом артерије се не креће. Брзина тока слоја крви уз зид артерије је нула и повећава се идући према центру артерије. Брзина тока се може израчунати у функцији удаљености х од центра артерије (цеви).

0,95

х од центра артерије (цеви). 0,95 Слика 3.1 1. Мала брзина крви уз зид

Слика 3.11.

Мала брзина крви уз зид артерије, према Бернулијевој једначини, значи да је притисак у овом делу релативно висок. У центру артерије где је брзина највећа притисак је најмањи. Дакле, притисак радијално расте према периферији артерије. Разлика у притисцима ствара силу која настоји да гура ћелије крви према центру цеви.

45
45

БИПФИЗИКА

3.11 МЕРЕЊЕ КРВНОГ ПРИТИСКА АУСКУЛТАЦИЈСКОМ МЕТОДОМ

Проток течности и брзина њеног струјања зависе од разлике притисака између крајева дела цеви који се посматра. При мерењу притиска крви у артеријама полазимо од претпоставке да је струјање крви кроз тело ламинарно. Ламинарно струјање је „тих“ процес, док је турбулентно струјање „шуман“ процес. Ако крв у некој артерији тече турбулентно, карактеристичан звук се јавља а може се регистровати стетоскопом који се притисне на артерију. Мере се два притиска:

максимални и минимални. Максимални или систолни притисак настаје када се срчани мишић скупи и потисне крв из леве коморе у аорту а одатле у артерије. Између контракција притисак пада на своју минималну или дијастоличну вредност. Уз претпоставку да ће свако вештачко насилно притискање артерије дати турбулентни ток, обично се бира главна артерија у надлактици око које се обмота гумена трака у коју се затим упумпа ваздух до довољно високог притиска тако да се заустави ток крви. Онда се отвори вентил на траци и из траке се постепено испушта ваздух, тј. смањује притисак. Лекар слуша на стетоскопу чији је врх притиснут на артерију обично на унутрашњем делу подлактице. Никакав звук се не чује док не крене крв кроз опструирану артерију, а крв ће кренути када притисак у гуменој траци опадне испод систолног притиска. Зато се притисак у траци при првом звуку узима као систолни притисак. Ток крви је и даље турбулентан све док се притисак у траци не смањи довољно да престане да опструира проток у артерији. Притисак у траци када престане карактеристичан звук сматра се дијастолним притиском.

Типичне вредности крвног притиска код одраслог, здравог човека су 120 mm Hg – горњи и 80 mm Hg, што се бележи као 120/80. Према томе, просечан притисак крви кад напушта срце тј. кад улази у лук аорте која је директно везана за срце, је око 100 mm Hg.

46
46

БИПФИЗИКА

4. БИОАКУСТИКА

Биоакустика је интердисциплинарна научна област која проучава акустичка својства биолошких система, као што су:

-пријем и перцепција звука,

-утицај инфразвучних, звучних и ултразвучних таласа на живе системе,

-медицинска дијагностика и терапија помоћу звучног и ултразвучног зрачења

-дејство буке и вибрације на живи свет, и др.

Највећи део информација о својој физичкој околини човек добија преко чула слуха и вида. У оба случаја он долази до одређених сазнања о објектима са којима није у непосредном додиру. У првом случају информације се преносе помоћу звука а у другом помоћу светлости. Иако су звук и светлост врло различите појаве, оба представљају облике таласног кретања. Светлосни таласи су електромагнетни таласи чије постојање није везано за присуство материјалне средине. Звучни таласи су, међутим, механички таласи који настају због осциловања физичких система у еластичној средини. Ширење звучних таласа условљено је осциловањем молекула материјалне средине.

4.1 МЕХАНИЧКЕ ОСЦИЛАЦИЈЕ

Периодична кретања су кретања која се после одређеног времена (периода) понављају на исти начин. Примери оваквих кретања су обилазак Земље око Сунца, кретање клатна зидног часовника, љуљање детета на љуљашци, плима и осека и слично. Ако се периодично кретање понавља дуж једне путање говоримо о осцилаторном кретању (осциловању или вибрирању). Под дејством реституционе силе, која је пропорционална отклону тела од равнотежног положаја и усмерена ка равнотежном положају, тело започиње „напред-назад“ кретање око равнотежног положаја. Најпростији случај осцилаторног кретања је хармонијско осцилаторно кретање у коме је положај тела синусна функција времена. Такво кретање изводе силе еластичности или квазиеластичне силе (силе које се понашају као еластичне), а тело се креће без губитка механичке енергије.

На слици 4.1 приказано је хармонијско осцилаторно кретања тела, окаченог о крај еластичне опруге, по глаткој површини стола.

47
47

БИПФИЗИКА

Кад опруга није истегнута ни сабијена, тело је у равнотежном положају х=0. Ако се тело помери на растојање х улево, опруга ће се издужити и у њој ће се јавити еластична (реституциона) сила F усмерена ка равнотежном положају. Под дејством силе F тело ће се кретати према равнотежном положају али се неће зауставити у њему, него ће по инерцији наставити да се креће с друге стране равнотежног положаја, када почиње да сабија еластичну опругу. Код сабијене опруге се јавља сила еластичности која је опет усмерена према равнотежном положају. На највећем растојању од равнотежног положаја тело се заустави (силе инерције и еластичности опруге се изједначе). Затим почне да се креће према равнотежном положају, прође кроз њега и понавља кретање на исти начин.

и понавља кретање на исти начин. Слика 4.1. Периодично кретање

Слика 4.1. Периодично кретање тела

Време после кога се кретање понавља на исти начин назива се период Т. Кретање тела за време једног периода назива се осцилација. Највеће растојање тела од равнотежног положаја с једне и друге стране тог положаја је амплитуда x 0 , а ма које растојање тела од равнотежног положаја је елонгација х. Број осцилација у јединици времена је фреквенција . Период и фреквенција су повезане релацијом

Јединица мере за период је секунда, а за фреквенцију Херц (1Hz=1/s).

Поред линеарне фреквенције

постоји и угаона фреквенција ω, која је дата изразом

48
48

БИПФИЗИКА

4.2 ОСЦИЛАТОРНА ФУНКЦИЈА

Зависности елонгације тела од времена може се илустровати помоћу приказаног уређаја на слици 4.2 (лево). Тег је окачен за опругу и осцилује у вертикалној равни. Док тег осцилује папир се креће под правим углом у односу на правац осциловања. За то време оловка, која је прикачена за тег, описује таласасту линију по папиру.

таласасту линију по папиру. Слика 4.2 . Илустрација
таласасту линију по папиру. Слика 4.2 . Илустрација

Слика 4.2. Илустрација зависности елонгације од времена

Путања тела које осцилује (таласаста линија) је периодична (синусна или косинусна) функција времена, слика 4.2 (десно). Тренутни положај тела које осцилује у односу на равнотежни положај дат је изразом

(

)

Где је

– почетна фаза осциловања, одређена положајем тела у почетном тренутку;

(

)- фаза осциловања одређује тренутни положај и смер кретања тела.

Уколико је почетна фаза једнака нули елонгација се своди на

4.3 МЕХАНИЧКИ ТАЛАСИ

Тело које осцилује зове се осцилатор. Његове осцилације се преносе на честице околине јер су све оне повезане међумолекулским силама. Процес преношења осцилаторног кретања са једне на другу честицу еластичне средине назива се механички талас. Постоје две врсте механичких таласа: трансверзални и лонгитудинални. Код трансверзалног таласа честице средине осцилују нормално на

49
49

БИПФИЗИКА

правац простирања таласа, а код лонгитудиналног таласа честице средине осцилују у правцу простирања таласа, слика 4.3.

Трансверзални таласи се простиру само у чврстим срединама у којима су могуће еластичне деформације при смицању. Изузетак су таласи на површини течности, који су трансверзални али нешто сложенијег карактера.

али нешто сложенијег карактера . Слика 4.3. Формирање
али нешто сложенијег карактера . Слика 4.3. Формирање

Слика 4.3. Формирање трансверзалног и лонгитудиналног таласа

Лонгитудинални таласи се простиру у срединама у којима су могуће запреминске еластичне деформације. Такве деформације су својствене свим срединама: чврстим, течним и гасовитим, зато се лонгитудинални таласи простиру у свим срединама.

Место у ком започиње таласно кретање назива се извор таласа.

Геометријски облик који образује деформација настала због осциловања честица средине назива се таласни фронт.

4.4 ЗВУЧНИ ТАЛАСИ

Звук је механички лонгитудинални талас чије фреквенције леже у интервалу од 20 Hz до 20. 000Hz. Извор звука је било које тело које је побуђено на осциловање под дејством спољашње силе. На пример ударцем чекића о звоно или звучну виљушку (слика), или отпуштањем затегнуте жице, добијају се периодичне осцилације. Те осцилације изазивају наизменично згушњавање и разређивање ваздуха које као промена притиска дејствује на бубну опну у нашем уху изазивајући осећај чујности у свести.

Звук се простире кроз еластичну механичку средину што значи практично кроз све супстанце у свим агрегатним стањима. Звучни таласи у гасовима и течностима су лонгитудинални, док су у чврстим телима трансверзални.

50
50

БИПФИЗИКА

У безваздушном простору (вакууму) звук се не простире. На пример звук се неће чути иако ради електрично звонце уколико је постављено испод стакленог звона из којег је извучен ваздух.

звона из којег је извучен ваздух. Слика 4.4 . Пример

Слика 4.4. Пример лонгитудиналног таласа, простирање звука у ваздуху

Основна подела звука је на прост звук (тон) и сложен звук (шум, бука,удар).

Прост звук настаје осциловањем тела чије се осцилације могу представити функцијом синусног облика, (сл.4.5 лево). Сложени звук је комбинација више простих звукова, па је његов облик изобличена синусоида, (сл. 4.5 десно).

синусоида, (сл. 4.5 десно) . Слика 4 .5. Прост звук (лево),
синусоида, (сл. 4.5 десно) . Слика 4 .5. Прост звук (лево),

Слика 4.5. Прост звук (лево), сложен звук (десно)

4.4.1 ОБЈЕКТИВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ЗВУЧНОГ ТАЛАСА

Физичке или објективне карактеристике звучног таласа су:

Амплитуда таласа

Период осциловања (фреквенција)

Таласна дужина

Брзина простирања

Интензите (јачина) звука

51
51

БИПФИЗИКА

Амплитуда звучног таласа (

равнотежног положаја приликом преношења таласа, слика 4.6.

) представља највећу удаљеност честице средине од

удаљеност честице средине од Слика 4.6. Амплитуда и период

Слика 4.6. Амплитуда и период звучног таласа

Период осциловања звучног таласа ( ) представља време за које звучни извор изврши једну осцилацију. Реципрочна вредност периода је фреквенција таласа ( ).

Таласна дужина звучног таласа ( ) представља растојање између две суседне тачке са највећим згушњењем или разређењем. Таласна дужина звучног таласа, брзина његовог простирања u и фреквенција осциловања извора таласа повезане су следећом релацијом:

Брзина звука (

звучни талас простире, према следећој релацији:

)зависи од густине (

) и еластичних својстава ( )средине кроз коју се

Интензитет звучног таласа се дефинише као енергија коју преноси звучни талас у јединици времена по јединици површине нормалне на ток енергије:

Где је - снага звучног таласа. Јединица за интензитет звучног таласа је

(ват по

метру